Oreska BBS +38 31 28 276 Sva prava zadrzana

1:1/0@SETNet ALL RIGHTS RESERVED

=================================================================

ZNAK SAGITE

RUZA ZA PROPOVEDNIKA

-Rod`er Zelazni-

Toga jutra sam bio raspolo`en za rad, pa sam se zabavljao

prevodjenjem jedng od svojih "Madrigala Makabr" na marsovski.
Interfon je kratko zazujao, i ja sam ispustio olovku i brzom,
uve`banom kretnjom pritisnuo dugme.
- Gospodine G, - zapevusio je Mortonov mladala~ki kontraalt.
-stari je rekao da bi trebalo odmah "{~epati onog prokletog,
uobra`enog stihoklepca", i poslati ga u njegovu kancelariju. Po{to
ovde postoji samo jedan prokleti, uobra`eni stihoklepac...
- Ne dozbolimo ambiciji da se ruga korisnom, mukotrpnom radu -
presekao sam ga.
Tako, Marsovci su se ipak na kraju predomislili. Otresao sam
nekoliko centimetara pepela sa opu{ka i povukao prvi dim otkako sam
zapalio. Protekli meseci rada i nadanja te`ili su da se skupe u
jedan trenutak, ali bez uspeha. Bilo me je strah da predjem tih
nekoliko koraka i ~ujem Emorijeve re~i, za koje sam ve} unapred
znao da }e ih izre}i, a taj ose}aj je potiskivao sve ostale. I
tako, zavr{io sam strofu koju sam prevodio i ustao sam.
Trebalo mi je nekoliko sekundi da stignem do Emorijevih vrata.
Pokucao sam dvaput i otvorio ih, ba{ kad je zare`ao: -Napred!
- Hteli ste da me vidite? - brzo sam seo da ga po{tedim toga da
me sam pozove.
- To je bilo brzo. [ta si radio, tr~ao?
Posmatrao sam njegov izraz o~inskog nezadovoljstva.
Male okrugle fleke ispod bledih o~iju, tr{ava kosa i irski nos,
glas za decibel glasniji od i~eg...
Hamlet Klaudiju: - Radio sam.
-Ha! - frknuo je. - Ma hajde. Nikad te niko nije video da se
time bavi{.
Slegnuo sam ramenima i krenuo da ustanem.
- Ako ste me ovamo zvali zbog toga...
- Sedi!
Ustao je. Obi{ao je oko svog stola i nadvio se nada mnom pa me
pogledao. (Te{ko izvodljivi trik, ~ak i kada sedim u niskoj stolici).
- Ti si sasvim sigurno, najantagonisti~kije kopile sa kojim sa
ikada radio! - zalajao je kao besan pas. - Za{to se, do djavola,
ponekad ne pona{a{ kao ljudsko bi}e i sve nas iznenadi{? Voljan sam
da priznam da si bistar, mo`da ~ak i genijalan, ali - oh, do djavola!
- napravio je pateti~an pokret rukama i od{etao nazad do svoje
stolice.
- Beti ih je najzad nagovorila da te puste unutra - glas mu je
ponovo bio normalan. - Primi}e te ovog popodneva. Posle ru~ka izvuci
jedan d`ipster i otidji tamo dole.
- U redu - rekao sam.
- To je onda sve.
 Klimnuo sam i ustao. Ruka mi je bila na vratima kada je rekao:
- Ne moram da ti ka`em koliko je ovo va`no. Nemoj se prema njima
pona{ati kao {to se pona{a{ prema nama.
Zatvorio sam vrata za sobom.

Ne se}am se {ta sam imao za ru~ak. Bio sam nervozan, ali sam
instinktivno znao da ne}u zabrljati. Moj bostonski izdava~ o~ekivao
je marsovsku idilu, a u najmanju ruku delo o svemirskom letu u stilu
Sent Egziperija. NASA je `elela kompletan izve{taj o usponu i padu
Marsovske Imperije.
I jedni i drugi }e biti zadovoljni. Znao sam to.
To je i razlog {to su svi ljubomorni, {to me mrze. Uvek sam
uspevao i uspevao sam bolje od ikoga.
Izi{ao sam iz mravinjaka od blata i uputio se do na{eg voznog
parka. Izvukao sam jedan d`ipster i uputio se ka Tirelijanu.
Vodoskoci peska, prepunog oksiga-gvo`dja, pr{tali su oko laganog
vozila. Pesak se rojio iznad otvorene kabine i probijao kroz odelo,
udaraju}i o moje za{titne nao~are.
D`ipster, koji se njihao i dahtao poda mnom kao mali magarac
kojeg sm jednom jahao kroz Himalaje, nastavljao je da me istresa iz
pantalona. Planine Tirelijana vukle su svoje noge i pribli`vale mi se
pod nekim pijanim uglom.
Iznenada sam krenuo nagore i ubacih u ni`u brzinu da smanjim
optere}enje ma{ine koja je urlala. Ne kao Gobi, niti kao Velika
jugozapadna pustinja, razmi{ljao sam. Samo crvena, samo mrtva ... ~ak
ni kaktusa.
Stigao sam do vrha brda, ali podigao sam previ{e pra{ine, da bih
video {ta je ispod. Nije bilo ni va`no, imao sam glavu punu mapa.
Skrenuo sam ulevo i nadole, prilagodiv{i gas.
Obi{ao sam pagodu od stne i stigao.
Beti mi je mahnula kada sam za{kripao, stao i isko~io.
-Zdravao - proka{ljao sam odvijaju}i {al i istresaju}i kilogram
i po krupnog peska. - Kao, gde idem i koga }u videti?
Dozvolila je sebi kratak germanski kikot, vi{e zbog po~etka
re~enice sa "kao", nego zbog moje nelagode, a zatim je po~ela da
pri~a. (Ona je vrhunski lingvista, pa je re~i iz seoskog idioma
golicaju).
Cenim njen precizni ne`ni govor, informativan i tako to.
Pogledao sam i njene o~i boje ~okolade i savr{ene zube, njenu od
sunca izbledelu kosu skupljenu uz glavu (mrzim plavu{e!) i zaklju~io
da je zaljubljena u mene.
-Gospodine Galinger. Matrijarh ~eka unutra da bude upoznata sa
vama. Spreman je da otvori arhive Hrama za va{e prou~avanje.
Za trenutak je zastala da popravi frizuru i malo se prome{kolji.
Da li ju je moj pogled ~ini nervoznom?
-To su religiozni dokumenti kao i njihova istorija - nastavila
je. - Ne{to kao Mahabharata. Od vas o~ekuje da po{tujete izvesne
rituale u rukovanju dokumentima, kao na primer ponavljanje svetih
re~i pri okretanju stranice - ona }e vam ve} pokazati sistem.
Hitro sam klimnuo glavom, nekoliko puta.
- Lepo, hajdemo unutra.
- Uh ... zastala je. - Ne zaboravite njihovih Jedanaest formi
u~tivosti i nivoa. Oni stvar forme uzimaju prili~no ozbiljno i
nemojte ulaziti u diskusiju o jednakosti polova...
- Ve} znam sve o njihovim tabuima - prekinuo sam je. - Ne brini.
@iveo sam na Orijentu, se}a{ se?
Oborila je pogled i uhvatila me za ruku. Gotovo sam je otrgao.
- Izgleda}e bolje akovas ja budem uvela unutra.
Progutao sam svoj komentar i krenuo za njom, kao Samson u Gazi.
 Unutra, moja poslednja misao se susrela sa ~udnom podudarno{}u.
Odaje Matrijarha su bile apstraktna verzija moje vizije o tome kako
izgledaju {atori strih izraelskih plemena. Apstraktna, ka`em, jer je
unutra{njost bila sva u freskama, na cigli, za{iljena kao ogroman
{ator, sa `ivotinjskim ko`ama kao sivo-plavim o`iljcima, koje su
izgledale kao da su na zidove nenesene {pahlom.
Matrijarh, M`Kvaji, bila je niska, sedokosa `ena pedesetih
godina i odevena kao kraljica Cigana. U svojoj ogromnoj suknji u
bojama duge, izgledala je kao izvrnuta ~inija za pun~ postavljena na
vrh jastuka.
Prihvativ{i moj pozdrav po{tovanja, pogledala me je kao {to
verovatno sova gleda zeca. Kapci tih crnih o~iju sko~ili su gore kada
je otkrila moj savr~eni naglasak. Snimci koje je Beti donosila sa
svojih intervjua u~inili su svoje, a uz to sam dobar kada treba
pokupiti naglasak.
- Vi ste pesnik?
- Da - uzvratio sam.
- Recite mi jednu od svojih pesama, molim vas.
- @ao mi je, ali prevodjenje na brzinu ne bi donelo ni{ta dobro
ni va{em jeziku ni mojoj poeziji, a ja jo{ ne znam dovoljno va{
jezik.
- Oh?
- Ali pravio sam tkave prevode sebi za zabavu i kao ve`bu iz
gramatike - nastavio sam. - Bi}u po~a{}en da donesem neke od tih
prevoda kada kasnije budem dolazio.
- Da, u~inite tako.
Jedan nula za mene!
Okrenula se ka Beti.
- Vi sada mo`ete i}i.
Beti je promrmljala formalnosti pri odlasku, uputila mi kri{om
~udan pogled, a zatim nestala. O~igledno je o~ekivala da ostane i da
mi "asistira". @elela je komadi} slave, kao i svi drugi. Ali ja sam
bio [liman na ovoj Troji, i samo jedno ime }e biti u izve{taju za
NASA-u!
M`Kvaji je ustala i primetio sam da je pidigav{i se u stoje}i
polo`aj jedva ne{to dobila u visini. Ipak, ja sam visok dva metra, i
izgledam kao topola u oktobru: vitak, svetlo-crven na vrhu i nadvijam
se nad svim ostalim.
- Na{a arhiva je vrlo, vrlo star - po~ela je. - Beti ka`e da je
va{a re~ za tu starost "milenijum".
Klimnuo sam glavom sa po{tovanjem.
- Vrlo sam nestrpljiv da ih vidim.
- Dokumenti nisu ovde. Mora}emo da odemo u Hram. Odande se ne
smeju iznositi.
Iznenada sam bio oprezan.
- Ne]ete imati primedbi ako ih kopiram, zar ne?
- Ne. Vidim da ih po{tujete, ina~e va{a `elja ne bi bila tako
jaka.
- Odli~no.
Izgledala je kao da se zabavlja. Upitao sam je {ta je sme{no.
- Visoki jezik sigurno nije lak za u~enje jednom strancu.
Moj uspeh se brzo pokazao.
Niko iz prve ekspedicije nije bio ovako blizu. Nije bilo na~ina
da saznam da je ovo u stvari suo~avanje sa dvostrukim jezi~kim
izazovom - kako klasi~nim, tako i vulgarnim jezikom. Znao sam ne{to
od njihovog prakrita, a sada sam morao da nau~im i ceo njihov
sanskrit.
- Ah, prokletstvo!
 - Molim?
- Nije prevodivo, M`Kvaji. ali zamislite da morate nau~iti
visoki jezik u `urbi i pogodi}ete u ~emu je stvar.
Ponovo mi je izgledalo kao da se zabavlja i rekla mi je da
izujem cipele.
Provela me je kroz udubljenje u zidu ...
... i u eksploziju vizantijske, briljantne rasko{i!
Nijedan Zemljanin pre mene nije bio u ovoj prostoriji niti je
~uo za nju. Karter, lingvist iz prve ekspedicije, nau~io je gramatiku
i sastavio re~nik uz pomo} momka po imenu Meri Alen i to sede}i
prekr{tenih nogu u predvorju.
Nismo imali pojma da ovo postoji. Pohlepno sam gledao naokolo. U
pozadini dekora bio je visoko razvijen sistem estetike. Mora}emo da
obnovimo na{e dosada{nje mi{ljenje o marsovskoj kulturi.
Prvo, tavanica je bila zasvodjena i ukra{ena; dalje, postojali
su bo~ni stubovi sa povratnim `lebovima; jo{ dalje, od do djavola.
Mesto je bilo veliko. Rasko{no. Nikada se ne bi moglo naslutiti po
gruboj spolja{nosti.
Nagnuo sam se da prou~im pozla}eni filigranski rad na
ceremenijalnom stolu. M`Kvajije izgledala pomalo samozadovoljno zbog
moje napregnutosti, ali mene je mrzelo da i dalje igram pokera sa
njom.
Sto je bio ispunjen knjigama.
No`nim palcem sam pratio mozaik na podu.
- Da li se va{ unutra{nji grad prositre i dalje od ovoga?
- Da, prostire se daleko i duboko u planine.
- Ah, vidim - rekao sam ne vide}i ni{ta.
Jo{ uvek je nisam mogao zamoliti za turu razgledanja.
Do{la je do moje stollice kraj stola.
- Ho}emo li otpo~eti va{e prijateljevanje sa visokim jezikom?
Poku{ao sam da o~ima fotografi{em prostoriju i znao sam da moram
ovamo doneti kameru, kako znam i umem, pre ili kasnije. Te{kom mukom
odvojio sam pogled od jedne stutuete i jedva klimnuo glavom.
- Da, upoznajte me.
Seo sam.
Slede}e tri nedelje znaci alfabeta su terali jedni druge iza
mojih o~nih kapaka svaki put kada sam poku{ao da zaspim. Nebo je bilo
bazen ~istog tirkiza po kojem su se mre{kali kaligrafi svaki put kada
bih o~ima pre{ao po njemu. Dok sam radio, pio sam litre kafe, a u
pauzama za kafu me{ao sam koktele od bendedrina i {ampanjca.
A no}u bi me lift vremena spu{tao do svojih najni`ih snova.

