Успон и пад ангажованог интелектуалца

Значајан број политичких дискусија, гдје год се оне водиле, у једном тренутку
проблематизује положај интелектуалаца. С једне стране, многи ламентирају над њиховом
данашњом пасивношћу и сматрају да се „уважени интелектуалци“ а поготово „академици“
морају гласније укључити у јавни живот а неријетко чујемо да би неки политички блок
требао да кандидује оног једног јавног интелектуалца који се чини блиским тим идејама.
С друге стране, бројни су и они који, с правом, указују на многобројне случајеве када су
интелектуалци „промашили“, када су подржали погубне идеје, режиме или када је
спровођење неких „њихових“ идеја донијело изразито лоше резултате. Гдје је данас
ангажовани интелектуалац и шта уопште да радимо са њом/њим, зашто га призивамо и да
ли нам је потребан?
Иако је идеја о ангажованом интелектуалцу настала преласком из деветнаестог у
двадесети вијек, конкретно са афером Драјфус (којој ћемо се посветити касније) примјере
ангажовања имамо од најраније Антике, као и кроз значајне периоде Средњег и Новог
вијека. Свако вјероватно има омиљени историјски догађај овог типа, а мој је везан за
једног од два најважнија филозофа Антике, и уопштено једног од највећих филозофа икад
– Платона. У једном периоду живота Платон је ангажован да савјетује Дионизија,
тиранина Сицилије, а осим савјетовања је подучавао његовог сина и многе друге тиранину
значајне особе. Диоген Лаертије у својим доксографијама пише да је, незадовољан
Платоновим савјетима (кап која је прелила чашу је било Платоново инсистирање да „оно
што је искључиво у интересу тиранина није најбољи могући пут за једно друштво“)
одлучио да га се ријеши. Смрти је Платона спасио Дион, Дионизијев брат, те је велики
филозоф продат у робље. Богови су оснивачу Академије били наклоњени јер га је на
Егини, у тржници робова, препознао Аникерис, филозоф из киренске школе и платио за
њега великих 20 мина. Зли језици (или болно искрени) би рекли да је то највише новца
датих за неког филозофа у читавој историји. Упркос овом догађају, Платон није одустао
од ангажовања па се на Сицилију вратио након Дионизијеве смрти, управо на позив Диона
који му је спасио живот, како би подучавао Дионизија Другог. Ни то се није добро
завршило по Платона јер је његов ученик збацио мецену и заробио Платона. Ипак, након
неког времена, велики филозоф је успио да се врати у Атину и поново се посвети својим
дијалозима и предавању у првој правој филозофској школи. Занимљиво да ова лоша
искуства нису обесхрабрила највећег Платоновог ученика, Аристотела, да се опроба у
истом послу, те је тако Стагиранин био учитељ тројици краљева – Александру Великом,
Птоломеју и Касандру. Аристотел је тако подучавао далеко веће владаре али је и прошао
без тешких ситуација које су задесиле његовог учитеља.
Постоје многобројни случајеви људи које можемо назвати ангажованим
интелектуалцима (иако ни они, ни њихови савременици нису баратали тим појмовима) и
то у различитим сферама живота, па је тако вриједно поменути Николу Коперника,
Мартина Лутера или Томаса Пејна, људе који су се снажно упустили у јавни живот како
би омогућили својој идеји да угледа свјетлост дана. Но, као што је речено у почетку, сем
термин интелектуалца, и то ангажованог интелектуалца, настаје након 1894, са афером
Драјфус. Алфред Драјфус је био француски артиљеријски официр јеврејског поријекла
који је осуђен на доживотну казну због наводног одавања војних тајни њемачкој амбасади
у Паризу. Првобитно је овај случај остао иза затворених врата војног суда који је послао
Драјфуса да до краја живота цлужи казну на озлоглашеном „Ђавољем острву“ у
Француској Гвајани (иначе мјесту радње култног романа и филма Папијон илити Лептир).
