Vladimir Nabokov

ŠPIJUN
I DRUGE PROZE

Izbor i prevod s ruskog

Petar Vujačić

Izbor načinjen iz knjiga:

Возвращение Чорба. – Ann Arbor, Ardis, 1976
Соглядатай – Ann Arbor, Ardis, 1978
Весна в Фиальте и другие рассказы. – Ann Arbor, Ardis, 1984

MMXXI

BIBLIOTEKA ATLAS VETROVA

Vršac
1992.
 ŠPIJUN

Roman

1.

S tom damom, s tom Matildom, upoznao sam se tokom svoje prve

berlinske jeseni. Meni tek što su bili našli zaposlenje domaćeg učitelja – u
ruskoj porodici koja još nije stigla da se poprosjači i koja je još živela
priviđenjima svojih petrogradskih navika. Ja decu nikad nisam vaspitavao,
uopšte nisam znao o čemu s decom da govorim, kako da se držim. U
njihovom prisustvu osećao sam ponižavajuću suspregnutost. Deca su gledala
koliko cigareta popušim, i ta njihova ujednačena radoznalost tako je na mene
delovala da sam čudno, na razdaljini držao cigaretu, kao da sam prvi put
pušio, i stalno sam stresao pepeo na svoja kolena, a tada bi njihov jasni
pogled pažljivo prelazio s moje drhtave ruke na bledosivi prah, već razmazan
po tkanini. Matilda je dolazila u posetu njihovim roditeljima i redovno je
ostajala kod njih na večeri. Jednom je nekako pljuštala jaka kiša, posudili su
joj kišobran, i ona tada reče:
– Baš dobro, velika vam hvala, vaš mladić će me ispratiti i vratiće vam
kišobran.
Otada je u moje obaveze ušlo i to da nju ispraćam. Ona se meni možda
dopadala – ta živahna, puna, kravooka dama velikih usta koja su se skupljala
u purpurni grumen kada se ona, pudrajući se, gledala u ogledalcu. Imala je
tanke gležnjeve, lak hod, zbog kojeg joj se mnogo šta praštalo. Od nje se
širila štedra toplina: čim bi se pojavila, meni bi se već pričinjavalo da je u
sobi toplo naloženo, i kada bih se, isprativši kući tu veliku živu peć, vraćao
sam, okružen šljapkanjem i živinim bleskom nemilosrdne noći, bilo bi mi
hladno, hladno do odvratnosti. Potom je doputovao iz Pariza njen muž i
počeo dolaziti u goste zajedno s njom – muž kao muž, ja sam na njega slabo
obraćao pažnju, samo sam zapazio njegov način da se kratko i glasno
iskašljava u pesnicu pre no što će progovoriti, i težak crn štap sa drškom,
kojim bi kuckao o pod kada bi Matilda, oduševljavajući se, pretvarala
oproštaj sa domaćicom u mnogorečivi monolog. Posle mesec dana muž je
ponovo otputovao, i već prve noći kada sam ponovo ispraćao Matildu, ona mi
je predložila da se popnem do nje gore da bih uzeo knjigu koju mi je odavno
savetovala da pročitam – nešto na francuskom o nekakvoj ruskoj devojci
Arijadni. Padala je, kao obično, kiša, oko uličnih svetiljki treperili su oreoli,
moja desna ruka topila se u žarkom krtičjem krznu, leva je držala otvoreni
kišobran, po kojem je noć tukla kao po dobošu. Taj kišobran – kasnije, u
Matildinom stanu – raširen blizu radijatora, stalno je kapljao, kapljao, ronio
suzu svako pola minuta, i tako je naplakao veliku lokvu. A knjigu da uzmem
– zaboravio sam.
Matilda nije bila moja prva ljubavnica. Pre nje volela me je domaća
krojačica u Petrogradu, takođe puna i koja mi je takođe stalno savetovala da
pročitam neku knjigu (Muročka, istorija jednog života). Obe one, te pune
žene, ispuštale su za vreme telesnih bura tanku, skoro detinju ciku, i ponekad
mi se činilo da nije vredelo obaviti sve ono što sam ja obavio, to jest, u
najvećem strahu prelaziti finsku granicu (doduše, ekspresnim vozom, doduše,
s prozaičnom propusnicom), da bih iz jednog zagrljaja upao u drugi, skoro
isti s prethodnim. Uz to, Matilda je ubrzo počela da me iscrpljuje. Večito je
govorila o jednom i istom – o mužu, što je za mene bilo ugnjetavajuće. Taj
čovek je plemenita zver. Mene bi on na mestu ubio, kada bi saznao. On je
obožava, i strašno je ljubomoran. On je u Konstantinopolju bacio jednog
Francuza na pod, kao krpu. Do krajnosti je strastan. Ali u svojoj okrutnosti on
je lep. Ja sam se trudio da skrenem razgovor na nešto drugo, ali to je za nju
bila jedina tema, koje se držala čvrsto i s uživanjem. Sliku muža koju je
stvarala teško je bilo povezati s izgledom čoveka kome sam ja posvećivao
tako malo pažnje, i ujedno s tim bilo mi je krajnje neprijatno misliti da to
možda uopšte nije dobroćudna fantazija, i da odista sada u Parizu, osetivši
bedu, ljubomorno čudovište koluta očima, škripi zubima i snažno duva kroz
nos.
Dešavalo se, vučem se kući, tabakera mi je prazna, od jutarnjeg vetrića
gori mi lice kao od šminke, svaki korak odaziva mi se glasnim bolom u glavi,
i okrećući ovako i onako svoju hudu sreću ja se čudim, žalim sebe, osećam
potištenost i strah. U stvari: čoveku, da bi srećno postojao, potrebno je da
makar jedan čas, makar deset minuta dnevno postoji nesvesno. A ja, uvek
ogoljen, uvek okat, čak ni u snu nisam prestajao da posmatram sebe, ništa u
svome bivstvovanju ne shvatajući, ludeći od misli kako ne mogu da se
zaboravim, i zavideći svim onim prostim ljudima-činovnicima,
revolucionarima, prodavcima koji uvereno i usredsređeno obavljaju svoj mali
posao. A ja nisam imao obloge. I u tim strašnim, nežno-plavim jutrima,
lupkajući potpeticom kroz pustinju grada, zamišljao sam čoveka koji bi
izgubio razum zato što bi počeo javno osećati kretanje Zemljine kugle.
Koračao bi balansirajući, hvatajući se za nameštaj ili bi sedao kraj prozora
uzbuđeno se smešeći kao putnik koji vam u vozu odjednom kaže: „Dobro
fura!“ Ali ubrzo, od sve te kolebljivosti i ljuljanja počeo bi osećati mučninu,
sisao bi limun i led, legao bi pljoštimice na pod i sve – uzalud. Kretanje se ne
može zaustaviti, mašinist je slep, a kočnicu ne može naći – i umro bi od
cepanja srca kada bi brzina postala nepodnošljiva.

I bio sam tako usamljen. Matilda, koja je ljubazno pitala da li ne pišem

pesme, Matilda koja me je na stepeništu ili kraj ulaza podstrekavala na
poljubac samo da bi imala razloga da me odgurne i strasno prosikće: „Lud
mališan…“ – Matilda, razume se, nije se računala. Pa koga sam još znao u
Berlinu? Sekretara dobrotvornog društva, porodicu u kojoj sam služio kao
domaći učitelj, vlasnika ruske knjižare Vajnštoka, staru Nemicu kod koje sam
nekad bio na stanu – eto, nabrojao sam. Na taj način, svim svojim
nezaštićenim bićem ja sam služio kao primamljiva meta za nesreće. Ona je i
primila poziv.

Bilo je oko šest po podne. Vazduh u sobama je sumračno postajao teži i

teži, ja sam jedva razlikovao redove u smešnoj Čehovljevoj priči koju sam
glasom što se spoticao čitao svojim vaspitanicima, ali nisam smeo da
uključim svetlost: u njih, u tih mališana, bila je čudna, nedetinja težnja prema
ekonomisanju, nekakva ogavna štedljivost, tačno su znali koliko staje
kobasica, maslac, svetlost, razne vrste automobila… I dok sam im naglas
čitao Roman s kontrabasom, uzalud pokušavajući da ih razveselim i osećajući
stid za sebe i za jadnog autora, ja sam znao, znao sam da oni odlično vide
moju borbu sa sve većim mrakom i da hladno prate hoću li izdržati do onog
trena kada će se u kući naspram nas, koja nam je služila za primer, upaliti
prva sijalica. Izdržao sam i bio sam nagrađen svetlošću. I tek što sam se
spremio da svome glasu dam više živosti (približavalo se najsmešnije mesto u
priči), kada iz predsoblja pozva telefon. Bili smo sami kod kuće, mališani su
odmah skočili i utrkujući se jurnuli prema telefonu. A ja sam ostao na stolici
s otvorenom knjigom na kolenima, nežno se smešeći prekinutom retku.
Pokazalo se da zovu mene. Seo sam u pucketavu fotelju, prineo slušalicu uhu.
Moji učenici stajali su kraj mene – jedan sleva, drugi zdesna, nepokolebljivo
stražareći nada mnom. „Ovoga časa spremam se k vama“, rekao je muški
glas. „Bićete kod kuće, nadam se?“ Upitah: „Ko govori?“ „Ne prepoznajete
me? Tim bolje – biće iznenađenje“, reče glas. „Ali ja hoću da znam ko je“,
navaljivao sam kroz smeh. (Posle nisam mogao bez strave i stida da se
prisetim usiljene živahnosti svoga tona.) „Biće prerano“, suho reče glas. Tu
najzad počeh obesno: „Zašto? Zašto? Ta to je zabavno…“ Zapazivši da
govorim uprazno, slegoh ramenima i obesih slušalicu. Vratismo se u salon, i
ja rekoh:
– Pa onda, gde smo stali? – i našavši mesto, produžih čitanje.

Ali osećao sam se nemirnim. Mehanički čitajući naglas, stalno sam se u

sebi pitao ko li je taj gost. Možda neko ko stiže iz Rusije? U zabuni sam
prebirao poznata lica, poznate glasove bilo ih je, avaj, veoma malo – zbog
nečeg se zaustavih na studentu Ušakovu… Moja jedina godina na
univerzitetu, siromašna po susretima, čuvala je tog Ušakova kao blago. Kada
bih u razgovoru, pri slučajnom pomenu Gaudeamusa i studentske
bezbrižnosti počeo da pravim znalačko, pomalo sanjalačko lice, onda se to
odnosilo na Ušakova, iako sam, Bog vidi, razgovarao s njim samo dvaput (o
političkim ili drugim sitnicama, ne pamtim). Teško da bi on, ipak, bio tako
tajanstven na telefonu. I ja sam se gubio u nagađanjima, zamišljajući čas
agenta komunističkog saveza, čas osobenjaka milionara kome je potreban
sekretar.

Zvono. Dečaci se opet glavačke baciše u predsoblje. Pođoh i ja da

pogledam. Oni sa zadovoljstvom, s poznavanjem posla, odmakoše metalni
zasun, malo još pročeprkaše, i vrata se otvoriše…
Čudno osećanje… Čak i sada, kada se mnogo šta promenilo – čak i sad
pomalo zamirem prizivajući u sećanje, kao opasnog prestupnika iz ćelije, tu
čudnu uspomenu. Ono onda srušio se, potpuno bezvučno – kao na ekranu –
ceo zid moga života. Shvatio sam da će se odmah dogoditi nešto potresno, ali
na mome licu, bez svake sumnje, bio je osmeh, i čini mi se predusretljiv, i
moja ruka, koja se pružala, osuđena da sretne prazninu, tu prazninu je
predosećala i ipak je do kraja pokušavala da sprovede gest koji mi je u glavi
odzvanjao rečima: elementarna uljudnost.
– Sklanjaj ruku – bilo je prvo što je rekao gost gledajući na moju pruženu
šaku, koja se polako već spuštala u bezdan.
Nije slučajno što maločas nisam prepoznao njegov glas. Ono što je
telefon preneo kao nekakvu nategnutost koja je izobličila poznatu boju, bio je
u stvari najizuzetniji bes, gust prizvuk koji dotle nisam čuo ni u jednom
čovečjem glasu. I kao živa slika stoji mi ta scena u pamćenju: jarko
osvetljeno predsoblje, ja koji ne znam šta da činim sa svojom neprihvaćenom
rukom, zdesna mališan, sleva mališan, oba zagledani ne u gosta nego zbog
nečeg u mene, i sam taj gost, u mekintošu maslinaste boje s modernim
našivcima na ramenima, tako bled kao da je iznenađen magnezijumom – oči
iskolačene, crni istostranični trougao štucovanih brkova nad otrovno punom
usnom. I odjednom poče lako, najpre jedva primetno kretanje: njegove usne,
razlepivši se, cmoknuše, crni, debeli štap u njegovoj ruci se zatrese, i više već
ne mogoh otrgnuti oči od toga štapa.
– U čemu je stvar? – upitah. – U čemu je stvar? Nesporazum, čini mi se…
Valjda neki nesporazum…
I tu za svoju nezbrinutu ruku, koja se još mučila, nađoh ponižavajuće,
nemoguće mesto: u nejasnom stremljenju da sačuvam svoje dostojanstvo,
spustih ruku na učenikovo rame; a mališan se osmehnu i iskosi se na moju
šaku.
– Znate li šta, dobri gospodine – odjednom prasnu gost – odmaknite se
malčice od njih: njih neću dirati, možete da ih ne štitite nego mi je potreban
prostor, pošto se spremam da iz vas istresem prašinu.
– Vi ste u tuđoj kući – rekoh. – Nemate prava da pravite skandal. Ne
razumem šta hoćete od mene…
 On me udari. Štapom me je odalamio po ramenu, besno i glasno, i ja od
siline udarca ustuknuh u stranu, pletena fotelja odskoči od mene kao živa. On
razmahnu opet, cereći zube; udarac pade na moju podignutu ruku. Tada
ustuknuh, skočih postrance u salon, a on za mnom. I evo još jedne zanimljive
podrobnosti: ja sam glasno vikao, zvao ga po imenu i očevom imenu, glasno
ga pitao šta sam mu učinio. Kad me je ponovo sustigao, pokušao sam da se
zaštitim nekim jastukom koji sam ščepao u hodu, ali on mi ga ote iz ruku.
– To je bezobrazluk – viknuh. – Ja sam goloruk. Mene su oklevetali. Za
ovo ćete skupo…
Opet. Odstupajući, stao sam iza stola i u trenutku se sve ponovo ukočilo u
živoj slici. On je stajao, kezeći se i digavši štap, a iza njega, s obeju strana
vrata, ukočeno su stajali dečaci – i možda je moje sećanje na tome mestu
malo izobličeno, ali tako mi Boga, čini mi seda je jedan od njih stajao,
skrštenih ruku, naslonivši se na zid, a drugi je sedeo na priručju fotelje, i
obojica su netremice posmatrali nasilje vršeno nada mnom. Malo zatim sve je
ponovo prešlo u pokret, sva četvorica prešli smo u sledeću sobu – on me je
pogodio u bedro, a zatim me je zaslepljujućim i stravičnim udarcem tresnuo
po licu. Zanimljivo je da sam ja nikad ne bih mogao udariti čoveka koliko
god me on uvredio, pa čak i sada, pod njegovim teškim štapom, ja ne samo
što nisam umeo da pređem u napad, pošto sam bio neupućen u hrabre
postupke, nego – čak i u tim trenucima bola i poniženja – nisam mogao ni
zamisliti da mogu dići ruku na bližnjega, osobito ako je bližnji gnevan i
mišićav, i nisam pokušavao da pobegnem u svoju sobu, gde sam u ladici
imao revolver, koji sam, avaj, kupio samo za plašenje priviđenja.
Posmatračka zapanjenost mojih učenika, različite poze u kojima su se oni,
kao freske, kočili po uglovima ove ili one sobe, dalekovidost s kojom su
upalili svetlost čim su unatrag upali u mračnu trpezariju – sve to mora da je
obmana percepcije, pojedini utisci kojima sam pridao značenje i postojanost,
isto toliko uslovne, uostalom, kao što je na reporterskom snimku svijena u
kolenu noga pešaka s tašnom (taj i taj pri odlasku na konferenciju). A u stvari
oni, kako se čini, nisu sve vreme bili prisutni pri mome kažnjavanju, bili su
neki minuti kada su oni, bojeći se za roditeljski nameštaj, preduzetno pošli da
zvone u policiju – pokušaj odmah presečen gromovitim povikom – samo ja
ne znam gde da smestim taj minut, na početak, ili na sam kraj, posle one
apoteoze patnje i užasa, kada sam pavši kao vreća na pod poturao pod udarce
zaokrugljena leđa i kada sam ponavljao:
 – Dosta, dosta, ja imam bolesno srce, dosta, ja imam bolesno…
Moje srce, napominjem u zagradama, uvek je radilo ispravno.
Posle izvesnog vremena sve se završilo. On je zapalio cigaretu, glasno
dišući i zveckajući kutijom šibica; malo je stajao, pogledao, nešto rekao o
maloj lekciji, popravljao na glavi šešir i žurno izišao. Ja sam odmah ustao s
poda i uputio se u svoju sobu. Dečaci su trčeći pošli za mnom. Jedan je
pokušao da se provuče kroz moja vrata. Ja sam ga odgurnuo laktom i, znam,
naneo sam mu bol. Vrata sam za sobom zaključao, umio lice, skoro vičući od
jetkog dodira vode, a zatim sam, izvukavši ispod kreveta kofer, počeo da
pakujem stvari. Bilo je to naporno, osećao sam bolove u leđima, leva ruka je
loše radila, suze su me zaslepljivale.
Kada sam, u kaputu, noseći teški kofer, izišao u predsoblje, dečaci su se
odmah ponovo pojavili. Nisam ih čak ni pogledao. Spuštajući se niz
stepenice, osećao sam kako oni gledaju odozgo za mnom, nagnuvši se preko
naslona. Dole sam sreo nastavnicu muzike, koja je redovno dolazila utorkom.
Bila je to krotka Ruskinja, s naočarima, sa debelim krivim nogama. Nisam je
pozdravio, okrenuo sam natečeno lice, i, požurivan smrtnom tišinom njenog
čuđenja, iskočio sam na ulicu.

Pre nego što okončam sa sobom, hteo sam, po tradiciji, da napišem neka
pisma i da posedim makar pet minuta u bezbednosti, pa sam se zato, viknuvši
taksi, otpravio tamo gde sam ranije stanovao. Srećom, poznata mi sobica,
kako se pokazalo, bila je slobodna, i starica-gazdarica odmah mi je razmestila
postelju… uzaludne brige. Nestrpljivo sam čekao da ona ode, a ona se dugo
motala, punila vodom ibrik, bokal, navlačila teški zastor, nešto trzala,
otvorenih usta gledajući uvis. Najzad je, posle kraćeg mjaukanja, otišla.

Grub, nesrećan, drhtav mali čovek s polucilindrom na glavi stajao je

nasred sobe, zbog nečeg trljajući ruke. Takvog sam na trenutak ugledao sebe
u ogledalu. Onda sam brzo izvadio iz kofera hartiju, koverat, našao sam u
džepu ubogu olovčicu i seo za sto. Ali pokazalo se da nemam kome da pišem.
Malo sam koga znao i nikog nisam voleo. Pisma su otpala, otpalo je i sve
ostalo: nejasno mi se činilo kako je neophodno spremiti stvari, staviti u
koverat sav novac koji sam imao pri sebi – dvadeset maraka – s ceduljom
kome da se da. Ali tada shvatih da sve to nisam odlučio toga dana, nego
nekada davno, u raznim vremenima, kada sam bezbrižno zamišljao kako se
ljudi ubijaju. Tako tvrdokorni građanin, pošto primi neočekivan poziv od
poznatog spahije, kupuje u prvom redu čuturicu i jake čizme – ne zato što
zaista mogu da mu budu od koristi, nego onako, nesvesno, usled nekih ranijih
neproverenih misli o selu, o dugim šetnjama po šumama i gorama. Ali nema
ni šuma ni gora – sve sama oranica, i čovek nema volje da po žezi korača
drumom. Tako i ja shvatih besmislenost i uslovnost svojih pređašnjih
predstava o predsmrtnim postupcima; čovek koji se odluči na samouništenje
dalek je od životnih poslova, i sesti, recimo, za pisanje zaveštanja bilo bi isto
toliko ružno kao i upotrebiti u takvom času sredstvo protiv opadanja kose, jer
se zajedno s čovekom uništava i čitav svet, u prah se rasipa predsmrtno pismo
i s njime sve pismonoše, i kao dim iščezava unosni dom, zaveštan
nepostojećem potomstvu.
I gle, ono o čemu sam odavno pomišljao – besmislenost sveta – postalo
mi je očigledno. Odjednom sam osetio neverovatnu slobodu – a upravo ona je
i bila znak besmislenosti. Uzeo sam novčanicu od dvadeset maraka i iscepao
je na sitne papiriće. Skinuo sam s ruke časovnik, tresnuo ga o pod i lupao
njime sve dotle dok se nije zaustavio. Pomislih kako mogu, ako poželim, toga
časa da istrčim na ulicu, uz nepristojne reči da zagrlim bilo koju ženu, da
ustrelim svakog ko mi naiđe, da polupam izlog… Fantazija bezakonja je
ograničena – ništa dalje ne mogoh da smislim.
Oprezno i nevešto napunio sam revolver, zatim sam utrnuo u sobi
svetlost. Misao o smrti, koja me je nekada tako plašila, sad mi je bila bliska i
prosta. Bojao sam se, strašno sam se bojao jezivog bola koji će mi, možda,
metak naneti, ali da sam se bojao crnoga, plišanog sna, ujednačene tame,
daleko prihvatljivije i razumljivije od nesanog šarenila života – ne, kako je
moguće toga se bojati, to su gluposti… Stojeći nasred sobe raskopčao sam na
grudima košulju, povio se telom napred, napipao među rebrima srce koje je
tuklo kao nevelika životinja koju hoćeš da preneseš na bezbedno mesto i
kojoj ne možeš da objasniš kako nema čega da se plaši, već naprotiv, da se za
nju staraš… ali ono je bilo tako živo, moje srce – da čvrsto prinesem cev
tankoj koži, pod kojom je ono gipko pulsiralo, bilo mi je nekako odvratno, i
zato sam malčice odmakao neudobno svijenu ruku kako cev ne bi dodirivala
moje gole grudi. Bio je jak udar, i nešto iza mene je čudno zveknulo – nikada
neću zaboraviti taj zvuk. On je odmah prešao u žubor vode, u grleno
grgoljenje vode; uzdahnuo sam, zagrcnuo se, sve je u meni i oko mene bilo
tečno, uzburkano. Zbog nečeg sam klečao na kolenima, hteo da se oslonim
rukom o pod, ali ruka mi je utonula u pod, kao u vodu bez dna.

2.