Ponovo sam imao {est godina i u~io sam svoj hebrejski, gr~ki,
latinski i armai~ki. Bio sam desetogodi{njak koji nju{ka i zaviruje u
Ilijadu. Kada tatica nije prosipao sumpornu vatru pakla i bratsku
ljubav, u~io me je da prevedem Re~, ba{ kao u originalu.
Gospode! Tako je mnogo originala i tako mnogo re~i! Kada sam
imao dvanaest. po~eo sam da pravim razlike izmedju onoga ~emu me je
on u~io i onoga {to sam ~itao.
Fundamentalna snaga njegovog odgovora nije dozvoljavala nikakvu
diskusiju. Bilo je to gore od ikakvog batinanja. Nakon toga sam dr`ao
jezik za zubima, i nau~io sam da cenim poeziju Staarog zaveta.
-Gospode, `ao mi je! Tata - gospodine - `ao mi je! - Ne mo`e
biti! Ne mo`e biti...
Onoga dana kada je de~ak maturirao u srednjoj {koli sa nagradama
diplomama za francuski, nema~ki, {panski i latinski, tata Galinger je
rekao svom dva metra visokom stra{ilu od sina kako `eli od njega da
udje u sve{teni~ku slu`bu. Se}em se kako je njegov sin vrdao:
- Gospodine - rekao je 0 ja bih radije da godinu ili dve
 studiram na svoju ruku, a zatim da pohadjam neki pre-teolo{ki kurs na
nekom od univerziteta slobodne umetnosti. Ose}am da sam jo{ uvek
premlad da se oku{am u bogosloviji.
Glas Boda: - Aliti ima{ dar za jezike, sine moj. Mo`e{
propovedati Jevandjelja u mnogim zemljama. Ti si rodjen da bude{
misionar. Ka`e{ da si mlad, ali vreme juri kraj tebe kao vihor. Po~ni
rano i u`iva}e{ u dodatnim godinama slu`be.
Dodatne godine slu`be su bile uvek iznova dodavani teret na moja
ledja. Ne mogu sada da vidim njegovo lice, nikada nisam ni mogao.
Mo`da zato {to me je uvek bilo strah da ga pogledam.
Godinama kasnije, kada je le`ao mrtav, doeven u crno, usred
bogomoljaca, crvenih lica, maramica, ruku koje me tap{u po ramenu,
ute{itelja sve~anog lica ... ja sam pogledao u njega i nisam ga
prepoznao.
Sreli smo se devet meseci pre mog rodjenja, ovaj stranac i ja.
Nikada nije bio okruta, zahtevaju}i da, u potrazi za re{enjem brzo
dolaze}ih problema da, ali nikada okrutan. On je takodje bio sve {to
sam imao od majke. I bra}e. I sestara. Tolerisao je moje tri godine u
{koli Sv. Jovana verovatno zbog imena {kole, nikada ne znaju}i koliko
je slobodno i divno to mesto u stvari.
Ali ja ga nikada nisam poznavao i~ovek sa odra vi{e ni{ta nije
zahtevao. Bio sam slobodan da propovedam Re~. I sada sam to `eleo, ali
na drugi na~in. Hteo sam da propovedam re~ koju nikada nisam smeo
izustiti dok je on `iveo.
Na jesen se nisam vratio na drugu godinu. Imao sam ne{to
nasledstva i malo nevoljda da ga stvim pod svoju kontrolu, jer sam jo{
uvek imao manje od osamnaest godina, ali sam uspeo.
Mesto na koem sam se kona~no skrasio bio je Grini~ Vilid`.
Ne govore}i ni jednom zna~ajnom parohijanu svoju novu adresu,
upao sam u dnevnu rutinu pisanja poezije i u~enja indijskog i
japanskog. Pustio sam bradu, pio espreso i u~io da igram {ah. @eleo
sam da oku{am i par drugih puteva do spasenja.
Zatim dolaze dve godine u Indiji, gde sam otkrio svoj budizam,
i dobio svoje stihove Glasovi Kri{ne i Pulicerovu nagradu, koju su
zaslu`ili.
A zatim, nazad u Sjedinjene Dr`ave, diplomski rad iz lingvistike
i jo{ nagrada.
Tada je jednog dana brod oti{ao na Mars. Kada se spustio nazad u
svoje gnezdo u Nju Meksiku, sadr`avao je i novi jezik. Fantasti~an,
egzoti~an i estetski nadmo}an. Po{to sam nau~io o njemu sve {to se
dalo nau~iti i napisao knjigu, postao sam slavan i u {irim krugovima.
- Idi Galingere. Baci svoje vedro u bunar i donesi nam vodu
Marsa. Idi, nau~i jo{ jedan svet, ali u~ini to ne`no, ako Auden, i
donesi nam njegovu du{u u jampskom stihu.
I do{ao sam na svet, gde je sunce mutni nov~i}, gde je vetar
bi~, gde se dva meseca igraju po no}nom nebu, a pakao peska se
prostire unedogled gde god da pogleda{.

Ustao sam sa svog izgu`vanog le`aja i pri{ao prozoru. Pustinja je bila

}ilim beskrajne narand`aste boje, naborana od plakanja vekova ispod
nje.
- Ja, stranac bez straha. Ovo je zemlja. Ja je osvojih!
Nasmejao sam se.
Dr`ao sam visoki jezik za rep. Ili za koren, ako volite
anatomske igre re~i. I ~inio sam to bez gre{ke.
Visoki i niski jezik i nisu bili tako razli~iti kao {to je u
prvi mah izgledalo. Imao sam dovoljno jednog da me provede kroz mra~ne
delove drugog. Gramatiku i sve uobi~ajene nepravilne glagole imao sam
pod kontrolom. Re~nik je iz dana u dan rastao kao tulipan koji }e se
uskoro rascvetati. Svaki put kada sam preslu{avao trake, stabljika se
produ`avala.
Sada je bilo vreme da isprobam svoju genijalnost, da zaista
uradim lekciju. Do sada sam se ~uvao zadiranja u glavne tekstove dok
ne budem u stanju pravilno da ih shvatim. ^itao sam sporedne
komentare, delove stihova, izvode iz istorije. I u svemu {to sam
pro~itao, jedna stvar me je jako impresionirala.
Oni su pisali o konkretnim stvarima: steni, pesku, vodi, vetru.
Tekstovi ispunjeni ovim elementima bili su prili~no pesimisti~ni.
Podse}ali su me na neke budisti~ke tekstove ili jo{ vi{e, shvatio sam,
na delove Starog zaveta. Ta~nije, podse}ali su me na Propovednikovu
knjigu.
To bi, dakle, bilo to. Ose}anja, kao re~nik, bili su toliko
sli~ni, da }e to biti odli~na ve`ba u prevodjenju. kao prevodjenje Poa
na francuski. Ne}u se protiviti Putu Malana, ali }u im pokazati da je
i Zemljanin jednom mislio iste misli, ose}ao isto.
Upalio sam svetlo na svom radnom stolu i ugledao medju svojim
knjigama i Kralja D`emsa.
Zaludnosti uzaludnosti, ka`e Propovednik, zaludnosti
uzaludonosti, sve je uzalud. Kakve koristi ima ~ovek...

