SRBSKI VITEZOVI

2
Алфонсо Муха:Крунисање цара Душана у Скопљу

3
Паја Јовановић Крунисање цара Душана у Скопљу
Уз ову слику сачуване су његове скице и објашњења ликова који историјски јесу
били присутни крунисању :

4
1. Цар Душан
2. Царица Јелена
3. Урош, Српски Краљ
4. Српски Патријарх Јоанићије
5. Трновски Патријарх Кир Симеон
6. Краљ Вукашин Мрњавчевић
7. Царев Шурак Оливер, Велики Војвода.
8. Дејан Севастократор
9. Кир Герман, Игуман Атонски
10. Гојко Мрњавчевић, Велики Логотет
11. Никола Бућа, Протовестијар
12. Palman (us) Teutonicus Capitanus gentis armigens
13. Угљеша Мрњавчевић, царски коњушар
14. Деспот Синиша, брат Цара Душана (од друге жене)
15. Цар Александар Бугарски, Царичин Брат
16. Јован Кастријота, дед будућег Искендер-бега
17. Giunius Darse (Дубровчанин, изасланик Републике)
18. Giunius de Calichio
19. Nifficus Nik Condola
20. Аврамбек Кефалија Сереза
21. Манцил Ливерија, Војвода над Волером, Серезом
22. Ангел Метохита
23. Алексија Цамплакон, велики чауш

5
24. Прељуб Кесар
25. Орловић Гргур
26. Храбреновић
27. Баошић (Балшић)
28. Кобиловић (Обилић)
29. Облачић Раде
30. Андроник Кефалија Драме
31. Андроник Кантакузен бел Хартуларја

Паја Јовановић Женидба цара Душана

6
Bitka kod Pločnika, ulje Nebojše Djuranovića

7
Vitezi Kneza Lazara (odlomak)
/ drugi konj pade pod knezom Lazarom. I mada su mu vitezi priveli zdravog i
snažnog konja, po bojištu se stade pronositi glas da je Knez poginuo. Na
mnogim mestima se srpski ratnici pokolebaše. Damjan, vojvoda od Stalaća,
pade smrtno ranjen kraj Kneza. Njegovi sebri, smatrajući da su dovoljno
učinili za svoga gospodara, udariše natrag. Međutim, pade i vitez od tri bela
božura.
Turski džilit pogodio ga je ispod desnog pazuha.

Dok su se srpski ratnici nesmanjenom žestinom borili. Lazar Musić skoči sa

konja, priđe ranjenom vitezu i smače mu vizir.
- Gospode! - uzviknu. - Gavrilo! Crni Gaga Nikole Altomanovića.
-Ja... -proštenja vitez. -Nekada najveći dušmanin kneza Lazara... Umirem...
Molim za oproštaj...
- Sta je? Ko je vitez? - upita knez Lazar zaustavivši konja.

- Pogledaj! - odvrati Musić

- Gavrilo, desna ruka Nikole Altomanovića. Pohodio sam Kristov grob,
pričestio se i ispovedio u crkvi Samodreži i evo... umirem u slavu kneza
Lazara... Oprosti.

- Neka ti je Bogom prosto! - tiho reče Knez praveći mačem znak krsta iznad
ranjenog viteza.
-1 ja ti opraštam! - pognu glavu Musić.

Oko usana samrtnikovih zatitra blagosmeh, a u očima bljesnuše suze. Grč

smrti nije unakazio lepo lice viteza. Lazar Musić mu sklopi oči. Međutim
pogled mu pade na štit. Tri bela božura isprskana krvlju, kao da su plamtela
na crnom pozađu.

-Duša očišćenog grešnika odlazi Bogu na istinu! - prošapta vitez krsteći se.

8
Onda se baci na konja i jurnu u bitku.
-
Bajazit i njegovi emiri: Evrenos-bej, Kurd-aga i Jaki-beg, sa zaprepašćenjem
su gledali kako srpski ratnici ruše redove njihove rezervne konjice.
- Alah neka je uz nas! - uzviknu Evrenos-bej.

Relja Krilati prvi je udario na Bajazitovu konjicu. Ispred njega za tri konjske
dužine jezdio je Boško Jugović. Prigrlivši levom rukom krstaš barjak, mladi
vitez je desnom krčio put vitlajući golemim mačem i zadajući munjevite
udarce. Iako odmorni, turski ratnici zaprepašćeni zastadoše, jer iza barjaka
ugledaše kao bedem čvrstu srpsku konjicu. Relja Krilati otpoče strahovitu
seču. Za njim su kao izgladneli vuci nadirali Novopazarci, uz njih Šumadinci,
Podrinci i Topličani pod Jug-Bogdanom.

Levi krak konjanika Bajazitovih, koji je već otpočeo obuhvat, lomio se i ko-
vitlao.
Na to mesto je svom žestinom udario Banović Strahinja, sa svojim Zećanima.
- Kurd-aga i Jakši-beg na onu stranu, a ti za mnom! - viknu Bajazit Evre-
nosu.
Okruženi najodabranijim ratnicima, turske starešine jurnuše u bitku.

Sunce je već prešlo veliki deo svog nebeskog puta. Iznad prostranog bojišta
lebdelaje žućkasta prašina. Ljutina znoja mešala se sa zadahom koji je izbijao
iz razbijenih i izgaženih utroba ljudskih i konjskih.

Pod vedrim sunčanim zracima ratnici dveju vojski, kao da su odlučili da svi
do poslednjg izginu, tukli su se kopljima, mačevima i sekirama. Boli
noževima.
Mlatili topuzima i svaljivali jedni druge sa konja.

Oko kneza Lazara bitka je bila najžešća.

Musići i i Oliverovići uzalud su pokušavali da naprave prodor. Provedeni

srpski ratnici odbijali su turske konjanike koji su u talasima sa svih strana
navaljivali. U silnom naletu Kurd-aga ubi mačem Damjana Oliverovića.

Lazar Musić, rešen da osveti smrt prijatelja, skoči sa svoga vranca, trže nož
iza pojasa, u nekoliko skokova stiže do golemog Azijata i zadade mu dva
uboda u butinu. Turčin izmaknu sabljom, ali ne dokači viteza. Musić oblete
oko konja i skoči mu na sapi. U trenutku nož bijesnu i do drške se zari

9
Turčinu pod grlo. Kao gomila razbesnelih pasa, turski ratnici sa svih strana
navališe i kopljima isprobadaše viteza Lazara Musića.

Od silne vike, treskanja oružja o štitove i oklope, jauka ranjenika, brektanja

premorenih konja, nadiranja, kovitlanja, povlačenja i vraćanja u bitku, od
pomame, preneraženih glasova poludelih ljudi i konja, hvatao je užas i stare
ratnike obeju strana, koji su u bojevima osedeli i zube pogubili.

Vitezi oko kneza Lazara padali su jedan za drugim. Kosooki Azijat Saridže-
paša gonio je u bitku već malaksale turske ratnike. Centar srpske vojske je
bio opkoljen. Svaka nada na povlačenje bila je isključena. Na desnom krilu
pao je Jug Bogdan.

Njegovi sinovi rastureni po bojnom polju, još su se mestimično pojavljivali i

nestajali u vrtlogu. Poslednji, Boško Jugović, izdaleka pogođen džilitom,
pade sa konja.
Relja krilati i njegovi konjanici, utonuli u masu turskih ratnika, dugo su
odolevali napadima, zbijali se u gomilu i jurišali tukući se u pojedinačnim
borbama. Kada ispod Relje pade konj, desetine rukupružiše se da ščepaju
viteza. Ali on, raskoračen nad mrtvim konjem, obori topuzem najbližeg
turskog ratnika, razmahnu mačem i u trenutku raščisti prostor oko sebe. I dok
je hvatao za vodice jednog konja, turski ratnici zasuše ga džilitima. Tako
pogibe Stefan Relja Krilati.

Nekoliko desetina Novopazaraca, zbijeni u gomilu i čvrsti kao tuč, još neko
vreme su se kao tvrđava kretali bojnim poljem. Prema popodnevnim kasnim
sunčevim zracima, videlo se kako obalom reke Sitnice bez jahača jure
poludivlju konji iz ergele Relje Krilatog.

Obilić, Kosančić i Toplica, iako izranjavljeni i skoro malaksali od umora,

bodrili su svoje konjanike i tukli se već s Bajazitovim odmornim ratnicima
koji su sa svih strana pristizali. Na nekoliko stotina koraka, na Gazimestanu,
gde se dizao golemi šator sultanov, a nadomak tri srpska viteza, kraj velikog
vezira Ali-paše borio se Murat. Oko njega vitlali su krivim sabljama i
dvorezim sekirama najodabraniji ratnici izAnadolije.

- Eno sultana! - viknu Miloš Obilić. - Probijajte se!

Vitez dobro zapara ostrugama trbuh svoga konja. Životinja vrisnu, poskoči i
gurnu svom silinom u gomilu turskih gazija. Razbi njihove redove
ijurnuprema veziru.

10
Ali-paša u trenutku sagleda viteza i viknu svojim pratiocima:
- Konja ubijte! Ubijte mu konja, prokleti da ste!
Turski ratnici se sjatiše oko Obilića. Ali za srpskim vitezom hrlili su u stopu
Kosančić i Toplica, a za njima Šumadinci i Podrinjci.

Oko Sultrana i velikog vezira planu velika bitka. Gazije se stadoše povlačiti
bacajući džilite na viteze. Konj Miloša Obilića, izranjavljen na nekoliko
mesta, stade posrtati. Vitez iskoči iz sedla i nastavi borbu pešice. Gazije se
zbiše u gomilu poturajući sablje i štitove pod njegov mač. Obilić u nekoliko
skokova stiže do Sultana i munjevitim udarcima stade obarati turske ratnike.

U prvom naletu ubi trojcu, četvrtom odseče ruku do ramena i napade petog.
Preneraženi ratnik dreknu, odskoči u stranu i podbaci topuz. Mač Miloša
Obiliša tresnu o glavu topuza i prebi se do balčka. Međutim, od silnog udarca
Turčin posrnu u klonu na levo koleno. Srpski vitez, trgnuvši nož izla pojasa, u
mahu mu prereza grlo. Krv šiknu i poprska Ali-pašu. Velki vezir obode konja,
šmugnu ispred Obilića i za dlaku izbeže smrti. Odjednom bitka zaslade.
Gazije preneraženih lica za trenutak ostadoše ukočeni. Pred srpskim vitezom
ukaza se figura sultana Murata. Miloš Obilić izmahnu i svom snagom sjuri
mu nož u trbuh.
Onda nanovo nastade seča. Srpski ratnici podstaknuti Miloševim delom,
borili su se kao razjareni risovi. Ali sila poče da nadvladava silu. Preko
gomile turskih leševa prvi pade Miloš Obilić. Kosančić i Toplica, boreći se
kraj mrtvog prijatelja skoro u isti mah pogibaše. Njihovi ratnici, iskrvavljeni i
s besnilom u očima, prihvatiše podmukli način turskih pešaka i žestoko
navališe da noževima bodu konje u trbuhe. Oni su palim turskim konjanicima
topuzima i sekirama smrskavali glave.

Knez Lazar boreći se kao prost ratnik, štitio je sebe i ostale. Kada mu Turci i
trećeg konja oboriše, knez nastavi da se bori pešice. Stefan Musić, Kraimir
Oliverović i Pavle Orlović, izranjavljeni, krvavi, sa ulubljenim šlemovima i
oklopima, poslednjom snagom su još neko vreme odolevali navali protivnika.
Kad i oni padoše, Turci se baciše na kneza Lazara i zarobiše ga. Nekoliko
stotina ratnika, Moravaca i Šumadinaca, uzalud su pokušavali d apreotmu
Kneza. Polovina od njih izgibe, ostale pohvataše Turci ipoteraše ispred sebe
prema golemom šatoru, gde je ležalo telo sultana Murata.

11
Za to vreme veliki vezir Ali-paša i tri stotinara probijali su se između svojih
ratnika noseći na rukama zamotano u ogrtače telo sultana Murata.

- Ko je mrtvac? Kuda ga nosite? - sa svih strana učestaše pitanja.

- Srpski knez je ubijen! Nosimo ga pod šator velikog padišaha! - odgovarao je
Ali-paša.
- Neka je slava Alahu! Pobedaje naša! Napred junaci! - vikali su ratnici.

U daljini, prema reci Sitnici, videla se grupa srpskih ratnika pod Banović
Strahinjom. Zetskom vitezu pošlo je za rukom da se sa nekoliko stotina
ratnika probije kroz turski obruč.

U blizini Muratovog šatora odnekud se stvori Bajazit.

- Čuo sam... Znači, istina je? - reče.
- Ćuti i pođi za nama! - tiho mu dobaci veliki vezir, pa obrativši se jednom
čaušu, dodade:
- Brzo po princa Jakuba! Smesta neka dođe pod šator Sultanov... Kaži da ga
zove otac.
Muratovo telo, zavijeno u ogrtače, stotinari polako spustiše na minderluk.
- Ne otkrivajte ga! - tiho reče Ali-paša, izađe pred šator i doviknu nekoliko
reci janičarima. Dvanest ratnika se izdvojile i s isukanim sabljama stadoše
pred ulaz.
- Ko pokuša da ude pod šator, ubijte ga! - reče Ali-paša i dodade:
- Samo princa Jakuba propustite...

Bajazit skrstivši ruke na grudi, stajao je više glave mrtvog Sultana. Bled i
raširenih očiju od uzbuđenja, princ je bacao poglede na Ali-pašu i les na
minderluku. Na belom ogrtaču, koji je pokrivao trbuh Sultanov, krvava mrlja
sve više se povećavala.

