HELENSKE TEORIJE I POSLANSTVA U PROŠLOSTI NEPOSTOJANJA REČI

DIPLOMATIJA ZA ZNANJE PRAKSE I PRAKSE ZNANJA ODNOSA I

INTERESA MEĐU SILAMA

ZAŠTO SU STARIM GRCIMA TEORIJE BILE ONO ŠTO JE NAMA DANAS

DIPLOMATIJA?

A. Filognostičke teorije Helena

Izvor: Herodot, Herodotova istorija (prev. Milan Arsenić) Beograd: Dereta, 2005.

Herodot ovo pripoveda o jednoj delfijskoj teoriji koju su preduzeli Atinjani.

Atinjani, kada su velika iskušenja skolila celu Heladu nadvijenom opasnošću napada
Persijanaca, odlučiše da u Delfe odašalju nekoliko svojih građana zaduženih da u tamošnjem
proročištu potraže savet šta im božije poslanje nalaže da im je činiti. Ta teorija atinskih
izaslanika u Delfe – koju bi prema današnjem poimanju oblika diplomatije bila specijalna
diplomatska misija – uspostavljena je, potanko rasvetljava Herodot, kada su uhode valjano
obavivši posao prikupile nepobitna obaveštenja da Persijanci pripremaju napad na Heladu.
Nevericama da se pretnja spokoju i opstanku približila svakom grčkom polisu više nije ostalo
mesta, i Atinjani su se pitali šta im je raditi u susretu s neizbežnim. Kako odluke o važnim
stvarima nikada nisu donosili bez znanja saveta svojih bogova, rešili su se da preduzmu
teoriju. To je značilo da su odredili svoje predstavnike, dali im zaduženje da u proročištvu u
Delfima upitaju za savet bogove šta im poručuju da imaju činiti, i ove između sebe izabrane
građane s takvim ovlašćenjem odaslali da ovakav zadatak u delfijskom proročištu izvrše i o
ishodu njegovog sprovođenja ih izveste po svom povratku.
Kada je upućena atinjanska misija izaslanika stigla u Delfe obavila je pred svetilištem
uobičajene obrede. Ušla je u hram i sela da sasluša poslanje bogova koje je od njih primala da
im prenese tadašnja Pitija, čije je ime bilo Aristonika. Ona im je saopštila zastrašujuću
poruku bogova. Početak poruke bio je: «Bednici, a što sedite? Bežite na kraj sveta! Ostav'te
domove vaše i brežuljke okruglog grada! Jer mu ni glava čitava, ni telo ostati neće...» 1, a
završne reči su upozoravale da izbora nema: «...Sliva se crna krv, na buduće nevolje sluteć'.
Čist'te se sad iz hrama i na nevolje spremni bud'te».2
Proročanstvo je predskazanom dolazećom nesrećom, nastavlja Herodot da pripoveda, toliko
zabrinulo izaslanike Atine da su gotovo pali u očajanje. Međutim, Androbulov sin Timon,
najugledniji čovek u Delfima, poduči ih da se priberu, uzmu maslinove grančice i od
proročišta ponovo potraže savet i njegovu zaštitu. Izaslanici su Timonovu poduku prihvatili i
preduzeli njeno sprovođenje. Zavetovali su, za bolje proročansko poslanje bogova, i vlastite
živote rečima: «Gospode, smiluj se na ove grančice s kojima smo ti došli i proreci nam nešto
bolje o našoj otadžbini; u protivnom slučaju nećemo otići iz hrama, nego ćemo tu ostati dok
ne umremo»3 Posle ovakve izjave sveštenica delfijskog hrama prihvatila se da za njih zatraži
novo poslanje bogova i da im saopšti prorečeno.
Drugo proročanstvo govorilo je da: «olimpijskog Zevsa» ni Palada umilostiviti ne može, niti
rečitim molbama, niti silnom mudrošću: «A tebi opet ću reći neumoljive i čelične reči: Vrag

