Tracy Chevalier - Novi učenik

Naslov originala
Tracy Chevalier
New Boy
Othello Retold
 Ponovo ispričan Šekspir

1. Procep u vremenu, Dženet Vinterson

ponovo ispičana Zimska bajka
2. Ime mi je Šajlok, Hauard Džejkobson
ponovo ispričan Mletački Trgovac
3. Prznica, En Tajler
ponovo ispričana Ukroćena goropad
4. Novi učenik, Trejsi Ševalije
ponovo ispričan Otelo
 „Šekspir nije bio čovek svog doba,
već čovek za sva vremena.“
BEN DŽONSON

Više od četiristo godina Šekspirova dela se izvode, čitaju i vole širom sveta. Reinterpretirana su
za svaku novu generaciju, bilo kao tinejdžerski filmovi, mjuzikli, naučnofantastični filmovi,
japanske ratničke priče ili književne obrade.
U projektu Hogart Šekspir priznati i rado čitani književnici današnjice obrađuju Šekspirova
dela. Ovaj serijal prevodi se u više od dvadeset zemalja.
 Prvi deo

PRE ŠKOLE

Sladoled voćni sa puno šlaga

Kaži mi kome ću biti draga!
Di ga je primetila pre svih ostalih. Bilo joj je drago zbog toga, radovalo ju je. Osećala se
posebnom jer je bio samo njen nekoliko trenutaka, pre nego što je svet oko njih štucnuo i nije se
oporavio do večeri.
Igralište je bilo prepuno pre početka nastave. Dovoljno dece je stiglo ranije, pa su zaigrali
školice, fudbal na male goliće i druge igre, koje će se prekinuti čim zazvoni zvono. Sama Di nije
poranila – majka ju je poslala nazad u sobu da obuče nešto komotnije rekavši joj da je prosula
jaje na majicu, mada Di nije videla ni tačkicu žumanceta. Delom puta do škole je trčala, a
pletenice su je lupkale po leđima, sve dok je bujica učenika koji idu u istom pravcu nije uverila
da ne kasni. Stigla je na igralište minut-dva pre prvog zvona.
Nije imala dovoljno vremena da se pridruži svojoj najboljoj drugarici Mirni i drugim
devojčicama u preskakanju konopca, pa je krenula prema ulazu u školu s igrališta, gde je
gospodin Brabant s ostalim učiteljima čekao da se razredi postroje. Njen učitelj je imao kratku
četvrtastu frizuru i stajao je vrlo uspravno. Neko je jednom rekao Di da se borio u Vijetnamu. Di
nije bila najbolja učenica u razredu – ta čast pripadala je ukočenoj Pati – ali trudila se kad god je
mogla da gospodin Brabant bude zadovoljan, dovoljno da je zapazi, ali ne toliko da je prozovu
ulizicom.
Zauzela je svoje mesto u prvom redu, osvrnula se oko sebe i pogledala devojčice koje su i
dalje preskakale konopac. Onda ga je spazila, nepomičnog pored vrteške. Četiri dečaka su se
vrtela – Ijan i Rod i dvojica iz četvrtog razreda. Okretali su se tako brzo da je Di bila sigurna da
će ih neki učitelj zaustaviti. Jednom je jedan dečak odleteo s vrteške i slomio ruku. Dvojica
četvrtaka izgledala su preplašeno, ali nisu mogli da obuzdaju vrtešku koju je Ijan stručno
ubrzavao otiskujući se nogom od tla.
Dečak pored zaošijane vrteške nije bio obučen nehajno kao ostali dečaci, u farmerke, majicu i
patike. Nosio je sive zvoncare od štofa, belu košulju kratkih rukava i crne cipele, nalik uniformi
kakvu nose učenici privatnih škola. No, isticao se po svojoj koži čija je boja podsetila Di na
medvede koje je videla u zoološkom vrtu kad je pre mesec-dva bila tamo sa školom. Iako ih zovu
crnim medvedima, njihovo krzno je zapravo tamno-smeđe i pri vrhu dlake crvenkasto.
Uglavnom su dremali ili njuškali hrpu hrane koju im je čuvar istresao u kavez. Tek kad je Rod na
njih bacio štap da ostavi utisak na Di, jedan medved se prenuo, pokazao požutele zube i zarežao
tako da su deca ciknula i nasmejala se. Di se nije smejala s njima; namrštila se na Roda i
okrenula se.
Novi učenik nije gledao vrtešku, nego je posmatrao zgradu u obliku slova L. Bilo je to tipično
zdanje osnovne škole u predgrađu, podignuto pre osam godina, a ličilo je na dve nemaštovito
zbijene kutije za cipele od crvene cigle. Kad je Di krenula u predškolsko, zgrada je još mirisala
na novo. Sada je pak bila kao haljina obučena mnogo puta, puna mrlja, rupica i tačkica tamo gde
je porub popustio. Znala je svaku učionicu, svako stepenište, svaku ogradu, svaku kabinu u
toaletu. Znala je i svaku stopu igrališta, kao i igrališta za mlađe učenike s druge strane zgrade. Di
je padala s ljuljaške, odirala butine na toboganu i ostajala zaglavljena na vrhu penjalice kad se
suviše uplaši da siđe. Jednom je polovinu igrališta proglasila Gradom devojčica, pa su ona,
Mirni, Blanka i Dženifer terale sve dečake koji se usude da pređu granicu. Skrivala se s ostalima
u ugao pored ulaza u salu za fizičko gde dežurni učitelji nisu mogli da ih vide, pa su isprobavale
ruževe, čitale stripove i igrale masne fote. Živela je svoj život na igralištu, smejala se i plakala,
zaljubljivala se, sklapala prijateljstva i stvarala neprijatelje. Bio je to njen svet, toliko prisan da
ga je uzimala zdravo za gotovo. Za mesec dana će ga napustiti i poći u nižu gimnaziju.
Sada je neko nov i drugačiji ušao na njenu teritoriju, to je primoralo Di da svoj svet pogleda
iznova i odjednom je zaključila da je otrcan, a da je ona u njemu tuđin. Baš kao i on.
Sada je krenuo. Ne krupnim teškim korakom kao medved, nego više kao vuk ili – Di je
pokušavala da se seti mrkih životinja – kao panter, ona velika mačka. O čemu god da je mislio –
verovatno o tome da je novi učenik na igralištu punom nepoznate dece drugačije boje od njegove
– otrčao je do školskih vrata gde su čekali učitelji s nesvesnom samouverenošću osoba koje
znaju kako njihovo telo dejstvuje. Di je osetila da je nešto steže u grudima. Duboko je udahnula.
„Vidi, vidi“, rekao je gospodin Brabant. „Čini mi se da čujem bubnjeve.“
Gospođica Loud, takođe učiteljica šestog razreda, zakikotala se stojeći do njega. „Šta je ono
gospođa Djuk rekla, odakle je on?“
„Iz Gvineje, mislim. Ili beše iz Nigerije? U svakom slučaju iz Afrike.“
„Kod tebe je, zar ne? Bolje kod tebe nego kod mene.“ Gospođica Loud pogladila je suknju i
dodirnula minđuše, možda da se uveri da su još tu. To joj je bila navika kad je nervozna i često je
dodirivala minđuše. Uvek je bila uredna, osim kratke plave kose ošišane u bubikopf. Tog dana
obukla je žutozelenu suknju i žutu bluzu, a na ušima je nosila zelene alke. Cipele su joj takođe
bile zelene, s niskim četvrtastim potpeticama. Di i njene drugarice volele su da raspravljaju o
garderobi gospođice Loud. Bila je mlada, ali njena odeća nije ličila na ružičaste i bele majice
njenih učenika niti na njihove zvoncare od teksasa sa cvetovima izvezenim duž poruba.
Gospodin Brabant je slegnuo ramenima. „Ne očekujem nikakve nevolje.“
„Ne, naravno da ne.“ Gospođica Loud netremice je krupnim plavim očima gledala kolegu kao
da ne želi da propusti ni mrvicu mudrosti koja bi joj pomogla da bude bolja učiteljica. „Misliš li
da bi trebalo – pa, da kažemo nešto đacima o njemu, nešto, šta ja znam, o tome da je 'drugačiji'?
Da ih podstaknemo da ga lepo dočekaju?“
Gospodin Brabant je frknuo. „Ne može se sve u rukavicama, Dajen. Ne treba mu poseban
tretman samo zato što je cr… samo zato što je novi učenik.“
„Ne, ali… Ne, naravno.“ Oči gospođice Loud su se ovlažile. Di je čula od Mirni da je njena
učiteljica nekoliko puta stvarno zaplakala na času. Đaci su je iza leda zvali Plačljiva Lodi.
Pogled gospodina Brabanta zaustavio se na Di, koja je čekala ispred njega. Nakašljao se i
rekao: „Di, idi i dovedi ostale devojčice.“ Pokazao je grupicu koja je preskakala konopac. „Reci
im da ću im uzeti konopac ako nastave da skaču posle prvog zvona.“
Bio je jedan od retkih učitelja u školi i, mada to ne bi trebalo da bude važno, za Di je zbog
toga bio učitelj kog uvek treba poslušati, učitelj na kog treba ostaviti utisak ako je moguće – tako
isto mislila je i o svom ocu, kome je uvek pokušavala da se umili kada dođe kući s posla.
Pohitala je do zaigranih devojčica. Preskakale su dva debela konopca koji su lepo pljeskali o
tlo i skandirale su. Zastala je na trenutak jer je bio red na Blanku. Ona je u ovoj igri bila
neosporno najbolja u celoj školi, skakala je tako vesto da je mogla da ostane i po nekoliko
minuta a da se ne saplete. Druge devojčice volele su pesmice koje traže od Blanke da prozove
neku drugu ili da sama sebe isključi. Blanka je, naravno, volela da ostane u igri, pa je tog jutra
uspela da ih navede da skandiraju ovo:
 Sladoled voćni sa puno šlaga
Kaži mi kome ću biti draga!
A, B, C, D…

Ako se skakačica ne saplete na neko slovo, nastavljalo se s brojevima do dvadeset, a zatim s

omiljenim bojama. Blanka je sada skakala na boje, dugi crni uvojci su joj poigravali, a nije joj ni
najmanje smetalo što je u sandalama s debelim đonom od plute. Di nikad ne bi skakala u takvoj
obući; više je volela svoje bele starke i trudila se da joj uvek budu čiste.
Prišla je Mirni, koja je vrtela konopac.
„Ovo je drugi put da ponavljamo boje“, rekla je Di njena drugarica. „Razmetljivica jedna.“
„Gospodin B kaže da će vam uzeti konopce ako odmah ne prekinete“, izvestila ih je Di.
„Odlično.“ Mimi je spustila ruke i konopci na njenom kraju su se opustili, a na drugom su
nastavili da se vrte još trenutak-dva. Blanka se saplela.
„Zašto ste stale?“, upitala je nadureno. „Mogla sam da padnem! Osim toga, htela sam da se
vratim na abecedu da bih stala na K!“
Di i Mirni zakolutale su očima motajući konopce. Blanka je bila luda za Kasperom,
najpopularnijim dečakom u šestom razredu. Istini za volju, i on kao da je bio lud za njom, mada
su redovno raskidali.
Di je Kasper oduvekbio drag. To nije bilo sve: oboje su znali da im je lakše nego drugima, da
ne moraju toliko da se trude da bi stekli prijatelje i poštovanje. Prošle godine Di je čak razmislila
da li bi trebalo da se zaljubi u Kaspera ili čak da ode korak dalje i profura s njim. Kasperovo lice
bilo je privlačno i otvoreno, a pogled njegovih plavih očiju bio je blag. No, iako je to delovalo
prirodno, Di o njemu nije mislila na taj način. Bio joj je više kao brat; voleli su iste stvari i
gledali su napred, a ne jedno u drugo. Mnogo je prirodnije bilo da Kasper bude s nekim
neobuzdanim i energičnim kao što je Blanka.
„O, bože, ko je ono?“, povikala je Blanka. Iako je u razredu govorila malo, na igralištu je bila
bučna i bez trunke stida.
Di je i ne pogledavši znala da Blanka pita za novog učenika. „On je iz Nigerije“, rekla je
nehajno motajući konopac na ruku.
„Otkud znaš?“ upitala je Blanka.
„Tako kažu učitelji.“
„Crni dečak u našoj školi – ne mogu da verujem!“
„Ššš!“, pokušala je Di da je ućutka strepeći da će je dečak čuti.
S Mirni i Blankom krenula je prema postrojenim đacima noseći konopce ispod miške.
Konopci su se čuvali u kancelariji gospodina Brabanta i Di je bila odgovorna za njih – a znala je
da je Blanka zbog toga ljubomorna na nju, kao i zbog prijateljstva s Mirni.
„Zašto je toliko voliš kad je tako čudna?“, upitala ju je Blanka jednom.
„Mimi nije čudna“, branila je Di svoju najbolju drugaricu. „Ona je… osetljiva. Ona sve
oseća.“
Blanka je slegnula ramenima i zapevušila Krokodilski rok dajući tako znak da je razgovor
završen. Trojna drugarstva su nezgodna; neko se uvek oseća izostavljeno.
Učitelj je sigurno rekao ovom đaku gde da pođe, pošto je sada stajao na kraju reda ispred
gospodina Brabanta. Blanka je dramatično stala i zanjihala se na petama. „Šta ćemo sada?“
povikala je.
 Di je malo oklevala, a onda stala iza novog učenika. Blanka joj se priključila i glasno
prošaputala: „Da ne poveruješ! Stavili su ga u naš razred! Čik dodirni ga ako smeš.“
„Zaveži“, prosiktala je Di nadajući se da on nije čuo. Osmotrila ga je s leđa. Novi učenik imao
je glavu divnog oblika nalik glinenom ćupu nastalom na grnčarskom točku. Di je poželela da
pruži ruke i uhvati je dlanovima. Kosa mu je bila kratko podšišana i ličila je na guste šumarke
iznikle na oblinama brda – bila je potpuno drugačija od modernih afro-frizura. Mada u školi niko
nije nosio afro. U školi koju je Di pohađala nije bilo crnih učenika, kao što nije bilo ni crnih
stanovnika u njenom susedstvu, mada je u Vašingtonu živelo toliko crnaca da je dobio nadimak
Čokoladni grad. Ponekad je, kad ode s roditeljima u centar grada, viđala crnce i crnkinje s
velikim afro-frizurama, a kad je kod Mirni na televiziji gledala Soul trejn, igrala je uz „Earth,
Wind and Fire“ ili uz „Jackson Five“. Kod kuće nikada nije gledala tu emisiju; majka joj ne bi
dozvolila da gleda crnce kako igraju i pevaju na televiziji. Di se dopadao Džermejn Džekson,
mada više zbog širokog vragolastog osmeha nego zbog frizure. Njenim drugaricama više se
sviđao mali Majki, ali Di je smatrala da je on suviše očigledan izbor. To je bilo kao kad bi
odabrala najslađeg dečaka u školi da se u njega zaljubi. Možda zato nikada nije razmišljala o
Kasperu na taj način – a možda Blanka upravo zbog toga jeste. Ona je uvek bila sklona
očiglednom.
„Di, ti ćeš se danas starati o našem novom učeniku.“ Gospodin Brabant je rukom pokazao na
nju sa čela reda. „Pokaži mu gde je kantina, gde je muzički kabinet, gde su toaleti. Kad nešto ne
razume u razredu, objasni mu. U redu?“
Blanka je zinula i munula laktom Di, koja je pak pocrvenela i klimnula glavom. Zašto je
gospodin Brabant odabrao baš nju? Da li je kažnjava zbog nečega? Di nikada nije trebalo
kažnjavati. Njena majka se postarala za to.
Njeni drugovi su se kikotali i sašaptavali. „Odakle li je ovo?“
„Iz džungle!“
„Aaa-aaa-aaa… Jao, to boli!“
„Nemoj da si dete.“
„Jadna Di, mora da se brine o njemu.“
„Zašto je gospodin B uzeo baš nju? Obično se dečak stara za dečaka.“
„Možda nijedan dečak nije hteo. Ja ne bih.“
„Ne bih ni ja!“
„Jeste, ali Di je ljubimica gospodina B – on zna da ga neće odbiti.“
„Pametno.“
„Čekaj malo – to znači da će ovaj dečak da sedi u našim klupama?“
„Ha-ha! Jadni Dankan, sedeće s novim učenikom! I Pati!“
„Ja ću da se premestim!“
„Gospodin B ti neće dati.“
„E baš hoću!“
„Samo ti sanjaj, drugar.“
Novi učenik se osvrnuo preko ramena. Lice mu nije bilo oprezno i namršteno kao što je Di
očekivala, nego otvoreno i dobroćudno. Oči su mu bile crni sjajni novčići i radoznalo su je
gledale. Podigao je obrve i razrogačio oči, a Di je prožela nekakva struja kao onda kad ju je neko
čikao da dodirne električnu ogradu.
Nije mu ništa rekla, samo je klimnula glavom, on joj je uzvratio i ponovo se okrenuo prema
čelu reda. Stajali su tako, nemi i obuzeti nelagodom. Di je pogledala oko sebe da vidi da li ih još
neko i dalje posmatra. Svi su ih posmatrali. Skrenula je pogled na kuću preko puta škole – to je
bila Kasperova kuća – u nadi da će svi pretpostaviti da na umu ima važnije stvari nego dečaka
ispred sebe koji kao da je treperio od elektriciteta.
Onda je videla crnkinju kako stoji s druge strane žičane ograde oko igrališta, prstiju upletenih
u mrežu. Bila je niska, ali je izgledala viša jer joj je glava bila umotana u crveno-žuti visoki
turban. Dugačka haljina bila joj je od iste tkanine jarkih boja. Preko haljine je nosila zimski
kaput iako je bio početak maja i topao dan. Gledala ih je.
„Moja majka misli da ne umem da budem novi učenik.“
Di se okrenula, preneražena što je dečak progovorio. Na njegovom mestu ona ne bi ni zucnula.
„Jesi li i ranije menjao škole?“
„Jesam. Tri puta za šest godina. Ovo mi je četvrta škola.“
Di je oduvek živela u istoj kući, išla u istu školu, imala iste drugove i bila je naviknuta na
udobnu familijarnost u svemu što radi. Nije mogla ni da zamisli sebe kao novu učenicu koja ne
poznaje svakoga – mada će uskoro, kada pređe iz osnovne škole u nižu gimnaziju, poznavati
samo četvrtinu učenika prve godine. Iako je Di u mnogom pogledu prerasla svoju školu i bila
spremna da krene u novu, ponekad ju je boleo stomak od pomisli da će biti okružena
nepoznatima.
Preko puta njih, iz drugog reda šestog razreda, Mirni je iskolačenih očiju pratila njihov
razgovor. Di i Mimi su oduvek išle u isti razred i Di je bolelo što su poslednje godine u osnovnoj
školi dodeljene različitim učiteljima, pa nije mogla stalno da bude sa svojom najboljom
drugaricom, nego su se viđale samo na igralištu. To je takođe značilo da će Blanka, koja je išla u
razred sa Di, pokušati da joj se približi, što je sada i radila – doslovno se naslanjala na nju i
gledala novog učenika. Blanka je uvek dodirivala ljude, grlila ih, igrala se njihovom kosom,
češala se o dečake koji joj se sviđaju.
Di ju je stresla sa sebe kako bi se bolje usredsredila na novog učenika. „Ti si iz Nigerije?“,
rekla je želeći da pokaže kako već zna nešto o njemu. Možda si drugačije boje, mislila je, ali ja
te poznajem.
Dečak je odmahnuo glavom. „Ja sam iz Gane.“
„Oh.“ Di nije imala pojma gde je Gana, samo je smatrala da je sigurno u Africi. On je i dalje
delovao prijateljski, ali izraz mu se skamenio na licu i postao manje iskren. Di je bila odlučna da
mu pokaže da zna ponešto o afričkoj kulturi. Mahnula je glavom prema ženi iza ograde. „Da li
tvoja mama nosi dašiki?“ Znala je tu reč jer joj je za Božić njena tetka hipik poklonila pantalone
s takvom šarom. Da je obraduje, Di je nosila pantalone za božičnom večerom i morala je da
istrpi majčino mrštenje i zadirkivanja svog starijeg brata da je obukla stolnjak iako već imaju
jedan na stolu. Posle praznika gurnula je pantalone u dno ormara i od onda ih nije ni dotakla.
„Dašiki je košulja kakvu nose muškarci u Africi“, rekao je dečak. Mogao je da se naljuti ili da
joj se naruga, ali je samo izneo činjenice. „Ponekad dašiki nose i crni Amerikanci kada žele nešto
da dokažu.“
Di je klimnula glavom, mada se zapitala šta to crnci žele da dokažu. „Mislim da ih je grupa
'Jackson Five' jednom nosila na televiziji.“
Dečak se nasmešio. „Ja sam mislio na Malkolma Iksa – on je jednom nosio dašiki.“ Sada joj
se činilo da je malo zadirkuje. Di je otkrila da joj to ne smeta ako mu zbog toga ukočeni kruti
izraz nestane s lica.
„Moja majka nosi haljinu od kente“, nastavio je. „To je tkanina iz moje zemlje.“
„Zašto je obukla kaput?“
 „Kad nismo u Gani, hladno joj je čak i kad je napolju toplo.“
„Da li je i tebi hladno?“
„Ne, meni nije hladno.“ Dečak je govorio punim zvaničnim rečenicama, onako kako su Di i
njeni drugovi govorili jednom nedeljno na času francuskog. Naglasak mu nije bio američki,
mada se služio nekim američkim frazama. Više je ličio na britanski. Njena majka je volela da
gleda televizijsku seriju Gore, dole; ovaj dečak pomalo je govorio kao ti glumci, mada ne toliko
odsečno i otmeno, nego melodičnije, verovatno zbog svog maternjeg jezika. Pune rečenice,
izgovaranje reci bez skraćivanja, pevuckavi ton, otvoreni samoglasnici – zbog svega toga Di je
došlo da se nasmeši, ali nije htela da bude neučtiva.
„Hoće li doći po tebe posle škole?“ upitala je. Njena majka nikad nije dolazila u školu osim na
roditeljske sastanke. Nije volela da izlazi iz kuće.
Dečak se ponovo osmehnuo. „Naterao sam je da mi obeća da neće doći. Umem sam da se
vratim kući.“
Di mu je uzvratila osmeh. „Tako je verovatno najbolje. Samo decu s igrališta za mlađe
roditelji dovode i odvode iz škole.“
Zazvonilo je drugo zvono. Učitelji četvrtog razreda su se okrenuli i poveli svoje učenike da
uđu u školu. Onda će poći peti razred i na kraju šesti.
„Hoćeš li da ti ja ponesem konopce?“ upitao je dečak.
„O, ne, hvala ti – nisu teški!“ Bili su pomalo teški. Nikad joj se nijedan dečak nije ponudio da
ih ponese.
„Molim te.“ Dečak je pružio ruke i ona mu je dala konopce.
„Kako se zoveš?“, upitala ga je dok se njihov red spremao da krene. „Osei.“
„O…“ Ime je zvučalo toliko strano da Di nije imala za šta da se uhvati, kao da se penje uz
potpuno gladak zid.
On se nasmešio njenoj zbunjenosti, očigledno naviknut. „Lakše je da me zoveš O“, rekao je i
uveo svoje ime u dobro poznatu oblast slova. „Meni ne smeta. Čak me i moja sestra ponekad
zove O.“
„Ne, mogu ja da izgovorim tvoje ime. O-se-i. To je ime iz tvog jezika?“
„Da. Znači 'plemeniti'. Kaži mi kako se ti zoveš, molim te.“
„Di. Skraćeno od Danijela, ali svi me zovu Di.“
„Di. Kao slovo D?“
Klimnula je glavom. Gledali su se i ova jednostavna veza s prvim slovom njihovih imena
naterala ih je da prsnu u smeh. O je imao divne ravne zube, a taj blesak beline na njegovom
tamnom licu podstaknuo je nešto u njoj.

Iako je okretao vrtešku i terao četvrtake da vrište, Ijan je odmah spazio novog dečaka. Ijan bi
uvek primetio svakoga ko kroči u njegovo carstvo, jer igralište je pripadalo njemu. Bio je
gospodar igrališta čitave godine, otkako je krenuo u šesti razred, i nije bilo starijih učenika.
Mesecima je uživao u svom carstvu. Svaki novi dečak predstavljao je opasnost po njegovu vlast.
A ovaj novi učenik, pa…
Ijan nije bio najviši učenik šestog razreda, a nije bio ni najbrži. Nije mogao najdalje da šutne
loptu, da skoči najviše pod košem niti da se najviše puta podigne na prečki. Retko se javljao na
času, crteže mu nikad nisu krasile zlatne zvezdice, na kraju godine nije nagrađivan za najlepši
rukopis i nije se isticao u matematici ili vladanju. Svakako ne u vladanju. Nije bio ni
najomiljeniji među devojčicama – ta čast pripadala je Kasperu.
 Ijan je bio najlukaviji. Najproračunatiji. Najbrže je reagovao na nove okolnosti i okretao ih u
svoju korist. Kad se zametne tuča, Ijan se kladio na ishod i starao se da se učesnici ne uplaše i ne
odustanu. Umeo je dobro da proceni ko će pobediti. Ponekad se kladio i na to koliko će tuča
trajati i koji učitelj će je prekinuti. Često je naplaćivao opklade u slatkišima, koje je kasnije
prodavao – nije voleo slatko. Ponekad je otimao od drugih učenika novac za užinu, a ponekad je
pak branio mlađe učenike od otimačine i uzimao im procenat. Voleo je da zapetljava stvari i
primorava druge da nagađaju. Nedavno je ubedio roditelje da mu dozvole da otvori račun u
banci. Nisu ga pitali kako je prikupio toliki novac. Njegova braća bila su ista takva u njegovim
godinama.
Kad je razred trčao oko škole na času fizičkog, Ijan se javljao da se vrati i pokupi sporije
učenike; to mu je pružalo priliku da vidi šta se događa u spoljnom svetu tokom dana – ko raznosi
poštu, ko pere kola, ko ostavlja vrata otvorena dok orezuje ruže u bašti. Ijan je motrio kako da
nešto iskoristi.
Nije uvek procenjivao tačno.
Pre nekoliko dana, na primer, niotkuda je naišla oluja. Ijan je podigao ruku dok je gospođica
Loud pokušavala da objasni razredu šta je to jednakokraki trougao. Po narandžastom kostimu
imala je bele mrlje od krede i izgledala je zbunjeno kao da je i njoj samoj geometrija
nerazumljiva. Ućutala je, zatečena jer se Ijan retko javljao na času. „Izvoli, Ijane?“
„Gospođice Loud, počinje kiša, a zastava je podignuta. Mogu li da odem da je spustim?“
Gospođica Loud je pogledala kroz prozor u zbijene tamne oblake i američku zastavu koja se
čitav dan vijorila ispred škole. „Za zastavu su zadužene devojčice iz razreda gospodina Brabanta.
Ti to znaš.“
„Da, ali one su prespore. Osim toga, gospodin Brabant danas nije tu da ih podseti. Ako odmah
otrčim, zastava neće pokisnuti.“
Gospođica Loud je malo oklevala, a zatim klimnula glavom prema vratima. „U redu – samo
požuri. I povedi nekoga sa sobom da ti pomogne da je saviješ.“
Postoje brojna pravila o američkoj zastavi: ne sme da ostane na jarbolu noću ili po kiši, ne sme
nikada da dodirne tlo, s njom se postupa uz duboko poštovanje. Ijan je sa zavišću gledao kroz
prozor kako Di i Blanka svakog dana pre i posle časova odlaze do jarbola razmećući se
dodeljenom čašću. Obično su bile pažljive, ali Ijan je video da su ponekad nemarne i da ugao
zastave dodiruje zemlju. Čuo ih je kako pevaju – ponekad rodoljubive pesme, ali često i pesme s
radija. Nisu žurile, otezale su, ćeretale i smejale se.
Odabrao je Mimi da pođe s njim, na zaprepašćenje svih – gospođice Loud, Roda, većine
drugih dečaka i svih devojčica koje su se zakikotale krijući usta šakom. Mimi pak nije delovala
samo zaprepašćeno, nego i uzbuđeno i pomalo uplašeno. Do petog razreda devojčice i dečaci
ponekad su se igrali zajedno i sklapali prijateljstva. No, tokom poslednje dve godine osnovne
škole razdvojili su se i držali se isključivo svog pola – kada nisu provodili ukradene trenutke van
pogleda učitelja iza sale za fizičko ili u uglu dvorišta među stablima koja su pružala malo hlada
po sunčanom danu. Prošle sedmice Ijan je iza sale za fizičko prebacio ruku Mirni preko ramena i
spustio joj šaku na visoke napupele grudi, ali Rod ga je onemogućio da krene dalje ponudivši da
spusti farmerke i gaće i pokaže devojčičama šta ima. Mirni je zacičala s ostalim devojčicama i
izvukla se iz Ijanovog zagrljaja – preko volje, osetio je.
Dok je išla za njim prema jarbolu, kiša je pijuckala, mada se ono najgore tek pripremalo u
oblacima. Ijan je dobro pazio da joj ne posveti suviše pažnje, pa je usredsređeno odvezivao
konopac s metalne kuke pričvršćene za jarbol u visini struka. Onda je spustio zastavu. „Uhvati
drugi kraj“, naredio je.
Mirni ga je poslušala i uhvatila dva ugla kad su se spustila. Ijan je otkačio druga dva ugla od
konopca, a onda su među sobom zategnuli zastavu kao čaršav. Ijan je gledao Mirni trenutak duže
nego što je bilo potrebno, a ona je stajala nepomično, razrogačenih očiju. U kristalnom plavetnilu
njenih očiju plivale su tamne tačkice, pa su joj oči neobično svetlucale i ometale mu pažnju. Bila
je pegava kao i svi riđokosi ljudi – verovatno poreklom Irkinja – imala je široka usta, a usne joj
nisu sasvim pokrivale proteze koje su joj svetlucale preko zuba. Crte su joj bile suviše nepravilne
– oči predaleko usađene, usta prevelika, čelo preširoko – da bi je smatrali lepom. Pa ipak, u
Mirni je bilo nečeg neodoljivog. Već sedam godina išli su zajedno u školu. Ijan je jednom u
trećem razredu naleteo na nju i oborio je, ali donedavno nije obraćao previše pažnje na nju.
Odabrao ju je zato što je bila nalik njemu – za korak odvojena od svih ostalih na igralištu. Iako je
imala stariju i mlađu sestru koje su delovale normalno, iako je bila najbolja drugarica popularne
Di, često se činilo da je Mirni sama sa svojim mislima, čak i kad je preskakala konopac ili igrala
školice. Pratio ju je glas da nije sasvim pri sebi, da gubi svest u pogrešnim trenucima, da govori
malo, ali zapaža sve. Možda ga je upravo to i privuklo – želeo je ćutljivicu.
Pokretom desne šake pokazao joj je da treba da presaviju dužu ivicu zastave na trećinu; onda
su preklopili i drugu stranu. Ijan je ponovo predugo gledao Mirni i ona je pocrvenela. „Ti savij“,
rekao joj je. „Umeš li?“
Mimi je klimnula glavom i preklopila svoj kraj ukoso da dobije trougao. Zatim je presavila
zastavu još jednom, pa još jednom, primičući se Ijanu. On je svoj kraj držao uz grudi kako bi
Mimi morala sasvim da mu priđe. Kad je bila na korak od njega, spremna za poslednje
presavijanje, Ijan je cimnuo zastavu i povukao Mimi k sebi. Grudima su gnječili platneni trougao
dok je žudno tražio njene usne. Sudarili su se zubima i Mimi se trgnula, ali nije mogla da ustukne
kako zastava ne bi pala na tlo.
Njena proteza žuljala mu je usta, ali pribrao se, čvrsto pritisnuo usne na njene i počeo da sisa.
Trenutak-dva kasnije Mirni je odgovorila, pa su stvorili vakuum i mnogo pljuvačke, mada ona
nije potpuno otvorila usta, pa Ijan nije mogao da joj ubaci jezik. Ljubila se i pre, shvatio je Ijan –
i ta pomisao nije mu se dopala. Odmakao se iako je uživao i dešavalo mu se nešto prijatno, što je
ona svakako zapazila. Uzeo je zastavu od nje, presavio je poslednji put i drugi kraj uvukao u
prevoj kao kad deca prave papirne trougliće za stoni fudbal. „Ne bi trebalo da se ljubiš sa
drugima“, rekao je.
Mirni se malo iznenadila, možda i prestrašila. „Pa i nisam.“
„Ne umeš da lažeš. Ljubila si se s drugima – s Filipom, s Čarlijem, s Dankanom, čak i s
Kasperom.“ Ijan je nagađao i pogodio je bar jedno ime, mada nije tačno znao koje. Mirni je
oborila glavu; kiša se pojačala, kapi su joj padale na lice, pa je izgledala kao da plače.
„Ako misliš da se zabavljaš sa mnom, bolje ti je da ni ne gledaš druge dečake. Hoćeš li da se
zabavljaš sa mnom?“
Mirni je klimnula glavom.
„Onda otvori usta kad se ljubimo da ti gurnem jezik.“
„Naići će devojčice iz razreda gospodina Brabanta – videće nas.“
„Neće. Gledao sam ih – treba im čitava večnost da izađu. Zastava im uvek pokisne, pa Di
mora da je nosi kući i da je suši u mašini. Hajde.“
 Ponovo je prislonio usne na njene. Kad je otvorila usta, gurnuo joj je jezik duboko i pribio je
uz jarbol da joj palaca po zubima, obrazima i jeziku. Privijao se bokovima uz nju kako bi ga
osetila.
Kad su se razdvojili, oboje su bili zadihani. Od poljupca se Ijanu zavrtelo u glavi i prvi put se
osetio slobodno. Konopac je mlatarao na kiši. Ijan ga je uhvatio, pogledao oko sebe i pružio
Mirni zastavu. „Odmakni se, hoću nešto da ti pokažem.“ Omotao je kraj konopca oko podlaktice
i potrčao odmakavši se od jarbola tako da se konopac zategnuo. Onda je poskočio i zavrteo se u
vazduhu oko jarbola. Dočekao se na noge, ponovo potrčao, skočio i poleteo. Kiša je nestala, i
Mirni, i škola; osećao je samo da leti.
Kad je izgubio zamah i spustio se, Mirni ga je posmatrala držeći zastavu na grudima. Ijanu je
bilo tako lepo da je odlučio da bude velikodušan. „Hoćeš ti da probaš? Hajde, zabavno je.“ Uzeo
je zastavu od nje i pružio joj konopac. „Potrči pa skoči.“
Mirni je oklevala. „Gospođica Djuk može da me vidi. Ili učitelji, uhvatiće nas.“
Ijan je prezrivo frknuo. „Niko ne gleda. Zauzeti su trouglovima. Nećeš?“
Mirni kao da je prelomila; odjednom je potrčala i skočila uvis dalje od jarbola, smejala se kad
su joj se stopala odvojila od tla. Ijan je nikad nije video srećniju. Kao retko kada nasmešio se, na
trenutak. Kad je stala, poljubio ju je, ovog puta nežnije. Razdvojili su se upravo kada su Di i Pati
izašle da spuste zastavu. Di ih je čudno pogledala, očigledno iznenađena što ih vidi zajedno,
mada Ijan nije bio siguran je li videla i poljubac. No, to nije ni bilo važno. „Prespore ste“, izjavio
je i razmetljivo prošao pored njih sa zastavom ispod miške. Mirnije pošla za njim, zajapurena.
Nažalost, i Ijan je bio prespor – zastava je pokisla iako je izašao da bi to sprečio. Gospođica
Loud je stegnula trougao koji je spustio na njen sto i namrštila se.
„Jeli to jednakokraki trougao, gospođice Loud?“, upitao ju je želeći da joj odvrati pažnju.
„Oh!“ Njegova učiteljica zaškiljila je u zastavu. „Ne znam. Ali, ovo je… Dženifer, odnesi
zastavu u razred gospodina Brabanta.“
„Ja mogu da se postaram za zastavu“, ubacio se Ijan. „Mogu da je podignem kad kiša stane i
da je spustim posle časova.“
„Radije bih da taj zadatak obavi neko iz razreda gospodina Brabanta. Idi na mesto, Ijane.
Dovoljno je prekida za danas.“
Ijan je opsovao samog sebe što se vrteo oko jarbola. To zadovoljstvo stajalo ga je prilike da
stekne novu povlasticu – mada je podozrevao da bi se gospođica Loud uvek pokorila gospodinu
Brabantu.

