1

ANDREA KREJMER

NOĆNE SENKE

www.crowarez.org
www.bosnaunited.net

2
 1.

Uvek sam bila spremna za borbu, ali u bitkama je ratnička strast dolazila nezvana.
Urlik medveda ispunio mi je uši. Njegov vreli dah napadao mi je nozdrve i raspirivao u meni
žudnju da prolivam krv. Iza sebe sam čula momka kako uznemireno i teško diše. Od tog zvuka
beznađa, zabola sam kandže duboko u zemlju. Zarežala sam ponovo ka krupnijoj zveri, izazivajući
je da pokuša da prođe kraj mene.
Šta to, dođavola, radim?!
Rizikovala sam pogledavši ka momku i puls mi se ubrzao. Desnom rukom pritiskao je butinu iz
koje je šikljala krv. Krv mu je tekla između prstiju, a farmerke su mu tamnele sve dok nisu izgledale
kao isflekane crnim mastilom. Iscepana majica jedva da mu je prekrivala crvene brazde na grudima.
U grlu mi je narastao urlik.
Polegla sam po zemlji, napetih mišića, spremna za napad. Grizli se propeo na zadnje noge.
Nisam se micala.
Kala!
Začula sam Brinin uzvik u glavi. Gipka smeđa vučica iskočila je iz šume i napala medveda s
leđa. Grizli se okrenuo spustivši se na sve četiri. Pljuvačka mu je letela iz čeljusti kad je nasrnuo na
neočekivanog napadača. Ali Brin je, brza kao munja, izbegla nasrtaj medveda. Na svaki zamah
grizlijevih debelih šapa, izmicala je iz domašaja, uvek se pomerajući tek delić sekunde brže od
medveda. Iskoristila je svoju prednost i još jednom ga oštro ugrizla. Kada mi je okrenuo leđa,
skočila sam na njega i odgrizla mu komad mesa s pete. Medved se brzo okrenuo prema meni,
kolutajući očima punim bola.
Brin i ja smo polegle po zemlji, kružeći oko ogromne zveri. Usta su mi bila vrela od medveđe
krvi. Telo mi je bilo napeto. Nastavili smo naš sve nategnutiji ples. Medved nas je pratio pogledom.
Mogla sam da namirišem njegovu nesigurnost, kako se klica straha razvija. Otrgao mi se kratki,
oštri lavež i pokazala sam zube. Grizli je prezrivo frknuo, okrenuo se i odgegao u šumu.
Podigla sam njušku i urliknula pobedonosno. Jedan jecaj me je vratio na zemlju. Planinar je
piljio u nas, izbezumljen. Radoznalost me je privukla ka njemu. Izdala sam svoje gospodare,
prekršila njihove zakone. Sve zarad njega.
Zašto?
Spustila sam glavu i onjušila vazduh. Planinaru je krv tekla niz kožu i na zemlju, oštar metalan
miris stvarao je opojnu izmaglicu u mojoj svesti. Borila sam se sa iskušenjem da je okusim.
Kala? Brinina opomena odvukla mi je pogled s planinara.
Beži odavde! Pokazala sam zube manjoj vučici. Ona se spustila pokorno do zemlje i počela
polako da mi se približava. Potom je podigla njušku i liznula mi bradu odozdo.
Šta ćeš s njim? - pitale su me njene plave oči.
Delovala je prestrašeno. Pitala sam se da li misli da ću ubiti momka radi ličnog zadovoljstva.
Krivica i stid kapale su mi kroz vene. Brin, ne smeš da budeš ovde. Odlazi! Smesta!
Zacvilela je, ali se odšunjala, stopivši se s niskim borovim granama.
Vrebala sam planinara. Uši su mi se mrdale napred-nazad. Jedva je disao; bol i užas prekrili su
mu lice. Duboki useci ostali su na mestima gde mu je grizli kandžama zahvatio butinu i grudi. Krv
je i dalje tekla iz rana. Znala sam da neće stati. Počela sam da režim, iznervirana krhkošću ljudskog
tela.
Bio je to mladić koji je izgledao star koliko i ja: sedamnaest godina, možda osamnaest. Smeđa
kosa s blagim zlatnim odsjajem neuredno mu je padala oko glave. Od znoja su mu se pramenovi

3
slepili uz čelo i obraze. Bio je vitak, jak - i izgledao je kao neko ko bi se mogao snaći u planini, kao
što se, očito, i snalazio. Ovom delu planine moglo se prići samo strmom i vrlo nezgodnom stazom.
Prekrivao ga je miris straha, koji je dražio moje predatorske instinkte, ali pod njim je izbijao još
neki - miris proleća, pupoljaka lišća i zemlje koja se odleđuje. Miris pun nade. Mogućnosti. Suptilan
i privlačan.
Prišla sam još korak. Znala sam šta želim da učinim, ali to bi bilo drugo, još veće kršenje Zakona
čuvara. Pokušao je da se pomeri unazad, ali je teško udahnuo od bola i srušio se na laktove. Prešla
sam pogledom po njegovom licu. Jaka brada i visoke jagodice krivile su se u agoniji. Čak i dok se
grčio, bio je lep - mišići su se zatezali i opuštali, otkrivajući snagu, borbu njegovog tela protiv
kolapsa koji mu predstoji, čineći njegovo mučenje uzvišenim. Izjedala me je želja da mu pomognem.
Ne mogu da ga gledam kako umire.
Promenila sam oblik pre nego što sam i shvatila da sam to odlučila. Njegove oči su se raširile
kad je video da beli vuk, koji ga je do malopre vrebao, više nije životinja, već devojka sa zlatnim
očima vuka i srebrno-plavom kosom. Prišla sam mu i klekla na kolena. Celo telo mu se treslo. Pošla
sam da pružim ruku ka njemu, ali sam oklevala, iznenađena što osećam da i moje ruke drhte.
Nikada se nisam toliko plašila.
Hrapavo disanje izvuklo me je iz misli.
„Ko si ti?” Mladić je buljio u mene. Oči su mu bile boje zimske mahovine, nežne nijanse koja se
koleba između zelene i sive. Bila sam zbunjena jedan tren, izgubljena u pitanjima koja su se gurala
kroz njegov bol i pogled.
Primakla sam ustima meku unutrašnju stranu podlaktice. Nateravši svoje očnjake da se izduže
i izoštre, zagrizla sam jako i sačekala da krv dotakne jezik. Zatim sam mu pružila ruku.
„Pij! Samo ovo može da te spase.” Glas mi je bio slab, ali odlučan.
Drhtanje njegovog tela postalo je još naglašenije. Odmahnuo je glavom.
„Moraš”, zarežala sam, pokazujući očnjake i dalje oštre kao žilet, žedne posle ugriza. Nadala
sam se da će mu sećanje na moj vučji oblik uterati strah, a od straha da postane poslušan. Međutim,
na njegovom licu nije bilo ni traga od užasa. Njegove oči su samo bile pune čuđenja. Posmatrala
sam ga nemo i borila se da ostanem mirna. Krv mi je lila niz ruku, padajući u tamnocrvenim kapima
na zemlju zasutu lišćem.
Oči su mu se odjednom sklopile kad se zgrčio od novog naleta bola. Pritisla sam mu krvavu
podlakticu na poluotvorene usne. Njegov dodir je bio električan - pržio je kožu, jurio je kroz krv.
Suzdržavala sam se da ne uzdahnem, potpuno začuđena i uplašena tim nepoznatim osećajem koji
mi je prožimao telo.
On se trgnuo, ali sam mu drugom rukom prihvatila leđa, držeći ga čvrsto dok mu je moja krv
tekla u usta. Kad sam ga uhvatila i privukla sebi, to mi je samo još više uzburkalo krv.
Primećivala sam da je želeo da se odupre, ali nije mu preostalo snage. Osmeh mi je zatitrao na
krajevima usana. Iako se moje telo ponašalo nepredvidivo, znala sam da bar mogu da kontrolišem
njegovo. Zadrhtala sam kad me je uhvatio za ruku, priljubivši mi se uz kožu. Planinar je počeo da
diše mirno. Polako, ravnomerno.
Prsti su mi se tresli od bola duboko u meni. Želela sam da njima pređem preko njegove kože.
Da osetim rane kako zaceljuju i upoznam konture njegovih mišića.
Ugrizla sam se za usnu, boreći se sa iskušenjem. Hajde, Kal, znaš ti i za bolje. Ovo ne liči na tebe.
Otrgla sam ruku iz njegovog stiska. Jecaj nezadovoljstva izašao mu je iz grla. Pošto ga više
nisam dodirivala, nisam znala kako da se izborim sa osećajem gubitka. Pronađi svoju snagu, iskoristi
vuka. To je ono što jesi.
Upozorila sam planinara režanjem i odmahnula glavom. Otcepila sam komad tkanine s njegove
poderane majice kako bih povezala svoju ranu. Oči boje mahovine pratile su svaki moj pokret.
Uspravila sam se na noge i uplašila kad je on učinio to isto, tek neznatno nesiguran. Namrštila
sam se i povukla dva koraka unazad. Posmatrao je kako odstupam, a zatim pogledao u iscepanu

4
odeću. Prstima je pažljivo podigao viseće komade pocepane majice. Kada je podigao pogled i susreo
moje oči, pogodio me je neočekivani talas vrtoglavice. Usne su mu se rastavile. Nisam mogla da
sklonim pogled s njegovih očiju. Procenjivale su me, pune znatiželje, bez straha koji sam toliko
očekivala. Previše pitanja mu je igralo u pogledu.
Moram da odem odavde. „Bićeš dobro. Spusti se s planine. Nemoj više da prilaziš ovom mestu”,
rekla sam i okrenula se.
Sok mi je prostrujao kroz telo kada me je momak uhvatio za rame. Delovao je iznenađeno, ali
nimalo uplašeno. To nije bilo dobro. Vrelina mi je plamsala niz kožu tamo gde su me njegovi prsti
čvrsto držali. Čekala sam trenutak predugo, posmatrala ga, pamteći crte njegovog lica pre nego što
sam zarežala i oslobodila se njegove ruke.
„Stani...”, rekao je i zakoračio ka meni.
Šta ako bih mogla da stanem i zaustavim svoj život na tren? Šta ako ukradem još malo vremena
i okusim ono što mi je toliko dugo bilo zabranjeno? Da li bi to bilo pogrešno? Nikada više neću
videti ovog nepoznatog momka. Šta bi loše moglo da se dogodi kad bih ostala ovde, kad bih stajala
mirno i videla da li će pokušati da me dotakne onako kako sam želela?
Njegov miris mi je govorio da nisam daleko od istine; koža mu je pucala od adrenalina i mošusa
u kojima se krila požuda. Pustila sam da ovaj susret potraje predugo, zagazivši dobrano iza linije
bezbedne granice. Uz kajanje koje me je nagrizalo, stisnula sam pesnice. Pogled mi je lutao gore-
dole duž njegovog tela, procenjujući, sećajući se osećaja njegovih usana na koži. Osmehnuo se
oklevajući.
Dosta!
Klepila sam ga preko usta. Pao je na zemlju i više se nije pomerao. Sagnula sam se i podigla ga u
svoje ruke, zabacivši njegov ranac preko ramena. Miris zelenih pašnjaka i grana posutih rosom
lebdeo je oko mene, oblivao me onim neobičnim bolom koji je bio sklupčan u mom telu kao fizički
podsetnik na to kako sam umalo postala izdajnik. Senke sutona protezale su se uz planinu, ali
spustiću ga do podnožja do sumraka.
Stari kamionet bio je parkiran blizu planinskog potoka koji je označavao granicu svetog mesta.
Crni znakovi s jarko narandžastim slovima bili su postavljeni uz obalu potoka: ZABRANJEN
NEOVLAŠĆENI ULAZAK. PRIVATNO VLASNIŠTVO.
Ford rendžer nije bio zaključan. Otvorila sam vrata, gotovo ih odvalivši s vozila nagrizenog
rđom. Smestila sam mlitavo telo preko vozačevog sedišta. Glava mu je pala napred i ugledala sam
otkrivenu konturu tetovaže na zadnjoj strani njegovog vrata. Taman, neobično obojen krst.
Neovlašćeno je ušao ovde, a još prati i trendove. Hvala bogu da sam pronašla nešto što mi se kod njega ne
sviđa.
Bacila sam ranac na suvozačevo sedište i zalupila vrata. Karoserija je zacvilela. I dalje drhteči od
brige, prešla sam u vučji oblik i odjurila natrag u šumu. Međutim, njegov miris ostao je sa mnom,
nagrizajući uverenje da sam donela dobru odluku. Onjušila sam vazduh i ustuknula, novi miris je
jasno isticao da sam nas izdala.
Znam da si tu. Režanje je putovalo s mojim mislima.
Da li si dobro? Strah u Brininom tužnom pitanju samo je jače zagrizao moje uzdrhtale nerve. U
sledećem trenu već je trčala kraj mene.
Rekla sam ti da odeš. Pokazala sam zube, ali nisam mogla da sakrijem kako mi je odjednom bilo
lakše što sam s njom.
Nikad ne bih mogla da te napustim. Brin je lako trčala za mnom. I znaš da te nikad ne bih izdala.
Ubrzala sam, pojurivši u duboku senku šume. Prestala sam da se trudim da prestignem strah,
promenila sam oblik i zateturala se unapred dok nisam naišla na čvrst oslonac stabla. Ogrebotine na
koži, od kore drveta, nisu uspevale da mi skrenu misli koje su mi se kao komarci rojile po glavi.
„Zašto si ga spasla?” pitala je. „Ljudi nama ništa ne znače.”

5
 I dalje sam rukama držala drvo, ali sam okrenula glavu na stranu tako da mogu da vidim Brin.
Nije više bila vuk. Kratke, žilave ruke držala je na kukovima. Oči su joj se skupile dok je čekala
odgovor.
Treptala sam, ali nisam mogla da sprečim osećaj peckanja. Dve suze, tople i nepoželjne,
skliznule su mi niz obraze.
Brin je iskolačila oči. Ja nikad ne plačem. Bar ne kad neko može da me vidi.
Okrenula sam glavu, ali sam mogla da osetim kako me nemo posmatra, doduše, bez osude.
Nisam imala šta da joj odgovorim. A ni sebi.

6
 2.

Kad sam otvorila vrata svoje kuće, telo mi se ukočilo. Mogla sam da nanjušim posetioce. Stari
pergament i fino vino - miris Lumine Najtšejd odavao je aristokratsku eleganciju. Ali njeni stražari
ispunjavali su kuću nepodnošljivim smradom uzavrelog katrana i spaljene kose. „Kala!” Iz
Lumininog glasa kapao je med.
Trgnula sam se i pokušala da se saberem pre nego što sam čvrsto stisnutih usana ušla u
kuhinju. Nikako nisam želela da osetim i ukus tih stvorenja, miris mi je bio dovoljan.
Lumina je sedela za stolom preko puta trenutnog alfa mužjaka njenog čopora, mog oca. Bila je
nestvarno nepomična, savršenog držanja, s loknastom kosom boje čokolade, skupljenom u punđu
na vratu. Nosila je odelo crno kao ebanovina i jarkobelu košulju s visokom kragnom. Dve utvare
stajale su iznad, lelujajući u vazduhu kao senke tik iza njenih uskih ramena.
Uvukla sam obraze tako da mogu da ih ugrizem. Jedino me je to sprečavalo da ne pokažem
zube telohraniteljima.
„Sedi, draga moja.” Lumina je pokazala na stolicu.
Privukla sam stolicu bliže ocu, pre kleknuvši nego sevši na nju. Nisam mogla da se opustim s
tim grozotama u blizini.
Da li ona već zna za prestup? Da li je već došla da naredi da me pogube?
„Ostalo je malo više od mesec dana čekanja, devojko draga”, promumlala je. „Da li se raduješ
uniji?”
Ispustila sam vazduh koji nisam ni znala da sam zadržavala.
„Naravno”, rekla sam.
Lumina je spojila vrhove prstiju ispred lica.
„Da li je to jedini komentar koji imaš o svojoj divnoj budućnosti?”
Otac je zacvileo od smeha. „Kala nije romantična duša kao njena majka, gospodarice.”
Glas mu je i dalje bio siguran, ali pogled mu je pao na mene. Prešla sam jezikom preko očnjaka
koji su mi se izoštrili u ustima.
„Vidim”, rekla je, a pogled joj je šarao gore-dole po mom telu.
Prekrstila sam ruke preko grudi.
„Stivene, mogao bi da je naučiš da se malo bolje ponaša. Očekujem da moje alfa ženke budu
oličenje prefinjenosti. Naomi je uvek bila krajnje graciozna u svojoj ulozi.”
Nastavila je da me posmatra pa nisam mogla da joj pokažem zube onako kako sam želela.
Prefinjenost, dupe moje! Ja sam ratnica, a ne njena igračka!
„Mislila sam da ćeš biti zadovoljna uparivanjem, devojko draga”, rekla je. „Ti si prelepa alfa. A
nikada u čoporu Bejn nije bilo takvog mužjaka kao što je Renije. Čak i Emil to priznaje. Taj brak sluti
na dobro za sve nas. Treba da budeš zahvalna što imaš takvog partnera.”
Vilica mi se stegla, ali gledala sam je u oči ne trepćući.
„Poštujem Rena. On mi je drug. Biće nam dobro zajedno.”
Drug... tako nekako. Ren me gleda kao da sam teglica keksa zbog koje mu ne bi bilo krivo da ga uhvate s
prstima u njoj. A ne bi on platio za tu krađu. Iako su me držali pod ključem od prvog dana naše
veridbe, nisam verovala da će biti toliko teško glumiti policajca u našoj vezi. Ali Ren nije voleo da
igra po pravilima. Bio je taman toliko izazovan da se zapitam da li bi bilo vredno rizika da se malo
poigramo.
„Dobro?” ponovila je Lumina. „Ali da li ga ti želiš? Emil će se razbesneti ako čuje da si hladna
prema njegovom nasledniku.” Dobovala je prstima o sto.

7
 Zurila sam u pod proklinjući plamenove koji su mi palili obraze. Zašto je, dođavola, žudnja bitna
kada ne smem ništa da učinim s njom? U tom trenu sam je mrzela.
Otac je pročistio grlo. „Vaše veličanstvo, brak je ugovoren kad su se deca rodila. Čopori
Najtšejd i Bejn su mu i dalje posvećeni. Kao i moja ćerka i Emilov sin.”
„Kao šio sam rekla, biće nam dobro”, prošaputala sam. Nagoveštaj režanja omakao mi se s
rečima.
Zvonki smeh naterao me je da vratim pogled na čuvara. Dok me je posmatrala kako se vrpoljim,
Lumina mi se dobroćudno smeškala. Piljila sam u nju ne mogavši više da suzdržavam izlive besa.
„Tako je.” Premestila je pogled na mog oca. „Ceremonija ne sme biti ometena ili odložena. Ni
pod kojim uslovima.”
Ustala je i pružila ruku. Otac je usnama ovlaš dodirnuo njene blede prste. Okrenula se ka meni.
Nevoljno sam uhvatila u ruku njenu kožu nalik pergamentu, pokušavajući da ne mislim koliko
želim da je ugrizem.
„Sve ugledne ženke su prefinjene, draga moja.” Dodirnula mi je obraz, dopustivši svojim
noktima da me ogrebu dovoljno jako da se trgnem.
Stomak mi se stegao.
Dok je izlazila iz kuhinje, njene visoke potpetice odjekivale su po pločicama u stakato tempu.
Utvare su je pratile, njihova bešumnost uznemiravala je više od strašnog ritma Lumininih koraka.
Privukla sam kolena grudima i oslonila obraz na njih. Nisam disala sve dok nisam čula da se vrata
zatvaraju.
„Užasno si napeta”, rekao je otac. „Da li se nešto desilo na straži?”
Odmahnula sam glavom. „Znaš da mrzim utvare.”
„Svi mrzimo utvare.”
Slegla sam ramenima. „Zašto je ona uopšte dolazila?”
„Da razgovaramo o uniji.”
„Šališ se.” Namrštila sam se. „Samo zbog mene i Rena?”
Otac je umorno prešao rukom preko očiju. „Kala, pomoglo bi kada se ne bi ponašala kao da je
ova unija obruč kroz koji treba da skočiš. U igri je mnogo toga, a ne samo ti i Ren. Već nekoliko
decenija nije bilo formiranja novog čopora. Čuvari su nervozni.”
„Izvini”, rekla sam neiskreno.
„Nema izvini. Uozbilji se.”
Sela sam uspravno.
„Emil je svraćao ranije.” Složio je neku facu. „Šta?!”, jedva sam izgovorila. „Zašto?”
Nisam mogla da zamislim civilizovan razgovor između Emila Laroša i protivničkog alfe čopora
Najtšejd.
Očev glas je bio hladan. „Zbog istog razloga kao i Lumina.” Uronila sam lice u šake ponovo
zapaljenih obraza. „Kala?”
„Izvini, tata”, rekla sam progutavši sramotu. „Samo, Ren i ja se slažemo dobro. Drugovi smo,
tako nešto. Znamo već dugo da se unija bliži. Ne vidim nikakav problem u tome. A ako Ren vidi, to
bi bila novost za mene. Ali sve ovo bi bilo mnogo lakše kada bi nas svi jednostavno ostavili na miru.
Pritisak nimalo ne pomaže.”
Klimnuo je. „Dobro došla u svet alfi. Pritisak nikada ne pomaže, i nikada ne prestaje.”
„Divota!” Uzdahnula sam i ustala sa stolice. „Imam domaći.”
„Laku noć, onda”, rekao je tiho.
„Laku noć.”
„Kala!”
„Da?” Zastala sam na dnu stepeništa. „Budi dobra prema majci.”

8
 Namrštila sam se i nastavila da se penjem. Kad sam došla do vrata svoje sobe, vrisnula sam.
Odeća je bila razbacana posvuda. Po mom krevetu, po podu, visila je sa stočića i s lampe.
„Ovako neće moći!” Majka me je optužila prstom.
„Mama!”
Jedna od mojih retro majica s turneje grupe Piksiz iz osamdesetih, visila joj je iz stisnute pesnice.
„Da li imaš bilo šta što je lepo?” Mahala je spornom majicom ka meni. „Definiši lepo”, uzvratila
sam.
Potiskivala sam zvuke zapomaganja, pogledala šta prvo da spasavam i brzo sela preko duksa s
kapuljačom, na kojem piše Republikanci za Voldemora.
„Čipka? Svila? Kašmir?” pitala je Naomi. „Imaš li bilo šta što nije od teksasa ili pamuka?”
Uvrtala je majicu Piksiza u rukama i ja sam se namrštila.
„Da li znaš da je danas dolazio Emil?” Pogledom je prelazila preko kreveta procenjujući hrpu
odeće.
„Rekao mi je tata”, odgovorila sam tiho, ali u sebi sam vrištala.
Prstima sam uvrtela kosu u repu, koji mi je visio preko ramena, podigla je i uhvatila zubima.
Majka je stisla usne i ispustila majicu kako bi mogla da mi izvuče prste iz kose i dlake iz usta.
Zatim je uzdahnula, sela na krevet tik iza mene i povukla gumicu s kraja pletenice.
„I ova kosa.” Raščešljala je talase prstima. „Ne shvatam zašto je stalno vezuješ.”
„Ima je previše”, rekla sam. „Smeta mi.”
Čula sam zveket majčinih dugačkih minđuša dok je odmahivala glavom. „Lepi moj cvete. Ne
možeš više da kriješ svoju lepotu. Sada si žena.”
Frknuvši zgrožena, otkotrljala sam se niz krevet, što dalje od njenog domašaja.
„Nisam ja cvet.” Pomakla sam zavesu kose nazad iza ramena. Raspletena, delovala je
nezgrapno i teško.
„Ali jesi, Kala.” Osmehnula se. „Ti si moja lepa kala.”
„To je samo ime, mama.” Počela sam da skupljam odeću. „ A ne ono što jesam.”
„To jeste ono što jesi.” Ustuknula sam od tona upozorenja u njenom glasu. „Prestani s tim.
Nema potrebe.”
Ruka mi se zaledila na majici koju sam zgrabila. Čekala je dok nisam vratila polusklopljenu
majicu nazad na prekrivač. Zaustila sam da nešto kažem, ali majka je podigla ruku da me ućutka.
„Novi čopor formira se sledećeg meseca. Ti ćeš biti alfa ženka.”
„Znam to.” Borila sam se s nagonom da je gađam prljavim čarapama. „Znam to još od svoje
pete godine.”
„A sada je vreme da počneš da se tako i ponašaš”, rekla je. „Lumina je zabrinuta.”
„Da, znam. Prefinjenost! Hoće prefinjenost!” Htela sam da se narugam.
„A Emil brine o onome što Renije želi”, rekla je.
„Šta Ren želi?” rekla sam trgnuvši se od svog piskavog glasa.
Majka je podigla jedan moj brus sa kreveta. Bio je običan, beo, pamučan - samo takve sam i
imala.
„Treba da mislimo na pripreme. Da li imaš bilo kakav pristojan veš?”
Obrazi su ponovo počeli da mi gore. Pitala sam se da li to što se previše crvenim može da
izazove stalnu promenu boje kože.
„Ne želim da pričam o tome.”
Nije obraćala pažnju na mene, samo je gunđala sebi u bradu dok je sređivala moje stvari na
gomile, za koje sam, s obzirom na to da mi je naredila da prestanem da ih slažem, mogla samo da
nagađam da su bile kategorisane sa prihvatljivo i za bacanje.

9
 „On je alfa mužjak i najpopularniji momak u tvojoj školi. Makar prema onome što sam čula.”
Glas joj je postao čežnjiv. „Sigurna sam da je navikao na određenu pažnju od devojaka. Kada dođe
tvoje vreme, moraš da budeš spremna da mu udovoljiš.”
Progutala sam kiselinu pre nego što sam ponovo mogla da progovorim.
„Mama, i ja sam alfa, sećaš se?”, rekla sam. „Ja sam potrebna Renu da bi bio vođa čopora. On
želi da budem ratnica, a ne vođa navijačica.”
„Renijeu je potrebno da se ponašaš kao njegov par. Samo zato što si ratnica, ne znači da ne treba
da budeš primamljiva.” Oštrina u njenom glasu me je presekla.
„Kal je u pravu, mama”, zapištao je glas mog brata. „Ren ne želi navijačicu. Sa svim
navijačicama je već bio tokom prethodne četiri godine. Verovatno su mu odavno dosadile. Šeja će ga
bar malo držati na ivici.”
Okrenula sam se i videla Ansela naslonjenog na vrata. Pogledom je prelazio po sobi.
„Au! Nalet uragana Naomi! Nema preživelih!”
„Ansele”, vrisnula je majka s rukama na kukovima. „Molim te da svojoj sestri i meni daš malo
privatnosti.”
„Izvini, mama”, nastavio je Ansel da se kezi, „ali Baret i Saša su dole i čekaju te da kreneš s
njima na noćnu stražu.”
Zatreptala je iznenađeno. „Zar je već toliko kasno?”
Ansel je slegnuo ramenima. Kada se okrenula, namignuo mi je. Prekrila sam usta da sakrijem
osmeh.
Uzdahnula je. „Kala, ozbiljna sam što se tiče ovoga. Stavila sam ti neku novu odeću u orman i
očekujem da od sutra počneš da je nosiš.”
Krenula sam da se usprotivim, ali me je prekinula.
„Novu odeću da vidim na tebi od sutra, ili ću baciti sve tvoje majice i iscepane farmerke. Kraj
rasprave!”
Ustala je i odjurila iz sobe, a suknja joj je zalepršala oko listova. Kad sam čula njene korake na
stepeništu, zaječala sam i bacila se na krevet. Brdo majica predstavljalo je zgodno mesto da se uroni
glava. Imala sam želju da se pretvorim u vuka i razbucam krevet, ali sigurno bih bila kažnjena zbog
toga. A i volela sam svoj krevet - bio je možda i jedina stvar za koju mama nikad nije zapretila da će
je baciti.
Dušek je zaškripao. Podbočila sam se na laktove i pogledala u Ansela. Smestio se na ćošak
kreveta.
„Još jedna srceparajuća sesija zbližavanja majke i kćerke?”
„Znaš već.” Prevrnula sam se na leđa.
„Jesi li dobro?”, pitao je.
„Aha.” Počela sam da masiram slepoočnice, pokušavajući da oteram novi pulsirajući bol.
„Dakle...”, počeo je Ansel. Okrenula sam se da ga pogledam. Osmeh kojim me je začikavao
nestao mu je s lica. „Dakle šta?”
„Ren...” Glas mu se uozbiljio. „Ispljuni više, Ane!”
„Da li ti se on sviđa? Mislim, izistinski?”, izbrbljao je. Ponovo sam se srušila na krevet. Rukama
sam pokrila oči zaklanjajući svetio.
„Molim te, nemoj sad i ti.” Dopuzao je do mene.
„Samo”, rekao je, „ako ne želiš da budeš s njim, onda i ne treba da budeš s njim.”
Naglo sam otvorila oči ispod ruku. Na trenutak nisam mogla da dišem. „Mogli bismo da
pobegnemo. Ja bih pošao s tobom”, završio je Ansel toliko tihim glasom da se jedva čuo. Brzo sam
se uspravila.
„Ansele”, prošaputala sam, „nemoj nikada više tako nešto da izustiš. Ne znaš šta... Samo ne
pominji to više, u redu?”

10
 Igrao se s prekrivačem. „Želim da budeš srećna. Delovala si tako ljuta na mamu.”
„Ljuta sam na mamu, ali to je mama, a ne Ren.” Uplela sam prste kroz duge talase kose, koji su
mi se prelivali preko ramena, i pomislila da se ošišam na ćelavo.
„Dakle, nemaš problem s tim? Da budeš par s Renom?”
„Tako je. Nemam problem.” Pružila sam ruku i razbarušila mu kosu smeđu kao pesak.
„Uostalom, i ti ćeš biti u novom čoporu. A i Brin, Mejson i Fej. S vama uz mene, lako ćemo zauzdati
Rena.”
„Nema sumnje.” Osmehnuo se.
„I da više nikome nisi pisnuo ni reč o bežanju. Ane, to ne dolazi u obzir. Kada si ti uopšte počeo
tako nezavisno da razmišljaš?” Pogledala sam ga namršteno.
Pokazao mi je izdužene očnjake. „Ipak sam ja tvoj brat, zar ne?”
„Znači, sad sam ja kriva i za tvoju izdajničku prirodu?” Klepila sam ga po grudima.
„Sve što znam, naučio sam od tebe.”
Ustao je i počeo da skače po krevetu. Ja sam odskočila blizu ivici i prevrnula se, dočekavši se
lako na prste. Uhvatila sam pokrivač za rub i naglo ga povukla. Ansel je pao na leđa smejući se.
Odskočio je još jednom na dušeku i onda se umirio. „Ozbiljna sam, Ansele. Ni reč.”
„Ne brini, sejo. Nisam glup. Nikada ne bih izdao čuvare”, rekao je. „Osim ako mi to ne narediš -
alfo!”
Pokušala sam da se osmehnem. „Hvala.”

11
 3.

Kada sam ušla u kuhinju na doručak, moja porodica je zaćutala. Otišla sam pravo do kafe.
Majka je pritrčala, uhvatila me za ruke i okrenula me ka sebi.
„O, dušo, izgledaš predivno”, rekla je i poljubila me u oba obraza.
„To je suknja, mama.” Iskobeljala sam se iz njenih ruku. „Prestani s tim.”
Zgrabila sam šolju iz kredenca i sipala kafu. U poslednjem trenutku sam uspela da sklonim
kosu pre nego što su mi plavi pramenovi upali u šolju.
Ansel mi je dobacio štanglicu od žitarica i pokušao da sakrije zadovoljni osmeh na licu.
Izdajice, rekla sam bez glasa i sela. Posle dva zalogaja, shvatila sam da otac zuri u mene.
„Šta je?”, pitala sam sa ustima punim sojinih proteina.
Zakašljao se i zatreptao nekoliko puta. Zatim mu je pogled poleteo s majke na mene. „Izvini,
Kala. Valjda nisam očekivao da ćeš ozbiljno shvatiti majčine predloge.”
Ona je piljila u njega. Otac se pomerio na svojoj stolici i otvorio Denver post.
„Izgledaš zanosno.”
„Zanosno?” Glas mi je skočio za dve oktave. Šolja kafe mi se zatresla u rukama.
Ansel se zagrcnuo pecivom i uhvatio se za čašu đusa.
Otac je podigao novine da sakrije lice, a majka me je tapšala po ruci. Dopustila sam sebi da joj
uputim ljutiti pogled, a onda sam se izgubila u izmaglici kofeina.
Ostatak doručka proveli smo u nelagodnoj tišini. Tata je čitao i pokušavao da izbegne da ukrsti
pogled s mojim ili majčinim. Mama je nastavila da mi upućuje poglede ohrabrenja, koje sam ja
hladno odbijala. Ansel nije obraćao pažnju na nas, zadovoljno grickajući doručak. Potegla sam i
poslednji talog kafe.
„Hajde, Ane!”
Ansel je skočio sa stolice i zgrabio jaknu. Krenuli smo ka garaži. „Srećno, Kal!”, uzviknuo je otac
dok sam išla za mladim bratom ka vratima.
Nisam odgovorila. Većinu dana sam se radovala školi. Danas sam je se plašila.
„Stivene.” Čula sam mamu kako diže glas kad sam izašla i zalupila vrata za sobom.
„Mogu li ja da vozim?” Anselove oči bile su pune nade. „Ne”, rekla sam i sela za volan našeg
džipa.
Ansel se uhvatio za komandnu tablu kad smo se uz škripu odvezli s prilaza. Miris spaljene
gume ispunio je automobil. Kad sam presekla i treći automobil, već je počeo da zuri u mene i da
vezuje pojas.
„To što ti želiš da umreš jer nosiš hulahopke, ne znači da i ja želim da umrem.”
„Ne nosim hulahopke”, rekla sam kroz stisnute zube zaobišavši još jedno vozilo.
Ansel je podigao obrve. „Ne nosiš? Zar nemaš neke providne ili tako nešto?”
Osmehivao mi se, ali ga je moj prodorni pogled naterao da se šćućuri u sedištu. Kad smo stigli
do parkinga Gorske gimnazije, bio je bled kao avet.
„Mislim da ću zamoliti Mejsona da me odveze do kuće”, rekao je zalupivši vrata za sobom.
Kada sam primetila koliko su mi pobeleli prsti od stezanja volana, duboko sam udahnula.
To je samo odeća, Kal. Nije kao da te je mama naterala da staviš silikone.
Stresla sam se, nadajući se da se Naomi toga nikada neće dosetiti. Brin me je presrela na pola
puta od parkinga do škole. Vilica joj se vukla po zemlji dok me je odmeravala pogledom. „Šta se
desilo?”

12
 „Prefinjenost...” progunđala sam i nastavila tla hodam ka školi. „A?” Čvrste bronzane lokne
skakale su joj oko glave dok je kaskala pored mene.
„Očigledno, biti alfa ženka ne podrazumeva samo braniti čopor od tragača”, rekla sam. „Barem
ne prema Lumini i mojoj majci.”
„Dakle, Naomi ponovo pokušava da ti promeni imidž?”, pitala je. „Pa zar nije oduvek
pokušavala?”
„Ovoga puta je ozbiljna.” Podesila sam kaiš na suknji, poželevši da sam u farmerkama. „A i
Lumina.”
„Pa pretpostavljam da je bolje da radiš što ti kažu.” Brin je slegla ramenima dok smo prolazile
pored kućica nalik kolibama, iz kojih su se, još mutnih očiju, saplitali učenici ljudi.
„Hvala za reči podrške.” Uopšte nisam uspevala da shvatim kako suknja treba da stoji, pa sam
odustala od pokušaja da je ispravim.
Prošle smo u tišini kroz ulaz u školu i niz hodnik do dugačkog reda ormarića za četvrtake.
Svakodnevni miris škole se promenio. Oštar miris metala ormarića, rezak miris čistih podova koji se
sudarao sa svežinom kedra na plafonu bio je poznat, ali straha, koji su ljudi obično lučili iz kože,
više nije bilo.
Umesto toga, mirisali su na radoznalost i iznenađenost - neobična reakcija za učenike iz
internata, čiji su životi bili pažljivo izolovani od lokalnih čuvara i zaštitnika. Jedina zajednička
aktivnost bili su nam časovi. Dok smo išle kroz gužvu, gurajući se kroz uske prolaze, njihovi
pogledi na meni bili su i te kako neprijatni.
„Da li baš svi do jednog bulje?” pokušala sam da ne zvučim uznemireno.
„Aha, skoro svi.”
„O, bože!”, zakukala sam stegnuvši torbu jače uz sebe. „Pa kad izgledaš seksi!” Stomak mi se
prevrnuo od njenog radosnog odgovora.
„Molim te da više nikad ne izgovoriš tako nešto. Nikada!” Zašto mi je majka ovo uradila? Osećala
sam se kao nakaza na seoskom vašaru.
„Izvini”, rekla je Brin. Poigravala se raznobojnim metalnim narukvicama koje su joj zveckale
oko ruke.
Ostavila sam domaći u ormarić i uzela knjige koje će mi trebati na prvom i drugom času. Graja
iz hodnika utišala se do žamora radoznalog šapata, a Brin se naglo ukrutila iz svoje opuštene poze.
Znala sam šta to znači. On je u blizini. Zabacila sam torbu preko ramena, zalupila vrata
ormarića i mrzela sebe što mi srce odmah brže zalupa kad pogledom potražim Renijea Laroša.
Gomila učenika razdvojila se na dva dela zbog alfe i njegovih drugova iz čopora Bejn. Ren je,
okružen Sabinom, Nevilom, Kozetom i Daksom, izgledao kao da lebdi niz hodnik. Kretao se kao da
je škola njegova. Pogled mu je leteo na sve strane, zverajući podozrivo - uvek vuk, zauvek predator.
Kladim se da njemu nikada nisu menjali imidž.
Kad me je Ren pronašao, polunadmeni osmeh zaigrao mu je na usnama. Stajala sam savršeno
mirno, uzvraćajući mu pogled izazivački. Brin mi je prišla korak bliže. Osećala sam njen dah za
vratom.
Svaka aktivnost u hodniku je stala. Svi pogledi su bili uprti u nas, a šapati su leteli sa usana do
ušiju.
Primetila sam pokret na desnoj strani. Mejson, Ansel i Fej stvorili su se iz gomile učenika i
zauzeli svoja mesta oko Brin. Ja sam se malo uspravila.
Sad nisi jedini alfa, zar ne?
Ren se malo namrštio dok je gledao ka vukovima iz čopora Najtšejd iza mene. Oštar smeh mu
se oteo iz grla. „Hoćeš li opozvati svoje vojnike, Lili?”
Bacila sam pogled na Bejnovce, koji su stajali kao psi čuvari oko mene.

13
 „Vidim da ti svuda ideš sam?” Naslonila sam se na ormarić. Njegov smeh postao je tihi kikot,
veoma nalik mumlanju. Pogledao je u Sabinu.
„Hajde, gubite se odavde. Moram da razgovaram s Kalom. Nasamo.”
Devojka, s kosom boje katrana, ukočila se, ali se okrenula i otišla ka učeničkom boravku. Ostala
tri vuka su poslušno krenula za njom, mada je Daks uputio značajan pogled svom alfi pre neko što
se stopio s gomilom.
Ren je podigao obrvu. Klimnula sam glavom. „Brin, vidimo se na času.”
Čula sam šum njenih lokni kad je okrenula glavu. Krajičkom oka sam ugledala Mejsona i Fej
kako su se nagnuli jedno ka drugom i on joj je nešto šapnuo dok su odlazili. Čekala sam, ali Renov
pogled je i dalje bio usmeren preko mojih ramena. Okrenula sam se i videla Ansela da i dalje stoji
iza mene.
„I ti isto. Smesta!”
Moj mlađi brat je uvukao glavu i pojurio za drugim Najtšejdovcima. Ren se nasmejao. „Tvoj
glavni zaštitnik, a?”
„Kakogod.” Stegla sam ruke oko grudi. „Čemu ova predstava, Rene? Pola škole bulji u nas zbog
tebe.”
Slegnuo je ramenima. „Uvek gledaju u nas. Plaše nas se. Tako i treba da bude.”
Stisla sam usne, ali nisam odgovorila.
„To je novi imidž”, rekao je odmeravajući me polako pogledom. Prokleta bila, majko!
Nevoljno sam klimnula glavom i oborila pogled. Ren mi je stavio prst pod bradu i podigao
glavu. Kad sam podigla pogled, dočekao me je svojim najprivlačnijim osmehom. Otrgla sam se od
njegovih prstiju. Meko i tiho režanje začulo se u njegovim grudima.
„Mirna.”
„Imidž nije bitan.” Stisla sam se bliže uz ormarić. „Prestani da se poigravaš sa mnom. Znaš ko
sam.”
„Naravno”, promrmljao je. „Zato mi se i sviđaš.”
Stisla sam zube dok sam se borila protiv tople, uzavrele napetosti koju je alfa momak izazivao u
meni - od glave do pete.
„Ja sam imuna na tvoj šarm”, lagala sam. „Prestani s glumom, Bejnovče. Šta želiš?”
Smejao se. „Hajde, Kal. Mislio sam da smo drugovi.”
„I jesmo drugovi.” Pustila sam da ta reč visi između nas. „Do 31. oktobra. Tada se sve menja,
takva su pravila. Ti si taj koji se ponaša kao da si usred teranja. Samo mi reci šta hoćeš.”
Zadržala sam dah, pitajući se da li sam preterala. Nije bilo ljutite replike, a u deliću sekunde
mogla sam nazreti čak i nežnost na njegovom licu.
„Čuvari su nas baš pritisli”, rekao je. „Ja sam, na primer, umoran što me pomno prate i dan i
noć. Pitao sam se da li bi htela da preduzmemo nešto povodom toga.”
Čekala sam neku šalu. Nije je bilo.
„Ka-kako?” Konačno sam uspela da kažem nešto, mucajući. Neodlučno je zakoračio korak bliže.
„Šta su se toliko navrzli na nas?”, promrmljao je nagnuvši se ka meni. Disanje je postalo izazov.
Ja sam alfa! Ja sam alfa!
„Unija. Novi čopor”, rekla sam. Bio je toliko blizu da sam mogla da vidim srebrne tačkice u
tamnim očima.
Ren je klimnuo glavom, a osmeh razvukao u kez. „A od koga zavisi da li će ona da uspe ili
propadne?” Srce mi je lupalo o rebra. „Pa od nas.”
„Baš tako!” Uspravio se i ponovo sam mogla da dišem. „Mislio sam da možda mi možemo da
učinimo nešto povodom toga.”

14
 „Šta?” Posmatrala sam kako mu se vrat i ramena zatežu i gotovo sam zadrhtala. Uznemiren je.
Šta ima tu moć da uznemiri Rena?
„Na primer, da provodimo više vremena zajedno. Da se odanost čoporu sa starijih prebaci na
nas”, rekao je. „Možda da ubedimo svoje prijatelje da prestanu da se mrze. To bi navelo čuvare da
se opuste i da nas malo puste da dišemo.”
Uhvatila sam usnu zubima dok sam razmatrala njegove reči. „Želiš da odmah počnemo da
radimo na uniji?”
Klimnuo je glavom. „Da, polako i natenane. To će svima olakšati prilagođavanje umesto da sve
uradimo na suvo u oktobru. Mislio sam da možemo malo da blejimo.”
„Da blejimo?! Mi?! Zajedno?!” Jako sam ugrizla usnu da se ne bih nasmejala.
„Pa neće škoditi”, rekao je tiho.
Smeh mi je zamro u stomaku kad sam shvatila koliko je ozbiljan. Neće škoditi, osim ako se ne
pokolju čim ih okupimo na jednom mestu. „To je rizično”, rekla sam.
„Hoćeš da kažeš da ne možeš da kontrolišeš svoje Najtšejdovce?”
„Ne. Naravno da ne.” Gledala sam ga netremice. „Ako im tako kažem, radiće kako im
naredim.”
„Onda to ne bi trebalo da bude problem, zar ne?”
Uzdahnula sam. „Čuvari su i s tobom razgovarali?”
Ren je skrenuo pogled. „Efron je izrazio nekakvu zabrinutost u vezi s mojim... navikama. Brine
se da ćeš biti nesrećna i da ćeš se stalno pitati da li sam... hm, veran.” Sažvakao je poslednju reč kao
žilavu hrskavicu.
Presavila sam se od smeha. Na minut je delovao razočarano.
„Dobio si šta si zaslužio, Romeo!” Uperila sam prste ka njegovim grudima, oponašajući
repetiranje pištolja. „Da nisi Emilov sin, tvoja koža bi već visila iznad kamina oca neke od devojaka
slomljenog srca.”
Ren se brzo vragolasto osmehnuo. „U pravu si.” Naslonio se rukom na ormarić tik iznad mog
ramena. „Efron je prethodnog meseca našu kuću posećivao jednom nedeljno.” Kez mu se nije
povukao, ali oči su mu delovale zabrinuto.
Od straha sam savila prste oko njegove majice, primičući ga. „Svake nedelje?” prošaputala sam.
Klimnuo je glavom prošavši rukom kroz kosu, tamnu kao espreso. „Nemoj da te iznenadi ako
puni pušku protiv unije.”
Osmehnula sam se, ali dah mi je zastao u grlu kad se nagnuo ka meni. Usnama mi je očešao
uvo. Izmakla sam se. Iako on nije, čuvari su i te kako ozbiljno shvatali njegovu čestitost.
„Mislim da se brinu da sledeća generacija neće biti tako poslušna, ali ja te nikada ne bih ostavio
na oltaru, Lili.”
Udarila sam ga u stomak i smesta zažalila. Renov abdomen bio je tvrd kao kamen. Protresla
sam bolnu ruku dok sam je povlačila.
Čvrsto me je uhvatio oko zgloba. Osmeh mu nije bledeo.
„Dobar kroše.”
„Hvala što si primetio.” Pokušala sam da povučem ruku, ali stisak na mom zglobu bio je kao
okov. „Dakle, šta misliš?”
„O druženju?” Nisam mogla da ga gledam u oči. Bio je previše blizu. Osećala sam toplinu
njegovog tela i od nje mi je skakala temperatura.
„Da.” Lice mu je bilo desetak centimetara od mog. Mirisao je na kožu i sandalovinu.
„Moglo bi da upali”, rekla sam, sigurna da ću se stopiti s ormarićem svake sekunde.
„Razmisliću o tome.”
„Dobro.” Pomakao se unazad i pustio moj zglob. „Vidimo se, Lili.”

15
Otplesao je niz hodnik. Mogla sam da ga čujem kako se smeje dok je nestajao u gomili učenika.

16
 4.

Odjurila sam do svoje klupe čim je zazvonilo. Iz klupe iza moje, Brin je coknula jezikom.
„Pričaj.”
„Bilo je zanimljivo”, rekla sam spuštajući se polako u klupu.
Gospodin Grejam je pročistio grlo. „Dame i gospodo. Može li trenutak vašeg dragocenog
vremena.”
Ispustila sam dah kad je Brin brzo ispružila ruku - nokti su joj se žarili u moju kožu. „Šta je bilo,
Brin?”
Pogled joj je bio uprt u prednji deo učionice. Graja učenika je utihnula.
„Hvala vam.” Škriputav glas gospodina Grejama lebdeo je učionicom. „Imamo jednog novog
učenika koji se danas upisao u našu školu.”
Počela sam da se okrećem u stolici i trgla se, sigurna da mi je Brin, stisnuvši me kao kandžama,
odrala malo kože. Zatim sam se sledila, uhvativši miris prolećnog povetarca punog sunčeve
svetlosti. Ne, to nije moguće! Ali bilo je!
Pored stola gospodina Grejama, u nelagodnoj pozi, stajao je planinar koga sam spasla pre manje
od dvadeset četiri sata.
„Ovo je Šejmus Doran”, nastavio je naš nastavnik, sijajući dok je gledao momka, kome je
očigledno bilo neprijatno.
„Šej. Više volim da me zovu Šej”, rekao je tiho.
„Onda, dobro došao, Šej!” Grejam je pogledom prešao po učionici. Srce mi se spustilo u stomak
kad sam primetila da mu se pogled zaustavio na praznoj stolici s moje desne strane. „Eno stolice za
tebe pored gospođice Tor.”
Brin je smesta šutnula zadnji deo moje stolice.
„Prestani”, odbrusila sam, napola se okrenuvši ka njoj. „Šta sad da radim?”
„Bilo šta.” Glas joj je bio tih, ali uzrujan.
Ja sam bila zaglavljena između osećanja uzbuđenja i straha što ga ponovo vidim. Čak i da
uspem da sredim čitav haos osećanja, i dalje sam znala da će, kada me bude prepoznao, to biti
katastrofa. Spustila sam kosu napred, pokušavajući da sakrijem lice.
Gde je sad duks s kapuljačom kad mi je potreban?
Šej je polako hodao ka klupi. Kada je stigao do mesta koje mu je gospodin Grejam pokazao,
uhvatila sam pogled svetlozelenih očiju i brzo se okrenula u stranu, ali nije bilo sumnje - prepoznao
me je. Plašila sam se, kao što je i trebalo, ali strah je bio pomešan i s mrvom zadovoljstva. U tih
nekoliko sekundi, kada su nam se pogledi susreli, videla sam njegovu zbunjenost. Dotad sam bila
njegov san, a onda sam naprasno postala stvarnost. Ranac mu je skliznuo iz ruku. Nekoliko olovaka
skotrljalo se po podu između naših stolova. Potisnula sam uzdah nezadovoljstva i zaklonila lice
rukama; osećala sam se kao da mi plamenovi ližu stomak. Brin je ponovo šutnula moju klupu, tako
jako da je poletela napred nekoliko centimetara.
Uspaničila sam se i odjurila do table. Gospodin Grejam je nesigurno zakoračio unazad kad je
spazio da trčim ka njemu.
Prošaputala sam nešto kao grčevi i nadimanje. Gospodin Grejam je pocrveneo i na brzinu
popunio propusnicu za hodnik. Otrčala sam do ženskog toaleta. Na sreću, bilo je prazno. Drhteći,
skliznula sam na pod. Vrata toaleta su se otvorila.
„Kal”, prošaputala je Brin kad je klekla pored mene.

17
 Izazivala sam sudbinu i sudbina me je sada sustigla. Trebalo je da pustim medveda da ga ubije. Ali
pomisao na bilo šta što bi naudilo novom momku ostavila me je bez daha. „On ne sme da bude
ovde.”
„Znam.” Brin se brzo približila i obavila me rukama. „Ipak, on je sigurno neko. Mislim, u
ljudskom svetu. Zašto bi se inače prebacivao u četvrtom razredu? To se nikad ne dešava.”
„O bože, Brin!” Sklonila sam šake s lica i podigla glavu. „Šta ako čuvari znaju?”
Odmahivala je glavom. „Ne. Ne znaju. Kad se nešto pogrešno desi, naša gospodarica to reši.
Istog časa. Dakle, taj problem nemaš.”
„U pravu si.” Ustala sam i otišla do lavaboa. „Ne znaju.”
Uhvatila sam njen pogled u ogledalu. „Ali ko bi on mogao biti?”
„Samo sin nekog bogatog bankara ili nekog važnog senatora, kao i svi ostali ljudi koji idu ovde
u školu”, rekla je. „On nama nije ništa.”
Kakva sam ja budala! Noge su mi i dalje bile olovne. Ne mogu da verujem da sam ga spasla!
„Stavi ovo; bleda si.” Brin je izvukla rumenilo iz torbe i dodala mi ga. „Niko ne zna šta se desilo
osim nas i ovog dečka. A on se svega verovatno seća kao kroz maglu. Mislim, ko bi mu poverovao?
Samo se pretvaraj da se nije ni dogodilo.”
„U redu.” Progutala sam strah kad sam shvatila da zapravo želim da ga vidim. Osetila sam
njegove usne na svojoj ruci i zadrhtala. Konačno me je stigao stres zbog unije. Počela sam da se gubim.
Odlučila sam da preskočim ostatak prvog časa, ali znala sam da večito skrivanje od Šeja Dorana
nije moguće. S obzirom na to da je bilo manje od trideset učenika u četvrtom razredu, sigurno ću ga
kasnije u toku dana videti na nekom drugom času.
Na francuskom?
Ne.
Biologiji? Ne.
Organskoj hemiji? Da.
Gospođica Foris uputila je planinara, koji bi trebalo da bude mrtav, da se pridruži jednom paru
ljudskih učenika. Kao da je osetio da ga posmatram, Šej se okrenuo i uhvatio moj pogled. Brzo sam
okrenula glavu, želeći da mogu da ne gledam u njega. Umesto toga, okrenula sam se ka Renu, koji
je raspoređivao naš laboratorijski pribor. Pokušala sam da se usredsredim na vežbe, ali osećala sam
radoznali pogled neznanca s druge strane učionice. Ugrizla sam se za usnu da bih zaustavila
osmeh. I on želi da gleda mene.
Ren mi je dodao čašu. „Pa, jesi li razmislila o onome?”
„O čemu?” Spustila sam čašu i posegla za drugom bocom.
„O zajedničkom blejanju”, rekao je i spustio ruku na donji deo mojih leđa. „Ili i dalje sumnjaš u
svoje sposobnosti da kontrolišeš čopor?”
Nalet vreline bio je tako nagao, kao da me je dodir njegove ruke žigosao. Nisam ga pogledala.
„Imam u ruci bocu punu hlorovodonične kiseline, Rene. Nemoj da me nerviraš. Znaš da ne igraš po
pravilima.”
Nasmejao se, ali je pomerio ruku. Kada sam završila sa odmeravanjem nestabilne tečnosti,
spustila sam bocu.
„Mislim o nečemu drugom”, promrmljala sam, želeći da ne žudim da me ponovo dohvati.
„Šteta.” Videla sam mu zube, delom kao prijateljski osmeh, delom kao upozorenje.
„Zašto?” Naslonila sam se na sto.
„Zato što sam hteo da ti uručim vrlo nesvakidašnju pozivnicu.” Počeo je da zapisuje beleške u
vežbanci.
„Pozivnicu za šta?” Zurila sam mu preko ramena. Kao i uvek, beleške su mu bile besprekorne,
ali uživala sam da se pravim da sumnjam u njegovu tačnost. Izborila sam se sa željom da mu
otmem olovku i da započnem igru u kojoj on pokušava ponovo da je uzme od mene.

18
 Kiselo se osmehivao. „Mislim da ne bih mogao da nastavim učtiv razgovor ako sumnjaš da
nismo sposobni da komuniciramo bez trzavica.”
Nisam se upecala na mamac. „Zanima me, Rene. Šta to nudiš?”
Oči su mu zasijale srebrnim iskrama naspram crne.
„Efron pravi VIP žurku u jednom od svojih klubova u Velu ovog petka. U grad je došao neki
novi baja, a naš gazda želi da ga ugosti vinom i večerama, kao i obično. Mi ćemo ići. Mogla bi i ti. S
čoporom.”
Iznenadile su me njegove reči. „Ozbiljno?”
„Zar bih se ja usudio da se zezam s tobom?” Ispružio je glavu ka meni i složio facu nevinašceta.
„Da”, rekla sam i on se nasmejao. Ovog puta me je dohvatio za ruku. Nisam se trgla kad me je
namerno pomazio prstima po ruci.
„Ponuda stoji. Uzmi ili ostavi”, rekao je vrativši se vežbanci. Povukao je ruku, ostavivši moje
srce da divlje lupa u samoći.
„Koji klub?”
„Eden.”
Stisla sam zube da mi vilica ne bi pala na pod. „Dobro. Bićemo tamo. Hvala.” Zadržala sam
nonšalantan glas, ali telo mi je podrhtavalo od napetosti.
Nije skrivao osmeh. „Sva vaša imena biće na spisku.”
Grickala sam usnu.
„Šta je sad?”, namrštio se Ren.
„Nisam sigurna za Ansela.”
Ren je slegnuo ramenima. Uhvatio se za sto sa strane i savio napred, povijajući leđa dok se
sporo istezao. „Ako mu ime bude na spisku, ući će.”
Stavila sam ruke iza leđa da ne bih došla u iskušenje da se pružim i opipam njegove mišiće dok
se napinju.
„On ima samo petnaest godina.” Sklonila sam pogled s promenljivih linija njegovog tela.
„I Kozeta ima petnaest godina i ona će biti tamo.” Primakao mi se. „Hoće li ti oprostiti ako mu
ne dozvoliš da i on pođe?”
„Verovatno ne.” Zamislila sam bes na Anselovom licu kada bih mu rekla za klub i da on ne
može s nama.
„Njegovo ime biće na spisku, ali on je tvoj brat. Odluka je samo tvoja, Lili.”
„Hoćeš li, molim te, da prestaneš da me zoveš tako?” odbrusila sam. „Nikada!”
„Uhm, zdravo.” Novi glas se začuo tik iza mene. Renovo čelo se nabralo, a ja sam se okrenula
da vidim našeg posetioca. Planinar se vrzmao kod našeg laboratorijskog stola. O, bože!
„Mogu li da razgovaram s tobom?”, pitao je Šej.
„Zašto?” Moj odgovor je bio oštar kao nož, ali bilo mi je teže da ga ispljunem nego što bi
trebalo. Želela sam da pričam s njim, ali to nije dolazilo u obzir. Osetila sam da je moje neprijatno
ponašanje iznenadilo Rena, iako ga nisam gledala. Jačina mog pitanja privukla je alfu bliže. Nisam
mogla da se odlučim da li da budem zahvalna ili uvređena. Ipak sam i ja alfa.
Pogled novog momka odlutao je na Rena. Videla sam Renov preteći izraz u očima neznanca.
Nijedan čovek nije mogao da izdrži upozoravajući pogled zaštitnika, posebno ne onaj koji uputi
alfa. Gotovo da mi je bilo žao novog momka.
„Ništa. Nema veze”, promrmljao je Šej, dok mu je uznemiren pogled jurio s mene na Rena, čije
su se ruke sada našle na mojim kukovima.
Moji instinkti su se borili između želje da strgnem Renove prste sa svog tela i olakšanja što je
tako blizu. Uživala sam u čvrstom, nežnom pritisku njegovih ruku, ali sam prezirala njegov pokušaj

19
da me poseduje. Podigla sam pogled ka njemu, pun džangrizavog besa, ali onda mi je sinulo, selivši
se našeg nezvanog gosta, da ne želim da me Šej vidi ovakvu.
Šej je zbunjeno odmahnuo glavom, kao da se odjednom našao u gustoj magli. Zazvonilo je i on
je otišao u žurbi.
„Čudan momak”, promrmljao je Ren spustivši ruke s mojih kukova. „On je nov, zar ne?”
„Pretpostavljam. Bio je u istoj učionici na razrednom času sa mnom i Brin. Smestili su ga za sto
do mene. Možda je samo hteo savet.” Pokušala sam da izgledam nezainteresovano. „Još nije shvatio
pravila. Nema mešanja.”
Ren je nastavio da vraća naš laboratorijski pribor. „ A, to pravilo.”
„To što ti ne znaš gde su granice, ne znači da niko ne zna. Mi ostali poštujemo želje čuvara.”
Glas mi je bio sladak kao med. Samo je slegnuo ramenima. Zaboga, prestani više s tom arogancijom.
„Vidi, gladna sam. Možeš li ovo sam?” Pokazala sam ka preostalim posudama i bocama koje je
trebalo vratiti na police u vitrine u učionici. „Nema problema.”
„Hvala.” Zgrabila sam torbu i brzo izašla iz kabineta za herniju.
Zaštitnici su uvek jeli u izdvojenom delu kafeterije. Iako su naši čopori sedeli za različitim
stolovima, ipak smo se držali blizu. Na drugom kraju bila su deca čuvara, udešeni u guči i pradu,
svejedno nezadovoljni što su smešteni bilo gde blizu bilo koga. Ljudi su sedeli u sendviču između
vukova i dece naših gospodara. Ponekad mi je bilo žao smrtnika. U svom svetu, oni su imali
ogromnu moć. Ali ne i ovde. U našoj školi, ljudi su bili svesni da su na dnu lanca ishrane.
Ansel i Mejson već su zauzeli naš uobičajeni sto, a ja sam sela do svog brata.
„I, šta je Ren hteo?” Anselove oči su se caklile od nestrpljenja. Zainteresovan, Mejson se nagnuo
ka nama, ali nije ništa govorio. „Hajde da sačekamo da svi stignu.” Izvukla sam iz torbe sendvič s
ćuretinom.
Ansel je zarežao nestrpljivo pa sam morala da ga prostrelim upozoravajućim pogledom.
Metalne noge su zaškripale po pločicama kad je Brin sela na stolicu do mene. Fej se smestila pored
Mejsona.
Pogled mi je plovio po mojim drugovima iz čopora koji su se okupili oko mene, a onda sam
pogledala susedni sto, gde su sedeli Bejnovci. Sabina je dobovala po stolu dugačkim prstima s
tamno nalakiranim noktima i šaputala nešto Kozeti na uvo. Mlađa plavuša je stisla usne. Koža joj je
bila toliko bleda da je moglo da se gleda pravo kroz nju, a pošto se neprekidno vrpoljila, izgledalo je
kao da i želi da svi vide kroz.
Daks i Nevil su počeli da obaraju ruke. Iako je Daks - u dresu Bronkosa 1 i vrećastim
pantalonama - očigledno bio teži od vitkog trećaka, graške znoja počele su da mu izbijaju po čelu.
Nevil, koji je od glave do pete bio u crnom, kao neki bitnik, polako je počeo da gura Daksovu ruku
ka stolu. Ren se nasadio na ivicu stola i smejao svojim prijateljima, ali pogled bi mu često odlutao ka
nama.
Progutala sam zalogaj ćuretine i pšeničnog hleba. „U redu, slušajte sad.”
U jednom pokretu, Najtšejdovci se nagnuše napred. Osim Mejsona, koji je pomakao stolicu
unazad i balansirao na zadnjim nogarima s prekrštenim rukama iza glave. Bacio je pogled ka
Bejnovcima, a zatim mi namignuo. Nasmejala sam se.
„Ren gleda. Budite kul. Budite Mejson.”
Ostatak čopora se postiđeno izvinjavao, trudeći se da zauzmu neke opuštenije poze, s vrlo
diskutabilnim uspehom.
„Bejnovski alfa predložio nam je nešto vrlo zanimljivo.” Žvakala sam sendvič, ne obraćajući
pažnju na stomak u kojem mi se sve prevrtalo.
Brin je uvijala špagete na viljušku. „A šta to?”

Denver Broncos, klub koji igra američki fudbal u NFL ligi. (Prim, prev.)
1

20
 „Želi da počnemo da se družimo.” Trudila sam se da se ne namrštim dok se moj čopor mučio
da ostane pribran.
Ansel je prosuo kukuruzne pahuljice po stolu. Fej je s gađenjem iskrivila usne i s nevericom
pogledala u Brin koja je šištala kroz zube. Samo je Mejson ostao smiren. Lagano je protegao ruke,
delujući zadovoljno. Moje tiho režanje nateralo je čopor da se smiri.
Prigušenim glasom, Brin je prva progovorila: „Hoćeš da kažeš da on želi da izlazi s tobom?”
Ustuknula sam čuvši nevericu u njenom glasu.
„Ne on i ja - mi.” Pokazala sam rukom po stolu. „Naši čopori. Misli da Bejnovci i Najtšejdovci
treba da počnu da se malo druže još sada. Pre unije.”
„Ma daj!” Fej je bila besna. „Zašto bismo želeli da se mešamo s njima pre nego što budemo
morali?” Iscepkala je salvetu koja je imala nesreću da se nađe na njenom poslužavniku.
Mejson se ljuljao napred-nazad na stolici. „To bi zaista moglo da bude zanimljivo.”
„Brin?” Okrenula sam se ka njoj.
„Koji je njegov motiv?” Nepoverljivo je pogledala ka stolu Bejnovaca.
Pratila sam njen pogled. Daks je delovao snuždeno, dok je Nevil navlačio kapu od tvida preko
očiju, zabacujući glavu preko stolice da odrema. Ren je sedeo pored Sabine, koja se naslonila na
njega, a usne su joj se brzo pomerale dok je pričala. Kozetina glava mrdala se gore-dole, potvrđujući
dok je slušala.
„Isti kao moj”, promrmljala sam. „Efron ga ne ispušta iz vida, a Lumina se isto tako ponaša sa
mnom. Sinoć je bila u mojoj kući, sa sve utvarama.”
Čopor se nakostrešio na pomen senki stražara.
„Ren smatra da će nas čuvari ostaviti na miru da ako pre unije pokažemo da će sve biti u redu”,
nastavila sam, „znate već, ako slušamo naređenja i pre nego što postanu naređenja.”
„A šta ti misliš?” Ansel je skupio pahuljice u gomilu ispred sebe.
„Mislim da bi trebalo da pokušamo. Korak po korak”, rekla sam. „Ako ne ide, onda ćemo se
razdvojiti i sačekati zvanična naređenja u oktobru.”
Mejson je spustio svoju stolicu na pod. „Kako to misliš korak po korak?”
„Pozvani smo na žurku u Edenu, u petak.”
„Vau!” Mejson je laktom gurnuo Ansela, koji se iskezio.
„Ali...” Sve oči bile su uprte u mene. „Ne želim da Bejnovci povlače poteze. Eden je Efronov
teren. Njihov teren.”
Brin se nagla bliže meni, ali je gledala u ostale iz čopora, pokazujući zube. „U pravu je. Ne može
Ren da kontroliše spajanje.”
„I neće”, rekla sam. „I dalje ću ga pustiti da nagađa. Uvek je previše siguran u sebe.”
Članovi mog čopora se nasmejaše, klimajući glavom sa odobravanjem.
„Potrebni ste mi da radite isto što i ja i budete dobri”, rekla sam. „Čak i kad je ono što radim
malo... hm, šokantno.”
Mejson je lupkao prstima po stolu. Ansel je nakrivio glavu. Brin je samo klimala nedefinisano.
Ja sam gledala u Fej. Ona je najpre zagrizla jabuku, pa progovorila:
„Ti si alfa, Kal”, rekla je punih usta. „Samo da se zna, ja mrzim Sabinu. Ona je odvratna kučka.”
„Možda ne ispadne tako loša, znaš, kad je bolje upoznaš”, rekao je Ansel, ali odmah se zgrčio
od Fejinog razornog pogleda.
„Znači, dogovorili smo se?” Ispravila sam se u stolici, čekajući. Svi su klimnuli glavom - Mejson
žustro, Fej poslednja.
„U redu, narode. Ide topovsko đule.” Okrenula sam se ka Bejnovcima. „Hej, Rene!” viknula
sam.

21
 Prekinuo je razgovor sa Sabinom, čije se lice iskrivilo od besa. Obrve su mu poletele uvis, ali se
brzo pribrao i namestio izraz lica u oličenje nezainteresovane, ali ljubazne pažnje.
„Da?”
„Da spojimo stolove?”
Čula sam da Fej psuje sebi u bradu. Osmeh mi se razvukao kada Ren nije mogao da potisne
trzaj iznenađenja u nogama.
„Hm, naravno.” Uputio je kratak pogled Daksu i klimnuo glavom ka nama.
Krupni maturant prišao je i uhvatio naš sto jednom rukom. Vukao ga je po podu, uz groznu
škripu metala o pločice, dok ga nije s treskom spojio s stolom Bejnovaca. Cela kafeterija prestala je
da jede i radoznale oči su se okrenule ka toj škripi. I deca čuvara su primetila šok i zainteresovano
mrmljanje koje je lebdelo oko nas.
Dobro je. Hajde da Lumina i Efron čuju za ovo još koliko danas.
Mejson je već bio na nogama; dovukao je svoju stolicu do Nevila, koji je delovao iznenađeno, ali
se ipak osmehivao i pomakao malo svoju stolicu da napravi mesto za Mejsona. Mejson je mahnuo
Anselu da dođe pored njega. Moj brat je srećno otkaskao do svog prijatelja, a Nevil mu je pružio
ruku dobrodošlice.
Ha! Nisam očekivala da se naši čopori tako lako izmešaju.
Sabina se brzo odmakla na drugi kraj stola kad je Fej prinela stolicu spojenim stolovima. Fej joj
je uzvratila mrko, spustivši svoju stolicu što je dalje moguće od Sabine.
A možda i ne baš tako lako.
„Kala?” Brin je čekala pored mene.
„Našoj Fej je potrebno malo moralno podrške. A možda i obuzdavanje. Sedi do nje.”
Zadržala sam pogled na Renu. On se primakao Daksu. Videla sam da mu se usne pomeraju,
mada nisam mogla da čujem reči. Daks se ukočio. Ren mu je stavio ruku na rame, koju je Daks
otresao kad je ustao.
Vuk širokih ramena prošetao se pored mene, uzeo stolicu na kojoj sam sedela i prineo je do Brin
i Fej. Ja sam klimnula glavom, a one su pomalo nevoljno razmakle svoje stolice da naprave mesta za
impozantnog Bejnovca. Ren je pokazao na stolicu do sebe i podigao obrve gledajući u mene.
Zgrabila sam svoju užinu i pomerila se na prazno mesto. Sabina se durila, a Kozeta mi je
poklonila vrlo nervozan osmeh.
„Zdravo, devojke”, rekla sam.
Sabina je frknula, stegnuvši još jače prekrštene ruke.
„Zdravo, Kala”, promrmljala je Kozeta, igrajući se s ćuftom na vrhu svojih špageta. Pogled joj je
uznemireno lutao od mene do Sabine.
„Zanimljiv potez, Lili.” Ren je otpio gutljaj vode iz flaše.
Nastavila sam da grickam sendvič s ćuretinom i slegla ramenima. „Mislila sam da bi nas mala
proba spasla od nasumičnih činova nasilja u Edenu. Sigurna sam da Efron ne bi uživao u
razdvajanju pobesnelih vukova tinejdžera nasred svoje žurke.”
Ren se nasmejao, nagnuvši stolicu na zadnje noge, ali Sabina je i dalje piljila u mene.
„Dakle, dolazite?” Nokti su joj se zaboli u ruke, ostavivši jarko crvene tragove.
„Naravno. Jedva čekamo”, rekla sam. Glas mi je bio čist saharin. „Kako god.” Izvukla je turpiju
za nokte i počela da turpija. Ren je spustio stolicu na pod uz nagli tresak. „Prestani, Sabina!
Smesta!”
Bacila je turpiju i uputila molećiv pogled Kozeti. Mlađa Bejnovka se ugrizla za usnu, zgrabila
turpiju i vratila je Sabini.
Zluradi smeh došao je s drugog kraja stola. Fej se osmehivala dok je pogledom pratila Daksove
ruke kojima je divlje gestikulirao.

22
 „Pa, to je neobičan prizor”, rekla sam. „Smeh se nalazi na vrhu njene liste sedam smrtnih
grehova.”
Ren se nagnuo ka meni. „Daks je duhovit momak. Sjajan pripovedač. Svideće se tvom čoporu.”
„Izgleda da je tako.”
Mejson, Nevil i Ansel su i dalje bili zadubljeni u neki svoj razgovor, koji je, iz isečaka koje sam
pohvatala, bio o tome da li Montreal, Ostin ili Mineapolis ima najbolje indi-rok bendove - nisu čak
ni gledali u druge vukove. Naslonila sam leđa na stolicu prilično zadovoljna sobom.
Ovo je bilo lako.
Međutim, zalogaj sendviča s ćuretinom zastao mi je u grlu kada je Ren spustio ruku na moju
nogu - prstima mi je mazio unutrašnjost butine.
Zakašljala sam se i istrgla mu flašicu vode iz druge ruke, beznadežno popivši nekoliko gutljaja
pre nego što sam mu otresla prste sa noge.
„Da li ti to pokušavaš da me ubiješ?” Zagrcnula sam se na te reči. „Ruke k sebi!”
Ren je zaustio kao da želi nešto da izgovori, ali se iznenada trgnuo i uspravio, gledajući iza
mene. Okrenula sam se na svojoj stolici.
Šej je stajao nasred kafeterije i zurio u naša dva stola, s mešavinom znatiželje i straha koja mu je
igrala na licu.
„Mislim da si u pravu, Lili”, rekao je Ren. „Ovom dečku su hitno potrebni saveti. Izgleda kao
da želi da sedne kod nas.”
Šej je nesigurno zakoračio ka nama, pogleda uprtog u mene, kao opčinjen. Protresla sam se i
ćušnula ostatak sendviča u smeđu papirnu kesu.
Sabina se kikotala. „Vidi, vidi, ako to nije zaljubljeni pogled. Izgleda da se novajliji sviđa Kala.
Zar to nije slatko? O, jadnog li čovečuljčića!”
Postajalo je previše prepoznatljiva - ta mešavina straha i zadovoljstva kad god bih pomislila na
novog momka i zapitala se šta li on misli o meni.
Tiho krčanje začulo se iz Renovih grudi. „Možda treba da proćaskam s njim o tome kako stoje
stvari s nama... i gde mu je mesto u ovoj školi.”
Krenuo je da se diže. Nisam mogla da mu dozvolim da dohvati Šeja.
„Ne, Rene. Molim te. On je samo čovek. Ne zna za bolje.” Zgrabila sam ga za ruku, povukavši
ga nazad na stolicu. „Daj mu jedan dan; sigurno će shvatiti. Uvek shvate.”
„Da li to želiš?” Glas mu je postao tiši. „Da ga ostavim na miru?”
„Ne treba da se mešamo s ljudima”, rekla sam. „Samo ćeš privući pažnju ako mu se
suprotstaviš.”
Sklonio je moju ruku s podlaktice, umrsivši prste s mojima.
Postala sam napeta, ali nisam pokušala da se oslobodim iz njegovog stiska.
U redu, možemo da se držimo za ruke. To je u redu. Ovo će biti u redu.
Ali moje srce se ponašalo kao da pokušavam da završim maraton. Mrzela sam što ne mogu da
se kontrolišem pored njega - a još više što moram da se kontrolišem.
Ostali iz čopora, u skladu sa iznenadnom reakcijom njihovih alfi, prestali su sa razgovorom i
okrenuli se ka strancu. Začetak režanja tiho se probijao iz njihova grla i niz kičmu su mi prošli
žmarci. Ta instinktivna odbrambena reakcija bila je prvi ujedinjeni čin mladih Najtšejdovaca i
Bejnovaca.
Eto, mi smo čopor.
Sa deset neprijateljskih pogleda zaštitnika uprtih u njega, Šej je počeo da drhti. Gledao je
uspaničeno po kafeteriji i ugledao svoje partnere iz laboratorije za organsku hemiju. Požurio je ka
njihovom stolu, uputivši mi jedan kratak i žalostan pogled.
Podrugljiv smeh dopro je iz Renovog grla. „Izgleda da si bila u pravu, Lili. Brzo uči.”

23
 Osmehnula sam se mlako i zgužvala kesu sa užinom, prejako osećajući razočaranje koje me je
neumoljivo grizlo otkako je Šej skrenuo za drugi sto.

24
 5.

Nemaštovito nazvan Velike ideje, moj jedini popodnevni čas bavio se filozofijom od antičkog
doba do današnjih dana. Uprkos nejasnoj temi, to je postao moj omiljeni predmet, ali kada sam
ugledala Šeja u klupi kraj visokih prozora spoljašnjeg zida učionice, srce mi se saplelo. Krenula sam
ka dnu učionice, najdalje što sam mogla. Šej me je netremice pratio pogledom dok sam sedala.
Izvukla sam obimna skripta sa spiralom, koja su sadržala sve što čitamo tokom godine, i okrenula
na domaći od prošle noći. Dok sam pokušavala da pregledam beleške, reči preda mnom su se
mutile. Ko je on? Zašto je ovde?
Tiho, promuklo smejanje odvuklo mi je pažnju na vrata kroz koja su troje četvrtaka iz čopora
Bejn nahrupili u učionicu. Sabina se osmehivala Renu. Stisnula sam vilicu kad sam ugledala da se
drže podruku. Daks je uskočio tik iza para. Ren je prešao pogledom preko polupopunjene učionice.
Kez mu se istopio čim je video našeg novog školskog druga.
Ren se izvukao iz Sabinine ruke, okrenuo se ka Daksu i klimnuo glavom prema novajliji.
Dvojica Bejnovca prodefilovali su rame uz rame do Šeja, koji je razrogačeno buljio u vukove koji su
išli pravo prema njemu. Uhvatila sam se za stolicu sa obe strane, spremna da se odbacim na
predatore i nesvesnu lovinu ako situacija izmakne kontroli. Renove usne su se nakrivile u izraz koji
jedva da se mogao nazvati osmehom. Jedva sam uspela da ne zarežim dok sam posmatrala kako se
alfa primiče.
Ako ga povrediš, ubiću te! Jedva sam se izborila sa zaprepašćenjem zbog nezvane misli, srećna što
nismo vučjem obliku. Ren je poslednji kome bih smela da pretim. On je bio budućnost mog čopora.
Moja budućnost.
Pružio je ruku. „Ja sam Ren Laroš. Ti si ovde nov? Video sam te na organskoj hemiji.”
Šej mu je oprezno i polako pružio ruku, namrštivši se kad mu je Ren zgnječio šaku. Međutim,
umesto da skrušeno utone u klupu, kao što bi većina ljudi uradila, novajlija je samo zurio u Rena i
izvukao ruku iz njegovog stiska.
„Šej. Šej Doran.” Savijao je bolne prste pod stolom.
„Drago mi je, Šej.” Ren je pogledao u svog ogromnog druga. „Ovo je Daks.”
Daks je napravio predstavu krckajući zglobovima prstiju. „Zdravo, brate. Nadam se da ćeš se
snaći. Teška škola, a?”
Brzim, uigranim pokretima, Ren i Daks su skliznuli u klupe sa obe strane Šeja. Stisla sam
olovku tako čvrsto da se prepolovila. Ren mi je namignuo sa svog novoizabranog mesta. Streljala
sam ga pogledom, ali to mu je samo razvuklo usne u osmeh.
Zazvonilo je i naš nastavnik, gospodin Selbi, počeo je da piše po beloj tabli. Naškrabao je
pitanje: ŠTA JE PRAVO PRIRODNO STANJE?
„Pre nego što se bacimo na današnju temu za raspravu, želim da vam skrenem pažnju na novog
učenika.” Okrenuo se i pokazao ka Šeju, koji je napeto sedeo između zavaljenih rmpalija iz
Bejnovog čopora.
„Gospodine Dorane, hoćete li nam reći nešto o sebi?”
Šej se vrpoljio u stolici, gledajući po učionici.
„Zovu me Šej. Tek sam se doselio ovde sa svojim ujakom. Poslednje dve godine bio sam u
Portlandu. A pre toga... pa, naime, nikada nisam ostajao previše dugo na jednom mestu.”
Gospodin Selbi je uputio osmeh našem novom učeniku. „Dobro došao u Gorsku gimnaziju!
Razumem da možda nećeš imati vremena da nadoknadiš sve što je trebalo da se pročita za ovaj
kurs, ali slobodno se uključi u raspravu ako budeš želeo.”

25
 „Hvala”, rekao je Šej, a onda je promrmljao nešto sebi u bradu, što je zvučalo kao: „Pokušaću da
vas sustignem.”
Gospodin Selbi se ponovo okrenuo tabli. „Iz teksta - ideje filozofa o tome kako funkcioniše
prirodni poredak sveta. Gde je sve počelo, kako to izgleda?”
„In paradisum. U raju. U edenu.” Ren me je pogledao vragolasto. „Vrlo dobro, Larošu. Prirodno
stanje je nalik raju. Izgubljeno je zauvek - možda, a možda i nije? Prosvetitelji su mislili da će Novi
svet možda biti Novi eden.” Gospodin Selbi je zapisao odgovor na beloj tabli. „Šta još?”
„Tabula rasa”, odgovorila sam. „Neispisana tabla.”
„Da. Svi se rađaju sa bezbroj mogućnosti u sebi. Lokova teorija imala je mnoge sledbenike.
Treba da razgovaramo da li je to održivo u savremenom društvu. Druge ideje?”
„Bellum omnium contra omnes.”
Svi neljudi se ukočiše u svojim stolicama i okrenuše glavu ka onom ko se usudio da to izgovori.
Ljudi su izgledali zadivljeni nepoznatom latinskom frazom, ali nikakvo razumevanje im nije
obasjalo lica.
„Rat svih protiv svih.” Šej se mrštio zato što Selbi te reči nije dodao na tablu.
„Tomas Hobs važi za jednog od nezaobilaznih teoretičara o prirodnom stanju društva”,
nastavio je Šej, mada mu je glas postao nesigurniji. Selbi se okrenuo prema učenicima; lice mu je
pobelelo dok je gledao u novajliju.
Šeja je zbunio Selbijev izraz lica. „Dosta čitam u slobodno vreme.”
„Hobs nije među predviđenim tekstovima”, začuo se hladni glas.
Naglo sam udahnula. Bio je to dečko s krunom od nonšalantno začešljane zlatne kose - Logan
Bejn, Efronov sin jedinac. Pakosno je pogledao Šeja. Gledala sam u mladog čuvara. Logan nikada
nije učestvovao u raspravama i obično bi prespavao čas.
„To nema smisla.” Šej je nervozno okretao olovku među prstima. „On se nalazi u svim
filozofskim hrestomatijama.”
Selbi je pogledao u Logana, koji je nakrivio glavu ka nastavniku i podigao obrve.
„Hm, ovaj, da, u programu naše škole nema Tomasa Hobsa.” Selbi je iskolačio oči, i dalje uprte
u mladog čuvara.
Šej je delovao kao da će skočiti na svoj sto i početi da se buni. „Kako?”
Logan se okrenuo ka njemu. „Zaključeno je da su njegove ideje za nas banalne.”
„A ko je to zaključio?” Svi pogledi čuvara i zaštitnika bili su uprti u Šeja. Ljudi su delovali kao
da žele da se sakriju pod klupe dok se ovaj deo rasprave ne završi.
Logan je skinuo naočare za sunce, koje je uvek nosio, bez obzira na doba dana ili godine.
Posmatrala sam, zapanjena. Ovo je svakog časa moglo da se pretvori u veliki haos.
„Školski odbor”, rekao je kao da ispravlja grešku deteta. „U kojem je regent 2 i tvoj ujak, Šej. A i
moj otac i nekoliko drugih značajnih ljudi, koji štite reputaciju ove institucije.”
Zinula sam. Ujak?
„I oni su izbacili Hobsa?”, rekao je Šej. „Nikada nisam čuo ništa gluplje.”
„Hajde da nastavimo, hoćemo li?” Gospodinu Selbiju curio je znoj sa čela.
„Zašto? Zašto ne bismo učili o Hobsu? On je svakako začetnik teme ove rasprave”, izletelo je
Šeju.
Prstima sam uhvatila ivicu stola. Mogao je lepo da stane i pred streljački vod s metom na čelu.
Ne mogu da verujem da moram ponovo da mu pomažem.
„Zato što znamo za bolje”, ispljunula sam reći. „Možemo da napredujemo od Hobsovog
užasnog sveta a da se ne valjamo u krvi. Rat je okrutan učitelj, zar ne?”

Regent je počasni naziv člana školskog odbora. (Prim, prev.)