1 Herodot, Herodotova istorija (prev. Milan Arsenić) Beograd: Dereta, 2005, VII 140.
2 Isto.
3 Isto: VII 141.

1
će osvojit' zemlju, što od Kekropskih stena onih do Kiterona božanskog klisure, onde između
leži»4. Sledilo je i jedno ohrabrenje: «Al' premudri Zevs je sazd'o Tritogenejski drveni zid,
jedini što osvojit' se ne mož', za zaštitu deci i tebi. Nikako nemoj da čekaš konjice ni pešaka
nalet, ni s kopna veliku vojsku, već mu okreni leđa, a prilika biće jednom da i s lica susretneš
njega. O Salamino sveta! Žderaćeš ženama decu bilo kad žito se seje ili kad se žanje ono!»5.
To predskazanje ova teorija, ili po današnjim nazivima oblika diplomatije specijalna
diplomatska misija, ocenila je povoljnijim, zapisala ga i vratila se u Atinu da sugrađane
izvesti šta je poslanje bogova da je Atinjanima činiti.
Mišljenja o značenju dobijenog proročanstva podeliše Atinjane. Jedni su njime krajnje
obodreno uvereno tumačili da je Atini predskazalo siguran opstanak, jer je reklo da tvrđava
neće biti osvojena. Drugi su razumeli da ih je proročanstvo uputilo da se za svoj spas
napadom bore tako što će sagraditi brodove i Persijance pobediti na moru. Većini do borbe
nije bilo. Njihovu malodušnost do spremnosti da se isele i traže novo mesto za življenje
gorljivo je gasio Temistokle odvažnim tumačenjem da se ne propušta odbrambeni rat u kome
je, prema poslanju bogova, pobeda Helena izvesna. Neuvereni Temistoklovim razumevanjem
gajili su tvrdu veru da je predskazanje savetovalo da se borbe sa Persijancima ne prihvataju,
jer će Atinjane kod Salamine zadesiti strahote. Tumačili su proročanstvo u prilog svom
opredeljenju za odbijanje rata sa Persijom kao jedinom rešenju za sprečavanje podnošenja
uzaludnih žrtava. Pozivali su se na predskazani spas Atinjanima ukoliko Atiku napuste i
nasele se u nekoj drugoj zemlji. Isto su govorili što je poručivalo prvo proročanstvo, ono koje
je toliko zabrinulo atinske izaslanike da su u svojoj istoj teoriji izmolili i za drugo.
Prevagnuće u odlučivanju struja čija je matica bila smelo Temistoklovo tumačenje
proročanstva, i to onog drugog koje su izmolili atinski izaslanici. Tako su Atinjani rešili da
sagrade brodove, obustave ratove koje su vodili protiv nekih Helena, uspostave opšti mir
Helade i sklope odbrambeni savez svih Helena da zajednički pripravno odbije persijski
napad. Istorija je zabeležila da su Persijanci poraženi u pomorskoj bici kod Salamine 480.
godine pre nove ere. Slavu ove pobede, kojom su Atinjani spasili sebe i Heladu, nije još uvek
okrnjio zub proteklog vremena.
Međutim, slavu Temistokla, «arhitekte pobede kod Salamine», ubrzo će nagristi
optužbe za bliskost sa Persijancima. Sledila je iz njih odluka da bude prognan iz Atine.
Temistokle je, 471. godine pre nove ere, morao da ode iz grada koji je spas od nestanka
dugovao njegovom delatnom mišljenju i promišljeno odvažnom delovanju u prelomnim
okolnostima.
Plutarh nam pomaže da pratimo Temistoklovu sudbinu posle progona iz Atine.
Pripoveda da je Temistokle pronašao utočište u Persiji. Opisuje kako je Temistokle, opet
smelo pouzdan da mu samouverena nepovredivost helenske civlizovanosti pruža nadmoćnu
prednost nad «varvarskim» vladarom -- kod koga je bio prinuđen da potraži zaštitu --
prihvatio bez zazora da opšti prema pravilima kakva je persijski kralj Artakserks zahtevao
zadobivši time njegovo poštovanje. Temistokle sledeći i tada, i potom, i još uvek razborito
pravilo - koje u današnjoj diplomatiji najčešće glasi: «Kada si u Rimu ponašaj se kao
Rimljanin!» ili «Dok si u Rimu treba praviti rimski vatromet» 5 - osvojio je naklonost
persijskog kralja uzvratno stekavši u njegovoj zemlji dobijeno uživanje utočišta. Živeo je od
kraljeve milosti u Magneziji, u Maloj Aziji.

4 Isto.
5
Isto.
5 «While in Rome one should shoot Roman candles.» Thomas A. Bailey, The Art of Diplomacy: The American
Experience, New York: Appleton-Century-Crofts, 1968: 42.