Veliki vezir mu priđe, dodirnu rukom bradu i duboko se pokloni:

- Neka je slava padišahu Bajazitu Munjevitom, sinu velikog Amurata! Od
ovog časa ti si sultan pravovernima.
- A Jakub, moj brat! - tihim glasom upita Bajazit. - Šta će reći on i njegove
mnogobrojne pristalice?

Veliki vezir mu se unese u lice:

- Nas se ne tiče šta će reći on i njegove pristalice! Važno je šta ćeš reći ti, jer
sultanove reć je jedina i sveta!

12
- Jedina i sveta! - ponovi princ i ocu mu bljesnule. - Čujte ratnici! - obrati se
stotinarima - Poklonite se do zemlje! Jer ste vi prvi. Vama je Alah podario
milost da pre ostalih pognete glave pred novim sultanom.
- Neka ti Alah podari sreću i dug vek! - uglas rekoše tri ratnika klanjajući se.
- Sklonite se ovamo! - reče Ali-paša i povuče ih iza jedne zavese. - Spremite
noževe i ne mičite se dok vas ne viknem...

Veliki vezir primače stolicu minderluku, sede kraj mrtvog Sultana i zagleda se
u široki otvor na ulazu u šator, gde sujaničari sa isukanim sabljama
stražarili. S bojišta je dopirala neprekidna lupa, zveket oružja, vika i
zapomaganje ranjenika. Na podnevnoj sunčevoj svetlosti, iznad ljudskih i
konjskih glava, lebdela je zlatasta prašina.
- Alah neka je uz nas - tiho reče Ali-paša. - Još se ne zna da li smo pobedili.

Vrućina je prodrla pod golemi šator. Zadah znoja, ljudskog i konjskog, i

usirene krvi otežavao je disanje.
Bajazit obrisa rukavom znojavo lice, priđe minderluku, skide pokrivač i
zagleda se u mrtvog Sultana.
- Pogođen nožem u trbuh. - škrgutnu zubima. – Naš egazije su dozvolile da
sramota padne na ceo turski narod. Pred njihovim očima pao je Sultan koga
niko do sada nije pobedio... Gle! -prenu se Bajazit! - I lice mu je krvavo.
- To je krv kaurina ubicel Prokletnik je pao kraj našeg padišaha. - zaklima
glavom veliki vezir i ogrtačem prekri telo Sultanovo. - Alah hoće da ti
postaneš sultan.

Bajazit ga je gledao netremice u oči.

- A Jakub? - po drugi put mučno upita. Ali-paša nemoćno raširi ruke
ipognuglavu. Bajazit u trenutku donese odluku:
- U pravu si! - reče.
- Neka se vrši volja Alahova! - odvrati veliki vezir.

Na ulazu u šator pojavi se princ Jakub. On jednim pogledom obuhvati bledo

lice svoga brata, pokriveno telo na minderluku i stisnute usne velikog vezira.
Bez reci priđe minderluku i smače pokrivač. U tom trenutku Ali-paša se
primače zavesi iza koje su stajala tri stotinara, mahnu im rukom i pomače se
u stranu. Tri noža munjevito bljesnuše nad glavom Jakub-čelebije. Prvi i
drugi zveknuše o oklop, a treći se do drške žabi pod grlo princa. Krv šiknu u
mlazevima. Jakub-čelebija jeknu, posrte i pade preko mrtvog Sultana.

13
Pri zalasku Sunca, po naređenju novog sultana Bajazita Munjevitog, knezu
Lazaru i ostalim zarobljenim srpskim ratnicima odsečene su glave.

(Slavomir Nastasijević „Vitezi Kneza Lazara"

Kosmos,1962, Beograd) (Narodna knjiga,1981,Beograd)

14
15
16
17
18
Ruka Miloša Obilića
Iz knjige Putopis Prave Stare Srbije od Milosa Milojevica

Са Муратовим цревима напореду је био погребен Милош Обилић;

..десна му рука, окована у сребро, била је непрестано на труњи Муратовој, једни веле
до Кочине, други Карађорђеве и Милошеве краине; па однета у турску Брусу и тамо
и данас стоји на гробу Муратовом.

Који причају, (ових је већина да је у време Милошеве побуне однешена у Брусу,

тврде, да је то учињено што је и кнезу Милошу тако исто име; па су се Турци тога
јако бојали.

Још и ово причају сами мухамеданци: да је кнез Милош 1815. год. долазио
нарочито ради тога на Косово, да украде Обилића руку.
Он је се веле бавио на брду више Приштине западу у виноградима и одатле
вребао, кад ће дервиш, или како га зову шех, изаћи да украде руку Обилића, па.
да је у томе успео, он би онда... покорио сву Турску!

Али и Турци несу дремали и несу допустили да кнез Милош са Обилића руком
украде и талисман и мађијску силу, помоћу које је убио 12.000 турака најбољих
муратових, и најодабранијих из целог турског и ђаурског света, јунака, са самим
царем и целим његовим царским меџлисом т.ј. саветом.
На овај текици невидесмо, као обичне из Корана, турских натписа, као на оној
муратових црева.

19
Vitezovi Perjanici

Kako potvrđuje jedno pismo Nerija Aćajuolija iz Korinta od 20. novembra

1391. (mletački arhiv – prevod Jovana Radonjića), “iz početka su smioni
vitezi časno izginulog cara Lazara vojevali pojedince, đe na Turke, đe na
gardu kneza-vazalčića, dok se ne sjediniše pod zastavama starog vojvode
Borovine i vojvode Prijezde od Stalaća”.

20
 Drugi pisani izvor iz 1392, po svoj prilici Konstantina Balšića, potvrđuje
kako je Bajazit jednom prilikom posavetovao kneza Stefana, rekavši:
“Okuj i pogubi sve očeve viteze i velmože, a na njihovo mesto postavi one za
koje znaš, da bi imao moju milost i mir u državi”.

Treći pisani izvor, Stefanovog biografa Konstantina Filozofa, kaže:

“Posle uspeha u Grčkoj, krenuo je Bajazit na sever. Još te jeseni pođe on
protiv vlaškoga vojvode Jovana Mirče, koji beše držao istočnu Bugarsku,
Dobrudže i Silstriju, i provaljivao odande u tursku oblast.

Bajazita je pratio kralj Marko Mrnjančević, Konstantin i knez Stefan

Lazarević. Vojska pređe Dunav kod Nikopolja, te u vlaškim šumama izvojeva
krvavu pobedu (po srpskim letopisima, 10. oktobra 1394).
U ratnoj vrevi padoše pod rumunskim strelama, pored nekoliko turskih
velikaša, i kralj Marko i Konstantin. Srpski kneževi su bez volje i silom morali
ići u ove pohode.

Blaženi Marko rekao je Konstantinu pred samu bitku: “Molim Boga da bude
na pomoći hrišćanima, pa ma ja prvi poginuo u ovom boju”.
Kralj Marko, za razliku od kneza Stefana koji držao veru u Turčina, teško je
podnosio svoju zlu sudbu što kao turski vazal mora da vojuje protiv svoje
hrišćanske braće. Želeo je pošto-poto smrt od hrišćanske ruke, pred boj
karajući kneza Stefana “što po Srbiji robi i ubija kosovske viteze vrlog mu
oca Lazara”. Ovaj izvor Konstantina Filozofa o kralju Marku mnogo se
razlikuje od veselog i bezbrižnog Marka iz srpskih narodnih pesama i ukazuje
na onog smernog i pobožnog, potpuno istinskog istorijskog kralja Marka.
Ovaj Konstantinov izvor, takođe govori i o istinskom knezu Stefanu, koga
kralj Marko prekoreva što po Srbiji ubija vitezove svoga oca Lazara. Dakle,
samo ovi pisani izvori, da ne citiramo druge, dovoljno ukazuju na podaništvo
kneza Stefana sultanu Bajazitu i na svu bezočnu brutalnost kojom se
obračunavao sa pobunjenim vitezovima svoga oca.

Kako nas i pisani i usmeni izvori jasno obaveštavaju o dramatičnim sukobima

između kneza-vazala i preživelih kosovskih vitezova, Perjanika, više je nego
očigledno da je ondašnja Srbija bile podeljena na dve Srbije. Jedna je bila
ona kneza Stefana, koja se svim silama trudila da opravda svoje vazalstvo i
podaništvo turskom sultanu, druga je Srbija bila vitezova Perjanika, koja se
pod neravnopravnim uslovima borila za slobodu svoga naroda, odnosno
protiv kneževih gardista i turskih vergijaša.

21
Kako navodi njegov hroničar Konstantin Filozof, “despot se nerado sećao
tužnih i sramnih godina služenja turskom sultanu, i život svoj okončavši od
senki Perjanika Svetoga Velikomučenika Lazara”.

Po pogibiji starog viteza Borovine Vukašinovića i Prijezde od grada Stalaća,

Perjanica nad Perjanicima Smrti, nemajući nikakvih izgleda da skinu s
prestola kneza-vazala i potisnu Turke iz Srbije, preživeli vitezovi kneza
Lazara dokopali su se planina i prešli iz Srbije u severozapadne oblasti
Mačvanske banovine.

Namera im je bila, pošto su se zakleli da će se boriti do smrti za slobodu

otačestva, da za sobom povuku odrede Stefanovih gardista i Turaka, ubeđeni
da će se u Mačvi, gde su stoprocentno svi Srbi bili njihove pristalice, lakše
obračunati sa združenim neprijateljem - ili časno poginuti daleko od Srbije
koja nije više bila njihova Srbija. Da su i oni verovali u onu nebesku Srbiju u
koju je verovao Sveti Knez i braća im izginula na Kosovu, svedoči i ovaj
pisani izvor iz mletačkog izveštaja, koji je preveo profesor Andre Stevanović
1914. godine:

“Sin Lazarev, kano i njegovi novi velmoži, beše držao veru u Srbiju unutar
Osmanskog carstva, dok u samostalnu i slobodnu zemlju Srbiju, Lazarevi
nebesnu Srbiju, beše još verovali vitezovi povratnici s Kosova polja, umirući
zbog sna koji nije mogao biti dosanjan, ali je bio vredan umiranja'”.

22
Legenda o Jasmini i Crnom vitezu

“'Jasmina, kći vlastelina Slaviše od Nemić-grada”, kako vele gorštaci sa Orovačkih

planina, na čijim se jugozapadnim prisojima i nalaze razvaline tog srednjovekovnog grada,
stupila je u njihove redove. Otac joj beše postradao na Kosovu, što dovoljno govori o
razlogu takvog njenog postupka.

Jedne poznojesenje večeri s kraja novembra, dok je večerala sa dvoranima u trpezariji,

trgao ju je rezak zvuk trube i povik stražara na kuli ponad gradske kapije. Mirno je ustala,
sa klina na zidu skinula teški ogrtač od crnog pliša i podignute glave užurbanim koracima
napustila odaju, uzgred dobacivši dvoranima da ostanu gde jesu. Taman što je izašla u
predvorje okruženo visokim bedemima i kulama, niz stepenice strča do zuba naoružan
stražar, i uzbuđeno reče: “Verovali ili ne, gospo, ispred kapije je Crni vitez od Kamen-
grada! Traži da ga pustimo unutra! Veli, mora s vama da razgovara!”

“Čujem da s polja rže više konja… ko je još s njim?”, mirno će Jasmina, pocrvenevši naglo
i ljutito napućivši usnice; smrtno je volela tog tajnovitog i siromašnog viteza od Kamen-
grada, kao i on nju, ali joj njena nadmoć u bogatstvu i bahato gospodsko držanje nisu
dozvoljavali da s njim ima bilo šta, a kamo li da ljubavi.
“Ne znam, gospo! Ima ih više! Svi jašu na crnim đogatima! Od glave do pete su u crnim
odeždama od čoje, sem sjajnih pancira koje preko odežde nose! I ogrtači su im crni, sa
kapuljačama odzada! Svi nose sjajne kacige, sa po dva sokolova krila sa strane! Vitezovi
su, vidi se! Sem Crnog viteza, nijednog drugog ne poznajem!”

“'Dobro de, pusti ih u grad, Jovane!”

Jasmina skrsti ruke na grudi, dok dvojica stražara otrčaše i izvukoše palije, gurajući tešku
hrastovu kapiju okovanu velikim gvozdenim čavlima. Za one koji su joj napokon došli,
znala je da su joj morali doći, čudeći se da nisu i pre.

Kada desetina vitezova ujaši u pokaldrmljeno predvorje i sjaši kao jedan, sluge odnekuda
istrčaše, prihvatiše umorne đogate i odvedoše kroz drugu kapiju u staju iza grada. Crni
vitez skide kacigu i stavi pod levu mišku, obraćajući se tiho mladoj gospodarici Nemić-
grada:

“Ti, Jasmina, bogata si i prebogata. Zlato i druge dragocenosti, koje si nasledila od

pokojnog oca Slaviše, moga pobratima kojeg proždera sumrak onog Vidovog dana na
Kosovu, stavićeš u korpe i uz pratnju napustiti Nemić. Tvoji vojnici, dvorani, takođe idu sa
tobom u Kamen-grad. Oni dolaze, Jasmina! Gardisti kneza-vazala i turski janičari sačinili

23
su pokolj sebara, naših pristalica u Kolubarju. Sada su već u Podgorju, i opseli su
starostavni grad Vagan na Jadru. Naš pobratim Borko tamo će ih namučiti i zadržati, ali
ne zadugo. Onda će udariti na grad Mazu, na planini Mazi, gde će se do poslednjeg ratnika
boriti gospodarica grada, Plava Ruža. Čula si za nju? Ta plavokosa ratnica bila je s nama,
Perjanicima…na Kosovu onoga neprolaznoga dana! Strah me je da će postradati sve
gradine Perjanika u Mačvi! Ali, ako nam se to i desi… budi sigurna da će poslednji pasti
Kamen-grad ponad kanjona Ljuboviđe”.

