PETAR VELIKI

Назив оригинала:
Петар Велики

Аутор:
Захарија Орфелин

Савремена језичка верзија:

Зоран Божовић

Издавач:
РМ, Добој

Маркетиншка подршка:
www.ordeni.rs
Институт за националну историју, www.institutni.com
Племе Кучи, www.plemekuci.com
Школа гусала Сандић, www.skolagusalasandic.com

Штампа:
Лион

Дистрибуција:
www.ordeni.rs
тел. 063/732-7738 (Србија)
 ZAHARIJA ORFELIN

PETAR VELIKI
Историја о животу и славним делима великога владара
Императора
ПЕТРА ПРВОГА
самодршца сверускога
коју је с кратким прегледом географске и политичке историје
О РУСКОМ ЦАРСТВУ
и с многим медаљама, цртежима и разним другим приложеним
фигурама, властитом руком гравираним, и с генералном те велике
Империје картом сада први пут на словенскол језику сачинио
ЗАХАРИЈА ОРФЕЛИН
цесаро-краљевске бечке Академије художества члан.

У Венецији
у типографији Димитрија Теодосија 1772.
4
 НАЈСВЕТЛИЈА,
НАЈСАМОДРЖАВНИЈА,
НАЈНЕПОБЕДИВИЈА

ВЕЛИКА ВЛАДАРКО
ИМПЕРАТОРКО

НАЈМИЛОСТИВИЈА ГОСПОДАРИЦЕ!

ВАШЕ ИМПЕРАТОРСКО ВЕЛИЧАНСТВО, дозволите да Вам најмилосрдиијс поднесем

ову Историју о животу и славним Делима Најмилијег Вашег Деда, блаженог и достојног
вечног помена Господара Императора Петра Великога, коју су ме жеља једноплеменитих и
једнородних српских Народа и моја усрдност нагнале да напишем на нашем славенском
језику.
Као што је некада звезда, појавивши се на Истоку,водила она три цара из Земаља
персијских Спаситељу света који се родио у Витлејему, тако слава Вашег Императорског
Величанства, заблиставши на Северу и проневши се већ кроз васцелу васиону, води и мене
преко ове књиге из далеких југозападних Српских земаља тако Високој Особи, у којој сва
Европа и већи део Азије с дивљењем види изображенога Онога Великога Императора коме
је ова Историја посвећена и који је био пример најбољим владарима и на почитовање
најмудријим Политичарима. Јербо Оснивање и премудро уређење Академије художества,
умножавање Училишта и ширење Наука које незнање искорењују и природу људску
поправљају, беспримерна Материнска брига о васпитавању Руског Јуношества оба пола у
побожности и лепом понашању и о издржавању сиромашно рођене деце, која и најславнија
освајања превазилази, брига о богаћењу поданика преко художества и трговине, смиривање
немирних суседа, ломљење рога Отоманског Полумесеца, враћање отетих и освајање нових
земаља Русији, све је то доказ очигледан да је Ваше Императорско Величанство Онога
високо помињанога Императора, Вашега најмилијега Деда, најдостојнија по његовој тада
жељи Наследница, за коју је Божије Провиђење, желећи да пружи благостање Северу и Југу,
задржало испуњење великих оних дела која је Тај бесмртни Монарх замислио и која Русију
на највиши степен савршенства доводе. А закон за Правду и Правосуђе, који је Ваше Импе-
раторско Величанство изволело дати својим драгим поданицима, не само што сведочи о
превасходству Разума његове Сачинитељке већ и показује колико се велико Правдољубље
и Материнска љубав према поданицима у Вашој Посвећеној Императорској Особи налазе,
због чега сте срећа и пример који ће својим чедима прославити ту велику Материнску бригу,
беспримерно милосрђе и човекољубиво Правосуђе. Чеда ће пак својим потомцима про-
поведати да је у Русији била Владарка Пресветла Катарина Друга, богата Ризница Изобиља,
Благослова и Среће Њених поданика, Моћна Покровитељка Наука и Художества и неупо-
редива најблагороднија Мати Руске Отаџбине.
Та слава, која Руском Народу доноси част и прослављање вечно, а Вашега Импера-
торскога Величанства свету Порфиру бесмртним ловорикама украшава, смелости ми даје
да преко ове књиге Императорском Вашег Преосвећеног Величанства Престолу украшеном
Побожношћу, Човекољубљем, Надом Руском, Правдом, Добротом, Доброчинствима, Муд-
рошћу и Храброшћу приступим. Три раније поменута цара донела су на дар Господу Спа-
ситељу Злато, Тамјан и Мирисану смолу; уместо Злата ја Вашем Императорском
Величанстиу приносим свој Труд који је у ову, Тог бесмртног Руског Хероја, Историју, уместо
Тамјана приносим моју простодушну усрдност, а уместо Мирисне смоле прилажем своје
најдубље поштовање.

5
 Најблагороднија Монархињо! Умилостивите се да примите од мене ове моје најпонизније
мале дарове и да их чувате у пребогатој Својим Императорским даровима Ризници за утеху
подносиоцу који, најпокорније моли за то, остаје у најдубљем почитовању.

Најмилостивија Господарице!
ВАШЕГ ИМПЕРАТОРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА
НАЈПОНИЗНИЈИ И НАЈПОКОРНИЈИ
ЗАХАРИЈА ОРФЕЛИН

6
 ПРЕДГОВОР

Од половине петог столећа, то јест од времена кад је данашња Русија постала држава,
једва да је ко знао, или да је желео да зна за њу. Руси нису одлазили у европске државе, а
Европљани су Русе сматрали за народ диваљ, за народ лишен свега људског и за народ пре
незнабожачки него хришћански. Наука у Русији није било никаквих, лепог понашања врло
мало, а грубости и свирепости, како у међусобним односима, тако и према туђинцима много.
Руска војска била је заостала као и земља, и њена снага била је углавном у бројности а не
у искуству, а о флоти и морепловству ништа нису ни знали, услед чега је Русија морала да
подноси највеће невоље и угњетавања од суседних држава. Двеста година била је под
татарским јармом. Тек што се избавила од Татара, а почели су да је прогањају Кримљани и
Турци с југа, Пољаци са запада, а Швеђани са севера. Швеђани су јој отели приморске
градове на северу, Кримљани и Турци готово непрекидно су је узнемиравали својим упа-
дима, а Пољаци, отевши јој најбоље провинције и малтене пола државе, нису јој давали ни
да дише, и то је трајало све до Петра Великог.
Историјске књиге представљају нам пољске владаре тако моћне да понекад ни сами
римски цезари нису били у стању да их савладају, а исто толико моћни били су и Швеђани,
па су и једни и други, сматрајући да је Русија у поређењу с њима најгора држава, најбез-
душније поступали према њој, зато поредећи тадашњу и садашњу ситуацију, човек не може
а да се не диви великим судбинама Божјим. У каквим се односима те две државе налазе са
Русијом од времена Петра Великог свима је добро познато. Шведска лежи скривена за
Балтичким морем и не усуђује се ни да помисли нешто лоше о Русији, а Пољска прима
законе од Престола који је некада презирала и срамотила. То раније нико није могао ни да
претпостави, а још мање је могао да предвиди тај подвиг који данас читаву васиону држи у
неизрецивом дивљењу, а Малу Азију и целу Турску Империју у највећем страху и ужасу.
Колико су пута пресветли римски цезари покушавали да ослободе хришћански род од
јарма Христових непријатеља, али њихове жеље никад нису могле да се остваре, углавном
зато што Французи увек држе турску страну, па су на те цезареве похвалне подухвате
редовно одговарали својим нападима и диверзијама баш у то време. Из званичних новина
познато је да су они на исти начин намеравали да ометају и садашње руске акције, бар на
западним и јужним водама, али када су се уверили да, и поред тога што на императорском
Сверуском престолу седи женска особа, пресветла Катарина Друга влада у духу Петра
Великог, када су се коначно уверили да је Петар Велики васкрснуо у Катарини Другој, да је
жив, и да ће и њој за неизмерно мудре поступке у управљању, који се сви одвијају по
његовим, узвишеним намерама и плану, дати тај назив Велика, и да је Петар Велики преко
својих војних закона стално присутан како у поморским тако и у копненим руским армијама,
нису се одважили ни да покушају да предузму оно што су намеравали и што су римским
цезарима, који нису имали Петра Великог, могли да чине.
Али колико је труда стајало овог на веки ненадмашног монарха док је своју готово
непознату државу која је лежала у мраку извео на тако светао пут моћи и славе! Он је
затекао у тако јадном стању од којег тешко да може да постоји горе. Истина, двор великих
кнежева и царева руских у сјају и богатству није оскудевао, а ни бољарске куће својом
раскошју нису уступале скоро ничијим у другим државама, али Руси су се зато лишавали
онога што је најнужније, најкорисније, то јест разума просвећеног наукама, па према томе и
свега онога чиме се воде, уздижу и учвршћују царства земаљска.
Начин који је Петар Велики изабрао да прослави и просвети своју отаџбину, у то време
био је исто толико необичан колико и његове намере смеле. Прва ствар коју је он сматрао
7
неопходном за остварење својих узвишених намера била је да уведе регуларну војску и, уз
то, да у својој отаџбини распространи знања сваког рода и повећа број људи искусних у
високим наукама, као и уметника и занатлија. Помислило би се да је довођење и повећање
броја тих искусних људи у циљу ширења наука и уметности у Русији зависило само од
његових дарежљивих обећања, али он није могао да очекује да ће тако у потпуности да
оствари своје намере. Он је закључио да ће и појединац и читаво друштво имати много већу
корист од занимљивог путовања по страним државама, него само од сусрета са ученим
људима и наукама код куће. И зато, не само што је више пута, скинувши обележја свог
царског достојанства, лично путовао по европским државама, него је и, нешто наређењима,
а нешто својим утицајним примером, побуђивао своје поданике да привремено напусте
отаџбину и да се на лицу места увере како велико преимућство, које се огледа у благостању
и уметности, имају европске државе у односу на Русију, као и у односу на азијске државе.
Истим средствима цар Петар Велики се послужио и приликом оснивања регуларне војске.
јер је служећи као обичан војник најнижег чина сам пружао својим поданицима нечувен
пример и тако им уливао ненасилну љубав према војничким вештинама, а што се тиче
морепловства и флоте, цела Европа зна да је овај велики монарх као прост Рус у Холандији
учио да гради бродове и да је учећи међу бродским мајсторима радио као прави тесар.
Захваљујући његовим премудрим мерама, у Русији су се убрзо затим појавили регуларна
војска и фабрике оружја и он је како на копну тако и на Балтичком, Црном и Каспијском мору
потврдио моћ Русије. Истина, то је од њега захтевало неизрецив труд, али он се тешио
предвиђајући велику корист која ће доћи као резултат свега тога. Тако је обуздао све суседне
руске, а и своје домаће непријатеље, победио човека који је себе сматрао непобедивим у
Европи, проширио границе своје државе, вративши давно изгубљене и освојивши нове
провинције, учврстио ред и мир у отаџбини и опасао сигурношћу све руске границе.
Оснивање моћне војске у држави није било једина брига овог великог владара. Он је
морао да измени сву своју отаџбину, или, тачније речено, да ни од чега створи нешто.
Захваљујући горе поменутом путовању по страним земљама, пред великом Русијом су се
отворила широка врата, која су раније била затворена за таква путовања, па не само што су
руски синови путовали у стране државе у циљу добијања корисних знања него су и у Русију
долазили странци са богатим искуством. Наука и уметност почеле су да продиру у земље у
којима су господариле глупост и велика заосталост. Математика и физика, које су раније
сматране за чаробњаштво и враџбине, добијале су велика признања. Руси су почели да
напуштају своју, азијатским народима урођену, природу и попримили су благу европску
нарав, преображавали су се из неотесаних и сурових сељака у културне и учене грађане.
Планине су отвориле своја недра из којих су у великим количинама похрлили разни метали
и минерали, појавиле су се многе потребне ствари, које су раније с муком и по високим
ценама стизале у Русију из далеких земаља. На безброј места основане су разне фабрике
и мануфактуре у којима су се руски синови најпре обучавали, а затим постајали и управљачи.
Бродоградилишта, у којима се граде најразличитији бродови, такође су била пуна руских
синова, а у морепловству су за кратко време толико напредовали да су и сами Енглези били
приморани да их уздижу својим похвалама.
Ради бољег превоза руске трговине, овај ненадмапши монарх повезао је реке великим
каналима, донео царинске прописе и склопио трговинске споразуме с разним народима, а
да би што лакше привукао у своју отаџбину северозападну трговину и поморске снаге одржао
у процвату, подигао је град чији положај човек не може да посматра без огромног дивљења.
Место, на коме раније једва да су била четири шалаша, или колибе убогих рибара, постало
је велико боравиште многих људи разних националности, постало је велики трговачки
магацин, највеће пристаниште руске поморске силе, предиван императорски престонички
град и, најзад, преславно обиталиште некадашњих атинских муза.
(О овом садашњем императорском престоничком граду добио сам од једног свог
пријатеља следећи извештај: „Не претерујем када кажем да овај руски престонички град
превазилази све што се може замислити великим. Он се бори за првенство с најлепшим
европским градовима и, како је тек недавно настао, треба га сматрати чудом људских руку.
8
Каква дивна околина! Каква здања! Какве предивне улице! Какав проспект! Славна река
Нева, чија кристална и за здравље драгоцена вода садржи у себи највеће обиље најчувенијих
риба и носи на себи и највеће лађе, пресеца ову раскошну престоницу и својим рукавцима
прави по њој бројне пловне канале који су с обеју страна украшени таквим здањима, чијој
се величини, градњи и лепоти, што одговарају углавном италијанској архитектури, човек
мора дивити. Замислите само проспект једне широке реке прекривене многим, разних
народа, лађама са три јарбола, и с обе стране оивичене непрекидним редом двораца, и
великих кућа, тако да око краја не може да јој сагледа! Замислите још целу обалу с дивном
облогом од највећих и најлепших четвороугаоних камених блокова и на њој пространу терасу
за шетњу, која човеку пружа још веће задовољство када погледа на велики број угледних
особа које тамо проводе пријатан вечерњи час, уживајући у свежем летњем ваздуху! Тешко
да ћете поверовати када вам кажем да тај ред украшава неколико стотина дворова и великих
кућа, а још мање када додам да се међу тим дворовима налазе највећа и најскупља здања,
каква тешко да ће се икада подићи у свету. Довољно је да споменем Императорски зимски
дворац, коме једва да има равног, као и Императорски летњи дворац и врт, палате државних
министарстава, Тврђаву, Адмиралитет, Императорску академију наука и њену Опсерва-
торију, Императорску академију племићких копнених и морских кадета, Академију уметности
и Копнену и Поморску болницу, који се сви уздижу у два права реда и, ни лондонској Темзи,
ни лисабонској Тахи, ни амстердамском Амсталу не уступају. И како бих завршио кад бих
пожелео да говорим о великој перспективи на којој се налазе чувени магазини, у којима се
може наћи све што постоји на свету, као и о улицама Великој и Малој Милионој, Мојки и
Фонтанки, о Морској и толиким другим великим градским улицама и каналима? И колико је
град пријатан, толико је странцу боравак у њему драг. Народ га дочекује раширених руку.
Он је према њему учтив, услужан и неизмерно гостољубив. Многе хиљаде Немаца, који тамо
живе у изванредним условима и уживају све могуће слободе, посебно се старају да једни
пред другима што боље услуже и задовоље странце који к њима долазе. Велики црквени и
дворски празници који се смењују, непрекидне свечаности, илуминације града, а нарочито
славља која се од почетка овог рата приређују поводом успеха руског оружја, слободан
приступ странцима у двор и угледне палате, непринуђен, већ свакојаким угодностима богат
живот, свакодневни скупови, стално пројахивање више стотина дворана, као и вожња неко-
лико хиљада угледних и других особа у богатим кочијама, усрдне вежбе простих људи,
једном речју: све ове промене, које се сваког часа одигравају пред очима једног странца,
чине да се месеци скраћују у дане, а године неприметно промичу. Ако обратимо пажњу на
фабрике, видећемо да су много савршеније него у многим другим великим местима, јер
Императорски двор није штедео новца за подизање дивних завода у Петербургу и ван њега,
било под својом дирекцијом, било преко комесара, а многе је с великим привилегијама
препустио приватним лицима. Драгоцена резбарска радионица, обрада дијаманата и осталог
драгог камења у Петерхофу, фабрике сукна у Јамбургу, фабрика штофа у Санктпетербургу,
фабрика финог порцулана и фајанса за Александроневским манастиром, фабрике платна,
свиле, цицаних и памучних тканина у Красном селу, Сиверска фабрика папира, фабрике
стакла (и ко ће их све набројати) — најбоља су потврда за то. Варају се они који тамошњу
климу, која је, међутим, врло здрава, замишљају тако хладном да тамо ништа не може да
успева. Зеља за исхрану, искључујући поврће, не само што има у изобиљу већ захваљујући
вртовима, у чему су Руси прилично искусни, могу да добијају све исто тако рано као и у
Германији. У околини Петербурга жито расте зачуђујуће брзо, зато што, истина дугу, али
углавном сношљиву зиму, одједном смењује летње време са веома пријатним светлим
ноћима. Све друге резерве јевтине су и има их у обиљу, нарочито у зимско време када се на
много хиљада саоница довозе са свих страна, са удаљености од више стотина миља. Кад
погледа на бескрајно мноштво људи, човек мора да се зачуди што тамо ипак има мање
нереда него у Паризу, Лондону и другим великим градовима. За то треба захвалити добро
организованој бројној и строгој полицији, многим стражарима и сталној бризи народа. Мало
је држава које се могу похвалити тако великом слободом у вероисповести и таквим, потпуно
слободним, јавним исповедањем вере, као што је то у овој Држави. Народ веома радо

9
прихвата стране обичаје, и зато је срећан. У њему нема ограничености странаца којима су
некако туђи и наука и уметност, и пориви и обрасци уметности. Ту дивну корист он ће
сачувати и повећати када своју марљивост неминовно удружи са својим урођеним
способностима, да би у остварењу узвишених намера својих великих монарха патриотски
сви заједно учествовали. И када план изградње овог града буде испуњен до краја, то ће
његову величину учинити постојаном. Тај план је направио Петар Први, а да се он потпуно
испуни, постоји материнска брига Катариме Друге! Њега историја назива Великим, а ни њој
потомство неће упутити мање похвале, него ће је такође назвати Великом.)
За започињање и спровођење у живот тако великих и многих намера била је потребна
веома велика благајна и много већи приходи од оних које су имали преци овог владара, али
Петар Велики је поседовао тако просвећен разум да је знао да повећа државне приходе без
и најмањег притиска на народ, тако да је, настављајући двадесетогодишњи рат, Русија била
ослобођена дугова. А да би потпуно учврстио правосуђе у својој отаџбини, овај премудри
законодавац основао је Правитељствујушчи Сенат и Свјатејши Синод, разна државна
министарства, канцеларије и друге службене уреде са узакоњењима, правилницима и
уставима, одредио чинове, увео спољне знаке за награђивање заслуга и милости, најзад,
основао је политику посланстава и савеза са страним државама, и свим тим уздигао је Русију
на највиши степен моћи и славе, а своје име учинио бесмртним и у најдаљим поколењима.
Овог преславног императора, ненадмашног хероја, оснивача данашњег Руског Царства,
просветитеља и оца, Житије и славна дела описани су на готово свим европским језицима,
једино је словенски језик до сада био лишен тог задовољства, зато што народи овог језика
који живе на југозападу нису имали средстава да то сами учине, а да то очекују од Руса већ
су се уморили, па им је остала само пуста жеља, коју сам и ја с њима делио и која ме је
једино и побудила да издам ову Историју о узвишеном горе поменутом императору на нашем
словенском језику. Пре него што сам почео да пишем његову личну историју, дао сам кратак
географски и политички опис Русије, а затим историјат Државе и свих њених владара с
најважнијим догађајима који су се одиграли за време њихове владавине. Прво сам учинио
зато да би милостиви читаоци добили тачну представу о стању, моћи и величини тог Царства,
чијег владара историју желим да им покажем, а из древне историје они би видели у каквом
се дубоком мраку незнања и разуздане власти налазила Русија, и да је Петар Велики био
први, који ју је својим сопственим разумом и својим сопственим трудом извео из тог мрака
на светлост, на коју се без великог блеска и дивљења не може гледати.
Писци од којих сам сабрао историјска причања делом су страни, а делом руски. Многи
историчари, одлучивши се да пишу неку историју, имају срећу да се користе библиотекама
Царским, Академијиним, или других учених људи, али ја, који живим у далеким непрос-
већеним земљама, морао сам књиге страних писаца да набављам из Германије, а из Русије
толико, колико су ми дозвољавале могућности, због чега сам и провео пет година без пре-
кида у писању ове Историје. Међу страним писцима који су писали о Руској Држави, за
најсигурније сматрају се они који су сами одлазили у Русију и тамо, или у служби руској, или
из других разлога, провели извесно време, међутим, њихове књиге не само што нису
довољне него су у поређењу са руским извештајима пуне грешака, скоро исто тако тешких
као и оне које налазимо у књигама писаца, који за време боравка нису имали онолико успеха
колико су желели, па су стога писали све оно што је могло да допринесе њиховој освети и
срамоћењу Руског народа. Где су пак имали да пишу о Руској цркви сви су они, не само на
руско свештенство него и на саму грчко-руску веру тако хулили и срамотили је, да се не могу
ни читати без гнушања.
Историју о Петру Великом писали су и странци, али углавном на основу званичних новина,
којима немамо разлога увек да верујемо, зато што су се у то време писци тих новина, пошто
су били исте вере са Швеђанима, а неки и зато што су завидели успесима новог руског
оружја, старали да одврате Европу од обожавања преславног руског монарха.
Али и поред свега тога, ја не могу да кажем да ова моја Историја није увећана причањима
тих страних писаца, нарочито у опису живота Петра Великог, међутим, у томе сам био веома
опрезан, па сам их увек поредио са руским писцима, од којих ми је највише користио Г. барон
10
Петар Шафиров, који је тада био државни вицеканцелар, као и Императорске Сантпе-
тербуршке Академије наука конференц-секретар и професор г. Милер са својим извештајима
који се односе на руску историју, и тако сам узимао од странаца само оно што је одговарало,
или бар није противуречило руским извештајима. А што се тиче географије и древне руске
историје, њих сам узео све од самих руских писаца, а сасвим мало од странаца, и то само
ради бољег објашњења материје о којој сам имао да пишем.
Да потпуно опишем бескрајно многа и велика дела овог владара, као и да украсим и
обогатим ову Историју красноречивошћу, нисам био у стању. Каква су училишта у Српским
земљама свима је добро познато, према томе ни ја нисам бољи. Читање књига било ми је
једина академија и највећа наука. Зато се надам да ме добронамерни читалац неће
осуђивати због ове моје, овде показане, и многима познате неукости и због лошег стила у
овој Историји, а још мање због нетачности или оскудности материја о којима сам писао. Ја
јамчим да ништа што сам нашао код писаца, а што је одговарало овој Историји, нисам
пропустио, а недостацима у погледу њене савршене тачности не може се помоћи друкчије,
него искључиво руским архивима у којима су дела и подвизи тог монарха најтачније описани,
али којима ја, пошто сам се налазио на тако великој удаљености, нисам нимало могао да се
користим. Колико сам труда уложио у то да добијем на руском језику бар Устав о прог-
лашењу престолонаследника, а посебно Дело о царевићу Алексеју Петровичу, али нисам
успео да дођем до тога, па сам стога био приморан, и то не без савета других, да га преведем
са немачког језика да би наставак моје Историје био што потпунији и јаснији,
Читање Историје не може бити тако јасно и тако разумљиво као када читалац познаје
географију и има при руци географску карту. Своје српске читаоце, такође, нисам желео да
лишим ове велике користи, мада ми је то причињавало велике тешкоће, јер сам у цртању,
копирању и састављању разних географских карата у једну мању или већу имао исто тако
мало искуства, као и у правилном писању Историје. Само простодушна ревност и љубав
према њој и велико поштовање које гајим према тој благоверној Империји, улили су ми
храбрости да се упустим и у једно и у друго. Географске карте копирао сам из Атласа,
састављених и гравираних у Императорској Петроградској Академији наука, као и Генералну
карту ове Државе, само што сам њен формат, да би се лакше уклопила у књигу, морао
смањити. Што се тиче осталих фигура, приликом њиховог копирања трудио сам се да
постигнем највећу тачност, док сам медаље прецртао са самих златних и сребрних
оригинала, који се налазе у чувеном Царско-краљевском Бечком Минцкабинету. И како
типограф није хтео да се упушта у тако велике трошкове, који су при гравирању тако бројних
фигура неизбежни, а како сам, с друге стране, имао посебну препоруку неких угледних
личности да у ову Историју унесем горе поменуте цртеже и медаље, то сам извесно време
морао да проведем у Венецији, изучавајући уметност гравирања. Према томе, све ове
фигуре гравирао сам сам и, заједно с оригиналним рукописом моје Историје, предао их
типографу без награде да би љубитељи могли набављати књигу што јевтиније. Надам се да
ће обучавање од свега три месеца извинити моју невештину у раду код оних, који се у ту
уметност разумеју.
Уосталом, колико сам могао, старао сам се да пишем таквим стилом, који је разумљив
Српским народима, али при том упозоравам да у овој Историји мојих расуђивања или уопште
нема, или их је веома мало, у чему бих се могао извинити правилом којег се историчари
обично држе, то јест да сам препустио читаоцу напор и слободу, заједно с пријатношћу да
сам доноси суд о делима која му се описују. Међутим, главни узрок мог пропуста је
недостатак способности да дам поуздане судове о догађајима, зато што сам та и друга дела
узимао само од других писаца и користио их онако како је то одговарало стварању ове
Историје и како су она могла да допринесу њеном савршенству. Ова моја слобода, мада и
не доноси много части самољубљу, допуњавала је моје пропусте у подухвату, оживљавала
мој дух да усрдно настави рад, и пружала велику помоћ у довршавању овог за мене веома
великог дела. Тачно је да оном ко се користи туђим радом не припада велика слава и да се
чак ни писцем не може назвати, али мене врло мало забрињавају могућа порицања
вредности мог рада, а још мање у себи осећам ревности за славом и титулом. Ја ћу бити

11
задовољан и у случају да моји добронамерни читаоци нађу да сам био бар добар скупљач и
да сам им написао осредњу историју. Кад сам узимао од других нешто што ми је било
потребно, наводио сам тачно писце од којих сам позајмљивао, али дешавало се и да их
изоставим, зато што сам понекад узимао слободу да у њима вршим извесне измене. Што се
тиче тачности, како мог дела, тако и штампаног текста, надам се да ће ме за прво увиђавни
читаоци извинити, а за друго, пошто сам био веома далеко, не могу да одговарам, па зато
препуштам добронамерном читаоцу да исправи све моје и штампарске грешке.

12
 ГЛАВА ПРВА

КРАТАК ГЕОГРАФСКИ И ПОЛИТИЧКИ

ОПИС РУСИЈЕ

САДРЖАЈ: Величина Руског Царства. Границе. Мора. Језера. Реке. Канали. Подела стара
и нова. 1. Московска губернија. Опис града Москве. 2. Новгородска губернија. 3. Архангелска
губернија. Опис Лапландије. 4. Смоленска губернија. 5. Кијевска губернија. 6. Белгородска
губернија. Историја Малоруских и Запорошких козака. О Новој Србији и о насељавању Срба.
7. Вороњешка губернија. Историја Донских козака. 8. Нижгородска губернија. 9. Казањска
губернија. 10. Астраханска губернија. 11. Оренбуршка губернија. 12. Сибирска губернија. 13.
Санктпетербуршка губернија. Опис Санктпетербурга. 14. Виборшка губернија. 15. Ревалска
губернија. 16. Ришка губернија. Клима и природне оообине земљишта. Становништво и сас-
тав. Вера и положај Цркве. Трговачки сталеж. Наука. Обичаји и способности Руса. Власт
руског императора. Титула. Грб. Државна управа. Војне снаге: копнене и поморске.

Величина Руског Царства. РУСИЈА, то јест читаво Руско Царство (по овде приложеној
генералној карти те државе), простире се од 39 и 28 до близу 206 степени дужине, из чега се
види да захвата 167 степени, што представља готово половину земљиног круга. А како по
ширини лежи између 50 и 75 степени, а уз то неколико земаља се простире и ван ове ширине,
израчунато је да величина читавог Руског Царства износи 300 хиљада квадратних немачких
миља. И пошто се Русија налази делом у Европи а делом у Азији, а цела Европа, не
рачунајући мора, захвата око 150 хиљада и 488 географских квадратних миља, то је Руско
Царство не само готово два пута велико колико сва Европа, већ је, пошто више од трећине
Европе, то јест 57 хиљада и 600 миља припада Русији, ово Царство три пута веће од свих
осталих европских држава заједно. (Види Географију доктора Вишинга, део I, страница 602.
Увод у Географију од Карла Силбера, део I, страница 26.)
Границе. Са запада се Руско Царство граничи са Пољском и Шведском, на северу са
Северним морем, на истоку са Источним морем, које неки називају и Тихим океаном и које
дели Азију од Америке, на југу се, пак, граничи са Кинеским Царством, као и са Персијским
Царством и разним другим азијатским и европским Татарима до Црног мора.
Море. Велика мора око Русије су следећа: на северу Северно море са заливом Бело море;
на западу Балтичко море са Финским заливом, Каспијско море и Црно море на југу, а са
источне стране Источно море.
Језера. Од језера у Русији главна су ова: Ладога, у које се између осталих улива река
Волхов и из којег истиче река Нева, Оњега, из којег у Ладогу тече река Свир, Иљменско
језеро, из којег истиче река Волхов, Чудско језеро (или Пејпус), из којег река Нарова отиче
у Фински залив, Бело језеро, из којег река Шексна тече у Волгу, Аралско језеро и Бајкалско
језеро у Сибиру.
Реке. Велике реке у Русији су: река Оњега која извире из језера Лаче близу Каргапоља
и улива се у Бело море, река Двина која се улива у Балтичко море код града Риге. Река
Волга, најчувенија међу свима, тече из Новгородске губерније у Каспијско море, Ока и Кама
сједињују се са Волгом, а Дњепар и Дон теку у Црно море. У велике реке рачунају се и
Нарова, Нева, Иртиш, Об, Јенисеј и Лена.
Канали. Ладошки канал, који повезује реку Волхов од града званог Нова Ладога на обали
језера Ладога са реком Невом код Шлиселбурга, може да се сврста у ред најчувенијих канала
у Европи зато што је дугачак 15 географских миља, широк 70, а дубок 10 до 11 стопа. (Д.
13
Бишинг у Волтеровој Историји Руске државе, део I, страница 9, даје дубину и ширину Ладош-
ког канала у стопама, немачки Schuch. Супротно њему, секретар Грос у Примедбама на
Московска писма, страница 56, тврди да је дубина овог канала 8, а ширина 70 клафтера. Шта
подразумева Д. Бишинг под својим шух, а Грос под клафтер, мени није познато. Знам само
да се код нас шест стопа рачуна као један клафтер. Што се тиче дужине канала, Грос се ни
ту не слаже са Бишингом, јер сматра да она износи само 8 миља, што потврђује и резидент
Вебер у књизи са насловом Измењена Русија, део I, страница 394.)
Други канал код града Вишњи Волочека повезује реку Мсту која се улива у Иљменско
језеро и реку Тверцу која се улива у Волгу. Помоћу међуречних канала повезано је Балтичко
море са Каспијским и зато је могуће како из Петербурга тако и из Холандије, Енглеске и
других европских земаља, које леже на обали Немачког мора, одвозити у Персију и из
Персије у те земље свакојаку трговачку робу воденим путем. (Страленберг у свом Исто-
ријском и географском опису североисточног дела Европе и Азије, у 2. глави, на 176.
страници пише још о једном, трећем каналу, који почиње код места Ржев Владимиров,
недалеко од извора Волге и повезује Волгу са реком Москвом, само тај канал други писци
уопште не спомињу.)
Подела. Русија се у стара времена делила на Јужну и Северну Русију, а поред тога на
многа велика и мала кнежевства која су ипак сачињавала једну целину па су се руски
владари називали самодршци целе Русије. Каснија подела Русије на разне крајеве са разним
именима, као Велика, Мала, Бела и Црвена Русија, дошла је од Пољака који су за време
унутрашњих обрачуна у Русији, а нарочито када су Татари поробили Русију, завладали
Кијевским, Галичким (које се налази у Волињу), Черниговским, Смоленским, Полоцким (од
којег је настало и Литавско, или како га неки називају Литванско Кнежевство), и осталим
кнежевствима и земљама које су се простирале на запад до Велике и Мале Пољске. И да
би се ти отети делови разликовали од Сверуске државе, или чак и да би се заборавило да
су некад били руски, Пољаци су земље које леже на северозападу назвали Белом Русијом,
земље југозападно од Кијевског Кнежевства назвали су Црвеном, а земље Великог Кијевског
Кнежевства Малом Русијом. Од тих кнежевстава и земаља они су касније створили
палатинате или војводства и изградили места и градове којима су дали своје називе, а народ
који је тамо остао са својим црквама и манастирима принудили су да приђе Римској цркви.
Пошто су се ослободили Татара, руски владари су због тих земаља водили с Пољацима
бројне ратове, али нису могли ништа да освоје док најзад цар Алексеј Михаилович 1653.
године није освојио град Смоленск и 1654. Кијев са земљама на источној обали Дњепра, а
све остале земље од Дњепра на запад остале су под Пољском. Од тог времена у царску
титулу унет је и назив цар Велике и Мале и Беле Русије, што је остало до времена
императора Петра Великог. Овај монарх бесмртне славе могао је без по муке да врати својој
отаџбини земље које су јој отели Пољаци. Али он је намеравао да прво поврати древне руске
земље на обали Балтичког мора да би добио излаз на море, а тек после да се обрачуна с
Пољацима, што би несумњиво и учинио да га није снашла прерана смрт. Имајући у виду
такав крај, Петар Велики унео је у своју титулу пређашње звање, то јест почео је да се
потписује као самодржац целе Русије, јер се Русија простире од Казањског и Астраханског
Царства на западу до Ливоније, Прусије и Велике и Мале Пољске, а на југу до реке Дњестра,
Црног мора, Азовског мора и Каспијског мора. Остале земље на истоку су земље придодате
Русији. Оружје најстарије сверуске императорке учинило је да звање самодржац целе Русије
не стоји без разлога. У употреби су и даље остали називи Велика, Мала и Бела Русија, које
су увели Пољаци, али је цело Царство од времена Петра Великог подељено на 16 губернија,
а губерније на многе провинције и дистрикте или области.

1. МОСКОВСКА ГУБЕРНИЈА У ВЕЛИКОЈ РУСИЈИ

Ова губернија добила је име по граду Москви, који је био главни град, то јест престоница
великих кнежева и царева сверуских.
Град Москва лежи на реци Москви са северне стране, на веома лепом месту и готово у
центру целе Русије. Простире се у виду полумесеца и тај полукруг захвата 5% немачких
14
миља, па се убраја међу највеће градове у Европи. Састоји се од четири круга међусобно
одвојена зидинама и бедемима. Први, унутрашњи, опкољен високим зидинама и кулама,
као и дубоким рововима ојачаним каменим зидовима, зове се Кремљ. У њему је резиденција
првих руских владара у којој се на високом повезаном здању налази један диван врт,
украшен разноврсним дрвећем и воденим површинама. У Кремљу се налази Велика саборна
црква у којој се врши крунисање царева. У Архангелској цркви сахрањују се сви руски
владари и мушки чланови њихових породица, а у Вознесенском манастиру царице и царевне.
Поред осталих већих и мањих цркава у Кремљу има још много великих здања, као разна
државна министарства и канцеларије, куће бивших сверуских патријарха и арсенал који
заслужује да се види.
Други круг се зове Китајград. У њему је најзначајније то што свака врста товара или
трговачке робе има своју посебну улицу у којој се налазе дућани са само том врстом робе.
Таквих чувених улица има 47 и свака се зове по роби која се у њој продаје. Поред тога постоје
и базар и сточна пијаца. У овом кругу су и Универзитет са гимназијама, типографија,
библиотека, ковница новца и чувена Царска апотека, снабдевена богатим, уметнички
направљеним посудама од порцулана и кристала. Овај круг такође је опкољен високим
зидом са кружним и четвороугаоним кулама, који се зове Црвени. У оба поменута круга све
куће су од камена.
Трећи круг се зове Белгород, по белом зиду којим је опасан. Овде живе многи кнежеви,
угледни бољари и виђенији трговци, занатлије и други. Куће су изнутра већином дрвене, а
постоји и трг где се такве дрвене куће продају и даље разносе.
Четврти круг Земљани град зове се тако јер је окружен земљаним зидом. Кроз овај и
Белгородски круг са источне стране тече река Јауза и улива се у реку Москву. Многа велика
предграђа, а међу њима и Немачка слобода, простиру се још читаве две врсте. Међу многим
царским замцима за увесељавање, ван поменутих предграђа, најчувенији су Преобра-
женски, Семјоновски и Измаилов, по којима су три пука императорове телесне гарде добила
имена. Поред осталог, прича се да у Москви има укупно 1.600 цркава, како то Руси кажу:
четрдесет пута четрдесет цркава. Сјај многих звоника позлаћених чистим златом чини да
град издалека изгледа чаробно леп. Али без сумње највећи украс града, и не само града
него и читаве Руске империје, је Васпитни дом који је 1763. године основала и обезбедила
великим приходима од властитих средстава императорка Катарина Алексејевна ради
васпитавања сиромашно рођене деце и друге сирочади, као и ради младежи која доспе у
Дом.
У част отварања Дома направљена је медаља на чијој се једној страни види освећена
личност њеног императорског величанства са уобичајеним натписом, а на другој страни у
женском лику представљена је Вера са велом на глави и крстом у десној руци, налакћена

15
на постамент крај цркве, на коме се виде књига и упаљена кадионица као знаци искрене
усрдности према Богу и вери. Она наређује Човекољубљу, представљеном у лику жене, да
подигне дете нађено на путу и да га однесе у милосрђем императорке Катарине Друге ради
спасења дечјих живота основан Васпитни дом, од којег се један део види у даљини са
исписаним називом на прочељу. У врху Спаситељеве речи: (Јеванђеље по Јовану, глава 14,
стих 19): И ви ћете остати у животу, а доле датум отварања. Ја сам од оригиналне медаље
направио копију, коју као дело бесмртне вредности дајем на увид читаоцима.
Како велика признања је добило оснивање овог Дома, може се видети из следећа два
писма:
(I) „Господине мој!
И поред тога што су стране новине већ писале о дивном примеру човекољубља, наређено
ми је да Вам саопштим оба писма која у себи садрже историју овог на веки прослављеног
дела. Сваки народ дужан је да у својим јавним публикацијама чува успомену на херојска
осећања и сваки писац таквих записа треба да се радује указаној прилици. Пријатно је
допринети да се овековече дела која у нама побуђују дивљење, пријатно је мислити да ми,
тако рећи, улазимо у историју са творцем славног дела не допуштајући да оно падне у
заборав. Колико мора да је мило господину генералу Бецком одушевљење непознатог који
му пише да је сваки подухват успео чим почне да изазива усхићење и похвале? Колико
дивљење заслужује, нарочито непознати својим држањем и скромношћу? Срећан је,
господару мој, срећан ко поклања с таквом племенитошћу, срећан ко може да прима с
таквом славом по себе. Обавезе пред којима се налазе ова два човека могу се сравнити
само с неизмерном срећом за обојицу. Смем ли јунацима овог приказа да додам још лик
великодушне Монархиње и Господарице јединствене? Свакако, припада му место међу
онима чије мисли и дух он освежава. Установа славног генерала и поступак честитог
незнанца надахнути су примером Катарине Велике. Када њима одајемо захвалност,
истовремено нам се и поглед дивљења к њој обраћа. Има безброј ствари које би се могле
рећи у њену похвалу, но које смо ми по несрећи принуђени да скривамо од Ње, признајући
своје мале способности за прослављање Њеног имена. Зато ћемо прећутати, господару мој,
и бићемо задовољни лепотом наших осећања, а уместо похвала посветићемо Јој своје
најбоље жеље. Ја имам част да будем...“

(II) „Господине мој!

Немајући част да будем Ваш познаник, не бих се усудио да Вам пишем да ме дуг
човекољубља није на то приморао. Сазнао сам од једног свог пријатеља који добро познаје
Русију, јер је у њој дуго живео и још се дописује с пријатељима у њој, да сте Ви под
покровитељством императорке недавно у Москви основали Дом за васпитавање сиромашно
рођених и сирочади, и да у њега примају сву децу без разлике. Тај исти пријатељ писао је
одмах у Русију да му пошаљу правилник или план ове Установе, али му је одговорено да је
све то штампано само на руском и немачком језику, па су нам послали само извод на
француском језику. Ја немам других особина сем самилосног и човекољубивог срца.
Читајући тај извод, од радости и ганутости нисам могао да задржим сузе, када сам прочитао
да Ви још нисте успели ни да поднесете пројекат ове Установе императорки, а Њено
Величанство Узвишена Монархиња истог часа поклонила је 500 хиљада ливри за изградњу
Дома и одредила 250 хиљада ливри из својих личних прихода за његово годишње
издржавање, а Његово Височанство Господар Велики Кнез 100 ливри у исте сврхе, и да су
му многи Ваши земљаци доделили годишњу помоћ. Зато ту Установу треба сматрати за
најбоље обезбеђену у целој Европи. Из тог извода, који сте нам послали, запазио сам да сте
Ви изабрали све најбоље из многих сличних јавних установа и то прилагодили правилима,
обичајима и клими Вашег краја. Када је Монарх добронамеран и својим примером и
доброчинствима подстиче оснивање таквих установа, које највише служе на част самом
човечанству тиме што помажу оном делу људског рода који је најдостојнији наше самилости
и нашег сажаљења, и када је пројекат за све то направљен и остварен од стране таквог
грађанина као што сте Ви господине мој, онда су ту бронзани споменици већ сувишни. Име

16
Катарине биће урезано у поколења и поколења, у срца толиких људи који ће се отргнути од
смрти, васпитати као слободни људи и грађани, а сећање на Вас остаће у њима на веки
векове. Но како је моја отаџбина свугде где људи живе, дозволите и мени, господине мој, да
у оквиру својих могућности будем саучесник Ваших земљака у помагању тако хваљене
Установе. Покорно Вас молим, ове мале паре примите у општу суму. Нећу Вам открити своје
име, јер кад бих Вам био познат, онда можда не би било осећаја овог унутрашњег
задовољства којим ме прожима овај мој чин. Почетак сваког подухвата, ма колико он био
користан, повезан је са тешкоћама и увек се појављују препреке које треба савлађивати.
Често оно што је изгледало добро треба исправити, или сасвим изменити. Не попуштајте,
господине мој, и приведите крају племенито дело које сте започели. Ја сматрам да сте Ви
истрајни и зато не мислим да ћете се, уплашивши се тешкоћа, зауставити на тако лепом
путу. Живим у усрдности и поштовању које поседујем захваљујући сваком ко је поштен и
човекољубив.
Ваш Господара мог
покорни и послушни слуга Човекољубац
1. априла 1764.”

У Московској провинцији на 60 врста од Москве налази се Троицки Сергијев манастир,

окружен високим каменим зидом са великим дивним кулама. Рачуна се да је тај манастир
најбогатији у Русији зато што има велики број кметова или паора,*а и гробнице многих
угледних људи. Међутим, пошто је саграђен као утврђен замак и добро наоружан арти-
љеријом, овај манастир је најзначајнији по томе што је више пута сачувао живот императора
Петра Великог приликом побуна стрелаца, о чему ће бити речи на одговарајућем месту.
(Вебер у Измењеној Русији, део I, страница 411, наводи податак да је Троицки манастир
имао 60 хиљада паора, а Бишинг, напротив, у Примедбама на Волтерову Историју Русије,
део I, страница 75, тврди да их је било више од сто хиљада. Он у својој Географији, део I,
страница 754, каже да их је било 106 хиљада.)
Московској губернији припада десет провинција, и то: 1. Перејаславска Залеског, 2.
Владимирска, 3. Суздаљска, 4. Јурјевска Пољског, 5. Перејаславска Рјазанског, 6. Калушка,
7. Тулска, 8. Угличка, 9. Јарославска, 10. Костромска.

2. НОВГОРОДСКА ГУБЕРНИЈА У ВЕЛИКОЈ РУСИЈИ

Главни град ове губерније Новгород, један од најстаријих градова у Великој Русији који
се због своје величине и да би се разликовао од других градова са истим именом звао и
Велики Новгород, лежи на реци Волхов. Удаљен је од Москве 548, а од Санктпетербурга 186
врста. (У једну немачку миљу - која чини око 7,5 км, иде око 7 врста, што значи да једна врста
износи мало више од 1 км.)
Новгородској губернији припадају провинције: 1. Псковска, 2. Великолучка, 3. Тверска, 4.
Белозерска.

3. АРХАНГЕЛГРАДСКА ГУБЕРНИЈА У ВЕЛИКОЈ РУСИЈИ

Град Архангелск или Архангелград по коме и губернија носи име лежи на реци Двини која
се улива у Бело море, и удаљен је од Москве 1722, а од Петербурга 1155 врста. Овај град
саградио је цар Иван Васиљевич за пристајање трговачких бродова. Док није подигнут
Петербург, Архангелск је био једини град у који су пристајали трговачки бродови из Енглеске,
Холандије и других северозападних држава, и у њему се одвијала велика трговина. И мада
је по указу императора Петра Великог центар трговине требало да пређе у Петербург, ипак
трговина са Сибиром и даље се одвијала углавном овде.
(Из Архангелског града у Сибир се шаље углавном инострана поморска роба, исто тако
и из Сибира све што се шаље морем у друге земље, довози се, због близине, у овај град.
Види Извештај о сибирској трговини, глава I, у Зборнику Извештаја који се односе на руску
историју, том III, страница 420.)

17
 Архангелградској губернији припадају само три провинције: 1. Вологодска са главним
градом Вологдом на реци Вологди, притоци Сохоне, која се са реком Југом сједињује у Двину
којом бродови могу да плове све до Архангелска и Северног мора. У овом граду развијена
је мануфактура, има доста фабрика и отпрема се много разне робе. Постоје и магацини за
робу која се из других руских провинција превози воденим путем у Архангелск, као и за разне
товаре који се одвозе у Сибир и најудаљеније крајеве.
2. Устјушка провинција у којој су главни град Устјуг на реци Сохони и Љаљска варош
чувени по томе што су се тамошњи мештани и трговци, а нарочито љаљски силно обогатили
захваљујући трговини.
3. Галичка провинција. Архангелградској губернији припада и Руска Лапландија или
Лапонија са главним градом Кољским Острогом, по коме се читав тај крај назива Кољска
област.
(Лапландија или Лапонија је земља са северне стране окружена морем и простире се од
Норвешке до Велог мора. Састоји се од планинског дела, где су неке више планине увек
покривене снегом и ледом, мочварног дела са великим барама, и од песковитих поља, али
постоје крајеви у којима би могло и жито да расте, а има и траве за стоку. Тамо дан и ноћ
нису као код нас, него када се на тамошњем хоризонту укаже сунце, онда неколико месеци
непрекидно траје дан, а кад оно зађе, исто толико траје ноћ, али она је светла. Пошто је због
тога много дужа, зима је тамо и суровија. Секретар Грос каже да су тамошњи становници
тако навикли на зиму да, када је мало топлије, они беже у снежне планине, међутим, тешко
је поверовати да они беже од сунчеве топлоте. Пре ће бити, као што и Бишинг тврди, да они
беже од мушица и комараца, којих је у то доба бескрајно много, и које ни људи ни стока не
могу да поднесу. Лапи или Лапонци потичу од Скита и били су многобошци и велики
чаробњаци, али су данас готово сви примили хришћанску веру. Живе од лова, риболова и
сточарства, а највише од јелена које користе и за вучу уместо коња, и од којих млеко, маст,
сир и месо користе за исхрану, а кожу за одевање. Они немају сталне куће, него живе у
шалашима (што ће српски бити у колибама или чергама), и често се селе са једног места на
друго. Новца немају, па порез плаћају животињским кожама, а вишак мењају с околним
народима за ствари које су им потребне, а немају их. Део Лапландије, који лежи на
североистоку и граничи се с Белим морем, припада Руском царству, средњи део према југу
је под Шведском, а северозападни део је под Данским жезлом. Види Географију Д. Бишинга,
део I, страница 548. до 572. Грос у Примедбама на Московска писма, страница 148.)

4. СМОЛЕНСКА ГУБЕРНИЈА
Ова губернија је део оне земље коју су Пољаци отели од Сверуског Царства и која се зове
Бела Русија, због тога се каже да је ова губернија у Белој Русији. Губернијски град је
Смоленск, који лежи на реци Дњепру, удаљен од Москве 350, а од Санктпетербурга 838
врста.

5. КИЈЕВСКА ГУБЕРНИЈА, и
6. БЕЛГОРОДСКА ГУБЕРНИЈА
сачињавају Малу Русију, коју неки називају и Украјином, или пограничном земљом.
Кијевска губернија подељена је на десет пукова Малоруских козака.
О руским козацима Волтер у својој Историји Руске Државе, у I делу, на 25. страници пише
да су били многобошци и муслимани, затим су их Пољаци превратили у римокатоличку веру,
и на крају, кад су потпали под Русију, постали су грчки хришћани. Поред тога, овај неод-
говорни историчар обмањује своје читаоце тиме што тврди да је Историју Руске Државе
написао на основу материјала добијених од Руског двора, па су људи, који немају дубља
знања о Русији, склони у свему да му верују. Зато је овде неопходно укратко изнети податке
које је лично Санктпетербуршка академија наука у Зборнику извештаја који се односе на
руску историју, том IV, страница 365. на немачком језику и у Академијиним месечним
издањима за 1760. годину, том I на руском језику изволела саопштити љубитељима руске
историје.
18
 Козаци су по роду и вери чисти Руси. Деле се на две главне групе: Малоруске и Донске.
Од Малоруских козака потичу Запорошци и слободски пукови Велгородске губерније, а од
Донских — Волшки, Терски, Гребенски, Јајички и Сибирски козаци. Малоруски козаци
настали су 1320-их и 1340-их година на следећи начин: када су Татари под вођством свог
хана Батија 1240. године освојили Кијев, опустошили су све околне земље, и од тог времена
они су како у Кијеву, тако и у другим кнежевствима постављали и збацивали руске кнежеве.
Видећи да је Русија поробљена и због тога слабија, велики литавски кнез Гедимин пође 1320.
године на Кијевско кнежевство и победивши кијевског кнеза Станислава потпуно овлада
градом Кијевом, у коме је касније постављао своје намеснике. С друге стране, Пољаци 1340.
године освојише сав онај део Русије који се данас назива Црвена Русија. То је навело многе
Русе који су живели у тим земљама да, плашећи се туђинске власти, напусте своје домове
и населе се на местима, у доњем току реке Дњепра. Број ових досељеника још више се
повећао када су Татари 1415. по други пут напали Кијев и околна места, а нарочито 1471.
године када је пољски краљ Казимир присајединио Кијевско кнежевство Пољској круни, и
када су се убрзо затим Пољаци почели ту насељавати, прогањајући и вређајући народ, тако
да су људи морали да беже својим земљацима који су раније избегли. Ови бегунци
насељавали су се све до река Буга и Дњестра и у земљама које леже између ових двеју река
и Дњепра. Да би се заштитили од сталних упада и напада Пољака, Литванаца и Татара
основали су војску и подигли градове и села. Млади и храбри крстарили су преко лета по
пустињи и причињавали велике невоље Татарима и Турцима. На тај начин они су за Пољску
и Литву представљали бедем и штит од тих непријатеља. Неки пољски краљеви видели су
у томе своју корист и не само што нису ометали Русе у овим походима него су се трудили да
придобију њихову наклоност и да заведу већи ред међу њима. Зато су им дали разне
повластице и привилегије, чиме су их чврсто привезали уз себе. Да би их боље заштитио од
турских и татарских најезди, краљ Сигисмунд I преселио их је више Дњепарских прагова,
поклонивши им за насељавање велику територију. Краљ Стефан Батори, основавши од њих
1576. године шест пукова, сваки по хиљаду људи, одредио је сваком пуку посебног
команданта, а над свима једног главног команданта са пољском титулом хетман, коме је
ради већег угледа подарио краљевску заставу, бунчук (коњски реп), булаву (буздован) и
печат и још град Терехтемиров за вечита времена. Народу је дозволио да се насељава у
околини овог града чак до Кијева, а територији на источној страни додао је још 10 миља
земље. Тада су одређене и главне старешине, и то: коморски судија, писар и есаул. Намерно
до сада нисмо спомињали име козак, зато што ови Руси који су побегли на Дњепар, раније
нису били козаци, него су то име добили од Татара. Козак на татарском језику значи лако
наоружан војник који наноси штету непријатељу чешће најездом, него организованим
нападом, а означава и најамног војника или човека који брије главу. Руси који су бежали од
литавске и пољске власти, као што смо већ споменули, насељавали су се у крајевима где су
живели Татари и примили су све татарске обичаје, једном речју постали су исти као и
Татарски козаци, којих је међу тамошњим Татарима било веома много, и одатле је потекло
име руских козака, који су у земљама добијеним од краља Стефана слободно живели само
до његове смрти. Његов наследник краљ Сигисмунд III забранио је козацима да нападају
Турке и укинуо им је самоуправне установе. Пољаци су захтевали да козачки атаман буде
потчињен краљевском хетману. Пољске велможе подигле су у Малој Русији села у која су
дошли римокатолички свештеници, а у Кијеву је постављен римски епископ. Ту су изграђени
каштели, манастири и католичка училишта, с једном једином намером: да се распространи
католичка вера. На сабору одржаном у литванском граду Бресте 1598. године, већи део
малоруског свештенства пришао је Римској цркви. Ови поступци пољског краља огорчили
су народ, а нарочито козаке који су смаграли својом дужношћу да штите не само право-
славље грчкоруске вере већ и привилегије свог народа и отаџбине. Зато су они водили
дугогодишњи рат са Пољацима и на крају са својим тадашњим хетманом (којег су сами
изабрали) Богданом Хмељницким одлучили су да се припоје народу од којег су потекли и
њихови преци, и тако су 1654. године признали власт руског цара, што су исте године учинили
и сви градови и житељи са источне стране Дњепра заједно са главним градом Малорусије,
Кијевом. Године 1650. горе поменути Хмељницки имао је под оружјем око 40 хиљада људи
19
које је поделио на 15 пукова, од којих је већина живела на западној обали Дњепра. Касније
је козачка војска нарасла на 60 хиљада и подељена је на 10 пукова, којима је одређено место
на источној обали Дњепра, и који су добили имена по тамошњим већим градовима.
Главни град Мале Русије је Кијев, по којем је и губернија добила своје име. Овај град, 852
врсте удаљен од Москве, основали су Словени половином петог века на реци Дњепру. Горе
поменути пукови зову се по својим главним градовима: 1. Кијев, 2. Чернигов, 3. Стародуб, 4.
Нежин, 5. Перејаслав, 6. Прилуки, 7. Лубни, 8. Гадич, 9. Миргород и 10. Полтава.
Кијевској губернији припадају још:
1) Запорошка (то јест Запорошких козака) Сеча на западној обали реке Бузулаке.
Између Малоруских и Запорошких козака у почетку није било никакве разлике јер су у
прво време и једни и други били Запорошци, зато што су живели за „праговима”. Краљ
Сигисмунд I преселио је знатан број козака изнад „прагова”, као што смо већ рекли. Оне који
су остали испод „прагова”, Пољаци и Руси назвали су Запорошцима или Запорошким
козацима, то јест козаци који живе за „праговима”. Прагови су стене (или водопади) у рекама
низ које вода тече великом брзином. Таквих „порога“ са различитим именима има 12 или 13
и они од ушћа реке Самаре заузимају велико пространство у Дњепру. Главно боравиште
Запорошких козака зове се Сеч или Сеча, што означава засеку, ров, или неко друго слично
утврђење. Ова Сеча настала је у време пољског краља Сигисмунда Првог. У почетку, до
поделе на козачке пукове, Сеча је била место на коме су се сви који су хтели да покажу своју
храброст у ратовању састајали, бирали свог вођу и договарали се о походима. Касније је
Сеча постала стално боравиште неожењених људи који су се, оставивши све друге послове,
бавили само војним вештинама. Њихова Сеча је место окружено простим земљаним ровом
(или како Срби кажу јендеком), јер тај народ не очекује заштиту утврђених градова, него
своје храбрости. Постоји у њој и мала тврђава у којој се налази један руски виши официр са
неколико чета регуларне војске, који надзире козаке да не би предузели нешто што би
нанело штету Руској Држави. У овој тврђави постоји и црква која је потчињена кијевском
архиепископу. Сеча се дели на 38 курења, од којих сваки има једанаест великих и малих
кућа, подигнутих на истом месту. Сваки курењ има свог атамана који се зове куреној атаман,
а сви заједно потчињени су власти кошевог атамана, који је добио име по татарској речи
кош, по нашки округ, пошто кошевој управља целим округом или војском. Куреној атаман
бира се у свом курењу, а кошевој у свим заједно на општем скупу. Постоје још и начелници,
нешто слично старешинама код Малоруских козака, и називају се: војни судија, војни писар
и војни есаул. Њих такође сви бирају. Писар има свог потписара и есаул подесаула, а о
артиљерији се стара пушкар. У старешине се убраја и доубиш или добошар. Неколико
хиљада Запорожаца живе на ушћу реке Самаре, и, мада признају кошевог атамана за свог
главног старешину и по његовом наређењу иду у поход, они имају свог посебног пуковника
којег зову сердук и који има два помоћника, писара и есаула. Иначе, Запорошки козаци
потчињени су власти малоруског хетмана. Али због велике распрострањености и немирног
живота, овај народ није могуће држати у потпуној послушности. Господин Волтер прича о
Запорошцима да су они, пошто се нису женили законито, имали посебне жене које су живеле
на другим острвима реке и са којима су они ступали у односе ради умножавања, без обзира
на сродство. Често је, каже Волтер, брат ступао у односе са сестром а отац са кћерком, и
мушку децу козаци су одводили са собом, а женску су остављали мајкама. Али Импе-
раторска академија не дозвољава нам да верујемо овом неодговорном историчару, казујући
супротно, да Запорошци не дозвољавају женама да живе у самој Сечи, а иначе многи имају
жене и децу у селима. Многи напуштају Сечу када одлуче да се жене, а за неверство
кажњавају као и за крађу. Такве преступнике привезују за стуб на тргу и пролазници их туку
све док не издахну.
2) Нова Србија, или како се данас назива Нова Руска губернија, земља крај река Тјасмин,
Ингулец и Ингул (од којих се прве две уливају у Дњепар, а последња у Буг), простире се од
земље Запорошких козака до пољске границе. Срби су тамо подигли 40 шанчева и три већа
места, и то: 1) тврђаву Свете Јелисавете крај реке Ингул, недалеко од њеног извора. Речица
звана Камени Сухоклеј ту се улива у Ингул, а одатле до Сече има 200 врста. 2) Миргород на
20
реци Великој Виси која се на западу улива у Синуху. 3) Цибулев на извору Малог Ингула,
или Ингулца у чијој се близини налази извор реке Тјасмин на којој се раније налазио град
Чигирин. Пошто се налази у непосредној близини, нови српски досељеници заузели су и
горњу страну реке Тјасмин. Од Чигирина до тврђаве Свете Јелисавете има око 200 врста, а
Цибулев се налази на пола пута. Миргород се налази на 150 врста североисточно од тврђаве
Свете Јелисавете.
Још од времена императора Петра Великог многи Срби су на позив његовог величанства
прелазили у Русију и од њих је, пошто су по природи склони ратовању, основан један пук по
имену Серпски пук, а данас се он већ назива Стари серпски пук. За време императорке
Јелисавете Петровне, нарочито од 1750. до 1755. године, у Русију је прешло много српског
народа из разних крајева на југозападу Европе. Из Мађарске је такође прешло много
породица, то јест људи са женама и децом и свом имовином, као и велики број неожењених
људи који су како тада, тако и касније, када је обнародована забрана, налазили могућности
да пређу у Русију. Узвишена госпођа императорка примила их је врло милостиво и допустила
им да се користе Грамотом или Привилегијом коју је дала првом досељенику Ивану Хорвату,
који је дошао из Мађарске, Поморавске крајине, са још неколико породина. Ево садржаја те
Грамоте:
„Божјом милошћу Ми Јелисавета Прва, Императорка и Самодржац Сверуски итд. итд.
Нашем генерал-мајору Ивану Хорвату из славног и православног српског народа, људи који
су до сада били у служби и поданству Наше добре пријатељице Њеног Величанства
Императорке Римске, краљице мађарско-бохемске: Пошто сте Ви, тада пуковник Хорват и
други разних презимена официри и нижи чинови, добивши за то од горе поменутог Њеног
Величанства Императорке Краљице потпуну слободу и осећајући према Нама и Нашој
Империји особиту наклоност, изјавили своју искрену и истинску жељу да у Нашу Империју
са својим породицама пређете да живите и у Нашу службу ступите и вечито у Нашем
поданству останете, и покорно Нас молили да Вам у томе укажемо своје најузвишеније
старање и милосрђе, и да Вам најмилосрдније одредимо добра места за насељавање у
Нашој Империји, Ми не само што нисмо хтели да се уклонимо од узимања ове Ваше молбе
у Наше милостиво разматрање него смо према Вашој наклоности и жељи за поданством
изволели показати Нашу највишу благонаклоност и милост, јер је православни Српски народ
једне вере с нама, а Ви, који сада долазите из њега у Нашу Империју, имате за то дозволу
свог бившег поданства. Зато смо ми најузвишеније и најмилостивије наредили, што снагом
ове специјално за Вас писане Грамоте потврђујемо, да ћемо како Вас, Нашом милошћу
унапређеног у чин генерал-мајора и остале који су са Вама већ прешли Наше границе тако
и оне који ће тек доћи, официре и људе свих чинова са њиховим породицама и слугама без
сметњи примати у Наше поданство и службу, и по положеној заклетви новом поданству
населити Вас и држати у Новој Империји онако како смо на Вашу, генерал-мајора Хорвата,
молбу одредили и како то ниже следује:
1) Најмилостивије дозвољавамо и поверавамо Ми Вама, генерал-мајору Хорвату и
осталим официрима који су дошли са Вама, да од православних народа Срба, Македонаца,
Бугара и Влаха, позивајући у Наше поданство и службу своје људе који су напустили
отаџбину и имају за то слободу и жељу, окупите и оснујете четири регуларна пука, и то два
хусарска и два пандурска, са по четири хиљаде људи у сваком, од чега у пешадијским
пандурским пуковима да буде по хиљаду гренадира, док у једном хусарском пуку, који Ви,
Хорват, изаберете, наређујемо да неизоставно Ви будете пуковник, а после Вас увек неки
од Ваших синова по чину и заслугама. Уз то милостиво наређујемо
2) Да се сваки пук заједно са вишим и нижим официрима састоји од двадесет чета.
3) У овим новооснованим пуковима старешинство и једнакост виших и нижих официра и
подофицира биће као и у осталим драгунским и пешадијским пуковима Наше армије.
4) Ови новоосновани пукови са својим командантима биће увек под главном командом
личности коју одреди Наша регуларна војска.
5) Да би се поменути пукови населили, за подизање њихових кућа, вртова и пашњака
одређена је и даће се на добрим местима плодна и виноградарска земља, сваком према
21
чину, и те земље специјално ће им се предати у наследно и вечно власништво. Поред тога,
људима који ће служити у тим пуковима одређена је и даваће се плата у новцу, како је ниже
изнето, а они ће се потребним оружјем, мундирима и коњима снабдевати од својих сред-
става, и чувати их на добијеним земљама.
6) Ово насеље хусарских и пандурских пукова названо је и треба га звати Нова Србија.
7) На местима одређеним за насељавање ником сем Срба и горе поменутих народа који
се досељавају у Нашу Империју не дозвољавати да се насели.
8) За садашњи долазак и помоћ у трошковима око предстојећег насељавања Вама,
генерал-мајору и осталим официрима и нижим чиновима, који су са Вама дошли у Нашу
Империју, издати наше новчане принадлежности у готовом, као и за опрему и исхрану: Вама,
генерал-мајору у висини принадлежности армијског генерал-мајора, а осталим чиновима
према прописима Наших хусарских пукова. Тако ће бити и за друге који буду долазили у
Нашу Империју — давати им по доласку наша новчана примања за годину дана и колико
припада за опрему и исхрану за годину дана у новцу. А надаље како Вама, генерал-мајору,
вишим и нижим официрима и подофицирима, тако и осталим чиновима до редова и пандура
у мирно време сваке године давати само плате за хиљаду људи, јер остали хусари и пандури,
који буду живели код својих кућа, могу да се издржавају од земље, а кад пук буде бројао
мање од четири хиљаде људи, плате давати пропорционално, и то четвртини од постојећег
броја редова, Кад се, пак, деси да велики број људи, или цео пук буде далеко од кућа у
походу, како у мирно тако и у ратно доба, добијаће пуну плату са опремом и војничким
следовањем.
9) На местима где буду насељени ти новоосновани пукови, имају се при свакој чети
одредити нарочито плодне земље за издржавање удовица и њихове деце која остану
сирочад после смрти виших и нижих официра и осталих чинова, и те земље они ће користити
док удовица не нађе мужа, а деца док не одрасту и пристигну за службу. Свим удовицама, а
посебно оним које имају децу даваће се једном годишње и плата према чину.
10) За сваки случај, ради одбране кућа новонасељених хусарских и пандурских пукова
од непријатељских напада, дозвољава се на одговарајућем месту, по одобрењу од Наше
стране одређених личности и у сагласности са Вашим генерал-мајором Хорватом, подизање
земљане тврђаве која ће се звати тврђава Свете Јелисавете. И у тој тврђави, кад се изгради,
налазиће се Наш командант у рангу бригадира, и под његовим руководством радиће
Гарнизонска канцеларија, а у Гарнизону ће се држати потребне снаге из милицијских пукова,
које ће се смењивати по наређењу Нашег Војног министарства.
11) Људима који служе у овим пуковима у мирно доба дозвољава се слободно бављење
трговином и занатством, како у пограничним и унутрашњим местима, тако и на Криму, у
Молдавији, Пољској, великоруским и малоруским градовима и местима, са царинама које
су одређене у тим местима и по законима Наших Царина, док у својим местима могу да тргују
без царина, а ако неко ради трговине пође у туђину пасош ће добити од свог пуковника.
12) Такође се у Вашим насељима дозвољава држање цркве и свештеника, али Нашу
плату по прописима хусарских пукова добијаће само свештеници у пуковима, а остале
свештенике, који ће бити у цркви подигнутој у насељу или у школи, уколико буду потребни,
досељеници ће сместити и издржавати о свом трошку.
13) Што се тиче отварања у месту крчми, месница и других дућана, или томе слично,
препушта се да о томе одлучите Ви, генерал-мајор Хорват, по свом нахођењу, али ипак ради
обавештености о томе имате известити Наш Сенат.
14) Поменути Срби и други народи који долазе у Нашу службу и поданство као војна лица
потпадају у свему под Наш Војни устав и његове одредбе.
15) Да би се што лакше обезбедио довољан број људи за оснивање поменутих хусарских
и пандурских пукова предлажемо да се у Нашу службу у ове пукове не примају сви виши и
нижи официри, већ само они који се обавежу да ће са собом довести известан број људи у
Нашу Империју.
16) Истовремено Ми најмилостивије и најузвишеније препоручујемо и овим најстроже
наређујемо свим Нашим војним и грађанским командантима и старешинама и нижим чино-

22
вима, нарочито Нашим поданицима малоруским, низовским и запорошким војницима да се
сви они, и сваки од њих посебно, колико год могу руководе овом Нашом милостивом
Грамотом, и да горе поменутим људима који су у Нашу службу и поданство дошли из
православних народа: српског, македонског, бугарског и влашког, на добијеним од Нас
земљама и насељима током даљег боравка не само не праве никакве сметње, неприлике
или увреде, него да им у приликама кад се за то укаже потреба по могућности указују свако
добро и помоћ као новодошлим и Нашој Империји веома приврженим људима, под претњом
великог гнева и примерне казне за неиспуњавање наведеног.
17) Пошто се надамо да ће ови православни народи, који сада у Нашу земљу са великом
жељом и усрдношћу долазе, са још већом ревношћу и верношћу и за стално у Нашој Држави
остати, и како у Нашој служби тако и другде Нама и Нашој Империји увек помоћ указивати,
Ми им овим најчвршће обећавамо и гарантујемо да ће они са својим породицама у Нашем
поданству моћи увек не само да се користе горе побројаним повластицама, него ће у
зависности од прилика и показаних заслуга и верности убудуће моћи да уживају још већу
Нашу Императорску милост и благонаклоност. Пошто сте Нас Ви, генерал-мајор Хорват,
најпонизније молили, Вашим молбама увек ћемо указивати Нашу највећу благонаклоност,
да Вас указом поставимо и што пре са пристојном командом отправимо, јер људи који имају
намеру да дођу у Нашу Државу очекују Наш одговор бар до последњих дана месеца
фебруара, Ми, Наше Императорско Величанство, најмилостивије Вам наређујемо да одмах
отпутујете у Кијев и Србима и другима људима који намеравају да дођу у Нашу Империју
дате потврдан одговор. Ова Нашег Императорског Величанства Грамота са потписом Нашег
Сената, а пре тога ради потврде горе написаног Ви ћете добити Наше милостиво овлашћење
да потписујете Наше Императорско Величанство, биће Вам по куриру послата у Кијев да
бисте се Ви, Наш генерал-мајор, руководили овим Указом Нашег Императорског Величан-
ства.
Објављено у Санктпетербургу, 11. јануара 1752. године.”
Из шесте тачке види се да је намера њеног императорског величанства била да се сви
Срби населе на једном месту, али то није било могуће. Потпуковник Шевић, који је такође
довео из Мађарске у Русију известан број људи, није могао трпети да Хорват, пошто је
пореклом био Грк, буде главни старешина, па према томе старији од њега, и зато се са
својим људима населио у Бахмутској провинцији Вороњешке губерније, куда је касније
прешло и неколико група Црногораца, који такође нису хтели да буду под командом Хорвата,
јер је међу Србима и Грцима још у време њихових старих држава завладала неугасива
мржња. Охолост Грка не подноси, сем у невољи, људе који говоре словенским језиком, а
Срби према Грцима осећају презир који заслужују сви непостојани и надмени људи.
Белгородска губернија носи име по граду Белгороду који лежи на извору реке Доњец и
удаљен је од Москве 604 врсте, а поштанским путем 574 врсте.
Провинције које припадају овој губернији су: 1) Севска и 2) Орловска.
Белгородској губернији припада и пет Слободских козачких пукова, који носе имена
следећих главних градова: 1) Харков, 2) Суми, 3) Ахтирки, 4) Изјум, 5) Рибарска слобода.
Кијевска и Белгородска губернија заштићене су од упада кримских Татара многим
новоподигнутим тврђавама дуж украјинске линије између Дњепра и Доњеца и тих тврђава
има шеснаест.
(Још за време рата између козака и Пољака, који смо споменули раније у Извештају о
пореклу козака, многе породице ради веће сигурности прелазиле су са западне на источну
страну. Но како се у Кијевском царству нису могли сви населити, многи су пошли у Белго-
родски дистрикт, где им је одређено место у Кримској пустињи, и од њих су настали горе
поменути Слободски пукови.)

7. ВОРОЊЕШКА ГУБЕРНИЈА У ВЕЛИКОЈРУСИЈИ

Древни град Вороњеж лежи на реци Вороњеж, која се улива у Дон, а овај у Азовско и
даље Црно море, и удаљен је од Москве 460 врста.

23
 Овој губернији припадају четири провинције, и то: 1) Јелецка; 2) Шацка; 3) Тамбовска; 4)
Бахмутска. У Бахмутској провинцији налази се двадесет шанчева које су изградили Срби.
Вороњешкој губернији припадају и земље Донских козака са већим местима: Черкаск на
Дону, Темерњиков такође на Дону - из овог градића роба се морем отпрема у Турску земљу.
И тврђава Свете Ане налази се на Дону.
(Донски козаци су такође прави Руси, а име козаци добили су на исти начин као и
Малоруски козаци. Земљама у којима они живе владали су Татарски козаци. Руси су дошли
у њихова места и у свему постали онакви какви су били ти Татарски козаци, па су по њима
и добили име. Пошто су, углавном, били неожењени, први представници тог козачког народа
отимали су жене од Татара у рату. У заробљеништво су одводили и многе Татаре и
прихватали њихове бегунце, примајући их у своје друштво. Овакав живот и мешање руске и
татарске крви учинили су да Донски козаци много личе па Татаре. Руска насеља на Дону и
рекама које се уливају у њега нису одједном настала на читавој територији Донских козака.
Добар прихват првих досељеника и попустљивост старешина увек су привлачили много
добровољаца. На рекама Дону, Доњецу, Медведици, Хопри и Бузулуку налази се 130
градова и 11 насеља којима владају Донски козаци. Њихова земља се дуж река Дона и Хопре
са југа на североисток протеже 700, а од истока на запад 400 врста. Черкаск је главни град
Донских козака, у њему њихове највише старешине, које се по татарском обичају називају
атамани, имају своје куће. Ту се чувају топови и друго наоружање, а за време рата козаци
доносе у град своје највредније ствари на чување, и окупљају се у њему када по уведеном
народном управљању у заједничким пословима треба да се посаветују, или када треба да
крену у рат.)

8. НИЖГОРОДСКА ГУБЕРНИЈА У ВЕЛИКОЈ РУСИЈИ

Губернијски град Нижњи Новгород лежи на ушћу реке Оке, где се она улива у Волгу,
триста деведесет врста далеко од Москве.
Од Нижњег Новгорода, шездесет врста низ реку Волгу, на њеној левој обали налази се
Макаријев манастир, где се после празника Светих апостола Петра и Павла одржава сваке
године вашар и траје читав месец. Ту долазе у великом броју трговци из свих крајева Руског
Царства, као и из Сибира, са персијских, турских и пољских граница.
Нижгородској губернији припадају само две провинције, и то: Арзамаска и Алатирска.

9. КАЗАЊСКА ГУБЕРНИЈА
Казањ, велики губернијски и трговачки град, лежи на реци Казанки, која се улива у Волгу,
и удаљен је од Москве 735 врста. У њему поред руских грађана живе и многи богати Татари
који тргују са Сибиром. Овај град подигао је цар хорде Саин12 и он је био престоница
некадашњег Казањског Царства из којег су Саин и његови наследници вршили упаде и
наносили велику штету руским местима, док најзад цар Иван Васиљевич није потчинио
Казањско Царство сверуском жезлу. (Топографија Оренбуршке губерније, део I, глава IV.)
Казањској губернији припадају ове провинције: 1) Свијашка; 2) Симбирска; 3) Пензенска;
4) Вјатска; 5) Кунгурска или Пермска. Прве три су у Азији, а друге две у Европи.

10. АСТРАХАНСКА ГУБЕРНИЈА У АЗИЈИ

Губернијски град Астрахан лежи на реци Волги, или на острву које Волга окружава код
Каспијског мора. Некада је овај град био престоница Астраханског Царства. Поштанским
путем удаљен је од Москве 1412 врста.

11. ОРЕНБУРШКА ГУБЕРНИЈА ТАКОЂЕ У АЗИЈИ

Оренбург је древни град на реци Јаици, лежи изнад ушћа реке Сакмаре на 1257 врста од
Москве. Оренбуршкој губернији припадају само две провинције: 1) Уфимска и 2) Исетска.
Поред тога у њој има много тврђава и утврђених линија које је штите од налета Калмика,
Каракалпака и других номадских народа.

24
 12. СИБИРСКА ГУБЕРНИЈА У АЗИЈИ
Име Сибир потиче, како се прича, од древног места Сибир које је некадашњи татарски
кнез Махмет, Обдеров син, плашећи се суседства казањских ханова, подигао и утврдио на
источној обали реке Иртиша. Остаци овог места могу се видети на 16 врста изнад Тобољска.
За време цара Ивана Васиљевича учињени су први покушаји да се Сибир (то јест сва
Сибирска земља која се пружала од тадашњег Казањског Царства до Источног мора, а по
ширини од Леденог или Северног мора до кинеских и татарских граница на југу) потчини
Сверуској Држави. Сибирска губернија подељена је на три велике провинције: 1. Тобољска,
2. Јенисејска, 3. Иркутска.
1. У Тобољској провинцији главни град је Тобољск на реци Иртишу, која се улива у Об, а
06 у Ледено море наспрам ушћа реке Тобоља, и удаљен је од Москве 2384 врсте. Овај град,
како због губернијске управе и тамошње митрополије, тако и због великог броја становника
и њихове трговине, сматра се најзначајнијим градом у целом Сибиру. Тобољској провинцији
припадају дистрикти који се зову Слободски: 1) Ишимски; 2) Јалуторовски; 3) Красно-
слободски.
2. Јенисејск је провинцијски град на реци Јенисеју и удаљен је 1924 врсте од Тобољска.
Овај град лежи у срцу Сибира и у њему се обавља велика трговина. И Јенисејској провинцији
припадају разна насеља, Слободе и градови.
3. У Иркутској провинцији главни град је Иркутск на реци Ангари која се улива у реку
Јенисеј, и удаљен је од Тобољска 2909 врста. Захваљујући трговини са Кинезима, трговци и
становници овог града веома су богати. Томе су допринела и плодна поља која обезбеђују
обиље животних намирница.
Иркутска провинција такође има своје округе и разна насеља, а сем тога припада јој и
Управа Охотске луке са околним местима, међу њима и град Острог, или Охотска лука на
ушћу реке Охоте у Источно охотско море, удаљен 3408 врста од Иркутска.
Под Охотску управу потпада и земља Камчатка на самом крају Азије, крај Источног мора.
Јекатеринбуршка управа. Државни и приватни рудници и Слободе, села и места уз њих,
не само у Сибирској већ и у Казањској губернији, а нарочито у Пермији, потпадају под ову
управу.

13. САНКТПЕТЕРБУРШКА ГУБЕРНИЈА

Ову губернију чини Ингерманландска провинција која је од најстаријих времена припа-
дала Руском Царству, али коју су у време највећих унутрашњих немира у Русији и напада из
Пољске отели Швеђани, а император Петар Први својим праведним оружјем вратио је Русији.
Санктпетербург, не само губернијски него данас и престонички град сверуских импе-
ратора, лежи делом на копну, а делом на неколико острва реке Неве, која на око осам миља
изнад града истиче из Ладошког језера и улива се испод града у Фински залив. Цео град
састоји се из пет делова, или страна, као што се овде на приложеном плану може видети: 1.
Петербуршко острво, 2. Адмиралитетско острво, 3. Васиљевско острво, 4. Московска страна,
5. Виборшка страно.
У ширину и дужину град захвата више од једне миље. Река Нева дели се на три рукавца
који се зову Велика Нева и Велика и Мала Невка, а њима припадају још речице Фонтанка и
Мојка са својим каналима. Оне су направиле већа и мања острва на којима је подигнут град.
Лети преко Велике Неве поставља се широк мост од бродова, који повезује Адмиралитетско
острво са Васиљевским. Исто такви мостови постављају се и на Великој и Малој Невки: мост
Велике Невке повезује Васиљевско острво са Петербуршким, а мост Мале Невке сједињује
Виборшку и Петербуршку страну. Преко речица Мојке и Фонтанке, као и преко канала подиг-
нути су стални мостови.
1) Петербуршка страна састоји се од три острва; на првом малом које лежи усред реке
Велике Неве налази се Петербуршка тврђава. У овој тврђави је Саборна црква светих
апостола Петра и Павла, у којој се од времена Петра Великог налази императорска гробница.
Двоја тврђавска врата, која су архитекти уметнички украсили свакојаким мајсторијама,
25
позлатом и сликама, заслужују највеће дивљење. На једним вратима споља је насликан у
људској величини свети апостол Петар са кључевима, а са унутрашње стране види се руски
државни грб. На тврђавским вратима, наспрам Императорских палата, увек се вијори
застава постављена на висок Јарбол, а за велике и дворске празнике ту се поставља жута
застава на којој се види руски Орао како држи четири велика мора, и то: Бело, Црно,
Каспијско и Источно, што значи да руски цар господари овим морима. Црно море додато је
зато што је руски император по женској линији наследник грчких константинопољских
императора, због чега је и добио двоглавог орла као грб Грчке Империје, па према томе
полаже истинско право не само на Црно море него и на читаву Грчку Империју.
Између тврђаве и Кронверка на великом Петербуршком острву налази се приватно
бродоградилиште у којем се граде галије и понтони за мостове. Пошто се налази у центру
града, ова тврђава више му служи као украс него као заштита. За дворске празнике на
бедемима и бастионима пале се бројни фењери. На великом Петербуршком острву има шест
цркава, међу њима и стара Саборна црква свете Тројице, а недалеко од ње на истоку, поред
саме реке налази се прва кућа у Петербургу коју је подигао император Петар Велики својим
властитим рукама, достојним блажене и вечне славе, и која је, као што је ред, ради вечног
спомена окружена и заштићена другом, већом кућом. (На овој кућици неки руски патриота
исписао је следеће стихове: У пустињи је кућица подигнута ова/ Ал’ није пустињаку намењена
она./ У гримизу са жезлом, державом и круном,/ Велики владар живео је у њој с трудом./ И
нико тада није могао назрети,/ Да ће ова кућица диван град донети./ Али то се десило, свану
град у цвету,/ Кућа мала, ал’ Петар је највећи на свету.)
На том острву има још много здања, као сточна пијаца, гостионица, продавнице животних
намирница, јавна купатила и дворови многих богатих бољара. На трећем острву, које одваја
речица Карповка, налази се Апотекарски врт коме по лековитим травама које се гаје у њему
једва да има равног у Европи.
2. Адмиралитетско острво је најлепши део града који лежи на два острва наспрам
Васиљевског и Петербуршког острва на југу. Поред реке Неве пружа се Адмиралитет утврђен
бедемом и бастионима и наоружан бројним топовима. У њему су Адмиралитетска црква и
многе друге дивне грађевине подигнуте за потребе министарстава. Велики амбари за
бродске товаре, чувени Арсенал, бродоградилиште итд. На овом острву су и дивни импе-
раторски дворци, зимски и други летњи са чувеним вртом који, украшен безбројним
уметнички направљеним статуама од мрамора и алабастра, заслужује највеће дивљење. На
другом острву, које лежи међу речицама Мојком и Фонтанком, налази се Императорска
коњушница, кућице за слуге у коњушници, гостионица на великој Перспективи, која води из
Адмиралитета у Александровски манастир итд.
3) Васиљевско острво веће је од свих осталих. Касније се ово острво императору Петру
Великом толико свидело да је намеравао да и њега насели, и уз то украси најлепшим
зградама, правилним распоредом многих широких улица и разним каналима. Једном речју,
он је на овом острву хтео да подигне Петербург коме по лепоти не би било равног. У складу
са овим лепим намерама он је направио план у којем су одређена места свим улицама,
каналима и дворцима, и наредио је да се убудуће по њему гради и насељава. Између осталог
на њему се налази Берза, место на којем се састају трговци, као у Венецији Понте ди Риаљто,
затим царинарница, трговачко стовариште, кудељни амбари, велелепне зграде државних
министарстава и недалеко од њих идући на југ, крај реке, зграде Императорске академије
наука и Универзитета. Пред њима јеј богата опсерваторија, у којој се, између осталог, налази
једна велика земаљска кугла, или глобус, који у пречнику има 11 стопа. Ништа мање лепе
нису ни зграде копненог и поморског кадетског племићког корпуса, или Витешких академија,
библиотеке, типографије којој се по лепоти уређења и великом броју разних, готово свих
западних и источних језика, писама, слична не може наћи у целом свету. Поред тога, тамо
се налазе још и раскошно грађене палате чувених министара, магната и многе друге господе.
4) Московска страна је део копна. Крај реке Неве пружа се Литејна улица, у којој се лију
мерзери и топови, а мало даље касарне гардијске коњице. Сем тога, тамо се налазе
Арсенал, дворска комора, лабораторија за ватромет итд.

26
 5) Виборшка страна је наспрам Петербуршког острва на истоку, а на њему су огромно
здање Главне болнице са црквом, Холандска пивара, Козачка слобода итд.

ВЕЋА МЕСТА КОЈА СЕ НАЛАЗЕ У ОКОЛИНИ ПЕТЕРБУРГА

Воскресенски Новодевичји манастир, велико и веома раскошно здање крај Неве, наспрам
града Ниеншанца, сада Охте, који лежи на ушћу речице Охте.
Александроневски Троицки манастир такође се налази крај реке Неве. Овде почивају
мошти светог Александра Невског у веома богато опремљеном сребрном кијоту. У овом
манастиру живи санктпетербуршки архиепископ, који је и архимандрит у њему. Калуђера
обично има шездесет. У тамошњој Семинарији млади људи, који се спремају за свештенички
позив, обучавају се у латинском, грчком, јеврејском и немачком језику, поезији, реторици,
филозофији и богословији. Од зграде Адмиралитета у граду постоји улица, која се зове
Велика, и она води право до овог манастира.
Кронштат на Котлином острву у Финском заливу удаљен је од Петербурга тридесет врста.
У њему постоје три пристаништа и један неизмерно велик, дубок и широк канал, коме нема
сличног у свету, и који служи за ремонт бродова.
Кроншлот у Финском заливу, у близини града Кронштата.
Царско село, чувени Императорски замак за увесељавање, са зверињаком и парком за
разоноду, удаљено је од Петербурга 25 врста. Украси и ксимси на спољним зидовима замка
позлаћени су.
Стрелина, Императорски дворац за увесељавање, у Финском заливу, на 22 врсте од
Петербурга.
Петерхов, Императорски летњи дворац на обали Финског залива, удаљен је од Петер-
бурга 30 врста. Због својих раскошних паркова са водоскоцима и водопадима може да се
упореди једино са чувеним париским Версајем.
Ораниенбаум, Императорски замак за увесељавање, такође у Финском заливу, 40 врста
удаљен је од Петербурга. Заслужује да се помене због богатих вртова, а нарочито канала.
Санктпетербуршка губернија подељена је на четири дистрикта: 1. Санктпетербуршки; 2.
Шлиселбуршки; 3. Копорски; 4. Јамбуршки.

14. ВИБОРШКА ГУБЕРНИЈА У ФИНСКОЈ И КАРЕЛИЈИ

15. РЕВАЛСКА ГУБЕРНИЈА У ЕСТОНИЈИ
Ова губернија дели се на четири дистрикта који се називају: 1. Гаријен; 2. Вик; 3. Ервен;
4. Виерланд. Ревалској губернији припада и острво Даго, као и друга насељена острва у
близини естонске морске обале.

16. РИШКА ГУБЕРНИЈА У ЛЕТОНИЈИ

Ова губернија дели се на четири дистрикта: 1. Ришки; 2. Венденски; 3. Дерптски; 4.
Пернавски. Острво Езел је провинција која је углавном потчињена непосредно Прави-
тељствујушчем Сенату и државним министарствима.
Езелској губернији припадају и острва Мон и Руно.
Изнад Тобољске провинције на северу, у Северном океану налази се острво Нова земља,
које такође припада Сверуској империји, али на њему нико не живи, сем Руса који тамо иду
ради лова на моржеве, поларне лисице, туљане и беле медведе.
Поред тога читаво Руско царство премерено је на врсте, и крај путева постављени су
стубови на којима је означен број врста до града или села. Стубови су постављени у оба
правца.
Клима и природне особине земљишта. Клима у Руској империји није свугде иста, па је у
неким крајевима род сасвим слаб, а у неким веома обилан. Како земље које леже северније
од шездесетог степена и које се пружају од руске Лапоније на исток, имају веома хладну
климу — сурова зима у њима траје по осам и по девет месеци — насељене су слабо, жита и
воћа и поврћа има мало, али зато има пуно пернате дивљачи, разних дивљих звери и риба,
27
чиме се тамошњи становници највише хране и плаћају порез. Земље између 57 и 60 степени
ширине, које леже јужно од Новгорода, и средњи део Сибира имају нешто блажу климу,
гушће су насељене, и у неким областима се сеје жито и гаји воће, а свугде има довољно
дивљачи и рогате стоке, као и коза, оваца и коња, а у рекама разних риба. Провинције, које
леже између 57. и 51. степена и пружају се од Смоленска до Сибира, као и јужни део Сибира,
имају много умеренију и здраву климу. Воће и поврће добро успевају, жита има у изобиљу,
пернате и свакојаке живине, риба, меда и домаће стоке довољно и, сем у виноградима, ни у
чему не оскудевају. Планина, мочвара и шума нема много, али река и језера има више.
Провинције између 51. и 46. степена, као Мала Русија, Вороњеж и део Астраханске губерније,
имају топлу и умерену климу и кратке зиме. Читав овај крај је равничарски и једноличан са
много река богатих рибом, добро насељен, и обилује воћем и поврћем. Богат је и житом и
погодан за виноградарство, које већ постоји у Астрахану и неким јужним малоруским
местима, а код Донских козака број винограда толико се повећао да они имају довољно вина
и за пиће и за продају. Једном речју, Русија има у изобиљу свега што је човеку потребно,
као на пример жита, то јест шпенице, овса, јечма, ражи, затим конопље, лана, кудеље, дрва
за свакојаке потребе, соли, шалитре, стипсе, галице, меда, воска, хмеља, ораха, разне врсте
смоле, све врсте рогате стоке, оваца и коза домаћих и дивљих. Мада нису велики, руски
коњи су веома брзи и за један дан превале више од 25 немачких миља или 175 руских врста.
Такође има и много разних врста рибе у рекама читавог Царства, као и разних дивљих звери
којима је најбогатији Сибир, и чија кожа доноси државној благајни велико богатство. То су
собол, куна, хермелин, веверица, бели, сиви и црни зечеви, црни, смеђи и риђи даброви,
видре, беле, црвене и црне лисице, поларна лисица, сиви и бели вукови, сиви и бели рисови,
росомаси, црни и бели медведи, собови или северни јелени, туљани или фоке, бизони,
моржеви и аркари. (Од свих сибирских црвених лисица, камчатска важи за најбољу. Оне су
црвене као огањ и зато се зову „огњенке”, и продају се по три рубље. Црних лисица има
четири врсте: сивкасто-смеђе, мрке, тамносмеђе и црне. Прва врста продаје се из прве руке
по цени од 5 до 10 рубаља. Цена друге врсте је од 15 до 30 рубаља, треће од 40 до 100
рубаља, а четврте и од 600 до 1 000 рубаља. Царским указом приватним лицима је
забрањено да поседују црне лисице, а трговцима да тргују њима. Сваки произвођач, ако је
био од тамошњих Јасачана, морао је њима да плаћа порез, а вишак да задржи за себе и
своје другове за наредне године, док су Руси морали да их продају држави за новац по
погодби.)
Русија је богата и гвожђем и бакром, а у неким областима у Сибиру постоје и рудници
сребра, а има и разног камења, као алабастера, кристала, тумпаса, мрамора, јасписа, ахата
разних боја итд.
Број становника. Неки сматрају да у Русији живи 24 милиона људи (Волтер у Историји
Руског царства, део I, стр. 49), неки кажу око 20 (Карл Андреј Силбер у Опису земље, стр.
253), а неки само 18 милиона (Др Еишинг у Новом опису земље, део I, на стр. 608 петог
издања). Становништво чине разни народи, што је веома значајно, јер међу свим осталим
државама у свету нема ниједне у којој би постојала толика разноликост становника. Поред
Руса (у које се рачунају и Руски козаци, Срби и Бугари који су истог, словенског порекла као
Руси), Грка и Влаха исте вероисповести, има још велики број Енглеза, Немаца, Холанђана
и других европејаца. Уз то има и Финаца, Естонаца, Летонаца, Лапонаца, Самоједа, Остјака,
Вотјака, Вогула, Пермјвана, Мордвана, Черемиса, Чуваша, Барабинаца, Бурјата, Корјака,
Јукагира, Чукча, Шелага (ова два последња народа, то јест Чукчи и Шелази нису још потпуно
покорени, они живе у крајњем североисточном делу Азије), Тунгуза, Калмика, Мишара,
Башкираца, Киргиза, Каракалпака, Татара, Бухараца, Хивинаца, Ташкентанаца, Туркмена,
Арапа, Персијанаца, Јермена, Јакута. Сви ови народи имају своје властите обичаје и језике.
Вера и положај цркве. У Русији, као што је свима познато, владају источна грчка вера и
закон. Од старих времена до почетка овог века у Русији су постојали патријарси, али је то
звање укинуто, и основан је Свјатејши синод, који чине разна духовна лица; само тај Синод
потчињен је врховној власти императора. Положај и дужности Свјатејшег синода сверуског
подробно су изнети у књижици која се зове Регламент духовни. Епархија у Русији има 28
28
(поименце: 1. Московска, 2. Крутичка, 3. Переславска, 4. Владимирска, 5. Суздаљска, 6.
Коломенска, 7. Рјазанска, 8. Нижгородска, 9. Ростовска, 10. Тверска, 11. Костромска, 12.
Архангелградска, 13. Устјушка, 14. Вологодска, 15. Новгородска, 16. Санктпетербуршка, 17.
Псковска, 18. Смоленска, 19. Кијевска, 20. Черниговска, 21. Перејаславска, 22. Белгородска,
23. Вороњешка, 24. Казањска, 25. Астраханска, 26. Вјатска, 27. Тобољска, 28. Иркутска).
Цркава има 18.777. Мушких манастира има 724, а женских 225 (Рукописни извештај из
канцеларије кијевског митрополита.)
Поред грчко-руске вероисповести у Русији има још много других вера, као: римока-
толичка, јерменска, лутеранска, калвинска, енглеска, муслиманска и паганска. Римока-
толици, лутеранци, калвинисти, Енглези и Јермени имају своје сопствене цркве и могу
слободно да исповедају веру, само им је забрањено да имају манастире, а језуитима и
Јеврејима, наравно, забрањено је да живе у Русији. (Нов опис земље од Д. Бишинга, део I,
стр. 618. Зборник руске историје, том III, стр. 341)
Остали народи муслиманске и паганске вере такође имају слободу своје вероисповести,
али им се шаљу руски проповедници Божје вере. Многи од њих прелазе у православну веру,
Лапи или Лапонци су скоро сви покрштени, а од Остјака, Черемиса, Чуваша и Мордвљана
више хиљада је већ преведено у Христову веру. И да би се они који постану побожни одвикли
од својих дивљих и скоро животињских обичаја и карактера и одвратили од сујеверја, сви
покрштени насељавају се у руска места, а њихова деца одводе у Петербург и друге градове
у којима има школа, а најчешће у Семинарију која ради у Селантовом манастиру код Казања.
Ова деца уче не само руски језик и лепо понашање него и основе православне вере, да би
их потом могли слати као проповеднике међу њихову браћу да их наговарају да приме Божју
веру.
Како Руско царство лежи делом у Европи, а делом у Азији, и уз то са севера, запада,
истока и југа окружено је разним морима, док у унутрашњости има много река и језера,
сматра се најпогоднијом државом на свету за вођење трговине. Руски народи су од нај-
старијих времена трговали не само са Грцима на Црном мору, а на Дону, Волги и Каспијском
мору с Татарима, већ су на северу преко Балтичког и Белог мора водили трговину са европ-
ским земљама. У то време трговали су производима које су могли да добију од својих
занимања. Бавили су се, углавном, земљорадњом, сточарством, ловом и риболовом. До
четрнаестог века нису имали ни свој новац, али захваљујући трговини добијали су од других
народа огромна богатства и драгоцености. Што се тиче заната, мануфактуре и фабрика, које
доприносе процвату трговине и благостању државе, они су у Русији могли да постоје и у
најстарија времена, јер је то земља природно богата свим оним што је за то потребно, а уз
то и становници су од природе за све надарени, али њих није било у прво време због
неискуства, а нарочито због скоро непрекидних ратова и немира у земљи и ван ње.
Цар Алексеј Михаилович, монарх мудар колико и честит, положио је темеље рударству,
мануфактури и занатству. Његов најдражи син, блажени и достојан вечног спомена,
император Петар Велики не само што је обновио руднике, мануфактуру и занатство које је
основао његов родитељ, него их је још унапредио и развио, и дао им разне привилегије и
законе. Он је трговину довео до таквог процвата да се данашњој проширеној руској трговини,
која се захваљујући старању узвишених наследника горе поменутог монарха све више и
више развија, диви читава Европа. Данас у Русији постоје фабрике баршунастих, свилених,
вунених и ланених тканина, фабрике оружја и ливнице, а експлоатишу се злато, сребро,
бакар, месинг, гвожђе и челик. Производе се разноврсни дивни теписи, ужад, једра, хартија,
пергамент, стакло, барут и многе друге ствари. Руси тргују са свим пограничним народима
на југоистоку, а највише са Кинеским царством, и трговина са Кином представља скоро
читаву источну трговину. Преко Балтичког и Белог мора тргују са Енглеском, Холандијом,
Немачком, Француском и другим северозападним поморским силама. Каспијским морем и
реком Волгом обавља се трговина са Персијом и Јерменијом, а Црним морем Руси могу да
тргују не само са Левантом него и са целом Италијом, што се стварно и одвија у козачком
граду Темерњикову у који грчки и турски трговци преко Црног мора довозе грчка вина, суво
грожђе, смокве, мандуле, биљну маст, пиринач, шафран и друго, а одвозе икру, бутер, гвоз-

29
дену руду и гвожђе, кожу и друго. Украјински трговци тргују са кримским Татарима и цари-
градским Грцима. Кијев тргује рогатом стоком и кожом са Шлезијом.
Наука. У Русији све до времена Петра Великог није било никаквих јавних угледних школа.
Све науке и знања били су у рукама вишег свештенства и нису излазили ван манастирских
зидина. У читавом Руском царству само у Кијеву је постојала академија, али сем манастир-
ских ђака, тешко се ко могао користити овом Академијом. Мада у недостатку сигурних
података не могу да утврдим када је ова Академија основана, ипак може да се претпостави
да ју је основало пољско римокатоличко свештенство за време пољског краља Сигисмунда
III, на основу тога што су се прве, чак и богословске науке предавале не само по Методију и
његовој вери него и по пољској веронауци. Митрополит Петар Могила први је затражио да
се искорени туђа вера, посејана по Малој Русији. (Види писмо Андријана, сверуског патри-
јарха, приликом издавања катихизиса. Професор Мартин у Извештају из Русије, у I делу
Руске црквене историје, од 3. до 8. странице.)
Академија је очишћена од пољског корова, добила је руске професоре и име по чувеном
великом архипастиру: Academia Orthodoxa Kyevomogyleana. Само у Академији је и даље
остао на снази онај познати духовни устав по коме се учење хришћанске вере, па чак и
обичаји Источне цркве, предају на латинском језику. (Види у Новој политичкој географији, I
делу, на 168. страници санктпетербуршког издања од 1758. године. Плашећи се да се
просвећивањем разума (световног) не сруши велика власт (свештенства).)
Поред Кијевске академије у Руској историји налазимо још три школе које су такође биле
у рукама свештенства и којима се оно користило, а други веома слабо, држава пак никако.
Петар Велики, први император и прави отац отаџбине, завео је слободне и потпуно јавне,
не само одређеном слоју, већ читавом царству доступне високе науке и знања. Процват
Императорске санктпетербуршке Академије наука задивио је све Европљане; она је имала
професоре од којих ни у Немачкој, Француској, Енглеској, Холандији и Италији није било
бољих. У Петербургу се предају све науке које се изучавају у Европи, на руском и многим
другим језицима. Ништа мању пажњу не привлаче ни Московски универзитет и гимназија.
Витешке академије у Петербургу, копненог и поморског племићког кадетског корпуса, могу
се претпоставити сличним академијама у Европи. У копненом кадетском корпусу има 600
младића, то јест 520 пешадинаца и 80 коњаника. Они изучавају руски, немачки, француски,
италијански и латински језик, математику, историју, географију, морал, политику, логику,
природно и грађанско право и исто тако плесање, мачевање, јахање и цртање, као и војничке
вештине. Обучавају их два професора са двојицом помоћника и 64 професора језика, наука
и уметности. Поморски кадетски корпус броји 360 младића који изучавају исто што и први.
Садашња срећновладајућа госпођа императорка, водећи сталну бригу о ширењу наука и
уметности у свом Царству, основала је при инжењерском корпусу школу за племићку децу
и нову Академију уметности, у којој ће руска младеж учити сликање, вајарство и архитектуру.
При овој Академији она је основала и Школу понашања, у коју се примају лепо васпитани
дечаци на изучавање тих уметности да би могли да служе општем добру. За издржавање
свега тога одређена је позамашна сума од 60 хиљада рубаља, што износи 100 хиљада
немачких гулдена. (Измењена Русија или житије Катарине II, сверуске императорке,
страница 179—230.)
Водећи исто такву бригу и о женском полу, ова узвишена госпођа омогућила је да се у
Новом воскресенском манастиру васпитава 200 благородних девојака, које тамо уз хришћан-
ску веру уче све што приличи женском полу и чиме се он дичи. Бринући се даље о свом
народу, почела је да оснива народне школе и васпитне домове по провинцијама и губер-
нијама читавог Царства, где ће се такође млада деца васпитавати првенствено у уљудности,
а затим у разним уметностима и наукама. Ништа мању корист неће имати Руска империја
ни од оне школе коју је Лутеранско друштво у Санктпетербургу, по царевом одобрењу,
основало при својој цркви. У тој школи руска и немачка деца, не само мушког него и женског
пола, уче разне језике, вештине и друге корисне науке. Брига Њеног Величанства о својим
поданицима и њиховом благостању може се боље видети из писма које представља одговор
на оно под бројем II, у вези са московским васпитним домом:
30
 Господине мој,
Ја се не чудим што је установа основана у Москви за сирочад и незбринуту децу ове
Империје побудила у Вама тако нежно и пријатно сажаљење. За осећајно и честито срце не
може да постоји ништа важније на свету од онога што је корисно човечанству. И Ви то
потврђујете својим примером, Господине мој, својим дарежљивим и племенитим поступком.
Ипак, задовољство које сам због тога осетио веома се умањило жалошћу што не знам Ваше
име. Ви сте ме натерали да поштујем разлоге због којих га Ви кријете. Но, ако Ви због својих
врлина нимало не цените захвалност и поштовање које Вам дугујемо, ја морам да бар
истакнем Ваш лични пример који дајете људском роду. Читајући ове листиће, који ће изићи
у народ, Ви ћете се радовати, Господине мој, бар зато што сте учинили добро својој браћи и
што својим примером и њих томе учите. Ваша радост живеће дуже у Вама зато што ће је
опрезност Ваше неразметљивости сачувати у њеној непорочности. Она ће се без сумње још
више повећати када чујете да се наша Преузвишена Монархиња неуморно стара о новим
установама ове врсте. Њено Величанство недавно је основало школу у коју је изволило
одредити 200 малолетних племићких девојака да се васпитавају у складу са својим пореклом
и положајем у којем ће живети у друштву. Ова школа отвориће се 28. јуна ове године. А пре
извесног времена Њено Величанство основало је нову Академију за младе уметнике у чијем
ћете правилнику (пошто ће он ускоро бити објављен) с изненађењем наћи њене премудре
мере које је предузела да би младе људе научила лепом понашању и тиме развила њихов
таленат за добро отаџбине и њих самих. Убрзо затим до Вас ће допрети глас и о јавним
школама и болницама које Њено Величанство намерава да отвори по свим губернијама и
провинцијама. Читајући све ово нећете ли и Ви, Господине мој, помислити оно исто што је
некад у стара времена написао најученији човек: „За човека нема пријатнијег призора, него
када гледа онога коме је Бог дао сву моћ и жељу да чини добро на свету!” Ми поштујемо
успомену на римског императора који је жалио за даном у коме бар неког није учинио
срећним. Зар нисмо дужни да се усхићујемо и дивимо Монархињи која у једном тренутку
великом броју људи, за њихово добро, даје потврду о рођењу. Ја знам, Господине мој, да је
сваки почетак тежак, али ако могу тако да кажем, ми већ имамо као пример Ону која влада
нама. Њеном ревношћу, Њеним залагањем и Њеним просвећивањем сви ови подухвати
најсигурније ће бити доведени до срећног завршетка. Што се тиче мене лично, ја се свим
силама трудим да то остварим и то ме чини достојним свега чиме ми Ви, Господине мој,
ласкате, и више од тога, буди у мени поштовање које гајим према особама Ваших душевних
вредности, као и искрену жељу да видим све људе како се на Вас умећу. Због тога и остајем
за читав свој живот поштовалац Ваших врлина.)
Обичаји и способности Руса. Када бих ја овде описивао обичаје руског народа, то би
представљало и описивање обичаја српског народа. Зато, чини нам се, сувишно их је
описивати, српски читаоци могу лако да их упознају, а што страни писци приписују Русима
малтене дивљачку природу и обичаје, то многи чине из злобе. Тачно је да пре сто и више
година карактер и обичаји Руса нису били као данас. Али не треба мешати то време са
данашњим. Добар карактер и обичаји настају од општења са културним народима и ученим
људима. Руси су у стара времена били сурови, тврдоглави, свирепи, једном речју, зле ћуди,
зато што су били лишени могућности да постану бољи. Али у овом веку и времену, прос-
ветивши се и општећи са просвећеним и културним народима, мада не сви, ипак већина Руса
важи за најбољи народ у Европи. Они који нису били у Русији могу ову истину да провере на
Русима који понекад путују кроз европске државе, и да се увере да они стварно ни у чему не
уступају Французима и Немцима. А да руски сељани и сељаци нису исти као грађани, то не
треба оповргавати, јер и у самој Француској и Немачкој, као и у осталим европским
државама, сељаци имају своју природу и обичаје, много друкчије од грађанских. Између
осталог, Руси су веома снажно грађени, сваку, па и највећу невољу, као врућину и хладноћу,
оскудицу и изобиље, тежак рад и беспослицу, добро и зло, они могу једнако добро да
поднесу. Њихова издржљивост у невољама и несрећама је беспримерна. Била су времена
када их ни сама смрт није могла застрашити, па је требало увести разне сурове казне, јер
се обичне смртне казне они нису много плашили. Свог цара они сматрају за највишег
31
господара после Бога, и осећају према њему безграничну љубав, послушност и верност. За
веру и господара они су у свакој прилици спремни да жртвују не само имања и иметак него
и свој живот. Поред тога, способни су за грађанску и војну службу, трговачке и разне друге
послове. Данас у Русији има много чистокрвних Руса, који су изврсни оратори на свим
европским језицима, признати историчари, географи, правници, филозофи, теолози, славни
математичари, астрономи, физичари, хемичари, анатомичари, ботаничари, искусни сликари,
архитекте, музичари, позоришни стручњаци, учитељи играња, неустрашиви морнари и
морепловци, фабриканти итд.
Први руски владари називали су се велики кнежеви, од Ивана Васиљевича цареви, а од
Петра Првог императори. Власт руског монарха је неограничена. Престо наслеђују како лица
мушког, тако и лица женског пола, и монарх може сам по својој вољи да одреди и постави
свог наследника.
Титула. Титула руског монарха гласи: ... (име), Император и Самодржац Сверуски,
Московски, Кијевски, Владимирски, Новгородски, Цар Казањски, Цар Астрахански, Цар
Сибирски, Владар Псковски и Велики Кнез Смоленски, Кнез Естонски, Литавски, Карелски,
Тверски, Југорски, Пермски, Вјатски, Бугарски27 итд., Владар и Велики Кнез Новгородско-
низовске земље, Черниговски, Рјазански, Ростовски, Јарославски, Белозерски, Удорски,
Обдорски, Кондински и читаве Северне земље господар, и цар Иверске земље,
Карталинских и Грузинских царева и Кабардинске земље, Черкаских и Горских кнежева итд.,
наследни Цар и Господар.
Грб. Државни грб је двоглави црни орао под трима крунама, који у канџама десне ноге
држи жезло, у канџама леве — власт, а на прсима Московски грб, Свети Ђорђе на коњу на
црвеном пољу. На крилима има шест грбова, и то: 1. Грб Астраханског царства, златна круна
и сабља на плавом пољу; 2. Грб Сибирског царства, два сребрна вука који држе златну круну
са две златне стреле и црвеним луком на сребрном пољу; 3. Грб Великог новгородског
кнежевства, два медведа који држе златан престо са жезлима налик на крстове на сребрном
пољу; 4. Грб Казањског царства, црни крунисани крилати змај на сребрном пољу; 5. Грб
Великог кијевског кнежевства, војсковођа Михаил са исуканим мачем и златним штитом на
плавом пољу; 6. Грб Великог владимирског кнежевства, сребрни крунисани лав који држи
крст на црвеном пољу.
Државна управа. У Русији постоје два врховна суда, од којих један има духовну а други
световну власт. Први се зове Свјатејши правитељствујушчи синод, а други Правитељ-
ствујушчи сенат. Садашња госпођа императорка 1763. године средила је унутрашње стање,
како у Сенату тако и у свим државним министарствима, или понегде чак увела новине, по
којима се Правителствујушчи сенат сада састоји од шест департмана, од којих се прва четири
налазе у Санктпетербургу, а друга два у Москви, уместо Сенатске канцеларије која се до тог
времена тамо налазила. У надлежност првог департмана спадају унутрашњи и политички
државни послови, као што су разни закони за становништво, тачно вођење свих државних
прихода и расхода, архива са типографијом, послови војводстава, потребе Синода и њему
потчињених дикастерија, послови министарства економије, односи са иностранством,
послови комисије за границе, послови канцеларије, брига за странце у Русији, послови
дворске канцеларије и канцеларије за бригу о крчмама, управа за ревизију, послови
грађанске канцеларије, управа за солане и канцеларија за конфискације, као и тајни и
поверљиви послови, ванредни послови и предмети регистратуре, заједно са књигом новог
закона, евиденција о становницима и сељацима-кметовима, штампање новца и остали
послови који ту спадају, управа за рударство са коливановоскресенским и нерчинским
рудницима, министарство привреде и трговине, заједно са судовима и двема банкама за
ниже племство и трговце.
У надлежност другог департмана спадају: све апелације које су досад упућиване
Рекетмајстерској канцеларији и Сенатском отправништву (и тако је Рекетмајстерска кан-
целарија укинута, а Генералрекетмајстер је остао), Министарство правде и наследства са
главним земљомером, судска управа, криминалистички одсек, одсек за прогонства, који
шаље затворенике у одређена места, и разни други послови.
32
 Трећи департман бави се пословима Мале Русије (Украјине), Литваније и Естоније,
Виборшке губерније и немачким пословима града Нарве, Академије наука, Универзитета,
Академије лепих уметности, Министарства здравља. Стара се о Кронштатском и Ладошком
каналу са балтичким пристаништима, о Боровницким и Волховским слаповима, главним и
другим значајним путевима. Ту спада и Поштанска канцеларија са канцеларијама главног
дворског управитеља и надзорника дворских ловаца, Канцеларија за архитектонске и
грађевинске послове и Канцеларија за оружнице и њихова благајна, полицијски послови,
како у престоници тако и у другим градовима.
У надлежност четвртог департмана спадају послови Војног министарства и Адмиралитета,
Виших војних комесаријата, Провинцијска канцеларија, Артиљеријска, Инжењерска и Пуш-
карска канцеларија, Копнени и Поморски кадетски корпус, смоленско племство са тамош-
њим пограничним утврђењима и Новом Србијом.
У надлежност петог департмана у Москви спадају сви државни послови који се решавају
у Сенатској канцеларији.
У надлежност шестог департмана, такође у Москви, спадају апелације и послови вој-
водстава, као при другом департману.
Сем ових департмана постоје још два: Канцеларија рачуновође у Петербургу и његова
писарница у Москви; Канцеларија за евиденцију грбова у Петербургу и њена писарница у
Москви.
Државна министарства и канцеларије, који сви зависе од горе поменутог Правитељ-
ствујушчег сената, су:
1. Војно министарство коме припадају копнена армија, гарнизони и сви војни послови у
Царству. Њему су потчињени: 1) Војни генерал-комесаријат; 2) Артиљеријска канцеларија;
3) Војни комесаријат; 4) Војна благајна; 5) Канцеларија за униформе; 6) Канцеларија за
провијантску службу; 7) Књиговодствена канцеларија. У Москви постоје одговарајуће писар-
нице.
2. Адмиралитет управља флотом, свим поморским војним лицима и поморским посло-
вима који ту спадају. Ово министарство у Петербургу има: 1) Војни генерал-комесаријат; 2)
Екипаж-канцеларију; 3) Канцеларију која се стара о бродоградњи; 4) Артиљеријску
канцеларију. Сем тога има своје посебне писарнице у Кронштату, Архангелску, Казању,
Астрахану, Вороњежу и Таврову на Дону.
3. Министарство иностраних послова, или дипломатско одељење. Овде се воде сви инос-
трани и дипломатски послови и преписка са свим државама, организује долазак посланика
и изасланика, курира и других странаца. Ово Министарство у Москви има посебну канце-
ларију.
4. Министарство правде у Москви под чијом се контролом налази судска управа. Ту
долазе апелације из канцеларија свих губернија или војводстава. Ово Министарство има
посебну канцеларију у Петербургу. Поред овог Министарства у Санктпетербургу постоји
Министарство правде литванских, естонских и финских послова, које истовремено служи и
као конзисторијум лутеранске и римокатоличке цркве.
5. Министарство наследства у Москви бави се пословима који се односе на удеоничке
земље приватних лица и њиховим границама. У Петербургу постоји канцеларија овог Мини-
старства.
6. Министарство контроле у Москви које прима и проверава рачуне свих осталих мини-
старстава. У Петербургу има своју посебну канцеларију са самосталним департманом.
7. Министарство трговине управља пословима који се тичу трговине. Овом Министарству
припада и комерцијална банка.
8. Министарство рударства бави се пословима свих рудника и блага. Има своју посебну
канцеларију у Москви.
9. Министарство мануфактуре у Москви стара се о мануфактури и фабрикама. Његова
канцеларија ради у Петербургу.
10. Државна канцеларија у Петербургу располаже државним новцем. Исто таква канце-
ларија налази се и у Москви.