Posle nekog vremena, ako se tu uopšte može govoriti o vremenu,

razjasnilo se da posle nastupa smrti ljudska misao po inerciji nastavlja da
živi. Bio sam čvrsto umotan – da li u pokrov ili u potpun mrak. Sve sam
pamtio – ime, zemaljski život – sa staklenom jasnošću, i neobično sam se
tešio time što više nemam zbog čega da se uznemiravam. Kada sam iz
neshvatljivog osećanja čvrstih zavoja sa drskom bezbrižnošću izveo
predstavu o bolnici, odmah je, poslušno mojoj volji, oko mene izrasla
prividna bolnička soba, i imao sam susede – iste mumije kakav sam i ja – po
tri mumije sa svake strane. Kakva li je samo zdrava stvar ljudska misao da
ona, eto – šiklja – povrh smrti, i Bog zna koliko će još treperiti i stvarati posle
toga kada je moj mrtvi mozak odavno postao nesposoban za bilo šta. I s
lakim ljubopitstvom upitao sam se kako li su me sahranjivali, je li bilo opelo i
ko je došao na sahranu.
Ali kako je tvrdokorno, kako spretno, kao da se zaželela posla, moja
misao počela majstorisati sliku bolnice, sliku belih ljudi koji se kreću između
kreveta, s jednoga od kojih je dopirala sličnost ljudskom jauku! Dobroćudno
se podajući tim predstavama, podstičući ih i razdražujući, došao sam dotle da
sam stvorio čitavu prirodnu sliku, prostu priču o nepreciznom zrnu, o lakoj
prostrelnoj rani; i odmah se pojavio lekar koga sam ja stvorio i potvrdio je
moje bezbrižno nagađanje. A zatim, kada sam se, uz smeh, počeo kleti kako
sam nevešto punio revolver – pojavila se i moja starica, u crnom slamnatom
šeširu s višnjama, sela kraj moga kreveta, zainteresovala se kako se osećam, i
lukavo mi preteći prstom, podsetila na neki ibrik koji sam u paramparčad
razbio metkom… o, kako je vešto, kako je životno jednostavno moja misao
objasnila zveket i žuborenje koji su me ispratili u nepostojanje.
Smatrao sam da će se posmrtni zalet moje misli brzo istutnjati, ali, po
svoj prilici, moja uobrazilja je za života bila toliko jaka, toliko žilava, da je
sada nje bilo dovoljno na dugo vreme. Ona je nastavljala da razrađuje temu
ozdravljivanja i dosta brzo ispisala me je iz bolnice. Izišao sam na ulicu –
obnova berlinske ulice čudesno je dobro uspela – i zaplivao sam pločnikom,
oprezno i lako stupajući još slabim, kao bestelesnim nogama. I mislio sam o
životnim stvarima, o tome kako treba dati na popravku časovnik i nabaviti
cigarete, i o tome kako nemam ni prebijene pare. Uhvativši sebe na tim
mislima – koje me, uostalom, nisu previše uznemiravale – živo sam zamislio
onu novčanicu telesne boje sa smeđom senkom, koju sam uoči samoubistva
pocepao, i svoga tadašnjeg osećanja slobode, nekažnjivosti. Sada je, ipak,
moj postupak sticao izvesno osvetničko značenje, i bilo mi je drago što sam
se ograničio samo na tužnu lakomislenost, što nisam izišao da pravim izgrede
na ulici, pošto sam sada znao da posle smrti zemaljska misao, oslobođena od
tela, nastavlja da se kreće u krugu u kome je sve po pređašnjem vezano, gde
sve ima relativni smisao, i da se onostrana grešnikova muka upravo i sastoji u
tome što životna misao ne može da se uspokoji dok se ne razabere u složenim
posledicama njegovih zemaljskih nepromišljenih postupaka.
Išao sam poznatim ulicama, i sve je bilo veoma nalik na stvarnost, i ništa,
ipak, nije moglo da mi dokaže kako ja nisam mrtav i kako sve to nije
zagrobna tlapnja. Video sam sebe sa strane, kako tiho stupam pločnikom – i
raznežavao sam se i strepeo, kao još neiskusan duh koji gleda na život čoveka
koji mu je po nečem poznat.
Lako, mahinalno stremljenje dovelo me je pred Vajnštokovu knjižaru.
Meni za ljubav trenutno odštampane knjige hitno su se pojavile u izlogu.
Jedan delić sekunda neki naslovi još su bili magloviti: ja sam se zagledao, i
magla se razišla. Kad sam ušao, knjižara je bila prazna, i bezbojnim adskim
plamenom gorela je u uglu gvozdena peć. Negde dole, iza tezge, začulo se
Vajnštokovo stenjanje.
– Otkotrljalo se – mrmljao je napregnuto – otkotrljalo se.
Malo zatim uspravio se, i odmah sam ulovio u netačnosti svoju maštu
prinuđenu, istina, da radi veoma brzo: Vajnštok je nosio brkove, a sada ih
nije bilo, moja mašta nije stigla da ga doradi, i umesto brkova na njegovom
licu se videlo mesto rumeno od brijanja.
– Tfu, kako loše izgledate – reče pozdravljajući se sa mnom – tfu, tfu. Šta
je s vama? Bolovali ste?
Odgovorih da sam odista bio bolestan.
– Sada hara grip – zagonetno reče Vajnštok i uzdahnu. – Dugo se ne
videsmo – progovori opet. – Recite, jeste li ono onda našli službu?
Odvratih da sam jedno vreme bio domaći učitelj, ali da sam sada to mesto
izgubio, i da mi se mnogo puši. Uđe kupac i zatraži rusko-španski rečnik.
– Čini se da imamo – reče Vajnštok, okrenuvši se prema polici i poče
prstom prelaziti preko podebelih poleđina knjiga.
Moju pažnju, međutim, privuče tihi kašalj u dubini knjižare. Neko je,
stenjući, prošuškao, zaklonjen knjigama.
– Uzeli ste pomoćnika? – upitah Vajnštoka kada je kupac otišao.
– Za koji dan ću ga otpustiti – tiho odgovori Vajnštok. – To je potpuno
neupotrebljiv starac. Potreban mi je neko mlad.
– A kako je crna ruka, Vikentije Ljvoviču?
– Da niste tako pakostan skeptik – reče važno Vajnštok – umeo bih vam
ispričati mnogo zanimljivoga.
Malčice se uvredio, a to je bilo u nevreme: mojoj kolebljivoj,
beznovčanoj lakoći bilo je potrebno nekakvo rešenje, a moja fantazija
stvarala je dosta ništavan razgovor…
Stvarno, kad sam se upoznao s Vajnštokom, odmah sam u njemu otkrio
meni srodnu osobinu – sklonost prema opsesijama. Vajnštok je bio ubeđen da
neki ljudi, koje je on tajanstveno lakonski i s naglaskom na prvom slogu
nazivao „agentima“, njega prate. Aludirao je na postojanje crnog spiska na
kome se tobože nalazi njegovo ime. Malo sam se nad njim nasmejao, ali sam
u sebi prema njemu ohladneo. Jednom mi se učinilo čudnim što sam čoveka,
koga sam slučajno primetio u tramvaju – neprijatan blondin razigranih očiju –
toga istog dana ponovo sreo: stajao je na uglu moje ulice i pravio se da čita
novine. Otada sam počeo da se pribojavam. Srdio sam se na sebe, u mislima
sam se podsmevao Vajnštoku, ali ništa nisam mogao protiv svoje uobrazilje.
Noću mi se činilo da neko ulazi kroz moj prozor. Najzad sam kupio revolver i
potpuno se umirio. Na taj rashod (utoliko ružniji što su mi „oružani list“
oduzeli) sada sam i aludirao Vajnštoku.
– Šta će vam oružje? – odgovorio je. – Oni su lukavi kao životinje. Protiv
njih je moguća samo jedna zaštita mozak. Moja organizacija…
On je odjednom uperio na mene oči kao da je kazao nešto suvišno. Tada
sam se odlučio – objasnio sam starcu, govoreći šaljivo, da je moja situacija
čudna, nemam gde da pozajmim novac, a živeti i pušiti treba – i govoreći sve
to pominjao sam previše slobodnog neznanca s izbijenim prednjim zubom,
koji se jednom javio materi mojih vaspitanika i potpuno istim takvim šaljivim
tonom ispričao kako mora uveče da putuje u Visbaden, a nedostaje mu tačno
devedeset pfeniga. („No, to o Visbadenu pustite“, mirno je kazala. „A
dvadeset pfeniga ja ću vam, neka bude, dati. Više ne mogu iz čisto načelnih
obzira.“) Uostalom, sada zbog toga poređenja nisam osetio ni najmanji stid.
Posle hica, hica, po mome mišljenju smrtnog, ja sam s radoznalošću gledao
sebe sa strane, i moja mučna prošlost – pre hica – bila mi je nekako tuđa.
Ovaj razgovor s Vajnštokom ispao je početak moga novog života. Sada sam u
odnosu prema samome sebi bio stranac. Vera u prividnost moga postojanja
davala mi je prava na neke razonode.

Glupo je tražiti zakon, još gluplje je naći ga. Nišči duhom će smisliti da
čitav put čovečanstva može da se objasni igrom planeta ili borbom praznoga
želuca s najedenim, dovešće boginji Klio urednog sekretarčića građanskog
porekla, otvoriće veleprodaju epoha, narodnih masa, i tada neće dobro proći
individuum sa svoja dva jadna „u“ koji se beznadno dovikuju u čestaru
ekonomskih uzroka. Srećom, zakona nikakvog nema – zubobolja gubi bitku,
kišovit dan ukida očekivanu gužvu – sve je kolebljivo, sve zavisi od slučaja, i
uzalud se trudio onaj aljkavi i gunđavi buržoa u kariranim pantalonama iz
Viktorijina vremena, koji je napisao mutan rad Kapital – plod nesanice i
migrene. Postoji lepa zabava da osvrćući se na prošlost čovek pita sebe – šta
bi bilo kad bi… se zamenjivala jedna slučajnost drugom, kada bi se
posmatralo kako iz nekog sivog minuta života koji je prošao neprimetno i
jalovo, izrasta divan rumen događaj, koji se u svoje vreme nije iskljuvio, nije
sinuo. Tajanstvena je ta granatost života: u svakom prošlom trenutku oseća se
raskršće – bilo je tako, a moglo je biti drugačije – i vuku se, dvoje se i troje
krivine po crnom polju prošlosti.
Sve te proste misli – o prevrtljivosti života – padaju mi naum kad mislim
o tome kako se lako moglo dogoditi da nikad ne stignem u kuću broj pet u
Paunskoj ulici, pa nikad ne bih upoznao ni Vanju, ni Vanjinu sestru, ni
Romana Bogdanoviča, ni mnoge druge ljude koji su tako neočekivano i
nenaviknuto počeli živeti pored mene. I obrnuto… Da sam se posle prividnog
izlaska iz bolnice nastanio u drugoj kući, možda bi nezamisliva sreća
naprosto sa mnom zapodenula razgovor – otkud znam… otkud znam…
Iznad mene, na gornjem dograđenom spratu živeli su Rusi. Upoznao me
je s njima Vajnštok kod koga su oni kupovali knjige – takođe divan postupak
fantazije koja upravlja životom. Pre pravog poznanstva bili su, uostalom,
stalni susreti na stepeništu, i oni pomalo uznemireni pogledi koje u
inostranstvu izmenjuju među sobom Rusi. Vanju sam zapazio odmah, i
odmah sam osetio snažno lupanje srca kao u snu kada je plen mašte tu, u
tvojoj sobi – priđi i uzmi ga. Mlada dama s milim buldožjim licem, kako se
kasnije pokazalo, bila je Vanjina sestra Jevgenija Jevgenjevna. Muž Jevgenije
Jevgenjevne, veseli gospodin debela nosa, takođe je bio porođaj stepenica.
Njemu sam jednom pridržavao vrata, i njegovo nemačko „hvala“ potpuno se
rimovalo s lokativom banke u kojoj je on, uzgred rečeno, služio.
Kod njih je živela rođakinja, Marijana Nikolajevna, i uveče su kod njih
dolazili gosti, skoro uvek jedni i isti. Ona ima prijatan humor – pa je ona i
dala sestri ime Vanja, u onim godinama kada je mlađa zahtevala da je zovu
Mona-Vana, nalazeći u zvučanju svoga imena – Varvara – nešto debelo i
rošavo. Ja nisam odmah navikao na to muško umanjeno ime; postepeno je
ipak ono za mene poprimilo upravo onu nijansu o kojoj je Vanja sanjala u
setnim ženskim imenima. |Sestre su bile nalik jedna na drugu, ali otvorena
buldožja otežalost lica starije bila je u Vanje jedva, jedva nagoveštena, i
postojala je drugačije, i kao da je pridavala važnost i svojerodnost opštoj
lepoti njena lica. Sestre su imale i slične oči, crnosmeđe, malčice asimetrične,
malčice iskošene, sa zabavnim borama na tamnim kapcima. U Vanje su oči
bile još baršunastije, i za razliku od sestrinih, malčice kratkovide, kao da ih je
njihova lepota činila ne sasvim prigodnima za upotrebu. Obe su bile
tamnokose i nosile su jednake frizure – razdeljak na sredini i veliki, čvrst
čvor nisko na potiljku. Ali u starije kosa nije ležala s takvom nebeskom
glatkoćom, bila je lišena dragocenog preliva… Ja bih hteo da stresem
Jevgeniju Jevgenjevnu, da je sasvim odstranim, kako ih ne bi trebalo
upoređivati, i ujedno s tim znam kako, da nije te sličnosti, nešto bi
nedostajalo Vanjinim dražima. A samo su njene ruke bile nelepe – bledi dlan
nekako se nije slagao sa gornjom stranom, malo crvenom, s krupnim kostima.
I na njenim okruglim noktima uvek su bile beličaste pege.
Kakav je još potreban napor, do kakve još pronicljivosti treba doći da bi
se rečima prenela vidljiva čovekova slika? Evo, obe sestre sede na divanu,
Jevgenija Jevgenjevna je u crnoj plišanoj haljini, s krupnim staklenim
perlama na belom vratu, Vanja u malinastoj, sa sitnim biserima umesto
staklenih, njene oči sijaju, prekonosica između crnih obrva zbog nečeg je
napudrovana. Sestre su u jednakim novim cipelama, i svaki čas pogledaju
jedna drugoj na noge – i na tuđoj nozi cipela sigurno izgleda lepše nego na
svojoj. Njihova rođakinja, Marijana Nikolajevna, zlatokosa lekarka, s jakom
sklonošću ka govorenju, priča Smurovu i Romanu Bogdanoviču o strahotama
građanskog rata. Muž Jevgenije Jevgenjevne, Hruščov – veseli gospodin
debela, bleda nosa, koji on stalno pipka, povlači, pokušava da ga skrene sa
strane, uhvativši se za nozdrvu – govori na pragu susedne sobe s Muhinom,
mladićem s pens-neom. Oba stoje po bokovima vrata, Jedan naspram drugog,
kao karijatide.
Muhin i majestetični Roman Bogdanovič već odavno dolaze ovamo, a
Smurov se pojavio relativno nedavno, ali to se ne može odmah zapaziti. Nije
bilo snebivljivosti koja tako izdvaja čoveka među ljudima što se međusobno
dobro poznaju, povezanim dogovornim odzvucima bivših šala, živim za njih
imenima, tako da se onaj koji se pojavio kao nov oseća kao kada bi odjednom
uvideo da roman koji je on počeo čitati u nedeljniku izlazi već odavno, u
nekakvim ranijim, njemu nepoznatim brojevima, i slušajući opšti razgovor,
pun aluzija na ono što je njemu nepoznato, on ćuti, prenosi pogled s jednoga
na drugoga, zavisno od toga ko govori, i što su brže replike, tim su
pokretljivije njegove oči; ubrzo nevidljivi svet koji živi u rečima onih koji ga
okružuju, njega počinje da opterećuje, čini mu se da su namerno zapodenuli
razgovor u koji on nema pristupa. Ali ako se Smurov ponekad i osećao
nelagodno, on to u svakom slučaju nije pokazivao. Priznajem, u tim prvim
večerima on je na mene ostavio dosta prijatan utisak. Bio je oniži, ali snažan i
okretan, njegovo skromno crno odelo i crna kravata u obliku trake, činilo se
da uzdržano podsećaju na nekakvu crninu za nekim. Njegovo bledo, tanano
lice bilo je mlado, ali pažljiv posmatrač mogao bi u njegovim crtama pronaći
tragove tuge i iskustva. On se držao lepo, smešio se spokojnim, malčice
tužnim osmehom, koji mu je poigravao na usnama. Govorio je malo, ali sve
što bi rekao bilo je pametno i umesno, a njegove retke šale, previše otmene
da bi pobuđivale burni smeh, otkrivale su u razgovorima potajna vrata,
puštajući unutra neočekivanu svežinu. Činilo se da se on obavezno morao
odmah dopasti Vanji – upravo zbog te plemenite, zagonetne skromnosti,
bledila čela i uskosti ruku… Ponešto – na primer, reč благодарствуйте,
izgovarana u potpunosti, s očuvanjem čitavog buketa suglasnika – moralo je
pažljivom posmatraču odmah otkriti da Smurov spada u najbolje
petrogradsko društvo.
Marijana Nikolajevna, koja je govorila o strahotama rata, na trenutak je
ućutala, osetivši najzad da bradati i bujni Roman Bogdanovič odavno želi da
ubaci svoju rečcu, koju je držao u ustima kao veliku karamelu; ali nije imao
sreće, Smurov se pokazao okretnijim.
– Slušajući o strahotama rata – rekao je sa smeškom Smurov – meni nije
žao ni prijatelja, ni prijateljeve matere, već mi je žao onih koji u ratu nisu
imali prilike da budu. Teško je preneti kakva je muzička naslada u zujanju
metaka – ili kad letiš galopom u napad…
– Rat je uvek odvratan – suho ga prekide Marijana Nikolajevna. –
Verovatno sam ja drugačije vaspitana nego vi. Čovek koji oduzima život
drugome, uvek je ubica, bilo da je dželat ili konjanik.
– Ja lično… – reče Smurov, ali ona ga opet prekide:
– Ratna hrabrost je ostatak prošlosti. Tokom moje lekarske prakse često
sam imala prilike da vidim ljude koje je unakazio i iz života izbacio rat.
Čovečanstvo stremi prema drugim idealima. Nema ničega što bi više
ponižavalo nego što je biti topovsko meso. Možda, drugačije vaspitanje…
– Ja lično… – reče Smurov.
– Drugačije vaspitanje – brzo nastavi ona – u idejama humanosti i
opštekulturnih interesa, mene tera da na to gledam drugačijim očima nego vi.
Ja ni u koga nisam pucala i nikog nisam klala. Budite spokojni – među
lekarima, mojim kolegama, naći će se više heroja nego na bojnom polju…
– Ja lično… – reče Smurov.
– Dobro, dosta o tome – preseče Marijana Nikolajevna. – Vidim da
nećete ubediti ni vi mene, ni ja vas. Diskusija je završena.
Nastade lako ćutanje. Smurov je kašičicom spokojno mešao čaj. Da,
očigledno, on je bivši oficir, hrabar čovek, partner smrti, i samo iz skromnosti
ništa ne govori o svojim doživljajima.
– A evo šta ja htedoh reći – zagrme Roman Bogdanovič. – Pomenuli ste
Konstantinopolj, Marijana Nikolajevna. Ja sam imao tamo dobrog poznanika
– izvesnog Kašmarina, kasnije sam se s njim sasvim zavadio, on je bio
strašno žestok i prgav, iako pomirljiv i na svoj način dobar. On je, uostalom,
jednog Francuza izbio skoro do smrti – iz ljubomore. I eto, on mi je ispričao
sledeći slučaj. Slika nam običaje Turaka. Zamislite…
– Zar izbio? – prekide Smurov s osmehom. – Eto, to je zdravo, to
volim…
– Skoro do smrti – reče Roman Bogdanovič i upusti se u pričanje.
 Smurov je, slušajući, s odobravanjem klimao glavom, i videlo se da
čovek kao on, bez obzira na spoljnu skromnost i tihu narav, krije u sebi neku
vatru i da je sposoban u trenutku gneva da načini od čoveka šašlik, a u
trenutku strasti da ženu otme pod plaštom, u vetrovitoj noći, kao što je to
neko učinio u priči Romana Bogdanoviča. Vanja, ako se razabirala u ljudima,
trebalo je da to primeti.
– Ja sam sve to podrobno izložio u svome dnevniku – samozadovoljno
završi Roman Bogdanovič i otpi malo čaja.
Muhin i Hruščov opet su se ukočili pored dovrataka; Vanja i Jevgenija
Jevgenjevna ispravile su haljine na kolenima potpuno jednakim pokretima;
Marijana Nikolajevna je, bez ikakva razloga, uperila pogled u Smurova, koji
je sedeo profilom prema njoj, i po receptu hrabrih tikova, poigravao kvrgama
jagodica pod njenim neblagonaklonim pogledom. On se meni dopadao, da,
on se meni dopadao – i ja sam osećao, što upornije gleda Marijana
Nikolajevna, kulturna lekarka, tim razgovetnije i skladnije raste slika
mladoga glavoseče sa železnim živcima, bledoga od nekadašnjih
neprospavanih noći u stepskim uvalama, na stanicama razrušenim topovskim
zrnima.

3.

Vikentij Ljvovič Vajnštok, kod kojeg je Smurov radio kao pomoćnik

(zamenivši nesposobnog starca), znao je o njemu manje no iko drugi. U
Vajnštokovom karakteru bilo je nečeg od prijatne igre na sreću. Time se
verovatno objašnjava što je on dao zaposlenje čoveku koga je malo
poznavao. Njegova sumnjičavost morala je stalno da se pothranjuje. Kao što
se kod nekih normalnih i potpuno poštenih ljudi odjednom otkriva strast
prema skupljanju vilinskih konjica ili grafika, tako je i Vajnštok, unuk
starinara, solidni, uravnoteženi Vajnštok, koji se čitavoga svog života bavio
knjižarstvom, uredio kod sebe neki posebni mali svet. Tamo su se, u
polumraku, dešavala tajanstvena zbivanja.
Indija je pobuđivala u njemu mistično poštovanje: on je bio jedan od onih
koji pri pomenu Bombaja ne zamišljaju engleskog činovnika, zajapurenog od
žege, nego obavezno fakira. On je verovao u sve i svašta, u vraga i đavola,
verovao u simbole, u moć brojeva i u bronzane, gologuze sablasti. U
večerima on je stavljao ruke, kao snebivljivi pijanist, na laki tronožni stočić;
stočić bi počinjao nežno da pucketa, da peva kao popac, a zatim bi se,
prikupivši snage, polako pridizao jednim krajem i nespretno ali snažno
udarao nogom o pod. Vajnštok bi glasno čitao azbuku. Sto bi pažljivo pratio i
na potrebnoj hartiji kucao. Javljao bi se Cezar, Muhamed, Puškin i
Vajnštokov brat od strica. Ponekad bi sto počeo ludovati, podizao bi se i
lebdeo u vazduhu, ili bi kretao u napad na Vajnštoka, čikao ga u trbuh, i
Vajnštok bi dobrodušno umirivao duha, kao ukrotitelj koji se namerno podaje
nestašnosti životinje, odmicao bi se kroz čitavu sobu, nastavljajući da drži
prste na stolu, koji bi se klatio u hodu. Za razgovore je on koristio i tacnicu s
oznakom, i još nekakav složen uređaj s olovkom koja je štrčala odozdo.
Razgovori su se zapisivali u posebne sveščice. Bili su to dijalozi ovakve
vrste:

V a j n š t o k.
Jesi li našao smirenje?

L e nj i n.
Ne. Ja patim.

V a j n š t o k.
Želiš li da mi ispričaš o zagrobnom životu?

L e nj i n (posle pauze).
Ne…

V a j n š t o k.
Zašto?

L e nj i n.
 Tamo je noć.

Sveščica je bilo mnoštvo, i Vajnštok je govorio kako će jednom objaviti

najznačajnije razgovore. I veoma je bio zabavan nekakav duh Abum,
nepoznatog porekla, priglup i neukusan, koji je igrao ulogu posrednika i koji
je Vajnštoku sređivao susrete s raznim znamenitim pokojnicima. Prema
samome Vajnštoku on se odnosio previše familijarno.

V a j n š t o k.
Duše, ko si ti?

O d g o v o r.
Ivan Sergejevič.

V a j n š t o k.
Kakav Ivan Sergejevič?

O d g o v o r.
Turgenjev.

V a j n š t o k.
Produžavaš li da stvaraš?

O d g o v o r.
Budalo.

V a j n š t o k.
Zašto me grdiš?

O d g o v o r (stočić luduje).
 Nasamarih te. Ja sam Abum.