Prvo zvono oglasilo se na igralištu i Ijan je zgrabio šipke vrteške da je uspori. Jednom dečaku na
vrtešci kao da je pripala muka. Ijan se podrugljivo iscerio i ponovo ubrzao vrtešku. „Daj mi deset
centi da je zaustavim“, rekao je dečaku, a ovaj je ojađeno klimnuo glavom. Ijan je ukopao
stopala u tlo i vrteška je naglo stala. Drugi dečaci potrčali su u svoje razrede koji su se
postrojavali pred ulazom, srećni što ovog puta nisu privukli Ijanovu pažnju. Mali nesrećnik ostao
je da nepomično stoji pored vrteške, pogrbljen, oborene glave. „Daj mi pare“, rekao je Ijan.
Dečak je slegnuo ramenima, pogleda prikovanog za tlo. „Nemam para.“
„Trebalo je da se setiš toga kad si se vrteo.“ Ijan mu je prišao bliže. „Penji se nazad. Vrteću te
dok se ne ispovraćaš.“
„Ja… platiću ti sutra, časna reč.“
„Ne može. Moraš sada. Šta imaš? Imaš li slatkiša?“
Dečak je odmahnuo glavom.
 „Sličice?“
Ponovo je odmahnuo glavom. „Pa šta imaš?“
Ponovo je slegnuo ramenima.
Ijan je u glavi prelistao sve činjenice koje je upio posmatrajući šta se dešava oko njega. „Daj
mi onaj automobilčić – crveni kamaro.“
Pogodio je pravo u metu; dečak je počeo da pretura po džepovima. „Imam pet centi. Mogu to
da ti dam sada, a ostalo sutra – ili posle velikog odmora. Mogu za veliki odmor da odem kući i
da uzmem još pet centi.“
No, Ijan je već posezao za platnenom torbom koju je dečak okačio o ogradu pre svega
nekoliko bezazlenih minuta kada je vožnja na vrtešci delovala kao dobra zabava pre škole.
Izvadio je crveni sportski automobilčić sa širokim točkovima koji mu je lepo stao na dlan. Još se
sijao; očigledno je kupljen nedavno. Dok je spuštao automobilčić u džep, čuo je dečaka kako
mrmlja: „Kretenu.“
Ijan je izvadio automobilčić iz džepa, spustio ga, a onda ga zgazio. Točkovi su otpali, vrata su
se otvorila, krov se ulubio, a crvena boja ogulila se s haube. „Ups“, rekao je Ijan i ostavio
automobilčić na zemlji. Trenutak kasnije prekorio je sebe što je dozvolio da ga obuzme bes i što
je upropastio dobar automobilčić iako su ga vređali i mnogo gore. No, prijalo mu je da vidi izraz
na dečakovom licu, još ojađeniji nego na vrtešci.
Ijan je sve ovo vreme držao na oku novog učenika koji je stajao na ivici igrališta. Sada je
skrenuo i pošao ka njemu. Ka crnom dečaku. Jer, dečak je bio veoma crn. Ijan je na jednom
zadatku prikupljanja činjenica saznao da će u šesti razred doći novi učenik, ali je propustio
ključni podatak o njegovoj boji kože. Trgnuo se kad mu je prišao blizu i video njegovu tamnu
kožu, crne oči, kapljice znoja po krajevima kratko podšišane kose. Treba da načinim prvi korak,
pomislio je. Drži prijatelje blizu sebe, a neprijatelje još bliže. Njegov otac često je to govorio.
„Treba da staneš u vrstu kad zazvoni“, rekao je. „Tamo. Ti si u razredu gospodina Brabanta.“
Dečak je klimnuo glavom. „Hvala ti.“ Te dve reči, način na koji ih je dečak izgovorio –
otvoreno, čak i samouvereno, s tim stranim naglaskom – i to što je otišao u vrstu kao da već
poznaje i gospodari igralištem izazvali su plamen besa u Ijanovim grudima.
„Dođavola.“ Rod mu se prišunjao kao bojažljivi pas. Sitan i žilav, imao je gustu tamnu kosu
do ramena, a obrazi bi mu pocrveneli kad god se uznemiri. Sada su bili crveni. „Šta se kog
đavola dešava s ovom rupetinom?“ Ijanov drugar mnogo je psovao kad god je bio s njim,
očigledno misleći da tako deluje opako. Ijan pak nikada nije psovao. Otac mu je kaišem po
zadnjici rano objasnio da su psovke njegova oblast.
Ijan je dugo podnosio Roda, ali ne bi ga svrstao među prijatelje – mada je čuo da Rod njega
naziva najboljim drugom, što inače govore samo devojčice. Rod je za Ijana bio samo potrčko
koji mu je pomagao da zadrži vlast nad igralištem, koji je motrio na učitelje kad Ijan sklapa
opklade, otima novac za užinu ili iz zabave muči klince. Nesreća je takvog potrčka što ga
gospodar prezire gotovo koliko i svi ostali. Rod je bio slabić, stalno je cvileo i očajavao. I sada je
cvileo. „Gledaj – ona razgovara s njim. Nikada je neću smuvati!“
Mimina drugarica Di stajala je u vrsti iza crnog dečaka i sad je zapodenula razgovor s njim.
Ijan ih je posmatrao gotovo se diveći njenoj smelosti. No, kad je dala dečaku konopce za
preskakanje i kad su prsnuli u smeh, Ijan se namrštio. „Ovo mi se ne sviđa“, promrmljao je.
Moraće nešto da preduzme.
 ***

Mimi je ritmično okretala konopce tako da ravnomerno udaraju u tlo. Osećala je da igralište oko
nje podrhtava od živosti. Blizu nje dve devojčice su se prepirale oko nakrivo iscrtanog polja za
školice. Tri dečaka trkala su se dužom stranom igrališta i jedan je pred ciljem projurio pored
ostale dvojice. Jedna devojčica sedela je na zidiću i čitala knjigu. Red dečaka, leđima okrenut
školi i van pogleda učitelja, takmičio se ko će dalje da dobaci mlazom mokraće kroz žičanu
ogradu na pločnik. Tri devojčice cerekale su se listajući strip. Jedan dečak šutirao je pesak iz
bazena pod stabla.
Dva živa dela igrališta vukla su je svaki na svoju stranu, toliko različiti da su jedan drugog
uravnoteživali. Ijan je na vrtešci mučio četvrtake. Mimi je već znala kako će se to završiti. I ona
sama je bila na nekakvoj vrtešci s njim, ali nije znala kako će se to okončati. Kad je pre tri dana
letela oko jarbola, bila je istovremeno ozarena i prestravljena, kao da je na vrhu zamaha ljuljaške
i naginje se napred širom otvorenih očiju da i vidi i oseti mučni zamah unazad. Od tada joj se
činilo da je vezana za Ijana, a čak nije bila sigurna ni da li želi da se od njega oslobodi.
Preko puta zaošijane vrteške, s koje deca samo što nisu popadala, stajao je novi učenik. Novi
crni učenik – bilo je nemoguće prevideti boju njegove kože – stajao je potpuno nepomično i
upravo time privlačio pažnju na sebe. Da je Mimi bila na njegovom mestu, ona bi koračala oko
igrališta da bi bila manje upadljiva, trudila bi se da ne zastajkuje kako je niko ne bi primetio.
Iako nikada nije bila nova učenica, Mirni nikada nije sasvim ni pripadala društvu. Bila je
najbolja drugarica Di i Ijanova devojka; reklo bi se da je ti čvrsti odnosi nekako vezuju za školu,
ali nije bilo tako. Činilo joj se da večito pluta po moru igrališta.
Okretanje i mirovanje. Kretanje i nepomičnost. Belo i crno. Ako je ikada igralište bilo
neuravnoteženo, s ovim novim dodatkom steklo je zbunjujuću ravnotežu. Mirni je zatresla
glavom da je razbistri.
Zbog toga joj je ruka zadrhtala, jedan konopac se stresao i sapleo skakačicu, petakinju koja je
zaustila da se pobuni, ali ju je Mirni ućutkala pogledom. Znala je da je ona kriva što se devojčica
saplela, ali nije to ničim pokazala, nije mogla da se izvinjava ni da objašnjava – bila je poznata
po tome što najbolje okreće konopce i njen ugled bi stradao. Ugled vrlo osetljive devojčice koja
dobro vrti konopce. Mora da se drži ovih različitih darova jer su oni sve što ima. Ima samo njih,
a sada i Ijana, koji baš i nije dar.
Petakinja je besno otišla, a Mirnije zažalila zbog toga jer je Blanka došla na njeno mesto.
Blanka, najlepša devojčica u šestom razredu koja je svoju lepotu krnjila oblačeći se gotovo
prostački; sada je nosila ružičastu pripijenu majicu koja je otkrivala bretele i obrise njenog
sportskog grudnjaka, mini-suknju od teksasa i svetle sandale s platformama, u crnoj kosi imala je
crvene šnale ukrašene ružičastim kamenčićima, a zlatne narukvice zveckale su joj na rukama dok
je preskakala konopac. Skakala je i skakala. Blanka je preskakala konopac jednako dobro kao što
ga je Mirni vrtela. Bile su jedna drugoj dosadne.
Mimi ju je pustila da skače, održavala je ritam i uz to jednolično lupkanje po tlu gledala kako
igralište postepeno obraća pažnju na nepoznatog. Niko nije prekidao svoju aktivnost, ili bar ne na
duže od jednog zapanjenog trenutka usred šuge, dobacivanja loptom ili uzbuđenog ćeretanja.
Onda su se svi vratili šugi, lopti i brbljanju, ali jednim okom ili uhom usredsređeni na tog
dečaka. Mimi je osećala igralište i decu na igralištu kao nasumično izukrštane niti koje se sada
poravnavaju i vode ka jednoj tački. Kako može da podnese toliku pažnju?, zapitala se.
Mreškajući sve te silne niti, došla je Di. Majka joj je plavu kosu uplela u čvrste pletenice jer je
verovala da devojčice treba držati pod kontrolom koliko god je to moguće. Di je prišla da kaže
Mimi da stane, a zatim će ona uzeti konopce i stati u vrstu iza novog učenika. Svu pažnju
posvetiće njemu. Mimi je već znala da će se to dogoditi. Često je znala šta će se dogoditi.
Bila je u pravu; Di je samo ovlašno pogledala Mimi i Blanku, a onda je stala pored novog
učenika. Mimi je otišla u svoju vrstu i odatle preko volje gledala Di i novog dečaka. Svi su ih
gledali. Od te nemilosrdne pažnje činilo se da su njih dvoje okruženi nekom treperavom aurom
sličnom onoj koju je Mimi ponekad videla kad je hvata glavobolja. Štaviše, čak i sada je u glavi
osećala to usredsređeno zujanje koje najavljuje glavobolju slično napetosti u vazduhu pred oluju.
Onda je Di dala dečaku dragocene razredne konopce za preskakanje i oboje su prsnuli u smeh
zabacivši glave kao da su potpuno sami i nastupaju jedno za drugo. To je bilo toliko neočekivano
– koji bi se novi učenik smejao pet minuta pošto je došao u novu školu? – da se i sama Mirni
nasmejala, od iznenađenja, od saosećanja, oponašajući ih. Nije bila jedina – i drugi su se zarazili,
smešili se i smejali jer je to bilo jače od njih.
Ali ne i Ijan. Njen momak – jer tako su ih sada svi zvali, momak i devojka – stajao je po
strani, zurio u Di i novog učenika lica tako izobličenog od mržnje da je radost u Mirni naglo
splasnula.
Ne mogu da se zabavljam s njim, pomislila je. Ne mogu da se zabavljam s nekim ko ovako
odgovara na smeh. Na trenutak se setila leta oko jarbola i Ijana kako se pribija uz nju jezikom i
bedrima, za šta je mislila da joj se neće dopasti, ali joj se ipak svidelo – iznenađeno je shvatila da
joj telo odgovara kao da je neko uključio svetlo. No, nije želela da to svetlo uključuje neko kao
što je Ijan.
Razmislila je kada da mu kaže da raskida s njim. Možda posle časova, kada bi mogla da odjuri
kući, a sutradan da odglumi onu svoju jaku glavobolju kako ne bi morala da ode u školu. Sutra je
petak, posle dolazi vikend i Mirni se nadala da će Ijanov bes možda zgasnuti za tri dana. Onda
ostaje još samo mesec dana škole pre raspusta daleko od njega i nove škole u kojoj će moći da se
izgubi.
Sada kad je smislila plan, osećala se bolje – osim što ju je tištala ljubomora dok je gledala Di i
novog učenika kako ulaze u školu hodajući već ukorak kao što hodaju prijatelji i ljubavni parovi.
Da, osećala se bolje. Pa ipak, u glavi joj je treperilo, a slepoočnice joj je polako stiskala
nevidljiva stega. To neće nestati sve dok joj se glava ne preda sveobuhvatnom bolu kao nekoj
vrsti ispita koji mora da položi pre nego što ponovo postane laka i slobodna.

Osei je posmatrao igralište uvežbanim okom. Već tri puta je gledao nova školska igrališta i znao
je kako da ih čita. Svako igralište imalo je iste činioce – ljuljaške, tobogane, vrteške, razne
penjalice, linije i baze iscrtane na asfaltu za fudbal i ragbi, koš na jednom kraju, prostor za
školice i preskakanje konopca. Ovo je imalo i dve neobične sprave – piratski brod s katarkama i
užadi za pentranje i bazen s peskom uz drvored.
Tu su bila i deca i radila su isto što i drugde. Dečaci su neobuzdano trčali na sve strane
sagorevajući energiju zbog koje bi inače bili nemirni na časovima ili se igrali loptom, uvek nešto
s loptom. Devojčice su igrale školice i između dve vatre ili su preskakale konopac. Samotnjaci su
čitali, sedeli na penjalicama i po uglovima ili stajali blizu učitelja gde je bezbedno. Siledžije su
patrolirale i dominirale. A on sam, novi učenik, stajao je nepomično usred ove kolotečine i
takođe igrao svoju ulogu.
Gledajući decu, nadao se da će opaziti još nešto saveznika. Tačnije, nekoga od svojih. Drugo
crno lice ili, ako crnih lica nema, smeđe ili žuto. Portorikansko, kinesko, bliskoistočno. Bilo koje
lice drugačije od niza ružičastobelih američkih lica iz predgrađa. No, nije ga bilo. Retko ih je
nalazio. A i kad ih nađe, nisu uvekbila od pomoći. U školi u Londonu bila je jedna devojčica s
Jamajke koja ga nijednom nije pogledala u oči i klonila ga se koliko god je mogla, kao da su njih
dvoje magneti koji se međusobno odbijaju. Našla je bila svoju nesigurnu grančicu i nije želela da
bude uvučena u njegov napor da pronađe bezbedno mesto. U školi u Njujorku bila su dva
blizanca Kineza koji su se, kad ih podstaknu, u tučama služili znanjem kung-fua, što je
povređivalo protivnike, ali i oduševljavalo posmatrače. I oni su se klonili od Oseija.
S vremenom je Osei naučio da kao novi učenik skriva svoje misli. Njegov otac bio je
profesionalni diplomata, ali i Osei je bio neka vrsta diplomate i svoje veštine primenjivao je u
svakoj novoj školi. Kad god je njegov otac došao s novog posla i za večerom pričao ženi i deci o
novim ljudima s kojima radi, o tome kako nije znao gde da parkira kola ili gde se nalazi toalet,
Osei je mogao da mu kaže: „Takav je bio i moj dan.“ Kad je njegov otac pričao da nikako ne
može da upamti ime svoje nove sekretarice, pa im se svima obraća s „gospođice“, O mu je
mogao reći da je pročitao da su u viktorijanskoj Engleskoj sve služavke zvali „Ebigejl“, kako
god se uistinu zvale, da ne bi morali da im pamte imena. Mogao mu je reći da i on sam mora da
pretura po imenima odraslih koja je uskladištio u glavi i da se pažljivo priseća imena učitelja
pred sobom jer bi, kad bi im se obraćao zvanično s „gospođice učiteljice“ ili „gospodine
učitelju“, učitelji dizali obrve, a ostali učenici se smejali i tako ga još više izdvajali. Mogao je da
kaže da i on ima novi posao, da je njegov posao da bude nov učenik i da se uklopi – ili ne uklopi.
No, nije nikada rekao ništa od svega ovoga. Bio je vaspitan da poštuje starije – što je značilo da
im ne prkosi i da u njih ne sumnja. Da je njegov otac želeo da sazna pojedinosti svakodnevice
svoga sina, pitao bi ga, a pošto nikad nije pitao, O je ćutao.
Danas se suočava s još jednim igralištem punim bele dece koja zure u njega, s još jednom
grupom dečaka koji ga odmeravaju, s još jednim zvonom istog tona kao sva školska zvona na
svetu, s još jednim učiteljem na čelu vrste koji ga s nelagodom posmatra. Prošao je već kroz sve
to i tu nije bilo ničega novog. Ničega osim nje.
Osei je osećao njeno prisustvo iza sebe kao vatru po leđima. Okrenuo se, a ona se trgnula i
oborila oči. Gledala je u njegovu glavu. O je i ranije video da mu drugi gledaju glavu. Po svemu
sudeći, najlepša njegova crta bila je lobanja, okrugla i simetrična, bez kvrga. Majka ga je rado
podsećala da ga je rodila na carski rez kako mu se meka lobanja ne bi zgnječila tokom izlaska.
„Prestani!“, povikao bi on svaki put, ne želeći da zamišlja taj prizor.
Kad je Di – kako je dobro što i nju zovu po prvom slovu imena – podigla pogled, vatra se
rasplamsala i prožela ga celog. Oči su joj bile smeđe, bistre i tamne kao sirup od javora. Ne plave
kakve je viđao po tolikim igralištima, plave oči engleskog, škotskog i irskog porekla. Plave oči
Nemačke i Skandinavije. Plave oči severnih Evropljana koji su se doselili u severnu Ameriku,
pokorili smeđooke Indijance i doveli crnooke Afrikance da rade za njih. O ju je gledao crnim
očima i ona mu je uzvraćala pogledom smeđih očiju – smeđih očiju Sredozemlja, možda
španskih, italijanskih ili grčkih.
Bila je lepa – a tu reč retko ko bi upotrebio opisujući jedanaestogodišnju devojčicu. Mnogo
češće reklo bi se „slatka“ ili „ljupka“. Izraz „lepa“ bio je prejak za ogromnu većinu devojčica tog
uzrasta. Ali Di je bila lepa. Njeno mačje lice oblikovale su kosti – obrazi, čelo, brada – uglaste
kao origami, za razliku od poput jastuka mekih okruglastih crta većine devojčica. Plava kosa
padala joj je niz leđa u dve pletenice slične užadi. O je osetio miris njenog šampona, cvetni miris
s oštrom notom ružmarina. Njegova sestra volela je taj šampon, ali nije mogla da ga koristi jer
nije sadržavao dovoljno ulja za njenu kosu Afrikanke. Vajkala se zbog toga, kao i zbog nalepnice
na kojoj je bila slika belkinje duge plave kose okružene ružičastim cvetovima i zelenim lišćem.
Ipak, kupila je taj šampon samo da bi mogla da ga miriše.
No, stvarna lepota devojčice iza njega nije bila telesna. Činilo mu se da je iznutra obasjana
nečim što većina dece ili nema ili skriva duboko u sebi – dušom. Pomislio je kako nju niko ne bi
mogao da mrzi, a to je retkost na ovom svetu. Ona postoji da sve poboljša. Njemu je već
olakšavala: razgovarala je s njim, smejala se s njim, bila je odgovorna za njega. Nije bilo važno
što svi ostali zure u njih i podruguju im se. Njegov pogled bio je prikovan za nju i ni na šta drugo
nije obraćao pažnju.
Dok su išli prema njegovoj novoj učionici, Osei je znao da može da je zamoli za pomoć u vezi
s jednom sitnicom koja ga je mučila – malom i opipljivom u poređenju s ogromnim i nerešivim
pitanjem njega kao jedinog crnog učenika u belačkoj školi. „Molim te, imaš li pernicu?“ upitao
ju je.
Di se zbunila. „Imam, u stolu. Zašto? Zar ti nemaš…?“
„Imam, ali…“ Stavio je konopce pod mišku i otkopčao školsku torbu, tamnozelenu i divno
neupadljivu platnenu torbu koja u tri nove škole nije privlačila nikakvu pažnju. To se ne bi
moglo reći za pernicu koju je pokazao Di izvukavši je samo delimično kako je drugi ne bi videli.
Bila je to ružičasta plastična kutija načičkana crvenim kvrgavim jagodama koje su štrcale s
glatke površine kao krupna slova Brajeve azbuke. O nije mogao da nađe svoju pernicu, zatrpanu
u nekoj od brojnih kutija još neraspakovanih nakon poslednje selidbe – a majka mu je rekla da
uzme ovu s jagodama koja je pripadala Sisi dok je nije prerasla. Kad ju je upitao zašto misli da bi
dečak trebalo da nosi ružičastu pernicu, samo je trepnula i odgovorila: „Osei, svakom učeniku
treba pernica da u njoj drži olovke. Neću da pošaljem svog sina u školu bez olovaka.“
Nije mogao da se raspravlja s majkom i nije mogao da je spreči da mu spakuje pernicu u torbu
zajedno s maramicom koju neće upotrebiti, sendvičem za koji nije znao hoće li mu zatrebati i
limenkom koka-kole za koju je podozrevao da je u školi zabranjena. U torbi nije bilo ničega
korisnog, ali on ju je ipak prebacio preko ramena i poneo je u školu. No, nije mogao da sakrije
pernicu negde, kao što se nadao, jer ga je majka otpratila gotovo do kapije iako ju je preklinjao
da ga pusti samog. Makar nije ušla u dvorište s njim, mada je ostala uz ogradu i gledala ga dok
nije ušao u školu. Drugi roditelji to nisu radili – ne roditelji šestaka.
Di je razrogačila oči kada je videla ružičastu pernicu. Nije je izvadila, podigla i osramotila ga
pred svima. Samo je pružila ruku i dodirnula jednu jagodu, prešla je prstom po kvrgavoj površini
i duž obrisa baš kao što je Sisi nekada odsutno dodirivala jagodu radeći domaće zadatke za
kuhinjskim stolom. To je bilo pre nego što je počela da domaće zadatke piše u svojoj sobi, iza
zatvorenih vrata i uz muziku s radija. Osei sada nije ni znao gde njegova sestra radi domaće
zadatke – ni da li ih uopšte radi.
„Ovo je pernica moje sestre“, objasnio je, „ali ona je više ne koristi. Ide u deseti razred. U
desetom ne nose pernice. Nisam mogao da nađem svoju, pa sam poneo njenu.“
Ućutao je, misleći na svoju sestru. Kad su bili mlađi, Sisi je uvele bila uz njega, branila ga je
dok su išli u istu školu, slušala ga je kako se žali na školske drugove, uveravala ga da će mu s
vremenom biti sve lakše. Prećutno su se dogovorili da ništa ne govore roditeljima, podržavali su
jedno drugo u lažima o ukradenim školskim torbama, mrljama mastila na odeći, okrvavljenim
usnama i – jednom – o pramenu kose odsečenom s kraja jedne Sisine tanke pletenice. (Osei je
morao da preuzme krivicu za to i otac ga je istukao po zadnjici. Nije se bunio.)
No kad je Sisi krenula u nižu gimnaziju i više nisu išli u istu školu, počela je da se udaljava od
brata i roditelja. Umesto da se druži s Oseijem posle škole, zatvarala se u svoju sobu i sate
provodila na telefonu vodeći prazne razgovore s drugaricama s kojima je provela čitav dan. O je
znao da su ti razgovori prazni jer ih je ponekad slušao na drugom telefonu, sve dok mu ne dosade
naklapanja o televizijskim emisijama, klincima iz njene škole, momcima u koje su se zacopale i
odeći koju žele da kupe. Za trpezom je Sisi bila ili drska prema roditeljima koliko se usuđivala ili
je smrknuto ćutala – što je u prisustvu njihovog oca verovatno bilo bezbednije.
Sisi je prema bratu bila daleka i prezriva, u čemu su šiparice izuzetno veste. Osei je prestao da
joj govori šta mu se dešava u školi, zadržao je za sebe pocepane majice u Rimu i kolena koja je
odrao kad su ga sapleli u Njujorku. Nije joj govorio ni kad mu se dogodi nešto lepo, ćutao je o
odbranjenim golovima, o devojčici koja je razgovarala s njim, o pohvali iznenađenog učitelja za
rad o knjizi Gospođa Frisbi i laboratorijski pacovi. Zaključio je da Sisi to više ne zanima. Ona
više nije čitala Egipatsku igru, Vetar u vrbama ili Nabor u vremenu, nego knjige za omladinu
kao što su Idi pitaj Alis ili knjige o crncima: Nevidljivi čovek Ralfa Elisona, Svet se raspada
Činue Ačebea, Znam zašto ptice u kavezu pevaju Maje Andželou.
Majka je vedro govorila o Sisinom preobražaju. „Osei, tvoja sestra odrasta“, tešila je sina.
„Više ne želi da se druži sa svojim malim bratom. Ali ti znaš da te ona i dalje voli. Biće joj lakše
da ti to pokaže kad sazri. Moraš biti strpljiv s njom i ona će ti se vratiti.“
Druge godine boravka u Njujorku Sisi je napunila petnaest i preobrazila se u nekog još
udaljenijeg, do te mere da je O morao sebe da podseća da mu je sestra. Prvo je počela da
odbacuje bele školske drugove, pa je ostala bez drugova jer je škola bila belačka. Onda je počela
da se druži s crnim klincima koje je negde upoznala i da govori s američkim naglaskom
začinjenim slengom. „Krvavo“, glasila je njena nova pohvala za sve. U svađi je vređala tuđe
majke. Onog dana kad je belce počela da naziva svinjama – mada ne pred roditeljima – Osei je
znao da su im se putevi razišli.
Ovu ulogu gnevne mlade crnkinje igrala je svega mesec-dva, a onda je prešla na nešto
prefinjenije i za Oseija jednako neshvatljivo. Odbacila je američki sleng i povratila pevuckavi
naglasak Gane s kojim su ona i njen brat govorili kad su bili mali. Počela je da nosi tunike jarkih
boja od kente – na majčinu radost. No, gospođa Kokote nije bila tako zadovoljna kad je Sisi
pustila gustu kovrdžavu kosu toliko da se, razdeljena na sredini, povijala od sopstvene težine.
Kad je prekorila kćer, Sisi se nasmejala i zagrlila je. „Gospoja, trebalo bi da vam je drago što
puštam kosu da raste prirodno kako Bog zapoveda da kosa Afrikanke izgleda.“
Sve češće je izlazila posle škole i vikendom. Osei je prisluškivao pred vratima njene sobe i
saznao da ona laže roditelje kuda ide i s kim. Jednog dana krišom ju je pratio do Central parka,
gde je sedela s grupom crnih šiparaca koje nije prepoznao. Bili su obučeni slično njoj, u afričke
tunike, i imali su velike afro-frizure. Iz daljine nije mogao da čuje šta govore, ali je na osnovu
telefonskih razgovora koje je prisluškivao pretpostavio da su oni Amerikanci, ali da koriste
novoafrička imena kao što su Vajuna, Malajka ili Ašanti, i da u razgovorima spominju Malkolma
Iksa, Markusa Garvija, „Crne pantere“, parole kao što su „Crna moć“ i „Crno je lepo“ i izraze
koje nije razumeo – na primer „bela nadmoć“, „panafrikanizam“ i „urođeni rasizam“. Osei je
gledao Sisi kako podiže pesnicu u znak pozdrava svakome ko dođe ili ode, pokretom koji je
prepoznao s plakata iz njene sobe. Na plakatu su bili sportisti Tomi Smit i Džon Karlos,
podignutih pesnica na Olimpijskim igrama 1968. u Meksiku. Obuzimala ga je nelagoda. Njoj je
petnaest godina; zar nije premlada za radikalnost? Nedostajalo mu je nekadašnje opušteno
druženje s njom, vreme kada su igrali remi ili pokušavali da nauče plesove iz televizijske emisije
Soul trejn. Nedostajala mu je čak i njena smrknuta pubertetska ćutljivost. Nije želeo da je sluša
kako govori o ugnjetačima i ugnjetenima.
O se tog dana neopaženo iskrao iz Central parka. Ni kasnije ništa nije rekao sestri. Nije kazao
ni roditeljima šta im kći radi. Gospodin i gospođa Kokote ostali su u blaženom neznanju o
Sisinim novim delatnostima.
S druge strane pak, neposredno pre selidbe u Vašington njega je majka naterala da se ošiša. On
je bio vrlo ponosan na svoju veliku afro-frizuru, svuda je u zadnjem džepu nosio češalj s
dugačkim zupcima da je održava urednom. Obično se nije svađao s roditeljima, ali se snažno
usprotivio šišanju. „Zašto?“ pitao je uporno.
„Suviše pažnje se pridaje frizuri u ovoj kući“, odgovarala mu je majka nejasno. „Za novi
početak bolje je da se ošišaš.“
Kad je O nastavio da se protivi, umešao se njegov otac. „Sine, učinićeš kako ti majka kaže i
nećeš preispitivati njene odluke. Ona zna šta radi.“
To je bio kraj rasprave i Oseijeve frizure. „Izvini, bato“, rekla mu je Sisi kad ga je videla posle
sisanja. Zakikotala se. „Izgledaš kao ostrižena ovca!“
O je primetio da je njen afro i dalje netaknut.
Kad je s Di ušao u učionicu, njegov novi učitelj naredio je jednom učeniku da se pomeri kako
bi njih dvoje seli zajedno. Stolovi su bili sučelice poredani u četvorouglove.
Ovo je očigledno bila neobična odluka jer su učenici zamorili sve dok se učitelj nije nakašljao
da ih ućutka.
„Imaš li olovku, naliv-pero, lenjir i gumicu?“, upitao je svog novog učenika.
Osei se skamenio. Nije želeo da izvadi ružičastu pernicu, svestan da će izazvati zadirkivanja,
ali nije znao šta mu drugo preostaje. No, Di je znala. Otvorila je fioku, izvadila svoju pernicu i
neopaženo mu je spustila u krilo.
„Imam…“
„Gospodin Brabant“, došapnula mu je Di.
„Imam, gospodine Brabante“, ponovio je O i podigao njenu pernicu. Bila je bele boje, koju on
nikada ne bi odabrao, ali makar nije bila ružičasta. Imala je sliku Snupija, psa iz stripa o Čarliju
Braunu, kako sedi na krovu svoje crvene kućice pogrbljen nad pisaćom mašinom. Snupi je bio u
redu, O ga je voleo više nego utučenog Čarlija Brauna ili zapovedanju sklone Lusi. Razboriti
Lajnus takođe bi bio prihvatljiv, kao i mali pijanista Šreder. No, Snupi je imao jednu prednost
nad svima: nije imao belu kožu, nego crno-belu dlaku.
Jedna učenica – ona slatka koja je kvarila ljupkost suviše upadljivom odećom – neskriveno je
zinula, očigledno prepoznavši čija je to pernica.
Gospodin Brabant pak nije bio od onih učitelja koji pamte pernice svojih učenika. Samo je
klimnuo glavom i počeo prozivku. Di se preživala Benedeti. O je imao pravo – ona je Italijanka.
Većina učenika imala je obična američka prezimena kao što su Kuper, Braun, Smit, Tejlor, no
bilo je i dosta imigrantskih prezimena: Fernandez, Korevski, Hansen, O'Konor. Uprkos
raznolikosti prezimena, njegovo ime, Osei Kokote, koje je gospodin Brabant dopisao na kraj
spiska, nekako je štrcalo.
Kad im je učitelj okrenuo leđa, O je vratio Di pernicu sa Snupijem. Onda je izvadio sve iz
svoje ružičaste pernice. „Uzmi ovo“, šapnuo je i spustio pernicu Di u krilo.
„O!“ uzdahnula je Di. „Stvarno?“
 „Da.“
„Hvala ti!“ Nasmešila se i premestila svoje olovke u novu pernicu. Onda mu je pružila pernicu
sa Snupijem. „Hajde da se menjamo.“
„Ne moraš to da radiš“, odgovorio je O šapatom.
„Želim. Ova roze mi se baš sviđa.“ Di je stegnula pernicu njegove sestre pružajući mu svoju.
„Želim da uzmeš moju.“
O je uzeo pernicu sa Snupijem. Devojčica preko puta Di, ravne smeđe kose s pažljivo
potkresanim šiškama i u kariranoj haljini, opčinjeno je gledala razmenu ne uspevajući da prikrije
gađenje. O je iskolačio oči na nju, a ona je oborila pogled i pocrvenela.
„To je Pati“, rekla mu je Di. „A ono je Dankan“, pokazala je glavom ka zdepastom dečaku
preko puta koji je hvatao poglede drugova po učionici i trudio se da ne prsne u smeh. O ga je
netremice posmatrao, a kad su im se pogledi najzad sreli, Dankanu se osmeh ugasio.
Osei je spakovao olovke u belu pernicu, mada je sada posle razmene pomalo žalio što poklanja
nešto sestrino.
Pernica s jagodama pratila ga je svuda i bila je dobro poznat prizor na svim kuhinjskim
stolovima na kojima je Sisi pisala domaće zadatke. Sisi ju je ponela sa sobom čak i na letnji
raspust u Ganu, gde se silno dopala kuvaričinim kćerima s kojima se igrala. Trebalo je da je one
dobiju, mada su sada možda prerasle takve sitnice. Ipak, činilo mu se da ostaje bez delića
porodične istorije.
Di je prelazila prstima po jagodama baš kao što je i Sisi nekada radila. Njemu se to dopalo. A
kad se na njenom otvorenom licu pojavio osmeh, plamen koji je osetio kad ju je prvi put video
ponovo je buknuo u njemu.
 Drugi deo