Moj napredak je, izgleda, zapanjivao M`Kvaji. Gledala je u mene, kao

Sartrova Druga, preko stola. Prolazio sam kroz poglavlje u Knjizi
Lokar. Nisam dizao pogled, ali sam mogao osetiti ~vrstu mre`u koju
je o~ima plela oko moje glave, rumena i hitrih ruku. Okrenuo sam
stranicu.
Da li je vagala mre`u, ocenjuju}i te`inu ulova? I za{to? Knjiga
nije ni{ta govorila o ribarima na Marsu. Pisalo je da je neki bog po
imenu Malan pljunuo ili u~inio ne{to odvratno (zavisi od verzije koju
~itate) i da se tako pojavio `ivot, kao bolest u neorganskoj materiji.
Pokret je bio njegov prvi zakon i ples je jednini pravi odgovor
neroganskom ... kvalitet plesa je njegova potrvrda, aljubav bolest u
organskoj materiji - neroganskoj materiji?
Zatresao sam glavom. Gotovo sam zaspao.
- M`nara.
Ustao sam i protegnuo se. Njene o~i su me sada pohlepno gutale.
Pogledao sm je i ona je oborila pogled.
- Umorio sam se. Hteo bih malo da se odmorim. Nism ba{ mnogo
spavao pro{le no}i.
Klimnula je glavom, zemaljska srea}enica za "da", kako je
nau~ila od mene.
- @elite li da se odmorite i sagledate eksplicitnost doktrine
Lokara u svoj njegovoj puno}i?
- Molim?
- @elite li da vidite ples Lokara?
- Oh - njihov prokleti formalizam i perifraziranje bili su gori
nego u Koreji! - Da. Naravno. U svako dobar, kada god bude izvodjen,
bi}u sre}an da gledam.
Nastavio sam. - U medjuvremenu, hte sam da vas pitam mogu li
fotografisati...
- Sada je vreme. Sedite. Opustite se. Ja }u pozvati muzi~are.
Po`urila je napolje kroz vrata kroz koja ja nikada nisam pro{ao.
Pa sad, ples je prema Lokaru vrhunska umetnost, a da i ne
pominjam Haveloka Elisa. Upravo je trebalo da vidim kako je njihov
vekovima mrtvi filozof smatrao da ples treba da bude izveden. Negnuo
sam se, zatvoriv{i o~i i dodiruju}i no`ne prste.
Krv mi je jurnula u glavu i nekoliko puta sam duboko udahnuo.
Sagnuo sam se ponovo i primetio lepr{av pogled kod vrata.
Triju, koji je u{ao sa M`Kvaji, verovatno sam izgledao kao neko
ko na mermeru tra`ni ne{to {to je upravo izgubio.
Slabo sam se osmehnuo, i uspravio, lica crvenog, ne samo od
ve`banja. Nisam ih o~ekivao tako brzo.
Iznenada sam ponovo pomislio na Haveloka Elisa i vreme njegove
najve}e popularnosti.
Mala crvenoglava lutak, odevena u prozra~no par~e marsovskog
neba, nalik na sari, pogledala me je u ~udu, kao {to dete gleda {arenu
zastavicu na visokom {tapu.
- Zdravo - rekao sam ili njegov ekvivalent.
Naklonila se pre odgovora. O~igledno sma napredovao u statusu.
- Ja }u igrati - rekla je crvena rana na bledoj, bledoj kameji,
njenom licu. O~i boje sna i njene haljine, odvojile su se od mojih.
Odlebdela je do centra prostorije.
Stoje}i tamo, kao etrurska figura, ili je meditirala ili je
prou~avala dezen na podu.
Da li je mozaik ne{to simbolizovao? Prou~io sam ga. Ako i jeste,
ja to nisam mogao da vidim, ili mi je promaklo. Mogao je to biti
odli~an pod za kupatilo ili terasu, ali dalje od toga nisam mogao
ni{ta da naslutim.
Drugo dvoje su bili par {arenih vrabaca kao M`Kvaji, u svojim
sredove~nim godinama. Prvi je seo na pod i pripremio instrument sa tri
`ice koji je podse}ao na semisen, a drugi je imao jednostavnu drvenu
plo~u i dve bubnjarske palice.
M`Kvaji je sedela na podu pre nego {to sam toga bio svestan. I
ja sam pratio proceduru.
Svira~ na semisenu je jo{ uvek {timao svoj instrument, pa sam se
nagnuo ka M`Kvaji.
- Kako je plesa~ici ime?
- Braksa - odgovorila je i ne pogledav{i me, a zatim podigla
levu ruku, lagano, {to je zna~ilo "da" i "kreni" i "neka po~ne".
Stvar sa `icama je zaje~ala kao zubobolja, a tiktakanje, kao
duhovi svih satova, koje nikada nisu izumeli, prsnulo je iz drvenog
bloka.
Braksa je bila kip, ruku ispred lica i laktova ra{irenih i
visoko podignutih.
Muzika je postala metafora za vatru.
Krak, klik, klap...
Nije se micala.
[i{tanje je postalo pljuskanje. Kadenca se usporila. Sada je
bila voda, najdragocenija stvar na svetu, koja jasno grgori prko stena
obraslih mahovinom
I dalje se nije micala.
Kre{~endo. Pauza.
Zatim, tako neznatno da u prvi mah nisam bio siguran, po~eo je
drhtaj vetra. Meko, ne`no, uzdi{u}i i zastajkuju}i, nesigrno. Jecaj,
pauza, a zatim ponavljanje svega, samo glasnije.
Ili su se moje o~i premorile od ~itanja ili Braksa tresla celim
telom, od glave do pete.
Da.
Po~elo je miskroskopsko uvijanje. Deli} centrimetra desno, zatim
levo. Prsti su joj se rastvorili kao latice cveta i mogao sam videti
da su joj o~i sklopljene.
O~i su joj se otvorile. Bile su odsutne, staklaste i gledale su
kroz mene i zidove. Uvijanje je postalo ja~e, raslo je sa ritmom.
Vetar je sada navaljivao iz pustinje, udaraju}i po tirelijanu
kao valovi po nasipu. Njeni prsti su se kretalim oni su bili nalet.
Njene ruke, spora klatna, po~ele su da se spu{taju i da prave suprotne
pokrete.
Oluja je sada dolazila. Po~ela je aksijalne pokrete i ruke su
joj se pripile uz telo. Sada su se samo njena ramena uvijala i gr~ila.
Vetar! Vetar, ka`em. O, divlja zagonetko! O, muzo Sv. Jovana!
Ciklon je brisao oko tih o~iju, svog centra. Zabacila je glavu,
ali ja sam znao da nema tavanice izmedju njenog pogleda, strastvenog
poput Budinog, i nepromenljivog neba. Jedino su mo`da dva meseca
prekidala svoj dreme` u toj elementarnoj nirvani nepomu}enog tirkiza.
Pre mnogo godina, u Indiji sam video Devadaje, uli~ne igra~e
koji su svojim raznobojnim mre`ama lovili insekte, ali Braksa je bila
vi{e od toga. Bila je Ramajana, kao oni glasnici Rame, inkarnacija
Vi{nua, koji je ~oveku podario ples, sveti igra~.
Udarci su sada bili monotono postojani. Zvuk `ica me je naterao
da mislim na u`arene zrake sunca, ~ija je toplota ukradena inhalacijom
vetrova. Plavo je bilo Sarasvati i Meri i devojka po imenu Laura.
Odnekud sam ~uo sitaru, posmatrao kip koji o`ivljava i udisao bo`ansko
nadahnu}e.
Ponov sam bio Rembo sa svojim ha{i{om, Bodler, Po, De Kvinsi,
Vajld, Maaaalarme i Alister Krauli. Bio sam u deli}u sekunde, svoj
otac, u tamnoj predikaonici i jo{ tamnijem odelu, himne i orgulje su
{umele transformisane u sjsjni vetar.
Bila je zanjihani vetrokaz, raspe}e {to visi u vazduhu, dr`ala
je lagani veo paralelno sa tlom. Ramena su joj sada bila obna`ena i
desna dojka se kretala gore i dole kao mesec po nebu. Crvena bradavica
se za trenutak pojavila iznad tkanine i zatim nestala. Muzika je bila
ozbiljna kao Jovanov ragovor sa Bogom, a njen ples je bio Bo`ji
odgovor.
Muzka se usporila, smirila. Bila je, uzdignuta, zapaljena i sada
smirena. Delovi njene ode}a, ako da su `ivi, kliznuli su na mesto gde
su bili na po~etku.
Kliznula je nisko, ni`e, do poda. Glava joj je pala na podignuta
kolena. Nije se micala.
Ti{ina.

Shvatio sam, zbog bola u ramenima, kako sam napregnut sedeo. Dlanovi
su mi bili moiri. Znoj mi se slivao niz telo. [ta ~ovek sada da uradi?
Da aplaudira?
Kraji~kom oka sam video M`Kvaji. Podigla je desnu ruku.
Koa da joj je poruka poslata telepatijom, devojka je zadrhtala
celim telom i ustala. Muzi~ari su takodje ustali. I M`Kvaji.
Podigao sam se na noge, sa bolom u levoj nozi, i rekao:
- Bilo je predivno - prazno i ni{tavno kao i sam glas.
Primio sam tri razli~ite Visoke forme za "hvala".
Lepr{anje boja i ostao sam sa M`Kvaji.
To je stotinusedamnaesti od dvehiljadedvestadvadeset~etiri plesa
Lokara.
Pogledao sam dole u nju.
- Jesu li plesovi va{eg sveta ovakvi?
- Neki su identi~ni. Podseto sam ih se dok sam gledao Braksu,
ali nikada nisam video ne{to upravo ovako kao {to je njen ples.
- Ona je dobra - rekla je M`Kvaji. - Ona zna sve plesove.
Nagove{taj nekog ranijeg utiska koji me je mu~io.
Nestao je u trenutku.
- Moram se sada posvetiti svojim du`nostima - oti{la je do stola
i zatvorila knjigu. - M`nara.
- Zbogom - kliznuo sam u svoje ~izme.
- Zbogom, Galingere.
I{etao sam kroz vrata, uzjahao d`ipster i odjurio kroz ve~e u
no}, moja krila od podignuta pustinje lagano su lepr{ala za mnom.