33
 11. Управа за солане у Москви убира приходе од императорских државних рудника соли
и солана. Њој су потчињени канцеларије за солане: 1) Петербуршка; 2) Низовска; 3) Ниж-
городска; 4) Сибирска; и комесаријати за солане: 1) Псковски; 2) Олонецки; 3) Архан-
гелградски; 4) Самарски; 5) Оренбуршки.
12. Управа прихода у Москви убира све државне приходе, сем главарине и прихода од
солана. Она има своју канцеларију у Петербургу, где је и Канцеларија за литванске, естонске
и финске приходе.
Поред тога постоје: Виша полиција у Петербургу и полиција у Москви, Кронштату и
Шлиселбургу, Градске куће у Москви и Петербургу, Поштанска канцеларија у Петербургу и
њена писарница у Москви, Канцеларија за конфискације и њена писарница у Петербургу,
племићке банке у Петербургу и Москви, Судска управа, Канцеларија императорске оруж-
нице, Канцеларија Санктпетербуршке губерније, Генерални буџет за 12 губернија, као и
Буџет за 32 провинцијске канцеларије, исто такав Буџет за 165 војводских и 13 других
апелационих канцеларија, Монетарна канцеларија, Академска канцеларија, Медицинска
канцеларија, Дворска канцеларија.
Војне копнене снаге. Копнена армија у Руској империји састоји се од регуларних и нере-
гуларних трупа. Почетком 1762. године у Санктпетербургу је извршен попис, по коме су војне
снаге чинили:
1. РЕГУЛАРНЕ ТРУПЕ (људи)
1) Императорска каваљер-гарда ... 60
2) Три пука Императорске телесне гарде, пешадијски и коњички ... 10.168
3) Копнени кадетски корпус ... 600
4) Артиљеријски, инжењерски и други слични пукови ... 39.022
5) Шест пукова тешке коњице ... 5.670
6) Шест пукова коњичких гренадира ... 5.760
7) Двадесет драгунских пукова ... 23.022
8) Четири пука коњичких гренадира ... 10.004
9) 46 мускетарских пукова ... 120.796
10) 21 гарнизонски пук и један батаљон на Балтичком мору ... 26.373
11) Остале гарнизонске јединице у Држави, 7 драгунских пукова, 28 пешадијских пукова,
2 ескадрона, 4 батаљона и једна чета гренадира ... 48.964
Укупно: 292.439
2. У РЕГУЛАРНЕ ТРУПЕ РАЧУНАЈУ СЕ И
1) 24 пука државне милиције ... 26.598
2) специјалне чете и батаљони ... 3.044
3)14 хусарских пукова и шљахте ... 32.781
Укупно: 354.862
3. КОЗАКА И КАЛМИКА ... 295764
Свега: 650.626
то јест, шест стотина педесет хиљада, шесто двадесет шест људи.
Поморске војне снаге 1746. године чинила су 24 ратна брода, 7 фрегата, 3 топовњаче, 2
сплава, 4 лака брода, 102 галије, око 8.000 морнара и 3.000 поморских војника.

34
 ГЛАВА ДРУГА

ДРЕВНА РУСКА ИСТОРИЈА

САДРЖАЈ: О старости и пореклу данашњег руског народа. Преглед руских владара до

пресветлих родитеља императора Петра Великог. 1. РЕД ВЕЛИКИХ КНЕЖЕВА. 2. РЕД
ЦАРЕВА: 1. Цар Василиј Иванович; Писмо римског цезара Максимилијана; 2. Цар Иван Васи-
љевич Грозни; 3. Цар Фјодор Иванович; 4. Цар Борис Фјодорович Годунов; 5. Цар Фјодор
Борисович Годунов; Историја о Лажном Димитрију; 6. Цар Василиј Иванович Шујски;
Вероломства у његово време и тиранија Пољака и Швеђана.

Руски данашњи народ постао је од два славна народа: од Словена и Скита. Словени који
су прешли са истока на запад и север у Малу Азију и Европу нису донели са собом никакво
заједничко име које би данас било тачно познато, зато су их неки грчки и римски писци
називали Сарматима, неки Скитима, о чему ћемо говорити касније, а сада ћемо погледати
од кога словенски народ води порекло, од Потопа или Вавилонске куле.
У Кијевском синопсису на седмој страници пише да Словени потичу од Мосоха, шестог
Јафетовог сина, са чиме се слажу како славеноморавски, тако и славенобохемски исто-
ричари. (Песина Муч. Моравски, књига 2) И мада неки странци не признају оволику старост
словенских народа (Енеј Силвиј Пиколомини Пијус II, римски папа у Историји Бохемској,
глава I), ипак се мишљења древних и каснијих историчара слажу у томе да се словенски
језик може убројати у оне језике које је Бог, смешавши их приликом Вавилонске куле народа,
поделио и расејао по читавој земљи.
Славеноморавски историчар Улман (Географски, хронолошки и историјски опис две
словенске државе које су постојале у Моравији, део II, глава 1) наводи најстаријег летописца
Берозу, вавилонског свештеника, писца Вавилонске историје, који каже да је Мосох, син
Јафетов, дошао у Малу Азију и да су његови народи по њему добили име Мосохи или Мосхи.
Пољски историчар Стриковски, наведен у горе поменутом Кијевском синопсису, такође
одређује време постанка Мосоха, говорећи овако: „Тај Мосох је после Потопа лета 131. ишао
од Вавилона са својим племеном и зауставио се са мосхитским народом у Азији и Европи
на обалама Понтијског или Црног мора.“ Јосиф Флавије у првој књизи Јудејске старине
потврђује Берозине речи, додајући још јасније у 3. глави да је Мосох прешао реку Еуфрат и
населио се најпре крај Црног мора на земљи која је касније названа Кападокија. Кападокија
је, каже Јосиф, ново име, али је траг старог имена становника, који су тамо живели, још
остао, то јест град Моса или Мосака (неки кажу Мозака). Мосхе често спомиње и Херодот,
који је живео 450 година пре Христовог рођења, као и Ксенофан, Аполоније Родски и други,
и мада неки од њих те народе називају Мосхи, а неки Мосини и Мосхини, ипак сви се слажу
у томе да су насеља тих народа била на јужној обали Црног мора. Узгред они помињу и град
Мосаку, који је касније, како пише Солин, Тиберије Кесар, пошто је победио Архелаја и
Кападокију претворио у римску провинцију, назвао Кесарија.
Раније смо споменули да неки сматрају да Словени потичу од Мосоха и зато сам ја овде
прво представио најстарија боравишта Мосоха и његових потомака. Но други сматрају да
Словени потичу од неких Сармата. Покојни професор Бајер у Опису догађаја који се односе
на Азов каже да су Сармати били стварни преци словенских народа (Зборник разних
саопштења која се односе на руску историју, том II, страница 60), а то мишљење потврђује
и државни саветник господин Ломоносов (У предговору Руском летописцу), говорећи да је
сродство Словена са Сарматима неоспорно. Ово мишљење дели и славеноморавски исто-
ричар Улман, али колешки саветник, господин Ричков побија та мишљења, говорећи: „Нај-
35
љубопитљивији и у древној руској историји искусни људи често су се у томе варали,
сматрајући за Словене или скитске или сарматске народе који са Словенима немају никакве
везе. Штавише, правим Словенима они су давали скитска и сарматска имена.“ Помен о
Сарматима може се наћи код готово свих грчких и римских историчара, али се ни данас још
не зна какав је то народ био. Грци и Римљани земље изнад Азовског мора и реке Дона
називали су Европска Сармација, а јужно од Дона и Азовског мора (Ролин, Древн. Ист. том
II у Географском опису Азије, стр. 10) — Азијска Сармација. И пошто су обе ове земље од
најстаријих времена насељавали разни источни народи, морали су сви да буду Сармати или
бар један од њих, или највероватније онај народ који се први појавио у тим земљама, али
који је то био?
Авентин, писац Баварске историје, каже да је Нимрод 131. године после Потопа основао
Вавилонску државу. Туишко, од којег потичу Немци и Сармати, са двадесет кнежева који су
били из истог племена прешао је из Јерменије у Европу (где се пре тога његов брат Скит
населио крај реке Танаис која дели Азију од Европе), и тамо су остали да живе. Неки древни
руски летописци називали су Волгу Танаис, па се можемо надати да је и Авентин био њиховог
мишљења, највероватније сматрајући да је по географским описима Скитија била једина
држава за Волгом са источне стране и да се звала Скитија међу Имајем. Горе поменути
Туишко, каже Авентин, поделио је Европу на краљевства, кнежевства и области, населио
пусте крајеве људима, поставио краљеве, и сваку област назвао по имену које је носио њен
краљ. Ових Туишкових краљева било је дванаест, а први међу њима звао се Сармата. По
његовом имену и земља којом је он владао названа је Сармација, и она, каже Авентин, лежи
са источне стране реке Висле и насељена је моћним вендским народима, као и Прусија,
Лифландија, Подолија, Русија, Литванија и друге. Из тога би се могло закључити да су
Сармација и Сармати добили име по свом краљу Сармату, као и Далмација по Далмату,
који је био осми Туишков краљ. Но колико се човек може ослонити на овог историчара,
препуштам другима да оцене, зато што он, као и писац Универзалне хронике, не само што
инсистира на заједничком пореклу Немаца и Сармата него свом немачком народу даје
првенство и старешинство над свим осталим европским народима.
Супротно томе, Диодор Сикул (Libr. II Fol. 127. Edit. Wechel) пише да су из Велике у Малу
Азију прешле две групе Скита. Једна од њих дошла је из Асирије у крајеве између Пафла-
гоније и Црног мора, друга пак из Мидије на реку Танаис, и народи ове друге групе прозвани
су Сарматима. Секретар Грос каже да су ови Скити дошли на Дон 3300. од стварања света,
додајући да су тада они сами одбацили скитско име и узели име Сармата, које је наводно
означавало величанство или кнежеве величанства, и да су већи део те групе сачињавали
Хенети (У примедбама на Московска писма, стр. 344). Страленберг каже да су ти народи
име Сармати донели из Азије (У опису североисточног дела Европе и Азије, стр. 165). Али
супротно томе, побијајући ова мишљења и приче, већина историчара јасно разликује Ските
од Сармата (Florus Libr. 4 Cap. 13. de Gest. Rom. Зборник Руске историје, том II од 45. до 60.
странице. Ломоносов у предговору Руском летописцу.), само ниједан није тачно објаснио
какав су народ били Сармати, услед чега и професор Милер у Извештају о стварима,
нађеним у гробовима у околини Дњепра, каже да су „најстарији становници у тим земљама
били Сармати“. Но какав је то народ био? Грци и Римљани подразумевали су под овим, као
и под скитским именом, више саму земљу него народе који су у њој живели. Само ја немам
разлога да се детаљно задржавам на испитивању настанка и порекла Сармата, зато што се
нас тичу првенствено Словени од којих Руси углавном потичу.
Новији руски историчар Г. Фјодор Емин, који је недавно почео опширно и у границама
својих могућности детаљно да описује Русију, на основу неких древних историчара тврди да
Словени стварно воде порекло од Мосоха и да су они дошли са истока у Малу Азију у крајеве
о којима смо већ говорили. Ево његових речи (Том I, глава 1. О древности Русије, стр. 8.):
„Старост словенских народа најбоље нам показује најстарији летописац Бероза (У Књигама
Халдејским, књига II, III, IV и V), тврдећи да су Словени, који потичу од Мосоха, са својим
породицама ишли са истока преко Јерменских планина и татарских степа према северним
и западним земљама света, и населили се најпре око Црног мора 256. године од Потопа

36
света“. Нешто ниже пише (стр. 24) „да су се Словени, који су се населили за време Мосохових
унука и од којих ми водимо порекло, раније називали Мосохи, што тврди и Библиандер у
Тумачењу јеврејском и Диоскор о Јфетовим унуцима“. А како је прираштај ових мосхитских
народа био веома велик, почели су се ширити све даље. Неколико породица дошло је у
планине које стари географи по имену дошљака називају Мосхитске, друге, не заустављајући
се ишле су право на север и задржале се у крају где је данас Московска провинција, и по
њима тамошња река је названа Москва. На њој је у дванаестом веку велики кнез Јуриј
Владимирович подигао град и по реци га назвао Москва. Докле су се ови народи звали Мосхи
нема сигурних података. Велики прираштај принудио их је да се с времена на време деле
на разне групе и траже себи нова боравишта, као и да прихватају или називе које су им
давали други народи, или оне које су сами желели да носе по именима својих вођа. Неки од
њих населили су се крај Црног мора, у области која је касније названа Пафлагонија, и те
групе Словена Грци су прозвали Енетима, Римљани Венетима, а Немци касније Вендима.15
(Сви историчари слажу се у томе да су Венети или Венди били словенска племена, а и
употреба словенског језика међу њима потврђује то. Супротно томе, господин Емин жели
да их уврсти у Ските. За жаљење је што господин Емин никада није био у Штајерској и
Крањској земљи, где Венети или Венди представљају већину становништва ових земаља,
да би сам код њих нашао обичаје и природу потпуно исте као и у других словенских народа,
као и употребу словенског језика. Истина, они сада говоре веома исквареним језиком, али
томе се не треба чудити. Руси су под татарском влашћу током двеста година примили у свој
језик мноштво татарских речи, данас опште са разним народима и преузимају енглеске,
холандске, а нарочито француске и немачке речи. Њихов говор и штампана дела, којих ја
имам много, очигледан су доказ за то. Словенски народи који живе у немачким земљама,
на пример у Каринтији, Карниолији, Штајерској, Бохемији, Шлезији, Моравији и другде, пошто
су потчињени Немцима, живе заједно с њима и склапају међусобне бракове, несумњиво су
морали да унесу у свој језик многе немачке речи и тако искваре свој стари, као што су
славеносрпски народи који живе у Далмацији талијанским, у турским областима турским, а
у Мађарској мађарским речима словенски језик прилично искварили. Но вратимо се
Венетима. Господин Емин пише да су Словени са Антенором пловили по Средоземном мору
и да су многи њихови саплеменици, у разна времена и у разним приликама, поменутим путем
или Црним морем и уз Дунав прелазили к њима и у њихово суседство. То он потврђује тиме
што су се Венети веома далеко распространили дуж северне и источне обале Јадранског
мора и по земљама које леже дуж Дунава, напротив, Пафлагонија се касније због тога знатно
смањила. Ово не може да не личи на истину, али када погледамо да су на источној обали
Јадранског мора, где су некад били Илирик и Далмација, у давна времена словенски народи
звани Срби заузели области у којима и данас живе, да су се на северној обали, где су сада
Каринтија, Карниолија и Штајерска населили Венди, а да су на земљама које леже за
Дунавом до Будима и дуж Драве до Каринтије живели од давнина Срби, несумњиво следи
закључак да Венети или Венди нису скитско, него стварно словенско племе. Срби пак и други
словенски народи, независно од имена, истог су порекла са Венетима, то јест потичу од истог
словенског племена.)
Аполоније Родски у својој Аргонаутици, говорећи о другим народима који су живели на
обалама Црног мора 1220. године пре Христовог рођења, помиње оне исте Хенете о којима
и Хомер, који је живео у време пророка Илије, оставља спомен у својој Илијади. Остале групе
Словена, прешавши Кавкаске планине, населиле су се и то једне у близини Каспијског мора
између река Кумоју или Уди и Ра или Волгој, и ови Словени названи су Срби, друге пак
наставиле су према северу и населиле се изнад Црног мора на земљи која је касније добила
име Сарматска Бесарабија. Од ових група неке су прозване Руси, а неке Алани. Велики број
словенских народа населио се и изнад Дона, Волге и даље за Волгом, и о њима господин
Ричков у Прегледу Казањске историје (глава I), говорећи о старим становницима данашње
казањске области, каже (на 2. страници) следеће: „У данашњој Казањској, Оренбуршкој и
Астраханској губернији, а делимично и у Сибирској, нарочито око Каме, Волге, и реке Јаик,
у стара времена живели су словенски народи под разним именима, међу којима су Бугари

37
због своје некад велике трговине и многих заната, као богат и моћан народ који живи у
градовима, сматрани за најславнији.” Из овога се види да су се словенски народи не само
надалеко простирали већ да су и дуго живели тамо, само под разним именима. Међутим,
име Словени први пут срећемо код грчког историчара Прокопија Кесарског, који описујући
готски рат у првој књизи каже следеће: „Мартин и Валенс или Валентинијан дођоше у
Белизарију и доведоше 1.600 пешадинаца, међу којима је било највише Хуна, Словена и
Анда, народа који живе на левој обали Истра (данас Дунав), недалеко од његовог ушћа.“ У
трећој књизи пак каже: „Недавно су Словени у великом броју прешли Истар. Опустошили су
Римску Панонију и много Римљана одвели у заробљеништво.” Ови догађаји одиграли су се
у четвртом веку од Спаситељевог рођења, али ми код историчара Навклера налазимо да је
име Словени било познато 27 година пре рођења Исуса Христа, јер овај историчар, описујући
рат који је цар Октавијан водио у Панонији поред Панонаца, Далматинаца и других народа,
спомиње и Илире и назива их заједничким именом Слави или Словени (Nauclerus Generat.
63. Fol. 190).
А како се можемо надати да ниједан од ових историчара није први употребио ово име и
њиме назвао те народе, долазимо до закључка да је оно сигурно још старије. Зато ако
поверујемо славеноморавском историчару Улману, који тврди да је име Енети келтско и да
значи исто што и наше Слован, а нарочито руским летописима у којима се помиње неки
Словен, старост овог народа била би више него доказана. Но да се вратимо започетом
излагању о ширењу Словена у Европи.
Неколико група Словена, удаљивши се од Дона, пошло је још даље на север и населило
се око Иљменског језера, где су подигли град Славјанск, који се данас зове Старо Место
(Зборник Руске историје, том V, стр. 383). И остали словенски народи, који су живели у Малој
Азији, такође су с времена на време прелазили преко Дона и Азовског мора на север и запад
у Европу. А горе поменути пафлагонски Хенети, како Ливије и други грчки и римски древни
историчари казују, ишли су са својим краљем Филименом да бране град Троју од Грка, а
када је краљ Филимен у том рату умро, они су пришли Антенору, тројанском кнезу, са њим
отишли у Италију и за своју храброст добили земље преко Јадранског мора, где је данас
Венеција. Падовљани тврде да је град Падову саградио Антенор, што и неки историчари
потврђују (Универзална хроника, део I, стр. 59), па се хвале да они воде порекло од тро-
јанског (боље рећи), венетског племена. Енети, који су касније лрозвани и Венети, живели
су тамо у потпуној слободи, али када је подигнут Рим и када су Римљани почели да шире
своју власт, Енети се нису могли одржати, Римљани су их покорили, па су се мало-помало и
њихов језик и њихово име тамо угасили.
Из горе изложеног може се видети колико је дубока старост Словена. Ако је тројански
рат, као што историчари тврде, био 2820. године од постанка света, а 1184. године пре
Христовог рођења (Ролин, Ист. древн. том II, страница 274. Протојереј Катифор у Светој
историји одређује време опсаде и пада Троје у лето 4328. од Адама, а 1180. пре Христа,
нешто после Самсонове смрти), са сигурношћу можемо тврдити да су словенска племена
прелазила са истока на запад у Европу и много пре тога, само је њихово име постало познато
тек кад су се појавили писци. Касније, а нарочито кад су други западни народи улагали све
снаге да се докопају власти једни над другима, Словени су пожелели да се још више користе
северозападним земљама. Кренули су у Германију где су учинили оно што су у то време
Германци желели да учине Римљанима, то јест завладали су читавом северном и источном
страном реке Елбе (Древна географија Стафенхагенова, стр. 112). Ратови које су ови
словенски народи, тачније Срби и Венети или Венди (Пуфендорф, Увод у историју
најмоћнијих држава и земаља европских, део I, стр. 768), морали да воде са разним
непријатељима, нису могли да их спрече да населе земље Бранденбуршког маркгрофовства,
где су подигли град и дали му своје словенско име Бранибор, који су Немци касније назвали
Бранденбург. Срби и Венди саградили су и данашњи Лајпциг назвавши га Липск, зато што је
место на којем је подигнут град било покривено липовим дрвећем (Бишинг, Географ. део VI,
стр. 2069, 1963).

38
39
 У четвртом веку, Мађари и други неки народи, гонећи једни друге, прелазили су из Скитије
на запад. Словени, који су у то време живели у горе поменутим волшким, јаичким и камским
крајевима, притешњени од тих пролазника, а нарочито од Татара, били су принуђени да
напусте своја боравишта и пођу према Дону и Дњепру, а одатле на Дунав. Словени, који су
живели на Волги и због тога били прозвани Волгари или Болгари, освојивши од грчких
императора Доњу Мизију, населили су се на њој, па је та земља по њима добила име
Бугарска. Друге групе ишле су још даље и, завладавши земљом између Дунава и Саве, као
и између Саве и Драве, основали су своје краљевство које се и данас назива Словенско или
Славонијско (Древна географија, Стаф. стр. 202). Срби, који су такође учествовали у том
походу (Летописац кијевскот архиепископа Петра Могиле), ударили су на Илирик и,
завладавши њиме (Варонии део I, стр. 640), населили се у целој Далмацији, Истри, Либурнији
(данашња Хрватска и Босна) и целој Горњој Мизији, која је по њима добила име Србија
(Универзална хроника, део III, стр. 662), а на реци Сави с јужне стране подигли су град, такође
с називом Србија, који су латински писци на основу изговора писали као Сербиум или
Сербинум, данас Градишка (Турска). Остали Срби, који су се или вратили с другим
Словенима, о чему ће касније бити речи, или остали на Дону и Азовском и Црном мору (не
зна се тачно у којим областима), у време првих кијевских кнежева плаћали су им данак.
(За доказивање и боље објашњавање тог преласка словенскот народа, или одласка из
земаља у којима је тако давно живео, господин Петар Ричков у Огледу Казањске историје,
у првој глави, наводи нека места из древних руских летописаца, истим наречјем које код њих
налазимо. У једном од њих, каже он, саопштава се следеће: „Велика Бугарска, од ње ми
Словени потичемо, налазила се између Европе и Азије, са обе стране реке Танаис. (Није
чудно, каже господин Ричков, што је тако стари летописац Волгу назвао Танаис. Преводиоци
и тумачи Баронија недавно су се повели за њим и на 790. страници стоји тачно овако: Река
се на нашем језику зове Волга, а на латинском Танаис, међутим, Танаис је био назив за Дон
а не Волгу, јер каже се да Волга тече крај Москве.) Људи који су тамо живели, дигавши се са
женама и децом, одоше отуда тражећи погоднија места за миран живот. Други, пак, пишу
да су, пошто су их потиснули Татари, дошли на море звано Понт Еуксинус, наспрам Тракије
до Белог језера (њега зову Палус Меотис, или Бисем, данас је тамо Кримско море) и чак до
реке Дњепра. Пошто су у овим пољима проживели доста дуго, слушајући хришћанске
владаре константинопољске цареве, напустише ова места за време цара Јустинијана
Великог са својим кнезом Дербалом и, једни водом а други копном, дођоше до Тракије.
Заратише са грчким државама и освојише Малу и Велику Мисију и прозваше је очинским
именом Бугарска, и дан-данас је тако зову, а тако су посели и Тракију под грчким царевима.
Цара Зенона су потукли, потукли су и убили и константинопољског Никифора, Леона су
спасли од Сарацена, Михаила Куропалаша су поразили код Адрианопоља. Освојили су
Босну, преко Угра продрли су чак до Далмације, боље рећи до Истре, основали место
Истринополим, где су убили Агилмунда, лангобардијског цара, јер је хтео да их протера
одатле. И данас живе у тим местима.)
Па ипак ваља знати да тај прелаз и насељавање Словена у разним европским државама
и земљама није извршен у једном или у два века, него је трајао, може се рећи, од тридесет
треће стотине од стварања света до седмог века по Христовом рођењу. У даљем излагању
могу се непогрешиво утврдити датуми када су поједине групе прелазиле и места на којима
су се тако дуго задржавале.
Почетком петог века многе групе Словена, не могавши више да трпе тиранију римског
оружја, које је у то време знатно ојачало, биле су принуђене да напусте дунавске пределе и
да се врате својим старим саплеменицима. Једни од њих населили су се у области данашње
Црвене Русије па до реке Дњепра. Други су пошли у северне крајеве у којима су живели
њихови први словенски преци, то јест према Иљменском језеру, и пошто су главни град
Словенск затекли опустошен кугом и ратовима, подигли су нов град на реци Волхов под
именом Нови град или Новгород (Зборник руске историје, том V, стр. 382).
Словенима, који су се населили на територији данашње Црвене Русије, управљали су
њихови властити кнежеви, односно три брата: Киј, Шчек и Хорев. Најстарији Киј подигао је

40
430. године на реци Дњепру град који је назвао Кијев и у којем је владао он. Његов други
брат Шчек владао је у околини Црног мора, а трећи брат Хорев заповедао је племенима која
су се населила на реци Висли, и по њој добили име Висличи. Мудра владавина привукла је
кнезу Кију многа племена из разних земаља у којима су живели Словени, и није прошло
много времена, а он се прославио својим оружјем. Најзад, повео је рат против Грка и,
дошавши под Цариград, закључио је с њима мировни споразум. По повратку повео је у Кијев
и своју браћу, коју су суседи стално узнемиравали, а за њима је дошла и њихова сестра
Лебед. Тада је Шчек на планини у близини Кијева подигао град Шчековицу, Хорев је на другој
планини такође подигао град и назвао га Хоровица, који је касније добио име Вишеград, а
њихова сестра Лебед подигла је град на високој планини, давши му име Лебедин.
Храброст и разборитост ових кнежева привукла им је у подаништво многе народе који су
скитали по пољима и шумама, и многи кнежеви са својим народима, од којих су најчувенији
Радим са својим Радимчанима, Вјатко са Вјатчанима и Дулеб са Дулебљанима, који су
живели око реке Буга, били су принуђени да се потчине њиховој власти. Они су ишли у рат
и на крајњи север против Данаца и више пута су их побеђивали. Помагали су грчким
царевима и ослобађали њихове земље од непријатеља. Ишли су и против Дунавских Бугара
и крај реке Дунава кнез Киј подигао је град Кијев.
После смрти ова три кнеза, њихови наследници дуго су владали у својим земљама и
освојили готово више од половине Северне земље. Њихова владавина трајала је до 882.
године, када је последње кнежеве, који су потицали од првог кнеза Кија, Осколда и Дира,
убио Олег, што на одговарајућем месту нећемо пропустити да споменемо.
Ми смо се много удаљили од нашег излагања о пореклу руског народа, односно од
доказивања да он потиче од Словена и Скита. Словени су Ските називали Чуди, и ови су се
као и Словени у стара времена прославили својом храброшћу и тиме многим древним
историчарима дали материјала да пишу о њима. Од њих потичу народи Ливи, Суми, Јами,
Веси, Муроми, Мерјани, данас Летонци, Финци, Естонци, Ижори, Пермљани, Черемиси,
Мордвини, Вотјаци, Зирјани и Лапонци. Ови народи скитског или чудског порекла живели су
у то време у Лифландији, Естонији, Финској, Ингрији и у белозерском, муромском и
ростовском крају.
Међутим, иако су новгородски Словени били под заштитом своје храбрости, или, како
неки пишу (Емин, Руска историја, том I, књига 1, стр. 45), под владавином кијевских кнежева,
ипак због велике распрострањености и зато што су сви кнежеви углавном били у походима,
ширење горе поменутих Чуда у околини Новгорода и међусобне размирице држали су
новгородске Словене у сталној опасности. То је био разлог да су они, плашећи се разарања
и несрећа које доноси рат, организовали општенародну управу која је била толико снажна и
славна да је дуго времена била на гласу ова изрека: Ко може против Бога и Новгорода? Ово
је дошло углавном отуда што су Новгорођани владали разним народима и имали око сто
хиљада војника, а често, када је то нужда захтевала, и више. Све околне приморске земље,
где су данас Лифландија, Естонија, Курландија, Ингерманија, Псковски и Белозерски
дистрикти, и народи, који су живели око Каргапоља, Ваге и Двине, били су им потчињени.
Ови народи већином су били Чуди који су удружујући се са Словенима ишли у разне походе.
Такође с њима и преко њихове земље водили су трговину са Грцима и другим јужним
народима, па се дешавало, нарочито за време првих великих кнежева, да су се многи од тих
Чуда, добровољно и по одлуци владе (Руска историја, књига 2, стр. 82), насељавали на
словенским земљама и по словенским градовима и селима, па се и браком везивали. И
пошто су Словени били увек бројнији и владари, Чуди, који су се досељавали међу њих,
морали су да оставе свој језик, а да се користе словенским, и тако су се, мало-помало, два
народа стопила у један.
Остаје нам још да видимо како је данашњи руски народ, настао од Словена и Чуда, добио
име Руси или Росијани. Ми смо раније већ помињали да су Мосохови потомци у Малој Азији,
који су били исконски Словени, услед великог прираштаја били принуђени да потраже за
своја боравишта већа пространства. Тако су они почели да прелазе отуда на север и запад
у многим групама и породицама које су носиле имена својих вођа, или називе које су им

41
давали други народи. Неке групе што су заузеле земљу изнад Црног мора, коју су Грци и
Римљани назвали Сарматска Бесарабија, прозване су Роси, а друге Алани, и пошто су зајед-
но живеле назване су Роксолани или боље Росолани. Са Римљанима и другим народима
они су водили многе ратове и успех њиховог оружја учинио их је славним.
Нема тачних података колико су времена Руси провели у Сарматској Бесарабији. Познато
је да је највећи део њих пошао на север и населио се на обалама Балтичког мора, на земљи
где је данас Прусија. Неки народи, који су потицали од Гота, живели су такође у то време на
обали Балтичког мора и на њему водили велике ратове, због чега су и прозвани Варјази, то
јест северни војници. Неки пишу да се њихово ратовање састојало углавном у разбојништву
и да су по томе добили име Варјаг, које је наводно означавало вука, а вук је симбол за
пљачкаша. Како било да било, горе поменути Руси који су населили поменуте земље, чинили
су по копну и Балтичком мору исто што и други балтички приморци, па су и они морали
добити њихово име, то јест Варјази, само су их разликовали од других Варјага тиме што су
их звали Варјази Руси, док су остали били Варјази Готи, Варјази Нормани и Варјази Швеђани.
Због чега су ови Словени названи Руси, постоји двојако мишљење. Неки кажу да су они
имали русе, или по нашки риђе косе, неки пак то изводе од росејањија, односно да су се они
расејали по многим земљама Европе. Ако погледамо данашњу европску Русију, а затим
Пољску, Шлезију, Моравију, Бохемију, Штајерску, Каринтију, Крниолију, Подунавске, Потиске
и Поморавске земље које представљају део јужне Мађарске, уз то старо Славјанско, или
како данас кажу, Славонијско краљевство које лежи између река Саве, Драве и Дунава, као
и Хрватску, Босну, Далмацију, Рагузу, Херцеговину са Црном Гором, Србију и Бугарску,
мишљење последњих било би веома основано, али ја не могу да не сумњам у то, углавном
зато што те групе које су назване Руси нису могле да стигну до свих тих горе набројаних
земаља које је у разна времена населио и у којима и данас живи један словенски народ, а о
тим Русима и нема података да су даље од Балтичког мора стигли. Тачно је да у Српском
краљевству постоји река Роса или Раса, коју данас зову Раска, или народски Рашка, што се
без сигурних података може објаснити тиме што је неколико група тих Словена, Руса, или
за време ратова са Римљанима, или неком другом приликом, прешло преко Дунава, па је
по њима та река названа Раса или Роса, или у другом падежу Раска, као река Москва од
имена Мосхов. Страни географи, који о старим временима имају више докумената од нас
Срба, деле Србију на Северну и Јужну. Северни део представљао је Горњу Мизију, а јужни
Гарданију. По доласку Словена, први је назван Србија, а други Расија, што се може рећи и
Росија, јер Словени често замењују А и О. Становници првог дела зову се Срби, а становнике
другог, мада се по говору нимало не разликују од Срба, географи називају Расима (исто као
и Росима). Немци, пак, пошто тешко изговарају стране речи, називају Србе Сораби, а Русе
Рајци.
Ипак ни ово није довољно за тврдњу да је реч Роси изведена од „росејањија”. Иначе би
то име било дато целом словенском народу, а не само појединим групама. Мени се чини да
је много вероватније мишљење првих који сматрају да ово име потиче од речи рус или русој.
Ово се донекле може потврдити тиме што су стари руски писци називали свој народ Русима,
ретко Росима, као што и реку, до које се пружала земља горе поменутих Варјага Руса
(данашња Прусија), називају и дан-данас Руса. Такође, и месташце јужно од Иљменског
језера зове се Стара Рус. Тачно је да сви људи у тим групама нису били Руси, ипак, може да
се претпостави да је већина била, или да је њихов тадашњи вођа био Рус, односно да је имао
русе или риђе косе. А да многи народи добијају имена по својим кнежевима или вођама, то
ми нико не може оспорити, и ми ћемо у даљем излагању видети да ми сви данашњи Руси у
томе дају за право.
Но вратимо се нашем излагању. Варјази Руси, међутим, нису се задовољили само рато-
вима и пљачкањима по Балтичком мору (које се по њима звало и Варјашко), они су испро-
бавали своју храброст и на новгородским Словенима и Чудима, и, без обзира на раније
поменуту изреку о Новгороду, често су нападали земље које су припадале Новгорођанима.
Њихови покушаји понекад су били безуспешни, а понекад и обратно, па су тада приморавали
Словене и на плаћање данка. И мада су се временом тога ослободили, ипак бриге и неспо-

42
којства Новгорођана тиме нису престали. Новгорођанима је досадило опште благостање,
које је тада обезбеђивала општенародна владавина. Сваки од њих сматрао је себе достојним
да се прими власти и сваки од њих желео је самосталност, што је изазвало страховите
размирице. Најзад по савету и упуту свог суграђанина Гостомисла, сагласивши се са околним
чудским народима позвали су за владаре кнежеве од често спомињаних Варјага Руса (то су
била три брата Рурик, Синав и Трувор), као људе свог рода и језика, ненадмашне у храб-
рости. Није прошло много времена, а северни, затим и јужни Словени, и сви потчињени Чуди
и други народи прозвани су од стране горе поменутих кнежева Роси или Росијани (Руска
историја, књига 2, страница 83. до 103. Зборник руске историје, том V, стр. 390).
После овог кратког обавештења о старости и пореклу руског народа, следи кратак
преглед руских великих кнежева и царева, са најважнијим догађајима у њихово време, до
времена пресветлих родитеља императора Петра Великог.

1. ПРЕГЛЕД ВЕЛИКИХ СВЕРУСКИХ КНЕЖЕВА

Први велики кнежеви у Русији 862. год.
Рурик, Синав и Трувор дошли су међу новгородске Словене са великом свитом 862.
године по рођењу Исуса Христа. Народ их је примио као своје апсолутне владаре с великом
радошћу. Но кад су нови кнежеви по лицима многих угледних новгородских велможа оценили
да ови не намеравају да им препусте неограничену власт, већ само неку врсту старешинства,
зауставили су се на Ладошком језеру и тамо је Рурик, као најстарији кнез, основао своју
престоницу. Синаву је поверено да влада на Белом језеру, а Трувор је добио Изборску кне-
жевину, која се данас зове Псковска, подигао у њој град Изборск и прогласио га за своју
престоницу (Руска историја, књига 2, стр. 70, 71, 72, 73, 74, 75, 76).
865. година
После смрти своје браће, Рурик је натерао на послушност не само непокорне Новгорођане
него и читав северни део Русије, и тако постао први велики кнез у Русији. Ова титула у руској
историји даје се оним кнежевима који су имали неограничену власт на целој територији и
ником нису полагали рачуне (Зборник руске историје, том 5, стр. 393). Рурик је даље сам
владао, али веома мудро до 879. године, када се преставио (умро), оставивши за собом само
малолетног сина Игора.
879. година
Олег, Руриков рођак, примивши се старатељства над младим Руриковим сином, убио је
кијевске кнежеве Осколда и Дира, пренео великокнежевску престоницу из Новгорода у Кијев
и, покоривши Половце (у Полоцкој кнежевини), Радимчане, Древљане, Љубчане, Пољане и
све бивше кијевске поданике до реке Висле, као и Северјане, Угличане, Тиверце и околне
Чуде, завладао је свим јужним и северним славено-руским земљама. Ишао је у рат на Грке
и, дошавши под Цариград, закључио је са њима мировни и трговачки споразум. На крају
изгубио је живот од змијског уједа.
913. година
Игор Рурикович, после Сотегове смрти, преузео је апсолутну власт над читавом северном
и јужном Русијом. Древљани и Угличани, желећи да се избаве од руског поданства, одбили
су да плате данак, али се њихов покушај завршио неуспехом. Игор је на њих повео војску и,
приморавши их на послушност, одредио им данак већи од пређашњег. Водио је рат и против
Грчке, и мада му је први поход био потпуно неуспешан, други је ипак принудио Грке да ступе
с њим у мировне преговоре и да му плате данак. По повратку из Грчке отишао је са малим
бројем својих одабраних војника Древљанима да узме од њих данак, али како је тај данак
за Древљане био крајње несносан, они су наоружавши се убили њега и све оне који су били
с њим. Игор је за собом оставио само једног сина, малолетног Свјатослава.
945. година
Олга, Игорова удовица, пошто је Свјатослав био малолетан, одмах је у своје руке узела
власт над свим руским кнежевинама и владала је мудро не као слаба жена већ као храбри
монарх. Она је осветила смрт свога супруга и убице Древљане потчинила својој власти.
43
Године 948. ова велика кнегиња се одрекла власти и уступила је своме сину Свјатославу.
Године 955. отишла је у Цариград, тамо примила хришћанску грчко-источну веру и на светом
крштењу добила име Јелена. По повратку у отаџбину, привукла је многе Русе Христу и
светлим крштењем као сунцем прогнала мрак идолопоклонства. Једино свог сина никако
није могла да преврати, и мада Свјатослав после смрти своје мајке уопште није спречавао
новокрштене да исповедају хришћанство, ипак је оно, неподржавано, постепено слабило.
943. година
Свјатослав Игоревич, примивши учвршћену власт од своје мајке и ширећи границе своје
државе, приморао је многе суседне народе да му плаћају данак. Ишао је у рат против Грка
и Дунавских Бугара, освојио дуж Дунава око 90 градова, и узимао данак од Грка. Али крајем
972. године убио га је печењешки кнез на Дњепарским праговима. (О Печењезима, какав је
то народ био, руски и други историчари не могу да кажу ништа сигурно. Г. професор Милер,
човек неизмерног искуства у руској историји, после дугог и савесног истраживања коначно
у Извештају о стварима нађеним у гробницама у околини Дњепра, каже следеће: „Не зна се
у какав народ треба убројати како Печењеге, тако и Половце, али највероватније је миш-
љење да су они, исто као и Хазари, били турског порекла.“ Писац Азовске историје, професор
Мајер, на 55. страници каже да су Печењези храброг кнеза Свјатослава, када се враћао из
похода против Бугара, са свом његовом војском убили на издајнички начин. Али је тај писац
погрешио у томе што је овог кнеза сматрао за мужа велике кнегиње Олге, говорећи на истом
месту да се Олга, његова супруга, касније достојно осветила тим издајницима.)
Још 970. године Свјатослав је поделио државу тројици својих синова: Јарополку, нај-
старијем од њих дао је у владавину Кијевску кнежевину, средњем Олегу Древљанску земљу,
а Владимира је послао да влада у Новгороду.
973. година
Мада је после очеве смрти постао велики кнез, Јарополк Свјатославич се ипак није могао
слагати са својом браћом. Побуђен својом сујетом и несрећном љубављу свог љубимца
Свентолда, убио је свог средњег брата Олега. Ова Јарополкова бездушност тешко је пого-
дила Владимира Новгородског, и да би се осветио, као и да би предухитрио зло, које би могло
да га снађе исто као и Олега, добивши знатну помоћ од Варјага, напао је 980. године
Јарополка и убио братоубицу.
981. година
После убиства свога брата, Владимир Свјатославич је постао велики кнез и протерао
Печењеге од Кијева, који су под вођством Варјашка, другог Јарополковог љубимца, хтели
да освете смрт свога владара. Он је покорио народе Вјатиче и Јетвјаге и присајединио Русији
поново остале народе који су се одвојили за време безвлашћа. Древљане, који су живели
око Кијева, тешко је казнио за издајство, а 984. године, пошавши на Низовске и Камске
Бугаре, натерао их је да му плате данак.
(Нису сви Словени Бугари прешли Дунав, многи су остали у својим старим боравиштима
на Волги. Да би то објаснио, Г. Ричков наводи следеће: „Карпеин у 4. глави свог Описа
порекла Бугара говори о томе као о већ давно прошлом времену, и насигурно тврди да су
ови народи (то јест Словени који нису прешли Дунав) углавном уништени од стране Татара.
Остали су се сакрили, док су неки радили за њих, али и од оних који су се сакрили многи су
се вратили и прихватили татарски јарам. То и Рјубрикис потврђује у 16. глави, и оне који су
остали међу Татарима, не разликујући их, назива муслиманима. У складу са овим и Лизлов
у 1. глави своје Скитске историје каже да су се Бугари, који су остали на овим местима,
удружили с татарским народима који су живели у њиховој близини, напомињући при том да
су Татари, дошавши из пустиња које су припадале Кинеском царству, почели да живе око
река Каме и Јаика и постали равноправни са Бугарима који су остали тамо. Ови Бугари (за
разлику од Дунавских Бугара) у руским летописима названи су нижњи Бугари, које је велики
кнез Владимир после многих ратова покорио и натерао да му плаћају данак, али они су се
често одрицали тог поданства.
Руски кнез Андрија Јаковљевич Хиљков, који је у почетку рата између императора Петра
Великог и шведског краља Карла XII, пошто је у то време био руски резидент на Шведском
44
двору, био затворен у Штокхолму, где је провео много година, написао је историју о Русији
под насловом „Суштина руске историје“. Други литавски историчар, звани Брунак, написао
је Историју о Словенима, а посебно о Литванији. Господин Емин у својој руској историји
цитира ова два историчара који су писали да је Владимир, победивши Бугаре, завладао
Србијом, Хрватском и Седмигорском (вероватно Трансилванском) земљом. Касније су му
се потчиниле све земље у којима сада живе Власи и Молдавци. О покоравању ових
последњих нема спора, они су близу Русије, али што се тиче Србије и Кроације, или Хрватске
земље, изгледа да поменути историчари у Србију и Хрватску никад нису путовали, да би
могли да оцене њихову удаљеност од Дњепра. Од Кијева до Хрватске путује се копном и
раздаљина износи бар 240, а до Србије не много мање од 200 немачких миља, из чега
произилази сумња у то да би се Владимир, нарочито имајући у суседству и подаништву
толико непостојаних и немирних народа, одважио на тако далек пут с војском.)
Владимир није заобишао ни Пољску, од које је узео два града. На Радмичане је због
њихове превртљивости и немира наметнуо велике намете, а Лифландију и Лапландију, које
су раније биле под нормандијском влашћу, припојио Русији и приморао на плаћање данка.
И тако је Владимир проширио и утврдио своју власт на југу до реке Буга, а с друге стране од
азијских предела до Балтичког мора, застрашивши своје суседе великом храброшћу, а затим
се одао пировима, проводима и љубавним страстима. Имао је много жена, и желећи да има
жене свих вера, не само што се клањао разним идолима него је због своје склоности према
женама и наложницама хтео и да исповеда разне вере. Ово је дало повода многим страним
државама да пожуре са својим посланицима у Русију, желећи да што пре обрате Владимира
у своју веру. Муслимански закон, који су му први представили посланици Низовских Бугара,
допао се Владимиру зато што тај закон дозвољава много жена и раскош, само уплашило га
је обрезивање. Јевреји који су живели у Козарским областима такође су послали Владимиру
своје старешине да га обрате у своју веру, али је због обрезивања и њихово посланство било
без успеха. Штавише, када су упитани о својој отаџбини рекли да их је Бог, разљућен
греховима њихових праотаца, расејао и разбацао по целом свету, а њихову земљу предао
другим народима, Владимир им рече: „Кад сте ви одбачени од Бога и по туђим земљама
разбацани, онда му је свакако ваша вера противна. Желите ли ви да нас привучете својој
вери зато да бисте имали другове у вашој презреној беди, и да бисмо и ми, тако као и ви, од
Бога били кажњени и по целом свету растурени?” Папиним посланицима Владимир је
одговорио да неће примити њихову веру због тога што ниједан од његових предака није био
римски хришћанин, и да као сви бугарски кнежеви, тако и руски народи ако су постајали
хришћани, онда су у грчку веру прелазили. Најзад, послан од стране грчких царева, Филозоф
Константин имао је у својој мисији нешто више успеха. Ипак, после саветовања са бољарима,
Владимир је послао своје људе у разне државе да на лицу места што боље упознају сваку
веру. По повратку у Кијев, ти људи су Владимиру и читавом бољарском скупу поднели
извештај следеће садржине:
„Код муслимана смо видели веома досадно богослужење. У празној и ничим неукрашеној
џамији, верници стоје тужни и као да су залутали или нешто изгубили. Распојасују се и
спуштају скутове. Час се дижу, час опет седају на земљу. Клањају се са запрепашћеним
изразом на лицу. Потом приседну на земљу, спусте браде наниже, дуго размишљају, онда
одједном, као да су полудели, огледају се на све стране. Потом опет као суманути веома
брзо се дижу са земље и неколико минута стоје затворених очију. Човеку је тешко да их
гледа, јер сви покрети које чине у џамији више приличе људима лишеним ума, него нормал-
ним. У Риму, мада је службени обред прописанији, ипак нема таквог реда, таквог умилног
певања и црквених украса као што смо код Грка видели, када смо у Цариграду били уведени
у цркву Свете Софије, коју је изградио велики цар Јустинијан у славу Божје премудрости.
Великолепни украси, златни прибори, скупоцена опрема и лепота која приличи свештени-
цима, мирисне кадионице, сјај упаљених свећњака, умерено мољење, усрдни уздаси народа.
Били смо толико усхићени да смо помислили да нас је нека божанска сила довела у небеско
насеље пуно узвишених лепота. Наше срце је осећало истинско уживање, и како је и сада
њиме испуњено, приморава нас, Господару, да те молимо за милост. Ми не можемо више у

45
овом мраку да останемо, већ желимо и молимо да нам се дозволи да у Грчкој примимо веру
и грађаиство.”
Завршивши овај свој говор, додали су: „Да грчка вера, Господару, није угодна Богу, не би
је примила твоја баба, премудра кнегиња Олга.” „Где да примимо крштење?” упита Влади-
мир. „Где је тебе, Господару, воља“, одговорише сви углас. Самољубље није дозволило
Владимиру да моли грчке цареве да га приме у своју веру. Он је измислио начин да их не
моли, а да ипак буде примљен. Скупио је велику војску и пошао у Херсон (данас Керча на
Криму) на главни град Феодосију, који је, опседнувши га, узео без крвопролића, а потом је
грчким царевима објавио да ће, ако му они не дају своју сестру Ану за супругу, као што је
град Феодосија покорен, и многи други осетити снагу његова оружја. Одговор царева састо-
јао се у томе да, ако велики кнез жели брак с њиховом сестром, онда мора прво да пређе у
хришћанску веру. Управо то је Владимир и хтео. И тако је царевна дошла, а Владимир је,
примивши од херсонског епископа свето причешће и добивши име Василије, обавио брачну
свечаност по хришћанском закону.
После примања вере и после женидбе са горе поменутом грчком принцезом, велики кнез
је вратио Грцима град Херсон и сав освојени део Кримског полуострва и, добивши из
Цариграда искусне попове и црквене учитеље, преобратио је не мали број својих поданика
из идолопоклонства у веру истинском Богу. Срушивши паганске храмове, подигао је Божје
цркве, смирио све пограничне непријатеље и, проширивши руске границе, увео у своје земље
савршени мир и тишину. Док је био у паганству, он је имао много жена и наложница, као што
је већ поменуто, и мада се по пријему Божјег закона многих одрекао и осталима тиме
запретио, ипак је од разних жена имао дванаест синова, којима је још за живота разделио
своју државу на кнежевине. Тачно је да је он тиме хтео да постигне да међу његовим сино-
вима касније не буде расправе, али само то дељење ослабило је Русију и изазвало срамно
властољубље, свирепу мржњу и готово потпуну пропаст.
1015. година
Свјатополк I, Јарополков син, којега је посинила Владимирова мајка, незадовољан својом
Туровском кнежевином, већ прве године убио је тројицу браће, Бориса Ростовског, Глеба
Муромског и Свјатослава Древљанског, и тако завладао великим Кијевским кнежевством,
које је Владимир оставио Борису. Скупивши приличан број Варјага и Словена, Јарослав
Владимирович, новгородски кнез, напао је Свјатополка и, освојивши 1017. године Кијев,
принудио га да побегне пољском краљу Болеславу I и од њега затражи помоћ коју му је краљ
и обећао. Само то обећање није било дато у доброј намери него да би се том приликом
одузеле од Русије земље које је Велики Владимир отео од Пољске. Мада је иступио с војском
против Пољака, Јарослав је на крају био принуђен да бежи од пољског оружја према
Новгороду. Али ово бекство Свјатополку није донело много користи јер, када је Јарослав
опет пошао на њега с Варјазима и Словенима, био је принуђен да по други пут бежи и у
бекству у Пољској умро је недостојном смрћу.
1019. година
Јарослав I, прекрштен у Георгија или Јурија I, Владимиров син, победивши Свјатополка
и Пољаке, водио је поново суров рат са својим братом Мстиславом, храбрим тмутараканским
кнезом, с којим је после тешке битке морао на крају да подели власт. (Мстислав је по одлуци
свога оца имао резиденцију у граду Тмутаракану, или данашњем Темрјуку, у Архангелском
царству. Тамо је он 1021. године покорио Татарске козаке који су му били у суседству и
простирали се до Кавкаских планина. Види Зборник разних извештаја који се односе на руску
историју, том I, стр. 185) Међутим, то је трајало само до 1036. године, када је Мстислав умро.
У међувремену, Јарослав је владао земљама које су лежале западно од Дњепра и прости-
рале се до реке Висле, са престоницом у Кијеву, а Мстислав је, владајући у Чернигову,
управљао источним делом Русије. И како је Новгород остао у Јарослављевом делу, а Нов-
городска област се граничила са Естландијом и Лифландијом, где су живели Чуди, Јарослав
је 1030. године, победивши тамо Чуде, саградио у Лифландији град Јурјев, који су потом
освајачи назвали Дерпт. Затим је с великим губицима 1036. године одбио Печењеге од
Кијева, који су они већ били опсели. Године 1042. обновивши рат са Грцима, поставио је
46
1051. године Илариона (који је био обичан, али светог живота калуђер) за митрополита
кијеворуским архијерејима, не шаљући га, како је то до тада било уобичајено, у Цариград
грчком патријарху. Овај велики кнез, први у Русији, саставио је писани Грађански закон, по
коме је требало судити и пресуђивати. Тај закон је издао 1031. године у Новгороду, где је
такође 1031. године основао и прву Славенску школу, а Новгородцима дао многе привиле-
гије, због којих су они касније изазивали разне немире.
1055. година
Изјаслав I, прекрштен у Димитрија I, после смрти свог родитеља (који је умро у месецу
фебруару 1054. године), наследио је Велико кијевско кнежевство, али су га прогањали браћа
и рођаци, а Всеслав Полоцки, удруживши се са осталима из племена, принудио је Изјаслава
да му уступи престо, на коме ипак није остао дуже од седам месеци, јер је Изјаслав уз помоћ
пољског краља Болеслава опет добио своје кнежевство. (Феодосије, кијевски архимандрит,
пише да је Изјаслав тада пустио краља Волеслава заједно са војском у Пољску, али у другој
Историји стоји: пошто је Болеслав земље око Кијева затекао у изобиљу, и он и његови
војници, одали су се раскалашном животу, чак самој Содоми. С друге стране, њихове жене
у Пољској пошле су истим путем у неморал и нестало је разлике између господара и слугу.
Жене су све биле заједничке и слуге су се измешале са својим господарицама као са својим
властитим женама. То је учинило да су сви војници, оставивши краља у Русији, пожурили у
Пољску, куда је био приморан да похита и сам краљ. Види Универзалну хронику, део IV, стр.
490)
И мада га је са престола отерао брат Свјатослав Јарославич, који више није могао да
трпи његово старешинство, он је ипак после његове смрти, победивши Всеволода Свјато-
славича, био велики кнез до 3. октобра 1078. године, када је, борећи се са својим рођацима,
непријатељима, с леђа прободен копљем и убијен.
Свјатослав II, Јарослављев син, протеравши свог брата Изјаслава, као што смо раније
рекли, постао је велики кнез и владао је четири године.
Всеволод I, трећи Јарослављев син, перејаславски кнез, ступио је на престо после
Изјаслављеве смрти. И он је морао да се бори са својим рођацима, али није изгубио ништа
од своје земље, и умро је 13. априла 1093. године. На самрти за наследника великог
кнежевства одредио је свог сина Владимира, али овај је, плашећи се немира, уступио престо
Свјатополку, сину Изјаслава I, који је тада био новгородски кнез.
1073. година
Свјатополк II, крштен Михаил I, позван добровољно од стране Владимира Всеволодовича,
као што смо раније рекли, примио је велико кнежевство 1093. године. У почетку је живео у
добрим односима са Владимиром, али касније, када је, по рђавом савету кнеза Давида
Игоревича, ослепио кнеза Васиљка Ростиславича, међу њима је дошло до велике свађе која
се посредством велике кнегиње, Всеволодове удовице, и митрополита Николаја завршила
помирењем.
1093. година
Владимир II Всеволодович Мономах, умољен од народа, дошао је на великокнежевски
престо у Кијеву после Свјатополкове смрти. Он је прекинуо непријатељства међу руским
удеоничким кнежевима. Половце и остале непријатеље побеђивао је са изванредном храб-
рошћу, освојио је град Кефу, којим су тада владали Ђеновљани, а кефињског кнеза победио
је у двобоју и одузео му све знаке достојанства. Хтео је да поведе и рат против Цариграда,
али га је Алексеј Комнен, који је владао у Грчкој, у то време одвратио од тога тиме што му је
преко изасланика послао скупоцене дарове и писмо следеће садржине (1113. године):
„Алексеј Коммен, милошћу Божјом православни цар грчки, највећем међу руским кне-
жевима Владимиру с изузетном радошћу. Пошто си исте вере с нама, и чак исте крви: од
крви Великог Константина Мономаха кесара потичеш. Зато пошто смо исте крви не приличи
нам да живимо у непријатељству, него у миру и љубави као браћа. Зато упознај љубав коју
осећамо према Твојој особи благородној. Ево ти шаљем царски венац Константина Монома-
ха, оца Твоје мајке, жезло и дијадему и златан крст са животворним дрветом, гривну и остала

47
царска знамења и дарове, да њима светитељи које сам Ти послао награде твоју племе-
нитост, да од сада будеш Богом овенчани цар Руске земље.”
Овај велики кнез преставио се (умро) 19. маја 1125. године.
1125. година
Мстислав Владимирович примио је власт великог кнеза 1125. године. О делима овог
великог кнеза у руским историјама не спомиње се ништа, сем да је по савету калуђера
послао своју браћу на Кривиче,11 да је 1131. године повео војску на Литву, заробио неколико
стотина Литванаца и довео их у Русију, и следеће, то јест 1132. године, преставио се (умро).
(О Кривичима г. Емин даје следеће саопштење: Кривичи су се звали они народи који
потичу од Изјаслава, сина Великог Владимира, који је увео хришћанство у Русију и од
Изјаслављевих поданика. Овај владар протерао је, због неверства, своју супругу Рогнеду у
Полоцко кнежевство, а свом сину из брака са Рогнедом, Изјаславу, подигао је град Изја-
слављ, недалеко од града Полтекса којим је владао отац његове мајке Рогволд. Истовремено
земље потчињене Изјаславу, Велики Владимир је одвојио од Русије. Рогнедини народи, који
су за њена живота били потчињени њој и Изјаславу, називали су се Изјаславци и непрестано
су били у свађи са Русима, јер нису могли да подносе једни друге. И тако, каже Емин, из
Несторовог описа на 188. страници, где он пише „да је кнез Мстислав послао војску на
Кривиче према граду Изјаслављу са четири стране”, може се претпоставити да је престоница
Кривича била у граду Изјаслављу, тада потчињеном потомцима Рогнеде и Изјаслава. Име
Кривичи потиче можда отуда што су они били руског порекла, али су мрзели Русе, па су их
због тога назвали не прави, него Кривичи, то јест криви Руси. Руска историја, том 2, књига 7,
стр. 374. и 375)
1132. година
Јарополк II Владимирович постао је велики кнез после смрти свог брата. Пољски сенатор
Влостович 1134. године ухватио је на превару овог великог кнеза и одвео га пољском краљу
Болеславу III Кривоустом, одакле се кнез није могао извући док није обећао сто златних
фунти за откуп. Међутим, уместо обећаног злата, он се жестоко осветио краљу, разоривши
готово читаву Пољску и победивши и њега лично под Галичем, због чега је Болеслав пао у
такво очајање да је 1139. године и умро (Универзална хроника, део 4, стр. 494 и 495).
1138. година
Вјачеслав Владимирович наследио је после Јарополка великокнежевски престо, али
двадесет дана касније збацио га је Всеволод Олгович, черниговски кнез. Да би се учврстио
на великокнежевском престолу, овај Всеволод настојао је на све начине да Мономахову децу
и унуке удаљи од Кијева и других већих кнежевстава, али је на крају сам, скупљајући војску
на галичког кнеза, умро 1146. године. После његове смрти, великог кнежевства се лукав-
ством домогао његов брат Игор Олгович, али њега је две недеље касније Изјаслав Мстис-
лавич збацио и послао у калуђере, па га је народ убио у Кијеву, а Изјаслав се учврстио на
престолу који је затим морао да брани у многим крвавим ратовима са кнежевима Јуријем
Владимировичем Долгоруким и Владимиром Галичким. Пошто их је на крају победио, по-
делио је власт са горе поменутим Вјачеславом Владимировичем, својим стрицем и, уступив-
ши му старешинство, сам је имао неограничену власт све до смрти која га је задесила 13.
новембра 1154. године. После њега владао је Вјачеслав са синовцем Растиславом Мстисла-
вичем до 1155. године, када се преставио (умро), а Растислава је исте године протерао Јуриј
Владимирович Долгоруки. Истина и он је имао да претрпи велике муке од других кнежева,
али се ипак учврстио на кијевском престолу, основао град Москву и преставио се 1158.
године.
1158. година
Андреј I Јурјевич Богољупски, син великог кнеза Јурија Владимировича, видећи да је
Кијевска престоница услед бројних свађа кијевских кнежева знатно ослабила, пренео је
престо великог кнеза у Владимир. Он је 1164. године ратовао против волшких и камских
Бугара и, победивши их и спаливши им три града, завладао је њиховом престоницом Брја-
химовом. Међутим, ноћу 29. јуна 1175. године убио га је у спаваћој соби шурак Кучков са још

48
двадесет убица. После смрти овог великог кнеза, на престо је ступио Мстислав II, син
Мстислава Јурјевича, али пошто је његово ступање било незаконито, по истеку десет месеци
и девет дана протерао га је Михаил II, син Јурија или Георгија II. Он је владао једну годину и
пет дана.
1177. година
Всеволод III, или Дмитриј II Јурјевич, син Георгија II, позван 1177. године на велико-
кнежевски престо у Владимиру, казнио је убице свога брата Андреја. Водио је рат са Глебом,
рјазанским кнезом, који је обема странама донео велику штету. На крају, Всеволод је ухватио
Глеба и уморио га у тамници, а његова два унука, Мстислава и Јарополка, ослепио. За време
овог великог кнеза, који је коначно ослабио Кијевску кнежевину, у Галичу је основан још
један престо у Волинији, чији су се владари потписивали као самодршци целе Русије.
1216. година
Константин Всеволодович, мада је 1216. године добио Владимирско велико кнежевство,
протеран је на самом почетку своје владавине од стране брата Јурија, али је три године
касније уз помоћ Новгорођана, после велике победе над браћом, поново ступио на свој
престо, на којем је остао до 1218. године, када је умро.
1218. година
Јуриј или Георгије III ступио је на великокнежевски престо 1218. године. За време његове
владавине био је несрећан рат са Татарима на реци Калки 1224. године, свирепа најезда
Џингис-кановог унука Батија, разарање и коначно поробљавање Русије. Велики кнез Јуриј
погинуо је у последњој бици са Татарима 1237. године.
(О овом татарском нападу на Русију, у Огледу Казањске историје (глава III о насељавању
Татара у бугарским земљама) пише овако: „Батиј, којег Лизлов у својој Скитској историји,
део II, глава 1. назива Земихан, правилније Зеин Хан, јер се он код Татара обично зове Батиј
Заин или Саин Хан. Овај је, скупивши велику војску, са својим војводама Каданом, Махме-
том, Петом и другима 6745. године од стварања света, а 1237. године од Христова рођења,
кренуо на Русију и, дошавши изненада шумским путевима под Рјазан, најпре је затражио од
рјазанских кнежева, како за њих саме тако и од свих њихових људи и имања, десетину.
Тадашњи рјазански кнез Јуриј Невгарович и његов брат Олег, као и муромски и пронски
кнежеви, смело су му одговорили да ће све то добити, али тек кад њих не буде било. У
међувремену упутили су изасланика великом кнезу Јурију Владимирском, молећи њега и
друге за помоћ, али им је нико није пружио. Зато је 21. децембра град Рјазан пао. Кнеза и
све људе које су тамо затекли, Татари су поубијали. Касније је Батиј, погубивши много руских
кнежева и разаславши јаке дружине, разорио још много руских градова и насеља, као
Коломну, Москву, Владимир, Суздала, Јурјев, Ростов, Кострому, Углич, Кашин, Јарослављ,
Вологду и друге, идући пак према Новгороду разорио је Торкож, али се од напада на Новго-
род, зачудо, уздржао. Враћајући се отуда, прешао је у Малу Русију и, освојивши тамо град
Козелц, вратио се у своју Хорду. Следеће године послао је нову војску која је освојила Пере-
јаслављ и Чернигов. Године 6748. слао је свог војводу Махмета, или Менгата, да извиди
Кијев, и своје изасланике Великом кнезу Михаилу Всеволодичу, да би га обмануо, али је
велики кнез наредио да се ти посланици побију, док је сам са својима отишао у Угарску.
Разљућен тиме, Батиј је скупио велику војску, пошао с њом на Кијев и, освојивши га на јуриш,
приредио је у њему ужасно крвопролиће и уништење.)
1238. година
Јарослав Всеволодович за време Батијеве најезде држао се по страни владајући у
Новгороду, а када је рат престао, отишао је у Хорду и од Батија добио Велико владимирско
кнежевство. Овај велики кнез храбро је ратовао против Литве и Немаца, који су завладали
Ливонијом и назвали је Лифландија, али је касније био принуђен да по други пут оде у Хорду,
где је због одбране своје отаџбине био стављен на тешке муке, па је при повратку умро.
1252. година
Александар Јарославич Невски четири пута позиван је у Хорду Батију док су се његова
браћа међусобно спорила око великог кнежевства. Ипак, Батиј га је дао Александру, сма-
49
њивши велику контрибуцију коју му је одредио. Овај кнез био је побожан, кротак, умерен,
праведан, храбар, леп и стасит. Он се, још док је владао у Новгороду, прославио победама
над лифландским витезовима и Швеђанима које је потукао на Чудском језеру и реци Неви,
а лифландским великим мајсторима наметнуо је данак. Приликом четвртог одласка у Хорду
разболео се на повратку и, закалуђеривши се, умро у Городцу на реци Волги 1263. године.
Због побожности и многих војничких подвига приликом одбране отаџбине од непријатељских
напада, Руска црква прогласила га је за свеца, а император Петар Први у знак сећања на
њега подигао је чувени манастир на реци Неви, на месту где је славни кнез победио горе
поменуте Швеђане и витезове и по томе добио надимак Невски. А императорка Катарина
Прва у знак сећања на овог владара увела је каваљерски орден, који се може видети на овде
приложеном гравираном листу.
1264. година
Јарослав Јарославич, брат великог кнеза Александра Невског, ступио је на престо 1264.
године. Он је ратовао против лифландских Немаца и својим победама принудио их на мир
и био владимирски, тверски и новгородски кнез.
1271. година
Василиј Јарославич, добивши велико кнежевство и удруживши се са Татарима, ратовао
је против Новгорођана, али кад су му се ови предали, уследио је потпун мир. Владавина овог
великог кнеза трајала је до 1276. године, када је умро у граду Костроми.
1276. година
Димитриј Александрович, мада је био наследник великокнежевског престола, није могао
да влада у миру, зато што га је његов млађи брат Андреј, измоливши велико кнежевство од
цара у Хорди, протерао. Истина, Димитриј се уз царево одобрење поново домогао свог
престола, али брат га је и даље узнемиравао.
1281. година
Андреј Александрович с правом је ступио на престо 1281. године. Ишао је у рат против
лифландских Немаца и разорио град Шканци. Касније, по повратку из Хорде, замонашио се
и умро.
1296. година
Данило Александрович први је узео титулу московски велики кнез. И како је многим
грађевинама повећао Москву и припојио јој Залески Перејаслављ по тестаменту кнеза Ивана
Димитријевича, то се Москва већ тада спремала да постане сверуска престоница.
1304. година
Михаил Јарославич спорио се 1304. године са кнезом Јуријем Даниловичем московским
око великокнежевског престола и, отишавши у Хорду, постигао је што је желео. Међутим,
горе поменути кнез Јуриј оженио се у Хорди царевом сестром Кончаком, па је добио од цара
велико кнежевство, ради којег је с великим кнезом Михаилом водио рат у коме је био
побеђен, а његова супруга пала је у Михаилово заробљеништво, где је и умрла (1317. год).
Јуриј је због тога оптужио Михаила, којег су позвали у Хорду и у њој га мучки убили, а Јуриј
се учврстио на великокнежевском престолу и водио рат са Швеђанима у околини Виборга.
На острву код којег река Нева истиче из Ладошког језера подигао је град по имену Орешек,
којег су Швеђани касније, пошто су га заузели 1347. године, преименовали у Нотебург, данас
Шлиселбург. Најзад, 1328. године кнез Димитриј Михаилович Тверски убио је великог кнеза
у Хорди за шта је и сам, по царевом наређењу, убијен. У међувремену велики литавски кнез
Гедимин, видећи крваве размирице руских кнежева, а поред тога и татарски зулум над њима,
па према томе и несигуран руски престо, искористио је повољну прилику да 1320. године
изврши снажан напад на југозападну Русију, и освојио је читаву Волинију, Северију и Кијев,
престоницу Русије (Зборник руске историје, том IV, стр. 376).
1326. година
Александар Михаилович Јарославич Тверски добио је велико кнежевство од цара. Али
како је царевог рођака Шчелкана, који је дошао под Кијев, потукао до ногу, то је био принуђен

50
да се склони од царевог гнева у Псков код Немаца и у Литву. Најзад, надајући се да ће добити
опроштај, добровољно је отишао у Хорду и тамо је убијен.
1328. година
Иван Данилович, прозван Калита, за време Александрова бекства, постављен је од стра-
не цара у Хорди 1328. године за великог кнеза Владимирске, Московске и других кнежевина.
Овај велики кнез учврстио је сверуску престоницу у Москви, у коју је свети митрополит Петар
пренео и митрополију. Такође је Москви присајединио Ростов, а Владимир је после тога само
носио престоничко име. Калита је прозван зато што је са собом носио торбу, из које је давао
милостињу убогима (Универзална хроника, том VI, стр. 647). Он се преставио (умро) 31.
марта 1341. године. Годину дана пре његове смрти Пољаци су, видећи ослабљену Русију и
да су Литавци освојили Кијев и друга места у Северији и Волинији, хтели такође да се користе
руским земљама и зато су без већег отпора заузели читав крај који се данас зове Црвена
Русија и граничи са Великом и Малом Пољском.
1340. година
Симеон Иванович, по надимку Горди, постављен је у Хорди на великокнежевски престо,
на којем је провео до 1353. године, а после његове смрти, по царевом одобрењу
Иван Иванович (1353. год) је наследио великокнежевски престо. После њега, тачније
1360. године
Димитриј Константинович, суздаљски и нижњеновгородски, постао је велики кнез са
престоницом у Владимиру, само он није дуго владао јер је 1362. године био принуђен да се
повуче пред законитим наследником.
1362. година
Димитриј Иванович, по надимку Донски, ишао је у Хорду цару, и протерао кнеза Димит-
рија Константиновича, добио је Велико московско кнежевство, коме је припадало и Влади-
мирско. Овај кнез се прославио највише тиме, што је одржао велику победу над великом
татарском војском под вођством хординског хана Мамаја, на Куликовом пољу крај реке
Дона, по чему је и прозван Донски. Водио је рат и са кнезом Михајлом Александровичем
Тверским и његовим зетом и помагачем, литавским кнезом Олгердом. Овај рат је био штетан
за обе стране, али он није пустио Тверског кнеза на великокнежевски престо, без обзира на
то што му га је Мамај доделио. Касније, 1382. године хан Тахтамиш напао је на Русију са
великом татарском војском и пошао право на престонички град Москву. Велики кнез
Димитриј је одмах отишао из града. Мада су се супротставили непријатељу, Московљани
нису могли да пруже довољан отпор, и он је 16. августа заузео Москву и цео гарнизон, који
је бројао 25 000 људи, побио и начинио страховиту пустош и пљачку. Касније је велики кнез
Димитриј изградио у Москви камени Кремљ и, присаједињавањем јаких кнежевина, Москва
је знатно ојачала.
1389. година
Василиј Димитријевич, син великог кнеза Димитрија Ивановича Донског, примио је вели-
ко кнежевско наследство 1389. године. Он је прво умирио побуњене Новгородце, принудив-
ши их да му плаћају данак. Потом је водио крваве ратове са својим тастом литавским кнезом
Витовтом, који је лукавством освојио град Смоленск. Велики кнез се преставио (умро) 27.
фебруара 1425. године.
1425. година
Василиј Васиљевич, мрачан или слеп, ступивши по наследству на престо, морао је да пре-
трпи многа гоњења и неколико прогонстава од Јурија Димитријевича Шемјакина, и на крају,
после многих сукоба и бојева, Димитриј Јурјевич је 1446. године овладао Москвом и ухватив-
ши великог кнеза Василија у Троицком манастиру довео га у Москву, где је 16. фебруара
наредио да му се ископају очи, и тако слепог послао га у Углич у прогонство. Но касније, на
захтев московског народа и старањем свих кнежева и свештенства, велики кнез Василиј је
17. фебруара 1448. године поново доведен на престо. Шемјакин је умро у бекству 1453.
године. А велики кнез је покорио Новгорођане, принудивши их да му плаћају данак, и потом
се 27. марта 1462. године преставио (умро) у Москви.
51
 1462. година
Иван Васиљевич, син великог кнеза Василија Васиљевича, наследио је по свом оцу Ве-
лико кнежевство. Он је за време унутрашњих борби хординских Татара послао војску на
Казањ и смирио је охолост Казањаца. И пошто су Новгорођани намеравали да приме
покровитељство пољског краља и Новгородску област присаједине Пољској круни, за шта
се највише залагала Марфа, удовица намесника Исака Борецког, повевши војску на Нов-
город, велики кнез их је приморао на потпуну послушност, а горе поменуту Марфу и њену
децу ухватио и довео у Москву, и тако укинуо Новгородску републику и потчинио је свом
самодржављу. Хордински цар Ахмет послао је у Москву посланике да узму данак за прошле
године, са наредбодавним писмом и својим ликом на печату, а уз то преко тих истих
посланика захтевао је да велики кнез дође у Хорду на постављење.
Велики кнез Иван, који је већ свим другим кнежевима утерао страх, непрестано се старао
да ослободи своју отаџбину од свих непријатеља, а посебно да принуди Татаре да се потчине
његовом оружју. Изгазивши ногама писмо хординског цара, он нареди да се посланици
побију, сем једног, кога је послао натраг у Хорду да исприча цару о томе. Разјаривши се,
Ахмет татарски је 1473. године дигао велику војску на Русију. Али баш у тренутку кад је са
својом војском почео да се пребацује преко реке Оке, стигла је велика руска војска која га
је приморала да се врати натраг. Без обзира на то, он је опет захтевао да велики кнез дође
у Хорду, али како му је велики кнез одговорио презриво, не могавши да поднесе ту срамоту,
Ахмет 1481. године пође опет са великом силом на Руску земљу. Велики кнез послао је
одмах своју војску на реку Оку, а Ахмет, када је сазнао за то, пошао је према Литавским
земљама и зауставио се на броду реке Угре, чекајући помоћ од пољског краља. И велики
кнез лично упутио се тамо са својом војском и за време честих сукоба са Ахметом тајно је
послао два генерала са одговарајућим бројем војника у Хорду у којој су они, затекавши је
без војске, направили велико крвопролиће и пустош и вратили се са великим пленом. Чим
је чуо за то, цар Ахмет је кренуо у Хорду, али пре него што је он стигао, Хорду су напали
нагајски Татари и потпуно је разорили и опустошили, а Ахметове жене одвели у зароб-
љеништво. Затим, прешавши Волгу, пошли су му у сусрет, разбили његову војску, а њега
убили и тако је велика моћ Хорде сасвим уништена.
Да би у својој отаџбини убудуће спречио међусобне свађе и крвопролића руских кнежева,
кнез Иван је сва мала и удеоничка кнежевства потчинио власти Московског престола, а
наследна имања укинуо је законом. Он је био у другом браку са грчком царевном Софијом
Фоминишном, кћерком Фоме Палеолога, морејског деспота, и унуком Емануела II Палео-
лога, и преко ње је добио грб Источне Римске Империје, двоглавог орла. (Иван Фредерик
Јоаким, професор историје у Халеу, у Примедби на Државне промене у Руском царству од
Лакомбеа, на 23. страници под бројем 19. наводи из Хронике Георгија Франција на 214. и
216. страници да је Софија Фоминишна имала још једну сестру, старију Јелену, која је била
жена српског кнеза Лазара. Platina in Pio II, pag. 762. Bzovius annal. Eccles. ad a. 1461.)

2. ПРЕГЛЕД РУСКИХ ЦАРЕВА

1505. година
Василиј Иванович, наследивши после смрти свог оца сверуски престо 1505. године, пос-
лао је у лето 1514. године велику војску од 150 хиљада људи под посрнули Казањ, која по-
сле првих великих успеха касније умало није сва побијена због пијанства Руса (Исто, стр. 99
и 91) и лукавости казањског цара Махмета, или како га неки зову Махметелина (У Огледу
казањске историје, глава VII). Годину дана касније, покајавши се због издаје пред своју
огавну смрт, овај Махмет се потчинио великом кнезу и послао му своје изасланике са триста
најбољих коња, које је пре тога сам јахао, и много коњских опрема, украшених златом и
сребром. Без обзира на његов злочин, велики кнез му је опростио сва недела, а у Казању је
поставио за цара Шах Алеја Алејаровича Касимовског, којег су Казањци убрзо протерали
зато што није хтео с њима да се отцепи од Русије и на његово место изабрали кримског
царевића Сафакиреја или Сипгиреја (Г. Ричков у Огледу казањске историје на 93. стр).
Велики кнез је поново, по други пут, послао војску под Казањ Волгом и сувим путем. Копнена
52
војска потукла је Татаре до ногу на Свијаги, а војску на лађама које су пловиле Волгом са
свом артиљеријом и муницијом потопили су казањски Черемиси на местима где је река била
најужа. Зато је велики кнез био принуђен да кроз шест година поново пошаље војску која је,
пошто је срећно стигла, победила Татаре, док је цар Сафакиреј побегао на Крим. Казањци,
који су за цара, на своју молбу, добили Шах-Алејевог брата, опет су издали великог кнеза,
тиме што су самовољно свргли цара којег су сами изабрали, и поново позвали на престо
поменутог Сафакиреја. У то време римски цезар Максимилијан I намеравао је да нападне
пољског краља Сигисмунда, који је Империји задавао велике невоље и, знајући у каквом
непријатељству Пољаци и Руси увек живе, одлучио је да са великим сверуским кнезом
закључи споразум против Пољака. С том намером упутио је великом кнезу угледно по-
сланство, заједно са писмом на немачком језику, чији би садржај у нашем преводу био сле-
дећи:
„По божјој вољи и нашој љубави Ми Максимилијан, божјом милошћу изабрани римски
император и цар Хунгарије, Далмације, Хрватске итд., итд., краљ. војвода Аустрије, војвода
Бургундије, Британије, Лорена, Брабанта, Штајерске, Корушке, Вајне, гроф Фландрије,
Хабсбурга, Тиролије, Фијерда, Кибурга, Артое и Бургунда, валенстроф Хенигавски и
Холандски, Зеландски, Намурски и Цифенски, маркгроф Римског царства и Боргавски,
ландгроф Елзаски, владар Фрисландије и Вендишмарка, Поршенава, Салинза и Мехељна,
итд., итд., итд. Ми смо склопили љубав и вечни савез и братско пријатељство с нашим братом
Великим царем Василијем, Божјом милошћу владаром и властодршцем целе Русије и
великим кнезом Владимирским, Московским, Новгородским, Плесковским, Тверским, Југор-
ским, Пермским, Вјатским, Бугарским итд., итд., властодршцем и великим кнезом Новго-
родским и Низовских земаља и Перниговским, Рјазанским, Вологодским, Езелским, Бетав-
ским, Ростовским, Јарославским, Белозерским, Удорским, Обдорским, Кондинским итд.,
итд. Ми треба с њим да останемо у братству и људским односима и пријатељству до краја
наших живота, и ко буде с нама Максимилијаном римским краљем и хунгарским, с нашим
цезарским величанством пријатељ, тај има да буде Вама Великом владару Василију, Божјом
милошћу цару и властодршцу целе Русије и великом кнезу, такође пријатељ, а ко је наш
непријатељ тај ће и Вама непријатељ бити, и ако Вама, нашем великом цару Василију,
Божјом милошћу цару и властодршцу целе Русије и великом кнезу, буде потребна наша
помоћ против Ваших непријатеља, ми смо дужни да Вам истински помогнемо на основу овог
нашег писма, тако нам Бог помогао, ако пак Ваша помоћ нама буде потребна, помагаћете
истински на основу овог писма, као што ће Бог Вама да помогне. И пошто је Ваш и наш неп-
ријатељ Сигисмунд, краљ пољски, и велики кнез литавски, нама и Вама велику неправду
учинио и стално иступа против Немачког ордена и незаконито држи под собом неколико
градова у Прусији и намерава да Пруске земље Немачког ордена опустоши и покори, и уз
то град Ваше области Кијев, као и друге руске градове неправедно држи под својом влашћу,
ми морамо против тог нашег непријатеља Сигисмунда, краља пољског и великог кнеза
Литавског, да се удружимо, да супротставимо непријатељу наш Савез, колико нам Бог
помогне, итд. Ми Максимилијан, краљ римски и хунгарски и наше цезарско величанство има-
мо одмах да почнемо са Сигисмундом, краљем пољским и великим кнезом литавским, наше
спорове да решавамо, колико нам Бог дозволи, и да се у томе заложимо истински, без
лукављења, на основу нашег договора с Вама, и градове Немачког ордена Пруске земље
ми ћемо добити, јер их Сигисмунд незаконито држи под собом. И Ви, Велики Василиј, Божјом
милошћу цар и властодржац целе Руске земље и велики кнез, пошто сте до сада избегавали
да имате посла с Вашим непријатељем пољским краљем и великим кнезом литавским, сада
имате прилике да решите свој спор са њим тако како Вам Бог помогне, и добијете своје
очевско паслеђе, и ко од нас први удари на непријатеља, дужан је да се пре тога договори и
да заједнички иступимо против непријатеља. Уколико Ми Максимилијан, краљ римски и
хунгарски и наше цезарско величанство пошаљемо наше кнежеве и војсковође против пољ-
ског краља и великог кнеза литавског, Ми смо дужни да Вас о томе обавестимо, и Ви лично
имате да пођете на њега или да своје кнежеве и војсковође са војском пошаљете против
њега. Ми смо дужни да ратујемо заједно и, ако Ви, наш брат велики владар Василиј, Божјом

53
милошћу цар и властодржац целе Русије и велики кнез ударите на нашег непријатеља, или
пошаљете своје кнежеве и војсковође, Ми смо на основу овог нашег писма дужни да исту-
пимо заједно са Вама против нашег непријатеља, па ћемо или Ми лично поћи на њега, или
ћемо послати на његову земљу наше кнежеве и војсковође с нашом војском. И ако о походу,
услед далеког пута, не стигнемо да Вас, брате наш, обавестимо и ударимо на краља пољског
и великог кнеза литавског, или пошаљемо наше кнежеве и војсковође на његову земљу, и
Вама нашем брату, ставиће се то до знања и Ви ћете, брате наш, велики владаре Василије,
Божјом милошћу царе и властодршче целе Русије и велики кнеже, такође бити са нама и
лично на њега ударити, или ћете своје кнежеве и војсковође са војском на његову земљу
послати. А у случају да Ви ударите на њега, брате наш и велики царе и властодршче целе
Русије и велики кнеже, или своје кнежеве и војсковође са војском пошаљете на његову
земљу а да нама због далеког пута то не буде познато, чим сазнамо и Ми смо дужни да
ударимо на њега, или да наше кнежеве и војсковође са војском пошаљемо на његову земљу,
и ако нам Господ Бог укаже своју милост и пружи помоћ против пољског краља и великог
кнеза литавског, нашег непријатеља, повратићемо наше градове које он сада незаконито
држи под собом. А уколико пре њега наиђемо на неког другог владара у Пољској земљи и
Великој Литавској Кнежевини, и против свих могућих непријатеља наших, имамо да будемо
удружени до смрти. Наши посланици и трговци имаће слободан пролаз кроз Вашу земљу
без икаквих сметњи. Исто тако Ваши посланици и трговци имаће кроз нашу земљу слободан
пролаз без икаквих сметњи. На све ове горе поменуте одлуке, које су изнете у овом писму,
Ми Максимилијан, божјом милошћу краљ Римски и Хунгарски и наше цезарско величанство
у Далмацији и Хрватској итд., итд., Војвода Аустрије, војвода Бургундије, Британије, Лорена,
Брабанта, Штајерске, Корушке, Карниолије, Лимбурга, Лиценбурга и Гелдрије, гроф Флан-
дрије, Хабзбурга, Тиролије, Фијерда, Кибурга, Артоза и Бургунда, валенсгроф Хенигавски,
Холандски, Зеландски, Намурски и Цифењски, маркгроф Римског царства и Бургавски,
ландгроф Елзаски, владар Фрисландије и Бендишмарка, Портенава, Салинза и Мехељна
итд., итд. — Вама, нашем брату великом владару Василију, Божјом милошћу цару и влас-
тодршцу целе Русије и великом кнезу Владимирском, Московском, Новгородском, Плес-
ковском, Тверском, Југорском, Пермском, Вјатском и Бугарском властодршцу и великом
кнезу Новгородском и Низовске земље и Черниговском, Рјазанском, Вологодском, Езел-
ском, Ростовском, Јарославском, Белозерском, Удорском, Обдорском и Кондинском, у знак
највише потврде крстове смо целивали и на ово наше пуноважно писмо свој печат ставили.
Написано у нашем. граду Геминду, четвртог дана месеца августа по рођењу Христа, нашег
милог Господа, Нашег Римског царства 29. и Хунгарског 25. године.
МАКСИМИЛИЈАН”
Велики кнез Василиј примио је цезареве изасланике, а што се тиче цезаревог предлога,
пошто је велики кнез и без њега намеравао да ослободи бар Смоленск од пољске влада-
вине, био је спреман да пошаље војску на Пољску. Истина, Пољаци су позвали у помоћ
кримске Татаре, али Руси су нанели огромну штету Пољској, освојили 1514. године Смоленск
из којег су све пољско благо пренели у Москву. Овим моћним оружјем великог кнеза смирен
је и бунтовни Псков. Пред крај своје владавине овај велики кнез први је почео да се потписује
као Цар и Самодржац сверуски. Можда је повод за узимање ове царске титуле било горе
наведено писмо императора Максимилијана, који је великог кнеза именовао цезарем, али у
Русији тога времена, овај назив није био у употреби, па је преведен на словенски језик у
којем гласи тачно цар, јер су словенски народи грчке и римске цезаре називали царевима.
(Neü-eröffneter historischer Bilder-Saal IV. Theil, Per. 3. Cap. XII. pag. 461) Овај владар преставио
се (умро) 4. децембра 1530. године, и непосредно пред смрт поверио је државу свом сину
Ивану, који је тада имао четири године и три месеца. (Господин Ричков у Огледу казањске
историје на 110. страници каже да је смрт великог кнеза Василија објављена 5. децембра
1534. године.) Прича се да је том приликом, благосиљајући принца, москов- ском митро-
политу и свим бољарима који су стајали пред њим рекао следеће: „Он ће вам бити цар и
самодржац, он ће спрати хришћанске сузе и прекинути паганска скитажа, и све своје не-
пријатеље победити.“
54
 1533. година
Иван Васиљевич ступио је на царски престо после свог родитеља веома млад, као што
смо већ рекли, и зато је прво владао под надзором своје мајке Јелене Васиљевне, из
породице Глинских кнежева. Страх, који је за време претходних владара чувао Русију од
суседних непријатеља, ишчезао је заједно са смрћу цара Василија. Литванци, Кримљани и
Казањци који су се отцепили, видећи малолетног руског цара, намеравали су да сви заједно
пођу на Русију. С друге стране, бољари са својим несугласицама, самовољом, зеленаштвом,
лакомошћу и бездушношћу нису били готово ништа мање опасни по отаџбину. Пошто је
одрастао, цар Иван је после смрти своје мајке почео одлучно да спроводи своју самодржавну
власт. Бољаре, који су у његовом детињству слабили Царство, осудио је на смрт и тако
натерао све да му се покоравају. И како су Казањци у избору својих царева били веома
непостојани, цар Иван их је за то примерно казнио коначним освајањем Казања и уни-
штењем Царства. Приликом првог похода на Казањ, жестока зима и сурово пролеће
спречили су га да оствари своје намере, али војска која је пошла у други поход покорила је
брдске Черемисе, којих се по извршеном попису, без стараца и деце, нашло 40 хиљада
способних за службу.
Царевић Улан Кошак који је уживао благонаклоноет царице Сумбек, Сафакиријеве
удовице, ухваћен је у бекству, и примерно кажњен у Москви, куда је приведена и царица
Сумбек са сином и неизмерним богатством. Најзад, пошто су Татари и поред тога самовољно
изабрали за цара Једигера Казим-Сутанова, цар Иван је са великом војском дошао под
Казањ, и 2. октобра 1552. године освојио га снажним јуришем.
Погазивши шездесетогодишњи мир, закључен 1537. године, шведски краљ је послао своју
војску водом и копном на Орешек. (У извештајима о новгородским пословима забележено
је слање шведске војске на Орешек 1555. године, а господин Шафиров тврди да је то било
1554. године.) Швеђани су три недеље држали град у опсади, али Руси су их протерали. Ипак,
Швеђани су опустошили сву Ингрију. За нарушавање мира и штету претрпљену у Ингрији,
Руси су почетком 1556. године напали Финску и код Виборга однели сјајну победу над
Швеђанима, земљу сву опустошили и заробили тако много људи да су шведске и финске
паоре продавали по десет, а девојке по петнаест копејака. Видећи велику погибију својих
људи и да пољски краљ Сигисмунд и Лифланђани, који су га највише и наговарали да
прекрши своју заклетву обећавајући му своју помоћ, нису испунили своја обећања, морао је
да упути руском цару изасланике и затражи мир, што му није одбијено. (Увод у Московску
историју, страница 72. и 73.) Мир је закључен на четрдесет година, а споразум је потписан,
по обичају, У Новгороду са новгородским намесницима у марту 1557. године. Међутим, пошто
су се лифландски велики мајстори (које је велики кнез Александар Невски покорио и натерао
да му плаћају данак), понашали дволично (Универзална хроника, том VIII, страница 896. Увод
у Московску историју, у опису живота цара Ивана), цар Иван је те исте 1557. године послао
руску, татарску и черкеску војску Донских козака (Извештај о пореклу козака у Зборнику
руске историје, том IV, стр. 394) под касимским царем Шигалејем у Лифландију, где је освојио
Нарву, Дерпт и друге градове, а 1559. године заробио великог мајстора Вилхелма фон
Фиршенберга са великим бројем Лифланђана и одвео их у Русију. Следеће године пали су
утврђени замак Фелин и град Венден. (У књизи под насловом: Neü-eröffneter historischer
Bilder-Saal, у 4. делу 3. свеске, глава XII на 463. страници пише да је цар Иван приликом опса-
де Витенштајна у Лифландаји наредио да се командант и други виши официри живи пеку на
ражњу на тихој ватри, али то је, изгледа, нетачно, јер цар Иван није лично учествовао ни у
једном од тамошњих похода, а ни други историчари о томе ништа не спомињу.)
И како је последњи велики мајстор Лифландског немачког ордена Готхард Кетлер 1561.
године уступио Лифландију пољском краљу, цар Иван је 1563. са многобројном армијом
иступио против Пољске и повратио стари руски град Полоцк и друга места, а 1564. године
закључио је споразум са шведским краљем Ериком XIV, који се обавезао да ће убудуће
водити преписку са царем лично, а не са новгородским намесницима. Том приликом швед-
ском краљу су уступљени Ревал и Пернав. Ово примирје није дуго трајало. Свргавши са пре-
стола брата Ерика XIV, шведски принц Иван бацио је у затвор и осрамотио руске посланике

55
1568. године, чиме је дао повода за нови рат. С друге стране, Турци и кримски Татари, по
наговору Пољака, дошли су 1569. године са великом армијом, која је бројала 340 хиљада
људи, под Астрахан, али изгубивши много људи и готово сву муницију, ови неверници били
су приморани да се врате у малом броју.
А следеће, 1570. године, цар Иван је због срамоћења својих посланика у Шведској поново
почео рат са Швеђанима, који је прекинут двогодишњим примирјем и по истеку тог рока опет
настављен. Руси су освојили Мариенхаузен, Дунебург, Волмар, Кокенхаузен, Венден и још
неколико градова, а Швеђани су од Руса освојили Нарву и неколико места у Естонији, а у
Новгородској провинцији Јам и Копорје, у Карелији град Карели или Кексхолм. У међувре-
мену Пољаци су на другој страни вршили пустошења по Русији, која је цар Иван, како оружјем
тако и предлозима за мир, безуспешно покушавао да спречи. У тако тешкој ситуацији он је
био принуђен да до мира с Пољацима дође другим путем, до тог времена необичним за
Русију, односно он је упутио изванредног изасланика римском папи Григорију ХIII са молбом
да Римски престо посредује у његовом помирењу с пољским краљем (Универзална хроиика,
том VII, VIII и IX.). Примивши ову молбу с великом радошћу, пошто се надао да ће моћи да
искористи прилику и уведе у Русији своју веру, као што је то цар обећао, папа је одмах послао
у Пољску језуита Антонија Посевина са задатком да настоји да се међу двема државама
закључи мир, а затим да оде у Русију и приволи Русе да приме римокатоличку веру. Није
тешко претпоставити да се Посевин свим снагама трудио да наговори пољског краља на мир
са руским царем, с којим је он већ водио преписку и обавештавао га о свему (La Moscovia
d’Antonio Possevino della Compagnia di Giesu tradotta di Latino in vulgare da Giovambattista
Possevino, Sacerd. Mant. Stamp. in Ferrara An. MDXCII).
Али краљ је, не удељујући му велику пажњу, захтевао да цар претходно потпуно напусти
Лифландију, па су непријатељства настављена, нарочито после опсаде Пскова. У међувре-
мену, Пољаци су правили пустош до саме Волге, што цар Иван у то време није ни покушавао
да спречи, вероватно зато што се надао да ће ти, претежно зимски походи изнурити Пољаке,
па ће тако пре пристати на мир, што се стварно и десило.
Бољари који то нису могли да схвате, видећи да цар Иван у тако тешкој ситуацији ништа
не предузима, предочили су му последице које могу бити веома рђаве, по Русију, ако се
Пољацима не пружи отпор, и говорили му да се, само ако он нареди, може одмах скупити
велика војска. Уколико он лично не може због старости да пође у рат, могао би заповед-
ништво над армијом да повери свом старијем сину, па ће за кратко време, тврдили су они,
Пољаци бити протерани из целе Русије. Ови бољари са својим предлозима тако су разгне-
вили цара да их је он одмах осудио на смрт као бунтовнике. Откривши да је отац нешто
подозрив према њему, горе поменути син пао је пред његове ноге, молећи за опроштај и
тврдећи да он са тим нема никакве везе. Цар, свакако још љут, ударио га је палицом по глави
тако јако да је он јадник после четири дана издахнуо.
Страни писци наводе разне разлоге да би објаснили тај ударац, а неки кажу да принц није
умро од тог ударца, већ да га је снашла друкчија смрт. Како било да било, цар, његов отац,
због изненадне синовљеве смрти пао је у неописиву тугу и сету које се није могао ослободити
до саме смрти, зато што је изгубио свог најдостојнијег наследника, и претрпео губитак који
нису могла да надокнаде сва његова блага. Међутим, поменути Посевин и даље је радио на
закључењу мира између Пољске и Русије, на који је краљ Стефан најзад морао да пристане,
јер је опсадом Пскова само мучио свој народ, а корист су извлачили Швеђани у Лифландији
што њему нимало није одговарало. С друге стране, у његовој армији избиле су несугласице,
Пољацима је догрдио тако дуг и узалудан боравак у туђој земљи и, наљутивши се на свог
војводу, одлучили су да се врате кућама. Ови разлози натерали су пољског краља да 1582.
године у селу Запоље, које се налази на пола пута између Великих лука и Пскова, закључи
мир с Русијом, којим се Русија обавезала да уступи Пољацима не само Полоцк већ и многе
друге земље и места. (Б. Шафир. Расуђивање о рату са Швеђанима. La Kroce. Универзална
историја, странице 333. и 334. Шмаус. Историја о односима између северних сила, страница
27. до 41.)