Jutarnji veliki odmor

O i Di, to su srca dva

Ljubili se, grlili se sve do pola dva.
Kad se budu venčali,
Kupiću im ćebe
Da poviju bebe.
Blanka je prišla Mirni čim je izašla na igralište na prvom velikom odmoru. Mirni se još vrtelo u
glavi od iksova i ipsilona s kojima ih je gospođica Loud tog jutra upoznala. „Vi ćete algebru
početi da učite tek u osmom razredu“, rekla je gospođica Loud. „Ali u matematici sedmog
razreda ima nekih elemenata algebre, a ja ne želim da moji učenici gledaju belo kada budući
nastavnici to spomenu. Osim toga, gospodin Brabant je već davao svojim učenicima jednačine.
Ni vi ne treba da zaostajete.“
Gospođica Loud je strepela da su ostali šesti razredi, s iskusnijim učiteljima i odličnim
učenicima kao što su Pati, Kasper i Di, napredniji od njenog. No, Mimi je mogla da joj kaže da
za svakog Kaspera u razredu gospodina Brabanta postoji jedna Blanka, Blanka u tesnoj majici,
usana crvenih od karamela koje je krišom unosila na časove. Dah joj je mirisao na sintetičke
višnje kad je zgrabila Mimi i povikala: „Di je dala novom učeniku svoju pernicu – videla sam!“
„Šta, Snupija?“ Kao i mnoge devojčice, Mirnije mogla da pobroji odeću i stvari svojih
drugarica, naročito one za kojima je čeznula: Blankine cipele za ples na tufne, privezak u obliku
sove koji je Di često nosila, sjajnu crvenu kišnu kabanicu njene starije sestre. Znala je ko ima
kutiju za užinu sa slikama junaka televizijske serije Porodica Partridž, olovku s gumicom u
obliku trola, bedž sa smajlijem. Naravno da je znala kakvu pernicu ima Di, baš kao što je Di
znala da je njena pernica napravljena od starih farmerki i da ima spoljni džepić u kom Mirni čuva
rezerve ljutih bombona.
„Nisam mogla da verujem!“ Blanka je spustila ruke Mirni na ramena kao da su najbolje
drugarice. Uvek je podrazumevala bliskost koju druge devojčice nisu osećale.
Mirni se izvukla ispod njenih ruku. „A šta će Di da koristi umesto pernice?“
Blanka je slegnula ramenima. „Nemam pojma. A sedeli su zajedno i sve vreme pričali!
Kladim se da su se držali za ruke ispod klupe.“
„Jesi li donela konopce?“
„Di će ih doneti. Hajde da je sačekamo na brodu.“
Piratski brod bio je od drveta, s kabinom u koju se moglo uvući i palubom nagnutom kao da
plovi kroz oluju. Imao je visoku katarku s osmatračkom korpom na vrhu na koju se moglo popeti
preko užadi ili po lestvama od konopca. Sagrađen je u čast gospode Hanter, koja je dvadeset pet
godina bila direktorka škole, a pre godinu-dve otišla je u penziju. Devojčice su volele da leže na
nakrivljenoj palubi stopala podignutih na kabinu i da se takmiče koja će napraviti najveći balon
od žvakaće gume. Nisu smele da žvaću na časovima, pa su čekale odmor da odu na brod i
napune usta crvenim, žutim i ružičastim žvakama. Samo Mirni to nije mogla pošto su joj se
žvake lepile za protezu.
Dva četvrtaka pentrala su se po brodskoj užadi, ali sklonila su se čim su videla Mirni i Blanku.
Mirni je uzdahnula kad su legle na palubu. „Sledeće godine bićemo najmlađe na igralištu“, rekla
je, sklopila oči i okrenula lice ka suncu. „U dvorištu niže gimnazije čak i nemaš s čim da se igraš.
Nema ljuljaški ni tobogana, nema broda. Kladim se da ni konopce ne preskaču.“
„Tako je. Ali, ja sam spremna.“ Blanka je pustila balon da pukne i zadobovala dugim golim
nogama po palubi. „Muka mi je više od ove škole. Želim da upoznam nove ljude.“
 Mirni se osmehnula, i dalje zatvorenih očiju. „Misliš, nove dečake?“
„Di je uhvatila novog dečaka. Ne znam da li bih ga želela.“ Blanka je ovo rekla kao da bi
mogla da ga osvoji kad bi poželela.
„Zašto ne? Ne znaš ni kakav je.“
„Da, ali… to bi bilo čudno.“
Mirni je otvorila oči i pogledala Blanku. „Šta bi bilo čudno?“ Uživala je gledajući Blanku
kako se vrpolji.
„Pa, na primer, kakva mu je kosa na dodir? Da li je masna ili tako nešto?“
Mirni je slegnula ramenima. „Zar je to važno? Da li dodiruješ Kasperovu kosu?“ Blanka se
zabavljala i raskidala s Kasperom čitavu godinu; Mirni nije tačno znala jesu li sada zajedno ili
ne. Obično je sve zavisilo od toga koliko Kasperu ide na nerve Blankina pažnja – mada su, kad
su zajedno, delovali prirodnije od drugih „parova“ koji su pokušavali da se zabavljaju. Svakako
su bili stvarniji od nje i Ijana.
„Ipak bi bilo čudno.“ Blanka je napravila ružičasti balon i pustila da joj pukne po punim
usnama.
„Možda on misli da si ti čudna.“
„Nisam ja čudna! On je čudan!“
Verovatno bi se posvađale, ali Di je stigla i skrenula pažnju na sebe. „Gde su konopci?“
upitala je Blanka.
„O, zaboravila sam ih.“ Di je delovala omamljeno, kao da se upravo probudila.
Blanka se zasmejala. „Ne mogu da verujem da si zaboravila! Neko se zaljubioool“
Mimi je pogledala glatki asfalt gde su obično preskakale konopce. Tamo su devojčice već
skakale preko dva obična i jednog dvostrukog konopca. Ako požele, mogle bi da oteraju dve
grupe petakinja. Ali Di je već legla pored njih, a Mimi i Blanku je mrzelo da se vraćaju u školu
po konopce. „Izvinite što kasnim“, rekla je Di. „Morala sam da pokažem Oseiju gde je muški
toalet.“
„Oseiju?“, ponovila je Mimi.
„Novom učeniku. Kaže da možemo da ga zovemo O. Jutros sam ja bila zadužena za njega,
mada mu zapravo nisam ni trebala – navikao je da menja škole. Tri puta je menjao školu za
proteklih šest godina.“
„Kakav je?“
„Mnogo je fin. Stvarno. I pametan. Inače, iz Gane je. Ja sam ranije pobrkala. Jeste li čule
njegov naglasak? Tako je sladak, mogla bih da ga slušam čitav dan.“
Opasno se zacopala, pomislila je Mirni. „Zašto je došao u Vašington?“
„Tata mu je diplomata i dobio je položaj u gradu.“
„Ali zašto sada? Škola se završava za mesec dana. Glupo je što je došao u novu školu na tako
kratko kad će ponovo morati u novu školu u septembru.“
„Kaže da njegovi roditelji smatraju da treba da upozna decu ovde, u manjoj školi, makar i
nakratko, kako bi nekoga poznavao kad krene u nižu gimnaziju.“
„To je bez veze“, ubacila se Blanka. „Ko bi još hteo da bude novi učenik dvaput?“ No, već je
gubila zanimanje za temu i gledala Kaspera kao prolazi pored broda s velikom crvenom
gumenom loptom u rukama. „Kaspere, dođi kod nas, hoćeš?“
Kasper im se nasmešio; zbog tog opuštenog osmeha, talasaste plave kose do ramena i očiju
plavih poput neba bio je daleko najzgodniji dečak na igralištu. „Ne mogu – igramo fudbal.
Vidimo se kasnije.“
 „Navijaču za tvoj tim!“
Mimi se okrenula ka Di da zajedno prevrnu očima na Blankine gluposti, ali Di je netremice
gledala u vrata škole. „Nadam se samo da Osei nije zalutao, inače će zakasniti na fudbal.“
Mimi se nakreveljila. Od sada će sve što Di bude govorila i radila nekako povezivati s novim
učenikom; spominjaće ga kad god bude mogla, željna da glasno izgovori njegovo ime uživajući
u njegovom posebnom značenju o kom niko drugi neće imati pojma. I to je deo zadovoljstva, ta
tajanstvenost. Čak joj je i Mimi nakratko podlegla izgovarajući Ijanovo ime češće nego obično
posle onog trenutka pored jarbola.
Pojavljuje se O, prolazi pored broda kao na usporenom filmu, okreće se i smeši se Di kao da je
jedina devojčica na igralištu. Mimi je obuzeo snažan osećaj isključenosti, činilo joj se da stoji s
druge strane zida oko divnog vrta. Došlo joj je da zašišti kao mačka. Trebalo bi da se potrudim
da budem ljubazna prema njemu, prekorila je samu sebe. Di je moja drugarica, iako će sada
provoditi svaki trenutak s njim.
Pogledala je dečake u uglu igrališta; vrveli su kao pčele oko Ijana i Kaspera. Fudbal je bio
jedna od retkih igara koje su dečaci i devojčice mogli da igraju zajedno, ali postojala su neka
nepisana pravila koja niko nije dovodio u pitanje. Za vreme jutarnjeg velikog odmora igraju
samo dečaci; tokom popodnevnog odmora mogu da igraju i devojčice.
„Kladim se da će Ijan uzeti Oseija u svoj tim“, rekla je. No, izgovorivši Ijanovo ime nije se
ozarila kao što je Di očigledno zasijala izgovarajući ime novog učenika. Mirni i Ijan zabavljali su
se svega tri dana, ali ona je već znala da treba da raskine. Stomak joj se zgrčio kad je pomislila
na svoj plan da ostavi Ijana posle časova. Ijan je bio od onih dečaka koji nikada ne zaboravljaju
uvredu i čekaju priliku da se osvete, godinama ako treba. Sada više nije bila sigurna da će moći
da raskine s njim. Možda bi trebalo da sačeka da ona njemu dosadi, a nije imala pojma koliko će
mu trebati za to.
Iz zabavljanja s njim proizašla je samo jedna dobra stvar. Mirni se i dalje sećala osećanja da
leti na konopcu oko jarbola. Šta god da je sada osećala prema Ijanu, makar joj je podario taj
trenutak slobode.
„Kasper bi mogao da uzme Oseija u svoju ekipu“, rekla je Di.
„Nećemo valjda da sedimo ovde i gledamo dečake kako igraju fudbal?“, pobunila se Blanka.
„To je tako dosadno! Radije bih gledala preskakanje konopca.“ Skočila je s broda i krenula
prema skakačicama. Blanka je uvek umela da se uključi u igru; s vremenom će i ona doći na red
da skače. Mirni ju je pratila pogledom, u iskušenju da krene za njom.
„Je li da O ima najlepše oblikovanu glavu na svetu?“ rekla je Di. „A tek njegove oči – kad te
pogleda, stvarno te gleda, znaš.“
„Nisam primetila.“ Zapravo, Mimi jeste primetila. „Blanka kaže da si mu dala Snupija.“
„Da, menjali smo se. Dao mi je ružičastu pernicu s jagodama. Slatka je, svideće ti se. Tako je
velikodušan.“
Mimi je poželela da naglasi da ta razmena nije baš tako velikodušna pošto je i on nešto dobio,
ali se predomislila. Krenula je da ustane. Preskakanje konopca je svakako zanimljivije od Di,
koja priča o novom učeniku.
„Nemoj da ideš.“ Di ju je uhvatila za mišicu. „Stvarno mislim da će ti se O dopasti. Jutros na
času geografije obeležavali smo glavne gradove na mapi i nas dvoje radili smo zajedno. Sve je
uradio brzo i tačno. Znaš li da je živeo u Rimu? I u Londonu. I u Akri u Gani, a sada je ovde. To
znači da je živeo u četiri glavna grada! I u Njujorku.“
„Da li govori italijanski?“ Mimi se i preko volje zainteresovala.
 „Nisam ga pitala, ali pitaću ga ako želiš. Tako mi je drago što je došao ovamo. Sviđa mi se
više nego bilo koji dečak pre.“
„Di, on je crn.“ Iznervirana, Mimi je bila oštrija nego što je nameravala, ali želela je da
uzdrma drugaricu – čak i da je kazni što je ostavlja zbog dečaka.
Di je frknula. „Pa šta?“
„Pa… zar ti to ništa ne znači?“
„Zašto bi mi značilo?“
„Zato što je drugačiji od nas. Zato što štrči.“ Mimi nije bila sigurna zašto ovo govori; nije bila
sigurna ni da li veruje u to. Bila je svesna i da zvuči baš kao Blanka pre nekoliko minuta. No,
nije odustala; želela je da upozori drugaricu na ono što je predosečala da je čeka. „Ljudi će vam
se rugati. Zabavljaš se s majmunom, reći će. Ne ja, naravno, ali drugi.“
Di se zagledala u nju. „Zezaš me? To je sve što imaš da kažeš o njemu? Hoćeš da mi kažeš da
je suviše različit da bih se zabavljala s njim?“
„Ne, ja… Zaboravi da sam išta rekla. Ja sam ti najbolja drugarica i stalo mi je samo da te niko
ne povredi – ne on, ali… “
„On se zove Osei, Mimi. Zašto ga ne zoveš imenom?“
„U redu, Osei. Izgleda da je dobar dečko, ali imaćeš silne neprijatnosti ako se budeš zabavljala
s njim. A šta će tvoja mama da kaže? Poludeće!“
Di je prebledela na spomen svoje majke, a onda to prikrila prkosom. „Baš me briga šta će
drugi da misle – i šta će moja majka da misli. Sviđa mi se baš zato što je drugačiji.“
Dečaci su se podelili u ekipe i zaigrali fudbal. Di je netremice gledala Oseija u zadnjem delu
terena. „Znaš“, dodala je, „ja sam mogla svašta da kažem o tebi i ljami, ali nisam.“
Ovo sam verovatno zaslužila, pomislila je Mimi. „Izvini“, rekla je. „Samo želim da
pomognem. Ne ljuti se na mene.“
„Ne ljutim se. Mogla bih da se naljutim jer ono što si rekla može biti uvredljivo – i za Oseija i
za mene. Ali znam da nisi ništa loše mislila. Ne brini, umem ja da vodim računa o sebi.“ Ovaj
izliv zrelih osećanja Mirnije zvučao neuverljivo i snishodljivo. No, samo je klimnula glavom,
obradovana što se drugarica ne ljuti na nju. Di je bila suviše zacopana da bi se ljutila.
Kad se okrenula da gleda Ijana kako šalje loptu prvom strelcu, Mimi je osećala kako joj
napetost raste u utrobi i u glavi. U nekom trenutku moraće da je se oslobodi.

Osei se obradovao kad je zvono označilo početak jutarnjeg velikog odmora. Iako je u učionici
bilo bezbednije, imao je svoj sto, mesto na kom treba da bude, imao je šta da radi, a što je
najbolje, Di mu je poklanjala pažnju i posle sat i po postalo je zagušljivo i žudeo je za svežim
vazduhom uprkos opasnostima koje vrebaju na igralištu.
Učionica je ličila na prethodne u kojima je sedeo, mada je bila možda malo slobodnija nego
one u engleskoj i italijanskoj školi. Sve zidove krasili su učenički radovi: autoportreti s časova
likovnog, plakati o fotosintezi, pandama, Australiji, Martinu Luteru Kingu. Na prozorskim
daskama stajali su komadi kamena: kvare, mermer, granit, lava. Čitav jedan zid bio je posvećen
projektu „Apolo“, a mnoštvo jastuka i vreća bilo je u uglu za čitanje u koji su učenici mogli da se
povuku kad završe s radom. Tu su zidove krasili znaci mira i omoti albuma „Bitlsa“ Žuta
podmornica. Di mu je došapnula da je to postavila jedna pomoćna učiteljica oduševljena idejom
„otvorene učionice“, ali da se gospodinu Brabantu to nije dopadalo, da je tu učiteljicu iza leđa
nazivao hipijevskom radikalkom i da je učenicima dozvoljavao da taj ugao koriste samo po
podne, kad je ona tu.
 Katedra gospodina Brabanta bila je ispred učenika, a on je tu sedeo kao vojnik u stavu mirno,
zbog čega su i svi učenici sedeli uspravno i nepomično. Nosio je odelo i kravatu i delovao je vrlo
ozbiljno. Osei je voleo kad su učitelji takvi; kad su strogi, đaci znaju na čemu su. Nesporazumi
nastaju kad se učitelj trudi da im bude drug. S druge strane pak, pogled gospodina Brabanta nije
izražavao dobrodošlicu; bio je oprezan, kao da učitelj čeka da O nešto zgreši, pa da ga kazni.
Oseiju je to bilo dobro poznato; moraće da se pripazi.
Kad je pitao Oseija za pernicu i kad ju je Osei neupadljivo razmenio sa Di, učitelj je rekao: „U
redu, deco“, i svi su ustali i okrenuli se ka uglu do vrata u kom je visila američka zastava.
Spustili su desnu ruku na srce i počeli da recituju: „Zaklinjem se na vernost zastavi Sjedinjenih
Američkih Država…“ Di ga je pogledala krajičkom oka i vidno se opustila kad je videla da Osei
izgovara reči zakletve zajedno s ostalima. Uspeo je da suspregne osmeh koji je pretio da potkopa
dostojanstvo zakletve. O nikada nije morao da na ovakav način pokazuje rodoljublje u školama
izvan Sjedinjenih Država – mada je jednom u Londonu pevao Bože, čuvaj kraljicu kada ga je
otac poveo na utakmicu u kriketu. Niko nikad nije preispitivao izgovaranje zakletve zastavi –
osim grupe učenika u njujorškoj školi koji su se požalili da to što moraju da izgovore „Jedna
nacija pod Bogom“ krši njihova građanska prava kao ateista. Osei nije učestvovao u toj raspravi
– nije hteo da privlači na sebe još neželjene pažnje. Osim toga, njegova majka bi se rasplakala
kad bi znala da on sebe smatra ateistom, shvatio je kad je saznao šta to znači. Sam O nije imao
čvrst stav o bogu. U crkvi je njegovo postojanje imalo smisla, ali kad su ga prikovali za tlo i
istukli nadomak škole, zapitao se gde je bog sada.
Kasnije, kad je rekao Sisi šta ateisti govore, ona je progunđala: „Ako ih zanimaju građanska
prava, trebaju da pitaju tebe.“ U to vreme prolazila je kroz fazu u kojoj se trudila da zvuči kao
crna Amerikanka, a ne kao Afrikanka; govorila je visokim glasom, nije vodila računa o gramatici
i otezala je samoglasnike. Osei se nije osećao spremno da je sledi, mada je mogao da govori kao
Amerikanci kad je to želeo. Pošto su rane godine provodili u Gani i išli tamo za svaki letnji
raspust, mogao je, za razliku od svojih roditelja, da uključuje i isključuje naglaske. Ponekad mu
je to pomagalo.
O je već bio odlučio da će u ovoj vašingtonskoj školi isticati svoje afrikanstvo. Belci su po
svemu sudeći manje strepeli od Afrikanaca. Ne uvek, naravno. No, osećao je da se plaše
američkih crnaca – koji su pak iznalazili načine da taj strah iskoriste. Činilo se da je to njihova
jedina prednost.
Posle zakletve gospodin Brabant pružio je Di crveno-belo-plavi platneni trougao, i ona je s još
jednom devojčicom nakratko izašla šapnuvši mu: „Moram da podignem školsku zastavu. Odmah
se vraćam.“ Osei nije imao pojma o čemu to ona govori, ali čim je izašla, osetio se vidljivijim.
Čuo je oko sebe sašaptavanja i kikot i trudio se da na njih ne obraća pažnju. Pati je sedela preko
puta i zurila u njega ispod dugih šiški; pocrvenela je kad je videla da ju je spazio. Dankan je
sedeo pored nje i gledao ga mnogo otvorenije, lica zbunjenog kao da pokušava da smisli dobru
šalu o njemu, a ne može jer nije dovoljno pametan – i toga je svestan.
O to nikada ne bi priznao, ali laknulo mu je kad se Di tiho vratila na mesto pored njega.
Iako je gospodin Brabant bio strog, dozvolio je Di da čitavo jutro tiho objašnjava Oseiju šta se
dešava. Očigledno je bila učiteljeva ljubimica, kako to nazivaju u Americi. O nikad nije bio
učiteljev ljubimac pošto ga učitelji nikad nisu shvatili. Bio je prilično marljiv, radio je domaće
zadatke, pazio je na času i lepo se ponašao. S druge strane pak, nije se često javljao s mesta,
pismeni zadaci nisu mu bili posebno zanimljivi, nije naročito dobro crtao niti čitao suviše teške
knjige. Pošto se često selio, imao je rupe u znanju zbog kojih se često spoticao. Bio je, kako se to
kaže, jak vrlo dobar učenik.
O je podozrevao da je njegovim učiteljima drago što on ne privlači pažnju na sebe ispadima,
suviše slabim ili suviše dobrim ocenama. Neki su očigledno očekivali da će se rđavo vladati.
Strepeli su da će im crni dečak stvarati nevolje, a neki su pak to priželjkivali kako bi mogli da ga
kazne. Ponekad su ostajali zatečeni kad O dobije čistu peticu na kontrolnom iz matematike, što
zna da je bronza legura kalaja i bakra i da je Berlin zidom podeljen na dva dela. U pogledu im se
videlo da sumnjaju da O nekako vara, a on je zapravo dobar deo znanja stekao slušajući Sisi
kako radi domaće zadatke.
No, ponekad se dešavalo da ne zna odgovore na najjednostavnija pitanja, na primer ko su bili
zapovednici zaraćenih strana u Američkom građanskom ratu, ko je ubio Abrahama Linkolna ili
da je Džon Henkok, potpisnik Deklaracije o nezavisnosti, imao veoma kitnjast potpis. Razlomke
je pisao na engleski, a ne na američki način – mada je dobijao iste rezultate. Kad pogreši, Osei je
osećao da njegovi učitelji u sebi zadovoljno klimaju glavom, kao da su i očekivali da crni učenik
zabrlja.
Posle sat vremena čitav razred odjednom je ustao, a s njima i Osei. Na vratima se pojavila
sredovečna žena. Seda kosa bila joj je ošišana u obliku šlema, a nosila je tamnozeleni kostim i
nisku krupnih veštačkih bisera. Zračila je autoritetom i Osei je shvatio da je to direktorka škole i
da je došla da vidi njega.
„Gospođa Djuk“, došapnula mu je Di.
„Dobro jutro, deco“, rekla je.
„Dobro jutro, gospođo Djuk“, otpevali su poslušno đaci u odgovor kao i u svakoj školi koju je
Osei pohađao.
„Sedite. Došla sam da pozdravim našeg novog učenika, Osija Kokotea.“ Prezime je izgovorila
tačno, ali ime je skratila u „Osi“ naglasivši snažno poslednji slog kao da ga je vrlo teško
izgovoriti. O nije nameravao da je ispravi.
„Osi je iz Gane, je li tako, Osz?“ Pogled joj se zaustavio tik iznad njegove glave.
„Tako je, gospođo direktorka“, odgovorio je on automatski.
„Gospođa Djuk“, ponovila mu je Di šapatom.
„Pa, Osi, da li bi želeo da ustaneš i kažeš nam nešto o Gani?“ Iako je na kraju rečenice podigla
glas, to očigledno nije bilo pitanje nego naredba.
„Da, gospođo Djuk.“ Osei je ustao. Nije se naročito zabrinuo; radio je to i pre.
„Gana je zemlja u zapadnoj Africi“, počeo je, „nalazi se između Togoa i Obale Slonovače i
izlazi na Atlantski okean. „Ima devet miliona stanovnika. Prestonica Gane je Akra, moj rodni
grad. Gana je bila britanska kolonija do hiljadu devetsto pedeset sedme, kada je proglasila
nezavisnost – baš kao što je Amerika učinila hiljadu sedamsto sedamdeset šeste“, dodao je pošto
je video da su učenici zbunjeni. „Sedamdeset druge godine general Ačampong izveo je vojni
prevrat i postao predsednik Gane.“ Osei se sećao napetosti tog leta kad su za raspust došli u
Ganu, tenkova i vojnika s mašinkama na aerodromu. Nisu stali u Akri, nego su otišli pravo u selo
njegovog dede, gde je sve bilo kao i uvek.
Razred je ponovo bio zbunjen. U Americi nikad nije bilo prevrata, kako bi i mogli da znaju? O
se vratio na poznatije teme. „Klima u Gani je tropska, čitave godine je toplo, a tokom proleća i
leta traje kišna sezona. Glavni proizvodi Gane su kakao, zlato i nafta.“
Zastao je i pogledao gospođu Djuk da proceni da li želi nastavak. Mrzeo je da svoju živahnu i
zamršenu otadžbinu svodi na nekoliko bljutavih rečenica, ali znao je da se to očekuje.
 Razred je čutao. Gospodin Brabant je namršteno gledao kroz prozor, ali gospođa Djuk je
zadovoljno klimnula glavom. „Vrlo dobro, Osi. Lepo si nam to ispričao. Uvek se radujem prilici
da novi učenik naše škole nauči drugove nečemu.“ Okrenula se razredu. „Nadam se da ćete
ukazati dobrodošlicu svom novom drugu kako bi se osećao kao kod kuće ovih mesec dana koliko
će provesti ovde.“
Da je samo tu stala.
„On možda nije imao mogućnosti kakve vi imate u ovoj školi, pa se nadam da ćete mu dati
priliku da učestvuje u svemu što možemo da ponudimo učenicima slabijeg stanja.“
Na ove poslednje reči Osei je zaškrgutao zubima. Primedba gospođe Djuk podsetila ga je na
kratku priču Širli Džekson pod naslovom Posle tebe, dragi moj Alfonse u kojoj majka otkriva
svoje predrasude prema crnom školskom drugu koga njen sin dovodi kući. Početkom godine
jedna dobronamerna učiteljica u Njujorku zadala je Oseijevom razredu da priču pročitaju i o njoj
razgovaraju, smatrajući da su dovoljno odrasli da se pozabave tom temom i da će im to pomoći u
„međuljudskim odnosima“, kako se izrazila. No, njegovim školskim drugovima neko vreme je
bilo vrlo nelagodno u njegovoj blizini.
Direktorka je klimnula glavom gospodinu Brabantu. „Hvala vam, deco. Nastavite sa časom.“
Otišla je ostavivši za sobom miris svog parfema, cvetnog i sladunjavog.
Kad je zazvonilo zvono i Di šapnula: „Jutarnji veliki odmor“, O je ispustio vazduh – nije bio
ni svestan da zadržava dah. Ipak, nije žurio da izađe napolje i prvo je otišao u toalet – tamo ga je
odvela Di, koja je oklevala da ga ostavi iako ju je uveravao da će se snaći na igralištu. „Idi da te
drugarice ne čekaju“, dodao je.
Di je slegnula ramenima. „Neka čekaju.“
„Ogovaraće te.“
Nasmejala se.
„Stvarno“, rekao je najzad, „biće sve u redu sa mnom. Idi, molim te.“
Ona je porumenela, ali je otišla. Čim je nestala, O je poželeo da se vrati. Laskalo mu je što mu
neko poklanja toliko pažnje.
Obradovao se kad je video da je toalet prazan, ali je ipak ušao u kabinu za slučaj da neko uđe;
nije želeo da trpi poglede zainteresovane za boju i veličinu njegove alatke.
Izaći na igralište kao novi učenik bilo je teže drugi put nego prvi, kada ga je činilac
iznenađenja obično bezbedno sproveo do učionice. Sada, dok je izlazio iz školske zgrade na
igralište, Osei je znao da ga učenici čekaju, motre da vide šta će da radi, jasno mu stavljaju do
znanja da je drugačiji od njih.
Osećao se potpuno suprotno od onoga kad je svakog leta stizao s porodicom na aerodrom u
Akri i izlazio iz aviona na vrućinu od koje mu je znoj izbijao po glavi. Osim meteža ljudi i kola,
sirena sa svih strana, taksista koji su siktanjem pokušavali da im privuku pažnju, piskavih i
dubokih glasova, povika i vriske naroda koji nije skrivao kako mu je, Osei je uvek osećao nešto
mnogo dublje: opuštenost među ljudima koji izgledaju kao i on. Među svojim ljudima koji ne
zure u njega i ne sude o njegovoj boji kože. Naravno, uskoro će ga procenjivati po nečemu
drugom jer ljudi ne mogu da ne porede – po odeći, novcu, uspehu u školi, očevom zanimanju, po
tome kako govori, gde je bio na letovanju i kakva mu je frizura. No, tom prvom neposrednom
osećaju pripadanja – i neupadljivosti među sličnim nijansama kože – Osei se radovao svakog leta
i taj osećaj nedostajao mu je između raspusta.
Stajao je na igralištu i gledao kako se plave oči okreću ka njemu dok razgovori zamiru, dok se
vazduh razređuje i on sam dolazi u preoštru žižu.
 No, to nije dugo trajalo. Kao i mnogo puta ranije, spasao ga je sport. Osei je bio mnogo
samouvereniji s loptama, bazama, golovima i timovima nego s rasporedima časova, iznenadnim
kontrolnim zadacima i američkom istorijom. Sport je bio jezik koji je govorio tečno jer nije
zahtevao učenje novih veština na svakom koraku. Kriket i fudbal su se međusobno razlikovali,
ali zamahivanje palicom, hvatanje lopte i trčanje – ti pokreti lako su se pretapali.
Šestaci su se okupili na jednom kraju igrališta da igraju fudbal. Osei je znao da bi bilo najbolje
da im se pridruži; biće mu lakše da učestvuje nego da ostane sam. Naučio je da igra fudbal u
Gani i Rimu, kriket u Londonu, košarku u Njujorku. Ova verzija fudbala ličila je na evropsku, s
bazama, trčanjem i bacačem koji ti zakotrlja crvenu gumenu loptu sličnu onoj za košarku, a ti
šutneš i potrčiš. Bilo je teško shvatiti ovu skakutavu loptu ozbiljno, a svi su šutirajući izgledali
pomalo budalasto, ali igra je bila zabavna i niko nije morao da bude zaista dobar šuter ili hvatač.
Svi su imali izgleda da igraju dobro. Ovaj fudbal u Americi su igrale čak i devojčice, dok O
nikad nije video mlade Italijanke ili Engleskinje da igraju evropski fudbal.
Nije ga brinula sama igra, ali odabir timova bio je hladan tuš kroz koji mora da protrči da bi
stigao do zagrejanog bazena. Kao novi učenik, verovatno će biti odabran poslednji pošto
predstavlja nepoznatu veličinu i nema saveznika da se na njih osloni. Uvek mu je bilo
ponižavajuće da stoji dok se igrači biraju, dok se grupa razređuje i ne ostanu samo dvojica ili
trojica – slabi, bolesni, usamljeni. I crnac. Obično je netremice zurio nekud u daljinu kako ne bi
video cerekanje ili – što je još gore – sažaljive poglede. Milostiviji kapiteni nisu otezali, nego bi
brzo međusobno razdelili otpad. No, ponekad bi kapiten bez žurbe posmatrao ko je preostao,
smejao se i dobacivao drugarima nešto podrugljivo, a O je morao da stoji, steže pesnice i
zamišlja majku kako mu govori: „Bez nasilja, Osei. Tučom se ništa ne rešava.“ Nije je uvek
poslušao.
Danas je stajao sa strane, pomiren s time da će s drugim gubitnicima ostati do kraja izbora.
Makar nije morao da zuri u prazno; Di je s drugaricama sedela na piratskom brodu i smešila mu
se.
I on se njoj osmehnuo kad ga je neko munuo laktom. „Hej“, rekao je krupni dečak do njega,
„Ijan te je odabrao.“
O je podigao pogled, iznenađen. Dvojica kapitena, Kasper i Ijan, obavili su prvi krug izbora.
Ijan je bio dečak koji je pre početka nastave rekao Oseiju gde da stane. Oči su mu bile sive poput
škriljca i oprezne, gotovo nedokučive. O je to razumeo; i sam se štitio ne pokazujući pogledom
ništa. Tome je pribegao i sada.
„Ti – kako se zoveš?“ upitao ga je Ijan.
Osei je oklevao. Dobio sam ime po kraljevima naroda Ašanti, želeo je da kaže. Moje ime znači
„plemeniti“. No, nije rekao ništa od toga, mada se ponosio svojim imenom. Upravo je zbog tog
ponosa i želeo da ga zaštiti od siledžija i šaljivčina. „Zovi me O“, rekao je.
„O, jesi li ranije igrao ovakav fudbal?“
„Jesam – u Njujorku.“
Usledila je tišina. O je primetio da spominjanje Njujorka često izaziva strahopoštovanje kod
žitelja drugih gradova, koji Njujork smatraju ogromnim i opasnim. Nije nameravao da im kaže
da je tamo išao u mirnu privatnu školu – takođe potpuno belačku – a ne u mnogo opasniju javnu
školu. Kasper, drugi kapiten, klimnuo mu je glavom u znak poštovanja. Osei je prepoznao
njegov tip. Kasper je pomalo ličio na plavokosog Dejvida Kesidija iz serije Porodica Partridž.
Sisi je neko vreme držala na zidu plakat s njegovom slikom, dok ga nije zamenila plakatom
Malkolma Iksa.
 „U redu“, rekao je Ijan i pokazao glavom Oseiju da mu se pridruži.
„Šta je sad smislio?“ promrmljao je krupni dečak onom do sebe kad je Osei polako krenuo u
Ijanovu ekipu, osećajući na sebi pritisak pogleda petnaest pari očiju.
Tek kad se O pridružio timu, Ijan je rekao: „Crnci su dobri sportisti, zar ne?“
Ostali su zazviždali i prsnuli u smeh.
Osei se nije namrštio, nije udario Ijana, nije otišao. Evo nekog bez dlake na jeziku. Gotovo je
osetio olakšanje što otvoreno čuje predrasude. Sada i on može da bude otvoren. „Ovaj crnac
jeste“, rekao je.
Igraće kao nikad u životu.
Bacanjem novčića odlučeno je da Ijanova ekipa hvata prva. Ijan im nije dodelio pozicije, ali O
je po nagonu krenuo na spoljno polje gde je bilo mirnije, svestan da ne treba da se ističe. Bio je
zadovoljan da odstoji utakmicu sa slabićima u visokoj travi.
Ova verzija fudbala liči na bejzbol po tome što ima četiri baze koje igrač mora da optrči da bi
ostvario poene. Šuter ispada ako hvatač njegovom loptom pogodi bazu prema kojoj trči, ako ga
lopta udari pre nego što stigne do baze ili ako šutne loptu uvis, a hvatač je uhvati pre nego što
dodirne tlo. Posle tri ispadanja drugi tim šutira. Pobeduje ekipa koja ostvari najviše poena.
Prvi je šutirao dečak po imenu Rod. Šutnuo je loptu nisko i tako snažno da je proletela između
prve i druge baze do nespretnog hvatača levo od Oseija – sporog dečaka koji ju je uhvatio i bacio
tako nezgrapno da je poletela ka Oseiju, a ne u teren. Dok ju je O uhvatio i ubacio, Rod je već
stigao do druge baze. Ekipa je razočarano zastenjala, Ijan je povikao: „Ma daaaj!“, ali makar ne
neposredno Oseiju. On nije mogao bolje da postupi.
Prijalo mu je što je dodirnuo loptu. Posle prvog dodira uvek se osećao samouverenije.
Sledeći protivnik šutnuo je loptu kratko i visoko, pa ju je Ijan, sledeći hvatač, lako uhvatio.
Jedan je izbačen. Dečaci su zatim uradili ono što bi svaki razuman igrač uradio: uočivši
najslabiju kariku u timu, namerno su ciljali na dečaka levo od Oseija. Prvi put lopta je završila
levo od sporog dečaka – predaleko da mu Osei pomogne – i igrač s baze morao je da potrči i
uhvati je. Rod je tada stigao do treće baze, a šuter do prve. No, sledeći šut bio je visok i snažan, a
slabić je stajao i čekao loptu raširenih ruku u nadi da će nekim čudom otkriti svoje sportske
sposobnosti i uhvatiti je tačno u pravom trenutku. Osei je mogao da ga odgurne i sam da uhvati
loptu – imao je dovoljno vremena za procenu – ali nije; činilo mu se ružnim da to uradi slabom
dečaku, a verovatno ne bi pomogao ni sebi ni njemu. Zato mu je pritrčao, stao i gledao kako mu
lopta prolazi između ruku. Onda ju je uhvatio i snažno je bacio na drugu bazu, a tamošnji saigrač
uspeo je njome da pogodi trkača. Drugi izbačen, mada je Rod uspeo da ostvari poen.
Preostao je samo jedan trkač na prvoj bazi kad je na Kaspera došao red da šutira. Za neke
dečake svi odmah vide da su dobri iako ih pre nisu gledali kako igraju. Osei i ostali hvatači
povukli su se korak-dva unazad iz poštovanja prema Kasperovoj veštini, svesni da će on šutnuti
jače od svih. Kasper je bio i častan, nije nameravao da šutne loptu prema najslabijem dečaku. O
je pogledao prema brodu, video da devojčice posmatraju Kaspera i osetio ubod ljubomore što
neko drugi zaokuplja svu njihovu pažnju. Makar to bio i fini dečko kao što je Kasper. Ijan mu je
zakotrljao loptu i Kasper ju je šutnuo veoma visoko – okretala se visoko u vazduhu i padala
prema Oseiju. On nije morao ni da se namešta – samo joj je zakoračio u susret i lopta mu je
snažno uletela u naručje, očešala mu obraze, udarila ga u grudi, ali on ju je držao, nije je pustio i
Kasper je ispao.
 Zaorilo se klicanje njegovog tima. „Svaka čast, O!“, doviknuo mu je neko. Onda je O poneo
loptu prema Ijanu, koji je klimao glavom, dečaci su izvikivali njegovo ime, devojčice su klicale i
O je na trenutak zaboravio na svoju crnu put i postao samo još jedan novi blistavi junak igrališta.
Dok se vraćao u teren, Kasper mu je rekao: „Odlično si uhvatio.“ U njegovom glasu nije bilo
ni zavisti ni zajedljivosti; iskreno je mislio to što je kazao. Njegova otvorenost i prirodna
samouverenost bile su vrlo dopadljive, ali O je ipak poželeo da ga saplete.
Osei nije ni pretpostavljao da će zahvaljujući jednom dobrom potezu postati zvezda ekipe ni
da će mu Ijan dodeliti povoljan raspored, da šutira peti ili šesti, kad su baze pune i jedan dobar
šut može da donese mnoštvo poena.
Ijan to i nije učinio. „Očigledno umeš da bacaš i da hvataš“, rekao je Ijan kad se tim okupio na
svojoj strani. „Ali, umeš li da šutiraš?“ Dugo ga je gledao onim mutnim sivim očima, usađenim
tako blizu da se čoveku zavrti u glavi kad ih posmatra. Onda je pokazao rukom i O je shvatio da
će šutirati prvi.
To nije bila rđava taktika. Pametno je da igrač o čijoj veštini se ne zna ništa šutira prvi kako bi
ekipa, ako on zabrlja, još imala dosta vremena da osvoji poene. Naravno, ako prvi šuter pošalje
loptu predaleko, to je velika šteta jer će tako samo on moći da optrčava baze.
A Osei je nameravao da izvede upravo to. Morao je to da uradi. Nije smeo rđavo da šutne kad
je već pokazao da dobro baca i hvata. Nije smeo da šutne ni tek pristojno – dovoljno da stigne do
prve baze. Mora da postigne poen iz šuta.
Koračajući ka položaju, čuo je žamor na terenu i zadovoljno je video da su se svi hvatači
povukli korak-dva unazad. Očekivali su mnogo od njega. Di i Mirni sada su stajale na brodu i
gledale. Zapravo, činilo mu se da je čitavo igralište stalo.
U školi u Rimu Osei je često branio kad su igrali fudbal; drugi dečaci tako nisu morali da
dodiruju njegovu crnu kožu, a kao golmana uglavnom su mogli da ga izbegavaju. Na golu je
makar naučio kako da ispucava visoko i daleko. Golmani se obično ne zaleću kad ispucavaju, pa
je O, kad mu je Kasper neočekivano brzo zakotrljao loptu, na trenutak procenio putanju, a onda
joj potrčao u susret i osetio da ju je udario dobro i snažno. Trebalo bi da odleti daleko.
Tako je i bilo. Lopta je poletela iznad glava svih hvatača, preletela preko žičane ograde oko
igrališta i odbila se od krova plavog oldsmobila parkiranog preko puta škole. Svi su zaklicali – i
devojčice i svi ostali na igralištu, svi osim Oseijevih saigrača. Oni su zaječali.
O je zbunjeno pogledao oko sebe. „Ovo nije poen iz šuta?“
„Ne računa se ako lopta izađe iz igrališta.“
„Aha“, dodao je Dankan, „a ne možemo da ni nastavimo ako izleti napolje. Učiteljsko pravilo.
Ne vole da idu po loptu. Gledaj, stigla je sve do Javorove ulice.“
Lopta se kotrljala niz ulicu odbijajući se o točkove parkiranih automobila i primicala se
raskrsnici gde su je vozači trubeći obilazili.
„Žao mi je. Nisam znao.“
„A odbila se o kola Kasperovih roditelja“, dodao je Ijan. „Kasper živi tačno preko puta.“
„Oh! Izviniću mu se.“
Ijan je slegnuo ramenima. Činilo se da se više raduje Oseijevom poniženju nego što besni jer
je utakmica završena.
No, to nije potrajalo. Di je skočila s broda, dotrčala do Oseija i zagrlila ga. „To je bilo sjajno!“
O se skamenio. Svi ostali na igralištu su se skamenili. Klicanje je zamrlo. Žamor je utihnuo.
Ijanu se osmeh ugasio.
 „Dodirnuh ga je!“ prošaputala je Pati s mešavinom strahopoštovanja i užasa. Pridružio joj se
hor glasova. „Nije ga samo dodirnula – zagrlila ga je!“
„Dođavola!“
„Ja to nikad ne bih mogla – a ti?“
„Misliš li da se zabavljaju?“
„Sigurno.“
„Može da ima kog hoće dečaka, a odabrala je njega?“
„Je li Di poludela? Šta joj je?“
„Ne znam – ali on jeste sladak.“
„Zezaš me? On je… znaš i sama!“
„I ne samo to – on je nov. Ona ga čak i ne poznaje.“
„Aha. Možda je ubica sa sekirom, ili onaj tip obučen kao Deda Mraz koji davi devojke u
Pričama iz grobnice.“
„Gledala si to? Meni roditelji nisu dali.“
„Gledala sam i Isterivača đavola. Ušunjala sam se u bioskop s bratom. Prestravila sam se –
naročito zbog onog čudnog glasa kojim govori.“
Osei nije čuo šta se govori, ali to nije bilo ni važno. Svi su bili svedoci da je prekoračena linija
koju on nikada nije nameravao da prekorači.

