SRPSKA TRADICIONALNA MUZIKA

U duši srpskog naroda je muzika, pesma i igra. Za muziku je uvek bilo vremena i
povoda, u svakoj prilici se pevalo i igralo. Bilo da se radi, bilo da se slavi, ženi i udaje,
sahranjuje pevale su se pesme primerene svakoj prilici. Narod je za svaku priliku stvarao
pesme koje su se prenosile sa kolena na koleno, dorađivao stare i stvarao nove i za većinu tih
izvornih pesama se ne zna kada su tačno nastale. Zna se samo za one pesme, koje pevaju o
određenim godina. Izvorna srpska muzika je bila okosnica za nastanak mnogih umetničkih
dela. Događaj ima okvirno vreme nastanka, tako da se vreme nastanka tradicionalne srpske
muzike meri stotinama godina. Izvorna srpska muzika bila je okosnica za nastanak mnogih
dela umetničke muzike, opera, horskih kompozicija.
Tradicionalna muzika vrlo je slična na celom području Balkana, u Bosni i Hercegovini,
Crnoj Gori, Makedoniji, Bugarskoj, Srbiji, jer su balkanski narodi vrlo povezani tradicijom,
kulturom, istorijom, a dosta toga vuče iz turske tradicije, što je i logično s obzirom na
vekovno ropstvo pod turskom imperijom. Ali, većina starih tradicionalnih pesama nastala je
mnogo ranije, neki misle iz, čak, predhrišćanskog perioda u životu Srba, što se može videti iz
sadržaja pesama. Mnogo se peva o drevnim običajima, paganskim obredima koji se i danas
praktikuju više ili manje izmenjeni, u mnogim krajevima Srbije, pa i Balkana. Ipak, u ovoj vrsti
tradicije preovladava jaka emocija, snažna osećanja, koja su u osnovi tradicionalne muzike i
koja potvrđuje tezu da balkanska muzika potiče iz srca i duše naroda. Nesrećna ljubav,
majčinska tuga, junaštvo, pogibija i ropstvo česte su teme pesama koje su nabijene
emocijama i teraju suze na oči mnogim slušaocima ove vrste muzike. Najčešći običaji koji su
opevani u tradicionalnoj srpskoj muzici su svadbe, kosidba, žetva, vršidba, berba grožđa,
mobe, prela itd. Mnogo je tema o kojima su pevale pesme, ali bez obzira na sličnosti, svaki
kraj Srbije i Balkana imao je svoje karakreristike u melodiji, ritmu, načinu pevanja. Dolaskom
pravoslavnog Hrišćanstva na Balkan i u Srbiju proširuje se tematika o kojoj peva tradicionalna
muzika. U pesme se uvodi Gospod Bog, Isus Hristos, Bogorodica, razni svetitelji i slično. Peva
se o raznim verskim praznicima pa se stvaraju Vaskršnje, Božićne i druge pesme posvećene
verskom životu.
Negde duboko u vekovima na izvoru srpskog naroda potekla je i pesma. Pevalo se u
svim prilikama, naročito pri radu. Pesme su nastajale tako što bi začele u nekoj duši a kasnije
nastavljale svoj život putujući od grla do grla, od srca do srca... menjajući se polako i
prolazeći kroz mnoge unutarnje šake dobijale su svoj besprekoran i plemenito prost oblik
pun sažetog i koncentrovanog emotivnog položaja duše jednog naroda. Ovakav vid narodne
pesme javlja se u svim delovima sveta, ali poseban i atmosferski jedinstven oblik narodne
pesme javlja se u dušama naroda posejanim na poljima Balkana. Pre svega misli se na zemlje
Bosne, Herceg Bosne, Crne Gore, Srbije, Makedonije i Bugarske. Slovenski duh oseća se u
pesmama mnogih krajeva... zahvaljujući nepristupačnosti i zabačenosti sela u kojima je živeo
i radio prost narod neke pesme su se do danas očuvale netaknute i nepromenjene.
 Neki etnomuzikolozi smatraju da neke pesme, što sama njihova sadržina kaže,
datiraju čak iz vremena mnogo pre pokrštavanja Srba i drugih južnih Slovena. Pesme često
pevaju o paganskim obredima i o običajima koji su se u nekim oblicima u Srpskom narodu
održali do danas. U gradskoj muzici duboke tragove ostavile su mnoge kulturne vojske koje
su marširale pod ovim nebom, ipak kratka i jaka emotivna snaga u rečima pesme dala je