Недуго након пресуде, у Паризу се појављују подаци, које је продуковао Жорж Пикар,
шеф контра-обавјештајне службе, да је прави кривац армијски мајор Фердинанд
Естерхази. Покренут је нови процес али је војни суд једногласно ослободио оптуженог
након само два дана процеса због интервенције других високорангираних официра. Читав
случај је показао на различите бољке Треће републике: затвореност и осионост војног
врха, нестабилност и слабост политичке елите, али прије свега јачање свеприсутног
антисемитизма. Коначно разријешење овог случаја се сматра сјајним моментом и митом
Треће републике, а свега тога не би било да није дошло до „ангажовања интелектуалаца“.
Ослањајући се на неке од доказа које је изнио Пикар, Емил Зола 1898. године пише
своје чувено отворено писмо насловљено „Оптужујем...!“ (J’Accuse...!). Писмо је објавио
лист L’Aurore Жоржа Клемансоа у коме се обратио предсједнику Феликсу Фореу
нападајући Генералштаб и министарство рата као одговорне за подметање Драјфусу.
Золино писмо није први урадак којим се покушала скренути пажња на неправду (1896 је
изашао памфлет Бернара Лазара) али је био кључан. Занимљиво је да је у тих 4 500 ријечи
Зола начинио низ фактичких грешака, оптужујући неке који нису криви, а занемарујући
многе који јесу, али је писац „Жерминала“ то свјесно урадио – знао је да нема све доказе,
али је ишао „ђоном“ на оно што би данас назвали војно-политичким естаблишментом,
провоцирајући, преувеличавајући и прије свега доводећи себе у опасну ситуацију. Наиме,
он је био свјестан да ће учинити себе непријатељем многих моћних људи, да ће довести
себе пред тужбом за клевету, али је прихватио тај ризик, с једне стране да би скренуо
пажњу шире јавности на неправду, али прије свега да би, током његовог суђења, јавност
морала да буде упозната са многим доказима из афере Драјфус. Золи су се у подршци
придружили поменути Клемансо, Анатол Франс, Сара Бернар, Анри Поенкаре као и многи
други. Као што то обично бива, формиран је и контра-камп који је осудио ово
антифранцуско дјеловање, развијање подозрења у војску и судове, подршку „шпијунима и
страним агентима“ и друге „аргументе“ који се користе толико често да су постали
досадни колико су немаштовити.
Емил Зола је проглашен кривим за клевету исте године, да би четири године
касније преминуо од тровања угљен моноксидом због запушеног димњака. Мало више од
педесет година касније, дневни лист Ослобођење (Liberation) је објавио признање са
самртне постеље извјесног Анриа Буронфоса, у ком је рекао да је намјерно запушио
димњак на Золином стану у Паризу како би убио писца који се дрзнуо да нападне огроман
дио француског друштва. Невезано за истинитост тог признања, несумњиво је да је, у
сваком аспекту, писмо „Оптужујем“ архетип жељеног дјеловања ангажованог
интелектуалца. Писац је жртвовао свој мир и угодан живот напавши далеко моћније од
себе како би исправио неправду. Штавише, не треба заборавити да његово писмо није
било апсолутна истина, али да је човјекољубље и жеља за правдом превагнула над
самољубљем које би захтијевало апсолутну сигурност у сваку написану реченицу. Ово је
важно истаћи јер се сад неријетко од сваког ангажовања тражи апсолутна сигурност и
трачност иступа интелектуалца, јер ако у било чему погријеше онда су “сви исти”. Такође,
ако је Золина смрт несрећан случај, пресуда за клевету и мржња којој је био изложен би га
пратили до краја живота, само ради једног „писма“. Ангажман драјфусоваца је довео до
новог суђења (које је официру умањило казну) те до коначне амнестије, ослобађања и
повратка у службу. Алфред Драјфус се као невин вратио у француску војску и са чином
мајора служио у Првом свјетском рату пензионишући се са чином потпуковника. Умро је
1935 године, свега пар године прије налета новог екстремног таласа антисемитизма
широм Европе.