Ponekad se od Abuma, kada bi počeo praviti ludorije, nije bilo moguće

otresti tokom čitave seanse. „Zaista, kakav majmun“, žalio se Vajnštok.
Vajnštokova partnerka u tim igrama bila je sitna rumenoriđa dama
punačkih ručica, snažno namirisana i uvek prehlađena. Kasnije sam saznao
da oni od vrlo davno održavaju vezu, ali čudno otvorenom u svim drugim
stvarima, Vajnštoku se nijednom nije omaklo da nešto kaže o toj vezi, oni su
se jedno drugome obraćali po imenu i očevom imenu, držali se kao dobri
poznanici, ona je često dolazila u knjižaru, i, grejući se kraj pećke, čitala
teozofski časopis koji je izlazio u Rigi. Ona je podsticala Vajnštoka u
njegovim ogledima sa zagrobnim svetom, i pričala je kako kod nje periodično
oživljava u sobi nameštaj, špil karata preleće s jednog mesta na drugo ili se
rasipa po tepihu, a jednom je lampica, skočivši s noćnog stočića na pod
počela oponašati kuju kada nestrpljivo zateže povodac, pa je šnur na kraju
krajeva ispao iz utičnice, u mraku je nešto pobeglo, i lampica je bila nađena u
predsoblju kraj samih vrata. Vajnštok je govorio kako njemu, na žalost, „sila“
nije data, da su u njega nervi kao tregeri, a medijumi nemaju nerve, nego baš
nekakve strune. U materijalizaciju on, uostalom, nije verovao, i samo je kao
retkost čuvao kod sebe fotografiju koju mu je poklonio spiritist, na kojoj se iz
usta mlitave, blede žene zatvorenih očiju izlivala tečna, oblačna masa.
On je voleo Edgara Poa, avanture, razobličavanja, proročanske snove i
paučinastu stravu tajnih društava. Masonske lože, klubovi samoubica, mise
demonopoklonika i osobito agenti poslati „odande“ (a kako je leporečivo i
grozomorno zvučalo to „odande“) radi praćenja Rusa u inostranstvu, za
Vajnštoka su pretvarali Berlin u grad čuda, među kojima se on osećao kao
kod kuće. On je natuknjivao kako je član velike organizacije, čiji je zadatak
da razmrsuje i kida tanke mreže koje plete neki jarkocrveni pauk,
predstavljen u Vajnštoka na grozno neukusnom prstenu, koji je njegovoj
dlakavoj ruci pridavao nečeg egzotičnog. „Oni su svuda“, govorio je on
važno i tiho. „Oni su svuda. Ja dolazim kući, tamo je pet, deset, no, dvadeset
osoba… I među njima je, van svake sumnje, ah, bez svake sumnje, barem
jedan agent. I evo, ja govorim s Ivanom Ivanovičem, a ko mi se može zakleti
da je Ivan Ivanovič čist? Evo, kod mene služi čovek u kancelariji – jeste,
recimo, ne u knjižari, nego u nekoj kancelariji, hoću to da objasnim ne
pominjući nijednu određenu ličnost, vi me razumete – no zar ja mogu znati
da on nije agent? Svuda, gospodo, svuda… To je tako tanano praćenje… Ja
dolazim u kuću, tamo su gosti, svi jedni druge znaju, pa ipak niko vam ne
garantuje da onaj eno skromni i delikatni Ivan Ivanovič nije…“ – i Vajnštok
značajno klima glavom.
U meni se uskoro pobudila sumnja da Vajnštok, doduše veoma oprezno,
aludira na nekog određenog. A uopšte govoreći, svako ko je s njim
razgovarao uvek je odnosio utisak da Vajnštok aludira ili na njega samog, ili
na zajedničkog poznanika. A najlepše je to što jednom – i taj slučaj je
Vajnštok pominjao s najvećom ohološću – njuh ga nije obmanuo: čovek s
kojim je on bio u dosta bliskom poznanstvu, predusretljiv, neposredan,
„otvorena srca“, kako se izrazio Vajnštok, odista se pokazao da je otrovna
sovjetska jagoda. Meni se čini da njemu čak ne bi ni bilo krivo da ispusti iz
ruku špijuna, ali strašno bi mu bilo krivo kad ne bi uspeo da špijunu natukne
kako ga je on, Vajnštok, prozreo.
Neka je od Smurova i odisalo nešto zagonetno, neka je i njegova prošlost
bila dosta maglovita – ali zar?… Eno njega, na primer, za tezgom u svome
urednom, crnom odelu, glatko je očešljan, s čistim, bledim licem. Kada ulazi
kupac, on oprezno naslanja dimljivu cigaretu na rub pepeljare i, trljajući
tanke ruke, pažljivo saslušava klijentovu želju. Ponekad – osobito ako kupuje
dama – on s lakim osmehom, koji izražava ili snishodljivost prema knjigama
uopšte, ili lak podsmeh nad samim sobom u ulozi prostog knjižarskog
pomoćnika, daje vredne savete – to bi možda vredelo pročitati, a ono je malo
previše ozbiljno; tu vam je eto zanosno opisana večita borba polova, a onaj
vam roman uopšte nije dubok, ali je zato briljantan, bistar, odista, znate, kao
šampanjac. I dama koja je kupila knjigu, dama crvenih usana u bundi od
fokinog krzna odnosi sa sobom njegovu privlačnu sliku: tananost ruku, koje
malčice nevešto primaju novac, zagasit glas, lak smešak, prefinjeni maniri.
Ali među gostima kod Jevgenije Jevgenjevne Smurov je već počinjao stvarati
drugačiji utisak.
U petoj zgradi u Paunskoj ulici bio je neobično srećan. Otac, koji je veći
deo godine provodio u Londonu, bio je, kako se čini, štedar, a i sam Hruščov
je odlično zarađivao – ali stvar nije u tome; čak da su bili i prosjaci, svejedno
se time ništa ne bi promenilo, sestre bi obavijao isti takav dašak sreće, za koji
se ne zna otkuda je dopirao, ali su ga osećali i najsumorniji i najdebelokožiji
posetioci. Izgledalo je kao da se oni nalaze na nekom veselom putovanju: taj
nadograđeni sprat plovio je kao dirižabl. Nemoguće je bilo tačno odrediti gde
se upravo nalazi izvor sreće. Ja sam gledao Vanju i već mi se činilo da sam
izvor pronašao… Njena sreća bila je ćutljiva Ponekad bi odjednom počinjala
da postavlja pitanja, i dobivši odgovor, odmah bi ućutala i uporno posmatrala
čoveka svojim začuđenim, divnim očima koje su loše videle.
– Gde su vaši roditelji? – jednom je upitala Smurova.
– U boljem svetu – odgovorio je Smurov i zbog nečega se lako poklonio.
Vanja je opet zamrla na divanu, a Jevgenija Jevgenjevna, podbacujući na
dlanu malu celuloidnu lopticu za ping-pong, rekla je da ona pamti njihovu
majku, a Vanja je ne pamti. Te večeri, osim Smurova i redovnoga Muhina
nikog više nije bilo: Marijana Nikolajevna bila je na koncertu, Hruščov je
radio u svojoj sobi, nije došao ni Roman Bogdanovič, koji je, kao uvek
petkom, bio zauzet svojim dnevnikom. Muhin, tih i uglađen, ćutao je,
povremeno je popravljao pritezač lakog pens-nea na svom tankom nosu. On
je bio veoma dobro obučen i pušio je prave engleske cigarete.
Koristeći se njegovim ćutanjem, Smurov je odjednom postao razgovorljiv
kao nikad ranije. Obraćajući se pretežno Vanji, počeo je pričati kako se
spasao od smrti.
– Bilo je to u Jalti – pričao je Smurov – posle odlaska belih. Ja sam odbio
da se evakuišem s ostalima, pošto sam nameravao da organizujem partizanski
odred i nastavim borbu. Najpre smo se krili u brdima. Za vreme jednog
puškaranja bio sam ranjen. Metak je, ne povredivši pluća, prošao skroz. Kad
sam se probudio, ležao sam nauznak, i nada mnom su plovile zvezde. Šta da
radim? Bio sam sam u planinskom klancu i krvario. Odlučio sam da se
dovučem do Jalte – bilo je to strašno rizično, ali ništa drugo ne mogoh
smisliti. Išao sam čitavu noć, s neverovatnim naporima, najvećim delom
puzeći. U zoru se najzad nađoh u Jalti. Ulice su još spavale mrtvim snom.
Samo su od strane železničke stanice dopirali hici. Verovatno su tamo nekog
streljali.
Imao sam dobrog poznanika, zubara. Njemu sam se i uputio i zatapšao
sam pod njegovim prozorom. Kod njega sam se krio dok mi nije zarasla rana.
Jasno je da sam svojim prisustvom navlačio na njega strašnu opasnost, pa
sam zato nestrpljivo i želeo da odem. Ali kuda? Dobro razmislivši, odlučio
sam da otputujem na sever, gde se, kako se pričalo, ponovo razbuktala borba.
Jednom uveče izljubio sam se sa svojim dragim spasiocem, on mi je dao
novac koji ću mu – daće Bog – jednom vratiti – i evo, opet idem poznatim
jaltanskim ulicama, s naočarima, sa bradicom, obučen u stari frenč. Uputio
sam se pravo prema železničkoj stanici. Pred ulazom na peron stajao je
crvenoarmejac i proveravao dokumenta. Ja sam imao pasoš na ime lekarskog
pomoćnika Sokolova. Crvenoarmejac je pogledao, vratio mi papire, i sve bi
lepo prošlo da nije ludačke slučajnosti.
Odjednom čujem ženski glas koji mirno govori: „To je beli, ja ga dobro
poznajem.“ Sačuvao sam prisebnost, nisam se okrenuo i hteo sam proći na
peron. Ali ne stigoh da pređem ni tri koraka kada glas – ovoga puta muški –
viknu: „Stoj!“ Stao sam. Dva vojnika i puna, mlitava žena s visokom
šubarom na glavi brzo mi priđoše. „Jeste, on je“, reče žena. „Držite ga!“
Prepoznah u toj komunistkinji sobaricu koja je nekad služila kod nekih mojih
prijatelja. Šalili su se da ona tobože nije ravnodušna prema meni. Zbog
ugojenosti i pohotljivih usana bila mi je krajnje odvratna. Priđoše im još tri
vojnika i čovek u poluvojnoj odeći komesarskog tipa. „Mrdaj“, reče mi.
Slegoh ramenima i hladnokrvno primetih da je nastala greška. „Tamo ćemo
razmotriti“, reče komesar. „Marš!“
Mislio sam da će me povesti na saslušanje. Pokaza se da to miriše na
nešto gore. Kad stigosmo do skladišta i kada mi narediše da se svučem i
stanem pored zida, gurnuh ruku pod mišku praveći se da raskopčavam freč, u
sledećem trenu oborih iz brauninga jednog, drugog i jurnuh u beg. Ostali,
naravno, otvoriše za mnom vatru. Optrčah skladište, skočih preko neke
ograde, ubih čoveka koji se bacio na mene s lopatom, zatim dotrčah na
železnički nasip, preskočih ispred samog voza na drugu stranu, i dok me je
duga kompozicija odvajala od potere, uspeh uspešno da se sakrijem.
Dalje je Smurov pričao kako je, pod zaklonom mraka, pošao prema moru,
kako je noćivao u luci, između nekih buradi, a ujutro se ribarskim čamcem
uputio na usamljenu plovidbu, i kako ga je petoga dana, poluonesvešćenog,
spasao grčki jedrenjak.
On je sve to pričao ujednačenim, spokojnim, čak pomalo dosadnim
glasom, kao da je reč bila o nečem beznačajnom. Jevgenija Jevgenjevna je
saosećajno coktala jezikom. Muhin je slušao pažljivo i zamišljeno, i jedno
dva puta je tiho pročistio grlo, kao da je mimo svoje volje bio uzbuđen
pričom i da je osećao poštovanje, pa čak i izvesnu – tako lepu – zavist prema
čoveku koji je bez straha i jednostavno pogledao smrti u lice. A Vanja?… Da,
sada je sve bilo svršeno, ona nije mogla da se ne oduševi Smurovom – i kako
su predivno njene trepavice raspoređivale pravopisne znake u onom što je on
govorio, kakav je nastao prekid s više tačaka kada se Smurov zaustavio, kako
je iskosa pogledala na sestru – vlažan blesak u stranu – kako bi se, verovatno,
ubedila da ova nije primetila njeno uzbuđenje.
Ćutanje. Muhin je otvorio tabakeru. Jevgenija Jevgenjevna se odjednom
prisetila kako je vreme da pozove muža na čaj. U vratima se okrenula i nešto
nejasno rekla o kolaču. Vanja je skočila sa divana i pošla za njom. Muhin je
podigao s poda i pažljivo stavio na sto njenu maramicu.
– Dajte mi jednu od vaših – reče Smurov.
– Izvolite – reče Muhin.
– Ah, ostala vam je samo jedna – reče Smurov.
– Uzmite, uzmite – reče Muhin. – Imam u kaputu još.
– Engleske uvek mirišu na med – reče Smurov.
– Ili na sušene šljive – reče Muhin. – Na žalost – dodade istim glasom – u
Jalti nema železničke stanice.
To je bilo neočekivano i užasno. Predivni sapunski mehur, sivo-duginih
boja, sa slikom prozora na bleštavom boku, raste, razduvava se – i odjednom
ga nema – samo malčice golicave vlage pravo u lice.
– Pre revolucije – reče Muhin, prekidajući nemoguće ćutanje – bio je, čini
se, plan da se železničkom prugom spoje Jalta i Simferopolj. Ja dobro
poznajem Jaltu, često sam boravio tamo. Recite, zašto ste sročili svu tu
zavrzlamu?
O, da, Smurov bi još mogao spasti situaciju, nekako se iskobeljati novom
domišljatom izmišljotinom ili najzad prosto dobrodušnom šalom podržati ono
što se s takvom ogavnom brzinom rušilo. Ali Smurov ne samo što se nije
snašao – on je učinio najgore što se moglo učiniti. Ponizivši glas, promuklo je
progovorio:
– Ja vas molim… neka to ostane među nama.
Muhinu bi neprijatno, on popravi pens-ne, htede nešto upitati, ali zamuca,
pošto su se u tome trenu vratile sestre. Za čajem se Smurov mučno trudio da
izgleda veseo. Ali je njegovo crno odelo bilo pohabano i umrljano, kravata,
obično vezivana tako da u čvoru ostane skriveno iskrzano mesto, toga dana je
pokazivala žalosnu iskrzanost, bubuljica na bradi neprijatno mu je gorela
kroz ljubičaste ostatke pudera… Pa u čemu je onda stvar… Zar u Smurova
odista nema zagonetke i on je naprosto sitan lažov, već razobličen? Pa u
čemu je onda stvar…
 Ne, zagonetka je ostala. Nekako uveče, u drugoj kući, Smurovljeva slika
dobila je nov, neobičan razvitak, koji se ranije tek-tek nagoveštavao. U sobi
je bilo tiho i tamno. Mala lampa u uglu bila je zaklonjena novinama, i od toga
je obični novinski list dobijao čudnu, vrlo prozračnu lepotu. I upravo u tom
polumraku odjednom se povela reč o Smurovu.
Počelo je od beznačajnosti. Najpre otrgnute, nejasne reči, zatim zlobna
aludiranja na nekog inženjera, zatim strašno ime i pojedine reči: krv…
brige… dosta.. Polako govor postade povezan, i posle kratke priče o tihoj
smrti od sasvim pristojne bolesti, koja je čudno okončala po svojoj gadosti
redak život – rečeno je ovo: „Sada upozoravam. Bojte se jednog čoveka. On
ide u stopu za mnom. On prati, mami, izdaje. Zbog njega su već mnogi
poginuli. Mladi vođa sprema se da pređe granicu. Borbena grupa. Ali mreže
će biti razmeštene, grupa će propasti. On prati, mami, izdaje. Budite na
oprezu. Bojte se malog čoveka u crnom. Ne verujte skromnom izgledu.
Govorim vam istinu…“
– Pa ko je taj čovek? – upita Vajnštok.
Odgovor je odugovlačio.
– Molim te, Azefe, reci nam ko je taj čovek?
Tacnica ponovo poče juriti preko slova, u skokovima, u krivudanjima.
Vajnštok zapisa, glasno pročita poznato ime.
– Čujete li? – reče on obraćajući se najtamnijem uglu sobe. – Lepa stvar!
Razumete da tome ni za trenutak neću poverovati. Niste se uvredili, nadam
se? Na seansama nije isključeno da ispadne besmislica i Vajnštok se
neprirodno nasmeja.

4.