“'Kako to misliš?!”, planu mlada gospa sa Nemića, dodajući: “Tebi da poverim svoje zlato i
sopstveni život, ne pada mi na pamet! Kada si sa mojim ocem otišao put Kosova polja, nisi
došao da mi kažeš da odlaziš! Otišao si bez pozdrava… a tamo si mogao poginuti, baš kao
moj otac i vitez Mitar od Velež-grada na Medvedniku! Samo misliš na rat!”
Nešto kasnije, kada već tamna noć beše ovladala nad Kulama Nemić-grada, dok su vitezovi
jeli i pili vino u trpezariji, Crni vitez obljubi Jasminu u potaji njenih odaja. Oko ponoći,
kolona vitezova sa mladom Jasminom i poslugom koja je klimala u pozadini vodeći
tovarne konje, izjaši iz Nemić-grada i kroz gustu maglu izgubi se drumom preko planina.

24
Drugi dan po dolasku u Kamen-grad, smešten na zaravni visoke i nepristupačne stene na
obodu dubokog kanjona Ljuboviđe, Crni vitez i gospa Jasmina venčali su se u gradskoj
crkvi u prisustvu brojnih monaha iz Podrinja. Tri dana su pristigli vitezovi iz Moravske
Srbije jeli i pili sa vitezovima iz Kamen-grada, nazdravljali mladencima, dok pod grad ne
dopadoše glasonoše i podviknuše Crnom vitezu da združeni odredi gardista i janičara
dolaze.
Bez žurbe i straha, Kamen-grad su odmah napustili svi dvorani i sklonili se u skrovite
vrtače Orovačkih planina. Sve zlato mlade gospodarice Kamen-grada i grada Nemića
spakovano je u olovne škrinje i pohranjeno u jednoj dubokoj i tajnovitoj pećini nedaleko.

25
Plavokosa ratnica, Plava ruža od Podgorja
Trećeg dana potom, uoči Svetog Nikole, krsne slave Crnog viteza i gospe Jasmine, oko
hiljadu do zuba naoružanih konjanika našlo se pod zidinama grada. Združene odrede
srpskih gardista i turskih janičara predvodio je inače ozloglašeni Jigit-paša, Stefanov lični
prijatelj i potčinjeni zapovednik. Jigit-paša je te iste jeseni, kada su Perjanici Svetoga
Lazara opseli i zauzeli gradove Ostrovicu i Stražu na Rudniku, mučki i sa leđa zgodio i
ubio hrabroga viteza Sandalja od grada Nadstenja, zbog čega je on posebno bio na meti
Lazarevih Perjanika.

Već sutradan, konjica gardista i janičara stala je izbacivati plamteće strele na posadu grada,
a zatim grunula na juriš ka gradskoj kapiji, suludo ginući i strpoštavajući se uz užasnu
vrisku u okolne ambise dubokog kanjona reke Ljuboviđe. Brojni strelci sa bedema i visokih
kula skidali su već usplahirene i pomamljene konjanike neprijatelja kao čistu metu. Trećeg
dana opsadnog stanja, videći da Stefanovi gardisti bezvoljno kidišu na gradske zidine, a da
su brojni pobegli u gudure planina, Crni vitez se popne na ponajvišu kulu i grleno
podvikne: “Braćo Srbi, gardo Stefana vazalčića, odstupi i beži nazad! Ako ne smete da
priđete nama, izvlačite se i spašavajte ruse glave! Poslušajte me, da međusobno ne
prolivamo krv… Srpsku krv!”

Dabome, pošto već beše pao i sneg a hladnoća postala nepodnošljiva, obraćanje Crnog
viteza je upalilo. Gde grupno, gde pojedinačno, gardisti su okretali leđa janičarima i
napuštali poprište boja. Istog dana pred mrak, na bregu sa zapadne strane grada iznikla je
oveća grupa konjanika u crnim ogrtačima, predvođena vitkom i stasitom plavušom od
glave do pete u crnoj boks koži, koja je upravo natezala tetivu samostrela. Kada je naglo
otpustila tetivu, šiljak pernate strele siknuo je vazduhom kao zmija, nakon čega se dole pod
gradom Jigit-paša trže na konju kao da ga ugrizao poskok i naglavce sruči iz sedla.

“Plava Ružo!”, usledi povik vitezova sa bedema i kula Kamen-grada, jekom se raznoseći
po vrzinama planine, dugo odjekujući i po uvalama i zatonima kanjona reke Ljuboviđe. U
punom galopu, čemu se niko sa Kamen-grada nije nadao, pojaviše se brojni odredi ratnika
od Podgorja. Predvođeni Borkom sa Vagan-grada na Jadru, udariše Turcima s leđa, na
koje već beše kao povodanj grunula konjica Plave Ruže od gradine na Mazi, praveći
kasapnicu. Uto kroz kapiju izjuri i Crni vitez sa konjicom, pridružujući se jezivom pokolju
koji je do pred mrak trajao na polju ispod grada. Do dugo u noć vitezovi su, potpomognuti
sebrima iz planinskih naseobina, gonili i vijali sluđene i zalutale Turke po kanjonu
Ljuboviđe, ubijajući ih nemilice sekirama, bradvama i džilitima. Te noći na kulama
Kamen-grada planuše vatre i ispočetka se začu tiha i tugaljiva pesma mlade ratnice, Plave
Ruže od Podgorja, koja je opevala slavnu pogibiju na Kosovu polju. Žalovitu pesmu
prihvatiše brojni vitezovi poređani na bedemima grada, odakle se ona razleže planinama i
dubodolinama ojađene i oskrnavljene zemlje srpske, zarivši se u svenarodnu svest za sva
vremena.

26
Nedugo zatim knez Stefan je morao po pozivu Bajazita da po najvećoj ciči zimi i snegu ode
sa pratnjom u carsku Brusu i objasni sultanu pogibiju Jigit-paše i pet stotina janičara, a da
svoje mrtve gardiste nije ni spomenuo. Dabome, Bajazit je voleo Stefana kao svog sina i
kao lojalnog vazala i zbog njegove sestre Olivere, opraštajući mu i najteža sagrešenja. Po
povratku na dvor u Kruševcu, knez se zakleo s šakom na jevanđelju da će ubrzo uništiti sve
očeve Perjanike Smrti, rekavši svojim velmožama: “Ona pesma sa kula Kamen-grada,
zaklinjem vam se moji odani, biće i poslednja pesma ukletih očevih vitezova”.

Zaključujući ovo kazivanje, stari gorštaci mi rekoše kako “uoči svakog Svetog Nikole na
Kamen-gradu planu vatre i razlegne se žalopojka Lazarevih vitezova, predvođena umilnim
i opojnim glasom Plave Ruže”.

Živan J. Grujičić:” Žalopojka sa Kamen-grada”, Treće oko, br.507

27
28
У зору 28. јула 1402. године на бојном пољу у Малој Азији, пред Стефаном, Ђурђем
и њиховим Србима стајала је најмоћнија војска тог времена. Поред Монгола и
њихове чувене коњице, индијских слонова и камила, у њој је било мноштво
различитих народа, животиња и ратних справа. Битка је почела јуришом монголске
коњице на лево турско крило, али овај налет разбила је српска тешка коњица. Како
бележе византијски и персијски хроничари, у бици код Ангоре Срби су показали
велико јунаштво. Кад су турски редови већ почели да попуштају, Стефан је, на челу
свог одреда оклопника, успео да се пробије до опкољеног султана Бајазита који је и
даље упорно одбијао да се повуче. Коначно, и последњи отпор Турака је сломљен, а
Бајазит заробљен и одведен у ропство где је убрзо и умро. Према једном персијском
спису који се данас чува у граду Самарканду, међу бројним заробљеницима било је и
Срба. Кан Тамерлан наредио је да се сви посеку, једино је поштедео Србе јер није
„видео бољих јунака” од њих.

29
...Ђурађ и Бранковићи наставили су да живе на танкој оштрици мача...Ђурађ,
међутим, као да је имао девет живота. И док су у овим смутним временима живот
губили и султанови синови, везири, паше и владари вазалних хришћанских држава,
он је успевао да се извуче и из недаћа које су изгледале готово безизлазне. ...Двојица
од четворице Бајазитових синова већ су била мртва, а Стефан и Ђурађ остали су
једини живи мушки чланови својих породица. Муса или „разјарена звер”, како су га
називали, већ је погубио на десетине паша, бегова и хришћанских владара.
Сумњајући и у Ђурђеву верност, наредио је да му се на заједничкој вечери у храну
стави смртоносни отров.
Ђурађ је, међутим, увек са собом носио противотров који је на време испио и вечеру
завршио само с тешком мучнином. Чувши то, бесни Муса наредио је да Србин не
сме жив да дочека јутро. Бранковић је то сазнао на време. Пре него што је сванула
зора, Ђурађ и његови људи јурнули су на зидине опсађеног града, а кад су стигли до
капије, она се неочекивано, али по претходно припремљеном Ђурђевом договору с
Грцима, отворила и примила бегунце. Све се то одиграло пред очима запањеног
Мусе и његове војске који су у неверици посматрали овај несвакидашњи призор. Ту
зиму Ђурађ је провео у Селимврији, а на пролеће се, са својих 150 витезова и
њихових коња, укрцао на венецијанску галију и дочепао сигурног Солуна.
Заваравајући турске заседе, прерушен, са свега петорицом својих одабраних људи,
почетком јесени 1412. године коначно је стигао у Србију.

30
..Србе заробљене у бици код Ангоре монголски кан Тамерлан је ослободио и вратио
им коње и оружје. Задржао је само седамдесет градитеља и зидара јер су му
Византинци рекли „да су Срби вешти као и мајстори из Венеције”....

Цео текст
Марко Алексић ,ДОБА СРПСКОГ ВИТЕШТВА,Politikin Zabavnik ,16.10.2009.

31
"Godine 1412. u Srbiji i Makedoniji vladala je suša kakvu svet nije zapamtio.Oronule
starice klele su se da za svoga veka nisu videle manje klasove i sitnije pšenično i ječmeno
zrno. Plodovi krušaka i jabuka, skapali pod jakom žegom, crvljivi i sprčeni, opali su pre
vremena. Po prisojnim stranama loza se kao ukleta usukala. Ispod sparušenog lišća na
čokotima izvirivali su oretki grozdovi sa sitnim i ojedenim zrnom. Podnevna žega pržila
jeodavno sparušenu travu, požutelo lišće na drveću i svenule plodove po zaparlođenim
njivama. Suhi vetrovi ispili su i poslednju kap vode na barama i lokvama. Po uljanicima,
društva pčela počela su da izumiru, jer je na košnice navalila ljuta os i žuti mravi, opaki
nakon kad naidjesušna godina.
Niža vlastela i sebri zorom i svečeri okretali su prema nebu potamnela lica i u beskrajno
plavetnilo upirali odvugle oči, ali kiše niotkud. Dani su prolazili, a sa njima želje i nade
izgladnelog naroda. Skoro je protekao i mesec avgust, ostavljajući za sobom potištenost i
zlehuda nadanja. Ponekad bi se na zapadnom nebu pojavili oblaci raskidani, kao da gone
jedan drugi u hitnji da što pre nestanu iza vidika na istoku. Beličasti ili tamni, s obrubom
bakarne boje, nakratko su zaklanjali žarko sunce i plovili dalje, ostavljajući zasobom plavo
nebo, nemilosrdno kao pustinja.

32
Zalihe hrane po magazama velmođa i vlastele bar donekle bi ublažile strahotu gladi da nisu
ratnici Vuka, drugog sina kneza Lazara, udruženi s Turcima upali u Srbiji, pljačkali, robili i
ubijali, ostavljajući zasobom pustoš. Koji ostadoše verni despotu Stefanu ubijeni su ili
nagnani u bekstvo, da se kao zveri lome i potucaju po planinama.

Medjutim, mnoge velmože i vlastelini, napustivši despota Stefana, smatrali su da bez

zamerke mogu prići Vuku Lazareviću i svesrdno pomoći njegovu nameru da zavlada
južnom polovinom Srbije. I uspeli su lakše nego što je iko mogao očekivati. Despotovi
ljudi napustiše zemlju i gradove sve do Kruševca. Prema naredjenju Stefanovu, borba se po
svaku cenu morala izbegavati.

Tako Kruševac postade prestonica drugoga sina kneza Lazara, Vuka i njegove pristalice
spopala je mahnita želja za vlašću, pa su pravili planove da i ostali deo Srbije zauzmu, da
osvoje Beograd i da despota Stefana unište ili proteraju u Ugarsku. Izdašnu pomoć sultana
Sulejmana, sina Bajazita Munjevitog, smatrali su za najveću blagodet, ne hajući što turski
ratnici pljačkaju, pale naselja,ubijaju i odvode u ropstvo sebre i nižu vlastelu. Dve godine
protekle su u takvom stanju. Zalihe hrane su opljačkane i popaljene, pa je naišla treća,
sušna i gladna godina, baš u vreme kad su pale glave i sultana Sulejmana i njegovog
štićenika Vuka Lazarevića".
Slavimir Nastasijevic

Car Dušan

33
Knez Lazar 1389.

34
Konstantin Dragaš 1453

35
Knez Lazar, 14.vek

36
Porodica Jugović

Bitka kod Pločnika, ulje Nebojse Djuranovića

37
Milan Toplica, ikona

38
Miloš Obilić, ikona

39
Ivan Kosančić, ikona

40
41
42
43
Vitezovi 16.veka/ Delije

44
45
46
47
Nicolas de Nicolay, Discours et histoire véritable des navigations, pérégrinations et
voyages, faicts en la Turquie, Anvers, 1586.