osnovnu prepoznatljivu crtu, onu koja potvrđuje balkansku dušu koja peva tačno iz srca.
Poetika južnoslovenske duše najbolje i najjasnije vidljiva je u tradicionalnim pesmama.. Česte
teme su ropstvo, junaštvo, zabranjena ljubav, plač majke sestre ili ljube za sinom bratom,
draganom, koji je u ropstvu ili je poginuo u boju. Postoje i običajne i obredne pesme, koje
pevaju o žetvi, mobi, prelu... o igranju i pevanju. Šarolikost pesama je velika, svaki kraj ima
svoj karakterističan napev, čak i tematiku i ritam. Klijanjem i listanjem pravoslavnog
Hrišćanstva u tekstove pesama dospevaju i duhovne teme, mada se češće samo pominju
imena Gospoda Isusa Hrista, Bogorodice i svetitelja, a da je tematika pesme zapravo nešto
drugo. Ukorenjivanje velikih Hrišćanskih praznika rodilo je u narodu Vaskršnje, Božićne,
Lazaričke i druge pesme...
Jednostavnu prostodušnu pesmu prate isti takvi instrumenti. U Srpskom i ostalim
bratskim narodima svako muziciranje zove se svirka. Najčešće se sreću jedan ili dva svirača
ređe nekoliko... u gradovima su se pod uticajem orijenta okupljali mali sastavi tzv. čalgije
posebno u južnim krajevima... Svirači su sami izrađivali instrumente i temperovali ih otprilike
po sluhu, a kada bi svirali zajedno koristili bi dva približno ista instrumenta. Neki majstori
znali su da ustanove neki standard tzv. kalup i pravili po njemu instrumente stalno
usavršavajući kalup.
Instrumenti koji su najviše svirani su svirale (frula, svirka), gajde, dvojanke, dvojnice
koje su zajedno sa guslama karakteristične za ovo podneblje. U nekim krajevima sviraju se
razni oblici tambura, pretpostavlja se da su se odomaćile nakon dolaska sa istoka. Po nekima
proširile su se po Balkanu iz Vizantije, a po nekima dolaskom i ulaskom Turaka. Nekada je
najomiljenija tambura u narodu bila tambura samica iz porodice dugovratih tambura. U Srba
i drugih balkanskih naroda javlja se u više oblika i naziva. Šargija, dangubica, ćitelija, samica,
saz, srodni su instrumenti u raznim krajevima sa različitim načinom štimovanja i brojem žica.
Tambure su ipak ređe svirane od gusala i aerofonih instrumenta. Na jugu su bile veoma
popularne, odekle su migracijom stanovništva odomaćene u raznim krajevima. Na jugu
zapravo na području Kosova i Metohije pastiri su svirali na kavalima, koji su veoma
zastupljeni i u Makedoniji i Bugarskoj.
Od ostalih instrumenata narod je voleo da svira i pravi diple, ćemane, gusle, lejke,
klanete, cevare, šupeljke, duduke(frule).... Od udaračkih instrumenata najomiljeniji su
Goč(tapan), daira, tarabuka, def. Na jugu osetan je uticaj orijentalne kulture, kako u sviranju
tako i u pevanju. Na zapadu pak specifično za Balkan pevaju se pesme u sekundama,
groktalice, rozgalice. U Srbiji karakteristično je grleno pevanje. Postoje pesme koje se pevaju
na glas(jako prodorno), i pesme na bas.
 Zahvaljujući etnomuzikolozima i svima koji su snimili i zapisali pesme i svirke od
autentičnih narodnih pevača i svirača, danas je najveći broj pesama sačuvan i opet se sa
buđenjem nacionalne svesti koja je u određenim političkim periodima bila pomućena,
ponovo prenosi sa kolena na koleno. Sretna okolnost je što uticaj Zapada i tvrde
harmonizacije nije bio toliko jak, te se velik broj pesama sačuvao u svom izvornom
modalnom obliku. Sigurno i srećni zaostatak u mnogim progresima faktor je kome treba
zahvaliti što usmena tradicija nije izumrla i pesma kao predanje u nekim krajevima živi i
danas... žudnja za modernim tekovinama dovela je do toga da mnoge evropske zemlje
izgube dosta od izvorišta svoje muzike. Mnoga iskušenja i teška prošlost naroda Balkana
dovela je do očuvanja duha zajednice i učinila balkanske zemlje možda najvećim čuvarima
tradicionalne svirke i pesme.