2

26
 Gospodin Selbi mi se zahvalno osmehnuo brišući čelo maramicom. „Hvala, gospođice Tor.
Dobra upotreba Tukidida. Filozofi koje mi izučavamo na ovim časovima imaju optimističniji pogled
na svet od gospodina Hobsa.”
Ren je udarao olovkama o svoj sto kao štapićima za bubnjeve. „Ne znam. Po meni je malo
zverstava sasvim u redu.”
Svi zaštitnici u učionici prasnuše u smeh, uključujući i mene. Ljudi su se šćućurili u klupama,
grčeći se preplašeno; svi osim Šeja, koji je bio samo zbunjen. Mladi čuvari su se nadobudno
smeškali, prezrivo posmatrajući vukove.
Šejove sledeće reči zvučale su iznervirano, ali nepokolebljivo: „Hobs ne govori o divljaštvu, već
o neprekidnoj borbi za vlast, o sukobu bez kraja koji čini da se svet okreće i napreduje. To je pravo
prirodno stanje. Ne možete tek tako da ne obraćate pažnju na to samo zato što neki školski odbor
misli da je to banalno.”
Ren se okrenuo ka Šeju, posmatrajući novog učenika pogledom koji gotovo da je bio pun
divljenja, ali i dalje oprezan. Daks je prošetao pogledom sa svog alfe na mene, a potom na Šeja.
Izgledao je kao da čeka da neko od nas spontano sagori. Sabina je piljila u Šeja kao da mu je koža
okrenuta naopačke. Logan je uzdahnuo i počeo da proučava svoje nokte.
Šej je uputio molećiv pogled Selbiju. „Možemo li, molim vas, da pričamo o ratu svih protiv
svih? Smatram da je to najzanimljivija ideja na koju sam dosad naišao u filozofiji.”
Gospodinu Selbiju se niz slepoočnice već kotrljao znoj u krupnim graškama.
„Pa, pretpostavljam...” Podigao je marker da nešto napiše na beloj tabli. Grč mu je uhvatio prste
i marker mu je pao na pod.
„Morate da poradite na refleksima, gospodine Selbi”, začikavao ga je Ren. Nervozan kikot
proneo se kroz učionicu.
Nastavnik nije odgovorio; drhtanje u prstima mu se popelo uz ruku. Celo telo mu se zatreslo.
Savio se unazad, zateturao i srušio na pod, snažno se grčeći. Bela pljuvačka mu se skupila na
krajevima usana i pocurila niz bradu.
„O moj bože, ima napad!”, vrisnula je jedna devojka, koja se, bar mislim, zove Rejčel. Nikad se
nisam trudila da zapamtim imena ljudi.
Daks je iskočio iz klupe i čučnuo kraj Selbijevog izmučenog tela. Viknuo je ka devojci, koja je i
dalje vrištala. „Umukni i idi da zoveš pomoć!”
Odjurila je iz učionice. Nekoliko ljudskih učenika izvadilo je mobilne telefone.
„Sklanjajte telefone, smesta!” Loganova odsečna naredba zaustavila je svaki pokret u učionici.
„Samo dovedi sestru Flin, Rejčel”, viknuo je devojci glasnim, pomalo lenjim glasom. Zlatokosi
čuvar je izgledao kao da mu je dosadno. Piljila sam u njega. I sestra Flin je bila čuvarka. Upravljala
je malom ambulantom u školi, ali nikada nisam verovala da je ona zaista medicinska sestra.
Daks, koji je umirio nastavnikovo grčenje čistom zverskom snagom, namrštio se. „Treba mu
hitna pomoć.”
„Ne, ne treba mu. Kada Flinova dođe, naš dragi nastavnik biće dobro.” Logan je posle tog
hladnog odgovora preleteo pogledom po učionici. Povisio je svoj kristalno jasan glas, obraćajući se
ćelom odeljenju.
„U slučaju da niste primetili, čas je završen. Idite da budete na nekom drugom mestu.”
Većina ljudi je smesta odjurila iz učionice. Nekoliko ih je još koji minut posmatralo Daksa, koji
je i dalje držao gospodina Selbija na podu, a potom su se i oni odšunjali šapućući međusobno. Ostali
mladi čuvari klimnuli su glavom Loganu i tiho izašli. Zaštitnici i Šej su oklevali. Oči su nam bile
uprte u Logana, koji nam je uzvraćao s nadmenim samopouzdanjem. Žena kose crne kao
ebanovina, izvanredne linije pokvarene velikom, izobličenom grbom na leđima, stvorila se na
vratima. Pratila su je dvojica koji su gurali kolica. „Mi preuzimamo odavde, Dakse.”
Daks je pustio Selbija, koji je odmah ponovo počeo da se trese i skakuće po podu. Sestra Flin je
izvukla injekciju iz džepa belog mantila, klekla i zabola mu iglu u vrat. Selbijevi grčevi su se smirili i

27
on je zaječao pre nego što je pao u nesvest. Sestra Flin je klimnula ka svojim pratiocima, koji su
podigli Selbija na kolica i odvezli ga iz učionice.
Okrenula se ka Loganu. „Hvala što ste poslali Rejčel po mene, gospodine Bejne.”
Zlatokosi momak joj je rukom pokazao da može da ide.
„Tvoja brza reakcija na problem je zabeležena, Lana.”
Sestra Flin se naklonila i izašla.
Logan je lagano prišao Šeju. „Hajde da malo prošetamo.”
Šej je polako ustao. „Šta se to, kog đavola, upravo desilo?”
„Gospodin Selbi ima epilepsiju. Šteta, zaista. A tako je dobar nastavnik”, odgovorio je Logan;
ruka, koju je držao iza leđa, neobično se grčila dok su mu se prsti tresli.
Šej je treptao dok se Logan osmehivao, zagrlivši ga drugom rukom oko ramena. Odvukao je ka
vratima novajliju, koji se spoticao gotovo polusvestan.
„Odvešću te kući kolima. Siguran sam da Bosk jedva čeka da čuje kako je prošao tvoj prvi dan u
školi.”
Dvojica momaka su otišla. Logan se okrenuo jednom i osmehnuo zaštitnicima, koji su sada
jedini bili u učionici.
Ren je skočio na noge i opsovao. „Šta je to bilo?”
Mislila sam da ustanem, ali sam odustala. Delovalo mi je da su mi se noge pretvorile u žele.
Renov pogled počivao je na mom licu. Čučnuo je kraj mog stola, obuhvativši mi ruke koje su se
tresle.
„Kala”, rekao je. „Da li si dobro?”
Izvukla sam ruke. „Njegov ujak? Logan je rekao da je Šejov ujak regent u školskom odboru,
dakle regent. To jednostavno nije moguće. Bože, Rene! Zašto bi čuvari radili nešto s ljudskim
dečakom? Ko je uopšte Bosk?”
„Ne znam. Nikad nisam čuo da su dosad usvajali ljude. Ako je usvojiti uopšte prava reč.” Ren je
gurnuo ruke u džepove. „Efron nije govorio ništa o tome. Barem ne meni.”
„A šta se desilo gospodinu Selbiju?” Daks je došetao do Rena. „Nisam znao da ima epilepsiju.”
„Kada ste svi vi postali idioti?” Sabinin glas je zazvečao kao polomljeno staklo. „Nema
epilepsiju! Znate da je rečenica koju je onaj glupi momak ponavljao zabranjena. Navukao je na sebe
neku čin čuvara. Selbi je kažnjen zato što je govorio o zabranjenoj temi. Čuvari ne tolerišu takvo
ponašanje.”
Daks se okrenuo ka njoj. „Dakle, nema hitne pomoći?”
„Doktor ionako ne bi mogao da mu pomogne”, rekla je. „Flinova je, očigledno, činočuvar u
našoj školi. Zar ništa ne znate?”
Ustala je, pogledala nas još jednom prodorno, zabacila dugu kosu i krupnim koracima izašla iz
učionice.

28
 6.

„Mora da se šališ.” Istrgla sam korset iz Brininih ruku. Pliš je primamljivo klizao preko prstiju,
ali sam se namrštila na pomisao da ga nosim u javnosti.
„Vreme je za surovu istinu.” Otišla je do mog ormana i počela da pretura po odeći. „Nemaš
ništa drugo za ovakvu priliku. Samo se pravi da je Noć veštica.”
„Da, tako ću se osećati mnogo bolje.” Okrenula sam se ka ogledalu i prislonila korset uz telo.
„Ko zna šta ću nositi na onaj dan.”
Brin je zatvorila vrata od ormana, presekavši mi bilo kakve puteve za bekstvo od mode. „Pošto
to zavisi od Naomi, verovatno nešto s puf-rukavima.”
„Grr! Ne mogu sad da mislim na uniju!” Vratila sam joj korset.
„Makar ćeš izgledati sjajno večeras”, rekla je. „Skidaj tu majicu pa da te uvučemo u ovo.”
Odmerila sam je. Ona je izgledala fantastično u uskoj, crnoj satenskoj haljini i vojničkim
čizmama s metalnim šnalom.
„Sigurna si za ovo?” uzdahnula sam.
Klimala je glavom s malo previše entuzijazma. „Moraš da izgledaš opasno, Kal. Ti si naša alfa.
Ostavi utisak.”
„Dobro. Obući ću ga. Ali samo s jaknom”, rekla sam. „I ipak nosim farmerke.”
Brin se na tren namrštila, ali je onda slegla ramenima. „Valjda će se uklopiti. Kako hoćeš.”
Sedela je na krevetu dok sam skidala majicu i brus i uvlačila se u korset.
„Zavezaću ti ga”, rekla je Brin. „Samo mi reci kad ne budeš mogla da dišeš.”
„Divota!” rekla sam.
„Reci stop!” Povukla je trake.
„To je dovoljno!” Zagrcnula sam se pogledavši nadole. O moj bože! „Ubila bih da imam grudi
kao tvoje”, rekla je Brin mom odrazu. Zgrabila sam kožnu jaknu sa stolice i stegla je čvrsto uz telo.
„Nisam imala ovakve grudi dok ih ti nisi pritegla!” Smejala se. „Ren će se zaprepastiti kad te
ugleda.”
„Prestani!”
„Pa u tome je fora, zar ne?”
Nisam odgovorila. Možda ovo i neće biti loše. Unija se bližila. Želela sam da me želi, iako se mi
tu ništa ne pitamo.
Nakratko je ćutala. „Nije te ponovo gnjavio, je li?”
„Ne bih rekla da me gnjavi”, razmišljala sam. „Ren se samo ponaša kao Ren.”
„Nisam mislila na Rena.”
„A!” Namrštila sam se. „Ne. Ništa više. Nije pokušavao da priča sa mnom otkako ga je Logan
odvukao s velikih ideja.” Igrala sam se s vezom na rubu korseta, misleći o tome kako sam želela da
pokuša, iako to ne bi trebalo da želim.
„A gospodin Selbi?”
„Vratio se na časove kao da se ništa nije dogodilo.”
„Možda će se sad sve vratiti u normalu.” Osmehnula se.
„Ništa neće biti normalno ako budem morala da nosim ovakvu odeću.” Udarila sam prstima o
žicu korseta. „Bar može da posluži kao oklop.”

29
 Uzdah praćen kašljem začuo se s vrata moje sobe. Okrenula sam se i ugledala Ansela.
Prebledelog lica, piljio je u nas s vrata. Brzo sam zakopčala jaknu, ali onda sam videla da bulji u
Brin.
„Da li si dobro?” Namrštila sam se na mlađeg brata.
Ansel je delovao kao da je izgubio sposobnost da trepće.
Brin mu se osmehnula. „Šta je bilo, klinjo?”
„Ali, Brin”, zakačio je ramenom u okvir vrata, „sad sam drugi razred.”
„Da, a mi smo četvrti. Što se mene tiče, ti si još štenac.”
„Kakogod. Samo sam se pitao kad ćete biti spremne.” Ansel je buljio u svoje cipele. „Mejson je
rekao da će on voziti - roditelji su mu dali land rover za večeras. Fej je već kod njega. Hoće da zna
kada da dođe po nas.”
„Za pola sala, najviše”, rekla sam. „Brin, imaš li neki modni savet i za mog brata?”
Prošetala se do Ansela, koji je stajao na vratima kao omađijan. Povukla je kragnu njegove crne
svilene košulje, vešto otkopčala jedno dugme više od Ansela i odmerila kritički farmerke. Onda se
osmehnula i potapšala ga po obrazu.
„Ne, prava je lutka.”
Ansel je progutao knedlu i odjurio s vrata ne dižući pogled. „Zvaću kad Mejson stigne!”,
viknuo je ne okrenuvši se.
Izbacivač pred klubom, jedan od starijih iz Bejnovog čopora, nalik nekom titanu, pitao nas je
kako se zovemo i pokazao palcem ka stepeništu ograđenom konopcem od glavnog dela kluba.
„VIP gosti idu gore.” Dok je posmatrao našu ekipu, pogled mu je bio pun poštovanja, ali i
obazriv.
„Hvala.” Vodila sam Najtšejdovce metalnim stepenicama do sprata kluba, koji je ličio na
skladište. Eden je pulsirao mešavinom ritma indastrijala i trensa. Ljudi su ispunili glavni podijum,
skačući i lelujajući se s otkucajima dubokog basa. Brin me je ćušnula laktom. U poređenju s drugim
prisutnim ženama, neko je mogao da pomisli da sam došla iz manastira.
„Hoćeš da kažeš lepo sam ti rekla?”, ljuto sam je pogledala dok sam skidala jaknu, ogolivši ruke,
ramena i, otprilike, sve ostalo. „Mislim da ne moram.”
„Nećeš ispasti iz toga, zar ne?”, smejao se Ansel.
„Ućuti ili ću te poslati da nas čekaš u kolima.”
Mejson se probio napred, zagrlio me oko ramena i poljubio u obraz. „Izgledaš čarobno. Ne
obraćaj pažnju na njih - samo napred, u osvajanje.”
Stisnula sam mu ruku, ali sam nabrala nos kad smo se popeli na sprat. I Mejson se namrštio čim
je osetio miris. Oboje smo pogledali u plafon. Barem šest utvara lebdelo je oko skela iznad nas.
„Strogo obezbeđenje”, promrmljao je.
„Ma nemoj.” Borila sam se da ne gledam u senke koje su lebdele pet metara iznad naših glava.
Brin se trgla kada je videla tamne prilike kako preleću pod plafonom. Ansel ju je uhvatio za
ruku i povukao napred.
„Hajde, na spisku smo, zar ne? Efronovi gosti. Nema problema.”
Brin je pustila da je moj brat odvede do podijuma. Poslednja iz čopora popela se Fej. Usne su joj
se nakrivile na jednu stranu, kao da je zarežala, kad je spazila utvare. Ubrzala je korak da nas stigne.
„Pa šta ćemo sad?”, pitala je. „Samo da ćutimo i igramo?”
Odmahnula sam glavom. „Treba da pronađemo naše domaćine i da im zahvalimo što su nas
pozvali.”
Fej je stavila ruke na kukove. „Pokušavaš da me ubiješ konstantnom izloženošću Sabini, zar
ne?”
„Samo se pozdravi s njima. Onda možeš da ćutiš i igraš do mile volje.”

30
 „Važi.” Razbarušila je crvenu kosu tako da joj se raštrkala oko ramena, od čega je izgledala kao
lavica.
Podijum za igru se svetlucao; treperave boje prelazile su preko površine crne kao bazen nafte.
Tela su pulsirala i grčila se u ritmu dobujućeg basa koji je tresao ceo klub. Tmine plišane sofe
okruživale su podijum.
Profesionalni igrači, oskudno odeveni i s bičevima, uvrtali su se na platformama kojih je bilo
svuda po prostoriji. Široka, kožna krila izrastala su iz leđa nekih igrača. S obzirom na Efronovu
reputaciju, nisam mogla da budem sigurna da li su bila deo kostima dominatriks igračica ili prava
krila.
Većina gostiju bili su čuvari. Videla sam Logana Bejna kako igra s grupom svojih drugova i,
iznenađujuće, među njima i Lanu Flin. Nekoliko zaštitnika iz Bejnovog čopora, uglavnom starijih,
vrzmali su se po klubu, a pogled im je leteo prostorijom; mišići su im bili napeti.
Mejson me je zagrlio jače i odveo me ka baru. Hodao je samouvereno ka mladiću koji se smejao
s Bejnovcem koji je sipao pića za barom. Barmen je izgledao kao da se stopio s odećom, ali to uopšte
nije bilo loše, naprotiv.
Brin se nagla ka meni i šapnula mi: „Zaboravi na piće. Hoću duplog njega.”
„Samo budi dobra”, zakikotala sam se.
„Hej!”, uzviknuo je Mejson. Nevil se okrenuo ka nama, a obazriv osmeh mu je kliznuo sa usana.
Da je neki bend svirao te večeri u Edenu, pretpostavila bih da je Nevil, obučen u majicu i kožne
pantalone, jedan od muzičara. Pogledala sam okolo, pokušavajući da na uobičajeni način pretražim
klub. Nevil me je značajno posmatrao s osmehom.
„Imamo sto pozadi”, rekao je tiho. „Čeka te.”
Nevil nas je odvukao s podijuma do zabačenog ugla kluba, gde su mladi članovi Bejnovog
čopora sedeli zavaljeni na sofama. Kozeta i Daks sedeli su preko puta Rena. Alfa se kezio svojim
drugovima iz čopora, dok se jedna od igračica obučenih u kožu obavijala oko njega kao ogrtač i
ljubila mu vrat. Nepoznat bol počeo je da mi nagriza stomak.
Brin se nagnula ka meni: „Ne bih ja dozvoljavala da mi sukuba prilazi tako blizu da sam na
njegovom mestu.”
Žmarci su mi prošli niz kičmu. Ona misli da su krila prava.
Pogledala sam bolje i videla da koketa, čije su se usne predugo priljubile na Renov obraz, nema
prava krila. Sela je, osmehujući se Renu, koji ju je pogledao nezainteresovano. Izbečila sam se. Bila je
to Sabina. Jedva sam je prepoznala u malom crnom kožnom šortsu sa ogledalcima i prslučiću s
nitnama.
Fej se zakašljala: „Drolja!”
Brin se zakikotala. Ansel se zagrcnuo pićem kada je ugledao Sabinu.
„Hej, Rene!” Nevil se ugurao na kauč između Sabine i svog vođe. „Pogledaj koga sam našao.”
Toplo treperenje romorilo mi je kroz vene kad je Ren prešao pogledom po mom telu u korsetu.
Krišom sam osmotrila svoje dotad skrivene raskošne obline. Možda je ovaj izgled ipak dobar.
„Izgledaš sjajno.” Pokazao je ka sofi na kojoj su Daks i Kozeta sedeli i još jednoj potpuno
praznoj do njih. „Pridružite nam se, molim vas.”
Okrenuo se ka Nevilu i Sabini. „Napravite mesta za Kalu.”
Sabina je pomalo nevoljno ustala dok je Nevil gledao u skoro prazne čaše na stolu.
„Izgleda da ste ionako spremni za novu rundu.” Pogledao je u Mejsona. „Hoćeš do bara sa
mnom?”
Mejson je slegnuo ramenima i krenuo za njim. Daks se namrštio dok je gledao dvojicu momaka
kako se udaljavaju. Primetila sam da Fej odmerava Daksove bicepse i osmeh mi je zaigrao u uglu
usana.

31
 Ansel je seo na prazan kauč, povukavši Brin sa sobom. Ren mi je pružio ruku. Oklevala sam, ali
sam je prihvatila, dopustivši mu da me povuče nadole, na sofu do njega.
„Daj da ti sklonim to da ti ne smeta.” Uzeo je jaknu koju sam bacila preko jedne ruke i okačio je
preko naslona sofe. Iza sebe sam čula Sabinin uzdah.
„Mislim da na jednoj platformi nedostaje go-go igračica, Sabina.” Fejin brutalan glas presekao je
naše učtive reči. „Ponašaj se lepo”, zarežala sam.
„U redu je.” Sabina je ošinula pogledom Fej. „Razgovor mi je ionako dosadan.” Pogledala je
upitno u Rena.
„Idi igraj”, rekao je. „Pokušaj da ne upadaš u nevolje.”
Zabacivši kosu, koja se sijala kao vinil pod bleštavim svetlom kluba, Sabina se okrenula na štikli
tankoj kao igla i odskakutala.
Potapšala sam prazno mesto na kauču do sebe. „Fej?”
Spustila se na plišane jastuke.
„Žurka je. Zabavi se.” Pokazala sam joj očnjake, da slučajno ovo naređenje ne pomeša s
neobaveznim ćaskanjem.
Sela je i počela da šara po mekanom plišu svojim oštrim noktima.
Ruka mi je i dalje bila zarobljena u Renovom jakom stisku. Palac mu je klizio gore-dole po mom
zglobu, potpuno mi odvukavši misli sa Fej. Bilo je opasno sedeti kraj njega.
„Izvinite, narode.” Brin je odjednom skočila. „Koliko god mi bilo mrsko da se sa Sabinom
složim oko bilo čega, i ja sam ovde da bih igrala. Ko će sa mnom?”
Ansel je smesta bio na nogama. „Ja ću.”
„Super!” Brin je prosto odvukla mog brata.
Fej ih je posmatrala kako odlaze i uperila prst u Daksa. „Igraš li?”
„A ti?”, odgovorio je pitanjem. „Hajde da otkriješ?”
Ustala je, prošla pored Bejnovca, čiji je pogled podivljao kada je prešla vrhovima prstiju preko
njegovih širokih ramena. Nasmejala se i odjurila. Daks je pogledao upitno Rena, koji je mahnuo
rukom, pa je otrčao za Fej.
Naslonila sam se na jastuke. „Ona je kao doktor Džekil i mister Hajd.”
„Ona je tvoj najbolji ratnik, zar ne?”, pitao je Ren.
Klimnula sam glavom.
„I Daks moj. Ima smisla da privlače jedno drugo. Sličnosti se privlače.”
„Ja sam mislila da se suprotnosti privlače”, suprotstavila sam mu se.
Ren je odmahnuo glavom. „Ne. To su gluposti popularne kulture. Ako si pravi student
književnosti, i mislim na onu dobru - Čosera, Šekspira - shvatiš da samo duše koje se ogledaju jedna
u drugoj čine dobre parove u ljubavi.” Zastao je i osmeh mu se razvukao u uglu usana. „Ako uspeju
da se pronađu, naravno.”
Trepnula sam gledajući ga. „Govoriš o srodnim dušama? Kada si ti postao romantičan?”
„Ima mnogo toga što ne znaš o meni.” Zadrhtala sam zbog nečega u njegovom glasu.
Potražila sam sigurno mesto za svoj pogled i onda shvatila da je na drugoj sofi Kozeta i dalje
sedela, usamljena i neprimetna.
Renov pogled je ispratio moj. „Kozeta, zašto se ne pridružiš drugima?” Skočila je sa sofe.
Namrštila sam se, odjednom svesna vela tame koji se nadvio nada mnom i Renom u
osamljenom uglu kluba. „Nisi morao da je oteraš.”
„Da li se plašiš da ostaneš sa mnom, Lili?” Njegov glas me je obmotao kao laso, povukavši me
ka njemu.
Trudila sam se da zvučim jako. „Ne plašim se ničega.”
„Ničega?”, pitao je. „To je tvrdnja za divljenje. Čak i za alfu.”

32
 „Hoćeš li da kažeš da postoji nešto čega se ti plašiš?”
Steglo mi se u grudima kad se Ren trgnuo.
„Da, a naročito nečega...” jedva sam uspela da čujem odgovor koji je promrmljao.
Njegovo povlačenje me je privuklo bliže. „Čega?”
Kada me je pogledao, zabrinuti izraz mu je nestao s lica.
„To je moja tajna. Neću ti je odati osim ako ne dobijem nešto zauzvrat.”
Ruka mu je klizila preko mojih ramena, ispod slapa moje kose, zastajući u dnu mog vrata.
Privukao me je bliže; jačina njegovih ruku mi je rasplamsala krv.
Iskobeljala sam se iz njegovog stiska. Čuvari su bili posvuda. „Možeš da zadržiš svoje tajne.”
Koliko god da sam želela njegov dodir, nisam mu još verovala. Slušala sam previše o njegovim
brojnim osvajanjima. Osim toga, vrlo dobro je znao da alfa ženka mora da bude čista pre unije.
Dakle, bez romantike pre ceremonije.
Kao da mi je pročitao misli, Ren je nakrivio usne u vragolast kez i počeo da odmerava moje
obline. „Reci mi iskreno. Možeš li uopšte da dišeš u tome?”
Nokti su mi se zaboli u jastuk na sofi. Pazi se, Rene. Možemo i grubo da se igramo.
„Dakle, ti i Sabina?”
„A?” Naslonio se na jastuke, povukavši se od mene u mrak.
„A, razumem. Da li to onda znači da ti sve Bejnovke sisaju vrat?”
„Šta?” Lice mu se iskrivilo od besa. „A, ne. Efronu se dopada Sabina. Povlađuje joj. Nešto u
njenom stavu mu je privlačno. Dao joj je neki ekser kad smo došli. Otkako ga je uzela, postala je
prilično... nestašna.”
„A, u redu.”
Nešto u njenom stavu? Misliš Efronu se dopadaju pakosne kučke?
Ruka je počela da mu klizi ka mom struku.
„Ljubomorna?”
Uhvatila sam ga oko ručnog zgloba i zaustavila ga.
„Ne budi smešan.” Koža mi je vrištala zbog ponovnog dodira.
Teški koraci u blizini najavili su dolazak ogromnog starijeg Bejnovca. Naglo smo se odvojili.
„Efron te traži.” Izbacivač je zurio u Rena. „On je u svojoj kancelariji.”
„Naravno. Odmah silazim.” Ren je pogledao u mene. „Hoćeš da nađemo ostale? Ne znam
koliko će ovo potrajati.”
Efronov izbacivač je odmahnuo glavom. „Traži i alfu čopora Najtšejd. Oboje.”
Ren me je uhvatio rukama oko struka i ja se sad nisam opirala. Šta Renov gospodar želi od
mene?
„U redu.” Ren je teško progutao knedlu, pokazavši mi da ga pratim. „Hajde da nas ne čeka.”
Stariji zaštitnik je ispustio zvuk odobravanja i nestao u mrak.
Ren me je poveo uz ivicu svetlucavog podijuma za igru i natrag do stepeništa. Čvrsto sam mu
stiskala prste dok nisam osetila svaki otkucaj srca u svojim venama. Efron Bejn. Od tog imena su me
podilazili žmarci. Nadala sam se da će me Ren držati na sigurnoj razdaljini.
Prošunjali smo se kroz gomilu ljudi u prizemlju kluba koje je izazivalo klaustrofobiju, a onda
smo zastali ispred visokih drvenih vrata. Površina hrastovine bila je sitno i gusto izrezbarena.
Zakoračila sam unazad da proučim sliku. Prikazivala je arhanđela Mihaila kako nesrećnom Adamu
i Evi preprečuje put u raj.
„Zanimljiv izbor.” Klimnula sam bradom ka vratima.
„Efron ima neobičan smisao za humor.” Stisnuo mi je ruku i ledena jeza na mojoj koži malo se
otopila.

33
 Pokucao je odsečno na drvena vrata. Trenutak kasnije, vrata su se otvorila i ja sam se
iznenađeno izbuljila.
Lumina Najtšejd zakoračila je unazad i pokazala nam da uđemo. „Dobro došli, deco! Baš lepo
što vas vidimo.”
Vazduh je mirisao na duvanski dim i šeri. Murali su prekrivali sve zidne površine u sobi. Svi su
prikazivali scene iz Danteovog Pakla. Brzo sam sklonila pogled; prizori pakla bili su previše slikoviti
za pomnije proučavanje.
Lumina je usmerila pogled na alfu Bejnovaca. „Renije Larošu, Izuzetno mi je zadovoljstvo da te
upoznam. Ja sam Lumina Najtšejd. Efron ima samo reči hvale za tebe, dragi momče.” Osmeh joj je
bio kao niska bisera.
Ren je naklonio glavu. „Hvala vam, gospodarice Najtšejd.”
„Postoji jedna osoba koja je nedavno stigla u Vel, a Efron i ja smo jedva čekali da je oboje
vidite.” Lumina nas je odvela prema dve visoke kožne fotelje i kauču koji je bio okrenut ka
razjarenom kaminu. „Efrone, stigli su.”
S jednom rukom na naslonu i čašicom brendija u drugoj, Efron je, po bledoj koži i identičnom
zlatnom oreolu kose, bio slika i prilika svoga sina.
„Drago mi je da te vidim, Renije.” Efron je gucnuo brendi. „I predivna Kala. Konačno se
srećemo.”
Ispružio je ruku, pozvavši me prstom. Oklevala sam, ali me je Lumina gurnula ka kauču. Telo
mi se sledilo istog trena kada sam se odvojila od Rena. Trudila sam se da se suzdržim od drhtanja
kada me je gospodar Bejn uhvatio za ruku i poljubio me u nadlanicu. Oči su mu se sijale istom
bojom ćilibara kao i vatra koja je divljala kao šumski požar u obližnjem kaminu. U grudima mi se
steglo i bio mi je potreban svaki gram samokontrole da ostanem mirna.
„Molim te, sedi.” Zadržao je moju ruku u svom stisku i povukao me na kauč.
Beznadežno sam pogledala Rena, koji je imao očajnički izraz lica.
Lumina je dotakla Rena po ramenu. „Zašto im se ne pridružiš.”
Bila je to jedna od retkih prilika da sam bila zahvalna gospodarici.
Ren je seo do mene, a ja sam se prišunjala bliže, pokušavajući da udaljenost između Efrona i
sebe učinim što je moguće većom, što je bilo teško s obzirom na to da nije hteo da mi pusti ruku.
„Hajde sad, deco”, Efron nas je ukorio. „Svi smo ovde da bismo se zabavili, zar ne?” Pustio mi
je ruku, ali samo da bi me prstima pomazio duž ključne kosti. Zavrtelo mi se u glavi.
Efronu se dopada Sabina. Povlađuje joj.
Stisla sam se bliže Renu. On me je zagrlio, gledajući netremice u Efrona, koji je samo podigao
obrvu ka svom alfi. „Bolje da se setiš gde ti je mesto, Renije.”
„A ti treba da se setiš svog, Efrone. Pusti je.” Luminin svilenkast glas presekao je vazduh
između nje i Efrona. „Kala pripada meni još jedan mesec. Ako se Logan ne protivi tvom flertovanju
s njegovim čoporom, neka ti bude.”
„Logan?” Ren je naglo okrenuo glavu ka mojoj gospodarici.
Klimnula je grubo glavom.
„Da.” Efron je potkresao vrh cigare. „Određeno je da Logan dobije novi čopor. Upravo je postao
punoletan. Ne bih mogao da budem zadovoljniji; baš prigodan poklon za njegov osamnaesti
rođendan. Moj sin će biti vaš gospodar posle obreda unije.”
„Istina je, ali ta odluka nije naša.” Lumina se nagla ka Efronu, zapalivši mu cigaru plamenom
koji joj je poskočio iz vrha nokta. „Bila je...”
Zaćutala je i pogled joj je poleteo ka vratima kancelarije, koja su se naglo otvorila.
Visok i elegantan čovek uleteo je unutra. Držao je ruku oko ramena izvesnog umornog
tinejdžera, meni isuviše dobro poznatog. Umalo da sam pala s kauča. Mora da sanjam! Nemoguće je
da se ovo dešava!

34
 Zarila sam nokte u Renovu butinu.
„Šta?” Glas mu je bio tih kad se okrenuo ka vratima. „Uf, opet ovaj!”
Šej Doran je delovao iznenađen koliko i mi. Zastao je i posmatrao nas, dok ga visoki stranac nije
uputio napred i pokazao mu na jednu od kožnih fotelja naspram kauča.
„Sedi.”
Efron je ustao i Lumina se naklonila pridošlici.
„Mogu li da vam nešto donesem?” Osmehnula se slatko.
Pogledao je u Efronovu čašu. „Brendi bi bio dobar. Hvala, Lumina.”
Otkopčao je sako i smestio se u kožnu fotelju. Kad sam ga pogledala u oči, spazila sam
neljudsku nijansu srebrne boje, koja mi je probola telo kao mač. Ruke su počele da mi se tresu.
„Hvala što ste ih pozvali da nam se pridruže, Efrone”, rekao je.
„Uvek.” Efron je klimnuo glavom.
Lumina se vratila s brendijem u kristalnoj čaši.
„A, dobro.” Dugo je mirisao piće. „Mmm, zaista je dobar.”
Dvoje čuvara nesigurno je stajalo pored, posmatrajući s pažnjom svaki njegov pokret. Pratila
sam njihovo kretanje sa uznemirenjem koje je raslo.
Stranac se nagnuo napred osmehujući se. „Renije, Kala, ja sam Bosk Mar. Vaše porodice i moja
znaju se dugo, mada sam ja već godinama odsutan. Zamolio sam svoje drage prijatelje da vas
dovedu ovde večeras tako da mogu da vas upoznam sa svojim nećakom.”
Pokazao je na Šeja, koji nas je i dalje posmatrao nemo začuđen.
Naše porodice?
Bosk Mar je imao orlovske crte lica, maslinastu kožu i tamnosmeđu kosu zalizanu unazad, kao
da je imao šlem na glavi. Kao i Efronove, i njegove oči su igrale s plamenovima kao da su žive.
Osmotrila sam Šeja. Njegova zlatnosmeđa kosa i tamna koža nisu bile nimalo slične čoveku koji je
tvrdio da mu je ujak.
Zašto bi čuvari uzeli čovečje dete da živi s njima?
Šej je skrenuo pogled sa svog ujaka ka drugim čuvarima, a potom nakratko ka meni. Pogled mu
se susreo s mojom zbunjenošću i nervoznim osmehom.
„Možda ste se već videli u školi?” Lumina me je gledala s nekim očekivanjem, prelazeći jezikom
preko usana crvenih kao rubin.
„Da. Nekoliko časova imamo zajedno.” Izgovorila sam to obazrivo, gledajući ka novom
školskom drugu. Jedva sam mogla da čujem sebe od živaca koji su mi vrištali. „Zdravo, Šej. Nadam
se da ti prva nedelja u školi nije bila teška. Izvini što nismo imali prilike da se dosad upoznamo
kako treba. Ja sam Kala Tor.”
Videla sam kako se na Šejovim usnama oblikuje pitanje. Netremice sam ga gledala i usta su mu
se brzo zatvorila.
Moja gospodarica se osmehnula pokazavši jarkobele zube. „Odlično. Ne bismo želeli da jadni
Šej bude izolovan, zar ne? Život može da bude tako težak đacima koji su promenili školu.”
Zurila sam u Luminu. O čemu ona to priča?
„Gorska gimnazija je jedna tesno i čvrsto povezana zajednica.” Efron se naslonio opušteno na
kamin, a dim cigare uvijao se oko njega. „Samo želimo da budemo sigurni da znate da je Šej deo
naše porodice. Treba da ga pazite, kao što biste pazili svoje.”
Ren je posmatrao svog gospodara, mada je govorio Šeju. „Naravno. Slobodno nam reci ako ti
nešto treba.”
Šeju se oteo ironični smeh iz grla. „Baš ti hvala.”
„Izvinite što nemam više vremena, ima još prijatelja na ovoj žurki koje bih želeo da upoznam sa
svojim nećakom.” Bosk je otpio još jedan gutljaj brendija i potom vratio čašu Lumini.

35
 „Šejmuse.” Ustao je pokazavši momku da ga prati. Šej je još jednom pogledao u mene pre nego
što je otišao za svojim ujakom. Gledala sam ih kako odlaze, želeći da mogu da ih pratim i rešim
misteriju Šejovog mesta u mom svetu. Ko si ti?
Ogroman, stari, crni sat u uglu sobe počeo je da odzvanja. Ponoć. Efronove usne se iskriviše
nagore.
„Ah, veštičji čas! Najbolje vreme za ples. Idite i uživajte. Žao mi je što ne mogu da vam se
pridružim.” Namignuo mi je i krv mi se sledila. „Lumina i ja moramo da razgovaramo o poslu.”
Ren me je uhvatio za ruku i povukao s kauča. Borila sam se s nagonom da pobegnem iz
Efronove kancelarije. Kada su se ogromna hrastova vrata za nama zatvorila, počela sam da se
tresem, od čega sam se dotad suzdržavala.
Ren me je pogledao zabrinuto. „Jesi li dobro?”
Protrljala sam ruke, pokušavajući da istreseni užasavajuću neugodnost iz svoje kože. „Mislim
da jesam.”
Stavio mi je ruke na ramena, okrenuvši me ka sebi. „Izvini zbog Efrona. Nisam mislio da će se
tako ponašati s tobom, barem zato što si Najtšejdovka.”
„Čula sam za to kako se ponaša, ali nikad nisam uzimala tračeve za ozbiljno”, rekla sam. „Ne
mogu da verujem da ga Sabina ohrabruje.”
„Ne treba da osuđuješ Sabinu.” Ren je spustio ruke. Krenuo je da odlazi.
„Zašto da ne?” viknula sam, pojurivši za njim kroz zgusnuta tela na glavnom podijumu za igru.
„Rene, čekaj!”
Konačno je zastao na dnu stepeništa, ali me nije pogledao. „Sabina zabavlja Efrona da se on ne
bi prebacio na Kozetu. Kozeta je mlada i plaši se našeg gospodara. Sabina je veoma zaštitnički
raspoložena prema njoj i mnogo se žrtvovala da je skloni s Efronovog nišana - na kraju je oguglala.
Rekao bih da je to razumljivo.”
Stisnuo je pesnice pa ih opustio. „Vidiš, ona može da pomogne Kozeti... na način na koji ja ne
mogu.”
„O, bože!” Stomak mi se prevrtao. „Izvini, Rene. Nije trebalo ništa da kažem.”
„Nemoj da brineš za to”, rekao je tiho. „Nisi znala.”
Krenuo je da se penje. „Samo mi je drago šio si ti i sve vreme bila kod Lumine.”
Kada smo se popeli na sprat, Brin je izjurila iz gomile. „Kala!” Ansel je bio tik iza nje; sijao je.
„Gde si bila?” Zagrlila me je oko struka. „Propuštaš super zabavu.”
Primetila je izraz na mom licu. „Šta nije u redu?”
Izgleda da mi ne uspeva da držim Rena na pristojnom odstojanju, iako moram, plašim se Efrona Bejna, a
pritom ne mogu da prestanem da mislim na momka koji je sad još veća zagonetka nego što je bio onda kada mu
nisam znala ni ime. Zalepila sam osmeh. „Ništa. Pričaćemo kasnije.”
Oklevala je. Nimalo nije bila ubeđena.
Zagrlila sam je. „Hajde, Brin! Hajde da se provedemo! Treba li da pitam brata da igra sa
mnom?”
Ansel se osmehnuo, uhvatio me za ruku i odvukao usred ustalasale gomile. Podigao me je i
zavrteo u brzim krugovima. Kada sam opet stala nogama na pod, sama sam se okretala, dopustivši
mahnitom ritmu muzike da me odvuče od svega drugog.
Magla je ispunila podijum, kovitlajući nam se oko nogu. Kao svila se obavijala oko tela i
svetlucala živopisnim kaleidoskopom boja. Mirisala je slatko, kao jorgovan i orlovi nokti. Prijatni
osećaj topljenja strujao mi je kroz telo.
Muzikalni smeh privukao mi je pažnju, odvukavši mi pogled ka igračicama na platformama,
koje su se pomerale u brzim, sinhronizovanim koracima, okretale se u sve bržim krugovima,
naginjale glave nazad i duvale kroz usne crvene kao krv. Izmaglica im je izlazila iz grla i lebdela ka
nama. Zurila sam u taj neobičan prizor, pitajući se koliko je bezbedno udahnuti dah sukube.

36
 Ritam muzike je usporio, postao mračan i pulsirao. Brin je zaklopila oči; okretala se u sporim
krugovima, rukama glatko plela složene šare u vazduhu. Ansel ju je posmatrao, omađijan.
Kapci su mi se spustili, trepavice su mi milovale obraze. Pustila sam da mi vibriranje poda struji
uz mišiće nogu, da mi spušta i vodi kukove u krugove dok se tečna tama muzike obavija oko mene.
Udahnula sam kada su me njegove ruke obuhvatile otpozadi i zagrlile oko struka.
„Neverovatno je kako igraš.” Ren me je povukao i stisnuo uz sebe. Prsti su mu skliznuli na
obline mojih kukova i vodili naša tela u ritmu teškog basa. Preplavio me je osećaj da sam spojena s
čvrstom, tankom linijom njegovih kukova. Bili smo skriveni u masi ljudi, zar ne? Čuvari nisu mogli
da nas vide?
Pokušala sam da umirim disanje dok nas je Ren držao spojene u očajnički sporom ritmu
muzike. Zatvorila sam oči i naslonila se o njegovo telo; prstima mi je mesio kukove, milovao
stomak... Bože, što je bilo dobro.
Usne su mi se razdvojile i veo izmaglice se ušunjao između njih, igrajući mi uz jezik. Ukus
pupoljaka koji će svakog trena procvetati ispunio mi je usta. Odjednom nisam želela ništa više nego
da se istopim i sjedinim s Renom. Talas pohote me je preplašio. Nisam imala pojma da li je nagon
da ga jače primaknem uz svoje telo izašla iz mog srca ili iz čini sukuba. Svejedno, to nije smelo da se
dešava!
Počela sam da paničim kada je nagnuo glavu, pritisnuvši usne uz moj vrat. Pogled mi je lutao
na sve strane dok sam se borila da ga usmerim negde, uprkos vrelini koja je gušila i padala svuda
oko mene. Njegovi zaoštreni očnjaci golicali su me po koži, grebući je, ali ne probijajući je. Telo mi je
podrhtavalo - obrtala sam se u njegovim rukama, gurajući mu grudi, praveći prostor između nas.
„Ja sam ratnica, a ne ljubavnica”, jedva sam izgovorila.
„Zar ne možeš da budeš oba?” Od njegovog osmeha zaklecala su mi kolena.
Skrenula sam pogled, pokušavajući da se usredsredim na šare nalik čipki, koje je stvaralo svetio
na podijumu. Nije pomagalo. Telo mi je bilo strano, vrelo i divlje. Čak i da nas niko ne vidi, nisam to
želela. Ne sada. Neću padati u nesvest zbog Rena. Ako ćemo zajedno da vodimo čopor, mora da me
poštuje.
„Nisam ti ja još jedna od tvojih grupi devojaka, Hefneru.” Odgurnula sam ga malo unazad.
Ren je vrebao ka meni. „Naravno da nisi. Nikad ne bi ni mogla da budeš.” Njegove reči su me
pomilovale, tihe i umirujuće.
Vrhovima prstiju mi je prelazio preko jagodica. Druga ruka mu je skliznula na moj struk,
milujući donji deo leđa, gde je virio pojas nage kože između ivice korseta i plitkih farmerki.
Iznenadni drhtaj prožeo mi je udove. Mrzela sam koliko sam se tad slabo osećala.
Ren se nagnuo ka meni i palcem mi prešao preko donje usne. Gotovo da sam se davila u vrelini
i izmaglici kada sam shvatila da namerava da me poljubi.
„Ne!” Izmakla sam se van domašaja. Telo mi je žudelo za njegovim dodirom, ali um mi je bio u
groznici. „Ozbiljna sam. Ne smemo.”
Srce mi je lupalo o rebra dok sam se probijala kroz omamljujuću izmaglicu i zid igrača, samo da
se sklonim od njegovih nasrtaja. Jednom sam se osvrnula za sobom, namrštivši se na Renov
zabezeknut izraz lica. Taman sam htela da se vratim, kad sam ugledala ruke kako mu se šunjaju uz
grudi. Sabina se uvijala oko njega, vukući ga u ustalasalu gomilu.
Upravo zato ne možeš još da me imaš, Rene. Ja ne volim da delim.
Okrenula sam se od pritiska tela i vratila do sofa na kojima smo sedeli. Zgrabila sam jaknu i
otišla ka stepenicama.

37
 7.

I dalje sam mogla da čujem vibriranje basa iz kluba dok sam stajala na trotoaru, pitajući se da li
treba samo da pozovem taksi i odem kući. „Uhm, zdravo. Kala?”
Šej Doran je izašao kroz vrata Edena sa stidljivim osmehom. Hladna noć je iznenada postala
blaga. Pomislila sam da pobegnem.
Čuvari žele da se brineš o njemu. Nemoj da se uznemiravaš.
„Hej”, rekla sam uzvrativši osmehom. „Kako si, Šej?”
„Dobro. Dobro sam.” Nervozno je nameštao kragnu svog uskog sakoa, koji je nosio preko bele
majice. „Da li često izlaziš u Eden?”
„Zapravo, ne. Večeras su moje prijatelje i mene pozvali i uglavnom sam tu jer sam morala da
dođem.” Zaista, želela sam da budem kod kuće u krevetu, umesto što stojim napolju s ovim
neobičnim čovekom.
Smeh olakšanja izašao je iz Šejovog grla.
„Aha, i ja isto. Nije ovo moj tip mesta za izlaske. Bosk je mislio da ću se dobro provesti, ali ja
uopšte nisam klupski tip.”
„Nisi?” pitala sam. „A ko si ti?”
„Pa, mislim da sam ubedio ujaka da želim da budem član Grinpisa.” Brzo se nacerio, a potom
uzdahnuo. „Uvek sam više voleo da budem napolju. Planinarim. Naravno, pretpostavljam da to već
znaš.”
Odjednom je izgledao prestrašeno. Prešla sam jezikom preko usana, ali nisam odgovorila.
Požurio je da kaže još nešto. „I volim da čitam. Filozofiju, istoriju, stripove.”
„Stripove?” Zabavila me je pomisao na Šeja okruženog Platonom, Aristotelom, Avgustinom i
Spajdermenom.
„Aha.” Oči su mu se zacaklile. „Sendmen mi je uvek bio omiljeni, ali to je pre serija stripova
nego grafička novela. Dopadaju mi se izdanja Dark horsa: Helboj, osma sezona Bafi...”
Odlutao je negde kad je ugledao moj bezizražajan izraz lica.
„Nemaš pojma o čemu pričam, zar ne?”
„Izvini.” Slegla sam ramenima. „Ja uglavnom čitam romane.”
„Što se mene tiče, i to je lepo.” Osmehnuo se. „Koji ti je omiljeni?”
Posmatrala sam taksi kako prolazi ulicom. Zaista, dovoljno je samo da odem odavde.
„Hm, da nije previše lično?” Podigao je obrve. „Odnos devojke i njenog omiljenog romana
ponekad zaista može biti komplikovan.”
Taksi je skrenuo na sledečem ćošku. Toliko od bežanja. „Ne, samo mi je neobično da pričamo
ovako ispred kluba.”
„Slažem se.” Pogledao je u ogromnog izbacivača koji je stajao na vratima. „Hoćeš da odemo
negde na kafu?”
Pitala sam se da li sam ga dobro čula. Momak me ozbiljno pita da izađemo; to nikako nije na
svom mestu. Mene niko ne pita da izađemo. To je zabranjeno! Osetila sam da mi se toplina iskrada
u obraze. Onda sam se setila da on ništa ne zna.
Ponovo je progovorio: „Postalo mi je navika da pronalazim najbolja mesta za kasno čitanje u
Velu. Dva ćoška odavde postoji internet kafe koji radi non-stop.”
Klimnula sam. „Znam to mesto.” Ako treba da ga pazim, onda ovo nikako nije kršenje pravila, zar ne?
Cupkao je s noge na nogu dok je čekao moj odgovor.

38
 Još jednom sam pomislila na Rena i podijum za igru, a onda sam rekla: „Brežuljak Voteršip.”
„Šta?”
„To mi je omiljena knjiga.”
Podsmehnuo se. „Zar to nije ono za decu, o zečevima?”
„To je knjiga o preživljavanju”, rekla sam. „Pričaću ti o tome uz kafu.” Krenula sam niz ulicu i
osluškivala bat njegovih cipela o trotoar dok je žurio da me sustigne.
„Pa, bez obzira na zečeve, bar si originalna.”
„Izvini?” Nisam pogledala u njega, samo sam nastavila još bržim korakom niz pustu ulicu.
„Sve devojke koje sam to pitao rekle su mi Gordost i predrasuda. Ili neko drugo delo Džejn Ostin,
o ljubavi koju ometa klasni konflikt, i - ovde ubaci podugačak uzdah - o braku.”
„Nisam ti ja tip koji se pali na Džejn Ostin.” Usporila sam korak da ne mora više da juri za
mnom.
„Nisam ni mislio da jesi.” Čula sam osmeh u njegovom glasu i osetila kako mi se kez razvlači
po licu.
Šej je držao ruke u džepovima dok je hodao.
„Znaš”, pročistio je grlo, „trebalo bi da su u Koloradu grizliji odavno izumrli.”
Držala sam pogled na trotoaru, stežući jaknu oko sebe. Na toj planini ništa nije onako kako treba da
bude. Zakoni prirode tvog sveta tamo ne važe.
„Volim da planinarim. Zapravo, prilično sam dobar u tome”, nastavio je Šej. „I detaljno sam
proučio kakav je teren ovde i šta mogu da očekujem. Možda ima puma, ali grizlija nikako.”
Slegla sam ramenima. „Možda su uspeli da ih vrate. Pokreti za održavanje prirode prilično
napreduju ovih dana.”
„Ne verujem. Ja sam onaj momak što hoće u Grinpis, sećaš se? Vidim da misliš da sam idiot, ali
nisam. Prilično sam vešt planinar. Tamo gde sam išao nije trebalo da naiđem na grizlija.” Zastao je i
potom ispalio: „A ni na vukodlaka.”
Ugrizla sam se za jezik i brzo progutala krv. „Misliš da sam ja vukodlak?” Zanimam ga samo zato
što misli da sam nekakva nakaza prirode. Razočaranje me je nagrizalo.
„Da vidim: superjaka devojka koja se pretvara u vuka i druži se s gomilom drugih klinaca koji
se u školi ponašaju kao čopor predatora i prilično su zastrašujući. Da li sam negde pogrešio u
opisu?”
„Zavisi od toga šta podrazumevaš pod vukodlacima.” Pogledala sam pravo u njega.
Prošao je rukom kroz već neurednu kosu. „Mislim da to ti možeš meni da objasniš. Pravila
sveta, na koja sam navikao, izgleda da ovde ne važe. U poslednje vreme kao da ništa ne mogu da
razumem.”
Naglo je stao pa sam se okrenula ka njemu. Dah mi se zaglavio u grlu kada sam videla očaj na
njegovom licu.
„Osim da bi trebalo da sam mrtav.” Tresao se. „A nisam. Zahvaljujući tebi.”
Prišao je korak bliže, pogled mu je lutao mojim licem; tražio je nešto. „Želim da znam ko si ti.”
Mogla sam da namirišem njegov strah, ali i drugi, mnogo privlačniji miris ispod straha.
Detelina, kiša, osunčana polja. Nagnula sam se ka njemu, upijajući oblik njegovih usana i svetio u
svetlozelenim očima. Nije me gledao kao da sam nakaza. Pogled mu je bio pun straha i žudnje.
A ja sam počela da verujem da je zaista važno ono što neko jeste.
Ne mogavši da odolim, pružila sam ruku i savila prste oko pramena kose koji mu je upadao u
oči. Uhvatio me je za ruku, okrenuo je i osmotrio dlan kao da, možda, nije stvaran.
„Toliko ličiš na normalne devojke.” Pogled mu se pomerio ka mom licu i ramenima. Trudio se
da prikrije brzi pogled na moj korset.
Čoveče, ova stvar stvarno radi!

39
 Mislila sam o novim mestima gde bi njegova ruka mogla da odluta, ali umesto toga sam
pomakla usne uz upozoravajuće režanje, otresavši se iz njegovog stiska.
Na tren je delovao uplašeno. „Vidiš, imaš očnjake kad si ljuta. Sigurno si vukodlak.”
Kada je protrljao oči, primetila sam kolike velike podočnjake ima. „Ako nije tako, onda polako
ludim.”
Saosećanje mu se nakupljalo u grudima. Želim da me poznaješ, Šej. Da me zaista upoznaš.
„Nisi lud.” Glas mi je bio tih.
„Znači, ti jesi vukodlak”, prošaputao je.
„Ne, ja sam zaštitnik.” Pogledala sam po ulici, brinući se da bi neko mogao da nas čuje. „Šta je
to zaštitnik?”
Pričala sam zbrzanim šapatom: „Moram da znam da li si rekao nešto svom ujaku ili bilo kome
od njegovih prijatelja, na primer Efronu, o onome što se desilo na planini.”
Odmahivao je glavom. „Kao što sam rekao, mislio sam da sam možda poludeo. Nisam hteo da
govorim ništa o tome. Sve je previše čudno otkako sam se preselio ovde.”
Vratio je ruke u džepove. „A i prelazio sam preko privatnog poseda onda. Imao sam svoje
razloge da budem tamo, ali moj ujak ne mora da zna za to.”
Olakšanje mi se prolilo telom. „U redu, Šej. Da se dogovorimo nešto.” Oklevala sam još jedan
tren, znajući da ništa ne bi trebalo da mu govorim. Da bi trebalo smesta da ga ostavim samog na
ulici.
Ali nisam želela. Želela sam nešto što je samo moje.
Uzbuđenje mi je protrčalo kroz telo kad sam prošaputala: „Ako se zakuneš da nećeš reći Bosku,
niti bilo kome drugom - i mislim bilo kome, u školi, kod kuće, lanovima Dark horsa na internetu,
kome god - ispričaću ću ti zašto sve deluje tako čudno u Velu.”
Klimao je glavom malo previše entuzijastično i zapitala sam se da li upravo pravim najveću
grešku u životu.
„Hajdemo u kafić i počeću da ti objašnjavam sve kada mi platiš espreso.”
Taman sam htela da mu uzvratim osmeh kada sam ih spazila. Dvojica preko puta ulice,
nekoliko metara iza nas. Bili su naslonjeni na zgradu i pušili cigarete ispuštajući nervozne, kratke
dimove. Namrštila sam se. Iako su opušteno ćaskali, bila sam sigurna da su nas sve vreme
posmatrali.
„Hajde.”
Prešla sam ulicu do sledećeg ćoška. Šej je pratio moj korak, nesvestan moje sumnje. Pogledala
sam preko ramena. Pratili su nas. Onjušila sam vazduh, ali neznanci su bili niz vetar, pa nije bilo
moguće da namirišem da li su ljudi ili neko drugi. Istezala sam prste dok sam razmišljala o mapi
oblasti oko Edena.
Nakrivila sam glavu i osluškivala; bilo je lako čuti njihove promukle šapate.
„Ne možemo da budemo sigurni dok mu ne pregledamo vrat.”
„Pitaćeš ga da spusti kragnu da bi mogao da virneš?”, rekao je drugi. „Odgovara opisu i samo
što je izašao iz kluba onog vešca. Hajde da ga uhvatimo i posle da ga ispitamo.”
„Nije sam.”
„Da li se plašiš devojke? Verovatno neka droljica koju je naš zlatni dečko pokupio u klubu.
Nokautiraj je, pokupi dečka i da bežimo odavde.”
Polako sam pružila ruku i zagrlila Šeja primakavši ga sebi. Na usnama mu se pojavio radoznao,
koketan osmeh. Ponovo je bacio pogled na moje bujno poprsje. Spotakla sam se od iznenadnog
slatkog bola, koji je poslao uzavrelu krv uzvrat, sve do obraza koji su mi se zapalili. Onda je jedan
od one dvojice promuklo izgovorio nešto odvratno, vrativši me ponovo na ulicu. Odmahnula sam
glavom i upozorila Šeja zarivši mu nokte u rame, trudeći se i da se usredsredim i da njega ometem.
„Imamo problem. Oni momci nas prate.”

40
 Postarala sam se da ne kažem tebe. I dalje mi nije bilo jasno šta je ovaj momak uradio i nisam
znala kako je povezan s našim svetom.
„Šta?” Šej je odvojio pogled s mojih oblina i počeo da okreće glavu.
„Ne!” prosiktala sam. „Nastavi da hodaš i gledaj pravo.”
Kada sam ga primakla skroz uz sebe, srce mu je zaigralo. Kao i moje; zagledala sam se u
njegove usne, prateći im oblik.
Prestani! Prestani! Prestani! Krv mi je ključala.
Promrmljala sam mu u uvo: „Kada dođemo do ćoška, hoću da bežiš. Vrati se u klub. Reci
izbacivaču da ovde imamo problem. Poslaće pomoć.”
„Neću da te ostavim samu”, pobunio se.
„E pa hoćeš.” Osmehnula sam mu se pustivši da oštri očnjaci uhvate odsjaj uličnog svetla.
„Mogu sama da se snađem, ali ne i ako budem morala da pazim na tebe.”
„Imam mobilni. Zar nije bolje da pozovem policiju?” pitao je.
„Ne, nikako”, rekla sam.
„Neću otići, osim ako mi nešto ne obećaš”, rekao je. Bila mi je potrebna sva snaga volje da ga ne
čuknem u rame, kao i svako neposlušno štene. Zašto me se ne plaši?
„Šta?” Srce mi je dobovalo, i od vreline zato što mi je tako blizu, i zbog očekivanog napada.
„Da se vidimo sutra ujutru”, rekao je. „Na planini. Znaš gde.”
„To nije dobra...”
„Dođi”, prekinuo me je. „Obećaj ili ostajem.”
Skoro da smo došli do ćoška. „Ne sutra! U nedelju ujutru. Biću tamo.”
„U nedelju?” Uhvatio me je za prste.
„Obećavam”, prošaputala sam i stisnula mu ruku na tren, a potom sam ga gurnula napred.
„Beži odavde! Smesta!”
Nakezio se pre nego što je zbrisao za ćošak. Iza mene se začuo nalet brzih koraka. Okrenula sam
se i raširila ruke, preprečivši im put.
„Sklanjaj se!”, rekao je prvi grubo.
Podigao je ruku da me odgurne u stranu. Zamahnula sam nisko pesnicom, nanevši mu oštar
udarac u stomak. Vazduh mu je prozviždao iz pluća i on se presavio od bola. Tako blizu, mogla
sam da ih onjušim. Nisu ljudi! Tragači!
Svu vrelinu u mom telu zamenio je nalet leda. Nisam mogla da verujem da sam ih pustila da
priđu tako blizu. Nepažnja je mogla da mi dođe glave. Šej je očigledno bio mnogo opasniji nego što
sam zamišljala.
Drugi se bacio na mene. Premetnula sam se na trotoar, otkotrljala van njegovog domašaja i
odmah prešla u oblik vuka. S jezika mu je potekla bujica psovki.
„Imaju zaštitnika koji čuva dečka, Stju.”
Prvi se oporavio od udarca; ruka mu je zaronila u dugi kožni mantil dok se uspravljao u čučanj.
Usne su mu se iskrivile od gađenja. „Da te vidim, buvaro.”
Nešto mu je zasijalo u ruci. Zapazila sam trzaj njegovog zgloba taman na vreme da se
izmaknem - bodež je škripeći zagrebao asfalt. Pokazala sam zube i skočila na njega. Vrisak mu se
omakao kad mi se čeljust sklopila, zdrobivši mu dušnik. Njegova krv mi je napunila usta - kao tečni
bakar. Kad sam osetila da je srce prestalo da mu kuca, podigla sam njušku.
Drugi tragač je piljio u mene, lica zgrčenog od užasa. Spustila sam njušku nisko i počela da ga
odmeravam. Strašno je pogrešio kada se okrenuo da beži. Povila sam se i poletela s trotoara.
Zubima sam mu pokidala tetivu. Srušio se na zemlju vrišteći, a onda se okrenuo i podigao ruku.
Arlauknula sam kad su mi se metalni zglavci zaboli u rame. Udarac je bio dovoljno jak da me
povredi i razjari, ali ne i obogalji. Pojurila sam na njega, zakucavši ga na tlo, očiju uprtih na dobujući
puls u njegovom vratu.

41
 Stani!
Zaledila sam se na oštri glas u glavi. Dvojica starijih Bejnovaca jurili su iza mene.
Efronu je potreban živ ako je moguće.
Jeste. Promenila sam oblik i udarila preplašenog tragača pesnicom u bradu. Glava mu se odbila
od asfalta; oči su mu postale bezizražajne.
Bejnovci su prešli u svoje ogromne ljudske oblike. Prepoznala sam izbacivača iz Edena.
„Impresivno”, promrmljao je.
Slegla sam ramenima, namrštivši se od naleta bola u ramenu. Onaj iz obezbeđenja zakoračio je
ka meni. „Povređena?”
„Nije to ništa”, odgovorila sam, mada je bol od udarca tinjao mnogo jače nego što bi trebalo.
Bejnovac se namrštio. „Da li te je udario sam ili oružjem?”
„Oružjem.” Pogled mi je pobegao ka ruci tragača u nesvesti. „Tupim, ne oštrim.”
„Efron bi trebalo da te pregleda. Tragači uvek začaraju oružje. Može biti opasnije nego što
misliš.”
Drugi zaštitnik je podigao tragačevo mlitavo telo. Izbacivač mu je klimnuo glavom. „Hajdemo.
Na zadnja vrata. Poruči onima na vratima da nam treba neko da se otarasi drugog tela. Ja ću naći
mladog alfu; Efron i njega želi da vidi.”
Pratila sam te ogromne ljude kroz napuštene ulice Vela do uličice koja se nalazila između
Efronovog noćnog kluba i drugih radnji u tom bloku. Od ritma muzike i naleta vreline, u ramenu
mi je zadobovalo. Išli smo kroz zatamnjene zadnje hodnike načičkane ormarima za skladištenje, ali
smo se na kraju našli ispred vrata kroz koja sam već prošla ranije te večeri - Efronov privatni
prostor.
„Sačekaj ovde”, naredio je izbacivač.
Vrata su se ponovo otvorila i njegova glava je izvirila kroz mali otvor. „Efron te poziva da
uđeš.”
Otvorio je vrata taman toliko da mogu da prođem pored njega i izašao, zatvorivši ih za sobom.
Efron Bejn stajao je na sredini prostorije i razgovarao mobilnim telefonom. Logan se vrzmao
oko onesvešćenog tragača; okrutni osmeh lebdeo je na usnama mladog čuvara. Stariji član Bejnovog
čopora, koji je nosio mog napadača do kluba, stajao je tik uz kauč. Lumina je sedela u kožnoj fotelji s
visokim naslonom i pijuckala šeri. Hrastova vrata su se otvorila još jednom i izbacivač je ušao
unutra s Renom.
„Čuo sam da si skembala tragača”, prišao mi je Ren.
Klimnula sam glavom i refleksno prešla jezikom preko zuba. Još sam mogla da osetim ukus
njegove krvi.
„Izvini što sam to propustio.” Pogled mu je postao uznemiren. „Jesi li povređena?”
„Gadna modrica”, rekla sam. „Ništa za hvalisanje.”
„Ah, Renije. Hvala što si došao tako brzo.” Efron je ubacio telefon u džep. „To bi trebalo da je
to. Možemo da počnemo.”
„Gde je Šej?” Nije ga bilo u Efronovoj kancelariji.
„Bosk ga je odvezao kući. Susret s tvojim napadačima - hm, mislim da ih je nazvao pljačkašima
ili lopovima - strašno je potresao to jadno dete. Najbolje da ga odvede na sigurno u krevet.”
„Naravno.” Pokušala sam da sakrijem zbunjenost u pogledu. Dakle, čuvari žele da Šej ne zna
ništa. Nisam mogla da rešim zagonetku kako se on uklapa u naš svet. Želela sam da ga vidim i
uverim se da je na sigurnom.
Efron mi je prišao; trudila sam se da ostanem mirna. „Moji telohranitelji kažu da je tragač
upotrebio oružje protiv tebe.”
Klimnula sam glavom.

42
 „Gde je povreda?” Zažmirio je očima.
„Na ramenu.”
„Skini jaknu”, naredio je.
Progutala sam strah i povinovala se, pustivši kožnu jaknu da mi sklizne niz ramena. Taj pokret
je rasuo bol po povređenim mišićima i niz kičmu. Uhvatio mi je ruku grubim stiskom. Uzdahnula
sam kad je rana ponovo zapulsirala. Ren se ukočio blizu mene - režanje mu je zagudelo iz grudi.
Efron je pogledao ka alfi i prezrivo se osmehnuo. Ispitao je tamnoljubičastu mrlju na mom
ramenu, promrmljao čini i prstom pozvao moju gospodaricu. Lumina je ustala iz fotelje i prišla.
Kada je pogledala ranu, iskrivila je usne nadole. Efron je klimnuo glavom.
„Njihove čarolije postaju sve bolje. Ovo se neće samo zaceliti.”
Lumina mi je dodirnula bradu dugim prstima. „Treba ti krv čopora. Gde je Brin?”
Ren je progovorio pre mene: „Može da uzme moju.”
Lumina je raširila oči. „Vidi, vidi! Kakav džentlmen!”
Osmehnula se Efronu. „Izgleda da su se naše mlade alfe već zbližile, dragi moj. To je
ohrabrujuće.” Pogled joj je skrenuo ka Renu. „Mada se nadam da nisi bio... hm, nepristojan s mojom
devojkom”, rekla je oblizujući se.
„Naravno da nisam, gospodarice.” Renove tamne oči su se zacaklile.
Logan je izgubio zanimanje za tragača i stao do svog oca.
„Šta je ovo?” Naizmenično je častio pogledom Rena i mene s jednom obrvom podignutom.
„Tvoj alfa je ponudio svoju krv da izleći Kalu.” Hladna radost zatreptala je u Efronovom glasu.
„O, oduvek sam želeo da vidim kako to ide.” Loganove usne su se razdvojile u podrugljiv
osmeh. „To je jedna od neobičnih sposobnosti koju vi zaštitnici imate. Skoro da vam zavidim na
tome.”
Drhtala sam od poniženja. Ren je besno gledao u Logana, ali je nastavio da ćuti.
„Da li ste sigurni da je to neophodno?” Uprla sam pogled na persijski tepih pod nogama.
Ali i dok sam izgovarala pitanje, znala sam da jeste. Ruke su počele da mi se tresu od bola. Bilo
mi je i muka. Kao da je rana bila puna otrova koji mi je iz ramena gmizao u stomak.
„Tragači su povlačenje očigledno iskoristili da unaprede svoje veštine, što nije dobro. Izgleda da
su pronašli način na oslabe naše najjače oružje.” Efron se osmehnuo. „To se odnosi na tebe i tvoj
čopor, draga Kala.”
Ren je podvio rukav majice. „U redu je, Kal.”
Ali ne želim da budem predstava za njih! Izmučila sam mozak da pronađem neko drugo rešenje, ali
ništa nisam smislila.
Pre nego što sam mogla da se usprotivim, podigao je svoju golu ruku do usana. Kada ju je
spustio, tamnocrveni potočići klizili su mu niz kožu ka zglobu. Ren je ispružio ruku ka meni.
Okrenula sam leđa čuvarima koji su ljubopitljivo zurili. Brzo sam udahnula, uhvatila mu ruku i
ustima prekrila ranu, tek mrlju na njegovoj bledoj koži. Njegova krv tekla mi je preko jezika niz
grlo. Tečnost je bila vrela, slatka kao med, ali s blagim ukusom dima. Penušava toplina mi je
putovala venama. Pulsirajući bol u ramenu je jenjavao, a potom potpuno nestao.
Ren mi je rukom držao glavu. Njegov dodir me je vratio natrag u prostoriju. Obrazi su mi goreli
kad sam se okrenula prema gospodarici. Klimnula je glavom odobravajući. Ispitala je moje sad čisto
rame.
„Divno”, promrmljala je Lumina. „Baš ste savršen par. Nadmašili smo sami sebe.”
Efron je spustio ruku na Loganovo rame. „Dobićeš lepo nasledstvo, ali zaista.”
Dečko se osmehnuo svom ocu i potom pogledao u Rena i mene, kao da nam procenjuje
vrednost.
Momak iz obezbeđenja pojavio se iza Rena i dodao mu paket prve pomoći.

43
 „Hvala.” Ren je otvorio upakovan četvorougao zubima i bacio povez preko tragova ugriza na
svojoj ruci.
„Pošto smo se za to pobrinuli”, Efron se približio obeznanjenom tragaču, „Lumina, da li bi
volela da imaš tu čast?”
Zakoračila je napred kad je Logan projurio kraj nje ka kauču.
„Mogu li ja?” upitao je.
Moja gospodarica je najpre zbunjeno pogledala momka, a onda se osmehnula.
„Naravno.” Pokazala mu je da priđe onesvešćenom čoveku.
Efron je pucnuo prstima. Stariji Bejnovci su se postrojili u stražu sa obe strane tragača.
Logan je položio šake na njegove slepoočnice. Usne su mu se pomerale brzo, mrmljajući bajalicu
koji nisam razumela.
Tragačeve oči se otvoriše; udahnuo je hrapavo i naglo se uspravio u sedeći položaj. Logan se
osmehnuo i udaljio. Čovek je pretraživao sobu divljim pogledom.
„Gde sam?”
„Mislim da ćemo pitanja postavljati mi, druškane.” Efron je zakoračio napred.
Tragač je zapuzao unazad, ali se sudario s kaučem. Bejnovci su promuklo zarežali i on je zajecao
kao životinja u kavezu. „Bežite od mene!”
„Da li se tako ponaša prema domaćinu?” Efron je laganim koracima prilazio tragaču koji se
tresao. „Ipak si ti u mojoj kući, na mojoj teritoriji.”
„Nije ona tvoja, vešcu.” Ispljunuo je tragač; strah je iznenada smenio besom. „Gde je momak?”
„To nije tvoja briga.”
„On ne zna, zar ne? Ne zna ko je? Da si ti uzeo Tristana i Saru? Šta ćeš da uradiš?” Pogled je
nastavio da mu luta kroz kancelariju, najzad došavši do mene. „Znači, tvoja robinja kučka ubila je
Stjuarta.”
Ren je zarežao i skočio napred, pretvorivši se u vazduhu u tamnosivog vuka. Savio se nisko i
pikirao ga sa kauča.
„Nemoj”, rekao je Efron. Ren se smirio, ali je nastavio da besno gleda tragača.
Efron se hladno osmehnuo. „Uskoro ćeš poželeti da je zaštitnica i tebe ubila, ali mislim da
možemo da uredimo malo zanimljiviji kraj za tebe. Izvini, Renije.” Odmahnuo je alfi. „Siguran sam
da bi voleo da probaš meso našeg prijatelja. Obećavam da ćeš jednog dana imati priliku da osvetiš
svoju majku.”
Ren je ponovo prešao u ljudski oblik i vratio se do mene; zabrinut izraz mu je bio kao senka na
licu. Lumina je prešla na drugu stranu sobe, osmehujući se zatvoreniku.
„Ne plašim te se, veštice!” prosiktao je tragač napravivši nepristojan pokret.
„Kako primitivno!” Lumina je zadobovala prstima po naslonu kauča. „Vreme je da te malo
naučimo manirima.”
Podigla je ruku i opisala složenu šaru u vazduhu. Kada je završila, neki zapaljeni simbol lebdeo
je ispred nje. Znak se zgrčio, kao da je dva puta udahnuo i eksplodirao ka spolja. Nejasno
otelotvorenje utvare pojavilo se ispred Lumine.
Sve mi se prevrnulo u stomaku. Stisla sam se uz naslon, zgrabivši Renovu ruku. Upleo je prste
medu moje i čvrsto ih stisnuo.
Tragač se od kauča priljubio za pod. „Bože!”
Lumina se osmehivala. „Dotični gospodin trenutno ne prima pozive.”
Napravila je pokret iz zgloba. Utvara je kliznula napred i obavila se oko tragača kao zavoji od
tamne tkanine. On je vrištao; udovi su mu se grčili dok ga je senka savladavala.
„Dobro, hajde da pričamo o tvojim prijateljima u Denveru, može li?”

44
 Efron je pročistio grlo. „Logane, zašto ne ispratiš naše verne zaštitnike do vrata, da mogu da se
vrate prijateljima. Učinili su i više nego dovoljno za nas večeras.”
Polako se osmehnuo. „Zahvalni smo vam, mlade alfe.”
Ren je klimnuo glavom ka Efronu i potom me povukao ka vratima. Logan je stao ispred nas,
otključao vrata i otvorio ih.
„Uživajte u klubu”, rekao je. „Popričaćemo o novom čoporu uskoro.”
Iznutra je ponovo dopro tragačev vrisak. Da nije bilo zaglušujučeg pulsiranja muzike, njegova
agonija ispunila bi svaki čošak prostranog noćnog kluba. Logan nam je namignuo pre nego što je
zatvorio vrata.
Požurili smo na sprat a da se nijednom nismo osvrnuli ka kancelariji. Kada smo stigli na vrh
stepenica, potražila sam svoje Najtšejdovce. Spazila sam ih u samom središtu mase koja se talasala.
Ansel i Brin su se vrteli u vrtoglavim piruetama držeći se za ruke. Nevil i Mejson su bili usred
denserskog dvoboja, dok su Kozeta i Sabina navijale. Daks i Fej su stajali malo izdvojeno,
posmatrajući druge. Daksova glava je bila nagnuta blizu Fejinog uva. Na licu joj se pojavio
zadovoljni osmeh dok joj je šaputao. Gledala sam u njih, a Ren me je povukao sebi.
„Da li si dobro?”
„Da.” Osetila sam slab dodir na ramenu gde je ranije bila modrica od udarca tragačevog oružja.
Renovi prsti su mi milovali kožu u sporim krugovima. Osećaj nežnih pokreta širio se talasima kroz
moje telo. Zaklopila sam oči, nateravši srce da uspori već opasni ritam. Zašto se ovo događa svaki put
kada me dodirne? „Jesi li u redu, Lili?” začikavao me je.
Omraženi nadimak prizvao mi je grub smeh iz grla. „Sve je u redu. Ti si se pobrinuo za to.”
Privukao me je bliže. „Hoćeš li da igraš sada sa mnom, ili ćeš ponovo da pobegneš?”
Moji ratnički instinkti su se uključili. „Ako mi daš sekund da udahnem, možda neću morati
opet da bežim!”
Ren je sklonio ruke s mojih ramena. „Zašto me mrziš, Kala?”
Odmahivala sam glavom. „Odakle ti sad to?”
„Nikada nisam sreo devojku koja ima toliku odbojnost prema mojoj blizini.” Okrenuo se na
drugu stranu; videla sam da su mu se mišići u vilici stegli.
„Možda je problem u tebi.” Trgnuo se kao da sam ga udarila, prosto sam zažalila što sam se
naljutila. „Ne mrzim te. Samo se trudim da poštujem pravila.”
„Vidi, razumem te. Ova situacija baš i nije idealna”, rekao je, „ali mislio sam da će možda ovo
između nas...”
Reči su mu izmicale kao magla na jakom vetru. Prebacio se s noge na nogu i ponovo
progovorio, ovoga puta odlučno:
„U pravu si. Povući ću se. I dalje mislim da naši čopori treba da budu zajedno. Posebno pošto
Logan preuzima uniju. On je nepredvidljiv. Treba da budemo jaki, a oni izgledaju kao da se baš
slažu s ovim novim rasporedom.” Pokazao je ka podijumu.
Klimnula sam glavom ne znajući šta drugo da kažem. Pogledi su nam se ukrstili. Zakoračila
sam unazad, uplašena njegovim čvrstim i ljutim sevanjem iz očiju. „Neću te više gnjaviti. Kada
bude došlo vreme za uniju, dogovorićemo sve.”
Stomak mi se zgrčio kad sam spustila pogled ka podu. Nisam želela da tako lako odustane.
„Rene.” Podigla sam pogled do njegovih očiju. Ali on je već odlazio. Ispružila sam brzo ruku,
pokušavajući da ga zaustavim, ali za trenutak prekasno. Nestao je u gomili.

45
 8.

Gotovo da nisam spavala. Haotični snovi pohodili su me celu noć. Ponekad su se vizije
poigravale sa mnom: Renovi prsti na mojoj nagoj koži, njegove usne se pomeraju bliže mojima, a ja
se ne branim. Šej me odvlači u uličicu, pribija me uza zid zgrade i njegov poljubac gori kroz mene
dok ne ostane ništa osim vatre. Druge slike su me šibale okrutnom snagom: oborena sam na zemlju,
a Efron stoji iznad mene. Onda to više nije Efron nego utvara. Čujem tragača kako vrišti, a onda ti
vrisci postaju moji.
Kada je osvanulo jutro, tresla sam se savladana umorom. Skrivala sam se u svojoj sobi,
zakopavši se ispod svih jastuka i pokrivača koje sam mogla da pronađem. Čučala sam u svojoj
pamučnoj tvrđavi dok nisam čula kucanje na vratima. Provirila sam na sat ispod svih tih slojeva
toplote; bilo je skoro jedan po podne.
„Da?”
Moj otac je ušao u sobu i zatvorio vrata za sobom. Pesnice je držao stisnute uz telo.
„Nisam te video ceo dan”, promrmljao je gledajući preko kula od jastuka i zidova od jorgana.
„Ne osećam se najbolje”, rekla sam i povukla prekrivač preko nosa i usta. Samo su mi oči bile
napolju i virile u oca. Od mog odgovora, on se neprijatno trgnuo. Uhvatio je okruglu kvaku i
okrenuo je levo-desno u ruci.
„ Ansel je rekao da ste sinoć bili s Bejnovim čoporom u Edenu.” Njegov oprezan glas naterao
me je da se podbočim na laktove. Klimnula sam glavom.
„Da li si upoznala Efrona?” Koža oko očiju mu se zategla.
„Aha. Jesam.” Čula sam odbojnost u svom glasu. „Da li si dobro?” Otac odjednom nije mogao
da me gleda u oči. „Da.” Uspravila sam se od užasa kada sam shvatila zbog čega se ustezao na
vratima. Obgrlila sam jastuk rukama. „I Lumina je bila tamo.” Pogled mu je skočio ka meni. „Bila
je?”
Klimnula sam glavom, skliznuvši nazad pod pokrivače. „Da li je oduvek bilo tako?” Zurila sam
u plafon. „Čuvari imaju zaštitnike za šta god im zatrebaju? Ne samo kao svoje ratnike.”
„Zavisi od samog čuvara. Efron je, hm, ekscentričan. Siguran sam da si sinoć to i sama
primetila.” Govor mu je bio osoran, ali smiren.
„Aha.” Zaklopila sam oči.
„Ali tvoja je dužnost je da služiš. Sveta mesta ne smeju da preuzmu tragači. Svet zavisi od toga,
a čuvari nam daju moć da branimo ta mesta.” Glas mu je bio tih. „Mi se ne suprotstavljamo
čuvarima, Kala, čak i kad kod naših gospodara vidimo nešto što nam se nimalo ne sviđa.”
„Znam.” Okrenula sam glavu ka njemu, želeći da naglas pitam ono što mi nije uspevalo.
Šta da je Efron naš gospodar, a ne Lumina? Šta da traži mene ili mamu, a ne devojke iz čopora Bejn? Šta
bi tada uradio?
Užasavajuće misli navirale su i preplavljivale me, pa sam se uhvatila druge teme. „Sinoć su nas
napali tragači.”
„Obavestili su me jutros”, rekao je. „Čestitam na prvom ulovu. Tvoja majka i ja smo veoma
ponosni.” Osmehnuo se kratko i ja sam slegla ramenima.
Otac je delovao zadovoljno što sam hladno primila njegovu pohvalu. „Verovatno će naše straže
u narednom periodu biti pojačane. Možda će uposliti i novi čopor, pre zvanične unije.”
Pretpostavljam da svi žele da steknu prednost s novim čoporom. „Logan Bejn je dobio da upravlja
našim čoporom kao deo nasledstva.”
Prekrstio je ruke. „To je pomalo neočekivano. Mada, Efronov sin sad treba da napuni osamnaest
godina.”

46
 „Da li znaš ko je Bosk Mar?” namrštila sam se.
Odmahnuo je glavom. „Ko?”
„On je čuvar. Bio je u Edenu sinoć.” Pažljivo sam se prisećala tog bizarnog susreta. „Mislim da
je on naredio da Logan preuzme naš čopor. Naša gospodarica mu je povlađivala. Nikad je nisam
videla da je prema nekom lako pokorna.”
„Mi se ne mešamo u hijerarhiju u svetu čuvara”, odbrusio je otac. „To je njihova stvar. Ja
odgovaram Lumini i nikome drugom.”
Zakoračio je u hodnik. „Kada se tvoj novi čopor formira, odgovaraćeš samo Loganu. Nemoj da
se mešaš u poslove čuvara. Ti si ratnik, Kala. Zapamti to i uvek se drži toga. Smetnje će ti samo
nauditi.”
„Da, naravno.” Šćućurila sam se još više pod bedemom od prekrivača. Bila sam glupa sinoć; otac
je u pravu. Nije bitno šta ja želim. Moram da budem jaka. Ništa više.
Zagrizla sam jastuk. Mrzim momke!
Posmatrao je kako se povlačim, mršteći se. „Majka sprema ručak. Hoćeš li da nam se
pridružiš?”
„Važi.” Bez obzira na to koliko čvrsta bila moja pamučna tvrđava, ona nije mogla ništa da
promeni. Osim toga, ja sam ratnik; vreme je da se tako i ponašam.
Zvonka melodija odjeknula mi je u ušima pre nego što sam otvorila oči. Kao od nekog zvona,
note su ulazile kroz odškrinuti prozor moje sobe zajedno s neprekidnim tokom hladnog, oštrog
vazduha. Mraz. Prvi oštri mraz ove godine. Pogledala sam na sat. Brin će me za pola sata čekati
ispred da idemo na našu nedeljnu stražu.
Kako da je se rešim? Žvakala sam integralni keks i pitala se da li će se Šej zaista uspentrati na
planinu ovako rano ujutru.
„Hej, sejo!” Ansel se pojavio u dnu stepenica.
„Zašto si ti budan?” Pogledala sam na sat, odjednom zabrinuta da možda kasnim. Ali bilo je
pola sedam. Naše straže vikendom počinjale su u sedam.
„Hteo sam da vidim mogu li danas s vama.” Trudio se da zvuči opušteno, ali mu se ruka tresla
dok mi je sipao kafu. Prosuo je malo po stolu.
„Ali juče si bio u patroli s Mejsonom.” Posmatrala sam kako briše kafu papirnim ubrusom.
„Znam”, rekao je brzo. „Samo mislim da bi mi vežba dobro došla. Mislim, zbog napada i
slično.”
„Ahm”, zagrizla sam usnu. „Ja sam, zapravo, htela da dam Brin slobodan dan. Idem na stražu
sama.”
„Zašto?” Ansel je seo za sto; dobovao je prstima po šolji.
„Samo mi je potrebno malo vremena za razmišljanje.” Smislila sam izgovor u tren oka. „A
najbolje mislim kada trčim sama.”
„Da li si dobro, Kal?” Ansel je trpao kašiku za kašikom šećera u kafu. „Kako možeš to da piješ?”
Zgrozila sam se. „Samo mi odgovori na pitanje.” Podigao je šolju do usana. „Dobro sam.”
„Mama je rekla da si, dok sam ja bio na straži, pola dana provela u krevetu.” Uzeo je šećer i
dodao još jednu kašičicu u kafu. „U petak smo bili napolju do četiri ujutru.”
„Pričaj mi o tome. Ja sam morao da ustanem dva sata kasnije. A Mejson nimalo nije zabavan
kad je umoran. Džangrizav je kao neka baba. Prepolovio je zeca napola jer ga je zec, zamisli,
uplašio.”
Ansel je ponovo probao kafu; ovog puta se osmehnuo i počeo da je srče.
„Sad ozbiljno, Kala”, rekao je, „da li si se prestravila kad si ubila tragača?”
„Ne.” Delovao je sumnjičavo i ja sam uzdahnula. „Ubijanje tragača nam je posao. Pokušao je da
napadne Šeja.”
„Misliš onog novog dečka o kome svi pričaju?”

47
 „Da.” Ustala sam da sipam još kafe u šolju. „Čuvari iz nekog razloga žele da on bude zdrav i
čitav. Živi s njima.”
Ansel mi je pružio praznu šolju. „To je neobično. A tragači su pokušali da ga napadnu?”
„Da. Jednog sam ubila. Drugog...” Oklevala sam pre nego što sam mu sipala još kafe. „Da sipam
samo pola šolje da ostane mesta za šećer?”
Nije se upecao. „Šta se dogodilo s drugim tragačem?”
„Čuvari su pustili utvaru na njega.”
Posmatrala sam Ansela kako je izgubio boju iz obraza. „Šta mu je uradila?”
„Ne znam tačno.” Spustila sam solju ispred njega. „Efron nas je poslao napolje, ali je delovalo
da će utvara ispitivanje učiniti veoma uspešnim.”
„Drago mi je što to nisam video.” Ponovo je počeo ritual sa šećerom.
„Volela bih da ni ja to nisam videla”, rekla sam, a on je ispitivački začkiljio. „Jeste, to me je juče
duže zadržalo u krevetu.”
„Šta još?” navaljivao je Ansel.
Zurila sam u tamnu površinu kafe. „Brinem se zbog Logana.”
„Pa što sad zbog njega?” Ustao je i otišao do ostave da sipa još šećera u već praznu zdelicu.
„On će preuzeti naš novi čopor.”
Čula sam tresak iz ostave. Svetlucava zrnca šećera rasula su se po podu.
„Ansele!” Otišla sam po metlu.
„Izvini” promrmljao je skupljajući rukama prosut šećer na gomilicu. „Stvarno? Logan? Ne
Efron, ili Lumina, ili oboje na smenu, ili tako nešto?”
„Neka ti bar bude drago što nije Efron”, rekla sam dodavši mu đubrovnik.
Primetio je turoban izraz na mom licu. „Zašto?” Polako sam čistila, sve čvršće stiskajući metlu.
„Zbog Sabine?” pitao je tihim glasom. Zaledila sam se. „Ti znaš?”
„Nevil je rekao Mejsonu, a Mejson meni.” Zurio je u gomilicu šećera.
„Meni je rekao Ren”, rekla sam oprezno i počela ponovo da čistim.
Ansel je usmeravao đubrovnik tako da pokupi šećer. „Mejson je rekao da je Ren prilično
rastrzan zbog toga. Mislim, to je informacija iz treće ruke, ali ja verujem u to. Ne može da zaštiti
Sabinu od Efrona. Ne mogu da zamislim kako se jedan alfa zbog toga oseća. Gospodar ili ne, to se
sigurno protivi Renovim instinktima da zaštiti članove čopora.”
Nisam odgovorila, samo sam nastavila da guram šećer ka Anselu.
„Šta ti misliš o tome?” pitao je.
„Kad sam to čula, po prvi put u životu bilo mi je drago što nam je Lumina gospodarica”, rekla
sam. „I nadam se da je Logan drugačiji. Ren je rekao da on nije kao otac, ali i on je nepredvidljiv.”
Slegnuo je ramenima. „Pa, Logan će, bez obzira na sve, biti drugačiji. Mislim, on neće želeti...”
Vrata su se otvorila uz lupu i Brin je uskočila u kuhinju.
Ansel se naglo uspravio i prosuo šećer iz đubrovnika opet na pod. Zakukala sam.
„Oh! Izvini!” Uputio mi je molećiv pogled i preuzeo metlu od mene.
„Spremna za veliku planinu, Kal?” Brin se osmehnula i potom pogledala u pod. „Šta se desilo?”
„Ansel veruje da kala treba da se pije pola-pola sa šećerom”, osmehnula sam se svom bratu koji
je i dalje crveneo, „pa je malo preterao s tim.”
Brin se nasmejala okrenuvši se ka vratima.
„Hej, sačekaj sekund”, rekla sam i uhvatila je za ruku.
Podigla je obrvu iznenađeno.
„Htela bih da danas trčim sama. Da li ti to smeta?” Bilo je teško zadržati miran glas. „Molim?”

48
 „Više bih volela da odem na stražu sama”, rekla sam, petljajući da nađem razlog, bez uspeha.
Bez veze, Kala, baš bez veze. Nikad ti neće poverovati.
„Vidim.” Odšetala je do kuhinjskog stola i smestila se u stolicu. „Dakle, sastaješ se s Renom?”
„Šta?”, izletelo mi je.
„Šta?!”, skočio je Ansel i ponovo prosuo šećer. Opsovao je, ali se nije sagnuo da nastavi s
čišćenjem.
Pogled mi je lutao od Brin ka bratu. „Ne sastajem se s Renom.” To nije bilo ono što sam
očekivala, ali sam shvatila da bi moglo da bude dovoljno da Brin ne ode na stražu. Makar to značilo
nedelju ili više mučenja dok me ovo dvoje zezaju.
„Zaista?” Brin je stavila prst u praznu zdelicu šećera. „Učinilo mi se kao da se vas dvoje prilično
dobro slažete u Edenu. On super igra. Zar ne, Ansele?”
Namignula je mom bratu, a on se zakikotao.
Ljuto sam ih gledala naizmenično. „Ne sastajem se s Renom!” Znala sam da, ako se ne bunim,
Brin neće nastaviti sa svojom teorijom zavere.
„U redu.” Osmehnula se, a njene oči su mi govorile da mi nije poverovala ni reč, što mi je u
ovom slučaju išlo naruku. „To je dobro, zato što je tehnički protiv pravila da dve alfe idu zajedno na
stražu. Znaš, za slučaj da se nešto desi i da oboje budete ubijeni.”
„Tehnički, mi još nismo alfe novog čopora. I dalje smo Najtšejdovka i Bejnovac”, odbrusila sam.
„Znači, ipak se sastaješ s njim!” Kez joj je postao toliko širok da sam pomislila da će joj gornja
polovina glave otpasti.
„Nije tačno!” Zgrabila sam kašiku za šećer od Ansela i zavrljačila je ka noj, ali ju je lako izbegla.
U stomaku su mi se pojavili bolni grčevi. Bila sam prilično sigurna da sam tokom noći
provedene u Edenu uspela da odgurnem alfu Bejnovog čopora od sebe.
Brin se nasmejala i otišla do kredenca. „Kakogod.” Uzela je šolju za katu. „Ako želiš da ideš
sama, to je u redu što se mene tiče. Bez obzira na to šta planiraš tamo da radiš.”
I dalje gledajući ljutito, sela sam ponovo za kuhinjski sto da popijem kafu do kraja.
Ansel je konačno uspeo da pokupi prosuti šećer i baci ga u kantu za smeće.
„Pa, Brin.” Uzeo je praznu zdelicu za šećer i vratio se cio ostave. Iznenadilo me je da je uopšte
ostalo šećera s obzirom na količinu koju smo pokupili s poda. „Ako ne ideš na stražu danas, da li bi
mogla da mi učiniš jednu uslugu?”
Brin je otpila gutljaj kafe i namrštila se. „Možeš li da mi dodaš malo šećera za ovo gorko čudo.”
Pogledala je u mene. „Ne znam kako piješ ovo bez imalo šećera. Baš si zajebana.”
„Zato sam vam ja šef.”
Ansel se brzo vratio do stola, ponovo vitlajući napunjenom zdelicom šećera.
„Prestani da mlatiš time! Sve ćeš opet prosuti”, progunđala sam.
„Hvala.” Brin je zgrabila zdelicu.
Otvorio je fioku i dobacio joj kašičicu.
„Hvala.” Počela je da tovari u solju. „Kakvu uslugu?”
Odmahivala sam glavom. „Da ste ljudi, već biste imali dijabetes.”
Ansel se nasmejao, ali pogled mu je pao na Brin. „Uhm, engleski ti je predavala gospođica
Tornton u drugom razredu, je li tako?” Zvučao je uznemireno.
„Svima je.” Brin je mešala kafu. „Ona je jedina nastavnica engleskog za drugi razred.”
„Ah, da, tačno”, promrmljao je. „Pa, eto, sad smo stigli do poezije, a ja prosto ništa ne
razumem.”
„Mhm.” Kad je probala kafu, namrštila se i dodala još malo šećera. Nakon što sam bacila pogled
na sat, ustala sam i odnela solju do sudopere.

