ZA IZDAVAČA

Ivan Bevc
Nika Strugar Bevc

© za srpsko izdanje
BOOKA
11000 Beograd, Kapetan Mišina 8

PREVOD SA FRANCUSKOG
Novak Golubović

LEKTURA
Agencija Tekstogradnja

KOREKTURA
Borka Slepčević

PRELOM
Bodin Jovanović

DIZAJN KORICA
Nikola Korać

ŠTAMPA
DMD Štamparija

Beograd, 2019.
Tiraž 1500

Knjiga 116
VIRZINI DEPENT
VERNON TRODON, TOM 2

Naslov originala
VIRGINIE DESPENTES
VERNON SUBUTEX, TOME 2
VERNON TRODON, TOM 2
VIRZINI DEPENT
„Ring the bells that still can ring
Forget your perfect offering
There is a crack in everything
That’s how the light gets in.“
Leonard Koen, Anthem
Za Fabijen Mandron,
Aureli Pulen,
Rolanda i Šulca iz Parabeluma
7

SPISAK LIKOVA KOJI SE POJAVLJUJU U PRVOM TOMU

Vernon Trodon: Heroj knjige. Bivši prodavač ploča. Izbačen iz stana, spavao je kod
starih poznanika pre nego što se našao na ulici na kraju prvog toma.

Aleksandar Blič: Poznati pevač indi-rok žanra, tekstovi na francuskom. Umro od

overdoza u jednom hotelu. Vernonov drug iz mladosti koji mu je finansijski pomagao i u
njegovom stanu ostavio kasetu sa autointervjuom koji je snimio jedne noći kad su se
razvalili, dok je Vernon spavao. Brojni likovi su u potrazi za tim „blagom“...

Emili: Bivša basistkinja. Vernonova drugarica. Ona ga je prva primila kod sebe, ali
odbila je da mu pomogne duže od jedne noći.

Gzavje Fardan: Frustrirani scenarista. Vernonov stari drug, kod koga spava jedan
vikend. Na kraju prvog toma, pronalazi Vernona, koji je postao beskućnik, i dobija batine
od grupe mladih fašista.

Mari-Anž Fardan: Gzavjeova supruga.

Selest: Srela je Vernona u jednom baru, on je mislio da ga muva, ali samo ga je

prepoznala: otac ju je dovodio u prodavnicu kad je bila mala. Tetovirana, radi u baru
„Roza Bonor“, u Bit-Šomonu.

Loran Dopale: Producent. Upozorenje: opšta opasnost...

Hijena: Bivša „privatna detektivka“, danas specijalizovana za kibernetičko

linčovanje. Unajmio ju je Loran Dopale da se dočepa intervjua Aleksa Bliča.

Anais: Asistentkinja Lorana Dopalea.

Silvi: „Bivša“ Aleksandra Bliča, koja ugošćuje Vernona kod sebe neko vreme i ima
kratku avanturu s njim. On odlazi od nje „pozajmivši“ nekoliko knjiga i jedan ručni sat.
Ona ga traži svuda po društvenim mrežama, rešena da ga povredi.

Lidija Bazuka: Rok kritičarka, Bličov fan, hoće da napiše njegovu „biografiju“. Tako
upoznaje Vernona i prima ga kod sebe na nekoliko dana.
8

Danijel: Bivša porno-zvezda, danas transseksualac, promenio ime, vodi prodavnicu

elektronskih cigareta, jako blizak Pameli Kant.

Pamela Kant: Bivša porno-zvezda. Šampionka u onlajn-tetrisu.

Kiko: Broker na koksu. Primio Vernona kod sebe na nekoliko dana, zatim ga izbacio
napolje.

Gael: Kikova, Marsijina, Vernonova i Hijenina drugarica. Upravo da bi ovoj

poslednjoj učinila uslugu, i prima Vernona kod sebe na nekoliko dana (kod Kika, gde
živi).

Marsija (prvobitno ime Leo): Predivna brazilska transseksualka, frizira zvezde, živi
kod Kika.

Votka Satana (prvobitno ime Faiza): Bivša porno-zvezda. Ajšina majka. Bličova bivša
ljubavnica. Danijelova i Pamelina bivša koleginica.

Selim: Faizin bivši muž. Progresivni i sekularni akademik. Sam odgaja ćerku otkad
se Faiza / Votka Satana predozirala.

Ajša: Ćerka Faize /Votke Satane i Selima. Mlada pobožna muslimanka. Selim moli
svoju drugaricu Hijenu da mu pomogne da shvati ličnost svoje ćerke, što njemu ne polazi
za rukom.

Patris: Vernonov stari drug, Sesilin bivši partner. Čovek sklon nasilju u porodici.
Prekinuo sve veze s muzičkim svetom. Poslednji koji prima Vernona kod sebe pre nego
što se ovaj nađe na ulici.

Noel: Zaposlen u „H&M-u“. Loikov drug.

Loik: Kurir, Noelov drug. Na kraju prvog toma, on je taj koji Gzavjeu Fardanu zadaje
najjači udarac u glavu, zbog čega završava hospitalizovan, u komi.

Loran: Beskućnik. Daje Vernonu nekoliko saveta i kontakata koji će mu pomoći u

njegovom novom životu „mučenika“. Visi oko parka Bit-Šomon.

Olga: Beskućnica, velika riđa žena divlje naravi. Vređa fašiste koji dele ćebad
beskućnicima. Ulica je njeno kraljevstvo.
9

Vernon čeka da padne mrak i da se svi prozori oko njega pogase da bi preskočio
ogradu i ušunjao se u zajedničko dvorište. Palac leve ruke ga žiga, ne seća se više gde je
zaradio tu ogrebotinicu, ali umesto da zaraste, ona bubri, i zapanjen je do koje mere može
da se pati zbog tako bezazlene povrede. Prelazi poljanu pogrbljen, prateći usku stazu duž
žive ograde. Pazi da ništa ne poremeti. Ne želi da pravi buku, niti da neko ujutru primeti
da je bio tu. Dolazi do slavine i halapljivo pije. Zatim se savija i stavlja vrat pod vodu.
Žustro trlja lice i ublažava bol u povređenom prstu držeći ga dugo pod ledenim mlazom.
Iskoristio je što je prethodnog dana bilo dovoljno toplo kako bi se malo temeljnije oprao,
ali mu odeća toliko bazdi da se, pošto ju je ponovo obukao, osećao prljavije nego pre
kupanja.
Ispravlja se i proteže. Kosti su mu teške. Razmišlja o pravom krevetu. O toploj kupki.
Ali ništa ne vredi. Baš ga briga. U njemu nema ničega sem osećanja apsolutne praznine,
koja bi trebalo da ga užasava, svestan je toga, nije trenutak da se oseća dobro, međutim
u njemu nema ničega sem tihog i mrtvog mira. Bio je jako bolestan. Groznica je sad spala
i već nekoliko dana ima dovoljno snage da ostane na nogama. Oslabio je duhom. Vratiće
se nervoza, vratiće se vrlo brzo, pomisli. Zasad ga ništa ne dotiče. Nije ni na nebu ni na
zemlji, kao ovaj čudni kvart u kom je završio. Brdo Beržer je plato od nekoliko ulica, do
kog se dolazi stepenicama, gde se retko viđa automobil, nema ni crvenog svetla, ni
prodavnice. Ničega sem mačaka, u izobilju. Vernon posmatra pred sobom Sakre-Ker, koji
deluje kao da lebdi iznad Pariza. Grad je okupan sablasnom svetlošću punog meseca.
Počeo je da ludi. Povremeno se isključuje. Nije da mu ne prija. Ponekad pokuša da
ubedi sebe: ne može doveka tu da ostane, leto je hladno, zakačiće još neku prehladu, ne
treba se prepuštati, treba se spustiti nazad u grad, naći čistu odeću, uraditi nešto... Ali pri
samom pokušaju da se ponovo poveže sa zdravim razumom, ponovo ga hvata: gubi se.
Oblaci dobijaju zvuk, vazduh koji mu prelazi preko kože mekši je od svile, noć počinje
da miriše, grad mu se obraća i on dešifruje šapat koji se podiže i obuhvata ga, sklupčava
se unutar njega i lebdi. Ne zna na koliko dugo ga to slatko ludilo svaki put obuzima. Ne
opire se. Njegov mozak, šokiran događajima proteklih nedelja, kao da je rešio da imitira
dejstva narkotika koje je uneo tokom svog prethodnog života. Zatim, svaki put, to je
suptilan preokret, sporo buđenje: nastavak normalnog toka njegovih misli.
Naslonjen na slavinu, ponovo ispija duboke gutljaje koji mu grebu dušnik. Grlo ga
boli otkad se prehladio. Mislio je da će umreti na toj klupi. Ono malo stvari koje još uvek
10

intenzivno oseća fizičke je prirode: leđa koja ga strašno peku, povređenu ruku koja
pulsira, žuljeve na gležnjevima koji se inficiraju, poteškoće sa gutanjem... Bere jabuku pri
dnu vrta, kisela je ali mu treba šećera. Jedva preskače kapiju koja odvaja baštu od placa
na kome se navikao da spava. Hvata se za grane da bi prebacio telo i zamalo lomi vrat sa
druge strane. Završava vratolomiju klečeći na zemlji. Voleo bi da oseti samosažaljenje ili
užas. Bilo šta. Ali nema ničega. Samo taj apsurdni mir.
Prelazi preko dvorišta napuštene kuće u kojoj je zauzeo busiju. U prizemlju, ono što
je trebalo da postane trem s predivnim pogledom na glavni grad ostalo je betonsko
dvorište, pri čijem si dnu dobro zaštićen od vetra i kiše. Zarđali gvozdeni noseći stubovi
okružuju prostor. Vernon je nedavno čuo priču jednog momka s gradilišta preko puta
kako radovi stoje već godinama. Temelji su pretili da se raspadnu, noseći zidovi su
napukli i vlasnik se upustio u velike radove. Ali poginuo je u saobraćajnoj nesreći.
Njegovi naslednici nisu mogli da se slože. Kolju se preko advokata. Kuća je zabravljena i
napuštena. Vernon spava tu već nekoliko noći, ne bi mogao da kaže da li je prošlo deset
ili mesec dana - pojam vremena je postao zamagljen, kao i sve ostalo. Voli svoje skrovište.
Otvara jedno oko, u zoru, i ostaje nepomičan, pogođen veličanstvenošću pejzaža. Pariz
se ukazuje s tolike visine da izgleda maltene gostoljubivo. Kad hladnoća postane suviše
intenzivna, sklupča se u jednom ćošku i savije kolena uz telo. Nema čime da se pokrije.
Može da se osloni samo na sopstvenu toplotu. Jedna riđa mačka, jedno-oka i debela,
ponekad dođe da mu se šćućuri na stomaku.
Prvih noći na brdu Beržer Vernon je spavao na klupi na koju se srušio kad je stigao.
Danima je neprestano padala kiša. Niko mu nije smetao. Halucinirajući od strašne
groznice, tamo je doživeo neverovatno putovanje, u bezumnom zanosu. Postepeno je
došao sebi, nevoljno je izašao iz udobne ušuškanosti svog delirijuma. Neki matori
pijanac, koji ga je pronašao na njegovoj klupi prvog sunčanog dana, prvo ga je obilno
izvređao, ali kad je video da je suviše slab da bi odgovorio, zabrinuo se za njega, a zatim
ga zavoleo. Doneo mu je pomorandže i kutiju paracetamola. Šarl je bučan i luckast. Voli
da kuka i da se priseća rodnog severa, gde mu je otac radio na železnici. Lako prasne u
smeh tapšući se po butinama, i ti napadi smeha izrode se u kašalj pun šlajma koji preti
da ga uguši. Vernon je na „njegovoj“ klupi. Posle brze procene čiji su kriterijumi samo
njemu poznati, matori je odlučio da mu postane drug. Brine se o njemu. Prođe da proveri
da li je sve u redu. Upozorio ga je: „Nemoj više tu da spavaš sad kad je lepo vreme“, i
pokazao je na kuću udaljenu nekoliko metara. „Snađi se nekako da uđeš tamo i sakrij se
iza. Nestani na nekoliko sati dnevno, inače će komunalci vrlo brzo doći da te oteraju.
Moraš još malo da se odmoriš, druže...“
Vernon nije poslušao upozorenje, ali je shvatio poentu saveta drugog sunčanog jutra.
Čistači ulica su prali trotoare. Nije čuo da stižu. Jedan od njih mu je uperio crevo u lice.
Skočio je a on mu je ukrao kartone koji su ga štitili od hladnoće. Bio je to mladi crnac
pravilnih crta lica, koji je s mržnjom blenuo u njega. „Gubi se odavde. Neće narod da
gleda tvoju prljavu klošarsku facu od ranog jutra, čim otvori prozor. Odjebi.“ I Vernon je
shvatio da mu je u interesu da istog trenutka posluša: batine nisu bile daleko. Teturao se,
utrnulih udova od toliko vremena provedenog ležeći. Vukao se duž okolnih ulica,
11

osluškivao je zvuk cisterne i pokušavao da se udalji od nje. Nepravednost njegove

situacije ostavljala ga je savršeno ravnodušnim. Tog dana je počeo da shvata da s njim
nešto nije u redu. Pitao se gde je završio. Trebalo mu je vremena da shvati zašto mu se
ovo mesto činilo tako čudnim: nije naišao ni na jedan automobil, nije čak čuo ni njihov
zvuk. Oko njega su bile samo starinske kućice okružene baštama. Da klupa s koje se
upravo pokupio ne gleda direktno na Sakre-Ker, pomislio bi da je, u napadu groznice,
seo na voz i obreo se u provinciji. Ili u osamdesetim...
Previše slab da bi nastavio s tumaranjem, vratio se na početnu tačku čim se cisterna
udaljila. Trljao je obraze dlanom, iznenađen kad je osetio da mu je brada toliko porasla.
Celo telo mu je bilo u ranama od hladnoće, bio je žedan, smrdeo je na mokraću. Dobro se
sećao događaja prethodnih dana. Ostavio je druga u bolnici, posle ulične tuče u kojoj je
ostao na podu, ne zapitavši se da li će doći sebi. Lutao je po kiši i zatekao se tu, bio je
bolestan kao pas, a srećan kao jebeni luđak. Ali iako je očekivao, još uvek ne oseća da ga
nagriza neka grozna nervoza. Možda bi ga ona naterala da reaguje. Nije bilo ničega sem
njegovog bolnog tela i njegovog sopstvenog mirisa, koji mu je zapravo bio prijatno
društvo. Uobičajene emocije su ga napustile. Počeo je da gleda u nebo i to mu je ispunilo
čitav dan. Šari se vratio i seo pored njega, na istu klupu, malo pre nego što će pasti noć:
- Drago mi je što vidim da si izašao iz svoje letargije, budalice. Bilo je vreme!
Objasnio mu je da se nalazi na severu Pariza, nedaleko od parka Bit-Šomon. Šari ga je
ponudio jednim pivom i pružio mu pola mekog, zgnječenog bageta, koji je sigurno već
neko vreme vukao u svojoj torbi i na koji se Vernon proždrljivo bacio. „Jebote, jedi polako,
smučiće ti se. Hoćeš li biti ovde i sutra? Doneću ti malo šunke, moraš da dođeš sebi.“
Matori nije bio klošar, ruke mu nisu bile ispucale, patike su mu bile nove. Ali nije bio baš
ni nenačet. Činilo se da je navikao da pije s tipovima koji smrde na pišaćku. Neko vreme
su tako sedeli tamo, ne govoreći mnogo.
Vernon je od tada u bestežinskom stanju. Neka nevidljiva ruka je ispomerala sve
dugmiće na njegovoj mikseti: sve je drugačije podešeno. Ne uspeva da se udalji od ove
klupe. Dok god ga silom ne izbace, brdo Beržer je ni na nebu ni na zemlji, maleno lebdeće
ostrvo. Na njemu se oseća dobro.
Ide u kratke šetnje, da bi protegao noge i kako ne bi zauzimao klupu po ceo dan.
Ponekad sedi na stepenicama koje obeležavaju njegovu teritoriju, zadržava se u pokojoj
ulici, ali uvek se vraća tamo odakle je pošao. Svojoj klupi, ispred zajedničke bašte, s
predivnim pogledom na krovove Pariza. Počinje da se navikava.
Radnici koji rade u Ulici Remi de Gurmon, odmah pored, prvo su ga ignorisali. Sve
dok upravnik gradilišta nije došao da popuši cigaretu tokom pauze, dok je telefonirao.
Krenuo je prema klupi i Vernon mu je ustupio mesto, udaljio se da ne bi smetao kad ga
je momak pozvao - već dva dana te gledam... Zar nisi ti držao prodavnicu ploča? Vernon
je oklevao - na trenutak je hteo da odgovori ne i nastavi svojim putem. Njegov nekadašnji
identitet više ga nije zanimao. Skliznuo mu je niz leđa kao težak i glomazan stari kaput.
A to ko je on decenijama bio sad je tuđa briga. Ali tip mu nije dao vremena - ne sećaš me
se? Bio sam pekarski šegrt, šljakao sam pored tebe... dolazio sam prilično često. Njegovo
lice mu nije bilo poznato. Vernon je raširio ruke - nisam više sav svoj, a čovek se smejao -
12

da, kapiram, život te nije mazio... Od tada svakog dana svrati tokom pauze da proćaska
dva minuta. Kad živiš napolju, trodnevni ritual već je stara navika. Stefan nosi bermude
i džombaste sportske patike, ima kovrdžavu kosu i mota duvan. Voli da prepričava svoja
sećanja sa festivala, da priča o svojoj deci i detaljno opisuje probleme s momcima s
gradilišta. Izbegava bilo kakve aluzije na činjenicu da Vernon spava na ulici. Teško je reći
da li se radi o izuzetnom taktu ili potpunoj neosetljivosti. Ponudi ga svojim duvanom,
ponekad mu ostavi čips, ili ono što je ostalo od koce... i dozvoljava mu pristup toaletima
na gradilištu tokom dana. To spasava Vernona, koji je već iskopao dve rupe u zadnjem
delu bašte kuće gde spava, ali nije mala stvar golim rukama iskopati zemlju dovoljno
duboko, a zatim prekriti tako da se ništa ne oseti, čak i kad je vruće... to bi ga na duže
staze upropastilo. Stanari kvarta bi se žalili na smrad.
Ima već tri dana kako Žanin krišom dolazi da ga vidi. Takođe hrani i nekoliko mačaka
lutalica. Donosi Vernonu hranu u taperveru. Krije se jer su joj komšije već rekle da ne
ohrabruje beskućnike da se zadržavaju. On nije prvi. Rekla mu je: na početku su svi mislili
da je to divno, i hteli su da pomognu bližnjem svom, ali bilo je previše problema: tragovi
povraćanja, radio koji celu noć svira do daske, brbljivi luđak koji nije znao za granice i
hteo je da ulazi kod ljudi u kuću da razgovara, neki drugi na antipsihoticima koji je pričao
sam sa sobom i plašio decu... Komšiluk nije imao izbora: trebalo je iskulirati s milosrđem.
Žanin uporno deli obroke s njim. To je jedna sićušna ženica, pogrbljena, koketna, obrva
retko precizno nacrtanih olovkom, međutim karmin je uvek dobro namazan, a seda kosa
obrubljuje njeno napuderisano lice u besprekornim uvojcima. „Svakog jutra stavljam
papilotne, prestaću kad me sahrane.“ Nosi svetle boje i žali što je leto tako ružno, zbog
prelepih haljina koje ne može da nosi „a ne znam da li ću dogodine i dalje biti tu, da u
njima uživam“. Kaže Vernonu da je on „mali slatkiš, to se odmah vidi, u mojim godinama
ima se oko za to, vi ste mali slatkiš, i imate predivne oči“. Isto to priča mačkama koje
hrani. Puni mu boce vodom i donosi mu pirinač, u kojem rastopi velike doze putera.
Ništa ne komentariše, ali Vernonu se čini da ona misli da ono što je dobro za mačju dlaku
mora biti dobro i za čoveka. Prethodnog dana mu je donela nekoliko kockica čokolade u
aluminijumskoj foliji. Bio je iznenađen zadovoljstvom koje je osetio dok ju je jeo. Zenice
su ga na trenutak maltene zabolele. Već je zaboravio kako je to osetiti ukus nečega što
voliš.
13

Kao i svakog dana oko šest sati, Šari napušta šalter kladionice u Ulici Pirene i penje se
Avenijom Simona Bolivara do prodavnice naspram ulaza u park. Momak na šalteru i nije
nešto nasmejan. Da bi mu dao kusur, jedva odvaja oči od ekrana na kojem prati utakmicu
kriketa.
Matori polako ulazi u Bit-Šomon. Bez žurbe. Roditelji čekaju, bez reči, ispred malog
lutkarskog pozorišta. Unutra, njihov podmladak urla „pazi, iza tebe!“. Njegova omiljena
klupa nalazi se s leve strane, nedaleko od javnih toaleta. Briše drvo obojeno u zeleno
dlanom ruke, uvek ima džukela koje ostavljaju debele slojeve blata, jer stavljaju patike na
nju da bi radili sklekove odignutih nogu. Otvara prvu flašu, upaljačem. Ispred njega, dve
mačke se odmeravaju, ispuštajući s vremena na vreme uznemirujuće mjaukanje, ne
odlučujući se da se upuste u žestoku borbu.
Šari je oduvek voleo ovaj park. Ovde pije svoj aperitiv pošto popodne provede šteknut
u zadnjem delu svoje kafane čuvajući se blede dnevne svetlosti. Veliki problem Bit-
Šomona jesu neravnine: kad-tad će crći dok bude pokušavao da se uspne uz neki
brežuljak.
Loran mu se pridružuje. Zna raspored. Uvek ima pivo za njega. Beskrajno vrti istih
pet ili šest priča, koje naglašava grohotnim smehom. Deseti put kad čuješ kako prepričava
istu tuču, poželiš da promeni ploču, ali Šari ne traži previše od ljudi koje susreće. Ne
može se u isto vreme biti pijanac i izbirljiv što se društva tiče. Loran čini deo njegovog
dana. Naravno, više bi voleo da je debela Olga ta koja s njim pije aperitiv. Uvek je bio slab
na lujke. Rado bi opet istrpeo da mu se najebe keve kad bi mu jedne letnje večeri Olga
dopustila da joj se udvara. Kad ju je prvi put video, nosila je zelene klompe, zajebavao ju
je nazivajući je klovn Bozo, i ona ga je odmah zveknula. Šari je morao da joj vrati šamar.
Htela je da mu vrati istom jačinom, ali ne može protiv sebe, Olga je nežan cvet. Kad udara,
to je kao da te ljubi. Dotaklo ga je, njega starca, da vidi kako se bori toliko strastveno dok
on s druge strane prema njoj oseća samo naklonost. Još mu zamera taj prvi susret. Voli ih
lude i ružne. Uvek je tvrdio suprotno. Složi se kad mu ortaci pričaju o nekoj cici koja ne
smara kao o blagu koje se čuva, često se pravio da sanja o zgodnoj ribici koja ne diže frku
i nikad ne lomi posuđe, ali to je deo lovačkih priča koje tipovi poput njega međusobno
pričaju: kad je imao sredstva da smuva pristojnu cicu, ostao je sa Vero, i svaki put kad joj
je bio neveran, devojka ni na šta nije ličila. Ukusi su različiti. Fine cice ga smaraju.
14

Staze u parku su natopljene. Kiša je padala satima. Svi samo o tome pričaju po
kafanama, o vremenu, o tome kako je proleće sranje. Šetačima će trebati vremena da se
vrate. Oko njih su samo džogeri, koji su izgleda čekali u zasedi po žbunju, kako bi mogli
da iskoče i nastave da dahću kao mučenici. Ima ih među njima, poželiš odmah da ih u
ime zdravog razuma zaustaviš, jer je očigledno da je ono što sebi nameću opasno po
njihovo zdravlje. Loran gleda u svoje cipele, zgrožen:
- Da ne nosiš možda broj 40?
- Nosim 44. Zašto pitaš?
- Uvek imaš dobre gilje. Tražim par... Ove mi se uopšte ne sviđaju.
- To su radničke cokule. Nisu udobne.
- Iscimao sam se do garderobe humanitarne pomoći da bih našao ove... ništa nisu
imali. Kriza je, ljudi čuvaju stvari.
- U problemu si.
- Otići ću do Ulice Rampono sutra, nadam se da će imati par moje veličine, ove mi
žuljaju petu, dobiću plikove.

Na sledećoj klupi, crni kolos u srebrnoj trenerci maltretira metiljavog belca, koji se
muči, u šortsu, slušajući njegova naređenja. Glasom stentora, trener urla „nema stajanja,
nema stajanja, uzmi konopac, nema pauze, ajde, nema stajanja!“ i žgolja skakuće u mestu
dok gleda u prazno, iscrpljen, na samrti. Loran se ne bavi njima dugo, fasciniran je
debelom vrećom koja se penje stazom, u plavom kombinezonu, poput pijanog
kosmonauta. Šari dodaje Loranu novo pivo i kaže:
- Da je do mene, ja bih zabranio park za sportiste. Uništavaju nam atmosferu.
- Lišio bi nas svih tih slatkih devojčica koje trče polugole. Uzmi na primer ovu koja
nailazi, zar ne bi bila šteta zabraniti joj da nas zadivljuje?
Problem momaka kao što je Loran, a ima ih koliko hoćeš, jeste što uvek možeš da
predvidiš njihove reakcije. Nema ničeg interesantnog u plavokosoj studentkinji, čistunici,
koja trči nizbrdo sitnim koracima. To miriše na sapun čak i dok trči. Nije da Šari ima
moralnu skalu koju primenjuje na libido drugih. Ali tipovi su svi postali identični, deluje
kao da idu u večernju školu da bi bili što sličniji jedni drugima. Ako bismo raspolutili
Loranov mozak nadvoje kako bismo pogledali kako funkcioniše, pronašli bismo potpuno
isti arsenal sranja kao i u mozgu tog izvršnog direktora koji se muči i radi trbušnjake tu
pored njih: male ultralajt cice, roleks čuka i velika kuća na plaži. To su snovi za seronje.
Postoji bitna razlika između njegove i Loranove generacije. Njegova nije laskala
buržujima. Šta god oni pričali, današnji proleteri bi svi voleli da su se rodili u izobilju. U
Lešinu, gde je odrastao, sirene iz kamenoloma diktirale su vreme. Buržuji iz centra grada
bili su predmet prezira. Nije se pilo sa šefom. To je bio zakon. U kafanama se pričalo samo
o politici, klasna mržnja je odgojila jednu pravu proletersku aristokratiju. Znalo se kako
se prezire šef. Sve je to nestalo, zajedno s ljubavlju prema dobro obavljenom poslu. Nema
više radničke svesti. Sve što ljude interesuje jeste da liče na šefa. Kad bi tipu poput Lorana
15

dali da odlučuje, sigurno ne bi hteo da natera bogate da dele, već da se učlani u njihov
klub. Jednoličnost želja: sve sami džiberi. Biće dobro topovsko meso.
Dalje niz stazu, pored cveća, četiri čuvara puše cigarete u društvu muškarca u sivom
odelu. Zdepasti nasmejani Azijac, redovan posetilac koji uvek nosi stetson, penje se
unazad uz kosu livadu. Uvek to radi kad dođe u park, i ne razgovara ni sa kim. Stari sivi
pas, kratkih nogu i duge dlake, trči oko njega. Šari pita svog druga:
- Znaš zašto Kinezi to rade?
- Zašto se penju unazad? Pojma nemam. Druga kultura.
- To se kod nas stvarno ne radi.
Loran se početkom proleća naselio na napuštene šine koje prolaze ispod parka. Ne
spava ih mnogo tamo, a čuvari im gledaju kroz prste, sve dok se niko ne vuče po
travnjacima tokom noći.
Jedna žena okleva oko njihove klupe, izgleda kao da traži put. Nosi dug crveni
kaputić koji se kopča napred, kao za neku devojčicu, što samo naglašava uvenulost lica.
Mora da je učiteljica. Da je češće u kontaktu sa odraslima, nosila bi drugačiji kaput. Kad
je ugleda, Loran podiže ruku i pozdravlja je izdaleka. Izgleda iznenađeno, a zatim ga
prepoznaje i prilazi:
- Dobar dan! Kako ste?
- Savršeno. Gutljajčić? - pita, pružajući joj svoju flašu.
Ona mahinalno pravi korak unazad, kao da je mislio na silu da joj gurne grlić u usta.
- Ne, ne, ne, hvala. Tražim „Rozu Bonor“, znate li kuda treba da idem?
- Pa vi uvek nešto tražite...
Loran flertuje. Šarla je sramota umesto njega. Budalo jedna, kako zamišljaš da će tako
lepo obučena i čista dama da pije iz tvoje boce i bude zainteresovana za tvoje gluposti?
- Do „Roze Bonor“ nije nimalo komplikovano, idete ovim putem i pratite ga, samo
pravo, jedno petsto metara. Jeste li ga pronašli, vašeg Trodona?
- Ne. Niste ga više videli?
- Ne... ali mogu da zapišem vaš kontakt, ako bilo šta čujem, javiću vam...
Loran se udvara tonom hostese. Izbacuje grudi i otkopčava rajsferšlus na svom
debelom kaki mantilu, izvlači staro narandžasto blokče i traži od dame olovku, uputivši
joj bezubi osmeh. Teško je gledati ga dok pokušava da pokaže da može da bude
civilizovan. Dama u crvenom pravi blago uznemirenu grimasu, i mahinalno čupa jednu
dlaku sa obrve. Loran nastavlja da govori, kao i obično - kad nađe novog slušaoca, ne
pušta lako:
- Vernon se uvalio u sranje, zato što se vukao s pogrešnom cicom... Tipičan početnik:
previše opušten. Da sam ga video s Olgom, upozorio bih ga da bude oprezan. Svi se
zajebu. Na prvi pogled deluje simpatično, ali čim zablejiš s njom, završiš u nekom sranju...
Nije ulica za devojke. Osim toga, lakše im je da izbegnu da se na njoj nađu. Madam Olga,
da je rodila tri žgebeta dok joj je bilo vreme, eto ti socijalne pomoći, i budi siguran da ćeš
dobiti stan od države kad si samohrana majka. Mi tipovi bez dece možemo da crknemo...
16

ali porodica, to je svetinja! A ona ne, razmnožavanje, to je previše zahtevati od nje...

potpuno je sjebana ta Olga. Mora da se ponaša kao tip... osim za batine, da ih izaziva je
tu, ali da ih dobije, zamisli, uvek lik pored nje nastrada...
- Ako ga ikad vidite, reći ćete mu da ga traže, a? Recite mu Emili, Gzavje, Patris,
Pamela, Lidija... Svi ga tražimo. Recite mu da smo zabrinuti za njega... i da imamo neke
stvari da mu kažemo, važne stvari...
- Onda da zapišem vaš broj? Kako glasi vaše cenjeno ime?

Žena u crvenom kaputu ne ume da kaže ne. Ime joj je Emili, oklevajući izgovara svoj
mobilni, a zatim žurno odlazi. Kukovi su joj malo široki, hod joj je pomalo nesiguran. Šari
pita „odakle poznaješ ovu?“, a Loran se puva:
- To ti je kao neka ekipica. Traže Vernona Trodona, ali nemam pojma gde je nestao...
- Ko je taj tip?
- Klošar. Novajlija. Tip koji uopšte nije za to. Previše nežan. Previše osetljiv. Ne znam
gde je nestao, ali videlo se da tip nije opremljen za život na otvorenom. Stari zavisnici bar
imaju nekog uličnog iskustva, ali on je... suviše fin dečko. Išao je od tuče do tuče, dok mu
jednog ortaka nisu tako izgazili da je ostao da leži na trotoaru. I tad je lik nestao. Drugari
ga od tada traže...
- Nije delovala ljuto.
- Ne deluje mi da ga traže da ga prebiju, ne... to je više grupa luđaka koji vise u parku
već tri dana u potrazi za Trodonom...
- Kako momak izgleda?
- Francuz, umišljen, lepe oči, izgleda kao neki pederski roker, duga kosa... zapravo ne
liči na bogzna šta, ali nije loš momak.
Opis neverovatno liči na njegovog lika s brda Beržer. Šari je oprezan. Bio je tako
bolestan, taj tip, matori je mislio da će umreti na njegovoj klupi. Ako se krije, ima svoje
razloge za to. Svako ima svoje tajne, i svako ima način na koji se sa njima nosi.
- I nemaš nikakvu ideju zašto ga je tražila, ta gospođa?
- Zašto te to toliko zanima?
- Nije baš uobičajeno da dama poput nje juri za nekim beskućnikom...
- Uvek treba biti oprezan sa ženama. Stalno nešto kriju... mora da je nešto u vezi s
nekim pokojnikom.
- Pokojnikom?
- Stalno nas smaraju da ih samo deca interesuju... praviti bebe, brinuti se o mališanima
i ostala sranja... a mi treba da im verujemo na reč. Ali razmisli. Jedina stvar koja opseda
žene jesu pokojnici. To je ono što im je bitno. Ne zaboravljaju ih. Žele da ih osvete, žele
da ih sahrane, žele da budu sigurne da počivaju u miru, žele da se sećanje na njih
poštuje... žene ne veruju u smrt. Nisu sposobne. To je prava razlika između njih i nas.
- Ne znam odakle je izvuče, tu tvoju glupu teoriju, ali ako ništa, originalna je...
- Razmisli večeras kad se malo otrezniš. Videćeš. Ima smisla.
17

- Ništa nam to ne govori šta ona hoće od njega.

- Ne. Ali rado bih je jebao. Volim da pomognem. Baš takve žene volim, tako stidljive,
dođe ti da se malo praviš dasa...

Šari ga pušta da se izlupeta i da oduška svom libidu. Zaista je iznenađen što im se

žena u crvenom obratila. Šari takođe izgleda kao klošar. Ljudi oklevaju da mu se obrate.
Ali kad hoće da porazgovara s nekim, zna da se snađe. Isto je kao i s golubovima i
gavranima, radi se o redovnom distribuiranju malih znakova pažnje. Kao ona bakica koju
si mogao da sretneš u komšiluku do prošlog leta. Živela je u Ulici Belvil, i kad bi izašla iz
kuće u četiri sata, golubovi bi je odmah prepoznali. Skupljali su se u ogromnim jatima na
nebu i zemlji, i pratili je. Prosipala je ispod drveća gomilice mrvica i semenja. Zabranjeno
je hraniti ptice. Za one koji nisu znali za njenu zanimaciju, ta jata ptica koja su se
sinhronizovano spuštala duž Avenije Simona Bolivara delovala su izuzetno
uznemirujuće. Jednog dana su je deca stavila u dom. Šari je to saznao za šankom kafića
preko puta ulaza u park. Imala je svoj stan. Deca su verovatno osetila da se kolo okreće,
kriza stiže, bolje da prodaju pre nego što padne cena. Vidimo se u čitulji! Bila je živahna
i nikad nije cirkala, jedino zadovoljstvo koje je matora luda imala bilo je da hrani golubove
za vreme šetnje... nije nikome smetala. Šarla zasmejavaju ljudi koji prave decu misleći da
je to osiguranje za stare dane. Dovoljno je proživeo da primeti da to nije ništa sem
odgajanja budućih nestrpljivih lešinara. Niko ne voli starce, čak ni njihova rođena deca.
Ima još jedan nalik na nju u parku. Neki tip koji takođe hoda pogrbljen i pojavi se
svakog dana, sluša nešto na slušalicama. Ima dugu kosu i nosi pohabanu crnu rokerku.
On se druži s gavranima. Čim stigne, živuljke ga prepoznaju i okupe se u krug oko njega.
Gavrani deluju mnogo jebeno organizovanije od golubova. Veliki su kao kokoške, imaju
prelepu sjajnu crnu boju i zabrinjavajuće su inteligentni za ljude ubeđene da životinje ne
razumeju bogzna šta. Gavrani iz parka brzo shvate s kim imaju posla. Ne treba im taj
matori da bi jeli - raspore kljunom dno kese za đubre i služe se. Ali izgleda da vole da se
druže. Ne pojave se tek kad dođe s njihovim semenkama: čekaju ga. A ako čiča mora da
se pomeri jer ga stražari nadgledaju, živuljke se ne potresaju: prate ga i obaveštavaju
druge da se mesto sastanka promenilo. Deda je prestao da dolazi početkom proleća, Šari
nije znao šta se dogodilo. Verovatno je u bolnici. Suviše je mlad da bi ga deca
ekspedovala, čak i ako im je frka da dođu do svog dela love, teško je rešiti se roditelja koji
je još uvek u formi, posebno ako je pri čistoj svesti - treba znati strpljivo čekati. Šari je
zamolio Vero da pogleda na netu šta te ptice hasaju. I dolazio je, svakog dana, u isto
vreme, na isto mesto, da hrani ta stvorenja. Pomislio je da neko mora to da preuzme na
sebe. I shvatio je zašto postoje ljudi koji to rade - gavrani nisu ništa manje smešni od
njegovih drugara u bistrou. Imaju male žive oči i zasmejavaju te. Šari svake nedelje ode
do dela za kućne ljubimce u „Brikorami“. To je najsmrdljiviji deo prodavnice, pun mušica
jer ostavljaju otvorena pakovanja hrane za pse - i on koji se tamo gura s leđima koja ga
bole, a ni kolena mu se ne drže baš najbolje - noge mu otkazuju, ode čiča u kurac, godine
su tu, to je normalno. Ali ne da se. Ova opsesija dobročinstvom je došla s godinama.
Šari je dobio na lotou. Da. On, matoro puvalo. Koja fora. Često se kladi na trke, ali
retko igra loto. Kao i svi bolidi iz kladionice, ponekad popuni listić, polakomljen velikim
18

dobitkom. U njegovom slučaju, najveće čudo nije bilo što je pobedio, već što je bio pred
TV-om na noć izvlačenja, previše lenj da bi ustao da promeni kanal, jer su se baterije u
daljincu istrošile. Bio je potreban čitav ovaj niz okolnosti da bi se zainteresovao za
izvlačenje - nije verovao da bi mogao da bude jedan od pobednika. Što je, konačno, i ideja
igre: može svakom da se desi. Čak i njemu. Uvek igra iste brojeve, datum rođenja svoje
majke. Nije komplikovano. Kuglice su se kotrljale u cevima - nikad nije razumeo
strastvene igrače, ništa nije tako dosadno kao izvlačenje lotoa. I njegovi brojevi su počeli
da izlaze, jedan za drugim, sa onom zastrašujućom preciznošću sudbine koja dolazi po
tebe, tebe, i nikog drugog. To ga je probudilo iz dremeža. Grudi su mu se skupile dok su
se otkucaji srca ubrzavali. Preterana sreća nije baš prijatna. Otreznio se začas. Vero je bila
izvaljena na svom kauču, kuntala je kao zaklana, otvorenih usta, uglova usana obojenih
mrljama od vina. Da se u tom trenutku probudila, dobila bi batine svog života - sve pre
nego da prizna da mu se čini da je pobedio. Zato što je, naravno, na prvu loptu,
nenaviknut na to da ga život prijatno iznenađuje, pomislio da je odlepio, i da će otkriti
da se nešto čudno dešava.
Teturao se od fioke do džepa od jakne da pronađe listić. Bilo je to ravno čudu, jer je
znao da ga je nehajno zgužvao u lopticu. Deset minuta ranije ne bi bio u stanju da dođe
do sudopere a da ne padne, a odjednom je bio okretan kao divokoza. Jebote, mozak mu
je radio trista na sat. Potpuno nesposoban da bude srećan u tom trenutku, bio je previše
potresen. Razmišljao je - govno jedno matoro, prestani da zamaraš mozak tim pijanim
sranjima, nisi dobro čuo, sutra ćeš videti stvari jasnije, možda imaš jedan ili dva dobitna
broja, ali veliki dobitak, šta zamišljaš ti? Hoćeš li ikad prestati da budeš imbecil? Celu noć
nije spavao. Legao je potpuno obučen, a onda se odvukao do stolice, pokušao da probudi
Vero, otvorio pivo i ispio ga ispred prozora, a onda se vratio u krevet. Uzalud.
Sutradan je bio u bistrou u osam sati. Pažljivo je prepisao svoje brojeve, dva puta
proverivši da nije pogrešio, pregledao je listić na sve moguće načine, ali nije video ništa
sumnjivo. Seo je za šank, na samom kraju, duboko u senci - svakako u to doba nije bilo
nikoga koga poznaje. A što se tiče kineskog para koji je preuzeo posao, pošto je Ahmed,
stari vlasnik, umro od aneurizme jedne letnje večeri pred svojim TV-om, nije bilo
opasnosti da će mu se oni obraćati: izbacili su ga napolje nekoliko puta kad se previše
napio, i nisu ga voleli. Ali to je bio njegov bistro, i vraćao se svakog jutra.
Šari je otvorio novine i ponovo proverio. Ujutru, na prazan stomak, delovalo mu je još
monstruoznije nego prethodnog dana. Taj brutalni prekid ustaljenog ritma izazvao je u
njemu mnogo više straha nego radosti. Neko vreme će kurac moći da se žali da mu nikad
ništa ne ide. Što samo pokazuje koliko loše sebe poznajemo: zakleo bi se da mrzi svoj
život i da bi dao sve da ga promeni od početka do kraja. Ali sad kad ga je zadesilo,
grčevito se držao svojih navika kao da mu život zavisi od njih. Dva miliona. Šta jebeno
kažeš na to, matori? I za jednu noć, Šari je izgubio svoju bezbrižnost. Više od šezdeset
godina proveo je u ovom postojanju popodnevnih pijanstava, urlajući za šankom na one
koji su hteli da slušaju kako ga boli kurac za sve, i kako njega niko ne može da zajebava.
Gotovo je sa opuštenošću.
19

On je ipak već proživeo nekoliko života. Gledao je svoju majku kako noktima rilja
zemlju ne bi li pronašla hranu za njih, video je oca kako nestaje, preko noći, a da nikad
nije pokušao da vidi ni svoju suprugu ni svoje potomstvo, bio je šegrt kad su šezdesetih
izbili štrajkovi u Belgiji, bio je kralj boćanja i kamiondžija, ćata i mahniti igrač karata, lepio
je plakate i bio rogonja, makljator i zidar. Velika strast njegovog života bila je flaša, barovi
i prodavnice koje su radile celu noć. Bio je veseo pijanac. Flaša ga nikad nije razočarala ili
napustila. Poklanjao je cveće glupačama i ponašao se kao budala sa simpatičnim
devojčicama, imao je na desetine ljubavnica, sve luđu od luđe. Najveća kučka je bila jedna
buržujka plemićkog porekla, njena porodica je još uvek posedovala neki razrušeni
dvorac, a ona je volela da se ponižava po kafanama. Rodila mu je dete. Rekao je ne želim
da budem otac, bilo je to osamdesetih, rekla je da će to da uradi sama, a ako ti se ne sviđa,
trebalo je da uradiš vasektomiju, govnaru. Nije da nije bila u pravu. Nije priznao tog
klinca. Nikad nije pokušao da ga vidi. Vero je takođe zatrudnela. Ali je ona, kad je rekao
ne želim da budem otac, abortirala. Srala je, zamerila mu je, ali je abortirala. I to sasvim
sama, pritom, ne tražeći od njega ni da ide s njom niti jedan franak da joj pomogne. To je
prava žena. Reagovala je kao proleterka. Ništa ne zbližava kao poteškoće, radnička klasa
je naučila da se drži zajedno. Vero je stara škola, potekla od učiteljice koja se udala za
seljaka, takva ne izdaje svog čoveka. Video je da joj je teško što nema dece. Čak ni njemu
negde nije bilo svejedno. Ali treba biti realan, dva alkosa kao što su oni, siroto dete bi se
lepo provelo vrišteći po celu noć, nikog ne bi probudilo. I na šta oboje liče, kako li bi ono
jadno izgledalo? Abortirala je. Ne kao ona budala od plemkinje. Ako bi vest o Šarlovoj
sreći došla do ušiju te lažne baronice, sigurno bi se začas pojavila s testom očinstva. A
tipovi nemaju nikakvo pravo glasa, oni su automatski očevi. Zahtevala bi svoj deo kinte
i usput ga provukla kroz pakao. Vero bi potpuno odlepila, i matora bi bila potpuno u
pravu.
Sem toga, neće reći ni Vero. Ne tako brzo. Dobro će da razmisli pre nego što načne tu
temu. Popeo se u Ulicu Pirene, i ušao u poštu da traži imenik. Hteo je da potraži broj
Francuske lutrije, ali mu se mlada, debela, podmukla crnkinja nasmejala u facu. U
poštama više nema ni telefona ni imenika. Odgovorio je nadmeno „stvarno je
neverovatno da u PTT-u ne može da se telefonira“, a ona mu je uz osmeh uzvratila,
„nemojte, molim vas, previše ste mladi da još uvek govorite PTT!“. Zapravo nije toliko
glupa koliko je delovalo. To ga je razoružalo, uzdahnuo je i izašao bez pravljenja scene.
Otišao je do Trga Gambeta, ali su pivnicu za koju se sećao da je imala telefonsku
govornicu u podrumu renovirali. Ne mogu da se suzdrže. Stvari dobro funkcionišu, svi
su zadovoljni, sve je smišljeno jednostavno i logično - ali oni moraju da ruše nešto što
svima odgovara da bi umesto toga natrkečili glupost koju niko živ ne razume. Poslednja
moda je otvaranje kafana u kojima pijancima nije udobno. Isteraš svoju ciljnu grupu. Pa
se onda svi žale što moraju da zatvore lokal. Ali kafana ne može da opstane s troje turista
koji žderu topli sendvič. Treba ti noseći stub, da drži, tipovi spremni kuću da prodaju da
bi pili. Ako prodaješ alkohol, treba ti strastvena klijentela, a ne amateri koji piju kir s
jagodom.
Šari je na kraju kupio telefonsku karticu. U kurac, ako se ispostavi da je to sve sranje
koje je umislio, ako nije ništa dobio, upravo je bacio deset evra na karticu koju nikad više
20

neće koristiti. Šari ne voli telefone. Ne čuje više toliko dobro, ne razume šta mu se priča.
Smara ga, odgovara nasumično, urlajući. Tražio je javnu govornicu u mirnom kraju, gde
niko ne može da gurne vrata i da ga prepozna: otkud ti ovde, đubre jedno? dođi, idemo
da popijemo po jednu.
Nije znao kako da formuliše ono što je imao da kaže. „Imam pobednički listić“, ili
„zovem da bih se raspitao o velikom dobitku“... Kao i svakom sirotanu, bilo mu je mučno
da se obraća nekoj instituciji. Nije hteo da se čuje da je seljačina, a znao je da će, što više
truda bude uložio da lepo priča, biti sve očiglednije.
Devojka na drugom kraju linije bila je naviknuta na sve to. Opustila ga je. Očigledno
nije bio jedini gedža koji se obratio Francuskoj lutriji. Pa možda čak ni najgori koji je to
uradio. Brzo je shvatila o čemu se radi - dobitnički listić, za nju je to bila samo još jedna
obična stvar, molim vas, sačekajte, slušao je Ravelov Bolero, a onda je neki drugi poslušnik
ljubazno saslušao njegovo zbunjeno buncanje, zamolio ga da ponovi brojeve koje je
pročitao na svom listiću i rekao mu da odmah dođe, proverićemo zajedno, i Šari se
uspaničio, bio je to refleks koji ima s administracijom - ne, ne mogu sad, imam veoma
gust raspored, pa je ovaj rekao, polako, ponedeljak, dođite u ponedeljak, evo adrese, ne
brinite, da, što se anonimnosti tiče, u pitanju je potpuna anonimnost, ne brinite, niko ne
čeka ispred našeg ulaza kako bi video ko su veliki dobitnici, ne, znate, mnogo ljudi ulazi
i izlazi iz naših prostorija, biće nemoguće razlikovati vas od igrača koji dolazi da podnese
žalbu, ili od nekog zaposlenog - u okviru našeg tima, da, neki ljudi će znati vaš identitet,
ali imamo veoma stroge klauzule o poverljivosti, shvatate da vaš slučaj nije jedinstven,
ne, čak i ako ste prestari da radite kod nas, niko vas neće fotografisati na ulazu, ako mogu
sebi da dozvolim da vam dam jedan savet, ne pokušavajte previše da se prerušavate,
ponekad i pored najbolje namere radimo neprikladne stvari, nemojte stavljati naočare,
periku... Definitivno nije bio prvi ološ koji je dobio džekpot.
Vrativši se kući, zažalio je što je pomerio sastanak za ponedeljak. Plašio se čak i da
ode da kenja, ukoliko bi se u tom trenutku otvorio prozor i pao tranzistor koji bi otvorio
fioku, a onda bi bio dovoljan samo dašak vetra i opa: nema listića. Ah, o dobrom
raspoloženju i ležernosti može samo da sanja... Čak je i sa cirkom usporio, da ne bi
napravio neko sranje. Sve u svemu bilo mu je loše... I nije bilo ničeg sem tog straha od
nekog malera, tipično za ljude iz njegove društvene klase, sitnica koja te na
najneverovatniji način parališe, sudbina koja izmišlja sve samo da bi radnik ostao u
svojim govnima... Postojao je, takođe, i gori strah. Šta će raditi s tim brdom love? Zaboga,
za tri dana i tri noći nesanice, imao je vremena da priđe problemu sa svih strana: kuća?
Šta da radi s kućom? A i gde bi bila ta kuća? U nekoj vukojebini u kojoj nikog ne bi
poznavao? Na jugu, kod onih fašistoidnih govnara? S kafanama punim lovaca koji
govore samo o genocidu glodara? U Šesnaestom arondismanu, gde si u birtijama manje
dobrodošao nego u zatvoru? U Normandiji? Šta bi on realno radio bilo gde drugde nego
kod kuće? Kuća. Možeš misliti! Da li je hteo da kupi kuću? Biti vlasnik nekretnine je
smaranje. A ideja da ide kod notara i cela zbrka s papirologijom... A ne, ne. Ništa slično
pod stare dane.
21

Kao što je dogovoreno, otišao je u Francusku lutriju. Od njega se očekivalo da

razmišlja o investicijama, projektima, dugoročno... Dok je stoički slušao grozničavi govor
sitnog službenika, osećao je da počinje da liči na Žana Gabena, kao da će svakog trenutka
da izgovori „druže, nećeš valjda do prekosutra ovako muda da mi zavrćeš“. Ali ćutao je,
čekajući dozvolu da se povuče sa svojim čekom. Nije valjda celog svog života prezirao
one koji zarađuju novac a da pritom ništa ne rade, da bi sad, u svojim godinama,
špekulisao na berzi.
Po povratku, u svojoj kuhinji, bio je više demoralisan nego bilo šta drugo. Šta ćeš raditi
sa ovom kintom, ćale? Da kupiš odela? Koji će mi. Da ideš na putovanja? Pre bih crko.
Nije voleo ni kofere, ni sunce, ni plažu, a kamoli da bude u inostranstvu. Pa šta onda?
Kakav problem... može da plati sebi mlade cice. Ne bi mu ni najmanje smetalo da mu
neka klinka liže čmar samo zato što hoće njegov novac... ali gde da nađe mlade devojčice?
U kafanama u kojima je visio nije baš vrvelo od slatkih ribica... Bože, nije još ni uzeo novac
a već je počela serija smaranja, odlazak u banku, papirologija, novi prijatelji, licemerje i
komplikacije svake vrste...
Dugo je sedeo ispred frižidera, ošamućen. Vero je ustala i napravila neviđenu scenu,
jer je zaboravio da kupi maslinovo ulje, a bio je njegov red da to uradi. Ona svakodnevno,
pre aperitiva u šest popodne, uzima veliku supenu kašiku ulja, navodno joj to oblaže
utrobu i posle toga bolje podnosi alkohol. Šari ju je pustio da viče, obukao je kaput, ne
odgovarajući joj, pomislivši odoh na kurve. Eto za šta će da iskoristi svoj novac. Ali kad
je došao ispred malog salona za masažu u Ulici Belvil, koji su mu nahvalili u kafani,
zadovoljio se time da na brzaka baci pogled na hodnik, plastične stolice i plakate o
refleksologiji na zidovima. I okrenuo se.
Dosta je posećivao kurve dok su bile iza stanice Sen-Lazar. Ponekad bi se pola sata
vrteo oko devojke pre nego što bi se usudio da je pita koliko naplaćuje. Bio je stidljiv sa
ženama kad nije bio pijan. Ipak, nije da se hvališe, ali dopadao im se. Poznavao je velike
dame trotoara. One s kojima nije bilo zajebavanja. Nisu bile lepše od današnjih devojaka.
Ali bile su brze na jeziku, ućutkale bi te, bolje ti je bilo da se lepo ponašaš. Kasnije, kad je
trebalo tražiti ih po velikim bulevarima, nije više bilo tako praktično. Nije imao auto.
Obavljao je to peške. One nisu imale sobu. Batalio je kad su se prebacile na drugu stranu
periferije. Neće valjda da seda na metro da bi mu neko popušio... Kad su Kineskinje
okupirale Belvil, jednom se vratio staroj navici u nekoj uličici, s jednom damom u
kabanici koja je bila zanosna i prijatna, ali nije govorila ni reč francuskog, i to ga nije toliko
uzbuđivalo, kad ne možeš čak ni „dobar dan“ da kažeš. Pomislio je „eto, čak su i kurve
nekad bile bolje“, i nikad nije pokušao da sazna više o devojkama s Bulevara de la Vilet.
Ništa mu nije više zapelo za to tog dana nego bilo kog drugog. Nije hteo da se sili samo
zato što je upravo došao do love. Platio je svoju turu konjaka za šankom kod Zorbe, a
zatim se našao s Vero, kao i svakog dana, u kladionici u Ulici Pirene. Da mu je neko rekao
da će jednog dana dobiti džekpot, a da će se opet kao i uvek svađati sa onom kravetinom...
Vero je kao stara cipela, taman mu je i dobro mu je u njoj. Nisi slučajno dvadeset
godina zaredom sa istom smaračicom, koja je toliko ružna i dosadna, mora da nešto
nalaziš u njoj. Još joj ništa nije rekao. Odlučio je da to zadrži za sebe. Bojao se da će se glas
22

o njegovoj srećnoj vesti proširiti kao požar i da će iz žbunja izleteti horde ženki, tvrdeći
da je otac njihove dece i zahtevajući DNK testove da bi došle do njegovog novca.
Malo-pomalo, navikao se na situaciju i shvatio šta će da uradi s tim novcem: ništa. On
je prvi bio iznenađen, ali posle određenog razmatranja, njegov život mu se činio najboljim
od svih koje bi mogao da ima. Nastaviće ga, ali mnogo bolje. Češće je išao kod frizera, to
je bio njegov kapric. Sad se časti puterom od kikirikija, skupim pivom i žiletima s pet
oštrica... Gotovo je sa saginjanjem do poslednje police u „Diji“ da bi našao najjeftiniji
kamamber: uzimao je ono što voli, ne brinući koliko košta. Vero je bila sumnjičava.
Umislila je da krije od nje neko nasledstvo - kuću mrtvog ujaka koja je prodata. Kao da je
on iz porodice gde su ujaci posedovali bilo šta drugo sem svoje sopstvene guzice... ali
mogla je da vidi da se sve u svemu bolje klopa, više pije, osećala je da nešto nije u redu. I
to je zaintrigiralo matoru drtinu. Šari je s vremena na vreme govorio sebi da mora da se
oženi njom - samo što nije bilo lako zaprositi je a ne izazvati sumnju: šta bi moglo da
opravda njegovu iznenadnu želju da zaprosi ovu kravetinu? Od tada, svaki put kad čuje
da je taj i taj preminuo bez upozorenja, srčani udar, ili ga je pregazio skuter, osetio bi
dobro poznatu zabrinutost koja bi mu pokvarila dan. U kurac, koliko bi jadna Vero urlala
ako bi pandrknuo a da nije osigurao da ga ona nasledi... Kakva muka ovaj veliki dobitak.
Svakako mnogo glavobolje.
Njegov prvi pravi užitak matorca koji ima love bile su patike u „Go sportu“. Dogodilo
se ovako: stare patike su ga žuljale, pomislio je, dobro, kupiću sebi nove. Imao je
elegantne cipele na umu, ali nije znao gde da ih nađe, pa se našao u „Go sportu“, gde mu
je jedan mladić predložio različite modele. Probao je par, iz čiste radoznalosti. Tad se za
njega otvorio novi univerzum: konačno, oblast u kojoj napredak nije samo prazna reč.
Jebote, dokle se došlo s patikama, a on se i dalje vukao u svojim starim opancima. Od tad
je kupovao nove patike svakog meseca. I mada ih je krio, Vero je bila na oprezu i opet je
zakukala: „Izgleda da imaš dosta love - gubiš se, jadni moj matori.“
Nikad ni u šta nije uložio kintu. Brzo je doneo odluku. Neće valjda u svojim godinama
da postaje zlikovac. Mali tip iz banke koji je bio zadužen za njegov račun mora da se
zagrcnuo kad je video njegov novi bilans. Počeo je da ga zove na najprestižnije fudbalske
utakmice, ali Šarla to nije zanimalo. Sport za debile. Ne, nije nameravao ni sa kim da
raspravlja o budućnosti svog novca. Bio je to deo prijatnih iznenađenja koja dolaze s
bogatstvom. Dok neko nije u situaciji da kaže ne, ne može se reći da je nepotkupljiv.
Nikad to ne bi za sebe pomislio. Mislio je da bi bio pokvaren, koristoljubiv, da bi izgubio
glavu od svih tih nula na čeku. Ni najmanje. Shvatio je da ga ništa ne košta da kaže ne.
Ne. Nije ga zanimalo da zaradi više nego što može da potroši. Ipak, bilo mu je drago što
klinac iz banke skače kao čupavac iz kutije čim dođe da pošalje pismo. Šari ga je sa
zadovoljstvom izgrdio - pa kako možeš da me puštaš preko reda, jesi li ti normalan?
Hoćeš da mi se ceo komšiluk zapati i počne da mi traži novac? Jadni dečko se samo
izvinio pocrvenevši. Šari je bio najvažniji klijent u ekspozituri, možda čak i u opštini. Koja
nebuloza.
Kasno jednog popodneva, Vero samo što je pogledala neki francuski film na TV-u,
stavila je upaljač između guzova i pazila da ga ne ispusti, navodno da bi zategla guzu.
23

Šari ju je posmatrao kako se gega, podrugljivo, pre nego što je istakao da glumica iz filma
ima sićušno dupe, dok bi sa njenom guzicom koja ne prolazi kroz vrata pravo čudo bilo
da upaljač padne.
- Što bi zatezala to salo? Pre nego što zategneš, treba prvo da istopiš.
Počela je da kuka, kako je pre nego što je njega srela bila vitka i dobro građena, neka
vrsta Maraje Keri iz Belvila, a on je taj koji puni frižider jebenim slatkišima i ormare
čipsom, eto kako je uništila liniju. A Vero je, za dvadeset godina, koliko ju je poznavao,
oduvek bila građena kao šifonjer, ali je bila uverena da je nekad bila lepa. Kad bi spopala
neku zgodnu mladu cicu za šankom, smorila bi je pričama kako je nekad bila dobro
građena i kako su svi tipovi balavili kad je vide da dolazi. Bajke. Ta riba je uvek bila
ružna. U njenom slučaju barem nije bilo nikakve tuge zbog starenja.
Ali Vero je počela svoju priču, kako je on kriv što ona više uopšte nije zgodna, i da bi,
pored toga, volela da zna odakle mu iznenada sav taj novac, i zar nije strašno da deliš
život sa čovekom a on ti radi iza leđa, da mora da je nasledio, i to lepu sumu, i ne sme to
da prizna.
- Stvarno si jebeno lud, šta ti umišljaš? Pošto ti je ujak ostavio deset hiljada evra kad
je crko, svi ćemo da ti se zakačimo kao pijavice? Bedniče jedan, boli me to... Hajde, bekni,
koliko si nasledio?
- A šta bi se promenilo, mučenice, kad bih ti rekao da sam nasledio? Znala bi šta da
radiš s novcem? Nećeš sigurno da kupuješ odeću - građena si kao išutirano bure, šta
hoćeš? Da ideš kod frizera? Nemaš četiri dlake na toj tvojoj glavici. Hoćeš da iščupaš
brkove? Ako je do toga, ne mrdaj, pozajmiću ti brijač. Šta misliš? Da platiš sebi
liposukciju? Hajde, idi odradi liposukciju, kurvo, i pusti me da pijem pivo na miru!
Mislio je da će početi da se ponaša kao pohlepna matora vreća koja mašta o kući na
selu, gde bi uživala. Kao i svaki rab kom su utuvili u glavu da nema ničeg boljeg od toga
da imaš kućicu s malom baštom. Kad pogledaš na šta joj soba liči, ne želiš joj neku
kućicu... zajebi, nikako. Žena je divljakuša.
Vero je slegnula ramenima, pomirena sa činjenicom da uzalud mašta, ali još uvek se
ne odričući snova, odgovorila je bez oklevanja: „Da imam novca, dragi moj, otišla bih u
Njujork. Njujork, Los Anđeles, Veliki kanjon i Čikago.“ Rekla je to tonom koji mu nije bio
poznat, tonom lišenim gorčine i ozlojeđenosti, zapravo tonom devojčice, i mogao je sebi
da se podsmeva što je tako lako spustio gard, ali opustio se, dozvolio je sebi da ga
dodirne. Čuvala je to za sebe, matora kučka. Nije mislila da može da joj plati putovanje,
rekla je to tek tako, ni da se napravi pametna ni da ga smuva. Ostavila je to za sebe, nešto
što je mami, nešto što ceni. Dvadeset godina se vukao s njom od bara do bara držeći je
kad bi se spotakla, slušao je kako povraća kod kuće, i nikad mu to nije rekla. A sad se
smejala, svim svojim pokvarenim zubima - još uvek ima sve svoje kljove, ali s obzirom
na boju i stanje, bilo bi više higijenski da ispadnu. Napušio ju je, iz navike. Ali zadivila
ga je. Tri meseca ranije, dok je bio u mašini, dok pritisak računa nije prestajao, ne bi
dozvolio sebi luksuz da njom bude zadivljen, naprotiv, šutnuo bi je što toliko sere. Pre tri
meseca nije ga čak ni interesovalo šta ona misli. Dakle, to je tajna novca: da se osetiš
dovoljno slobodno da sebi dozvoliš da ti nešto dotakne dušu.
24

- Ne bi nigde otišla, kurvo matora. Zato što nemaš pasoš i ne bi znala gde da nabaviš
karte, i kad bi došla tamo, šta bi radila, ludačo jedna?
- Stvarno mnogo sereš. Odlazak tamo nije ništa komplikovaniji od vožnje metroom,
samo cena karte nije ista. A ako bi mi bio potreban moj pasoš, otišla bih da ga izvadim, i
to je to. Ja sam legitimna građanka, gospodine.
- Ne bi pomerila tu svoju debelu guzicu ni milimetar. Svi ste vi pijanci isti: samo serete.
- Zašto uopšte pričam s tobom? Nikad nisi putovao. Ti si seljačina. Uvek si bio
seljačina.
- Ne volim da putujem. Šta bi tamo radila što ne radiš ovde?
- Šetala bih, drkadžijo. Otišla bih da popijem viski, sela bih u taksi i otišla da vidim
park, ako ima veverica, pokušala bih da ih uhvatim, slušala bih kako lokalci pričaju,
vozila bih se metroom. Nikad nisi bio nigde, ne znaš kako je u inostranstvu.
- Bila bijedna obična jebena debela turistkinja.
Vero je imala život pre nego što je postala redovni posetilac kafana. Bila je profesorka
više od dvadeset godina. Književnosti. To je jedina budala koju je upoznao dovoljno luda
da je otpuste iz prosvete. Četiri meseca godišnjeg odmora, dvadeset časova nedeljno, i to
joj je čak bilo previše... Šari mrzi putovanje. Ništa ga ne smara kao pakovanje kofera, osim
možda ako mora da pere zube van kuće. Matora krava, nigde je nije vodio. Nema šanse
da trače njegov novac na glupa putovanja.

Kasno i jako sunce je izbrisalo sve tragove kiše koja je padala tog dana. Šari oseća kako
mu toplota peče butinu kroz pantalone. Neki baštovan u parku, u kaki kombinezonu,
gura prazna kolica uz zvižduk. Jedan par prolazi, čovek hoda nekoliko koraka ispred
devojke, mlati rukama kao vojnik. Šari se predomislio. Nije bilo dobro što je pustio malu
damu u crvenom da ode a da ne upozori Vernona da ga traže.
- Daj mi broj dame u crvenom. U slučaju da...
- Znaš gde je Vernon?
- Ne.
- Naravno da znaš, znam te ja... Ne budi takav, imaj poverenja u mene... Hoćeš ti da
joj se udvaraš, je l’ to?
- Pogledaj me. Kako ocenjuješ moje šanse da je ubedim da se prošeta do žbunja sa
mnom?
- Sve zavisi. Ako stvarno želi da zna gde je tip, možda je spremna da...
- Eto. Upravo zato neću da ti kažem gde je Vernon. Otvorim poslednje pivo, ti mi daš
broj, i pričamo o nečem drugom.
- Hajde, imaj poverenja u mene. Ja sam prvi upoznao Vernona.
- Ustaj. Idemo da prošetamo.
25

Na jednoj klupi, devojka u beloj haljini na volane uvežbava temu iz Karmen na

harmonici. Emili prolazi pored nje pitajući se da li su se podsuknje vratile u modu. Da je
manje debela, volela bi da nosi slične stvari, lagane i tako ženstvene. Ali čak i da je
mršava, bila bi prestara za taj look. To je na neki način teši.
Taj glupi beskućnik ju je smorio. „Čak nije mogla ni troje dece da rodi.“ Trebalo bi
valjda, kad se dođe u kontakt s najsiromašnijima, biti ohrabren u pogledu svoje sudbine,
a ne osećati se još usranije. Emili traži „Rozu Bonor“, a nije baš ubeđena da ide u dobrom
pravcu. Nikad nije imala osećaj za orijentaciju, a danas kad je uznemirena, još je gore.
Vernon joj je na pameti otkad ga je isterala s gajbe. Dok je rekonstruisala njegovu
putanju, shvatila je da je bila prva osoba kojoj se obratio kad je ostao bez stana. Možda je
bila bespotrebno stroga.
Ipak, prve noći je sebi čestitala. Ponovo u praznom stanu, bila je srećna što je odbranila
svoju teritoriju. Obukla je jedne amerikan aparel pantalone, bušne na preponama, i crno-
roze helou kiti majicu, koju nosi samo kad je sama. Skidanje farmerki po povratku kući
uvek je veliko olakšanje. Kupuje preuske, računajući na neminovni gubitak težine.
Zbog čega provodi dane cimajući džemper nadole da bi sakrila bokove. Salo kipi u
valjušcima u nivou struka, izgleda kao bajati mafin. Zapalila je diptik sveću koja je
mesecima skupljala prašinu da bi napravila prijatnu atmosferu. Ko je mogao da joj
pokloni tu glupost? Košta pravo bogatstvo, a deluje toksično. Uradila je nekoliko vežbi
koje je naučila na jogi, slušajući tibetanske mantre na Jutjubu. Ležala je na leđima,
dlanovima okrenutim prema plafonu, disala od stomaka do ključne kosti, opuštajući
vilicu i stomak. Dvostruke sive zavese kupljene u „Žara houmu“ štitile su je od spoljnog
sveta, hladnoće, zvukova, pogleda. Zatim je pustila album s obradama od Cat Powera,
ponavljajući sebi da je srećna što je sama. Što može da se opusti, fokusira. Zagrejala je
picu iz „Monopri Gurmea“, zavalila se s tanjirom u krevet i gledala dokumentarni film o
Barbiki na netu. Da nije sama, ne bi mogla da radi ništa od tih sitnica koje su joj pružale
toliko zadovoljstva. Posle večere je dovršila bocu belog proždirući pakovanje od dvesta
grama maltezera, koje je jela jedan po jedan, puštajući čokoladu da se rastopi pod nepcem
pre nego što pojede keks... Rano je otišla u krevet, ali nije mogla da zaspi.
Razmišljala je kako je hladno napolju i sklupčala se pod debelim rože jorganom tražeći
mir - pitala se da li je Vernon pronašao smeštaj za tu noć. Priča o devojčici sa šibicama ju
je progonila. Emili je razmišljala - ne treba da se oseća odgovornom za život čoveka koji
26

se, kad ga je zvala u pomoć, nije udostojio ni da joj se javi. I koji bi je samo smarao da je
kod nje: šta su oni imali da kažu jedno drugom? Zašto bi to sebi radila? Ne, Vernone,
kupi svoja sranja i prosipaj ih negde drugde. Nije išla kod terapeuta da bi reprodukovala
stare obrasce klasne krivice. Da, roditelji su joj kupili stan u Parizu i bilo joj je lakše nego
da je rođena siromašna usred Brazavila. Neće valjda celog života zbog toga sebe da
kažnjava!
Osećala se mnogo manje krivom zbog činjenice da Vernon ume da se snađe. Dok ona
brine sama u svojoj sobi, on je sigurno u odličnom društvu, dobro nahranjen i bolje
zbrinut nego ona. Vernon je lagao, Vernon se nije previše trudio u životu, Vernona nije
bilo briga za nju kad je Žan-No umro. Ali Vernon je isto tako bio prijatelj. Stvarno ga je
gotivila, i godinama je ulazila u njegovu radnju urlajući gluposti i osećala se dobro s njim
jer bi je uvek dočekao s poštovanjem i ljubavlju. To je sa svima radio, uspevao je da učini
da se svi osećaju jedinstveno i važno. I to joj se dopadalo. A sad ovo među njima. Bilo je
ružno. Bojala se da prizna da je ono što bi joj najviše smetalo u Vernonovom boravku kod
nje to što bi bio svedok njenog života. Sve dok nije bilo nikog da vidi kako živi, mogla je
da se pretvara, a da ne mora zaista da laže, da živi poprilično bogat život. Jedno
postojanje koje ne dozvoljava da se žali. To je najviše plaši: da je vide kao žrtvu. Ali ako
posmatra svoju svakodnevicu tuđim očima, stvari se komplikuju. Posao joj je sranje.
Pristaje na bilo koje radno vreme. Zato što se boji da se zamera. Video bi da nema
prijatelje, niti bilo kakav odnos. Nikakve zabave, bilo koje vrste. Video bi flertove na
internetu. Sastanke sa strancima koje upozna na „Mitiku“, za koje provodi sate
spremajući se, depilirajući se, šminkajući se, frizirajući se, oblačeći se, da bi u očima onog
koji je skida pročitala samo razočaranje. Njene godine više ne prolaze. Šta bi još Vernon
video? Njenu kuhinju, to mesto koje toliko ceni. Zid biljnih čajeva. Zbirka organskih ulja.
I svuda veseli predmeti, sve te esid boje - magneti na frižideru, slanici u obliku Mikija
Mausa, metalne kutije s motivima iz pedesetih... gomila znakova za uzbunu: što je više
šarenih trendi drangulija gomilala, više je naglašavala dubinu svog bola. Čak nema ni
mačku da joj pravi društvo. Uveče kad dođe kući, odmah uključuje TV. I sipa sebi piće.
Tim redom.
Okačila je mapu sveta iznad radnog stola, stavlja crvene špenadle tamo gde je bila, a
žute tamo gde će uskoro da ode. Putuje svake godine. Štedi i priušti sebi promenu
okruženja. To je tako ispunjava. Ali ne želi da Vernon to vidi. Ako razmisli o tome s druge
tačke gledišta - boji se da sve to što inače smatra oazama zadovoljstva i mira pretvara u
niz patetičnih pokazatelja.
Emili nije dobro spavala te noći. Ustala je da popuši cigaretu, zatim da otvori još jednu
flašu, gledala je praznu ulicu u četiri ujutru. Stare uspomene su oživljavale. Njeno
pamćenje bilo je kao kompost, sve se mešalo i trulilo... bilo je potrebno pažljivo se
koncentrisati da bi se u njemu razaznali oblici koje su stvari poprimale, pre nego što se
sve utope u neizmernoj ogorčenosti. Setila se jednog od prvih susreta s Vernonom u
radnji. Tražila je prvi album od Adam and the Antsa, nije ga imao, i dodao je, bez osmeha,
„ali ti si za bolje od toga“ i pustio ploču od Curea. Nosio je prsten na kom je bila glava
Indijanca s plavim i crvenim perjem, koji je bio glupav, ali njemu je dobro stajao. Sa
27

šakama poput njegovih, bila bi šteta da ne nosi prstenje. Ponovo je videla njegove pokrete
dok manipuliše vinilima, kažiprst na maloj središnjoj rupi, palac uz ivicu ploče, okreće
crnu ploču pokretom ručnog zgloba da bi pronašao stvar koju je hteo da pusti. Setila se
kako joj je jednog jutra neočekivano krljnuo žvaku ispred pekare koja je radila celu noć,
gde su kupovali vruće kroasane u pet ujutro. Odgurnula ga je, polaskana, ali ne toliko
pijana kao on, rekavši da ne mogu to da urade Žan-Nou. Eto šale! Bolje bi joj bilo da je
iskoristila priliku.
No, krivica u vezi s Vernonom je nestala kako su dani prolazili, pogotovo što bi
ponekad pogledala njegovu Fejsbuk stranicu i utešila se kad bi videla da se snalazi. Tad
se Silvi uključila u komentare. Na račun Trodona pali su rafali nečuvenih uvreda, praćeni
eksplicitnim fotografijama koje su opisivale namere ostavljene žene - vojnici koji
kašičicom jedu mozak neprijatelja, pravo iz lobanje, skrinšotovi Kanibal holokausta ili
Slagalice strave, odsečene glave, pogubljenja metkom u čelo, streljanjem, vešanjem,
bacanjem sa zgrade... U početku, Vernon se trudio da briše poruke kako su postavljane,
što je na Emili imalo perverzan učinak: nije se više skidala sa stranice po ceo dan, jer nije
htela da propusti nijednu epizodu sapunice...
Međutim, nije podržavala Silvin mahniti pristup. U svoj toj agresiji, ispoljenoj javno
iako se samo njih ticala, bilo je nečeg grotesknog i jadnog. Ukrao joj je knjige i jedan ručni
sat. Nije bilo pristojno. Ali nije ni razlog za takav skandal. Odjebao ju je kad nije očekivala.
Emili je imala potrebu da kaže: to se svakodnevno dešava. Ako bi svaki put kad se
razočaraš momkom trebalo da mu zapališ Fejsbuk nalog, bio bi to „white riot“ na netu...
Nije odobravala taj nalet neprijateljstva, ali kad je Silvi poslala zahteve za prijateljstvo
svim Vernonovim kontaktima, jer ju je upravo blokirao a ona je htela i dalje da pravi
cirkus od sebe, Emili je prihvatila. Bez oklevanja. Isto kao kad čitaš članak o hemoroidima
Dženifer Lopez: misleći kako je zaista odvratno što se o tome priča, ali ne razmišljajući da
lišiš sebe tih informacija.
Silvino ludilo ju je fasciniralo. Emili se nikad ne ljuti. Grize se za usnu, stisne zube,
dobije zatvor, dobije čir. Ali nikad nije izgubila kontrolu do te mere da bi vikala na nekog.
Ostaje prisebna, bez čega bi se osetila kao da se razotkriva i umrla bi od stida. Tako je
Silvin delirijum, koji je prelazio sve granice koje je Emili sebi nametala, imao gotovo
katartičan karakter. Ranjena žena se borila sa žarom koji je budio divljenje. Nije bila u
pravu, bila je smešna, ali su je ohrabrivali sa svih strana. Ljudi na internetu obožavaju
frku. Treba reći da su njene pretnje da zubima uškopi Vernona čim ga pronađe bile
zabavnije od snimaka beba slepih miševa. Svesna svoje popularnosti, napravila je hešteg
„gdejenestaotrodon“. Njena inicijativa je prvih dana bila bezuspešna. Niko nije hteo da
se upusti u potragu. Silvi je delovala opasno. Neki kreten je ipak retvitovao fotografiju
koju je objavila Lidija Bazuka, na kojoj je Vernon bio razvaljen i nasmejan ispred njenog
kompjutera... Ali ono što je zaista pokrenulo stvari bila je Pamela Kant. Kad se ubacila u
diskusiju, pod svojim umetničkim imenom, lov je počeo. Tipovi bi majku prodali za jedan
kompliment od te pornićarke. Emili je, kao i mnogi drugi, bila na netu po ceo dan, a kad
se grupa prebacila na Votsap, prebacila se i ona. Tamo je pronašla Gzavjea i Patrisa, dva
stara poznanika, i ponovo se povezala s njima. Začudo, što je Vernon bio nevidljiviji, to
28

je bio važniji u njihovim životima. Bizarna zajednica bivših klijenata „Revolvera“ ponovo
je međusobno komunicirala i slali su jedni drugima - pa gde si, čoveče, šta ima kod tebe.
U međuvremenu, Pamela Kant, s nekoliko hiljada sledbenika, privlačila je sebi pravu
vojsku blejača koja je puštena na Trodonov trag. Konačno su ga prepoznali u uglu neke
fotke koja se pojavila u članku o javnom kupatilu u Devetnaestom arondismanu. Zatim
se javio još jedan veb-surfer, izjavivši da ga je sreo kod kapije parka Bit-Šomon.