II
Upravo sam zatvorio vrata iza Beti nakon kratke gramati~ke ve`be, kada
sam a~uo glasove u hodniku. Zidni otvor bio mi je otvoren i ~uo sam
razgovor.
- Pogodi {ta se desilo! Malo~as mi je rekao "Zdravo".
- Hmmmmph! - eksplodirala su Emorijeva slonovska plu}a. - Ili je
spavao ili si mu stajao na putu pa je hteo da mu se sloni{.
- Verovatno me nije prepoznao. Mislim da on vi{e i ne spava,
sada kad ima taj jezik da se njime igra. Pro{le nedelje sam bio u
no}noj smeni i svaki puta kada bih pro{ao kraj njegovih vrata u 03h
~uo bih kasetofon kako radi. U 05h , kada zavr{avam smenu, i dalje je
radio.
- Momak zaista vredno radi - priznao je Emori. - U stvari,
mislim da uzima nekakav doping, da bi ostao budan. Ovih dana su mu o~i
pomalo staklaste. A mo`da je to i prirodno za jednog pesnika.
I Beti je bila tu, jer sam za~uo i njen glas.
- Bez obzira na to {to vi mislite o njemu, meni }e trebati
najmanje godinu dana da nau~im ono {to je on pokupio ovde za tri
nedelje. A ja sam samo lingvista, a ne pesnik.
Morton mora da je prema njoj gajio neke simpatije. To je jedini
razlog kojim mogu opravdati to {to je spusio oru`je i rekao ono {to je
rekao:
- Pohadjao sam kurs moderne poezije kada sam bio na univerzitetu
- po~e je. - ^itali smo {est autora: Jejtsa, Paunda, Eliota, Krejna,
Stivensa i Galingera. Poslednjeg dana semestra, kada se profa ose}ao
pomalo retori~ki, rekao nam je: "Ovih {est imena je upisano u istoriju
ovoga veka i vrata pakla i kritike ne}e ih nadja~ati".
- [to se mene ti~e - nastavio je - mislim da su njegovi Glasovi
Kri{ne i njegovi Madrigali odli~ni. Po~as{}en sam {to sam izabran za
ekspediciju u kojoj i on u~estvuje.
- Mislim da je sa mnom progovorio dvadesetak re~i otkako sam ga
upoznao - zavr{io je.
Odbrana: - Da li ti je ikad palo na pamet - rekla je Beti - da
je on izuzetno svestan svoje pojave. Bio je i prerano sazrelo dete i
verovatno nije imao {kolskih prijatelja. Izuzetno je ose}ajan i
povu~en.
- Ose}ajan? Svestan? - Emori se nasmejao. - Momak je ohol kao
Lucifer i predstavlja {etaju}u ma{inu za vredjanje. Pritisne{ dugme za
"zdravo" ili "lep dan" i on digne nos. To mu je ve} refleksno.
Promrmljali su jo{ koju dosetku i zatim se razi{li.
Pa, blagosloven bio, Mortnone mom~e. Ti, mali bubulji~avi
znal~e! Nikada nisam pohadjao kurs svoje poezije, ali drago mi je da
neko jeste. Vrata pakla. Opa~ Mo`da su se tatine molitve ipak negde
~ule, a na kraju krajeva, ja i jesam neki misionar!
Jedino...
... Jedino {to je misionaru potrebno ne{to u {ta }e da ubedi
ljude. Ja imam svoj privatni sistem estetike i pretpostavljam da negde
iz njega cure i eti~ki nus-produkti. Ali da sam ikada imao ne{to da
propovedam, zaista, makar i u svojim pesmama, ne bih se {tedeo da te
ubedim u to. Ako misli{ da sam idiot, u redu, ja sam idiot i nema za
tebe mesta na mome nebu, to je privatno mesto gde Svift, [o u Sveti
Petar dolaze na ve~eru.
I, oh, kakve gozbe imamo! Trimal~iji i Emoriju koje seciramo.
S tobom }emo, zavr{iti uz supu, Mortone.

Okrenuo sam se i seo za radni sto. @eleo sam da napi{em ne{to.

Poropovednik bi mogao da mi oduzme celu no}. Hteo sam da napi{em
pesmu, pesmu o stosedamnestom plesu Lokara, o ru`i koja prati
svetlost, pra}ena vetrom, bolesnoj, poput Blejkove ru`e, umiru}oj...
 Na{ao sam olovku i po~eo.
Kada sam zav{io, bio sam zadovoljan. Nije bila zna~ajna. Ni{ta
zna~ajnija nego {to bi trebalo da bude. Visoki jezik ba{ i nije moja
najja~a strana. Preveo sam je na engleski. Mo`da }u je uvrstiti u
svoju idu}u knjigu.
Nazvao sam je Braksa.

U zemlji vetrai crvenila, gde ledene ve~eri

Vremena smrzavaju mleko u grudima `ivota, dok dva meseca
Iznad glave, pas i ma~ka u aleji snova, prote`u se,
ja pole}em u svoj beskona~ni let...

Taj kona~ni cvet postaje glava u plamenu.

Ostavio sam je u stranu i potra`io fenobarbital. Iznenada sam bio

umoran.
Kada sam slede}eg dana pokazao svoju pesmu M`Kvaji, pro~itala ju
je vrlo polako, nekoliko puta.
- Ljupka je - rekla je. - Ali, upotrebili ste tri re~i iz svog
jezika. "Pas" i "ma~ka" su, pretpostavljam, dve male `ivotinje kojima
je predodredjeno da mrze jedna drugu. ali {a je "cvet"?
- Oh, -rekao sam. - Nikada nisam nai{ao na va{u re~ za cvet. Ali
sam, u stvari, mislio na zemaljski cvet, ru`u.
- Kako izgleda?
- Pa, latice su joj uglavnom svetlocrvene. To, s jedne strane,
ozna~ava "glava u plamenu". Takodje sam `eleo da impliciram groznicu,
kao i crvenu kosu i vatru `ivota. Ru`a ima trnovitu stabljiku, zeleno
li{}e i prijatan miris.
- Volela bih da vidim jednu.
- Mislim da se to da srediti. Proveri}u.
- U~inite tako, molim vas. Vi ste - upotrebila je re~ za
"prorok" ili religiozni pesnik, kao Izaih od Lokara - i va{a je pesma
nadahnuta. Re}i }u Braksi o tome.
Odbio sam nominacije, ali sam se ose}ao polaskanim.
Ovo je, dakle, odlu~io sam, strate{ki dan, dan kada }u pitati da
li moogu da donesem ma{inu sa mikrofilmom i kameru. Hteo sam da kopiram
sve njihove tekstove, objasnio sam, a ne mogu pisati dovoljno brzo da
bih uspeo.
Iznenadila me je trenutnim slaganjem. Ali na pod me je bacila
tek svojim pozivom.
- Da li biste `eleli da dodjete ovamo i ostanete dok radite?
Onda mo`ete raditi danju ili no}u, u svako doba, izuzev kada se Hram
upotrebljava, naravno.
Zinuo sam.
- Bi}u po~a{}en.
- Dobro. Donesite svoje ma{ine kada `elite, a ja {u vam pokazati
va{u sobu.
- Da li }e ovo popodne odgovarati?
- Naravn.
- Onda idem odmah da pripremim stvari. Do ovog popodneva.
- Do vidjenja.

Imao sam muke sa Emorijem, ali ne mnogo. Svi su na brodu jedva ~ekali
da vide Marsovce, da ih pitaju o marsovskoj klimi, bolestima, hemiji,
politici i pe~urkama ( na{ botani~ar je pomalo luckast, ali u su{tini
prili~no dobar momak) a samo ~etvoro ili petoro uspeli su da ih vide.
Posada je ve}inu vremena provodila ispituju}i njihove mrtve gradove i
nekropole. Igrali smo igru po strogim pravilima, jer su domoroci bili
izuzetno uvredljivi, kao Japanci devetnaestog veka. Pretpostavljao sam
da }u nai{i na vrlo malo protivljenja i dobro sam pretpostavljao.
U stvari, imao sam utisak da su svi sre}ni {to vide da odlazim.
Zaustavio sam se dok prostorija za hidrofoniju, da bih
razgovarao sa na{im majstorom za pe~urke.
- Zdravo Kejn. Rastu li zlata~e u ovom pesku?
[mrknuo j. Uvek {mrca. Mo`da je alergi~an na biljke.
- Zdravo Galingere. Ne, nisam imao uspeha sa zlata~ama, ali kada
slede}i put bude{ kod voznog parka, pogledaj iza. Nekoliko kaktusa
uspeva.
- Divno - izjavio sam. Doktor Kejn je bio moj jedini prijatelj
na brodu, ne ra~unaju}i Beti.
- ^uj, do{ao sam ovamo da te zamolim za uslugu.
- Ka`i.
- @eleo bih ru`u.
- [ta?
- Ru`u. Zna{, lep primerak ameri~ke lepotice - trnje, lep miris
...
- Ne verujem da }e izrasti u ovom pesku. [mrk, {mrk.
- Ne, nisi me razumeo. Ne `elim da je zasadim, hteo bih samo
cvet.
- Mora}u da upotrebim tankove - po~e{ao je svoju }elavu glavu.
-Bi]e potrebno najmanje tri meseca da dobije{ svoj cvet, ~ak i pri
ve{ta~ki ubrzanom rastu.
- Ho}e{ li u~initi to?
- Naravno, ako ti ne smeta ~ekanje.
- Nimalo. U stvari, taman kroz ne{to vi{e od tri meseca idemo
odavde - pogledao sam bazene sa klju~alim uljem. Selim se danas za
Tirelijan, ali dolazi}u povremeno ovamo. Bi}u tu kad procveta.
- Seli{ se tamo, a? Mur ka`e da su oni zatvorena grupa.
- Onda sam i ja "zatvoren".
- Kad smo ve} kod toga, jo{ mi nije jasno kako si savladao
njihov jezik tako brzo. Naravno, ja sam imao nevolja i sa francuskim i
sa nema~kim za vreme studija, ali Beti je pro{le nedelje demonstrirala
marsovski za vreme ru~ka. Zvu~i kao mnogo `i~anih tonova. Ona ka`e da
govoriti ga, isto je {to i re{avati ukr{tene re~i u Tajmsu i
istovremeno imitirati pti~ji pev.
Nasmejao sam se i uzeo cigaretu koju mi je ponudio.
- Komplikovan je - priznao sam. - Ali, to je kao kad bi ti ovde
uspeo da odgaji{ celu novu klasu gljiva o tome bi sanjao i no}u.
O~i su mu sijale.
- Zar to ne bi bilo ne{to! Da zna{, mo`da }u i uspeti.
- Mo`da i ho}e{.
Nasme{io se dok smo prilazili vratima.
- Po~e}u sa tvojom ru`om jo{ no}as. Budi pa`ljiv tamo dole.
- Svakako. Hvala.
Kao {to sam rekao, lud za gljivama, ali u su{tini dobar momak.

Moje prostorije u tvrdjavi Tirelijana bile su direktno priklju~ene.