49
 „Pa, eto, znam da ti pišeš pesme”, nastavio je Ansel, pogleda uprtog u mračne dubine svoje
kafe. „Mislio sam da možda možeš da mi pomogneš.”
Brin je slegla ramenima. „Naravno. Otkako me je Kala šutnula zbog svog novog dečka, imam
vremena napretek.”
Moja šolja je lupila o emajliranu sudoperu. „On mi nije dečko!”
Nije obraćala pažnju na mene. „Znaš, Ane, ako ti stvarno treba pomoć s poezijom, trebalo bi da
pitaš Nevila. Kako čujem, njegove pesme su bolje od mojih. Neke je čak i objavio.”
„Da, da”, rekao je Ansel brzo. „Učiniću to, ali domaći je za sutra, a ti si ovde.”
„U redu. Dobar argument”, rekla je.
„Drago mi je da radite nešto korisno danas.” Otperjala sam iz kuhinje.
Čula sam ih kako mi se smeju iza leđa, pretvorila se u vuka i odjurila u šumu iza naše kuće.
Trčala sam uz istočnu padinu planine. Smrznuta zemlja ujedala me je za šape. Znala sam gde
sam krenula i nisam stajala dok nisam stigla na cilj. Kada sam se popela do vrha, sela sam na zadnje
šape. Već je bio tu i čekao me u tišini. Nisam se iznenadila onoliko koliko sam očekivala. Posmatrala
sam ga sa svog uzvišenog mesta nekoliko minuta i razmišljala šta mogu da uradim. Najzad sam se
podigla i skočila s grebena, prizemljivši se pet-šest metara pred njim. Vrisnuo je i skočio na noge od
iznenađenja.
Posmatrala sam ga, nema, nepomična. Zurio je u mene. Zatim je polako ispružio ruku i
zakoračio nekoliko koraka ka meni. Sagnuo se. Kada sam shvatila šta namerava da uradi, zarežala
sam i škljocnula vilicom ka njegovim prstima. Odskočio je unazad i opsovao. Prešla sam u ljudski
oblik.
„Izgledaš kao zombi.” Optužila sam ga uperivši prst u njega. „Da nikada, ali nikada više, nisi
pokušao da pomaziš vuka! To je jednostavno uvredljivo!”
„Izvini.” Delovao je postiđeno, a onda se nasmejao. „Dobro jutro, Kala!”
„Dobro jutro, Šej.”

50
 9.

„Iznenadilo me je da si došao. Sigurno si ranoranilac.” Šetkala sam se tamo-amo zbog nervoze,

osmatrajući ivicu šume koja nas je okruživala. „Zašto si želeo da me vidiš ovde?”
Više me je brinulo zašto sam ja želela da to bude ovde u planini.
„Nisam toliki ranoranilac koliko ne mogu da spavam. Pokušavam da shvatim ovo ludilo u koje
sam upao”, rekao je. „Osim toga, želeo sam da izađemo na kafu, kao što smo i hteli.”
Sagnuo se, otkopčao ranac i izvukao uski metalni termos i malu limenu čašu.
„Da izađemo?”, stresla sam se, ali ne zbog svežeg jutarnjeg vazduha.
Njegov živahni osmeh nije nestajao dok je iz termosa sipao kafu crnu kao katran. Prvu je pružio
meni. „Espreso.”
„Hvala.” Nasmejala sam se i uzela čašu. „Planinarenje sa stilom?”
„Samo u posebnim prilikama”, rekao je.
Pogledala sam u njegove prazne ruke. „Ti nećeš?”
„Mislio sam da nije problem da delimo tu čašu. Kunem se da nemam žvale.”
Osmehnula sam se, opčinjena na trenutak time kako je jutarnje sunce izvlačilo zlatne
pramenove kroz mekane talase Šejove smeđe kose.
„Kala?” Nagnuo se ka meni. Poželela sam da me zgrabi onako kao što sam ga sanjala. „Jesi li
dobro?”
Sklonila sam pogled s njega i gucnula malo kafe. Bila je neverovatno jaka i savršena. „Znaš li da
niko nema običaj da se vraća na mesto gde se susreo sa smrću. Moglo bi se reći da oni malo mudriji
naširoko zaobilaze takva mesta.”
Pružila sam mu limenu čašu. Dok ju je prihvatao, očešali smo se vrhovima prstiju i koža mi je
zapucketala od tog dodira, topla i živa. Kada su mu usne dotakle metal, naježila sam se; kao da je
poljubio mene, a ne ivicu čaše. Da li tako izgleda i pravi poljubac? Kao elektricitet koji osećam kad nam se
ruke dotaknu, samo na usnama?
„Ja nisam u toj većini.” Seo je i prekrstio noge.
„Ne, nisi.” Sela sam naspram njega.
„Ali jesam mudar.” Iskezio se. „Logično je da onaj medved neće više zalaziti ovde, bar neko
vreme. Nabasao je na prilično strašnog vuka.”
„I to ti ne smeta?” pitala sam.
Šej se naslonio nazad na laktove, protegnuvši noge. „Da si želela da me pojedeš, već bi to
učinila.”
Naježila sam se. „Ne jedem ljude.”
„Eto vidiš.” Podigao je glavu, pustivši sunce da mu umije lice. „Nebitno”, promrmljala sam, „i
te kako bi trebalo da me se plašiš.” Ubrao je uvenuli poljski cvet sa zemlje. „Zašto?”
„Zato što mogu da te ubijem”, rekla sam.
„Onaj medved jeste hteo da me ubije.” Uvijao je stabljiku cveta među prstima. „Ti si ga
sprečila.”
Nije trebalo. Reči su mi zastale u grlu. Pogledala sam u meke pramenove njegove kose i slatki
osmeh koji mu je igrao na usnama. Kako sam mogla da dopustim da umre? Nije ništa loše učinio.
Shvatio je moju tišinu kao da treba dalje da objašnjava. „Spasla si mi život. Kod mene se za to
dobija mnogo poverenja.”
„Imaš pravo.” Uspela sam da klimnem glavom. „Ipak, ne bi trebalo da si ovde.”

51
 „Ovo je slobodna zemlja.”
„Ovo je kapitalistička zemlja, a ovo je privatan posed.” Zurio je u mali cvet na tren, a zatim ga
zdrobio u pesnici. „Tvoj posed?”
„Ne baš”, rekla sam, „ali ja sam odgovorna za njega.”
„Samo ti?”
„Ne”, rekla sam. „I baš zbog toga - između ostalog - više ne smeš da dolaziš ovamo. Obično
nisam sama.”
„Ko je s tobom?”, pitao je.
„Brin.” Ispružila sam se na zemlju. Rano jutarnje sunce je bleštalo, bacajući zrake svetla po
smrznutom tlu. „Niska, bronzane lokne, oštar jezik. Viđao si je u školi.”
„Da.” Klimnuo je glavom. „Sedela je iza tebe na prvom času.”
„Da.” Pozvala sam ga prstom i predao mi je solju. Trudila sam se da ne obraćam pažnju na
razočaranje što nam se prsti nisu sreli.
„I ona je vukodlak?”
Usta su mi zastala na ivici šolje.
„Izvini, izvini.” Pognuo je glavu. „Mislim... Ovaj... Zaštitnik?”
„Da.” Pijuckala sam espreso, sklonivši pogled.
„Ali možete da se pretvorite u vuka? Kad god hoćete... mislim. Nije vam potreban mesec?”
Podigao je ruku kao da se brani od napada koji je očekivao. „Nisam želeo da te uvredim. Samo
prebiram po onom što sam viđao u knjigama i filmovima.”
„Aha. To je u redu”, rekla sam. „A odgovor je - da. Možemo da se pretvorimo kad god hoćemo.
Mesec nema nikakve veze s tim.”
Delovao je zadivljen. „I kao da nekako svetlucaš kad se pretvaraš, što je zanimljivo. Mislim,
odeća ti se ne pokida u komadiće.” Čim su mu te reči izašle iz usta, pocrveneo je.
Umalo da sam prosula ostatak kate. „Izvini ako sam te razočarala”, promrmljala sam, osećajući
da i meni obrazi crvene.
„Samo sam mislio...” Mlatio je tražeći okolo svoje pitanje.
„To je složena magija”, rekla sam pokušavajući da pretrčim preko neprijatne teme. „Tehnički
sam i vuk i čovek istovremeno, sve vreme. Biram koji će oblik moja duša naseliti i mogu slobodno
da ih menjam. Onaj oblik u kojem nisam je i dalje tu, samo je nevidljiv - kao da je u drugoj dimenziji
- dok ponovo ne uđem u njega. Moja odeća, oprema, sve što imam kod sebe kad sam poslednji put
bila u ljudskom obličju, ne menja se. Mogu da izvučem delove bilo kog obličja ako su mi potrebni.
Kao što mogu da izoštrim zube čak i kad sam čovek.”
Zastala sam i razmislila na tren. „Verovatno bih uspela da zadržim i odeću na sebi dok sam
vuk, kad bih to zaista htela. Ali tako nešto ne bi bilo nimalo korisno. Samo bi bilo smešno.”
„Hmmm.” Pružio je ruku ka meni. „Treba mi više kafe da bih mogao to da shvatim.”
Dodala sam mu šolju, namestivši prste tako da se očešu o njegove pre nego što sam je pustila.
„Da li znaš odakle ste došli?” Pogled mu je ostao na mojoj ruci i kad sam je vratila u krilo. Srce
mi je preskakalo. Mislila sam na očeve reči, zagrlivši kolena.
Šta ja to radim ovde? Previše rizikujem.
Šej me je posmatrao, miran ali znatiželjan. Pogledala sam ga u oči i znala da ne želim da odem.
„Prema legendi, prvog zaštitnika stvorio je čuvar koji je nastradao u borbi. Ranjeni čuvar sakrio
se u šumi, užasno slab, na samrti. Kraj njega se stvorio vuk koji je čuvaru donosio hranu i terao
druge šumske zveri odatle. Čuvar je uspeo da zaleči rane dok mu je vuk obezbeđivao opstanak.
Kada se čuvar oporavio, ponudio je vuku da ga pretvori u zaštitnika. Delom čovek, delom zver, pun
Stare magije. U zamenu za odanost vuka i večnu poslušnost, čuvar je ponudio da zauvek brine o
zaštitniku i njegovim rođacima. To je bio prvi zaštitnik; od tada smo ratnici čuvara.”
Piljio je u mene bezizražajno. „Šta je to čuvar?”

52
 Zastenjala sam shvativši koliko ovaj razgovor može da bude opasan. Bilo mi je previše lako da
se opustim sa Šejom. Odavala sam sve, a da to nisam ni shvatala.
Nagnuo se ka meni. „Šta nije u redu? Da li za neka pitanja i dalje postoji granica?”
„Nisam sigurna.” Sviđalo mi se kad mi je bio bliže. Mogla sam da nanjušim uzbuđenje koje mu
je vrcalo iz kože i divlji miris olujnih oblaka koji se približavaju.
Predivna toplota kovitlala mi se telom. Zarila sam nokte u farmerke. To je kafa. To je samo kafa.
Telo mi se samo sklupčalo.
Posmatrao je moje zategnute udove kako se povlače od njega. „Samo polako. Želim da mi
veruješ.”
Nisi ti problem. Izgleda da sama sebi ne mogu da verujem.
Nisam želela da odem, ali sam počela da se pribojavam. Možda bismo, kada bih ja mogla da
usmeravam ovaj razgovor, oboje bili bezbedni. „Za sada, hajde samo da kažemo da su čuvari oni
kojima odgovaram. Mogu li sada ja tebe nešto da pitam?”
„Naravno.” Delovao je oduševljen što želim da znam nešto o njemu.
Nasmejala sam se. „Mogu li prvo da dobijem još malo kafe? Već smo popili ovu.”
„Svakako.” Ponovo je napunio šolju koju sam mu pružila. „Odakle si?” Počela sam s pitanjem
za koje sam verovala da je lako.
„Odasvuda”, progunđao je.
„Odasvuda?” Zurila sam u crnilo espresa. „Mislim da lamo nisam bila.”
„Izvini. Rođen sam u Irskoj. Na jednom ostrvcetu.” Glas mu je omekšao. „Roditelji su mi umrli
kad sam bio beba i Bosk me je uzeo pod svoje.”
„Je li on tvoj rođeni ujak?” Posmatrala sam ga pažljivo. Šej je klimnuo glavom. „Brat moje
majke.”
To je bedna laž, ali pitam se da li je on toga svestan. Samo sam se osmehnula i pokazala mu da
nastavi.
„Bosk se bavi nekakvim investicijama. Savetnik je u vladi, ne znam tačno za šta. Ima puno
novca, ali sve vreme putuje. Nisam išao u istu školu duže od dve godine u celom svom životu.
Živeli smo u Evropi, Aziji, Meksiku i u nekoliko gradova u SAD. Protekle dve godine bio sam u
Portlandu, a onda me je Bosk doveo u Kolorado.”
„To zvuči veoma usamljeno.”
Slegnuo je ramenima. „Nikada nisam zaista stekao prijatelje, barem ne bliske. Mislim da zbog
toga tako mnogo čitam. Knjige su mi jedini drugovi.”
Okrenuo se na bok rastežući se po zemlji. „To je i razlog zašto toliko planinarim. Više volim
samoću nego gužvu. Divljina me privlači.”
Onda se protresao. „Osim kada naiđem na grizlija tamo gde ne bi trebalo da ga bude.” Pogled
mu je pao na mene, oštar i radoznao. „Mogu li sad ja nešto da pitam? Nešto drugo?”
Uzela sam veliki, poslednji gutljaj espresa. „Naravno. Ali i ja imam još pitanja.”
„To je u redu. Samo, postoji nešto što bih stvarno voleo da znam.” Skočio je na noge i uspravio
se. Taj iznenadni pokret me je uplašio. Poskočila sam, ispustivši solju.
Udaljila sam se kad je Šej stresao svoju jaknu marke Nort fors i povukao majicu preko glave.
„Vidi.” Prešao je rukom preko grudi.
„Da, veoma lepo. Sigurno vežbaš redovno”, promrmljala sam. Topli tok krvi u venama
odjednom mi je usplamteo.
Stisnuo je zube. „Ma daj, znaš dobro na šta mislim. Nema ožiljaka. Ni ovde, ni na nogama. Taj
medved me je rastrgao. Gde su ožiljci?”
Uzvratila sam mu nepokolebljivi pogled. „Obuci se, suviše je hladno za sunčanje.”

53
 Oduvek sam smatrala da mi je telo najjače oružje, čvrsto i snažno kao gvožđe. Sada su mi se
udovi topili. Nisam mogla da sklonim pogled s linije njegovih ramena, s V-linije na njegovim
kukovima, koja mu je oštro uranjala u pantalone, spuštene opasno nisko ispod njih, a ni s lavirinta
obrisa mišića od grudi do abdomena, kao isklesanih.
„Hoćeš li da mi odgovoriš na pitanje?” Koža na rukama mu se naježila, ali je ostao nepomičan
kao stena.
Želela sam da mu priđem i spustim ruku na njegovu kožu, da osetim da li mu srce kuca brže
nego meni, da doživim opojan nalet vreline koji je izazivala njegova blizina.
„Da.” Pokazala sam na jaknu koju je bacio, previše uplašena da mu se približim. „Obuci se,
molim te.”
„Počni da pričaš.” Okrenuo se od mene, uvlačeći ruke u rukave majice. Kada je podigao ruke da
provuče glavu, pogled mi je zastao na tamnoj šari na zadnjoj strani vrata. Nisam pomislila na
tetovažu još od dana kada sam Šeju spasla život. Ali bila je tu, jasno upisana u obliku krsta.
Namrštila sam se. Ne možemo da budemo sigurni dok mu ne pogledamo vrat.
„Čekam.” Podigao je jaknu i navukao je. Njegove reči su mi povukle misli nazad u sadašnjost.
„Ja sam te zacelila.” Isprepletala sam i nategla prste, nadajući se da će to ugasiti moju želju da
ga dotaknem.
„Znam.”
Zakoračio je ka meni. „Osetio sam to dok sam...” Zastao je, a upitni pogled je lagano krstario po
mom licu. „Dok sam pio tvoju krv.”
Srce je počelo brže da mi lupa i klimnula sam glavom. Uhvatio me je za ruku. Koža mi se
naježila dok je gurao prste pod rukav moje jakne i džempera. Prstima mi je ovlaš prešao preko
podlaktice, poslavši toplotne struje uz moje telo.
Taj osećaj je u isto vreme bio i poznat i neobičan. Osetila sam uzbuđenje kao da sam na početku
lova. S Renom je moja želja dolazila odjednom, kao bes ili neki izazov. Šej je budio strast koja lagano
gori, neprestano, istrajno, do usijanja. Ovde nije bilo čopora, gospodara ili gospodarice. Samo ja i
ovaj momak, čiji mi je dodir zadavao bol na mestima koja su obećana drugom.
„Evo”, promrmljao je dok je rukom prelazio preko mesta gde sam se ugrizla. „Ni ti nemaš
ožiljak.”
Pogledao me je u oči, povlačeći prste lagano po mojoj koži. Uzvratila sam mu pogled na tren,
zatim povukla ruku i spustila rukav džempera preko kože koja je i dalje peckala.
Ne možeš to da radiš, Kala. Kopala sam po zemlji vrhom stopala. Znaš da ne možeš. Bez obzira na to
šta osećaš, nisi slobodna.
„Rane mi zaceljuju veoma brzo”, promrmljala sam. „Moja krv ima neverovatnu sposobnost
zaceljivanja. Kao i svi zaštitnici.”
„Nije imala ukus krvi.” Oblizao je jezikom usne, kao da i dalje može da me oseti.
Obgrlila sam rukama struk; želela sam da me ponovo oseti, ali ne moju krv.
„Nije, pošto je naša krv drugačija. To je jedna od naših najboljih osobina. Zaštitnici mogu smesta
da izleče jedni druge na bojnom polju. Zbog toga smo gotovo nepobedivi.”
„U to već mogu da poverujem.”
„To je njena prvobitna svrha, ali, kao što si i sam video, možemo da zacelimo bilo koga.”
Stopalom sam pronašla kamen i šutnula ga preko polja. „Samo što to ne bi trebalo da radimo.”
Posmatrao je kako kamen odskače od zemlje. „Zašto onda...”
„Šej, slušaj me, molim te.” Reči su mi same izletele, prekinuvši ga. „Zaceljivanje je nama
zaštitnicima svetinja. Trebalo bi da lečimo isključivo jedni druge. Ono što sam ja uradila... kad sam
ti spasla život, to je bilo teško kršenje naših zakona. Zbog toga bih mogla da izgubim život ako bilo
ko drugi iz mog sveta sazna za to. Da li razumeš?”

54
 „Rizikovala si svoj život da spaseš moj?” Prišao mi je korak. Posmatrala sam kako mi se
približava, a krv mi je tutnjala u ušima.
Kada mi je uhvatio lice rukama, približivši se toliko da me je usnama gotovo dodirnuo,
zadrhtala sam. Gledajući ga u oči i osećajući toplinu njegovog daha na svojoj koži, znala sam da bih
to ponovo učinila, bez obzira na cenu.
„Ne bih nikada želeo da te dovedem u opasnost, Kala. Nikada!” Izgovorio je to brzo.
Dlanovima sam poklopila njegove šake.
Naši prsti su se prepleli. „Ali onaj drugi vuk? Brin? Ona je bila tu! Ona zna!”
„Ona je iz mog čopora, moja zamenica”, rekla sam. „Njena odanost je potpuna. Brin me nikada
ne bi izdala; prvo bi dala svoj život.”
„Ni ja te neću izdati.” Osmehnuo se slabo, i dalje potresen.
„Ne smeš nikome da kažeš. Molim te.” Trudila sam se da mi glas bude miran. „Koštaće me
preskupo.”
„Razumem”, rekao je.
Oboje smo ućutali. Tišina poljane naglašavala je našu nepomičnost. Želela sam da me poljubi -
želela sam da može da namiriše žudnju, za koju sam znala da curi iz mene, onako kako ja osećam
opojan miris njegove strasti. Ne smeš, Kala. Ovaj momak nije za tebe. Zažmurila sam, što mi je olakšalo
da se odvojim od njega.
„Onda, pošto sam pio tvoju krv... Hoću li se pretvoriti u vukodlaka, ovaj, zaštitnika?”, pitao je
nesigurnim glasom. „Je li to zato kršenje vašeg zakona?”
Odmahnula sam glavom. Da li se to na tren videlo razočaranje u njegovim očima? „Čitaš
previše stripova, Šej.”
Usne su mu se pomerile u blagi osmeh. „Onda mi reci kako nastaje zaštitnik. Mislim, osim te
priče o postanku.”
„Nastajemo na uobičajeni način. Imam roditelje i mlađeg brata.” Delovao je iznenađeno i ja sam
se nasmejala. „Ali naše porodice su drugačije. Nema one formule zaljubiš se, venčaš se, dobiješ
decu. Novi čopori zaštitnika su unapred isplanirani. Ako se javi iznenadna potreba za više
zaštitnika, mogu se i napraviti. Alfe mogu da preobrate ljude.”
„Alfe?” Prošetao se natrag do svog ranca i tražio nešto dok nije izvukao štanglicu od žitarica.
„Vođe čopora.” Stajala sam mirno i posmatrala ga.
„Da li si ti alfa? Ponašaš se kao da si glavna. I nazvala si Brin zamenicom.”
„Jesam.” Svidela mi se njegova pažljiva opaska.
„Kako preobraćate ljude?” Pozvao me je rukom, potapšavši zemlju do sebe.
„Ugrizom i čarobnom bajalicom.” Polako sam hodala ka Šeju.
Podigao je glavu ka meni, očiju punih mešavine straha i znatiželje.
„Nemoj da ti svašta pada na pamet. Ja grizem samo kad ubijam.” Odmahnula sam glavom,
osmehnuvši se kad se trgnuo. „Ljude preobraćamo samo ako postoji preka potreba za zaštitnicima,
a nema vremena da sačekamo da čopor odgaji mlade; dakle, samo u krajnjoj nuždi. Zaštitnici koji su
preobraćeni, a ne rođeni, nemaju urođen osećaj pripadanja drugom obličju. Potrebno im je mnogo
vremena da se prilagode. Ali kad su nam potrebni, potrebni su.”
„Kako to misliš kad su potrebni?”
Sela sam na zemlju do njega. „Mi smo ratnici. U ralu se gine. Ali nije bilo velikih ratova već
nekoliko vekova.”
„Ko može da ti naredi da napraviš nove zaštitnike?” pitao je. Ugrizla sam se za usnu. „Moja
gospodarica.”
„Tvoja gospodarica?” Prekinuo je da odmotava štanglicu od žitarica. „Lumina Najtšejd. Znaš je.
Bila je sa Efronom u petak uveče, u kancelariji.” Šej je klimnuo glavom, ali mu se u očima javila
zabrinutost. „Ona ima autoritet nad mojim čoporom”, nastavila sam. „Mi smo Najtšejdovci.”

55
 „Tvojim čoporom?”, promrmljao je. „Postoji više od jednog čopora?”
„Postoje dva”, rekla sam. „Drugi je Efronov. Bejnovci.”
„Koliko zaštitnika ima?”, pitao je.
„Pedeset vukova u svakom čoporu, manje-više”, odgovorila sam i on je zazviždao, naslonivši se
nazad na laktove. „Čopori su uvek prvo mali, ali rastu s vremenom ako se alte dokažu kao sposobni
ratnici i vođe.”
„Da li znam nekoga od njih?” Zaboravio je na štanglicu i samo ju je držao u ruci.
„Verovatno si video neke od odraslih, ali ne bi mogao da ih prepoznaš osim ako ne promene
oblik pred tobom, a to nije dozvoljeno”, rekla sam. „Mlađi vukovi svi idu u našu školu. Najtšejdovci
su mi drugovi, a u poslednje vreme se družimo i s mladim Bejnovcima.”
Delići su se sklopili i izraz lica mu se promenio. „Ren Laroš i njegova banda.”
„Banda?” Iščupala sam punu šaku trave iz zemlje i posula Šeja zemljom i uvenulim zelenilom.
„Pa, nekako se baš tako ponašate.” Obrisao je prljavštinu sa svog džempera i istresao zemlju iz
kose.
„Mi smo vukovi, a ne banda”, rekla sam. „Osim toga, Renovi prijatelji i moji prijatelji -
Najtšejdovci - mi smo samo deca. Naši roditelji i ostali odrasli čine prave čopore. Oni stražare na
planini svakog radnog dana i noću. Mi samo preuzimamo dnevne smene vikendima.”
Prebledeo je. „Znači, da sam se popeo ovde bilo kog drugog dana u nedelji...”
„Bio bi mrtav”, završila sam.
„Tačno.” Naslonio se na leđa i posmatrao oblake iznad nas. „Onda, zašto dva čopora?”
„Bejnovci stražare na zapadnoj strani, a mi na istočnoj”, rekla sam. „Ali to će se uskoro
promeniti.”
„Zašto?” Nije gledao u mene.
„Čuvari su resili da u igru uvedu i treći čopor.”
Šej je ustao. „Treći čopor? Odakle će oni doći?”
Sklonila sam pogled, odjednom postiđena. „Niotkuda. Desiće se unija mladih vukova iz dva
postojeća čopora. Mlađa generacija Bejnovaca i Najtšejdovaca. Mi smo novi čopor. Za sada nas je
samo desetoro. Kao što sam rekla, čopori su u početku mali; moramo da se dokažemo pre nego što
nam daju nove vukove.”
„Kala!” Jačina njegovog glasa privukla mi je pogled. Ispustio je štanglicu od žitarica i prstima
stiskao zemlju. Zglobovi su mu pobeleli. „Zašto stalno govoriš mi?”
„Ren i ja samo alfe naše generacije. Mi ćemo voditi novi čopor.”
Namrštio se. „Ne razumem.”
Obrazi su mi postali vreli. Uhvatila sam svoju pletenicu i uvrtala je u ruci. „Šta ti znaš o
vukovima?”
„Veliki i jaki divlji psi?” Prebledeo je zbog mog pretećeg pogleda. „Izvini. Ne znam ništa.”
„U redu”, rekla sam tražeći najjednostavnije objašnjenje. „Naše društvene veze su neverovatno
jake i vrte se oko odanosti vođi čopora. Dvoje alfi se pare i vladaju čoporom. Svaki alfa mužjak i
svaka alfa ženka imaju betu, odnosno zamenika. Brin je moja zamenica, a Daks je Renov zamenik.
Ostali iz čopora imaju svoje mesto i slušaju naša naređenja. Baš zbog tih veza u čoporu, naše
međusobne naklonosti, mi smo jaki, upravo onakvi ratnici kakvi treba da budemo. Tako se krećemo
kroz svet i obavljamo svoje dužnosti za čuvare.” Osmehnula sam se ironično. „I verovatno zbog
toga misliš da se ponašamo kao banda.”
Šej se nije smejao. „A kako ste odlučili da oformite novi čopor?”
„Nismo mi. Čuvari su jedini koji mogu da narede stvaranje novog čopora.”
„Ali rekla si da se dvoje alfi pari i stvaraju novi čopor?” Glas mu je podrhtavao.

56
 Klimnula sam glavom, osećajući kako mi se vrelina iz obraza preliva niz vrat i ruke. Moram da
mu kažem; on mora da zna. Ali nisam želela. Bila sam sigurna da bi prestao da me dodiruje čim bi
saznao istinu, a od te pomisli sam se osećala praznom.
„Ne želiš valjda da mi kažeš da treba da se... pariš”, zagrcnuo se na tu reč, „s Renom Larošem
zato što ti je tako naređeno.”
„Stvar je složenija od toga.” Privukla sam kolena uz grudi, učvrstivši se na zemlji. „Jedini razlog
zašto smo Ren i ja rođeni, kao i svi ostali mladi vukovi, jeste da oformimo novi čopor. Zato su nas
čuvari doneli na svet. Uparili su naše roditelje, baš kao što su uparili i nas onako kako smatraju da je
najbolje. Naša unija je zaveštanje savezništva čuvara i zaštitnika.”
Bio je na nogama. „Da li makar izlaziš s Renom?”
„To ne ide tako.” Ustala sam. „Ne razumeš. Mi ne smemo da... budemo zajedno pre unije.”
„Unije?” Okrenuo se, mucajući i odmahujući glavom. Kada me je ponovo pogledao, usne su mu
bile stisnute. „Hoćeš da kažeš da se udaješ? Za onog kretena? Kada?”
„Krajem oktobra.” Stavila sam ruke na kukove. „I on nije kreten.”
„Uspelo mu je da me prevari. Koliko imaš godina?” Zurio je u mene. „Osamnaest?”
„Sedamnaest.”
Krenuo je ka meni i uhvatio me za ramena. „To je ludost, Kala. Molim te, reci mi da se ne slažeš
tek tako s tim. Zar ti nije stalo?”
Znala sam da treba da ga se manem, ali njegove oči su bile tako zabrinute da sam ostala
nepomična.
„Stalo mi je, ali to nije moja odluka.” Nisam mogla da odvojim oči od njegovih. „Služim
čuvarima kao i svi zaštitnici, oduvek i zauvek.”
„Naravno da je to tvoja odluka.” Lice mu se ispunilo sažaljenjem i odjednom sam postala besna.
Odgurnula sam ga. Izgubio je oslonac i pao na zemlju.
„Ti ne znaš ništa o mom svetu!”, izletelo mi je.
Skočio je na noge iznenađujuće umešno. „Možda ne znam, ali znam da je besmisleno narediti
nekom koga da voli, a koga da ne voli!” Uprkos mojoj neprijatnosti, prišao mi je i uhvatio me za
ruku. „I okrutno. Zaslužuješ više.”
Prsti su mi drhtali u njegovom stisku; neželjena peckava tečnost ispunila mi je uglove očiju.
Suze su mi potekle niz obraze, oslepivši me. Zašto me i dalje dodiruje? Zar ne razume? Iščupala sam
ruku iz njegovog stiska i zateturala se unazad.
„Nemaš pojma šta govoriš.” Brisala sam oči, ali slani potok nije stajao.
„Ne plači, Kala.” Ponovo mi je bio blizu, dodirivao mi lice, brisao mi suze. „Ne moraš to da
radiš. Baš me briga ko su ti čuvari. Niko ne sme da ima toliku kontrolu nad tvojim životom. To je
ludost!”
Besno sam ga gledala, pokazavši na tren oštre očnjake.
„Slušaj me, Šej!”, ispalila sam. „Ti si budala!. Ne znaš ništa! Ne razumeš ništa! Kloni me se,
čoveče!”
„Kala!” Krenuo je ka meni, odskočivši unazad tek kad sam promenila oblik i škljocnula ka
njegovim prstima. I dalje sam čula kako doziva moje ime dok sam bežala u senku šume.

57
 10.

Tama je već obavila nebo kad sam umorno otvorila ulazna vrata. Mirni klavirski nokturno
ispunjavao je kuću, zvučna podloga noćnog rituala mojih roditelja kada nisu stražarili na planini.
Šopen u vazduhu, čaša vina u majčinoj ruci ili viski u očevoj. Večeras će otac sedeti udobno u
kožnoj fotelji, dok će majka lutati šumama blizu pećine Haldis.
Ramena su mi bila povijena dok sam se pela uz stepenice, osećajući se kao bokserska vreća
nekog teškaša. Sve što sam želela jeste da legnem u toplu kupku, da odem da spavam i da se ne
probudim. Nikada.
Kada sam stigla do poslednjeg stepenika, neobičan niz udaraca i freska začulo se iza Anselovih
zatvorenih vrata. Zastala sam ispred bratovljeve sobe i podigla ruku da pokucam, ali vrata su se
najednom otvorila.
„Hej, Kala!” Brin je iskočila iz Anselove sobe, sva rumena. Pogled joj se na tren susreo s mojim.
Kada ga je sklonila, mišići u vilici su joj poskakivali u divljem plesu.
„Ti si još ovde?” Na brzinu sam sve izračunala u glavi. Ostavila sam Brin u kuhinji pre skoro
dvanaest sati.
Pogled joj je jurio hodnikom. „Ovaj... Da... Uh... Bila sam... znaš... pomagala sam Anselu s
pesmama za domaći.” Lupkala je prstima o kukove i izbegavala da me pogleda u oči.
„U redu.” Piljila sam u nju. „Dakle, baš žestoko zaostaje?”
Osmeh joj je provirio u krajevima usana. „O, ne, naprotiv!”
„Hvala na pomoći, Brin!” viknuo je Ansel iz svoje sobe.
„Vidimo se sutra, Kal.” Poletela je niz stepenice.
Ispratila sam njen hitri izlazak, a onda sam ušla kod brata u sobu. Ansel je bio zavaljen na
krevetu. Listao je stranice antologije engleske književnosti nonšalantnim pokretima prstiju.
„Kako je bilo na straži?” Nastavio je da ne čita strane pred sobom.
„Dobro.” Smestila sam se na ćošak kreveta. „A kakav je tebi bio dan?”
„Sjajan!” rekao je zadovoljno.
„A zašto je bio sjajan, mali moj brate?”, pitala sam podbočivši bradu rukama.
Uspravio se, ispravio ramena i gurnuo knjigu tako snažno da je skliznula s kreveta na pod.
„Zar to nije tvoj domaći?” Pokazala sam na bačenu antologiju. Nije obraćao pažnju na moj
ispruženi prst.
„Moram da razgovaram s tobom”, izjavio je ispraviviši se još više.
„Moraš?” Pomerila sam se na stranu. „O čemu?”
Nastavio je da pilji u mene ne trepćući. „O meni i Brin.”
„Da?” Podigla sam obrvu i počela da čupkam pokrivač.
Nezadovoljstvo mu je preletelo preko lica. „Pa o meni i Brin!”
O bože! Već neko vreme sam to čekala. Jadni Ansel! „To si već rekao. Šta o vama?”
„Hajde, Kal”, rekao je. „Zar ćeš me naterati da ti crtam?”
„Očigledno da hoću”, rekla sam. Znala sam šta će reći i nadala se da to ipak neće reći... Radi
svih nas.
Obrazi su počeli da mu crvene. Zakašljao se. „Mislim, zar nisi primetila kako ja...”
Odmahnuo je glavom i udario u jastuk tako snažno da su mu šavovi popucali. Guščije perje
poletelo je uvis između nas.
Uspravila sam se. „Reci mi lepo šta se dešava.”

58
 Pomerao je glavu gore-dole, kao da u sebi uvežbava govor.
„Želim da budem s njom.” Duboko je udahnuo i krenuo: „Kada se oformi novi čopor, želim da
Brin bude moj par.”
„Ansele!” Bilo je gore nego što sam zamišljala.
„Vidi, Kal, ja volim Brin. Skroz. Sasvim. Sve o čemu čitaš u knjigama i što gledaš u filmovima.
Ona je sve što želim u ovom životu”, rekao je. „Bilo mi je potrebno samo da znam da li imam šanse.
Zato sam joj danas rekao.”
Reči koja sam znala da treba da izgovorim trčale su mi kroz glavu, ali su se izgubile u
mentalnom okršaju s pitanjima koja sam htela da postavim.
„I šta je ona rekla?”
Lice mu se ozarilo. „Dopustila mi je da je poljubim. Mislim da joj se svidelo.”
Zastenjala sam, ali sam osetila olakšanje. Možda ovo ipak nije tako ozbiljno. „Bože, Ane,
govorimo o Brin. Znaš da bi ona sve probala jedanput.” Pokazala sam ka hodniku. „Čim sam stigla
kući, nije mogla da dočeka da brže-bolje strugne odavde. Izvini, dušo, ali mislim da je sada
užasnuta.”
„Nije”, rekao je. „Samo se brinula da ćeš se ti naljutiti. Zapravo, konkretno se plaši da ćeš joj
odgristi jedno uvo.”
„Vidi.” Nadala sam se da mu razočaranje neće teško pasti. „Znam da ti se dopada Brin još otkad
si bio kučence, ali nemoj previše da se nadaš.”
„Pusti me, Kala”, rekao je. „Nisam više tvoj mali brat. Ovo je ozbiljno.”
„Prilično si siguran.” Posmatrala sam pažljivo njegov zaslepljujući osmeh.
Kapci su mu se spustili, trepavice su mu prekrile sive oči. „Šta ako bih ti rekao da je pustila da je
ljubim četiri sata?”
„Šta?” Gotovo da sam pala s kreveta.
„I nismo se samo ljubili.” Izraz lica mu je bio potpuno vragolast. „Ansele!” Zurila sam u njega,
shvativši da sam sasvim promašila scenario.
Skakao je gore-dole po dušeku, očiju sjajnih od radosti.
Prevrnula sam se na stomak, zgrabila jastuk i uronila zube u meki pamuk jastučnice.
„Hajde, Kal! Budi srećna zbog nas! Zaljubljeni smo!” Ansel me je ćuškao u rebra.
Ispljunula sam jastuk, ustala s kreveta i okrenula se ka njemu, pesnica stisnutih uz kukove.
„To ne ide tako kod nas. Nije me briga šta knjige i filmovi kažu. Mi ne živimo kao ljudi!”
odbrusila sam. „Ansele, znaš to dobro.”
„Znam, znam.” Izbegavao je moj ljutit pogled. „Ali tata je rekao da čuvari uvek pitaju alfe za
savet kad uparuju. A pošto znaš kako se Brin i ja osećamo, onda možeš prosto to da im preneseš.”
„Mogu”, rekla sam, „ali ne mogu ništa da garantujem. Parove određuju čuvari. Oni uvek imaju
poslednju reč.”
„Prema tati, Lumina je slušala njegove savete do poslednjeg slova.” Oči su mu bile toliko pune
nade da mi se srce prevrtalo.
„Znam, ali Lumina neće biti naša gospodarica. Sećaš li se? Rekla sam ti jutros. Logan će nam biti
gospodar.” Kao da su mi oštri noževi probadali stomak. „Ako on kaže da Brin i Mejson treba da se
upare, neće postojati ništa što ja mogu da uradim u vezi s tim.”
Očekivala sam da se Ansel besno pobuni, ali on je samo počeo da se smeje. Namrštila sam se
kad se srušio na krevet od smeha. „Aha, to bi bilo nešto posebno.”
„Dobro, u čemu je tvoj problem, Ane?” rekla sam. „Mrtva sam ozbiljna.”
„Aha, jesi, Kala!”
Kada sam nastavila da ćutim, počeo je da zuri u mene. „Zar ti zaista ne znaš?”
„Ne znam - šta?”, pitala sam osećajući se kao neko ko ne razume internu šalu.

59
 Ansel je uzeo jedan od nepovređenih jastuka i stisnuo ga među pesnicama. „Mejson je gej.”
„Lažeš! Mejson?” rekla sam. „Mejson je gej?”
Ansel je uzdahnuo. „Znaš, to je problem s vama alfama, suviše brinete o preuzimanju novog
čopora da ne primećujete ono što vam se dešava pred nosom.”
„Mejson?”, ponovila sam, posramljena zbog začuđenosti koju sam čula u sopstvenom glasu.
„On i Nev su zajedno već godinu dana”, rekao je Ansel prevrnuvši se na stomak.
„Nev? Ko je Nev?”, namrštila sam se.
Ansel me je samo gledao i čekao. Bio mi je potreban samo jedan trenutak da shvatim.
„Misliš na Nevila? Renov Nevil?”
„Ne, ne Renov Nevil. Mejsonov Nevil.” Iskezio se. „I voli da ga zovu Nev.”
„Godinu dana?”
„Da, upoznali su se u grupi za podršku zaštitnicima koji su malo aut.” Prstima je u vazduhu
pokazao navodnike oko poslednje reči. „Zato što, znaš, niko od nas ne bi mogao otvoreno da bude u
nedozvoljenoj vezi. Bilo strejt, bilo gej.”
Ironični smeh mi se oteo iz grla. „Dakle, hoćeš da mi kažeš da su Mejson i Nevil - ovaj, Nev -
obojica u Anonimnim gej zaštitnicima?”
Slegnuo je ramenima. Pala sam nazad na krevet.
„Vau!” Nije bilo toliko iznenađenje što je Mejson gej koliko to što je to tako dobro skrivao.
Dobro, to jeste pitanje života i smrti, ali na pomisao da mi ne veruje dovoljno da mi poveri nešto
tako važno, srce mi je prepuklo.
Ansel se protegao do mene, spustivši glavu na savijene ruke. „To je sve pod tepihom, naravno.
Zbog čuvara. Nisu baš tolerantni prema drugačijem životu.” Ispustio je ogorčeni zvuk.
Sakrila sam glavu pod kosu, pritiskajući je sa strane. „Nisu, to je tačno.”
Mejson i Nevil? Bilo je teško zamisliti. Mejson je bio druželjubiv i smešan, a Nevil je samo
delovao... pa, tih.
Ansel je izvukao najnoviji broj Roling stouna iz stočića. „Što je prava ironija kad se uzme u obzir
da će nam Logan biti čuvar.”
„Logan?!” Pljesnula sam rukom posred magazina, nateravši ga da pogleda u mene.
„Da, i Logan. Barem tako kaže Mejson. Ali za njega, uopšte za bilo kog čuvara, to nije problem
kao za nas. Mislim, Logan će jednostavno dobiti za ženu neku vešticu kao trofej, da mu usput izrodi
naslednike, dok će sa strane imati koliko god poželi momaka inkubusa.” Oči su mu zasijale opasno.
„Ansele!”, vrisnula sam. Barem neću morati da se brinem da će se Logan ponašati kao Efron.
„Ma hajde, Kal! Znam da sam ja tvoj mlađi brat, ali nije kao da ne znam ništa o tome.” Gađao
me je jastukom. „Naprotiv, iz ovog razgovora mogu samo da zaključim da znam mnogo više od
tebe.” Potom je njegov glas dobio sanjalačku crtu. „Nadam se da će nam to doneti dobro. Mislim,
ovo o Loganu. I dalje je čuvar, ali možda će biti drugačiji.”
„Da.” Pogledala sam ponovo u Ansela.
Grickao je usnu, zamišljen ali pun nade. „Morao sam da rizikujem, Kala. Volim je. Oduvek sam
je voleo.”
Jeza mi je prošla niz kičmu. „U redu, Ansele. Razumem. Ali dok ne bude bilo zvaničnih
naređenja čuvara, vas dvoje ste pod tepihom. Molim te, budite obazrivi.”
„Hvala, sejo.” Mogla sam da osetim njegovo užurbano lupanje srca kad je smestio glavu u ugao
između mog ramena i vrata. Zažmurila sam, znajući da bih uvek pomogla i svom bratu i Brin, ali
me je nagrizalo drugo, manje zavidno osećanje. Kao alfa, mogla sam da pomognem članovima
čopora da dobiju ono što žele, ali nije postojao niko ko bi pomogao meni.

60
 11.

Kada smo narednog jutra stigli na školski parking, Ansel se okrenuo ka meni.
„Brin će hteti da razgovara s tobom pa ću ja elegantno da nestanem.” Klimnula sam glavom i
otkopčala pojas.
„Molim te, nemoj da vičeš na nju”, rekao je. „I zaista mi se dopadaju oba njena uva.”
Ljut i to sam ga pogledala. Progutao je knedlu i izleteo iz kola.
Kada sam stigla do svog ormarića, Brin je već bila tamo. Maltene sam mogla da vidim njen vučji
oblik kako se trgao, ispravio uši i podvio rep medu nogama - stajao je na istom mestu kao i devojka
koja drhti.
„Kunem se da nisam to planirala, Kal!”
„Znam.”
Nervozno je obigravala oko mene dok sam otvarala ormarić. „Toliko mi je žao. Znam da to ne
treba tako da se desi.”
Klimnula sam glavom i dalje prevrćući gomilu papira i fascikli. „Pogledaj me, molim te.”
Okrenula sam se da je pogledam i naišla na njene oči plave kao nebo, širom otvorene i pune
straha.
Knedla mi je zastala u grlu. „Ništa ne mogu da ti obećam.”
Uhvatila me je za ruku koja se tresla. „Znam to. Hajde, idemo na prvi čas.”
Dok me vodila kroz vrata učionice i ka našim klupama u zadnjim redovima, iskosa me je
pogledala.
„Kal, da li si ti Anselu rekla da ja obožavam Džona Dona?”
„Ti obožavaš Džona Dona?”, začudila sam se.
„Vau!” promrmljala je. „Tvoj mlađi brat je stvarno dobar.”
Dok sam tražila olovku u torbi, čula sam je kako mrmlja za sebe:

„Tako, dok nam je detinja ljubav rasla,

prikrivanja su i senke strujali iz nas,
i naša briga; ali sad nije tako.” 3

Zastenjala sam. „To je baš previše knjiški.”

Ali stomak je pokušao da mi se premesti negde kod gležnjeva.
„Ti samo nisi nimalo romantična, Kal.” Brin me je otpozadi udarila po glavi sveskom.
Slegla sam ramenima i nisam se okrenula ka njoj. Brin nije bila jedina zbog koje sam se brinula
tog jutra. Pogled mi je jurio ka vratima učionice, očekujući da Šej dođe. Krivica zbog grubih reči na
planini podrivala je moju rešenost da ga se klonim.
Ali Šej je bio opasan; znala sam da moram da se borim protiv privlačnosti koja je bivala sve jača
svaki put kad ga vidim. Ta odluka je izazvala tupi bol negde u ramenima. Sviđao mi se taj neobični
ljudski momak. Njegov šokantno nepažljiv pristup životu i zanemarivanje pravila bili su
osvežavajuća promena u odnosu na užasno zatvoreni svet u kojem sam živela.
Utom se pojavio na vratima. Maslinastozelena majica, farmerke, neuredna kosa pada mu preko
očiju. Ušetao je u učionicu ne pogledavši me i seo u klupu do moje. Ispratila sam njegove ukočene
pokrete i potisnula uzdah. Bilo mi je lakše, ali bila sam i tužna jer je toliko ozbiljno shvatio moje

3
Prevod Dušan Puvačić (Predavanje o senci, Džon Don, Banja Luka: Glas, 1981).

61
upozorenje. Nije mi se samo dopadao - bila sam opčinjena njime. Nikad nisam mislila da bi neki
čovek mogao da me zanima. Šej se nije ponašao kao drugi ljudi u školi, koji su bili obične ovce što se
razbeže kad zaštitnici prolaze kroz hodnik. Bio je neustrašiv i odlučan i podsećao me na vuka
samotnjaka, čak i na alfu, ali bez čopora koji bi ga vezao za jedno mesto.
Kad je gospodin Grejam počeo da predaje o rodnoj politici tokom dvadesetih XX veka, izvukla
sam svoj primerak Velikog Getsbija i pokušala da hvatam beleške, ali pogled bi mi stalno klizio ka
Šeju. Njegova olovka je žustro škrabala, zastajući tek ponekad da podvuče neke delove u romanu.
Nijednom nije pogledao u mene. Vratila sam se svom poslu, pokušavajući da ubedim sebe da je
promena u njegovom ponašanju nešto pozitivno.
Dve muke su gotove.
Preživela sam prva dva susreta koji su mi zadavali brige, s Brin i Šejom. Ostao mi je još samo
jedan.
Kada sam stigla na organsku hemiju, Ren je već počeo da sprema naš sto za eksperiment.
Koračala sam ka njemu, potiskujući neprijatno sećanje na naš poslednji susret.
„Zdravo.” Smestila sam se na stolicu ispred našeg stola.
„Zdravo, Lili.” Pomerio je knjige koje su stajale na mom delu stola. „Lepa haljina.”
Potisnula sam refleksnu želju da ga opsujem; umesto toga, potražila sam vežbanku na dnu
torbe.
„Šta imamo danas?” pitala sam ne pogledavši u njega. Tihi smeh doputovao je do mog uha.
„Alhemiju.”
„Šta?!”, pitala sam. Mora da se šali!
Gurnuo je tanjirić s novčićima ka meni. „Mislim da gospođica Foris pokušava da održi našu
pažnju tako što se pravi da ovo zapravo nisu časovi hemije. Ovaj eksperiment pokazuje kako su
alhemičari u starom i srednjem veku pokušavali da pretvore metal u zlato. Moramo da proverimo
hipotezu da li bi taj proces zaista mogao da uspe.”
„Razumem.” Počela sam da čitam uputstva u vežbanci i pokupila nekoliko čaša u kojima će
stajati razne supstance potrebne za eksperiment.
„Ako uspe, uzimam zlato i bežim.” Doneo je još instrumenata iz ormarića.
„Zvuči kao plan.” Tražila sam dugački upaljač za plin dok je on postavljao Bunzenov plamenik.
„Kako si proveo ostatak vikenda?” Pogrešno pitanje.
Ren se ukočio. „Onako.” Uzeo mi je upaljač iz ruke.
Čas se odužio, napet i neprijatan, a naš razgovor je bio ograničen na kratka pitanja i odgovore
od jedne reči. Dok smo mehanički izvodili eksperiment, jedna rupa, šuplji vakuum, nastanila mi se
u grudima.
Ispitivala sam novčić uhvaćen metalnom pincetom, tražeći znakove promene, kada mi je dahtav
glas prišao s leđa.
„Zdravo, Rene.”
Bacivši pogled preko ramena, stisnula sam pincetu jače. Ešli Rajs, brineta dugih nogu - i čovek -
nakrivila je glavu ka alfi čopora Bejn. Njene roze usne kao u barbike razdvojile su se u privlačan
osmeh.
„Ćao, Ešli.” Ren je spustio olovku, naslonivši se opušteno na laboratorijski sto.
Vratila sam se našem eksperimentu dok je ona treptala. Ren je osvajao devojke koje su se mogle
svrstati u dve grupe: one koje su prosto venule za njim i one koje su svake noći ubadale igle u
njegovu vudu lutkicu. Ešli je pripadala prvoj grupi.
Pogledala sam na sat. Čas u laboratoriji bio je skoro gotov. Otišla sam do lavaboa i počela da
prosipam tečnost iz naših čaša.

62
 „Pa, Rene”, namrštila sam se na Ešlin zavodnički glas. „Znam da ima još mesec dana, ali
sigurno postoji red devojaka koje hoće da idu s tobom na Krvavi mesec.” 4
Zubi su mi zaškrgutali. Obrisala sam jednu čašu papirnim ubrusom i uzela drugu.
„Bilo nam je tako dobro na maturi prošle godine.” Ešlin čežnjiv uzdah zario mi se u vrat kao
bodljikava žica. „I odavno se nismo družili. Da li bi hteo da ideš sa mnom?”
„Izvini, Eš”, rekao je. „Zauzet sam.”
„Već znaš s kim ideš na bal?” Njen piskavi glas postao je malo preglasan. „Da.”
Čula sam kako se Ešli pomera s noge na nogu. „ A s kim?”, zacvilela je. „S Kalom.”
Čaša u ruci mi se slomila. Opsovala sam kad su mi se komadići stakla žarili u dlan.
Ren se odmah stvorio kraj mene. „Zaboga, Kal, šta ti je ta jadna čaša ikada učinila?”
Odmahivala sam glavom, i dalje psujući, i izvlačila oštre komadiće stakla iz kože.
„Da li si dobro?” Ešli je uspela da zvuči zabrinuto kad se nagnula nad naš laboratorijski sto. „O
bože! Koliko krvi!”
Uprkos bolu u ruci, osmehnula sam se kad je pozelenela i pobegla.
„Idem po prvu pomoć.” Ren je otišao do nastavničkog stola i vratio se s belom kutijom s
crvenim krstom.
„Rekao sam gospođici Foris da nije strašno. Da ti je videla ruku, pokušala bi da te pošalje u
bolnicu na ušivanje.”
Ruku, iz koje je liptala krv, stavila sam pod mlaz vode sa česme.
„Proveri da li si izvadila sve stakliće. Rane brzo zarastaju, a veruj mi da ne želiš da imaš staklo
zarobljeno pod kožom. Jednom mi se to desilo; bolelo je đavolski.”
„Hvala”, odgovorila sam kiselo. „Mislim da ću se snaći.”
Kad sam sklonila ruku ispod česme, dodao mi je papirni ubrus. Proverila sam da li ima još
krhotina po posekotinama i onda pritisla ubrus na dlan.
„Kako si uspela da razbiješ čašu?” Ren se naslonio na sto mršteći se. „Reklo bi se da nisi svesna
koliko si jaka, ali dobro znam da jesi.”
„Čula sam neku šokantnu vest.” Pružila sam nepovređenu ruku ka njemu, očekujući da mi
doda gazu.
„Daj to meni.” Zgrabio je moj krvavi dlan i počeo da previja rane. „Koju vest?” pitao je nežno
nameštajući kvadrate tanke gaze preko mog dlana.
„Da idemo zajedno na Bal za Krvavi mesec.” Pokušavala sam da zvučim uvređeno, ali me je
ometao nežni dodir njegovih prstiju na mojoj koži. „Nisam znala da i ljudima govoriš da izlazimo.”
Pregledao mi je povezanu ruku, a onda ustao. „Da. Činilo mi se kao prigodan odgovor u tom
trenutku. Nije baš da mogu da pošaljem pozivnice za venčanje svim svojim bivšim devojkama.
Kakogod, ovako će se vest raširiti, pa neću morati da odbijam devojke sledeće tri nedelje.”
Podsmehnula sam mu se. „Misliš da će te još devojaka pitati da idete zajedno na bal?”
Pogledao me je smešeći se. Sklonila sam pogled s njegovog izazivačkog lica i pogledala besno u
pod. Naravno da hoće!
Otišao je do kante za smeće. Kada se vratio do našeg stola, gde sam ga čekala s rukama na
kukovima, odjednom je postao napet.
„Kala, jesi li zaista mislila da ću i dalje izlaziti s drugim devojkama do unije?”
Okrenula sam se. Više nisam mogla da ga gledam u oči. „Otkud ja znam.”
„Pa neću!”, zarežao je.
Počeo je da vraća našu opremu u ormarić, zalupivši drvena vrata tako snažno da sam poskočila.

4
Prvi pun mesec posle jesenje ravnodnevice. Zove se još i Lovčev mesec, koji je do XVIII veka u Zapadnoj Evropi slavljen
kao praznik. (Prim, lekt.)

63
 „Izvini što sam ti toliki teret”, rekla sam, stiskajući pesnice i praveći bolne grimase dok mi je
povređeni dlan pulsirao.
„O čemu to pričaš?” naglo je okrenuo glavu.
Neko je glasno pročistio grlo, što mi je odvuklo pogled s Rena na kraj našeg stola. Šej je stajao
tamo, a pogled mu je goreo od očiglednog gnušanja kad je pao na mog laboratorijskog partnera.
„Izvini, Rene”, progovorio je kroz stisnute zube. „Da li bih mogao da porazgovaram s Kalom
nasamo?”
Ren se primakao Šeju i polako ga odmerio. Kada je drugi momak ispravio ramena, primetila
sam da se bejnovski alfa svojski trudio da se ne nasmeje. „To, na tvoju žalost, zavisi isključivo od
Kale.”
Šej je pogledao u mene, a bes na njegovom licu istopio se u nezadovoljnu grimasu. Premeštala
sam se s noge na nogu uznemireno, gledajući naizmenično u Rena, pa u Šeja.
Ren je odjednom zgrabio svoju torbu. „Ma nemaš problem! Tvoja je!”
Srce mi je poskočilo. „Ne, čekaj!” rekla sam uhvativši ga za ruku.
Alfa je zastao kad sam se okrenula ka Šeju.
„Ti i ja nemamo o čemu da razgovaramo.” Posmatrala sam kako su ga moje reči presekle kao
polomljeno staklo koje mi je poseklo dlan.
Šej je stisnuo ruke u pesnice kada sam povukla Renovu ruku oko svog struka.
„Pratiš me na ručak?” Zvonilo je dok sam to izgovarala. „Naravno.” Odveo me je u hodnik,
ostavivši Šeja kraj našeg stola da kipi. Kada smo izašli iz učionice, Ren me je pogledao. „Šta je to
bilo?” Probolo me je neko razočaranje kad je sklonio ruku s mog struka. „Ništa.” Trudila sam se da
ne drhtim dok sam izgovarala tu laž. „Samo je malo zadivljen pošto su ga pljačkaši napali u petak.
Previše se vrti oko mene.”
„Da li ti to smeta?” pitao je.
„Ma daj, Rene.” Ublažila sam ton. „On je s čuvarima; ne smeš da ga gnjaviš. Osim toga, znaš da
ja mogu da ga sredim isto tako lako kao i ti. Malo je dosadan, ali nije toliko strašno.”
„Kakogod...” Srce je počelo brže da mi lupa. I dalje nisam verovala Šejovoj želji da mi bude
bliži, ali nisam mogla da poreknem da sam uživala u njegovoj pažnji. „Shvatiće sad kad se proširi
vest da izlazimo.”
Ren je stao i uhvatio me nežno za nadlakticu. „Hoćeš li početi da me zoveš svojim dečkom?”
„Ako misliš da je to dobra ideja.”
„Ako ja mislim da je to dobra ideja?” Razbarušio mi je kosu rukom. „Ja tebe jednostavno ne
shvatam, Lili.”
Kada smo stigli u kafeteriju, naši drugovi iz čopora su se već okupili oko naših spojenih stolova.
Sedam mladih vukova smejalo se Nevilu, koji je stajao na stolici i pevao pesmu Gven Stefani If I
Were a Rich Man na sav glas. Bio je obučen kao i uvek, u crno, kao za čitanje poezije, što je sve
rezultiralo jednom od najbizarnijih scena koje sam ikada videla.
Ren i ja smo se zbunjeno pogledali. Nisam mogla ni da zamislim zbog čega Nev izvodi besne
gliste. Uvek sam ga smatrala jednim od najstidljivijih vukova, pored Kozete, koja je bila toliko tiha
da je jedva delovala živo.
„IfI were a wealthy man!”, urlao je Nevil, a onda je skočio sa stola, srušio se na stolicu i zaronio
glavu u ruke. Mejson, koji se kezio kao Češirski mačak iz Alise u zemlji čuda, nagnuo se ka njemu i
potapšao ga po glavi.
„Šta je ovo? Je li to Nevil konačno poludeo?” Ren je uhvatio stolicu koju je Daks gurnuo ka
njemu. Okrenuo ju je naopako i seo.
„Izgubio je opkladu”, rekao je Mejson. Nevil je podigao glavu i besno ga pogledao.
Mejson je uzdahnuo. „Zaista je tužno videti kako gitarista indi benda peva MTV hitove. Na šta
si to spao?”

64
 Nevil je brisao ruke kao da skida neprijatne podsetnike na svoju izvedbu. „Znaš da je to moj
lični pakao. Zato si to i odabrao.”
„Opkladu?” podigla sam obrvu.
Mejson se osmehivao. „Upali smo u žestoku raspravu u petak uveče u Edenu. Ja sam bio u
pravu, Nev nije.”
„Tvoj brat ima bolje fore nego što sam mislio”, rekao je Nevil, dodirnuvši kapu u znak
pozdrava.
„Kako to misliš?” Ren je otvorio koka-kolu i pogledao u Nevila, koji je pokazao glavom ka
Anselu.
Okrenula sam se ka svom bratu i Brin, koji su sedeli zbijeni na drugom kraju stola, sa sanjivim
izrazom lica. Ljubomora mi je probola stomak. Iako su rizikovali kao dva idiota, i dalje su mogli da
izaberu jedno drugo. A s Renom i sa mnom kao alfama, njihova romansa će verovatno biti
bezbedna. Ren i ja smo bili jedini bez izbora. Je li to nagrada za alfe?
Ren je dugo posmatrao par, a onda mu se rezak smeh oteo iz grla.
„Rekla sam vam da vas dvoje budete oprezni!” Pokazala sam zube, upozorivši ih, svesna da su
mi se očnjaci naoštrili i od zavisti koliko i od razdraženosti.
Brin je pognula glavu, ali joj je Ansel pritekao u pomoć. „Naravno, od svih drugih, ali nije baš
da možemo da se sakrijemo od svojih iz čopora.”
Sela sam na stolicu koju mi je Fej gurnula i udarila čelom u sto. „Ubijate me! Zaboga, u školi
smo! Ima hiljadu očiju koje mogu da vas vide!”
Namrštila sam se i pogledala u Rena. „Izvini. Planirala sam da te obavestim u toku dana,
kunem se.”
Samo je slegnuo ramenima. „Tvoj brat je u pravu. Ništa ne može da se sakrije od čopora.”
Okrenuvši pogled ka novom paru, Ren je progovorio tihim glasom: „Slušajte Kalu i ne pokazujte se
van ovog kruga. Ni reči drugim zaštitnicima. Ne želite da stanete na žulj pogrešnoj osobi.” Zatim su
mu se usne razdvojile u širok osmeh Anselu. „Svaka čast, mali!”
Moj brat je zasijao i pogledao u Brin s obožavanjem. Ona je uzdahnula, uvrćući prstima lokne.
Brzo sam sklonila pogled s njih i usredsredila se na pomorandžu.
„Nevile, nadam se da ne misliš da nas ostaviš i potražiš slavu na Brodveju”, promrmljao je
hladan, svileni glas iza mene.
Svi za stolom su ućutali. Brin i Ansel su odskočili svako na svoju stranu, kao da je gejzir šiknuo
između njih.
Okrenula sam se u svojoj stolici - Logan Bejn se smeškao svom budućem čoporu.
„Imaš čudesan glas, prijatelju”, nastavio je. „Moji drugovi i ja mu se svakako divimo; čuo se
skroz na drugoj strani kafeterije. Veoma impresivno.”
„Hvala.” Nevil mu se nervozno osmehnuo.
Logan je kružio oko stola do mesta gde su sedeli Nevil i Mejson, zaustavivši se iza Mejsonove
stolice. Čuvar je spustio ruku na rame mog druga iz čopora. Mejson je postao napet i pogledao u
Nevila, čije je lice prebledelo.
Ren je počeo da ustaje, ali ga je Logan zaustavio nonšalantno mu mahnuvši rukom. „Ne, molim
te, samo se opusti.”
Čuvar se nagnuo napred. „Kao što su vas bez sumnje vaše alfe obavestile, odlučeno je da ću 31.
oktobra ja naslediti vaš novi čopor.” Čekao je dok svi nisu potvrdno klimnuli glavom, a onda se
polako okrenuo ka Renu. „Želeo bih da se okupite u boravku posle časova danas. Vidimo se tamo.”
„Naravno.” Ren je nakrivio glavu.
„Odlično.” Mladi čuvar se okrenuo na peti i otišao da se pridruži svojima na suprotnoj strani
kafeterije.

65
 Čopor mladih vukova vratio se svom ručku, mada je za stolom postalo neprijatno i turobno.
Mejson je sedeo veoma mirno i zurio ni u šta posebno. Nevil se nagnuo ka njemu i pružio mu ruku.
Mejson ga je uhvatio ispod stola i onda su isprepletali prste.

66
 12.

Tako sam jako stegla vilicu tokom časa filozofije da sam se pitala da li će se taj tupi bol nastaniti
u meni zauvek. Klupa do visokih prozora učionice bila je prazna. Nisam videla Šeja u kafeteriji za
vreme ručka, a sada je njegovo uobičajeno mesto na našim popodnevnim časovima ostalo prazno.
Nažvrljala sam još neke beleške i pokušala da ubedim sebe da to nije važno. Pogled mi je
otputovao još jednom do prazne stolice - zubi su mi škrgutali tako jako da mi se u vilici rasplamsao
oštri bol koji je pržio.
Na silu sam skrenula pogled nazad ka gospodinu Selbiju, koji je silovito mahao rukama dok je
opisivao argumente protiv postojanja Boga. Započeo je čas tako što je pokazao nalepnicu za
automobil na kojoj piše: „Bog je mrtav - u potpisu Niče; Niče je mrtav - u potpisu Bog.”
Trudila sam se da pratim njegovo entuzijastično predavanje, ali misli su mi bile rastrzane.
Pogledala sam okolo po učionici. Ostali učenici su savesno zapisivali i klimali glavom na komentare
gospodina Selbija. Pogled mi je odlutao do Logana. Kao i obično, mladi čuvar se pogurio u stolici,
duboko u dremežu, očiju skrivenih iza dior naočara.
Šta li će nam reći kad se sastanemo posle časova?
Kad je zvonilo, polako sam raspetljala prekrštene noge, namrštivši se zbog nevoljnog odziva
mišića.
Tri maturanta iz čopora Bejn zajedno su izašla iz učionice. Sabina i Daks su se nagnuli bliže
Renu i mrmljali tiho dok su izlazili. Ja sam se sama prošetala do svog ormarića, samo da bih videla
sve svoje Najtšejdovce već okupljene tamo. Bez reči smo otišli niz hodnik do boravka. Niko nije
progovorio. Čula sam kako nam svima ubrzano kuca srce dok smo čekali.
Ravnomerni, spori koraci, praćeni mirisom karanfilića i mahagonija, najavili su Loganov
dolazak mnogo pre nego što se pojavio. Osmehnuo se našoj šćućurenoj grupi; njegova savršeno
razbarušena kosa sijala se kao zlato na niskom, kasnopopodnevnom suncu koje je obasjavalo
učionicu od poda do plafona. Čuvar je zgrabio stolicu i seo na naslon, sa stopalima na sedištu, tako
da može da nas gleda odozgo.
„Dobro došli!” Pogled mu se polako pomerao preko napetih mladih zaštitnika. „Shvatam da je
ovaj sastanak pomalo neočekivan, ali sve će se brzo menjati kako se unija približava.”
Logan je spustio laktove na kolena. „Kako bi alfe nastavile sa obredom unije, moraju da budu
punoletni. Ren i Kala će to postati na Sauin 5, dan kada oboje pune osamnaest godina i kada će novi
čopor biti zvanično formiran.”
Počeo je da lupa prstima o veliki žuti koverat. „Kako bih osigurao lakši prelazak, sastavio sam
vam ovo tako da unapred znate kakve će vam biti dužnosti u novom čoporu, šta će zahtevati
logistika u vašim novim životima i redosled faza prelaska.”
Logan je klimnuo glavom ka Renu, koji je dohvatio koverat koji je poleteo ka njemu.
Otvorio ga je i pogledao unutra. „Šta je ovo?”
„Detalji o novom projektu”, rekao je Logan. „Tamo ćete živeti.”
Mladi vukovi su se uzvrpoljili na svojim mestima i zabrinuto pogledali.
Logan je rukom pokazao da se smire. „Kao što sam rekao, promene će se dešavati postepeno.
Neki od vas - recimo Ansel i Kozeta - prilično su mladi i čuvari to razumeju. Pet kuća u novom
projektu su u izgradnji. Naravno, Renova i Kalina kuća je gotova i oni će moći da se usele odmah
posle unije.”

5
Orig. Samhain - stari gaelski praznik u čast žetve, koji se održava na noć između 31. oktobra i 1. novembra. Smatra se
gaelskom Novom godinom. (Prim, lekl.)

67
 Borila sam se sa sve jačom vrelinom u grudima i vratu, gledajući upitno u Rena, ali on je
netremice zurio u Logana.
„Brin, Sabina i Daks, preseliće se sledeći, pošto će i oni završiti školu ove godine.”
Dvoje imenovanih Bejnovaca se ukočilo. Brin je nervozno cupkala nogama, dok je Ansel stiskao
stolicu toliko jako da je krčkala. Ren je pročistio grlo. Logan je podigao obrvu u luk ka alfi.
Ren je pogledao drugove iz čopora, a zatim u čuvara. „Da li ih uparuješ? Da li sada govoriš o
novim parovima?”
Logan se polako osmehnuo. „Da li imaš nešto protiv toga, Rene?”
Ren je zurio u našeg gospodara, ali je ćutao. Loganova vilica se trgla, a zatim se nasmejao. „Ne.
Ne uparujem ih.”
Daks i Sabina su se opustili, a Fej je odahnula dugim uzdahom olakšanja. Brin se slabo
nasmešila mom bratu.
„Za sada su jedini upareni Ren i Kala, vaše alfe”, nastavio je Logan. „Možete slobodno da živite
u kućama koje vam damo kako god želite. Sve kuće imaju više spavaćih soba i kupatila; pet kuća se
gradi oko zajedničke bašte s bazenom i teretanom. Kao i vaši roditelji, imaćete čistače, baštovane i
domare sve vreme, tako da ne treba da brinete ni o čemu sem o svojim dužnostima. Siguran sam da
će vam se smeštaj svideti.”
Tihi zvuči odobravanja začuli su se i među Najtšejdovcima i među Bejnovcima. Iskra
optimizma obasjala mi je srce.
Logan se osmehnuo. „Kao što sam rekao, Ren i Kala će se prvi preseliti. A onda ostali
maturanti. Što se ostalih tiče, dok ne završite školu, možete da nastavite da živite s roditeljima, ako
vam je tako draže, ili da se preselite u novo naselje kada kuće budu gotove. Međutim, bez obzira na
to gde budete živeli, od sada pa nadalje, više nećete odgovarati svojim bivšim čoporima.
Odgovarate isključivo Renu i Kali, a oni meni.”
Čuvar je pogladio svoju bradu. „Moj otac je velikodušno ponudio da pomogne u nadgledanju
novog čopora. Izgleda da misli da ćete, kao tako mlada grupa zaštitnika, biti neposlušni.”
Pogled mu je pao na Sabinu. „Ja pak mislim da, ako svi pokažemo da smo predani svojim
dužnostima, nema potrebe da se on meša.”
Ren je pogledao u Sabinu, koja je počela da se trese. „Naravno, Logane”, rekao je. „Kako god ti
kažeš.”
Poluosmeh se pojavio na Loganovim usnama. „Odlično!”
Pokazao je na koverat još jednom. „Videćete među tim papirima formulare za sve što vam
treba. Bilo ko može da zatraži automobil po izboru. Nalozi za kupovinu su tu.”
Daks je zazviždao, a Logan se iskezio.
„Takođe ćemo urediti da vam se jednom nedeljno dostavljaju namirnice. Zbog lokacije
naseobine, biće malo nezgodno da se svaki čas ide do Vela u kupovinu.”
„A gde će biti naše nove kuće?” upitala sam.
„Prilično visoko na istočnoj strani planine. Postoji samo jedan prilaz do tamo. Lokacija novog
naselja poklapa se sa glavnim ciljem novog čopora.”
„A šta će to biti?”, nagnula sam se napred, radoznala.
Logan se uspravio i začkiljio ka meni. „Imamo razloga da verujemo da će tragači krenuti na
pećinu Haldis, i to svim snagama koje mogu da prikupe u toku sledeće godine. Dok će čopori
Najtšejd i Bejn nastaviti da stražare na svojim pozicijama, novi čopor će biti druga odbrambena
linija same pećine.”
Još jednom se osmehnuo. „Što me dovodi do drugog važnog pitanja. Obično čopor nosi ime po
svom čuvaru, ali čopor Bejn već postoji. Novi čopor će se zvati Haldis, po mestu za koje ste se
zakleli da ćete štititi.”
Pogledala sam svoje drugove iz čopora i Bejnovce. Sva lica bila su ozarena.

68
 „Drago mi je da vam se to dopada”, rekao je Logan. „Dok će čuvanje pećine Haldis biti glavni
zadatak novog čopora, postoji još nešto o čemu treba da vodite računa.”
Sklonio je pogled s Rena na mene. „Vama alfama je u petak uveče predstavljen ljudski momak
koji se zove Šej Doran. Ide u četvrti razred; samo što je stigao prošle nedelje.”
Gurnula sam ruke pod sebe. Nisam mogla da dozvolim da Logan primeti da se tresu.
„Šej je čuvarima veoma važan. Njegova bezbednost predstavlja najviši prioritet; ovaj dečko je u
petak već bio meta napada tragača.”
„Šta hoće od njega?” izletelo mi je.
Nekoliko vukova je uzdahnulo iznenađeno.
Spustila sam pogled na pod. „Izvini, Logane. Pošto sam upoznala Šeja malo bolje, satno sam
bila radoznala.”
„To je sasvim u redu, Kala.” Odmahnuo je rukom na moje izvinjenje. „Dugujemo ti zahvalnost
što si sprečila otmicu. Međutim, još ne znamo šta tragači tačno žele od Šeja, samo da veruju da je on
važan u ratu protiv nas. Zato mora da bude na sigurnom, van njihovog domašaja.”
Nisam ga gledala u oči i samo sam klimala glavom.
„I ja sam imao priliku da se malo bolje upoznam s ljudskim dečkom. Izgleda da je prilično
zaluđen tobom. Potrebno je da nam veruje pa bih voleo da to ohrabrim. Molim te da se odsad
družiš malo više s njim. Smatraj se njegovom de facto telohraniteljem.”
Razrogačenih očiju, naglo sam podigla glavu. Ren je ljuto zurio u čuvara, koji mu je mirno i
hladno uzvraćao pogled.
„Dečko ne zna ništa o našem svetu i tako treba i da ostane”, rekao je Logan. „Šta manje zna o
opasnostima koje mu prete od tragača, to će biti sigurniji. Štitite ga, ali tako da ne privučete njegovu
pažnju. Već poznaje Kalu pa ona može otvorenije da komunicira s njim.”
Nakrivila sam glavu ka Loganu; Ren je i dalje kipeo od besa. Ostali iz čopora su potvrdno
mrmljali da su razumeli naređenja.
„Vrlo dobro onda. Verujem da je to sve. Ako bude bilo nekih pitanja, neka mi se obrate vaše
alfe. Lumina i Efron složili su se da bude tako.”
Logan se osmehnuo, spustivši se sa svog uzvišenog mesta. Okupljeni vukovi počeli su da se
meškolje na svojim mestima, ali on je pucnuo prstima, tražeći našu pažnju.
„Imam još nešto da kažem.”
Deset pari očiju usredsredilo se na svog gospodara. „Ren je postavio veoma bitno pitanje o tome
kako ćemo vas uparivati.” Ledeni prsti su mi se obmotali oko grla dok sam čekala da Logan nastavi.
„Parove zaštitnika oduvek su birali čuvari, tako da obezbede najkorisnije rešenje za čopore”,
rekao je. „Siguran sam da razumete koliko je to korisno.”
Niko nije rekao ni reč. Loganov opušteni ton me je presekao kao bodljikava žica. „Ja ću, kao i
moji prethodnici, kada za to dođe vreme, tražiti savet od vaših alfi. Svi ste veoma mladi i ne
očekujem da ću takve odluke morati da donosim u skorije vreme. Međutim, jasno je da su pojedinci
već počeli da se međusobno povezuju.”
Polako je razvukao osmeh i otkrio blistave, savršene zube. „To mi je drago; to pokazuje da je
čopor jak i da će vam međusobna odanost pomoći u obavljanju dužnosti. Ali moram da vas
podsetim da su Ren i Kala jedini odobren par u čoporu Haldis, vaš alfa par. Mada vi možete da
težite da se sami uparujete, ja jedini imam autoritet da odobrim parove. Taj zakon je jedan od
najstarijih i najvažnijih. Njegovo nepoštovanje povlači momentalne oštre kazne.”
Nisam mogla da dišem.
Logan je iz džepa farmerki izvukao paklicu džarum blek cigara. Lupnuo je njome o naslon
stolice, izvukao jednu cigaru i stavio je među usne.
„To bi bilo sve.”

69
 Na trenutak se niko nije micao. Tišina je obavila sobu kao gusta magla. Onda je Ren ustao i
klimnuo glavom ka vratima. Ostali Bejnovci su se polako digli. Nadala sam se da me noge neće
izdati kad sam ustala. Nisam mogla da pogledam svoje iz čopora; u stomaku mi je praštalo kao
kuglica u fliperu. Napravila sam tek nekoliko koraka kad se Loganov svileni glas začuo za
vukovima koji su odlazili. „Mejsone, imaš li jedan tren?”
Zaledila sam se. Mejson je stajao tik uz mene, a telo mu se na mestu ukočilo. Pogledala sam u
Logana; oči su mu sijale na crvenoj izmaglici zalazećeg sunca. Dim mu se rasipao iz usana, a miris
karanfilića lebdeo je oko nas.
Mejsonov pogled se susreo s mojim. Blagi osmeh mu se pojavio na usnama i okrenuo se.
Zakoračila sam ka njemu i uhvatila ga za ručni zglob.
„Ne.” Moj šapat je oštro presekao tišinu između Mejsona i mene. Mejson je postao napet i skoro
neprimetno protresao ruku, izmigoljivši se iz mog stiska.
„Kala!” Loganov uzvik me je udario kao bič. „Možeš da ideš.”
Jedna ruka me je zagrlila oko ramena i povukla ka vratima. Kada sam bila već daleko od
boravka, istrgla sam se iz snažne ruke koja me je držala i ljuto pogledala u Rena. Daks i Fej su stajali
u blizini, klonulih lica. Ansel i Brin su nestali iza ćoška, ne osvrćući se.
„Moram da se vratim tamo.” Pokušala sam da odem, ali me je Ren zgrabio za ramena i okrenuo.
„Ne smeš.” Pogledao je niz hodnik.
Pratila sam njegov pogled i videla Sabinu kako vodi Nevila ka glavnom ulazu škole. Ruke su joj
bile čvrsto stegnute oko njegovog struka. Videla sam da joj se usne brzo pomeraju dok se naslanjala
na njega. Kozeta ih je pratila, mada je bila na određenoj udaljenosti.
„Neću dozvoliti da se to dešava”, rekla sam. „On je u mom čoporu, Rene. Ja sam odgovorna da
mu bude dobro.”
„I u mom je čoporu”, promrmljao je Ren. „Žao mi je, Kala. Voleo bih kada ne bi morala da
prolaziš kroz sve ovo. Znam koliko je to teško.”
Daks je ispustio zvuk neodobravanja i Ren ga je odsečno pogledao.
„Ne daj da te to izjeda, Kal”, rekla je Fej sjajnog i oštrog pogleda. „Ništa loše nisi učinila. To je
Mejsonovo maslo.”
„Kako možeš tako da govoriš?”, prenerazila sam se.
Sklonila je pogled. „Zato što treba da se usredsrediš na važnija pitanja.”
„U pravu je”, zagrmelo je Daksovo režanje. „Ne smemo da se mešamo u te gluposti. Pusti to.”
Zapekle su me oči. Spustila sam pogled i zarila nokte u dlanove, otvorivši ranu sa organske
hemije. Ren je posmatrao kako tamnocrvene kapljice padaju na pod. Pokazao je zube Daksu i Fej.
„Bežite odavde!”
Daks se nakostrešio, ali je pokazao glavom ka vratima škole. Fej ga je uhvatila za ruku i otišli su.
„Kala.” Renove ruke su se spustile na moj struk. Pokušao je da me privuče sebi.
„Nemoj!” Izvukla sam se iz njegovih ruku. „Nemoj ni da pokušaš da mi kažeš da će postati
lakše.”
Stisnuo je zube, ali više nije pokušavao da me dotakne.
„Nikada ne postaje lakše.” Tamne oči su mu zasijale od vlage. „Postaje sve gore i gore.”
Podbočila sam se rukama o struk; baš me bilo briga što sam krvlju isflekala haljinu.
„Nađi Ansela. Odvedi ga kući, molim te. Moram da ostanem ovde.”
Čula sam kako je duboko udahnuo, pripremajući se da se pobuni, pa sam podigla ruku da ga
presečem. „Sačekaću da Logan ode. Moram da vidim Mejsona.”
Ren je odmahnuo glavom. „Ostaću s tobom. Sad smo zajedno u ovome. Možeš da pitaš Brin da
odveze tvog brata.”
„Brin treba da se kloni mog brata! Ili si propustio lekciju koju smo upravo dobili?”

70
 „Smiri se.” Utišao je glas. „Logan nije označio kraj vezama u čoporu. Rekao je da će tražiti
savete od nas, a mi ćemo mu ih dati. Tvoj brat i Brin samo treba da budu pažljivi. Možemo da im
pomognemo.”
„Ne mogu sad da mislim na to”, rekla sam zureći u svoje ruke. Hipnotički sam posmatrala
poderanu kožu kako mi zaceljuje pred očima. „Molim te, samo idi. Želim da pričam s Mejsonom
nasamo.”
„Dobro.” Navukao je kožnu jaknu koja mu je visila preko ruke. „Postaraću se da ti se brat vrati
kući.”
Već je napravio nekoliko krupnih koraka niz hodnik kad sam promrmljala: „Hvala.”
Otišla sam do ženskog toaleta i pustila vrelu vodu na dlan, spirajući krv koja se skorela oko
sada zatvorenih posekotina. Para se dizala oko mene kad sam uhvatila lavabo s obe strane. Kada se
napad boli smanjio, polako sam se vratila do boravka, zastajkujući pri svakom koraku da bih
oslušnula glasove koji su se približavali. Kada sam prišla blizu dvokrilnim vratima, čučnula sam iza
reda ormarića i čekala, čela pritisnutog o hladni čelik.
Nakon nekog vremena, koje mi se činilo da je trajalo satima, ali sam znala da se radilo o
minutima, čula sam da se vrata otvaraju. Provirila sam iza ormarića i ugledala Logana kako odlazi
laganim, dugim koracima. Kada je zašao za ugao, napustila sam svoje skrovište. Izašavši na vrata,
zastala sam i primorala sebe da se pažljivo krećem.
Dim se u vijugavim trakama širio kroz vazduh - opojna mešavina karanfilića i duvana. Mejson
je sedeo nasred sobe. Nagnuo se napred, lakat naslonio na koleno, a rukom pokrio oči. Tanka crna
cigareta gorela mu je među prstima druge ruke.
Polako sam zakoračila napred i Mejson je podigao glavu, osmehnuvši se umorno. Zavalio se u
naslon i uvukao dim cigarete.
„Hej, Kala.” Ponovo je nakrivio glavu i dunuo kolutove dima u vazduh.
Zaustila sam da nešto kažem, ali mi se grlo steglo. Mejson me je posmatrao dok sam polako
smanjivala razdaljinu između nas. Kada sam bila dovoljno blizu da ga dotaknem, nesigurno sam
pružila ruku ka njegovom ramenu. Trgnula sam se unazad kad je skočio na noge, iskoračivši van
mog domašaja. Bacio je cigaretu i zgazio je.
„Hajdemo odavde.”
Prošao je pored mene i kroz vrata tako brzo da sam morala da potrčim da ga stignem.
„Mejsone.” Konačno sam pronašla glas.
„Nemoj ništa da kažeš. Nije vredno toga.” Zastao je ispred svog ormarića i brzo ukucao šifru.
Duboko sam udahnula, ali mi je olakšanje brzo smenila ljutnja. „Šta je hteo od tebe?”
Tihi zvuk, napola smeh, napola režanje, začuo mu se iz grla. „Šta misliš? On je sin Efrona
Bejna.”
„Ne.” Zaklopila sam oči i naslonila se na ormarić do njegovog. „Ne mogu to da prihvatim.”
Zalupio je vrata ormarića i okrenuo se ka meni. „Ne mogu ni ja, Kal! Logan me drži na nišanu
već neko vreme, ali nisam znao da li će ići dalje od toga. Sad znam.”
„Šta ćeš da učiniš?”, pitala sam, mrzeći Logana i lo što Mejson ne može a da ga ne posluša.
Obmotao je ruku oko pojasa svoje poštarske torbe gledajući negde u stranu. „Ne znam, ali
mislim da sam kupio malo vremena.”
„Vremena?”
Prošao je rukom kroz kosu, zastavši da protrlja slepoočnice. „Logan će možda naslediti naš
čopor, ali je još mlad... i plaši se.”
Nisam mogla da zamislim nijednog čuvara da se plaši. „Čega?”
„Svojih starijih, posebno oca. Rekao sam mu da ću reći Renu da obavesti Efrona ako me bude
pritiskao.”

71
 Čačkala sam krastu na ruci, ignorišući peckanje koje je to izazivalo na mojoj još nežnoj koži.
„Misliš li da će to nešto značiti?”
„Hoće”, rekao je. „Ovo je onaj redak slučaj kada tradicije čuvara idu meni u korist.”
„Tradicije?” Namrštila sam se.
Udario je ormarić pesnicom, ostavivši udubljenje. „To je lep način da se kaže zatucanost. Dok ne
bude imao više moći, Logana i dalje pomno prate Efron i drugi čuvari. Preuzimanje našeg čopora za
njega je proba, testiranje - da se vidi da li je dobar za neko bolje mesto. Ako nastavim da ga
podsećam na to, mislim da mogu da ga sprečim da...” Nije mogao da nastavi.
„Moraš da ga sprečiš. Nemoj...”
„Neću.” Konačno me je pogledao. „Čuvari tolerišu razne ukuse, ali samo kao zabavu. Logan
nikada svom ocu, ili bilo kom drugom čuvaru, ne bi priznao da je gej.”
Ugrizla sam se za usnu. „Mejsone, zašto mi nisi rekao?”
„Za mene i Neva?”
Nastavila sam da gledam dole. „Ne veruješ mi.” Stavio mi je ruku na rame. „Nije to, Kal.
Verujem ti.” Podigla sam pogled do njegovih očiju, prebledevši od tuge koju sam tamo našla.
„Ali ti si svega jedan stepenik ispod čuvara”, nastavio je. „Ko sam ja, koga ja volim... oni to
nikada neće prihvatiti. Kao ni stariji iz našeg čopora, ni moji roditelji. Niko! To bi bio kraj za mene i
Neva. I to ne samo za našu vezu. To bi bio kraj svega.”
Delovao je tako mirno da više nisam mogla to da podnesem.
„Koliko dugo možeš da zadržavaš Logana?” izgovorila sam. „Koliko ćeš dugo biti siguran?”
Izvukao je svoj mobilni i poslao kratku poruku. „Zbog čega misliš da sam ja ikada siguran,
Kala?”
„Možda mogu da popričam s Luminom”, rekla sam.
„Nemoj, Kala”, promrmljao je dotaknuvši mi ruku. „Ako učiniš bilo šta, ako uopšte pokušaš da
se nekako umešaš, Logan će od tebe načiniti primer za nauk. Kakvo bi to dobro donelo bilo kome
od nas ako te predaju nekoj utvari? Ili Efronu? Nemaš izbora. Niko od nas nema izbora. To smo mi.
Zaštitnici služe! Nije li tako?”
Nisam mogla da odgovorim, samo sam mu jače stisnula prste.
Na trenutak, glas mu je zadrhtao. „Nisi ti kriva za to. Biću ja dobro.”
Zatim je izvukao ruku iz mog stiska i otišao.