Situacija je postajala zanimljiva. Mogao sam da nabrojim već tri

Smurovljeve varijante, a original je ostajao nepoznat. Tako biva u naučnoj
sistematici. Vrlo davno, s lakonskom primedbom: „In pratis Westmanniae“,
Line je opisao rasprostranjenu vrstu dnevnog leptira. Prolazi vreme, i, u
pohvalnom stremljenju prema tačnosti, istraživači daju nazive rasama i
varijantama te rasprostranjene vrste, tako da uskoro nema nijednog mesta u
Evropi gde bi letela tipična vrsta, a ne varijanta, forma, podvrsta. Gde je tip,
gde je original, gde je prototip? I evo najzad pronicljivi entomolog navodi u
promišljenom radu ceo spisak nazvanih oblika i prima za tip dvestagodišnji,
izbledeli skandinavski primerak koji je uhvatio Line, i tom uslovnošću sve je
tobože sređeno.
Tako sam i ja rešio da se dokopam Smurovljeve suštine, već shvatajući da
na njegovu sliku utiču klimatski uslovi u raznim dušama, da je u hladnoj duši
on jedan, a u cvatućoj duši je obojen drugačije… Tom igrom sam počinjao da
se zanosim. Sam, ja odnosio sam se prema Smurovu spokojno. Nekakvu
pristrasnost, koja je bila u početku, već je zamenila obična radoznalost. Zato
sam upoznao za mene novo uzbuđenje. Kao što je naučniku svejedno da li je
lepa ili nije boja krila, da li je otmen ili grub crtež na njemu, nego su važne
samo vrsne oznake tako sam i ja na Smurova gledao bez estetskih drhtaja, ali
zato sam nalazio oštrije osećanje u onoj sistematizaciji smurovljevskih maski,
koje sam se bezbrižno latio.
Posao nije bio ni najmanje lak. Na primer, odlično sam znao da plitka
Marijana Nikolajevna vidi u Smurovu sjajnog i okrutnog vojnika, „jednog od
onih koji je vešao desno i levo“, kako mi je kao najveću tajnu, u trenutku
otvorenosti prenela Jevgenija Jevgenjevna. Ali da bih tačno odredio taj lik,
meni je bilo potrebno da znam ceo život Marijane Nikolajevne, sve ono
sporedno što je u njenoj duši oživljavalo kad je gledala na Smurova, druge
uspomene, druge slučajne utiske i sve one svetlosne efekte koji su u svim
dušama različiti. Razgovor s Jevgenijom Jevgenjevnom vodio sam uskoro
posle odlaska Marijane Nikolajevne na put – pričali su mi da je ona
otputovala u Varšavu, ali podrazumevalo se nešto drugo, postojale su
potmule nedorečenosti – i tako, znači, Marijana Nikolajevna je odvezla sa
sobom i čuvaće do kraja života, ako je niko ne razuveri, potpuno ličnu
predstavu o Smurovu.
– Dobro, a vi upitah Jevgeniju Jevgenjevnu kako vi mislite?
– Ah, zar je moguće tako odmah reći? – odgovori ona, i njeno milo
buldožje lice baršunastih očiju još više se napućilo od osmeha.
– Dobro, a ipak? – navaljivao sam.
– Kao prvo, bojažljivost – brzo progovori ona. – Da, da, veliki deo
snebivljivosti. Imala sam brata od strica, veoma smiren i simpatičan mladić,
ali kada bi ušao u salon gde je sedelo mnogo novih osoba, odjednom bi
počinjao da zvižduće kako bi pridao sebi nezavisan izgled negliže sa
smelošću.
– Dobro, a još?
– Šta još… Ja mislim, osetljivost, velika osetljivost, a zatim, naravno,
mladost, nepoznavanje ljudi…
Ništa se više iz nje nije moglo izvući, i slika je ispala dosta bleda,
nedovoljno privlačna. Više od svega zanimala me je Vanjina verzija
Smurova. O tome sam stalno mislio. I evo, sećam se, svi zajedno izišli smo
jedne večeri na ulicu, a veče je ispalo neuspelo: pokazalo se da se oni
spremaju u pozorište, i ja sam se uzalud penjao k njima na sprat. Iz dosade
izišao sam da ih ispratim do mesta gde je čekao taksi. Odjednom primećujem
da sam kod kuće zaboravio ključeve.
– Ah, mi imamo dva svežnja – reče Jevgenija Jevgenjevna – sreća vaša
što stanujemo u istoj kući. Uzmite, sutra ćete nam vratiti. Laku noć.
Pođoh kući, i u putu mi se javi čudesna misao. Izišao mi je pred oči
gizdav filmski pljačkaš koji čita tajni sporazum ili pismo nađeno na tuđem
stolu. Moja zamisao, doduše, bila je vrlo nejasna. Jednom davno Smurov je
doneo Vanji žutu, pegavu orhideju, po nečem nalik na žabu – i evo, sada se
moglo proveriti nije li Vanja sačuvala zavetne ostatke cveta u zavetnoj
škrinji. Nekako jednom Smurov je doneo Vanji zbirku Gumiljova, pesnika
koji je pevao o hrabrosti – pa će dobro biti da se proveri jesu li listovi
razrezani i ne leži li knjižica na noćnom ormariću. I bila je fotografija
snimljena pri blesku magnezijuma, na kojoj je Smurov ispao sjajno – veoma
bled, s podignutom obrvom, malčice iz profila i pored njega je Vanja, a
Muhin je u zadnjem planu. A i uopšte zar malo šta može da se otkrije…
Odlučivši da ću, ako sretnem sobaricu, uzgred rečeno, lepuškastu devojku –
objasniti kako sam došao da vratim ključeve, tiho sam otključao vrata i na
prstima skrenuo u poznati salon.
Zabavno je iznenaditi tuđu sobu. Kada sam uključio svetlost, nameštaj se
zapanjio od iznenađenja. Na stolu je ležalo pismo – ispražnjen koverat kao
stara nepotrebna mati – i list u sedećem položaju, kao veliko dete. Na žalost,
ustreptalost, strelovit pokret ruke – sve se pokazalo neumesnim. Pismo je bilo
od meni nepoznatog lica, od nekakvog čika-Paše. Nijedne aluzije na
Smurova. I ako je to bila šifra, ključa za nju svejedno nisam znao… Otprhnuo
sam u trpezariju. Suho grožđe i orasi u vazi, i pored nje, isto na kredencu,
ispružena, ničice položena na stolu knjiga-doživljaji nekakve ruske devojke
Arijadne. Dalje, u Vanjinoj spavaonici, bilo je hladno od otvorenog prozora, i
čudno je bilo gledati na čipkani prekrivač postelje i na toaletni oltar, gde je
mistički bleštalo brušeno staklo. Orhideje nigde ne beše, ali zato je na stubić
lampe bila naslonjena fotografija. Snimio ju je Roman Bogdanovič uz blesak
magnezijuma: Vanja sa svetlim skrštenim nogama, iza nje usko Muhinovo
lice, a sleva od Vanje crni lakat – sve što je ostalo od odsečenog Smurova.
Zapanjujući dokaz! Na Vanjinom čipkanom jastuku odjednom se pojavila
zvezdasta meka udubina trag od udarca moje pesnice, i već sam, evo, u
trpezariji, i još sam, stresajući se, proždirao suho grožđe. Tu se setih malog
sekretera u salonu i bezvučno pritrčah k njemu. Ali tada od glavnog ulaza
stiže metalni zveket ključa. Počeh se žurno povlačiti, okrećući za sobom
prekidače, i nađoh se u maloj, svilenoj sobici, povezanoj s trpezarijom.
Pipajući u mraku naiđoh na otomančić, i legoh pljoštimice na njega kao da
sam zalutao, i zadremah.
Međutim, iz predsoblja se začuše glasovi – obeju sestara i Hruščova. Zar
je moje bestelesno lepršanje po sobama potrajalo tri časa? Tamo su stigli da
odigraju komad, a ovde je čovek samo protrčao kroz tri sobe… Ta zar sam
čitav čas mislio nad pismom u salonu, čitav čas nad knjigom u trpezariji,
čitav čas nad snimkom u čudno prohladnoj spavaćoj sobi?… Ničeg
zajedničkog nije bilo između moga i tuđeg vremena.
Hruščov je verovatno odmah pošao na spavanje, pošto su u trpezariju
sestre ušle same. Vrata iz moje svilene tame nisu bila čvrsto zatvorena: jarka
pukotina. Verovao sam da ću o Smurovu sada saznati sve do čega mi je stalo.
– … ali dosta zamorno – reče Vanja i tiho poče hukati, što sam ja po
glasovima shvatio kao zevanje, – Daj sladno pivo, ne treba čaj.
Lako strugnu stolica primicana stolu.
Dugo ćutanje. Zatim glas Jevgenije Jevgenjevne – iz tako velike blizine
da sam sa strepnjom pogledao na svetlosnu pukotinu.
– … A što je najglavnije, neka on postavi svoje uslove. To je glavno. Ne
znam, meni se ta pastila ne dopada.
Opet ćutanje.
– Dobro, ja ću mu kazati – reče Vanja.
Nešto zveknu, pala kašičica, šta li, i opet – duga pauza.
 – Pogledaj – reče Vanja i osmehnu se.
– Šta je to, od drveta? – upita sestra.
– Ne znam – reče Vanja i opet se osmehnu.
Malo potom zevnu Jevgenija Jevgenjevna, još ugodnije nego Vanja.
– Sat stao – reče ona.
I to je sve. Sedele su još dosta dugo, nečim zveckale, škljocala su klešta i
s lupom se spuštala na stolnjak, ali razgovora više nije bilo. Onda se opet
počeše pomerati stolice, i Jevgenija Jevgenjevna mlako reče:
– Ta to se može tako ostaviti. – I čudna pukotina, od koje sam toliko
mnogo očekivao, odjednom se ugasila. Negde se zalupiše vrata, daleki Vanjin
glas nešto reče, već nerazgovetno – i zavlada tišina, mrak. Još neko vreme
ležao sam na otomančiću i odjednom zapazio da već sviće, pa oprezno iziđoh
na stepenište i vratih se u svoj stan.
Dosta živo sam zamišljao kako je Vanja makazicama odsecala
nepotrebnog joj Smurova. Ali moglo je biti i drugo: ponekad odsecaju da bi
uokvirili posebno. I evo – da bi potvrdio tu drugu pretpostavku – iz Minhena
je sasvim neočekivano stigao čika-Paša. On je putovao u London bratu i
proveo je u Berlinu samo dva dana. Svoje sinovice vrlo davno nije bio video i
bio je sklon sećanju kako se Vanja podvlačila pod sto – zbog čega ju je on,
verovatno – prebacivao na koleno i šljapkao. Na prvi pogled taj čika-Paša se
pokazivao kao bodar pedesetogodišnjak, ali trebalo je samo pažljivije se
zagledati, i on se na vaše oči raspadao. Nije mu bilo pedeset, nego
sedamdeset, i ne može se zamisliti ništa strašnije od te smeše mladolikosti i
drtavosti. Razdragana, govorljiva lešina u tamnoplavom odelu, s puno peruti
na ramenima, s jakim obrvama, obrijan i s upadljivim žbunovima u
nozdrvama – čika-Paša je bio pokretljiv, bučan i radoznao. Čim je stigao, on
je glasnim šapatom ispitivao Jevgeniju Jevgenjevnu o svakom gostu, i bez
ustručavanja čas tamo čas ovamo pružao kažiprst s ljubičastim, nakazno
dugim noktom. A sutradan se desila jedna od onih koincidencija koje su zbog
nečeg toliko česte zato što postoji neka neukusna, drska kob poput
Vajnštokova Abuma, koja vas tera da prvoga dana posle dolaska kući sretnete
čoveka koji je bio vaš slučajni saputnik u vagonu. Osećajući već nekoliko
dana čudnu nelagodnost u prostreljenim grudima, pošao sam ruskom lekaru, i
u čekaonici je, naravno, sedeo čika-Paša. Dok sam se ja kolebao da li da mu
priđem ili ne (pretpostavljajući da je od protekle večeri on stigao da zaboravi
i moje lice i prezime), taj oronuli brbljivac koji se plašio da zataji ma i trunku
blaga iz riznice stečene iskustvom, upustio se u razgovor s nepoznatom mu
starijom damom, pohlepnom očigledno na svaku tuđu dušu. S početka nisam
pratio njihov razgovor, a onda me prezime Smurov odjednom natera da se
probudim. Ono što sam saznao iz svečanih i prostačkih čika-Pašinih reči bilo
je toliko važno da sam, kada se on najzad izgubio u ordinaciji, ja odmah
izišao, ne dočekavši svoj red, i pri tom sasvim nesvesno – kao da sam lekaru
bio pošao isključivo radi toga da bih krišom Oslušnuo čika-Pašu: završila se
predstava, i ja sam otišao. „Zamislite“, pričao je čika-Paša. „Mala je izrasla u
pravu ružu. Ja sam matori vrabac i odmah sam se dosetio: ima momka. Pa mi
Ženjička i kaže: to je, čika-Paša, tajna, ne treba je razglašavati, ali ona je
odavno zaljubljena u toga istog Smurova. Naravno, mene se to ne tiče. Ako je
Smurov Smurov. Ali smešno je pomisliti: ja sam, dešavalo se, tu devojčicu
tras-tras, po goloj guzici, a gle sad – ona udavača! Prosto ga obožava! Šta
ima, vi i ja smo se, gospođo, nauživali – neka sad i drugi…“
I tako – svršeno je. Smurova neko voli. Očigledno je Vanja, kratkovida
ali nežna Vanja, pronašla nešto neobično u Smurovu, shvatila nešto u njemu,
njegova krotkost nije ju zavarala. Istoga dana uveče Smurov je bio posebno
tih i skroman. Ali sada, kada je posmatraču bilo jasno kakva ga je sreća
zadesila upravo ga zadesila – jer postoji takva sreća koja po svojoj snazi, po
uraganskoj grmljavini, liči na katastrofu – sada se mogao zapaziti neki treptaj
u njegovoj utišanosti, neko radosno rumenilo kroz njegovo zagonetno bledilo.
I, Bože moj, kako je on gledao Vanju! Ona je spuštala trepavice, nozdrve su
joj podrhtavale, čak je i usne grizuckala, skrivajući od svih svoja zanosna
osećanja. Te večeri činilo se da nešto treba da se razreši.
Sirotog Muhina nije bilo. Hruščov je takođe bio odsutan. Zato je Roman
Bogdanovič (koji je prikupljao materijal za dnevnik, da bi ga svakodnevno, s
usedeličkom pedantnošću, slao u obliku pisama prijatelju u Revel) bio te
večeri glasan i nametljiv. Sestre su, kao uvek, sedele na kanabetu. Smurov je
stajao, nalaktivši se na klavir, i gledao, gledao na glatki Vanjin razdeljak, na
njene crnpurasto-rumene obraze… Jevgenija Jevgenjevna je nekoliko puta
skakala na noge i naginjala se kroz prozor: trebalo je da dođe na oproštaj
čika-Paša, a ona je po svaku cenu želela da ga na sprat doveze liftom.
– Ja njega obožavam – govorila je smejući se. – On je strašan čudak. Evo,
videćete, on nipošto neće dozvoliti da ga pratimo na stanicu.
– Vi svirate? – ljubazno upita Smurova Roman Bogdanovič, važno iskosa
pogledajući na klavir.
– Nekada sam svirao – mirno odgovori Smurov, podiže poklopac,
sanjalački pogleda na cerenje klavijature i ponovo spusti poklopac.
– Ja volim muziku – poverljivo saopšti Roman Bogdanovič. – Sećam se,
kada sam bio student…
– Muzika – reče Smurov povisivši glas – ponekad izražava ono što se
rečima ne daje izraziti. U tome smislu i jeste tajna muzike.
– Evo njega! – viknu Jevgenija Jevgenjevna i istrča iz sobe.
– A vi, Varvara Jevgenjevna? – svojim grubim i gojnim glasom upita
Roman Bogdanovič. – Vi – prstima lakim kao san – a? Eto, nešto… Nekakav
ritornel?
Vanja odmahnu glavom i kao da se namrgodi, ali odmah prsnu u smeh i
nagnu lice. Sigurno se smejala zato što joj tu nekakav panj predlaže da sedne
za klavir, kada sva njena duša i onako bruji i modulira. U tome trenutku se na
Smurovljevom licu mogla videti pomamna želja da se lift s Jevgenijom
Jevgenjevnom i čika-Pašom zaglavi zanavek, da Roman Bogdanovič upadne
u ralje modrog persijskog lava izatkanog na ćilimu, i što je najglavnije – da
iščeznem ja – ovaj hladni, uporni, neumorni posmatrač.
Ali u predsoblju se već useknjivao i smejuckao čika-Paša; evo ga, ušao je
i zaustavio se na pragu, glupo se smešeći i trljajući ruke.
– Ženjička – reče – ta ja ovde, čini se, nikog ne poznajem. Upoznaj me,
upoznaj me.
– Jao, Gospode – uzviknu Jevgenija Jevgenjevna – ta to je vaša sinovica!
– Ta naravno, naravno – reče čika-Paša i dodade nešto grozno o
baršunastim obrazima.
– Ostale verovatno takođe ne poznaje – uzdahnu Jevgenija Jevgenjevna i
poče nas glasno predstavljati.
– Smurov! – uskliknu čika-Paša, i obrve mu se nakostrešiše. – Ama,
Smurova već dobro znam. Srećni čoveče, srećni čoveče – lukavo nastavi on,
opipavajući Smurovljevu ruku i ramena – kako da ne znam… Znamo, sve
znamo… Jedno ću reći: čuvaj je! To je nebeski dar. Budite srećni, deco
moja…
On se okrete prema Vanji, ali ova, pritisnuvši zgužvanu maramicu na usta
istrča iz sobe. Jevgenija Jevgenjevna ispustivši čudan zvuk, požuri za njom.
Čika-Paša ipak nije primetio kako je svojim neopreznim ispadom,
nepodnosivim za nežnu dušu, doveo Vanju do suza. Roman Bogdanovič je
iskolačio oči i s velikom radoznalošću posmatrao Smurova koji se – kakva
god osećanja da su ga raspinjala – držao prekrasno.
– Ljubav je velika stvar – reče čika-Paša, i Smurov se pažljivo osmehnu.
– Ta devojka je blago. A vi ste mlad inženjer, zar ne? I kako posao,
napreduje?
Smurov je, ne upuštajući se u podrobnosti, rekao da dobro zarađuje.
Roman Bogdanovič se odjednom lupi po kolenima i posta grimizno crven.
– Evo, ja ću porazgovarati u Londonu – reče čika-Paša. – Ja imam mnogo
veza. Da, ja putujem, ja putujem. I to odmah.
I taj neobični starac pogleda na časovnik pa nam pruži ruke, a Smurov mu
se, u zanosu osećanja, baci u zagrljaj.
– Ama, gledaj ga… Baš je čudan! – reče Roman Bogdanovič kada se
vrata za čika-Pašom zalupiše.
U salon se vrati Jevgenija Jevgenjevna.
– Gde je on? – upita s nedoumicom, i kada ču da je nestao, zabrinu se, jer
je kapija dole zaključana.
Ona potrča na stepenište, ali čika-Paša je bio nestao, i bilo je nečeg
magičnog u njegovom nestanku.
Jevgenija Jevgenjevna priđe Smurovu.
– Molim vas, oprostite mome stricu – reče. – Ja mu u gluposti poverila za
Vanju i Muhina. A on očigledno pomešao prezimena. Sama na početku nisam
mislila da je takav laponac…
– A ja ga slušam i mislim da ludim – ubaci Roman Bogdanovič šireći
ruke.
– Ama, prestanite, Smurove, prestanite – nastavi Jevgenija Jevgenjevna. –
Šta je s vama? Ne treba sve tako primati srcu. Nema tu ničega uvredljivog za
vas.
– Ja ništa, samo nisam znao – promuklo reče Smurov.
– Ama kako niste znali! Svi znaju… I koliko to već traje. Da, da, oni
obožavaju jedno drugo. Skoro već dve godine! A čujte šta ću vam ispričati za
čika-Pašu: jednom – još dok je bio relativno mlad – ne, ne okrećite glavu, to
je vrlo zanimljivo – kad je bio relativno mlad, išao on jednom Nevskim…

5.

Dalje sledi kratko razdoblje kada sam prestao posmatrati Smurova, kada
sam otežao, zaodenuo se pređašnjim telom – kao da odista celokupan život
oko mene nije bio igra moje uobrazilje, nego da sam ja sam u njemu
učestvovao telom i dušom. Ako nisi voljen, ali ne znaš pouzdano da li je
voljen mogući suparnik, a ima ih nekoliko, ne znaš koji je od njih srećniji od
tebe; ako se nalaziš u tome nadom ispunjenom neznanju, kada trošiš na
nagađanja uzbuđenje koje je inače nepodnosivo – tada je sve dobro, može se
živeti. Ali nevolja je kada je ime najzad izgovoreno, i to ime nije tvoje. Jer
ona je bila divna do suza, u meni je s jaukom rasla užasna slana noć pri
svakoj misli o njoj. Njeno baršunasto lice, kratkovide oči, nežne usne koje su
se na mrazu sušile i bubrile i koje kao da su se na rubovima krzale,
rasplinjavajući se u grozničavom rumenilu, kojima je bila potrebna hladnoća
kold-kreme, njene haljine jarkih boja i njena krupna kolena, koja su se tesno
micala kada je, igrajući s nama budala, povijala crnu svilastu glavu nad
kartama, i njene ruke, pomalo grube i hladne, koje je čovek osobito snažno
želeo da dotiče i ljubi – jeste, sve je u njoj bilo mučno i nekako
nepopravljivo… I samo u snu, oblivajući se suzama, ja sam je najzad grlio i
pod usnama sam osećao njen vrat i udubljenje pored ramena, ali ona se uvek
otimala, i ja sam se budio još uvek jecajući. Šta me je bilo briga da li je ona
glupa ili pametna, i kakvo je imala detinjstvo, i kakve je čitala knjige, i šta
misli o svetu – ja ništa nisam znao kako valja, zaslepljen onom vrelom
milinom koja sve zamenjuje i sve opravdava i koja se, za razliku od čovekove
duše, često dostupne našem ovladavanju, nikako ne može prisvojiti za sebe,
kao što je nemoguće u svoj imetak uvrstiti jarke boje oblaka i vatreno veče ili
miris cveta, koji uvlačiš, do ošamućenosti uvlačiš napregnutim nozdrvama i
nikako ne možeš da ga izvučeš iz cvetne krunice. Nekako o Božiću, na balu
na koji su oni svi išli bez mene, video sam između dvaju vrata u ogledalskom
otvoru kako sestra puderiše njene obnažene lopatice, a drugi put zapazio sam
u njihovom kupatilu neku posebnu mrežicu za podržavanje grudi, i to su za
mene bila iznurujuća zbivanja koja su strašno i slatko uticala na moje snove.
Ali moram da priznam: nijednom u snu nisam otišao dalje od beznadnog
poljupca (sam ne razumem zašto sam uvek toliko plakao kada bismo se
sretali u snu). Ono što je meni bilo potrebno od Vanje, ja svejedno nikada ne
bih mogao uzeti u svoje večno korišćenje i posed, kao što se ne može vladati
bojama oblaka ili mirisom cveta. I tek kada sam najzad shvatio da je moja
želja neutoljiva i da sam Vanju u potpunosti sazdao ja, umirio sam se,
privikavši na svoje uzbuđenje i stekavši u njemu svu onu slast koju čovek
može uopšte da uzme od ljubavi.
Postepeno sam se ponovo počeo zanimati za Smurova. Pokazalo se,
između ostalog, da je, bez obzira na svoju neravnodušnost prema Vanji,
Smurov potajno bacio oko na sobaricu Hruščovljevih – osamnaestogodišnju
devojku, vrlo privlačnu zbog sanjivog izraza svojih očiju. A sama ona uopšte
nije bila sanjiva: smešno je pomisliti do kakvih je razvratnih i neobuzdanih
lukavština dolazila ta skromna devojka Grethen ili Hilda, ne pamtim više –
kada su vrata bivala zaključana i kada je skoro gola sijalica na gajtanu
obasjavala fotografiju mladića u tirolskom šeširu i jabuku sa stola njene
gospode. O tome je Smurov podrobno i ne bez izvesne oholosti pričao
Vajnštoku, koji je, pošto je mrzeo vragolaste priče, izražajno ispuštao jako
„tfu!“ kada bi čuo neke masne pojedinosti. Njemu su zato posebno rado takve
priče i pričali.
Smurov je devojci odlazio sporednim ulazom, ostajao kod nje dugo, i,
kako izgleda, Jevgenija Jevgenjevna je jednom nešto primetila – užurbano
kretanje u dnu hodnika ili prigušen smeh iza vrata – jer je srdito gunđala kako
je Hilda (ili Grethen) nabavila vatrogasca. Smurov je pri tom samozadovoljno
kašljucao, a kada je sobarica, spustivši prelepe trepavice, prolazila po sobi s
poslužavnikom, koji bi polako i oprezno stavljala na sto, nakon čega bi
sanjivo popravljala kosu na slepoočnicama i sanjivo se udaljavala, on bi trljao
ruke kao da se spremao da održi govor, i u nevreme se smešio. Priče o tome
kakvo je zadovoljstvo gledati kako poslužuje sobarica s kojom si tako
nedavno, meko tapkajući bosim nogama, igrao u uskoj sobici uz udaljene
zvuke gramofona, koji su stizali iz gospodske polovine, terali su Vajnštoka da
mršti obrve i pljucka. „Avanturist“, govorio je on, „avanturist. Donžuan.
Kazanova…“ A u sebi je, bez sumnje, nazivao Smurova mračnom ličnošću, i
od stočića u kome se vrzmao Azefov duh čekao nova važna otkrića. Ali ta
Smurovljeva slika mene je već malo zanimala, bila je osuđena na lagano
hlađenje, zbog odsustva materijalnih dokaza, dragih Vajnštokovom srcu.
Zagonetnost je, naravno, ostajala, i bilo je moguće zamisliti kako će kroz
nekoliko godina, u drugom gradu, Vajnštok ovlaš pominjati čudnog čoveka
koji je kod njega nekada služio kao pomoćnik, a sada Bog bi znao gde se deo.
„Da, čudna figura“, zamišljeno će govoriti Vajnštok. „To je bio čovek izatkan
od nedorečenosti i koji je krio nekakvu tajnu. On je mogao da obeščasti
devojku… Ko ga je poslao i koga je on pratio – teško je reći. Ali iz jednog
pouzdanog izvora… Uostalom, ništa neću da kažem.“
Mnogo zanimljivija Smurovljeva slika bila je u predstavi Grethen (ili
Hilde). Jednom u januaru nestale su iz Vanjinog ormara nove svilene čarape,
i svi su se odmah setili mnoštva sitnih nestanaka – marke od kusura,
ostavljene na stolu, koja je, kao pion u igri dama – pojedena; staklene
pudrijere, „koja je pobegla iz nesesera“, kako se šaljivo izrazio Hruščov;
svilene marame, odnekud vrlo omiljene – „i gde si je mogla tutnuti?…“ A
jednom se Smurov pojavio sa jarkoplavom kravatom s paunskim prelivom –
a Hruščov je počeo žmirkati i rekao da je on imao potpuno istu takvu kravatu,
na šta se Smurov ružno zbunio i više nikada tu kravatu nije vezao. Ali,
naravno, nikom nije palo na pamet da je ta glupača, ukravši kravatu (ona je,
doduše, govorila da je „kravata – najlepši ukras muškarca“) – po mahinalnoj
navici – tu kravatu poklonila svome narednom prijatelju, o čemu je Smurov
ojađeno pričao Vajnštoku. I nije u tome uhvaćena, uhvaćena je kada je
Jevgenija Jevgenjevna, ušavši u njenu sobu kada nje nije bilo, našla kod nje u
komodi zbirku poznatih stvari, vaskrslih iz mrtvih. I evo Grethen (ili Hilda)
otputovala je u nepoznatom pravcu, i Smurov ju je izvesno vreme tražio, ali
potom je digao ruke i priznao Vajnštoku da mu je dosta toga. A uveče je
Jevgenija Jevgenjevna pričala kako je od vratarke saznala neobične stvari.
– Ne vatrogasac, uopšte ne vatrogasac – govorila je smejući se Jevgenija
Jevgenjevna nego inostrani pesnik, baš je to divno… Stranac-pesnik imao je
nesrećnu ljubav i rodovsko imanje veliko kao Nemačka, ali mu je bilo
zabranjeno da se vrati kući, baš je to divno… Šteta, vratarka nije upitala za
ime, sigurno je Rus, i ja čak podozrevam da je to neko ko dolazi k nama –
eto, na primer, onaj prošlogodišnji, ta onaj – kobni garavko, kako mu ono
beše…
– Znam na koga misliš – ubaci Vanja. – Ti misliš – Korf.
– A možda je i neko drugi – nastavi Jevgenija Jevgenjevna. – Ne,
gospodo, to je zaista divno! Pun duše muškarac, duhovni muškarac, kaže
vratarka. Da poludiš…
– Ja ću sve to obavezno zapisati – reče bujnim glasom Roman
Bogdanovič. – Moj revelski prijatelj primiće ovoga puta vrlo zanimljivo
pismo.
– I zar vam ne dozlogrdi? – upita Vanja. – Ja sam nekoliko puta počinjala
pisati, i potom uvek napuštala, kada bih kasnije pročitala, osetila bih stid
zbog napisanoga.
– Ne, zašto – otegnuto viknu Roman Bogdanovič.
– Ako se piše temeljito i postojano, stvara se prijatno osećanje
samoočuvanja, tako reći, čuvaš čitav svoj život, i kasnije čitanje nije lišeno
radoznalosti. Vas sam, na primer, opisao kako daj Bože da uspe profesionalni
pisac. Ovde crticu, tamo crticu, i dobila se potpuna slika…
– Jao, pokažite – zamoli Vanja.
– Ne mogu – reče kroz osmeh Roman Bogdanovič.
– Dobro, pokažite Ženjički – reče Vanja.
– Ne mogu – hteo bih, ali ne mogu. Moj revelski prijatelj slaže kod sebe
rukopise onako kako mu stižu, a ja kopije namerno ne ostavljam, kako ne bih
pao u iskušenje da kasnije popravljam, izbacujem i tako dalje. I jednom, kad
Roman Bogdanovič bude sasvim star, sešće Roman Bogdanovič za sto i
uzeće da pročitava svoj život. Eto za koga pišem – za budućeg starca sa
božićnom bradom… I ako tada zaključim da je život bio bogat, vredan,
ostaviću te memoare potomcima na pouku.
– A ako je sve budalaština?
– Nekom budalaština, a nekom nije dosta kiselo odgovori Roman
Bogdanovič.
Mene je već davno zanimala i donekle uznemiravala misao o tom
epistolarnom dnevniku. Postepeno je želja da pročitam makar jedan odlomak
postala strasna muka, moja neprestana briga. Nisam sumnjao da je u tim
pismima predstavljen Smurov. Znao sam da veoma često prazan dnevnik o
razgovorima, o šetnjama, o susedovima papagajima i o tome šta je bilo za
doručak onog oblačnog dana kada su, recimo, pogubili kralja – znao sam da
takvi prazni zapisi često žive stotinama godina i da se čitaju sa zadovoljstvom
– zbog priukusa starine, zbog naziva jela, zbog festivalskog prostora tamo
gde je danas tesno od velikih zgrada. Uz to, često se dešava da se sam autor,
koji je za života ostajao neprimećen, posle dvesta godina pokazuje kao sjajan
pisac, koji ume staromodno lakim potezom pera da ovekoveči neki vazdušni
predeo, dremanje u diližansi, poznanikove nastranosti… Na samu pomisao da
Smurovljeva slika može biti tako čvrsto, tako nadugo urezana, mene bi
probijala groznica, ludio sam od želje, hteo sam po svaku moguću cenu da se
provučem kao priviđenje između Romana Bogdanoviča i njegovog revelskog
prijatelja. Bogat nekim iskustvom, bio sam potpuno spreman na to da
Smurovljeva slika, kojoj je predodređeno možda da živi besmrtno, na radost
ljubitelja čitanja, za mene bude iznenađenje, ali sama želja da ovladam tom
tajnom, da vidim Smurova u budućim vekovima, tako me je zaslepljivala da
mi nikakvo razočaranje nije bilo strašno i samo sam se bojao jednog: dugog i
pipavog traženja, jer je teško bilo pretpostaviti da će već u prvom pismu
kojeg se dočepam Roman Bogdanovič odmah početi leporečivo da priča (kao
onaj glas koji se u punom procvatu snage urezuje u sluh kada na trenutak
uključiš radio) upravo o Smurovu.
Sećam se mračne ulice i olujne martovske noći. Oblaci su, poprimajući
različite poze, kao pijanci na niskim seljačkim saonicama, jurili nebom, a ja
sam, pogrbljen, pridržavajući polucilindar koji će, činilo se, poleteti kao
bomba ako pustim njegov kraj, stajao pored kuće u kojoj je živeo Roman
Bogdanovič, i jedini svedok moga čekanja bila je ulična svetiljka koja kao da
je namigivala od vetra, i list papira za pakovanje koji je čas leteo pločnikom,
a čas s odvratnom drskošću nastojao da se omota oko mojih nogu, koliko god
da sam ga potiskivao od sebe. Nikada pre nisam doživeo takav vetar, nikada
nisam video tako plahovito i tako gologlavo nebo. I to me je ometalo. Bio
sam došao da uvrebam tajnu – Romana Bogdanoviča kako u ponoć između
petka i subote ubacuje pismo u poštansko sanduče – neizostavno mi je bilo
potrebno da to vidim svojim očima pre no što pristupim razradi nejasnog
plana koji sam smislio. Nadao sam se kako će, čim samo ugledam Romana
Bogdanoviča kako se bori s vetrom da bi ovladao poštanskim sandučetom,
moj bestelesni plan odmah postati živ i razgovetan (plan je bio u tome da
načinim vreću sa širokim otvorom, koju bih unapred gurnuo u poštansko
sanduče, tako je učvrstivši da bi pismo, ubačeno u pukotinu, upalo u moju
mrežu. Ali sada mi se činilo da vetar koji je čas gudio pod mojim
polucilindrom, čas mi razduvavao pantalone ili ih zavrtao tako da su moje
noge postajale nalik na noge kostura izgledalo mi je da me vetar ometa,
sprečava me da usredsredim misao na sliku otmice. Bližila se ponoć, a ja sam
znao da je Roman Bogdanovič tačan. Gledao sam u kuću i nastojao da
pogodim iza kojih od tri-četiri osvetljena prozora sada sedi čovek nagnut nad
jarkobelim listom i možda stvara besmrtnu Smurovljevu sliku. Zatim sam
prenosio pogled na tamnu kocku dograđenu uz rešetku od kovanoga gvožđa,
na to tamno sanduče u koje će za koji minut kanuti, kao u večnost,
nezamislivo pismo. Stajao sam u zaklonu, mrak me je grozničavo skrivao.
Odjednom sam ugledao kako su se žutom svetlošću ispunila ulazna vrata, i od
uzbuđenja sam razmaknuo prste koji su držali obod moga polucilindra. U
sledećem trenu vrteo sam se u mestu, kao da je strgnuti s mene šešir još leteo
oko moje glave. Ali razlegla se lagana lupa – polucilindar se kao točak
zakotrljao pločnikom, i ja sam se bacio za njim, nastojeći da makar i nagazim
na njega, samo da bih ga nekako zaustavio. U trku se sudarih s Romanom
Bogdanovičem, on je podizao moj šešir, a u drugoj je držao zapečaćen
koverat, koji mi se učinio da je beo i ogroman. Čini se da je on bio doveden u
zabunu mojom pojavom u njegovoj ulici u tako poznom času. U jednom
trenutku vetar je burno zaošijao oko nas, ja zaurlah u pozdrav, starajući se da
nadvičem huku te besne noći, a onda sa dva prsta, lakim i preciznim
pokretom oteh od Romana Bogdanoviča pismo.
– Ja ću ga ubaciti, ubaciti, ubaciti – povikah. – Meni je to uz put, uz put…
Stigoh da na njegovom licu zapazim izraz uznemirenja i neuverenosti, ali
odmah jurnuh dalje, potrčah dvadesetak koraka prema sandučetu i praveći se
da nešto u njega ubacujem, brzo tutnuh pismo u džep na grudima Tu me
Roman Bogdanovič sustiže. Primetio sam njegove karirane noćne patike.
– Kakvi maniri – reče on nezadovoljno. – Možda ja uopšte nisam hteo…
ama uzimajte svoj šešir… Kakva vetrina…
– Ja žurim – rekoh sav zadihan od noćne brzine. – Svako dobro, svako
dobro!
Moja senka, upavši u svetlost ulične svetiljke, otegnula se i prestigla me,
ali odmah se opet izgubila u mraku, i čim sam napustio tu ulicu, vetar je
prestao – postalo je iznenađujuće tiho, i u toj tišini je jarko osvetljeni tramvaj
s ječanjem pravio zaokret.
Uskočih u prva kola koja se nađoše u blizini, primamljen prazničnom
osvetljenošću tramvaja, a svetlost mi je bila neizostavno potrebna, i to
odmah… Našavši udoban kutak pored prednjih vrata, s pomamnom brzinom
otvorih koverat. Tu mi je neko prišao, i ja, stresavši se, zgužvah pismo. Bio je
to samo kondukter. Usiljeno sam zevnuo, mirno se latio plaćanja, ali sve
vreme sam zaklanjao pismo, plašeći se mogućih svedočenja na sudu, jer
nema ničega štetnijeg od tih neprimetnih svedoka – konduktera, šofera,
vratara. Kondukter se udaljio, i ja razvih pismo. Bilo je dugo, desetak stranica
ispisanih oblim rukopisom, bez ikakvih popravki. Početak je bio nedovoljno
zanimljiv. Prevrnuh nekoliko listova, i odjednom, kao poznato lice u
maglovitoj gomili, iskoči prezime Smurov, i to je bilo iznenađujuće
uspešno…
„Pretpostavljam, dragi moj Fjodore Robertoviču, da ću se ubrzo vratiti na
tog subjekta. Bojim se da će to biti dosadno, ali, kako reče Vajmarski Labud
– imam u vidu velikoga Getea – (tu je sledila nemačka fraza, napisana
goticom). Zato mi dozvolite da se zaustavim na gospodinu Smurovu i da Vas
počastim kraćom psihološkom skicom…“
Prikrio sam pismo šakom. Poslednji put ukazivala mi se prilika da se
odreknem od ulaženja u tajnu Smurovljeve besmrtnosti. Šta me se tiče ako se
to pismo čak i otkotrlja u sledeći vek, u taj nezamislivi vek, čije je već samo
ispisivanje – dvojka i tri nule – fantastično do ružnoće? Šta me se tiče kakvim
će portretom davno umrli autor počastiti, po njegovim gnusnim rečima,
nepoznate potomke? I uopšte – nije li vreme da odbacim tu nameru, nije li
vreme da prekinem lov, uhođenje, bezumni pokušaj da uhvatim Smurova?
Ali, avaj, sve su to bile samo retoričke misli – ja sam odlično znao da me
nikakva sila ne može naterati da odložim pismo…
„Čini mi se, najdraži prijatelju, da sam već pisao kako gospodin Smurov
spada u onu zanimljivu kastu ljudi, koju sam ja jednom nazvao ’seksualnim
levacima’. Celokupan izgled gospodina Smurova, njegova krhkost, usiljenost
pokreta, ljubav prema puderu, i osobito oni njegovi brzi, strasni pogledi koje
neprestano baca na Vašeg pokornog slugu, sve me je to odavno učvrstilo u
mome domišljanju. Divno je što takvi u polnom smislu nesrećni subjekti
biraju predmet uzdisanja – istina, sasvim platonski – među damama koje su
im poznate, nedovoljno poznate ili sasvim nepoznate. Tako je i gospodin
Smurov, bez obzira na svoju abnormalnost, izabrao za svoj ideal Varvaru: ta
lepuškasta, ali dosta glupa devojka verena je s inženjerom Muhinom, tako da
Smurov ima potpuno jemstvo da neće biti pozvan na odgovornost – odnosno
na venčanje – i neće ga naterati da ispuni ono što on nikad ne bi mogao pa
čak ni želeo da ostvari ni s jednom ženom, pa makar to bila Kleopatra. Osim
toga, ’seksualni levak’ – priznajem, nalazim da je taj izraz neobično uspeo –
često gaji sklonost prema kršenju ljudskog zakona, što mu ne pada teško
utoliko pre što je narušavanje prirodnog zakona već tu. Znači da ni u tome
gospodin Smurov nije izuzetak. Zamislite, Filip Inokentjevič Hruščov mi je
ovih dana u poverenju rekao da je Smurov – lopov, lopov u najgrubljem
značenju te reči. Moj sagovornik je, kako se pokazuje, dao u ruke gospodinu
Smurovu srebrnu tabakeru s kabalističkim znacima – veoma staru stvar – i
molio ga da je pokaže znalcu. Smurov je uzeo tu prelepu i antičku stvar, a
sutradan je, sa svim oznakama zbunjenosti, izjavio Hruščovu da je stvar,
navodno, izgubio. Saslušavši Hruščova objasnio sam mu da je sklonost
prema krađi ponekad čisto patološka pojava i da čak ima naučni naziv:
kleptomanija. Hruščov je, kao mnogi prijatni, ali ograničeni ljudi počeo
naivno poricati da u datom slučaju imamo posla ne s prestupnikom nego sa
duševno bolesnim čovekom. Nisam mu počeo navoditi one dokaze koji bi ga
svakako ubedili. Meni je sve jasno kao dan. Umesto da žigošem Smurova
ponižavajućim nazivom lopova, ja ga iskreno žalim, koliko god to izgledalo
paradoksalno.
Vreme se promenilo nagore, ili bolje rečeno, nabolje-jer nisu li ova
lapavica i vetar predznaci proleća, milog malog proleća, koje čak i u srcu
postarijeg čoveka budi nejasne želje? Pada mi na pamet aforizam koji
nesumnjivo…“
Razgledah pismo do kraja. Nije bilo ničeg više zanimljivog za mene.
Lako se nakašljavši, neuzdrhtalim rukama brižljivo sam složio listove.
– Krajnja stanica, gospodine – reče nada mnom strogi glas.
Noć, kiša, gradska periferija…