The Library of Congress - The Rare Book and Special Collection Division
Prevod:

Radovan Samardzic, Beograd i Srbija u spisima francuskih savremenika, 1961.

48
49
50
Srpski GUSARI ili poljski HUSARI
Na isti način kako Poljaci izgovaraju Husar namesto Gusar, neki
zapadni Sloveni (Poljaci, Česi I Slovaci) izgovaraju HUSLE umesto
Gusle, ili HORA umesto GORA, HRAD umesto GRAD…

"Poczatki husarii (...) SWOJ POCZATEK ZAWDZIECA HUSARIA SERBOM. (...) na

KOSOWYM POLU (...) SERBOWIE (...) DO POLSKI (...)RACOW (...) PO USARSKU
SLUZYLO.(...) RACOWIE TO SERBOWIE, a wyraz USAR LUB GUSAR oznacza w
jezyku SERBSKIM konnego rycerza.
(...) IZ PROTO PLASTAMI NASZYCH HUSAROW BYLI SERBOWIE. (...)
SERBOWIE (...) SLUZACY PO "USARSKU" (...)"

Почетци хусара (...) СВОЈ ПОЧЕТАК ЗВАЛИ СЕ ХУСАРИ СРБОМ (...) на

КОСОВОМ ПОЉУ (...) СРБИ (...) ДО ПОЉСКЕ (...) РАШИ (...) ПО УСАРСКИ
СЛУЖИЛИ.(...) РАШИ ТО СРБИ, а реч УСАР ИЛИ ГУСАР значи на језику
СРБСКОМ коњичког витеза.
(...) ИЗ ПРЕ(?) НАШИХ ХУСАРА БИЛИ СРБИ. (...) СРБИ (...) СЛУЖЕЋИ ПО
"УСАРСКИ" (...)".
"POLSKA JAZDA NA MEDAL"
http://www.myarmoury.com/feature_hussars.html
http://translate.google.com/translate?
hl=en&sl=pl&u=http://husaria1.webpark.pl/his_hus.htm&ei=KVJaStD
mHKSwnQOo-6jdCQ&sa=X&oi=translate&resnum=1&ct=result&pre
v=/search%3Fq%3Dhttp://husaria1.webpark.pl/his_hus.htm%26hl
%3Den%26safe%3Doff%26client%3Dopera%26rls%3Den%26hs
%3DmQR

51
52
53
18.vek
За владавине царице Јелисавете (1751) дошљаку из Аустрије, пуковнику Хорвату,
наложено је да образује један хусарски пук (4 хиљаде) од досељених Срба
насељених на десној обали Дњепра у области названој Нова Србија
(касније преименована у Новоруску губернију).

Још два таква пука образована су 1752. године, а за заштиту нових насеља изграђена
је тврђава св. Јелисавете (садашњи Јелисаветград).

У Русију су 1754. г. стигли Срби Депрерадовић и Шевић са знатним бројем својих

земљака; одређено им је да се населе између Бахмута и Луганска (Словено-Србија) и
образују два хусарска пука по хиљаду људи сваки. ...

−У свом извештају Јеропкин је истакао хусарске официре Зорића, потпуковника

Прерадовића, поручника Станишчева, који су “своју дужност са одличном
храброшћу похвално извршавали”.

1760. г. образован је Жути хусарски пук. У јесен те године руска војска је извршила
продор ка Берлину. У саставу корпуса који је кренуо на Берлин налазила су се три
хусарска пука: Српски, Молдавски и Новосрпски....

Зато је 1765. г. из бивших пукова козака-слободњака у Украјини образовано пет

хусарских: Ахтирски, Изјумски, Острогошки, Сумски и Харковски. Ахтирски пук је
ступио у рат у априлу 1769. г. заједно са Харковским, Српским и Мађарским пуком.

Српски хусарски пукови

http://www.srpska.ru/article.php?nid=204&sq=19,298,314&crypt=

54
Srbski viteški redovi

55
ЧУВАРИ КОПЉА Св. ГЕОРГИЈА
-братство српских витезова.

Припадници верују се да је 312. године РЕД Св.ЂОРЂА основао Нишлија

Константин Велики.
Прво помињање овог братства је у књизи коју помиње поп Дукљанин. Та књига коју
Дукљанин помиње може бити само светачко житије или неки сличан хагиографски
спис.

СТЕФАНА НЕМАЊУ (1166 - 1196) је, према том житију, из сужањства спасио Св.
Ђорђе, а Стефан Немања у ту част организује братство. Братсво је дјеловало јавно
све до доласка османлија када је велики број витезова страдао на Косову.
Можда би братство отишло у заборав да већ у априлу 1453.год.(6962.год.) не постоји
запис како су "ЧУВАРИ КОПЉА СВЕТОГ ЂОРЂА" помагали Константину XИ у
одбрани Цариграда.
Тачније седам витезова овог братства са знаком Св.Ђорђа (црвени крст на бијелој
подлози) на грудима је дуго одолијевало османлијским нападима, како запис каже.
Иначе град је бранило 4800 Грка и 200 странаца од којих су седморицу чинили
"Чувари копља Светога Ђорђа", нападало их је око 200 000 Турака.

Послије ове битке хрончари "ЧУВАРА КОПЉА Св. ГЕОРГИЈА\"

континуирано прате историју овог братства све до данашњег дана.
"ЧУВАРИ КОПЉА СВЕТОГ ЂОРЂА" су били познати по својим чудима, а та чуда
су приписивана реликвијама које су они посједовали. Међу "ЧУВАРИМА" кружи
прича о тојици витезова који су у црквици на Црној стијени чували ПЛАШТАНИЦУ

Крсташке хорде које су надирале са Запада те 1187 године, пљачкале су и

уништавале све пред собом. У страхотама које су чинили крсташи, нарочито су се
истицали "ТЕМПЛАРИ" којима је једино било стало доћи до реликвија. Наоружани
до зуба у металним панцирима и са три црне главе на грудима , појавили су се у
сумрак пред црквицом на Црној стијени, јашући коње знојне и запјењене, а јахали су
само црне коње. Стотињак Темплара имало је само један циљ. Узети Плаштаницу из
Цркве.

Tog sumraka tri srpska viteza, tri "ČUVARA KOPLJA Sv. GEORGIJA" stala su pred
strašnu vojsku zla želeći da sačuvaju Plaštanicu. Metalni zvuk se čuo do duboko u noć.
Učinilo se da je zlo nadvladalo. Kad je pao i zadnji vitez, na Crnoj stijeni ukazao se bijeli
anđeo GAVRILO pokazujući prstom na Plaštanicu koja je polako nestajala u Stijeni.
Na tom mjestu je kasnije 1227. godine kralj Vladislav unuk Stefana Nemanje, sagradio
Manastir Mileševo.

56
Чувени прст белог анђела као путоказ

Nakon pada Carigrada 1453. godine bratstvo vitezova "ČUVARI KOPLJA SVETOGA
ĐORĐA" promjenilo je način rada bratstva i prilagodilo ga tajnom radu. Izvršene su male
izmjene u hijerarhiji bratstva. Kao i do tad na čelu bratstva je bio "SVETI ĐORĐE ".
Slijedeći prsten bratstva bili su dvanaest "STEFAN VITEZOVA", zatim prsten sa dvadeset
četiri "KOPLJONOŠE", a onda prsten od četrdeset osam "ŠTITONOŠA". Naredni prsten
su činila "BRAĆA".
STEFAN VITEZ nije bio samo jedan čovjek, već sedam vitezova koji su nosili isti znak,
prvi među jednakima nosio je titulu RAS.
Tako su bili organizovani i ostali prstenovi.

Bratstvo je držalo do visokih moralnih i etičkih načela, tako da bi se filozofija bratstva

mogla preslikati u jednoj srpskoj izreci:

"...bolje ti je sine izgubiti glavu, nego svoju sagriješiti dušu..."

Bratstvo vitezova “ČUVARI KOPLJA Sv. GEORGIJA” nikada nije prestalo sa

postojanjem kako tvrde njegovi hroničari.

Bratstvo djeluje i danas !!!

Jedan od važnih postulata “ČUVARA KOPLJA Sv. GEORGIJA” je Sloboda. Prolazeći

kroz burna istorijska iskušenja od samog
nastanka do danas, bratstvo je došlo do svoje definicije Slobode.

“SAMO NAORUŽAN ČOVJEK JE SLOBODAN”

Pojam “naoružan” trebalo bi posmatrati možda više filozofski, mada je kult “BOŽIJEG
MAČA PRAVDE” pored duhovnog imao i materialno otjelovljenje. Bratstvo je imalo
specifičnu tehniku izrade mačeva, a samim tim i tehniku borbe, prilagođenu svojstvima
mača.

57
Za razliku od ostalih evropskih borbenih tehnika koje su se sastojale od iskoraka napred i
zadavanja konačnog udarca. Tehnika “ČUVARA KOPLJA SVETOGA ĐORĐA” je u
potpunosti bila drugačija, mač STEFAN VITEZA nije imao završni udarac jer je on bio
konstantno pokretu. Kružni pokreti mača davali su STEFAN VITEZU veću pokretljivost, a
samim tim bolji tempo i efikasnost. Naravno za takvu tehniku bio je potreban i specifičan
mač, dobro odmjerenog težišta, težine prilagođene vlasniku uglavnom lakši od sličnih
evropskih mačeva.

Sve ove osobine dovele su Bratstvo u red najcjenjenijih viteških redova u Evropi.

Прича је наша звук даљине, бљесак сјећања, моћ вјере. Мисли су наше мач правде,
дјела су наша копље добра. Ми живимо у срцу о нама прича само било. Ми смо
последње уточиште правде. Ходамо небеским простором као жудња уплаканих,
пловимо бескрајним морем као освета преварених. Нас препознају само добри, који
више никог другог не прeпознају. Са нама иду само они који су се одрекли свега
земаљског. Ми смо ватра и вода, ми смо ваздух и земља. о нама причају слаби, о
нама сањају моћни. Нас је тражио Александар гледајући Дарија. Кoнстантин је
градио Цариград нама. А ми смо чекали коначни обрачун.

Они имају темпларе, ми имамо вјеру, они нас траже, а ми смо се смјестили у
њиховом страху.
Они имају лаж, ми имамо истину, чистоћа је наша оно што желе.
Они имају ноћ, ми имамо дан, све очи овог свијетa упрте су у нас!

RED ZMAJA
58
Kazu da je bilo vise redova, od kojih su poznatija tri - godine 620. nastao je prvobitan, a
originalni srpski Red crvenog zmaja kasnije.
Prvi, originalni srpski Red crvenog zmaja je osnovao car Stefan Dusan, ili se bar tako
smatra. Cinili su ga ne samo vitezovi iz Srbije, vec sa citavog Balkana, pa odatle i rec
"crveni" u nazivu Reda, jer vitezovi nisu bili samo braca po macu, vec i po krvi njihovih
predaka, a rec "zmaj" po psima - Silvanima ili Zmajevima, koji su bili pratioci starih
srpskih vitezova i koji su po staroj slovenskoj legendi predati coveku od Boga, da ga vodi
od tame ka svetlosti.
Koliko su psi bili vazni u to vreme, govori cinjenica da je uz Dusanov zakonik isao jos
jedan dokument - Zakonik Rase, koji je propisivao standard i nacin drzanja ovih pasa. U
tom Zakoniku rase se kaze: ''Svima onima koji zmajeve drze, ovaj zakonik neka se u um
postavi i dovjeka postuje, jer zmajevi su uz nas od davnina, od prije nego sto smo i slovo
imali, pa ih valja postovati i cuvati, jer su od Boga. Kao sto nas bez zmajeva ne bi ni bilo,
tako nas bez zmajeva nece ni biti.''

Nakon primanja hriscanstva u Srbiji, crkva je poistovetila crvenog zmaja sa sotonom da

lakse unisti originalni red u Srbiji. Govorilo se da su vitezovi ovog Reda bili demoni u
sluzbi Boga, nekadasnji andjeli koji su jedini bili sposobni da se bore sa Sotonom jer ga i
sami najbolje poznaju. A crni pas kao zli pomocnik Sotone je upravo temeljen na srpskim
crnim sumskim psima.

Osim karakteristične odeće i ponašanja u pojedinim situacijama članovi reda su, izgleda,
nosili na ruci i prstenje sa različitim predstavama zmaja. Verovatno je reč o sredstvima
raspoznavanja, ali postoji mogućnost da prsten predstavlja i amajliju koja štiti nosioca.
Dakle zmaj štiti nosioca. I na srpskim prostorima nađeno je više takvih primeraka, ali je
interesantno da ih ima i iz perioda pre osnivanja reda 1408. godine. Takvo je prstenje
otkriveno u Brestoviku (13 vek), nekoliko u Južnoj Srbiji (14-15 vek), zatim u Debrcu (14
vek), Prilepu i Gnjilanu.

Jedna od najstarijih predstava grba kneza Lazara nalazi se na parapetnoj ploči priprate
Hilandara koju je on gradio. Reč je o kacigi sa rogovima koja se nastavlja na pancirnu
košulju. Košulja je vrlo interesantno stilizovana i nema analogije u srednjem veku.
Istovetnu stilizaciju nalazimo na kopči iz Ritopeka iz početne faze gvozdenog doba, a reč je
o nalazima koji se vezuju za Skite. Očigledno je reč o kopči-fibuli u obliku zmaja sa telom
koje je apsolutno stilizovano kao "pancir" na grbu kneza Lazara.

Red Crvenog Zmaja nije bio u milosti Crkve, sto zbog paganskih (pardon, bolje reci
starovernih) ubedjenja i verovanja pripadnika toga reda, sto zbog nekih magijskih rituala i
slicnih stvari.