Grleći ga, Di je osetila da se O skamenio, a kad se izvukla iz njegovih glatkih ruku, postala je
svesna ukočenosti oko sebe. Mirni je netremice zurila u tlo, a dečaci – Ijan, Kasper, Rod i ostali
– stajali su uspravno kao vojnici, s rukama niz telo. Pati je lako odmahivala glavom. Di je
dodirnula Oseija, pred svima, a zgražanje čitavog igrališta, pa čak i samog Oseija, kako joj se
činilo, bilo je toliko snažno da je morala da zažmuri. „Idemo pod drveće“, rekla je. U utočište.
Najčudnovatiji na čitavom igralištu bili su upravo čempresi. Projektant je verovatno voleo
drveće, pa nije posekao postojeći šumarak čempresa kad je škola podizana, nego ga je ostavio, a
igralište sagradio oko stabala koja su se i dalje visoko uzdizala u jednom uglu. Možda da bi se to
opravdalo, tu je načinjen bazen s peskom u kom se nikad niko nije igrao – taj ugao bio je u delu
za starije učenike, a samo mlađi klinci voleli su da kopaju po pesku. Tako je šumarak postao
jedno od retkih neutralnih mesta na igralištu i tu su dečaci i devojčice iz svih razreda rado
dolazili.
Di je dovela Oseija pod čemprese i spustila se na pesak. On je malo oklevao, a onda seo pored
nje. Dok su tako sedeli zajedno, igralište je malo-pomalo oživelo. Dečaci su dobili loptu nazad i
počeli da se gađaju – Ijan i Rod gađali su naročito jako i ostavljali crvene tragove na listovima
dečaka koji su nosili kratke pantalone. Devojčice su zaigrale školice, a Mirni se igrala hvatanja
loptice s Dženifer, drugaricom iz razreda, nedaleko od peska. Blanka je preskakala konopac.
„Sjajno si šutnuo loptu“, primetila je Di.
O je slegnuo ramenima. „Ali je pogodila Kasperova kola. I prekinuo sam utakmicu.“
„Pa, nisi znao. Trebalo je da ti Ijan kaže pravila pre početka.“ Uzela je šaku peska još vlažnog
od jutarnje rose i prosejavala ga između prstiju da izbaci četine i šišarke čempresa. „Jesi li igrao
ovu vrstu fudbala u Njujorku?“
„Jesam, pomalo.“ O je dlanom zagladio komadić peska.
„Kakav je Njujork? Uvek čujem nešto strašno, da ljude stalno pljačkaju i ubijaju. I da je
prljav.“
 „Oh, nije bilo tako loše. Mi smo živeli u lepom delu grada.“ O je zastao kao da ga je pomisao
na Njujork podsetila na nešto.
„Staje?“
Di je videla da je procenjuje razmišljajući šta može da joj kaže, a šta ne. „Kaži mi“, rekla je.
„Meni možeš sve da kažeš.“ Bila je to gotovo molba, ta želja da ga bolje upozna.
„Živeli smo na Gornjem Vest Sajdu, gde skoro sve stambene zgrade imaju vratara.“ Nasmešio
se na njen zbunjeni pogled žiteljke predgrađa. „To su ljudi koji sede na ulazu u zgradu, kao
stražari, ali i pomažu kad nešto nosiš, zaustavljaju ti taksi i slično. U našem kraju nije bilo
mnogo… ljudi kao što smo mi. Zato je vratar uvek budno motrio na mene kad prolazim i zviždao
vrataru sledeće zgrade kako bi i on motrio na mene i zviznuo sledećem. Tako su zviždali duž
čitavog bloka. Obično su to radili samo kad prođe neka lepa devojka. Čak i kad su me upamtili i
viđali me svakog dana, zviždali su jedan drugom. Rekli su mi da je to šala, a možda je za njih i
bila šala posle nekog vremena, ali za mene nije. Činilo mi se da čekaju da nešto uradim.“
„Šta da uradiš?“
„Da nešto ukradeni, da nekoga opljačkam, da bacim kamenicu.“
„To je…“ Di nije znala šta je to. Pokušavala je da prihvati zamisao da je O živeo u stanu, a ne
u kući kao ona i svi njeni drugovi. No, ona je živela u predgrađu. Tu nije bilo mnogo stanova. „A
tvoj vratar?“
„On je bio u redu, posle izvesnog vremena. Drugi vratari su ga zadirkivali, ali moj otac mu je
dao velikodušnu napojnicu za Božić i to je pomoglo. Ipak, nikad nam nije zaustavljao taksi, čak
ni kad smo videli da prazna vozila prolaze ulicom. Govorio je da nema taksija ili da idu na druge
vožnje. Za sve vreme koliko smo tamo živeli, samo dva puta sam ušao u taksi.“
Di se nikad u životu nije vozila taksijem – nije bilo potrebe. Kakav je to egzotičan život kad ti
treba taksi! „Kaži mi nešto više o Gani“ rekla je samo da bi ga slušala kako govori.
Osei se uspravio. „Šta te zanima o mojoj zemlji?“ Činilo se da je postao zvaničniji na sam
spomen Gane.
„Pa…“ Di je zastala razmatrajući da li da spomene misao koja joj se motala po glavi otkako je
čula da je O iz Gane. No, sviđao joj se – zaista joj se sviđao – i želela je da bude s njim potpuno
otvorena. „Da li tamo… jedu ljude?“
O se nasmešio. „Ti misliš na Papuu Novu Gvineju, a ne na Ganu. Papua Nova Gvineja je blizu
Australije.“
„Oh! Izvini.“
„Nema veze. Moja sestra Sisi u Rimu je imala učiteljicu koja je isto tako pogrešila i zadala joj
da napiše rad o ljudožderstvu. Sisi je čitala taj rad preda mnom, pa sam saznao sve o tome.“
To ju je iznenadilo još više od vratara i taksija. „Kako se ljudožderstvo kaže na italijanskom?“
„Cannibalismo.“
Di se zakikotala, a onda se uozbiljila. „Onda možda možeš da mi objasniš zašto ljudi jedu
jedni druge. To nikako ne mogu da shvatim. Tako je odvratno.“
„Pa, jedan razlog je što ponekad nema dovoljno hrane. Kad zavlada glad, ljudi nemaju šta da
jedu. Jesi li čula za onaj avion što se srušio u Andima pre dve godine, pa su putnici jeli mrtve da
prežive?“
Di se stresla; nije znala zašto je skrenula razgovor na ovu temu, ali nije bila sigurna ni da želi
da je promeni. Nikada ni o čemu ovoliko ozbiljnom nije razgovarala s nekim dečakom – a ni s
devojčicom.
 „Ali ljudožderstvo uglavnom nema veze sa gladi“, nastavio je O. „Ljudi jedu druge ljude jer
su ih porazili u bici, kao ratni trofej. Ponekad jedu delove dragih pokojnika, da bi ih vratili u
zajednicu, da bi se oni ponovo rodili kroz njihovo telo.“
„Fuj!“
O se zakikotao. „Mi u Gani igramo i pevamo kad neko umre, ali ne jedemo ga!“
Di se setila svog dede u otvorenom sanduku u crkvi u Južnoj Karolini. Bilo je svečano i
neprijatno i nove cipele su je žuljale. „Umeš da igraš?“
„Umem. Priredi se velika zabava koja traje čitavu noć, svira muzika i dođe mnogo ljudi.
Ožalošćena porodica polepi oglase po čitavom gradu i svi dođu. Mi trošimo mnogo novca na
sahrane – isto koliko i na venčanja.“ Činilo se da se njegov afrički naglasak pojačava dok govori
o Gani, da su mu samoglasnici otvoreniji, a glas izražajniji.
„Čudno. Često ideš u Ganu?“
„Idemo kod babe i dede svakog leta.“
„Sviđa ti se tamo?“
„Naravno.“
„Kad odete tamo, da li boravite u gradu li na selu?“
„I jedno i drugo. Imamo kuću u Akri i kuću u dedinom selu.“
Di je želela da ga pita da li je njegova kuća od blata s krovom od trave kakve je videla na
fotografijama iz Afrike u očevom časopisu Nešenel džiografik. No, još su je pekle greške o
ljudožderstvu i dašikiju, pa se nije usudila da otkrije još svog neznanja.
Razmislila je šta da ga pita. U tišini je postala vrlo svesna da njih dvoje sede pod čempresima i
da je igralište oko njih živo, ali da su svi okrenuti ka njima i motre. Poželela je da šetaju, da se
pentraju po penjalici ili da se ljuljaju na Ijuljaškama umesto da sede ovde.
„Ima li tamo mnogo divljih životinja?“ Naljutila se na samu sebe što pita nešto opštepoznato,
ali razgovor je zamirao kao što često biva kad se dečak i devojčica odjednom zastide.
„Ima. Imamo bizone, pavijane, bradavičaste svinje, majmune. I mnoge druge.“
„Ima li slonova?“
„Ima.“
Iako je spremno odgovarao na pitanja, on nju nije pitao ništa. No, dečaci su retko pitali –
umeli su bolje da govore nego da slušaju i bolje da rade nego da govore. Di nikad nije ovoliko
dugo razgovarala s nekim dečakom.
Pošto je ništa nije pitao, Di nije mogla da mu kaže ništa o sebi. A šta bi mu rekla da je pitao?
Da su joj roditelji veoma strogi. Da voli matematiku, ali se pretvara da je ne voli. Da se čudi
svojoj popularnosti u školi s obzirom na ograničenja koja joj je majka postavila – nije smela da
ide u tržne centre, nikad nije za rođendan povela drugove na vožnju rolšuama ili u bioskop. Da je
ponekad tužna bez očiglednog razloga. Da joj je Mimi čitala sudbinu iz karata i rekla da će se
uskoro sve promeniti. Di je pretpostavila da se to odnosi na polazak u nižu gimnaziju na jesen,
ali sada, gledajući Oseija kako ravna i prevrće pesak rukom tako tamnom naspram blede
površine, pomislila je da je „uskoro“ možda stiglo pre nego što je očekivala.
Onda je O podigao pogled i nasmešio joj se, lica lako okrenutog u stranu tako da je izgledalo
nestašno, i sve reči izgovorene i neizgovorene, sva pitanja postavljena i prećutana, sva nelagodna
tišina nestala je pred toplinom koja ju je obuzela. Di nikada nije bila kao Blanka i još neke
devojčice koje su se nametale, proganjale dečake i podsticale ih da se zainteresuju za njih. Njena
odeća nije bila tesna i sjajna. Nije isticala svoje napupele grudi, nego se grbila da ih prikrije. Nije
eksperimentisala s dečacima u uglu pored vrata sale za fizičko, a ljubila se samo kad su na
odmoru igrali masne fote – a i to svega dva puta jer su učitelji zabranili tu igru kad su otkrili šta
se dešava. No, ovo s Oseijem nije bio eksperiment. Ovo sam čekala, mislila je. Baš ovo.
Zbog toga je uradila ono što je želela da uradi otkako je stala iza njega u red pred školom:
podigla je ruku i dodirnula mu glavu osetivši oštru kratku kosu po oblini njegove savršene
lobanje.
Osei nije uzmakao niti mu se osmeh ugasio, nego je posegnuo i položio joj dlan na obraz. Di
se okrenula da mu se osloni na ruku kao mačka kad je maze.
„Lepa ti je glava“, rekla je.
„A tebi je lepo lice.“
Proželi su je iznenađenje i olakšanje. Shvatila je da pravi parovi ne moraju jedno drugo da
pitaju da se zabavljaju, da se već zabavljaju. Pitanje je detinjasto, šala za klince. Ona i Osei to su
već prevazišli.
Ostali su u toj pozi kao savremena skulptura ljubavnika – glave, osmesi, pružene i prepletene
ruke, nesvesni ostalog sveta. Di je čula Mimi kako u blizini sikće: „Di, šta to radiš?“ Blanka je iz
daljine počela da skandira:

O i Di, to su srca dva

Ljubili se, grlili se sve do pola dva.
Kad se budu venčali,
Kupicu im ćebe
Da poviju bebe.

Dodirivali su se i kad se oglasila pištaljka. Dežurni učitelji na igralištu duvali su u pištaljku

kad neko uradi nešto što ne srne: ako gurne drugog učenika, visi naglavce s penjalice, baca pesak
na druge ili preskače ogradu.
Kad god se začuje pištaljka, svi učenici bi stali i pogledali oko sebe da vide ko je u nevolji.
O to nije mogao da zna, ali je pretpostavio šta znači, jer dok im je gospodin Brabant prilazio
krupnim koracima i dalje duvajući u pištaljku, spustio je ruku s njenog usplamtelog obraza.
Potpuno zbunjena, ona je zadržala ruku na njegovoj glavi trenutak duže.
„Prestanite! Ustanite smesta, vas dvoje!“ Glas mu je zvučao kao pucanj biča. Iako je Di osetila
da u njoj raste prkos, bilo bi suviše neprijatno da ostane da sedi dok se svi okupljaju i zure u nju.
Ustala je, ali bez žurbe, stresajući pesak s farmerki, ne gledajući gnevnog gospodina Brabanta.
„Neprikladno dodirivanje učenika je zabranjeno. Možda je drugačije tamo odakle dolaziš, pa
ne znaš“, nastavio je obraćajući se Oseiju, „ali u ovoj školi devojčice i dečaci tako se ne
dodiruju.“ Njihov dodir kao da ga je uzrujao daleko više od svih šestaka koje je uhvatio da se
ljube čitave godine. Možda je osetio da je taj dodir značajniji, iskreniji, intimniji – suviše intiman
za školsko igralište. Okrenuo se ka Di. „A ti si me iznenadila, Di. Trebalo bi da si pametnija.
Sada idi unutra i podeli zadatke iz matematike.“
Di nikad u školi nije bila kažnjena ni na koji način jer nije bilo potrebe. A i sada je prošla lako:
drugu učenicu poslali bi kod direktorke na grdnju, a verovatno bi i telefonirali njenim
roditeljima. Umesto toga, dobila je zadatak koji bi ionako obavila drage volje. Činilo se da
gospodin Brabant jednostavno ne može oštro da kazni svoju omiljenu učenicu.
Njegove reči i ton nekada bi je zaboleli, jer od svih odraslih u školi Di se najviše trudila da se
umili gospodinu Brabantu. No, danas je bilo drugačije – Di je našla nekoga do čijeg mišljenja joj
je odjednom mnogo više stalo. I nekoga o kome je gospodin Brabant sudio. Učiteljev ton nije joj
se dopao, ali nije mogla da ga ne posluša. Odlučila je da je najbolji odgovor da ne žuri da ga
posluša. Dok je polako koračala pored gospodina Brabanta prema ulazu u školu, osećala je da on
bulji u nju, očigledno preneražen njenim novim ponašanjem. Osetila se moćno.

Čekali su da gospodin Brabant kazni novog učenika onako kako je zaslužio. Ijan je mogao da mu
kaže šta je neophodno: dobri stari udarac lenjirom po crnoj ruci koja se usudila da dodirne Di po
obrazu. Čim ih je video kako se grle, Ijana je obuzeo bes, koji je i dalje s naporom obuzdavao. Pa
ipak, gospodin Brabant je izgledao naprosto izgubljeno – i ostarelo, podočnjaci su mu postali
izraženiji. Njegova ljubimica najzad se pobunila, a on nije znao šta da preduzme.
Ijan se nakašljao da razbije čaroliju. Neko je to morao da uradi. Gospodin Brabant se stresao, a
onda očigledno pokušao da se pribere. Gledajući Oseija netremice, isturio je bradu. „Pazi se,
momče“, rekao je.
O ga je pogledao, a učitelj nije rekao ništa. Tišina kao da je trajala beskrajno, sve dok se nije
pojavila gospođica Loud, zadihana. „Je li sve u redu?“, upitala je nervozno napetim piskavim
glasom.
„Trebalo bi da bude“, odgovorio je oštro gospodin Brabant. „Biće kad izvesni učenik shvati
pravila ove škole. Je li tako, Osei?“
„Tako je, gospodine učitelju.“
„Osei, naši učenici se ne obraćaju tako učiteljima“, umešala se gospođica Loud, mada blago u
poređenju sa starijim kolegom. „Obraćaj im se imenom. Njega zovi gospodin Brabant, a mene
gospođica Loud.“
„U redu, gospođice Loud.“
„Umem ja da izađem s njim na kraj, Dajen.“
„Naravno. Nisam nameravala da…“ Spasilo ju je školsko zvono.
„U redu – idite da se postrojite“, naredio je gospodin Brabant povišenim glasom svim
okupljenim učenicima.
O je krenuo, ali polako – baš kao Di – kako bi jasno stavio do znanja da ne sluša zapovest,
nego samo slučajno ide u istom pravcu.
„Jesam li nešto propustila?“ upitala je gospođica Loud tiho.
„Neprikladno ponašanje“, promrmljao je gospodin Brabant. „Dodirivao je Di. Tipično.“
Gospođica Loud se zbunila. „Uh. Jesi li… jesi li poznavao mnogo… crnaca?“
„Čitav vod.“
„Oh, ja… izvini, nisam htela da zapitkujem o tom… o tom vremenu.“
„Smučilo mi se kad sam video njegovu ruku na njoj.“
Gospođica Loud je opazila da ih Ijan sluša i gurnula je laktom gospodina Brabanta. „Ijane, idi
u vrstu“, zapovedio je on.
„Hoću, gospodine Brabante – čim odem po loptu.“
Gospodin Brabant je nešto progunđao i krenuo prema redovima učenika, a gospođica Loud je
pošla za njim.
Na pola igrališta Mirni je sustigla Oseija. Ijan ih je gledao kako idu ukorak i razgovaraju. U
jednom trenutku O se nagnuo prema Ijanovoj devojci da je bolje čuje, a onda je klimnuo glavom,
nešto rekao i Mirni se nasmešila.
Ijan se namrštio.
„Dodirivao ju je, skot jedan. I meni se smučilo.“ Rod se stvori pored Ijana s loptom u rukama.
Ijan se zagledao u svoju devojku. „Nisam to video. Samo ju je dodirnuo?“
 „Ne Mimi, Di. Dodirivao je Di ispod drveća. I ona je dodirivala njega.“ Rod se raspaljivao,
obraza crvenih od besa.
„On dodiruje sve devojčice“, promrmljao je Ijan. „Uskoro će s njima ići do kraja. Takvi su svi
ti kao on. Osim ako ga ne zaustavimo.“
„Aha.“ Rod je nekoliko puta udario loptom o tlo kao da je košarkaška. „Kako ćemo to da
uradimo?“
„Treba da je okrenemo protiv njega.“ Ijan je malo razmislio. „Ne, to je suviše očigledno – Di
to neće progutati, prepametna je. Možda… njega protiv nje. Da, to će biti bolje. I zabavnije.“
„Šta? Nećeš valjda da povrediš Di? Jer to ne bi bilo pošteno. Ja samo želim da probam s njom,
to je sve.“
„Neću da je povredim. Samo ću… da ih rasturim.“
„Odlično. Ali, Ijane…“
„Šta je?“
„Zašto me nisi uzeo u tim?“
Ijan je u sebi uzdahnuo. Moraće da se otarasi Roda. Nameravao je to da uradi kad pođu u nižu
gimnaziju – promena škole uvek izazove promené među drugovima – ali nije bio siguran da će
moći toliko dugo da čeka. Rod je postajao sve zahtevniji, stajao je suviše napora, a davao
premalo.
„Morao sam novom učeniku da pružim priliku“, objasnio je. „Sad bih voleo da nisam, naročito
zato što je prekinuo utakmicu onim šutom.“
„Ali mogao si da uzmeš i mene i njega.“
„Da, ali onda bi timovi bili suviše neujednačeni. Mislim, ti si dobar igrač, naravno. Svi su to
videli po onom šutu – i ti si jedini ostvario poen za naš tim, je li tako?“
Rod je sinuo.
„Da je crnac isto bio dobar, naš tim bio bi predobar s tobom i s njim i utakmica ne bi bila
zanimljiva. Samo sam napravio ravnotežu.“
Rod se namrštio, zbunjen pohvalom datom preko volje, ali i uživajući u njoj.
„Idi u vrstu“, naredio mu je Ijan. „Dolazim za minut.“
Rod je klimnuo glavom, udario loptom o tlo, podigao je ispred sebe i šutnuo je prema
postrojenim učenicima. Onda je potrčao za njom zaboravivši na sve, veseo kao pas. Kad bi sve
bilo tako jednostavno, pomislio je Ijan. Nije se ni maknuo, ostao je ispod čempresa i gledao
učenike kako idu prema svojim učiteljima. Trebalo mu je malo samoće da razmisli.
Čim je crni dečak jutros došao na igralište, Ijan je osetio da se nešto poremetilo. Verovatno je
tako kad je zemljotres, kad se sama zemlja presloži i postane nepouzdana. Učenici su imali skoro
čitavu školsku godinu – tačnije, proteklih sedam godina u osnovnoj školi – da stupe u utvrđene
grupe, da zauzmu mesta na lestvici predvodnika i sledbenika. Sve je teklo glatko – dok nije
došao jedan dečak i sve poremetio. Jedan snažan šut, jedan dodir po obrazu devojčice i sve se
promenilo. Pažljivo je posmatrao Oseija u svom redu i video je kako se odvijaju promene koje
uključuju ovog novog vođu, video je kako se drugi učenici neupadljivo okreću ka njemu kao da
je svetlo koje slede, kao da su biljke u potrazi za suncem. Ijan je video kako Kasper staje iza
Oseija i otpočinje razgovor s njim. Kasper je mahnuo ka ogradi, verovatno pričajući o šutu, i
obojica su klimnuli glavom. Novi učenik je tek tako stekao poštovanje najpopularnijeg dečaka u
školi, zabavljao se s najpopularnijom devojčicom i smejao se s Ijanovom devojkom – i sve to pre
ručka.
 Ijana niko ne bi opisao kao popularnog. Niko nije čavrljao i smejao se s njim, odavno. On sam
nije znao kako se to tačno dogodilo, ali postao je dečak kog se plaše, ali ga ne poštuju. Nije
nameravao da bude tako, ali iste godine kad je krenuo u četvrti razred i prešao na igralište za
starije učenike, njegov brat je krenuo u nižu gimnaziju i Ijan je nasledio moć koju je retko ko
dovodio u pitanje. S tim položajem došle su i povlastice: tuđi novac za užinu, mesto pored vrata
sale za fizičko, skriveno od učiteljskih pogleda, kad god poželi, automatski položaj kapitena i
Rod, njegov pomoćnik i branilac – mada bi Ijan više voleo da mu desna ruka nije takva budala.
Začula se pištaljka i Ijan je podigao pogled, znajući da je namenjena njemu. Redovi su ulazili
u školu i gospođica Loud mu je mahala da dođe. Čak su se i učitelji pomalo pribojavali Ijana;
ona ga neće kazniti zbog kašnjenja, ali će se kasnije u zbornici verovatno požaliti na njega.
Jednom je prisluškivao pred vratima zbornice i čuo kako jedan učitelj kaže drugom: „Ijan je
poslednji Marfl, zar ne? Neće nam se neka njegova sestra prikrasti s leđa? Mislim da ne bih
mogao da podnesem još nekoga iz te porodice posle njega i njegove braće. Dosta sam se mučio s
njima.“
„O, skresaće mu krila u gimnaziji“, odgovorio je drugi. „Mala riba u velikom ribnjaku, znaš.“
Zacerekali su se. Zbog toga im je kasnije Ijan ključem izgrebao kola.
Koliko je on video, njegova braća i dalje su bila velike ribe. Onaj mlađi je propušio i pričao je
da je sa svojom devojkom otišao do kraja.
Pre nego što je krenuo ka školskim vratima na začelju svog razreda, Ijan je morao svesno da se
potrudi da rastavi zube i otvori pesnice.
Prolazeći pored učionice gospodina Brabanta, zavirio je unutra. O je sedeo za stolom i gledao
u list papira. Stojeći iza njega, Di je pružala papir Kasperu, koji joj se ljubazno smešio. Onaj ko
ih ne poznaje lako bi pomislio da su momak i devojka. A crni dečak nije video ništa od svega
toga.
Ijan se nacerio hitajući da stigne svoj razred. Znao je šta mora da učini.
Jedna četvrtakinja saginjala se da pije vode iz aparata pored učionice gospođice Loud. Ijan bi
lako mogao da je gurne u slavinu i raseče joj usnu; uradio je to drugim učenicima mnogo puta.
No, danas se zbog plana koji mu se oblikovao u glavi osećao velikodušno, pa je prošao pored
devojčice ne dotakavši je. Ona se ipak trgnula.
 Treći deo

Ručak

Jednoga dana pođoh

Na vašar da vidim svet
I sretoh jednu curu
U kosi imaše cvet.
Protresi, gospo lepa,
Tresi kô lopta u koš,
tresi koliko možeš,
a onda protresi još.
Gacala gospa po dnu
Gacala po vrhu, znaj,
Vrtela se i vrtela
Dok nije stigla na kraj!
Dok je zazvonilo zvono za ručak, napetost koja je vrebala čitavog jutra najzad je savladala Mirni.
Na času engleskog glava je počela da joj pulsira, a treperavi svetlaci iz uglova očiju postepeno su
joj prekrili čitavo vidno polje. Pri kraju časa o starim rečima jedva je videla tablu prepisujući reči
koje moraju da nauče kod kuće, a koje je gospođica Loud brižljivo odabrala iz Šekspirovih dela
kako bi ih povezala s drugim lekcijama.
„Gospođica Loud je čudno raspoložena kad je odabrala ove reči“, promrmljala je Dženifer.
„Čak nisu ni naročito teške! Neke nikad i ne koristimo. I šta uopšte znači deran'?“
„Nevaljali dečak“, odgovorila je Mirni. Ona i Di su pre nekog vremena gledale Romea i Juliju
na televiziji i tada su čule tu reč. Mirni se silno zacopala u Romea. „A šta je rekla ko je taj
Šekspir?“
„Ma znaš ko je! Napisao je San letnje noći.“ Na kraju školske godine dva šesta razreda
odigraće tu predstavu. Mirni je dobila ulogu vile. Zatresla je glavom iako je znala da joj se od
toga vid neće razbistriti. „Čitaj mi ove reci, hoćeš?“
Dženifer ju je sažaljivo pogledala. „Opet te boli glava?“
„Da.“ Mimi je retko kome rekla za ove glavobolje, koje su počele pre šest meseci, jer nije
želela da drugarice titraju oko nje, ali nije mogla da ih sakrije od Dženifer, koja je sedela s njom
u klupi i nekako osećala njen bol. Dženifer ju je opravdavala, naročito kad Mirni mora da izleti
iz učionice. „Menstruacija“, šapnula bi gospođici Loud, koja bi nervozno klimnula glavom.
Menstruacija je bila ozbiljna tema u šestom razredu, mada su mnoge šestakinje još čekale da im
se dogodi. One koje su mogle koristile su nelagodu učitelja u vezi s tim. No, Dženifer nije ni
znala koliko je njena laž blizu istini, jer Mimi su glavobolje počele da tište otprilike u vreme kad
je dobila prvu menstruaciju. Majka joj je rekla da je to znak odrastanja, ali Mimi to nije mnogo
pomoglo.
Danas nije morala da izjuri sa časa i procenila je da će nekako izdržati do ručka. Prepisujući
reči uz Dženiferinu pomoć, trudila se da zanemari obruč oko glave i blistave zvezde koje su joj
skakutale pred očima sve dok najzad nije zazvonilo za ručak. Čak ni tada Mimi nije istrčala
napolje, nego je u vrsti izašla s ostalima. Krenula je u ženski toalet u podrumu kad ju je neko
zgrabio za mišicu. Ijan. Odmah joj je bilo gore, mnogo gore.
„Čekaj malo“, rekao je. „Pomisliće ljudi da me izbegavaš. Ti me ne izbegavaš, zar ne?“ Izraz
lica bio mu je složen: smešio se kao da se šali, ali Mirni je znala da se ne šali. Iza tog osmeha bio
je nepopustljivi kamen.
„Ne“, rekla je. „Samo me boli glava.“ Pokušala je da mu se osmehne, ali mučnina ju je
munjevito obuzimala. „Moram da…“
„Moraš da uradiš nešto za mene.“
„Šta?“
„Je li Kasper ikada dao nešto Di? Pisamce, nakit, bilo šta?“
„Ja… ne znam. Možda. Ali među njima nikad nije bilo tako, stvarno nije.“ Mirni nije mogla
da misli ni o čemu drugom osim o toaletu.
„Saznaj, i šta god da je to, nabavi mi.“
 „U redu. Stvarno moram da idem…“ Mirni se otrgla iz Ijanovog stiska i pohitala niz stepenice
do ženskog toaleta. Utrčala je u kabinu, spustila se na kolena i povratila u šolju. Onda je pustila
vodu, sela na pete, naslonila se na pregradni zid i zažmurila. Na svu sreću nije bilo nikoga da je
pita je li dobro ili da ode po učiteljicu.
Bilo je neverovatno kako povraćanjem nije očistila samo stomak; blistave zvezde takođe su
nestale i glava je više nije bolela. U toaletu je bilo tiho, čulo se samo šištanje vode u kotlićima.
Zaudaralo je na sredstvo za čišćenje i grubi smeđi papir kakav se može naći samo u školskim
toaletima. Zidovi su bili premazani sivom bojom, pa su pod fluorescentnim svetlom u toaletu svi
izgledali ružno, čak i Blanka i Di. No, uprkos svetlu i mirisu, devojčice su volele da vise ovde;
kao retko gde u školi, učitelji nisu dolazili ovamo osim u patroli jer su imali sopstveni toalet
pored zbornice.
Mirni je samo želela da legne, spusti obraz na hladne pločice, da ne misli ni o čemu i samo
pusti da je zapljuskuje reka dana.
No, nije mogla to da učini. Pod je snažno zaudarao na varikinu, neko će sigurno ući, a Mimi su
drugarice čekale u kafeteriji i primetiće da je nema ako se uskoro ne pojavi. Isprala je usta, umila
se i pogledala se u ogledalo. Izgledala je grozno. Izvadila je iz ranca ruž za usne koji je ukrala od
sestre, nanela malo na obraze i rastrljala ga. Šminka je devojcicama u školi bila zabranjena, ali
nadala se da niko neće primetiti. Poslednji put se pogledala u ogledalu, pokušala je da se nasmeši
i zatim glasno rekla: „Daj mu ono što želi i ostaviće te na miru.“ To će biti njena strategija.
Mimi se iznenadila videvši da Di i O sede zajedno u kafeteriji, nagnuti nad nešto tako da im se
čela dodiruju. Di je živela blizu škole i bila među retkim učenicima koji su za ručak išli kući.
Majka je sigurno čeka da dođe tačno na vreme. Tokom godina Mimi je nekoliko puta otišla posle
škole kod Di da se igraju i primetila je da se tanke usne njene majke nikad ne razvlače u osmeh,
zapazila je njene naglašene poglede na sat, da ih nikada ničim nije poslužila, da su za večeru
imali džigericu i da u kući zavlada neobična napetost kad njen otac dođe kući i namršti se videvši
neočekivanu gošću. Zbog toga je počela više da ceni svoje roditelje. S vremenom su sve češće
odlazile kod Mirni jer im je njena majka davala čokoladne biskvite i dozvoljavala im da gledaju
na televiziji seriju strave i užasa Tamne senke.
Di je pogledala u zidni sat, gurnula nešto u pernicu – onu ružičastu koju je opisala Mimi – i
stavila je u ranac. Rekla je nešto Oseiju, osvrnula se oko sebe, poljubila ga na brzinu i otrčala.
Mimi bi taj poljubac prenerazio, naročito zato što bi njih dvoje imali nevolja da ga je neki učitelj
video, ali posle onog otvorenog dodira na igralištu delovao je gotovo bezazleno. Mimi je još
videla njihove ruke, crnu i belu, kako posežu jedna za drugom. Nikad u životu nije videla ništa
toliko seksi; to je bilo snažnije čak i od poljupca Romea i Julije u sceni na balkonu.
Kad je Di potrčala, ružičasta pernica ispala joj je iz ranca, koji u žurbi nije stigla da zakopča.
Mimi je viknula za njom, ali njena drugarica je već nestala. O je već išao prema kafeteriji, pa je
Mimi uzela pernicu s poda. Prešla je prstima po jagodama i pomislila da je pernica zaista slatka,
baš kao što je Di i kazala, ali da nije po njenom ukusu. Vratiće joj je posle ručka. Gurnula ju je u
ranac i krenula u kafeteriju.
Blanka joj je mahnula i pokazala da joj čuva mesto za stolom – što nije bilo lako u prepunoj
prostoriji. „Gde si ti?“ doviknula je. „Svi žele ovo mesto!“
„Evo me odmah!“ odvratila je Mimi. „Da ti nešto donesem?“
„Još kroketa od krompira!“
Blanka je volela hranu, kao što je volela sve čulne doživljaje, pa joj je Mirni često davala
svoje pržene krompiriće, višnje iz voćne salate ili čokoladno mleko. Iako je povraćala, Mirnije
boleo stomak i želela je samo sok. Ipak, naterala se da uzme poslužavnik i krene prema
servirkama na koji će joj staviti ćufte u sosu, krokete od krompira i komad drhtave pite s
limunom. Blanka i ostale rado će pojesti sve što Mirni ne bude mogla.
Dok je čekala u redu, posmatrala je Oseija; između njih dvoje stajao je samo jedan dečak.
Servirke su takođe bile crnkinje, pa je Mirni pomislila da će mu podariti poseban osmeh kao
znak da je jedan od njih. No, kad ga je videla, servirka koja je služila ćufte se skamenila, a sos od
paradajza s podignute kutlače kapao je sa žilave ćufte na Oseijev poslužavnik. Servirka do nje se
zakikotala. „Hajde, Džanet, daj momku ćuftu!“ rekla je i sipala Oseiju dve kašike kroketa.
Kad je O otišao, Mirni je čula servirku na ćuftama kako govori koleginicama: „Jadan dečko.“
„Kako to misliš 'jadan dečko'?“, odvratila je servirka na kroketima. „Ovo je dobra škola. Ima
sreće što je ovde.“
„Ne pravi se da me ne razumeš. Da li bi ti želela da tvoj sin dođe na igralište gde je drugačiji
od svih ostalih?“
„Ako bi tako dobio dobro obrazovanje, naravno da bih želela. Osim toga, nov je. Novim
đacima je uvek teško u početku. Navići će se.“
„Jesi ti luda? Ne treba on da se navikava. Belci treba da se naviknu! A misliš da će se navići?
Mučiće ga tamo na igralištu – a i u učionici, kladim se. Učitelji nisu ništa bolji od đaka. I gori su,
jer bi trebali da su pametniji.“
Mirnije nepomično stajala držeći poslužavnik i slušala. Iako su joj ove žene godinama služile
hranu, retko ih je čula da kažu bilo šta osim „Jednu ili dve kašike?“ kad dele pire krompir.
Svakako nisu govorile ništa o učenicima, posebno ne ovako.
Servirka na kroketima odjednom je opazila Mirni i munula koleginice. „Hoćeš kroketa, dušo?
Imamo viška.“ Pre nego što je Mirni stigla da odgovori, sipala joj je tri kašike. „Deniz, daj joj
veliki komad pite. Najveći. Nešto mi je ubledela.“
Mirni nije mogla da ih spreči da joj natrpaju previše hrane na poslužavnik. „Eto“, rekla je
gospođa na kroketima. „Jesi li sada dobro? Imaš sve što ti treba?“ Gledala je Mirni u oči trenutak
duže nego što je bilo neophodno.
Mimi je klimnula glavom i prošla, zbunjena.
Ispred nje Osei je nepomično stajao držeći poslužavnik i gledao prepune stolove. Mimi se
zapitala da li je čuo šta su servirke govorile. Bilo joj ga je žao što stoji tu i pita se gde da sedne.
Makar niko nije buljio u njega i nije zavladala mukla tišina kao na igralištu pre nastave. Učenici
su uvek bučniji kad ima hrane.
Na trenutak je pomislila da ga pozove da sedne s njom, Blankom i ostalima; ako se devojčice
stisnu, mogao bi nekako da se smesti. Podozrevala je da bi Di tako postupila da je ovde. No,
Mimi ne bi; bila je mnogo pragmatičnija od Di. Postojalo je nepisano pravilo da devojčice i
dečaci ne sede zajedno u kafeteriji; to bi izazvalo jednaku halabuku kao boja kože.
Videla je kako Ijan ustaje od svog stola, ali onda je Kasper, bliži, mahnuo Oseiju da priđe i
rekao dečaku do sebe da se pomeri i napravi mesta za novog učenika. O se uvukao na sedište i
odjednom se našao okružen drugim dečacima kao šahovska figura na tabli. Ijan je ostao u pola
pokreta i zverao oko sebe da vidi je li neko primetio da je prenebregnut, kao kad neko progovori,
ali ga drugi ne slušaju, nego nastave razgovor. Mora da su ostali dečaci za stolom razvili šesto
čuli u vezi s Ijanom i pobrinuli su se da nastave s jelom i ćeretanjem ili da gledaju na drugu
stranu. On je video samo Mirni kako ga gleda. Besno ju je prostrelio pogledom, a ona je pohitala
na svoje mesto.
 „O, baš si imala sreće“, zagugutala je Blanka i ubacila kroket u usta. „Vidi koliko si dobila!
Hoćeš li da pojedeš tu pitu?“
Mirni je odmahnula glavom i gurnula poslužavnik na sredinu stola zadržavši samo čašu soka.
Blanka i ostale bacile su se na dodatnu hranu, čak i na žilave ćufte. Bilo joj je muka da ih gleda,
a plašila se da podigne pogled i ponovo sretne Ijanov, pa se zagledala u svoj ranac ispod stola. U
rancu je bila ružičasta pernica. Nije bila zatvorena i kroz otvor je virila ceduljica. Mirni je znala
da ne treba da je dira, da se tuđe cedulje ne čitaju. No nije mogla da odoli; videvši kako im se
glave dodiruju nad pernicom, i sama je poželela da ima nešto tako, čak i ako mora da pretura po
stvarima svoje drugarice. Pogledala je oko sebe; devojčice za stolom su raspravljale kako da
podele njen komad pite. Izvadila je cedulju.
Na njoj su bili zapisani ime, adresa i broj telefona:

Osei Kokote
Bulevar Nikozija 4501, stan 511
652-3970

Porazmislila je malo. Ovo je predgrađe; većina ljudi živi u kućama. Mirni je poznavala samo
jednu devojčiču koja živi u stanu, a ne u kući, a ta devoj čiča imala je samo majku, otac ju je
napustio kad je bila mala. Njen stan nalazio se u siromašnom delu grada. No, Bulevar Nikozija je
veliki, pun kancelarija, otmenih prodavnica i novih stambenih zgrada s mermernim ulazima i
vratarima koji parkiraju kola kao u hotelu. Čula je da neki stanovi imaju liftove koji se otvaraju
pravo u sobe. Ako živi tu, Oseijeva porodica nije siromašna kao ona devojčica sa samohranom
majkom; očigledno su bogati.
Pomislila je da je Di zamolila Oseija da joj zabeleži adresu kako bi se viđali van škole. Ne bi
mogli da odu kod Di – majka bi je ubila što se viđa s dečakom, i to sa crnim dečakom. Njegova
porodica sigurno je drugačija. Mirni će morati da pripremi alibi za Di – prvi od mnogih,
pretpostavila je i uzdahnula.
„Idemo da preskačemo konopce“, objavila je Blanka, ustala i protegnula se tako da joj se
ružičasta majica podigla i otkrila stomak – što nije bilo slučajno. „Ideš?“
„Aha.“ Mimi je vratila cedulju u pernicu, a onda razmislila da li da je zatvori ili ne. Hoće li Di
primetiti da je drugačija? Bolje da ostavi kako je bilo.
„Šta to radiš?“ Blanka je za promenu pokazala zanimanje za nekog drugog.
„Ništa, prosula sam sok na krilo.“ Mimi je protrljala ranac i pritom gurnula pernicu duboko
unutra.
„Hajde!“ Blanka je otrčala do stola za kojim je Kasper sedeo s drugim dečacima, stavila mu
ruke na ramena i oslonila se bradom na njegovo teme tako da su joj uvojci pali preko njegovog
lica. „Kaaaspereee“, zapevušila je razvlačeći samoglasnike, „ideš li?“
„Ovaj…“ Kasper je sklonio njenu kosu, postiđen. „Idem li kuda, Blanka?“
„Ne sećaš se? Obećao si da ćeš me gledati kako preskačem konopce!“
„Stvarno?“
„Kaspere!“ Blanka se uspravila i pljesnula ga po mišici. „Rekao si mi jutros da hoćeš! Da ćeš
doći da me gledaš kako igram.“ Zapevala je puckajući prstima u ritmu i pretvarala se da preskače
nevidljive konopce:
 Jednoga dana pođoh
Na vašar da vidim svet
I sretoh jednu curu
U kosi imaše cvet.