Emili je sve to veoma pažljivo pratila, ali nije se usuđivala da interveniše, sve do dana
kad je, vraćajući se kući pošto je svratila u „Dije“ da kupi toalet-papir, mleko i praziluk,
naišla na Pamelu Kant kako stoji ispred njenih vrata. Prepoznala ju je s neta. Zapravo je
bila mnogo niža nego što je delovala na fotografijama. Prerušila se kao holivudska zvezda
koja ne želi da je prepoznaju - kačket, trenerka i tamne naočare. Buljila je u telefon i dok
se približavala, Emili je videla da igra tetris.
- Jeste li vi Emili?
- Zavisi od toga šta od nje želite.
- Znate ko sam ja?
- Nemam blage veze.
Emili je bila besna što nosi pakovanje od dvanaest rolni toalet-papira i kesu iz koje
viri praziluk. Na prvi pogled je primetila, uprkos sportskoj odeći, uski struk i stomak iz
časopisa: ultratanko telo, poboljšano ogromnim grudima. Izgledalo je kao lutka koja nije
izašla iz iste fabrike kao i ona. Teško joj je da uživa u sreći drugih. Sviđa joj se koncept,
ali ga ne primenjuje. Lepe devojke ne pobuđuju u njoj nikakva plemenita osećanja.
Slobodnom rukom je povukla pantalone i poželela da ta cica ispred nje nestane putem
spontanog sagorevanja.
- Imate li vremena za kafu?
- Ko ste vi?
- Ja sam prijateljica Vernona Trodona.
- Žurim, neću moći dugo da razgovaram.
- Rekao mi je da je ostavio neke stvari kod vas, i zamolio me da ih pokupim.
- Nije vam dao moj kompjuter? To je čudno. Ostavio mi je torbu samo zato što je
trebalo da je uzme kad on meni vrati kompjuter koji sam mu pozajmila. Ali to me ne
iznenađuje toliko. Čula sam da je to sad njegov stil, da pozajmljuje stvari od prijatelja a
da ih ne vrati... Trebalo bi da se smatram srećnom što od mene nije ništa ukrao.
To je bio nizak udarac. Ali Emili je bila toliko uvređena što je imao hrabrosti da joj
pošalje ovu kučku, bila je spremna da kaže bilo šta da bi se izduvala. Pamela je insistirala,
bilo je očigledno da je u pitanju devojka koja nije navikla da joj se kaže ne. Lepa koža,
sjajna kosa, tanak nos, dobar ten, pravilno držanje, u kurac, što ju je više gledala, to je više
htela da je pregazi autobus.
Emili nije razumela - ali nije htela da postavi pitanje i pokaže da je interesuje - šta bi
ova devojka mogla da radi s Vernonom? Onda joj je iznenada sinulo: kasete! Vernon joj
je rekao da su to snimci Aleksa Bliča, Emili je zaboravila na njih, misleći da su nebitni.
29

Pošto je ostavio torbu kod nje, a nije joj napomenuo da na nju posebno obrati pažnju,
mislila je da je Vernon snimio pevača kako pravi omlet u njegovoj kuhinji... Ali ako je
Pamela htela da uzme torbu, to je značilo da to nisu samo snimci jedne razvaljene večeri...
A ako su trake vredne, to se automatski ticalo Emili, kod koje su bile. Povezala je u glavi:
to je takođe ono što je tražila ona glupa novinarka Lidija Bazuka. Emili nikad nije
povezala torbu koja je čamila ispod njenog kreveta sa onim što su svi tražili. Iznenada je
bila u centru ove afere. Ovakav razvoj događaja ju je oduševio. Novi status koji je dobila
nije je podstakao da bude ljubazna.

- Kažite Vernonu da želim svoj kompjuter nazad.

- Mogu da vam nadoknadim komp, to je najmanje što mogu da uradim. Kažite mi koji
je model, pa da se dogovorimo oko cene?
- Vernon mora lično da mi kaže da mogu da vam dam tu torbu. Besna sam što nije
održao obećanje da će mi vratiti komp, ali nije to problem, razumete... Ne poznajem vas,
ne mogu da vam predam njegove stvari ako mi on ne kaže da to uradim. Otkud ja da
znam da se on s tim slaže?
Emili je dobro znala da Vernona nigde nema. Odugovlačila je. Širila je priču. Retko
dobiješ priliku da se osetiš superiorno u razgovoru s Pamelom Kant. Koristila je to.
- Stvarno ne želite da popričamo o tome u nekom kafiću?
Emili je primetila da mlada glumica pokušava da izbegne pogled čudnog tipa koji se
vrteo oko nje. Tip je izgledao kao debil, debeli okvir za naočare i prekratak tamnocrveni
džemper, nešto u njegovom ponašanju nije bilo u redu, i prepoznao je Pamelu Kant, kojoj
je upućivao male groteskne znake. Emili se nasmešila i nadala se da je tim osmehom sve
rečeno:
- Stvarno nemam vremena, ne.
Od kratkog bleska straha koji je videla u pogledu Pamele Kant osetila se nelagodno.
Sad kad se iživela, ostao joj je gorak ukus u ustima. Ponovila je: „Stvarno žurim, žao mi
je“, ali držeći vrata ramenom, dodala je:
- Recite Vernonu da me okrene ili da mi piše.
- Ne mogu da ga nađem.
- Zar mi niste rekli da vas je zamolio da uzmete njegovu torbu?
- To je bilo pre nego što je nestao. Gzavje - to je njegov stari prijatelj - napadnut je dok
je bio s Vernonom, svi smo zajedno otišli u bolnicu, a zatim je Vernon nestao.
- Poznajete Gzavjea?
- Da, i Patrisa takođe. Videla sam da ste prijatelji na internetu.
Emili je bila toliko iznenađena time što je saznala da samo što nije ponudila Pameli da
se popne do nje na tu kafu. Nije bilo različitijih ljudi od Patrisa i Gzavjea. Kako li ih je ona
upoznala? Ali užitak u tome da joj zalupi vrata u facu bio je jači, pogledala ju je sažaljivo
i ponovila:
30

- Morate razumeti. Nemam ništa protiv vas. Ali zamislite da Vernon sutra dođe da
me pita gde mu je torba? Šta da mu kažem? Došla je neka devojka, tražila je, i ja sam joj
dala sve što ti je preostalo?
- Razumem.
- Znate li gde je?
- Poslednji put je viđen u Bit-Šomonu. Upravo idem da napravim krug - pitaću
Gzavjea i Patrisa da li bi da se pridruže...
- Hoćete da i ja pomognem?

Iste večeri se pridružila diskusijama grupe na Votsapu. Dva dana kasnije, svi su se
našli blizu parka Bit-Šomon - Gzavje, Patris, Lidija Bazuka, Pamela Kant i njen dečko
peder, Danijel, koji je Emili u početku delovao previše uštogljeno, a zatim joj je bio
šarmantan, toliko je bio divan prema njoj. Proveli su dan ispitujući sve beskućnike u
kraju, a veče pričajući o svojim susretima u nekoj bez veze piceriji. Roze koji je pila
sutradan ju je upropastio, ali bilo joj je baš drago što se videla s njima. Bili su iskreno
zabrinuti za Vernona, to im je bilo zajedničko. Pamela se sigurno pitala šta će se dogoditi
ako ga negde pronađu mrtvog - da li će joj dozvoliti da uzme te jebene kasete? Nije mogla
da sakrije da ju je to opsedalo. Ali bila je, sve u svemu, prilično simpatična. Previše se
smejala da bi iko mogao dugo da se drži na distanci.

Sledeće večeri, dok se vraćala kući posle solarijuma koji se nalazio malo niže u njenoj
ulici, Emili je zatekla vrata svog stana širom otvorena. Neko joj je bio u stanu. Prvo je
odletela do fioke u kojoj je krila malo keša, a zatim je videla da joj je kutija za nakit
netaknuta, i tek se tad setila da se spusti na sve četiri i pogleda ispod kreveta. Vernonova
torba je nestala.
Uspaničila se. Javila je ostalima dok je čekala da policija dođe i napravi zapisnik o
provali. Bila je ubeđena da je to bila ona mala kurva Pamela Kant. Sa svojim izgledom
drskog nevinašceta, mora da je odlučila da se posluži. Zaprepašćeni protesti dotične
jedva da su je ubedili. Emili se osećala čudno loše. Provalnici nisu prevrnuli ceo stan,
samo su istresli nekoliko fioka i ispraznili jednu policu. Ali ostao je neugodan osećaj
izloženosti, to mesto na kom je trebalo da se oseća sigurno sada se našlo na vetrometini.
Dogovorili su se da se sledećeg dana sastanu u „Rozi Bonor“. I tako se našla tamo,
lutajući po Bit-Šomonu tražeći taj bar. Bojala se da će joj zameriti, jer na kraju krajeva, da
je dala kasete Pameli Kant, svi bi ipak više znali.
Patris šalje poruku - već je stigao. Emili nema pojma gde se tačno u parku nalazi. Ono
što je sigurno jeste da još uvek ne vidi kafić. Ide duž veštačkog jezera, sa čijeg oboda su
kreštale ptičurine.
Čula je od jedne prijateljice da je Patris tukao svoju devojku. Ne zna da li je to istina.
Dešava se da ljudi kad se raziđu izmišljaju sranja. Ali to je ne bi toliko iznenadilo. Jedan
od onih što uvek deli lekcije, dignutog nosa, arogantni lik koji je uvek u svemu u pravu,
sirovina... može da ga zamisli kako nabada cicu ako se ne složi s njim dovoljno brzo.
Previše primitivan za njen ukus. A povrh svega, ima mornarske tetovaže koje mu
31

prekrivaju ruke. Emili nikad nije razumela šta devojke nalaze u toj vrsti primata. O čemu
li pričaju momci kao što je on za vreme doručka? Urliču dok se busaju u grudi, nagnuti
nad sudoperom, dok kolju pile ne bi dobili svoju dozu krvi pre nego što popiju kafu? To
uopšte nije njen tip. Ono što Emili voli kod muškaraca jeste njihova inteligencija. Da može
da im se divi. Mada iskreno, kad bi tip poput Patrisa počeo da flertuje s njom, verovatno
bi dvaput razmislila... prošlo je toliko vremena kako nije zaspala u naručju nekog
muškarca. Nije toliko očajna da bi pristala na bilo koga, ali nije ni daleko...
Ni Gzavje ni Patris nisu dobro ostarili. Otromboljili su se. Ramena, dupe, brada. Nisu
vodili računa o zubima. Intelektualno su usporili. Čudno je videti ih kako se zezaju
zajedno. Nisu bili u stanju da prođu jedan pored drugog a da se ne pokolju kad su imali
dvadeset godina. Danas, ne bi se reklo da su postali tolerantniji, reklo bi se da se njihovi
stavovi nisu pomerili ni za milimetar, toliko su ponavljali ista sranja a da ništa novo nisu
dodavali da su im stavovi postali kao klasični jezici. Ali nemaju više snage da se kurče.
Počinju da liče fizički s godinama. Alkohol uzima maha. Lice otiče, izraz lica se zamrzava.
Postaju rođaci po supstanci. Patris je svojevremeno bio lep čovek. Čovek mora da se
potrudi da bi se toga setio kad ga danas pogleda.
Gzavje je ogorčeniji. Što je paradoksalno, jer je od njih dvojice on taj koji je bolje
prošao. Napisao je scenario za film koji je bio uspešan, imao je lep stan, odeća mu je
uredna, još je sa suprugom, živi sa ćerkom, ima para da sebi plati odmor. Ali on je
isfrustriraniji. Ponaša se isto kao i ranije, manje je živahan a nekadašnji gnev zamenio je
očaj. Emili je pročitala da žene manje pate u zatvoru od muškaraca, jer su tokom istorije
navikle da budu zatvarane, nadzirane, sputavane, kažnjavane i lišavane slobode. Nije im
to u krvi, već im je to nasleđe. Ista logika može da se primeni i na društveni uspeh: žene
manje pate ako ne uspeju. Razočarane su, ali zadovolje se onim što imaju. Tip kao što je
Gzavje, koji je imao sve što mu treba da uspe - pravi pol, pravu rasu, pravu nacionalnost,
koji je imao uspeha na početku - imaće više muke da se pomiri s tim. Eto, život mi je
prošao, doneo sam pogrešne odluke, nisam video šansu kad se ukazala, prekasno je,
gotovo je... te stvari o kojima Emili može da podnese da razmišlja, vidi da Gzavje umire
zbog njih. Truli iznutra, smrdi na osrednjost. Čak mu i dah ima taj vonj. Ne procesuira.
Preživa - muslimani masoni Jevreji feministkinje Kinezi Nemci Portugalci Romi
protestanti sinovi pedera - sigurno pokušava ozbiljno da razbesni Patrisa koji sluša
njegova proseravanja, ali on zeva dok bulji u njega, povremeno se zadovoljivši da kaže:
„Jesi još na terapiji?“. Iz nekog razloga, Patris je odlučio da se ne kači s njim. Mada
suštinski baš nije pomirljiv tip.
Emili ima manje strpljenja, Gzavjeove nebuloze je uznemiravaju. Prošlo je dosta
vremena otkad ga je blokirala na Fejsbuku. Nije išla toliko daleko da ga izbriše iz liste
prijatelja, ali maskira njegove postove. Pa ipak, nije uspela da bude hladna koliko bi njena
etika zahtevala, posle nesreće, onog dana kad su se svi okupili da traže Vernona; borila
se da uspostavi vezu između zagriženog govnara od kog dobija ospice na društvenim
mrežama i tipa kog je tako dobro poznavala. Gzavje nikad nije birao reči, ne može da
glumi zaprepašćeno nevinašce; bar on neće ničim da ih iznenadi za razliku od mnogih
drugih. I nekako, videvši da se Patris smeje na njegova sranja umesto da se vređa, to joj
32

je pomoglo da se opusti. Patris je oduvek bio neka vrsta političkog komesara, pastir koji
prima ili isključuje iz stada. Na kraju je uspela da se opusti: bilo je nečeg lepog u tom
danu, nije imala srca da sjebe atmosferu.
Provesti veče sa Gzavjeom, Patrisom, Lidijom Bazukom, malom Pamelom i
Danijelom, njenim dečkom koji je sladak ali je peder, bilo je kao kad spavaš s tipom koji
nije nešto ali se predugo nisi jebala. Znaš da bi moglo da bude bolje, ali ipak ti je lakše.
Naravno da bi više volela da bude sa zanimljivijim, prefinjenijim ljudima, koji su više na
njenom nivou. Ali morala je da prizna da joj je to strašno prijalo, da bude s prijateljima
koji su je poznavali ranije, ili da Lidija Bazuka guta svaku njenu reč čim počne da priča o
nekoj uspomeni iz mladosti, ili da je Patris zadirkuje kao da su se juče rastali i nastavljaju
nedavno prekinut razgovor. I kad je pronašla vrata svog stana otvorena, značilo joj je što
može da javi ostalima „jebote, provalili su mi u stan“, i što su je pozvali u roku od pet
minuta, da je pitaju šta se dogodilo i da li joj nešto treba. Otkad se viđa s njima, Emili
shvata da već godinama može samo na sebe da se osloni.
33

Patris mrzi parkove. Deprimiraju ga te pripitomljene livade na kojima porodice prave

piknike dok retardirani klinci puše džointe. Kad pokupi sinove dvaput mesečno, pušta
ih da igraju fudbal ispred njegove zgrade, često ih vodi na bazen, uprkos obaveznoj kapi
za kupanje, ali nikad ne idu u park. Četrdesetoro razularene dece po kvadratnom metru,
i dvaput toliko roditelja s kojima se treba baktati, uvek se pojavi neki debelguzi ćale da
ga nervira - idealno mesto da se pobiješ.
Nikad nije bio u „Rozi Bonor“, pre cele priče s Vernonom Trodonom. Završili su tamo
neko veče, pošto su obišli Devetnaesti arondisman ispitujući sve beskućnike koje su sreli.
Pivo je skupo, ali ekipa nije toliko loša. Ono što mu je u ovom baru omiljeno jeste mala
tetovirana konobarica. Kad je stigao, obradovao se što tog dana radi. Ali iako je zavrnuo
rukave da pokaže svoje tetovaže, ne reaguje. Uzima sa susednog stola novine koje je neko
ostavio. „Rezultat izbora u Italiji potresa finansijska tržišta.“ Bes mu se spušta niz
moždinu, kao talas vrelog katrana. Kako se usuđuju to da štampaju. Jebu nas u zdrav
mozak s tom idejom o dugu, nijedan novinar ne radi svoj posao: kažite šta se stvarno
dešava. Objasnite razliku između javnog i privatnog duga, ispričajte priču u svoj njenoj
složenosti - nazovite stvari pravim imenom, bogataši su objavili rat svima. Ne samo
siromašnima. Celom svetu. A uz spremnu podršku medija, javno mnjenje se priprema za
divljačke reforme. To ga izluđuje. Ispred ormara za sortiranje pošte, ujutru, klinci samo
o Nacionalnom frontu pričaju. Čuješ deliće razgovora: „Marin je u pravu što se evra tiče,
dobro su nas zajebali“, kao da ona nije deo ekipe. Ne iznenađuje ih kad vide koliko se
elita lako navikava na Nacionalni front. „Ovo je ipak naša zemlja“, kažu. U centru za
sortiranje, gde je zaposlen na određeno vreme, moraju da počnu s poslom u četiri i
dvadeset ujutro, da ne bi morali više da im plaćaju za noćni rad. To ti je državna služba
u „našoj zemlji“. U državnoj službi je kao i svuda: sve za direktore. Samo ih postavljaj sve
više i više, plaćaj sve bolje i bolje, akumuliraj privilegije, a sve što im je dodato ukradeno
je od službenika ispod njih. Od onih koji zaista rade. Budaletine jedne, kako ne mogu da
shvate da ih pujdaju jedne protiv drugih, da ih dovode do usijanja da bi nasrnuli na prvog
komšiju? Banke prazne državnu blagajnu pod izgovorom da su napravile sranje,
kolektivizuju deficite, privatizuju dobit, a retardirani građani zahtevaju linč Roma.
Melanšon je bolji od Marin, u svakom pogledu. Njegov jedini problem, da bi se
narodu svideo, jeste što nije rasista. Ljudima je toliko temeljno ispran mozak poslednjih
deset godina da je jedina stvar koja ih opseda pravo da seru o svojoj mržnji prema
aruljama. Oduzeto im je sve dostojanstvo koje su im dali vekovi borbe, nema trenutka u
34

toku dana kad se ne osećaju kao da ih tretiraju kao ovce za šišanje, a jedina jebena žvaka
koju su uspeli da im prodaju da bi se osetili manje bezvredni jeste da se derendžaju kako
su beli i da kao takvi imaju pravo da ugnjetavaju čamuge. I isto kao što deca iz predgrađa
pale automobile ispred svoje zgrade a nikad ne napadnu Šesnaesti arondisman, tako se i
francuski prekarijat međusobno šamara po javnom prevozu. Ostaje poslušan pored sveg
svog nezadovoljstva: juče mu je na TV-u rečeno da i od njega ima poniženijih,
zaduženijih, jadnijih: crnac koji smrdi, musliman koji ubija, Rom koji krade. Dok je za to
vreme sve ono što je predstavljalo istinsku kulturu tog francuskog naroda, socijalna
pomoć, nacionalno obrazovanje, velike političke teorije, bilo demontirano, svesno - pravi
podvig ove diktature bogataša jeste manipulacija svesti. Savez banaka-religija i
multinacionalnih kompanija dobio je ovu bitku. Dobili su građanina bez nasleđa koji se
odriče svih svojih prava u zamenu za pristup nostalgiji imperijalizma. I tu su te opet,
druže, zajebali: ako veruješ da je blago kolonija bilo za sve, već u to vreme ti je isključivo
bilo dato pravo da se osećaš belo, to jest da te tretiraju malo bolje od tvog kolege koji to
nije bio. Od rudara do ovce koja gura svoja kolica u prodavnici, vladavina obrazovanog
građanina nije dugo trajala. Istina, bogataši su bili na kraju živaca: nisu više mogli da se
cimaju da idu čak do Rusije ili Tajlanda da nađu kvalitetnu sirotinju, gladnu, nepismenu,
bosonogu, koja čini da se osećaju obrazovano, privilegovano, koja im nužno zavidi.
Početak ovog veka pravo je mučenje za njega, bes ga guši čim čuje šta se dešava oko njega.

Prepoznaje Emili izdaleka, hoda centralnom stazom i gleda oko sebe. Njiše kukovima
dok hoda, gega se. Ugojila se, kotrlja se kao lopta, izbezumljenog pogleda. Ukrali su joj
Vernonove kasete. Emili pravi od muve slona, u stanju je sad da dobije nervni slom jer je
izgubila tu torbu. On je zapravo voli, ali vidi se da joj je estrogen podivljao, malo se plaši
da će odmah početi da plače. Kaže: „O, izgubila sam se u parku, trčala sam dvadeset
minuta...“ Ne može da dođe do daha. Hladi se novinama.
Devojka je bila zabavna u to vreme, izgledala je kao pankerke iz Jure1 - nekako
zdravorazumno i pomalo naglo. Bila je ona vrsta devojke s kojom se poljubiš kad previše
popiješ, jer ne traži ništa više od toga, jer je simpatična, jer je pri ruci i jer se ne plašiš da
će te odbiti. Proveo je dobre noći s njom, zapanjen što je tako senzualna i ženstvena u
krevetu. Ali bi je zatim uvek izbegavao nekoliko dana, osećajući se kao govnar što nije
znao kako da joj kaže da ne namerava da nastavlja s tim. Trezan je više uopšte nije želeo.
Imala je dovoljno stila da se pretvara da nije povređena, čak je tvrdila kako se ne seća da
se to uopšte desilo. Sve u svemu, nije smarala. Oznojila se, šminka joj se sjebala. Miris
znoja joj se meša s mirisom parfema, previše teškim za ovo doba godine. Neurednija je
nego pre dva dana. Mora da je loše spavala, i da je imala manje vremena da se spremi.
Stegnutih zuba izgovara, dok se okreće oko naslona stolice:
- Ne, ali ne mogu da verujem... Šta se dešava s tom jebenom torbom?
- Šteta što nikad nisi preslušala te kasete, možda bismo shvatili zašto su svi ovako
odlepili...

1 Oblast u Francuskoj. (Prim. prev.)

35

- Nabij mi na nos. Hajde. Samo mi to sad treba, veruj mi. Potrebno mi je da se osetim
kao još veće govno...
- Polako, mačko, nemoj da se nerviraš... Ne osuđujem. Da mi je Vernon ostavio tri
kasete Aleksa Bliča, ne bih se polomio da ih odgledam...
- A, eto vidiš? Hvala ti.
Iznenadilo ga je kad se Emili pojavila na Votsap četu. Zaboravio je na nju, mislio je da
je previše zauzeta drugim stvarima da bi se zainteresovala za ovu grupicu luđaka koji
traže Trodona. Ubrzo je shvatio da je zamerala sebi što je odjebala Vernona kad se sklonio
kod nje. Bila je prva osoba kojoj se obratio. Mora da mu je bilo jako čudno što se ponela
prema njemu kao prema strancu. Ako se Patris dobro seća, nekad su bili veoma bliski.
Ubrzo je shvatio da se promenila: sad se neprestano žali. Delovalo je kao da provodi
vreme sastavljajući spiskove ljudi koji nisu bili kul prema njoj, imajući pritom ozbiljan
problem da prema bilo kome bude blagonaklona. Patris je ni tamo ni ovamo: oterao bi je
u kurac, a oseća se krivim zbog toga, jer zna da je duboko u sebi dobra devojka koja nije
imala sreće. S tipovima pogotovo. Oseća se odgovornim - zbog tipova kao što je on
devojke koje su bile fine pretvaraju se u harpije.
Nije imao nameru da se jebava sat vremena metroom da bi tražio Vernona s Pamelom
Kant. Akcija mu je delovala maltene psihotično. Jedva ga poznaje, šta li ona hoće od
njega? Ali kad se Emili pojavila u priči, to ga je podstaklo da kaže u redu, i ja sam za.
Dirnulo ga je što toliko brine za prodavca ploča, a nije ni da se Patris ponosio time što je
ostavio Vernona da spava na ulici. Kad je Trodon otišao od njega, nije rekao „ne znam
gde ću da spavam sutra“. Spakovao je torbu, izgledao je opušteno, rekao je „neću više da
se namećem“, i Patris ga je pustio da ode. Mnogo kasnije je saznao da je lik zatim morao
da nađe komad kartona da bi spavao na ulici. To sve je čudno uticalo na njega. Vernon je
mogao da ostane dve-tri nedelje, i njemu to ne bi smetalo. Tip je čist, prilično tih tokom
dana, dobro kuva i dobar je ortak za gledanje TV-a. I to ga je takođe motivisalo da se
pridruži ostalim manijacima u potrazi za Trodonom. Da ga pronađu, rekao bi mu
„prestani da glumiš žrtvu“ i dao mu rezervne ključeve svog stana.
Odvukao se do parka, psujući kako ga smara što gubi dan na gluposti. Za divno čudo,
mogućnost da vidi Pamelu Kant donekle mu je popravila raspoloženje. Koliko god mu
njena opsesija da pronađe matorog prodavca ploča bila nejasna, toliko mu je devojka
postajala simpatična. Mnogo razgovaraju, na Votsapu i Fejsbuku. Sviđa mu se. A mrzi
porniće. To mu je ponižavajuće. Ne želi da mu se diže dok gleda žene kako se ponižavaju
kao kučke, a ipak mu se diže, i to mu ispunjava glavu prljavštinom s kojom ne zna šta će.
Niko ga ne pita za mišljenje: gura mu se pornografija pod nos, sve vreme. To mu smeta.
Ne može da skine igricu ili seriju a da mu se ne pojave fotografije svih kurvi koje žive u
krugu od sto metara i koje žele kurac, odmah. Gole, i to u komšiluku naravno, inače bi
mogao da iskulira poruku. Dešava mu se da baci pogled, naravno. Gadi mu se. Uzbuđuje
ga i gadi mu se što ga to uzbuđuje. Ali kome tipovi mogu da se žale? Treba da progutaju
sve što im se servira, i da se snalaze kako znaju. Devojkama je lako: čim progovore i kažu
da se osećaju prljavo ili da na nešto ne pristaju, sve staje i svi moraju da ih slušaju kako
cmizdre. On se oseća prljavo zbog pornografije. Oseća se napastvovano, ali kome da se
36

žali? Muškarci moraju da izdrže sve što im se nameće, i niko ih ne pita da li su osetljivi
ili ne. Polazi se od pretpostavke da su nužno za. Niko se ne pita da li im se sviđa da ih
zajebavaju na svakom koraku, niti je ikog briga da li žele da budu očevi ili ne, ništa više
nego što ikog zanima da li imaju sredstva da plate alimentaciju koja im se nameće... sve
na isti fazon. Kad si muško, uvek je „plati pa se klati“, bez izuzetka.
Dakle kad je Pamela Kant u pitanju, u početku je osećao neki otpor. Ali sad kad je
poznaje, ne vidi je više toliko kao sirotu devojku iz pornića. Više je kao neka pinap-
devojka. Pre svega je zabavna. Uzbudljiva je, ne može se reći. Ne preteruje - nema
dekoltea u svakodnevnom životu, ničeg previše zavodljivog. Samo mu je teško što zna
da je morala to da radi. To je sirotinjski posao, biti pornićarka - tipovi postaju bokseri, a
devojke snimaju porniće.
Bazao je po parku i zaustavljao se da pita svakog beskućnika poznaje li tipa koji se
zove Vernon Trodon. Razgovarao je s nekim mladim čupavcem koji je nosio vreću za
spavanje na glavi kao kornjača; popio je pivo s nekoliko džanki postapokaliptičnih hipija
tako prljavih da su izgledali kao klošari, svirali su mu pesme na gitari, nisu znali jedan
akord da ubodu i smrdeli su, ali bili su zabavni; upoznao je uštogljenog i sumnjičavog
Malijca, za kog je morao da napravi stoj na glavi dok nije pristao da progovori samo da
bi rekao ne, nije upoznao nikoga ko izgleda kao Trodon; pio je crveno vino sa čičom koji
je pričao da se štiti od hladnoće tako što se maže fokinom mašću, ali zvučalo je kao da
sere... Na kraju se napio u „Rozi Bonor“ sa ostalima, prepričavali su jedni drugima dan
pomalo iznenađeni - postoji toliko načina da se bude beskućnik, nikad niko od njih nije
toliko razmišljao o tome. U vreme zatvaranja, Gzavje je pevao staru stvar od Les Viergesa,
„Hey les garçons si on allait à la plage? Quoi? Plutôt crever“, a Emili je svirala bubnjeve
dlanovima po stolu, bilo je lepo videti je tako srećnu, savršeno se sećala reči „On n’est pas
le genre de mec à traîner sur les plages, quand on veut nous trouver faut chercher dans
les caves, on n’est pas des anges on veut s’amuser on n’est pas des anges on aime
déconner“, i bilo je više simpatično nego jadno. To je ono što ga je iznenadilo.
Emili još uvek nema srca da se smeje. Neprijatno joj je, naglim pokretom otvara kutiju
cigareta, stavlja jednu u usta s pogrešne strane, pali filter, prži ga, uzdiše ogorčeno, baca
cigaretu i uzima drugu. Patris ne zna tačno kako bi je utešio a da ne istripuje da je muva
- riba je u teranju, treba biti mudar pa ispasti fin a da nešto ne istripuje:
- Pokušaj da relativizuješ... Nije ni to sad...
- Upali su mi u stan. Osećam se tako ranjivo...

Kad pomisli da je video ovu cicu kako guta eside od ranog jutra, dok su zajedno svirali
po Bretanji, uzimajući ih uz kafu „pošto ih je upravo našla na dnu torbe“. A sad frizurom
podseća na njegovu majku. Jebote, kako se ljudi menjaju. Ne zna više šta da joj kaže.
Nastupa neprijatna tišina. Teško mu je zbog Emili. Žali je zato što su muškarci tako
zgroženi ženama svojih godina. Patris to vidi ovako: četrdesete te osakate. Ne može da
zamisli kako kara devojke koje ga podsećaju na majku. Ljubaznost, nežnost, zašto da ne.
Ali požuda: to je nezamislivo. Emili nije imala dece. To treba ženi njenih godina. Klinac
od desetak godina, samo tako mogu da dobiju ono što im je potrebno a što muškarci više
37

ne mogu da im pruže. Ubeđen je da je to dobro osmišljeno, i da žene zato rađaju decu:

same stvaraju poslednja ljudska bića koja će im praviti društvo pod stare dane. Emili nije
zaslužila da tako propusti život. Gasi cigaretu, odmah vadi još jednu iz pakle, shvata šta
radi, vraća cigaretu, igra se upaljačem:
- Pa kad si se to ti ponovo povezao s Gzavjeom?
- Čudno je, a?
- Da. Bizarno je videti vas zajedno. Nisam se usudila to da pomenem pre neki dan.
Nikad nisu mogli da podnesu jedan drugog. Kad je saznao da su Gzavjea prebili, bilo
mu je prilično smešno. Glupanu je trebalo vremena da dođe sebi posle kratke kome u
bolnici. Kad se povratio, tražio je da odmah izađe da „nastavi sa snimanjem“. Nije hteo
da produkcija izgubi previše novca... jadna matora drtina je istripovala da je reditelj.
Supruga je morala strpljivo da mu objasni da je samo trećerazredni pisac i da može lagano
da se oporavlja, niko na njega nije čekao. Što se toga tiče, mogao je da se opusti.
Gzavje je uvek bio kreten. Kao mlad je bio neviđeno ambiciozan, ali to što si spreman
da se kurvaš, ne znači da ćeš se obogatiti. Njegov jedini kvalitet bio je što je pre drugih
shvatio da može da se napravi lova na underground kulturi. Bio je spreman na sve, ali ne
i preterano sposoban. Uvek su se mrzeli, ali uz taj retardirani respekt prema protivniku,
preuzet iz gangsterskih filmova. Obojica su gledali iste. Uz njih se nauči neka vrsta
nebuloznog kodeksa časti, koji im je služio umesto moralnog kodeksa.
Kad mu je Pamela na internetu, u privatnom četu, pomenula ozbiljnu komu -
kontaktirala je s njim ubrzo pošto je Vernon otišao od njega, a od tada su održavali
prijateljsku prepisku - Patris je bio iznenađen što se ponadao da će se Gzavje oporaviti.
Da li slučajno, ili iz slabosti, zaboravio je da ga mrzi. Onda je uspeo da se uključi u to
sranje od četa na Votsapu, Gzavje im se pridružio, i nije imao srca da ga otera u kurac.
Naprotiv, čak je uspeo da mu napiše prijateljsku poruku u javnim komentarima. Neka
vrsta primirja. A i nije neki nežan tip. A između pravde i svoje majke, uvek je tvrdio da
bi odabrao pravdu. Ali Vernonova propast mu je poljuljala stavove. Šta vredi biti
dosledan, nepokolebljiv, ako ti nije stalo što ti ortak spava na ulici? Trodon je možda
mrtav. Na samu pomisao bilo mu je loše.
Kad je Gzavje došao, mršav i bled, da bi tražio Vernona, ipak je bio srećan što je govnar
na nogama. Nasmejao se kad je prepoznao Patrisa, sa apsurdnom ležernošću pacijenta
kojem su davane velike doze legalnih droga, i pružio ruku kao da su stari poznanici:
- Jedva izađem iz kome i moram da gledam tvoju smrdljivu facu?
Njegov tanušni glas bio je jako slab. Emili, Pamela i mala Lidija su izučavale mapu
parka, pokušavajući da podele područja... Patris je rekao Gzavjeu:
- Zar ne misliš da je malo glupo da se još biješ u svojim godinama?
- Nisu mi baš ostavili vremena da se to zapitam... Nisam imao vremena ni da otvorim
usta a već sam bio nokautiran.
Posmatrali su golubove, ne nalazeći neko vreme temu za razgovor, a zatim je Gzavje
izjavio poluzatvorenih očiju:
38

- „Kad dođe revolucija, nećemo biti na istoj strani barikada.“ Sećaš se da si to stalno
govorio?
- Nikad nisam rekao tako nešto.
- Ma jesi. Kad ste nas tukli što nismo imali fajerke prave boje... radikalna levica, uvek
ste se ložili da zavodite red...
- Oprosti, nisam znao da ti je kritika crveno-belo-plave zastave toliko povredila
osećanja da je još pamtiš, dvadeset godina kasnije. Na šta se ti, matori, žališ, zar ne ide
istorija tebi na ruku?
- Kad dođe revolucija, nećemo biti na istoj strani barikada. Priznaćeš da je bilo
retardirano izgovarati takve gluposti...
- Hoćeš ceo dan da smaraš s tim? Ne zamaraj glavicu. Nisam ja. Pomešao si.
- Naravno da si ti to rekao. Stani iza svojih reči.
- Dobio si jak udarac u glavu, i to je sve.
- A ja sam hteo da ti kažem: ako nismo na istoj strani, govnaru, to je zato što si ti
pogrešio revoluciju.
- Znao sam da si zaljubljen u mene... jedan dan si mi slomio dva zuba. Lepili smo
plakate za Scalp, a ti si maznuo četku i zveknuo me njom preko usta. Sećaš se? Odmah
sam osetio da postoji ljubav među nama.
Stvarno je to stalno govorio. „Kad dođe revolucija.“ Nije stvar u tome da se pokajao.
Već od sramote koliko nije bio u pravu sad ne može čak ni da se seća svega toga. Oseća
se apsolutno poraženo. To je reč koja je diktirala njegov život, reč kao sunce oko kog se
okretao. A nije došla. Svi uslovi su bili tu, ali nešto drugo se dogodilo. I ako bi je neko
pokrenuo danas, prošla bi bez njega. Neće tu biti nikakvih crnih zastava, barikada, Das
Kapitala, Mahna2 ili Bakunjina, biće to nešto što ljudi njegovih godina više neće razumeti.
Prezreni ovog sveta su promenili lik, a što se prošlosti koju žele da izbrišu tiče, Patris je
isto tako njen deo kao i korumpirane institucije. Savez nije stvoren, što je bilo od
suštinskog značaja. Sad je sve postavljeno tako da oni koji nemaju ništa žele da ubiju one
koji imaju još manje, uz oduševljeno ohrabrivanje elite: hajde, sirote budale, poubijajte se
međusobno. Ekonomija više nema koristi od čitavog jednog dela populacije. Više nisu
siromašni radnici: beskorisni su. Jedino što oni mogu da snabdevaju jesu zatvori. Biće
potrebno da ih se otarasimo, a elite se oslanjaju na narod da odradi prljav posao.

Dok Gzavje seda za njihov sto, Patris mu bez oklevanja pruža ruku. Čak mu je i drago
što ga vidi, i smeši se kad čuje da pita:
- Kakav je to kaput, Emili? Plašt Čudesne Žene?
- Pusti, ne znaš ti ništa o modi.
- Ne znam, ali mogu da prepoznam cirkuski kostim kad ga vidim.
- Ne smaraj me danas. Ionako sam dovoljno nadrkana.

2 Nestor Mahno, ukrainski anarhista. (Prim. prev.)

39

- Pamela još nije stigla?

- Videćeš da neće doći.
- Ma hoće. Napisala je na Fejsbuku - još sam pod tušem, kasnim.
Emili ih mrko gleda:
- Toliko mi je glupo kad neko tako prepričava svoj život na Fejsbuku. Trebalo bi
izbrisati ljude koji prave selfije s liste prijatelja.
Gzavje odmahuje glavom:
- Ne pravi previše selfija. Samo ima naviku da fotografiše sve što jede.
- Još gore.
Emili čupa kosu. Hoće da promeni temu:
- Jesi li našao broj telefona detektivke o kojoj si mi pričao? - okreće se ka Patrisu - kaže
da je neka devojka tražila kasete pre celog ovog sranja, i da je došla da se vidi s njim...
Gzavje sleže ramenima:
- „Hijena“. Došla je da mi kaže da ako pronađem kasete...
- Ma šta li je ta pizda ispričala pa da to toliki svet zanima? Emili glasno uzdiše:
- Imaš njen broj?
Patris pita:
- Kakva je cica?
- Dobra. Nije baš piletina. Ali svakako seksi, znaš, onako malo kao Šeron Stoun. Ali
bez operacija.
- Onda pre kao Fransoaz Hardi.
- Pomalo... pre bih rekao kao Marijan Fejtful, ali da je ostala jako mršava.
- Onda moraš pod hitno da nađeš njen broj...
Emili eksplodira:
- Jebote, niko ne pita da li je dobra cica! Ne znaš gde ti je njen broj?
- Znam. Ali mislim da je glupo da je zovem da bih joj rekao: „Nemam kasete, ali pitam
se da li ih još uvek tražite jer ih i mi tražimo kao budale, a tražimo i Trodona, mi smo
grupa beskorisnih idiota...“ Šta misliš da će pomisliti?
Istetovirana konobarica čisti susedni sto. Njen pogled susreće Patrisov. Ne osmehuje
mu se. Pažljivo gleda kako odlazi. Emili ga lagano gura laktom:
- Sećaš se kako su nama delovali četrdesetogodišnji ljubitelji svežeg mesa u njenim
godinama?
- Ne smaraj, gledao sam joj tetovaže.
- Blenuo si joj u dupe kao ljigavi napaljeni matorac.
- Toliko je bilo očigledno?
Gzavje kaže:
40

- Poznaje Trodona. Išla je u „Revolver“ kad je bila mala. Čula me je da pričam o njemu
pre neki dan, rekla mi je da ju je otac vodio u radnju.
- Ne seri? Pričao si s njom? Baš me smara što si ti razgovarao s njom, a ne ja.
Emili se pomalo koči. Pun joj je kurac što hoće da jebu sve što mrda osim nje. Patris
ponovo saoseća. Ali oseća čudno zadovoljstvo dok je muči. Ona se igra rajsferšlusom na
svojoj torbici, praveći iritantnu buku. Mobilni telefon joj vibrira i lagano klizi po stolu,
sam od sebe, kao nekakav iscrpljeni klizač. Gleda broj mršteći se:
- Dala sam svoj broj nekom klošaru u parku koji je rekao da poznaje Vernona, ali
mislim da je srao... nadam se da nije on.
- Javi se.
- Ako je on, siguran sam da će te udaviti.
- Pa nisi trenutno zauzeta, šta?

Emili stavlja prst u levo uvo dok sluša, glave pognute unapred, mršteći se kao da joj
neko govori jezikom koji je jako teško razumeti. Potvrđuje, zahvaljuje se, prekida vezu i
sumnjičavo se mršti:
- To je bio taj klošar... Rekao je da će da dovede Vernona ovamo ako ih sačekamo.
- Zvučao je ozbiljno?
- Svakako vredi sačekati...
- Pogotovo pošto nikuda nismo ni krenuli.
41

Vrata u predsoblju lupaju od promaje. Hijena je pokušala da ih zaglavi gurnuvši ispod

parče debelog načetvoro presavijenog kartona, ali buka ne prestaje, u redovnim
intervalima, kao da neko pokušava da uđe, divljački ih udarajući ramenom.
Dok sedi prekrštenih nogu ispred stočića za kafu, prati razgovor Trodonove ekipice
na Votsapu. Sastaju se u Bit-Šomonu. Emili mora da im je javila da joj je obijen stan dok je
bila odsutna, i da je torba ukradena. Hijena pije ključali čaj od đumbira, izgleda kao da
guta vatru. Na radiju, čovek dubokog glasa priča kako neke ptice zaobilaze uragane jer
čuju infrazvuke koji ih najavljuju. Pruža ruku i smanjuje ton, koji je sprečava da se
koncentriše.
Bila je dečja igra pronaći intervju Aleksa Bliča. Trebalo je samo malo strpljenja i pustiti
Pamelu Kant da napravi skandal na Tviteru, uzbunivši javnost da je u potrazi za
Vernonom Trodonom. Hijena ju je nemarno pratila šta radi, uočivši prvo zabrinjavajuću
slučajnost, a zatim posumnjavši da žele istu stvar... Na dan kad je gospođa Kant okačila
fotografije sebe kako trijumfalno stoji između dva policajca, objavljujući bez stida: „Dame
i gospodo, Trodon je tu! Hvala vam svima!“, Hijena je odmah uputila dva telefonska
poziva starim poznanicima kako bi pronašli policijsku stanicu u kojoj se nalazila i
blagoslovila je bogove kad ju je videla kako izlazi s Trodonom... Pratila je njihov taksi do
bolnice, i napravila grešku: kad ih je videla kako ulaze, mislila je da ima vremena da
parkira svoj ganc novi skuter. Kiša je lila kao iz kabla i izgubila je pet minuta dok je našla
gde da ga skloni. Kad se vratila, Trodon je već bez upozorenja bio nestao u noći.
Iznervirana, nije više puštala Pamelu iz vida. Klinku nije teško pratiti: provodi vreme
zalepljena za ekran svog mobilnog. Hijena nije morala da bude diskretna, njena meta je
radila sve što je mogla da ignoriše svet oko nje. Zna da će, ako podigne pogled bar na
trenutak, biti izložena, i neki degen će joj prići da joj kaže šta misli o njenim nogama,
karijeri ili depilaciji bikini linije.
Najkomplikovanije je bilo sedeti u prismotri ispred njenog stana. Pamela nekad
ostane zaključana kod kuće tri dana zaredom. Sreća pa niko ne isporučuje cigarete na
kuću, inače ne bi imala nikakvog razloga da izađe. Pa ipak, možeš da znaš sve o njenom
danu, iz sata u sat, tako što se uključiš na njen Tviter nalog. Šta sluša, šta gleda, u koliko
sati je namazala nokte na nogama, da li joj je zagorelo meso u rerni, šta misli o Obaminom
programu zdravstvene zaštite, ili njen poslednji rezultat u Tetrisu protiv nekog luđaka iz
Koreje... Prvo pomisliš stani, pa koliko bre ti imaš godina, šta zamišljaš, da si još
42

tinejdžerka? Ali brzo se navikneš na njen cirkus. Pamela Kant je dopadljiva, pogotovo
zato što je nije lako provaliti. Kao i mnoge seksualne profesionalke, deluje kao da je
privatno seks ne zanima - ako bi hteo da nađeš nekoga ko manje voli seks, morao bi da
kreneš da se družiš sa uzgajivačima puževa. Hijena je morala da istrpi nedelju dana
prismotre u hotelu preko puta nje, kako bi istražila njene internet-pretrage kao da
bezbednost zemlje zavisi od toga. Nije mogla da shvati kad mala spava - postovala je i
danju i noću.
Al fin la tristeza es la muerte lenta de las simples cosas. Esas cosas simples que quedan doliendo
en el corazón. Mahinalno je pustila listu pesama. Glas Čavele Vargas ispunjava prostor i
širi kroz njeno grlo poznati osećaj težine pomešan sa elegancijom. Hijena oseća blag bol
u leđima od savijanja nad stočićem. Morala bi da kupi neku stolicu. Ali uz stolicu dolazi
sto, i uskoro živiš u neredu glomaznog nameštaja... Voli da živi na skoro praznim
mestima. Beli zidovi, nekoliko kutija po podu, postolje za kompjuter i sofa u slučaju
migrene. Stručnjak je za vertikalne gomile - knjige, novine koje čuva, kutije za cipele u
kojima arhivira neke dokumente. Stalak za odeću po kojem vise stvari, pored dušeka koji
je na podu. Nered je smiruje. Može da promeni adresu jednom turom kombijem, to joj je
često bilo korisno. Voli ovaj stan. Prostori su kao ljudi, prema nekima smo naklonjeniji.
Odmah joj se ovde dopalo, zakopana u Petnaestom arondismanu, u tom dvosobnom
stanu s drvenim podovima, visokim plafonima, krivim uglovima. Na prozorima nema
zavesa, ali ima mnogo mrtvih uglova. Fali mu svetla. Zato ga je tako lako i našla. Ljudi
hoće svetlost. Hijena više voli polumrak. Que el amor es simple y a las cosas simples las devora
el tiempo.

Prošlo je dosta vremena otkad je Hijena ovo poslednji put radila. Uvući se u nečiji
život bez njegovog pristanka i više ga ne puštati. Stari refleksi se brzo vraćaju, u isto
vreme poznati i kao anahroni. I Pamela Kant ju je odvela do Emilinih vrata. Pratila je
njihov razgovor, stojeći ispred vitrine s reklamama za nekretnine, nisu je primetile, čula
je dovoljno za dva minuta da bi mogla da se udalji i pusti ih da završe posmatrajući ih sa
ugla. Pamela je otišla praznih ruku. Silueta koja se udaljavala otpozadi je delovala
poraženo, i Hijena se osetila nekako čudno dirnutom kad je videla da tako lako puca.
Hijena je znala Emili s Votsap četova. Pratila ih je neko vreme. Gzavje, koga je upoznala
na početku istrage, jednostavno joj je dao svoju šifru. Ništa ga nije pitala. Hteo je da joj
pokaže Vernonov Fejsbuk nalog, da bi dokazao da je bio iskren kad je rekao da više ne
može da dođe do njega. Ispričao joj je ceo svoj život: „Izlogujem se posle svakog
korišćenja. Nikad ne znaš. Nemam šta da krijem, ali nikad se ne zna. Ne bih hteo da moja
žena naiđe na neku poruku i nešto pogrešno shvati i da pati ni zbog čega. Izlogujem se.
Dosta mi je više svih tih šifri koje moraš da kucaš po netu - treba imati drugačiji nalog za
svaku stranicu, to smara. Ja uvek uzimam istu šifru: Agnostic Front, grupa koju niko ne
zna, i tako me boli uvo.“ I nju isto boli uvo - bilo je dovoljno da doda „66“, njegovu godinu
rođenja, na nepoznatu grupu koju je spomenuo - i otad ima pristup svim četovima. Nikad
ne potcenjuj nijednu informaciju koja ti se pruža, iako se možda u tom trenutku čini
nevažnom, svaki ključ ima svoju bravu, samo treba biti strpljiv.
43

Emili je prilično opuštena za jednu Parižanku. Silazi do prodavnice jedva zaključavši

vrata. Dobro je, Hijena nije htela da ulazi dok spava, zna da se to ljudima ne dopada, a
nije imala ništa lično protiv svoje nove mete. Kreditna kartica, malo na osećaj i bila je
unutra. Jedva osetan skok adrenalina. Sportska torba koju je Vernon ostavio bila je
zavučena ispod kreveta. To je drugo mesto gde je Hijena pogledala. Osetila je potrebu da
otvori dve-tri fioke pre nego što ode, iz poštovanja prema žrtvi.
Bila je dečja igra pronaći snimke. Tad su počele nevolje. Nije žurila da javi šefu - to je
to, gazda, sve sam našla. Htela je prvo malo da baci pogled. Samo da proceni koliku cenu
da kaže. Malo se namučila dok je pronašla kameru koja čita kasete, ali zato je počela da
trlja ruke dok je gledala intervju: upravo ono čega se Dopale plašio. Platio bi šta god mu
tražiš da uništi te trake.
Razvaljeni pevač ipak nije bogzna šta rekao. Odvaljen od viski-koke, lupetao je i žalio
svoju sudbinu. Bio je neverovatno lep, mogao si da ga slušaš kako sere o vodostaju
gutajući svaku njegovu reč. Oči su mu bile hipnotišuće. Ne toliko njihov bademasti oblik,
ni uvijene dugačke trepavice, već njihova sposobnost transmisije. Pogled mu je
magnetski: nehotice se povezuješ s njim i on podiže brane emocija. Boja njegovog glasa,
kao šuštanje peska, naglašava efekat hipnoze. Nije pričao ništa zanimljivo, ali ona zna
producenta: njegovo ime se pominje, i to je samo po sebi dovoljno da više ne spava
spokojno. Ne može da podnese pomisao da ga neko uznemirava. Da je pametan, kad bi
čuo snimak, pa da odahne sa olakšanjem i da ga boli kurac. Kad bi to izašlo u javnost,
bilo bi mu dovoljno da kaže: „pa pogledajte u kom je stanju bio mučenik, samo nekoliko
nedelja pre nego što će umreti“. Posao koji su zajedno odradili na internetu da bi
upropastili Bliča odradio bi ostalo... Ali Dopale nije dovoljno priseban egocentrik da bi
bio bistar taktičar. Zbog najmanje gluposti se uzvrpolji kao zmija na vatri. Platiće traženu
sumu za pronalazak snimka, i još će biti zahvalan.
Ali nije ga okrenula da mu javi. Samo je napola iznenađena. Neka latentna misao -
informacija koja je postojala neko vreme, koje još nije bila svesna, ali čiji je oblik nazirala.
Sad kad ju je osvestila, nije je uhvatila nespremnu. Prosto je svetlost pala na ugao koji je
bio u senci. Tu je. Dugo je znala da će skrenuti s puta. To je dakle ukus raskršća. Situacija
uopšte nije komplikovana. Jednačina je prilično jednostavna: koliko traži? Pa ipak, ona
ne zove. Raskrsnica, a la Džonson. Osim što kažu da je Robert pakt sklopio s đavolom.3
E to je posao. Da li je iko ikada čuo da neko sklapa pakt sa anđelom? Nikad. Anđeli ne
sklapaju paktove. Problem sa iskupljenjem je što je ono kao prelazak s kreka na kamilicu:
pretpostavljaš da ima svojih prednosti, ali sam čin nije baš preterano zabavan.
Ne bi trebalo da bude komplikovano. Ponavlja to kao mantru. Treba da dostavi
informacije svom klijentu, da nabije cenu i ode na odmor. To je prava odluka, najsigurnija:
cinična i unosna. A s druge strane, to apsurdno iskušenje: da upozori sedam ili osam
zainteresovanih debila da je ona ta koja je uzela snimke i da im ih pokaže. Ukratko:
napraviti sebi probleme, sjebati sve redom, usrati nekoliko mirnih života, izaći na kraj s
mnogo sranja i na kraju zaraditi antipatije sa svih strana. Ova druga opcija bi se mogla

3 Robert Džonson, bluz muzičar legenda kaže da je prodao dušu đavolu na raskrsnici u Misisipiju kako bi postao
poznat, ali se proslavio tek nakon smrti. (Prim. prev.)
44

nazvati levičarskim rešenjem. Zbog čega se dvoumi? U igri je zbog novca, a ne zbog
sportskog duha. Ne radi se ova vrsta posla da bi se prepuštalo savesti. Dakle, šta se onda
dešava s njom?
Razmišlja o Ajši, koja radi domaći zadatak za kuhinjskim stolom dok su bile u
Barseloni. Ta tvrdoglava glavica, zatucana do sitničavosti, bez trunke dobrodušnosti.
Izbačeno čelo, nos koji pomalo zasija krajem popodneva, osvetljen ekranom njenog
kompjutera, ukočena ramena koja sama masira, ne skidajući pogled sa onoga što radi. To
zalaganje, taj intenzitet s kojim je sve radila. Malu bi zanimao taj snimak. Sjebao bi joj
život, ali bi je jako zanimao.
Džaba priča kako ni u šta ne veruješ, kô za kurac uvek si na kraju zapanjen kako se
sve jebeno savršeno namestilo. Kao da je neki pijani ćata u nekom kutku mesecima
planirao celu stvar. Zato što sad može sve lepo da vidi: devojčica je došla da je nađe želeći
da sazna nešto o svojoj majci. U tom trenutku to nije imalo nikakvog smisla. Ali danas je
sve drugačije: Hijena može da je pozove i kaže joj - imam informacije za tebe. Dođi kod
mene sa ostalima da pogledamo snimak svi zajedno. Samo da bi videla šta će da se desi.
Iz ljubavi prema poeziji - prema totalnom haosu i zato što mi se može.
Šta raditi sa istinom? Pamelu Kant će ova priča takođe zanimati. I njenog prijatelja
Danijela, lika na testosteronu koji dolazi kod nje svake noći, njega će takođe zanimati. Svi
misle da žele da znaju. Istina je vrednost koja se visoko ceni. Ali šta raditi s njom? U šta
će se pretvoriti? Producent hoće da je anulira, negira, ukine. Eto, barem neko ima jasnu
ideju.
Hijena je besna što to ne uradi, ali ga ipak ne zove da mu javi dobre vesti. Mnogi ljudi
kažu da s godinama postaju mudriji. A zapravo podviju rep, povuku se. Više se ne ističu.
Zaglave se u živom pesku i tonu, potpuno se prepustivši. To se zove sazrevanje. Hijena
pripada određenoj kategoriji zajebanih likova - onih koje sentimentalnost stigne kasno u
životu, kao da im se oklop pretvori u kožu, i oni ostanu zapanjeni što su u direktnom
kontaktu sa svetom, potpuno nenaviknuti da pate, pogotovo ne od sumnje. Mnogi
obrasci ponašanja usvojeni u adolescenciji počnu da se raspadaju u zrelom dobu, i nju
muči savest kao što drugi pate od reumatizma. Došla je do kraja svog pakta sa zlom.
Istrajavati bi značilo lagati sebe. Nije veličina duše ta koja je sprečava da pozove
producenta. Ono što je sprečava jeste tvrdoglava intuicija. Javiće svima koji ga traže da je
snimak kod nje. I pobrinuće se da svi saznaju. Ne tiče je se, ali organizovaće tu malu
projekciju.
Nije ništa rekla Anais. Asistentkinji producenta. Ne govore o ovom slučaju. Iako se
dosta viđaju. Hijena je prvo napravila klasičnu fiksaciju: u okviru prilično dosadnog
posla, usredsredila se na projekat navatavanja klinke. Nije joj bilo najjasnije šta joj se
toliko dopada kod nje. Anais nije njen tip. Jedna previše normalna, pametna i fina
devojka. Postoje lezbijke koje se lože na preobraćanje, ali ona pre ima tendenciju da beži
od strejt cica. Moraš prve noći da istrpiš „jao, ne znam šta radim, potpuno sam se
pogubila“, kao da su s tipovima bile profi akrobatkinje, dođe ti da joj kažeš, mačko, ako
ne znaš sa mnom šta da radiš u krevetu, sumnjam da se mnogo bolje snalaziš kad se
dodaju kurac i jaja. Ipak nije nuklearna fizika zabaviti se u krevetu kad vas je dvoje koji
45

ste za to radi. Ako hoćeš da ležiš kao klada, naravno, veći je smor kad su dve devojke u
pitanju. Ali inače, opušteno, doći će samo od sebe, videćeš. Strejt cice su previše napete.
Uvek deluju kao da polažu ispit iz dobrog vladanja.
Ali mala Anais joj se jako dopala i Hijena je pomislila „biti strejt ipak nije defekt“,
uvek se snađeš da uskladiš ubeđenja s ciljevima, i počela je da se muva oko nje, ne
ostavljajući prostora za dvosmislenost u pogledu njenih namera. Stalno je svraćala u
kancelariju. Dopale joj nikada ne bi rekao „ne, nemam vremena da te vidim danas“,
naprotiv: Hijena mu je bila neophodna, kao amajlija koja može da promeni sudbinu. Stvar
koju joj je poverio strašno ga je uznemiravala. Mogla je da zakaže sastanak u bilo koje
doba dana, bila bi primljena. Uz saglasnost producenta, predstavila se ljudima koji su bili
bliski Aleksu kao istraživačica, zadužena da odluči da li je izvodljivo snimiti
autobiografski film. Kako bi opravdala svoje dolaske i odlaske iz kancelarije, srela se s
nekoliko menadžera, koji si svi bili otpušteni iz hira, vozačem autobusa s poslednje
turneje, bivšim roudijem, atašeom za štampu, ličnom asistentkinjom, plaćenom da prati
zvezdu danonoćno, ona je takođe dobila pedalu preko noći, nekoliko nedelja pre Bličove
smrti, jednim fotografom, jednim grafičkim dizajnerom... i nekolicinom lekara. Blič je
voleo da se druži s njima, i impresionirao ih je svojim enciklopedijskim znanjem o
organima, mozgu, hemijskim molekulima i različitim lečenjima. Zahtevao je od svog
kardiologa da svake nedelje svraća do njega na kafu, od lekara opšte prakse da ide s njim
na odmor, a od osteopate da ga prati na turneji... Ne toliko nabavljači recepata koliko
dobrovoljni poverenici, doktori su počeli da se osećaju polaskano, pre nego što bi shvatili
da ih zvezda iskorišćava, instrumentalizuje i pravi od njih saučesnike u svom ludilu.
Aleks se lako predstavljao pristojnim, poniznim i punim poštovanja, ljudi koji mu se
približe pomislili bi da su ga ukrotili, da s njim grade određenu vezu. Svi su u jednom
trenutku mislili da bi s njima bilo drugačije, da „znaju kako s njim“. Svi su se razočarali.
Pevač nije krio svoju ranjivost, bio je zabavan i zavodljiv, i užasno nežan. A onda bi
zapalio. U trenutku kad to najmanje očekuju, što se obično poklapalo s trenutkom kad im
je bio najpotrebniji. I svi su tražili koren njegovog nepredvidivog ponašanja - otac koji je
otišao pre nego što se rodio, hladna i nepristupačna majka, koja je bila klinka u nekom
zavučenom selu kad je zatrudnela, s malim crncem koga treba školovati, očuh koji je
priznao malo melesko kopile ali nije zaboravio da mu nije biološki otac, prerani uspeh,
velika strast prema teškim drogama... moglo se izabrati bilo šta od navedenog, ali uvek
bi se došlo do istog zaključka: tip je bio potpuno sjeban. Hijena je sve to ispričala šefu,
koji je gutao njene reči od kojih mu je bila bitna samo jedna stvar: Aleks ga nije pominjao
sebi bliskim ljudima. Htela je da mu kaže „naravno, gospodine, vi ne zanimate previše
ljudi van ove kancelarije...“, ali zadržala je to za sebe. Nije pominjala ni Pamelu Kant,
Lidiju Bazuku, Silvi... Zadržavanje ključnih informacija osnovni je princip uspešne
saradnje. I nije previše promenila svoju teoriju o Aleksu Bliču: ljudi kao on koji sve vreme
prave sranje, rade to samo da bi drkali sve redom. Jer mogu sebi to da priušte i jer to
sigurno jako uzbuđuje. Jebeno se ne pojaviš na tri uzastopna snimanja, i gledaš
menadžera velike muzičke kuće kako dolazi i jede ti iz ruke. Zato što nema izbora. A Blič
je ispaljivao sve redom - najuticajnijeg menadžera jednako kao i starog ortaka koji otvara
bar u komšiluku i računa na njega da nastupi prve večeri, glavnog urednika Voga, kao i
46

kvadriplegičnu klinku kojoj je obećao intervju za njen vebzin koji se bavi pravima osoba
sa invaliditetom. Njegov imidž nestaška svima je unapred bio poznat, i nikakva
naklonost koju je prema nekome osećao nije mogla da ga odvrati od njegovog načina
funkcionisanja: da zavede, da stvori očekivanje i vezu, a onda nestane bez upozorenja.
Najiskrenije moguće bi rekao doći ću. Jer je u tom trenutku sigurno verovao u to što
obećava. A zatim bi ispalio. Pretvarao se da ne koristi svoj status zvezde, ali hirovi i ispale
su se nizali, jer je znao da svi moraju da mu gledaju kroz prste... ono što je iznad svega
cenio kod sebi bliskih jeste servilnost. Bio je to jedan agresivan stav: previše sam ti
potreban da bi sebi dozvolio da me tretiraš onako kako sam zaslužio. A Blič se u tom
neredu koji je sam stvarao razlikovao od drugih zvezda na gudri jer nije propuštao
snimanja kad bi radio album, ili svoje koncerte, kad bi se udostojio da ih organizuje. Ništa
nije postizao osim ključnih stvari. I kad bi ga svi oko njega otpisali, Blič se vraćao, i to
uvek da bi ponovo potvrdio svoju slavu. Ljudi koje je Hijena upoznala godinama su
govorili da „tako“ više ne može. Krug ljudi koji su mu bili bliski pre je delovao
iznenađeno time što mu je toliko trebalo da umre nego samom činjenicom da se to
dogodilo... ali ono što ih je sve najviše šokiralo bio je njegov uspeh. Na svaki novi album
profesionalci bi odmahnuli glavom - ovaj put je pukao - ali javnost bi odgovarala „volimo
te“, uz horsko odobravanje. A njegova slava nije bila ograničena na Francusku. Njegov
šarm je svuda prolazio. Jednostavne melodije koje je dekonstruisao taman dovoljno da
nemaš utisak da slušaš zabavni program na javnom servisu, sve vreme ostajući pri
opojnim i lako zavodljivim tonovima. Imao je formulu koja je provereno funkcionisala, i
bio je svojevrstan fenomen muzičke scene. Gde god bi se pojavio, gledaoci su se pretvarali
u odane obožavaoce.
Bivše devojke su mu sve opraštale. Bio je tip momka koji se devojkama jako dopadao
- uz njega su mogle da maštaju. Nije održavao obećanja, ali ih je očigledno činio srećnijim
nego što su ikad pre toga bile. Bile su zahvalne ruci koja ih je hranila što ih je učinio
princezama na nekoliko nedelja, i nisu ga krivile što ih je potom uništio. Sve ih je ostavio
kad to nisu očekivale - pošto bi ih idealizovao, obožavao, stavio na pijedestal, nestao bi
preko noći. Silvi, zvezda interneta, bila je jedina koja je delovala kao da mu zamera. Sve
njegove druge devojke govorile su o Aleksu Bliču sa osećanjem žaljenja, kao da su i dalje
uverene da bi se, da nije bilo ove iznenadne smrti, ovog ili onog dana vratio da svoju
sreću podeli s njima. Aleks nije imao svoj tip devojke - bio je velikodušan, sve ih je
ispoštovao. Od mlade manekenke sa Istoka do smorene vojvotkinje, svaku je ubedio da
je ona devojka s kojom se najbolje oseća. Imao je dar za krupne reči. Više su mu bile
zahvalne što im je s njim bilo divno nego što su mu zamerale što ih je lagao.
Bličova veza s Trodonom bila je atipična. Iako je rado stupao u kontakt s ljudima iz
prošlosti, to bi se uvek završilo time što ih razočara u poslednjem trenutku. Trodona
nikad nije ispalio. Čak mu je zaveštao svoje snimke. Pošto je pevač sigurno verovao - ili
znao - da su važni.
Hijena se pobrinula da se viđa s Dopaleom u njegovoj kancelariji što je češće moguće.
Sretala je Anais, nabacivala joj se, osetila da ovu hvata panika, i to ju je veoma
oraspoložilo. Tokom dana nije mnogo razmišljala o njoj. Što ju je umirivalo. To joj je
47

omogućilo da bez razmišljanja jednu po jednu prođe sve faze koje od isključivo seksualne
priče prave intimnu priču. Govorila je sebi „ne razmišljam o njoj, sve je u redu“. Ne,
naravno da ne: Anais ne predstavlja nikakav problem. Razmišljaš samo o devojkama koje
smaraju. One s kojima je sve u redu, koje su uvek tamo gde ih tražiš, koje su mokre čim
ih dotakneš, koje se tresu kao list dok svršavaju, koje ne pitaju kad se sledeći put vidite
čim obučeš jaknu, o tim devojkama se retko razmišlja. Zadovoljne su što zadovoljavaju,
bez mnogo buke. Anais je laka kategorija u njenim mislima, zadovoljstvo koje teši i koje
ima svoj tačan raspored. Takvih kao što je ona ima koliko hoćeš. Sem što je privlači kao
magnet. Dohvatile su se prilično brzo. Ali to nije smirilo igru. Naprotiv. Anais bi je čekala
noću kad svi napuste kancelariju i ispod kožne jakne nije imala ništa sem svog šarenog
pinap donjeg veša. Volele su da se jebu ležeći na stolu, stojeći u mraku ormara u kom je
kafa, na producentovoj fotelji, naslonjene na računovođinu fotokopir mašinu... Zatim je
Hijena morala da se krije ispred Pamelinog stana, i u trenutku kad je dala Anais adresu
svog hotela, počela je da kapira - ne razmišljam o njoj, ali ne mogu da izdržim duže od
dva dana da je ne vidim. To ti je preobražaj. Jednog jutra ustaneš i shvatiš da si tiho i
neprimetno postao neko drugi. Ne gleda blagonaklono na toliku povezanost. Ali ne može
da se suzdrži. Zavukla joj se pod kožu, mora da prizna.
Zavlači joj se između nogu u makaze i obema rukama je hvata za guzu kako bi joj se
što bolje priljubila, odmah posle jebanja, i oseća lupanje u stomaku, odozdo, u pravilnim
otkucajima, mnogo glasnije od krvi u arterijama na vratu, Anaisina pica šalje potrese koji
se šire duž njenih bedara. Ne seća se da je ikada upoznala devojku kao što je ona, koja
zaista pulsira.
Hijena odbija da šalje SMS poruke ili da ih prima od Anais, zabranjuje joj da zove ili
šalje imejlove. Zahteva da se sa strane, ako bi neko pogledao njihove telefone i računare,
ne vidi ništa eksplicitno. Pametnije je. Zakazuju sastanke kad se sretnu u kancelariji,
pretvarajući se da pričaju o poslu. Tako joj odgovara. Obostrano je. Druge devojke uvek
na početku kažu „i ja volim da ima neke distance, znaš idealno je da se vidimo kad i tebi
i meni odgovara, jako sam nezavisna“. I to potraje nedelju dana, a onda hoće da znaju
kad ćemo zajedno da večeramo, šta si juče radila, zašto ne bi tu spavala. Ali Anais je kao
neki mračan predeo, potpuno spaljen. Ne postavlja pitanja. Retko govori o sebi. U isto
vreme je hrabra i krhka, i nešto u toj napetosti čini je neodoljivom. Postoji neka priča iza
toga koja se upravo završila, očigledno je kad odeš kod nje. Stan koji je neko napustio pre
suviše malo vremena da bi mogle da se popune sve praznine koje je za sobom ostavio.
Jednog dana joj je Anais rekla: „Nisam mislila da ću da radim ovakav posao. Nisam
mislila da ću da posvetim svoje vreme nečemu u šta ne verujem. Mislila sam da ću da
pomažem ljudima, i da ću da menjam stvari koliko je u mojoj moći. A onda sam iskoristila
priliku. I evo me, s ljudima koji imaju moć da urade velike stvari a potpuno su odustali.
I ne znam kako da se izvučem iz toga.“ Prvi put je rekla nešto o sebi, i Hijena je osetila da
stvari postaju ozbiljne kad je zaustila da joj kaže „nemoj da ideš sutra, kuda bi htela da
ideš, idemo zajedno“. Otkrila je da joj je to želja - da ode s njom. U kurac, da je samo
znala... Uvek je tako u vezama: hrane se događajima koji deluju bezazleno, a koji su
zapravo brave koje se pomeraju i otključavaju neočekivane nivoe bliskosti.
48

Y siento tus cadenas arrastrar en mi noche callada. Par zbog kog je trpela tri meseca veoma
bučnih radova u stanu koji su upravo kupili napokon se uselio: imaju bebu od nekoliko
meseci koja ne prestaje da plače. Komšiluk šizi - žele mlade u komšiluku, ali nikakvu
buku koja ide uz njih - pa ne mogu da im traže da preseku detetu glasne žice zato što
svima smeta. Pojačava zvuk sve dok Čavelin glas ne nadjača buku koju prave.
Hijena uzima telefon i čita poruke na Votsapu. Upravo su u parku Bit-Šomon. Lidija
Bazuka samo što je stigla, sa Gzavjeom. Čekaju Pamelu Kant i Danijela. Svi će biti tamo.
Zove Ajšu. „Zdravo budalice, Sotonina ćerka ovde, kako si?“ Ajša se ne smeje često.
Stvarno moraš da je ubaciš u raspoloženje. Pita je da li je slobodna, kaže da je važno, kaže
nađimo se odmah u Bit-Šomonu, i otkaži sve što imaš večeras. Onda bira jaknu i parfem.
Ne žuri. Javiće im usput. Kad čuju da dolazi s trakama, neće se razići.
49

Nebo je zakrčeno sivim oblacima koji kao da prave neku vrstu prekrivača nad
gradom. Vernon posmatra tanku, blistavu plavu traku koja se izdvaja na horizontu, tako
pravilna kao da se iznad krovova odmotala rolna svetlog papira. Poslednji tvrdoglavi
zrak sunca izmakao je tamnom pokrivaču kako bi u blesku slave pao spram sivila
pariških crepova.
Cica je stigla kasno po podne, nije rekla kako se zove. Verovatno je mlađa od Vernona,
ali je jako propala. Kosa joj je kratka i loše ošišana, ima zrikave oči, teško je utvrditi koje
je pravo, to jest ono u koje treba da gledaš kad razgovaraš s njom. Čista je, ne smrdi, odeća
joj je pristojna. Okomila se na njega dok je uživao na klupi, gustirajući cigaretu koju mu
je Stefan, upravnik gradilišta, upravo ostavio. „Izvinite, gospodine, imam sidu, strašno
je, videla sam se sa socijalnom radnicom, rekla mi je da pre petka nema smeštaja. Moram
da nađem hotel, pomozi mi, gospodine, molim te, bila je neka gospođa koja je htela da
podigne novac sa bankomata, htela je da mi da osamdeset evra, ali zaboravila je karticu
pa nije mogla, gospodine, strašno je, treba mi za hotel, pomozite mi, molim vas.“
Nasmešio se i slegnuo ramenima, „vidiš lepo da sam na ulici... ako dobiješ osamdeset
evra za hotel, javi mi, voleo bih i ja da spavam u krevetu...“. Odmerila ga je, sumnjičavo,
nije toliko luda koliko bi se na prvi pogled reklo: „Ti spavaš na ulici? Ne izgledaš kao
beskućnik.“ Kao da ga je sumnjičila da uzurpira tu titulu. Sela je pored njega i skinula
cipele, koje je nosila bez čarapa. „Gledaj, to je strašno“. Ako su joj nokti na rukama, crveni
i otečeni od hladnoće i lekova, bili zadivljujuće prljavi, ovi na stopalima su bili
spektakularni: duge narandžaste kandže tako dugačke i debele da su se izvrnule na
drugu stranu i uvrtele jedna oko druge. Vernon nije mogao da skine pogled s njenih
stopala. Pitao se, razmišljajući o svom naduvenom prstu: koliko dugo pre nego što dođem
dotle? Koliko dugo pre nego što ne bude više ličio na sebe? A ipak nije imao nikakvu
nostalgiju za svojim društvenim identitetom, čiji su mu se obrisi i prohtevi činili potpuno
apsurdnim, mada se još uvek plašio ideje o propadanju sopstvenog tela. Još je imao da
gilja pre predaje.
„Vidiš, moram da izlečim ovo, jako me boli, noge su mi povređene. Ali košta dvadeset
pet evra. A ja ih nemam! Treba mi lečenje...“ Vernon pomisli osamdeset evra za hotel i
dvadeset pet za pedikir, vidi se da cica ima velike ambicije. Pokušao je da je urazumi:
„Ako ne želite da spavate napolju večeras, bolje da odete u onu ulicu, tamo, koja se
spušta... Vratite se ka Belvilu, tamo ima više ljudi od kojih može da se prosi. Ovde možda
50

ne sretnete nikoga. A i tamo ima dosta siromašnih, oni pre daju nego bogataši koji ovde
žive, više im je stalo...“ Gle njega kako daje savete za opstanak u urbanoj sredini, kao da
nešto zna. Sve što hoće jeste da ona ode, jer je mogao da vidi da će ga, ako tu ostane,
dovesti u nevolju.
„Ali ja ne mogu da prosim, plašim ljude, pogledaj me, imam sidu, plašim ih.“ Vernon
se znalački složio. „Možda ne bi trebalo odmah to da im govorite, možete da kažete da
tražite hotel ne objašnjavajući da ste bolesni. Istina je da sa stanovišta komunikacije, sida
možda nije najbolji argument.“
Bila je uznemirena, izmučena i uverena da Vernon ima novca i da će joj ga, ako ga
bude dovoljno smarala, konačno dati. Ili je odvesti negde gde će joj pomoći, ali nije imao
pojma gde da odvede tu devojčicu, pa makar samo da bi je se otarasio. Držala se za
njegovu ruku, ćutala je dva minuta, a zatim nastavila istu priču. Verovatno su joj se desile
neke ružne stvari, ideja o spavanju na ulici izazivala je u njoj paniku koja je išla do grčenja,
i po svemu sudeći, hladnoća nije bila ono čega se najviše bojala. Grčevito se držala za
Vernona, a on je brzo odustao od postavljanja bilo kakvih pitanja. Njeno ime, odakle je
došla, da li često bleji u tom kraju... sitna ćaskanja koja je naučio da vodi za nekoliko dana
među beskućnicima s njom nisu funkcionisala. Previše je luda. Kad god je pokušao nešto
da je pita, počinjala je s nesnosnom kuknjavom. Nije znao kako da se izvuče.
Noć je pala, i još uvek je bila zalepljena za njegovu klupu. Vernon je znao da im udvoje
neće dozvoliti da dugo ostanu. Isti oni koji su prema njemu bili prijateljski nastrojeni,
momci s gradilišta, Žanin ili dvoje mladih koji su mu doneli ćebe - čim bi to počelo da
izgleda kao sastajalište gubavih čiraša, izgubili bi strpljenje i pozvali policiju.
Sakre-Ker je sijao u daljini, sablasno beo pod još uvek punim mesecom. Te noći joj je
pokazao kako da pređe preko ograde kako bi ušla u dvorište kuće, i cica je zauzela čitav
jedan kutak, koji je počela da obeležava tako što je donela kamenje u kuću. Iskoristila je
mesečinu kako bi bacila sve što je na podu ostalo od prethodnih stanara, dva iskorišćena
kondoma, zarđali upaljač, praznu plastičnu posudu... Tokom svog smeštanja, gledala ga
je nepoverljivo i neprijateljski, kao da hoće da kaže ako mi priđeš, ubiću te i pitao se da li
je ćela priča o sidi zbog toga - kako bi obeshrabrila entuzijazam tipova kao što je on.
Vernon ju je posmatrao krajičkom oka, kako se smešta na svoje malo mesto za spavanje,
bilo je smešno koliko se brižno tome posvetila, preciznim, veštim pokretima koji se nisu
slagali s njenom očiglednom mentalnom poremećenošću. Koliko dugo dok ne dođe dotle,
bilo je pitanje koje ga je mučilo. Možda je te noći shvatio da ne može da nastavi kao dotad.
Trebalo je skloniti se s brda Beržer.
Nije spavala, govorila je u mraku, odgovarala je sagovorniku koji ju je povremeno
zasmejavao, ali koji ju je, u suštini, mučio i morala je da ga uverava - ne, obećavam ti da
ću ići da je vidim u petak ujutro, rekla mi je da će mi naći smeštaj. Vernon ju je pustio da
bunca. Usred noći je ispustila nekoliko zastrašujućih krikova. Nema šanse da komšije ovo
dugo trpe.
Sledećeg jutra, kad je ustao, ustala je i ona, i nije čak ni pokušao da razgovara s njom,
da joj kaže da će ih, ako ostane, oboje oterati, mada se on dotad sam tu fino snalazio. Uvek
je diskretno izlazio iz kuće, iz zadnjeg dela dvorišta, proveravajući da niko nije u
51

zajedničkom dvorištu u tom trenutku, ili na balkonima preko puta. Najnevidljivije

moguće. Ali cica se smestila u malu baštu pri dnu, svi su mogli da vide tu raspalu
klošarku kako uživa u hladu velikog hrasta, pričajući sama sa sobom. I Vernon ju je
ostavio tamo, rekavši sebi - dobro, eto, uživao sam dok je trajalo...