Red Crvenog Zmaja se raspao pre Kosovskog boja (izgleda zbog sujete i velikih podela
medju srpskim velikasima), ali je svest o lozama ciji su rodonacelnici bili u ovom viteskom
redu ocuvana (nazalost kod vrlo malog broja ljudi) cak i do danasnjih dana.

59
Preci Vlada Tepesa i Vlada II su takodje bili pripadnici reda Crvenog Zmaja i njihovo
suime Drakul(a) nije cin ili ime koje oni nose od kada ih je Zigmund pozvao u svoj Red
Zmaja, to je ime njihove loze koje seze u daleku proslost, mnogo pre Tepesa i njegovog
oca upravo zbog pripadnosti njihovih predaka redu Crvenog Zmaja. Ovakvih slucajeva ima
i kod nas, na primer prezime Drakulic, a nazalost skoro niko od danasnjih Drakulica ne zna
odakle im to prezime. Tuzno.

Zmajari imaju jedno prorocanstvo koje kaze da kad na celo (valjda njihovog reda) dodje
osoba koja je rodjena odredjenog datuma (samo njima znan) i odredjenih osobina za koje
mi nije receno koje su i koja u sebi nosi duhove nekih davno umrlih slavnih vojskovodja i
umova covecanstva, tada ce se valjda red obnoviti i ponovo steci staru slavu. Cini mi se da
sam cuo da rec "VUK" treba da bude u njegovom imenu ili prezimenu.

Mnogi istoricari previdjaju ili ne zele da vide Balsice kad pisu svoje teze i izlaganja, a
Balsici su jedna od porodica koja ima krvne veze sa skoro svim familijama plave krvi u
citavoj Evropi, do danasnjih dana! To (kao i mnoge druge stvari) uopste nije slucajno.
Balsica lozu su zeleli svi i to ne bez razloga. Na nekoliko grbova porodice Balsic moze se
videti 16-kraka zvezda. Ovo je jedan od veoma starih heraldickih simbola vezanih za
Hriscanstvo, jer predstavlja zvezdu koja se ukazala na nebu iznad Vitlejema kada se
Hristos rodio. Smatra se da porodice koje imaju ovu zvezdu u svom grbu vode poreklo od
jednog od ona tri Sveta Kralja (ili tri Mudraca) koji su ugledali tu zvezdu na nebu i posli da
daruju Mladenca Bogocoveka.

Jos stariji heraldicki simbol koji se pojavljuje na grbovima Balsica je UROBORUS, tj.
zmija (a mozda i Zmaj?!?) koja obrazuje krug i guta svoj rep, Taj simbol se tumaci kao
postojanost, nesto vecno, tj. krv (lozu) koja tece(postoji) od postanka sveta.

Ovaj simbol se mogao videti i kod nekih porodica vezanih za noviju tj. mladju Srpsku
istoriju, bas kod Obrenovica koje ti pominjes. Smatra se cak da su i Karadjordjevici i
Obrenovici dva razlicita kraka loze Balsica. Sve bi ovo bilo mnogo jasnije da se nije desio
jedan dogadjaj koji istorija retko pominje...

Око 1442-46 . godine, turski Sultan Mehmed II Osvajac uputio je poziv svim srpskim
velikasima preostalim posle Kosovskog boja da dodju u Bosnu, u Jajce, u kojem je tada
boravio sakupljajuci vojsku i spremajuci se za napade na Ugarsku carevinu, rekavsi svima
da ponesu sve spise, hrisovulje, ukaze kojima se priznaje njihovo plemenito poreklo i vlast
nad odredjenim teritorijama (tu su narocito trazeni ukazi Rimskih Papa i Vaseljenskih
patrijaraha), kako bi im Mehmed na osnovu njih izdao nove ukaze Turske carevine te da ih
i on prizna i da za njega, kao vazali, nastave da vladaju u tim istim teritorijama. Ovo je
narvno bila jedna od najvecih prevara na koju su srpske plemicke porodice nasele. Ti spisi
koji su doneseni turskome sultanu su svi do jednog zavrsili u vatri! Odmah posle toga
Mehmed II Osvajac donosi ukaz da se u osvojenim srpskim drzavama zabranjuje
koriscenje i pominjanje imena starih srpskih loza, te da se muski potomci u Srba mogu

60
zvati drugim imenom tj, prezivati samo po ocu im! Sto znaci, ako je otac bio neki Milan
Petrovic (ili Petrov) a sinu svom dao ime Jovan, taj Jovan se mogao prezivati samo
Milanovic a nikako Petrovic. Upravo se od tada gube svi pomeni starih srpskih
vlastodrzackih porodica koji vladase mnogo pre Nemanjica, poput Svevladovica,
Drvanica...

61
62
TRAGAJUĆI za značajnijim srpskim pretkosovskim porodicama, u "Godišnjaku"
Mitropolije sremsko-karlovačke iz 1839. godine, našli smo zapis “Staro serbsko
blagorodstvo iz XI, XII, XIII, XIV veka - Imena starih blagorodnih serbskih
domorodaca, sa njihovim grbovima koji se u originalu mogu naći”.

Po originalu tog rukopisa, sultan Mehmed II Osvajač 1463. godine celokupnom

preživelom srpskom plemstvu naređuje ukazom, da mu dođe u audijenciju u Jajce,
gde je stolovao. I, da mu svi podnesu diplome, povelje, privilegije, hrisovulje i druge
dokaze o svom blagorodstvu, da bi im ih sultan, kako je obećao, časnom odlukom
potvrdio.

Veći deo srpskog plemstva to je uradio, ali sultan izigrava obećanje. Naredio je, da se sve
te dragocene hartije bace u vatru, a srpsko blagorodstvo lišio poseda, privilegija i prava.
Malo doscnije, drugim ukazom je, pod pretnjom smrtne kazne, naredio da se nijedna srpska
plemićka porodica ne sme nazivati svojim starinskim prezimenom, već da se svaki
blagorodac može prezivati samo po imenu svog oca. Staro prezime, imanja, prava i
privilegije smeo je zadržati samo onaj, ko je primio muhamedansku veru.

Zbog ovog varvarskog i silovitog postupka sultanovog, mnogi znameniti i blagorodni

srpski vlastelini behu prinuđeni da se odreknu svojih predaka i počasti.

KAD je reč o grbovima starih srpskih plemićkih porodica, dragoceno je raritetno delo
znamenitog Čedomilja Mijatovića "Balšići - geneološka studija" iz 1886. godine. A
Balšići su, kako smo naveli, ključna spona Obrenovića s evropskim dvorovima. "U
zborniku grbova stare srpske vlastele koja se čuva u manastiru... u Bosni na listu... nacrtan
je u bojama, ispisan grb srpskih Balšića: osmokraka zlatna zvezda u crvenom polju.
Kopiju zbornika video sam u G. A. Jovanovića, nekadašnjeg upravnika dvora kneza
Mihaila", piše Mijatović u studiji.

Mijatović nije otkrio ime manastira, ni ikakav trag o listini - povelji na kojoj je to video.
Kao ni autori mnogo starijeg teksta kojeg smo pronašli, iz 1839. godine s jasnim razlogom:
Bosna je tada još bila pod upravom Turaka, koji su uništavali sva srpska dokumenta o
blagorodstvu od 1463. nadalje, kako potvrđuje i citirani sremsko-karlovački spis.

Anastas Jovanović (1817-1899), upravitelj dvora kneza Mihaila i štićenik knjaza Miloša,
slikar, litograf, široko obrazovan Srbin, kopije grbovnika uradio je za oba ta vladara i jednu
za sebe. Miloš i Mihailo su nesumnjivo bili odlično upoznati sa sadržajem grbovnika.
Osnovano se veruje, da njegov primerak poseduje jedna poznata porodica u Srbiji.
Miloša i Mihaila najviše je u tom grbovniku interesovalo - stvarno poreklo Obrenovića.

Aleksandar Solovjev u knjizi "Istorija srpskog grba i drugi heraldički radovi" ističe da je
“A. Matkovski napisao da je knez Pavle Karađorđević posedovao Ilirski grbovnik”. U
katalogu biblioteke Belog dvora taj grbovnik se spominje, ali je posle Drugog svetskog rata
nestao.

63
Reč je o istom grbovniku, kojeg su imali knjaz Miloš, knez Mihailo i Anastas Jovanović.
Po ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović u majskom prevratu 1903,
Apisovi zaverenici (od njih, najverovatnije, Karađorđevići) dospeli su u posed dragocenih
dokumenata o poreklu Obrenovića, pa i tog grbovnika. Posle prevrata, proganjani su svi,
koji su poticali od roda Obrenovića.

POGREŠNO je za uništavanje originalnih dokaza o poreklu srpskih blagorodnih

porodica optužiti samo Turke. To su radili Grci, Austrijanci i Nemci - spaljujući na
lomačama hrpe dragocenih akata, ili ih odnoseći u svoje zatvorene arhive. Dokaza o
tome ima na pretek. Navodimo samo neke.

U knjizi "Biblioteka Srpske lavre Hilandara", dr Ljubomir Đurković-Jakšić nalazi:

“J. Burković posetio je 1901. Hilandar i njemu su pričali kaluđeri kako je
arhimandrit Grk, proiguman manastira njihovog, starim knjigama i rukopisima
naložio i zagrevao peć, te je ispekao hiljadu hlebova za turske nizame (askere -
vojnike) koji su se nalazili u Hilandaru. Dmitrovski je tužio na tako divljačko
postupanje atonskih kaluđera Grka i Bugara sa serboslavenskim dragocenostima i
svetinjama”.

Burković tvrdi, da je Antun Mihanović, austrijski konzul u Solunu, poznati hrvatski

kulturni delatnik, od hilandarskih staraca izmamio šest vreća dragocenih rukopisa,
ali ih nije vratio, iako su oni vodili s njim sudski spor.

Slično tvrdi i dr Aleksa Ivić, u knjizi "Stari srpski pečati i grbovi" iz 1910. godine: “U
Dvorsko-državnom arhivu u Beču nalazi se oko 200 povelja starih srpskih vladara i
vlastele koji počinju s krajem 12. i dopiru do kraja 15. veka. Osim nekoliko
savremenih i deset latinskim jezikom pisanih, sve ostale povelje su originalne i
napisane su ćirilicom i srpskim jezikom”

(„Obrenovići - sakrivena istorija“)

Први и највиши степен имао је двадесет четири члана мећу којима је најистакнутије
место имао деспот Стефан. Деспотов биограф Константин Филозоф није забележио
да је он носилац овог ордена, те га је вероватно носио само у Угарској јавно, али је
његов значај у пословима реда био врло велики што не спори ни он: "Долажаху
најсветлији њихови (западни) и најхрабрији да служе деспоту, као пред краљем, и на
сабору свих кнезова један од витезова благочастивога (Стефана) обори најсилније и
узе венац победе. А овај и краљеве благородне и славне витезове имађаше власт
венчаваше, тако да су се ови поносили више од свију краљевских (витезова), го-
ворећи: 'Мени деспот витештво уручи'"164
У сваком случају, српски извори ћутке прелазе преко деспотовог чланства у овом
реду. Не постоји ни један сачувани деспотов грб са представом змаја већ само
хипотетични који је новија конструкција.165

Први ред, златни змај је био и наследан а поседовали су га, осим првоносећег
деспота Стефана Лазаревића,гроф Херман Цељски, Фредерик Цељски, Урлих

64
Цељски, Јован Тамишки, Јаков Сантои, мачвански бан Јован Мароти, тамишки
жупан и северински бан Филип де Схоларис (Пипо од Озоре-Спано), грофови Карло
и Јован Крбавски, сикулски жупан Михајло Надажди, мармарошки жупан Петар
Перењи, палатин Никола Горјански-Гара, Шћибор Шћиборић, Иван Тамаши, Јаков
Лацковић де Зенто, мачвански бан Иван Моровић, Никола Сеч, Симон Коњевић-
Сечен, кнез и гроф Иван Краковски, магистар краљевских убрусара Иван Јурјев де
Алсен, Петар Чех од Левањске вароши, ердељски војвода Никола Чак, бан Павао
Бисен, бан Павао де Пећ, Емерик Перењи, Иван Горјански, Гергељи Јанош, Саломон
Надажди.166

Реду су припадали и Давид Давидис, Грегор Јован Бетлехемски, Емерик Деренчин,

Пол Деренчин, Стефан Бартоломеј де Фанк, Јован Владислав де Фанк, Бласиус Гара,
Петар де Герис, Емерих и Ђорђе Меркали, Ладис-лав Тамаши и Никола Николау
Варда,167 Андраш Чапи, а на основу натписа на гробу реду Змаја је припадао и
Длугош Јанош.169
Витезови реда су били и: Волси Ремпрехт, Хенрик Целкинген, Ото Мајсау,
Потендорф Ертнед, Пухаим Ђорђе, Вендени Бурхард, Пухаим Алберт, Бернат Ли-
хтенштајн, Јанош Штумбергер, Екхарт Липот, Штармберг Гаспар, Пухаим Пилгрим,
Рора Вилмош, Ваингер Конрад, Винден Јанош, Пернеги Вилмош, Еберштоф Јанош,
Лозенстен Бернат, Хохемберг Јанош, Планкштајнер Ендрајх, Хавенвелдер Алберт,
Јакоб Карара, Орсини Бенедек, Фернанд Гарти, Колато Антал, Варна Лајош, Коређо
Лангедадо, Ногароли Антал, Берталан Кампања, Лавањоли Јакоб, Кавали Јанош,
Сполверино Ђентиле, Поца Вилмош и Енциг Јакоб.170
Ред се проширио на читав политичко-културни просгор под утицајем Угарске круне
тако да су чланови реда и влашки војвода Влад II Дракул и његов брат Раду Лепи,
који се звао и " други Змај " ,171 његов син Влад III Дракула-Цепеш, херцог Хрвоје
Вукчић, босански краљ Остоја, витез Прибислав Вукотић, саветник херцога Стефана
Вукчића Косаче, Јован Секељ, Јанко Хуњади, деспот Вук Гргуревић-Бранковић
(епски Змај Огњени Вук), велики челник Радич Поступовић (епски Облачић Раде), а
судећи по надгробном камену босанског краља Стефана Томаша у Бобовцу и он је
био члан реда.172 У истом стилу и је и надгробни камен Фредерика Птујског који је
представљен са својим грбом који и на штиту и у цимеру има змаја.173 Овом реду су
припадали и чланови босанских владарских кућа Хранић и Косача. Најис-такнутији
је био херцег Стефан Косача.174 Интересантно је поменути да се и византијски цар
Константин XI Драгаш назива "Вгасопе" средином XV века,175 а око 1476. године се
помиње Иштван Батори чија породица има стари грб са карактеристичним змајем
који окружује три вучја зуба.176 На палати Подеста у Фиренци се налази грб једне
породице са змајем а и у грбовнику сијенске породице Сенеси из Италије. Грбовник
је из 1472-1480. године.177 Велики противник босанском краљу Остоји био је краљ
Твртко II који је био ожењен Доротејом, рођаком краља Жигмунда, али је стално
ратовао против њих да би се домогао престола. Иако је био рођачки повезан изгледа
да никада није постао члан реда Змаја. У Змајевом реду, колико је познато, није било
свештених лица.