„O, gospode“, promrmljala je Mimi. Uhvatila je Oseijev pogled, trudio se da ne prsne u smeh.
„Blanka, prestani!“
Ali Blanka nije prestala. Okrenula je leđa Kasperu, napućila usne i skačući njihala kukovima
napred-nazad.

Protresi, gospo lepa,

Tresi kô lopta u koš,
tresi koliko možeš,
a onda protresi još.

„U redu, u redu!“ pobunio se Kasper. Ustavši i spasivši sve ostale dalje nelagode, pustio je
Blanku da ga odvuče. Ipak, smešio se. Šta god da mu je bilo privlačno kod Blanke – njena
živahna energija, njena pažnja, njena napupela putenost – nije mogao da joj odoli.
Koračajući za njima, Mimi je osećala Ijanovo prisustvo za susednim stolom, njegov pogled
koji kao da je prodirao u njenu glavu da joj pročita misli. Pohitala je da izađe na igralište.

Jedan od najtežih trenutaka prvog dana u novoj školi jeste pronalaženje mesta u kafeteriji. Tu
vladaju gužva i strka, mesta nisu unapred dodeljena, pa svako sedi sa svojim društvom. Ali novi
učenik nema društvo, pa nema ni očigledno mesto. Osei je unapred razmislio o tome i znao je da
postoje dve mogućnosti. Može da dođe prvi, sedne za prazan sto i pusti druge učenike da dođu
kod njega. Tako ne bi pogrešio i seo s mogućim neprijateljima i ne bi se nikome nametao. Ostali
bi mogli da odaberu njega, što više i vole. S druge strane pak, postoji opasnost da niko ne želi da
sedi s njim i da ostane sam, okružen praznim stolicama kao komad ničije zemlje oko deponije
radioaktivnog otpada.
Druga mogućnost je da čeka na kraju reda dok đaci ne posedaju i da odabere gde će da se
smesti. Ako je gužva, obično ostane svega nekoliko slobodnih mesta, pa oni za stolom ne mogu
da ustanu, premeste se i ostave ga samog. No, slobodna mesta su najčešće za stolom
nepopularnih klinaca: slabića, glupaka, smrdljivaca i onih koje niko ne voli iz nedokučivih
razloga. Nije dobro započeti život u novoj školi s njima jer se ono što ih prati zalepi i za druge.
Osei je isprobao obe mogućnosti i obično se odlučivao za drugu. Više je voleo da ima
nekakvu, kontrolu nad onim što se dešava, ili makar mogućnost da predvidi događaje. Ako već
mora da završi s otpadnicima, može makar da sam o tome odluči.
Danas ionako nije imao izbora jer ga je Di zadržala da joj napiše adresu i broj telefona kako bi
mogla da ga pozove i možda dođe kod njega jednog dana posle škole. Primetio je da mu nije
ponudila svoju adresu i broj telefona. Nije je pitao zašto ne može da dođe kod nje jer je znao
razlog: nije se dopadao roditeljima. Njegove posete dečacima nisu bile uspešne. Roditelji bi se
prenerazili zbog njegove boje kože, ućutali bi, a onda se prema njemu ponašali preterano
pažljivo. Nikada ga nisu pozvali da ostane na večeri.
 On i Di zadržali su se posle časa u razgovoru dok ona nije videla koliko je sati i kriknula:
„Mama će me ubiti što ovoliko kasnim!“
Njega bi majka prekorila što kasni, ali ništa više; čuvala je viku i suze za važnije stvari. No,
činilo se da je Di pod potpunom vlašću svoje majke. Uzela je ranac, otrčala, zastala, dotrčala
nazad, poljubila ga i ponovo odjurila. Iako kratak, ovaj gest izazvao mu je osmeh. Nije mogao da
veruje svojoj sreći, da devojčica kako što je Di želi da ga poljubi.
Taj trenutak je prošao i svet se spljoštio i smračio. Di mu je pomogla da podnese jutro. I ne
samo to – podarila je jutru boje. Sada je, bez nje, sve ponovo postalo crno-belo.
Osei je i pre imao drugarice. Ne u Americi, nego u Gani. U selu njegovog dede bilo je
devojčica s kojima se igrao svakog leta kad dođe na raspust. S njima je bilo lako – nije se osećao
kao tuđin, nije morao ništa da objašnjava, ništa da im govori. Bile su mu bliske, gotovo kao
njegova rođena sestra, i s njima je bio opušten.
S devojčicama u njujorškoj školi otišao je još dalje. Početkom šestog razreda svi su
eksperimentisali na igralištu, dečaci i devojčice počinjali su da se zabavljaju tokom ručka i
raskidali posle škole. Nisu ništa radili. Sve to ličilo je na igru šuge. Ponekad su se držali za ruke
ili se ljubili, brzo i nespretno. Jedan dečak dodirnuo je grudi jedne devojčice iako gotovo nije ni
imao šta da dodirne, pa je dobio šamar i bio kažnjen. O tome se pričalo nedeljama.
O bi se zaprepastio kad mu neka devojčica posveti pažnju jer su ga svi uglavnom jedva
podnosili. No, jednog dana kao da su svi nalazili sebi para – kao da je grip zavladao igralištem i
zarazio sve učenike – prišla mu je devojčica po imenu Toni i upitala ga: „Da li ti se sviđam?“ Do
tada nikad nije progovorila s njim.
„Nisi loša“, odgovorio je trudeći se da zvuči nehajno i američki. Primila je ovo s toliko
razočaranja i nelagode – O je shvatio da je takva mešavina vrlo opasna – da se primorao da je
pogleda pažljivije. Nosila je karirane zvoncare i zelenu rolku, toliko pripijenu da su joj se
ocrtavale propupele grudi. „Sviđa mi se tvoja rolka“, dodao je, a ona se osmehnula s toliko
iščekivanja da je znao da mora da doda još nešto. I znao je šta mora da kaže pošto je te sedmice
mnogo puta čuo druge kako izgovaraju te reči. „Hoćeš da se zabavljamo?“ upitao ju je.
Toni je pogledala oko sebe kao da traži podršku od drugarica. Stajale su malo sa strane,
sašaptavale se i kikotale, pa O samo što nije kazao: „Nema veze, izvini, zaboravi da sam te
pitao.“ Onda je ona rekla da hoće, pa su se zabavljali, što znači da su stajali zajedno dok su ostali
pokazivali prstom na njih i cerekali se. „Imaš li braće i sestara?“ upitao ju je najzad u želji da
bude učtiv. No, na to je i Toni počela da se cereka, pa je njemu sve dozlogrdilo i otišao je.
„Raskidam s tobom!“ doviknula je Toni za njim. „Ostavljam te!“
O samo što joj nije pokazao srednji prst, ali zaustavila ga je pomisao na to šta bi mu rekla
majka kad bi videla taj prostački američki gest – i to upućen devojčici.
Sa sledećom devojčičom – zvala se Pam – otišao je dalje. Saznao je da ima dve sestre i da joj
je omiljena boja žuta. Išli su zajedno oko igrališta i čak su se držali za ruke. No, kad je pokušao
da je poljubi, odgurnula ga je. „Smrdiš“, rekla je. „Znala sam da smrdiš.“
„Dobro“, odgovorio je Osei. „Nisam ni hteo da se zabavljam s tobom.“ Bilo je važno da to
kaže prvi, da on nju ostavi, a ne ona njega.
Pam je otrčala do svojih drugarica na drugom kraju igrališta, koje su počele preneraženo da
vrište kao jato Ijutitih galebova. Dok god je Osei išao u tu školu, te devoj čiče su ga se klonile
kao da je kužan, ljutilo su zurile u njega kad god im se pruži prilika i naglašeno govorile o njemu
i smejale se. Kad god je stao u red, upadljivo su se sklanjale. Devojčice su mnogo pakosnije od
dečaka, duže pamte uvrede i ne izbacuju pizmu iz sebe tučom kao što dečaci rade. Ovakav
postupak podnosio je teže nego što je očekivao i makar mu je samo zbog toga bilo drago što
kreće u novu školu u Vašingtonu i ostavlja ih.
Toni i Pam delovale su mu samo kao proba za predstavu u kojoj će nastupiti kasnije, s drugim
ljudima – kao ravnodušno čitanje teksta, osim povremenog za drugim stolom, zato što mu se
moglo. Kasper je bio povlašćen. Oseijev otac rado je govorio da je uvek bolje sprijateljiti se s
ljudima koji su bogati već pokolenjima nego sa siromahom koji se obogatio sam i zao je prema
svima koji su ostali tamo odakle se on izvukao. Primer ovog drugog bio je Ijan.
„Izvini zbog kola tvojih roditelja“, rekao je O da bi to raščistio.
Kasper se zbunio. „Šta je bilo s kolima?“
„Pogodio sam ih jutros loptom kad sam je šutnuo.“
„A, to.“ Kasper je odmahnuo rukom. „Nema veze.“
„Ali možda sam ulubio krov.“
„Ma ne. Oldsmobili su neuništivi.“
Zatim su neko vreme Kasper i njegovi drugovi razgovarali među sobom, pa je Osei mogao da
jede na miru. Kad je razgovor zamro, Kasper mu je postavio pitanje kako bi ga prirodno uključio
u grupu. „Kad si živeo u Njujorku, jesi li navijao za 'Džetse' ili za 'Džajantse'?“
Osei nije morao ni da razmisli. „Za 'Džajantse'“, odgovorio je smesta. „Ne bih nikada navijao
za tim čiji kvoterbek nosi hulahopke!“
Za stolom se zaorio smeh. Kvoterbek „Džetsa“ Džo Nejmat nedavno se u televizijskoj reklami
pojavio u hulahopkama i svaki dečak za stolom imao je nešto da kaže o tome.
„Peško!“
„Gledao sam tu reklamu s majkom. Umro sam od sramote!“
„Mora da je dobio brdo para da to uradi.“
„Obrijao je noge za tu reklamu! Vidi se da su mu noge glatke, i to ne od hulahopki. Obrijao ih
je!“
„Ja ne bih obrijao noge za ne znam koje pare.“
„Peško!“
„Nije – na kraju ga ona devojka ljubi.“
„Ipak je peško!“
Usred ove galame Kasper se nasmešio Oseiju. „Osim toga, baca suviše presečenih lopti“,
rekao je. „Mnogo više volim Sonija Džurgensena. Jeste stariji, ali i kad mu ne ide, baca bolje od
Nejmata.“
Osei je klimnuo glavom, mada nije tačno znao ko je Soni Džurgensen. Verovatno je kvoterbek
vašingtonskih „Redskinsa“. Moraće više da sazna o njemu ako namerava da se dobro slaže s
ovim dečacima. On sam više je voleo bejzbol, ali u Vašingtonu nije bilo kluba.
Srećom, nije morao da otkrije koliko ne zna o gradskog klubu jer im je prišla grupa devojčica.
Najglasnija među njima zahtevala je od Kaspera da pođe i gleda je kako preskače konopac
bestidno plešući nekakav ples istovremeno smešan i neprijatan. U grupi je bila i Mirni, koja se
druži sa Di; Osei je porazgovarao s njom za vreme jutarnjeg odmora i delovala je prijatno.
Obrazi su joj bili crveni kao da ih je nečim namazala, a zubna proteza joj je svetlucala. O njenoj
jarkocrvenoj kosi mnogo bi se govorilo u selu Oseijevog dede. Bela koža bila je veliko
iznenađenje, ali uz riđu kosu – pa, to je neka đavolija. „Hajde, Blanka“, rekla je tiho i povukla
bučnu devojčicu za mišicu. „Izgubićemo red na konopcima.“ Pogledala je Oseija i nakreveljila
se, a on joj se osmehnuo.
„Kasper je kriv“, uzvratila je Blanka. „Vidiš koliko gnjavi!“
 Kasper je prenaglašeno uzdahnuo i slegnuo ramenima Oseiju dok ga je Blanka vukla od stola.
Nije pozvao Oseija da pođe s njim, verovatno misleći da mu čini uslugu: koji dečak bi želeo
da gleda devojčice kako preskaču konopac? No, čim je otišao, atmosfera se izmenila. Pod
Kasperovom zaštitom Osei je bio bezbedan i opustio se, možda i previše. Ostali dečaci za stolom
bili su dovoljno popularni i dovoljno dobri sportisti da se druže s Kasperom, ali ne i dovoljno
samouvereni bez njega. Oseiju se učinilo da su se sada svi odmakli za palac od njega,
metaforički i doslovno, i da je opet postao tuđin. Šale o Džou Nejmatu nisu bile dovoljne da ga
spasu. Moraće ponovo da bude na oprezu.
Dankan, dečak koji je na časovima sedeo preko puta njega, ponovo ga je posmatrao. Kad ga je
O pogledao pravo u oči, skrenuo je pogled. „Mogu li nešto da te pitam?“ rekao je.
„Zavisi šta.“
„Kako pereš kosu?“
Na takva pitanja O je odavno navikao. Belci su voleli da pitaju za negu kose. Osim toga, pitali
su da li crnci ikada preplanu ili izgore na suncu. Da li su prirodno bolji sportisti, i ako jesu,
zašto? Da li bolje plešu? Da li imaju bolji osećaj za ritam? Zašto se crnci nikada ne izboraju? Pre
nego što ga je majka poslala na šišanje, dok je nosio pristojan afro, kad je stajao u redu,
devojčice iza njega su mu začuđeno dodirivale kosu, a onda brisale prste o suknju. On nije
mogao da se okrene i da dodirne njih jer bi zacičale i upao bi u nevolju. Voleo bi da dodirne
njihovu kosu – svilenkasta kosa belih devojčica bila mu je neobična baš kao što je njima bio
čudan njegov žbunasti afro. Pre nego što je raskinuo s Pam, dodirnuo joj je kosu na trenutak, ali
kad je na odmoru spustio Di ruku na glavu, prvi put je dodirnuo kosu bele devojčice kako treba.
No, njena kosa bila je u pletenicama, pa doživljaj nije bio potpun. Kad se vrati s ručka, zamoliće
je da rasplete kosu kako bi mogao da provuče prste kroz nju.
„Hej, čuješ li šta te pitam?“
„Molim?“ Razmišljajući o Di i njenoj kosi, O je zaboravio da odgovori na pitanje. „Izvini.
Perem kosu šamponom s kokosovim uljem.“
Dankan je namreškao nos kao da mu nešto smrdi. „Ulje. Zar ti kosa nije masna od njega?“
„Nije.“
Dankan kao da mu nije poverovao. Osei je ustao; radije će izaći na igralište nego ostati
zarobljen za stolom pokušavajući da objasni belom dečaku kako Afrikanci neguju kosu.
Na trenutak je pomislio kako će posle škole ispričati Sisi o ovome, pa će se zajedno smejati
činjenici da ista pitanja o kosi postavljaju i u Londonu i u Rimu i u Vašingtonu. Onda se setio da
Sisi nije kod kuće.
Očajavala je kad je njihov otac dobio premeštaj u Vašington i preklinjala je roditelje da joj
dozvole da ostane u Njujorku kod drugarice do kraja školske godine. Sisi je sve lukavije dobijala
ono što je želela; nije otvoreno zatražila da ostane u Njujorku još dve godine dok ne maturira.
No, Osei je znao da ona kuje zaveru jer je na drugom telefonu, zadržavajući dah da ga ne čuje,
slušao kako razgovara s drugaricama o svojim planovima. Razgovore je uvek završavala rečima:
„Crno je lepo.“
Sisi je bila toliko ubedljiva da su joj roditelji dozvolili da ostane kod drugarice u Njujorku do
kraja školske godine, a oni i Osei odselili su se u Vašington. Osei je hteo da kaže roditeljima
čime se ona bavi, ali je odlučio da prvo porazgovara s njom. Jedne večeri pred selidbu ušao je u
njenu sobu, seo na krevet i gledao je kako za toaletnim stolom vezuje kosu svilenom maramom i
nanosi maslac od kakaa na lice i ruke. Došao je kod nje s namerom da je moli da ipak pođe u
Vašington. „Tamo ćeš se sprijateljiti s ljudima koji uzimaju afrička imena, nose afričku odeću i
govore o oslobođenju crnaca“, nameravao je da je ohrabri, a zapravo je mislio: Ne ostavljaj me
samog s roditeljima. Šta ako budem želeo s nekim da porazgovaramo Zar ja nisam važniji od
panafrikanizma i Crne snage? Pripremio se da joj kaže – čak je i otvorio usta – a onda ga je Sisi
pogledala u ogledalu i podrugljivo rekla: „Staje, bato? Došao si da pozajmiš neku igračku? Uzmi
sve ako hoćeš.“ Pokazala je policu punu zanemarenih lutaka i kutija s igrama.
„Nema veze“, promrmljao je i besno izašao oglušivši se na njene povike: „Čekaj, Osei! Šta je
bilo?“ Kad je pokucala na vrata njegove sobe, doviknuo joj je da se gubi i pojačao radio. Bilo mu
je lakše da besni zbog njenog podsmeha nego da joj kaže šta zaista misli. Sada je žalio što joj
nije otvorio vrata ili što makar nije rekao roditeljima šta Sisi smera.
U Vašingtonu mu je stravično nedostajala, čak i u tom novom radikalnom liku, naročito sada
kad je postala samo tačka na drugom kraju telefonske linije. Veče pre nego što je pošao u novu
školu, kratko su razgovarali preko telefona, ali Sisi nije rekla ništa važno i ponovo ga je nazvala
„bato“. „Jednog dana biću viši od tebe“, prekinuo ju je. Nije se obazrela na to, nego je nastavila
da mu postavlja glupa pitanja o novom stanu. Zapazio je da nije pitala ništa o svojoj sobi. Znao
je da neće moći da podeli s njom događaje iz nove škole – ono što mu druga deca kažu i urade,
svakodnevne trenutke koji su ga neprestano podsećali da je drugačiji od njih i koji su pojačavali
njegov osećaj otuđenosti.
Osei je naglo prekinuo razgovor rekavši: „Crno je lepo, ili makar ti tako kažeš.“ Namerno je
naglasio rečenicu drugačije od nje. Kad je Sisi ciknula, tresnuo je slušalicu.
Da li je crno lepo? Nije želeo ni da razmišlja o takvim pitanjima. Samo je želeo da se lopta, da
se smeje Džou Nejmatu, da bude uz Di, dodiruje joj kosu i udiše miris njenog šampona.
Kad je Osei izašao iz kafeterije, Ijan ga je sustigao i krenuo s njim. O se tome obradovao jer je
uvek lakše doći na igralište s nekim nego sam – makar i s nekim kao što je Ijan. Mogao je čak i
da mu oprosti primedbu o crncima kao sportistima; čuo je mnogo gore. No, nije bio siguran da li
je Ijan oprostio njemu što je odabrao da sedne s Kasperom.
Činilo se da jeste. „Hej“, rekao je samo.
„Hej“, uzvratio je Osei oprezno.
Stigli su zajedno na igralište, a dečak po imenu Rod vukao se za njima dok mu Ijan nije
mahnuo da ode. Četvrtaci su igrali kikbol. Neki petaci su obarali ruke na piratskom brodu.
Devojčice su igrale školice i preskakale konopac. Blanka se naslanjala na Kaspera, a on je to
velikodušno trpeo. O je primetio da svi obaraju oči dok prolazi s Ijanom, kao da ne žele da im se
pogledi sretnu s pogledom nepredvidivog psa koji je možda druželjubiv, ali možda hoće i da
ujede. Neki učenici čudnovato su ih gledali. Hodajući s Ijanom, O se osećao kao da se upoznaje s
bandom za koju nije siguran da želi u nju da stupi – ni da li njega banda želi za člana. Razmišljao
je kako da se otarasi Ijana a da ga ne uvredi.
Stali su pored piratskog broda da gledaju obaranje ruku. Jedan dečak očigledno je bio jači, ali
drugi je držao ruku pod neobičnim uglom i delotvorno je to koristio, pa je nastao zastoj, a ruke su
im podrhtavale od napora.
Ijan je pogledao naokolo i zastao; nešto u daljini privuklo mu je pažnju. „Hm“, rekao je, „ovo
mi se ne sviđa.“
„Molim?“
„Ništa.“ Ijan je slegnuo ramenima. „Zapravo – staja znam. Ne, nije važno.“
Ijan nije delovao kao neodlučan dečak. „Šta ti se to ne sviđa?“ nastavio je Osei uporno.
Ijan je okrenuo ka njemu pogled svojih bezizražajnih očiju. „Učinilo mi se da sam nešto video,
to je sve. Možda sam pogrešio.“
 „Šta si video?“
Ijan ga je posmatrao još neprijatnih trenutak-dva. „U redu, brate. Pogledaj tamo kod konopca.“
Ti mi nisi brat, pomislio je O. Mrzeo je kad belci koriste tu reč, kad pokušavaju da preuzmu
delić crnačke opuštenosti bez crnačkih teškoća. Ipak, pogledao je ka drugom kraju igrališta.
Četiri devojčice okretale su konopce, Blanka i još jedna su preskakale, a ostale su ih gledale.
Nije video ništa neobično; takav prizor video je bezbroj puta na različitim igralištima. Devojčice
vole da preskaču konopac. Osei nije shvatao zašto je to tako zabavno. On je voleo da se kreće i
da nekuda stigne, a ne da stoji u mestu. „Šta treba da vidim?“
„Eno, ponovo. Gledaj Kaspera.“
Kasper je bio jedini dečak među devojčicama. Uzimao je nešto s nečijeg ispruženog dlana.
Dlan je pripadao Di. Oseijeva devojka se vratila, a on to nije primetio. I nije mu odmah prišla. I
hranila je drugog dečaka.
Osei je gledao kako Kasper ubacuje u usta ono što je uzeo s njenog dlana. „Šta je to?“
Ijan je zaškiljio u Kaspera i Di. Trenutak-dva kasnije ponovo se okrenuo ka Oseiju. „Jagode.“
Oseija je prožeo bes i on se potrudio da to prikrije. Po osmejku koji je na trenutak blesnuo na
Ijanovom licu znao je da nije uspeo.

Pravo je čudo kako je jedna reč lako uzdrmala crnog dečaka. Di se bezazleno pojavila u pravom
trenutku noseći šaku jagoda. Ijan ne bi bio zadovoljniji ni da je lično to isplanirao.
O je zakoračio prema devojčičama, ali Ijan je podigao ruku da ga zaustavi – pazeći dobro da
ne dodirne tu tamnu kožu. „Da vidimo šta će dalje da rade. Ovo je već druga jagoda koju mu
daje“, dodao je. Gledali su kako Kasper kida lišće s jagode, ubacuje je u usta i široko se smeši
Di; i ona se njemu široko osmehnula, očigledno zadovoljna.
„To mora da je mnogo dobra jagoda“, primetio je Ijan. „Baš me zanima hoće li mu dati sve.“
Oseijevo čelo na trenutak se nabralo, a onda ga je izgladio kao čaršav na postelji. „Ja volim
jagode“, rekao je vedrim tonom, ali nije zavarao Ijana. On će sada morati samo da pritisne malo
jače, kao da dira modricu koja u početku nije bolela.
„To su verovatno jagode iz bašte njene majke“, rekao je. „Ona sama gaji jagode, znaš. Mnogo
su slade od onih iz piljarnice.“
„Jesi li ih probao?“
„Ja? Nikad. Samo sam čuo za njih.“ Ijan je odlučio da ne kaže Oseiju da Di svake godine
donosi jagode za čitav razred.
Stajali su ćutke i gledali Di i Kaspera kako ćeretaju dok devojčice preskaču konopac.
„Baš liči na Kaspera da okusi prvi.“
O je ponovo brzo reagovao. „Kako to misliš?“
„Pa… on dobije sve što poželi, zar ne? Devojčice su lude za njim – sve do jedne.“
„Ali, on je dobar dečko. Bio je ljubazan prema meni.“
„Naravno da je bio ljubazan prema tebi. Tako će najlakše dobiti ono što želi.“
„A šta on želi?“
Ijan nije odmah odgovorio; posmatrao je igralište i sve što se dešava, sve što tako dobro
poznaje i što će uskoro morati da napusti i pređe na starije i opakije igralište. „Neću ništa da
kažem jer me se ne tiče.“
O je odvojio pogled od Kaspera i Di i okrenuo se Ijanu. „Šta to?“
Ijan je slegnuo ramenima uživajući u trenutku. Nema potrebe za žurbom.
„Ako imaš nešto da mi kažeš, molim te da to kažeš sada.“
 Oseijeve tamne oči su plamtele mada mu je lice ostalo nepomično. Ijan se zapitao kako bi bilo
da se poruče s njim.
„Slušaj, sjajno je što se zabavljaš sa Di“, rekao je najzad. „Svaka ti čast, pošto si cr… pošto si
novajlija. Brz si. Šta si sve postigao za jedno jutro! Možda će vam i uspeti.“
„Ali… znam da sada sledi 'ali'.“
Ijan je neodređeno odmahnuo glavom, ni potvrdno ni odrečno. „Čitav šesti razred želi da se
zabavlja sa Di.“
„Ne s Blankom?“
„Suviše je providna“, frknuo je Ijan. „Suviše jeftina. Čudim se što je Kasper trpi.“
„A Mirni?“
Ijan se skamenio. „Šta je s Mirni?“ Trudio se da zvuči nehajno.
„Ona je… zanimljiva je. Rekla mi je da ponekad ima vizije.“
„Šta?“
O je trznuo glavom na ovaj kratki oštri zvuk, a Ijan je pokušao da se obuzda.
„Je li ona tvoja devojka? Izvini, nisam znao.“
Ijan se zapitao zašto O smatra da treba da se izvini. „Šta je rekla?“
„Ništa. Nema veze.“
„Šta je Mirni rekla?“ Ijan je pitanje ponovio vedro, ali pretnja se jasno osećala.
Sad je Osei slegnuo ramenima. „Ništa naročito. Samo mi je kazala da ponekad ima glavobolje
i da vidi treperavo svetlo. Ona to zove aura. Kaže da tada ponekad predoseća šta će se desiti.“
„Pa stvarno.“ Zašto Mimi ovom crncu govori ono što nije rekla njemu? Razgovarali su svega
minut-dva na odmoru – očigledno je dobro upotrebila to vreme. Sigurno je to želela. Ijana nisu
zanimali njene glavobolje i predosećaji, ali nije želeo da drugi saznaju o njoj nešto poverljivo.
„Inače, govorio si o Di… i Kasperu.“
„Tako je.“ Ijan se primorao da se otrgne sve većem besu koji je pretio da pokvari brižljivo
isplaniranu klopku. „Kasper je najpopularniji dečak u čitavoj školi. A Di je… Reći ću ti ovako:
da su gimnazijalci, izabrali bi ih za kralja i kraljicu mature. Znaš li šta je to?“
O je klimnuo glavom.
„Oni idu jedno uz drugo.“
„Ali ona je sa mnom.“
„Naravno… samo što tebe ne hrani jagodama, zar ne?“
O je zatresao glavom kao medved kog je zbunio trn u šapi. „Di se neće tako brzo predomisliti.
Tek smo počeli da se zabavljamo.“
„Naravno, naravno“, pretvarao se Ijan da popušta. „U pravu si. Zaboravi da sam išta rekao.
Osim toga, Di će sigurno ponovo doneti jagode, pa ćeš i ti da ih probaš.“ Zastao je. „No čudno je
što nije odmah prišla tebi kad se vratila s ručka. Jesi li ti siguran da se vas dvoje zabavljate?“
„Hoćeš da kažeš da me je ostavila? Već? Od zvona za ručak do sada?“ O je govorio sve
glasnije.
„Ne kažem to“, tešio ga je Ijan. „Samo kažem da treba da je držiš na oku. I pazi se s
Kasperom. Naravno, on se ponaša fino, ali to ne znači da jeste fin.“
Ijan bi možda rekao još nešto, ali nije stigao – Di je opazila Oseija i potrčala preko igrališta ka
njemu. „Uspela sam da se vratim ranije“, rekla je kad mu je prišla i spustila mu ruku na rame.
„Rekla sam mami da imamo probu predstave za kraj godine i poverovala mi je!“ Di je govorila s
nevericom devojčice nenaviknute da laže koja se iznenadila što joj je laž uspela. „Hej, možda i ti
možeš da učestvuješ u predstavi.“
 „Šta igrate?“ upitao je O.
„Šekspira, San letnje noći. Probamo već neko vreme, ali tu ima mnogo uloga. Možeš da budeš
vilenjak ili jedan od seljaka koji postavljaju komad.“
„Koju ulogu ti igraš?“
„Hermiju, jednu od glavnih devojaka.“
„To je ona koja se zaljubljuje u jednog momka za drugim“, ubacio se Ijan. „Vrlo je
lakomislena. Blago tim momcima.“
„Samo zbog onoga što ti radiš. Radi se samo o čaroliji“, objasnila je Di kad se Oseiju lice
smračilo. „To je komedija, pa se sve lepo završava.“
„Koga ti igraš?“ upitao je O Ijana.
„On igra Puka“, rekla je Di. „Glavnog vilenjaka koji izaziva sve nestašluke. Vidi šta sam
donela!“ Podigla je papirnu kesu. „Jagode! Prve ove godine. Donela sam ti malo.“
„Samo meni?“
„Nisam znala jesi li nekada probao jagode. Da li se jagode gaje u Gani?“
„Probao sam jagode – u Njujorku, u Evropi. Ne u Gani.“
„Pa, probaj ove. Nećeš verovati kako su slatke.“ Di je zavukla ruku u kesu i izvadila sjajne
jagode, jarkocrvene, savršeno srcolike.
„Nisam gladan.“
Di se nasmejala. „Ja jedem jagode jer volim njihov ukus, bila gladna ili ne.“
Ijan ih je zadovoljno posmatrao. Jednostavna snaga njegovih reći preobrazila je crnog dečaka
u hladnu statuu, a bela devojčica treperila je oko njega toliko opijena svojim osećanjima da
naoko namerno nije videla nikakve promené kod svog dečka. Ijan je čekao da vidi kako je bol
probada poput noža.
Ali onda se O opustio. „U redu.“ Uzeo je jagodu za listiće i zagrizao je. Posle trenutak-dva se
nasmešio. „Oh. Dobre su. Odlične su. Tvoja majka ih gaji?“
Na njenom licu senka iznenađenja pomešala se sa zadovoljstvom zbog njegove reakcije.
„Otkud znaš?“
Ijan im je prišao. „Mogu li ja da probam?“
„Oh, naravno.“ Dok je Di vadila jagodu iz kese i spuštala mu je na dlan, posmatrao je Oseija.
Glatko čelo ponovo mu se nabralo, a bore su se produbile kad je Ijan zagrizao jagodu i pustio da
mu sok pocuri niz bradu. Jagoda mu je prijala iako nije voleo ni jagode niti bilo šta slatko.
„Da li su se i Kasperu dopale tvoje jagode?“ upitao je brišući bradu nadlanicom.
Di se namrštila kao i njen dečko. „Jesu. Hajdemo tamo ispod drveća.“ Ovo je uputila samo
Oseiju, uzela ga je za ruku i povela ga prema bazenu s peskom i čempresima. Ijan je ostao sam.
No, ne zadugo. Rod je dotrčao k njemu napustivši piratski brod i takmičenje u obaranju ruke.
„Je li uspelo?“ upitao je gledajući čežnjivo za zaljubljenim parom. „Čini mi se da nije!“
Ijan je pogledao Di i Oseija kako se drže za ruke ispod čempresa dok mu ona stavlja u usta
jagodu, a zatim Kaspera kako posednički gleda Blanku dok preskače konopac. Ličili su na likove
u predstavi kojima treba dodatni prizor, nit da ih čvrsto sveže. A tu nit držao je Ijan. Biće mu
zadovoljstvo da ih sve sruši – ne samo crnog dečaka nego i zlatnog dečaka i zlatnu devojčicu
škole. Kasper i Di bili su kao teflonski tiganj u kom Ijanova majka prži jaja – za njih se ništa ne
lepi. On nikad nije mogao da ih dodirne – boravili su na nivou višem od njegovog. Svi su im se
divili kako njemu nikad niko nije. Ako uspe da ih pokori, podariće sebi najlepši poklon za kraj
škole. Naravno, postoji očigledna opasnost da i on padne s njima, ali ta opasnost bila je privlačna
koliko i moć kojom je raspolagao.
 Pogledao je Roda, tako željnog da učestvuje, i brzo doneo odluku. „Idi kod Kaspera i izazovi
ga nečim da te udari“, smišljao je usput. „Ali mene ne spominji ako te učitelji posle pitaju šta je
bilo. A pitaće te.“
Rod je zinuo. „Šta? Zašto? Neću da me udari! I kakve veze ima Kasper s ovim?“
„Ovo je neposredan način, najbolji. Crnac neće znati da ti ili ja imamo bilo kakve veze s tim.“
„Sa čim?“
„Moramo ga naterati da pomisli da ga Di vara s Kasperom. Zato je dobro da mu Di mnogo
priča o Kasperu. Da ga brani. To će ga izludeti. Već je pomalo sumnjičav prema Kasperu. To će
ga pogurati preko ivice.“
Rod je zatresao glavom kao omamljen. „Ne razumem šta pričaš – suviše je zamršeno. Zašto
prosto ne istučemo crnca?“
„Zato što time ne bismo postigli ništa. Ne treba on da bude žrtva – tako bi joj postao još
draži.“ Ijan je imao teškoća da objasni strategiju koju ni sam nije sasvim shvatao, ali je osećao da
će upaliti. „Slušaj, hoćeš li da dobiješ priliku sa Di ili nećeš?“
Rod se zagledao u Di i Oseija, koji su sada sedeli u pesku. O joj je držao ruku na leđima i
smejao se, a zubi su mu blistali naspram crne kože. Rod se okrenuo Ijanu. „Šta da mu kažem?
Kasper nikad ne besni.“
„Reci mu nešto o Blanki. Nešto prljavo.“
Rod je još jače pocrveneo.
„Siguran sam da ćeš nešto smisliti“, dodao je Ijan. „Idi i obavi to da ti novi dečak ne ukrade
devojku. Da li to želiš? Da se crnac zabavlja sa Di? Veruj mi – to će se nastaviti ako se ne
potučeš s Kasperom.“
Rod je duboko udahnuo, stegnuo pesnice i teturajući se krenuo prema devoj čičama.
Ijan je uzdahnuo. Više bi voleo da za njega radi neko pouzdaniji.
Znao je da ne treba otvoreno da gleda Roda i Kaspera kako ne bi odao ko stoji iza svađe. Osim
toga, biće neprijatno gledati kad Rod zabrlja – kao što sigurno hoće. Kad se to desi, Ijan će
poricati svoje učešće, a znao je da je njegova reč jača od Rodove.
Otišao je do broda na kom su obarali ruke. Dečaci su napravili neku vrstu turnira, a dva para
istovremeno su se nadmetala za finale. Ijan je gledao kako dva dečaka pobeđuju i okreću se
jedan drugom.
„Primam opklade“, objavio je Ijan. Kad organizuje klađenje, Ijan je uzimao četrdeset odsto
slatkiša ili novca tvrdeći da se izlaže opasnosti od kazne ako ga učitelji uhvate. Ponekad se čudio
što mu se niko ne protivi. Činilo se da se svi plaše pogađanja s njim.
Borci i gledaoci okrenuli su se ka njemu kad su ga čuli i prožela ih je nelagoda. Bilo je i
negodovanja, neki dečaci su očigledno smatrali da im je pokvario zabavu. Ijan je zapazio takve
poglede i upamtio ih za kasnije.
„Hajde, zar ne želite da ovo bude zabavnije?“ nastavio je. „Dosadno je kad samo gledate. Biće
vam zanimljivije ako se opkladite.“
Nije uspeo da vidi koliko bi zaradio na opkladama jer su ga prekinuli povici s druge strane
igrališta. „Tuča! Tuča!“
Svi dečaci su ostavili piratski brod i otrčali kao pacovi u krug koji je nastao oko prostora za
preskakanje konopca. Tuče su izbijale svakih nedelju-dve i bile su vrhunac zabave na igralištu,
naročito za gledaoce. Ijan je takođe krenuo onamo, ali bez žurbe – znao je ko su protivnici i šta
će videti.
Di je upravo rasplela kosu za Oseija kad su čuli dobro poznate uzvike: „Tuča! Tuča!“ Pogledali
su se, ali zov je bio prejak. S oklevanjem su ustali i pridružili se gledaocima.
Di se prenerazila videvši da su u krugu učenika Kasper i Rod. Kasper se nikad nije tukao. „Šta
si rekao?“ vikao je on.
„Čuo si me dobro“, odvratio je Rod nervozno skakućući na prstima.
„Povuci reč!“ zatražio je Kasper. „Neću. Istina je!“
„Kaspere, ne daj mu da to govori!“ zavapila je Blanka. Stajala je blizu njih, a Mirni ju je
držala da ne bi uletela između dečaka.
„Povuci reč!“
„Neću!“ Rod kao da je nasrnuo na Kaspera i naoko zamahnuo da ga udari, a Kasper je
uzvratio udarcem usmerenim da ga zaustavi koliko i da ga pogodi. Dobro je naciljao, pogodio je
pesnicom Roda posred lica i ovaj se smesta srušio. Gledaoci su zinuli, a Blanka je zavrištala.
Rod je ležao na leđima i držao se za oko, a pobednik je stajao nad njim, stisnutih pesnica,
zbunjen kao da ne shvata šta je upravo uradio.
Di je pogledala Oseija pored sebe. Posmatrao je Kaspera s izrazom koji nije mogla jasno da
pročita. Bilo je tu iznenađenja, opčinjenosti i još nečega. Opreza. Udaljenosti. Osude. Tame koju
je na trenutak opazila kad je O odbio da proba njene jagode.
Blanka je vrištala, a Mirni ju je pridržavala. Di je znala da bi trebalo da ode do njih, ali je
ostala na mestu ne želeći da je uvuku u dramu. Blanka će o ovome pričati do kraja školske
godine, a verovatno i kad krenu u gimnaziju.
Na lice mesta odmah je stiglo dvoje učitelja – gospođica Loud pomagala je Rodu da ustane,
pritiskala mu navlaženi smeđi toaletni papir na oko i vodila ga školskoj bolničarki, a gospodin
Brabant je držao krivca za ruke i vodio ga prema izlazu; Kasper je koračao oborene glave.
Kad su otišli, gledaoci su ostali u grupama da razgovaraju o onome što se dogodilo. Di je
slušala razgovore oko sebe.
„Rod nije uradio ništa – Kasper ga je samo udario!“
„Sigurno je uradio nešto.“
„Da ne poveruješ! Kasper se potukao! On se nikad ne tuče! Mislim da se od prvog razreda nije
potukao ni sa kim.“
„Zašto bi ovako glupo ugrožavao svoj ugled?“
„Rod mu je nešto rekao. Video sam. Prišao mu je i nešto mu rekao.“
„Šta je rekao?“
„Mora da je bilo gadno kad je ovako reagovao.“
„Baš gadno.“
„Nešto grozno.“
„Čuo sam da je Rod rekao nešto o Blanki.“
„Ne, o Kasperovoj majci.“
„Šta o njegovoj majci?“
„Ko zna?“
Mirnije očajnički pogledala Di i ona je ostavila Oseija kako bi joj pomogla da smiri histeričnu
Blanku. Dok je gospodin Brabant odvodio Kaspera, Blanka je zavijala još jače. Lako bi se
pomislilo da je ona dobila batine, a ne Rod…
Di je izgubila strpljenje. „Za boga miloga, Blanka, utišaj se malo!“ Dok je to izgovarala, čula
je u glavi glas svoje majke kako joj govori da ne spominje ime božje uzalud.
 Blanka je šmrknula. „Lako je tebi to da kažeš, gospođice Savršena. Nisu o tebi govorili
onakve grozote. Nije tvoj dečko morao tebe da brani. Neće tvoj dečko biti kažnjen!“
Mirni je pokazala glavom, pa su odvele Blanku u tiši ugao, a Blanka im je to dopustila sada
kad su Kasper i Rod odvedeni, a publika se razilazila.
„Šta je tačno Rod rekao?“, upitala je Di.
„Ne mogu da ponovim – suviše je grozno!“
„Blanka, ne možemo da ti pomognemo ako nam ne kažeš“, bila je uporna Di.
Blanka se naslonila na zid od cigle. „Rekao je… rekao je…“ Ućutala je drhtavih usana, i
suzbila jecaj. Sada je izgledala istinski potreseno.
„Udahni duboko i snažno izdahni“, naredila je Mirni. Di se divila njenoj čvrstini pred
ovolikim osećanjima. Uspelo je. Blanka je drhtavo udahnula, izdahnula i umirila se.
„Samo ponovi šta je rekao – brzo i u jednom dahu.“
„Rod je rekao da sam laka i da sam pustila Kaspera da ide do kraja. Ali nisam!“ Blanka je
pokrila lice rukama, očigledno posramljena što mora da ponovi takvu optužbu.
Di samo što nije frknula, ali uspela je da se uzdrži. Dečaci stalno govore devojčičama takve
stvari. Šta je ovog puta drugačije?
Kao da joj čita misli, Blanka je spustila ruke i dodala. „Rekao je to glasno, pred svim
devojčicama. Pred četvrtakinjama! Strašno! A sada kad ga je Kasper udario, svi pričaju o tome. I
svi će misliti da sam laka.“
„Blanka, trebalo bi da brineš za Kaspera“, odvratila je Di. „On je taj kog možda čeka kazna.“
Nije mogla ni da zamisli kako je to; ona je u školi bila besprekorna, baš kao i Kasper do malopre.
Blanka je, setila se, u petom razredu kažnjena jer je došla u tesnim pantalonama koje ne samo da
su joj otkrivale pupak nego su se ispod njih ocrtavale karlične kosti. Samo učenici kao što je Rod
redovno su kažnjavani što bacaju kamenje ili pale lišće na igralištu.
Blanka ju je čudnovato gledala. „Šta je bilo s tvojim pletenicama?“ Sigurno se oporavljala kad
je mogla tako nešto da pita.
„Osei je želeo da mi vidi kosu raspletenu“, odgovorila je Di postiđeno. Kosa joj je od uplitanja
bila talasasta i štrcala joj je kao da je hipik. Njena majka bi se razbesnela kad bi je videla. Di će
morati ponovo da uplete kosu pre nego što pođe kući.
„Inače, Di, ispala ti je…“ Mirni je ućutala kad im je prišao Ijan.
„Jesi li dobro, Blanka?“, upitao je.
Blanka je obrisala oči nadlanicom. „Uzrujana sam“, odgovorila je dostojanstveno, a Di se
skoro osmehnula jer je to toliko odudaralo od Blankine uobičajene vedrine. „I zabrinuta sam za
Kaspera“, dodala je. „Možda će ga kazniti!“
„Rod je budala“, uzvratio je Ijan. „Prava je sramota ono što je Kasper uradio. Više mu niko
neće verovati – čak ni njegovi drugovi. Kao što je tvoj dečko, na primer.“ Klimnuo je glavom Di.
„Kako to misliš?“
„Stvarno se prenerazio. Kasper je bio vrlo ljubazan prema njemu, znaš, a nije morao da bude
takav prema cr… prema novom učeniku. Zato O ne zna šta da misli sada kad je video Kasperovu
drugu stranu.“
„Kasper nema drugu stranu!“ pobunila se Di.
„Kaži to onda svom dečku jer je vrlo zbunjen.“
„I hoću.“
Mirnije namršteno gledala Ijana. Di se iznenadila kad je saznala da se njih dvoje zabavljaju.
Toliko su se razlikovali. Mirni je bila neobična, osetljiva, a Ijan – pa, on je bio nasilnik, mada
nikada nije dirao Di, osim jednom u trećem razredu kad joj je razmazao lepak po suknji i pretio
joj da će je juriti do kuće, ali čak i to je delovalo kao da samo želi da prema svakome redom bude
zao.
Sada ju je tištalo to što Ijan zna nešto poverljivo o Oseiju. Di se radovala što se O sprijateljio s
Kasperom, ali bilo joj je nelagodno što razgovara s Ijanom. Di nije mrzela Ijana, ali mu nije ni
verovala.
Zbog toga je još čvršće odlučila da porazgovara s Oseijem o Kasperu. Za njega je mnogo bolje
da se druži s Kasperom nego s Ijanom. Ubediće ga da to što je udario Roda ne liči na Kaspera, da
je to uradio samo da bi zaštitio Blanku. O će to razumeti, bila je sigurna. I on je častan.
Ostavila je Mirni, Blanku i Ijana i otišla da stane u red. Iza Oseija je stajalo nekoliko učenika,
ali svi su se bez reči pomerili da je propuste. Nasmešila mu se i trgnula se kad joj nije uzvratio;
lice mu je bilo strogo. Sigurno razmišlja o Kasperu, pomislila je. Makar to mogu da popravim.
„Ne brini“, rekla mu je. „Kladim se da neće kazniti Kaspera. Kad čuju šta je Rod rekao za
Blanku…“ Zaćutala je, zapanjena ružnim izrazom koji je blesnuo na Oseijevom licu.
„Zašto bih ja brinuo za Kaspera?“
„Pa, on ti je drug.“
„Tebi možda jeste, ali meni nije.“
„Naravno da ti je drug!“
O se namrštio. „Di, došao sam tek jutros. Niko mi nije drug.“ Kad je video njeno lice, nastavio
je blaže: „Ti jesi, naravno, ali nikog drugog ne poznajem dovoljno da mu budem drug. Ja sam
novi učenik – crni novi učenik. Biće dobro da do kraja nastave ne dobijem batine.“
„Preteruješ. Učitelji to ne bi dozvolili.“
Osei je uzdahnuo. „Di, ispričaću ti priču o učiteljima. Kad sam išao u školu u Njujorku,
učiteljica mi je dala zadatak da napišem rad o Gani. Ne samo nekoliko rečenica kao ono što sam
jutros rekao u razredu nego duže. Trebalo je da pišem o istoriji, kulturi, o onome što Gana
proizvodi i izvozi. O svim činjenicama, znaš. Prikupljao sam podatke. Nešto sam već znao, o
nečemu sam čitao u biblioteci, a pitao sam i roditelje. Onda sam pročitao zadatak. I znaš šta mi je
učiteljica dala za sav taj posao? Dvojku! Mislim da bi mi dala jedinicu da je mogla, ali jedinicu
dobiješ kad ne uradiš zadatak, a ja sam svoj očigledno uradio.“
„Zašto ti je dala dvojku?“
„Mislila je da sam nešto izmišljao.“
„A jesi li izmišljao?“
„Nisam! Deo zadatka govorio je o ropstvu. Ti znaš da su trgovci robljem uhvatili mnogo ljudi
iz Gane i odveli ih u Ameriku i na Karipska ostrva.“
„Da… znam“ odgovorila je Di jer je tako bilo lakše. Nije znala da su robovi stizali iz Gane,
mada je verovatno to čula na času i zaboravila. „Znači… to nisi izmislio, to što si rekao.“
„Nisam. Ali sam takođe objasnio i da su plemenske poglavice sklapale pogodbe s trgovcima i
davale im neke svoje ljude kako bi ostatak plemena ostavili na miru. Učiteljica je mislila da
lažem i dala mi je dvojku. Čak mi je rekla da sam rasista prema sopstvenom narodu.“
„Znači, to je istina? Poglavice su to stvarno radile?“ Di je pokušala da prikrije čuđenje.
„Da, da, ali nije o tome reč.“
„Šta si ti uradio? Jesi li rekao roditeljima da porazgovaraju s njom?“
Osei je trenutak-dva ćutao, s turobnim osmehom na licu. „Upravo me je otac posavetovao da
napišem to o poglavicama da bi zadatak bio uravnoteženiji i da učenicima ne bi bilo suviše
neprijatno zbog dela o ropstvu. Da bi bio diplomatskiji. Nisam ništa rekao roditeljima. Nisam
rekao ocu šta se dogodilo s njegovom diplomatijom. Prema tome, čak ni učitelji nisu na mojoj
strani, nego traže načine da me sapletu. Ne mogu da verujem ni učiteljima ni učenicima.“
„To nije istina! Meni možeš da veruješ. Možeš da veruješ Mirni – ona mi je najbolja
drugarica.“ Di je istisnula iz glave upozorenje koje joj je Mirni dala o zabavljanju sa Oseijem. „I
možeš da veruješ Kasperu“, dodala je.
„Zašto navodiš njega? Upravo je nekome napravio masnicu na oku bez ikakvog razloga.“
„Imao je dobrog razloga da udari Roda – branio je Blanku. Kladim se da bi i ti tako postupio
kad bi neko za mene rekao ono što je Rod rekao za nju.“
Najzad nešto uspešno. O se malo uspravio da bolje uđe u ulogu plemenitog dečka zaštitnika.
„Napravio bih mu dve masnice.“
Di je uvukla ruku u njegovu i preplela im prste dok se red pomerao prema učionici. „Onda
razumeš zašto moramo da podržimo Kaspera. Nije učinio ništa loše.“
O kao da se pogrbio i pokušao da izvuče ruku iz njene, ali Di ga je držala – sve dok se
gospodin Brabant nije namrštio na nju i odmahnuo glavom. Ako ne pripazi, i ona će biti
kažnjena. Pustila je Oseijevu ruku.
Dok se penjala za njim uz stepenice, učitelj ju je zaustavio. Htela je da dovikne Oseiju da i on
stane, ali gospodin Brabant bi mogao oboje da ih izgrdi što su se držali za ruke. Znala je da on ne
voli novog učenika i da će iskoristiti svaku priliku da to pokaže.
No, gospodin Brabant ju je iznenadio. „Šta ti je bilo s kosom?“ upitao ju je.
„Oh! Ja… rasplela sam je.“ Di je porumenela. Gospodin Brabant nikada nije rekao ništa o
njenoj kosi, a opet, nije imao ni razloga za to. Sve do sada nosila ju je upletenu i urednu.
„Deluje neuredno.“
Di je zaustila da se izvini, ali se predomislila setivši se svog ranijeg prkosa na igralištu. „Nije
protiv pravila da ovako nosim kosu.“
Gospodin Brabant se namrštio. „Nije, ali ne liči na tebe.“
Di je slegnula ramenima. „Sviđa mi se ovako.“
„Zaista?“
„Da.“ Zapravo ju je kosa golicala po vratu i upadala joj u usta, ali Di nije nameravala to da mu
kaže.
„Šteta, pošto ti ne stoji dobro. Veruj mi.“
Di je oborila glavu ne želeći da pogleda učitelja u oči. Osećala se kao da je prekoreva rođeni
otac.
„U redu. Idi u učionicu.“
Pohitala je uz stepenice suzbijajući drhtanje i želeći da ovog razgovora nije bilo.
U učionici je i preko volje gledala Kasperovo prazno mesto i nadala se da će se on nekom
čarolijom pojaviti. Čula je Blanku kako šmrče koristeći novu pozornicu za svoju dramu.
„Dosta, Blanka“, rekao je gospodin Brabant. „Smirite se i ostavite događaje s igrališta van
učionice. Radićete test o američkim predsednicima. Uzmite olovke. Osei, i ti ćeš raditi test, ali te
neću oceniti. Pokazaću ti gde su ti praznine u znanju kako bi počeo da ih popunjavaš. Znam da
ćeš u mom razredu provesti svega mesec dana, ali to vreme nećemo traćiti.“
Di se namrštila. Poželela je da prekori učitelja što pretpostavlja da O ne zna ništa o američkim
predsednicima samo zato što je Afrikanac. Želela je da brani svog dečka kao što je Kasper branio
Blanku. No, nije mogla, ne posle onoga što joj je gospodin Brabant upravo rekao. Osim toga,
Oseija učiteljeva pretpostavka kao da nije uznemirila; samo je klimnuo glavom i izvadio iz stola
pernicu sa Snupijem. Di se na trenutak iznenadila, a onda se setila razmene.
 Zavukla je ruku u ranac – i ništa. Preturala je po rancu, gurala u stranu knjige, džemper,
papirne maramice i kesu s lopticama. Pernice s jagodama nije bilo. Otvorila je poklopac stola i
pogledala iako je znala da nije tamo. Osećala je Oseijev pogled na sebi.
„Pozajmi mi olovku, hoćeš?“ prošaputala je.
„Gde ti je pernica s jagodama?“
„Zaboravila sam je“, odgovorila je Di – prebrzo, znala je, pa je pokušala da objasni. „Ponela
sam je kući za ručak i sigurno sam je tamo ostavila. Zapravo, sad se sećam – pokazala sam je
majci i zaboravila je na kuhinjskom stolu.“
Nikada tu pernicu ne bi pokazala majci; ona bi rekla da je suviše upadljiva i uzela bi joj je.
Zbog toga je Di morala da krije i pernicu s Snupijem.
Kad je uzela olovku koju joj je Osei pružio, shvatila je da ne može da ga pogleda u oči. Već
mu je rekla prvu laž.
 Četvrti deo