56
 Посевин није пропустио прилику да подсети цара Ивана на прилажење руске цркве
римској, што му је цар раније обећао, али напразно. (Увод у Московску историју, страница
174. Универзална хроника, том VII, страница 904. и 905, том VIII, страница 3, том X, стр. 478)
Прича се (La Vita di Pietro II Grande Scritta dall Abbate Catiphoro) да су Руси дали Посевину
следећи одговор: „Ми у нашим историјама налазимо да наши преци нису хтели да приме
хришћанску веру од Грка, све док грчки епископ послат из Цариграда, на захтев нашег
народа, није бацио књигу Светог јеванђеља у разбуктали огањ, и примили су свето крштење
тек када су се уверили да је књига цела и неоштећена извучена из огња. Ако и ти са својим
римокатоличким катихизисом то исто изведеш, ми ћемо сви добровољно примити веру коју
ти проповедаш.” (Георгиј Цедренус, том II, стр. 462. под Лит. В.С.D. Мichael Glyc. Sicul. Annal.
Par IV, pag. 230 l.c. Joan. Zonar. Annal. Tom II. pag. 136. lit. D. Венецијанско издање. Баронии,
том 2, лист 1015. Bilder-Saal, том III, pag. 18, 19)
Свестан својих скромних могућности, мудри Посевин је закључио да је најбоље да се
извини овим речима: „Ниси пробао, па не знаш“, итд. Како било да било, цар Иван је си-
гурно изразио велику захвалност Римском двору и са дужним поштовањем испратио Посе-
вина из Русије.
Међутим, цар Иван је био владар веома жестоке природе, којег је његова прва супруга
Настасја Романовна умела да обузда својим умом и љубављу, али после њене смрти он се
сасвим изменио и постао веома напрасит. Његову жестокост имали су прилике да искусе
многи, а нарочито немирни Новгорођани. Због своје суровости у земљи је прозван Грозни, а
у иностранству Тиранин. Поред тога био је и бодар (пун снаге и воље), оштроуман и храбар,
водио је велику бригу о просвећивању у политичком животу свог народа и о његовом
благостању. По његовом наређењу у Москви је почело штампање књига; да би у својој
држави развио разне корисне занате, затражио је од римског цезара Карла Петог више од
триста мајстора, које су у Љубеку задржали из зависти љубечки и лифландски трговци, но и
поред тога на његовом двору било је много странаца. Са Енглеским двором био је у изван-
редном пријатељству које му је много помогло да оствари своје узвишене намере у вези са
северо-западном поморском трговином, ради које је основао град Архангелск на Белом
мору. У истој мери цар се старао да своју државу доведе до процвата и повећањем трговине
са пограничним азијатским народима, само њу су у почетку у овим земљама спречавали
Донски козаци, па је то касније довело до освајања Сибирског царства. Да би се остварила
поменута трговина, требало је упутити изасланике, како из Русије у Персију, тако и из
Персије у Русију, и чим су уговори закључени почели су да путују каравани у оба правца.
Али пошто су сви путеви водили преко територије Донских козака, ови су, без обзира на
своје поданичке обавезе, одлучили да разбојништвом и пљачком долазе до имовине про-
лазника, и зато су и изасланике и трговце немилосрдно пљачкали на путевима. Цар, чији
напори за развој трговине због тога нису могли да уроде плодом, био је приморан да
предузме све мере како би спречио ове козачке препаде. Зато је у потрагу за њима 1577.
године копном и водом послао војску под вођством пехарника Ивана Мурашкина. Упла-
шивши се од њега, шест хиљада козака повукло се са својим атаманом Јермаком Тимо-
фејевим. Они су ишли узводно уз реке Каму и Чусу до Сибира и тамо су, победивши и
протеравши татарског хана Кучума, положили темеље свој Сибирској земљи која је после
тога настала и пружала се до кинеских граница, до Источног и Северног океана.
Да би се видело како је на чудесан начин, може се рећи самом Божјом руком, Јермак
водио своје људе даље у нове походе за освајања ове, у то време веома мало познате
земље, треба прочитати историју коју је на немачком и словенском језику, по указу царице
Јелисавете Петровне, њена Академија опширно и подробно написала и штампала у
Санктпетербургу. Јермак је, пролазећи кроз тамошње земље, покоравао народе и примо-
равао их да му плаћају данак и могао је веома лако, што свако може расудити, да се сам
прогласи за владара. Ипак, Бог који је лично водио Јермака, није му допустио такву помисао,
мада би се тиме пре просветиле земље које су почивале у мраку. Јермак је, свестан својих
поданичких обавеза према законитом владару, чим је завршио свој поход и потчинио прве
новопокорене народе царевој самодржавној власти, послао у Москву изванредне изасланике

57
и контрибуцију (порез), коју је у царево име узео од горе поменутих народа не заборавивши
при том, као верни поданик да затражи од његовог царског величанства опроштај себи и
својим друговима за ранија недела, који је касније и добио. Он је све до смрти остао веран
свом цару, дајући му све што је добијао.
Цар Иван је умро 19. марта 1584. године, оставивши за собом два сина, Фјодора и
Димитрија. Фјодора је одредио за престолонаследника, а Димитрија, који је био малолетан,
поверио је Богдану Јаковљевичу Вељском да се као старатељ брине о њему и његовој мај-
ци, као и о његовом васпитању. И пошто Фјодор није показао да је сасвим способан да
управља тако великим и моћним царством, цар Иван је пред свој крај одредио три најуг-
леднија и најискуснија бољара, по имену: кнеза Ивана Петровича Шујског, кнеза Ивана
Фјодоровича Мстиславског и Никиту Романова Јурјевича, да помажу Фјодору у управљању
државним пословима.
1584. година
Фјодор Иванович ступио је по указу свог родитеља на сверуски престо. Почетак његове
владавине био је и почетак разних смицалица на његовом двору, које су наговештавале
Русији ужасна и ретко виђена времена на која смо унапред били припремљени. Богдан
Јаковљевич Бељски, тутор или старатељ малолетног царевића Димитрија, одлучио је да
потражи начин да збаци Фјодора с престола и постави свог штићеника под изговором да
Фјодор, као неискусан, не може да влада, а у ствари намера му је била да се сам докопа
власти или да бар добије већи део на управљање, што је готово исто као и насиље. Ове
намере он је морао да повери неким бољарима, јер није био кадар да их сам оствари. Ис-
тина, он је своје крајње намере прикрио, али тим бољарима није било много тешко да се до-
сете куда оне воде. Уместо да помогну Бељском у његовом подухвату, они су га, откривши
његове намере народу, довели у тежак положај у који је он намеравао да доведе цара
Фјодора и његове помагаче. Прост народ у Москви одмах се окупио у великом броју и
наоружан, дошавши на силу под Кремљ, тражио је да му се преда Богдан Бељски, зато што
је убио цара Ивана Васиљевича и на исти начин намерава да убије цара Фјодора заједно са
свим бољарима, и да сам ступи на царски престо. Ова неочекивана побуна изазвала је
велику пометњу на двору и довела до тога да је Бељски без даље истраге протеран у Нижњи
Новгород.
Тек што је један властољубац уклоњен с пута, а већ се појавио други. Цар Фјодор имао је
супругу Ирину Фјодоровну Годунових, којом се оженио још за очева живота. Она је имала
брата Бориса Фјодоровича Годунова, човека тако проницљива ума и тако лукавог да је био
у стању да спроведе у живот своје далекосежне намере. Захваљујући својој сестри, он је био
у тако великој милости код цара да је наређење цара Ивана Васиљевича о тројном управ-
љању државним пословима изиграо, и власт, која је била дата поменутој тројици министара,
задржао само за себе. Цар Фјодор се утолико више ослањао на Годунова као свог шурака
уколико је мање могао да проникне у његове далекосежне замисли. Видећи да му је сестра
неплодна, а зет не само неспособан да влада него и слабог здравља, Годунов је тражио
начин како би сам постао сверуски цар.
Али његове жеље наилазиле су на многе сметње, и да би их отклонио, Борис Годунов је
предузео најнечувенија прогањања, служећи се свакојаким лукавствима. Почео је са измиш-
љеном оптужбом за издајство и због тога протерао у заточеништво у удаљена места све оне
који су били у милости цара Ивана Васиљевича и који су имали да се старају о издржавању
и подизању царске породице. Није тешко увидети да је царевић Димитриј, који је тада имао
две године, представљао главну препреку Борисовим замислима, коју је он такође морао
да уклони с пута, само тешкоћа је била у томе што са Димитријем, као царским сином и бра-
том, није било могуће поступити као с другима, а понајмање у самој Москви, где би га и
незнатна сумња могла увалити у ужасну несрећу. Зато, да би удаљио Димитрија из Москве,
он се послужио веома заобилазним путем. Посаветовао је цару Фјодору да удовицу царицу
заједно са сином и њеном браћом пошаље у Углич, са образложењем да јој се тај град даје
у посед као што је то у ранија времена било уобичајено. Постојала је још једна особа која је
могла да претендује на руски престо, то је била рођака по крви цара Ивана Васиљевича,
58
Марија Владимировна. Отац ове принцезе Владимир Андрејевич био је унук великог кнеза
Ивана Васиљевича. Њу је цар Иван, који је био унук тог великог кнеза, дао за холштајнског
војводу Магнуса, брата данског краља Фредерика II. И како је она убрзо остала удовица, још
цар Иван позвао је у Москву, а после његове смрти Борис Годунов је на све начине настојао
да је намами у Москву, где је, чим је дошла, натерао да се замонаши.
И пошто је он у међувремену приметио да најугледнији бољари, незадовољни његовом
влашћу, траже начин како би ту његову самовољу ограничили, Борис се постарао да
онемогући намере својих непријатеља. Кнез Мстиславски протеран је у Кириловски манастир
у Белозеру, где су га закалуђерили. Ворошински кнежеви са многим угледним племићима
послати су у заточеништво и бачени у тамнице.
Митрополит Дионисије, кнез Иван Петрович Шујски и многи други бољари, видећи да
царица Ирина не може да роди, договорили су се да замоле цара Фјодора да се због тога
разведе од царице и ожени другом од које би се могли надати престолонаследницима.
Разлог за развод био је царичина неплодност, и то би сигурно био крај Борисове самовоље,
под условом да се та замисао оствари. Али Борис је знао да изиђе накрај са својим непри-
јатељима. Требало је само да привуче на своју страну митрополита да се други не би могли
користити ауторитетом његовог гласа. Он није отишао к њему да се супротстави његово]
вољи, него само да му предочи неоправданост разлога за развод, као и то да црквени закони
не дозвољавају развод, сем у крајњој нужди. „Што ће нам више наследника круне“, говорио
је он, „када је царевић Димитрије у Угличу жив и здрав и показује знаке велике мудрости.”
Колико је митрополит раније одлучно био за развод, толико је после ових Борисових
разлога почео да му се противи. Онемогућивши тако намере противничке стране, Борис је
одлучио да постепено уништи најугледније породице. Кнез Андреј Петрович Курагин, бо-
љар на високом положају и беспрекорне службе, послат је против кримских и других Татара
тако далеко да се о њему више ништа није чуло. Није боље прошао ни кнез Василиј Јурјевич
Галицин, а Петар Головин морао је да заврши живот у подземној тамници. Ни кнез Иван
Петрович Шујски, мада је због великог поштовања које је код свих уживао био донекле
сигуран, није могао да избегне невоље. Борис је нашао начин да и кнеза Ивана протера на
његову баштину Лопатницу, а кнеза Андреја Ивановича Шујског у његово село Воскресенско,
одакле су убрзо пребачени на друга места и, по Годуновљевом наређењу, били задављени.
На сличан начин настрадале су и многе друге породице. Чак ни сам митрополит Дионисије
и архиепископ Крушицки нису избегли несрећу. Обојица су, на основу разних клевета које је
Борис пренео цару, лишени положаја и протерани у удаљене манастире. На место првог
постављен је ростовски архиепископ Јов, који је две године касније постављен за првог
руског патријарха.
Борис Годунов је сматрао да је учинио већ све што је потребно да би могао да присвоји
царски престо, остала је још само једна препрека коју није могао да уклони друкчије него
најтежим злочином. То је био малолетни царевић Димитрије у Угличу. Никита Качалов и
Данило Битјаговски са још неколицином били су извршиоци те гнусне Годуновљеве замисли,
тако да је цела та злочиначка група, ако их није било и више, бројала бар дванаест људи.
Пошто је Битјаговски дошао у Углич по Борисовом наређењу, донео је указ који му је давао
пуно право да се меша у приватне ствари царице удовице, само зато да би уграбио прилику
да се домогне царевића. Уз царевића је била њања Марија Волохова која је имала сина
Данила и они су обоје постали саучесници гнусног злочина Годуновљевог.
Царицу није очекивало ништа добро. Она је непрестано бдила над својим сином и никад
га није губила из вида. Али једном после ручка легла је да мало одспава, а њено друштво
разишло се по својим кућама. Тада је горе поменута њања, измамивши царевића напоље
да се игра са њеним сином, предала Димитрија у руке убицама. Данило, њањин син, први
га је ранио у врат, затим су прискочили остали и, наневши бројне ране, убили невину жртву
необузданог властољубља Бориса Годунова. То се десило 15. маја 1591. године.
Црквењак саборне цркве, која се налазила у близини, видећи овај злочин, потрчао је у
звонару и, затворивши за собом врата, зазвонио на узбуну. Царичин брат и остали, дотрчав-
ши одмах до цркве, нашли су тело убијеног царевића обливено крвљу и мајку како неутешно

59
лије сузе над њим. Сви су били сигурни да је Михаил Битјаговски (отац горе поменутог
Данила Битјаговског) био главни саучесник у овом злочину. Пошто су га нашли са женом и
неким његовим пријатељима, убили су их камењем, а Данило Битјаговски и Никита Качалов
одмах су побегли. Ипак, не прешавши ни дванаест врста од града, побуђени савешћу вратили
су се и добили исту „награду“. Камењем је убијено дванаест људи и њихови лешеви закопани
су у заједничку раку.
Плашећи се да вест о овом догађају не продре у двор мимо њега, чим су оне убице отишле
у Углич, Борис Годунов је издао наређење целој Москви да му се, ако из других градова дођу
какви брзи гласници са важним вестима, без оклевања приведу. Такав гласник је дошао из
Углича са извештајем о свему што се тамо десило. Борис је одмах наредио да се напише
други извештај, да је наводно царевић, будући тешко болестан, дигао руку сам на себе, а
кривицу за то сносе царица и њена дружина што нису водили бригу о царевићу. Цар Фјодор
је поверовао у тај извештај, а још више објашњењу самог Годунова. У Углич су послати
угледни бољари да о свему спроведу истрагу. И мада су тамошњи становници открили
читаву истину, ипак су изасланици, вративши се у Москву, били принуђени да поднесу
извештај онако како је Годунов захтевао. Царица је била окривљена и заточена у удаљени
сиромашни манастир Светог Николе на Вакси Белог језера, где је морала да се постриже и
узме име Марфа. И њени дворани протерани су да живе у разним местима као заточени-
ци, а од угличких становника, који су казнили убице, многи су осуђени на смрт, а други су
протерани у град Пелим у Сибиру. Лешеви убица, који су закопани лежали у заједничкој
раки, ископани су као тела невиних људи и сахрањени са свим почастима.
Постојала је још једна особа за коју је Борис мислио да би могла да омете његове намере.
То је био Симеон Бекбулатович, кнежевског порекла од казањских Татара. Овај кнез доспео
је у заробљеништво код цара Ивана Васиљевича, примио хришћанску веру и уживао тако
велику цареву милост да се могао убројати међу највеће цареве љубимце. Он је добио на
поклон Велико тверско кнежевство. Имао је и царску титулу, али њу му је цар Иван давао у
шали, док је он лично за себе задржавао само титулу московског кнеза. На основу тога цар
Симеон је и тада владао градом Твером и Тверским кнежевством, али Борис, да би се
обезбедио, лишио га је власти, протерао у његово село Кушалин и наредио да се тамо
ослепи.
Пошто је горе описаним насиљима и суровим злочинима отклонио све унутрашње смет-
ње, Борис Годунов није заборавио да се постара и о отклањању могућих непријатности
споља, закључивши сигуран мир са суседним државама. Приволео је цара Фјодора да
закључи мир са Швеђанима, с којима је у Лифландији водио рат који је започео његов отац,
вративши руском престолу места која су му некад припадала. Мир је закључен 1594. године
у селу Тејзину, недалеко од Нарве. По одлукама овог вечног мира, Руси су добили Карелију
са градовима који јој припадају и провинцију Ингрију, а градови у Лифландији и Естландији,
као Нарва и Ревал, остали су Швеђанима? (Расуђивање о рату са Швеђанима, стр. 16. и 17.
Зборник разних извештаја, том V, стр. 522)
У историји о цару Ивану Васиљевичу показали смо да је језуит Посевин неуморно радио
на увођењу римокатоличке вере у Русији, па се зато после неуспеха (Универзална хроника,
том VIII, страница 838.) користио свим средствима не би ли покренуо Пољаке против Русије,
али у томе није успео, јер се Борис постарао да потврди мир и са њима. Баш у то време
кримски хан Казгиреј вршио је упаде у Русију и наносио јој велике губитке и штету. (Напад
Кримљана на Русију уследио је убрзо после убиства царевића Димитрија, па се тада у мно-
гим руским местима пронео глас да је, тобоже, Годунов, плашећи се побуне због убиства
царевића Димитрија, наговорио кримског хана да изврши напад на Русију и приближи се
Москви, да би народ имао чиме да се занима. Сазнавши за тако црне гласове о себи, Борис
је наредио да се поведе строга истрага о томе по свим местима и том приликом настрадало
је много људи. Неки су јавно кажњени, а неки су завршили живот у тамницама. Види Збор-
ник разних извештаја који се односе на руску историју, том 5, стр. 58. и 59) С друге стране,
Норвежани су нападали на северна приморска места, али су их Соловци и Суми одбили.
Грузински цареви, брдски и други кнежеви прихватили су покровитељство руског жезла.

60
 Цар Фјодор се преставио (умро) 7. јануара 1598. године, не оставивши ниједног наслед-
ника. Истина, његова супруга царица Ирина, која је раније била неплодна, још 1592. године
родила му је кћер, али ова је живела једва годину дана и затим умрла. Тако се већ овде пре-
кинула лоза великих кнежева и царева руских, па је требало изабрати новог цара. Цар
Фјодор је на самрти благословио царицу, своју супругу, и наредио јој да оде у манастир.
Патријарх и бољари, опраштајући се од њега са сузама у очима, упитали су га: „Хоћеш ли
изволити, господару, да одредиш престолонаследника?” Али цар је на то одговорио: „Чи-
тавим мојим Царством и вама влада Бог који нас је створио, како Он буде хтео тако ће и
бити.“ Десет дана после његове смрти, царица Ирина отишла је у Новодевичји манастир,
који се налази у Москви, замонашила се и добила име Александра, а у међувремену зака-
зана је заједничка скупштина свих чинова ради избора новог цара.
Пошто је искоренио породицу руских владара, која је водила порекло од првог кнеза Рури-
ка, и ликвидирао све који су му изгледали сумњиви, Борис Годунов је већ полако почео да
предузима мере које би могле да му донесу љубав и склоност народа. И стварно, он је
касније својим увек љубазним држањем, будним правосуђем, великодушношћу, а нарочито
бројним доброчинствима или даровима, и међу угледним и међу простим људима, стекао
тако много пријатеља да је могао бити сигуран да приликом будућег избора, после цареве
смрти, неће бити заборављен.
(У постојећем списку чланова Државног тајног савета стоји да је Борис Годунов заузимао
седамдесето место, али ипак све се радило по његовој вољи, па је, значи, могао да дели и
правду и кривду. Тај Царски савет тада се састојао од тридесет и једног члана, али Борис је
обично наређивао да се на заседање позове не више од пет, шест личности, и то својих
пријатеља. Сем тога, ни царски печат тада већ није био потребан, уместо њега био је дово-
љан Годуновљев печат. Али он је лако могао да буде и широке руке, јер је царска каса, коју
су пређашњи цареви и велики кнежеви чували под својим личним печатом, била искључиво
под његовим надзором. Уз то, он је имао огромне годишње приходе, који су износили више
од сто четири хиљаде и пет стотина рубаља, што би по немачки било сто седамдесет и
четири хиљаде и сто шездесет шест гулдена. Наследна имања доносила су му шест хиљада
рубаља. Као врховни коњушар добијао је дванаест хиљада рубаља. Цар му је за ванредне
годишње расходе давао петнаест хиљада рубаља. Од провинције Ваге, коју му је поклонио
цар, убирао је годишње тридесет две хиљаде рубаља, од Рјазанског кнежевства и Севера
тридесет хиљада рубаља, од града Твера и Торшка осам хиљада рубаља, од купатила, која
су се налазила ван града Москве, хиљаду и по рубаља. Поред тога, имао је поседе који су
били тако велики да у Русији нико други није имао такве. Зборник руске историје, том 5, стр.
31.)
Лукавство, којим се потом послужио да други не би приметили његово покварењаштво,
заслужује посебну пажњу. Чим је царица удовица отишла у манастир, Борис је пошао за
њом, под изговором да јој помогне, ничим не показујући да се више стара о наслеђивању
престола него о сестриној усамљености. Међутим, за то време његове присталице и прија-
тељи нису пропуштали прилику да повећају своју странку бољарима који су долазили у
Москву ради избора. Патријарх је свој положај добио преко Бориса и зато је чврсто држао
његову страну. Зато, приликом избора који су се одржавали у патријаршији, сви су дали своје
гласове за Бориса Годунова, истичући оданост његових служби и правосуђа отаџбини, због
чега је он више од других заслужио да ступи на сверуски престо. Овај закључак саопштен је
Борису у манастиру, али он је, изгледа, одбио да буде цар и посаветовао је народу да
потражи неког другог који би био способнији за то. У ствари, он је желео да саопштење о
његовом избору буде пропраћено највећим почастима и свечаностима и да га натерају да
прими царску круну коју је он, што је дуже одбијао, све више желео.
После Борисовог одбијања сазвана је друга скупштина, опет у патријаршији, на којој је
ранији избор не само потврђен него је одлучено и да патријарх са целим Сабором, часним
крстовима и светим иконама и масом народа оде у манастир да измоли милост царице, не
би ли она довела на престо свог брата Бориса, или чак приволела га да прими царско
достојанство. Њихова молба најзад је натерала царицу да својим одобравањем потврди

61
њихов избор, а затим је на исти начин замољен и Борис, и уз свеопште радосно клицање
проглашен је за цара и великог кнеза целе Русије, што се десило 16. фебруара 1598. године.
1598. година
Борис Фјодорович Годунов, дошавши на горе описан начин на престо Великоруског
царства, у почетку је све освајао својом превеликом милошћу, даровима, промоцијама,
праведношћу, искорењујући подмитљивост и пљачкање и опраштајући поданицима порез
за читаву годину. Кримске Татаре одвратио је од напада на Русију, са Швеђанима и Поља-
цима потврдио је мир, а нагајске Татаре, који су представљали опасност за Астрахан, тако
је међусобно завадио да су они сами себи одузели сву снагу којом су могли нашкодити
Русији.
Изгледа да је цару Борису, пошто је постигао све што је желео, остало само да се стара
да обезбеди народну љубав, настављајући да влада као што је почео. Али неизмерно
славољубље утувило му је у главу да он, с обзиром на недозвољен пут којим је дошао до
престола, треба да буде спреман на побуне, па, према томе, мора да се учвршћује на
престолу више злочинима него доброчинствима. Обузет овим црним мислима, одлучио је
да најзад искорени све угледније породице, а посебно Романове који би њему или његовим
наследницима могли да направе неприлике. Прво је намеравао да се послужи средствима
која је употребио против поменутих Нагајаца, то јест да посеје раздор и свађе међу тим
породицама, па да тако оне саме постану узрок своје немоћи и пропасти, али пошто то није
могао да постигне, натерао је робове и слуге у угледнијим кућама да подносе доставе против
својих господара, које би одмах затим затварао и осуђивао. Тако је много угледних људи
допало заточеништва и смрти.
Најзад, дошло је већ дотле да су по читавој држави, по царевом указу, и прости људи
почели да достављају једни против других, очекујући од цара награду коју је он обећао
сваком достављачу. Жене су достављале против својих мужева, а деца против родитеља.
Нечувена ствар! Посебно и више од осталих прогоњена је породица Романових. По наређењу
царевог рођака Симеона Годунова, слуга Александра Романова морао је да скупи разне
траве и корење и, кад их неприметно стави у сандук свог господара, обавести о томе
Годунова. Истог часа Фјодор Никитич Романов са својом браћом Александром, Михаилом,
Иваном и Василијем је затворен. Донете су траве и корење и Романови су оптужени да су
њима намеравали да отрују цара. Романови су покушали да се бране, али нису могли да
проговоре ни реч од галаме бољара који су држали цареву страну. На крају, сви су осуђени
на доживотно заточење.
Ова несрећа задесила је и неколико других породица које су биле у сродству са Рома-
новима. Цар Борис се ни тиме није задовољио. Он је наредио да се Фјодор Никитич Романов
и његова супруга Аксиња Ивановна постригу у монашки чин, у којем је Фјодор био приморан
да се одрекне свог правог имена и узме име Филарет, његова супруга пак прозвана је
Марфа. Михаил Фјодорович, коме је тада било шест година, остао је уз мајку. (Фјодор
Никитич Романов био је протеран у манастир Светог Антонија Сијског у Архангелградској
области, који је од града Архангела био удаљен 156 врста узводно, крај реке Двине. Фјо-
дорова супруга пак послата је у село на другој обали реке или језера Оњега.)
Остала браћа и рођаци Романових, пошто су протерани у заточеништво у најудаљенија
места, убијени су по царевом наређењу.
Касније, 1601. и следећих година, завладала је страховита глад какве у Русији никад није
било, и од које је поумирало више људи него од било какве епидемије. Кажу да је у то време
само у Москви од глади умрло око 500 хиљада људи. За њом је дошла и друга невоља,
многобројне разбојничке банде угрожавале су све путеве, а нарочито оне који воде у Москву,
тако да се нико није усуђивао да крене на пут. У оба ова тешка случаја, цара Бориса хвале
да се показао као истински отац отаџбине, који осећа све несреће својих поданика и свим
силама се труди да их колико може ублажи и спречи. Ове похвале којима страни писци
прослављају цара потичу, изгледа, само отуда што је он више волео странце него своје. Јер,
ова његова брига могла би се приписати не толико усрдности колико томе што је он, свестан
својих ужасних злочина, морао да чини та доброчинства силом прилика. Кад се не би бринуо
62
о народу, у њему би могли да се јаве гласови да су та глад и разбојништва заправо Божја
казна за оне раније набројане Годуновљеве злочине, као што ћемо нешто слично, и такође
у Русији нечувено, видети у даљем излагању.
До сада смо о цару Борису писали као о владару који је прекомерно љубоморан на све
сматрао да ће, пошто протера и уништи угледне породице, мирније владати. Сада, међутим,
спремимо се да видимо казну која обично сналази пљачкаше и незаконите владаре. Он је
стремио у висине, и у најкраће време их се дохватио. Али како? Законитим путем? Истинским
заслугама? Никако! Пут којим је он ишао ка руском престолу био је пут крвопролића, мучења,
прогањања, једном речју био је то пут испуњен најгнуснијим злочинима. Његове основне
заслуге биле су лукавство и превара. Престо на који је ступио, почивао је на тако тешким
уздасима да никако није могао остати на њему, а да се не уздрма. Он је подизан у великој
тајности, али је уздрман сасвим друкчије. Русија је постала позориште у које је дошла цела
Европа да види његову велику нестабилност и буде сведок грозног пада човека који је
размишљао о Русима овако: „И ко је тај, који ће вас извући из мојих руку?”
Прошло је много година, за то време нико себи није могао да дозволи сумњу у смрт
царевића Димитрија, којег је у Угличу убио Борис Годунов, кад одједном, појавивши се у
Пољској, неки младић прогласи се за оног истог царевића Димитрија, којег је свет до тада
сматрао мртвим. Тај Самозванац имао је у свом подухвату толико среће да је придобио
велики број присталица, и на крају остварио свој циљ. И мада то није дуго трајало, ипак је од
Русије направио позориште у коме се одигравала необична, чак ужасна комедија, или боље
рећи трагедија, коју су играли он лично и остали преваранти који су се повели за његовим
примером.
Самјатна Отрепејев, галички шљахтић (пољски племић), имао је два сина, Смирнова и
Јакова. Јаков је имао сина Георгија, који је у тренутку очеве смрти био малолетан, а у својој
четрнаестој години се замонашио и узео име Григорије. Овај Григорије, или како га тамо
зову Гришка, провео је извесно време у Суздаљу у Јефтимијево-Спаском манастиру из којег
је отишао и скитао по многим манастирима, да би најзад дошао у Чудски манастир у Москви,
где је произведен за ђакона. Пошто је био веома довитљив и пун лукавштине, почео је да се
упознаје са животом и доживљајима убијеног царевића Димитрија, да подражава његово
понашање, а понекад и да се назива његовим именом. Монаси су у томе видели обично
беспосличење и лакрдијашење и смејали се несташном Гришки, не размишљајући о
разлозима овог подражавања. И како се Гришка у међувремену посвађао са ростовским
митрополитом Јоном и био оптужен код патријарха, а на крају и код самог цара Бориса,
плашећи се невоље, он је 1601. године отишао из манастира, повевши са собом и два
монаха, Михаила Повадина и Варлаама. Бежећи, они су стигли у Спаски манастир у Север-
ском Новгороду, а када су одатле отишли даље, Гришка је у архимандритовој ћелији ос-
тавио цедуљицу на којој је написао „да је он царевић Димитрије, син цара Ивана Васиљевича,
и да ће, када добије царски престо, гостопримство које му је указао манастир богато награди-
ти“. У манастиру су изјавили да иду у Путивљ, а пошли су право у Кијев, у Печерски манастир.
У то време Кијев је био под пољском влашћу. Раскалашан живот у том манастиру довео
је Гришку дотле да је бекством морао да се спасава од казне. Она два калуђера који су били
с њим, кнез Константин Острошки, који је тада био пољски војвода у Кијеву, послао је у
Спаски Древљански манастир, а Гришка је у међувремену стигао у Гошчу, код неког пољског
шљахтића, где је скинуо монашке хаљине и одрекао се свог чина, због чега је и прозван
Рострига. Одатле је 1602. године отишао у Брачин кнезу Адаму Вишњевецком. Ту је наме-
равао да започне своју борбу за обарање престола цара Бориса и изазивање великих побуна
и крвопролића у Русији, који су убрзали и његову смрт.
Уживајући велику благонаклоност кнеза Вишњевецког, Гришка Рострига је описао свој
живот како му је одговарало, да би кад затреба изгледао вероватан. Између осталог, писао
је „да је захвалан Богу и неким бољарима, а нарочито секретару Шелкалову, што се спасао
од Борисових злочиначких намера и успео да проживи у Русији више година скривен. Сада
пак, плашећи се да не буде откривен, принуђен је да затражи уточиште у Пољској”. Овај
животопис ставио је у постељу и, направивши се да је болестан, позвао је свештеника коме

63
је у исповести признао да је он прави крунски принц, син цара Ивана Васиљевича, Димитрије,
и зато моли да га после смрти, коју тобоже очекује, сахране као царског принца.
Даљи опис његовог порекла и доживљаја наћи ће после његове смрти у постељи. Ова
важна вест одмах је натерала кнеза Вишњевецког да и он посети тобожњег болесника, од
којег је чуо исто што му је испричао и свештеник, нестрпљиво је зграбио животопис и уверио
се у истинитост Гришине приче. Златан и драгим камењем украшен крст (који је Рострига
показао на себи, изјавивши да му га је кнез Иван Фјодорович обесио на светом крштењу)
још више је потврђивао Гришину причу, па су сви поверовали да је он стварно руски крунски
принц. Од тада Вишњевецки му је указивао све почасти које припадају таквим личностима,
а он је у међувремену учио латински и стицао друга знања.
Вишњевецки га је упознао са својим братом Константином, а овај са војводом Сендомир-
ским, Георгијем или Јуријем Мнишеком, који је био Константинов таст и најугледнији и
најмоћнији великодостојник Пољског краљевства. Дружећи се са овим војводом, Гришка се
заљубио у његову млађу кћер Марину и тражио да се, када му Бог преда у наслеђе очев
престо, ожени њом. Овај његов захтев је прихваћен, утолико пре што се војвода надао да ће
тиме уздићи своју породицу.
Приликом разматрања Гришкине ситуације, пољски великаши који су већ знали за
Гришку, а нарочито војвода Сендомирски и кнежеви Вишњевецки, подржали су га веома
одлучно, обећавајући свакојаку помоћ.
Почетком 1603. године, Рострига је представљен пољском краљу Сигисмунду на Сејму у
Кракову. Гришка Рострига умео је тако вешто да се претвара да је, говорећи краљу и целом
Сејму, повремено и сузе лио, и тиме изазивао саучешће свих присутних. Затражио је помоћ
од краља да би повратио своју отаџбину, а заузврат је обећао да ће Пољској уступити град
Смоленск са земљама које му припадају и читаву Северију. Ово обећање је било довољно
да добије помоћ од краља и Пољака. Мир, који је с Русијом непосредно пре тога обновљен,
био је једина сметња за почетак рата са царем Борисом. Ипак, краљ је дозволио да пољски
великаши сами пруже помоћ тобожњем Димитрију, јер се у будућности од њега можемо,
говорио је краљ, још већем надати, и отпустио је Гришку са пребогатим даровима.
Добивши одобрење краља и Републике и сматрајући да је већ царев зет, војвода Сендо-
мирски је почео да скупља војску, а Гришку Ростригу, по краљевом наређењу, језуит Кашпар
Савицки учио је латинском језику и васпитавао у римокатоличкој вери. Рострига је за кратко
време толико напредовао да је папи Клеменсу VIII написао писмо на латинском језику у
којем је обећао да ће, чим добије свој очински престо, уложити све снаге у увођење римока-
толичке вере у Русији. Од тог времена он је непрекидно водио с папом преписку о тим
питањима, што се види из писама која су после његове смрти нађена у његовој одаји.
У међувремену стигао је глас и у саму Москву да се царевић Димитрије налази жив у
Пољској. Тамо нису знали шта да мисле јер је свима било познато да је царевић Димитрије
убијен у Угличу. Цар Борис послао је шпијуна у Пољску да сазна ко је тај преварант, а кад је
дознао да је то Рострига Отрепејев, није томе више придавао велику важност.
Да би разоткрио ову превару, у Пољску је послао Јакова Пехачева и калуђера Варлаама,
који су својевремено са Ростригом отишли из Москве, али краљ им није поверовао и обојицу
је упутио Лажном Димитрију, који је Пехачева одмах осудио на смрт, а калуђера претукао
на мртво име и бацио у гвожђа.
Цар Борис није пропустио да у Пољску пошаље и Гришкиног синовца Смирнова Отрепе-
јева са задатком да открије превару и покварењаштво овога. Ипак, Смирнов је морао да се
врати у Москву, не обавивши посао. И патријарх је од стране свештенства послао Атанасија
Паљчикова у Кијев кнезу Константину Острошком да га увери да та варалица није царевић
Димитрије, већ калуђер из Чудовог манастира. Али ни овај није имао успеха. Посланик је
одмах ухапшен у Кијеву да, како се то каже, не би однео у Москву вест о томе шта се тамо
спрема против Бориса.
Војвода Сендомирски је у међувремену скупио специјалну војску за Лажног Димитрија,
која се сва окупила у Кијеву, и упутила позланике варалици у Самбор, где је Гришка боравио.
И како је цар Борис намеравао да укине слободу Донским козацима и да их натера на

64
потпуну послушност, глас о ускрснулом царевићу Димитрију представљао је за њих
најпогоднију прилику да се ослободе неограничене власти цара Бориса. Они су Ростриги
послали свог атамана Корелу са још неколико изасланика, обећавши да ће за њега, као за
истинског руског крунског принца, жртвовати живот и све што имају и са оружјем у руци
бранити његово право на наследство руског престола.
Већ је све било спремно за поход на Русију. Али војвода Сендомирски је хтео да прет-
ходно добије обећање од Ростриге да ће се оженити његовом кћерком. Он је захтевао да
тобожњи Димитрије, чим ступи на престо, заиста узме његову кћерку за жену и испуни још
нека обећања. Гришка је поновио своја обећања, али је то морао и да потпише. Војвода је
сам написао све што је хтео и Рострига је то морао да потпише. Том приликом направљена
су два иста примерка и обе стране добиле су по један. У том писму Лажни Димитрије се
обавезује: 1) да ће се, чим ступи на престо, венчати с Марином, платити њеном оцу милион
пољских дуката и њој лично за путовање посебно дати исто толико дуката; 2) да ће по
преузимању власти одмах послати изасланике пољском краљу да од њега затраже одобре-
ње за уговорено венчање са Марином; 3) да дарује својој будућој супрузи два кнежевства,
то јест Велико новгородско и Псковско, са целокупним становништвом у трајно власништво,
а она ће тим кнежевствима владати по својој вољи, увести римску веру и свештенство,
подићи манастире, цркве и католичка училишта. Једном речју, она би тамо чинила све што
јој се буде допадало, без и најмањег његовог уплитања. Овај дар он је обећао да потврди
државним печатом у Москви; 4) ако у року од годину дана ово обећање, због могућег
противљења својих поданика, не буде у стању да одржи, војвода Сендомирски и његова кћер
неће бити дужни да се држе обећања која су му дали, сем ако буду желели да сачекају још
годину дана. Ову обавезу Рострига је потврдио не само својеручним потписом већ и заклет-
вом у присуству пољског свештенства, обећавши да ће све Русе привести Римској цркви.
Ово је састављено у Самбору 25. маја 1604. године.
Окупљање војске у Кијеву од стране Гришке није могло остати непознато Москви и цар
Борис најзад је морао да схвати да се Гришкин подухват није завршио само на наивној игри.
Зато је наредио да се у Брјанску окупи знатнија сила и распореди дуж границе и да се ником
не дозволи улазак ни излазак из Русије. Ипак у руским историјама не постоји никакав помен
о иступању ове војске против Лажног Димитрија.
У међувремену, Рострига је стварно кренуо на Русију. Његови главни пратиоци били су
војвода Сендомирски, који је имао и команду над војском, његов син староста Сењацки
(староста је официр на челу општине у Пољској) и староста Острјански. Сем њих била су још
и два фратра са калуђерским чином и два језуита.
Чим је ова варалица ступила на руску територију, разаслала је прогласе у сва оближња
места. Гришка је подсећао руске војводе и све поданике на то да су се заклели цару Ивану
Васиљевичу да ће бити верни, не само њему, цару, него и његовој деци. А он је заиста син
Ивана Васиљевича, кога је цар Борис хтео да убије, али га је Божје провиђење на најчудес-
нији начин спасло, и он сада иде да ступи на престо својих предака. Они су дужни да се сете
своје заклетве, напусте издајника Бориса Годунова и приђу њему као законитом владару
итд.
Ростригини прогласи постигли су велики успех и он је 26. новембра, прешавши границу
код града Муромска, не само продужио свој марш без икаквог отпора већ је у врло кратком
времену привукао приличан број Руса на своју страну. Поверовавши његовим речима и
желећи да има законитог цара, прост народ му је прилазио потпуно добровољно, а и од
угледних људи многи су пошли за њим, а неки остали да се колебају, па је изгледало да ће
та варалица кокачно остварити своје намере.
Видећи да се ствари развијају друкчије него што је замишљао, цар Борис је упутио у
Пољску изасланика да од краља и Републике затражи објашњење тог подухвата. И патријарх
Јов, са своје стране, упутио је изасланике да увери пољско свештенство у превару Лажног
Димитрија. Краљ је дао одговор „да он и Република немају ни најмањег удела ни у чему што
би могло да помути мир Руске државе, штавише, намеравају да се веома верно држе
закљученог мира. И мада је особа која се прогласила за сина цара Ивана Васиљевича

65
тражила од њих помоћ, била је одбијена. Али било је немогуће и спречити да му неки пољски
племићи, који у свему уживају тако велику слободу, не помогну. Но, и поред тога, ако они
нешто учине против мировног споразума, сигурно ће бити кажњени”.
На овај одговор цар Борис није могао нимало да се ослони, јер је у међувремену Лажни
Димитрије са Пољацима све дубље продирао у Русију и непрестано повећавао своје снаге
новом војском која му је пристизала из Пољске. Већ су му се потчинили градови Чернигов,
Путивљ, Рјаљск, Курск, Белгород, Оскољ Велики, Царевборисов, али када је дошао под
Новгород, наишао је на снажан отпор. Кнез Никита Романович Трубецки и Петар Басманов
били су тамо војводе, припремили су с тамошњим становницима ратно лукавство и извршили
тако успешан напад на непријатеља да је на бојном пољу остало 4.000 мртвих Пољака. Ипак,
Лажни Димитрије није одступио од града, плашећи се да тиме не да повода осталима да га
напусте.
Баш у то време стигла је нова војска коју је цар Борис послао против Лажног Димитрија
и сјединила се са поменутом у Брјамску. Она је дошла да ослободи град од опсаде, а Лажни
Димитрије се и поред њене бројне надмоћности одважио да ступи с њом у борбу. Оно што
му је недостајало у снази надокнадила му је срећа. Однео је сјајну победу и гонио Русе десет
врста и том приликом је и сам кнез Мстиславски, који је командовао царевом војском, рањен.
То је било 21. децембра 1604. године.
Али месец дана касније, тачније 20. јануара 1605. године, Димитрије је морао веома скупо
да плаћа ову победу. Цар није пропустио да пошаље кнеза Василија Ивановича Шујског са
армијом у помоћ кнезу Мстиславском. Уз то, послао је и неколико ескадрона немачке
коњице, који су били у царевој служби. Они су почели битку која је била тако несрећна по
Лажног Димитрија да је изгубио 8.000 људи - убијених или заробљених војника, сву арти-
љерију, заставе и таламбасе морао је да остави победнику, а сам је једва успео да побе-
гне. С руске стране губици су износили хиљаду људи.
Овај догађај умало није бацио Лажног Димитрија у крајње очајање, али руски бољари,
као кнез Григориј Долгоруки Рошча, Јаков Змијов, кнез Иван Андрејевич Ташев и неки други,
постарали су се да до тога не дође.
Цар Борис, коме је срећа већ почела да се враћа, наредио је да се казне бољари што су
у тако повољној прилици дозволили оној варалици да умакне. Ова јавна оптужба била је
главни узрок несреће која је имала да уследи. Многи бољари, плашећи се цареве казне,
почели су да изражавају своју благонаклоност према Лажном Димитрију. У граду Кроми
налазило се 6.000 Донских козака под вођством атамана Корела. Царева војска опсела је
град да би истерала козаке и та опсада спроведена је тако успешно да су козаци доспели у
веома тежак положај. Ипак, несугласице које су настале међу руским војсковођама ослобо-
диле су их опасности што им је претила. Осећајући скривену наклоност према Лажном
Димитрију, Михаил Салтиков је наредио да се артиљерија одвуче од града баш у тренутку
кад су опседнути били у највећој невољи и готово спремни на предају.
Леп успех подухвата Лажног Димитрија изазвао је велике промене у Москви. На човека
којег су раније мрзели као варалицу, многи су тада почели да гледају као на правог царевића.
Без обзира на све мере које је цар предузимао, људи су на улицама већ почели да потврђују
истинитост порекла Лажног Димитрија. Видећи да нема више могућности да то спречи, цар
је наредио да се јавно у црквама баци анатема не само на Гришку него и на све који су на
његовој стра- ни. Два угледна бољара послао је у Путивљ да наговоре грађане да напусте
Лажног Димитрија. Ови изасланици само су изазвали још већу несрећу. Пошто су ухваћени,
морали су да се закуну на верност Лажном Димитрију, као што су то раније учинили цару.
Да би доказали своју верност, морали су да пишу у Москву неким најугледнијим бољарима,
уздижући тобожњег Димитрија и саветујући им да му се такође повинују. Истовремено и
Лажни Димитрије је писао патријарху, замерајући му због оне анатеме. Кажу да је он тада
писао и самом цару, саветујући му да напусти незаконито присвојен престо и оде у манастир
без икакве бојазни по себе и своју породицу.
Још прошле године шведски краљ Карло IX обећао је цару Борису своју помоћ против те
варалице, али како тада још није претпостављао да ће тај догађај добити такве размере,

66
Борис је одбио да прихвати туђу помоћ. Без обзира на то, краљ Карло је поново исте године,
видећи Бориса у великој невољи, понудио своју помоћ. Али било је већ касно. Видећи да
странка Лажног Димитрија из дана у дан све више јача и придобија руске поданике, а армија
под градом Кроми нема више никакво дејство, цар Борис је пао у такво очајање да се
отровао 13. априла 1605. године, пошто је владао Русијом осам година и два месеца.
1605. година
Фјодор Борисович Годунов, после смрти свог оца цара Бориса, био је од стране патријарха
и бољара, који нису отказали верност дому Годунових, постављен на престо Сверуског
царства. Али његова власт била је веома краткотрајна, јер се већина бољара са целом
армијом, која је бројала 100 хиљада војника, предала Лажном Димитрију. Градови Рјазан,
Тула, Кошира, Алексин и други учинили су то исто. Све то отворило је пут Лажном Димитрију
и омогућило му да пожури у Москву на примање руске круне.
На свом маршу ка престоници, Рострига се зауставио у Тули, одакле је у Москву послао
писмо којим је позивао бољаре и грађане да му се повинују, претећи да ће у противном
случају морати да се послужи другим средствима. Зато је захтевао да одређен број најуглед-
нијих личности у царству, како из редова свештенства, тако и из грађанства, буде упућен
као депутација да га увери у оданост поданика, а затим ће он доћи у Москву да би ступио на
свој очински престо. Писмо је прочитано, народ се на улицама окупљао у гомиле и признавао
Гришку за свог законитог владара. Није се нашао ниједан бољар који би се усудио да каже
било шта против њега. Многи људи потрчали су у царски двор.
Млади цар Фјодор, коме је тада било седамнаест година, његова мајка царица удовица
и сестра Ксенија силом су протерани из двора у своју властиту кућу. Пошто је то учињено,
цео град је положио заклетву на верност Лажном Димитрију и упутио му своје депутате.
Рострига се није задовољио само тиме што су Годунови удаљени из двора, већ је наредио
да се цар Фјодор и његова мајка убију, а сестра, пошто је била лепа, касније је предата
Ростриги, који ју је на силу осрамотио и послао у манастир. Ни патријарх Јов није избегао
злу судбину. Он је јавно у Саборној успенској цркви лишен чина и протеран у град Старицу,
где је ускоро и умро, а на његово место Рострига је поставио неког Игнација, који је пореклом
био Грк и архиепископ на Кипарском острву. Кад су Турци освојили острво, Игнације је
отишао у Италију и, по лепом грчком обичају, примио римокатоличку веру. За време цара
Фјодора Ивановича дошао је у Москву, где је поново прешао у хришћанску веру, али само
привидно, док је у срцу веома савесно чувао римску веру. Не слутећи ништа, цар Борис га је
поставио за рјазанског архиепископа. Код Грка племенитости не тражи, а охолости и славо-
љубља наћи ћеш у њих колико те воља. Да би уживали поштовање њима не пада тешко да
постану Римљани, Турци, калвинисти, лутеранци или било шта друго, да пређу из једне секте
у другу, само ако се могу надати већем поштовању.
Игнације, о коме је реч, следећи своју грчку природу, чим је Лажни Димитрије дошао у
рјазански крај, изишао му је у сусрет и изразио своју радост поводом његових праведних
победа. А пошто се представио као поклоник оне вере према којој је и Рострига осећао нак-
лоност, тиме се уједно показао и као најспремнији за остваривање Гришкиних намера у вези
са вером. Рострига га је повео са собом у Москву и поставио за сверуског патријарха. Ово
постављење морало је да изазове подозрење, зато што је извршено без саветовања са
осталим свештеницима и без посвећивања, како то вера налаже.
Ростригин тријумфални улазак у царски град Москву, извршен 20. јуна, био је величан-
ствен. У незнабожачка времена било је уобичајено да се у таквим и сличним свечаним
приликама приноси на жртву разна стока у знак захвалности боговима. Али овом приликом
Гришка Рострига више је волео да се угледа на обичаје картагинских народа, који у таквим
свечаностима нису жртвовали стоку него људе. Када је Рострига ушао у царске палате,
великодостојник Богдан Јаковљевич Бељски изишао је на велики трг пред двором и
окупљеном народу одржао говор који је садржавао опомену да ово Божје доброчинство,
добијање законитог цара, треба прихва- тити са захвалношћу и Божјем цару служити с
непоколебљивом верношћу. Кнез Василиј Иванович Шујски није могао да се уздржи а да јав-
но не изрази своју сумњу у доброчинство о којем је говорио Бељски. Али ту своју сумњу ума-
67
ло није платио животом. Три дана после Димитријевог уласка у град, Шујски је заједно са
својом браћом због тога затворен и изведен пред. суд. Није било никог ко би проговорио у
његову одбрану. Осуђен је на смрт и два дана касније ради извршења казне изведен је на
губилиште. Петар Басманов је у пресуди веома сликовито увеличао преступ Шујског, па је
испало „да он, Шујски, није хтео да призна цара Димитрија Ивановича за правог сина Ивана
Васиљевича, да га је назвао варалицом и јеретиком Гришком Отрепејевим, да је настојао
да убеди народ у своју лаж и да га одврати од дужног поштовања према свом законитом
цару и господару”. За ова сумњичења, лаж и клевету осуђен је због вређања његовог царског
величанства на смрт одсецањем главе секиром.
Кнез Шујски одувек је уживао велико поштовање и љубав у народу, и његово погубљење
сигурно би изазвало велику побуну да нису предузете мере предострожности. На великом
тргу пред царском палатом, где је требало да се изврши пресуда, постављени су наоружани
стрелци и козаци, па чак и кремаљске зидине биле су поседнуте, баш као да се очекује какав
непријатељски напад.
Али управо у тренутку када су Шујском хтели да одрубе главу секиром, стигао је гласник
из двора и саопштио да га је цар помиловао. Шујски је дигнут са пања и заједно с браћом
протеран у Галич, или Галичка предграђа, одакле су убрзо поново враћени у Москву.
Пошто је под именом убијеног царевића Димитрија добио сверуску круну, да би прикрио
своју превару и лукавство и уверио народ да је он стварно царевић Димитрије, Гришка
Отрепејев је одмах послао позив Марфи Фјодоровној, удовици цара Ивана Васиљевича, која
се замонашила, да дође у Москву, где ју је 8. јуна примио са свим почастима и поштовањем
који јој припадају од сина. Мада је знала да он није прави Димитрије, него права варалица,
царица је у таквој ситуацији, а нарочито из разлога који ћемо накнадно саопштити, морала
да га призна за свог истинског сина. Она је и даље остала у Вознесенском манастиру, где је
уживала поштовање према свом чину.
Сви остали које је цар Борис послао у заточеништво имали су користи од ове промене и
позвани су у Москву. Та срећа није обишла ни породицу Романових. Фјодор Никитич Ро-
манов, или монашки Филарет, постављен је за ростовског митрополита, а његова супруга и
син Михаил Фјодорович добили су пристојно издржавање у Ипатијевском манастиру у
Костроми. Тела осталих Романових, које је Годунов поубијао у разним тамницама и на мно-
гим другим местима, пренета су и сахрањена у Москви са свим почастима; напротив, све
Годуновљеве снашла је смрт.
Но како незаконито и преваром задобијена власт ретко бива постојана, за што је Борис
био најбољи пример, убрзо су и ову варалицу почеле да прате недаће. Његова неумерена
склоност према пољским обичајима и римокатоличкој вери била је главни узрок несреће
која га је чекала. Неопрезност га је навела да језуитима, који су дошли с њим у Москву,
пожури да одобри јавно вршење њихове црквене службе. То је било нечувено до тог времена,
па је зато тешко погодило Русе. Поред тога, он је, кажу, наредио да се језуитима уступе и
неке руске цркве и намеравао је да натера Русе да иду на њихову црквену службу, али ту
намеру није могао одмах да оствари, па је њено извршење одложио док се боље учврсти на
власти. Да би то постигао и да би био сигурнији, примио је у службу људе разних народности
и основао трабанте којих је било 300. Главно оружје ових трабаната била су копља и хале-
барде. Сви су носили веома богате мундире од црвеног бархата са златним гајтанима, а за
сваки дан имали су униформе од најфинијег скерлета са бархатним реверима.
Баш у то време, док је Рострига тражио начин да се учврсти на престолу, Волшки козаци,
којих се окупило око четири хиљаде, побунили су се и изазвали велике немире у волшкој
области. Похарали су Астрахан и неколико других градова, немилосрдно су опљачкали
трговце који су стигли са робом из Персије и на крају одлучили да предузму исто што и Лажни
Димитрије. Међу њима се налазио један човек, по имену Петар, којег су они прогласили за
сина цара Фјодора Ивановича, тврдећи да им га је предала царица Ирина. „Борис Годунов
га је — говорили су они — да му не би сметао у присвајању круне, заменио за девојчицу. Та
девојчица је на крштењу добила име Феодосија и касније је умрла. Међутим, желећи да га
сачува за круну, Божје провиђење је заштитило принца на најчудеснији начин.“ Ова измиш-

68
љотина у тадашњим приликама могла је лако да успе, само да је била подржана већим
средствима. У то време веровало се да је та измишљотина потекла од Донских козака, који
су у почетку помагали Лажног Димитрија и, не добивши обећану награду, хтели су да добију
своје преко ове измишљотине.
Лажни Димитрије писао је самозваном Петру да, „ако је стварно син цара Фјодора
Ивановича, нека дође у Москву, где ће одмах добити свој престо, а ако је варалица, онда
нека одустане од те своје будалаштине пре него што га снађе казна за то“. Ипак, није се
десило ни једно ни друго. Лажног Димитрија и самог је снашла казна, козаци су се пак, пошто
су опљачкали неколико градова, сами смирили, а самозвани принц Петар после извесног
времена поново се појавио у Русији.
У међувремену, Рострига је у Москви чинио све на шта га је наводила његова лудост. У
среброљубљу, раскоши, прождрљивости, пијанству, непристојним забавама и најпрљавијој
покварености он нимало није уступао асиријском цару Сарданапалу, него га је чак надмаши-
вао. Сарданапал бар није скрнавио храмове, а Рострига не само што није поштовао Божје
храмове и свештенике, које је често давао да се шибају, него је и често с музикантима, које
је довео из Пољске, ишао у Девичји манастир и тамо чинио свакојаке непријатности.
После смрти Сарданапала, постављена је његова статуа, која га представља као човека
који игра и говори пролазницима ове речи: „Једи, пиј, весели се како умеш, све друго је
ништа.” Живот веома сличан Ростригином! Али ја не могу да се задржавам на опису свих
његових безакоња и поступака противних вери и обичајима руским, чиме је навукао на себе
мржњу народа, него пожуримо да видимо крај ових његових недела.
Усред овог разврата, Рострига је морао да испуни своје писмено обећање, дато у Пољској,
о венчању са Марином, за које до тада ниједан Рус није знао. С тим у вези послао је државног
секретара Афанасија Ивановича Власијева, као свог изасланика, у Пољску. Дарови које је
послао својој невести коштали су више од 200 хиљада златних дуката. Изасланик је 14.
новембра стигао у Краков, где је одмах имао аудијенцију код краља коме је пренео
Димитријеву захвалност за помоћ указану приликом присвајања очинског престола и молбу
да му се одобри венчање са кћерком војводе Сендомирског, Марином. Краљ Сигисмунд
примио је захвалност с дужним поштовањем и, одобравајући брак, уз остале своје компли-
менте пожелео му је све најбоље. После тога и краљ је упутио своје изасланике Лажном
Димитрију да му честитају ступање на сверуски престо.
У међувремену вршене су највеће припреме за дочек царске невесте у Москви, која је са
својим оцем и нешто мање од триста наоружаних Пољака и њихових шљахтића, стигла 1.
маја. Свита која је требало да је прати у резиденцију бројала је више од сто хиљада људи.
У историји ове варалице пише да је, чим је Лажни Димитрије први пут ступио у Кремљ,
почео да дува тако снажан ветар да су многи попадали са коња. Тај догађај дао је повода
злослутном пророчанству које је касније оправдано самом стварношћу. Тако, прича се, да
се и тада, када је горе поменута Марина ступила у Кремљ, дигао исто онако силан вихор и
дао повода за иста, па и гора предсказивања. Како било да било, и без тога је постојало
довољно разлога који су упозоравали Русе да се чувају несрећа. Неочекиван долазак тако
много тешко наоружаних Пољака није могао да изгледа Русима као ствар од мале важности.
А подозрење је било још веће када су видели како Пољаци из својих пољских кочија износе
неколико стотина пушака и пиштоља.
На церемонијама и ручковима за време брачних свечаности не мање мржње привлачио
је Лажни Димитрије. Како он, тако и Марина, потпуно противно руским обичајима носили су
пољску одећу, а на ручковима Пољаци и други странци, како мушког тако и женског пола,
заузимали су прва места за столом, пред лицем цара и царице, а руски бољари и даме
морали су да се задовоље само местима иза њих. Срамота и подсмевања која су Руси
морали да трпе од Пољака на овим ручковима и другим местима још више су повећавали
негодовање, а нарочито то што ниједна руска дама на улици није била сигурна од тих
изгредника. Они се нису стидели да најугледније даме извлаче из кочија. Ишли су по кућама,
отимали жене од мужева и срамотили кћерке наочиглед мајки, а раскошним и раскалашним
забавама није било краја, зато их је немогуће и описати.

69
 Такво понашање овог безбожног ниткова толико је огорчило и бољаре и сав народ, да је
он већ могао да примети њихово негодовање. И заиста, 15.000 Руса било је већ спремно да
прекине ту безграничну самовољу Пољака. Зато је упозорио Пољаке да се чувају, а трабан-
тима је наредио да се стално налазе у двору, а у међувремену је нашао начин да многе
бољаре и готово сав прост народ за тили час преда смрти. Наредио је да се ван града на
равници сагради један мали дрвени замак који, наводно ради забаве, треба да буде
опсађиван и брањен по војничким правилима, због чега је већ и много топова одвучено тамо.
У том замку била је припремљена погибија јадних Руса на следећи начин: бољари и сва
угледнија господа морали би да присуствују тој забави по његовом наређењу, а да ће и прост
народ доћи да то посматра, у то није нимало сумњао. Када се сви тамо окупе, одлучено је
да се затворе градска врата и да читава артиљерија отвори ватру на народ, а оне који остану
у животу, стрелци и козаци, на чију се верност Рострига чврсто ослањао, предаће оштрици
својих мачева. Бољаре и друге угледне личности требало је изненада да нападну Пољаци и
да их поубијају, а затим ће сами Пољаци бити министри и господари у Руском Царству.
О овој нељудској Ростригиној намери, коју је требало остварити 18. маја (у недељу), нико
тада није имао појма, него је она откривена касније, али Божје провиђење постарало се да
се испуни његова изрека: Ко другом јаму копа, сам у њу пада.
Кнез Василиј Иванович Шујски био је први међу онима који су омрзли Ростригу. Да ли је
Шујски стварно знао да је царевић Димитрије убијен или није, не зна се, али он је ипак сма-
трао Лажног Димитрија од самог почетка до краја за правог преваранта. Његово мишљење,
из дана у дан, потврђивали су живот и дела Ростригина. Његов раскалашни живот, неизмер-
на раскош, презир према руским бољарима и народу, а љубав према Пољацима и савето-
вање са њима, као и неограничена самовоља на двору и у граду, поштовање римске, и
презирање грчко-руске вере, цркава и свештенства итд. — све је то давало повода Русима
да потраже начин како би се избавили од овог тиранина. Другог начина тада није било, него
да се храбро побуне.
У суботу 17. маја у саму зору око три сата, читава Москва била је у покрету. Звона су за-
звонила на узбуну. Одједном сви су се дохватили оружја, пушака, пиштоља, копаља, саба-
ља, секира, ко је шта дограбио, и највећом брзином потрчали су право на двор, док су други
кренули у станове који су још претходне вечери означени и у којима су живели Пољаци.
Петар Басманов, који се тада налазио у двору као највећи Гришкин љубимац, разбудивши
се од звоњаве најпре је помислио да је негде вероватно избио пожар, па је брзо обавестио
Лажног Димитрија, који је одмах дошао до другог закључка и пожурио да се обуче. У палати
је тада било једва тридесет трабаната, а бука и гласови пред двором наговештавали су
варалици велику несрећу.
Кнез Василиј Шујски, који је водио побуњени народ, држао је у једној руци свети крст, а у
другој исукани мач. Тиме је он свим патриотима показивао да треба ратовати за свету веру
и отаџбину. Лажни Димитрије је најпре мислио да ће ове бунтовнике успети да растера само
претњом. Попевши се на бедем он је говорио: „Каква је то дрскост, или ви мислите да сам
ја Годунов?” Само је то могао да изговори. Страх и ужас завезали су му језик и он се одмах
вратио у своје одаје. Басманов је хтео да покаже више храбрости. Он је изишао пред окупље-
не бољаре и осталу господу и замолио их да смире тај метеж. Али његов говор је одједном
прекинут, када му је прискочио један човек из народа, распорио га ножем и његову погану
душу истерао из тела, које је истог часа бачено доле пред народ.
Убиство Петра Басманова није могло да задовољи побуњенике. Они су тражили и Лажног
Димитрија. Врата су проваљена, а трабанти, који су се задесили на стражи, нису били у стању
да задрже народ који је навалио, и многи су том приликом изгубили и живот. У тој невољи
Лажни Димитрије је предузео корак, на који га је натерало крајње очајање. Он је зграбио
мач и као ван себе бацио се у народ, где је неколицину и убио, али му је убрзо страх одузео
снагу. Брзо се вратио у последњу одају, из које се, док су трабанти задржавали народ на
вратима осталих одаја, бацио кроз прозор. Али одатле није могао да бежи даље, јер је од
тешког пада задобио рану на глави и сломио ногу.

70
 Баш у то време, остали су стигли до одаје у којој се налазила супруга Лажног Димитрија
са својим дворским дамама. Провалили су врата, али Марину нису нашли, јер се она сакрила
под кафтан (под сукњу) једне своје гувернанте, госпође коју су због њене старости сви
поштовали. Све друге даме биле су похватане, а када се општи метеж мало смирио, нашли
су и Марину, али јој нису учинили никакво зло, него су је следећег дана одвели њеном оцу
војводи Сендомирском, који је имао стан у дому Годунова. Пољаци и сви који су се само
могли видети на улицама у пољској одећи, били су погубљени без милости, а иста казна
стигла је и оне који су становали у граду по кућама. Поштеђене су куће у којима су живели
војвода Сендомирски, каштелан Санкски, кнез Константин Вишњевецки и пољски изасла-
ници. Побуњени Руси хтели су на њихова врата да отворе ватру из топова, али је дотрчао
кнез Шујски са неколико бољара и то спречио, а Пољаци су, пошто су му се предали, став-
љени под стражу.
Но вратимо се Лажном Димитрију да видимо шта је било с њим. Њега су донели у цареву
одају, где су га окупљени бољари и кнез Шујски узели на саслушање. Ради потпуније истраге
о његовој превари, кнез Шујски је са још неколико бољара отишао у Вознесенски манастир
царици удовици Марфи. На њихово питање она је одговорила да је њен прави син заиста
убијен у Угличу, а ту варалицу она је признавала за свог сина све до тада, зато што је била
натерана под претњом најгоре смрти. Ово сведочанство било је довољно да се увери и сав
народ. И тако је Гришка извучен на трг и предат народу, где је истог часа нашао смрт. Његово
тело лежало је три дана, изложено општој порузи, а затим су га однели ван града у Убоги
дом. (Овај Убоги дом није неки сиротињски дом за збрињавање убогих. То је само најобич-
нија шупа у којој се држе тела убијених, или људи који су умрли насилном или наглом смрћу,
док црква не дозволи да се она могу сахранити. Таквих шупа у Русији има у близини свих
градова, нарочито крај великих путева.)
Али како је баш у то време завладала необична (пошто је био већ мај), велика хладноћа
и дувао страшан ветар, готово сви су говорили да његово тело не може да остане у Убогом
дому, него се налазило час на тргу пред Домом, час на једном гробљу удаљеном читаву
врсту. Зато је одлучено да се тело спали и пепео развеје на ветру, што је и учињено 29. маја,
недалеко од града на месту Котли, на Серпуховском путу. Ето, такав је био крај Гришке
Отрепејева, који је, одбацивши монашки чин, пожелео да буде руски владар.
После убиства ове варалице требало је писати у најудаљенија места државе да би се оку-
пили сви угледни људи царства ради избора новог цара, али народ није хтео да чека тако
дуго и одлучио је да је кнез Василиј Шујски, чијим је ревносним залагањем свргнут Лажни
Димитрије и Русија ослобођена папског ига (јарма) и пољског ропства, који су јој претили,
најдостојнији да ступи на престо. 20. маја довели су га из куће на трг и сви једнодушно
признали за цара и великог кнеза сверуског. Тог истог дана у све крајеве државе разаслата
су писмена саопштења о његовом ступању на престо са објашњењем свега онога што се
десило са Лажним Димитријем, то јест да је он сам на крају признао да је бегунац калуђер
Гришка Отрепејев, који се лажно прогласио за убијеног царевића Димитрија Ивановича. Ту
је наведено и сведочење царице удовице Марфе, њеног синовца Михаила Нагоја и њене
браће, који су изјавили да је прави Димитрије царевић убијен у Угличу, па је, према томе,
онај који се прогласио за убијеног најобичнија варалица.
Даље је следило саопштење о његовој нељудској намери да погуби све бољаре и друге
угледне Русе приликом оног, тобоже ради забаве, саграђеног замка за уништење, о чему су
са свим детаљима, како је то било предвиђено, причали сами Пољаци. Уз то, да је имао на-
меру да у Русији уведе римокатоличку веру, због чега је водио преписку с папом и од њега
добио свештеника, који је заједно са њим, за своју ревност, добио заслужену казну. На крају,
да је обећао пољском краљу да ће му уступити Смоленск и читаву Северију, итд.
Војвода Сендомирски са својом кћерком, сином и зетом и другим угледним Пољацима,
сем изасланика, 31. тог истог месеца спроведен је под стражом у Јарослављ. А почетком
месеца јуна од стране цара дато је поново опширно саопштење целом руском народу о
злочинима и намерама Лажног Димитрија, с приложеним копијама брачног споразума и
осталих писама која је та варалица размењивала с папом и римским клером у Пољској ради

71
промене вере и закона у Русији, као и многе друге тајне замисли те варалице, које су касније
открили сами Пољаци, и најзад, како је имао намеру да, пошто убије све руске бољаре и
угледне личности, преда државу на управљање све самим Пољацима и Литавцима.
Да би Ростригина превара била потпуно доказана, наређено је да се из Углича превезе
у Москву тело убијеног царевића Димитрија. Тело је превезено 4. јуна, дочекано с великим
почастима и положено у Саборној цркви светог Михаила.
Василиј Иванович Шујски, пошто је изабран и постављен за цара и самодршца сверуског,
предузео је све мере које су могле да га учврсте на престолу, то јест поново је разаслао у
народ опширне прогласе о Гришки и пренео тело правог царевића Димитрија у Москву да
би све уверио у истину, као што смо већ испричали. Такође, није пропустио да пошаље
изасланике у Пољску да би обавестио Пољаке како о свом ступању на престо, тако и о
Лажном Димитрију, који је својим неделима завадио две државе, и да од њих затражи
примирје и обнављање ранијег мира. Изасланици су били кнез Григориј Донски и државни
секретар Андреј Иванович. Пољски краљ Сигисмунд вратио их је са одговором да ће он, у
интересу добрих односа, такође упутити своје изасланике цару. А како су се изасланици
упућени Гришки још увек налазили живи и здрави у Москви, добили су од краља наређење
да у његово име закључе мировни споразум са царем Василијем, а краљ им је још послао
своје секретаре Станислава Витовског и Јана Здруцког.
Одговор пољског краља и повећан број изасланика у Москви ради склапања мировног
споразума, требало је само да прикрију то, да краљ и Пољаци траже начин како би се
осветили Русима за срамоту коју су доживели у Москви. Ова превара Пољака требало је
убрзо и да уроди плодом. Али унутрашње несугласице и размирице опасније су од било
каквих претњи споља. Кажу да је цар Василиј, поседујући већ неограничену власт, супротно
свом обећању, почео да прогања све који су му се пре тога у нечем успротивили, чиме је дао
повода да се повећа број оних који су му и без тога завидели на високом положају, и пошто
су били једнаки с њим нису хтели да му се потчињавају. Овим унутрашњим несугласицама
био је потребан само један јачи повод, па да дође до коначног збацивања Шујског, што се
убрзо и десило.
Баш у то време, док се унутрашњи раздор у Москви сваког часа све више продубљивао,
на руским границама се појавила нова варалица под именом царевића Димитрија. Пронео
се глас да је, наводно, Димитрије, који је доскора био цар у Москви, успео да измакне пред
московском побуном и да се налази жив у Пољској, а уместо њега убијен је неки Литванац.
Прост народ, који је већ навикао да олако верује таквим причама, изгледао је спреман да
пређе на страну те нове варалице, уз коју је пристало и неколико хиљада козака. Но како тај
измишљени Димитрије није одмах стигао у армију која се окупила ради њега, други, поме-
нути Петар, који је требало да буде проглашен за сина цара Фјодора Ивановича, изразио је
спремност да заузме његово место.
Дошавши са десет хиљада козака, он је завладао градом Тулом. Само у свом подухвату
није имао нимало успеха. Царева војска је опколила град и принудила опседнуте да се
предају, па је тако Петар био ухваћен и, уместо на престо, подигнут је на вешала. У уводу у
Московску историју стоји да Петар Петреј (који је тих бурних година за Русију био шведски
посланик на Московском двору), у својој Московској хроници на 380. страници и даље, пише
да је баш у време раније описане побуне против Ростриге неки руски кнез Григориј Шаховски,
уграбивши државни печат, са још двојицом Пољака у руској одећи, умакао из Москве и једног
од тих својих другова, куд год су пролазили, представљао је као цара Димитрија, који је из-
макао пред оном побуном. Ови Пољаци отишли су у Сендомир да се о свом подухвату
договоре са женом војводе Сендомирског, а Шаховски се за то време трудио да повећа број
саучесника у својим злочиначким намерама. Супротно томе, господин барон Шафиров нас
уверава да је та измишљотина потекла од самог Пољског двора и да је лично краљ нашао
за то неког Јеврејина. Но како било да било, ипак је највероватније да су Пољаци на сваки
начин желели да се освете Русима за ону срамоту, па су зато скупили 60.000 својих војника,
који су били појачани са још 8.000 Запорожаца (Увод у Московску историју, стр. 308. и 309),
и заједно са новим Лажним Димитријем кренули су према руским границама. Међутим, да

72
би прикрили овај злочин према Русији, краљеви изасланици имали су наређење да у Москви
закључе са царем мировни споразум, по коме је цар требало да пусти војводу Сендомирског
са кћерком и свим Пољацима који су били задржани у Русији. Одлуке овог мировног
споразума потврђене су заклетвом и целивањем крста са обе стране, као што су се и они
који су били ослобођени, то јест војвода Сендомирски и остали који су били с њим, цели-
вањем крста заклели да неће пристати уз нову варалицу. Али њихова заклетва била је
потпуно лажна. Војвода Сендомирски и сви његови људи, као и сами изасланици, по наре-
ђењу свог краља, такође вероломног, напустивши Москву отишли су у логор нове варалице,
где му је војвода дао своју кћерку, тобоже као жену, мужу, и она је имала да потврди да је
тај подметнути човек стварно онај за кога се издаје. И тако је пољска војска са овом
варалицом, чинећи у руским земљама што год је хтела, поново изазвала буну и издајство у
Русији. Видећи своју пропаст и немоћни да се супротставе Пољацима, многи Руси из
северних украјинских градова и места пристали су уз ову подметнуту варалицу, после чега
су уследили међусобни ратови и разбојништва и, због њих, скоро потпуна пропаст Русије.
Пошто се уверио у непоштене намере Пољске, а поред тога и да се сама Русија налази
пред расулом, цар Василиј Иванович био је приморан да ратује и против спољних и против
унутрашњих непријатеља. И сматрајући да с руском војском, на коју се није ни могао потпуно
ослонити, неће бити у стању да пружи одлучан отпор, затражио је помоћ од шведског краља
Карла IX. Шведски краљ, коме такође није ишло у рачун да Пољаци под фирмом Лажног
Димитрија освоје Русију и тако ојачају, радо је изишао у сусрет царевом захтеву. И тако је
28. фебруара 1609. године у Виборгу закључен савез и споразум, по коме је цар преко својих
изасланика уступио краљу у трајно власништво Кексхолм са околином, и одрекао се претен-
зија на Естландију и Ливонију, а заузврат краљ је обећао цару помоћ од пет хиљада војника
против Пољака, под условом да их цар плаћа и то по 32.000 рубаља месечно. На основу овог
споразума потврђеног заклетвом са обе стране, шведски краљ је у месецу марту стварно
послао одређен број војника, под вођством свог генерала Јакова дела Гардије, према
Новгороду.
Пошто се сјединио са руском војском, овај генерал је заједно с њом иступао против
Пољака и руских одметника. А када се ова војска, у својим непрекидним маршевима против
непријатеља, нашла у близини Москве, цар Василиј је по слову уго-вора дао шведској војсци
преко њеног генерала дела Гардије одговарајућу плату са многим даровима поврх тога. А
како су у међувремену Пољаци опсели град Смоленск, цар је, давши им унапред плате,
упутио Швеђане заједно са својом војском у помоћ Смоленску. Новац, добијен од цара,
шведски генерал је задржао код себе, како изгледа не без знања свога краља, и међу својим
официрима и војницима разгласио да им цар ништа није дао. „Најамна војска (кажу паметни
људи) навикнута да буде онолико верна колико је велика плата, или док она траје, увек је
готова на најмање незадовољство, или уздајући се само у веће награде, да пређе неприја-
тељу, с којим се тукла, и окрене своје оружје против оних који су је позвали у помоћ.“
Истинитост овога Швеђани су потпуно потврдили. Дошавши под Смоленск, не само да
нису показали вољу да се боре него су многи, пошто су прешли Пољацима, окренули оружје
на Русе. Вођа руске војске, кнез Димитриј Иванович Шујски, видећи да су га Швеђани изне-
верили и издали, био је принуђен да са својом војском одступи према Можајску, а генерал
дела Гардија кренуо је у поход на Новгород.
Несугласице, које су у међувремену избиле у Пољској, промениле су вид започетог подух-
вата, замишљеног просто као освету Русији. На почетку историје о варалицама видели смо
да пољски краљ, мада је желео да изазове немире у Русији, ипак није желео да ступи у
отворен рат с њом; зато су неки пољски великаши тражили од њега да не пропушта ову
изванредну прилику, него да објави рат руском цару да би узео бар оне руске провинције
које су некада припадале њима. Нису пропустили ни да наведу краљу разлоге који би могли
да оправдају тај рат, између осталих она велика срамота коју су Руси нанели Пољацима у
Москви, задржавши у затвору тако угледне личности, итд. Други, који су имали мало више
савести, напротив, доказивали су да би такав рат био веома неправедан, зато што се мир
закључен са царем не може нарушити мирне савести, а ни разлога нема за то. Јер што су

73
Руси нанели срамоту Пољацима у Москви и затворили неколицину, за то нису криви Руси,
него сама Република; Руси су били принуђени да бране права своје отаџбине од пљачкаша,
а Република је неопростиво погрешила што се заузела за човека о коме није знала ништа,
ни ко је, ни откуда је, ни да ли су му претензије оправдане. Поред тога, предочавали су они
даље, уколико би тако неправедно угњетавана и скоро до очајаша доведена Русија, у не-
вољи прихватила покровитељство турско, или татарско или шведског краља, који је и без
тога велики непријатељ Пољака, онда би Пољска сигурно морала да очекује последице које
би јој донеле не мало, него, можда, и најстрашније кајање.
Краљ, чији је ум помрачило славољубље, и поред ових оправданих упозорења, сложио
се са онима који су били за рат, у нади да ће се, пошто потчини Русију, веома лако рас-
правити са Швеђанима. И тако је 8. септембра објавио рат цару Василију и са 20.000 војника
кренуо у поход на Смоленск, док је хетман Желковски заједно са Лажним Димитријем кренуо
право на Москву и опсео је. Све то завршило се тиме што је краљ одлучио да одбаци Лажног
Димитрија и покуша сам да се докопа руског престола, што му у онако тешкој ситуацији и
није изгледало тако тешко. С тим циљем послао је изасланика у логор хетману Желковском,
који се налазио под Москвом, да се он постара да војници пређу на његову страну и омрзну
Лажног Димитрија. И мада су изасланици разлог свог доласка држали у тајности и саопштили
га само вишим официрима, ипак је Лажни Димитрије осетио опасност и, изгубивши наду у
Пољаке, са нешто својих присталица козака тајно је отишао у Калугу, куда је касније побегла
и Марина, његова тобожња жена.
Ову варалицу тамо су убили Татари, којима је Марина на све начине настојала да се
освети за ово убиство, али без успеха, њен тобожњи муж је убијен и она је остала у метежу.
Убрзо затим, пронео се глас да је Марина после смрти овог Лажног Димитрија родила сина,
по имену такође Димитрија, новог — четвртог претендента на руску круну. Али ово дете је
било подметнуто, јер је свима било добро познато да је Марина увек била неплодна. Ипак,
она је покушала да за њега, или боље рећи преко њега за себе, добије круну, али уместо
тога, претрпевши у Калузи највећа понижења, била је принуђена да побегне, као што ћемо
касније видети, а ми ћемо, међутим, да се вратимо у пољски логор под Москвом.
Добивши инструкције од краља, хетман Желковски је слао разна писма пуна обећања,
подбуњујући народ против цара, а уз то, у име свог краља, саветовао је Русима да у циљу
престанка бројних побуна и ратова узму за цара краљевог сина Владислава, тврдо им
обећавајући да ће Владислав не само поштовати руске обичаје него да ће и примити
грчкоруску веру. И краљ лично писао је, како патријарху Хермогену, тако и другим угледним
руским бољарима, исто што и Желковски. (После убиства првог Лажног Димитрија, народ и
читав клер лишили су чина патријарха Игнација, који је био потпуно наклоњен римској вери,
и натерали да живи у Чудовом манастиру као обичан монах. А на његово место, за патријар-
ха, поставили су казањског митрополита Хермогена.)
Бољари и народ, којима су ти велики унутрашњи и спољни немири смртно дојадили,
поверовали су овом краљевом писму и замолили цара Василија да он, с обзиром на пред-
стојећу пропаст целог царства, уступи престо сину пољског краља, Владиславу. Цар Василиј,
који ионако није имао никакве могућности да заштити своја права, био је принуђен да 17.
јула 1610. године скине царску круну и у манастиру покрије главу монашком камилавком.
После повлачења цара Василија, у Москви су месец дана управљали бољари, а 17. августа
они су ступили у преговоре са пољским хетманом Желковским око доласка краљевог сина,
и убрзо му се заклели на верност. Тим уговором Желковски се обавезао да изведе пољску
војску из Русије и дигне опсаду са Смоленска, а Руси су са своје стране, ради потврђивања
споразума и доласка Владислава на престо, упутили у Пољску ростовског митрополита Фи-
ларета Никитича Романова и кнеза Василија Галицина са неколицином бољара. Али овај
споразум није нимало био постојан.
Чим су руски изасланици кренули у Пољску, Желковски је, прекршивши своју заклетву
по краљевом наређењу, на превару ушао са својом војском у Москву и, ухвативши цара
Василија и његова два брата, кнежеве Димитрија и Ивана Шујске, послао их под стражом у
Пољску, где је краљ и горе поменуте изасланике бацио у тамницу, а затим одбио да пошаље

74
свог сина на руски престо и затражио од руског народа да се закуне њему, а не његовом
сину.
Досетивши се куда смера вероломни краљ, то јест да намерава да потчини Русију
Пољској круни, Руси су почели да траже начин како би збацили пољски јарам и управљање
царством поверили свом владару. Али док су се они веома споро припремали, Пољаци су,
учврстивши се не само у Москви него и у другим руским градовима, већ постали управљачи.
По градовима су поставили своје гарнизоне, на зверски начин скупљали новчане и друге
контрибуције, спаљивали куће, убили су много бољара, племића и велики број људи муш-
ког и женског пола. Оскрнавили су цркве и манастире, а патријарха Хермогена уз велику
срамоту свргли са престола и, бацивши га у тамницу, уморили. Исто тако свирепе злочине
вршили су Пољаци и у Смоленску, граду у коме су, пошто су завладали њиме и целом про-
винцијом истовремено кад и Москвом, много бољара, а још више људи оба пола, па чак и
деце, поубијали и опљачкали.
С друге стране, видећи како Пољаци пустоше Русију, шведски краљ је одлучио да иско-
ристи ову тако погодну прилику у своју корист. Послао је горе поменутог генерала дела
Гардију с војском на Новгород, тобоже да осигура Новгородску провинцију од Пољака, и том
приликом предложио је Новгорођанима једног свог сина за руског цара.
Уместо да чува провинцију од Пољака, шведски генерал је сам освојио град (12. јула 1611.
године) и оружјем натерао Новгорођане да приме на престо шведског принца. Истина, Нов-
горођани су касније упутили своје изасланике у Штокхолм, који су на месту умрлог краља
нашли његовог сина Густава Адолфа, који им је обећао да ће послати краљевића Карла
Филипа. Но и поред свега, Новгорођани, као и сви Руси, морали су најзад на основу шведских
поступака да схвате да Швеђани настоје само да новгородску област учине шведском
провинцијом. Јер, уместо да пошаљу принца, они су у међувремену у новгородској области
и Ингрији на силу узели градове Копорје, Јамбург, Иванград, Гдов, Орешек и друга утврђена
места, проливши при том много руске крви. Манастире и цркве су уништавали, споменике и
гробове, у којима су почивала тела праведних, ломили и секли, на крају су почели и звона
да скидају и шаљу у Шведску, свештеницима и другим налагали су несносне контрибуције
(порезе). Имовину Новгорођана, ове што би код неког нашли, пљачкали су, а људе ужасно
мучили. Једном речју: с једне стране Пољаци, а с друге Швеђани су јадну Русију освајали,
комадали и пљачкали тако како би се и најгори ниткови устручавали да чине.
У међувремену, кнез Димитрије Михаилович Пожарски са новгородским трговцем Козмом
Мињином окупио је у Нижњем Новгороду и околини реке Волге прилично велику војску, а с
друге стране, кнез Димитрије Тимофејевич Трубецки са својим људима кренуо је да
ослобађа своју напаћену отаџбину од ових мучитеља. И тако су они, дошавши под Москву у
месецу августу 1612. године, опколили Пољаке, од којих је 9.000 пало у заробљеништво, а
око 20.000 погинуло.
Чим је добио вест о опсади, пољски краљ је лично, највећом брзином, кренуо у помоћ
граду, или боље рећи својим опкољеним Пољацима, али узалуд. Руси, који су га дочекали
на деведесет врста од Москве, сукобили су се с њим тако храбро да је он, изгубивши много
људи, био принуђен да побегне у Литву. У тој бици Руси су заробили више од хиљаду По-
љака. А пољски гарнизони по руским градовима делом су побијени од огорченог руског
народа, а делом су пали у заробљеништво. Тако је Москва, а касније и читава Русија, очи-
шћена од вероломних тирана Пољака.

75
 ГЛАВА ТРЕЋА

ПОЧЕТАК ИСТОРИЈЕ О ПЕТРУ ВЕЛИКОМ

САДРЖАЈ: Михаил Фјодорович Романов изабран је за руског цара. Његови односи са

Швеђанима, Пољацима и Турцима. Упућивање првог изасланства у Кинеско царство. Миха-
илов син Алексеј Михаилович наследио је руски престо. Побуне у Москви, Новгороду и
Пскову. Рат и примирје са Швеђанима и Пољацима. Разбојништва Стењке Разина и његово
хватање. Напори цара Алексеја. Његова деца из два брака. Његова смрт. На престо је
доведен његов најстарији син Фјодор. Рат с Турцима. Фјодор укида породична првенства.
Умире без наследника.
Пред смрт цар Фјодор је за престолонаследника одредио свог млађег брата Петра Алек-
сејевича. Царевна Софија покушава да поништи ову опоруку. Прва побуна стрелаца против
својих официра. Тиранско продужење побуне, по Софијином наговору, против цара Петра.
На захтев стрелаца за цареве су крунисани и Петар и Иван. Побуна распопа Никите и одла-
зак царева у Троицки манастир ради безбедности. Царевна Софија узима кнеза Василија
Васиљевича Галицина за саветника у припремању убиства цара Петра. Кнез Галицин наме-
рава да ожени цара Ивана, а цара Петра да пусти на потпуну слободу да би му се искварио
карактер. Брак цара Ивана. Цезарево изасланство у Москви. Други одлазак царева у Тро-
ицки манастир пред побуњеницима и кажњавање кнеза Хованског. Закључење трајног мира
с Пољском. Упућивање изасланства у Беч. Ступање царевне Софије на власт. Договор
кримског хана, мађарског кнеза Текелије и француског краља против царева. Поход кнеза
Галицина на Крим. Његов неуспех. Његов други поход на Крим. Брак цара Петра и Софијино
противљење. Софија се припрема да убије цара Петра и његову породицу у Преображен-
ском. Шаље тамо Шчегловитог са шест стотина стрелаца. Сазнавши за то, цар Петар бежи
у Троицки. Софија прикрива своје намере. Петар позива министре и официре. Царевна
упућује цару Петру изасланике да се оправда. На крају одлази лично, али бива одбијена.
Хапшење кнеза Галицина. Шчегловити са осталима приведен је у Троицки манастир и
кажњен. Царевна Софија затворена је у манастир. Петар се враћа у Москву и сам ступа на
престо.

Ми смо у претходној глави имали довољно могућности да се уверимо у бројне немире,

угњетавања и недела која је Русија трпела и споља од суседа и изнутра од својих синова.
Јарам безбожних Татара морала је да подноси више од две стотине година, али упади,
насиља, крвопролића, пљачкања, разбојништва, једном речју најбездушнија тиранија коју је
јадна Русија морала да трпи од Пољака и Швеђана, била је тежа од свих несрећа. Касније,
пошто су настојањем кнеза Димитрија Михаиловича Пожарског и кнеза Димитрија Тимофе-
јевича Трубецког Пољаци поражени и Москва и други градови ослобођени ових разбојника,
бољари и остали људи од положаја морали су да изаберу новог цара. Они су се на основу
многих савета, а нарочито Божјег милосрдног провиђења, 21. фебруара 1613. године
једнодушно сложили да на престо доведу младог Романова, Михаила Фјодоровича, сина та-
дашњег ростовског митрополита Филарета, као крвним сродством повезаног са старом
царском породицом. И пошто се Михаил у то време налазио код своје мајке, коју је Борис
Годунов, као што смо већ рекли, принудио да се растане од свог љубазног супруга и у манас-
тиру узме монашки чин, и која се од Гришкиног времена налазила у Костроми, у Ипатском
манастиру, бољари су отишли да јој саопште да је њен син Михаил једногласно изабран од
стране народа за цара и великог кнеза целе Русије. Јадна мајка, која је добро знала какве
су промене задесиле руски престо после смрти цара Фјодора Ивановича, није могла да не
76
заплаче слушајући предлог ових бољара, говорећи: „Да се ни у самом манастиру није
ослободила прогањања, колико је људи због тога мученичком смрћу погинуло, и зар напос-
летку — питала је она кроз чемерне сузе — и мог јединог сина, којега ја не бих дала за сва
блага овога света, тражите да жртвујем руској несрећи!” Зато је она са сузама молила да јој
поштеде сина од тога несрећног положаја, или бар да му не товаре тако тежак терет, који он
због своје младости никако не може да поднесе, пошто васпитањем није за то припремљен.
Али када је чула да је та ствар једногласно већ одлучена и да се никако не може променити,
удовољила је на крају њиховој упорној молби и бољари су одвели Михаила уз велико славље
у Москву, где је убрзо и крунисан.
1613. година
Михаил Фјодорович Романов, пошто је крунисан за сверуског цара, најпре се постарао
да среди и поправи стање у Русији коју су Пољаци и Швеђани разорили. И како Пољаци још
нису хтели да се задовоље ранама, које су задобили последњом приликом, а с друге стране
Швеђани су настојали да искористе ратоборност Пољака у своју корист, цар Михаил је
правилно одлучио да се прво ослободи једног непријатеља, да би могао лакше да се
обрачуна са другим. У том циљу упутио је шведском краљу Густаву Адолфу изасланике са
писмом којим је, поред саопштења о свом ступању на престо, тражио да краљ обнови с њим
савез пријатељства, закључен са царем Василијем Шујским, а провинције и градове, које је
Шведска круна узела под своју власт за време немира у Русији, врати назад Русији. Шведски
краљ је веома охоло одговорио да је те провинције узео у залог за неисплаћен дуг његовој
војсци, која је служила цару Василију Шујском против Пољака, па је краљ због тога претен-
довао на још многе награде, претећи да ће их у противном наплатити снагом свог оружја.
С друге стране, пољски краљ Сигисмунд послао је свог сина Владислава с војском, која
је стигавши у Русију без милости предавала мачу и огњу све пред собом. Видећи да му је
царство угрожено с две стране, цар Михаил је 1614. године писао француском и велико-
британском краљу о неправдама које он, као и његови преци, трпи од шведског и пољског
краља, те их стога моли да посредују у помирењу (Б. Шафиров у Расправи о рату са
Швеђанима, Шмаус у Историји односа међу северним силама, стр. 54). А и сам шведски
краљ, видећи да не може да задржи Новгород у својим рукама, а још мање да постане, као
што се надао, руски цар, такође је молио Енглеску и Холандију да посредују у закључењу
мира (Зборник разних извештаја који се односе на руску историју, том V, стр. 538), према
коме ни пољски краљ, из истих разлога, није био равнодушан (Шмаус, такође тамо).
И заиста, великобритански краљ Јаков I, као и Генералне државе сједињених Недерланда
упутили су ради тога своје изасланике. Али без обзира на савете посредника, Швеђани су
суровом опсадом Пскова натерали цара Михаила да препусти шведском краљу Ингерман-
ландску и Карелску провинцију, заједно са Иванградом, Орешком и свим земљама и градо-
вима који леже за ушћем реке Неве, као и да се одрекне претензија на Лифландију, и уз то
плати Швеђанима две хиљаде рубаља (Шмаус, стр. 56). А Швеђани су уступили Русији само
Новгород и Ладогу и одустали од опсаде Пскова.
По закључењу, мада неповољног, мира са Швеђанима цар Михаил је, да би обезбедио
потпун мир исцрпеној Русији, следеће 1617. године закључио мир и са Пољацима на четр-
наест година, по коме је Пољској морао да уступи Смоленск са многим другим градовима и
земљама које им припадају. Пољаци су пак пустили посланике који су били у пољском
затвору, а међу њима и царевог оца, митрополита Филарета Никитича Романова, који је још
те исте године постављен за сверуског патријарха.
Својевремено смо већ говорили о Марини Сендомирској и њеном лажном сину Димитрију.
После смрти њеног тобожњег мужа, којег су убили Татари, она се заједно са поменутим
сином придружила козачком пуковнику Ивану Заруцком. Кажу да је она и пошла за њим у
нади да ће с њим успети да се докопа руске круне (Увод у Московску историју, стр. 392).
Краљ Сигисмунд обећао јој је неколико поседа у Пољској, само да би се вратила у отаџбину,
али она је, сматрајући да јој је руска круна већ на глави, одговорила неочекивано надмено:
„Ако краљ уступи свој престо њеном Димитрију, она ће њега, краља, наградити Варшавом“.
Али ова њена неоправдана надменост била је издашно награђена. Како је у међувремену
77
њен покровитељ Заруцки у бици код Јарославља изгубио све своје људство, она је с њим и
осталим једномишљеницима морала да потражи последње уточиште код Јаичких козака.
Само ни ту није могла да мирује. Кажу да је са својом дружином намеравала да побегне у
Персију, али стрељачки пук из Астрахана под вођством Ивана Одојевског, послат у потеру
за њом, ухватио ју је на острву званом Медвежеј (Увод у Московску историју, стр. 391).
Шестог дана месеца јула 1622. године приведени су под стражом у Астрахан, одакле су
послати у Москву, где су добили вечну награду за своја недела (Зборник руских извештаја,
том IV, стр. 400. и 401).
Неки помињу још два Димитрија који су се, како кажу, издавали за синове правог Дими-
трија, али ја немам разлога да о њима говорим опширно, јер су обојица, немајући никаквих
основа за своју превару, били ухваћени на разним местима и награђени вечним миром. А
што Роколес пише читаву историју о лажним претендентима на руски престо, то није вредно
ни помена (Авантуре славних варалица, стр. 407. до 433).
Но боље да се ми вратимо нашем излагању. Између Пољака и Швеђана никако нису пре-
стајала непријатељства око Лифландије и Курландије, штавише, још су се повећала тиме
што је пољски краљ Сигисмунд претендовао на шведску круну, коју краљ Густав Адолф није
могао да заштити друкчије него оружјем (Шмаус од 60. до 63. стр). Зато су Швеђани позвали
цара Михаила у савез против Пољака. Али пошто је мир закључен с Пољацима био још на
снази, а поред тога, сећајући се како су се лицемерно понели Швеђани према савезу са
царем Василијем Ивановичем Шујским, цар Михаил је имао разлога да им не верује и одбио
је њихов захтев на уобичајени дипломатски начин. А почео је тај рат касније, тачније 1633.
године опсадом града Смоленска. Издајство странца генерала Александра Лезла, који је ко-
мандовао најамном војском, било је главни разлог да град не само што није освојен него су
сва опрема и заставе остављени Пољацима без боја (Универзални театар светске историје,
део II, стр. 246. и 247), за шта су издајници добили заслужену казну, а са Пољацима је,
међутим, убрзо затим закључен мир, али готово у потпуности онако како су они желели
(Шмаус, стр. 78. и 79).
Непрестано се старајући да осигура своје царство, цар Михаил је наредио да се према
Кримској пустињи изграде бедеми и утврђења, а у међувремену упутио је изасланика у
Цариград ради решавања неких спорова, да би на тај начин осигурао државу и од Турака и
од Татара, од којих су ови други под вођством својих кнежева вршили сталне упаде и
пустошења по руским областима. Но пошто су непосредно пре тога, тачније 1673. године,
Донски козаци, сјединивши се са 4.000 Запорожаца, освојили град Азов, Диван (турско
царско веће) је, између осталих жалби, говорио највише о Азову, оптужујући Русију да
помаже козаке. Руски изасланици су доказали да су те оптужбе потпуно неосноване и уз то
су затражили сатисфакцију што султан није хтео да призна њиховом владару одговарајућу
титулу. Том сатисфакцијом султан треба да принуди кримског хана да пружи задовољење
цару за нападе које су Татари извршили на руске земље. На крају, изасланици су саопштили
Дивану да њихов цар господар намерава да раније закључен савез и пријатељство са
султаном ненарушиво чува, само ако и султан са своје стране учини то исто. У противном,
послаће велику војску у помоћ козацима у Азову и пружити тако снажан отпор, да Отоманска
Порта са свом својом силом неће бити у стању да освоји тај град.
После тако отвореног изјашњавања руских изасланика, Диван је најзад одлучио да
удовољи царевим захтевима. Истина, горе поменути козаци су тражили од цара помоћ,
обећавајући да ће му предати Азов, али цар Михаил је и без тога био задовољан што је Порта
пристала на све његове захтеве, што је могло да допринесе закључењу и очувању мира, јер
је он као милостиви владар, презирући личну славу, желео једино да поштеди своју државу
од бројних немира у прошлости, и колико-толико ојача. У том циљу закључио је мир не само
с Турцима него и с Персијанцима, с којима су закључени и трговински споразуми. И даље
водећи бригу о благостању својих поданика, послао је прво изасланство у Кинеско царство,
а 12. фебруара 1645. године преставио се (умро), оставивши за престолонаследника свог
сина Алексеја.