У оснивању реда велики значај су имале родбинске везе чланова оснивача. Велики
утицај родбинских веза је најочитији на примеру палатина Николе II Горјанског. Он

65
је пре 1389. године био ожењен Теодором, ћерком српског кнеза Лазара. Већ 1408.
године он је био у браку са Аном, ћерком грофа Хермана Цељског, старијом сестром
угарске краљице Барбаре. Дакле, Херман је имао за зетове краља и палтина Угарске.
Осим тога, међу оснивачима је било много браће и рођака: Никола и Јован
Горјански, Карло и Јован Крбавски, Петар и Емерик Перењи, Никола Сеч је био муж
сестре Николе Горјанског, а ту су отац и син Херман и Фридрих Цељски.178
По свему судећи државне титуле су наслеђиване уз помоћ овог реда од стране синова
и унука али и браће. Сви Горјански су били палатини: Никола I (1375-1385. године),
син Никола П (1403-1433.) и унук Ладислав (1447-1458.). Синови Јована Тамишког
Хенрик и Ладис-лав су као и он носили титулу "краљевског вратара".
Униформа чланова реда је црвена са свиленим огртачем зелене боје преко кога је био
златан ланац са орденом змаја. Орден је био украшен разнобојним каменчићима чија
је улога била да заведу и преваре ђавола и јеретике.179 Чланови реда су у свечаним
прили-кама носили орден реда на ланцу око врата као што је то забележено за
влашког војводу Влада Дракула. Ос-новна обавеза чланова реда је била саветодавна
помоћ владару и учествовање у јавним скуповима и саборима.180 Константин
Филозоф тврди да је деспот Стефан од 1419. године редовно ишао на угарске саборе.
Био је у Кежмарку када су се састали угарски и пољски краљ Владислав и литвански
војвода Витолд. Приликом посете Будиму византијског цара Јована VIII Палеолога
1424. године од деспота Стефана је тражено мишљење и помоћ. Деспот је често
давао и војну помоћ угарском краљу. Један велики одред српске војске је 1421.
године учествовао у неуспелом крсташком рату против Хусита. Деспот је као и
остали златни чланови реда добио право да уводи витезове у ред тако да су се многи
поносили тиме да их је баш он примио у Змајев ред.ш
По статуту реда чланови су имали да помажу удовице и сироте. Петком чланови реда
носе црну одећу. Приликом смрти неког од чланова долазе на погреб, а ако то не
могу да учине дужни су да поруче да се за покој душе умрлог члана служи миса.
Уколико пропусти коју мису обавезан је да плати четири динара. Уколико би неки од
чланова пропустио да петком обуче црну одећу имао је да плати да служе четири
мисе у славу пет Христових рана.182
Витезови реда змаја при угарској круни су постојали и после смрти краља
Сигисмунда, а ред се не помиње почетком XVI века. У вези са овим редом створена
је одређена хералдика која се пренела на краљевску кућу уопште и многе сегменте
живота свих редовника.

Грб деспота Стефана Лазаревића са змајем је новијег датума и није посведочен као
такав у XV веку и касније.
Једна од најстаријих представа грба кнеза Лазара налази се на парапетној плочи
припрате манастира Хиландара коју је он градио. Реч је о кациги са роговима која се
уствари наставља на панцирну кошуљу. Кошуља је врло интересантно стилизована и
нема аналогије у средњем веку. Истоветну стилизацију налазимо на копчи из
Ритопека из почетне фазе гвозденог доба, а реч је о налазима КОЈИ се везују за
Ските. Очигледно је реч о копчи-фибули у облику змаја са телом које је апсолутно
стилизовано као "панцир" на грбу кнеза Лазара.

66
Поред грба кнеза Лазара у Хиландару се налазе још две плоче. Једна је са класичним
грбом Немањића, а друга је са грбом у форми двоструког змаја "две повезане аждаје,
грб непознате породице". У питању је грб властеле коју треба утврдити222 Пошто је
припрату манастира Хиландара кнез Лазар градио са монахом Доротејем то се да
претпоставити да је то његов грб. Монах Доротеј је уствари царски деспот Иваниш
(1305-1383.) који је по свему био деда кнеза Лазара по мајци.223

У манастиру Велући код Трстеника налази се исли-кана целокупна породица деспота

Иваниша: деспот Дејан (син), Јован, Димитрије и Костадин (унуци) и Оливер
(праунук). Неколико њих је исликано са одећом која има и коласте аздије са
змајевима. Велућа је грађена и сликана око 1370. године.
Сви примери везани за грб, по свему судећи бившег царског деспота Иваниша и
његових потомака са примерима хералдике са змајем из периода око 1370. године
говоре да је овај ред био присутан у Србији у врло раном периоду. О чланству у
неком тајном реду са седиштем у Напуљу пре 1388. године постоје подаци за кнеза
Лазара и краља Твртка. За њих се каже да су били добри пријатељи и да су
припадали "тајном друштву"

(Живојин Андрејић „Витезови Реда Змаја“,Центар за митолошке студије-Рача,

Лапово 1999.године)

67
68
ORUŽJE SRPSKIH VITEZOVA
''Postojalo je aktivno i pasivno oružje. Aktivno oružje, služi za napad i regulisanje
protivnika, a pasivno u koje spadaju štit, šlem, oklop, radi odbrane i sigurnosti viteza od
napadača.Aktivno oružje su: mačevi, sablje, batine i štapovi, palice, partizana, buzdovan,
bojna sekira, luk i strela džilit.
Postojale su dve osnovne vrste mačeva koje su vremenom i praksom trpele izvesne
korekcije. Prva vrsta su dugački, teški mačevi koji se koriste sa obe ruke. Druga vrsta su
tanki i kraći, pogodni za borbu jednom rukom.

Od početnog, kratkog i širokog, megdani i tuče su ga korigovali u sve duži i uži, naoštren
sa obe strane i prilagođen više bodenju nego sečenju. U doba Nemanjića su se koristili
teški, veliki mačevi koji su držani sa obe ruke a jabuka na kraju drške je služila da mač ne
ispadne iz ruke od siline udarca.

69
Realna je pretpostavka da je mač nastao od noža. U srednjem veku, u srpske zemlje su
stigli dugački, za obe ruke, germanski mačevi, koje su donosili najamnici. Imali su
ugraviran crtež vuka, što je bio zaštitni znak nemačke radionice iz grada Pasau.

70
71
Tom tipu su pripadali i mačevi tipa "SEMPAH", koji su na drškama imali jabuku
trouglastog oblika. Pošto su tada, izgleda, sankcije drukčije funkcionisale, eksport-import
preduzeća su radila tako da su srpski vojnici i vitezovi bili opremljeni mačevima
nabavljanim iz Venecije, tj. Mletačke Republike. Vremenom je, izgleda, proizvođač počeo
da fušari, tako da su u Srbiji počele da rade prve kovnice mačeva. Poznat je srpski mač sa
okruglinom na dršci.

Dečanska hrisovulja govori o nekom majstoru koji pravi mačeve i zove se Bogdan Mačar,
a živeo je u selu Čabiću, koje je pripadalo dečanskom vlastelinstvu. Drugi majstor je bio
Dojak Mačarević. U Prizren, 1332. godine, dolazi dubrovački mačar Martolo, vanbračni sin
dubrovačkog vlastelina Petra Gosivala sa svojim sinovima. Mačevi koje su oni pravili
pripadali su mediteranskom tipu, sa jabukom na dršci, koji se često viđaju danas na
freskama i u muzejima.
Mačeve su nosili svi - od pastira do cara. Razlika je bila u kvalitetu mača. Zato su mačari i

72
Vremenom export-import preduzeće za mačeve se pretvara samo u eksport preduzeće. To
se dogodilo u prvoj polovini DXIV veka, kada su srpska mašta i iskustvo usavršili
proizvodnju mačeva, tako da se već 20. juna 1391. godine u Dubrovniku spominje "Srpski
mač". Pominje ga u svom testamentu dubrovački mačar Dobrič: "dele doe spade
schiavonesche". "Srpski mač" je imao laka ulegnuća po bočnim ivicama i gornjoj površini
a na sredini je bio proširen. Na dršci je imao horizontalnu ovalnu jabuku, a krsnica je blago
povijena naniže. Posle pada Srbije krajem DXV i početkom DXVI veka, proizvodnju ovih
mačeva preuzimaju u malo izmenjenom obliku Venecija i gradovi u dalmaciji, a nose ih svi
stanovnici istočne obale Jadrana. Najlepši primerci danas mogu da se vide u Duždevoj
palati u Veneciji kao čuveni i popularni "skijavone" - slovenski, tj. srpski mač.

Sablja se pojavljuje znatno kasnije od mača, njome se borilo jednom rukom, bila je lakša
od mača a krivina je bila prilagođena za sečenje a ne za bodenje. Zbog istanjenosti morala
je da bude odličnog kvaliteta da se ne bi lomila. Čuvena sablja dimiskija - poreklom je iz
Damaska.
Alamanka koju nosi Dojčin kovala se u Nemačkoj.
Navalija vojvode prijezde i sablja Novaka kovača koju je nosio kralj Vukašin (a prepoznao
je Marko Kraljević kod Turčina koji mu je pogubio ranjenog oca po tome što su na njoj
bila ugravirana tri slova rišćanska: jedno slovo Novaka kovača, drugo slovo Vukašina
Kralja, treće slovo Kraljevića Marka, bile su domaće. Novak je sablje kovao samo
najvećim junacima. Pošto je bio komercijalan, kao svaki zanatlija i majstor, iskovao je i
sablju Musi Kesedžiji.
Sablje su bile obeležje plemstva, porekla, tradicije.

Koplje je bilo prvo oružje u upotrebi vitezovima i postojale su dve osnovne vrste. Dugačko
do pet metara, za odbijanje protivnika, rušenje sa konja i probijanje oklopa - sve zavisno od

73
toga šta mu je bio štit, odnosno kako je bio okovan grožđem - od šiljka, preko raznih
maštovitih kombinacija do halebarde.Druga vrsta je kratko koplje za bacanje.

Dosta megdana po narodnim pesmama vitezovi su pokušali da reše kopljem, ali su na kraju
ipak morali da se late sablji i mačeva i buzdovana šestoperaca.

74
Odbrambena oružja viteza su bila štit, šlem i oklop. Oklop je bio napravljen od pravouga-

75
onih pločica, postavljenih kao crepovi na krovu i obloženih tkaninom. Spominje se da su
oklopnici despota Stefana Lazarevića u bici kod Ankare, 1402. godine, nosili crne oklope.
Vizantinac Duka opisuje srpske trupe u crnim čeličnim oklopima. Oklopnici su morali da
budu izuzetno snažni i dobro navežbani ljudi.
Štit je pravljen od drveta i okivan metalnim oplatama, od okruglih i malih stigli su do
dimenzija da pokrivaju gotovo polovinu borca. Caru Dušanu je Mletačka republika
dozvolila da izveze štitove izrađene na slovenski način, a to su bili štitovi koji su pravljeni
u Srbiji. Šlemovi su dopunjavali gvozdeni sjaj vitezova i možemo ih videti na grbu kneza
Lazara, na njegovom novcu, nakitu a u DXV veku šlem se nalazi i na pečatima despota
Stefana i despota Đurđa.''

76
Svinjoliki bascinet cesto upotrebljavan u Srbiji:

77
Obican bascinet:

78
Како су ратовали наши витезови?

Мачеви дворучњаци били су раширени у готово целој Европи па тако и код нас.
Заправо, највећи број археолошких налаза средњовековних мачева с нашег простора
управо су велики витешки мачеви који су се држали са обе руке.
У Србију су у то време долазили и страни најамници, на пример одред од 500
немачких коњаника под вођством витеза Палмана. Овај немачки племић дошао је у
Србију 1331. године где је са својим ратницима верно служио цару Душану све до
његове смрти 1255. године.

Само годину дана након што је витез Палман ступио у службу краља Душана, у
његову престоницу Призрен дошао је дубровачки мачар Мартоло са сином.
Околност да је у Србију дошао мачар са стране као да говори да је он знао да кује
другачије, боље мачеве од домаћих мачара, могуће управо дворучњаке какве су са
собом донели немачки најамници.