72
 13.

Skliznula sam niz ormarić i uvukla noge ispod sebe.

Zašto se ovo događa? Zar ne treba da ojačam kad postanem alfa novog čopora?
Nisam bila sigurna koliko dugo sam sedela tu kad sam osetila miris mladog lišća i oblaka teških
od kiše. „Kala?”
Podigla sam pogled. Šej je stajao na metar od mene. „Jesi li dobro?” pitao je, ali se nije približio.
Odmahnula sam glavom, ne verujući sopstvenom glasu, sigurna da ću, ako progovorim,
zarežati na njega. A nisam bila ljuta na Šeja. Ne više.
Sagnuo se tako da bude u mojoj visini.
„Šta ti radiš ovde?” uspela sam da pitam bez režanja.
„Planinarenje mi je zvučalo bolje od časa”, rekao je, „ali ipak moram da uzmem domaći.”
„A, dobro.” Krenula sam da se dižem, odjednom očajnički želeći da odem iz škole, ali mi se u
žurbi stopalo uplelo u torbu i saplela sam se.
Šej je pojurio ka meni, shvativši moje spoticanje kao znak predstojećeg emocionalnog sloma.
„Kala, šta ti se desilo?”
„Ne želim da govorim o tome”, rekla sam. Osetila sam kako ponovo gorim od besa.
Šejov stisak oko mojih ruku postao je jači. „Da li te je neko povredio?”
Odmahnula sam glavom i, posmatrajući ga, prešla jezikom preko usana. Šta ako ne bih
pobesnela, već da mu uzvratim istom merom?
Oslobodivši se slabog ugriza krivice, zloupotrebila sam njegovu pretpostavku da ću zaplakati
svakog trena i pustila ga da me zagrli.
„Zar ne možeš ništa da mi kažeš?”, pitao je. „Voleo bih da ti pomognem.”
Oslonila sam čelo na njegov vrat, znajući da ono što želim od njega nije pomoć. Svež miris
njegove kože me je umirio, ali sam čula da mu je srce preskočilo kada sam ga dotakla. Zbog toga
sam ga samo želela još više. Dopustila sam sebi da se pribijeni uz njega, uživajući u načinu na koji
su mi njegovi napregnuti mišići palili kožu.
„Hoćeš da se prošetamo?”, promrmljao mi je u teme. „Nisam još bio u školskom vrtu.”
„Važi.” Izašla sam iz njegovih ruku.
Otišli smo iz zgrade, preko parkinga do školske kolekcije lepo potkresanih živih ograda i cveća.
Posle nekoliko koraka u vrtu, iznenadili smo dvoje učenika iz internata, koji su se vatali u prolazu
pod vinovom lozom. Nestali su kao preplašene srne.
Posmatrala sam kako su se povukli, pitajući se kakav je osećaj ukrasti trenutak žudnje i sakriti
ga od sveta.
Šej je hodao pored mene i ćutao. Okrenula sam dlanove. Kraste i tragovi ogrebotina su nestali.
„Izvini što sam bila gruba prema tebi u školi danas”, rekla sam pruživši mu ruku.
Podrugljivi, pokvareni osmeh pojavio mu se na usnama. „Uvek si nežnija kad ti telohranitelj
nije tu.”
„Ko?” namrštila sam se.
„Visoki i tamni mrgud”, promrmljao je uhvativši me za ruku. „Misliš Ren?” Nisam izvukla
ruku iz Šejove, ali sam se pitala da li bi trebalo.
Nije odgovorio, ali je stisnuo vilicu.
„To kako se ponašam nema nikakve veze s njim”, rekla sam ne mogavši sasvim da smirim svoj
temperament. „Bila sam ljuta na tebe.”

73
 „Kakogod.” On je izvukao ruku! Očigledno, nisam samo ja bila ljuta.
„Hajdemo ovuda.” Skrenula sam na jednu malu stazu. Za razliku od drugih, ova je bila od
utabane zemlje, a ne popločana okruglim rečnim kamenjem kao većina prolaza u vrtu. Staza je
krivudala pored gorostasnog zimzelenog drveća koje je zaklanjalo kasno popodnevno sunce. Stala
sam kada smo stigli do mog omiljenog mesta u vrtu, prišla sam ivici polja oivičenog borovima i
spustila se na zemlju, poluskrivena medu visokom paprati.
Šej je zastao da pogleda okolinu. „Veoma lepo.”
„Jeste.” Ispružila sam ruke ka nebu da mi sunce ogreje kožu. „Dolazim ovde kada želim da
budem sama.”
„Deluje sigurno” rekao je spustivši se kraj mene. „Izolovano.”
Rub haljine mi se podigao nagore kada sam zasela među paprat i primetila sam kako Šejov
pogled prati liniju gde mi je koža nestajala pod tkaninom. Nagnula sam se ka njemu.
„Poljubi me.” Zvučalo je kao naređenje. Ramena su mu se zategla. „Molim te?”
Nisam znala da će biti tako teško tražiti nešto što želim. Nisam navikla da tražim bilo šta.
Samo ovaj jedan put, neka se nose i čuvari i njihovi zakoni. Eto, to su sami napravili jer su mi
naredili da provodim više vremena s momkom koji je ovoliko lep. Moj prvi poljubac treba da bude
samo moj.
Šej je ustao. „Nemoj ovo pogrešno da shvatiš, Kala. Nije da ne želim.”
„Želiš?” Nalet vreline, gonjen prazninom, projurio je kroz mene. Ali nećeš!
„Da, naravno.” Ruke su mu bile prekrštene preko grudi, od čega su mu se mišići zategli. „Ali ti
si uznemirena, a ja nisam zaista siguran zašto si sad to tražila. I šta ti se to desilo.”
Povukla sam ivicu haljine. „Nema veze.”
„Pomoći ću ti s tim zbog čega si uznemirena, šta god to bilo”, rekao je, „ali jutros si me ispalila i
neću te poljubiti danas samo da bi mi sutra rekla da idem dođavola.”
Jedna nevina paprat podnela je teret mog poniženja kada sam je iščupala sa sve korenom.
„Znam, znam”, rekla sam odbacivši lišće i zemlju. „Izvini.”
„Uskoro će mrak.” Ispružio je ruke ka meni. „Možda ti noću vidiš dobro kao vuk, ali ja ne.”
„Ponekad zaboravim na tvoje nedostatke.” Uhvatila sam ga za pružene ruke.
„Nedostatke, ha!” Kada me je podigao, ponovo sam se osmehivala, iznenađena kako je od
Šejove opuštenosti moja razdraženost popustila. Kad sam bila na nogama, nastavio je da me vuče
dok mi se vrhovi prstiju nisu našli na njegovim grudima. Pustio mi je ruke. Klizio mi je prstima niz
leđa i stisnuo između lopatica tako da mi se telo spojilo s njegovim.
Osećala sam svaku liniju njegovih grudi i pritisak njegovih butina o moje kukove. Podigla sam
bradu i usne su nam se okrznule. Nežni dodir mi je otvorio telo i eksplodirao duboko u meni.
Stresla sam se i uhvatila njegovu donju usnu, nežno ga gricnuvši. Uzdahnuo je i zario mi prste u
leđa. Usne su mu razdvojile moje, i istraživale, polako.
Oči su mi i dalje bile zatvorene kada se izmakao.
„Mislila sam da nećeš”, prošaputala sam.
On se stidljivo osmehnuo. „Nisam mogao da odolim.”
„Drago mi je zbog toga.” Podigla sam prste da na vratu opipam dobovanje pulsa. „Nisam znala
da poljubac izaziva ovakav osećaj. Sjajno je.”
„Samo malo.” Stavio mi je kažiprst pod bradu i podigao mi glavu nagore. „Nemoj mi reći da je
ovo bio tvoj prvi poljubac, Kala. Nema šanse!”
Povukla sam se u senke borova, želeći da sakrijem vrelo crvenilo na obrazima.
Nije me pratio. „Pa šta sad nije u redu?”
„Jeste mi bio prvi.” Čistila sam zemlju s haljine na leđima. „To je sve. Pusti sad to.”

74
 Rukom je pratio krivu liniju visoke paprati. „Teško mi je da poverujem u to, ali ako ti je to
stvarno bio prvi poljubac, drago mi je da nije bio razočaranje.”
„Nije.” I dalje sam osećala vrelinu u telu. „Nije razočaranje.”
Krenuo je ka meni, ali sam podigla ruku. „Ali nije nešto što bi trebalo da ponovimo.”
„Molim?” Obrve mu poleteše uvis.
„To je bio moj prvi poljubac”, rekla sam, „zato što za mene važe drugačija pravila nego za
druge devojke.”
„Zar postoje i pravila o poljupcima?” Delovao je kao da će se nasmejati, ali kada sam klimnula
glavom, opsovao je i šutnuo zemlju petom teške planinarske cipele.
„Nisam ti rekla da ideš dođavola”, vratila sam se do njega, ali ga nisam dodirivala, „ali nisam
kao druge devojke, Šej. Ne smem da budem sebična.”
„A ljubiti mene je sebično?” Pomazio me je po obrazu.
„Veoma.” Okrenula sam glavu, očešavši se usnama o njegov dlan, otkrivši njegovu toplotu,
njegov miris.
„A šta ako ja želim ponovo da te poljubim?” promrmljao je.
„Nemoj.” Sklonila sam mu ruku s mog lica, poželevši da ne moram to da činim. „Ako zaista
želiš da mi pomogneš, nemoj.”
„Zapravo, imam nešto što bi te možda zanimalo da vidiš.” Dohvatio je ranac, otvorio ga i
izvukao knjigu. „Nešto što sam našao.”
„Želiš da me podučavaš?” Pogledala sam u mrak koji se spuštao. „Sećaš se onoga kako ne vidiš
u mraku?”
„Trajaće vrlo kratko.” Knjiga koju je držao bila je ogromna i veoma stara; hrbat joj je izgledao
kao da će se raspasti svakog trena. „Želeo sam da vidiš ovo.”
„Knjigu?”
„Zato sam i zašao na privatan posed na vašoj planini.” Okrenuo je prednju koricu ka meni.
Čim sam pogledala crna slova naslova, koja su izgledala kao da je prednja korica njima
žigosana, bez razmišljanja sam preuzela vučji oblik i udaljila se od njega, oprezna i nakostrešena. Šej
se izmicao spotičući se i piljeći u mene. Knjiga je bila na zemlji jer ju je ispustio od straha.
„Kala, Kala.” Izgovarao je moje ime kao bajalicu, tiho i sa odjekom. „Šta je bilo? Šta sam
uradio?”
Oči su mi i dalje bile uprte u njega, iskeženih očnjaka.
„Molim te, vrati se.” Glas je počeo da mu drhti. „Šta god da sam uradio, izvini.”
Onjušila sam vazduh da vidim da li je još neko tu, tražeći neku naznaku zamke. Nije bilo
nikoga, samo mi. Proučavala sam ga i nisam našla ni nagoveštaj izdaje na njegovom preplašenom
licu. Pomalo nevoljno, promenila sam oblik. Ispustio je glasan uzdah i zakoračio ka meni. Poskočila
sam unazad.
„Ostani tu gde si!”
Sledio se.
„Kala, šta se dešava?”
Odmahivala sam glavom. „Sad ja postavljam pitanja!”
Brzo je klimnuo glavom. Pogled mi je pao na knjigu u koju sam uprla prstom; prst mi se tresao.
„Ko si ti, Šej? Ko si ti, stvarno? I gde si to našao?”
„Pa znaš ko sam; ja sam samo ja. Nisam te ništa slagao.” Od krivice su mu pocrveneli obrazi. „A
knjigu sam našao u ujakovoj biblioteci.”
Držala sam ruku ispruženu, spremna da ga mlatnem ako bude trebalo. „Zar tvom ujaku ne
smeta da pozajmljuješ njegove knjige?”
Igrao se s rajsferšlusom kaputa. „Pa... ne baš.”

75
 Pogledala sam u njega i videla koliko mu je krivo što sam ja uplašena. Spustila sam ruke i
čučnula. Prstima sam dodirivala tlo nadajući se da će me dodir zemlje smiriti.
„Kako to misliš ne baš?”
„Bosk mi je pokazao svoju kuću i rekao mi da ne ulazim u biblioteku. On sakuplja retke knjige.
Istakao je da bi neiskusni tinejdžer verovatno oštetio stare i vrlo vredne knjige.”
„Ovako kao sad?” Ponovo sam pogledala u knjigu koja je ležala na zemlji. Progunđao je nešto,
zgrabio je i počeo da briše zemlju s nje.
„Pa nisam ja kriv za ovo. Uplašila si me.” Privukao je knjigu uz grudi. „Obično sam veoma
pažljiv prema knjigama. Ne bih je ni iznosio iz Boskove kuće da nisam želeo da ti je pokažem. I
mislio sam da nije u redu što mi je zabranio da koristim njegovu biblioteku.” Prevrnuo je očima.
„Čak je i zaključava.”
„Ako su vrata zaključana, kako si je uzeo?” Prešla sam vrhovima prstiju preko kore obližnjeg
drveta.
Na usnama mu se pojavio vragolast osmeh. „Ne čitam ja samo filozofiju. Prošao sam kroz
buntovničku fazu kad sam bio mladi. Pad sam hteo da postanem profesionalni lopov. Čitao sam
dosta Thieves and Kings 6 u to vreme.”
Posmatrao je kako podižem obrve i nasmejao se. „To je strip. Ali, kakogod, naučio sam da
obijam brave. I dalje sam prilično dobar u tome. Bilo je sjajno krišom izlaziti i ulaziti iz spavaonica
internata kad god poželim.”
Uprkos tome što su mi nervi igrali, zakikotala sam se zamislivši Šeja kako se kasno noću šunja
pustim hodnicima neke elitne škole.
„Ali zašto si se selio?”, pitala sam. „Kad si već bio u internatu...”
„Odmah si na to pomislila, zar ne?” Krenuo je polako ka poljani. „Moj ujak je rekao da je rutina
loš gospodar. Tvrdio je da moram da vidim što više sveta. Iskreno, mislim da sam video i više nego
što je trebalo.”
„Tako zvuči”, složila sam se.
„A selidbe su teške. Nemam mesto koje bih zvao domom. Nemam prave prijatelje. Mislim da
mi zbog toga mnogo duguje”, razmišljao je Šej. „Takođe imam veoma jaka lična ubeđenja o cenzuri.
Ne verujem u zabranjeno znanje.” Bio je tako siguran u svoje reči da sam osetila mučninu. Nije imao
pojma na koliko tankom ledu stoji.
„Znači, ti si veliki poštovalac Eve?”, pitala sam.
„Ona ima lošu reputaciju. Uvek bih pre izabrao Drvo znanja nego eden.” Iskezio se. „Bio sam u
Edenu. Mislim da je malo precenjen.”
„Čini mi se da je originalni raj bio mnogo bolji od Eironovog”, promumlala sam, zaklonivši telo
iza jednog stabla.
„Nebitno šta me je izazivalo da provalim”, nastavio je Šej, „jednostavno, mislio sam da je to što
ujak traži od mene glupost i neka vrsta uvrede. Seljakali smo se svuda po svetu, i uvek bih
završavao u nekom bezveznom internatu. Ovo je bio prvi put da se nalazimo u pravoj kući naše
porodice - a onda je izmislio to pravilo. A ja volim knjige, naročito stare. Ne bih ni za živu glavu
oštetio neku vrednu knjigu. Ova mi je zapala za oko. Mislim da pripada ranom modernom dobu, ili
kasnom srednjem veku, ne mogu tačno da odredim datum; nema nikakvu oznaku izdavača.”
„Ne, ne bi ni trebalo”, promrmljala sam.
„Pročitala si je?” pitao je.
„Ne.” Ruke su ponovo počele da mi se tresu. „Nisam.”
„Ali znaš šta je.” Zakoračio je ka meni.
Pokazala sam mu zube. „Ostani tamo. Ne prilazi mi s tom knjigom.”

6
Lopovi i kraljevi, kanadski strip, kod nas nije objavljivan. (Priin. lekt.)

76
 Okrenuo ju je u rukama tako da korica bude prema njemu.
„Ti se nje plašiš.” Zurio je u knjigu, a onda u mene. „Zašto se plašiš knjige koju nisi pročitala?”
Umem li uopšte da mu kažem istinu? Previše delića slagalice, koje nisam ni sama dobro razumela,
samo se gomilalo se oko mene, a ja nisam znala ni odakle da počnem da slažem celinu.
Otvorio je knjigu. Zacvilela sam i on ju je ponovo zatvorio. „U redu, neću gledati u knjigu;
shvatam. Samo sam želeo da ti pokažem mapu.”
„Mapu?”, zapitala sam.
Klimnuo je glavom. „Unutra su četiri mape. Deluju potpuno nepovezano - tek mape potpuno
različitih strana sveta.” Glas mu je postao čežnjiv. „Žao mi je što nećeš da pogledaš; fantastične su.
Nemaš pojma kako sam se iznenadio kada sam u ovako staroj knjizi ugledao mapu severnog dela
američkog Zapada. Nije ni čudo što mi ujak ne dozvoljava da ih diram ako postoji dokaz da su
Evropljani još u srednjem veku poznavali unutrašnjost kontinenta. To je prilično velika stvar. Ova
knjiga sigurno vredi milione.”
Podigao je knjigu kao da meri koliko je vredna. Namrštila sam se i čekala da ponovo progovori.
„Naravno, nema savremenih imena mesta. Cela knjiga je na latinskom, ali geografija je vrlo
prepoznatljiva. Kada si pronašla mene i onog medveda, gledao sam u sistem pećina. Neko vreme
mi je bilo zabavno da se bavim spelunkingom.”
Koža mi se zaledila. Pogledao me je, mršteći se. „Spelunking je ekstremna speleologija.”
„Znam šta je spelunking”, rekla sam. „Tražio si Haldis?”
Trepnuo je iznenađeno. „Da, to je ime na mapi, Haldis.”
Pomislila sam da pobegnem.
„Dakle, ako nisi pročitala ovu knjigu, ni videla mape, kako onda znaš za tu pećinu?” pitao je.
„Pročitao sam sve vodiče za planinarenje i topografske mape, i jedino mesto na kojem sam video da
se pominje ova pećina - i uopšte ova planina - jeste ova ujakova knjiga.”
Pogled mu se ponovo pomerio ka knjizi. Videla sam koliko je želeo da je otvori i pogleda slike
koje je malopre opisao.
Nisam sklanjala pogled s njegovog lica, donevši odluku, pitajući se kakvu sam sudbinu sebi
zapečatila. „Moj posao, dužnost svih zaštitnika ovde, jeste da štitimo pećinu Haldis od neprijatelja.
Tragača.”
Piljila sam u naslov knjige, u latinsku frazu utisnutu crnom bojom u korice.

BELLUM OMNIUM CONTRA OMNES

Zatvorila sam oči, ali sam i dalje mogla da vidim tamna slova, kao da mi je neko žigom palio
kapke. Zabranjene reči odzvanjale su mi u lobanji.

RAT SVIH PROTIV SVIH

77
 14.

Senke su nadvisile poljanu, pretvorivši jarkozelenu boju paprati u zamućenu plavu i sivu.
„Mislio si da je Hobs, zar ne?”
Pogledala sam u tamu drveća, plašeći se da neko možda vreba odande. „Zato si uzeo tu
knjigu.”
Čula sam kako Šej mrda nogom po zemlji. „Da. Mislio sam da sam pronašao neobjavljeni stari
traktat.” Zvučao je pomalo tužno. „Zapravo, bio sam prilično uzbuđen. Ali moram da priznam da je
još nisam pročitao. Uhvatio sam se mapa. Latinski mi uopšte ne ide tako dobro. Prevođenje ovog
čuda će potrajati.”
Čula sam kako prstima dobuje o kožnu koricu. „Nije Hobs, zar ne?”
„Nije.” Osmehnula sam se u mraku koji se zgušnjavao. „Definitivno nije Hobs. Skloni je u
ranac.”
„Pa kako znaš šta je?” U glasu mu se čuo trag nestrpljenja.
„Zato što mi je zabranjeno da je pročitam. Kazna je bolna smrt. Skloni je sada.” Grlo mi se
steglo.
„Kako to da se čitanje ove knjige kažnjava smrtnom kaznom?” pitao je gurajući knjigu u ranac.
Uhvatila sam ga za ruku. „Ne možemo da pričamo o tome ovde. Hajde.”
„Gde idemo?” Sapleo se o kamen i sudario sa mnom dok sam ga vukla nazad iz vrta.
„Do mojih kola.”
„Želiš da odeš do svojih kola?” Jače me je stisnuo prstima. „Ne zbog toga”, rekla sam, ali nisam
povukla ruku. „Moramo da budemo sigurni da nas niko ne čuje.”
Kada smo došli do džipa, otvorila sam mu vrata i otišla do vozačevog mesta. Ušla sam unutra i
spustila glavu na volan.
„Šta se dešava, Kala?” Čula sam da otvara ranac. „Šta je ova knjiga?”
„U njoj se nalazi znanje koje je previše opasno za sve osim za čuvare. To je njihova najsvetija
knjiga.”
„Znači, ponovo smo došli do čuvara”, rekao je. „Hoćeš li sad da mi kažeš ko su oni?”
„Ispričaću ti nešto o ratu.” Podigla sam glavu, zureći kroz vetrobran u mrak na parkingu. „Ti si
upao usred rata, ali ne znam zašto.”
„Da li je zato ovde sve tako čudno?” Nagnuo se sa suvozačevog mesta ka meni. „Zato što
postoji natprirodni rat za koji nisam čuo? Za koji ljudi ne znaju?”
„Da”, rekla sam, „ali tebe je ovaj rat zahvatio samo zbog toga s kime si.”
„Zbog tebe?” Mogla sam da čujem podrugljiv osmeh u njegovom odgovoru.
„Ne samo zbog mene. Zbog tvog ujaka.”
„Boska?” izletelo mu je. „Kakve veze ima savetnik multinacionalnih kompanija s vašim
svetom?”
„Nisam sigurna.” Prešla sam prstima po ivici sedišta. „Prvi put sam tvog ujaka srela u petak
uveče u Edenu. Tu mi je odmah bilo jasno predočeno da je on vrlo bitan u mom svetu. On je čuvar. I
to moćan čuvar. Dovoljno moćan da naređuje onima koji naređuju meni.”
„O čemu to pričaš?” Okrenula sam glavu čim sam čula da se uznemirio. Čak i u mraku, videla
sam da mu je lice prebledelo.

78
 Uzdahnula sam. „Izvini, Šej, ali tvoj ujak... on nije čovek. I on nije brat tvoje majke. Ne znam
zašto si s njim. Dok se ti nisi pojavio, niko među zaštitnicima nikada nije čuo da neki čovek živi s
čuvarima.”
„Grešiš”, rekao je. „Znam Boska skoro ceo život. Možda nije bio tu kad sam bio mali, ali siguran
sam da je ljudsko biće.”
„Ne grešim”, rekla sam. „Svi mi, pa i čuvari, izgledamo kao ljudi, ali nismo.”
Vene na vratu su mu iskočile. „Ako nisu ljudi, šta su onda?”
„Oni su Drevni. Stvorenja koja otelovljuju i zemaljsko i božansko; puna magije. Oni su veštice i
vešci.”
„Pa zar vešci nisu ljudi?” Zurio je u mene. „Mislim, i vikani su veštice?”
„Ljudi su relativno mladi stanovnici ovog sveta i ima nekih koji se ti rže paganskih običaja, pa
nazivaju sebe vešticama i vešcima, ali to nije isto.” Gledala sam ga u oči dok sam govorila. „Drevni
vladaju mnogo duže. Ljudi su smrtni i slabi, a Drevni nisu. Oni su hodali ovim svetom mnogo pre
nego što su ljudi počeli da računaju vreme ili začeli svoju istoriju. Oni se sele od sveta do sveta,
ovog i duhovnog. Oni su čuvari jer čuvaju Zemlju; imaju moć da je zaštite. Drevni vladaju svetom i
sprečavaju da se on raspadne; samo su pustili ljude da misle da su glavni, jer se njihovi interesi ne
sukobljavaju s ciljevima ljudi.”
Šej je podigao ruke na kasetu. „U redu. Zarad razgovora ću da prihvatim sve to. Zoveš ih
Drevnima, ili vešticama i vešcima, ali kažeš da je moj ujak čuvar. Koja je razlika?
„Čuvari nisu jedini Drevni. Izbio je rat koji i dalje traje, zato što su se pre mnogo eona Drevni
podelili na dve frakcije - čuvare i tragače.”
„A tragači su vaši neprijatelji?” Otvorio je kasetu i počeo da pretura po mojim diskovima, kao
da traži nešto normalno što bi mogao da postavi protiv ovog neobičnog razgovora.
„Da.”
„Zašto?”
„Kada su ljudi došli na svet, od Drevnih je traženo da ih štite.”
Šej je spustio disk grupe Si vulf koji je izvukao: „Ko im je to tražio? Bog? Postoji li i neki Bog s
velikim B?”
„Zaista ne znam”, priznala sam mršteći se. „Teologije nema u obrazovanju zaštitnika. Možda
Bog, a možda i bogovi i boginje. Sve što znam jeste da je, šta god bila ta sila koja je dovela ljude na
svet, ona uredila da Drevni treba da ih štite, vode i pomažu im da uspešno prežive kao deo sveta na
Zemlji.”
„Znači, Drevni su anđeli?” Zvučao je sumnjičavo.
„Ne, ne baš. Ne govorimo više o nebeskim horovima. Drevni se kreću između materijalne i
duhovne dimenzije, ali njihovo poreklo je misterija... makar za nas. Kakve god religije ljudi izmislili
tokom svoje istorije, nijedna od njih ne može tačno da kaže ko su Drevni i koje je njihovo mesto na
svetu.”
„Nije baš da verujem u to, Kala”, rekao je i uzeo CD. „Zvuči mi kao nejasna verska fantazija.
Klasično prodavanje magle.”
Krenula sam da se igram pojasom za vezivanje. „Samo ti govorim ono što znam. I nije li tako
nešto uvek nekako nejasno?”
„Ako ti tako kažeš”, gunđao je. „Šta je onda problem? Zašto je krenulo naopako?”
„Neki od Drevnih nisu hteli to da rade”, rekla sam. „Imali su druge ideje o tome kako treba da
koriste svoju moć, a čuvanje ljudi im nije delovalo mnogo privlačno.”
Namrštio se. „Vidiš, to je tačno ono što sam mislio; to zvuči kao Biblija. Pali anđeli s velikim
egom, ljubomora i odmazda protiv Boga - znam dosta o tome. Neki od internata u koje me je Bosk
slao bili su katolički.”
„Već si rekao da voliš Evu, što znači da baš i nisi dobar katolik.”

79
 „Rekao sam da me je slao kod katolika.” Šej je ponovo počeo da ispituje moju kolekciju muzike.
,Ja nisam katolik... bar ne još. Dakle, pali anđeli, rat na nebu - da li mi dobro ide?”
„Nisam rekla da ljudi nemaju neke ideje koje naslućuju istinu”, rekla sam, „ali to su i dalje
spekulacije. Pokušavam da ti kažem šta se zaista dešava. Rat ti je ovde, pred nosom, a ne na nebu.”
„Dakle, Drevni koji nisu hteli to da rade... to su tragači? Da li se zbog toga ratuje?”
Pogledala sam u retrovizor, i dalje u strahu da nas neko posmatra. „Čuvari nadgledaju sveta
mesta Drevnih. Sveta mesta na zemlji čuvarima daju njihovu moć i oni je koriste da štite ljude.
Tragači žele da upravljaju tim mestima, da oduzmu moć od čuvara zarad svojih ciljeva. Ako uspeju
da pobede, ljudi će pasti u milost i nemilost tragača. Biće robovi kad tragači ovladaju zemljom, a
priroda više neće biti u ravnoteži. Sve dobre namere, svi stubova sveta, biće raščinjeni i svet kakav
znaš biće uništen. Zato sveta mesta moraju uvek biti zaštićena.”
„A zaštitnici, kao što si ti, odbijaju tragače.” Zatvorio je kasetu. Na licu mu se ocrtavala dosada.
Dodirnula sam mu lice u tmini automobila. „Šej, jesi li dobro? Da li hoćeš da ne pričam više o
ovome?”
Odmahnuo je glavom. Kratke dlake njegove brade grebale su mi dlan. „Ne. Želim da čujem, ali
iskreno, to nema smisla. Želeo bih nekako da verujem da si luda, ili da me lažeš. A onda se setim da
gledam u devojku koja može da se pretvori u vuka kad god poželi.”
Blago sam mu se osmehnula.
„Dakle, tragači pokušavaju da dođu do tih mesta.” Sklonio je moju ruku sa svog lica, ukrstivši
prste s mojima.
Bilo je lakše govoriti dok me je dodirivao; osećala sam se sigurnije.
„Odvajkada, da, ali nisu imali uspeha. Pre oko tri veka došlo je do velikog preokreta u ratu.
Zovemo ga Drljača. Bio je to poslednji put kada je cela vojska zaštitnika bila pozvana da se bori za
čuvare. Pobedili smo, ali jedva. Tada su skoro sve tragače progonili do smrti i skoro sve su ih
istrebili.”
„Zašto ste onda vi i dalje tu?”
„Sada nas ima manje jer čuvarima nije potrebna vojska zaštitnika. Ali tragači predstavljaju
pretnju čak i oslabljeni. Napadaju gerilski - postave zasedu, udare i beže.”
„Da li se često borite s njima?”
„Zapravo, nisu napadali ovo mesto već skoro dvadeset godina.” Ugrizla sam se za usnu, ali sam
se primorala da nastavim. „Do pre dve noći.”
„Pre dve noći?” Stisla sam prste oko njegovih i on je duboko udahnuo. „Misliš u petak?”
Klimnula sam glavom. „Oni koju su nas pratili iz kluba. To su bili tragači.”
Pustio mi je ruku i naslonio se na prozor na suvozačevoj strani. „Šta su želeli?”
Oklevala sam. Nije mi se činilo pametnim da Šeju kažem da su tragači lovili njega, bar dok ne
saznam zašto. „Nisam sigurna.”
Lupkao je o staklo. „Ujak mi je rekao da su uhapšeni. Mislio sam da je pozvao policiju.”
„Ne.” Uhvatila sam volan. „Ja sam ubila jednog. Drugi je završio kod čuvara, da ga ispitaju.”
„Ubila si jednog od onih ljudi!?” Skupio se uz vrata.
Besno sam ga pogledala, posmatrajući kako lagano pomera ruku ka kvači. „Ja sam ratnik, Šej.
To je ono što radim.”
Postao je potpuno nepomičan i samo zurio u knjigu koja mu je bila u krilu. Njegov strah i osuda
su me probadali. Prekrstila sam ruke preko grudi i nastavila da ga posmatram. Raspoloženje mi se
pogoršavalo sa svakim trenutkom koji je prolazio.
„Vidi. Ne znam zašto si ovde, ali je jasno da čuvari žele da si na bezbednom. Tragači te možda
jure, ali sada imaš zaštitnike i čuvare da te paze. Sada si dovoljno bezbedan, ali veoma je opasno da
nosaš tu knjigu unaokolo.”

80
 Privukao je knjigu uz grudi. „Ova knjiga je jedini izvor informacija koji imam o Bosku, za koga
si mi upravo rekla da mi nije stvarno ujak. I možda sadrži sve što mogu da saznam o vama i vašoj
vrsti. Hoću da znam kakav je vaš svet. Ja sam sad njegov deo.”
„Ne.” Nisam više tako čvrsto držala volan. „Ti nikada nećeš biti deo ovog sveta. Ti si samo
čovek. Ne želim da budeš povređen.”
Pošto nije odgovorio, pogledala sam ga. Posmatrao me je, ali mu je strah iz očiju nestao.
„Ne radi se samo o meni”, rekao je. „Samo mi se čini da ne znaš onoliko koliko bi trebalo o tim
tvojim gospodarima. O Drevnima koji vladaju svetom.”
Sada je bio moj red da zurim kroz prozor.
„Zato sam hteo da ti pokažem ovu knjigu”, rekao je. „Pitam se zašto su stavili Hobsa u naslov.”
Okrenula sam se ka njemu, a hladan smeh mi se prosuo iz grla. „Nisu. Naime, Hobs je svoju
čuvenu maksimu uzeo iz te knjige.”
„Šta?” Videla sam da mi nije poverovao.
Slegnula sam ramenima. „Prema priči, bar kako mi je rečeno, čuvari su ranije, kao neku vrstu
zabave, držali filozofe u svom okruženju. Voleli su, zabave radi, da raspravljaju s najboljim i
najmudrijim ljudima. Hobs im je bio posebno drag.”
Nagnuo se ka meni, zainteresovan.
„Dobro.”
„Čuvari su toliko voleli Hobsa da su mu ispričali za svoj svet. Ponudili su mu da ga uzdignu.”
„Da ga uzdignu?”
„Da ga učine jednim od njih. Kao kad se čovek preobrati u zaštitnika.”
Šej je prelistavao stranice knjige. „To je neverovatno.”
„Ali njega je zgrozilo ono što su mu čuvari otkrili. Previše je verovao u ideju o autonomiji ljudi.
Odbio je njihovu ponudu i počeo da piše protiv njih.”
„Da li hoćeš da kažeš da je Hobs napisao Levijatan zato što je imao psihotičnu epizodu o
postojanju veštica?” Ovo nije išlo onako dobro kako sam se nadala.
„Ne, nije psihoza. Pre nešto kao inat, ili makar sistematsko poricanje. Hobs je pisao protiv
Drevnih jer nije mogao da prihvati realnost rata čuvara i tragača. Ili to s koliko moći Drevni zaista
upravljaju svetom.”
Šej se štrecnuo. „I šta su mu čuvari onda uradili?”
„Ništa. Hobs im je bio nešto kao omiljeni ljubimac koji je piškio gde ne treba. Tako se ophode i
prema svim ljudima”, rekla sam. „Doduše, pretpostavljam da jesu nešto uradili jer je uspeo da im se
uvuče pod kožu. Učinili su njegovo ime ružnom rečju u našim plemenima. Njegove knjige su
zabranjene, kao što si video. Čuvari baš znaju dugo da se ljute.”
„Znači rat svih protiv svih nije društvena teorija?”
Pokušala sam da mu se osmehnem saosećajno. Njegov svet se raspao u paramparčad. Znala
sam kako se oseća. Ni moj svet više nije imao smisla.
„Hobs je ukrao tu frazu iz knjige da bi izazvao čuvare u svom traktatu o prirodnom poretku
ljudskog društva. Koliko ja znam, ta knjiga koju držiš je istorija sveta. Našeg sveta, ne tvog. Rat svih
protiv svih je priča o Drevnima, o ratu.”
„Ako je to samo istorija, zašto onda ne smem da je pročitam?” Kad je progovorio, dah mu se
materijalizovao na hladnom večernjem vazduhu.
Startovala sam automobil da bih upalila grejanje. „Nikada nisam pitala.”
„Zar nisi radoznala?”
Nisam sklanjala pogled s komandne table, zureći u njen tupi sjaj. Kada sam konačno pogledala
u Šeja, bacakao je knjigu gore-dole na kolenima, cupkajući komično.
„Hajde da je zajedno pročitamo.”

81
 „To je zabranjeno.”
Šej nije odustajao. „Zbog toga je i zanimljivo”, izazivao je. „A i ja sam se našao usred vašeg
sveta, a ne znam zašto. Ni ti. Možda će nam ova knjiga objasniti.”
Spustila sam ruku na njegove grudi, odgurnuvši ga ka suvozačevim vratima.
„Slušaj me, Šej. Zakoni u mom svetu su vrlo strogi, a kazne su oštre. Mislila sam da sam ti to
jasno rekla. Zabranjeno znači zabranjeno. Da neki čuvar sazna da sam čitala tu knjigu, ubili bi me.”
„Kao što bi te ubili kad bi saznali da si me spasla od medveda?”
„Tačno. Toliko je ozbiljno.”
„Ti čuvari su baš građani za primer.” Gurnuo mi je knjigu u nos, nateravši me da se povučem.
„Nemoj!” Stisla sam pesnice uz butine, mrzeći samu sebe što mi je toliko neprijatno. Želela sam
da saznam više o svojim gospodarima, ali sam se uplašila da će me to skupo koštati.
Šej mi je jednom rukom ispravljao prste iz stisnute pesnice. Zadrhtala sam kad se zglob njegove
ruke očešao o golu kožu moje noge. „Kala, u ovoj knjizi postoji mapa pećine. Ima podataka koji bi
mogli da nam pomognu.”
Posmatrala sam kako mi prstima miluje dlan. „Ne smemo da dozvolimo da iko sazna da je
čitamo.”
Ruka mu se umirila. „Da li iko iz škole ide u gradsku biblioteku?”
„Ne”, rekla sam. „Svi idemo u školsku.”
„Dopada mi se Velska biblioteka; mnogo je bolja od školske. Tamo ima previše barbika koje
žvaću žvaku i više ih zanimaju tračevi nego čitanje.”
„Nemoj tako o tračevima.” Uštinula sam ga za ruku. „Oni pokreću svet.”
„To je i previše istina”, rekao je smejući se tiho. „Možemo da saznamo šta piše u knjizi. Možda
će ići sporo, ali ćemo zajedno uspeti da je prevedemo.”
,Ja ne mogu da je čitam”, rekla sam stegnuvši mu čvrsto ruku. „Jednostavno, suviše se plašim. I
ne znam latinski.”
„Dakle, hoćeš da ja uradim sve i da ti samo kažem šta piše?” rekao je Šej. „Dobar pokušaj,
cvrčku.”
„Ipak ću moći da pomognem”, rekla sam. „Dok ti prevodiš, ja mogu da istražujem. Da
proveravam u drugim knjigama koje su potrebne da bi se istorija razumela. Mogu i da odgovaram
na pitanja o mom svetu, ono što tebi možda neće imati smisla kada pročitaš.”
Klimnuo je glavom i spustio knjigu čuvara u ranac. „To će mi pomoći. Ali kako ćeš uspeti da ne
govoriš nikome o tome? Mislio sam da vam nije dozvoljeno da se družite s ljudima.”
Naslonila sam se na naslon za glavu. „Pa, jedno od naređenja koje sam nedavno dobila jeste da
provodim više vremena s tobom. Tačne reči bile su da samo tvoj 'defacto' telohranitelj.”
Oči su mu se zacaklile. „To uopšte ne zvuči loše.” Zaustavila sam mu ruku kad je počeo da je
pomera uz moju butinu.
„I dalje postoje pravila kojih treba da se pridržavam.”
„Vaša pravila, ne moja”, zadirkivao me je pre nego što sam mu odgurnula prste na sedište.
„Biblioteka je otvorena do osam uveče. Od ponedeljka do četvrtka. Koliko god želeo da bežim iz
škole svaki dan, verovatno ću na ovome moći da radim samo od četiri do osam. Možeš li i ti tad sa
mnom?”
„Da. Imam stražu samo nedeljom.” Zagrizla sam usnu kad sam se predala izdaji.
„Dobro. Onda je to plan.” Šeretski se osmehnuo. „Biće zabavno.”
„Tebi je rizikovanje života zabavno?”
„Zašto da ne?” rekao je i otvorio suvozačeva vrata. „Počeću večeras i možda ću već sutra imati
neka pitanja za tebe.”
„Hvala, Šej.”

82
„Bilo mi je zadovoljstvo, vučice.” Izašao je iz džipa pre nego što sam uspela da ga udarim.

83
 15.

Jedan sjajni crni grand čiroki stajao je na prilazu naše kuće. Namrštila sam se, pitajući se zašto je
Renov automobil i dalje tu. Ušla sam u kuću i čula klavirske note u molu kako dopiru iz dnevne
sobe. Ren je sedeo za kuhinjskim stolom. Ustao je kad sam mu prišla.
„Šta ti radiš ovde?” Pitanje je zazvučalo mnogo oštrije nego što sam nameravala; alfa iz čopora
Bejn nikada ranije nije bio u mojoj kući.
„Razgovarao sam malo s tvojim bratom”, odgovorio je i pogledao ka stepenicama. „A onda sam
te čekao da se vratiš. Tvoji roditelji su rekli da je to u redu.”
„Zašto?” Spustila sam ruke na naslon stolice. „Mislim, zašto si me čekao?”
„Želeo sam da popričam i s tobom.”
„O čemu?”
Ponovo je pogledao na stepenice. „Možemo li da odemo u tvoju sobu?”
Ugrizla sam se za usnu i odjednom mi se zavrtelo u glavi. „Valjda. Možda je malo neuredna.”
Zamislila sam planine odeće koje ćemo morati da zaobiđemo. „Samo da proverim s mamom i
tatom, u redu?”
„Važi.”
Ispravila sam napeta ramena dok sam išla do dnevne sobe, pokušavajući da opustim mišiće.
Zastala sam u hodniku, izvan njihovog vidokruga, kad sam čula zabrinute glasove. Nešto nije
bilo u redu.
„Dečko je skoro odrastao i građen je kao najbolji ratnik”, rekao je moj otac. „Nema smisla
brinuti o tome. A Kala je uvek bila dobar borac; može i sama da se brani.”
„Možda”, odgovorila je majka. „Ali zašto promena? Niko od njih to ne očekuje. To je teško
iskušenje. Tako su mladi.”
„Samo su nekoliko godina mladi nego što smo mi bili, Naomi. Smisao iskušenja je da dokažu da
mogu da se bore kao par”, rekao je otac. Čula sam zveket čaša dok je sipao sebi piće. „To je ipak
ubistvo kao i svako drugo.”
„Nije.” Majčin glas je podrhtavao. „Nikada nije ubila...” Na reč ubistvo, ispustila sam torbu.
Glasovi su im stali kada je lupila o drveni pod.
Super. Sad nema smisla kriti se. Šutnula sam torbu ka kuhinji. Kada sam ušla u dnevnu sobu,
roditelji su delovali preplašeno. „Dobro veče, Kala”, rekla je majka trudeći se da se pribere. „Nismo
čuli kad si ušla.”
Otac se naslonio u svoju kožnu fotelju; oči su mu bile sklopljene, ali sam znala da je budan.
Šopenove note plovile su oko mene kao spori potok pod nebom bez meseca.
„Zdravo.” Skupila sam ruke iza leda. „Ren i ja idemo malo gore da proćaskamo.”
„To zvuči sjajno, dušo”, rekla je majka. „Zar ne misliš da bi to bilo lepo za Kalu, Stivene?”
„Biće dobro.” Neuobičajeni osmeh nakrivio se u jednom uglu očevih usana. „Ren je impresivan
mladić... nije kao Emil. Baš me je lepo iznenadio.”
Gledala sam ga i treptala u neverici. I dalje se osmehivao. „Veruj mi, Kal, život će ti biti mnogo
prijatniji s njim nego da su te uparili s Renovim ocem.”
„Uhm, dobro.” Krenula sam ka kuhinji, umirući od želje da saznam o čemu su malopre
razgovarali.
„Kala.” Majčin glas me je zamolio da stanem. „Svakako da je sasvim prihvatljivo da ti Ren
dolazi, ali zapamti da si dama. Nemoj da se osramotiš nekom lošom odlukom.”

84
 „Ne, naravno da neću.” Gledala sam u pod i mislila na Šejov poljubac i koliko sam ga više želela
od njega.
Lukavi osmeh igrao je na Renovim usnama kad sam se vratila do kuhinjskog stola.
Ako je čuo šta je mama rekla, ubiću je.
„Hajde.” Mahnula sam mu da me prati. „Znači, pričao si sa Anselom?”
„Mejson me je zvao dok sam vozio tvog brata kući. Hteo je da bude siguran da Ansel neće
dobiti nekakve ideje o osvetničkoj pravdi.” Zastala sam pred svojom sobom.
„Zašto je zvao tebe?” Ta vest je zabolela; Mejson mi stvarno nije verovao.
„Ne treba da budeš tako posesivna”, rekao je Ren nasmejavši se tiho. „Predložio je to zato što si
ti Anselova sestra. Mali tvoja upozorenja možda ne bi shvatio dovoljno ozbiljno. Osim toga, ja sam
sada alfa čopora. Po protokolu, treba prvo meni da se obrate. Čak i pre nego tebi.”
„Pretpostavljam.” Probola me je ljutnja. S Renom kao partnerom, više neću moći da budem
vrhovni autoritet za svoje iz čopora. Alfa mužjaci su jači od alfa ženki. Ren je bio glavni u čoporu.
Moj posao je bio da ga podržavam i da držim ostale na mestu.
„Ne radi se o tebi, Kal”, rekao je. „Takva su pravila.”
Klimnula sam glavom i otvorila vrata svoje sobe. „O, ne!” Bilo je mnogo gore nego što sam
zamišljala.
Zazviždao je. „Ako toliko mrziš odeću, zašto je onda imaš toliko mnogo? Ne vidim pod.”
„Samo malo.” Skupila sam odeću u ruke i bacila je u orman.
„Nemoj da se mučiš zbog mene.” Kada sam raščistila krevet, Ren se ispružio na njega,
namestivši nekoliko jastuka tako da bude uzdignut.
Pozvao me je prstom. „Dođi ovamo.”
Srce mi je zastalo u grlu.
„Neću te ugristi, Lili.” Pokazao je zube. Nije bilo oštrih očnjaka. Polako sam došla do kreveta i
zastala pored njega. „Rene, jesi li znao za Mejsona i Neva?”
Klimnuo je glavom. „Koliko dugo?”
„Oko šest meseci, valjda.” Slegnuo je ramenima. „I drugima u tvom čoporu to ne smeta?”
„Manje-više.” Zvučao je uznemireno. „Šta to znači?”
Uzdahnuo je. „Sabina nema problem s tim. Ona voli Neva. Oduvek ga je volela. A Kozeta
uglavnom pušta da Sabina misli umesto nje, tako da je i za nju to u redu.”
„Dakle, Daks”, rekla sam.
Ren nije odgovorio, samo se okrenuo na bok i pružio ruku da me dohvati.
„Daksu smeta”, nastavila sam dok me je vukao na krevet do sebe. Srce mi je luđački lupalo.
„Daks misli da je previše rizično da se dozvoli da Nev i Mejson budu zajedno”, rekao je dok je
pritiskao moje telo uz svoje. „On to vidi kao slabost. Kao pretnju ćelom čoporu.”
„Šteta”, rekla sam diveći se mirnoći Renovog glasa. Kako može da bude tako miran?
Prevrtalo mi se u stomaku. Pa da, on ovo stalno radi.
„Nije bitno.” Osetila sam da su mu se mišići na grudima zategli. „Daks zna da sam ja alfa, a ja
sam Nevu rekao da je u redu. On i Mejson treba da budu zajedno ako to žele.”
„Onda smo ti i ja na istoj strani”, rekla sam sakrivši svoje sumnje. Imala sam osećaj da Daks nije
bio srećan što je morao da proguta Renovo naređenje.
„Jesmo.” Lice mu je poprimilo oštrinu. „To neće biti problem.”
„Dobro.” Bila sam toliko čvrsto stisnuta uz njega da sam se pitala da li ću ikada moći da se
opustim. „Pa, o čemu si želeo da razgovaramo?”
„Potrebno mi je da znam da si dobro.” Pogled mu je postao blaži, a glas neverovatno tih.
„Toliko toga se desilo u poslednje vreme i svima nam je bilo teško.”

85
 Zastao je i utišao glas još više. „A alfama najteže.”
„Jeste.” Zadržavala sam dah dok je prstima pratio liniju moje ključne kosti.
Ren je gurnuo prste u talase kose koji su mi se prosuli preko ramena. „Mogu da budem tu za
tebe, samo ako mi dozvoliš.” Sagnuo je glavu ka meni.
„Šta to radiš?” pokušala sam da se izvučem, ali ruka mu je iz moje kose skliznula i uhvatila me
za vrat.
Kad je prošaputao, njegov topli dah mi je očešao usne. „Samo me pusti da te poljubim, Kala. Ne
znaš koliko dugo želim to. Niko ne zna.”
Usne su mi se razdvojile kad sam udahnula od iznenađenja, a u tom trenu već me je ljubio;
poljubac je bio mek kao pliš. Zatvorila sam oči naspram naleta hiljadu krila koja su odjednom
zalepršala i poletela kroz moje telo. Njegov miris je bio svuda oko mene. Koža, sandalovina, jesenja
logorska vatra. Udaljio se, ali samo da bi mi usnama prešao po vratu.
Krv mi je gorela i tresla sam se. Da li se ovo stvarno događa?
Nisam mogla da prestanem da mislim na Šeja na poljani. Kako sam ga pitala da me poljubi. O
električnom dodiru njegovih usana.
Ali ovde pripadam. Pokušala sam da odagnam ta sećanja. Ren mi je milovao kolena, prsti su mu
lutali uz moju butinu pa skliznuli ispod ruba haljine.
Zgrabila sam ga za ručni zglob. „Čekaj!”
Nije povukao ruku iz mog stiska, već je nastavio da mi ljubi ugao između vrata i ramena.
„Hajde da preskočimo taj deo s čekanjem”, promrmljao mi je u kožu.
„Molim te, Rene.” Pomahnitalo lupanje srca me je obuzelo. „Suviše je brzo. Treba da čekamo do
unije.”
Okrenuo se na svoju stranu uz tiho režanje. „Mislim da ćeš otkriti da je odloženo zadovoljenje
precenjeno.”
„Izvini.” Uhvatila sam ga za ruku. „Nije da ne želim...”
Izgubila sam reči, shvativši da zapravo ne znam šta želim.
„Mogu da ti pomognem oko toga.” Prišao mi je, a ja sam skočila s kreveta.
„Ozbiljna sam, Rene.”
„Dobro.” Polako je ustao. „Ovo je nova teritorija za tebe. Glupi karantin, valjda te čuvari nisu
pretvorili u časnu sestru.”
Zgrabila sam knjigu sa stočića i gađala ga njome. „Polako, Lili. To je bila loša šala. Nisam mislio
da te vređam.”
Tresla sam se od poniženja. „Ti nemaš pojma kako je.”
„Znam, i izvini.” Prišao mi je i uhvatio mi lice rukama. „Siguran sam da nije bilo zabavno.
Zaslužuješ bolje.”
Klimnula sam glavom. Spustio je glavu, meko očešavši usne o moje. „Pokazaću ti koliko
zabavno može da bude. Moraš da mi veruješ.”
„Izvini što sam se naljutila”, promrmljala sam.
„U redu je. Ti si glavna”, rekao je. „Nema pritisaka.”
„Kunem se da nisam ljuta, samo sam zaista umorna.” Sela sam na krevet. „Dan je bio težak.”
„Jeste.”
„Može li da stanemo na ovome večeras? Već smo...”
„Kao što sam rekao”, osmeh mu je bio usiljen, „ti si glavna. Dok ne budeš spremna, ostaviću te
na miru. Vidimo se sutra.”
Poljubio me je u čelo i otišao iz sobe. Srušila sam se na jastuke, osećajući se kao da ne
kontrolišem ništa, a kamoli da sam glavna u nečemu. Usne su me i dalje peckale od Renovog
poljupca, ali kada sam zatvorila oči, samo je Šejov lik bio tu.

86
 16.

Šej je okrenuo stranu i nažvrljao nekoliko reči dok sam se ja vrpoljila na svojoj stolici.
„Ne verujem da ne dozvoljavaju da se ovde unose pića”, rekla sam. „Kako da uspem ovoliko da
čitam bez kafe?”
„Ništa nisi pročitala, Kala”, ispravio me je ne podigavši pogled. „Samo sediš i gledaš u mene
dok ja radim.”
„Nisi mi dao ništa da potražim na policama.” Pogled mi je pojurio ka knjizi koja je bila pred
njim. „Da li si pronašao nešto korisno do sada?”
Usne su mu se ispravile u tanku liniju.
„Gle, neću da kritikujem”, rekla sam. „Samo sam pitala šta si pročitao.”
Zavalio se na naslon stolice. „Pa, izgleda da je knjiga podeljena na tri dela. De principus priscis,
što je, pretpostavljam, priča o postanju vašeg sveta. Onda ide deo koji se zove De proelio...”, zastao
je, posmatrao me i čekao.
„Bitka”, rekla sam.
Šej je klimnuo glavom, krajičak usana mu se iskrivio nagore. „Nekako sam i mislio da ćeš znati
tu reč.”
Osmehnula sam se, istežući ruke preko naslona stolice. I od samog pominjanja borbe, mišići su
mi se nemirno trzali. Sedela sam satima, prvo u školi, a sada u biblioteci. Šej me je posmatrao
zabavljeno, a onda se vratio beleškama.
„Možda ima detalja o Veštičjem ratu?” Pogledao je u knjigu. „Pretpostavljam da ćemo videti.”
„Koji je treći deo?”
Namrštio se i sklonio pramenove zlatnosmeđe kose sa čela. „Taj ima najmanje smisla. Ne mogu
da shvatim šta je.”
Otvorio je knjigu i okretao strane dok nije došao do kraja knjige. „To je ubedljivo najkraći deo.
Praenuntiatio volubilis.”
„Objava?” Uzeo je olovku i počeo da žvrlja na blokčiću koji je stajao ispred mene.
Šej se okrenuo ka rečniku latinskog. „Mislim da nije to. Više je kao proročanstvo ili predviđanje.
Ali druga reč - volubilis, ukazuje na to da nije urezano u kamenu; znaš, kao ideja sudbine ili usuda.
Šta god taj deo opisuje, to je nešto što se može promeniti, odnosno izmeniti.”
„Znači, knjiga se završava opisom nečega što treba da se desi u budućnosti?” Iz nekog razloga,
dlake na zadnjem delu vrata su mi se nakostrešile.
Iz grla mu se začuo neki zvuk zgražavanja. „Ne. Okrenuo sam poslednju stranu da vidim da li
možda postoji neki zaključak koji bi nam pomogao da razumemo ostatak knjige.”
Okretao je strane dok nije došao do poslednjih reči u knjizi.
Nakostrešenost mi je s vrata putovala do ramena i ruku. „Šta kaže?”
Glas mu je bio prožet besom: „Crux ancora vitae.”
„Šta?” Ustala sam i otišla do Šejove stolice.
„Mislim da je to neka poslovica. Znači: krst je sidro života. Nisam znao da su vaši čuvari
hrišćani.” Prst mu je klizio duž redova.
Nastavila sam da se uznemireno šetkam oko stola. „Hrišćani definitivno nisu, a i sadržaj knjige
nije hrišćanski. Kakva god to poslovica bila, nije hrišćanska; znači nešto drugo.”
„Možda grešiš, Kala”, rekao je Šej. „Ako uzmeš u obzir vrstu latinskog i ono što sam uspeo da
razaznam o ovoj knjizi u poređenju s drugim retkim knjigama - tip rukopisa, vrsta minijatura -

87
prilično je lako da joj se odredi datum nastanka. Knjiga je iz kasnog srednjeg veka, ili rane
renesanse, tako da sigurno može biti hrišćanskih uticaja. A tu je i ovaj krst.”
„Moguće je da je knjiga nastala u srednjem veku, ali njen sadržaj nije. Drevni su bili tu mnogo
pre hrišćana.”
„Ali ako je knjiga prethrišćanska, a ne srednjovekovna, šta onda to, dođavola, znači?” Šej je
gurnuo knjigu od sebe zgrozivši se. „Neko treba da kaže ovoj budali kako da završi priču. Nema
zaključka, samo neka bez veze poslovica”, rekao je. „I slika.”
Zaustavila sam se tik uz njegovu stolicu. „Slika?”
„Da. Slika krsta.” Ponovo je privukao knjigu sebi, zureći u poslednju stranu. „Pretpostavljam da
ide u prilog tvoje ideje da knjiga nije hrišćanska. Svakako ne liči ni na jedno raspeće koje sam
viđao.”
Primakla sam se bliže. Srce mi je lupalo. „Kako to misliš?”
„Pa uzmi i pogledaj?” Podigao je pogled ka meni. Kada je ugledao strah, ustao je i stao pored
mene.
„Kala.” Uhvatio me je za obe ruke. „Shvatam zašto se plašiš ove knjige, ali zar nisi već došla
ovde. Mislim da moraš da pogledaš sliku.”
Počela sam da odmahujem glavom, ali mi je čvrsto stegao prste. „Treba mi tvoja pomoć.”
Gledao me je prodorno - ljubazno, ali i izazivački.
Htela sam da se pobunim, ali još od momenta kada sam mu obećala da ću dolaziti s njim u
biblioteku, znala sam da neće imati smisla da se povučem. „U redu.”
Privukao me je do stola. Ruke su počele da mi se tresu dok je okretao knjigu ka meni. Šej je seo
na svoju stolicu i prekrstio ruke iza glave.
„Čudno, a? Mislim, kako su pruge različite na dva kraja. Zbog toga krst deluje asimetrično, iako
su delovi iste dužine.”
Zurila sam u knjigu, a potom u Šeja. „Pa zar ga ne prepoznaješ!?”
„Šta da prepoznam?” Spustio je pogled na krst. „Kako to misliš?”
„Šej, isti je kao tetovaža koju imaš na vratu.” Lupila sam prstom po slici.
Nasmejao se. „Pa je nemam tetovažu.” Zurila sam zbunjeno u njega. „Da, imaš.”
„Mislim da bih se sećao da sam se tetovirao”, tvrdio je. „Cuo sam da prilično boli.”
Žacnuo se malo kad sam ga uhvatila za vrat i povukla kragnu majice nadole. Tetovaža je bila tu,
baš kao što sam je i zapamtila. Krst, potpuno isti kao onaj koji mi je uzvraćao pogled iz knjige
čuvara, bio je nacrtan crnim mastilom na zlatastoj koži Šejovog vrata.
„Vidiš, rekao sam ti. Nemam tetovažu.” Pokušao je da se izmigolji iz mog stiska, ali sam ga
zaustavila čvrsto ga uhvativši za ramena.
„Šej, stvarno imaš krst istetoviran na vratu. Upravo ga gledam.”
Jeza mu je prošla kroz telo. Opustila sam malo stisak, pritiskajući mu nežno napete mišiće.
„Kala”, prošaputao je. „Jesi li ozbiljna?”
„Da.” Čučnula sam pored njegove stolice. „Teško mi je da poverujem da nikada nisi video
zadnju stranu sopstvenog vrata.”
Čelo mu se naboralo. „Sigurno nekad jesam. A ne sećam se da sam ikada video tetovažu.
Stvarno imam tetovažu?”
Naježio se dok sam prstima prelazila duž linija krsta na njegovom vratu. „Da, baš ovde?”
„Daj mi tvoje ogledalce; idem u toalet da proverim.” Skočio je sa stolice i pogledao me, čekajući.
„Nemam ogledalce.”
„Nemaš?” Šej se namrštio. „Smisliću nešto.” Odleteo je, a ja sam se spustila u njegovu stolicu,
vrativši se knjizi koju sam čitala.

88
 Nekoliko minuta kasnije, podigla sam pogled sa stranice i ugledala Šeja kako me ljutito
posmatra, zabrinut i uznemiren. „Da li me ti to zezaš, ili šta?”
„Našao si ogledalce?”
„Pozajmio sam ga od bibliotekarke”, rekao je. „Rekao sam joj da imam problem sa sočivom, a
da mi ogledalo iz toaleta ne pomaže jer ne uveličava.”
„Nosiš sočiva?”
„Ne.” Izvukao je drugu stolicu. „Nisi mi odgovorila na pitanje.”
Ispravila sam ramena. „Zašto bih te lagala, Šej. Hoćeš da kažeš da si pogledao vrat i ništa nisi
video?”
„Baš to hoću da kažem. U stvari, video sam golu kožu svog vrata. Nema nikakve tetovaže, a
kamoli tetovaže nekog čudnog krsta.”
„Izvini. Krst ti jeste tetoviran na vratu”, rekla sam. „Ne znam mnogo o magiji čuvara, pa mogu
samo da nagađam, ali verovatno su ti bacili neku čin na čulo vida pa ne možeš da je vidiš.”
Pogledala sam još jednom u sliku, prstima prelazeći po stranici. „Naredili su zaštitnicima da naš
svet od tebe zadrže skriven, iako su nam rekli da te štitimo. Iz nekog razloga ne žele da saznaš nešto
u vezi s ovim.”
Lice mu je pobelelo. „Hoćeš da kažeš da me je ujak začarao tako da ne saznam za tetovažu?”
„On ti nije ujak.” Pokušala sam da ga podsetim na to nežno, ali odlučno. „I - da, mislim da
jeste.”
Šej se nalaktio na kolena, sakrivši lice rukama. Nesigurno sam ustala sa stolice. Udovi su mi
podrhtavali dok sam pružala ruke ka njegovom telu koje se treslo; privukla sam ga sebi. Srce mi je
lupalo. Koliko god dobro znala da treba da držim fizičku distancu od Šeja, bilo bi previše okrutno
gledati ga ovakvog i ne učiniti ništa.
Spustio je ruke s lica i uhvatio me oko struka. Činilo se da je toplota curila iz vrhova njegovih
prstiju duž mog tela. Naslonio se na mene i spustio obraz na moje rame, poslavši po mojoj koži
električne pipke, kao vinovu lozu. Nežno sam mu razmrsila neurednu zlatnosmeđu kosu, ugrizavši
se za usnu kako ga ne bih poljubila u čelo.
„Hvala”, procedio je tiho, mrmljajući. Pročistio je grlo. „Malo je teško da se nosim s tim kako
sve više shvatam da nemam pojma ko sam u stvari.”
Nasmejala sam se tiho.
Postao je napet. „Tebi je to smešno?”
Uvrtala sam prste kroz njegovu kosu. „Ne. Samo meni to zvuči pomalo zanimljivo, ja sam
oduvek tačno znala ko sam i šta ću postati.”
Ispravio se pa sam ga pustila iz zagrljaja mada sam i dalje ostala savijena uz njegovu stolicu.
„Da li bi želela da si neko drugi, a ne ovo što jesi?”
„Ne”, rekla sam brzo. „To smo što smo. Nemam neku želju da budem neko dugi. Ali upravo
sada strahujem šta to znači za neke osobe do kojih mi je stalo.”
Šej me je pogledao, polako podigao ruku i pomilovao me po obrazu. Gledati u njegove oči bilo
je kao da ste naišli na skriveni vrt.
Brzo sam se vratila na svoju stolicu, bez daha, srce mi je lupalo.
Osećala sam njegov pogled na sebi dok sam crtkala po blokčiću. „Htela sam da saznam šta ima
u knjizi zato što mi je potrebno da znam više o čuvarima i zaštitnicima.”
Okrenula sam se da ga pogledam. Posmatrao me je radoznalo. Bilo mi je lakše kad sam videla
da nije delovao uvređen što sam se naglo izmakla.
„Ali jasno je da je sve što se ovde dešava u nekoj vezi s tobom, Šej. Moramo da saznamo i ko si
ti.”
Nije odgovorio, samo je jednom klimnuo glavom.

89
 Pokazala sam na knjigu u kožnom povezu. „Dakle, znamo da imaš taj krst na vratu, ali ne
znamo šta znači.”
Šej je ponovo pogledao u sliku. „Jesu li i ovi trouglovi takođe na mom vratu?”
„Nisu.” Pomalo nevoljno sam privukla stolicu bliže njegovoj, tako da mogu da vidim knjigu.
„Ali misliš da su važni?” Pokazao je na moju svesku. Pogledala sam u nju i šokirala se kad sam
videla da sam nacrtala najmanje deset trouglova na beloj strani.
„Ne mogu da se otresem osećaja da sam ih već negde videla, ali ne znam gde.” Grickala sam
usnu, pustivši misli da malo odlutaju. „O!”
Potražila sam po torbi i izvukla laboratorijsku vežbanku za organsku herniju.
„Imaš problema s hemijom?” Šej se namrštio dok me je posmatrao kako listam stranice.
Odmahnula sam glavom i nastavila da listam knjigu dok nisam naišla na uvodni deo
eksperimenta od ponedeljka.
„Vidi. Znala sam da sam ovo već videla. To je istorijski uvod u alhemiju.” Pokazala sam na
trouglove. „To su alhemijski simboli.”
Šej se digao i došao da proviri preko mog ramena. „Dobro je što si pročitala uvod. Ja sam ga
preskočio i odmah krenuo s eksperimentom.”
Osmehnula sam se i nastavila da čitam. „Ova četiri trougla predstavljaju četiri elementa: zemlju,
vazduh, vatru i vodu.”
Pogledala sam u sliku u knjizi čuvara i onda opet u vežbanku.
„Ali nemam pojma kakve to veze ima sa krstom.”
„Izgleda da si sebi upravo pronašla prvo pitanje za istraživanje, Kal.” Potapšao me je po
ramenu.
„Važi. Ima li, osim te poslovice, još nečega na čemu treba da radim? Kako ono beše?”
„Krst je sidro života”, rekao je to svečano, rugajući se. „To je poslednja rečenica u knjizi. Potom
ide slika.”
Zapisala sam tu frazu između razbacanih trouglova na stranici u svesci. „Šta ide pre
poslovice?”
„Još gluposti.” Nervoza mu je curila iz odgovora. „Dva reda odvojena su od teksta na samom
kraju knjige. Poslednji je poslovica, a prvi je: Neka Sajon nosi krst.”
„Neka Sajon nosi krst. Krst je sidro života”, promrmljala sam. Potom sam pogledala u Šeja i
primetila da je i njemu sinulo dok je meni talas jeze projezdio niz kičmu.
„Šta znači ovo Sajon, Šej?” prošaputala sam.
Adamova jabučica mu se pomerila gore-dole dok je gutao knedlu. „Hm, izgovara se Sajon, a
piše se Scion, to je stara reč za potomka.”
„Čijeg potomka?” Bila sam u pravu! On jeste neko!
„Ne kaže tačno; može biti bilo čiji potomak. Sajon se ponekad koristi i u značenju naslednik.”
„Šej...” Pružila sam ruku ka njegovom ramenu, želeći da ga okrenem. Plašila sam se ga
dodirnem, ali želela sam ponovo da pogledam tetovažu.”
„Ne”, rekao je odsečno. Izmakao se i otišao ka visokim policama koje su nas okruživale.
Skočila sam. „To mora da si ti! Ti nosiš krst! Na vratu ti je. Ti si Potomak.”
„Ne, ne, ne.” Izmicao se dok sam mu prilazila. „Ovo je sve... ovo je nekakav trik. Ili glupa šala.”
Lice mu je bilo ophrvano brigom. Ljuto me je posmatrao i optuživao.
„Imam tetovažu koju ne mogu da vidim. Moj ujak nije čovek, nego veštac. A sad sam ja neki
poseban potomak koje se pominje u knjizi napisanoj više vekova pre nego što sam rođen? Ne bih
rekao.”
Kada sam shvatila da se sprema da pobegne, uradila sam jedino što sam mogla da zamislim da
će ga zaustaviti.

90
 „Šej.” Moj ton, oštar kao nož, zakucao ga je za mesto.
U tom trenu sam skočila ka njemu, u vazduhu se pretvorila u vuka i oborila ga na pod. Prednje
šape žarile su se u njegove grudi, držeći ga na zemlji. Vratila sam se u ljudski oblik.
„Možda bi voleo da to nije istina, ali gledaš u devojku koja može da se pretvori u vuka kad god
hoće. Sećaš se?” Očešala sam mu obraz prstima, suviše svesna toga kako mi se telo topilo na njemu.
Zažmurila sam i udisala njegov miris i toplinu tela.
Šej je podigao ruke i zagrlio me oko vrata. Jednom rukom me je uhvatio za teme. Privukao me je
sebi. Pre nego što sam mogla da reagujem, poljubio me je.
Poljubac je počeo sporo, kao slatko, nesigurno traganje. Meki dodir njegovih usana me je
omamio. Otvorila sam usne za njega, dopustivši žudnji da me povuče nadole.
Šejov poljubac postao je dublji; rukom mi je kliznuo niz leđa, prateći liniju moje pletenice, i
uvukao je pod majicu da mi miluje kožu. Osećala sam se kao da pijem sunčevu svetlost. Prešla sam
prstima s njegovih grudi na vrat i pomilovala mu liniju brade. Stisla sam se uz njega, poželevši da
znam više o misterijama koje je tako lako izvlačio iz mog tela. Više o ovoj slobodi, više o divljini.
Šej me je uhvatio za kukove i brzo nas okrenuo, zalepivši me za pod. Ruke su mu letele ispod
moje majice, telo mu se teško pritiskalo uz moje.
Mogla sam da namirišem kako se naše rastuće želje mešaju, kako naša grozničava žudnja
natapa vazduh kao munja koja samo što ne opali. Umesto da dozvolim da me povuče nadole sa
sobom, ja sam se, obgrlivši ga nogama, izdigla. Prsti su mu se pomerali pažljivo, pratili moje telo,
zastajkivali povremeno da mi ukradu uzdah, vezivali me za njega, a ipak me puštali slobodnu.
Ispustivši uzdah zadovoljstva tik uz njegove usne, naprasno sam se vratila u stvarnost.
Prostorija se okretala kad sam se izvukla iz njegovog zagrljaja i zateturala ka stolu. Srce mi je
tuklo u rebra, uporno i bolno.
Ne smem ovo da radim, ne smem! Ali želela sam. Više od bilo čega!
Naglo je stao na noge i osmehnuo mi se. Topla svetlost ponovo mu je zasjala u očima.
„Šta nije u redu?”
Besno sam otutnjala ka svojoj stolici bez reči, mrzeći sebe, a telo me je i dalje bolelo iako sam se
iskobeljala iz Šejovog zagrljaja.
„A, da.” Osmeh mu je nestao. „Pravila o ljubljenju i tvoje predstojeće venčanje. Kad je ono
beše?”
„Za Sauin.” Srce mi se zgrčilo kada sam pomislila koliko je to blizu.
„Sa - šta?” Okrenuo se kad je čuo tu reč. „Da li to treba nešto da znači?”
Zgužvala sam parče papira i gađala ga njime. „To je prilično jadno za nekoga čije bi ime većina
izgovorila Simas.”7
Pokupio je projektil iz moje sveske i bacio u najbližu kantu. „To što imam irsko ime ne znači da
sam ekspert za sve drevne jezike.”
„Latinski ti prilično dobro ide”, uzvratila sam.
„Upravo zato i nemam vremena da naučim druge”, rekao je.
„U redu”, rekla sam. „Piše se Samhain, a izgovara Sau-in.”
„Dobro, Sauin.” Odmah je izgovorio tačno. „Dakle, to je dan tvog venčanja. Kad je to?”
„Trideset prvog oktobra?”
„Na Noć veštica?” Namrštio se. „Kako romantično!”
„Noć veštica nije bitna, Sauin jeste.” Uputila sam mu ljutit pogled upozorenja, na koji nije
obratio pažnju.
„A to je važno zato što...” Mahao je rukom imitirajući dim koji se diže u vazduhu.

7
Šejmas se piši'.S'ivimi«, a govornici engleskog slog Scu čitaju uobičajeno Si, a mus kao mas. (Prim.lekt.)

91
 „Čuvari u toj noći mogu da obnove moći. Veo između svetova najtanji je na Sauin.”
Šej je spustio ruku. „Kojih svetova?”
„Ovog i donjeg.”
„Zvuči strašno.” Zgrabio je olovku i zabeležio nekoliko reči, ali videla sam da su mu se prsti
tresli. Pitala sam se da li je to bilo zbog stvarnog straha ili mu je telo i dalje bilo napeto od osujećene
požude.
„Verovatno jeste”, složila sam se. „Na sreću, zaštitnici stražare na granicama. Nikada nisam
videla šta zaista rade.”
Odjednom mi je bilo muka.
„Jaoj!” Šej je piljio u mene. „Sva si pozelenela. Šta je bilo?” Zgrabila sam ivicu stola, poželevši da
se vrtoglavica povuče. „Moraću to da vidim ove godine”
Nagnuo se ka meni. „Zašto?”
„Ritual će ovog puta biti drugačiji.” Noktima sam ogulila tanak sloj laka sa stola. „Pošto su
izabrali tu noć za uniju, biću tamo.”
„Da li znaš šta sve to podrazumeva?” Sad je njegovo lice pobelelo.
„Ne”, rekla sam. „Obred unije je takođe tajna. Uopšte ne znam mnogo o tome.”
„Baš bedak”, promrmljao je. „Kao i sve drugo u vezi s ovim.”
„Prestani, Šej!” Pokušala sam ponovo da počnem da čitam.
„Ne vidim zašto ne možeš da zaobiđeš pravila”, nastavio je. „Kako sam čuo, Ren je izlazio s
pola Vela.”
Gledao me je kao da je očekivao zapanjenu reakciju.
„Svi to znaju. To nije bitno. Njegov izbor.” Držala sam pogled na stolu. „Pravila su za njega
drugačija.”
„Dakle, šta? Momci mogu da budu nevaljali, a devojke treba da budu smerne?”, rugao se.
„Ja sam alfa ženka.” Obavila sam članke oko nogu stolice. „Niko ne sme da me dotakne. To je
Zakon čuvara.”
„Ali Ren može da dotakne koga god poželi?” pitao je. „Meni zvuči kao da može.”
„On je alfa mužjak. Lov i osvajanje mu je u prirodi.” Tako sam snažno stiskala stolicu da sam
čula kako drvo škripi. Nisam želela da Šej postavi pitanje koje se logično nametalo.
Namrštio se. „Ali ako si i ti isto alfa, zar nije lov i u tvojoj prirodi?”
Nisam odgovorila. Osećala sam kao da mi noge gore.
„A ja sam te dotakao...” Prsti su mu se trgli, kao da žele ponovo da me dodirne. Da li me želi
koliko i ja želim njega?
„Nije trebalo da te pustim.” Telo mi je omlitavelo. „Možemo li da pričamo o nečemu drugom,
molim te?”
„Ali to nije u redu...” Pošao je da me uhvati za ruku.
Nagnula sam se unazad, van njegovog domašaja. „Nema to nikakve veze da li je to u redu. Radi
se o tradiciji. Tradicija je čuvarima bitna.”
„Ali šta sa...” Reči su mu odlutale.
„Unija je preblizu.” Povukla sam ruke ispod stola. „Nisam slobodna. I, ako moraš da znaš, sada
ni Ren ne izlazi s drugim devojkama.”
„Da li izlazi s tobom?” Šej je zalupio laptop.
„Komplikovano je.” Zapravo, jednostavno je. Pripadam Renu, ne tebi. Pogurio se na stolici. „Ne
mogu da ga podnesem. Ponaša se kao da te poseduje.”
„Ne razumeš ga.” Vrpoljila sam se od uzaludnosti tog razgovora. „I nećeš me poljubiti ponovo,
Šej muse Dorane.”

92
 „Ne mogu to da obećam”, rekao je.
Okrenula sam se, nadajući se da neće primetiti toplo crvenilo koje mi je puzalo uz obraze.
Nisam želela njegovo obećanje, ali to nije zavisilo od mene. Moram da zaustavim ovo, smesta.
„Dobro.” Trudila sam se da mi glas bude hladan. „Sigurna sam da ćeš se sasvim lepo snaći u
životu i s jednom rukom.”
Brzo je povukao ruke sa stola. „Ne bi mi valjda stvarno to uradila?”
Smejala sam se. „Sam odluči da li želiš da rizikuješ.”
Protresao se, mrmljajući nešto nerazumljivo u bradu.
„Nisam te čula.” Nezadovoljstvo mi je gmizalo u stomaku, od čega se zgrčio. Želela sam da ga
ponovo dodirnem i bila sam besna na sebe zbog toga, a i na njega zato što me tera da se tako
osećam.
„Kažem da je baš lepo što sam pao na vestalku”, rekao je, a bes mu je izbijao iz svakog dela lica.
„Na šta?”
„Još jedna zanimljivost iz istorije.” Osmeh mu je bio dovoljno hladan da se nakostrešim. „Još
jedna grupa izuzetno poželjnih, ali nedodirljivih devojaka. Ako bi prekršile svoj zavet čestitosti, bile
bi žive sahranjene.”
„Žive sahranjene?” Stresla sam se. Da li će se to desiti i meni ako čuvari saznaju za Šeja? Znala sam
da će biti posledica ako me bilo ko osim Rena dodirne, ali nisam znala koliko bi loše mogle da budu.
„A srećković koji je zaveo svetu devicu bio bi javno bičevan”, završio je.
Odjednom sam se osetila šuplje. Možda je moja kazna bila zastrašujuća, ali pomisao na to šta će
se desiti Šeju bila je mnogo, mnogo gora.
„Onda, pretpostavljam da treba da naučimo lekciju iz istorije”, promrmljala sam, trudeći se da
sakrijem da mi je glas podrhtavao.
„Mi ne živimo u starom Rimu”, odbrusio je Šej.
„Pošto je ta tema završena”, rekla sam, ne obraćajući pažnju na njegov besan izraz lica, „hajde,
molim te, da se vratimo na ono što je važno.”
Piljio je u mene.
„Molim te”, promrmljala sam.
„Dobro”, rekao je otvorivši ponovo laptop. „Pa, ako prihvatimo ideju da sam ja taj potomak, šta
to znači?” Hvala ti.
„Rekla bih da je onda veoma važno ko su ti roditelji”, razmišljala sam. Klimnuo je glavom i
slegnuo ramenima. „Pa nisu bili nimalo važni, obični ljudi.”
„Ne sećaš se svojih roditelja?”
„Ne. Poginuli su u sudari kad sam imao dve godine. Ne sećam ih se uopšte, čak ni kako su
izgledali.” Izvukao je knjigu čuvara na svoje krilo i prstima pratio ivice krsta. „Nemam nijednu
sliku. Ujka Bosk uvek govori da je prošlost najbolje ostaviti u prošlosti.”
Namrštila sam se. „Nemaš nikakvu uspomenu na svoje roditelje? Ništa po čemu bi ih se sećao?”
„Samo ćebe koje mi je majka isplela.” Postiđeno mi se osmehnuo. „Nosao sam ga svuda sa
sobom kad sam bio mali.”
Igrala sam se krajem pletenice, trudeći se da se ne nasmejem. „Kako su se zvali?”
„Tristan i Sara Doran.”
Poskočila sam tako snažno da se stolica umalo prevrnula. O, bože, ta imena! Ne, ne, ne!
Trznuo je glavom. „Šta je bilo?”
„Tristan i Sara?” ponovila sam dok mi se novi užas razvijao u stomaku.
„Da. Kala, šta nije u redu?” rekao je. „Još loših vesti?”

93
 „Ne znam šta to znači. Molim te da imaš to na umu. One noći, kad su nas napali ispred
Edena...” Lice zarobljenog tragača progonilo me je kao utvara. „Tragač kog smo uhvatili živog...”
Poželela sam da nisam videla bolesnu boju Šejovog lica. „On je izgovorio ta imena - Tristan i Sara.”
„Jedan od one dvojice koji su nas zaskočili znao je moje roditelje?” Vene u vratu su mu
pulsirale.
„Nisam sigurna.” Trudila sam se da budem iskrena, ali svaka reč koju bih izgovorila bila je kao
konac pomoću kojeg bi neko mogao da mi opara život - dovoljno je da samo malo povuče.
„Šta je tačno rekao?” Šej se nagnuo ka meni posmatrajući me netremice.
„Pitao je gde si...” rekla sam, zastavši da iskopam reči iz sećanja. „A onda je rekao: On ne zna,
zar ne? Ne zna ko je? Da si ti uzeo Tristana i Saru? Šta ćeš da uradiš?”
Šej se uhvatio za ručke stolice. „Mislio sam da tragači pokušavaju da unište svet. Zar nisu oni
loši momci?”
Klimnula sam glavom, nemajući da ponudim nijedno drugo objašnjenje.
Ustao je, zatvorio laptop i pokupio ranac. „Izvini, ali moram da idem. Previše je...” Odmahnuo
je glavom. „Potrebno mi je neko vreme da budem sam, ali biću ovde sutra.”
Nisam se pomakla dok je prolazio pored mene, želeći da krenem s njim.
Kala”, sagnuo se na tren i prošaputao mi na uvo, „mislim da nisu samo mene slagali.”

94
 17.

Šej nije bio tu na prvom času. Talas mučnine me je preplavio.

Da li je moguće da su čuvari već nešto učinili?
Grickala sam nokte tokom naredna dva sata. Kada sam ušla na organsku herniju i videla da već
sedi na svom mestu, morala sam da se borim sa nagonom da pretrčim preko učionice i zagrlim ga.
Dvojica njegovih laboratorijskih partnera primetila su da gledam ka njima i šćućurili se na drugoj
strani klupe. Šej je krajičkom oka posmatrao kako se grče.
„Da li ljudi uvek tako reaguju na tebe?”, pitao je, a osmeh mu se nakrivio na krajevima usana.
„Obično, da. Na sve zaštitnike. Ti si čudak jer me se ne plašiš.” Naslonila sam se na sto, trudeći
se da mi glas ostane miran. „Gde si bio jutros?”
„Brineš se za mene?” Razvukao je osmeh. „Za svog ličnog čudaka?”
„Ma daj, molim te!” slagala sam.
„Propustio sam čas.” Obrtao je olovku među prstima. „Jutros mi se nije ustajalo iz kreveta.”
„Mislim da je tvoj stav prema bežanju s časova pomalo nonšalantan”, rekla sam, iznervirana što
je meni radio čir dok je on slatko spavao.
Stišao je glas i nagnuo se ka meni. „Pa, prema tebi, moj ujak je neka vrsta supermoćnog vešca, a
prema Loganu, on je regent ove škole. Šta će da urade? Da me izbace?”
„To je možda tačno, ali volela bih malo obzira”, rekla sam. „Koliko sam mogla da znam, čuvari
su mogli da te predaju utvarama za doručak.”
Namrštio se. „Šta je sad utvara?”
Jeza mi je prošla niz kičmu. „Nema veze. Samo se sledeći put javi, važi?”
„Da li mi to nudiš svoj broj telefona?” osmehivao se izazovno. Nisam mogla da zaustavim
osmeh. „Izgleda.” Izvukao je telefon i ukucao broj brzo koliko sam ga i izgovorila. „Hoćeš moj?”
Podigao je obrve i posmatrao me, lica punog nade. „Važi.” Izvukla sam telefon i unela broj koji mi je
izrecitovao. „Tvoj dragi nije previše srećan zbog ovoga”, rekao je Šej, i dalje se osmehujući.
Pogledala sam ka dnu učionice. Opušteno naslonjen na sto, Ren nas je posmatrao držeći
makaze. Nikada nisam videla da školski pribor može da izgleda toliko opasno.
„Uživaj u laboratoriji”, promrmljala sam i uputila se ka svom uobičajenom mestu, želeći da se
udarim jer sam se javno toliko preterano prijateljski ophodila prema Šeju.
Kad sam stigla do stola, Ren se pripremao za današnji eksperiment.
„Zdravo, Rene.” Jedva da sam čula sebe od svog ubrzanog pulsa. Kada sam ga pogledala,
videla sam samo svoj krevet. Samo sam osećala vrelinu njegovog tela. Čula sam opet ono moje
plitko disanje dok je pomerao ruke ispod moje haljine.
Kada sam pokušala da oteram ta sećanja, umesto njih se su pojavile slike Šeja i mene. Nisam
mogla da se otarasim osećaja da sam izdala Rena na neoprostiv način. I sama ta misao me je
razjarila, prizvavši slike svih devojaka koje su rado primale Renove poljupce, i više. Oba ta impulsa
žestoko su se spojila u meni, onemogućivši mi da ga pogledam.
A ni Ren nije delovao preterano raspoloženo.
„Kala.” Pozdravio me je hladno. Po prvi put mi je nedostajao nadimak koji sam toliko mrzela.
Da li je na ovo mislio kad je obećao da će biti bez pritiska? Ili je ljut što sam razgovarala sa
Šejom? Bože, sve što uradim, zabrljam!
Prigušila sam uzdah koji mi se skupljao u grudima i počela da kopam po torbi tražeći vežbanku
za laboratoriju.