Popodnevni odmor

Plišani moj medo,

Oko sebe virni,
Plišani moj medo,
sad zemlju dodirni.
Plišani moj medo,
Cipele pokaži,
Plišani moj medo
Više se ne traži.
Plišani moj medo,
U sobu izvoli.
Plišani moj medo,
Bogu se pomoli.
Plišani moj medo,
Zgasnuo je dan.
Plišani moj medo,
Nek ti je lak san!
Kad su izlazili na popodnevni odmor, Mimi je povukla Ijana u stranu. On to nije očekivao. Mimi
nikada nije činila prvi korak – a naročito ne pred drugaricama. Kad ga je izdvojila iz mase,
delovao je nemoćno i poslušno. To je bilo nešto što bi on njoj mogao da uradi, da pokaže ko je
glavni. Ljutito je stao podalje od nje u hodniku. „Šta je?“ Ako brzo ne izađe na igralište, kikbol
bi mogao da počne bez njega kao kapitena.
„Hoću nešto da ti kažem.“ Mimi je izgledala blago, kao devojčice kada žele da razgovaraju o
svojim osećanjima. Ijan se stresao. To mu sada nikako nije trebalo.
Prekinuo ju je. „Jesi li nabavila nešto što je Kasper dao Di?“
Mimi je zastala i prešla jezikom po protezi, očigledno izbačena iz koloseka kojim je želela da
krene. Upalili obraza, izgledala je nesrećno. Po licu je imala crvene mrlje. „Jesam.“ I dalje je
oklevala.
„Pa? Šta si nabavila?“
Mimi je iz ranca izvadila ružičastu plastičnu pernicu s jagodama.
„Šta je to, dođavola?“ upitao je oštro Ijan. „Šta god bilo, ružno je.“ Mirnije ustuknula od
njegovog tona, što je on i želeo – ponovo je preuzeo uzde.
„To je Oseijeva pernica – novog učenika. Dao ju je Di. Ispala joj je slučajno i ja sam je uzela.
Znam da si tražio nešto što je Kasper dao Di, ali možda i ovo može da posluži?“
Ijanu je pažnja bila usmerena na pernicu kao pozorišni reflektor na glumca. Mimi se s
nelagodom premeštala s noge na nogu. Ijan se nasmešio. Pernica je bila tačno ono što mu treba, a
ona o tome nije imala pojma. Mimi nije razmišljala strategijski kao on. Nije shvatala kako
funkcioniše igralište i koliko pojava dečaka kao što je O može da poremeti prirodni poredak. Ne
bi joj palo na pamet da popravi stvari onako kako je Ijan nameravao da učini. Trebalo bi da mu je
zahvalna.
„Ko zna da je ovo kod tebe?“
„Niko.“
„Odlično.“ Ijan je pružio ruku. „Daj.“
Usledila je duga tišina dok je Mimi stajala držeći pernicu; izgledala je kao zarobljena životinja
– životinja koja je dobrovoljno ušla u klopku i sada se zbog toga kaje. Ijan je strpljivo čekao; na
kraju će mu je dati.
No, prvo je naišlo pogađanje, što on nije očekivao, kao ni ono što je zatražila. „Neću više da se
zabavljam s tobom“, rekla je. „Daću ti pernicu samo ako pristaneš da raskinemo i ostaviš me na
miru.“ Lice joj je bilo puno tuge, ni nalik na rumene obraze i plamen zanimanja kod jarbola pre
nekoliko dana.
Ijan je prikrio bes. Ne bi joj nikada pokazao da je povređen, a nije ga ni zanimalo šta joj se
kod njega ne dopada. Već je znao šta je to: oni su potpuno različiti. On je okoreo, a ona je
čudnovata.
Nije mu se naročito ni sviđala, ali nije želeo da drugi pomisle da je ona njega ostavila. Kasnije
će dečacima reći da je odbila da ide s njim do kraja. Ili će možda kazati da je otišla s njim do
kraja i da ju je posle toga ostavio. Moraće da razmisli kako da izvuče najviše koristi iz ovoga.
Ipak, želeo je pernicu. „U redu“, rekao je.
Mirni se nije ni makla. „Nećeš me ogovarati ni reći za mene ono što je Rod rekao o Blanki.“
Kao da mu je čitala misli.
„Neću reći ništa. A nećeš ni ti“ podsetio ju je. Onda je nestrpljivo mahnuo rukom. „Pa, hoćeš
li mi dati to ili nećeš?“
Mirni se ujela za usnu. Dok mu je pružala pernicu, video je da joj ruka drhti. Nije umela da
pregovara i nije zadržala ništa da ga ukroti. On će bez teškoća preokrenuti raskid u svoju korist.
„Izađi“, rekao je kad je uzeo pernicu. „Doći ću uskoro.“
Mimi je zurila u pernicu, sada bezbednu u Ijanovoj ruci. Delovala je uplašeno, u očima su joj
iskrili virovi onih neobičnih tačkica. „Šta ćeš da uradiš s tim?“
No, Ijan je već odlazio prema garderobi pored njihove učionice. „Ništa ti ne brini“, dobacio je
preko ramena. Dok je tražio svoju jaknu, osećao je da ona i dalje stoji u hodniku i zaškrgutao je
zubima. „Budala“, promrmljao je. U njemu više nije bilo ni trunke žudnje koju je osetio prema
njoj kod jarbola. Našao je svoju običnu teget jaknu, koju nije nosio prošlih nekoliko sedmica
otkako je otoplilo. Pre nego što je stavio u džep novostečeno blago, otvorio ga je da pogleda
unutra. Nije bilo ničega zanimljivog: olovke različitih dužina i boja, gumice za brisanje, plastični
zarezač, kratki lenjir, novčić od deset centi, žvakaća guma, nekakva cedulja, plastično jaje puno
plastelina. Zadržao je novčić, odmotao žvakaću gumu – bacio je mali šareni strip ne pročitavši ga
– i strpao je u usta. Pogledao je cedulju: na njoj su neobičnim okruglim rukopisom bili napisani
Oseijevo ime, adresa i broj telefona. Pomislio je na šaljive telefonske pozive koje će moći da
obavi i nasmešio se; prilike mu stižu kao na poslužavniku.
Sve ostalo Ijan je bacio u kartonsku kutiju punu otpada iz učionice – polomljene krede, starih
sunđera, sivih metalnih držača za knjige, pocepanog papira za kolaže. Preko sadržine pernice
stavio je svežanj šapirografisanih spiskova glavnih poljoprivrednih proizvoda SAD (kukuruz,
pšenica, pamuk, govedina). Ovo niko neće naći sve dok gospođica Loud ne isprazni garderobu
na kraju školske godine. Do tada će on odavno otići – u novu školu s novim žrtvama.
Kad je ispraznio pernicu, Ijan ju je razgledao. Čoveče, kako je odvratna. Samo devojčica bi
mogla da trpi nešto ovako drečavo. Jedina zanimljiva stvar bile su jagode čiji su vrhovi virili iz
plastike i podsetili ga na bradavice. Video je nabrekle bradavice u primercima Plejboja koje je
krao tokom godina. Bradavice koje je na trenutak viđao uživo – kad je uhodio devojčice u
svlačionicama ili primoravao petakinje da podignu majicu – bile su sićušne i glatke kao ptičji
kljunovi. Ijan je dodirnuo jednu jagodu i nasmešio se kad su mu prepone zabridele. Možda je
crnac zato nosio ovakvu pernicu, ako je i kod njega izazivala isto uzbuđenje.
No, Ijan ne srne da je zadrži. Biće mnogo korisnija za spletke na igralištu nego za nadraživanje
u garderobi. To može da dobije i drugačije. Ali, šta da radi s pernicom? Mora da se nađe kod
Kaspera kako bi najjače delovala na Oseija, kao opipljiva potvrda sumnji koje je Ijan već
posejao. No, Kasper nikada ne bi uzeo u ruke nešto ovakvo; nijedan dečak koji drži do sebe ne bi
nosio ružičastu plastičnu pernicu ukrašenu jagodama.
Ako ne Kasper, onda neko njemu blizak. Da. Ijan se nasmešio i klimnuo glavom. Znao je
tačno šta treba da uradi. Obukao je jaknu – biće mu vrućina, ali treba mu skrovište – gurnuo
pernicu u unutrašnji džep i izašao.
Šestaci su se okupili za popodnevnu utakmicu koju su dečaci i devojčice igrali zajedno. Pošto
uobičajeni kapiteni, Kasper i Ijan, nisu bili tu, zamenila su ih druga dvojica: Rod i, na Ijanovo
iznenađenje, Osei. Kako je novi učenik, crnac, uspeo da se tako brzo i lako popne na vrh
lestvice? Ijan je od svojih školskih drugova očekivao više, ali ispali su slabići, predali su se i
dozvolili novom učeniku da zavlada. Ijan će morati brzo nešto da preduzme ili će O preuzeti svu
vlast.
Čim je spazio Ijana, Rod mu je pritrčao vičući: „Ijan! Biram Ijana!“ Koža oko desnog oka mu
je poplavela, ali osim toga nije mu bilo ništa. Ijana je na trenutak obuzelo gađenje.
„Kaznili su me dodatnim časovima“, šapnuo mu je Rod kad mu je prišao. „Rekli su da bi me
kaznili oštrije, ali da je masnica na oku dovoljna kazna. Znaš kako boli!“
„Jesi li spominjao mene?“
„Nisam. Rekao sam da neću, i nisam.“
„U redu.“
„Hej, Rode, nije na tebe red“, povikali su neki. „O je na redu.“
Ijan je stajao i čekao dok je O razmišljao kog učenika da uzme u tim. Već je odabrao nekoliko,
među njima Di i Mirni. Iako nije trpeo crnca, kad se njegov pogled zaustavio na njemu, Ijana je
pažnja obradovala – bila je to blagonaklona pažnja, a ne oprezna nelagoda kakvu je izazivao kod
drugih.
O mu je klimnuo glavom. „Ijan.“
Ijan je njemu klimnuo glavom i otišao da se pridruži timu, a Rod je promrmljao: „Dođavola!“
Dok je O birao ostale saigrače, Ijan je našao ono što je tražio. Blanka je sedela na piratskom
brodu, sama i nadurena. Neće igrati, ali će rado lizati rane pred svima. Savršeno.
Novčić je odlučio da Oseijeva ekipa šutira prva. Ijan nije sačekao da mu O kaže na koje mesto
da stane, nego je krenuo napred prema trećoj bazi pored piratskog broda. Srećom, Di je bila
daleko, na drugoj strani terena, a O mu je stajao okrenut leđima i spremao se za prvi šut. Neće
videti pernicu s jagodama. Uspeo je da se primakne Blanki, koja je sedela s glavom naslonjenom
na ruke prekrštene na prečki palube. Stopala je podigla na nižu prečku i Ijan bi iz drugog ugla
mogao da joj vidi ispod suknje. No, nije se pomerio na bolje mesto jer je morao da se usredsredi.
„Blanka“, prošaputao je.
Nije mu odgovorila, pa ju je pozvao nešto glasnije. Nezainteresovano ga je pogledala. Otkako
su krenuli zajedno u školu, Ijan nije uspeo da ovlada njome niti da je uplaši. Blanka je bila suviše
obuzeta sobom da bi ga se plašila; raspolagala je sopstvenom moći i sama je sebi stvarala
nevolje. Ijan je za nju potpuno nevažan – ili je makar do sada bilo tako. On će sada to promeniti.
„Imam nešto za tebe“, nastavio je i ućutao, bez žurbe. Jedna devojčica šutnula je loptu tačno
između prve i druge baze i izbacila prvog protivnika. Ijan je zapljeskao s ostalim saigračima.
„Od Kaspera“, dodao je posle nekog vremena.
Blanka je naglo okrenula glavu i spustila noge na palubu. „Šta?“ povikala je.
„Ššš. To je tajna – nešto samo za tebe.“ Ijan nije želeo da Blanka privuče pažnju na sebe, ne
još – ne dok se on bezbedno ne ukloni. Prišao joj je bliže. „Video sam ga kad je iz direktorkine
kancelarije izašao u toalet. Rekao mi je da ti dam ovo.“ Ijan je izvadio pernicu iz džepa i pružio
joj je.
Blanka je uzdahnula. „Ooo! Kako je slatka!“ Prešla je prstima po jagodama baš kao malopre
Ijan. „Jedva čekam da je pokažem drugaricama!“
„Nemoj! Nemoj još.“
„Zašto?“
Jedan dečak je šutnuo loptu između prve i druge baze i potrčao ka prvoj.
„Kasper želi da to bude vaša tajna – nešto samo za vas dvoje. Zasada. Osim toga, treba da mu
zahvališ pre nego što pokažeš svima.“ Ako sve bude kako treba, Kasper neće doći u školu još
dan-dva, a do tada će šteta biti učinjena Oseiju i Di ukoliko Ijan uspe da pokaže crnom dečaku
kod koga je njegova pernica. Ijan je znao da postupa neobuzdano, da juri nizbrdo na biciklu bez
kočnica. Ali i to je deo zabave, ta svest da može da strada.
„Dobro…“ Blanka je delovala zbunjeno. „Je li Kasper dobro? Jesu li ga kaznili?“
„Ne znam“, mogao je Ijan da joj iskreno odgovori.
„Je li zabrinut za mene? Trebalo bi da jeste. Moram da budem ovde, a svi znaju šta je Rod
rekao o meni.“ Kad Ijan nije proizveo saosećajne zvuke kakve je očekivala, dodala je: „Grozno!
Tako je teško biti devojčica! Nemaš pojma.“ Naglasila je svaku reč zabacivši tamne uvojke.
„Siguran sam da je tako“ saglasio se Ijan, jer mu je tako bilo lakše.
Rod je došao na red. „Postaraj se da izbaciš tog gada“, prosiktala je Blanka. „Mogla bih da ga
ubijem što je uvalio Kaspera u nevolje.“
Kao da su njene reči bile magnet, Rod je šutnuo loptu visoko prema Ijanu. Umesto da odglumi
trapavost kao što bi pre uradio, Ijan je krenuo ka lopti i dočekao je na grudi uz prijatan zvuk.
Blanka je glasno navijala kao da je u njegovom timu, pa je Ijana neočekivano ispunio ponos.
Trećeg protivnika lako su izbacili, pa je na njih došao red da šutiraju, a Rodov tim je hvatao.
Kad se ekipa okupila oko kapitena Oseija da čuje redosled šutera, Ijan mu je promrmljao:
„Obično nam devojčice šutiraju prve. Možeš da pitaš Di. Svi će očekivati da odabereš nju da
puca prva.“
O je klimnuo glavom. „Prvo Di, zatim Dankan, pa Ijan, pa ja, pa…“ Pokazao je ostatak
saigrača prema redosledu.
Di je izvela svoj uobičajeni kratki šut i pojurila ka prvoj bazi koju je čuvao Rod. Stala je što je
dalje mogla od njega da pokaže koliko ga prezire jer je uvredio Blanku i razgnevio Kaspera.
Zapravo, gotovo sve devojčice su ga izbegavale, čak i one koje je odabrao u svoj tim. Rod je
oborio glavu, očigledno nesrećan u svojoj novoj ulozi otpadnika. Ijan se cerio zbog toga kad je
stao pored svog kapitena.
No, sada mora da se pozabavi poslom. „Sastavio si dobar tim“, rekao je.
„Hvala.“ O je posmatrao Dankana, sledećeg šutera.
„Video sam da je Blanka dobila nešto od Kaspera“, primetio je Ijan. „Sigurno je lud za njom
kad joj dajepoklone.“
„Aha.“ Osei ga nije slušao. Ijan će morati da pritisne jače.
„Nekako nisam zamišljao da će se Blanka obradovati jagodama“, rekao je. „Ako je suditi po
boji njenih usana, više voli bombone od trešnje.“
O se okrenuo ka njemu. „Čemu se obradovala?“
„Jagodama.“
„Kakvim jagodama?“ Ijan je u njegovom glasu čuo oštrinu, koja mu je izmamila osmeh
zadovoljstva što je njegova lovina tako lako zagrizla mamac, pa nije pazio da mu lice ostane
bezizrazno.
„Ima novu pernicu s jagodama. Kaže da joj je Kasper dao. Više voli da se igra pernicom nego
da igra kikbol.“ Slegnuo je ramenima. „Takve su one.“
„Gde je?“
Ijan mu je pokazao. Blanka je i dalje sedela na piratskom brodu i na krilu otvarala i zatvarala
pernicu. Ko ne zna za pernicu, ne bi je ni primetio – kao što nije ni Di s prve baze. A nije ni
Mirni sedeći na klupi sa saigračima. Ali O je znao šta traži. A kad je video blesak ružičastog u
Blankinom krilu, potpuno se skamenio – skamenio se tako da nije video Dankana kako šutira
loptu daleko iza druge baze na kojoj je stajala Di i stiže na prvu.
 Ijan je pomislio da ne mora još mnogo da uradi – otrov je delovao, pa je on mogao samo da
posmatra kako se širi. Treba samo da se potrudi da deluje nezainteresovano i poriče svaku
umešanost.
Obavljenog posla, bio je u stanju da se pripremi za šut s lakoćom kakvu nije osetio čitav dan –
čitavu sedmicu, čitavu godinu. Gledao je teren pun igrača koji bi po pravu trebalo da budu
njegovi, a ne Rodovi, i mislio: Sada ću da postignem poen iz šuta da vam pokažem ko je vladar
igrališta. Naciljao je u najdalji ugao, potrčao u susret zakotrljanoj lopti i poslao je u svoju metu.

Kada neko postigne poen iz šuta, svi igrači na bazama izvodili bi obred kočopernog koračanja,
plesa ili skakutanja oko baza, smejali se, vikali i nabijali uspeh na nos protivničkom timu. Di je
skakutala, radosna što je Oseijev tim već postigao tri pogotka i bliži se ubedljivoj pobedi. O je
prvi put kapiten, a ovo je rezultat. Odličan početak. Biće njemu dobro u ovoj školi, pomislila je.
A ja sam njegova devojka.
Došla je do linije šuta skačući obema nogama, a onda je počela da baca koske. Kad je Dankan
dotrčao iza nje, pružio je ruku. „Baci kosku“, rekao je.
Di ga je pljesnula po dlanu.
„Crnom stranom.“ Pljesnuli su se nadlanicama.
„Gore-dole.“ Stegnuli su pesnice i udarili se vrhom i dnom.
„Svi te vole!“ Rukovali su se priljubljenih palčeva, onako kako su videli da crnci rade na
televiziji.
Di se smešila dok nije opazila Oseija, koji je njihov obred posmatrao potpuno bezizraznog
lica. Di je pocrvenela. „Oh, Osei, nisam…“ Zaćutala je, posramljena, ne samo zato što je,
posmatran njegovim očima, obred bacanja koske delovao kao smešna predstava dvoje bele dece
koja pokušavaju da budu kul nego zato što joj je okrenuo leda i otišao na liniju šuta. Ukočeno je
stajao tamo i čekao da se lopta vrati.
Di je zurila u njega, odjednom lišena radosti koju je osetila zbog pogotka. Svakako se nije
naljutio zbog nekog glupavog bacanja koske? Da li je uvredljivo kada belac kaže: „Crnom
stranom“? Gledajući njegova ljutita leđa, bila je toliko zbunjena da joj je došlo da zaplače.
„Uznemiren je zbog Kaspera, to je sve“, čula je glas iza sebe. Ijan je obišao sve baze i stao
blizu nje; njegove obično mutne sive oči sada su sijale, a obrazi su mu se zarumeneli. Podigao je
ruku.
Bacila mu je kosku samo iz učtivosti. Ijan je lako savio prste i prevukao ih preko njenog dlana.
To je bilo tako jezivo da je Di trgnula ruku, a potom se pobojala da ga je uvredila. „Sjajno si
šutirao“, rekla je, a onda se zapitala zašto oseća potrebu da ga odobrovolji.
„Hvala. Siguran sam da možeš da ga umiriš u vezi s Kasperom.“
„Ovaj…“ Da li je stvarno reč o tome?, pomislila je Di, ali nije izgovorila jer nije želela da s
Ijanom razgovara o Oseiju.
„Teško je imati crnog dečka“, nastavio je Ijan nemilosrdno. „Većina devojčica to ne bi htela.
Treba ti sva pomoć koju možeš da dobiješ. Ako se Osei i Kasper sprijatelje, biće ti lakše. S
nekim kao što je Kasper na tvojoj strani, mogla bi da radiš šta hoćeš – mogla bi da se zabavljaš
sa šimpanzom ako želiš.“
Di je otvorila usta i predomislila se. Na Ijanovom licu titrao je osmejak. „Sviđa mi se tvoja
kosa tako“, dodao je.
Di se zbunjeno okrenula od njega i zagledala se u svog dečka. Da li je to Ijan kazao da je Osei
šimpanza? Ne, nije, zaključila je koračajući prema klupi, ali primedba je zvučala neprijatno, kao
mleko kad se zgruša, ali još ne zaudara. No, nije znala kako da uzvrati jer joj se činilo da Ijan
iskreno želi da pomogne.
Posle Ijanovog uspeha Oseijev šut bio je samo formalnost. No, stigao je do prve baze i stajao
tamo ne gledajući Di, nego piratski brod na kom je sedela Blanka. Di se namrštila. Nešto nije u
redu, a ona ne zna šta. Poželela je da Ijan prestane da zuri u nju.
„Kaspere!“ povikala je Blanka. Skočila je s piratskog broda i dotrčala do ograde preko puta
Kasperove kuće. On je izašao na verandu. Na igralištu je nastao žamor.
„Nikad nisam video Blanku da ovako brzo trči. Nisam znao da uopšte ume da trči!“
„Znači, kažnjen je.“
„Šta misliš, na koliko?“
„Ne mogu da verujem da su Kaspera poslali kući, a ni nastava još nije gotova!“
„Propustiće kontrolni iz gramatike.“
„Imamo kontrolni?“
„Idiote. Brabant nas upozorava čitave nedelje!“
„Voleo bih da su mene poslali kući umesto Kaspera.“
„Čoveče! Jednim udarcem upropastio je ocenu iz vladanja.“
„Mama mu je sigurno besna.“
„Kladim se da će ga otac istući kad dođe kući.“
„Baš me zanima hoće li ga tući kaišem kao Ijanov tata.“
„Ijana tata bije kaišem?“
„O, čoveče, vidi šta rade!“
„Šta to ona drži?“
„Njegovu kitu?“
„Baš smešno. Oh, ispustila je.“
Učenici su razgovarali gledajući Blanku i Kaspera. Ona ga je pozvala rukom da siđe s verande
i pređe ulicu. Sada su se ljubili kroz ogradu.
„Dobro je što postoji ta ograda, inače bi se bacili jedno na drugo“, promrmljala je Dženifer na
klupi. „Kasper je sigurno u šoku, inače nikad ne bi dozvolio Blanki da ga ljubi ovako pred svima.
Kakva razmetljivica!“
Kao što je Dženifer i očekivala, Di se podrugljivo nasmešila, pa ipak nije mogla da gleda ono
dvoje. Zabolelo ju je da vidi da se dvoje klinaca ponašaju tako iskreno strastveno kad su ona i
Osei, činilo joj se, to daleko prevazišli.
Želela je da ode i sedne s Mirni, koja je bila sama na drugom kraju klupe, naslonjena,
zatvorenih očiju. Njena drugarica se ponašala čudno: ne zlobno, ne ljutito, nego otuđeno. Kad ju
je Di pitala šta nije u redu, Mirni joj je rekla da je još boli glava. To nije zvučalo kao cela istina.
Di je pogledala naokolo. Osim Mirni, svi ostali šestaci – Osei, Dženifer, Rod, Dankan, Pati – i
dalje su zurili u Blanku i Kaspera. Samo Ijan nije: on je posmatrao Oseija i smešio se.
Zašto sve deluje pogrešno?, mislila je Di. Jutros je bilo tako vedro, a sada…
Makar četvrtakinje, koje su preskakale konopac, nisu obraćale pažnju ni na šta. Di ih je čula
iza sebe kako skandiraju pesmicu koju nije volela:

Plišani moj medo,

Oko sebe virni,
Plišani moj medo,
sad zemlju dodirni.
 Plišani moj medo,
Cipele pokaži,
Plišani moj medo
Više se ne traži.
Plišani moj medo,
U sobu izvoli.
Plišani moj medo,
Bogu se pomoli.
Plišani moj medo,
Zgasnuo je dan.
Plišani moj medo,
Nek ti je lak san!