Znak vuka na secivu dvorucnog maca iz okoline Majdanpeka

Зна се да су најамници из Шпаније, Италије и других земаља долазили да ратују за

српске владаре још у време Душановог деде краља Милутина, али велики витешки
дворучњаци тада још нису били распрострањени у јужној Европи. Међу
археолошким налазима с нашег простора има доста мачева на којима се налази знак
вука, ознака немачких мачара из града Пасауа. То нам говори да су, поред домаће
производње, мачеви донети у Србију из ових, тада најбољих мачарских радионица.

79
Znak vuka na dvorucnom macu iz Bijeljine

О развијеној производњи и употреби мачева за две руке у средњовековној Србији

сведочи и појава посебне врсте овог оружја познатог као српски мач. Овај посебан
тип мача који је био намењен пре свега за борбу против сабље појавио се током
последњих деценија 14. века а прихватили су га и у другим земљама. Тешка коњица
наоружана дворучним мачевима била је ударна снага војске цара Душана, али и
његових наследника. Она је уживала велики углед код противничких војски, посебно
Турака, не само пред Маричку и Косовску битку него и после тога, као вазалне
јединице у саставу турске војске.

http://www.politikin-zabavnik.co.yu/2008/2951/04.php

- У средњовековној збирци Историјског музеја Србије налази се мач који је

набављен откупом. Искован је од гвожђа и оштећен рђом, а, поред корица и
облоге дршке, недостаје му и накрсница, док је врх сечива незнатно
одломљен. Мач је случајно нађен приликом копања у селу Банатски
Брестовац, у јужном Банату, седам километара удаљеном од леве обале
Дунава - објашњава Марко Алексић и наставља:

- По изјави Бранка Остојића из Земуна од кога је мач откупљен 1983. године,

поред мача није било никаквих других налаза, а место на коме је откривен, на
непознатој дубини у центру села, не издваја се од околног равничарског
рељефа. Укупна дужина овог мача износи 87 центиметара од чега је сечиво
дугачко 75,4 центиметра, а дршка 11,6 центиметара. Највећа ширина сечива,
испод накрснице, износи пет центиметара. С обе стране по средини налази се
жлеб ширине 2,8 центиметара који је због рђе делимично очуван и видљив
само у дужини горње половине сечива. На сечиву су видљиви трагови
тауширања. Рукохват је за једну руку, дугачак 9,2 центиметра, а на његовом
врху налази се издужена јабука трогрбог облика димензија 6,5 са 2,4
центиметра. По облику мач из Банатског Брестовца спада у групу
раносредњовековних спата чија је производња и употреба била раширена не
само у време Карла Великог већ и после његове смрти.

80
 - http://www.politikin-zabavnik.co.yu/2008/2946/03.php

Постојале су две основне врсте мачева које су временом и праксом трпеле извесне
корекције. Прва врста су дугачки, тешки мачеви који се користе са обе руке. Друга
врста су танки и краћи, погодни за борбу једном руком.

Од почетног, кратког и широког, мегдани и туче су га кориговали у све дужи и ужи,

наоштрен са обе стране и прилагођен више бодењу него сечењу. У доба Немањића су
се користили тешки, велики мачеви који су држани са обе руке а јабука на крају
дршке је служила да мач не испадне из руке од силине ударца.

Мач модела "скијавоне" (словенски мач) био је јако цењен у Европи 16. века.
Носила га је гарда млетачког дужда. Одликује га балчак који се завршава "мачјом
главом", штитник за целу руку, и уски жљебови по средини. Мач је једносекли, а при
врху обострано наоштрен. Ово оружје настало је од мача који је кован и "дизајниран"
у Србији. Српски штитник је био једноставнији, крстаст, повијених кракова на доле

Реална је претпоставка да је мач настао од ножа. Продужавањем ножа, пошто су

антички мачеви били кратки. У средњем веку, у српске земље су стигли дугачки, за
обе руке, германски мачеви, које су доносили најамници. Имали су угравиран цртеж
вука, што је био заштитни знак немачке радионице из града Пасау. Том типу су
припадали и мачеви типа "СЕМПАХ", који су на дршкама имали јабуку троугластог
облика. Пошто су тада, изгледа, санкције друкчије функционисале, експорт-импорт
предузећа су радила тако да су српски војници и витезови били опремљени мачевима
набављаним из Венеције, тј. Млетачке Републике. Временом је, изгледа, произвођач
почео да фушари, тако да су у Србији почеле да раде прве ковнице мачева.

Познат је српски мач са округлином на дршци. Дечанска хрисовуља говори о

неком мајстору који прави мачеве и зове се Богдан Мачар, а живео је у селу Чабићу,
које је припадало дечанском властелинству. Други мајстор је био Дојак Мачаревић.
У Призрен, 1332. године, долази дубровачки мачар Мартоло, ванбрачни син
дубровачког властелина Петра Госивала са својим синовима. Мачеви које су они
правили припадали су медитеранском типу, са јабуком на дршци, који се често
виђају данас на фрескама и у музејима.

Мачеве су носили сви - од пастира до цара.

Разлика је била у квалитету мача. Зато су мачари и били посебна врста мајстора.

Временом еkспорт-импорт предузеће за мачеве се претвара само у експорт

предузеће. То се догодило у првој половини XIV века, када су српска машта и
искуство усавршили производњу мачева, тако да се већ 20. јуна 1391. године у
Дубровнику спомиње "Српски мач".
Помиње га у свом тестаменту дубровачки мачар Добрич: "деле дое спаде
сцхиавонесцхе". "Српски мач" је имао лака улегнућа по бочним ивицама и горњој
површини а на средини је био проширен. На дршци је имао хоризонталну овалну
јабуку, а крсница је благо повијена наниже.

81
После пада Србије крајем XV и почеткомXVI века, производњу ових мачева
преузимају у мало измењеном облику Венеција и градови у Далмацији, а носе их сви
становници источне обале Јадрана.
Најлепши примерци данас могу да се виде у Дуждевој палати у Венецији као чувени
и популарни "скијавоне" - словенски, тј. српски мач.

Сабља се појављује знатно касније од мача, њоме се борило једном руком, била је
лакша од мача а кривина је била прилагођена за сечење а не за бодење. Због
истањености морала је да буде одличног квалитета да се не би ломила. Чувена сабља
димискија - пореклом је из Дамаска. Аламанка коју носи Дојчин ковала се у
Немачкој. Навалија војводе пријезде и сабља Новака ковача коју је носио краљ
Вукашин (а препознао је Марко Краљевић код Турчина који му је погубио рањеног
оца по томе што су на њој била угравирана три слова ришћанска: једно слово Новака
ковача, друго слово Вукашина Краља, треће слово Краљевића Марка, биле су
домаће. Новак је сабље ковао само највећим јунацима. Пошто је био комерцијалан,
као сваки занатлија и мајстор, исковао је и сабљу Муси Кесеџији. Сабље су биле
обележје племства, порекла, традиције.

Копље је било прво оружје у употреби витезовима и постојале су две основне врсте.
Дугачко до пет метара, за одбијање противника, рушење са коња и пробијање оклопа
- све зависно од тога шта му је био штит, односно како је био окован грожђем - од
шиљка, преко разних маштовитих комбинација до халебарде.

Друга врста је кратко копље за бацање.

Доста мегдана по народним песмама витезови су покушали да реше копљем, али су

на крају ипак морали да се лате сабљи и мачева и буздована шестопераца.
-----------------------------------------------------------------
Одбрамбена оружја витеза су била штит, шлем и оклоп.
Оклоп је био направљен од правоуга-оних плочица, постављених као црепови на
крову и обложених тканином. Спомиње се да су оклопници деспота Стефана
Лазаревића у бици код Анкаре, 1402. године, носили црне оклопе. Византинац Дука
описује српске трупе у црним челичним оклопима. Оклопници су морали да буду
изузетно снажни и добро навежбани људи.

Штит је прављен од дрвета и окиван металним оплатама, од округлих и малих

стигли су до димензија да покривају готово половину борца. Цару Душану је
Млетачка република дозволила да извезе штитове израђене на словенски начин, а то
су били штитови који су прављени у Србији.
Шлемови су допуњавали гвоздени сјај витезова и можемо их видети на грбу кнеза
Лазара, на његовом новцу, накиту а у XV веку шлем се налази и на печатима деспота
Стефана и деспота Ђурђа.

82
Јаничар Константин Михаиловић, који је побегао у Пољску из турске војске, написао
је књигу "Турска хроника", са циљем да Пољаке упозна са начином турског
ратовања.

Србе је саветовао:

"Кад се спремате у борбу са Турцима морате се лако наоружати да бисте лако с

оружјем могли руковати, јер су у том погледу Турци далеко изнад нас. Ако га гониш
тада ће ти утећи, а ако он тебе гони, онда му нећеш умаћи. Турци су због лаког
наоружања увек хитри, а ми смо због тешких коња и тешког наоружања увек лењи,
јер кад много имаш на глави, тежак ти је и дух, уз то не видиш и не чујеш добро на
све стране, а због тешког оружја не владаш рукама нити самим собом. Кад наш
ратник падне с коња, пропао је, јер нема ко да му помогне да поново узјаше: он сам
без помоћи то не може учинити."

Константин, јаничар у оставци, прожет српским родољубљем, узноси више духовну

величину него физичку снагу.

Srbi su u imali kao brend teške JEDNOIPORUČNE MAČEVE, od kojih su mnogi

sačuvani i do današnjih dana, puni su ih muzeji i privatne zbirke.Mačevi sa S nakrsnicom
predstavljaju jedan čist tip, a nikako i jedini.Mačevi sa istom nakrsnicom zapažaju se i u
centralnoj Evropi, isto sa svrhom uklještenja protivnikovog sečiva.

A setimo se i "borilačke škole" Stefana Lazarevića koja je u ono vreme bila čuvena u
Evropi da su dolazili i stranci da se uče u njoj..

Mač modela "skijavone" (slovenski mač) bio je jako cenjen u Evropi 16. veka. Nosila ga je
garda mletačkog dužda. Odlikuje ga balčak koji se završava "mačjom glavom", štitnik za
celu ruku, i uski žljebovi po sredini. Mač je jednosekli, a pri vrhu obostrano naoštren. Ovo

83
oružje nastalo je od mača koji je kovan i "dizajniran" u Srbiji. Srpski štitnik je bio
jednostavniji, krstast, povijenih krakova na dole

Jedan drugi mač, nazvan isto po Slovenima odnosno "slovenskoj gardi u Veneciji
dalmatinskog porekla", javlja se u toku renesanse u 16. i dalje u 17. veku, tj. spada
schiavona, "mač Slovenka" (naglasuje se feminin)..

84
85
SOKOLARSTVO
Tradicija sokolarstva kod srpskih vitezova je duga i značajna. Možda je najlepšu
romansiranu priču o sokolaru zapisao Goran Petrović u knjizi „Opsada crkve Sv.Spasa“
kazujući o velikoj i strasnoj ljubavi Ljubena, sokolara na dvoru despota Stefana
Lazarevića.

86
87
СРЕДЊЕВЕКОВНИ ЗАКОНИК О РАСАМА ПСА
(део превода)

ЗАКОНИК РАСЕ

РАСНИ ИЗГЛЕД И ВОДИЉЕ

Наш крвни змај је голем, здрав и моћан. Добро је у телу повезан и складан, изгледом
нам уравнотежен и грађом снажан. Раса је донекле дугља него вишља у телу, али
мора се чинити једнаком и усклађеном. Постоје му двије врсте по величини и
висини, три врсте по дуљини и саставу длаке, и четири врсте у обојености. У изгледу
змаја су оситне неправде дозвољене, пошто нам је ово работна раса, где је здраво и
племенито срце надалеко важније од лажне лепоте. Лозе нечистог порекла чија је
расност најмање три пута истинита, а да им је изглед и особеност у сходности са
расним нам мерилима, се никако не смију сматрати џукелама, уколико су њихове
радне врлине задовољавајуће. Нечисте лозе што у себи имају више стране крви него
што је у претходној реченици прописано, али што поседују истинске одлике се
морају доказати у нашим работама и затим пречистити и ослабити њихову страну
крв парењем са истинитим змајевима. Изворне и крајинске врсте, као и наше змајеве
што их расејаних има свуда по Божијем свијету се морају ценити у сходу са
њиховијем истинским одликама и никако у поређењу са вољеним нам лозама, биле
нам по традицији или личноме нахођењу. Крвних змајева нам не остаде много, што
због ратовања, што због мировања, према томе дозволити се мора парење међу
вољеним нам лозама, барем док се накоти довољан број истинитих змајева да би се
старе поделе могле наново испоштовати.

ОСОБЕНОСТИ И ОДЛИКЕ ДУХА

Бог наш даде му големо знање и истински дух, а мајка га земља обдарила ватром и
храброшћу, па нема места незмајскоме кукавичлуку и неборбености у овој нам раси.
Не верује никоме, припада себи и неда своје, а брату витезу је одан до смрти. Змај се
мора држати подалеко од туђинаца и бранити нас од њих по потреби, али несмије
бити слабог ума или зао. Будан је и муњевит у брзини кад брани од неправде, али му
није у срцу да казни невине у туђини. Другим змајевима и псима јесте непријатељ, а
страног човека не воли никако, док му неће наудити без изазова или из страха или
злобе. Стоку мора чувати и добро поступати са истом, али се никако несмије
устручавати да њоме влада и, ако затреба, гони и тера тамо где му је газди мило. Они
међу змајевима који зубима штету начине стоци или је усмрте ће бити упослени
другде, а пожељно је да нам чувају имање и буду у приплоду са бољима од себе.
Издајицама свога рода што храбрости немају да бране нам земљу, живот и стоку
нашу мора бити забрањено да злом својим заразе расу. Ако који од њих усмрти и

88
наједе се икакве стоке, тај ће и сам под ножем да страда. А доброг змаја који није за
работу са стоком треба доказати као честитог ратника, заштитника огњишта, верног
пријатеља и разумног љубимца, у супротном само постојање ће му бити виђено као
увреда старој слави целе расе нашег змаја. Где год се змај пусти ту и сија, према томе
они међу њима што светло не познају не смију ни приплода познавати. Који воли
бројеве нека броји нешто друго, јер бројност наших змајева није то богатство које су
нам наши стари дали. Треба поштовати традицију, а тиме ценити дух и срце далеко
више од онога што је оку драго.