Формирање ријечи „интелектуалац“ је тако у изворном смислу садржало у себи
ангажман али и спремност на трпљење ради тог ангажмана. Други су били научници,
умјетници, али интелектуалци су били искључиво они спремни да се боре за јавну ствар.
Золина оптужба, осим што је уздрмала Трећу републику (и утицала посредно на велики
број других друштвених процеса) је сигурно у себи носила разлог зашто су баш
француски интелектуалци током двадесетог вијека препознати као најангажованији у
свијету.
Након Другог свјетског рата утицај и ангажовање француских интелектуалаца је
било свеобухватно. Масовност комунистичке партије у Четвртој републици и блискост
тим идејама круговима окупљеним око Жан-Пол Сартра и других су и данас предмет
дискусије. Несумњиво да су они живјели оно што се и данас сматра идеалном
интелектуалца – човјека чији су говори и дјела потпуно аутономни, који се боре за оно у
шта вјерују, који одвајају борбу за општи од свог личног интереса, наизглед подређујући
партикуларно општем. Тако су интелектуалци држали говоре у фабрикама залажући се за
радничка права, омасовили протесте ’68, писали Манифест о потреби за изласком
Француске из Алжира уз напуштање колонијалне политике те радивши много шта друго.
Али треба поставити питање – да ли су ишта заиста постигли? Алжирски рат јесте
завршен на начин који су прижељкивали, али Манифест 121 није имао кључан (а можда
ни споредан) утицај као Золино писмо. Неформални мото ’68 „Будимо реални, тражимо
немогуће“ је тако постао и пад француских послератних интелектуалаца. Њихов ангажман
је био свеобухватан и сталан, али осим што су се губили у подршкама погрешним
стварима (прије свега Маоизму и „Великом скоку напријед“), кад се подвуче црта, питање
је шта су заправо постигли. Иронијом историје, дјелује да је управо Сартр најбоље описао
своју генерацију рекавши „Интелектуалац је неко ко се мијеша у ствари које га се не тичу“
(L'intellectuel est quelqu'un qui se mêle de ce qui ne le regarde pas.). Противници ове
интелектуалне струје су тако писали о „Опијуму интелектуалаца“, што је наслов чувене
књиге Рејмона Арона, који је, као англофил, био подозрив према љевичарству тадашњег
великог круга ангажованих интелектуалаца примјећујући да они своју „интелектуалност“
продају као опијум себи и другима, не разликујући се много од опијума религије о ком је
писао Маркс. Арон је писао да они немилосрдно критикују грешке западних демократија
док су пуни разумјевања према злочинима учињеним у име добрих доктрина (мислећи
тиме на комунистичке системе). Парадоксално али Арон, као и неки припадници његове
школе мишљења су чинили исте грешке, само у огледалу, правдајући грешке „доброг“ а
увећавајући прекршаје „злог“ система.