Hranu ss njegove unutra{nje strane i malo ulevo. Bile su mnogo
prostranije od moje pretrpane kabine, a bio sam zadovoljan {to je
marsovska civilizacija napredovala dovoljno da otkrije prednosti i
udobnost madraca. Osim toga, krevet je bio dovoljno duga~ak da se ja
na njemu ispru`im, {to je bilo iznenadjuju}e.
I tako sam se raspakovao i napravio {esnaest 35-milimetarskih
snimaka unutra{njosti Hrama, pre nego {to sam pre{ao na knjige.
[kljocao sam, dok mi nije bilo muka od okretanja stranica, a da
ne znam o ~emu govore. Zato sam po~eo sa prevodjenjem radova iz
istorije.
 "Lo. U tridesetsedmoj godini Procesa Silen do{la je ki{a, koja
je smatrana snagom obnove i bila je retka pojava, koja je obi~no
smatrana za blagoslov.
Ali to nije bilo `ivotvorno seme Malana, koje je padalo iz neba.
Bila je to krv univerzuma {to je kapala iz njegove vene. I poslednji
dani su bili iznad nas. Kona~ni ples je trebalo da po~ne".
"Ki{a je donela kugu koja ne ubija i poslednji pasusi Lokara su
po~eli dobovanjem njenih kapi..."
Pitao sam se {ta je, do djavola, Tamur time mislio, jer on je
bio istori~ar i valjda je trebalo da se pridr`ava ~injenica. Ovo nije
bila njihova Apokalipsa.
Osim ako mo`da...
[to da ne? Razmi{ljao sam. [a~ica ljudi u Tirelijanu je samo
ostatak jedne, o~igledno, nekad vrlo razvijene kulture. Imali su
ratove, ali ne i holokauste, nauku, ali vrlo malo tehnologije. Kuga,
kuga koja ne ubija...?
M`Kvaji, M`Kvaji! Kada si mi najpotrebnija, nema te u blizini!
Da li bi bilo faux pas potra`iti je? Da, zaklju~io sam.
Podrazumevalo se da mogu da se kre}em samo u prostorijama koje su mi
prikazane. Mora}u da sa~ekam na odgovore.
Proklinjao sam dugo i glasno, na mnogo jezika, nesumnjivo
probijaju}i Malanove svete u{i tu, u njegovom Hramu.
On, izgleda, nije mislio da me zbog toga usmrti, pa sam na kraju
re{io da se malo odmorim.
Mora da sam spavao ve} satima, kada je Braksa u{la u moju sobu,
nose}i malu lampu. Probudila me je tako {to me jr povukla za rukav
pid`ame.
Rekao sam zdravo. Razmi{ljaju}i unazad i nije bilo mnogo drugog
da se ka`e.
- Zdravo.
- Do{la sam - rekla je - da ~ujem tvoju pesmu.
- Kakvu pesmu?
- Tvoju.
- Oh.
Zevnuo sam, seo i `inio stvari koje ljudi obi~no ~ine kada ih
neko probudi usred no}i da ~itaju poeziju.
- To je vrlo ljubazno od tebe, ali nije li ovaj ~as pomalo
nezgodan?
- Ne smeta mi - odgovorila je.
Jednog dana }u napisati ~lanak za Semanti~ki `urnal sa naslovom
"Boja glasa":Nedovoljno svesna ironija".
Medjutim, bio sam budan, pa sam uzeo svoje odelo.
- Kakva je to `ivotinja? - upitala je pokazuju}i na zmaja na
svilenom rukavu mog ogrta~a.
- Mitska - odgovorio sam. - Sli{aj, kasno je. Ja sam umoran.
Imam mnogo posla ujutru. A M`Kvaji bi mogla da stekne pogre{an utisak
ako sazna da si ovde.
- Pogre{an utisak?
- Prokleto dobro zna{ {ta ho}u da ka`em! - to je bio prvi put da
imam priliku da upotrebim marsovske psovke i nije mi uspelo.
- Ne - rekla je. - Ne znam.
Izgledala je upla{eno, kao u~enik kojeg grde, a on nema pojma
za{to.
Smek{ao sam. Njen crveni ogrta~ je savr{eno isticao njenu kosu i
usne, a te usne su drhtale.
- Hej, ~ekaj malo, nisam hteo da te uznemirim. Na mom svetu
postoje izvesna, uh, pravila, koja se ti~u ljudi razli~itog pola koji
se nalaze zajedno u istoj spava}oj sobi, a nisu vezani brakom ... Hm,
ovaj, shvata{ li {ta ho}u da ka`em?
 - Ne.
Bile su `ad, njene o~i.
- Pa to je ... to je seks, eto {ta je to.
Svetlo se upalilo u tim lampama od `ada.
- Oh, misli{ na pravljenje dece.
- Da. Upravo to! Ta~no.
Nasmejala se. Bilo je to prvi put da sam ~uo smeh u Tirelijanu.
Zvu~alo je kao kada bi violinista kratkim zamasima gudala udarao po
visokim `icama. To nije bilo naro~ito prijatno za uho, naro~ito zato
{to se smejala predugo.
Kada je zavr{ila, primakla se bli`e.
- Sada se se}am - rekla je. - I mi smo nekada imali takva
pravila. Ali - izgledala je kao da je ponovo spremna na smeh - nema
vi{e potrebe za njima. Pre pola Procesa, kada sam bila dete, imali
smo takva pravila.
Mozak mi je radio kao kasetofon pode{en na trostruku brzinu.
Pola Procesa! Pola Procesa - Procesa - Proces! Ne! Da! Pola
Procesa je bilo dvesta ~etrdeset tri godine, grubo govore}i.
Dovoljno vremena da se nau~i 2224 plesa Lokara.
Dovoljno vremena da se ostari, ako je u pitanju ljudsko bi}e.
Zemaljsko ljudsko bi}e, ho}u da ka`em.
Pogledao dam je ponovo, bledu kao belu kraljicu u {ahovskom
kompletu od slonova~e.
Ona je ljudsko bi}e. Dajem glavu da je tako zdrava, `iva,
normalna. Dajem glavu da je `ena, jer moje telo...
Ali bila je dva i po veka star i to je ~inilo M`Kvaji
Metuzalemovom babom. Laskalo mi je kada sam se setio njihovih
komplimenata o mojim sposobnostima kao lingviste i kao pesnika. Od
tih superiornih bi}a.
Ali {ta je zna~ilo "nema vi{e potrebe za njima"? Za{to blizu
histerije? Za{to svi oni sme{ni pogledi koje sam dobijao od M`Kvaji?
Iznenada sam shvatio da sam blizu ne~eg va`nog, kraj ove
predivne devojke.
- Reci mi - po~eo sam svojim uobi~ajenim tonom. - ima li to
nekakve veze sa "kugom koja ne ubija" o kojoj pi{e Tamur?
- Da - uzvratila je. - Deca rodjena posle Ki{e nisu mogla imati
svoje dece,a ...
- A {ta? - nagnuo sam se i podesio memoriju na "snimanje".
- ... a ni mu{karci nisu imali `elje da ih imaju.
Naslonio sam se na naslon kreveta. Rasni sterilitet, mu{ka
imapotencija, koji su usledili nakon meterolo{kog fenomena. Da li je
mo`da jednog dana neki oblak lutalica, pun radioaktivnog otpada do{ao
bog zna odakl i probio njihovu slabu atmosferu? Jednog dana, mnogo
pre nego {to je [iapareli video kanale, mitske, kao moj zmaj, pre
nego {to je nadjeno logi~no obja{njenje za te "kanale" mimo svih
nagadjanja, da li je Braksa bila `iva i igrala, ili je bila prokleta
u materici, dok je slepi Milton pisao o jo{ jednom raju?
Prona{ao sam cigaretu. Dobro je {to sam se setio da ponesem
pepeljaru. Mars nikada nije imao ni duvansku industriju, niti
alkoholna pi}a. Askete koje sam sretao u Indiji bili su dionizijevci
u poredjenju sa ovim.
- Kakav je to vatreni {tapi}?
- Cigareta. @eli{ li jednu?
- Da, molim.
Sela je kraj mene i ja sam joj pripalio jednu.
- Nadra`uje nos.
- Da. Uvuci u plu}a, zadr`i tamo, pa lagano izdahni.
Trenutak pauze.
- Ooh - rekla je.
 - Je li to sveto? - upitala je nakon jo{ jedne pauze.
- Ne, to je nikotin - odgovorio sam. - Vrlo dobra zamena za
bo`anstvenost.
Jo{ jedna pauza.
- Ponekad imam ovaj ose}aj kada igram.
- Pro}i }e za trenutak.
- Reci mi sada svoju pesmu.
Ideja me je oborila s nogu.
- ^ekaj malo - rekao sam. - Mislim da imam ne{to bolje.
Ustao sam i prekopao po svojim bele{kama, a zatim se vratio, pa
seo kraj nje.
- Ovo su prva tri poglavlja Propovednikove knjige - objasnio
sam. - Vrlo je sli~no va{im svetim knjigama.
Po~eo sam da ~itam.
Pro{ao sam jedanaest stihova, pre nego {to je viknula.
- Molim te, prekini ti da ~ita{! Reci mi jednu svoju pesmu.
Stao sam i bacio bele`nicu na obli`nji sto. Tresla se, ne kao
tog dana kad je igrala poput vetra, ve} nervozno, na ivici suza.
Dr`ala je cigaretu, nespretno, kao olovku. Trapavo, obgrlio sam joj
ramena.
- On je tako tu`an - rekla je. - kao i svi ostali.
Dakle, stisnuo sam petlju i vezao je kao bo`i}ni ~vor, koji
toliko volim. Sa nema~kog na marsovski, s ljubavlju, napravio sam
brz, parafrazirani prevod pesme o ~panskoj plesa~ici. Mislio sam da
}e time biti zadovoljna. Bio sam u pravu.
- Ooh - rekla je ponovo. - Jesi li ti to napisao?
- Ne, to je od boljeg ~oveka nego {to sam ja.
- Ne verujem ti. Ti si je napisao.
- Ne ja, ve} ~ovek po imenu Rilke.
- Ali ti si je preveo na moj jezik. Upalio si jo{ jedno svetlo,
pa i ja mogu da vidim kako ona igra.
Jesam.
- Vatre ve~nosti - sanjarila je. - a ona ih je otiskivala svojim
"malim, ~vrstim stopalima". Volela bih da mogu tako da igram.
- Ti si bolja od svake Ciganke - nasmejao sam se.
- Ne, nisam. Ne bih mogla to da uradim. @eli{ li da igram za
teba?
Cigareta joj je dogorela, pa sam joj uzeo iz prstiju i ugasio
zajedno sa mojom.
- Ne - rekao sam. - Idi u postelju.
Nasme{ila se, i pre nego {to sam toga bio svestan, otkop~ala
crvenu kop~u na svom ramenu.
I sve je palo.
Progutao sam, te{ko.
- U redu - rekao sam.
Poljubio sam je, a dah padaju}e ode}e ugasio je lampu.

III

Dani su bili kao [elijevo li{}e, `uti, crveni, smedji. Vitlali su pod
naletima zapadnog vetra. Hujali su kraj mene brzinom mikrofilma. Sada
su gotovo sve knjige bile snimljene. Bi}e potrebne {kolske godine da
budu prou~ene i da im se pravilno proceni vrednost. Mars je bio
zaklju~an u mom radnom stolu.
Propovednik, kojeg sam vi{e puta napu{tao i vra}ao mu se, bio je
gotovo spreman da progovori visokim jezikom.
Kada nisam bio u Hramu, pisao sam poeziju koje bih se ranije
stideo. Ve~erima bih {etao sa Braksom preko dina i u planine. Ponekad
bi igrala za mena, a ja bih joj ~itao ne{to dugo u daktilskom
heksametru. Jo{ uvek je za mene mislila da sam Rilke i gotovo sam i
sam sebe u to ubedio. Evo me, u njegovom dvorcu Duino, kako pi{em
njegove Elegije.
... ^udno je ne ose}ati vi{e Zemlju,
ne upotrebljavati vi{e svete obi~aje,
niti tuma~iti ru`e...
Ne! Nikada ne tuma~i ru`e! Nemoj. Miri{i ih ({mrc, Kejne!),
uberi ih, u`ivaj u njima. U`ivaj u trenutku. Sa`ivi se ~vrsto. Ali ne
tra`i od Boga da objasni. Tako brzo, li{}e {to prolazi, biva
oduvano...
I nikada nas niko ne prime}uje. Niti ra~una.
Laura. Laura i Braksa. Zna{, rimuju se, sa malo suprotnosti.
Visoka, hladna i plava be{e ona (mrzim plavu{e!), a tata me je
izvrnuo kao d`ep i ja sam mislio da me ona mo`e ponovo napuniti. Ali
njene o~i sa Judinim izazovom i pse}im poverenjem bili su samo dobra
dekoracija. I to je bilo sve.
Kako li me je ma{ina proklinjala dok me dovozila do Hrama!
Bogohulila je i Malana i Galingera. A zapadni vetar je duvao i ne{to
je bilo blisko pred nama.
Poslednji dani su bili iznad nas.
Pro{ao je dan, a da nisam video Braksu. I no}.
I druga. Tre}a.
Bio sam polulud. Nisam do tada spoznao koliko smo postali
bliski, koliko mi je ona bila za`na. Sa tupim ose}ajem njene
prisutnosti, borio sam se protiv pitanja.
Morao sam da pitam. Nisam `eleo, ali nisam imao izbora.
- Gde je ona, M`Kvaji? Gde je Braksa?
- Oti{la je - rekla je.
- Kuda?
- Ne znam.
Pogledao sam u te o~i ptice-djavola. Anatema maranta mi se
popela na usne.
- Moram da znam.
Pogledala je kroz mene,
- Napustila nas je. Oti{la je. Pretpostavljam u brda. Ili u
pustinju. Nije ni va`no. Zar je i{ta va`no? Ples se priblio`io kraju.
Hram }e uskoro biti prazan.
- Za{to? Za{to je oti{la?
- Ne znam.
- Moram je videti. Na{ odlazak je sada pitanje dana.
- @ao mi je Galingere.
- I meni - rekao sam i zalupio knjigu ne izgovoriv{i "m`nara".
Ustao sam.
- Na}i }u je.
Napustio sam Hram. M`Kvaji je bila sede}a statua. Moje ~izme su
jo{ bile tamo gde sam ih ostavio.