ВРСТЕ У РАСИ

У змаја има истинитих врста од давнина, од њих свака драга витезу за гледати, али
без битних разлика у особености и духу. Подела овијех врста и њихових праведних
одлика нам у змају стоји овако:
Долинска врста је јаких костију и велике моћи, а да је сваки у њој складан и полетан.
У покрету је овог змаја приметити као усклађеног, окретног и брзог, али никако
прелаког и нејаког. Ова нам је височија врста у змаја, мада омањи међу њима и
највећи међу планинцима могу бити исте висине. Леђа су долинцу права, некад меко
спуштена ка репу, али такви нису цењени колико су они са равним или благо
издигнутим сапима. Овом змају је глава од Бога уска, али не и танка, него моћна и
пуна, иако је на око мала спрам тела. Врат му је подуг, но није као у онијех за хајку,
јер је и снажан као у лава. Прса се овом змају спуштају до лактова, али не ваља
имати таквог где пређу даље него што треба. Складни међу њима се чине ногатима у
свакој висини. Упоредити ову врсту змаја са братом му планинским је најпростије по
дуљини леђа, јер јесте ту краћи и складнији од њега.
Планинска врста даде нам надасве тежег змаја, али никако не смије бити дебео и
претежак да му засмета кретњи, брзини и работи. Челичних је костију овај
планински сој и има му два обична пса у прсима и међу ребрима, али није као
туђински брдски изроди, јер нашем змају је тело јако и моћно, а не претешко и меко.
Наспрам долинске врсте овај нам змај има Богом дана леђа, која могу и до три мушке
шаке бити дуља, јер они што се не могу окренути на планини и нису за планину.
Леђа су му широка и права, са нешто вишијем сапима упоред средине леђа код
бољих међу њима. Глава је у овог змаја широка, али не преголема или тешка. Врат
има нешто краћи од долинске врсте али га ипак има, јер му је за видети и јесте
оснажен. Ноге су му подугачке мада изгледају краће од оних на којима му стоји
његов долински брат, али ово је ради прса што знају висити испод лактова, иако има
и по који ногатији се наћи. Овијех нам змајева има мање од осталих и морају се
очувати, без цепидлачења у мерилима.
Дуге длаке нам има више међу планинским змајевима, али је радо виђена у обје
врсте. Дужина штитне длаке може бити од четири прста до осам прстију, док змајеви
са длаком дужом од ширине седам прстију нису по мери, јер им се длака лако упетља
и ућеба. Ова врста нека је равно или валовито одлакана, али не смије бити коврџава.
Под штитом, длака ће му бити густа и мека, а они који је немају нису за приплод.
Најбројнија врста длаке је кратка у свих змајева, али уобичајена за долинску врсту по
природи, а оваква длака може бити од једног палца до четири прста у дужини.

89
Кратка одлаканост у штиту мора бити равна, густа и чврста. Без подштитне длаке,
овакви змајеви да се не множе.
Змајева коврџаве длаке понајмање има, а овој је врсти длака осредње дугачка,
вунаста и по који пут зна бити упетљана. Брада, брци и чупаве обрве на глави змаја
ове врсте морају постојати, јер они којима је тело коврџаво а глава ћосава нису
истинити у својој раси, мада има невољених налик овима међу дугодлаким нам
змајевима. Брадатим змајевима под штитом може, а и не мора длака постојати. Мало
их је, па какви да јесу нека их има, док год су истинити.
У било које врсте змаја, црнима је боја чисто црна, без и једне мрље других боја и
жутомркља на читавом телу. Длака под штитом је овој, као и свима врстама нашег
змаја, у обојености црна, камена, кестењаста или крвава, док му кожа мора бити
угљена. Табани да су црни као и сви нокти. Има нам у раси и белина, а ова је
обојеност таква да се на црном змају нађу беле мрље, што на лицу и прсима, што на
ногама, трбуху и репу. Црни змајеви са белим лицем нису никоме мили, али ако
белина већ има, нека су такве да не поруже очи. Беле чарапе на ногама покривају
шапе, али се могу наћи и неке што скоро до лакта се простиру, мада такви и гори
змајеви од њих нису за понос. Табани да су црни, али ако има људске коже и ноктију
нека их не буде више од четири по змају.
Црних са жутомркљем је змајева Бог раси подарио највише и од старина су нам ови
вољени. Некима је лице отворено, а некима затворено, док онима што имају још по
два ока изнад очију се највише славе даје. Црна боја нека је истинито црна, а
жутомркље може бити од жита до крви. Шаре по ногама нису за ругање, јер и ово је
старинско. Табани и нокти да су црни.
Тробарвена је врста истоветна црној са жутомркљем, али да има и по кој белину на
глави, прсима, ногама, трбуху и репу. Беле чарапе једнаке дужине се цене, али не до
лакта. Змају ове врсте коме реп није сечен има да се види бели знак на крају репу.
Табани да су црни, али ако има људске коже и ноктију, нека их не буде више од
четири по змају.

МЕРИЛА ЗА ВРСТЕ НАШЕГ ЗМАЈА

Све истините врсте змајева одличу се здрављем, снагом и складном грађом, без
икаквих претераних мерила што кретање кваре. У нашој раси има истинитих змајева
високих нам тек преко врха кољена, а и по природи оних који нам раменима
дорастају, а богме и прерастају наше појасе. По врстама им величину делимо како
следи:
Мушки змај планинског соја је у рамену висок један лакат и три фртаља истог, не
смије бити испод једног лакта, два фртаља и два палца, а није га ни по жељи имати у
висини преко једног лакта, три фртаља и два палца. Планинске змајице су најдобрије
у висини од једног лакта, два фртаља и два палца, а да нису височије од једног лакта
и три фртаља. Змајице које су мање од једног лакта и два фртаља нека иду у работу,
али нека се не множе.
У долинском соју мушкоме је змају на Божијој вољи које висине он може бити,
докле год му големост не успорава трк и окретност, а нама су најмилији они
старински мужјаци што у рамену стоје два лакта високи. Мужјаке не би ваљало

90
имати ниже од једног лакта и три фртаља, што је уједно и мера за најбољу висину
сазреле му змајице. Женке које су височије за који палац од те висине и нису
превелике, али која је у рамену нижа од једног лакта и два фртаља нам није на част и
боље је за расу да се овакве не множе.

ПРАВИЛА, ВРЛИНЕ И МАНЕ

Змај рођен у светлу је од Бога и његову истину морамо поштовати. Дозволити

којекаквим изродима и издајицама расе да нам од змаја начине спрдачину је велики
грех, према томе оне међу нама за које знамо да овакве држе треба правовремено
опоменути, прије него што се огреше и упаре их са истинским змајевима. Змај по
изгледу, а псето по особености и није змај. Није ни сваки витез светао нити је сваки
сељак будала, значи оно што сељаку није за дозволити није ни витезу за опростити,
као што се оним сељацима што се ншијех правила држе једнака част мора указати
као и праведним витезима. Што се тиче драгих нам лоза у раси, док год су истините
нека су нам драге. У нашег је змаја више врлина него мана, али ћуд му не знати није
паметно ни праведно. Они међу нама што држе ватрене змајеве и са њима побеђују
звери и злотворе, а удеси их да се огреше о нечије дете или невиног туђина нам нису
на част. Није ово пас па да му се прашта слаба памет. Који змаја не зна, тај га ни не
мора знати. Али они који знају правила, врлине и мане што их треба држати на уму,
ти имају и ума да се ману иакаквог посла са змајевима ако им се нашијех правила
мрско придржавати или мешају мане за врлине. Уколико чине зло, а познају истину,
њихов је грех седам пута већи од греха обичне будале. Од оних ратника међу
змајевима што су земљу отачанства нашег бранили, а који се не опоравише од боја и
насрћу на старо и младо, и на своје и туђинско, да се везују и чувају, јер као и код
људи, некима се из рата разум не поврати.Ако их је таквих и тисућу остало, нека их
онда свих тисућу буде везано и да се ослободе икаквих работа. Срчаност и
племенитост да се цене у оваквих змајева, али као и витезу што је на крв навикао,
тако и нашем змају коме се борба осладила може време мира бити и пакленије од
бездушности.

Нека им је сваки супружник доступан, јер ће нам одржати славну истину у раси, али
ако који од оваквих усмрти нечије дјете, мора му се судити као и обичноме псу или
каквој звери. А ми што нашу расу знадемо, не смијемо се спрдати ни Рашким, ни
Маћедонским, ни Грчким, ни приморским, па ни Арнаутским псима, јер све до једне
су то племените расе и на част својим крајевима и нашему роду. Не ваља заборавити
да у свију њих су наши змајеви уденули злата у давнини, па су нам и те расе миле,
јер ако није змај, онда јесте лав, а наши су лавови бољи од сваког туђинског пса. Има
нам на свакој планини у царству добрих народних и крвних лавова што огњишта и
стоку бране од давнина, па ако их и не воли, е нека их онда сваки змајар поштује, јер
су срчани и честити, а наши су колико и змајска нам раса. Крајишницима да се не
замери што су им пси, лавови и змајеви омањи, јер у њиховијех зна срце бити и веће
и племенитије него од нашијех овамо. Западним крајишницима што нам тамо море
чувају ако устреба послати по којег змаја, нека им се најбољи од нашијех шаљу, јер
нам земљу чувају и славу старинску од јереси латинске. Восточним крајишницима

91
што нам тамо оно море чувају, а са Бугарима деле и пању и земљу, да се змајеви не
дају док се са Бугарима поново не поратује, јер то нам је братство са њима нејако, а
тамо нашем Карпатском роду да се радо помогне и змаја пошаље. У јужним
крајинама нам Грчка браћа славу и оно море чувају од црног зла, па зато кад им
понестане змајева, да им се одведе онолико добрих колико им срце пожели. Докле
год нам се простиру равнице на сјеверу, мора ту бити и змајева, јер тим нам се
карјишницима увек неко зло латинско спрема од којеликих полувјераца.

Сваки наш духовник, био он игуман или поп, па и калуђер коме устреба змај, да му
се не прода, него да се поклони, али само мушки. Свим нам Војводама и Кнежевима
у туђини се мора по један љути змај на службу дати, а уколико пожеле и тисућу, и
тисућу да им се да. Који змајар подари и једног змаја отровнику или мађијнику, томе
да се сви змајеви одузму. Који се нађе да се змајем помаже у разбојништву, да му се
змај одузме и суди за два злочина. Са приселицама о нашем змају не треба зборити,
али кад им унуци отроке добију и расу пожеле, да им се добар прода. Свакоји
поштен работник, ратар или сточар, па и Влах и присни Арнаут који пожели змаја,
нека им се прода, али уколико се докаже њихово држање да је нечастиво, змаја да им
властелин одузме. Змају коме је газда погинуо или умро да се нађе нови, као и газди
коме је змај погинуо или угинуо да се подари нови. Селима што држе псе и змајеве
да се забрани икакво парење међу њима без властелинске дозволе. Уколико се
ничијом кривицом по који змај отме са имања газдиног и озлати туђег пса, да се
потомство пошаље у работу и од њих проберу добри и упаре са истинитим
змајевима. Трговцима нашим што и псе воде у свијет на продају странцима, ваља се
забранити држање змајева, јер су нам их и превише расејали по туђини у старим
данима.

Који трговац доведе из свијета неког отуђеног нам змаја, мора га дати у работу да се
покаже и докаже, а ако ваља мора му се крв пречистити и истинске врлине
повратити. Од сељака што држе више од два змаја за поштену работу се добри међу
њима морају узети кад нам војска зарати и у бој их ваља послати. Змајевима што
битку преживе, а не врате се из битке, да се уђе у траг прије него што се у шуму
врате и забораве своје људе. Сељаку чији змај главу изгуби у боју, има да се нађе
нови, и то од добре лозе. Овај законик да се свима што држе змајеве у ум постави и
довијека поштује, јер змајеви су уз нас од давнина, од прије него што смо и слово
имали, па их ваља поштовати и чувати, јер су од Бога. Као што нас без змајева не би
ни било, тако нас без змајева неће ни бити.

Zmajevi nisu nestali, nisu ih Turci istrebili, oni jos uvek itekako postoje.

Kada se prica o Zmajevima, morate uvek imati na umu stari, tradicionalni nacin odgoja
pasa, umnogome razlicit od danasnjih kinoloskih pravila. Zmajevi se nikada nisu odgajali

92
po savremenim kinoloskim standardaima, a odrzali su se upravo tako sto su vesto
sakrivani, ali ne u podrumima i supama, vec u drugim rasama

Зашто истрајава витештво у Срба?

Сетимо се дијалога из филма „Косовски бој“:

Мурат:: Шта је то тако драгоцено, драгоценије од главе коју данас дајеш?

Милош: РЕЧ. (Завет..Реци слово твердо)
Мурат: :То не значи да је твоја реч драгоцена, него да је твоја глава јефтина..
Милош: Ја сам своју главу дао за своју реч
ДА НИЈЕ ТЕ РЕЧИ... НА ЧЕМУ БИСМО СТАЈАЛИ???????
Срби знају за нешто скупље од главе.
Ја својом крвљу уписујем границу, границу између мене и тебе.

http://www.youtube.com/watch?v=dktjVfkeV

Текст приредио:
Гвозден Вукашиновић, раб Божији
Београд, 20.октобар 2009.г.

93