95
 „Vidim da si ozbiljno shvatila Loganova naređenja.” Renovo režanje zvučalo je mnogo bliže
nego što sam očekivala. Kada sam se okrenula, gotovo da sam poskočila. Stajao je nagnut nada
mnom, a telo mu je bilo na svega desetak centimetara od mog.
Slegla sam ramenima. „Naređenja su naređenja.”
„Dobro, to će ga učiniti srećnim.” Spustio je jednu ruku na laboratorijski sto, nesigurno
prebacivši težinu - stajao je toliko blizu da je moje telo moglo da se uvuče pod njegovo da sam mu
prišla korak bliže.
Trudila sam se da se usredsredim na razgovor. „Logana? Da, pretpostavljam da će biti
zadovoljan.”
„Mislio sam na Šeja.” Ren je besno gledao u prednji deo učionice.
Glava mi se odjednom ispunila ljupkim svetim devicama koje su bacali u otvorene grobove,
koje su vrištale dok su ih žive zatrpavali zemljom. Moram ovo da sredim!
Spustila sam ruku na njegov zglob. Pogled mu je ponovo poleteo ka meni, sad blag i radoznao.
„Što se tiče one večeri...” Ja sam alfa ženka. On je moj par. Zašto je ovo toliko teško?
Ispravio se i pomerio unazad. Stomak mi se zgrčio dok sam posmatrala kako se povlači.
„Gospođica Foris rekla je da će ova vežba trajati ceo čas”, rekao je. „Moramo da počnemo.”
„Rene...”, počela sam, ali su me njegove ljute, tamne oči presekle.
„Ma pusti to.”
Zakoračila sam napred, zgrabila ga za lakat i okrenula sebi.
„Slušaj me, Rene. Sad je sve zbrkano i svima nam teško pada. Kao što si i sam rekao.”
Pokušao je da se okrene, ali sam zarežala i uhvatila ga opet. Blagi osmeh mu je razbio
skamenjeni izraz lica.
„Treba da znaš da...” Hrabrost mi se spotakla na tren, ali sam duboko udahnula i nastavila: „Ne
želim da me ostaviš na miru.”
Alfa je postao napet, a njegov pogled oprezan, kao da je čekao na sledeću rečenicu koja bi
pojasnila moju izjavu. Kada je nije bilo, pažljivo je izvukao svoju ruku iz mojih prstiju. „Imaću to na
umu.”
Izveli smo zadatu laboratorijsku vežbu u neprijatnoj tišini. Do kraja časa sam već postala očajna.
Ren je izašao iz učionice a da mi nije čak ni mahnuo.
Kada sam ušla u kafeteriju, videla sam kako čopor Haldis zadovoljno čavrlja, ponovo okupljen
oko naša dva stola. Daks, Fej i Kozeta sedeli su u jednoj grupi. Krupni četvrtak je živopisno
gestikulirao dok su ga dve devojke slušale i sijale. Brin i Ansel sedeli su blizu, zadubljeni u tihi
razgovor, ali bilo mi je lakše kad sam videla da su uspeli da makar malo umire svoje zaljubljene
poglede.
Saplela sam se o sopstvena stopala kad sam ugledala Sabinu - osmehivala se. Sedela je do
Mejsona i Nevila. Mejson je pokazivao neku sumnjivu radnju bananom i svi su vrištali od smeha.
„Zdravo, Kal”, rekao je Ansel kad sam sela pored njega. „Hoćeš da zameniš jabuku za
pomorandžu? Uzela si poslednju pre nego što sam spakovao užinu.”
„Važi.”
Odmah je počeo da pretura po mojoj torbi sa užinom.
„Osećaš se bolje, Kal?”, pitala je Brin. „Izgledalo je kao da uopšte nisi bila tu na prvom času.”
„Aha.” Zgrabila sam svoj ovseni keks od Ansela. „Samo nisam lepo spavala. Dobro sam.”
Kada je Ren došao do naših stolova, besno sam izvukla sendvič iz papirne kese, trudeći se da se
setim šta je to apetit. Pojela sam tek jedan zalogaj sendviča s govedinom kada sam začula poznati
glas.
„Zdravo, narode.” Zvučalo je kao da je Šej tačno iza mene. „Pitao sam se da li bih mogao da
vam se pridružim.”

96
 Zalogaj sendviča mi je zastao u grlu. Oči su mi zasuzile dok sam kašljala. Ansel me je više puta
zverski udario po leđima dok nisam ponovo prodisala.
Pročistila sam grlo i okrenula se ka njemu. Nemoj, Šej! Ne čini to! Ne razumeš šta to znači!
„Jesi li dobro?” Glas mu je bio ozbiljan, ali oči su mu se osmehivale.
„Želiš da sediš s nama?” Sa svakom rečju koja mi je izašla iz usta, neverica mi je rasla. Nisam
imala pojma šta ovim hoće da postigne.
„Da. Ukoliko je to u redu.”
Razgovor za stolom je stao. Svi mladi vukovi zurili su u tišini u ljudskog dečka koji je bio
dovoljno hrabar, ili potpuno malouman, da zakorači u društveni prostor čopora. Pogledala sam ka
stolu čuvara na drugoj strani kafeterije. I, naravno! Logan je pomerio naočare za sunce na čelo kako
bi lepše video novonastalu scenu. Lenj, ali vrlo zainteresovan izraz, lebdeo mu je u očima.
„Naravno.”
Zbunila sam se kad sam videla kojom brzinom je Ren prešao prostor između sebe i Šeja.
„Svi mi odavno želimo da te bolje upoznamo, Šej. Pridruži nam se, slobodno.”
Mi želimo?
Ren se spustio na stolicu s moje druge strane i povukao moju užinu ispred sebe. Jedan ugao
usana nakrivio mu se u osmeh.
„Kala, da li bi mogla da ustaneš da Šej ima gde da sedne?”
Šej se namrštio. „Nema potrebe, uzeću stolicu od drugog stola.”
„To nije potrebno.” Renov glas bio je leden; probadao me je pogledom.
Nisam bila sigurna šta se dešava, ali nisam želela dodatno da ga pritiskam zbog Šeja. Ako ću
morati da stojim i jedem, neka tako bude. Gurnula sam svoju stolicu Šeju.
Ren me je zgrabio za struk. Okrenula sam glavu i videla kako tamna radost igra u Renovim
očima dok me je privlačio ka sebi kao da uzima nagradu.
„Pa, šta ima da se jede?” Nasadio me je kod sebe u krilo. „Stvarno sam mogao da uzmem drugu
stolicu.” Čula sam bes u Šejovom glasu.
Renove oči, crne kao ugalj, sijale su izazivački, a ja sam bila rešena da odgovorim na taj izazov.
„Nemoj.” Borila sam se da mi glas ostane miran. „Biće u redu i ovako.”
„Zaista mi se čini da nije... udobno.”
Okrenula sam se i videla da se Šejova vilica trgnula kad su Renove ruke skliznule mojim
strukom.
„O, meni je sasvim udobno”, rekao je Ren zadovoljno. Obrazi su mi se zapalili; njegove usne su
mi gorele na vratu. „A tebi, Lili?”
Šej se trgnuo kad je čuo kako me Ren zove. Bila mi je potrebna sva snaga da ne razbijem alfi
bradu. Jednostavno je bio okrutan.
„Dobro mi je.”
Ljuto sam pogledala u Brin, koja je zbunjeno zurila u mene. Ansel je na licu imao nalepljen
budalast osmeh.
„Ooo, vidi ti to! To je nešto najdivnije što sam ikada video!” Mejson je spustio bradu na ruke.
„Šta to vas dvoje radite kada mi nismo tu? Baš ste nevaljali.”
Daks nas je odmeravao, a zadovoljno režanje krčalo mu je u grudima. Fej mu je namignula i
oblizala usne. Nev je podigao pogled sa sveske u kojoj je nešto piskarao, izvio obrvu i vratio se
pisanju.
Brin i Ansel su me oboje gledali i mrštili se. Čak se i Sabina zakikotala. Kozeta je pogledala u
nju, ali se samo vrpoljila nervozno na stolici; nije uspela ni da se osmehne. Poražena, naslonila sam
se na Rena, koji me je zagrlio čvršće, nateravši me da mislim o tome koliko su mu ruke nisko na

97
mom struku, kako njegov dodir raspiruje vatru na mestima kojih sam donedavno jedva bila i
svesna. Onda sam ugledala bol ispisan na Šejovom licu. „Zaveži, Mejsone!”
Uzela sam pomorandžu iz užine i bacila je na njega. Nasmejao se kad ju je lako uhvatio u letu.
„Ne obraćaj pažnju na nas, Šej.” Mejson mu se osmehnuo. „Mi smo samo čopor divljih
životinja.”
„Bez šale.” Daks je istezao ruke.
Nervozni kikot proneo se kroz čopor. Šej se osmehnuo Mejsonu. „Primetio sam, ali neki od vas
imaju mnogo bolje manire nego drugi.”
Gledao je ljuto u Rena, koji mi je uzvratio podjednako zloban pogled. Daks je prestao da se
osmehuje, a Fej je nakrivila usta nadole. Uputila sam joj pogled upozorenja kad sam videla da je
izbacila očnjake. Pogledala me je hladno čeličnosivim očima, ali je ipak zatvorila usta da sakrije
zube.
„Pa, ovo će biti zanimljivo.” Mejson je izvukao nešto srebrno iz džepa i dobacio Šeju. Kada je Šej
otvorio pesnicu, na dlanu mu je bila čokoladica heršiski poljupci.
Mejson mu je namignuo. „Dobro došao za sto, brate! Nadam se da ćeš preživeti.”
„Mislim da ću se snaći.” Obrtao je čokoladicu u srebrnoj foliji medu prstima. „Hvala na ovome.
Ništa tako dobro kao stvarno dobar poljubac.”
Usne su mu se savile u osmeh. Pogledao me je iskosa, od čega sam se cela naježila.
„Tu si u pravu”, smejao se Mejson opušteno naslonjen u stolici. „A sada, predstavljanje...”
Uhvatio je Neva za ruku, prekinuvši ga u pisanju. „Hajde!”
„Hajde šta?” pitao je Nev delujući iznerviran što ga prekida.
„Onu šaljivu pesmicu”, kezio se Mejson.
„Nema šanse!” Nev je brzo pomerio stolicu unazad.
„Hajde!” rekao je Mejson. „Baš je super.”
„Imate šaljivu pesmicu?” Šej je ljubopitljivo posmatrao Neva.
„Ništa ne valja.” Nev je istrgnuo ruku iz Mejsonovog stiska.
„Nev piše pesme.” Mejson je oteo svesku Nevu iz ruku. Držao ju je van Nevovog domašaja dok
je ovaj pokušavao da je dohvati. „Ovo je njegova zbirka. Da pročitamo?”
Nev je uperio olovku u Mejsona kao da je nož. „Ako bilo kome to pokažeš, ubiću te.”
„Kad odrecituješ pesmicu, vratiću ti je.” Mejson je seo na Nevovu svesku. „Znam da je znaš
napamet.”
„Pojma nemam zašto sam dobar prema tebi”, mrmljao je Nev.
„Zbog mog neodoljivog šarma”, rekao je Mejson.
„Neodoljivog malo sutra!” odgovorio je Nev.
„I ja bih voleo da je čujem”, rekao je Ren. Počeo je da me mazi po butini. Miris mu je bio topao i
blag, ali od njegovog dodira sam podrhtavala. Nemoj da pogledaš ovamo, Šej, molim te, molim te...
Nev je bacio olovku. „Dobro. Evo:

Kala i Ren žive život strasni,

a i drugovi su im prilično masni
Daks i Fej sve pred sobom ruše,
Od Bine i Koz uši sve se puše,
a An i Brin su nam problem gorostasni.

Brin je ispljunula koka-kolu ziro svuda po stolu. Mejson i Ansel su tapšali. Ja sam bila previše
zabezeknuta da bih reagovala.
Ovim se, dakle, tihi Nev bavi u slobodno vreme?

98
 „Bina?” Sabina se namrštila dok je Kozeta brisala prosutu kolu koja se razlila i na njihov kraj
stola. „Otkad sam ja Bina? I Kozetu nikada ne zovemo Koz.”
„To je zbog metra”, rekao je Nev. „Izvini, ali i rekao sam da nije baš dobra.”
„Zašto nema tebe i Mejsona?”, pitao je Ansel.
„O, pa ima on jednu i o nama.” Mejson je veselo namigivao.
Nev ga je gurnuo sa stolice i Mejson se srušio na pod, smejući se.
„Sjajna je”, rekao je Šej sa osmehom. „Možeš li opet da je odrecituješ, a ja ću da pokušam da
uparim imena s licima? Pomoglo bi mi da podignete ruku kad Nev izgovori vaše ime.”
Nev je pogledao u Rena, koji je klimnuo glavom.
Uz malo manje snebivanja, Nev je odrecitovao pesmicu po drugi put. Svi iz čopora podigli su
ruku kada se čulo njihovo ime, osim Sabine koja se javila šmrkanjem, i Fej i Daks, koji su, kad je
došao njihov red, Šeju pokazali srednji prst.
„Hvala.” Šej je približio stolicu ka Brin, znajući sada gde sede njegovi mogući saveznici. Brin
mu se osmehnula. Ansel je bacio punu šaku čipsa ispred našeg gosta.
Šej je uzvratio osmeh Brin, ubacivši jedan listić čipsa u usta.
„Kala mi je ispričala dosta o vama”, rekao je dok je žvakao.
„Stvarno?” Brin mi je uputila uznemiren pogled. Brzo sam klimnula glavom i opustila se.
„To je zato što smo strava.” Ansel mu je pokazao palac nagore.
„Dobro, mali brate”, mrmljala sam. „Rekla sam da smo relativno kul.”
Pocrveneo je i Brin ga je poljubila u obraz. „Ne obraćaj pažnju na nju. Strava smo. Koja je tvoja
priča, Šej?”
„Nema ništa posebno da se kaže.” Pogledao je u mene i namignuo. Ljuto sam ga pogledala.
Ako mi ponovo namigneš, iščupaću ti trepavice.
„Idem u četvrti razred”, rekao je. „Živim sa ujakom na imanju Rouan.”
Svi za stolom su uzdahnuli. Slike praznih hodnika i paukovih mreža ispunile su mi um. Umalo
da padnem s Renovog krila, ali me je uhvatio i uspravio uz kikot. Ugrizla sam se za usnu i
pogledala u Šeja. Nikada nisam ni pomislila na to gde je on zaista živeo u Velu, a sada prosto nisam
mogla da poverujem u to što sam čula.
Mora da je neka greška. To je institucija, a ne kuća.
„U Rouanu?”, ponovio je Ansel. „Mislio sam da je to muzej. Zar tamo živiš?”
„Da. Moj ujak je vlasnik; samo ne boravi tamo tako često. Zapravo, retko kad jer zbog posla
putuje oko sveta. Praktično sam ja glavni u kući”, rekao je. „Mislim da je kuća otvorena za obilazak
kada on nije tu. Vi slobodno dođite u posetu kad god poželite da je vidite.” Šej je uputio blistav
osmeh Anselu, koji je prebledeo.
„To je veoma ljubazno, Šej”, rekla sam, „ali sigurna sam da bi tvoj ujak više voleo kada bi se
ovako glasna gomila, kao što smo mi, držala podalje od njegovih neprocenjivih antikviteta.”
Nikada ne bih pustila brata da prođe kroz ta vrata. Ne bih to nikome poželela.
„Kako hoćete.” Preusmerio je pažnju na užinu, koja se, koliko sam primetila, sastojala od četiri
štanglice od žitarica i sprajta.
„Pa, kako je živeti tamo?” Brin je smestila bradu na Anselovo rame. Osmehnula sam se kad su
se oči mog brata zacaklile od njene blizine.
Šej je otvorio sprajt. „Ne mogu da se požalim da mi je tesno. Ogromno je i raskošno, ali, da
budem iskren, i nekako jezivo. Bosk, to je moj ujak, uglavnom nije tu zbog posla, tako da sam skoro
uvek sam. Ima posluge koja dolazi da počisti dva puta nedeljno. Mislim da ima više od sto soba.”
Meškoljila sam se nesigurno u Renovom krilu, uznemirena od pomisli na Šeja samog u toj
ogromnoj palati.

99
 Šej je stišao glas, kao da je pričao horor priču. „To je ono mesto gde vam se čini da vas senke
svuda prate.”
„Senke?” upitao je Ansel.
Upozorila sam Ansela pogledom, ali znala sam da je pomislio isto što i ja. Utvare. Ta crna slutnja
poslala mi je žmarce u udove. Ren se okrenuo ka meni. „Dobro si?”
Pogledala sam ga i dah mi je zastao u grlu. Lica su nam bila na razdaljini od samo nekoliko
centimetara. Videla sam svaku sitnu srebrnkastu tačkicu u njegovim očima - galaksije, koje su se
okretale naspram crnih dubina. Osetila sam kako se gubim u baršunastoj tami njegovih očiju.
„Kala, treses se. Jesi li dobro?” Njegov zabrinuti glas trgnuo me je iz opojnog transa.
„Samo sam se setila da nisam pročitala sve za velike ideje danas:” Skliznula sam iz njegovog
krila. „Moram da idem.”
Ne osvrnuvši se ka drugovima iz čopora, pojurila sam ka svom ormariću i zaronila u najbliži
ženski toalet. Nisam bila sigurna zašto mi srce brzo tuče, niti zašto nisam mogla da dišem. Jedino
sam znala da nisam mogla više ni tren da balansiram na žici između Rena i Šeja za trpezarijskim
stolom.
Proverila sam kabine kako bih se uverila da sam sama. Bile su prazne. Vratila sam se do jednog
umivaonika, odvrnula hladnu vodu, sagla se i uronila lice u osvežavajuću tečnost.
Vrata toaleta su se otvorila.
Pretpostavljam da su dve sekunde privatnosti vredele bar nešto. „Kala.” Snažna ruka stisla mi je rame
i okrenula me. „Beži odavde!” Gurnula sam Rena. „Ovo je ženski toalet.” Iskezio se. „Ako neko uđe,
reći ćemo mu da se gubi.” Pogledala sam ga mrko i obrisala lice dlanom. „Veoma si bleda”, rekao je.
„Šta se dešava?”
Voda mi je i dalje kapala s brade niz vrat. „Ništa. Samo imam posla koja nisam završila sinoć.
Rekla sam ti već.” Otišla sam da uzmem papirni ubrus.
Tiho režanje čulo mu se iz grudi. „Dobar pokušaj. Ti nikad ne zaboravljaš domaći.” Uhvaćena!
„Zašto si me pratio?” Okrenula sam se ka ogledalu, pretvarajući se da sam ispravljala majicu.
„Rekla sam ti da sam dobro.”
Veseli osmeh mu je igrao na usnama. „Rekla si da ne želiš da te ostavim na miru.”
Bacila sam zgužvani papir u kantu za smeće. „Kad smo već kod toga, uživao si danas?”
Njegov oštar smeh odbijao se o zidove. „Misliš na to što si mi sedela u krilu, ili na njegov izraz
lica?”
„On zna za nas, Rene.” Nagla sam se preko lavaboa. „Nema razloga da budeš grub.”
„Mislim da i sam mogu da procenim koliko on ceni našu vezu. Da li si svesna kako te gleda?”
„Ne budi blesav”, odbrusila sam, ali obrazi su mi pocrveneli.
„Potpuno sam ozbiljan”, rekao je tiho. „Ne plaši nas se kako bi ljudi trebalo da nas se plaše.
Trpeću ga zbog naređenja čuvara, ali on je odavno prešao granicu mog strpljenja što se tebe tiče.”
Ubola sam ga prstom u grudi. „Ljubomoran si.”
Nije odgovorio, već je položio ruke preko mojih, priljubivši ih na umivaonik.
Pokazala sam mu zube. „Kada sam rekla da ne želim da me ostaviš na miru, nisam mislila sve
vreme. A sad bih volela da budem malo sama. Ovo nije nimalo romantična scena.”
Odmahnuo je glavom. „Tri pitanja.”
„Molim?” Namrštila sam se.
„Prvo - šta te zaista muči?” Zabrinute bore oko njegovih očiju raspršile su moju ljutnju.
„Utvare. Ono što je Šej rekao, da misli da ga svuda prate senke. Plašim se da bi mogle da budu
u toj kući i da ga nadgledaju kada Bosk nije tu. On ne zna za njih.” Stresla sam se. „To može da
bude opasno.”
„Brineš se za njega.” U očima su mu emocije titrale suviše munjevito da bih ih razlučila.

100
 „Govorimo o utvarama”, rekla sam. „Naravno da se brinem. Znaš šta bi mogle da mu učine.”
Nije imalo smisla da ga lažem o svom instinktu da zaštitim Šeja. Nisam mogla da ga sakrijem.
Na sreću, pošto je to bilo Loganovo naređenje, nisam ni morala. Barem ne još.
Ren je stisnuo zube i zaćutao na tren. Onda je, izgleda, doneo odluku i svađalački izraz nestao
mu je s lica.
„Jeste, ako je zaista tako, opasno je. Ali mi to ne znamo. A i čuvari žele da Šej bude na
bezbednom. Ne deluje logično da bi ga namerno doveli u opasnost. Neka nesputana utvara jurila bi
bilo kog čoveka.”
Opustio je stisak na mojim rukama. „Ne bih se brinuo. On je neobičan momak. Verovatno su
mu se te senke samo pričinile.”
„Nadam se.” Pogledala sam ka vratima jer nisam želela da nas neko zatekne u ženskom toaletu.
„Tri pitanja?”
„Drugo - da li bi htela da ideš u lov sa mnom posle škole?” Nagnuo se bliže, a jedan kraj usana
mu se nakrivio naviše.
„U lov?”
„Na našoj strani planine postoji krdo jelena koje je postalo suviše veliko.”
Mišići su mi se uzbuđeno trzali na ovaj poziv, ali sam odmahnula glavom. „Hvala, to zvuči
sjajno, ali ne mogu.”
„Zašto?” Razočaranje mu se pojavilo na licu.
Ugrizla sam se za usnu i odlučila da budem iskrena. Bar donekle.
„Pa, znaš kako me je Logan zamolio da provodim više vremena sa Šejom?”
Nije govorio, ali čula sam krčanje koje mu je kolalo duboko u grudima. „Pomažem mu s
domaćim svako popodne.” Režanje je eruptiralo u odsečne, oštre reči. „Zar svako popodne?”
„Naređenja su naređenja”, rekla sam nemaštovito. „Tačno.” Trgla sam se od poražavajuće
pomirljivosti u njegovom glasu.
„Koje je treće?” pitala sam, nadajući se da ćemo se pomeriti s ove neprijatne teme.
Osmeh mu se ponovo pojavio na usnama.
„Treće.” Jednom rukom mi je uhvatio lice, a drugom zagrlio preko leđa. Privukao je moje telo
uz svoje i srce je počelo da mu lupa. Iskoristila sam prednost što mi je jedna ruka bila slobodna i
odgurnula mu grudi.
„Neće moći, Lili”, rekao je. „Ako hoćeš da me se rešiš, moraćeš da se potrudiš više od toga.”
Duboko sam udahnula i pokušala da se iskobeljam, ali on me je čvrsto držao i posmatrao kako
se opirem. Nakezio se kad me je podigao na umivaonik.
„Šta to radiš?”, počela sam da paničim. „Neko bi mogao da naiđe!”
„Ako nas neko vidi, samo će se okrenuti i otići odavde”, mrmljao je i usnama mi je dodirivao
uvo. „Niko nam neće ni prići.”
Pritisnuo je kukove uz moja kolena i otvorio ih, gurnuvši mi suknju uz noge. Uhvatila sam
njegovu majicu, držeći se za njega da ne padnem u umivaonik. Gurnuo je ruku ka mojoj zadnjici.
Uzdahnula sam dok je njegovo telo prianjalo uz moje. Vrelina mi je preplavila grudi, karlicu. Mislila
sam da ću se udaviti u njoj.
„Ne možemo...” Njegove usne su me prekinule. Od poljupca mi se samo još više zavrtelo u
glavi. Zarila sam prste u njegova ramena.
„Rekla si da ne želiš da te ostavim na miru.” Jezik mu je prelazio preko moje jagodice. „Evo,
gnjavim te.”
„Zar ne kršiš pravila?” Jedva da sam uspela da izgovorim te reći. „ A unija?”
„Radije bih da te imam kako ja hoću.” Ruka mu je skliznula između mojih butina.
Sva snaga mi je napustila udove. „Ne mogu da dišem.”

101
 „To znači da ti se sviđa.” Ponovo me je poljubio. Krajičkom oka sam primetila neku senku.
„Rene, čekaj”, prošaputala sam mu u usne. „Mislim...” Vrata toaleta su se otvorila.
„Iju!” Međutim, sestra Flin uopšte nije zvučala iznenađeno. „Da li vas prekidam u nečemu?”
Ren je opsovao sebi u bradu. Ona je bio neko koga on nije mogao da otera pogledom. „Izvinite,
gospođice Flin, upravo odlazim.”
Pocrvenela sam dok je zakopčavao moju košulju. Nisam čak ni primetila da ju je otkopčao!
„Hvala na razgovoru, Lili. Vidimo se na času.”
Nagnuo se ka meni, ovlaš mi dodirnuo čelo usnama i onda se pobednički osmehnuo sestri Flin
dok je odlazio iz toaleta.
Stisla sam kapke i stidljivo skliznula sa umivaonika. Nekako sam uspela da izdržim sopstvenu
težinu. Bila sam sigurna da ću se samo prosuti po podu. U dubini svog uma, i dalje sam osećala
Renov zagrljaj, ali onda se sve zamaglilo - umesto alfe, osmeh mi je uzvraćao Šej. Ne mogu ovako da
živim!
Isprekidani zvonki smeh vratio me je u školski toalet. Sestra Flin je koračala ka meni, pustivši
da se za njom zalupe vrata.
„Jadna ti, dušo. Čekanje mora da ti baš teško pada. Čula sam da je Renije izvanredan ljubavnik.
Svi čuvari govorkaju o njemu - mladom zaštitniku koji im pohodi snove.”
Osmeh na njenim sjajnim crvenim usnama bio je koketan i okrutan. „Ali pravila su pravila. On
je alfa mužjak, pa se njemu... hm, raskalašnost... može oprostiti. Tvoja je, međutim, razočaranje.”
Uhvatila sam se za umivaonik kad mi se stomak zgrčio.
„Pažljivo odsad, devojčice, ili ču reći Loganu da vaša unija napreduje isuviše dobro. Bilo bi
mudro da ga učiniš srećnim. Te tvoje divne noge treba da ostanu skupljene do Sauina.” Ispružila je
tanke prste, bele kao kreda, i pomilovala me po obrazu. „Oprostiću ti ovoga puta, samo nemoj da
skreneš s pravog puta.”
Zarila mi je nokte u lice, dovoljno snažno da glasno uzdahnem, ali ne toliko da mi probije kožu.
Imitirajući kako je Ren bio nežan, nagla se ka meni i pritisla mi usne na čelo.
Smeh Lane Flin pretvorio se u veštičje cerekanje kad je krenula ka vratima. Zurila sam u nju.
Kad se okrenula od mene, učinilo mi se da sam videla da se grba na njenim leđima pomerila.

102
 18.

Šej je zaklopio knjigu iz biblioteke i naglo je odgurnuo. Skliznula je preko ivice stola i pala na
pod, lupivši tupo. Bio je to peti put da je to uradio otkako sam sela pored njega malo posle četiri
sata.
„Hoćeš li odmah da se bijemo, ili samo pokušavaš da vidiš koliko knjiga možeš da rasturiš pre
nego što nas izbace napolje?”
Njegov jedini odgovor bilo je besno kucanje na tastaturi laptopa.
„Hajde, Šej. Prekini.”
Naslonio je leđa na stolicu. „Iskreno, zar ti ne smeta da se onako ponaša prema tebi?”
„Kako?”, pitala sam.
„Kao da te poseduje.” Vene na vratu su mu pulsirale.
„Nije tako.” Ustala sam i krenula ponovo da slažem knjige na sto. „Ne razumeš kako mi
komuniciramo. Mi smo oboje alfe i uvek se međusobno izazivamo.”
„Ma važi”, rekao je. Stavila sam ruku na vrh knjige koja je bila najbliže njemu, tako da ne može
da je baci sa stola. „A kako tačno ti izazivaš njega?”
„To se tebe ne tiče.” Pomerila sam knjigu van njegovog domašaja. „Osim toga, ništa od toga se
ne bi desilo da ga nisi danas provocirao zahtevajući da sediš s nama. Ren je samo odgovorio na to
što si mu zašao na teritoriju. Šta si uopšte mislio?”
„Aha, priznaješ!” rekao je. „Upravo si sebe nazvala njegovom teritorijom.”
„Tako se kaže, Šej”, uzvratila sa mu. „A ti nemaš prava da se ponašaš kao da si ti oštećena
strana. Namerno si izazivao Rena zbog mene i ti to dobro znaš.”
Namrštio se, potpuno se posvetivši kompjuteru.
„Vidi”, provukla sam ruke kroz kosu, „već sam ti objasnila kako stoje stvari. Ne možeš to da
promeniš.”
„E tu grešiš”, odbrusio je. „I to u dve tačke. Prvo - ne znam kako ovde stvari zaista stoje, samo
znam, bar kako ti kažeš, da moraju biti u skladu s naređenjima čuvara. Dakle, nemam pojma šta ti
zaista osećaš prema tom tvom ugovorenom braku jer nećeš da mi kažeš.”
Umalo da sam ponovo oborila knjige sa stola.
„Drugo, ne mislim da to ne može da se promeni.” Rešenost u njegovom pogledu me je
prestravila.
„Grešiš i treba da prestaneš više s tom temom. Poljupci, pa sto za užinu. Ne znaš koliko je
opasno to što radiš. Ren je već ljubomoran...”
„Tražila si prvi poljubac, a očigledno si želela drugi.” Ljuljao se na stolici. „Ako je ljubomoran, i
treba da bude ljubomoran.”
Zgrabila sam jednu knjigu i povukla se na svoje mesto. „To nije dobro. On je alfa. Ponašaš se
kao nametijivac, kao vuk samotnjak. Ako pomisli da mu se mešaš u čopor, jedini instinkt biće mu
da te ubije.”
Prezriv osmeh prešao mu je preko usana. „Voleo bih da ga vidim da proba.”
Smesta sam se stvorila kraj njega, nagla se iznad njega i zarila mu prste u ramena. „Jesi li ti
sasvim poludeo? Ren je zaštitnik; nikada ne bi mogao da se boriš s njim.”
„Poludeo?” promrmljao je. „Da, ponekad mislim da jesam.”
Podigao je ruku i neodlučno mi dodirnuo lice. Prsti su mu pratili liniju moje jagodice, a onda
nežno prešli na usne.
„Nikada se ranije nisam osećao ovako prema nekome.”

103
 Ni ja. Usne su mi se razdvojile pod njegovim dodirom. Nisam znala da mogu ovako da se osećam.
Kada me je Ren dodirivao, to je bilo kao da me udara tornado osećanja i divlje bacaka moje telo,
bez kontrole. Šejovo nežno milovanje razlikovalo se i nekako je bilo zaraznije. Način na koji su mu
prsti zastali na mojim usnama kao da je palio plamen koja gori sporo, ali sve jače, i širi se kroz
obraze, niz vrat, pa na kraju obuzima svaki delić kože vatrom, tako jakom da sam mislila da se
nikada neće ugasiti. Ako to potraje još jedan tren, znala sam, pustiću ga da me poljubi. Ili ću ja
poljubiti njega. Odjurila sam nazad do svoje stolice, privukla kolena grudima i nadala se da neće
primetiti da se sva tresem.
„Molila sam te da ne radiš ovo”, rekla sam. „Ne želim da me pokopaju živu, a mislim da ni ti ne
žudiš za javnim bičevanjem.”
Zaustio je kao da je hteo da se pobuni, ali je onda slegnuo ramenima.
„Dobro. Ali ako ti moje prisustvo nimalo ne smeta, voleo bih da nastavim da sedim s vama na
užini. Prilično mi je dobro bilo kad ste ti i Ren otišli. Sviđaju mi se tvoji drugovi - tvoj čopor - Ansel i
Brin su sjajni. I Mejson. Nikada nisam upoznao osobu kao što je on. On je fantastičan.”
Nisam ništa rekla, samo sam klimnula glavom.
„Nevil ne priča mnogo, ali kada nešto kaže, onda je briljantan. Onaj krupni, Daks, i dve zlobne
cure, Sabina i Fej, oni su pomalo strašni, ali ipak zanimljivi”, razmišljao je.
„Daks je Renov beta, kao što je Brin moja”, rekla sam. „Daks, Sabina i Fej se samo ponašaju
prema tebi isto kao Ren. Ne plašiš se da se suprotstaviš njihovom alfi. Zato su odmah zauzeli
odbrambeni stav. Da ne pominjem da je kod ljudi takvo ponašanje nečuveno. Čopor uglavnom misli
da si poremećen ili malouman. Nemoj da se iznenadiš ako krenu da se klade koliko će vremena
Renu trebati da ti rastrgne dušnik.”
„Pa, iskreno, ja se ne uklapam baš s drugim ljudima ovde”, rekao je. „Nikad se nisam uklapao.”
Sklonio je pogled. „To je pravi razlog zašto sam pitao da od sada užinam s vama.”
Grudi su mi se stegle kad sam pomislila koliko je usamljen život Šej vodio, sad verovatno i više
nego ranije.
„I dalje možeš da sediš s nama. Čopor ionako treba da te pazi. Samo se i ti pazi. Ako ne budeš
provocirao Rena, onda ni on neće tebe, kao što je danas uradio.”
„Znaš, sve vreme pričaš koliko ste jaki - mislim na zaštitnike uopšte”, razmišljao je Šej. „Ne
shvatam zašto im se ne suprotstavite.”
„Suprotstavimo?” Namrštila sam se. „Kome?”
„Čuvarima. Ne znam šta se to dogodilo pa si poželela da pročitaš ovu knjigu, ali rekla si da
imaš naređenja koja ti se ne dopadaju. Zašto uopšte slušaš naređenja?”
„To je naša dužnost. Ovo što radimo je sveto.” Sela sam kao Turčin. „A i dobijamo nagrade.
Čuvari nam obezbeđuju sve da nam bude dobro. Kuće, automobile, novac, obrazovanje. Sve šta
tražimo, dobijemo.”
„Osim slobode”, promrmljao je Šej. Prostrelila sam ga besnim pogledom. „A šta bi se desilo kad
bi odbila da poslušaš naređenje?”
„To se nikada ne dešava”, odgovorila sam. „Kao što sam rekla, naša dužnost je sveta. Zašto
bismo odbili?”
„U teoriji?” Zurio je u mene netremice. „Mislim, zvuči kao da ste jači od čuvara.”
„Fizički jesmo jači.” Glas mi je odlutao kad su mi se ledeni prsti uspuzali po koži. „Šej, kada si
rekao da misliš da te senke prate po Rouanu”, rekla sam, „jesi li mislio bukvalno?”
„Kako bi senka mogla da me bukvalno prati?” Pokazao je na knjigu istorije iz srednjeg veka i ja
sam je gurnula ka njemu. „Mislim, druge osim moje.”
„Da li si video senke, tamne oblike koje izgledaju kao da ne pripadaju običnim predmetima u
kući, da se mrdaju - iznad tebe, pored tebe?” Trudila sam se da mi glas ostane miran.
„Ne. To je samo veoma stara i jeziva palata.” Otvorio je knjigu. „Zašto me pitaš to?”

104
 „Ne možemo da se suprotstavimo čuvarima jer se oni ne bi borili protiv nas sami”, rekla sam.
Podigao je pogled. „Molim?”
„Čuvari imaju i druge saveznike, ne samo zaštitnike”, rekla sam. „Mi smo samo vojnici koji štite
sveta mesta, a čuvari imaju i utvare koje su im lični stražari.”
„Utvare?” Videla sam kako se strah naglo rodio u njegovim očima.
Klimnula sam glavom. „Senke stražari. One nisu iz ovog sveta. Čuvari mogu da ih prizovu kad
god hoće. Ništa ne može da se izbori sa utvarom, a jedino čuvari mogu da ih kontrolišu. Ako, u
teoriji, neki zaštitnik ne bi poslušao naređenje...” Glas mi je zadrhtao. „Ili kad bi znali da sam ovde,
s tobom i ovom knjigom, poslali bi utvaru da se pobrine za to.”
„Razumem”, rekao je polako. „Mislila si da u kući mog ujaka ima utvara?”
„Mislila sam da je moguće da ih je Bosk prizvao da te paze dok nije tu. Ali to bi bilo rizično; bez
čuvara, utvare su nepredvidljive. Bio bi u stalnoj opasnosti. Brinula sam se.” Kršila sam prste
nervozno.
„U redu.” Protresao je ramena kao da je otresao neprijatne misli. „Ako rizikuješ svoj život, onda
moramo da budemo sigurno da to bude zarad nečeg vrednog. Da se vratimo na posao.”
Osmehnula sam mu se zahvalno. „Važi.”
„Mislim da sam možda naišao na nešto zanimljivo.” Stavio je knjigu čuvara ispred sebe i
prelistao strane na početku.
Nagnula sam se napred, ali sam se odmah ukočila i uspravila. Pogled mi je poleteo ka visokim
policama koje su nas okruživale.
„Šta nije u redu?” pitao je Šej.
Čekala sam i slušala. Ništa.
„Učinilo mi se da sam čula nešto iza polica.” Odmahnula sam glavom. „Nema veze. Šta si
našao?”
„Prema istoriji koju si učila, kada je počeo Veštičji rat?”
Namrštila sam se. „Pre nego što su ljudi počeli da beleže svoju istoriju. Kao što sam rekla,
čuvari su i zemaljske i božanske prirode, mnogo stariji od sveta koji znamo.”
„Prema ovoj knjizi, nije tako.” Prešao je prstom po jednom odeljku.
„Molim?” Ispravila sam se.
„Prema ovoj knjizi, prva bitka u Veštičjem ratu odigrala se u kasnom srednjem veku, oko 1400.
godine”, rekao je. „To nije tačno”, rekla sam. „Hoćeš li da ti pročitam?” Klimnula sam glavom.
Pogladio je stranu s beleškama ispred sebe. „Anno Domini 1400: Sa Dolaskom Vesnika i
ubrzavanjem naših moći, počela je velika šizma i iskušenja našeg naroda.” Zastao je. „Da li ti nešto
od ovoga zvuči poznato?”
„Nimalo.”
„Šteta”, rekao je pustivši da se korica knjige zatvori s treskom. „Nadao sam se da će ti Dolazak
Vesnika delovati poznato. Zvuči zanimljivo.”
„Nemam pojma šta je ili ko je Vesnik”, rekla sam. „Ni ubrzavanje moći.”
„To, valjda, znači da su čuvari dobili svoju magiju 1400. godine.”
„To nema nimalo smisla.” Okrenula sam njegove beleške ka sebi. „Čuvari nisu dobili magiju;
oduvek su posedovali veliku moć.”
„Osim ako...” Pomerio je stolicu malo unazad.
Odmeravala sam ga oprezno. „Osim ako šta?”
„Osim ako ono što su vama rekli nije istina.”
„Zašto bi izmislili svoju priču o postanju?” pitala sam.
Izgledao je kao da mu je bilo lakše što nisam skočila na njega. „Ne znam. Ti reci meni.”

105
 „Nemam pojma”, rekla sam. „Ono što sam ti rekla je jedina priča koju sam ikada znala - koju
bilo ko od nas zna.”
„Pretpostavljam da smo onda ponovo dospeli u ćorsokak.” Uzdahnuo je.
Osetila sam miris trenutak pre nego što mi je nešto zatreptalo u krajičku oka.
„Kala!”, vrisnuo je Šej, ali ja sam već čula zujanje strele iz samostrela i prevrnula se sa stolice.
Strela se zabila u hrbat knjige na polici, u ravni gde su mi trenutak pre toga bile grudi. Ispružila sam
se po podu i prevrnula na vreme da vidim kako tragač ponovo cilja.
„Ne!” vrisnuo je Šej, skočio na sto i bacio se na neznanca. Tragač je jauknuo kada je Šej udario u
njega. Obojica su se srušila na pod.
„Šej, nemoj! Samo beži odavde!” Pretvorila sam se u vuka. Mišići su mi postali napeti.
„Ovamo, vučice!” Okrenula sam se i ugledala drugog tragača koji je izašao iza police, s
mačevima u obe ruke. Sečiva su se presijavala dok ih je vrteo u smrtonosnom naletu udaraca.
Pogledala sam ka Šeju, koji se i dalje rvao s prvim, a onda ponovo ka novom neprijatelju. Oba
tragača su bili mladići, ne stariji od dvadeset i pet godina, a delovalo je da su sami. Ipak, izgledali su
smrtno opasno: okorelih lica s dubokim senkama, grubih i neobrijanih, s umršenim gnezdima kose i
grozničavim očajem u očima. Povukla sam se unazad ka polici s knjigama i zarežala.
Šej se mučio s tragačem. Rvali su se na podu, obojica se naprežući iz petnih žila da prevagnu.
Tragač je nerazgovetno mrmljao, stiskajući zube dok je pokušavao da nadjača Šeja, ali nije posezao
za oružjem.
„Hajde, mali”, siktao je. „Smiri se. Neću da te povredim. Samo mi daj šansu da ti objasnim.
Konore, dolazi ovamo i pomaži!”
Šej je odgovorio pesnicom i udario tragača u bradu. I onda još jednom u lice.
„Ozbiljno mislim, mali.” Neznanac je pljuvao krv, a glas mu je bio nerazgovetan i odjednom
nazalan; pretpostavila sam da mu je Šej slomio nos. „Došli smo da ti pomognemo.”
„Prestani da se glupiraš, Itane, nema vremena za ćaskanje. Uzvrati. Jedan udarac u glavu neće
ga ubiti.” Konor je na tren sklonio pogled sa mene i ja sam to iskoristila, kliznuvši parketom ispod
oštrica kojima se razmahao.
Konor je opsovao, okrenuo se da me nađe, ali ja sam kod stola skrenula ka Šeju. Itan je podigao
ruku da se odbrani, tako da sam mu zarila zube u mišicu umesto u vrat. Vrištao je, pokušavajući da
iščupa ruku iz mojih čeljusti, ali ja sam samo zarivala očnjake dublje i vukla ga. Šej je skočio na noge
i poleteo iza drugog kraja police. „Siđi s njega, kučko!”, viknuo je Konor.
Skočila sam sa Itana kad je Konor zamahnuo mačevima na nas. Od siline zamaha, srušio se
pravo na svog saučesnika. Itan je vrisnuo, ali je zvuk stao kad mu je dah prostrujao iz pluća.
„Beži, Kala!”, zapomagao je Šej. Skočila sam na stranu - lavina knjiga srušila se na tragače. Nalet
vazduha mi je projurio preko krzna kad su police udarile u pod nekoliko centimetara od mene.
Podigla sam glavu i videla Šeja kako stoji ispred sledećeg reda polica. Promenila sam oblik,
pojurila ka njemu i zavrtela glavom nezadovoljno kad sam ugledala likujući osmeh na njegovom
licu.
„Jesi li povređen?” Pogled mi je leteo po njemu.
„Šta? Nema poljupca?” Pokazao je na nepomičnu gomilu knjiga, drveta i tragača. „Ja sam
heroj.”
„Ti si nemoguć”, rekla sam.
„Samo pokušavam da dokažem da vredim isto koliko i tvoj dečko vuk”, rekao je. „Uzmimo
knjigu i palimo odavde.”
Napravio je dva skoka oko nereda, gurnuo knjigu čuvara u ranac, provukao ruku kroz pojas
moje torbe i požurio ka meni.
Zurila sam u srušene knjige i videla da delovi tela vire; prsti na ruci jednog tragača su se trzali.
„Stvarno bi trebalo da ih ubijem”, promrmljala sam.

106
 „Mislim da to ne bi bila dobra ideja”, rekao je Šej i pokazao palcem na glavni ulaz u biblioteku.
„Dolazi nam publika.”
„Čula se užasna buka malopre. Dopirala je odavde.” Jedan preplašeni čovek pojavio se iza
ćoška zajedno s bibliotekarkom.
„O, bože!” Spustio je naočare za čitanje. „Je li neko zarobljen ispod toga?”
„Zovite hitnu! Da li ste vas dvoje videli šta se dogodilo?” Bibliotekarka se iznenada uhvatila za
grudi pa sam se zabrinula da možda ima srčani napad. „Da li znate ko je to?”
Čovek je izvukao telefon i zurio u brdo knjiga u mekom i tvrdom povezu u nemoj neverici.
Bibliotekarka je zgrabila telefon iz njegove ruke i krenula da pritiska dugmiće mrmljajući. Nema
infarkt, samo voli da bude dramatična.
„Ne, gospodo”, rekao je Šej ozbiljnim glasom, pogledavši je nevino raširenih očiju. „Samo nam
je trebala tišina za učenje. Izgleda da je ni ovde nema.”
Nisam mogla da zaustavim osmeh koji mi je zaigrao na usnama. Zgrabila sam ga za ruku i
istrčali smo iz biblioteke.

107
 19.

Krvavi mesec. Sauin. Krvavi mesec. Sauin. Probijala sam se do učionice, ne mogavši da
razmišljam ni o čemu drugom. Ta dva događaja su sad bila tako blizu, a ja sam više nego ikada
ranije brinula zbog oba.
Kada sam ušla na organsku herniju, Ren mi se široko osmehnuo.
„Lili.”
Nisam mogla da ne odgovorim na izazov u njegovim očima. Ciljala sam u njegovu bradu, ali se
izmakao.
Dok smo nameštali pribor za laboratoriju, pogledala sam u alfu. „Rene, šta znaš o Sauinu?”
Namestio je preterano zamišljen izraz lica i krenuo ka meni. „Da vidim, to je moj i tvoj
rođendan. Ali to si, naravno, već znala.”
Pocrvenela sam kad je stao iza mene i obuhvatio mi struk rukama.
Usne su mu se očešale o moje uvo. „Pretpostavljam da je odgovor, zbog kojeg neću izvući deblji
kraj, ovaj: najsrećniji dan u mom životu! Ili tako nešto. Svakako ne kraj mojih bezbrižnih dana ili
dan kada će me okovati za metalnu kuglu. Hm mm, upravo sam shvatio da ću morati da ti kupujem
poklon za rođendan i za godišnjicu u isto vreme. Kakva gnjavaža.”
„Ma daj, molim te.” Odgurnula sam ga oštrim ubodom laktovima.
Osmeh mu je i dalje bio vragolast kad se došunjao ponovo za sto i počeo da meri lišće čaja.
Otvorila sam vežbanku.
„Dakle, izvlačimo kofein iz čaja?”
„Tako izgleda.” Izvukao je jednu vagu.
Dodala sam mu čašu i igrala se naborima na suknji. Stalno su mi se pomerali na kolenima, tako
da su me ometali. Bila je to jedna od stvari koje mi je Naomi dodala u orman. Brzo sam odlučila da
je mrzim.
„Bila sam ozbiljna. Sauin. Da li znaš bilo šta o obredu?”
„Ništa osim uobičajenih stvari”, rekao je. „Duhovni svet, veo se stanjuje, bla, bla, bla.” Nisam
obraćala pažnju na to što mi je namignuo. „Ali moj otac jeste pomenuo da je to opasna noć, da su
duhovi nepredvidljivi kada imaju toliku moć.”
Stresla sam se, pitajući se kakvi će duhovi biti prisutni na uniji.
Dohvatio je kalcijum-karbonat.
„Na taj dan mi je umrla majka”, rekao je tiho.
Zaledila sam se pokušavajući da upalim Bunzenov plamenik. Ren je ostao usredsređen na
eksperiment. Osim što je malo jače stisnuo vilicu, nije bilo znaka da se pomeo.
„Majka ti je ubijena na Sauin?”, izustila sam pitanje zaprepašćeno. Nisam imala pojma da će se
naša unija desiti na godišnjicu ubistva Korine Laroš.
Držao je pogled na vagi. „Bio je to prepad tragača... Znaš priču. Od tada se nije desio nijedan
tako uspešan napad.”
Jesam znala priču; svi mladu vukovi su je znali. Bila je deo legendi. Tragači su napali bejnovsku
oblast na zapadnoj strani planine. Udarili su pred zoru, dok je Korina bila sama kod kuće s malim
sinom. Nekoliko zaštitnika iz čopora Bejn, uključujući i Renovu majku, ubijeno je pre nego što su
čuvari shvatili šta se dešava. Kontranapad na tragače bio je brutalan: čuvari su organizovali
šestomesečnu poteru da pronađu i ubiju sve pobunjenike, koje su otkrili u raznim kampovima blizu
Boldera. Pre nego što se desio incident ispred Edena, taj udar tragača na Bejnovce bio je poslednji
veliki napad u ovoj regiji.

108
 Osetila sam da mi se koža naježila.
Ren je pogledao u mene i osmehnuo se kad je video da drhtim. „U redu je, Kala. Jedva da je se
sećam. A posao mi je da ubijam one koji su je uzeli. Nije to loše. To je, na neki način, pravda.”
Ugrizla sam se za usnu, čekajući da nastavi.
„Zašto pokušavaš da upropastiš veliko iznenađenje?” Njegov veseli ton me je iznenadio.
„Mislio sam da ti voliš pravila čuvara.”
„Bilo bi lepo da znamo nešto o tome šta treba da radimo”, promrmljala sam.
Pokazao je na Bunzenov plamenik. „Hoćeš li da zapališ to? Treba da grejemo ovo dvadeset
minuta”, spustio je pogled u vežbanku, „i mešamo.”
„Da. Izvini.” Uzela sam upaljač i požurila da zapalim vatru. „Hoćeš li ti da mešaš?” Stavio je
čašu preko žičane gaze. „Važi”, rekla sam. Dodao mi je stakleni štapić.
Mešanje se pokazalo prilično dosadno. Uzdisala sam naslonjena na laboratorijski sto. Ren je
ispružio ruku da među prste uhvati jedan od brojnih nabora na mojoj suknji.
„Ova suknja nekako liči na harmoniku.” Smejao se. „Nije da na tebi nije divna.”
„Hvala”, odgovorila sam tiho. „Mislim da se to zapravo i zove harmonika-nabori. Tako mi je
barem mama rekla.”
„Pa, razmišljao sam nešto u vezi s onim kako bi sada trebalo zvanično da izlazimo.”
„Šta s tim?”
„Da li bi želela da izađeš na večeru sa mnom?”
„Misliš, kao pravi izlazak?” Usredsredila sam se na mešanje, umesto na srce koje mi je
odjednom ubrzano zalupalo. „Kada?”
„Pre unije. Odemo na večeru i posle te odvedeni na Krvavi mesec na dva-tri sata, dok ne dođe
vreme za obred.” Prsti su mu se pomerili sa nabora na suknji ka ivicu mog džempera. Ruka mu je
skliznula pod svetloplavi kašmir i milovala mi kožu u donjem delu leđa.
Uzdahnula sam, uhvatila ga za ručni zglob i izvukla mu ruku iz provokativne ekspedicije.
„Lepo se ponašaj.” Pustila sam mu ruku i poslednji put ga upozorila uštinuvši ga pre nego što
sam se vratila svom zadatku.
„Neće moći”, odgovorio je, ali se zadovoljio uhvativši me za slobodnu ruku. Topla vatra mi se
proširila od prstiju do temena.
„Pa, da li bi volela da odeš sa mnom na večeru pa na bal? Mislio sam da bi bilo lepo da budemo
malo sami.” Palcem mi je milovao nadlanicu od čega su mi kolena klecala.
Pročistila sam grlo. „Sami?”
„Da”, rekao je. „Morao sam da trpim Daksa kao partnera u lovu nakon što si me ti odbila. Mada
ne mogu da kažem da je lov bio razočaranje - sam je ulovio jednog odraslog jelena s ogromnim
rogovima.”
Podigla sam obrvu. „To je za divljenje.”
„Svakako”, rekao je. „Ipak, Daks nije bio partner kojem sam se nadao. Ti si toliko zauzeta
brigom o Loganovom momku da s tobom nisam proveo ni tren.”
„Budi dobar.”
„Samo mislim da nam treba pravi izlazak, a ti?”
„Valjda nam treba.” Čula sam naprezanje u svom glasu; već sam predosećala Šejovu reakciju na
ovakve moje odgovore.
„Tebi se to ne bi dopalo?” Šaljiv ton u njegovom glasu je nestajao.
Tražila sam odgovor. „Ne. Mislim... da, volela bih da izađem s tobom na večeru. Samo sam
iznenađena. Mislila sam da će ceo čopor doći na obred.”
Nagnuo se ka meni i promrmljao: „Mislim da jedan na jedan zvuči bolje, zar ne?”

109
 Zubima mi je nežno gricnuo uvo. Svi mišići su mi se pretvorili u tečnost. Ispustila sam štapić i
uhvatila se za ivicu stola kako se ne bih srušila. Ren s uplašeno ispravio. „Da li si dobro?”
Samo sam klimnula, ne verujući sebi da mogu da govorim. Osmehnuo se i ponovo se okrenuo
ka vežbanci. „U redu, šta je sledeće? Treba da imamo gazu. Gde nam je gaza?”
Tražio je po stolu dok sam ja pokušavala da se prisetim kako se diše.
Stajala sam na bezbednoj udaljenosti od alfe do kraja časa. On je bio opasno šaljivo raspoložen,
a moje reakcije na njega bile su toliko haotične da sam se zabrinula da ću na kraju prosuti neku
zapaljivu tečnost i spaliti sve na stolu.
Kada sam posle časa krenula da pokupim užinu iz ormarića, Šej se stvorio tik ispred mene.
Pogledala sam ga. „Hoćeš li sa mnom do kafeterije?”
Šutnuo je bačenu konzervu kole, poslavši je da zvekeće niz hodnik. „Ren je bio dobar danas, zar
ne?”
Sjajno. „Ne moraš da nas posmatraš tokom celog časa.”
„Nisam ni morao da gledam da bih primetio.” Ispustio je zvuk nezadovoljstva. „Bio je svud po
tebi.”
Pocrvenela sam. „Gospođica Foris nije ništa rekla, zato mislim da preteruješ.”
„Ona nikada ne bi ništa rekla. Plaši vas se oboje.”
Slegla sam ramenima. Bio je potpuno u pravu.
Neprijatna tišina spustila se dok smo hodali do mog ormarića. Bilo mi je lakše kad je Šej
konačno progovorio.
„Da li bi htela da odemo večeras na kafu ili negde drugde? Pretpostavljam da biblioteka ne
dolazi u obzir.”
„Svakako da ne”, rekla sam. „Ali ne mogu na kafu.”
„Zašto?”
„Mama pravi nešto”, promumlala sam. „Nešto u vezi sa unijom, čemu moram da
prisustvujem.”
„A.” Naslonio se na ormarić do mog dok sam tražila hranu. „Šta je to nešto?”
Želela sam da se ušunjam u ormarić i sakrijem. „Nešto za žene.”
„Zvuči očaravajuće”, čula sam ga iako sam zarila glavu u jaknu.
Prekinula sam da oponašam uplašenog noja i uzela kesu s užinom. „U redu. Hajde da jedemo.”
Šej je hodao pored mene i mumlao Svadbeni marš dok ga nisam udarila u bubreg.

110
 20.

„Au!” Odskočila sam od Sabininih prstiju punih špenadli. Bio je to treći put da me je ubola i bila
sam uverena da to radi namerno.
„Izvini”, rekla je Sabina. Uopšte nije zvučala kao da joj je imalo žao.
„Kala, ne smeš da se mrdaš”, promrmljala je mama. „Sabina, budi pažljivija.”
„Važi, Naomi”, odgovorila je nagnuvši glavu, ali ja sam videla njen zadovoljni smešak. Da me
nije sprečavala teška tkanina, šutnula bih je.
Brin je stajala ispred mene i procenjivala kako napreduje haljina. „Mislim da treba da se skupi
ovde.” Pokazala je na moje levo rame.
Majka je ustala. „Imaš dobro oko, Brin. Sabina, trebaće nam još pribadača ovamo.”
Uhvatila sam Sabinu za rame. „Ako me još jednom ubodeš, napraviću od tvoje glave svoje lično
jastuče za igle!”
„Kala, jedna dama se ne obraća tako svojim pomoćnicama”, gunđala je mama. „Kozeta, kako
napreduje taj porub?”
„Još samo malo”, rekla je Kozeta odnekud ispod mene. Nisam mogla da je vidim od silnih
talasa tafta.
„Zaboga, Sabina!” Trljala sam novo mesto uboda na ramenu. „Kad prokrvarim svuda po ovoj
haljini, biće ti žao!”
„Pa ne probijam ti kožu.” Sabina nije krila osmeh.
„Ionako ćeš verovatno završiti s krvavom haljinom”, dobacila je Fej iz ćoška u koji se uvukla.
Držala se što je moguće dalje od pravljenja haljine, ponašajući se kao da bi, ako dodirne svilu, mogla
da se zarazi virusom od kojeg se postaje princeza iz bajke.
Majka joj je pokazala zube. „Fej!”
Zaljuljala sam se na postolju koje je mama donela u moju sobu specijalno za isprobavanje
haljine. Brin me je uhvatila za struk kako ne bih pala.
„Au!” rekla sam tiho kad mi se još igala nabilo u kožu. „Izvini”, rekla je olabavivši stisak.
„O čemu ona priča?” Pogledala sam u majku, koja je odmahivala glavom.
„Kako znaš za obred?” Ljutito je pogledala u Fej ponovo.
„Izvinite, gospodo.” Fej je zurila kroz prozor. „Daks je čuo kad je Emil pričao o tome sa
Efronom.”
„Daks bi trebalo da bude malo diskretniji”, rekla je moja majka.
Brin je ostala tu, videvši da i dalje nisam mogla da stojim mirno.
„Mama, molim te”, mrmljala sam. „Zar ne možeš ništa da mi kažeš?”
Majka je prešla jezikom preko usana, gledajući nestrpljive devojke u sobi.
„Mogu nešto malo”, rekla je tiho. „I uveravam te, neće biti nikakve krvi na ovoj haljini.”
Počela sam opet da dišem. „Uf, dobro je.”
„Zato što ćeš biti vuk kada budeš ubijala”, završila je.
„Ubijala?” Ugledala sam svoj odraz u visokom ogledalu. Izgledala sam kao jedna od žena
Henrija VIII, kojoj su upravo rekli da će uskoro biti zamenjena.
„Hajde, Kal.” Fej je uzela pohabanog medvedića s mog stočića. Zabrinula sam se da će mu
otkinuti glavu. „Ubistvo će verovatno biti jedini zabavan deo večeri.”
„Dok je Ren ne odvede u krevet”, dobacila je Sabina umiljato.
Fejin smeh zvučao je kao rika. Čak je i Kozetin prigušeni kikot doplovio ispod slojeva tkanine.

111
 „Umukni, Sabina!” Brin ju je udarila i iskezila se.
„Devojke, moram nešto da vam kažem.” Majka je zgranuto stavila ruke na usta. „Ponašate se
kao varvarke!”
Ispružila je ruke i uhvatila mi lice dlanovima. „Kala, obred je divan. Čekaćemo te u svetom
šumarku - osim Brin, koja će te sprovesti do mesta obreda. Ostaviće te samu. Bubnjevi će pozvati
šumske duhove, a pesma ratnika je poslednje što ćeš čuti pre nego što te pozovu da nam se
pridružiš.”
„Ko će me pozvati?”
„Znaćeš”, promrmljala je osmehujući se. „Ne želim sve da odam. Obred je poseban upravo
zbog misterije.”
Poseban? Zurila sam u njene suzne oči, ne osećajući se posebno, samo uznemireno. „A ubistvo?”
Ovo je ono zbog čega su i roditelji brinuli.
Sklonila je ruke s mog lica i prekrstila ih. „To je iskušenje, javno prikazivanje da ti i Ren zajedno
možete da vodite čopor.”
„Lovićemo zajedno?” Nisam mogla da zamislim kako bi to moglo da uspe. „A čuvari će
gledati?”
„Vaša lovina će vam biti predstavljena na kraju obreda”, rekla je gladeći prednju strane moje
haljine. Namrštila sam se kad me još jedna pribadača ubola.
„Šta je lovina?” Brin me je uhvatila za ruku, a prsti su joj se tresli.
„Nećete znati do te večeri”, rekla je majka. „Iznenađenje je deo izazova.”
„Kakva je bila lovina kad ste se vi i Stiven venčavali?” pitala je Sabina. Iznenadila sam se kad
sam primetila da krši prste, kao da je novost o ubistvu i nju uplašila koliko i mene.
Majka je otišla do stočića i uzela četku. Ćutala je dok se vraćala, stala iza mene i počela da me
češlja.
Baš kada sam bila sigurna da nam ništa više neće otkriti, rekla je: „Tragač. Onaj što si ga
uhvatila.”
„A!” rekla sam pomalo razočarana. Na trenutak mi se u glavi pojavilo lice tragača s kojim sam
se borila ispred Edena. Setila sam se kako je vrištao u Efronovoj kancelariji. Zar je još živ? Da li će ga
čuvari izvući iz nekog tajnog zatvora samo da bi se mi malo poigrali na obredu?
Začulo se neko zujanje s mog kreveta. Fej je ispod slojeva krinoline iskopala moj telefon. „Da se
javim?”
„Ko je?” pitala sam.
Pogledala je u ekran. „Šej.”
Četka je zastala usred poteza. „Ko je Šej?” pitala je majka.
„Čovek koga čuvamo za Logana.” Fej mi je dobacila telefon.
„Mama!”, zajecala sam, jedva uspevši da uhvatim telefon kad mi je iščupala ceo pramen kose.
Čula sam kako je četka pala na pod i u sledećem času majka se stvorila preda mnom. Lice joj je
bilo bleđe od moje neuredne posteljine. „Čovek čuvara te zove? Zašto?”
„Čula si za Šeja?” Telefon mi je i dalje vibrirao u ruci.
„Ovaj...” Sagla se i pokupila četku. „Možda sam čula nešto od Lumine. Nisam znala kako se
zove.”
„Šta je Lumina rekla o njemu?” Posmatrala sam je dok se uposlila čisteći moj stočić.
„Nije bitno.” Nije podigla pogled. „Nisam znala da se družite.”
„I to malo previše”, promrmljala je Sabina.
„Kako to misliš?” Majka je pogledala u nju, pa u mene. „Da li se ti to zbližavaš s drugim
mladićima pored Rena živog? To je sramota!”
Pokušala sam da šutnem Sabinu. Prevrnula bih se da me Brin nije uhvatila.

112
 „Naravno da ne, Naomi”, rekla je Brin. „Logan je tražio od Kale da pazi Šeja. Da ga čuva.”
Majčino lice postalo je još belje. „Zašto bi...”
Zaćutala je i počela da namešta jastuke. Pogledala sam u telefon koji je i dalje zujao. Nisam bila
sigurna šta da radim.
„Naomi, zar niste rekli da ćemo uskoro dobiti desert i poklone?” pitala je Brin. „Mislim da bi
nam prijala pauza.”
„Da, da!” Majka je delovala kao da joj je laknulo i krenula je ka vratima. „Spremila sam čaj i
minjone. Malo ćemo da se opustimo u salonu.”
„Hvala, Brin”, prošaputala sam dok su druge devojke krenule na vrata za majkom.
Stisnula mi je ruku pre nego što je potrčala da stigne Fej, koja se okrenula ka njoj namrštena.
„Šta je to, dođavola, minjon?” Javila sam se na telefon. „Hej!”
„Kala!” Šej je zvučao iznenađeno. „Već sam pomislio da se nećeš javiti.”
„Aha...” Majčin glas, koji je davao uputstva kako tačno treba da se nameste porcelanske šoljice i
srebrni escajg, lebdeo je uz stepenice. „Imam samo nekoliko minuta.”
„Biću brz”, rekao je. „Mislim da sam shvatio zašto ne možemo da nađemo ništa korisno u
biblioteci.”
„Zašto?”
„Nešto me je mučilo u vezi sa onim alhemijskim simbolima”, rekao je. „Znaš, onim na slici s
krstom?”
„Aha...”
„Pa sam malo istražio i to nije jedino mesto gde se javljaju.” Čula sam šuškanje stranica. „Na
mapi se nalazi jedan trougao. Na onoj koju sam koristio kad sam se peo na planinu. Tačno na
pećini.”
„Postoji trougao na pećini Haldis?”
„Da”, rekao je. „Trougao okrenut naopačke i presečen jednom linijom.”
„To je zemlja”, rekla sam, ponavljajući u glavi alhemijske simbole. „Pećina sigurno ima nekakve
veze sa zemljom kao osnovnim elementom.”
„Ne znaš šta je u pećini?”, pitao je Šej.
„U pećini?”, ponovila sam kao eho. „Mislila sam da je samo važno mesto. Čuvari su ga uvek
nazivali svetim mestom. Misliš da unutra nečega ima?”
„Mislim da bi trebalo da saznamo.”
„Jesi li ti to ozbiljan?”
„Ne možemo da se vratimo u biblioteku pošto su nas tragači već napali tamo”, rekao je. „Već si
napomenula to. Ipak, moramo bar nešto da pokušamo.”
„Nisam sigurna.” Usta su mi se osušila. „Pećina je visoko. Već ima dosta snega tamo gore.”
„Ja se dobro penjem, snaći ću se”, rekao je. „Meni to nije problem, Kal.”
„Morali bismo to da uradimo u nedelju, kada smo Brin i ja na straži”, razmišljala sam. „Neće
biti problem resiti se Brin. Skočiće od sreće ako joj dam priliku da provede dan sama s Anselom. Ali
možda nećemo uspeti da se popnemo do pećine dovoljno brzo i da se vratimo pre nego što se pojavi
sledeća straža Najtšejdovaca. Odnosno, ja bih mogla, ali ti...”
„Nisi valjda pomislila da bih te pustio da ideš bez mene?”
Majka se pojavila na vratima, mašući šustiklom ka meni. „Kala, vreme je za poklone i igre! Da li
ti je potrebna pomoć da skineš haljinu? Pazi da ti ne ispadne nijedna pribadača.”
„Igre?” Malo mi je pripala muka.
„Igre?” Šejov smeh mi je pucketao u uvu. „Da li to imate devojačku zabavu tamo? Nije ni čudo
što nisi htela da mi kažeš šta radiš. Verovatno si očajna.”
Stavila sam ruku preko telefona. „Silazim za sekund, mama!”

113
 „Nije lepo da ostaviš gošće da čekaju”, rekla je kiselo pre nego što je nestala ponovo niz
stepenice.
„Kala?” rekao je Šej. „Jesi li još tamo?”
Zurila sam u svoj odraz i zamišljala koliko bi zabavno bilo da pocepam glupu haljinu u
najskuplje konfete na svetu. „Tu sam. Izvini.”
„Pa, kad idemo?”
Šejov orni glas terao me je da poželim da se smejem i plačem. Sauin je bio već sledeće nedelje.
Posle unije neću moći da se išunjam sa Šejom. Pitala sam se da li ću uopšte moći da ga vidim. „Ove
nedelje. Idemo do pećine u nedelju.”
„Za tri dana?” rekao je. „Čoveče, bio sam uzbuđen zbog svog briljantnog plana. Sada sam samo
nervozan.”
„I treba da budeš. Vidimo se sutra.”
„Zar mi nećeš reći ništa o haljini?”
Spustila sam mu slušalicu.
„Dolazim, mama!”, viknula sam skočivši sa postolja, Napravila sam dva koraka kad sam
nogom nagazila na porub haljine. Saplela sam se i pala pravo na lice. Pokušala sam da se uspravim,
ali nisam mogla da se ispetljam iz nepreglednih slojeva roze, zlatne i bele tkanine, koji su me
učaurili kao mumiju. Sa svakim pokretom, vrhovi pribadača ubadali su me kao roj besnih pčela.
Kada me je Brin napokon iskopala iz mog svilenog zatvora, i dalje sam vrištala.

114
 21.

„Šta radiš večeras?” pitao me je Šej dok smo odlazili s časa velikih ideja.
„Pisaću esej.” Lupila sam po svesci. „Počinjem da zaostajem zbog... svega ovoga.”
„Mogu li da dođem kod tebe?” pitao je podigavši stranu ispunjenu beleškama. „Možemo
zajedno da pišemo.”
„Mislim da ne bi bilo dobro za tebe da budeš u mojoj kući.”
„Zašto?” Pridržao mi je knjige dok sam otvarala ormarić. „Mojoj majci se ne bi dopalo.”
„Ali ja sam tako fin mladić.”
„To se ne... Au!”
Ansel me je pogodio u leda fudbalskom loptom. „Gol!” Uzela sam flašicu vode iz ormarića i
poprskala ga u lice. „Dobar preokret” nakezio se dok se brisao, „ali nemoj da ubijaš glasnika.”
„I dalje dišeš”, rekla sam. „Koja je poruka?”
„Nev svira u Zgarištu večeras. Zvao nas je da dođemo.”
„Šta je Zgarište?”, pitao je Šej.
„To je bar malo zapadno van grada.” Navukla sam jaknu. „Zapravo, više rupa nego bar.”
„Ma daj, Kal. Ti voliš to mesto”, rekao je Ansel pimplujući loptu kolenima. „Nemoj da se praviš
da lokalni barovi nisu po tvom ukusu. Uostalom, nismo radili ništa sa oba čo... uhm, svi zajedno još
od Edena. Moramo da uđemo u igru. Zajedno.”
„U koliko sati?” pitala sam.
„U deset.”
„Ne znam.” Pogledala sam u Šeja. Ansel je pratio moj pogled.
„Dođi i ti, Šej, da se malo družiš s nama večeras”, rekao je. „Dobro se provodimo čak i kad ne
jedemo.”
„Kako ćete ući pored obezbeđenja?”, pitao je Šej. „Ili svi imate lažne lične karte za koje još ne
znam?”
„Nev zna vlasnika”, rekao je Ansel. „Ne treba ti lična karta.”
„Zvuči sjajno.” Šej mi je uputio vragolast osmeh.
„Uh, da.” Potisnula sam uzdah nezadovoljstva. „Baš super.”
Ansel je sijao. „Mejson će nas pokupiti posle devet. Bar je na autoputu 24, Šej. Postoji put s
desne strane. Idi tuda i doći ćeš do bara.”
„Biću tamo”, rekao je Šej.
Preturala sam po džepovima kaputa i dobacila Anselu ključeve. „Možeš ti da nas voziš kući,
Ane. Vidimo se kod kola za sekund.”
„Stvarno? Super!” Izjurio je na parking pre nego što sam mogla da se predomislim.
Kada je bio dovoljno daleko da nas ne čuje, besno sam pogledala Šeja. „Jesi li ti lud?”
„Zato što hoću da čujem kako Nev svira?” Šej se smireno osmehivao. „Mislim da nisam. Čujem
da je dobar. Mada, pretpostavljam da je Mejsonovo mišljenje verovatno pristrasno.”
„Znaš dobro na šta mislim.” Nisam mu uzvratila osmeh. „I Ren će biti tamo.”
„Najverovatnije.”
Nisam mogla da prestanem da mislim na njih obojicu u istom mračnom, prepunom baru.
Videla sam reč masakr ispisanu iznad šanka drečavim neonskim svetlom.
„On će hteti...” Ugrizla sam se za usnu.

115
 „Da ti bude dečko?” Šejova obrva poletela je uvis. „U javnosti?”
Spustila sam pogled i klimnula glavom.
„Razumem.”
„Hvala, Šej”, rekla sam i laknulo mi je što se nije suprotstavljao. „Ipak bih volela kad bi mogao
da dođeš da se družiš s nama.”
„Stvarno?” Uhvatio je vrh vratanca mog ormarića i zaljuljao ih napred-nazad. „A zašto?”
Namrštila sam se. „Zar ne možeš da prihvatiš ovo ovako kako je?”
„Teško.” Usne su mu se nestašno nakrivile. „Ne.”
„Zašto si uvek tako težak?” Od njegovog osmeha su me bolele grudi, podsećajući me koliko me
njegovi nestašluci zasmejavaju. Biće to stresna noć bez njega kraj mene da mi umiri nervozu.
„Samo mi reci.”
„Ne znam da li je važno, ali nedostajaćeš mi.” Malo sam mu se primakla. „Nedelja mi se čini
jako daleko.”
Čim su mi te reči izašle iz usta, ugrizla sam se za usnu. Zašto sam to rekla? Nikada ne bi trebalo da
izgovaram tako nešto! „To je lepo čuti.” Šejov osmeh bio je opasan. „Ipak dolazim večeras.”
„Molim?” Srce mi je poskočilo. „Ali upravo sam ti rekla...”
„Znam, Kala”, rekao je i stisnuo mi ruku. „Vidimo se večeras.” Zurila sam u njega. Samo se
nasmejao i otišao.
Mejson je okretao svoj land rover na prilazu baru. Ogromno vozilo delovalo je kao da ne pripada
tu, među motorima i sportskim automobilima stalnih gostiju bara.
Brin je otkopčala pojas. „Ne znam zašto smo morali da dođemo ovde. Radije bih išla u Eden.”
„Nev ne svira u Edenu”, rekao je Mejson. „Osim toga, dobro je biti svestran.”
„Veruj mi, ovde je bolje nego u Edenu.” Osetila sam grč u stomaku na pomisao da se vratim u
Efronov klub. Mejson i ja smo razmenili poglede. Nismo ništa rekli, ali znala samo o čemu oboje
razmišljamo. Logan se nikada ne bi pojavio u Zgarištu.
Ansel je zagrlio Brin oko struka i povukao je iz automobila. „Lepo ćeš se provesti, znaš to.”
Pućila je usne dok je nije poljubio, a ona je zasijala.
Zgarište je sagrađeno na ostacima kafića koji je uništen u požaru deset godina pre toga. Radije
nego da poruše uništenu zgradu, novi vlasnici su jednostavno sazidali bar oko i iznad starog mesta.
Nagorelo drvo s tragovima požara pojavljivalo se u malom baru kao neka moderna umetnost na
pogrešnom mestu. Drvene letve u podu imale su izrazit nagib nagore, tako oštar da su se gosti
stalno saplitali.
Jedino svetio dolazilo je od raznih neonskih reklama za pivo, koje su visile po zidovima.
Izmaglica dima lebdela je u vazduhu kao veo, ispunjavala mi nozdrve i maskirala druge mirise.
Grupa bradatih ljudi, koji su bili maltene inventar, sedela je uvek uz šank, na barskim stolicama
različite visine, dok su se motociklisti, obučeni u kožu od glave do pete, grupisali oko stolova u
mračnijim ćoškovima bara. Niski podijum, koji je služio kao bina, bio je okrenut ka šanku.
Nevil je sedeo na ivici bine. Noge su mu visile, a gitaru je držao opušteno preko kolena. Šej je
već bio tu, naslonjen na binu. Nev nas je ugledao i brzo klimnuo glavom. Ansel i Mejson su smesta
krenuli ka bini.
Brin me je uhvatila za ruku. „Njihov razgovor o muzici prilično se zahuktao. Hoćeš da sednemo
negde?”
Pratila sam njen pogled do druge strane bara, gde su Ren, Daks, Sabina i Kozeta sedeli zajedno.
„Važi.”
Dok smo prilazili stolu, Ren je ustao i pružio mi ruku. „Drago mi je da si stigla.”
Srce mi je preskakalo, ali sam mu prišla, pustila ga da me smesti u zagrljaj i odvede do stolice
kraj svoje.

116
 „Hvala.” Promrmljala sam u nabore njegove kožne jakne pre nego što smo seli. Brin se spustila
na stolicu s moje druge strane.
„Zdravo svima.” Osmehnula sam se drugim vukovima. „Drago mi je da vas vidim.”
„Zdravo, Kala”, rekao je Daks.
Sabina se nakratko osmehnula. Kozeta je pričala suviše brzo da bih je čula od graje ljudi iz bara.
„Fej”, nagnula sam se ka drugarici iz čopora kad sam se smestila na stolicu, „Mejson mi kaže da
te je Daks dovezao.”
„Aha.” Pomerila je stolicu malo bliže Daksu.
Otvorila sam usta nešto da kažem, ali sam razmislila i zaćutala. Bolje da prvo vidim šta će tu
ispasti.
Ren je pogledao ka bini i odmah je uvrebao Šeja. „Tvoj vatreni klub obožavatelja stigao je ranije.
Čeka te.” Ugrizla sam se za obraz. Biće čudo ako preživim ovo veče! „Ansel ga je pozvao.”
„Moraću da mu se zahvalim na tome”, rekao je Ren sa osmehom punim noževa.
„Mislim da je to dobro”, rekla je Brin zazvučavši kao da me brani. „Logan je tražio da ga
pazimo. Ne bi trebalo da Kala sve radi sama. To je odgovornost celog čopora.”
„Naravno.” Renov uznemireni ton je izvetrio. „'Treba da joj pomognemo da čuva malog.”
„Daj da vidimo može li da se snađe sam van škole” iskezio se Daks.
Fej mu je šapnula nešto na uvo i on se naglas nasmejao.
„Nešto što bi htela da podeliš s nama?” nagnula sam se ka noj uhvativši je drsko za ručni zglob.
Pokušala je da se iskobelja iz mog stiska. „Ne baš.”
Brin je uplašeno udahnula i Fej je prestala da se opire.
„Izvini, Kal. Nisam mislila ništa loše”, rekla je brzo. „Interna šala.”
„Razumem.” Posmatrala sam je dok nije sklonila pogled. Pustila sam joj ruku kada mi je Ren
stisnuo rame.
„Lakše malo”, rekao je. „Večeras treba da se opustimo. Dakse, idi po još jednu rundu pića.”
Daks je klimnuo glavom i potapšao Fej po butini pre nego što je otišao do šanka.
Ansel, Mejson i Šej smestili su se na preostale slobodne stolice.
„Zdravo, svima.” Ren im se prijateljski osmehnuo. „Super što si nam se pridružio, Šej.” Trudila
sam se da ne primetim iznenadnu prepredenost u Renovom tonu, kao da je vuk na straži.
„Zar ono nije barmen iz Edena?” Brinin pogled odlutao je ka bini.
S Nevilom su se na podijum popela još dvojica. Prepoznala sam Bejnovca iz Edena, ali sad mu je
na ramenu visio bas.
„To je Kejleb”, rekao je Mejson. „I da, on radi u Edenu. On je Nevov dobar drug.”
„Ko je za bubnjevima?”, pitao je Ansel.
„Tom”, rekao je Mejson. „On je vlasnik Zgarišta i voli da nastupa s lokalnim muzičarima koji
ovde sviraju.”
Nevil je govorio u mikrofon. Čak i s pojačalom, bilo je teško čuti njegov tihi glas od buke.
„Sabina! Dobro bi nam došla! Zašto se ne bi popela ovamo i ponela svoju stolicu?”
Svi iz mog čopora su je pogledali iznenađeno, dok su se Bejnovci samo osmehnuli. Ren je
privukao moju stolicu bliže i zagrlio me oko struka. Susrela sam Šejov pogled na tren, ali sam ga
brzo vratila na muzičare - osećala sam da bi mi bilo isto i da sam konopac koji njih dvojica natežu.
Sabina je otišla do bine i odvukla stolicu. Nev joj je dodao daire i namestio mikrofon ispred nje.
„Šta se dešava?”, pitala je Brin.
„Sabina ponekad peva prateće vokale. Nekad pevaju i u duetu”, rekao je Ren. „Ima odličan
glas.”
„Stvarno?” rekla je Brin uzevši šaku kikirikija. „Ko bi rekao?” Kozeta ju je ljutito pogledala.

117
 „Pozdrav!” Nevov glas nam je privukao pažnju. „Ja sam Nev, na basu je Kejleb, Toma svi znate,
a večeras nas je svojim prisustvom počastvovala i divna Sabina.”
Jedini aplauz čuo se sa naših stolova. Očigledno, stalni gosti ovde nisu dolazili zbog muzike.
Nevil je klimnuo glavom ka Tomu. Vlasnik bara i Kejleb su se pogledali i u sledećem trenutku,
bas i bubnjevi su krenuli u sporom, otegnutom ritmu. Osmeh je prešao Nevu preko usana; prsti su
mu se pokrenuli preko vrata gitare; zapevao je.
Mejson mi se iskezio i ja sam klimnula glavom. Da. Sad shvatam.
Sabina je pevala prateći vokal. Glas joj je bio sladak i mračan kao prve senke sumraka. Muzika
mi se slivala u vene, mešavina hrabrosti i svile. Suptilna i omamljujuća.
Bejnovci su se nagnuli napred kao jedan, privučeni melodijom Nevilove pesme. Moji udovi su
brujali zajedno s basom.
Videla sam Brinine noge kako klize po podu, pomerajući se sa nevidljivom rekom zvuka.
Pogledala je u Ansela, a oči su joj gorele. „Neko mi je obećao da ćemo igrati.”
„Već?” pobunio se Ansel. „Ja nekako više volim prvo malo da slušam.”
Usne su joj se pretvorile u tanku liniju. Šej je progovorio.
„Ja ću da igram.” Okrenuo se ka mom bratu. „Ako tebi ne smeta.”
„Dame biraju.” Ansel je pokazao ka Brin.
Brin nije uspela sasvim da sakrije svoju iznenađenost, ali je hitro pružila ruke Šeju i poklonila
mu nestašan osmeh. „Hajdemo, onda.”
Šej ju je odveo do neravnog podijuma. Nekoliko radoznalih pogleda motociklista pomerilo se
ka njima - jedini su igrali ispred bine. Nevil je klimnuo glavom, osmehujući se kad je Šej zagrlio Brin
i odmah preuzeo ulogu vodećeg plesnog partnera.
„Ha!” promrmljao je Ansel. „Dobro igra.”
„Zabrinut si?” nasmejala sam se.
Nakezio mi se. „Nimalo. Šej ne juri nju.”
„Pitam se otkud ti ta ideja.” Ren me je jače zagrlio oko struka.
Ansel se žacnuo. „Izvini, brate. Nisam tako mislio.”
„Pa ne igra loše.” Renove tamne oči su zasvetlele. „Ali mislim da treba da mu pokažemo kako
se to zaista radi.”
Postala sam napeta, ali sam se i više nego iznenadila kada se okrenuo ka Kozeti. „Da li si za
ples?”
Njene velike oči postale su još šire, ali se samo stidljivo osmehnula i klimnula glavom. Uzeo ju
je za ruku i poveo ka podijumu. Daks je uhvatio Fej za ruku i oni su otpratili drugi par.
Nisam mogla da se ne namrštim.
„To je bilo čudno”, rekao je Ansel. „Jesi li dobro?”
„Jesam”, rekla sam trudeći se da sakrijem da me je iznerviralo to što je Ren iznenada otišao s
Kozetom.
Da li će ovako biti i posle unije? Da li će odlaziti s drugim devojkama kad god poželi?
„Ne brini zbog toga, Kala”, rekao je Mejson. „Šej mu je trn u šapi i pokušava da te natera da
misliš da mu nije stalo.”
„Nema veze”, rekla sam posramljena zbog njihove brige. „Nije mi zapelo da igram s Renom.”
Mejson je brzo pokucao rukom o sto. „Ali ti je ipak potrebno da igraš.”
Ustao je i pružio mi ruku.
„Super, jedini bez partnera”, rekao je Ansel kad sam ustala. „Gde je Sabina kad mi je potrebna?”
„Mislim da bi te Sabina pre ujela nego što bi igrala s tobom”, rekla sam.
„Istina”, kezio se. „Samo ću sačekati da se Brin seti da joj se sviđam.”

118
 „Dobar plan”, rekao je Mejson i odvukao me od stola.
Jedva da smo stigli do bine kad je muzika odjednom osetno usporila.
„Kako romantično!” Mejson me je poljubio u obraz.
Nasmejala sam se, prateći njegove male krugove po neravnom podu.
Mejsonove ruke su se odjednom digle s mog struka, a druge me zgrabile za kukove.
„Ja preuzimam odavde, Mejsone”, rekao je Ren odmah iza mene.
„Važi.” Mejson je samo naklonio glavu.
Ren me je okrenuo u rukama.
„To je bilo nepristojno”, rekla sam, iznervirana više zato što me je malopre ostavio nego ovim
prekidom. „Mogao si da sačekaš.” Samo se osmehnuo. „Ne. Želeo sam sad da igram s tobom.”
„Dobro. Igramo. Jesi li srećan?”
„Skoro.” Prislonio mi je usne na čelo. Usredsredila sam se na to da se ne sapletem o kosi pod.
„Zar ne želiš da znaš šta bi me učinilo srećnim?”, izazivao me je.
„Nisam sigurna.” Zbog olujne tame njegovih očiju, koža mi je pucala od naelektrisanja.
„Daj da te posle povezem kući.” Stavio je ruku u džep. „Hoću da ti pokažem nešto.”
„Šta?”
Nešto srebrno mi je zaigralo pred očima. Ključevi. „Našu kuću.”
Zurila sam u njega, pa u ključeve. „Našu kuću?”
„U novom naselju. Gotova je. Pitao sam Logana da li bih mogao da je pogledam i on mi je samo
bacio ključeve. Siguran sam da bih i tebi mogao da nabavim jedne ako želiš.”
„Naša... naša kuća?” zamuckivala sam ponovo.
„Da, Kala.” Kezio se. „Mesto na kojem ćemo živeti zajedno posle unije. Mi smo alfa par. Sećaš se
kako to ide?”
„Želiš da odemo tamo večeras?”
„Samo da pogledamo.”
„ A Logan je rekao da je to u redu?”
„Logan ne mora da zna da sam i tebe poveo.” Zveckao je ključevima ispred mene. „Uostalom,
zar nisi znatiželjna?”
„Malo.” Zanimalo me je više šta je Ren želeo da radimo kad stignemo tamo.
Osmehnuo se i zagrlio me oko struka.
Začkiljila sam podozrivo. „I odvešćeš me pravo kući kad je pogledamo?”
„Ako tako želiš”, rekao je tiho, prešavši mi palcem preko jagodice. „Ali morao bih da vidim da
li mogu da te ubedim da prestaneš da se ponašaš kao velika dama, kao što to tvoja majka želi.”
„Dakle, čuo si je.” Zastenjala sam pocrvenevši. Kao da ja želim da budem dama. To jedino znači da
treba da se pretvaram da ne osećam ništa osim dužnosti.
„Ne mogu da je krivim što želi da zaštiti tvoju čestitost”, rekao je kezeći se. „Voleo bih da joj
budem po volji, ali možda bismo ti i ja u našem novom domu mogli da napravimo malu žurkicu u
pidžamama. Biće to naša tajna. Obećavam da nikom neću reći.”
Šutnula sam ga blago u cevanicu. „Ne mogu da verujem. Prestani više.”
„Ili bi to možda pokvarilo iščekivanje”, nastavio je okrutnog pogleda. „Prilično sam razgiban.
Kladim se da bih mogao da se popnem na krov, okrenem se nadole i ušunjam se kroz prozor tvoje
sobe, da te iznenadim jedno veče.”
Zaledila sam se u njegovim rukama. „Ne bi valjda?”
„Pa ne bih.” Smejao se. „Osim ako ti poželiš.”
Srce mu je brzo lupalo, u potpunom neskladu sa sporim ritmom Nevove pesme.