2
 Ali kada je persijski pokrovitelj Temistoklu naložio da se lati helenskih poslova
uključivanjem u pripreme koje je preduzimao za ratno predupređenje daljeg rasta helenske
moći, Temistokle se rešio na samoubistvo. Odbio je da prihvati takvu ponudu prilike da se
osveti svojim helenskim progoniteljima za isključivanje iz pripadanja helenstvu njegovim
proterivanjem zato što bi prihvatanjem uništio samouverenu sigurnost svoje ljudskosti
istinskog pripadanja, svoj lični identitet. Temistokle je umesto da kako je Artakserks od njega
očekivao stavi na raspolaganje persijskim ciljevima interes vlastitog osnovanog gneva na
svoje progonitelje odabrao suprotno; rešio se da od svog vlastitog osnovanog gneva sačuva
svoju ljudskost privrženog pripadanja, svoj lični identitet. Kao što je to učinio kada su
helenski progonitelji pokušali da mu ljudskost povrede oduzimanjem njegovog pripadanja
proterivanjem - a on je zaštitio i sačuvao snagom koju privrženo pripadanje daje
prilagodljivosti - tako je neprilagodljivošću sili samouništenja sopstvene pripadnosti njenim
sopstvenim oduzimanjem odbio da mu je Artakserks oduzme.
Povrede pripadanja oduzimanjem uživanja pripadnosti su ispravljive, nepopravljivo je
njeno oduzimanje ličnim odustajanjem od privrženosti pripadnosti njoj. Zato Temistokle, po
cenu gubitka života, nije dopustio da mu persijski vladar za uzvrat na pruženo utočište
oduzme ljudskost privrženog pripadanja helenstvu. Odbio je da Artakserks upregavši njegovu
gnevnosti na helenske progonitelje, koji su progonom iz helenske pripadnosti hteli da mu je
oduzmu, zaista oduzme njemu helensko pripadanje ličnim Temistoklovim pristanjem da se
uključi u persijsko poslovanje protiv Helena. Privržen helenskom pripadanju dvoumljenja
oslobođeni Temistokle smireno se, tvrdi Plutarh, oprostio od prijatelja i izvršenim
samoubistvom, 461. godine pre nove ere, sačuvao svoju životnu ljudskost sprečivši da mu
jedino stvarno bude oduzeta vlastitim odustajanjem od sopstvenog privrženog pripadanja.6

Proističuće otkriće ove „diplomatske misije“ u prošlost kada reč diplomatija nije
postojala: «Kada su stari Grci strateški planirali politiku delovanja svojih polisa koristili su
teorije – misije izaslanika polisa u proročištva da saznaju poslanje bogova šta im je činiti».
Svrha takvih misija upućivanih u proročišta (posebno ona u Delfima i Delosu), a nazivaih
teorijama je ključna za razumevanje zašto su ih drevni Grci tako nazivali. Svrhu im čini ono
što su morale ishodovati ili kakav su učinak morale postići, a to je gnosis jer je svakoj
nadležnost (mandat) dat da: potraži predskazanje bogova, primi njihovo poslanje, razmisli
koju i kakvu skrovitu poruku sadrži, razotkrije u pronađenoj poruci skriveno pruženi savet,
proceni kakve posledice po polis, koji ju je odaslao, mogu imati nalozi dati za delovanje u
6 Plutarh, Slavni likovi antike: Izbor iz «Uporednih životopisa» (prev. i napomene Miloš N. Đurić) 3 izd., Novi
Sad: Matica srpska, 1990, 2 knj.: «Temistokle» 7-45; stranice posvećene Temistoklovom dolasku u Persiju i
životu u Magneziji 36-43. Plutarh, vešt pouci, osvetljava Temistoklovu ličnosti stavljanjem u žižu snage
pipadanja čvrstinom privrženosti određenim vrednostima (što nazivamo identitetom) kao korenu ljudske
prilagodljivosti. Prilagođavanje ljudi potiče iz čvrstine, a ne iz slabosti njihovih identiteta. Temistoklu čvrsto
usađeni helenski identitet dopuštao da prihvati pravila opštenja kakve je nalagala persijska kultura. Koliko god
moglo izgledati suprotno, padanjem ničice pred kraljem Persijanaca, Artakserksom, Temistokle kazuje da je
njegovo helenstvo koje ne dopušta takvo iskazivanje pokornosti najmoćnijem čvršće od nužde da kod ovog
vladara nađe utočište kao izgnanik iz Atine. Presudni dokaz da čoveku čvrstina usađenog identiteta, ili dubina
njegove ukorenjenosti omogućava samouvereno sigurnu prilagodljivost, a ne puka potreba preživljavanja,
Plutarh pružio rasvetljavanjem razloga zbog kojih se Temistokle odlučio da sebi oduzme život.
Suprotstavljenim osvetljavanjem pripadanja nepokolebljivom privrženošću određenim vrednostima kao
korena ljudske uzajamne prilagodljivosti uvreženim shvatanjima da je pripadanje nepokolebljivom
privrženošću određenim vrednostima koren međusobne ljudske neprilagodljivosti Plutarh je, posebno svim
pokolenjima državnika, političara i diplomata, ostavio znanje zašto se ljudske različitosti ne mogu iskoreniti
čak i kada bi se iskorenilo svako različito ljudsko biće, te da je jedinstvo činjenja isključivo izvodljivo potpuno
uvaženim poštovanjem neiskorenjive različitosti ljudskih pripadnosti.

