y

Пројекат ΙΧΘΥΣ
библиотека
старе цркве цркве , светих арханђела михаила и гаврила , сарајево
, е л е к т р о н с к а и з д а њ а .

STARA
Електронска издања, CRKVA BIOMEDICINA
SVETIH AR-
Библиотеке Старе цркве,
првенствено, теолошких
текстова разних и
различитих тема имају
за циљ унапријеђење и
обогаћење православног
I ETIKA
живота. Живот у

HAN\ELA
одређеном времену и
на одређеном простору
увијек са собом носи и
питања која су више или
мање суштинска у односу
на наше постојање.

MIHAI-
Др Марио П. Бегзос – Др Атанасије Н. Папатанасију
ТЕМЕ ХРИШЋАНСКЕ ЕТИКЕ
Наслов изворника:
Μάριου Π. Μπέγζου – Αθανασίου Ν. Παπαθανασίου
Θέματα Χριστιανικής ηθικής
Уређивачки савјет:

LAI GAVRI-
Христос Василопулос
Георгије Дилмпоис
Димитрије Кукис
ПЕДАГОШКЕ КАТИХЕЗЕ
издања

C
ОРИЈЕНТАЦИЈЕ 1

LA SARAJEVO
Поглавље четврто
поднаслов : Биомедицина и етика
Са грчког изворника превео
мр Борис Мркаја
Електронска обрада и дизајн
о. Вања Јовановић

www.staracrkva.org 
 Бионауке
у нашем животу

Грчки језик има такву способност да располаже многим ријечма да би именовао

једну ствар.
На примјер за живот користи “ζωή” и “βίος” који заправо означава исту ствар.
Тако у свакодневном животу кажемо ζωή, док у научној терминологији користимо
“βίος”.
Биологија је наука која изучава животињско царство. Биохемија је наука која
спаја биологију и хемију. Биотехнологија је примјена технологије у биологији.
Биоетиком називамо истражи-вање етичких проблема у вези са примјенама
биологије у нашем свакидашњем животу. Данас шта више имамо бионауке, дакле
све оне гране науке које као објекат истраживања имају феномен живота, од ћелија
и микроорганизама до животиња и човјека, тог супериорног живог бића.
Бионауке су забиљежиле такав рапидан развој, да буквално личе на писање
романа научне фантастике. Њихова достигнућа се од њихових заговорника
оцјењују позитивним, а и њихова многобројност им иде у прилог. Навешћемо
само неке најимпресивније. Вјештачка оплодња дозвољава паровима који нису
то у могућности да коначно стекну потомке и да живе срећно, чинећи тако
стварношћу сан који су прижељкивали читавог свог живота. Клонирање сагласно
тврдњама његових заговорници, дозвољава производњу жељених примјерака
животињског царства; вјерује се да чини могућим усавршавање врсте, те олакшава
идеализацију исте. Стерилност и контрацепција бивају реалност. Такозване банке
“сјемена” олакшавају оплођавање.
Одређивање пола и побољшање врсте прелазе из сфере иреалног у стварност.
Неки научници заговарају и то, да се чак и људско понашање може предвидјети
и да се тако могу избјећи мане и природни недостатци. Тако би се постигла
идеална личност са савршеним карактеристичним осо-бинама сразмјерно
предиспозицијама које захтјева друштво и дати тренутак. Коначно, одузи-мањем
органа и трансплатацијом истих спашавају се животи, те се омогућује преживљавање
нашим ближњим, који имају проблема са својим органима од животне важности.
Све ово су само нека од до сада најпознатијих и најимпресивнијих достигнућа
биомедицине, којим можемо придодати и друга важније и о којим данас можемо
само нагађати.

Живот
Безживотни?
Присјетимо се пак да лијек у превеликим количинама постаје отров. У
превеликој дози лијек трује, само одговарајућа количина исцјељује. У свему је
потребна мјера, разликовање, оцјењивање и критеријум за оно што је добро и
што је лоше; гдје се завршава једно, а гдје почиње друго. Биоетика је позвана да
одреди дејства и протудејства биомедицине, дакле да постави границе између
позитивних и негативних посљедица науке у нашем животу. Хришћанска етика
може и треба да на свој начин допринесе веома позитивно и конструктивно у
овом кризном тренутку. Биомедицинска достигнућа треба да проучавамо и да
их примјењујемо на основу хришћанске вјере и Предања. То су теме с којима