Ceo dan sam tutnjao gore-dole preko dina, idu}i nikuda. Posadi Aspika
mora da sam izgledao kao pe{~ana oluja. Na kraju, morao sam da se
vratim po jo{ goriva.
Emori se pojavio niotkud.
- U redu, lepo si to izveo. Izgleda{ kao odvratni pra{njavi
~ovek. ^emu taj rodeo?
- Za{to, ja, uh, izgubio sam ne{to.
- Usred pustnje? Da nije neki od tvojih soneta? Oni su jedina
stvar koju mogu da zamislim zbog kje bi ti stvarao ovakvu frku.
- Ne, do djavola. To je ne{to li~no.
D`ord` je zavr{io sa punjenjem rezervoara i krenuo sam ka
d`ipsteru.
- Stani malo! - zgrabio me je za rukav. - Ne ide{ ti nikuda dok
mi ne ka`e{ o ~emu se radi.
Mogao sam da slomim njegov stisak, ali tada bi naredio da me
odvuku unutra, a na{lo bi se onih koji bi u`ivali da to urade.
Primorao sam sebe da govorim, lagano i ne`no.
- Jednostavno, izgubio sam svoj sta. Majka mi ga je dala i to je
nasledna porodi~na stvar. @elim da ga nadjem pre nego {to odemo.
- Siguran si da nije u tvojoj kabini ili dole u Tirelijanu?
- Ve} sam proverio.
- Mo`da ga je neko sakrio da te iznervira, zna{ da nisi ba{
najomiljeniji momak u okolini.
Zatresao sam glavom.
- Pomislio sam i na to, ali uvek ga nosim u desnom d`epu. Mislim
da mi je ispao negde, dok sam se vozio preko dina.
Namr{tio se.
- Ako se dobro se}am, tvoja majka je umrla kada si ti rodjen.
- Ta~no - rekao sam, ugrizav{i se za jezik. - Sat je pripadao
njenom ocu i `elela je da ga ja nasledim. Moj otac ga je sa~uvao za
mene.
- Hmmpf! - frknuo je. - Prili~no ~udan na~in za tra`enje sata,
voze}i se okolo u d`ipsteru.
- Mogu videti odsjaj - rekao sam smeteno.
- Pa, ionako se smrkava - izjavio je. - Nema smisla da danas
nastavlja{ potragu. Prebaci pokriva~ preko d`ipstera - rekao je
mehani~aru.
Potap{ao me je po ruci.
- Hajde, udji, istu{iraj se i pojedi ne{to. Izgleda da ti je
oboje potrebno.
Male, okrugle fleke ispod bledih o~iju, tr{ava kosa i irski nos;
glas za decibel glasniji od i~ijeg...
Njegove jedine kvalifikacije za mesto vodje.
Stajao sam tamo, mrze}i ga. Klaudije! Kada bi ovo barem bio peti
~in!
Ali iznenada, misao o tu{iranju i hrani pro{la je kroz moju
svest. Oboje mi je bilo neophodno potrebno. Ako budem insistirao da
nastavim, mogao bih izazvati jo{ ve}u sumnju.
Otresao sam ne{to peska sa rukava.
- Imate pravo. To mi zvu~i kao dobra ideja.
- Hajde, je{}emo u mojoj kabini.
Tu{ je bio blagoslov, koji me je o~istio od svega, a hrana je
imala rajski miris.
- Lepo miri{e - rekao sam.
Pro`dirali smo odreske u ti{ini. Kada smo pre{li na kafu i
desert, predlo`io je:
- Za{to ne uzme{ jednu slobodnu no}? Ostani ovde i ispavaj se
malo.
Zatresao sam glavom.
- Prili~no sam zaposlen. Zavr{avam. Nema jo{ mnogo vremena.
- Pre neki dan si rekao da si gotovo zavr{io.
- Gotovo, ali ne sasvim.
- Takodje si rekao da }e u Hramu biti slu`ba.
- Tako je. Ja }u raditi u svojoj sobi.
Slegnuo je ramenima. Na kraju je rekao.
- Galingere - pa je pogledao uvis, jer moje ime je zna~ilo
nevolju.
- Mo`da to nije moja stvar - rekao je - ali ipak jeste. Beti
ka`e da tamo dole ima{ devojku.
Nije bilo znaka pitanja. Bila je to ~injenica koja visi u
vazduhu. ^ekanje.
Beti, ti si ku~ka. Ti si jedna krava i ku~ka. I pri tome
ljubomorna. Za{to nisi dr`ala nos tamo gde mu je mesto, zatvorila
o~i? I usta?
- Pa? - rekao sam ~injenicu sa znakom pitanja.
- Pa - odgovorio je - moja je du`nosti kao vodje ove ekspedicije
da vodim ra~una da odnosi sa domorocima budu izgradjeni na
prijateljskim i diplomatskim osnovama.
- Govorite o njima kao da su urodjenici. Ni{ta ne mo`e biti
dalje od istine.
Ustao sam.
- Kada moj rad bude objavljen, svako na Zemlji }e znati istinu.
Re}i }u im stvari koje doktor Mur nije ni nagadjao. Re}i }u im
istinu o rasi osudjenoj na propast, koja ~eka smrt, rezignirana i
nezainteresovana. Re{i }u im i za{to, a to }e slomiti njihova tvrda
srca. Pisa}u o tome, a oni }e mi dati jo{ nagrada, samo {to ih ja
ovaj put ne}u `eleti.
- Gospode! - uzviknuo sam. - oni su imali kulturu kada su na{i
preci pravili no`eve od kostiju i otkrivali vatru!
- Ima{ li ti devojku tamo dole?
- Da! - rekao sam. Da, Klaudije! Da, tata! Da, Emori! - Imam. A
nemam ni nameru da od tebe krijem vest za nau~nike. Oni su ve} mrtvi.
Sterilni su. Jo{ jedna generacija i ne}e biti vi{e Marsovaca - zastao
sam, pa zatim nastavio:
- Osim u mojim delima, osim na nekoliko komada trake i
mikrofilma. I u pesmama, o devojci koju jeste briga i koja se protiv
sve te nepravde bori jedino plesom.
- Oh - rekao je.
Trenutak potom.
- Ti se jesi pona{ao druga~ije poslednjih meseci. ^ak si ponekad
bio i uljudan, zna{. Nisam mogao da se na~udim {ta se dogadja. Nisam
znao da ti se de{ava ne{to tako sna{no i upe~atljivo.
- Je li ona jedini razlog {to vozi{ kroz pustinju?
Klimnuo sam glavom.
- Za{to?
Podigao sam o~i.
- Zato {to je ona tamo negde, napolju. Ne znam ni gde, ni za{to.
A to moram da saznam pre nego {to odemo.
- Oh - rekao je ponovo.
Zatim se nagnuo unazad, otvorio fioku, i izvukao ne{to umotano u
tkaninu. Odmotao je. Izbledela fotografija `ene le`ala je na stolu.
- Moja `ena - rekao je.
Bilo je to privla~no lice sa krupnim, bademastim o~ima.
- Zna{, ja sam vojnik - po~eo je. - nekada mlad oficir. Sreli
smo se u Japanu. Tamo, odakle ja poti~em, nije se smatralo ispravnim
o`eniti se pripadnicom druge rase, pa se nikada nismo ni ven~ali. Ali
ona je bila moja `ena. Kada je umrla, bio sam na drugoj strani sveta.
Uzeli su mi decu i nikada ih vi{e nisam video. Nisam mogao da saznam
u kakvo su siroti{te ili dom sme{teni. To je bilo jako davno. Vrlo
malo ljudi znao o tome.
- @ao mi ej - rekao sam.
- Nemoj da ti bude. Zaboravi to. Ali - uspravio se u stolici i
pogledao me - ako zaista `eli{ da je povede{ sa sobom, u~ini to. To
}e zna~iti "ode mi glava", ali ja sam ionako prestar da bih oti{ao na
jo{ jednu ekspediciju poput ove. Zato samo napred.
Progutao sam svoju hladnu kafu.
- Uzmi svoj d`ipster.
Okrenuo je stolicu.
Poku{ao sam dvaput da ka`em hvala, ali nisam mogao. Ustao sam i
izi{ao napolje.
- Sajonara, i tako to - promrmljao je iza mene.

Evo je, Galingere - za~uo sam uzvik.

Okrenuo sam se na peti i pogledao ka ulaznoj rampi.
- Kejn!
Bio je na ulazu, senka spram svetla, ali ~uo sam ga kako {mrca.
Vratio sam se nekoliko koraka.
- Evo je, {ta?
- Tvoja ru`a.
Izvukao je plasti~ni kontejner, iznutra podeljen. Donja polovina
je bila ispunjena te~nos{}u. Koren je bio uronjen u nju. Druga
polovina je bila staklo boje crvenog vina i sadr`avao je veliku, tek
procvetalu ru`u.
- Hvala ti - rekao sam i tutnyo je u svoju jaknu.
- Ide{ nazad, do Tirelijana, a?
- Da.
- Video sam te da dolazi{, pa sam je pripremio. Zamalo sam te
mimoi{ao kod kapetana u kancelariji. Kada sam izlazio, doviknuo mi je
da }u te verovatno uhvatiti kod voznog parka.
- Hvala ti jo{ jednom.
- Hemijski je obradjena. Osta}e u cvetu nedeljama.
Klimnuo sam glavom. Oti{ao sam.