Reči su bile tako dosadne i jednolične da se Di jedva suzdržala da ne ode i šamarima ućutka
klinke. Zatresla je glavom, čudeći se sama sebi. Kakav god otrov da se širi igralištem, zahvatio je
i nju.

Osei nikada ne bi za sebe rekao da je besan. Video je mnoštvo besnih učenika u školama koje je
pohađao; bili su besni na učitelje što su nepravedni, na roditelje što su im nešto odbili, na
drugove što im nisu odani. Neki su čak pokazivali bes zbog svetskih događaja kao što su rat u
Vijetnamu ili Nikson i njegovi pajtaši iz afere „Votergejt“. Naravno, i njegova sestra Sisi sada je
često bila besna. Tokom prošle godine žalila se na belce, na političare, na prezir američkih
crnaca prema Afrikancima i na Afrikance jer se suviše oslanjaju na pomoć Zapada. Žalila se čak
i da je Martin Luter King suviše pasivan. Ponekad se njihov otac raspravljao s njom, a zabranio
joj je da o Martinu Luteru Kingu govori s nepoštovanjem. No, Sisin bes bio je toliko naporan da
su njihovi roditelji često samo razmenili poglede, a O se jednom iznenadio videvši majku kako
prevrće očima – mislio je da to rade samo devojčice.
No, Osei je za sebe mislio da ne pada lako u bes. Kao što ga je otac rado podsećao, lako je
razbesneti se. Mnogo je teže obuzdati se i rešiti problem odmerenim rečima i delima. Za to se
diplomate obučavaju i to će, pretpostavljao je njegov otac, i Osei raditi kad odraste – biće ili
diplomata ili inženjer. Ne čudi što nikada nije nagovestio da bi i Sisi mogla da postane
diplomata.
Zato se O iznenadio kad je bes počeo uporno da raste u njemu kao nabujala reka. Neko vreme
to se nije videlo, a onda se voda iznenada našla tamo gde ne bi trebalo – na poljima, na putevima,
u kućama, u školama, na igralištima. Bila je tu i bilo ju je nemoguće ukloniti i izmeniti joj tok.
Počelo je kad je Di hranila Kaspera jagodama, a pojačalo se kad je pred Oseijem branila
Kaspera. No prekretnica, trenutak kada je voda odjednom preplavila obale, bila je slika ružičaste
pernice s jagodama u Blankinim rukama. Delimično je tome doprineo i nesklad – prizor bele
tuđinke koja drži nešto što O duboko povezuje sa svojom sestrom iz vremena kada je bila mlađa,
srećnija, razgovorljivi)a, sestrinskija. Sada je pernica kružila po igralištu, odvojena od svoje lične
prošlosti kao da nije važno što je pripadala Sisi – kao da sama Sisi nije važna, a zapravo je
Oseiju važnija od svega. Važnija od Di, shvatio je. Di još nije bila zaslužila mesto u njegovom
srcu. Sada je podozrevao da nikada i neće.
Jer, lagala ga je. Di mu je rekla da je pernica kod njene kuće, a očigledno nije. Dala ju je ili ju
je bacila, i pernica je nekako završila kod Blanke. Kod Kasperove devojke. Naravno, Kasper je s
tim nekako povezan. Osei nije znao kako, ali je to osećao, a Ijan mu je to potvrdio. Di je lagala,
Kasper je nekako umešan i to je tištalo Oseija, stvaralo mu u glavi takav pritisak da je mislio da
će eksplodirati.
Posmatrao je s prve baze Blanku kako sedi na piratskom brodu s ružičastom pernicom u krilu:
prevlačila je prste po jagodama baš kao i ona druga devojčica. Onda je otrčala do Kaspera i
morao je da gleda njihovu predstavu uz ogradu; Blanka je držala pernicu dok su se ljubili, a onda
ju je ispustila. To je Oseijev bes izvelo na površinu. Bio je samo potreban još neko da ga
oslobodi.
Taj neko bila je Di. Kad je zazvonilo za kraj odmora, Blanka i Kasper nastavili su da se ljube,
pernica je ostala zaboravljena na tlu, a Di mu je pritrčala.
„Osei, šta…“ Nije uspela da dovrši. Osei nije želeo da se suoči s njom, nije hteo da mu priđe,
da razgovara s njim, da ga još laže, da se ponaša prema njemu kao prema dečku, a onda kao
prema crnom dečaku na belačkom igralištu. Crna ovca, s crnom tačkom na imenu. Na crnoj listi.
Crnog srca. Crn je ovo dan.
Brana je popustila pred bujicom njegovog besa. „Ostavi me na miru!“ uzviknuo je i gurnuo je
snažno – tako snažno da je Di zamlatarala rukama kao lik iz crtanog filma kad se hvata za
vazduh pre nego što padne unazad. Mučni zvuk udara njene glave u asfalt najzad je naterao
ostale da se okrenu od neodoljive predstave Blanke i Kaspera ka novoj drami.
„Di!“ vrisnula je Mirni, dotrčala i kleknula uz drugaricu. Di je ležala na leđima zatvorenih
očiju. „Di, jesi li dobro?“ Kad joj je Mirni sklonila kosu s lica, Di su kapci zatreperili i otvorila je
oči.
O je stajao nad njima, odjednom postiđen, obuzet mučninom i bespomoćan.
Di je gledala oko sebe, zbunjena, dok joj se pogled nije ukrstio s njegovim, pa se trgnula.
„Dobro sam.“
Mirni je pogledala uvis. „Šta je tebi?“ prosiktala je. „Jesi li poludeo? Zašto si to uradio?“
Osei se stresao, zgađen samim sobom. No, njegov bes nije splasnuo; sputao mu je glas i noge,
pa je samo nemo stajao, spuštenih ruku.
Čuo je korake iza sebe i znao je da to dolazi neki učitelj. Zažmurio je, samo na trenutak, mada
je znao da time neće dobiti ono što je želeo – da nestane s ovog igrališta, da se udalji od ovih
belaca, naročito od ovih odraslih belaca koji će sada nasrnuti na njega – grditi ga, slati ga kod
direktorke, kažnjavati ga i zvati njegove roditelje. Zamislio je lice svoje majke kad čuje šta je
uradio i pripala mu je muka…
„Šta se dogodilo?“ Gospođica Loud je kleknula pored Di s druge strane. „Di, jesi li
povređena?“
„O je gurnuo Di!“, povikao je jarosno Rod iz mase okupljenih učenika. „Oborio ju je, skot
crni!“
„Pripazi na jezik, Rode!“ opomenula ga je gospođica Loud.
„Ali tako je bilo!“
„Dosta. Boja njegove kože nema nikakve veze s ovim. Di, možeš li da sedneš?“ Zajedno s
Mirni pomogla je Di da se uspravi. Di je još delovala omamljeno.
„U redu, reci mi gde te boli.“
Di je podigla ruku na potiljak. „Ovde.“
„Da li ti se vrti u glavi?“
„Malo.“ Nije gledala Oseija.
 Došao je i gospodin Brabant. „Idite u red, svi“, naredio je s toliko autoriteta da se čarolija
raspršila i učenici su krenuli u redove. „Ne ti“, dodao je kad je O krenuo za ostalima prema ulazu
u školu. „Šta si uradio, Osei?“
O je ćutao.
„Nije ništa uradio“, odgovorila je Di. „Ja… natrčala sam na njega, saplela se i pala, to je sve.“
Mimi je zaustila: „Di, nije bilo…“
„Osei nije ništa kriv. Pokušao je da me uhvati.“
Gospodin Brabant je podigao obrve. „Stvarno?“
„Stvarno. Bila sam nespretna. Znate koliko sam trapava.“
„Da si se saplela, pala bi napred, zar ne? A ne na leda. Učila si o ubrzanju.“
„Saplela sam se“, ponovila je Di i s naporom ustala. „Dobro sam. Stvarno.“ I dalje nije gledala
Oseija.
Gospodin Brabant i gospođica Loud su se zgledali. „U redu“, rekao je gospodin Brabant. „Idi
kod bolničarke da te pregleda i stavi ti led na tu čvorugu. Ti pođi s njom, Mimi. Pripazi na nju. I
uradi joj nešto s tom kosom. Njena majka će doći da se žali i popeće nam se svima na glavu.“
Osei je gledao u zemlju, a ne za devojčicama kad su otišle. Nije se usudio da podigne pogled.
To što ga je Di odbranila nije popravilo stvar, naprotiv. Njegov bes se nije povukao, nego se
stvrdnuo u grudvu u njegovoj utrobi. Nije bio besan na nju, nego na sebe. Gurnuo je devojčicu.
To se ne radi. Majka će mu se toliko zgroziti da neće čak ni vikati niti se rasplakati; okrenuće mu
leđa. Čak i Sisi, puna pravednog gneva prema belcima, ne bi odobrila ono što je Osei uradio.
Osećao je da ga oboje učitelja posmatraju i oborene glave čekao je njihovu presudu.
„Viđao sam i ranije takve kao ti. Nameravaš da stvaraš nevolje u ovoj školi, je li, sinko?“,
promrmljao je gospodin Brabant.
„Ne, gospodine učitelju“, odgovorio je nagonski.
„Mi takvo ponašanje ovde ne trpimo, znaš.“
„Tako je, gospodine učitelju.“
„Imaš sreće što se dovoljno sviđaš svojoj devojci da laže za tebe. Sam bog zna zašto.“
Osei je zurio u asfalt koji je izgrebao mnoga kolena. Zapitao se zašto igrališta nisu pokrivena
mnogo bezopasnijom travom.
„Nisam mnogo očekivao od cr…“ Pogledao je gospođicu Loud. „Od tebe. Zato danas nisam
iznenađen. Ali ako se još nešto desi, a ti se nađeš u blizini, direktorka će te isključiti koliko god
te slatke devojčice branile. Jesi li me razumeo?“
Osei je stezao zube dok mu se nije učinilo da pucaju, a onda je klimnuo glavom.
„U redu.“ Gospodin Brabant je podigao glas. „Šta vi stojite ovde? Zašto niste u redu? Ako se
ne stvorite tamo dok izbrojim do deset, kazniću vas!“
Učitelji su polako krenuli između užurbanih učenika. Osei se vukao za njima; nije mogao da
se ponizi i potrči ispred njih u red, pa makar ga kaznili.
„Ričarde, ja…“ Gospođica Loud je zaćutala.
„Šta?“ upitao je oštro gospodin Brabant kao da razgovara s učenikom. „Izvini, Dajen. Kaži.“
„Pa… pitam se jesi li bio malo prestrog prema njemu.“
„Prestrog? Oborio je devojčicu!“
„Jeste, ali… njemu sigurno nije lako samom u školi.“
„Život ni za koga nije lak. Njemu je čak odlično. Kad odraste, dobiće za tren oka dobar posao,
zahvaljujući pozitivnoj diskriminaciji. Dobiće dobar posao umesto nekog kvalifikovanijeg.“
 „Je li se to desilo… Nije važno.“ Gospođica Loud je uzdahnula. „Gospode, šta je ovo danas?
Prvo Kasper, sada ovo. Jesu li im sipali nešto u ručak?“
„Znaš ti šta je“, odgovorio je gospodin Brabant mračno. „Ova škola nije spremna za crnog
učenika.“
„Verovatno nije.“
„A dan se još nije završio. Znaš kako se kaže: nevolje uvek dolaze utroje.“

***

Svaki trag Mimine glavobolje je nestao i sve joj se izoštrilo. Činilo joj se da gleda kroz dvogled i
okreće točkice dok ne legnu na mesto i jasno joj se ukaže no što je do tada bilo zamagljeno.
Možda je razlog to što ju je Ijan ostavio na miru. Od ponedeljka ujutru, kada je pored jarbola
pristala da mu bude devojka, njegova pažnja pritiskala ju je kao težak jorgan u postelji. Čak i kad
je ne vidi, nekako joj je nametao svoje prisustvo – bilo neprestanom pažnjom njegovog druga
Roda, koji je pazio na nju za njega, bilo time kako je igralište dejstvovalo oko njega: učenici koji
su ga sledili, plašili ga se ili nisu na njega obraćali pažnju kretali su se jasno vidljivim putanjama
u čijem je središtu bio on. Ijan je nakratko uvukao sa sobom Mirni u to središte, a bilo joj je
toliko strano da je bila potpuno onemogućena kao učenica, kao nečija devojka, kao drugarica.
Isplatilo joj se što je kupila slobodu ružičastom pernicom i za vreme utakmice u kikbolu osećala
se beznačajno. Ijanova pažnja prešla je na druge i Mirni je ponovo mogla da diše, da sklopi oči i
nađe svoje mesto daleko od netremičnih pogleda.
No, grizla ju je savest; nagonski je znala da ništa dobro ne može izaći iz toga što je ljami dala
pernicu – i Oseijevu adresu i broj telefona. Žalila je što se nije setila da izvadi cedulju iz pernice
pre nego što ju je predala. Najviše ju je grizla savest što je izdala Di dajući drugome njenu
dragocenost. To je verolomno.
Uzdahnula je. Makar mogu sada da joj pomognem – i to je nešto, mislila je kad je uzela
drugaricu pod ruku i povela je na sprat do bolničarkine ordinacije.
Ordinacija gospođice Montano na spratu bila je mala i četvrtasta, imala je posebno kupatilo, a
u njoj je stalno svirao radio WPGG, lokalna stanica koja emituje hitove. Dolazile su i pre kod
gospođice Montano zbog posekotina, stomačnih bolova i groznica. Mimi joj je redovno dolazila
zbog svojih glavobolja. Vrata su bila odškrinuta, a preko pesme Band on the run Mimi je čula
jecaje i bolničarkine prekore: „Šta cmizdriš kao neka beba.“
Mimi i Di su sele na stolice poredane u hodniku da čekaju. Po zidu preko puta njih bili su
polepljeni plakati. Podsetnici da posle upotrebe toaleta treba oprati ruke. Saveti za uklanjanje
vaški iz kose. Slike znakova nekoliko vrsta boginja. Plakati o testovima na tuberkulozu,
pregledima očiju i vakcinama protiv malih boginja i dečje paralize. Samo sedenje preko puta
svih ovih ozbiljnih informacija zamaralo je Mimi. Odlično su pretvarale svet u strašno mesto. Na
trenutak je poželela da s njima sedi njena majka kako bi preuzela teret brige.
Iz ordinacije su se začuli uzvici. Gospođica Montano nekome čisti jodom ogrebano koleno,
pretpostavila je Mimi. Verovatno nekom mlađem učeniku, nekome iz drugog ili trećeg razreda.
Sedela je ovde i slušala slične krike mnogo puta.
Di se naslonila i zatvorila oči. Mimi je želela da je upita kako je; zapravo, želela je svašta da je
pita i da joj kaže. No, iz sopstvenog iskustva s glavoboljama znala je da preterana pažnja ne
pomaže. Zato je pokušala da bude praktična. „Idem po vodu. Hoćeš li i ti?“
 „Da, molim te.“
Mirni je iz držača na zidu izvadila dve kartonske čaše s ispisanim zagonetkama i otišla niz
hodnik do aparata za vodu da ih napuni. Kad se vratila, iz ordinacije se čula pesma Reelin in the
Years grupe Stili den, a Di je plakala. Mirni je sela i pružila joj čašu. „Pij.“
Di je ispraznila čašu u jednom gutljaju i zgužvala je ne pročitavši zagonetku. Mirnije pijuckala
polako i gledala odštampanu šalu. Šta ogledalo radi kad mu ispričaš vic? Prsne od smeha. Šale
na čašama uvek su bile glupe.
„U redu“, rekla je. „Uplešću ti kosu. Hoćeš jednu ili dve pletenice?“
„Jednu.“
„Riblju kost?“
„Da. Ne – običnu. Neka bude jednostavna.“
„Okreni se.“
Di je okrenula leđa Mimi, koja je sela postrance i prebacila joj kosu preko ramena. Počela je
prstima da raščešljava guste plave uvojke da ih smiri i ukroti. Retko je viđala Di raspletene kose.
Šteta što mora ponovo da je sveže. No, po svemu sudeći, odraslima se ne sviđa.
Mimi je podelila gustu plavu kosu na tri dela. „A sada mi kaži šta nije u redu“, rekla je
uplićući pramenove.
„Oh…“ Di je zatresla glavom. „Sve je u redu.“
„Neće biti. Šta se dogodilo tamo?“ Mimi je na igralištu sedela zatvorenih očiju, snagom volje
udaljena od okoline, pa je videla samo kraj pada, čula je kako Di potiljkom udara u tlo, ali
opazila je ružni bes na Oseijevom licu i znala je da Di nije mogla da se saplete kao što je tvrdila.
„Ne znam zašto je ljut na mene.“ Di je obrisala oči nadlanicom. „Ne znam šta sam uradila. Sve
je bilo tako lepo, a onda… odjednom više nije bilo. Kao da je neko pritisnuo prekidač, kao da mu
je neko nešto rekao za mene. Ali šta bi ko mogao da kaže? Nisam ništa loše uradila. Ništa
osim…“
„Šta?“
Di je zavrtela glavom. „Ništa.“ Kad je shvatila da Di neće nastaviti, Mimi je takođe zavrtela
glavom. „Dečaci su čudni.“
„Jeste i ti i Ijan…?“
„Raskinuli smo za vreme ručka.“ Mimi je pomislila na tu razmenu – pernica za raskid – i
stomak joj se zgrčio od grize savesti. Trebalo bi da kaže Di. Ima li hrabrosti za to?
Di se okrenula da je pogleda. „Oh, To je…“ Činilo se da je progurala poslednju reč, ali na licu
joj se videlo olakšanje – a to je povredilo Mimi više nego što bi očekivala. Di je očigledno
sumnjala u njeno rasuđivanje, iako nije ništa rekla proteklih nekoliko dana.
„To je dobro“, dovršila je Mimi umesto nje. „Znam. Pojma nemam šta mi je bilo da uopšte
pođem s njim.“
„Pa…“ Di se prvi put nasmešila. „Svi smo se čudili. On je toliko drugačiji od tebe.“
„Verovatno mi je laskalo. Niko pre nije hteo da se zabavlja sa mnom. Zato što sam čudna.“
„Nisi ti čudna!“
„Jesam. Znaš da jesam. Oduvek sam bila po strani. Nisam dobra ni u čemu. Nemam dobre
ocene, ne trčim brzo, ne umem da crtam, da pišem, da pevam. Imam te blesave glavobolje. Svi
misle da sam veštica ili tako nešto. Ponekad se zapanjim što sam tvoja najbolja drugarica.“
Naročito kad dajem drugima tvoje stvari i lažem te, dodala je u sebi.
„Ne budi luda. Ti si najzanimljivija osoba koju poznajem – osim Oseija sada.“
 Mirni je osetila snažan ubod ljubomore i došla u iskušenje da snažno cimne kosu koju je plela.
No, pribrala se, blago povukla pletenicu i rekla: „Evo. Imaš li gumicu?“
Di je zavukla ruku u džep farmerki. „I odlično preskačeš konopac“, rekla je pružajući Mirni
jarkocrvenu gumicu.
Mirni nije znala da Di govori ozbiljno, pa je odlučila da ovo shvati kao šalu. Nasmejala se.
„Da, tu sam odlična.“ Pustila je pletenicu. „Gotovo.“
„Hvala.“ Di se naslonila potiljkom na zid, trgnula se i oslonila se obrazom na dlan. „Boli.“
„Čvoruga?“
„Aha.“
„Udarila si baš jako. Je li ti muka? Vrti li ti se u glavi?“
„Ne.“
„Dobro je. To verovatno znači da nemaš potres mozga. To će bolničarku najviše zanimati.“
Ućutale su. Trenutak je bio pogodan da Mirni prizna prijateljici šta je bilo s pernicom.
Progutala je knedlu, otvorila usta – ali ništa nije izašlo. Tako je teško priznati grešku. Osim toga,
s kosom ponovo upletenom Di je mnogo više ličila na sebe. Mirni nije želela da je uznemiri.
Onda se začula druga pesma i trenutak je prošao. Mirni i Di su se uspravile u stolicama.

Čula sam da dobro peva

Čula sam da ima stila
Pa sam došla da ga vidim
Da ga malo slušam.

Čak ni jeftini radio nije mogao da pokvari bogati glas Roberte Flek. Devojčice su ludele za
ovom pesmom otkako se pojavila pre više od godinu dana. Jedna petakinja snažnog glasa s tom
pesmom je ove godine pobedila na školskom takmičenju talenata, mada je Mimi slučajno čula
gospodina Brabanta kako mrmlja gospođici Loud da je potpuno neprikladno da devojčica od
deset godina peva takvu pesmu. Di je zapevušila uz radio.

Trza mi bol prstima,

Rečima peva moj život
Tiho me ubija pesmom…

Onda je ućutala. „O, Mirni, ne znam šta da radim.“

„Da li ti se Osei sviđa?“
„Da. Mnogo mi se sviđa. Tako mi je prijatno s njim. Toliko je neobičniji od svih ostalih
ovde.“
Mirni je ćutala pokušavajući da ovo ne shvati kao kritiku.
„Bio je svuda i ima šta da kaže. Svi ostali pored njega su dosadni. I ja sam dosadna jer živim u
ovom dosadnom predgrađu. Želim da budem pustolovnija, na primer da češće idem u centar.
Kad si ti poslednji put bila u Vašingtonu?“
„Za Uskrs – odveli smo goste da vide spomenik Vašingtonu.“
„Htela sam da pitam Oseija da pođe sa mnom autobusom ovog vikenda – možda u
Džordžtaun.“
„A tvoja majka?“
 „Šta moja majka?“ Prkos s kojim je Di ranije govorila s gospodinom Brabantom ponovo je
oživeo.
„Nije važno, ako hoćeš, kaži joj da si kod mene.“
„Neću morati ako se on i dalje bude ljutio na mene. Čini mi se da moramo ili da se pomirimo
ili da raskinemo.“
„Je li te on gurnuo malopre?“
Di nije odgovorila.
„Jer ako te je gurnuo, to ne valja, zar ne?“
„To je bilo slučajno. Nije nameravao da me povredi, sigurna sam.“
„Jesi li zaista sigurna?“
„Više me brine ono kako se ponašao prema meni pre toga, tokom utakmice, pa i ranije. Zašto
se tako brzo promenio? Delovao je kao da mu je stalo do mene, a onda je odjednom postao tako
besan i dalek.“
Mirni je slegnula ramenima. „Ja ne razumem dečake. A ni oni ne razumeju nas.“
„Jao!“ čule su iz ordinacije, a zatim: „Džimi, skoro sam gotova. Sedi mirno.“

Pevao je kao da me poznaje

U mom crnom očajanju
A onda je pogledao kroz mene
Kao da me nema.

Di je ponovo zaplakala. Mirni je znala da je najbolje da je ostavi na miru.

Možda bi mogla da povrati pernicu od Ijana pre nego što uradi nešto s njom – pre nego što je
proda ili obavi šta god da je naumio. Iskrašće se da ga pita.
Iz ordinacije se začulo komešanje, a Di je uspela da obriše oči pre nego što su se vrata širom
otvorila. Jedan dečak je ishramao napolje, zavijenog kolena i lakta, a za njim se pojavila
gospođica Montano, u belom mantilu, lica spokojnog kao i uvek.
„Idi u razred, Džimi“, rekla je, „i sledeći put gledaj kuda ideš. Dečaci… “, promrmljala je pre
nego što se okrenula ka Mirni i Di. „U redu, cure? Ponovo te boli glava, Mirni?“
„Ne, gospođice Montano. Dovela sam Di. Gospođica Loud mi je naredila. Di se udarila u
glavu.“
„Stvarno? Di, uđi da te pogledam.“ Klimnula je glavom Mirni. „Ti idi nazad na čas. Ako je
sve u redu, Di će moći sama da se vrati. Ako se povredila, poslaću je kući.“ Mirnije umirilo što
je delotvorna gospođica Montano odmah preuzela odgovornost na sebe. Neka odrasli uzmu stvar
u svoje ruke.
Stegnula je Di za ruku. „Vidimo se kasnije.“
Di je klimnula glavom i ustala da uđe za bolničarkom u ordinaciju. „Hvala ti, Mirni.“
„Aha.“
Kad su ušle, Mirni je ostala da sedi; čekala je da Roberta Flek završi, pitala se koja će biti
sledeća pesma i da li će joj dati neki znak. Nikada nikome nije rekla, ali ponekad je tražila znake
u svemu kad je zbunjena. Um joj je sada penušao; morala je da mu pruži nešto što će tom danu
dati smisao.
Kad je Doktor Džon zapevao da je na pravom mestu u pogrešno vreme, Mirni je klimnula
glavom. Shvatila je znak; ceo dan delovao je pogrešno. Jedva je čekala da se završi.
 Peti deo

Posle škole

Mama mi je rekla
Ako budem dobra
Da će mi kupiti
Gumenu lutku.
Sestra joj je kazala
Da sam poljubila vojnika
Sada neće da mi kupi
gumenu lutku.
Sada sam mrtva
I počivam u grobu
A uz mene leži
Gumena lutka.
Di je laknulo kad je zvono označilo kraj časova. Činilo joj se da je poslednji čas trajao satima.
Kad se vratila od bolničarke, propustivši kontrolni iz gramatike, Osei joj se nije nasmešio kad je
sela, i do kraja nastave nije obraćao pažnju na nju. Osećala je njegovu ledenu hladnoću dok su na
likovnom jedno uz drugo pravili čestitke za Dan majki od kolažnog papira, časopisa, svilenog
papira, šljokica, čistilica za lule i drugih materijala na stolovima. Posebno je bolno kad te
ignoriše neko ko sedi pored tebe.
Di se uvek radovala časovima likovnog, kada gospodin Brabant izađe, a dođe gospođa
Randolf. Tada je sve postajalo blaže i opuštenije. Učenici su mogli da razgovaraju dok su im
ruke zauzete. Gospođa Randolf je to podsticala. „Najbolje stvaramo kad smo opušteni“, rekla je
mašući rukama tako da su joj brojne narukvice zveckale. Uvek je nosila jarkocrveni ruž koji joj
se preko ivice usana razmazivao po mreži finih bora. „Svetlost. I strast. To tražimo. Comme les
Français.“ 1
Gospođa Randolf je nekoliko puta bila u Parizu i rado je na to podsećala učenike ubacujući
francuske reči u svoje podsticajne govore.
Želela je da za majke naprave neobične čestitke, ne obične crteže cveća s rečima „Mama,
srećan Dan majki“ pažljivo ispisanim štampanim slovima. „Pogledajte šta sve možete da
iskoristite za čestitku“, rekla je. „Opipajte.“ Bacila je svileni papir uvis, prelistala časopise,
mahnula bočicama srebrnih šljokica. „Budite nadahnuti. Mislite na svoje majke i na sve ono što
čine za vas“, dodala je videvši da je učenici belo gledaju. „Mislite na to koliko vas vole i koliko
se žrtvuju za vašu sreću. Izrazite svoju ljubav prema majci na ovom komadu kartona.“ Podigla je
beli karton i svima im podelila po jedan. „Izrazite se i odajte počast majci. Ah, l'amour pour la
mère, c'est merveilleux!2
Di se nervozno zakikotala i krajičkom oka pogledala Oseija. On nije podigao glavu. Lice mu
je bilo strogo, a pogled prikovan za čestitku. Di se ugrizla za usnu i pogledala preko puta u Pati,
koja joj se saosećajno napućila. „Kako ti je glava?“, upitala je naglašeno i namrštila se na Oseija
kao da podseća Di da treba da se naljuti na njega.
Osei se trgnuo.
Pati ju je dobro podsetila. Treba da se naljuti na njega – ima prava da se naljuti. Gurnuo ju je,
povredio ju je nepravedno. Trebalo bi da joj se izvini. A ona bi trebalo besno da ga probada
pogledom, da traži drugo mesto kako ne bi sedela pored njega – možda Kasperovo prazno mesto
malo dalje. Druge devojčice bi to uradile. Blanka bi nadigla dreku i uživala u galami koju može s
pravom da napravi.
No, Di nije bila ljuta, nego se osećala krivom. Činilo joj se da ona treba njemu da se izvinjava,
a ne on njoj. Imao je pravo da se razbesni na nju, činilo joj se, da viče i da je odgurne. On je
crnac i ceo dan se svi prema njemu ponašaju tako, drugačije nego što bi postupali s nekim
drugim novim učenikom. Di je znala da je i njoj samoj zanimljiv jer je crn, a to nije nužno dobar
razlog – da se neko nekome sviđa zbog boje kože. Gledala je njegove ruke, smeđe kao jutarnja

1
Fr.: Kao Francuzi. (Prim. prev.)
2
Fr.: Ah, ljubav prema majci je čudesna. (Prim. prev.)
kafa njenog tate, kako makazama seku kolažni papir u obliku nepravilnog srca. Nokti su mu bili
dugi, četvrtasti i vrlo ružičasti.
„Di?“
Pati je zurila u nju i Di se trgnula. „Dobro sam. Glava mi je dobro.“ Brzo je uzela plavu
čistilicu za lule i ne znajući šta će joj.
„A ko je ovo?“ Gospođa Randolf je dolepršala do njihovog stola. „Ti si sigurno novi učenik,
inače bih te svakako upamtila!“ Nasmešila se Oseiju. Na krupnim prednjim zubima imala je
tragove ruža.
Osei je prestao da seče, ali nije podigao pogled. „Jesam, gospođo nastavnice.“
Gospođa Randolf se nasmejala. „O, nemoj da budeš tako zvaničan sa mnom. Kako se zoveš?“
„Osei.“
„Kakvo zanimljivo ime! Pa, Osei, možeš me zvati Kej.“ Gospođa Randolf je uvek tražila od
učenika da je zovu po imenu. Niko to nikad nije uradio. „Ovde nema hijerarhije. U umetnosti to
ne postoji. Postoji samo izraz. A danas izražavamo ljubav i poštovanje prema našim majkama.
Kakvu čestitku praviš?“
Di je želela da mu kaže da ne brine, da gospođa Randolf u nekom trenutku svakoga obasipa
ovakvom neželjenom pažnjom. Treba samo da stegne zube i sačeka da to prođe, a kad se
gospođa Randolf skloni, može da se zavali i da joj se smeje iza leđa. No nije mogla to da mu
kaže, ne kad je ovako očigledno odbija od sebe.
Osei je pogledao gospođu Randolf i rekao: „Isecam jagode. To joj je omiljeno voće.“
Di se utroba zgrčila. Gospođa Randolf je pljesnula rukama. „Sjajno! Odabrao si nešto vezano
upravo za nju – to je divno! Nemoj da te materijali ograničavaju. Ne moraš čak ni da koristiš
makaze ako ne želiš. Možeš da iscepiš jagode ako hoćeš! Želiš li da ih iscepiš?“ Ravne linije
očigledno su gospođi Randolf smetale više od nereda.
Osei je spustio pogled i ponovo počeo da seče. „Upotrebiću makaze.“
„Naravno, naravno!“ nervozno je ciknula gospođa Randolf. „Sjajno! A ti, šta ti praviš, Di?
Čime ćeš ti slaviti svoju majku?“
„Ja, ovaj…“ Di se igrala čistilicom za lulu, uvijala ju je tako da je nastao dlakavi kružić. Nije
imala pojma šta da napravi za majku. Gospođa Benedeti nije bila majka koja se „slavi“.
„Borovnice!“ uzviknula je gospođa Randolf. „Jesu li borovnice omiljeno voće tvoje majke?
Možda će ovo biti voćni sto. Osei, uveo si novu modu!“ Sa iščekivanjem je pogledala
Dankanove i Patine čestitke, možda se nadajući da će videti banane ili pomorandže. No, Dankan
je spavao s glavom na rukama, a Pati je brižljivo pravila od svilenog papira cvet kako su
devojčice naučile prošle godine kod tradicionalnije nastavnice likovnog. Trenutak-dva činilo se
da će gospođa Randolf oteti Pati cvet iz ruku i iskidati ga. Gospodin Brabant nikad ne bi
dozvolio Dankanu da spava na času, ali je gospođa Randolf bila mnogo blaža, pa se samo
nasmešila i okrenula se drugim učenicima. „A šta imamo ovde? Omiljeno povrće?“ Na prodorni
zvuk njenog smeha Di se trgnula.
Da je Dankan bio budan i da je čas likovnog održan jutros, kad su ona i Osei još bili srećni,
njih četvoro – čak i čistunka Pati – mogli su da se podsmevaju gospođi Randolf, njihove
imitacije njenog glasa i ponavljanje njenih reči prepričavali bi se danima i postali bi
opšteprihvaćene šale. No, umesto toga su ćutke uporno radili na čestitkama, a svuda naokolo Di
je čula veselo čavrljanje.
Pati je zamolila da izađe u toalet i po povratku nije sela za svoj sto, nego se zadržala s
drugaricama u drugom delu učionice; poredila je svoj cvet s njihovima i izbegavala sumornu
atmosferu oko Di i Oseija. Di je poželela da je zamoli da dođe, ili da probudi Dankana, samo da
se neko nađe između nje i Oseija. No, morali su kruto da sede i prave se da onog drugog nema.
Krajičkom oka gledala je kako nastaje njegova čestitka – tri jagode zalepljene na prednju
stranu belog kartona obojenog u istu nijansu ružičaste kao pernica. Unutra je napisao vrlo
zvanično, rukopisom punim vijuga kao po evropskom običaju: „Draga majko, želim ti srećan
Dan majki, tvoj sin Osei.“
Zbog čega je toliko ljutit – zbog pernice? Di se zapitala gde je ta pernica. Kad se vratila od
bolničarke, kradomice je pogledala u svoj sto nadajući se da se nekako pojavila, ali nije. Iako
Osei nije okretao glavu, bila je sigurna da on zna šta to ona traži. Da je nije negde izgubila?
Moraće da pogleda u izgubljeno-nađeno.
Deset minuta pre kraja časa gospođa Randolf je pljesnula rukama i rekla učenicima da stave
čestitke na stolove, obiđu i pogledaju sve pre nego što se spakuju. Di se obradovala i skočila na
noge. Poslednjih pola sata delovali su joj kao kazna za zločin koji nije ni znala da je počinila.
Osim toga, napravila je glupu čestitku s borovnicama, njena majka uopšte ne jede borovnice.
Izgledalo je kao da je kopirala Oseija.
I on kao da je jedva čekao da se skloni. Dok je išla naokolo diveći se cvetovima od svilenog
papira i ponekim voćkama (povrća nije bilo), Di je shvatila da je u svakom trenutku svesna gde
se O nalazi u odnosu na nju. Onda joj se učinilo da je nestao, ali ga je našla u uglu za čitanje
kako sedi na vreći i lista strip koji je neko tu ostavio.
„Osei, moramo da spakujemo stvari pre nego što zazvoni.“
On je samo klimnuo glavom, a zatim je ustao i pogrbljen krenuo ka stolovima. Di se setila
kako je tog jutra samouvereno došao na igralište. Gde je sada to samopouzdanje?
Dok su zajedno bacali papir, bojice, bočice lepka i čistilice za lule u kartonsku kutiju, Osei je
tiho rekao: „Sačekaj me na igralištu posle škole.“
Di je ojađeno klimnula glavom. Majka ju je čekala kod kuće, ali reći će joj da je ostala da
preskače konopac.
Kad je zazvonilo, promrmljala je: „Stižem za minut.“ Onda je izjurila iz učionice do
direktorkine kancelarije. Tu se nalazila kutija za izgubljene i nađene stvari.
Dok je klečeći preturala po, kako joj se činilo, brojnim istovetnim plavim džemperima i
malobrojnim patikama, Di je čula gospođu Djuk kako razgovara telefonom: „Ne, zapravo nije
učinio ništa loše. Ništa što zaslužuje kaznu. No, bio je umešan u događaj s jednom devojčicom –
ne, ne to. Pala je i udarila glavom.“ Tišina. „Želela sam samo da vas obavestim o tome. „Ja to
razumem. Naravno da je potrebno vreme za snalaženje u novoj školi, naročito dečaku u…
takvim okolnostima. Možda nije navikao da se ponaša onako kako mi očekujemo od naših
učenika.“ Tišina. „Ne, ne kažem da…“ Tišina. „Naravno. Ne kažem da vi niste uradili svoj
posao. Daćemo mu malo vremena da se privikne, važi? Držaćemo ga na oku.“ Tišina. „To neće
biti neophodno. Sačekajte sedmicu-dve, gospođo Kokote, pa ćemo ponovo razgovarati, u redu?
Izvinite, ali zvonilo je i imam sastanak s nastavnicima. Doviđenja.“ Kad je spustila slušalicu,
povikala je: „Dakle, stvarno!“
Sekretarica škole se zakikotala iz susedne kancelarije. „Oštra je, zar ne?“
„Nadmena je. Hvala bogu da je njen sin s nama još samo mesec dana. Sledeće godine neka se
neko drugi pomuči.“
„Mislite li da je on gurnuo Di Benedeti?“
Di se skamenila. Ako se makne, sekretarica će je videti.
 „Znam da ju je on gurnuo. Nekoliko dece reklo mi je da ga je videlo. Ali Di kaže da nije, pa je
optužba slaba.“
„Šta je, zavrteo joj je mozak, je li? Dao joj je da okusi čokoladu, da se tako izrazim?“
Gospođa Djuk je progunđala: „Tako nekako.“
„Neće to potrajati. Ti klinci krenu ujutru, a raskinu do ručka. U tim su godinama.“
„Nisam sigurna. Dajen mi je rekla da je Di rasplela kosu i dozvolila mu da je dodiruje. Njena
majka će pobesneti. Strepim od tog telefonskog razgovora. Znaš kakva je gospođa Benedeti.“
„O, da!“ Sekretarica se ponovo nasmejala. „Ali Di zapravo nije prekršila nikakvo pravilo, zar
ne?“
„Moram. Treba da joj kažem za čvorugu. Ali, reći ću joj samo da se Di saplela. Ne moram da
spominjem tog dečaka, hvala bogu. No, nema veze. Uhvatiću ga ja pre ili kasnije.“
Onda j e sekretarica podigla glavu i videla Di pored kutije s izgubljenim i nađenim stvarima.
„Di, šta ti radiš ovde?“
„Ništa! Tražim nešto, ali nije tu.“ Kad se uspravila, Di je čula škripu stolice i korake, a onda se
gospođa Djuk pojavila na vratima najavljena oblakom parfema. Izgledala je prepadnuto.
„Di, jesi li prisluškivala?“
„Nisam, gospođo Djuk. Tražila sam nešto u kutiji.“
„Šta si tražila?“
„Ovaj, pernicu.“ Di je shvatila da ne može da pogleda direktorku u oči, pa se zagledala u njenu
ogrlicu od veštačkih bisera. Gospođa Djuk je ponekad umesto te ogrlice nosila broš u obliku
pauka, a zimi drugi, u obliku pahulje, načičkan štrasom. Di i njene drugarice zvali su je „Pauk“,
„Pahulja“ ili „Biserka“, u zavisnosti od toga koji nakit nosi.
„Kako izgleda?“
„Ružičasta je, s jagodama. Ali nije ovde. Izgubila sam je.“
„U redu. Idi sada.“
Di je pohitala hodnikom, ali je stala kad joj je gospođa Djuk doviknula: „Čekaj malo.“
Okrenula se. „Izvolite, gospođo Djuk.“
Direktorka je prekrstila ruke na grudima kao što odrasli često rade kad razgovaraju s decom.
„Kako ti je glava?“
„Dobro je.“
„Zabrinuta sam za tebe, Di. Bojim se da nisi rekla potpunu istinu o onome što se dogodilo po
podne.“ Di se namrštila. „Rekla sam istinu. Saplela sam se i pala.“
„Sigurna si?“
„Jesam.“
Gospođa Djuk ju je dugo gledala, a Di je stisnula usne i isturila bradu. Najzad se direktorka
okrenula. „U redu. Tako ću reći tvojoj majci“, kazala je preko ramena. „Idem da je pozovem. Ti
pođi kući.“
Dok je odlazila hodnikom, Di se odjednom stresla pomislivši na ono što bi njena majka rekla
kad bi saznala šta se zaista dogodilo. Na izlazu je zastala. Osei ju je čekao pored penjalice.
Duboko je udahnula i izašla.