119
 „Ovde pripadaš, Kala.” Primakao me je bliže i podigao mi bradu. „Budi sa mnom. Reci mi šta
želiš.”
Nisam mogla da odvojim pogled od njega. „Šta ja želim?”
„Da. Bilo šta. Sve što želiš, sve ću ti dati. I tako zauvek. Obećavam. Samo mi iskreno reci jednu
stvar.”
„Šta?”
„Da želiš ovo, da želiš nas.” Glas mu je bio tako tih da sam jedva mogla da ga čujem. „Da ćeš
me jednog dana voleti.”
Ruke su počele da mi se tresu na njegovom vratu. „Rene, znaš da ćemo biti zajedno. Oboje to
znamo već prilično dugo.”
Oštro me je pogledao. „Ne govorim o tome.”
„Zašto me to pitaš?” Pokušala sam da se odmaknem, ali on me je privukao uz sebe.
Na usnama mu je zatreperio osmeh. „Zato što mi je to važno!”
Razjarila sam se. „Hoćeš da kažeš da ti mene voliš?”
Mislila sam više da ga izazovem nego da to bude ozbiljno pitanje, ali oči su mu se zapalile.
„A šta ti misliš?” Dodirnuo me je usnama, najpre polako, postepeno jačajući pritisak, i razdvojio
ih. Iznenađena, ukočila sam se u njegovim rukama. Ali nastavio je da mi miluje usne, nežno, sporo,
i uporno. Potonula sam u poljubac, daveći se u Renovoj toploti. Uprkos njegovim teškim rukama na
meni, pomerila sam se malo unazad, znajući da će me zbog toga primaći još bliže sebi.
Tresak drveta i razbijenog stakla dovukao me je nazad na planetu Zemlju, u bar.
Jebiga! Znala sam da je ovo loša ideja!
Okrenula sam se, očekujući da vidim kako Šej juriša ka nama, ali on nije gledao u nas. Niko nije
gledao u nas.
Muzika je stala. Sto za kojim su sedeli mladi vukovi bio je prevrnut. Čaše su ležale polomljene
na podu; one koje su ostale cele kotrljale su se niz nakrivljeni pod po baru. Daks je zgrabio Mejsona
za majicu i režao na njega. Izgledalo je kao da je Mejson uhvatio Daksovu drugu pesnicu usred
zamaha i ruku krupnijeg momka gurao od sebe. Fej je stajala pored Daksa. Ansel je visio s
Daksovog bicepsa u besplodnom pokušaju da ga odvuče od Mejsona. Šej je stajao tik uz Ansela,
napetih mišića. Brin je napola ustala sa stolice i besno gledala u Fej.
„Šta koji...” Ren me je pustio.
Pojurio je do Daksa, sa mnom za petama.
Mejsonovo lice bilo je iskrivljeno od besa. „Nemaš prava!”
„A ti treba da naučiš da držiš jezik za zubima.”
„Prestani da se ponašaš kao kreten.” Ansel je vukao Daksovu ogromnu ruku, ali kao da nije ni
bio prisutan.
„U pravu je, Dakse”, rekao je Šej. „Koji je tvoj problem?”
„Umukni i ne mešaj se!”, odbrusila je Fej.
Nevil je dobacio gitaru preplašenoj Sabini, skočio s bine i dotrčao do Mejsona. Besno je gledao u
Daksa. „Prestani, brate! Šta to radiš?” Daks nije obraćao pažnju na njih.
Pogledala sam okolo po baru, brinući se da će nas izbaciti. Ali ostali gosti su se vratili svojim
pićima, ravnodušni prema našoj prijateljskoj čarci.
Ren je uhvatio Daksa za ramena. „Pusti ga, izađi napolje i sačekaj me. Smesta!”
Daks je pustio Mejsonovu majicu, bacivši još jedan besan pogled ka njemu pre nego što se
okrenuo i izašao iz bara. Fej je krenula za njim.
„Gde ti misliš da si pošla?” Preprečila sam joj put.
„Izvini, Kal.” U pogledu joj se na tren video čelik. „Na njegovoj sam strani ovog puta.”
„Pazi se, Fej!”, zarežala sam.

120
 Nije se uplašila. „Imaš neki problem sa mnom?”
„Reći ću ti kada čujem šta se dogodilo.”
„Dobro.” Zaobišla me je i potrčala za Daksom.
Nevil je pošao za njima s besom u očima.
Ren ga je zgrabio za ruku. „Vraćaj se na binu i nastavi da pevaš. Šta god da se desilo, sada je
gotovo.”
„Ali...”
„Dobro sam, Neve.” Mejson je stavio Nevu ruku na rame. „Rešićemo to. Idi da sviraš.”
Pomalo nevoljno, Nev se uputio nazad na binu i, trenutak kasnije, muzika je ponovo počela; rif
je bio primetno bešnji.
„Hoće li neko da mi kaže šta se dešava?” pitala sam.
„Ništa.” Mejson je pomogao Kozeti da ispravi sto. „Kao što je Ren rekao, sad je gotovo.”
„Nije da nije bilo ništa”, pobunio se Ansel.
„Šta se desilo?” pitao je Ren.
„Zaista, hajde da ne pravimo veliki problem od ovoga”, rekao je Mejson zabrinutog lica.
„Izgubio je živce, to je sve.”
„Mislim da ne možemo tek tako da zaboravimo na ovo, Mejsone”, rekao je Šej tiho. „Ovo je
veliki problem. Daks je preterao.”
Okrenula sam se ka Brin. „Šta je Daks uradio?”
Pogledala je u Mejsona i Ansela. „Nije mu se svidelo nešto što je Mejson rekao... o Nevilu.”
Ren je stisnuo zube. „Shvatam.”
Krenuo je ka vratima, a ja sam bila tik iza njega. Bili smo na pola puta do izlaza kad se naglo
okrenuo. „Ja ću ovo da sredim, Kala.”
„I ja treba da budem prisutna”, rekla sam. „Tiče nas se oboje.”
Odmahnuo je glavom. „Mogu da sredim ovo. Daks već zna šta ga čeka. Bilo bi bolje da ostaneš
ovde i pokušaš da ubediš ostale da će sve biti u redu.”
„Dobro.” Već je krenulo. Ren je već bio glavni.
Posmatrala sam kako izlazi iz bara.
Kako ja treba da ubedim bilo koga da će sve biti u redu? Ništa ne deluje u redu!
Bila sam toliko besna da su mišići počeli da me bole od napetosti. Mrzela sam što se ponašaju
prema meni kao da sam inferiornija. Oduvek sam bila glavna u čoporu i odjednom je bilo kao da
sve one godine, koliko sam bila njihova alfa, ništa ne znače. Postala sam samo Renov par. Osetila
sam ruku na ramenu, okrenula se i ugledala Šeja.
„To je bilo prilično žestoko.”
Klimnula sam glavom. „Imamo problem. Daks i Fej ne podnose Nevovu i Mejsonovu vezu baš
dobro.”
„Primetio sam.” Pogledao je u pod . „Šta misliš da će Ren uraditi?”
„Nisam sigurna”, rekla sam. „Ali mu verujem.” Kao da imam izbora. „Moraš”, rekao je, a u
krajevima usana mu se razvukao osmeh. „Pa?”
„Šta pa?”
„Da li si za ples?”
Zurila sam u njega zbunjeno. „Molim?”
„Ren je već igrao”, rekao je Šej. „Sad je moj red.”
„Ne sećam se da smo se tako dogovorili.” Zakoračila sam unazad. „Uostalom, moram da
razgovaram sa ostalima. Da vratim sve u normalu.”
„To sam i mislio”, rekao je. „Ja ću ti pomoći.”

121
 Namrštila sam mu se. Zatekao me je kad me je zagrlio jednom rukom oko struka, a drugom
uhvatio za ruku. Privukao me je bliže i ispružio naše ruke, pravo kao strele.
„Šta je, dođavola, ovo?” pitala sam.
„Tango”, odgovorio je i poveo me preko poda dugim, melodramatičnim koracima.
„Kako ovo pomaže?” Pogledala sam u svoj čopor. Svi su gledali u nas potpuno zbunjeno.
„Muzika ne umiruje divlju zver, Kal”, rekao je Šej, spustivši me tako nisko da mi je kosa mela
po podu. „Već smeh.”
Pogledala sam ponovo ka našim stolovima, iznenađena onim što vidim. Šejov plan je delovao.
Ansel i Mejson su se već gušili od smeha. Brin se ludo kikotala, a čak ni Kozeta nije mogla da se ne
nasmeje.
Šej je uzdahnuo i okrenuo me od sebe pre nego što me je vratio kao da sam opruga. „Bilo bi
mnogo bolje da imam ružu među zubima. Zar to ne bi bilo otmeno?”
Počela sam i ja da se kikoćem. „To bi bilo urnebesno.”
„Urnebesno, ali sa stilom”, kezio se. Čak su se i motociklisti oko nas smejali, njihova okorela lica
opustila su se iz namrštenog Lemija u nasmejanog Deda Mraza.
Prislonila sam se uz toplo Šejovo telo. Kad me je držao uz sebe, mogla sam zaista da poverujem
da će sve biti u redu. Pitala sam se da li zna koliko bi mogao da me usreći, bez obzira na moje stalne
strahove zbog budućnosti. Kajanje mi je odjednom pritislo grudi, presekavši me u smejanju. Šeja je
sigurno mnogo povredilo kad me je video ranije da se ljubim s Renom. On zaslužuje bolje, više nego
što bih mogla da mu ponudim.
„Dakle, nisi više ljut na mene?”, pitala sam kad me je okrenuo u piruetu kao balerinu.
„Zbog čega?” pitao je. „Nisi ti ta koja ima predrasude. Fej i Daks mogu da se nose što se mene
tiče.”
Nije video poljubac.
Preplavio me je hladni talas olakšanja, ali me je potom odmah ujela krivica.
Zašto ne želim da zna? Skrivanje istine nije u redu.
Ništa ne bi moglo da promeni ono što čeka Rena i mene. Šej bi to trebalo da shvati više nego iko
drugi. Međutim, gledajući njegov osmeh i toplinu u njegovim očima, nisam mogla da se nateram da
kažem bilo šta o poljupcu.
„Mislim da bi bilo bolje da podeliš ovaj briljantni plan s Nevom”, rekla sam. „Ne bih želela da
pomisli da ga ismevamo.”
„Nev ima sjajan smisao za humor”, odgovorio je Šej i ponovo me nagnuo. „Mislim da će
razumeti.”
„Ako si tako siguran...” Pogledala sam ka bini. Izgledalo je da je Šej bio u pravu. Mada je Nev
delovao pomalo zbunjeno, takođe se kezio od uva do uva.
„Znaš, ako bih te poljubio na kraju ove pesme, to bi dovelo do prekida programa”, rekao je Šej,
dok me je držao nagnutu naopačke.
Nisam mogla da se ne osmehnem njegovom vragolastom kezu. „Ako me sad poljubiš, Ren će te
ubiti.”
„Sve je dozvoljeno u ljubavi i ratu”, rekao je. „Barem bih umro srećan.”
„Grozan si.” Zarila sam mu nokte u rame. „Podigni me ponovo!”
„Samo ne želim da razočaram publiku”, rekao je.
„Moraće da se pomire s razočaranjem.” Počelo je da mi se muti od silne krvi koja mi se slivala u
glavu. „Jasno sam rekla šta će se dogoditi ako me ponovo poljubiš. Mislim da sam ti obećala ruku
manje.”
Uspravio me je, ali samo da bi me nagnuo ponovo na drugu stranu. „Da li sve svoje probleme
rešavaš čupanjem ruku iz ramena?”
„Ne.”

122
 „Lažeš.” Vrtelo mi se u glavi kad me je spustio na noge, ali mi je telo bilo lako.
Prsnula sam u smeh kad je Šej počeo da igra polku. Nevil je vrteo glavom u neverici i tresao se
od smeha. Muzika je stala; Nev je ostalima iz benda rekao nešto što nisam čula, ali u sledećem
trenutku zasvirali su pankrok obradu pesme Roll Out the Barrel.
Šej nas je okretao u krugovima, sve brže i brže. „Rekao sam ti da će upaliti!”
Srušila sam se na njega; vrtelo mi se u glavi, ali bila sam u ekstazi. Prislonila sam obraz na
njegovo rame. Tada sam ugledala Rena. Stajao je tik pred vratima, pogleda prikovanog za nas. Bio je
tako nepomičan da je mogao biti i kamena statua.
Izvukla sam se iz Šejovih ruku. „Mislim da je predstava završena.”
„Super”, progunđao je prateći moj pogled. „Idi i pričaj s njim.”
„Izvini”, rekla sam dok sam nesigurno zakoračila od njega, i dalje bez ravnoteže od svih onih
krugova i naginjanja.
„Znam da moraš.” Osmeh mu je bio ravan. „Ja idem malo kod Mejsona i Ansela, da vidim da li
nekog zanima gde sam naučio da ovako opasno igram polku.”
Htela sam da zakoračim ka Renu, ali mi se stomak snažno zgrčio. On je već prešao preko bara, a
od njegove namrštenosti sam se i ja razljutila. Ništa loše nisam učinila. Mislila sam na odlazak kući,
našoj novoj kući, na uniju, odjednom poželevši da ne uradim ništa što mi je Ren predložio.
„Šta je to bilo?” zarežao je Ren.
„Samo smo pokušavali da razbijemo tenziju.” Moj glas je bio miran dok sam pokazivala rukom
ka našim stolovima, gde je čopor sedeo i smejao se. „To je bila šala. I to vrlo uspela.”
„Nisi mogla da smisliš neki drugi način da ih smiriš, na primer, neki koji ne uključuje Šejove
ruke svud po tebi?”
„Nije tako bilo”, odbrusila sam. Volela bih da je bilo tako.
„Dobro”, rekao je i uhvatio me za ruku. „Probaj da to ne uradiš ponovo. Ne volim da vidim da
te drugi muškarac dodiruje.”
Drugi muškarac? Ren je Šeja, otkako ga je prvi put video, zajedljivo nazivao onaj klinac.
Ljubomora je zaista izjedala alfu!
„Važi, Rene.” Oslobodila sam ga se. „Ako dopuštaš, mislim da mi je bilo dosta ovoga za
večeras.”
„O čemu pričaš?”
„Odlazim”, rekla sam. „Uradila sam šta si tražio. Čopor je srećan. Sad želim da odem odavde.”
„Nemoj da si takva.” Ren je uzdahnuo, namestivši mi jedan pramen kose iza uva. Od toga sam
se samo osetila kao dete i udarila ga po ruci da je skloni.
„Nisam hteo da zanovetam.” Probao je ponovo. „U pravu si, ovaj klinac me živcira. Ne dopada
mi se kad sam ljubomoran. Nisi ti kriva.”
Delovao je iskreno, ali ja sam bila isuviše besna da bih mu zaboravila. A i ponovo se pojavio
ovaj klinac, samo što je sada grdio i mene, kao da sam i ja klinka.
„Hvala na iskrenosti”, rekla sam, „ali ne želim da ostanem. Molim te da me ne primoravaš.”
Znala sam da bi mogao i mrzela sam to.
„Gde ideš?” pitao je.
„U šumu. Tamo gde vukovi i treba da budu noću.” U osmehu sam pokazala oštre zube.
„Možda čujem da me mesec doziva.”
„Voleo bih da ostaneš sa mnom”, rekao je polako, „ali neću da te primoravam na silu.”
„Super.” Udaljila sam pre nego što je stigao da kaže još nešto.
Otperjala sam iz bara, polomivši stolicu koju sam malo prejako šutnula. Napolju me je hladan
vazduh grizao za kožu, izvlačeći mi polako napetost iz mišića. Fej i Daks su i dalje stajali na
parkingu, glava prislonjenih blizu; pričali su nešto tiho.

123
 Daks je delovao iznenađeno i iznervirano. „Da li te je Ren poslao napolje da nas i ti sad grdiš?”
upitao je stegnuvši mišiće širokih ramena kad me je gledao.
„Nemam ništa da vam kažem”, odbrusila sam, prošla pored njih i počela da trčim. Promenila
sam oblik i uskočila u šumu, nijednom se ne osvrnuvši ka Zgarištu.

124
 22.

Šej je stajao naslonjen na svoj ford rendžer. Mahnuo je kratko dok sam mu prilazila dugim
koracima, a potom otišao do zadnjeg dela kamioneta i izvukao par pijuka za led, koje je privezao za
leda.
Promenila sam oblik kad sam videla da pokušava da sakrije osmeh. „Šta je bilo?”
„Samo sam mislio na poslednji put kad sam bio ovde”, rekao je zatežući pertle na svojim
cipelama za planinarenje. „Probudio sam se u kamionetu. Mislio sam da sam zaspao pre nego što
sam i krenuo da se penjem, i da je sve bilo samo san.”
Savila sam se napred, istežući mišiće na leđima. „Aha, to je ono što sam se i nadala da će se
desiti.”
„Onesvestila si me i onda si me dovukla dovde, zar ne?”
„Nisam te vukla”, rekla sam. „Nosila sam te.”
Nasmejao se odmahujući glavom. „Pa, hvala ti za to. Spremna?”
Šej se pokazao kao vešt penjač - peo se lako i mirno dok sam ja skakala kroz šumu malo ispred
njega. Samo smo jednom morali da stanemo da bi mogao da namesti krampone na čizme pre nego
što smo nastavili potpuno zaleđenim delom, koji sam ja preskočila s dva ogromna skoka. Njegova
dva pijuka za led ostala su mu vezana na leđima sve vreme dok smo se peli.
Pojurila sam ispred njega kad smo se približili pećini. Spustila sam glavu nisko uz zemlju i
pronjuškala unaokolo. Nisam mogla da zaustavim žalosni jauk koji mi se oteo iz grla.
Šej se vukao iza mene. „Biće u redu. Kala.”
Prešla sam u ljudski oblik, nemirno tabanajući snegom dok sam zurila u pećinu - tek tamni
otvor u planini, koji je i isuviše ličio na gigantska usta spremna da nas progutaju.
„Nisam sasvim ubeđena u ovo”, rekla sam. „Šta ako neko sazna da smo bili ovde?”
„A kako bi to mogli da saznaju?”, pitao je Šej.
„Zbog mog mirisa, Šej”, rekla sam. „Bilo koji zaštitnik koji dođe do pećine znaće da sam bila u
njoj.”
„Ali rekla si da niko od vas ne sme da ulazi u pećinu”, rekao je. „Mislio sam da je zabranjeno.”
„Jeste, ali...”
„Hoćeš da se vratimo?”
Pogledala sam u njega pa u pećinu. Koliko sam znala, nijedan zaštitnik nikada nije zakoračio
dalje od ulaza. Zašto bi se to sad promenilo?
„Pa, hoćemo li ili ne?” pitao je Šej.
„Hoćemo”, rekla sam gurnuvši u stranu svoje sumnje.
Skinuo je ranac i izvukao lampu za glavu. Polako smo ušli u pećinu; svetio lampe je slabo
osvetljavalo mrak. Delovalo je da tunel vodi samo pravo, bez naznake da se negde završava.
Kada se svetio od ulaza svelo na običnu traku, sledila sam se. Okružio me je neobičan miris.
Prešla sam u vučji oblik i ponovo onjušila vazduh. Miris je bio tu, vrlo jasan i vrlo nepoznat, kao
mešavina drveta koje truli i benzina. Pognula sam glavu i polako pošla napred. Šej je nesigurno
koračao pored mene, prinevši lampu uz pod pećine. Oboje smo istovremeno ugledali kosti.
Nakostrešila sam se kad sam se sagnula bliže zemlji.
Razbacani po pećini, svuda su ležali pobeleli ostaci životinja, uglavnom jelena. Pogledala sam
pažljivije u gomilu kostiju i stresla se. Ogromna lobanja medveda kezila mi se s jedne strane tunela.
„Kala.” Čula sam Šeja kako je preplašeno promrmljao tik iza mene u isto vreme kad je i zvuk
grebanja dopro do mojih ušiju.

125
 Pogled mi je jurnuo po pećini, ali u toj tami nisam mogla da vidim šta se mrda. Zvuk grebanja
se približavao, nešto čvrsto strugalo je o kamen. Zacvilela sam i nakostrešila se. Pogledom sam
pratila svetlost Šejove lampe koja se pomerala napred-nazad po podu pećine.
Samo što sam napravila još jedan korak, kada se Šejov uzvik upozorenja proneo kroz tunel.
„Kala! Iznad tebe, beži!”
Skočila sam u mrak, čuvši kako je nešto masivno lupilo o pod tunela iza mene, na istom onom
mestu gde sam stajala tren ranije.
„O, bože!” Čula sam Šejov prigušen uzvik i okrenula sam se režeći.
Smeđi pauk zurio je u mene s tri para očiju koje su sijale kao bare nafte. Njegove duge tanke
noge bile su prekrivene svilenkastim, finim dlakama, koje su podrhtavale dok se zaletao na plen.
Pomerila sam se unazad, pokazujući zube, trudeći se da izgledam opasno uprkos strahu. Pauk je bio
ogroman, gotovo veličine konja.
Stomak mu je pulsirao dok me je posmatrao. Skakala sam s jedne na drugu stranu, želeći da
zadržim njegovu pažnju. Kidisao je na mene zastrašujućom brzinom. Osetila sam kako me je jedna
od njegovih osam nogu očešala o leđa dok sam mu jedva nekako pobegla s puta. Kružila sam,
znajući da mi je tik iza leđa. Čula sam kako mu noge grebu o kamenu površinu pećine. Otkrila sam
da vukovi nemaju urođeni instinkt da ubijaju mutirane insekte. Ovaj stvor nije ličio ni na jednog
protivnika s kojim sam se odmerila u prošlosti.
Okrenula sam se licem ka pauku, rešivši da pokušam da ga nekako osakatim pre nego što
smislim kako da mu zadam smrtonosni udarac. Nagli okret je uplašio mog napadača. Podigao je
dve prednje noge i ja sam skočila, uhvatila jednu među zubima i snažno povukla. Vretenasta noga
je prosto pukla u mojoj čeljusti i ja sam je krvnički iščupala. Kada sam doskočila na zemlju i ponovo
se okrenula ka pauku, njegovih šest očiju sijalo je u agoniji. Zurila sam u ogromnu životinju, koja se
trzala i drhtala dok se pripremala za novi napad. Tišina je bila strašnija nego da je urlao na mene.
Pauk se opet propeo na zadnje noge, krenuvši ka meni. Skočila sam u stranu, ali ne dovoljno
brzo. Lupila sam o hladni kameni pod kad me je prikucao s dve noge. Istezala sam vrat,
pokušavajući da uzvratim, škljocajući zubima oko njegovih nogu. Počela sam da se tresem od užasa
kada je nagnuo glavu ka mom ramenu. Jezivo tiha borba dobila je i zvučnu pozadinu, a to je bilo
moje zavijanje kad sam mu ugledala zube. Stisla sam čeljust oko jedne njegove noge u isto vreme
kad me je pauk ugrizao.
Posle strašnog treska, usledio je zvuk cepanja i šikljanja krvi. Pauk je odskočio, pustio me i ja
sam pojurila odatle. Bleda, plavičasta tečnost curila je iz velikih pukotina koje je Šej napravio svojim
pijucima za led. Žustrim i odlučnim udarcima, zarivao je oštrice u nezaštićeni deo paukovog tela.
Razjaren od bola, smeđi pauk je pokušavao da krene ka novom napadaču. Pojurila sam ka njemu i
otkinuta mu još jednu nogu.
Zateturao se. Plava krv mu je šikljala po podu pećine. Noge su mu se iskosile i onda se srušio.
Šej je dotrčao ispred tela pauka koji se grčio i stisnutih zuba nekoliko puta zario pijuke medu
njegove središnje oči. Pauk se trgnuo po poslednji put i onda se ukočio.
Drhteći kao prut, Šej je duboko udahnuo i udaljio se od mrcine. Prstima je čvrsto držao drške
pijuka, zbog čega su mu vene na rukama iskočile. Ponovo sam onjušila vazduh i oslušnula, ali znaci
neposredne opasnosti su nestali. Promenila sam oblik i okrenula se ka Šeju.
Razrogačio se kad sam odustala od svog životinjskog oblika. „Jesi li sigurna da ne postoji još
jedan?”, pitao je.
„Da, bio je samo ovaj.” Trljala sam mesto na leđima gde su mi zubi pauka probili kožu. Osećala
sam da krv kaplje, ali je Šejov napad prekinuo ugriz. Nije bio dubok, ali je boleo.
„Šta je to?” Stresao se piljeći u ogromnog pauka.
„Smeđi pauk”, promrmljala sam. „Bar mislim, pošto ima samo šest očiju.”
Obrve su mu poletele uvis.
Slegnula sam ramenima. „Pa samo što smo uradili lekciju o paucima na biologiji.”

126
 „Kala, to nije pauk!”, zaječao je. „Pauci ne mogu da porastu ovoliki! Šta je to?”
„To jeste pauk, ali su ga čuvari izmenili. Oni umeju i ovo da urade. Umeju da promene prirodu.
On je sigurno bio poslednja linija odbrane pećine Haldis za slučaj da nešto prođe pored zaštitnika.”
Ali koji čuvar je stvorio ovo čudovište, to nisam znala, niti kada bi mogli da naiđu da provere šta je
s njim.
„Možda je bila greška što smo ga ubili”, rekla sam. „To je još jedan znak da smo bili ovde.”
„Jesi li luda? Šta bi ti da radiš s njim - da uzmeš onu lobanju medveda i da se dobacujete?” pitao
je Šej.
„U pravu si”, rekla sam, „ali to ne rešava naš problem.”
Nije odgovorio, samo je piljio u beživotnog pauka, lica bledog kao u aveti.
„Jesi li dobro?” Zakoračila sam ka njemu.
„Stvarno, ali stvarno, mrzim pauke.” Pogledao je preko ramena, kao da je očekivao da ga
zaskoči još jedan omraženi monstrum.
Ironičan osmeh mi se pojavio u jednom kraju usana. „Za nekog ko tvrdi da ima arahnofobiju,
sasvim si se lepo snašao sa ovim stvorom.”
Pogledala sam u pijuke koji su mu visili u rukama; krv je i dalje kapala sa čeličnih oštrica. „Gde
si naučio to da radiš? Kretao si se kao ratnik.”
Šejovo bledo lice malo se ozarilo. Bacio je pijuke u vazduh, uhvativši ih lako za drške kada su
počeli da padaju.
Iznenadno lupanje srca oduzelo mi je dah. Dotakla sam se rukom, iznenađena što krv i dalje
ravnomerno curi iz rane.
„Da pogodim”, rekla sam trudeći se da zaboravim na bol. „Imao si fazu kada si želeo da budeš
ninđža?”
Odmahivao je glavom crveneći se. „Zapravo, hteo sam da budem Indijana Džons. Sviđalo mi se
kako on može da iskoristi sve što mu se nađe pri ruci kad je u problemu. Znaš, prilično je svestran.”
„Dakle, postoji i strip sa Indijanom Džonsom?” podigla sam obrve.
„Aha.” Šutnuo je leš pauka.
„Hm”, peckala sam ga osmehom, „to znači da umeš i s bičem?” Slegnuo je ramenima
neodređeno.
Okrenula sam se ka mračnom tunelu pred nama. „Pa, pretpostavljam da je to dobro znati za
ubuduće.”
Opreznim koracima nastavili smo put; držala sam pogled dalje od kostiju koje su bile razbacane
po tlu. Rukom sam masirala mesto na leđima gde me je ujeo pauk. Krvarenje je konačno stalo, ali je
bol od uboda postao oštriji i kao da se širio. Tlo pod nogama mi se pomeralo i ponovo sam se
spotakla.
„Šta se dešava, Kala?”, pitao je Šej. „Ti nisi ovoliko trapava. Ti uopšte nisi trapava.”
„Nisam sigurna.” Smrklo mi se i srušila sam se na ruke i kolena. „Jesi li povređena?” pitao je
Šej.
Drhtala sam. Postajalo mi je sve hladnije. „Možda. Pauk me je ugrizao, ali mislila sam da nije
dovoljno duboko da bi bilo bitno.”
„Gde te je ugrizao?” Čučnuo je kraj mene. „Pokaži mi.”
Otkopčala sam jaknu i krenula da podižem majicu, ali sam se onda ugrizla za usnu, oklevajući.
Nasmejao se. „Ništa ne pokušavam, Kal. Hoću samo da proverim koliko je loše.”
Klimnula sam glavom i podigla majicu. Ugriz je bio u visini donjih rebara, na desnoj strani.
Izvila sam vrat, ali nisam mogla da ga vidim preko ramena.
Šej je uplašeno uzdahnuo.
„Šta nije u redu?” Izokrenula sam se još i ugledala delić svog tela. Gorčina mi se podigla u grlu.

127
 „Kako može to da učini?” Glas mi je bio stegnut.
Odmahivala sam glavom. „Sranje! Pa da... zaboravila sam.” Drhtanje tela pretvorilo se u trzaje.
„Smeđi pauk ima nekrotični ugriz.”
„Nekrotični?”, izustio je Šej. „Ubija ti tkivo?”
„Izgleda. Sećam se da sam čitala nešto o brzom raspadanju tkiva.” Zažmurila sam od talasa
mučnine koji me je kršio.
„Bože, Kal! Širi se! Mogu da vidim kako se širi”, zajecao je. „Kao da te izjeda.”
Pokušala sam da se osmehnem, ali sam uspela samo da se namrštim. „Hvala na najnovijim
vestima. Osećam se mnogo bolje.”
„Zašto se ne zaleči?” Zvučao je panično. „Mislio sam da je krv zaštitnika lekovita.”
„Moja krv me štiti... ali ne od svega”, jedva sam uspela da izgovorim. „Otrov je nezgodan, a
otrov začaranog pauka je nešto s čim ranije nisam imala posla. Možda neću uspeti dovoljno brzo da
se zalečim bez pomoći.”
„Kakve pomoći?”
„Krvi drugog zaštitnika”, rekla sam. „Krvi iz čopora.”
„Možemo li da zovemo Brin? Ili Ansela?”
„Koliko se brzo širi?” Nije odgovorio.
„Pretpostavljam onda da je odgovor ne”, rekla sam. Ruke nisu više mogle da mi podržavaju
telo. Prevrnula sam se na tlo pećine.
„Kala!” Šej me je zagrlio i privukao sebi. „Hajde, sigurno postoji nešto što možemo da
učinimo.”
Odmahnula sam glavom. „Ne postoji. Samo beži odavde.”
„Neću.”
„Šej, treba da siđeš s planine. Ako te bilo ko pronađe ovde, ubiće te.”
„Neću dozvoliti da umreš ovde sama, u ovoj pećini”, pobunio se.
„Nemaš izbora. Ne postoji ništa što možeš da učiniš.” Bol, koji mi je mučio mišiće, počeo je da
se povlači, ali je ustupio mesto sve jačem osećaju oduzetosti, koji je bio mnogo strašniji.
„Nije tačno! Postoji!” Trudila sam se da se usredsredim na Šeja; čak i kroz maglu utrnulosti,
njegov oštri ton me je preplašio.
Skinuo je jaknu, zatim džemper preko glave, pa pocepao i svoju belu majicu.
„Šta to radiš?”
„Moraš da me preobratiš, Kala”, rekao je Šej. „Požuri, pre nego što izgubim živce.”
Tresao se i znala sam da je to bilo isto toliko od straha koliko i od hladnog vazduha. „Ne!”
„Nemamo vremena da se raspravljamo.” Namestio se tako da moja glava bude na njegovom
vratu. Telo mi se toliko ohladilo da sam se osećala kao da me njegova topla gola koža žari. „Učini to
pa će moja krv moći da te izleći.”
„Ti si lud”, promrmljala sam. „Ne smem to da radim. Nije važno šta će biti sa mnom. Idi! Samo
beži! Bićeš dobro!”
„Ma da! Ako ti umreš, kao da sam i ja umro”, izjavio je. „Znaš to. Potrebna mi je tvoja pomoć.”
„Nikada nikoga nisam preobratila”, rekla sam. „Moglo bi da pođe naopako.”
„Ma, hajde”, odbrusio je. „Ugriz i bajalica, tako si rekla. Koliko to može da bude teško?”
Uhvatio me je za vrat obema rukama i pritisnuo mi glavu uz rame. „Molim te, Kala!”
Miris njegove kože, svež i oštar kao glečersko jezero, preplavio me je i raščistio maglu u mojoj
glavi. Telo mi je odjednom vrisnulo od ponovnog bola, očajnički tražeći lek. Zarila sam mu nokte u
nage grudi, pustivši mu krv. Ukočio se, ali se nije izmakao. Očnjaci su mi postali oštri. Uhvatio me
je za ramena i privukao me uz sebe. Ispustio je dah kad su mu šake uronile u krzno - grlio je belog

128
vuka. Zarila sam zube u njegovo rame. Oštro je udahnuo. Mišići su mu se stegli, ali je ostao
nepomičan.
Krv je šikljala iz dubokih uboda na Šejovom telu. Stenjao je i prevrtao očima. Zaljuljao se malo
dok se držao za mene. Prešla sam u ljudski oblik, podigla ruku koja se tresla do usta i zagrizla meku
kožu. Pritisla sam svoju krv uz njegove razdvojene usne. Snaga mi je kopnela i jedva sam uspevala
da se držim na nogama. Naprezala sam se da mi u glavi bude jasno i da se ne tresem dok sam
pevala glasom koji je bivao sve slabiji.
„Bellator silvae servi! Šumski ratnice, ja, alfa, prizivam te da mi služiš u ovo teško vreme.”
Delovalo je kao da se pod pećine okreće poda mnom. Šejovo lice je postalo mutno. Grčila sam se
dok sam pokušavala da se usredsredim na njega, nadajući se tla sam pogodila bajalicu.
Talas energije prošao je Šejovim telom. Ruke su mu odskočile s mog struka i pao je na pod.
Postao je veoma miran, teško udahnuo i u sledećem trenu mu se celo telo zgrčilo. Vrištao je.
Ne mogavši više da kontrolišem ruke i noge, pala sam na zemlju pored njega, drhteći i boreći se
da ostanem pri svesti. Mišići su mu podrhtavali, a on se okrenuo i pribio uz mene. Lice mu se grčilo
dok se polako delio iz jedne srži u dve. Nekada samo čovek, Šej se sada delio na vuka i smrtnika: na
dva bića koja čine zaštitnika.
Prošao je još jedan minut, pa još jedan. Oči su mi bile otvorene, ali nisam mogla ništa da vidim,
niti da se pomerim. Disanje mi je postalo teško; tamna voda uzdigla se i progutala me. Tišina
zaborava preplavila je pećinu.
Prekasno je. Pustila sam teške kapke da mi padnu.
Tiho cviljenje odjekivalo je u tami. Krzno mi se očešalo uz kožu; kandže su grebale kameni pod.
Razdvojila sam usne i pokušala da govorim. Nikakav zvuk nije izlazio.
Nešto toplo i meko priljubilo mi se na poluotvorena usta. Vrela tečnost mi je curila niz jezik,
sakupljala se, punila mi grlo. Imala je sladak ukus, kao divlji med.
Krv čopora.
„Pij, Kala”, prošaputao je Šej. „Moraš da progutaš ili ćeš se udaviti.”
Primorala sam mišiće grla na akciju, mučeći se da progutam krv.
„Tako je”, rekao je milujući mi kosu. „Ne zaboravi da dišeš.”
Posle nekoliko bolnih gutljaja, mogla sam mirno da pijem. Osećaj mi se vratio u telo. Prvo je
došao bol, ali onda se i on polako povukao. Vid mi je postao jasniji i pećina je prestala da vibrira
ispod mene. Odgurnula sam njegovu ruku i uspravila se.
Stisnuo je poderanu kožu. „Je li ti to dovoljno?”
„Mislim da jeste”, rekla sam. „Pogledaj.”
Ponovo sam podigla majicu i on je klimnuo glavom. „Aha. Definitivno se zaceljuje.”
Progutao je knedlu i sklonio pogled. „Mada, i dalje nije lep prizor za oči.”
Brzo sam povukla dole majicu. „Ako je lečenje počelo, biću dobro.”
„Dobro je.”
„Jesi li ti u redu?” Malo sam mu se primakla, zureći mu u lice. „Da.” Savijao je vrat gore-dole.
„Bolelo je. Mnogo. Ali sad se osećam dobro.” Na tren se namrštio. „Drugačije, ipak. Mislim da mi se
dopada.”
„I jesi drugačiji. Ti si sad zaštitnik.”
Promenio je oblik i vuk zlatno-smeđeg krzna i očiju zelenih kao mahovina gledao je u mene i
mahao repom. Potom mi se opet osmehivao Šej.
„Pa, kako izgledam kao vuk? Dobro? Opasno?” pitao je. „Koliko sam sada jak?”
„Gospode!” Srce mi je preskočilo. „Ovo je loše! Ovo je katastrofa!”
„Zašto?” Osmeh mu je bio mlak. „Misliš da nisam dorastao ovome?”

129
 „Nije zbog toga, Šej”, rekla sam. „Ne mogu da verujem da sam uradila to. Gde mi je bila
pamet?”
„Nisi mogla da misliš”, rekao je. „Umirala si. Nismo imali izbora.”
„Bolje da sam umrla. Sad sam sigurno mrtva.” I to ne samo jedan vuk iz pećine Haldis, već dva.
Ja i ovaj neobični, novi vuk.
„Ne”, rekao je. „Nisi mrtva, ali bila bi da me nisi preobratila.”
„Sad će i tvoj vučji miris biti svuda po pećini, Šej. Kako ćemo ga sakriti?” Zurila sam u njega.
„Ovo što sam uradila je zabranjeno... Dvostruko! Ne smem da budem ovde, niti sam smela da te
preobratim u vuka!” Pomislila sam na leš pauka, na krv koja mi se prolivala po tlu - nisam mogla
ništa da učinim da izbrišem tragove.
Osmehnuo mi se nakrivo. „Samo dodaj to na spisak stvari koje nije trebalo da uradiš pa si ih
svejedno uradila. Postaje poprilično dugačak.”
„Možeš li, molim te, da budeš ozbiljan?”
„I jesam, Kala.” Glas mu je bio odlučan. „Preobratila si me. Srećan sam zbog toga. Mislio sam da
sam te već ubedio da niko neće doći u pećinu i namirisati naše vučje zločine. Što se tiče škole,
smislićemo nešto da to sakrijemo. Hoće li drugi primetiti?”
Htela sam da mu se suprotstavim, ali naterala sam se da razmotrim njegove reći. „Ne, dokle
god se sam ne odaš. Moraćeš da budeš veoma obazriv.”
„Šta bi moglo da me oda?”
„Ne smeš da menjaš oblik kad neko može da te vidi.”
„Pa to je lako.”
„Nije tako lako kao što misliš”, rekla sam. „Svaki put kad se naljutiš ili se osećaš ugroženo,
predatorski instinkti vuka preuzeće ti telo. Ne daj da ti se naoštre zubi! Nemoj da režiš! I za ime
božje, nemoj da gubiš živce.”
„Znači, da zaobilazim Rena naširoko?”
Nisam odgovorila na to. „Sad imaš osetljivija čula. Miris i sluh.”
„Primetio sam.” Smejao se. „A mislio sam da onaj pauk smrdi kad sam bio čovek.”
„Upravo”, rekla sam. „Ne smeš da reaguješ na ono što primećuješ, a što čovek ne bi
primećivao.”
„Biću dobro”, rekao je. „Dobar sam glumac.” Istezao je ruke ispred sebe, kao da proverava da li
ima zaostalih vučjih znakova. „Pa, hoćeš li da me naučiš kako da budem vuk?”
Klimnula sam glavom polako.
„Super!” Promenio je oblik nekoliko puta brzo.
„Šta to radiš, Šej?” Ustala sam i obrisala prljavštinu s farmerki.
„Ne mogu da poverujem koliko je lako”, rekao je. „Biti jedno pa drugo, mislim. ]a sam
vukodlak... To je tako strava!”
Nisam mogla da odolim i počela sam da se smejem toliko da me je stomak zaboleo. Možda će
biti u redu. Šejova radost me je učinila neustrašivom. Znala sam da je opasno, ali sve je bilo tako
zarazno. Osmehivao se postiđeno.
„Nikada nisam čula da neki zaštitnik izjavi tako nešto.” Brisala sam suze s lica.
„Pa ja sam poseban”, kezio se.
„Svakako da jesi.” Odmahivala sam glavom, ali sa osmehom. „Hajde, posebni momče. Hajde da
saznamo šta je monstruozni pauk štitio.”
Šej je klimnuo glavom i ponovo obukao majicu. Rana na mestu gde sam ga ugrizla za rame već
se zacelila i nastavili smo da se probijamo kroz tamu. Mrštila sam se dok smo se spuštali dublje u
tunel. Možda su se to moje oči samo prilagođavale tami, ali pećina je izgledala neobično svetlija. Šej
je podigao ruku i isključio lampu. Pećina je ostala osvetljena toplim, crvenkastim odsjajem. Pokazao
je napred gde je tunel naglo skretao desno. Izgledalo je da izvor svetlosti zrači iz krivine.

130
 Zbunjeno smo se pogledali i obazrivo nastavili put. Crvena izmaglica je postajala sve jača kako
smo se približavali zavoju. Vazduh oko nas je postajao topliji, gotovo vreo. Šej je skinuo jaknu. Ja
sam otkopčala kaput, gledajući uznemireno okolo dok sam koračala ka zakrivljenom zidu. Taman
sam htela da pređem preko praga u drugu dvoranu kad sam osetila kako me je uhvatio za ruku.
Pogledala sam u Šeja, ali on se osmehivao.
„Ovo ćemo da uradimo zajedno.” Privukao me je uz sebe dok smo se kretali u korak.
Skretanje tunela vodilo je u široki prostor. Zidovi unutrašnje dvorane bili su išarani talasima
svetlosti boje rđe, oker i tamnocrvene. Dok sam pogledom prelazila duž zidova pećine, shvatila sam
da su prekriveni kristalima koji odbijaju beskrajno nijanse crvene, koja je izvirala negde iz sredine
podzemne dvorane.
U sredini kružne odaje nalazila se žena. Kao da je lebdela, a njen sablasni oblik svetlucao je
toplom svetlošću. Ukočila sam se kad nas je pogledala. Ipak, ona se osmehivala. Gledala je u Šeja.
Ispružila je ruke ka njemu, dozivajući ga. Ispustila sam uzdah kad je on pustio moju ruku i krenuo
brzo ka njoj. Našao mi se van domašaja pre nego što sam uspela da ga povučem natrag. Kad je
ispružio ruke da prihvati zagrljaj misteriozne žene, želela sam da vrisnem da ga upozorim, ali mi je
telo, od jezika do nožnih prstiju, odjednom ostalo paralizovano.
Svetio u pećini je zaigralo, a potom se tako naglo pojačalo da sam morala da pokrijem oči.
Odjednom se sve ugasilo i utonuli smo u tamu. Trgnula sam se kad je Šej ponovo uključio lampu.
Pojurila sam ka njemu, uplašivši se da je povređen.
„Šta se desilo?” Tražila sam po njegovom telu znake povrede. „Zašto si samo potrčao ka njoj
onako?”
Gledao me je. „Zar ti nisi čula?”
„Čula šta?” pitala sam, neubeđena da ga ova neobična žena nije povredila.
Čudesan izraz mu je prešao preko lica. „Bilo je tako lepo. Pevala je, a melodija je bila kao pesma
koju sam oduvek znao, ali je nisam čuo godinama.”
„Šta je rekla?”
„Neka Potomak nosi krst”, promrmljao je. „Krst je sidro života. Ovde leži Haldis.”
„Ovde leži Haldis?” To što je upravo rekao nije imalo smisla.
Pogledao je dole i ja sam učinila to isto. Svetio iz njegove lampe sijalo mu je direktno na ruke.
Nisu bile prazne. Na dlanovima mu je ležao dugački, uski, valjkasti predmet, čiji su krajevi bili
blago zakrivljeni i uzdignuti. Na svetlu je taj predmet odbijao mnoštvo crvenih nijansi koje su do
malopre svetlucale na zidovima pećine.
„Šta je to?” Namrštila sam se gledajući u neobični valjak.
„To je Haldis”, odgovorio je hipnotisanim glasom.
„Aha, važi”, rekla sam. „Ali šta je to?”
„Ne znam”, rekao je. „Nije teško i toplo je. Kao da je puno energije.”
„Stvarno?” Ispružila sam ruku i jedva da sam dodirnula predmet vrhom prsta kad sam trgla
ruku i opsovala.
„Kala?” Glas mu je bio uznemiren.
„To je bolelo.” Zurila sam u valjak, a prsti su mi i dalje brideli. „I to žešće. Kao da me je
ugrizlo.” Pomerila sam pogled ka Šeju. „Pretpostavljam da si ti jedini koji može da ga dodirne.”
„Samo ja?” Savio je prste zaštitnički oko predmeta i okrenuo ga u ruci proučavajući ga.
„Zanimljivo.”
„Šta si video?” Nagnula sam se preko njegovog ramena.
„Ima otvor na jednom kraju. Kao prorez.” Nakrivio je valjak da mi pokaže.
„Ima li nečega unutra?” Zurila sam u tanku rupu. Protresao ga je prinevši ga uvu. „Ne, a nije ni
potpuno šuplje. Ne znam šta je ovo.”

131
 „Dobro, to ćemo da saznamo kasnije. Sada moramo da se spustimo niz planinu pre nego što
dođe nova straža.” Provukla sam ruku kroz njegovu i povukla ga da izađemo odatle.
„Hoće li nas pronaći?” pitao je.
„Ne verujem”, rekla sam. „Sad kad si zaštitnik, neće moći da prepoznaju miris. Misliće da je to
običan vuk koji je odlutao sa svoje teritorije.”
„Super.”
Kada smo stigli do izlaza iz pećine, prešla sam u vučji oblik. Šej je učinio isto. Protresao je krzno
i pogledao me s pitanjem u očima.
Hajde, vreme je da bežimo. Čuknula sam ga u rame iz šale.
Zalajao je i poskočio; uši su mu se trzale dok me je gledao. Zacvileo je i udarao šapama sneg.
Posmatrala sam ga na tren i onda shvatila. Ako želiš da kažeš nešto, samo usmeri misli ka meni.
Njegov nesiguran odgovor tiho mi je ušao u glavu.
Važi.
Isplazila sam jezik u vučji osmeh, a onda sam se okrenula i povela dalje od pećine, pod krošnje
drveća. Osvrnula sam se još jednom kako bih se uverila da me prati. Uskočili smo u šumu, uronivši
u duboki, sveži sneg. Spuštali smo se brzo, kao da imamo krila, preskačući zaleđenu vodu,
otresajući sneg za sobom. Dok smo jurili niz planinu, kao da smo putovali nazad kroz vreme, iz
zime u jesen.
Osećam da bih mogao ovako da trčim zauvek. Odzvanjao mi je u glavi Šejov zadivljeni glas.
Zalajala sam i ubrzala još više, uživajući u snazi svojih nogu.
Noć je prekrila podnožje planine kad smo došli do Šejovog kamioneta. Srebrni pramenovi
oblaka jedva da su prekrivali jarku mesečinu, koja je u sablasnim zracima sijala kroz borove.
Promenio je oblik i krenuo ka Fordovom rendžeru, gurnuvši ruku u džep kaputa da potraži
ključeve. Ključevi su mu zazveckali u rukama kada se okrenuo i pogledao me. Prešla sam u ljudski
oblik i prišla mu.
„Mogu li da te odvezem kući?”, pitao je.
Pogledala sam u mesec, potiskujući uzdah kad sam se setila Renove pozivnice da odstrelimo
lokalnu populaciju jelena. „Radije bih da trčim. Zbog sveg onog vremena koje smo proveli u
biblioteci, bila sam previše u zatvorenom.”
Šej se osmehnuo. „Da. Ovo je stvarno neverovatno. Sigurno želiš da si napolju sve vreme.”
„Drago mi je da ti se dopada.” Prišla sam mu bliže. Uprkos promeni, i dalje je imao isti miris
koji sam zavolela - miris svežeg lišća, koji se potpuno razlikovao od opojnog mirisa jesenje noći.
„Nisam ti zahvalila što si mi spasao život.”
„Pa, ti si mene spasla dva puta, tako da ja još zaostajem za tobom.” Nasmejao se. „Ipak, nadam
se da neću morati da izjednačim rezultat. Više bih voleo da ne dođeš opet na korak do smrti, ako
ikako možeš da se suzdržiš.”
„Dobro je, bar se u nečemu slažemo.” Podigla sam pogled do njegovog. Posmatrao je moje lice,
a zelene oči su mu plivale s mesečinom. Ispružio je ruku i pomilovao me po obrazu.
„Da li ti se ide kući?” Uhvatila sam mu prste, pritisnuvši lice uz njegov dlan, udišući opet onaj
miris, drhteći od uzbuđenja što imam ceo jedan svet da podelim s njim. „Jesi li umoran?”
„Ne baš. Prilično sam uzbuđen od svega ovoga.”
Usne su mi se razvukle u vragolast osmeh. „Jesi li gladan?”

132
 23.

Prestani da kukaš! Imaš osamnaest godina, a ponašaš se kao štene.

Mada je moj glas u ovoj opomeni imao ton zadirkivanja, i nijansa iznerviranosti bila je stvarna.
Bila sam napeta zbog usredsređenosti koju zahteva lov.
Nisam ja kriv. Vratio se njegov tužni odgovor. Nikada ranije nisam imao rep. Ne mogu da shvatim
čemu tačno služi. Mnogo me ometa.
Zastala sam na vrhu grebena, pretražujući pogledom široku poljanu ispred nas. Mala grupa
jelena, koju sam prethodno namirisala, bila je oko osam stotina metara ispod nas, niz vetar i
potpuno nesvesna našeg prisustva. Njihovo smeđe krzno bilo je sivo kao beton na mesečini.
Moraćeš odmah to sebi da razjasniš ako želiš da učinimo ovo, poletela je ka njemu odsečna misao.
Skakao je iza mene, a onda se spustio na bedra i isplazio jezik u vučji osmeh. Biću dobro.
To ćemo da vidimo. Podigla sam njušku, ponovo ispitujući vazduh. Da li se sećaš šta sam te učila?
Jelen je drugačiji od zeca. Moramo da uskladimo napad da bismo mogli da ga oborimo.
Smeđi vuk, čije se gusto krzno presijavalo zlatnim pramenovima, lupao je šapama po snegu na
tlu, očigledno iznerviran mojim majčinskim tonom. Da, znam. Ja ću na but, ti na vrat.
Važi. Vratila sam pogled na krdo. Jednogodac, skroz desno. Njega ćemo izdvojiti.
Zakoračio je napred da napravi svoju procenu. Malo je žgoljav, zar ne? Samo nas je dvoje, Šej. Nije
nam potreban potpuno odrastao jelen. Upravo smo pojeli onog zeca. Koliko si ti uopšte gladan?
Prekorio me je pogledom. Sve dok ne pokušavaš da kažeš da ne mogu da ulovim odraslog.
Iznervirano sam mrdala ušima. Ovo nije takmičenje. Samo pokušavamo da dođemo do malo hrane.
Pokazao je zube, veselo igrajući ukrug pored mene. Ako nije takmičenje, zašto me onda stalno
kritikuješ kakav sam vuk?
Ne kritikujem, podučavam te. Okrenula sam se da ga gledam kako se polako vrti oko mene.
Mogu li da dobijem zvezdicu ponekad, gospođice Tor, ili bar cvetić? Pojurio je napred, gurnuvši me u
rame.
Ćuti. Odbrusila sam mu, ali je odskočio van mog domašaja.
Nakrivio je glavu ka meni, ispunivši oči šokom i tugom.
Onjušila sam vazduh prezrivo. Nemoguć si.
Ooo, ti to voliš. Istezao je prednje noge.
Pokušala sam da mu pokažem zube, ali je to brzo preraslo u vučji osmeh. Hajde, Mogli, idemo da
ubijemo Bambija.
Poslao mi je nadmen mentalni smeh. Shvataš li da si upravo pomešala Diznijeve metafore, zar ne?
Diznijeve metafore! Vau, Kala, sad sam samo tužan zbog tebe.
Okrenula sam se i počela neprimetno da se spuštam niz greben. Šej je išao tik iza mene; pažljivo
je gazio, da mu koraci budu nemi kao i moji, dok smo se probijali kroz drveće. Vrebali smo kroz
senovite krošnje borova koji su okruživali malu dolinu. Jeleni su i dalje bili nesvesni našeg
prisustva, udarali su po smetovima papcima, tražeći travu ispod snega.
Spreman? Nisam se okrenula da ga pogledam kad sam mu poslala tu misao.
Uvek.
Istrčala sam iz šume. Preplašila sam jelene pa su se razbežali. Ustremila sam se ka jednogocu,
terajući ga dalje od njegovog krda. Gurnula sam njuškom preplašenu životinju, okrenuvši je nalevo.
Šej je izjurio iza mene. Iznenada ubrzavši, bacio se u vazduh i zario mu zube u tetivu. Jelen je
vrištao i batrgao se. Tamnocrvena krv curila je po snegu dok se jednogodac uzalud mučio da
nastavi da beži uprkos teškoj povredi. Usredsređen na zlatnosmeđeg vuka, jelen me nije video kad

133
sam projurila pored njega. Sledeći jelenov vapaj utihnuo je u krkljanje kad su mu se moji zubi žarili
u grlo. Vrela metalna tečnost ispunila mi je usta. Stisla sam čeljust još jače. Mladi jelen se trznuo i
srušio na zemlju.
Šej je dokaskao do tela, mašući repom.
Dobro urađeno. Krv jelena mi je još bila vrela u ustima, a stomak krčao. Pogledala sam u Šeja.
Dame imaju prednost. Spustio je glavu s poštovanjem.
Isplazila sam jezik i onda zarila zube u jelena. Šej se namestio s druge strane tela i počeo da
čupa toplo meso.
Zatim je teatralno oblizao usta.
Dobro je.
Bolje nego zec? Istrgla sam još jedan zalogaj.
Šej je nakrivio glavu na tren i mrdao ušima napred-nazad. Bolje od večere i filma. Zadovoljno mi
je pokazao zube pre nego što se vratio gutanju čitavih komada srnetine.
Opirao se kad sam mu predložila da lovimo zajedno. Međutim, kao što sam i predvidela, bio
mu je potreban samo jedan zec da shvati da mu je, kao vuku, prirodan instinkt da ubija za hranu i
proždire sveže meso.
Kada smo se oboje najeli, pogledala sam unaokolo. Tragovi zore proneli su se nad dolinom,
šarajući poslednje senke noći bledoružičastom bojom.
Treba da mislimo na povratak. Igrala sam uznemireno u krugovima oko probranog mesa.
Pretpostavljam da postaje prilično kasno. Šej se podigao na noge.
Pre bih rekla rano; sunce će izaći za dva-tri sata. Hajdemo nazad do tvog kamioneta.
I dalje smo bili prilično daleko od početka staze kad se Šej vratio u ljudski oblik. Ja sam učinila
isto, pomalo iznenađena tom njegovom odlukom. Vučji oblici pružali su nam više zaštite od
vremena nego što bi ljudska koža i odeća ikada mogli. Namrštila sam se, povukavši jaknu čvršće
oko sebe kada mi je ledeni udar vetra zašao pod odeću.
„Šta je bilo?”
„Razmišljao sam.” Otkopčavao je i zakopčavao svoj kaput, očigledno nervozan. „O tome šta je
Haldis. Moramo da saznamo šta je to.”
Pogledala sam u njegov džep, gde je ugurao čudni predmet. „Biblioteka nije bezbedna. Jasno je
da su nas tragači tamo posmatrali pre nego što su nas napali.”
Stresla sam se i protrljala ruke.
„Izvini, znam da je hladno”, rekao je, a zelene oči su mu potamnele, pune opreza dok me je
gledao kako se tresem. „Ali želim da ti čitam izraze lica. Još nisam dobar u vučjem jeziku tela.”
„Zašto ti je potrebno da znaš kakvi su mi izrazi lica?” Krenula sam ka njemu, zaustavivši se kad
je počeo da se udaljava.
„Zato što ti se neće svideti ovaj plan i moram da znam da li ćeš me napasti. Da mogu na vreme
da pobegnem.”
Nasmejala sam se, ali njegovo lice ostalo je ozbiljno.
„Misliš da ću te napasti?” Posmatrala sam ga radoznalo.
Polako je udahnuo vazduh.
„Dakle, treba malo da istražimo, zar ne?”
Namrštila sam se i klimnula glavom.
„Ali gradska biblioteka ne dolazi u obzir, a ni naša školska biblioteka...”
„Da.” Postajala sam sve zainteresovanija kako je njegov izraz lica postajao sračunat.
Šej se udaljio od mene najviše što je mogao a da ne viče kako bih ga čula.
„Ovo mora da je neki posebno inteligentan plan”, promrmljala sam.

134
 „Samo obećaj da ćeš saslušati celu ideju pre nego što se naljutiš.” Pogled mu je pojurio ka stazi
koja je vodila nazad do parkinga, kao da je merio koliko vremena će mu biti potrebno da dotrči do
kamioneta.
Usne su mi se nakrivile u opasni osmeh. „Obećavam.”
„Super.” Nije zvučao nimalo ohrabren. „Šta ako možemo da pronađemo sve tajne čuvara na
samom izvoru?”
„Na izvoru?”
„U njihovim knjigama.”
Namrštila sam se. „Ne razumem.”
Ispravio je ramena. „Možemo da odemo u biblioteku u Rouanu.”
Sad se više nisam tresla od vetra. „Molim te, reci mi da se šališ.”
„Znaš da se ne šalim.”
„Neću ni nogom da kročim na Rouan.”
„Zašto da ne?”
„Ne mogu da poverujem da uopšte to i predlažeš!”
Približio mi se malo. „Slušaj, Kala. Moj ujak stalno putuje; nikada nije kod kuće. Neće nas
uhvatiti, a potrebne su nam informacije koje su u biblioteci. Mislim da Rat svih protiv svih nije jedina
knjiga koju nije želeo da vidim.”
„Upravo zbog toga je previše opasno da njuškamo tamo”, odgovorila sam mu.
„Bosk ne zna da mogu da obijem bravu biblioteke”, rekao je. „Uvek sam sam. Posluga dolazi
samo utorkom i nedeljom. Nećemo ići u utorak, a ti si ionako na straži u nedelju. Niko neće znati da
li smo nešto istraživali.”
„Ne znam...”
„Logan je rekao da treba da se družiš sa mnom, zar ne?”, upao je Šej. „Da, ali...”
„Zar ne misliš da bi bilo sumnjivije da te nikada ne pozovem kod sebe?”
„Možda.” Namrštila sam se. On se kezio. „Sigurno.”
„Nećeš odustati od ovoga, zar ne?”
„Ne.”
Uzdahnula sam.
„Pa, kakva je presuda?” pitao je.
„Pretpostavljam da je bolje da izvučem spisak”, rekla sam. „Izgleda da ću da mu dodam još
jednu zabranjenu radnju.”
„Dobra devojka.”
„Alfa!”
„Kakogod.”

135
 24.

Preživeli smo prvi Šejov dan u školi otkako se preobratio bez incidenata, mada je bilo gusto na
velikim idejama. Čim je Ren ušao u učionicu, Šej se ukočio, a senka njegovog vučjeg oblika iskrala
mu se iznad ramena, od čega se nakostrešio. Predosetila sam njegovu reakciju i streljala ga
pogledom dok se nije primirio. Na kraju časova, bila sam uverena, skoro koliko i Šej, da će naša
ekspedicija u Haldis ostati naša tajna, ali mi je optimizam bio kratkog veka.
Znala sam da nešto nije u redu čim sam ušla u kuću. Vazduh mi je opekao nozdrve i zakašljala
sam se od smrada utvara. Razmišljala sam da odem na zadnji ulaz, tako da ne moram da prođem
kroz kuhinju, ali ta pomisao je došla sekund prekasno.
„To je sigurno naša devojka!” O bože! Znaju! To je to!
Srce mi je poskočilo. Taj glas nikada ranije nije bio u mojoj kući. Kad sam ušla u dnevnu sobu,
čuvar je sedeo u očevoj kožnoj fotelji i osmehivao mi se.
„Čekali smo te, Kala”, rekao je Efron Bejn. „Ti si baš zauzeta devojka kad dolaziš kući ovako
kasno. I to kad ideš sutra u školu. Nadam se da ne upadaš u neku nevolju.”
Nije bio sam. Osim utvara koje su mu kružile iza ramena, Logan i Lumina sedeli su na kauču.
Zašto su svi oni ovde? Trudila sam se da mislim na bilo šta osim na Šejov preobražaj. Ne bi bilo dobro
da osete moj strah.
„Izvršavam naređenja.” Pogledala sam u Logana, koji je klimnuo glavom. „Kao što je tražio.”
„Da, tako sam čuo”, rekao je. „Naš Ren misli da si svoja naređenja shvatila malo preozbiljno.”
Da li ću morati da se odreknem druženja sa Šejom jer je Ren ljubomoran? „Ako sam nešto pogrešno
razumela...”, počela sam.
„Ne, ne. Znam da si ti nevina, draga Kala”, smejao se Logan. „Ren se nakostreši i na samu
pomisao da ti se bilo koji drugi muškarac približi. Ali to je samo on, ništa više. Nastavi s odličnim
poslom s našim momkom.”
„U redu, Logane”, promrmljala sam.
„Evo nas”, cvrkutala je majka, donevši srebrni poslužavnik sa servisom za čaj i sitnim keksom.
„Dobro došla kući, Kala! Primećuješ da imamo goste. Otac ti je na straži, naravno.”
Klimnula sam glavom. Mama nije delovala uznemireno. Možda ipak još nisu shvatili da je pauk
ubijen. Ali ako nisu tu da bi me kaznili, zbog čega onda ova grupna poseta?
Vrata automobila su se zalupila napolju.
„To bi bili svi”, rekla je Lumina, izabravši porcelansku šoljicu. Još neko?
Začulo se kucanje na vratima.
„Kala, hoćeš li ti, molim te, da ja poslužim čaj?” Posmatrala sam majčine nervozne pokrete,
postajući i sama sve uznemirenija. Ko bi još mogao da dođe?
Otišla sam do vrata, otvorila ih i ugledala dva muškarca. Jednog sam dobro znala, o drugom
sam samo slušala, i to nimalo lepe priče.
„Ovo mora da je Kala.” Renov otac me je dobro odmerio. „Pa, barem nisi dobio neku
konjoglavu za partnera, momče. Uopšte nije loša, zar ne?”
Nisam mogla da se suzdržim; zarežala sam na njega, pokazavši mu zube.
Nasmejao se i pogledao u Rena. „A ima i karakter. To je dobro. Prevaspitavanje će biti još
zabavnije.”
Ren nije odgovorio, samo je buljio u naš otirač. Emil Laroš se progurao pored mene do dnevne
sobe, posmatrajući oko sebe kao da pažljivo proučava našu kuću. Bilo je dobro što je otac bio na

136
straži. Toliko sam se naporno trudila da ne blenem u starijeg alfu čopora Bejn da sam jedva
primetila da je Ren došao do mene i pozdravio me poljupcem u čelo.
„Drago mi je da te vidim”, promrmljao je uhvativši me za ruku.
Promumlala sam pozdrav i dalje zureći u Renovog oca. Nikada nisam videla Emila Laroša; do
objavljivanja unije mladih vukova, Najtšejdovci i Bejnovci su se držali dalje jedni od drugih. Alfa
čopora Bejn nimalo nije ličio na svog sina. Dok je Ren bio jak i gibak, Emil je bio zdepast i širok, a
jaki mišići su mu se ocrtavali ispod odeće. Za razliku od Renovih tamnih očiju i kose, Emilova je
podsećala na suvu slamu, a oči su mu bile svetloplave, kao zaleđeni potok.
„Naomi!”, zalajao je Emil iskezivši se mojoj majci. „Ti si lek za moje oči!”
„Emile.” Naomi je zadržala snužden pogled. „Mogu li da ti ponudim nečim za piće?”
„Samo da je jače od toga”, rekao je pokazavši na čaj. „Naravno.” Požurila je ka kuhinji.
„I meni isto”, viknuo je Efron pre nego što se osmehnuo Emilu. „Pametno!”
„I drugi put.” Emil se naslonio na zid blizu Efrona. „Dobro veče, gospodarice, mladi
gospodaru.”
„Hvala što si došao, Emile”, rekla je Lumina mešajući čaj. „Znam da je ovakav sastanak donekle
presedan.”
Majka se vratila s pićem za Emila i Efrona. Pogledala je po sobi stisnuvši usne. „Doneću još
stolica.”
„Zar nećeš da mi sedneš u krilo?” rekao je Emil ispivši piće u jednom gutljaju. Zurila sam u
njega. Efron se srčano zasmejao, a Logan se kikotao. Negodujući, Lumina je nakrivila usta nadole,
ali je nastavila da pijucka čaj.
„Mislim da ću vam doneti flašu”, promrmljala je majka kad je Emil ispružio praznu čašu ka
njoj. Otišla je u kuhinju.
Pomogla sam joj da donese stolice iz kuhinje u dnevnu sobu. Smestila sam se blizu Rena,
pitajući se šta se, za ime sveta, dešava.
„Šteta što Stiven nije tu”, počela je Lumina.
„Da, jebiga, baš šteta”, šmrknuo je Emil uvalivši se u svoju stolicu. „Prošlo je nekoliko godina
otkako smo se poslednji put potukli.”
„Lakše, prijatelju”, rekao je Efron. „Oba čopora su nam potrebna za ovo. Moraćeš za sada da
ostaviš svoje predrasude po strani.”
„Šta se desilo?” pitala je Naomi dodavši Emilu flašu skoča.
„Mislimo da je nešto pošlo naopako gore u pećini Haldis”, rekla je Lumina. „Možda smo
predugo odlagali spajanje novog čopora.”
Namestila sam grimasu u onu za koju sam se nadala da je bezizražajna, dok mi se jeza pela uz
leđa. Ipak znaju!
„Nismo ništa primetili na straži”, rekla je Naomi.
„Problem se desio u samoj pećini”, nastavila je Lumina. „Moguće je da je jedna od poslednjih
linija odbrane uništena, ali ne možemo da budemo sigurni bez istrage. Logane?”
Ali ne znaju sve. Koliko će im trebati da sklope slagalicu?
Logan se okrenuo ka Renu i meni. „Nećete ići sutra u školu. Potreban mi je novi čopor da
proveri oblast oko pećine i na samom ulazu. Nemojte da se usudite da idete predaleko unutra -
znaćete ako ste je uznemirili.”
„Nju?”, ponovila sam pokušavajući da sakrijem zapanjenost.
„Za razliku od vas, ova zver je više kao neki ljubimac.” Logan se osmehivao. „Veoma
smrtonosan ljubimac koji čuva pećinu. To jest, za slučaj da se nešto provuče pored naših vernih
zaštitnika.”
„Hoće li nas napasti?”, pitao je Ren.

137
 „Bez sumnje”, rekao je Logan. „Zato samo osmotrite pećinu i javite se meni. Ona nema svoju
jazbinu. Ako je vidite živu, samo izađite; neće vas juriti van ulaza u pećinu. Ako joj se nešto desilo,
moramo da saznamo kako. Podelite se u grupe. Pošaljite nekoliko vukova da provere pećinu. Ostali
treba da ispitaju teren i vide ko je ili šta prilazilo pećini. Moramo da saznamo da li su se tragači
približavali.”
„Šta je to ona?” pitao je Ren. Stisnuo mi je ruku jače.
„Ne bih želeo da pokvarim iznenađenje”, rekao je Logan. „Prilično je spektakularna.”
I ja sam sad jače stisnula Renovu ruku, ali samo da ne bih zadrhtala. Moraću da budem jedan
od vukova koji će pretražiti pećinu. Zapravo, moraću da budem jedina. Inače... Nisam mogla da
mislim šta će biti u drugom slučaju.
„I želite da to uradimo sutra?”, pitala sam postaravši se da mi glas ostane miran.
„Da”, rekao je Logan. „Moramo smesta da reagujemo. Ako su tragači probili našu odbranu,
moramo hitno da napravimo promene.”
„Pozvaću čopor kad stignem kući”, rekao je Ren gledajući u mene. „Da li je to u redu, Kala?”
Pre nego što sam mogla da odgovorim, Emil se namrštio. „Nije ti potrebna njena dozvola,
momče.”
„Nema ništa loše u malo lepog ponašanja, Emile”, prekorila ga je Lumina. „Kala je bila dobar
vođa mladih Najtšejdovaca. Ren mudro traži njeno mišljenje.”
Emil je progunđao nešto u čašu i Efron se zakikotao. „U redu je”, rekla sam. „Pozovi ih.” Ionako
ću biti zauzeta smišljanjem kako sutra da ja budem jedina zadužena za ispitivanje pećine.
„Onda se vidimo u zoru?”, pitao je stisnuvši mi ruku. „Na dnu staze?” Klimnula sam glavom.
Lumina je ustala i ispravila suknju. „Odlično. Vaš prvi test. Nemojte da nas razočarate.”
„Nikada”, promrmljao je Ren.
„Vrlo dobro”, osmehnuo se Emil. „Onda vam želimo laku noć.”
„Hvala na čaju, Naomi”, rekla je Lumina. „Uvek si dobra domaćica.”
„Gospodarice.” Majka se malo naklonila. Logan je zastao ispred nas na putu ka vratima.
„Srećan lov!” Utvare su nemo lebdele za njima. Ulazna vrata su se zalupila. Ren je ustao, ali Emil je
sipao još jedno piće. Pružio je flašu majci. „Za stara vremena?”
„Ne, hvala”, rekla je.
„Da li ostajemo?” namrštio se Ren, gledajući naizmenično u svog oca i moju majku.
„Ne deluje nimalo ljubazno da ostavimo dve divne dame same, budući da Stiven ne može da
bude tu da ih pazi.” Emil je došetao do moje majke i prošao joj prstima kroz kosu. Prebledela je, ali
se nije pomakla.
„Možemo same da se brinemo o sebi”, odbrusila sam.
„Ne kao što bi muškarac mogao”, rekao je, a prsti su mu iz majčine kose prešli duž njene vilice.
„Naomi, kakvim si glupostima punila glavu ovoj devojci? Neće mučiti mog dečka, zar ne?”
„Biće dobar partnerka”, rekla je. „Kakvu tvoj sin i zaslužuje.”
Zurila sam u nju, ne shvatajući zašto ga ne odgurne. Znala sam koliko je jaka; možda ne bi
uspela da dobije Emila u borbi, ali sigurno bi mogla da ga udalji od sebe.
„Odista dobra. Baš kao i njena majka, pretpostavljam. Ti si dobra devojka, Naomi. Znaš svoje
mesto. Uvek sam smatrao da je šteta što nismo bolji prijatelji.”
„Hvala”, prošaputala je, ali sam videla da joj ruke drhte.
„Noć je mlada”, nastavio je Emil, sagnuvši se tako da mu usne dotaknu njeno uvo. „I svašta je
moguće. Mogli bismo da nadoknadimo propušteno vreme.”
„Kako se usuđuješ!” Bila sam na nogama. „Skloni se od nje!”
Emil se okrenuo ka meni, režeći. „Renije, vodi svoju kučkicu gore!”
„Ne idem ja nigde!” Samo me je Ren, držeći me za ramena, sprečavao da ne skočim na Emila.

138
 „Oče, treba da idemo; kasno je i ostali smo duže nego što smo dobrodošli”, rekao je Ren tiho.
„Stiven će se ubrzo vratiti sa straže.”
„Pretpostavljam da hoće, zar ne?” Emilov osmeh je bio kao svetio voza koji pristiže. „Zaista bi
trebalo da ga pozdravim.”
„Imam mnogo domaćih zadataka da završim, a i dalje treba da zovem čopor zbog sutrašnjeg
odlaska do pećine Haldis”, dodao je Ren. „Voleo bih da krenemo sada. Molim te.”
„Ne znam gde si pokupio te radne navike, momče.” Emil je dovršio svoje piće i udario čašom u
naslon za ruke na maminoj stolici. „Bilo mi je zadovoljstvo, Naomi.”
„Vidimo se sutra.” Ren nije gledao u mene dok je govorio, samo je brže-bolje izašao za ocem iz
naše kuće.
Posmatrala sam kako je majka ustala i ispravila bluzu.
„Pa, bolje da raščistimo ovo.” Počela je da sakuplja čaše i stavlja ih na čajni poslužavnik.
„Mama”, rekla sam. „Zar nećeš ništa da kažeš?”
„Kako to misliš, dušo?”
„Zašto si dozvolila Emilu da te dodiruje?”
„On je alfa muškarac, Kala.” Nije me pogledala u oči, samo je nastavila da sređuje dnevnu sobu.
„Oni su jednostavno takvi.”
„Tata nije takav!”
„Nije”, odgovorila je podigavši poslužavnik. Pratila sam je u kuhinju. „Ali Efron i Lumina vole
drugačije osobine kod svojih lidera. Lumina podržava stoički pristup i, naravno...”
„Prefinjenost”, završila sam. „Kako bih to mogla da zaboravim?”
Uzvratila mi je mlakim osmehom. „Efron misli da je bolje da imamo alfe sa... čvršćom rukom.”
„Ti to tako zoveš?” zarežala sam. „Ja bih pre rekla da su i Efron i Emil oboje bezobrazni
nasrtljivci!”
„Ne budi grozna, Kala”, odbrusila je. „Ne pristaje ti.”
„Hoćeš li reći tati?” pitala sam.
Redala je sudove u sudoperu. „Naravno da ne. Već dovoljno mrzi Emila, a čula si da naši
gospodari kažu da je saradnja sad od najveće važnosti. Ne možemo da dozvolimo da muškarci
napadaju jedni druge dok pokušavamo da napravimo novu odbranu. Oni poblesave zbog ovakvih
stvari.”
„Poblesave?! Niko sem tate ne sme da te dodiruje!”
„Nijedan inferiorniji muškarac od tate ne sme da me dodiruje. Ovde se radi o suprotstavljenim
alfama. S čime, nadam se, nikada nećeš morati da živiš. Emil će ugrabiti svaku priliku da izazove
tvog oca. Uvek je želeo da dokaže da je dominantniji alfa u kraju. To se samo pogoršalo otkako je
Korina ubijena.”
„Ali...”
Okrenula se ka meni, podigavši ruke. „Pusti to, Kala. Gotovo je.”
„Dakle, to je prefinjenost?” Nisam mogla da suzdržim bes. „Ponašati se kao kurva prema
svakom ko ti dođe u salon?”
Našla sam se na podu pre nego što sam shvatila da me je udarila. Obraz mi je brideo od udarca.
„Slušaj me veoma pažljivo, Kala.” Majka je stajala iznad mene, a pesnica joj je i dalje bila
stisnuta. „Rekla sam već jednom i ne želim da objašnjavam ponovo. Emil nije bilo koji muškarac. On
je alfa čopora Bejn. Ne smeš da se suprotstavljaš alfa muškarcu, čak i kad pripadaš drugom.
Rizikuješ da nastradaš ako to uradiš. Da li me razumeš?”
I dalje zbunjena, nisam mogla da govorim.
„Da li me razumeš?” Nikada nisam videla tako grub pogled u njenim očima.
„Da, majko”, prošaputala sam.

139
 „Sigurno si umorna.” Promenila je izraz u savršeno oličenje dobrote. „Kad završim s ovim,
napraviću ti čaj od kamilice i napuniti kadu. Sutra je tvoj veliki dan.”
Klimnula sam glavom i popela se uz stepenice, otupela. Anselova vrata su bila zatvorena, a
iznutra je treštala muzika. Majka ga je sigurno poslala gore kad su čuvari došli. Valjda nije ništa čuo.
Pomislila sam da pokucam, ali sam umesto toga otišla u svoju sobu, pustivši malog brata da
zadrži snove o romantici i pravoj ljubavi još malo. Zatvorila sam vrata i počela da plačem, pitajući
se koliko vremena imam pre nego što se majka pojavi s čajem i kada čuvari saznaju dokle je otišla
moja izdaja.

140
 25.

„Ne možete svi u pećinu.” Šetkala sam se u podnožju strmog uspona. Drugovi iz čopora su me
netremice gledali molećivim očima. Još smo čekali da stignu Bejnovci. Na oskudnoj svetlosti zore,
zemlja je treperila u raznim nijansama rđe, što me je podsećalo na haldisku dvoranu. Stresla sam se,
znajući da je taj misteriozni predmet razlog za ovu patrolu i da niko od mojih drugova iz čopora ne
zna za to. Niko od njih ne bi smeo u pećinu. Znali bi da sam bila tamo, i to sa još jednim vukom.
Očajnički sam želela da ne idu tamo.
„Ali Logan tamo drži nekog užasnog ljubimca!”, uzviknula je Fej. „Nije uredu da ne možemo
svi da ga vidimo. Kladim se da je katastrašan!”
„Da li si ti to stvarno rekla katastrašan?” pitala je Brin, zaradivši skamenjeni pogled od Fej.
Svađale su se sve više i više od one noći u Zgarištu.
„Ne radi se o tome da li je u redu, radi se o naređenjima”, rekla sam. Od njihovog gunđanja
zubi su mi postajali nervozni. „Rešićete to s Renom kad stigne.”
A ja ću se pobrinuti da Ren pošalje mene u pećinu.
Šuškanje u šipražju najavilo je dolazak Bejnovaca. Petoro vukova se pojavilo; videvši da smo i
dalje u ljudskom obliku i oni su prešli jedan po jedan. Ren poslednji.
„Šta ima?”, pitao je.
„Moj čopor je više zainteresovan za razgledanje nego za obavljanje svog posla”, rekla sam. „To
nije...”, počela je Fej.
„Ćuti, Fej!” zarežala sam. Sinoćna poseta čuvara i Renovog oca prilično je oborila moj prag
tolerancije.
Ren je počeo da se smeje, mahnuvši ka ostalima u svom čoporu. „Ne brini, Lili. I ova ekipa priča
samo o stvorenju u pećini.”
„Savršeno”, promrmljala sam. „Zašlo ne bih samo ja otišla gore? Rute za stražu su ionako
mnogo važnije. Stvarno treba da saznamo šta je njuškalo po planini iza naših leđa.”
„Kala je u pravu”, Ren je povisio ton. „Ispitivanje terena je mnogo važnije od stvorenja u pećini,
šta god ono bilo.”
Nekoliko ih je zagunđalo, ali ih je utišalo Renovo režanje.
„Zato ću samo ja ići u pećinu”, nastavio je.
„Ali...” pokušala sam da prikrijem paniku.
„Da li treba da ponovim?” Ren nije obraćao pažnju na mene. „Kala će tražiti tragove tragača na
terenu oko pećine. Brin i Ansel, vi ćete sa mnom - mi idemo u pećinu. Vi ostali radite kako vam Kala
kaže. Ako mi se bude žalila, moraćete meni da odgovarate. Stići ćemo vas kasnije, kad budemo
proverili pećinu, da završimo patrolu zajedno.”
Niko nije govorio. Ugrizla sam se za jezik da ne bih iznenađeno uzviknula. Brin i Ansel? Nisam
razumela zašto je uzeo dvoje iz mog čopora, a ne iz svog. Makar ću moći da pričam s njima kasnije.
Brin i Ansel bili su zatečeni ulogama koje su dobili, ali su se pretvorili u vukove čim je i Ren to
učinio. I ja sam učinila to isto, a ostatak čopora me je smesta ispratio, mada je Daks pogledao
jednom u Rena, delujući razočarano.
Ovako ćemo. Delila sam misli s grupom koja mi je dodeljena. Iako mi je strah bio veći od snage, i
dalje sam morala da se ponašam kao alfa. Idemo u krugovima koji će biti sve širi, počev od unutrašnjih
tačaka, pa na jug. Mejson, Nev, Sabina i ja idemo sa istoka ka zapadu. Daks, Fej i Kozeta, vi ćete sa zapada ka
istoku. Smanjićemo preklapanja i prekriti najveću površinu terena. Ima li pitanja? Bilo mi je pomalo krivo
što sam odbrusila Fej malopre i nadala sam se da će to što sam je stavila s Daksom shvatiti kao
izvinjenje.

141
 Spustili su njuške pokorno. Dobro. Hajde sad.
Fej je krenula, a Daks i Kozeta su je pratili do zapadnog dela.
Taman sam htela da povedem Mejsona i Neva uz planinu kad mi je Renov glas ušao u glavu.
Kala?
Šta je bilo? Zastala sam mrdajući ušima napred-nazad. Bilo je jasno da glas šalje samo meni.
Izvini što sam te ostavio, ali važno je da se naviknemo na nove kombinacije za straže. Paziću dobro na
Brin i Ansela. Naravno. Hvala.
Siguran sam da nećeš propustiti ništa tako zanimljivo u pećini. Obavestiću te šta smo našli čim budem
mogao.
Potom mu je glas nestao. A šta će pronaći tamo?
Nema zabušavanju. Strah i nezadovoljstvo naveli su me da čuknem njuškom Mejsona otpozadi,
ali sam pustila i Neva i Sabinu da čuju tu misao. Hajde.
Hej! - bunio se. Pa tebe smo čekali.
I nije ti neki izgovor. Mahala sam repom, želeći da osetim bilo šta osim prevrtanja u stomaku.
Rekao sam ti, brate, zapevao je Nev. Oduvek sam znao da je tiranka.
Sabina je sedela u tišini i čekala naređenja. Pitala sam se o čemu razmišlja.
Nevov i Mejsonov smeh ispunio mi je glavu dok smo se trkali uzbrdo; u igri su se grickali,
jurišali i preticali jedan drugog da budu prvi. A radost trčanja bila je isisana iz mojih nogu.
Prošlo je samo dva dana otkako smo se Šej i ja borili s Loganovim paukom i uzeli Haldis iz
pećine. Izgubila sam tamo mnogo krvi, a kamen ju je sigurno upio i prošarao njome zidove pećine.
Možda će miris pauka prekriti moj? Ali verovatno neće. Šta će Ren uraditi kad me nanjuši?
Skočila sam na vevericu koja je jurnula ispred mene. Mejson mi je gurnuo njušku. Jesi li dobro?
Glavobolja, odgovorila sam. Hajde da usporimo; odavde treba da počnemo pretragu.
Raširili smo se, spustili noseve uz zemlju i hodali lakim korakom, tražeći mirise koji nisu tu
pripadali - tragove koje sam znala da nećemo naći. Znanje da nemamo za čim da tragamo, osim za
mojim i Šejovim tragovima, činilo je ovu potragu vežbom izdržljivosti živaca. Osetila sam njegov
miris na početku naše patrole, ali znala sam da će biti neprepoznatljiv drugima iz čopora. Savesno
sam vodila Neva, Mejsona i Sabinu baš tamo gde smo Šej i ja lovili, sve vreme se pitajući šta se
dešava u pećini.
Možemo li da ulovimo nešto za jelo? Mejsonov glas mi je prekinuo misli. Video sam da smo prošli kraj
tetreba, a umirem od gladi. Mislim da ovde nema ništa, samo neki zalutali vuk.
Mada sam očekivala to, oblio me je talas olakšanja zbog Mejsonove pretpostavke o vuku
lutalici.
To je sve što i ja imam. Glasam za ručak, odgovorio je Nev. Ali ne treba. Mrzim kad mi se perje zalepi
za jezik. Šta kažete na zečetinu? Baš volim debelog zeca.
Vas dvojica morate da se usredsredite, odbrusila je Sabina. Hrana treba da sačeka dok ne završimo
patrolu. Ako neki novi čopor vukova dolazi ovamo, treba da ih najurimo. Napraviće nam haos u tragovima.
To je samo jedan vuk, Sabina. Prestani da se šepuriš pred Kalom, odgovorio je Nev. Lovio sam s tobom.
Ti prva potrčiš za zecom.
Prezrivo je uzdahnula. Teško.
I moj stomak je krčao, podsećajući me da se nalazimo na besmislenom zadatku već satima.
Htela sam da im odgovorim kad me je zavijanje preseklo. Renov dugačak, prodoran zov
probijao je planinski vazduh, prizivajući čopor alfi. Sav mir koji sam osetila, znajući da će Šejov
identitet ostati skriven, nestao je. Za nekoliko minuta moraću da se suočim s Renom, a nisam znala
šta je pronašao u pećini.
Možda je to zvono za ručak. Mejson se okrenuo u pravcu zavijanja.
Ren, Brin i Ansel čekali su nas nestrpljivo. Protresla sam nervozno krzno kad sam ugledala
mesto koje su izabrali za naš susret - istu onu poljanu gde sam prvi put Šeju spasla život. Tabala

142
sam nogama zemlju, ne želeći da delim ovo mesto s bilo kim; odjednom sam poželela da je Šej ovde,
a da čopor nije. Trudeći se da ne delujem previše uznemireno, prišla sam obazrivo Renu. Izgledao je
mirno i tiho je čekao da ostali iz čopora stignu.
Fej i Kozeta dojurili su iz šume na istoku.
Gde je Daks? Renov glas je ispunio sve naše glave.
Ogladneo je, odgovorila je Fej pogledavši preko ramena.
Daks se pojavio iz šume, vukući sa sobom sveže ubijenu srnu.
Triput ura za Daksa! Nev je pojurio ka njemu, zarivši zube u bedro srne da pomogne Daksu da je
prinese.
Ansel je isplazio jezik i zakaskao ka našem obroku.
Alfe prvo. Daks je spustio njušku i pokazao zube mom bratu.
Ansel se spustio na zemlju, spustivši i uši. Izvini, Rene.
Nema veze. Ren se dovukao do mene i spustio njušku na moju. Gladna?
Priljubio mi se uz vilicu, ne pokazujući znake neprijateljstva. Možda nije našao ništa. Smiren
Renovim opuštenim ponašanjem, stomak mi je zakrčao na miris svežeg mesa. Valjda.
Koji ti je omiljeni deo? Gurnuo me je ka srni.
Miris sveže krvi me je uznemirio. Rebra. Liznula sam svoj komad.
Uzmi ih.
Snažno sam pokidala telo srne. Ren se namestio do mene i komadao meso sa ramena.
Ostali iz čopora su nam se pridružili, ostavši na određenoj udaljenosti iz poštovanja.
Znam da svi uživate u hrani. Renov glas je dolazio do nas čak i dok je jeo. Ali moram da vas
obavestim o nečemu, zato obratite pažnju.
Šta je bilo u pećini? - pitao je Daks njuške tamnocrvene od krvi.
Nećeš verovati, rekla je Brin nakostrešivši se.
Veoma veliki i veoma mrtav pauk. Ren je odlomio nogu jelena u zglobu. Zvuči strašno. Sabina se
odmakla od halapljivog čopora - ili nije bila gladna ili joj se smučio obrok od pomisli na mutiranog
pauka. Koliko je veliki? - pitao je Mejson. Kao tri Daksa. Ansel je lizao Brininu vilicu.
Znači, tako Logan zamišlja ljubimca, zarežao je Nev čupajući meso jelena jače.
Mislim da je to pre bio stražar, nego ljubimac, odgovorio je Ren.
Lepo je znati da nam toliko veruje da možemo da odbranimo pećinu, podrugljivo je primetila Sabina.
Ren joj je brzo pokazao zube. Kakogod, mrtav je, a Logan nam je tražio da ga smesta pozovemo ako to
stvorenje više ne čuva pećinu.
Kada ti je to tražio? - pogledala sam u njega, ne sećajući se tog razgovora.
Zvao je sinoć, kad smo otišli od vas.
Spustila sam glavu na šape, pitajući se koliko često će Ren dobijati naređenja za koje ja neću
znati.
Nije bio srećan, nastavio je Ren. Moj otac, Logan i Efron sada su na putu ka pećini. Hteli su da provere
nešto drugo, ali to je nešto što se nas ne tiče.
Haldis! Ustala sam i počela da šetam oko grupe, zarobljena u svojim mislima. Dolazili su da
provere Haldis. Nema šta drugo da bude.
Da li ste vi nešto našli u patroli? - pitao je Ren.
Samo jednog vuka samotnjaka. Fej se istezala, tresući krzno ispod brade. Nisam ga još videla, ali to je
novi miris. Osim njega, samo mi.
Šej! I oni su našli Šejov trag! Nakostrešila sam se.
A tragača nema. Dodao je Daks, gutajući ogromno parče srnetine.
Ni mi nismo ništa našli. Nev je seo da se odmori.