Euforija je krhka stvar. Jedna pogrešna reč i ponovo padaš - čeka da mu se vrati staro
stanje, grčevi, patnja i celo to sranje. Velika drama, preokret, strah, poricanje, čitava zbrka
jakih emocija. A onda ništa. Treba da krene, a govori sebi kako nije hitno. Razmišlja o
Marsiji. Dogodi mu se tu i tamo. Više ga prati nego što mu nedostaje. Nema više
sukobljenih osećanja. Mora da tako izgleda depresija. Vidiš stvari izdaleka, ne
razmišljajući o tome da se u njih mešaš. Niko mu nije rekao da je tako prijatna. Mislio je
da uz nju idu mračna, tegobna, teška osećanja. Uopšte ne. I dalje ga jako zanimaju oblaci.
Može da ih posmatra satima, oseća samo prazninu u sebi - mir koji bi trebalo da bude
morbidan, a beo je kao ti jebeni oblaci.
Kasnije tokom dana, da bi mu se pridružila, cica je razvalila ogradu koju se on toliko
trudio da ne iskrivi kad preskače, ona ju je savila i bez pardona izgazila. Deluje da čak
uživa u tome što je gazi nastavljajući da sere. Nije tip lujke koja se trudi da bude diskretna.
Besna je zbog toga što joj se dešava. Ne namerava da bude zaboravljena. Zabavlja se dok
je gleda šta radi. Žao mu je, ali ipak je zapanjen cirkusom koji pravi, koji samo pokazuje
koliko je on brige uložio da bi ostao neprimetan. Zatim seda pored njega na klupu i
odmah ponovo počinje da traži novac od njega. Razmišlja o Tomi Palčiću. Mogao bi da
siđe s njom peške donekle, da joj negde pobegne, i vrati se sam.
Srećan je što vidi siluetu starog Šarla kako se pomalja na kraju ulice. Ne prepoznaje
odmah Lorana, koji hoda pored njega. Gledajući ga kako se približava izdaleka, Vernon
zaključuje da se jebeno dobro brine o sebi za jednog beskućnika. Tip se širi, ali ima dobre
razloge za to. Treba biti jako dosledan u svojim stavovima i u određenoj meri tvrdoglav
da bi se zadržao nekakav imidž - radničke cokule u dobrom stanju, farmerke po meri,
nedavno potkresana brada... ali držanje je ono što je posebno vredno divljenja - Loran
hoda uspravno, grudi izbačenih napred, visoko podignute brade, nesigurnost ga nije ni
savila, ni slomila. Pošto o sebi priča da je posebna vrsta klošara, da je sam izabrao svoj
život i da prezire radničku klasu jednako koliko i one koji je eksploatišu, Loran je konačno
sebe ubedio: on ne nosi stigmu koja ide uz njegovu situaciju. Razmenjuju muški stisak
ruke i Vernon pravi bolnu grimasu, prst ga probada tako jako da ga je zabolelo čak do
bubrega. Loran mu namiguje znalački: „Bogami, džukac, našao si lepo mestašce ovde...
nisam znao za ovaj kraj...“ Šari pokazuje na pejzaž širokim i ponosnim pokretom, kao da
je vodič: „S pogledom na Sakre-Ker, koji oduzima dah, molim vas... baziliku podignutu
na masovnim grobnicama komunjara, kao da nam se ta kučka svakog dana smeje u facu:
crknite, siromašna kopiladi!“ Ali nema vremena za svoj mali govor na temu, riba se već
bacila na njega kao gladna godina: „Gospodine, imam sidu, strašno je, već nedeljama
spavam napolju, nema smeštaja do petka i treba mi hotel, jako mi je hladno, bolesna sam.“
Starac je tapše po ramenu, bez gađenja ili trzanja, pretražuje zadnji džep i izvlači
novčanicu od pet evra i novčić od dva: „Samo toliko imam, dušo moja, ne mogu ništa
više da uradim, ali imam piva, hoćeš pivo? Bez veze smo uzeli pakovanje od šest, imamo
52

dovoljno da podelimo...“, i cica pada na kolena, ne rekavši hvala za novac koji stavlja u
džep, cmizdri, „molim vas, ne mogu ništa da uradim sa toliko, idite da podignete novac
sa bankomata“. Vernon bespomoćno širi ruke: „Ima fiksaciju na bankomat.“
Loran ne obraća pažnju na nju, pušta je da plače ne pogledavši je i smešta se na klupu,
seda na naslon, a cipele pune blata stavlja na mesto gde Vernon uvek sedi. S rukama u
džepovima, gleda ispred sebe: „Kakav jebeni pogled! Dobro ti je ovde, sad kapiram što
te nema...“ Zatim pored sebe pljuje šlajmaricu tako gustu da izgleda kao belance, Vernon
krije mučninu i sluša ga. „Samo što si s tom cicom najebao... ribe kao što je ona prava su
napast za nas... te su gore i od ilegalnih imigranata, ako mene pitaš... kad sam se tek našao
na ulici, svi ti ljudi su bili zbrinuti po bolnicama, tamo je njoj mesto, a ne na ulici... Videćeš
ih puno takvih. Ne možeš ništa da uradiš. Drugo su Čečeni, Malijci, Afrikanci... Možeš
da postaviš neke granice, da se dogovoriš s njima oko teritorije, možeš da im kažeš da ne
prilaze, ako imaš nož i znaš da ga koristiš, sve su šanse da će shvatiti poruku... Ali ljudi
kao što je ona... Fali im neka daska u glavi, i svaki sledeći mesec koji provedu napolju
tonu sve dublje... to ti je beda, nikoga više ne interesuju. I svaki razgovor je bespredmetan,
ne postoji prava strategija... Šta da im radiš? Ne možeš baš ni da ih spališ.“ Vernon klima
glavom, barem se sa ovom poslednjom izjavom slaže, a laknulo mu je što zna da Loran
ne predviđa ništa tako radikalno.
Šari se raspravlja s ludajom pet minuta, pokušava da joj objasni - ima čitav spisak
ustanova kojima bi mogla da se obrati, ali ona neće da čuje, hoće novac sa bankomata za
svoj hotel od osamdeset evra, i to je to. Na kraju, starac gubi strpljenje i menja strategiju:
„E sad umukni ili ću da te nalupam, čuješ?“ Prestravljena, pentra se na ogradu koju će na
kraju stvarno da sjebe, Vernon vidi krv na njenim dlanovima, koje je isekla prebacujući
se prebrzo na drugu stranu da bi se sakrila u bašti. Okleva da krene za njom, promenila
je držanje čim je starac podigao glas, stvarno se uplašila i šmugnula je kao neka životinja.
Loran ga zadržava coktanjem. „Zaboravi da ćeš da je utešiš. Ne vredi. Ponovo će da ti
priča o svom bankomatu. Namerno to radi. Lujke su veoma manipulativne. Imaš novca
za nju? Ne? Imaš telefon dobrog doktora? Onda pusti. Nemaš ništa što joj treba. Pusti je
da traži dalje. Neće ti doneti ništa sem problema, a ti njoj nećeš dati ništa što želi. Niko
neće izaći kao pobednik iz te priče.“
Šari sluša njegovu malu zatucanu govoranciju, ne udostojivši je odgovora, ali na čelu
mu se vidi da ne deli njegovo mišljenje. Posmatra zadnji deo bašte uznemirenim
pogledom. Stari je osetljiv. Vernon se seća te teturave figure koja se nadvila nad njim
usred noći, dok je buncao od groznice na njegovoj klupi i matorog koji je viknuo:
„Džukelo, zauzeo si mi mesto“ - zatim videvši da Vernon nije u stanju da odgovori, Šari
se iznervirao: „Pa ti goriš od groznice, seronjo, ne mogu da te ostavim ovde tek tako -
samo što ne umreš“. Otišao je psujući i posrćući, i vratio se nekoliko sati kasnije - s kesom
pomorandži koju mu je bacio na grudi. „Moraš da pojedeš to i da se skloniš negde. Tu
ćeš umreti...“ I onda se Šari vratio nekoliko dana kasnije. Na ivici daha - „Ove stepenice
će me u grob oterati, ovo nije normalno. Volim da dolazim ovde, ali kako je visoko, za
ime boga. Gledam da nema neka kuća na prodaju. Mogao bih da živim ovde. Da smaram
ceo komšiluk“. I nasmejao se dok je otvarao flašu crvenog vina. „Bolje izgledaš, jadniče?
53

Ali još si na mojoj klupi, samo da znaš... Obično sam tokom dana na pivu, ali danas je
praznik, hteo sam malo da promenim. Znači nisi mrtav? To je zahvaljujući mojim
pomorandžama, jelda?“ I razgovarali su, dovršivši flašu. Matori je bio kul. I od tad dolazi
da ga vidi svakih nekoliko dana, dođe i kaže: „Doneo sam jednu bočicu crvenog. Da se
kucnemo.“ Na šta bi Vernon odgovorio „i učinilo mi se, po položaju sunca, da je vreme
za aperitiv“, a Šari bi nastavio: „Šta ima novo u tvom golubarniku?“. Vernon bi pokušao
da odgovori šalom, to mu se činilo kao najmanje što može da uradi: „strašno me živcira,
još uvek mi nisu uključili grejanje“, ili „još mi nisu promenili posteljinu, čekam već...“, i
razgovarali bi pijuckajući. Šari izigrava matoro gunđalo, ali nežan je kao cvet. Izvlači
vadičep iz džepa, stavlja flašu između nogu i gura otvarač u čep. Pruža punu bocu
Loranu i pita Vernona, šatro opušteno:
- Ne znam da li znaš da te dole traži horda luđaka?
- Kako to misliš?
- Ima ih nekoliko. Dolaze svakog dana da smaraju sve redom. Raspituju se za tebe.
Vernon počinje da bledi, a Loran podiže ruku kako bi ga smirio:
- Ne deluju besno. Pre pogubljeno, svi zajedno... ili dobro kriju svoje prave namere, ili
ti ne žele ništa loše...
- Zapravo pre deluje kao da su zabrinuti...
- Ne. Nisam to znao.
- Ali vidiš o čemu se radi? Ima tu puno imena... nisam zapamtio nijedno.
- Ne vidim zašto bi me neko tražio... jesam pozajmio nekoliko stvari... ali da
organizuju grupne hajke sve do Bit-Šomona, rekao bih da malo preteruju...
- Rekoh ti, kolega: ne deluje da imaju neki problem s tobom.
- Misliš da me traže da bi me zagrlili?
- Izgledaju kao mece dobrići, to svakako... Ja bih u svakom slučaju na tvom mestu
otišao i razjasnio stvar...
Šari im daje znak da će se vratiti i odlazi, telo mu je blago povijeno napola, naginje se
unapred - matori ne deluje kao da ga bole leđa ili kolena, ali čim počne da ga hvata
alkohol, voli da hoda kao invalid. Vernon misli da ide da piša, ali on pažljivo prelazi
preko ograde pored kuće, preskače je i odlazi, s flašom u ruci, da traži lujku.
Loran naginje glavu unazad i ispušta takav podrig da bi se reklo da mu se u grudima
krije rezonatorska kutija. Takav jedan telesni zvuk rezultat je celoživotnog zalaganja...
Dodaje, zadovoljan rezultatom:
- Ako ni zbog čega drugog, trebalo bi iz kurtoazije da odeš dole da im se javiš. Mogu
li sebi da dozvolim jedno pitanje?
- Samo napred.
- Čega se bojiš? Pravio si sranja?
- Znaš kako to ide... male stvari. U trenutku dok ih radiš, misliš da ćeš se iskupiti,
snaći... na primer, iskamčio sam jedan kompjuter obećavši da ću ga vratiti, a na kraju sam
54

morao da ga ostavim negde... apsolutno ne bih voleo da me njegova vlasnica pronađe...

a drugi put sam sebi dozvolio da pozajmim dve knjige i sat... od pogrešne osobe.
- Uvek moraš da biraš žrtve, s nekima nije tako lako izaći na kraj.
- Apsolutno. Ova moja je veoma osvetoljubiva. Veoma.
- Vidi, to je njeno pravo.
- To je njeno osnovno pravo. A moje je da je izbegavam.
- Neće valjda danonoćno da te traže samo zato što si zavaljao dve knjige i sat... pazi,
e, ja ne kažem da si to uradio - ono što ti govorim jeste da ne izgledaju kao gomila luđaka
sposobnih da se pretvaraju da su fini kako bi te linčovali zbog neke gluposti...
- Šta radi ovaj Šari? Otišao je da razgovara s ludajom? Bar se napokon smirila...
- Ne brini, nije on u tom fazonu...
- Nisam na to mislio.
- Ako se družiš s klošarima, savetujem ti da razmišljaš o tome... imaš ih koji su spremni
svašta da urade pod izgovorom da su pijani...
Loran širi ruke i zeva, pre nego što će dodati:
- Ali Šari nije tip koji voli devojke koje ne mogu da se brane, više voli goropadi. Dobro,
hoćeš da podigneš dupe i da pođemo zajedno? Ne pretvaraj se da se premišljaš, naći ćeš
opet svoju klupu. Neće ti je iščupati tokom noći, ne brini... Znaš da možeš da dođeš da
kuntaš na šinama? Koko i Pako su ostavili svoje vreće, pa imaju dva mesta za spavanje...
ako hoćeš malo da promeniš atmosferu...
- Spavaš na pruzi?
- Voz ne prolazi tuda već jako dugo, ne brini se zbog buke... To je lokacija sa četiri
zvezdice, klošarska palata... Tiha, bukolička, prostrana... Dobro, nemam pogled kakav ti
imaš ovde, ali ima cveća i manje se srećem s ljudima...
- Ima vas dosta tamo?
- Predlažem ti savršen aranžman, nećeš mi valjda biti izbirljiv... Bilo nas je trojica, a
druga dvojica su otišla. Umorili su se od hladnoće tokom leta, rešili su da se spuste do
Tuluza. Autobusom. Prikupili su novac za kartu, ali rekao sam im, momci, iznenadio bih
se da vas puste u autobus... pa, izgleda da su ih pustili: nikad se nisu vratili. Potpuno sam
sam, trenutno, kao kralj. Branim svoju teritoriju. Znaš, šine su jako poželjna lokacija.
Dobro su zaklonjene od vetra.
Šari im se pridružuje, podiže i spušta ruke u znak nemoći:
- Kučka samo priča nebuloze... Vernone, žao mi je što moram da te obavestim da
možeš da se pozdraviš sa samoćom: oseća se jako dobro ovde. Ne namerava skoro da se
mrdne.
Loran ustaje i zakopčava rajsferšlus na jakni:
- Idemo? Hoćeš da uzmeš svoje stvari, Vernone?
- Nemam ništa.
Loran zadivljeno zviždi:
55

- Jebeno slobodan čovek, a... Nemaš ni vreću? Čak ni četkicu za zube?

- Ništa.
- Mora da smrdiš kao puma, džukelo... Nadam se da te ne traže da biste se ljubili, ti
tvoji prijatelji... Hoćemo li?
Polako se spuštaju stepenicama koje vode do Ulice Manan. Na pola puta, Šari mora
da zastane. Drži se za zid, zadihan, držeći ruku na srcu, i seda na stepenice.
- Bože, tako je visoko, puls mi je podivljao. Mora da je ovako u Bogoti.
Matori pridiže tanke mornarskoplave čarape, koje ne idu uz njegove moderne najki
patike. To su čarape lika koji radi u kancelariji, i Vernon se pita iz kog perioda njegovog
života potiču. Pokušava da zamisli Šarla urednog, s kosom, zabrinutog da li će stići na
posao na vreme, sa akten-tašnom zaglavljenom pod miškom, ali teško je zamisliti da je
nekada mogao biti primeran službenik... Stari briše čelo odmahujući glavom:
- Imate jake noge, nastavite bez mene...
Glasom tipa koji zahteva da ga ostave na bojnom polju. Loran i Vernon kažu
sačekaćemo te, ne žurimo, a Šari, ljut, odmahuje rukom kao da tera kerove:
- Ne budite debili... hoću da se odmorim na miru.
Loran protestuje, a onda se predomišlja, grabi Vernona za lakat i snažno ga cima niz
stepenice, pa mu diskretno šapuće u uvo: „Skapirao sam, hoće da se vrati da razgovara
sa cicom bez nas... takav je dedica, ponekad odlepi... siroti starac, nije naslednik L’Oreala,
ali spreman je da potroši svoju skromnu ušteđevinu kad se nad nekim sažali...“ Vernon
se slaže. Zna Šarla. Sad sigurno ide da kupi kesu pomorandži za lujku. Samo da mu ih ne
zavrljači u facu.

Prelaze Ulicu Manan, prolaze kroz kapiju parka, po ramenima im pada slaba kiša.
Vernon pomisli nećemo naći nikoga, ti ljudi će otići kući ne sačekavši nas. Više mu je
laknulo nego što je razočaran, nije siguran kakav prijem ga čeka. Loran nastavlja dalje,
Vernon ga prati. Šetaju duž kosog travnjaka, pejzaž je brdovit, zeleni haos, raznovrsno
lišće koje se jedva razaznaje jedno od drugog, grad ovde skoro da se ne čuje. Vernon je
iznenađen mirom. Intenzivan miris mokre zemlje ga ispunjava, drveće kojem ne zna
imena proteže svoje grane iznad njih, poput ohrabrujuće počasne biljne garde. Prelaze
veštački vodopad. Na proplanku, neki Kinezi usporeno ponavljaju nekakvu čudnu
koreografiju, ravnodušni prema kišici - izgleda kao da odguruju ogromne nevidljive
oblake. Loran bez oklevanja ulazi u neki bar, a Vernon ga oprezno prati. Buka u
zatvorenom prostoru hvata ga nespremnog, kao i toplota na koju je potpuno zaboravio.
Prepoznaje nekoliko lica za stolom, koja se okreću prema njima i izgledaju iznenađeno,
nikako ljuto. I tu ga stiže. Prekid. Brz je i tih. Zamantalo mu se. Najsličnije čega može da
se seti iz iskustva bio bi džoint bez duvana u deset ujutro na praznoj plaži, nekog jesenjeg
dana, odmah posle kafe - kad hoćeš da ustaneš, oduzetih nogu, s laganom vrtoglavicom.
Dobro ide. Hodaš. Mrak pada na oči, stvarnost postaje dekor koji još uvek opažaš, ali se
drži samo za nit. Ti si balon napunjen helijumom. Hvata ga u najgorem trenutku, ali ne
može da bira. Ima vremena da pomisli - eto, da me ludaja nije oterala i da me ovi ljudi
56

nisu pozvali dole, nikad ne bih sišao s brda. Tamo gore, epizode delirijuma bile su kao
mirni izleti paraglajderom - bile su bez posledica. Isključio bi se, srećan što odlazi na
putovanje, licem u lice sa Sakre-Kerom. Ovde je drugačije, njegovo odsustvo postaje
zabrinjavajuće: pomisliće da je lud. Ali ne može da ih spreči. Oseća njihove uznemirene
poglede na sebi. Sigurno se fizički promenio. Propadanje koga još nije postao svestan.
Oseća se sposobnim samo da se dobroćudno smeje dok se rukuje, da se prepusti
Emilinom zagrljaju. Dobro se seća svih ovih ljudi. Ali je negde drugde. Vidi scenu,
učestvuje, ali ne uspeva da u njoj zaista bude prisutan. Nada se da će proći, hteo bi da
razgovara s njima i vidi da su razočarani, da ga proučavaju i da umišljaju da je sad sve
vreme tako odsutan. Patris, u crveno-crnoj kariranoj košulji podvrnutih rukava sa
istetoviranim podlakticama, otvorenog i iskrenog izraza lica, iskreno radostan što ga vidi,
hvata ga za rame i zove ga da sedne pored njega. Pamela Kant nosi dug crni kaput, mora
da je stigla malo pre njih jer je natopljen od kiše, oči su joj iskusno uokvirene crnom
bojom, i Vernon se pita šta ona tu radi. Zna da je čudno što deluje da ona poznaje sve
prisutne, ali oseća kao da zaostaje za svime, da je upao u neku unutrašnju kolotečinu, želi
da postavi pitanja, ali nedostaje mu lucidnosti. Nije u stanju da izgovori ni jednu jedinu
reč. Prepušta se. Lidija Bazuka ga posmatra krajičkom oka, podiže čašu u njegovom
pravcu, i govori preglasno „jebote, Vernone, baš mi je jebeno drago što te vidim!!!“. I s
njom bi voleo da razgovara, ali ne može ništa sem da se smeška, izaziva nelagodu za
stolom, usta su mu puna oblaka - ne može da ispusti nikakav zvuk. Gzavje ima nekako
miran izraz lica: stavlja ruku na Vernonovu. Vernon vidi sivi veo oko njega - pauka koji
tka beli pokrov malo iznad njegove kože. Nešto cirkuliše oko njihovog stola, gledaju se,
razgovaraju, naginju se jedni ka drugima i Vernon zna da blaga nelagoda koja je u njemu
dok oseća da u tom trenutku odlazi nije toliko ozbiljna - slabija je od radosti koju oni
osećaju zbog toga što su zajedno.
Visoka žena, struka stegnutog pojasom vezanim oko crne kabanice, približava se s
rukama u džepovima, odmerava ga sa smeškom:
- Ti si Trodon?
Zatim mu pruža ruku:
- Ja sam Hijena. Ne deluješ baš najbolje?
Vernon se mehanički rukuje, a ženin dlan je topao i umirujući - voleo bi da taj dlan
dugo ostane nasuprot njegovom i iz pogleda koji mu upućuje čini mu se da ga razume i
da joj je žao što mora da se obrati ostalima. Oko stola je nastupila tišina kad se ona
pojavila. Sve oči su uprte u nju.
- Da, to sam ja.
I Patris nasmejano izjavljuje, delujući zainteresovano:
- Pa ti uopšte ne izgledaš kao Fransoaz Hardi.
Emili je ljuta i želi da bude primećena, izjavljuje glasno, pomalo veštačkim tonom:
- Provalili ste u moju kuću, neću vas prijaviti zato što...
- Izvinjavam se. Ali prva sam bila angažovana da pronađem intervju.
- To nije tema, htela bih da vam kažem...
57

- Htela bi, htela bi, htela bi... Ako mogu sebi da dozvolim da ti dam jedan savet, mani
se. Nije nikakvo čudo što se kod tebe ulazi na izvol’te, ali jeste čudo što se vraćam da vam
predložim da pogledate trake. Znači kažeš „hvala, gospođo“ i spustiš malo ton, dušo...
Vernon ne razume šta se dešava. Konobarica prilazi i dodiruje mu rame - sećate me
se? Zna da ju je već video. Ali ne može da se seti. Smeška joj se, kao idiot. Namiguje mu.
Toliko je slatka da Vernon iznenada oseti potrebu da zaplače. Vraća se na posao. Sećanje
se pojavljuje, kao munja: čuvao je Gzavjeovu kuju i sreo ju je, u parku, ona je ćerka
mušterije koja je često dolazila u „Revolver“. Svest mu se odmah ponovo prekida: zvuci
i boje koji ga okružuju zamagljuju se u bezobličnom neredu. Tamo gore, na njegovoj
klupi, kad bi osetio da poleće, bolelo ga je uvo. Bilo da je na dva minuta ili dva sata, nije
bilo nikakve razlike... Ovoga puta voleo bi da preuzme kontrolu i fokusira se na situaciju,
koja deluje sasvim prijatno. Razgovor se nastavlja, u dalekom žamoru figure se saginju,
ustaju, privlače stolice, zabacuju glavu kad se smeju, lica imaju ime ali ne izazivaju ništa
konkretno u njemu. Stiže ga panika. Oni pripadaju svetu koji je napustio. Hteo bi da
ustane i da sam šeta po parku. Plaši se da mu neko ne postavi neko pitanje, da ne
odgovori pogrešno, da nešto ne krene po zlu. Dok mu se obraćaju, oseća da mu je lice
zgrčeno u debilan osmeh kog ne može da se otarasi. Siguran si da nećeš ništa da jedeš,
neverovatno je što si danas ovde i gde si spavao sve to vreme, znaš, možeš da ostaneš
kod mene, kako se osećaš, moglo bi se reći da smo te tražili svuda, ipak koje ludilo da si
se pojavio, to mora da je neki znak, zar ne? Jesi li siguran da si dobro, bled si, hoćeš još
jedno pivo? Čuje, izdaleka, ali razmišlja o nečemu drugom, ne može da ostane fokusiran.
Loran se približava i podiže ga na noge kad je grupa odlučila da ode nekuda, naginje se
prema njemu: „Pokušaj da jedeš kad stignemo, previše si popio, nisi više ni za šta. Šteta,
dobri su prema tebi, imaš sreće videćeš. Dozovi se malo, pomisliće da si potpuno
poludeo.“
Pamela na putu do tamo hvata Vernona pod ruku i pokušava još jednom da mu
ukratko prepriča priču o intervjuu. Priča joj je nekoherentna, povezati informacije
međusobno zahteva napor za koji on nije sposoban. Noć je pala. Formiraju čudnu
procesiju, senke im se preslikavaju na sjajni bitumen. Ne poznaje mladu ćutljivu devojku
koja ih prati i ne razgovara ni sa kim. Osetivši da je gleda, ljutito ga obaveštava - „ne
znam šta radim ovde, ne poznajem nikoga, Hijena me je zvala“. Vernon dodaje - „ni ja ne
znam šta radim ovde“. Ne želi da razgovara s njim. Ovo je prva rečenica koju je uspeo da
artikuliše, ali jako mlada zabrađena devojka nije zainteresovana. Hodaju jedno pored
drugog u tišini. Oko njih se tu i tamo čuje razgovor. Nastavlja da teče u daljini, kao
nekakav monotoni valcer. „E jebiga već neko vreme“, „e pa mene je tvoja šala koštala
jednu bravu“, „siguran sam da će biti dosadno,“ „da, kao i sve stvari koje čekaš predugo“,
„nadam se da nas neće previše izdeprimirati“, „previše sam uzbuđena što ćemo ponovo
videti Aleksa“, „prestani da me smaraš, gospođo, nadoknadiću ti tvoju bravu“.
Ukrcavaju se na metro, Vernona muči buka, nije više navikao na skučene prostore,
zatim se penju uz Senu, i kad su stigli kod Hijene, laknulo mu je što može da se sruši na
sofu. Ne uspeva da se navikne na buku. Previše glasova, previše zidova, previše plafona,
nedovoljno otvorenih prozora... Patris mu autoritativno stavlja šaku badema u ruku i
58

čeka da vidi da ih je pojeo pa ga pita: „Hoćeš da se istuširaš? Oporavićeš se, ne deluje da

si pri sebi.“ Hijena prilazi, posmatra Vernona s mešavinom brige i nezadovoljstva,
napokon ga uzima za ruku i odvodi ga u kupatilo: „Ima čistih peškira kad uđeš levo,
pogledaj, posluži se.“ Vernon uzmiče. Zabezeknut je. Kako je moguće da je tako brzo
postao nenaviknut na zidove i vrata? Zatim vidi sebe u ogledalu i ostaje zapanjen: ko je
ovaj stranac? Najneverovatnija stvar jeste što misli da je lep. Ugledao je svoj odraz pre
nego što se prepoznao, i pomislio je - ovaj mučenik izgleda uzvišeno. Hijena gura vrata
nogom. Mirno mu govori: „Jesi dobro? Belji si od lavaboa. Nećeš da se istuširaš? Iskreno,
smrdiš kao leš. Drugi se neće usuditi da ti kažu, ali odvratno je. Smara te da se tuširaš?
Misliš da sam prevelika čistunica?“ Vernon oseća da nastupa izvesna panika: ne samo da
ne uspeva da joj odgovori već ništa ne izlazi, čuje je, ali nijedna reč mu ne prelazi preko
usana, prazan je, nesposoban da napravi bilo kakav pokret, pa makar da bi je umirio i da
bi ga malo ostavila na miru. Ovoga puta izgleda da je definitivno: potpuno je poludeo,
kao zombi koji stoji i samo deluje da funkcioniše, reči su mu zaglavljene, a koncentracija
sjebana. Ona zaključava vrata. „Ok. Opusti se.“ Skida mu odeću. Gestovi su joj kao kod
medicinske sestre. „U redu je, nemoj da paničiš. Mislim da ćeš doći sebi. Nemam diplomu
iz pucanja s mozgom, ali tvoje deluje prolazno. Istuširaćeš se. Pozajmiću ti majicu i
pantalone. Trebalo bi da nosimo otprilike istu veličinu. Nisi debeo, nisam ni ja. Stavićemo
tvoje stvari u mašinu, osušićemo ih, koliko večeras možeš da odeš sa svojom odećom, ako
hoćeš. Trebalo bi da negde imam čak i bokserice.“ Nežan, monoton ton odgovorne,
umirujuće osobe, koja sve uzima u svoje ruke, dozvoljava joj da manipuliše njime, utešen
što se ona ponaša kao da situacija nije ni dramatična ni groteskna. Otkopčava mu cipele,
skida čarape. „Jebote, dugo se nisi presvlačio... nije smrad najgori, jesi video stanje svojih
stopala?“ Smeje se dok mu otkopčava dugmiće na farmerkama. „Ne mogu da kažem da
sam navikla ovo da radim. A ti sigurno nisi taj zbog kog ću zažaliti. Kita ti je u groznom
stanju.“
Zatim, videvši da se on još uvek ne miče, hvata ga za ramena kako bi ga naterala da
se okrene i uđe u tuš-kabinu. I ona se nevoljno svlači, zadržava beli donji veš i Vernonu
se čini da ima na sebi uniformu medicinske sestre. Proverava temperaturu vode na svom
zglobu, namešta glavu tuša, govori ne pitajući se da li je sluša, „svakako sam znala da se
uvaljujem u sranje kad sam pozvala sve te ljude umesto da radim svoj posao, polako, ali
nisam mislila da će otići baš toliko daleko... Ne brini, opusti se. Prso si, događa se
mnogima... Navići ćeš se. Znam da me čuješ. Vratićeš se. Neće biti kao ranije, ali izaći ćeš
iz te obamrlosti... Bar se nadam...“. Prija mu kontakt s vodom, ruke mu sapunjaju leđa,
ramena, odvezuju čvorove i Vernon oseća oštar bol, praćen u stopu intenzivnim
olakšanjem, opušta se. Trlja mu glavu, dugo je ispira. Masira mu gležnjeve, oseća kako
ga umor napušta, prelazi mu vodom po stopalima kao da je razumela šta oseća - oslobađa
ga. Zatim, bez očekivanja i pre nego što je toga postao svestan, dobija divljačku erekciju.
Nalet energije. Ona primećuje i ne zbunjuje se, smeši se i izvinjava, „nemoj da shvatiš ovo
kao neprijateljski gest, prijaće ti“, a onda brzim pokretom menja temperaturu vode i
ledeni mlaz ga kao brutalan šamar u potpunosti vraća u stvarnost. Buni se, a ona puca od
smeha, „vidiš da deluje, bolje izgledaš“. Ogrće se bademantilom i ostavlja ga u kabini,
kaže mu „samo polako, dobro se osuši, vraćam se sa suvom odećom. Jesi okej?“
59

Povratio se. Iscrpljenje. Spava mu se. Nema nikakvu želju da ignoriše tu potrebu, ni
da govori, razume otprilike šta se desilo, delovi informacija koje je sakupio tu i tamo dok
je bio u delirijumu sada se sklapaju. Ali radije se ne bi suočavao sa svim tim. Muči ga
njegov zamagljeni odraz koji vidi u ogledalu. Mnogo je smršao. Brada mu dobro stoji,
menja mu imidž. Obrazi su mu tako upali da izgleda kao da pući usne.
Kad je izašao iz kupatila, shvata da brinu zbog njega, i da ne znaju baš kako da se
ponašaju u njegovom prisustvu. S njim se postupa kao sa bolesnikom. Donose mu hleb i
med, ljudi mu se blago osmehuju, prave lagane pokrete. Uzima gutljaj kafe, nije je pio
tako dugo. Zaboravio je da ima odvratan ukus. Svi se smiruju, svetla se gase, nastaje
tišina, Aleksov glas ispunjava dnevnu sobu. Na ravnom ekranu kompjutera, Vernon
prepoznaje svoj stari stan. Čeka talas emocija koji bi ova slika trebalo da pokrene, sad kad
su mu misli nastavile pravilnijim tokom. Ali oseća jedva primetnu gorčinu. Tamo je bio
tako nesrećan, a da to nije hteo da prizna. Ne žali ni za čim. Zatim Aleksovo lice ulazi u
kadar i Vernon oseća da ga podiže neka nevidljiva ruka - seća se vremena kad je Aleks
još bio tu, slike stvari koje su radili zajedno dolaze i odlaze. O čemu li je tad razmišljao,
šta ga je sprečilo da razgovara sa svojim poslednjim ortakom, kad je još uvek bilo moguće
da ga uhvati za ruku, protrese ga i kaže mu uživajmo, batice, uživajmo dok smo još
obojica živi.
60

Seti se, Vernone, pristupali smo roku gotovo religiozno, sve je to bilo kao sa druge
planete. Svuda je bilo svetaca, nisi više znao pred kog da klekneš da se moliš. Znali smo
da su muzičari, kad se džekovi iskopčaju iz pojačala, ljudi kao i ostali, koji kake i tresu
nos kad se razbole, ali to ništa nije menjalo. Bolelo nas je uvo za heroje, zanimao nas je
sam zvuk. Probadao nas je, rušio, uzdizao. Bio je sveprisutan, svi smo u početku bili u
istom fazonu: jebote, ovo stvarno postoji? Bilo je previše masivno za naša tela. Mladi i
ludi, uopšte nismo bili svesni koliko smo srećni... Sećam se tipa koji mi je pokazao tri
akorda za „Louie Louie“ na gitari i shvatio sam tokom noći da pomoću njih mogu da
sviram skoro sve klasike. Kad prvi put uzmeš trzalicu u ruku, bilo je to kao da si položio
prijemni. Prva stvar koju sam naučio celu da odsviram bila je „She’s Calling You“.
Trebalo mi je celo jedno leto. To je bio rat koji smo vodili. Protiv osrednjosti. Zamišljali
smo život koji smo želeli da imamo, i nije bilo neke kvariigre da nas upozori da ćemo na
kraju odustati. Kad sam imao šesnaest godina, niko nije mogao da me ubedi da nisam
upravo tamo gde treba da budem. U G7 kombiju, kočeći se iznad točka, cvokoćući sa šest
ortaka dok niko nije siguran da li imamo dovoljno benzina da se vratimo, ali nikog nije
ni bilo briga. Bila je to „poslednja avantura civilizovanog sveta“. Sećaš se, ništa nam nije
bilo tabu, nismo bili kontra ničega: sve ostalo jednostavno nije postojalo. Proveli smo naše
mlade dane u mehurima od blindiranog čelika. Događala se nekakva alhemija
entuzijazma, stvari kojima još nismo videli naličje, davali smo sebi nadimke, sve je bilo
zanimljivo, čak i najgluplje stvari. „Sviramo sutra?“ bilo je jedino pitanje koje sam sebi
postavljao. Živeli smo u fidbeku živih mikrofona, šuštanju džeka koji se priključuje, na
vrelini reflektora, suština naše avanture bila je svirati kao predgrupa Thugsima i pronaći
kupone za konzumaciju, to nas je ispunjavalo. Ne pamtim da sam između šesnaeste i
dvadeset treće odgledao neku emisiju na TV-u, nismo imali vremena, bili smo napolju ili
slušali muziku, ne sećam se da sam otišao da pogledam neki blokbaster, da sam video
neki spot Madonin ili Majkla Džeksona, mejnstrim kultura nije bila unutar našeg vidnog
polja. Nismo čak ni razgovarali o tome. Nisam znao da neće potrajati. To je za nas
društvena mreža, kad si bio vrhunski profesionalac ako imaš telefonsku sekretaricu, a oni
koji su imali faks bili su bogovi komunikacije. Niko od nas nije sanjao da kupi neko meso
za ručak ili da plati sebi odmor, samo su se surferi drkali s plažama, mi smo ostajali u
gradu, gde je bilo koncerata. Niko to nije shvatao kao žrtvu - boleo nas je kurac za sve
ostalo.
61

„Scena“ je bila sve što je bilo bitno. I imali smo pravo. Preko nedelje smo lepili plakate,
vikendom smo negde svirali, bilo je taman dovoljno ljudi da se ne osećamo kao da smo
na probi, štampali smo svoje ploče, nigde se nismo oglašavali, nije bilo pauziranja, nije
bilo sveta koji postoji izvan našeg. Svi smo osnivali neprofitne organizacije, u kojima smo
bili blagajnici, predsednici, svi smo radili preko omladinske zadruge. Išli smo u Italiju,
Nemačku, Švajcarsku, Mađarsku, Španiju, Englesku, Švedsku, i to u raspalim kombijima,
i bili smo kraljevi tog sveta. Kasnije je rok postao kulturan, počeli smo da slušamo o
subvencijama, da nastupamo u salama koje su izgledale kao luksuzni domovi kulture,
došli su tipovi koji su umeli da popune formular, koji su govorili jezikom institucija, bili
su artikulisaniji, bili su lukaviji. Počeli smo da popunjavamo papirologiju. CD je zamenio
vinil, 45-ice su nestale. Nije delovalo kao bogzna šta. Kapirali smo, i nismo kapirali.
Pojedinačne promene nisu delovale kao da imaju veze jedna s drugom. Nismo videli širu
sliku. I taj san koji je bio svetinja pretvoren je u fabriku pišaćke. Kao u priči o Pepeljugi:
jedna fuzz pedala pretvorila je naše bundeve u kočiju, a onda je došla ponoć. Našli smo
se ponovo u krpama. Ništa nam više nije pripadalo. Svi smo postali klijenti. Rok je
odgovarao zvaničnom jeziku kapitalizma, jeziku marketinga: slogan, zadovoljstvo,
individualizam, zvuk koji utiče na tebe a da nisi ni svestan. Nismo bili svesni šta je
poludrago kamenje u našim rukama zaista bilo. Čisti dijamanti. Blago u rukama bande
neprilagođenih. Niko od nas nije imao karijeru u planu. Nismo verovali da je to moguće.
To je ono što nas je spasio. Sve smo izgubili. Ali nikad nećemo moći ravnopravno da
razgovaramo sa onima koji nikad nisu iskusili život koji je u savršenom skladu s njihovim
snovima. Danas srećem ljude koji su sa dvadeset godina učili o tržišnoj konkurenciji ili
poslovnom marketingu u školi i koji bi da im poverujem da smo proživeli istu mladost.
Može biti. Ma zaboravi na to, matori, zaboravi. Moja biografija je moja plava krv: lišen
sam svega što sam imao, ali poznavao sam svet koji smo napravili po svojoj meri, u kojem
nisam svakog dana morao da se pokoravam.
A onda su došle devedesete. Vreme kad su svi pevali pohvale pragmatizmu. Nikakva
etika ne bi smelo da ometa profit. To je bilo demode. Ko god nije urlao zajedno s čoporom,
bio je retard. Sve što smo voleli smo obezvredili. Lako je uništavati, to svi znaju. Ajmo
brzo, brže, još jedna stranica reklame, jedna subvencija, dva sponzorstva i dodaćeš mi
jedno malo partnerstvo, hoćete, molim vas, dobro da mi zategnete, da lepo osetim kako
me ogrlica davi kad poželim da potrčim? Bio je divan taj novi svet, trebalo je biti budala
pa u njega ne poverovati. A ono malo političnih što smo imali u našim redovima nije
mnogo više reagovalo. Nastavili su da recituju stare floskule kao da dolaze iz svetih
knjiga. Razmišljanje u realnom vremenu nije ih zanimalo - što je više vremena prolazilo,
više su se divili Komuni. Taj masakr je postao naš silazak s krsta. Tako nećemo daleko
odmaći.
Spavaš, Vernone? Ne slušaš me? Spavaš? Hajde, probudi se, imaš tri grama u nosu,
kako možeš da spavaš? Uvek ćeš biti enigma za mene - nikad ne radiš ono što se od tebe
očekuje, ali na kraju svi kažu sva sreća da je to uradio. Primetio sam to kod tebe - imaš
tendenciju da uneseš malo zbrke u ono što je već isplanirano. Znam da ne možeš da
shvatiš šta mi je „Revolver“ značio. Kako sam bio srećan kad bih došao u tvoju radnju.
Često bi pustio na gramofonu nešto za šta se nikad ne bih sam zainteresovao. Mala
62

slučajnost koja bi me zatim odvela jako daleko. Ne bih mogao da snimim toliko različitih
ploča da me ti nisi uveo u priču. Bio si centarfor, čoveče. Ljudi su te voleli. Nisi to shvatao.
Kod tebe je uvek bila masa ljudi. Potpuno si se uneo u tu priču. Uvek sam te poštovao
zbog toga. Kad su ljudi prestali da kupuju ploče, nastavio sam da svraćam. Bilo je čudno
videti te kako sediš sam na svom tabureu. Počeo si da pričaš o knjigovodstvu. Nikad to
nisi radio. Shvatio sam da ćeš da zatvoriš. Tvoja kuća više nikoga nije zanimala. Sećam
se poslednjih petnaest dana, kad si pravio rasprodaju. Svi su se vratili zbog popusta.
Dočekao si ih kao kraljeve. A kralj si bio ti. Pomno sam te posmatrao u tom trenutku, nije
bilo nikakve gorčine u tvojoj radosti što vidiš ljude koji su te napustili.
Imam rupu u grudima. Proždire me ta praznina. I mrzim ceo svet. Znaš, Vernone,
Isus se ljuti samo jednom u jevanđeljima. Samo jednom. Kada najuruje trgovce iz hrama.
A ostalo - sve ostalo je nebitno. Znam, u poslednje vreme dosta pričam o Isusu. Zašto bih
ga ostavio u rukama varalica?
Reci mi, Vernone, kad si zaista poslednji put čuo novi album koji ti je uradio ono što
muzika i treba da radi - kad je to bilo? Prestani da hrčeš i odgovori mi... Uzeću crtu u
tvoje zdravlje, matori. Nije se muzika promenila, znaš. Mi smo. Strah nas drži zaključane.
Znaš zašto te toliko poštujem? Znao si sve. Imao si svoju policu s vinilima iza sebe,
poređanim u njihovim belim podomotima - na rafove si stavljao samo prazne omote, u
providnim plastičnim navlakama. Znao si sve svoje ploče napamet. Neko bi ti pomenuo
neko ime, i ti bi se okretao bez oklevanja da dohvatiš ploču na koju si pomislio, i odmah
bi pustio stvar, stavio bi iglu u udubljenje koje je deblje od ostalih, tačno tamo gde si hteo.
Znao si sve, Vernone. Bio si čuvar hrama, a ja sam bio klinac. I nikad u životu, nikad ti
nije palo na pamet da mi puštaš ska, rege, džez ili fank. Jedini put kad si pomenuo boju
moje kože bilo je kad ti je stigao novi album Bad Brainsa u belom vinilu. Ne možeš da
zamisliš koliko mi je puta od tada neko pričao o Džonu Koltrejnu i Bobu Marliju. Ti nikad
ne bi pustio Maksa Romea upozorivši me da će me pesma pogoditi zbog boje moje kože.
Uvek si bio drugačiji. Mora da te upravo to čuva. Ako ništa, stalno spavaš. Tad bar niko
ne može da te zajebe.
Nikad nisam hteo da budem broj jedan. To je nešto što ne sme da se kaže. Prilagodi
se, govnaru. Uspeh je super. Ako ga ne želiš, sklanjaj se, nemoj da nam kvariš žurku.
Nikad nisam hteo da budem broj jedan. Osetiš opijenost kao od nedostatka kiseonika na
velikoj dubini - znaš da treba da se podigneš na površinu, a ostaješ zarobljen tamo dole.
Prodao sam se. Jebote, kako sam se prodao... Naučio sam da brojim. Kom bogu se moli
brojevima?
Krajem devedesetih je rešeno: sve smo prevazišli. Fazu u kojoj sebi postavljaš glupa
pitanja. Pitanja principa, pitanja emocija, pitanja solidarnosti, pitanja ponašanja ne prema
najnižim impulsima već prema ideji o tome šta je lepo. Vreme za pitanja je prošlo. Utopije
su počele da nas zasmejavaju. Bili smo prilagodljivi, ali ne i namagarčeni, kontrolisali
smo situaciju. Više se nismo plašili da uprljamo ruke. A trebalo je. Pomislili smo kako
prodati dušu nije ništa ozbiljno, pokupićemo je, netaknutu, na kraju balade.
63

Imao sam uspeha. I saznao sam da sam crn. Kako sam mogao o tome da razmišljam
ranije? Sa svojom majkom plavušicom, koja me je podigla na kraj Kreza.4 Naravno, s
vremena na vreme su me zvali Snežana, i terali su me da jedem sneg dok su se smejali
kakav kontrast pravi sa mojom kožom jer sam bio jedini crnac u razredu. Ali bio sam
dobar u fudbalu. Kao i svi crnci, ali u to vreme mi nisu to napominjati. U školskom
dvorištu nisam imao mnogo problema: svi su me hteli u svom timu. Usredsredio sam se
na ono što je dobro. Šta drugo možeš kad si u očima sopstvene majke simbol greške i
propasti? Postao sam belac kao i ostali. Danas me svuda zovu Baunti - čak se i jebeni belci
usuđuju da me tako zovu. Jeste, belac sam iznutra: zbog čega je trebalo da se osećam
drugačije? Baunti. Pa šta? Bio sam potomak Gala i basta. Smešni su. „Baunti.“ Šta misle
oni? Da će mi od afričke kulture proključati krv, u Krezu? Zavoleo sam Motorhead i
Stooges. Od starta. Neki rođak - nećak mog očuha - koji je to slušao došao je jednog
vikenda s nekom kompilacijom. Nisam znao da takva muzika postoji. Bilo je to
otkrovenje. Setio sam se Aznavura na TV-u i pomislio „ali to prosto ne može isto da se
zove“. Ne mogu obe te stvari da budu „muzika“. Ne pitaj me zašto, ali to je prva stvar
koju sam pomislio. U meni kao da je neko pustio čopor vukova. Minut ranije bio sam
pustinja, a pretvorio sam se u čopor divljih vukova. Probudilo se u meni. I nisam u tom
trenutku pomislio „ja sam crnac koji sluša belačku muziku“. Ali čega sam se otad
naslušao...
Sećaš se - la différence ne se voit que dans les yeux des bâtards.5 NTM, prvi put kad smo ih
videli na TV-u, mislim da je bilo nešto na FR3. Nismo znali ništa o hip-hopu. Ta rečenica
nam je zvučala logično. „Razlika se vidi samo u očima govnara.“ Ali vremena su se
promenila. Pokazali su mi gde mi je mesto. Svi redom. Najljući su bili drugi crnci. Ja sam
izdajnik. Aleks Baunti Blič. Nemam šta da se žalim - trebalo je da budem čist crnac. Kakve
ja jebene veze imam sa čistoćom? Ne slušam Igija Popa da bih se osetio čisto... Crnci su
oni koji me najviše preziru. Crnce mogu da ignorišem. Ne moram da radim s njima. Belce
je nemoguće zaobići, oni su novinari, producenti, režiseri, direktori, menadžeri, grafički
dizajneri, fotografi, gloduri na radiju. Šef se ne ignoriše. Belac se nikad ne ignoriše.
Krajem devedesetih, kad je počelo, pomislio sam, ako budem pričao o nečem drugom,
tirade o boji moje kože same će proći, ali postajalo je sve gore. Prilagodio sam se. Upoznao
sam Viktoar, koja je bila zagrižena za postkolonijalna pitanja, zapravo je bila zagrižena
za sve. Veza nije dugo potrajala, ali naterala me je da pročitam Fanona6 - bila je
zaprepašćena kad je shvatila da jedva znam ko je to. Počeo sam Prezrene na svetu jer mi
nije ostavila izbora, ali posle nekoliko strana osetio sam kako se u meni otvara pravi
ponor. Ne samo da sam bio jebena crnčuga nego nikad nisam ni imao izbora da budem
bilo šta drugo. Ali najgore je bilo što sam se pretvarao da sve to nije toliko strašno. To
neprihvatljivo nasilje. U mom sopstvenom srcu. Okretao sam glavu.
Grobnice Kariba, kavezi za crnce, uslovi u kojima su transportovani, gušenje pobuna
na Haitiju... počeo sam da prelistavam i druge knjige. Niko nije zaboravio, ali to je

4 Departman u centralnoj Francuskoj. (Prim. prev.)

5 Razlika se vidi samo u očima govnara. (Prim. prev.)
6 Franc Fanon, revolucionar, pisac i panafrikanista s Martinika. (Prim. prev.)
64

prošlost, nastavili smo dalje. Ipak radiš svoj posao - razgovaraš s belcima u kancelarijama
muzičkih kuća koji rade s belcima na promociji i distribuciji koje finansiraju belci i imaš
posla s belim fotografima, belim novinarima, belim producentima, belim voditeljima. Sve
je belo, na višim položajima. I pitaju me šta to menja u tvom slučaju. A odgovor je u mom
ništa posebno, ja sam među vama razmišljam o svima onima koji su isključeni i koji
moraju da shvate gde im je mesto. I ne tiče se to samo crnaca. Ali bitno je da prestaneš da
lažeš sebe da za to što doživljavaš, za to svakodnevno maltretiranje koje ti je nametnuto,
postoji neki drugi razlog. Da nazoveš to pravim imenom.
Znaš li da su mi često nudili da sviram zuk?7 Kad god je trebalo da se upoznam s
nekim novim menadžerom - koliko se njih jadnika promeni, imao si utisak da ih uzgajaju
na svakom ćošku, svakog meseca je bio neki novi - obavezno je imao predlog za moj novi
album. Hip-hop. Rege. Džez. Fank. Sve do zuka. Slušali su moje ploče. Čuli su rok.
Prodavao sam ih na gomile. Ali razmišljali su samo etnički.
Drago mi je što spavaš, seronjo, inače ne bih mogao ovako da kukam. Mislim da znam
šta pomisliš kad se žalim. Pomisliš da bi voleo da imaš takve probleme. Zato što si stvarno
u kurcu. A ja nisam. Nepristojno je. Znam. Znaš koliko moja jakna košta? Dve tvoje kirije,
čoveče, dve kirije. A neću ni da ti govorim koliko sam platio cipele. Samo treba da
prestanem da krivim sebe.
U meni postoji čudovište koje je raslo kako sam postajao važniji u očima drugih. Znaš
onaj trenutak kad izađeš na pozornicu i cela sala zagrmi. Ili je užasno, ili divno. Osetio
sam oboje. Ali kad je postalo zaista ogromno, čudovište je preuzelo kontrolu i nastao je
pakao. Izlazak pod reflektore je kao ulazak u vruću rernu. Upravo u tom trenutku - i u
satima koji mu prethode - osećam se kao dete koje će biti zatvoreno u ormar ispod
sudopere, pošto je prethodno isprebijano i izvređano. Kao da me neka unturašnja sila
progoni i, iznervirana što me vidi u ulozi obožavane zvezde, sateruje me u ugao da bi me
izubijala kao niko u životu „govnaru mali“, kaže mi glas, „kako se usuđuješ?“, i dobijam
kaznu koju zaslužujem. Zbog zadovoljstva koje ću tek da osetim. Ne znam odakle mi to.
Ne sećam se da su me ikada zatvarali ispod sudopere. Dobijao sam batine. Kad bih danas
video da dete tuku kao što su mene tukli, ozbiljno bih popizdeo. Ali u to vreme je
delovalo normalno.
Mnogo se žalim. Previše se žalim. I mada sam toga svestan, to ništa ne menja. Da li
sam srećan što imam ovu kreditnu karticu pomoću koje zidovi bljuju novac a da se nikad
ne zapitam koliko podižem? O, da. Kad novac ne bi šljakao tako dobro, problem bi bio
sasvim druge prirode. Ali mnogo bolje radi od droge. Isti je princip, samo je teže skinuti
se. I još kažu da nema nuspojava.
Mogu da zatvorim šalone? Ti svakako spavaš, ne smeta ti... Ja sam vampir, kunem ti
se. Ne mogu da podnesem svitanje.
Prvi sporedan efekat novca je strah. Droga je tako čista da strah od nestašice postaje
nekontrolisan. Ako sutra ne možeš da uđeš u Mercedesovo predstavništvo da sebi iz hira
kupiš neki poklončić - umrećeš. Novac ti šapuće u uvo, bez mene si ništa i želiš ga još više

7 Vrsta muzike poreklom sa Kariba (Prim. prev.)

65

jer te strah nagriza, i što ga više imaš, veću distancu praviš između sebe kakav si sada i
sebe ako ne budeš radio šta treba: to jest klošara.
Sećam se svog prvog TV nastupa, na Kanalu plus, bio je to dan kad sam otkrio
samoću. Posle svirke uživo, izdavačka kuća je napravila žurku - nisam više bio samo
lokalna zvezda već sam postao neko kome svako hoće da priđe - ali ih za mene baš zabole.
Bio sam na izvol’te - svima sam morao da dozvolim pristup. Nije mi to bilo baš kul. Nisam
bio baš oduševljen što bilo ko može da priđe da mi kaže šta misli - o mojoj poslednjoj
pesmi, mom nastupu na TV-u, mojoj frizuri, miksu mog albuma, omotu, mojim
odgovorima u nekom intervjuu, tekstovima mojih pesama. U iščekivanju sledećeg, koji
će biti mlađi, egzotičniji - bio sam poslednja moda, plišana igračka na koju se drka. To mi
nije bio omiljeni trenutak u životu. Svi mogući debili su mislili da je u redu da nešto
očekuju od mene. Jednom mi je neki ološ čestitao „a, nisam razočaran, baš sam vas tako
zamišljao“. To je značilo da sam pravio mnogo grešaka kad govorim francuski, a tipu je
to bilo egzotično. Ili naprotiv, usana pomalo skupljenih od razočaranja: „Očekivao sam
da ćete biti veći divljak.“
Vernone, zar ti ne dosadi da hrčeš? Eto, da si mi prijatelj, probudio bi se, rekao bi mi
„ali ne, matori, ja sam nastavio da te volim kao da se ništa nije dogodilo“. Zato što se ti
nisi mnogo promenio. Ostao si u svojoj radnji, nikad se nisi poneo nadmeno da bi
pokazao da nisi impresioniran.
Zatim su došle dvehiljadite, izdavačke kuće su raskidale ugovore sa umetnicima koji
nisu pravili dovoljan profit, jednog po jednog su ih pozivali u kancelariju kod lika koji je
plaćen da sve skreše. Umetnički direktori zaduženi za genocid dobijali su pedalu čim bi
sproveli svoju misiju, niko nije hteo da sreće dželata u hodniku. Ljudi su znali kad im
kažu da počnu da pripremaju plan otpuštanja da su oni sledeći. Branša je postala kao
koncentracioni logor. Kruti propisi, promenljive odluke, menadžment šatro stručnjaka,
samoubistva, otpuštanja, pretnje... i prisilna poslušnost koja uz to ide. To nas nije
zaustavilo da snimamo rok, hip-hop, muziku protiv establišmenta. Pošto su nam rekli da
u tome nema ničeg kontradiktornog, samo su još retardi postavljali pitanja.
Moja diskografska kuća nije mi se zahvalila na saradnji. Naprotiv. Ja i meni slični smo
u to doba počeli da punimo stadione. Svete krave koje su se kao dobre krave muzare
pognute glave uveče vraćale u štalu. Ne postoji strategija. Niko ti ne nudi drogu da bi
izdržao celodnevnu mužu u svom boksu gde ne možeš da mrdneš. Ali droga je tu,
zabavna je, i tome služi. Uveče te vade iz kaveza i pokazuju te na pozornici, tapšu te po
bokovima: imaš sreće. A ti si stondiran pošto bi čak i sat vremena lucidnosti bilo previše
jer bi shvatio šta si postao.
Našao sam svoj ritam - odvaljivanje. Džoint pred kafu, alkohol uz ručak, prva crta kad
ustanem od stola - a uveče zavisi, kako kad. Ali nikad trezan. Nisam više pisao pesme.
To nije bio problem: stare pesme su postajale reklame i ring-tonovi za mobilne telefone.
Može dobro da se živi od toga.
Ljudski karakteri su kao stene na obali: potrebno je vreme da elementi utisnu svoj
trag. U početku si oprezan, paziš se, pažljiv si. Ali kako vreme prolazi, otromboljiš se,
opustiš. Prilagođavaš se dok se raspadaš. Sposobnost da se prilagodiš sama po sebi nije
66

za osudu. Sve zavisi od sistema kom se povinuješ, od onoga što on zahteva. Jer kad si
poslušan, vrlo brzo razviješ sposobnost da okreneš glavu kad prolaziš pored klanice...
jesi li razmišljao već o tome, Vernone? Koliko ljudskih jedinki bi moglo da bude
istrebljeno svakog dana, sa svim tehnološkim napretkom ostvarenim u fabrikama za
preradu mesa? I nemoj mi reći da će se onog dana kad počnu da testiraju
visokotehnološko ljudsko čerečenje na ilegalnim imigrantima i beskućnicima zaustaviti i
reći: a ne, to je nepodnošljivo. Godinama smo žrtve nasilja vlasti. Ponašamo se kao
pretučene žene koje viđaš po dokumentarnim filmovima: u strahu smo zaboravili
osnovna pravila preživljavanja. A kad visokotehnološko ljudsko čerečenje postane
isplativo, gledaćemo svoje voljene kako odlaze u klanicu i bićemo kadri jedino za
usamljen grč pred neprihvatljivim. Naši bližnji će staviti slušalice, cvikere za sunce, uzeće
tabletu za smirenje i otići u šoping. Tablete će biti naši najbolji prijatelji. Malo je onih koji
žele da budu u stanju da razmišljaju o onome šta su radili tokom dana kad padne noć.
Još uvek spavaš? Moram da pričam s nekim, a ti kuntaš. Sviđa mi se to kod tebe -
nikad na vreme, a nisi ni skroz nepouzdan. Nepovezan si lik. Baš me briga, svejedno ću
da pričam s tobom: spavaš, ali tu si. Jednog dana ćeš me slušati. Ti si čovek kome treba
sve ovo da ostavim.
Nije bilo prekretnice. Nije bilo događaja koji je posebno bitan. Dugo izlaganje
ekstremno ograničenom okruženju: krugovima moći. Bio sam drkadžija prve klase. To je
jedini otpor kojim sam bio sposoban da se suprotstavim. Gutao sam sve što mi je
servirano, bez izuzetka. Ispuštao sam ranjene krike, ali sam ih unovčio. Gutao sam sve
što su mi sipali u grlo. Imao sam utisak da je još gore što su me stavili u izlog, što su svi
videli na šta pristajem. Ali na kraju sam prihvatio standardni tretman: u totalitarnom
sistemu, pristanak na poniženje znak je dobrog vladanja.
Izgubio sam svu spontanost. Nisam mogao da operem kitu a da se ne zapitam kako
bi Aleks Blič to uradio i šta bi na to rekli hejteri na internetu. Nisam mogao ništa opušteno
da uradim. Tako i počneš da se razvaljuješ - više ne možeš sam sebe da nadgledaš. Ako
dostigneš željeni stepen alkoholisanosti, glasovi drugih se gube. Posle toga - kako sam
mogao da shvatim šta mi se dešava? Nisam više znao gde sam - sve što sam pokušavao
u uzburkanom moru jeste da ne potonem.
Satana je mrtva. Tad sam shvatio. Sećaš se Satane? Čudi me da te njeno ime ne budi.
Imao sam mnogo verenica, Vernone, ali nijedna od njih nije toliko zainteresovala moje
ortake kao Votka Satana. Kad je umrla, nisam ništa rekao. Tad sam znao. O čemu se radi.
Živeti i raditi sve isto kao i živi. Ali više ne postojati. Nije me najviše šokiralo što nisam
rekao ništa. Već zato što mi je nekoliko meseci to bilo sasvim normalno. Tužno i
nepravedno. Ali ipak nekako logično.
Jednog februarskog jutra na plaži u Marselju, dan posle koncerta, bio sam sam i
gledao sam roleraše u nadi da će neki pasti, sa zvučnika u baru čule su se „Cyclades
électro-niques“ od Burgalata. Na trenutak sam se ponovo našao pored Satane, u Grčkoj,
gde smo bili zajedno. Imao sam tu stvar na svom ajpedu, slušali smo muziku svako na
svojim slušalicama, priključeni na isti uređaj. Pala je u trans - to je postala njena omiljena
pesma, ali taj prvi put je ispreplela prste s mojima i bio je to posebno intenzivan trenutak,
67

ima takvih, kao da imaju više dubine - kao kad roniš i odjednom se ponor otvori ispod
tebe. Setio sam se Satane dok sam slušao Kiklade i shvatio sam. Bio sam ubeđen da je
ubijena, i to mi je bilo tužno, ali normalno. Nestao sam, Vernone. Telo i duša su bili
progutani.
Upoznao sam je ispred Olimpije. Bio sam s jednim ortakom, Gabrijelom, išli smo na
Bouvijev koncert. Čekala je u redu, ali čekalo se čitavu večnost da bi se ušlo, a Gabrijel,
koji ju je poznavao, rekao joj je da pođe sa nama, i prošli smo ispred svih. Zato što tip kao
što sam ja ne može da čeka usred mase. Svako bi hteo sliku sa VIP-jem. Hoće da odslušaš
njegovu stvar, da mu daš broj nekog drugog pevača, da dođeš da sviraš u njegovom baru,
da čuješ šta misli o produkciji tvog albuma, da ga uzmeš za gitaristu na svojoj sledećoj
turneji. Satana je nosila kratak kilt i majicu Ramonesa, isečenu makazama kako bi
napravila lep dekolte. Nije se ni trudila da joj grudi izgledaju prirodno. Nisam znao ko je
ona. Ali kad smo ušli u prostoriju, primetio sam da je dosta ljudi posmatra. Pitao sam da
li je TV voditeljka, Gabrijel se nasmejao, a Satana mi je rekla „ja sam porno-zvezda“. Bio
sam šokiran što je to tako ponosno rekla. U to vreme je bila poznata kao Zidan. Sigurno
sam je video u nekom filmu, gledao sam ih u svakom hotelu u kom bih se našao. Ali
nisam se trudio da saznam više o devojkama koje su u njima igrale.
Nisu sve porno-glumice iste, viđajući se sa Satanom upoznao sam ih nekoliko, ima tu
svih profila, romantičnih idiotkinja, kao i kurvi sponzoruša, sve vrste su zastupljene...
kao i lujki poput nje. Poželeo sam je zbog načina na koji je sedela pored mene na koncertu.
Pokazala mi je da je zanimam, ali bila je dovoljno mudra da zna da to ne treba da pokaže.
Sećam je se te noći - bila je kao dete koje nosi gladijatorski mač. Išla je u borbu poljuljana
težinom sopstvene artiljerije, ali je stupala na front s nivoom samopouzdanja koji me je
dirnuo. Bio sam naviknut da devojke hoće da spavaju sa mnom. Što se toga tiče, ne, ne
mogu da se požalim na rasnu diskriminaciju. Ako si muzičar, libido im uvek kaže da. Ali
Satana me je želela na način koji mi se svideo. Volim devojke koje sijaju. A nisam mnogo
puta upoznao nekoga ko me je tako zasenio.
Satana mi je već sutradan poslala SMS preko Gabrijela, pod nekim glupim izgovorom.
Odmah smo se našli i dohvatili se. Imala je malo smešno telo koje sam odmah zavoleo.
Bila je kao Beti Bup. Volela je da se glupira. Trčala je po kući, gole guzice, vrištala gluposti,
bila je kao neka ptičica. Imala je neverovatan miris, bio sam srećan s tom devojkom.
Trebalo mi je neko vreme da se pojavim s njom u javnosti. Videla je da je nikada ne
pozivam da ide sa mnom na javne događaje. Mislio sam na svoju majku. Već ju je bilo
sramota kad dođem u selo da je vidim, kad me svi prepoznaju - nije htela da bude majka
rok pevača, mislila je da je to sramota. Ni na sav novac koji sam zaradio nije blagonaklono
gledala. Tako da sam je zamišljao kako otvara Vog kod frizera i vidi me u naručju porno-
zvezde... Ali na kraju mi je bilo hitnije da zadovoljim Satanu nego svoju porodicu. Mnogo
mi se sviđala ta devojka.
Kad smo postali par, blagostanje nije predugo potrajalo. Previše sam tražen, Vernone.
Toliko je jednostavno. Nije kao da upoznam slatku cicu, a uveče dok se vraćam kući
prelazim na neku drugu. Već je stvar u tome što pičke od kojih staje dah hoće da me
strpaju u krevet po svaku cenu. Odbiješ jednom, dva puta, a treći put se trgneš - moraš
68

baš da budeš debil da se odupireš takvom iskušenju. Obožavao sam Satanu. Hteo sam da
budem tip koji radi lepe stvari za nju, koji joj ugađa, koji je zasmejava. Ali bio sam onaj
koji ju je naterao da pati zbog svojih bezrazložnih odsustava. I onaj kod kog je konstantno
postojao štek kokaina u frižideru. Navukla se. Primetio sam. Četiri noći zaredom bez
spavanja, mumlajući nekoherentno. Video sam da nestaje. Pa sam pomislio, u kurac, ne
mogu da je ostavim sad kad joj je tako loše, prvo moram da joj pomognem da se skine.
Ali isto tako nisam mogao da zamislim da se lišim drugih devojaka. Tako da je ostajala
kod kuće, a ja se nisam vraćao, a ona se sve više i više razvaljivala, a ja sam čekao da dođe
trenutak da joj pomognem da se skine. Trebalo je da kažem - Okej, bejbe, otkazujem sve,
hvatamo avion i idemo zajedno na detoksikaciju, onda ćemo da vidimo šta ćemo, ali
rekao sam „moraš malo da smanjiš, bejbe. Uspori malo...“. Dok sam pakovao kofere da
odem s drugom. Imala je napade sumanute ljubomore, a ja sam samo gledao da
pobegnem što je pre moguće. Ali bih se vratio. A ona bi bila tu. A ja srećan što je tako. I
tako se nastavljalo. Nikad nisam otišao ne pobrinuvši se da joj zalihe koksa i pilula za
spavanje izdrže dok se ne vratim. Stavljao sam joj slamku u nos čim bi izašla iz tuša i
govorio joj „moraš malo da smanjiš, bejbe“. Više sam voleo drogu nego što sam voleo
svoju devojku. I tako sam se brinuo o njoj. „Moraš malo da smanjiš, bejbe.“ Satana je
dobro plesala. Osećala je ritam - čak i u najgorim stanjima. Po njenom načinu kretanja
znao si koja stvar vredi. Ako sedne, stvar je za bacanje. Uz nju sam ponovo počeo da
komponujem. Osećao sam se dobro s njom. Činila je da se osećam sigurno. I u trenutku
kad niko nije očekivao da sam za to sposoban, izdao sam ploču. Daleko od srca bila je
remek-delo, sećaš se?
Ona je u međuvremenu potonula. Više nije snimala. Hteo sam da joj pomognem, ali
iako svi hoće da se upoznaju s devojkom iz pornića, niko nema ništa drugo da joj ponudi
sem „da ne želiš možda da se igraš sa sobom dok te gledam?“. Govorila je: „Da li žalim
što sam snimala porniće? Svakog dana. Proskribuju te. Pustili su te da uđeš u predvorje
najneverovatnije žurke na svetu, ali ne pronalaze tvoje ime na listi gostiju, i tako gledaš
ljude kako ostavljaju kapute da odu da se zezaju, a ti si zaglavljen u garderobi. Forever.
Žalim. Zašto se nisam bavila eskortom? To je manje drkanje. Htela sam da me gledaju.
Ne bih bila s tobom da nisam snimala porniće. Nikad ne bih mogla da ti se približim.
Komplikovano je. Sve što je bilo dobro u mom životu dugujem porno-industriji. Ali
mogla sam i bez gomile sranja koja uz sve to ide. Ne mogu čak ni da vidim svoju ćerkicu.
Kako da odem i izvučem je iz vrtića? Bolje da se njen otac brine o njoj. On je dobar. Ne
može baš u svemu da se pogreši. Šaljem im novac svakog meseca. Meni je to svakako
dovoljno. Nemam dara za majčinstvo. Ne znam šta da radim s njom kad je kod mene. Ali
ipak...“
Krvarila je iz nosa po celoj kući, sejala je krv svuda pre nego što bi shvatila i zatim
hodala s maramicom uz nozdrve, glave zabačene unazad. Mnogo smo se svađali. Pravili
smo primirja, vredelo je. Razvaljivala se. Vilica joj je nekontrolisano radila, čupala je sebi
obrve dok priča. Htela je da prebije nastojnicu zgrade, da tuži ljude koje jedva da je
poznavala. Počela je turneja za Daleko od srca i nisam više uopšte bio kod kuće. Nije ni da
sam trčao da se vratim. Promene u raspoloženju postale su nepodnošljive. Zaljubila se u
nekog pandura. Kunem ti se. Spakovala je torbe zbog pandura. Bio sam besan. Činjenica
69

da sam neveran nikad me nije sprečavala da budem ljubomoran, ali da ode zbog nekog
pandurčića, trebalo mi je nekoliko meseci da joj oprostim.
Bili smo opušteniji kao bivši ljubavnici nego kad smo bili u vezi. Satana je jedna od
retkih devojaka s kojima sam izlazio a da mi je ostala prijateljica. Voleo sam da se viđam
s njom. Često sam je zvao i odgovarao sam joj na poruke. Počela je da priča da je prate.
Nisam joj poverovao. Ispričala mi je priču: „Tip me je pitao da li želim da radim na nekom
filmu, rekla sam zašto da ne. U poslednjem trenutku, pomoćnik me je pozvao da mi kaže
da je sastanak s producentom ipak pomeren za ranije te večeri, ako mi to ne predstavlja
problem. I pošto sam glupača, odgovorila sam da sam slobodna, pozvala sam tipa koji
mi je namestio celu priču, i on mi je nadmeno odgovorio - nije to bilo ko, znaš to je jedan
poznati producent. Lik me je izjebao na kauču svoje kancelarije, kunem ti se da nisam
imala prilike da kažem ni da ni ne. Postavio mi je dva pitanja i pojebao me je, bio je tako
direktan i surov, kad sam pomislila da ga udarim, već je završio svoj posao i osećala sam
se tako glupo da praktično ništa nisam ni rekla.“ A ja sam relativizovao - tip je verovatno
mislio da je bila u fazonu, „znaš kakvi su tipovi debili, vide devojku koja je snimala
porniće i misle da i sudove pere u donjem vešu na visokim štiklama“. Zatim sam shvatio
da se ponovo videla s tim tipom, i da ne želi više da priča o tome. Počela je sve više da
konzumira drogu. Pričala je jezive stvari s vremena na vreme: „Prešli smo sa opuštenih
svingerskih žurki na druge stvari. Ono što tipa uzbuđuje jeste da me ponižava. Nikad ne
prestaje. Jebu me matorci, pišaju po meni, vezuju me u podrumu. Nikad mu nije
dovoljno. Plaća me u kokainu. U podne kažem sebi: nikad se više neću videti sa ovom
svinjom, a već uveče sam kod njega. Ako krenem da se branim, drže me. Ako plačem,
nastavljaju. To gotivi. I ja se vraćam. On ima gudru, on ima lovu. Ja sam govno.“
I rekao sam kakav užas, bebo, smiri se. Tu sam. Možeš da ostaneš kod mene, tu je sve
što ti treba i naći ćemo ti dobru kliniku ako hoćeš. A ona me je zgađeno gledala, „bolje mi
je u svem tom sranju nego kod tebe. Kod tebe sam patila više nego ikad u životu“. Nisam
to dobro podneo. Nisam je zvao neko vreme.
Vratila se u lošem stanju. Navodila je puno imena. Poznatih ljudi. Nisi znao šta je
buncanje a šta istina. Nije bila previše razumna. Telo joj je bilo išarano modricama. Satana
je rekla da je spavala s mnogim političarima i da ima listu njihovih imena i da će
progovoriti. Bila je u delirijumu. Nije htela da joj pomognem, prasnula je u smeh: „Previše
je opasno, ne želiš da znaš, ali otišlo je predaleko, sve ću da razotkrijem. Rekla sam mu
sad je dosta, ako želiš da ćutim, ima da platiš, i to skupo. Rekao je da će me ubiti, rekao
je da će me ubiti i uradiće to.“
Ne brini, bebo, ništa ti se neće desiti. Ako hoćeš, mogu da ti platim petnaestodnevni
izlet u Los Anđeles? Uvek si volela Los Anđeles... Ne, ne mogu da idem s tobom; previše
sam zauzet.
Satana je ostala kod mene četiri dana. Tetošio sam je. Umirivao sam svoju savest lepo
se brinući o njoj. Ipak mi treba odati priznanje: pričala je bez prestanka, prelazila s priče
na priču, nisi mogao da razumeš šta govori. Plašila se smrti. Toliko je bar bilo jasno.
Jedne noći je rekla da samo želi da izađe, a ja sam znao šta to znači: pošto sam je
previše ograničavao, što se droge tiče, otići će negde da iskopa gram i da se zabavi. Nije
70

bila u stanju da se brine o sebi. Znao sam da će napraviti neko sranje. Ali nisam više
mogao da podnesem njeno prisustvo. Previše bola. Pomislio sam - jebote, kako sam bio
kul prema njoj, kao da sam stavljao sebi mali orden na grudi. Kakav divan mladić.
Umrla je nekoliko dana kasnije. Mešavina lekova za smirenje, kokaina, alkohola, i srce
nije izdržalo. Odmah je konstatovano samoubistvo, jer je snimala porniće i jer je opšte
mišljenje da „te devojke“ sigurno - ili bi bar trebalo - sve vreme imaju želju da umru.
Sto puta mi je ponovila: „Rekao je da će me ubiti, a ja ne znam gde da se sakrijem,
rekao je da će me ubiti.“
A znaš šta sam ja uradio, Vernone? Misliš da sam pozvao jednog jedinog novinara
kog poznajem i rekao: možda vredi detaljnije pogledati... Ne, Vernone, ne. Nisam
razgovarao ni sa kim. Obukao sam svoje najbolje odelo kad sam išao na njenu sahranu, i
cmizdrio sam iza svojih rejbanki. Odvratno i tužno. Ali ta devojka je bila izgubljena, zar
ne? Bilo je užasno jer sam je obožavao. I pomagao sam joj do samog kraja, zar ne? Na
kremaciji sam mogao da se rukujem i da delujem skrhano. Bio sam dobar prijatelj.
Najgora stvar je što bih se možda više iscimao da je zbog nekog golje proživela taj
pakao. Ali Dopale, on je veliko mudo, a nekim delom svoje svesti pamtio sam da to nije
tip kog hoćeš za vratom... Previše moćan. Way out of my league...
Ali bih ga ponekad, kad sam bio previše razvaljen, pozvao. Eto ti moje velike
hrabrosti. Pozovem ga i kažem mu da znam sve i da je govnar. Ne sviđa mu se to.
Odgovara da treba da se pripazim. Da se dobro pripazim.
U kurac, Vernone, baš čvrsto spavaš. Nikad nikom nisam ispričao ovu priču. Plašim
se. Stidim se. I savršeno sam svestan: nikog ne bi bilo briga. Znaš onu rečenicu koju Jevreji
stalno ponavljaju: „Nikad nam neće oprostiti za zlo koje su nam učinili“? Jevreji su jebeni
optimisti. Ne mogu da se uzdrže da ne veruju bližnjem svom. Istina je da nam nikad neće
oprostiti što smo živi. Neće spavati mirno sve dok znaju da makar i malo uživamo u
životu.
71

Otkako je postala pobožna, Ajša svima priča da je njena uloga da brine o kućnim
poslovima i da joj ta podela rada između muškaraca i žena savršeno odgovara. Ali to
ostaje u domenu teorije. Ona prostire veš, sklanja sa stola posle jela i prazni mašinu za
pranje sudova. Za sve ostalo, Selim može da traži pomoć kojim god tonom hoće - uvek
ima neki zaostali domaći zadatak koji mora hitno da završi. Nagnut nad korpom sortira
prljavu odeću, kako bi oprao turu crnog rublja. Navikao je da brine o svemu. Ponosan je
na veštinu kojom upravlja domaćinstvom. Ajša je odrasla u kući koja je uvek bila pod
konac. Kao što je i on. Selimova majka je bila izvanredna domaćica. Kao dečak je voleo
što je siguran da će po povratku kući sve biti na svom mestu, da će dok pere ruke slavine
blistati, da će za vreme večere stolnjak biti besprekoran i padati ravno na uglovima. Ajša
liči na njega. Pedantna je, nered joj ide na živce. Uvek je uspevao da pronađe vremena da
sredi kuću. Kao što je uvek uspevao da bude kod kuće kad je vreme za domaće zadatke i
nije propuštao nijedan roditeljski sastanak. Tokom osnovne škole, niko nikad nije
komentarisao njihovo poreklo. Međutim, Francuska se promenila - u drugoj godini
srednje škole čestitali su mu na tome što jedan otac musliman brine za obrazovanje svoje
ćerke. Drugi put ga je neki otac pitao, saučesničkim tonom, zašto nije odabrao francusko
ime za svoju ćerku. „Šteta je. Ovako bi moglo da se pomisli da ste španskog porekla.“ Bio
je zapanjen. Bes ga je stigao s nekoliko sati zakašnjenja. Kakav odgovor dati na krizu
grčevitog ludila koja potresa jednu zemlju?
Ponosan je što je uradio sve što je mogao da bude dobar otac, ponosi se mnogim
stvarima koje ljudi danas preziru. Ne bi mu bilo lako da među svojim prijateljima ili
kolegama navede jednog koji bi kod muškarca cenio poriv da se bude dobar roditelj.
Nikog nije briga za suštinske stvari. Postoji drugi sistem vrednosti. Misle da bi mu bolje
bilo da se oženio nekom klinkom iz domovine, da je ostavi da se brine o kući a on da se
posveti svom akademskom radu. Kad je shvatio da je majka njegove ćerke postala Votka
Satana, profesionalna grešnica i lumpenproleterka sa scene, morao je da uloži izuzetan
napor kako, s jedne strane, ne bi poludeo, ali i kako je ne bi ispsovao i oči joj iskopao.
Morao je da skupi svu svoju snagu kako bi uspeo da prihvati situaciju i ponese se kao
muškarac: da preuzme odgovornost i brine o svojoj ćerki. Okolina ga je smatrala
mlakonjom i nedovoljno muževnim. Da je otišao da nađe suprugu kako bi je vukao po
zemlji i unakazio je od šutiranja, da joj je iščupao srce golim rukama, da je zavrištao
„voleo bih da ova kučka oživi da bih mogao ponovo da je ubijem“ dok ga panduri
odvode, u vremenu u kakvom živimo napravili bi majice s njegovim likom i tražili
72

njegovu amnestiju. Danas je to nacionalna mantra: slava najluđima, čast najbrutalnijima.