3
tom otkrivenom skrovitom savetu primljenog božanskog poslanja, i izvestiti, po povratku,
kakvo je proročanstvo dobila i šta ono nalaže da se čini. Zbog gnostičke svrhe ishoda i učinka
ovakve vrste helenskih teorija danas nazivamo filognostičkim teorijama7.

B. Filovarvarske teorije Helena

Izvori: Platon, Zakoni (prev. dr Albin Vilhar) Beograd: Dereta, 2004.

Platon, Zakoni, Beograd: BIGZ, 1971.

Platon, oslonac tolikom potomstvu mislilaca organizovanog društvenog života,

pomaže otkrivanju još jednog starogrčkog značenja teorije podudarnog delu odnosa i praksi
mišljenja i delovanja koje danas nazivamo diplomatijom.
Podjednako kao i prethodna opisana praksa teorije Helena o kojoj nam znanja pruža
Herodot i ova, kojoj svojom normativizacijom podučava Platon, još uvek stoji odsečena od
glavnine poznavanja prošlosti mišljenja i delovanja pre nego što je za njih napravljena reč
diplomatija u francuskom i engleskom jeziku u završnim decenijama XVIII veka.
Platon u Zakonima9 primerno ustrojenoj državi stavlja u obavezu da na stranu, u
inostranstvo šalje misije pripremljenih «posmatrača». Zaduženje (mandat) koji takve
misije dobijaju jeste da: vide, prouče, razmisle i procene da li tamo gde su odaslane postoji
išta vredno što bi moglo da bude usvojeno u državi koja ih je uputila da to saznaju. Platon
propisuje da izaslani u sastavu ove vrste odašiljanih misija, koje zove teorija, ne smeju biti
mlađi od pedeset godina niti stariji od šezdeset. Upućena misija sastavljena na ovaj način i
zadužena da izvrši opisani dati zadatak (mandata) u određenom vremenskom roku bila je
dužna da po povratku izveštaj o svojim nalazima podnese Noćnom veću.

Noćno veće (predviđeno da se sastaje ranim jutrom pre početka dnevnih poslova) trebalo je
da čini deset starijih čuvara zakona («nomofilaksa», νομοφύλαχες), poverenik i prethodni
poverenik za vaspitanje i dodatnih deset muškaraca između trideset i četrdeset godina starosti.
Svi članovi Noćnog veća, kako je Platon zahtevao, morali su svojom spremom biti obučeni
da: u mnogom sagledaju jedno; znaju da je vrlina jedna jer su podučeni dijalektici; i imaju
postojano uverenje u delovanje božanskog uma jer su savladavši i matematiku i astronomiju
stekli zasnivajući temelj njegove trajnosti. Ovako sastavljeno to državno telo proučavalo bi
podneti izveštaj teorije (njoj dodeljivani zadatak u današnjoj praksi redovno obavljaju
diplomatske misije jedne države u drugim državama i njene stalne misije uspostavljene pri
međunarodnim organizacijama, a znatno ređe specijalne diplomatske misije, uključujući tu i
misije za utvrđivanje činjenica) odaslate na stranu da posmatranjem ispita da li tu gde je
upućena postoji išta vredno što bi država njenog odašiljanja mogla usvojiti.
Bespredrasudno razmatranje nalaza preporučenih vrednosti koje sadrži izveštaj
zadužene teorije prispele kući po obavljenom zadatku jemčile su: i sprema imanog znanja «o
bogu i idealnom uzoru dobrote» članova Noćnog veća i njihova dužnost da tako čine kao
pripadnici obrazovanog upravljačkog tela čija je ključna nadležnost, u Platonovom
normativnom projektu države, nadziranje ustava. Teorije izaslanika, obučenih posmatrač
poslatih u svet da u njemu prouče šta se može preuzeti od stranih iskustava, doprinosile su
učincima svog delovanja postizanju svrhe Noćnog veća koju mu je Platon namenio, a to je da
bude «spasenje našeg uređenja i naših zakona».
7 Dodatno videti u Costas M. Constantinou, «On Homo-Diplomacy», Space and Culture, vol. 9, no. 4
(November 2006): 352; kao i Costas M. Constantinou, On the way to diplomacy, Minneapolis: Minnesota
University Press;