Stevan Stojanović Mokranjac (1856-1914)

Muzičke studije započeo je u Beogradu, da bi ih 1880. godine nastavio u Minhenu, a

1884. u Rimu. Zatim je dve godine studirao u Lajpcigu, gde je napisao Prvu rukovet – Iz moje
domovine, a potom i Drugu rukovet – Tri su seje zbor zborile, čija je ona devojka. U Beograd
se seli 1887. godine, gde postaje dirigent Beogradskog pevačkog društva, i na tom mestu
ostaje do svoje smrti. Hor je bio veoma uspešan u Srbiji, a pod Mokranjčevim vođstvom
postao je poštovan i poznat širom centralne Evrope i Rusije po svojim kvalitetnim
izvođenjima i repertoaru koji se sastojao od velikog broja srpskih narodnih pesama, kao i od
Mokranjčevih kompozicija. Zajedno s pevačima iz hora, Mokranjac je nastupao u Bugarskoj,
Hrvatskoj, Crnoj gori, Osmanskom carstvu i Rusiji, a godine 1899. obišli su i Berlin, Drezden i
Lajpcig. U tom periodu se Mokranjac oženio dvadeset godina mlađom Marijom, članicom
njegovog hora, s kojom je kasnije dobio sina Momčila. Istovremeno je nastavio i s
komponovanjem. Ukupno je napisao četrnaest rukoveti, a Petnaestu nije završio. Naziv
„rukoveti“ našao je u staroj narodnoj reči i time naznačio spoj svog muzičkog stvaralaštva sa
starom narodnom umetnošću. Rukovet je kompozicija pisana u obliku horske rapsodije
sačinjene od niza pesama, za koje je kompozitor našao nadahnuće u folkloru. Po oceni
muzičkih stručnjaka, najlepša je “Deseta rukovet“, s temom “Biljana platno beleše“.
U vreme stvaranja “Treće rukoveti“, osnovao je Crkveno pevačko društvo “Kornelije”
koje je pevalo u Sabornoj crkvi. Dečji hor u Beogradu osnovao je 1900. godine, koji je pevao
njegove kompozicije “Vivak“, “Bolno čedo“, “Naša deca“, “Al’ je lep“, i druge. Iste godine
osnovao je i Muzičku školu u kojoj je u početku bilo 20, a kasnije čak 800 učenika. Gotovo u
isto vreme postao je nastavnik pevanja u Beogradskoj bogosloviji, gde je desetak godina
radio i na beleženju i preuređivanju crkvenog pevanja. Mokranjčeva najpoznatija dela potiču
iz kasnog 19. veka, ali on je nastavio s komponovanjem i u 20. veku.Beograd je napustio
1914. godine i preselio se u Skoplje kako bi izbegao Prvi svetski rat, a ubrzo potom je i umro,
28. septembra iste godine.
 Stevan Stojanović Mokranjac je veoma poštovan kompozitor u Srbiji i smatra se
„ocem srpske muzike“ i najznačajnijim muzičkim stvaraocem srpskog romantizma. Njegova
dela predstavljaju kamen temeljac muzičkog stvaralaštva u Srbiji, a srpske pravoslavne
crkvene pesme koje je komponovao čine osnovu većine modernog crkvenog pevanja. Srpska
muzička škola, koju je Mokranjac osnovao, posle njegove smrti je dobila naziv Mokranjac.
Mokranjčeva porodična kuća u Negotinu je 1964. godine restaurirana i pretvorena u muzej i
muzički centar. Njegov rodni grad slavi ime svog čuvenog sugrađanina na još jedan način.
Naime, od 1965. godine u Negotinu se svakog septembra u njegovu čast održava takmičenje
u horskom pevanju pod nazivom „Mokranjčevi dani“. Takođe, ponosni na velikog
kompozitora, Negotinci su trgu u centru grada dali njegovo ime. Savremenici su o njemu
govorili da je boem, leptir-priroda koja je znala da se zanese balkanskim karasevdahom,
umetnik koji se na štetu svog ličnog stvaralaštva sav posvećivao okolini i društvu u kojem je
živeo, ličnost o kojoj niko, izuzev zavidljivaca, nije izgovorio ružnu reč kada su u pitanju
njegove osobine.