A žene su prve koje se s tim slažu. Ne vole osetljive muškarce. Hoće šamare, batine, tipa
u potkošulji koji pita šta večeras ima za jelo dok podriguje ispred TV-a. Pa čak i njegova
rođena ćerka. Dao bi svoj život za nju. Nije siguran da li ga i dalje voli. Sve ono što on
predstavlja njoj se gadi, inače to ne bi radila. To je protiv njega upereno, molitve, veo i
recitovanje sura svaki čas.
Trudio se da bude otac kakvog je on želeo. Njegov je umro kad je bio jako mlad - bila
je već noć, majka mu je vrisnula, telefon je zazvonio, ali to mu nije ostalo u pamćenju,
seća se vriska svoje starije sestre Luize, koja je majci bila svega do struka, koju je jecajući
obgrlila oko nogu. Još tokom dana je pao s krova. Čekali su do mraka da jave porodici.
Da su ih ranije pozvali, možda bi imali vremena da mu kažu zbogom. Nikad nije
zasigurno znao zašto nisu ranije pozvali. Izgleda da ih je poslovođa prekasno obavestio
ko je on. Koliko li je Alžiraca koji su došli da rade u Francuskoj umrlo na gradilištima te
Francuske koja je držala do svog statusa i morala jeftino da se razvija?
Kad mu je otac umro, bio je toliko mali da još nije umeo da veže pertle. Seća se sestre
nadvijene nad njim na dan sahrane, kako mu namešta jezik na cipeli da bi pertle legle
kako treba. Majka im se dotad nikad sama nije vozila autobusom. Od kuhinje do
supermarketa ispred zgrade, ponekad bi radila kao kućna pomoćnica preko puta. Nije
imala potrebe da ide dalje od toga. Francuski je govorila sasvim bazično. Dovoljno da
razume šta deca međusobno razgovaraju ili šta poštar hoće kad bi pozvonio. Ali
razgovarala je isključivo s drugim Orankama iz komšiluka. Sigurno se plašila da neće
moći da nauči novi jezik. Očeva smrt je sve promenila. Naučila je da piše, prvo njihova
imena i adrese, a zatim postepeno da pita kuda treba da ide, koliko je sati, naučila je
nazive onoga što kupuje. Emancipovala se, na svoj način. Majka mu je bila jako zabavna.
Nije joj bilo ravne u tome da uoči nečiju manu i da je ismeje. Bilo je mnogo smeha kod
kuće. Mogla je strašno da pobesni pa da je prođe u deliću sekunde, jer joj je nešto skrenulo
pažnju i zabavilo je. Bila je u stanju da se nasmeje s papučom u ruci na putu da zvekne
ovo ili ono dete - nije mogla da ostane ozbiljna. Pošto je ostala udovica, nikad se više nije
vratila u domovinu. Nikad to nije objasnila - nije bila tip koji je sazivao konferencije da bi
davila o svojim osećanjima. Događaji iz devedesetih, ili možda privatni razlozi... nije se
vratila u Oran, ali bila je razočarana što je Selim odbio da odsluži tamo vojni rok. Naveo
je svoje studije kao razlog, navodno mu je bilo važno da ne izgubi dve godine. Nije se
usudio da kaže da mu se jebe za vojni rok, u ovoj ili onoj zemlji, ali mu je još manje bilo
jasno zašto bi išao u tu vukojebinu... njegov brat Abdel se vratio polulud posle svoje dve
godine - ako ih Francuzi ne vide kao obične građane, ni oni u domovini ih neće previše
voleti. Momci koji su odradili svoje dve godine u Alžiru retko su se vraćali sa osmehom.
Bilo im je teško, stideli su se da o tome razgovaraju, a po povratku su se osećali još
pogubljenije: ničiji građani, prezreni sa obe strane granice. Ali njegova majka je više
volela da joj sinovi ne odskaču. Bilo je teško pričati s prijateljicama u susedstvu, kao i sa
porodicom koja je ostala u domovini o sinu kao što je Selim - žene su iznervirano
odmahivale glavom kad im je rekla da hoće da predaje u Francuskoj, govorile su glavno
da se drži dalje od zatvora, ali zapravo su govorile: jadnice, sin ti nema nikakvog
poštovanja prema porodici, to je jedna ništarija, imaš pravo što se žališ, sreća pa imaš
73

drugo dvoje. Sa Luizom i Abdelom je bilo lakše. Njemu je majka večito govorila da se
zavarava: „Misliš da samo tebe čekaju? Misliš da je ovo zajebancija?“ Nikad nije bila
ponosna na njega. Laknulo joj je kad joj je predstavio Satanu. Nije bila Francuskinja. Ali
ni devojka nalik na njega. Jednostavna slatka devojka. O onome što je kasnije postala -
niko koga poznaje nije obavestio njegovu majku. Proklela ju je što je napustila ćerku i
muža, i to je bilo to.
Ajša je odrasla bez majke. Morala je da se zadovolji ovim zaštitnički nastrojenim i
organizovanim tipom. S kojim se retko smeje. Nije nasledio dobar karakter svoje majke.
Dogodile su se mnoge stvari koje je prekasno shvatio.
Kad je namestio mašinu za veš na trideset stepeni, Selim je seo za svoj sto. Ne zna šta
da radi, ima toliko zaostalog posla. Planiranje mu oduzima veliki deo vremena, pokušava
da bude metodičan i da klasifikuje svoje aktivnosti prema hitnosti. Imejlovi su mu postali
ozbiljan problem. Šta smo radili sa svim tim vremenom devedesetih godina kada nismo
odgovarali na imejlove? Batist ne može da održi seminar planiranog datuma, mora da
ide u Avinjon da vidi ćerku za rođendan. Zaboravio je da to pada na datum koji je
odabrao. Smara s tom svojom decom. Ima ih dvoje s različitim majkama, nova devojka
mu nema ni trideset, sto posto će dobiti i treće. Batist se pravi da je jedina odrasla osoba
na celom univerzitetu koja mora da se usklađuje sa svojim roditeljskim obavezama. Jedna
žena sebi nikad ne bi dozvolila ono što on sebi daje za pravo. Moris je otkazao svoju
nedelju nastave, imao je ogromnih problema otkad je zadužen za praktični deo programa
za kontinuirano obrazovanje, otkrili su neke zloupotrebe i potpis mu je bio falsifikovan.
Preti mu tužba, ima pametnija posla. Lorans se posvađala s celom grupom, studenti se
žale na njenu autoritativnost. Ona tvrdi da je to zbog seksizma. Izuzetan je predavač, ali
trenutno joj baš i ne ide. Propusti svaki sastanak koji joj zakažeš i ne odgovara ni na kakve
imejlove, ali zato je jutros poslala posebno dugo i uvredljivo pisanije protiv učenice koja
se žalila da se nedovoljno pridržava plana i programa. Ako se nastavi ovako, program će
pući. Fransoa, koji je odgovoran za seminar o tehnikama političkog organizma,
doživljava nervni slom. Kad god ga nešto pitaš, slegne ramenima, mrmljajući „šta god da
predložim, svi me zajebavaju“. Ne zna čovek više šta da radi s njim. Nije dobio
unapređenje koje je očekivao i to ga je slomilo. A Selim je sad zaglavio s pripremom
sednice nastavničkog veća, pošto su univerziteti ludi za tim. Povrh svega, još mora da se
bakće sa svojom asistentkinjom Mirej. Aždaja. Ima krajnje efikasan metod: zaurla čim je
nešto pitaš. Drugim rečima, razmisliš dvaput pre nego što joj se obratiš.
Kad je dobio zadatak da vodi program kontinuiranog obrazovanja, Selim je uzeo
karton šampanjca i napravio žurku. Bilo je to pre dve godine, shvatio je to kao nagradu,
kao da mu je konačno odato priznanje. Zamišljao je da će moći da primeni neke ideje koje
su mu bile bitne, da prenese više znanja. Upozorili su ga da će biti dosta papirologije. Nije
mu rečeno da će se pretvoriti u skrhanog nadzornika za poludele pedesetogodišnjake.
Ajša je pre dve godine apsolvirala. Bila je njegov ponos. Za Selima, koji ju je sam
odgajao, njen uspeh je bio vrhunac. Uspeli su da izveslaju kroz more bede, bio je dobar
kapetan svojoj maloj princezi. Upravo su zajedno proveli leto u Bretanji. Još to nije znao,
ali bila je to njihova poslednja složna godina. Nada se da će se ta vremena vratiti. Pošto
74

jesen nije izgledala onako kako je očekivao. Njegov odsek je prvi pogođen smanjenjem
budžeta - na čemu može da se zakine a da se ne primeti? Na istraživanju i obuci. S druge
strane je shvatio zašto se niko nije interesovao za njegovu poziciju već više od dve godine:
obim posla bio je sumanut. Nije važan broj sati koji mu posvetiš - uvek si u zaostatku. Bio
je manje prisutan, manje pažljiv. Ćerka mu nije zadavala muke. Nije bio dovoljno
oprezan.
Otkrila je veru. Doživeo je to kao osudu svega što on predstavlja. To je značilo: tvoja
ljubav prema francuskom filmu: sranje. Piti vino s prijateljima: sranje. Tvoja pretplata na
operu: sranje. Pročitati Gijotu8 i Deleza9: sranje. Tvoja predavanja o Godaru i Pazoliniju:
sranje. Sve što predstavljaš, sve što voliš, sve što jesi: u đubre. Tvoji napori, tvoja
opredeljenja, tvoja zadovoljstva, tvoji prijatelji: u đubre.
Islam mu nije delovao gluplje od bilo koje druge religije. Ali pošto ju je poznavao bolje
od svake druge, Selim je znao do koje mere zahteva odricanje od svakog kritičkog
mišljenja. Svakako bi ga dovelo do ludila, ma kojoj religiji da se posvetila. Ne ograničava
se inteligencija kao što je njena. To pamćenje, ta sposobnost povezivanja, bilo mu je
mučno da pomisli da se radoznalost njegove devojčice potčinjava nekom teološkom
sistemu. Ne lišava se duh kao što je njen čitanja, ne može neko da je sprečava da sagleda
svu složenost ovog sveta da bi sledila mračnjačke fantazije... ali sve u svemu, posebno
mu je pocepalo srce što je vidi kako se okreće religiji koju je on poznavao, i koje se ceo
život oslobađao. Video je da prima savete od neznalica. Čuo ju je kako govori o
naučnicima islama, retardima koji su u stanju da ponavljaju da je Zemlja ravna. Imbecil
na uglu ulice postao je idol njegove ćerke samo zato što odbija da se rukuje s njom i nosi
dovoljno dugu bradu.
Nije uspevao da joj da prostora, kao što su ga prijatelji savetovali. Prosipali su idiotske
argumente. Značaj postkolonijalnog identiteta - voleo bi da zna kako će tačno u džamiji
njegovoj ćerki objasniti kako da se emancipuje od kolonizatora, u takvoj je situaciji da je
spreman da čuje svako mišljenje. Drugi, naprotiv, koriste priliku da u najmanju ruku
zapaljivo istaknu - insinuirajući bez previše okolišanja da je levica pogrešila što se nije
radikalnije pozabavila problemom imigracije. Nema pojma šta im to zapravo znači - više
zatvora, više kontrola, možda više smrtnih kazni? Ta rešenja su samo novi problemi,
ozbiljniji od onih koje bi navodno rešili.
Baš ga briga za imigraciju, on priča o devojčici koju je ovde podigao. Njegova ćerka
ne bi trebalo više da brine o tome odakle su joj baba i deda došli. Da se zainteresovala za
jezik, književnost, istoriju svoje zemlje ili za gnava muziku10, drugačije bi na to gledao.
Ali mučno mu je da sluša neke kolege koje se svađaju zbog prava devojaka da nose veo
ili da se ponovo povežu sa svojim korenima. To su isti oni koji su plakali kad su saznali
da je Čavez umro. Kad bi im sutra predsednik Francuske govorio o Isusu kako bi sebi
izlečio rak, digli bi frku, ali kad se to dešava u zemlji trećeg sveta, ludi megaloman je

8 Pjer Giota, francuski pisac. (Prim. prev.)

9 Žil Delez, francuski filozof (Prim. prev.)
10 Muzika sa severa Afrike, koju uglavnom izvode potomci robova, ispirisani mističnim interpretacijama

islama. (Prim. prev.)

75

harizmatični vođa. Jedan Čavez će biti dovoljan za gancije, isto kao što Putin za Ruse ima
svojih kvaliteta. Kad bi ti isti ljudi videli svoju ćerku kako se udaje za rojalistu, bili bi dve
nedelje bolesni, ali kad njegova počne da nosi maramu, podsećaju ga da je to stvar
folklora i pričaju mu o kuskusu i ratu u Alžiru. U to se pretvorila ta levica koja mu je
ulivala nadu kad je bio mlađi. S jedne strane su oni koji su zadržali nadmenost koju
pravdaju egzotikom: nek se čamuge prostiru po molitvenim ćilimima i recituju po tri
sure, to će biti dovoljno za njihov stepen intelekta. A sa druge strane su oni koji se služe
sekularizmom da bi pozivali sinove imigranata da budu najostrašćeniji od svih
otpadnika, uvek spremni da se distanciraju od sebi sličnih kako bi osvojili medalju za
primerno integrisanje. Poslušnost je ono što obe strane očekuju od Arapina - bez obzira
na to da li se povinuje varvarstvu svojih ili nasilju francuske države, nije važno, pod
uslovom da se potpuno odrekne svog dostojanstva. A posle Arapina, radnik je sledeći:
ono što njegove kolege iz levice u osnovi zahtevaju jeste da najsiromašniji nauče da pate
u tišini. Selim se preko svoje ćerke vratio u status deteta imigranata: pred sobom ima dva
nemoguća izbora. Rastrzan je. Odbija da prihvati Ajšinu odluku isto kao što odbija da je
osudi zajedno sa onima koji nisu pretrpeli ono što ona trpi.
Voleo je ovu zemlju do ludila. Njeno školstvo, njene ulice, njenu železničku mrežu,
njena nemoguća pravila pisanja, njene vinograde, njene filozofe, njenu literaturu i njene
institucije. Ali Francuzi oko njega više ne žive u Francuskoj koja je njega očarala. Oni pate.
Ko zna šta toliko muči omiljenu decu Evrope. Ovde mu, pomisli, možda nedostaje deo
kolektivnog pamćenja: dvostruko poniženje za vreme Drugog svetskog rata, koji je od
Francuske napravio zemlju koja je dvaput poražena, okupirana, a zatim silom
oslobođena. On nije deo toga.
Kad je počelo, kad je čuo kako se Francuzi bacaju na imigrante uz gromoglasni povik
„vino i kobasice“11, poneo se kao i mnogi drugi: izabrao je da se pretvara da ne razume.
Međutim, sve je rečeno: to je bila ideja koju su imali o zemlji ljudskih prava. Vino i
svinjetina. To je njihov veliki kulturni program. Čak je i desnica mogla nešto bolje da
smisli.
Klinka poput Ajše mogla je da postane naučnica - imala je tu neverovatnu sreću da joj
dobro ide matematika, u srednjoj školi bili su joj dostupni najbolji kursevi. Ali zbog
otkrića Kurana ne može da studira nauku. Takođe izbegava literaturu koja bi je previše
izložila moralističkim glupostima, film, naravno, jer u njemu sve vrvi od bluda. Ostaju
joj još filologija - gramatika ne predstavlja nikakav etički problem - poslovne studije i
pravo. Pragmatičnija nego što bi htela da prizna, izabrala je fiskalno pravo, svesna da, na
veliku žalost svoje rodne zemlje, kapital danas dolazi iz režima koje njen veo neće
uvrediti. Naprotiv.
Nedostaje mu doba kad se slagao sa Ajšom. Bilo je tako jednostavno. Delili su život
opušteno, nisu jedno drugom otežavali. Nije brinuo. Kad stignu praznici, bili su srećni
što mogu da otputuju zajedno. Nije bilo neprijatnosti. Nije ni da su bili bolesno povezani,
Selim nikad nije imao utisak da je guši ili da je gušen. Nikad nisu živeli povučeno od

11Vino i kobasice su zaštitni znak pojedinih antimigrantskih i antiislamističkih protesta u Francuskoj.

(Prim. prev.)
76

drugih, kao neke porodice oko njih u kojima je postojao samo jedan roditelj. Ajša je uvek
imala prijatelje i aktivnosti, a Selim je imao bogat društveni život koji ga je ispunjavao.
Izbegavao je da dovodi devojke kući, ali nikad se nije osećao kao da ga ćerka nadzire.
Među njima je vladala harmonija - filmske večeri, prolećno čišćenje, bazen nedeljom,
palačinke za Sretenje, niz rituala koji su se razvijali kako je odrastala a nisu zamirali. Znao
je da ima sreće, ali nije znao da će to potrajati samo neko vreme. Ćerka je imala poverenja
u njega, pitala ga je za savet povodom stvari koje su joj se činile komplikovanim, uživao
je u razmišljanju o svojim odgovorima. Voleo je da joj bude otac. Bila je, i bez sumnje
ostala, žena koja mu je pružila najviše radosti. Sve se to raspalo. Čekao je adolescenciju,
sakrivene džointe i previše željne momke. Nije se tako dogodilo. Nije bio u stanju da se
povuče, to što se događalo previše ga je pogađalo, navodeći ga da sve dovede u pitanje.
Nije mogao da ostane miran. O adolescenciji se priča kao o periodu krize identiteta i
hormonskog ludila iz kojeg kad se oslobode deca postaju odrasli ljudi. Ali zapravo se,
kako Selim to razume, iako mu ni na koji način nije od koristi, radi o nesvesnom dijalogu:
Ajša mu je upravo rekla, sredstvima koja su joj na raspolaganju: tata, evo sveg sranja koje
si mi ostavio u amanet pretvarajući se da kontrolišeš situaciju, evo sveg tvog sranja, a evo
i mog prezira. Adolescencija se odigrava između dve strane: tu je i roditelj koji se bori da
ne čuje šta taj stranac preko puta njega pokušava da mu kaže. Ništa nije tako bolno kao
kad moraš da se odrekneš statusa obožavanog tate.
Za svega nekoliko meseci razdvojio ih je bezdan. Sada se bojao večere i konstantne
neprijatnosti koja opseda njihov sto. Uključili bi televizor da ne moraju da gledaju jedno
drugo. Čim bi otvorila usta, hteo je da zaurla. Sve te imbecilnosti, tako opskurne i
poznate. Ne ona. Ne njegovo zlato. Blagonaklono je gledao na verovanja svoje majke i
svojih tetaka, kao što s nežnošću posmatramo nešto što će neminovno nestati. Njih nije
mogao da krivi zbog toga. Nikad ne bi pomislio da će se to vratiti preko njegove ćerke.
Najgore od svega je što ima osećaj da ga osuđuje. Ajša mu nikad ne bi rekla: užasavam
se svega što predstavljaš. Ali njeni izbori govore za sebe. Taj užasni religijski žar, ta
pobožnost mu svakog dana poručuje: mislim da si jadan. Selim često misli na Satanu. I
nju je bilo baš briga za ono što je on smatrao svojim intelektualnim kvalitetima. Izabrala
je nekakvog imbecila samo zato što mu se dobro vide trbušnjaci. Ćerka ponavlja istu
stvar, samo što je zamenila trbušnjake za bradu. Priča se okreće.
Selim čisti jagode za desert. Kad se Ajša vratila, osetio je da mu se stomak pomalo
grči. Takav im je postao odnos: mučno im je kad moraju da se vide. On kasni. Ona je po
običaju tačna. Izgleda zabrinuto. Ne pita spontano: „Gde si bila? Nešto nije u redu?“ Traži
reči koje ne bi bile nametljive. Boji se da ne uradi nešto neprimereno pošto su u stanju da
se satima svađaju ni zbog čega. Voleo bi da joj prosto kaže - frka mi je na poslu u poslednje
vreme, znaš - voleo bi da može da joj se požali i da mu ona pomogne da jasnije sagleda
stvari. Odgovorila bi „tata, imam problema na faksu“ i zagrlio bi je, šta je bilo, bebo, nešto
te muči? Ali više je ne dodiruje. Više je ne ljubi. Oseća da joj to ne prija.
Primetio je da, kad su na ulici, spušta pogled pred muškarcima. To nije znak
potčinjavanja. Izbegava njihove poglede da pokaže da je čista. Plače mu se od toga.
77

Obično kad dođe kući odjuri u svoju sobu. Posvećuje se učenju da bi ga izbegla. Ali
večeras se naslanja na radnu ploču, prekrštenih ruku, tvrdoglavog izraza na licu. Bulji u
pod, stegnute vilice, ne rešavajući se da progovori. On posipa jagode šećerom pre nego
što će ih staviti u frižider. Dodaće šlag tek kad ih bude služio. Pokušava da deluje
opušteno, ali zna da ne zvuči tako:
- Nešto nije u redu?
- Znam za mamu.
Spreman je za ovaj razgovor s njom otkad je bila sasvim malo stvorenje. Ali, kao i sa
svim događajima za koje pažljivo vežbaš ne nalazeći nikad priliku da ih započneš,
okolnosti te uhvate nespremnog. Zamišljao je ovu scenu toliko puta, ali nikad se ne bi
„tako“ odigrala. Voleo bi da može da stavi „pauzu“ i da stvori bolje uslove. Ostaje
nakratko zapanjen, Ajša ga smiruje:
- Ne brini. Već dugo znam. Razgovarala sam s veroučiteljem, mnogo mi pomaže. Ja
nisam odgovorna za postupke svoje majke. Ništa više od tebe. Nije mi bila namera da se
osetiš neprijatno zbog toga. Ali pre nekoliko dana sam saznala još neke stvari i moram
da znam tvoje mišljenje.
- Još neke stvari? Pa šta još? Od koga?
- Od Hijene. Pozvala me je da dođem u poslednjem trenutku. Rekla mi je da je važno.
Znaš, onaj pevač, Aleks Blič...
- Naravno da znam.
- Kaže da nije izvršila samoubistvo. Kaže da je ubijena.
- Predozirala se, dušo, žao mi je što ranije nisam smogao hrabrosti da s tobom
popričam o tome... Predozirala se, ali misle da je bilo samoubistvo. Znam da je strašno to
saznati. Moramo da razgovaramo. Nemoj da dopustiš da te zaluđuju bolesnim
maštarijama koje mogu...
- Mislim da lik ne priča gluposti. Recimo da nisam sigurna. I mislila sam da ne treba
to da zadržim za sebe. Da i ti treba da znaš. Tvoja drugarica, Hijena, još uvek ima snimke,
ali mislim da ih neće dugo zadržati, ako hoćeš...
- Ma šta se ta idiotkinja meša? Kakvim ti je to glupostima napunila glavu?
- Slušaj, tata, ti si nju zvao, zar ne? Žališ se kad slušam imama, žališ se kad slušam
tvoje drugarice... Ako nećeš ni sa kim da razgovaram, treba da me zatvoriš u sobu...

Skrhana je, okreće se i izlazi iz kuhinje. Selimu se čini da je loše reagovao. Nije
postavio prava pitanja. Uhvatila ga je spuštenog garda. Obećao je sebi da će
porazgovarati s njom kad bude dovoljno porasla da bi shvatila. Ali nema uzrasta koji
može da se uhvati ukoštac sa tako teškom stvarnošću. A ni on se lično nikad nije pomirio
sa Sataninom profesionalnom prekvalifikacijom. I samo sa činjenicom da je promenila
ime imao je dovoljan problem. Tokom svog života ubila je ženu koju je toliko voleo.
Malo pre toga napustila je bračni dom. Njeno „moram da živim, premlada sam da se
zatvorim u kuću“ sranje delovalo je pomalo neiskreno. Osećala se suviše stešnjeno s
detetom o kom se nerado brinula. „Da bi bio ispunjen ovakvim životom, čovek bi morao
78

da bude siromašan duhom, zar ne?“ Kako god ti kažeš. Selim je bio ubeđen da majčinstvo
pristaje svim ženama. Ali ona je bila izuzetak. Ne možeš naterati nekoga da ostane ako
neće. To mu je pokidalo srce, ali ni on ni njegova ćerka nisu dovoljno zanimali mladu
majku da bi je zadržali kod kuće. Umirala je od dosade, imala je druge snove. Bilo je teško
podneti sve to. Kada je zatrudnela, slučajno, na početku njihove priče, bila je oduševljena,
rekla je da je ispunjena i da sanja o porodičnom životu. U tom periodu je bio najsrećniji
čovek na svetu. Prve godine je i ona delovala srećno. Zatim je počela da se žali da je često
sama. Upala je u blagu depresiju. Htela je da nađe posao. Uvek je visila po komšiluku
ispijajući kafe. Kad je Ajša počela da hoda, majka nije htela da provodi sve vreme pazeći
na nju. Nije više funkcionisalo. Selim nije znao šta da radi. Onda se pojavio zgodni klinac
iz Osmog arondismana. S njim je počeo pravi problem.. Bio je praktično retardiran, ali
bio je građen kao grčki bog. Otišla je.
Kad je ostao sâm sa malom, nije dozvolio sebi da bude poražen. Zapravo, udarac koji
mu je Satana zadala napustivši ih bio je toliko težak da u početku nije ni sagledao sve
njegove posledice. Poput preživelog u nesreći koji ne kapira da mu je lobanja otvorena
sve dok ga krv ne oslepi, na početku je sasvim uronio u svakodnevicu.
Tad je pušio lulu. Jednog dana kad je došao do trafike da kupi pakovanje drama,
razgledao je novine dok je čekao red. Nije je odmah prepoznao. Šminka ju je
transformisala. Ali kad je bacio još jedan pogled, nije bilo mesta sumnji. Majka njegove
ćerke, izložena na naslovnici ove pornografske bljuvotine, zurila je u njega zavodljivo se
smeškajući. Ušao je u najbliži video-klub. Bila je na zapanjujućem broju omota.
Pornografija se razvijala brzinom svetlosti. Za nekoliko meseci je snimila desetak filmova.
Išao je kroz Pariz u neverici. Postaće vest dana, jebeš sreću i sve što mu je bilo drago na
ovom svetu, jebeš malu, jebeš posao, jebeš prijatelje. Hteo je da zadavi kurvu. Hteo je da
kupi kantu benzina, da je spali živu, a onda je zadavi, ili možda ne tim redosledom, ali
hteo je da je ubije nekoliko puta, to svakako. Gorčina koju je potiskivao od njenog odlaska
kuljala je u luđačkim talasima, od nje mu je ključala krv i kidala ga je: hteo je da je nađe i
hteo je da je natera da plati. Ali nije znao čak ni gde živi.
Ponovo se pojavila, nešto kasnije, pošto nije ni pokušala da odgovori na očajne ili
preteče poruke koje joj je ostavljao na sekretarici, zbunila ga je. „Tako mi je drago što
znaš!“ Rekla je da je mnogo propatila zato što je morala da krije svoj „novi život“ od
njega. Kad bi samo znao koliko sam srećna! Šta je mogao da kaže na to? Potpuno je
odlepila. Obožavala je svoje nove prijatelje, putovanja prvom klasom u SAD, laku lovu,
ceremonije Hot d’Ora12 u Kanu. Imala je utisak da konačno živi život pun uzbuđenja.
Trinaest godina je prošlo i još uvek joj nije oprostio.
Obećao je sebi da će razgovarati o tome sa Ajšom. Ali nije mu se žurilo. U kurac, na
kraju... Kad joj je majka umrla, konačno je mogao sve da zaboravi. U to vreme je ionako
bilo dovoljno teško, i bez stalnog podsećanja na to, i bez uništavanja života jedne klinke
sećanjem kome nigde nije bilo mesta. Kad se pojavio internet, s poplavom pornografskih
produkcija iz celog sveta, laknulo mu je. Video-klubovi su se zatvorili. Zloglasni omoti

12 Porno-verzija filmskog festivala u Kanu. (Prim. prev.)

79

su nestali, kao i njihovi užasni sadržaji. Niko se neće baktati arhiviranjem te grozne
produkcije. Možda Ajša nikad neće saznati. Hteo je da razgovara s njom o tome, ali
zapravo mu se nije žurilo.
Kad se okrenula islamu, sve mu se vratilo, mislio je da je karma u pitanju. Da nesvesno
kompenzuje jedno ludilo drugim. Trebalo je da započne taj razgovor. Ali pravo vreme,
pronaći pravo vreme. Nikako jedna od tih nedelja kad su se svađali. Pravi trenutak se nije
pojavio.
Večeras mu nije najteža činjenica da je saznala. Već što je prvo otišla da razgovara s
nekim drugim. Njen veroučitelj. Taj sirovi tantuz koji nosi najki ispod đelabe. Nije došla
plačući u očev zagrljaj. Otišla je da o tome razgovara s nekim drugim. Je l’ te taj lik naučio
da plivaš, je l’ on obišao sve prodavnice u gradu da bi pronašao igračku koju si htela, je
l’ on žrtvovao svoje večeri da bi bio siguran da si naučila svoju recitaciju, je l’ te on naučio
kako da održiš prezentaciju, je l’ on noću lomio glavu u svojoj sobi da bi obnovio
matematiku kako bi sutradan mogao da ti objasni zadatak, je l’ te on po hladnoći gledao
kako se vrtiš deseti put zaredom na vrtešci s malim slonom kog si toliko volela, je l’ te on
nosio na ramenima kako ne bi propustila nijedan sekund parade princeza u Diznilendu
iako su ga već bolela leđa, je l’ on ustajao noću da ti daje vodu kad si imala noćne more,
je l’ te on vodio da vidiš delfine sedam puta zato što si ih obožavala, je l’ ti on slagao
odeću posle peglanja sve do prošle godine, je l’ se on pitao kako da ti plati školarinu kad
su je podigli, je l’ on čekao u redu dva sata da bi bio siguran da ćeš videti Lori?13 Da li bi
on zubima sebi bubreg otkinuo da ti je potreban? Da ga prelomiš napola, da mu izdrobiš
kosti kamenom, da li je sve što bi pronašla u njegovoj srži ljubav prema tebi, želja da
budeš srećna, da ne napraviš previše grešaka? Zašto onda moje reči nisu važne, zašto se
moji saveti samo mene tiču, zašto moje ruke više ne mogu da te zaštite? U kom trenutku
sam to ja postao nedostojan? Zašto nam je život to uradio? Zašto je ova zemlja poludela?
Već je išao da vidi na šta liči taj veroučitelj. Nadao se da će pronaći nekog fanatika,
nekog opasnog manipulatora. Hteo je da razotkrije pedofila koji je višestruki povratnik -
samo nek mu niko ne priča da katolici imaju monopol na perverzne licemere, ništa nije
tako univerzalno kao porok koji izigrava vrlinu. Ali to je jedan obični debeljuškasti čikica,
bez šarma, tihi mediokritet, zastareli glupan. Kao neki hrabri seoski pop usred inkvizicije:
nesposoban da iz konteksta shvati istorijske uloge, tip koji želi da čini dobro, iznenađen
važnošću koja mu je data. Šta njegova ćerka nalazi u njemu? Da slobodna mlada žena
njenih kapaciteta odluči da za mišljenje pita najograničenijeg čoveka u komšiluku, kako
čovek to da razume? Izgleda da to ovoj porodici teče u venama. I Satana ga je ostavila
zbog bodi-bildera...
Šta je tačno Ajša saznala? Kao da nisu bila dovoljna sranja imama sa ćoška, samo je
trebalo još Hijena da se meša. Otkrića velikog pevača... samo je to falilo. Dodajmo na listu
sveopšte bede i buncanje džankija megalomanijaka... Selim se vrti ukrug po kuhinji, dok
mahnito muti jaja. Besno ljušti salatu, ispira je i vrti u sušaču sa apsurdnom žestinom.
Ćerka mu je upravo sasula sva ta sranja u facu i zatvorila se u sobu, šta je uradio to da

13 Francuska pop pevačica. (prim. prev.)

80

zasluži? Šta misle oni da je on? Lik koji je sisao vesla, imbecil koji se bespoštedno trudi
kako bi svi drugi sem njega od toga imali koristi, tip koji trpi svačije hirove. I šta je Hijeni
trebalo da maloj time puni glavu a da ga ne upozori? Izneveren sa svih strana. Glupan u
priči. Večito. Dobar momak. Žene to preziru.
Aleks Blič. Savršeno, stvarno savršeno. Ničega neće biti pošteđen. Tog leta kad mu je
izašao prvi hit, Selim je radio u nekom tržnom centru. Prodavao je satove. Stvar se
neprekidno vrtela na radiju. Kupio je sebi tridesettrojku. Znao ju je napamet. Ne bi to
poželeo ni svom najgorem neprijatelju. Kad žena koju voliš izlazi s pevačem koga već
godinama slušaš... To nije više bio lokalni bodi-bilder kog je mogao da mrzi svim srcem.
Mogao je samo da konstatuje da se zaljubila. Selim se osetio kao da se nikad nije ni
dogodio.
Zove ćerku da dođe za sto. Razgovaraće s njom. Dostojanstveno. Ali opet jedu u tišini.
On stomaka vezanog od besa, ona očiju prikovanih za tanjir. Omlet joj nije previše pečen,
kao što voli, salata joj nije previše kisela, kao što voli, bez belog luka, koji ne vari. Večeras
ne uključuje TV. Onda više ne može da izdrži: „Znaš li gde mogu da nađem Hijenu?“ I
Ajša ga pogleda prvi put te večeri. „Zašto? Hoćeš da se istreseš na nju?“ Nikad nije udario
svoju ćerku. Neće ni danas početi. „Hoću da znam čime ti je napunila glavu pre nego što
popričam o tome s tobom.“ Mala razmišlja, zatim sleže ramenima:
- Malo je kasno, ali možda su još u parku Bit-Šomon.
- Ko su „oni“?
- Neka ekipica. Stariji ljudi tvojih godina. Imaju ortaka, Vernona, koji tamo živi.
Dolaze da ga vide svakog dana.
- Otkud ti to znaš?
- Išla sam da ih vidim.

Prelazi park Bit-Šomon dugim koracima, bacajući besne poglede oko sebe. Blene u
prolaznike, kolutajući očima kao luđak. Zna da igra celu tu predstavu kako bi izbegao
razgovor s ćerkom. Ajša ga ćutke prati na nekoliko koraka iza njega. Selim greši što misli
da se ona ne plaši da će napraviti skandal, već da je muči da će napraviti budalu od sebe.
Mlati rukama kroz vazduh kao luđak. „Zajebavaš me, čoveče? Zajebavaš me! Nisi
mogla da razgovaraš sa mnom čim si saznala? Od Barselone, čoveče? Od Barselone me
vozaš! Šta sam ja? Zar ne misliš da je trebalo da razgovaraš sa svojim ocem?“ A Ajša neće
čak ni da se smiluje i da bude drska, što bi mu dozvolilo da se još više iznervira, nežna je
i žao joj je, „bilo mi je jako teško da pričam s tobom o tome, tata“. Izgovara „a“ u tata
skoro kao „o“, jedva otvarajući usta. To ga obezoružava. Njegova mala devojčica. Šta se
sručilo na nju. A on je, kao kreten, tera da ga prati do parka da bi izribao imbecile koji su
je naterali da sluša gluposti bivšeg majčinog ljubavnika. Njegova sirota mala, sama s tim
mislima. I on koji nije primetio ništa od toga što ju je nagrizalo. Toliko beskorisne ljubavi,
koja ne pronalazi svog primaoca, koja više ne zna kako da se formuliše.
Zaustavlja se nasred staze u parku. Oseća se poraženo. Nije ispunio zadatak koji je
imao kao odrasla osoba. Nije joj pomogao da shvati ono što je upravo saznala, iz prostog
81

razloga što sam nikad nije znao šta da radi s mukom koju je Satana za njega predstavljala.
A onda besni, da bi se odbranio, kao i svaki debil. Ruši se na klupu. Ajša čeka, stoji s
rukama zavučenim u džepove.
Selim ne može da podnese poglede koje joj upućuju. Neki prolaznici okreću glavu da
bi je posmatrali. Ima potrebu da ih rastera - to je veo, jebote, iskulirajte, jedete govna, svi
jedete govna. Koliko god bilo legitimno da joj se otac pita šta radi s tim na glavi, toliko bi
ovi stranci trebalo da shvate da se njih to ne tiče. Njena je kosa, na kraju krajeva, nek radi
šta hoće. Kaže:
- Ajša, ne znam tačno koga tražimo, ali nisu ovde. Oprosti. Nisam očekivao da ćemo
o tome da razgovaramo. Jako sam loše reagovao. Idemo. Objasniću ti...
- Ne, tata. Hoću da čuješ šta pevač ima da kaže. Potrebno mi je da znam tvoje mišljenje
o tome.
I čeka da ustane i da pođe za njom. Voleo bi da ume da joj kaže „dušo moja, nemam
snage da upoznajem te ljude koji će mi pričati o tvojoj majci. Srce mi je slomila. Ne mogu
da se sećam svega toga. Ti si najdragocenije što imam na svetu, tako bih voleo da mogu
da ti poklonim neku drugu majku. Njena priča je najtužnija koja može da se zamisli, ali
nisam hteo da sve to saznaš, jer bih voleo da se to nikad nije dogodilo“. Bes ga je napustio,
pita je slabašnim glasom:
- Šta to kaže Aleks Blič što te je toliko uzrujalo?
- Videćeš. Možda ćeš mi reći da ne veruješ u to.
- Zašto je tebe pozvala to da gledaš, a ne mene?
- Bilo bi previše neprijatno da to gledamo zajedno.
Onaj kog Ajša zove Vernon okreće glavu ka Selimu kad ih čuje kako stižu. Nosi čizme
prevelike za svoje duge, mršave noge. Koža mu je siva, oči grozničave. Ima jedinstven
način da gleda u svog sagovornika, sa razoružavajućom smirenošću. Približava se Selimu
bez reči. Miriše na hladan duvan, mokru zemlju i nešto ukusno i slatko, neodredivo.
Nešto prijatno. Prima ga u naručje i grli ga. Selim je iznenađen, ali svaki strah i
neprijateljstvo su nestali. Došao je da ga izvređa a već je zaboravio na to. Vernonov
zagrljaj ga obavija i postaje bedem, štit, zavoj. Selim se prepušta, svestan komičnosti
situacije, ali nesposoban da pobegne iz tog ohrabrujućeg zagrljaja.
82

- Je l’to šit ili trava?

Vernon postavlja pitanje reda radi kad mu Lidija pruži džoint, jer zapravo oboje puši
s jednakim entuzijazmom. Zatim se udaljava nekoliko koraka od grupe i smešta se na
svoje omiljeno mesto, u udubljenje u korenju najstarijeg kestena u parku. Visoko kao
četvorospratnica, drvo je raslo ukrivo, krošnja mu je paralelna sa zemljom. Lišće požutelo
od bolesti pruža se u narandžasti zid, koji leti preseca zelenilo parka.
Vernon uvlači duboke dimove džointa, drži dim u plućima i gleda ostale iz daljine.
Voli kad je urađen, to mu dozvoljava da iskusi najneverovatnije senzacije a da ne
postavlja sebi previše pitanja. Kao na primer kad stavi ruku na koru drveta, i oseti blag
pulsirajući sok koji ga regeneriše, niske elektromagnetne frekvencije, postaje svestan
biljnog ritma. Lakše mu pada pomisao da je to zbog toga što se napušio, ali zapravo se
nikad nije potpuno spustio posle tripa koji je doživeo pre nego što su odgledali kasete
Aleksa Bliča.
Tokom te čudne večeri, Emili, Lidija i Patris su mu svi redom predlagali da se useli
kod njih. Verovatno su se zapravo plašili da će prihvatiti, zbog bizarnog stanja u kom se
nalazio, ali više ih je šljakalo iskreno kajanje - nisu hteli da odu kući znajući da će spavati
napolju. Na sopstveno iznenađenje, bez i najmanjeg oklevanja, Vernon je odbio sve
pozive. Bilo mu je teško da objasni. Rekao je ne brinite, neću da se uvaljujem, verujte mi
da se ne plašim da ostanem na ulici. Gledali su ga kao luđaka. Naravno. I on bi se isto
poneo na njihovom mestu. Istina je bila da nije više fizički mogao da izdrži ni zidove ni
plafon, nije mogao da diše, predmeti su ga ugrožavali, štetne vibracije su ga
uznemiravale. Najgora stvar je bilo prisustvo ljudi. Osećao je njihovu bedu, njihove
bolove, njihov panični strah da neće biti na visini zadatka, da će biti raskrinkani, kažnjeni,
da neće uspeti; imao je utisak kao da sve to na njega utiče kao neki polen: prodire u njega
i ne da mu da diše. Što znači da ne, zaista nikako nije hteo da se useli ni kod koga od njih.
Od tog trenutka bio mu je potreban prostor. I samoća.
Zaspao je te noći, usred tuđih razgovora, razabirao je kroz san mišljenja koja su
razmenjivali. Aleksove izjave imale su efekat reflektora koji je iznenada osvetlio neki
mračan kutak. Neki su bez oklevanja poverovali. Danijel je u tome video dokaz činjenice
da su žene koje su predmet seksualne želje muškaraca građanke drugog reda koje mogu
biti ubijene potpuno nekažnjivo. Pamela je prvo bila opreznija, rekavši da je Aleks još
uvek bio lud za Satanom i da ga je progonila krivica što je nije spasao, da je izmislio tu
83

priču kako ne bi poludeo, ali nije mogla da poveruje da je sve to istina. Patris nije bio
iznenađen, bio je to samo nov primer toga da bogati rade šta hoće i da je pravo na ubijanje
najsiromašnijih deo njihovog arsenala. Za Hijenu je sve ovo bio dokaz da se nešto dešava
u toj ekipi koju nije mogla da odredi, ali je to osećanje skoro pa opipljivo kad provodiš
vreme s njima: zadovoljstvo što su zajedno, što je prilična misterija. Ne dive se jedni
drugima, nisu slični, nisu zainteresovani da se muvaju, ali kad se okupe, uklapaju se -
objašnjavala je to Lidiji, koja nije razumela šta priča. Za nju je snimak bio jasan: Aleks je
takođe ubijen. I treba ga osvetiti. Gzavje je tvrdio da su sve to gluposti. „Aleks je umro
jer je voleo gudru, Satana je umrla zato što je volela gudru, džankiji crkavaju kao psi jer
im ništa više nije bitno sem njihove jebene supstance. Kad ne traže izgovore, traže krivce.
Aleks je bio džanki. Žestoko je osuđivao one koji su ga izdali ili napustili. Ali najpre je
sam sebe izdao, zlostavljao, napustio.“ Patris je ispio pivo smejući se. „Onda smo svi
džankiji. Zato što ti ne opisuješ džankije, već celu ljudsku rasu.“ Emili nije bila sigurna.
Nije je bilo briga da li je Votki Satani neko pomogao da uzme preveliku dozu, nju je
uznemirio početak snimka. Pomislila je na svoju mladost i zapitala se da li je bila isto tako
magična kao ona koju je Blič opisivao. Ajša nije ostala s njima. Ono što je čula ju je
uznemirilo. Rekla je: „Trenutno mi je prevelika buka u glavi“, i odmah je otišla. Pamela i
Danijel su razmenili dug, tih pogled, a onda su pružili jedno drugom ruku i isprepleli
prste. Pokušavali su da zamisle kako će se Satanina ćerka osećati kad se sutra probudi i
shvati da mora da nosi taj teret na duši. Bilo je da poludiš. Što se tiče Vernona, on je imao
potrebu da bude sam.
Dan je svanuo i on je ustao, uzeo nekoliko gutljaja piva pre nego što će objaviti da
odlazi. Loran, koji je uživao u razgovorima ne sklopivši oka celu noć, odmah se pokrenuo,
„odlazimo zajedno, brate moj“. Bilo je žestokih protesta „nećete valjda tek tako da odete,
pa gde ćete, šta ćete da radite“, i Loran je bio taj koji ih je ućutkao: „Nemamo ništa protiv
da uzmemo nekoliko piva za put, ostalo je još nekoliko u frižideru... Što se drugih stvari
tiče, jako ste dragi, ali već dugo se sam o sebi brinem kao veliki dečko... Ja ću brinuti o
vašem drugu, ne brinite“. I održao je reč: od tada je uvek vodio računa o Vernonu. Pre
nego što je zalupio vrata dreknuo je svima „bićemo u Bit-Šomonu, ako neko hoće da nas
vidi!“ kao što neko daje adresu kafane u kraju. Ali ni on ni Vernon nisu očekivali da će
sutradan toliko ljudi koji su bili prisutni te večeri doći u park da ih vidi.
Na povratku, u metrou, Loran ništa nije komentarisao. Diskretno ali primetno je
likovao: Trodon je najzad jedan od njih, slobodan čovek. Loran se smorio što je morao da
čeka do sumraka da mu pokaže svoju novu teritoriju: čuvenu liniju Ptit Santir. „Prvobitno
je korišćena za transport maltera.“ Loran je neiscrpan kad je Bit-Šomon u pitanju, da se
čovek zapita zašto nije postao lokalni vodič. „U Bitu su ubijali konje i besili kriminalce.
Tu gde stojiš bili su kamenolomi, i javna deponija, na otvorenom. Tu su bila i vešala
Monfokon.14 Ispod tvojih nogu nagomilani su leševi federata iz 1871. godine. Savršeno...
Kad su izgradili park, komšiluk je toliko propao da su svi buržuji pobegli, park je bio na
lošem glasu. Kažu da su sve žive pljačkali - čitao sam na internetu. Mi siromašni smo
takvi - uništavamo ono što možemo, mora se priznati.“

14 Glavno gubiliše francuskih kraljeva, sve do vremena Luia XIII. (Prim. prev.)
84

Pruga je oko dvadeset metara ispod nivoa parka, do nje se dolazi strmom padinom.
U večernjim satima, kad se vrate pijani, to je dobra prilika da se slomi vrat. Vernon se
smestio malo dalje od Lorana, u uglu između dve gomile ruševina. Svuda po zidovima
su grafiti, a da bi pronašao svoje skrovište, traži ljubičastu hobotnicu nacrtanu najednom
stubu, tu je na sigurnom, uopšte se ne vidi s mosta koji natkriljuje njihove odaje.
Loran uvek ima nož pri ruci - nema govora da se „bilo ko“ uvaljuje. Niko ne može da
se spusti niz padinu koja vodi do šina da njega ne pita. I to funkcioniše: u parku ima
dovoljno mesta da svako pronađe sebi skrovište.
Već drugog dana ga je Loran poveo u avanturu, autoritativno, „imaš sreće, upravo
sam primetio neki dušek dok sam se muvao oko kantine kod Pirineja, ali nisam hteo da
pitam onog kretena od Samira da mi pomogne, ne sviđa mi se taj tip, neću da nam se
uvali. Idemo zajedno po njega“. Išli su niz prugu sve dok ih visoka ograda nije naterala
da se popnu u grad, a onda su nastavili dalje, pored Menilmontana. Loran je šteknuo
dragoceni dušek iza nekog bilborda, a Vernon nije imao hrabrosti da mu se suprotstavi,
iako se nije osećao dovoljno snažno da bi vukao to čudo do parka. Ceo dan im je otišao
na to. Vukli su ga, gurali, podizali, padali na njega da se odmore dva minuta i smejali se
kao iscrpljena deca. Kad su ga pustili da se skotrlja da bi sišli do Ptit Santira, dušek je bio
u gorem stanju nego da su ga pokupili s najbliže deponije. Bila je noć. Nastavili su put i
Vernon se srušio između dva stuba.
I opet je Loran bio taj koji mu je pomogao da postavi šator koji se neće videti iz parka,
napravljen od cerade koju su držale stare zarđale ploče, ukradene s gradilišta i tu
ostavljene. Svega je bilo oko šina. Vernon je uzeo neki sanduk da mu posluži kao
nahtkasna, jedan tabure i plišanog Homera Simpsona za ukras. Loran mu je dao vreću za
spavanje, i Vernon te noći nije bio iznenađen što se oseća tako dobro u svom novom
skloništu. Ono je postalo njegova čaura, fantastična struktura koja ga štiti bolje od neke
kuće.
Onda se Olga vratila, odmorna, čista, izgledala je bolje nego kad ju je poslednji put
sreo, dana kad su Gzavjea napali. „Držali su me dve nedelje u bolnici, imala sam
pneumotoraks, e, momci, tretirali su me kao kraljicu.“ Loran joj je zabranio da zauzme
svoje staro mesto, nekoliko niša dalje, „već si dovoljno problema svima napravila“, ali
Vernon se umešao. „Neka, pusti je.“ Sprijateljila se s nekim sitnim tipom od pedesetak
godina, snalažljivim i smešnim, koji izgleda kao neka mudra luda. Žaki. Izašao je iz
skvota koji je bio na nekom zatvorenom parkingu na kom je izvršena racija zbog dilovanja
kreka, i zamandalili su prostor zajedno sa svim njegovim stvarima unutra, ali Žakija nije
bilo tako lako podneti uveče kad se razvali, kao što je to bio slučaj tokom dana - tip je
podnosio alkohol toliko loše koliko je bio bučan. Nije ni stigao da iznervira Lorana: jedne
večeri se prosto nije vratio. Olga je bila neutešna, a Loran je ostao ravnodušan. „Tako ti
je to kad živiš na ulici. Ljudi su tu, družiš se s njima, i jednog dana ih nema. Ne pamte te
uvek kad se sretneš s njima tri meseca kasnije. Srećemo puno sveta, znaš. U isto vreme se
i ništa ne dešava i uvek se nešto dešava. To je neki drugi ritam, moraš da se navikneš...“
Olga je plakala u svom kutku. „Jebote, nisi čovek ako te ni za koga nije briga.“ Zatim je i
ona nastavila dalje. Nije kao da je imala izbora.
85

Nekoliko dana kasnije odvukla je Vernona u humanitarnu pomoć kod Ulice Telegraf,
rekavši „imam svoje ljude tamo“. Bila mu je zahvalna što je insistirao kod Lorana da joj
dozvoli da ponovo zauzme svoje mesto. Popeti se do gore bilo je da umreš... Zatim, u
brutalnom haosu neverovatne gomile koja traži jakne, čarape ili peškire, jedna volonterka
od šezdesetak godina, kratke i sede kose, našminkana, s velikim crvenim minđušama,
naparfemisana i prijatna, prelepih belih zuba i širokog osmeha, prepoznala je Olgu i dala
im znak da je sačekaju. Vratila se mašući crvenim čizmama, sa crnim orlom sa strane.
„Sačuvala sam vam ih“, i Vernon je shvatio da je Olga insistirala da ih sačuvaju za nju.
Bila je oduševljena što mu daje takav poklon. Nije imao srca da kaže „ali to su cipele Dika
Riversa15, nikad ih neću nositi“. Odmerio ih je, zbunjen - bio je to lep par meksičkih
čizama, crvenih, iznošenih taman koliko treba. Ne može ni da zamisli kako su tamo
završile - možda je vlasnik mrtav. Ili mu je devojka pripretila da će da ga ostavi ako bude
tu obuću zadržao. Sad su bile u Vernonovim rukama. I dve žene su se radovale što će ih
obuti. Pristojno je poslušao. Ali i dalje nije bio siguran: uopšte nisu bile njegov fazon, bile
su jako upadljive. Elegantna gospođa lepih belih zuba je rekla „samo su na vas čekale,
zaista“, a zatim se udaljila da bi se pobrinula za neku drugu damu, svojih godina, takođe
korpulentnu, neku opuštenu Afrikanku kojoj je mesto bilo dobro poznato. Vernon je obuo
čizme. Savršeno mu odgovaraju, osećao se kao da je u papučama. Već nedeljama su ga
bolele noge, olakšanje je bilo trenutno. Promenile su mu korak. Zahtevale su određeno
bacanje nogu. Noseći ih, osetio je da mu se butine izdužuju, bokovi su se naginjali napred,
pravio je veće korake. Bio je omamljen. Kad se našao na ulici, iako se pomalo bojao da će
kičmu slomiti na nekoj nizbrdici u tim kaubojskim štiklama, zahvalio je Olgi: da, njegove
nove čizme su mu se jako sviđale. Bio je iznenađen efektom koji su imale na njega. Osećao
se kao džin.
Ustaje rano. Dan počinje s pticama, a završava se u istom tonu. Najzad prepoznaje
njihove pesme. Tu je prva, koja malo guguče, zatim počinju manji vrapci, zov ne
odgovara njihovoj građi, onda se komplikuje, pljušte akordi sa svih strana i ne treba mu
čak ni fluorescentnozeleni budilnik koji je našao da bi znao da je vreme da ustane i vrati
se na površinu: kapije parka su otvorene. Može da izađe iz svoje rupe. Ujutro sreće
matorce koji šetaju pse. Komunalci ih ponekad kažnjavaju pod izgovorom da je
zabranjeno puštanje životinja s lanca. Onda dolaze Kinezi, koji se raspoređuju po
grupama i prave pokrete u prazno, sinhronizovane i uglavnom graciozne. Vernon iz
daljine oponaša neke od pokreta, trudeći se da ga ne vide. Jedan dečak dolazi svakog
dana da peva ispred velikog kestena. Širi ruke, zatvara oči, njegov tihi glas vibrira dugim
notama. Prilično je lepo. Za to vreme vrane cepaju kese za đubre i dele hranu koja pada
na pod.
Baštovani i čuvari znaju da Vernon spava tamo. Ne obraćaju mu se. Dogovor je da sve
ostane diskretno. Njih troje na šinama nisu jedini koji se kriju kad dođe vreme zatvaranja.
Senke se vuku, uvlače se u šipražje, penju se preko ograda ili nestaju pod granama
najviših stabala. Zatim je samo stvar toga da ne praviš probleme do sledećeg jutra.

15 Francuski pevač i glumac. (Prim. prev.)

86

Gzavje i Emili su prvi došli da ga traže. Nije im mnogo trebalo: dan posle večeri kod
Hijene lutali su šinama pregledajući tela po travnjacima. Bio je to jedan od retkih sunčanih
dana, park je bio pun porodica, batica, ljubavnika, studenata i sportista. Vernon se
iznenadio kad je video dvoje svojih starih prijatelja kako stižu. Vreme na ulici prolazi na
čudan način: preterano rastegnuto a istovremeno vrlo ubrzano. Zapravo, maltene ih je
zaboravio. Prvo su počeli da mrače: „Ali šta ćeš raditi?“, zabrinutim tonom. Poželeo je da
odgovori: „A ti? Tvoja beda? Kako se ti nosiš sa svojom?“ Hteli su po svaku cenu da ga
ubede da se useli kod nekog od njih. Ovoj zameni uloga nije falilo ironije.
Vernon nema pojma šta sad planira da radi. Uživa što je otoplilo. Sve što zna jeste da
ne želi da se vrati kod nekoga. Njegovi planovi za budućnost tu se završavaju. Ono što je
novo jeste da mu se potpuno jebe. Sutra je novi dan. Gzavje i Emili su na kraju proveli
prijatan dan na travi, ne znajući šta da kažu, ali su se vratili sutradan, a zatim im se
pridružila Lidija, zatim Patris, Pamela... Stigla je i ćerka Votke Satane, kasno jednog
popodneva, htela je da joj pričaju o majci, ali bi se umusila čim bi neko nešto o tome
zaustio, što je nije sprečilo da se nedugo zatim vrati sa ocem. Selim je doleteo, besan,
tražio je da mu objasne zašto su „to uradili“ njegovoj ćerki, ali bio je kao granata koja nije
eksplodirala: došao je spreman da se bori, a odgledao je snimak, u svom uglu, na
Emilinom mobilnom, ona ga je snimila i prosleđivala svima u grupi koji su hteli ponovo
da ga vide. Selim je ostao po strani dugo pošto je završio sa slušanjem Aleksa Bliča. Ćerka
mu se konačno pridružila i stavila mu ruku na rame. Bili su nepomični, Vernon s leđa
nije mogao da oceni da li ćute. Emili je otišla da uzme svoj mobilni, odlazila je. Otac i
ćerka su iskoristili priliku da se pozdrave izdaleka i odu. Selim se vratio dva dana kasnije.
Kad je stigao, rekao je: „Pa vi ste ovde svakog dana?“, iznenađen i čudno dirnut. Seo je s
njima i govorio satima. Pričao je o svom životu. Kako otkad je Faiza promenila ime u
Satana ne može da pamti imena. Kako mu je ćerka draža od ženice oka i kako ne može
više da podnese što ne zna kako da zaštiti žene koje voli od njih samih. Pamela mu je
rekla: srećna je što ima oca kao što si ti, ne vidim kako bi je bolje zaštitio. I završio je
uplakan u njenom naručju. Otišao je ispražnjen, ali srećan. I od tada dolazi svakog dana.
Park se u toku dana pomalo u to pretvorio: neka mešavina fokus grupe, kafića na
otvorenom, pivnice i prostora za debatu. Travnjak je bio njegova dnevna soba, Vernon je
tu primao goste s gostoljubivošću pažljivog domaćina dirnutog tolikom pažnjom. Život
mu je bio lagodan: bilo je kolačića, rozea, dragih ljudi, sve devojke su se brinule o njemu,
slušali su dobru muziku sa zvučnika u obliku valjka povezanog na blutut, bilo je
redovnih posetilaca i onih koji svrate samo na dan. Jedan jednostavan kućni društveni
život, i nikad nikakve papirologije koja bi mogla da mu pokvari jutro.
Podsećalo ga je na kafane po provinciji, nikad nisi znao ko će da naiđe, ko će s kim da
razgovara, čemu će se smejati, da li će biti dobrih svađa ili neočekivanih susreta libida.
Kad dođe vreme da se kapije zatvore, čuvari bi zviždali dok obilaze park i poslednji
posetioci bi se raštrkali, a Vernon je uživao i u tom trenutku samoće, tom trenutku kad
može da sklizne u svoj šator i ostane sam. Mogao je da izađe iz parka, da provede veče
napolju, i vrati se, preskočivši kapiju, kao i ostali - ali nije ga zanimalo da odlazi sa svoje
teritorije. Postao je kućna buba.
87

Ti skupovi nikom ne smetaju: nisu upadljivi. Loran i Olga koriste situaciju, a uveče
izjavljuju, manje ili više pesimistično: „Proći će ih, Vernone, uživaj dok možeš... Iako
možda deluje da ti tvoji prijatelji nemaju šta da rade u životu, shvatiće da imaju pametnija
posla nego da gledaju kako drveće raste... ali imaš sreće, Vernone, beda obično odbija
normalce, misle da je zarazna“. Nije siguran da li se dive njegovoj odluci da ostane s
njima, ili misle da je luđak s dijagnozom, ali štite ga jer u tome vide praktičan interes.
Kako je leto sve više napredovalo, koliko god da je bilo kišovito, grupa je sve više
rasla. Kad je padala kiša, uvlačili su se u veštačku pećinu blizu jezera i govorili tiše zbog
eha.
Zavaljen na svom drvetu Vernon smara džoint. Lidija Bazuka je zauzeta gledanjem
intervjua s Lidijom Lanč na svom telefonu, Patris, koji ima slobodan dan, razgovara s
nekim strancem o prvoj ploči Camera Silensa. Dok sede ukrug na narandžastoj marami,
kao na plaži, Pamela objašnjava Olgi i Loranu kako se u Holandiji ljudi prijave na listu
čekanja da bi kupili stan po posebnoj tarifi, tako da su skoro svi vlasnici nekretnina do
tridesete. Patris im donosi kafu i Vernon ih sluša izdaleka. Razmišlja o Aleksu Bliču, o
intervjuu i onoj staroj Henkovoj16 rečenici: „Forgive me, you have my soul and I have
your money.“ Šta to tačno prodaju idoli pa da im to tako velikodušno nadoknađujemo?
Matora pudla hvata probušenu loptu koja se kotrlja po travnjaku, baca se na pod, i
trese je na sve strane, zatim se pojavljuje Gzavje s rukama u džepovima, izgleda srećno.
Usvojio je tog psa iz azila. Zove se Srećko. Džinovska siva pudla. Gazdu baš briga. Video
ga je na fotografiji, na internetu, manje-više slučajno. Stari gazda je poginuo u
saobraćajnoj nesreći. Ker je bio u uglu kaveza i Gzavje kaže da je njegov pogled ono što
ga je razoružalo. Prvo je pomislio ne, neće moći, ionako ne želim da uzmem psa tako
brzo, i još takvog, nikad se ne bih usudio da izađem s njim. Ali taj pogled ga je progonio
celog dana, i Gzavje je bez reči iznajmio automobil i otišao po psa. Žena mu se neviđeno
iskenjala kad se vratio kući. Treba je razumeti: matora džinovska pudla, koja se ne slaže
previše uz njihov enterijer. Ali Srećko ju je, izgleda, zaveo za jedno veče. Stvarno ima
divan pogled. Opsednut je svojom loptom. Gazda provodi celo popodne bacajući mu je
oduševljen što ga vidi kako se valja po travi. Već je dobio nekoliko kazni, uz osmeh. Ali
čak i najgori panduri teško ostaju ozbiljni kad vide tu obrijanu glavu, srećnog vlasnika
pudle visoke jedan metar, kovrdžave, po imenu „Srećko“. Olga je jedina koja nikad nije
komentarisala izbor rase psa. Samo je rekla „jebote, kakva lepota“ i bacila mu je loptu.
Gzavjeu je bilo jako loše posle nesreće. Izašao je iz bolnice u potpunom raspadu. Bio
je poljuljan. Plašio se kad je na ulici. S obzirom na veličinu i psihologiju tipa, strah mu
nije pristajao. Prvi put u životu okretao se za sobom, buljio je u ljude, srce mu se spuštalo
u pete kad čuje korake iza sebe. Nije znao šta će s tom novootkrivenom ranjivošću. Neće
u ovim godinama da krene da se bavi poezijom... Najgora je bila sramota. To buđenje u
delirijumu, ubeđen da je režiser zabrinut što ne može da završi svoj film, sve ga je to
destabilizovalo. Pogotovo što mu je trebalo dva dana da sasvim prestane da halucinira.
Lekar kome je postavio pitanje da li je udarac uticao na njegove neuronske veze samo je

16 Henri Čarls „Henk“ kinanski, književni alter ego Čarlsa Bukovskog. (Prim. prev.)
88

slegnuo ramenima: „Svi rezultati su dobri. Nema ničega.“ Ali čime su onda izazvana dva
dana intenzivnog delirijuma? Tip u belom kaputu delovao je postiđeno: „Dešava se,
znate, i često je iznenađenje za pacijenta... Koliko dugo vam se nije desilo da dvadeset i
četiri sata ne pijete alkohol?“ Priča je delovala toliko nejasno da Gzavje u početku nije
razumeo šta hoće da kaže. Lekar je morao da objasni: „Mislim, svakako mi se čini da je
moguće da ste prošli kroz delirijum tremens, usled neunošenja alkohola... šok nije ništa
pogoršao...“, i Gzavje zamalo da ga nabije na stalak za infuziju. On alkoholičar? Kakva
jebena glupost. Kasnije, kad je ostao sam, shvatio je da je njegov prvi zahtev, pre cigarete
i pre nego što je pitao gde je Vernon, bio da mu donesu pivo. Stvari su se vratile u normalu
onog dana kad je Mari-Anž trknula i donela mu nekoliko limenki da štekne u nahtkasnu.
On alkoholičar. Uvek je uzimao zdravo za gotovo da je dobar otac. Bar to niko nije mogao
da mu oduzme. Ali može li dobar otac da bude alkoholičar? Nikad se to nije zapitao.
Razgovarao je o tome s majkom, pokušala je da ga uteši: „Nikad nisi pijan. U čemu je
problem? Ti si izvanredan otac. Ćerka ti je važnija od svega. Treba ti jedno pivce pre
ručka, šta sad... ide nekako... svako ima neku poštapalicu, znaš?“ Ali priča nije držala
vodu. To otkriće, u kome naposletku nije ni bilo ničeg toliko neverovatnog, zakucalo ga
je za zemlju. Puvao se pred ćerkom jer još nije imala dovoljno godina da ga osuđuje.
Zavaravao se kad je njegova žena u pitanju, već jako dugo nije bila srećna s njim. I bio je
sam. Potpuno sam. Ne kao neki veliki vuk samotnjak. Već pre kao budala koja ne zna gde
se nalazi. Možda prvi put u svom životu nije više imao snage da sebi priča priče: osim da
oštećuje jetru, nije bio dobar ni za šta.
On je stub grupe Bit-Šomon. Prve večeri, kad su gledali Aleksov intervju, na Gzavjea
je ostavio utisak jedino patetični aspekt susreta. Voleo je da priča o tome, u parku, u
društvu novih drugara: Vernon je izgledao kao totalni luzer, prljav, izgledao je kao
razdragani idiot, nesposoban da prozbori tri reči. Trebalo je on da ga gurne pod tuš koliko
je smrdeo, a morala je neka sirota nadrndana lezbijka da se žrtvuje da ga sapunja. Devojke
ga tetošu kao da nisu svesne očiglednog: tip je malo pukao i to je to. Gzavjea je uvredilo
idiotsko uzbuđenje tih takozvanih starih ortaka koji su svi napustili Vernona a muvaju
se oko njega sad kad je prekasno. Nije se dobro proveo te večeri. Ispijao je piva u svom
uglu i režao u sebi. Kad je Aleks počeo da govori, došlo mu je da se ispovraća. U mraku
je buljio u malu Lidiju Bazuku, sigurno su joj ovlažile gaćice, tu debelu vreću Emili, na
ivici suza, jebenog pozera od Patrisa, lažno dirnutog. Ništa ga u Aleksovim izjavama nije
dotaklo. Budala. Rok. Priča o avanturi. „Verovao sam u određeni način života koji je bio
samo život na određeni način.“ Cela ta priča oduvek je bila čisto glupiranje. A onda priča
o ludoj kurvi koja se snimala po kancelarijama producenata pa se posle žalila - Gzavje se
pitao: „Je l’ treba još i da plačemo?“.
Bio je zgađen nad celom večeri. Ali nije otišao. Gledao ih je, kako na slušalicama
preslušavaju stvari koje je jadni Blič snimao umišljajući da traži zvuk koji će moći da
izleći. Uzeo je slušalice, kad su mu ih pružili, nije se iznenadio: bila je to najgluplja muzika
na svetu. Da se zapitaš koju bi drogu morali da izmisle da bi mogao da je izdržiš. Pamela
Kant je inače dobra pička, ali Gzavjea je smorilo kad je video da ta kučka pokušava da se
pretvara da je obična cica. Ti si fuksa, ribo, i šta god radila, nikad nećeš izbrisati tu
činjenicu iz glava tipova koji razgovaraju s tobom. Sreća pa te noći nije shvatio ko je
89