78
 1645. година
Алексеј Михаилович, дошавши на руски престо, био је принуђен да води рат с подмуклим
суседима. Зато је у својој армији основао неколико регуларних пукова који су се претежно
или сасвим састојали од страних војника и официра. За тако нешто у Русији се није знало до
тог времена и то је имало да послужи даљем јачању војске. Само с променама које су
уследиле, ова новина пропала је исто тако као и друге корисне мере овог спомена вредног
владара.
У првим годинама његове владавине у царству су почели немири због којих је Русија нај-
више страдала. Борис Иванович Морозов, ожењен сестром супруге цара Алексеја, могао је
лако да задобије посебну цареву наклоност, да добије место првог бољара или министра и
да чини све што би му могло користити. Договоривши се са још неколико блиских бољара,
он је извршио притисак на слободну трговину завођењем монопола под изговором да води
бригу о државном благостању, а у ствари то је доносило корист њима, а не државној благајни.
Народ, који је у то време и без тога био склон бунама, није пропустио прилику да покаже
своје нерасположење према овим користољупцима. То нерасположење прерасло је у побуну
када су московски становници, који су се искупили пред двором, затражили од цара, не само
да се опет дозволи слободна трговина него и да им се предају у руке бољари који су
предложили тај монопол. Цар, којег је народ много волео и поштовао, могао је без велике
муке, својим благим речима да умири ту московску руљу, али побуне које су из истих разлога
избиле у Пскову и Новгороду, изгледале су много опасније, јер су Псковљани отказали своју
послушност двору, а Новгорођани су намеравали да се предају пољском или шведском
краљу. Новгородски митрополит није пропустио да учини све што је могло да допринесе да
се Новгорођани смире, али због тога умало није изгубио главу. Ипак, добивши од цара
милостиви опроштај, Новгорођани су се смирили, а Псковљане је било немогуће натерати
на послушност друкчије но оружјем (Зборник разних извештаја руских, том V, стр. 546. до
553.; Универзални театар светске историје, део II, стр. 1600; Страленберг, Опис североис-
точног дела Европе и Азије, стр. 214).
Почетком 1654. године цару Алексеју указала се прилика да мада не све, ипак неке
најстарије земље које су Пољаци на потпуно бесправан начин отели од Руске државе,
поврати. Својевремено смо већ видели како су Пољаци поступали са Малоруским козацима.
Најпре су пољски краљеви дали козацима велике слободе и козаци су им служили против
Турака и Татара, па и против самих Руса, с највећом верношћу, но како су касније Пољаци
почели да се насељавају у Малој Русији, и хтели да на сваки начин лише козаке њихових
слобода наносећи им неправде и увреде, козаци су се, после многих ратова против Пољака
ради одбране своје слободе, најзад под вођством хетмана Богдана Хмељницког потчинили
руском цару. То је извршено 6. јануара у граду Перејаслављу. Удруживши се с козацима,
цар Алексеј је те исте године напао пољског краља Јана Казимира и завладао Смоленском,
Кијевом, Черниговом и читавом Малом Русијом (Зборник разних извештаја руских, том IV,
стр. 377; Шмаус, Историја односа међу северним силама, стр. 90).
А како је убрзо затим на Пољску напао шведски краљ Карло Густав и постигао тако
велики успех да је Казимир био принуђен да побегне из Пољске, цар Алексеј је 1656. године
почео рат са Швеђанима у Лифландији, где је освојио Дерпт и још неколико градова, потом
опсео град Ригу, али због неверства страних официра и војника био је принуђен да дигне
опсаду и уз посредовање римског цезара закључи мир са Швеђанима. Међутим, 1659. го-
дине поново је победио Пољаке у Литви, најзад 1667. године закључен је тридесетогодишњи
мир по коме је Пољска уступила Руском Царству Смоленск, Северију и сву Украјину са
источне стране Дњепра, као и град Кијев.
Тек што се цар Алексеј помирио с Пољацима и Швеђанима, као највећим руским неприја-
тељима, букнуо је други, не мањи пожар у самој држави, који је на сваки начин требало угаси-
ти. Један Донски козак Стењка Разин, скупивши 1667. године велики број људи, не само
што је вршио велика разбојништва на реци Волги и Каспијском мору, него је и Астраханце
навео на издајство, завладао 8. јуна Астраханом и многим другим низовским градовима,
вршећи свугде нељудска убиства, пљачке и разбојништва. Цар Алексеј послао је против тог

79
издајника своју војску и он је тек после многих тешких битака ухваћен 14. априла 1671.
године заједно с братом и приведен у Москву, где су њега, Стењку, рашчетворили, а његовом
брату одрубили главу.
По угушењу Стењкине побуне, цар Алексеј је морао да окрене своје снаге против крим-
ских Татара над којима је у другом походу одржао потпуну победу.
Без обзира на горе поменуте ратне немире, премудри монарх Алексеј није престајао да
се стара о благостању своје државе. Издао је царски закон који се руски зове Уложењије,
основао мануфактуру текстила и свиле, изградио жељезаре, населио пустиње око Волге и
Каме литванским, пољским и татарским породицама заробљеним у рату. Трговину је, колико
су то тадашње околности дозвољавале, довео у прилично добро стање и дао јој законе. Још
раније смо рекли да је он основао прве регуларне пукове у Русији и да се о јачању војске
старао колико год је могао. Поред тога, хтео је да започне и изградњу флоте у Русији и у том
циљу позвао је мајсторе из Енглеске и Холандије, који су за Каспијско море у Астрахану већ
изградили неколико малих и један велики брод, назван Орао, али га је Стењка Разин спалио,
а мајстори су једва избегли смрт. Па ипак, цар Алексеј је одлучио да настави своје дело.
Поново је позвао из Холандије и других земаља бродске мајсторе ради изградње флоте.
Једном речју, он је давао Европи наде да ће Русију довести до процвата, али провиђење је
ту славу задржало за његовог млађег сина. Уз то је цар Алексеј био владар веома разуман
и велики заштитник правде. Он се често облачио у просте хаљине и ишао по кућама својих
поданика да би сазнао нешто о поступцима својих министара, па и својим властитим. Он је
први основао тајну канцеларију у којој су се обављали послови који су су тицали његове
личности. Он је и бољаре научио отмености увођењем дворских бољара или унутарњих
тајних саветника с којима се саветовао нарочито на пољу односа са иностранством. А пошто
се у међувремену патријарх Никон осмелио да му причињава разне неприлике, он га је преко
светских патријарха лишио чина.
Цар Алексеј имао је две супруге, једну за другом. Прва је била Марија Иљинишна Мило-
славска, а друга Наталија Кириловна Наришкина, која је због своје неупоредиве лепоте ужи-
вала велику љубав свог мужа. Из првог брака имао је синове Фјодора и Ивана и између оста-
лих кћерки Софију, о којој ће касније бити речи. Из другог брака имао је Петра, који је пос-
тао руски просветитељ и коме је ова Историја посвећена, а после њега Наталију, кћерку
изванредне лепоте. Цар Алексеј се преставио (умро) 30. јануара 1676. године.
1676. година
Фјодор Алексејевич, као најстарији син почившег цара, наследио је престо свог оца. На
почетку његове владавине вођ Запорошких козака Дорошенко, који се раније са својим ко-
зацима потчинио Турцима и Татарима да не би био под пољским јармом, видећи тежак
положај у коме се налази, предао се са целим људством у руско поданство, а цар Фјодор их
је примио веома радо, јер су могли да представљају јаку заштиту Русији од тих Христових
непријатеља. Добивши извештај о томе од грчког цариградског патријарха, Турци су пошли
да опседну Чигирин, тада главни град Запорожаца, али када су стигли, неверници су се
запрепастили видећи пред собом шест хиљада руских војника који су, још пре него што су
се Турци успели сјединити с Татарима, извршили напад на Татаре и убили хановог сина
Осман-кнеза и око десет хиљада Татара. Сазнавши за тако страшан пораз, Турци су морали
одмах да напусте свој логор и комору и врате се преко реке Буга.
У таквој ситуацији велики султан наредио је татарском хану да моли цара за мир. Но како
је ханов изасланик углавном настојао да наговори цара да врати Турцима Чигирин, а цар је
одлично знао да тај захтев не долази од хана татарског него од самог султана, Фјодор је
преко курира објавио рат Цариграду. Истина, Турци нису били расположени за рат са Руси-
јом, већ су више волели да зарате са римским цезарем у Мађарској, па ипак турска армија,
која је бројала 114.000 људи, кренула је на Чигирин, који је и заузела на јуриш, али је при
том претрпела велике губитке од руске армије, а град су Турци порушили до темеља, зато
што се нису надали да ће га одбранити од Русије.
Пошто је Русија на сваки начин настојала да припоји себи Азов, цар Фјодор је упутио
изванредне изасланике римском цезару у Беч ради закључења нападачког и одбрамбеног
80
савеза. Кнез Монтекукули саветовао је да се овај предлог Руског двора одмах прихвати и уз
то је изјавио да он, без обзира на своју дубоку старост, лично жели да командује царском
армијом против Турака. Кнез је закључио да би од таквог савеза цезар могао имати двос-
труку корист: прво, спречиле би се освајачке намере Отоманске Порте против цара, а друго,
и још важније, тиме би Русија била задужена да пружи одговарајућу помоћ Бечком двору,
уколико би Турци некад одлучили да крену против њега. Уз то и сам пољски краљ саветовао
је цезару да се чува Турака и предлагао свој савез, али цезара никаквим саветима није било
могуће наговорити на то. Он се извинио да мир закључен с Турцима не може да наруши пре
истека рока.
С друге стране, Пољска Република је уверавала цара да ће га верно помагати, али цар
се од ње није могао надати великој помоћи, јер је одлично познавао непостојаност Пољака.
Због свега тога он је 1680. године упутио изасланике са писмом великом султану у Цариград.
Кад му је писмо преведено, султан је схватио да руски цар намерава да закључи мир само
под условом да се он одрекне свих претензија према Украјини и Чигирину, а уколико у
најскорије време не добије позитиван одговор, даље ће поступати сходно снази свог оружја.
Султана је ово писмо веома разбеснело и хтео је да одмах баци руског посланика у Едикул,
али пошто су тада у Цариграду сматрали да продужење рата са Русијом само због Украјине,
и то већим делом опустошене, неће донети никакве користи, а напротив, много већу корист
донео би рат са цезарем у богатој Мађарској, Турци су читаве те године предлагали мир час
Русији, час Пољској. Само ниједна од ових држава није показивала велику склоност према
овоме, док им се најзад нису испуниле жеље у односу на Русију, која је са кримским ханом
у Радзину закључила двадесетогодишњи мир, који је затим 1681. године имао коначно да
потврди султан Мехмед и по коме су козаци, који су напустили Турке, остављени Русији, а
Татарима је било забрањено да нападају руске границе.
Међутим, цар Фјодор је одувек био слабог здравља, али је ипак био надарен многим
особинама које красе владара. Имао је велику склоност према јахању, одгајио је у Русији
расне коње, не мање волео је науке, па је у Москви основао Заиконоспаско училиште. А како
је поред осталих осећао посебну склоност према поетским делима и хорској музици, у
црквама је, по његовом наређењу, уведено вишегласно певање по италијанским нотама, а
не по нотама које су користили турски Грци. Пошто је био и љубитељ лепих грађевина и
архитектуре, украсио је Москву многим каменим грађевинама и увео бројну полицију.
Међу многим другим мерама које је предузео у циљу учвршћивања државе, најзначајније
је оно што је цар Фјодор учинио за руске породице. До тог времена био је обичај да свака уг-
ледна породица писмено води своје родословље, и они који су своје родословље могли да
докажу из давнина имали су велике привилегије у односу на оне који то нису могли да
докажу. Од ових приватних родословља, која су по указу тадашњих великих кнежева и царе-
ва доношена на двор ради потврђивања, потекле су родословне књиге. Поред тога, постојале
су и разредне књиге које су добиле име по разреду, то јест по вишем суду који је до оснивања
Правитељствујушчег сената имао толику власт да су сви припадници вишег и нижег племства
и сви који су били у државној служби њему били потчињени. Разред је сваком одређивао
дужности, ако је требало да буде упућен у војну службу, посланство или на неку другу
дужност. У војној служби подофицир је дужан да се потчињава официру. Али тада се у Русији
сматрало срамотом да неко из угледне породице буде под командом некога ко је по пореклу
био нижи од њега. Исто тако и лица једнака по пореклу сматрала су за срамоту да се
потчињавају једно другом само ако је отац или дед онога који је постављен за пуковника
раније био под командом оца или деда оног који сад треба да се потчињава. Понекад су
одбијали војну службу, уколико би неком другом била поверена виша дужност у армији, а
његови преци били су нижи по чину од предака онога који се буни. То се називало ривалство.
Такве спорове разматрао је суд и доносио пресуде у разреду, а за то је увек требало
проверавати документа прошлих времена и на основу њих решавати спорове. За такве
случајеве, угледне породице узимале су копије ових разредних писама да би њима могле
да поткрепљују своја права. Тако су настале разредне књиге.

81
 Цар Фјодор био је веома добар владар, али није могао да трпи овакве раздоре и несу-
гласице међу својим поданицима, утолико мање што су ови спорови о првенству наносили
велику штету општем добру, а нарочито ратним операцијама, па многи походи нису оства-
рени само зато што је неки официр сматрао за срамоту да буде потчињен другом. Зато, да
би укинуо све те привилегије и да ником не би давао првенство, ако га он сам не прибави
својим личним заслугама за отаџбину, цар је, тобоже ради допуне и потврде, наредио свим
племићима да донесу своје родословне књиге, као и сва писана документа из разреда, а
такође и разредне књиге које су поседовале угледније породице. По царевом указу 12.
јануара 1682. године све је донето у Велики савет који се састојао од много световних и
духовних лица. Цар је сва та писма и књиге у оригиналима бацио у ватру, а племићима том
приликом рекао да се привилегије и високи положаји могу добити, али не за порекло, него
за личне заслуге.
1682. година
Цар Фјодор се женио два пута: прва супруга била му је Агафја Семјоновна Грушецка, од
које је имао само једног сина који је умро још у детињству. По Агафјиној смрти оженио се
Марфом Матвејевном Апраксином, међутим, колико је први брак био несрећан због невесте,
толико је други био због младожење, јер му је убрзо после венчања, тачније 27. априла 1682.
године, дошао крај. Пошто није имао деце, за собом је оставио само два брата: Ивана и
Петра Алексејевича. Престолонаследник је по свим правилима требало да буде Иван као
старији, а и зато што је њега и Фјодора родила иста мајка, а Петра њихова маћеха. Али
Фјодор, као мудар човек и владар који воли своју отаџбину, више је водио рачуна о добру
свог народа, него о праву старешинства. Он је видео да је Иван не само умно ограничен већ
и слабог телесног састава и лошег здравља. А насупрот томе, цар Фјодор је са осећањем
дивљења посматрао упадљиву Петрову појаву, који је погледом живих очију, оштрином ума,
смелим беседама и узвишеним држањем још од самог детињства показивао да у њему има
духа који је створен само за царевање. Он је још на материнској сиси уливао наде да ће бити
човек који ће Русију подићи на највиши степен славе. Медаља, која је направљена у част
његовог рођења, уверавала је Европу у будуће благостање Руске државе.
На једној страни те медаље (коју овде прилажем у гравираној копији) приказани су
Петрови родитељи, цар Алексеј Михаилович у царској одори и царица Наталија Кириловна
Наришкина. На другој страни, представљена у женском лику, види се Грација како седи на
облацима с дететом у рукама и предаје га Русији (Грација је богиња лепоте и љупокости у
римској митологији). Знамење да лично Бог даје Петра Русији. Зато је Фјодор, без обзира
на право првенства и обичаје других држава, за престолонаследника сверуског прогласио
млађег брата Петра.

82
 Петар, који је имао четири године када је остао без родитеља, био је тада десетогодиш-
њак. Сви државни чинови повиновали су се царевој одлуци. Но ко је тада могао да очекује
да ће једна женска особа имати смелости да побуни цео Државни министеријум и ову, колико
мудру толико и свету, одлуку почившег монарха измени и спроведе своју вољу!
Обичај је био да царске кћери, када нису могле да нађу себи достојног човека за удају,
проводе живот у манастиру. Царевна Софија, сестра цара Фјодора и царевића Ивана и по
оцу и по мајци, а царевића Петра само по оцу, била је госпођа великог ума и нескромних
претензија. Ова царевна, видећи одувек лоше здравље цара Фјодора, свог брата Ивана пак
по природи умно ограниченог и физички слабог, а Петра малолетног — те према томе неспо-
собне за царевање, није хтела да оде у манастир: више јој се свиђао царски скерлет, него
монашка риза. Она је под велом љубави према свом болешљивом брату непрекидно живела
код њега на двору и нимало не сумњајући у скори царев крај и у то да ће Иван, као рођени и
старији брат, бити наследник, надала се да ће моћи да учествује у управљању. Но када је,
супротно свим својим очекивањима, сазнала да је цар Фјодор, не водећи рачуна о првенству
и пренебрегавши ближе сродство, за свог наследника одредио Петра а не Ивана, одлучила
је да потражи начин како би принудила Петра да подели власт са Иваном. Њена рачуница
била је у овоме: Петар, будући дете, препуштао би послове старијем брату Ивану, а овај,
такође малолетан (јер је тада имао 13 година), а уз то и умно ограничен, не би знао да их
обавља, тако би постало неизбежно да се бар до њиховог пунолетства управљање повери
њој. У међувремену она би нашла начин да Петра постепено коначно удаљи од престола и
тако би, с обзиром на Иванову ограниченост, најзад она остала да влада државом.
Остварење ових жеља није јој изгледало нимало тешко, само прво треба, мислила је она,
одстранити породицу Наришкиних и неколико других бољара који су били на Петровој страни
и могли би да јој причине не мале тешкоће. Ове своје подле намере могла је без бојазни да
саопшти брату своје мајке, бољару Милославском и још неким бољарима, које су они увек,
а нарочито тада обећањима богатих награда држали крај себе ради заштите Ивановог права
на првенство. Они су закључили да се то не може извести друкчије него побуном стрелаца.
(Стрелци су били телесна гарда руских царева и било их је тридесет до четрдесет хиљада.
Живели су у Москви и околним местима и имали посебна права и привилегије. Ови стрелци
могли би сасвим да се упореде са јаничарима великог султана турског. Цар Иван Васиљевич
основао је ту телесну гарду под именом „стрелци”, а пре тога морали су да служе племићи.)
Одлука царевне Софије и њених једномишљеника успешно је спроведена. Неколико дана
после сахране цара Фјодора, тачније 15. маја, побуњени стрелци дошли су наоружани у
Кремљ са жалбом да, наводно, од својих девет војсковођа нису примили пуне плате. Видећи
да они не намеравају да чекају док официри буду испитани, двор је био принуђен да положи
тражену суму новца и уз то оптужене отпусти из службе. Међутим, незадовољни тиме,
стрелци су тражили да им се официри предају у руке и када су их добили, бездушно су их
претукли.
Видећи да стрелци у потпуности могу да остваре њене замисли, царевна Софија је одмах
наредила да им се обећа повећање плата и награде и при том да им се јави да је Иван Нари-
шкин (брат удовице царице Наталије, Петрове мајке) навукао царску одору и намерава да
убије цара Ивана. Није пропустила ни да им да имена неких угледних бољара у које није
имала поверења, рекавши им да су то непријатељи целог двора и царства, а и самих
стрелаца (господин Волтер каже да је на списку било 40 особа). Ова вест била је довољна
да ту необуздану руљу покрене на освету и ужасно крвопролиће. Добивши је, стрелци су с
великом усрдношћу похитали да траже пописане. Кнез Долгоруки, Матвејев, Јазиков,
Атанасиј Наришкин и многи други бољари требало је да постану жртве бездушне свирепости
стрелаца.
Тражећи Ивана Наришкина (којег је царевна Софија хтела првог да лиши живота), стрелци
беху толико заслепљени свирепошћу да су наишавши на младог Салтикова, који је ликом
помало подсећао на Ивана, истог часа положили га мртва на земљу. Истина, да су га поз-
нали, или да је тај младић казао да је од куће Салтикова, не би изгубио живот, јер су стрелци
према породици Салтикова гајили изузетну љубав и поштовање, међутим, они су изгледали

83
тако свирепо да су младом Салтикову утерали страх у кости, па јадник није могао да про-
говори ни реч. Када су видели да су се преварили, разбојници су узели мртво тело и понели
га оцу да га сахрани. Јадни отац, мада је имао разлога да покаже своју тугу за вољеним
сином, као његова жена и кћери које се нису могле уздржати, морао је да стрепи и, уз то, да
убицама да да пију, а својима рече да не плачу и не тугују, јер има он још живих синова. Неки
пишу, да је Салтиков рекао својима да треба сачекати час. Како било да било, ипак је своје
речи платио животом, јер су их стрелци сасвим другачије разумели, као да то значи да ће их
за то у догледно време стићи освета, и, скочивши на јадног старца Салтикова, одмах га ту у
његовој кући убише.
Међутим, остали тирани тражили су на све стране дворског лекара фон Гадена, којег је
царевна Софија прогласила за убицу цара Фјодора. Док су га тражили, у сусрет им је наишао
други лекар којег су истог часа убили, са образложењем да он, мада није убио цара, ипак
трује друге људе. Несрећу није избегао ни син траженог лекара, зато што обузет страхом
није могао, на њихово питање, да покаже где му је отац. На крају су ухватили и самог лекара.
Но како им је било наређено да између осталих на жртву властољубљу царевне Софије
принесу најпре Ивана Наришкина, како га нигде нису могли наћи, окупише се пред двором,
претећи да ће запалити и сам двор.
Не може се описати с коликом жалошћу је Иванова сестра, удова царица била принуђена
да преда свог брата овим мучитељима; и друге царевне, којима су Софијине замисли биле
потпуно непознате, осећале су не мању жалост. Оне су све отишле на место где се Иван
скрио и грлиле га у сузама, али све то није ништа помогло. Иван Наришкин је морао да се
исповеди и прими причешће тела и крви Исусове, а потом да буде изручен стрелцима.
Царица и царевне, које су Ивана држале између себе, пале су пред ноге ових побуњеника,
молећи их да му поклоне живот, али све је било узалуд. Истргнут из руку царице и царевни,
Иван је заједно с поменутим лекарем одведен на трг и раскомадан.
Истина је да се и сама царевна Софија као и друге царевне, том приликом молила за
Наришкина, али она је то морала да чини да не би дала повода сумњи, па је њена молба
служила само као вео који ће да прикрије то да је она, с друге стране, подбунила те разбој-
нике да погубе Наришкина.
Међутим, док су ови стрелци на поменут начин показали своју суровост наочиглед царице
и царевни, остали нису престајали да чине оно што им је наређено. На крају, по наговору
царевне Софије, захтевали су да на царски престо заједно са царем Петром буде доведен
и његов старији брат царевић Иван, у противном случају они ће још горе поступити не само
с бољарима него и са целим градом. Овом њиховом, или боље рећи Софијином захтеву
морало се удовољити и тако је 25. јуна извршено крунисање оба владара. Донекле задо-
вољна тиме, царевна Софија је похвалила ревност бунтовника, коју су они показали ради
благостања отаџбине и богато их наградила.
Изгледало је да је мир коначно учвршћен, јер је царевна Софија горе поменутим сред-
ствима спровела у дело своје намере. Али народ који је навикао само на бунтовништво,
тешко се одвиче од њега. Како је раније неки протопоп Авакум проповедао у Москви неке
догме против црквеног учења, и како су многи пришли уз његову секту, негде у ово време
појавио се распоп Никита, који је те секте, па према томе, и свештеничког чина био лишен.
Видећи промене на Двору, а цареве младе, или боље рећи видећи царство без цара, надао
се да ће моћи да обнови и ојача ту секту. С том намером привукао је на своју страну не мали
број стрелаца, склоних на побуну и тако је почео да се рађа нови метеж. Памтећи несрећу
која ју је снашла пре месец дана, кад је морала да се лиши своје рођене браће, царица се с
разлогом уплашила нових несрећа по два млада цара, и зато је била приморана да 2.
септембра журно избегне са царе- вима у Троицки манастир, где су они били у потпуној
безбедности.
Међутим, поменути расколници толико су ојачали да су се најзад одважили да уђу у Са-
борну цркву, баш за време богослужења. Они су псовали патријарха, називајући га крвожед-
ним вуком у овчјем тору, а могуће је да су га, као што један историчар пише, и истерали из
цркве (Волтер, Историја Руског царства, део I, стр. 72).

84
 Чим је сазнао за ово, Двор је одмах послао да се јави осталим стрелцима за невољу у
којој се налазе цареви и Божја црква. Ови стрелци су са оружјем одмах пошли на расколнике,
међу којима су без даљег испитивања извршили такав покољ да их је једва било могуће
смирити. Расколнички побуњеници су затворени, а затим је одржан духовни сабор, који пре-
ступницима није могао да донесе друго него анатему, и који се завршио тиме што је Двор
наредио да се распоп Никита скрати за главу, а остали његови истомишљеници да се иши-
бају и пошаљу у заточеништво. Жеља царевне Софије да оба царевића буду проглашена за
цареве испуњена је у потпуности, самим тим она је већ могла несметано да се меша у
државне послове и нико се не би надао да она може да пожели и нешто више — али ко има
много, још више жели.
Царевна Софија желела је и сама да влада, само сметао јој је млади цар Петар, па је већ
почела да тражи начин како би га удаљила од престола или коначно уклонила с пута. Сама
није могла ништа да учини, за подршку својих властољубивих жеља морала је да нађе
личност која је утицајна у Министеријуму и која би могла да спроведе оно што би се њој
чинило неопходно. У том циљу она је између многих других изабрала кнеза Василија Васи-
љевича Галицина, човека искусна, оштроумна и далековида, а уз то и смела. Овај кнез заузи-
мао је место првог министра још за живота цара Фјодора, који се слободно могао ослонити
на његове разумне поступке, што, поред осталог, најбоље показује онај случај када је цар
Фјодор на његов предлог спалио на ватри родословља и разредне књиге, поништивши
породичне привилегије. Није тешко представити колико је кнез Галицин тиме огорчио све
угледне породице и навукао на себе мржњу свог високог племства. Али нико није нимало
могао да му нашкоди, његови мудри поступци и власт коју је имао у Министеријуму штитили
су га од свих непријатеља. Таквог човека изабрала је за свог саветника царевна Софија, а
да му је при том обећала све што је само могао да пожели, у то не треба сумњати. Они су у
име младих царева доводили у државну службу људе на чију су верност могли да се ослоне
у свакој прилици, а супротно томе, оне који су желели добро Петру удаљавали су од свих
положаја.
Присталице Наришкинових, које су сачињавале двор младог цара Петра, пратиле су без
већег чуђења самовласне поступке принцезе Софије и њеног саветника кнеза Василија
Галицина, и није им било тешко да открију њихове даље намере. Ради тога, посаветовавши
се, одлучили су да благовремено предузму мере којима би се могли онемогућити њихова
неограничена власт и самовољни подухвати. У том циљу поставили су цару Петру за главног
дворског управитеља кнеза Бориса Алексејевича Галицина, који је, пошто је био веома мудар
и искусан, за кратко време успео да задобије поверење свог владара.
1683. година
Царевна Софија, која је будно пратила поступке горе поменутих Петрових заштитника, а
с друге стране видела да се већина бољара, а нарочито њихови синови, чврсто држе цара
Петра, сматрајући да ће због Иванове ограничености сверуски самодржац свакако постати
Петар, па су зато радије прилазили Петровом него Ивановом и њеном двору, побојала се да
ће, ако Петрову странку ојача велики број угледних људи, њене намере коначно пропасти.
Огромно властољубље којим је била обузета довело је до одлуке да младог Петра лиши
живота.
Кнез Галицин, по частољубљу је био раван царевни, али осећање врлине још није сасвим
умрло у њему, веома се ужаснуо од ове намере коју му је царевна поверила као свом верном
пријатељу. Размишљајући о тој намери, одлучио је, с једне стране, да никако не учествује у
тако опасном подухвату, а с друге стране, расуђивао је, ако прихвати Софијин план, он и
његова породица доспеће на највиши положај. Најзад је нашао решење које је, како му се
чинило, могло да помири частољубље с врлином. Хвалио је, или боље рећи био је принуђен
да похвали све царевнине планове, али је изразио бојазан због начина на који она жели да
што пре оствари своје намере, јер је то насилан и опасан пут, па према томе може да има
тешке последице по њу саму и по људе верне њој. Овај опрезни министар говорио је даље
да се до остварења тог циља може доћи и заобилазним путем, мало дужим, али зато

85
безопаснијим, јер треба водити рачуна и о народу који се не би уздржао да се не дигне против
ње кад би се посумњало да је она узрок тако нагле смрти цара Петра.
После овог објашњења, кнез је изјавио да му много погоднији изгледа следећи начин:
цара Ивана треба оженити и, када добије сина који ће, природно, бити наследник свога оца,
онда неће бити тешко извести да Петар оде у монахе, а она ће због малолетства Ивановог
сина и даље остати на положају који жели. А да би и свештенство било на њеној страни, било
би добро да се нађе начин да се архимандрит Силвестер произведе у чин патријарха. Као
Божји човек он би могао да смири сваки могући немир. Поред тога, постоји још бољи начин
да се Петар одстрани од престола, а то је: пустити га док је још млад на слободу и дозволити
му да се дружи с неморалним људима, јер ће на тај начин сигурно искварити свој карактер
и због тога бити омрзнут од целог народа, па ће круна остати само Ивановом наследнику, а
ако Иван не буде имао сина, онда ће, наравно, припасти њој као царевој кћери.
Савети које је кнез Василиј Галицин давао царевни у вези са свргавањем цара Петра и
њеним ступањем на престо, изгледали су тако убедљиви да је она одмах пристала на све.
Под плаштом братске љубави и нежности она је постигла код царице удовице да млади цар
Петар буде препуштен слободном животу, а за другове му је изабрала такве људе, од којих
није могао да научи ништа друго, сем оног што ће изазвати мржњу и презир народа. Али ово
лукавство није донело жељене резултате. Јер млади Петар је као дете донекле и подража-
вао своје другове и приликом забава претеривао у испољавању своје власти, али семе
врлина, које приличе великим владарима, посејано у тој племенитој души, било је немогуће
затрети. Уместо да сасвим подлегне пороцима својих другова, овај млади владар знао је
међу тим раскалашницима, како му неки приписују (Страленберг, стр. 230), да у Русији учини
дела која су касније донела Русији вечну славу. Главна забава у детињству биле су му војне
вежбе, изградња утврђених градова, опсада, одбрана и освајање, и друге војничке вежбе, о
чему ћемо на почетку следеће главе о његовој личној владавини говорити опширније.
Сада пак да видимо шта су царевна Софија и кнез Василиј Галицин учинили са царем
Иваном. Одлучивши да га жене, као што смо већ рекли, они нису губили нимало времена. И
мада цар Иван испрва није показивао никакве склоности према томе, ипак није био у стању
да се успротиви жељи своје сестре. Царевна му је поред многих руских девојака представила
и кћер Фјодора Салтикова, Параскеву, коју су у то време сматрали за најлепшу у Русији и с
којом се он и венчао 9. јануара 1684. године уз уобичајене церемоније.
1684. година
Међутим, док је царевна Софија с главним министром утирала себи пут ка престолу, Тур-
ци су протерани под Бечом, а у Мађарској земљи поред рата с Турцима није престајала побу-
на кнеза Текелије. Цезару Леополду било је веома тешко да се у тако великој земљи сам
бори против два непријатеља и зато је одлучио да путем савеза са руским царевима затражи
помоћ која би могла да се супротстави турској сили и задржи Татаре, који су упадима и пљач-
кама наносили неоцењиву штету Мађарској. Ова цезарева намера није могла да остане
непозната Цариграду. Зато муфтија није пропустио да пише руском патријарху, молећи како
њега, тако и руске цареве да не ступају у савез с римским цезарем и пољским краљем.
Диван (турско царско веће) је руског изасланика обасипао свакојаким обећањима. Али, и
поред тога, његово цезарско величанство упутило је на Руски двор изасланике Јована
Христофа барона фон Цирова Цировског и Себастијана барона Блумбершког (Римског
цезарског величанства и његових узвишених савезника тријумфима обасјан ратнички шлем,
део I, стр. 198. и 219).
Генерал Патрик Гордон, који се налазио у руској служби још од времена цара Алексеја,
сазнавши за намере Бечког двора настојао је свим силама још пре него што су стигли
цезареви изасланици да наговори руске бољаре на тај користан савез против заједничког
непријатеља хришћанства и зато је великом канцелару кнезу Василију Галицину писмено и
усмено изнео своје мишљење у прилог закључењу савеза с римским цезарем и Пољском
Републиком. Мада је у извесној мери био склон томе, кнез Галицин је сматрао да Русија
ипак има довољно разлога да не верује Пољацима, а томе је додао и унутрашње прилике у

86
царству и изјавио да се због малолетности царева не може улазити у тако важне послове
(Зборник разних извештаја који се односе на руску историју, том II, стр. 141).
Кад су цезареви изасланици стигли у Москву, руски министри су се још саветовали о овим
питањима. Дочекани су веома срдачно и имали су две аудијенције код царских величан-
става. У првој су цару Ивану честитали на женидби, а у другој, која је била 18. маја, један од
изасланика, односно барон Цировски, захвалио се на тако срдачном пријему, а затим је
други изасланик барон фон Блумберг одржао говор на латинском језику, којим је настојао
да приволи Руски двор на ступање у савез с римским цезарем против Турака (Ратнички
шлем, део I, стр. 220). Овај говор у нашем преводу има следећи садржај:
„Пресветли римски император, наш милостиви господар, желећи да учврсти везе истин-
ског братољубља не сумња да ће Ваше царско величанство, по угледу на своје претке,
показати своју наклоност и одобравање за јачање најтешњег пријатељства и узајамне
љубави. Ово је најпогоднији тренутак за усклађивање мишљења. Шведска пружа тишину
вечног мира, а Пољска безбедно спокојство. Самртнички изглед Отоманског царства и
слабост његових снага, наговештавају труљење целог тела и скору смрт. Бечки пораз сломио
му је удове, а силан страх убио животни дух. Снажна струја срамног бекства измучила је крв,
затровала је и спалила, па је уследила сушица и самртничка немоћ целог тела државе.
Најодабраније непријатељеве снаге страдале су код Баракана, дунавске дубине прогутале
су његове најснажније кости и највеће мозгове. Шта је остало? Месо без костију, тело без
тела, глава без главе. Руке, од којих су једну сачињавали Морлахи, Хрвати и Албанци, а
другу Молдавци са Влахијом, одсекли су Венецијанци и Сармати. Сав век те државе својом
прекомерном тежином и њој самој учинио се несносан и, како изгледа, нагиње к паду у коме
ће и изнемоћи. Желудац препуњен свачим, са телом у многим ранама, почео је да повраћа.
Најповољнија прилика, која се само може пожелети, руком указује пут који отвара врата
према Црном мору. Заштитна решетка није јака, катанци су још слабији. Према Азовском
језеру и Црном мору нема никаквих препрека. Црно море испружених руку жели да Вас
загрли. Жељно Вас очекују и цела Грчка и читава Азија. Уместо ранијих тешкоћа сада Вам
се пружа веома лак начин за обуздавање Крима. Сада све њих, разбојничке народе, треба
принудити да се поклоне Вашем жезлу. Докле ћете трпети да Татари злоупотребљавају
Ваше стрпљење? Вука треба чврсто спетљати да не би ујео. Ваши градови Чигирин и Азов
већ су поробљени и раде за њих. Уловите, да не бисте били уловљени. Турчин ће једном
руком Исток, а другом Запад пригрлити, не знајући где се скрива светлост његовог надалеко
распрострањеног идола. Кад би небо величином тела удовољило жељама ума, читав огром-
ни свет не би могао да обухвати ово страшно чудовиште. Он се заклетвом игра као са
коцкицама за коцкање. Нимало не поштује мировне споразуме и примирја. После рата са
Мађарском наступа на Кандију, безбожник. Не освојивши још Кандију, напада на Подолију.
Али, не овладавши ни њом, задовољио је своју прождрљивост великим делом Ваших зема-
ља. Рок примирја још није прошао, а он је огњем и мачем опустошио и у пепео претворио
плодоносну Мађарску и предивну Аустрију.
Сада је прави час да се помрачи његова слава и идол ногама изгази. Леополдово сунце
већ је помрачило једну половину месеца. Друга половина не зна за помрачење, али подлеже
ишчезавању. Нека се смањи његова половина да би Ваша била пуна. Уплашићете Отоман-
ског дракона чим испружите Ваше јуначке руке. Лед је већ пукао. Сада је лав орловима за
храну предодређен. Сада султаново оружје слаби. Будите уверени да је садашњи султан
жена која не зна да преде, него само да плаче. Срушите снагом Ваших руку ослабелу Порту
и Вашим мачем отворите врата за освајање великих земаља.
Не без тајанствене одлуке пресвете Тројице, два брата, Иван и Петар одређени су на
кормило управљања. Треба рећи да је Спаситељ двојици великих царева поверио да чине
велика дела да би постали још већи, као што је себи за увесељавање и проповедање својих
великих дела изабрао два ученика. Без сумње, један је предодређен за правосуђе, а други
за ратовање, један за ратовање, други за мир, један за добро просвећивање, други за
јунаштво. Једна душа уливена је у два тела, нераздељива, снажна и предузимљива. Ко и
какав херкулес сме да устане против двојице? Пресветли римски император жели Вам све
87
што може да послужи прослављању Вашег величанства. Жели да срећа, коју су Ваши преци
понаособ имали, Вас удружена послужи. Жели Вам ведро небо без облака. Жели Вам сложан
и богат непријатељским пленом престо. Жели обојици венац без трња, жели Вам славно и
победничко жезло, жели обојици среће у свему. Ми пак кроз Василијева уста, некад навик-
нута да желе добро Грчкој држави, желимо да премудрост испере Ваше срце, као Еуфрат
кад умива своје обале, као Јордан у време жетве, као Нил у јесен. Пре јесењег доба треба
показати вољу саобразну Вашој храбрости. Послушајте мртве кости Василијеве. Тешко кнезу
који дозволи да пропадне младост јунаштва, да увене цвет младости и пресахне плод
јунаштва! За проширење царства Христовог и цвет и плод треба жртвовати. Ваше могућности
веће су од Ваших жеља. Ако се Ваше могућности удруже са жељом Ви ћете бити као бо-
жанство, зато што су жеље и могућности Божје сам Бог. Ако презрете удруживање могућ-
ности и жеља Ваших, значи, желите да будете мање вољени и одбијате да постанете богови.
То је срамно, зато што веће похвале заслужују жеље без могућности, него могућности без
жеља.
Сви хришћански кнежеви настоје да сломе рогове турском месецу, зар Ви, који се хвалите
да сте највернији Христови поклоници, једини желите да будете искључени из хришћанских
редова. Какво ћете Ви име стећи ако у књигу ратујућих хришћана не будете уписани? Неће
Вас назвати Султан него Сотона, и то с правом, мада бисте Ви против тога и протестовали
без разлога. Када хришћанин не помогне хришћанину против непријатеља хришћанства,
непријатељ му је. Хришћанин никоме толико не дугује колико другом хришћанину. Ко за-
боравља на своје удове, стрвина је. Ваши удови, који су Христови плодови, стењу под јармом
тираније - Ви то трпите. Ко пријатеља, ако може, не брани од непријатеља, рану му наноси.
Војујте за крст Христов! Будите предводници у уништењу тиранина. Ослободите крст,
упалите светлост Христову. Узмите Цариград у коме је Ваш патријарх туђинац. Срамота је
за верника да прима веру од неверника. Завладајте престолом Ваше цркве, који је сада
престо муслиманског идола. Ко може, а неће, и дужан је, а не извршава, двоструко греши.
Ако желите да Вас хришћанство, чији сте Ви богови и светила, воли онда га љубите, а љубити
значи и чинити хришћанска дела, а не само носити име хришћанско. Права вредност Ваше
љубави показаће се када Ви, одбацивши све сумње, заратите и добијете што тражите. Ако
тражите бежећи, никад нећете добити. Нека унутрашња храна пробуди у Вама глад за изгуб-
љеним. Поратујте и тада ћете бити услишени Ви, велики цареви узвишеног хришћанства.
Ворите се на земљи да бисте уживали на небу. Радите и поступајте праведно да се не бисте
кајали због неправде. Са Леополдом братом братски сарађујте, а ако то не учините бићете
напуштени. Ако не помогнете, ни Вама други неће помоћи. У недрима Ваших држава има
срца Катилине, Ивера и Суле, али њихов смртоносни отров треба испљунути у Мухамеда а
не у Вас. У лађама Ваше Империје још има устајале воде која се ратом против Турака може
исцрпсти. Пријатеље треба пригрлити да се не би непријатеља плашили. Када Ваш брод
почне да тоне, како ћете фаланге и мноштво људи пребацити на копно? Где су морнари, где
радници за оправку? О крманошу, сидру и једру треба се благовремено старати. Када Ви у
нужди откажете помоћ Вашим пријатељима, ко ће онда Вама у Вашој невољи помоћи?
Пазите да Ваша оштроумност не затупи. Ви расуђујете, само не онако како би требало.
Разумом се руководите, али занемарујете добро хришћанства и своје државе ради свог
личног. Нo научени да потчињавате зло добру, тражите да злочинци буду добри. Ако не
затрубите на рат, значи презирете победу. Плашећи се обронка, упашћете у злехуде ду-
бине.
У савез! На оружје! Прихватите се штита, па ћете земљом и морем завладати. Ваша
победа не долази у питање, борићете се с јеленима, а не с лавовима. Наићи ћете на игле и
бодеже чији су врхови већ затупљени. Узмите велико богатство које ће ускоро пропасти.
Пољаци и Венецијанци, народ мудар, силан и вичан ратовању, спремни су. Пловите на
царском броду. Анђели су Вам веслачи, Христос кормилар и пристаниште. Не бојте се
бродолома. Ако пропустите прилику коју Вам пружа овај тренутак, и нас, молиоце Ваше,
отпустите празних руку, уништавате срећу и славу своју. Најусрдније Вас молимо да нас
отправите са испуњеним жељама да бисмо се радовали и радосно рекли: здравствујте!

88
 Ово ораторство цезаревих изасланика, мада је у себи садржавало готово све што је могло
да допринесе испуњавању њихових жеља, било је узалудно. Руски министри извинили су се
цезару на исти начин на који се он раније, у сличној прилици, извинио цару Фјодору, рекавши
му да двадесетогодишњи мир не може да наруши мирне савести, а с друге стране, једнос-
тавно су му рекли да Русија неће почети ништа пре него што Пољаци с њом склопе трајан
мир, односно одрекну се претензија према Смоленску, Кијеву и читавом козачком народу,
на шта они до тада нису хтели добровољно да пристану (Зборник разних извештаја који се
односе на руску историју, том II, стр. 148. Цезарев ратнички шлем, део I, стр. 230).
1685. година
Година 1685. донела је поново немире на двору од којих је, у случају да се не угуше брзо,
требало очекивати и најтеже последице. Кнез Ховански, бољар и војвода стрељачке војске,
видећи да су цареви млади, па према томе и неспособни за владање, наумио је да ликвидира
обојицу и затим да се сам прогласи за сверуског цара. Но да би своје намере остварио како
је желео, морао је да се послужи побуном својих стрелаца које је веома лако наговорио на
то. Приметивши комешање у немирној телесној гарди, а нарочито откуд оно долази, верне
слуге царског двора натерале су своје цареве да без и најмањег одлагања у времену оду на
сигурно место, и тако су оба цара и удовица царица Наталија са осталим дворанима под
плаштом смерности отишли у Троицки манастир. Дали су да се пронесе глас да у Троицком
манастиру тобоже намеравају да прославе велики празник и у потврду тог гласа послали су
у Москву да се позову многи бољари и официри, као и кнез Ховански са чијим је замислима
двор био већ потпуно упознат. У овом случају употребљена је таква лукавост да Ховански
никако није могао да наслути на какву га то част позивају. Он је заједно са својим сином (који
је такође био позван) кренуо у манастир, не гајећи ни најмању сумњу која би му могла
наговестити несрећу. Тек што је прешао пола пута, био је заустављен заједно са сином од
стране војника које су послали цареви и бачен у строги затвор.
Чим су стрелци добили вест о невољи која је снашла њиховог старешину, одмах су се
дигли на освету, али баш у то време цареви су у Москву послали наређење да се вође те
побуне приведу у манастир. Прешавши из свирепости у покорност, стрелци су одмах сами
похватали вође и, поред тога, из свих својих пукова издвојили сваког десетог човека да се
пошаље у манастир ради кажњавања. Необична послушност за тако непокоран народ. Сви
одређени, којих је било прилично, опростили су се са својим женама и децом, причестили
се, и тако, припремивши се за смрт, добровољно су кренули у манастир (Страленберг каже
да их је било 2 000, а Волтер наводи цифру од 3 700 људи). По двојица су носила пањ, трећи
секиру, а вође које су биле истог мишљења са Хованским, поставиле су себи око врата
конопце да би показали да се покоравају смрти.
Стигавши у таквом виду у манастир, сви су се бацили на земљу, вапијући: „Ми смо сви
заслужили казну и нека буде воља царева да не само нас него и све наше такође казни“.
Бољари су намеравали да у тако важној ствари спроведу истрагу, али Милославски је имао
своје личне рачуне, предочио је царевима да то није потребно, јер су намере Хованског већ
свима познате, а и сами његови саучесници признали су свој злочин (Страленберг на 219.
страници каже да је кнез Ховански био Софијина потпора у првим подухватима, што
потврђују и Волтер и други историчари, и стога Милославски није желео да Ховански буде
позван на саслушање, плашећи се да не открије порекло стрељачких побуна, види 221. и
222. стр). Бољари, којима се ионако није остајало у манастиру, радо су прихватили овај
предлог Милославског. И тако су кнезу Хованском, његовом сину и још три- десеторици
истакнутијих саучесника одрубљене главе, а остали стрелци пуштени су кућама.
1686. година
Међутим, пошто су Руси одбили савез, римски цезар је пренео све своје наде у Пољаке,
који су и били узрок тог одбијања. А како су Пољаци преко свог изасланика војводе Кулмског
још 1677. године у Цариграду закључили веома неповољан мир с Турцима, његовом це-
зарском величанству није било тешко да пољског краља привуче у савез против Турака, тим
пре што су 1685. године кримски Татари, којих је било око 40.000, опустошили Подљахију и
Волинију, а да пољска армија ни у најмањој мери није могла да им се освети за то. У таквој
89
ситуацији Пољска је била принуђена не само да прихвати цезарев предлог него и да се
заједно са цезарем постара да привуче Русију у тај савез.
Пољски изасланици, које је Сејм ради тога упутио у Москву, настојали су на сваки начин
да наговоре бољаре да прихвате њихов и цезарев предлог. Бранденбуршки курфирст,
такође, није пропустио да 22. фебруара 1686. године пише и замоли њихова царска величан-
ства да ступе у савез против заједничког непријатеља хришћанског имена. Но све је било
узалуд док најзад Пољаци нису пристали да уступе Русији сва раније поменута места, и тако
је 6. маја те исте године између Русије и Пољске закључен вечни мир.
По закључењу мира с Пољском почела је сад већ Русија свим снагама да се наоружава
против Турака. У Беч је упућено угледно изасланство, које је тамо било веома лепо прим-
љено. У том изасланству били су бољар и вјатски намесник Борис Петрович Шереметов,
веома искусан и необично паметан човек, државни саветник Иван Иванович Чадајев,
државни секретар Протас Иванов и секретар Иван Михаилов Волков, који је касније са истим
предлозима упућен и у Венецију. После аудијенције код цезара, изасланици су ступили у
преговоре са војним президентом баденским маркгрофом Германом, државним вицеканце-
ларом грофом Кенигсегом, бароном Гхервертом и бароном Цировским, који је раније био
посланик у Русији. Овлашћења, која су руски изасланици добили за закључивање савеза
против Турака, била су цезару исто толико пријатна колико и њихово саопштење о вечном
миру закљученом с Пољском Републиком.
1687. година
Почетком 1687. године у руском Сенату одлучено је да се почне рат против вековног не-
пријатеља хришћанства. Ради тога сазван је војни савет који је за врховног војводу или ге-
нералисимуса руске војске поставио лично кнеза Василија Васиљевича Галицина, а за
изванредног посланика на енглеском двору Василија Семјоновича Подсвиникова.
Сад се већ пружила прилика да царевна Софија испуни своје жарке жеље. Највећи део
времена цар Петар је проводио са својим друговима у војничким вежбама и грађењу утвр-
ђења која су тада личила на дечје игре. С обзиром да је био ограничена ума, цар Иван се
нимало није разумевао у послове Сената, први, пак, министар одређен је да иде с војском
на Турке, а пред државом су били послови у чије обављање није смео да се упусти ниједан
бољар, углавном зато што би у случају неуспеха, кад дође време, могао да буде позван на
одговорност пред цареве. У таквој ситуацији нужда је захтевала да се управљање државом
и пословима повери царевни Софији, као сестри младих царева, што је она веома радо
прихватила, утолико пре што је то одавно желела.
Татарски кримски хан, француски посланик и мађарски побуњеник Текелија, који су се
окупили на позив Дивана, споразумом су закључили да се продужи рат против цезара у
Мађарској и да хан пошаље врховном везиру у Мађарској тридесет хиљада Татара, а сам са
тридесет хиљада војника да нападне на Трансилванију са Текелијом. Ова одлука била је
заиста веома значајна и на основу ње Текелија се могао надати да ће сигурно остварити
своје намере у Ердељу, утолико лакше што му је француски краљ послао у помоћ више
официра са богатим ратним искуством, као и новац. Ипак ова одлука није донела много
користи зато што је наоружавање Русије против Крима принудило хана да наруши своје
обећање дато Текелији и султану и да се без оклевања упути са својом војском према
кримским границама (Цезарев ратнички шлем, део IV).
Почетком месеца маја кренула је руска војска под вођством кнеза Василија Галицина у
поход на Крим. Њен пут био је веома напоран, а кад је, прешавши Дњепар, 13. јуна избила
на татарску границу, добила је обавештење, а и сама се уверила, да су Татари спалили сва
травната поља, а нека места још су се димила. Без обзира на то, руски генерали су се
сложили да наставе поход право на Кезиркемењ, мада нису могли ничем добром да се
надају. Траве нигде нису нашли, зато што је, куд год су пролазили, све било спаљено, а и
залихе провијанта (животних намирница) у армији знатно су се смањиле и без очигледне
опасности није се могло ићи даље према Криму. Зато су после дугог саветовања најзад
одлучили да пошаљу две хиљаде војника и исто толико козака низ Дњепар да би задржали
непријатеља приликом повратка армије, а армија да одмах крене натраг.
90
 Истина, овај поход није донео никакве успехе које би вредело поменути, али у Москви,
где су најважнији били таштина и самовоља, нису изостале свенародне свечаности у част
победе генералисимуса кнеза Галицина, који је Татаре наводно потукао до ногу и протерао.
И заиста, у Бечу се тада пронео глас да је кнез Галицин побио двадесет хиљада Татара и
освојио Перекоп. Овај глас потекао је, како изгледа (Римског цезарског величанства и
његових преузвишених савезника ратнички шлем, део IV, стр. 919), од пољског краља који
је послао у Беч курира с вешћу, коју је, наводно, Галицин по куриру послао у Пољску из
Перекопа, крунском хетману Јаблонском, следеће садржине:
„Славну победу коју је свевишњи Бог свом неколико стотина година угњетаваном народу
над његовим главним непријатељем, и то над Татарима, у присуству самог хана подарио
ових дана под командом коју су ми поверила њихова царска величанства, налазим за
потребно да јавим његовом краљевском величанству и Вама, нашем верном савезнику, да
бисте нам Ви с Вашом армијом што пре изволели указати помоћ против тог непријатеља
хришћанства и Мајке божје. Јер мада је тај разбојник по губитку двадесет хиљада својих вој-
ника, који су заједно с његовим сином остали на бојном пољу, изгубио и град, а сам рањен
побегао на Крим, ипак се спрема са свим хордама да надокнади ове губитке, а да би ми ту
Божју казну могли да одвратимо од себе, молимо Вас да ступите у дејство пре него што ова
веома повољна прилика пропадне.“
Овом писму курир је додао још усмено саопштење да је не само двадесет хиљада Татара
остало на бојном пољу, двеста кнежева заробљено и одведено у Москву, него ни од оних
шест хиљада јаничара, који су дошли у помоћ Татарима, ниједан није утекао, да се битка
одиграла код Перекопа и да са руске стране губици износе осам хиљада људи.
Ову вест треба сматрати чистом измишљотином, ма са које стране потицала. Пољски
краљ је имао разлога да је измисли да би се пред цезарем оправдао што Пољаци нису били
нимало расположени за рат против Татара. У Бечу је она такође могла бити измишљена да
би се још више охрабрили остали савезници за одлучно настављање рата. Ја сматрам да је
та вест измишљена углавном зато што руски генерал Гордон, који је учествовао баш у том
походу, и водио дневник о свему што се дешавало (У Зборнику разних извештаја који се
односе на руску историју, део II, стр. 152. до 170), не помиње никакву битку с Татарима, него
само каже да је армија после веома дугих узалудних маршева најзад била принуђена да се
врати у Русију, као што смо већ раније рекли. А тврдњу да су ту битку измислили кнез
Галицин и принцеза Софија да би стекли поверење у народу, немам разлога да оповргавам,
сем што је принцеза Софија, као сувладар, без обзира на Петрово противљење, дала да се
направе златне медаље које је по Владимиру Петровичу Шереметову послала у армију за
генерале и остале официре.
Кнез Галицин као главни фелдмаршал, или као поверљиви саветник царевне Софије,
добио је једну од послатих медаља која је вредела триста златних дуката и била украшена
драгим камењем, а висила је о златном ланцу. Осталим генералима подељене су медаље
од девет златних дуката, а вишим официрима, сваком по заслузи, већа или мања. На тим
медаљама с једне стране представљен је државни грб, а на другој се налази овај натпис:
„Божјом милошћу велики владари цареви и велики кне- жеви Иван Алексејевич, Петар
Алексејевич и велика владарка благоверна царевна и велика кнегиња Софија Алексејевна
целе Велике, Мале и Беле Русије самодршци“.
Софија није заборавила ни обичне редове (војнике). Војници одабране војске добили су
сви по један златан шилинг, а остали позлаћене сребрне монете.
Почетком 1688. године пронео се глас да је татарски хан стварно кренуо у поход и наме-
рава да се пробије у Украјину. Зато је у Савету одлучено да се на месту где се Самара
разлила у Дњепар подигне нов град, да се он утврди од татарских напада, а поред тога да
се пошаље нова војска на тог непријатеља. За команданта армије одређен је поново кнез
Василиј Галицин. Али и овај поход успео је колико и први. Горе поменута тврђава била је
веома брзо саграђена и названа Богородична, а армија, изгубивши приличан број људи и
коња, била је принуђена да се врати натраг.

91
 1689. година
Међутим, људи који су желели добра младом цару Петру, видећи да је царица Параскева,
супруга цара Ивана, затруднела, наговарали су свог господара (коме је тада било 16 година).
да се ожени. Царевна Софија није пропустила да употреби сва лукавства како би осујетила
ову њихову намеру, али без успеха. Цар Петар се 27. јануара 1689. године оженио Јевдокијом
Фјодоровном Лопухином и следеће године добио је сина. То је изазвало велику огорченост
царице Софије, која се још више повећала када јој је цар Петар у више наврата ставио до
знања да му сувладар више није потребан. Највише се, пак, увредила када је он, и поред
њене љубазности, показао своје крајње незадовољство тиме што ни кнезу Галицину ни
другим њеним љубимцима није дозволио да га пољубе у руку. Истина, она је то касније
измолила за кнеза, али уз много напора, а сам кнез морао је да поднесе жестоку лекцију.
Све ове околности јасно су показивале царевни Софији да ће Петрова власт осујетити
њене замисли. Почела је да се каје што је поступила по Галициновом савету. Позвавши га к
себи представила му је још горе, него што је стварно било, срамоту коју јој је цар Петар на-
нео кад њему, Галицину, није дозволио да га пољуби у руку, и уз то како нипошто није хтео
с њом да се сложи да се поделе они скромни поклони које је она дала официрима из првог
похода итд. Предочила му је, још на крају, да ће, ако тако остане, он, кнез, бити прва жртва
несреће. Кнез Галицин, који је то такође примећивао, није могао да каже да је њено мишље-
ње потпуно неосновано. Ипак, чинило му се да одлука коју је царевна Софија у себи већ до-
нела, да ликвидира брата Петра и сву његову породицу, не може тако лако да се оствари. И
поред тога, одлучио је да пристане на све што она одлучи да предузме.
Баш у то време, док је царевна Софија спремала најподлији злочин против његовог драго-
ценог живота, цар Петар се са целом породицом налазио у свом замку за забаву Преобра-
женском. Софија је позвала великодостојника Фјодора Шчегловитог, којег је пре тога поста-
вила уместо Хованског за команданта стрељачког корпуса и који је због тога требало да јој
буде захвалан. Саопштила му је шта је замислила и поверила му остварење те своје подле
замисли, то јест да он лично са извесним бројем стрелаца оде ноћу у Преображенски замак
и убије не само цара Петра, него и његову мајку и жену и све који се тамо налазе поред њега,
а он ће за ту услугу моћи од ње да очекује све што само пожелети може. Шчегловити је
примио овај задатак, тим пре што се, видећи у царевној већ своју будућу неограничену вла-
дарку, надао, колико на основу њених издашних обећања, толико и по праведности за такву
услугу, да га при њој чека највећа срећа.
Не губећи нимало времена, договорио се с неколицином стрељачких официра на чију се
верност могао ослонити и, одабравши шест стотина најодважнијих стрелаца, саопштио им
да цар Петар и његови саветници у Преображенском смерају нешто што ће упропастити
читаво царство. Зато су они добили наређење да још исте ноћи убију цара Петра и његове
присталице, а њихова имања припашће њима (то јест стрелцима). Ето, на какав је начин
требало убити Петра Великог и лишити Русију њене среће и славе!
Али Бог, који се старао о Русији, дао јој је Петра да је просвети и прослави и водио је
посебну бригу да му сачува живот. И док су се ти издајници већ спремали за поход, двојица
од њих, Михаил Феокистов и Димитриј Мељнов, гнушајући се да оскрнаве руке у светој крви
свог господара, у потпуној тајности напустили су своје бездушне другове и уз помоћ ноћног
мрака пошли, што су брже могли, у Преображенски, где су цару открили све што се спрема
против њега.
Цар Петар није могао да поверује у толику бездушност своје сестре, али сећајући се
ранијих случајева, није оклевао. Одмах се посаветовао са оданим људима који су били крај
њега како да се склони на сигурно место. Али вест која их је уверавала у скори долазак убица
није им допуштала да се дуго саветују, па је Петар морао што пре с мајком и супругом, која
је била у другом стању, и са свим својим дворанима да пође у Троицки манастир, као најси-
гурније убежиште, у коме се већ два пута спасавао. То је било 8. августа 1689. године.
Стигавши са својим разбојницима у Преображенски, Шчегловити се запрепастио кад је
чуо да је цар Петар са својим двором неколико тренутака пре тога отишао у великој журби.
Шчегловити је био сигуран да је неко открио тај подухват и да би прикрио прави разлог свог

92
безбожног похода, изјавио је да је дошао да смени стражу (мада цар Петар, сем у Москви,
није користио стрелце за стражу) и затим се у великој пометњи вратио царевни.
Овај непријатни случај који би уплашио свако друго срце, није много погодио Софијин
дух. Она је решила да се понаша као да нема ни појма о томе шта се дешавало те ноћи у
Преображенском и Троицком. Кнез Василиј Галицин, коме није било тешко да предвиди своју
несрећу, саветовао јој је да бежи с њим у Пољску. „То би значило — одговорила је она —
признати оно за шта ће нас оптужити. Ако моје намере нису данас успеле, доћи ће време
када ћу их ја сама остварити. Док је цар Иван жив, ми у његово име можемо да чинимо што
хоћемо. Петар не може да држи више од пола власти, а ја имам не само све стрелце него
поред њих и многе угледне личности на својој страни.” Видећи да је Софија у својим
намерама непоколебљива, кнез Галицин је био принуђен да чека све оно што ће уследити.
Сутрадан рано већ се по целој Москви пронео глас о ономе што се догодило у Преобра-
женском. Царевна Софија се направила да је запрепашћена и да жали што се тако нешто
десило Његовом Царском Величанству. Мислила је да ће овим лицемерјем обманути народ
и свалити кривицу на другога. Али бољар, којег је послао цар Петар, као што ће се касније
видети, ставио јој је до знања да су Његовом Царском Величанству познате све њене
смицалице. Он је у име свога господара докраја разобличио и назвао је издајницом. Царевна
Софија је одговорила бољару веома смело, тврдећи да она није заслужила такве оптужбе,
да су њенога брата сигурно обманули, и да се њој чини велика неправда, када се верује да
је она хтела да одузме живот свом брату и господару, о коме се за време његовог детињства
тако усрдно старала.
У освит зоре цар Петар је наредио да се позову бољари из Москве, и поред њих страни
официри са својим пуковима. После доласка позваних и већања Савета, господар је послао
наређење кнезу Василију Галицину да одмах дође у Троицки, али се овај несретни кнез
извинио да је потребан цару Ивану. Царевна Софија, видећи да се ова ствар развија сасвим
друкчије него што је она мислила, старала се да на сваки начин привеже стрелце уз себе.
Она их је убеђивала у име цара Ивана (који, међутим, о томе није ништа знао) да му остану
верни и да не извршавају Петрова наређења, који гледа само како ће узбунити државу.
Шчегловити им је наређивао исто да би подржао Софију, а још више ради своје сопствене
безбедности, али је све било узалуд. Стрелци, као и њихови официри, осим неколицине који
су држали страну Шчегловитог, прешавши на Петрову страну удружили су се са осталим
верним пуковима да свете огорченост свога господара.
Видећи да се стрелци на које се ослањала повлаче и да ће ова ствар имати рђаве после-
дице по њу, царевна Софија почела је да тражи начин како би стишала гнев свога брата.
Одлучила је да пошаље к њему остале царевне као посреднике. Научила их је како ће тамо
говорити, али узалуд. Царевне су се свесрдно старале да убеде цара Петра да не верује у
доставе по којима је његова сестра хтела да му узме живот, али када су се увериле у истини-
тост тога све су остале у Троицком.
Вест о неуспеху њеног изасланства бацила је царевну у велику бригу, али да не би про-
пустила да искористи и друга средства, одлучила је да се обрати и патријарху, знајући да он
ужива велико поштовање не само у народу него и код царева. Она му је представила своје
право стање у тако живим бојама да га је најзад наговорила да јој буде адвокат. Отишавши
у манастир, патријарх је говорио онако како су га томе учили Божја вера, дуг према крвном
сродству, добро Државе и слога и љубав царске породице. Али цар Петар га је ућуткао, када
му је помоћу оне двојице верних стрелаца открио издајничке и умало неостварене намере
царевне Софије, и запрепастио га саопштењем да је требало и он сам да буде жртва те
издаје и да је архимандрит Силвестер већ био одређен на његово место. Запрепашћен овом
вешћу, патријарх је прећутао остало, изјавивши да ће и он остати да повећа број господару
верних људи.
Схвативши да не помажу више никаква средства, царевна Софија се најзад одлучила да
сама оде да се оправда пред својим братом. Ипак, у манастир је пошла пре као највећи
злочинац нечисте савести, него као принцеза царске крви. Сапутници су јој били врховни
канцелар кнез Василиј Галицин, велики благајник и неколико других бољара. Сазнавши за

93
Софијин долазак, цар Петар је наредио да се кнез Галицин одмах стави под стражу, а
царевни да се каже да се врати натраг у Москву, што је она, веома бесна, морала да учини.
Затим је упућен један пуковник са неколико чета војника у Москву да ухапси и приведе у
манастир све оне издајнике који су се налазили на листи.
Дошавши у Москву, пуковник је најпре код царевне потражио Шчегловитог. Софија је
хтела да се успротиви томе, али кад је чула да ће пуковник, без обзира на њену личност,
употребити силу, била је принуђена да, пошто више ништа није могла да учини, препусти
смрти човека коме је колико јуче обећавала највеће награде.
Пошто су Шчегловити и његове присталице приведени у манастир, после спроведене
истраге и суђења уследила је пресуда на основу које су сви издајници сурово кажњени. Шче-
гловити и друге вође лишени су живота. Неки су бичевани, а некима су одсечени језици, а
затим су и једни и други протерани у заточеништво. За кнеза Василија Галицина морао је
његов синовац кнез Борис да моли цара Петра да му поштеди живот, ипак и он је протеран
у заточеништво, у коме је и завршио.
Остало је још да се казни царевна Софија као коловођа ове издаје. Али сматрајући да је
обешчастити једну принцезу свог рода веома нечасно дело, цар Петар се задовољио тиме
шго јој је посаветовао да оде у манастир. Софија, којој је било тешко да замени дворски
живот за манастирски, није хтела да се повинује Петровом наређењу, већ је покушала да
уграби прилику и оде у Пољску. Само није имала нимало времена да то оствари.
Уверивши се у њену упорност, цар Петар је одмах наредио да је силом одведу у манастир
и поставе јаку стражу која не би дозвољавала ником, ма ко био, да улази код ње. Ето краја
владавине царевне Софије! Ступивши на државно кормило, она је уживала све почасти које
припадају владајућој кнегињи, управљала је државним пословима више по својој вољи него
уз сагласност своје браће, једном речју: она је била сверуски цар. На монетама које су
прављене за време њене владавине налазио се њен лик равноправно са младим царевима.
На једној страни приказане су главе крунисаних царева с натписом: БОЖЈОМ МИЛОШЋУ
ВЕЛИКИ ЦАРЕВИ, ВЛАДАРИ И КНЕЖЕВИ ИВАН АЛЕКСЕЈЕВИЧ, ПЕТАР АЛЕКСЕЈЕВИЧ,
а на другој лик царевне Софије с натписом: ЦАРИЦА И КНЕГИЊА СОФИЈА АЛЕКСЕЈЕВНА
ЦЕЛЕ ВЕЛИКЕ И ДРУГИХ РУСИЈА САМОДРЖАТЕЉКА.
После заточења царевне Софије у манастир, цар Петар се са својом породицом и двором
вратио из Троицког, ушавши тријумфално између наоружаних војника и окупљеног народа
у свој престонички град Москву. Цар Иван, који је оштро осудио поступке своје сестре Софи-
је, примио је свог брата Петра с великом радошћу и љубављу, и од тог тренутка уступио му
је сву власт у управљању државом, а сам је проводио живот у миру до 1696. године, када се
преставио (умро), не оставивши за собом ниједног мушког потомка. (Цар Иван Алексејевич
имао је пет кћери од којих је Катарина Ивановна била удата за мекленбуршког војводу
Леополда, Ана Ивановна за курландског војводу Фредерика Вилхелма, касније руска импе-
раторка. Параскева Ивановна неудата. Марија и Феодосја биле су девојчице.)

94
 ГЛАВА ЧЕТВРТА

ПОЧЕЦИ ВЛАДАВИНЕ ПЕТРА ВЕЛИКОГ

САДРЖАЈ: Петар Алексејевич као дванаестогодишњак по наређењу сестре Софије

препуштен је слободном животу. Његови односи са странцима. Цар оснива чету од педесет
војника и ступа у њу. Рођење царевића Алексеја Петровича. Оснивање двају гардијских
пукова. Царев страх од воде, затим његова одважност на њој и откривање старе лађице у
селу Измаилову. Односи и склапање мировног споразума с Кинезима. Цар шаље посланика
у Кину да би потврдио своје пријатељство. Смрт цареве мајке Наталије Кириловне. Цар
одлази у Архангелград да би видео велике морске бродове. Огледна опсада земљаног
градића под Колсменским. Први царев поход с војском на Азов. Освајање Кезикермења на
Дњепру и других замака. Због губитка флоте, Петар диже опсаду. Цар пише цезару и другим
владарима тражећи тобџије и инжењере и почиње изградњу флоте у Вороњежу. Други поход
на Азов и освајање тог града. Тријумфалан улазак генерала у Москву. Почетак изградње
велике флоте. Царева одлука да путује у туђе крајеве. Негодовање старих Руса због тога.
Завера стрељачког пуковника Циклера против цара и кажњавање њега и његових саучес-
ника. Оснивање владе.

ПЕТАР АЛЕКСЕЈЕВИЧ, први са овим именом, рођен је 30. маја 1672. године и као десето-
годишњак проглашен је од свог брата цара Фјодора Алексејевича 27. априла 1682. године
за цара и самодршца сверуског, без обзира на првенство царевића Ивана Алексејевича.
Царевна Софија, њихова сестра, која се надала да ће под Иваном имати више власти, побу-
нама стрелаца натерала је Петра да тек добијену власт подели са Иваном. Софија се ни
тиме није задовољила. Приметивши да је Петар веома паметан, закључила је да ће, ако
његово васпитање буде одговарало његовим душевним особинама, он без сумње пре-
вазићи не само њене замисли него и све обичаје и законе Руског Царства. Плашећи се тога,
одредила му је васпитање које је, по њеној оцени, требало да помрачи Петрову природну
обдареност и на крају исквари његов карактер. Само она се у својим очекивањима потпуно
преварила. Добро васпитање не ствара велике таленте, ако их природа није дала, као што
ни рђаво васпитање не може сасвим да уништи оно што је дала природа. Склоност Петра
Првог према великим делима испољила се још у његовом детињству, а изванредне мере
предузете у циљу оснивања регуларне војске сведочиле су о ширини његовог великог тален-
та, као и о томе да ће Петар уз његову помоћ и против воље своје сестре постати велики
цар који ће скренути на себе пажњу читаве Европе.
Својевремено смо рекли да је цар Петар 1683. године, када је имао једанаест година,
препуштен слободном животу. За другове је имао много људи, међу којима је било највише
странаца којима је он још одмалена био наклоњен. Његови односи с тим странцима пред-
стављали су и његово васпитање, мада не савршено, ипак нужно, јер је од њих научио све
што велики монарх мора да зна и уме и што ће повећати његову природну обдареност. У
том друштву налазио се и неки Женевљанин по имену Франсоа Јаковљевич Лефор, који је
као и други странци дошао у Русију за време цара Алексеја. Тај Лефор поседовао је дивне
особине које су код младог цара веома брзо изазвале неизмерну наклоност и поверење у
њега.
Чим се једанаестогодишњи руски монарх Петар домогао неограничене слободе, изабрав-
ши за своје боравиште царски замак за забаву Преоораженски, почео је да упражњава
војничке вештине. Окупио је тамо једну малу чету која се састојала од само педесет људи,
а који су већином били његове дворске слуге и неки млади бољарски синови. Њих су обукли
95
у немачка одела и обучавали их војничким вештинама у немачком духу страни официри,
који су у тој чети били постављени за командире. Да би ободрио ову нову војску и што боље
навикао младе бољаре на послушност и потчињавање, о чему они као и њихови преци ништа
нису знали, млади цар се одлучио да им сам буде пример. Он је ступио у ову своју компанију
за забаву и у њој узео најнижи чин, то јест добошара, затим је постао редов и не само што
је са својим друговима био унет у исти списак него је и спавао с њима у истом шатору. Ту је
примао и храну и плату, ишао по реду на стражу, испуњавао све војничке дужности возећи
земљу на своје утврђење колицима, која је сам својим рукама направио, да би утврдио шта
војник може и да би показао шта је дужан да чини. Затим, на основу његове службе, коју је
он обављао с крајњом марљивошћу и послушношћу која одговара његовом чину, официри
су га поставили за наредника, што је он прихватио с великим задовољством и увек је
унапређиван онако како приличи обичном војнику који тражи срећу. На тај начин хтео је не
само да утврди дужност сваког официра већ и да својим примером покаже племићима да
само порекло није довољно да би се добио војнички чин, а осталим својим поданицима тиме
је показивао да једино заслуге обезбеђују добијање високих положаја.
Ова мала чета изводила је вежбе веома често. Двор и сама царевна Софија приписивали
су их Петровом дечаштву, сматрајући их за дечачке игре. И стрелци су скупљајући се у го-
миле често присуствовали вежбама ове чете за забаву младог цара и посматрали како и
цар у њој ради све што и његови другови. И они су у томе видели његову забаву и дечачке
игре, и сами су се при том увесељавали не подозревајући да ће та игра довести до њихове
пропасти. Видећи да су они веома моћни и да се држе само царевне Софије, цар је скривао
на дну свога срца намеру да се осигура што обученијом и вернијом војском, и да коначно
уништи ту непокорну стрељачку милицију.
Чета није остала на почетном броју. Из дана у дан она се повећавала новим одабраним
војницима, и убрзо је толико нарасла да је цар Петар 1690. године (баш у време када му се
29. фебруара родио први син Алексеј) од ове своје војске за забаву, и по ондашњем
мишљењу дечје, основао два пука своје гарде и назвао их Преображенски и Семјоновски,
који су се већ корисно могли употребити не само против стрелаца него и против других
државних непријатеља. А како је поред тога имао још један пук, који је бројао пет хиљада
људи, већином странаца под командом генерала Гордона, и уз то Лефора, који је скупио око
12.000 људи, такође странаца, младом цару се пружила прилика да задовољи своје накло-
ности према ратовању, и у Русији оснује регуларну војску која га је прославила за вечита
времена.
Љубав Петра Великог према поморству или пловидби била је неизмерна и може се рећи
да је пловидба била његова главна разонода. Ствар утолико достојнија дивљења што је овај
цар од своје пете до четрнаесте године осећао такав страх и ужас од воде, да не само текућу
него ни стајаћу воду није могао да види, због чега у то време није пролазио поред или преко
воде, сем у кочијама затвореним са свих страна. Тај његов страх давао је повода његовој
мајци и брату Ивану да тугују, јер су се плашили да ће му то у царовању сметати. Но Бог, ко-
ји је хтео помоћу Петра да прослави Русију на копну и на води, ослободио га је тог страха и
дао му такву слободу и одважност на води, да су се касније мајка и брат бојали да не
настрада.
Једнога дана, године 1692, нашао се цар у селу Измаилову и неочекивано угледао једну
стару лађу коју су још његовим родитељима саградили Холанђани, и која је од тог времена
лежала тамо ван употребе. Цар се зачудио грађи ове лађице, зато што се она разликовала
од лађа које су се употребљавале на рекама Москви и Јаузи. Упитао је зашто је то тако, а
када је сазнао да је та лађица подешена и за једра и за весла, тако да се може и с једрима
без весала и с веслима без једара, као и с једним и другим истовремено пловити, одмах је
хтео да то испроба, међутим, требало ју је прво поправити. Радост која је обузела цара Петра
приликом испробавања те лађице, побудила је у њему мисао да започне изградњу флоте.
Одмах је наредио Холанђанима да у Москви граде мале бродове, а затим и четири фрегате
са по четири топа на Перејаславском језеру, на којима је проводио скоро све време.

96
 За време ових забава које су обећавале добро Русији, Петар Први нашао је за потребно
да упути свог изасланика у Кинеско царство да би обавестио кинеског цара о свом ступању
на сверуски престо и да би му изразио своје жеље да две државе живе у чврстој слози и
миру. Пре тога Кинези су били веома непријатељски расположени према Русији због гранич-
них спорова између двеју држава. Русија је имала неколико тврђава на реци Амур. Међу тим
тврђавама главно место је било Албазин, које су Кинези и Манџурци називали Јакса и које
није припадало Кинезима, него ђаурским кнежевима Албазу и Лавкаји. Руси су под вођством
Јерофеја Хабарова још 1651. године освојили ову тврђаву и тако завладали скоро целим
Амуром. Хабаров је за своју верну службу награђен Сином бољарским и постављен за
надзорника свих села која су се пружала од Усткута дуж реке Лене па све до Јакутске
области.
Међутим, Кинези никако нису могли да трпе руска насеља у крајевима око реке Амура.
Зато су Кинези водили ратове против Руса који су се тамо населили и мада нису имали
великог успеха, јер нису имали војничког искуства, ипак, када су их језуити који су живели у
њиховом престоничком граду научили да употребљавају топове и кремењаче, почели су да
наносе знатну штету Русима и да их узнемиравају. Најзад, обе државе сагласиле су се да
пошаљу на границу опуномоћене изасланике како би та непријатељства престала.
Китајски цар Канхи, који је тада био млад, али многим добрим особинама обдарен владар,
претпоставио је мир и трговину бескорисном рату и 3. јуна 1689. године упутио је из Пекинга
као изасланике две угледне личности са свог двора, и то Созана или Сонготу, капетана хано-
ве телесне гарде, државног саветника и коморника, и Тун-гуе-гана, коморника, кнеза првог
ранга, оца своје мајке, и још пет официра. Са посланицима су пошли и језуити Томас Пере-
ира и Јоан Франциск Гербилон као тумачи, уколико Руси пожеле да говоре на латинском
или на неком другом европском језику. С руске стране посланици су били великодостојник
и намесник брјански Фјодор Алексејевич Головин, пехарник и намесник елбтомски (који је
тада био нерчински војвода) Иван Остафјев син Власов, и секретар Симеон Корницки.
Вођ руске делегације Головин тражио је да се мировни конгрес одржи у Албазину, као
руском пограничном месту, али Кинези су, без обзира на то, 21. јула стигли под Нерчинск и
подигли логор под градом на пољани, где протичу реке Шилка и Нерча. 10. августа стигао је
и великодостојник са својом свитом, па су 12. између двеју делегација почели мировни прего-
вори. То је било на пољу, двеста хватова од Нерчинска, у шатору направљеном од једног
руског и једног кинеског шатора. Руска половина била је украшена дивним турским ћили-
мима и на њој су Фјодор Головин и Иван Остафјев седели у фотељама за столом. Сто је био
прекривен персијским ћилимом од свиле са златним ткањем. На столу се налазила масти-
оница са писаћим прибором и сат у више боја. Поред њих двојице на столици је седео
секретар Симеон Корницки. Са овако богатом опремом, Головин је хтео да покаже величину
Руске државе људима који су само себе сматрали за велике на земљи. Супротно томе, на
кинеској половини, на којој није било никаквих украса, седели су кинески изасланици на
ниској клупи покривеној ћебетом.
После првих поздравних говора почели су преговори око одређивања граница међу двема
државама. Руски изасланици предложили су да граница буде река Амур, тако што ће земље
које леже на северној страни остати Руској држави, а места јужно од те реке биће уступљена
Кинезима. Но како је права и главна намера Кинеза била да узму од Русије Албазин и тиме
их сасвим одстране од реке Амура, они су постављали веома велике захтеве, па се ствар
одужила преко петнаест дана, док се најзад обе стране нису сложиле да граница буде река
Горбица и та сагласност потврђена је споразумима који су размењени на пољани код града
Нерчинска у шатору постављеном на руској страни, ради чега су се окупили изасланици обеју
делегација са великим свитама у богатој одежди. Руси су примили Кинезе као госте. Спо-
разум који су потписале обе стране запечаћен је и потврђен заклетвом у присуству обе
стране.
Кинези су хтели да положе заклетву по хришћански пред Спаситељевим ликом, али
великодостојник им то није дозволио да незнабошци не би скрнавили хришћанство. Он се
задовољио њиховим незнабожачким обичајем за такве прилике. После заклетве обе стране

97
уручиле су једна другој потписан и печатом оверен примерак споразума. Руси на руском,
Кинези на манџурском језику. Латински превод потписале су обе стране заједнички, ставиле
печате, и размениле у два истоветна примерка.
По седмом члану препуштено је на вољу кинеском хану да на граници постави стубове
са одлукама овог мировног споразума, исписаним на њима. Међутим, мада кажу да су
Кинези намеравали то да учине и господин Волтер каже да су они то стварно и учинили
постављањем два мермерна стуба на којима су исписали све одлуке овог мировног
споразума, издавач Историје земаља које леже крај реке Амура не дозвољава нам да
верујемо господину Волтеру, уверавајући нас да то никад није учињено. А учињено је и сваки
пут се чини ово: из кинеских пограничних градова, који леже крај реке Амура и Науне, шаљу
се почетком сваке године чиновници ради провере граница да виде да није дошло до каквих
промена. Једна група иде по Амуру и Шилки узводно до речице Горбице, а друга одлази
сувим путем у горња места реке Аргуна и наставља низ ту реку дуж њене југоисточне обале
до ушћа. Тамо сачекају једни друге да би поднели извештај о томе шта су утврдили приликом
провере граница. Том приликом поменути погранични комесари код ушћа реке Горбице и
на месту где је раније било Аргунско острво постављају дрвене стубове са натписом на
манџурском језику. Натписи се или урезују ножевима и уписују мастилом, или се само
исписују мастилом. Али не пише се ништа, сем да је тог и тог дана, месеца и године, тај и тај
проверио границе и ово потписао (Детаљније о овоме види у Зборнику извештаја који се
односе на руску историју, том II, стр. 404. до 444. Месечни зборници за 1757. годину, део II,
стр. 291).
Мирно окончање спора с Кинезима, било је Руском двору исто толико пријатно, колико и
корист коју је обема државама доносила узајамна трговинска размена. На повратку Головин
је од једног пуковника добио веома милостиву царску повељу и неколико златних и сребрних
медаља за његове заслуге, као и за остале официре који су били у његовом изасланству,
којима су га наградили владајући цареви Иван Алексејевич и Петар Алексејевич и сувла-
дарка царевна Софија Алексејевна. То су биле оне исте медаље које су направљене за
време кримског похода за кнеза Василија Васиљевича Галицина, о чему смо својевремено
већ говорили. А кад је стигао у Москву, Головин је био унапређен у бољара и генералног
ратног комесара.
Да би кинеског цара уверио у своја пријатељска осећања и да закључени мировни
споразум жели трајно да сачува, цар Петар му је као посланика упутио Избранда Идеса,
родом Данца, који је од пре извесног времена боравио у Русији. Путовање овог посланика у
Кину и повратак у Русију трајали су више од две године, а у међувремену цар није престајао
да се усавршава у војним вештинама, а нарочито у поморству, о чему смо већ раније
довољно говорили.
Почетком 1693. године, 25. јануара, уследила је смрт цареве мајке, царице Наталије
Кириловне, и цар је добио више слободе за забављања на води, јер га је мајка задржавала
плашећи се да му се на води не деси каква несрећа. (Епитаф царици Наталији Кириловној:
„Под овим каменом лежи царице тело, Које је Русији вечну срећу донело. Надвисила је она
херојска дела, Јер је Великог Петра на свет донела.”)
Знајући да се на Белом мору код града Архангелска увек налази приличан број великих
трговачких бродова из Енглеске и Холандије, отишао је тамо у неизмерној жељи да их види.
Откривши у овом младом монарху велику љубав према морепловству, власници тих бродова
веома радо су му излазили у сусрет са својим бродовима, јер су у њему видели залогу за
будући процват своје трговине. Сваки тренутак који је тамо провео, цар је користио да се
усаврши у морепловству и то тако усрдно, да је за кратко време одлично научио дужности
заповедника и кормилара, па је могао већ и друге у томе да обучава.
1694. година
Тако је у Русији почела да се ствара флота и регуларна војска, чија изванредна спремност
данас изазива дивљење читаве Европе и чију помоћ понекад траже и највеће државе. Цар
Петар није се задовољио обичним вежбама своје новоосноване војске, желео је да види
њену вредност и приликом опсада и одбрана тврђава. И како у то време Русија ни с ким није
98
99
водила рат, у који би овај млади руски ратник без румње ишао, наредио је да се под Коло-
менским изгради земљани градић. Део његове нове војске требало је да брани тај градић, а
други део правом опсадом и на јуриш да га осваја. То је била само огледна опсада и одбрана,
коју су тада људи називали забавом, или једноставно игром, али млади цар је тиме себи и
својим војницима стварао искуство у биткама, и при том искушавао њихову храброст и
припремао их за победе. Ове вежбе цар је изводио и са саграђеним фрегатама на Переслав-
ском језеру.
Цар Петар се и даље усавршавао у овим за државу корисним пословима. Међутим, неус-
пели походи кнеза Василија Васиљевича Галицина против Татара и унутрашњи немири који
су затим уследили учинили су да Русија пренебрегне добро својих савезника. Пољска Репуб-
лика сматрала је то кршењем закљученог савеза. Цар Леополд постигао је запажене успехе
против Турака у Мађарској, али при том је морао да се ослони само на своје снаге, и на крају
је био принуђен да од младог руског монарха затражи обнављање закљученог савеза против
Турака. С друге стране, Турци су предлагали цару најповољније услове за склапање мира с
њима. Цар Петар, који је непрестано желео да му се укаже прилика не само да обучи своју
нову војску у правим биткама већ и да завлада Азовом, па према томе и Азовским морем
као вратима Црног мора, одбацио је предлоге Турака, а напротив, врло радо је прихватио
захтев римског цезара и одмах почео марљиво да се наоружава и гради флоту у Вороњежу,
с којом би могао да уђе у Азовско море.
У Вороњешкој губернији постоје богате шуме у којима расту храст, буква, брест, јасен,
липа и бор, најбоље дрво за грађу бродова у чему су Романовске жељезаре могле да му
пруже приличну помоћ. Но све то још није било потпуно завршено, а поход на Азов већ је
морао да почне. Млетачка Република, коју су Турци потпуно смирили одузевши јој Кандију,
чим је сазнала за савезничке намере Бечког и Руског двора почела је опет да диже главу.
Татари, који су знали да се Русија увелико наоружава, спремали су се за што бољи отпор и
обавестили су Велику Порту да јој у таквим околностима не могу пружити никакву помоћ
против цара.
Почетком пролећа 1695. године кренула је руска армија од сто хиљада људи под коман-
дом Бориса Петровича Шереметова. Цар Петар био је лично у тој армији, само не као цар
него као добровољац, зато што је хтео, пре него почне да командује, да служи под туђом
командом. (Овде приложена географска карта приказује крајеве у којима су се тада оди-
гравали азовски догађаји, како обале Крима и Мале државе нагајских Татара са азовском
облашћу, делом Кубана и Црног мора, тако и ток реке Дњепра у Црно море и ток реке Дона
у Азовско море од Вороњежа, где је почела изградња руске флоте.)
За кратко време Руси су освојили замак Кезикермењ на Дњепру и заробили тамошњи
гарнизон, а тврђаву разорили до темеља. Градске становнике препустили су на вољу Запо-
рошких козака, који су са својим хетманом Мазепом такође учествовали у том походу. Исто
тако поступили су и са замком Асланом, Гордеком и Шахкермењем, а у тврђави Тавањ, која
се налази на острву, остављена су два пука да сачињавају гарнизон. Део армије који је
одређен за опсаду Азова упутио се одмах тамо. На четврт миље од града налазиле су се
две осматрачнице или куле. Између њих преко реке Дона био је постављен троструки ланац,
а топови са њих контролисали су реку. Кад је армија стигла под Азов, упућено је седамсто
људи на једну од ових осматрачница, коју су они, мада су морали да газе воду до рамена,
ипак заузели на јуриш, и уз то одбили снажан испад који је извршен из града. Затим је
требало напасти и другу осматрачницу, али се тамошњи гарнизон, не сачекавши напад, по-
вукао у град. Тамо су затекли 21 бронзани топ, нешто војничке опреме и седам бачви барута
са стављеним запаљивим фитиљима које су Руси скинули и оставили за згоднију прилику.
Сам командант остао је у осматрачници и више је волео да падне у заробљеништво, него
да напусти место које му је поверено. По његовој изјави, у тој осматрачници било је шест
хиљада одабраних војника.
Генерал Гордон почео је још пре доласка главне армије напад с јужне стране и ископао
прилазе до под сам град, када је генерал Лефор заузео положаје с леве стране и, про-
копавши саобраћајнице, сјединио се на крају с њим. Ма колико да је царево присуство

100
охрабривало руску војску, ипак се није могао очекивати неки већи успех, јер је у недостатку
бродова напад вођен само са обале. Напротив, непријатељ је без много муке могао да
Доном допреми у град одморну војску, муницију и остало што му је било потребно. Уз то,
руска армија је, поред храброг отпора гарнизона, оскудевала у провијанту (животним
намирницама), а нарочито у искусним инжењерима и тобџијама. У таквој ситуацији цар Петар
је био принуђен да прекине опсаду у којој је, по писму којим је о томе обавестио римског
цезара, изгубио око тридесет хиљада људи. Уместо опсаде одређено је да у свакој кули,
ограђеној бедемом и ровом, остане по три хиљаде војника да би са обе стране преко целе
зиме држали град у блокади. Део армије распоређен је да презими у местима око Самаре,
а у тврђавама и шанчевима на Дњепру све до Црног мора остављени су гарнизони.
Увидевши да му је победа измакла зато што није имао флоту којом би могао да спречи
Турке у довлачењу помоћи граду и зато што је оскудевао у искусним инжењерима и
тобџијама, млади руски монарх наредио је да се што хитније у Вороњежу саграде разни
бродови, што је могуће више, за потребе будућег похода. У међувремену писао је римском
цезару, генералним саветницима и бранденбуршком курфирсту Фредерику Трећем, тражећи
од њих инжењере и искусне тобџије. Ови су врло радо изишли у сусрет његовим жељама,
јер су водили тежак рат с Француском, па су се надали да ће захваљујући руској сили
натерати Турке да се уздрже од већих ратова у Мађарској. Римски император послао је
Његовом Царском Величанству артиљеријског пуковника Казимира де Гаргу, четири главна
инжењера и једног минерског подофицира са шест војника минера. Од бранденбуршког
курфирста дошла су два инжењера и четири артиљерца. А Холандија је послала пет људи.
Почетком пролећа 1696. године, руска војска се поново окупила под Азовом. Цар Петар
је стигао 9. маја са новосаграђеном флотом у Черкаск, главни град Донских козака. Ову
флоту сачињавали су, сем двају војних бродова Његовог Величанства и генерала Лефора,
23 галије, два брода са три катарке и четири брода упаљивача, на којима се налазило четири
хиљаде људи. Управо тада атаман Донских козака Леонтиј Поздејев обавестио је Његово
Царско Величанство да је, упловивши по наређењу хетмана Фрола Минајева у море ради
напада на непријатељску флоту, угледао на мору два брода који су пловили према Азову.
Допловивши до њих, козаци су их опколили на малим бродићима и засули их ручним
бомбама и пушчаном ватром. Но како је због њихове висине било готово немогуће попети
се на њих, хтели су доле, над водом да пробију бокове да би ушли у бродове.
У почетку се непријатељ бранио само топовском ватром, али кад су козаци пристали уз
саме бродове, одозго су почели да бацају камење и даље непрекидно пуцајући из топова и
пушака. Видећи да не могу да освоје бродове, козаци су одступили.
После ове вести Његово Царско Величанство испловило је са флотом из Черкаска према
осматрачницама, а одатле је на галијама отпловио у Куњурмирско ушће и прешао на лак
козачки бродић да би испитао остала ушћа, а пратили су га сви Донски козаци на својим
лађама. Док су били на Карајарском острву, угледали су на мору, поред лаких галија, девет
великих турских бродова који су пловили према Азову с војницима и муницијом. Сутрадан,
претоваривши из ових бродова у 14 тумбаса барут, бомбе, гранате и осталу муницију, отпре-
мили су их према Азову. Чим су ови бродови почели да пролазе поред Карајара, козаци су
их муњевито напали и потпуно разбили. Двадесет и седам Турака су заробили, а остале
поубијали или подавили у води.
Покупивши из девет тумбаса сав терет, козаци су их на мору запалили, а два брода с
барутом и разном муницијом одвукли су са собом. Остали тумбаси раније су побегли турском
конвоју који се и сам дао у бекство и који су козаци гонили и отели му још два брода, од којих
су један спалили, а други потопили у мору, јер их нису могли одвући у ушће. Ипак за време
ове битке, у град се пробило неколико тумбаса са три хиљаде бомби, пет хиљада граната,
петсто турских кремењача, седамсто копаља, осамдесет и шест буради барута и сукном за
шивење мундира за три хиљаде војника.
Потпуна опсада почела је 16. маја. Напад је извођен са исте стране с које је извршен и
прошле године, и том приликом поново су искоришћене старе линије. Фелдмаршал Алексеј
Семјонович Шејн био је у центру и имао је око 15.000 пешадинаца и 10.000 коњаника.