Rukoveti

Reč rukovet, Stevan Mokranjac je preuzeo iz narodnog govora. Time je dočarao viziju

spleta ili rukoveti livadskog cveća, koje podseća na pregršt narodnih pesama. Tako su
rukoveti postale muzički pojam, sinonim za rapsodiju umetnički obrađenih i povezanih
narodnih pesama. Svojom formom, rukoveti se inspirišu i nadovezuju na delo „Kolo“ Josifa
Marinkovića.
Pri komponovanju rukoveti, Mokranjac se vodio sledećim principima:
 Preuzete narodne melodije su bile odabrane po visokom muzičkom kvalitetu.
Mokranjac ih je izabrao između blizu 500 narodnih pesama koje je sakupio.
 Pesme su grupisane prema srodnosti teme ili kraja iz koga potiču
 Mokranjac se trudio da svaka rukovet čini stilsku celinu. Tu je, po uzoru na druge
ciklične muzičke forme kao što su svita i sonata, smenjivao brze i lagane pesme,
vesele i tužne. Time je učinio rukoveti raznovrsnim i zanimljivim. U prve dve rukoveti
Mokranjac po ugledu na Marinkovića koristi veći broj pesama, ali u kasnijim
rukovetima ograničava broj muzičkih tema.
 Narodne melodije nisu u osnovi menjane. Mokranjac je insistirao na detaljnoj
umetničkoj obradi ovog materijala, na primer primenom polifonije i kontrapunkta.
 U rukovetima je naglašena psihološka veza reči i muzike. Mokranjac često režira
dijalog muškog i ženskog hora, gotovo na operski način. Najlepši takvi primeri su u
petoj i jedanaestoj rukoveti.
Prva rukovet, Iz moje domovine (1883)

Ova, i jedna verzija četvrte rukoveti, su jedine rukoveti napisane za muški hor.
Ostale su za mešoviti. Obim materijala od devet pesama čini ovu rukovet stilski
nejedinstvenom. Kompozitor pokušava da ostvari celovitost ponavljanjem melodija.
Mladi Mokranjac se ovde ugleda na starijeg kolegu Marinkovića. Strofe prve pesme,
„Bojo mi Bojo“, ponavljaju se posle druge („Jarko sunce otskočilo“). Motivi iz prve i
treće pesme („Što ti je Stano, mori“) pojavljuju se pri kraju rukoveti. Četvrta pesma,
„Karavilje, lane moje“ predstavljena je gradacijama u nekoliko strofa. „Igrali se konji
vrani“ je peta melodija, a šaljiva pesma „Reče Čiča“ je šesta. Sedma pesma „Protužila
pembe Ajša“ je duet tenora i basa. Osmi je kratak motiv „Imala majka, jado“. Efektno
finale prve rukoveti predstavlja pesma „Imala baba jedno momče“.

Druga rukovet, Iz moje domovine (1884)

Ton druge rukoveti je romantičan i lirski. Mokranjac upotrebljava manji broj

melodija (pet) nego u prvoj rukoveti (devet). Osećaju celovitosti doprinosi i tonalno
jedinstvo gde se koristi samo Ef-dur i ef-moll. Pesme tri melodije koje sačinjavaju ovu
rukovet su:
"Osu se nebo zvezdama"
"Smilj Smiljana"
"Jesam li ti, Jelane" (baritonski solo)
"Maro Resavkinjo" (baritonski solo).
Rukovet se završava duhovitom pesmom:
"U Budimu gradu"

Treća rukovet, Iz moje domovine (1888)

Treća rukovet je sadrži devet pesama i po tome je nalik na prvu. Međutim,

Mokranjac u trećoj tešnje prepliće pesme i ostvaruje bolji utisak celine. Prva melodija
„Zaspala devojka“ je dijalog muškog i ženskog hora. Druga („Urani bela“) i treća
pesma („Lepo ti je javor urodio“) date su samo kao fragmenti. Naredne dve melodije
se međusobno prepliću u obliku sličnom rondu. To su baritonska „Tekla voda
Tekelija“ odnosno altovska „Razbole se Grivna mamina“. Pesme „Aoj Neno“ i „Ovako
se kuća teče“ predstavljaju stilsku celinu, iako su među njih ubačeni motivi sevdalinke
„Čimbirčice“ i šaljive teme „Ala imaš oči“. Dinamično kolo na kraju rukoveti se
iznenada prekida stihom „Niko ne zna kako mi je“.
Četvrta rukovet, Mirjana (1890)