Danijel. Mislio je da ima posla s nekim pederčićem na koksu, jedinom vrstom tipa koji
Pamelu ne plaši - nije ga iznenadilo što se takva devojka plaši pravih muškaraca. Proveo
je noć gledajući ih sve kako se muvaju okolo, bio je pun gorčine i neprijateljstva. Devojka
kod koje su bili, Hijena, delovala je kao da se dosađuje isto koliko i on, ali je to nije
nerviralo. Pušila je pljuge u uglu i delovalo je da gleda u Vernona, koji je hrkao kao car,
uvaljen između dva jastuka.
Gzavje joj je prišao i pitao je: „Zašto si to uradila? Zašto nisi odnela kasete
producentu?“ Stavila je filter iza uva zavodljivim pokretom: „Najčešće svoje postupke
shvatimo tek naknadno.“ Nije insistirao. Videlo se da misli da je idiot. Zatim je Vernon
otišao, i to je dokrajčilo Gzavjea. Tip je toliko psihički uništen da odbija da spava u
krevetu. Kako je to tužno. I hvalospevi njemu u čast kad je otišao, i poezija i sloboda - kao
da sve te budale ne vide šta je posredi: jedan mučenik koji je odlepio, i to je sve. Hteli su
da naprave Remboa od njega, a bio je tipičan socijalni slučaj.
Gzavje je spavao nekoliko sati i ustao, skuvao termos kafe i otišao da nađe Vernona u
parku Bit-Šomon. Nije mogao da podnese da ga pusti da umre na ulici, ubeđen da će ga
svi licemeri koji su se juče pretvarali da su zabrinuti za njega danas zaboraviti. Dugo je
tumarao pre nego što ga je našao, izvaljenog u travi, nalakćenog, delovao je opušteno kao
lik koji je izašao da se sunča.
Tada se dogodilo, priča Gzavje svima koji hoće da ga slušaju. Pričali su o glupostima.
Onda je Loran došao po Vernona, jer je išao u Ulicu Solej da jede u javnoj kuhinji, i tada
je Trodon napravio taj čudan gest. Zagrlio ga je pre nego što je otišao. Ne bi bio u stanju
da kaže koliko su dugo ostali tako, jedan uz drugog ne govoreći ništa. Ali kune se da je
otišao kući osećajući se drugačije. Pao mu je kamen sa srca.
Sutradan je video Srećka na internetu, i život se na neki način nastavio. Za početak,
Mari-Anž, koja mu je jebala sve po spisku kad je doveo psa kući, zaljubila se u životinju
za manje od sat vremena - i prvi put posle nekoliko meseci nasmejao je svoju ženu, ne na
njen račun, ne lažan osmeh, već pravi, nežan i pun poštovanja. „Da nije tebe bilo, ubili bi
ga, znaš?“, i mazila je životinju iza ušiju, „Kakav užas... Ovako divno stvorenje.“ I setio
se da voli Mari-Anž kao što nikad nije očekivao da će ikada u životu nekoga voleti - to je
za njega bilo više od strasti ili posvećenosti, celo njegovo biće predalo se toj ženi - koliko
mu je samo nedostajalo da se dobro slažu.
Od tada govori Vernonu, pokazujući na ljude oko sebe: „Ti si kao nekakvo grejno telo,
znaš? Zato smo svi ovde.“ Svađa se sa skoro svima u ekipi - bez obzira na to šta je tema,
uspe da kaže nešto što izazove protivljenje, i to je na neki način postala njegova uloga: on
animira. Sa Olgom se najbolje slaže, ne samo zbog psa. Ali najneverovatnije je prijateljstvo
koje vezuje Olgu i Silvi. Sad već skoro da može da se kaže da se radi o ljubavi. Odvoje se
sa strane, sede na klupi, čavrljaju. Stalno to rade.
Silvi ih je sve isekla kad se pojavila posle nekoliko dana. Svi su mislili da je gotovo sa
zezanjem, da će urlajući da spali sve drveće u parku i izazove zemljotres kako bi od parka
ponovo napravila kamenolom. Posebno Vernon, zapravo - izašao je iz letargije čim ju je
prepoznao. Ali pošto ga je javno najstrašnije izvređala, samo ga je cmoknula, opušteno i
nežno, kao da se ništa loše nije dogodilo. Ispostavilo se da je profi ispreslišavala Emili da
90

bi saznala šta rade - i potom se pozvala u park. Jako je dobro primila svoje isključenje iz
ekipe, bila je ubeđena da su srećni što je vide - pošto je promenila mišljenje: na kraju
krajeva, to što je Vernon uradio nije bilo toliko strašno. Život se nekako pobrinuo da mu
ispostavi račun tako što je završio na ulici. U početku je planirala da ga dovede nazad
kod sebe i ponovo ga potčini, ali je suočena s njegovim odbijanjem promenila strategiju:
više je volela da širi blagu napetost u ekipi samim svojim prisustvom. Jedino je matori
Šari, koji im se pridružuje svake večeri u isto vreme, njome oduševljen. Silvi se umilila
ekipi na svoj način, stalno dolazi sa domaćim kolačima. Koliko god umela da smara, to je
ne sprečava da pravi jebeno dobre kolače. To ih razveseli svaki put kad je vide kako stiže,
iako su u isto vreme pomalo zabrinuti: voli da kenja ljudima, u isto vreme ih nudeći
slatkišima.
Lidija, Patris i Danijel se pitaju da li je Danijel Krejg revolucionalizovao Džejmsa
Bonda. Šari stiže do njih, s plastičnom belom kesom punom piva u ruci, pozdravlja se, ali
se ne zadržava - zadovoljno se osmehuje jer vidi da su tu njegove dve omiljene devojke:
Olga i Silvi, koje leže na travi. Vernon ne može da prihvati da se tako dobro slažu, sama
ideja deluje malo opasno. Olga se prilično poslušno prepušta kako ne bi nervirala svoju
drugaricu, pružajući dovoljno otpora i agresije da bi se održala napetost kao što Silvi voli.
Čuje je kako govori, izdaleka, „ja verujem u creva, videćeš, jednog dana će shvatiti da ta
psihologija veze nema, creva su za sve odgovorna“, a Olga joj odgovara „znači više
veruješ u creva nego u sudbinu“, i to ih tera na smeh.
Tamo dole na obali potoka sedi desetak devojaka. Vernon prepoznaje mladu Ajšu,
koja priča s jednom od njih, najzad ne izgleda tvrdoglavo i nepoverljivo kao kad je sa
ekipom. Pamela im se pridružuje, izgleda da imaju nekakav sastanak, a onda prepoznaje
dugu siluetu Hijene, ima nečeg uzvišenog u njoj, nečeg nestvarnog. Otkad ga je svukla i
okupala, oseća posebnu zahvalnost prema njoj. Namiguje mu konspirativno izdaleka
povodom nečega što ne kapira. To je njen muškobanjasti način da mu stavi do znanja da
ga gotivi. Odnos ne ide mnogo dalje od toga - retko razgovaraju. Kao da ih je prekomerna
intimnost odvratila od čavrljanja. Još nije dala trake producentu, drži ga na leru. Njena
odluka je jednako neshvatljiva kao i Vernonova da ostane u parku - sumnja da ona zna
kuda tačno njeni postupci vode u ovom trenutku. Izgled devojaka pored potoka mogao
bi da se nazove antiglobalističkim, samo što više deluju kao pankerke. Danijel razgovara
s njima, a zatim se pridružuje Vernonu. Seda na susedni koren divljeg kestena i čupka
travčice. Vernon komentariše:
- Ove drugarice ti izgledaju nestvarno. Kao da su slušale Manu Čaoa i Panteru, tražeći
zajednički imenitelj.
- One su Bolivijke. Pankerke, domorotkinje, šamanke, lezbijke i feministkinje.
- U kurac, lepo je biti mlad... I o čemu pričate?
Danijel se osmehuje.
- O životu, smrti, ludilu. Baš su kul.
On je, kao i Pamela, više nego drugi bio pogođen Aleksovim izjavama. Često bi rekli
- „mogu ovako da nas potamane“ pucnuvši prstima „i niko se neće zapitati šta nam se
91

desilo jer smo u glavama ljudi mi zombiji, mi zapravo pripadamo kategoriji ljudi koji su
manje zaštićeni od drugih“, i taj govor inspiriše Lorana, koji nikad ne gubi priliku da se
približi Pameli - „Tretiraju vas kao beskućnike. Mi smo kategorija odbačenih - i ne
pomišljaju da nas integrišu u društvo. Znate li koliko nas umire svake godine? Znate li
koliko bi lako bilo osigurati da svi imamo gde da spavamo kad je hladno? Nikog nije
briga za imena onih koji izgube život na trotoaru“. Sedi na niskoj grani, noge mu se njišu
tik iznad zemlje. „Živimo kao psi, umiremo kao psi“, obično odgovori Danijel, a Olga
odmahuje glavom: „Ne. Psi bar imaju gazde koje plaču za njima.“
Vernon ne može više da skine pogled sa grupe devojaka tamo dole - nešto se dešava.
Ponovo pita Danijela: „Pa šta su ti pričale malopre?“ Gleda u Pamelu, kako stoji
nepomično, s rukama na bokovima, lica okrenutog ka suncu, sklopljenih kapaka, lice joj
osvetljava blag osmeh, kakav dotad nije video na njoj. Okreće se ka Danijelu, koji se klati
na svojoj grani, i on ima neobičan izraz lica. Dečko je uvek nasmejan i smešan, ali izraz
mu je sad opušteniji. Nešto se u njemu promenilo. Shvativši da ga Vernon posmatra,
pokazuje mu pantera na ruci kog je upravo istetovirao.
- Tako brzo zarasta da to nije normalno. Jedva da sam morao da stavljam kremu.
- Selest ti je to nacrtala?
- Da. Talentovana je.
- Ona ti se baš dopada?
Danijel se već dva puta tetovirao kod nje. Odgovara:
- Baš.
- Misliš da je obostrano?
- Čini mi se, da... Ali moram prvo da razgovaram s njom. Još nisam našao pravu
priliku.
- O čemu da razgovarate?
- O tome da, ako se budemo jebali, neću izvaditi svoj veliki kurac. Radije bih da je
upozorim.
- Spavao sam s jednom devojkom koja nije bila operisana. Čisto da znaš da me to nije
uznemirilo - u svakom slučaju ne na pogrešan način. Bio sam lud za njom.
- Ti? Baš bih rekao da si kukavica što se toga tiče.
Pamela, u pratnji dve devojke, prekida njihovu diskusiju:
- Uskoro ćemo da mrdamo odavde. Danijele, ideš s nama?
I po načinu na koji Danijel odmah skače da im se pridruži Vernon ponavlja u sebi -
nešto se dešava o čemu neće da razgovaraju s njim. Najviša od devojaka ga posmatra.
Visoka je kao Olga i bar isto toliko krupna. Nosi crvene cipele s visokim platformama,
kojima gazi po mokroj travi kao da su gumene čizme, dugu crnu suknju, decenijama staru
bajkersku jaknu s nitnama, izanđalo roze perje oko vrata, obrijana je sa strane, a na
prstima ima kolekciju prstenja tako impresivnu da joj ruke deluju kao da su od čelika. Ne
izgleda ništa posebno. Gleda u Vernona sa zapanjujućim samopouzdanjem, i od toga bi
trebalo da mu bude neprijatno, ali devojka ima čudan šarm. Prepoznaje u njoj tu
92

samouverenost lepote. I ta samouverenost nadomešćuje njen izgled: privlačna je. Vernon

je prvi koga ova misao zbunjuje: njegov libido je već odavno u stanju mirovanja.
Pamela okuplja trupe. Grupi treba vremena da se pokrene. Devojka ne skida pogled
s njega. Kad se Danijel odmakao, prilazi mu – „Tu, te quiero besar“. Vernon se osmehuje,
pretvarajući se da ne razume rečenicu - ne zna kako pristojno da odbije ponudu. Ona se
naslanja na stablo kestena, čeka. Neko iz grupe je doziva na španskom, i ona im pokazuje
da pale. Razmenjuju nekoliko reči i one odlaze, jedva iznenađene.
Okreće se ka Vernonu, uzima ga za ruku i kaže „ven conmigo“. Niko više ne obraća
pažnju na njih. Poziva ga da je sledi, nežno ga vuče za ruku, i on je prati bez pružanja
većeg otpora, penju se uz travnjak, jedan deo parka je veoma šumovit, čini se da ona
poznaje okolinu i vodi ga ispod jedne posebno visoke jele. Zaintrigiran, neobično
zaveden, dopušta joj da mu gurne jezik između usana - poljubac veka. Kasnije će se
zapitati koju je drogu mogla da mu ćušne iz svojih usta u njegova, neku koja deluje tako
brzo i tako spektakularno - puca ga šok. Ima vremena da razmisli - usne su ti
iznenađujuće mekane - i poleće. On je drvo sa korenjem koje se uvlači u zemlju tako
duboko da dodiruje vatreno jezgro, tabanima oseća prazne šupljine, električne kablove,
pesak, a žena je ogromna zmija obmotana oko njega, toplina njenog reptilskog stomaka
umiruje svaku poru na njegovoj koži. Poljubac traje nekoliko sekundi - Vernonu se čini
da je prošla večnost. Ona se odmiče jedan korak, „quieres mas?“, i on više ne mrda. Skida
mu prsten s prsta, meksičku lobanju koju je dobio na poklon pre više od dvadeset godina,
stavlja ga na prst, ljubi, liže, a zatim ga vraća na Vernonov prst „ahora estas mio“ - i on
se ponovo gubi. On je ptica, jasno oseća svoja krila, u nivou lopatica, njihovu težinu kad
se rašire, mišiće koje koristi kad treba da ih pomera. Žena je kleknula i ljubila mu
gležnjeve, kolena - on na trenutak dolazi sebi i seća se Hijeninih pokreta, pod tušem - ali
odmah gubi svest, leti iznad parka i grada, iznad polja je, neviđeno uživa u tome što oseća
sopstvena krila kako ga nose i vazduh ispod stomaka ga podupire, karlica mu se otvara,
pomera se napred, kao neko snažno a meko pucanje. Ne zna koliko dugo traje ta brutalna
ekstaza - kad je došao sebi, žena mu stavlja ruku na vrat i govori mu uz smešak, ovoga
puta na njegovom jeziku: „Ti si evropski šaman“. Nagli nagon za plakanjem ispunjava
mu grudi. Ona odlazi. Bio je drvo, bio je ptica, osetio je svoj kljun i svoja krila, vid mu se
proširio. Potpuno je izgubio razum, i prvi put posle više nedelja ta činjenica ga je
užasavala. Ostaje tu neko vreme i trese se od jecanja dok sedi sam ispod tog drveta. Zatim
u toj eksploziji očaja oseća nešto drugo što se meša, osećaj neviđene radosti, koji
nadjačava suze.
93

Selest makazama iseca papir za precrtavanje kako bi namestila talase oko šarana.
Radila ih je gledajući Hokusajev17 crtež na netu. Slušaju Siju. Morsko prase skici u kavezu,
hoće krastavac, odmah. Na ogromnom ekranu televizora koji je povezan na net gore-dole
se kreću džinovske meduze, uživo iz nekog kanadskog zoološkog vrta. Klijentkinja mota
buksnu, vadi filter iz cigarete zubima i na njegovo mesto stavlja urolan karton. Zatim
izvlači kremen iz svog kliper upaljača i nabija džoint. Na malom plastičnom roze
poslužavniku na cvetiće, koji mora da dolazi pravo iz Kine, stoje joj šit i trava, papirići i
nekoliko mrvica duvana. Ćaska sa svojom ortakinjom koja je na sofi, naslonjena na
električnu prostirku za masažu kupljenu u Nature & Découvertesu, pita se da li da uključi
šijacu program ili kotrljanje. Selest stavlja crne rukavice, klijentkinja menja muziku:
„Voliš elektro? Imam super plejlistu, videćeš... savršena je za tetoviranje. Savršena je za
sve.“
Kaže da može da izdrži dva i po sata. Posle toga kreće da je boli. Selest sedi na lejzi
begu, nema nikakvu stolicu, sigurno će sjebati leđa, trebalo bi da ode do bazena da se
opusti i odradi trening, ali ne nalazi vremena. Između šljake u „Rozi Bonor“ i tetoviranja,
morala bi da se budi u šest da bi otišla na plivanje, a odlazi u krevet prekasno za to.
Drugarica na sofi prekrštenih ruku uživa u masaži, cima buksnu i gleda u ekran,
„kakvo ludilo, da ne poveruješ da su prave meduze... kapiraš koliko smo retardirani što
se bavimo drugim stvarima umesto da posmatramo prirodu i životinje“. Selest ne
učestvuje u njihovom razgovoru, fokusirana je na ono što radi - tačkaste senke na
vrhovima talasa. Morala bi da dobije narudžbine za velike slike da bi kupila rotacionu
mašinu za male tačke, kakvu ima Majk Amanita, Rus koji joj je nacrtao mandalu na
ramenu. Košta dvesta evra. Nije nedostižno. Ali uglavnom joj naručuju male motive,
leptiriće i kratke rečenice. Ne uspeva da uštedi nikakav novac. Dve drugarice sve vreme
pričaju, odvaljene su ijedna i druga. Klijentkinja se malo pomera, Selest joj stavlja ruku
na rame kako bi joj dala znak da se smiri. Ponekad je teško ostati fokusiran u atmosferi
frizerskog salona. Ali ona tako voli - ima tatu majstora koji zahtevaju tišinu, ona voli kad
je u životnoj situaciji pa mora da se izmesti.
Elektro sa dosta gitare, prija joj. Igle koje je kupila kod Bastilje su supertanke,
zadovoljstvo je njima tetovirati. Klijentkinja je zadovoljna, „kul je Selest, baš je lepo“ i

17 Kacušika Hokusaj, japanski umetnik. (Prim. prev.)

94

drugarica se slaže. I dalje je zalepljena za daljinski svoje prostirke, prošlo je više od sat
vremena otkako je na njoj.
Klijentkinjin mali se vraća. Ima desetak godina. Viče na njega što se nije javio kao što
je trebalo. Selest razmišlja kako mora da je zajebano živeti s tako velikim detetom, cico,
može da ti drkne šamar a ti ne možeš ništa, bolje bi ti bilo da ga dobro izdresiraš ako
misliš da ga kontrolišeš. On vadi šargarepu iz frižidera i daje je morskom prasetu.
Devojka živi kod Staljingrada,18 dvadesetak minuta hoda od bara. Selest baca pogled
na sat na kompjuteru. Stan je kul, u sivim i bordo tonovima. Moraš da uneseš petnaest
kodova da bi ušao, ali kad najzad uđeš, tiho je i udobno.
Uopšte joj se ne ide na posao, radije bi natenane završila, a zatim se vratila kući da se
odmori. Ubija je što mora pravo na posao.
Ali „Roza Bonor“ je dobra šljaka. Ako ništa, zato što ih je nekoliko i mogu da se
dogovaraju za smene i radne dane, fleksibilno je. Fani igra mali fudbal, Elza ima nastupe
burleske, Mona ima dreg king radionice - sve nešto rade van posla, pa se uklapaju da bi
svaka mogla da ima svoje aktivnosti. Mada ne može da dočeka dan kad će moći da živi
od tetoviranja i kad će prestati da šljaka da bi se prehranila.

Završava, proteže se pre nego što će staviti celofan na tetovažu, daje uobičajene savete
- „ne stavljaš ništa dvadeset četiri sata i čistiš četiri puta dnevno, zatim rokaš kremu, i za
tri dana ga puštaš da diše što češće budeš mogla, brzo će se uhvatiti krasta“. Stavlja dve
novčanice od pedeset evra u džep, oblači jaknu, ne, nema vremena za kafu, volela bi, ali
mora da krene ako hoće da stigne na vreme.
Vreme je kriminalno ove godine. Nebo je uprljano jakom kišom koju vetar tera
vodoravno. Kraj je juna a ljudi su i dalje u jaknama, raspoloženje je mračno. Ovo nije leto,
čoveče, ovo je robija. Drveće je još uvek bez lišća, nema čak ni naznaka pupoljaka na
granama. Da je Selest tip, ne bi mogla da hoda koliko bi joj bio dignut kurac. Uhvatilo ju
je kad se probudila, možda je flešbek od MDMA, strašno je napaljena. Mora da organizuje
sebi neko karanje u sledećih dvadeset četiri sata, inače će pasti u depresiju. Možda bi
trebalo da pokuša da uzme ibuprofen, da vidi hoće li se smiriti. Uvek je bila previše
napaljena. Kad je bila u srednjoj, svi dečaci su mislili da je kurva. Zvali su je kući noću,
na fiksni, da joj kažu šta misle o njoj. Otac joj je bio očajan. Prebacio ju je u drugu srednju.
Naučila je lekciju: spava s tipovima koje nikad više neće videti. Jebe joj se za reputaciju,
ali ne želi da rasplače oca.
Sreće Lorenca, slatkog baštovana. Priča joj o problemima koje drveće ima sa
hladnoćom, a njoj je na pameti čist gonzo.19 Srećom, ona je tip kao Mertejeva,20 užarena
pička u ledenoj rukavici. Uvek je tako fin prema njoj. Čoveče, pričaš sa mnom o žbunju,
a ja zamišljam tvoj jezik na mojoj pici - kad bi video šta ima na hard-disku, promenio bi
pristup.

18 Stanica metroa u Parizu. (Prim. prev.)

19 Žanr pornografskih filmova.(Prim. prev.)
20 Markiza de Mertej (anti)junakinja Opasnih veza Šoderloa de Lakloa (Prim. prev.)
95

Selest nema baš nikakvu želju da ide da rinta. Ranije joj je bilo dobro u baru, atmosfera
je bila kul, život, noć, pijanci, kreteni, lezbijke u toplesu koje igraju po stolovima i matorci
koji misle da su mladi i zabavljaju se teturajući se okolo. Smešno je kad ih posmatraš.
Nada se da u tridesetim neće biti kao oni, da neće praviti budalu od sebe odbijajući da
shvati da joj je vreme prošlo. Radi tamo već više od godinu dana. Proletelo je. Klijenti je
sad već smaraju. Za osamdeset posto stolova sede idioti. Misle da je tu da služi, da je
plaćena za to, i shodno tome se ponašaju kao debili. Mislila je da će brže moći da zarađuje
za život od tetoviranja. Da će neki veteran da je uoči i ponudi joj da bude šegrt u njegovoj
radnji. Moraš da budeš strpljiv. Umorna je od stajanja osam sati zaredom, skupljanja
razbijenih čaša, preskakanja bara povraćke, ruku na svom dupetu, lažnih novčanica, da
bi na kraju meseca jedva zaradila da plati kiriju, jer što se bakšiša tiče i nije baš sjajno, ima
previše ljudi, neki čekaju po tri sata da bi dobili pivo, nemaju sažaljenja, nula centi za
konobaricu...
Posle mature je studirala Likovnu. Ali joj se atmosfera brzo smučila. Previše
teoretisanja. Ono što nju zanima jeste da nešto radi, a ne da se upušta u koncepte
besmislenih instalacija. Dotakla se svega pomalo, od pozorišta do montaže - otac bi joj
javio svaki put kad se raspiše konkurs za državnu službu i kukao svaki put kad bi mu
odgovorila „ali s time je završeno, tata, niko više neće moći doživotno da bude državni
službenik, pusti me da živim svoj život“. Nije mogao bogzna šta da joj odgovori. Za njen
dvadeseti, ortaci su se istalili da joj kupe mašinicu za tetoviranje. Lauro Paolini, Prestiž... I
to je bio okidač. Vežbala je na svinjskim kožama, to joj se nije sviđalo i trulile su jako brzo
šireći užasan smrad po kući. Srećom, tu je bio Kris, tip je bio istetoviran od glave do pete
i bio je slab na nju, rekao je: „Nudim ti svoje telo, vežbaj“. Tad je zaista počelo. Svi kažu
da ima ruku. Ima nešto. Voli ruske tetovaže, crno-bele. Ali klijenti imaju kretenski ukus,
hoće lotose u boji, ili glupe laste. I to će proći. Treba izdržati. U međuvremenu, onog
trenutka kad neko u baru sazna da tetovira, počne satima da joj priča šta hoće da uradi.
Dođe joj da kaže prestani da mi prepričavaš ceo svoj život, zakaži termin i to je to.
Kad je stigla, „Roza Bonor“ je već bila otvorena. To nije uvek slučaj, ponekad treba
čekati pola sata ispred vrata pre nego što stigne onaj kod koga su ključevi, potpuno
pogubljen... U glavnoj sali je strašno hladno. Svi su u kapama i šalovima. Slušaju Bjork
do daske, nije baš neka atmosfera. Mirni, gazdarica, odmah joj traži da odnese dva
sanduka hrane za Trodonove sledbenike. Kao da je to najvažnija stvar u toku dana. Mirni
je srela devojku koju je poznavala a bleji s njima, kaže da je bila basistkinja i da je obožava.
Kad danas vidiš ribu, teško ti je da zamisliš da je na nešto ličila na bini. Šefica se prvo
zadovoljavala time da im pošalje ono što je ostalo od prethodnog dana i nije više moglo
da se proda, ali sad im pakuje tortilje, male boce piva, čokoladu... Previše se primila na
tu sektu. Kaže da je nedavno provela veče s Trodonom, i da je noć posle toga sanjala
neverovatne snove, s mrtvima koji su je posećivali i pričali joj važne stvari, u fazonu kao
to joj je promenilo život. Vidi, pored svih droga koje uzima, i to u ovim godinama, nije ni
čudo što je pukla. Od tada više ne puši šit uveče i jedva da pije jer hoće lepo da se seća
snova. Izgleda bolje, to je sigurno... ali to su gluposti, cela ta priča s tim Trodonom. Svi su
odlepili za njim kao da je neki prorok. Velika budža u svojim crvenim čizmama. Pazi,
svako ima svoje heroje... Sigurno nije zabavno biti mator. Dvadesetak ih se okuplja tamo
96

svakog dana, horda predpenzionera - nema samo matoraca u gomili, ali ako pogledaš
prosečnu starost, metuzalemi su. U svakom slučaju su srećni što su tamo, ako hladnoću
uzmeš u obzir, inače bi odustali. Razgovaraju o ko zna čemu. Da li je preslatko ili je prosto
jezivo, teško je odlučiti se.
Selest se spušta sa svoja dva sanduka puna namirnica, pozdravljaju je izdaleka,
naravno, srećni su što je vide: dobra klopa, džabe. Vernon se šepuri ispod svog velikog
stabla, u ganc novoj dugačkoj gus jakni, poklonu od obožavateljke - ako cica ima da pljune
soma evra da bi bila sigurna da je nekom beskućniku toplo dok spava, nema šta, mora da
je motivisana. Tip je opušteniji nego ranije. Selest može da mu priđe a da joj ne blene u
sise kao manijak. Kažu da se noću devojke spuštaju na šine i čekaju na zimi da bi mu se
uvukle pod šator... Možda je to samo urbana legenda. Ali s njima je sve moguće. I koliko
samo pričaju... Obožavaju to da rade. Jedu i pričaju. To je dešavanje njihovih života. Sve
su luđi i luđi - „ni reč o tome šta se ovde dešava na društvenim mrežama“. Sva sreća pa
su se setili da je upozore. Kako bi se inače oduprla iskušenju da na Instagram postavi
fotografije fosila koji piknikuju dok razgovaraju o roku u Bit-Šomonu? I tog lika koji ima
zastareli nadimak, Trodona... Mogla je da postavi onlajn sve slike njihovih popodneva,
šanse da njihova zabava na travi postane viralna i dalje bi bile male. Čak imaju i olindranu
pudlu, što je jasan znak da su pukli.
Ajšin otac je opkoračio neki sanduk, priča o „Republici, Republici, Republici“, deluje
kao gavran na svojoj grani... Takav je, izađe sa šljake i dojuri na livadu da sere o stvarima
koje nikoga ne zanimaju. Javni dug, komunalne službe, korupcija... uvek ima nešto da
kaže o problemima na koje nikad neće uticati. Bilo bi opšte poznato kad bi sama činjenica
da ljudi nešto žele bilo šta menjala u politici. Ona je pomalo gerontofob. Nervira je kad
vidi matorce koji i dalje veruju u stvari koje više ne postoje. Stari ljudi uvek malo izazivaju
sažaljenje. Ponašaju se kao da su još uvek mladi. Sem što su memljivi. Mogu da ispravljaju
bore, to ništa ne menja. Još žive u doba industrijske revolucije sad kad je ceo svet zalepljen
za tačskrin. U njima i dalje ima maja šezdeset osme. Čak i u konzervativcima kao što je
njen otac.
Danijel joj se smeška, izbegava ga. Ali ipak je dobar klijent. Jednom da dođe neko ko
hoće da radi lepe stvari, ko je pusti da crta i ne kenja kad vidi šta je uradila... Kad god
traži ispravku, u pravu je... tip ima dobar ukus, što se tetovaža tiče. Nema nijednu lošu.
Maltene joj je čast da ga šara... ali je muva. Zbunjuje je. Navikla je da izlazi na kraj sa
starijim tipovima koji zakažu sastanak i lože se kad stavi crne rukavice. To je deo posla.
Ali Danijel je seksi. I sladak. Simpatični mačo. Da je zaista ono što se pravi da jeste,
probala bi da vidi na šta će da liči. Uprkos razlici u godinama. Ali zna. Izbegla je razgovor
kad je jedne večeri svratio na pivo. On je trans. Selest nema ništa protiv toga. Ali nema
želju da proba. Imaš cice, imaš tipove, već dvanaest hiljada godina je tako - zamisli da
kaže ocu: „Imam dečka, kad je bio mlad, imao je menstruaciju“. Tako da beži od njega.
Ne interesuje je kako mu panter zarasta. Malo joj je bez veze, ali bolje je tako.
Vraća se u „Rozu“, Mimi je već otišla, Pissed Jeans pucketaju iz zvučnika. Šefica kaže
da usred podneva klijenti s kolicima ne vole baš previše distorzije. Ali barem te podigne
97

za šljaku. Vernon je doneo Pissed Jeans. Pošto ponekad pušta muziku. Čula ga je kako
miksuje, nije ništa da padneš na dupe, ali nije loše, okej je.
Ajša sedi na terasi, smeška se. To ubija Selest. Cica nestane na nedelju dana, ni glasa
od nje, ni poruke. I gospođica Kebab se vratila, sveža kao ruža, očekujući da će je ortakinja
cmoknuti bez komentara. Ajša je folirantkinja. Previše je ni tamo ni ovamo. Čas joj je
ortakinja, a čas ne može s njom. Prijateljstvo ne funkcioniše tako. Nije to dođeš u moj bar
da me vidiš a sledećeg dana me više ne fermaš. Već je dvaput to uradila. Ajša ima previše
nervoznih ispada, smeje se, sve je u redu, priča o svom životu, zanimaju je tvoje priče,
pridobije tvoje poverenje i odjednom, i ne shvatiš šta se dogodilo, zatvori se, smrkne,
nestane. I ništa. Imao si ortakinju, a sutra nemaš nikog. Ne, Selest ne može više tako. Nije
ona džak za udaranje, nešto u šta tandaraš da bi se istresao. Problem sa Ajšom je što misli
da je odgovorna čak i za živote drugih. Pa su u ponedeljak nerazdvojne, ali u utorak je
muči savest i hop, smori se, proceni da je Selest štetan uticaj, i povuče se kao da bi ova
mogla da je ukalja samim svojim prisustvom. Selest je takva kakva je, uzmi ili ostavi, ali
ne može napola. Ili je nečista kurva koja može da je kontaminira, pa Ajša ne treba da
razgovara s njom, ili su ortakinje i mogu da računaju jedna na drugu. Promene
raspoloženja više ne prolaze. Ako se Ajša tripuje da je demoni s ljudskim licem navode
na pogrešan put, kako kaže, onda treba da se drži podalje od barova.
Upoznale su se nedavno, ali već je bilo toliko uspona i padova između njih da Selest
ima utisak da priča traje već deset godina. Prvi put kad su progovorile stizala je u bar kad
je ugledala Ajšu kako leži na travi, ispružena, ruku priljubljenih uz telo, pomno
posmatrajući nebo. Neki skroz gadan tip čučao je nekoliko koraka dalje, gledajući je s
mešavinom mržnje i fascinacije. Selest ga je već viđala, zaustavljao je devojke koje su bile
same da im ponudi „egipatsku masažu“ i postajao agresivan kad bi odbile da razgovaraju
s njim. Videlo se da je nešto morbidno istripovao - mora da je veo proizveo taj efekat. To
su ti perverznjaci, kad nemaju problem što si u šortsu, vređaju te jer ti ne vide kosu. Tako
da je sela nedaleko. Kad je tip prišao Ajši, Selest nije skidala pogled s njega, spremna da
interveniše. Nije ga se plašila. Ova druga mora da je osetila da se nešto dešava, okrenula
je glavu i videla da se muškarac naginje nad njom, i skočila je iz mesta. Napravio je pokret
kao da će da joj pljune u facu i Selest ga je odmah opsovala, „odjebi, drkadžijo, odlazi
odmah ili zovem čuvare“. Već je imao problema sa osobljem parka, zbrisao je ne čekajući
da mu se dvaput kaže. Ajša je odmeravala Selest u tišini, i razmislila je trenutak pre nego
što je rekla „hvala“. Uvek deluje kao da je košta da bude ljubazna. Nisu puno pričale,
popele su se zajedno u pravcu „Roze“. Kad su stigle do bara, i Selest je taman zaustila da
kaže ja idem dovde, zdravo, Ajša je u trenutku pukla. Telo joj se treslo od jecanja, buljila
je u Selest, širom otvorenih očiju - izgledala je kao neko ko krvari i ne veruje šta mu se
dešava. Nije mogla takvu da je ostavi tu, iako se nisu poznavale. Selest ju je odvela na
gornji sprat, rezervisan za osoblje. Dala joj je kocu. Koca je dobra za sve. Nije odmah sišla
da radi, tog dana nije bilo nikoga. Kiša je ponovo počela da pada, ljudi još nisu počeli da
dolaze pa je bar bio prazan. Ajša je bila u šoku. Počela je da priča - njena majka s pičkom
na izvol’te na netu, ona koja je mislila da je ćerka povučene i depresivne devojke, a u
stvari je ćerka ozloglašene bestidnice. Sve se to mešalo sa Sataninom smrću i tugom
njenog oca. Selest je takođe ispričala svoju priču, njena majka je jednog lepog dana
98

shvatila da nikad nije ni htela dete, da nije stvorena za taj život, preselila se u Šangaj i
viđala ju je samo mesec dana godišnje, a čak i tad je delovala kao da je to smara. Otac joj
je takođe bio neutešan. Tako su postale drugarice - deleći najhitnije. Budući da su ćerke
majki koje su podnele ostavku, pronašle su zajednički jezik.
Zavolela je Ajšu od tog prvog dana. Htela je da budu ortakinje. S druge strane, Selest
ne voli ljude koji sebe smatraju superiornim i troše previše vremena na analiziranje tuđeg
ponašanja. Ali ceni ovu devojku koja govori kao neki čikica. U njoj postoji neki prikriveni
bes, pomešan sa stidljivošću. Neka istina urla iz nje. Neka suzbijena brutalnost. Govori
jedva artikulišući, deluje kao da se ne usuđuje da otvori usta. Lice joj se grči od toga. Ajša
ide podignute glave, ali oči su joj spuštene, ruke prekrštene na grudima, u defanzivi je, i
sve vreme je prisutan neki bol u očima, što čini ono što govori još zanimljivijim. Veoma
je inteligentna. Moraš pažljivo s njom, ali kad joj se malo vrati samopouzdanje, shvatiš da
se nisi za džabe mučio. Nekako želiš da znaš o čemu razmišlja, nepredvidiva je i
nepokolebljiva. Selest dotad nije bila neki fan ljudi iz predgrađa. Imala je posla s gomilom
njih u školi. Nisu bili grozni prema njoj, ali i dalje je bila srećna što ih je ostavila iza sebe
kad je maturirala. Kod Ajše, priznaje, voli ceo taj fazon. Ima nekog intenziteta, nekog stila.
Ali Selest su se smučile promene raspoloženja njene drugarice. Jednostavno neće da
obraća pažnju na nju. Trebalo bi da se pobrine za njen sto, ali je ignoriše. Prva stvar koju
naučiš kao konobarica jeste da potpuno izignorišeš ljude koji te drkaju. Pogled ide gore,
pored, bilo gde, dokle god ne sreće pogled mušterije koji hoće nešto da te smara. Ali
budala je u euforičnoj fazi, pa joj privlači pažnju mašući rukama iznad glave sve dok se
Selest ne približi, iznervirana:
- Šta ti radiš ovde?
- Šta je bilo? Imaš neki problem sa mnom?
- Kad tebi odgovara, dobre smo, pa me preko noći iskuliraš... Pusti me, čoveče, nađi
sebi drugaricu koja je kao ti, a mene ostavi na miru.
- Nisam znala da smo u braku, matora. Nisam bila tu, nisam se durila, što si tako
paranoična? Sedi sa mnom. Nema nikoga, prestani da glumiš da nešto radiš kao neka
ludaja...
- Nemam sad vremena za tebe.
- Kad završavaš? Volela bih da pođeš sa mnom.
- Strašno je kako me koristiš.
- Prestani da smaraš, Selest, samo sam htela da pođeš sa mnom... prošlo je dosta
vremena otkako se nismo videle, pomislila sam... hajde, pitaću Selest da li joj je kul da
izblejimo malo... Bila sam jako zauzeta, to je sve.

Ono što je problematično kod Ajše jeste njen osmeh. Retko joj se omakne, ali kad se
dogodi, moćno je. Ozari joj oči i želiš ga opet. Dva minuta pošto se zaklela da neće više
dozvoliti da je neko zajebava, Selest se vraća s lateom za sebe i kratkim espresom za Ajšu,
koja ima slab stomak i ne može da podnese mešavinu mleka i kafe.
- I šta hoćeš?
99

- Umeš da čuvaš tajnu?

- Kome misliš da ću da prenesem tvoje priče?
- Zakuni mi se u ono što ti je najdraže da ćeš ono što ću ti reći zadržati za sebe. Važno
je, dobro razmisli pre nego što pristaneš.
- Kako smaraš, ja ne verujem.
Posmatraju izvajanog džogera kako prolazi, okreću glavu u isto vreme da ga isprate
pogledom. Imaju običaj da nagađaju kojim sportom se zgodni džogeri bave, Selest
izjavljuje:
- Bokser.
- Biciklista. Pogledaj mu listove.
- Jesi mu videla leđa? Ne dobiješ od bicikla takva leđa.
- Pentranje po brdima je dobro za sve.
Tako pričaju o mladićima, a da ne deluje seksualno. Selest dovršava kafu, stavlja
papiriće i filtere u kesu sa duvanom, izjavljuje da mora da radi, ustaje i sprema se da ode.
Ajša ne popušta:
- Završavaš rano?
- Da.
- Moramo da budemo u Pale de Tokiju pre pola osam.
- Prestani, Ajša. Neću da šipčim na drugi kraj Pariza metroom da bih išla u muzej. Jesi
normalna?
- Čekam te, ništa ne brini. Ne treba ništa da mi donosiš.

Dva sata kasnije, nalaze se u podzemnoj. Selest je i dalje nadrkana, ponavlja da je

umorna, ali radoznalost je jača. Pita:
- I šta idemo da vidimo?
- Predavanje. „Šta je to izložba performansa.“ Tip je sin producenta koji je povredio
moju majku. Hoću da mu uništim život.
- Šta, sad ćeš da braniš majku? Dosta toga se dogodilo u mom odsustvu... Odlepila si
skroz... A gde mene vidiš u tim svojim retardiranim planovima?
- Ti si deo plana.
- U kom smislu?
- U smislu da ideš sa mnom da ga nagazimo.
- Ne vidim ništa sem problema u tvom projektu: za početak, kako tačno misliš da ga
nagazimo?
- Kašljaćemo.
- Kašljaćemo?
- Da. Kašljaćemo sve vreme. To će mu sjebati predavanje.
- Matora, nemoj mi reći da se klackamo četrdeset minuta metroom da bismo kašljale.
100

- Pa da. To je prvi kontakt.

- Okej. Ti si retardirana. Pitanje broj dva: zašto bismo se iživljavale nad sinom kad sa
ocem imaš problem? I moj otac je pandur, pa ja ne nosim oružje...
- Ni ja nisam ništa uradila. Ali sam ćerka svoje majke, odgovaralo mi to ili ne. Isto važi
i za tog govnara. Misliš da će dečko kad dođe dan da sve nasledi reći ne neću da jedem
krvav hleb? Kad dođe do keša i nekretnina, ne brini, on je sin svoga oca. Tako da idemo.
- Ne znam ko ti je napunio glavu, ali te je izvozao: potpuno si odlepila. I šta je to njegov
otac tako strašno uradio?
- Kad budeš saznala, znam te, reći ćeš mi: ne kašlje se, nego se kupuje kalašnjikov.
Što riba dalje priča više šapuće. Selest mora maltene da joj legne na uvo da bi išta čula.
Nema potrebe, niko u vozu ne obraća pažnju na njih. Govori tako tiho da je nečujno:
- Njegov otac je odgovoran za smrt moje majke.
- Nemoj mi reći da ti je Trodonova ekipa to ispričala... ako je to nešto što je rekao Aleks
Blič, kunem ti se da ću te ja odvesti u bolnicu... već smo razgovarale o tome. Tip je bio
lud, za košulju. A Vernon je obična budala. Trebalo bi da prestaneš da se viđaš s njima...
- Naravno da je istina. Šta ti misliš? Ti buržuji su toliko naviknuti da prolaze
nekažnjeno da uopšte nemaju granice.
- Stani, bre, moramo da porazgovaramo. Nije normalno to što mi govoriš. Pod jedan:
sad si postala osvetnica svoje majke? Pod dva: slušaš sve što ti klošari bulazne? I ono što
je najvažnije: rečeno ti je da su ti ubili majku, a ti hoćeš da kašlješ tokom predavanja?
Saberi se, Ajša, zaboga...
- Već smo to nekoliko puta noću uradili: idemo im ispred gajbe i šaramo im fasade
grafitima. To je ideja onih Bolivijki. One to rade nekažnjenim silovateljima. Pozajmili smo
koncept. Imamo spisak, Hijena i Pamela su ga sastavile. Svih onih koji su zlostavljali moju
majku i znaju da je ubijena. Imamo njihove adrese.
- Boli me glava od tebe. Ostavim te na nedelju dana i ti odeš u kurac... Ispisujete im
kuće grafitima noću? Imate spiskove? Pa stvarno ste opasni, časna reč... i šta njih zabole
za to?
- Budu razotkriveni.
- Ne čudi me što dolazi iz Bolivije. Ne može ovde da se primeni.
- Veruj mi. Kad tip ustane jedno jutro i vidi „silovatelj“ „ubica“ slovima od tri metra
duž svoje fasade, zna o čemu se radi, i odlepi.

Selest neće još ništa da kaže, posmatra stanice kako prolaze. Mlad i prilično sladak
crnac ulazi s gitarom i počinje da peva urlajući „život je lep, život je lep, lep, lep“. Ima
moćan glas, koji napinje do kraja. Mora da je njegova stvar, nema mnogo drugih reči.
Najverovatnije mu je majka rekla „izađi napolje pa sviraj dok te nisam ubila“. Probija uši
celom vagonu. Ljudi su iznenađujuće mirni. Još je teže razabrati šta Ajša priča.
- Ni ja u početku nisam videla poentu u tome, da ispisujemo vrata i zidove, učinilo mi
se preblago... Ali u pravu su: ti likovi ne mogu to da podnesu. Izluđuje ih. Prvi put da
101

novac ne može da im pomogne, osim da plate ribanje tokom dana... I ne usuđuju se da

podnesu prijavu ili da obaveste štampu, jer duboko u sebi znaju o čemu se radi... kad ceo
život ideš spuštenih pantalona i kao džukela jebeš devojke kojima suviše treba novac ili
šljaka da bi sačuvale dostojanstvo... onda kad se ti nađeš u govnima, ne obaveštavaš
policiju zbog nečiste savesti...
- Kako znaš sve to?
- Za početak, producent kojeg Blič optužuje sve govori Hijeni, tako da nam ona uveče
sve prenese... prija sama pomisao da ga to muči. Dojadilo mi je da samo ja nemirno
spavam. A nisam ništa loše uradila. U ovom trenutku još uvek ne može da se govori o
zadovoljenju pravde, ali bar toliko... Znam da neće provesti ugodan dan. I to je već nešto.

Selest se ne izjašnjava. Žali je. Ajša je prsla. Ali teško ju je kriviti. Ispričala joj je šta je
Aleks Blič rekao. Bilo da je istina ili ne, logično je da će biti okidač za panično ponašanje
kod ćerke koja tako nešto sazna o majci. Ne može da zamisli Ajšu kako razgovara s tim
matorcima u parku. Nema nikakve dodirne tačke s tim ljudima.
- I tvoj otac je u toku?
- Ne. Bio bi protiv. Moj otac je suviše old school, još uvek veruje u pravni sistem svoje
zemlje.
- A je l’ Trodon ide s vama?
- Ni on nije u toku. Devojke kažu da je previše uznemiren. Ne može da se predvidi
kako će da reaguje.
- Znači, svih ovih dana otkako te nema družila si se s ludim fosilima u parku? Znala
sam da je tamo čajanka - ali nisam znala da se noću svi pretvarate u lude šeširdžije.
Selest je povredilo što se Ajša uvalila u ovu priču a nije joj ranije rekla. Možda je mogla
da je odgovori. Ili da pođe s njom. Ali svakako je trebalo da bude deo toga.
Na kraju pesme, ludi pevač ne staje da bi skupio priloge. Odmah prelazi na drugu
kompoziciju. Ista nepodnošljiva melodija, ali s drugim tekstom, stvarno ima prodoran
glas. Selest se nada da će neko da ga prebije. Dobra stvar je što mogu da pričaju o čemu
hoće, niko ne može da ih čuje:
- Još uvek ne mogu da shvatim da tipovi toliko popizde zbog toga što im napišeš
nekoliko gluposti na vratima...

Ali dok izgovara ove reči, Selest se seća kako je bilo u srednjoj, zvonjave telefona koja
odzvanja u stanu, a kad se javi, čuje „jebena kurvetino, sutra ćeš u školi svima da nam
pušiš a onda ćemo da te naguzimo, jesi čula?“. I to je još bio najbolji scenario, tad kad
stigne do slušalice pre oca. A nije sebi imala ništa da zameri. Deset godina kasnije i dalje
se pita čemu sve to neprijateljstvo. Zna kako je kad pretnja vreba kod kuće, kad ideš u
krevet moleći se da ne čuješ zvono, ne želi da priča o tome sa Ajšom. Kaže:
- Kakve veze s tim ima Pale de Tokio?
- Producentov sin... i hoćemo samo da mu damo do znanja da smo tu. Hoćemo da ti
ljudi znaju da ne mogu više da prolaze nekažnjeno. Hoću da pozove oca kad izađe, i da
102

mu kuka, pa da njegov otac razume da će ovo uticati na celu njegovu porodicu. Kakav
mi je plan?
- Nebulozan.
- Nije isto kad ih napadneš i kad sediš i ne radiš ništa. Ne raditi ništa izluđuje.
Nepodnošljivi gitarista konačno prestaje. Ljudima je toliko laknulo da mu neki čak
daju novac. Selest razmišlja u tišini, a zatim kaže:
- Ali zar nije mogla da se zaradi neka kinta na tome? Ucenjivanjem?
- Bilo je reči o tome.
- Ako mislite da je ono što Blič govori istina, mogli biste da im tražite gomilu love... a
vi uništavate fasade zgrada?
- Nemam nameru da se prodam najvišem ponuđaču. Niko od nas nema.
- Kad vas uhvate, naći ćete se kao budale na sudu, osuđeni zbog uznemiravanja, a
nećete imati čime ni advokata da platite...
- Pažljivi smo.

Bile su blizu stanica Jena kad je Selest postavila pitanje koje ju je mučilo od početka
putovanja:
- Oprostila si majci?
- Ne. Ali Pamela i Danijel su mi puno pričali o njoj.
- Nemoj mi reći da slušaš jednu kurvu i jednog trandžu... Kako su ti isprali mozak, to
je strašno...
- Slušam ljude koji su je poznavali. Čak i ako su degenerici. Stalo im je do nje. Moja
majka je bila pogubljena. Pomalo kao ti, ali upoznala je loše ljude. Važno mi je da znam
da je pored toga bila i duhovita, da je dobro igrala, da je imala prijatelje... Da je zapravo
bila normalna osoba. Da nije bila samo socijalni slučaj. Ne mogu da kažem da sam joj
oprostila. Recimo pre da relativizujem.
- Vidi, nije da imaš izbora.
Pale de Tokio je pun. Ogroman betonski prostor, s malom poslastičarnicom na ulazu,
knjižarom u sredini i svuda porodice s decom koja jurcaju. Selest nije kročila u neki muzej
otkako je batalila Likovnu. Uvek joj je tamo bilo neviđeno dosadno. Nije znala da je u
međuvremenu atmosfera počela da liči na akva-park, samo bez tobogana.
Tumarale su prilično dugo pre nego što su u podrumu našle salu sa spuštenim
plafonom i bez prozora gde se održavaju predavanja. Trideset ljudi kojima je neprijatno
da slušaju momka koji deluje prestravljeno jer mora da govori u mikrofon. Tip nije rođeni
besednik, shvatiš to čim uđeš. Ajša mrmlja „to je on“, i uočivši da ima praznih mesta u
prvom redu, odluči da se maksimalno istakne i smesti se napred. Ne mora ni da pokušava
da skrene pažnju, veo je dovoljno efektan. Prisutnije gledaju, jedni se pitaju da nije
poranila da počisti, drugi hvale manjine koje žele da se emancipuju, neki sklanjaju torbe,
neki bulje u nju pitajući se da li krije bombu u zadnjem džepu farmerki a najradikalniji
103

sigurno šapuću jedni drugima „je l’ može neko da je izbaci?“, „zar ima pravo?“, „jesi
siguran?“. Ajša je hodajući dokaz da je za imidž najvažniji aksesoar.

Dečko koji govori ima tridesetak godina. Poluduga kosa, nema bradu kao hipster, ali
svakako izgleda tako. Mora da vozi bicikl i često ide u Berlin. Drži mikrofon obema
rukama, kao da visi na njemu. Čita tekst koji je pripremio, ne bi bio u stanju da
improvizuje tri reči. Previše je uplašen da bi ih primetio. Ajša kašlje i Selest je prati, nimalo
ubedljivo. Predavanje je takvo sranje da ga sigurno neće poremetiti dva pročišćavanja
grla. Gleda na sat. Vreme prolazi sporije nego na poslu. Tip ima male i neprivlačne šake.
Ima nečeg dirljivog u njegovim poteškoćama pri govoru. Videla je toliko idiota koji
pričaju nebuloze sa zadivljujućim samopouzdanjem. Ili se sunčao ili je bio u solarijumu,
koža mu je blago preplanula. Shvata nešto što uopšte nije očekivala. Jebala bi se s njim.
Upravo zbog njegove osrednjosti. Šapuće Ajši u uvo:
- Tvoj plan ne funkcioniše. Ako hoćeš, otići ću ja kod njega, staviću mu tabletu za
spavanje u piće, sačekaću da zaspi, pa ću da mu išaram sobu.
- Gde ćeš naći pilulu za spavanje?
- Na dnu svoje torbe. Radim u baru, uzimamo spid da preguramo noć, uvek imam
nešto da se spustim kad se vratim kući.
Eto. Sad shvata kako Trodonova ekipa zaluđuje ljude: predlažu nečuvene stvari.
„Imam neku akciju. Hoćeš sa mnom?“, i prvo kažeš ne, to ti je potpuno glupo. Ali pet
minuta kasnije hvataš niski start. Između nemoći i velikog šta god, biraš drugu opciju.
Bar se nešto dešava. Nešto će se pokrenuti. Otići će do tog smrada koji joj ništa nije uradio
i vratiće svim manijacima koji su joj usrali detinjstvo. A iznad svega će pomoći drugarici.
Pokazaće joj da može da računa na nju. Da su deo jedne celine. Hoće da se ubaci u Ajšinu
avanturu.
- A kako ćeš da uđeš kod njega?
- Pogodi.
- Grozna si.
- Posvetila sam se. Hoćeš da odeš do knjižare na ulazu da mi kupiš dva velika
markera?
104

„Jebem li ti kevu kurvu koja te je rodila u pičku smrdljivu“ „Buđavi buržujski smrade“
„Govnaru odvratni“ „Crkni, džukelo“.
Njen rečnik ga iznenađuje. Bolji je nego što je njeno usmeno izražavanje
nagoveštavalo. Začuđujuće je pismena. Antoan obilazi stan. Išarala je sve zidove, vrata
ormara od kuhinje preko kupatila do dnevne sobe. Koristila je crveni marker za tagove,
linija je debela i puna, nema pojma o fontovima. Očigledno ne crta grafite.
Vadi kapsulu zlatne filter kafe iz tegle, a zatim piše učtiv SMS u kome moli Olimp,
kućnu pomoćnicu, da ne dolazi ove nedelje - ne mora baš to da gleda sirotica. Sad Antoan
razume zašto se probudio s tako gadnim mamurlukom, a jedva da je pio prošle večeri:
mala mu je stavila nešto u piće. Podne je, spavao je kao mrtav, nije čuo budilnik, propustio
je jutarnje sastanke. Moraće da pozove sekretaricu da mu zameni kartu za povratni let,
da ga odloži za sutra. U svakom slučaju, mora da se pobrine za čišćenje stana pre nego
što ode.
„Pičko, pušiš ga za lovu kao kurva.“ Da bi bila potpuno ponižavajuća, uvreda mora
da feminizuje sagovornika. Čak ga i ne iznenađuje što tako nešto dolazi od jedne devojke.
Žene su interiorizovale samu ideju sopstvene sramote. Majčinstvo predstavlja njihovo
jedino iskupljenje, i to ih stavlja u tu nezgodnu poziciju: da bi se udale, moraju da budu
atraktivne, što ih stavlja u položaj kurve. A i da bi zatrudnele moraju da rašire noge, što
im nikako ne ide u prilog. Za manje od deset godina, te čedne majke će se razmnožavati
isključivo putem veštačke oplodnje, samo tako će se osećati zaštićeno od prljavštine koju
seksualnost u njihovim očima predstavlja. To će rasteretiti momke njihove generacije: za
jebanje će postojati profesionalke, a za porodicu bezgrešne majke koje će konačno postati
ugledne.
Dan pre se uvalila na večeru. Bilo bi neophodno pribeći fizičkoj sili da je insistirao da
je izbace. Mlade žene, kad su svesne da su lepe - u ovom slučaju se malo precenila - nikad
ne pomisle da je njihovo insistiranje jednako uznemiravanju. Nije bio raspoložen za njeno
društvo. Bio je otvoren. Ona se nametnula. Nije bio iznenađen: mislio je da je glumica.
Često mu se to dešava. Nemoguće je ubediti ih da im to što će spavati s njim, neće otvoriti
nijedna vrata kod njegovog oca. Mlade glumice su tvrdoglave. Znaju da bez kontakata
neće nikuda stići i spremne su na sve da bi sebi formirale imenik. Seks sa njim za njih
predstavlja opstanak u društvu.
105

Startovala ga je nekoliko puta toliko vulgarno da mu je bilo neprijatno u njeno ime.

Činilo mu se da je lakše da je odvede kući nego da je se otarasi. Ne zaprepašćuje ga to što
mu je neko ispisao uvrede metar visokim slovima po celoj dnevnoj sobi, čudo je što mu
se ozbiljni problemi ne događaju češće. Mekušac je, stidljiv i smotan, pun je para i rado
se druži sa šljamom. Dobar je kandidat za šaranje stana. Trebaće mu celo popodne da to
sredi. A ima toliko toga da uradi. To ga obeshrabruje.
Bacila se na njega kao izgladnela. Ne zna ni kako se zove. U krevetu je bila prijatno
iznenađenje: bila je napaljena kao robijašica koja je izašla posle deset godina zatvora, a
nikad nije naučila da voli devojke. Prilično mu se dopalo kako se drži za njega i kako je u
isto vreme i nežna i kurva, romantična pohotnica koja zna šta hoće, a ne mala poslušna
glupača koja se migolji simulirajući zadovoljstvo, kakve on obično privlači. Bilo je bolje
nego što je očekivao, ali brzo mu je dosadilo, bio je odsutan. Da bi ga devojka
zainteresovala u krevetu, potrebno mu je da ostavi neki utisak na njega dok je još uvek
obučena. Dohvatila ga je s previše žara da bi mu podstakla maštu, nije imao priliku ništa
da sublimira, ni odeću, ni gestikulaciju, ni govor. Na kraju je razmišljao o devojci s kojom
je došla da odradi posao. Ona nije bila toliko lepa, zabrađena, ali uzbudljivija, delovala je
manje pristupačno. Ko ne želi romansu s princezom iz harema? Primetio ju je kad je stigla.
Voleo bi da se dopadne devojci kao što je ona, drčnoj, ponositoj. Ali nije sačekala da završi
s predavanjem kad je pokupila svoje stvari i otišla. Bio je loš. Kao i obično. Neprijatno mu
je da govori u javnosti, čita iz svojih beležaka i oseća se nesposobnim da improvizuje. A
onda je dozvolio da ga ona druga zajebe. Uopšte nije ukapirao šta se događa. To tako liči
na njega. Samo mora malo da očvrsne.
Barem je smaračica imala dobar razlog da mu se približi. Poen za nju. Želja za
uništenjem. Veoma uspešno utoljena. Greje dlanove na šolji kafe razmišljajući o
katastrofi. Izbrojao je dvanaest natpisa. Zamišlja sebe kako spava kao dete dok ona
razvaljuje stan. Mogla je da ga ubije. Da ga zakolje. Umro bi dok hrče. I dalje se preko
njega obraćaju njegovom ocu. Ako nije to u pitanju, slučajnost je uznemirujuća: nekoliko
dana ranije su producentu vandalizovali stan.
Voleo bi da je ostala. Dao bi dobre pare da sazna nešto više o tome. Paralisan usred
opustošene sobe, Antoan nije u stanju da se pomeri. Njihov metod funkcioniše. Veoma je
nasilan. Puni svoj telefon. Pre nego što očisti hoće da napravi seriju fotografija. U pitanju
je umetničko delo, može da se izlaže. Ne zna da li bi imao muda da ga predloži kao takvo.
Sirota vandalka, ako misli da će da pozove svog oca da s njim podeli osećaj sramote koji
oseća... Bolje joj je bilo da ga je ispitala prethodnog dana, pre nego što mu je prinela svoje
malo telo na žrtvu. Kad je njegov otac našao vrata svog stana išarana sramotnim
grafitima, upozorio je svoje dvoje dece da je žrtva odvratne zavere, koja je verovatno delo
ljubomornih kolega, a onda im je rekao da nikome to ne govore i razgovor je bio završen.
Antoan je zadivljen obimom štete. Ne čeka da mu se napuni baterija na telefonu da bi
počeo da fotografiše. Zna da prepozna savremeni stil. Kad mu je otac ispričao za
uvredljive natpise naškrabane po njegovim vratima, Antoan je odmah prepoznao metod.
Pre manje od godinu dana, prisustvovao je predavanju koje je održala jedna argentinska
kustoskinja, o razotkrivanju, i tome kako su majke dece koja su nestala pod diktaturom
106

upadale u kuće nekažnjenih mučitelja prekrivajući ih natpisima kako bi ih javno

demaskirale.
Ne bi trebalo krečiti. Trebalo bi ostaviti tako kako jeste. To bi bilo zanimljivo. Prihvatiti
uvredu. Ogorčeno shvata ironiju svoje situacije: predavanje mu je bilo fascinantno,
ispunio je notes beleškama o alternativnim političkim strategijama, nastalim u zemljama
u kojima pravdu ne dele institucije. Ne zna šta je njegov otac uradio da bi sebi to navukao
na grbaču. Ali ga ne iznenađuje što on plaća zbog toga. Nije sin nevinašceta.
Antoan bi voleo da pronađe devojku koja je to uradila. Voleo bi da je upozori.
Najebaće. Nemaju pojma kakve resurse ima njegov otac. Naći će ih. Ne mogu ni da
zamisle koliko daleko je spreman da ide ako oseti da mu se neko suprotstavlja. Skupo će
platiti.
Nikad mala vandalka neće moći da mrzi njegovog oca kao Antoan. Ne poznaje ga
dovoljno. Možda ju je silovao, u nekom kutku kancelarije, jedne pijane noći... ali ona ga
nije trpela celo svoje detinjstvo. Nada se da ona ne misli da bi čovek poput njegovog oca
mogao da iskusi kajanje. Antoana zasmejava sama ideja. Šta god da je njegov otac uradio,
sigurno je ubeđen da je imao pravo - njegovo zadovoljstvo je iznad svega.

Svaka velika porodica osuđena je na jednog sina kao što je on: idiot kog se svi stide.
Skupljao je dijagnoze tokom mnogih terapija, naizmenično su to bili disleksija,
poremećaji nedostatka pažnje, pamćenja, učenja, sluha, blagi autizam, izuzetno nadaren,
preterano emotivan. Na kraju su ga poslali na školovanje u Švajcarsku. Predavači su
mogli da smišljaju nove pedagoške metode, da ga ostavljaju da sedi u dvorištu ili ga
uporno kažnjavaju... rezultat je bio isti: ništa nije kapirao. I najjednostavniji pojmovi o
kojima je učio u školi su mu izmicali, bili su apstraktni, nije mogao da ih razume. Da bi
dobio diplomu, njegova porodica je potrošila svotu jednaku ceni dupleksa u Šestom
arondismanu.
Antoan se nikad nije uklapao u svoj milje. Osećajući se kao mediokritet među sebi
sličnima, od tinejdžerskih godina je sebi tražio društvo pravih neprilagođenih - ološa iz
kraja. Možda se nadao da će u kontaktu sa onima koji imaju manje od njega konačno da
se oslobodi kompleksa. Zna da to najčešće tako funkcioniše: tipovi poput njega zbližavaju
se s ljudima za koje misle da su suštinski inferiorni jer više vole da briljiraju među
gubitnicima nego da žive sa svojim osećajem inferiornosti među svojima. Ne misli da je
to kod njega slučaj. Ali nikad ne znaš. Osećao se iskreno zaveden inteligencijom tipova iz
predgrađa, brzinom njihovih reakcija, sigurnošću njihove intuicije, njihovim direktnim
znanjem o životu, a pre svega tim zaraznim humorom koji poništava bedu i preobražava
je u superioran stav. Voleo je kako pričaju, kako se ne libe da bilo gde provale da bi
prisvojili sve što im nije pruženo. Bilo je to drugo vreme. Dobri govornici su izazivali
divljenje. Kultura predgrađa je procvetala krajem devedesetih, a klinci s kojima se zbližio
nisu bili tipovi koji će ti se diviti zato što imaš solidno znanje latinskog jezika. Antoan je
morao mnogo da se bori i da prevaziđe nekoliko napada panike da bi zaslužio mesto
među svojim izabranim drugovima.
107

Ranije, u školama koje je pohađao, uvek mu se činilo da učenici njegovog društvenog

statusa čuvaju tajnu koja je njemu bila nepoznata. Njima je izobilje prosto nekako ležalo.
Bili su dobri u sportu, učili su jezike bez napora, znali su šta da obuku... Imao je dvadeset
godina kada je Buba izdao Tajm aut. I dok su svi klinci slušali Snup Doga i Dr Drea,
Tupaka i Notorijus B.I.G.-a, on je u njegovoj muzici pronašao sigurnost kao da se vratio
u majčinu utrobu. Hip-hop kultura je postala mejnstrim, i on je izmislio sebi zanimanje
agenta grafiti umetnika.
Mnogi od njih su se rado povezivali sa svetom mode, muzejima ili institucijama. Tad
nije mislio da je to išta više od strategije za sklapanje prijateljstava. Neki umetnici su
posedovali talenat, harizmu, impresionirali su ga. Antoan je imao prezime koje je
olakšavalo kontakt i imao je dvojaku sposobnost: znao je jezik galerija, a učio je jezik ulice.
Kao i neka bilingvalna deca, nije bio sasvim na svom ni na jednom od njih. Bio je ubeđen
- iako ga je istorija ulične umetnosti učila suprotno - da će biti dovoljno otvoriti vrata kako
bi dva univerzuma komunicirala. Dobro je izabrao svoje pulene. Doneli su mu malo
novca, ali pre svega kredibilitet u inostranstvu. Ubrzo je postao popularan kustos.
Njegovi umetnici su uzeli dobru lovu. Ali malo njih je stiglo daleko. Većina onih s kojima
je radio vratila se tamo odakle su krenuli, brutalno razočarani. Kad jednom vidiš svet koji
diše punim plućima, kad pristupiš privilegovanim sferama gde postoji nepresušan dotok
novca, još je teže izdržati pritisak geta iz kog si potekao. Tipovi bi potpisali ugovor,
zaradili nekoliko hiljada evra, osetili kako je dobro kad se malo olabavi omča oko vrata,
a onda bi došao mlađi momak, savremena umetnost voli nove stvari, i poslao
dojučerašnju zvezdu na socijalnu pomoć. To je bilo pravilo, Antoan ga je otkrio u isto
vreme kad i njegovi umetnici, ali razlika između njih i njega bila je u tome što je on bio
trajno etabliran.
Antoan može da se pohvali da je izlagao, od njujorških galerija do privatnih izložbi
na Zapadnoj obali, neka velika imena u uličnoj umetnosti, a zatim je bio primoran da ih
napusti, jednog za drugim. Bogata deca su optimistična i imaju sredstva za svoju
naivnost: račun koji im život ispostavlja kako bi platili za svoje greške nije preterano
visok. Pogrešno je pretpostavio da će se, ukoliko im se pruži prilika, najsiromašniji
revnosno povinovati diktatu sistema. Ipak bi pre sve razjebali. Osetljivi su: na prvi
ustupak koji im zatražiš osete se uvređeno, pokazuju zube i prete. Nedostaje im ono što
samo pohađanje prestižnih škola obezbeđuje: ubeđenost da si bitan i to nijedna kritika ne
može da uzdrma.
U prvih nekoliko godina otkako su ga postavili za kustosa, stan mu je bio opljačkan,
ukrali su mu dokumenta, palili galerije, prevarili su njegovog advokata, maltretirali mu
sestru, slomili nos jednom diplomati, tagovali Francuski institut u Londonu... Ali je bar
započeo karijeru... Nije bio ni svestan, ali postepeno se približavao klasičnijim
umetnicima. Mogao je, sad kad je stekao reputaciju, da se druži s ljudima koji su mu bili
slični a da se ne oseća manje vredno. U današnje vreme - uz profil investitora takav kakav
jeste - pojavljuje se mnogo mladih nada sa Bliskog istoka i iz Istočne Evrope. Antoan
zadovoljava svoju žeđ za kulturom radeći s drugom decom bogatih na kulturi koja je do
108

juče bila egzotična a postaje novi mejnstrim. Jedva da više sluša hip-hop: obožava
Leonarda Koena.

Ne može da ostavi stan u ovakvom stanju. Sutra odlazi iz Pariza, a Frančeska bi mogla
da se vrati dok ne bude bio tu. Ne bi joj se dopao novi dekor, čak ni ako bi probao da joj
ga proda kao umetnost. Teško bi joj objasnio da je doveo nepoznatu devojku da spava
kod njih. Četvrta kafa. Pravi istu grešku svakog jutra. Jaka mučnina i čvor u stomaku.
Tako se ujutru pokreće. Pošto je zaglavljen u Parizu, pravi listu stvari koje može da odradi
dok je tu. Mora da se pozabavi svojim nalogom na Tviteru - to nikad ne piše ni u jednom
od njegovih ugovora, ali jasno je da se od njega očekuje određeno prisustvo na
društvenim mrežama. Šalju ga da putuje na sve četiri strane sveta, život provodi po
aerodromima, s malim koferom na točkiće u ruci. Oni su populacija za sebe, prepoznaju
se međusobno, profesionalni džetlegeri, pomalo su prezrivi prema aerodromskim
amaterima. I ta manija sastajanja u inostranstvu. Stvari koje savršeno mogu da se reše
preko Skajpa. Ništa ne ispira mozak bolje od produženih boravaka u premijum salonima.
Od jedne hotelske sobe do druge, s toaletnom torbicom i dobro složenim košuljama, niže
putovanja tokom kojih postepeno gubi sposobnost razmišljanja.

Ostavlja poruku na očevoj telefonskoj sekretarici: „U Parizu sam do sutra, ako imaš
vremena, voleo bih da svratim do kancelarije da popijemo kafu - i da iskoristim priliku
da uzmem neke DVD-je.“ Obično izbegava da se vidi sa ocem. Trebalo mu je mnogo
godina da formuliše tu jednostavnu misao u svojoj glavi: otac mu je govnar. Antoan ga je
dugo gledao očima svoje majke: čovek na mestu, pun ljubavi, izuzetno inteligentan.
Dobar otac koga su razočarala problematična deca. Zatim je doživeo otkrovenje: otac ga
ne voli. Toliko je slušao o njegovoj vanrednoj predanosti da se nikad nije zapitao: kada je
to on i u kom trenutku tačno bio nečemu predan? Njegov otac nije bio ni na mestu ni pun
ljubavi. Bio je egocentrik, lažov, kolerik, fasciniran novcem i nesposoban da ukroti svoj
libido... Antoan je bio teret koji ga je koštao boga oca. I otac je svoje dete udostojio samo
prezirom.
Antoan bi voleo da može da dokaže da se profesionalno razlikuje od svog oca, da u
nešto veruje, da je čovek levice. Ali previše je bistar da ne primeti da objektivno ima
mnogo manje mogućnosti da se iskvari od svog oca. Ostao je neiskvaren jedino zbog
odsustva iskušenja.
Obećao je sebi da nikad neće postati odsutan i zahtevan otac, nadrkani smrad koji
dolazi kući samo da bi se žalio da deca nisu vaspitana kako treba. Ali parazit nasleđenog
ponašanja je strpljiv. Čeka u senci a da njegov domaćin nije ni svestan. S druge strane se
bori da sakrije prezir koji njegov sin u njemu pobuđuje. Dok je Pablo bio mali, sve je bilo
u redu. Ali ne dopada mu se klinac u kakvog se danas pretvara. Njegova porodica nema
ništa s tim. Mali pripada svom vremenu. Nije imao ni deset godina kad se navukao na
TV rijalitije. Melem za dušu. Klinac mu je oduševljen „Anđelima TV rijalitija“. Poplava
imbecilnosti od koje ništa ne može da ga odvoji. A Antoan je gledao, zapanjen, njegovu
dečju inteligenciju kako se topi kao sneg na suncu. Ako bi bio primoran da radi nešto
drugo, Pablo nije pružao otpor. Pasivno je čekao da mu se dozvoli da se vrati pred ekran.
109

Ostatak vremena, klinac kuka za novu jaknu, telefon, slušalice od hiljadu evra, skupa
putovanja. Antoan ga gleda, svestan je toga, sigurno slično kao što je njegov otac njega
gledao. Frančeska se bori, koliko može, da kod svog sina razvije i druge sposobnosti osim
te da napamet zna imena svih kandidata u „Neženji“. Antoan i njegova supruga su ostali
u braku, ali prećutno izbegavaju da se nađu u istoj državi u isto vreme. Njegov brak nije
previše različit od braka njegovih roditelja. S tom razlikom što se Frančeska njemu ne
divi, i što ne pati u tišini zbog njegovih neverstava: prilično brzo je prestao da je
interesuje, i uporno ga izbegava. Razume je. Prihvata to.
Ćerka kubanske porodice bliske vlasti, s venecuelanskim pasošem u džepu, Frančeska
je radila na južnoameričkoj sceni savremene umetnosti kad su se upoznali kod nekih
prijatelja u San Francisku. Njihova veza se polako raspala. Ne ume da je zadovolji. Ona
ne može da podnese kad on radi, ne može da podnese što mu nedostaje ambicije. Ne
može da podnese da joj stalno diše za vratom, ne može da podnese kad putuje. Ako odu
negde za vikend, plače u avionu pri odlasku, ako odu u hotel, ne može da podnese buku
koju prave susedi, ako ostanu zajedno kod kuće, žali se kako Antoan nema nijednog
prijatelja s kojim se ona dobro slaže. Nikad ne znaš unapred na šta će da se žali,
nepredvidivo je. Ono što je sigurno jeste da sa njim nikad nije srećna.
Dok nije tu, Antoan neguje ideju koju ima o njoj, njenu slobodu govora, njenu
bespoštednu inteligenciju, njenu rešenost, njenu vedrinu. Ali kad je u blizini, plaši se
njenog urlanja, njenih neprekidnih prigovora - dobio je tikove od nje. I opet nije bio
daleko od košmara svoga oca - Frančeska ga podseća na njegovu maćehu.
Antoan je imao deset godina kad je Merilin ušla u njihov život. Dotad se porodica
pridržavala klasičnog protokola: supružnici, deca, redovna ljubavnica, nekoliko kurvi i
diskretne orgije. Ali kad je supruga prešla četrdesetu godinu, otac je odlučio da nastavi
neku drugu tradiciju: ostavio ju je zbog mlađe žene. Merilin je nosila velike šešire i jako
se interesovala za dizajn enterijera i alternativnu medicinu. Miris eteričnog ulja lavande
dvadeset godina kasnije i dalje izaziva kod Antoana nasilnu mučninu. Pomajka je bila
nepodnošljiva. Sprovodila je teror po kući. Otac je često bio odsutan. Majka im nije
podnela razvod, sklonjena je u garsonjeru kod Port Dorea, pokušala je sebi da oduzme
život nekoliko meseci posle razvoda, i godinama su je viđali isključivo po bolnicama.
Onda je Merilin zatrudnela. Najgore je počelo. Uvrtela je sebi u glavu da će njen sin biti
zakinut, da će prva dva deteta dobiti više. Antoan je naučio da se krije ispod kreveta kad
je bila ljuta. Bila je lukava kao veštica: nalazila je slabu tačku, ponižavajuću kaznu, reč
koja je sakatila. Uništavala je brata i sestru s revnošću profesionalne mučiteljke. Otac je
video šta se dešava. Nikad nije pokušao da ih zaštiti od situacije koju im je nametnuo.
Merilin je bila njegova čelična pesnica.