101
Генерал Гордон са 19 пешадијских пукова у којима је било 14.000 људи подигао је логор с
десне стране, а између два логора налазили су се тобџије и гренадири са артиљеријом и
комором. На левом крилу са Шејновим логором граничио се генерал-мајор Рихман који је
имао 7.000 пешадинаца. Иза њега био је черкаски хетман са 10.000 пешадинаца и 6.000
коњаника, а крај њега с леве стране 4.000 пешадинаца Донских козака. Калмицима је
одређено место у саобраћајници код осматрачнице. Ради извођења напада и с друге стране
реке постављен је мост који су од обале штитила два шанца, а на реци са обе стране
налазила се руска флота. Затим су крај самог Дона према Азову изграђени један велики и
два мала шанца, које је посело 1.800 пешадинаца са 12 топова и 17 мерзера. Из ових шанче-
ва на град је непрекидно отварана снажна ватра. Све ово приказано је на овде приложеном
плану.
Руском логору су се приближили 10. јуна султан Нуредин и кафимски Муртаза паша с на-
гајским и кримским Татарима, али их је руска коњица кренувши на њих веома храбро одбила
и гонила десет врста до Кагалника, тако да су и сам Нуредин султан и Муртаза паша једва
успели да побегну. Нарочито Нуредин султан, који би сигурно био заробљен да га није зашти-
тио бег Мурза, који је због тога сам пао у заробљеништво.
У донско ушће стигао је 14. јуна цариградски кајмакан са 40 фрегата и галија на којима
се налазила војска за помоћ Азову. Козаци су своју флоту распоредили тако вешто да он
никако није могао да прође. Сем тога на обали је било довољно војске да би им у случају
нужде указала помоћ. Татарске хорде још су биле за Кагалником и нису смеле да се појаве.
Малоруски пукови стигли су 18. јуна под Азов и били распоређени на одговарајућа места. У
међувремену фелдмаршал Борис Петрович Шереметов налазио се са одабраном војском
на Дњепру, где је још прошле године отео од Турака Кезикермењ и где су козаци на Црном
мору освојили осам турских бродова са пшеницом и девет с разном робом, који су пловили
у Очаков, и побили много Турака, а неке су ухватили и живе одвели у Сечу.
На Азов је непрекидно, дању и ноћу, дејствовано из топова, а бачено је и безброј бомби.
Ноћу 2. јуна Руси су са свих страна почели да ваљају земљани вал према граду. А 2. јула већ
је био порушен део Азовског зида, а њихове осматрачнице и палисаде потиснуте, па су на
руској страни почеле припреме за генерални напад. Турска флота још увек се налазила
наспрам Донског ушћа и руских утврђења између којих је преко реке постављен челични
ланац који се пре налазио између осматрачница, а са обе стране ушћа ископани су шанчеви
и у њима је постављено неколико топова због којих турска флота није могла ништа да
предузме против руске флоте.
Из Азова су 3. јула изишла два турска шпијуна, који су изјавили да у граду од руског
бомбардовања и топовске ватре човек нигде није сигуран, да је читав магацин са прови-
јантом разорен и да је тиме причињена огромна штета, да тамошњи гарнизон има око две
хиљаде људи и да је рањено више од сто људи, а ни број убијених није мали. Животним
намирницама снабдевају их један Немац и неколико Руса, који су пронашли могућност да
дотурају намирнице у град. Па и поред тога, део гарнизона већ показује приличну склоност
према предаји. Да би се прекинуо тајни довоз животних намирница у град, наређено је да се
одмах пронађу ти издајници, и они су убрзо ухваћени.
Непријатељски ров је 4. јула засут, а земљани вал се сасвим примакао граду. Тај вал је
17. јула дошао под сам град и био је тако висок да се са њега могло искочити на неприја-
тељске бедеме. Зато је следећег дана издато наређење да у подне све буде спремно за
генерални напад. Али не сачекавши га, азовски командант је упутио фелдмаршалу Шејну
Бетлинича Кегану Стофатачија ради закључења споразума о предаји. А пошто су с руске
стране одмах пристали на преговоре, из Азова су послати Бејат Абан, син Али-аге, и још
неколико атамана, а у град су упућени руски таоци. Главне одлуке закљученог споразума о
предаји биле су у томе да турски гарнизон са женама и децом на лађама оде до морског
ушћа, од имовине свако може узети само оно што може да понесе, а све остало заједно с
војном благајном има да остане у тврђави. При том су се договорили и о предаји пре-
вртљивца Јакушке и свих других издајника. (За овог Јакушку или Јакова, Волтер каже да је
родом из Гдањска и да је у првом походу Његовог Царског Величанства на Азов командовао

102
артиљеријом, али да га је фелдмаршал Шејн због неке грешке казнио батинањем, па је он
онеспособивши топове прешао Турцима у Азов и примио муслиманску веру. Види 110. и 111.
страницу. Рабенер на 31. страници додаје да је Јакушка, пребегавши у Азов, открио Турцима
распоред руске војске, што су Турци без оклевања искористили извршивши снажан испад
који је био тако успешан да је међу Русима због онеспособљених топова настала пометња,
па су претрпели велике губитке. Зато су морали опсаду да замене блокадом. Слично томе
пише и Гордон у Историји Петра Великог на 106. страници, називајући Јакушку немачким
инжењером.)
Опседнутима је дат рок само од вечери до следећег јутра. Изјутра 19. јула фелдмаршал
Шејн скупио је пешадију и коњицу да би с њима ушао у Азов и примио градске кључеве, војну
благајну, топове и друго оружје.
Качеки Чолак Агмен, вицекомандант у Азову, Агада Катџи-паша, Самоги-паша, Шауш-па-
ша и кафимски Кади-ефенди пришли су сви фелдмаршалу и, положивши пред њега своје
заставе, пали на колена и целивали скуте његовог огртача, после чега се Качеки Чолак
Агмен у име својих другова обратио фелдмаршалу:
„Захваљујемо се Господу Богу што си ти тако часно поступио према нама и уместо смрти
наградио нас животом, за твоју правичност и убудуће, ма куда ишао у рат, нека ти Бог укаже
пут ка успеху.“
У Азову Руси су затекли 92 топа и 4 мерзера. У провијанту Турци стварно нису нимало
оскудевали, али олова су имали веома мало. И тако су Турци пуштени из Азова са женама
и децом на 18 речних бродића, а пратиле су их две руске галије до реке Кагалник. На неким
местима руска артиљерија је тако разрушила градске бедеме да је изгледало као да је град
порушен читавих сто година раније. По заузећу ове главне тврђаве, армија, која је за ту
прилику била свечано постројена, као и флота, испалиле су три плотуна.
За време ове опсаде, Његово Царско Величанство показало је невиђено залагање, јер је
неуморно ишао од армије до флоте и од флоте до армије и издавао наређења. Немогуће је
описати колико су војници постајали храбрији, гледајући свог младог цара како пролази кроз
своје стројеве, а нарочито како учествује у копању ровова за батерије и подземних ходника,
како сам узима у руке мотику, ручна колица и друга оруђа и помаже радницима.
Ова славна победа руског монарха изазвала је велики страх међу кримским Татарима,
који су се уплашили да и сам Крим не настрада као Азов, а ни у Цариграду нису били мирни,
зато што је руски цар добио могућност да им прави разне сметње на Црном мору, а поред
тога ни сам Цариград није био потпуно безбедан.
Цар је из Азова 20. јула писао тадашњем руском патријарху, обавештавајући га детаљно
о заузимању овог града и молећи га при том да у част овог необичног Божјег милосрђа одржи
Божју службу и замоли Бога за нове победе над непријатељима хришћанства. Тог истог дана
тајно се предао Љутик. У тој тврђави нађено је 40 топова, 150 фунти барута и много олова,
велике и мале ђулади и других војних резерви. Убрзо затим цар је наредио да се Азов утврди
боље него раније и да се поново изграде шанчеви и тврђаве са пристаништем за бродове
по размеру и цртежима царевих инжењера. При том су искоришћени сви пукови за чишћење
града и рова. За команданта у Азову одређен је кнез Петар Григорјевич Љвов. У гарнизону
су остала четири стрељачка пука и четири пука градских војника, којих је било око девет хи-
љада.
Пошто је учинило све што је могло да допринесе сигурности новоосвојеног града, као и
даљим подухватима на Црном мору, Његово Царско Величанство вратило се са армијом у
свој престонички град Москву. И пошто је цар, по својој мудрој одлуци, хтео сву славу коју је
заслужио освајањем тако важног града да препусти генералима и војницима и да им зато
приреди тријумфалан улазак у Москву, изволео је да се заустави у селу Коломенском, где
су се 30. септембра окупили и сви пукови и где су извршене све потребне припреме за
свечани улазак у Москву. И тако је почео поход кроз Серпуховска врата и преко каменог
моста на реци Москви овим редом:
Државни секретар Никита Мојсејевич Зотов возио се на челу у кочијама које је вукло шест
враних коња, држећи пред собом сабљу опточену златом и драгим камењем и штит на злат-

103
104
ном ланцу, такође с драгим камењем; за њим су се возили бољар и генерални војни комесар
Фјодор Алексејевич Головин, пехарник Кирило Алексејевич Наришкин у кочијама које су
вукла два коња. Друге личности са истим чином јахале су на коњима. За њима је следио:
Генерал-адмирал Франсоа Јаковљевич Лефор са својим поморцима, капетанима и мор-
нарима, којих је било око три хиљаде. Седео је у позлаћеним царским кочијама које је вукло
шест мрких коња са богатом опремом. Пред њим су водили дванаест оседланих јахаћих
коња. Иза њега на коњу је јахао фелдмаршал Алексеј Семјонович Шејн с белим пером (или
перјаницом) на шеширу и пратио свој пук до Преображенског. За њим је следио:
Генерал Автомон Михаилович Головин са потчињеним генерал-мајорима и осталим
вишим и нижим официрима, подофицирима и војницима. Затим су ишли:
Вицеадмирал Јуриј Лима и Шут-Бенахт Карл Лозер с једним поморским пуком за којим
су следили царски и бранденбуршки артиљерци и инжењери. На зачељу је ишао:
Генерал Петар Иванович Гордон са својим војницима и турским и влашким заробљени-
цима.
Приликом овог тријумфалног уласка, Његово Царско Величанство изволело је да буде у
оном чину у којем је учествовало у походу на Азов, то јест обичном, желећи тиме да покаже
бољарима и њиховим синовима да се чинови у рату добијају на основу заслуга, а не бо-
љарским пореклом.
Кад је генерал-адмирал Лефор стигао пред тријумфалну капију, почело је са топовском
паљбом дивно хорско певање уз пратњу инструмената које је величало поменутог генерал-
адмирала и наглашавало да је он јуначки потукао Турке на мору, задобио велики плен,
освојио много непријатељских бродова, а још већи број натерао у бекство и, не пропуштајући
помоћ према граду, утерао неизмеран страх азовском гарнизону и другим непријатељима,
и да је за та јуначка дела заслужио да му се честита.
Када је после њега тријумфалним вратима пришао фелдмаршал Шејн, био је дочекан и
похваљен на исти начин, зато што је потукао Турке и Татаре, понизио њихову охолост,
помрачио њихов пун месец који ће се сада, после освајања Азова, још више смањивати, па
му народ жели да и Исмаил падне пред њега као сада Турци побеђени његовом храброшћу.
Поред тога, честитали су и целој војсци и пожелели јој да се увек враћа у отаџбину с таквим
победама за које је, завршивши победоносно двогодишњи поход, заслужила да се њени
јуначки подвизи прославе пред овим тријумфалним вратима.
Овим тријумфалним уласком, који је био први у Русији, цар Петар је хтео не само да још
више подстакне своју војску на напоре и подвиге већ и да све своје поданике научи да воле
ратне подвиге и војне вештине. У част ове тријумфалне и заиста велике победе направљена
је медаља на којој се с једне стране види лик Његовог Царског Величанства са овим
натписом: „Петар Алексејевич, заповедник московски, истински увеличитељ.” На другој

105
страни приказано је бомбардовање града Азова са следећим натписом: „Муњама и валови-
ма победник”, доле 1696. година, као што се на приложеном гравираном листу може видети.
У горе описаном тријумфалном уласку у Москву учествовао је и издајник Јакушка. Њега
су довезли на високим колима на којима су била подигнута вешала. Крај њега са обе стране
стајала су два џелата, а у горњу греду биле су забијене две секире, поред тога висило је и
десет бичева. Изнад главе висио му је турски полумесец, а на грудима бронзана плоча на
којој је било урезано великим словима:
„Овај злочинац четири пута је променио веру и издао Бога и цео народ.”
Он је прво био римске вере, затим је постао протестант, онда је примио грчку, и најзад
муслиманску веру. За своје издајство добио је заслужену казну у Москви и глава му је на-
бијена на колац.
По завршетку свечаности приређене у Москви, на опште задовољство сви државни
чинови дошли су да честитају свом монарху на славној победи постигнутој над непријатељем
хришћанства освајањем града Азова. Веома милостиво примивши њихова честитања, цар
им је објаснио да целу ту победу треба приписати његовој флоти, која је не само спречавала
Турке да допремају појачања у Азов него је и заробила неколико њихових бродова с муни-
цијом и новцем. Даље је цар рекао: „Кад је једна мала флота донела тако велику корист,
колико би се тек могло очекивати кад би било више бродова?“
При том их је обавестио да је он, како за добро своје отаџбине, тако и да би што више
помогао хришћанство угњетено од Турака, одлучио да изгради неколико ратних бродова,
само требало би да они помогну ту опште корисну ствар.
Истина, сви су они морали да признају да без флоте никако не би освојили Азов и зато су
у својим похвалама величали цареву бригу о њој, али предлог да и они помогну изградњу
флоте није сваком од њих био пријатан. Без обзира на то, цар Петар је сам направио нацрт
флоте коју је требало саградити. Он је одредио дужину, дубину и ширину сваког брода и при
том наименовао оне који су били дужни да то помогну, међу којима је било и таквих што су,
не водећи рачуна о општем добру, настојали да се јеванђељским правима заштите од било
каквих јавних давања. За изградњу ове велике флоте, која је по нацрту требало да се састоји
од 66 бродова разних величина, одређене су три године.
Почетком те исте 1696. године, то јест 29. јануара умро је цар Иван Алексејевич, па је цар
Петар узео сву власт у своје руке. Истина, он ју је имао и за живота цара Ивана, али из пош-
товања које је имао према њему као старијем брату, никада није хтео да се упушта у ствари
које су се тицале Државе, а да га о томе не обавести.
Поставши апсолутни владар у време кад је већ могао да сагледа дужности једног монар-
ха од којег је зависила срећа тако великог царства и тако много разних потчињених народа,
било му је веома криво кад је увидео да је потпуно неспреман, и према томе мање способан
да просвети своју отаџбину коју је затекао у најдубљем мраку и окружену највећим тешкоћа-
ма. Он је закључио да ће се најлакше ослободити те неспособности ако пође да се учи на
дворовима других владара. Колико необично, толико сјајно! Од памтивека нико није чуо да
је један цар скинуо круну и пошао у свет да тражи срећу за свој народ. Први такав пример
одлучио је да буде млади руски монарх Петар Алексејевич. Ову своју намеру он је саопштио
најугледнијим бољарима, а при том је одредио и неколико бољарских синова из најуглед-
нијих породица да и они пођу у разне европске државе да би научили све што би њима и
њиховој отаџбини могло да користи. За вођу те младе господе одредио је бољара и фел-
дмаршала Бориса Петровича Шереметова.
Намера цара Петра представљала је за Русе велику новину, јер код њих никада није било
уобичајено да се напушта држава. Цареви то нису дозвољавали можда зато да се подани-
цима не би отвориле очи на њихово несрећно стање. С друге стране, свештеници су, прид-
ржавајући се неких текстова Светог писма, где се израелском народу забрањивало да
одржава везе са туђинцима, учили Русе да путовања по туђим земљама нарушавају њихову
веру и кодекс. Снага тих текстова садржавала је у себи и Божји интерес, али снага мишљења
ондашњих руских прелата била је потпуно друкчија. Тамо, кад би Израелци општили с
туђинцима, одступили би од живог Бога и пошли трагом туђих богова, и зато је то општење

106
било забрањено, а овде, кад би Руси почели да се друже са ученим Европљанима, имали
би сигурно шта и да науче, па не би више трпели сујеверје и заосталост своје отаџбине, због
чега би мало-помало углед и положај свештенства сасвим пропали. И поред тога, неодр-
живост овог генералног правила свих свештеника које је садржавало ставове Светог писма,
ни данас не може свако да открије, а још мање су то Руси у оно време могли и да наслуте. И
тако је неодлажење у туђе земље ушло у обичај као најбољи закон. На основу тога може се
лако закључити с каквим је незадовољством тај заостали и сујеверјем испуњени народ
гледао на Петрове намере. Почели су да гунђају као да се припрема промена православне
вере и обичаја Руске отаџбине, па су прогласили странце за иницијаторе ове, по њиховом
мишљењу, рђаве цареве замисли. Бољари, којима је било тешко да пусте своје синове у тако
далеке туђе земље, још више су допринели јавном негодовању. Они који су још увек, само
тајно, били на Софијиној страни, подбуњивали су народ што су више могли.
Та негодовања била су довољна да доведу до нове издаје. Њени огранизатори била су
три бољара, и то Циклер, Пушкин и Суковој. Закључак њихове издајничке завере био је да
се цар Петар убије, а кривица за убиство да се баци на странце, које би затим, поубијавши
их са женама и децом, искоренили у Русији. Ову своју замисао хтели су да спроведу тако
што би усред ноћи недалеко од двора у Москви запалили неколико кућа, пошто су знали да
цар Петар лично веома ревносно одлази на место несреће, помажући у гашењу ватре не
само наређењима него и властитим рукама. Зато су издајници наумили да убију цара Петра
баш у тренутку када би се он сам трудио да сачува живот и имовину других. И како је Циклер
био стрељачки пуковник, примио се да то изврши уз помоћ својих стрелаца. Ову заверу
требало је остварити 22. јануара 1697. године. Али Бог, који је држећи у својим рукама срце
и живот царев знао за његове племените намере, које су водиле к његовој највећој слави и
срећи хришћанског рода, окренуо је ту злочиначку заверу против самих њених организатора.
Неки кажу да су, наводно, два стрељачка капетана, којима је Циклер вероватно поверио ову
ствар, мучена савешћу због проливања невине крви свог законитог цара, отишла исте вечери
и, павши пред ноге Његовог Царског Величанства, рекли му све што се спрема против
његовог племенитог живота. (Јоhаnn Реrrу, Staat von Russland, Th. I, S. 242. Рабенер у Житију
Петра Првог и Великог руског цара, стр. 37. Лакомбе у Историји државних промена у Руском
Царству, стр. 115)
Други кажу да је, наводно, лично Пушкинова жена исте вечери отишла цару, који се тада
задесио код свог љубимца Лефора, и открила му ову заверу (Александар Гордон у Историји
Петра Великог, цезара руског, стр. 119).
Прича првих изгледа ми веродостојнија зато што сам ја у једном указу Његовог Царског
Величанства од 25. јануара 1714. године о анонимним писмима нашао да то није била жена,
него Ларион Елизарјев и Григориј Силин, само не знам да ли су били капетани или не. Цар
Петар је одмах наредио да се ти издајници ухапсе и они су касније на саслушању признали
све, па су, како они тако и сви њихови саучесници, добили заслужену казну.
После успешног угушивања ове завере, руски монарх се спремао да предузме свој толико
жељени пут. Славна победа постигнута над Турцима и Татарима, тријумфалан улазак у
Москву који му је донео неизмерну љубав поданика, смрт његовог брата Ивана, заточење
царевне Софије у манастир и најзад велико поштовање и љубав коју је народ почео да осећа
према њему, а уз то и његови регуларни пукови које је он лично својим залагањем основао
и који су били способни да обуздају незадовољнике, све то представљало му је сигурно
јемство за безбедност Државе у време његове одсутности. Стрелце на које је с пуно разлога
сумњао, удаљио је од Москве, упутивши их на кримске и литванске границе. Управљање
Државом поверио је највернијим људима, као што су бољар Стрежњев и кнез Ромадоновски,
који су у важним пословима имали да се саветују и са осталим поузданим бољарима, а ради
заштите престоничког града од свакојаких немира, оставио је у њему своја два гардијска
пука и јединице генерала Гордона, коме је и поверио команду над њима.

107
 ГЛАВА ПЕТА

ТАЈНО ПУТОВАЊЕ ЦАРА ПЕТРА У НЕМАЧКУ,

ХОЛАНДИЈУ И ЕНГЛЕСКУ

САДРЖАЈ: Цар одређује велико посланство и улази у њега као племић. Долазак послан-
ства у Ригу. Срамота коју им је нанео ришки губернатор. Цар прелази у Курландију, куда
затим одлази и посланство. Одлазак у Прусију. Дочек и свечани улазак у Кенигзберг. Ауди-
јенција код пруског курфирста. Царево усавршавање у Кенигзбергу. Путовање у Холанди-
ју. Цар почиње да изучава бродоградњу у Сардаму. Шаље указ у Русију да се штити право
Августа електора саксонског у избору за пољског краља. Цар добија вест о победи над
Турцима и Татарима код реке Кагалник. Пошто је завршио један брод, цар одлази у Архан-
гелград и изучава анатомију и друге науке. Одлази у Енглеску и обучава се у изградњи
бродова по нацртима. Враћа се из Енглеске у Холандију. Царева одважност на мору. Генерал
фелдмаршал гроф Шереметов путује с младом руском господом по Италији и у Малти добија
Малтешки орден. Цар путује из Холандије преко Саксоније у Беч. Сусрет и конференција с
цезарем. Изванредан пријем на цезаревом двору. Велико посланство у аудијенцији код
цезара. Царево усавршавање у Бечу. Цареве припреме за пут у Италију. Побуна стрелаца
због које цар одустаје од намере да путује у Италију и враћа се из Беча у Москву. Истрага и
кажњавање бунтовника. Оснивање Каваљерског ордена светог Андреја. Закалуђеривање
цареве супруге, царице Јевдокије Фјодоровне у Суздаљу.

1697. година
Петар Алексејевич имао је десет година када је проглашен за сверуског самодршца, а
постао је цар у годинама када је на силу морао од себе да прави човека. Зато је наумио да
пође другим владарим да би, ставивши се под њихову власт, у великим училиштима њихових
дворова могао савладати вештину доброг царевања и просвећивања многобројних народа
у својој држави, сматрајући да ниједан владар не може да буде савршен, ако најпре није био
под влашћу другог. На основу тог мудрог закључка, наш млади монарх одлучио је да скине
царске одоре и обуче поданичке. Ради безбедности свог путовања и да би постигао што већи
успех, цар је одредио велико посланство које су сачињавали генерал-адмирал Франсоа
Јаковљевич Лефор, тајни саветник и тадашњи генерални ратни комесар Фјодор Алексејевич
Головин и државни секретар Прокофиј Богданович Возницин. Овом посланству придодати
су још четири секретара посланства, дванаест племића или шљахтића, једна дружина од
педесет одабраних војника са својим официрима из Преображенског пука за гарду и многи
други, тако да је свита овог посланства била веома велика. (У Историји Руског Царства под
Петром Великим на 120. страници господин Волтер каже да је у свити било двеста људи.
Јован Фредерик Јоаким у Примедбама на Лакомбеа, на 117. страници под бројем 132 наводи
да је у њој било 300 људи.)
Желећи да путује тајно, то јест да га не би нигде познали, цар Петар је скинуо обележја
свог царског достојанства и ступио у свиту као један од племића свог славног посланства.
Ово велико посланство кренуло је из престоничког града Москве 9. марта 1697. године.
И како га је пут водио кроз Лифландију, која је у то време припадала шведском краљу, да
краљ не би нешто посумњао, цар је наредио шведском комесару у Москви Томасу Книперу
Крону да о његовом походу обавести свог краља и пограничне губернаторе и команданте.
Само уз објашњење да Његово Царско Величанство не тражи никакве сувишне церемоније
ни почасти које припадају његовој личности, сем безопасног и слободног пролаза у свити
108
тог посланства. Посланству би иначе били указани поштовање и пријем који приличе
његовом угледу на основу добросуседских односа и обичаја, као и на основу споразума. И
тако је посланство, прешавши новгородски и псковски пут, стигло у Ригу, главни град
Лифландије.
Овај град био је прво место ван Руске државе, које се цару Петру учинило вредно пажње.
Неизрециво узбуђење и страст пробудили су се у њему кад је угледао дивне грађевине,
њихов ред и диспозицију улица, мноштво мајстора и њихову уметност, а нарочито положај и
изглед тврђаве и контраескарпе (препреке за бојна кола). Губернатору тога града грофу
Далбергу ово интересовање руског монарха изгледало је чудно. Он се усудио да не изиђе у
сусрет његовим жељама с образложењем да таква интересовања у пограничном месту нису
дозвољена. Нека свако расуди у којој је мери овај догађај погодио Петров дух.
Надам се да ћу задовољити читаоца ако овде унесем подробан опис срамоте коју је цар
Петар са својим посланством морао да поднесе, а који је написао барон Шафиров. Овај
његов извештај послужиће и као објашњење узрока суровог двадесетогодишњег рата између
Русије и Шведске, који је на крају овенчао Русију вечном славом.
По ранијим споразумима између Руске и Шведске круне обе стране биле су дужне, као
што је то уобичајено и у другим суседним државама, да посланицима и другим поданицима,
чак и кад су упућени у неку другу државу, укажу на граници све почасти, а на својој тери-
торији, на њихов захтев, да им обезбеде превоз и животне намирнице, а у већим градовима
команданти и губернатори да им указују част дочеком и визитама.
Ришки губернатор, који је морао да зна за овај пропис, презрео је све те дужности. Саз-
навши да се руско посланство приближава граници, он је одлучио да дочека посланике као
обичне официре, а о томе да се у свити тог посланства налази и узвишена царева личност
није хтео ни да чује. Зато је на границу упутио једног обичног шљахтића, наводно, да дочека
и испрати посланике, а у ствари, наредио му је да будно мотри на њих и њихове људе и памти
њихове поступке.
Наређење свог губернатора шљахтић је испуњавао тачно и причињавао је руским каваље-
рима неподношљиве сметње, пратећи их као да су под стражом. Цара Петра, који се налазио
међу тим каваљерима, то је веома једило, па су посланици посаветовали шљахтићу да то
не чини, откривши му у поверењу да се међу њима налази Његово Царско Величанство, али
он је одговорио да мора тако да поступа, јер извршава наређење свог губернатора, који му
је то наредио на основу краљевог указа.
Међутим, кроз сву Лифландију где им уз пут нису чињене никакве олакшице, путовали
су врло мизерно. У почетку приписивали су то простаклуку и сировости комесара којег им је
послао губернатор, надајући се да ће кад стигну у Ригу губернатор то поправити својим уч-
тивим понашањем, али надања им се нису испунила. Кад су стигли до Риге, не само што
губернатор није изишао лично него није послао ни неког другог уместо себе, тако да су их
дочекали само ришки градоначелник и грађани. Што се тиче станова, посланици су сами
били принуђени да их траже за своје властите паре и то у предграђу у најпростијим дрвеним
кућама, јер им губернатор није дозволио да изнајме станове у граду.
Господа посланици обавестили су губернатора о свом доласку и замолили да се према
њима поступа као према пријатељима у духу добросу- седских односа и по древном обичају
и споразуму и да се њиховим људима дозволи да обављају послове у граду. Губернатор је
једва пристао да прими изасланика, изговарајући се да се разболео од туге за својом умрлом
кћерком, рече да жали што скрхан болом не може да учини визиту господи посланицима. А
што се тиче њиховог захтева, он дозвољава њиховим људима да улазе у град, само како је,
рече он, ово погранична тврђава, мора да се у потпуности придржава војних прописа, па зато
не може да дозволи да у њега одједном уђе више од шест Руса, а и њих ће ради веће
сигурности пратити стража. Само, узгред моли да господа посланици изричито нареде својим
људима да не разгледају градска утврђења и да не прилазе близу бедемима, јер ће у том
случају бити принуђени да им запрете силом. То исто саопштио је и посланицима преко свог
официра, којег је убрзо затим са хладним комплиментима послао к њима.

109
 Добивши тако чудан одговор и необичан поздрав, посланици послаше човека да га пита
зашто с њима поступа противно међународним правима и како може да сумња на њихову
свиту која се већином састоји од најугледнијих личности? Од њега су добили одговор да он
има много разлога да сумња на њих и да је, наводно, обавештен да они под фирмом
посланства путују са неким скривеним намерама.
После овог одговора, не само што је пред кућама и у целом предграђу где су они одсели
поставио јаке страже, него је и повећао број војничких и грађанских стража у тврђави, а по
контраескарпи са спољне стране палисада распоредио страже и наредио коњичким извид-
ницама и патролама да буду у приправности као да је непријатељ под градом. Чак је наредио
и да нико од људи из посланичке свите не може да уђе у град без пратње два војника с
пушкама и уз то да се на мостовима и крај сваких врата мотри на њих и да више од два сата
нико не може да проведе у граду.
Желећи да види холандске бродове који су били укотвљени под градом, Његово Царско
Величанство пошло је са неколико људи из своје свите путем који води према пристаништу
где су се налазили ти бродови и, како је тај пут на неким местима пролазио близу ивице
спољне контраескарпе, ванредни стражарски одреди постављени на главном бедему, по
губернаторовом наређењу, почели су да вичу и прете, а неки су дохвативши оружје хтели и
да пуцају, да би им забранили да пролазе тако близу тврђаве. Цар им је одговорио да је то
општенародни пут, али ако им смета нека му покажу други пут, а пошто другог није било,
пропустили су их тешка срца. Губернатор је послао курира посланицима да се пожали да су
ти људи, то јест они који су ишли да виде поменуте бродове, пролазећи поред тврђаве
разгледали је и правили цртеже, и запретио је да ће, ако се убудуће дрзну да то чине, морати
да нареди да се на њих отвори ватра.
И мада су посланици доказали да је ова његова жалба неоснована, он је, без обзира на
то, повећао број стража пред посланичким становима у предграђу и они су почели тако суро-
во да се понашају, да је цар морао да се прибојава тешких последица, нарочито када су неки
добронамерни странци саопштили посланицима да губернатор, знајући за царево присуство,
тражи прилику да га под било каквим изговором ухапси, или, што је још горе, да му угрози
живот. Зато је Његово Царско Величанство било принуђено да од људи с друге обале изнајми
два бродића, давши за један превоз преко реке Двине сваком по тридесет златних дуката,
и тако је са неколико својих племића прошао кроз велики лед, који је тада пловио по реци,
у Курландију и одјахао у град Митаву да тамо сачека посланике који су због бројности своје
свите и ради отпремања свог екипажа (раскошних кочија) морали да проведу још неколико
дана у Риги. А како њиховим људима није био дозвољен слободан улаз у град, морали су,
као заробљеници, да зависе искључиво од воље војника. Штавише, пошто су морали да
продају коње и купе друге ствари потребне за пут, приликом продаје и куповине били су при-
нуђени да плате превелики порез, а за превоз преко Двине платили су за сваког човека чети-
ри пута више него што је тамо било уобичајено.
Ослободивши се ришког заробљеништва, велико руско посланство стигло је у војводски
град Митаву где је курландски војвода дочекао с дужним поштовањем, како раније цара тако
и сада посланике са целом њиховом свитом. Одатле су се упутили према Бранденбуршкој
Прусији и 26. априла стигли су у Мемељ, где их је курфирстов посланички саветник Рејтер
дочекао и испратио до Кенигзберга. Надам се да ћу обрадовати читаоца ако овде опишем
церемонију приликом дочека овог посланства, јер од постанка света нико није видео такво
посланство, а једва да ће га ко када и видети.
Кад су се посланици приближили Кенигзбергу, у сусрет им је изишао курфирстов церемо-
нијал-мајстор фон Безер код места Таплак да би се с њима договорио о церемонијалу, и да
се истовремено из њихових акредитива увери у њихове чинове. И како су у њима они имали
својство званичних посланика, а таквих на бранденбуршком курфирстовом двору још никада
није било, курфирст је одлучио да то посланство дочека с таквим сјајем и славом, с каквим
би морао да дочека и самог руског цара у званичној посети.
Између горе поменутог церемонијал-мајстора и посланика уговорено је да их поред њега
прати још један курфирстов војни саветник. Та дужност поверена је званичном државном и

110
војном саветнику и генералном ратном комесару господину фон Данкелману. На улицама
кроз које је требало да прођу посланици са обе стране стајали су редови грађана. У градским
вратима постројена у две линије једна чета Донајског пука, а испред њих двадесет и четири
трабанта (пратилаца, полицајаца) који су затим имали да иду поред курфирстових кочија.
Пред дворцем је стајао парадно постројен Трухсијски батаљон.
У два сата по подне упутиле су се курфирстове и друге кочије са свим људима одређеним
за ову церемонију према Сандкругу, који се налази на пола миље од града, где су све стале
у ред. За њима су следили генерални ратни комесар и церемонијал-мајстор у курфирстовим
кочијама и, када су се изравнали са посланичким кочијама, обе стране изишле су из кочија
и том приликом је генерални ратни комесар, поздравивши их, најучтивије замолио посланике
да пређу у курфирстове кочије. У том тренутку са тврђаве Фридрихзбург испаљена су три
плотуна и свечана поворка кренула је у следећем поретку:
1) Надзорник курфирстске коњушнице, а за њим девет трабантских официра на коњима
из ергеле.
2) Курфирстова дворска гарда на коњима с трубама и таламбасима. Њу су сачињавале
три изванредно богато опремљене чете.
3) Курфирстов комесар за исхрану, а за њим двадесет девет кочија са по шест коња.
4) Курфирстов надзорник са седамнаест коња из ергеле.
5) Дворски управитељ са дванаест курфирстских и шест руских пажева.
6) Шест Татара на коњима с луковима и стрелама.
7) Четрдесет руских војника у зеленим униформама са сребрним дугмадима.
8) Шест руских трубача у сребрнасто-тамноцрвеним ливрејама.
9) Руски добровољци у зеленим сребрнасто-тамноцрвеним униформама на коњима.
10) Осам курфирстових трубача и један таламбасџија.
11) Исто толико трубача који су непрекидно дували у трубе и један таламбасџија који је
ударао у таламбас (мали бубањ).
12) Генерал-мајор и командант тврђаве фон Сонсфелд са свим дворским каваљерима
на коњима.
13) Петнаест руских лакеја у немачким ливрејама.
14) Дванаест руских хајдука који су на леђима носили сребрне таламбасе.
15) Двадесет и четири курфирстова лакеја.
16) Курфирстове кочије у којима су седела два посланика на високим седиштима, нас-
прам њих трећи посланик са господином фон Данкелманом, а на попречном седишту цере-
монијал-мајстор. Поред кочија — курфирстови трабанти.
17) Ову свечану поворку завршавало је десет курфирстових кочија са запрегама у којима
су седели Руси.
Посланици су одвезени у Дростински дворац који је био припремљен специјално за њих.
Курфирстов коморник гроф фон Денхоф поздравио их је у име свог владара. Те вечери, као
и следећих дана, посланици су били гости курфирстових дворских официра. Главни мајстор
курфирстове кухиње фон Вензен носио је маршалску палицу, капетан фон Брензен није
жалио и сваки посланик имао је на располагању по једног дворана, а за столом су увек
свирали курфирстови дворски музиканти.
Посланици су 20. маја дошли на званичну аудијенцију у следећем поретку:
1) На челу је ишао курфирстов дворски комесар за исхрану, гологлав, пешке.
2) Шест Татара, по тројица у реду, наоружани, у свиленој одећи, на коњима.
3) Дванаест руских слугу у руским шареним хаљинама.
4) Тринаест руских војника који су носили скупоцене самуре.
5) Пет исто таквих људи носило је персијске златне и сребрне предмете.
6) Петнаест војника носило је свилене и кадифасте материје.
7) Двојица су носила велике вреће с крзном.
8) Шесторица су носили самуре (крзно мале животиње сличне куни).
9) Шест руских трубача на коњима.
10) Четрдесет руских добровољаца, такође на коњима.

111
 11) Дванаест кочија са запрегама, у којима су седели руски племићи.
12) Две кочије са курфирстовим каваљерима.
13) Шеснаест посланичких лакеја у богатим немачким ливрејама.
14) Шест руских канцеларијских писара на коњима.
15) Један руски посланички секретар на коњу, носећи царске акредитиве на црвеном
тафту.
16) Курфирстове кочије са посланицима и вођама.
17) Шест руских пажева на коњима.
Посланици су тог дана носили руску одећу од богатог броката, а на глави калпаке (врста
капе) украшене алмазима (дијамантима) и копчама с руским орлом опточеним алмазима.
Доле код кочија дочекао их је ко- мандант тврђаве, главни маршал фон Лотун пред другим
степеницама, а главни коморник гроф фон Вартенберг пред салом за аудијенције.
Цар Петар се налазио у племићкој свити само да би видео свечаност. Као на другим
местима, и овде је желео да остане непознат, али га одећа и капа, коју је он често набијао
на очи, нису могли сасвим сакрити. Његова природна величанственост, која је избијала из
његовог држања и изгледа, као и брз поглед који је летео на све стране, показивали су да је
то нека угледна личност, ипак нико ништа није посумњао.
Курфирст је седео на трону обложеном скерлетном кадифом и уздигнутом трима степени-
цама, под златним балдахином. Био је у светло-црвеној одори која је пребогато украшена
алмазима (дијамантима) јако блистала. С његове десне стране стајао је маркгроф Албрехт,
иза њега Холшчински војвода, с леве стране главни председник фон Данкелман, а у близини
трона са обе стране стајала је дворска господа.
Пошто су се посланици три пута поклонили, курфирст је устао и поздравио их гологлав, а
затим, покривши главу, поново је сео. Главни председник рекао је у име курфирста да му је
посебно драго што је Његово Царско Величанство изволело да му пошаље тако угледно по-
сланство и да је он са своје стране спреман да усрдно саслуша њихове предлоге. Први посла-
ник Лефор почео је ређањем царске, а затим и курфирстове титуле, а онда је рекао како је
храброст бранденбуршког оружја њему (курфирсту) донела бесмртну славу која је стигла и
до саме Русије, цар се нашао побуђен да упути ово велико посланство његовој курфирстској
висости, да би га уверио у своје велико поштовање и искрено пријатељство.
Курфирст, који је приликом спомињања узвишеног имена увек устајао, изволео је лично
да одговори на ово. Он се захвалио на толикој наклоности Његовог Царског Величанства и
при том се распитао за његово здравље. На ово питање други посланик је одговорио да су
они Његово Царско Величанство (које је ипак стајало на неколико корака од трона) оставили
у Русији у веома добром здрављу и да му је оно, између осталог, наложило да његовој
курфирстској висости пренесе дужну захвалност за послате инжењере и артиљерце, који су
му под Азовом пружили велику помоћ.
Трећи посланик, узевши од секретара посланства царске акредитиве, предао их је другом,
а овај првом, од којег их је курфирст стојећи гологлав примио и уручио свом главном
председнику. Затим су посланици приступили ближе трону и у салу су унети поклони које су
они, именујући их тумачу, предавали курфирстовим службеницима. После тога, одложивши
остало до конференције, посланици су се вратили истим редом којим су и дошли.
Конференција је одржана 13. маја, а увече је приређен раскошан ватромет којим је
исписано име Његовог Царског Величанства, грб Руске државе и приказано освајање Азова,
а сутрадан је приређена борба звери.
Мада је свуда присуствовао у тајности, цар Петар није пропуштао прилике да се усавр-
шава у ономе због чега је и путовао. Учинило му се да је курфирстов двор у Кенигзбергу
прво училиште у којем би могао да задовољи своју неутољиву жеђ за знањем, које би му у
будућности омогућило велике подухвате, и он је као капетан, према томе без церемонија
којих се гнушао као крајње сујетне ствари, често посећивао курфирста и том приликом међу
њима се развило најискреније другарство и пријатељство. Курфирст није могао да се
довољно надиви изванредно мудрим питањима и оштроумним расуђивањима младог руског
монарха у разним питањима. Он је настојао да сазна све што се тицало царевања и обичног

112
живота и све што би видео и чуо, што би могло да му користи, а његовом народу донесе
добро, записивао је у своју бележницу, стављајући одговарајуће примедбе. У Кенигзбергу је
обишао све што је било вредно пажње. На крају није пропустио ни да посети најобичније
занатлије, интересујући се за њихов рад и њихове рукотворине. На тамошњем универзитету
упознао се са неколицином професора и упитао их за мишљење како да уведе науке у народ
који се налази у највећем незнању.
Посланици су 22. маја имали опроштајну аудијенцију уз исте церемоније као и раније.
Шест дана касније курфирстов церемонијал-мајстор донео им је скупоцене поклоне, а исте
вечери курфирст је изволео да вечера са царем, или капетаном и посланицима у Фрид-
рихсгхаму, где се и опростио с њима и посланство је веома задовољно кренуло са својом
свитом кроз бранденбуршке и линебуршке земље, преко Вестфалије у Амстердам, главни
град Холандије.
Пре него што је посланство стигло у Холандију, цар Петар је послао Генералним Држа-
вама Уједињених Недерланда једно писмо, датирано у Москви, саопштавајући њиховим
највишим личностима разлоге који су га навели да им упути ово изванредно посланство.
Затим, узевши са собом неколико племића, одјахао је напред с поштом у Амстердам, град
који је тако нестрпљиво желео да види.
Стигавши у њега четрнаест дана пре свог посланства и заситивши очи гледањем тог
дивног града трговачког, цар је изволео да отпутује у Сардам, место у коме се граде бродови.
Немогуће је у потпуности описати његово дивљење, праћено неизрецивом радошћу, када је
угледао оно што је више од свега желео да види, то јест мноштво бродских мајстора, ра-
зних бродова, вештину њиховог грађења и стално усавршавање у томе. Он је изволео да
одмах обуче одело какво су носили холандски бродоградитељи, купио је барку и, напра-
вивши за њу катарку својим рукама, почео је да прави све делове од којих се састоји једна
лађа и одредио себи да у свему живи као сардамски бродски тесари.
Међутим, стигавши у холандске крајеве, велико руско посланство дочекано је и праћено
са свим почастима до Амстердама, где је у његову част приређен разнобојан ватромет. Да
би видео ту церемонију, цар Петар се налазио у свити свог посланства. Ма колико се старао
да свуда остане непознат, ипак његов изглед је привлачио све више посматрача. И поред
тога, велики цар се забављао само у друштву сардамских тесара. Он се уписао у списак
тесара под именом Петар Михаилов, а не Михаилович, које је био дужан да носи по свом
деду, јер у Русији ова разлика у крајњим слоговима показује да ли је човек прост или угледан,
а он није хтео да остави трагове свог високог чина, сматрајући да треба да га заслужи пре
радом за добро народа, него пореклом и величином. Радио је у тесарској радионици (или
хали) са већим залагањем и већом ревношћу од својих другова који нису имали разлога да
се залажу као он. И како је имао тако анђеоско памћење, да ствар коју би му једном показали
никада није заборављао, и како га није требало много поучавати да би направио било коју
ствар, додали су његовом имену надимак Баша, то јест Баша-Петар или мајстор Петар и
ништа му није било пријатније и милије него кад би га тако ословили.
Поред тога често је посећивао фабрике у којима се праве сидра, ужад, једра и други
предмети, као и разни млинови, и сам је приликом сваке посете лично учествовао у прав-
љењу тих предмета, желећи да стекне искуство у свему, а тако је испуњавао своју жељу.
У то време, док се он усавршавао у грађењу бродова, потврђена је вест да је у Пољској
дошло до великих несугласица у избору краља. Неки су за краља признали саксонског
електора Августа, а други принца Контија. Наш Баша-Петар, сардамски бродоградитељ,
сматрајући Августов избор законитим и, обећавши му за одбрану његовог права тридесет
хиљада војника, упутио је из своје тесарске радионице указ својој војсци која се налазила
на литванским и украјинским границама да у случају потребе буде спремна да помогне
краљу Августу.
Велико посланство, међутим, званично је ушло у Хаг, куда је, оставивши секиру, тајно от-
путовао и сам цар Петар да би видео церемонију приликом дочека и аудијенције код на-
месника енглеског краља Вилхелма III у тим провинцијама. У Држави Уједињених Недер-
ланда посланство је примљено са свим формалностима и почастима које су још увеличане

113
тиме што се баш у то време у Ризвику, на Конгресу мира задесило много опуномоћених
посланика који су својим угледним визитама указали част великом руском посланству. Тада
се цару Петру пружила најбоља прилика да се распита о стању у европским државама и
односима међу европским народима и да упозна њихове обичаје и понашање. Руски посла-
ници предали су Генералним Државама као поклон шест стотина најбољих самура, а оне су
њима подариле много скупоцених медаља са златним ланцима и поред тога дивне кочије.
За време овог корисног боравка у Холандију је стигао глас о победи коју је руска војска
сардамског бродског мајстора постигла над Татарима и Турцима. Фелдмаршал Алексеј
Семјонович Шејн, чим је чуо да Турци и Татари иду да опседну Азов, скупио је седамдесет и
седам хиљада коњаника и пешадинаца и заузео веома повољне положаје, чекајући Турке
који су се најзад 1. августа и појавили. Галга-султан са кримским, нагајским, черкеским и
кубанским хордама, био је упућен као претходница напред. Не сачекавши да се приближе
логору, фелдмаршал им је пошао у сусрет са свом коњицом и, издржавши њихов први, веома
снажан напад, готово безумно храбар, одбио их је наневши им велике губитке.
И поред тога они су непрестано налетали док их после два сата Руси нису притерали к
реци Кагалник. У великом нереду покушали су да пређу реку на чамцима и бродовима, али
се већина подавила, неки су побијени, а неки одведени у заробљеништво. Ова битка трајала
је све у свему једанаест часова. Том приликом са руске стране није било већих жртава, сем
што је међу онима који су веома храбро нападали на непријатеља било рањено 77 људи. У
част ове значајне победе у Москви и другим градовима приређени су ватромети. Тако је
руској армији отворен пут према Кубану, где је она освајањем града Кубана изазвала велику
панику међу Татарима и натерала их да посредством Шефкала и Ајукухана затраже од руског
монарха милост и одобрење да се населе крај било које реке, заузврат они ће се обавезати
да у случају нужде пошаљу у службу Његовом Царском Величанству сто хиљада људи.
Примивши ову радосну вест, цар Петар се вратио из Хага у Амстердам и Сардам и наста-
вио своје обучавање. Брод који је почео да гради и који је био наоружан са шездесет топова,
већ је био потпуно завршен, па га је цар упутио у Архангелград и то је био први руски брод
на Белом мору. Цар није заборавио ни да у Амстердаму изучава анатомију и хируршке веш-
тине, инжењерство, географију и експерименталну физику. Тамо није било ниједне науке,
ниједног заната, којим се он није бавио, а у многим је стекао и основна знања.
Почетком 1698. године цар Петар је кренуо у Енглеску јахтом коју му је послао енглески
краљ. Стигавши 10. јануара у главни град Енглеске, у пратњи три ратна брода које му је та-
кође послао краљ, одржао је више конференција са краљем. Живео је, међутим, како у
Холандији тако и у Енглеској. Обилазио је фабрике оружја и друге радионице, прихватајући
се свугде посла. И како су се у Холандији бродови градили само на основу праксе и искуства
радника, а напротив, у Енглеској на основу нацрта у којима су сви делови и величине тачно
назначени, цар се одмах бацио на изучавање тога и постигао је толики успех да је већ и
друге могао да поучава.
Да би му учинио поклон по жељи, а да то буде и образац уметности, због чега је Петар и
дошао да учи, краљ Вилхелм му је поклонио дивну јахту. Поред тога, откривши у њему
беспримерну љубав према поморству, краљ је наредио да се у његову част приреди
поморска битка. Радост, коју је цар испољио том приликом, не може се описати, требало је
у том тренутку бити крај њега, видети у његовим очима и понашању расположење које га је
обузело док је посматрао флоту коју су сачињавали разни бродови и бројне маневре које су
они изводили са задивљујућом вештином. Он се није стидео да каже да позив енглеског
адмирала претпоставља позиву руског цара. Тако је снажно био заљубљен у поморство!
Из Енглеске цар је поново прешао у Холандију да би пошао у Немачку и Италију и да би
у тим земљама потражио оно што ће допринети његовом усавршавању и просвећивању
његовог народа. Пре свог одласка изволео је да се још једном провесели на мору и зато је
отишао у Хардервик, град који је лежао на источној обали реке Остзе. При повратку, на мору
га је ухватила ноћ и дигоше се тако велики таласи да су морнари изгубили сваку наду у спас.
У тако очајном положају једино се цар није уплашио, рекавши им кроз смех: „Јесте ли чули
када да се неки цар удавио у води?“

114
 Из Енглеске и Холандије цар Петар је послао у Русију око шесто људи, разних уметника
и мајстора за које је он лично оценио да би могли да допринесу развоју многих вештина и
заната у његовој отаџбини. А са неколико енглеских трговаца склопио је уговор о продаји
дувана Русији, куда су га они одмах одвезли у изузетно великим количинама, што руском
свештенству и народу није било нимало пријатно, као што ћемо се касније уверити.
Међутим, као што се цар Петар старао да из Енглеске и Холандије пренесе разне вештине
у своју државу, о томе су водили бригу и млади племићи који су путовали по Италији, и које
је, као што смо својевремено рекли, предводио генерал фелдмаршал Борис Петрович
Шереметов, који је свуда показивао своју велику оштроумност и искуство. Венецијански
Савет указао је овом посланству изванредно поштовање, излазећи им у сусрет у свему што
су тражили за добро Руске државе. Из Венеције су отпутовали у Рим, где их је примио папа
Иноћентије Дванаести са свим почастима и љубављу и поклонио им разне старе предмете.
Из Рима су пошли у Напуљ, а одатле у Малту, где их је велики мајстор такође дочекао веома
свечано, а вођу посланства, баш на сам празник Силаска Светог Духа, у присуству многих
каваљера одликовао је Малтешким орденом, и све изванредно угостио.
Стекавши велика знања из морепловства и бродоградње у Енглеској и Холандији, руски
монарх је хтео још да се поучи у организацији сувоземне војске у Немачкој. С тим циљем
упутио се са својим великим посланством преко Саксоније у Беч. У Саксонији је у престо-
ничком граду посетио курфирстову породицу, збирку уметничких реткости и арсенал. Хтео
је да пође и у Витенберг, али није имао времена. Ипак после неколико година није пропустио
прилику да посети тамошњи универзитет у коме је његов боравак остао у сећању по томе
што је, када су му у једној ћелији показали црну мрљу на зиду са објашњењем да је то Мартин
Лутер бацио мастионицу на ђавола који му се јавио и да од тог времена то мастилом попрс-
кано место тако неизбрисиво стоји, слушајући ове лутеранске приче затражио парче угљена
којим је на истом зиду написао на руском: „Петар не верује”, а затим је без речи изишао.
Стигавши 5. јуна у Беч, Његово Царско Величанство је са својим посланством дочекано
са славом и сјајем који припадају једном тако значајном савезнику и присном пријатељу
његовог цезарског величанства. Приликом прве визите два цара су у присуству грофа фон
Валенштајна и грофа Дитрихштајна два сата разговарали без икаквих церемонија о пита-
њима која су се тицала рата са Турцима. Не представљајући се као цар, већ као обичан кава-
љер, цар није хтео да седне пред цезарем, нити да покрије главу, што му је било понуђено,
па је и сам цезар морао да стоји гологлав за време целе конференције.
Неколико дана касније председник војног савета, гроф Шталенберг приредио је великом
руском посланству свечани ручак на који су били позвани све дворске даме и каваљери.
На празник Светих апостола Петра и Павла, као дана царевог имењака, руски посланици
приредили су у својој резиденцији (коју су имали у палати грофа Кенигсега) исто такву гозбу,
коју је цезар изволео да увелича тиме што им је послао своје дворске музиканте и наредио
да се то вече приреде разнобојни ватромети.
Цезар Леополд приредио је 10. јула у част свог премилог госта тако свечан пријем какав
тешко да је икада био виђен на цезаревом двору. Домаћин и званице требало је да на том
пиру представе разне народе у њиховим древним ношњама. Овакав пир назива се вољно-
домство и састоји се у следећем: цар и царица су домаћини, а њихови синови и кћери помажу
им у постављању стола и осталом и примају у кућу званице које су одевене свака по најста-
ријој моди своје земље. Сви који су позвани на пир извлаче цедуљице. На свакој цедуљици
назначено је име народа и чин који треба представити. Један извуче цедуљицу да буде
кинески мандарин, а други треба да представља татарског кнеза. Једна принцеза извлачи
цедуљицу да буде вртларица или сељанка која на тржници продаје млеко или било шта
друго. Један принц постаје сељак или обичан војник итд. Приређују се игре које одговарају
сваком од тих народа и чинова. Домаћин, домаћица и њихова породица пуне трпезу.
На овом, по старим обичајима приређеном пиру, цезар је био домаћин, а цезарица
домаћица. Римски краљ Јосиф и грофица фон Траун прерушили су се у старе Египћане,
надвојвода Карол и грофица фон Валенштајн били су Фландријци из времена Карла V.
Надвојвоткиња Марија Елизабета и гроф фон Траун били су одевени као Татари, надвој-

115
воткиња Јозефина и гроф фон Воркла носили су персијску одећу, надвојвоткиња Маријана
и хановерски принц Максимилијан били су одевени као сељаци Северне Холандије. Цар
Петар и грофица фон Турн (девојка) носили су одећу фрисландског сељака и сељанке.
За време јела, уставши од стола са скупоценом кристалном чашом пуном вина, домаћин
је пришао фрисландском сељаку и рекао: „Знам да познајете великог московског цара,
желим да вам наздравим у његово здравље“, затим је фрисландски сељак, дигавши чашу,
најучтивије захвалио цезару и одговорио: „Знам га. Он је најбољи пријатељ Вашег Вели-
чанства и непријатељ ваших непријатеља, и, када бисте ви од тога имали користи, он би ову
чашу чак и отровом напуњену испио.“ Пошто је испио, цар хтеде да врати чашу, али му цезар
рече: „Када ми ништа нисте оставили у чаши, онда вам је поклањам.” Цар је примио тај по-
клон с великим задовољством и уверио цезара да ће целог живота, кад год се спомене та
чаша, бити на служои његовом цезарском величанству.
За време свог боравка у Бечу, цар Петар је обишао арсенал, библиотеку, збирку уметнич-
ких вредности, ризницу, тврђаву и све оно што је у том дивном цезаревом граду било достој-
но пажње. Посетио је и Презбург (Пожун) и друга места у ближој околини, и све што је могло
да му користи записивао је у своју бележницу. По цезаревом одобрењу узео је у службу
много рудара, сликара, токара и разних других занатлија.
Велико руско посланство је 17. јула уз величанствене церемоније имало званичну ауди-
јенцију код његовог цезарског величанства, на којој је Лефор одржао говор на руском језику,
а коморник и вицеканцелар гроф Кауниц одговорио је у цезарево име на немачком и
размењени су поклони.
После свих церемонија, цар Петар се спремао за пут у Италију, јер је његова жеља да у
свим просвећеним европским државама нешто научи била веома неутољива. Венецијански
Сенат већ је предузео све припреме за достојан дочек тог моћног и уз то славног монарха.
Посебно се за њега припремао папа, уљуљкујући се надом да ће том приликом тог јединог
монарха који је остао уз побожну Источну цркву привући Римском савезу, а још више себи.
И цар је намеравао да оде у Рим, али само зато да би видео тај најстарији и по многим
реткостима и зградама достојним пажње и дивљења богат град у коме су живели толики
славни цезари, велике војсковође и војници и заседали премудри сенати, а бројни мученици
својом крвљу доказивали истину, и, поред тога, да се поклони гробовима светих врховних
апостола. Али баш оног дана кад је Његово Царско Величанство већ било спремно да крене
из Беча, добило је преко курира веома важне вести од својих људи из Москве, које су га
натерале да промени намере и најхитније отпутује у Москву.
Одсуство владара у земљи је веома опасна ствар и даје могућност незадовољницима да
подбуњују народ. На крају четврте главе поменули смо да је Његово Царско Величанство,
спремајући се за пут, удаљило из свог престоничког града све који би у његовој одсутности
могли да изазову било какве немире. Његова сестра царевна Софија била је под јаком
стражом у манастиру. Бољари, који су такође могли да изазову неку побуну, имали су код
цара своје синове, па се нису усуђивали да било шта предузму против цара, и заиста, њихови
синови били су цару више гаранција за верност или бар мировање њихових родитеља, него
сапутници у циљу усавршавања. А стрелци, као већ искусни бунтовници, послати су на
најудаљеније границе Царства, а четири пука под командом кнеза Михаила Григорјевича
Ромадоновског упућена су тада на литванску границу ради праћења догађаја у Пољској
приликом избора новог краља.
Ови стрелци, којих је било око десет хиљада, побунивши се изненада, отказали су послу-
шност својим командирима које је одредио цар, изабрали сами себи друге и одлучили да
крену право на Москву, куда су стварно са целом комором и пошли. Кнез Ромадоновски није
имао никаквих могућности да их у томе спречи и зато је што је брже могао послао курира у
Москву са вешћу о стрељачком походу и упозорењем да од њега треба очекивати врло
тешке последице.
Пошто је примила ову непријатну вест, влада је 12. јуна упутила генерале Шејна и Гор-
дона са шест хиљада коњаника и две хиљаде пешадинаца на бунтовнике који су већ били
близу Воскресенског манастира, или Новог Јерусалима, који је од Москве био удаљен

116
четрдесет врста. Међутим, царевић Алексеј с мајком и царевом сестром Наталијом послат
је за сваки случај у Троицки манастир.
Плашећи се да стрелци тај велики и добро утврђени манастир не искористе за своју
одбрану, генерали су у њему оставили једног мајора са две хиљаде пешадинаца и нешто
коњице. Затим је генерал Гордон лично одјахао у логор побуњеника да сазна њихове
намере. Они су му одговорили да иду право на Москву да би се видели са својим женама и
да би добили плате које, наводно, одавно не примају. Гордону није било тешко да закључи
да тај одговор представља само плашт који треба да прикрије њихове праве намере, и зато,
пошто је већ било вече, саветовао им је да не прелазе реку, јер се већ спушта ноћ, а за реком
нема толико места да би могли сви да се сместе. Гордон се надао да ће их то задржавање
у току ноћи оламетити, и они су и остали на том месту, само не због Гордона него зато што
су били исцрпени тако дугим маршем.
Међутим, генерал Гордон је обишао околину и у сагласности са фелдмаршалом у току
ноћи поставио своје пукове тако да су бунтовници били опкољени са свих страна, као што
се на овде приложеном гравираном цртежу може видети. Сутрадан је фелдмаршал поново
послао генерала Гордона да посаветује стрелцима да се врате на своја места, а за преступ
који су извршили овим својим походом без командантове дозволе да им тврдо обећа цареву
милост. Ако они иду у Москву да би добили плате и видели се са својим женама, нека се
врате, јер ће им се и плате и жене послати.
Гордон је употребио сву своју красноречивост да би њихова тврда срца приволео на
послушност, али узалуд. Са овим истим саветима Гордон је к њима ишао и трећи пут, у нади
да ће их уразумити, али и то је остало без резултата. На крају, они су укратко одговорили да
од похода који су предузели неће одустати, а ако наиђу на какве препреке, пробиће себи
пут силом и оружјем.
Добивши тако одлучан одговор, генерали су се одмах припремили за битку. И стрелци су
се са своје стране припремили и окренули своје топове на војску која се налазила пред њима.
Молили су се и призивали у помоћ Бога као да је требало да се боре против непријатељске
земље и тако, прекрстивши се часним крстом, пођоше са читавим корпусом у битку.
Кад је видео да се приближавају, фелдмаршал је наредио да се отвори артиљеријска
ватра по њима, али тако да им ђулад не причине никакву штету. Генерали су се надали да
ће тако заплашити побуњенике и натерати их на послушност, али су се преварили у томе.
Свештеници, који су били међу стрелцима као пуковски свештеници и који су у рукама
држали свете иконе и њима храбрили борце, видећи да то није права ватра, почели су да
вичу у пуковима да је то неко чудо од Бога, који не дозвољава оружју јеретичког народа да
убија православне. Охрабрени том проповеђу, стрелци су почели да лупају у добоше,
развили су заставе и, прекрстивши се крсним знаком, појурили су право на противничку
војску.
Видећи њихову непоколебљивост, генерали су наредили да се отвори ватра из свих
оружја. Ова друга ватра била је тако успешна да су многи бунтовници били убијени или ра-
њени. Трећи артиљеријски плотун унео је у њихове редове велику пометњу. Упавши тада са
гардијском пешадијом у њихове пометене редове, генерал Гордон их је секао без милости
све док они нису увидели да су потпуно изгубљени, приморани да положе оружје и затраже
милост, обећавајући апсолутну послушност.
Ту се стрелцима пружила прилика да се сете оног времена када су из забаве посматрали
вежбе оне мале чете коју је цар окупио у свом замку за увесељавање Преображенском. Тада
су то за њих биле само Петрове игре, а сада су могли да се увере да су те вежбе водиле
њиховој неминовној пропасти. Ова битка одиграла се 18. јуна код Воскресенског манастира
и у њој је погинуло око четири хиљаде стрелаца.
Пошто је сломљен отпор побуњеника, они су стављени под јаку стражу на бојном пољу.
Њихове вође доведене су пред фелдмаршала на испитивање, а како нису хтеле ништа да
одају, фелдмаршал је наредио да се подвргну мучењу. Једне су батинали, другима су одсе-
цали главе, а више од тридесет стављено је на живи огањ. Њихова упорност била је јача од
мука, тако да је фелдмаршал наредио да се неки подвргну мучењу и по други пут, док најзад

117
118
нису признали следеће: „Да су намеравали, кад дођу под Москву, да предају огњу целу
Немачку слободу, а Немце све побију, нападну силом на Москву, побију војнике, неке бољаре
убију, а неке пошаљу у заточеништво, тако да ниједан не остане на положају. И пошто су
чули да је цар, који је по наговору Немаца напустио своју државу, умро за морем, да царство
не би било без цара до пунолетности царевића Алексеја, хтели су да доведу на престо царев-
ну Софију, а у помоћ Софији довели би из заточеништва кнеза Василија Васиљевича Гали-
цина.“ То су казали, али ко их је на то наговорио, није се могло извући никаквим средствима.
И зато су по двојица бачени у окове и у околним местима стављени под јаку стражу до царе-
вог доласка.
То је био разлог због којег је Његово Царско Величанство било принуђено да се окане
својих намера да обиђе Италију, и да се врати у Москву, закључивши да крај тако опасних
догађаја не треба одлагати на неодређено време. У Бечу је оставио Прокофеја Богдановича
Возницина са пуномоћјем за закључење мировног уговора с Турцима, и кренуо с Лефором
и Головином без велике пратње у своје царство, а остали су ишли за њим. Стигавши у
Пољску, састао се у близини Лавова с краљем Августом, и тамо обишао саксонске трупе.
Отуда је уз пратњу краљевског генерала Карловича пошао право у Москву, у коју је 25.
августа стигао у таквој тајности да се за његов долазак сазнало, а да пре тога нико није имао
појма о његовом повратку.
Стигавши у Москву касно увече, Његово Царско Величанство изволело је да преноћи у
Преображенском, где су му сутрадан сви угледни бољари изразили своју радост поводом
његовог срећног повратка. Истог дана цар је присуствовао вежбама својих гардијских пукова,
а кад је почео да се спушта мрак, отишао је у Кремљ да види свог сина Алексеја и затим се
поново вратио у Преображенски. Цезарев посланик барон Игнације фон Варијент имао је 2.
септембра код Његовог Царског Величанства у кући генерала Лефора аудијенцију у присус-
тву многих угледних бољара. Генералу Гордону је 14. септембра наређено да са својим
пуком приведе у Преображенски све побуњене стрелце, који су у околини држани под
стражом, ради кажњавања.
Не могавши у потпуности да се ослони на своје бољаре, цар је лично испитивао бун-
товнике и оне који нису хтели да признају праву истину стављао је на најстрашније муке. Ова
инквизиција трајала је шест дана и није се могло сазнати ништа сем оног што је речено и
фелдмаршалу Шејну, док најзад један младић није изјавио да је царевна Софија коловођа
те побуне. Он је рекао „да је царевна Софија водила преписку с бунтовницима преко једне
жене која је живела од милостиње из Девичјег манастира у коме се налазила и Софија“.
Софијина лукавост обманула је будност страже. Она је давала горе поменутој жени из
манастира хлеб који је жена носила стрељачким вођама и тај хлеб је и преварио стражаре,
јер на жену нису ни најмање сумњали. Издају коју је Софија спремала против најдражег
живота свог брата и господара она је стављала у хлеб који је давала жени, односно царевна
је у хлеб стављала писма, а жена је тај хлеб односила стрелцима, на исти начин и Софија је
добијала одговоре од стрелаца. Том преписком они су се договорили да подло издају миро-
помазаника Божјег, оца и господара свога и човека који је путујући по свету тражио срећу за
њих — непознат подноси срамоту да би други њих поштовали, подноси тешкоће дугих путо-
вања и бави се свакојаким пословима да би њима обезбедио мир, постаје поданик других
држава да би они били слободни, спушта се чак до дна живота да би њих довео до врхова
поштовања и славе. Ето на каквог су се они добротвора дигли! Али Бог, који је Петра на свим
његовим путевима неприметно штитио, осујетио је ове рђаве намере бунтовника и учинио
да их снађе судбина коју су они одредили свом цару.
У присуству свих руских великаша, свих страних посланика и мноштва народа у Прео-
браженском, 29. септембра је објављена пресуда у којој су изнете намере побуњеника, као
и то да су намеравали да, пошто сруше владу, не дозволе више цару повратак у Москву, већ
да га убију на путу из заседе. За своје злочиначко издајство сви су осуђени на најсрамнију
смрт. И истог дана двеста тридесет стрелаца доведено је на губилиште, по двојица на малим
колима са свећама у рукама и сви су обешени. Пет стотини стрелаца 2. октобра одсечене су
уши и откинути носеви и тако су протерани у Сибир. Шест стрелаца је 6. октобра избичевано,

119
а 10. октобра више од две стотине стрелаца обешено је око градских бедема Москве које су
они раније намеравали да заузму снажним јуришем. Неколико стотина стрелаца такође је
12. октобра обешено код Белог градског бедема. 14. октобра триста тридесеторици стрелаца
одрубљене су главе, а шеснаесторици попова, који су за време битке иконама храбрили
побуњенике и моли,ли се за успех њиховог оружја, одсечене су главе а њихови трупови
стављени су на точак за мучење. А две слушкиње царевне Софије и Марфе, које не само
што су учествовале у издајству са својим госпођама него су биле и покварене подводачице,
укопане су у земљу до груди и умрле су најтежом смрћу. Два бунтовника, пошто су им пре-
бијене ноге, живи су стављени на точкове, другој двадесеторици секиром су одрубљене
главе код самих точкова.
Пред Девичјим манастиром, у коме се налазила Софија, подигнута су четвороугаона
вешала на којима је обешено двеста тридесет стрелаца, а тројица вођа обешена су пред
самим прозорима Софијине ћелије, држећи у рукама молбе упућене њој да управља држа-
вом. Цар је то учинио да би је натерао да се опамети и покаје због својих тешких злочина.
Последња казна извршена је 20. октобра и том приликом двојици су пребијене ноге, а
затим су живи распети на точкове. Остали стрелци, као и они који су живели у Москви,
протерани су са женама и децом у Сибир и Астраханске и Азовске области, а њихове куће
и домови разорени су до темеља и тако је не само уништен читав стрељачки корпус него је
и стрељачко име заувек сахрањено у целој Руској држави.
Колико су сурово, мада потпуно заслужено, издајници кажњени, толико су милостиво
били награђени они који су своју верност и храброст доказали не само против тих побуње-
ника већ и против Турака и Татара. Основавши Каваљеријски орден светог апостола Андреја,
по угледу на друге европске дворове, Његово Царско Величанство одликовало је њиме све
своје генерале који су приликом освајања Азова и у биткама с муслиманима показали
изузетну храброст. Међу њима први каваљер тог ордена био је генерални војни комесар и
друга личност бившег великог посланства Фјодор Алексејевич Головин.
(Аутор Азовске историје као датум увођења тог ордена наводи 30. август, а супротно томе
у краткој руској историји која је дата у Курасовој Универзалној историји назначен је 30.
новембар, у спомен светог Андреја. Секретар цезаревог посланства Корб у Дневнику путо-
вања цезаревог посланика барона фон Кваријента у Москву на 122. страници каже да је
Орден уведен 20. марта 1699. године.
На ордену је руски двоглави орао раширених крила, украшен драгим камешем. На њему
лежи дугачак крст на коме је разапет свети апостол Андреј. На крајевима крста исписана су
четири латинска златна слова SAPR, то јест, Sanctus Andreas Patronus Russiae (Свети Андреј
заштитник руски). Цео орден покривен је великом императорском круном. Каваљери носе
овај орден обично на левом боку о широкој плавој ленти (плава трака), а на свечаностима
носи се на грудима о златном ланцу тог ордена. Овај ланац има три карике: прва је држав-
ни грб, друга плави штит на коме је златним словима извезено име Петра Алексејевича као
оснивача тог ордена. И мада је императорка Ана Ивановна избрисала то име и поставила
своје, императорка Јелисавета Петровна га је обновила. Над овим штитом налази се
императорска круна, а са обеју страна разно војничко оружје. Трећа карика представља Крст
светог Андреја.
Постоји још и звезда коју каваљери овог ордена носе на левој страни груди. У средини
ове звезде види се плави Крст светог Андреја на црвеном пољу, а око њега натпис: „За веру
и верност.” Цела звезда богато је украшена драгим камењем. Тај дивни орден прилажем
овде на гравираном листу.
Цар Петар, је распеће светог апостола Андреја изабрао за орден зато што је, по све-
дочанству најстаријих историчара Источне цркве, овај апостол први у Русији, код Новгорода,
још у доба првих Словена (у граду Славенску) проповедао Јеванђеље и одатле отишао у
Кијевску област, благословио је, на једном високом брду подигао крст и објавио да ће тај
крај бити веома срећан. Лутерански и протестантски историчари ово поричу, сигурно зато
што свети апостол није хтео да их обавести о томе.)

120
 У великој милости Његовог Царског Величанства, којом је оно наградило своје верне љу-
де и тиме их подстакло на још боље вршење службе, његова супруга царица Јевдокија није
налазила нимало утехе. По повратку из иностранства цар није желео ни да је види, а и она
сама је осетила да је код њега пала у велику немилост, која се завршила тиме што је она
протерана у Суздаљ у Покровски манастир и тамо одмах била замонашена под именом
Јелена. Неки историчари кажу да је узрок томе била њена превелика брига о цару (Гордон
у Историји Петра Великог, стр. 142. и 143. Бишинг у Примедбама на Волтера, стр. 86).
Други пишу да је она, наводно, јако мрзела новине које је цар Петар уводио да би
прославио своју отаџбину (Вебер у Измењеној Русији, део II, стр. 43). Неки Србин, који је
убрзо затим допутовао у Москву и ступио у службу код генерал-фелдмаршала Бориса
Петровича Шереметова и који се касније вратио у Угарску, где и сада у дубокој старости
живи, причао ми је да је, наводно, царица, као и издајници била против свог господара и да
је због тога снашла несрећа, о којој ћемо ми имати прилике да још поразговарамо на другом
месту.

121
 ГЛАВА ШЕСТА

ПОЧЕТАК ВЕЛИКИХ ПРОМЕНА У РУСИЈИ

САДРЖАЈ: Цар оснива регуларне јединице и наређује да бољарски синови служе у коп-
неној војсци и морнарици. Цар Петар одлази у Азов. Мир са Турцима склопљен у Сремским
Карловцима. Смрт и свечани погреб царевог љубимца генерала Лефора. Упућивање посла-
ника у Цариград. Цар одлази из Азова у Вороњеж а из Вороњежа у Москву. Цар наређује да
се године рачунају од 1. јануара. Цар прописује да се носи немачко одело и да се брију браде.
Припаднице женског пола могу слободно да опште с људима. Наредба да се младожење и
невесте пре брака морају упознати и затражити сагласност за брак. О скупљању контри-
буције (пореза) од поданика. Склапање мира са Турцима на тридесет година.

И тако, пошто је с великом суровошћу (неопходном у земљи где је народ заостао) уништио
непријатеље своје власти, цару Петру се пружила изванредна прилика да у својој држави
заведе све оно што му се свидело на путу и што је са највећом усрдношћу учио у европским
земљама.
Прва брига му је била оснивање регуларне војске у Русији, пошто је закључио да без ње
ниједна држава не може да буде потпуно безбедна, а Русија се не једном, на своју штету,
уверила у то колико је кориснији поредак и строј од бројности и нереда, и јунаштво вођено
искуством од стихијне храбрости. Пре тога у Русији је постојала војска коју су сачињавали
пешадија и коњица. Најбоља пешадија били су стрелци, који су уједно били и цареви телохра-
нитељи, као што је већ речено, а поред њих постојао је још један корпус пешадије наоружан
пушкама. Што се тиче коњице, њу су сачињавали племићи који су у зависности од баштине
са већим или мањим људством били дужни да учествују у походу и, зависно од имовног
стања, сваки племић био је официр нижег ранга за своје људе, а пуковнички и војводски
чинови давани су из разреда, о чему смо својевремено већ говорили. Таква војска у случају
нужде могла се скупити и по неколико стотина хиљада, али у њој није било никаквог војничког
реда ни војничке дисциплине, њене навике биле су као у источних народа. У војним вешти-
нама официр је имао искуства колико и редов.
Када у бици слепа храброст није била довољна за успех њиховог оружја, походи су се
завршавали неуспехом. Ни мундири им нису били бољи. Свако се одевао по својој вољи и
како му је дозвољавало имовинско стање. Одећа им је била дугачка и разнобојна, а сабљу
су пасали над најгорњом хаљином. У мирно доба нико није био под оружјем, сем стрелаца,
а и они су се тада бавили трговином, орањем земље и другим домаћим пословима.
Његово Царско Величанство одлучило је да тај обичај источних народа у Русији потпуно
искорени и да оснује регуларну војску и заведе ред какав је видео у европским државама,
сматрајући да победе не зависе толико од броја војника колико од њиховог искуства. Не-
када давно персијски цар Ксеркс пошао је у поход на Грке са три милиона људи, а Грци су
му са своје стране пошли у сусрет са само осамнаест хиљада и две стотине војника, али
Ксеркс је имао много људи, а мало војника. А насупрот тога, грчке војсковође и војници били
су најискуснији у то доба, тако да су Грци потукли Персијанце до ногу, а Ксеркс, коме је од
оне силне војске остало једва пет или шест хиљада људи, побегао је у Персију. У историји
има много сличних примера, па је руски монарх поучен њима одлучио да се радије угледа
на Грке него на Ксеркса.
Да приликом стварања армије не би одмах преоптеретио своје поданике, цар је нашао
следеће решење, а оно је било и веома мудро: бољари, више и ниже племство и друга
господа држали су, по источном обичају, много купљених робова који су, пошто нису могли
122
да их напусте, били принуђени да с колена на колено остају код њих, као заробљеници.
Таквих људи било је не само на господским имањима већ и у граду, где год су та господа
имала своје дворце. Закључивши да такав обичај нимало не приличи хришћанима, и да је
те људе боље искористити за добро државе, него их оставити да бесплатно служе одређене
породице, јер, без довољно хране, ти људи су по улицама, путевима и рекама и другим
погодним местима вршили бројне крађе и убиства, цар је свим овим несрећницима дао
потпуну слободу, само под условом да ступе у његову службу.
Ова царева мера у потпуности је постигла успех који је он од ње очекивао. Чим је ова
изненадна слобода била обнародована, робови су масовно почели да напуштају своје
господаре и долазе у новоосноване пукове веома радосни што су се ослободили дугог
заробљеништва и безгранично суровог угњетавања, и тако су бар градови ослобођени од
великог броја тих људи који су их само срамотили својим раније поменутим злочинима. Ње-
гово Царско Величанство дало је новим војницима немачке мундире, оружје и војну обуку, а
за официре им је поставило странце који су имали да их обучавају у војничким вештинама.
Видећи још да је празан и уз то раскалашан живот племића много пута давао повода за
немире и издајства, цар је наредио да му се донесе списак свих богатих племића или
шљахтића који нису били у служби. А таквих је био повећи број и он је једне послао у армију
као добровољце, друге упутио у флоту у Вороњеж и Азов да се обучавају у поморству, а неке
је задржао код себе у дворској служби. Поред тога, одредио је да ови као и сви будући
бољарски и племићки синови добијају чин у армији само на оснору својих заслуга, за шта им
је он лично био најбољи пример, па нико није могао да се успротиви томе.
Међутим, водећи непрестану бригу о Азову и свом победничком оружју, Његово Царско
Величанство кренуло је 22. октобра у Вороњеж, где је с великим задовољством закључило
да изградња бродова веома добро напредује. Цар је 29. новембра отпутовао из Вороњежа
у Белгород да би се уверио у право стање армије и војне планове за ту годину. Одатле се
поново вратио у Вороњеж, где је два дана раније стигло шест хиљада нових војника, а из
Вороњежа 19. децембра је кренуо у Москву.
Почетком фебруара 1699. године, пошто су већ обављене све потребне припреме за рат,
у Москву је стигла вест о двогодишњем примирју с Турцима, закљученом у Карловцима, због
које је цар неколико дана био веома потиштен, видећи како су се његове наде у велике
победе над непријатељем одједном распршиле. Већ неколико година Отоманска Порта
настојала је да закључи мир с Бечким двором. При том је њен чувени тумач Александар
Маврокордат, који је био Грк и хришћанин, употребио сву своју грчку лукавост док најзад
није постигао да се обе стране сагласе за мир. Прелиминарне одредбе донете су у Цариграду
и одлучено је да се мировни конгрес одржи у Сремским Карловцима, недалеко од Петрова-
радина. Турци су тамо послали Рами Мехмеда Рејс-ефендија и Александра Маврокордата.
Са цезареве стране дошли су гроф Волфганг фон Етинген и гроф Леополд Шлик, од стране
Руског двора упућен је Прокофеј Богданович Возницин, а од стране Пољске Републике
Станислав Михалевски, познањски војвода, и млетачки посланик Руцини. У име енглеског
краља и Холандских Држава посредовали су министри који су се налазили при Порти, и то
лорд Вилхем Пагет и Јаков Колијер. Мировни преговори текли су веома успешно, јер је рат
обема странама већ дозлогрдио. Једино руски посланик није био за мир и зато је он у име
свог цара закључио с Турцима примирје само на две године. Да бих задовољио радозналост
српског читаоца, прилажем овде његов говор од речи до речи:
С РУСКЕ СТРАНЕ ПРИМИРЈЕ СЕ САСТОЈАЛО У СЛЕДЕЋЕМ
У име Господа Бога свемогућег и његовом милошћу пресветлог и узвишеног великог
владара цара и великог кнеза Петра Алексејевича, целе Велике и Мале и Беле Русије,
самодршца Московског, Кијевског, Владимирског, Новгородског, цара Казањског, цара
Астраханског, цара Сибирског, владара Псковског и великог кнеза Смоленског, Тверског,
Југорског, Пермског, Вјатског, Бугарског итд., господара и великог кнеза Новгорода Низовске
земље, Черниговског, Рјазанског, Ростовског, Јарославског, Југорског, Пермског, Вјатског,
Бугарског итд., и целе Северне земље владара и господара Иверске земље, карталинских
и грузинских царева, Кабардинске земље черкаских и горских кнежева, и многих других
123
држава и земаља источних и западних и северних, очева и дедова наследника и поседника
и господара: између његовог величанства и преславног моћног владара, султана, наследника
султана, султана Мустафе-хана сина, Мехмеда-хана Владара Константинопољског,
беломорског (Турци Море Архипелага називају Белим морем), црноморског, анатолијског,
урумског, римског, пресвете Меке и Медине, светога Јерусалима, египатског и абисинског,
вавилонског и Рике и Дамаска освојитеља, татарских и кримских хорди и многих других
држава и области, градова, острва и провинција заповедника; спор који траје више година
био је узрок несреће поданика и покорених обеју страна, стога у намери да пријатељство и
благонаклоност доведу поново у стање добрих односа на конгресу у Карловцима у Срему
са дубоко уваженим господином великим канцеларом Рејс-Мухамедом Ефендијем и ува-
женим господином Александром од колена Шкарлатова Маврокордатова, изванредним
посланицима и опуномоћеним комесарима за преговоре и закључивање мировног спора-
зума Његовог Царског Величанства, уз посредовање пресветлих и опуномоћених изванре-
дних посланика узвишеног и моћног његовог краљевског величанства британског и његовог
величанства краља Сједињених Држава Холандије, господина Вилхема лорд Пагета, барона
Бодесерског и других, и господина Јакова Колијера и других, обе стране показале су
склоност и жељу за примирјем, но како је у кратком времену испуњеном суштинским питањи-
ма тешко у целини и како треба размотрити све што је потребно за пријатељске и добро-
суседске односе, а да се ови корисни разговори не одуже унедоглед него да се касније
окончају, уз обострану сагласност од 25. децембра 1698. године од рођења Господа Бога
Исуса Христа па за пуне две године унапред међу двојицом горе поменутих владара владаће
примирје и за то време овај корисни споразум ће се закључити, између Његовог Царског
Величанства московског и његовог величанства султана турског, који свевишњем Богу
помаже, биће склопљен или вечити мир или примирје на дуже време и обновиће се старо
пријатељство, дакле, уз обострану сагласност одлучено је да се прекину сви спорови и
ратови и походи и битке, да се обуставе иепријатељства и да поданици Његовог Царског
Величанства Московљани и козаци и други не врше никакве упаде ни непријатељске походе,
да не наносе ни јавно ни тајно никакву штету муслиманским, кримским и другим областима
које припадају његовом величанству султану, такође ни од стране његовог величанства сул-
тана никаква војска, а посебно кримски хан и разне татарске хорде, да не врше никакве
упаде у Руску земљу и да не наносе никакву штету ни јавно ни тајно градовима и селима и
поданицима Његовог Царског Величанства. А ако неко, јавно или тајно, изазове какав немир,
упад или непријатељство, упркос овој одлуци заједнички донетој, и откаже послутпност, ма
са које стране био, има да се баци у тамницу и без милости неизоставно казни, према томе,
за време овог примирја, спорови и ратови ће се обуставити и сасвим нестати и обе стране
уложиће све снаге у закључење трајног мира, и кримски хан, као потчињен његовом турском
величанству, има да прихвати овај мир. Да ће све што је прихваћено бити и поштовано,
опуномоћени посланици и комесари преузвишеног његовог величанства султана, снагом
својих пуномоћја потврдиће законским и пуноважним документом, написаним на турском је-
зику и преписом на латинском језику са потписима и печатима, као што сам ја, на основу
овлашћења која су ми дата, ово својеручно потписано и оверено печатом дао као пуноважан
и законски докуменат на руском и латинском језику. Писано у Карловцима, лета господњег
1698. годиће, 25. дана месеца децембра.
Од горе поменутог дана, месеца и године прошло је двадесет дана и ја сам овај споразум
потписао 14. јануара 1699. године.
Пресветлог и моћног великог владара Његовог Царског Величанства московског велики
и опуномоћени посланик и комесар јасновелможни скупштински посланик и врховни намес-
ник ПРОКОФЕЈ БОГДАНОВИЧ ВОЗНИЦИН

САДРЖАЈ ДОКУМЕНТА ДАТОГ С ТУРСКЕ СТРАНЕ

У име милосрдног Бога који се о свима стара. Повод за састављање овог оригиналног
писма и неопходност овог законског документа је следећи. Дугим општењем неминовног
господара и ствараоца и бесмртног творца слободне воље, Господа Бога, чија слава наткри-
124
љује све вредно што постоји на земљи, и милошћу роба уважене Меке и славне Медине,
заштитника светог града Јерусалима и других места, султана обеју страна света, господара
оба мора, моћног владара Египта, Абисинских провинција, богате Арабије, земље Аден,
Афричке царевине, Триполиса, Туниса, Кипарског острва, Родоса, Крита и других беломор-
ских острва, императора Вавилонског и Бозитријског, Лакси, Ревана (Еревана), Карша, Ерзе-
рума, Шегерезула, Мусула, Диарбекира, Рака, Дамаска, Алепа, султана Персијског и
Арапског Ирака, цара у Месопотамији и Вавилонији, господара Курдистанског, Дагестанског
и Трапезунтског, императора Римских провинција, Цулхадре и Мараса, владара Татарске,
Черкаске, Абисинске, Кримске и Дести-Капчатске државе, императора на Истоку и Западу,
Натолији и Румелији, господара императорских престола у Константинопољу, Прузи и
Адрианопољу, врховног владара великог дела света и многобројних градова, најславнијег
међу владарима и најславнијег међу султанима султана, нашег преславног моћног импера-
тора и владара свих уточишта муслимана, султана наследника свих султана, Мустафу хана,
сина султана Мехмеда, његову владавину нек продужи Бог до краја света: између његовог
величанства и најславнијег међу пресветлим хришћанеким владарима, најмоћнијег међу
хришћанским царевима, који управља великим делима у хришћанским земљама, лепотом
одоре и достојанством украшеног, похвалама и величином прослављеног цара Руских
држава, господара свих Руских провинција и свих потчињених му земаља и градова,
узвишеног цара Московског Петра Алексејевича, његове земље Бог нека награди обиљем и
праведношћу, несугласице које трају већ више година биле су узрок несреће обеју земаља,
зато је ради обнављања чврсте слоге и пријатељства, ради добробити грађана и ради
завођења примерног реда у живот Божјих рабова, сазван у Срему у Карловцима конгрес са
узвишеним и преславним господином Прокофејем Богдановичем Возницином, пресветлог
Његовог Царског Величанства опуномоћеним комесаром и извапредним послаником, скуп-
штинским саветником и волховским намесником, који је дошао с пуним овлашћењима за
преговарање и склапање мира уз посредовање и изузетно старање преславне и узвишене
господе, господина Вилхема лорда Пагета и господина Јакова Колијера, послатих од стране
њихових преславних владара Еилхема Трећег, краља Енглеског, Шкотског и Ирског, и краља
Сједињених Држава Недерланда, нека Бог њихове земље награди богатством и правед-
ношћу.
Мада су обе стране показале склоност и жељу за примирјем, ипак за тако кратко време
није било могуће на најбољи начин отклонити и решити све тешкоће које су могле да искрсну
приликом обнављања пријатељства и добросуседских односа. Зато су за настављање ових
корисних преговора и за њихово привођење жељеном крају, уз обострану сагласност, одре-
ђене две године од 25. децембра 1698. године по рођењу Господа Исуса Христа, у току којих
треба да се заврше мировни преговори између Велике Порте и руског цара, милошћу Све-
вишњег, и закључи или примирје на дуже време или вечити мир и обнови старо пријатељ-
ство. И зато док траје овај заједнички одређени рок има да се прекину сви ратови, битке,
спорови и непријатељства и да поданици Његовог Царског Величанства Руси и козаци не
повређују границе Велике Отоманске Порте и не предузимају никаква непријатељства или
упаде у кримске градове и на њене поданике ни јавно ни тајно. Такође и од стране Велике
Порте нико, а најмање кримски хан и разне татарске хорде, не сме ни јавно ни тајно никакве
упаде или штету да наноси градовима, селима, насељима и поданицима Његовог Царског
Величанства, а ако неко, упркос овој међу нама донетој одлуци и сагласности, јавно или тајно
изазове какав немир, упад или непријатељство, тај, ма ко он био, има да се затвори и казни
без икакве милости. Према томе, за време овог примирја престаће све размирице и непри-
јатељства и обе стране уложиће све снаге у закључење мира, такође и кримски хан, који је
као поданик Велике Порте дужан да је слуша, прикључиће се овом споразуму. И како нам је
опуномоћени посланик преузвишеног Његовог Царског Величанства, на основу својих
овлашћења, уручио докуменат написан на руском језику, ми му заузврат, на основу наших
овлашћења, овај својеручно потписан и нашим печатима оверен пуноважан и законски
докуменат дајемо у замену. Бог воли правосуђе.

125
 Пошто је добило вест о мировном споразуму закљученом с Турцима, Његово Царско
Величанство примило је 18. фебруара бранденбуршког изванредног посланика у опроштајну
посету и приредио му свечани ручак, а сутрадан уз артиљеријску паљбу и уз звуке труба
отпутовао је у свој други Сардам, Вороњеж, да би надгледао изградњу бродова. Међутим,
генерал-адмирал Франсоа Јаковљевич Лефор добио је високу температуру у којој је 1. марта
у три сата изјутра и умро, па је одмах упућен курир у Вороњеж, да о томе обавести Његово
Царско Величанство. Ова тужна вест толико је тронула царево срце да су његове сузе, које
су истог часа нагрнуле у потоцима, више него довољно сведочиле о великој милости и
љубави коју је он осећао према умрлом генералу, а он је и сам пред свима који су се ту
задесили рекао: „Сад више немам верног човека, он је био једини на којег сам унапред могао
да се ослоним.” Из превелике љубави према њему и желећи да целом свету, а нарочито
својим поданицима, покаже колико поштује људе који његовој држави верно и усрдно служе,
цар је свом заслужном министру и генералу приредио до тог времена највеличанственију
сахрану једног странца у Русији.
Вративши се 7. марта из Вороњежа у Москву, цар је наредио да се на сахрану позову сви
угледни бољари, госпође и страни министри, а сахрана је заказана 10. марта у осам часова
изјутра. Сви позвани окупили су се у дубокој жалости. Док је чекало народ, који је долазио
у великом броју, Његово Царско Величанство непрекидно је лило сузе, као за рођеним оцем,
и пољупцем се последњи пут опростило од тела умрлог. Чим је све било спремно, погребна
поворка је кренула у следећем поретку: на челу је јахао пуковник Блумберг на коњу покриве-
ном покровцем који је био богато украшен златом. За њим је ишао Преображенски пук с по-
смртном музиком, прву чету овог пука водио је лично цар, као официр те чете, у црној одори
и веома тужна изгледа. Затим је ишао Семјоновски пук — пук умрлог генерала Лефора. Један
капетан сав у оклопу на богато опремљеном коњу, држећи у рукама исукан и врхом сечива
наниже оборен мач. Трубачи и таламбасџије тужних очију. Два трубача почившег генерала
у црној одећи. Три заставе, такође црне, за којима су ишла два веома богато опремљена
коња, која су водила два коњовоца у црним оделима. Затим је ишао парадни коњ генерала
Лефора, вођен такође од двојице коњоводаца у црним оделима. Пет људи у црној одећи
носили су на свиленим јастуцима златне мамузе, пиштоље, исукан мач са корицама, палицу
и кацигу. Тело умрлог генерала на одру покривеном црним свиленим покровом са златним
ресама. За њим су следили сви рођаци умрлог у црнини. Један пуковник у црној униформи.
Синовац умрлог са фелдмаршалом Шереметовом и страним министрима. Сви бољари по
рангу и остала господа и официри. Странци који су желели да одају последњу почаст умрлом.
Особе женског пола предвођене једним маршалом.
Тело је донето у цркву реформиста, где је њихов свештеник одржао кратко слово, а затим
је уз три плотуна из четрдесет топова постављених ту на тргу, као и уз снажну паљбу пукова,
тело спуштено у гробницу. После тога Његово Царско Величанство са свим угледним лич-
ностима вратило се у кућу сахрањеног, где је била припремљена даћа и сви који су били у
жалости добили су златне прстене на којима је урезан дан смрти и начин смрти. Пошто се
све то завршило, цар је 12. марта кренуо у Вороњеж, куда су после осам дана отпутовале и
све угледне личности, а управљање градом Москвом и обављање државних послова пове-
рено је кнезу Михаилу Легуковичу Черкаском.
И поред закљученог мировног споразума, Отоманска Порта била је у великој недоумици,
не знајући на шта ће се цар Петар на крају одлучити. Међутим, не наилазећи ни на какав от-
пор, кримски Татари су у Азовском дистрикту разорили многа места и одвели у заробљениш-
тво велики број људи. Повод за ту дрскост Татара били су стрелци из гарнизона у Азову, који
су незадовољни губљењем свог значаја и, припремајући побуну, тајно позвали у помоћ Тата-
ре, а при том су се надали да ће се и остали стрелци протерани у заточеништво скупити и
придружити њима, само жеље им се нису оствариле.
Добивши вест о томе и одредивши државног секретара Јемељана Украинцова за опуно-
моћеног посланика у Цариграду, а бољара и каваљера Фјодора Алексејевича Головина за
адмирала уместо покојног генерала Лефора, Његово Царско Величанство пошло је 5. маја
из Вороњежа у Азов, угушио тамошње побуне и, погледавши, како тамо, тако и у Таганрогу,

126
нова утврђења, наредио је свугде да се вредно настави са радом. Тада је руско поданство
примило неколико хиљада Калмика, који су раније били у лошим односима с Донским
козацима.
Горе поменути посланик кренуо је 11. априла из Москве у Вороњеж, а одатле водом пре-
ма Азову, с конвојем који су сачињавале четири галије, двадесет малих бродова, десет
бригова, једна јахта, четири шајке, две рибарске лађице и пет стотина чамаца с провијантом
и војничком опремом. Кад се примакао Азову, посланик је дочекан са три топовска плотуна
са градских зидина и паљбом из личног наоружања тамошњег гарнизона који је бројао десет
хиљада људи. Пошто су се 1. августа сви бродови окупили и укотвили у пристаништу пред
Таганрогом, истог дана ради забаве је приређена поморска битка после које се поново цела
флота окупила у пристаништу. 14. августа кренула је у море фрегата, на којој се налазио
посланик и на којој је било 40 топова и 111 људи, праћена целом поморском флотом, двема
галијама, једном јахтом и са шест козачких лађица са по сто људи. Приликом одласка, флота
је поздравила град паљбом са свих бродова, а из града им је одговорено на исти начин.
Читавом флотом командовао је нови адмирал Головин и испратио посланика до Керча, где
их је дочекала турска флота (која се састојала од четири велика брода и девет галија под
командом једног сераскера) са три топовска плотуна на које су Руси одговорили истом ме-
ром.
Руска флота се вратила у Азов, а из Азова цар је са неколико поморских официра отпуто-
вао у Вороњеж. Међутим, посланик је на својој фрегати отпловио из Керча у Цариград, у који
је стигао 6. септембра и био дочекан са свом својом свитом веома свечано, и Турци су
показивали велико дивљење према изванредној лепоти посланикове фрегате. Та фрегата,
приближивши се граду, својим богатим украсима и снажном топовском паљбом изгледала
је тако величанствено да се султан Мустафа разбеснео и наредио да се што више барки
опреми јаничарима, као да је тај један брод био читава флота која прети да потпуно уништи
његов престо. Уз то, пронео се глас да се, наводно, на том броду налази лично Његово Цар-
ско Величанство да би испитало положај града и пристаништа, и то мишљење, да је цар
стварно био тамо, може се чути и данас, међутим, даље излагање показаће супротно. Посла-
никову гарду сачињавало је двеста људи, најодабранијих војника у немачким униформама.
Вративши се из Вороњежа у Москву, цар Петар је наставио започету реформу рђавих
обичаја и заосталости и да преображава своју државу и народ по угледу на друге европске
државе и народе код којих је изволео учити с највећом прилежношћу. Као у других народа
грчкоисточне вере, и у Русији су се по учењу свештеника године рачунале од стварања света,
почев од месеца септембра. Овај обичај изгледао је цару Петру веома лош, тим пре што се
у свим европским хришћанским државама године рачунају од рођења Христа Спаситеља.
Зато је он обнародовао указ да се убудуће године рачунају и нова година да почиње по
Новом завету од првог дана месеца јануара. А да би та промена имала што већи успех,
започео је он лично 1700. године, првог дана месеца јануара великим свечаностима у целом
граду Москви. Прост народ, а готово сви су били такви, чудио се како је то цар могао да изме-
ни сунчево кретање. Неки глупаци, који су веровали да је Бог створио свет у месецу септем-
бру, остали су тада при свом старом обичају, али у судовима и канцеларијама, а убрзо затим
и у целој држави спроведен је царев указ.
Највећа жеља Његовог Царског Величанства била је да свој народ навикне на обичаје и
живот народа које је он упознао на свом путу и сам код њих учио. Њему се чинило да брада
коју су сви Руси, без обзира на чин и богатство, носили по источњачком обичају, као и одећа
коју су носили по угледу на Пољаке, Татаре и источне народе, никако не одговарају грађан-
ским нормама понашања, штавише, изазивају презир код народа с којима је он хтео да их
спријатељи. Зато је личним указом наредио да сви бољари, државни службеници, трговци и
занатлије брију браде и да све особе, како мушког тако и женског пола, свих узраста носе
немачку одећу. Ова неочекивана новина изазвала је ве- лико негодовање у том заосталом
народу. Истина, фелдмаршал Шејн био је први који је без браде и у немачкој одећи честитао
цару срећан повратак у земљу, фелдмаршал и каваљер малтешки Борис Петрович Шере-
метов тако је изгледао и кад се вратио с пута, па су најпре помислили да је малтешки

127
посланик, а војници са свим официрима следили су за њима. Ипак, други су бријање браде
и облачење немачке одеће схватили као промену вере и закона, па их је тешко било нате-
рати да изврше ово наређење, што се може видети из књижице коју је о бријању браде
написао ростовски архијереј Димитриј и у којој су многи изјављивали да ће радије изгубити
главу него обријати браду. На крају морали су да одреде глобу и за једно и за друго. Свако,
ко се није повиновао царевом указу, морао је да плати за старинску одећу по једну рубљу,
а за браду по десет копејака као порез онолико пута колико пута у таквој одећи и с брадом
буде ухваћен на улици. На градским вратима били су извешани модели новопрописане одеће
и поткраћиване су дугачке хаљине про- лазника и бријане браде онима који нису хтели, или
нису могли да плате. Све ово у почетку је чињено као у шали да не би давало превише
повода за негодовање, јер промена одела није била тако тешка као бријање браде, па је
спровођење указа о бријању браде цар продужио све до 1724. године, док у међувремену
није сав народ мало-помало, негде умереном силом, а негде саветима и примером других
натеран на то, и тада је у знак сећања направљена медаља од црвеног бакра, чију копију
прилажем овде на гравираном листу.

Ромбоидна верзија 1724/1725.

године имала је на предњој
страни текст „порез на браду узет”
(СБОРОДИ ПОШЛИНА ВЗЈАТА )

(Примером Петра Великог пошао је српски митрополит Мојсије Петровић, прописавши

одећу парохијским свештеницима. Обичај је био, као што је то и данас случај у Грчкој, да
свештеници носе црну и дугачку одећу као калуђери, па их није било могуће разликовати,
сем по томе што су последњи носили на глави клобуке и камилавке, поред тога, српски
свештеници носили су одећу разних боја. Кад је поменути покојни митрополит, чија је рези-
денција била у Београду који лежи на ставама река Саве и Дунава, чуо за промене које је
извршио руски монарх, издао је наређење да убудуће сви парохијски свештеници носе плаве
хаљине сашивене по обрасцу који је показао протопоповима. И како сви нису хтели то да
прихвате, обесио је образац прописане одеће на сва градска врата обавестивши о томе
губернатора и наредивши заповедницима да сваког попа који не буде обучен по обрасцу под
стражом приведу у његов двор, а у међувремену и сам је често позивао попове к себи, час
из једне, час из друге парохије, тобоже ради посла. Пошто се свака одећа носи колико ради
покривања наготе, толико и ради лепшег спољашњег изгледа, а да се при том разликују по
изгледу војник и грађанин и поп и калуђер, данашња одећа српског световног свештенства
може да се претпостави одећи других.)
Познато је да у Турака, Персијанаца и других источних народа постоји обичај да се жен-
ски пол крије од особа мушког пола и зато тамо жене не иду ни на какве јавне забаве, па би
се пре рекло да су оне заробљенице својих кућа, а не њихове господарице. Овај обичај
постојао је и у Русији. Желећи да искорени тај штетан обичај, Његово Царско Величанство
наредило је да се убудуће женском полу да потпуна слобода у општењу с људима и да и
девојке и удате жене иду на свадбе, свечаности и друге јавне забаве. Да би та слобода имала

128
жељеног успеха, он је и сам приређивао, некад код себе а некад код других бољара, бројне
пирове, балове и друге забаве које се приређују у културном свету, на које су позиване све
бољарске жене и кћери обучене по немачкој, француској и енглеској моди. Поред тога, цар
је у Москви основао комедију, оперу и балетску кућу куда су по његовом наређењу морали
да иду сви племићи са својим женама и кћеркама, што је извршавано углавном зато што је
и он лично туда ишао док се сви нису на то навикли и тако могли свом старинском и нас-
траном животу да претпоставе нов, весео живот који се састојао у пријатељству и културном
општењу с другима.
(Господин Ролен у другом тому Древне историје, у четвртој глави на 67. страници руског
издања наводи древног историчара Херодота, који прича да је код свих Лидијаца и код готово
свих варвара показивање наготе било велика срамота и понижавање. Ови трагови стида
који је постојао код незнабожаца изгледа да се не цене довољно. Познато је да код Римљана
одрастао син никада није ишао у купатило са оцем, као ни зет с тастом, и овај закон стида и
уздржавања они су сматрали датим самом природом и његово нарушавање представљало
је тежак злочин. У данашњих источних народа, као и у Турака постоји обичај да се у купати-
лима мушкарци купају посебно, а жене посебно, и срамота је да се једни пред другима по-
казују у јавној наготи. Насупрот томе, у Француској се купају сви заједно, духовни и световни,
људи и жене чине то потпуно наги, па мудри Ролен каже: „Веома је чудно да се код нас не
забрани неморал који постоји у самом Паризу за време купања, неморал тако противан
правилима лепог понашања и стида, тако штетан по младе људе оба пола и тако строго
забрањиван и у самом паганству.“ Ово би се могло рећи данас и за Русију у којој се, а
посебно у Малој Русији, заједничко купање особа оба пола и свих чинова у купатилима и
потпуно обнаживање тела не сматра за срамоту, јер чим су обукли француску одећу и
постепено почели да прихватају париску моду, одмах су почели најусрдније да их подра-
жавају и у купању.
Цар није пропустио, а сматрао је то и својом дужношћу, да искорени онај православној
вери туђ обичај којег су се приликом склапања бракова сви чврсто придржавали, а то је да
су младожењини и невестини родитељи закључивали брак, а да се претходно младожења
и невеста нису ни видели и упитали једно друго за сагласност. Цар који је био широко
образован закључио је да је то код неверника могуће зато што код њих многоженство није
забрањено, али хришћани који морају да се задовоље само једном женом дужни су да
приликом избора жене или мужа покажу највећу предострожност. Зато је он наредио да се
убудуће младожења и невеста пре свог венчања морају неколико пута састати и затражити
једно од другог вољу и сагласност за брачни савез, иначе се не могу венчати.
Није тешко замислити колико је ова одредба обрадовала неожењене и неудате особе,
поготово што је већина бракова склопљена по старим обичајима била веома несрећна, зато
што се или младожењи није свидела невеста, или невести није одговарао младожења. Ја не
желим овде да напомињем како се много таквих бракова завршава смрћу, односно, или муж
убије жену, или она њега на најсвирепији начин, а то се у Русији веома често дешавало, или
ти људи бар проживе цео свој живот у највећој узајамној мржњи и одвратности.
Стењање јадних поданика под провинцијским намесницима изазивало је саучешће Ње-
говог Царског Величанства, а посебно због контрибуције (пореза) коју је јадни народ морао
да уплаћује у државну благајну преко руку непоштених људи. До тог времена најчешће су
бољари који су имали среће да буду међу царевим љубимцима били намесници у провинци-
јама целе Руске државе. У својим провинцијама они нису знали за други закон сем само-
воље, а њу су прикривали царевим именом којим су могли да се користе у свим својим
наређењима и захтевима ради већег угледа свог звања, и тако су они располагали животом
и смрћу и читавом имовином својих поданика.
Сваки намесник имао је своју канцеларију у Москви у којој је председавао и у коју су му
стизали извештаји и апелације из свих већих и мањих градова провинције која му је била
потчињена. У провинцији је постојала друга канцеларија у којој је намесник постављао своје
судије или су они постављани у свим већим градовима дистрикта. Ове судије имале су
неограничену власт у вршењу свих судских и државних послова, искључујући смртну казну

129
о којој су морали да шаљу писмени извештај намеснику у Москву. Али ако је ко имао несре-
ћу да им се замери, извештај је подношен накнадно. Они су одређивали и контрибуцију
својим поданицима, скупљали је на најмучнији начин у одређено време и у пратњи војног
конвоја слали је у Москву. Међутим, ипак су били дужни да о свим својим пословима шаљу
извештај намеснику. Али није тешко претпоставити да ти извештаји никад нису сачињавани
на штету онога ко их је подносио, а намесници су се утолико мање трудили да подробно
ислеђују пословање, уколико су више били заслепљивани поклонима и другим приходима
који су долазили из провинције. И тако су намесници и службеници провинцијских канцела-
рија давали у државну благајну колико су хтели, а јадни народ трпео је неподношљиво
угњетавање.
Његово Царско Величанство предузело је мере да се учини крај том бездушном обичају
и држави обезбеде дохоци онако како је то учињено у другим напреднијим државама.
Истина, бољарима су те мере биле веома непријатне, па су настојали да одврате цара од
њих, али његов бистар ум и проницљивост било је немогуће заварати, мада, наравно, није
могао да постигне све одједном. Морао је прво на све могуће начине да покуша док најзад
није нашао начин и да се државна благајна знатно обогати и да се поданици ослободе
безграничног угњетавања.
Међутим, док се Његово Царско Величанство бавило просвећивањем свог народа, крим-
ски хан, коме је сем губитка Азова био пресечен и излаз из Крима, настојао је да на сваки
начин наговори Порту да наруши мир и настави рат против Русије. Он је писмено саопштио
великом султану да је руски цар изменио старе обичаје и начин живота свог народа, као и
веру, и намерава да све заведе по угледу на Немце. Овим извештајем он се надао да ће
изазвати султанову огорченост на цара, па је додао да ће, само ако се рат настави са
одговарајућом усрдношћу, он, цар, због извршене промене вере бити напуштен од свих.
Поред тога нагласио је да цар по угледу на немачку војну организацију оснива нову армију
која је већ велика и, без обзира на двогодишњи мир закључен у Карловцима, веома марљиво
гради флоту, као и нове градове и тврђаве на Дњепру и другим рекама. Све то довољно
сведочи о томе да он ниуколико не намерава да поштује мир и зато султан треба будно да
пази да нови Немац-Ђаур не доведе Отоманску Порту у највећу опасност. Јер руској војсци
тада већ неће бити тешко да у једном походу завлада целим Кримом пре него што Порта
стигне у помоћ. Зато крајња нужда захтева или да се закључи трајан мир или да се спречи
јачање непријатељске силе и што је могуће пре започне рат. А ако султан сумња да је све
стварно тако како он каже, моли га да пошаље једног свог верног и поузданог чиновника у
Крим, који би својим очима могао да се увери у припреме Руса и поднесе о свему тачан
извештај султану.
Врховни везир коме је снага царевог оружја још била у свежем сећању настојао је да тај
извештај кримског хана, који је султан намеравао да провери другим путем, оповргне и увери
султана да је кримски хан поднео лажне извештаје, да Татари добро знају како мало пошто-
вања уживају код Порте кад нема рата, а уз то тако су навикли на пљачку да, по њиховом
мишљењу, не могу да живе без ње, да Русија, мада је подигла неколико тврђава и сада их
довршава, ништа не жели толико колико мир и слободну трговину с поданицима Отоманске
Порте.
Добивши од султана одлучан захтев да одговори на то, кримски хан је својим одговором
постигао да султан врховног везира лиши чина и протера у заточеништво. Ипак, у међувре-
мену руски посланик је посредством енглеског и холандског посланика успешно завршио
своје послове и 3. јуна 1700. године закључио је тридесетогодишњи мир који је обнародован
у Москви 29. августа са уобичајеним свечаностима. У знак сећања на закључење овог ко-
рисног мира постоји медаља чију копију прилажем на гравираном листу.