Osim ako pada kiša, Ijan nikad nije išao pravo kući iz škole. Kod kuće nije imao šta da radi.
Njegova starija braća dolazila su kasnije, a nisu ni želela da provode vreme s njim. Kad je išao
po kraju da igra košarku, bejzbol ili mali fudbal, primetio je da ostala deca po njegovom dolasku
nalaze izgovore da odu govoreći da moraju da rade domaće zadatke ih da ih majka šalje u
prodavnicu. Jednom se vozao naokolo biciklom i otkrio da su se isti oni dečaci koji su otišli iz
parka deset minuta ranije okupili na praznom placu da nastave fudbalsku utakmicu bez njega.
Sakrio se, suviše ponižen da im dozvoli da ga vide. No, upamtio ih je sve do jednog i sistematski
ih redom kažnjavao sledećih nekoliko sedmica, i to uobičajenim nasiljem – iznudom novca,
telesnim povredama ili pretećim prisustvom. Bio je skriveniji, podliji – sekao im je gume na
biciklu, pipao im je sestre u gužvi, prosipao im boju po stolovima za vreme odmora.
Više je voleo da posle škole ostane na igralištu. Iako je većina dece odlazila kući, igralište je
ostajalo otvoreno još jedan sat za one koji žele da ostanu, a dežurao je samo jedan učitelj. Danas
je to bila gospođica Loud. To je dobro – ona ga se suviše plaši da bi se umešala. Razgovarala je s
roditeljima nekog mlađeg učenika sa drugog igrališta. Uskoro će da sedne da čita knjigu i samo
će povremeno podizati pogled.
Ijan je video Oseija pored penjalice – sa okvirom od metalnih sipki pričvršćenih pod pravim
uglom u obliku kutije visoke četiri metra po kojoj su deca mogla da se pentraju. U blizini je bilo
još nekoliko učenika, ali ne i oko penjalice. Možda izbegavaju novog učenika.
Ijan je polako krenuo tamo. Nije bilo potrebe da žuri – to bi bilo nedostojanstveno. Zastao je
pored devojčica svih razreda koje su preskakale konopce. Među njima je bila i Mirni; okretala je
konopac jednoj četvrtakinji koja je preskakala dok su ostale skandirale:

Mama mi je rekla
Ako budem dobra
Da će mi kupiti
Gumenu lutku.
Sestra joj je kazala
Da sam poljubila vojnika
Sada neće da mi kupi
gumenu lutku.

Nije ostao da gleda – četvrtakinja je bila premlada da bi joj grudi poskakivale. Kad je otišao, i
dalje su pevale:

Sada sam mrtva

I počivam u grobu
A uz mene leži
Gumena lutka.

Ijan je prišao grupi dečaka koji su igrali klikere i stao tako da mu senka padne preko rupe.
Dečaci su pogledali uvis, ozlojeđeni i spremni za žalbe, ali nisu ništa rekli kad su videli čija je to
senka. Ijan je ostao taman dovoljno da jedan dečak promaši rupu, a onda je krenuo dalje.
Još nije stigao do penjalice kad ga je sustigao Rod. Masnica mu je posle nekoliko sati bila još
upadljivija i otečena. Rod mu je sve više išao na nerve, i to ne samo od jutros. Zar ne treba sam
da bije svoje bitke, sam da osvaja devojčice? Zar nije dovoljno naučio od Ijana da dejstvuje sam?
Bio mu je pomoćnik već sedmicama i Ijan je sada više voleo da krene sam.
„Čoveče, ne razumem nešto“, počeo je Rod. Kad je Ijan nastavio, Rod je potrčao napred i stao
ispred njega da ga zaustavi. Ijan se razbesneo, ali se suzdržao i nije tresnuo Roda pesnicom u
grudi. Rod nije važan; Ijan treba da se sačuva za nekog drugog.
 „Obećao si da ću se smuvati sa Di“, nastavio je Rod kenjkavo. „Ali sada ne znam ko mi je
suparnik. On ili on?“ Mahnuo je jednom mršavom rukom prema Oseiju kod penjalice, a drugom
prema Kasperu, koji se muvao oko ulaza u salu za fizičko, van vidokruga gospođice Loud. Ijan
se nasmešio u sebi; zlatni dečko Kasper sa zakašnjenjem otkriva kako se krše pravila. Kažnjen
je; trebalo bi da bude preko puta i da ga kažnjavaju roditelji – da mu zabrane izlaske iz kuće i
ukinu mu džeparac, pošto verovatno neće upotrebiti kaiš kako je zaslužio. No, on se vratio u
školu i verovatno čeka Blanku. Sada kad je okusio nevaljalstvo, potpuno mu se prepustio.
„Ne razumem ni zašto sam izazivao Kaspera“, dodao je Rod. „On se zabavlja s Blankom – to
je potpuno jasno. Video si da su se ljubili na odmoru, zašto si mi rekao da ga izazovem? Onaj
tamo“, mahnuo je ponovo rukom prema Oseiju, koji se namrštio, „on se zabavlja sa Di. I
povredio ju je! Trebalo bi s njim da se potučem.“ Stegnuo je pesnice pokazujući hrabrost, ali nije
prikrio strah posmatrajući svog takmaca. „Ali ne znam – mogao bih da prođem još gore nego s
Kasperom.“
„Verovatno i bi“, saglasio se Ijan. „Ali ne brini – sve će se uskoro promeniti. Samo se strpi još
malo. A njega prepusti meni.“ Ponovo je krenuo prema penjalici, ali je zastao i podigao ruku kad
je Rod pošao za njim. „Samo ja.“ Rod se povukao kao ostavljena ranjena životinja.
Ijan će morati da nađe načina da ga se otarasi. Sutra. Danas ima drugu metu.
O ga je gledao. Kad mu je Ijan prišao kod penjalice, rekao je: „Šta on hoće?“
Ijan je seo na metalnu prečku i oslonio se rukama na dve susedne. „Rod? Ništa. On je ništa.“
O je posmatrao Roda, koji je bezvoljno zurio u piratski brod. „Ne bih rekao da je on ništa. Šta
hoće od mene?“
Ijan se pogrbio na metalnom okviru. „Rodu se sviđa Di. Zato je ljubomoran. Zelenooko
čudovište, tako moj otac naziva ljubomoru.“ Ijan je porazmislio, pa odlučio da pokuša. „A i on se
njoj sviđa.“
O se ukočio plamenih očiju. „Šta? I on?“
Ijan se nasmešio u sebi. O je u takvom stanju da će poverovati u bilo šta – čak i u to da
žgoljavac kao što je Rod može da privuče pažnju lepotice Di. „Izgleda da si odabrao pogrešnu
devojčicu. Mogao sam to odmah da ti kažem.“
O je prekrstio ruke na grudima i gurnuo šake ispod miški. Činilo se da suzbija bes. „Ona je
odabrala mene.“ Zastao je. „Doći će ovamo za minut. Spremio sam se da joj kažem da je sve u
redu, da više nisam ljut. Ali, ne mogu da joj verujem, zar ne?“ Pogledao je Ijana kao da mu treba
podsećanje na dokaze.
Ijan mu je to pružio. „Pernica, sećaš se? Kako je dospela do Kaspera?“
Još dok je to izgovarao, shvatio je da će pernica imati uticaja samo dok niko ne postavlja
pitanja. Kada O ili Di upitaju Kaspera ili Blanku odakle im pernica, Ijanova umešanost će se
otkriti. Njegov plan ima grešku – verovatno će ga uvući u čitavu priču. Šteta mora da se učini
odmah – dovoljno štete da kasnije ne bude važno kakvu je ulogu Ijan odigrao.
U tom trenutku Blanka je istrčala iz zgrade i zašla za ugao gde ju je Kasper čekao pred salom
za fizičko. Kad su se zagrlili, Blanka je ispustila ranac. Pernica s jagodama provirila je iz
otvorenog prednjeg džepa.
„Šta ti je Di rekla za pernicu kad si je pitao?“
Oseiju se lice smračilo. „Rekla je da ju je ostavila kod kuće.“
„Pa…“ Ijan je mahnuo glavom prema Blanki i pernici: „Zašto te je Di onda lagala? Zato što
misli da je svejedno pošto ionako nećeš shvatiti? Zato što si glup?“
 Nije dodao: „Zato što si crnac.“ Nije morao – O je sam došao do toga. Čitavo biće postalo mu
je šuplje kao zamak od peska koji se urušava. „Ne govori tako.“
„Samo sam otvoren. Di je obično fina. Pokušavam da shvatim šta je namerila i zašto. Vidiš,
ona nije navikla na crne ljude. Možda samo isprobava, kao novi ukus sladoleda.“
O je zatvorio oči.
Dovoljno, pomislio je Ijan. Rekao sam dovoljno. A i trenutak je savršen.
„Evo Di“, rekao je. „Ostaviću vas same.“

***

Kada su ranije učenici govorili ili radili nešto neprijatno – ostavljali mu banane na klupi, zavijali
kao majmuni, šaputali jedni drugima da miriše drugačije ili ga pitali jesu li mu baba i deda bili
robovi – Osei je između sebe i njih ostavljao dovoljno prostora da ga zaštiti od udaraca. Često se
čak i smejao – ponavljao kasnije Sisi šta se desilo, podsmevao se neznanju i nedostatku
nadahnuća njihovih predrasuda. „Zar ne mogu da smisle nešto originalnije od majmuna?“
govorio je sestri. „Zašto me ne nazivaju panterom? Panter je tamniji od majmuna.“
Sisi se kikotala. „Zato što se belci plaše crnih pantera“, odgovarala je i podizala pesnicu u
znak pozdrava.
Na neki način lakše mu je bilo da izađe na kraj s otvorenim rasizmom zasnovanim na
neznanju. Uvijenije uvrede više su ga pekle. Deca koja su u školi bila ljubazna, ali ga nisu
pozivala na rođendane čak ni kad pozovu sve ostale iz razreda. Razgovori koji utihnu kad on
uđe, sićušni predah rezervisan za njegovo prisustvo. Primedbe na koje se dodaje: „Oh, ne mislim
na tebe, Osei. Ti si drugačiji.“ Izjave kao što su: „Crnac je, ali je pametan“, i nesposobnost da se
shvati zašto je to uvredljivo. Pretpostavka da je dobar sportista jer crnci, znaš, jesu bolji u sportu,
plesu ili zločinu. Ljudi koji govore o Africi kao da je to jedna zemlja. Ljudi koji nisu u stanju da
razlikuju crnce, pa mešaju Muhameda Alija i Džoa Frejzera, Tinu Tarner i Aretu Frenklin, Flipa
Vilsona i Bila Kozbija, iako uopšte ne liče.
Više se ljutio na sebe nego na Di. Jutros je na trenutak spustio štit, dozvolio sebi da pomisli da
je ona drugačija, da joj se sviđa zbog onoga što jeste, a ne zbog onoga što predstavlja – crnog
dečaka, egzotičnog, različitog, nepoznatu teritoriju koju treba istražiti. Gledao ju je kako mu
prilazi i osetio da mu osećanja vrludaju između tuge, besa i sažaljenja. Ako zanemari ono što je
Ijan rekao, osetio bi nešto pozitivnije: zahvalnost zbog njene pažnje, telesnu privlačnost,
zanimanje za njeno zanimanje za njega. Ali kako može da zanemari pernicu? Ta laž sve je
promenila. Otvorio joj se, ali više ne može da joj veruje. Odjednom je poželeo da je Sisi kod
kuće i da može da je pita: „Zašto je toliko bolno biti crnac?“
„Vrati se u Afriku, bato“, odgovorila bi ona, „gde je normalno biti crn i gde se podsmevaju
belcima.“ To je bilo veliko iskušenje. Njegovi roditelji verovatno bi se silno obradovali kad bi
zatražio da ga pošalju u internat u Gani.
„Hej“, rekla je Di kad je stigla do njega, nesigurna, plašljiva.
O je izvio usne u ružan podrugljiv osmejak. „Gde si bila?“ upitao ju je strože nego što se
osećao.
„Nigde. Samo sam… tražila sam nešto u kutiji za izgubljene stvari.“ Oklevala je, okolišala,
bila je ojađena.
„Šta si izgubila?“
 Njeno ćutanje reklo mu je sve što je želeo da zna. Gledao ju je kako pokušava nešto da smisli i
čitao joj je lice kao otvorenu knjigu. Uskoro će se druga laž pridružiti prvoj.
„Ovaj… džemper. Mislim da sam ga ostavila na zemlji pre neki dan kad sam preskakala
konopac.“
„Jesi li ga našla?“
„Nisam.“
„Možda si ga ostavila kod kuće.“ Di je ćutala.
„Jesi li sigurna da nisi tražila nešto drugo?“
Di se skamenila. „Kako to misliš?“
Osei je glavom pokazao ka Blanki i Kasperu pred salom za fizičko. Blanka je sedela Kasperu
u krilu i grlila ga oko vrata. Razgovarali su i smejali se, a O je osetio kako ga probada oštro
koplje zavisti zbog njihove sreće.
„Šta s njima?“
„Pogledaj Blankin ranac.“
Di je zažmirkala. „Ne znam šta treba da vidim.“
Bilo je teško videti s tog mesta ako ne znaš šta tražiš. „Popni se na vrh. Odande ćeš videti
bolje.“ Osei je krenuo uz prečke penjalice.
Di je oklevala. „Zašto mi prosto ne kažeš šta da tražim?“
„Dođi gore“, ponovio je O.
Ona je i dalje stajala dole.
„Di, ako se ne popneš ovamo…“
Di je krenula uvis, sporo i oprezno. Kad je stigla na vrh, sela je na jednu šipku i čvrsto se
uhvatila za dve druge. „U četvrtom razredu jednom sam se ovde zaglavila. Gospodin Brabant je
morao da me snese dole.“
Iščekivala je, pa se razočarala kad Osei nije rekao ništa. „Zato nije mala stvar što sam se
popela ovde s tobom“, dodala je. „Šta hoćeš da vidim?“
„Eno. Pogledaj džep Blankinog ranca. Jesi li to tražila?“
Di je dugo gledala, a onda je još jače stegnula prečke. „Kako je dospela tamo?“
„Rekla si mi da si je ostavila kod kuće za vreme ručka.“
„Mislila sam da sam je ostavila.“
„Jesi li? Zbilja?“
Di je uzdahnula. „Nisam znala gde je.“
„Znači, lagala si me.“
„Ja… mislila sam da ću je naći, da sam je negde ostavila i da ću je naći. Nisam htela da ti
kažem da ne znam gde je da te ne uznemirim.“
„Znači, to si tražila u kutiji?“
Di je klimnula glavom. „Znala sam da je to pernica tvoje sestre i da ti se neće dopasti ako je
izgubim. Pokušavala sam da je nađem tako da ne saznaš da sam je izgubila.“
Osei joj je na trenutak poverovao. Želeo je da joj poveruje, a ona je delovala iskreno i
pokajnički. Onda je krajičkom oka opazio pokret – Ijan i Rod sedeli su na piratskom brodu i
klatili nogama preko ivice.
„Ili makar ti tako kažeš“, nastavio je.
„Stvarno je tako bilo!“
„Kako je onda pernica završila kod Blanke?“
„Nemam pojma. Hajde da je pitamo.“
 „Ne moram da je pitam – već znam. Dobila ju je od Kaspera, kome si je ti dala. Dala si
pernicu moje sestre drugom dečaku.“ ' „Nisam! Zašto bih je dala Kasperu?“
„Ne znam. Zašto bi je dala Kasperu?“
Zagledala se u njega, zbunjena i ljutita zbog jeftinog pokušaja da joj uzvrati njenim rečima. Da
nije ovoliko besan, postideo bi se samog sebe.
„Varaš me, zar ne? Zabavljaš se s Kasperom.“
„Molim?“
„Verovatno se zabavljate odranije. Verovatno to svi znaju i silno im je smešno što lažeš
crnca.“ Pogledao je po igralištu; preobrazilo se u bojno polje prepuno neprijatelja.
„Osei, nije tako!“
„Ijan je jedini dovoljno pristojan da bude iskren prema meni. Makar mi je on rekao šta se
dešava.“
„Ijan? Šta ti je on…“ Izraz lica joj se promenio. Odjednom je shvatila. Zatresla je glavom. „Ne
bi trebalo da veruješ svemu što Ijan kaže. On često govori da bi izvukao neku korist.“
„Ne brani se napadajući druge.“
„Ali…“ Di se vidljivo trudila da se pribere. „Osei, nikad se nisam zabavljala s Kasperom“,
rekla je pažljivo. „Znam ga čitav život, ali ne osećam prema njemu ništa kao što osećam – kao
što sam osećala – kao što osećam prema tebi. Osim toga, pogledaj.“ Pokazala je Kaspera i
Blanku. „Vidiš i sam da je on s Blankom.“
O ju je slušao kako se spotiče o glagolska vremena i malo je oćutao pre nego što je odgovorio.
„Zašto si mi stalno toliko govorila o njemu?“
„Zato što bi mogao da ti bude dobar drug. Mogao bi da ti pomogne. Ijan je kazao…“ Ućutala
je.
„Šta je Ijan kazao?“
Ali Di je zurila u piratski brod s kog su Ijan i Rod nehajno gađali kamenčićima dečake koji su
igrali klikere.
Oseija je ponovo obuzeo bes; toliko se razjario zbog toga što joj je pažnja odlutala s onoga što
je važno da je hteo da je prodrmusa. Posegnuo je da je uhvati za mišicu, ali ona je već silazila na
niže prečke, van njegovoj domašaja. „Di“, rekao je.
Ona je nastavila da silazi, a kad se našla na tlu, krenula je prema Ijanu na brodu.
„Ne odlazi od mene, Di!“ povikao je.
Na zvuk njegovog glasa dečaci su podigli pogled s klikera, a devojčice su prestale da preskaču
konopce. Imao je svu njihovu pažnju iako je nije želeo. Ali kad ju je već privukao, može je
iskoristiti da kazni Di.
„Ne odlazi“, ponovio je glasnije. Onda je dodao reč koju je čuo, ali nije ni sanjao da će je
ikada upotrebiti, da će znati kako da je upotrebi. „Kurvo!“
Reč je odjeknula po igralištu kao udar groma. Sada su slušali i oni koji do malopre nisu. Čak
su i Blanka i Kasper izronili iz poljubaca da pogledaju šta se dešava.
Di je zastala s jednom nogom skamenjenom iza sebe, a pletenica joj je naglašeno visila niz
leđa. Rod je skočio s broda, ali Ijan ga je zadržao.
Na drugom kraju igrališta gospođica Loud je ispustila knjigu. „Jesam li ja to čula…?“
Izgledala je zbunjeno, a i postiđeno kad su se deca okrenula zureći u nju. Progutala je knedlu,
pognula glavu i podigla knjigu.
„Vi znate da je ova devojčica kurva, zar ne?“, siktao je O obraćajući se publici: dečacima s
klikerima, devojčicama s konopcima, Kasperu i Blanki, ljami i Rodu. Osećao se moćno, najzad
stekavši ovakvu vrstu pažnje. Nasmešio se i ogolio očnjake; ličio je na vuka kad zareži. „Znate
da je rekla da će sa mnom ići do kraja“, nastavio je sve glasnije, „onako kako je već uradila s
Kasperom!“
Blanka je oštro uzdahnula i skočila s Kasperovog krila, a on je zavrteo glavom.
Di se polako okrenula, iskolačenih očiju, rasklopljenih drhtavih usana, i zagledala se u Oseija
na vrhu penjalice. Pružila je ruke i okrenula mu dlanove. „Zašto to govoriš?“, zavapila je.
Griza savesti proletela je kroz njega, ali to što govori i što ga najzad neko sluša bilo je jače, pa
nije ni shvatao šta izgovara. „Čak mi je dodirnula kitu, toliko je želi. Toliko je sve bele devojčice
žele.“
Klikeraši su nešto povikali, a onda prsnuli u nervozan smeh. Devojčice su grupno zinule od
čuda, a Di ih je smesta pogledala, njih, svoje pleme. Očigledno su bile preneražene, neke su
pokrivale usta rukama, druge su nešto šaputale drugaricama. Onda su se zakikotale – sve osim
Mirni, koja je odmahivala glavom kao da tera neku upornu pčelu.
Tada se Di raspala. Uz vrisak se okrenula i potrčala, brže nego što bi O mogao i da zamisli,
udarajući glasno stopalima po asfaltu. Petljala je s kvakom kapije prema ulici, najzad je otvorila,
izletela i zalupila je za sobom. Kad je nestala iza ugla, Rod je skočio s broda i spotičući se
pojurio za njom, ali previše mu je bila odmakla da je sustigne.
Kad je otišla, igralište se promenilo kao da je oblak zaklonio sunce. Sva deca su uglas
progovorila.
„Gospode bože! Prvo Kasper, onda Di. Šta se to dešava danas?“
„Ne mogu da verujem da je to rekao.“
„Ja mogu.“
„Ma daj!“
„Ja ne bih imao ništa protiv da dodirne moju kitu.“
„Zaveži!“
„Ti zaveži!“
„Jadna Di!“
„Ona to nikad ne bi uradila. Jelda?“
„Ne znam. Jutros se grlila s njim.“
„I poljubila ga je za vreme ručka – jeste li videli?“
„Šta li su radili tamo u pesku, a?“
„Ona jeste malo droljasta. Oduvek mi se činilo.“
„Aha.“
Mimi je stajala među devojčicama i besno gledala Oseija. Blanka je skrstila ruke na grudima i
vikala na Kaspera. Gospođica Loud više nije čitala, nego je stajala, nesigurna. Usred sveg tog
meteža Ijan je ostao da sedi na brodu, nasmešen.
Ovo nikada neću moći da objasnim Sisi, pomislio je Osei. Ona bi znala šta da kaže svim ovim
belcima. „Crno je lepo“, promrmljao je. Nikada nije jače želeo da je to istina.
Želeo je da spusti glavu sestri na rame i isplače se.

Dok je zurila u Oseija, Mirnije obuzela pojava već viđenog, taj neobični osećaj da je nešto već
proživela. Osećala je zapravo da joj je nešto poznato, a istovremeno da je isključena iz stvarnog
vremenskog toka. Ponekad joj se to dešavalo po nekoliko puta na dan, pa joj se činilo da se tetura
kroz snove ispresecane snopovima stvarnosti. Sada joj se činilo da je već iskusila poniženje svoje
najbolje drugarice i neprikladno likovanje crnog dečaka na vrhu penjalice – mada nije, naravno.
Di nikada pre nije bila ponižena, niti je Osei likovao.
Protrljala je lice da ukloni prizor kojem je upravo prisustvovala, a onda otišla do penjalice.
Krajičkom oka opazila je da Ijan silazi s broda i znala je da nema mnogo vremena.
„Osei, zašto lažeš?“, doviknula mu je. „Znaš da to nije istina.“
O ju je gledao odozgo kao novokrunisani kralj penjalice. „Znam ono što znam“, odgovorio je.
„Imam dokaz.“
„Kakav dokaz? Nadam se da dokazuje ono što si rekao za Di.“
„Popni se da vidiš dokaz.“ O je pokazao ugao igrališta kod sale za fizičko.
Mimi se namrštila; pitala se na šta O misli, ali je i brinula da će možda videti dokaz da je on u
pravu. To ne bi mogla da podnese. Skoro čitav život Di joj je najbolja drugarica; nije želela da
otkrije da je zapravo ne poznaje.
No, radoznalost i osećaj da joj se Ijan primiče naterali su je da se popne. Bila je svega dva
metra iznad zemlje i govorila je Oseiju: „Šta to treba da vidim?“ i onda je osetila nečije ruke na
člancima, a zatim snažan trzaj koji ju je otrgnuo s penjalice. Provela je samo trenutak u vazduhu,
a onda ju je prožeo bol, toliko snažan da nije ni osetila da udara glavom u asfalt. Zvezde su joj
eksplodirale pred očima i na trenutak je izgubila svest.
Kad je došla k sebi, bolela ju je glava, jače i oštrije nego ikada. Ležala je nepomično, jedva
dišući. Bol j e bio tako oštar da nije mogla ni da jaukne ni da zaplače, ali nadala se da će proteći
kroz nju i povući se kao plima. Onda je otvorila oči i videla Ijana kako stoji iznad nje praznog
lica i odmahuje glavom jedva vidljivo, pokretom namenjenim samo njoj. Iznad njega, kao tamni
mesec, visoko iznad penjalice, bilo je Oseijevo zabrinuto lice. „Mirni, jesi li dobro?“ doviknuo
je.
Onda je Blanka odgurnula Ijana i kleknula pored Mirni, a ranac joj je spao s ramena na
zemlju. „O, bože, Mirni!“, povikala je držeći je za obraze. „Jesi li živa?“ Kasper je istovremeno
gurao Ijana govoreći: „Zašto si to kog đavola uradio?“
Mimi je pogled skliznuo na ranac i pernicu s jagodama u prednjem džepu. Isključila se iz
žamora i galame kako bi mogla da se usredsredi na te jagode tako blizu njenog lica. Obuzelo ju
je olakšanje što ih vidi. Nisu bile tamo gde treba da budu, ali nije mogla da se seti gde im je
mesto. Zažmurila je na trenutak da razmisli.
„Mrtva je!“, čula je Blanku kako vrišti. „Umire preda mnom!“ Mimi nije otvorila oči da im
pokaže da je živa i da ućutka Blanku, nego je ležala u tami i plovila na talasu bola.
Onda je čula gospođicu Loud kako viče đacima da se odmaknu, ali nadjačala ju je svađa
dečaka.
„Kako si mogao to da joj uradiš?“, urlao je Kasper. „Gledaj, povredio si je!“
„Sklanjaj ruke s mene, seronjo“, odvratio je Ijan. „Sta mi tu glumiš policajca! Osim toga,
našao se ko će da mi soli pamet. Rodova masnica je pozelenela.“
„Čoveče, pa svi smo videli da si povukao Mimi. Sad si u velikoj nevolji.“
„U većoj nego što si ti? Zar nisi udaljen iz škole? Ako se dobro sećam, kažnjeni učenici ne
smeju da budu na školskom terenu. Ti ne smeš ni da budeš ovde. Ako te učitelji vide, isključiće
te. Gotov si, druškane, zato bolje svima učini uslugu i gubi se odavde.“
Bes. Prezir. Strah. Lukavstvo. Mirnije žmurila, a sluh joj se toliko izoštrio da je čula svaku
promenu u Ijanovom glasu dok je pokušavao da pažnju prebaci na Kaspera. I psovao je, a pre
nikad nije psovao. Zašto sam uopšte pošla s njim?, mislila je. Bili smo najneskladniji par na
svetu.
 „Momci! Prestanite s tim! Blanka, pomeri se.“ Gospođica Loud je kleknula i potapšala Mirni
po obrazu.
Kapci su joj zatreperili. „Živa je!“, uzviknula je Blanka.
„Mimi, kako se osećaš? Boli li te nešto?“
„Glava me boli, ali ne osećam ništa drugo.“ Mimi je pokušala da pomeri noge, ali nije znala da
li je uspela. Osećala se skamenjeno.
„Rode, trči i kaži gospođi Djuk da pozove hitnu pomoć.“ Gospođica Loud se trudila da zvuči
mirno, ali Mimi je čula paniku u njenom glasu. „Oh, gde je Ričard? On bi znao šta treba da
uradimo!“
Rod je zurio u Mimi.
„Požuri, molim te“, rekla je gospođica Loud glasnije. „Idi! Blanka, trči i nađi gospodina
Brabanta i reci mu da dođe ovamo.“
Blanka i Rod su se stresli, a zatim potrčali ka ulazu u školu.
Jutrošnja treperava aura vraćala se u Mimino vidno polje. Mimi je shvatila da je čeka najgora
glavobolja do sada. Prikovala je pogled za Oseija, koji je još stajao na vrhu penjalice. Izgledao je
grozno, tamna koža poprimila mu je iznenađujući zeleni odsjaj. Mirni nije znala da crnci mogu
da poblede.
Kralj džungle, pomislila je. Ali nesretan kralj.
„Osei“, doviknula mu je, „jesi li ovo želeo da mi pokažeš?“ Mirni je očima pokazala pernicu
iako joj je svaki pokret zadavao bol.
O je klimnuo glavom.
„Mirni, biće bolje da ne govoriš“, umešala se gospođica Loud. „Samo lezi mirno.“ Ponovo je
podigla glas: „Vi ostali – vreme je da pođete kući. A ti, Kaspere, šta ćeš ti ovde? Udaljen si iz
škole!“
No, niko nije obraćao pažnju na nju.
„Šta misliš, odakle pernica kod Blanke?“ rekla je Mimi.
O se namrštio. „Kasper joj je dao pernicu, a on ju je dobio od Di. Ona se i s njim zabavlja. On
je lažljivac, baš kao i Di.“
Kasper je zatresao glavom. „Ne, čoveče. Ne znam o čemu govoriš. Ja se ne zabavljam sa Di.
Nikad i nisam. A i Blanka to stalno ponavlja o pernici i ne sluša me kad joj kažem da joj je nisam
ja dao.“
Ijan je takođe odmahivao glavom. „Nemoj“, rekao je bezglasno Mimi.
Mimi se nije obazirala na njega. Već ju je povredio. Šta još može da joj uradi? „Osei, kladim
se da je Blanka dobila pernicu od Ijana s objašnjenjem da joj je šalje Kasper.“
Gospođica Loud naizmenično ih je gledala. „O čemu to govorite?“, zavapila je.
Osei je zurio u Mirni. „Otkud znaš?“
„Ja sam dala pernicu Ijanu. Slučajno je ispala Di iz ranca, a ja sam je uzela i dala je njemu
umesto njoj.“
„Ali zašto? Zašto si mu je dala?“
„Hoćeš da znaš šta je Mimi uradila?“ umešao se Ijan. „Ona je prava kučkica.“
„Ijane! Pripazi na rečnik! Prestanite, svi! Oh, gde je Ričard? Gde je gospođa Djuk? Ne znam
šta da radim!“ Gospođica Loud se rasplakala.
„Dala sam pernicu Ijanu jer ju je želeo“, rekla je Mimi obraćajući se sada samo Oseiju, „a to
mi je trebalo da ga nateram da raskine sa mnom. Da nisam, zauvekbih bila pod njegovom vlašću,
a to ne bih podnela. Žao mi je“, dodala je. „Nisam znala da će je upotrebiti protiv tebe.“ Još dok
je ovo izgovarala, Mirnije znala da zaobilazi istinu. Čim je dala pernicu Ijanu, bila je svesna da je
će je on upotrebiti za neko zlo.
Ijan je slegnuo ramenima. „Zato što mi se moglo.“

Gospođica Loud je slušala decu kao da je dobila matematički zadatak koji nikako ne razume.
„Mimi, ko je kriv za ovo?“, prošaputala je.
„Ijan“, odgovorila je Mimi. „Za sve je kriv Ijan.“
Gospođica Loud je duboko udahnula, obrisala oči i ustala. „Ijane, šta imaš da kažeš u svoju
odbranu?“
„Ništa. Nemam više ništa da kažem.“ Ijan je čvrsto stisnuo usne da jasno stavi do znanja da
više ni reč neće reći. Podsetio je Mirni na dečačića uhvaćenog u nestašluku – na derana,
pomislila je dremljivo – koji žmuri misleći da, ako ne vidi nikoga, niko ne vidi njega. Krenuo je
da se povlači šarajući pogledom levo-desno kao da traži putanju za bekstvo.
Teški koraci nekog odraslog tutnjali su ka njima. „Šta se ovde dešava, za ime sveta?“ Mimi je
čula gospodina Brabanta pre nego što ga je ugledala. „Gde je Di?“
„Otišla je kući“, odgovorio je Kasper. „Mislim da je otišla.“
„Je li ona dobro?“
„Valjda jeste.“
„Kako to misliš 'valjda jeste'?“ Kasper je ćutao.
Kad joj je izobličeno lice gospodina Brabanta ušlo u vidno polje, imalo je najružniji izraz koji
je Mimi ikada videla. Jedva da ju je pogledao kako leži na zemlji pre nego što je sav gnev
usmerio uvis. „Osei, šta si to uradio Mimi? Silazi smesta! Upozorio sam te!“
Njegove reči kao da nisu imale nikakvog dejstva na Oseija. Novi učenik ostao je da čuči na
vrhu penjalice ravnodušno gledajući svog učitelja.
Zvuk sirene iz daljine postepeno se približavao.
„Ričarde, mislim da nije…“
„Jesi li me čuo, momče?“ Gospodin Brabant je planuo kao sijalica kad pregori. „Silazi odatle,
crnčugo!“
Mirni je trznula glavom – jedinim delom tela koji je mogla da pomeri. Roditelji su je naučili
da nikad ne izgovori tu reč. Nikad. Ni u mislima.
Ostali učenici stajali su nepomični i nemi, preneraženi što su čuli tu reč glasno izgovorenu –
svi osim Ijana, koji se i dalje iskradao.
„Stani!“ povikala je gospođica Loud. Lice joj je potpuno pocrvenelo. Mirnije mislila da viče
Ijanu da stane, ali onda je učiteljica nastavila: „Stani s tim odmah! Ne smeš tako da govoriš,
Ričarde! Ne smeš!“
Gospodin Brabant nije ničim pokazao da ju je čuo. Razjareno je gledao Oseija. Novi učenik se
pokrenuo; nije silazio, nego je ustao i klatio se stojeći na najvišim prečkama penjalice. Ne držeći
se ni za šta, njihao se iznad igrališta. Onda je stegnuo pesnicu i podigao je visoko, sve vreme
prodorno zureći u gospodina Brabanta. Mirni je već videla taj pokret, na nekoj fotografiji.
„Znate šta?“ rekao je Osei, ne glasno, ali ipak čujno. „Crno jeste lepo!“
„Osei, siđi, molim te.“ Mirni autoritativni glas gospođe Djuk dopirao je odnekud iza Mimine
glave, zajedno s njenim zagušljivim parfemom. „Mislim da je bilo dosta drame za jedan dan.“
Osei ju je pogledao. „Želite da siđem?“ odgovorio je, jednako mirno.
„Da, molim te.“
 Ponovo se okrenuo ka gospodinu Brabantu. „Da li vi želite da siđem?“ Ovo je upitao nešto
glasnije.
Iako ga je i dalje besno gledao, gospodin Brabant je klimnuo glavom.
„U redu, sići ću sada.“ I dalje podignute pesnice, Osei se zanjihao napred-nazad. Slučajno ili
namerno? Mirni nije bila sigurna.
„Prestani s tim!“, povikao je gospodin Brabant, mada je do tada sigurno shvatio da je
nemoćan.
Mirni je želela da doda: Nemoj da završiš kao ja. Zato što nije mogla da pomeri noge. Ovo je
sigurno njen poslednji dan na igralištu. A Ijan – Kasper ga je zgrabio za mišice i sprečio ga da
pobegne. A tek Di – hoće li ikada moći da se vrati ovamo posle svega što je rečeno i učinjeno u
njeno ime?
Preostao je samo Osei, kralj koji se njiše na prestolu. Moraće da odabere. Odabrao je, shvatila
je Mirni. Neposredno pre nego što je poleteo, čula je gospođicu Loud kako vrišti: „Osei, nemoj!“
Onda ju je preplavila tama i sve se smračilo.
 O autorki

Trejsi Ševalije je rođena 19. oktobra 1962. u Vašingtonu gde je provela detinjstvo. Studirala je
na Oberlin koledžu u Ohaju. Godine 1984. preselila se u Englesku gde je radila nekoliko godina
kao urednik leksikografskih izdanja. 1993. godine napušta taj posao i započinje dvogodišnji kurs
kreativnog pisanja na univerzitetu Ist Anglia.
Karijeru je počela knjigom Devičanski plavo ali se proslavila romanom Devojka sa bisernom
minđušom zasnovanom na priči o nastanku čuvene Vermerove slike. Film koji je režirao Piter
Verber inspirisan ovom knjigom dobio je tri Oskara u različitim kategorijama 2004, i ovenčan je
brojnim drugim nagradama za filmska ostvarenja.
Posle uspeha romana Devojka sa bisernom minđušom nastavila je da objavljuje bestselere:
Pali anđeli, Dama i jednorog, Plameni sjaj, Izuzetna stvorenja, Poslednji begunac i Plodovi na
vetru.
Trejsi Ševalije živi u Londonu sa suprugom i sinom.