Produkcijska kuća je promenila adresu. Predvorje je tako ogromno da bi moglo da se

pretvori u klizalište. Ima nečeg jadnog u tom preterivanju, dosta govori o tipu čoveka koji
više ne zna kako da se potvrdi, i koga ništa ne može da zadovolji. Božanstvo njegovog
oca je kapital. To je nepredvidiv i zahtevan idol, koji baca munje na useve, siluje device,
davi nevine ili naređuje svojim podanicima da kolju svoju decu, jer je odjednom žedan
sveže krvi. O naredbama takvog božanstva se ne raspravlja: žrtvuje se sve, bez rasprave.
110

Firma je promenila ime, adresu, veličinu, atmosferu, ali devojka na recepciji je ista već
deset godina. Antoan joj se ne seća imena. Dosta je oslabila, i stavlja više šminke nego kad
ju je poslednji put video. Od toga deluje starije. Upozorava ga: nije došao u najzgodnijem
trenutku, danas je posebno gužva. Navikao je. Svakog dana je gužva i pretrpano je otkad
zna svog oca. Ima vremena da prelista nekoliko brojeva Ekran totala pre nego što mu
dozvole da pristupi liftu koji ga vodi u jazbinu velikog šefa:
- Antoane? Nisam čak ni znao da si u Parizu... Uđi. Hoćeš večeras da dođeš da večeraš
sa mnom? Bićemo sami, Cici nije tu.
- Putujem uskoro, tata.
Ta navika da zove svoju jebenu devojku „cici“. Zabrinut je. Izgleda grozno. Antoan
se jedva suzdržava da ga ne pita - šta si uradio, tata, zašto su tako besni na nas?
Sad kad gleda oca, snažna nostalgija steže mu grudi, žal za razumevanjem koje nikad
nije postojalo. Ali ipak ima osećaj da se nešto izgubilo - mešavina poštovanja, pažnje i
nežnosti, neka opuštenost između njih. Ali ne govori ništa o onome što ga muči, kaže: ne,
bez šećera, i dalje, ni mleka, ne hvala, da, da, kratka i gorka. U Njujorku? Sve je u redu,
bolje nego ovde, oseća se boljitak... Kažu da svi vlasnici galerija napuštaju prestonicu,
zbog poreza... kažu da umetničko tržište sve više zaobilazi Pariz... čisto sumnjam,
godinama to pričaju i ništa se ne menja... Trenutno radim s Nemcima i Holanđanima.
Nepodnošljivo je kako nas gledaju s visine, još od krize.
Njegov otac sedi prekrštenih nogu, na ivici „imsove“ fotelje, odsutno sluša, osmeh mu
je prazan, jedino iskreno što se čita jeste napetost. Češe se po vratu, gleda kroz prozor, a
onda iznenada ustaje i izvinjava se:
- Imam problem s jednom saradnicom, moram da razgovaram s njom. Daj mi samo
pet minuta.
I kao što je navikao, ne zatvara vrata koja odvajaju njegovu kancelariju od susedne,
ton mu se promenio čim je prešao s druge strane, a ljutnja koju je nakratko potisnuo
pretvorila se u ubilački bes:
- Ne dozvoljavam vam. Vaša neumesna mišljenja o mojim prijateljima, čujete li me, ne
dozvoljavam vam! Lepo sam vam rekao mnogo puta, bili ste upozoreni. Pa šta mislite
gde se nalazite? Za koga me vi smatrate? Mislite da smo ortaci i da možemo da se
zezamo? Sve je ovo moja greška. Trebalo je sve da shvatim kad sam vas prvi put video,
nemate vi potrebnu zrelost, nemate pojma o onome što se od vas traži, a povrh svega ste
još i drski... Ama za koga vi mene smatrate? Razmislio sam, rešeno je: odmah pokupite
svoje stvari, i čim ispraznite sto, izađite, ne želim više da vas vidim ovde.
Zalupio je vrata kako bi okončao diskusiju, zanjihavši slike i zaurlao je preko ramena:
- I hvala vam što ste me naterali da vas otpustim ovako iznenada! Jako mi sad
odgovara da preuzmem sve vaše projekte, hvala vam! Lepo ćete me izdrkati do kraja,
bravo, bravo i bravo.
Prskao je pljuvačkom i zacrveneo se. Oduvek je bio nezgodan: nežan dok ne pukne.
Kad pukne, voli sagovorniku da saspe u lice sve što mu je ikada prećutao. Ali ovog puta
je stvarno bio van sebe. Antoan razmišlja o maloj vandalki, voleo bi da joj kaže: deluje!
111

Ubeđen je da ima odlične razloge da bude ljuta na njegovu porodicu. Pita, nežno i
pažljivo:
- Problemi?
- Glupačica. Moram prestati da dajem šansu ljudima koji to nisu zaslužili. Kad si
previše velikodušan, uvek na kraju najebeš... Za sve ovo vreme koliko radim ovaj posao,
nisam dovoljno očvrsnuo...
- Šta se desilo?
- Ništa ne razume. Nije joj dovoljno što kasni - ako nju pitaš, uvek ima neki problem
s gradskim prevozom - dođe i krene da pljuje po Saravu - briljantnom tipu koji je sve dao
za francusku kinematografiju i koji nas je istina otkačio, ali da zbog toga... ona ga vređa,
opušteno, utrpavši svoju veliku guzicu na njegovo mesto, i misli da nije trebalo da drži
govor na poslednjoj konferenciji... Je l’ ta idiotkinja zamišlja da je plaćaju da bi davala
svoje mišljenje?
Glupača o kojoj je reč otvara vrata bez kucanja i prekida njegovo izlaganje. Prelepa
brineta se obraća producentu bez uvijanja, klečanja, suza ili preklinjanja. Otac je u pravu
što se jedne stvari tiče: nije ona za ovaj posao. Izgovara:
- Nikad to nisam rekla. Želela bih da razgovaram s vama o tome zato što...
- Napolje!
Zapenio je od besa. Nekoliko puta ponavlja „napolje“, čak i pošto je zatvorila vrata.
- Uništiću je, smrviću je, ta mala kučka nikad više nigde neće raditi.
Čudan predosećaj: ona zna nešto čega ga je sramota. I otac je svestan da je napravio
taktičku grešku time što ju je otpustio. Da je veća verovatnoća da će progovoriti o tome
što ga brine sad kad je otpuštena nego da je ostala zaposlena kod njega. Antoanu nešto
pada na pamet, što potvrđuje preterana zabrinutost njegovog oca. Oduvek je otpuštao
ljude. Često se iživljava nad slabijima od sebe. Ali ovoga puta u tome ima previše ludila,
ne uklapa se u situaciju. Ovoj proskripciji nedostaje duha, izostaje uživanje u ponižavanju
drugih. Vidi samo iscrpljenost. Pa čak i određenu zabrinutost. Nema zbog čega da brine
što otpušta takvu jednu devojku. Antoan prati svoj instinkt. Baca pogled na mobilni
telefon, ustaje, pravi se da ima sastanak, nespretno grli oca, „vidimo se“. „Dođi na večeru,
javi se i svrati do kuće.“ Obojica znaju da Antoan neće doći. Užurbano napušta
kancelariju. Čeka ispred dok devojka kupi svoje stvari. Nešto ga tera da je prati.
112

Anais već nedeljama ovo očekuje, i na neki način ima osećaj kao da najzad može da
se reši nečeg nečistog što je nosila na duši. Dopale se oduvek ljubazno ophodio prema
njoj, s toliko poštovanja da se to graničilo s kavaljerstvom, i posle izvesnog vremena
postala je njegova lična asistentkinja. Kad je malopre počeo da urla, bilo je kao noćna
mora. I niko na celom spratu nije reč rekao - pomogli su joj da spakuje svoje stvari
obećavši da će joj ih brzo poslati, i već su izbegavali njen pogled, bila je kužna. Shvatila
je da nije prva kojoj se to dogodilo. Bilo je to još veće poniženje.
Nikad je niko nije tako najurio. Nikad niko nije razgovarao s njom na taj način. I ranije
su joj se zahvaljivali za usluge - ne bi joj obnovili ugovor, zvali bi je da joj objasne da
poslovanje previše košta, pričali o krizi, mogućnosti da devojka njenih godina zatrudni,
užasnom efektu tridesetpeto-časovne radne nedelje... Uvek bi je se otarasili uz minimum
takta i pristojnosti. To je ne bi sprečilo da upadne u neviđenu paniku, isprepadana da
slučajno ne veže više od šest meseci nezaposlenosti zaredom. Ima fobičan strah od neke
neobjašnjive rupe u svom CV-ju, koja bi bacila sumnju na njenu prijavu, to je ta njena
osobina dobre i primerne učenice, to jest ćerke vrednih i radnih ljudi koji su joj usadili
ideju da uspeh zahteva stalne napore. Roditelji su joj vlasnici najveće apoteke u Turu.
Počeli su od nule i ostavili joj to u nasleđe: nikada ne počivaj na lovorikama, znaj da ništa
nije stečeno i da nikad ne smeš da umišljaš da imaš vremena pred sobom da se dokažeš.
Ali ono što joj je prvih godina kad je počinjala da radi delovalo kao niz obogaćujućih
iskustava - bila je asistentkinja kulinarskog fotografa, pripravnica pri režiji reklama,
potrčko na modnim revijama, rekviziterka u pozorištu - počelo je da daje njenom radnom
profilu izgled nestabilne mlade žene.
Upoznala je Dopalea kad je bila na dnu. Pripremala je tekstove za jutarnji dnevnik
nekog kablovskog kanala, novinar za kog je radila nije mogao da je podnese i žalio se
upravi na i najmanju grešku. Nije više mogla da izdrži da ustaje u pet ujutro da bi
ispravljala vesti čitajući AFP-ove depeše. Producent je došao da upozna nekog sa te
televizije i muvao ju je kod aparata za kafu. Pretvarala se da ne razume o čemu se radi
kad ju je pozvao na ručak kako bi „razgovarali o novom eksperimentalnom filmu“, koji
je ona dobro poznavala. Zapala mu je za oko. Zaposlio ju je, za platu malo iznad
minimalca. Kreirala je svoje radno mesto: talent skaut na netu. To joj se nikad nije
dogodilo. Uvek je imala status pripravnice. Prvih dana u firmi bila je zadivljena
Dopaleom. Njegova harizma, njegova brzina odlučivanja, njegova intuicija, njegova
strast... Cenio ju je. Udeljivao joj je sijaset komplimenata na račun radnih sposobnosti,
113

oštrine uma ili raspona opšte kulture... Znala je da mu se sviđa, ali nikad se nije osetila
kao da je unajmljena zato što ima dobro dupe. Nikad nije bio naporan. Uskoro je,
međutim, morala da se razočara: tip donosi većinu odluka oslanjajući se na Ji Đing ili
tarot. „Zamračenje svetla“, i on otkaže film koji je u pripremi. „Kuća Božja“, i otpušta
računovođu. „Kočija“, zapošljava pripravnicu. Eto kako mora da je dobila posao - delom
zbog pohotnih misli, a delom zbog toga što su se karte dobro namestile. Tipa ništa ne
zanima. Zabrinjavajuće površan, u svaku rečenicu trpa reč „kultura“ kako bi se žalio na
filmove koje svodi samo na produkciju i kako bi istakao da se bakće sa svetom znatno
ispod svog nivoa. Ali nikad neće otići u bioskop da vidi nešto što nije blokbaster, ne
otvara knjigu, ne ide na izložbe, ne sluša muziku, a njegovo jedino znanje o netu svodi se
na čitanje IMDb stranica. Razgovori koji ga interesuju su oni koji se njime bave. Nikad
nije čula da je dao relevantno mišljenje o kinematografiji. Zahteva originalne ideje, a
poštuje samo one koji su se već dokazali. Teško mu je da se na bilo šta fokusira duže od
dva minuta a da ne pošalje neku poruku, otvori vrata ili počne da priča o nečem drugom,
i najmanji sastanak s njim pretvori se u maraton. Dopale se uvek pobrine da njegovom
sagovorniku bude neprijatno. Naloži se na projekat koji će da zaboravi u roku od sat
vremena, daje obećanja šakom i kapom, a onda neće da ih ispoštuje. Njegov jedini kvalitet
je što se okružio pravim ljudima. Ali hijerarhija se menja od danas do sutra, to je njegova
jedina zajednička tačka s Fasbinderom: ima tendenciju da svakodnevno sve obaveštava
da li su u milosti ili u nemilosti.
Anais je trebalo da pronađe talente koji nisu deo „scene“. Ukratko, brzo je shvatila da
treba da identifikuje „najbolje“ kanale na Jutjubu - čitaj „one koji već imaju publiku“ - da
ih ubedi da „predlože projekat“ - čitaj „da ga napišu besplatno“ - koji će ga „oduševiti“ -
čitaj „koji može da se proda, ali da ga snime volonteri“. Mislila je da je dobro dešifrovala
taj zahtev, i pokušala je da odgovori na njega, ali nekoliko puta kad je zaista uspela da
dovede nekog klinca u kancelariju, taj nikad ne bi zavredio dovoljno poštovanja kod
producenta. Dopale je stalno ponavljao: „Hoću da vidim face koje ne srećem svake godine
na dodeli Cezara“, ali nije mogao da podnese da budu deo te „scene“ o kojoj je imao tako
loše mišljenje. U svom malom okruženju je navikao da bude neko. Očekivao je da
zahvalno spuste glavu samo zato što su uočeni. Međutim, mladim ljudima na Jutjubu
brzo udari slava u glavu i jebe im se za sedmu umetnost - sukob dva ega nikad ne bi
dobro prošao.
Anais je već neko vreme osećala da joj se trese stolica. Više mu nije golicala maštu.
Više nije računao da će mu ona predstaviti novog Stenlija Kjubrika sa neta, onog koji će
mu snimiti Paklenu pomorandžu za tri i po evra.
Odlazi do stanice Tileri. Sunce je zasijalo nakratko, ali nebo se već zamračilo, kiša će
svakog trenutka. Pariz izgleda kao u jesen. Anais silazi niz stepenice do metroa, kroz
turiste koji govore jezike koje ne prepoznaje. U hodniku violinista svira jednu Krajslerovu
melodiju. Usporava. Vežbala je taj komad kad je bila devojčica. Nikad nije mogla da ga
interpretira a da ga ne izmasakrira. Njeni roditelji su hteli da se bavi muzikom, i njena
sestra je svirala klavir. Ali Anais je izabrala violinu, i nije imala dara za svoj instrument.
114

Ne želi da javlja roditeljima šta se desilo. Samo će se uznemiriti. Bili su srećni zbog nje
kad je dobila taj posao. Bili su tako razočarani kad su se ona i Kevin rastali. Proveli su
sedam godina zajedno. Svi oko njih su očekivali prvo dete. Mislili su da imaju vremena.
Nešto je obuzima na peronu metroa: seća se kako je bilo s njim. Kad je hodala pored
njega. Bila je kompletna. Bili su jedan entitet. Kad se vratila u stvarnost, pogubila se.
Udara okolo i razbija stvari otkako je otišao. To je zbog tog osećanja. Te ledene praznine
koja je okružuje. Ne može da ga pozove da mu kaže šta se upravo dogodilo. Mora da se
navikne na tu činjenicu. Već neko vreme joj šalje strašne poruke, tipa: „Potraži svetlost u
dubinama svog srca, želim ti svu sreću na ovome svetu“. I slične bedne stvari. Ali to su
pre svega gluposti koje piše lik koji je zaista nastavio sa svojim životom. Kad pošalješ
tako nešto devojci koja je bila ljubav tvog života, to znači: perem ruke od onoga što će ti
se desiti. Kontaktira s njom da bi umirio svoju savest, da dokaže sebi da je dobar momak.
Odgovara mu: „Odjebi, Nodi, smaraš“, i treba joj nedelju dana da se oporavi. Sad stavlja
„:)“ u poruke. To je pokupio od nove devojke. Anais i on to nikad nisu radili. Smajliji.
Kakav užas.
Otišao je zbog druge. Nije je prevario. Rekao joj je čim ju je upoznao. Delovao je
zabrinuto, pokušavao je da urami neku fotografiju, borio se sa abita okvirom, pitala ga je:
„Nešto te muči?“ a on je rekao: „Nešto se dešava između mene i Karin.“ Anais je prvo
mislila da se šali.
Te večeri nisu gledali Igru prestola, plakali su na kauču. Sutradan se probudila misleći
da je sve bila samo varka. To nije moglo da im se dogodi. Spakovao je kofere tokom
nedelje. Nova društvena realnost. Kao UMP.21 To je nemoguće, sve u toj priči je
nemoguće, pa ipak ne prestaje da se dešava. Nisu više zajedno.
Anais otvara folder s muzikom na svom telefonu, traži Nila Janga i pušta „I’m still
living in the dream we had“. Zna da joj to tera suze na oči. Potrebno joj je. Kako da
zaboravi šta su bili, šta su jedno drugom obećali. Dve planete koje su godinama orbitirale
jedna oko druge, a privlačnost je preko noći prestala - nastavili su dalje, svako svojim
putem, i shvatila je da čak i kad bi se sutra vratio, nikad ne bi ponovo bio onaj s kim je
živela, u potpunom poverenju, velikoj ljubavi, svih tih godina. To je mrtvo. Ona je kao
ljudi u izbeglištvu, koji sanjaju o zemlji iz koje potiču, a kad konačno uspeju da se u nju
vrate, ne prepoznaju je: ništa više nije onako kao što se sećaju.
Bili su ubeđeni da je njihova priča posebna. Svi zaljubljeni parovi to misle. Jedna
drugačija ljubav. Ona koju ništa ne može da uništi. I’m still living in the dream we had, for
me it’s not over. Zadržala je stan. Crvena karirana mušema koju je stavio da bi zaštitio
radnu površinu u kuhinji tako je ofucana da je postala bela. Ne dira je. U zamrzivaču još
uvek ima mešanog povrća kuvanog na pari, koje je kupovao u velikim količinama - vodio
je računa o svojoj liniji. Zna sve o njemu. Žali za svime u vezi s njim. Ne može da veruje
da mu njihov zajednički život ne nedostaje kao i njoj. Vreme dok je sve bilo zabavno - ići
u piceriju preko puta, gledati film nedeljom uveče, otići rano u krevet i čitati udvoje, i

21 Politička partija desnog centra u Francurskoj. (Prim. prev.)

115

prepirati se zbog toga ko će da ustane da skuva čaj ili kafu. Bili su srećni u pičku materinu.
Zašto je Kevin morao to da izneveri?
Na internetu je videla slike njegove nove devojke, u njenom velikom stanu u Osmom
arondismanu. Osmanov stil,22 visoki plafoni, dobro namešten. Od tepiha do sofe, u
svemu ima ukusa. Anais gleda svoj stan. Njihove ikea police, beli okrugli sto išaran
mrljama i rupama koji nikad nisu imali para da zamene. Nije ih bilo briga za buržujski
komfor, nisu bili materijalisti. Pa ipak. Sad se ponašaš kao skorojević, moj Kevine. Da li
je oduvek sanjao o dve dnevne sobe, gipsanim radovima, zastakljenim vratima i
elegantnim restoranima? Da li se pravio da ih prezire zato što su mu bili van domašaja ili
se promenio? Pitala se da li još uvek ujutru pije svoj rikore23 s toplim mlekom, ili je s njom
prešao na kafu.
Da li neko može do te mere da se promeni? Postao je taj stranac, pomislila je na
Preobražaj: jednog dana njen princ je počeo da se transformiše u bubu. Mislila je da se to
dešava isključivo u fikciji. Kad su se zajedno doselili u Pariz, mislili su da će Kevin postati
veliki slikar. Anais je imala neke projekte vezane za dokumentarni film. Voleli su filmove
Vanga Binga, Krisa Markera, Votkinsa i Openhajmera... Teška vremena im nisu teško
padala. Roditelji su im malo pomagali. Morali su svega da se lišavaju. Prezirali su
konzumerizam. Kad je Liberasion unajmio Kevina kao frilensera da povremeno piše
tekstove o savremenoj umetnosti, ponekad bi kanuo neki dinar. Te novine su mešavina
levičarstva s onim što je Dane24 nazvao „privatnim razgovorima“, za čije je urednike
čitalac više sramotan svedok nego sagovornik. Njihovi članci se obraćaju isključivo
oglašivačima, lobijima, ljudima s kojima sede u kancelariji, urednicima, kolegama... Ali
Kevin je ušao u priču. Ponudili su mu da zameni nekoga u filmskoj rubrici. Videla ga je
kako menja garderobu, u isto vreme kad i ponašanje. Ponekad ju je bilo sramota da ga
čuje kako se predstavlja -„Radim u Libeu“. Postao je neko drugi. Večerao je s budžama iz
redakcije. Likovao je kad dođe kući. Pisao je stvari koje su sve manje i manje ličile na
njega. I otišao je s tom devojkom koju je upoznao na pedesetom rođendanu fotografa
kojeg je poznavao iz novina. Anais je bila s njim. Nije ni pomišljala da se čuva Karin. Ali
deset dana kasnije kad je Kevin rekao: „To je prevaziđeno, desnica i levica. Jedina stvar
koja je danas bitna jeste kakav stav imaš kad je globalizacija u pitanju“, tad je trebalo da
shvati. Kako neko može da kaže nešto tako glupo? To je nešto što govori lik koji postaje
desničar. Baš tipično. Dva meseca kasnije je otišao. Tako se brzo promenio...
Usamljenost nije neprijatna sama po sebi. Već dugo vremena je nije osetila. Više čita.
Ali se manje smeje. Možeš svašta da radiš kad si sam. Ali ne i da se smeješ. S njim se
stalno smejala. Da li je i ova nova zabavna? Ne deluje baš veselo. Anais ne zna nikog
drugog koga je neko ostavio zbog matorke. Karin ima skoro četrdeset godina. Verovatno
će odmah da naprave dete.
Anais takođe spava sa starijom devojkom. To je to. Rešila je da vidi šta se još nudi.
Čekala je da na kalendaru obeleži dvanaest meseci, proslavila je sve godišnjice onoga što

22 Žorž-Ežen Osman, prefekt koji je sredinom 19. veka preuredio Pariz. (Prim. prev.)
23 Topli napitak s cikorijom. (Prim. prev.)
24 Serž Dane, filmski kritičar. (Prim. preb.)
116

su radili zajedno, pre godinu dana, u to vreme. A onda se desilo. Neko drugi ju je skinuo,
i žudela je za time. Njena ljubavnica je veoma lepa. Hijena je razvaljuje, ludački nasilno.
Magično je. Grozno je što joj je već magično. Barem ne spava s tipom, poređenje nije toliko
direktno.
Hijena ima muda. Ispoljava svoju želju uznemirujuće drsko, a efekat koji to proizvodi
potpuno je isti kao da je muškarac. Anais oseća kako je posmatra sa autoritetom
grabljivice, i to je potpuno izluđuje. Sad je shvatila: ono što čini čoveka jeste količina želje,
a ne kurac. Ono što ju je iznenadilo nije to što ju je privukla devojka: već što je prihvatila
da se tako brzo oporavi od svog bola. A zatim su se jebale. I to je bilo to, bilo je rešeno:
sve što je od tada zanima jeste novi početak.
Sve te neverovatne stvari koje joj se dešavaju imaju svoju mračnu stranu: svaki dobar
trenutak samo je još jedan korak dalje od Kevina. Amputacija, iz sitnih rezova. Ponekad
uradi nešto što je radila s njim, ili joj izleti reč koja je bila njihova. To je zaboli. Kao da
izbliza puca u potiljak njihovoj ljubavi. „Ti si bila žena mog života.“ Taj glagol u prošlom
vremenu, kao bodež zariven pravo u grudi. Nikad se od toga nije oporavila. Nije mislila
da je moguće preživeti dane koji su usledili. Nije više ista osoba koja je pre toga bila.
Odsad zna: svako „volim te“ je bodež u najavi.
Ta priča sa Hijenom je vraća na noge. Vraća se u život, malo-pomalo. Kako će se viđati
sad kad je otpuštena? Ne može da poveruje da ju je tek tako šutnuo. To je zbog te priče s
grafitima na njegovoj zgradi. Dopale od tada nije sav svoj. Ima i razloga. Još uvek je bila
u krugu njegovih miljenika. Bila je u toku: jednog jutra, zaključao se kad je stigao u
kancelariju, svi su primetili da ni na šta ne liči, a onda ju je pozvao. Ležao je na kauču u
deset sati ujutru, s čašom punom viskija u ruci, punom kao da pije sok od pomorandže.
Imao je napad panike. Obratio joj se glasom čoveka na samrti:
- Anais, sve što ću vam reći mora da ostane među nama. Mogu da računam na vas?
Žrtva sam neke bande luđaka, nemam pojma o čemu se radi. Došli su noću, vandalizovali
su celu fasadu ispred moje zgrade. To je užas. Užas... Ne možete da zamislite.
Hteo je da izbegne skandal - Anais je hitno poslata na mesto zločina. Dopale je pozvao
taksi. Hteo je da se uveri da će moler koji je unajmljen poštovati instrukcije u pogledu
diskrecije. Ni njegova žena ni on nisu mogli da ostanu na licu mesta, a bili su van sebe, i
jedno i drugo. Bilo je apsolutno neophodno da sve bude obrisano do uveče, ali nije bilo
govora da se dva molera uključuju u priču. Anais je otišla tamo, pomalo nadurena što je
postala šefova devojka za sve. Očekivala je da će naći dva grafita na fasadi, ali iskreno,
nije mogla ni da pretpostavi kakav cirkus će zateći.
Moler je bio tamo. Kako bi ih sakrio, prilično neprovidnim belim papirom uredno je
prekrio natpise, tačnije celu fasadu elitne zgrade u kojoj je Dopale zauzimao ceo jedan
sprat, u Sedmom arondismanu. Svaki papir koji je podigla otkrivao je nove uvrede:
„perverznjak“ „ubica“ „svi će saznati“ „silovatelj“ „DOPALE, JEBEM TE U BULJU“.
Potreslo ju je. Nije očekivala ništa toliko sumanuto, bilo ih je svuda. Ratna scena. Čak je i
Anais, koja nije bila lično umešana, osetila težinu pustošenja u grudima. Moler je bio neki
riđi ćutolog, koji je morao da prekreči celu fasadu u belo, pre nego što timovi iz osiguranja
nastave posao. Anais je pokušala da započne razgovor:
117

- Zaista moraš da budeš poremećen da bi uradio tako nešto... srećom, s video-

nadzorom ne bi trebalo da bude teško...
- Treba podneti prijavu.
Nije bio baš pričljiv. Anais je pitala:
- Koliko vremena mislite da će vam trebati?
- Rekao bih do kraja dana, ako ne budem prekidao posao da bih pričao.
- Ostavljam vas da radite.

Bilo joj je glupo da stoji pored njega i gleda ga kako kreči. Prešla je ulicu i ušla u bar
na uglu. Dopale je bio nedostupan, imao je sastanak s Kanal plusom. Nije znala šta da
radi. Da pomogne moleru? Nije bila obučena za to. Naslonivši se na šank, cepkala je
kesicu šećera. Zamišljala je kako mora da se osetio producent, videvši svoj ulaz u takvom
stanju. Verovatno su ljudi koje poznaje. Neki luđak, ili lujka. I ta opsesija koju je imao da
niže avanture s devojkama koje se raspadaju... Nekoliko lepotica je prošlo kroz
kancelariju. Mora da je jedna od njih poželela da se osveti zato što nije ostavio ženu. Bilo
je tako ponižavajuće, ma šta da je Dopale uradio, to nije opravdavalo takvo nasilje...
Hijena je parkirala motor ispred bara. Radost koju je Anais osetila prepoznavši njenu
kacigu nije ostavljala mesta sumnji: kad tako zalepršaš, ne radi se samo o dobrom seksu.
Prvi put je pomislila „zaljubljena sam u nju“. Požurila je prema vratima bara, koja je
otvorila sa osmehom, ne pokušavajući da sakrije svoju radost, a dobila je samo korpu.
Hijena je sasekla njen entuzijazam, imala je čudnu reakciju - „Dopale me je pozvao, hoće
da vidim da li su ostavili tragove... Ponašaj se kao da smo u kancelariji, ti i ja se jedva
poznajemo“. Delovalo je da se plaši da ih posmatraju i da će neko otkriti njihovu tajnu.
Ušla je u bar, nije htela da naruči, nije imala vremena, rekla je Anais: „Stvarno nemaš šta
da radiš ovde. Vrati se u kancelariju, reci Dopaleu da sam ti ja rekla da me ostaviš s
molerom“. Otkačila ju je. Anais je bila povređena. Dosta joj je bilo tih malih razočaranja,
trenutaka kad pružiš ruku a druga osoba skloni svoju. Nije ih bilo s Kevinom, ali ih se
sećala iz perioda adolescencije. Nije htela da bude u vezi u kojoj postoji gomila sitnih
sranja. Ali već sutradan su bile u hotelu i ona je zaboravila da se drži na distanci.
Prvi poljubac se dogodio u liftu kancelarije, zajedno su se spuštale, već neko vreme su
se muvale. Pomerale su se samo Hijenine ruke, koje su počivale na njenim bokovima.
Lanac oko zgloba koji se hipnotišuće klatio, kost koja štrči odmah iznad šake, kockasti
dlan, dugi prsti nabijeni omamljujućim autoritetom. Anais je imala neviđenu potrebu da
se pojebe. Osetila je kako se zemlja zatresla, toliko je bilo intenzivno, i toliko to nije
očekivala. Bar ne tako silovito. Ostale su nepokretne sve dok se vrata nisu otvorila, a
zatim je Hijena ponovo pritisnula dugme za najviši sprat, i ponovo su se približile.
Od tad se kriju. U kancelariji joj usput tutne preklopljen papirić u torbu, na kom piše
vreme i mesto sledećeg sastanka, a Anais može da pozove samo u slučaju da je sprečena,
koristeći preciznu šifru - „nisam pronašla dokumente koje ste mi tražili“. Tajnost
verovatno doprinosi uzbuđenju. Viđaju se po hotelima.
118

Njena ruka kad stoje i kad je jebe prstima, njen osmeh svaki put kad otkrije da je Anais
već mokra, bokovi koji se kompulzivno tresu, slasno zaprepašćenje i taj novi osećaj kad
svrši, lica okrenutog u poluprofil na jastuku, prepuštena, taj nedokučivi izraz lica.
Hijena danas ima sastanak u Mareu. Pomenula je to pred njom poslednji put kad su
se videle dok je pričala telefonom. Anais ulazi u metro. Smrad mokraće i znoja ispunjava
vagon. Momak s dugom kovrčavom kosom, u bež džemperu, sedi, izolovan. Svi su se
odmakli od njega. Ne deluje kao da toliko smrdi, prilično je sladak i samo izgleda pomalo
kao hipi. Putnici gledaju jedni druge bez reči, zgađeni su ili se smeju, dve klinke umiru
od smeha, tip u starkama razmišlja da li da otvori prozor, drugi drži maramicu preko
nosa i preseda na drugi voz što je pre moguće. Anais odlučuje da ostane. Smrad je toliko
jak da oseća da bi mogla da povrati.
Ajfon joj je namešten na šafl, sluša Meri Dž. Blajdž „No more drama“ i priseća se Odre,
Dopaleove sekretarice, sa suzama u očima, nije bilo foliranje, bila je skrhana. Bila je jedina
u celom kolektivu koja je pokazala malo saosećanja. Ostali su pobegli čim su saznali da
mora da isprazni sto. Odre joj je šapnula, otvarajući ostavu gde je trebalo da stavi svoje
kutije i obećavši da će joj ih poslati na kuću sutra u toku dana, da ne brine što se
otpremnine tiče. „On je takav. Ali nadoknadi u otpremninama. Velikodušan je. Neće
inspekciju rada na grbači. A i zna da mnogo sere.“
Dopale bi je ponekad zvao u jedanaest uveče, zahtevajući da dođe da popije piće s
njim, jer mu se razgovaralo. Znao je da živi sama. Ponovo bi se obukla, našminkala,
uskočila u taksi koji bi on poslao i pridružila mu se. Slušala ga je satima. Nikad je nije
pitao kako je ona. Bila mu je zahvalna što nije insistirao, kad bi joj ponudio da pođe s njim
„da popiju još po jedno u nekom klubu“. Oboje su znali o kakvom se klubu radi, odbila
bi sa osmehom, pustio bije da ode. Imao je druge devojke za to na svom repertoaru. Nije
je plašio što se toga tiče. Vratila bi se u krevet u dva ujutro, iscrpljena, ne zaboravivši da
navije budilnik za šest ujutru, kako bi mogla da se spremi pre odlaska u kancelariju.
Izlazi na stanici Sen-Pol. Proći će pored „HelBejba“. Mogla bi da pošalje SMS da se
najavi. Ali Hijena ne voli da ljudi koriste njen broj, osim kad je posao u pitanju.
119

Dok stiže u Ulicu Vjejdi-Tampl, Gael se oseća kao sijalica koja varniči kako bi najavila
da će uskoro da crkne. Provela je jutro na internetu pokušavajući da naruči novi mobilni.
Najpre, da bi pristupila računima, morala je da se seti prave šifre ili imejl-adrese. Čini joj
se da sve svoje vreme troši na pravljenje profila na veb-sajtovima - nikad se ne seća
lozinki. Zatim su joj, da bi platila, poslali verifikacioni kod na mobilni. Baterija joj je crkla,
upravo zato je i htela da promeni aparat. I nije mogla da pronađe nijedan broj koji bi
mogla da pozove da reši tu nemoguću situaciju. A onda se sve dodatno zakomplikovalo.
Toliko dugo je tražila taj jebeni kod da je transakcija otkazana. Morala je da počne iz
početka. Pa su prikazane cene zavisile od toliko parametara da je postalo nemoguće
proceniti koliko će je novi telefon koštati. Odlučila je da započne čet sa onlajn-savetnikom.
Odgovarao joj je kao jebeni automat, svi odgovori koje je davao veze sa životom nisu
imali, izgleda da nije pronašla magične reči da mu objasni šta želi. Na kraju je tražila da
joj ukinu pretplatu, što je samo njoj išlo na štetu. Tad je s druge strane četa neki poludeli
disleksičar preuzeo konverzaciju - osoba, muška ili ženska, odbijala je da bilo koju reč
dužu od dva slova napiše u skladu s pravopisom. Dešifrovanje nejasnih poruka zahtevalo
je napor koncentracije koji je prevazilazio njene sposobnosti. Osoba je zahtevala da
zakažu sastanak za sutra, koji bi se održao preko telefona u bilo kom trenutku
dogovorenog tročasovnog perioda. Preko fiksnog telefona. Nema fiksni broj. Odustala je.
U svakom slučaju bi joj poslali telefon na kuću, već zna celu priču: niko više ne radi s
poštom, znači neka kretenska kurirska služba će da isfolira da nisi bio kod kuće, a nikad
nisu ni probali da te nađu, i ostaviće ti paket na drugom kraju Pariza, u ekspozituri koja
je uvek zatvorena kad se iscimaš da odeš do nje. Sve je postalo previše komplikovano.
Snaći će se i bez mobilnog.
Hijena joj je zakazala sastanak u „Mareu“. Matora hoće da porazgovaraju o nečemu.
Gael je malo poranila, svraća u hamburgerdžinicu. Pojela bi neko crveno meso. Ne voli
ga, ali je ubeđena da joj je potrebno jednom mesečno odmah posle menstruacije zbog
gvožđa. Gubi mnogo krvi, čini joj se da skroz isprazni zalihe za nedelju dana. Ciklusi na
dvadeset jedan dan. Noćna mora. Izbegava da sedi kod drugih ljudi, već je uništila
nekoliko troseda. Treći milenijum, a ona nosi iste uloške kakve je njena majka koristila u
svoje vreme. Lepe se, imaš utisak da hodaš s loše navučenom pelenom među butinama,
ali imajući u vidu učinak tampona, nema izbora, mora da nosi i jedno i drugo. U svakom
slučaju će ući u menopauzu pre nego što shvati kako se tamponi tačno stavljaju. Isto kao
što je nesposobna da zalepi uložak tačno kako treba - uvek joj procuri sa strane. Da tipovi
120

imaju menstruaciju, industrija bi odavno izmislila neki high-tech način da se zaštitiš, nešto
dostojanstveno, što bi se stavljalo prvog dana i skidalo poslednjeg, nešto čisto i privlačno.
I razvili bi adekvatan lek za predmenstrualne bolove. Ne bi ih sigurno pustili da sami
prolaze kroz ovo sranje.
Zagađujemo međuzvezdani prostor špijunskim satelitima, a za simptome PMS-a
koga briga.
Otvara hamburger i prekriva meso kečapom i majonezom, kako bi prikrila ukus. Inače
smrdi na leš. Ne želi da zna ništa o klanicama odakle dolazi. Kad na internetu vidi slike
pilića ili svinja naguranih u kaveze, odmah ode na drugu stranicu. Lokal je prijatan, kao
neki dajner sa milkšejkovima. Ali hrana je odvratna. Zamrznuti pomfrit je posut nekim
aromatičnim začinom, koji je verovatno i sam bio zamrznut kad ima tako čudan ukus.
Pije kocu i odguruje tanjir. Ostavlja veliki bakšiš jer je često radila kao konobarica u
životu, nisu devojke krive što neki prevarant pravi lošu klopu.
Hijena je već sedela na terasi kad je stigla. Poznaju se već više od dvadeset godina.
Gael priča o demonstracijama. Ove godine se priča ili o tome, ili o lošem vremenu.
- Nisi otišla ni na jedan protest podrške homoseksualnim brakovima?
- Nije moj fazon.
- Meni devojka nije ostavila izbora, bila sam s njom na prvom. Vreme je bilo lepo. Pošli
smo od Bastilje. Izdržala sam do Otel-de-Vila, sela sam u baštu nekog kafića i gledala
ljude kako prolaze.
- Čuvaj se te svoje devojke. Tako se počne, s jednim protestom, a na kraju završiš
vezana za ogradu ambasade kako bi štrajkovala glađu.
- Mlada je. Strastvena. Nisam se usudila da joj kažem da mi se jebe da protestujem.
Razumem da joj je stalo... Ne možeš da zamisliš koliko ljudi je osetilo potrebu da nam
kažu da su protiv homoseksualnih brakova. I to pritom ne katolici desničari. Današnji
socijalisti su stvarno besramni...
- Ja nisam upoznala nikog ko je protiv.
- Zato što tebi ne smeju da kažu.
- Bolje da se uzdrže. Ja sam protiv homoseksualnih brakova, ali da čujem nekog ko je
strejt da to kaže, linčovala bih ga.
- Ti si protiv?
- Braka? Naravno da sam protiv.
- Razumem te. Naša generacija, mi smo prave lezbače, trpele smo zbog toga i nećemo
da ličimo na strejterska govna.
- Ne pričam o tome, matora... usvajanje, veštačka oplodnja, brak - ja sam protiv toga
kad je bilo ko u pitanju. Ja sam za sterilizaciju čitave populacije, od puberteta. Ima nas
sedam milijardi. Zar ne misliš da nas ima dovoljno? Pod hitno mora da se uspori tempo.
Gledam ljude s kolicima, gledam im face i kažem sebi: ama zašto? Šta mislite da postižete
time što se razmnožavate? Ne trebaju nam vaši glupi geni, prestanite s megalomanijom.
Slikajte ako vam je dosadno. Ali nemojte da nas gušite svojim potomstvom. Da mene
121

neko nešto pita, ja bih sve to očas posla rešila: vasektomija, uklanjanje materice, i svi
kući... Sedam milijardi, a nastavljaju da zagađuju planetu... Onog dana kad se bude
protestovalo za podršku sterilizacije čovečanstva, videćeš me napolju svakog dana. I to
ne u bašti kafića, veruj mi.
- Jebote, u pravu si. Moja cica je prevelika reformatorka. Dozvolila sam joj da utiče na
mene. Prija mi što te vidim, jačaš mi samopouzdanje.

Uprkos sitnoj kiši koja im kvasi krajeve čizama, ostaju u bašti da bi mogle da puše.
Naručuju istu stvar, dva alzaška muskata. Gael voli Mare. Sunce koje u zlato boji stari
kamen, atmosfera našminkana da bi se turisti naložili - prodavnice su toliko šik da se
osećaš kao da je kvart deo neke scenografije. Voli te raskošne ulice s devojkama koje se
drže za ruke, i mada poslednjih deset godina taj kraj kolonizuju porodice i turisti, i dalje
je mesto gde se susreću najlepše lezbače u Parizu. Voli da vidi vesele momke, nigde tipovi
ne izgledaju tako srećno. I to nije samo zato što su mladi, puni para i lepi, inače bi i oni
bili srećni u Šesnaestom, već zato što su pederi, a pederi su radosniji od drugih tipova, to
se vidi golim okom.
Svakako voli Pariz, od Por de la Šapela do Monparnasa. Voli kako se njegovi različiti
slojevi nižu, protivreče jedan drugom, ukrštaju se i naglo se menjaju. Ponekad su dve
ulice dovoljne da pređeš iz jednog kraja u drugi, a ponekad je granica jedan omanji
bezlični blok. Voli mešavinu turista, šljama, Kineza, provincijalaca, intelektualaca,
kaćiperki, bankara i kasirki - svi se u isto vreme osećaju na svome, ne žive u istom gradu,
a ni u sasvim različitom. Jednog dana ćemo se sećati ovog kosmopolitskog Pariza na
početku trećeg milenijuma kao mahnitog Vavilona, i biće teško zamisliti da je toliko
različitih ljudi uspelo da živi zajedno u pravom miru. Bradati štreberi, ultradesničarski
pederi, jevrejski dileri, srednjoškolke, američki boemi i džanki revolucionari... Svaki izraz
je moguć, a i ona je deo tog mozaika. I pored toga što ne prestaje da se žali kako se sve
menja i to uvek nagore, još uvek se oseća kao kod kuće u ovom pretrpanom gradu.
U kontaktu s Hijenom, Gael menja stav. Kao i svaki put kad se vide. Ne tako davno
bila je besna na nju, zato što ju je zamolila da pronađe Vernona, pre nego što je nestala
bez traga pošto ga je ona našla. Gael je tad stvarno najebala kod Kika, bila je ogorčena što
je sebi napravila sranje ni zbog čega. Ali to nije prvi put da je Hijena zajebe, a ni poslednji
da joj ona oprašta. U svakom slučaju, stvari su se od tada promenile. Kiko je pronašao
Trodona i umesto da mu polomi pičku, opet se primio na njega.
Hijena je u svoje vreme bila umešana u ozbiljne afere, s krupnim ribama. Pri kraju je
karijere. Deluje kao da je boli uvo. Gael nije upoznala mnogo ljudi koji toliko preziru
mišljenje drugih ljudi. Oduvek je bila takva, tako arogantna da možeš samo da se
povinuješ.
Sama se šiša, vidi se, a i farba je iz domaće radinosti. Zubi su zdravi, pogled uobražen.
Izgleda da je izgubila sve osim arogancije. Hijena posmatra svoju čašu belog. Razmišlja.
Gael je pušta da sabere misli. Zna o čemu hoće da razgovara s njom, svi samo o tome
razmišljaju ovog leta: Vernon. Da li ga je skoro videla u „Rozi Bonor“, da li je čula nešto
u poslednje vreme, takve stvari... Ono što njoj nije jasno jeste zašto se Hijena toliko prima.
122

Šta im radi taj Trodon kad ih je sve tako potčinio? Tip je simpa, ali je u više nego
diskutabilnom stanju... Gael je uvek prezirala pankere koji idu s čoporima pasa. Ne voli
prljavštinu, aljkavost, a iz principa ne razgovara s ljudima koji nose bradu. Ali Hijena
okoliša:
- A ta tvoja devojka, kad ne protestuje, kakva je?
- Jako slatka, ribetina. Dvadeset pet godina mlađa od mene. Sve u svemu, nju život
čeka, dok ga se ja sećam.
- Ne smara je da bude s matorkom?
- Dobro je jebem. Nadomešćujem.
Hijena se smeška. Tako se zezaju. Već decenijama prosipaju iste fore. Gael završava
piće, traži konobaricu pogledom i pita:
- Znači, htela si da me vidiš da bi se raspitivala o mom ljubavnom životu?
- Htela sam sa svima da obavim razgovor. Prošlo je dosta vremena kako se nismo
videle. Čujem da si u poslednje vreme često kod „Rože Bonor“?
- Da. Pomažem Zuzu kad organizuje neku proslavu. A ima ih dosta. Ali i ti si, čujem,
u parku s vremena na vreme? Trebalo bi češće da nam svratiš...
- Je l’ čuješ puno priče o Vernonu u „Rozi“?
Naravno da je zbog toga došla. Gael je bila u pravu. Ništa joj to sa Vernonom nije
jasno. Za početak, kako je uspeo da se nađe na ulici? Tako brzo. Da izgubi stan, u redu.
Kriza je, lik više nije mlad, nije održao nikakav kontakt s porodicom. Ali ipak bi posle
dvadeset godina prodavnice ploča trebalo da imaš imenik dovoljno pun da bar tri meseca
ne moraš da kuntaš na ulici... i kako se taj tip, koji jeste simpatičan ali je potpuno
neharizmatičan, pretvorio u idola Bit-Šomona? Tip spava napolju, smrdi na znoj i nosi
džiberske čizme, a neko bi pomislio da je Isus sin Božji, koji je preskočio celu priču s
krstom, i okružio se razvratnom ruljom mudraca, koji mu svakodnevno prinose darove.
Vernon izabere drvo, sedne ispod njega, i ljudi dolaze da ga vide. Naravno da je slušala
o njemu u „Rozi“. Maltene se samo o njemu i priča. Otišla je da baci pogled na tu njegovu
ekipu. Gomila razvaljenih hetero bolida. Čak je i Kiko uspeo da se ubaci u ekipu. Kad je
čuo da Trodon visi u parku, Gael ga je videla kad je izašao iz kuće, nadrkan kao što ume
da bude, rešen da ga izgazi od batina, naučiću ga ja da se ne zajebava s mojim koksom...
a kad se vratio sutradan, slušao je Jethro Tuli tri nedelje. Bez žurki, bez seksa, samo
slušalice i droga. Nije išao na posao. Nikad mu se to nije dogodilo. Počeo je da se
proserava - kako veruje da će se Bog uskoro pojaviti, i to u vidu sume logaritama, da
samo on može da spase planetu i čovečanstvo - i da je potrebno osmisliti dobre programe,
koji bi ljudima objasnili kako da žive u funkcionalnoj zajednici. Kad japiji krenu u
spiritualnost, to je za Gael znak da nas čekaju zajebani dani. Za vreme te tri nedelje
penzije, Kiko je imao veliki projekat u planu: turneju po Latinskoj Americi. Čitaj između
redova, tip hoće da radi kokain tamo odakle potiče. Uostalom zašto da ne, prilično je
jasno da mu je to glavna strast. Međutim, pomisao da joj stigne fotografija iz Gvatemale
s Kikom natakarenim na lamu sa sve peruanskom kapicom ju je deprimirala. Ako završi
na potocima u Čijapasu perući sâm svoju odeću, Gael se kune da će doći u park i sve
123

spaliti. Godinama za džabe živi kod tog tipa, oduvek je bio žestoki liberal, dosta joj je više
da joj neko sjebava varijantu. Kiko se u međuvremenu oporavio, vratio se na posao i
pominje Trodona samo kasno noću. Kaže da planira putovanje. Ona iz iskustva zna da se
baš oni koji su ubeđeni da su zajebani najlakše zakače za prvu new age glupost - cinizam
je samo predstava slabića - ali ipak ju je šokiralo. Nada se da će zaboraviti na sve to i da
će doći sebi. Za to vreme je dva puta dolazio da čuje Trodona kako pušta muziku u
„Rozi“. Istina je da tu ipak ima nečega. To čak i Gael mora da prizna. Na početku je to
bila Mimina ideja. Bio je to način da mu se tutne neka kinta na crno, a da ne izgeda kao
milostinja. Ali dobro je prošlo. Već je dva puta puštao. Samo bi ga trebalo naterati da se
istušira, ali sem toga razbija. Puštanje ploča uvek je bila njegova fora.
Kad Vernon pušta u „Rozi“, bar se zatvara. Kažu svima da je u toku privatna žurka,
da imaju probu hora, bilo šta samo da posvećeni mogu na miru da se okupe. Čak i Gael,
koja se opire svakoj vrsti sentimentalnosti, a posebno još ako ima veze s nekakvim
misticizmom, mora da prizna da se nešto događa. Vernon ume da napravi atmosferu. Na
početku večeri prati šta se dešava i gunđa u svom uglu kako nema razloga da se pada u
trans, sve do otprilike pete stvari, koja nije ništa impresivnija od prethodnih. Ali onda
krene da igra. Masovno je, ludilo je, bilo bi glupo suzdržavati se. Ne igra da bi pokazala
drugima da još uvek dobro meša za svoje godine, kukovi joj se ljuljaju kao da kreće da je
radi ekstazi, a ništa nije uzela. Počinje da oseća zvuk koji joj prolazi kroz ruke, opušta joj
vrat i sva tela oko nje su u istom stanju - ona igra i isključila je mozak, i mučno joj je da
prizna, pa sledećeg dana pokušava da razmišlja o drugim stvarima, ali igra da bi se osetila
uspravno, tabani joj se usađuju u zemlju i to je razvaljuje, zvezde joj se roje u stomaku,
kao da baš tu pripadaju, misli na mrtve i pleše s njima, pleše razmišljajući o svemu što je
nestalo, a ipak postoji, netaknuto, i tako je lako dostupno, kao da je širom otvorila neku
slikovnicu i da se istovremeno događaju slike, zvukovi, mirisi, i dodiri različitih tela, ona
igra sa drugima i svesna je njihovog prisustva, svi su međusobno povezani, srećni su što
su zajedno isto tako imbecilno kao kad si sveže zaljubljen, samo što ih ima tridesetak i
povezana je sa njima a da toga nije ni svesna, oni su jedno telo koje se talasa i drago im je
što su tu. Ne zna šta ih pokreće. Odbija da tome pridaje previše značaja i ideju da je
Vernon dotaknut ne znam kakvom milošću - neprijemčiva je za sve te gluposti. Ali mora
da prizna da nikad tako nije igrala. Hijena prelazi na stvar:
- Šta misle tamo, u baru, ti često ideš tamo... o celoj toj priči sa Trodonom i ljudima
oko njega?
- Šta tačno hoćeš da znaš?
- Samo se raspitujem.
- A zašto bih ti pomogla?
- Iz ljubavi.
- Nemam šta da ti kažem, žao mi je. Napravio je dve privatne žurke, kao di-džej, svi
njegovi drugari su došli. I bilo je dobro. Ne razumem šta ljudi vide u njemu, ali kad su
žurke u pitanju, odlično radi posao. Tip je enigma decenije. Reći ćeš da to nije prva stvar
za koju ne znamo zašto funkcioniše. Ako hoćeš da budeš malo preciznija, možda bih
mogla da se raspitam... Zašto te on još uvek interesuje?
124

Hijena se smeši kao stari gusar. Kao neko ko implicira da zna mnogo stvari o kojima
ne govori. Slatko se smeši. Htela bi sigurno da postavi još pitanja, ali lepa brineta jake
vilice stiže do njihovog stola, uz loše odglumljen izraz iznenađenja. Lepo stvorenje, malo
smešno izgleda. Kad je došla do njih, pravi se zaprepašćena, iako je očigledno da ih je
videla sa sto metara. Sve na njoj odiše pravom ženskastom radošću, mnoštvo detalja koji
prosto vrište: kako je fantastično glumiti glupaču. Tanki neonski sat, da pokaže da je
zabavna, nokti lakirani u rože, jer je pročitala u časopisu da je to in, previše težak parfem,
počupane obrve, najnoviji sjaj na napućenim usnama... „Pa otkud ti ovde?“ Naravno, kad
je progovorila, ispostavilo se da ima glas kao devojčica, piskav i neprijatan. Hijena bulji
u nju sa osmehom, ne pozivajući je da sedne. „Anais, upoznaj Gael...“
Gael je potrebno samo nekoliko sekundi da shvati da spavaju zajedno, inače bi Hijena
manje glumila Džordža Klunija.
- Upravo sam dobila otkaz.
- Od Dopalea?
- Malopre. Kao da sam poslednje govno. Nikad mi se to nije dogodilo. Bilo je grozno.
- Zbog čega?
- Nisam razumela. Otpustio me je isto kao što me je i zaposlio, to jest: iz hira. Ali sam
zato slobodna za kafu. Mogu da sednem s vama?
- Anais, žao mi je. Pričaćemo o tome kasnije. Upravo sam htela da krenem.
Anais je progutala knedlu. Kao da je dobila šamar preko usta, ali stiska zube.
Posmatra Gael, krajičkom oka, pitajući se da li je ona razlog što se tako ponaša prema njoj.
Hijena insistira:
- Već kasnim na drugi sastanak. Ali ako si slobodna večeras, mogu da te pozovem pa
ćeš mi sve ispričati.
- Znači sad ćeš me udostojiti korišćenja telefona?
Lepa brineta je postala drska. Nije mogla da se suzdrži. Bolje joj stoji od ljubaznosti,
pomisli Gael, kojoj iznenada deluje mnogo interesantnije. Hijena je stvarno bila gruba -
iako pojma nema o vrsti odnosa koji imaju, ne kaže se devojci s kojom spavaš da žuriš
kad te obavesti da je dobila otkaz... Gael smatra da situacija nije fer, namiguje Anais i
pokazuje joj slobodnu stolicu sa svoje desne strane:
- Svakako sedi. Ja nigde ne žurim.

Hijena je prostreli pogledom. Već su otimale, ili pozajmljivale devojke jedna od druge.
Normalno, koliko se dugo poznaju... Gael nabacuje svoj najkurvinskiji osmeh - cico, znaš
da je to deo nepisanih zakona u vezi s kojima se svi slažu - ako se loše ophodiš prema
svojoj ljubavnici, imam prava da se pobrinem za nju... U svakom slučaju, nisu se spremale
da krenu pre nego što je mala stigla. I svakako namerava da naruči još jedno piće.
Iznervirana, Hijena skuplja upaljač, cigarete i beleške sa stola, prsti su joj dugi i tanki,
pokreti efikasni, traži novac po džepu od jakne - nervira je što odlazi i ostavlja ih nasamo.
- Idem ka Trgu republike, hoćete sa mnom?
125

- Ako stvarno toliko žuriš, ne. Nisam popila piće, a gospođica nije imala vremena ni
da naruči.
Hijena je iznervirana, pre nego što će se udaljiti izgovara: „Anais, je l’ mogu da svratim
do tebe večeras?“ Na šta Gael pomišlja - mislim da će biti u mom krevetu, dušo. Samo
zezanja radi. Kad ti je stalo do neke devojke, ne tretiraš je tako. Nikada nije bila
monogamna. To je samo za gabore.
Anais je sela. Poražena je. Svaka želja da simulira dobro raspoloženje ju je napustila.
Gael ne može da se uzdrži od saosećajnog gesta, žrtve je omekšaju:
- Uvek je bila odvratna. Voli tako malo da se pravi. Ne shvataj to lično.
- O kome pričaš?
- O Hijeni, o kome misliš da ti pričam? Bleda si kao krpa. Da ti naručim viski?
- Nas dve se jedva poznajemo... Slučajno sam je srela. Ako sam bleda, mora da mi je
pao šećer... da, zapravo hoću da popijem piće.
- Dušo, imam oko za to, to ti je ljubavnica i loše se ponela. Nemoj da joj zameraš, ona
nije normalna. Kakav si posao radila?
- Bila sam talent skaut u jednoj produkcijskoj kući.
- Je l’ ti se dopadalo?
- Ne baš, ne.
- Možda onda i nije tako loš dan.
Anais je na ivici suza, smeška se koliko može:
- Izvini. Dosad mi je bilo dobro, ali mislim da je zbog razgovora o tome, počinjem da
shvatam... izvini, ali...
Gael naručuje, ništa je ne privlači kao žena u suzama. Osim možda tuđa žena. Ne
može da se suzdrži, to je deo njene prirode. Ona je Škorpija. Ne možeš protiv astrologije.
Anais eksira svoj viski s dosta stila, a zatim duboko uzdiše. Gael pita:
- Bolje?
- Dolazim sebi. Dobro poznaješ Hijenu?
- Zajedno smo bile u Vijetnamu, da tako kažem... Ali nije mi jasno šta devojka kao ti
traži s njom.
- Devojka kao ja?
- Znaš vrlo dobro na šta mislim. Je l’ ti ovo prva devojka, ili si već dugo bi?
Nema svrhe da se previše pravi fina, inače će izgledi da je smuva pre kraja dana biti
tanki. Mora pokušati da navede priču na Anais, i zanemari Hijenu. Ali Anais je jača nego
što na prvi pogled deluje. Ne da se zbuniti. Ponavlja „ne razumem o čemu pričaš“, i
počinje da objašnjava od čega joj se sastojao posao, taj s kog je upravo otpuštena. Gael se
brzo umara od razgovora o šljaki. Pada joj na pamet ideja da je odvede u „Rozu Bonor“.
Tako bar, ako vidi da s njom ne ide, može da popije piće s drugaricama.
Prelaze Trg republike, gde su radovi u toku, i spuštaju se u metro na liniju 11. Cica ne
zatvara sve do Pirineja. Gael je odsutno sluša. Više nije sigurna da hoće da je navata, treba
126

joj još jedno piće da bi se pozabavila tim pitanjem. Radovi su u toku na Aveniji Simona
Bolivara. Ako ne otvore banku, otvoriće optičarsku radnju ili agenciju za nekretnine. Već
dugo se ništa drugo ne otvara. Drveće raste umotano u metalne korsete, zgažene cigarete
i osušena govna prekrivaju ono malo zemlje oko njihovih stabala. Trotoari su posuti
šljunkom, tu je prevrnuta kada, neko ju je izlomio čekićem da bi izvadio cevi, beli prah i
komadi keramike rasuti su u krugu od nekoliko metara.
Radovi se nastavljaju sve do parka, neke staze su blokirane ogromnim žutim
mašinama, koje deluju zaglavljene u blatu. Kiša opet počinje da pada pre nego što su
stigle do „Roze“. Mala Selest je za šankom, razgovara sa svojom prijateljicom Ajšom. Gael
čeka da završe obećavši sebi da će joj ispričati o svojoj ideji za tetovažu, hoće jednu Lou
Erzuli Dantor na podlaktici. Videla je na internetu. Karirano srce, probodeno bodežom.
Čitala je da je to simbol boginje lezbijki i kurvi, i ideja joj se dopala, ali radi se o nekom
vudu tripu, i mada ni u šta ne veruje, pita se da li je pametno. Selest dobro crta. I slatka
je. Gael bi volela da ostane s njom nasamo u njenom tatu studiju.
Anais se vraća iz toaleta, izgleda da je uspela da se napije od samo jednog viskija, ili
je to njen način da se nosi s nervozom zbog scene s Hijenom: ne prestaje da priča. Izvodi
petominutni solo o Dajsonovom sušaču za ruke koji „obožava“ jer jako dobro suši ruke, a
uz to „obožava“ osećaj vrućeg vazduha koji joj skuplja kožu dlanova. Gael se grozi takve
vrste razgovora, tipa ljudi koji pričaju o temperaturi mleka u svom kornfleksu i misle da
su hipsteri, smara je to.
Selest ne dolazi da primi porudžbinu. Gael joj daje pet minuta. Ako bude morala sama
da ustane da naruči svoj džek, planira da bude jako neprijatna. Tim klinkama sve mora da
se objašnjava, a posebno činjenica da su plaćene da bi radile.
Ali Selest iznenada menja izraz lica. Deluje prestravljeno. Ajša, koja je leđima
okrenuta ulaznim vratima, okreće se da isprati njen pogled i u trenutku se ukočila, nimalo
uplašena već preplavljena luđačkim besom. Razlog svemu tome je neki sitan tip. Izgleda
totalno obično. Potpuno je pokisao i izgleda glupavo srećan što ih vidi: poskakuje u
njihovom pravcu, pun entuzijazma. Ajša ga odmah spušta na zemlju: izgovara „šta ti
radiš ovde?“ besnim i pretećim tonom. Anais interveniše bez oklevanja, kao da je njena
dužnost da ga zaštiti:
- Sećate me se? Sreli smo se ranije u kancelariji?
- Pratio sam vas. Nisam se usudio da vam priđem. Ja sam sin Lorana Dopalea. Bilo mi
je mučno da vidim kako se ponaša prema vama.
- Pratili ste me od kancelarije?
- Morao sam da razgovaram sa vama. Bilo je strašno prisustvovati onoj sceni.
Ne trudeći se da opširnije objasni, stavlja ruku na Anaisinu podlakticu, pokazuje joj
da sačeka, i okreće se ka Selest, koju umiruje:
- Nisam očekivao da ću vas naći ovde, ne brinite, neću nikome ništa reći.
Na šta Ajša odgovara, bez oklevanja:
- Preventivno ću ti pičku polomiti, nećeš nikom ništa hteti da kažeš posle batina koje
ćeš dobiti.
127

Gael za svaki slučaj odlazi iza šanka i zove Hijenu s fiksnog - „Odnela si mi upaljač.
U ’Rozi’ sam. Moramo odmah da se vidimo.“ Imala je osećaj da je upravo ovo vrsta scene
na koju je mislila njena stara drugarica kad je nezainteresovano pitala „da li je čula nešto
o Vernonu u ’Rozi’“.
128

- Nije trebalo da mi diraš kevu. Iako je bila kurva.

- Mislili ste da možete da je ubijete nekažnjeno?
- Ne, nije mislio, znao je da može.

Loran Dopale ne razume gde su našle kôd za lift koji se penje direktno do njega.
Nikom ga ne daje - ljudi obično zvone i proveri kroz videofon pre nego što ih pusti
unutra. Oprezan je čak i s kuririma, radije siđe sam nego da ih pušta gore. Nisu čak ni
pitale da li je sam u stanu, kao da su znale.
Kad je čuo prvo zvono na vratima, Dopale, koji nikog nije očekivao, odlučio je da ne
otvara. Ali posle drugog zvona je pomislio ispašću kreten ako je komšija koji hoće nešto
da mi kaže. Pogledao je ko je i slatka mala riđokosa ga je zamolila da je pusti da uđe jer
je komšinica, ali se zaključala van stana a ispraznila joj se baterija na mobilnom, pa ako
bi mogla da pozove od njega? Pomislio je kakva smaračica, ali poverovao je i pustio je
unutra. Kad je ulazila, prva pomisao mu je bila da je dobro građena, a onda ga je niotkuda
ta muslimanska bedevija koja je bila sa njom na silu gurnula u sopstveni stan.
Scena je toliko nasilna da ne razume na kojoj se planeti našao. Njegov mozak odbija
da prihvati da su dve devojke zatvorile vrata za sobom i stavile ključ u džep. Ona grublja,
zabrađena, drži ga za vrat, i neverovatno je snažna. Druga ga posmatra s mržnjom, tako
mu je blizu da prepoznaje njen parfem - Šans, od „Šanela“, isti koji njegova ćerka nosi od
svoje dvadesete godine. Uvek se seti da joj kupi bočicu u fri-šopu na aerodromu.
Toliko se boji da je paralizovan. Već dugo ovo predoseća, i svaki put kad bi otvarao
karte na Bliča, izlazila je propast. Siguran je da je sve od toga počelo. Znao je da mora da
nađe te kasete. Imao je predosećanje čim je čuo za taj „testament“. Taj retardirani pevač,
ta odvratna štetočina, mora da ga je optužio pre nego što se overio... Zabrađena devojka
mu vuče glavu unazad uhvativši ga za bradu, i ponovo počinje:
- Je l' i dalje misliš da ćeš proći nekažnjeno, jebeni buržujski lihvaru?

Iako je to prvo pomislio kad su ga uvukle u stan, opciju klasične pljačke definitivno je
trebalo odbaciti. Bilo bi uzaludno nuditi im novac da bi ga pustile. Džaba mu je da govori
„svi su na prodaju, samo recite cenu“... Jasno mu je da postoji granica svake izvesnosti.
Zaprepašćen je, ali mozak nastavlja da mu funkcioniše kao da se ništa strašno ne događa.
Deo njega ostaje nedodirnut situacijom. Vraćaju mu se slike koje mu je pokazala ona
129

beskorisna Anais, dokumentarci o nasilnim devojkama iz predgrađa. Mislila je da bi to

moglo da ga zanima. Ali klinke su bile ružne pa nije bio oduševljen. Kakva glupača, ta
asistentkinja. Ispalila ga je. A evo sad kod svoje kuće ima nasilne devojke. Muslimanka s
groznom facom će ga zadaviti ako ovako nastavi. Zlurado bulji u njega, što ne sluti na
dobro, i on jedva da može da izgovori: „Ali o čemu vi to?“, pokušavajući da to kaže sa
što je više moguće poštovanja, ona ništa ne odgovara i ponavlja, kao opasan luđak:
- Znam šta si uradio.
Eto ga. Napredujemo. Dopale je usredsređen na svoje disanje, primećuje pokrete koje
ona druga pravi, u pozadini, dok se mota po dnevnoj sobi diveći se nameštaju. Postaje
molećiv. Zna da sažaljenje razoružava, koliko god teralo na gađenje. Promuckuje:
- Ali ne znam uopšte o čemu pričate.
- Pričam ti o svojoj majci. Votki Satani.
Želi da kaže „nemam ja ništa s tim, dušo, što ti je majka bila kurva“. Shvata da je teško
pomiriti se s tim. Ali kao što kažu: ne može on da preuzme svu bedu sveta na sebe. Pita,
tihim glasom:
- Satana je bila vaša mama?
Ako mu govori ko je i dolazi kod njega otkrivenog lica, to je zato što nameravaju da
ga ubiju. Zamišlja svoju umrlicu: „brutalno isprebijan u svom domu od strane dve
džihadiskinje“, i ta pomisao je toliko apsurdna da oseća talas očajanja kako mu protresa
telo. Mora da se spase. Da povrati prisebnost. Ne dozvoli da strah ovlada njime. Kaže:
- Ne razumem. Dobro sam je poznavao. Uvek sam pokušavao da joj pomognem. Bili
smo prijatelji. Šta želite od mene?

Strah mu pomaže da deluje ubedljivo. Nije teško delovati iskreno. Nije je ubio. Mnogo
je komplikovanije od toga. Može se reći da ga je Satana jebeno dobro izradila. Bio je besan
na nju. Uvredila ga je, pretila mu. Pa ipak, na početku je bilo dobro. Imala je neverovatan
šarm, telo iz snova i obožavala je da se zabavlja. Dopale je dominantan, a ona je cenila
muškarce koji umeju da budu pomalo grubi. Često su izlazili zajedno. Mesecima ju je
zvao kad god je imao priliku. Čak ju je jedne godine odveo u Kan. Bio je ponosan da bude
viđen s njom, pogotovo u malo razuzdanijim sredinama. Voleo je da bude taj tip, koji
pored sebe ima takvu devojku. I koji može, ako to poželi, da je podeli. Uvek je bila
raspoložena. Volela je seks, bez zadrške. Ali skrenula je na pogrešan put, bila je jedna od
onih koji ne znaju da drže svoju zavisnost pod kontrolom. Njeno drogiranje je od
rekreacije dovelo do blamiranja. Ređe ju je zvao. Bila je povređena. Verovatno se zaljubila
u njega. Nije mogla da podnese što je se kloni. Postala je nemoguća. Nije više bila sva
svoja. Na početku bi joj dao jedan gram kad joj je frka i, da ne ispadne ljakse, poigrao bi
se malo s njom pre nego što bi je zamolio da ode. Ali ona je sebe ubedila da je naterana
da radi neke stvari protiv svoje volje i pretila je da će ga razotkriti. Bio je preveliki
džentlmen da joj kaže sećam se kako si redom praznila jaja kad god se nekom u Šandelu
digne, s previše entuzijazma si to radila da bi neko poverovao da si bila prisiljena. U to
vreme devojka je bila nezasita, gde god je moglo da joj uđe, primala je. Ali kad je Satana
odlepila, ništa nije moglo da je urazumi. Progonila ga je. Uvrtela je sebi u glavu da će
130

obavestiti nekog prijatelja, novinara, i da će mu dati spisak ljudi s kojima je spavala sa

sve sočnim detaljima. To je bilo pre deset godina, mnogo pre Stros-Kana, ljudi nisu bili
toliko u defanzivi, ali ipak. Bio je primoran da upozori neke partnere slobodnijeg
ponašanja da ona neprestano preti da će progovoriti. Za neke od njih, skandal tog tipa je
trebalo izbeći po svaku cenu. Bio je lud od besa. Verovao joj je, upoznao ju je s važnim
ljudima, od kojih je imala koristi. A onda se okrenula protiv njih, izmišljajući odvratne
priče. Prevršila je svaku meru. Nije bila svesna ozbiljnosti svojih pretnji. Postoje slučajevi
više sile: neke izuzetne karijere ne mogu da budu prekinute zbog glupih kurvarskih priča.
Upozorio ju je. Bila je uporna. Nije mu ostavila prostora za manevar; morao je da obavesti
svoje prijatelje. Ali stvarno nije shvatio kad mu je neki pion izjavio: „Vrlo dobro. Ne
ostavlja nam izbora“. Možda je negde predosetio da će otići predaleko. Pomislio je da će
da unajme nekog Kineza da joj slomi nogu, vrlo važno, samo ne bi igrala tako dobro. Ali
morali su da je nateraju da shvati: morala je da ih ostavi na miru. Kad su tražili od njega
da zakaže sastanak sa Satanom, uradio je to, a kad je video predivnog plejboja kog su
poslali da je smuva i namami na drugo mesto, shvatio je: ne da će da je kazne nego...
Pronađena je mrtva sledećeg dana. Samoubistvo ili overdoz. Niko nije mnogo razbijao
glavu zbog toga. Nije bilo nikakvih dokaza da to nije samo nesrećan slučaj. Neke od
prijatelja koji su bili umešani video je nešto kasnije u Normandiji, niko nije pomenuo
njenu smrt. Jadno dete, kad pomisliš... svakako se desilo ono što je moralo da se desi.
Stvarno je strašno ako joj je neko uvalio loš dop. Ali bila je na ivici, bilo je samo pitanje
vremena. On ništa nije uradio.
Ćerka joj je muslimanka. U drugim okolnostima primetio bi da ima određene ironije
u tome. Ali trenutno mu ta ista škrguće zubima nekoliko milimetara od face kompulzivno
ponavljajući „iščupaću ti jezik“ i mora pod hitno da smisli kako da im objasni: on nema
ništa s tim.
Satana će ga svakako izdrkati do kraja. Trebalo je da počne da pije brom onog dana
kad je podlegao njenim čarima. Pošto mu se posle njene smrti nakačio još i taj jebeni Blič.
Godinama je trajao taj njegov cirkus. Dopale je menjao broj telefona, imejl, faks, ali mali
govnar bi uvek smislio kako da dođe do njega. I tako ukrug. Iste pretnje, ista sranja. Počeo
je da ludi od toga.
Slike Votke Satane mu se vraćaju, u bleskovima. Nije je ubio. Ali uzbuđivalo ga je da
je ponižava. On je muškarac. Je l’ to zločin? Voleo je kad glumi uplašenu sveticu i kad
mora da je ubeđuje da pokaže gostima sise na kraju večere. To je bio deo igre, da joj
naređuje i da oseti kako se predaje. Osećao se moćno što se tako lepa devojka pokorava
tipu kao što je on. Bilo je nečeg mračnog u tome. Kao i uvek kad je seks u pitanju. Izgovara
molećivo:
- Kako možete i da pomislite da sam je ubio? Dajte mi šansu da vam kažem... Bili smo
prijatelji, zašto bih se okomio na nju? Da li me vi nedeljama progonite? Greška je u
pitanju, verujte mi... nemam ništa s tim. Obožavao sam vašu majku. Ne razumem šta
hoćete od mene...
131

Aleks Blič. Taj govnar. Nedovoljno priseban da progovori, nedovoljno pametan da

iskoristi ono što misli da zna. Da je imao mozga, tip je mogao da prihvati dobro plaćenu
glavnu ulogu u romantičnoj komediji, kao što mu je predloženo, s glumicom po svom
izboru, golom u svakoj drugoj sceni. Oko toga su se složili svi u Dopaleovom okruženju:
treba vešto da odigraš da bi ućutkao jednog popularnog pevača. Bili su na korak od
dogovora, već je postojao prećutan sporazum: Dopale mu je predložio da se smiri, a suma
koju mu je ponudio bila je da dobro razmisliš. Ali mali govnar nije imao ni zdravog
razuma, ni manira - obilno ga je izvređao, i još mu se rugao. Producent se podrugljivo
smeškao dok ga je slušao kako lupeta o veličini njegovog kurca, koji bi prema Votki Satani
trebalo da je daleko ispod proseka. Ako je taj jebeni crnja mislio da ne zna i bez njega da
je obdaren kao veverica... Ali, sve u svemu, nije mu bilo svejedno. Jebote, nije ništa loše
uradio, nije bilo nikakvog razloga da dopusti da ga ponižava govnar kao što je on. A Blič
je nastavljao da ga maltretira. Dok ne doživiš, ne znaš kakvo je to mučenje. Da ne možeš
da se javiš na telefon bez grča, da otvaraš imejl u strahu da ćeš naleteti na neko sranje,
uvek nervozno gledaš oko sebe kad ujutru izlaziš, jer ga je ponekad to govno od Bliča
čekalo, prekrštenih ruku, naslonjen na vrata od taksija. Njegovi prijatelji, čim su shvatili
da oni pevača ne interesuju i da ima problem samo sa Dopaleom, ostavili su ga da se sam
snalazi. Osvetio se. Upoznao je Hijenu, i mada ga je koštala boga oca, u Gugl nisi mogao
da ukucaš pevačevo ime a da ne naletiš na neku klevetu. Osećao se jako dobro zbog toga.
Nije to morao više da radi, Blič se ubio. Taj govnar. Kakvo je uživanje bio dan kad su
objavili njegovu smrt. Kakvo olakšanje. Nije mogao da se suzdrži: proveo je dva dana s
maramicom u ruci, razgovarajući sa svima o tome. Svaki put kad bi rekao „kakva tuga“,
vatreno ushićenje mu je žarilo grudi. Otarasio se te gamadi. Konačno slobodan. Zatim,
nekoliko meseci kasnije, otkrivši da mu je fasada prekrivena psovkama opet ludi. Ponovo
je počelo.
Oseća da devojke imaju jednu slabost. Ne mogu ništa zasigurno da znaju. Nemaju
pojma šta se dogodilo. On je nevin. Nije beo kao sneg, ali nepravedno je optužen za ono
što mu se stavlja na teret. Moraju to da shvate. Mala zabrađena ga hvata ispod pazuha,
tera ga da ustane i pribija ga uza zid. Oseća se slabo i muka mu je, kao pilence u šapama
polarnog medveda. Gubi svest. Na trenutak pada u nesvest. Crni veo prekriva scenu.
Njih boli uvo.
- Kladim se da nisi često razmišljao o mojoj majci otkad sije ubio. Ali odsad pa nadalje
mislićeš na nju svakog dana.
- Objasnite mi barem šta je moglo da vas navede na takvu ideju? Zaboga! Voleo bih
da razumem.
Koliko je godina mogla da ima kad se to desilo? Satana mu nikad nije rekla da ima
ćerku. Ili nije obratio pažnju. Svakako nije imala starateljstvo. Nije kao da je imala svoj
stan. Bila je bednica. Pred kraj je bila prava olupina. Tako lepa devojka, kakva šteta... Ide
na sve ili ništa:
- Niste u pravu. Nije joj bilo dobro. Ali ja nisam imao ništa s tim. Upoznala je tog
jebenog pevača, Aleksa Bliča, i on ju je potpuno uništio. Toliko puta sam pokušao da je
ubedim da ga ostavi. Ponižavao ju je, tukao, drogirao, tretirao ju je kao bednicu...
132

Blago je oslobodila stisak ruke, na delić sekunde. Sumnja. On nastavlja:

- Blič je bio ološ. Mrzeo me je što sam pokušao da odvučem Satanu od njega. Ja sam
bio jedini koji je nije izneverio. Bila je pod njegovim uticajem. Uništio ju je. Imao sam
užasne razgovore telefonom s njom, pretio joj je nožem i polomio joj rebra, ali odbila je
da podnese prijavu. Nekoliko puta sam je primio kod sebe u gostinjsku sobu, ali uvek
mu se vraćala. Navukao ju je na heroin. On joj je dao fatalnu dozu. Žao mi je što ja moram
sve to da vam kažem. Tražite rezultate autopsije. Ja jesam. Predozirala se. Kad je umrla,
u njegovom naručju, nije čak ni pozvao pomoć. Uspaničio se. Ostavio ju je tamo, u hotelu
u kom su bili, i prošlo je nekoliko sati pre nego što je hitna primila anoniman poziv. Nikad
to sebi nije oprostio. Da li bi joj spasli život da je na vreme pozvao hitnu pomoć? Ali ipak
je najpre razmišljao o svojoj karijeri...
- Kako biste to mogli da znate? Niko nikad nije rekao da je uzimala heroin...
- Zato što mi je on ispričao. Satima sam razgovarao s njim. U početku. Ali ne razgovara
se s ludim ljudima. Napravio mi je pakao od života. Godinama me je neumorno mučio.
- Zašto se baš na vas okomio?
- Zato što sam ja hteo da je spasem. Ja sam onaj koji je uradio ono što on nije mogao.
I dalje je u istom položaju, ruka mu je zavrnuta iza leđa, pritisnut uza zid. Ali devojke
ga slušaju. U tome što govori ima nekoliko malih laži, koje bi bilo lako raskrinkati. Ali
trebalo bi im malo vremena da provere. Na internetu neće naći mnogo drugačiju verziju.
Ako koriste Gugl, miran je, naleteće na ono što je on raširio preko Hijene: pokušaji
silovanja, uznemiravanje, nasilan tip, mizogin, homofobičan, opasan. Nastavlja:
- Krivica ga je izjedala. Okrenuo je to protiv mene. Postao sam njegov dežurni krivac.
- Ne verujem ni reč od toga što pričate.
- Ali to je ipak istina.
- Ipak ću verovati svom instinktu: a on mi kaže da si lažov.
Iza leđa čuje drugu devojku kako otvara torbu i vadi nešto. Siguran je da može da ih
ubedi da ga ostave na miru. Ne veruju Bliču ništa više nego njemu: nisu ni reč rekle u
njegovu odbranu.
- Dobar sam žrtveni jarac? Praktičan? A pošto sam bogat, suštinski je nemoguće da
sam nevin - znači možete da mi upropastite život bez razmišljanja? Možete da mi uđete
u kuću, sve da razbijete, da me mučite, vređate... Nema veze, bogat sam, plaćam cenu za
sve bogataše, međusobno smo zamenjivi, je l’ zato?
- Ne, ne. Nego zato što mi je majka mrtva. Biram da verujem da je sve moglo drugačije
da se završi s njom. Da sam mogla da je upoznam.

Grabi ga i vodi do stolice u kuhinji, prisiljava ga da sedne naopako, okrenut prema

naslonu. Druga čeka, s konopcima u ruci. Vezuju mu ruke iza leđa. Imaju jake ruke i kao
jebene profesionalke imobilišu mu gležnjeve, kolena, struk i ruke. Oseća se kao u luđačkoj
košulji. Sa prstiju Satanine ćerke kaplje krv, isekla se zatežući čvorove, i taj prizor je
dodatno podstiče, udvostručuje joj rešenost. Čini mu se da u očima simpatičnije čita malo
saosećanja. Moli je, koliko ima snage u njemu:
133

- Znaš da sam nevin, zar ne?