130
131
 ГЛАВА СЕДМА

ПОЧЕТАК РАТА СА ШВЕЂАНИМА

САДРЖАЈ: Цар Петар намерава да на Балтичком мору добије луку за свој народ. Шведски
краљ Карло XII захтева да се потврди мир. Цар Петар тражи сатисфакцију за срамоту која
му је нанета у Риги. Као накнаду за срамоту, Петар тражи Нарву или Ниеншанц да би од њих
направио пристаниште. Узрок рата између Пољске и Шведске и одлазак Јохана Паткула.
Дански и пољски краљ позивају цара Петра у савез против Швеђана. Шведски краљ одбија
цареве захтеве. Цар објављује рат Швеђанима. Шведски краљ затворио је у Штокхолму рус-
ког резидента и све трговце. Царев поход с војском на Нарву. Цар одлази у Новгород по му-
ницију. Карло долази да ослободи Нарву од опсаде. Жестоко напада Русе и због неслоге
руских генерала побеђује руску армију. Ухвативши генерале на превару, Карло их прогла-
шава за ратне заробљенике. Неколико пукова одступило је са оружјем и осталом опремом
преко реке према Пскову. Проглас шведског краља руским поданицима. Разобличавање тог
прогласа. Цар Петар поново се спрема за рат. Шаље поруку у Копенхаген, тражећи од дан-
ског краља неколико пукова војске који би обучавали руску војску. Сусрет цара Петра и пољ-
ског краља Августа у Вирзи на курландској граници и споразум о рату са Швеђанима. Царев
повратак у Москву. Цар упућује посланика у Пољску на Сејм. Шведски краљ иде у Курландију
на Саксонце. Руска војска бори се са Швеђанима у Лифландији и тако се спрема за будуће
победе.

Победе над Отоманским Царством до којих је цар Петар дошао на тако славан, и целој
Европи познат начин, и реформа спроведена у тако заосталом и скоро дивљем народу, као
и премудри поредак у његовој држави донели су му на свим дворовима тако велико дивљење
да су сви врло радо додали његовом имену надимак Велики. Освајањем важног града Азова,
тај преславни монарх већ је спустио ногу на Црно море, није требало још много, па да му се
испуни жеља за Каспијским морем. Ипак оба ова мора, изгледа, нису била довољна да задо-
воље све његове жеље. Он је желео да свој народ научи на живот, понашање и обичаје који
владају међу најпросвећенијим народима. Те народе он није видео за Црним и Каспијским
морем. Он их је приликом свог путовања нашао само у северо-западној Европи и зато је
уложио све снаге да нађе начина за остварење свега што је намеравао да учини. Учинило
му се да је најбољи пут за то Балтичко море, али оно је било под влашћу Шведског Кра-
љевства.
Проучавајући историју своје земље, Петар је нашао да су Ижорска и Карелска провинција,
које леже при Финском заливу, од давнина припадале Русији, али док су Пољаци, помажући
лажне Димитрије освајали Русију, Швеђани су уграбили те провинције без икаквих законских
основа и сада их држе под собом. То је било довољно да покрене Петра да потражи начин
за враћање поменутих провинција које су му по свом положају изгледале веома погодне за
остварење његових намера.
Баш у то време, док је Петар Велики водио тако племениту бригу о срећи свог народа,
шведски краљ Карло XII упутио је своје изванредне посланике у Москву са обавештењем да
је ступио на очев престо и са захтевом да цар на основу ранијих споразума и древних обичаја
потврди споразум о вечном миру са њим (Барона Шафирова Расуђивања о рату са Шве-
ђанима, стр. 90. и 91). Његово Царско Величанство саопштило је посланицима да је потпуно
спремно да испуни тај краљев захтев само ако краљ, њихов господар, пре тога пристане да
испуни његове захтеве.

132
 Својевремено смо видели какву је срамоту Петар Велики са својим посланством морао
да поднесе у Риги од тамошњег губернатора грофа Далберга. Тачно је да су још тада, по
доласку у Холандију, цареви посланици обавестили о томе шведског посланика у Хагу
барона Лилиенрота и преко њега тражили сатисфакцију од шведског краља, али он не само
што ништа није предузео, већ није ни одговорио, па су се после тога повећале неприлике и
срамоћење.
Док је цар Петар боравио у Енглеској, тамошњи двор му је у поверењу саопштио да се
никако не враћа кроз шведске земље, упозоравајући га на велику опасност, и, ако не нађе
сигуран пролаз кроз земљу, краљ је спреман да му да поморски конвој до града Архангелска.
У ту опасност касније се уверио царев посланик Прокофеј Возницин, који је издвојен из
великог посланства и упућен у Карловце да с Турцима преговара о миру. Враћајући се преко
Риге, он је тамо морао да поднесе нова срамоћења и увреде. На крају су му скоро наочиглед
украли неке ствари из пртљага за које, мада се жалио губернатору, није добио никакву
сатисфакцију. Све је то било предочено краљевим посланицима, заједно са царевим зах-
тевом за сатисфакцију од његовог величанства шведског краља (Расуђивања о Шведском
рату, стр. 82. и даље).
Страни историчари додају томе још један царев захтев, који се састојао у томе да краљ
изволи да му уступи Нарву или Ниеншанц за пристаниште, одакле би његов народ могао да
тргује преко Балтичког мора. (Иван Фридрих Јоаким у Примедбама на Лакомбеову Историју
државних промена у Руском царству, стр. 139. под бројем 147. Готфрид Рабенер у Житију
Петра Првог и Великог, на 67. стр.)
У историји руских владара имали смо прилике да видимо да су пољски и шведски кра-
љеви готово непрекидно водили рат око Лифландије, док најзад посредством Француског
двора две круне нису закључиле споразум о вечном миру у манастиру Оливу 23. априла
1660. године, којим се пољски краљ Јан Казимир обавезао да уступи Лифландију Шведској
круни под условом да све слободе, права и привилегије те провинције остану недирнуте. То
је шведски краљ лично признао свом лифландском племству, дајући му поред тога и друге
значајне слободе и права која су они несметано уживали све до 1680. године, када је на
државном Сабору у Штокхолму одлучено да се ради повећања државних прихода сва добра
или доминиони који су у прошлости поклоњени многим заслужним личностима узму натраг.
Ову неправедну одлуку требало је спровести само у шведским провинцијама, а Лифлан-
дије се она није нимало тицала, јер је она увек била посебна слободна провинција и, имајући
своја сопствена права, никада није признавала ни пољски ни шведски закон. Ипак се дого-
дило супротно. Без обзира на све, државни Сабор је одредио и у Лифландији комисију за
редукцију која је све доминионе (подручја), који су најпре припадали мајсторима немачког
ордена, архиепископима, епископима и другим свештеним лицима, или и самим орденима
и великим мајсторима, а затим прешли у руке лифландских витезова, редуцирала и присвоји-
ла краљу и Шведској круни. Поред тога, на имања шљахтића, која нису подлегала овој редук-
цији, одређен је несносан порез, па су тиме многе угледне породице доведене до крајње бе-
де. Лифландски витезови и племићи били су принуђени да упућују жалбе не само свом зе-
маљском Сејму него и лично краљу у Штокхолм, али без икаквог успеха.
Капетан Јохан Паткул, који је био најревноснији међу онима који су се старали о слободи
и благостању своје отаџбине, и којег ћемо ми касније у овој Историји поменути, осуђен је од
стране краља на свирепу смрт, али он је искористио прилику да се бекством спасе од казне.
Видећи да ће у таквој ситуацији потпуно пропасти, Лифланђани су пришли Пољској круни,
која је била дужна да на сваки начин штити слободе и права те провинције. То је био повод
за тадашњи рат, који је пољски краљ уз сагласност Републике морао да почне против
шведског краља (Шмаус у Историји односа међу северним силама, у другом одељку, стр.
248. и 249.).
С друге стране, како је дански краљ захтевао да нови шлеско-холштајнски војвода Фре-
дерик IV влада по његовим упутствима, а Енглеска, Холандија, као и сам римски цезар
одлучно су се успротивили томе, док га је шведски краљ, чијом је сестром војвода био
ожењен, штитио својом оружаном силом, дански краљ је у највећој тајности склопио спо-

133
разум с пољским краљем против Шведске круне. Да би били сигурнији у успех склопљеног
савеза против Шведске, ова два монарха сложила су се и преко својих изванредних посла-
ника позвали су Његово Величанство Петра Великог да ступи с њима у нападачки и одбрам-
бени савез и објави рат шведском краљу, обавештавајући га да су они ради заједничке
одбране и сигурности својих држава већ закључили савез међу собом и почели рат.
Побегавши од шведске казне, као што смо раније рекли, горе поменути капетан Јохан
Паткул кретао се тајно по многим државама и на крају, дошавши у Саксонију, постао је кур-
фирстов тајни саветник. Није тешко закључити да му је савез склопљен између саксонског
курфирста као пољског краља и данског краља против Швеђана био веома драг, колико зато
што је служио ослобођењу његове отаџбине од шведског јарма, толико зато што му је пружао
прилику да се освети шведском краљу. И зато, кад га је пољски краљ послао као посланика
у Русију, он се свим силама трудио да приволи цара да ступи у најтешњи савез с монарсима
против Шведске круне, као заједничког исконског непријатеља који је увредио све три
државе.
Цар Петар Велики могао је до тог времена да се увери да шведски краљ неће прихватити
његове захтеве, уколико га на то не натера оружјем, па се веровало да ће он врло радо при-
хватити предлог поменутих краљева. Ипак, да нико не би имао разлога да му замери што је
почео рат без икаквих претходних захтева према краљу, он је упутио изванредног посланика
у Штокхолм да честита краљу ступање на престо и понови раније захтеве, уз обећање да ће
тада потврдити вечни мир и најискреније пријатељство (Фридрих Јоаким у Примедбама на
Лакомбеа, стр. 139. и 140, под бројем 147. Рабенер, стр. 70. Шмаус, стр. 256).
Међутим, цар није пропустио да преко својих посланика на Пруском двору и у Хагу замоли
те велике силе да му помогну својим добронамерним посредовањем и наговоре шведског
краља да удовољи његовим захтевима (Барон Шафиров, стр. 95).
Мада су га са свих страна наговарали, шведски краљ је најзад дао одговор који у себи
није садржавао ни најмању жељу за миром. Наравно, захтев за Нарвом или Ниеншанцем је
одбио, а што се тицало сатисфакције од ришког губернатора, упутио је свом тадашњем
резиденту Томасу Книперу писмо којим му наређује да саопшти цару да је на основу његове
жалбе на ришког губернатора грофа Далберга наредио том губернатору да поднесе писмено
оправдање, али он, наводно, спречен нападом пољске војске на Лифландију, није могао да
пошаље своје оправдање раније, него је то учинио сада (то сада било је 1700. године). На
основу тога краљ закључује да је губернатор (који, наравно, није написао ништа против себе)
у тој ствари потпуно невин, те су, према томе, цареве жалбе на њега неосноване и непра-
ведне.
Шведски резидент био је дужан да овај писмени одговор свог краља у оригиналу поднесе
цару, који је већ из њега јасно могао да се увери у тврдоглавост шведског краља, и у то да
је ришки губернатор поступао по краљевој вољи и његовим наређењима. Поред тога, утвр-
дило се и да је Шведски двор преко својих пријатеља, а нарочито преко тадашњег пољског
посланика при Отоманској Порти, Лешчинског, правио разне интриге да би онемогућио мере
које је цар преко свог посланика при Порти предузео за продужење примирја закљученог у
Карловцима (Барон Шафиров, стр. 96. и 97.).
Видећи тврдоглавост шведског краља, цар Петар Велики био је принуђен најзад да за сву
срамоту коју је Шведска круна нанела његовим прецима, њему и читавој Руској држави,
тражи сатисфакцију сопственим оружјем и зато је, ступивши у савез с горе поменутим
краљевима, упутио декларацију шведском резиденту Книперу с наређењем да у току месеца
отпутује из Москве, а затим и из Руске државе, и врати се у Шведску. Такође је и свом рези-
денту на Шведском двору, кнезу Андреју Јаковљевичу Хиљкову наредио да тамо објави
декларацију и, пошто саопшти узроке који су довели до започињања рата, крене са тог двора
назад. Такође је наредио и на другим дворовима, где су се налазили његови министри, да
се о томе изда саопштење, а нарочито у Хагу, како скупштини Генералних држава, тако и
министрима других неутралних области које тамо имају резиденције, с напоменом да он ипак
неће одбити примирје са Шведском круном, ако га она затражи, и како њему, тако и његовим
уваженим савезницима испуни оправдане претензије. Истовремено је Његово Царско Вели-

134
чанство наредило свим шведским комесарима, трговачким представницима и другим осо-
бама разних занимања, који су се тада налазили у Русији, да одмах напусте његову државу
са свом својом имовином.
Шведски краљ Карло XII имао је тада дванаест година, али не само што је био противник
било какве неге већ је волео највеће напоре и најсуровији живот, радо је тражио опасности
и био упоран до крајњих граница, куд год би га мисао водила. Чим је од цара примио објаву
рата, одмах је наредио не само да се царев посланик кнез Хиљков у Штокхолму затвори на
сигурно место него и да се сви његови службеници одвоје од њега, да се њему одузме сва
имовина, а сребрно посуђе преда у ковницу новца да би се од њега направио новац. Више
од сто руских трговаца такође је било затворено и лишено све своје робе и имовине
(Расуђивања о рату са Швеђанима, стр. 174, 175. и 176. Рабенер у Житију Петра Великог,
стр. 74).
Обавестивши 30. августа исте године своје верне поданике свештеног, војног и политичког
чина и стране дворове, као што је раније поменуто, о започињању рата са Швеђанима и при-
звавши Бога у помоћ приликом јавне службе у Саборној цркви, Петар Велики је одлучио да
лично крене на непријатеља са својом војском, коју је тада чинило 28 пешадијских пукова и
шест хиљада коњаника међу којима је било највише московских, новгородских и смоленских
племића. Артиљерију која је требало да учествује у походу представљала су 32 тешка топа
и 24 мерзера (врста минобацача).
Намера Његовог Царског Величанства била је да прво опседне Нарву, град који лежи крај
реке Нарве која се улива у Фински залив и на чијем се ушћу налазило изванредно пристани-
ште за бродове. Зато је 1. септембра војска упућена право према Новгороду, а одатле на
Нарву и, како је поход генерал-мајора Јакова Брјуса био веома спор, цар који је, напротив,
волео брзину, посумњао је у његове намере и наредио да се одмах стави под стражу, а
команду над четири пешадијска пука и два пука коњице поверио је новгородском намеснику
кнезу Ивану Јурјевичу Трубецком, наредивши му да пође право на Нарву и тако поседне
положаје да непријатељ не би могао да дотури у град ни појачања ни потребне намирнице.
(Приложена карта представља све крајеве у којима се водио рат са Швеђанима, као про-
винције Лифландију, Естландију, Финску, Карелију, Ингрију, Курландију, део Литваније и
Украјине.)
Чим је стигао, кнез Трубецки се 12. септембра улогорио на источној обали реке на једну
миљу од града, између града и ушћа реке, куда је сутрадан стигао и пуковник Александар
Гордон са својим пуком, једним батаљоном пешадије и четири ескадрона коњице, прешао
реку и посео положаје ван домета непријатељских топова. Непријатељ је 4. септембра
извршио снажан испад из града, али је морао да се повуче с великим губицима. Такође, 16.
септембра, прешавши реку са својим људством, кнез Трубецки се сјединио са пуковником
Гордоном, па су одмах, без губљења времена, почели да копају саобраћајнице и приступне
линије које су заједно са пољским шанчевима на растојању од по двеста хвати до октобра
већ завршене.
Прешавши преко моста вешто изграђеног на реци, Његово Царско Величанство са 21.
батаљоном пешадије и четири пука коњице, са артиљеријом и муницијом стигло је 4. октобра
на положаје. С друге стране реке, цар је оставио три пука пешадије и четири ескадрона
коњице који су имали истовремено да опседну Иванград. Два дана касније стигао је и
генерал Вејд с осталим пуковима. Непријатељ је 7. октобра извршио испад из града, али је
био одбијен, а 16. Руси су из топова са својих двеју батерија почели тако снажно да бом-
бардују град да крајем октобра већ није било довољно ђулади и граната. Овај поход предузет
је у врло незгодно време, зато што је услед снегом и кишом искварених путева било немогуће
обезбеђивати опсаду сталним довозом муниције и потребних намирница. То је био разлог
што је Његово Царско Величанство, не могавши да се ослони на друге, лично изволело да
хитно отпутује у Новгород да доведе одморну војску и довезе муницију. Команду над армијом
и вођење опсаде цар је поверио војводи фон Кроју.
Чим је стигла вест о приближавању шведског краља, војвода и генерал-лајтнант Алард
саветовали су генералитету да се испред положаја постави петнаест хиљада војника са 24

135
136
пољска топа, а фронт и крила обезбеде препрекама. Овај користан предлог требало је ван
сваке сумње прихватити, јер у том случају не само што би руска војска могла да пружи јачи
отпор него би и непријатељ, који би у таквој ситуацији стварно извршио напад, претрпео
тешке губитке и ако не целу, оно бар пола своје армије би изгубио, пре него што би успео да
продре у руске положаје.
Ипак, генерал кнез Јаков Фјодорович Долгоруки, који је сматрао да је тешко осрамоћен
тиме што је цар команду над армијом поверио војводи, успротивио се томе. Тај војвода, који
се звао Карло Евгениј, био је кнез Римске Империје, али је био немирна духа и није могао
дуго да остане код једног владара. 1676. и наредних година истакао се храбро служећи дан-
ског краља Христијана V у рату са Швеђанима и зато је 1678. године постављен за коман-
данта Хелзинборшке тврђаве и унапређен у генерал-лајтнанта. По свршетку тог рата ступио
је у цезареву службу и произведен је у фелдмаршал-лајтнанта и генерала карлштадског.
Али гроф Штаренберг, председник цезаревог војног министарства, био му је главни непри-
јатељ и причињавао му је сметње где год је могао. Та лична нетрпељивост је и била узрок
томе што београдска опсада 1692. године није испунила цезареве жеље, а војвода је био
принуђен да потражи службу на неком другом двору, и то најпре код пољског краља, а затим
је ступио у руску службу, али га је овуда пратила и најзад победила завист (Житије и дела
московског великог цара Петра Алексејевича, И. X. Фон. Л. стр. 174. и 175.). Генерал Долго-
руки позавидео је, као што смо већ рекли, што је цар поверио команду војводи, странцу, а
не њему и стога, осећајући неизмерну мржњу према војводи и свим страним официрима,
није хтео ни са чим да се сложи.
Са својом војском од свега девет хиљада, али одабраних војника, нашавши се 20. новем-
бра лицем у лице с руском војском, Карло XII се није много двоумио да ли да нападне ту да-
леко бројнију војску, јер му је превртљивац генерал-мајор Брјус, који је искористио прилику
и побегао из царевог затвора, открио сав положај руске војске. Краљ је одмах развио своју
војску у борбени поредак и тако жестоко напао да су на десном крилу Руси, који никад нису
видели таквог непријатеља, потпуно изгубили главу и почели да напуштају положаје, а краљ,
искористивши то, ушао је у саобраћајницу посред руске војске и тако је пресекао на два де-
ла. Војвода фон Крој свим силама је настојао да спасе војску која му је била поверена, док
најзад, не добивши од кнеза Долгоруког, који је такође био на том крилу, никакву помоћ у
задржавању људи, није био принуђен да се заједно с генералом Алардом преда непријатељу.
И поред тога, генерали на левом крилу са Преображенским и Семјоновским пуковима и
неколико дивизија генерала Фјодора Алексејевича Головина и генерала Вејда борили су се
тако јуначки да не само што краљ није могао да постигне коначну победу све до мрака него
је, нашавши се посред непријатеља и плашећи се тешких последица уколико руске јединице
успоставе међу собом везу, био приморан да нареди трубачима да трубе примирје, а затим
и да преговара о миру (Б. Шафиров, стр. 178).
Руски генерали, који и поред тешког положаја нису хтели да се посаветују са страним
официрима, а сами су се у ратне операције и нападе разумевали колико и њихови редови,
оценивши као неискусни војници да не могу да се одвоје од непријатеља, пристали су одмах
на краљев предлог да закључе споразум који се састојао у следећем: „1) Да Руси сви с
војском, заставама, наоружањем и једним делом пољске артиљерије слободно одступе; 2)
да обе стране ослободе заробљенике, као и да се тела погинулих несметано покупе и
сахране; 3) да тешка артиљерија која се налазила у батеријама и на другим положајима
приликом напада на Нарву, као и већи део руске пољске артиљерије остане краљу, остало
све што се налази код војника са свим пуковским коморама и официрским стварима може
слободно, без задржавања, да одвезе војска.“ Ове тачке потврдио је лично краљ и уз то
пружио руку кнезу Долгоруком у знак да ће се чврсто држати овог споразума.
Међутим, како су руски генерали преговарали са Швеђанима без знања страних старе-
шина, остали официри, који су се налазили на левом крилу с генералом Вејдом, пошто су
били раздвојени од њих и нису имали појма о споразуму, одржали су ратно саветовање на
коме су одлучили да наступајуће ноћи поседну положаје тако близу реке, колико је потребно
само да се сместе јединице и тако, ојачавши са свих страна линије, следећег дана сачекају

137
напад непријатеља, чија се војска већ прилично смањила и једва да је могла бројати шест
хиљада здравих људи за другу битку.
Али баш у то време, кад су одлуку донету на ратном саветовању већ почели веома
успешно да спроводе, стигао је ађутант од кнеза Долгоруког са саопштењем генералу Вејду
да је кнез са свим генералима на десном крилу склопио споразум с непријатељем, те да
зато генерал Вејд одустане од даље борбе и задовољи се већ закљученим споразумом. Ме-
ђутим, официри који су били с генералом Вејдом сматрали су да је срамота да тако бројна
војска без икакве нужде положи оружје пред непријатељем који је већ толико слаб да ће они
радије, макар сви изгубили животе, да ступе у другу битку с њим, него да прихвате тако
сраман споразум, и да су они убеђени да ће им непријатељ пре дозволити да одступе са
свом артиљеријом, него се одважити да их по други пут нападне. Уз то, говорили су они,
генерал Вејд није дужан да изврши наређење кнеза Долгоруког који се већ налази у рукама
непријатеља као заробљеник.
Но, поред свега, генерал Вејд, који је чин добио само за услуге и који је био ратник без
довољно искуства, одговорио им је да он не може да се супротстави наређењу свог ко-
манданта, па је тако изразио своју сагласност са закљученим споразумом, који се састојао
од лукавства и преваре само Швеђанима својственим, као што ћемо касније видети.
Уверивши се да су пукови левог крила, тачније Преображенски и Семјоновски и друге ди-
визије генерала Головина у стању да му пруже веома снажан отпор и пошто су га они и нате-
рали да тражи примирје, краљ није смео да им нанесе никакву увреду, сем што им је
лукавошћу заробио команданте, знајући да војска без њих није кадра да настави битку, па
су тако ти пукови са оружјем и војном благајном, развивши заставе и лупајући у добоше, без
икаквих сметњи прешли реку (М. Ломоносов у Похвалној речи цару императору Петру
Великом, стр. 27).
Видећи да више не морају да их се плаше, Швеђани су осталим пуковима наредили да
прођу кроз шведску војску, наводно, да би такође слободно прешли реку, и онда су натерали
руске војнике да један по један положе оружје и предају заставе, а затим су их пуштали преко
моста, одузимајући им при том сав пуковски и официрски пртљаг. Генерале и официре прво
су затворили, а затим прогласили за ратне заробљенике.
Приликом ове неуспеле и после два месеца настављене опсаде која је затим уследила,
Руси су изгубили шест хиљада, а Швеђани две и по хиљаде људи. Од страних писаца који су
се тих и следећих година трудили да славу Карла XII уздигну до небеса и, супротно томе,
Русе потпуно осрамоте, неки су писали да је руска војска тада под Нарвом бројала сто
хиљада, неки осамдесет, а неки шездесет хиљада људи. (Волтер у Житију Карла XII, краља
шведског, на 64. стр. и у Историји Руске државе, део I, на 162. страници. Рабенер у Житију
Петра Великог на 75. стр. Хершелман у Прагматичној историји Руске државе, стр 38. Шмаус
у Историји односа међу северним силама, стр. 259)
Напротив, генерал-мајор Александар Гордон, коме се може веровати више него другима,
јер је у то време лично био под Нарвом, тврди да руска армија (изузимајући пукове који су
на другој страни реке држали у опсади Иванград) није бројала више од тридесет и четири
хиљаде људи, а и они су, сем Преображенског и Семјоновског пука и дивизије генерала
Головина, били савршено неискусни. Пешадију су сачињавали углавном нови војници, а
коњицу сами племићи. Наравно, не може се порећи да је у руској војсци било више људи,
али се не може ни рећи да су се они сви и борили. Руси су се у то време држали обичаја
источњачких народа, водили са собом велики број слугу и велики пртљаг, па је сваки племић
имао своје властите људе.
Ми смо својевремено већ помињали поход персијског цара Ксеркса на Грке. Ксерксова
војска бројала је читавих пет милиона људи, али Херодот каже да су се Грци борили само
против три милиона, јер су остали били слуге персијских великаша, армијске слуге, канти-
нери и томе слично, али међу Швеђанима није било Херодота који би признао истину. И
поред свега, Швеђани нису могли да дођу до победе друкчије него преваром руских генерала.
Узохоливши се после те победе, до које је дошао колико оружјем, толико и лукавошћу,
шведски краљ је сматрао да је коначно победио Русију, па је наредио једном делу своје

138
војске да остане на руској граници, а сам се спремао да са главнином крене на пољског
краља. У међувремену је наредио да се у његово име, с потписом и печатом канцелара
грофа Пипера, пограничним поданицима разделе нечасно написани прогласи следеће
садржине:
После титуле
Објављујем: пошто вишњи Бог и праведни не трпи крстопреступнике, нечасне и лукаве
људе, недавно је целом свету показао да је наше праведно оружје благословио срећом и
дао нам нечувен и несумњив благослов против нашег непоштеног непријатеља цара
Московског који је, поред свето закљученог и недавно поново потврђеног вечног мира и без
икаквог повода, упао у нашу земљу, коју је нељудски спалио и разорио, а поданике мучио,
и уз то војском опсео наше градове Ругодев и Иванград. Међутим, сада можемо Бога да
славимо и убудуће да се надамо да ће вишњи Бог благословити наше оружје својом милошћу
против нашег неправедног непријатеља. И стога ми у име Господње намеравамо да кренемо
са својим храбрим оружјем на његову непријатељску земљу и да му узвратимо насиља која
је он извршио у нашој земљи нашим верним поданицима, противно вечном миру у који се
московски цар често заклињао Божјим именом, обећавајући да ће живети у великом при-
јатељству и добросуседским односима са нама. И мада ми сада можемо да вратимо царевим
поданицима истом мером све што је московски цар немилосрдно и у непокорној јарости
учинио нашим поданицима, ипак ми ћемо, као што то хришћанском владару приличи,
показати милост и милосрђе, а не варварство и јарост према свом непријатељу. Зато ћемо
све цареве поданике који живе у Русији, племиће, попове, трговце и сељаке наградити
нашом милошћу и узети под нашу краљевску заштиту са женама, децом и имовином, под
условом да не беже и остану на својим имањима и у својим кућама без икаквог страха, јер
ми добро знамо да поданици у тој ствари и непријатељском разарању наше земље немају
никакве кривице, него су на тај неправедни рат били принуђени. Зато ми свим царевим
поданицима најчвршће обећавамо не само да ће са женама и децом и имовином живети у
потпуном миру него да ће и своју веру потпуно слободно исповедати и да ћемо их ми
највећом милошћу и бригом наградити, а никако порезом и јармом, у којем су до сада жи-
вели под московским царем и под неправдом и похлепом његових војвода. И наређујем вам
да нам довезете у Ругодев, или куда буде требало, извесну количину, по списку, намирница
за потребе наше војске. А када довезете какве намирнице и за то добијете потврду, касније
ће вам се све урачунати у пореске износе до последње копејке. А ако неко поврх овог
краљевог пореза довезе нешто за продају, њему ће за довезене намирнице бити исплаћен
новац. Да се на путевима царевим поданицима који по краљевом указу буду довозили
намирнице у Ругодев, или куда буде требало, не би наносиле никакве увреде и насиља
послаћемо им одређене људе за то са нашим заштитним повељама и најстрожим упозо-
рењима да се руским поданицима не наносе увреде и неправде. Такође, сви наши војници
под претњом смртне казне биће упозорени да не смеју да дирну Руса који буде поседовао
ову заштитну повељу, и не само њега и његову имовину већ ни његово пиле. А ако се неки
Руси оглуше о овај наш краљевски указ, не испуне га у најскорије време, не донесу оно што
се од њих по списку тражи и напусте своје куће, или почну да се скривају, и њих ће без икакве
милости снаћи потпуна пропаст и смртна казна. Ради важности ми ову заштитну повељу
његовог краљевскот величанства нашом руком и државним печатом потврђујемо.
Писано у Ругодеву, 3. децелбра 1700. године
М. П. КАРОЛУС.
К: ПИПЕР.
На самом почетку овог шведског прогласа може се видети да шведски краљ замера цару
Петру што се није држао обећања о обнављању и одржавању давно закљученог мира између
Русије и Шведске. Од историчара које поседујем ја нисам нашао ниједног који би тврдио да
је цар Петар потврдио ранији мир са Шведском, сем да је обећао да ће то учинити ако му
буде пружена сатисфакција за срамоту претрпљену у Риги. Поред тога, код страних писаца
се може наћи да би испуњавање тога и захтева за Нарвом или Ниеншанцем представљало
обнављање, а одбијање — коначан прекид тога мира. Један страни писац каже „да је цар то
139
одбијање схватио као нарушавање мира, а и не без основа, каже тај исти писац, јер је на
основу закљученог вечног мира 1683. године свака страна била дужна да излази у сусрет
захтевима друге“. (Д. Јоан Фредерик Јоаким у Примедбама на Историју државних промена
у Руском царству, стр. 139. под бројем 147)
Како било да било, Његово Царско Величанство тражило је сатисфакцију за срамоту коју
му је нанео ришки губернатор, а како је није добило ни мир није обновљен, па је цар имао
право да се оружјем бори за њу. Обећање и заклетва вреде дотле док обе стране поштују
договор, а чим једна страна у било чему иступи против друге, ни друга више није дужна да
се држи заклетве и обећања. Ја ово говорим због руског цара, јер што се тиче Швеђана,
имали смо довољно прилике да се уверимо да су они веома брзо закључивали мир са
Русијом и још брже га нарушавали, уколико би им то и у најмањој мери користило, за што
историја царева Василија Шујског и Михаила Романова може да послужи као најбољи доказ.
Окривљујући цара да је наводно спалио и разорио његову земљу, шведски краљ обећава
Русима своју милост и да им се неће осветити, мада може, али та његова љубав зависи од
испуњења услова које он сам поставља, то јест да они издају свог цара и признају њега,
иначе прети да ће их уништити огњем и мачем.
Али жеља му се није испунила. Руси су врло добро знали непостојаност Швеђана у ми-
ровним споразумима, а још боље су се у то уверили када су пре месец дана Швеђани поново
потврдили своје старо лукавство тиме што су руске команданте, примамивши их на исто тако
љубазан начин, прогласили за заробљенике.
Баш у време када се цар Петар Велики са дванаест хиљада одморних војника и довољно
муниције спремао да крене из Новгорода према Нарви, добио је вест о свему што се под
Нарвом догодило његовим генералима и армији. Помислило би се да је после тако тужне
вести морао да западне у малодушност и промени планове о даљем ратовању са Шве-
ђанима, поготово што су сви генерали и виши официри, сва артиљерија и све војничко
наоружање остали код непријатеља, али десило се супротно. Све што је цара растужило кад
је добио ту вест, било је само то што он лично није био са својом армијом; што се тиче
осталог, он је у својим намерама остао непоколебљив и рекао је само ово: „Ја добро знам
да ће Швеђани још дуго побеђивати моју војску, али баш то научиће нас да их побеђујемо.“
И стварно, за војску нема боље школе од правих битака у честим ратовима.
Непоколебљиво у својим намерама да поврати руске провинције и завлада Финским
заливом, Његово Царско Величанство одмах је предузело мере да се поново наоружа против
непријатеља. Наредило је да се људство које се из Нарве вратило у Новгород и Псков без
оружја поново наоружа и да се по провинцијама што пре скупи нова војска и што је могуће
боље обучи, а само је отпутовало у своју престоницу Москву да би предузело све што је
потребно за предстојећи рат. За производњу артиљеријских оруђа недостајало му је метала,
али он је нашао начина да надокнади тај недостатак, скинувши потребан број звона којима
су звоници московских цркава и манастира били просто начичкани. Овај поступак не може
се приписати празноверју или безакоњу. Цар је волео цркве и поштовао манастире, али му
је изгледало далеко паметније да се не угледа на грчке императоре и српске цареве који су
се више старали о грађењу и улепшавању манастира него о сталном јачању државе, па
према томе и о својој личној безбедности.
Почетком 1701. године Петар Велики је упутио посланика у Копенхаген да са данским
краљем обнови савез против Шведске и да од њега затражи војску која би обучавала Русе
у војним вештинама. Водећи неуморну бригу о просвећивању свог народа, цар је том пос-
ланству додао известан број младих бољарских синова да би од тог путовања могли да
извуку неку корист и за отаџбину.
Дански краљ примио је царевог посланика са великим почастима, наредивши да се његов
долазак поздрави топовском паљбом целе тврђавске артиљерије. Што се тицало царевог
захтева, дански краљ је био вољан да му удовољи, мада је снагом енглеског и холандског
оружја још 1. августа 1700. године био приморан да у Травенталу закључи мировни споразум
са шлеско-холштајнским војводом, но како му је извршење деветог члана тог споразума и
неко- лико других одлука тешко падало, не само што се он сам свим снагама спремао за

140
нови рат већ је и Његовом Царском Величанству обећао да пошаље три пука пешадије и
исто толико коњице. Само ово обећање није могао да испуни, зато што је посредством
његовог цезарског величанства римског и поморских сила, које су биле дужне да чувају
Травенталски споразум, био приморан да пристане на мир и у Оденсеу ступи у одбрамбени
савез са Енглеском и Холандијом, у којем се петим чланом обавезао да неће ступати ни у
какав други савез који би могао да наруши мир на северу, или створи трећу странку на северу
или у Немачкој. (Шмаус у Историји односа међу северним силама, стр. 260)
Видећи такође да од савеза са Данцима више нема чему да се нада и пољски краљ Август
II управио је све своје наде у цара Петра Великог, тим пре што после нарвских догађаја ни
сами Пољаци нису били вољни да наставе рат. С друге стране, не тражећи толико помоћ,
колико средства за обучавање свог људства у ратовању, цар је ову невољу свог савезника
хтео да искористи у своју корист. У том циљу два величанства састала су се у месту Бирзи
на курландској граници у Самогитији, где се улогорила саксонска војска. Његово Царско
Величанство обећало је пољском краљу као помоћ неколико батаљона војске, а краљ је
заузврат обећао да ће обучавати руску војску у војним вештинама по немачком систему. На
крају, оба владара одлучила су да наставе рат против заједничког непријатеља, шведског
краља.
Цар Петар био је у свом царству неограничени владар, па је без тражења сагласности
својих поданика могао да чини све што је налазио за потребно, али власт пољског краља у
Пољској знатно је ограничена. Он носи само краљевско име, а управљање краљевством
углавном зависи од војвода и великаша ове земље. Зато је краљ у мају морао да сазове све
државне чинове на Сејм и да од њих затражи сагласност и помоћ за настављање рата, пред-
очивши им корист коју би Република могла имати од присаједињења Лифландије пољској
круни.
Колико је Његово Царско Величанство журило из Москве према курландској граници ради
договора с пољским краљем Августом, толико је отуда журило у Москву ради испуњења свог
обећања, на основу којег је цар стварно упутио кнеза Никиту Ивановича Репњина са четири
хиљаде војника да се придружи саксонским јединицама, а сам, старајући се о благостању
своје државе, непрестано је обилазио час једну, час другу провинцију. Из Москве је путовао
у бродоградилиште у Вороњеж, из Вороњежа се враћао у Москву, одатле је журио у Новгород
и Псков да би обишао армију, и у току једног путовања могао се наћи на двема супротним
странама своје државе, свуда предузимајући оно што је могло да користи његовим подани-
цима.
У међувремену Петар Велики је упутио у Пољску изванредног посланика да тамошњем
Сејму поднесе најбоље предлоге за продужење рата са Швеђанима, обећавајући приличну
помоћ у војсци и новцу и са чврстим уверавањима да он за себе не жели ниједну стопу
Лифландеке земље, него целу ту провинцију намерава да препусти Републици. Царев пос-
ланик свим силама је настојао да приволи Сејм да прихвати царев предлог, али узалуд. Тајна
странка кнеза Контија, у којој је био и сам кардинал Рађејовски, примас краљевства, трудила
се да свакако спречи акције против Шведске и изазове опште незадовољство против свог
краља. Њихов труд уродио је богатим плодом, као што су и желели. На самом почетку Сејма
већина пољских великаша изјавила је да неће да разговара ни о каквим питањима у Сејму,
док краљ не врати своју војску у Саксонију, јер су они у том повлачењу видели најбољи начин,
како за постизање мира са шведским краљем, тако и за остварење осталих својих замисли
против Августа II.
Карло XII, који је о свим пољским несугласицама имао тачне извештаје, чврсто је од-
лучио да краља Августа збаци са престола, а затим да све своје снаге окрене против цара.
С том намером, добивши из Шведске одморну војску, пошао је право у Курландију на
Саксонце, које је заједно са царевом помоћном војском 8. јула принудио на повлачење и, не
наилазећи ни на какав отпор, завладао је целом Курландијом, одакле се упутио у Литву с
намером да уђе право у Пољску.
И поред непостојаности Пољака и шведских успеха, цар Петар Велики остао је непоколеб-
љив у свим својим намерама. Пошто је под Нарвом разоружао цареву војску, а генерале

141
задржао у заробљеништву, Карло XII је сматрао да цар више неће моћи да се дигне против
њега, али цар не само што је повећао своју војску и поставио искусне официре него је
спремио и за снажан отпор и храбро наступање, и то тако брзо да је она већ те године могла
да се бори са разним шведским корпусима који су се налазили у околини Дерпта у
Лифландији. Истина, у тим биткама Руси су имали и губитака, али тиме су се обучавали у
ратовању и припремали за будуће победе, а и тада су неколико њих постигли.

142
 ГЛАВА ОСМА

НАСТАВАК ЈАЧАЊА РУСИЈЕ

САДРЖАЈ: Оснивање овчарница у Русији и мануфактура вуненог штофа. Позивање стра-

наца у Русију. Цар шаље стручњаке да траже гвожђе и друге метале и минерале по Русији.
Намерава да укине положај патријарха у Русији. Забрањује потписивање деминутивом. Гене-
рал-фелдмаршал гроф Шереметов победио је шведског генерала Шлифенбаха у Лифлан-
дији. Царев поход из Москве на Архангелск и изградња тврђаве Нова Двинка на обали. Цар
се враћа у Ладогу и организује изградњу бродова у Олонецу. Шведски краљ настоји да збаци
краља Августа с пољског престола. Друга победа над Шлифенбахом. Освајање Мариенбур-
га. Освајање Нотебурга. Tријумфалан улазак у Москву. Брак цареве дворске будале. Цар
уводи изучавање геометрије и оснива болницу за беспосличаре. Унапређење цара у генерал-
фелдмаршала и артиљеријског капетана. Освајање тврђаве Ниеншанца. Конфедерације у
Пољској. Оснивање Санктпетербурга. Победа над шведским генералом Кронгјуртом. Осни-
вање Кроншлота. Царева брига о ботаћењу државне благајне. Турски немири. Победа над
шведском ескадром на Чудском језеру. Опсада градова Нарве и Дерпта. Догађаји у Пољској
у вези са збацивањем краља Августа. Освајање градова Дерпта и Нарве. Предаја Иванграда.
Збацивање краља Августа. Његов долазак цару у Нарву и савез с њим. Тријумфалан ула-
зак руских генерала у Москву. Почетак изградње канала код Вишњег Волочка. Протеривање
шведске ескадре од Котлиног острва. Почетак насељавања Руса на Котлином острву. Про-
теривање десет хиљада Швеђана из околине Санктпетербурга. Витка са шведским генера-
лом Левенхауптом у Курландији. Угушивање побуне у Казашекој провинцији.

1701. година
Екселенција, Његово Царско Величанство Петар Велики, није се бавио само у Пскову и
Новгороду обучавањем војске за освајање пристаништа на Балтичком мору. Водећи сталну
бригу а благостању своје државе, цар је често путовао у Москву и у остале провинције,
обнављајући започете и уводећи нове мере ради среће својих најдражих поданика. Штоф,
који је у Русији био потребан не само становницима већ и војсци, увожен је из Енглеске и
других држава по не малој цени. Да би отклонио овај велики недостатак, цар је поручио из
Пољске, Саксоније и Данске велики број оваца са овчарима којима је било поверено да
оснују овчарнице по угледу на немачке, а нарочито шлеске.
Цар је у Немачкој објавио проглас којим позива стране официре, војнике, разне фабри-
канте, занатлије и друге мајсторе свих заната најмилостивије у Русију, обећавајући им богате
награде. Ради тога је на курфирстовом двору у Саксонији поставио Јохана Цаткула за свог
генерал-комесара са пуномоћјем да по свом нахођењу одабира официре и друга војна лица
и да им у царево име одређује награде, као и свим осталим стручњацима који пожеле да
дођу у Русију. Овај позив постигао је жељени успех и цар је не само ојачао своју армију
искусним страним официрима и војницима који су обучавали Русе у војним вештинама, већ
је уз помоћ разних мајстора основао и мануфактуру вуненог штофа. Русија је у својим
недрима имала у неизмерним количинама не само племените метале за ковање новца већ
и потребно гвожђе за ковање оружја и других предмета, само они су одувек лежали у земљи,
јер у Русији није било таквих владара који би о томе имали праву представу и постарали се
да пронађу и искористе та блага. И зато су многе потребне ствари из далеких земаља с
муком и по високој цени стизале у Русију.
Велики Петров ум почео је и о овоме да води бригу. На све стране своје простране државе
послао је рударе да траже и откривају многобројна блага, која је природа држала у недрима
143
његове земље скривена од потцењивача. Ова акција му је омогућила не само да оснује
велике фабрике оружја за војску већ и производњу многих других металних и минералних
предмета за богаћење својих поданика, закључујући да права величина није у томе да он
сам буде богат, него да и друге обогати.
Овим корисним пословима бавио се цар, када му је руско свештенство указало на потребу
да се изабере и постави нови патријарх у Русији на место патријарха Адријана, који је још
16. новембра прошле године умро. Цар, који је желео да у свештенству као и грађанству
заведе бољи ред, одлучио је да по сваку цену укине у Русији чин патријарха, а власт, коју је
високо свештенство имало преко мере, ограничи тиме што ће их потчинити својој царској
власти.
Он је добро знао да ти свештеници високих чинова, сматрајући себе за више миропома-
занике, не само што су Христово тело раскомадали већ су и многим државама шкодили, а и
у самој Русији из свештеничких кућа често су почињали немири. Његово Царско Величанство
намеравало је да после укидања чина патријарха заведе у Русији духовну власт, коју ће сачи-
њавати многе особе слично синоду, али у тадашњим околностима ту корисну намеру било
је немогуће спровести у дело. Прво је требало смирити епископе, а и то неосетно, јер су за
прост народ, који заправо и није познавао Божју веру, они били истински представници Божје
речи. Стога да би избегао било каква сумњичења, цар је саопштио да због заузетости садаш-
њим ратом одлаже избор патријарха до повољнијих прилика, што је потрајало до 1721.
године, када је остварио све што је намеравао.
У међувремену је поставио рјазанског митрополита Стефана за патријарховог намесника,
и он је са још неколико свештених лица требало да обавља патријархове послове, али уз
напомену да како они тако ни сви архиепископи и епископи не могу да одлучују о каквим
важним стварима без царевог знања и личне дозволе, а још мање да се мешају у световне
и државне послове за које нису нимало надлежни. То је било довољно за почетак огранича-
вања власти свештеника.
И како је њихова власт још увек јачала, јер су манастири и епископи имали превелике
приходе и имања, овај веома способни владар наредио је личним указом грофу Мусину-
Пушкину да те велике приходе узме под своју контролу и одреди део тих средстава за сјај
Цркве и за дужно и пристојно издржавање слугу олтара, а остало да се да за отварање
духовних училишта, за издржавање сиротих јадника који су служили отаџбини и сада остари-
ли, онемоћали и разболели се, а то представља истинску корист за спас душе ради које
верни даваоци награђују Божју цркву.
Царева намера да укине положај патријарха остала је само у његовом срцу, али већ је
било таквих који су одлагање избора схватили као коначно обарање, по њиховом мишљењу,
крајње неопходног положаја, па су у томе видели безакоње. Баш у то време на улицама су
нађени подметнути бројни леци, у којима се на основу пророчанства доказивало да је цар
дивљи антихрист, па се због тога народ позива на устанак против Његовог Царског Величан-
ства. Међутим, те се намере нису оствариле. Штампар Григориј Талицкој, који је те летке
тајно штампао, и сви састављачи тих летака убрзо су похватани и погубљени.
Његово Царско Величанство водило је бригу о исправљању макар и у најмањој мери
лоших обичаја. Одвајкада је постојао обичај да се Руси, не само у свакојаким писменим
актима него чак и у жалбама које су упућивали својим владарима, потписију у деминутиву,
као на пример: Јакушка, Петрушка, Мишка итд. уместо Јаков, Петар, Димитриј. Цар је смат-
рао да је то веома неприличан обичај, дозвољен само деци и зато је својим личним указом
од 30. децембра те године то строго забранио, и укинуо уједно реч „холоп” која се у жалбама
употребљавала уместо „роб” или „поданик”.
Док се цар Петар бавио реформом застарелих обичаја свог народа, фелдмаршал Борис
Петрович Шереметов, који је имао главну команду над руском војском, није пропуштао
прилику да у Лифландији предузме оно што је Карло XII намеравао да предузме против
пољског краља и руског цара. И како се шведски генерал Шлифенбах, којег је краљ оставио
да брани Лифландију од непријатеља, налазио са својим корпусом од седам хиљада пеша-
динаца и коњаника у Дерпту и његовој околини, одлучивши да покаже свету да лош глас

144
који се за љубав Швеђана проносио о Русима није сасвим оправдан, фелдмаршал Шереме-
тов је напао шведског генерала тако одлучно и брзо да овај није имао времена ни да заузме
борбени поредак. Битка је била необично жестока. Руси су извршили тако храбар напад да
су у једном тренутку Швеђани били потпуно разбијени, па су морали да потраже спас у
бекству. Гонећи их читаву миљу, Руси су још многе поубијали и заробили. Сва шведска арти-
љерија која се налазила у овом корпусу, комора, муниција и седам стотина заробљених
Швеђана пали су у руке победника. Ова прва значајна победа постигнута је 30. децембра
код села Ерестфер у Лифландији (Гордон, Историја Петра Великог, императора руског,
страница 173).
Победу коју су Руси постигли у Лифландији не треба приписивати толико њиховој надмоћ-
ности у људству, колико томе што су се они, захваљујући неуморном залагању и непрестаној
бризи свог монарха, све више и више усавршавали у војним вештинама. Карло XII, који се
старао само о збацивању краља Августа, овој царевој победи није придавао нимало зна-
чаја. Нарвски случај потврдио је његово мишљење да ће његова мала, али искусна војска
победити многобројне неискусне Русе, али краљ је при том изгубио из вида да тај велики
број неискусних из дана у дан постаје искуснији и да једном и за њега лично може да постане
опасан. Тврдоглавост му није дозвољавала да се угледа на своје претке који по савету
некадашњег канцелара грофа Оксенштирна никада нису ратовали с Русима више од једне,
највише две године, него, чим би постигли успех или неуспех, тражили би привидан мир само
зато да Руси више не би имали прилике да се усавршавају у ратовању.
1702. година
Његово Царско Величанство задесило се у Москви када му је донета вест да је шведској
флоти наређено да доплови под Архангелск. Oва веома непријатна вест принудила је цара
да са својом гардом највећом брзином крене тамо и чим је стигао, наредио је да се на обали
подигне тврђава под именом Нова Двинка. Он је сам направио њен план, поставио камен
темељац и, организовавши одбрану, вратио се у Ладогу с намером да опседне Нотебург.
Ова тврђава лежи на острву, на реци Неви где она истиче из Ладошког језера, према томе
Швеђани су тада могли кроз Фински залив и реком Невом, а исто тако и из Кексхолма кроз
Ладошко језеро да довлаче сва могућа појачања. Да би се то спречило требало је, по царевој
оцени, на тим водама, колико ради лакшег освајања Нотебурга, толико и ради остварења
других намера у Финском заливу и на Ладошком и Чудском језеру, имати флоту. Као најбоље
место за изградњу флоте изабрао је на источној страни Ладошког језера реку Олонец која
се улива у то језеро. Зато, не губећи нимало времена, започео је прво изградњу неколико
барки, а затим и већих лађа и бродова ради стварања јаке флоте с којом би могао да иступи
против непријатеља са жељеним успехом. У другим државама да би се извршили одређени
задаци довољан је само владарев указ, али овде не само што је сваки посао цар започи-
њао својим рукама него је често и помагао радницима, па је зато у року од два месеца било
спуштено у воду више од сто барки.
Цар Петар Велики припремао се за освајање градова и земаља на Балтичком мору, а
Карло XII само је гледао како да збаци пољског краља Августа II. Он је још прошле године,
пошто је завладао Курландијом, писао верним пољским великашима и кардиналу тешко
оптужујући њиховог краља и захтевајући његово збацивање, у чему је видео једину залогу
за будућу безбедност своје Републике. И мада је краљ Август био принуђен да прихвати оно
што је на Сејму почетком 1702. године закључено — да Република упути посланике шведском
краљу са задатком да они посредују у примирју с њеним краљем, ипак, не задовољивши се
тиме, шведски краљ је по други пут написао пољским великашима исто што и раније, а у
међувремену је пошао на Варшаву. И како је 24. маја већ био у њеној близини, кардинал
Рађејовски уз сагласност краља Августа отишао је к њему и одржавао с њим јавне конфе-
ренције у циљу закључења примирја, али у тајности се договорио с њим о коначном зба-
цивању свог краља (Шмаус, стр. 263, 264).
Међутим, док је Карло XII са пољским примасом ковао план за протеривање краља
Августа II из Пољске, руски фелдмаршал Шереметов спремао се да поново изврши одлучан
напад на Швеђане у Лифландији. Шведски генерал Шлифенбах, мада је добро осетио храб-
145
рост овог фелдмаршала, тражио је прилику да му се освети, зато, чим је сазнао за његов
поход одмах је окупио своју регуларну војску и државну милицију у намери да се коначно
освети Русима за свој ранији пораз. Швеђани су у то време сматрали да један њихов војник
може лако да победи пет Руса, а њихови писци у јавним публикацијама истицали су да
Швеђани још никада нису били потучени, сем у случајевима када се десет Руса борило
против једног Швеђанина. То је било празно хвалисање, јер су читаоци тих извештаја били
далеко од места догађаја да би могли да им присуствују и преброје и једне и друге. Тако
надмен Шлифенбах је одлучио не само да неустрашиво дочека Русе него да и сам пође у
поход, да он њих први нападне. С том осветничком намером он је триста војника истурио
напред ради обезбеђења, односно да би они мотрили на руску армију. Неки кажу (Протојереј
закинтски Антониј Катифор у Житију Петра Великог) да је претходница руске војске, у којој
је било осамсто драгуна, направивши се да се плаши напада, почела да се повлачи да тако
намами непријатеља до главнине своје армије.
Заведени тим лукавим повлачењем, Швеђани су закључили да су Руси веома слаби и да
не могу да им се супротставе, па су појурили за њима, али опкољени од стране Руса делом
су погинули, а делом заједно са својим командантом потпуковником Колбартом пали у
заробљеништво. Други, напротив, пишу (Александар Гордон у Историји Петра Великог, стр.
175) да је поменути потпуковник напао Русе тако храбро да су они, збунивши се, били
принуђени да се повуку, изгубивши педесет људи.
Како било да било, фелдмаршал Шереметов повео је своју војску у одговарајућем поретку
право на непријатеља. Генерал Тлифенбах већ је био прешао реку Ембах да дочека Русе,
али кад је видео њихов поредак и надмоћност, променио је мишљење и вратио се преко реке
натраг и, порушивши за собом мост, улогорио се на свом старом месту. Без обзира на то,
фелдмаршал Шереметов поставио је преко реке неколико фашина (снопове прућа), јер се
она у то време била исушила, и, пребацивши комору, кренуо у борбеном поретку право на
непријатеља.
Видећи да су Руси већ близу, а да сами не могу даље да се повлаче, Швеђани кренуше
одмах на њих и заметну се очајнички бој. Обе стране бориле су се веома жестоко. Својим
очајничким нападом генерал Шлифенбах је изазвао малу пометњу на левом руском крилу,
али појачавши га, фелдмаршал Шереметов је напао с тако великом храброшћу да је Шли-
фенбах, видећи да је надјачан бројем и ватром Руса, одлучио да се са остатком своје војске
што пре да у бекство и није се усудио да стане до самих Пернавских зидина.
У овој жестокој бици, која је трајала мање од једног сата, на бојном пољу је остало две
хиљаде мртвих Швеђана, а више од хиљаду са многим вишим и нижим официрима је
заробљено, док су с руске стране губици износили четири хиљаде мртвих и рањених. Руси
су од непријатеља освојили шеснаест застава и читаву тешку артиљерију, као знак победе
коју су постигли 8. јула под Гумељсхофом на реци Ембах. (Гордон, стр. 176. Г. Волтер руске
победе над Швеђанима описује само узгред, тако да се не може ништа схватити. Рабенер
је, по свој прилици, у својој Историји Петра Великог О рату са Швеђанима писао на основу
шведских извора и зато ниједном речју не помиње ниједну од поменутих битака са Шлифен-
бахом. Лакомбе, пун француског духа, ни сам није знао шта пише, прву битку је прећутао, а
другу је описао нетачно, Французи су углавном произвољни у писању историја.)
После овог догађаја и очигледних руских успеха, Швеђани више нису могли да крију своје
поразе, али да не би изгубили стару славу, настојали су да пред далеким светом умање број
својих војника, а напротив, противничке снаге да повећају десет пута, као што су и приликом
раније описане битке изјавили да је њих било само пет хиљада, мада их је стварно било
више од девет хиљада.
Што се тиче броја руских војника, добивши извештај о боју, цар Петар је рекао: „Богу
хвала! Већ смо толико постигли да можемо да побеђујемо Швеђане кад смо двојица на
једнога, и ко зна, још може да се деси да кроз извесно време будемо у стању да се с њима
равноправно боримо.”
Ови велики успеси давали су подстрека високим стремљењима Петра Великог. Не губећи
нимало времена, он је наредио да се од непријатеља у Лифландији отме градић Мариенбург,

146
који је тада имао утврђен замак на острву Мариенбуршког језера из којег истиче река Педекс
која се улива у реку Евст, а ова у Двину, и који је био удаљен од Риге тридесет немачких
миља.
Овај градић се без већег отпора 25. августа морао предати на милост и немилост побед-
нику, али баш у том тренутку у магацину у замку букнула је ватра, што је Русе тако разбесне-
ло да су разорили замак до темеља, а мештане, које су окривили за пожар, одвели су у
заробљеништво. Ова победа, мада сама по себи и није много значајна, ипак је значајнија
од осталих по томе што је међу заробљеницима била и једна сељанка која је после извесног
времена постала владарка оних који су је тада заробили. Но ми ћемо о њој на другом месту
опширније говорити.
Не мање срећан био је цар и у Ингрији. Руске барке, за које смо рекли да су изграђене на
реци Олонецу и које су се на Ладошком језеру налазиле у ратном стању, принудиле су барке
шведске флоте да се повуку у Фински залив према Виборгу. Али да би се то језеро очистило
од непријатеља требало је на сваки начин освојити Нотебург, тврђаву која је од давнина
припадала Русији. Фелдмаршал Шереметов добио је наређење да опседне то важно место.
Руси су без престанка бомбардовали град и, пошто су на три места пробили зидине, пошли
су у напад. Швеђани су се веома храбро бранили од 7. септембра до 10. октобра, и два пута
врло успешно су одбили своје противнике, док најзад командант Шлифенбах, видећи да је
гарнизон већ толико ослабљен да се једва може окупити сто здравих људи, није био прину-
ђен да приликом трећег руског напада 21. октобра преда град. Због свог положаја овај град
се сматрао кључем Лифландије, Ингрије, Карелије и Финске и зато је цар, освојивши га,
наредио да се одмах поправи и још боље утврди, а име Нотебург променио је у Шлиселбург.
Две значајне битке са Швеђанима, које су славним победама овенчале руског цара, и
освајање тако значајне кључне тврђаве Нотебурга били су цару Петру Великом утолико
пријатнији што му се преко њих указала изванредна прилика да оствари своја висока
стремљења. Да би прославио те велике успехе, да би подстакао своје команданте и војнике
на нове ратне подвиге и својим поданицима улио љубав према војним вештинама, одлучио
је да генерал-фелдмаршалу грофу Шереметову и свим официрима који су се истакли својом
храброшћу приликом опсаде Нотебурга, по обичају старих Римљана приреди тријумфалан
улазак у Москву. За ту прилику у престоничком граду је подигнута тријумфална капија са
пребогатим украсима и приказаним свим победама постигнутим против Швеђана.
Цар, који се лично старао о освајању тврђаве, у истој мери се старао и о организацији ове
свечане церемоније. Генерал-фелдмаршал Шереметов са другим генералима тријумфално
је водио најодабраније јединице, а за њим су ишли сви заробљени Швеђани, пред којима су
се носиле заставе и стегови отети од њих. На крају ове свечане поворке јахала је царева
телесна гарда у веома богатим, посебно за ову свечаност припремљеним униформама. Од
свирке музичких инструмената, од похвалних песама које је певао велики број деце под
венцима, која су стајала крај тријумфалне капије, и од клицања Московљана који су се
окупили у огромном броју, ширио се одјек по целом граду Москви и увећавао свеопшту
радост поводом великих успеха руског оружја.
За време те тријумфалне свечаности Његово Царско Величанство наградило је све
официре и војнике који су у биткама, а нарочито приликом освајања Нотебурга, показали
спремност да пролију крв за славу и добро своје отаџбине, али није заборавило ни да казни
оне који су у предузетим нападима рђаво извршавали своје дужности. У знак сећања на
освајање поменуте тврђаве, направљена је медаља са ликом преузвишене Особе Његовог
Царског Величанства на једној страни и натписом: Петар Први, божјом милошћу император
и самодржац сверуски. На другој страни види се бомбардовање града који лежи на острву с
натписом: Био је у рукама непријатеља 90 година, освојен 21. октобра 1702, а доле име града
Шљусенбург, као што се на приложеном гравираном листу може видети (на следећој страни).
После ове пријатне свечаности, почетком 1703. године, Његово Царско Величанство
искористило је преостало време које га је делило од почетка рата, да обезбеди успех својих
нових освајања и да предузме све мере које би могле да допринесу остварењу његових
узвишених намера да прошири своју силу и на Балтичко море. Али цар није мислио само на

147
нова освајања. Он се истовремено старао и о одржавању оних лепих обичаја, које је он почео
да уводи, у свом народу.
Ми смо својевремено говорили да су по његовом повратку из иностранства сви бољари и
друга господа морали да прихвате у понашању, за столом, у облачењу и у свему осталом
обичаје које је он код просвећених европских народа видео и њима представио. Али да би
их навикао на њих и подстакао на тражење још лепших, и коначно их одучио од старинских,
цар је налазио средства која су била кориснија од указа и спроводио их је кроз шалу и забаву.
Између осталог изволео је да ожени једну дворску будалу и на ту свадбу позвао је све
бољаре заједно са женама, наредивши им да се припреме и на дан венчања дођу у одећи
која се носила у древној Русији. Свадба је била заказана у кући покојног генерала Лефора,
где су се све званице и окупиле. Јела су такође била припремљена на старински начин, а и
са плесовима је било исто.
Руси у стара времена нису пили вино, вероватно зато што га нису ни имали, него су уместо
њега пили горелку и мед (ракија и шербет), па су и на тој брачној свечаности морали тиме
да се задовоље. Није тешко представити да се гостима венчана одећа и старинско венчање
нису нимало свидели, па су већ и сами, на велику цареву радост, почели да се стиде, а за
пиће су, наравно, хтели да се извине, али цар им је кроз смех одговорио: „Ваши преци упот-
ребљавали су ово исто пиће, а старински обичаји су увек лепши.“ Ова свадба је много доп-
ринела искорењивању застарелих мишљења оних људи који су минула времена претпостав-
љали садашњим, или бар смањивању значаја њиховог протеста (Капетан Пери, Руска
држава, стр. 383, 384, 385, 386, 387. и 388).
Мада је водио велику бригу о развијању лепих обичаја међу својим поданицима, цар се
још више старао о њиховом просвећивању. Зато је увео изучавање геометрије и астрономије,
што се до тог времена у Русији сматрало за чаробњаштво и враџбине. И како му је нерад
био исто толико несносан, колико му је рад био пријатан, а у Москви је било прилично особа
оба пола које, живећи у потпуном нераду, нису користиле ни себи ни отаџбини, само су хлеб
јеле џабе — цар је наредио да се сагради једна велика болница у којој би сви ти беспосличари,
стари и млади, мушкарци и жене, морали да обављају разне послове и тако зарађују за свој
живот.
Цар није заборавио ни изградњу бродова у Вороњежу, куда се упутио чим је обавио
послове у Москви, и започео изградњу два ратна брода са по осамдесет топова да би
осигурао Азовску област. Одатле је 21. марта отпутовао право на север на реку Олонец ради
надгледања тамошњих радова на изградњи бродова. Пошто је и тамо средио све да се рад
настави, кренуо је у новоосвојену тврђаву Шлиселбург. И како је он, као што смо своје-
времено рекли, прошао све ниже војничке чинове и најзад постао артиљеријски лајтнант,
148
149
касније jе због својих великих заслуга примљен у службу генерал-фелдмаршала Шереметова
и произведен за капетана артиљеријске чете која је припадала првом гардијском пуку, и од
тог времена том четом командују лично императори.
На реци Неви лежао је град Ниеншанц, који се налазио на самој граници између Русије и
Шведске, па је зато био и јако утврђен. Петар Велики чврсто је одлучио да не напусти финску
и невску обалу ни по коју цену. Да би то остварио, морао је на сваки начин да освоји ту пог-
раничну тврђаву, што му није изгледало тако тешко. Зато је наредио генерал-фелдмаршалу
Шереметову да тврђаву потпуно опседне, а сам се прихватио грађења барки да би спречио
шведске бродове да довлаче граду помоћ.
Сат пре изласка сунца, 25. априла, генерал-фелдмаршал стигао је с војском под град и
одмах освојио његова спољна утврђења, која је годину дана раније, улогоривши се под
Ниеншанцем, почео да гради шведски генерал Кронгјурт. Руска војска, коју је сачињавало
осамнаест пукова и корпус артиљерије, опколила је град са свих страна. Затим су ископани
прилази и на три места постављене батерије и мерзери из којих је пред вече 30. априла
почело бомбардовање града. Успех тог бомбардовања био је увећан тиме што је у граду
експлодирао барутни магацин, што је причинило огромну штету опседнутима. Јер, тек што
је из дванаест тешких топова десет пута испаљено по бедемима, а затим у десет часова
бачено око седамдесет бомби на град, из њега је дат знак за предају.
Официри које је послао командант закључили су у руском логору споразум на основу
којег су, како гарнизон од шест стотина војника, тако и градски житељи, са оружјем и свом
имовином, коју су могли да понесу са собом, пуштени, а артиљерија је остала победнику.
После тога, цар је још истог дана, то јест 1. маја, ушао у град и потчинио га својој власти.
Истина, шведски вицеадмирал је послао у помоћ граду два шведска брода, али касно. Цар
је дан после освајања града изишао против њих са својим баркама и оба заробио.
Артиљеријски капетан Петар Алексејевич одликован је орденом Светог апостола Андреја
од стране адмирала Головина као најстаријег витеза тог славног ордена. А као спомен на
заробљавање непријатељских бродова, које је извршио лично цар, направљена је медаља
коју ја овде дајем на увид у гравираној копији.
Више пута смо у овој књизи помињали колико је жарко желео Петар Велики да на оба-
лама Балтичког мора, или бар у Финском заливу има пристаниште, колико ради морнарице,
исто толико, и још више, ради трговине и општења својих народа са другим просвећеним
европским народима. Успех његових оружја потпомогао је његове жеље, а освајање раније
поменутих пограничних тврђава омогућило му је да оствари своје узвишене намере и да их
осигура за дуже време. Те намере састојале су се у томе што је он одлучио да баш у тој
области подигне град који ће му послужити да оствари све оно за шта се тако упорно борио.

150
Зато је по освајању Ниеншанца за свој нови град изабрао место на самом ушћу реке Неве
где се она улива у Фински залив. (Приложени цртеж представља ток реке Неве из Ладошког
језера до Финског залива, као и њена острва у ушћу на којима лежи Санктпетербург, и
Котлино острво, четири миље даље на запад у поменутом заливу на коме се налази Крон-
штат и наспрам њега, јужно на домет топа Кроншлот.)
Древни грчки и римски императори подизали су градове и давали им своја имена да би
тако оставили бесмртни спомен о себи. Александар Велики саградио је Александрију, Адри-
ан Адрианопољ, Константин Велики Константинопољ итд. Тако је и Петар Велики, одлу-
чивши да подигне нов град на земљи коју је својим сопственим оружјем и трудом задобио,
решио да га назове својим именом Петербург, то јест Петров град, а пошто је хтео да га
посвети светом апостолу Петру, додао је и реч „свети” - Санктпетербург, или Светог Петра
град.
Краљ Август у Пољској био је у веома тешкој ситуацији. Својевремено смо поменули да
се кардинал Рађејовски, као његов главни непријатељ, договорио са шведским краљем да
га збаце са престола. Овај срамни договор потврђен је убрзо затим, тачније 9. јуна 1702.
године, код места Клисова победом Швеђана над Саксонцима, које је краљ уз одобрење
Сенат-конзилија поново позвао из Саксоније и удружио с делом пољске војске крунског
маршала Љубомирског. Али већи део пољског народа показао је велико незадовољство
поводом збацивања пољског краља, и зато је 22. августа све племство Мале Пољске, оку-
пивши се у Сендомиру, ступило у локалну конфедерацију и тврдо се заклело да ће животима
и имањима бранити право краља и Републике, а присталице Швеђана прогласили су за
непријатељe отаџбине, но при том нису заборавили ни да упуте посланство шведском краљу
ради вођења мировних преговора. Овој конфедерацији пришли су и многи из Велике Пољске
и Литве и све њихове одлуке потврдио је Сенат-конзилијум у Торну, децембра месеца.
Али не сложивши се с тим, примас је позвао у Варшаву како сенаторе, тако и оне који су
одређени да преговарају о миру са Швеђанима. Но пошто је та примасова акција била
потпуно противна пољским законима, зато што је право да сазове Сејм имао само краљ,
нико му није дошао сем крунског благајника Лешчинског и литавског благајника Сапијеха.
Сенат-конзилијум је 2. априла поново потврдио одлуке Сендомирске конфедерације и
поново је положена заклетва краљу. И поред тога, примас је у својим намерама остао
савршено непоколебљив, а шведски краљ, који је у међувремену држао честе конференције
с примасом у Варшави, поново је потукао Саксонце код Полтавска, после чега је кренуо у
Прусију и град Торн најпре блокирао, а затим и потпуно опсео. Ови успеси шведског оружја
најзад су изазвали у Пољској нешто што је у Европи до тог времена било нечувено, као што
ћемо се убрзо уверити, а засад вратимо се у Ингерманландију.
Без обзира на несугласице у Пољској, Његово Царско Величанство баш на дан силаска
светог Духа, што је било 16. маја, положило је темеље Санктпетербургу. Овај подухват, који
се обично предузима у мирно доба, започет је у јеку рата, и што је још необичније у земљи
у којој се тај рат и води. Па ипак, цар Петар је наредио да велики број људи са свих страна
царства дође на рад. Место изабрано за подизање тог града било је не само влажно већ и
ниско, па је из околине требало довозити земљу и насипати, а и материјал за градњу требало
је довозити издалека. Истина, овај подухват стајао је живота више хиљада људи који, будући
принуђени да раде без смене, у тим пустим крајевима нису могли да дођу ни до хлеба, лети
их је пржило сунце и пробијали сурови ветрови и квасиле кише, па су они подлегали најзад
болештинама које обично долазе у таквој ситуацији, али и поред свега Петар Велики није
променио своје намере, него се по његовом наређењу скоро свакодневно број разних
мајстора и радника чак повећавао и посао је напредовао великом брзином, а радници који
су у почетку туда одлазили по невољи, населивши се на обали Неве обогатили су се од свог
рада, па су убрзо људи почели да долазе и добровољно.
Швеђани нису придавали велику важност оснивању Санктпетербурга, али кад су приме-
тили да су радови марљиво настављени и открили шта се тиме жели постићи, почели су да
траже начин како би спречили тај подухват. Шведски генерал-мајор Кронгјурт стигао је на
реку Систру, Систербеку, са четири хиљаде војника у намери да спречи радове на изградњи

151
новог царевог града. Сазнавши за то, генерал-фелдмаршал Шереметов кренуо је пред вече
са специјалним корпусом своје војске и у саму зору тако храбро напао Швеђане, да су они,
оставивши петсто педесет мртвих и заробљених, били принуђени да потраже спас у највећем
бекству, једва се усудивши да стану у Виборгу. Поменути шведски генерал-мајор имао је
срећу што је, оценивши јачину и поредак Руса, одмах послао артиљерију и комору према
Виборгу, иначе би све то пало у руке Русима, који су у овој бици изгубили мање од педесет
људи. Кронгјурта је запањила храброст Руса, а још више њихова организованост у нападу.
После ове битке, која се одиграла 9. јула, Његово Царско Величанство отпутовало је на реку
Олонец, где је одмах наредио да се изгради много малих бродова, и где је основао место
Олонец са фабриком оружја која је временом постала веома чувена, а стаклене баште, које
је нешто касније цар такође тамо подигао, донеле су још већу славу овом новом месту.
Положај места на коме су ударени темељи Санктпетербургу био је тако незгодан да је на
њему било немогуће изградити пристаниште за бродове. Али превелика мудрост Петра
Великог помагала му је да нађе излаз из највећих тешкоћа. Острво Котлино учинило се цару
веома погодно за оно што није могао да има у Санктпетербургу. На овом острву, које лежи
у Финском заливу и удаљено је од града тридесет врста, он је одлучио да сагради приста-
ниште за све војне и трговачке бродове. Али како је предвидео и то да би Швеђани својим
нападима могли да ометају у великој мери, како насељавање тог острва, тако и изградњу
пристаништа, чему је додао још и то да би Швеђани могли често да узнемиравају и сам
Петербург, захваљујући својој превеликој мудрости нашао је решење, колико необично
толико и добро, да наспрам поменутог Котлиног острва, усред Финског залива, подигне
утврђење под именом Кроншлот и наоружа га великим бројем топова. Ова тврђава требало
је да штити и ушће реке Неве, па према томе и Санктпетербург, и горе поменуто Котлино
острво од свих непријатељских акција. Зато, за време зиме, док је језеро било покривено
ледом, цар је лично на једном пешчаном плићаку обележио место за тврђаву, направио план
са проспектом (чију копију овде прилажем на гравираном листу) и његову изградњу поверио
кнезу Менчикову, а затим је у новембру отпутовао у Москву.
Време које је Његово Царско Величанство провело у свом главном граду није му послу-
жило за одмор, већ га је искористио за спровођење промена које је унео у обичаје и живот
свог народа. Његови подухвати, наравно, захтевали су велику новчану помоћ. Настављање
рата, подизање градова, тврђава, пристаништа, изградња бродова на два места, велики број
страних официра, фабриканата и учених људи, помоћ коју је цар пружао пољском краљу
Августу, богати поклони које је чинио на све стране — све то захтевало је готово бескрајну
суму новца. Приходи његових предака једва да су износили осам милиона, али он се снашао
и нашао начина да помогне и себи и својим поданицима.
До тог времена у Русији није било забрањено селити се и путовати куд год ко зажели, па
се због тога није ни могло знати колико броји руско становништво. Захваљујући урођеној
мудрости, Петар Велики је у томе открио не само штету по државну благајну већ и преоп-
терећивање поданика, па је привезао сваког уз кућу и, извршивши попис становништва,
одредио је лак, али свима познат порез, услед чега су државни приходи убрзо значајно
порасли, а још више су се повећали од споредних прихода од трговине и других грана.
Обезбедивши на тај начин богаћење државне благајне, цар је отпутовао у Вороњеж и Азов,
где је проверио изградњу бродова и пристаништа и наредио да се радови наставе и убрзају.
Велике војне припреме Руса на граници озбиљно су забринуле Отоманску Порту и она је
преко изванредног посланика изразила своје негодовање цару. Али цар је преко тог истог
посланика објаснио Порти да је он у својим земљама исто тако неограничен господар као
велики султан у својим, и да његово усавршавање у војним вештинама на граници не треба
сматрати нарушавањем мира.
Татари, који су углавном навикли да живе од пљачке, видећи да су Руси заузети на другом
крају царства, упућивали су Порти своје захтеве да им се дозволи пљачкање руских крајева.
Они су уверавали да је сада најповољнији тренутак да се поврати Азов. Али Порта, задовољ-
на царевим одговором, није желела да пружи повод за нарушавање мира, пошто је цар
обећао да ће га са своје стране поштовати, па је захтев Татара одбијен.

152
153
 1704. година
Почетком пролећа Петар Велики је кренуо у Санктпетербург где је новоподигнути замак
Кроншлот затекао у одличном стању. У знак сећања на његову изградњу постоји медаља
на чијој се једној страни налази лик Његовог Царског Величанства с натписом: PETRUS
ALEXII FIL. D. G. RUSS. IMP. M. DUX MOSCOVIAE. На другој страни види се Кроншлотски
проспект са цитатом из Виргилија: PALLAS QUAM CONDIDIT ARCEM IPSA COLIT. VIRG. (Она
негује цитаделу коју је основала.) а доле: CRON SCHLOS MEDIANTE ME A RUSS. IMPERA-
TORE EXTRUCT. MDCCIIII (Заузео руски император 1703).

Цар је био веома задовољан и саграђеним Кроншлотом и ужурбаним радовима на изград-

њи Санктпетербурга. Али нарвски случај који му није донео толико штете, колико замерки у
Европи, био му је непрестано пред очима. Зато је одлучио не само да порекне те замерке
већ и да славу свог оружја уздигне више свих својих непријатеља. Поделио је своју армију
на два корпуса; један је поверио генерал-фелдмаршалу Шереметову, а други фелдмаршалу
барону Георгију Огиљви. Први је требало да опседне Дерпт, а други истовремено Нарву.
Ове велике припреме нису могле да прођу а да их Швеђани не примете. Шведски вице-
адмирал Лошер упутио се с ескадром коју је сачињавало педесет са по деведесет осам то-
пова наоружаних једрењака у Чудско језеро да би онемогућио цареве намере. Благовремено
сазнавши за то, Руси су одмах на својим баркама допловили у ушће реке Амовже, на место
где се она улива у поменуто језеро, и куда је шведска ескадра свакако морала да прође.
Руске барке биле су заклоњене једним малим острвом, а на обали реке остављено је нешто
пешадије. Не водећи рачуна о њима, вицеадмирал Лошер је кренуо право у језеро, али како
његови бродови туда нису могли да прођу друкчије него један по један, сви су заробљени,
сем вицеадмираловог који је, увидевши, али касно, своју несмотреност, потпалио барут на
свом броду и тако одлетео у ваздух са свим људством које се налазило на, броду.
После ове значајне победе, која је без сумње наговештавала леп успех двеју предузетих
опсада зато што је Чудско језеро очишћено од Швеђана, истовремено и Дерпт и Нарва
опседнути су и с копна и с воде. Цар Петар обилазио је час један, час други град, соколећи
војнике на јуначке подвиге.
Нарву су Руси најпре држали у блокади, а затим су је и формално опсели. Барон Д’Орн,
који је био командант тврђаве у Нарви, видећи да Руси никако не одступају од својих намера,
упутио је курира да упозна генерала Шлифенбаха са својим стањем и затражи помоћ. Курир
је ухваћен, а писмо које је носио од команданта Шлифенбаху, пружило је цару прилику да се
послужи изванредним лукавством, које му је потпуно успело. Он је наредио да се под зашти-
том мрака изведу два пука пешадије и један коњице, обукао их у шведске униформе које је

154
узео од заробљених Швеђана, дао им шведске заставе, а неколико стотина одабраних
војника одлучио је да постави на згодно место недалеко одатле, где су очекивали да ће
измамити непријатеља.
Ова тобожња шведска војска појавила се непосредно пред излазак сунца на приличној
удаљености од града са неколико топова којима је објавила свој долазак, као што је то било
договорено у писму. Обрадовавши се доласку помоћи, командант је са тврђаве одговорио
паљбом из три топа. Тобожња помоћ пошла је право на ровове левог руског крила, а Руси,
направивши се да су се уплашили, почели су да одступају. Командант који нимало није
сумњао да је то права помоћ, одмах је послао из града двеста коњаника и осамсто пеша-
динаца да дочекају своју помоћ. Цар је управо то и очекивао. Не чекајући пешадију, шведска
коњица појурила је што је брже могла, а помоћ удруживши се с онима у заседи напала ју је
тако жестоко да је делом била посечена а делом заробљена. Видећи пред собом велики
покољ, пешадија је побегла главом без обзира. А команданту се пружила прилика да просуди
колико су већ узнапредовали у вештини ратовања они које су Швеђани сматрали за послед-
ње људе.
За цело то време Шлифенбах се са 2.800 коњаника налазио у Ревалској области и да он
не би искористио прилику да упути помоћ опседнутима, фелдмаршал барон Огиљви послао
је генерал-мајора Рена са шест драгунских пукова да га нападне, што је Рен и учинио са тако
великим успехом да је непријатеља потукао до ногу. Генерал Шлифенбах имао је срећу да
се повуче под Ревал са четири стотине војника из свог корпуса, јер су сви остали побијени.
Међутим, док је цар Петар Велики опседао шведске градове, побеђивао шведску војску
на копну и на води, и тако завладао балтичким обалама и привукао у недра своје државе
сву северозападну трговину и коначно прекинуо дугогодишњу премоћ Швеђана, краљ Карло
никако није одступао од својих намера да збаци краља Августа са пољског престола. Победе
које је постизао над Саксонцима кад год је хтео, биле су снажан подстрек његовим наме-
рама. И мада је краљ Август 19. јуна 1703. године поново сазвао Сејм, којем је присуствовао
и сам примас, а цар Петар му упутио поруку, предлажући најтешњи савез, па је Сејм донео
одлуке које су одговарале краљу Августу, ипак успех оружја краља Карла, насиља која је он
вршио по Пољској Прусији, претње које је упутио свим Пољацима — све је то допринело
несрећи Августа II. Ствар је већ дотле дошла да је 14. фебруара 1704. године Варшавска
скупштина, на којој је главну реч водио вероломни примас, одлучила да коначно збаци свог
законитог краља. Шведски краљ био је веома задовољан том одлуком и изјавио је: „Да нема
другог начина да се Пољска смири, сем да пољски кнез Јан Собјецки буде изабран за краља
и да ће га он својим оружјем помагати све дотле, док Република не прихвати заштиту коју јој
он пружа.“
Али како је Варшавској скупштини присуствовало само десет сенатора посланика војвод-
става Велике Пољске и Масовије, краљ Август је са своје стране у фебруару с већином
државних сенатора одржао Сенат-конзилијум у Кракову, на коме је поништена одлука
Варшавске скупштине, а његови учесници проглашени су за кривоклетне бунтовнике. Отце-
пивши се од конфедерације Велике Пољске, Сендомирско војводство основало је посебну
конфедерацију којој су постепено пришли сви остали сенатори и посланици војводстава, па
чак и неки из Велике Пољске и Масовије, тако да је већи део Републике остао веран свом
краљу.
Ни цар Петар Велики није пропустио прилику да пише варшавским присталицама, саве-
тујући им да напусте тако штетан савез по Републику, тврдо их уверавајући да је спреман
да их помаже у одбрани права и слободе њихове отаџбине. То писмо навело је многе да
промене мишљење. Несугласице у Варшавској конфедерацији још више су се повећале кад
су 28. фебруара саксонски официри ухватили на путу новог кандидата за краља кнеза
Собјецког, који је путовао из Олива у Бреславу, и одвели га у Плејзенбург.
Убрзо затим у Лајпциг је стигла друга вест да је већи део крунске армије, напустивши свог
маршала, који је такође пришао Варшавској конфедерацији, прешао на страну свог краља,
па је тако Варшавска скупштина уздрмана, тим пре што су у њој избиле несугласице око
кандидата, јер је примас био за кнеза Љубомирског, а други, који су били на страни Швеђана,

155
предлагали су Станислава Лешчинског. Ови догађаји довели би читаву ту конфедерацију са
свим њеним одлукама до расула да је шведски краљ није помагао снагом свог оружја, као
што ће то наставак показати (Шмаус, стр. 266, 267, 268, 269, 270, 271, 272, 274. и 275).
Опсада Дерпта настављена је са жељеним успехом. И мада су опседнути једном поку-
шали да изврше напад, пошто су били одбијени уз велике губитке, а поред тога, у град су
непрестано бацане бомбе, и пошто је најзад одлучено да се изврши генерални напад, видећи
да више не може да се брани, командант је упутио у руски логор официре да закључе
споразум о предаји под следећим условима: „1) Да му се дозволи да са целим гарнизоном,
опремом, артиљеријом и провијантом, свим женама, децом, једном речју тражио је да са
свим што се зове војно, са развијеним заставама и уз музику слободно изиђе из града; 2)
официрима и другима који не могу да носе своје ствари да се дозволи да их запечате или
повере на чување коме хоће, док се не укаже прилика да их однесу; 3) да Руси ниједног
Швеђанина не одвраћају од службе Шведској или задржавају на силу; 4) да сва војна,
свештена и грађанска лица са женама, децом, слугама и имовином ради безбедности буду
испраћена до Ревала; 5) да од стране Његовог Величанства буду пружена сва могућа уве-
равања да ће, уколико би ускоро, или било кад Дерпт поново доспео у руке његовог кра-
љевског величанства шведског „све бити враћено у стању у којем се данас налази у граду
по извршеном попису.”
Овом захтеву дерптског команданта заиста се треба чудити. Он тражи оно што сам
никада не би учинио. Он је увидео да никако не може да се извуче из руку нападача, а и
даље жели да наређује, па се у његовом случају може применити она српска изрека:
„Липсује, а псује“. На ове дрске захтеве добио је следећи одговор: „Чудно је да господин
командант поставља тако неоправдане и нечувене услове управо у тренутку када се град
налази у највећој невољи. Он тим споразумом тражи више него што се у самом почетку
опсаде могао надати. Ипак, да би поступили хришћански, дозвољавају њему, команданту са
целим гарнизоном, људима свих чинова, са својим женама и децом, имовином колико ко
може да понесе, прехрамбеним намирницама за месец дана, са својим слугама, и уз то свим
официрима и само трима четама под оружјем, да изиђу из града и уз сигурну пратњу, без
икаквих сметњи и штете, оду у Ревал. А ако ко жели да остане у граду, свима таквим обећава
се милост и покровитељство. И зато нека господин командант одмах прихвати ове услове,
иначе ће без одлагања уследити генерални напад који је већ припремљен.”
Командант је на крају морао да се задовољи са постављеним условима, јер се бољем
није ни могао надати. Његово Царско Величанство још исте вечери, а то је било 14. јула,
ушло је тријумфално као победник у град и показало се веома милостиво према грађанима,
који су му се одмах заклели на верност. Он им је са своје стране потврдио стара права,
ослободио их за неколико година пореза, наредио да се поправе градска утврђења, и по-
казао се не као моћан победник већ као милостиви владар и отац нових поданика, на велику
радост свих мештана.
У знак сећања на освајање овог важног места постоји медаља на чијој се једној страни
налази царев лик са натписом: PETRUS ALEXII FIL. D. G. RUSS. IMP. M. DUX MOSCOVIAE.
С друге стране се види како Руси опседају град Дерпт на реци Ембах, поред којег стоји цар
у римској одећи подупрвши се о један овалан штит на којем су исписане ове речи: PORTIS
HOSTILIBUS EFFRACTIS (Сломио непријатељске руке). Пред њим на коленима клечи женска
особа, која му предаје град. Натпис у врху: ACCIPIT IN MEDIO. OVID. (Води ме у средину),
доле: TORPATUM IN FIDEM RECEPTUM (Чување у преданој вери) 14. JUL S. V., као што се
може видети на овде приложеном гравираном листу.
Цосле освајања Дерпта повећале су се руске снаге под Нарвом. Напад је организован на
три тврђавска бедема који су се звали VICTORIA, НОNOR, FАМА, то јест Победа, Част и
Слава. Четрдесет тешких топова и двадесет и четири мерзера непрекидно је дејствовало по
граду до 5. августа, па је на бедему Победа направљен већ приличан пролом. Баш у то време
неким, изгледа, необичним случајем сав фронт бедема Части с делом крила пао је сам од
себе, камење, земља — све се то одједном обрушило, и тако је створен и други пролом. После
овог догађаја с правом се очекивало да ће се командант споразумно предати. И зато, да би

156
спречио крвопролиће, фелдмаршал Огиљви је посаветовао команданту да се преда, с
обзиром на тешку ситуацију у којој се град већ налази. При том га је веома учтиво уверавао:
„Да је корпус генерала Шлифенбаха потучен до ногу, па стога не може да се нада ни помоћи
ни појачању, да би боље служио свог господара кад би се постарао да сачува свој живот и
животе својих људи, него да их преда смрти која ће их неминовно снаћи ако га принуди да
предузме крајње мере.“
Овај тако учтив савет, командант је примио веома презриво и одговорио је фелдмаршалу:
„Да, он, без обзира на све очигледне опасности, намерава да место које му је поверио његов
краљ владар брани до последњег човека и да не сумња у то да ће му Бог по заслузи
подарити за то помоћ, коју је и 1700. године несумњиво даривао, што Руси, он се нада, нису
сасвим заборавили.”
Овај одлучан одговор нарвског команданта још више је повећао нестрпљивост Руса да
одмах заузму град на јуриш. Међутим, командант је употребио све снаге за затварање
пролома, али није имао времена да то заврши. У један по подне, 9. августа, чим су јединице
у прилазима биле спремне и паљбом из пет топова дат знак, извршен је јуриш који је био
тако успешан да су за три четврти сата нападачи потпуно завладали градом. Руси су веома
ревносно појурили у град ради пљачке, на коју су навикли као и Швеђани. Желећи да
грађанима покаже своју милост Његово Царско Величанство у пратњи својих генерала одмах
је на коњу са исуканим мачем у руци појурило кроз градске улице, претећи својим људима
смртном казном ако наставе крвопролиће и пљачкање. А како се двојица нису повиновала
царевом наређењу, он их је обојицу својим сопственим мачем посекао на лицу места, а
затим, поставивши страже код свих цркава и угледних кућа, отишао је у градску кућу, у коју
се склонио велики број угледних грађана и сви већници, тамо је положио на сто свој крвави
мач и пред свима рекао: „Ето! овај мач није обојен крвљу мештана, већ крвљу мојих
властитих људи, коју сам ја пролио да бих сачувао ваше животе.“
Приликом освајања града на јуриш, што је било 9. августа, заробљена су осамдесет два
официра разних чинова, сто тридесет шест артиљераца и две хиљаде редова. Сутрадан,
било је наређено да се поравнају прилази и да се поправе порушена градска утврђења. 14.
августа, пошто је у граду заведен потпун мир, у тамошњој цркви, коју су присвојили луте-
ранци, обављена је општенародна Божја служба поводом освајања тако важног места, и том
приликом сва артиљерија и цела армија и гарнизон испалили су три плотуна.
Остао је још Иванград, у коме је командант био шведски потпуковник Штирнстрал. Ова
тврђава лежи наспрам Нарве, на другој обали реке Нарове. Командант није био у стању да
издржи опсаду, тим пре што је у граду било више од три хиљаде људи, од којих се већина
тамо склонила за време нарвске опсаде, а резерве у намирницама већ су биле коначно
исцрпене. Зато је био принуђен да се 16. августа без икаквог отпора преда по споразуму
157
чији су се услови састојали у следећем: „Команданту потпуковнику Штирнстралу, гарнизону
и свима који се налазе у тврђави дозвољава се да изиђу са оружјем, али без муниције, без
развијених застава и музике, са резервама у намирницама за месец дана, и да у пратњи
конвоја за обезбеђење оду у Ревал. Сви људи који се налазе у затвору биће такође пуштени”.
Ови услови прихваћени су с великим задовољством. У обема овим тврђавама, као погра-
ничним, нађено је много артиљеријског оруђа, разног оружја, муниције и разних војних мате-
ријала.
Оставимо нашег уморног хероја да мало предахне у својим новоосвојеним градовима и
пређимо у Пољску да погледамо како стоје ствари несрећног Августа, пољског краља. Раније
смо поменули да је Варшавска конфедерација, која је била уз Шведску, из поменутих разлога
могла веома лако да се распадне, да је шведски краљ није ојачао тиме што је преко свог
фелдмаршала Рејншилда снагом свог оружја принудио Малу Пољску, а преко генерала
Левенхаупта и литавско племство да пристану уз ову Конфедерацију. Да би његова воља
била што пре остварена, наредио је својим генералима да огњем, мачем и пљачком униште
све што им се не покори и због тога су сви били принуђени да најпокорније моле краља за
мир, на шта им је 14. априла 1704. године упућена резолуција која је за краља Августа била
потпуно неприхватљива. Карло је захтевао: „Да се прогласи интерегнум (међувлашће), а
затим изабере и крунише нови краљ, и само у том случају обећава да ће повући своју војску
из Пољске и позајмити Републици петсто хиљада талира да исплати крунску армију. Поред
тога, ако Пољска удружи своје снаге са шведским, он ће оставити савезницима сав плен који
задобију, итд.“
По пријему ове оружјем поткрепљене резолуције одмах је једним примасовим прогласом
од 2. маја обнародован интерегнум и одређен 19. јун за сабор у Варшави ради избора новог
краља.
Овај тако необичан догађај изазвао је велико негодовање у држави. Са своје стране, краљ
Август је издао други манифест који је постигао успех какав ни он сам није очекивао. Многи
чланови Варшавске конфедерације са разним војводствима, прешавши на његову страну,
ступили су у Сендомирску конфедерацију и са своје стране такође издали опширан мани-
фест у одбрану свог краља, и уједно кардинала примаса, познањског епископа и маршала
Варшавске конфедерације заувек су искључили из својих редова, а осталима дали рок од
четрнаест дана да се предомисле. И пошто се на Варшавском сабору нису могли сложити
око кандидата за краља, зато што је примас био за Љубомирског за којег Карло није хтео ни
да чује, примас је настојао свим силама да одужи избор.
Шведски краљ, коме је све то било добро познато, приближио се са целом својом армијом
Варшави и тиме постигао да 12. јула у присуству тридесет до четрдесет шљахтића Велике
Пољске за краља буде изабран шведски кандидат Станислав Лешчински, којег су затим
морали да признају и сви варшавски савезници, заједно са примасом и крунским фелдмар-
шалом, плашећи се да им шведска војска не опљачка имања. Други део Републике, који је
био уз Сендомирску конфедерацију и веран краљу Августу, издао је 20. јула манифест којим
је осудио тај избор као незаконит, а оне који су у њему учествовали прогласио за неприја-
теље отаџбине и поново се обавезао да ће остати веран свом законитом краљу Августу II.
Нису заборавили ни да пишу папи, цезару и другим краљевима о томе. Зато је папа позвао
кардинала примаса к себи у Рим на одговорност, а затим га је лишио положаја и послао
писмо у Пољску, саветујући свим Пољацима да остану верни свом краљу Августу (Шмаус,
стр. 274, 275. и 276).
У таквој ситуацији, пошто му је била потребна само још помоћ Руса, краљ Август је
отпутовао у Нарву, где га је Његово Царско Величанство примило са свим одговарајућим
почастима. Они су 30. августа поново закључили савез против Швеђана и побуњеника у
Пољској. Цар је обећао краљу и Републици помоћ од двадесет хиљада људи, са артиљери-
јом и новцем потребним за њихово издржавање, као и то да ће сви градови у Лифландији
који су некад припадали Пољској по освајању те провинције бити предати Републици.
По закључењу овог тесног савеза и по подели мера које је требало предузети у циљу
продужења рата, владари су се најљубазније растали и, вративши се отуда, краљ Август се

158
спремао да пође у Саксонију, а Његово Царско Величанство отпутовало је у Санктпетербург,
одатле у Олонец ради надгледања изградње бродова, а у новембру је намеравало да крене
у Москву.
Победе које су те и прошле године постигнуте над непријатељем и освајање тако значај-
них градова, заслуживали су колико поштовање, толико и велико славље целог руског наро-
да. Зато је Његово Царско Величанство 19. децембра изволело да тријумфално уђе у
Москву. Заробљени Швеђани, који су у тој тријумфалној поворци морали да прођу москов-
ским улицама по двојица у реду, шведске заставе, стегови, таламбаси који су ношени пред
заробљеницима — све је то истовремено и прослављало и потврђивало храброст руских
војника, искуство команданата и неизмерно залагање њиховог цара, и уз то доказивало
Русима да је једини разлог њиховог првог неуспеха под Нарвом било неискуство у вођењу
ратова. Зато цар није пропустио прилику да приреди највеће славље у целој Москви, а у знак
сећања на освајање Нарве направљене су медаље којима је он наградио своје команданте
и друге официре, који су се приликом опсаде истакли својом храброшћу. На једној страни те
медаље налази се царев лик овенчан ловоровим венцем са натписом: Цар Петар
Алексејевич сверуски самодржац. На другој страни види се бомбардовање града Нарве, а
наспрам њега, на другој обали реке Нарве види се Иванград са натписом: Не улагивањем
него оружјем и помоћу Вишњег освојена, доле Нарва 1704, као што се на приложеном листу
може видети.

Ово свечано и уобичајено указивање части, поштовања и захвалности војницима и

командантима доприносили су прослављању храбрости и услуга учињених отаџбини и
будили у људима љубав према војничком позиву. Уједно, то је био и начин да се у народу
стално одржава љубав према свим царевим подухватима.
Освајањем Нотебурга, Ниеншанца, Нарве и Дерпта и оснивањем Санктпетербурга цар
Петар постао је не само господар Ладошког и Чудског језера и реке Неве већ и владар у
Финском заливу. А како му је главна намера била да од своје државе створи једно велико
пристаниште за трговину, постарао се и то да спроведе у дело. Балтичко море преко Финског
залива донеће му, без сумње, северозападну трговину, али персијска трговина, у коју је
улазила и сва источна, није могла даље од Астрахана кроз Каспијско море. Жеља Његовог
Царског Величанства била је да се ове две трговине саставе у Санктпетербургу воденим
путем, јер је копном без огромних тешкоћа и још већих трошкова то било немогуће учинити,
зато што је растојање од Санктпетербурга до Астрахана поштанским путем износило триста
десет немачких миља. Зато је руски трговац Сердуко поднео цару пројекат који је у потпу-
ности одговарао његовим жељама. Истина, он је захтевао и много новца и много људи, али

159
није било никакве тешкоће која би била у стању да одврати цара од остварења било чега
што му је изгледало корисно за његову премилу отаџбину.
Извори река Мсте и Тверце, које се налазе у Новгородској губернији, леже на малој
удаљености један од другог. Сједињавање тих двеју река каналом могло је да допринесе
бољој трговини. Из Финског залива бродом се преко реке Неве може стићи у Ладошко језеро,
одатле реком Волховом у Иљменско језеро. Река Мста улива се у то језеро, значи одатле се
може том реком до реке Тверце која се опет улива| у реку Волгу, а ова у Каспијско море, и
тако се могу повезати Балтичко и Каспијско море путем повезивања само двеју поменутих
река. Зато цар није пропустио да лично оде и погледа место на коме ће се прокопати канал
међу тим рекама, а и послао је довољан број радника који су морали да раде највећом
брзином. Овај канал водио је од самог извора реке Мсте под градом званим Вишњи Волочек
и дугачак је три врсте. Заиста, овај рад, пошто је започет и завршен, донео му је вечну славу
и пронеће његово име до најдаљих потомака.
1705. година
Пошто је организовало рад на Вишње-Волочком каналу, Његово Царско Величанство
отишло је у Литву, својој армији, коју је на основу закљученог споразума послало пољском
краљу Августу још пре свог одласка у Москву. Колико се овај велики владар старао да
помогне свом савезнику, толико су му Швеђани са своје стране причињавали тешкоће у
подизању нових градова. Раније смо говорили да је он Котлино острво, чија дужина износи
једну, а ширина једну четвртину миље, одредио за пристаниште свим својим бродовима, па
је почео и да га насељава.
Освајање Санктпетербурга и насељавање овог острва од стране Руса било је веома
непријатно Швеђанима. Они су одлучили да ни по коју цену не дозволе да се оствари тај
царев подухват. Флота којом су рачунали да онемогуће тај подухват и која се у том циљу и
стварно упутила према поменутом острву, састојала се од 22 брода са по 54 до 64 топа, шест
фрегата, две галије за бомбардовање и два брода упаљивача са потребним људством под
командом адмирала Анкерштерна.
Сазнавши за приближавање Швеђана, руски пуковник Толбогвин, који се тада налазио
на острву, наредио је својим људима да легну на земљу да их непријатељ не би угледао.
Пошто су пришли обали и нису приметили ниједног војника, Швеђани су изишли на острво
без обезбеђења, и то је била њихова несрећа, јер су их Руси, скочивши изненада, напали
тако жестоко да су они били принуђени да у највећој брзини побегну на своје бродове и
удаље се на њима, оставивши на острву велики број мртвих и триста заробљених људи. То
се догодило 6. јуна 1705. године.
Без обзира на то, Швеђани су се спремали да поново изврше напад на градилиште Санкт-
петербурга. Генерал Мејдељ, који се налазио у Карелској области, кренуо је са десет хиљада
шведских војника право на Петербург, куда је 14. јуна и стигао, али је био протеран као и
адмирал Анкерштерн са Котлиног острва. Као награду за своју дрскост Мејдељ је оставио
двеста мртвих, а с руске стране губици у оба ова случаја нису износили више од седамдесет
људи.
Намеравајући да својим снагама продре у срце Лифландије и тиме пружи велику помоћ
пољском краљу Августу, као свом савезнику, цар Петар је закључио да најпре треба
протерати Швеђане из Курландије. Распоредио је своје армије на начин који му је изгледао
најповољнији за остварење тих намера. Фелдмаршал Огиљви с делом армије требало је да
иде у Литву на Тикочин, малоруски хетман Мазепа са својим козацима послат је у Волинију,
а генерал-фелдмаршал Шереметов добио је наређење да одмах упадне у Курландију, где
се налазио шведски генерал Левенхаупт. Свај генерал, благонремено сазнавши за прибли-
жавање руске војске, брзо је скупио, колико је могао, људи из Риге и Митаве и чекао је
противника у Самогитији.
Стигавши у Курландију, генерал-фелдмаршал Шереметов испитао је положај Левенха-
упта и претпостављајући, а његова претпоставка није била неоснована, да гарнизон у Митави
није много јак, послао је одмах генерал-мајора Бауера са две хиљаде драгуна да нападне
град. Подухват је уродио плодом. Бауер је стигао 24. јуна, сат пре изласка сунца, сасвим
160
неочекивано пред град, и шесто драгуна одмах је сјахало с коња и затим извршило снажан
напад на град. Градским вратима овладао је без већег отпора и ушавши са свим својим
људима у град, предао је мачу све шведско на шта је наишао. Од Швеђана који су били у
градском гарнизону шездесет је убијено и исто толико заробљено, а остали су побегли у
замак. С обзиром да није могао да нападне замак, Бауер је кренуо натраг са много заро-
бљеника и богатим пленом за армију која се налазила на четири миље одатле.
Мада се генерал Левенхаупт, чим је добио вест о нападу, упутио са неколико пукова
одабране коњице у помоћ граду, кад су га уз пут обавестили о повлачењу поменутог Бауера,
није се одважио да настави даље, плашећи се изненађења, него се вратио натраг и, посевши
изванредне положаје, неустрашиво је чекао непријатеља.
Добивши извештаје о његовом положају, генерал-фелдмаршал Шереметов је сазвао
војно саветовање на коме је одлучено да се изврши напад на непријатеља, без обзира на
то, што је он посео веома повољне положаје и што је бројно скоро равноправан. Генерал-
фелдмаршал је 25. јуна кренуо право на непријатеља, а 26. јуна изјутра обе армије су биле
спремне и неустрашиво су очекивале час битке. Генерал Левенхаупт надмашивао је руског
генерал-фелдмаршала у ратном искуству, у чему је могао скоро да му буде учитељ, напротив
генерал-фелдмаршал Шереметов почео је да стиче то искуство тек пре пет година, али је
ипак био равноправан с њим.
У два сата по подне пуцњевима из неколико топова обе стране су дале знак, а затим је
почела битка, колико упорна толико и жестока. Непријатељска крила била су заштићена
мочварама, али козаци који не воде много рачуна о правилима, провукавши се кроз мочвару,
ударили су на лево крило непријатељске коњице тако жестоко да је она налетела на гре-
надире и потпуно пореметила борбени поредак левог крила које је услед тога почело да
одступа у великом нереду. Чим је то приметио, генерал Левенхаупт је увео корпус одморне
војске, која је стигла, потиснула козаке и учврстила лево крило, па је тако поново почела
битка. Победа је прелазила с једне стране на другу, док најзад Швеђани нису извршили тако
снажан напад на десном крилу да је руска пешадија, која није била тако бројна, одступила,
а Швеђани су заробили три топа.
Али утврдивши све своје линије, генерал-фелдмаршал Шереметов изненада је напао
Швеђане са изванредном храброшћу и тиме не само што је охрабрио своју пешадију, која је
одступила, него је и непријатеља принудио да се повуче. Али пошто није успео да му
поремети редове, непријатељ је наставио да се бори с једнаком храброшћу. У међувремену
један драгунски пуковник, провукавши се кроз међупростор у непријатељском центру, без
наређења генерал-фелдмаршала, ударио је тако снажно на лево крило непријатеља, да је
оно, пореметивши се, почело да одступа, међутим, корпус непријатељске резерве, који је
притекао у помоћ, не само што га је потиснуо одатле, већ је побио и много његових људи, а
и он сам био је тешко рањен.
Битка ове двојице славних војсковођа трајала је све до ноћи, а победа је била час на
једној, час на другој страни, зато што су се обе војске истицале изванредном храброшћу и
упорношћу. Најзад, постројивши сав свој корпус у једну линију, генерал Левенхаупт извршио
је исто тако силовит напад као и раније; успех овог последњег напада био је у томе што је
генерал-фелдмаршал тешко рањен и није могао више да командује својом војском, па је био
принуђен да се повуче према свом логору, који је био удаљен пола миље од бојног поља, а
истовремено и генерал Левенхаупт се вратио у свој логор.
Пошто је видео да се Руси повлаче у савршеном поретку, Левенхаупт се није одважио да
се упусти у гоњење, а није се усуђивао ни да дочека сутрашњи дан у логору, него је још исте
ноћи кренуо према Риги у Лифландију, одакле је писао свом владару, шведском краљу, „да
су Руси његово лево крило два пута, а десно једном потиснули с места и да његова пешадија
није била бројнија од руске, сигурно би био потучен до ногу“. У овој бици, која се одиграла
код места Хемауерстхофа у Курландији и трајала четири сата, на бојном пољу је остало три
хиљаде двеста дванаест рањених и не мање мртвих Швеђана и Руса.
Кад је добило извештаје о тој бици, Његово Царско Величанство било је задовољно што
је његова војска скоро равноправно могла да се бори с непријатељем. Али цара је забринула

161
друга вест коју је баш у то време добио из Кдзањске и Уфимске провинције. Године 1703,
када је у целој држави завео плаћање пореза и регрутовање војника, упутио је у Казањску
и Уфимску провинцију посебног комесара који је тамо требало да регрутује неколико хиљада
војника међу Русима, а од Башкираца и Татара да скупља коње и шаље у армију. Сматрајући
да тако далеко од цара може да ради све што му се свиди, сетивши се старе новгородске
изреке „Бог високо, а цар далеко”, овај комесар почео је да се понаша према људима веома
сурово, не водећи рачуна о њима и њиховом имовном стању. Регрутовани људи морали су
да му служе баш као фелдмаршалу, а Башкирци и уфимски Татари морали су да му дају
коња колико зажели, а и наметнуо им је нову контрибуцију (порез), коју они, на основу својих
права, никада нису плаћали.
Из дана у дан његова махнитост се све више повећавала, и Руси су је и трпели, али
Башкирци, који су били угњетавани више од њих, најзад су се побунили и, пошто их се
искупило неколико хиљада, предали су огњу и мачу све на шта су наилазили у тим крајевима.
Ту побуну требало је на сваки начин угушити и цар је лично хитно отпутовао у Москву, одакле
је одмах послао верне људе да тим народима обећају највећу цареву милост и ослобођење
од свих неправедно наметнутих пореза, и само захваљујући томе смирена је та опасна и
крвава побуна за чије је изазивање поменути комесар добио заслужену казну.
Међутим, цар Петар није заборавио да посети и своје бродоградилиште у Вороњежу.
Бродови су тада грађени на ушћу реке Вороњеж, али како је он тај рад намеравао да пре-
мести изнад ушћа, наредио је да се подигне град Тавров, по реци Тавровки која је протицала
на три миље одатле. Кад је средио све што се тицало изградње града и бродова, цар је
кренуо натраг у Санктпетербург, где је такође тражио да се радови брже обављају, јер је
њихов завршетак очекивао са великим нестрпљењем како би могао да започне изградњу
тврђаве. Исто тако није пропустио прилику да посети и бродоградилиште на реци Олонец и
изда наређење да се радови убрзају, а затим је поново почео да се спрема да брани права
пољског краља и протера Швеђане из Курландије. Али те припреме прекинуо је један догађај
који је могао да има веома тешке последице да нису на време предузете мере да се оне
отклоне, као што ћемо у следећој глави видети.