A sada, gore u planine. Daleko. Daleko. Nebo je bilo ledena plo~a, po

kojoj nisu klizili meseci. Put je postajao sve strmiji i mali magarac
je protestvovao. O{inuo sam ga papu~icom za gas i nastavio. Gore,
gore. Ugledao sam zelenu zvezdu koja nije treperila, i osetio knedlu
u grlu. Umotana ru`a mi je lupala o grudi kao jo{ jedno srce. Magarac
je zanjakao, dugo i glasno, a zatim je po~eo da ka{lje. Mamuznuo sam
ga malo ja~e i on je umro.
Povukao sam blokiraju}u ko~nicu u uza{ao. Po~eo sam da hodam.
Hladno, postajalo je tako hladno. Ovde gore. No}u? Za{to? Za{to
je to u~inila? Za{to be`ati od logorske vatre, kad dolazi no}?
I{ao sam gore, dole, okolo, kroz svaki ponor, klisuru i prolaz,
svojim dugim koracima i lako}om pokreta, koju nikad na Zemlji nisam
spoznao.
Jedva dva dana su preostala, ljubavi moja, a ti si me se
odrekla. Za{to?
Puzao sam ispod nadvijenih stena. Kliznuo sam preko grebena.
Ogrebao sam koleno, lakat. ^uo sam kako mi se jakna cepa.
Nema odgovora, Malane? Da li zaista toliko mrzi{ svoj narod?
Onda }u poku{ati ne{to drugo. Vi{nu, ti si ~uvar. Sa~uvaj me, molim
te!
Jehova?
Adonise? Ozirise? Tamuze? Manitu? Legba? Gde je ona?
Krstario sam daleko, visoko i okliznuo se.
Stena se otkotrljala ispod stopala i poleteo sam preko ivice.
Prsti su mi bili tako hladni. Tako je te{ko uhvatiti se za stenu.
Pogledao sam dole.
Otprilike, tri metra.
Pustio sam se i pao, kotrljaju}i se pri padu.
Tada sam ~uo njen vrisak.

Le`ao sam bez pokreta, gledaju}i gore. Gore, spram neba, ona je
pozvala.
- Galingere!
Mirno sam le`ao.
- Galingere!
 Onda je nestala sa vidika.
^uo sam kotrljanje kamenja i znao sam da dolazi nekim putem
pravo dole, k meni,
Sko~io sam na noge i sklonio se u senku obli`nje stene.
Zaokru`ila je i nesigrno tra`ila put kroz stenje.
- Galingere?
Istupio sam i obuhvatio joj ramena.
- Braksa.
Vrisnula je ponovo, a zatim po~ela da pla~e, privijaju}i se uz
mene. To je bilo prvi put da sam je ~uo da pla~e.
- Za{to? - upitao sam je. - Za{to?
Ali ona se samo privijala uz mene i jecala.
Kona~no: - Mislila sam da si se ubio.
- Mo`da i bih - rekao sam. - Zas{to si napustila Tirelijan? I
mene?
- Zar ti M`Kvaji ni{ta nije rekla? Zar nisi nagadjao?
- Nisam nagadjao, a M`Kvaji je rekla da ne zna.
- Onda je lagala. Ona zna.
- [ta? [ta to ona zna?
Tresla se celim telom, a zatim dugo }utala. Iznenada sam shvatio
da na sebi ima samo prozra~ni plesni kostim. Odgurnuo sam je od sebe,
skinuo svoju jaku i obavio je oko njenih ramena.
- Veliki Malane! - viknuo sam. - smrznu}e{ se nasmrt!
- Ne - rekla je. - Ne}u.
Name{tao sam ru`u u svom d`epu.
- [ta je to? - upitala je.
- Ru`a - odgovorio sam. - Ne mo`e{ mnogo videti u mraku. Ne tako
davno, uporedio sam te sa jednom. Se{a} se?
- D-da. Mogu li je poneti?
- Naravno. - Gurnuo sam je u d`ep jakne.
- Pa? Ja jo{ uvek ~ekam obja{njenje.
- Zaista ne zna{?
- Ne!
- Kada je Ki{a do{la - rekla je - samo na{i mu{karci su bili
napadnuti, {to je bilo dovoljno ... Jer ja nisam ... zara`ena ...
- Oh - rekao sam. -oh.
Stajali smo tamo i ja sam razmi{ljao.
- Pa, dobro, za{to si be`ala? [ta je na Marsu lo{e u tome [to si
trudna? Tamur je gre{io, tvoj narod mo`e ponovo `iveti.
Nasmejala se. Ponovo ta violina koju svira poludeli Paganini.
Zaustavio sam je pre nego {to ode predaleko.
- Kako - upital je, hvataju}i se za obraz.
- Tvoj narod `ivi du`e od nas. Ako je na{e dete normalno, to
zna`i da se na{e rase mogu medjusobno me{ati. Mora da ima jo{ plodnih
`ena u tvojoj rasi. Za{to da ne?
- ^itao si knjigu Lokara - rekla je. - pa ipak to pita{? Smrt je
odlu~ena, izglasana, kratko nakon {to se pojavila u toj svojoj formi.
Ali mnogo ranije, sledbenici Lokara su znali. Oni su to odlu~ili pre
mnogo vremena. "Uradili smo sve stvari" rekli su "videli smo sve,
osetili sve. Ples je bio dobar. Sada neka se okon~a".
- Nemogu}e da ti veruje{ u to.
- Ono {to ja verujem, nije va`no - uzvratila je. - M`Kvaji i
Majke su odlu~ile da moramo umreti. Njihove titule sada su
bespredmetne i sme{ne, ali njihove odluke }e biti izvr{ene. Ostalo je
samo jedno proro~anstvo, a ono se nije ispunilo. Moramo umreti.
- Ne - rekao sam.
- [ta onda?
- Podji sa mnom na Zemlju.
- U redu. Podji sada sa mnom.
 - Kuda?
- Nazad, u Tirelijan. Razgovara}u sa Majkama.
- Ne mo`e{. Ve~eras je tamo sve~anost!
Nasmejao sam se.
- Sve~anost za boga koji vas je oborio, a zatim {utuo u zube?
- Ona je jo{ uvek Malan, - odgovorila je - Mi smo jo{ uvek
njegov narod.
- Ti i moj otac biste se vrlo lepo slagali - frknuo sam. - Ali
ja idem, a ti ide{ sa mnom, ~ak i ako budem morao nositi, a ja sam
ve}i od tebe.
- Ali nisi ve}i od Ontra.
- Koji je do djavola, Ontro?
- On }e te zaustaviti, Galingere. On je Pesnica Malana.

Dojurio sam d`ipsterom i oti{ao do ulaza koji sam znao, M`Kvajinog.

Braksa, koja je videla ru`u pri svetlosti lampe, sada ju je ljuljala
u naru~ju, kao na{e dete i nije govorila ni{ta. Na njenom licu bio je
strastven, ljubak izraz.
- Jesu li sada u Hramu? - `eleo sam da znam.
Izraz Bogorodice je i dalje bio na njenom licu. Ponovio sam
pitanje. Trgla se.
- Da - rekla je odsutno - ali ti ne mo`e{ unutra.
- Vide}emo.
Obi{ao sam i pomogao joj da sidje.
Vodio sam je za ruku i ona je i{la, kao u transu. Na svetlu
novoiza{log meseca o~i su joj izgledale kao onog dana na{eg prvog
susreta, kada je igrala. Pucuo sam prstima. Nije reagovala.
Otvorio sam vrata i uveo je unutra. Prostorija je bila
osvetljena prigu{enim svetlima.
I vrisnula je po tre}i put te ve~eri.
- Nemoj ga povrediti, Ontro! To je Galinger!
Nikada ranije nisam video marsovskog mu{karca, samo `ene. Tako
nisam mogao znati da li je ~udovi{te, mada sam jako sumnjao.
Podigao sam o~i ka njemu.
Njegovo polunago telo bilo je prekriveno mlade`ima i otocima.
Nevolje sa `lezdama, pretpostavio sam.
Mislio sam da sam najvi{i ~ovek na planeti, ali ona i imao oko
dva metra i petnaest centimetara i vi{ka kilograma. Sada sam znao
odakle poti~e moj d`inovski krevet!
- Nazad! - rekao je. - Ona sme da udje. Ti ne sme{.
- Moram uzeti svoje knjige i stvari.
Podigao je ogromnu levu ruku. Pratio sam pravac. Sve moje stvari
su le`ale u uglu, uredno spakovane.
- Moram da udjem unutra. Moram da razgovaram sa M`Kvaji i
Majkama.
- Ne sme{.
- @ivot tvog naroda zavisi od toga.
- Nazad - grmeo je. - Idi ku}i svom narodu. Ostavi nas. Ostavi
nas Galingere!
Moje ime je zvu~alo tako druga~ije na njegovim usnama, kao
ne~ije tudje. Koliko star, pitao sam se. Tri stotine? ^etiri? Da li
~uvar Hrama ceo svoj `ivot? Za{to? Od koga je trebalo da ga ~uva?
Nisu mi se svidjali njegovi pokreti. Vidjao sam i ranije ljude koji
se kre}u na takav na~in.
- Nazad - ponovio je.
Ako su razvili svoju marsovsku umetnost kao {to su razvili
umetnost plesa, ili jo{ gore, ako su borila~ke ve{tine deo njihove
umetnosti plesa, bio sam u gadnoj nevolji.
- Idi unutra - rekao sam Braksi. - Daj ru`u M`Kvaji. Reci joj da
sam je ja poslao. Reci joj da }u ubrzo do}i.
- U~ini}u kao {to tra`i{. Seti me se na Zemlji, Galingere.
Zbogom.
Nisam joj odgovoio i ona je pro{la kraj Ontra u slede}u
prostoriju, nose}i svoju ru`u.
- A sada, ho}e{ li oti}i? - upitao me je. - Ako `eli{, re}i }u
joj da smo se borili i da si me gotovo pobedio, ali da sam te ja
onesvestio i odneo do broda.
- Ne. - rekao sam. - Ili }u te obi}i ili }u pre}i preko tebe,
ali pro}i }u.
Spustio sam se u ~u~anj, ispru`iv{i ruke.
- Greh je di}i ruku na svetog ~oveka, ali ja }u te ipak
zaustaviti, Galingere - zabrundao je.
Moje se}anje je bilo zamagljeni prizor iznenada izlo`en sve`em
vazduhu. Stvari su postajale bistrije. Pogledao sam {est godina
unazad.
Bio sam student orijentalnih jezika na univerzitetu Tokija.
Jedna od mojih dvaput-nedeljnih ve~eri rekreacije. Stajao sam u
desetometarskom krugu u Kodokanu, d`udogi mi je bio vezan visoko oko
struka braon pojasem. To je bio ik-kju, jedan stepen ispd njavi{eg
stepena majstora. Braon dijamant iznad desne strane mojih grudi
govorio je d`iu-d`icu na japanskom, {to je zna~ilo atemivaza, zbog
tehnike jednog udarca koji sam nau~io i na{ao da je iznenadjuju}e
pogodan za mena, s obzirom na moju visinu, i njime sam dobijao
me~eve.
Ali nikada je nisam primenio na ~oveku, ali pro{lo je pet godina
otkako sam ve`bao. Znao sam da sam van forme, ali sam se prisilio da
mislim cuki no kokoro, kao mesec, reflektuju}i celog Ontra.
Negde, iz pro{losti, glas je rekao, hid`ime, neka po~ne.
Sko~io sam u moj neko-a{i de~i, ma~ji stav i njegove o~i su
~udnovato blesnule. Po`urio je da ispravi sopstveni stav, a ja sam
sko~io.
Moj jednini trik!
Moja duga~ka leva noga je sunula kroz vazduh kao odapeta opruga
preko njega. To je bilo to, pomislio sa. @ao mi je, staro mom~e.
I kada sam ga prekora~io, nekako grogi, on me je zgrabio i pao
sam preko njega. Nisam mogao da poverujem da mu je nakon udarca jo{
ostalo snage i svesti da se pokrene. Mrzeo sam da ga jo{ ka`njavam.
Ali on je prona{ao moje grlo i kliznuo podlakticom prek9 njega,
pre nego {to sam shvatio svrhu njegove akcije.
Ne, ne dozvoli da se ovako zavr{i!
Bila je to ~eli~na greda preko mog du{nika, artoida. Tada sam
shvatio da je jo{ uvek u nesvesti i da je ovo refleks, usadjen u
njega nebrojenim godinama treninga. Video sam da se to jednom
dogodilo u {aiu. ^ovek je pao, jer je bio onesve{}en jednim udarcem,
i nastavio je da se bori, a njegov protivnik je mislio da ga nije
dobro pogodio, pa je poku{ao jo{ ja~e.
Ali to se retko dogadjalo, tako retko!
Zatio sam mu laktove u rebra i udario ga glavom u lice. Stisak
je popustio, ali ne dovoljno. Mrzeo sam to {to radim, ali posegnuo
sam i slomio mu rukom mali prst.
Ruka se opustila i ja sam se iskobeljao.
Le`ao je tako, dah}u}i, izobli~enog lica. Srce mi je plakalo za
ovim palim divom, koji je branio svoj narod i religiju, prate}i svoja
naredjenja. Prisilio sam se, kako se nikada do tada nisam
prisiljavao, da predjem preko njega, umesto da ga obidjem.
Oteturao sam se preko sobe do male gomile mojih stvari u uglu.
Seo sam na kov~eg projektora i pripalio cigaretu.
Nisam mogao da udjem u Hram dok ne povratim dah, dok ne smislim
{ta }u re}i unutra?
Kako }u govoriti rasi koja `eli da se ubije?
Iznenada...
... Da li bi moglo tako? Da li bi vredelo? Ako im pro~itam
Propovednikovu knjigu, ako im pro~itam bolji komad literature nego
{to je Lokar ikada napisao, isto tako tmuran, pesimisti~an, i ako im
poka`em da je na{a rasa nastav8la uprkos osudjivanju svega {to zna~i
`ivot od strane jednog ~oveka i to u najvi{em obliku poezije, ako im
poka`em da nas je zaludnost koju je on ismejao uzdigla do Nebesa, da
li }e verovati, da li }e se predomisliti?
Bacio sam cigaretu na predivni pod i prona{ao svoju bele`nicu.
^udan bes je rastao u meni dok sam ustajao.
I u{etao sam u Hram da govorim Crnu propoved, prema Galingeru,
iz Knjige `ivota.