A zabrađena ga klepi u glavu:
- Koliko dugo ćeš da nas jebeno smaraš? Nemoj mi reći da u svojim godinama još uvek
veruješ da postoji pravda, da krivci plaćaju a nevini su pošteđeni... Ovaj svet ne
funkcioniše tako. Ti si vezan, a mi smo slobodne. Nije teško razumeti: izvukao si deblji
kraj.
Lepša stavlja ruku na rame svoje saučesnice, kao da bije smirila:
- Daj mu bar šansu.
Okrenuvši se prema njemu, pita, skoro prijateljskim tonom, što u Dopaleu budi veliku
želju da zaplače:
- Pričajte joj o njenoj majci. Kako ste bili prijatelji i sve to. Kažite. Šta ste radili zajedno?
- Mnogo je volela muziku. Imala je impresivnu muzičku kulturu.
- Slušali ste ploče zajedno?
- Na primer.
- To je lepo. Na primer, ona bi došla kod vas kući, u vašu dnevnu sobu, i provela bi
veče impresionirajući vas svojom muzičkom kulturom?
- Ne, ne kod kuće. Ne dovodim nikog kući. Ovde je za porodicu.
- Porodicu?
- Moja žena, njena deca... držim privatni život odvojen od poslovnog.
- Njena majka i vi, je l’ to bio poslovan odnos?
- Ne. Ali na primer često smo slušali muziku u kolima.
- U kolima?
- Da. Pevala je glasno, igrala je, svi bi nas gledali kad stanemo na crveno, to ju je jako
zabavljalo.
- Ali gde ste išli kolima?
- Na večeru, ili u bioskop, ili u grad...
Zabrađena lanu:
- Gde si večerao s mojom majkom?
- Ne sećam se tačno... u „Kostu“, recimo... ili negde drugde, svuda...
- Jesi je kupio ispred kuće?
- Ponekad.
- Gde je živela?
- Ne sećam se.
- Ili je možda došla da te vidi u kancelariji, a ti si je naguzio i onda je u stvari ušla u
tvoj auto da bi je vodio dalje da je podvodiš.
- Ali kažem vam da ja nikog ne guzim!
- Bili ste ortaci. U redu. Kakvu je muziku volela moja majka?
134

- Rep.
- Netačno. Slušala je samo belačku muziku. Čak ni to ne znaš. Tipa rok ili tehno.
Nemaš pojma. Jer da bi se radilo ono što ste vi zajedno radili, muzika nije preterano bitna.
Mora da je tako izgledala Inkvizicija. Retardirani mučitelji koji ne slušaju odgovore.
Iza leđa se čuje mala kako vadi još stvari iz torbe. Ne zna šta radi, ali traje već neko vreme.
Oseća kako mu znoj curi niz grudi. Shvata da se znoji kao u sauni. U tom trenutku oseća
da mu nožem seku košulju na leđima. Dodir metala na koži baca ga u stanje potpunog
užasa. Ne može da se pomeri. Nema svrhe da vrišti. Sve je zvučno izolovano. Još od
vremena kad je voleo da luduje pa se smorio što mu se žale zbog buke noću. Ovako će
umreti. Mučen od strane ta dva mala ološa. Vest dana. Kroz glavu mu prolazi slika Satane
na sve četiri, s gaćicama na sredini butina, razjapljenog anusa, u dnevnoj sobi jednog
njegovog prijatelja, bilo ih je nekolicina, sedeli su u belim kožnim foteljama. I sve ovo
zbog toga. Kakav apsurd. Uvek je sebi zamerao što ne ume da ga drži u gaćama. Znao je
da će ga to upropastiti. Ali kako objasniti ovim dvema idiotkinjama da je to bio
dobrovoljan odnos između dvoje odraslih, da u seksu uvek ima nečeg nejasnog. Satana
je to znala.
U levom uglu vidnog polja vidi lepšu devojku kako prolazi, stavlja crne rukavice.
Onesvestiće se. Zatim mu pokrivaju oči, čuje zvuk mašine iza leđa i obliva ga leden znoj.
135

Dok se vozi skuterom, Loik sluša „Modern World“ od Jama. Nije gužva. Sija sunce, ali
on ne skida rukavice. Po podne su najavili kišu. Cele ove godine dok čeka da mu dodele
pakete pre početka radnog dana samo o tome sluša. Vremenska prognoza kuririma ne
služi samo da bi vagali da li da obuvaju nove cipelice ili ne. Kažu da od 1988. nije bilo
hladnijeg leta sa više kiše. Ne seća se kakvo je tad vreme bilo. Imao je dvadeset četiri
godine - bolelo ga je uvo za vremenske prilike. Živeo je u Monpeljeu. Godine 1988.
Miteran je izabran za predsednika. Nije išao na glasanje. Već tad je znao da je sve to
zajebancija. Slušao je Les Shériff. „A coups de batte de base-ball“. Oduvek je voleo idiote.
Već nekoliko dana mu je ukočen vrat. Doktor kaže da ne može ništa da uradi osim da se
opusti. Ne ide mu uz zanimanje: kurir mora da bude brz. Stres je deo posla, ako nisi na
oprezu, bilo koja krntija može da te sruši, a ako nisi najbrži, neće ti obnoviti ugovor. On
je najstariji u ekipi. Nije više najbolji. Klinci su talentovaniji. I bahatiji.
Pali se crveno svetio na kraju Avenije Marso. Momci iz „Virdžinove“ radnje
zaustavljaju saobraćaj. Ne zadugo. Ima ih pedesetak. Pozvali su na protest, Loik je čuo
jutros na radiju. Kad je trebalo da se čeka u redu pred vratima na dan zatvaranja, bilo je
mnogo ljudi. Potrošači su navili satove kako ne bi propustili rasprodaju. Izgledalo je kao
vanredno stanje. Ali ovog jutra, da bi zaštitili zaposlene, jedva da ih ima više nego ortaka
na momačkoj večeri. Loiku ih je žao. Zgrade su postale važnije od ljudi koji rade u njima.
„Virdžinova“ zgrada je stvarno lepa. I on je nosio crveni sako. Proveo je šest meseci za
info-pultom u toj prodavnici. Ako bi neko imao neko pitanje, njemu bi se obratio.
Jelisejska polja će biti čudna bez „Virdžina“. Nije kao da bi od onoga što je zarađivao
mogao tamo nešto da kupi, ali navikao je na njega, jebiga.
Svakako mrzi Pariz. Radi u njemu više od petnaest godina. Nikad nije voleo taj
smrdljivi grad. Prelazi osunčani Trg Vandom, pust u ovo doba dana, zatim ide uz obalu
Sene, pretiče taksije, prelazi mostove, Muzej d’Orsej, autobuse pune turista parkirane
ispred, Sena je veoma nadošla, voda je blatnjava, skoro žuta. Za nekoliko minuta stiže do
garden centra na keju. Radnje s gipsanim čimpanzama pored plastičnih aligatora na
naduvavanje, pa idu lažne palme i baštenski patuljci.
Razlika između tugovanja za prijateljstvom i tugovanja za ljubavlju je u količini
vremena potrebnoj da preboliš. Tuga za ljubavlju je u trenutku bolnija, iracionalno čini
veliki deo priče, takva sranja brzo prerastu u opsesiju. Neodrživo je. Ali brzo prođe i ne
ostavlja trag. Cica može da se zameni. Nije previše teško poželeti da spavaš s nekom
136

devojkom. Sve imaju, manje ili više, nešto interesantno što će te privući. Ako hoćeš vezu,
važno je da budeš realan. Pristojna devojka, koja kuva, nema odvratne navike i podnosi
te takvog kakav jesi, a ne pokušava da te dovede u red i da te natera da zavoliš povrće,
šta više od ljubavi može da se traži. Osim nekoliko detalja, priča je uvek ista. Ono što je
važno jeste da ne težiš da u zajedničkom životu tražiš stvari koje nikad nećeš naći. Da bi
se bilo srećno u ljubavi, Loik je odavno shvatio da se pre svega radi o tome da budeš
zadovoljan onim što dobiješ.
Dok prijateljstvo ne podnosi nikakav kompromis. Ono zahteva potpunu iskrenost obe
strane. Uvek možeš da nađeš nekog s kim možeš da popiješ pivo i razmeniš nekoliko
viceva. Ali da sretneš sagovornika s kojim zaista možeš da razgovaraš prava je retkost.
Loik tuguje za prijateljstvom. Oseća se izdano. I usamljeno. U njemu se smenjuju bes, inat,
malodušnost. Ali najteže je što mu nedostaje. Uveče gleda TV kod kuće u Garž-le-Gonesu
- snimak mladog crnca u Londonu, ruku natopljenih krvlju, s mačetom u ruci, široke
farmerke mu spadaju s kukova, u zadnjem planu se vidi telo vojnika kog je upravo ubio,
a mladi crnac mirno govori gledajući u kameru. Loik spontano razmišlja o SMS-u koji bi
hteo da pošalje Noelu. Još uvek ne može da prihvati njihov rastanak. Nema više s kim da
podeli utiske. Izgubio je ortaka. Smejali su se istim stvarima, imali su svoje šifre. Citirali
su Maradonu svake dve rečenice - tražili su njegove citate na španskom po internetu i
ubacivali ih u Gugl prevodilac. Tip ih nikad nije razočarao. Znali su napamet sve njegove
izjave protiv Pelea. Gledali su početak Ronaldinjove karijere. Slobodan udarac za
reprezentaciju Brazila 2011. Zna da će živi zid da skoči. Samo je proturio ispod njih. Nije
gađao rašlje. Ni u desnu stranu. Suprotno očekivanjima. Mogli su to da gledaju sto puta
zaredom. Kakva inteligencija. Nisu hteli da vole Mesija, ali gledali su poređenje golova i
bio je naslednik šefa. Isti proboj sa centra terena, ostavi pet igrača iza sebe, i opet,
umetnost slanja lopte tamo gde je golman ne očekuje.

Naravno da uveče ima Penelop pored sebe na trosedu. Ali ona je riba. To jest sve
shvata bukvalno. Ako se slučajno zajebe da izvali neku foru, obavezno popizdi. Kao da
je nekakva policija za lepo ponašanje plaća da pazi da se niko ne smeje.
S Noelom se dobro zabavljao. Loik bi često ostao da spava na njegovoj sofi, čime bi
izbegao metro uveče i ujutru, i dobio dva sata u toku dana, što mu je značilo. Tuga za
prijateljstvom je najbolnija. Loik zna da se dobar ortak događa samo nekoliko puta u
životu. Prijateljstvo se ne traži. Obično devojke razdvoje dobre prijatelje. Tip upozna neku
bezobraznicu i ona napravi haos. Tip iz očaja traži od prijatelja da naprave pauzu. Polaže
oružje. Cica je pobedila. Jedno prijateljstvo se gasi.
Njih je, kakva ironija sudbine, razdvojila jedna mala buržujčina. Loik nije ništa
predvideo. Nije mogao da zamisli da će Noel dozvoliti da mu neko govori šta da radi.
Buržuji, koliko god primera da uzmeš, uvek moraju nešto da zajebu. Mali Žilijen može
da kenja svima okolo o jevrejskom lobiju - nije obrezan, ali ipak ima divan stan, i to u
Ulici Bretanj, moliću lepo. I taj mi se druži s radničkim sinovima i govori im kako da se
ponašaju. Žilijen stalno priča o pravim Francuzima, ali ne zna ni šta rade ni gde žive ljudi
sa dna društva. Taj kreten može da guši sve redom da dele ćebad beskućnicima, ali teško
da bi njemu moglo da se dogodi da se nađe na ulici. Zašto tako smara taj lik?
137

Loik se nikad nije slagao s buržujima. Čak i kad je bio klinac i sa svima se družio,
bogati roditelji su tražili od svoje dece da ga ne dovode kući. Iako je bio lepo vaspitan,
roditelji ga nisu voleli. Previše je ličio na ono što je bio: na jebenu sirotinju. Majka mu je
imala sto trideset kila. Vređali su je na ulici iz automobila u prolazu. Debela krava. Držala
je sina za ruku, bio je dovoljno veliki da shvati šta se dešava, ali previše mali da bi otrčao
do sledećeg semafora da vozaču pičku polomi. Još uvek čuje majčino teško disanje na
stepenicama. Živeli su na šestom. Liftovi su se kvarili u prošeku svaki četvrti dan. Bojao
se da će umreti dok se bude pela do njihovog stana. Okretala se prema Loiku, koji je stajao
iza nje, prestravljen mišlju da će je videti kako pada, i besan što vidi kako se muči. Za
njega je to zvuk njegove radničke kulture. Njegova majka koja se zaustavlja na trećem i
ne može da dođe sebi. Imala je sreće što su joj dozvoljavali da radi s njenim problemom
sa težinom. Izjedalo joj je kožu, ali svejedno je dirinčila. Bila je pomoćnica u nekom salonu
u tržnom centru Karfur. Prijavila je alergiju na preparate. Ali čak i sa rukavicama ju je
svrbelo. Grudi i vrat su joj bili prekriveni crvenim pečatima.
Mali Žilijen može da trpa „volju naroda“ gde god stigne, nikad neće razumeti suštinu,
nikad neće znati kako je kad imaš šest godina a majka ti prodaje zdravlje, a i dalje ne
može da zaradi dovoljno da ti kupi bicikl. Žilijen ne zna kako je to, a svejedno sere. Ima
istih takvih i u levici.
Pripadao je i suprotnom taboru. Uz rok, kad je bio mlad, dopustio je sebi da ga
regrutuju. Scenu su držali trockisti, maoisti, skvoteri, libertarijanci. Mnogi od njih su
prezirali muziku, ali su u njoj videli plodno tlo za oblikovanje mladih umova. Mnogo je
voleo Redskinse. I sve što je bilo za raju, „Concerto“ od Bérurier Noira, „Une cause à rallier“
od La Souris Déglinguée, „Kids united“ od Sham 69.25 Na početku je dozvolio da bude
indoktriniran. Učio se radikalizmu s tipovima koji su pet godina kasnije kad ih je sreo svi
bili smešteni po stanovima koje su im roditelji kupili. Ti likovi nikad nisu počinjali
propoved sa „ja sam sin vlasnika nekretnina i odrastao sam u izobilju“. Osvestio se. Ako
hoćeš da pričaš sa mnom, prvo mi reci gde si odrastao.
U desnici su sve isti klovnovi kao i u levici. Ali jedna stvar mora da im se prizna:
iskreniji su. Ljudi su govna. Sve što hoće jeste da se njima upravlja. Da ih kažnjavaju,
nagrađuju, vode. U čovekovoj je prirodi da ubije bližnjeg svog. Tako se prepoznaje
superiornost jedne civilizacije nad drugom: ko ima veće oružje. Ako staviš tri porodice
različitih religija u jedan grad i pustiš da se stvari odvijaju svojim tokom, daj im jednu
generaciju, i počeće da se ubijaju. Ego funkcioniše kao i kurac: nikakva savest ne može da
ga spreči da se drka. Nema svrhe pretvarati se da nismo pogan okot. Jedino što može da
spreči ljude da se međusobno ubijaju jeste da ih držiš pod kontrolom. Potreban je vođa.
To je ono što narodu treba. Vođa je taj koji kaže: njega ćemo da ubijemo; njega ćemo da
nagradimo. I svi srećni. Na kraju krajeva, da li vođa zahteva tu vrstu poslušnosti ili neku
drugu, nije nam bitno. Ono što alfa mužjaka loži jeste moć. Može da je zasnuje na kojoj
god knjizi hoće, na kraju se uvek svodi na isto sranje.

25 Pank-rok bendovi. (Prim. prev.)

138

Baš ga briga. Ono što njega zanima jeste s kim bleji, ko ga zasmejava. I kad je to u
pitanju: veran je. Ako Noel veruje da je Evr fransez26 univerzalni lek, neće provesti čitavu
noć razgovarajući o tome, već će se zabavljati pričajući o fudbalu. Isto važi za Ženes
nasionalist.27 Loik ne pripada nijednoj stranci, ne veruje ni u kakvu ideologiju. Pitanje je
zrelosti - jednog dana će Noel shvatiti da oni, kao i svi drugi, prave budalu od njega. Od
ljudi koji se bave politikom ne treba ništa očekivati. Čak i ako su počeli kao dobri ljudi,
stranka će od njih napraviti govnare. Na kraju postaneš opijen poslušnošću: kad si
spreman da izdaš svoja uverenja, izdaćeš i ortake. A onda si propao kao čovek. Nervira
ga što je Noel dozvolio da ga zavedu.
Desnica, levica, boli ga uvo. Sve je to isto sranje. Ne dolazi u obzir da dozvoli sebi da
ga uškope zato što se zakleo na vernost jednima ili drugima. Nadgledanje je pojačano
otkad se pojavio Fejsbuk - video sam da si lajkovao to i to, zašto si podelio tekst tog i tog.
On radi ono što hoće. Niko mu ne plaća stanarinu, tako da niko nema autoritet nad njim.
Ne smeta mu da se svađa sa idiotima. Naprotiv, uvek mu je zadovoljstvo. Levičari uvek
pričaju o „gafovima“. On ne pravi gafove: kad pređe granicu, to je zato što se namerno
nekom sere u ćeif. Isto je i sa ovima s druge strane, s njihovim proseravanjem da su
„politički nekorektni“. Krdo magaraca. Sve što im treba jeste odobravanje jačeg od sebe.
Nacionalna mantra, i s jedne i s druge strane, jeste „neću probleme“. On ih namerno traži.
Oduvek.
Ali istina je da Loik ipak više mrzi levičarska govna. Iskoristili su ljude kao što je on,
peli su se preko njihovih leđa da bi se dočepali vlasti, a jednom kad su se našli na vrhu,
popišali su se po njima i tražili da im se kaže hvala. Kad te zapošljavaju, šefovi levičari te
teraju da potpišeš iste ugovore, da crnčiš u istim uslovima, ali uz to traže od tebe da im
se diviš i uvrede se ako im pomeneš prekovremeni rad. Kad se pojavi dobra pozicija koju
treba popuniti, rade isto što i ostali: uvale svog klinca, ljubavnicu ili nećaka. Zaposle te
na minimalac i cede te kao limun, ali ujutro treba da budeš srećan jer te zovu po imenu.
Boli ga baš uvo da li će neko da mu kaže dobar dan kako treba, tu je zbog plate. Ako je
tvoja deset puta veća od moje, možeš da zadržiš tu svoju ljubaznost.
Gade mu se levičari. Sve te zlatne medalje pobunjenika kojima se kite. Samoproglašeni
šampioni istine. Nemaju nijednu pobedu iza sebe. Nije bitno: time su samo još legitimniji.
Njegova majka je celog života glasala za komuniste. Slušao je o „radniku i njegovoj
fabrici“. Non-stop. Kao da su vredni borbe. Nešto kao „frizerka i njen ekcem“. Glasala je.
Ni ona više ne glasa. Shvatila je.
Noel pripada drugoj generaciji. Nije upoznao pobedničku levicu. Njega zamajavaju
drugim sranjima. Ne postoji nikakvo čudo: sve iste pičke kao i pre dvadeset godina, nisu
obnovili redove. Jednostavno je činija s hranom prešla u druge ruke, a džukele idu ka
mirisu hrane. Noel će to shvatiti kad bude spreman. Nedostaje mu čak i stan njegovog
ortaka. Gledali su filmove s dinosaurusima. Noel ih je voleo. Ako bi naišli na
dokumentarac s nekakvim diplodokusom, bilo je nemoguće naterati ga da promeni
kanal. Loik je u poslednje vreme dolazio kod njega s dva pakovanja Ben&Jeny’s sladoleda

26 Fr.: L' Œuvre françaese – nekadašnji ultralevičarski pokret u Francuskoj. (Prim. prev.)
27 Fr: Jeunesses nationalistes révolutionnaires – isto. (Prim. prev.)
139

od čokolade i puterom od kikirikija. Košta boga oca. Svaki bi uzeo svoj u krilo i nisu se
čuli dok kašičica ne krene da struže dno kutije. Pre toga su imali kapućino fazu. Stavljali
su toliko praha u šolju da je kašičica sama stajala uspravno.
Realno, Noelu je već dugo neprijatno zbog njegovog smisla za humor. Loik je to
shvatio. A Žilijen je to kao dobar manipulator iskoristio da napravi problem između njih.
Ubedio je Noela da je Loik ljubomoran na njihovo prijateljstvo. Razdvojio ih je kao što bi
neka cica to uradila. Kuvalo se već nekoliko nedelja. Bilo je aluzija, zameranja. Stvari koje
ranije između njih nisu postojale.
Počelo je zbog gluposti. Loik je mogao baš i da prećuti. Gledali su na internetu slike
deset bolida koji izvode nacistički pozdrav, na peronu neke stanice, pokušavajući da
blokiraju Karolin Furest.28 Žilijen je opsednut tom lezbačom. A Loik je krenuo da ga
zajebava. Nije mogao da se suzdrži. Počela je da ga smara ta opsesija Trećim rajhom. Nije
baš antinaci, ali hteo je da počne frku s njim. „Smešni su ti Francuščići koji izvode
nacistički pozdrav. Što radiš to ako voliš svoju zemlju? Kopiraš osvajača? Baš lepo sećanje
za Francusku - Nemci na Jelisejskim poljima. Ne kažem da su Amerikanci imali mnogo
više poštovanja prema nama, ali moramo prestati s tim uverenjem da su nas Švabe
gotivile. Ja sam Francuz. Ne volim nacističko salutiranje. Ne volim Nemačku. Ne laskam
neprijatelju pod izgovorom da sam izgubio rat.“
To je bio samo izgovor, koketiranje s verbalnim duelom. I njemu je bilo dosta njihovih
sranja. Ti ultranacionalistički debili, većina njih je nesposobna da napiše tri reda
komentara na netu a da ne naprave četrdeset pravopisnih grešaka. Ako voliš svoju
zemlju, nauči jezik, ili se pokrij ušima. Trebalo je da ćuti. Ali već je predugo hteo da se
suoči licem u lice s tom pičkicom od Žilijena, s njegovim imidžom seoskog sveštenika.
Gospodin Naj. Najpametniji, najprosvetljeniji, najprovokativniji. Loik je hteo da pokaže
Noelu da ga se on ne boji. Uvek je bio takav. Prezire arogantne male šefove. Voli da misli
suprotno od onoga što se od njega zahteva. Da pošalje loptu gde je golman ne očekuje.
To je njegov stil.
Ono što nije očekivao jeste da će Noel polako ustati, usana stisnutih od besa, i pokazati
mu kažiprstom vrata. Samo je rekao „odjebi“. Nije previše popio, nije bio van sebe.
Njihovo prijateljstvo trajalo je pet godina. Loik je dostojanstveno prikrio šok. Izašao je sa
stilom. U opštoj tišini. Nabacio je podrugljivi smešak, u fazonu totalno me boli uvo a vi
ste svi potpuni debili. Ali kad je izašao napolje, morao je da se pridrži za zid od jačine
udarca. Noel ga je ponizio pred svima. Onda se oporavio. Pomislio je da će obojica da
priznaju grešku i da će kad PSG sledeći put bude igrao da pošalju jedan drugom
zajebantske komentare kao da se ništa nije dogodilo. To je još jedna prednost koju
prijateljstvo ima nad vezom - nema psiholoških diskusija, nema objašnjavanja.
Prijateljstvo takođe trpi periode otuđenja, tišine, a da se ne prekine.
Ali Noel ga je izbrisao iz svojih Fejsbuk i Instagram prijatelja, blokirao ga je na Tviteru,
i sve to bez ikakvog objašnjenja. Dotle je došlo. Bilo je ozbiljno. I povratak na staro nije
bio moguć. Posle nekoliko nedelja je pomislio ma jebaću im mater, pokazaću im ko sam

28 Francuska feministkinja, spisateljica, rediteljka, novinarka, radio-voditeljka. (Prim. prev.)

140

i šta sam. Popljuvao ih je na internetu gde god je stigao. Nije promenio nik. Otvoreni rat.
Zna Žilijena. On je lažni vođa. Ne može da podnese sukob. Međutim, osveta je slaba
uteha u odnosu na tugu koja ga obuzima. Sve vreme mu nedostaje prijateljstvo s Noelom.
Tu je i Gzavje... Loik ima sreće što ga je upoznao. Tip je pouzdan. Bar ima s kim da
razgovara. Kad je Loik saznao identitet svoje žrtve nekoliko dana pošto ga je nokautirao,
pogodilo ga je. Gzavje Fardan je osamdesetih napisao scenario za jedno malo remek-delo,
Moja jedina zvezda, jedan od retkih francuskih filmova koje Loik naziva „kultnim“. Nije
mu bilo svejedno... Ali najstrašnije saznanje bilo je da je klošar zbog kog je sve počelo bio
Vernon Trodon, prodavač ploča iz „Revolvera“. Loik ga nije prepoznao. U suprotnom bi
rekao ostalima da produže dalje, njega niko ne sme da dira. Dobro se sećao prodavnice.
Kad je početkom devedesetih stigao u Pariz, često je išao tamo. Riko Maldoror, Patrik
Idelin, Zeleni Džin, Roland i Šulc iz Parabeluma, Alen Pikon, Taj Luk, Fransoa iz
Molodoja i mnogi drugi...29 Trodon je bio okej momak. Otvorenog uma. Devojke su ga
gotivile, uvek ih je bilo u njegovoj radnji. Čak je tamo video i Lorans Romans.30 Loik se
takođe seća jedne male modsice, Sesil, ošišane na kratak paž, u kaki mantilu, valjala je
amfetamine koje je krala na poslu. Radila je nabavke za apoteke. Proveo je jednu noć s
njom, šetajući po Parizu, te noći je bila gusta magla, nije se video prst pred okom. Devojka
je bila u delirijumu - zamisli da smo u Londonu 1965. godine, magla traje čitavu nedelju,
a mi se spremamo da idemo da gledamo Birdse i Spencer Davis Group u „Klubu 100“... Bilo
je zanimljivih ljudi u „Revolveru“. Ali Loik se u to doba zarazio hip-hopom, kao i mnogi
prigradski momci koji su nekad slušali rok. Više je kupovao muziku u „Fnacu“ na
Monparnasu.
Loik je jedne večeri odlučio da preuzme odgovornost. Bez obzira na posledice.
Huligan je, loš momak, ali nije ni džukac ni izdajica. Našao je Gzavjea na Fejsbuku i poslao
mu poruku. Kao i uvek na internetu: pod svojim pravim imenom. Samo trolovi i kurve
moraju da kriju identitet. Pisao je Gzavjeu - zbog mene si pao u komu, nisam znao ko si,
ide mi na kurac što sam to uradio. Izvinio se, kao pravi muškarac. Bio je pijan kad je to
napisao. Trezan ne bi napravio takvu glupost - zamisli da je tip debil i ode u policiju,
kakvo bi sebi sranje napravio... Ipak je taj Gzavje tip iz filmskog sveta. Takođe ga je pitao
da li se zna šta je bilo s Vernonom Trodonom. Nije hteo da ga ostavi na ulici. Očigledno,
dovesti ga u Garš kod Penelop nije bilo izvesno. Kao i većina cica, grozničavo čuva svoju
buržoasku udobnost. Penelop voli da je sve uredno, njeni kozmetički preparati, njene
šerpe i njeni časopisi. Ima svoje navike, ne voli da je uznemiravaju, i ne veruje u
prijateljstvo. Ubediti je da primi nekog nepoznatog na gajbu ne bi bilo lako. Ali užasno
ga je poražavalo kad pomisli da su Trodona svi izneverili. Pariz. Kakav usran grad. U
provinciji nikad ne bi dozvolili da se tako nešto desi.
Gzavje mu je odgovorio posle dva dana. „Možeš da se jebeš sa svojim izvinjenjem.
Misliš da ću da razgovaram s tipom koji je deo ekipe koja mlati beskućnike?“ Lepa prva
poruka, oštra i sažeta. Ali sat vremena kasnije nije mogao da se suzdrži da ne pokvari

29 Ličnosti Francuske muzičke scene. (Prim. prev.)

30 Francuska muzička kritičarka. (Prim. prev.)
141

efekat dodavši: „Srešćemo se. Ne brini“. Loik je hteo da mu odgovori: lepi, jednom sam
te patosirao, patosiraću te i drugi put. Ali nije hteo da pravi frku odmah pošto se izvinio.
Cenio je što su obe Gzavjeove poruke bile kratke. Na internetu je sve preko tri reda
izdrkavanje. To je dobra stvar kod Tvitera. Ostavio ga je malo da se krčka pa mu je poslao:
„Primljeno. Zasluženo. Ali ako se sretnemo, plaćam ti pivo“. Gzavje je tek posle nedelju
dana prihvatio. „Ok. Izglancaću svoju bejzbolku.“
Našli su se ispred „Mistrala“, kod Trga Šatle. Loik nije znao šta da očekuje. Mogli su
odmah da pređu na stvar pored reke, malo dalje, na jednu ferku. Ali bili su prestari za to.
Gzavje je prosuo nekoliko gluposti, on je iskulirao i zaboli su za šank. Loik je pokušao s
malim „la pelota no se mancha“,31 ali Gzavje nije skapirao. Objasnio se: Žilijenove
zablude o preuzimanju vlasti tako što će napasti državu kroz čmar: preko najsiromašnijih.
I cimao je druge sa sobom. I kako se on našao sa ortacima bakćući se s ludajom koja spava
na ulici. Gzavje se nasmejao: „Sa Olgom ste se zajebali. Cica se ne boji ničega, keve mi.“
Kod trećeg piva su probili led. Gzavje mu je ispričao kako je bilo nemoguće napisati drugi
film. Loik se nasmejao - rekao je ništa mi ne pričaj, matori, čim se u filmu pojavi neki
Reno, već znaš da ćeš se smoriti. Razumeli su se oko nekih stvari a da nisu morali previše
da seru. Cigani plesači koji su upravo završili nastup u Teatr de la Vilu došli su nešto da
pojedu u baru. Igrali su flamenko s konobarima Arapima, a gazda iza šanka, koji je
Francuz, prvi put se nasmejao od početka večeri i atmosfera se zagrejala. Prijatno, ali malo
preintenzivno. Loik je shvatio da mu prija da se druži s nekim ko može da vidi dve arulje
i tri Roma kako se zabavljaju u baru a da ne krene odmah da priča o Svetom Luju. Gzavje
nije imao šta da dokazuje. Isti su što se toga tiče: kad bi hteli nešto da kažu o Jevrejima ili
aruljama, ne bi oklevali da to urade. Ali nije obavezno: može se, takođe, malo razgovarati
i o nečem drugom. I prijalo mu je. Završili su nalakćeni na sfingu iz fontane u četiri sata
ujutru obojica s pivom u ruci. Znali su da će mamurluk biti gadan, ali ušli su u žustru
raspravu koje će se sutradan vrlo nejasno sećati, osim maglovitog i jasnog osećanja da su
se složili, da su razumeli jedan drugog. Loik je istrtljao sve u vezi s Noelovom izdajom.
Gzavje mu je pričao o svojoj komi.
„Samo što nisam riknuo. Kad sam došao sebi, da su mi rekli da imam još šest dana,
ne znam šta bih radio. Hteo bih da budem sa svojom ćerkom, u redu. Ali šta da radim s
njom? Šta je bitno? Nemam nikakvu predstavu. To me je uzdrmalo. Najhitnije je to
shvatiti, zar ne?“
Od te večeri, svaki put kad završi s poslom ranije, Loik ode u park na pivo s Gzavjeom.
On je uvek tamo. Nije se oporavio od Loikovog udarca. Ne žali se. Ali ipak je malo pukao.
I dalje visi s Vernonom Trodonom. Čudno je videti ih sve zajedno. Flower Power do daske.
Slušaju pozersku muziku na preskupim slušalicama, ponekad kad Loik svrati prosto ima
utisak da je sve to zajebancija. Nije mu prijatno sa njima. Obično sa Gzavjeom ode na
malo pivo na trgu kod gradske skupštine. Kad ga pita šta radi s tim jebenim hipicima,
Gzavje slegne ramenima. „Bio sam na samom dnu. Svi samo ponavljaju ’ne zanima me
šta drugi misle’, ali osuda je u njima samima, ono što je teško jeste iščupati je iz svojih

31Grubo prevedeno – lopta se ne prlja, Maradonina izjava koja znači odprilike – ljudi su prljavi, ali igra
ostaje neukaljana. (Prim. prev)
142

grudi. A kad sam video da je Vernon u tome uspeo, to me je oslobodilo. Prestao sam sebi
da pričam priče u kojima sam morao da budem heroj. Odustao sam od ideje o pobedi.
Više me to ne muči. Mislim da sam se stvarno promenio.“ Onda Loik promeni temu.
Otkrili su da obojica vole Vinsa Tejlora.32 Nije Maradona, ali otvara neke mogućnosti.
Na kraju radnog dana uzima svoj nedeljni raspored i ide direktno do Gzavjea, koji ga
je pozvao da provede veče kod njega, koristeći to što mu cica nije tu. Loik ne poznaje
Mari-Anž, ali iz onoga što je čuo zvuči kao opasan smor. Ne bi mogao da podnese takvu
devojku.
Penelop je dobra devojka. Ne može da se žali. Ali nije lepotica. Ne šepuriš se kad
izađeš s njom. Ne trudi se previše da mu se dopadne. Ali ga i ne sramoti. Ali nije
negovana cica, koja stavlja crveni lak za nokte, licka se i provodi čitave dane u „Zari“ u
potrazi za malim aksesoarima koji dobro idu, niti se igra kosom da bi pokazala da je jako
ženstvena. Nije girly, baš je briga. To je riba iz kraja, može da se obuče kao tip i da ne
kapira da ga to nervira. Mršava je, i to je već nešto. I nikad ne priča gluposti u javnosti,
nikom ne priča o svom životu i ima pristojan smisao za humor. Ona voli kad ponekad
ostane preko noći u Parizu. Kad ima stan za sebe, organizuje pidžama partije s
drugaricama.

U kuhinji, u pratnji svog smešnog psa, Gzavje pokušava da uključi svoju novu mašinu
za kafu, s kojom se baš i ne snalazi, kaže:
- Stara je bila savršena. Imala je osam godina, radila je besprekorno. Ja sam je brisao,
kamenac, sve, pazio sam je. Imala je samo jedan kratak spoj kod dugmeta za start, pa smo
je držali stalno upaljenu i sve je bilo u redu. A onda je nestalo struje, probao sam malo na
silu da je ponovo pokrenem, pritisnuo sam dugme, i ono je ostalo zaglavljeno. Ne može
da se popravi. Da li veruješ? Obišao sam sve majstore u okolini: pedeset evra, minimum.
Nova košta sedamdeset. Mari-Anžina majka nam je odmah kupila novu. Boli me kad
bacam stvari koje mogu još da rade. Izluđuje me. Kako živeti u svetu gde se predmeti
dizajniraju da bi što je pre moguće bili zamenjeni.
- Treba da piješ kafu iz kesice. Odupri se.
- Je l’ te smara da kasnije odemo do „Roze“? Trodon pušta muziku. Pamela Kant će
biti tamo.
- Iskreno, hteo sam da ti kažem, da, smara me, ali ako je Pamela Kant tamo, oblači se
i palimo.
Dotad nije imao sreće: nikad nije bila tu kad bi se pojavio u parku. Kako ga muči što
ne može Noelu da pošalje SMS da mu kaže da će popiti piće s njom. To je jedna od
njihovih velikih muza. Zbog dužine njenih nogu, i načina na koji se pretvara da stvarno
uživa. U jebote, Noel bi odlepio da zna...
Gzavje se smeje:

32 Američki rok pevač, poznat u Francuskoj. (Prim. prev.)

143

- Znao sam da će taj argument biti odlučujući. Ali ponavljam ti: van scene, ona je sve
sem kurve.
- Nikad ne znaš. Zamisli strefi je neko ludilo i odluči baš danas da svima redom
popuši.
144

U daljini se čuju graja i automobilske sirene povodom venčanja u opštini. Da bi prišao

šinama, moraš da se spustiš niz najstrmiji nagib, pridržavajući se za kamenčuge raštrkane
okolo. Travnjak je ogoljen, taj deo parka je najmanje posećen. Neko je tagovao svoje ime
sprejom na kori drveta. Spuštajući se, Hijena prolazi pored dasaka, dušeka, roštilja,
stolica i rastrgnutih igračaka. Nalazi Vernona ispruženog na bordo kauču, zaglavljenog
u šutu. Videvši da se približava, pokazuje na malog belog glodara, koji izgleda kao pacov,
ali ima veveričji rep koji je beo kao i ostatak njegovog tela.
- Šta misliš da je ovo?
- Izgleda kao da su dve životinje koje nije trebalo da se sretnu radile neke stvari
zajedno.
- Čudan je. Ovde je od jutros.
Vernon pokušava da spoji akumulator na pojačalo koje je pokupio s trotoara.
Dobroćudno se smeši. I dalje mu se dešavaju kratki spojevi. Izgleda kao da ima
epileptične napade, koji ga lagano isključuju, vrlo polako. Na neki način gubi svest, ali
umesto da se grči i pati, on zrači. Onda dođe sebi, i ne izgleda zabrinuto. Odeća mu je
prljava, ali miris ostaje prijatan. Nosi trodnevnu bradu koja ističe njegove sive oči. Tip
kao da je posednut, privlači društvo, kao magnet. Kaže:
- Nešto se dogodilo sinoć?
- U toku si?
- Šari mi je rekao da je video ljude kako trče. Ajšu, Selest, i neke nepoznate... i Olga te
je videla kako prolaziš, ali nisi došla da nas vidiš... Je l’ sve u redu?
- Puštaš muziku večeras u „Rozi“?
- Da.
- Ovo će verovatno biti poslednji put da se tamo vidimo. Bilo je frke...
- Ne možeš da sprečiš ljude da rade ono što im se radi.
- Izgleda da su praznici gotovi... Kad bi ljudi prestali da dolaze u park, šta bi ti radio?
- Video bih. Ne ide mi planiranje unapred.
- Primetila sam. Hoćeš da te zbudžimo kod nekog ko će se dobro brinuti o tebi?
- Svakako neću da me bilo ko igde budži. Hoćeš li mi reći šta to krijete od mene već
nedeljama?
145

- Ništa nismo krili. Bili smo diskretni.

Ideja je bila Pamelina i Danijelova. Čuli su to od onih Bolivijki koje su došle u Pariz
na desetak dana. Okupili su pet devojaka, koje su sve poznavale Satanu, i pitali su Ajšu
hoće li da se pridruži. Klinka je zamalo digla ruke od svega shvativši da je okružena
kurvama, ali činjenica da su svi spremni da se izlože opasnosti kako bi osvetili njenu
majku podstakla ju je da bude pragmatičnija. Pomirila se s tim. Hijena je postala njihova
tajna savetnica. Briljirale su u praćenju uputstava. Držale su se putanja do u milimetar,
da bi izbegle kamere, presvlačile se na signal, stavljale kapuljače kao da su te pokrete ceo
život ponavljale. Hijena im je savetovala da vežbaju trčanje, kako da se brzo raziđu, i od
tada su bile u parku svakog jutra. Trenirala ih je neka sitna cica koju su iskopale kod
Staljingrada, telo joj je prekriveno budističkim tetovažama, ali nadarena je za borilačke
veštine i obožava da ih cima da rade sklekove. Tim je bio san svakog menadžera. Hijena
nikad nije mislila da ima talenta da vodi tim, ali isplatilo se: nijedan gaf, nijedna reč o
događajima tokom dana, nijedno glupo pitanje i, što se još rede dešava, nikakav
napumpan ego koji bi mogao da poremeti grupu. Samo dobre ribe željne akcije. Ozbiljno
je shvatila svoju ulogu. Videla je da Ajšu puca adrenalin. Nije je iznenadilo što je mislila
da treba da se iscima više od drugih. Trebalo je da predvidi šta će da se desi.
Pošto je Anais došla da joj kaže da je otpuštena, Hijena je otišla pravo kod Dopalea,
da potvrdi da nije ništa novo saznao. Imala je njegovo potpuno poverenje. Dočekao ju je
nestrpljivo kao i obično. Ništa nije znao. Kad je izašla od njega, bila je ubeđena: još uvek
nije ni na koji način povezao nju i Anais i nije nimalo sumnjao u Hijenu. Tad ju je Gael
pozvala iz „Rože Bonor“, i Hijena je shvatila da je izgubila reflekse: nije smela da ostavi
Anais samu sa smaračicom kao što je Gael.
Prema onome što je rekonstruisala, Antoan je ušao u „Rozu“, insistirao je da
razgovara licem u lice sa Ajšom, a Anais je izašla da popuši cigaretu dok ju je čekala.
Gledala je odozgo prema jezeru i videla u daljini dve siluete. Antoan je pričao, šireći ruke,
žustro nešto objašnjavajući, a Ajša ga je iznenada uhvatila za vrat. Borio se koliko je
mogao dok je Anais trčala ka njima i vrištala na prolaznike tražeći pomoć, ali niko nije
odreagovao. Kad je stigla do mosta, Ajša je pokušavala da gurne Antoana u provaliju, a
on se držao za metalne šipke. Selest je pokušavala da mu pomogne, ali nije bilo lako
obuzdati malu siledžijku. Anais se uključila u borbu, u grotesknu zbrku pocepanih majica
i nespretnih udaraca. Na kraju je ugrizla Ajšu za rame, i zarivala zube sve dok se nije čuo
bolan krik. Antoan je najzad uspeo da se oslobodi, bio je nasred mosta, vrištao je:
- Mogli ste da me ubijete! I još vam kažem da vam ne želim ništa loše...
- Ma odjebi! Ne želim te na svojoj strani. Hoću da umreš, neću da me podržavaš. Već
sat vremena kako me debil smara s tim. Ubiću ga.
Selest je prasnula:
- Baciš ga s mostića, i šta onda? Šta si postigla time što si uradila to sranje?
- Dopale to i zaslužuje. Da vidi glavu svog sina razbijenu na pločniku.
- Misliš da bi patio što mu je sin umro? Tripuješ. Obukao bi lepo odelo, plakao bi za
fotografe, iskoristio bi ga da napravi od sebe žrtvu, i to je sve. Razmisli malo.
146

Anais je uspela da odvuče Ajšu na stranu. Devojčica je još uvek bila paralisana od
besa. Antoan je ostao na mostu i uzbuđeno razgovarao sa Selest, i morala je da ih dozove
da bi istetovirana došla da se pobrine za svoju drugaricu. „Vodi je u bolnicu pod hitno.
Mora da ide kod lekara. Ne smeš joj dozvoliti da ponovo tako odlepi“, i lepa brineta je
obećala. Anais je otišla s Dopaleovim sinom. Prilično se dobro oporavljao od onoga što
mu se dogodilo. Mali je čvršći nego što deluje. Nije hteo da podnese prijavu. Hteo je da
popije pivo.
Hijena ih je videla kako ulaze u „Rozu Bonor“. Čekala je da Antoan ode u toalet da bi
signalizirala Anais. Odvukla ju je napolje i pitala šta se dogodilo, onda je samo rekla -
„nećemo se videti neko vreme“. Jedva da je izgovorila te reči, a ova joj je već okrenula
leđa. Hijena je pomislila - možda nekoliko meseci. Ali situacija se komplikovala i bilo je
najbolje za Anais da je zaboravi. Vratila se kod Dopalea. Nije odgovarao na SMS-ove, što
nije ličilo na njega. Kad je došla ispred njegovog ulaza, nije imala šifru da uđe u drugi lift.
Uvek su joj otvarali iznutra. Prošlo je neko vreme pre nego što je našla telefonsku
govornicu. Htela je da nađe Ajšu. Ni na sekund nije pomislila da će Selest otići s njom do
lekara kako bi je smirila. Ne ide im uz karakter. Ali nije baš očekivala da će klinke otići
pravo kod producenta kući, pustila je da tri puta pozvoni, zatim prekinula vezu, pa sve
to još jednom, pa ponovo. Ajša se javila. Hijena je odmah po tonu shvatila. „Kod njega
si.“ U pozadini, zvuk sporog motora. Je l’ ga budala brije?! „Ja sam ispred. Penjem se.
Neću da zvonim. Ostani pored videofona. Možeš? Ne govori ni reč kad uđem.“ Ajša je
na drugom kraju linije zvučala neobično mirno, maltene kao da se dosađuje.
Pustila ju je gore. Iza nje, u kuhinji, Dopale sedi vezan za naslon stolice, leđa su mu
krvava. Ima povez preko očiju. Prvo je pomislila da su ga bičevale. Onda je shvatila.
Druga ludaja ga je tetovirala. Kretenke. Samo što nije počela da se smeje. „SILOVATELJ.“
Selest se bacila na drugu reč, „UBICA“, ostala su joj još četiri slova. Hijena je odvukla
Ajšu u sobu i rekla joj, tihim glasom: „Sići ću dole. Neću da sazna da sam ovde. Zvoniću,
vi ćete se kao uspaničiti i pobeći glavom bez obzira.“ I Ajša je delovala kao da se slaže sa
suštinom, ali ne i s tajmingom: „Daj nam pola sata, Selest treba da mu istetovira ’platićeš’
na leđima.“ Gledale su se, u tišini, i mala je ispregovarala. „Daj joj deset minuta, samo da
završi ’UBICA’.“

Dve klinke su joj se pridružile i mada su zaslužile šamare izgledale su zadovoljno i

opušteno kao da zaslužuju njeno puno poštovanje.
- Antoan nam je dao sve šifre, i odmah smo došle. Morala sam nešto da uradim.
- Otac mi je pandur. Znam da je ovo što smo uradile ozbiljno.

Hijena je osetila malu eksploziju u grudima, koja joj je bila poznata: diskretan okidač,
kao da je neko povukao nit, posle čega će celo klupko da se odmota. Bilo joj je žao dveju
klinki, premladih da shvate da su upravo promenile tok svog života, kao i života svih
ljudi oko sebe. Ili tačnije: previše neiskusne da bi bile svesne da će zažaliti. Još nije znala
kako će to da uradi, ali bila je sigurna da Dopale neće dozvoliti da ovo prođe bez osvete.
A od svih resursa koji su mu bili na raspolaganju, sudski arsenal ju je najmanje brinuo.
Ajša je rekla:
147

- Ne pretvarajte se da sam ja kriva. Smatram da sam umerena u svojim reakcijama.

- Gospođice, odmah ćete obe da odete da se spakujete, sklonićemo vas negde tokom
noći...
- Antoan ništa neće reći.
- Pa šta? Misliš da će Dopale da te ostavi na miru? Naći ćemo se kod „Nasiona“ za
dva sata.

Zatim ju je producent pozvao u pomoć. Bio je na ivici nesvestice. Pomogla mu je da

se dezinfikuje. Držao se za nju. Bio je dezorijentisan. Hijena ga je razvalila od
bromazepama: ormarić s lekovima ga je bio pun kao i kod svakog tipa koji uzima puno
koksa. Imala je vremena da skloni klinke daleko odatle. Onda joj ostaje još neki dan, bar
nedelju dana, pre nego što shvati da ga je izradila. Nije dovoljno zataškala trag da ne bi
saznao. Sin neće odmah progovoriti. Anais neće ići da ga vidi. Sagledavala je u glavi sve
aspekte, dok je na krvavu tetovažu stavljala providni film, kako bi se izbegla infekcija,
tešeći ga i obećavajući mu osvetu.
Klinke su otišle kao što je planirano, noću. Nijedna nije plakala. Bile su čvrste i
odlučne. Selimu je bilo teže. Buljio je u svoju kćer, ne govoreći ništa. Pokušavao je da
shvati kako je to moglo da se dogodi. Pomislio je kako je moglo da bude i gore. Nije ga
previše utešilo.

Hijena priča sve to Vernonu dok prilaze ostalima pored potoka. Dan je bez kiše, pravi
sunčan dan. Danijel na travnjaku igra fudbal sa Srećkom. Neka devojka mu viče „ispravi
nogu, ispravi, i šutira se iz kuka, ne iz kolena“, onda odmahuje glavom, iznervirano, „pa
zar nikad nisi igrao fudbal kad si bio mali?“. Olga nudi Silvi čips sa ukusom sirćeta, koji
ova odbija. „Sex Pistolsi su feministički bend. Slušaj reči pesme ’Bodies’.“ Gzavje zna šta
priča. Loran se izvalio na travu, sluša Aleksove alfa talase na slušalicama. Potraga za
savršenim zvukom postala je Silvina opsesija. Svakih pet dana donosi drugi model sluški.
Lakši, snažniji, sa boljim infrabasovima. Šari je gleda kako pravi budalu od sebe, ruga se,
ali je veoma zaveden. Patris se smestio pored frižidera s pivom. Pronašao je sebi malu
stolicu na rasklapanje kao one koje se nose na plažu. Emili mu priča kako treba uzimati
melatonin kad pušiš travu, i vitamin C. Nije ubeđen. Silvi se pridružuje razgovoru:
„Gudra i alkohol su sport za omladinu. Sve je u vremenu oporavka. Zato mladi ljudi
mogu sebi da priušte da rade šta hoće. Regenerišu se tokom noći i već sutradan su
produktivni.“ Pamela se slaže, „u vašim godinama sve postaje teško“, Patris puca od
smeha, „drži gaće, nisi ni ti daleko“.
148

- Lezbače su, okej. Ali šta ih sprečava da se nasmeju? Biće isključene iz svoje zajednice
ako su prijateljski nastrojene? Gde je ona slatka konobarica?
- Selest? Izgleda da je odjednom dala otkaz. Gael je kul, ali treba je razumeti. Moraš
da imaš muda da bi bio konobarica u njenim godinama.
- Obećaš mi da ćemo videti Pamelu Kant, a ovde me kulira neka kamiondžijka.
Razočaran sam.
- Opusti se, doći će. Da me nisi terao da trčimo, ne bismo prvi stigli.
Loik je lud za pornografijom. Realno više voli da svrši sam ispred ekrana nego sa
svojom devojkom. I to nije Penelopina krivica: takav je sa svim devojkama. Nikad nisu
tako uzbudljive kao one koje gleda u pornićima. Čak i kad to radi, ne prestaje da razmišlja
o pornićima koje je gledao. Podsticaj je previše efikasan, nemoguće je takmičiti se. One su
kurve, imaju lep čmar, sve se vidi, nema neprijatnih mirisa. Toliko je dobro upoznat s
filmografijom Pamele Kant, oseća se kao dečkić kad pomisli da će je upoznati.
Bar je sve puniji. Loik prepoznaje mnoga lica. Ali niko se ne pozdravlja s njim.
Obeležen je. Fašista koji je udario Gzavjea. Trudi se da ne privlači pažnju na sebe. U
svakom slučaju ih ne gotivi. Gomila jebenih insekata koji se roje oko nekog beskućnika
da bi svršavali na njegovo miksovanje. Smara ga to.
Gzavje čavrlja sa Emili sa strane. Ona izbegava Loika. Glupa levičarka. Frustrirana
nadmena kučka. Loiku je žao što pas nije tu, mogao bi da sakrije svoju sramotu igrajući
se s njim. Ali previše je padala kiša da bi ga poveli. Nisu hteli da nose kišobrane, da ne bi
izgledali kao debili. Trčali su celim putem, s kapuljačama na glavi. Gzavje se fizički dobro
oporavio. Morao je da se iscima da bi ga ispratio. Muški ponos, nijedan nije hteo da
uspori. Samo što dušu nisu ispustili.
Malo pivo košta boga oca, lagano ga ispija. Gzavjea boli uvo, cica mu je puna ko brod.
Loik laže Penelop koliko love troši kad izađe. Koliko će da pukne na cirku u ovom baru,
mogao bi da joj kupi ajped o kom stalno govori, pošto ga sve njene drugarice imaju i
igraju onlajn-igrice koje ne rade na njenom starom telefonu. Zažalio je što je došao. Mislio
je da provede veče sam sa Gzavjeom, na gajbi, doneo je karton piva. A završio je u ovom
zlokobnom baru, blenući u vrata jer mu je rečeno da dolazi Pamela Kant, ali to je bila
samo prazna priča. Šta će ona s tim gubitnicima?
149

Ne oseća se kao kod kuće. Nedostaje mu Noel. A i ostali. Sigurno se spremaju za

demonstracije. Biće frke. On neće ići. Još jedna ekipa s kojom se posvađao. Baš je kreten.
Kad god mu nešto odgovara, uvek mora da smisli kako da se iz toga isključi. Minira sam
sebe. Uvek je bilo tako. Jače je od njega. Zamišlja facu koju bi Noel napravio da ga vidi, s
njegovom malom praznom čašom, u ovom hipsterskom pederskom baru, sa ovom
buđavom tehno muzikom. Mora svašta da zanemari kako ne bi postao agresivan. On je
govno. Traži ljudsko društvo kao što pas traži da se mazi. Bez obzira na cenu. To je
postao. I opet ga stiže. Nedostaje mu njegov najbolji drug.
U tom trenutku ulazi Pamela. Loik jedva da je primetio Trodona s kojim je išla
podruku. Sve ga obuzima u isto vreme, sve je počelo jebeno da se okreće. I sise i dupe i
bokovi i gležnjevi i kosa i oči, pa čak i ramena su ga ložila - ne znaš gde da gledaš, sve na
njoj seksualno uzbuđuje. Gzavje ga gleda, smeška se. Loik se trudi da se sabere. Drago
mu je što je kafić utonuo u polumrak. Obrazi mu gore.
Ona nosi šljampav crni džemper dovoljno dekoltiran da joj otkriva ključnu kost, koja
je izražena i uzbuđuje ga. To je možda najlepša žena koju je ikad video. Iza nje ide neki
dečkić, sigurno još jedan derpe, ima pravilne crte lica, jako je lep. Loiku se čini da ga je
već negde video. Ne može da se seti gde. Loik ne voli pedere, retko primećuje lepotu kod
muškaraca, ali ovaj ga je zadivio.
Pamela Kant nosi crne farmerke koje su tako uske da bi bolje bilo da je gola, i cipele s
niskom štiklom do iznad gležnjeva. Butine su joj u isto vreme i tanke i jake, da ti se zavrti
u glavi. Kosa joj nije vezana. U filmovima je previše našminkana, i nikad tako seksi
obučena. Ali dobro joj stoji. Šta bi dao da ima takvu devojku... Jednom. Samo jednom. U
svom krevetu. Čak i da je ne pokaže drugarima. Samo za njega. Tad sigurno ne bi morao
da se priseća scena iz pornića koji je gledao dan ranije. Život bi mu bio porno-film.
Nikad nije imao problema s muvanjem devojaka, ali unutar svoje klase. Prosečne.
Kako se prilazi takvoj jednoj dami? Šta radiš kad se skine? Kako da zaboraviš sopstvenu
nepodobnost kad se nađeš licem u lice s takvom pojavom?
Otkud to da se druži s Trodonom? Da li spava s njim? Tip ima svetle oči. Visok je. Ali
sem toga... Nije zbog novca dobra prema njemu. Još i spava na ulici... Zašto li ona dolazi
da ga sluša kako pušta muziku?
I Trodon ga u tom trenutku prepoznaje, i bulji u njega netremice, kao što samo on zna
otkako je postao posvećeni mini-guru Devetnaestog arondismana. Večeras je čistiji nego
inače, i promenio je frizuru. Malo je manje prljav nego inače. Ali Loik i nije raspoložen da
se smara s njegovim govorima o prosvetljenju. Kad god razgovara s tobom, izgleda kao
da će da te poljubi. Strašno. Kaže mu: „Šta ima, Loik?“, gledajući ga u fazonu vidim sve
do dna tvog srca i patim zbog tebe.
- Ništa posebno. Pijem pivce, laganica. Došao sam da te čujem. Kažu da puštaš
večeras?
Hteo bi da mu kaže, ako hoćeš da mi udovoljiš, predstavi me svojoj drugarici, i reci
joj da bude fina prema meni. E to bi me razveselilo. Ali Trodon seda pored njega. Malo
preblizu za Loikov ukus. I tad se desilo ono čemu se nije nadao: Pamela Kant dolazi pravo
150

do njihovog stola, osmehne mu se potpuno prirodno, u fazonu nisam ni svesna kakav

efekat imam na tipove i pita „šta pijete?“ kao da se već dugo poznaju. Odlazi mešajući
kao boginja, a Loik ima želju da stisne svog novog prijatelja u zagrljaj. Najzad shvata
zašto svi gotive Trodona. Sa osmehom pita:
- A ti, Vernone? Šta ima?
Ali ovaj ga, umesto da odgovori nešto neobavezno, hvata za vrat. Pokret je nežan,
spor, Loik se ukočio, ali ne usuđuje se da se iznenada oslobodi. U kurac, taman kad je
krenuo da se opušta. Vernon prislanja čelo uz njegovo, zatvara oči. Ne traje dovoljno
dugo da bi Loik stigao da se iznervira, ali sramota ga je tako groteskne situacije. Zatim se
idiot odmiče i gleda ga tužno i s ljubavlju. Ljudi oko njih su okej s tim, navikli su da tip
radi čudne stvari, niko ne obraća pažnju na njih. Pamela se vraća, drži tri piva u rukama,
ustaje da joj pomogne. I tad, da bi mu zahvalila, namiguje mu. Čuje sebe kako izgovara:
- Dobro veče, ja sam Loik.
Samo je izašlo, nije imao ništa s tim. Kao debil. Predstavio se kao da je retardiran.
- Znam, čula sam već za tebe.
- Ne verujem da me ovde prati dobar glas.
Kako otvori usta, izvali neku glupost, i to pritom drhtavim glasom. Svetlo se stišava.
Nastup će početi. Pamela se naginje ka njemu, kao da zbog mraka mora da govori tiše,
on guta knedlu i ostaje ukočen kao prut. Ona kaže:
- O svima vodim evidenciju. Kad budem otvorila seks-tamnicu, poslaću ti pozivnicu.
Učiniću ti cenu, dobićeš dobro pljeskanje po dupetu kao što si i zaslužio za sve loše misli
koje imaš.
Nije normalna da tako razgovara s njim. Čak ni iz zajebavanja. Muva ga. Gzavje tvrdi
da inače priča samo o dosadnim stvarima. A s njim flertuje na keca. Iz sve snage se trudi
da misli na Lina Venturu,33 zamišlja ga u ovoj situaciji i imitira ga. Pokušava da se
osmehne, ali toliko je napet da ga bole obrazi, što je sigurno i očigledno.
- Ne dozvoljavam da me pljeskaju po dupetu, ja sam taj koji pljeska.
Uspeo je to da odgovori, skoro istog trenutka, tako opuštenim tonom, Pameli Kant.
Obuzdava se, ali unutar njega jedan minion likuje i igra busajući se u grudi. Ona se
smeška i odgovara:
- Onda grešim. Ili možda ne poznaješ sebe dovoljno dobro?
Kurva. Drago mu je što ne mora da ustaje. Ona gestikulira, pokazujući mu kako je kod
pljeskanja po dupetu sve pitanje tempa. Ne usuđuje se da kaže kako ću da te rastavim,
mačko, nećeš mi više pričati o pljeskanju. Ne može da veruje da priča o jebanju s Pamelom
Kant. I da Noel to nikad neće saznati.
Trodon pušta „Magic Bus“ od The Who, a Loik oseća kako mu talas toplote greje grlo.
Obožava tu stvar. Ne bi ni u ludilu pomislio da će biti prva na plejlisti. Genijalno. On nije
jebeni gubitnik koji provodi patetičnu noć s lažnim ortacima - on je tip koji zasmejava

33 Italijanski glumac aktivan pretežno u Francuskoj. (Prim, prev.

151

Pamelu Kant, u baru gde se pušta dobra muzika, ne preglasno, i primećuje da nekoliko
ljudi oko njega puši. Pali cigaretu. Kako prija pušiti u baru. Prvo dobro veče posle sto
godina. Kad je Trodon nastavio sa Edijem Kokranom, pomislio je „ako nastaviš ovako,
videćeš, ja ću da dođem tebe da poljubim“. Kao da je birao ploče samo za njega.

Zatim igra. Pravi muškarci ne igraju, on prvi. Ne voli da pravi budalu od sebe. Kad je
bio mlad, i kad bi bio sam, ponekad bi nervozno skakao u mestu, slušajući Meteors ili
Vibes. Ali na koncertima je uvek stajao krut i nepomičan. Fazon dostojanstveno. Crnci
igraju, to može da prihvati. Ali ne i on. Između pokreta i njegovog tela postoji
neprohodan tabu. Ali večeras igra. Mrak pomaže. Ugasili su skoro sva svetla. Pleše uz
Bouvija. We could be heroes, just for one day. Ne može da veruje. I pleše s Pamelom Kant.
Nije bilo namerno, nije imao vremena da se zapita kako da se postavi. Ona se kreće
polako, kao da je pod vodom. Podiže pogled i njiše kukovima gledajući ga. A on, umesto
da padne na dupe ili se okomi na nju i zgrabi je, on igra. Možda mu je stavila nešto u
pivo. Neka je. Mali prelepi peder je na podijumu. Poznaju se. Siguran je u to. Meša kao
bog. Kao cica. I Loika baš briga što mu se dopada da ga gleda kako pleše. Namrštena
lezbača koja ih je služila popela se na sto. Čak ni to mu ne smeta. U pravu je što pravi
budalu od sebe. Zadovoljstvo je videti je da se tako zabavlja. Džejms Braun. „The
Payback“. I ostaje u masi s ostalima. Igra. Nikad to nije radio. Ali koliko se samo ložio na
fank, u doba kad su svi slušali „Get Busy“. Gzavje se takođe mrda. Vidi se da nije navikao
na ovu muziku. Ali prati ritam. Muzika im je ušla u kosti, podiže im ruke, pokreće
kukove. Njegovo telo sledi. Satima. Vernon je u svom uglu, osvetljen zelenom svetlošću,
gleda ih, napola zatvorenih očiju, s malim osmehom koji mu visi s usana. Pretvorio se u
sfingu.

Već je bilo veoma kasno kad je Gzavje došao da mu kaže: „Moram kući, ne mogu da
ostavljam psa samog celu noć. Hoćeš da ostaneš pa da me cimneš kad budeš ispred?“
„Idemo zajedno.“ Na neki način mu je laknulo što je izvučen iz ovog delirijuma. Počinju
da ga bole noge. Sutra će biti potpuno ukočen.
Kapije parka su zatvorene, prolaze kroz neka mala vrata i žure po kiši. Loik voli
prazne ulice, miris vlažnog bitumena, narandžasta svetla. Smeje se onome što se upravo
desilo, „kunem ti se da ne igram. Nisam takav lik“, a Gzavje mu odgovara „nisam ni ja“
i nastavljaju putovanje, ne smarajući se razgovorom.
Zatim otvaraju poslednje pivo pre spavanja. Loik pretura po kolekciji CD-ova. Sad on
postaje di-džej, Gorilla Biscuits, Agnostic Front, Sick of It All. I to dugo traje. Mazi Srećka
po vratu, pijan je, obično ne pipa životinje, ali u ovo zlo doba pudla mu deluje prelepo.
Ove noći svakako radi stvari koje inače ne bi. Prepušta se muzici. Dovoljno da se nešto u
njemu opusti. Čudan neki osećaj, kao da ima unutrašnji organ za koji ranije nije znao, i
taj organ je ventil koji se upravo otvorio. I prepušta se muzici.
Sviće, i Loik shvata da je u suzama. Previše je popio. Ne seća se kako je počeo da plače,
ali kad je došao sebi, shvatio je da jeca. Gzavje ga podiže i nespretno uzima u naručje.
Loik nije plakao otkad je bio dete, čak se i ne seća kad mu se to poslednji put dogodilo.
152

Ne smeta mu što ga Gzavje grli. Ne oseća nikakvu neprijatnost. Inače ne voli da ga

dodiruju. Jedna od stvari koje mu se sviđaju kod Penelop jeste što nije taktilna.
Loik i Gzavje stoje jedan pored drugog, nepomični. A Loik zamišlja da se grli s
Noelom, jer šta god se desilo, ništa ne može da izbriše godine prijateljstva koje su imali.
Tip je deo njegovog života, deo onoga što mu se sviđalo u sopstvenom životu, i to se
nikad više neće vratiti. U isto vreme, kad bi ga Noel sad video, zgadilo bi mu se ili bi ga
nasmejalo, ali ne bi mu se previše svidelo. Ne voli gubitak kontrole...
Pamela Kant mu je nešto stavila u piće. Ali Loik ne veruje da je htela da mu se naruga.
Previše je plesala s njim da bi to bilo u pitanju. Pre da bi ga uključila u ekipu. Ako treba
to da plati tim pomalo brutalnim mamurlukom, tokom kog cmizdri kao pička, ipak je
vredelo. Smešan je, ali bilo mu je potrebno da se isprazni.
Jutro je, vreme je za posao. Druga kafa iz nove mašine koja nervira Gzavjea. Loik će
zakasniti, šalje SMS - problem s metroom. To bi stvarno mogla da bude istina.
Zajedno odlaze do stanice metroa. Svakako pas mora u jutarnju šetnju. Lije kao da je
februar. Rastaju se na vrhu stepeništa. „Drži se“, i Gzavje odlazi, sa svojim glupim psom
na povocu. Loik ide hodnikom ka liniji 11 i razmišlja kako nije toliko umoran i da se oseća
sposobnim da izgura taj dan. Neće biti u top-formi, ali trebalo bi da izdrži.
Popravlja mu raspoloženje što je na samo dvadeset minuta od posla. Na Šatleu ide
hodnikom do metroa na koji treba da presedne. Mrzi ovu stanicu. Atmosfera ranžirne
stanice. Osećaš se kao laboratorijski pacov izdresiran da trči gde mu se kaže.
Prepoznaje tri siluete na ćošku. Odmah nestaju. Umor i smešno raspoloženje odmah
se raspršuju. Zna da mu se nije učinilo. Prepoznao je Žilijena, Noela i Klovisa. Usporava.
Opasnost. Čekaju ga. Zaseda. Još jedna u nizu nebuloza. Okreće se i kreće nazad. Ubrzava
korak oklevajući: da li da izađe, ili da uhvati prvi metro koji naiđe?
Ima predosećaj, baca pogled preko ramena. Iza njega su. Trči. Tri prema jedan, i ne
pokušava da shvati zašto. Beži. Telo mu prvo šalje sve sokove koji su mu potrebni,
munjevit je, zatim strah ne uspeva više da ga nosi, oseća da usporava. Igrao je celu noć,
nema energije.
Prvi udarac ga pogađa između ramena. Posrče unapred, okreće se. Pokrili su lice. Ali
ih prepoznaje. Ima vremena da u sebi pomisli pa vi ste bolidi, ovde svuda ima kamera,
savršeno će im biti jasno ko ste, ima vremena da razmisli o ubijenom vojniku i crncu koji
je rekao nikad nećete biti sigurni kod svojih kuća i ima vremena da prepozna koji od njih
je Noel, da se okrene ka njemu i da proba da mu uhvati pogled, iza vizira kačketa koji je
nabio do ušiju. Drugi udarac ga pogađa u slepoočnicu, ima vremena da pomisli da se
takav udarac zadaje kad hoćeš da ubiješ.
153

Sluša muziku na slušalicama opružen na leđima. Link Wray, „Rumble“. Teška stvar,
lepljiva, miriše na migrenu. Vernon spava kod Šarla već tri dana. U dnevnoj sobi je
vrućina, ali ništa ne može da odagna osećaj hladnoće koji mu se zavukao pod kosti.
Uporan grip mu trese telo, uši su mu zapušene, i stisla ga je groznica. Kad zatvori oči,
vidi Loikovu siluetu koja igra sa ostalima u „Rozi Bonor“. Vernon mu u svom delirijumu
ne razaznaje crte lica, samo konture tela i boje koje ga okružuju. Epiderm mu se na
momente širi, povezuje se sa svetom, a rupa veličine pesnice otvara mu se posred grudi
- tad mu više ništa nije strano. Sad je već navikao. Čudno bi mu bilo da provede ceo dan
bez tih delirijuma. Spava na tom razvaljenom kauču otkako je zakačio tu prehladu. Kuća
je neverovatan ćumez. Matora Vero neće ništa da baci. Na svim slobodnim površinama
gomila kutije, papire, predmete koje skuplja ko zna gde. Ali kao negovateljica je
revnosna. Nakljukala je Vernona tabletama. Okretala je kutije da proveri rok trajanja i
slegala ramenima, „stave 2004, a lek ne može da izgubi svoje dejstvo“. Brinula je o njemu.
Još uvek mu nije baš najbolje, ali može da ustane.
Iskobeljava se iz kauča i kuca na vrata Šarlove sobe. On i Vero ne spavaju zajedno.
Kaže da previše hrče. Starac jedva da je poznavao Loika, ali hteo je da dođe na sahranu.
Gunđa, pljuje, kašlje, zatim izlazi iz svoje sobe, potpuno obučen. Šari ne propušta priliku
da vidi Silvi. Nije baš po njegovom ukusu, to je više od fizičke privlačnosti, čim otvori
usta, guta svaku njenu reč. Kad počne nešto da se drka, on pogleda u nebo mumlajući,
bože, ne mogu da verujem, ne mogu da verujem, bože, oduševljen što vidi da je tako
prosta.
Vernon je umoran od tolikih ljudi oko sebe sve vreme. Svi imaju tvrdoglave i
kontradiktorne želje, a njemu su u toj ekipi pridali nekakvu grotesknu ulogu. Ali kad
pomisli da šmugne, nešto ga zadržava. Pričao je Šarlu o tome, ali starac bi samo slegnuo
ramenima, ne brini, neće se ni oni tobom baviti čitavog života. Budi srećan što se nešto
događa.
Čekaju ispred kapije dok puše cigaretu. Olga i Loran se provlače kroz pokidanu
ogradu. Još nije svanulo, ulice su puste. Ni oni nisu poznavali Loika, koji nije često
dolazio u park. Hoće da budu deo procesije. Očekuje se gužva na groblju Garž-le-Gones.
Ostaci Loika, divljački ubijenog u hodniku metro stanice, pripadaju svima. Olga i Loran
su nanjušili dobru priliku: biće puno hrane. Ali Vernon zna da zapravo duboko u sebi
osećaju da je to poslednje okupljanje.
154

Idu peške do Severne stanice. Olga se plaši metroa. Crvena grmaljka hoda pripijena
uz Vernona. Privlači mu pažnju gurkajući ga ramenom. Ljuta je na njega što je ne tretira
kao prvu damu. Ona je ta koja spava dole s njim, a ne ostale. Te neznanke koje uvek nad
njom imaju prednost. Nervira je to. Digao je nos zbog svih tih komplimenata koje mu
udeljuju. Kad se sve te budale budu umorile od glumljenja dobrih samarićana, Vernon će
morati da shvati da je ona jedina koja će ostati pored njega. Svi su oni simpatični, ali su
tu kao turisti. Svakako je imala koristi od situacije, to je nesporno. Kaže im dan ranije šta
želi sutra, i eto Vernonovih ortaka, donose crnu čokoladu s kokosom, teglu nutele ili
uloške. Sad samo viski pije. Napravila je malu zalihu, dobro sakrivenu u jednom
udaljenom kutku kod šina, slabe su šanse da je neko nađe u njenom odsustvu. Gotovo je
s jeftinim vinom koje joj je razvaljivalo želudac, madam sad sipa viski u svoj pepsi maks.
Ljudima je drago što mogu da joj pomognu. Ali Vernon sve vreme vodi računa da svi
imaju koristi od toga. Uglavnom se smeška kao idiot gledajući kroz grane drveća, a onda
odjednom dođe i natera te da podeliš svoju kesicu pečenih badema sa Zajom,
šizofreničarkom koja stalno piša u gaće. Stalno se šunja oko njih, shvatila je da može nešto
da se ućari. Odbija da uzima lekove, potpuno je prsla, koja je svrha deliti s njom? Priča
sama sa sobom po ceo dan, i ponekad je viđaju kako urla „don’t worry be happy“ na
automate za parking. Olga veruje u solidarnost sa svojom klasom, ali je nervira što je
prisiljena da ostavi svoje pakovanje badema devojci koju za to baš boli uvo. Vernon je
počeo da se ponaša kao vođa. A prekjuče su Emili i Lidija došle da isprazne njegov kutak,
pod izgovorom da će spavati kod Šarla nekoliko noći. Olga se uspaničila. Shvatila je da
se više neće vratiti. Izvređala je devojke. Rekla je da hoće njegovu vreću. Nije čak ni
zadužio Olgu da se pobrine za raspodelu njegovih stvari. Posle svega što je uradila za
njega. Znači neka slatka mala Mađarica koja putuje kroz Pariz da bi se spustila da se nađe
s prijateljima u Sevilji bacila je oko na vreću za spavanje. Ako Olga ima veliko dupe, to
ne znači da joj je manje hladno nego drugima. Ljuta je na Vernona što se ne ponaša bolje
prema njoj, ali se pre svega plaši da će zauvek otići. Prijateljstva ne traju dugo na ulici.
Dan posle Loikove smrti, panduri su pokupili i ispitali sve klošare u parku, jednog po
jednog. Neki ilegalni imigranti su uspeli da se izvuku, ali svakako je bilo mnogo ljudi u
stanici. Olga se glasno pitala koliko košta državu da ih tako smara. Zar ne bi bilo brže da
ih sve negde zbrinu? Bila je smirena na početku hapšenja, ali je u nekom trenutku pukla
i počela da vrišti i da ih vređa. Vikali su joj da je ludača, ali ipak su prvo nju pustili. Ludilo
se uvek isplati. Policija je znala da niko od njih nema nikakve veze s ubistvom - događaj
je snimljen. Masovno privođenje imalo je drugu svrhu: da im stavi do znanja da je gotovo
s tolerancijom prema Bit-Šomonu. Tipa na Šatleu ubiju bivši ortaci, a beskućnici moraju
da se sele. To je jedno od pravila: ne dozvoljava se sirotinji da se predugo okuplja na
istom mestu. Previše se plaše da će ti idioti naći nekog lajavog krelca koji će ih povesti ka
najbližem supermarketu - pljačke, demonstracije. Na dan kad sirotinja počne da napada
radnje vojska će morati da izveze tenkove na ulice. Toliko je mnogo prosjaka. I zbog toga
se izbegavaju veća okupljanja.
Loran bi više voleo da ide metroom do stanice. Debela Olga je htela da ide peške.
Klaustrofobična je. Odlepila je što mora da uđe u metro, juče je pričala o tome ceo dan,
pitajući se da li da ide na sahranu ili ne, smarala je Lorana time dok je nije oterao u kurac.
155

„Slušaj, nećemo ići peške do Garž-le-Gonesa, dakle ili ćeš da ideš vozom, ili ostaješ ovde,
ali prestani da me smaraš.“ Debela nikad ne silazi u hodnike metroa, čak ni zimi, čak ni
kad pada kiša. Nada se da neće da odlepi u metrou. Jednom kad počne, ne možeš da je
smiriš. Samo ne danas. Taj tip, Loik, uvek ga je gledao s visine. Loran ga nije gotivio. Ali
ipak je poginuo na bojnom polju, siromah. Mlad momak, imao je cicu, šljaku. Kakvo
sranje. Nadajmo se da mu Olga neće upropastiti sahranu. Mada manje smara u poslednje
vreme. Zaljubljena je u Vernona. Nema nikakve šanse: oko Trodona su sve vreme ribice
svežih pičkica koje samo hoće da ga zadovolje. Pa čak i da je pijan usred noći i više ne zna
šta radi - nema šanse da završi između butina debele Olge. A sad će još da ih ostavi. Muči
je to. Prilično. I Loran je tužan. Vernon ga ponekad nervira, pravi se da je centar zbivanja
u parku i glumi nadahnutog pesnika. Ali dobro su se provodili s njim. Nikad ranije nije
video ljude spremne da svakodnevno vrše kućnu dostavu. Nema više potrebe za
prošenjem. Krupni novčići i sitne novčanice kuljali su iz novčanika, a bonove za topli
obrok kao da su štampali kod kuće... Velikodušnost na granici s prolivom. Toliko
ljubaznosti i pažnje, Loran je na početku bio sumnjičav, ali brzo se navikao na tu
buržujsku udobnost. Pa ipak ga nikad nije napustio osećaj da je nekakva atrakcija. Uvek
je mislio da ume da se snađe s normalnim ljudima. Mislio je da je jedina razlika između
njih i njega u tome što je on previše divalj da bi nosio povodac. Usled učestalog kontakta
s civilima postao je svestan da zapravo izaziva samo sažaljenje. Niko više ne misli da je
zgodan. Pre pet godina bi smotao neke od tih klinki koje su lepršale oko Vernona. Sad su
mu zubi previše pokvareni. Faca mu se promenila. Čak ni njegove fore više nemaju isti
učinak. Ljudi ga s naporom slušaju. Nije glup. Više ga trpe nego što žele njegovo društvo.
Tolerišu ga. Čak je i Olga popularnija od njega. Silvi joj se setila rođendana i napravila joj
je tortu s tri vrste čokolade. Njega niko nije pitao kad je rođen. Te večeri je bio zao prema
Olgi, iznerviralo ga je što je vidi tako srećnu. „Misliš da će ti ta buržujka kad dođe zima
ponuditi mestašce pored svog ognjišta? Sumnjam, previše si debela i previše ružna, ne bi
joj se slagala sa zavesama.“ Leto je bilo kišno i hladno. Moral mu se srozao. Otići će na
jug. Već dugo o tome razmišlja, ali odlaže. Pariz poznaje kao svoj džep i navikao je na
njega. S kućom ili bez nje, ovo je njegov kraj. Ali ipak je odlučio. Promeniće okruženje i
otići na sunce. Razgovaraće sa ostalima posle sahrane. Te dobre ljude sigurno će moći da
iscima da se istale za kartu. Pošto je danas izgleda strasnije da se švercuješ u vozu nego
da uđeš u porodilište da siluješ novorođenčad. Ipak je smešno, kad pomisliš, da on i Olga
idu metroom da prisustvuju sahrani tipa kojeg ne poznaju, a toliko njihovih prijatelja je
umrlo pa se čak nisu raspitali ni kad je sahrana.
U predvorju Severne stanice, Pamela Kant pali svoju treću cigaretu tog dana. U
kompletu i na tankim štiklama. Muškarci koji joj dobacuju ne prepoznaju je. Ne smeta im
to što je pornićarka. U pitanju je silueta, previše je seksualna. Pola osam ujutru je. Već su
nervozni. Muškarci su se promenili. Ne toliko davno bili su ljubazni kad vide noge i
dekolte. Danas ih to razbesni. A sebi je jutros baš delovala elegantno u ogledalu lifta. Ali
verovatno im je muka od devojaka koje ih lože. Osećaju samo frustriranost zbog toga što
su im nedostižne. Znaju da ništa neće dobiti, pa im je zapravo draže da ih vide u zimskim
čizmama i jakni s kapuljačom. Ali ona voli sahrane. Ne bi propustila priliku da izvadi iz
plakara svoj kostim korzikanske udovice. Tako joj dobro stoji. Nije dobro poznavala
156