4
 Teg koji je na suprotnom tasu obezbeđivao ispravnu meru propisane otvorenosti za svet i
novine preuzimane iz njega putem „filovarvarskih“ teorija (misija izaslanika odašiljanih u
svet da ispitaju i utvrde da li tu gde su upućene postoji išta vredno što bi država koja ih je
poslala mogla usvojiti za sopstveno dobro) i nužne „zatvorenosti“ sopstvene osobenosti
države,

1996 i Costas M. Constantinou, States of political discourse: Words, regimes, seditions, London: Routledge,
2004.
9
Platon, Zakoni, Beograd: BIGZ, 1971. Videti i tumačenje Platonovog koncepta misija «posmatrača»
odašiljanih po nalogu države u inostranstvo u Frederik Koplston, Istorija filozofije: Grčka i Rim (pred. i prev.
Slobodan Žunjić) Beograd: BIGZ, 1988, t. I: 276.
u Platonovom normativnom projektu za uzornu državnost bila je ograničena sloboda odlaska
pojedinca u inostranstvo u doba mira. Tako je prema njegovim Zakonima samo pojedincu
kome država odobri, a i njemu pod uslovom da je navršio četrdeset godina, bilo moguće da
ode u svet i da se iz njega natrag vrati u nju. Ovakvo ograničavanje slobode kretanja
određivanjem uslova za napuštanje države koje omogućava potonji povratak u nju Platon je
nalazio nužnim za očuvanje pripadanja pojedinca jednoj osobeno organizovanoj političkoj
zajednici sprečavanjem narušavanja njene osobenosti nepromišljenim, neteorijski
ostvarivanim preuzimanjima stranih iskustava. Zato pripadnik uzorne države koju uređuju
njegovi Zakoni nije mogao samovoljno odlaziti van nje da ne bi po svom povratku stečenim
uvidima i utiscima izazvao mešanje običaja, novačenje i nemire, a svaki pojedinac kome je
odlazak u inostranstvo bio odobren imao je po povratku javnu obavezu da mora «učiti mlađe
kako ustanove drugih država zaostaju za njihovim»8.
Potpuno suprotno od propisane dužnosti „filovarvarskoj“ teoriji da izvesti o prirodi i
prilikama zemlje i društva u koje je upućena, proceni valjanost njenih uređenja i iskustava i
da savet da li i koja bi se mogla smisleno i organizovano preuzeti radi unapređenja vlastite
država poboljšanjem uređenja njene vladavine bila bolje uređena, Platon je zahtevao da
pojedinac povratnika iz inostranstva izvršava dužnosti potvrđivanja lične nepokolebane
pripadnosti svojoj državi isključivim korišćenjem ostvarenih ličnih uvida na strani za
postizanje učvršćivanja pripadnosti državi drugih pojedinaca, posebno mladih jačanjem
dokazom sopstveno iskušenog na stranih njihovog verovanja u izuzetnu valjanost ustanova
države kojoj pripadaju i time utoljavanja i znatiželje za svet koju mogu imati i podložnost
prihvatanju drugačijih državnih uređenja ukoliko i kada su zamislima o njima izloženi.
Platonov zahtev za idealno uređenu državu je da se jednako strogo stara i o dolasku stranaca
u nju. Nijedan stranac prispeo u državu zbog trgovačkih poslova neće biti ohrabrivan da
ostvaruje previše prisnosti sa njenim građanima. Stranci došli po odobrenju države, odnosno
prispeli po dopuštenju vlasti, biće smatrani gostima i uživati poštovanje koje im po tom
osnovu pripada.

Proističuće otkriće ove „diplomatske misije“ u prošlost kada reč diplomatija nije
postojala: «Stari Grci su koristili teorije – misije izaslanika polisa u strane sredine i društva,
ona koja su zato što ne govore njihovim jezikom nazvali varvarskim, da upoznaju njihove
ustanove i običaje radi poboljšavanja uređenja vladavine svojih polisa». Zbog takve svrhe
ishoda i učinaka ovakve teorije polisa Helena nazivamo filovarvarskim teorijama.

8 Platon, nav. izd.: 504.