Као што је афера Драјфус била формативно мјесто француског ангажованог
интелектуалца, тако је анти-ратни покрет током рата у Вијетнаму представљао кључно
мјесто за америчке интелектуалце. Оно што је била новина тог покрета је улога коју су у
њему имали носиоци нових култура и субкултура, иако су интелектуалци били присутни
(есеј „Одговорност интелектуалаца“ је Ноама Чомског учинио препознатим анти-ратним и
анти-империјалистичким активистиом од тог тренутка) показало се да „Ј'аccuse”
шездесетих није у есејима, памфлетима, да много јачу снагу има једно извођење пјесме
„Machine Gun“ на Вудстоку од стране Џими Хендрикса, да много даље допире једно
радијско емитовање пјесме „Fortunate Son“ Криденса. Можда је контроверзно рећи да су
ови музичари (као и многи други – Боб Дилан, Џоан Баез, Џони Мичел, Фил Окс, Пит
Сигер итд) интелектуалци нивоа Сартра или Золе, али је несумњиво да су њихови мотиви
били истовјетни – они су своје дјеловање, као и свој лични мир, подредили нечему што су
сматрали вишим и општим циљем, жртвовали су своју умјетност за политичку борбу,
успут стварајући нека од својих најбољих остварења (The Times They are A-Changin’ је
химна, како Дилана, тако и оптимизма анти-ратног покрета). Антиратни покрет се
испреплетао са многим другим, те у његове прваке убрајамо и највећег боксера свих
времена, Мухамеда Алија, који је жртвовао најбоље године своје каријере како би избјегао
мобилизацију, као и првака покрета за људска права, Мартин Лутер Кинга, који је тада
храбро истакао: „Највећи починилац насиља у свијету је моја влада. Ради ових момака,
ради владе, ради стотина хиљада оних који дрхте над нашим насиљем, ја нећу ћутати.“
Тачно годину дана након овог говора, на Кинга је извршен атентат, несумњиво због
његовог активизма, али ће остати питање коју борбу му нису могли опростити његови
непријатељи.
Ова тема би могла да се шири унедоглед, да тражимо формативне моменте
ангажовања интелектуалаца у многим народима и државама, поента је иста. Вриједи још
истаћи филозофа Бертранда Расела, из простог разлога што је овај Британац читав живот
посветио активизму, упркос томе што је био успјешан филозоф, писац, предавач. Као и
многи други овдје поменути, вјероватно је могао живјети далеко мирније умјесто што је
током Првог Свјетског рата пропагирао пацифизам, што му је донијело затворску казну,
залагао се за апсолутну и беузсловну независност Индије од Британског царства,
критиковао рат у Вијетнаму, Стаљинов тоталитаризам и водио покрет за нуклеарно
разоружање. Када говоримо о британском активизму у двадесетом вијеку, Бертранд Расел
је вјероватно дефиниција читаве епохе.
Кад смо направили овај површан и селективан историјски преглед, остаје да
поставимо питање – гдје су интелектуалци данас, има ли их уопште? Шта се десило са
великим анти-ратним и свим другим покретима? Једно запажање са протеста Зауставимо
рат (Stop the war) гдје је дигнут глас против отпочињања инвазије на Ирак 2003. године (уз
лажне доказе, не заборавимо) најбоље то описује: сви важни активисти су били ту, тај
протест је био један од највећих у историји Лондона, ми смо се окупили, говори су
одржани, било нас је много и нисмо промјенили апсолутно ништа. Чини се да су Владе
широм свијета далеко више училе из чинова ангажованих интелектуалаца, док су они
сами углавном понављали исте ствари, протесте, пјесме, говоре, а јавно мњење је научено
да исте игнорише. Ипак, важније од тога је што данас, у западном друштву којем и ми
припадамо, имамо јако мало људи спремних да жртвују своју удобност зарад идеје. Кад се
пак и нађу такви (не можемо га звати ангажованим интелектуалцем, али свакако
активистом за људска права) као што је Џулијан Асанж, они не добију неопходну
подршку, не добију свој „Оптужујем“. Вјероватно би многи данас жељели да буду као
Емил Зола, али нико од њих није спреман ни да иде на суд по оптужби за клевету (камоли
да зарад свог ангажмана погине), јер се већина боји и “cancel culture” руље на Твитеру.
Нешто лакши приступ многобројним комфорима, било да се ради о новцу, приступу
дигиталним сервисима, једноставношћу путовања (ван ковид ситуације) је можда и
размазила човјечанство као такво, што онда код “интелектуалаца” руши идеју о било
каквом ангажману. Не може се бити лидер револуције из фотеље, не може се друштво
мијењати неупрљаних руку, не може се ићи на систем без спремности да се прими
пендрек. Сви би жељели да то уради неко други.