6.

Smurov u izvrsnoj ženskoj bundi sa ženskim okovratnikom sedi na

stepeništu. Odjednom se prema njemu spušta Hruščov, i on u bundi, i seda
pored njega. Smurovu je veoma teško da počne, ali vremena ima malo, treba
se odlučiti. On oslobađa tanku belu ruku s prstenima koji se prelivaju – sve
rubini, rubini – iz krznenog rukava, i zagladivši kosu, kaže:
– Hoću na nešto da vas podsetim, Filipe Inokentjeviču. Molim vas,
pažljivo me slušajte.
Hruščov klima glavom, useknjuje se – on ima tešku kijavicu od stalnog
sedenja na stepeništu – klima opet, mrdajući nabubrelim nosom.
– Govoriću o nevelikom incidentu koji se nedavno desio. Molim vas,
slušajte me pažljivo.
– Stojim vam na usluzi – odgovora Hruščov.
– Meni je teško da počnem – govori Smurov. – Mogu da se odam
neopreznom rečju. Čujte me pažljivo. Čujte me, molim vas. Važno mi je da
shvatite kako se ja vraćam na taj incident bez ikakve zadnje misli. Meni ni na
pamet ne može da padne da me vi smatrate lopovom. Složite se sami da ja to
ne mogu znati, pošto ne čitam tuđa pisma. Hoću da shvatite kako je naš
razgovor sasvim slučajan… Slušate li me?
– Nastavite veli Hruščov i umotava se u bundu.
– Prema tome, Filipe Inokentjeviču, dajte da se prisetimo. Prisetimo se
kako ste mi dali tabakeru. Molili ste me da je pokažem Vajnštoku. Slušajte
me pažljivo, Filipe Inokentjeviču. Odlazeći od vas, držao sam je u rukama.
Ne, ne, molim vas, ne čitajte mi bukvicu, ja mogu da govorim i bez
bukvice… I evo – ja vam se kunem, kunem se Vanjom, kunem se svim
ženama koje sam voleo, kunem se da je svaka reč onoga čije ime ne mogu da
izgovorim – inače ćete pomisliti da ja čitam tuđa pisma – kunem se da je
svaka njegova reč laž – ja sam je zaista izgubio. Došao sam kući, i nje nije
bilo, ja nisam kriv, ja sam samo veoma rasejan, i ja nju toliko volim.
Ali Hruščov ne veruje, on klima glavom, i uzalud se Smurov kune, uzalud
krši bele, svetlucave ruke – sve je uzalud, nema takvih reči koje će ubediti
Hruščova. (I tu je moj san utrošio svoju neveliku zalihu logike: stepenište na
kojem se vodio razgovor već se uzdizalo samo po sebi, na otvorenome mestu,
a dole su bili vrtovi s terasama, maglovit dim procvalih voćaka, i terase su
odlazile u daljinu, i tamo je bila, čini se, nevelika luka u kojoj je prozirnom
modrinom gorelo more.)
– Da, da – s pretnjom u glasu teško govori Hruščov – u tabakeri je bilo
nešto, i zato je ona nezamenjiva. U njoj je bila Vanja – da, da, to se ponekad
dešava s devojkama – veoma retka pojava – ali to se dešava, to se dešava…
Probudih se. Bilo je rano jutro. Stakla su podrhtavala od teretnjaka koji je
prolazio. Prozor odavno nije bio pokriven prevlakom ljubičastog rumenila –
jer se bližilo proleće. I ja sam se zamislio nad tim koliko se mnogo svega
dogodilo za to vreme – i koliko sam novih ljudi upoznao, i kako je zanosno,
koliko je beznadno moje traganje, moj napor da pronađem pravog
Smurova… Zašto kriti: svi ti ljudi koje sam sreo – nisu živa bića, nego samo
slučajna ogledala za – Smurova, ali jedno biće među njima – za mene
najvažnije, najsvetlije ogledalo – još uvek je odbijalo da mi prenese
Smurovljevu sliku. Lako i potpuno bezazleno, sazdani samo radi moje
razonode, kreću se preda mnom iz svetlosti u senku stanari i gosti kuće u
Paunskoj ulici. Opet se Muhin, podigavši se sa divana, proteže preko stola
prema pepeljari, ali ni njegovo lice ni njegove ruke ja ne vidim, vidim samo
drugu ruku, kojom se on – već, već nesvesno! – na trenutak naslanja na
Vanjino koleno. Opet lice Romana Bogdanoviča, bradato, sa dve lepe jabuke
umesto jagodica, postaje crveno i duva nad čajem, i opet Marijana
Nikolajevna prebacuje nogu preko noge, mršavu nogu u čarapi kajsijeve boje.
I u šali – o Badnjaku, čini se – navukavši ženinu bundu od fokina krzna,
Hruščov pred ogledalom zauzima poze kao u izlogu i hoda po sobi uz opšti
smeh, koji postaje malčice neprirodan zato što šaljivčina Hruščov uvek
previše rasteže šalu. I dražesna, mala ruka Jevgenije Jevgenjevne, sa
bleštavim, kao mokrim noktima uzima lopaticu za igru ping-ponga, i
celuloidna loptica sa dirljivim zvukom preleće preko zelene mreže. I u
polutami polako prolazi Vajnštok, sedeći za spiritističkim stočićem kao za
kormilom; i opet sanjivo prolazi iz jednih vrata kroz druga i odjednom
počinje šaptati i žurno se svlačiti Hilda ili Grethen. Po svojoj želji ja
ubrzavam ili, naprotiv, dovodim do smešne sporosti pokrete svih tih ljudi,
grupišem ih na razne načine, stvaram od njih različite šare, osvetljavam ih čas
odozdo, čas sa strane… Jeste, čitavo njihovo bivstvovanje bilo je za mene
samo ekran.
Ali evo, poslednji put život je načinio pokušaj da mi dokaže kako on
stvarno postoji, težak i nežan, izazivajući uzbuđenje i muku, sa
zaslepljujućim mogućnostima sreće, sa suzama, s toplim vetrom. Popeo sam
se k njima u podne, i sobe su bile prazne, i prozori su bili otvoreni, i negde je
s nezasitnim, strasnim zujanjem radio usisivač za prašinu. I odjednom sam iz
salona, kroz staklena vrata što vode na balkon, ugledao nagnutu Vanjinu
glavu; Vanja je sedela s knjigom, na balkonu, i – koliko god to bilo čudno –
tada sam je prvi put zaticao samu. Otkako sam počeo susprezati svoju ljubav
mišlju da je i Vanja kao i svi drugi samo moja uobrazilja, samo ogledalo –
usvojio sam s njom osoben ton, i sada sam joj, pozdravljajući se, rekao bez
najmanjeg ustezanja da ona „kao princeza posmatra proleće s visoke kule“.
Balkon je bio sasvim mali, s praznim zelenim sanducima za cveće i s
razbijenom glinenom saksijom u uglu, koji sam ja u mislima uporedio sa
svojim srcem, jer se veoma često manir kojim se s čovekom govori odražava
na manir na koji se misli u njegovom prisustvu. I bilo je toplo, iako ne
previše sunčano, nego tako da prosijava nešto mutno, vlažno – razblaženo
sunce i vetrić, pomalo pijan, ali krotak, posle boravka na nekom skveru, na
kome se već vidi mlada trava, zelena vlakna na černozemu. Udahnuvši taj
vazduh setih se da je za nedelju dana Vanjina svadba, i tada otežah, opet
zaboravih Smurova, zaboravih da treba bezbrižno govoriti, i okrenuvši se,
počeh gledati dole, na ulicu. Kako smo nas dvoje bili visoko – i potpuno
sami.
– On neće brzo doći – reče Vanja. – U tim ustanovama strašno ih dugo
zadržavaju.
– Vaše romantično čekanje… – počeh ja, opet sebe prisiljavajući na
spasilačku lakoću i starajući se da sebe uverim kako je taj prolećni vetar
takođe nekako prost i da sam ja veoma veseo… Još nisam dobro pogledao
Vanju, uvek mi je bilo potrebno izvesno vreme da bih se priviknuo na njeno
prisustvo pre no što je pogledam. Sada se pokazalo da je u beloj, pletenoj
bluzi sa dubokim trouglastim izrezom, i da je veoma glatko začešljana. Ona
je nastavila da kroz lornet čita otvorenu knjigu – i kako smo bili visoko nad
ulicom, sasvim u nežnom hrapavom nebu, i usisivač u sobama prestao je
zujati.
– Čika-Paša je umro – rekla je podigavši glavu. – Da. Danas je stigao
telegram.
Šta me je bilo briga što se okončalo postojanje toga veselog, maloumnog
starca? Ali pri pomisli da je zajedno s njim umrla i najsrećnija,
najnedugovečnija Smurovljeva slika, slika Smurova mladoženje, osetih da
više ne mogu da susprežem uzbuđenje koje je u meni odavno narastalo. Ne
znam tačno od čega je počelo, verovatno su bili neki pripremni pokreti, ali
pamtim da sam se našao kako sedim na širokom priručju Vanjine pletene
fotelje i da sam već stezao njenu ruku – a to je bio zabranjeni dodir o kojem
sam odavno sanjao. Ona je snažno pocrvenela, i odjednom joj se oči
razgoreše suzama – sasvim sam razgovetno video kako se njen tamni, donji
kapak nalio bleštavom rosom. Istovremeno ona se smešila – kao da je htela
odjednom da mi s neviđenom štedrošću da sve izraze svoje lepote.
– Jeste, mnogo mi ga je žao – rekla je, ali ja je prekidoh:
 – Tako se ne može dalje, ne može da se izdrži – promrmljah čas hvatajući
je za ruku, koja se odmah naprezala, čas prevrćući list knjige na njenim
kolenima – moram vam reći… Sada je svejedno, ja ću otići i više vas nikad
neću videti. Moram da vam kažem. Jer vi me ne znate… Ali odista, ja nosim
masku, ja sam stalno pod maskom…
– Bog s vama – reče Vanja. – Ja vas veoma dobro znam, i sve vidim, sve
razumem. Vi ste dobar, pametan čovek. Pričekajte, uzeću maramicu, vi ste na
nju seli. Ne, pala je. Hvala. Molim vas, pustite moju ruku, mene ne treba tako
dirati. Ali molim vas.
I ponovo se smešila, brižljivo i smešno pridižući obrve, kao da me je
pozivala da se i ja nasmešim, ali ja sam već bio sav van sebe, oko mene je
letela neka nezamisliva nada, i ja sam nastavljao brzo da govorim, i sve
vreme sam mlatarao rukama i pokretao ramena, tako da je poda mnom
škripalo priručje fotelje, i na trenutke se Vanjin svilasti razdeljak nalazio kraj
samih mojih usana, i tada bi ona odmicala glavu.
– Više od života – govorio sam žurno. – Više od života, i još odavno – od
prvog minuta. I vi ste prva osoba koja mi je rekla da sam dobar…
– Molim vas, nemojte – molila je Vanja. – Vi samo sebi nanosite bol, i
meni takođe. Bolje da vam ja ispričam kako mi je Roman Bogdanovič
izjavljivao ljubav. To je bilo vrlo smešno…
– Prestanite – viknuh. – Šta će taj lakrdijaš? Ja znam, ja znam da biste bili
srećni sa mnom, I ako vam se nešto u meni ne dopada, ja ću se promeniti
kako vi poželite, ja ću se promeniti.
– Meni se sve u vama dopada – reče Vanja. – Čak i vaša poetska
uobrazilja. Čak i to što ponekad preuveličavate. I što je glavno, vaša dobrota
– jer vi ste veoma dobri, i mnogo volite sve i uopšte ste tako smešni i dragi.
Ali ipak, molim vas, prestanite da me hvatate za ruku, inače ću naprosto
ustati i otići.
– Znači, ipak ima nade? – upitah.
– Nikakve – reče Vanja. – I vi to odlično sami znate. I on sada treba da
stigne.
– Vi ne možete njega voleti – povikah. – On nije dostojan vaše ljubavi. Ja
bih vam mogao o njemu ispričati stravične stvari…
– No, dosta – reče Vanja i htede ustati.
 Ali tada, želeći da zaustavim njen pokret, ja je nehotice i neudobno
zagrlih, i od osećanja prozračne vunene topline njene bluze u meni proključa
mučna i mutna naslada, bio sam spreman na sve, i na najodvratnije muke –
ali morao sam makar jednom da je poljubim.
– Zašto se odupirete? – mucao sam. – Šta vas staje? Za vas je to mali čin
milosrđa, a za mene – sve.
Ona uspe da se oslobodi i ustane. Odmakla se prema ogradi balkona,
kašljucajući i žmireći na mene, a negde na nebu poče se oblikovati ujednačen,
gudački zvuk, završna nota. Sručih joj sve do kraja, vikao sam da je Muhin
ne voli, da je ne može voleti, brzo sam nabacio perspektivu naše moguće
sreće udvoje, i najzad, osetivši da ću se odmah rasplakati, snažno bacih na
pod knjigu*koju sam zbog nečeg držao u rukama, i okrenuvši se, zanavek
ostavih Vanju na balkonu, zajedno s vetrom, zajedno s mutnim prolećnim
nebom, zajedno s tajnovitim basovskim zvukom nevidljivog aviona.
U salonu je, nedaleko od vrata, sedeo Muhin i pušio. Ispraćao me je
očima i mirno rekao:
– Kakav ste vi ipak podlac!
Ja mu hladno klimnuh i iziđoh.
Vrativši se dole k sebi, uzeh šešir i pohitah na ulicu. Navrativši u prvu
cvećarnicu koja mi se našla na putu, počeh lupkati potpeticom i glasno
zviždukati, pošto u prodavnici nikoga nije bilo. Predivno i sveže mirisalo je
na cveće, što je zbog nečeg uvećavalo moju nestrpljivost. U ogledalu sa
strane od izloga nastavljala se ulica, ali to je bio prividan produžetak:
automobil koji je prošao sleva udesno odjednom je iščeznuo, iako ga je ulica
staloženo čekala, iščeznuo je i drugi, koji mu je stizao u susret, jer je jedan od
njih bio samo slika u ogledalu. Najzad se pojavila prodavačica. Izabrao sam
veliki buket đurđevka: s njegovih čvrstih zvončića kapljala je voda,
prodavačica je domali prst imala uvezan krpicom, verovatno se ubola Pošla je
iza tezge i dugo tamo poslovala, šuštala hartijom. Svezani strukovi stvarali su
nešto debelo i tvrdo, nikad nisam mislio da đurđevak može da bude tako
težak. Uhvativši za kvaku na vratima videh kako je sa strane, u ogledalu
požurio prema meni moj odraz, mlad čovek s polucilindrom na glavi, sa
buketom u ruci. Slika se spojila sa mnom, izišao sam na ulicu.