143
 Čak ni debelog zeca. Mejson mu je njuškom gurnuo uvo.
Hajde da nastavimo potragu i nizbrdo, za svaki slučaj. Ren se pomerio od jelena, od kojeg su ostale
samo kosti. Brin, idi s Daksovom grupom. I ja ću vam se pridružiti. Ansele, ti ćeš s Kalom.
Kako ti kažeš, odgovorio je Ansel, nakrivivši glavu da počeše uvo zadnjom šapom.
Čopor se podelio i krenuo ka šumi.
Krenućemo odmah za vama. Ren je poslao misao grupi. Moram da porazgovaram malo s Kalom.
Posmatrala sam kako drugovi iz čopora nestaju medu borovima pre nego što sam se okrenula
ka Renu.
Šta je bilo?
Ren mi se približio i pogledao me svojim očima tamnim kao ugalj. Zašto si bila u pećini?
Otkucaji srca su mi se ubrzali, ali sam njuškala zemlju, praveći se da sam nezainteresovana. Ne
znam o čemu pričaš.
Skočio je i oborio me na leđa. Pokušala sam da se prevrnem, ali stajao je iznad mene i pritiskao
me na zemlju tako da mi stomak ostane otkriven. Prebacio mi je njušku preko grla, pritisnuo dušnik
i otežao mi disanje.
Znam tvoj miris, Kala. Bila si tamo. Pre dva, možda tri dana.
Šutirala sam ga i grebala kandžama. Prestani! Pusti me!
Brin i Ansel su sigurno prepoznali tvoj miris, ali su tvrdili da ne primećuju ništa, što znači da i oni lažu
za tebe. Da li pokušavaš da podeliš odanost u čoporu? Da li stvarno hoćeš da ideš protiv mene? Zario mi je
zube u vrat, primoravši me da se predam. Nikada nisam mislila da mogu da mrzim Rena, ali u tom
trenutku sam bila blizu toga. Pritisnuo me je jače, od čega sam se uvijala od bola. Nastavila sam da
šutiram vazduh, a on je zarežao. Nemoj da mi se suprotstavljaš, samo mi reci istinu.
Zacvilela sam i opustila se pod njim. Izvini, trebalo je da ti kažem. Bila sam radoznala pa sam ušla
unutra tokom straže ovog vikenda.
Tiho režanje začulo se iz Renovih grudi. Da li si ti ubila Loganovog pauka?
Misli su mi se rojile dok sam odmeravala da li je rizičnije laganje ili istezanje istine; nije dolazilo
u obzir da mu kažem šta se stvarno desilo.
Ne, odgovorila sam izabravši laž. Pećina je mirisala stvarno loše, opasno. Nisam dugo ostala u njoj.
Čekala sam nadajući se da mi je poverovao. Pitala sam se koliko je pažljivo mogao da isprati
gde sam sve prošla u pećini.
Zašto ništa nisi rekla? I dalje je režao, ali je oslabio pritisak na moj vrat.
Ponovo sam zacvilela, ali se nisam micala. Izvini, Rene. Mislila sam da će me Logan kazniti. Znaš da
ne smemo da ulazimo unutra.
Hrabrija si od mene. Godinama sam želeo da se ušunjarn u tu pećinu. Prestao je da reži i pustio me,
gurnuvši mi glavu gore i pomogavši mi da ustanem. Nisam uživao što sam ti ovo uradio, Kala. Uvek ću
te štititi, ali ne smeš da skrivaš stvari od mene. A ni tvoji drugovi iz čopora - razgovaraću s Brin i Anselom o
tome kasnije.
Izvini. Nisam mogla da ga pogledam u oči.
Pritisnuo je svoju njušku na moje rame. Potrebno mi je da mi veruješ. Da li razumeš?
Da. Noge su mi se tresle. Šta misliš, šta je ubilo pauka?
Jedini drugi miris je bio onaj vuk samotnjak, odgovorio je Ren. Pretpostavljam da je to onaj isti kog su
tvoja i Daksova grupa našli na planini. Teško je poverovati da je mogao sam da savlada Loganovog pauka -
mora bi da bude neki strašni ratnik
Pomislila sam na Šeja kako zamahuje pijucima - koliko sam se samo divila njegovoj hrabrosti i
ratničkoj veštini.
Samo pokušavam da te sačuvam, Kala. Ren mi je liznuo njušku. Nemoj da preduzimaš nepotrebne
rizike. Suviše si bitna za to. Potrebna si mi da budeš pored mene. Izvini ako sam te povredio.

144
 Nisi. Pustila sam mu da me njuška i gurka bez obzira na moj stid. Laknulo mi je što više nije
nastavio s onom temom.
Ne rekavši ništa drugo, pojurio je u šumu i ostavio me samu na poljani. Kada sam zažmurila,
videla sam Šeja, osetila njegove usne na svojoj ruci, one prve iskre žudnje kad me je dodirnuo.
Podigavši njušku, poželela sam da zavijam od očaja, mrzeći iz dna duše tišinu koja mi je nametnuta.
Čuvari bi uskoro mogli da počnu lov na lopove koji su ukrali Haldis. Šta će tek tad biti?

145
 26.

Stigla sam na pola puta do kamenog stepeništa Rouana kad me je užas zakucao u mesto.
„Predomislila sam se.” Stopala su mi se klizala niz kamene ploče.
„Prekasno.” Stisnuo je zube i nastavio da me vuče.
„Nije trebalo da te preobratim”, rekla sam. „Ne bi trebalo da možeš da me vučeš gde hoćeš.”
„Nije baš da mi olakšavaš.” Naprezao se da me pomakne korak dalje. „Duguješ mi, sećaš li se?
Ostavila si me u baru prošle nedelje. Mislim da je Ren ostatak večeri proveo planirajući kojim
redom će mi polomiti sve kosti u telu.”
„Verovatno jeste.”
„Tačno. Imaš sreće što sam uopšte tu da ti pokažem palatu.”
„Večno sam ti zahvalna na ponudi. Sigurna sam da je divna.” Vrpoljila sam se u njegovim
rukama. „Sad me pusti.”
„Hajde, Kal, penji se uz stepenice. Pristala si na ovo. Zar ćeš stvarno da me nateraš da te
unesem unutra?”
Piljila sam u dvokrilna vrata od ebanovine. „Možda.”
„Ako želiš, prebaciću te preko ramena kao pećinski čovek.” Iskezio se. „Neće biti lepo.”
Namrštila sam se. „Uživao bi u tome, zar ne?”
„Hoćeš da vidiš?”
Izmigoljila sam se iz njegovog stiska i požurila uz stepenice. Šej je izvukao ogromni mesingani
ključ iz jakne. Pogled mi je lutao po fasadi palate dok je otključavao vrata.
Veličanstvena palata jasno se isticala naspram neba fasadom usamljeničke boje magle. Zgrada
se protezala neverovatnom dužinom na obe strane od glavnog ulaza. Visoki prozori sa stubovima
bili su poređani na tri sprata. Zabati su bili ispunjeni stvorenjima od kamena: uvijenim zmijama,
konjima koji se propinju, grifonima koji vrište i himerama koje riču. Krilati gargojli čučali su na
krovu, kao da su spremni da skoče sa strehe svakog časa.
„Ideš li?” Šej je držao vrata otvorena.
Skrenula sam pogled sa statua, duboko udahnula i ušla u tamu palate. Čim sam ušla, ostala sam
bez daha. Vrata su se otvarala ka ogromnom holu. Taj široki prostor bio je okružen balkonom. Dva
mermerna stepeništa pružala su se u suprotnim smerovima duž zida preko puta mene. Kitnjasti
kristalni luster visio je s plafona. Njegove prizme hvatale su sunčeve zrake kroz prozore i bacale ih
u nepreglednim dugama po kamenom podu. Nije bilo nameštaja. Prostorija je bila ispunjena
umetninama - od finih porcelanskih vaza koje su mi dosezale do struka, pa do kompletnih viteških
oklopa koji su držali oštre halebarde i opasne buzdovane u metalnim rukavicama.
„Kao što sam rekao”, Šej je stao kraj mene, „raskošno je.” Glas mu je odskakivao od zidova.
Klimnula sam glavom.
„Biblioteka je iza onih vrata pravo, na drugom spratu”, nastavio je. „Stepenice vode u istočno i
zapadno krilo kuće. Da li želiš da odmah počnemo s istraživanjem, ili da te prvo malo provedem?”
„Želim da budem sigurna da je zaista u redu da budemo ovde”, promrmljala sam.
„Dakle, da te provedem”, rekao je i uputio se ka desnom stepeništu. „Ja sam u istočnom krilu.”
Osvrtala sam se preko ramena dok sam ga pratila. Jeziva tišina prekrivala je kuću; bat naših
koraka na kamenom podu odjekivao je oko nas.
„Kako si se uopšte navikao na ovo?” Shvatila sam da šapućem.
„Pa i nije baš da sam se navikao.” Slegnuo je ramenima. „Prilično je čudno kad si sve vreme
sam.”

146
 „Ne mogu da poverujem koliko je tiho.”
„Ponekad raspalim muziku u sobi i otvorim vrata da ispuni i hodnike”, rekao je. „Pomogne
malo.”
Skrenuli smo u dugački hodnik. Portreti ljudi u prirodnoj veličini visili su na zidovima od poda
do plafona u pravilnim razmacima.
Pogledala sam u jedan i sledila se. Muškarac je lebdeo u crnom vakuumu, lica iskrivljenog u
agoniji, a njegovi mučitelji bili su zaklonjeni tamnim nijansama na platnu. Pogledala sam u sliku na
zidu preko puta te. Bila je slična, samo je na njoj bila žena.
„Možemo li brže?” promrmljala sam.
„Izvini”, rekao je Šej. „Trebalo je da te upozorim na slike. Boskov umetnički ukus je malo
morbidan.”
„Ma nemoj!” Gledala sam u pod dok smo hodali dalje. „Šta uopšte predstavljaju ove slike?”
„Ne znam”, rekao je. „Mislio sam da su možda portreti mučenika, ali nemaju oznake, a i načini
mučenja ne odgovaraju mučenjima bilo kog hriščanskog sveca za koga znam.”
„Znači, samo voli slike na kojima muče ljude?”
„Možda”, odgovorio je. „Mada, većina starih umetničkih dela je o patnji i smrti. Boskove slike
se ne razlikuju mnogo od onoga što i inače može da se vidi po muzejima.”
„Valjda.”
Skrenuo je naglo nadesno, a ja sam požurila za njim niz sporedni hodnik. Kada sam skrenula
iza čoška, umalo da se sudarim s nekim muškarcem. S prelepim muškarcem sa širokim, kožnim
krilima. Vrisnula sam od iznenađenja, spustila se na pod, promenila oblik i pokazala zube.
„Šta je bilo, Kal?” Šej se mrštio, naizgled nesvestan napasti na metar od mesta gde je stajao.
Vrebala sam ga, odmeravajući gorostasno krilato stvorenje koje je držalo koplje visoko u jednoj
ruci, s vrhom uperenim pravo u nas. Inkubus je stajao nepomičan, usred pokreta, spreman da nas
gađa oružjem.
„To je statua”, smejao se Šej. „Režiš na statuu.”
Primakla sam se bliže i onjušila mermerno stopalo inkubusa. Šej se i dalje smejao kad sam
promenila oblik i besno ga pogledala.
„Mogao si da me upozoriš da imate skulpture inkubusa u kući.”
„Ima na hiljade skulptura u ovoj kući. Mislim da ne možeš da pređeš više od petnaest koraka a
da ne naletiš na neku. Ima ih još više u vrtu.”
„Jesu li sve kao ova?” Odmeravala sam statuu.
„Mnoge”, rekao je. „Neke su žene s krilima, ne muškarci, ali sve imaju oružje kao ova. Neke su
životinje - doduše, više mitološka stvorenja, ne prave životinje.”
Stresla sam se.
„Zašto si se uplašila?” rekao je. „Mislio sam da te brinu utvare.”
„Postoje i druge stvari koje me brinu pored utvara”, progunđala sam. „Hoćeš da kažeš da je ova
statua napravljena prema nečemu što postoji?” Pružio je ruku i dodirnuo vrh krila inkubusa. „Da.”
Trgnuo je ruku nazad. „Au!”
„Pa gde smo uopšte krenuli?” pitala sam želeći da se sklonim od statue.
„Mislio sam da ti pokažem svoju sobu.” Osmehnuo se stidljivo. „Nalazi se na kraju ovog
hodnika.”
Poveo me je niz hodnik i zastao pred poslednjim vratima na desnoj strani.
„Pa?” Čekala sam da otvori vrata.
„Samo sam pokušavao da se setim kada sam poslednji put sredio sobu”, rekao je.
„Boskove sluge je ne sređuju?” Bocnula sam ga prstom u stomak i iskezila se.

147
 Odmahnuo je glavom. „Bi oni, ali ja sam tražio da to ne rade. Radije ne bih da mi potpuni
stranci preturaju po stvarima.”
„Posebno kada čitaš zabranjenu knjigu umesto priče za laku noć?”
„Između ostalog.” Osmehnuo se i otvorio vrata.
Šejova soba bila je negde između neuredne i čiste. Na krevetu je bila gomila knjiga, a nekoliko
džempera bilo je bačeno na drvenoj stolici. Knjiga čuvara stajala je otvorena na starinskom pisaćem
stolu. Haldis je položio pored nje; predmet je sijao prigušeno na popodnevnom svetlu. Ipak, video
se čist pod i nije bilo nijednog opasno nakrivljenog brda prljave odeće, što je bilo mnogo bolje nego
što bi se moglo reći za moju sobu.
Šej je pogledao okolo. „Nije tako loše.”
„Za mene bi ovo moglo da prođe kao bolnički čisto”, rekla sam. „Dobro je znati da ne
narušavam neke tvoje standarde o opsesivnoj čistoći, koje si dosad vešto krila.”
Kad sam se nasmejala, prišao mi je bliže i prošao mi rukom kroz kosu. „Pa...” promrmljao je.
Vazduh u sobi odjednom je postao naelektrisan. Bila sam i suviše svesna toga da smo Šej i ja
sami u njegovoj spavaćoj sobi. Saberi se, Kal. Možeš li da kontrolišeš hormone bar pet minuta?
Zverala sam okolo po sobi, nervozna, očajnički želeći da razbijem tenziju. Koliko god sam želela
da me Šej dodirne, svađa s Renom opomenula me je da bi trebalo manje da rizikujem. Pogled mi je
pao na ogromnu škrinju koja je bila poluskrivena farmerkama.
„Šta je ovo?”, prišla sam joj.
„Ma, ništa”, rekao je prateći me. „Samo stvari koje sam skupljao i vukao sa sobom čitav život.”
Osmehnula sam mu se vragolasto. „Ne verujem ti.”
„Hej!” Nije mi uhvatio ruku dovoljno brzo da me spreči kad sam klekla pored škrinje, otvorila
bravu i podigla teški poklopac.
Odmah sam počela da se smejem. „Pa ovo su sve stripovi!”
„Jesu, pa šta!” Sagnuo se i sredio gomile. „Ali to su zaista dobri stripovi, neki su pravi rariteti.”
Prelistala sam nekoliko. Kad sam podigla jednu gomilu, prstima sam očešala nešto meko.
Namrštila sam se, sklonila stripove u stranu i uronila prste u plišani materijal. Izvukla sam ruku iz
škrinje i videla da u ruci držim lepo dečje ćebence.
Šej je pročistio grlo. „Majka mi je to napravila.”
„Sećam se.” Prešla sam prstima preko mekanih pletenica. „To je jedino što imaš od nje.”
Uzeo mi je ćebe iz ruku.
„Da li nešto nije u redu?” pitala sam, brinući se da ga nisam uvredila time što sam ga uzela.
„Ne znam”, promrmljao je. „Ovo je čudno.”
„Šta?”
„Ćebe”, rekao je. „Kao da... Mislim da miriše drugačije. A čak mi nije ni blizu nosa.”
„O!” Počela sam da klimam glavom. „Ne miriše drugačije. Ti si drugačiji. A i čulo mirisa ti je
sad mnogo oštrije. To menja i način na koji osećaš mirise.”
Uozbiljio se, podigao ćebe do nosa i duboko udahnuo. Skočila sam na noge kada je odjednom
zatvorio oči i spotaknuo se unazad, uzdišući.
„Šej?” Uhvatila sam ga za ruku. „Šta je bilo?”
„Ja...” Glas mu je bio nerazgovetan. „Sećam se... Vidim joj lice. Sećam se kako se smeje.”
„Oh, Šej”, rekla sam tiho, povukavši ga ka sebi.
Otvorio je oči ispunjene sećanjima. „Nije moguće da je stvarno.”
„Jeste, moguće je”, rekla sam. „Miris i sećanja su međusobno isprepletani. Tvoja čula zaštitnika
prizvala su ti stare uspomene.” Mrštio se. „Možda.”
„Da li si se osećao kao da je stvarno?” Nastavila sam. „Poznato?”

148
 „Više nego bilo šta drugo”, rekao je. „Onda je to tvoja majka.”
Uvrtao je ćebe u rukama. „Samo malo... ne, nema šanse.”
„Šej?”
Uhvatio me je za ruku i povukao niz hodnik.
„Šta je?”, pitala sam dok me je vukao trčeći do širokog praznog prostora u glavnom holu.
Nije mi odgovorio, samo je stao ispred visokih drvenih vrata koja su vodila u biblioteku.
Izvukao je iz džepa nešto što je izgledalo kao perorez i pročačkao bravu. Čula sam klik i vrata su se
otvorila.
Nije ništa govorio dok je krupnim koracima ulazio u prostoriju. Pratila sam ga nesigurno dok
sam očima upijala biblioteku. Bila je to ubedljivo najveća prostorija koji sam ikada videla, izuzev
školske sale za fizičko. Biblioteka se uzdizala duž prvog i drugog sprata palate. Tri zida imala su
ugrađene police koje su se protezale od poda do plafona. Spiralne stepenice od kovanog gvožđa na
svakom zidu vodile su do balkona koji je okruživao gornji red polica. Nikada nisam videla toliko
mnogo knjiga. Nije ni čudo što je Šej umirao od želje da uđe unutra. Prelepa i strašna, biblioteka je
delovala suviše savršena da bi bila bezbedna, kao biljka mesožderka koja koristi živopisne cvetove
da bi namamila insekte.
„Ovo je neverovatno”, izustila sam.
Šej je piljio u spoljni zid. To je bio jedini deo biblioteke koji nije bio prekriven knjigama. Visoki,
izduženi stakleni prozori uokviravali su ogroman kamin koji je bio dovoljno veliki da dvojica
muškaraca stoje uspravno u njemu. Pratila sam Šejov pogled do portreta koji je visio iznad kamina.
Za razliku od grotesknih slika u hodnicima palate Rouan, ovaj portret je izgledao
tradicionalnije, mada su izrazi lica osoba na njemu bili toliko ozbiljni da su bili skoro nestvarni.
Žena u jednostavnoj beloj haljini sedefa je u fotelji. Njena kosa, boje crne čokolade, bila joj je rasuta
preko jednog ramena, a bledozelene oči delovale su kao pune suza. Muškarac je stajao iza nje, s
rukama položenim na njena ramena. Lice mu je bilo strogo, ali istovremeno i užasno tužno. Imao je
blago talasastu zlatnosmeđu kosu koja mu je dodirivala bradu.
Iako sam zurila u nepoznate ljude, portret mi je naterao knedlu u grlo. Nikada nisam videla lica
toliko ispunjena bolom. Prišla sam i stala pored Šeja. „Zašto nije hteo da mi kaže?”, gunđao je.
„Zašto ko nije hteo da ti kaže šta?”
„Moj ujak.” Pomerio je pogled s portreta. „To je moja majka... i moj otac, bar mislim.”
Nisam mogla da verujem šta sam čula. „Jesi li siguran?”
„Ako si ti sigurna da mi je čulo mirisa probudilo pravo sećanje”, rekao je. „Ovo je žena koju sam
video kada sam pomirisao ćebe.”
„Ali Bosk ti nije dozvolio da zadržiš nijednu njihovu sliku”, rekla sam.
„Tačno. Zašto bi onda on držao njihov portret ovde u biblioteci?” rekao je. „I zašto nije hteo da
ga ja vidim?”
„Možda se plašio da ćeš se setiti nečega ako budeš video sliku svojih roditelja. Da li možeš da se
setiš još nečega sad kad si video ovu sliku?”
Šej je ponovo pogledao u portret. „Ne.”
Dohvatila sam ga za ruku. „Jesi li dobro?”
„Ne znam.” Mazio me je palcem po dlanu. „Pomoglo bi mi malo kad bi bar nešto u mom životu
imalo smisla.”
Stisnula sam mu prste. „Razumem to.” Oboje smo prevrnuli previše kamenja i otkrili previše
ružnih tajni koje se migolje ispod njih. „I šta sad?”
„Sada ćemo da radimo ono zbog čega smo i došli”, rekao je.
„Istraživanje?”
„Istraživanje.”

149
 Pogledala sam u spratove polica. „Imaš li neku ideju gde da počnemo? Ima li tvoj ujak neku
kartoteku?”
„Onda istraživanje ne bi bilo nikakav izazov”, dobacio je.
„Onda valja da počnemo s pretragom”, rekla sam, ne obraćajući pažnju na podsmeh u
njegovom pogledu.
Osmehnuo se vragolasto. „Ipak postoji nešto.”
„Šta to?”
„Zaključana vitrina.”
„To obećava. Jesi li je ranije proveravao?”
Pocrveneo je, češući zadnji deo vrata. „Koliko god mi bilo teško da priznam, malo sam osećao
krivicu što sam provalio u Boskovu biblioteku. Mislio sam da ću se, ako ostavim tu vitrinu na miru,
malo iskupiti... ili tako nešto. Kompromis s karmom.”
„Ti si neobičan mladić”, promrmljala sam.
„Zato ti se i sviđam.” Iskezio se i otišao na drugu stranu prostorije.
Vitrina od izrezbarenog mahagonija stajala je u čošku spoljnog zida, pored visokog časovnika
koji je tiho kuckao. Šej je obio bravu i otvorio je. Bila je puna knjiga u kožnim povezima, poredanih
na šest polica. Izvukao je jednu knjigu s najviše police.
„Sve je pisano rukom. Kao dnevnik.”
„Da li ima naslov?”
Okrenuo je prvu stranu. „Haldiski anali.”
Naslov je bio poznat, ali mislila sam da te knjige nisu to što tražimo.
„A ovo su datumi”, nastavio je. „Od 1900. do 1905.”
Izvukla sam jednu knjige s niže police. „Ova je od 1945. do 1950.”
Počela sam da čitam i potvrdila svoje sumnje. Bio je to rodoslov. Cela istorija čopora zaštitnika.
„Ne shvatam”, mrštio se Šej. „Ovo je lista imena, gotovo kao porodično stablo. I ima nekih
beležaka o članovima porodica.”
„Ovo nam neće pomoći.” Zatvorila sam knjigu i vratila je na mesto. „Treba da se usredsredimo
na druge knjige u biblioteci.”
Pogledao me je, iznenađen. „Kako to misliš?”
„Ove knjige nisu ono što tražimo”, rekla sam.
„O čemu su?”
„To su dosijei čuvara o čoporima zaštitnika.”
„Stvarno?” Podigao je obrve.
Klimnula sam glavom, uzevši mu knjigu iz ruke i vrativši je na policu. „Zatvori vitrinu i
zaključaj je ponovo.”
„Zar ne želiš da pročitaš ovo?”, pitao je. „Ovo je tvoja istorija.”
„Znam ovu istoriju”, rekla sam. „I zbog nje ćemo se samo posvađati.”
„Zašto?”
„Zato što ne piše samo o tome šta se dešavalo čoporima”, rekla sam. „Uglavnom su to beleške o
tome kako su formirani čopori, ko će im biti gospodari i kakve su odluke čuvari u prošlosti donosili
o parovima.”
„O parovima?” Pogled mu je poleteo do najniže police. „Misliš, u jednoj od ovih knjiga piše
zašto ste tačno ti i Ren upareni.”
„Da”, rekla sam. „I o svim drugim parovima koji su spojeni u istoriji čopora. To je, između
ostalog, i porodično stablo.”
Pogled mu je ostao na knjigama, a prsti su mu se grčih.

150
 „Samo ostavi to, Šej.”
„Ali...”
„Ne postoji ništa što možeš da učiniš povodom toga”, rekla sam. „Samo ćeš se razbesneti. Sad
zatvori vitrinu.”
Progunđao je nešto sebi u bradu, ali je zatvorio vitrinu i zaključao je.
„Da li imaš još neko naređenje za mene, o velika alfo?”
„Ne budi kreten.” Pokazala sam rukom na knjige koje su ispunjavale biblioteku od poda do
plafona. „Imamo dovoljno posla i bez tebe koji bi da pretvoriš ovo istraživanje u sapunicu.”
„Sapunicu?” Zurio je u mene za trenutak, a onda je pojurio i zagrlio me. Osećala sam kako mu
se telo trese.
„Šej?”
Bio mi je potreban još jedan minut da shvatim da se smeje. Osmeh mi se pojavio na usnama i ja
sam isto počela da se smejem. Suze su mi kapale niz obraze, stomak je počinjao da me boli, ali
osmeh mi nije silazio s lica. Ležali smo jedno pored drugog, a zvuk našeg smeha odbijao se o
kameni pod i odjekivao kroz ogroman prostor rouanske biblioteke.
Pre Šeja, nikad se nisam ovako smejala, ovako blesavo i slobodno - telo mi se treslo od radosti
umesto od besa. Ali čak i da sam se prepustila smehu koji mi je podigao raspoloženje, nisam mogla
da se ne pitam da li će unija značiti da više neće biti Šeja, a s njim će nestati i prilika da ikada
ponovo osetim nešto ovako.

151
 27.

Preplašeno jato golubova spustilo se sa streha iznad vitražnih prozora. Poskočila sam od
iznenadnog lepeta krila i talasanja senki naspram obojenog stakla i prevrnula stolicu.
Šej je zevao i istezao se. „Kala, zar ti ne dosadi da se uspaničiš svaki put kad se nešto čuje.”
„Samo sam obazriva.” Podigla sam stolicu i sačekala da mi srce uspori.
„Nema problema što smo ovde.” Okrenuo je stranicu. „Rekao bih da je moj predlog sjajan da
smo samo uspeli da nađemo nešto korisno.”
Pregledala sam indeks knjige Znakovi i simboli u ljudskoj kulturi. „Počinje da nervira. Nijedan krst
koji sam pronašla ne liči na tvoju tetovažu.”
Oboje smo pogledali u gomile knjiga prosute po stolu. Ništa. Ne nalazimo ništa. Ovo je beskorisno.
Iznervirana i iscrpljena, prekrstila sam ruke i naslonila čelo na njih da se malo odmorim.
„Mislim da bi trebalo da se vratimo na početak.” Šej je zaklopio ogromnu knjigu istorije
umetnosti.
„ A gde je tačno početak?” Okrenula sam se da ga pogledam.
„Prevod knjige.” Gurnuo je istoriju umetnosti u stranu i pomerio Rat svih protiv svih ponovo
ispred sebe.
„Verovatno si u pravu u vezi s tom knjigom.” Vrtela sam glavu ukrug, razmrdavajući ukočeni
vrat. „Ali možda bi trebalo malo da preskočiš.”
„Molim?” Već je listao strane.
„Umesto početka, pogledaj kraj”, rekla sam. „Rekao si da ti je ona žena pevala poslednje redove
teksta i onda je rekla: Ovde leži Haldis. Dakle, možda treba da čitamo poslednji deo knjige, a ne
početak. Ionako si rekao da je najkraći. Bar će ići brže.
„To nije loša ideja” rekao je i otvorio knjigu od zadnje korice.
Vratila sam se zurenju u duboreze srednjovekovnih krstova na strani koja je bila otvorena
ispred mene. Šej je pročistio grlo. Podigla sam pogled, ali su mu oči bile uprte u knjigu čuvara.
„Nešto sam hteo da te pitam.”
Namrštila sam se sa na veštačku opuštenost u njegovom glasu. „Da?”
„Načuo sam neka govorkanja u školi o nečemu što se zove Krvavi mesec.” Podigao je rečnik
latinskog i igrao se njegovim stranama, ali ništa nije zaista čitao u njemu. „Pretpostavljam da je to za
nekoliko dana.”
„Aha.” Nemoj to da radiš, Šej. Molim te. Molim te.
„Šta je to uopšte?” Naslonio se.
„Oh”, rekla sam uz određeno olakšanje. „Uf, da vidim. Zove se Bal za Krvavi mesec, ali ga svi
skraćeno zovu Krvavi mesec. To je pomalo čudan događaj, nešto između žurke za Noć veštica i
maturskog bala. Roditelji ljudskih učenika iz internata dolaze na taj događaj pre nego što odvedu
decu kući za jesenji raspust. Uvek je tu kamerni orkestar, dosta pića i nikome ne traže ličnu kartu.
Smešno je, ali, sve u svemu, i zabavno. Ko god ima bilo kakve veze sa školom, automatski je
pozvan. Odrasli obično piju mnogo, pričaju o akcijama koje poseduju i ispisuju čekove za školu.
Učenici isto mnogo piju i igraju u otmenoj odeći koju više nikada neće obući.”
„Zašto se zove Krvavi mesec?” pitao je.
Savila sam prste kao kandže. „Zato što se održava na noć prvog punog meseca posle Žetelačkog
meseca.”
Ustao je i otišao do prozora da posmatra kako lišće pada kao kiša. „Ali zašto krvavi?”

152
 „Zato što tad pun mesec daje najbolje svetio za lov u ovo doba godine.” Udovi su mi se trgli na
pomisao o lovu. „To je vreme za Veliki lov. Krvavi mesec je poznat i kao Lovčev mesec. Ove godine
pada na 31. oktobar. To je kasno za Krvavi mesec, ali tada će biti.”
Okrenuo se da me pogleda. „Zar ne bi bilo lakše da to jednostavno zovete Bal za Noć veštica? Ili
se vašim gospodarima ne dopada da kupuju zalihe slatkiša?”
U glavi mi se na trenutak pojavila slika Logana kako ide da zvoni kod komšija s vrećicom za
slatkiše. Pitala sam se u koga bi se maskirao. „Ne.
To je Sauin, zapamti. Noć veštica nije pravi praznik. Čuvari mnogo vole da se drže starih
običaja i tradicija. Zato se održava Bal za Krvavi mesec; uvek je tako bilo.” Čim sam pomenula
običaje, stomak mi se zgrčio.
„I svi idu? Ne samo ljudi?” Zvučao je uznemirenije.
Klimnula sam glavom i odmerila ga pažljivo, sumnjičava zbog promene u njegovom glasu. „Pa
dobra je zabava. Svi idu. Krvavi mesec i matura su uglavnom jedini događaji kada se svi iz škole
druže. Mislim da postoje samo da bi bili neki tračak normalnosti za ljude u našoj školi.”
Dobovao je prstima po stolu u brzom ritmu, a onda su mu izletele reči: „Pa, znam da stvarno
kasno pitam, ali nadam se da ćeš mi oprostiti zato što sam muško i ne mislim o tome unapred. Da li
bi htela da ideš sa mnom?”
Stomak mi je spao u cipele. Upravo je ovo ono čega sam se plašila.
„Kala?” Nisam htela da ga pogledam. „Hoćeš li mi bar odgovoriti?”
„Ne mogu”, rekla sam tiho, pogledavši ga ispod oka.
Naslonio se na sto, a usne su mu se razvukle u neprijateljski osmeh. „Zašto?”
„Biću s Renom. Idem na Krvavi mesec s njim, ali samo na sat-dva. To je iste noći kad i naša
unija.” Usredsredila sam se na stranicu ispred sebe. „Okani se toga.”
„Ne mogu da shvatim uniju ozbiljno, Kal”, odbrusio je. „Ti i tvoj vučji princ uparujete se za
čitavu večnost zato što neko drugi kaže da to tako treba da bude. To je sranje i ti to znaš! A Ren i ne
shvata koliki je srećnik što te ima; suviše je zauzet jebanjem drugih devojaka po školi.”
„Nije! Hoćeš li prestati više s Renom?” Uspravila sam se i prostrelila ga pogledom. „Zajedno si s
nama skoro svakog dana i on je prema tebi bio pun poštovanja, uprkos onome što si izveo u
Zgarištu i što me stalno posmatraš kao slatko nevinašce.”
„Slatko nevinašce?!”, uzviknuo je i skočio na noge. Gurnuo je stolicu i bacio knjige u ranac.
„Šej!” Stavila sam ruke na kukove. Ponovo mi je bilo muka.
„Barem znam šta zaista osećaš prema meni.” Glas mu je podrhtavao dok je vukao rajsferšlus na
rancu.
Skočila sam na noge i zgrabila ga za ruku. „Prestani, molim te. To nije ono što ja os...” Glas mi
se ugušio; znala sam da nije moguće da završim tu rečenicu.
„Nije ono što ti šta?” Uhvatio me je za ruku i privukao sebi. Drugom rukom mi je obuhvatio lice
i palcem pomilovao obraz, šaljući talase vreline pod moju kožu. Povukla sam se unazad i pojurila
do svoje stolice, odmahujući glavom.
„Mojim te, nemoj. Ne mogu!”
Opsovala sam dok sam brisala tople suze koje su mi potekle niz obraze. Nisam znala šta nije u
redu sa mnom; nikada nisam plakala, a sada sam stalno morala da se borim sa suzama.
„Kala.” Kada sam podigla pogled na njega, videla sam koliko je prestrašen što plačem. „Bože,
žao mi je! Nije trebalo ništa da kažem!”
Vratili smo se poslu u usiljenoj tišini. Šej je stavio slušalice i pustio muziku tako glasno da sam i
ja čula škripu gitara.
Nebo iza vitražnog prozorskog stakla bilo je crno kao katran kada je Šej naglo skinuo slušalice.
Pogledala sam ga upitno.
„Unija je u noći Sauina?”, pitao je. „Iste večeri kad i bal?”

153
 „Hajde, Šej.” Trljala sam slepoočnice. „Zaista ne mogu više da pričam o tome.”
„Ne, ne radi se o tebi.” Pokazao je na knjigu čuvara. „Već o datumu.”
„Da, unija će biti na Sauin”, odgovorila sam mršteći se, „to je 31. oktobra.” Namrštio se. „A
zašto je baš tada?”
„Pa to je jedan od osam sabata - dan obnove moći čuvara”, rekla sam. „Sauin je jedan od
najjačih sabata.”
Lupnuo je prstom po stranici. „Kada se veo između svetova istanjuje. Sećam se da si to rekla.”
Klimnula sam glavom i on je ponovo pogledao u beleške; izraz lica mu je postajao sve
zabrinutiji.
„Šta je?”
„Nekako je ironično. Postoji jedan obred s Potomkom, koji treba da se desi u noći Sauina. Nisam
još siguran šta je to tačno, ali izgleda da je to nešto o čemu se radi u celom ovom delu Praenuntiatio
volubilis. Postoji jedna reč koja mi je problem; znači dar ili nešto slično, i to i kontekstu koji je stvarno
neobičan.”
„Dar?”, ponovila sam.
„Ili nešto slično”, rekao je okrenuvši se opet ka rečniku. „Šta god to značilo, Potomak je
povezan s tvojim praznikom.”
„To nije baš moj praznik, Šej, to je dan koji su čuvari izabrali za uniju”, rekla sam. „Hoćeš da
kažeš da u knjizi piše da i ti treba da budeš tamo?”
„Pa u tome je stvar. U ovome što ovde čitam ne deluje mi da se radi o uniji. Ne znam šta je to”,
rekao je. „Ima dosta o dva sveta i tami. I nekoliko puta se pominje Potomak. Zatim se opisuje
nekakvo okupljanje koje je u vezi s tim darom, ali mi je teško da pronađem smisao u tome.”
„Pa kako da otkrijemo šta to znači?” pitala sam.
„Možda bi ti trebalo da odustaneš od potrage za mojom tetovažom i pročitaš više o Sauinu, da
saznaš kakvi se drugi obredi, osim tvoje dugo očekivane unije, tada praktikuju.”
„Ren je rekao nešto zanimljivo o Sauinu prošle nedelje” rekla sam.
Pogledao je u mene. „Dakle, sad delimo informacije s Renom?”
„Nije o našem... projektu; samo pokušavam sama da saznam nešto više o tom sabatu”,
odgovorila sam. Osećala sam se kao da idem na ceremoniju unije s povezom preko očiju i mrzela
sam to. „U svakom slučaju, rekao je da je to opasno vreme. Da je svet duhova nepredvidljiv zato što
je moćniji kada se istanji veo.”
„Kako Ren zna bilo šta o tome?” gunđao je.
„Prekini, Šej”, odbrusila sam. „Njegovu majku ubili su tragači tokom jednog napada koji se
desio baš na Sauin. Zato zna.”
„O! Izvini.” Lupkao je olovkom o sto. „Tragači su ubili Renovu majku?”
„Da.”
„Koliko je on imao godina?”
„Bilo je to na njegov prvi rođendan”, rekla sam. „Čoveče, to je baš bez veze”, rekao je. „Mada, to
objašnjava dosta toga o njemu.”
„Šta to treba da znači?”
„Ništa”, rekao je brzo, ustavši sa stola i uputivši se ka knjigama. „Treba da se vratimo na
posao.”

154
 28.

Sledećeg jutra, Šej je ušetao u razrednu učionicu zabrinutog izraza lica. Kada je zazvonilo za
kraj časa, mahnula sam Brin da ode i krenula ka Šeju, koji je ostao u svojoj klupi i gledao me kako
prilazim.
„Hej, Kal.” Imao je tamne podočnjake; delovalo je kao da uopšte nije spavao. „Mogu li da te
ubedim da preskočiš sledeći čas?”
„Ako je važno”, odgovorila sam, a strah mi se uvukao u kosti.
Išla sam pored njega do boravka za učenike, koji je bio tih i prazan. Seo je i privukao još jednu
stolicu do sebe. Kada sam sela, stavio je glavu u ruke i sedeo u tišini jedan trenutak.
„Šta se desilo?” jedva da sam i sama čula prošaputano pitanje.
„Sećaš se kako si mi rekla da su tragači ubili Renovu majku u zasedi?”
Klimnula sam glavom.
„Da li se ona zvala Korina Laroš?”
„Da.” Zašto me pita ovo?
Brzo je stisnuo zube. „Prelistao sam Haldiske anale za onu godinu kada ste ti i Ren rođeni. Želeo
sam da saznam da li je bilo šta zapisano o napadu.”
Posmatrala sam ga u tišini, pomalo razdražena što nije obraćao pažnju na moj zahtev da ostavi
te knjige, ali želela sam da znam šta je otkrio.
„Nije bilo napada”, rekao je tiho. „Korinu Laroš su pogubili.”
Osetila sam kao da se vreme usporilo, kao da je neko isisao vazduh iz sobe, onemogućivši mi
bilo kakvu reakciju.
„To je istina, Kala.” Govorio je prigušenim glasom. „Ona i još neki Bejnovci planirali su pobunu
protiv čuvara. Tragači su joj pomagali. Čuvari su otkrili zaveru i kaznili je.”
Mišići su mi se polako vratili u život, tresući se.
„Ubili su je, Kala”, rekao je Šej. „I napravili su klopku za tragače koji su dolazili da joj pomognu
u pobuni. Kada su se tragači pojavili, čuvari su ih skoro sve pobili.”
„Ali Ren...” Zagrcnula sam se ne mogavši da završim užasavajuću misao.
„Lagali su Rena o onome što se dogodilo”, promrmljao je. Zvučao je kao da mu je muka od
samog sebe. „Iz onoga što piše o tome, mogu da zaključim da su lagali sve vukove koji nisu bili
umešani u zaveru, a da su se rešili svih koji jesu bili umešani.”
„Nemoguće je da je to istina.”
„Ima još.” Uhvatio me je za ruku „Kad sam pročitao to o Renovoj majci, vratio sam se na Rat
svih protiv svih i potražio druge pobune. Tako sam otkrio vašu istoriju. Vašu pravu istoriju.”
Stisnuta medu njegovim toplim prstima, koža mi je bila hladna i beživotna. „Kako to misliš
našu pravu istoriju?”
„Prošao sam kroz poglavlje De proelio, dela gde je opisan poslednji veliki sukob u Veštičjem
ratu, onaj koji zoveš Drljača.”
„Ali ja znam sve o Drljači”, rekla sam mršteći se. „Bilo je to jako teško vreme prolivanja krvi i
mnogi zaštitnici su pali, ali je to ipak bila važna pobeda za čuvare. Ona koja nas je rešila skoro svih
tragača.”
„Ne, Kala. Nije tako bilo.” Uhvatio me je za drugu ruku i naterao da ga pogledam u oči.
„Drljača nije bila bitka protiv tragača. Tada su čuvari ugušili pobunu zaštitnika. Tragači su pokušali
da pomognu pobunjenicima, a čuvari su organizovali razorni kontranapad. Poubijali su i zaštitnike
i tragače. Čuvari su upotrebili neko novo oružje, koje im je pomoglo da preokrenu rat u svoju korist,

155
nešto što nazivaju Zaboravljeni. Nisam siguran šta je to, ali pobuna se zbog toga raspala. Svi
zaštitnici i tragači koji su uspeli da prežive, sakrili su se.”
Izvukla sam ruke iz njegovog stiska i prekrstila ih na grudima.
„Ova pobuna je podstakla novu politiku prema zaštitnicima”, nastavio je ne sklanjajući pogled s
mog lica. „Uveli su manje čopore, bez preobraćanja ljudi, više zakona, strože kazne za neposlušnost
i stvaranje jakih porodičnih veza da bi se predupredile mogućnosti za pobunu. Čuvari su verovali
da zaštitnici ni zbog čega ne bi rizikovali svoje porodice, čak ni zbog tako uzvišenog razloga.”
„Kog razloga, Šej? Zbog čega se toliko mnogo zaštitnika pobunilo u Drljači?” Nisam mogla da
poverujem u ono što sam slušala.
„Zbog slobode”, rekao je. „Zaštitnici su se pobunili jer više nisu mogli da podnesu da budu
robovi.”
„Mi nismo robovi”, šapnula sam zarivši nokte u telo. „Zaštitnici su odani vojnici čuvara. Mi im
služimo, a oni nam sve obezbeđuju - obrazovanje, novac, kuće. Sve! To je sveti poziv!”
„Otvori oči, Kala”, zarežao je Šej šetkajući po sobi. „To se zove hegemonija. Antonio Gramši.
Potraži ga. Sistem vladavine u kojem vlast ugnjetavani narod ubedi da podržava opresivni sistem,
da se zalaže za njega, da veruje u njega, ali na kraju dana ste i ti i ostali zaštitnici samo potlačeni
robovi.”
„Ne verujem ti”, rekla sam ljuljajući se napred-nazad. „Ne verujem ni u šta od ovog.”
„Žao mi je”, rekao je, „ali možeš i sama da pročitaš šta se desilo Renovoj majci sledeći put kad
dođeš u Rouan. Što se ostalog tiče...”
Čula sam šuškanje. Kad sam otvorila oči, držao je gomilu listova iscepanih iz sveske. „Znao sam
da bi ti bilo teško da ovo čuješ. Ostao sam budan celu noć i prepisao ti čitav taj deo da možeš da
vidiš svaku reč. Govorim istinu!”
Podigla sam ruku. „Ne mogu to da uzmem. Zadrži ih.”
„Zašto bih lagao u vezi sa nečim ovakvim?” Gurnuo je papire ponovo ka meni, očiju punih
besa. „Već znamo da su pogubili Renovu majku. Eto ko su čuvari, Kala; eto šta oni rade.”
Razdvojila sam usne, spremna da povičem na njega, ali onda sam zajecala. „Znam da je istina,
Šej. Znam da govoriš istinu.”
Kleknuo je kraj mene i privukao me u zagrljaj. Telo mi se treslo dok su mi suze tekle niz obraze.
Šej mi je zagrlio glavu uz grudi i milovao mi uzdrhtala ramena i leđa. Pritisnuo je nežno usne na
moju kosu.
„Biće u redu, Kala. Pronaći ću neki način da te izbavim odavde. Obećavam!”
Naslonila sam glavu uz njegov obraz i ponovo zaplakala. Zagrlio me je čvršće.
„Šta se ovde tačno događa?” Glas Lane Flin fijuknuo je kroz dvokrilna vrata.
Krv mi se sledila dok je pogledom prelazila preko mog lica u suzama i onda prešla u Šeja, koji
joj je potpuno miran uzvraćao besni pogled. Ustao je, pročistio grlo i stao tačno ispred mene da me
zaštiti od njenog pogleda.
„Izvinite, sestro Flin. Posvađali smo se. Ide na Krvavi mesec s nekim za koga me baš briga, ali ja
sam se loše poneo. Dugujem Kali izvinjenje.”
Zapanjilo me je kako je glatko slagao.
Sestra je razdvojila usne u osmeh, koji kao da je otkrivao radost zbog naše zajedničke agonije.
„A da, neuzvraćena ljubav ume tako da muči. Nije ni čudo što prezireš Renijea. Kad sam videla
kako ju je poljubio, to je bilo prilično uzbudljivo, zaista. Strast mladih je tako... slasna.”
Krv mi je nestala iz obraza dok sam gledala Šeja kako sluša njene reči. Flinova je razvukla
osmeh kad je ugledala napetu, pulsirajuću venu na njegovom vratu.
Uhvatio me je strah. Nemoj da se promeniš, Šej. Moli te, nemoj.
Koračala je ka njemu dok nisu stajali licem u lice i prešla mu prstom s dugačkim noktom preko
obraza, do grla, a zatim celom rukom preko grudi i stomaka. Prigušila sam uzdah kad je zakačila

156
prst o njegov pojas na pantalonama i privukla ga toliko blizu da je jedva bilo mesta za vazduh
između njihovih tela.
„Ne brini, moj zgodni, zlatni dečko. I dalje ima i drugog posla koji je preostao za tebe na ovom
mestu.”
Ostao je nepomičan kao kamen dok se ona okretala ka meni. „Logan će čuti za ovo, Kala. Dama
kao ti trebalo bi da ima više takta.”
Pustila ga je i otišla iz boravka.
Šej je naglo ispustio dah. „Ona nije samo školska sestra, zar ne?”
Odmahnula sam glavom. „Nije. Nisam sigurna šta je ona. Sabina ju je jednom nazvala
činočuvarkom, ali ja ne znam šta to znači.”
Prišla sam mu i on se ukočio. „Nijednom mi nisi rekla da te je poljubio.”
„Nisam ni Renu rekla da si me ti poljubio.” Uzdahnula sam. „Šta hoćeš da kažem? Da li zaista
želiš da se posvađamo kao što si Flinovoj upravo rekao da smo se posvađali?”
„Ne.” Tihi smeh oteo mu se iz grla. „Možda kasnije.”
„U redu.”
Okrenuo se ka meni, zabrinutog, ali ljubaznog pogleda. „Šta želiš da uradim?”
Odmahivala sam glavom. „Nemam pojma. Ne mogu samo da ostavim svoj čopor.”
„Ali ne možeš da ostaneš ovde”, uzvratio je.
„Šej, ko su tragači?” Imala sam više pitanja nego ikada pre u životu. „Ne znam.” Otišao je na
drugu stranu prostorije, šutnuvši stolicu s puta. „Jasno je da su stali na stranu zaštitnika koji su se
pobunili i hteli su da pomognu Renovoj majci; oba puta su platili za to što su kovali zaveru protiv
čuvara, ali nisam shvatio ko su tačno tragači i šta žele. Mislim da ti oni nisu neprijatelji, Kal”, rekao
je. „Oni su neprijatelji čuvara, a ne tvoji.”
„Trenutno nisam sigurna da to nešto znači.” Zadrhtala sam. „Ubila sam jednog tragača.
Neprijatelji čuvara uvek su bili moji neprijatelji. Možda je prekasno da bude drugačije.”
„Nikad nije prekasno.” Lupio je pesnicom o sto. Napukao je pod njegovom rukom. „Sigurno
postoje odgovori u ovoj knjizi! Moram da prokljuvim poslednje poglavlje. Deluje kao da
nagoveštava promenljivost, mogućnost promene. Mislim da je to ključ.”
Mogla sam da vidim senku vučjeg oblika kako se kovitla oko njega kao ogrtač.
„Nastavićemo da pokušavamo.” Stavila sam mu ruku na grudi, namirisavši da mu se vučja
aroma pomešala sa znojem. „Moraš da dišeš, Šej. Odgurni vuka. Suviše si blizu promeni oblika.”
„Ne znam kako to da zaustavim”, zarežao je.
„Samo diši.” Spustila sam glavu uz njegov vrat i čekala da nam srca uspore. „Danas i sutra.
Doći ću kod tebe kući i raditi s tobom.” Rukom me je milovao po leđima.
Zašto ne bi moglo uvek ovako da bude? Samo mi i ništa drugo da poremeti ovaj mir.
„A posle toga? Šta će biti s unijom?” Od njegovog pitanja zabolele su me grudi.
„Ne znam.” Osećala sam se kao da više ništa ne znam.
Hrabrila sam se dok sam ulazila na čas organske hemije, besna, nezadovoljna, očajnički želeći
da kontrolišem barem nešto u svom životu. Moje novo i zastrašujuće saznanje o zaštitnicima i
čuvarima promenilo je svako osećanje koje sam ikada imala o svom mestu u ovom svetu. Znajući
šta se dogodilo Renovoj majci, kako su nas sve lagali, nisam mogla da podnesem pomisao na sate
koje ću provesti s njim sama pre unije. Kako da sakrijem istinu od njega? Nisam verovala da ću biti
dovoljno jaka.
„Danas obnavljamo”, rekao je Ren pokazavši na beleške koje su stajale pred njim. „Gospođica
Foris se oseća dobrodušno, ili možda pazi da ne izgubi još laboratorijskog pribora zbog tvog besa.”
Iskezio mi se i zapitala sam se da li ću uopšte moći da ispunim svoj plan. Tada sam se setila
kako mi je zario zube u vrat. „Rene, moraću da odložim naš sutrašnji izlazak.”
„Kako to?”

157
 Nategla sam prste da ne bi primetio da se tresu. „Ne mogu da idem na večeru pa na bal s
tobom. Neće biti dovoljno vremena.”
Okrenuo se ka meni obazrivog pogleda. „Kako to misliš neće biti dovoljno vremena? Naše
vreme je kad god mi to poželimo.”
„Brin je stvarno uzbuđena što će mi pomoći da se spremim. To je, onako, baš pravi događaj za
devojke koji njoj mnogo znači. Mojoj mami isto - znaš kakva je.” Umorno sam uzdahnula. „Samo
mislim da će nam oduzeti previše vremena, koje smo hteli da provedemo s drugima na balu.”
„Želiš da samo odemo na uniju sa ostalima iz čopora?” Počeo je polako da cepka papir iz
sveske.
Bila mi je potrebna sva snaga da ne pravim grimase dok govorim, tražeći opravdani izgovor.
„Možemo li samo da se nađemo tamo? Ti živiš na potpuno drugoj strani planine, pa ti nije usput da
dođeš po mene, a ja ionako treba da budem u biblioteci sa Šejom posle škole.”
Ren je povukao usne pokazavši zube. „Viđaš se s njim baš pred uniju? Umesto da ideš na
večeru sa mnom?”
Ispustila sam najtužniji glasić koji sam mogla. „Izvini, ali Logan je rekao da moram da ga
učinim srećnim, a bio je prilično očajan kad sam odbila njegov poziv za bal. Mislila sam da će se
malo smiriti ako pristanem da provedem vreme s njim pre bala.”
Prebledeo je, a oči su mu sevnule kao da se u njima upalila hladna, srebrna vatra.
„Pitao te je da ideš s njim na Krvavi mesec?” Reči su bile toliko tihe da sam jedva čula šta je
rekao.
Shvatila sam kako sam se loše preračunala trenutak prekasno. Kosti kao da su mi postale šuplje
i onda se ispunile ledom. Ren je ustao od našeg stola i stvorio u prednjem delu učionice pre nego što
sam stigla da otvorim usta da mu odgovorim. Čula sam tresak i vrisak učenika po učionici kada
sam se okrenula.
Stolica na kojoj je Šej sedeo otkotrljala se po podu. Ren se nagnuo nad Šeja, podigavši ga na sto.
Nisam mogla da čujem reči, ali sam videla alfu kako brzo mrda usne dok stoji nadvijen nad Šejom.
Njegova dva ljudska drugara iz klupe šćućurili su se i čučnuli na zemlju, pokušavajući da ne
privuku Renovu pažnju. Međutim, onda su razrogačeno posmatrali Šeja, videvši njegovu snagu,
osetivši opasnu životinju koja mu vreba pod kožom. Oni su jednostavno znali. Ako smesta ne
učinim nešto, neće biti jedini.
Gospođica Foris stajala je za svojim stolom, oduzeta od straha. Rukom je prekrila usta i
iskolačila oči kad se njena hemijska laboratorija pretvorila u borilačku arenu. Nekoliko pametnijih
ljudskih učenika odmah je izjurilo iz učionice. Čuvari su zabrinuto pogledali jedni druge, naslonili
se na stolove i sašaptavali se.
Pojurila sam ka Šejovom stolu. Dah mi je zatreperio kad sam videla koliko je Ren blizu da
izgubi kontrolu. Njegov tamnosivi vučji oblik sijao je kao aura oko njega. Izoštreni očnjaci sevali su
kad je uhvatio Šeja za ramena, pritiskajući ga naniže. Šejovi prsti su se zarili u Renove nadlaktice;
nije delovao uplašeno, samo besno. Senka njegovog vuka pružala se preko stola, produžavajući
dužinu njegovog tela. Zadržala sam dah, nadajući se da je Ren dovoljno zaslepljen besom da to ne
primeti. Bilo je samo pitanje trenutka pre nego što oboje postanu vukovi koji kidaju grlo jedan
drugom.
„Rene, ne!” Skočila sam i uhvatila ga rukama oko grudi. Bila mi je potrebna sva snaga da ga
odvojim od Šeja.
Šej je skočio na noge stisnutih pesnica. Usne su mu se povile nadole i ugledala sam odsjaj
njegovih oštrih očnjaka. Brzo sam udahnula, očajnički mu odmahujući glavom. Ako izgubio
kontrolu i pretvori se u vuka, svi smo gotovi!
„Da se nisi mrdnuo”, siktala sam. „Moraš da se smiriš.” Mišići su mu podrhtavali, vrat mu se
naduo, ali ostao je na mestu. Posmatrala sam kako se muči da suzbije bes.
Okrenula sam Rena u rukama, držeći njegovo telo uz svoje. Srce mu je lupalo čudesnom
brzinom, a ravnomerno, preteče režanje krčalo mu je u grlu.

158
 „Molim te, Rene. Logan! Moraš da se setiš Logana!” Povukla sam ga čvršće ka sebi, pritisnuvši
obraz uz njegove jake mišiće na grudima.
Ren je još jednom zarežao pre nego što se umirio. Osetila sam da mu se disanje smirilo, da mu je
srce usporilo.
„Pusti me, Lili.” Samo me je mrski nadimak ubedio da je njegov bes nestao.
Odvojila sam se od njegovog tela. Mišići su mi cvileli buneći se od bola; držala sam alfu tako
snažno da me je svako vlakno bolelo dok se polako opuštalo.
Ren me je pogledao, s mirom u očima. Uz jedva primetni trzaj, podigao je jedan kraj usana u
osmeh. Ne pogledavši više u Šeja, otišao je brzo iz učionice.
Udahnula sam duboko i zadrhtala.
„Kako fin momak”, rekao je Šej.
Odjednom sam pobesnela na njega. Za sve je on bio kriv. Moj svet je imao smisla dok mu nisam
spasla život. Sada se sve raspadalo.
Šamar je proizveo oštar zvuk pucanja. Raširio je oči i dodirnuo jarkocrveni otisak moje ruke koji
mu se pojavio na obrazu. Bez reči sam se okrenula i otišla s časa istim putem kao i Ren.
Nisam ga pronašla u hodniku, ni u boravku, ni u kafeteriji. Izgledalo je da je otišao iz škole.
Potresena i tužna, odlutala sam do svog ormarića s tračkom nade da će se možda ponovo pojaviti
da se pridruži čoporu na ručku. Kad sam došla tamo, pronašla sam savijenu poruku uguranu u
otvor ventilacije na metalnim vratima. Ugrizla sam se za usnu i otvorila ga. Bilo je jasno da je i dalje
bio ljut, s obzirom na to koliko je jako pritiskao olovkom papir; umalo ga je pocepao dok je pisao.
Kala. Neću biti tu danas i sutra. Vidimo se na uniji.
Spustila sam se na pod i naslonila na hladni metal, ostavši tu dok nije zazvonilo. Odvukla sam
se do kafeterije ne trudeći se da uzmem užinu iz ormarića.
Užina je nekako tekla bez trzavica oko desetak minuta, a onda se Ansel namrštio i pogledao oko
stola.
„Hej, gde je Ren? I Šej?”
Bila sam tako loše raspoložena da nisam primetila da obojica nedostaju. Odjednom uznemireni,
ostali iz čopora su se uzvrpoljili na svojim stolicama kad su shvatili da ni njihov alfa ni naš čovek, s
kojim se obično družimo, nisu tu. Pogledala sam okolo po kafeteriji. Čuvari su bili okupljeni u
skučenom krugu, povijenih glava, ali nisam videla Logana među njima. Mladi čuvari su se ponašali
neobično otkako su Logan i Efron išli da istraže Haldis. Rezak miris njihovog uzbuđenja ispunio bi
mi nozdrve kad god bih prošla pored njih u hodniku ili na času.
Pošto nisam našla Šeja nigde u kafeteriji, pogledala sam u Renovo društvo iz čopora, očekujući
da je on zvao Daksa da mu ispriča o incidentu na hemiji. Ali ogromni maturant imao je bezizražajan
izraz lica, kao i svi drugi vukovi za stolom.
„Imali smo problem”, rekla sam tiho. „Posvađali su se na času jutros.”
„Oko čega?” namrštio se Ansel.
Borila sam se sa sve jačom neugodnošću koja mi se dizala uz grudi i grlo.
Tihi zvižduk začuo se s druge strane stola.
„Au!” Mejson se nagnuo napred; usne su mu bile ravne i ispijene. „Dakle, konačno se dogodilo,
a?”
Daks je pogledao u Mejsona, pa u mene, smejući se dok je stavljao ruku u džep. „Pa bilo je i
vreme. Dugujem ti deset dolara, brate, izdržao je duže nego što sam pretpostavio.”
„Čekaj malo”, iskezio se Mejson pogledavši u mene. „Da li je Šej ostao bez nekog prsta? Ili bez
ruke?”
Odmahnula sam glavom.
„Duguješ mi dvadeset, Dakse.” Mejson je ispružio ruku ka Daksu koji je sad bio namrgođen.
„Tvoj alfa ima više samokontrole nego što si mislio.”

159
 „Nema šanse, to je samo ono što sam rekao da bih ja uradio da sam na njegovom mestu, ne šta
sam mislio da će Ren uraditi. Kladili smo se u deset.” Daks je izvukao zgužvanu novčanicu iz
farmerki i lupio njome po Mejsonovom dlanu.
Fej je prošla prstima kroz Daksovu kratku kosu. „Šteta. Mislila sam da ćeš dobiti.”
„Šta se dešava?” Ansel se zbunio još više dok je posmatrao njihov razgovor.
Daks je krčkao prste. „Ren je malom očitao lekciju. Šej dahće za Kalom još otkako je stigao
ovde.”
Ansel me je zabrinuto pogledao. „Šta se desilo?”
„Ren je saznao da me je Šej pozvao na Krvavi mesec i nije prihvatio tu vest dobro.” Utišala sam
glas. „Bacio je Šeja na sto i ja sam morala da ih razdvojim.”
Daks i Fej su prsli u smeh. Kozeta je prebledela, pomakavši stolicu bliže Sabini. Ona je zagrlila
mlađu devojku.
„Šej te je pitao da idete na bal?” promrmljala je Brin. „Šta si mu rekla?”
„Rekla je ne, naravno!” Sabina je besno pogledala u nju pa u mene. „Kakav tvrdoglavi, glupi
dečko! Kala, kako se to desilo? Upozorila sam te! Da li si mu davala povoda?”
„Sabina, bila si tu kad mi je Logan naredio da provodim vreme sa Šejom! Ja nisam želela ništa
od ovog. Pitao me je i ja sam mu objasnila da već idem s Renom.”
Sabina je pogledala u mene pakosno. Kozeta je posmatrala njenu reakciju i onda je oponašala.
Pogurila sam se u stolici.
Ansel je polako okretao jabuku u rukama. Gledao je u nju, ali je očito nije video. Fej i Daks su
završili s napadom smeha i počeli da se raspravljaju u vezi s Mejsonovom opkladom.
„Ipak mislim da mu duguješ više od deset.” Nevil je bacao trzalicu uvis kao novčić.
„Nedvosmisleno si implicirao da će biti gubitka delova tela kad Ren krene na Šeja.”
„Znao sam da mogu da računam na tebe.” Mejson je zagrlio Nevila oko ramena.
„Prestani!” Daks mu je pokazao zube. „Kladili smo se u deset!”
„Šta ako ih stavimo u istu sobu bez Kale da se umeša i onda vidimo da li bi tad Šej mogao da
zadrži ruke na telu?” Fej je spustila prste na Daksov biceps. „Možda bi ti se toliko svidelo da ga
vidiš krvavog da bi jednostavno dao Mejsonu tih deset dolara.”
„Šta nije u redu s vama?” Lupila sam pesnicom o sto, umalo ga prevrnuvši. „Zar ne shvatate
koliko je ovo ozbiljno? Ren je napao Šeja nasred časa i sad je otišao iz škole. Mogao bi ozbiljno da
nadrlja kod Logana zbog ovog!”
„Da”, svileni glas se začuo iza mene. „Mogao bi.”
Loganov osmeh me je presekao, iseckavši mi stomak na deliće. Polako sam se okrenula ka
našem gospodaru.
„Kala.” Neznatno se okrenuo, pozvavši nekoga da stane pored njega,
Uhvatila sam stolicu obema rukama kad je Šej prišao.
„Bio sam prilično zabrinut kad sam čuo o incidentu na času jutros”, rekao je Logan. „Kao što
možete da zamislite, glas je brzo došao do mene pošto je Šejov ujak dobar prijatelj mog oca.”
Klimnula sam glavom uhvativši stolicu snažnije. Drvo se pobunilo škripom.
„Prema Šeju, krivica je isključivo njegova. Naime, on te je uvredio na način koji je izazvao Rena
da odbrani tvoju čast?” Logan je nakrivio glavu ka meni. „Sestra Flin je prijavila nešto slično o svađi
između Šeja i tebe, koja je bila uvod u ovu... neprijatnost.”
Šejov pokušaj da zaštiti Rena me je iznenadio, ali sam klimnula glavom, prikrivši svoja
osećanja. „Jeste, tako je bilo.”
„Razumem.” Logan je klimnuo glavom ka Šeju čekajući.
Šej je pročistio grlo. „Kala, jako mi je žao što sam se jutros naljutio. Preterao sam. Ne okrivljujem
Rena što me je napao kad je čuo za to. Nadam se da možeš da mi oprostiš.”

160
 Logan se osmehivao prebacivši pogled na mene.
Jedva da sam pogledala u Šeja. „Hvala. U redu je.”
Pogled našeg mladog gospodara pomerio se ka ostalim vukovima. „Svađe između prijatelja su
tužne i najbolje je da se brzo zaborave. Bilo je tako ohrabrujuće videti da ste prihvatili Šeja. Hajde da
ne menjamo nešto što valja. Siguran sam da će Ren pronaći dobrote u srcu da mu oprosti, a trebalo
bi i vi.”
Čopor je jedva čujno promrmljao da se slaže.
„Da li želiš da sedneš?” pitala sam Šeja.
„Ne danas”, rekao je. „Sutra, nadam se.” Spustio je ruke na sto i nagnuo se gledajući u društvo
iz čopora.
„Razumem da nije dobar trenutak, ali želim da znate da mi je žao. Shvatam da sam, izazvavši
Rena, sve vas stavio u veoma težak položaj. Postali ste moji prijatelji, a poslednje što želim jeste da
ugrozim to prijateljstvo. Biću opet ovde sutra ako nemate ništa protiv.”
Nije bilo odgovora od grupe, ali ja sam mu klimnula glavom.
„Hvala.” Šej je otišao, a ja sam spustila čelo na sto.
„To je bilo pristojno od njega. Možda ipak i nije takav klinac”, progunđao je Daks. On i Fej
počeli su da obaraju ruke. „Dokle god zna gde mu je mesto, ne smeta mi da bude tu.”
Fej je stisla zube. „I dalje bih volela da vidim da se potuku.”
Nevil i Mejson su se okrenuli i šaputali tiho.
Sabina se namrštila i zverala u mene kroz poluotvorene kapke. „Izgleda da poprilično dobro
razume kako funkcioniše naš odnos s Loganom. I više nego što bi trebalo...”
Taman sam otvorila usta da poreknem njene spekulacije kada me je prekinuo Anselov nervozan
odgovor.
„Mislim da to i nije veliko iznenađenje s obzirom na to da sedi s nama svaki dan. Verovatno je
samo pokupio dinamiku grupe. Pametan je on.”
Dok je govorio, nije gledao u Sabinu i pokušao je nonšalantno da slegne ramenima, ali to je
izgledalo više kao neki čudni trzaj. Zario je nokte u kožicu jabuke.
Namrštila sam mu se na tren, a onda pogledala u Daksa. U glavi sam se vratila na čas hemije,
setivši se poraza u Renovom pogledu pre nego što je otišao. „Brinem se za Rena. Ostavio je poruku
u kojoj piše da neće biti tu ni danas ni sutra. Nemam predstavu gde je otišao.”
Daks je pogledao u mene. U trenutku kad je bio ometen, Fej je zakucala njegovu ruku o sto.
Daks je protrljao lakat, ne obraćajući pažnju na to. „Ja ću ga pronaći i pokušati da ga sprećim da
ubije celo krdo jelena. Trebalo bi da je sve u redu. On ima gadnu narav, ali obično se brzo odljuti.”
Pogledao je iskosa u Fej. „Hoćeš da mi pomogneš da ga nađem, za slučaj da je i dalje loše
raspoložen i da odluči da se istrese na mene?”
„Da propustim popodnevne časove?” Savila je prste kao kandže. „Važi, dobro bi mi došlo malo
trčanja.”
„Želela bih da pronađemo Rena. ali ne bi trebalo da preskačete časove”, rekla sam. „Čuvari ne
odobravaju kada ne idemo u školu. Već imamo dovoljno problema.”
Fej je lupila pesnicama u sto. „Zajebi to! Ja kažem da krenemo smesta.”
Daks me je pogledao neprijateljski, a onda se iskezio ka Fej.
„Hajdemo.” Zgrabio ju je za ruku. Izmigoljila se iz njegovog stiska, gurnuvši ga laktom u rebra.
Namrštio se, a Fej je izjurila iz kafeterije smejući se. Režeći od bola, Daks je pojurio za njom.

161
 29.

Šej je posmatrao kako se rastežem na njegovom krevetu.

Pogled je pomerao po meni kao nesigurno milovanje. „Zašto si se predomislila?”
„Bez pitanja”, promrmljala sam. „Samo me poljubi.”
Osmehnuo se i legao pored mene; rukom mi je prelazio preko linije između kuka i struka.
„Jesi li sigurna?”
„Da.” Uplela sam ruke oko njegovog vrata, privukavši ga bliže.
Usne su nam se našle. Potonula sam u zagrljaj pritisnuvši se uz njegovo telo. Rukama mi je
milovao vrat, prešavši niže na grudi; otkucaji moga srca bili su zaglušujući. Prsti su mu se pomerili
do dugmića na mojoj majici.
Jedno dugme otkopčano. Dva. Tri.
Usnama mi je očešao uvo. „Da li želiš da stanem?”
Nisam mogla da dođem do daha da odgovorim, ali sam odmahnula glavom.
Usne su mu se pomerale niz vrat. Sve niže. Odnekud, izvan sobe, čula sam zvuk groma. Ne.
Nije grom.
Grmljavina, mada samrtno tiha, bila je bliže nego što je bilo koja oluja mogla da bude.
Pogled mi je odlutao do hodnika ispred otvorenih vrata sobe. Nešto je bilo u senci. Oči kao
užareni ugalj.
Renovo ravnomerno režanje nastavilo se kada se pomerio iz zaklona tame koja je skrivala
njegovo tamnosivo krzno.
Pokušala sam da govorim, ali nisam mogla. Prstima sam uhvatila Šeja za ruku; podigao je
pogled do mene i osmehnuo se. „Volim te.”
U tom trenu, Ren se sagnuo i skočio, zakucavši se u Šeja i oborivši ga s kreveta.
Dok su se prevrtali po podu, Ren je stisnuo čeljust oko Šejovog vrata. Čula sam kidanje mesa,
drobljenje kostiju i zatvorila sam oči. Kada sam ih ponovo otvorila, Ren je bio u ljudskom obliku i
čučao je pored Šejovog nepomičnog tela. Alfa se okrenuo ka meni.
„Nije bilo drugog načina”, rekao je tiho. „Ti si moja.”
„Znam”, prošaputala sam i nisam se pomerala dok se približavao. „Žao mi je.”
Sagnuo se i poljubio me, sa Šejovom krvlju na usnama. Njihov ukus mi je zapalio vene. Zajecala
sam, uhvatila ga za majicu i privukla uz sebe. Krajičkom oka videla sam Šejovo telo kako treperi,
menja oblik iznova i iznova. Dečko pa vuk, koža pa krzno, tone u baru krvi, neprestano se menja,
sve dok na kraju nije potonuo.
Odjednom sam otvorila oči. Uhvatila sam se za stomak koji se grčio, vraćajući silom žuč koja mi
se podizala do grla. Soba oko mene se okrenula nekoliko puta pre nego što je stala. Zurila sam u
plafon; moj pohabani primerak Brežuljka Voteršip ležao mi je otvoren na grudima. Tražeći utehu,
stigla sam da pročitam samo nekoliko strana pre nego što sam odlutala. Telefon mi je besno zujao
na noćnom stočiću. Uzela sam ga i pogledala u ekran - Šej Doran.
Pritisla sam dugme da se javim i promrmljala: „Doći ću sutra, Šej. Potrebno mi je da provedem
jedno veče sama.” Prekinula sam vezu pre nego što je stigao da progovori. Nisam verovala da mogu
da podnesem da mu čujem glas dok su mi njegove reči iz sna - volim te - i dalje odzvanjale u glavi.
Da li je on zaljubljen u mene? Da li ja želim da bude?
Bat nesigurnih koraka dopro mi je do ušiju. Okrenula sam se na bok ka vratima i videla Ansela
kako prolazi. Prevrnula sam se na leđa i trljala oči od sna. Bila sam pala na krevet čim sam stigla
kući iz škole, srušivši se pod težinom dana.

162
 Parket je zaškripao kad je Ansel ponovo prošao pored mojih vrata. Uhvatila sam njegov
uznemireni pogled pre nego što je požurio niz hodnik.
„Ansele, ja nisam sunce; preslani da se vrtiš oko mene i ulazi ovamo”, viknula sam. Ponovo se
pojavio na vratima, a ja sam se namrštila dok sam posmatrala kako se nervozno približava krevetu.
„Ponašaš se čudno”, rekla sam lupnuvši po prekrivaču. „Samo sedi.”
Smestio se na čošak i uvrtao svilenkaste pramenove kose iznad ušiju.
„Treba da se ošišaš”, rekla sam.
Slegnuo je ramenima. „Brin želi da nameštam kosu drugačije i kaže da treba da bude malo
duža.”
„Sam si hteo da izlaziš s njom.” Pripretila sam mu prstom. „Sad ćuti i trpi njene nepresušne
ideje o promeni izgleda. Hvala bogu, možda će konačno odustati od mene.”
Osmehnuo se stidljivo. „Ne smeta mi.”
„Samo sačekaj”, promrmljala sam, zavideći im koliko i u jednostavnim stvarima mogu da budu
toliko prisni.
Osmeh mu je nestao. „Moramo da razgovaramo o Šeju.”
Uspravila sam se, odjednom oprezna, pitajući se da li sam vikala tokom košmara.
„Šta o njemu?”
Nastavio je da sklanja pogled. „Znaš kako je za užinom danas Sabina rekla da deluje kao da zna
više o nama nego što bi trebalo?”
On zna! Brin i Ansel bili su u pećini s Renom - sve su shvatili!
„Pa”, počeo je proučavajući vez na jastučnicama, „moguće je da mi se nešto omaklo kada smo
išli na planinarenje pre nekoliko dana.”
Nisam znala da li da mi bude lakše ili da se prestrašim. „Dopustio si da ti nešto omakne?”
„Zapravo, da budem precizniji...” Progutao je pljuvačku nekoliko puta. „Moguće je da sam mu
nešto objasnio...”
„Ansele!”
Konačno je podigao pogled; oči su mu bile ogromne i pune izvinjenja.
„Žao mi je, Kala, nisam mogao da se suzdržim. Provodili smo dosta vremena zajedno, a on je
sjajan momak. Znaš li da mu oči samo sijaju kad god priča o tebi. Potpuno je lud za tobom. A ja sam
se osećao tako loše zbog toga, pošto sam shvatio da nema nikakve šanse pored Rena.”
Namrštila sam se, a on je ubrzao.
„Znaš, pokušao sam da mu objasnim da vi imate dugu istoriju i da ćete sada biti zajedno, a on je
nastavio da postavlja pitanja na koja nisam mogao stvarno da odgovorim a da nešto ne odam.
Sledeće čega se sećam jeste kako mu govorim o zaštitnicima i čoporu i zašto je važno da ti i Ren
prođete uniju.” Ostao je bez daha i ukočio se dok je čekao da se razbesnim.
Kada nisam počela da vičem na njega, opustio se.
„Znaš, nije bio ni približno onoliko šokiran koliko sam mislio da će biti.”
„Pa on mnogo čita.” Izvukla sam izgovor niotkuda. „Mislim da je otvoreniji ka neverovatnom
mnogo više nego većina ljudi.”
Ansel se ozario, klimnuvši glavom. „Da, pozajmio mi je Sendmena, strava je.”
Srušila sam se nazad na jastuke. „Ne želim da slušam o stripovima. Da li si to ispričao i tvojoj
Brin?”
„Nisam.”
„Ansele?”
„U redu, dobro, jesam. Ali možeš li da nas kriviš?” Pružio se po krevetu. „Nisi ti kriva, Kala.
Oboje smo imali mnoga pitanja nakon što smo bili s Renom u pećini Haldis. Znamo da si ti bila
tamo, ali bio je i miris još jednog vuka.”

163
 Nisam odgovorila, a on je dopuzao bliže. „Brin i ja želimo da pričamo s tobom o tome još
otkako smo bili u pećini, ali izgledalo je maltene kao da nas izbegavaš. Mislila je da će možda biti
bolje ako razgovaram s tobom nasamo.”
„O pećini?”, pitala sam. „Nisam želela da zbog mene upadnete u nevolju.”
„Nije samo to”, rekao je. „Uz sve vreme koje provodiš sa Šejom i s obzirom na to da se on sad
ponaša kao deo našeg čopora, mislili smo da se nešto među vama dogodilo. Da li je to tačno?”
Nastavila sam da ćutim. Srce je počelo brže da mi kuca.
Ansel je postao tih, a onda je ispustio dugi uzdah.
„Kada sam čuo za današnju čarku, neke stvari su došle na svoje mesto. Mislim, ne poznajem
Rena dobro, ali dobro čitam ljude. On nema toliko samopouzdanja koliko se pravi, a naročito ne što
se tiče tebe.”
Okrenula sam se da ga pogledam, šokirana. Da Ren nema samopouzdanja?
Kada je video da sam iznenađena, klimnuo je glavom. „Istina je. Ren je možda posesivan, ali je i
pametan. Ne bi tek tako skočio na Šeja nasred časa, osim ako nije mislio da postoji šansa da...” Ansel
je prekinuo, kao da mu je bilo suviše bolno da završi misao.
„Osim ako nije mislio šta?”, namrštila sam se; srce mi je luđački lupalo.
Ansel je stišao glas do šapata; posmatrao me je pažljivo dok je govorio. „Da si zaista zaljubljena
u Šeja.”
Srce mi je pojurilo pravo s litice, na kojoj je dugo stajalo, i više nisam mogla da dišem. Zatvorila
sam oči. Jesam li?
„Kala?”
Jedva da sam mogla da ga čujem od buke u ušima. „Da li si ga preobratila?”
Uspravila sam se i zarila prste u jastuk, pocepavši pamuk.
„To bi imalo smisla.” Anselov glas je postao blag, ali je prstima šarao polako po prekrivaču.
„Želela si da Šej bude jedan od nas pa da ne moraš da budeš s Renom. On je bio onaj drugi vuk u
pećini, zar ne?”
Nisam znala šta da kažem ni šta da uradim. Istina? Još laži? Nisam želela da Ansel i Brin budu
umešani u sve ovo. Već su pokušali da me zaštite tako što su lagali Rena. Ako budu svesno izdali
čuvare, nisam mogla ni da zamislim koliko bi to moglo da ih košta.
Odmahnula sam glavom snažno, a strah za njegovu bezbednost izvukao je iz mojih usana laž.
„Ne. To nije ono što se dešava. Znaš da je to bio samo vuk samotnjak. Bila sam u pećini sama. Žao
mi je što si morao ovako to da saznaš. Trebalo je ranije da razgovaram s tobom. I hvala ti. Što ništa
nisi rekao. I Brin, takođe.”
„Zašto si ulazila unutra?” pitao je, i dalje sa sumnjom u očima. „Šta si tamo tražila?”
„Znam da sam bila glupa”, mumlala sam. „Samo sam bila radoznala kad sam bila sama na
straži. Odlučila sam da se ušunjam, ali sam odmah pobegla kad sam nanjušila pauka.”
Protresao se. „I ja bih pobegao. Nikada nisam video ništa groznije.”
„Nisam ni ja”, promrmljala sam, izgubljena u sećanjima na okršaj s paukom, Haldis, Šeja.
„Stvarno je trebalo da nam kažeš.” Ansel se namrštio. „Ren je bio besan. On je dobar alfa. Želi
da radimo zajedno.”
„Znam”, rekla sam.
„Zar nemaš poverenja u nas?” pitao je Ansel. „Znam da se mnogo toga promenilo zbog novog
čopora, ali mi smo i dalje tvoji prijatelji. Ne bismo te izneverili, Kala.”
„Žao mi je, Ane”, rekla sam. Oklevala sam pre nego što sam nastavila. „Zašto si mislio da sam
preobratila Šeja? Mislim, osim što si onjušio drugog vuka u pećini.”
Ansel je podigao sive oči, pogleda čvrstog kao stena. „Zato što bih ja pobegao s Brin kad bi mi
neko rekao da ne mogu da budem s njom. Da nismo zaštitnici, sve bih joj rekao i bežali bismo do
kraja života kako bih je zadržao kraj sebe.”

164
 Gledala sam ga dugo i potom klimnula glavom polako. On nju voli. Takva je ljubav. Mora da je
takva.
„Hvala što nisi vikala na mene što sam to rekao.” Tužno mi se osmehnuo.
Ponovo sam klimnula glavom, ne mogavši da proguram reči preko knedle u grlu.
„Voleo bih da mi kažeš kako se osećaš, Kal”, rekao je. „Samo želim da pomognem. Šej i Ren su
obojica dobri momci; ne osuđujem te ni u kojem slučaju. Moraš da pratiš svoje srce.”
Namrštila sam se. „Nije tako jednostavno.”
„Kako nije”, rekao je dunuvši nezadovoljno. „Bože, Kala, ne voliš ni jednog ni drugog?”
Zurila sam u krevet. Možda i ne volim. Samo pokušavam da ostanem jaka. Da li to znači, zato što sam
alfa, da ne smem nikoga da volim?
Kad sam ponovo pogledala u njega i kad je video sjaj suza na mojim obrazima, trgnuo se.
„Izvini. Stvarno mi je žao. Baš je grozno što sam to rekao.”
Osmehnula sam se slabašno. „Volim te, mali brate.” Ispružila sam ruke i povukla ga u zagrljaj.
Oslonio je glavu uz moj vrat. Mazila sam njegovu razbarušenu svetlosmeđu kosu. Želela sam
sve da mu kažem. Osećala sam se tako usamljeno. Ali nisam mogla da rizikujem. Očajnički sam
želela da što duže držim čopor van ove zbrke.
„I volim naš čopor”, promrmljala sam, isprobavajući reči, opipavajući njihovu istinu, njihovu
snagu. „Obećaj mi, Ane. Šta god da se desi, bićeš jak. Potrebno je da zaštitiš Brin, da štitiš čopor.”
Ukočio se. „O čemu pričaš?”
„Volela bih da mogu da ti kažem”, prošaputala sam. „Ali suviše je opasno. Ima toliko toga što
sada ne znam. Molim te samo da mi to obećaš.” Klimnuo je glavom, a kosa mu se očešala o moju
bradu. „I ja tebe volim.”

165
 30.

„Nisi spavao sinoć ponovo, zar ne?”, pitala sam kad sam otišla do Šejove klupe posle prvog
ćasa. Proveo je veći deo časa koristeći ruke kao jastuke. Gospodin Grejam ga nije dirao, ili ga nije ni
primetio pošto je Šej bio dovoljno pažljiv da ne hrče.
„Radio sam na poslednjem delu knjige. Mislim da sam malo napredovao”, rekao je i izvukao
svežanj papira iz sveske iz džepa. „Pogledaj.”
Uzela sam papire i gurnula ih u džep. „Pogledaću kasnije, a onda ćemo po podne da odemo u
biblioteku.”
„Važi.” Pomerao je noge. „Da li da preskočim hemiju danas? Da li bi ti tako bilo lakše?” Nije
dodao i Renu, ali se osmehnuo blago dok sam posmatrala kako se mršti na tu pomisao.
„On neće biti tu”, rekla sam. „A čak i kada bi bio, bilo bi ti bolje da se pretvaraš da se ništa nije
dogodilo. Svi čuvari posmatraju... Ispričaće Loganu ako situacija i dalje bude zategnuta.”
„Ren neće biti tu?” namrštio se Šej. „On nije... mislim, Logan nije...”
„Ne”, požurila sam da ga uverim. „Ren se samo izduvava... Mislim. Nije tačno naveo, ali me je
obavestio da ga neće biti do bala večeras.” Uzdahnula sam, spustivši se na klupu do Šeja. „Ono što
si juče uradio... s Loganom. Ne mogu da ti zahvalim dovoljno. Stekao si poštovanje celog čopora.
Ren je mogao strašno da nadrlja, i svi mi.”
Krenuo je da me dodirne, ali je razmislio pa gurnuo ruke u džepove. „Da, pa, ponekad mi uspe
da učinim pravu stvar.” Jedan kraj usana mu se nakrivio. „Hoćeš li da mi se izviniš što si me
ošamarila?”
„Ne.”
„Nisam ni očekivao”, rekao je.
Zvonilo je za drugi čas. Ustala sam. Bilo mi je krivo što se zaustavio pre nego što me je
dodirnuo. Znala sam da ću, ako ne odem odatle, ja biti ta koja će krenuti da dotakne njega.
Trudila sam se da mi misli ostanu neutralne tokom dana. Činilo mi se da su mi živci na ivici
pucanja, što nisam mogla da priuštim. Pomoglo mi je što mi je Brin tokom celog časa francuskog
dodavala nacrte mogućih frizura za svetkovinu. Hladni vakuum u stomaku bolno me je vukao
nadole dok sam sedela sama za stolom na organskoj herniji. Čas je držala zamena, a ja sam se pitala
da li je stres od prošlog časa prouzrokovao da se gospođica Foris naprasno razboli, ili da da
momentalni otkaz.
Pošto nije bilo eksperimenta, preusmerila sam pažnju na beleške koje je Šej nažvrljao na
presavijenom papiru. Bilo je očito koliko je bio iznerviran s obzirom na haotični raspored reči i
fraza. Potomak (Sajon), dva sveta, dar? Šta je veo? Posle razbacanih beležaka stajao je prepis pasusa
koji je, iako i dalje zbunjujući, makar imao cele rečenice.
Oni koji su čekali na dete žetve Moraju da izaberu njegovu sudbinu Da se počne iznova, potražite krst Da
se sačuva moć, dajte dar (??)
Šejovi oštri upitnici odavali su njegovu razdraženost.
Dva sveta se bore, Potomak živi između Kada se veo otanji, dar (??) mora da se ponudi Inače jedan svet
ostaje, dok drugi nestaje
Na donjem delu strane bilo je ispisano još pitanja i neke od najboljih besmislica o zbunjujućem
paragrafu. Ponovo sam sve pročitala. Mogla sam da razumem Šeja; osim pominjanja Potomka i
nagoveštaja da se izbor mora napraviti na Sauin, ovaj odeljak uopšte nije imao smisla. Nije nimalo
moguće da se nešto slučajno dešava u isto vreme kad i naša unija. Pročitala sam reči još jednom,
pustivši ih da odlutaju do dna mog uma.