162
 ГЛАВА ДЕВЕТА

ПОБУНЕ И СУКОБИ

САДРЖАЈ: Побуна у Астрахану. Освајање Митаве. Немири у Пољској и крунисање Стани-

слава Лешчинског за краља. Неуспео поход Карла XII на Гродно. Шведски фелдмаршал
Рејншилд потукао је саксонског Шуленбурга. Шведска тиранија над Русима. Почетак изград-
ње Санктпетербуршке тврђаве. Прва, неуспела опсада града Виборга. Карло XII креће на
Саксонију против краља Августа. Хапшење царевог генерала Паткула у Саксонији. Закљу-
чење мировног споразума између Августа и Карла у Алтранштаду. Битка између Руса и
Швеђана под Калишем. Срамни поступци краља Августа. Односи и непостојаност Пољака
према цару. Побуна Донских козака. Разарање града Боргова са руских галија. Цар Петар
преко француског посланика у Штокхолму Базенвала предлаже мир, али Швеђани га одби-
јају.

1705. година
Петар Велики водио је сталну бригу о проширењу граница своје државе, а и о чувању
суседних, али несрећа је била у томе што његови сопствени поданици нису били истог
мишљења с њим. Он се старао да их прослави и на води и на копну, а они су, напротив,
тражили начин да онемогуће то његово старање о општем благостању. С једне стране, он
својим драгоценим победама осваја нове земље и нове поданике који му се радо заклињу
на верност, а с друге стране, његови сопствени поданици постају издајници. Већ више пута
показали смо како је Његово Царско Величанство хтело да просвети свој народ по угледу
на европске народе, не само у понашању и опхођењу него и у облачењу. Ради тога цар је,
како у другим градовима свог царства, тако и у Астрахану преко тамошњег губернатора,
наредио да сви племићи, сви грађани и све људство које се налази у гарнизону, замене стару
одећу немачком и да брију браде, претећи глобом онима који се не повинују. Мештани у
почетку нису хтели да верују да је то заиста царев указ, зато што се та промена у тако
удаљеном крају, како су они говорили, не може тако брзо извршити, а кад су се уверили у
то, изналазили су разне разлоге због којих не могу да се повинују том указу, па су тражили
поштеду од њега. Ето, како нису желели да буду као и остали Европљани, него су више
волели да остану при својим заосталим обичајима.
Цар је желео да их обуче у најбоља одела и да углади њихова космата лица, да би чисте
и уредне могао да их представи као просвећен и културан народ, а они су више волели да
носе татарске кожухе и опанке од липове коре, да беже од културних људи, а да се друже
са стоком. Оценивши та њихова извињења као неизвршавање царевог указа, губернатор је
многе мештане затворио и казнио. То је мештанима и гарнизону дало повода да се дигну на
крвав устанак, и истог дана кад је избио они су одрубили главу губернатору, а његову кућу
са свом имовином препустили свеопштем грабежу. Али тиме се нису задовољили. Разаслали
су писма по околним местима јакутским козацима, Калмицима и Татарима, позивајући их у
своју конфедерацију против цара којег су назвали мучитељем, јеретиком и другим срамним
именима, и тиме су привукли на своју страну многа места, окупили више од двадесет хиљада
људи и почели да пале и пљачкају све што није хтело да пристане уз њих.
Ова непријатна вест довела је Његово Царско Величанство у велику недоумицу. Цар се
није могао надати да ће тако сиров народ смирити с малобројном војском, да пошаље против
њих велику армију није му дозвољавао рат са Швеђанима, а одложити то до повољније
прилике значило би пружити могућност бунтовницима да још више ојачају. Најзад, одлучио
је да пошаље тамо генерал-фелдмаршала Шереметова, човека исто толико опрезног и
163
благоразумног, колико и прослављеног многим великим победама над непријатељима, који
је уживао љубав целог народа. Зато га је послао са два пука регуларне војске и ескадроном
своје телесне гарде који је бројао триста двадесет људи, појачаних копненом милицијом и
казањским гарнизоном.
Чим је генерал-фелдмаршал Шереметов ступио у ту провинцију, места која су се побунила
по наговору астраханских грађана предала су му се исто тако брзо као што су се и одмет-
нула. Кад се примакао граду наишао је на јачи отпор, јер су побуњеници којих је било око
пет хиљада, извршивши испад, нанели велику штету пуковима који су се распоредили ближе
граду. Видећи ту њихову дрскост, генерал-фелдмаршал је појурио тамо са осталим пуковима
и драгунима и, натеравши их да одступе према граду, без задржавања и сам наставио за
њима и, пошто је завладао местом, погубио је све коловође побуне и цео гарнизон који су
сачињавали углавном протерани бунтовни стрелци. Чим је потпуно угушио побуну и у
гарнизону оставио верну војску, генерал-фелдмаршал се поново вратио на север.
Међутим, корист од раније описане битке под Хемауерстхофом за Русе била је у томе
што се шведски генерал Левенхаупт више није усуђивао да улази у Курландију, па су Руси у
њој имали врховну власт. Кнез Репњин, који је у одсуству генерал-фелдмаршала Шереме-
това командовао осталом армијом, дошао је с једним делом војске под Митаву. Њу је освојио
чим је извршио напад на њу, и тек пред замком, у који се гарнизон брзо пребацио, наишао
је на јачи отпор. Али пошто је бацио сто педесет бомби и у међувремену непрекидном
паљбом из топова пробио два бедема, шведски командант Кноринг споразумно се предао
4. септембра, а сутрадан, изишавши из града са целим гарнизоном који је бројао деветсто
људи, отишао је у Ригу. У знак сећања на освајање тог курландијског града постоји медаља
чију копију прилажем овде на гравираном листу.

Цар Петар Велики протеривао је Швеђане из земаља којима је хтео да влада и да их држи
под својим протекторатом, а у међувремену Карло XII је настојао да коначно протера Августа
II из Пољске. Пошто је обнародован интерегнум и пошто је Станислав Лешчински изабран
за краља, у Пољској је избило велико негодовање и нико, ко је у себи осећао имало поштене
крви, није могао да гледа тако срамне и противзаконите поступке оних који су учествовали
у том избору без највећег гнушања. Цела Сендомирска конфедерација и многа друга вој-
водства, једном речју већи део пољског народа, остали су верни свом краљу с којим су
прошле године закључили и чврст савез са царем Петром против свих нарушилаца слободе
Пољске. Цар Петар се тада обавезао да им пружи помоћ у војсци и новцу, што је стварно и
учинио, и то у већој мери него што су они очекивали. Али даљи догађаји су показали да
Пољаци никада не могу да се ослободе своје урођене непостојаности. Атињани, Лакедемо-

164
њани и многи други древни народи бранили су своју слободу до крајњих могућности, и многи
од њих за време рата нису је уступали друкчије него полагањем живота.
Али код Пољака није било тако. Глас који се пронео да је шведски краљ 9. новембра 1704.
године под Пуничем, три миље од Велике Глогаве, протерао Саксонце и Русе, довео је до
тога да је опет постепено већина војводстава, па и сама Сендомирска конфедерација, напус-
тивши свог законитог краља, пришла Станиславу, који је 4. октобра 1705. године на зајед-
ничком скупу великаша и шљахтића у Варшави стварно крунисан за краља, а убрзо затим
са шведским краљем је закључен мировни и савезнички споразум који су потписали нови
краљ и цео Сејм (Шмаус, стр. 276, 277, 278, 279, 280, 281, 282, 283. и 284).
Вративши се крајем октобра из Саксоније у Тикочину, краљ Август је писмима обавестио
своје верне Пољаке, којих већ није било много, о свом доласку, а затим је кренуо у Гродно,
руској армији, где се тада налазио и цар Петар. Овај владар мрзео је церемоније од самог
детињства, а краљу Августу у тако тешкој ситуацији оне нису ни падале на памет, па су се
два владара једноставно само поздравила. Цар Петар је тешио несрећног краља и, обећавши
му поново сву своју помоћ, поверио му је главну команду над својом армијом која се нала-
зила у Литви, а сам је у децембру отишао у свој престонички град Москву.
Пошто је крунисао Станислава Лешчинског за пољског краља и склопио с њим нападачки
и одбрамбени савез, сазнавши за царев одлазак, шведски краљ је одлучио да са својим
одабраним снагама уђе у Литву да би напао руску и саксонску војску. И заиста, почетком
јануара 1706. године кренуо је у поход право на Тикочину, али како је тај градић нашао
обезбеђен са око три хиљаде руских војника, није се одважио да изврши напад и кренуо је
одмах на Гродно у нади да ће уз пут наићи на Русе и Саксонце и разбити их, а затим
завладати градом. А и било би тако да мудра предострожност краља Августа није преду-
хитрила његове намере.
Чим је сазнао за поход Швеђана, Август је послао једног потпуковника са две стотине
људи да прати њихово кретање и намере. Волох ухваћен на путу донео је потпуковнику рђаву
вест да су Швеђани стварно кренули на Гродно и да су њихове претходнице већ веома близу.
После тог обавештења, које је одмах упућено краљу Августу, све руске јединице окупиле су
се под Гродном, куда је 13. јануара срећно стигао и поменути потпуковник. 14. јануара стигао
је и шведски краљ, а сутрадан, извршивши све припреме за одлучан напад, заузео је са/
својом армијом борбени поредак. Али кад је, осматрајући руски табор, видео да су Руси
заузели борбени поредак у виду македонских фаланги и да очекују његов напад тако
неустрашиво, као да пред њима нема никаквог непријатеља, није се усудио да их нападне,
него је око четири сата пред вече одступио према Мезерицу у Великој Пољској. Заробљени
Швеђанин изјавио је да краљ, његов владар, никада није очекивао тако организован поредак
и неустрашивост Руса, него је одувек веровао да се они на први глас о његовом приближа-
вању упуштају у бекство.
Видећи да су Швеђани одступили, краљ Август и фелдмаршал Огиљви сутрадан упутише
у потеру за њима један одред драгуна с козацима под командом генерал-поручника Рена.
Подухват се исплатио. Напавши шведску заштитницу и комору, гониоци су заробили дваде-
сет осам Швеђана и неколико теретних кола. Јануара 18. упућен је други одред, такође
генерал-поручника, на Станислављеву комору, од које је заплењено све сребрно и куварско
посуђе и друге ствари заједно са пољском апотеком шведског краља. Двеста шведских
војника, који су пратили комору, разбијено је, двадесет четворица су погинула, а осморица
су пала у заробљеништво.
Неки писци тадашњих извештаја и историја, који су настојали да шведском краљу свугде
исплету победничке венце, писали су да је краљ, стигавши под Гродно, држао град преко
целе зиме у блокади, и не само што је натерао Русе на смртоносну глад већ им је и другим
средствима нанео огромну штету. Господин Волтер, како изгледа адвокат Карла XII, пише
да је његово приближавање Гродну изазвало толики страх да не само што је краљ Август,
чим је сазнао за то, у највећој журби отишао из Гродна са четири пука руских драгуна, него
је и читава царева армија учинила то исто. Али непристрасни извештаји тог времена слажу

165
се са горе наведеним и тврде да су после одступања шведске војске Руси остали у својим
рововима савршено мирни све до априла.
По одласку краља Августа из Саксоније, у њој је остало дванаест хиљада Саксонаца које
он није могао да поведе са собом, као и неколико батаљона руске војске, који су годину дана
раније у више наврата дошли у Саксонију са осталим малобројним Саксонцима. Генерал
Шуленбург, најсигурнија потпора краља Августа, упутио се с том малом армијом из Саксоније
кроз Шлезију да би се сјединио са својим краљем господаром у Пољској. Сазнавши за то,
шведски фелдмаршал Рејншилд пошао је са својим јединицама право на шлеску границу
путем којим је морао да прође Шуленбург. Рејншилд је намеравао да спречи Шуленбурга да
изврши свој поход, а то му је и успело да боље није могао ни да пожели. Прешавши без
сметњи шлеску границу, Шуленбург се зачудио када је пред собом угледао непријатеља
потпуно спремног за битку, која се и заметнула с великом жестином, али закратко. Сем Руса,
међу Саксонцима је било и неколико пукова најамних Француза и Бавараца.
Чим је почела битка, ови вероломници не само што су се одмах предали Швеђанима већ
су се заједно с њима окренули против Руса. Тврди се, а то је и могуће, да су они још пре
битке склопили тајни споразум са непријатељем.
У таквој ситуацији, не наилазећи више на јачи отпор, Швеђани су извршили прави покољ
међу Саксонцима и Русима и, заробивши неколико стотина, поступили су према њима тако
нељудски да би се и сами варвари размишљали да ли да то учине. Јер, три-четири дана
након заробљавања, не само што су их немилосрдно секли мачевима и убијали из пушака
него су их и ножевима клали као стоку. Такву суровост Швеђани су показали према Русима
и 1704. године, када. су руске јединице ушле у Саксонију. Напавши на једну мању јединицу,
један шведски одред ју је разбио, а кад се неколико људи повукло у једну дрвену кућу и
затражило поштеду, Швеђани, на основу наређења свог краља, не само што их нису поште-
дели него су опколили кућу и запалили је, па је оним несрећницима било суђено да изгоре.
Ни према другима, које су тада успели да заробе, нису били бољи: једне су секли, друге
клали ножевима, а некима су одсецали прсте и на рукама и ногама.
Ови поступци Швеђана не могу се ничим правдати. Ниједан шведски писац не пише да је
руски цар Петар према заробљеним Швеђанима поступао тако нељудски и суровије него
варвари, већ напротив, како у биткама, тако и приликом освајања градова, давао је поштеду
свима који су је тражили, и поступао је са заробљеницима по обичају хришћанских владара.
Када су двојица од тих осакаћених Руса послата у Москву, примивши их с дубоким сау-
чешћем, Његово Царско Величанство показало их је страним министрима који су се тада
налазили у Москви, британском и пруском и резиденту Генералних Држава Уједињених
Недерланда. Ти несрећници изјавили су пред свима да их је у више наврата много пало у
заробљеништво и да је већина њих погубљена у присуству самог краља, а осталима су исто
као и њима одсечени прсти. Како су Швеђани баш у то време заробили неколико стотина
Малоруских козака, краљ је наредио да се не убију оружјем него батинама. Сраман подвиг
за једног хришћанског владара!
Чим је сазнао да шведски краљ није извршио напад на Гродно и да армија која се налази
тамо не може да дејствује слободно, цар Петар Велики послао је из Кијева наређење
фелдмаршалу Огиљви да пожури према руској граници, где се код Могилова и Борисова
налазио и кнез Менчиков са својим јединицама, а сам је отпутовао у Ингерманландију и
нашавши острво одређено за изградњу Санктпетербуршке тврђаве потпуно уређено, напра-
вио је план тврђаве и почео да је гради.
Читава Европа дивила се том његовом подухвату, и не без разлога. Он је започео ствар
од тако велике важности баш у време када је изгледало да ће рат који води привући сву
његову бригу, ангажовати све његове поданике за освајања и одбрану и коначно испразнити
сву његову благајну. Поред тога, сама природа места које је изабрао за подизање града
изгледала је веома неповољна за његов подухват. Место је, као што смо раније рекли, било
влажно, мочварно и ниско и зато није било нимало погодно да се на њему подигне тако велик
и славан град, какав је према његовим замислима требало да буде Санктпетербург. Али што
су тешкоће биле веће и велики цар је био све упорнији и улагао је све веће напоре. Број

166
радника се повећао, а он их је својим примером нагонио да најмарљивије раде. Он је сам
својим рукама саградио кућицу за свој боравак, својим рукама помагао је радницима у
насипању ниских и мочварних терена, подизао куће о свом трошку, и својим примером и
дарежљивошћу привукао многе угледне људе да се населе и улепшају његов нови град. А у
знак сећања на постављање темеља тврђаве направљена је медаља на чијој се једној страни
налази лик Његовог Царског Величанства са натписом: PETRUS ALEXII FIL. D. G. RUSS. IMP.
M. DUX MOSCOVIAE. На другој страни, такође његов лик у малом кругу са натписом: СZААR
РЕТ. АLЕXII F. којег држе два анђела, а један у десној руци држи замак. Над њима натпис:
НАЕС FORTIА МОЕNIА СОNDIТ, доле се види план нове тврђаве у коме су исписане ове
речи: S. PETERSBURG, а испод тога РЕТRIBURGI РОRTUS & NAVALЕ. Изглед ове медаље
(чију копију прилажем овде на гравираном листу) јасно показује да је цар Петар Велики
намеравао да од Санктпетербурга направи пребивалиште наукe и уметности, мудрих људи
и трговине.

И Карелска провинција је од старина припадала Русији, али су је Швеђани отели истовре-

мено са Ингријом. Желећи да је врати, цар Петар је опсео њен главни град са осамнаест
хиљада пешадинаца и шест хиљада коњаника. Међутим, кад је један шведски брод испловио
из Виборга, тридесет руских гренадира на пет великих чамаца упутило се за њим и изненада
доспело између два шведска војна брода од којих је на сваком било по сто људи и по четири
топа, и који су одмах напали на руске чамце. Неизмерна храброст коју су Руси тада показали
била је скоро невероватна. Они су се тако храбро бранили и својим гранатама стварали су
тако снажну ватру да су освојили један брод и погубили све колико их се налазило на њему,
сем двадесет и седам људи које су задржали у заробљеништву. Други брод покушао је да
ослободи први, али није могао да издржи тако жестоку ватру, па је био принуђен да се повуче
без успеха. Од оних тридесет Руса, у животу је остало само шест рањеиих и седам здравих,
који су освојени брод одвезли у логор на велико дивљење осталих.
Опсада Виборга трајала је двадесет дана, али се завршила без успеха. Знајући да ће цар
пре или касније напасти град, Швеђани су га благовремено обезбедили, како јаким гарнизо-
ном, тако и потребном муницијом и прехрамбеним намирницама. Поред тога, наступила је
зима која у тим крајевима онемогућује сва војна дејства, па је опсада сасвим дигнута.
Карло XII није се бринуо о освајању нових земаља, а ни о повратку својих сопствених.
Његова једина брига била је да снагом свог оружја и своје славе протера краља Августа, а
затим, пошто победи руског цара, у шта он нимало није сумњао, не само да врати своје
земље са још већом славом већ и да уништи читаву Руску државу. Наочиглед целе Европе
лишио је Августа пољске круне и чинило му се да је потребно још само мало, па да га коначно
одстрани. Одлучио се да га гони и у самој Саксонији, куда се после победе над Шуленбургом

167
стварно и упутио. Његови сурови поступци испунили су страхом и ужасом Пољску, Шлезију
и Саксонију. Породица краља Августа, његова мајка, супруга и син, и многе угледне породице
биле су присиљене да се склоне од свог гониоца у најудаљеније крајеве Германије. Утеравши
страх свима и не водећи рачуна о цару и другим кнежевима, узимао је у том Електорату
прекомерну контрибуцију (порез) и, претећи мачем, огњем и потпуним уништењем, понашао
се као човек који све чини из славољубља и не зна за други закон, а готово ни за другог Бога,
сем своје користи и своје среће.
И без моје напомене свако може добро да схвати колико су ти поступци шведског краља
погађали Августа II. Он се нашао у великој недоумици, не знајући како да поступи. Помиш-
љао је да од цара затражи толико војске колико му је потребно да истера непријатеља из
своје куће, али, с друге стране, расуђивао је он, ако та велика руска сила (јер с малом не би
могао ништа да учини) уђе у Саксонију, у његовој земљи завладаће потпуна пустош, а он
ипак неће доћи до пољске круне, која се већ налази на глави Лешчинског. Најзад, закључио
је да је најпаметније да сасвим уступи оно чега се већ коначно лишио да би сачувао оно што
му је још остало. То је био разлог који га је навео да од Карла затражи мир и да се радије
препусти на милост гониоцу, него да прихвати помоћ свог заштитника.
Своје намере је строго крио од цара, али он је ипак могао да сазна за њих преко свог
генерала Јохана Паткула, који се у то време налазио у Саксонији са нешто руске војске и
који је уједно био и царев опуномоћеник на том двору. Зато, пре него што је почео да прего-
вара о миру, Август је наредио свом министру у Дрездену грофу Флемингу да затвори Пат-
кула, што је овај и учинио. Поступак који је изиграо истинско право народа и све законе
љубави, захвалности и гостопримства.
Царев генерални ратни комесар, чим је сазнао за то, упутио је оштар протест краљу
Августу и његовом министру због овог нарушавања права двају величанстава у савезу. Цео
свет зна колико је негодовање изазвало затварање Паткула у читавој Европи, и како је тужна
судбина задесила тог несрећног племића.
Пошто је Паткул затворен, краљ Август је упутио шведском краљу свог председника
скупштине фон Имхофа и судског писара Фингштена са пуномоћјима за преговоре о
мировном споразуму. У Алтранштаду, где је био Карлов штаб, 14. септембра закључен је
између њега и Августових опуномоћеника мир који је касније ратификовао и сам Август. У
трећем члану тог злосрећног споразума, Август се одриче пољске круне и признаје Стани-
слава за правог и законитог краља. У четвртом се обавезује да то одрицање писмено, преко
шведског краља објави целој Пољској Републици и све своје поданике ослободи заклетве
коју су му положили. У петом се обавезује да иступи из савеза са московским царем. У
једанаестом и дванаестом обећава да ће шведском краљу уручити, како царевог генерала
и опуномоћеника Паткула, тако и све Русе који се још налазе у Саксонији.
Сраман споразум! За Августа би било боље да је умро са исуканим мачем у рукама, него
што је закључио споразум на основу којег је изгубио и круну и сву своју част.
По одласку шведског краља из Пољске у Саксонију, три хиљаде руских коњаника кренуло
је из логора под Могиловом у Велику Пољску ради праћења тамошњих догађаја. У свом
походу они су код Лавова престигли пољског крунског комесара за исхрану и кнеза Љубо-
мирског с једним делом војске и разбили их, а у Љубину су заробили шест стотина Швеђана
и шведску војну благајну, која је сакупљена баш у тој провинцији.
Управо у време док су се у Алтранштаду водили тајни преговори о миру између Августа
и Карла, кнез Менчиков, који је са својим јединицама улазио све дубље и дубље у Пољску и
најзад се сјединио с краљем Августом, сазнавши да се један шведски корпус од десет
хиљада људи са петнаест хиљада Пољака и Литаваца Лешчинског налази у војводству
Лешчинског под командом шведског генерала Мардерфелда, предложио је краљу Августу
да нападну непријатеља, саопштивши му да он за то има дозволу свог цара владара.
Менчиков није знао да краљ не мисли на рат, већ преговара са непријатељем о миру, па се
Август овог пута заиста нашао између две ватре. Ако прихвати предлог кнеза Менчикова,
његова жеља за миром неће се остварити и тиме ће се још више замерити шведском краљу.
Ако пак одбије да се бори, пошто још не зна шта ће краљ одлучити, може истовремено да се

168
лиши и царевог покровитељства и наде у даљу помоћ од цара који би у том случају свакако
посумњао у њега. Најзад, одлучио је или да одврати кнеза од намере, предочавајући му
тешкоће, или бар да отеже, док у међувремену не сазна резултат тајних преговора у
Саксонији. Али кнез, који је већ научио да у рату постоје изузетно повољне и судбоносне
прилике које се не смеју пропуштати, имао је о томе друго мишљење и, веома забринут што
Август пренебрегава тако згодну прилику која се више никад неће поновити, убеђивао га је
свим силама да нападну непријатеља.
Краљ Август није никако могао да се ослободи његове велике упорности и, претпос-
тављајући да је генерал Мардерфелд од свог краља већ добио обавештење о мировним
преговорима, саопштио му је тајно намере кнеза Менчикова, саветујући му при том да се
благовремено уклони од погибије која га може снаћи. Шведски генерал, који дотле још није
добио никакво наређење од свог краља, видео је у том Августовом обавештењу најобичније
лукавство, па је посео положаје код града Калиша.
Кнез Менчиков имао је десет хиљада регуларних војника и један одред козака, а Август
пет хиљада Саксонаца и осам хиљада Пољака под командом крунског маршала Сињавског.
Швеђани су се налазили под Калишем на веома повољним положајима за једним брежуљ-
ком, и чинило им се да су двема мочварама, градом и подигнутим колским бедемом потпуно
заштићени. Па ипак, кнез Менчиков је пожурио у поход. Генерал Бранд и крунски маршал
упућени су напред.
16. октобра стигао је краљ Август и сви корпуси на две миље од непријатеља. Сутрадан
армија је наставила поход, а следећег дана, дошавши на миљу од непријатеља, одморила
се. 19. октобра заузела је борбени поредак. Левим крилом на којем су били Саксонци
командовао је краљ Август. Кнез Менчиков командовао је десним крилом, корпус битке
поверен је генералу Бранду, а два корпуса Пољака под командом крунског маршала
одређена су у резерву. У три сата по подне пуцњем из три топа дат је знак за почетак, на
шта су Швеђани одговорили из два топа. Краљ Август са својим Саксонцима први је извршио
напад на непријатеља, који је затим неколико пута поновио, али како није имао пешадије,
коњица му је претрпела велике губитке од ватре непријатељске пешадије, а нарочито од
Француза и осталих, који су за време Фрауштадске битке прешли на страну Швеђана.
Напротив, кнез Менчиков је ударио на друго крило непријатеља тако силовито да оно није
издржало ни пола сата, а било је принуђено да у нереду одступи према колском бедему.
Битка, која је са обе стране била веома жестока, трајала је до шест сати. Менчиков је том
приликом показао све особине доброг војсковође и њему је припао победнички венац.
Од целог шведског корпуса једва да се бекством успело спасти две хиљаде људи, четири
хиљаде је остало на бојном пољу, а сви остали, са целом артиљеријом, муницијом и комором
од десет хиљада теретних кола, пали су у заробљеништво. Ни сам генерал Мардерфелд није
успео да се спасе и не падне у заробљеништво код свог победиоца. Седам стотина људи,
који су се налазили у градском гарнизону и неколико стотина оних који су пред Менчиков-
љевом сабљом морали да побегну у град, били су принуђени да се следећег дана такође
предају.
У част ове славне победе направљена је медаља на чијој се једној страни налази лик
Његовог Царског Величанства са натписом: Цар Петар Алексејевич. На другој страни види
се војник на коњу усред битке (тај борац је вероватно представљао кнеза Менчикова), који
је држао у десној руци пусул (потврду), а одозго из облака пружа се рука која над његовом
главом држи ловоров венац са натписом: За верност и јунаштво. Доле је година 1706, као
што се из приложене копије може видети.
Ова колико славна, толико и значајна победа постигнута над Швеђанима и непријатељски
расположеним Пољацима, а још више то што је у току битке неколико стегова Пољака
прешло у саксонску армију, могло је коначно да одврати краља Августа од пристанка на
срамни споразум који је шведски краљ саставио по својој вољи и који му је већ био поднет
на ратификацију. Али Карло се и даље налазио у Саксонији као неограничени господар, па
је зато Август, и поред успеха руске помоћи, био принуђен да потпише споразум и тајно
отпутује у Саксонију. Август се није задовољио срамотом коју је, каже господин Волтер,

169
потписивањем тог споразума заслужио од целог поштеног света, он је у међувремену свом
посланику Фингштену послао једно писмо много срамније и од самог споразума, у коме је
признао да му је она победа под Калишем утолико непријатнија што се и сама битка одиг-
рала против његове воље, да су га Руси и његове присталице присилили на њу, да је он
тражио разна средства да одврати Менчикова од његових намера, и да је Мардерфелд могао
лако да победи Менчикова да је боље искористио ону опомену итд. На крају, тражио је да
му се то опрости, обећавајући да ће све заробљене Швеђане пустити на слободу.
Не могу да пропустим да не наведем овде изванредну оцену ових Августових поступака
коју даје г. Волтер, говорећи да је то само један случај, с одређеног гледишта немогућ, а ипак
цела истина. Ако пођемо од тога да је, без обзира на ову слабост, Август био најхрабрији
владар у Европи, схватићемо шта је снага духа од којег зависи да ли ће земља бити изгуб-
љена или одбрањена, који или уздиже или понижава људе. Два догађаја употпунила су
несрећу краља Августа и злочине које је Карло XII извршио у својој срећи. Први је био писмо
које је Август, присиљен од стране Карла, морао да пошаље Станиславу Лешчинском,
признајући га за пољског краља и честитајући му на круни. Други је био још ужаснији. Тај
исти Август био је принуђен да Карлу преда Паткула, посланика и генерала царевог. Читава
Европа зна да је тај министар годину дана касније жив мучен на точку и рашчетворен у
Казимиру.
Нема ниједног познаваоца закона, ниједног несрећника, наставља г. Волтер, који се не
би гнушао ове људске неправде. Највећи грех тог несрећног Паткула био је у томе што се са
другим лифландским шљахтићима борио са свом дужном покорношћу за права своје отаџ-
бине, о чему смо већ својевремено опширније говорили. Он је био осуђен зато што је извр-
шавао најсветије обавезе, којима је силом закона био дужан да служи отаџбини, а она
неправедна осуда дала му је потпуно право, својствено свим људима, да потпажи себи
уточиште у другој земљи. А како је после тога постао посланик највећег владара у свету, већ
тиме је његова личност била света и није подлегала ничијем гневу. Али право јачега нару-
шило је природно и народно право. До сада је сјај Карлове славе прикривао ова недела, али
данас она помрачују тај сјај.
Међутим, препуштам читаоцу да сам оцени како је тешко било племенитом Петровом
духу када је, убрзо после Калишке битке, сазнао да је краљ Август тајно отишао у Саксонију
и да је пре тога, ступивши у преговоре с непријатељем, већ потписао мировни споразум којим
се одрекао пољске круне, признао Станислава за краља, раскинуо савез с Његовим Царским
Величанством и предао Карлу генерала Паткула. Колико је само Његово Царско Величан-
ство потрошило новца на његову војску, колико је својих људи изгубило бранећи његова
права и његову част, и све је то сада пропало у једном трену. Заиста, овај Августов поступак

170
није могао да не увреди овог тако племенитог владара, и тако душевног савезника, и то баш
у тренутку када се спремао да га најсвесрдније помогне.
Пољаци који су до тог времена били верни краљу Августу, видећи да их је он оставио,
послушали су савет цара Петра Великог. Овај владар, коме је тај случај такође лежао на
срцу, понудио је Републици своју сигурну заштиту и то је учинило да су неки сенатори, међу
којима су били најугледнији нови примас Жембек и бивши маршал Сендомирске конфе-
дерације фон Денхов, и поред избора и крунисања Станислава и Алтранштадског споразума,
одлучили 7. фебруара 1707. године на савету у Ленбергу: да не признају за свог краља
човека који је изабран уз помоћ стране силе, а не једнодушном и слободном сагласношћу
целе Републике, па су пређашњу Сендомирску конфедерацију обновили и потврдили, позва-
ли све патриоте да буду с њима, и преко својих прогласа поништили важност одрицања од
круне, које је краљ Август извршио у Алтранштадском споразуму.
Међутим, огорчен поступком краља Августа, цар Петар је наговарао Пољаке да изаберу
другог краља, обећавши Републици да ће јој пружити своју помоћ. После овог обећања,
Пољаци су 30. марта на Лембершком конгресу закључили с Његовим Царским Величанством
нов споразум којим се цар обавезао „да ненарушиво чува савез закључен са Републиком,
да је до краја рата верно помаже и не склапа с њеним непријатељима никакав мир без њеног
укључивања, да поштује њена права, а нарочито да штити слободан избор краља од Шве-
ђана и да не призна за краља Пољске никог ко не буде изабран једнодушним гласовима
верних истомишљеника, присталица конфедерације, као и да се неће мешати у послове
Републике, него ће јој приликом избора дати пуну слободу и неће показивати никакве
претензије према њој. Са своје стране они се обавезују Његовом Царском Величанству да
ће непоколебљиво остати у савезу закљученом с њим, да ће обезбедити слободан избор, и
да неће другог краља сем оног кога они сами изаберу, да уз Швеђане неће никако пристајати,
нити прелазити на њихову страну, итд”. (О поступцима краља Августа и Пољака овде се
говори на основу раније поменуте Шмаусове Историје.)
Колико дуго је овај споразум био на снази показаће наставак, а ми ћемо у међувремену
поћи у азовске крајеве да видимо издајства и нове побуне против Његовог Царског Величан-
ства. Дуготрајан рат захтева често попуњавање армије. У то време царска војска регруто-
вана је углавном у југоисточним провинцијама, из којих је велики број новоодабраних регрута
без склоности према војничком позиву, бежао Донским козацима који су, да би били што
бројнији, примали у своје редове не само њих него и све друге бегунце. Зато је цар Петар
послао мајора телесне гарде кнеза Долгоруког да захтева да му се ти бегунци врате. Козаци
су одговорили кнезу да они сами не могу то учинити, али му дозвољавају да их он потражи,
и уз то спремни су да му даду конвој. А како се кнез, поверовавши њиховим речима, упустио
у посао, они су га ноћу напали и убили, а затим су послали извештај цару да је то наводно
учинио неки злочинац, којег су они казнили смрћу. Али откривши њихово лукавство, цар је
против тих бунтовника послао брата убијеног Долгорукова са петнаест хиљада наоружаних
војника (Страленберг у Опису североисточног дела Европе и Азије, стр. 250. и 251). Резидент
Вебер пише нешто друкчије него Страленберг, с којим се ја у овом случају слажем (у књизи
Измењена Русија, део I, страница 62. и 63.), и каже, пошто је више од тридесет хиљада
сељака из горе поменутих разлога побегло Донским козацима, Његово Царско Величанство
тражило је да се врате, али је добило одричан одговор, па је упућен генерал Долгоруки са
још двојицом кнежева да на сваки начин врати бегунце. Козаци су се од почетка према тим
посланицима понашали веома недолично, и најзад су их погубили са свом њиховом прат-
њом, а затим се под вођством свог атамана Кондрашке Булавина упутили према Азову, који
су и опсели. Сазнавши за то, Његово Царско Величанство одмах је послало генерал-поруч-
ника са дванаест хиљада људи регуларне војске да умири тај самовољни народ. Долгоруки
је имао среће не само да их победи у две битке и да их протера од Азова него и да их принуди
да се потчине Његовом Царском Величанству. Кажу да је том приликом двадесет хиљада
козака лишено живота. (Страленберг у горе поменутој Историји на 251. стр.)

171
 Међутим, краљ Август је извршавао одлуке Алтранштадског споразума. Јавно се одрекао
пољске круне, признао Станислава за пољског краља, раскинуо савез и пријатељство са
царем, предао Швеђанима царевог генерала Паткула.
У Саксонији је заостао један корпус од петнаест хиљада руских војника. На основу
споразума шведски краљ је и њих тражио од Августа, као што смо већ раније рекли. Тај
захтев је био савршено неправедан, али и поред тога Август би и њега испунио да пуковник
Рејцељ, командант тог корпуса, није предупредио своју несрећу на тај начин што се, сазнав-
ши благовремено за намере Швеђана и Августа, у највећој брзини повукао са својим људима.
Провлачили су се кроз Саксонију слабо проходним путевима до Мораве, а одатле са царским
стегом до Пољске и тако су сви безбедно стигли у руску армију која се налазила у Пољској.
Верност, коју је пуковник Рејцељ том приликом показао, била је тако пријатна Његовом
Царском Величанству да га је оно одмах наградило чином генерал-мајора, а убрзо затим
унапредило и у генерал-потпуковника.
Но, познавајући велику непостојаност Пољака, цар Петар је пажљиво пратио понашање
својих нових савезника. И тако се показало да су неки од њих поново прешли на страну
Карла и Станислава. Сматрајући да је то у потпуној супротности са обећањем које су му дали
у закљученом споразуму, цар је одлучио да казни њихову непостојаност. Пуковник Шулц са
својим пуком, појачан козацима и Калмицима, ударио је на издајнике и потукао до ногу
војводу Смигиљског, при том је спалио сва Станислављева добра, овладао местом Бјехов,
у које су се повукли издајници, и заробио цео тамошњи гарнизон.
Цар Петар је лично отишао у Љубин где се одржавао сабор. Пољски великаши примили
су га с великим почастима и обећали да ће извршити све што су раније међусобно закљу-
чили, али цар није могао, а није ни имао разлога да се потпуно ослони на њихове речи, тим
пре што се њихова непостојаност показала на делу. Он је захтевао од њих да стварно испуне
своја обећања, тј. да обнародују интерегнум и заклетвом потврде одлуке закљученог спора-
зума, а у међувремену да изаберу себи краља онако како то њихови закони захтевају. Он
сам им је предложио и личности погодне за краља, а г. Волтер каже да је мађарски кнез
Ракоци (који је лукавошћу своје жене побегао из цезаревог затвора и претендовао на
мађарску круну) такође био узет у обзир за пољског краља (У Историји Руског царства под
Петром Великим, део I, стр. 222, издање Бишингово); други кажу да је кнез Ракоци баш у то
време послао грофа Берчењија да тражи од цара не само војску и новац као помоћ против
цезара већ и царевића Алексеја за мађарског краља, да би на тај начин отео од његовог
цезарског величанства Мађарску, и да му је цар Петар одмах одбио и једно и друго са
образложењем да он свог верног и љубазног савезника никако не жели да увреди (Катифор
у Житију Петра Великог. Гордон, стр. 265).
Како било да било, пошто су били различитих мишљења, учесници Љубинског сабора
хтели су одлагањем те ствари да обману цара, и зато су му одговорили да они још не могу
сасвим да верују да се краљ Август коначно одрекао пољске круне. Зато су тражили времена
да упуте специјалног посланика у Саксонију и да тачно сазнају Августове намере. Цар који
је одлично погађао њихове мисли одговорио им је кратко да је захтев да сазнају Августове
намере само лош изговор, јер је већ целој Европи познато да се Август одрекао круне, и да
стога без даљег одлагања изаберу себи краља, којег ће он штитити као што шведски краљ
штити Станислава.
Његово Царско Величанство старало се да протера снаге Карла XII из пољске земље, а
његова војска код Петербурга није пропуштала прилику да потискује Швеђане из предела
Финског залива. Шведска флота, коју је сачињавало тридесет шест великих бродова, била
је укотвљена код Ревала. И поред тога, Руси су се 10. маја на својим галијама упутили пред
северне обале Финског залива, према граду Боргову који лежи недалеко од Хелзингфорса.
Тамо су заробили приличан број људи, а град, предавши га огњу, разорили. Ништа боље
није прошло ни неколико других места на тој обали. Ови успеси постигнути на води, мада и
не изгледају од велике важности, ипак су радовали руског цара.

172
 Оружје употребљено у Пољској против издајника дало је снагу царевим речима, и довело
је до тога да је 11. јула објављен интерегнум (међувлашће), и предузете су припреме за нов
избор.
Но како је све то чињено само привидно, зато што су се Пољаци надали да ће сигурно
убрзо видети шведског краља код себе, цар није имао других средстава да сачува своју част
и казни превртљивост Пољака, него да уђе са свом својом силом у само срце Републике и о
њеном трошку сачека повратак свога непријатеља. Разделивши зато своју армију на три
корпуса, он је распоредио на места где је очекивао долазак Швеђана. Командантима је
издато наређење да, уколико не буду могли да спрече улазак непријатеља у Пољску, спале
огњем све крајеве кроз које он треба да прође, а ми ћемо у наставку видети да је ово
наређење у потпуности и извршено, и да је то пустошење било једини узрок несреће Шве-
ђана.
Неочекиван улазак Карла XII у Саксонију и дуг боравак с победничком армијом у њој,
побудили су разне сумње међу силама које су тада биле умешане у рат против Француске
око шпанског наследства, јер су се плашиле да Карло не предузме нешто за рачун Фран-
цуске круне, а посебно зато што су баш у то време шлески лутеранци упутили Империјалном
конгресу у Регенсбургу много жалби због прогањања њихове вере, за чију се заштиту швед-
ски краљ најревносније заложио. Зато су највеће међу тим силама удруженим против Фран-
цуске, упутиле угледна посланства шведском краљу да обезбеде његову наклоност, коју је
и он сам био спреман да им пружи. Ипак, он је свој углед искористио углавном зато да би у
свим земљама признали Станислава за пољског краља, а цезара Јозефа принудио је да 21.
августа у Алтранштаду ступи у изванредне мировне преговоре с њим око лутеранске вере у
Шлезији (Шмаус, стр. 287).
Видећи да га је савезник напустио и да се на Пољаке не може сигурно ослонити, Петру
Великом је пало на памет да поново покуша да предложи мир. Тај задатак поверио је
француском посланику који се тада налазио на Шведском двору Безенвалу, предлажући
најповољније услове. Поред тога, предлагао је то исто како у Холандији, тако и на другим
дворовима преко својих министара, иако је његова војска тада већ била у добром стању.
Французи, чији се двор надао да ће Карло XII, ако се помири с руским царем и пољском
круном, коначно ступити у савез с њима против римског цезара у Германији, добивши цареву
поруку радо су користили сва расположива средства не би ли наговорили Карла да ступи у
мировне преговоре са царем. Али Карло, који уопште није сумњао у своју победу над руским
царем, и уз то уображавао да га већ има везаног после свог тријумфалног похода, одговарао
је на ове предлоге „да ће с московским царем преговарати о миру у самој Москви”. Његови
министри, који су се налазили на другим дворовима, одговарали су на те предлоге с једнаком
гордошћу и подсмехом: „Да њихов краљ неће склопити мир пре него што дође у Москву и
цара збаци с престола, а његово царство раздели на мале кнежевине и војводства, и спо-
разумом обавеже сву регуларну војску организовану по европском обрасцу да се промени,
да вежбе, униформе и остале новине уведене по европским обичајима напусти и да се опет
врати старим обичајима, заједно са одећом и брадама.” Они се нису задовољили овим што
су усмено говорили, него су у писмима са још већим подсмехом износили злочиначке намере
које је њихов краљ намеравао да изврши. И убеђен у остварење својих охолих намера, он је
већ делио својим генералима многе положаје у Руској држави, па се тако генерал Шпар, док
је боравио у Берлину, у великом друштву код чувара пољске круне Пребендовског, у присус-
тву многих људи хвалио и показивао да је од свога краља управо добио постављење за
московског губернатора, што су му тамо одмах и честитали. Али су други том приликом
говорили да им се чини да до тог чина неће тако лако доћи с обзиром на веома далек пут до
Москве и на сметње које у томе може да му причини руска војска која се налази у Пољској.
Но Шпар је одговорио са већ уобичајеном шведском гордошћу: „Да они руске ниткове могу
не само оружјем већ и раменима да протерају из целог света, а не само из руске земље.“
Овакве одговоре Швеђана и њихово подсмевање предлозима за мир, Петар Велики је
слушао и подносио веома достојанствено. Он је само говорио: „Мој брат Карло намерава да
постане Александар, само у мени неће наћи Дарија.“

173
 ГЛАВА ДЕСЕТА

ИЗДАЈСТВО ИВАНА МАЗЕПЕ

САДРЖАЈ: Повратак Карла XII из Саксоније. Предавши команду грофу Шереметову и

наредивши му да спречи прелазак Швеђана преко реке Вистуле, цар Петар одлази у
Петербург. Брак цара Петра са царицом Катарином. Цар одлази у Литву и шаље наређење
армији да не ступа у битку с непријатељем, већ да постепено одступа према границама,
остављајући за собом пустош. Догађај под Гродном. Тежак положај Швеђана у Литви. Битка
под Холовчином. Припреме Карла XII за поход на Украјину. Издајство малоруског хетмана
Ивана Мазепе. Победа над једним делом шведске војске код реке Соче под Добрим. Победа
над шведским генералом Левенхауптом под Лесним. Победа над шведским генералом
Љубекером у Ингерманландији. Удруживање Мазепе са Швеђанима. Рушење његове рези-
денције у Батурину, Мазепа је лишен ордена, а његов портрет обешен је на вешала. Цар и
Карлови министри спремни су да закључе мир, али Карло не пристаје.

Карло XII, шведски краљ, са армијом од педесет хиљада људи, војном благајном са
двадесет и два милиона немачких талира које је сакупио у Саксонији, јаком артиљеријом и
комором кренуо је из Алтранштада у поход већ крајем августа. Кад је добио вест о томе, Љу-
бински сабор се одмах разишао. Странка Лешчинског била је тиме охрабрена, а нови примас
Жембек, не желећи да призна Станислава за краља на основу упутстава од Римског двора
и плашећи се да ће га због тога Швеђани прогањати, измакао је у Шлезију. Само је крунски
фелдмаршал Сињавски с мањим делом крунске армије остао непоколебљиво веран Сендо-
мирској конфедерацији и задавао је Станиславу тако много посла, да је шведски краљ био
принуђен да му из Шканије пошаље у помоћ десет хиљада војника.
Обавештен да шведски краљ са својом армијом наступа у шест колона према реци
Вистули, цар Петар Велики сазвао је свој генералитет у Варшави и одржао војно саветовање
на коме је одлучено да Његово Царско Величанство повери главну команду над армијом
генерал-фелдмаршалу Шереметову и генералу кнезу Менчикову, а сам да отпутује у Санкт-
петербург и командује тамошњим поморским и копненим снагама, ометајући дејства непри-
јатеља.
По царевом одласку руски генерали су посели разне положаје крај реке Вистуле да би
непријатељу онемогућили пребацивање. Руска војска била је стално на опрезу тако да краљ,
ма колико се трудио, нигде није могао да постави мост. Пошто је био нестрпљив, повео је са
собом неколико војника и укрцао се у чамце да би се пребацио преко реке и испитао положај
руске армије. Ту дрскост умало није платио главом, или бар слободом. Опазивши их кад су
већ прешли реку, једна руска јединица напала их је тако вешто да се краљ не би спасао да
није било верности оно мало људи који су били с њим и који су дозволили да буду посечени
као штуке, само да би свом господару дали времена да пређе реку.
Изгубивши наду да ће успети да постави мостове преко реке, Карло је морао да чека док
се река сва замрзне и тако постане један непрекидан мост.
По свом повратку из иностранства, цар Петар Велики имао је, изгледа, јаке разлоге да
своју прву супругу царицу Јевдокију протера у Суздаљски манастир, у коме је она провела
много времена под именом Јелена, о којој ћемо имати прилике да још поразговарамо. Цар
је с њом имао два сина, Алексеја и Александра. Последњи је умро још у детињству, а Алексеј
је био жив и још у раним младићким годинама показивао је знаке изузетне обдарености, али
шта се с њим касније десило видећемо у наставку ове Историје. Цар, чија брига о благостању
државе није знала ни за какве границе, старао се да она, не само за његова живота, већ и
174
после његове смрти, с колена на колено, ужива у сталном благостању и срећи. А то је
зависило једино од Бога и његових наследника. У Бога је био потпуно сигуран, али није био
сасвим сигуран у наследнике од којих зависи пропаст или процват државе, а то обоје зависи
од њихових способности или неспособности. Он је већ имао наследника, али само једног, и
хоће ли он бити способан да влада тако великом државом и да јој обезбеди стално благос-
тање, није могао унапред да зна, па му је то задавало велике бриге. Он је расуђивао, и то не
неосновано, да уколико би их било више, онда би, ако један умре, остао други, ако би један
био неспособан да влада, остала би нада у другог, и тако огроман труд који он улаже у
стварање благостања своје државе не би потпуно пропао после његове смрти. То је био
разлог да се Његово Царско Величанство одлучи да ступи у други брак.
Овом великом владару, овом у свету чувеном монарху, приличило је да узме за супругу
какву принцезу, кћер неког монарха, неког великог владара. Али овај премудри монарх није
водио рачуна о високом пореклу. За жену је изабрао особу за коју до дана венчања нико
није знао, пошто је била најнижег рода, веома сиромашна, и већ била служавка у туђој кући,
и, најзад, била је заробљеница руске војске. То је била она коју смо ми поводом овог случаја
поменули приликом освајања малог града у Лифландији, Мариенбурга, и чијој ће се срећи
људи вековима дивити.
Цар Петар био је први који је у Русији увео закон по коме се ниједан чин не добија на
основу порекла, већ на основу заслуга — он је био и први извршилац тог закона. Али Ката-
рина, тако се звала горе поменута заробљеница, касније Алексејевна, није имала ни једно
ни друго. Међутим, премудри Петров ум при првом погледу открио је у њој особине које ће
јој касније донети највећу почаст.
Катарина је рођена 16. априла 1688. године. О њеним родитељима нема сигурних пода-
така, сем да су умрли још за време њеног детињства, па је, према томе, оставили у крајњој
немаштини. Дечји учитељ ришке парохије узео ју је к себи на васпитавање. А пошто после
две године тај учитељ са својим малим приходима и великом породицом није могао више
да држи нашу Катарину код себе, мариенбуршки (лутеранске цркве) протојереј узео ју је к
себи да му обавља кућне послове. Њена лепота, а нарочито савршене духовне особине,
пробудили су милост и љубав у њеним доброчинитељима. А како су за време рата Руси
заузели градић Мариенбург, протојереј Глик са својом породицом и Катарином, као и остали
грађани, морао је да се преда на милост победиоцу, и сви су одведени у заробљеништво.
Захваљујући угледу свог свештеничког чина, протојереј је са својом породицом предат
генерал-фелдмаршалу грофу Шереметову, одакле је убрзо затим упућен у Москву да учи
бољарску децу, а Катарина је остала код Шереметова, код којег је провела две године, а
затим је узета на двор кнеза Менчикова, где ју је једном приликом видело Његово Царско
Величанство, и то је био почетак њеног успона.
Цар је био веома образован, или јасније речено био је необично паметан, и чим је први
пут угледао Катарину, открио је у њој неки сјај својствен њему, то јест да је она обдарена
исто тако високим особинама, што га је и натерало да се с њом чешће виђа и посвети јој
велику бригу и милост. Њена неупоредива лепота, коју је још више истицала природна
скромност, одмерено, паметно и веома културно понашање и држање, будили су све већу и
већу цареву наклоност и поштовање према њој, а на крају и љубав, па се он почетком новем-
бра с њом и законито венчао у новосаграђеној цркви Свете тројице у Санктпетербургу.
Почетком 1708. године цар Петар је од својих генерала из армије добио извештај да је
шведски краљ прешао залеђену реку и пошао право на Литву у намери да Његовом Царском
Величанству наметне битку у пољским земљама. Петар Велики је сматрао да би било добро
држати непријатеља далеко од свог царства, с друге стране, налазио је да није паметно
ступити у битку са таквим непријатељем у земљи безвлашћа, која је уз то подељена на разне
странке, као што је био случај с Пољском. Најзад је одлучио да се, ако друкчије не буде било
могуће, полако повлачи пред непријатељем према својим границама, спречавајући му
продор у Литву, а за собом свуда да оставља пустош, и тако честим чаркама да га намами
у крајеве у којима ће он сам пропасти од напора и глади. Наставак ће нам показати да му је
такав план потпуно успео.

175
 Одвојивши се због тога од Санктпетербурга према Литви, послао је наређење својим
генералима да се са свим јединицама повлаче према Могилову и да на сваки начин
избегавају да ступе у битку са Швеђанима, сем када би од ње могли да се надају великом
успеху и користи, а крајеве кроз које буду пролазили да сасвим опустоше.
Чим је издао ово наређење, цар је хитно отпутовао у Гродно да спречи непријатељу
прелаз преко реке Мереч, ради чега је и обезбедио тамошњи мост с једним корпусом од око
две хиљаде својих војника под командом бригадира Миленфелда (или Милфелза).
Међутим, и поред тешкоћа на које је свуда наилазио, шведски краљ је напредовао све
даље и даље и, стигавши до поменутог моста са шест стотина својих војника, ударио је веома
силовито на Русе који су, изгледа, без већег отпора одступили према Гродну, и одатле даље,
пошто су Швеђани убрзо затим стигли и под тај град. Протестантски писци различито пишу
о овом догађају, а најчешће да је шведски краљ са осам стотина Швеђана, дошавши пред
мост, а затим и град, принудио поменутог руског бригадира да напусти град и брзо одступи,
јер је, наводно, мислио да је цела шведска армија у походу и да се већ налази у близини.
Због тога је и сам цар, који се тада налазио у граду, у немогућности да пружи одлучан отпор
тако великој непријатељској армији, био приморан да се повуче из града према Вилни и
одатле, сазнавши за малобројност Швеђана, одмах је послао један корпус своје војске да
врати град и зароби Швеђане, али било је већ касно, јер су се Швеђани заједно са мештанима
припремили за снажан отпор.
О догађају под Гродном најчудније пише господин Волтер и, између осталог, каже да је
бригадирово одступање изазвало такав метеж да су сви мислили да је шведска армија ушла
у град. Малобројне Русе, који су покушали да им се супротставе, Швеђани су побили, а онда
су, наводно, официри јавили цару да победничка шведска армија држи све најважније тачке
у граду, па је цар зато напустио град.
Да су Швеђани држали све најважније тачке у граду, ја не знам како би цар са својих
тридесет људи успео да изиђе из њега, и то још кроз градска врата која су Швеђани морали
пре свега да заузму. Истина, г. Бишинг у својој Географији не даје величину Гродна, али се
може претпоставити да град није био тако велик да грађани не би могли сазнати да ли су
Швеђани стварно ушли у град и да ли су заузели најважније тачке. И поред тога, господин
Бишинг нам не дозвољава да се ослонимо на Волтерово причање, тврдећи да се његова
верзија о догађају под Гродном нимало не слаже са царевим Журналом, на који се Волтер
ипак често позива.
Знајући да Карло на сваки начин намерава да гони Русе и пренесе рат, како је сам рекао,
у сама недра Руског Царства, или принуди цара на одлучну битку, надајући се да ће једно
од то двоје спровести у дело, цар Петар Велики био је толико предострожан колико Карло
дрзак, и употребио је сва могућа средства како би онемогућио обе замисли свог непријатеља.
А с обзиром да је његова вештина ратовања до тог времена доносила лепе успехе, и да је
шведска армија услед сурове зиме, у недостатку прехрамбених намирница и сточне хране
већ изгубила и много стоке, цар је наставио са спаљивањем и пустошењем свих земаља
кроз које је непријатељ морао да прође, и поновио је наређење својим генералима да не
ступају у битке с непријатељем без сигурног успеха.
Заиста, шведски краљ је био принуђен да се у свом походу зауставља, зато што у Литви,
у крајевима кроз које је неминовно морао да прође, није налазио ништа сем пустоши. Уз то,
необична хладноћа, велике кише, лоши и блатњави путеви, болест која се повећала у тим
крајевима — све га је то задржавало у напредовању, а и армија је од тих недаћа почела да
се знатно смањује. Насупрот томе, царева армија се из дана у дан све више повећавала, и
поседала све речне прелазе, као и погодна места на свим путевима.
Услед поменутих недаћа шведски краљ је морао да остане у Литви све до лета, а како је
сазнао да је малоруски хетман Мазепа са тридесет хиљада козака добио наређење да се
сједини са корпусом генерала Голца, који се укопао код Борисова да би пратио кретање
непријатеља, одлучио је да нападне овог последњег.
Мазепа у свом походу није нимало журио из разлога о којима ћемо ускоро говорити.
Намера шведског краља није могла да буде непозната генералу Голцу, па је он очекивао

176
његов поход и чим га је видео како се приближава, одмах је почео полако да одступа према
Могилову да би га намамио тамо где га је чекало четири хиљаде драгуна са нешто козака и
Калмика, који су тада имали задатак да пустоше земље и грабе намирнице и сточну храну
пред непријатељем. Без обзира на то, шведски краљ је наставио свој поход у намери да
поменуто људство сасвим уништи, али без успеха, јер су Руси одступали пред њим све даље
и даље, рушећи за собом мостове и чинећи све што је могло да га задржи у походу. На крају,
када су стигли кнез Репњин и генерал Рен са својим пуковима и када је Голцов корпус бројао
већ двадесет хиљада људи, и уз то се сјединио с генерал-фелдмаршалом Шереметовом,
који је имао пет хиљада драгуна, сазвано је војно саветовање на коме је донета одлука да
се више не повлаче, него да чекају непријатеља код места Холовчина, недалеко од
Могилова, на реци Бибич. Ту су се одмах и ушанчили и потпуно припремили да дочекају
напад непријатеља, а комору и сав пртљаг послали су у позадину.
Прешавши 14. јула без сметњи поменуту реку и видећи да Руси намеравају да сачекају
његов напад, шведски краљ их је фронтално напао. Седам пута Швеђани су с великом
жестином нападали на руске положаје и седам пута Руси нису хтели да одступе, одбијајући
их с једнаком храброшћу. Ова битка уверила је Карла XII да то више нису они Руси са којима
се он под Нарвом просто поиграо. Истина, они су тада изгубили и бојно поље са шест топова
и две хиљаде људи, али и Карло је мимо свих својих очекивања морао да преда руском
оружју више од пола својих трабаната с њиховим командантом и уз то педесет официра,
свог генерал-ађутанта и три хиљаде редова.
Заиста, да је шведски краљ озбиљно размислио о овој бици, свакако би одустао од
намере да тражи пут који води право према руској престоници, али славољубље тог владара,
који није знао за границе ни своје надмености, ни своје среће, потпуно му је помрачило ум.
После одступања Руса, он се улогорио код Могилова да би се армија одморила и да би
сачекао остале своје јединице ради предузимања похода на Украјину, где је рачунао да се
сједини с руским издајником Мазепом.
Иван Степанович Мазепа родио се у Малорусији, а васпитан је међу људима који су
неосетно успели да му усаде у срце мржњу према руској, а љубав према пољској власти.
Његови васпитачи били су Пољаци и језуити у Пољској код којих је учио латински и све што
сам раније поменуо. Захваљујући васпитању ослободио се грубости уобичајене у његовој
земљи и испољавао је знаке људскости који су могли да му донесу љубав и поштовање целог
малоруског народа, на основу чега је и добио чин хетмана. Наиме, 1686. године откривено
је да је тадашњи хетман био у тајном савезу са Татарима и да је закључио споразум с њима
на основу којег је намеравао да свој народ ослободи руског подаништва и да се прогласи за
самосталног владара. С друге стране, Татари нису хтели више да слушају Порту и да јој
служе, сем за плату у новцу, па су се два народа обавезала да у случају нужде помажу један
другог и, када је руска војска под вођством кнеза Василија Васиљевича Галицина кренула у
поход на Татаре, хетман је спалио и опустошио сав крај кроз који је требало да прође руска
војска. Због тог издајства био је ухваћен и кажњен по заслузи. Затим је дошло до избора и
постављења новог хетмана. Учествујући у том походу, Иван Мазепа је знао, нарочито својим
учтивим опхођењем и љубазношћу, да придобије љубав не само свог народа већ и самог
кнеза Галицина, што је и допринело да одмах буде изабран и постављен за хетмана.
У походима цара Петра Великог показивао је тако велику верност и послушност, да је цар
касније изволео да га веома често позива к себи, да се саветује с њим, да тражи његово
мишљење и да се у многим стварима ослања на њега, па га је на крају и одликовао орденом
Светог Андреја.
Немајући више чему да се нада од свог господара и доброчинитеља, Мазепа је одлучио
да тражи начин како би му постао раван, то јест како би се ослободио његовог поданства и
постао самосталан владар. Тадашња ситуација изгледала му је веома повољна за то, а
шведски краљ, чије је оружје пратила срећа, могао је да му буде најбоље средство и помоћ
да оствари своје вероломне и издајничке намере. Он је у тадашњем рату са Швеђанима био
командант неколико пукова својих козака и држао се тако мудро да нико није могао да
открије његове замисли. Чим се шведски краљ вратио из Саксоније и, ушавши у Литву, почео

177
да се приближава руским границама, Мазепа му је открио своје намере. Да ли је то учинио
посредством Станислава Лешчинског или неког другог, не може се тачно рећи, али зна се
да је Мазепа предложио краљу своју верну службу са чврстим обећањем да ће, ако краљ
ступи у Украјину, не само са целим козачким народом прићи њему него ће и његовој армији
дати намирнице које су јој потребне. Поред тога, дао је наде краљу да ће им у том случају
стићи и велика помоћ од Татара.
И стварно, Мазепа није пропустио да непосредно пре тога саопшти своје намере врховном
везиру у Цариграду, Чорлили Али-паши, који се обрадовао, тим пре што се надао да ће
надокнадити штету коју је Порта претрпела губитком Азова. Зато је он наговарао кримског
хана Каплана Гераи да, чим шведски краљ ступи у Украјину, пружи Мазепи највећу помоћ,
уверавајући га да је моћна турска армија такође спремна да нападне на Русију и помогне
Швеђанима у њиховом подухвату. Али наставак ће показати како је провиђење покварило
све ове подмукле намере и како су оне веома скупо коштале Швеђане.
Шведски краљ прихватио је Мазепин предлог без већег размишљања и заузврат му
обећао велику помоћ у напорима да постане једини и самосталан владар у Украјини, а сам
се радовао што ће га Мазепино издајство довести у Москву да збаци Петра Великог са
престола лакше него што се надао. Краљ је расуђивао: када његова армија буде појачана
тако великим бројем козака и кримских Татара, смелим народима, ко ће онда моћи да се
супротстави његовом оружју? Обузет тако варљивим маштањима, послао је наређење свом
генералу грофу Левенхаупту у Лифландији да се што је могуће брже прикључи са својим
корпусом армији. Пошто је Украјина била још далеко, резерве у намирницама скоро
исцрпене, а у крајевима кроз које је морао да прође није могао да се нада да ће нешто наћи,
јер су били опустошени, наредио је Левенхаупту да понесе са собом што више муниције и
провијанта (животних намирница). О намерама шведског краља за поход у Украјину нико
није знао, па се мислило да ће он после послатог наређења у Лифландију чекати Левен-
хаупта код Могилова и када се сједини с њим кренути право на Москву преко Смоленска,
како је сам свуда изјављивао.
Кад је добио наређење од свог владара, генерал Левенхаупт је скупио све своје јединице,
као и гарнизоне којих је све у свему било шеснаест хиљада људи и нешто мање од осам
хиљада теретних кола са свим потребним резервама, и тако кренуо преко Литве према
Дњепру, где се надао да ће наћи краља са армијом. Али наде су га сасвим изневериле.
Нестрпљив да сачека ову помоћ, која му је била крајње неопходна, краљ је прешао реку
Дњепар у намери да се полако приближи Украјини, боље рећи својој пропасти.
Цару Петру било је веома пријатно да види свог непријатеља који је ступио на територију
где, налазећи се између двеју река, није могао да се нада ни помоћи ни одступању. Карло је
предузео свој поход према реци Сочи, а одатле према Десни, али је Петар, који се тада
налазио код Смоленска, настојао да осујети његове намере. Поделио је своју војску на више
корпуса који нису престајали да предузимају мање нападе час на претходнице, час на бочна
осигурања непријатеља, непрестано избегавајући веће битке.
Видећи да га Руси стално узнемиравају, Карло је послао генерал-мајора Роза са шест
пукова одабране војске према реци Сочи да заузме најповољније положаје како би он могао
спокојније да настави свој поход. Чим је сазнао за то, цар је одмах послао кнеза Галицина
са осам пукова пешадије и два пука драгуна против генерала Роза. Рано ујутру 29. августа,
кнез Галицин је избио на поменуту реку и затекао непријатеља под Добрим. Под заштитом
велике магле, која се тада спустила, привукао се тако близу непријатељу да су га Швеђани
открили тек кад су на себи осетили његову топовску ватру. Паљба је са обе стране била
веома жестока и трајала је све док се магла није разишла и сјај излазећег сунца показао
Швеђанима погибију која им прети, те су били принуђени да одступе према својој армији,
изгубивши шест застава, два стега и више од хиљаду мртвих и рањених. Са руске стране
губици су износили седамсто људи. Па ипак, Његово Царско Величанство испољило је
велику радост коју је још више увећала вест да му је царица Катарина родила кћер крштену
Ана Петровна.

178
 Непосредно после ове битке под Добрим, шведски краљ је почео поход према реци
Десни. Козаци и Калмици појачани са шест пукова драгуна под вођством генерала Рена
изненада су напали на лево крило Швеђана. Чим је чуо топовску паљбу, Карло је одмах
појурио тамо да охрабри своју војску, али се убрзо и сам нашао у великој опасности, јер су
погинула не само два генерала који су бранили његов живот, већ је и коњ на коме је он јахао
био убијен. Од ових двеју битака, или боље рећи чарки, господин Волтер помиње само једну,
а и њу представља поетски и, како се види на основу одређивања времена, помиње само
прву повезујући је с другом, и каже да је Русе предводио кнез Менчиков. Али ја ћу се овде
повести за генералом Гордоном, верујући да нам он, пошто је у то време био у царевој
армији, о томе може дати тачније податке него господин Волтер, који се налазио на другом
крају света. Ипак, ово је само моје мишљење и оно зависи искључиво од мене, а читалац
треба да одлучи да ли ће у њега веровати, али и поред свега, они обојица, као и остали писци
поуздано тврде да је тада Карло био близу смрти. Провиђење, које охоле не може да остави
без примерне казне, сачувало га је да би искусио и веће несреће.
Петар Велики није се удаљавао од Смоленска, пратећи кретање шведског генерала
грофа Левенхаупта. Овај генерал кретао се веома тешко и споро, нешто услед готово
несавладивих тешкоћа и лоших путева, а нешто због бројних теретних кола која су носила
провијант (храну) за војску. Најзад је стигао на реку Дњепар преко које се пребацио на другу
страну. Цар је веома лако могао да спречи то пребацивање, али није хтео да би га имао
ухваћена између две реке, на месту са којег никако неће моћи да се извуче без губитака у
људству и резервама од којих је зависила срећа или несрећа Руса.
Кад би се тако велики број одабраних Швеђана и тако велике залихе провијанта, који је
довожен за потребе у борби против Русије, сјединили са шведским краљем, цар Петар би
морао да се нада сигурно пре злу него добру. Управо зато, он је одлучио да ни по коју цену
не дозволи тој сили да се сједини са његовим гониоцем. У тој намери повео је са собом
телесну гарду, која је бројала седам хиљада војника и која је том приликом морала да узјаше
коње, и неколико пукова коњице кнеза Менчикова, а генерал-поручнику Бауеру наредио је
да га прати са неколико драгунских пукова како би га помогао ако то ситуација буде
захтевала. Генерал-фелдмаршал Шереметов и други генерали добили су наређење да оду
у Украјину и спречавају напредовање шведског краља не дозвољавајући му да уђе у њу и
не ступајући с њим у одлучну битку све док се Његово Царско Величанство, пошто заврши
поход против Левенхаупта, не врати к њима.
Прешавши реку Дњепар и приближивши се реци Сочи, генерал Левенхаупт се спремао
да је пређе управо оног дана када се пред њим појавио цар Петар са својом војском. Пошто
није знао јачину руских снага, Левенхаупт није сматрао за потребно да пружи битку против-
нику, него је радије наставио поход према Лесном.
Цар Петар се 28. септембра већ сасвим примакао непријатељу. Видећи да не може да се
извуче без борбе, Левенхаупт је предузео све што је могао да учини један мудар и храбар
велики војсковођа. Одмах је развио своју војску у борбени поредак и истовремено поставио
два батаљона пешадије поред једне мочваре, кроз коју су Руси пре свих напада морали да
прођу.
Цар Петар, као командант својих снага, наредио је пуковнику Камблу да протера
непријатеља одатле, што је овај и учинио с приличним успехом. После тога две армије нашле
су се лицем у лице у борбеном поретку и цар је растегао своје линије по целој дужини
непријатељских линија да би га одједном напао и с фронта и с крила. Било је немогуће не
ужаснути се од изгледа обе армије, које су с великим жаром очекивале битку. Левенхаупт
се спремао да свим силама брани оно од чега је зависила сва срећа краља, његовог
господара. Са своје стране, знајући одлично да од тога зависи његова судбина, цар је
закључио да треба или победити или погинути. И тако је у девет часова изјутра, пошто су
обе армије биле спремне, дат знак за почетак битке топовским пуцњем с обеју страна и
почела је битка само артиљерије, јер су Руси добили наређење да не употребљавају лако
оружје све док не приђу непријатељу на растојању од дванаест корака. Битка је била жестока
и храброст на обе стране једнака све док Швеђани извршивши очајнички напад нису

179
принудили Русе да мало одступе, истина организовано. Левенхаупт је мислио да је то и крај,
па је одлучио да настави свој поход.
Не губећи из вида то да победа над Левенхауптом доноси сигурност његовом царству,
цар Петар је бодрио војнике, а козацима, који су се налазили у корпусу резерве за једном
шумицом, наредио је да пуцају на све који покушају да беже, да не штеде ни њега самог ако
се упусти у бекство.
У четири сата по подне, појачавши своје редове одморном војском генерала Бауера, цар
је поново напао непријатеља. Тада је почело крвопролиће страшније од првога. Цар Петар
је лично био свугде где је изгледало да је опасност највећа, бодрећи своју војску како
командом, тако и личним примером. Обе стране су се све до мрака бориле с беспримерном
жестином и храброшћу, јер ниједна није хтела да одступи пред другом, док најзад Швеђани,
снагом руског оружја, нису били принуђени да одступе према својој комори. Ноћни мрак није
дозволио цару Петру да се упусти у гоњење непријатеља, али он није хтео да га пусти
непобеђеног, ма колико га то стајало, па је забранио својим војницима да се разилазе по
бојном пољу ради скидања одеће са убијених и наредио им да целу ноћ проведу будни.
У сам освит следећег дана повео је своју војску у борбеном поретку право на непријатеља,
али се изненадио, видевши да је Левенхаупт, пошто је закључио да не може даље да пружа
отпор, под заштитом ноћног мрака одступио према Пропојску, а своју артиљерију, муницију
и намирнице заједно са свим рањеницима оставио на милост и немилост непријатељу.
Истина, цар Петар је могао да се задовољи тако богатим пленом, али он је хтео да ниједан
Швеђанин не умакне испред његове сабље. Зато је одмах упутио потеру за непријатељем.
Потера је код горе поменутог села стигла око четири хиљаде Швеђана, јер се Левенхаупт
непосредно пре тога са неколико хиљада људи пребацио преко реке на другу страну. А како
достигнути Швеђани нису хтели да се предају добровољно, пошто су их опколили са свих
страна, Руси су предали оштрицама својих мачева све који су упорно одбијали да се предају.
Захваљујући колико храбром, толико и мудром вођству Петра Великог, завршила се
успешно битка под Лесним и разбијен је Левенхауптов корпус који је бројао шеснаест хиљада
одабраних Швеђана. Писци извештаја тога времена, за којима се повео и господин Волтер,
тврдили су у Европи да је Левенхаупт морао да се бори са четрдесет до педесет хиљада
Руса, али господин Бишинг каже да је у Журналу Петра Великог забележено да је у бици под
Лесним учествовало петнаест хиљада и седам стотина руских војника. Генерал Левенхаупт
изгубио је седамнаест топова, четрдесет и четири заставе и стегова и седам хиљада триста
теретних кола с новцем, муницијом и намирницама. А што се тиче људи, он је прешао реку
са само пет хиљада људи, а осталих једанаест хиљада углавном је остало на бојном пољу
убијено или рањено, док је мали број заробљен. С руске стране било је три хиљаде мртвих
и још више рањених.
Његово Царско Величанство одмах је послало извештај о томе свом генерал-фелдмар-
шалу Шереметову, а затим се са својом војском захвалило на победи Вишњем Цару над
царевима. У знак сећања на ову колико значајну, толико и славну битку постоји медаља на
чијој је једној страни цар на коњу, а под његовим ногама разно војничко оружје, топови и
заставе са натписом: PETRUS ALEXII FIL. D. G. RUSS. IMP. REX SIB. ASTR. CAS. M. DUX
MOSCOVIAE. У абшниту: REDIT E CERTAMINE VICTOR (Победник битке се враћа). На другој
страни види се градић Лесно и план битке под којим седи Слава која у десној руци држи
победнички венац, а у левој трубу, под њеним ногама топови, заставе и стегови, поред ње
штит са следећим речима: САРUT EST A CORPORE LONGE, OVID (Ово је велико тело). Горе
натпис: GLORIOSA VICTORIA AD LESNAM. 28. SEPT. S. V. (Велика победа код Лесне, 28.
септембар) Изнад градића: LESZNO. У абшниту: DEVICTO LEWENHAUPT GAESIS. AUT.
CAPT. XVI MILL. SVEC. (Победа над Левенхауптом) као што се на овде приложеном листу
може видети.
Тако је шведски краљ изгубио све наде у добијање провијанта из својих земаља и више
није имао другог пута него да се сједини са Мазепом у Украјини, па је из черниговског краја
пошао у поход преко реке Десне. Али тамо је наишао на нов отпор. Руски генерал-мајор
Александар Гордон с једним батаљоном гренадира, три пука пешадије и четири пука коњице,

180
наоружан са осам пољских топова, благовремено је посео повољне положаје. У шест сати
10. октобра, Швеђани су избили на реку да би је прешли на спремљеним сплавовима, али су
неколико пута с тешким губицима били одбијени, јер су Руси непрестано пуцали из топова и
лаког оружја, а готово ниједно ђуле ни тане нису промашивали, што је трајало од шест до
једанаест увече, док Русима најзад није нестало муниције, па су због тога били принуђени
да оставе слободан прелаз непријатељу. Гордон је тада изгубио око осам стотина људи и
имао је исто толико рањених, а са шведске стране губици су износили две хиљаде мртвих и
рањених.
Несрећа је почела да сустиже Швеђане свуда. Шведски генерал Либекер, видећи да се
већи део руске војске налази у Малој Русији и рачунајући да ће се осветити цару Петру за
оно што је учинио Левенхаупту у Ингерманландији, кренуо је са неколико хиљада људи на
руског генерал-мајора Брјуса. Али подухват не само што није успео већ је Либекер, изгу-
бивши две хиљаде људи из свог корпуса, 16. октобра био приморан да се врати због
хладноће.
Прешавши реку Десну уз велике тешкоће, шведски краљ је намеравао да оде у Батурин,
престоницу Ивана Мазепе, али Батурински пут он је напустио још код реке Соче, и баш у
време његове недоумице стигао му је издајник Мазепа, само не онако како му је обећао, то
јест са тридесет хиљада украјинских козака. Овог пута Мазепа је под својом командом имао
корпус који је стварно бројао петнаест до шеснаест, а по некима и двадесет хиљада људи.
Чим је добио вест да се шведски краљ приближава реци Десни, он је повео своју војску
саопштивши свима да имају наређење да нападну непријатеља. За читаво време пута ни-
коме није смео да саопшти своје издајство и објавио га је кад је већ био близу Карла.
Колико је негодовање настало у војсци! Сви су се ужаснули тог издајничког предлога и
одмах га напустили, упутивши курира да обавесте цара, свог господара, о хетмановом
издајству.
Неверство тог незахвалног човека тешко је погодило Његово Царско Величанство. Цар
је одмах послао кнеза Менчикова и кнеза Галицина да завладају Батурином, који је Мазепа
обећао Карлу. Кнез Менчиков и кнез Галицин нису тамо наишли на јачи отпор, па су одмах
на јуриш освојили град и побили све Мазепине присталице. Узевши све благо тог издајника
и провијант (животне намирнице) спремљен за Швеђане, разорили су његов дворац до те-
меља и препустили цео град својој војсци, да га она опљачка и потпуно разори. Затим су
скупили све атамане козачког народа и прогласили Мазепу за неверника и издајника Божје
државе. У име целе Цркве, кијевски архиепископ је бацио на њега анатему и, пошто је лишен
ордена Светог Андреја, портрет му је обешен на вешала усред града Батурина.

181
 (Ни преосвећени митрополит рјазански Стефан Јаворски није закаснио да у име целе
Русије упути том издајнику следеће стихове:
Спаси ме, Боже, Русија вапије, Од ове отровне и љуте змије, Паклене муке чекају тирана,
Бившега вођу Мазепу Ивана. Ах, тешке јаде трпи мати јадна. Утробу гуја изједа ми гадна. Ко
ће ми дати сузе Рахилине, Да плачем горко због зле ми судбине.
Тај други Ирод пун отровног једа, Мазепа љути, уби моја чеда. Русија пође Давидовим
следом, Од сина свога мучена увредом. Авесал испаде син незахвални, Мазепа му је сличан,
покварени. Заволех га ко срећна мати сина, Издаја откуд онда Батурина!
Дадох му груди материнске моје, А он искези оштре зубе своје. Ја учиних да с велможама
седи, А смртне мреже он ми распореди. Ја му ко чеду дадох и утробу, А он већ жели да сам
ја у гробу. Ја га напојих медовином сласном, Он ме награди увредом напрасном.
Толику је на ме испљувао злобу, Која љуто пали целу утробу. Ја га љубљах преко сваке
мере, Чеках од њега синовљевске вере, Он подиже на ме бритву изоштрену, Остави ме јадну
љуто израњену! Како ме очара, не познах ђавола, Изгледом анђела, душом ђавола.
Мишљах — јагње, кад оно вук је отровни, Овчијом кожом скривен душман злобни. Сладак
на језику, горак на делу, Утаји на ме смртоносну стрелу. Мед у устима, речи од шећера, У
срцу жуч, у рукама невера! О, лицемеру! О, Сатанин сине, Оштрим трњем окружени крине!
Како се дрзну да испружиш длане, Да матери љуте нанесеш ране? Кад би ме ђаво
увредио тако, Поднела бих увреду његову лако. Но како је мајци рана несносна, Кад је добије
од чеда љубљена! Шта скривих то? Шта ти учиних, лудо? Зашто ме тако прогониш, Јудо?
За мој слатки хлеб, за моје трпезе, Ти ми жедној горке поклањаш сузе! Проклет да си
несрећни лицемеру! Како се дрзну да промениш веру! Па зар се пред крстом и јеванђељем,
Ниси ласкавим заклео љубљењем? Проклети бедниче злобом испуњен, Налик си на мртав
сандук окречен.
Ти, који споља изгледаш красан, Изнутра си отрован, црв ужасан. Проклет да си несрећни
Каине! Проклет да си изгубљени сине! Зверски си крв испроливао многу, Која на те гласно
вапије Богу. Божји храмови посташе јазбине, Од Шведског лава и вука Мазепе.
Пријатељ ти Лав — Ти — Вук, јарост већа, И људима јадним највећа несрећа. А на страшном
суду рећи шта ћеш, Кад лишен неба, рајске хране бићеш? Невином крвљу окрвавив руке,
На тешке, Богом, осуђен си муке. Некима ће Бог: Драги рабе верни, Јер су добри људи,
нелицемерни,
Уђи у Радост, рај Господа Бога, Тебе за верност чека срећа многа. А тебе несрећа,
издајниче вере! Чека те судба ко све лицемере. Знај добро да те ко лопова, вора (болесника),
Пакао чека, погибија скора. Боже драги, теби молитве шаљем, Услиши стон Русије с њеним
царем.
Ти сам пресуди и мајци и сину, Ко је прав — ко је издо домовину. Осуди, Боже, све који ме
вређају, Посрами све који на ме устају. Узми мач и штит, буди помоћ моја, Дај да ми свет
мира и среће засија. Развесели мене јадну Русију, И уништи ту отровницу змију.)
А козаци су по обичајима и законима те земље изабрали новог хетмана, Ивана Скоро-
падског, који је са свим старешинама, награђен највишом царском милошћу и потврдом
привилегија, положио Његовом Царском Величанству и Руском Царству заклетву на вечну
верност.
Издајство непоштеног Мазепе није причинило веће штете Русији, а било је и веома
краткотрајно, зато што је чим је откривено одмах и угушено, али његова срамота остаће до
краја света. Његово име проклињаће вековима, а историја га помиње само зато да би људи
омрзли његово име и таква вероломства.
И поред разарања Батурина, краљ Карло је био убеђен да ће украјински народ, а затим
и Татари пристати уз њега, па се нигде није задржавао, а нигде није ни налазио оно што му
је било потребно, сем спаљених и опустошених села. Зима је тада, у месецу децембру, била
тако сурова, да се у једном маршу пред његовим очима смрзло две хиљаде људи. Каква
бездушност! Гроф Пипер саветовао му је да при толиком мразу не залази тако дубоко у
опустошену земљу, али његов савет је био узалудан. Мазепа је уверавао краља да у Полтави
има неизмерно много провијанта (животних намирница), па се зато он упутио тамо, само
182
требало је да узме у обзир да је Полтава још далеко, а да велики мраз не дозвољава да се
људи непрестано крећу.
У међувремену, на молбу заробљених Швеђана који су се налазили код цара, пуштен је
на реч један шведски пуковски судија, који је такође био у заробљеништву, да у име свих
замоли краља да се изврши обострана размена заробљеника.
За цело време овог рата шведски краљ никако није хтео да пристане на такву размену,
мада је за то мољен посредством многих личности, а добио је чак и царев предлог преко
неколико отпуштених заробљених шведских официра.
Кад је судија стигао у шведски логор, краљевски министри гроф Пипер и Хермелин, који
су могли да оцене опасност што је претила њиховом краљу, казали су му да ће, ако цар упути
предлог за мир уз прихватљиве услове, њихов краљ господар можда да их прихвати.
Пошто се вратио, судија је пренео цару све што су му шведски министри рекли. Мада је
имао добре изгледе за успех у рату, цар Петар је ипак, и поред тога, одмах наредио свом
првом министру иностраних послова грофу Головкину да он са своје стране пише грофу
Пиперу о примирју, предлажући за то умерене услове, и то само задржавање Санктпетер-
бурга са Ингријом, као наследном провинцијом Његовог Царског Величанства и обећањем
одговарајуће накнаде за град Нарву, па је са тим писмом у шведски логор хитно упућен горе
поменути судија. Но како су шведски министри сами, без краљевог знања, дали судији тај
налог, на то писмо је уследио одричан одговор.

183
 ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА

БИТКА НА ПОЛТАВИ

САДРЖАЈ: Упућивање неколико корпуса у Пољску против шведских генерала Красова и

Лешчинског. Опсада и освајање Веприка од стране Швеђана. Поход шведског краља према
Полтави. Пораз шведског корпуса и запорошких издајника код реке Ворскле. Лукавство
кнеза Менчикова код Полтаве. Краљ Карло је рањен у ногу. Припреме две армије за одлучну
битку. Разбијање шведског корпуса у првој линији и заробљавање два генерал-мајора. Битка
на Полтави и коначан слом читаве шведске војске. Шведски краљ се дао у бекство. Шаље
посланике да преговарају о миру. Одлази са Мазепом у Турску област. Заробљавање пре-
остале шведске војске код Переволочне. Царева великодушност према заробљеницима.
Кажњавање Запорожаца итд.

1708. година
Пред крај децембра, Његовом Царском Величанству Петру Великом стигла је вест од
пољског и литавског крунског фелдмаршала, који су били на његовој страни, да се Станислав
Лепгчински са великим бројем Пољака и Литаваца удружио са четири хиљаде Швеђана под
командом генерала Красова и спрема се да удари на њих. Зато га они моле за помоћ,
упозоравајући да неће бити у стању да пруже одлучан отпор непријатељу, ако им се
благовремено не пошаљу војска и новац. Његово Царско Величанство одмах је наредило да
се у Пољску упути један корпус од десет хиљада војника под командом генерала кнеза
Галицина, Голца и Гордона. Дошавши у Кијев, генерали су поменутим крунским фелдмар-
шалима рекли да, у случају да их непријатељ потисне, са својим јединицама постепено
одступају према Пољској Украјини где ће се сви сјединити.
1708. година
Крајем месеца марта из Кијева су кренули руски генерали са пет хиљада осам стотина
пешадинаца и три хиљаде шест стотина драгуна и потребним провијантом у Пољску. Чим је
сазнао за то, Станислав је сазвао војно саветовање на коме су Пољаци одлучили да пруже
битку Русима, а пошто их поразе, да нападну крунске фелдмаршале. И Станислав је у себи
имао шведског духа, па је сматрао да је Русе лако победити. Сазнавши за непријатељеве
намере, руски генерали су им сасвим слободно кренули у сусрет, а кад су стигли до градића
Поткамена, пред собом су угледали непријатеља који је био бројно јачи.
Сматрајући, пошто су толико бројнији, да већ имају Русе под ногама, војсковође пољске
и литавске непријатељске војске биле су тако нестрпљиве да нису хтеле ни да сачекају
пешадију, него су одмах веома жустро напале. Али Руси, који су се налазили у фронту,
дочекали су их тако храбро да су Пољаци за мање од пола сата били потиснути, тако да су
ударили на шведску пешадију, услед чега је настао велики метеж, па су се сви заједнички
дали у бекство. Изгубили су четири стотине људи и више од стотину оставили у заробље-
ништву са четрнаест стегова, три пара таламбаса и двеста теретних кола са муницијом и
комором. С руске стране губици су износили двадесет пет мртвих и рањених.
Међутим, и поред неизмерне хладноће, шведски краљ је настављао поход све даље и
даље кроз Украјину у сталној нади да ће код козака наћи и намирнице и људе. Али наде му
се нису испуниле. Козаци су остали верни свом цару, а цар Петар је уз то још раније наредио
да се одатле одвуку све намирнице, тако да већ нигде ничег није било. Студен и глад
немилосрдно, а краљ безумно, мучили су шведске војнике. С друге стране, Руси, који ни у
чему нису оскудевали, никако му нису давали мира, нападајући му војску час с фронта, час
с бока, час с леђа. Без обзира на то, Карло је опсео Веприк, мали град на реци Псоли, у коме
184
је било две хиљаде Руса у гарнизону под командом једног пуковника. Два пута Швеђани су
били јуначки одбијени, али како се командант није могао надати помоћи, зато што је требало
да поступи по царевом наређењу и до повољне прилике не ступа у већу битку с неприја-
тељем, командант је, не сачекавши трећи јуриш, препустио град непријатељу. У два непри-
јатељска јуриша, Руси су изгубили око три стотине људи. Са шведске стране погинула су два
пуковника, двадесет и три официра разних чинова, а пет стотина редова било је мртво и
рањено.
Освајање Веприка није донело нимало користи шведском краљу, зато што у њему није
било намирница, а број његових војника из дана у дан се смањивао, па ипак он ниуколико
није одустао од своје намере да уђе у Москву. Зато је одлучио да предузме поход на Полтаву.
Његови генерали били су и против пута у Украјину, а кад су чули за поход на Полтаву нису
могли да се уздрже да га не одвраћају од те намере. Карло је одлучио да оде у руски
престонички град Москву да би збацио са престола цара Петра као што је у Пољској учинио
са краљем Августом. Савети његових верних министара, и генерала, њему непозната земља
у коју иде, мали број војника с којима мисли да победи највећу државу на свету — све то није
било у стању да га одврати од његове замисли. Али зашто је кренуо кроз Украјину? Он жели
да уђе у Москву, а иде према Цариграду, оставио је Московски пут код Смоленска, а пошао
према Црном мору.
Полтава, град који лежи на реци Ворскли, била је добро снабдевена намирницама.
Издајник Мазепа био је сигуран да ће освојити тај град, тим пре што је рачунао да ће козаци
из околине пристати уз њега, а у Запорошце је био потпуно сигуран, пошто је одраније водио
тајну преписку с њиховим врховним атаманом који се звао Костја Гордејанско. У тако
варљивој нади, Мазепа је уверавао краља Карла да у Полтави има много намирница и новца
који је он, наводно, оставио пре него што се сјединио с њим. Оскудица у намирницама, која
их је стално пратила, давала је снагу Мазепиним уверавањима. И тако су се они спремали
за поход. У међувремену обојица су писала у Пољску незаконитом краљу Станиславу да са
свом својом војском и провијантом пожури да стигне у Украјину. Уверавали су га да ће када
он ступи у њу сви козаци напустити цара и прићи њему, а онда ће сви заједно принудити
цара да се препусти њиховој вољи. Ова писма била су ухваћена и уручена цару који се, пошто
их је прочитао, насмешио и рекао: „Волео бих да Станислав стигне, јер бих онда Празник
три краља могао да прославим како приличи.”
Завладавши градићем Веприком, шведски краљ је остао у њему док није појео све што је
тамо затекао, а у међувремену је наступило и пролеће, па је пошао у поход право на Полтаву.
Његове намере, он их је држао у тајности, нису могле да обману предострожност Петра
Великог. Овај владар не само што је тамо оставио јак гарнизон него је уз то по целој околини
распоредио своју армију да би честим препадима узнемиравао непријатеља, и када се укаже
повољна прилика, да одједном сједине све корпусе, јер је Његово Царско Величанство
одлучило да се у тим крајевима свакако расправи са Карлом и учини крај великом крво-
пролићу. А да би се на Азовском мору обезбедио од Татара, Петар је отишао у Азов где је
такође све припремио за одбрану.
И поред велике предострожности Петра Великог, Карло XII је био убеђен да га срећа, која
га је служила против данског краља, против пољског краља и против руских војника код
Нарве и другде, не може никада напустити. Зато се у јуну приближио Полтави и појачао своју
војску извесним бројем Запорошких козака, који су му у то време пришли под вођством свог
атамана Гордејанског. Освајање тог града омогућило би му везе с Пољацима, козацима и
Татарима и представљало би најлакши пут ка Москви. Али Полтава, као погранично место,
била је веома утврђена и обезбеђена јаким гарнизоном одабране војске. Без обзира на све
тешкоће које су могле да доведу у питање успех тог подухвата, Карло се припремао за
потпуну опсаду тог града. Тешкоће су само повећавале његову нестрпљивост.
Послао је генерал-мајора Штакелберга са осам хиљада Швеђана и запорошких издајника
да удари на руски корпус војске који се тада налазио на другој страни реке Ворскле. Кад је
чуо за то, руски генерал Рен изишао је у сусрет непријатељу који је изградивши мост већ
прешао преко реке. Швеђани су били принуђени да пред првим руским нападом одступе и

185
затим да беже највећом брзином, међутим, мост се под бегунцима провалио, па је већина
била посечена, а остали, који нису успели да побегну, удавили су се у реци.
Чим је цар Петар, који се налазио у Азову, добио вест да је шведски краљ већ опсео
Полтаву, оставивши тамо све у најбољем реду, он је послао наређење свим корпусима своје
војске да што пре стигну до Полтаве. Видећи непријатеља на територији своје државе,
Његово Царско Величанство коначно је одлучило да славу свог оружја и царства преда
судбини одлучне битке с непријатељем.
Међутим, Карло је и даље држао Полтаву у жестокој опсади. Кнез Менчиков одлучио је
да дотури граду помоћ, а да би то успешно извео, направио се да ће ноћу извршити напад
на непријатеља. Поверовавши томе, Швеђани су се груписали у један корпус и тиме Менчи-
кову пружили најбољу прилику да изврши што је желео. Задивљен његовом лукавошћу, краљ
није могао да се уздржи да не каже: „Видим да смо Московљане научили да ратују.“
Руска војска се груписала на другој страни Ворскле, наспрам шведске војске. Карло је на
својој страни ископао шанчеве и подигао утврђења да би тако цару спречио прилаз. Пуш-
карање је трајало скоро непрекидно, а нарочито док су Швеђани копали ровове. Пошто је
био нестрпљив, Карло је и сам учествовао у њиховом пробијању, али погодивши га у ногу,
пушчано зрно је казнило његову дрскост. Карло није рекао ништа, а можда, пошто је био
љут, није ни приметио, све док крв која се скупила у чизми није објавила опасност, и тада је
морао да дозволи да га пренесу у логор ради лечења.
Вест да је краљ рањен мало је уплашила Швеђане и Петар је то искористио. Кнез
Менчиков је добио задатак да са лаком коњицом одмах пређе реку више града, за њим је
касније пошла и цела армија и укопала се на непуну миљу од непријатеља. Она се 25. јуна
толико примакла непријатељу, да је растојање између две армије износило само пола миље.
Сутрадан је Његово Царско Величанство пошло у пратњи својих највиших официра и
извесног броја телохранитеља да осмотри непријатеља, а по повратку се спремило да
следећег дана започне одлучну битку с непријатељем.
Пошто је код својих војсковођа био потчињен официр, цар Петар Велики никада није хтео
да се меша у ствари које су се тицале команданата у великим биткама, сем под Лесним.
Међутим, овде, с обзиром на то да је одлучио да са непријатељем води битку која ће бити
несрећна или по Руску или по Шведску државу, цар није могао да препусти команду ником
до себи, па је зато узео све у своје руке, и распоредио војску на следећи начин: на десном
крилу поставио је осам драгунских пукова и три пука коњичких гренадира под командом
генерал-поручника Рена и Бауера. Лево крило сачињавало је осам драгунских пукова и пук
царевићеве телесне гарде под командом генерал-поручника кнеза Хинског. Корпус битке
сачињавало је петнаест пукова пешадије и три пука гренадира под командом самог цара, за
којим су имали да се налазе генерали Шереметов и Репњин, а са стране генерал-поручници
кнез Галицин и кнез Долгоруки са царевом телесном гардом на десној и генерал Аларт и
генерал-поручник Велинг на левој, а генералу Брјусу (који је такође стигао из Ингрије)
поверена је команда над артиљеријом. Доагунски генерал кнез Менчиков одређен је да
стално буде крај Његовог Царског Величанства да би примао наређења као ађутант великог
војсковође. У резерву је одређено осам пукова. После тога сви су се обезбедили најјачим
пољским шанчевима и наоружали јаком артиљеријом.
Швеђани су заузели овај борбени поредак: корпус битке сачињавало је дванаест пукова
пешадије са краљевом телесном гардом под командом самог краља и генерала Рејншилда
и Левенхаупта, и генерал-мајора Розеа, Лагеркрона и Штакелберга. Десним крилом, које је
сачињавало дванаест пукова лаке и тешке коњице, командовали су генерал-мајори Крајц и
Шлифенбах, лево крило, које је сачињавало десет пукова исте војске, било је под командом
генерал-мајора Хамилтона и Шпара, а Запорошки козаци и остали издајници били су
одређени да се налазе у краљевој близини.
Чим је чуо да је цар Петар спреман за битку, шведски краљ је наредио да га одмах изнесу
на носилима да би предухитрио свог непријатеља. У тој намери послао је три пука пешадије
и четири пука лаке и тешке коњице да нападну на десно руско крило да би тако забављао
Петра док он сам не иступи са армијом. Шведски корпус под вођством генерал-мајора Розеа

186
и Шлифенбаха извршио је тако муњевит напад да је руско крило било принуђено да одступи.
Истовремено шведска пешадија је заузела два пољска шанца.
Охрабрени овим малим успехом, Швеђани су се упустили у гоњење Руса тако далеко да
су се одвојили од своје армије. Жестока ватра артиљерије с руских бедема изазвала је међу
њима пометњу и, плашећи се изненадног окруживања, они су се склонили за једном малом
шумом. Приметивши то, цар је одмах послао генерал-поручнике Хинског и Ренцела са пет
пукова драгуна и исто толико пешадије да нападну непријатеља, а они су то извели тако
успешно да је после жестоке битке цео тај непријатељски корпус био разбијен. Генерал-
мајор Шлифенбах пао је у заробљеништво, а генерал-мајор Розе повукао се у прилазе за
једним брежуљком и бацио у ров у нади да ће се тамо спасти. Али генерал-поручник Ренцел,
гонећи га, опколио га је са свих страна тако да је он морао да се преда без много отпора.
Међутим, руска пешадија је пред својим шанчевима заузела поредак за напад. У рово-
вима су остала само три батаљона регуларне војске и три хиљаде козака за обезбеђење
логора. Истовремено, пуковнику Головину је наређено да заузме положаје крај оближњег
манастира да би обезбедио везу са градом.
На крају се руска армија потпуно преорганизовала и престројила у само две линије: у
првој је у центру било десет пукова пешадије, десно осам пукова драгуна, а лево исто толико.
Друга линија била је по јачини готово једнака. Са шведске стране такође су извршене све
потребне припреме.
У девет часова 27. јуна почела је генерална битка. Није тешко претпоставити да је она
била исто толико очајничка колико и жестока. Цар Петар Велики показао је у њој све особине
које одликују највеће војсковође — изванредну храброст, неустрашивост духа у најтежим
тренуцима и необичну присебпост у највећем жару битке. Он је на турском коњу јахао испред
централног дела своје војске, али је исто тако јурио час на једно, час на друго крило, где је
његово присуство било потребно, да би своје војнике соколио на неустрашиву борбу. Добио
је и неколико погодака у одећу и шацку, док су под кнезом Менчиковом убијена два коња.
Ипак, Швеђани су, пошто су им поремећени редови, почели да се повлаче, али уз непрестане
губитке, јер су их Руси пратили у стопу и секли све без милости. Настала је неописива по-
метња на све стране и како бојно поље, тако и читав непријатељски логор освојени су
оружјем.
Пошто је за време ове жестоке битке увидео да нема више никаквих могућности да спасе
своју армију од пораза, шведски краљ је морао, мада тешка срца, да узјаше коња и побегне
према Дњепру, на југ, од човека којег је до тог дана потпуно омаловажавао и којег је наме-
равао да збаци с престола у Москви. Приликом свог бекства, сетио се, али касно, да је цар
Петар пре ове битке био спреман да склопи с њим примирје, па чак и потпун мир, само под
условом да задржи Петербург и Ингрију, а за Нарву да да надокнаду. Зато, видећи у каквом
се мизерном положају налази и да га више не може поправити, показао се да је склон миру,
али само ако га цар затражи, јер га охолост још није напустила да би он сам могао да га
потражи, као што ћемо се сада уверити.
Не стигавши до Переволочне, градића на Дњепру, Карло је послао свог генерал-мајора
Мајерфелда без пуномоћја, без акредитива и без пасоша цару, наводно да сазна ко је од
његових генерала, министара и официра пао у заробљеништво, или погинуо, и да је он,
Мајерфелд, ту мисију измолио да би том приликом могао да се распита за свог шурака
генерала грофа Пипера. Краљ се надао да ће цар сам предложити мир Мајерфелду, па да
га онда он прихвати, али то је било плитко лукавство.
Чим је стигао у руски логор, Мајерфелд је имао аудијенцију код Његовог Царског Вели-
чанства и саопштио му на већ изнети начин разлог свог доласка и при том замолио да му се
дозволи да се види са грофом Пипером. Пошто је био сит шведских лукавстава, цар Петар
му је одговорио да не верује да је генерал дошао у тако безначајној мисији и зато нека му
одмах каже што му је наређено да саопшти. Иначе, мада ће му се дозволити да се види с
грофом као заробљеником, додуше у присуству једног царевог министра, неће моћи том
приликом да разговара ни о каквим тајним пословима, ако о њима унапред, на овој аудијен-
цији не каже ништа.