Neobično sam žurio, prebirao, prebirao nogama u oblačku đurđevkovske

vlage, starajući se da ni o čemu ne mislim, nastojeći da verujem u čudnu
lekovitu snagu one određene tačke prema kojoj sam stremio. To je bio jedini
način da otklonim nesreću: život, težak i vreo, pun poznate patnje, spremao
se da se ponovo svali na mene, da grubo opovrgne moju sablasnost. Strašno
je kada se java odjednom pokazuje da je san, ali mnogo je strašnije kada ono
što si držao da je lak i neodgovoran san, odjednom počinje da postaje čvrsta
java. Trebalo je to preseći, i ja sam znao kako to da učinim.
Stigavši do svoga cilja, počeo sam zvoniti, bez predaha, zvonio sam tako
kao da sam gasio neizdrživu žeđ, dugo, požudno, zaneseno sam zvonio.
– Polako, polako, polako – počela je mrmljati ona, otvarajući mi vrata.
Prebacio sam se preko praga i odmah joj tutnuo u šake buket koji sam za
nju kupio.
– Ah – reče ona. – Kako je lep! – i malo zaprepašćeno poče zuriti u mene
svojim starim, bledoplavim očima.
– Ne zahvaljujte mi – viknuh, brzo podižući ruku – nego evo šta:
dozvolite mi da bacim pogled na svoju nekadašnju sobu, molim vas.
– Sobu? – ponovi pitanje starica. – Oprostite, ona, na žalost, nije
slobodna. Ali kako je od vas lepo, kako milo…
– Niste me dobro razumeli – rekoh drhteći od nestrpljenja. – Ja hoću
samo da bacim pogled. Samo to. Ništa više. Evo, doneo sam vam cveće. Ja
vas molim. Jer stanar je, verovatno, na poslu…
Vešto je zaobišavši, potrčah hodnikom, a ona za mnom.
– Bože moj, soba je izdata ponavljala je. – Doktor Gibel ne namerava da
ode. Ne mogu vam je izdati.
Povukoh trzajem vrata. Raspored nameštaja bio je donekle promenjen; na
umivaoniku je stajao drugi bokal; a iza njega, na zidu, nađoh brižljivo
zamazanu rupicu – da, našao sam je i odmah se uspokojio, gledao sam,
prinevši ruku srcu, na skriveni znak moga metka: on mi je dokazivao da sam
stvarno umro, svet je ponovo stekao uspokojavajuću beznačajnost, ja sam
ponovo bio jak, ništa me nije moglo dovesti u sumnju, bio sam spreman da
razmahom mašte prizovem najstrašniju senku iz svoga prošlog života.
Dostojanstveno se poklonivši starici izišao sam iz te sobe gde je nekada
neki čovek, sagnuvši se napola, oslobodio smrtnu oprugu. Prolazeći kroz
predsoblje primetih na stolu svoj buket, i kao u rasejanosti, ščepah ga u hodu,
pomislivši da je tupa starica malo zaslužila tako skup poklon i da ga je
moguće drugačije primeniti, poslati ga, na primer, Vanji, s pisamcem punim
tužnog humora… Vlažna svežina cveća bila mi je prijatna, tanka hartija
mestimično se raspala, i stežući prstima hladno zeleno telo stabljičica, setih
se žuborenja koje me je ispraćalo u nepostojanje. Išao sam bez žurbe samim
rubom pločnika i žmirkao, zamišljajući kako koračam nad bezdanom, i
odjednom me odnatrag oslovi glas:
– Gospodine Smurove – reče on glasno, ali neuvereno.
Osvrnuh se na zvuk svoga imena, pri čemu jednom nogom nehotice
stadoh na kolnik. Kašmarin, Matildin muž, skidao je žutu rukavicu, strašno
žureći da mi pruži ruku. Bio je bez ozloglašenog štapa i nekako se promenio
– ugojio se, šta li – izraz mu je bio zbunjen, pokazivao je krupne zube bez
sjaja, istovremeno se cereći na nepokornu rukavicu i osmehujući se meni.
Najzad je prema meni pojurila njegova raščepljena ruka. Osetih čudnu slabost
i ganutost, čak neko štipanje u očima.
– Smurove – reče on – ne možete zamisliti koliko mi je drago što sam vas
sreo. Ja sam vas tražio kao lud, niko nije znao vašu adresu.
Tada se setih da previše ljubazno slušam to priviđenje iz svoga prošlog
života, i odlučivši da ga malo opomenem, rekoh:
– Nemam s vama šta da govorim. Budite još zahvalni što vas nisam tužio
sudu.
– Smurove – viknu on otegnuto, s krivnjom u glasu – ta ja vas molim za
oproštaj zbog moje podle naprasitosti. Nisam mogao da se skrasim posle
našeg… krupnog razgovora. Užasavao sam se. Dozvolite da vam priznam,
kao džentlmenu: kasnije sam saznao da vi niste bili prvi ni poslednji, i ja sam
se razveo, jeste, razveo sam se.
– Među nama ne može biti nikakvih razgovora – rekoh ja i omirisah svoj
debeli, hladni buket.
– Ama, ne budite takvo zlopamtilo – povika Kašmarin. – Pa dobro –
udarite me, dobro me ljuljnite, a zatim da se pomirimo. Nećete? Ah, vi se
osmehujete – to je lepo. Ne krijte lice u đurđevak – vi se osmehujete. Znači,
sad možemo govoriti kao prijatelji. Dozvolite da upitam, koliko zarađujete?
Ja sam se još neko vreme ustezao, a onda odgovorih. Sve vreme sam
morao uzdržavati želju da tome čoveku kažem nešto prijatno, ganuto.
 – Eto vidite – reče Kašmarin. – J a ću vam udesiti nameštenje gde ćete
dobijati dvostruko više. Navratite sutra k meni u hotel „Monopol“. Upoznaću
vas s ovim i onim. Služba je laka, nisu isključena putovanja na Rivijeru, u
Italiju. Rad s automobilima. Navratićete?
On je, što kažu, pogodio u živac. Vajnštok i njegove knjige odavno su mi
dozlogrdili. Počeh opet da mirišem hladne cvetove, krijući u njima svoje
zadovoljstvo i zahvalnost.
– Još ću razmisliti – rekoh i kihnuh.
– Na zdravlje! – viknu Kašmarin. – Onda ne zaboravite. Sutra. Baš se
radujem, baš se radujem što vas sretoh.
Rastadosmo se. Ja tiho odlutah dalje, zarivši se u svoj buket.
Kašmarin je odneo sa sobom još jednu Smurovljevu sliku. Nije li
svejedno koju? Jer mene nema – postoje samo hiljade ogledala koja me
odslikavaju. Sa svakim novim poznanstvom raste stanovništvo priviđenja
nalik na mene. Ona negde žive, negde se množe. Mene pak nema. Ali
Smurov će živeti dugo. Ona dva dečaka, moji vaspitanici, ostareće – i u njima
će kao tvrdokoran parazit živeti nekakva moja slika. I nastaće dan kada će
umreti poslednji čovek koji me je pamtio. Možda će slučajna priča o meni,
prosta dosetka u kojoj ja figuriram, preći od njega sinu ili unuku – tako da će
još neko vreme promicati moje ime, moje priviđenje. A onda kraj.
Pa ipak, ja sam srećan. Da, srećan sam. Kunem se, kunem se da sam
srećan. Shvatio sam da jedina sreća na ovom svetu jeste posmatrati,
špijunirati, budno motriti sebe, druge – ne praviti nikakve zaključke – prosto
zuriti. Kunem se da je to sreća. I neka sam sam po sebi ja pomalo prost,
pomalo podao, neka niko ne poznaje, ne ceni ono izvanredno što postoji u
meni moju fantaziju, moju erudiciju, moj književni dar… Ja sam srećan time
što mogu da gledam na sebe, jer je svaki čovek zanimljiv – zaista zanimljiv!
Svet, koliko god se starao, ne može da me uvredi, ja sam nepovrediv. I šta me
briga što ona polazi za drugoga? Ja sam s njom imao u noćima srceparateljne
susrete, i njen muž nikad neće upoznati te moje snove o njoj. Eto šta je
najviše dostignuće ljubavi. Ja sam srećan, srećan sam, kako još da dokažem,
kako da viknem da sam srećan – tako da bi svi najzad poverovali, žestoki,
samouvereni…
 ČORBOV POVRATAK

Supruzi Kelerovi kasno su izišli iz pozorišta. U tome mirnom nemačkom

gradu, gde je vazduh bio malčice zagasit i gde je na reci evo već osmi vek
poprečno mreškanje pomalo pomućivalo odslikanu katedralu, Vagnera su
davali nekako hladno, s ukusom, muzikom ga hranili do sita. Iz pozorišta
Keler je poveo ženu u otmenu krčmicu, čuvenu po svome belom vinu, i tek u
dva posle ponoći automobil, lakomisleno osvetljen iznutra, dovezao ih je
kroz mrtve ulice do gvozdenih vratnica lepe male vile. Keler, stari, krepak
Nemac, veoma nalik na predsednika Krigera, prvi je sišao na pločnik, gde su
se na sivoj svetlosti svetiljke mrdale petljaste senke lišća. Svetlost je na
trenutke padala na Kelerove uštirkane grudi i na kaplje staklenih đinđuva na
haljini njegove žene, koja je, ispruživši punačku nogu, sada izlazila iz kola. U
predsoblju ih je dočekala sobarica, i dotrčavši, uplašenim šapatom ih je
obavestila o Čorbovoj poseti. Puno, još sveže lice Varvare Klimovne Keler
zadrhtalo je i pocrvenelo od uzbuđenja:
– Reče vam da je ona bolesna?
Sobarica poče još brže šaptati. Keler se debelom šakom pogladio po sedoj
četkastoj kosi, i njegovo krupno, pomalo majmunsko lice, s izduženim
pojasom iznad gornje usne i sa dubokim borama, starački se namrgodilo.
– Pa ne mogu čekati do sutra. Ovog trenutka vozimo se tamo – tresući
glavom promrmlja Varvara Klimovna i teško se zavrte u mestu, loveći kraj
vela kojim je bila pokrivena njena rusa perika – Gospode Bože moj… Eto
zbog čega skoro mesec dana nije bilo pisama.
Keler udarom pesnice ispravi cilindar na sklapanje i progovori svojim
preciznim, pomalo grlenim ruskim jezikom:
– Taj čovek nije priseban. Kako sme, ako je ona bolesna, da je odveze
opet u onaj ogavni hotel…
 Ali, naravno, oni su se varali misleći da je njihova kći bolesna. Čorb je
sobarici rekao tako prosto zato što je to bilo lakše izgovoriti. U stvari, on se iz
inostranstva vratio sam, i tek je sada uvideo da treba objasniti kako je
njegova žena poginula i zašto ništa nije pisao. Sve je to bilo veoma teško.
Kako objasniti da je on želeo da sam ovlada svojim bolom, ne zagađujući ga
ničim spoljašnjim i ni s kim ga ne deleći? Činilo mu se da je njena smrt
krajnje redak, skoro nečuven slučaj, da ničeg ne može biti čistijeg od upravo
takve smrti – od udara električne struje, koja, prelivena u stakla, daje
najčistiju i najjaču svetlost.
I od onog časa kada je jednog proletnjeg dana na belom drumu nekih
desetak vrsta daleko od Nice, ona smejući se dotakla živi vod stuba koji je
oborila oluja – ceo svet je za Čorba odjednom odšumeo, otišao, pa mu je čak
i njeno mrtvo telo, koje je on nosio na rukama do najbližeg sela, već
izgledalo kao nešto njemu tuđe i nepotrebno. U Nici, gde je trebalo da je
sahrane, neprijatni sušičavi pastor uzalud je tražio od njega podrobnosti – on
se samo mlako smešio, ceo dan je sedeo na šljunku plaže, presipao iz ruke u
ruku raznobojne kamičke – i iznenada, ne dočekavši sahranu, otputovao
ponovo u Nemačku, kroz sva ona mesta gde su tokom svadbenog putovanja
oni boravili u dvoje. U Švajcarskoj, gde su proveli zimu i gde su sada
docvetavale jabuke, ništa nije prepoznao osim hotela; zato ga u Švarcvaldu,
kroz koji su proputovali još u jesen, prohladno proleće nije ometalo u
sećanjima. I isto tako kao na južnoj plaži, on se starao da nađe onaj jedini,
obli crni kamičak s belim pojasom, koji mu je ona pokazivala uoči poslednje
šetnje – upravo tako je tražio na putovanju sve što je ona obeležila uzvikom:
osoben obris stene, kućicu pokrivenu srebrnastosivim ljuskama, crnu jelu i
mostić nad belim potokom, i ono što je možda bilo kobna praslika – zračno
njihanje paučine u telegrafskim žicama, nanizanim biserom magle. Ona ga je
pratila: brzo su stupale njene visoke cipele, i stalno su se kretale, kretale
njene ruke, čas otržući listak sa žbuna, čas u prolazu pogledajući na krševiti
zid – njene lake, nasmejane ruke koje nisu znale za mir. On je video njeno
sitno lice osuto tamnim pegama, i oči, široke, bledastozelene, boje staklenih
komadića koje su izlizali talasi. Njemu se činilo ako sakupi sve sitnice koje
su zajedno zapazili, ako obnovi tu nedaleku prošlost, da će njena slika postati
besmrtna i da će mu nju zameniti zanavek. A samo su noći bile
nepodnosive… U noćima je njeno prividno prisustvo odjednom postajalo
strašno – on skoro da nije spavao tokom čitavoga tog tronedeljnog putovanja,
i sad je doputovao sasvim pijan od umora u tihi grad gde se s njom sreo i
venčao, na železničku stanicu s koje su prošle jeseni zajedno otputovali.
Bilo je oko osam časova uveče. Iza kuća se toranj katedrale razgovetno
crneo na crvenom pojasu na zapadu. Na trgu pred železničkom stanicom
stajali su u redu stalno isti oronuli kočijaši. Ista crna pudlica ravnodušnih
očiju podizala je šapu pored reklamnog stuba pravo na slova plakata:
Parsifal.
Čorb je nosio ručni kofer i veliku žutu škrinju. Provezao se kroz grad
fijakerom. Kočijaš je leno šljapkao uzdama, pridržavajući jednom rukom
škrinju. Čorb je pamtio kako je ona koju on nikad nije pominjao po imenu,
volela da se vozi najamnim fijakerom.
U uličici, iza ugla gradske opere, bio je stari, dvospratni hotel lošije vrste,
u kome su se sobe izdavale i na nedelju dana i na čas – crna zgrada sa
geografskim oderotinama, s pocepanom tkaninom iza mutnih stakala i s
neupadljivim ulaznim vratima koja se nikada nisu zaključavala. Bled,
neotesan lakej poveo je Čorba krivudavim hodnikom koji je zaudarao na
vlagu i kupus, i kada je Čorb ušao za njim u sobu, odmah je prepoznao – po
rumenoj kupačici u pozlaćenom okviru nad krevetom – da je to ista ona soba
u kojoj je sa ženom proveo prvu zajedničku noć. Njoj je tada sve izgledalo
zabavno – i debeljko bez prsluka, koji je povraćao u hodniku, i to što su zbog
nečeg izabrali tako loš hotel, i to što je u umivaoniku bila divna svetla vlas,
ali najviše od svega bilo joj je smešno to kako su se oni iskrali iz kuće. A
odmah posle stizanja iz crkve kući ona je potrčala u svoju sobu da se
presvuče – dok su se dole gosti skupljali na večeru. Keler je u fraku od
dobrog materijala, s razvučenim osmehom na majmunskom licu tapšao po
ramenu čas jednog, čas drugog gosta, sam nudio rakiju – a bliske prijatelje je
Varvara Klimovna vodila u parovima da razgledaju spavaću sobu, namenjenu
mladencima ganutim šapatom pokazivala na golemu perinu, na
pomorandžine cvetove, na dva para novih novcatih noćnih patika – velike
platnene i male crvene sa gombicama – postavljene u redu na ćilimcu iznad
kojeg je goticom bio ispisan natpis: „Zajedno do groba.“ Zatim su svi krenuli
prema stolovima, a Čorb i žena, na brzinu se dogovorivši, pobegli su kroz
sporedni izlaz, i tek narednog jutra, pola časa pre polaska voza, pojavili su se
u kući da uzmu stvari. Varvara Klimovna je čitavu noć proplakala; a njen
muž, za koga je Čorb slepački emigrant i književnik uvek bio sumnjiv čovek,
proklinjao je kćerkin izbor, rashode za piće, za policiju koja ništa nije mogla
učiniti… I posle, kada su mladenci otputovali, starac je odlazio da pogleda
hotel u uličici iza opere, i otada je taj crni, mračni dom postao za njega nešto
odvratno i privlačno, kao uspomena na zločin.
Dok su unosili škrinju, Čorb je nepomično gledao na ružičastu
oleografiju. Kad su se vrata zatvorila, on se nagnuo nad škrinjom, otvorio je.
U uglu, pod pridignutim komadom papirne tapete šušnuo je i skotrljao se miš.
On se okrenuo na potpetici i stresao se. Gola sijalica koja je visila na gajtanu
s tavanice malčice se ljuljala. Senka gajtana klizila je preko zelenog ležaja,
prelamajući se na pregibu. Na tome istom ležaju on je tada spavao. Žena je
spavala tako detinje ujednačeno. Te noći on ju je samo nežno poljubio – ništa
više.
Miš se ponovo počeo vrzmati. Postoje takvi slabi zvuci koji su strašniji od
topovske pucnjave. Čorb je ostavio škrinju i prešao jedno dva puta preko
sobe. Noćna leptirica udarila se o sijalicu. On je povukao vrata i izišao.
Spuštajući se niz stepenice osećao je koliko je teško premoren, a kada se
našao u uličici, u glavi mu se zavrtelo od mutnog plavila majske noći.
Skrenuvši na bulevar, pošao je brže. Trg. Kameni konjanik. Crni oblaci
gradskog parka. Sada su cvetali kesteni, a ono onda bila je jesen. Njih dvoje
su dugo šetali uoči svadbe. Kako je lep bio zemljast, vlažan, pomalo nalik na
ljubičice miris uvelog lišća koje je pokrivalo pločnik… Nebo je u onim
sumornim, prelepim danima bilo zagasito-belo, a na sredini crnoga kolnika
granje se ogledalo u nevelikoj lokvi, nalik na loše ispranu fotografiju. Među
sivim zgradama nepomično su se i meko žutela drveta, a ispred kuće je
venula topola i njeno lišće imalo je boju prozirnoga grožđa. Iza rešetke su se
belasala brezova stabla – poneko gusto obavijeno bršljanom – i on je pričao
kako u Rusiji nema bršljana oko breza, a ona je govorila kako riđast preliv
njihovog sitnog lišća podseća na mrlje nežne rđe na ispeglanom rublju. Duž
pločnika su stajali hrastovi i kesteni; na crnoj kori zapažala se baršunasta
modro-zelenkasta boja; svaki čas bi otpao poneki list, leteo ukoso preko
ulice, kao komadić papira za pakovanje. Ona se trudila da takav list uhvati u
letu pomoću lopatice koju je našla u gomili crvenih cigala na mestu gde se
popravljala ulica. Malo dalje iz dimnjaka radničkog furgona strujao je siv
dim, povijao se, topio se među grančicama a zidar koji se odmarao posmatrao
je, podbočivši se, gospođicu koja je poigravala s lopaticom u podignutoj ruci.
Čorb je, malo pogrbljen, koračao za njom – i njemu se činilo da upravo tako
kao što miriše uvelo lišće, miriše i sama sreća.
Sada je jedva prepoznavao tu ulicu, ispunjenu noćnom raskošju
kestenova. Ispred njega je gorela ulična svetiljka, nad staklom se nadnela
grančica, i nekoliko listova, na vršcima prožetih svetlošću, bili su sasvim
prozirni. Čorb je prišao. Senka vratnica je kao slika slomljenog rešeta pohrlila
prema njemu s pločnika, omotala mu noge. Iza ograde, iza maglenog
šljunčanog pojasa izraslo je tamno pročelje poznatoga doma. Jedan prozor
bio je otvoren i osvetljen. U tome ćilibarskom otvoru sobarica je širokim
pokretima širila jarki čaršav. Čorb je glasno i kratko viknu. Jednom rukom
držao se za vratnice, i rosni dodir gvožđa pod rukom bio je najoštrije od svih
sećanja.
Sobarica je već istrčavala prema njemu. Kako je kasnije pričala Varvari
Klimovnoj, ona se najpre bila začudila što je Čorb nastavljao da stoji na
pločniku, mada je ona odmah otvorila vratnice. „Bio je bez kape“, pričala je,
„i svetlost svetiljke padala mu je na čelo, a čelo mu je bilo mokro od znoja, i
kosa prilepljena za kožu. Rekla sam da su gospoda u pozorištu i upitala ga
zašto je sam. Njemu su oči strašno bleštale, i on kao da se dugo nije brijao.
Tiho je rekao: Recite da je ona bolesna Upitala sam: ’A gde ste odseli?’ On
reče: ’Opet tamo’ – a zatim: ’To je svejedno. Navratiću rano ujutro.’
Predložila sam mu da vas sačeka – ali on ništa nije odgovorio, okrenuo se i
otišao.“
Tako se Čorb vraćao samim izvorima svojih uspomena To je bila mučna i
slatka provera, koja se sada bližila kraju. Ostajalo mu je da provede samo
jednu noć u toj prvoj sobi njihova braka, a već sledećeg dana – provera će biti
okončana i njena slika postaće savršena.
I dok se on prema hotelu vraćao bulevarom gde su na svim klupama u
modrom mraku sedele maglovite figure, odjednom je shvatio da bez obzira
na premorenost neće zaspati sam u toj sobi sa golom žaruljom i šaptavim
uglovima. Izišao je na trg i neko vreme lutao glavnom ulicom – i već je znao
šta treba da učini. Ali tražio je dugo: grad je bio tih, čedan – a ona tajna
uličica gde se prodavala ljubav bila je Čorbu nepoznata. I tek posle
jednočasovnog bespomoćnog lutanja, od koga su mu gorele pete i šumelo mu
u ušima, slučajno je stigao u tu uličicu i odmah prišao ženi koja ga je
oslovila.
– Noć – procedio je Čorb kroz zube.
Žena je povila glavu u stranu, prodrmala torbicom i odgovorila:
– Dvadeset pet.
 On klimnu. Tek mnogo kasnije, slučajno je pogledavši, Čorb je
ravnodušno zapazio da nije ružna, iako je vrlo istrošena, i da kosu ima svetlu,
ošišanu.
Ona je sa drugim muškarcima već više puta bivala u hotelu u kojem je
odseo Čorb – i bledi oštronosi lakej koji je strčao niz stepenice druželjubivo
joj je namignuo. Dok su išli hodnikom čulo se kako je iza jednih vrata
ravnomerno i teško škripao krevet, kao da neko testeri brvno. I nekoliko vrata
dalje, iz sobe broj dva opet je dopro isti takav žalbeni zvuk – i prolazeći
pored njih žena se s hladnom veselošću osvrnula na Čorba.
On ju je ćutke uveo u svoju sobu i odmah je, sa dubokim predosećanjem
da će uživati u snu, počeo skidati ogrlicu sa dugmeta. Žena se čvrsto privila
uz njega i s osmehom upitala:
– A kako ćemo s malim poklonom?
Čorb je sanjivo i rasejano pogledao, s naporom shvativši šta mu govori.
Primivši novac, ona ga brižljivo tutnu u torbicu, i lako uzdahnuvši, opet
mu priđe, potresavši kosom:
– Da se i ja svlačim?
– Da, lezi – promrmlja Čorb – ujutro ću ti dati još.
Ona brzo poče raskopčavati dugmad bluze, i sve vreme je iskosa bacala
poglede na Čorba, pomalo se čudeći njegovoj rasejanoj sumornosti. Brzo i
nespretno se razodenuvši on je legao u krevet, okrenuo se zidu.
„Ovaj je očito s mušicama“, tužno je pomislila žena. Polako je složila
svoju košulju, stavila je na stolicu. Čorb je već čvrsto spavao.
Žena je malo šetala po sobi, i primetivši da je poklopac škrinje koja je
stajala pored prozora pridignut, čučnu, zaviri pod rub. Trepćući i oprezno
pružajući golu ruku, napipala je žensku haljinu, čarapu, neke svilene krpice –
nemarno složene i koje su mirisale tako dobro da nju obuze tuga.
Uspravila se, zevajući počešala bedro, i onako kako je bila – gola, u
samim čarapama, prišla je prozoru, odmakla zastor. Iza zastora okvir je bio
otvoren, i u plišanom bezdanu ulice video se ugao opere, crno rame kamenog
Orfeja, koje se izdvajalo na modrini noći, i niz svetala na maglovitom
pročelju koje je ukoso upadalo u mrak. Tamo, daleko, na poluokruglim
nizovima osvetljenih stepenica, vrvele su, izlazeći iz jarkog otvora, sitne,
tamne pojave, i prema stepenicama su klizili automobili, svetleći farovima i
blešteći glatkim krovovima I tek kada se okončao razilazak i kad su se svetla
pogasila, žena je spustila zastor, i ugasivši svetlost, legla u krevet pored
Čorba. Tonući u san mislila je kako je već dva puta bila upravo u toj sobi,
upamtila je ružičastu sliku na zidu.
Spavala je manje od jednog časa: probudio ju je strašan, prodoran krik.
To je viknuo Čorb. Probudio se usred noći, okrenuo se na bok i ugledao svoju
ženu kako leži kraj njega. Kriknuo je strašno, svom utrobom. Bela ženska
senka skočila je s kreveta. Kada je ona, sva drhteći, upalila svetlost – Čorb je
sedeo u zgužavnim čaršavima, i kroz raširene prste ludim bleskom mu je
gorelo jedno oko. Posle je polako otkrio lice, polako prepoznao ženu. Ona je,
uplašeno mrmljajući, žurno oblačila košulju.
I Čorb je s olakšanjem uzdahnuo i shvatio da je ogled okončan. Prebacio
se na ležaj, i stežući rukama dlakavo koleno, ravnodušno je posmatrao ženu.
Nju je taj smešak još više uplašio, i okrenuvši se, ona je brzo zakopčala
poslednje dugme, zašnirala čizmice, počela stavljati na glavu šešir.
U tom trenutku u hodniku se začuše glasovi i koraci.
– Ali on je tamo s damom… – utučeno je ponavljao lakejev glas.
A grleni razdraženi glas je ostajao pri svome:
– Pa kažem vam da je to – moja kći.
Koraci se zaustaviše pred vratima. Zatim se oglasi kucanje.
Tada žena zgrabi sa stola torbicu i odlučno otvori vrata. Pred njom je
stajao začuđen stari gospodin sa zagasitim cilindrom na glavi, sa biserom na
belim grudima košulje, iza njegovih leđa virila je puna, uplakana dama s
velom na kosi, a iza njih se mali, bled lakej dizao na prste, zurio u ženu i
davao joj pozivne pokrete rukom. Žena je shvatila njegov znak i proskočila u
hodnik, pored starca koji je, stalno sa istom nedoumicom, okrenuo prema njoj
glavu – a zatim je zajedno sa damom nastavio da stoji u hodniku, uplašeno se
zgledavši s njom, a onda su se nagnuli, oslušnuli. Ali u sobi je vladao muk.
Izgledalo im je neverovatnim da je tamo, iza vrata, bilo tri osobe. Nijedan
zvuk nije dopirao otuda.
– Oni ćute – šapnu lakej i prinese prst ustima.
 POSETA MUZEJU