166
 Za vreme užine, niko od vukova se nije bunio kada je Šej privukao stolicu, a naročito zato što je
napravio politički oštroumnu odluku i seo između Nevila i Brin, a ne do mene. Ipak, iako je Šej bio
tu, u našem društvu zvrjala je opipljiva rupa.
„Jesi li pronašao Rena?” pitala sam Daksa. Ispustio je potvrdan zvuk.
„I?” Namrštila sam se zbog neverbalnog odgovora.
„Dobro je.” Daks je gurnuo parče pice u usta. „Videćeš ga večeras.”
Pogledala sam u Fej. Ona je bacila pogled na Daksa, koji je odmahnuo glavom. Okrenula se ka
meni i slegla ramenima pre nego što joj je užina postala neverovatno zanimljiva.
Podigla sam jednu obrvu, ali odlučila sam da ne čačkam dalje.
Pre nego što su se časovi završili, počeo je lagano da pada sneg. Uskovitlane pahuljice su iza
visokih vitraža biblioteke u Rouanu stvarale talase u nijansama dragog kamenja.
Šej je dobovao olovkom po svesci pred sobom, a ja sam se srušila na stolicu. „Hoćeš li biti dobro
večeras?”
Usredsredila sam se na kopanje sopstvene olovke iz torbe, ali sam klimnula. „Nadam se.”
„Kala.” Glas mu je postao napetiji. „Moram nešto da ti kažem, i reći ću ti to samo jednom.
Stvarno mi je potrebno da me saslušaš.”
Čvrsto sam prstima uhvatila platnenu torbu. „Šej...”
Upozorio me je odmahnuvši rukom na moje reči.
„Izvini, ali moram. Molim te, pogledaj me.”
Podigla sam pogled ka njegovom. Čvrsto je stisnuo zube.
„Znam da sam te stvarno kinjio u vezi s tvojim osećanjima prema Renu i odanosti čuvarima.
Ono što se juče desilo, s Flinovom, a potom i na času hemije, nateralo me je da shvatim koliko ovo
što radim dovodi tebe i ostale u opasnost. Ne želim to.”
Ustao je, otišao do ogromnog kamina i počeo da zuri u portret svojih roditelja. „Zato ću se
povući. Posle ove večeri ostaviću tebe i Rena na miru. Bićeš s njim. Znam to i znam koliko rizikuješ
sada kada znaš istinu o čuvarima. Ne želim da te dovodim u opasnost više nego što si već u njoj.”
„Šej, to je...” počela sam.
„Nisam završio.” Ostao je na istom mestu ne gledajući u mene. „Moraš da razumeš da to nikako
ne znači da se...” Posmatrala sam kako su mu se ramena oklembesila. Kada je ponovo progovorio,
glas mu je bio dublji i jači. „Da se povlačim pred njim. Znaš šta osećam prema tebi. To se neće
promeniti.”
Okrenula sam se od njega, ustežući se dok me je gušilo u grlu. „Istina je da ćemo svi biti
bezbedniji ako budeš bio na određenoj distanci od Rena i mene. Posebno dok se još prilagođavaš
vučjim instinktima. Što se tiče ostalog...” jedva da sam mogla da čujem sopstveni glas od lupanja
srca. Kada sam se okrenula da ga pogledam, stajao je tik iza mene, očiju ispunjenih toplim
prolećnim sjajem.
„Pripadam Renu”, rekla sam i nikada dotad nisam toliko mrzela te reči, nikada pre nisam toliko
želela da me Šej poljubi i da učini da ostatak sveta nestane. „Tu ne postoji ništa što mogu da
promenim.”
„Pripadaš sebi”, rekao je tiho. „I jedva čekam da to shvatiš.”
Potresena njegovim rečima, izvukla sam beleške koje mi je dao tog jutra, ne želeći da mislim
koliko nam je malo vremena ostalo. Nagnuo se preko mog ramena.
„Pa, šta ti misliš?”
„Ništa novo”, predala sam mu papir, „osim onoga što si već rekao.”
„Šta misliš, šta znači dete žetve?” Namrštio se na svoje žvrljotine.
„Mislim da znači još istraživanja.” Pomerila sam stolicu unazad.
„Čekaj”, rekao je gurajući jednu knjigu po površini stola ka mojim rukama. „Mislio sam da ovo
želiš lično da vidiš.”

167
 Otvorila sam korice i zurila u naslovnu stranu ispisanu rukom -Haldiski anali. Godine ispisane
ispod toga bile su prvih pet godina mog života.
„Renova majka?”, promrmljala sam.
Klimnuo je glavom. Ćutala sam dok sam listala knjigu i dok nisam našla taj unos. Šej je sedeo u
tišini dok sam ja čitala, mada se uzbudio kada sam zatvorila knjigu i obrisala suze sa obraza.
„Moji roditelji su bili prisutni”, rekla sam. „Čuvari su poslali Najtšejdovce za tragačima. Ali
čopor nije znao... Niko nije znao šta se desilo Korini. čuvari su je dali utvari.”
„Kala...” Pružio je ruku ka meni, ali ja sam se izmakla odmahujući glavom.
„Biću dobro.” Krenula sam ka kružnom stepeništu koje je vodilo na balkon. „Imamo posla.”
Oko dvadeset minuta kasnije, vratila sam se s rukama punim knjiga i spustila ih na sto. Izabrala
sam najveću, osmehnula se blago Šeju i počela da čitam.
Sedeli smo jedno do drugog. Povremeno bismo prekinuli tišinu biblioteke potragom za
olovkom ili šuškanjem pri okretanju strana. Senka se nadvila nad prostorijom kad je veliki časovnik
u ćošku odzvonio da je prošao još jedan sat.
Zurila sam zbunjeno u paragraf koji sam čitala o obredima za sabat. „Hej!” Ponovo sam ga
pročitala.
Šej je protrljao oči i zevnuo. „Našla si nešto?”
Pogledom sam prešla preko još jedne strane knjige Veliki obredi. „Možda. Kad ti je rođendan?”
Nije podigao glavu sa svoje knjige. „Prvog avgusta.” Zatapšala sam. On je poskočio. „Šta je
bilo?”
Skočila sam na noge i vrtela se ukrug, slaveći. „To si ti! Ti si dete žetve. Ti termini imaju isto
značenje - Potomak i dete žetve su ista osoba.”
„O čemu govoriš?” rekao je. „Moj rođendan je usred leta; zar ne bi dete žetve trebalo da se rodi
u jesen, kada ljudi žanju?”
„Ne.” Razvukla sam osmeh. „Ovde se moje istraživanje isplati. Pošto sam čitala o Sauinu,
odlučila sam da pročitam i o drugim sabatima. Žetva se u veštičjem točku godine pada prvog
avgusta. Ti si dete žetve; mora da si ti. Konačno smo nešto pronašli!”
Zbunjeno me je gledao i treptao, a onda je pogledao u izgužvani papir koji smo predavali jedno
drugom celo popodne. „Znači, sve je ovo o meni. Ovaj odeljak... šta god to trebalo da se dogodi na
obredu za Sauin.”
Osmeh mi je nestao videvši njegovo zabrinuto lice. „Da, da, jeste.”
„Sauin”, promrmljao je. „To je večeras.”
„Da.” Zagrizla sam usnu. „Ali sa tobom se večeras ništa ne događa. Nema šanse. Svi čuvari su
usredsređeni na uniju. Svi će biti tamo. Ona nema nikakve veze s Potomkom - večerašnji obred je
posvećen samo novom čoporu.”
„Pa dobro, proročanstvo ionako samo navodi dan, ne i godinu”, rekao je. „A proročanstva su o
budućnosti, zar ne?”
„Misliš da je taj događaj daleko?”
„Mora da je tako.” Klimnuo je glavom, ali oči su mu i dalje bile uznemirene. „Ovo je makar neki
napredak”, rekao je pogledavši na sat. „Zar nisi rekla da ti Brin dolazi u pola šest da te spremi za
tvoje veliko veče?”
„Da, zašto?”
„Sad je šest.” Okrenuo je sat prema meni.
„Ubiće me!” Krenula sam da guram beleške u torbu. „Nećemo stići da ostanemo na Krvavom
mesecu.”
„Mislio sam da se pripremate za uniju.” Namrštio se.

168
 „Pa da”, rekla sam, „ali obred je blizu mesta gde je bal. Svi koji učestvuju okupiće se na Balu za
Krvavi mesec, da igraju i piju, ali i da mogu da nam nazdrave, ili tako nešto. Ali mi ćemo otići na
Sauin dok su ljudi još zauzeti žurkom”
„Shvatam”, promrmljao je Šej.
Nisam želela da ga ostavim, ali nije bilo ništa više da se kaže. Nikakvo zajedničko smejanje ne bi
otupelo ovaj bol.
Navukla sam kaput i on je klimnuo glavom. Osmeh nije uspeo da prekrije tugu u njegovim
očima. „Srećno, Kala!”

169
 31.

„Eto. To je poslednji.” Brin me je okrenula kako bi mogla da me pogleda.

„Zašto ima toliko mnogo dugmića?”, pitala sam zabrinuvši se da li ću ikada uspeti ponovo da
izađem iz haljine.
„To su ukrasni dugmići, Kala. Tvojoj majci se sviđaju.” Preteći je uperila u mene četkicu za
senku za oči. „Jesi li sigurna da nećeš da se našminkaš? Mogla bih bar oči da ti sredim. Da zaista
iskoče.”
„Ne. Bez šminke.” Pitala sam se zašto bi neko uopšte želeo da mu oči iskoče: to je prosto
morbidno. „Pristala sam da mi napraviš frizuru, ali ne želim da imam šminku.” Naporno sam se
trudila da potisnem mučninu; ako će bilo šta da iskoči, to će biti moj stomak - pravo napolje.
„Upropastićeš sve!” Udarila me je po ruci kad sam je primakla glavi da dotaknem pažljivo
pričvršćene lokne koje mi je stručno rasporedila na vrh glave. „Nema pipanja! Jesi li sigurna za
oči?”
Osmehnula sam joj se. Izgledala je zadivljujuće. I više od toga. Njene kovrdže, duge do brade,
nisu bile nameštene nimalo ekstravagantno, ali su bronzani pramenovi svetlucali nasuprot crnoj
svilenoj haljini sa visokim strukom, koja joj je padala niz telo kao da je bila razvučena s noćnog
neba. Nije bilo u redu. Brin i druge devojke iz čopora Haldis išle su na uniju suptilno sređene, kao
sveštenice boginje tame. Ja sam izgledala kičasto kao svadbena torta, a bila sam sigurna da je moja
majka kriva za to.
„Ni usta, ni oči. Ništa!” Pokazala sam na haljinu koja mi se vukla po podu. „Ovo je dosta. Još
nešto i umreću od muke spontanim sagorevanjem.”
„Dobro.” Spakovala je kozmetiku u nešto što je izgledalo kao velika kutija za alat.
Neko je tiho pokucao na vrata. Anselov prigušeni glas zvučao je vrlo nervozno s druge stane.
„Jeste li gotove više? Mejson je zvao već dva puta. Ostali iz čopora mislili su da smo upali u
jarak.”
Pogledala sam u Brin. „Da li si isplanirala nekakav svečani ulazak?”
„Ne. Može da ude.”
„Dobro, Ansele. Završili smo”, viknula sam.
Vrata su se otvorila i Ansel je zakoračio unutra. Brin se okrenula na tankim štiklama i napravila
mu zasedu razoružavajućim osmehom. Moj brat se zaustavio u pola koraka. Prebledeo je, onda se
žarko zacrveneo, pa ponovo prebledeo. Razdvojio je usne, ali samo mu je jedan prigušeni zvuk
dopro iz grla. Prestao je da pokušava nešto da izgovori i samo je dahtao.
Brin je otišla na drugi kraj sobe i uhvatila ga za ruke. „Hvala ti.”
Poljubila ga je ovlaš u obraz i krenula da mi se vrati, ali Ansel ju je uhvatio i poljubio kako treba
u usta dok se topila u njegovim rukama. Sklonila sam pogled, osećajući se glupo što me grize
ljubomora, koja me je pogađala svaki put kad su Ansel i Brin zajedno. Oni su se pronašli i srećni su.
Šta ako sam ja pronašla sreću koju moram da ostavim?
Posle vrlo neprijatnih trenutaka, tokom kojih sam zurila u svoje cipele, Brin je promrmljala:
„Završićemo ovaj razgovor kasnije.”
„Nisam čula to i upravo se okrećem”, rekla sam.
Ansel mi se iskezio; karmin mu je prekrivao cela usta.
„Moraš da ideš da se umiješ.” Smejala sam se.
„A, da. Usput, i ti izgledaš super”, rekao je i krenuo u kupatilo.

170
 Brin je pojurila ka meni i potražila u svojoj torbi karmin. Koža joj je bila rumena, gotovo da se
sijala - poželela sam da je udarim iz čiste pakosti. Nekako sam sumnjala da ću ja sijati od sreće
tokom ceremonije.
Ansel se ponovo pojavio na vratima i zazveckao ključevima automobila. „Vreme je da žurka
počne.”
Nas troje stajali smo i posmatrali igrače kako se okreću s druge strane širokih kliznih vrata koja
su razdvajala plesnu dvoranu od baštenske terase. Domaćin Krvavog meseca bio je Efron Bejn, a bal
se održavao u jednom od njegovih hotela s pet zvezdica u predgrađu Vela, u viktorijanskoj palati na
obodu guste šume. Na daljem kraju sale, kamerni orkestar ispunjavao je vazduh valcerom. Tamne
satenske draperije, vitražni prozori od poda do plafona i stotine svećnjaka prigodno je atmosferu
činilo nalik Noći veštica. Skoro providna papirna kugla, obojena u crveno, stajala je kao čaura oko
lustera, preplavljujući prostoriju oker nijansama. Naš lični krvavi mesec.
Na ukrašenom stolu kraj zida nalazio se veliki kazan, iz kojeg je izlazio dim od suvog leda.
Okolo su se pružali kanapei i deserti dokle je pogled dopirao. Čuvari i zaštitnici, a i ljudi isto, vrteli
su se uz muziku, obučeni u svoju najbolju odeću. Gledati ih kroz mutna staklena vrata bilo je kao
gledati kako niz ukrasa jarkih boja pluta vazduhom.
„Nije Eden, ali je na nivou”, namignula mi je Brin. „Šteta što ne možemo da im se pridružimo.”
„Rekla sam da mi je žao što sam zakasnila”, promrmljala sam.
„Ne mogu da verujem da si držala časove na veče kada je unija”, rekla je piljeći namerno u
mene. Onda me je odvukla od Ansela i prošaputala: „Ti i Šej sigurno volite te vaše časove. Da li bi
mi rekla nešto o tome? Da li imaš neki savet koji bi htela da daš meni i Anselu?”
„Već sam rekla Anselu da ste pogrešno mislili”, rekla sam. „Zar ti on već nije preneo?”
„Mislila sam da ćeš možda imati drugačiji odgovor za mene”, rekla je. „Znaš - ženski razgovori.
Ako želiš da se oslobodiš svega pre nego što odeš do oltara, sada je pravo vreme.”
„Prestani!” I na samo pominjanje Šeja, poželela sam da pobegnem. Unija je značila da ga gubim,
a to je bilo kao da gubim sve. Nisam bila raspoložena za zadirkivanje.
„Bolje da odem da proverim da li stižemo na vreme”, rekao je Ansel i okrenuo se od mutnih
boja bala. „Hej, evo ga Ren!”
„O!” Brin je požurila za Anselom. „Ja ću onda s tobom.”
Nisam obraćala pažnju na iznenadni grč u stomaku dok sam hodala do Rena na kraju terase.
Odelo mu je stajalo usko uz vitko telo - tamni sako i pantalone kao kontrast u odnosu na sivi prsluk
i kravatu. Osmehnula sam se kad sam ga ugledala. To su bile Renove boje kada pređe u vuka.
„Ta haljina je sama po sebi ceremonija, Lili. Koliko ti je dugo trebalo da je obučeš?”
„Previše.” Podigla sam ruku ka pletenici iz navike. Kada je nisam našla, nervoza me je
zapeckala po koži. „Jesi li ti dobro? Brinula sam se.”
„Jesam.” Osmehnuo se, tiho i oštro. „Koliko god mi se onaj klinac nikada neće sviđati, Daks mi
je ispričao šta je uradio da Logan ne bi imao razlog da me kazni. Otmen potez. Štaviše, dugujem
mu. Pronicljiviji je nego što sam mislio.”
Složila sam se ispustivši neki tihi zvuk; trljala sam ruke kako ne bi drhtale.
Dete žetve, Potomak. Slika Šeja sevnula mi je pred očima. To je o meni.
Ren me je lagano dodirnuo po ruci i povukao nazad iz tih misli. „Znam da to nije tvoj stil, ali
zaista izgledaš divno”, rekao je. „Dokle god uspeš da se krećeš pod svim tim slojevima.”
„Hvala.” Prešla sam prstima preko njegove kravate. „I ti isto.”
„Pa...” Stavio je ruku u džep. „Imam nešto za tebe.”
„Šta?” Uhvatio me je potpuno nespremnu. Zašto bi mi donosio poklon? Da li je trebalo i ja
njemu nešto da dam?
Tračak crvenila preleteo je preko Renovih obraza. Srce je počelo brže da mi kuca od njegove
nervoze.

171
 „To je samo...” počeo je i potom zastao. Odšetao se nekoliko metara i potom vratio do mene.
Konačno mu se pogled susreo s mojim, nežan i ranjiv. Dah mi je zastajkivao od nepoznate mešavine
osećanja na alfinom licu. Anselove reči su mi odjekivale u glavi. On nema toliko samopouzdanja koliko
se pravi - posebno ne kad se radi o tebi.
Ren je izvukao ruku iz džepa i čvrsto stisnuo nešto u pesnici. Uhvatio me je za ručni zglob i
okrenuo mi šaku tako da dlan gleda nagore. Nešto hladno mi je palo na kožu. Brzo je sklonio prste i
udaljio se kao da mi je u ruku tutnuo bombu koja odbrojava. Pogledala sam dole i uzdahnula od
iznenađenja.
Nasred dlana, stajao je tanki prsten. Gladak i sjajan ovalni safir svetlucao mi je u šaci; kamen se
nalazio na srebrnom krugu, koji je bio izvanredno izrađen u obliku pletenice. Zurila sam u prsten u
tišini. Ruka je počela da mi se trese.
Ren je ostao na odstojanju.
„Prsten je od belog zlata”, promrmljao je. „Podseća me na tvoju kosu.” Odvojila sam pogled s
prstena i pogledala ga. Oči su nam se ponovo susrele, nepoverljive. Otvorila sam usne, ali knedla u
grlu sprečila je da bilo koje reči izađu napolje. Podrhtavanje ruke proširilo mi se na celo telo.
Njegove oči, tamne kao ugalj, zatreptale su od razočaranja. „Ako ti se ne sviđa, ne moraš da ga
nosiš. Samo sam mislio da treba da dobiješ nešto od mene pre unije. Moj otac je rekao da prstenje
nije uobičajeno za ceremoniju, ali želim da znaš da...”
Odmahivao je glavom, a tiho režanje mu je krčalo u stomaku. „Nema veze”, rekao je i pružio
ruku ka prstenu, kao da je hteo da ga zgrabi sa mog i dalje ispruženog dlana. Brzo sam sklopila
šaku i privukla ruku uz grudi. Zurio je u mene, iznenađen naglim, zaštitničkim pokretom. Napokon
sam pročistila grlo, mada nisam prepoznala glas koji je iz njega izašao, drhtav, nerazgovetan.
„Prelep je. Hvala.” Stvarno mu je stalo do mene. Do nas. Pitala sam se da li ću ipak uspeti da
prebrodim ovu noć.
Neprijatno peckanje spopalo mi je oči pa sam spustila pogled. Polako sam odvila čvrsto stisnutu
pesnicu i stavila prsten na prst.
„Žao mi je što nemam ništa za tebe.”
Prišao mi je bliže, uhvatio me za ruku i prešao vrhom prsta preko prstena. „Imaš.”
Brin se ponovo pojavila ne terasi, ovog puta sa Daksom.
„Vreme je”, rekao je Daks. Ren je klimnuo glavom; očešao me je usnama po čelu i otišao za
Daksom niz stepenice.
„Da li si spremna?” pitala je Brin. Blistavo mi se osmehnula, ali sam čula nijansu straha u
njenom glasu.
„Nisam sigurna da je to pravo pitanje”, rekla sam. Ponovo sam pogledala u prsten. Ovde
pripadam. Uvek sam znala svoj put. Sad moram njime da idem.
„Samo znaj da ću biti odmah iza tebe.” Brin me je uhvatila za ruku. „Niko iz čopora neće
dozvoliti da ti se desi bilo šta loše.”
„Vi ne smete da učestvujete”, rekla sam puštajući je da me povede niz stepenice pa u šumu.
„Misliš da će moći da nas spreče ako budeš u opasnosti?” Ćušnula me je laktom i naterala mi
osmeh na lice.
„Hvala.”
„I izgledaš prelepo”, dodala je. „Izgledam kao torta.”
„Ali prelepa torta.”
Naš kikot se pretvorio u minijaturne oblake na hladnom noćnom vazduhu. Hodale smo u tami.
Brin me je vodila putem koji nisam znala, sve dublje i dublje u šumu, gde je tanak sloj svežeg snega
svetlucao kao dijamantski tepih. Zvuci s bala su bledeli i nestali. Upijala sam mir neugaženog snega,
znajući da ću ga uskoro ukaljati krvlju nekakvog stvorenja. Pogledala sam ka mesecu. Razmišljala
sam o ubistvu - šta će biti lovina?

172
 Krvavi mesec. Lovčev mesec. Večeras je noć za ubijanje. Pustila sam mesečinu da teče u mene,
nadajući se da će dozvati moju glad za lovom, ali ti instinkti ležali su skriveni duboko ispod straha.
„Još koliko?”, pitala sam, ali sam već ugledala baklje i pre nego što je odgovorila. Plamenovi su
treperili u prazninama među visokim borovima, koji su kao rešetke kaveza okruživali čistinu u
šumi.
„Ja moram prva.” Zagrlila me je i ostavila izvan prstena. „Naomi je rekla da ćeš znati kada da
dođeš. Biće sve u redu. Ti si opasna, sećaš se?”
„Naravno.” Stomak mi se prevrtao i uopšte se nisam osećala kao opasnom; bila sam kao
puding.
„A čula sam da mlade mogu da se ponašaju kao prave filmske dive u ovim slučajevima”, rekla
je kezeći se. „Pa, ako želiš, možeš da nateraš Rena da te čeka malo duže. Biće to dobro za njega.”
„U redu”, rekla sam. „Vidimo se uskoro.”
„Volim te, Kal.” Poljubila me je u obraz i uputila se ka prstenu baklji.
Posmatrala sam je kako odlazi, trudeći se da umirim otkucaje srca, očajnički želeći da usporim
disanje. Nisam verovala svojim nogama; telo mi je delovalo čudno i neuravnoteženo, kao u ždrebeta
koje pokušava da nauči da hoda.
Kala, znaš da moraš da učiniš ovo. Zbog ovoga postojiš. Ovo si ti.
Zašto sam onda želela da bežim? Zar ne bi trebalo da osetim kako me sudbina privlači?
Prekrila sam rukama lice, boreći se da ostanem mirna. Ravnomerno dobovanje uzdizalo se iz
kruga ispred mene - prizivali su duhove na obred. Skupivši teške suknje u pesnice, zurila sam ka
poljani, želeći da krišom vidim u šta se upuštam.
Poznati miris me je zaustavio u toj nameri. Pogledala sam unaokolo, uznemirena. Nije moguće!
Ipak, bilo je nemoguće pomešati ga - miris kiše i bilja koje se uzdiže ka suncu. Šej!
Na trenutak mi je um pojurio ka ceremoniji. Efron govori: „Ko god se protivi ovoj uniji, neka
sada kaže ili neka zauvek ćuti!” Šej skače iz senke i otima me iz Renovih ruku.
Skroz sam se pogubila. Pokušala sam da otresem taj miris, tu izdajničku viziju. Nemoguće je da je
to stvarno. Ne samo što sam bila sigurna da u obredu ne postoji deo kada se pita da li se neko
protivi uniji, već Šej ne bi bio ovde da me spase. Nema šanse.
Kada sam još jednom udahnula, miris je i dalje bio tu, odvlačeći mi sva čula sa ivice svetlosnog
kruga ka tami šume. Oklevala sam, rastrzana između prinude da idem na ceremoniju i potrebe da
znam odakle miris dolazi, ako je uopšte pravi. Nisam znala koliko još mogu da odlažem svoj
ulazak.
Novi zvuk se prolomio kroz drveće. Sabinin glas, sladak i tugaljiv, probijao je vazduh. Još jedan
glas joj se pridružio - Nevilov. Njihove melodije su se preplitale - pevali su o borbi i žrtvi,
podsećajući me da unija nije romantika, već dužnost.
Ratnička pesma. Imala sam još malo vremena. Okrenuvši se od baklji, iskrala sam se u tamu i
pratila miris. Postajao je jači dok sam se kretala dublje u senke drveća, dalje od plamena.
Došla sam do ogromnog hrasta koji se isticao medu borovima. Više nisam bila sama. Neko se
nalazio pod njim.
Šej je imao povez na očima, povijenu glavu, ruke svezane na leđima i bio je ostavljen da kleči
pod gigantskim drvetom. Grlo mi se steglo.
Podigao je bradu, dišući duboko. „Kala? Kala, jesi li to ti?”
Vazduh mi je ponovo pojurio u pluća. I on zna moj miris.
Požurila sam dalje, skoro se saplevši o haljinu, i kleknula na zemlju do njega.
„Šej, šta radiš ovde?” Svukla sam mu povez sa očiju i uhvatila mu glavu obema rukama. „Šta se
desilo?”
„Dovela me je ovamo. Mislim da znam zašto.” Lice mu je bilo potpuno bez boje. „Ne mogu da
verujem.”

173
 „U šta ne veruješ? Ko ti je ovo učinio?”
„Ona reč u proročanstvu.” Glas mu je drhtao. „Ona koja mi je bila problem.”
„Misliš dar? Kakve to ima veze s bilo čim?” Zašto je, za ime sveta, govorio o knjizi dok je svezan u
šumi? Kad sam rekla dar, prošla ga je jeza.
„Da, baš ta.” Lice mu je postalo zelenkasto i zabrinula sam se da će se ispovraćati. „To ne znači
dar, Kala.”
„Šta znači?” Odvezala sam čvorove s njegovih zglobova, zgrčivši se kad sam videla odranu
kožu pod kanapom.
„Znači žrtva.”

174
 32.

Svet se zamutio i pomislila sam da ću se onesvestiti.

„Kala.” Šej me je držao za ruke; držao me je da ne padnem. „Da li si me čula?”
„Žrtva?”, ponovila sam, ne osećajući ništa sem hladne, velike provalije noći koja želi da me
proguta celu. „Ko ti je ovo uradio?”
„Flinova”, rekao je. „Došla je do mene kad si ti otišla. Onesvestila me. Eterom. Mislim da je bio
eter.”
„Da.” Začuo se promukli glas iza stabla trenutak pre nego što je Lana Flin zakoračila na scenu, i
dalje napola zaklonjena tamom. Zlobni osmeh joj je bio nasred lica, a zubi su joj sijali fluorescentno
na bledom odblesku mesečine. „A sad si upropastila iznenađenje, Kala. Zar ne znaš da je loša sreća
da mlada vidi svoju lovinu pre ubistva? O, ček', ne, to je kad ti Ren vidi haljinu, zar ne? Oh, baš sam
blesava.”
Žrtva! Naša žrtva!
„Ne.” Zadrhtala sam, gurnuvši Šeja iza sebe. „Nemoguće je da je to on. Ne bi oni to učinili.”
Osmeh joj se nakrivio kao krivi bodež. „Vidi, vidi! Čini mi se da se tu dešava nešto više od
onoga što sam zamišljala. Kakva poslastica!”
Oči su joj se presijavale od zadovoljstva dok je upijala moj skamenjeni izraz lica.
„Upozorila sam te da ne zalutaš s puta, Kala. Možda ćeš sada videti kako stvari zaista stoje.
Renije te očigledno želi. Ako želiš da načiniš žrtvu zbog njega, možda će ti oprostiti tvoje grešno
ponašanje.”
„Ti prinosiš žrtvu?” Šej se otimao unazad, zureći u Flinovu i mene. Strava mu je prekrila lice.
„Ti i Ren?”
„Naravno”, rekla je Flinova. „Šta mislite, čemu sva ova frka oko unije? Vi ste glavna zabava.”
Kada sam zakoračila ka Šeju, pokazao mi je očnjake. „Ne prilazi.”
„Kunem se da nisam znala”, šaputala sam. Šuma je šuškala o tamnim tajnama koje su mi punile
uši. Hvatala me je vrtoglavica. Razgovor mojih roditelja, majčino insistiranje da mora da ostane
tajna šta će biti lovina, kako je prebledela kad sam rekla da poznajem Šeja.
„Nisam znala”, ponovila sam, srušivši se na ruke i kolena; vrtelo mi se u glavi. Šej! Žrtvovanje se
ne dešava nezavisno od unije! Ono je deo unije! Šej je naša lovina!
„Hrabrije, mala moja”, rekla je Flinova umiljato. „Nećeš morati još dugo da trpiš ovo. Budi
dobra i idi u šumarak. Čekaju te. Ja ću dovesti Šeja. Čim Ren poljubi mladu.”
Kao da su njene reči bile poziv, vazduh se ispunio zavijanjem vučjeg hora - dozivali su svoju
alfu. Moja majka je bila u pravu - nisam mogla da ne razumem zov čopora. Prizivali su me. Ali zvuk
me nije privlačio; samo je bio zastrašujući, smrtonosan. Više nisam jedna od vas. Neću dozvoliti da se
ovo desi.
„Ne!” Udahnula sam kroz zube i jedva ostala na nogama. „Mi odlazimo! Smesta!”
Šej se udaljio od mene, šćućurivši se uz jedan bor. Osetila sam miris njegovog vuka i znala sam
da se bori da se ne promeni, zarobljen između straha i besa.
„Nikada te ne bih povredila”, rekla sam. „Moraš da mi veruješ.”
Molim te, veruj mi, Šej. Sigurno znaš koliko mi je stalo do tebe.
Očajan, pretraživao je šumu pogledom, tražeći put za beg.
„Šej, molim te”, prošaputala sam ispruživši ruku ka njemu. „Volim te.”
Potpuno se ukočio. Nisam znala šta me je više plašilo - ono što sam rekla, šta će on reći, ili šta se
dešava oko nas. Ceo minut nisam mogla da dišem.

175
 „Znam”, konačno je rekao pruživši mi ruku. „Hajdemo odavde.”
Neki zvuk se prosuo iz grla sestre Flin, nešto između povika i šištanja, kao cepanje kostiju. „Ne
idete vi nikuda!”
Senka na njenim leđima počela je da se pomera i koža mi se zaledila. Da su utvare bile s njom,
ne bismo imali nikakve šanse. Ali dok sam je posmatrala, shvatila sam da su se tamni oblici
pomerali s njom, kao da su joj privezani za udove. Ramena su joj se zatresla kada je zakoračila gde
smo mogli celu da je vidimo ogromni kožni dodaci istezali su se oko nje. Krila!
Šej je iskolačio oči. „Šta koji...”
Spustila sam se na zemlju: besan beli vuk koji vreba sukubu. Nasmejala se i okrenula ručni
zglob. Dugačak bič joj se pojavio u ruci niotkuda. Bič se migoljio kao da je napravljen od senke, a ne
od kože.
Skočila sam s mesta kad je ošinula ka meni. Pogodio me je u telo sa strane, zbog čega sam
zajaukala. Posekotina od kože bila je ništa u poređenju s talasom očajanja koji me je pogodio
zajedno s udarcem.
Paralizovala me je vizija, ili priviđenje, kako Ren napada Šeja. Čula sam sopstvene vriske i
Efronov smeh. Emocije su mi se kao katran lepile u glavi dok su se lučile iz posekotine koju je
napravio onaj bič. Ponovo se smejala, poluotvorenih očiju, dok se kretala ka Šeju.
„Možda ne smem da te ubijem, Potomče, ali ipak možemo da se poigramo.”
Zabacila je glavu. Zalajala sam da ga upozorim. Šej se prevrnuo i sklonio s puta kad je ispalila
bujicu vatre iz usta, spalivši drvo iza mesta gde je stajao.
Pogled sam uprla u bič i njegovu senovitu auru. Spustila sam se i potom skočila na nju. Vrištala
je u agoniji kad sam stisnula čeljust oko njenog zgloba, drobeći joj kosti. Cimnula sam se u stranu i
otkinula joj šaku s ruke. Krv je lila na zemlju. Jurnula sam oko nje. Osećala sam miris svog oprljenog
krzna dok je bljuvala vatru za mnom. Flinova je vrištala na jeziku koji nikada pre nisam čula. Bila
sam zahvalna zaglušujućem zavijanju koje je ispunjavalo vazduh; bez njega, zvuci naše borbe doveli
bi zaštitnike i čuvare pravo do nas.
Zalajala sam ponovo ka Šeju, želeći da mogu da vičem na njega. Zašto ne pređe u vučji oblik? Bila
mi je potrebna njegova pomoć u borbi.
Šejov pogled bio je prikovan na otkinutu šaku koju sam ispljunula iz čeljusti. Pojurio je ka njoj i
zgrabio senoviti bič. Zavrteo ga je, dugačka zmija se uvila u vazduhu, a onda opalila Flinovu preko
grudi. Ponovo je vrisnula. Oči su joj se iskolačile kada se okrenula ka neočekivanom napadaču.
Njegov hladan, odlučan pogled kao da ju je uznemirio više nego vešto baratanje ukradenim
oružjem. Bič mu se vratio, a zatim ponovo poleteo, obmotavši se ovog puta oko njene nadlaktice,
iznad patrljka gde joj je nekada bila šaka, koji je i dalje krvario. Zavrištala je, zgrabivši šakom senku
koja je joj se kao pijavica zarila u mišicu.
Šej je stisnuo zube i snažno trgnuo bič. Flinova je izgubila ravnotežu i srušila se na zemlju.
Poletela sam ka njoj. Zarila sam joj očnjake u vrat cepajuči joj meko tkivo. Nakratko se čulo
grgoljenje u dušniku, tračak dima izašao joj je iz razdvojenih usana, a onda se ukočila. Udaljila sam
se i promenila oblik.
Šej je stajao u tišini, zureći u leš. Pojurila sam do njega i uhvatila ga oko ruke.
„Jesi li dobro?”
Klimnuo je glavom. „Šta je ona bila?”
„To je sukuba, ali prava, ne jedna od statua tvog ujaka. Ona je stvorenje iz donjeg sveta, koje
čuvari mogu da prizovu kao i utvare. Ali inkubusi i sukube su u mnogo bliskijoj vezi sa smrtnicima
pa ipak možemo da ih ubijemo.” Pogledala sam u njeno nepomično telo. „Očigledno.”
Stresla sam se zgađeno. „Hrane se osećanjima; zato je uvek onako žudela da nam bude
neprijatno. Trebalo je da pogodim.”
Šej je odmotao kraj biča s njene ruke. „A čime se hrane utvare?”
„Bolom”, odgovorila sam, pogledavši u bič u njegovim rukama. „Indijana Džons, a?”

176
 Osmehnuo se klimajući glavom dok ga je namotavao.
„Dobar uzor. Ponesi to sa sobom; plašim se da će nam trebati.”
Dodirnula sam mu lice s olakšanjem zato što nije povređen. „Zašto nisi promenio oblik?”
„Mislio sam da ne smem”, rekao je.
„Nisam shvatila da treba da istaknem da ako nas napada luda kučka iz pakla, koja bljuje vatru,
onda smeš da promeniš oblik.” Uštinula sam ga za ruku.
„Razumem, ako paklena kučka bljuje vatru, Šej može u vuka.” Mahnuo je bičem ka meni.
„Ionako imam više iskustva s ovim nego sa zubima.”
„Tačno.” Zavijanje zaštitnika je i dalje lebdelo ka mesecu. Koliko će me dugo dozivati pre nego
što reše da me potraže? „Moramo da bežimo odavde. Brzo, pre nego što shvate šta se desilo.”
„Ali ne možemo da budemo brži od njih, zar ne? Čak ni kao vukovi?” Pratio je moj pogled ka
bakljama koje su treperile.
„Moramo da pokušamo”, rekla sam počevši da se udaljavam.
„Čekaj.” Šej me je uhvatio za ruku i okrenuo ka sebi. „Kala, ti znaš, zar ne?”
„Šta znam?” pitala sam ugledavši tajnovitost u njegovim očima. „Da i ja tebe volim.”
Suze su me zapekle u krajevima očiju. Prešla sam u vučji oblik, liznula Šejove prste jednom i
pojurila u šumu.

177
 33.

Probijali smo se kroz lavirint borova. Šuma se proređivala; koplja mesečine stvarala su stubove
avetinjske svetlosti koja je parala tamu.
Šej je trčao toliko blizu da mu se krzno češalo o moje. Gde idemo?
Gde je Haldis? I knjiga? Uši su mi se mrdale napred-nazad. Horsko zavijanje je prestalo, a
zastrašujuća tišina spustila se na šumu.
U palati. Čula sam strah u njegovom odgovoru. Moramo da ih uzmemo, zar ne?
To su jedini tragovi koji su nam ostali. Želela sam da se šuma vrati u život, da me smiri svojim
uobičajenim zvucima. Ali nije bilo ničega, samo praznina. A i čuvari ih žele, što znači da treba da ih
ponesemo što dalje možemo.
Gde što dalje? - pitao je. Gde ćemo?
Ne znam. Svet se preokrenuo naopačke; više nisam imala nijedan odgovor. Bilo gde, samo ne ovde.
Mogao bih to da prihvatim. Ovde nije ispalo tako dobro po mene.
Gurnula sam ga bokom razigrano, zahvalna što je pokušao da se našali. Čak i posle suočavanja
s večerašnjim užasom, i dalje je pokušavao da me razveseli.
Jesmo li im odmakli? Šej je preskočio preko oborenog debla. Ne čujem zavijanje više.
Osmeh u glavi mi je izbledeo kad me je ovim podsetio da je noć i dalje bila tiha, od čega mi se
koža pod krznom naježila.
Samo nastavi da trčiš.
Krajičkom oka opazila sam brzi pokret, kao neku senku. Nesigurna šta sam to videla, ubrzala
sam joj više. Sneg se dizao uvis oko mene dok sam jurila ka otvoru između drveća.
Kala! Šejov uznemireni uzvik odzvonio mi je u glavi kad je nekakva ogromna prilika iskočila iz
šume i sudarila se sa mnom.
Sav vazduh mi je izleteo iz pluća pa sam pala u duboki sneg. Moj napadač i ja smo se prevrtali, i
prevrtali, dok se nisam našla na leđima, prikovana na zemlju. U sledećem trenutku, Renovo ljudsko
lice stajalo je iznad mene.
Iznenađena i potpuno zbunjena što vidim alfu, i dalje u odelu, olabavljene kravate i razdrljene
košulje, prešla sam u ljudski oblik i uzvratila mu pogled.
Zario je prste u moja ramena, priljubivši me nazad na zemlju. Slomljene i prestrašene, izletele su
mu reči:
„Poslali su me da te ubijem, Kala! Da ubijem tebe i vratim Šeja! Zašto su me poslali da te
ubijem!?”
„Rene.” I moj glas je drhtao. „Pusti me da ti objasnim. Mogu da objasnim.”
Pre nego što sam mogla ponovo da progovorim, začulo se tiho režanje u blizini. Šej se u vučjem
obličju prikradao ka nama, bledozelenih očiju uprtih u Rena, pokazujući oštre očnjake. Ren se
namrštio dok je zurio u vuka. Iskolačio je oči i prebledeo. Ja sam se ukočila, očekujući da se odmah
promeni i skoči na Šeja. Ali nije. Umesto toga je samo skočio na noge, pomakavši se od mene.
Pogled mu se pomerao s mog lica na novog vuka.
„Preobratila si ga!” Renov glas je potpuno pukao.
Kao da ga je neko zaslepio, spotakao se unazad i pao na debelo deblo bora. Prstima je grebao
koru.
Šej se spustio nisko, spreman za napad. Okrenula sam se na noge i pojurila ispred njega,
blokirajući mu put ka Renu.
„Ne, Šej! Nemoj!” rekla sam. „Moram da razgovaram s Renom nasamo. Molim te!”

178
 Ispred mene je ponovo stajao dečko. „Nema šanse.” Šej je i dalje gledao iza mene i probadao
pogledom Rena, a očnjaci su mu hvatali bledu mesečinu dok je besno posmatrao alfu.
„Biće u redu. Samo nekoliko minuta, obećavam.” Pokazala sam mu pravac kojim sam želela da
beži. „Idi!”
„Jesi li luda?” režao je. „On je jedan od njih, Kala!”
„Ne! Nije!” rekla sam. „On me neće povrediti.”
I znala sam da je to istina.
„Trči! Stići ću te!” Krenuo je da se buni, ali sam ga prekinula. „Odmah, Šej! Ostali sigurno nisu
daleko iza njega.”
Oklevao je pre nego što se odšunjao u gustu šumu.
Spoticala sam se kroz dubok sneg prema Renu. Oči su mu bile zatvorene; ruke su mu krvarile
tamo gde mu je oštra kora drveta izgrebala kožu sa prstiju.
„Rene, pogledaj me, molim te.” Ali nije otvorio oči.
„Znao sam. Ovo je ono što hoćeš. Hoćeš njega.” Polako je podigao kapke. Srce mi se zgrčilo
zbog bola koji mu se ogledao u tamnim dužicama. „Taj miris... on je bio s tobom u pećini. On je vuk
samotnjak.”
„Rene, hteli su da nas nateraju da ga ubijemo!” usplahireno sam izgovorila. „Čuvari su hteli da
večeras žrtvuju Šeja. On je naša lovina!”
Ćutao je. Znala sam da barem jedan deo Rena želi da ubije Šeja. Svi njegovi instinkti kao alfe
gurali su ga upravo prema tom kraju, da me poseduje i da uništi uzurpatora, posebno sad kada je
Šej postao jedan od nas. Ali drugi deo njega, a nadala sam se da je taj jači, morao je da zna da je
pogrešno ubiti ga.
„To je nemoguće”, rekao je konačno Ren odmahujući glavom. „Nema šanse, posle svega što su
tražili od nas. Vodili smo računa o njemu! To je bolesno!”
„Istina je”, rekla sam, a talasi olakšanja su me preplavili. „Šej je ušao sa mnom u pećinu i on je
ubio pauka. Ali pauk me je ujeo i morala sam da ga preobratim. Umrla bih da nije bilo krvi čopora.
Nismo imali izbora.”
Nisam želela da mislim o tome koliko će Rena zaboleti kad shvati koliko dugo čuvam tajne od
njega. Koliko volim što Šej može da bude u vučjem obliku i trči pored mene. Sve te tajne i laži, koje
se dižu iz tamne nepoznanice, okružile su me kao strvinari.
„Kala, o čemu to zaboga pričaš? Zašto si uopšte išla u pećinu s njim?” odbrusio je Ren. „Ništa
od ovoga nema smisla. Zašto bi nam čuvari tražili da ga ubijemo?”
„Šej nije običan čovek. On je poseban.” Ren se namrštio na tu reč, ali ja sam nastavila. „On je
Potomak, neko koga čuvari smatraju pretnjom jer je on nosilac proročanstva kojeg se plaše.”
„Kakvo proročanstvo? Kala, ako naši gospodari kažu da je on pretnja, zašto mu onda
pomažeš?” grmeo je. „Mi izvršavamo naređenja čuvara! Mi štitimo sveta mesta!”
„Ne, ne radimo to. Odnosno, mi smo mislili da to radimo, ali lagali su nas.” Stegla sam mu ruke
jače. „Čitala sam Rat svih protiv svih, Rene. Šej je pronašao knjigu u biblioteci svog ujaka i ja sam je
čitala.”
Ren je razrogačio oči od straha i zapanjenosti. „Čitala si knjigu čuvara?”
„Sve su nas lagali! Sve!”, rekla sam. „Oni nisu oni za koje se izdaju, a ni mi nismo njihovi večiti
verni vojnici. Mi smo njihovi robovi. Mi, zaštitnici, borili smo se protiv njih u prošlosti, bunili smo
se protiv njihove tiranije. Naši preci su pokušali da idu drugim putem, ali čuvari su ih ubijali zbog
pobune. Sve je tamo, sve je u istoriji koja nam je bila zabranjena. Ne mogu više da živim s tim.” Suze
su mi navirale sve brže od besa. „Mrzim šta sve mogu da nam učine. Šta Efron radi Sabini. Šta može
da se desi Mejsonu, Anselu, Brin... bilo kome od nas. Ne želim više da im se potčinjavam, Rene. Ja
sam alfa.”
A onda sam se stisla uz Rena i jecala dok sam ga udarala pesnicama u grudi.

179
 „Kala”, prošaputao je Ren promuklo. „Ako je ovo zbog onoga što se desilo na planini, izvini.
Nisam hteo da te povredim. Ne želim da vladam tobom. Ti si moj par i ja poštujem tvoju snagu.
Uvek sam je poštovao.”
Zastao je i duboko udahnuo. „Ja nisam moj otac.”
Ne još. Nisam mogla da sakrijem strah od Emila, niti da zaboravim majčine reči o alfi čopora
Bejn. Da li je moguće da je Ren drugačiji?
„To sad nije bitno”, rekla sam. „Ništa od toga nije bitno. Odlazim. Moram da pomognem Šeju
da se izvuče odavde. Neću dopustiti da umre.”
„Zašto?”, prosiktao je Ren. „Šta je u vezi s njim vredno toga da rizikuješ život?”
„On je Potomak”, prošaputala sam. „Moguće je da je on jedini koji može da nas spase. Sve nas.
Šta ako bi naši životi pripadali samo nama? Šta ako ne bismo morali da služimo čuvarima?”
Ren me je obgrlio rukama i povukao moje telo čvrsto uza sebe. „Ne znam kako da ti verujem.
Kako da verujem u sve ovo što si rekla. Šta još postoji? Ovo smo mi.”
„To ne znači da je sve u redu. Znaš da ne bih napustila svoj čopor da ne moram”, rekla sam
tiho. „Osim ako to nije jedini način da im pomognem.”
Pogled mu se susreo s mojim, napet i nesiguran.
„Nemamo mnogo vremena”, rekla sam. „Kako si stigao pre ostalih?”
Pogledao je u pravcu iz kojeg smo stigli. „Nastao je metež kad su pronašli telo Flinove, ali sam
ja nanjušio tvoj miris i otišao. Ostali su se i dalje pregrupisavali. Očev čopor. Stariji Bejnovci.”
Ukočio se i zima mi je preplavila udove.
„A Najtšejdovci?”, pitala sam.
„Njih su zadržali da ih ispitaju.”
Uhvatio me je taman kad su mi mišići omlitaveli i kad sam se srušila. Prizori suviše grozni da bi
se gledali sevali su mi kroz glavu. Moj čopor. Moj brat. Utvare. Želudac mi se prevrnuo i mislila
sam da ću da povraćam.
Renove snažne ruke su me pridržavale dok sam tražila snagu koja mi je pobegla iz tela.
„Šta oni znaju, Kala?”, prošaputao je.
„Ništa”, rekla sam. „Niko od njih ne zna ni ko je Šej, ni šta sam saznala. Nisam želela da ih
dovedem u opasnost...”
Otresla sam grozne misli. „Ako im se sad bilo šta dogodi, ja sam kriva. Moraš da im pomogneš.
jedino ti možeš da im pomogneš.”
„Ne. Ako si ti u opasnosti, pomoći ću tebi. Idem s tobom.” Stisnuo je zube. „Pa makar to značilo
da ću morati da štitim Šeja.”
„Ne možeš da ideš sa mnom”, odgovorila sam. „Potrebno mi je da se vratiš. Napravi pometnju
da dobijemo malo na vremenu. Molim te, Rene.”
Udahnuo je duboko i zurio u mene. Uzvraćala sam mu pogled, sakupljajući snagu u glasu.
„Potrebno mi je da to učiniš. Reci im da si se borio sa mnom i da si me ranio dovoljno teško da
sam pobegla, ali da Šej nije bio sa mnom i da sam te navodila na pogrešan trag. Njega žele; pratiće
te ako ih odvedeš u drugom pravcu.”
Bilo mi je teško izgovorim ove reči koliko je i Renu bilo teško da ih čuje.
Pogled mu je bio tužan, ali pomiren. „A gde ćeš ti otići?”
Nisam mogla da sakrijem strah u svom odgovoru. „Ne znam.”
„Molim te, nemoj ovo da radiš”, prošaputao je. „Vrati se sa mnom. Razgovaraćemo s Loganom;
sigurno postoji neko objašnjenje. Potrebni smo čuvarima; mi smo alfe. Rešićemo ovo. Oni te neće
povrediti. Neću im dozvoliti.”

180
 „Neće biti važno to da li sam alfa.” Udahnula sam teško. „Rene, slušaj me. Ovde se ne radi
samo o Šeju; ima još nešto. Mislim da moraš da znaš istinu. Nisu tragači ubili tvoju majku; ubili su
je čuvari.”
Zurio je u mene.
„Pronašli smo zapisnike u Rouauu, istorijat čopora u Velu”, nastavila sam. „Tvoja majka se
udružila s tragačima i povela pobunu zaštitnika kada si bio mali. Zbog toga su je pogubili.”
„To je nemoguće”, prošaputao je.
„Istina je”, rekla sam. „Lično sam pročitala. Čuvari su ubili tvoju majku. Žao mi je.”
„Ne! To nije istina!” Zatvorio je oči i odmahivao glavom. „Nemoguće!”
„Pomozi mi. Molim te.”
Daleko u daljini začuo se zov, pa još jedan. Stresla sam se. „Ponestaje mi vremena”, rekla sam.
„Šta ćeš da uradiš?” Polako je otvorio oči. Podigao je ruku i dodirnuo mi obraz. „Uradiću ono što
želiš.”
„Dugujem ti život.” Okrenula sam glavu i poljubila ga u dlan. „Reci im da smo se borili, ali da
Šej nije bio tu. On sad nema ljudski miris. Neće znati da ga prate kad miriše kao vuk.”
„Reci mi da ćeš se vratiti po čopor. Po mene.” Oči su mu bile sjajne od suza. „Ne želim da te
izgubim.”
Nisam mogla da govorim. Suze su mi tekle iz očiju. Udaljila sam se korak od njega, ali Ren me
je zgrabio.
„Da li ga voliš?” Pokušavao je da ulovi moj pogled.
„Nemoj to da me pitaš”, rekla sam. Usne su mi i dalje gorele od priznanja Šeju, a sada peku od
obmane. „Ne radi se o ljubavi, već o preživljavanju.”
„Ne, Kala.” Glas mu je postao tih. „Sve vreme se samo o ljubavi i radi.”
I tada je počeo da me ljubi. Usne su mu pale preko mojih, milujući ih polako; ruke su mu jurile
po mom telu, a svaki dodir molio me je da ostanem. Bilo mi je jasno da je verovao da me više nikada
neće poljubiti. Deo mene je želeo da ostanem, pripijena uz njega, znajući kako smo stvoreni jedno za
drugo, kako se dobro slažemo. Ali drugi deo me je vukao odatle, već je trčao kroz šumu, jurio za
nepoznatom sudbinom. Zagrcnula sam se od jecaja kad me je Ren pustio i okrenuo se.
Vuk, siv kao ugljen, zastao je i pogledao me još jednom pre nego što je nestao među drvećem.
Pronašla sam Šejov trag i uronila u sneg. Iza sam čula zavijanje jednog vuka. Zov je odjekivao dok
se dizao ka punom mesecu, zvuk pun agonije i nepovratnog gubitka.

181
 34.

Šej je trčao kroz rouanski vrt kada sam ga stigla.

Gurnula sam ga njuškom otpozadi. Brza si. Zadivljen sam.
Luk svetlucavog snega zatalasao se oko njega kad je proklizao da bi stao i okrenuo glavu ka
meni. Jesi li dobro?
Dobro sam. Projurila sam pored njega. Nemoj da zastaješ, moramo da požurimo.
Šta je bilo s Renom? Održavao je korak za mnom.
Kupiće nam još malo vremena.
Proleteli smo kroz redove skulptura i mirnih mermernih fontana u vrtu imanja.
Jesi li sigurna da možeš da mu veruješ? Čula sam besan ton u njegovom glasu.
Da. Ne brini za Rena, brini kako ćemo da pobegnemo odavde. Još nismo uspeli.
Oboje smo prešli u ljudski oblik kada smo došli do stepeništa palate. Šej je otključao vrata i
zgrabio me za ruku pa smo potrčali uz stepenice. Koraci su nam odzvanjali u praznim hodnicima
dok smo jurili kroz istočno krilo ka njegovoj sobi. Mesečina je ulazila kroz visoke prozore; duge,
vretenaste senke padale su i letele po zidovima i pravile crne mrlje na bledim mermernim
podovima. Svi živci su mi vrištali, ali sam se suzdržala da ne poskočim kada smo prošli pored
skulpture inkubusa.
Šej je nasrnuo na vrata i ušao u sobu. „U redu, da uzmemo šta nam treba i idemo odavde.”
Zgrabio je ranac za planinarenje iz ormara dok sam se ja šetkala kraj vrata. Držeći u rukama
puno odeće, zastao je i pogledao u mene.
„Hoćeš li da pozajmiš neke farmerke i džemper? Biće ti preveliki, ali je verovatno sve bolje od te
tvoje haljine.” Odmeravao me je pogledom. „Mada, moraćeš i dalje da nosiš svoje cipele. Izvini.”
Obrazi su mi goreli kad sam pogledala u haljinu - porub je bio natopljen snegom koji se topio,
skoro crn od zemlje iz šume. „U redu je. Imam baletanke, pa mi nije teško da hodam u njima. Ali
ponuda da se presvučem u tvoju odeću zvuči dobro.”
Posmatrao me je dugo. Vrelina mi se raširila iz obraza, a sitni plamenovi milovali su mi kožu.
Napokon je pročistio grlo i dobacio mi farmerke i crni vuneni džemper. „Evo, ovi su malo
manji, ja ću... uh... okrenuću leđa dok se presvlačiš.”
„Važi”, promrmljala sam pokušavajući da istegnem ruke unazad i otkopčam haljinu. Opsovala
sam posle tri neuspešna pokušaja, pitajući se kako je Brin uopšte zamislila da izađem iz ove haljine.
Onda sam pomislila na Rena i pocrvenela, puna krivice i suprotstavljenih želja.
„Je li sve u redu tamo?” pitao je Šej i dalje okrenut leđima.
Srce je počelo da mi lupa. „Treba mi tvoja pomoć da skinem haljinu.”
„Molim?” Mada nisam mogla da ga vidim, bilo mi je lako da zamislim zabezeknuto lice.
„Moja mama je sašila haljinu, a Brin mi je pomogla da je obučem. Ima milijardu dugmića i ne
mogu da ih dohvatim. Molim te, samo mi pomozi pa da možemo da krenemo.”
„Uh. Dobro.” Došao je do mene, ali sam mu ja smesta okrenula leđa.
Raskopčavši me dopola, zastao je; čula sam kako je naglo duboko udahnuo.
„Šta je bilo?”, pitala sam i okrenula se malo, ali nisam mogla dovoljno da izvijem vrat da mu
vidim lice.
„Ne nosiš brus.” Izgovorio je to bez daha.
„Gornji deo je posebno šiven. Ima ugrađen brus”, rekla sam. „Hajde, Šej, samo me izvuci iz
proklete haljine.”

182
 Ćutao je na tren i onda sam osetila da je nastavio da otkopčava haljinu. Počeo je da se smeje.
„Šta je sad?” odbrusila sam.
„Nisam baš ovako zamišljao trenutak kad ćeš mi zatražiti da te skinem”, rekao je tiho.
„Kako si zamišljao šta?” izustila sam, pokušavajući da se udaljim od njega, ali on je moju
otvorenu haljinu čvrsto držao u rukama.
Pustio je haljinu iz jedne ruke i provukao mi je oko struka, dok mi je drugom dodirivao nagu
kožu između lopatica i polako je pomerao niz kičmu ka donjem delu leđa. Zadrhtala sam, i
zažmurila. Pritisnuo je usne na tačku između mog vrata i ramena. Umirujuća toplota preplavila me
je od nežnog poljupca, potekla mi niz ramena i spustila kroz telo. Svet je bio dalek, kao što je uvek
bio kad me je dodirivao.
Ruka mu je skliznula ispod olabavljenog gornjeg dela haljine, s leđa na go stomak, i privukla
me njemu. Osećala sam kako svaki centimetar njegovog tela dodiruje moje, jačinu njegove žudnje
jednaku mojoj, dah uz dah. Prsti su mu skliznuli dole i uzdahnula sam. Pogled mi je odlutao ka
njegovom krevetu. Bio je tako blizu. Lako bi mogao da me odnese do tamo.
Ne možemo. Ne ovako, ne sa svim ovim što se dešava.
„Nemoj”, promrmljala sam dok su se glava i telo međusobno borili. „Nemoj, molim te.”
Istrgla sam se od njegovih usana, boreći se s naletom osećanja koje je njegov nežan dodir
izazivao, osećala sam da treba da ugasim bol koje su njegove ruke ostavljale duboko u meni. Lica
mojih drugova iz čopora prolazila su mi pred snažno sklopljenim očima. Lica za koja sam se bojala
da ih možda više nikada neću videti. Renovo lice. Progutala sam knedlu i stegla čvrsto haljinu oko
grudi.
„Da. Sećam se. Nema ljubljenja bez gubitka delova tela. Mojih delova tela, to jest”, rekao je.
„Izvini, poneo me je trenutak.”
Šej je nastavio sa svojim zadatkom i smernije mi otkopčao dugmiće.
Pročistila sam grlo, želeći da zvučim samouverenije nego što sam bila. „U redu je. Samo treba
da požurimo. Nema zamajavanja.”
Spustio je ruke s tkanine. „Sad bi trebalo da možeš da se izvučeš. Sačekaću u hodniku.”
„To je verovatno dobra ideja.”
Iskobeljala sam se iz haljine. Bilo mi je mnogo lakše kad sam navukla Šejove farmerke i
džemper i potom uplela kosu u pletenicu, otcepivši traku s haljine da bih je vezala.
Nejasna škripa mi je došla da ušiju, oštra i krta, kao da je neko s prevelikom težinom zakoračio
na led. Počela sam brže da dišem.
„Kala!” viknuo je Šej iz hodnika. „Bez tvog golog tela da me ometa, setio sam se da smo u
ozbiljnoj opasnosti. Požuri, molim te.”
„Gotovo”, zgrabila sam knjigu čuvara sa Šejovog noćnog stočića i izašla iz sobe, bacivši je na
vrh odeće koju je u žurbi spakovao. „Haldis?”
„Već je tu.” Potapšao je torbu. „Bio je sakriven u mom ormaru.”
„Hajdemo odavde.” Uhvatila sam ga za ruku i otrčali smo niz hodnik. Kad smo skrenuli u
glavni hodnik, sledila sam se. Zaustavio se pored mene.
„Šta nije u redu?”
Okrenula sam se zureći u sitne krhotine mermera koje su prekrivale pod.
„Gde je statua?” promrmljala sam. „Onaj inkubus?”
„Šta?” Glas mu je bio oštar.
Tiho šuštanje, kao vetar kad diže gomilu opalog lišća, začulo se iznad nas. Podigla sam pogled.
Inkubus mi se nakezio, raširio krila i otkačio nokte nalik kandžama s plafona.
„Beži!” Gurnula sam Šeja i prešla u vučji oblik. U sledećem trenutku, zlatnosmeđi vuk trčao je
do mene.

183
 Kandžama smo grebali mermerni pod dok smo kidali niz hodnik. Nešto mi je prozujalo iza
ramena i inkubusovo koplje je zazvečalo na kamenu metar ispred mene. Lepet krila ispunio mi je
uši. Šej je bacio pogled preko ramena.
Juri nas više njih.
Koliko?
Još jedno koplje se zabilo ispred nas. Nisam siguran.
Stigli smo do vrha stepenica i ja sam zalajala. Himera je stajala na sredini stepeništa, a njen
zmijski rep šištao je i hipnotišuće mahao dok joj je račvasti jezik palacao iz usta; lavlja glava je
rikala, s grivom od zmija koje su sevale na sve strane, sa stotinu jezika oštrih kao igla. Dve sukube
lebdele su u vazduhu iznad himere. Vrisnule su kada su nas ugledale. Jedna je zategla luk i ispalila
strelu u mene. Bacila sam se u stranu i strela je prozujala pored mene. Odmah sam se podigla na
noge i otrčala uz balkon sa Šejom za petama.
Pojurila sam u hodnik koji je vodio u desno krilo. Hor uzdaha, nalik kolektivnom izdisaju
vazduha, prostrujao je niz hodnik, primoravši me da proklizam i naglo zakočim. Dugačak jauk
odjekivao je oko nas; postajao je sve glasniji i glasniji, dižući se do plafona kao gusta magla jecaja.
Šta je to? Strah u Šejovom pitanju škripao je kao nokti dok grebu tablu.
Bože! Odjurila sam unazad kad su se dve ruke, koje su naslepo hvatale, a zatim i telo, koje se
ljuljalo, ispali iz jednog od visokih portreta koji su visili na zidu.
Stvorenje je skočilo na noge i polako krenulo ka nama, neprekidno zapomažući, sve očajnije i
očajnije. Tela su se izvlačila iz slika i teturala svuda po hodniku, dok se vazduh nije ispunio
grebanjem sporih stopala o kameni pod. Desetine stvorenja, koja su tužno zapomagala, prilazilo je
čudnim, nespretnim hodom.
Prvi je izašao iz tamnog hodnika i odjednom ga je okupala mesečina. Zacvilela sam zaljuljavši
se na nogama. Uprkos ispijenom i bezizražajnom licu, prepoznala bih ga bilo gde. Bio je to tragač
koga sam predala Efronu i Lumini, koga su ispitivali. Mišići su mi podrhtavali i pomislila sam da će
me noge izdati.
Kala! Šejovo upozorenje me je povratilo. Šta se, dođavola, dešava? Kakva su ovo stvorenja?
Ne znam, ali ima ih previše. Nisam mogla da sakrijem sopstvenu paniku. Ne možemo da se borimo s
njima.
Šej je projurio pored mene i promenio oblik. „Hajde!” Bacio se na vrata biblioteke, otvorio ih i ja
sam utrčala za njim u tamnu prostoriju. Čim sam prošla kroz vrata, on ih je zalupio i zaključao.
Udario je čelom o drvo i teško udahnuo. Čula sam vrištanje sukuba s druge strane vrata.
„Sranje”, prošaputao je Šej.
Promenila sam oblik. „Znam. Moramo da pronađemo izlaz odavde.”
„Nije to.” Odmahivao je glavom. „O čemu pričaš, Šej?”
„Vrata, Kala”, promrmljao je. „Vrata biblioteke! Nisu bila zaključana!” Grlo mi se steglo.
„Oni nisu jurili za nama”, nastavio je. „Saterali su nas ovamo.”
Trgnula sam se kad je rumeni, narandžasti odsjaj preplavio biblioteku. Plamenovi vatre su
oživeli, poskočili i zavijugali u kaminu. Jedna figura stajala je ispred rasplamsale vatre, oivičena
treperavom svetlošću.
Strah mi se uvukao pod kožu. Senka koju je bacao čuvar nije bila humanoidnog oblika. Nisam
znala šta bi on mogao biti.
„Veoma pronicljivo od tebe, Šej.” Bosk Mar se osmehivao, podigavši pogled ka portretu iznad
kamina. „Tvoji roditelji bili bi ponosni.”
„Ujka Bošče.” Glas mu je podrhtavao. „Ti si tu.”
Bosk je nastavio da se osmehuje, a igra senke i svetlosti razigrane vatre iscrtavala mu je
zastrašujuću masku na licu. Od njegovog okrutnog izraza popustila su mi kolena.
Šta je on? Uhvatila sam Šeja za ruku, povukavši ga unazad.

184
 „Pozvali su me da se vratim s posla”, rekao je. „Izgleda da je situacija u Velu malo izmakla
kontroli.”
Pomerio je oči ka meni, začkiljivši kao zmija. „Reci mi, Kala, kada si tačno pretvorila mog
nećaka u jednog od vas?”
Prikupila sam svu snagu u glasu. „On nije vaš nećak.”
Boskov smeh bio je kao lomljenje stakla. „Koliko ti malo toga razumeš. Ti si ratnik, vođa
ratnika.” Zakoračio je napred. „Nikad nisam očekivao takvu glupost od jedne alfa zaštitnice.”
„Ona nije glupa”, rekao je Šej uhvativši me za ruku.
„Ona pripada nekom drugom i izdala je svoje. Ona je oličenje ishitrenih odluka.” Bosk je
pogledao u naše stisnute ruke i odmahnuo glavom. „Ali plašim se da ovo neće moći ovako.”
„Ko si ti?” Šej je uspeo da ne povisi glas, mada sam osećala da mu srce lupa.
„Jedina porodica koja ti je preostala”, promrmljao je Bosk. Pogledao je ponovo u sliku. Lica
Tristana i Sare izgledala su još tužnija nego kada sam prvi put pogledala portret. „Ja sam onaj koji
zna šta je najbolje za tebe.”
„Ti si hteo da me ubiješ”, prošaputao je Šej.
Bosk je nakrivio glavu osmehujući se. „Zašto bih želeo da ubijem rođenog nećaka?”
Stisnula sam Šejovu ruku. „Prestanite! Nema više laži! Vezali su ga! Doneli su ga da bude žrtva
na uniji. Znamo za proročanstvo, za žrtvu. Čitali smo Rat svih protiv svih.”
„Znam”, odgovorio je Bosk smireno. „A šta misliš, zašto smo zabranili da to čitate?”
„Da zaštitite sebe i čuvare”, rekla sam. „Da nas sprečite da saznamo istinu o našoj prošlosti. Vi
ste nas porobili.”
„Nije tako, draga devojko. Mi smo vas spasli.” Bosk je napravio bolan izraz lica. „Čuvari su se
oduvek starali o svojim vojnicima zaštitnicima. Ta knjiga je otrov i puna laži koje su izmislili tragači.
Prosleđuju je naši neprijatelji već vekovima kako bi za svoje zle planove pokušali da zavedu druge.
Naporno se trudimo da to suzbijemo zbog štete koju može da načini. A pogledajte šta se desilo zbog
toga. Ta knjiga nam je donela krvoproliće pred našim vratima.”
„Nije nas knjiga napala!” povikala sam. „Nemam čak ni naziv za ono što je iskočilo iz onih
slika.” Pokazala sam na njegovu bizarnu senku. „Niti za vas. Šta ste vi?”
Boskovo lice se natmurilo, ali smireni osmeh mu se vratio na usne sekund kasnije. „Žao mi je
ako ste se uplašili, ali zbog ovih izvanrednih okolnosti bilo je neophodno da od vas dvoje napravim
pažljivu publiku. Morate da slušate da biste razumeli.”
„Razumeli?”, ispljunuo je Šej. „Želim da znam istinu!”
„Naravno da je tako, Šej.” Bosk je brzo klimnuo glavom. „Da sam shvatio kakav si nezavisan
duh razvio, nikada ti ne bih uskratio pristup u biblioteku. Šta bi uopšte drugo jedan pametan
mladić, kao što si ti, uradio, nego da pronađe način da ude unutra? Tvoja žeđ za znanjem je za
divljenje.”
Osmeh mu je bio oštar kao nož. „Krivim sebe. I dalje te smatram malim dečakom. Želeo sam da
te zaštitim od tvojih neprijatelja, ali nisam uspeo da vidim koliko si porastao. Zanemario sam te i
zbog toga mnogo žalim.”
Šej mi je tako čvrsto stiskao ruku da je bolelo. „Reci mi ko si ti stvarno.”
„Ja sam ti ujak”, rekao je Bosk mirno hodajući ka nama. „Tvoja krv i meso.”
„Ko su čuvari?” pitao je Šej.
„Drugi kao ja, koji žele da te zaštite. Da ti pomognu”, odgovorio je Bosk. „Šej, ti nisi kao druga
deca. Imaš neiskorišćene sposobnosti koje ne možeš ni da zamisliš. Mogu da ti pokažem ko si ti
zaista. Da te naučim da koristiš moć koju imaš.”
„Ako vam je toliko stalo da pomognete Šeju, zašto je onda on bio žrtva na mojoj uniji?” gurnula
sam Šeja iza sebe zaklonivši ga od Boska.

185
 Bosk je odmahivao glavom. „Još jedan tragični nesporazum. To je test, Kala, test tvoje odanosti
našem plemenitom cilju. Mislio sam da smo ti ponudili najbolje obrazovanje, ali si očigledno
propustila čas na kojem ste učili kako je bog iskušavao Avramovu veru tražeći mu da žrtvuje sina
Isaka? Zar nije žrtva onoga koga voliš najveće merilo tvoje vere? Da li stvarno veruješ da smo želei i
da Šej umre u tvojim rukama? Tražili smo ti da ga štitiš.”
Počela sam da se tresem. „Lažete!”
„Je li?” osmehnuo se Bosk i gotovo da je izgledao ljubazno. „Posle svega što si prošla, zar nemaš
poverenja u svoje gospodare? Nikada te nismo naterali da naudiš Šeju - druga lovina bila bi
dovedena umesto njega u poslednjem trenutku. Razumem da takav test može da deluje previše
strašan da bi bio fer, da previše tražimo od tebe i Renijea. Možda si suviše mlada da se suočiš s
takvim iskušenjem.”
Nisam mogla da mu odgovorim. Odjednom sam preispitivala sve što sam činila do ovog trena,
pitajući se da li su me sopstvene žudnje odvele predaleko s pravog puta, zamaglivši mi sposobnost
da vidim istinu. Nisam znala u šta da verujem.
„Brinuo sam se o Šeju još otkako je bio beba. Uslišavao mu svaku želju i potrebu. Sigurno da to
dokazuje moju brigu za njegovu dobrobit.” Bosk je zastao na metar od nas i pružio ruku ka svom
nećaku. „Molim te, veruj mi.”
Vitraži na prozorima iza Boska eksplodirali su u pljusku raznobojnih krhotina. Odgurnula sam
Šeja na zemlju i obavila svoje telo oko njegovog, zaštitivši ga od oštre kiše. Podigla sam ruku da
prekrijem lice dok su mi krhotine cepale kaput i sekle kožu.
Začuli su se povici u prostoriji i bat koraka na podu biblioteke. Podigla sam glavu i ugledala
barem dvadeset tragača kako uskaču kroz polomljene prozore, naleću u talasu čelika koji je blistao i
strela koje su zujale ka čuvaru. Vazduh oko Boska se zasvetlucao i jato projektila koji se raspršilo u
sudaru sa štitom. Bosk je podigao ruke. Vatra se ugasila, a crvenu izmaglicu smenilo je slepilo
teških senki.
Nekoliko tragača se spotaklo i palo; drugi su se nezgodno trgnuli i zastali, boreći se da povrate
ravnotežu. Šej me je odgurnuo od sebe i uspravio se na noge.
„Šta se desilo?”
„Tragači”, prosiktala sam. „Više nego što sam ih ikada videla.” Bosk je zabacio glavu i pustio
glas. Prekrila sam uši da ne čujem zvuk od kojeg su se knjige u biblioteci zatresle na policama. Tama
u prostoriji skupljala se u dobro mi znane barice koje su se izdizale u vazduh i polako dobijale oblik.
Uzdahnula sam i zgrabila Šeja za ruku.
„Jesu li to...” Glas mu je bio stegnut.
„Utvare”, promrmljala sam. „Ali... to je nemoguće.”
„Zašto?” Oči su mu se širile dok su se senke stražari spuštali na vojsku koja je navirala.
Jedva da sam uspela da dođem do daha da izgovorim: „Niko ne može da prizove više od jedne
utvare odjednom. Teško ih je kontrolisati.”
„Dolaze utvare!”, uzviknuo je jedan od tragača. „Itane, Konore, zgrabite dečka i bežimo
odavde! Ostali, sklonite im se s puta!”
Drugi tragač, neka žena, zavrištala je kad su joj crni pipci zagmizali oko struka. Još jedan je
uzalud mlatio mačem prema utvari koja se dizala ka njemu i gutala ga; čuli su se zvuci gušenja dok
mu je telo nestajalo pod crnim velom.
„Hajde! Hajde! Hajde!” vikao je prvi tragač.
Boskovo lice se izopačilo od besa. Prstima, produženim kao kandžama, pokazao je na vrata
biblioteke, okrenuo ruku i trgnuo je ka sebi. Vrata su se otvorila i horda, koja je čekala na balkonu,
živnula je i potrčala u okršaj. Sukube i inkubusi šištali su i kreštali dok su uletali u biblioteku i
bljuvali vatru. Strele tragača zazujale su kroz vazduh. Nekoliko krilatih stvorenja je vrisnulo i
srušilo se na pod, s zapercima koji su im virili iz grudi.

186
 Himera je uletela u sobu i skočila na jednog tragača koji je zavrištao kad mu je lavlja čeljust
zagrizla rame, a zmijski rep udario po nogama. Zvuk nogu koje su se vukle po podu i zapomaganje
najavilo je dolazak zombija iz slika, koji su se doteturali do bitke, razjapljenih vilica, usahlih očiju i
gladni. Nekoliko tragača ispustilo je oružje i vrisnulo kad su ugledali ova spora, isušena stvorenja.
Bosk je počeo da se smeje i maše rukama kao da diriguje simfonijskim orkestrom. Horsko
zapomaganje postalo je glasnije.
„Ne gledajte u Palog!”, povikao je prvi tragač. „Naša meta je jedino ono što je bitno!”
„Monro! Dečko je ovamo!” Jedan muškarac pojurio je s druge strane prostorije ka nama. Odmah
sam ga prepoznala, čak i s krvlju koja mu je lila iz nosa.
Pokazala sam mu zube kad je podigao samostrel.
„Bez priče ovog puta”, rekao je Itan.
Promenila sam oblik i skočila na njega, ali samo sam uspela da izdahnem kad su mi se dve
strele žarile u grudi. Od snage mog skoka, Itan i ja smo se prevrnuli zajedno po podu. Udarila sam
u zid na drugoj strani. Bol me je probadao u kičmi. Osećala sam da mi krv teče po stomaku dok sam
se borila da ostanem pri svesti.
„Kala!” Šej se bacio na nas, promenivši oblik u vazduhu. Itan je opsovao, koprcajući se dok je
bežao od Šejovih čeljusti koje su škljocale ka njemu.
„Monro, Konore! Dolazite ovamo odmah! Preobratili su Sajona”, vikao je Itan i još jedan niz
psovki mu je izleteo iz grla.
Zamućena figura pretrčala je preko sobe, probijajući se kroz haos od krila, kandži i oružja.
Videla sam kako se Konor bacio na pod, izmaknuvši se ljigavoj senci utvare. Skočio je na noge i
pojurio ka Šeju, koji je zarežao kad je Konor izvukao mačeve. Držao je oštrice nisko, vuk i tragač su
se odmeravali u sporim krugovima.
„Ne želim da te povredim, mali, ali nemamo vremena za ovo.”
Posmatrala sam kako se bore kroz izmaglicu bola. Osećala sam da su mi pluća puna krvi svaki
put kada sam udisala. Uprkos bolu koji me je probadao, pokušala sam da se odvučem ka njima.
Dok je Šej pogledom pratio Konora, Itan se popeo na noge. Zaronio je ruku u kožni mantil i
bacio se na leđa vuka. Šej je zalajao kad mu je tragač zabo injekciju u vrat. Šej je odjurio, režeći, a
Itan je ponovo poleteo na kameni pod. Vuk se okrenuo, zategnuo mišiće da skoči na Itana, ali je
naglo trgnuo glavom. Noge su mu zadrhtale i zacvileo je. Zaljuljao se i srušio na pod. Više se nije
pomerao.
Počela sam da zavijam, migoljeći se po podu do njega. Svaki korak bio je agonija. Strele su mi i
dalje virile iz grudi. Krv u plućima me je polako davila.
Kada sam stigla do njega, promenila sam oblik, zaronila ruke u njegovo krzno i protresla mu
ramena.
„Šej! Šej!” Dok sam ga čvrsto držala, osećala sam kako mi se snaga povlači iz tela.
„Začarane strele; nadam se da uživaš u vožnji.” Itanov glas, hrapav kao šljunak, odvukao mi je
pogled na stranu. Još jednom je nanišanio samostrelom u mene. „Jesi li ga ti preobratila?”
Grudi su mi gorele, vid mi se mutio. Klimnula sam glavom i naglo pala na pod, prevrnuvši se
pored Šeja. Znači, ovako ću umreti? Potražila sam njegovu ruku.
Itan je stegnuo prste na obaraču. Dugački jecaj iza mene odvukao mu je pogled. Uzdahnuo je
uplašeno, spotičući se unazad. „Kajle?”
Izvila sam vrat. Kroz izmaglicu bola videla sam leš koji je iskočio iz jedne od slika, a koji je
izgledao kao tragač kog sam zarobila. Gegao se ka nama i rukama besmisleno hvatao vazduh pred
sobom.
„Ne!”
Itan je ipak krenuo prema telu koje se teturalo.

187
 Tragač koji je uzviknuo naređenja stvorio se iznad mene, zaklanjajući Itanov pogled na
stvorenje koje je zapomagalo.
„Sklanjaj se s puta, Monro”, rekao je Itan. „Moram da mu pomognem.”
„To nije tvoj brat, Itane.” Monro je uhvatio drugog čoveka za ruke. „To nije Kajl. Ne više.
Zaboravi na njega.”
Čula sam prigušen jecaj kad su se Itanova ramena opustila.
„Moramo da odemo odavde”, rekao je Monro. „Čuvaj Konoru leđa dok se povlačimo.”
Itanovo lice bilo je zgrčeno od bola, ali je klimnuo glavom. „Razumem.”
„Sad, Konore”, rekao je Monro. „Brže!”
Konor je čučnuo iznad Šeja i uzeo vuka u naručje.
Uzviknula sam kad su Šejove prste izvukli od mojih.
„Imam ga”, rekao je Konor. „Hajdemo.”
„Posle tebe.” Itan je podigao samostrel.
Konor je projurio kroz prostoriju praćen Itanom, koji je ispaljivao strele dok su trčali. Monro je
krenuo za njima.
„Čekajte”, prošaputala sam promuklo.
Pogledao je dole u mene i namrštio se. „Ko si ti?”
„Pokušavam da pomognem Šeju.”
„Ti si ga napravila da bude kao ti? Zaštitnik?”
„Morala sam.” Prostorija je počela da nestaje i da se ponovo vraća.
„Da li su te čuvari naterali da ga preobratiš?”
„Ne.” Zgrčila sam se, zatvorivši oči od bola. „Nisu znali.”
Podigao je jednu obrvu. „Suprotstavila si se čuvarima?”
Klimnula sam glavom. Telo mi se treslo i kašljala sam krv.
Začuo se dugi jauk i zloslutno grebanje nogu o kameni pod postalo je jače. Pitala sam se koliko
je blizu stvorenje koje je nekada bilo Kajl... i koliko bi moglo da bude jako.
Monroov pogled se podigao iza mene. Namrštio se i ponovo se vratio na mene, posmatrajući
me kako se mučim da ustanem.
„Žao mi je zbog ovoga”, rekao je, podigao mač i lupio me drškom po glavi.
Bol je prostrujao kao munja i onda sam utonula u tamu.

188
 35.

Živela sam u prostoru između svesnog i nesvesnog. Kratki bleskovi svetlosti i zvuka
povremeno su probijali veo koji mi je prekrivao čula. Osećala sam pokrete, ali ne one koje sam sama
pravila. Telo mi je bilo obamrlo. Ruke, noge, torzo, sve je bilo teško; bezbolno, ali natopljeno vodom
i izvan moje kontrole.
Da li su me vukli ili nosili? Nisam mogla da budem sigurna. Bila sam samo blago svesna da mi
je telo bilo podignuto, da se zaljuljalo, da je prešlo iz ruku u ruke. Da li se to zaista događalo? Bilo
mi je toplo, bila sam pospana. Kapci su mi bili kao olovne zavese.
„Čujem da smo ulovili alfu.”
Glasovi. Grubi zvuci koji su pripadali neznancima, neprijateljima. Reči koje nisu imale smisla.
„Korininog sina? Monrou je sigurno laknulo.”
„Ne. Žensko je.”
„Šteta. Nećemo je zadržati, zar ne?”
„Nisam siguran. Mislim da Monro vaga opcije.” Neko me je uhvatio za ruku i začula sam glas
prijatelja. „Biće u redu, Kala. Obećavam da im neću dozvoliti da te povrede.”
„Šej, dođi ovamo”, naredio je promukao, ali neobično poznat glas. „Rekao sam ti da ne razgovaraš s
njom.”
„Ponašate se nerazumno.”
„Mislim da ćeš videti da sam veoma razuman, ali još nisi zadobio moje poverenje.”
„To bi, znači, trebalo da radim?”
„Bilo bi ti bolje.”
Svet se odjednom vratio, neobični prizori i mirisi vrteli su se oko mene. Ležala sam na leđima, a
u grudima sam osećala tupi bol. Oči su mi se teško prilagođavale nejasnom svetlu. Nešto hladno, sa
oštrim ivicama, stezalo me je oko zgloba leve ruke. Iznenada mi je nešto veoma teško snažno pribilo
ruku uz telo i ponovo sam mučno sklopila kapke. Namrštila sam se od bola u rebrima.
„Itane, ostani pored Konora ako se ona probudi”, rekao je Monro.
„Zašto to radite?” rekao je Šej. „Nije potrebno. Ona vam nije neprijatelj. Više nije.”
„Važi, mali.” Itan se hladno nasmejao. „Kako god ti kažeš.”
„Dodaj mi drugu, Itane”, rekao je Konor.
Isti onaj hladni stisak uhvatio mi je desnu ruku i stisnuo je uz telo.
„To bi trebalo da bude to”, rekao je Konor.
„Rekli ste da će biti dobro”, režao je Šej. „Obećali ste.”
„I održaću to obećanje”, rekao je Monro. „Ništa joj ne fali.”
„Meni izgleda dobro”, dobacio je Itan. „Šta ti misliš, Konore?”
„Mislim da je nekako slatka”, odgovorio je Konor.
Zvuk režanja i komešanja došao mi je do ušiju.
„Au! Čekaj malo, mali. Sreća pa si se sagnuo, Konore, mislim da je to isti onaj levoruki kroše
koji mi je prošli put razbio nos”, rekao je Itan. „Imaš ga, Monro?”
„Ne ide on nikuda”, rekao je Monro gunđajući. „Prestani da se opireš. Konor nije ništa mislio
kad je to rekao, Šej. Nema potrebe da se tučete.”
„Pusti me!”
„Borben mali, zar ne?”, rekao je Konor. „Dopada ti se devojka, a? Zanimljivo.”
„Ako je dotakneš, kunem se...”

189
 „Smiri se”, promrmljao je Konor. „Samo sam se šalio.”
Naterala sam se da otvorim oči, ali sve je i dalje bilo mutno. Grlo mi je bilo suvo i teško sam
gutala; nisam mogla da pronađem glas.
„Dogovorili smo se, Šej”, rekao je Monro čvrsto. „Ne možeš više da ostaneš ovde.”
„Ali...”
„Videćeš je ponovo. Dajem ti reč.”
„Kada?”
„To zavisi od tebe.”
„Ne znam šta to znači.”
„Znaćeš. Sada je vreme da kreneš. Danas je dan kada počinje tvoj pravi život.”
Svetio je trepnulo i senke su preplavile sobu. Dugačku škripu rđave metalne šarke pratio je tup
zveket. Glasovi su počeli da se gube.
Razdvojila sam usne; glas mi je konačno izašao iz grla, kao tiho grebanje.
„Šej?”
Tišina. Bila sam sama u tami. Možda je to bio san.
Obuzeo me je bes i vrištala sam u mraku koji je ispunio sobu, ali nije bilo neprijatelja da se
borimo, osim straha od nepoznatog, koji me je nagrizao. Počela sam da drhtim.
Ti si alfa, Kala. Saberi se.
Nepokolebljiva tama skupila mi se u stomaku.
Šta vredi alfa bez čopora?
Bilo mi je drago što sam sama kada su mi navrle suze. Makar niko nije video sramotu koja mi
se, topla, kotrljala niz obraze. Potoci tečnosti došli su mi do usana. Imali su težak i gorak ukus,
podsećajući me na odluke koje sam donela. Na to koliko sam mnogo skretala s puta da bih dospela
dovde - do mesta tako nepoznatog da je delovalo kao kraj svega.
Gde me je dovelo bežanje? Pravo u ruke jedinog neprijatelja za kog sam znala? Do smrti?
Po prvi put, bar koliko se sećam, bila sam zaista sama. Zurila sam u praznu sobu, tražeći tračak
nade.
Rizikovala sam sve da spasem Šeja. Dopustivši mirnoći da mi opusti telo koje mi je drhtalo,
zažmurila sam i ugledala njegovo lice, setivši se slobode koju sam osećala u njegovom zagrljaju,
mogućnosti da postoji život kakav nikada nisam zamišljala. Pitala sam se da li je to što sam
zarobljena ugasilo taj san... ako je on ikada i imao neke šanse da se ostvari.
Očaj je pretio da me povuče nadole, ali sam se borila, držeći se za svaku misao koja bi mi
zatreperila u glavi. Šej me voli. On bi rizikovao sve da pronađe put da mi se vrati i oslobodi me. Zato
što je to ljubav, zar ne? Mora biti.

Chia&Avada

190
 ZAHVALNICE

Zahvalnost fonetski ne budi onu dobrotu i hrabrost koje pružaju kolege, prijatelji i porodica, čije
je prisustvo omogućilo nastanak ovog romana. Ričard Pajn i Čarli Olsen iz Inkvela su moji vitezovi
u sjajnom oklopu. Čarli, hvala ti što voliš ovu knjigu, što mi pokazuješ put i uživaš u telefonskim
razgovorima koji se sastoje isključivo od metafora iz Ratova zvezda. Ričarde, i dalje sam očarana
svaki put kada me pozoveš! Nisam mogla da imam bolje mentore za pisanje od Majkla Grina i Džil
Santopolo iz izdavačke kuće Filomel. Majki, hvala na divnim rečima i pitanjima na početku ovog
putovanja. Posebno bih želela da zahvalim Džil koja je doprinela našem radu neverovatnom
veštinom i dobrotom. Oduševljena sam što sam deo Pengvinove porodice!
Dužnik sam Stefani Hauard i Lizi Deroše koje su bile odlične kritičarke. Lindsi Adams i Džina
Monro učinile su moja traganja na internetu čarobnim iskustvom, podelivši sa mnom svoju
umetnost. Džon i Natali Okipinti naučili su me da nepoznati ljudi u avionu mogu da postanu prvi
obožavatelji. Korbi Keli, hvala što si sa mnom podelio svoje ludo jezičko umeće. Kristin Naka, ti si
boginja, samo tako nastavi. Kejsi Garin, od tvoje briljantnosti sve oko tebe svetluca, a ova knjiga nije
izuzetak. Um ovog pisca bujao je u malo poznatom kraju sveta: Ešlande u Viskonsinu, volim te kao
nijedno drugo mesto na svetu. RIBLJI KAMPE! Ed i Maribet, hvala što ste čitali još od prve zamisli.
Kejti, hvala ti što si znala.
Ništa od ovoga se ne bi desilo bez ljubavi i podrške moje porodice. Tetka Helen, hvala na svim
knjigama. Mama, tata, Garte, vi ste niti koje se provlače kroz sve, uvek. I za Vila, koji pleše sa mnom
kad god sam tužna - možda ne volim The Young Ones, ali tebe iz dana u dan volim sve više.

191