Све ово је резултирало томе да, после више деценија, имамо ситуацију када се чини
да су гласнији и храбрији ангажовани интелектуалци са конзервативног спектра (ако те
политичке линије и можемо више повлачити) па су тако у Француској гласнији и
утицајнији људи као што је Мишел Уелбек (прије свега као противник имиграције и онога
што сматра „радикалним Исламом) или у Сјеверној Америци Џордан Питерсон, него неки
са лијеве стране спектра. Такође, мада то траје дужни низ година, имамо и жестоко
ангажоване про-ратне интелектуалце, међу којима се истиче незванични ПР НАТО
интервенција, Бернар-Анри Леви. Једно је сигурно, БХЛ је спреман да га изнова и изнова
гађају тортама због његових навијања за ратове у Либији, Сирији, Либану итд., Питерсон
је спреман да му забрањују говоре на универзитетима и да свакакве непријатности
доживљава, а Уелбека баш брига за то шта други мисле. Ангажовање је немогуће без
одрицања од сопствене удобности, од апсолутног личног мира кабинета и лабораторија.
Остаје питање – шта ми желимо од интелектуалаца? Дијелом, желимо да, у складу
са есејом Чомског, покажу своју одговорност, да буду ангажовани у друштву, да своје
зњање, таленат и утицај посвете неком циљу нама блиском, да нам олакшају борбу за
нешто што сматрамо светим. Доста нас сматра да је то и њихова обавеза, да не могу бити
интелектуалци, у изворном смислу, без тог ангажовања, да су без ангажовања обични
писари, мрљатори на платну, споредни људи. Али треба узети у обзир да постоји и друга
страна, да ако се с њима не слажемо, ми желимо да их опомињемо, да их критикујемо, да
им се ругамо, да их „тортирамо“, да им вадимо грешке од прије 5-10-15 година, да изнова
и изнова (иако су њихове грешке неријетко производ недовољне количине информација)
подсјећамо и не прихватамо признање да су погријешили. Није немогуће да тражимо, чак
захтијевамо, ангажовање интелектуалаца, активизам, како би их довели на наш терен, како
би Чомском хиљадити пут поручили да је промашио кад је подржао Црвене Кмере (а то
што је у другим ситуацијама погађао је неважно), да изнова прозивамо Хандкеа за то што
је рекао о Сребреници 1996. (иако је промјенио свој став накнадно). Слободно могу рећи
да је трагична садашња атмосфера која криминализује сваку грешку прошлости, која не
подржава раст и развој индивидуе већ тражи неку мрљу како би глумила супериорност.
Ово као производ нама доноси једно прикривање и затрпавање свега потенцијално
контроверзног, умјесто да славимо напредовање и развој у ставовима. Ово је поготово
екстремно у односу према интелектуалцима, можда зато што смо свјесни да не умијемо
написати дјела која су они написали, извршити истраживања, унаприједити науку,
можемо макар на овом терену да их „пегламо“, да се радујемо њиховим грешкама, да
глумимо „супериорност“. Несумњиво да су, они који доносе одлуке, научили штошта из
ангажовања интелектуалаца и да сада раде штошта како би иста предупредили, било тако
што ће их ућуткати апанажама, уцијенити неким догађајима или просто скретањем пажње
успомоћ истомишљеника и индустрије забаве. Упркос томе, није искључено да су наше
мотивације такође погрешне, да ми не желимо интелектуалце у јавном животу да би нам
помогли и нешто промјенили, него баш да би имали прилику да их с разлогом “мрзимо”,
да умишљеном супериорношћу замаскирамо сопствену осредњост. Свако жели да буде
посебан, макар на тај начин што ће рећи да је вријеме у ком живи посебно - а није
немогзће да ово наше желимо учинити посебним непрестаним ламентом о неквалитету
људи, политичара, интелектуалаца. То је можда наш начин лажног трагичног живота, не
претјерано различитог од оног у великим руским романима.