Ovo muzičko delo nema formu rukoveti, jer se sastoji iz samo jedne melodije,
„Mirjano“. Melodija pripada kategoriji orijentalizovanog gradskog folklora, odnosno
sevdalinkama. Postoje dve verzije ove rukoveti; u E-duru za solo bas i mešoviti hor i u
Be-duru za solo tenora i muški hor. U obe verzije postoji pratnja klavira i kastanjeta.

Peta rukovet, Iz moje domovine (1892—1893)

Peta rukovet sadrži najviše pesama, čak deset. U odnosu na prve četiri, peta
rukovet je iskorak u muzičkom kvalitetu. Uprkos raznovrsnosti građe, Mokranjac je
uspeo da održi celovitost ovog muzičkog dela. Posle žive početne pesme „Šta to
miče“, sledi polagana „A što si se Jano“, da bi posle reprize prve došlo do lirskog
razgovora soprana i tenora u pesmi „Konja sedlaš“. Melodija „Povela je Jela“ odlikuje
se gradacijama ostvarenim promenom horske fakture, što se posle kratke muzičke
epizode „Moj se dragi na put sprema“, ponavlja u pesmi „Lele Stano, mori“. Ova
poslednja se kroz šest strofa razvija od tihog početka do dramske kulminacije glasova
šestoglasnog hora. Sedma pesma, „Oj za gorom“, odlikuje se pastoralnim
karakterom. Naredne dve pesme, „Oj, devojko“ i „Višnjičica rod rodila“, su
isprepletene. Melodija bogato ukrašena motivima, „Ajde, mori, momčeto“,
predstavlja efektan završetak pete rukoveti.

Šesta rukovet, Hajduk Veljko (1892)

U vreme dok još nije završio petu rukovet, Mokranjac je komponovao šestu.
Za temu ove rukoveti uzeo je legendu o junaku svoga rodnog kraja Negotinske
krajine. Povod za komponovanje ovog dela bilo je otkrivanje spomenika Hajduk
Veljku u Negotinu 13. jula 1892. Tom prilikom je ova rukovet doživela svoju
premijeru. Prva pesma „Knjigu piše Mula paša“ je tenorska deonica, povremeno
praćena odgovorom hora. Kao kontrast herojskom segmentu sledi lagana lirska
ljubavna melodija „Raslo mi je bagrem drvo“. Za njom idu dve kraće pesme-epizode:
„Hajduk Veljko po ordiji šeće“ i „Kad Beograd Srbi uzimaše“. Rukovet se završava
upečatljivim i melodičnim horskim finalom „Bolan mi leži Kara Mustafa“.

Sedma rukovet, Pesme iz Stare Srbije i Makedonije (1894)

Već u drugoj rukoveti je očigledno da Mokranjac teži da postigne stilsko

jedinstvo kompozicija, a to od sedme rukoveti postaje pravilo. Prve dve brze pesme
„More, izvor voda izvirala“ i „Ajde, ko ti kupi kulančeto“, sledi tenorska melodija
praćena muškim horom „Što li mi je“. Četvrta i peta pesma su ponovo brze. To su
skerco „Poseja dedo“ i kolo „Varaj Danke“ čija muzika podseća na zvuk gajdi.
Osma rukovet, Pesme sa Kosova (1896)

Melografski materijal za ovu rukovet Mokranjac je prikupio prilikom posete

Prištini 1896. Poletna i ritmična prva pesma „Džanum na sred selo“ je u kontrastu sa
laganom i tužnom drugom, „Što Morava mutna teče“. Poput skerca u sonetnom
ciklusu deluje treća pesma „Razgrana se grana jorgovana“. Poslednja pesma je
razigrana tema „Skoč’ kolo“.

Deveta rukovet, Pesme iz Crne Gore (1896)

Crnogorske melodije su predstavljale izazov za obradu usled skučenosti svog

melodijskog opsega. Mokranjac je ove napeve obradio koristeći nesvakidašnja
harmonska rešenja. To je najočiglednije u završnoj pesmi „U Ivana gospodara“, gde su
muzičke fraze nesimetrično građene i završavaju se disonantnim akordom. Tri prve
pesme ove rukoveti su „Poljem se nija“, „Rosa plete ruse kose“ i „Lov lovili građani“.