www.staracrkva.org 
друштво и правна легислатива нису спремни да се суоче и да избјегну грешке и незаконите
радње, опречне етици или се пак у најбољем случају јављају са закашњењем.
Посебно требамо обратити пажњу на претјеривања и злоупотребе технологије. Опасност од
таквих застрањивања и злоупотреба нових достигнућа су видљиви, те их научници богослови
често истичу. По Светом Глигорију Назијанзину (329-390): “Добро није добро када не бива на
добар начин”.
Са три критерија хришћанске етике одређујемо добро и зло. Они су: истина, љубав и
слобода. “Познат ћете истину и истина ће вас ослободити” (Јн. 8,32). Бог недвојбено указује да
је Он љубав, истина и слобода: “Бог је љубав”(1.Јн. 4,8), “Ја сам пут, истина и живот” (Јн.14,6);
“Господ је Дух и гдје је Дух Господњи тамо је слобода” (2. Кор. 3,17).
Апостол Павле повезује љубав са Богом на овај
начин: “Јер сте сви ви браћа на слободу позвани;
само не слободу за угађање тијелу, него да из љубави
служите једни другима, јер се сав закон испуњава у
једној ријечи, у овој: Љуби ближњега свога као себе
самог” (Гал. 5,13-14).
Имајући ово у виду прелазимо на поље етике. Наш
циљ је само један да живот не постане беживотан,
дакле да не допустимо да се створе услови који срећу
чине немогућом у нашем животу. Другим ријечима
желимо прије свега једну ствар, да живимо живот. У
супротном не можемо бити срећни.

Масовна и појединачна
злоупотреба биотехнологије

Употреба биотехнологије је дозвољена и пожељна. Међутим злоупотреба њена злоупотреба

сматра се недопустивом и неприхватљивом пошто постаје нечовјечна и пошто се окреће против
човјека кршећи његову слободу. Конкретно тако нешто се дешава у два случаја.
У првом масовна употреба од стране државне власти на терет одређене мањине становништва
је најгори вид тоталитаризма. Такво нешто се десило у XX в. под нацистичком диктатуром
у хитлеровској Њемачкој, гдје је доминантан био расизам. Јевреји су тобоже сматрани
“инфериорним”, јер су припадали семитској раси са источњачким карактеристикама различитих
од оне наводно супериорне, аријевске расе Индоевропљана. Са таквим биолошким изговором
истребљени су милиони невиних у концентрационим логорима, гдје су претходно кориштени
као покусне животиње у лабараторијама за истраживање, гдје су подвргавани незамисливим
мучењима. Ови хомоцидни тестови су свакако примјењивани и на многим другим људима
и поред њиховог индоевропског поријекла. Једна слична опасност појављује се и данас са
развојем нових технологија, опасност од стварања људских бића генетским путем, од стварања
супериорне “расе” (нешто аналогно аријској раси ). То се може показати деструктивно за људски
род, а није познато ни да ли ће једна таква у суштини вјештачка трансплатација учинити људски
род имуним на болести.
Друга посебна примјена биотехнологије у специјалним случајевима (нпр. вјештачка оплодња)
није дозвољена када не бива уз слободно мишљење и апсолутно слободан пристанак личности
чијег се живота тиче ова биолошка интервенција. Могућност људске личности да изабере

www.staracrkva.org 
вољно, свјесно и слободно је услов који се по хришћанској етици не смије прекршити. Сама
она захтијева поштовање ових принципа у случајевима первенције или лијечања неизљечивих
болести и анатомских поремећаја, као и случајевима немогућности рађања. Међутим у исто
вријем треба узети у обзир и трећа лица која су умјешана у једну биомедицинску процедуру,
као што су дјеца која треба да се роде. Кључно питање је: у којој мјери ће одлука једног пара у
подмаклој доби да донесу на свијет једно дијете вјештачком оплодњом представљати њихово
невино право или у супротном израз егоизма. У једном таквом случају треба поставити питање:
је ли мање важно да пар без дјеце усвоји једно несретно дијете, које је из разних разлога остало
сироче, од чињенице да се свим средствима покуша стећи “по крви” потомак? У сваком случају
општи принцип би требао бити да медицинска примјена биологије не може угушити истину,
слободу и људску култивисаност, односно земаљску слику Божију.

Odabrani
tekstovi
У Британији бива расправа о томе
колико је морална употреба клонирања
у лијечничке сврхе. Нарочито
многи британски научници тврде да
одбацивање клонирања у потпуности
може ускратити човјечанство једног
великог оружја за лијечење (људи),
те инсистирају да се прави разлика
између репродукције и клонирања
у сврху лијечења. Објашњавају да
репродуктивно клонирање, клонирање
које ће одвести ка генетски идентичној
дјеци са већ постојећим родитељима
није генетски прихватљиво. Али
клонирање у лијечничке сврхе које
ће се састоајти у стварању пробне
цијевчице једног ембриона коме ће
бити дозвољено да порасте до степена
формирања ткива, може да буде
рјешење за многе медицинске проблеме и из тог разлога треба да буде морално прихватљиво. Приликом
формирања ткива дакле пет до шест дана по зачећу, појављују се ембрионалне ткивне ћелије, ћелије
из којих произилазе сва људска ткива, која би се могла користити као сировина за стварање вјетачких
ткива и органа за трансплантацију.
Јавну одлуку за употребу клонирања у лијечничке сврхе позван је да донесе британски парламент.
Шта више распрострањено је мишљење да је боље дозволити клонирање у лијечничке сврхе, те га
контролисати од стране државе, него га забранити и пустити да буде тајно и неконтролисано; по свему
судећи технички проблеми су ријешени.

Ј. Суфлерис преузето из дневника “ВΗМА”2О-12-1998, стр. А61

www.staracrkva.org