Ti{ina je bila svud oko mene.

M`Kvaji je ~itala Lokar, ru`a u njenoj ruci bila je meta svih
o~iju.
Dok ja nisam u{ao.
Stotine bosonogih ljudi sedelo je na podu. Nekoliko mu{karaca
bili su mali, kao i `ene, primetio sam.
Ja sam na nogama imao svoje ~izme.
Mora{ napred, shvatio sam. Ili {e} izgubiti, ili dobiti - sve.
Tuce sme`uranih baba sedelo je u polukrugu iza M`Kvaji. Majke.
Gola zemlja, suva materica, dodirnuti vatrom.
Krenuo sam ka stolu.
- Ubijaju}i sebe, osudjujete svoj narod - obratio sam ima se. -
Oni ne}e mo}i da osete `ivot koji ste vi `iveli, u`itke, tugovanja,
puno}u `ivota. Ali nije istina da svi vi morate da umrete. - Sada sam
se obra}ao svima. - Oni koji to tvrde, la`u. Braksa zna, jer ona nosi
dete...
Sedeli su tako, kao gomila budista. M`Kvaji se povukla unazad, u
polukrug.
... moje dete! - nastavio sam, pitaju}i se {ta bi moj otac
mislio o ovoj propovedi.
... I sve `ene koje su dovoljno mlade, mogu nositi decu. Samo su
va{i mu{karci sterilni. A ako dozvolite na{im doktorima da vas
ispitaju, mo`da }e i vama mo}i da pomognu. Ali ako i ne mogu, jo{
uvek se mo`ete ukr{tati sa mu{karcima na{e vrste.
A Zemlja nije bezna~ajno mesto, niti su Zemljani bezna~ajni
ljudi - nastavio sam. - Pre hiljade godina, Lokar na{eg sveta je
pisao knjigu. Govorio je kao i Lokar, ali mi nismo podlegli la`ima,
kugi, ratovima i drugim nevoljama. Mi nismo umrli. Jednu po jednu,
pobedili smo bolesti, nahranili gladne i ve} dosta dugo smo bez
ratova. Mo`da smo ih se najzad i oslobodili. Ne znam.
Pre{li smo milione kilometara ni{tavila. Posetili smo jedan
drugi svet. I na{ Lokar je rekao:"Zas{to, bra}o? Kakve koristi od
toga? I onako je sve uzalud".
A tajna je u tome - snizio sam glas, kao u ~itanju poezije. -
da je on u pravu! To jeste uzalud, to jeste ponos! U su{tini
racionalizma je da uvek napada proroke, mistike, bogove. Na{e
bogohuljenje nas je u~inilo velikim, odr`a}e nas i zbog toga nam se
bogovi potajno dive. A zaista izgovarati sveta imena Boga su
bogohulne stvari.
Sav sam se kupao u znoju. Zastao sam.
- Ovo je Propovednikova knjiga - objavio sam i po~eo.
- "Zaludnost uzaludnosti, kaza{e Molilac, uzaludnost zaludnosti,
sve je uzalud. Kakve koristi ima ~ovek..."
 Ugledao sam Braksu u pozadini, nemu, ushi}enu.
Pitao sam se o ~emu razmi{lja.
I motao sam no}ne sate oko sebe, kao crni konac oko kalema.

Oh, bilo je kasno! Govorio sam dok nije do{ao dan i jo{ uvek sam
govorio. Zavr{io sa Propovednikovom knjigom i nastavio Galingera.
A kada sam zavr{io, bila je samo ti{ina.
Bude, svi na gomili, nisu se makli celu no}. Nakon ~itave
ve~nosti. M`Kvaji je podigla desnu ruku. Jedna po jedna, Majke su
u~inile isto.
I ja sam znao {ta to zna~i.
To je zna~ilo ne, nemoj, prekini i stani.
To je zna~ilo da nisam uspeo.
Lagano sam iza{ao iz prostorije i sru~io se kraj svog prtljaga.
Ontro je bio oti{ao. Dobro je da ga nisam ubio...
Nakon hiljadu godina, u{la je M`Kvaji.
- Tvoj posao je zavr{en - rekla je.
Nisam se pomerio.
- Proro~anstvo je ispunjeno - rekla je. - Moj narod se raduje.
Pobedio si, sveti ~ove~e. Sada nas brzo napusti.
Moja svest je bila izduvani balo. Napumpao sam malo vazduha
nazad u njega.
- Ja nisam sveti ~ovek, samo drugorazredni pesnik.
Pripalio sam svoju poslednju cigaretu.
Kona~no: - U redu, kakvo pror~anstvo?
- Obe}anje Lokara - uzvratila je, kao da je time obja{njenje
nepotrebno - da }e sveti ~ovek do}i iz Nebesa da nas spase u na{im
poslednjim ~asovima, ako svi plesovi Lokara budu zavr{eni. On }e
potu}i Pesnicu Malana i doneti nam `ivot.
- Kako?
- Sa Braksom i primerom u Hramu.
- Primerom?
- ^itao si nam njegove re~i, velike koliko i Lokarove. ^itao si
nam kako "nema ni{ta novo pod suncem". A onda si ismejao njegove re~i
dok si ih ~itao, pokazuju}i nam novu stvar. Nikada nije bilo cve}a na
Marsu - rekla je - ali mi }emo nau~iti da ga uzgajamo.
- Ti si Sveta Rugalica - zavr{ila je - Onaj - Koji - Mora -
Ismevati - U - Hramu. U{ao si obuven na sveto tle.
- Ali, glasali ste "ne" - rekao sam.
- Glasali smo "ne" za na{ prvobitni plan. Umesto njega, Braksino
dete }e `iveti.
- Oh - kako sam bio blizu. Kako sam malo znao!
M`Kvaji je stajala tamo jedan dugi trenutak.
- Ona sama nikada nije verovala u pror~anstvo. Sada joj nije ba{
najbolje. Pobegla je jer se bojala da je to istina. Kada si zavr{io i
kada smo glasali, ona je znala.
- To zna~i da me ona ne voli? Niti je ikada?
- @ao mi je, Galingere. To je bio deo njene du`nosti koji nije
uspela da izvr{i.
- Du`nosti - rekao sam napuklim glasom. - Du`nost, du`nost,
du`nost! Tre - la - la.
- Rekla ti je zbogom. Ne `eli vi{e da te vidi.
... I ...
... I mi nikada ne}emo zaboraviti tvoje u~enje - dodala je.
- Nemojte - rekao sam automatski, iznenada spoznav{i veliki
paradoks, koji le`i u srcu svakog ~uda. Ja nisam verovao ni u slovce
svoje propovedi, nikada.
Ustao sam kao pijan ~ovek i promrmljao "M`nara".
Izi{ao sam napolje, u moj poslednji dan na Marsu.
 Pobedio sam te, Malane, a pobda je tvoja! Odmaraj se mirno u
svojoj zvezdanoj postelji, Bo`e prokleti!
Ostavio sam d`ipster tamo i od{etao nazad do Aspika,
ostavljaju}i teret `ivota mnogo koraka iza sebe.
Oti{ao sam u svoju kabinu, zaklju~ao vrata i uzeo
~etrdeset~etiri pilule za spavanje.
Ali kada sam se probudio, bio sam u dispanzeru i `iv.
Ose}ao sam rad pogonskih motora dok sam polako ustajao i nekako
stigao do luke.
Zamagljeni Mars je visio iznad mene kao naduvani stomak, dok se
nije rastvorio, prelio i skotrljao niz moje lice.