Deseta rukovet, Pesme sa Ohrida (1901)

Mokranjac je komponovao desetu rukovet u vreme pune umetničke snage i

zrelosti. Ovo delo predstavlja vrhunac njegove delatnosti na polju svetovne muzike i
postalo je savršen obrazac umetničke stilizacije narodnih muzičkih tema. U desetoj
rukoveti su se složili svi poželjni elementi: odlične melodijske teme, jasna forma od 3
brza i naizmenično dva lagana stava, kao i majstorsko primenjena harmonska rešenja.
Primer za nova harmonska rešenja možemo da čujemo u melodiji „Biljana platno
beleše“ koja je umetnička parafraza narodne pesme. Mokranjac ovu pesmu oživljava
oscilirajući između Be-dura i ge-mola, i kombinacijom ženskih glasova i tenora. Druga
pesma, „Do tri mi puške puknale“, dočarava tužna osećanja, da bi treća („Dinka dvori
mete“) opet bila živahna. Četvrta pesma „Pušči me“ odlikuje se klasičnom
jednostavnošću i smatra se za jedan od najuspelijih mokranjčevih laganih stavova.
Završna pesma „Niknalo cvekje šareno“ je melodična i ispunjena veselim akordima.

Jedanaesta rukovet, Pesme iz Stare Srbije (1905)

Svojom formom (Allegro-Adagio-Scherzo-Finale) ova rukovet podseća na

osmu rukovet. Osećaju jedinstva doprinosi to što su prva i poslenja pesma u Ef-duru.
Rukovet počinje veselom pesmom „Pisaše me, Stano mori“, gde se smenjuju dijaloške
fraze muškog i ženskog hora. Naredna melodija, „Crna goro“, veoma je setnog
karaktera. Treća pesma „Oj, Lenko, Lenko“ ističe se ritmičnošću u petčetvrtinskom
taktu. Posle kratkog ponavljanja prethodne muzičke teme, rukovet se završava
blistavim kolom „Kalugere, crna dušo“.
Dvanaesta rukovet, Pesme sa Kosova (1906)

Dvanaesta rukovet je lirska po svom karakteru. Najlepši stav je četvrta pesma,

„Cvekje cafnalo“, koja se ističe lepotom melodije i harmonizacije. Njoj prethode
pesme: „Deka si bila“, „Aman, šetnala si“ i „Da l’ nemam, džanum“. Finale dvanaeste
rukoveti je živahna pesma „Sedi mi moma na pendžeru“.

Trinaesta rukovet, Iz moje domovine (1907)

Mokranjac je trinaestu rukovet napisao u dve sasvim različite verzije. Varijante

su različite po tonalitetu i detaljima obrade. Splet pesama sačinjavaju dva
naizmenična lagana i dva brza stava. Rukovet počinje tužnom pesmom „Devojka
junaku prsten povraćala“, a nastavlja se vedrom „Oj, ubava mala momo“. Treća
pesma „Slavuj pile“ stoji u kontrastu sa završnom duhovitom temom „Krce, krce,
nova kola“.

Četrnaesta rukovet, Pesme iz Bosne (1908)

Pesme iz Bosne u četrnaestoj rukoveti se odlikuju širinom melodijske skale. To

se najbolje ilustruje u prvoj („Kara majka Aliju“) i četvrtoj pesmi („Štono mi se Travnik
zamaglio“). Druga pesma je melanholična „Svaka ptica u šumici“, da bi treća bila
poletna melodija „Devojka viče“. Završna pesma, „ bor“, karakteristična je po
kontrastu između laganog uvoda i živahne razrade.

Petnaesta rukovet, Pesme iz Makedonije (1909)

Muzički materijal upotrebljen u petnaestoj rukoveti je veoma melodičan.

Sama rukovet se odlikuje prefinjenom izražajnošću. Prva pesma „Marije, bela Marije“
je elegična, dok su naredne dve, „Obasjala mesečina“ i „Bog da ga ubije, mamo“,
veoma ritmične. Sledi tenorski solo „Prošeta, majko, devet godini“ u orijentalnom
maniru. Rukovet zaključuje graciozna pesma „Sejala Dinka bosiljak“.