Pre nekoliko godina jedan moj pariski prijatelj – najobzirnije rečeno,

čovek s nastranostima kada je čuo kako se spremam da provedem dva-tri
dana u blizini Montizera, zamolio me je da navratim u tamošnji muzej gde je,
kako su mu rekli, izložen portret njegovog dede, rad slikara Leroa.
Smeškajući se i šireći ruke, ispričao mi je dosta mutnu istoriju, koju sam,
pravo da kažem, slušao jednim uhom, pošto ne volim kada me ljudi gnjave
svojim ličnim problemima, ali uglavnom zato što sam svog prijatelja
sumnjičio zbog upadanja u fantaziju.
Priča je bila približno takva da je posle dedine smrti, a umro je u svome
petrogradskom domu za vreme japanskog rata, nameštaj njegovog pariskog
stana prodat na aukciji, pri čemu je portret, posle dužeg lutanja, otkupio
muzej grada u kome se rodio slikar Leroa. Moj prijatelj je hteo saznati da li se
portret odista tamo nalazi, i ako je tako, da li bi ga mogao otkupiti, i, ako je to
moguće – po koju cenu. Kada ga upitah zašto sam ne stupi u kontakt s
upravom muzeja, reče da je pisao tamo nekoliko puta, ali nije primio
odgovor.

U sebi sam odlučio da neću ispuniti njegovu molbu: pozvaću se na bolest

ili na promenu pravca putovanja. Na samu pomisao o posećivanju
znamenitosti, bilo da je reč o muzejima ili starim zdanjima, hvata me muka, a
povrh toga, molba čestitog osobenjaka izgledala mi je potpuno lišena smisla.
Ispalo je ipak tako da me je, dok sam lutao praznim montizerskim ulicama u
potrazi za prodavnicom pisaćeg materijala i proklinjao krajnje dugi šiljak
katedralskog tornja koji mi je izrastao pred očima na kraju svake ulice,
zaustavio jak pljusak koji je izazvao jako opadanje klenovog lišća: bio je,
naime, oktobar, i lepo vreme na jugu Francuske doslovno je visilo na dlaci.
Tražeći zaklon našao sam se na stepeništu muzeja.

Bila je to nevelika zgrada od raznobojnog kamenja, ukrašena stubovima,

sa zlatnim natpisom nad freskama pročelja, a sa dveju strana bronzanih vrata
stajala su dva kamena lava oslonjena na lavlje šape. Jedno krilo vrata bilo je
otvoreno i unutra je izgledalo tamno u poređenju sa bleštavim tragovima kiše.
Stajao sam neodlučno, ali i pored zaklona krovnog istupa stepenice su
zasipali sve gušći mlazovi kiše. Videći da pljusak neće tako brzo prestati, u
nedostatku boljeg rešenja – uđoh unutra. Čim sam stupio na glatki, zvučni,
kameni pod, u udaljenom uglu vestibila razleže se lupa hoklice i čuvar –
oveštali ratni invalid s praznim rukavom – ustade da me pozdravi, odlažući
novine i gledajući me povrh naočara. Uplativši franak i trudeći se da ne
gledam na nekakve statue u holu (isto tako uslovne i beznačajne kao prva
numera cirkuske predstave), uđoh u glavnu dvoranu.

Sve je bilo kao što treba: siva boja, uspavanost supstance,

obespredmećena predmetnost; vitrina s izlizanim komadima starog novca,
koji su ležali u plišanim udubljenjima, a na poklopcu vitrine stajale su dve
sove – buljina i sova ušara – snabdevene potpisima koji u doslovnom
prevodu s francuskog glase „veliki knez“ i „srednji knez“; u otvorenim
grobnicama od prašnjavog kartona ležali su zaslužni primerci minerala;
fotografija začuđenog gospodina šiljate brade uzdizala se nad zbirkom čudnih
crnih kuglica različite veličine, koje su zauzimale počasno mesto pod
nagibom vitrine: mnogo su podsećale na zamrznuti izmet, i ja sam se nad
njima nehotice zamislio, jer nikako nisam mogao da odgonetnem njihovu
prirodu, sastav i namenu. Čuvar je filcanim koracima stupao za mnom,
ostajući ipak na izvesnoj razdaljini, no sada mi je ipak prišao, držeći jednu
ruku za leđima, a sablast druge u džepu, i sudeći po jabučici, najočiglednije je
progutao pljuvačku.
– Šta je to? – upitah za kuglice.
– Nauka još ne zna – odbubnja on nesumnjivo nagruvanu frazu. –
Eksponate koje tu vidimo – nastavio je istim neprirodnim glasom otkrio je
1895. godine gradski savetnik Luj Prapje, vitez Legije časti – i drhtavim
prstom pokaza na fotografiju.
– Izvrsno – rekoh. – Ali ko je i na kakvom osnovu zaključio da one
zaslužuju mesto u muzeju?
– A sad obratite pažnju na ovu lobanju! – bodro viknu starac,
najočiglednije nastojeći da promeni temu.
– Izvinjavam se, ali ipak bih želeo saznati od čega su te kuglice –
prekinuh ga.
– Nauka… – poče on iznova, ali prekide i nezadovoljno pogleda na svoje
prste na koje se uhvatila prašina sa stakla.

Još sam razgledao kinesku vazu, koju je sigurno dovezao neki mornarički
oficir, zatim sam razgledao nekoliko šupljikavih okamenotina; beličastog
crva u mutnom spiritusu; crvenozeleni plan Montizera iz XVIII veka; i tri
zarđale alatke vezane crnim florom: lopatu, motiku i budak. „Za otkopavanje
prošlosti“, pomislih rasejano, ali ne obratih se ponovo čuvaru koji je lavirao
između vitrina, bešumno i bojažljivo me prateći. Iza prve dvorane sledila je
druga, valjda poslednja, i tamo, na sredini, stajao je, kao prljava kada veliki
sarkofag, a na zidovima su visile slike.

Odmah mi pade u oči muški portret smešten između dvaju ogavnih

predela (s kravama i štimungom), pa priđoh bliže i s povelikim čuđenjem
prepoznah u njemu predmet čije mi je postojanje dotle izgledalo samo plod
bujne mašte moga prijatelja. Loše naslikan uljani portret koji je predstavljao
čoveka u redengotu, sa zaliscima i velikim pens-neom na šnuru, podsećao je
na Ofenbaha, ali bez obzira na svu konvencionalnost izrade, odavao je neku
daleku – kao udaljeni horizont – sličnost s crtama moga prijatelja. U uglu
slike, na crnoj podlozi isticao se karminom kaligrafisan potpis „Leroa“ – isto
tako nedarovit kao i čitavo delo.
Osetih za leđima kiselkast dah, okrenuh se i sretoh dobre čuvarove oči.
– Recite – upitah ga – ako bi neko, pretpostavimo, poželeo da otkupi ovu
ili koju drugu sliku – kome bi trebalo da se obrati?
– Muzejsko blago je čast grada – odvrati starčić – a čast se ne prodaje.
Žurno se saglasih s njim plašeći se njegove leporečivosti, ali ipak upitah
za adresu kustosa muzeja. On pokuša da odvrati moju pažnju pričom o
sarkofagu, ali pošto nisam popuštao, on mi na kraju dade ime nekakvog
Monsieur Godara, i objasni kako do njega da stignem.
 Pravo da kažem, dopalo mi se što portret postoji. Veselo je prisustvovati
ovaploćenju sna, makar i ne bio svoj. Odlučih da neodložno obavim posao, a
kada se za nešto zapalim, niko nije kadar da me zaustavi. Živim, zvonkim
korakom napustih muzejsku zgradu. Pokazalo se da je kiša prestala, da se na
nebu raširilo plavetnilo, da žena u uprskanim čarapama vozi srebrnast bicikl,
a da su se samo na okolnim visovima još dimili oblaci. Katedrala je ponovo
pokušala da se poigra sa mnom žmurke, ali joj doskočih. Umalo se ne našavši
pod gumama razjurenog crvenog autobusa nabijenog raspevanim mladićima,
presekoh široki asfaltni kolnik i minut kasnije već sam zvonio pred
vratnicama Monsieur Godara. Bio je to mršav, stariji čovek, s krutom
ogrlicom, s krutim „grudima“ na košulji, sa biserom u čvoru kravate, s licem
koje je veoma ličilo na njušku belog ruskog hrta – pa i više od toga, on se
sasvim pseće obliznuo nalepljujući marku na koverat kada sam ušao u
njegovoj omanji, ali bogato namešten kabinet, s malahitnom mastionicom na
pisaćem stolu i čudno mi poznatom kineskom vazom na kaminu. Dve
mačevalačke špade bile su ukrštene nad ogledalom u kome se odražavao
potiljak njegove sede glave. Plavu floru tapeta prijatno je ukrašavalo nekoliko
fotografija ratnog broda.
– Čime mogu da služim? – upita on, bacivši pismo koje je upravo
zapečatio u koš za smeće. Taj postupak učinio mi se neobičnim, ali ne nađoh
za shodno da se u to mešam. Ukratko mu objasnih šta me k njemu dovodi, i
čak navedoh krupan iznos s kojim je moj prijatelj bio spreman da se rastane,
iako me je on, doduše, molio da ga ne navedem, nego da sačekam uslove
muzeja.
– Sve je to vrlo prijatno – reče Monsieur Godar – samo se vi varate: takve
slike nema u našem muzeju.
– Kako nema? – povikah. – Pa ja sam je maločas video! Gistav Leroa,
Portret ruskog dvoranina.
– Jedno Leroaovo platno kod nas zaista postoji – reče Monsieur Godar,
prelistavši svesku uvezanu u voštano platno, i dugim crnim noktom
zaustavivši se na nađenom retku. – Ali to nije portret, nego seoski motiv:
Povratak stada.
Ja ponovih da sam sliku svojim očima video pre pet minuta i da me
nikakva sila neće naterati da u to posumnjam.
– Slažem se – reče Monsieur Godar – ali ni ja nisam lud. Ja sam već blizu
dvadeset godina kustos ovdašnjeg muzeja i znam ovaj katalog napamet, kao
Očenaš. Tu stoji Povratak stada, znači, stado se vraća, i ako samo deda vašeg
prijatelja nije predstavljen pod likom pastira, ne mogu dopustiti da njegov
portret u nas postoji.
– Ima na sebi redengot – viknuh – kunem vam se da je u redengotu!
– A kako vam se uopšte – upita Monsieur Godar ulagivački – dopao naš
muzej? Jeste li ocenili vrednost sarkofaga?
– Čujte – rekoh, a glas mi je već počeo lako podrhtavati – učinite mi
uslugu: pođimo tamo odmah sada i dogovorimo se: ako portret visi tamo, vi
ćete mi ga prodati.
– A ako ga nema? – zainteresova se Monsieur Godar.
– Tada ću ja vama platiti isti iznos.
– Lepo – složi se on. – Evo, uzmite olovku i crvenim, crvenim krajem
napišite to što ste rekli.
Grozničavo ispunih njegov zahtev. Pročitavši moj potpis, on se požali na
težak izgovor ruskih prezimena i dodade svoj potpis, pa brzo savi list i tutnu
ga u džep prsluka.
– Idemo – reče on oslobađajući manžetnu.
Uz put navrati u dućančić i kupi kesicu lepljivih karamela kojima po
svaku cenu htede da me počasti, a kada odlučno zahvalih, pokuša da mi jedno
dve tutne u šaku – ja je otrgnuh i karamele se skotrljaše na pločnik. On
zastade da ih pokupi i ubrzo me stiže u kasu. Kada se približismo muzeju,
ugledasmo da pred njim stoji crveni autobus – prazan.
– Aha – reče Monsieur Godar zadovoljno – vidim da danas imamo
mnogo posetilaca.
On skide šešir, i držeći ga pred sobom, važnim korakom stupi na
stepenice.
U muzeju se dešavalo nešto loše. Stizali su divlji vriskovi, nepristojan
smeh i možda čak buka bubetanja. Uđosmo u prvu dvoranu: tamo je starčić-
čuvar upravo odgonio od vitrine dvojicu vrlo rumenih i razgoropađenih
svetogrdnika s nekakvim prazničnim značkama u petljicama, koji su
pokušavali da ispod stakla izvuku govanca gradskog savetnika. Ostali mladići
iz istog sportskog kluba glasno su dobacivali šale: jedni na račun crva u
spiritusu, drugi na račun lobanje. Jedan veseljak se oduševljavao rebrima
kalorifera praveći se da ih smatra eksponatima; drugi je ciljao u sovu
pesnicom i ispruženim prstom. Bilo ih je tu tridesetak, tako da se napravila i
gužva i buka od skakanja i povika.
Monsieur Godar zatapša i ukaza na plakat s natpisom: „Posetioci muzeja
moraju biti pristojno obučeni.“ Zatim krčeći sebi put kroz gomilu, povede i
mene u drugu dvoranu. Čitavo društvo nagrnu odmah za nama. Pokazah
Monsieur Godaru portret; on se ukoči pred njim, zatim isturi grudi, pa se lako
povuče unatrag kao da uživa, i svojom ženskom potpeticom nagazi nekom na
nogu.
– Raskošna slika povika sasvim iskreno. – Šta ima, ne budimo sitničavi,
vi ste bili u pravu, u katalogu se najočiglednije prokrala greška.
Govoreći to, on otuđenim prstima izvuče iz džepa naš ugovor i iscepka ga
na sitne komadiće, koji se posuše u masivnu pljuvaonicu kao snežne pahulje.
– Ko je taj matori majmun? – upita za portret neko u štraftastom
džemperu, a pošto je deda moga prijatelja portretiran sa zapaljenom cigarom
u ruci, drugi šaljivdžija prinese slici cigaretu kao u želji da pripali.
– Onda ostaje samo da se dogovorimo o ceni – rekoh ja. – I u svakom
slučaju, pođimo odavde.
– Propustite nas, gospodo! – grmnu Monsieur Godar odgurujući
radoznalce.
U dubini dvorane nalazio se izlaz koji prethodnog puta nisam primetio, pa
se počesmo probijati prema njemu.
– Ja ništa ne mogu da odlučim – vikao je Monsieur Godar nadvikujući
žagor. – Brzina odluke samo tada je dobra kada je potkrepljena zakonom.
Moram se najpre posavetovati s gradonačelnikom, koji je upravo umro, a
novi nije izabran. Sumnjam da ćete uspeti da otkupite portret, ali nezavisno
od toga hoću da vam pokažem i ostala blaga našeg muzeja.

Nađosmo se u dosta prostranoj dvorani. Na dugom stolu počivale su pod

staklom otvorene, debele, loše obrezane knjige sa žutim mrljama na debelim
listovima. Duž zidova su stajale lutke vojnika u čizmama sa sarama koje su
se pri vrhu širile.
– Dajte da prosudimo – povikah očajnički, pokušavajući da razigranog
Monsieur Godara doguram do plišanog kanabeta u uglu. Ali sprečio me je
čuvar. Razmahujući svojom jedinom rukom utrčao je za nama u dvoranu,
praćen veselom ergelom mladih ljudi, od kojih je jedan natakao sebi na glavu
bronzani šlem koji se prelivao u rembrantovskim bleskovima.
– Skinite, skinite to! – povika Monsieur Godar, i od nečijeg zamaha šlem
s treskom spade obešenjaku s glave.
– Dalje – reče Monsieur Godar, vukući me za rukav, i upadosmo u
odeljenje antičke skulpture.
Na trenutak sam se izgubio među golemim nogama mramornog kipa i dva
puta sam optrčao oko divovskog kolena dok ne ugledah opet Monsieur
Godara koji me je upravo tražio iza bele pete susedne titanke. Odjednom neki
čovek s polucilindrom na glavi, koji se očigledno bio na nju popeo, pade s
velike visine na kameni pod. Njegov drug pokušavaše da ga podigne, ali
obojica behu pijani i Monsieur Godar, mahnuvši na njih rukom, pojuri u
narednu dvoranu gde su svetlele istočnjačke tkanine; po azurnim goblenima
jurili su hrtovi, a luk i tobolac ležali su na tigrovoj koži.
Ali čudno, prostor i šarenilo podelovaše na mene toliko mutno i teško da
se osetih izgubljenim; ne znam nije li to došlo od stalno novih i novih
posetilaca što su prolazili pored mene, ili zbog toga što sam želeo da se što
pre izvučem iz nepotrebno proširenog muzeja, kako bih slobodno, u tišini
okončao c Monsieur Godarom poslovni razgovor, ali uhvatio me je neki
nemir. U među-vremenu prebacili smo se u još jednu dvoranu, koja je bila
već sasvim golema, sudeći po tome što je u njoj bio smešten čitav kostur kita,
nalik na trup fregate, a dalje su se otvarale stalno nove i nove dvorane, koso
su bleštala platna širokih slika punih olujnih oblaka, a u njima su se kupala u
modrim i ružičastim odeždama nežna božanstva religijske umetnosti.
Odjednom se sve raspalo u naglom kloparanju maglovitih zastora, upališe se
lusteri, a u osvetljenim akvarijumima kružile su prozračnim perajima ribe, a
kada ustrčasmo uza stepenice, odozgo, sa galerije, ugledasmo dole gomilu
sedih ljudi s kišobranima, koji su razgledali gromadni model svemira.

Najzad, u nekoj sumornoj ali velelepnoj prostoriji namenjenoj istoriji

parnih mašina uspeh da na trenutak zaustavim svoga bezbrižnog vodiča.
– Dosta! – povikah. – Ja odlazim. Porazgovaraćemo sutra…

Ali njega više nije bilo. Osvrnuh se i ugledah na palac od sebe visoke
točkove oznojene lokomotive, i dugo sam pokušavao da između maketa
železničkih stanica pronađem povratni put… Kako su čudno goreli ljubičasti
signali u mraku, iza lepeze mokrih tračnica, kako se stezalo moje jadno srce!
Odjednom se opet sve promenilo: preda mnom se vukao beskrajno dug
prolaz, gde je bilo mnoštvo kancelarijskih ormara i ljudi koji su neuhvatljivo
žurili, a ja, skrenuvši naglo ustranu, nađoh se među hiljadama muzičkih
instrumenata; ogledalski zidovi odslikavali su dugi niz klavira, a na sredini je
bio basen sa bronzanim Orfejem na pozelenelom kamenu. Na tome se ipak
nije okončala tema vode, jer sam, bacivši se natrag, naišao na odeljenje
fontana, potoka, veštačkih jezeraca, i teško je bilo koračati po njihovom
krivudavom i klizavom rubu.
S vremena na vreme, čas s jedne čas s druge strane, kamene stepenice,
koje su u meni budile čudan strah, oblivene vodom, odlazile su u maglovite
provalije gde su se razlegali zvižduci, zveket posuđa, kucanje pisaćih mašina,
udari čekića i mnogi drugi zvuci, kao da su tamo dole bile ne zna se kakve
dvorane, koje su upravo zatvarali ili su ih tek uređivali. Posle sam zapao u
mrak, gde sam naišao na nepoznat mi nameštaj, dok najzad nisam ugledao
crvenu svetlost i dok nisam izišao na platformu koja je pucketala poda
mnom… iza nje se odjednom pojavio svetao, ukusno namešten salon u stilu
ampir, ali u njemu ni žive duše, ni žive duše… Obuzeo me je neopisiv strah,
ali svaki put kada sam skretao i nastojao da se vratim već prođenim
hodnicima, našao bih se na potpuno nepoznatom mestu: u oranžeriji s
hortenzijama i razbijenim staklima kroz koja se crnela veštačka noć, ili u
napuštenoj laboratoriji gde su se na stolu valjale prašnjave retorte. Najzad
sam utrčao u neku sobu prepunu čiviluka na kojima su se nagomilavala
čudovišna brda crnih bundi i astraganskih bundi; iz susedne prostorije kroz
vrata dopre gromko tapšanje, ali kad gurnuh vrata, umesto pozorišne dvorane
ukaza mi se blago sivilo – savršena imitacija magle, s potpuno ubedljivim
mrljama uličnih svetiljki. Bilo je to više no ubedljivo! Krenuh tamo i odmah
mi radosno, nepogrešivo osećanje realnosti najzad smeni čitavo ono nerealno
đubre kroz koje sam dotle tumarao. Kamen pod mojim nogama bio je pravi
pločnik posut čudno mirisavim mirisnim slojem svežeg snega, na kome su
retki pešaci već stigli da ostave svoje tragove. S početka mi se tišina i svežina
snežne noći učiniše zapanjujuće poznati, behu mi prijatni posle mojih
grozničavih lutanja. Poverljivo počeh pogađati kuda sam zapravo krenuo, i
otkuda sneg, i kakve su to svetiljke što tako preuveličano ali maglovito svetle
tu i tamo u mrklom mraku. Razgledah pažljivo i sagnuvši se čak dotakoh
kamen ivičnjaka… a zatim pogledah na svoju šaku punu mokroga, zrnastog
snega, kao da sam se nadao da ću u njoj pročitati rešenje zagonetke. Osetih
koliko sam lako, koliko naivno obučen, ali jasna svest da sam iz muzejskog
lavirinta izišao na slobodu još je bila tako sveža i jaka da u prva dva-tri
minuta ne osetih ni čuđenje ni strah. Razgledajući bez žurbe dalje, podigoh
oči na susedni dom – i odmah obratih pažnju na železne stepenice sa istom
takvom ogradom, koje vode u podrume pune snega. Srce mi ustrepta i s
novim, nespokojnim ljubopitstvom pogledah na kolnik, na njegov beli
pokrivač po kome su se vukle crne linije, na mrko nebo preko koga se izretka
vukla čudna svetlost, i na masivnu ogradu u daljini: osećao sam da se iza
ograde zemlja spušta dole; u dubini je nešto škripalo i klokotalo, a dalje, iza
mračne provalije vukao se lanac kosmatih svetala. Šušteći promočenim
cipelama po snegu načinih nekoliko koraka, sve vreme se zagledajući u
mračni blok doma na desnoj strani: samo u jednom prozoru tiho je svetlela
lampa pod zelenim staklenim senilom. Drvena kapija je zaključana – a nešto
dalje najočitije je bila žaluzina uspavane prodavnice… najzad pri svetlosti
ulične svetiljke, čiji mi je oblik već odavno dovikivao svoju blagu vest,
raščitah poslednja slova firme: „… inka sapog“ (… ravka čizama), ali ne,
nije sneg zbrisao tvrdi znak na kraju reči. – Ne, odmah ću se probuditi –
rekoh glasno, i tresući se, sa srcem koje mi je lupalo, okrenuh se, stupih
nekoliko koraka i ponovo zastadoh odnekud je stizao, udaljavajući se, mek,
len i ujednačen topot kopita, a sneg je belom kapicom pokrio malo iskošen
ivični stub, nerazgovetno se beleo na hrpi naslaganih drva iza ograde, i već
sam neopozivo znao gde sam se našao. Avaj! Nije to bila Rusija mojih
uspomena, nego stvarna, sadašnja Rusija – za mene zabranjena, beznadno
ropska i meni beznadno svojska. Polusablast u lakom inostranom odelu
stajala je na ravnodušnom snegu, u oktobarskoj noći, negde na Mojci ili
Fontanci, a možda i nad Kružnim kanalom – i trebalo je nešto činiti, nekuda
ići, bežati, očajnički braniti svoj slabački, nezakoniti život. Oh, koliko sam
često to preživljavao u snovima! Ali ovo sada bila je stvarnost, stvarno je bilo
svež vazduh, kao ispremešan s pahuljama snega, i još nezamrznut kanal, i
ribnjak, i neponovljiv oblik tamnih ili žutkastih prozora. Iz magle je izronio,
idući prema meni, čovek u šubari s tašnom pod miškom i bacio na mene
začuđen pogled, a zatim se, prošavši me, još jednom osvrnuo. Sačekah da on
nestane i tada počeh veoma brzo da izvlačim iz džepova sve što sam u njima
imao, da cepam i bacam u sneg, da ugazujem – papire, pismo od sestre iz
Pariza, petsto franaka, maramicu, cigarete, ali da bih sa sebe potpuno zbacio
čitavu emigrantsku navlaku, trebalo je zbaciti sa sebe i uništiti odeću, rublje,
obuću, sve ostati idealno nag, i mada sam se već i onako tresao od čežnje i
hladnoće, učinih što sam mogao.
No, neka bude dosta. Neću pričati ni o tome kako su me uhapsili, ni o
daljim svojim doživljajima. Dovoljno je reći da me je stajalo neverovatno
mnogo strpljenja i truda da ponovo otputujem u inostranstvo, i da sam se
zakleo da nikad više neću primati da ispunjavam narudžbine tuđeg ludila.