Loika, ali smatra ako je žena lascivno trljala svoje međunožje o organ u erekciji muškarca
dan pre njegove smrti, običaji nalažu da prisustvuje sahrani, i da se obuče što je lepše
moguće. Dopalo joj se nešto kod njega. Izgleda da je bio jebeni fašista. Još gori od Gzavjea.
Što nije mala stvar, pošto Gzavje kad počne... Bolje je biti dobro raspoložen. Ali nije
razgovarala s Loikom. Igrala je. Bilo je određene zadrške u njegovim pokretima. Misli da
bi mu bilo drago da vidi kako se potrudila zbog njega. Ali kad joj već trideseti po redu
debil nešto dobaci, sve što želi jeste da digne celu stanicu u vazduh i ode kući. Tako joj i
treba kad dolazi na vreme. Prva je stigla na mesto sastanka. Izbacuje grudi i stoji
uspravno, uz opušten mali osmeh. Kad već sve nervira, radiće to sa stilom. Samo ona zna
da joj se ruke tresu.
Danijel joj se pridružuje. Njega niko ne smara. Jedva se pozdravlja, izgovara „smara
me što sam ovde“. Ne shvata koji će moj na Loikovoj sahrani. Kaže „kladim se da će biti
puno fašista, na kraju ćemo imati još problema“. Ono što njega zapravo brine jeste što je
na dan Loikove smrti Hijena posetila svakog od njih ponaosob i ispričala im da su Anais
i Selest otišle malo predaleko, i to otkrivenog lica, i da će morati negde da se sklone, a da
ostali moraju da prekinu sve svoje akcije, i da idu u park što je rede moguće. Svidela mu
se ta priča s grafitima, zajebano dobra osveta. Kao neki komandosi, noću, sa svim tim
merama predostrožnosti kad kupuju sprejeve i ostalu opremu, uvek plaćanje u kešu,
nikad previše robe odjednom, porukice kojima su zakazivali tajne sastanke, ponekad bi
se nalazili u katakombama i taj dvostruki život je bio baš uzbudljiv. Nije imalo nikakvog
smisla, ali stvorilo je filmsku atmosferu, sa celim tripom saučesništva i izravnavanja
računa. „Kao čin psihomagije“, pričala je Lidija, i bila je u pravu. Te navale adrenalina
kad treba da se zbriše. Svako jutro se budiš sposoban da sebi kažeš: „Na vas je red da se
valjate u govnima koja ste israli.“ I gde god da je, Votka Satana je mogla da vidi: živi je
nisu zaboravili.
Silvi plaća taksisti, muškarcu kome bi dala više od sedamdeset godina, s belim
brkovima, uredno podšišanim, na staromodan način, i smaragdnozelenim očima. Nije
primetila njegove oči dok im se pogledi nisu susreli u retrovizoru. Nije htela da dođe.
Loik je bio jebeni kreten. Živ ili mrtav, to nimalo ne menja njeno mišljenje o njemu. Ne
pokreće niti jednu suzu. Kad je udario Gzavjea, nije se zapitao da li ga je ostavio mrtvog
na trotoaru. Nema pardona za tu vrstu ljudi. Moraš da budeš glup kao kriv mlohav kurac
da bi se družio sa ekstremnim desničarima ako si iz radničke klase kao on. Ona sigurno
neće žaliti za njim. Svakako shvata da neki ljudi imaju koristi od jačanja krajnje desnice.
Mnogi se uvale na dobre pozicije, na koje bi morali da čekaju godinama bez te prilike.
Sigurno će im biti mnogo lakše da se oslobode plaćanja poreza, onog dana kad budu
mogli da pobiju vođe sindikata optužujući ih za terorizam. Ali luzer kao Loik, šta je on
očekivao? Mesto u miliciji? Zašto bi bila dirnuta? Zato što je mrtav? Stavlja crne rukavice.
Došla je zato što svi idu. I zato što oseća da nešto kriju od nje, i htela bi to da raščisti. Gde
su, na primer, otišle Selest i Ajša i zašto je Selim tako smoren? Drag joj je.
Pridružuje se Pameli i Danijelu. Nikad neće moći da se navikne na činjenicu da nije
oduvek bio tip. Testosteron nije postojao kad je ona bila mlada. Nije normalno koliko je
jednostavno. Silvi pomišlja na neke svoje prijateljice, koje nisu ni na šta ličile pa su celog
157

života imale problem s momcima, dok danas hop, mala doza hormona, i mogle bi da
postanu sasvim pristojni tipovi. Nije toliko strašno kad je muškarac ružan. Uzima Pamelu
pod ruku. Jednom da je dobro obučena. To sve menja. Divno stvorenje, nema šta. Šteta
što je ponela tu jadnu crnu torbu, vidi se da je plastična. Dobra je mala, kad se navikneš.
Nije najbistrija, ali ima dobro srce. S druge strane, svakako ne treba na nju računati da će
pomoći Vernonu da ne potone u ludilo. Ako joj kaže „mislim da se povezujem s
drvećem“, devojčica u sekundi nastavlja, „postoje plemena koja misle da kamenje ima
dušu“. Ništa je ne iznenađuje. Ljudi njenih godina su takvi. Iluminati, zavere, magija - u
fazonu „sve kriju od nas, ništa nam ne govore“, mogla bi da proguta bilo šta. Vernonu je
potrebna pomoć. Nije više isti čovek. Ali Pamela to ne razume. Ona misli da on putuje po
nekim drugim sferama. To podseća Silvi na hit iz osamdesetih „il est libre, Max, il y en a
même qui disent qu’ils l’ont vu voler“. Stvarno je teško zabrinuti se za Trodona. Izgleda
tako smireno... Silvi ga upravo vidi kako se približava, u društvu Šarla, Olge i Lorana.
Tim snova iz Bit-Šomona. Maše im. I dalje ne može da veruje da je srećna kad ih vidi.
158

Garž-le-Gones uopšte nije kul mesto, naročito ako stigneš tamo po kiši. U daljini se
vide blokovi zgrada, a centar podseća na provinciju: niske kuće, krovovi s crvenim
crepovima, bez ikakvih estetskih pretenzija. Odmah se vidi da to nikad nije bio buržujski
grad, niko tamo nije pomislio hajde da izgradim sebi nešto lepo. Putovanje metroom bilo
je kratko, zbog autobusa na koji su preseli osetili su se kao da su na dugom putovanju.
Kad su stigli ispred crkve, Gael je rekla: „Ne dolazi u obzir da tu ulazim, posle svega
što su nam katolici uradili, nikada više neću kročiti unutra. Za vreme demonstracija su
ostavljali svoje homofobne letke pored svete vodice, a sveštenici su okretali glavu. Čekam
vas ispred.“ Pamela zapanjeno širi oči, kao i uvek oseća se dobro tamo gde misliš da ne
bi trebalo nogom da kroči. „Ako misliš da će to sprečiti Hrista da bude uz tebe...“ Danijel
pita, ližući lepak na rizli: „A otkad je to Hrist s tobom?“ Pamela namešta veo u bočnom
retrovizoru nekog pomoćnog vozila: „Pa i zbog mene je umro, šta ti misliš? Da svoje
grehe treba sama da okajavam zato što sam boginja pušenja?“
Gael nosi vrlo uske kožne pantalone, zbog čega izgleda još tanje i krhkije, ima lobanju
na kopči od kaiša, velike podočnjake i pokisla je kao miš. Kosa joj je potpuno mokra.
Vernon razmišlja kako ide uz nju taj imidž malog umornog pacova. Provela je dobar deo
noći plešući s Loikom one večeri. Pogodilo ju je kad je saznala za njegovu smrt. Stegla je
vilicu i dodala, braneći se: „Štaviše, sa strogo estetske tačke gledišta, ne odobravam ovu
vrstu arhitekture. Je l’ ovo crkva ili fabrika? Ništa ti nije jasno.“ Ne čuje se otkad su prošli
Kurev: nikad nije otišla ovoliko daleko na tu stranu periferije - nije bila baš oduševljena
iskustvom. Silvi nosi predivnu crnu haljinu, drži svoj veliki sivi kišobran iznad Gaeline
glave i kaže: „Čekaću napolju s tobom, ni ja ne volim crkve. Nisam krštena, i mrzim sve
što ima veze s religijom. Bolje da su unutra izgradili bazene. Tako ih malo ima u Parizu.“
Zgrada se polako puni. Loran i Olga razmenjuju pogled i sležu ramenima, hoće da
prisustvuju misi, „nađemo se na izlazu, u svakom slučaju posle idemo na isto mesto“.
Danijel staje pored Gzavjea, koji nije rekao ni reč tokom cele vožnje metroom. Jedino su
njemu oči crvene. Lidija se buni, ona takođe neće da ide na misu, ali zašto su se onda
dogovorili da se nađu tako rano, mogli su da idu direktno na sahranu, mogli su dva sata
duže da spavaju. Vernon vuče džoint koji mu je dodala. Šari opet izlazi, kaže da je unutra
krcato i da će se smoriti, da je hladno, da sveštenik izgleda kao kompletan kreten, saznaje
da Silvi neće da prisustvuje ceremoniji pa počne da trlja ruke, „nisam se usudio da
pomenem, ali dobro bi mi došlo jedno malo pivo“.
159

Patris dolazi da se pozdravi. Stigao je pre ostalih. U crnom kožnjaku, užurban, ne

prestaje da se muva po crkvi. Deluje da radi kao obezbeđenje. Sačuvao je mesta za
sedenje, pokazuje ih Olgi i Loranu i izlazi da pita ostale: „Šta radite ovde? Kako mislite
nećete da ulazite?" Pravi facu: „Da li ste pomislili na udovicu?" Međutim, prihvata
Gaeline argumente. „Onda svakako nećete čekati ispred. Ima jedan bar tu blizu." Pamela
čeka da nestane kako bi sumnjičavo podigla obrvu. „Da li sam ja preveliko nevinašce, ili
on ima čudan odnos s Loikovom cicom?" Vernon klima glavom, i on je primetio: Patris
se jako posvetio celoj ovoj priči oko sahrane.
Za početak, niko nije najbolje shvatio zašto se osetio obaveznim da je pozove kako bi
izjavio saučešće. Nisu bili prijatelji. Ali postao je toliko zaštitnički nastrojen prema
Gzavjeu da je na neki način preuzeo na sebe ono za šta je njegov prijatelj trebalo da se
pobrine. Pitao je Penelop, udovicu, da li joj je bilo šta potrebno i naložio se na cicu koja je
bila ophrvana svime što joj se događa. Čak je dobijala i ponude za intervju, povrh
saučešća od stranaca i anonimnih uvredljivih poruka. Patris je sebe proglasio za
galantnog viteza.
Emili gazi cigaretu pre ulaska u crkvu, u prolazu govori onima koji još uvek bleje
ispred: „Neko treba da se iscima da upozori Loikovu bivšu da se muva s nasilnim tipom“,
i Vernon se pita kako ona to zna. I zašto to nikad nije pomenula. Sve ovo vreme koje su
proveli na livadi nikad nije pokušala da pokrene tu temu. Gzavje i Lidija ulaze u veliku
modernu zgradu pre nego što će se vrata zatvoriti. Šari pita: „Gde je ta kafana?“, i Vernon
ih prati. Sreću Selima s druge strane ulice. Nije trebalo da dođe. „Propustićeš misu,
požuri.“ „Ne idem na misu. Samo nisam danas hteo da budem sam.“ Vernon usporava
kako bi malo zaostao s njim. „Jesi li se čuo s njom?“ „Nisam, ne. Ali izgleda da je dobro.
Šta mogu da radim osim da verujem u to? Čekam. Razmišljam o svemu što još nisam
imao priliku da joj kažem. Nije bilo na njoj da sveti majku, na meni je bilo da to uradim.
Ali ja ne verujem u osvetu. Verujem samo u praštanje.“ Promenio mu se izraz lica, tuga
ga iscrpljuje. Vuče Vernona za rukav pre nego što će ući u bar. Potrebno mu je da još malo
popriča pre nego što pred ostalima počne da se pretvara da je sve u redu. „Ako policija
dođe kod mene da je traži, reći ću da smo se posvađali i da je otišla. Punoletna je, ima
pravo. Reći ću da sam u ime sekularizma rekao ima da puštaš tu kosu svakog dana ili
odlazi iz moje kuće, jebena robinjo. Šta mogu da mi zamere? Što sam dobar republikanac?
Ali ako policija dođe kod mene, mislim da neću imati obraza to da kažem. Bojim se da ću
je izdati po drugi put, tako što ću loše slagati. Vernon odgovara: „Hijena kaže da Dopale
neće podneti prijavu. Antiteroristički odred te neće još posećivati...“, i Selim sleže
ramenima. „Nešto mora da se desi, kapiraš?“ Zatim ćutke ulaze u bar.
Nije ni matora kafana, ni novo renovirano mesto, bar ima neku estetiku gradića u
istočnom bloku pre nego što je zid pao. Jak miris izbeljivača istovremeno uznemirava i
smiruje Vernona - to je miris čistoće iz detinjstva, miris njegove majke koja sređuje kuću.
Gazda ima šezdesetak godina. Ne izgleda baš druželjubivo. Brkat, podbulih očiju, ima
crvenkast ten ozbiljnog pijanca, ali u njemu nema ni traga onog duha koji ponekad prati
alkoholizam. Mrko ih gleda kako užurbano ulaze u njegov lokal, kao da služenje kafe i
piva nikako nije bilo deo plana koji je za sebe smislio. Čovek prima porudžbine nadrkano,
160

služi ih izbegavajući njihove poglede, a onda se naginje preko sudopere, sumnjičav i

spreman da ih izbaci napolje ako mu se ne dopadne kako se ponašaju.
Silvi im tiho priča o stvarima koje je tog jutra čula na radiju, o Siriji, planu štednje u
Grčkoj i tonama radioaktivne vode koja još uvek ističe iz Fukušime, mesecima posle
zemljotresa. Loran i Olga im se pridružuju, pozdravlja ih Šarlovo urnebesno urlanje, već
pije drugo malo pivo. Prinose dva stola u praznom baru pod gazdinim opreznim
pogledom. Lidija stiže, mokre kose. „Dozivam vas od crkve, zar niste mogli da me
sačekate? Koja je tamo ledara... Nisam mogla da ostanem. Nisam bila u crkvi otkad sam
se prvi put pričestila, mogu odmah da vam kažem da se u crkvi neću udavati. Smoriš se
posle pet minuta.“ Olga reži kako nikad nije videla toliko glupih faca u tako malom
prostoru. Toliko gadnih njuški, hvala lepo, i zato je išla vozom do predgrađa. Silvi puca
od smeha, oduševljena pomišlju na Olgu kako besni po crkvi. „A ti, Lorane, zašto si ti
izašao?“ „Bio sam previše žedan“, a Olga na to uzvrati: „Šampanjac!“ Silvi neko vreme
blene u nju šokirana, zatim se lupi po čelu preciznim i komičnim pokretom, „Ma u pravu
si, to je ono što nam treba“, i okreće se ka gazdi: „Šefe, imate li šampanjca?“.
Dok stavlja čaše na sto Pamela i Danijel ulaze, prate Gzavjea, koji nije baš pri sebi.
„Naručili ste šampanjac?“ i prihvata čašu koja mu je pružena, i Vernon nazdravlja „Za
Loika“ i Loran samouvereno intonira, prodornim glasom, niko nije očekivao da tako lepo
peva: „Mais déconne pas Manu va pas te trancher les veines une gonzesse de perdue c’est
dix copains qui reviennent“. Gzavje blene u njega u neverici. Njegova prva reakcija bila
bi da mu kaže ama umukni, šta je s tobom, a onda ga nešto unutar njega savladava.
Počinje da peva. Glas mu nije toliko čist, ali namera je bila tu. Raspoloženje se menja. Bilo
bi teško odrediti šta ga je preokrenuto. Možda kad je gazda prihvatio čašu koju mu je
Lidija pružila, već su načeli treću flašu, i mrzovoljnim glasom joj rekao da može da pusti
muziku, postoji ulaz za USB. Glas Nika Kejva se uzdiže, You’ue got to just, keep on pushing,
keep on pushing, push the sky away. Silvi kaže: „Baš je sumorno, šta je to?“, dok Lidija
zatvara oči: „Obožavam ovu pesmu“. Vernon oseća da jutrošnja tuga jenjava. Ustaje i
igra, lagano, s čašom u ruci, ispred šanka. Zamišlja da je palma koju njiše blag vetar. Olga,
koja im se nikad nije pridružila tokom večeri u „Rozi Bonor“, jer ne voli da igra, dolazi i
staje pored njega, za trenutak stidljivo ostaje nepomična, a zatim kreće, počinje da pomera
svoje veliko telo, izvodi neku čudnu laganu koreografiju, poluapačku, polugrandž. Oni
koji su ostali za stolom još uvek oklevaju: to je to, gazda će da odlepi, ali ta praistorijska
žena koja se njiše ispred njegovog šanka, uporno protiv ritma, baca ga naprotiv u stanje
neočekivane euforije. Vadi novu flašu rekavši „ova je na moj račun“, i kad napuni čaše,
dok Big Mama Thornton peva prve note svoje verzije „you ain’t nothing but a hound
dog“, prilazi s Olgine leve strane i njiše se, čudno savijenih kolena, diže ruke u vazduh i
oni na neki način tvistuju.
161

U dvorištu se izdaleka čuje radio. Pesma Aleksa Bliča. Ako sam u tvom zagrljaju, to je
zato što me nijedna druga nije htela. Mari-Anž pevuši dok u kuhinji vadi sudove iz mašine.
Pazi na nokte. Sinoć je uradila manikir, ne želi da ga ošteti. Devojka koja joj je radila nokte
insistirala je na izdržljivosti. Izgledaju kao pravi. Trajni lak je genijalan: nema više potrebe
da čekaš dvadeset minuta da se osuši, samo ubaciš ruke na deset sekundi u neko malo
čudo za sušenje. A onda je ladno mogla da prebira po torbi da bi našla ključeve kad je
izašla, lak je ostao netaknut. Voli kad sunce bije kroz prozor i greje joj ramena. Sa ulice se
upravo začuo alarm nekog automobila. Mari-Anž je po navici ujutru jako tiha. Gzavje
spava duže od nje. U prošeku dva sata dnevno. Četrnaest sati nedeljno. Šezdeset sati
mesečno. Dva i po dana odmaranja dok je ona na nogama i sređuje kuću. Zatim mora da
se spremi i ode na posao, a on ceo dan ostaje u trenerci. Zna da ništa ne radi po ceo dan.
Ali uveče, kad se ona vrati, izmišlja sebi obaveze.
Kad je shvatila da će se samo ona baviti kućnim poslovima, pokušala je da razgovara
s njim o tome. Prvi put ju je zasmejao, kao krelac je kategorički izjavio: „Ja da usisavam
ne mogu. Od toga rastu sise.“ Zvučalo je potpuno kretenski, ali dopao joj se način na koji
je to izjavio. Tada ju je stalno uzimao zdravo za gotovo. Izigravao je kretena, ona se
cerekala, i tako bije razoružao. Govorila je sebi nećemo se valjda kačiti zbog kućnih
poslova, to bi bilo ispod svakog nivoa. On će s vremenom shvatiti da to tako ne može da
funkcioniše - da ona radi osam sati dnevno i plaća sve troškove, a on da bleji kod kuće i
da ladi jaja. Ali pošto mu samom nije palo na pamet da oriba sudoperu, složi čist veš ili s
vremena na vreme promeni posteljinu, morala je da mu kaže kako se ona povodom toga
oseća, dobro pazeći da ga ne povredi - to jest ne pominjući da ne doprinosi novčano.
Pozvala se na poštovanje, naklonost, ne na ravnopravnost, na uzajamnu pomoć i na svoje
pravo da se i ona baškari na sofi nakon napornog dana... Gzavje se pravio da sve razume,
ali na tome se završilo. Pokušala je da bude pedagog, okačila je na frižider spisak
svakodnevnih obaveza: pranje sudova, bacanje smeća, pranje veša, slaganje veša, pranje
WC šolje, kade, pranje podova, prozora, spremanje dečje sobe, brisanje prašine, frižidera,
čišćenje kupatila... Urodilo je plodom: bacao je đubre. Svaki put kad bi to uradio, s
ponosom bi izjavio: „Bacio sam ti đubre.“ Reč „ti“ imala je neverovatnu moć da je baci u
stanje neviđenog besa. Htela je da ga zgrabi za kragnu i da ga protrese, „nađi bar posao,
da možemo da platimo pomoćnicu“. Samo s njenom platom je ipak knap. Više je ne
dodiruju njegove fore klinca koji ništa ne uzima za ozbiljno. Oseća se izdano: svi teški
poslovi su njena odgovornost. Ne deluje joj da je toga svestan. Kad govori o novcu i o
162

tome kako će jedva uspeti da odu na odmor, uvek ima osećaj da je gleda i misli u sebi ova
se žali ni zbog čega.
Gzavje jedva da zarađuje dovoljno za zubara, da ode na piće s vremena na vreme i da
plati sebi kartu za metro kad se nekim čudom dogodi neki razgovor za posao. Razgovori
o poslu postali su do te mere tabu da ih on često potpuno zabranjuje. Odlepi kad pomene
traženje posla van grada. Kaže joj da ne poštuje njegov posao. Ipak bi im s jednom platom
bilo lakše kad bi otišli iz Pariza. Kad bi prodali stan, mogli bi da kupe pristojnu kućicu sa
baštom. Gzavjeu se smučio Stefan Plaza,34 jer svaki put kad bi naletela na njegovu emisiji,
ponovo bi pričala o selidbi.
Mari-Anž ga je u početku podržavala - mislila je da je normalno da tokom svoje
karijere umetnik spozna i teške periode. Slušala je sa odobravanjem kako se drka na
pederčine iz svoje branše. Bio je previše iskren, njegove ideje su se kosile sa odsustvom
entuzijazma koje je preovlađivalo u to vreme, voleo je film kakav nije bio cenjen u
Francuskoj, nije dolazio iz privilegovane sredine. Bilo je dosta stvari koje mu nisu išle u
prilog. Ostala je uz njega i kad je shvatila da je proskribovan - kad bi neki od režisera
vernih njegovim ranim filmovima makar i pomenuo njegovo ime s vremena na vreme,
producenti bi odbijali nervoznim gestom. Ne dolazi u obzir. Ne on. Previše
temperamentan. Bio je gotov, i to ne baš iz razloga koje je on navodio. Pogrešno je
procenio situaciju, što ga je sprečilo da promeni prave stvari. Ona je ipak zarađivala
dovoljno za troje. Bila je ubeđena u njegov talenat, i sigurna da će na kraju biti ponosna
što je ostala uz njega čak i kad mu stvari nisu išle najbolje. Međutim, njeno strpljenje se s
godinama istrošilo. Više ne veruje da će bilo šta promeniti. Dosta je bilo velikodušnosti.
Mari-Anž svako jutro u pola osam metroom ide do poslovne zgrade Ipsosa, gde radi
kao marketinški analitičar. Po ceo dan jurca po snimanjima, panelima za diskusiju i
ostalim sranjima, dok Gzavje sedi kod kuće i stvara. Ne reaguje. Ali sad joj već postaje
muka. Smara je njegov umetnički život. Nije stvorena da bude muza jednom gubitniku.
Poslednji put kad je odštampao i ukoričio svoj scenario i poklonio ga njoj, svom prvom
čitaocu, shvatila je da joj više nije zanimljiv. Radio je na tom projektu više od godinu dana.
Devedeset stranica dijaloga. Svakog dana tokom osamnaest meseci. U redu, vreme je
relativno kad je stvaranje u pitanju. Ali jebiga, džukeli se baš nije žurilo... Osećala je
obavezu da počne da čita iste te noći, iako bi, onako mrtva umorna, radije sačekala
nedelju. Ali on je cupkao kao dete, toliko uznemiren da je, odlažući san, pročitala prvih
četrdeset strana. Poljubila ga je pre nego što je ugasila svetio, folirajući: „Ostavljam drugu
polovinu za sutra. Sjajno je, čestitam, Veve.“ Tako ga je zvala kad su sami - Veve. Tekst
je bio loš. Ni prethodni projekti nisu bili mnogo bolji, sad kad je sebi dopustila da bude
iskrena, shvatila je da je to oduvek znala. Ali su do ovog scenariji bar bili duhoviti. Dok
ih je čitala, uvek bi se smejuljila, a onda i glasno smejala. Imao je maštu koju je negde
usput izgubio, a na njenom mestu nije ostalo bogzna šta. Više nije imala snage da laže
sebe. Njen tip je bio osrednji autor. Ponašao se kao da je otkrio toplu vodu dok je redao
klišee, radnja je bila klimava, traljava, dijalozi loši, likovi nekoherentni... Ne moraš biti
profesionalni čitalac - pokoji film ili serija bili su sasvim dovoljni da shvati. Sklupčana je

34 Francuska TV ličnost koja vodi emisiju o kupovini i prodaji nekretnina. (Prim. prev.)
163

na ivici kreveta, nesposobna da zaspi, nije je iznenadila spoznaja da ne polaže nade u

njega kao scenaristu, već manjak snage da se suoči sa onim što će uslediti: poslaće svoj
scenario svim ljudima koje zna, čekaće odgovore koji neće uslediti, jer je svima nezgodno
da mu objašnjavaju kako scenario nije zanimljiv i kako bi ga najradije zaobišli. Pa će se
zatvoriti u sebe i kukati, a ona će se pretvarati da je uz njega, i provoditi večeri tešeći ga,
preumorna od svog radnog dana. A ko je njoj podrška? Gzavje prezire njen posao, nije u
stanju ni da se zainteresuje za njega. Iako tvrdi suprotno, ona oseti kako mu misli lutaju
kad mu govori o svojim menadžerskim problemima. Dosadna mu je.
Otac ju je upozorio. S dvadeset godina nije ga slušala jer je bila uverena da jadni starac
ništa ne kapira o intenzivnoj ljubavi koja joj se događa. Ali upozorio ju je. „Ništa gore ne
može da se dogodi jednoj ženi nego da u krevet primi muškarca ispod svog nivoa.“
Zaključila je da njeni roditelji nemaju pojma o svetu u kojem ona živi, o svetu u kom je
Gzavje bio velika zverka asfalta, privlačan, drzak, spreman da na glavu preturi sedmu
umetnost. Nisu bili u pravu što ga potcenjuju. Danas shvata da je ona ta koja se prevarila.
Kladila se na feleričnog konja. Mogla je čak i da se snađe u sistemu, da je donosila prave
odluke. Ali se u svim domenima temeljno i tragično zeznula. Protiveći se savetima svojih
roditelja, sa diplomom viših strukovnih studija u džepu, odmah je sklopila ugovor na
neodređeno u Ipsosu. Napravila je svoj izbor. I to u sektoru koji nije toliko ugrožen
ekonomskom krizom. Ali bi joj ipak lakše bilo da je nastavila školovanje još tri godine,
naučila neki strani jezik i uzela očeve savete u obzir.
Pogrešne odluke... Ipak je uradila najbolje što je mogla u skladu sa onim što ima - nije
bila predisponirana za visoke studije. Kao što su njeni stidljivo govorili - „nije imala
akademsku inteligenciju“... Nije ni kao da je odbila sijaset pretendenata prestižnijih od
onoga u šta se pretvorio njen suprug. Zaljubila se u Gzavjea jer je on bio prvi uzbudljiv
lik koji ju je gledao kao malo vode na dlanu. U to vreme je još uvek imao samopouzdanja.
Posle malog uspeha njegovog prvog filma, u krugovima poznavalaca o njemu se pričalo
kao o lokalnom Renoaru. Nije mu bilo nimalo sumnjivo što reditelj, prijatelj iz detinjstva,
hoće sam da napiše scenario za svoj drugi film. Gzavje je strašno naivan, na svoj način.
Misli da su svi oko njega pošteni. Ali ljudi oko njega su sazreli, postali su pragmatični:
scenarista mnogo košta. Lakše je zaobići ga. Dobro su se slagali nekad. Mari-Anž je prvi
put imala ono što je htela od jednog dečka. Bio je pravi muškarac, dominantan, ali joj je
jeo iz ruke i bio je lud za njom. Dotad je balavila od zavisti prema drugim devojkama koje
su se zabavljale s tipovima koji su, bar izdaleka, bili divni. Došlo je njenih pet minuta. Taj
veliki grubijan bi postajao sav nežan čim se privije uz njega. Baš im je išlo. Smišljao je
komplimente samo za nju, primećivao crte njene ličnosti koje je predstavljao kao
jedinstvene kvalitete. Ojačao joj je samopouzdanje. Bio je to divan period. Ipak je trebalo
da bude obazriva. Gzavje se uvek osećao ugroženo. Večera u gradu, odlazak u muzej,
poseta njenim roditeljima - stalno je nešto kritikovao, durio se, umeo je da je stavi u zaista
neprijatnu situaciju. Tvrdoglavo je posećivao „svoj bar“, tačnije smrdljivi zadimljeni
hodnik na kraju Osamnaestog arondismana, čak i kad ga je krenulo, kad je bio u poziciji
da napravi neke kontakte. Igrale su se karte, cerekalo se na masne viceve, ručerde su se
trpale u ćase s kikirikijem, a ljudi koje je on smatrao originalnim bili su prosto alkoholičari
u čijem se društvu osećao nadmoćno jer su ga tretirali kao „gospodina“ iz filmskog sveta.
164

Okružio se ljudima ispod svog nivoa, jer ima konstantnu potrebu da se reafirmiše. Ali ti
isti drugari iz kafane su ga vukli na dno, onda kad je trebalo da napreduje. Mari-Anž
nikad nisu fascinirali takozvani pravi ljudi. Nije je briga kako žive - ne zanima je
svakodnevni život neke učiteljice ili medicinske sestre, šta ti dobri ljudi čitaju ili koje
filmove vole. To je bila njena prva ozbiljna veza. Poštovala je Gzavjea. I dugo ju je zaista
stabilizovao. Uz njega je najzad mogla da razmišlja o nečem drugom sem - nikad se neću
udati i niko me ne želi. A kad je njen otac pokušavao da je upozori pričajući joj o
„muškarcu ispod njenog nivoa u krevetu“, nije mogla iskreno da mu kaže: sa Gzavjeom
je u početku bilo fantastično u krevetu. Što joj je mnogo značilo, jer što se toga tiče nije
imala mnogo uzbudljivih iskustava. Nije se baš snalazila s momcima. Ne zna zašto. Bila
je lepa, i znala je to. Smeđokosa, pravilnih crta lica, bez viška kilograma. Noge su joj bile
malo kratke, struk nenaglašen, grudi male. Ali imala je krupne oči, bila je dobro građena
i imala je divnu kožu. Muškarci je nisu izbegavali. Ali u njima nikad nije inspirisala
erotsku strast. Gzavje je bio prvi s kojim se osetila kao prava žena - kao da je neko želi.
Sve vezano za nju ga je uzbuđivalo. Bilo joj je predivno - kad bi se skinula pred njim,
reagovao je kao da vidi neku božansku pojavu.
Bila je srećna. I to dugo. Nije se zabrinula kad je posle godinu dana prvi put isfolirala
u krevetu. Mislila je da će se osećaj vratiti. Kad bude bila odmornija, kad je manje stvari
bude mučilo. Ali naprotiv, samo se pogoršalo. Prisiljavala je sebe, i to je bolelo sve više i
više. Nije ni sa kim pričala o tome. Muškarci dolaze s Marsa, a žene sa Venere, oni vole
seks, a one mogu i bez njega. Toliko mu duguje. Nije htela da švrlja sa strane. Međutim,
posle carskog reza konačno se predala. Više nije htela da se pretvara.
Trudnoća za nju nije bila nikakvo mistično otkrovenje. Poslednjih nekoliko meseci
bilo je mučno. Nisu je odradili hormoni, pa da uživa u tome što je invalid. Ni posle
Klarinog rođenja nije se osećala kao u svojoj koži. Shvatila je da je majka tog malog bića,
ali sve što je to pobuđivalo u njoj bila je panika. Izašla je iz porodilišta užasnuta što se
niko ne uzbuđuje zbog činjenice da ona nije spremna da se brine o bebi. A njena rođena
majka je zbrisala na Karibe tri dana posle porođaja umesto da joj pomogne. Tu je Gzavje
ispao neverovatan. Na sve je imao odgovor. Pronašao je forum za mlade tate na internetu
i obaveštavao se o svemu, od temperature flašice do najboljih pelena. Bio je oduševljen
svojom ćerkom. Odjednom je uspeo da pronađe način da sve troje budu srećni. Duga
jutra provedena u ljubakanju minijaturnih stopala, zasmejavanje apačkim plesom, sati
provedeni po knjižarama u potrazi za pravim bajkama, veselje svaki put kad bi kakila,
„bogata stolica, bogata“. Sve što je Mari-Anž trebalo da uradi jeste da se uklopi u
porodični život koji je on osmislio. Opustila se. Zavolela je to kakav je otac postao. Nije
više volela muškarca koji ju je još uvek želeo.
S druge strane, što se društvenog života tiče, materinstvo je bilo pravo razočaranje.
Sve majke koje poznaje imaju decu za takmičenje. Mari-Anž je prvih nekoliko godina bila
nevinašce, mislila je da će pukom činjenicom što je majka postati deo kruga mladih mama
i da će, kad na nju dođe red, i ona pokazivati slike svoje klinke. Ali stvari nisu baš tako
jednostavne. Druge majke su je obeshrabrivale. „Moj mali je prohodao sa šest meseci, bili
smo zabezeknuti kad smo ga videli kako hoda kroz dnevnu sobu.“ „Moja je sa dve godine
165

već govorila dva strana jezika.“ „Moja je naučila sama da čita sa tri godine.“ „Mog sina
su primetili u vrtiću, procenili su da će da bude dobar fudbaler.“ „Ja sam otvorila štedni
račun za svoju devojčicu, predložili su mi da pozira za neki editorijal, mada ja lično nisam
bila za to, mala je odlepila, jako joj se dopalo, i od tad nas stalno zovu.“ I samo da vidiš
snimak mog potomčeta kako radi zvezdu na gredi, sklapa kompjuter zatvorenih očiju i
peva opersku ariju... Klara je divna, ali nema ništa čime bi majka mogla da se hvali. To joj
je bez sumnje na majku. Nema nikakvih posebnih predispozicija. Kad đuska uz Maîtrea
Gimsa, graciozna je kao Goldorak koji se zagreva. Mari-Anž je obožava. Ali nikad se nije
dogodilo da je učiteljica zadrži posle časova da bi s njom podelila svoju iznenađenost
njenim zavidnim talentima. Nikada. Ove godine, za Mardi gra, otac joj je poklonio haljinu
Elze, iz Zaleđenog kraljeustva. Divna haljina za princezu, pa još lepo upakovana. Ali kad
ju je obukla, mala je više ličila na Šreka nego na princezu. Slikala ju je, ne želi da joj se
ćerka oseti manje vredno. Ali ne kači slike na Fejsbuk. Toliko ima mozga. Jedini put kad
se mala dopala ljudima iz kancelarije bilo je kad su išli na „zombie walk“. Nosila je
narandžastu periku i helanke na crno-bele pruge, kao Emily the Strange. Gzavjeov drugar
koji radi na specijalnim efektima odradio joj je ogroman lažni ožiljak, koji joj je išao preko
celog obraza i otkrivao zube... Klara je tog dana uživala gegajući se i balaveći po Trgu
republike. To je bio prvi put da su se stranci zaustavljali da je fotografišu. Mari-Anž je
primetila da je ne zovu često na rođendane. Jednostavno nije popularna. Otac joj pošizi
kad mu to pomene. „Ne ideš ti po nju u školu, ne kapiraš da su u njenom razredu sve
debili.“
Drugo dete. Često razmišlja o tome. Tužno je da devojčica odrasta sama. A i par koji
napravi samo jedno dete, i to je čudno. Svedoči o činjenici koju Mari-Anž ne želi da
prizna. Ionako nije zadovoljna svojim životom, ne mora baš i da zaurla na sav glas:
napravili smo samo jedno jer nam veza ne funkcioniše kako treba. To nikog ne treba da
se tiče. Sve češće priča Gzavjeu kako bi trebalo da počnu da rade na tome. Ne deluje da
mu se žuri. Nije kao da ima nečim hitnijim da se bavi u životu osim vaspitavanja ćerke.
Neće doživeti nikakav nervni slom ako joj naprave mlađeg batu...
Mari-Anž će još malo da pričeka. Carski rez joj je ostao u jako lošem sećanju. Tipovi
su baš slatki kad kažu: „Nemoj mi reći da ti je frka da će ti se deformisati telo?“ Hajde
tebi da iskidamo trbušne mišiće kleštima, i da ti otvorimo matericu - pa onda da
popričamo o jadnim ženicama koje se usuđuju da razmisle dvaput pre nego što se u to
upuste. Oporavak - ne bi verovao. Mesec dana je išla pogrbljena. Tek tad shvatiš da
trbušnjake zapravo uvek koristiš. Oporavak od običnog porođaja, mesec dana i možeš
nazad na sport. Carski rez - šest meseci. Ličila je na džak krompira kad je najzad mogla
da se vrati na pilates. Ništa joj nije ostalo od trbušnih mišića - godinu dana neumoljive
borbe pre nego što se ponovo uspravila. Opasno se potrudila da bi opet mogla da obuče
kupaći kostim. To takođe nije znala - ali za kompetitivne majke carski rez predstavlja
drugorazredni porođaj. Majčinstvo dakle uopšte nije ono što je zamišljala: mislila je da se
mame drže zajedno, da postoji prava ženska solidarnost. Ali porođaj je samo propusnica
za ulazak na teren. Medalja ti nikako nije zagarantovana.
166

A istovremeno je i zabole. S Klarom možda ne može da se istakne u društvu, ali njena

glad za nežnošću nikad nije bila do te mere utoljena, i ne vidi kakav bi smisao njen život
imao bez nje. Gzavje je izuzetan otac. Prebacuje mu toliko stvari, ali kad je Klara u pitanju,
nema šta da kaže. Strpljiv je, strog, zabavan, pažljiv, dosta zahtevan, i uvek gleda da je
pohvali. Sve što Mari-Anž treba da radi jeste da ga prati. Lud je za svojom ćerkom, ali ta
ljubav ne isključuje majku. U svetu mama, to nosi određene bodove. U početku je
izbegavala da priča okolo „svakog dana je kupi iz jaslica“, misleći da će da pomisle da je
nezaposlen. Greška. S vremenom je toga postala svesna. „Gledali su Mačke iz visokog
društva šezdeset tri puta, to je bio njegov omiljeni film kad je bio mali, a i Klara ga
obožava“, ili na primer: „Igraju video-igrice zajedno jer hoće da bude siguran da neće
naići na nešto što ne može sama da ukapira“, ili „nabavio joj je malu bas gitaru i uči je da
svira“. Za žene je to pun pogodak. Nisu u fazonu - „Nije nego tvoj tip nikada nije ni
sklonio nintendo, i još uvek drži bas u ormaru“, ili „sestro, udala si se za neku pičkicu“.
Ne. Vide ga kao kreativnog tipa, alfa muškarca ali modernog, u fazonu su: „Očeva pažnja
je jako važna za jednu devojčicu. Ako je on pozitivan, pomoći će joj da izgradi specifičan
odnos prema muškarcima kao i prema konceptu ženstvenosti uopšte“. Mari-Anž zna da
su to sve gluposti: i njen otac je bio jako dobar, pa nju to nije sprečilo da bude smotuša.
Ali budući da su uverene u suprotno, ona rado govori devojkama koliko joj Gzavje uliva
poverenja.
Razlog više da ga ne ostavi. Znaš šta gubiš, ali ne i šta ćeš dobiti. Kad bi joj makar
jedan od tipova koje viđa s vremena na vreme napravio šou kako bi ostavila Gzavjea, a
da je situiran, ne bi oklevala, ostavila bi ga. Ali nijedan ljubavnik nikad nije tražio od nje
da napusti svoj dom. Kao što nijedan nije hteo da napusti svoj. I tako ona ostaje. Ako treba
da živi sama, da nikad više ne izgradi život udvoje, ipak bira da ostane sa ocem svoje
ćerke. Ponekad kad se ujutru probudi, oseća prema njemu čak i mržnju. Dok rasprema
kuću, gomila sve razloge zbog kojih je smara, koči i guši. Ne pominje mu to. Nije sigurna
da bi se toliko dobro slagala s Klarom kad bi ostale same. Voli je i kroz ljubav njenog oca
prema njoj. Tako je ponosan što je njihova glava porodice.
Pazi šta želiš, može da ti se ispuni. Toliko bi često poželela da je nečim iznenadi kad
se vrati kući uveče. Nije mogla da podnese da Gzavje bude stalno u kući. Radostan što se
vratila. Tako zaljubljen, tako zavisan i nežan. Morala je da se suzdrži da ne ustukne. Nije
shvatao da žena brzo počne da se oseća kao da je gušiš. Ponekad, kad bi je zagrlio, imala
je potrebu da ga odgurne - uzbudi me, uplaši me, učini da se osetim živom, jebiga. Molila
se da je nečim iznenadi. Ali ovome se nije nadala. Iznenađenje se konačno i dogodilo...
Sad ga samo „ostali zanimaju“. Trodonova ekipa. Ona više nije centar sveta svog muža.
Ne može da veruje, ali nedostaje joj. Počelo je kad je izašao iz kome. Doktori su stvarno
magarčine. Ništa nisu našli na pregledima. Dođe joj sve da ih izudara: možda se ne vidi
na ispitivanjima, ali se golim okom vidi da je tip izgubio nekoliko moždanih ćelija. I niko
neće da mu pomogne. Vernon Trodon je postao idol njenog muža. Lep primerak luzera.
Ali privlačan je. Kad ga je ugledala u dnevnoj sobi onog vikenda kad je došao da im
pričuva buldoga, bila je u fazonu da bi se rado poigrala s njim. Ima takvih tipova - ne
znaš šta je u pitanju. Prosto smrde na seks.
167

Njena seks-kombinacija je upravo to. Bomba. Veoma mlad. Depilira pazuhe, grudi i
brije muda pre nego što se vide. U pitanju je perač prozora s posla. Više puta su se sreli
pre nego što su obratili pažnju jedno na drugo. Kad je videla da se depilira, bilo joj ga je
žao. Izgleda da svi to rade u njegovim godinama. Što li to rade jadničci... kao da je to
potrebno da bi se zavela žena. Često se pitala da li je Gzavje vara. Ne bi bilo iznenađujuće
s obzirom na sve slobodno vreme koje ima. Jedino što ona želi jeste da ne zna ništa o
tome. Prvi put se to zapitala kad je počeo svakodnevno da bleji u parkiću. Bila je
ljubomorna. Počeo je da govori „mi“ kad priča o svojim prijateljima, i delovao je tako
srećno. Uzela je slobodne dane da bi ga špijunirala. Bila je ubeđena da je ljubavnica u
pitanju. Pratila ga je. Provodio je dane u parku izvaljen na livadi pušeći buksne. Sa svojom
čuvenom ekipom. Kad ih posmatra, seti se priča koje je čitala o srednjem veku, o čitavim
selima obuzetim kolektivnim ludilom. Njemu je do jaja. Ona nije razlog što se tako oseća.
Često joj nudi da im se pridruži, čak hoće i Klaru da povede, ali Mari-Anž mu ne
dozvoljava. Ne želi da bude deo te groteskne ludnice. Promenio se. Zadovoljniji je. To je
ono što joj najviše smeta. A ona se oseća užasno. Ništa joj se ne događa, čak ni najmanja
glupost, koja bi uticala na njeno raspoloženje. Ne kapira šta tako dragoceno pronalazi u
toj gomili seljačina. Ali veseliji je, podmlađuje se. Izmiče joj. Redovno razmišlja da mu
postavi ultimatum: ili oni, ili ja. To bi bilo smešno. Ali potrebno joj je da se uveri da je
spreman sve da uradi za nju. Ono na šta se godinama žalila, ta konstantna i opsesivna
ljubav, sada joj fali. Ne kapira šta mu se događa. Ne želi da ga izgubi. Više ga ne voli, ali
ne bi podnela da ga nema pored sebe.
Pas izlazi sav srećan iz devojčicine sobe. To znači da je budna. Lapa iz svoje činije za
vodu, a zatim zahteva nežnost tako što lagano dodiruje njuškom donji deo Mari-Anžine
butine. U početku nije mogla da ga podnese. Podsećao ju je na Gzavjea. Velika glupa
beskorisna stvar. Nije normalno koliko je volela tog čoveka, koliko mu se divila. A sad je
smrdljiva matora pudla koja smrdi na kauču podseća na njega. U početku su se voleli. To
je zato što niko o tome ne govori iskreno. To je sve. Svi krenu međusobno da se nerviraju
posle nekoliko godina. Vidi ona dobro oko sebe - svi se nešto foliraju, ali svaka veza je
zapravo užasna. Ono što varira jeste napor uložen u predstavu za javnost. Postoje parovi
koji su ostali zaljubljeni u efekat koji proizvode u društvu. Sve dok postoji publika, i dalje
se pretvaraju. Ali kad se nađu sami u spavaćoj sobi, dosađuju se.
Klara se gega bosa po parketu. Mari-Anž urla „uzmi papuče!“ i odmah je spopada
krivica jer dan počinje grubošću. Ima tendenciju da joj se obraća hladno. Pažljivija je kad
je Gzavje tu. Malena se vraća, s kariranim patofnama na nogama. Tako čupava, očiju
naduvenih od spavanja, izgleda kao anđeo. Grli mamu. Tako lepo miriše ujutru. „Je l’
mogu da dobijem svoj neskvik?“ „Sad ću da ti napravim, lepoto. Hoćeš veliku ili malu
činiju čiriosa?“ To je njihova mala tajna, kad Gzavje nije tu, daje joj kornfleks sa šećerom
za doručak. Nije zdrav, ali Klara ga voli.
„Mama, je l’ mogu da gledam neki crtani dok doručkujem?“ Mari-Anž uzdiše. Kad joj
je otac tu, nikad ne pita može li da gleda TV ujutru... Majka je rado posadi ispred
televizora, da bi pospremila po kući ili pregledala poštu na miru. Svaki roditelj zna da se
to ne radi. Trebalo bi odmah da je obuče i ponudi joj neku aktivnost. Šta da radi kad je
168

praktično. Izgovara: „U redu, ali samo jedan crtani, čuješ?“, i oseća krivicu što joj tako
odgovara.
Gzavje je govnar što je ostavlja samu preko produženog vikenda. Mogli su sve troje
negde da odu zajedno. Mogao je baš da se seti. Ili da pomisli „daj pobrinuću se ja za malu,
nek se Mari-Anž malo odmori“. Ovo je već treći put da odlazi da se nalazi s njima. Sve
bolje od boljeg. Blejanje po parkovima već joj je bilo previše, sad treba još i vozom da
putuje. Ne govori joj kuda ide. Bilo bi mu bolje da iskulira, jer ona neće izdržati još dugo
ovako. Ne zna gde je. Nedostupan je. Ali da ju je iznenadio, iznenadio ju je. Ali ne na
način koji je očekivala.
Klara pušta DVD Zaleđeno kraljevstvo. Mari-Anž ne može da se ne naježi kad čuje
pesmu kojom crtani počinje. Ne može više to da sluša... Mala je takva, jednom kad joj se
dopadne neki crtani film, ne prestaje da ga vrti ukrug, dok ti se ne smuči. Klara je
sklupčana između psećih šapa. Mari-Anž sedi dva minuta, mazi gležanj svoje ćerke
gledajući na ekranu dve sestre koje se igraju zajedno, jedna od njih ima moć da ledi stvari,
dok se mlađa igra po planinama snega koje je starija podigla za nju u dnevnoj sobi... Mala
se povređuje, starija je neutešna, odlučuje da više ne sme da koristi svoju moć. Čuči. Jedna
pomisao je doziva sebi. Kako je mogla toliko puta da odgleda ovu priču a da nikad ne
shvati da je to i Gzavjeova priča? Nije kontala šta je pronalazio u toj jebenoj priči, a tako
je očigledno. Dvoje dece razdvojeno belim prahom. Svako sa svoje strane vrata oplakuje
bliskost koja je među njima postojala a koju su izgubili. To su on i njegov brat. Zašto se
oseća uznemireno kad Gzavje pomene tu prazninu u sebi, koja je nastala jer nije znao da
zaštiti svog brata? Sve što ga boli, i nju čini napetom, i ona kreće da se brani. Šta se
dogodilo s nežnošću među njima? Sada drugačije posmatra Elzu, mladu kraljicu, koja
podiže ledeni zid između sebe i sveta. Da li ona liči na nju? Ko može da joj priđe a da ona
ne krene u samoodbranu. Postaje svesna ljutnje koja joj raste u grudima celog jutra. Šta
joj je njen muž toliko loše uradio da bi bila toliko ljuta? Šta se radi kad život u paru
postane samo izvor frustracije? Gzavje se menja. Udario je glavu i više nije isti. Pa šta?
Donedavno se žalila što stagnira. Ne želi da ga ostavi, ne želi da on ostane - ne zna šta da
radi. Plaši se. Ali čega?
Mari-Anž se naginje da poljubi okruglu ispupčenu kosku na članku svoje ćerke. Nikad
više neće voleti njenog oca. Fizički ga neće poželeti. To je sada rezervisano za druge. Više
nikad neće uživati pored njega. Ne veruje u priče o drevnim vulkanima za koje se
smatralo da su ugašeni itd... Ali da li su tolika distanciranost i bes zaista neophodni... Šta
se radi s ljubavlju kada je više nema? U crtanom filmu, dečak koji ima prijatelja jelena
govori junakinji „ja te nikada neću izneveriti“. Mari-Anž se plače.
169

Kao i svakog dana kad se probudi, Vernon se pita kakvo je vreme u Parizu. Nedostaje
mu taj grad. Pamela mu je poklonila rej-ban naočare, sa zlatnim ramom i zatamnjenim
staklima, poput onih koje su nosili dileri osamdesetih. Vernon izgleda kao kreten kad ih
nosi, ali voli kako boje stvarnost, kao da posmatraš leto kroz čašu viskija. Na oko petsto
metara se nalazi kamp gde se organizuje žurka za početak sezone. Na plažama će se
uskoro otvoriti kafići. Vetar nosi zvuk Daft Punka, „Get Lucky“. U daljini prolazi voz.
Pruga povezuje sva sela na obali. Mala železnička stanica je na deset minuta hoda. Danas
će se u gomilama iskrcati i poslednje pridošlice, nasukane na tom zabačenom kutku
ostrva Il-Rus... U kućici koja im služi kao baza postoji tuš na terasi. Voda teče niz
stepenište od kamenih kocaka. Kad se Vernon ponekad u toku dana osvrne oko sebe,
teško mu je da poveruje da je to njegov život koji se upravo ovde nastavlja. Nije znao
ništa o Korzici. Tu su već petnaest dana. Ovo je već treće mesto na kom su zaboli. Prati
kretanje. Nedaleko odatle grupe divljih svinja prolaze noću, a za vreme popodnevne
dremke zmije otrovnice gmižu preko terase. Paukovi veliki kao pesnica kriju se po žbunju
dok ogromne ptice mašu krilima iznad krova. Plaža nije daleko. Ali on ne ide tamo. Ne
voli kad mu pesak uđe u čizme. Bretanja mu se više svidela. Ovde svi nose japanke.
Previše nožnih prstiju za njegov ukus.
Gzavje je već ustao. Igra se sa Emom, pitbulom kog je Olga usvojila iz azila. Sise joj se
vuku po podu. Tamo dalje, u podnožju jedne masline, troje klinaca čuči i nešto priča.
Imaju dvadesetak godina. Vernon ih nikad dotad nije video. Kamp je već pun. Sutra će
polako početi da se prazni, poput kade iz koje je neko izvukao čep. Tri male siluete se
pokreću. Jedna od njih se češe po vratu, neka devojka im se pridružuje i pokušava da ih
ubedi da ustanu i krenu nekud za njom. Biraju da ostanu i nastave da piju pivo. Spavali
su u jednom od desetina šatora koji su se za dva dana nakotili oko kuće. Sa svakom
sledećom žurkom ima sve više ljudi. Sve to nema mnogo smisla. I neće dugo potrajati.
Vernon se probudio sa pesmom „A day in life“ na pameti. Sunce je već nemilosrdno
pržilo. Leto na Korzici počinje rano. Jedva da je maj. Oko kafića polako počinju da lete
ose. Emili seda pored njega. Stigla je dan ranije. Ne uspeva da se uklopi, napeta je. Dobro
joj stoji plava haljina u stilu pedesetih. Vernon je hvata za ramena, i pita: „I jesi spremna
za malo Žiloa Bokarna?35 Pustio je jednom njegovu ploču u Bretanji. Emili ga je zajebavala
za to sutradan ceo dan. „Ne mogu da verujem da si se usudio.“ Je l' se ovo zaista dogodilo

35 Julos Beaucarne, stari belgiski pevač. (Prim- prev.)

170

ili nije?“ Svitalo je. Na podijumu je bilo ljudi dosta mlađih od njih. „Sve može da se vrati
u modu.“ Znao je da može sebi da dozvoli to da pusti. Osetio je da su ljudi na podijumu
spremni. I ispalo je super. Osim za Emili, koja mu se nekoliko nedelja kasnije i dalje smeje.

Sve je počelo posle sahrane. Silvi se držala stoički za vreme Loikove sahrane. Nisko
pognute glave, s rukama u džepovima, bezizrazno je piljila u ljude koji su prolazili da
polože cvet na grob, a onda je krenula za ekipom kad su tiho krenuli prema izlazu.
Na povratku metroom patili su od ozbiljnog mamurluka. Skupili su se u ćošku jednog
od vagona, i na početku niko ništa nije govorio. Lidija Bazuka je izdisala vazduh dok su
joj se usne tresle, kao da pokušava da ih opusti. Onda je rekla Danijelu: „Nisam znala da
je Loik imao toliko drugara fašista... Kakva turobna sahrana.“ Ukrstio je šake visoko
iznad glave da bi se istegao: „Kakve grozne njuške, pomisliš kako im ne vredi da pričaju
da se bore za očuvanje bele rase. Ne piše nam se dobro s takvim genetskim nasleđem.
Francuzi će postati najružniji narod na svetu ako njima dopustimo da sprovedu šta su
naumili.“ Lidija je diskretno približila svoju butinu njegovoj, stavlja mu do znanja da ako
bi nakratko zaboravio na svoju malu tatu umetnicu, ona je slobodna da s njim popriča o
svemu tome, kod nje u kući, te iste večeri. Silvi se rasplakala. Glasno. Ne u fazonu puštam
suzu u ćošku i nadam, se da niko neće primetiti. Ne, jecala je sve u šesnaest. „Kako ne
vidite da je sve otišlo u kurac? Sve. Sve je sjebano.“ Svi oko nje su ostali nepomični. Niko
izgleda nije kapirao šta hoće da kaže: da li se radi o lošoj atmosferi na sahrani, činjenici
da leto jenjava i da se više neće viđati u parku, ili je pak izjava bila ličnije prirode? Selim
ju je zagrlio da je uteši. Gzavje je u depresiji klizio leđima niz vagon. Danijel i Lidija su
razmenili preneražen pogled, u fazonu sranje, mora da smo rekli nešto zajebano
pogrešno, a da nismo toga bili ni svesni. Pamela Kant se približila, stala u centar ekipe
držeći se za šipku kako ne bi pala: „Ja vas volim. I odbijam da se tek tako razdvojimo.“
Vernon je čekao da neko izvali neku foru i opusti atmosferu. Ali svi su ostali nemi. Kao
u nekom snu.
Tog dana se sve preokrenulo. Ovoga puta nije on bio taj koji je najviše istripovao, već
je bio zapanjeni svedok retke pojave: grupnog ludila. Više se to osećalo u atmosferi nego
što se čitalo u onome što je izrečeno. Bio je u svom ćošku, razmišljao je o Loiku i video ga
je kako igra. To nije bilo sećanje, već izmišljena slika, ali živa poput stvarnosti. Mogao je
da ga vidi, s pesnicama u vazduhu, isprženog, kako udara nogama o pod i boksuje u
prazno. Ekstaza čiste radosti. Pamela je uhvatila Vernona pod ruku, kao što samo ona
zna, intimni gest koji nije dovoljno seksualne prirode da dozvoliš sebi da joj zavučeš ruku
među butine, ali dovoljno nežan da te pozove da je obgrliš oko struka i sve što sledi odvija
se u poluprijateljskoj, poluseksualnoj tami - ozbiljnim glasom pita Vernona da li bi
otputovao s njom na nekoliko dana da razmisle „o svemu“, i on spontano zamišlja plažu,
ali bez peska, samo Pamelu Kant u kupaćem kostimu, samu s njim na nekoj terasi, kako
razmišljaju „o svemu“. Rekao je da, naravno, gde želiš, kad želiš i kako želiš. Nije pratio
ostatak razgovora. Otputovao je u svoj svet, kao što mu se često dešava. Bilo im je teško
da se rastanu na Severnoj stanici.
Četiri dana kasnije, procenivši da se oporavio od prehlade, Pamela ga je odvela u
Vogeze, u jednu izolovanu kolibu nekoliko kilometara od Remirmona. Odlučila je da
171

napusti grad. Nije otišla na desetodnevni odmor. Rekla je da je vreme da promeni život.
Ušla je u fazu koja bi mogla da se opiše kao manična da je postojao depresivni
kontrabalans. Niko oko nje nije je cimao da se iskulira. Kad se ludilo, koliko god bilo
strašno, doživljava zajednički sa ekipom, može lako da postane način života.
Hijena im se pridružila. Pritajila se. Ozbiljno je doprinela ludilu... Pamela se loži na
tajna društva. Hijena ima ultrapa-ranoičnu viziju sveta. Kad se nađu na istom mestu,
zaludne, počnu varnice. Tako su se iznedrile prve ideje o organizovanju ceremonija. U
početku su to bile samo žurke u čast ponovnog viđenja. Ali već prve noći, u staroj
napuštenoj fabrici papira, koju su bez ikakvog upozorenja zauzeli, i uklonili svaki trag
da su tamo ikad bili, skupilo ih se više od pedeset.
Međutim, oni koji žele da prisustvuju ceremonijama moraju biti spremni za određene
napore: veče pred polazak dobijaju poruku direktno u ruke, a sastanak je uglavnom na
nekoj autobuskoj stanici, ali može da bude i železnička, ili da ih pokupe kolima. Nikad
se ne zna. Postoje određena pravila. Niko ne sme da koristi markicu na dan polaska. Samo
pojedinačne karte. Ni u kom slučaju taksi, a još manje gradski bicikl. Niz sličnih
predostrožnosti čini kretanje dosta složenim. Moraju da ostave telefon i kompjuter kod
kuće. Kad stignu na dogovoreno mesto, neko dođe da ih pokupi. Ako neko ipak ponese
telefon, ostavlja ga u nekom usputnom stanu. Pamela ima obožavaoce po najzabačenijim
krajevima Francuske. Poznaje svoju publiku: zna ko su oni koji bi oči sebi iskopali pre
nego što pogaze njoj dato obećanje. Oni su vlasnici tih stanova. Sve je u tom stilu, izuzetno
komplikovano i vrlo neizvesno što čini lepotu celog poduhvata. Svakog meseca ima sve
više ljudi. Vernon je u di-džej kabini i pušta muziku celu noć. Kruži priča da se na tim
ceremonijama igra kao nikad... Kažu da on ima neke veze s tim. Vernon gleda oko sebe.
Puno devojaka. Nema ih mnogo koje su strejt. Sve više i više debelih. Nekoliko hipi-ja.
Izgleda da su opet u modi. Pederi, trandže. Dosta kurvi. Nekoliko dobrih tipova. Ima i
starijih. I svi su u japankama, to je ono što ga smara.
Za stalne članove, kojima i on pripada, koji veći deo vremena provode po kampovima,
cilj je da nestanu. Zdravstveno osiguranje, račun u banci, virtuelni profili, preplate,
porezi, osiguranja, saobraćajne dozvole. Izbrisati se sa lica zemlje. Još uvek nije sve
najjasnije. Ali Pamela i Hijena su videle širu sliku. Loran i Olga, koji su se usput priključili
gomili, sigurno ih neće previše usporiti. Pamela pobrojava, s praktičnošću koju Vernon
nije mogao ni da pretpostavi, sva mesta na kojima bi mogli da borave i po nekoliko
nedelja. Ima ih sasvim dovoljno da mogu da žive nomadskim životom narednih deset
godina.
U kampu su konflikti tek u začetku, ali još nijedan nije isklijao. To će se kad-tad
dogoditi. Između onih koji ne prestaju da rade, i onih koji bi da spavaju, onih koji bi da
komanduju, i onih koji ne vole kontrolu, onih kojima je samo do drogiranja, i onih koji
tvrde da je preterano drogiranje loše za grupu, onih koji bi da vode ozbiljne razgovore do
onih koji se sve vreme zajebavaju, onih koji bi se sa svima jebali i onih monogamnih. Biće
problema s novcem, egom, manipulacijama, izdajom... Biće nebrojenih prilika za svađu,
kao i za razočaranje. Zasad je treća po redu ceremonija u pripremi. Ništa ne slave. Nemaju
ništa na prodaju. Rade sve to jer im se može. I da bi se noću nešto događalo. Nemoguće
172

je naći zajedničku crtu svim posetiocima. Kad se okupe, zajedno postaju jedna ogromna
zvezda - pre svega su tu da bi igrali.

„Prestanite da obmanjujete sebe. Svet kakav smo poznavali otišao je u kurac. Sve o
čemu pričate već je završeno. Retardi koji idu okolo zahtevajući povratak verskih službi
na latinskom, kamenovanje kurvi i vraćanje vojnog roka... s tim sranjima je završeno.
Drže se za svet koji je nestao. Prestanite da govorite da je juče bilo bolje, a da će sutra biti
gore. Nalazimo se u međuprostoru. Treba to iskoristiti. Sutra će sve morati da se
promeni.“
Već je navikao na ovu vrstu razgovora od ranog jutra. Govori devojka sa zmajem
istetoviranim preko celog potiljka. To mora da je ozbiljno bolelo, misli se Vernon. Pita se
da li je Selest dobro. Hijena kaže da su devojke „super“. Ne daje više informacija o
njihovoj sudbini. Lidija nosi veliki slamnati šešir. Skriva joj gornji deo lica kad se sagne,
zbog čega poželiš da joj vidiš oči. Smeška se Vernonu dok mu se približava, mota dok
hoda i stavlja filter na kraj rizle koju je položila na dlan leve ruke. Pita: „Praviš plejliste?“
Ne čeka odgovor. Zabezeknuto pogledom prati dva momka golih grudi koji prelaze
preko terase. Imaju iznenađujuće široka ramena, leđa su im izvajana. Krivi glavu dok ih
posmatra. Emili uzdiše: „Stvoreni su za jebanje. Koliko su samo dobri. To nije normalno.
Odakle izlaze?“ Vernon sleže ramenima.
Šari je zaboden na stolicu na rasklapanje, ispod suncobrana, s leve strane mu je mini-
frižider pun piva, nosi poluraskopčanu košulju koja mu otkriva trbuh, dok na nogama
ima narandžastozelene nju balans patike. Uvek insistira na tome da im ostavi nešto novca
kao simbolično učešće u ceremonijama. Vernonu je to jako dirljivo što taj lik izdvaja od
siće koju uštedi za organizaciju njihovih žurki u provinciji. A pritom uopšte ne igra. I
mrzi japanke barem isto koliko i Vernon. Kad Silvi pita: „Čemu uopšte služe ove vaše
žurke?“, Šari neumoljivo odgovori: „Baš ničemu. U tome je sva lepota.“
Danijel vadi na sto ogromnu kesu svežih badema, pokušavajući da ubedi Gzavjea da
napiše scenario za film o zombijima: „Eto na primer Karen Grinli. Nekrofilka. Nikad se
nije pokajala. Ne govorim da će privući šire mase, ali siguran sam da postoji niša.“ On ne
dolazi često. Frka mu je od paukova, života u zajednici i poljskih ve-cea... Ozbiljno se
nabucao baveći se sportom. Silvi sedi na kraju stola, nosi majicu Thee Oh Sees na kojoj je
isekla rukave. Dosta vremena provodi u kuhinji, a i tu i dalje pravi kolače. Tvrdi da je to
što rade beskorisno, ali ipak provodi polovinu svog vremena sa njima.
Odmah do njih, smeđokosa kratke kose odgovara Olgi sa italijanskim naglaskom:
- Razumem šta hoćeš da kažeš. Dok god si u fazonu „odbrane“, ostaješ plen. A ako si
plen, moraš da naučiš da bežiš. Da trčiš brzo i da umeš da se sakriješ. Da izbegavaš
kontakt s ljudima. Vidi konje na primer. Nikad nije trebalo da dozvole da ih pripitome.
Mogli su da pobegnu, to je trebalo da urade.
A Olga se ne slaže:
- Baš ste mi vi svi slatki, lečite se biljkama, razgovarate sa životinjama, vodite
nomadski život, malo transa, malo meditacije... probaj da zamisliš supkomandantea
Markosa kako prokuvava bilje u šerpi dok pevuši „omm“. Ne bi znala da lik uopšte
173

postoji. Čvario bi se sam s komarcima u džungli. Potrebne su fantomke, puške i da poteče

krv, ne može drugačije.
- To je staromodno razmišljanje.
- Jedina dobra odbrana je biti bolje naoružan od neprijatelja. Treba obezbediti zalihe
automatskog oružja. Sve ostalo su prazne priče. Sve dok svoje radionice budete nazivali
„self-defence“, bolje je da se na njima bavite oslikavanjem svile... kad svoje radionice
budeš nazvala „odgrišću ti jaja zubima, pederu“, možemo da pričamo...
Olga se promenila. Manje pije. Ređe plane. Naučila je da seče drva. U Vogezima. Uz
drvoseču iz susednog sela, stidljivog smotanka koji je voleo svoj posao. Evo je opet sa
svojom motornom testerom - Vernon ne želi da zamišlja kakav li je dogovor mogla s njim
da napravi u tišini ambara kako bi joj batica dao svoju motorku. Otad ne staje. Nabavila
je brdo nemogućih haljina iz humanitarne organizacije u Ulici Epinal - neka podjednako
korpulentna riba ostavila im je sve svoje svilene spavaćice. Testera u ruci, u dugoj
elegantnoj haljini na bretele s motivom različaka sa čipkom oko ramena... Kad je vidiš
kako hoda sa svojom mašinom u ruci, deluje kao pokretna statua. Pravi nameštaj. Kao da
je rođena za to. Seče, reže, zakucava i uklapa. Ne prestaje da brblja. Opsednuta je nasiljem.
Pamela je opsednuta pacifizmom. Ne svađaju se: lože i utvrđuju jedna drugu u svojim
stavovima. Olga kaže: bez terora nema spasa. Pokret koji ne proliva krv unapred je
osuđen na propast. Pamela odgovara da je ono što karakteriše svet koji poznajemo
činjenica da se sve civilizacije grade na nasilju. Olga uzvraća - vidiš da se slažeš sa mnom.
Pamela nastavlja - kako usvajamo jezik gospodara, usvajamo i njegovo ponašanje. I tako
unedogled. „Nasilje potvrđuje ratnički sistem u samoj njegovoj suštini, jača ga i neće ga
nikada srušiti.“ „Jebeš tu priču... Sigurno ništa nećemo promeniti čeprkajući po biljkama
i igrajući goli po livadama. Moramo da pokažemo zube. A zatim i da ubijamo. Na veliko.
I to prave ljude. A tek onda možemo da sednemo za pregovarački sto da čujem šta imaš
da kažeš... šta ti misliš, da je giljotina izmišljena jer se neko dosađivao nedeljom po
podne? Nikako. Izmišljena je jer je to bio najbolji način da se zaradi poštovanje.“
Selim je lud za ovakvim raspravama. Omiljeno mu je kad im se pridruži i Patris, pa
se sve četvoro bace na temu. Veče pre je nametao svoj koncept sve do kasno u noć, i to
ušestoro: pridružili si im se i Silvi i Gzavje. Proveo je čarobno veče. Bilo mu je potrebno.
Ima novosti o svojoj ćerki. Poštom dobija pisma poverena kojekome, poslata iz
najrazličitijih zemalja, ali nikad iz one u kojoj se ona nalazi. Brižljivo čuva svoje odgovore,
u slučaju da joj ih jednom i pošalje. Kaže da ovako dobro nisu komunicirali godinama.
Još uvek niko nije dolazio kod njega da pretresa kuću i da ga ispituje. Hijena kaže da to
nije nužno dobra vest. Ipak, Selim je tip depresivca koji je u osnovi ludi optimista. Ubeđen
je da će s vremenom stvari doći na svoje.
Hijena bi takođe htela da šalje pisma devojci na koju misli. Ali sve dok ne može da
ode da je vidi, kaže da bi radije pričekala. Vernon je pita „planiraš da nestaneš na duže?“,
a njoj se izgleda ne žuri. „Sve u svoje vreme.“ Vernon više ne insistira.
Nakon vremena provedenog u Vogezima, Loran je takođe umislio da je stolar. Pre
svega je imao priliku da se šeta bez majice, lik je zajebano građen. Po ceo dan su mu
poskakivali trbušnjaci dok radi... Ali zato stolice koje je pravio, doviđenja... Njegova
174

zanatska logika nije ništa uzimala u obzir, ni gravitaciju, ni realan oblik tela. Trebalo mu
je vremena da odustane. Očekivao je da se ljudi prilagode njegovim kreacijama. Jebiga,
uza svu dobru volju, sjebana stolica će kad-tad morati da se raspadne. Napustio ih je
jednog jutra, baš pred ceremoniju u Bretanji. Naporno je radio na pripremi napuštene
stanice u koju su se uselili. Čak je napravio i ležaljke. Otišao je bez reči. Šari kaže da živi
u nekoj antiglobalističkoj komuni.
Pamela donosi još jedan bokal pun kafe. Vezala je kosu u punđu i pričvrstila je
drvenom šnalom, ramena su joj široka i lepo definisana, uvek ima držanje kao da se ceo
život bavila baletom. Puno pliva otkako su stigli na ovu plažu na Korzici. Telo joj se
transformisalo, dobro joj stoji taj snažan izgled. Ostavlja opušak na ivici stola i ponovo
puni šolje. Vernon joj dodirom ruke daje znak da neće više. Ustaje i proteže se. Mora da
se spremi.
Kada padne noć, ljudi kreću ka kapeli. Do nje ima jedno pola sata hoda. Imaju
nekoliko baklji za usput. Posle se sve odvija u mraku. Oni koji su stalno tamo već su
navikli. Počelo je kvarom generatora u Vogezima, samo što su stigli u kolibu. Celu jednu
nedelju su, pošto padne noć, proveli u mraku. Bila je zima, mrak je rano padao. Samo je
vatra iz jednog ćoška bacala malo svetla, a ostatak kuće utonuo bi u tamu. Ubrzo su
shvatili da im tako odgovara. Oči su im bile umorne. Bio je to još jedan način da budu
zajedno. Nisu govorili na isti način, nisu pravili iste pokrete. Činjenica da ne mogu da
vide jedni druge dosta je menjala njihovo ponašanje. Pročišćavalo ih je. Večeri u kampu
otad se odvijaju na isti način - svetla se ne pale.
Kapela je bila napuštena. Opremaju je već danima. Kamion ide tamo-amo, treba
namestiti ozvučenje. Ovog puta je Selim doneo opremu. Pozajmio ju je od nekog
udruženja u Bobinjiju, ne obavestivši ih da će s njom na Korziku. Mesečev sjaj ulazi kroz
proreze i osvetljava prostor tek toliko da se raspoznaju siluete. U tami se čuje mikrofon.
Patris je glavni. Dobro je sve organizovao. Oni koji hoće da govore morali su da mu se
jave tokom tog popodneva, on je napravio program, odredio mesto na kome svako od
govornika treba da sačeka svoj red za mikrofon, a slabom svetlošću je osvetlio mesto za
one koji hoće i da čitaju. Posle toga mogu da idu gde hoće, ali sve do svog nastupa mogu
da se prepoznaju po tome što su nepomični. „Nećemo biti čvrsti. Rasućemo se. Nećemo
igrati po pravilima. Provlačićemo se. Nećemo biti hrabri niti ćemo stajati uspravno.
Nećemo biti heroji. Nećemo biti osvajači. Nećemo ispravljati krive Drine čovečanstva.
Nećemo imati ni zastave ni države.“ Prepoznaje glas Loikove udovice, Penelop, koja je
došla s Patrisom. Retko se razdvajaju iako još ne spavaju zajedno. Zvuk je čist. Neki su
prilegli, drugi se besciljno šetaju. Glasovi se nadovezuju u mraku. Neki momak
začuđujuće tiho čita pesmu Garsije Lorke. „No duerme nadie por el cielo. Nadie, nadie.“
Vernon prepoznaje Gzavjeovu siluetu. Sedi između žene i ćerke. Došle su poslednjim
vozom. Majka je bila napeta, a mala presrećna što je na plaži. Samo što nije pao u nesvest
kad ju je ugledao. Vernon ne brine. Tokom noći će se navići. Zasad još nikog nije bilo na
podijumu. „Zaboravićemo. Oprostićemo. Bićemo slabi i blagi.“ Vernon se gubi. Oseća da
njegov brod poleće. Još uvek nema kontrolu nad svojim tripovima, ali više ne pokušava
da se opire. Naprotiv, pušta da ga naleti ludila vode. I zna da tokom tih večeri na njih
175

može da računa. „Mi smo oni koji su poraženi - i na hiljade nas je. Naći ćemo prolaz.“
Vernon smatra da reči nisu dovoljne, već da se sve odvija na nekom drugom nivou.
A onda kasnije, duga tišina. Pušta Aleksove alfa zvuke. Ne žuri. Uz akustiku kapele
odmah podiže masu. Još uvek u mraku, zvuk je čist. Bootsy Collins. „I’d rather be with
you“. Siluete se rasipaju obrazujući kratkotrajne gomile. Osim blagog pokreta kukovima,
Hijena je skoro nepomična dok pleše. Većina tela se još uvek ne mrda. Mnogi i dalje leže.
Oči mu se susreću s Pamelinim. Uspostavlja kontakt sa onima koji nisu tu. Traži pokretne
pregrade - tajne prolaze kroz vreme i materiju. Snopovi mesečeve svetlosti probijaju se
između ljudi. I kao što mu se često desi noću, vidi izduženu siluetu Aleksa, džina među
zvezdama, kako ih natkriljuje i posmatra smešeći se. Svuda oko živih plešu mrtvi i
nevidljivi, senke se prepliću i on sklapa oči. Sve oko njega se pokrenulo. Počinje. Tera ih
sve na igru.
176

Viržini Depent (Virginie Despentes) se rodila u Nansiju, na severoistoku Francuske,

u levičarskoj porodici. Za vreme školovanja pokazuje buntovničke tendencije i počinje da
se interesuje za književnost i pank muziku. Ima problematično detinjstvo, sa petnaest
godina je protiv njene volje smeštaju u psihijatrijsku ustanovu, a sa sedamnaest
preživljava silovanje. Kasnije ima problema sa alkoholizmom i bavi se najrazličitijim
poslovima, od prodavanja ploča i pisanja članaka za muzičke časopise, preko
bejbisitovanja i čišćenja kuća, sve do povremene dobrovoljne prostitucije.
U svojim delima se bavi kritikom modernog francuskog društva. Obrađuje brojne
kontroverzne teme, kao što su mizoginija, rasizam, pornografija, LGBT teme, alkohol i
droga, a najčešći motivi su nasilje i seks. Smatra se jednom od najvažnijih modernih
feminističkih autorki.
Autorka je deset romana od kojih je najpoznatiji Kresni me (po kome je snimljen
istoimeni kontroverzni film), brojnih pripovedaka, književnih kritika, eseja, predgovora,
prevoda, kao i nekoliko filmova. Dobitnica je mnogih književnih i drugih nagrada.
Članica je akademije Gonkur od 2016. godine.