Pariz, 1938.
 OBLAK, JEZERO, KULA

Jedan od mojih predstavnika, skromni neženja blage naravi, odličan

radnik, jednom je na dobrotvornom balu koji su priredili ruski emigranti
dobio na lutriji putovanje radi razonode. Iako je berlinsko leto bilo puno kiše
(već drugu nedelju bilo je vlažno, hladno, tako da je bilo prosto uvredljivo
gledati na sve što je ozelenelo, i samo su vrapci bili neumorni), on nije imao
volje nikuda da putuje, ali u Izletničkom uredu, gde je pokušao da proda
svoju kartu, rekoše mu da je za tako nešto potrebna posebna dozvola od
ministarstva saobraćaja, a kada je i tamo pošao, pokaza se da će najpre morati
da napiše kod beležnika složenu molbu na zvaničnom formularu, a povrh
toga da policiji preda takozvanu Izjavu da se neće udaljavati iz grada tokom
leta. Pokazalo se i to da će troškovi izneti trećinu vrednosti karte, to jest
upravo onaj iznos koji je mogao očekivati posle nekoliko meseci čekanja.

Pošto je neko vreme uzdisao, rešio je da putuje. Pozajmio je od poznanika

aluminijumsku flašu, obnovio potplate, kupio opasač i flanelsku košulju
slobodnog kroja – jednu od onih koje s najvećim nestrpljenjem čekaju pranje
da bi se skupile. Košulja je, uostalom, bila preširoka za toga onižeg, dragog
čoveka, uvek valjano podšišanog, pametnih i dobrih očiju. Ne mogu u ovom
trenutku da se setim njegova imena. Čini se da se zvao Vasilij Ivanovič.
Loše je spavao pred polazak na put. Zašto? Ne samo zato što je morao
ustati nenaviknuto rano, pa je morao poneti u san lišce časovnika koji je
kucao na noćnom stočiću, nego uglavnom zato što je pre polaska na put, ne
zna se zašto, uvrteo da će mu to putovanje, na koje ga je prisilila slučajna
sudbina u dekoltovanoj haljini, putovanje na koje je tako nerado pristao
možda doneti divnu, potresnu sreću, po nečem sličnu njegovom detinjstvu i
uzbuđenju kakva su u njemu pobuđivala najbolja ostvarenja ruskog pesništva,
kao i s nekim večernjim vidokrugom koji je jednom video u snu, s tom istom
tuđom ženom koju je on već osmu godinu beznadno voleo – ali ovo je trebalo
da bude još punije i bitnije od svega toga. A osim toga je smatrao da svaki
pravi dobar život treba da bude usmeren prema nečem, prema nekom.
Jutro je bilo tmurno ali toplo, sparno, s unutrašnjim suncem, i bilo je
sasvim prijatno tresti se u tramvaju do daleke železničke stanice gde je
označeno zbirno mesto; bio je to, na žalost, izlet u kome je učestvovalo
nekoliko osoba. Ko će ispasti ta nestvarna bića, kakvima nam uvek izgledaju
oni koje još ne poznajemo? Ugledao ih je pored blagajne broj šest u sedam
ujutro, kao što je bilo ukazano u uputstvu dodatom uz kartu (svi su već
čekali, naš junak je ipak zakasnio tri minuta.)
Odmah mu je pao u oči plavi dugonja u tirolskom odelu, osunčan do boje
petlovske kreste, s ogromnim, zlatasto-narandžastim, dlakavim kolenima i
nosom koji kao da je bio lakiran. Bio je to vodič koga je odredilo Društvo, i
čim se novodošavši priključio grupi (koju su činile četiri žene i isto toliko
muškaraca), on ju je poveo u pravcu voza skrivenog u dubini stanice; vodič je
u hodu sa zastrašujućom lakoćom nosio na leđima svoj golemi ranac i snažno
lupkao potkovanim cipelama.
Svi posedaše u praznom vagonu – naravno, trećeg razreda – a Vasilij
Ivanovič je seo po strani, tutnuo u usta pastilu s ukusom nane i odmah otvorio
neveliku zbirčicu Tjutčeva, čijih je pesama odavno hteo da se priseti („Mi
smo ispljuvak. Rečena je laž“ – i divne pesme s rumenim klicanjem); ali
zamoliše ga da odloži knjigu i priključi se grupi. Postariji poštanski službenik
s naočarima, čija su lobanja, brada i gornja usna bile pokrivene sivom
čekinjom, kao da je posebno radi ovog izleta ostrigao neobično bujne i tvrde
dlake, odmah je saopštio kako je bio u Rusiji i kako malčice zna ruski – na
primer, pacaluj – a prisećajući se bančenja u Caricinu tako je namignuo da
mu je njegova debela žena odmerila u vazduhu simboličnu, snažnu pljusku.
Društvo se počelo oživljavati. Četiri radnika iste građevinske firme –
čovek srednjih godina Šulc, drugi, mlađi, isto Šulc, i dve pokretljive devojke
golemih usta i širokih zadnjica – počeli su se nadmetati u pričanju masnih
šala. Pomalo smešna riđa udovica u sportskoj suknji takođe je ponešto znala
o Rusiji (plaže u Rigi). Bio je tu i mlad, smeđ čovek mutna pogleda i s nečim
skliskim, odbojnim u izgledu i držanju, koji se zvao Šram, i koji je s vremena
na vreme nastojao da razgovor skrene na ove ili one privlačnosti ekskurzije, i
koji je prvi davao znak za oduševljavanja; bio je to, kako se kasnije pokazalo,
čovek koga je Izletničko društvo dodelilo da bude zabavljač grupe.
Lokomotiva je, brzo radeći laktovima, jurila kroz četinarsku šumu, a
zatim je – s olakšanjem – izlazila među njive, i Vasilij Ivanovič, koji je jedva
maglovito slutio svu besmislicu i stravu svoje situacije i sigurno nastojao da
sebe ubedi kako mu je vrlo prijatno, kradom se naslađivao kratkotrajnim
čarima predela kroz koje je voz prolazio. I odista: kako je sve to privlačno,
kakvu milinu stiče svet kada se navije i kada kruži kao vrteška! Šta se sve
čoveku ne otkriva! Vrelo sunce penjalo se prema rubu prozora i odjednom je
oblilo bleskom žutu klupu. Loše ispeglana senka voza bezumno brzo je jurila
duž travnatog nasipa, na kojem se cveće slivalo u šarene linije. Rampa: čeka
biciklist, oslanjajući se jednom nogom na zemlju. Drveta su se pojavljivala u
grupama ili zasebno, ravnodušno i skladno se okretala, pokazujući najnovije
mode. Sinja vlažnost jaruge. Sećanje na ljubav zaodenutu livadom. Paperjasti
oblačci nalik na nebeske hrtove.
Vasilij Ivanovič i ja uvek smo se čudili toj za dušu strašnoj anonimnosti
svih delova predela, nemogućnosti da se ikada sazna kuda vodi neka tamo
staza – a gle, kakva je tamo primamljiva šikara! Dešavalo se da se na dalekoj
padini ili na šumskom proplanku pojavi i kao da na trenutak zamre, poput
vazduha zadržanog u grudima, mesto toliko očaravajuće poljanica, terasa koji
tako savršeno izražavaju nežnu, blagonamernu lepotu, da ti se čini – kada bi
mogao da zaustaviš voz i pođeš tamo zanavek, k tebi, ljubavi moja… ali
hiljade bukovih stabala već besno promiču vrteći se u sunčanom ključanju, i
izgubio si u nepažnji još jednu nadu.
Kada se voz zadržavao na stanicama, Vasilij Ivanovič je pogledom lovio
povezanost nekih sasvim beznačajnih predmeta – mrlju na peronu, višnjevu
košticu, opušak – ponavljajući sebi da nikad u životu neće zaboraviti te tri, na
takav a ne na neki drugi način razmeštene sitnice, te šare koju u tom trenutku
on vidi do besmrtnosti jasno; ili još, zagledajući se u grupicu dece koja
čekaju voz, on se svim silama starao da odgonetne među njima makar jednu
neobičnu sudbinu – u obliku violine, krune, propelera ili lire – i toliko bi
naprezao pogled da bi se grupica seoskih đačića preistočivala kao na starom
snimku, obnovljenom posle više godina sa belim krstićem nad glavom
poslednjeg dečaka s desne strane: junak u detinjstvu.
Ali kroz prozor se moglo gledati samo kradom. Svim učesnicima izleta
Društvo je razdalo notne listove pesama s rečima:
 Pustu strepnju ti odbaci,
uzmi brzo putni štap,
s dobrim ljudima koračaj,
nek svi znaju da si mlad,

Po humkama rodne zemlje

s dobrim ljudma ukorak,
stupaj smelo i bez strepnje,
pusti sumnje, budi jak.

Kilometre premeravaj
mi-re-do i do-re-mi,
pa sa suncem i sa vetrom
s dobrim ljudma stupaj ti.

To je trebalo pevati u horu. Vasilij Ivanovič, koji ne samo što nije umeo
pevati, nego je jedva bio kadar i da izgovara nemačke reči, okoristio se
zaglušujućom drekom slivenih glasova da bi samo otvarao usta i lako se
njihao u taktu, kako bi izgledalo da i on peva – ali na sporazumni znak
lukavog Šrama vodič odjednom utiša čitavo društvo i sumnjičavo se
zagledavši u Vasilija Ivanoviča naredi mu da zapeva solo. Vasilij Ivanovič
pročisti grlo, stidljivo poče, a posle kraćeg usamljenog mučenja prihvatiše
pesmu svi, a on više ne smede da samo prividno peva.
On je na put poneo omiljeni krastavac iz ruske prodavnice, veknu hleba i
tri jajeta. Kad nastade veče i kada je nisko crveno sunce potpuno ušlo u
prljavi, razljuljani i sopstvenom lupom zaglušeni vagon, učesnike izleta
zamoliše da izlože svoje namirnice da se podele na jednake delove – i njima
je svima to bilo lako utoliko pre što su svi, osim Vasilija Ivanoviča, bili
poneli jedno i isto. Krastavac je izazvao opšti smeh, i kao nešto nejestivo
bačen je kroz prozor. A pošto je sam uneo nedovoljan prilog u opštu trpezu,
Vasilij Ivanovič je dobio smanjenu porciju kobasice.
Terali su ga da s njima igra karata, drmusali su ga, ispitivali, proveravali
može li da pokaže na mapi trasu izleta – rečju, svi su se njime bavili, najpre
dobrodušno, a zatim s pretnjom koja se uvećavala onako kako se bližila noć.
Obe devojke nosile su ime Greta; riđokosa udovica ličila je na samog vodiča-
petla; Šram, Šulc, drugi Šulc, poštanski službenik i njegova žena svi su se oni
postepeno slivali, srastali, stvarajući jedno skupno, meko, mnogoruko
stvorenje od koga se nije moglo pobeći. Ono je navaljivalo na njega sa svih
strana. Dok najzad na nekoj stanici ne iziđoše iz voza. Već je bio pao mrak,
iako je na zapadu još stajao veoma izdužen, veoma crven oblak, a daleko nad
prugom, kroz spori dim iz lokomotive, gorela je kao treperava zvezda
svetiljka, i u mraku su pevali zrikavci, i odnekud je dopirao miris jasmina i
sena, ljubavi moja.
Noćili su u iskrivljenoj krčmi. Matora stenica je jeziva, ali postoji izvesna
gracija u svilenkastom kretanju šećernog čekinjaša. Poštanskog službenika
razdvojili su od žene, koja je imala da spava s udovicom, i dodelili su ga za
noć Vasiliju Ivanoviču. Dva kreveta ispunjavala su čitavu sobu. Odozgo
perina, odozdo noćna posuda. Činovnik je rekao da se njemu nešto ne spava,
pa je počeo pričati o svojim ruskim doživljajima^ malo podrobnije nego u
vozu. Bio je on nametljivo i pedantno čudovište u dugim gaćama, sa
sedefastim noktima na prljavim nogama i sa grudima obraslim medveđim
krznom. Noćna leptirica letela je pod tavanicom, sudarala se sa svojom
senkom.
– U Caricinu – govorio je činovnik – sada postoje tri škole: nemačka,
češka i kineska. Tako barem tvrdi moj zet koji je tamo putovao da montira
traktore.

Sledećeg dana od ranog jutra do pet po podne dizali su prašinu drumom

koji je leno prelazio s humke na humku, a zatim su se povezli zelenim putem
kroz gustu četinarsku šumu. Vasiliju Ivanoviču, koji je imao najmanje
prtljaga, dali su da nosi pod rukom veliki okrugli hleb. Kako te ja mrzim, naš
svagdanji! Pa ipak, njegove bistre, iskusne oči zapažale su što treba. Na
podlozi crnih četinara vertikalno je visila suha iglica na nevidljivoj paučini.

Ponovo su ujurili u voz, i mali vagon bez kupea ponovo se pokazao

praznim. Drugi Šulc poče Vasilija Ivanoviča učiti da svira na mandolini.
Mnogo je bilo smeha. Kad im je to dosadilo, izmislili su divnu zabavu kojom
je upravljao Šram: žene bi legle na izabrane klupe pod kojima bi se ranije
posakrivali muškarci, i ako bi ispod ove ili one klupe provirila crvena ušata
glava ili velika šaka s prstima složenim za štipanje (što je izazivalo vrisku),
on i ona imali bi otada da čine par. Vasilij Ivanovič tri puta se uvlačio u mrski
mu mrak, i tri puta se pokazivalo da na klupi pod kojom je ležao nema nikog.
Svi se složiše da je izgubio, i nateraše ga da pojede opušak.
Noć su proveli u nekakvoj šupi na slamaricama, a rano ujutro nastavili su
put pešice. Jele, jaruge, penušave rečice. Od žege, od pesama koje je stalno
trebalo pevati na sav glas, Vasilij Ivanovič je toliko oslabio da je na
podnevnom počinku odmah zaspao i probudio se tek kada su saputnici počeli
na njemu ubijati tobožnje obade. A posle još jednog časa hoda odjednom mu
se otkrila upravo ona sreća o kojoj je sanjao.

Bilo je to čisto, plavo jezero s neobičnim izrazom vode. Na sredini jezera

u vodi se u potpunosti odslikavao veliki oblak. Na drugoj strani, na brežuljku
pokrivenom zelenim drvećem (a zelenilo je utoliko poetičnije ukoliko je
tamnije), uzdizala se pravo iz daktila u daktil stara crna kula. U srednjoj
Evropi takvih predela ima, naravno, mnogo, ali ovaj je, po nesretanoj
povezanosti tih triju elemenata, po svome osmehu i nekoj tajanstvenoj
nevinosti – ljubavi moja, poslušna moja! – bio nešto tako jedinstveno, dobro
poznato, odavno obećano, prenosio je gledaocu toliko razumevanja da je
Vasilij Ivanovič čak prineo ruku srcu, kao da je hteo proveriti je li na svome
mestu da bi ga dao.

Nešto dalje odatle Šram je kljucao vazduh vodičkim planinskim štapom

pokazujući nešto nevažno izletnicima koji su se na travi razmestili u krugu, u
pozama poznatim s amaterskih fotografija, a vodič je sedeo na panju, leđima
prema jezeru, i zalagao se jelom. Vasilij Ivanovič je, krijući se iza sopstvenih
leđa, krenuo obalom i naišao na gostionu, gde ga je, pribijajući se trbuhom
uza zemlju, pozdravilo mlado pašče, otkrivajući sve zube i usrdno bijući
repom. Ušao je zajedno sa psetom u kuću – pegavu jednospratnicu, čiji mu je
prozorčić namigivao ispod crepnoga kapka i pronašao je vlasnika, stasitog
starca koji je na nejasan način podsećao na ratnog invalida, i na nemačkom se
izražavao tako nevešto, s mekim pevušenjem, da je Vasilij Ivanovič prešao na
ruski, ali ovaj ga je slušao kao kroz san i nastavio je govoriti na jeziku svoje
porodice.
Na spratu je bila sobica za goste.
 – Znate, iznajmiću je do kraja svoga života izjavio je Vasilij Ivanovič čim
je prekoračio prag. Sama sobica ničim se nije izdvajala. Naprotiv, bila je to
najobičnija sobica, s crvenim podom, sa belim zidovima izmalanim
kamilicama, i s nevelikim ogledalom do polovine prevučenim žutilom
odslikanih cvetova… ali kroz prozor se razgovetno videlo jezero s oblakom i
kulom, u nepomičnom i savršenom skladu. Ne rasuđujući, ne upuštajući se
premišljanjima ni u šta, nego se potpuno predajući nagonu čija se istina
izražavala u dotle mu nepoznatoj privlačnoj snazi, Vasilij Ivanovič je u
jednom trenu shvatio da će mu tu, u toj sobici iz koje se otvarao pogled što
mu je svojom lepotom prosto terao suze na oči, najzad nekako život poteći
onako kako je oduvek želeo. Kako će zapravo poteći, i šta će se zapravo tu
desiti, on dabogme nije znao, ali sve oko njega pružalo mu je potporu,
obećanje i utehu, tako da nije podlegalo sumnji da se on tu mora nastaniti.
Brzo je u mislima razmotrio šta da učini kako se u Berlin više ne bi ni vraćao,
kako da pismeno naruči da mu pošalju njegov skromni imetak – knjige, sivo
odelo, njenu fotografiju. Sve je izlazilo tako jednostavno! Kao predstavnik
moje firme dovoljno je zarađivao za skromni ruski život.
– Prijatelji – viknuo je dotrčavši ponovo na poljanu pored jezera. –
Prijatelji moji, zbogom! Zanavek ostajem u onoj kući tamo. Dalje vas ne
mogu pratiti. Ne putujem dalje. Nikud ne putujem. Zbogom!
– Kako to mislite? – čudnim glasom progovori vodič, načinivši kraću
pauzu, tokom koje se s lica Vasilija Ivanoviča polako gubio osmeh, dok su
oni što su sedeli na travi počeli ustajati na noge i meriti ga kamenim
pogledom.
– A zašto? – promuca Vasilij Ivanovič. – Ja sam ovde odlučio…
– Tišina! – prodra se snažno poštanski službenik. – Opameti se, ti pijana
svinjo!
– Pričekajte, gospodo – reče vodič – trenutak samo – i oblizavši usne
obrati se Vasiliju Ivanoviču. – Vi mora da ste se zaista opili – reče mirno – ili
ste poludeli. Vi ste s nama na izletničkom putovanju. Sutra se, po ustaljenoj
maršruti – pogledajte na svoju kartu – vraćamo u Berlin. Ne može biti ni
govora o tome da iko od nas – u ovom slučaju vi – odbije da nastavi
zajednički put. Mi smo danas pevali jednu pesmu – setite se šta se u njoj
kaže. Sada dosta! Spremajte se, deco, krećemo dalje!
– Čeka nas pivo u Evaldu – umiljato reče Šram. – Pet časova vozom.
Šetnje. Lovački paviljon. Rudnici uglja. Mnoštvo zanimljivosti.
 – Ja ću se žaliti – zavapi Vasilij Ivanovič. – Vratite mi moju torbu. Imam
prava da ostanem gde hoću. Ta ovo je nekakav poziv na pogubljenje – reče
da je uzviknuo kada su ga ščepali ispod ruku.
– Ako treba, mi ćemo vas nositi – rekao je vodič – ali teško da bi vam to
bilo prijatno. Ja odgovaram za svakoga od vas, i svakoga od vas dostaviću
natrag, živoga ili mrtvoga.
Vučen šumskom stazom kao u košmarnoj bajci, stegnut i savijen, Vasilij
Ivanovič nije mogao ni da se osvrne, i samo je osećao kako se iza njegovih
leđa, drobljena drvećem, svetlost udaljava i najzad nestaje; oko njega se
pasivno crni šuma. Čim su seli u vagon i čim je voz krenuo, počeli su ga tući
– tukli su ga dugo i domišljato. Tako su smislili, između ostalog, da mu
vadičepom buše dlan, zatim stopalo. Poštanski činovnik, koji je boravio u
Rusiji, načinio je od štapa i opasača bič, kojim je počeo poslovati vešto kao
đavo. Junačina! Ostali muškarci više su se uzdali u svoje metalne potpetice, a
žene su se zadovoljavale štipanjem i šamaranjem. Svi su se divno zabavljali.
Posle povratka u Berlin Vasilij Ivanovič me je posetio. Mnogo se
promenio. Tiho je seo, spustio ruke na kolena. Pričao. Stalno je ponavljao
kako je prisiljen da napusti posao, molio da ga ne zadržavam, da više ne
može, da nema snage da i dalje bude čovek. Dozvolio sam mu da ode,
razume se.

Marijenbad, 1937.
 Vladimir Nabokov
ŠPIJUN I DRUGE PROZE

Urednik
Petru Krdu

Izdavač
KNJIŽEVNA OPŠTINA VRŠAC
Vršac, Trg Save Kovačevića 11

Odgovorni urednik
Dejan Tadić

Tehnički urednik
Tode Rapaić

Korektor
Grozda Pejčić

Štampa
T&G, Beograd

Tiraž
1.000 primeraka
CIP – Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd

820(73)-3

NABOKOV, Vladimir Vladimirovič

Špijun i druge proze / Vladimir Nabokov;
izbor i prevod s ruskog Petar Vujačić. –
Vršac: Književna opština Vršac, 1992.
(Beograd: T&G). – 105 str.; 20 cm

Tiraž 1000.

9064972

ISBN 86-7497-008-7

KNJIŽEVNA OPŠTINA VRŠAC