187
 Видећи да не може да сакрије праве разлоге свог доласка од цара, Мајерфелд је био
принуђен да призна да му је краљ, његов господар, наредио да пренесе грофу Пиперу да се
постара да закључи мир под оним условима које је цар предлагао пре полтавске битке, и да
ради добијања већих овлашћења и пуномоћја за преговоре о миру, цар изволи њега, грофа
Пипера, да пусти на реч или на размену, а у међувремену да се склопи примирје. (Шафиров,
стр. 131. И даље Рабенер, стр. 163.)
Предлози шведског краља нимало нису били у складу са његовом стварном ситуацијом,
али цар Петар је ипак наредио да генерала Мајерфелда пусте грофу Пиперу и одредио је да
њиховом разговору присуствује његов вицеканцелар барон Шафиров, и они су том приликом
разговарали о поменутим питањима. Али како је гроф Пипер изјавио да се не сећа тачно
услова под којима је краљ пре полтавске битке намеравао да закључи мир с Његовим
Царским Величанством, желео је да буде отпуштен да би добио тачна упутства и пуномоћја
од краља, или на основу размене, или бар на реч.
Ко у овоме не би открио лукавост Швеђана! Пре полтавске битке, Карло није показивао
никакву склоност према миру, већ је њу показао само гроф Пипер, а услови за склапање
саопштени су преко шведског судије, те је према томе захтев да се гроф Пипер ослободи да
би сазнао за бивше краљеве намере представљао само начин да се он извуче из зароб-
љеништва, па је зато одбијен.
Пошто је разбио шведску армију, цар Петар је послао кнеза Менчикова с неколико хиља-
да коњаника у потеру за бегунцима. Недалеко од Переволочне они су ухватили једног
шведског коначара који је рекао кнезу да је краљ заједно са Мазепом, атаманом Запорошких
козака, и нешто одабране војске пре три часа прешао реку Дњепар, поверивши команду над
преосталом војском генералу грофу Левенхаупту, који се такође налази код Дњепра. Кнез
Менчиков је одмах пошао право на непријатеља и, примакавши му се, послао је једног
бригадира са трубачем да посаветује Левенхаупту да се преда са својим јединицама, јер се
у противном неће моћи надати никаквој поштеди. Левенхаупт, који је оценио да на туђој и
непознатој земљи није кадар да се бори с непријатељем који већ тријумфује, закључио је
да је боље да се преда на основу часног споразума, него да се угледа на дрскост свог краља.
И тако је закључен споразум са следећим условима:
У име Његовог Царског Величанства целе Русије итд., итд. с једне стране, и Његовог
Краљевског Шведског Величанства итд. с друге стране, на крају именовани команданти
њихових армија, господа генерали закључили су следећи споразум: 1) Предаје се Његовом
Царском Величанству у заробљеништво читава шведска војска под командом генерала
грофа фон Левенхаупта и све што тој армији припада, тако да 2) сви редови, коњаници,
драгуни и мускетари и сви остали положе лако и тешко оружје и до размене остану ратни
заробљеници, а војнички мундир и све што имају код себе, сем оружја и муниције, задржаће;
сви коњи, сем официрских, такође треба да буду предати Његовом Царском Величанству;
3) господа генерали и официри сви ће задржати свој пртљаг и екипаж (кочије) и они ће, када
се између Његовог Царског Величанства и Шведског Краљевског Величанства закључи мир,
бити пуштени на слободу без размене, али у међувремену ће бити задржани, према њима
ће се часно поступати и моћи ће на реч да оду својима на извесно време; 4) шведска
артиљерија са свом муницијом, заставе, стегови и музика заједно са шведском краљевском
пуковском благајном биће предати Његовом Царском Величанстзу у стању у коме се сада
налазе у логору; 5) Запорошци и други издајници који се сада налазе у шведским јединицама
имају да буду предати Његовом Царском Величанству.
Ради веће важности и сигурнијег придржавања горњег споразума, генерал-командант
војске Његовог Царског Величанства и генерал-командант краљевске шведске армије потпи-
саће ове одлуке и потврдити их својим печатима у два примерка. Закључено у логору под
Переволочним, 30. јуна к. с. 1709. године.
Потписано овако: КНЕЗ АЛЕКСАНДАР МЕНЧИКОВ
ГРОФ ЛЕВЕНХАУПТ

188
 ПРИЛОГ
Сви генерали и официри поред својих пртљага могу да задрже и своје слуге, као и
комесари, судије, секретари, фелдпатри, фелдшери.

У спомен на заробљавање овог Левенхауптовог корпуса постоји медаља која на једној

страни доноси царев лик са натписом: PETRUS ALEXII FIL. D. G. RUSS. IMP. M. DUX MOS-
COVIAE. На другој страни види се победа представљена у лику војника на непријатељским
заставама, стеговима, топовима, таламбасима итд., на глави има шлем, у десној руци копље,
а у левој овални штит на коме су исписане ове речи: САРТО LEWENHAUPT CUM PEST. DUTS
(Ухваћен Левенхаупт као штеточина). У врху натпис: ОРЕRIS VICTORIA FINIS (Крај рада), а
доле: АD PEREVOLOCAM. 30. ЈUN МDССIХ. Копију ове медаље прилажем на гравираном
листу.

Кажу да је под Полтавом било тридесет и две хиљаде Швеђана с којима је Карло XII и
поред недостатка како артиљерије тако и хлеба, очекивао да ће освојити Руску државу,
избацитн монарха који има двадесет милиона поданика. Заиста лакомислен подухват!
Карло, а и његови генерали, имали су на уму увек нарвску битку, у којој су с малобројном
војском однели победу над бројнијом руском војском. Али при том нису узимали у обзир да
су се Руси из дана у дан усавршавалиј у војним вештинама. Генерал Левенхаупт најбоље је
могао да потврди њихов напредак пошто је прошле године под Лесним настрадао од војника
које су Швеђани називали хуљама и хвалили се да ће их не оружјем него плећима протерати
из целе Русије, чак целог света. Али надменост ретко када остаје некажњена.
И стварно, полтавски случај је тешко увредио Петра Великог, па се од њега често могло
чути да он нимало не цени владара који ради своје славе предаје погибији толико хиљада
верних поданика којима би требало да буде отац и заштитник, а не тиранин. Карло је дошао
из Саксоније са педесет хиљада војника, његов генерал Левенхаупт извео је из шведских
земаља шеснаест хиљада, све су то били рођени Швеђани, и од читавог тог људства готово
нико није преживео.
Од уласка у Литву до доласка под Полтаву, шведеки краљ је( изгубио тридесет и четири
хиљаде људи од мраза, глади и битака. Од војске доведене под Полтаву, која је бројала
тридесет две хиљаде људи, после главне битке на бојном пољу је остало девет хиљада две
стотине осамдесет мртвих, не рачунајући оне који су погинули приликом опсаде, подизања
утврђења и бекства, којих је такође било више од хиљаду и по људи. За време битке и после
предаје у заробљеништво су пали гроф Пипер и четири краљева секретара, фелдмаршал
Рејншилд, генерали Левенхаупт, Шлифенбах, Розе, Штакелберг, Крајц и Хамилтон, три

189
генерал-ађутанта, пуковски генерал-судија, педесет девет виших официра, пет пуковника и
16.942 подофицира и редова. Поред тога, при армији је било и три хиљаде ненаоружаних
људи разних звања, који су сви постали заробљеници руског монарха, не рачунајући оне
који су, покушавши да измакну за време битке, залутали у непознате крајеве и били ухваћени
од стране разних народа, па се о њима није знало ни како су нестали.
Сем тога, победнику је остала војна благајна у којој је било нешто мање од три милиона
талира, цела краљевска ратна канцеларија, осамнаест топова, две хаубице и два мерзера
и све лако и тешко наоружање заробљених. На руској страни погинула су педесет два офи-
цира и 1.293 редова, а рањено је било 4.590 људи. Доказ да су Руси у бици били боље
организовани од Швеђана и да је руско оружје било много успешније.
У знак сећања на коначан слом шведске силе постоји медаља изванредне израде, која
је била посвећена Његовом Царском Величанству. На њеној првој страни, усред битке види
се војник у оклопу под ловоровим венцем, који седи на коњу што јури великом брзином и
под чијим ногама лежи побеђени непријатељ. Цитат из Овидија: HIC HONOR IN NOBIS INDI-
VIDIOSUS ERIT. OVID. (Ова част ће бити индивидуална.) У абшниту посвета: PETRO ALEX-
IADI FIL. D. G. MAGNO RUSS. IMP. PIO FELICI. AUG TRIUMPHATORI. (Петар Алексејевич,
велики руски император, победник.) На другој страни види се план града Полтаве са свим
шанчевима и утврђењима, насред којих стоји Херкулес, држећи у десној руци палицу
обавијену ловоровом гранчицом, док му је под ногама све непријатељско војничко оружје,
крај њега план руског логора на коме су исписане ове речи: CASTRA RUSSIC (Руски логор).
Натпис: POLTAVA MIRACLA DE INSIGNIS (Полтавска чуда). У абшниту: UNIVERSO SVECO-
RUM EXERCITU DELETO. D. 27. JUN. S. V. (Збрисана шведска војска 27. јуна 1709.) Ја сам
направио копију те медаље са самог оригинала и овде је дајем на увид у гравираној копији.

Пошто је у логор стигла вест да је цео корпус, који је бројао 15.753 војника, генерала
Левенхаупта, положивши оружје пао у заробљеништво, а краљ с малим бројем војника у
пратњи издајника Мазепе, запорошког атамана Гордејанска и пољског грофа Поњатовског,
отишао у Турску, цар Петар је рекао раније поменутом генералу Мајерфелду да се тиме
један његов услов сам од себе испунио, зато што је заробљавањем Левенхауптовог корпуса
у тим крајевима завладао потпун мир. Зато би требало да размисли с чиме ће да се врати
краљу и, посаветовавши се с грофом Пипером, објави приближне услове за мир у овако
тешкој ситуацији за његовог владара и његову отаџбину. Али и поред тога, цар је рекао да
он као мирољубив и трезвен владар неће одбити праведан мир с њиховим краљем.
Посаветовавши се с грофом Пипером, генерал Мајерфелд је на царев предлог одговорио
да он не види други начин за озбиљно започињање мировних преговора, него да Његово

190
Царско Величанство дозволи њему, генералу Мајерфелду да оде свом краљу, а краљевског
секретара Цедерхелма пусти у Штокхолм, Сенату, и да им обојици да своје услове на основу
којих ће изволети да с његовим краљевским величанством склопи мир у новој ситуацији,
уверавајући га да су они убеђени да ће их и краљ и Краљевина сигурно прихватити, и да ће
за то Сенат посебном поруком замолити свог краља.
Цар Петар, који је желео не само да заврши овај рат него и да најзад може без сметњи
да се посвети уздизању своје државе, прихватио је њихов захтев и наредио је свом раније
поменутом вицеканцелару Шафирову да усмено саопшти своје мишљење и услове за мир
грофу Пиперу у присуству генерала Мајерфелда и секретара Цедерхелма да би их они запи-
сали, па да их гроф Пипер пренесе и краљу и Сенату у Штокхолму.
Услови које је поставио Петар Велики да би преговарао о миру са шведским краљем, с
обзиром на руске тадашње победе и успех у рату и потпуну исцрпљеност Швеђана, били су
веома умерени. Јер, он је поред тада освојене Нарве и провинције Ингрије, која му је и без
тога припадала од давнина, тражио део Карелије са Виборгом и уз то град Ревал у Естлан-
дији као накнаду за претрпљене губитке у рату, али тај последњи град он је тражио само
зато да би приликом преговора имао шта да уступи. Да су Швеђани победили Петра Великог
тако како је он победио њих, не треба сумњати у то да би њихови предлози за мир били
много тежи, јер су они још унапред изјавили да ће, пошто победе цара Петра, да га лише
круне, наплате од Русије сву ратну штету са тридесет милиона талира и поделе Русију на
мала кнежевства. А шта би даље учинили од Русије може се лако закључити на основу тога
што би они целу Новгородску и Псковску провинцију, а и све северне земље које се граниче
с њима припојили себи.
Али Његово Царско Величанство, без обзира на успех свог тријумфалног оружја којим је
могло да уништи не само Ингрију и Карелију са Естландијом, већ и читаву Шведску, показало
је да није тако охоло као Швеђани, него да је мирољубив хришћански владар.
Вицеканцелар барон Шафиров, приликом саопштавања услова, говорио је у своје име
шведском министру грофу Пиперу, генералу Мајерфелду и секретару Цедерхелму да објасне
како краљу, тако и Сенату да сада још имају прилике да склопе мир с Његовим Царским
Величанством уз умерене услове, јер задовољивши цара тако малом територијом - земаља
које ипак нису биле шведске већ отете од пограничних области, могу да буду сигурни у
неповредивост осталих својих области као и раније, и да узму у обзир да Његово Царско
Величанство после тако славне победе, а нарочито после слома војске целе Шведске држа-
ве, и без тога може својим оружјем не само те земље већ и многе друге њихове провинције
да освоји. А поред тога, наставио је вицеканцелар, они и сами могу да закључе да не само
дански краљ и пољски краљ Август неће пропустити прилику да траже обештећење за
увреде које им је нанео њихов краљ, па ће брзо обновити свој савез, него ће и друге силе
добити жељу да искористе ту згодну прилику и понешто отму од Шведске круне, и онда цар
неће бити у стању да сам, без сагласности својих савезника, склопи мир с његовим кра-
љевским величанством под горе поменутим условима, него ће бити принуђен да води рачуна
и о интересима својих савезника, те према томе настави рат до њиховог задовољења. Гроф
Пипер и његови другови признали су да је све то истина, па су њих двојица пуштена из логора
с тим задатком.
Међутим, Његовом Царском Величанству као војсковођи и победиоцу у тој бици представ-
љени су сви шведски заробљеници без икаквог оружја. Он их је примио као хришћански
владар и изразио жаљење поводом њихове несреће и што тако храбра војска није имала
разумног вођу у свом владару. Сутрадан је цар за својом трпезом изволео да угости шведске
генерале. Пио је у њихово здравље и дао изјаву вредну спомена: „Пијем у здравље својих
учитеља који су ме научили да ратујем.” На питање ко су ти учитељи, Његово Царско
Величанство одговорило је без устручавања да су ти генерали били његови учитељи, вратио
им је мачеве и поступило према њима као принц који свим надменим владарима, а нарочито
свом двору, жели дати лекцију из скромности и великодушности. Сву угледну господу, и то
фелдмаршала Рејншилда, грофа Пипера, пуковника војводу фон Виртенберга, генерала

191
Штакелберга, Левенхаупта и друге разместио је по кућама својих генерала и министара, а
остале заробљене Швеђане послао је у провинције и руске градове до закључења мира.
Према заробљеним Швеђанима, цар Петар Велики понашао се као према људима који
су остали верни свом господару до последњег часа и њихову верност поштовао је исто
толико као кад би била указана њему лично, јер неверство никако није могао да замисли ни
код својих ни код туђих поданика. И управо зато није могао да не казни Запорошце који су
га, приставши уз Мазепу, издали без икаквог разлога, па је послао генерал-мајора Јаков-
љева са неколико пукова војске, који је њихову Сечу, што се тада налазила на реци Чертом-
лик, потпуно разорио, а козаке затечене у њој посекао без милости. (Приличан број тих
козака спасао се бекством и сви заједно ставили су се под заштиту кримскога хана призна-
јући Мазепу и Гордејанска за своје главне заповеднике. Али када је Мазепа 22. септембра
1709. године умро, тада је козачког главног писара Орлика, који је и сам пратио Мазепу у
Бендер, кримски хан по дозволи турског двора начинио хетманом; он је, међутим, само
Запорошке козаке имао под својом влашћу, јер су Малоруси имали свог хетмана Ивана
Скоропадског.)
Вест о победи постигнутој на Полтави изазвала је у целој Руској држави свеопште
задовољство, велику радост и општенародно весеље. Чим је стигла у престонички град
Москву, у двору је приређена гозба за велики број угледне господе и приликом испијања
здравице у част Његовог Царског Величанства и његових генерала отворена је снажна
топовска паљба, на коју је одговорила звоњава свих звона у граду, а пред вече је приређен
ватромет. Сутрадан су сви, међу њима и страни министри, стигли да изразе своја честитања,
и они су исто тако били угошћени. Ове свечаности трајале су четрнаест дана непрекидно са
свакодневним гозбама на двору и у кући московског команданта. Пред кућом последњег,
истакнут је царев портрет са натписом:
НЕПОБЕДИВОМ И НАЈСРЕЋНИЈЕМ ИМПЕРАТОРУ
ПЕТРУ ВЕЛИКОМ
ПЛЕМЕНИТОМ КНЕЗУ
БЛАГОЧЕСТИВОМ И БЛАГОПОЛУЧНОМ
КОЈИ ЈЕ ЛИЧНОМ ХРАБРОШЋУ
СВЕ ШВЕЂАНЕ
КОД ПОЛТАВЕ И БОРИСОВА
ПОТУКАО
ДАНА 27. ЈУНА 1709.
Но нека се Руси радују овој заиста славној победи, а ми ћемо да погледамо шта је мислио
о миру Карло XII. Он је наложио свом министру грофу Пиперу да настоји да закључи мир са
царем под условима које је он имао у виду пре полтавске битке. А тада су његове намере
биле, како је изјавио целој Европи, да о миру преговара са царем у самој Москви, а под
каквим условима? — није тешко закључити да би услови били они исти о којима смо раније
говорили и који су били добро познати читавој Европи. Зато је то што је поверио свом
министру било само плашт којим је требало покрити своју срамоту, јер је увидео да су његове
раније намере пропале и да је снага с којом је он рачунао да их оствари већ у царевим
рукама. Шаљући генерала Мајерфелда, он се надао да ће се цар Петар, као што је раније
сам изјављивао, задовољити Петербургом и Ингријом.
Али када се, прешавши на турску територију, понадао да ће уз помоћ великог султана
тријумфовати не само над царем већ и над свим северним државама, послао је из Очакова
по свом писару фон Кохену писмо грофу Пиперу, у коме веома неповољно пише о условима
које су на његов лични захтев предложили гроф Пипер и генерал Мајерфелд, нападајући
Његово Царско Величанство и проглашавајући те предлоге за срамне претензије вероломног
непријатеља и, између осталог, наређује да гроф Пипер издејствује за себе слободу и поста-
не његов опуномоћеник. Једном речју, он је своје писмо упућено Пиперу испунио тако
одлучним речима, као да је он постигао победу над Петром, а не Петар над њим. Само у
једном је изменио свој став, али ни ту није дао да се спомене његово име, него да се Пипер,

192
са своје стране, постара да изврши размену заробљеника, мада пре тога ни под каквим
условима није хтео да пристане на то.
Схвативши из тог писма да се такав непријатељ не може натерати на мир другим путем
сем оружјем, Петар Велики је дао грофу Пиперу кратак одговор да он, с обзиром на срамоту
коју му је његов краљ нанео у писму, не може да одговори никако друкчије него оружјем и
да ће га у томе и Бог и цео свет оправдати, када се тај рат настави уз проливање много крви.
Што се тиче размене заробљеника, мада у Шведској није било толико заробљених Руса
да би се могла извршити равноправна размена, цар Петар је на молбу самих шведских
заробљеника, а не на краљев захтев поднет преко грофа Пипера, пустио најугледније швед-
ске генерале и официре, који су се својом чашћу и савешћу заклели да ће се у одређено
време вратити у Русију као заробљеници, а војводу Виртенбершког, према коме је осећао
посебну наклоност, сасвим је ослободио и отпустио.
Али тај млади принц, разболевши се од огромних напора које је поднео приликом похода,
умро је на путу, у Волинији. Његово Царско Величанство наредило је да му се приреди
кнежевски погреб који је био заиста диван, и упутило је саучешће његовој мајци, која је у
знак вечите захвалности за цареву благонаклоност и великодушност из своје захвалности
подигла, у свом главном граду Штутгарту мермерни споменик и у њему урезала овај натпис:

MAGNUS. ENIM. MOSCOVIAE CAESAR.

PETRUS. ALEXIUS
VIRTUTIS. IN. HOSTE. QUOQUE.
AESTIMATOR
PRINCIPI. SIMUL. AC. VISO
LIBERTATEM. MOX. REDDIDIT
OMNEM. QUE. DUM. VIXIT. HABUIT
HONOREM
ET. POSTQUAM. VIVERE. DESIIT
ARDENTI. FEBRE. IPSO. IN. ITINERE
CORREPTUS
FATUM. TANTI. PRINCIPIS. DOLUIT
SPLENDIDAS. QUE. EI. EXEQUIAS
FIERI. IVSSIT
DVBNOVIAE. IN. VOLHYNIA

(Велики цезар мосовски Петар Алексејевич, наш непријатељ, такође, који нам је повратио
слободу и све вратио, нека буде славан и нека дуго живи. Нека му је хвала за лепу сахрану
коју је омогућио.)

193
 ГЛАВА ДВАНАЕСТА

НОВА ОСВАЈАЊА

САДРЖАЈ: Повратак Августа II у Пољску и обнављање савеза између северних земаља

против шведског краља. Распоред руске војске. Сусрет Његовог Царског Величанства са
Августом у Торну и обнављање пријатељства. Царев пут у Курландију и Ингрију. Тријум-
фалан улазак у Москву. Извињење енглеске краљице поводом срамоте нанете руском пос-
ланику у Лондону. Мере предузете у циљу преобраћања безбожних народа у Сибиру у
хришћанску веру. Предлози Империјском конгресу у вези са шведском војском у Померанији.
Освајање градова Елбинга, Виборга, Риге и других.

Велика победа Петра Великог, сверуског цара, на Полтави изазвала је велике промене
на северу. Добивши од Његовог Царског Величанства, великодушног монарха, из полтавског
логора вест о постигнутој победи, краљ Август је одмах једним прогласом изјавио да је
шведски краљ не само њега, мимо свих права, принудио да се одрекне пољске круне, него
је и саму Републику присилио да призна Станислава Лешчинског за свог краља.
Чим је сазнао за несрећу свог доброчиниоца шведског краља, Станислав се заједно са
пуком, којим је командовао шведски генерал Красов, повукао у Померанију, изјавивши
такође прогласом да се добровољно одриче пољске круне, уколико то Република захтева
од њега.
Пољаци који су остали верни свом законитом краљу обрадовали су се овом догађају.
Велики благајник Пребендовски, вицеканцелар Жембек, маршал Сендомирске конфеде-
рације гроф фон Денхоф и многи пољски племићи кренули су одмах у Дрезден да позову
краља Августа да прими круну коју је на тако незаконит начин био принуђен да остави. Ни
дански краљ није био последњи у коришћењу ове тако повољне прилике, па се потрудио да
приграби Шканску провинцију око које је са шведским краљем водио велики спор.
И како је Његово Царско Величанство, видећи да шведски краљ не пристаје на мир, било
принуђено да предузме мере за настављање и преношење рата на територију свог неприја-
теља, те је послало наређење својим министрима који су се налазили на Данском, Саксон-
ском и Берлинском двору да се свим силама заложе за закључивање савеза против
шведског краља. Краљ Август је преко својих министара не само с њим него и с данским
краљем обновио и закључио савезе.
Цар Петар није се много трудио да искористи постигнуту победу. Неколико дана после
битке сазвао је војно саветовање на коме је одлучено да се цела армија подели на три главна
корпуса. Један је под командом генерал-фелдмаршала грофа Шереметова добио задатак
да иде право у Курландију и Лифландију. Други под командом кнеза Менчикова и кнеза
Галицина у Пољску, а трећи под командом кнеза Репњина имао је да остане на граници
између Русије и Волиније и прати кретање Турака и Татара и држи козаке на њиховим мес-
тима.
Пошто је послало корпусе у одређене крајеве, Његово Царско Величанство отишло је у
Кијев, а одатле кроз Пољску у Торн, где је стигавши 26. септембра затекло краља Августа и
многе пољске великаше који су дошли да свом владару честитају срећан повратак на престо.
Краљ Август честитао је цару на победи постигнутој над шведским краљем, а цар је њему
честитао на добијању изгубљене круне. Колики је стид краљ Август осећао том приликом
најбоље је показивала промена боје на његовом лицу, али, приметивши то, великодушни
цар је замолио да се прошлост више не спомиње, јер он зна да је све учињено у нужди. Два

194
владара обновила су затим свој пријатељски савез, распоредили средства за настављање
рата против упорног Швеђанина и цар је потврдио споразум закључен са данским краљем.
И како су се савезници тада прибојавали напада корпуса шведског генерала Красова на
Саксонију, цар Петар заједно са краљем Августом упутио је Империјској скупштини у Реген-
сбургу декларацију у којој каже да ће, ако горе поменутом шведском корпусу буде дозвољено
да употреби силу против тројице савезника, или пође натраг у Пољску, бити принуђен да
поступи по ратном закону на основу којег свако може слободно да гони свог непријатеља
где год може да га нађе, за шта је тражио гаранције целог Империјума.
Раставши се од краља Августа, Његово Царско Величанство кренуло је кроз Пољску
Прусију у град Мариенбург, где се 9. октобра састало са пруским краљем и склопило одбрам-
бени савез. Баш у то време стигао је и први министар краља Августа гроф Флеминг, по свој
прилици да би сазнао цареве намере у вези са Лифландијом, коју је цар пре тога безброј
пута обећао да ће је, пошто је освоји, уступити Републици, а нарочито градове који су некада
били под њеном влашћу. И мада се Флеминг о томе није отворено изјаснио, ипак, откривши
узроке његовог доласка, Његово Царско Величанство рекло му је једноставно и веома кратко
да је оно од свих својих војних савезника било напуштено у највећој невољи и читаву ствар
морало само да настави, па према томе није дужно да се држи раније закључених споразума
с краљем и Републиком и зато не намерава ни са ким да дели своју добит. Због тога ни
Пољска Република, ни краљ Август, неће имати ни најмање користи од освајања која је он
до сада извршио, или намерава да их изврши у Лифландији.
Цар се 26. октобра преко Кенигзберга упутио у Курландију и кад је 6. новембра стигао у
Митаву дочекали су га маршал Земаљске скупштине, већници и сви мештани с великим
почастима. Из Митаве је пошао у армију која се под командом генерал-фелдмаршала Шере-
метова улогорила пред Ригом. Наредивши да се за време наступајуће зиме град држи у
блокади, цар Петар Велики се упутио у Санктпетербург да види како напредују радови на
изградњи града.
Град који је из дана у дан постајао све већи подржавао је Петра у његовим намерама. А
како је хтео да тај град постане пристаниште целе његове државе на северу, почео је тамо
да гради бродове и убрзо је завршио један са педесет и четири топа, чије је величине сам
одредио, и назвао га Полтава у спомен на полтавску битку. Из Петербурга је кренуо у Москву
с намером да организује својој војсци тријумфалан улазак у своју престоницу, за шта је
одредио први дан нове године, а у међувремену се зауставио у селу Коломенском да би
припремио све што је потребно и да би се сви руски генерали и одабране јединице који су
били под Лесним и на Полтави, као и заробљени Швеђани окупили за тријумфалан улазак,
који је још више увеличан тиме што је 18. децембра царица Катарина родила цару другу
кћерку Јелисавету Петровну.
Првог јануара 1710. године извршен је тријумфални улазак чија је величанственост у
потпуности одговарала тријумфима древних Римљана. На улицама је било подигнуто седам
тријумфалних капија кроз које је требало проћи. Те тријумфалне капије биле су украшене
не само свим оним што руске земље саме производе већ и оним што су могле да створе
вештине које је Петар Велики својом бригом уводио у Русији. Приказане су све војне вежбе
и акције са победама у две последње битке. На челу ове свечане поворке ишао је један
богато опремљен пук цареве телесне гарде. Затим је следила шведска артиљерија зароб-
љена под Лесним и на Полтави, сваки велики топ вукло је осам коња покривених скерлетом
до земље. Заставе, стегове и таламбасе носили су официри и војници који су их оружјем
отели од Швеђана, за њима, на тријумфалним кочијама, носила шведског краља која су
нашли сломљена на бојном пољу. За њима су у реду ишли шведски генерали и сви заробље-
ници.
Јашући на коњима, за њима су следили победиоци, то јест руски генерали с најодабра-
нијом војском у којој се налазио и цар са чином (у који је после полтавске битке унапређен
на основу двеју победа које је постигао над непријатељем уз сагласност целог Генералитета)
генерал-мајора, на оном истом коњу којег је јахао и у биткама под Лесним и на Полтави. За

195
њима је ишао други пук цареве телесне гарде, такође у богатој опреми, а читаву поворку
завршавала су теретна кола с комором и муницијом, освојена од непријатеља.
У наставку овог тријумфалног уласка, звук који се пронео кроз ваздух од звоњаве силних
звона, моћне војничке музике и непрекидне топовске паљбе испуњавао је цео град радошћу
и дивљењем. Крај сваке тријумфалне капије било је бескрајно много света који је посипао
пут разноврсним цвећем. Крај последње капије стајало је много одабраних певача у белим
ризама под венцима, који су у рукама држали гранчице за свог господара, симбол победе, и
њихова песма увећавала је општу радост. Ту су били и сви министри, губернатори свих
провинција и депутати који су у име свих верних поданика честитали цару на великим побе-
дама које је однео над непријатељем за њихову вечну срећу и сигурност. Колико пута се
поворка заустављала, а топовска паљба и звоњава престајале, толико пута се кроз ваздух
проносило ехо народног клицања: „Живео цар, отац наш!”
У спомен те преславне победе направљене су златне и сребрне медаље и уручене зас-
лужним официрима из обе битке. О медаљи направљеној у част битке под Лесним својевре-
мено смо већ говорили, а у част полтавске битке ја сам видео две, велику и малу, од којих
прилажем само копију велике, јер су обе исте, односно на првој страни је лик Његовог
Царског Величанства са ловоровим венцем и натписом: „Петар Први божјом милошћу
император руски”. На другој страни види се, десно, град Полтава, а пред њим битка са
натписом: „За Полтавску битку”. У абшниту: „1709. година, 27. јануара”. На мањој медаљи
на првој страни је натпис: „Цар Петар сверуски самодржац”. На другој страни, као и на
великој, а у абшниту: „1709. година, 27. јуна”.

Свечаности су трајале до половине фебруара и завршиле су се сатисфакцијом коју је

британска краљица Ана пружила Његовом Царском Величанству поводом срамоте нанете
његовом посланику у Лондону. Године 1708. неки енглески трговци затворили су царевог
посланика Матвејева због извесне суме новца коју је он требало да исплати. Та срамота
нагнала је португалског и друге министре који су се налазили на Лондонском двору да уложе
оштар протест. И мада је на основу тог протеста посланик ослобођен, ипак, он се није задо-
вољио тиме и затражио је сатисфакцију, упозоравајући да је, ако му она не буде пружена,
његов господар цар, коме је нанета срамота, у стању да исто тако поступи према министру
њеног краљевског величанства, који се налази у Москви, као и према свим трговцима који
се налазе у Архангелграду. Петар Велики поновио је протест и захтев свог министра пис-
мено.
Краљица се извињавала да права трговаца у таквим случајевима дозвољавају ту слободу
и да у њеном Краљевству нема закона који би од тога могао да искључи стране министре.

196
Ово извињење није могло да задовољи. Страни министри упорно су протестовали против те
увреде нанете противно законима савезничких величанстава, и то је учинило да је краљица
с Парламентом донела закон који забрањује да се убудуће тако поступа са посланицима
због дугова. Тај закон требало је да послужи уместо сатисфакције.
Али чим је краљица чула за полтавску битку и да је већ цела Европа спремна да руском
цару укаже дужно поштовање, послала је извињење цару без много двоумљења. У свом
писму доделила му је титулу императора. Њен посланик Видворт, који се налазио у Москви,
добио је од своје владарке мисију да у присуству свих страних министара Његово Царско
Величанство свечано именује пресветлим и најмоћнијим царем. Том приликом он је саоп-
штио, што се видело и из писма његове краљице, да су они трговци не само затворени него
и лишени часних права. Цар Петар био је задовољан овом сатисфакцијом, а нарочито тиме
што му је додељена царска титула коју краљица није хтела да му призна пре полтавске битке
и која је показивала какво поштовање он већ ужива у Европи. Ову титулу већ су му доделили
и у Холандији, где су свечано прославили његову победу.
У току свечаности које су се одржавале у целом граду, цар Петар није заборавио да пока-
же своју бригу за ширење славе Бога коме је имао да захвали за све своје победе. Баш у то
време дошао му је новопостављени сибирски архиепископ Филофеј да га обавести о свом
одласку у епархију. Цару Петру, који је боље од свих немачких географа знао особине и
положај свих народа који су живели у његовој држави, било је познато да у Сибиру има много
народа који живе у мраку безбожништва, па је изволео да поразговара са архиепископом о
начину на који би се ти народи могли привући Светом јеванђељу. Његово Царско Величан-
ство показало је велику бригу за то, упозоривши архиепископа да та ствар, пошто не зависи
од цареве власти, већ од Божје проповеди, треба да буде његова прва архипастирска дуж-
ност.
Архиепископ је прихватио царев савет и по доласку у Сибир није заборавио да започне
ово богоугодно дело. Међу осталим народима који живе тамо у сујеверју, овај уважени човек
открио је Осјаке који су били склони да прихвате његово учење и почео је ту ствар тако
усрдно да је, мада те године није привукао Христу више од десетак душа, за време од пет
година крстио више од пет хиљада тих Осјака који су се насељавали у руским местима, а
своју децу давали у школе да уче хришћанство и руски језик.
Међутим, видећи да велике силе не намеравају да му пруже гаранције за корпус генерала
Красова у Шведској Померанији, цар Петар је по други пут изјавио да ће, без обзира на све,
са својим савезницима напасти непријатеља у Померанији. И како његово цезарско величан-
ство и друге високе личности никако нису желеле да дође до тога, да за то време Француска
не би нарушила мир у Германији, царев захтев је врло брзо испуњен, па је 31. марта између
цезара, Енглеске и Холандије, а касније, 2. априла, на Империјској скупштини у Регенсбургу
одлучено да његово цезарско величанство и поменуте поморске силе, на поновљен захтев
Његовог Царског Величанства и краљева пољског, данског и пруског, пристају да пруже
гаранцију за неутралност свих провинција у Германији, као и Шлезвијског војводства и
Јутландије, односно да се шведске јединице које се налазе у Померанији и другим герман-
ским земљама неће враћати у Пољску, нити показивати било каква непријатељства према
поменутим северним савезничким силама и земљама ни у Германији ни ван ње, укључујући
и Шлезију и Јутландију. Исто тако ни те силе, са своје стране, ни под каквим изговором не
могу проводити своју војску преко Германије и тиме је узнемиравати. У противном, ако неко
покуша да наруши ову неутралност, поменуте велике силе мораће да сакупе корпус војске
и да га пошаљу против оног ко покуша да наруши овај мир, у помоћ ономе ко буде нападнут.
Ова неутралност није баш одговарала интересима цара и његових савезника, али да би
целом свету показао своју умереност, он се сложио са својим савезницима да је прихвати,
па су преко својих министара у Хагу објавили да њихова величанства, да би угодила његовом
цезарском величанству, као и Енглеској и Холандији, пристају на ту неутралност, само да се
она још више осигура, односно, уколико нека од две ратујуће стране поступи противно овој
одлуци и било да шведски краљ из тих провинција покуша да нападне на неку од земаља
поменутих величанстава, или она, упркос својим обећањима, нападну шведског краља у

197
провинцијама које леже у Немачкој, велике силе обавезаће се да помогну нападнутог
корпусом своје војске, и за то треба да преузму на себе гаранције.
Удаљавање Карла XII од његових земаља и, супротно томе, слава победничког руског
оружја која је стално расла, поколебали су оне који су се још уљуљкивали надом у своје снаге
у Лифландији и другде. Руски генерал-поручник Ностич са пет хиљада руских војника
зимовао је у Пољској Прусији код града Елбинга. Славна победа Руса на Полтави охрабрила
је елбинске грађане да се ослободе страха и протерају шведски гарнизон, а то је ишло у
корист горе поменутом руском генерал-поручнику, па је он 2. фебруара на јуриш заузео град,
не претрпевши готово никакве губитке. У спомен на ово освајање постоји медаља на којој је
с једне стране лик Његовог Царског Величанства са натписом: PETRUS ALEXII FIL. D. G.
RUSS. IMP. M. DUX MOSCOVIAE. (Петар Алексејевич, руски император и владар московски.)
С друге стране види се план опсаде и елбинске тврђаве, у коју Латник, држећи у левој руци
лествицу, десном баца упаљену бомбу, с натписом: ELBINGA MARTIALI INDUSTRIA CAPTA
(Град је заузет великом срчаношћу). У абшниту: DIE X. FEB. S. V. (10. фебруар 1709.)

Као дан заузећа овог града у Хронолошком прегледу дела Петра Великог означен је 2.
фебруар, као што смо горе рекли, а на описаној медаљи, чију копију овде прилажем на
гравираном листу, стоји датум 10. фебруар. Овакве разлике постоје на још неколико места.
Напустивши Москву и стигавши у Петербург почетком северног пролећа, Његово Царско
Величанство је наредило свом адмиралу Апраксину да опседне Виборг, главни град Карелије
на Финском заливу. Опсада је извршена и формално, и опседнути нимало нису штедели
своју храброст, али руска артиљерија, направивши велики пролом у бедему, уразумила је
виборшког команданта да не чека генерални напад, већ да пре њега преда град. Командант
је споразумом тражио да се гарнизону дозволи да изиђе из града под оружјем и са комором
и то му је било обећано, али када је дошло до испуњења споразума, цео гарнизон који је
бројао четири хиљаде људи морао је да положи оружје и сви су остали као ратни заробље-
ници. До тог времена цар Петар се веома свето држао задате речи, своје и својих генерала,
у таквим приликама, надајући се да ће се и шведски краљ једном опаметити. Не само што
је пуштао шведске гарнизоне, као, на пример, из Нарве, Нотебурга, Иванграда и Дерпта, већ
је, како пре тако и после полтавске битке, пуштао и саме заробљенике који би обећали да
ће се вратити на време. Међутим, Карло не само што није пуштао руске заробљенике ни под
каквим условима већ је и своје, пуштене из Русије на реч, задржавао и поново их користио
у рату против победиоца. Зато је цар Петар приликом заузимања Виборга био приморан да
изврши репресалије.
Као главне разлоге за то изнео је следеће:

198
 1) Чим је Шведски двор добио саопштење о објави рата од Руског двора, царев посланик
кнез Хиљков у Штокхолму био је одмах не само затворен већ и лишен свих својих слугу и
целе имовине и држан је за цело време тог рата горе него заробљеник, а није боље прошао
ни секретар посланства и сви њихови службеници. И мада је у знак репресалија Његово
Царско Величанство наредило да се затвори њихов резидент Книпер Крон (који је најпре
измолио пола године да би могао да обави своје послове), прошле, 1709. године цар је
наредио да га пусте у Шведску да он заузврат издејствује слободу руском резиденту на
шведском двору, и још је изволио да ослободи из затвора и краљевског секретара Дибена
не би ли ослободио свог резидента. Али све је то било узалудно, и резидент је и даље остао
у затвору. И сви руски трговци са својим слугама, помоћницима и радницима, којих се тада
у Штокхолму затекло неколико стотина, не само што су затворени, него им је и имовина
неповратно конфискована, а они су морали да обављају најтеже послове.
2) Други, не мање важан разлог био је тај што је шведски краљ лично обећао руским
генералима под Нарвом да ће их пустити без задржавања, а када су му они поверовали,
прогласио их је за ратне заробљенике и послао у Штокхолм где су бачени у строги затвор. И
мада је Његово Царско Величанство више пута покушавало, како путем писама, тако и преко
својих министара и других личности, а нарочито преко британског и пруског краља и Уједи-
њених Држава Недерланда да они својим посредовањем наговоре шведског краља да осло-
боди те цареве поданике заробљене на реч и да се изврши размена или откуп заробљеника,
или за цео рат или привремено, уз то, чим је заробљен већи број Швеђана, неколико је
пуштено на реч да ово предложе Шведској — али све је то остало без резултата. Краљ не
само што није показивао никакве склоности према овоме него је увек немилосрдно одбијао
руске предлоге и још задржавао условно отпуштене Швеђане и поново их гонио да се боре
против цара.
3) Непосредно пре тога у Штокхолм је био упућен руски поручник Шмид на једној малој
фрегати под белом царском заставом с писмима, а шведски Шутбенахт Лилији, заробио је
ту фрегату и псујући на сва уста поцепао царску заставу, а поручника са свим људима зат-
ворио. Зато је адмирал Апраксин саопштио виборском команданту да ће гарнизон бити осло-
бођен чим Његово Царско Величанство добије сатисфакцију од шведске владе за поменуте
увреде.
У знак сећања на освајање овог важног града у Карелској провинцији постоји медаља на
чијој је једној страни царев портрет са натписом на латинском: PETRUS ALEXII FIL. D. G.
RUSS. IMP. M. DUX MOSCOVIAE. На другој страни види се план града и опсаде са цитатом
из Овидија: OCCUPAT AUDENTEM. OVID. (Заузет храбро.) У абшниту: WIBURGUM EXPUG
D. 14. JUN. S. V., као што се из копије на приложеном гравираном листу може видети.

199
 Освајањем њеног главног града Риге већ је наступио час за освајање Лифландије. На
глас о славној полтавској бици и напредовању победничке руске армије, гарнизон у Риги
повећао се на дванаест хиљада људи, а као помоћ генералу из Ревала је послат губернатор
гроф Штромберг. Поред овог великог гарнизона, мноштво људи који су се склонили у град
повећало је број становника, па је све било спремно да пружи снажан отпор непријатељу и
одбије његов напад, који су они свакако очекивали.
Под Ригу је 22. октобра стигао генерал-фелдмаршал гроф Шереметов, а 15. новембра
почело је бомбардовање града. У граду се 13. децембра десила несрећа, не зна се тачно ус-
лед чега, запалио се магацин са барутом и одлетео у ваздух, па се срушио бедем и погинуло
је више од осам стотина људи.
Следеће, 1710. године, град је задесила друга и још већа несрећа — завладала је оскудица
у намирницама за прехрану. Наступила је велика скупоћа. Оскудица и глад смањивали су
број грађана и народа који се ту склонио, а нарочито куга која је онај велики гарнизон
смањила на хиљаду и петсто људи, а мештана једва да је трећина остала у животу. Ове
недаће су скоро потпуно опустошиле град, а већина кућа била је разрушена бомбама, тако
да је најзад 4. јула командант послао у руски логор градске депутате ради преговора о
предаји. Генерал-фелдмаршал одмах је посео град и замак с руским гарнизоном који је
бројао шест хиљада људи и 10. јула, по споразуму, пустио је из града Швеђане, а Финци и
Лифланђани, на основу посебног царевог указа, морали су да остану као руски поданици.
Генерал-фелдмаршал Шереметов је 14. јула у пратњи саветника барона фон Левенволда,
племства и мештана ушао у град и том приликом примио кључеве од градске куће и чести-
тања већника. Представници провинције дочекали су га у замку, а после благодарења у
цркви Светог Јакова све племство, чиновници и сви мештани свечано су се заклели на
верност Његовом Царском Величанству.
У спомен на освајање овог дивног лифландског града направљена је медаља с ликом
узвишене особе Његовог Царског Величанства и натписом: PETRUS ALEXII FIL. D. G. RUSS.
IMP. M. DUX MOSCOVIAE. На другој страни види се бомбардовање града са натписом: RIGA
REDIT RUSSIS APTO CERTAMINE CASTRIS (Руски град се враћа). У абшниту: CAPTA DIE
VIII. JUL. S. V. (Заузет 8. јула 1709.)
Предаја овог града донела је срећу мештанима и целом племству, јер чим им је у
поменутом споразуму о предаји града обећана ранија слобода, уследила је из руку Његовог
Царског Величанства лична потврда свих њихових права и привилегија.
По освајању Риге дошли су опсада и заузимање градова Динаминда 10. августа, Пернова
14. августа, Кексхолма 8. септембра, Аренсбурга 13. септембра и Ревала 29. септембра. На
заузеће свих ових градова постоје медаље чије копије прилажем на гравираним листовима.

200
201
 Остало ми је још да кажем нешто о гарантовању неутралности Красовљевог шведског
корпуса у Померанији од стране његовог цезарског величанства и Енглеске и Холандије.
Цар Петар Велики са својим савезницима, као што смо већ рекли, прихватио је све што
су поменуте велике силе на његов захтев, како у Хагу тако и у Империјској скупштини у
Регенсбургу одлучиле. Али како су услови које је дански краљ 11. јула објавио у декларацији
о неутралности севера Шведском сенату изгледали веома неправедни, а у међувремену је
и шведски краљ из Бендер-Абаса наредио Красовљевом корпусу, који се из дана у дан све
више повећавао, да ступи у Пољску, састављачи Хашког договора уз сагласност министара
империјских кнежева нашли су за потребно да се ради већег значаја договора тешње
сједине, а споразумом у Хагу од 4. августа обавезали су се да ће скупити армију од петнаест,
шеснаест хиљада људи и послати је у Германију, тамо где то ситуација буде захтевала.
Ова неутралност доносила је више користи Шведској држави него цару Петру и његовим
савезницима, па се очекивало да ће шведски краљ радо пристати на њу, али десило се
потпуно супротно, јер полажући велике наде у Турке, он је преко свог посланика у Бечу 11.
августа, а убрзо затим преко изванредног посланика и у Империјској скупштини у Реген-
сбургу објавио декларацију којом одлучно одбија споразум и неутралност и јавно протестује
против њих, претећи да ће употребити сва средства која му је дао Бог да напада своје
непријатеље на сваком месту и у свако време. А ако неко, мимо свих очекивања, покуша у
томе да га спречи, сматраће да му је нанео велику увреду.
Овај протест с претњама шведског краља постигао је, с једне стране, да већина империј-
ских кнежева одбије да се меша у ту ствар, па су неки изјавили да је та неутралност прис-
трасна и најобичније лукавство да би се Красовљев корпус неутралисао и прикриле
припреме за оружани напад на немачке провинције. С друге стране, овај шведски протест
натерао је северне савезнике да од неутралних хашких краљева затраже испуњавање
обавеза, изјављујући да ионако имају право да са својим војскама уђу у шведске провинције
у Немачкој.
Петар Велики, који је освајањем читаве Лифландске провинције и Естландије, као и
Виборга и Кексхолма у Карелији, постао тако моћан да је већ био независни судија на северу,
обавестио је преко свог министра Хашки скуп у Холандији: „Да се шведске јединице у Поме-
ранији и Бремену нагло повећавају и припремају за наступање, да холштајнски војвода чини
то исто, да је шведски краљ продужио свој боравак у Бендер-Абасу само зато да би наго-
ворио Отоманску Порту да наруши мир са руским царем и пољским краљем и добио од ње
посебан корпус турске и татарске војске да би напао на Пољску с једне стране, јер ће с друге
стране Станислав Лешчински са Швеђанима из Помераније ући у Шлезију и тамо, пошто
202
203
појача своје јединице присталицама Швеђана и мађарским побуњеницима, да се сједини у
Пољској с краљем и Турцима, да би затим заједничким снагама иступили против Августа у
Пољској и Саксонији. Услед ове опасности неутралне силе су дужне да испуне своје гаран-
ције пружањем истинске помоћи, а он се нада да ће и пруски краљ, на основу одбрамбеног
савеза, такође помоћи ту ствар. А ако се то не учини, не треба кривити њега и његове
савезнике, када они благовремено предупреде те шведске смицалице и приближе се њихо-
вим немачким провинцијама.” Ова царева обавештења била су потпуно тачна и ми ћемо се
у то уверити на самом почетку следеће главе.
Освајања која је Његово Царско Величанство извршило у Лифландији и Карелији, и која
су овде сва забележена у приложеним копијама медаља, била су плод победе постигнуте
на Полтави. Зато, да би будућим поколењима показао своје поштовање и захвалност према
Богу, коме је једино имао да захвали за њих, цар је дао да се о његовом трошку у Полтави
подигне црква у част светог Самсона домаћина, који се слави 27. јуна, као дан када је
постигнута та славна и незаборавна победа. Исто такву цркву цар је саградио и у Санкт-
петербургу и крај ње се налази гробље за странце. Том приликом у Полтави је подигнут
споменик на којем је, по обичају древних победничких народа, приказана и описана та
спомена вредна битка, а усред ње Петар Велики у оклопу и на коњу под чијим ногама лежи
побеђени Лав. Он представља Карла XII, кога су се не само на Северу него и у целој
Германији плашили као лава, а та звер је уједно и грб Шведског краљевства. Представљени
су и истакнутији генерали који су тада учествовали са Царем у полтавској бици, и то
Шереметов, Менчиков и Галицин. А пред Њиме, као пред победиоцем, на коленима клече
шведски генерали, предајући му мачеве и молећи га за милост.

НАТПИС
СА СПОМЕНИКА НА ПОЛТАВСКОМ ПОЉУ

На овом пољу с Карлом се борио Петар,

И развејо Швеђане ко прашину ветар,
Васиону сву Руском застраши Државом,
И врати се овенчан победом и славом.

204
 ГЛАВА ТРИНАЕСТА

РАТ СА ТУРЦИМА

САДРЖАЈ: Краљ шведски, отишавши у Бендере, труди се да наговори Отоманску Порту

да наруши мир с Русијом. Велики султан Ахмет Трећи пише цару Петру Алексејевичу и
потврђује мир, па га поново нарушава, свргава велике везире и објављује рат. Цар Петар
шаље у Цариград три писма и не добивши одговор објављује такође рат. Оснива Прави-
тељствујушчи сенат у Москви. Пише Црногорцима. Одлази у поход против Турака. Пошто га
је преварио влашки бег и пошто су му нестале залихе хране, закључује с Турцима мир. Враћа
се из Молдавије. Брак царевића Алексеја. Поход руске војске у Померанију. Заузимање
града Фридрихштата.

1710. година
Карло XII, уздајући се у обећање неверног козачког хетмана Мазепе, предузео је поход
према Дњепру да би прешао у Украјину, као што смо већ на другом месту рекли. Он се надао
да ће му, пошто уђе у Украјину, не само сви козаци приступити, него да ће му и сама
Отоманска Порта помоћи у свим његовим подухватима против рускога цара Петра
Алексејевича, али је био обманут како с једне, тако и с друге стране. Козаци нису хтели да
следе издајство свога хетмана. А када је цар Петар однео код Полтаве потпуну победу над
Карлом, турско обећање је ишчезло исто тако брзо како је и дато.
Упркос свему томе, побегавши у Бендере под покровитељство турско, Карло се чврсто
надао да му обећана помоћ неће бити отказана па се зато и потрудио да наговори Високу
Порту да наруши мир с Русијом. Порта, која је код Азова довољно осетила моћ рускога цара
и уз то после онога страшног шведског пораза код Полтаве имала разлога да се прибојава
великог победоносца Петра, није показивала нимало склоности да прихвати захтеве швед-
ског краља, него је, чак, када је царски посланик гроф Петар Андрејевич Толстој саопштио
да његов Господар намерава да продужи тридесетогодишњи мир, одмах изјавила да је
спремна на то, као што се може видети из овде приложеног писма што га је султан Ахмет III
послао цару Петру.
„СУЛТАН АХМЕД ХАН, СИН СУЛТАНА МЕХМЕДА ХАНА, УВЕК ПОБЕДНИК,
најславнијем, најплеменитијем, најузвишенијем Господару оних што верују у Исуса,
највећем Владару међу садашњим врховним владарима, Посреднику хришћанског народа,
Господару најплеменитијих добродетељи, сјаја, части, славе и најзнатнијег штовања, Цару
Московском и Императору целе Русије и многих других присаједињених земаља Монарху,
Петру Алексејевичу (чији свршетак срећан и на пут спасења управљен нека буде), по сили
овога Нашег Императорског писма нека буде познато и знано:
Четири писма која сте Вашем посланику на Нашој срећној Порти, хваљеном међу хриш-
ћанима племенитом Петру Андрејевичу Толстоју (нека му крај срећан буде), послали да буду
уручена Нашем Султанском Величанству, и неке поруке Вашег Величанства што су му
поводом датих околности упућене, Ми смо примили: Посланик на Нашој срећној Порти, по
древном обичају Наше Отоманске Државе, усмено је обавестио о свему томе Нашег Врхов-
ног Везира Али Пашу (чију славу и моћ нека Свевишњи умножи за сва времена). И Ми смо
преко поменутог Везира Вашем посланику дали на знање да она писма Нашој светлој
срећној Порти с дужним изразом поштовања преда.
Затим су објашњења напред поменутог Везира и посланика Вашег предлози Нашем
велможном Султанском Двору били изнети. У првом пријатељском писму је стајало како је
под срећном владавином Нашег Брата, достојног светле успомене Султана Мустафе Хана
205
(којега је Бог усред раја преселио) 1112. године Мухамеда (лета Христовог 1701, месеца јула)
(кога Божији благослов да увенча), 26. месеца мухарема закључен мир између Наше
пресветле Порте, која ће вечна бити, и Вашег Царства на тридесет следећих година, те да
са обе стране споразум закључен овим уговором није био нарушен. Сад Ваше Величанство
налази за добро и одлучује да изјави да би тај мир требало обновити.
Наше Величанство, пошто је на срећно и узвишено Царство постављено и на Престолу
крунисано, не гледајући на то што су ови мировни преговори услед неких сметњи били
продужени, истог смо мишљења. И пошто је установљено да је Ваша намера искрена, и да
је Вашем посланику дата пуномоћ за обнављање и потврду пријатељства и мира, то и Наше
Султанско Величанство, с Наше стране, намерава да сачува Ваше срдачно пријатељство и
да Ваш захтев који се односи на споразум о миру закључен на тридесет година с Нашим
славне успомене достојним Братом прихвати. Ми смо, стварно, наредили да се сви артикули
које садржи Наше императорско писмо, и све одредбе и споразуми о миру с Наше импе-
раторске стране обнове, и пред пресветлим лицем Нашег Императорског Величанства
Вашем посланику уруче. И у смислу тих споразума, ради њихове потврде, Кримскоме Хану
и осталим командантима који се налазе на дњепарској граници строго смо наредили да их
испуњавају. А Ваше Величанство нека изволи да у истим тим местима исту овакву обаз-
ривост наложи командантима Ваше армије, што ће и бити најпохвалнија ствар ако Ви то
будете обнародовали.
У погледу Вашег захтева који се тиче Светога Гроба у Јерусалиму, то питање се сада
налази у разматрању, како би нам обојици било право. Време није дозволило да о томе
конферишемо с Вашим послаником; када то буде решено, Наш одговор ћемо Вам преко
њега послати. О садржини друга три писма биће са поменутим послаником опширније гово-
рено, а то и намеравамо. Најзад, о средствима за очување обостраног пријатељства биће
Ваше Величанство обавештено из извештаја наведеног посланика. Уосталом, нека буде мир
над онима што путем спасења иду.
Састављено 1121. године, првога дана месеца цилкада (лета Христовог 1710, месеца
маја), у императорском граду Константинопољу, на Нашој Високој Султанској Порти.“
Ови турски поступци нимало се нису допадали краљу шведском, због чега је он по своме
посланику грофу Поњатовском и послао султану писмо у коме се жалио на врховног везира
да му је преко татарског хана Каплана Гераја, онда када је с Русијом још могао да закључи
користан мир, обећао да се може надати њиховој помоћи, а сад поступа тако као да тога
није ни било; из тога изводи закључак да су га султанови непријатељи поткупили и да је
постао издајник Отоманске Државе, уступајући Русији много више но што је она сама
тражила.
Султан је послао то краљево писмо, по тамошњем обичају, врховном везиру, који се,
прочитавши га, тако наљутио на шведског краља и на татарског хана да је султан био
принуђен да на вишекратно његово тражење свргне поменутог хана и протера га у Јанипољ.
Колико се Поњатовски, уз помоћ француског министра Десаљера, који је у Цариград
нарочито због тога био послат, трудио да наговори Порту да прихвати захтеве шведског
краља, толико се, насупрот томе, гроф Толстој трудио да осујети ове њихове сплетке. Диван
је много расправљао о томе, а између осталог и то да, иако је велики султан законом
гостопримства обавезан да заштити шведског краља као особу која је прибегла под
покровитељство Високе Порте, исто тако Алкоран не дозвољава да се за љубав тог владара
објави цару рат - ако му он сам не да повода. На основу оваквог разматрања закључено је,
најзад, да се краљу шведском да пратња од 500 људи за обезбеђење, до његових немачких
провинција, а мир који је закључен с Русијом - да се не нарушава.
Писмо које је султан Ахмед послао Његовом Царском Величанству и које се овде у
преводу прилаже, доказује да је Султан по одлуци Дивана тај мир не само обновио него и
потврдио заклетвом.
„Уз помоћ и милосрђе Творца сваког добра, овемогућег, вечног, недостижног, невидљи-
вог, увек слављеног и увек хваљеног јединог Бога и Господа, и у многим и великим чудесима

206
најбољег међу пророцима, у оба света најславнијег Мухамеда Мустафе, над којим благослов
Божји почива, нека буде мир и благослов на свима и на свакоме!
СУЛТАН АХМЕД ХАН, СИН МЕХМЕДА ХАНА, УВЕК ПОБЕДНИК.
Ми, најштованијих и благословених градова, пречасних домова и светих места, којима се
цео свет клања, Богоштоване Меке, славне Медине и светога Града Јерусалима раб и Гос-
подар, три монаршка града - Константинопоља, Адријанопоља и Пруга Император, Вавило-
на, Дамаска, миомирисног раја, а сад неупоредивог Египта, целе Арабије, Алепа, Антиохије,
Халдејске Арабије, Персије, Ахсије, Далзије Рика, Месопотамије, Партске Провинције, Вани-
је, Цилицилије, Георгије, Милетских земаља, Велике Јерменије, Сибасатније, Караманије,
Барбарије, Абисиније, Алжира, Триполиса, Острва Кипра, Родоса, Кандије, Белог (Турци су
архипелаг звали Белим морем) и Црног Мора и Острва Исибаха, Натолије, и Провинције
Румелије, нарочито Татарских Провинција, и Дести-Капчатских, Провинције Кафске са оним
што иде уз њу, Провинција: Босанске, Темишварске, Београдске, са градовима и тврђавама
које тамо припадају, Молдавске, Валахијске и многих других славних и чувених места и
храбрих татарских поданика Император, Император императора, премилостиви и најмоћнији
Султан, Син Султана, Монарх, Син Монарха, Султан Ахмед Хан, Син Султана Мехмеда Хана,
Унук Ибрахима Хана.
Пошто смо Ми, после уздизања и потврђивања Нашег Султанског Величанства на високи,
срећни, високославни, Императорски, Монаршки, Султански Престо обавештени да је још
пре тога, у срећне дане Богом у вечну радост уведеног, најславније успомене достојног
Нашег Брата Султана Мустафе, коме Бог милостив нека буде, са пресветлим и најштедријим
међу узвишеним Владарима који у Исуса верују, у хришћанском свету међу највишим вла-
дарима који владају највећим Владарем, највишим Посредником највиших дела хришћанског
народа, Владарем сјајем, узорним добродетељима, славом, хвалом и поштовањем украше-
ним Царем Московским, Императором целе Русије и многих припојених земаља Монархом
Петром Алексејевичем (крај срећан и пут спаситељан нека му буде) - мир на тридесет
следећих година закључен и ратификација тих Императорских споразума уручена, - а сада
је од стране Високопоменутог Цара најузорнијем међу хришћанима високославном Столнику
и Војводи Алатијском, који пребива на Нашој Светлој Порти, посланику Петру Толстоју (нека
му крај срећан буде) за најчвршћу потврду тог мира дата пуномоћ, као што су и високо-
љубазна писма истога Цара послана са тражењем да се ове Императорске мировне рати-
фикације потврде и обнове, па је из тих разлога и Наш први министар и најодабранији високи
Врховни Везир (чију похвалу и моћ нека Свевишњи на све веке умножи) овај предлог Нашем
Императорском сјајном лицу изложио.
И Ми сами желимо у име Нашег светлог Величанства да с поменутим Царем имамо при-
јатељство и слогу. Зато по снази тог инструмента, Нашега најштованијег и најсилнијег Импе-
раторског писма, одредбе и закључке мировних уговора који се у поменутом ратифи-
кационом писму у четрнаест артикула садрже и који се такође у Нашем благородном и
пресветлом инструменту ратификације налазе, део по део обновљене и потврђене објав-
љујемо, то јест оне Нашег Брата, блажене успомене, године 1112, месеца мухарема
двадесет шестог дана, на тридесет пуних година закључене артикуле мира, ништа не
мењајући, часно потврђујемо. Призивамо свесвето Име Бога, најславнијег Творца Неба и
земље, и последњег међу свим пророцима Мухамеда Мустафе (над којим мир, благослов и
блаженство Божје да буде!) и његова многа чудеса, и обећавамо да ћемо верност Наше речи,
Императорском круном овенчане, одржати у свим артикулама и закључцима све док друга
страна против тога ништа не чини.
Уосталом, од стране Нашег Императорског Величанства биће наређено да сада аутори-
зовани и убудуће ауторизовани и постављани команданти целе Наше победоносне армије
и сви поштовани министри и поданици, ништа против горњег или друкчије не чине.
Састављено 1121. (1710) године, првога дана месеца шевала у Императорском граду
Константинопољу, на Нашој Високој Султанској Порти.“
Закључак Турског дивана и обнова и потврда мира с Русијом, што је овоме уследило,
уопште нису одговарали намерама краља шведског. Он је хтео да Порта или објави Русији
207
рат или да му, са своје стране, у виду пратње да помоћ с којом би могао сломити врат цару
руском и пољском краљу Августу, па и другим својим непријатељима у Германији. Врховни
везир Чорлили Али-паша био му је у томе једина препрека, и зато је он насупрот томе го-
ворио да ће Русија на крају крајева Порти ипак објавити рат и да ће се тада јасно видети да
он није без разлога сматрао врховног везира за издајника.
Врховни везир је, не обазирући се на то, настављао своје раније поступке, и, пославши
на Крим с великим почастима новога хана Девлета Гераја, наредио му је да се на сваки
начин труди да се сачува мир с Русијом; ако би цар хтео да поступи против овога, онда нека
о томе хитно обавести Турски двор.
Чим је стигао на Крим, хан је обавестио султана да је Каплан Герај не само својом
властитом грешком изгубио тридесет хиљада Татара у походу предузетом против Черкеза
него је још и козачког хетмана Мазепу наговорио на побуну, обећавши му у име султана
слободу и помоћ. Султан је одмах позвао врховног везира и упитао га је какво је наређење
дао кримском хану, али се овај од свега оградио, бацивши кривицу на бившег хана Каплана
Гераја. Султан, не задовољивши се тиме, пошаље тајно повереника свргнутом хану да га о
свему испита. Овај је слободно признао да је писао Мазепи, али по наређењу врховног
везира. Због тога му је султан оштро приговорио, судећи овако: или уопште није требало
писати, или није требало повлачити дату реч, зато што је краљ шведски тиме лишен своје
наде, а верност Отоманске Државе и мухамеданске религије мора услед тога да трпи сра-
моту. Из тог разлога је султан свргнуо Чорлили Али-пашу, а на његово место поставио за
врховног везира Ћуприли Огли Нумана-пашу.
(Отац овога паше, славни Ћуприли Мустафа-паша, био је спремио све своје синове више
за науке него за дворски живот, јер је он тај пут сматрао врло опасним, а насупрот томе -
духовни чин мирним и захвалним. Али рођак његов, Хусеин-паша, одвратио их је касније од
тога пута, и мада су на самрти очевој били још у младим годинама, ипак су им на Двору били
дати високи чинови. Овај Нуман-паша био је најстарији од њих и по њиховом обичају већ је
нарочито напредовао у своме учењу, које је после, будући и у чину, марљиво продужио. Кнез
Кантимир пише о њему да се он од својих дубоких размишљања о Арапским законима и
прописима разболео, а његова се болест састојала само у томе што је стално мислио да му
на носу стоји муха, која, кад је отера, одмах поново на исто место слети. Никакав лекар у
Цариграду, осим једног Француза, није могао да га ослободи од ове уображене болести. Сви
су му говорили да они не виде муху и да он то само у мислима уображава; али поменути
Француз је употребио друго средство. Када га је болесник упитао да ли види он муху на
његовом носу, одговорио је да одлично види, али зна начин како да је отера. Ћуприли,
стекавши о том лекару врло добро мишљење, употребио је по његовом рецепту неке лекове
који су одговарали његовом стању. Затим је поменути лекар почео тај важни посао ланцетом,
и одсекао је муху на тај начин да је и кожу дотакао, а после је показао болеснику угинулу
муху која је још пре тога у његовој руци била сакривена. Овај је одмах повикао да га је баш
та муха толико узнемиравала и да је познаје.)
Не налазим за потребно да описујем овде несталност Турског двора, која је по сплет-
карењу краља шведског поменутој промени везира следила. Задовољавам се да овде уне-
сем писмо Његовог Царског Величанства, поводом тога послато султану Ахмеду, у коме су
сва њихова лукавства и сплетке јасно насликани. Оно је било следеће садржине:
„После титуле
Пошто смо Ми недавно из ратификованог мировног инструмента и из писама што их је
Нама, Великом Господару, послало Ваше Султанско Величанство, видели да сте Ви између
Нас и Султана Мустафе, брата Вашег, закључени тридесетогодишњи мир у пуном садржају
и у потпуности потврдили и заклетвом учврстили, и да сте Нас уверили у Вашу намеру да
ћете га свето чувати, Ми, велики Господар, Наше Царско Величанство, са задовољством и
пуном сатисфакцијом смо примили то. И нисмо могли пропустити да не уверимо Ваше
Султанско Величанство именом Нашим да ћемо тај свети мир у потпуности одржати. Надали
смо се да овај обновљени мир неће донети другог плода до да се њиме сви случајеви и
сумње у нарушење тог мира пресеку и да наш непомирљиви непријатељ Краљ Шведски (који
208
се са својим истомишљеницима, Нашим бунтовним поданицима козацима непрекидно труди
да наше пријатељство разруши, а Татарског Хана с његовим Татарима је поклонима можда
већ привукао на своју страну) — буде из Ваше Државе удаљен, а други непријатељи обуздани.
Ми смо у то још више уверени што је Наш посланик који се налази на Двору Вашег Вели-
чанства, по Нашој наредби, али не и без повреде Нашег права предложио да се Краљу
Шведском, да би се угодило Вашем Султанском Величанству, и на краљево лично тражење,
дозволи слободан пролаз кроз Нашу војску и кроз целу Пољску са турском пратњом од 500
људи, мада је по сили међународног и ратног права свакоме слободно да тражи и гони свог
непријатеља. Ми ћемо се задовољити обећањем да ћете Нам на Наше праведно тражење
предати Наше побуњене поданике и да ће они из Ваших земаља бити истерани. Хоћемо и
то да кажемо да смо с највећим чуђењем сазнали да не само што Краљ Шведски са
дозвољеним му бројем пратње не намерава да оде, и да побуњени козаци из области Вашег
Величанства нису истерани него да се против очекивања и многе отоманске и татарске трупе
у Бендерама прикупљају и да се између поменутога Нашег непријатеља и Кримског Хана,
као и Јусупа Сераскера, Паше Силистријског, најзад и међу некима из Ваше Порте разна
саветовања држе; да се из писама Нашег наведеног непријатеља већ свуда прича да је Ваше
Величанство њему наклоњено и да ће мир који сте с Нама обновили идућег пролећа бити
нарушен, те да намеравате поћи против Нас у рат; да је у међувремену Татарском Хану и
Донским козацима који су се сложили с Мазепом, а и бунтовнику Њекрасову, дозвољено да
пљачкају по Нашим земљама, да их пустоше, да Наше поданике узимају у ропство, да су ти
бунтовници примљени чак и под покровитељство, и да Кримски и Кубански Татари, који су
били саучесници поменутих завереника, имају за то дозволу.
Познато нам је још како је тај народ ушао у земљу Изјумског среза, два града, Нерубадк
и Тарговиц, као и Макијев, који припада граду Лебдину, опљачкао, опустошио и многе гра-
ђане одвео. Не можемо да не поменемо и то да је побуњеним козацима дата дозвола да
изаберу безбожног Орлика за хетмана Запорошких козака, за лош пример томе, Нама
уосталом верном народу. И шта значи она изјава коју је по наређењу Вашег Султанског
Величанства саопштио Врховни Везир Нуман Паша Нашем посланику при Вашој Порти, да
Ваше Султанско Величанство хоће да да Краљу Шведском пратњу од четрдесет хиљада
људи за пролаз кроз Пољску, при чему је напоменуто и то да Наша армија треба да се повуче
из те Краљевине?
Ми се веома чудимо што се постављају такви, за мир штетни захтеви, будући да је Двору
Вашег Величанства преко Нашег посланика већ саопштено: ако Краљ Шведски с толиком
турском и татарском армијом ступи у Пољску, Ми и Наш савезник, Краљ Пољски и Репуб-
лика, такав подухват сматрали бисмо за отворено нарушавање мира. Зато саопштавамо
Наш став, Вашем Султанском Величанству, гледајући једино на потврђени и свето закљу-
чени мир и с обзиром на пријатељство, да расудите: када Краљ Шведски не би намеравао
да између Нашег и Вашег и Краља Пољског Величанства семе раздора посеје, зашто би он
тражио од Вашег Величанства да иде кроз Пољску, кад му је такав пут морем, или кроз
Унгарију и Германију до самих његових провинција, ван сваке опасности од непријатеља
слободан.
Али ако Ваше Султанско Величанство тражи да Краљ Шведски кроз Нашу и Пољску
земљу безбедно прође, може му се дозволити недавно обећана пратња од 500 до 3.000
Турака, али никако Татара (чија бескрајна жеља да наруше мир с Нама забрањује да тако
нешто дозволимо), и наведени Краљ под покровитељством Наше, Пољске и саксонске
армије може безбедно кроз целу Пољску проћи, куда му драго — у Пољску, Шлезију или
Унгарију. Сву бригу о томе Ми примамо на себе, мада по међународном праву и нисмо
обавезни да то Нашем непријатељу учинимо, него ћемо то учинити за љубав Вашег Султан-
ског Величанства. А ако сазнамо да овај предлог што га је Наше Величанство учинило пред
лицем целог света, Ваше Величанство неће да прими, и да Ви коначно остајете при Вашој
изјави, која је преко Везира саопштена Нашем посланику, да ћете Краљу Шведском поме-
нуто многобројно људство за пратњу кроз Пољску дати, — то ћемо Ми, и не желећи, бити

209
принуђени заједно с Нашим савезницима да то схватимо као нарушење мира, и бићемо пред
Вама и целим светом невини за погибију и проливање крви толиких људи.
Ми, као верни савезник, ни на који начин нећемо одступити; од савеза с Његовим
Краљевским Величанством Пољским и Републиком, и како смо им онда, када је Швеђанин
још био јак, помагали у великој невољи, тако им ни сада усред Наших срећних успеха, у
време пропасти шведске моћи, нећемо одбити нашу помоћ. Обавезни смо, најчвршћим
савезом с Његовим Краљевским Величанством и Републиком да у њиховој служби у Пољској
тридесет хиљада људи држимо, а у случају велике потребе, и са свом Нашом војном силом
против свих и сваког непријатеља да им помогнемо. На потпуно исти начин су према Нама
и они обавезни. Све ово остављамо на зрело размишљање Вашем Султанском Величанству,
верујући без двоумљења да ћете се Ви, као човек коме приличи да пази на мир и правду,
чувати неправедних лукавстава Краља Шведског, која се састоје само из задњих мисли.
Очекујемо тачно изјашњење Вашег Султанског Величанства и испуњење напред помену-
тих захтева. У противном, позивамо се на опширну изјаву коју ће Наш посланик дати.
Дано у Петербургу 17. јула, лета од Рођења Христа спаситеља нашег 1710, Нашег Импе-
раторског царевања - 29. године.“
Из овог царевог писма види се да су Турци већ били склони да приме захтеве шведског
краља, али да отворено почну рат - није им дозвољавала недавна потврда мировног
трактата, па су измислили начин на који би цар сам дао повода за такав рат. Али, када ни то
нису доживели, сложили су се да дају Швеђанину четрдесет хиљада Турака и Татара за
пратњу. Заиста, тако многобројна пратња једва да би могла и проћи без крвопролића, у
крајњој линији, имајући са собом таквог човека који ништа толико није желео као да се освети
својим непријатељима, а ради славе своје не би штедео ни цели свет да преда пожару.
Међутим, краљ шведски видевши да је пређашњи везир Чорлили Али-паша због њега
свргнут, охрабри се и, не задовољавајући се датом му макар и овако великом пратњом,
хтеде да прво Турци са своје стране унеколико ослабе руску снагу, а да је он, затим, с том
истом пратњом и са својом армијом, која је остала у Померанији, и са партијом Станислава
Лешћинског коначно сломи и учини с царем оно што је с њим пред полтавску битку хтео да
учини.
У таквој необузданој намери тражио је он од Порте преко свог посланика Поњатовског
почетак рата с Русијом, представљајући каквим се опасним последицама мора надати
Отоманска Порта ако цар Петар Државу Шведску потпуно сруши, пошто Цар, имајући у својој
власти град Азов и сва тамошња пристаништа, може сасвим лако покорити Крим, а затим
напасти и сам Цариград, као што и намерава, а већ је направљен у Амстердаму и његов
портрет с натписом: PETRUS PRIMUS RUSSO-GREACORUM MONARCHA, то јест: ПЕТАР
ПРВИ РУСКО-ГРЧКИ МОНАРХ. При том је рекао да многобројна флота и пристаниште Тага-
нрог, који су доведени у најмоћније стање, служе као најбољи доказ царевих злих намера
против Турске Империје.
Ништа султана није тако узнемиравало као ово последње, зато што му је изгледало
сасвим вероватно да Руски двор има некакву намеру против Цариграда. И због тога јe често
говорио врховном везиру: „Овај непомирљиви (тако је звао Његово Царско Величанство у
свом огорчењу) неће одустати од свог плана. По ономе што је до сада учинио, могу лако да
закључим да се он као други Искендер (или Александар Македонски) труди да завлада над
целим светом. Треба да казнимо тога неверника (тако називају на Турском двору све хриш-
ћанске владаре) пре но што он нас буде могао да казни. Ако ову прилику пропустимо, треба
се бојати да ће нам он, када се уплетемо у неки други рат, нанети какву штету.“
Врховни везир је одговорио на то да стварно постоји разлог за бојазан од његовог јачања,
али пошто је мир већ закључен, он се без довољних и законитих разлога нарушити не може.
Он је, дакле, хтео да прво саслуша руског посланика. Овај је врховном везиру све објаснио
врло оштроумно, а што се тиче флоте, обећао му је да се она неће више повећавати и да се
изузимају само оне лађе које су још пре закључења мира стајале на скелама, како би се
сачувале од труљења. Уосталом, убеђивао је он, Његово Царско Величанство никако неће
нарушити мир ако га на то крајња нужда не наведе.
210
 Мада је велики везир султану све то изложио, султан ипак није хтео одустати од свога
плана, него му је наредио да се потруди да попуни државну касу и да прикупи нове дажбине.
Врховни везир, сматрајући то за противно Закону и Пророку, саветовао је султану да постави
некога другог на његово место, ко не би био толико савестан. Због тога му је султан одузео
државни печат, свргнуо га и послао као пашу на Евбејско острво, а за врховног везира пос-
тавио Балтаџу Мухамеда-пашу, и при том наредио да се шведском краљу да 500 врећа
сребрних талира, које је овај тражио у зајам.
Стални боравак краља шведског и његових истомишљеника у турским земљама, и такви
поступци турског султана, нису предсказивали Његовом Царском Величанству ништа добро,
утолико мање што је и писмо послано у Цариград остало сасвим без одговора. Због тога је
он, желећи да с турске стране остане миран, по други пут писао султану, исто што и пре, у
следећем садржају:
„После титуле
Прошло је неколико месеци како смо Ми, Велики Господар, писмо послали Вашем Сул-
танском Величанству, и преко Нашег посланика дали да Вам се уручи, у коме смо јавили
колико Нас узнемирава то што не обазирући се на мир између наше две државе од Вашег
Султанског Величанства ратификовани, и без обзира на тај исти мир кога се Ми са свим
прикладним пријатељством до данашњег дана верно држимо, долази до разних несугласица
и повреда тог мира услед дугог боравка у Вашим областима непријатеља Нашег, Краља
Шведског и истомишљеника његових, Наших побуњених поданика. Ми смо тад сасвим јасно
обећали да Краљ Шведски без икакве повреде мира може да се врати, то јест са пратњом
од 500 људи, као што се Наш посланик при Двору Вашег Султанског Величанства са Врхов-
ним Везиром споразумео. А ако би се тај број показао недовољним, Ми смо се сагласили да
се он и до 3.000 увећа, и примили смо на себе да ћемо, ако Наш непријатељ другим путем
осим кроз Пољску не би хтео да прође, за њега и његову свиту код Наших савезника,
Његовог Величанства Краља Пољског и Републике добити слободан пролаз. Зато смо
очекивали да ће овај Наш, пријатељству с Вашим Султанским Величанством на тај начин
веома наклоњен став, бити усрдно примљен и да ће Наш непријатељ овим или оним путем
у своје земље бити послат.
Међутим, ми видимо сада, насупрот томе, да ови разговори иду преко очекивања уназад,
па је још, чиме се већ и отворено непријатељство показује, томе непријатељу, осим што је
раније примљен, дата и знатна сума новца, и путем војних припрема пружа му се помоћ да
изврши непријатељски напад на земље Наше. Због тога смо сматрали за корисно да упутимо
овога Нашег човека искључиво ради тога да ово Наше писмо Вашем Султанском Вели-
чанству уручи, јер Ми неодступно желимо да дознамо Ваш став, да ли намеравате мир који
сте с Нама тако свето закључили, ратификовали и заклетвом потврдили, непрекидно држа-
ти. Ако Ваше Величанство има такве намере, онда тражимо да Краљ Шведски на већ по-
менути начин, са одговарајућом пратњом, са Нашом гарантијом, кроз Пољску или неким
другим безбедним путем (којих има доста), из Ваших земаља без одлагања буде послат, и
да се прекину поступци свих оних који се труде да подозрењем наруше пријатељство.
Насупрот томе, хоћемо да Ваше Величанство буде потпуно убеђено у то да ћемо мировни
трактат Ми непрекидно чувати. Ако се Ви не сложите са овим и Краља Шведског будете и
после пролећа у Вашој земљи држали, и ако се будете спремали за рат, и ако непријатељу
Нашем неизоставно хоћете да помогнете новцем и оружјем, - тражимо да Нам то благо-
времено буде саопштено. У томе случају, нека Вам не буде криво када Ми, побуђени тиме,
наредимо Нашим армијама да ради безбедности Наше изађу на границе, и кад се заједно с
Нашим савезницима, Краљем Августом Пољским и целом њему верном Републиком спре-
мимо за војне подухвате и употребимо сва средства за уништење ове против нас уперене
непријатељске завере. Јер онако како намеравамо, томе је сведок Свевишњи, да мир с
Вашим Величанством непоколебљиво одржимо, надамо се исто тако да ћемо, када с Наше
стране повода не буде, а Ваше Величанство буде хтело да наруши мир, Господа над свим
господствима Нама и Нашим праведним делима у помоћи имати.

211
 Молимо Ваше Величанство да најбрже, преко овог истог Нашег посланика, на ово Наше
писмо да писмени одговор, да бисмо се према томе могли управљати. Уосталом, желимо од
Свемогућег Вашем Величанству крепко здравље, лагодно управљање и сваку срећу.
Дано у Петербургу, 18. октобра, лета од Рођења Христа Спаситеља нашег 1710, а Нашег
Императорског Царевања 29. године.”
Међутим, новопостављени врховни везир Балтаџа Мухамед-паша ишао је у свему на руку
султановим намерама. Новац је сакупио како на дозвољени тако и на недозвољени начин,
сакупио је војнике и силно се наоружао за рат. Венецијанци, који су се бојали напада на
Мореју, послали су врховном везиру, муфтији и осталим великашима велике дарове. Али
руски посланик то уопште није радио, знајући да ће само узалуд трошити новац, а ништа
тиме неће добити, зато што су њихове припреме за рат већ биле врло велике. Велики везир
се зато веома расрдио и, сматрајући се тиме веома увређеним, називао је руског посланика
тврдицом.
Месеца новембра, дозвавши са Крима татарског хана, саветовао се с њим и осталим ве-
зирима о почетку рата с Русијом, који је 20. новембра подизањем коњског репа целом народу
објављен био. Ускоро затим биле су разаслане по свим провинцијама наредбе, а руског
посланика, конфисковавши му сву имовину, затворили су у Едикул. Султан је толико био
бесан на њега да га је осудио на смрт, и та би казна над њим била извршена да се велики
везир и кримски хан нису снажно успротивили. Насупрот томе, наредио је да се краљу
шведском осим раније датих пара пошаље још 36 аргамака (турских атова) с богатом
опремом, и разни други поклони.
Издајник Мазепа, још пред смрт своју, потказао је влашког господара (или бега) Кон-
стантина Бранкована да се тајно дописује с Његовим Царским Величанством, и да је, ре-
шивши да се одметне од Порте, обећао Његовом Царском Величанству, чим буде стигао у
Молдавију, тридесет хиљада својих војника и провијанта за неколико година, и да му је за
то већ послан из Русије орден Светог апостола Андреја.
Ова достава се касније показала основаном, зато што се потврђивала и из многих других
извора. А и јесте била истина. И због тога је Порта морала благовремено да се брине како
да смири овога моћног Кнеза. Али баш то што је био врло моћан и поштован код поданика,
није дозвољавало да се с њим дрско поступа, јер би се он могао тада успротивити и брзо
спојити с руском војском. Због тога је кримски хан саветовао да га ухвате лукавством и да
за то употребе мултјанског кнеза, а ако се покаже да владајући кнез није способан за то, да
се та ствар повери кнезу Димитрију Кантемиру, коме је још пре тога, приликом смрти његова
оца, био намењен посед Молдавске Кнежевине, а који се тада налазио у Цариграду.
Султан, сложивши се с тим, свргне кнеза Николаја Маврокордата, сина раније поменутог
Маврокордата, а на његово место постави, дана 14. новембра 1710. године, Димитрија
Кантемира за новог молдавског кнеза. При томе му је наређено да под видом дружења или
на неки други начин пази на Бранкована, а касније ће он сам постати прави владар Валахије,
а на своје место може да постави некога другог кога он хоће за молдавског кнеза, кога ће
Порта као таквог и признавати. За овај подухват требало је да кримски хан неколико хиљада
Татара, ради помоћи, држи у приправности; исто тако, опроштен је Кантемиру пешкеш, онај
велики поклон који је сваки кнез, улазећи у посед, био дужан да пошаље Порти, и за све
време његовог боравка у Молдавији било је забрањено тражити од њега дажбине.
Кнез Кантемир, добивши за ово хатишериф, пошао је још истог месеца с татарским ханом
у Молдавију. Но ускоро после његовог доласка тамо, уручено му је преко Осман-аге, кијаде
врховног везира, писмо да пошаље султану и врховном везиру уобичајени поклон, да
припреми магацине за турску армију, да сагради мостове и да Швеђанима и козацима који
се налазе с краљем да зимске квартире, а сам да се јави са својом војском код Бендера, не
помињући још и друге, изненада наметнуте му терете.
Но пошто је кнез довољно знао колико се на турску реч може ослонити, а то је већ врло
рано осетио, стао је на руску страну, и јавио Његовом Царском Величанству своју намеру,
нудећи у његову службу себе и сву своју кнежевину.

212
 Цар Петар Велики, обавештен о великим турским припремама, веома се чудио што за
све то време није добио ни одговор на своја писма од султана, нити извештај од свога
посланика. И мада се од Швеђана због њиховог слабог стања тада нимало није бојао, већ је,
напротив, са својом већ веома обученом армијом могао пружити Турцима велики отпор,
ипак, није био рад да улази у нове сукобе, па је због тога опет писао султану Ахмеду писмо
следећег садржаја:
„После титуле
Мада смо Вашем Султанском Величанству већ два писма, једно од 17. јула а друго од 18.
октобра недавно минуле године, послали, о томе, да Краљ Шведски и једномишљеници
његови, наши побуњени поданици козаци, као и издајници савезника Нашег, Краља Пољ-
ског, војвода кијевски и други, тако дуго у држави Вашег Величанства бораве, и мада смо
Вам опширно описали своју узнемиреност и додали захтев да се Краљ Шведски из Ото-
манских Области врати у Државу своју путем којим буде згодно без повреде мировних
споразума, уз што смо такође и ово објавили, да ако Ваше Величанство хоће да се он кроз
Пољску врати, ми ћемо му, да угодимо Вашем Величанству, дозволити слободан пролаз
кроз нашу армију, са турском пратњом од 3.000 наоружаних људи. Најзад, јавили смо преко
Нашег посланика и то да се та пратња може повећати и до 5.000 људи, а што се тиче Његовог
Краљевског Величанства Пољског и Републике, обећали смо да ћемо израдити дозволу, да
би Краљ Шведски могао безбедно проћи кроз њихову земљу. Уза све то, објавили смо, тако-
ђе, да у случају ако Ваше Величанство неизоставно буде хтело да Краља Шведског испрати
с већим бројем војника но што је уговорено, и на тај начин отворено наруши мир с Нашим
Величанством и Краља Пољског Величанством, Ми то не можемо допустити, него ћемо један
другом по сили савеза нашег помагати, а од нарушења мира, који свето обећавамо да ћемо
га одржати, слободни хоћемо да будемо, и проливање људске крви биће приписано ономе
ко буде разлог за то, тим пре што Шведски Краљ и мимо Пољске има довољно безбедних
путева, а пролазак његов кроз Пољску се не тражи из другог разлога, већ само због
непријатељства и нарушавања мира. Уза све то, ми не само да нисмо добили одговора него
ни преко Нашег посланика, ни преко било кога другог нисмо могли дознати да ли су Наша
писма уручена Вашем Султанском Величанству или не.
Осим што из других извора имамо поуздано обавештење да је Наш посланик затворен у
Едикулу и да је у Константинопољу прокламацијом, а у другим провинцијама наредбом
објављено да армије изађу на границу. Ми такође знамо да је и Татарима наређено да буду
спремни за поход. И тако, намера Вашег Величанства да Краља Шведског силом проведе
кроз Пољску и да против Нашег Царског Величанства зарати, Нама је сасвим позната. Због
тога смо нашли за сходно да још једном пошаљемо ово Наше писмо Вашем Султанском
Величанству, и да на прво, као и на друго писмо затражимо изјашњење Ваше воље, макар
то било и излишно, то јест: хоћете ли Ви недавно с Нама обновљени и Вашом заклетвом
пред Богом праведним Судијом потврђени тридесетогодишњи мир одржати, или ћете га, без
икаквог разлога с Наше стране, нарушити. Објављујемо и то, да ако на ово никакав одговор
не добијемо, Ми у непоколебљиво одржање мира с Ваше стране не можемо да будемо
сигурни, и ако о Вашим припремама за рат, као што се сад чини, и о насилном провођењу
Краља Шведског кроз Пољску гласови не престану, Ми ћемо морати да то сматрамо за
отворено нарушавање мира, и нећемо допустити да будемо обманути никаквим изговорима.
Ми смо већ наредили Нашој армији да ступи на границе, пошто смо у нарушавању мира,
и проливању људске крви пред Богом и часним светом потпуно невини, јер, као што све-
вишњи Судија зна, Ми смо на ту крајност принуђени, и Бог, који испитује срца, види да Наша
воља никако није била нити јесте да нарушимо мир, него да га сачувамо. Због тога се надамо
да ће праведност Наше ствари против сваког повредитеља мира и кривоклетног нарушитеља
спокојства остати непоколебљива. А ако од Вашег Султанског Величанства стигне одговор
са чврстим уверавањем о одржању светог мира, и о спровођењу Краља Шведског без
повреде овог, и о уздржавању од сваког непријатељства, онда Наша армија, мада је изашла
на границе, неће учинити никакво непријатељство, и када се све тешкоће отклоне, она ће се
не показавши никаквог непријатељског знака повући. У међувремену, ово иступање Наше
213
армије не треба сматрати за нарушавање мира. Најзад, желимо Вашем Султанском Вели-
чанству добро здравље.
Дано у Петербургу, 17. јануара, лета од Рођења Христа Спаситеља нашег 1711, а Наше
Императорске Владавине - 29. године.“
Ово писмо јасно доказује да цар Петар уопште није желео да ступи у рат с Турцима не
зато што би се бојао турске силе, јер ју је он опробао под Азовом, а поврх тога, његова
обучена војска дејствовала би много боље него под Азовом, него једино стога што му је било
жао да пролива људску крв, и то без икаквог разлога; због тога је и очекивао султанов
одговор на своје писмо цео месец дана. Међутим, како је то чекање било узалудно, а у
међувремену су се силне турске припреме за прави рат из дана у дан повећавале и већ целој
Европи биле познате, најзад је и он био принуђен да са својом армијом иступи у одбрану. И
тако је 25. фебруара у Москви, у Саборној цркви, био објављен рат против Турака, а преко
граница разаслан манифест штампан на турском језику.
Заиста сви народи, како сродни словенски, тако и грчки и других језика источне јеру-
салимске вероисповести, који тако дуго стењу под игом отоманским, почели су већ да
замишљају Петра Великог као израиљског, од Бога посланог анђела, који ће их избавити из
ропства мухамеданског баш као из египатског. Пророчанство нађено у гробу грчког импера-
тора Константина уверавало их је да ће Турке из Цариграда заувек истерати народ риђ или
рус (то јест, црвенокос), под којим су подразумевали Русе. А и сад исто мисле сви једноверни,
мада у невољи не могу јавно, већ у тајности своје усрдне молитве к Богу за успех оружја
благочестивог царства над злочинцима и човекопоклоницима ради ослобођења свога и своје
спутане вере непрестано узносе.
У исто време када је Порта Отоманска припремала рат против Русије, а ова се спремала
за одбрану, десило се неком Србину, Сави Владисављевићу, домороцу херцеговачком, да
из Цариграда пређе у Москву, због неког важног посла што га је у Цариграду учинио за
царевог посланика, с обзиром на тадашње шведске и турске завере. Тај Сава, код цара
Петра примљен веома милостиво, изложио је одмах да, ако би Његово Царско Величанство
изволело да пише Црногорцима и другим суседним народима, и да их покрене да узму, са
своје стране, оружје против Турака - сви би се они врло спремно јавили у службу Његовог
Царског Величанства, и тиме би била учињена не мала диверзија у односу на турску силу.
То излагање је имало толико успеха да је Господар послао тада у Црну Гору писмо следеће
садржине:
„ПО БОЖЈОЈ МИЛОСТИ, МИ, ПЕТАР ПРВИ, ЦАР И САМОДРЖАЦ СВЕРУСКИ, ИТД. ИТД.
ИТД.
Преосвећеним Митрополитима, благородним и најпревасходнијим Кнежевима и осталој
господи духовног и мирског чина, нарочито Црногорцима, Зећанима, Дукађинцима у Албани-
ји, Климентима, Кучима, Пиперима и другима, како православне грчке, тако и римске вере,
здравље и свако благополучије од Свевишњег нека буде.
Нека буде познато Вашим благородним особама и свим народима, штоватељима рас-
петог Христа Бога нашег, преко кога се сви надамо да ћемо у Царство Његово ући, који ће
се од свег срца трудити за Цркву и веру:
Пошто Турци, варвари Христове Цркве и православног народа прогонитељи, многих
држава и земаља неправедни освајачи и многих светих цркава и манастира разоритељи,
нису задовољни поседовањем Грчке Империје и многих других сила не војничким него
неправедним отимањем, обмањујући сирочад и убоге и удовице, стављајући их најпре под
своју заштиту, а после их као вукови овце растржу, и стадо хришћанско уништавају, и толике
хришћанске провинције под своју власт неправедно бацају, које и досад тиранством и
мучењем упропашћују и у поганску мухамеданску веру насилно привлаче; а сада, видевши,
нечастивци, Нас, Наше Царско Величанство, да хришћанском народу добра желимо и моћни
смо да га учинимо, те да смо милошћу Божјом у војним подухватима веома срећни, почели
су да подозревају као да намеравамо отимати од њих земље којима су неправедно завла-
дали, и помагати хришћанима што стењу под њиховим игом. Па су они, Турци, ступивши у
савез с јеретиком, Краљем Шведским (који је уз Божју помоћ оружјем Нашим побеђен и
214
војска његова до ногу потучена и заробљена, и Државе његове не мали део освојен а остатак
у крајњу беду и пустош Нашом праведном војном доведен, и не само Наших - блажене
успомене самодршца - земаља и градова од неправедног шведског завојевања него су и три
превелике провинције с многим градовима око Мора Балтичког освојене, и тако је Божјом
милошћу оружје Наше прослављено, што је, надамо се, Вашим особама познато), Нашем
Царском Величанству, а да им нисмо дали никаквог повода, објавили рат, и посланика Нашег
који је у Константинопољу, у тамницу бацили, намеравајући да и остатак Христовог стада у
подаништво своје приведу.
Због тога смо Ми, видевши такве њихове злочине, и гледајући гоњење хришћана, прину-
ђени да призивајући Бога у помоћ прикупљамо не само Нашу војску и силу него и остале
Потентате, савезнике Наше, позвати, те имамо намеру не само да се у пролеће ове године
супротставимо том непријатељу, Бусурману, него и да са силним оружјем ступимо посред
његовог поседа и угњетене православне хришћане, ако Бог допусти, од поганског угњета-
вања и ига овога ослободимо, у који рат улажемо и последње Наше таленте, и с љубезновер-
ном и искусном Нашом војском, сами лично, ступамо против непријатеља вере. Јер ова
добра, чиста и витешка хришћанска срца треба, презревши страх и тешкоће, за Цркву и
православну веру не само да се боре него и последњу кап крви да пролију, што ће с Наше
стране, колико је Нама могуће, и бити учињено.
Уз то, зато што је Нашем Царском Величанству позната храброст древних ваших владара,
и дубина добрих ваших хришћанских срдаца, и вештина коју сте пре свега по дужности својој
кроз храбре сукобе за веру у ратним приликама показивали, као што се уверисмо из књига
које су штампане по целом свету хвалећи војну вештину ваших народа, да је Велики Алек-
сандар Македонски, са малом војском тамошњих народа, многе цареве победио и многим
империјама завладао, и тиме бесмртну славу у војном погледу иза себе оставио. Георгије
Кастриот Скендербег, целога свог живота са малом војском вашега народа не само што
отровном поганском зубу није дозволио да га уједе него је још и у шездесет и три велике
битке непријатеља до ногу потукао. И ако би се остали ваши деспоти и владари са истим
таквим срцем трудили, не би допустили да падну у ропство, а њихови потомци у потчи-
њеност.
Због тога вам у ово од Бога послано време приличи да древну своју славу обновите,
сјединивши се с Нашим снагама и заједно се с Нама подигавши да војујете против непри-
јатеља, за веру и отечество, за част и славу вашу, за слободу и независност вашу и ваших
потомака. А ако се ко од вас у овом праведном рату потруди, тај ће пре свега од Бога добити
свако благо уздарје, а од Нас милост и награду, и сваки ће по заслугама и жељама бити
награђен привилегијама Нашим. Јер Ми себи друге славе не желимо сем да тамошње хриш-
ћанске народе од поганске тираније ослободимо, православне цркве поново да украсимо и
животворни крст да узвисимо. И тако, ако се будемо заједно, свако по својим могућностима,
за веру трудили и борили, име Христово ће се прославити још више, а погани, Мухамедови
следбеници, биће прогнани у старо њихово отечество, у песак и степе арапске.
Ова доброжелатељна грамота Нашег Царског Величанства Вашим Благородствима
уручена ће бити преко посланика Наших.
Дано у Москви, лета Господњег 1711. године, марта трећега дана.“
У почетку маја месеца, сакупила се руска армија код Браслава, и одатле кренула даље у
поход. Са главном армијом сјединио се и руски корпус који се налазио у Пољској, при чему
је командант овог корпуса, генерал Јанус фон Еберштат, саветовао осталом генералитету
да на Дњепру саграде магацине. Али је ова, тако потребна предострожност тада оцењена
као излишна, уздајући се у велика обећања валахијског кнеза Бранкована.
Генерал-фелдмаршал гроф Шереметов, послан је био напред са једним делом армије,
ради благовремене изградње моста преко Дунава. За њим је ишло Његово Царско Вели-
чанство са целом армијом, и улогорило се код Чучорама, на реци Пруту, где се и кнез
Кантемир са својом молдавском војском прикључио армији. Одатле је Господар пошао са
неколико генерала ка престоници Молдавије, Јашу, очекујући од валахијског кнеза Бранко-
вана обећани провијант. Али како је овај кнез испуњавао своје обећање врло споро, и како
215
нису имали разлога да му потпуно верују, а уз то се недостатак у провијанту већ почео
осећати, пошто су се, уздајући се у Бранкована, само за двадесет дана снабдели њиме, а
поред тога је скакавац у Молдавији сву траву појео, Његово Величанство се двоумило да ли
да пође даље.
У међувремену, генерал Рен и гроф Тома Кантакузин послани су били у Валахију да од
Бранкована узму на силу провијант, ако га не буду могли добити добровољно. И тако,
прешавши Молдавска брда, јуришали су на Браилу и заузели тај град од Турака путем
капитулације.
Кад су већ почели да пролазе кроз Валахијску земљу, послато им је наређење да оставе
Турцима Браилу и да се врате армији. Јер када су били упућени из логора, предузела је руска
војска поход ка Дунаву, желећи да Турке прво притера до те реке. Но једва да се приближила
гори Рабу, а стиже вест да се врховни везир са двеста хиљада људи већ пребацио преко
Дунава, и да се његов логор простире до Фалције. Због тога је био послан генерал Јанус са
седам хиљада Руса, с 500 Молдаваца и с неколико стотина козака према Фалцији, да задржи
непријатеља. Дошавши тамо, генерал је видео турски логор близу села Барсене, на источној
страни реке Прута, и обавестио о томе Његово Царско Величанство преко курира. Али,
пошто није добио одговор не хтеде да одступи, непријатељ га је, пребацивши се ноћу преко
реке, опколио са свих страна.
У време најжешћег боја, дошао му је Молдавац с наређењем да се врати у логор. Због
тога је постројио свој корпус у батаљон-каре, и почео постепено да одступа, одбијајући
свагда храбро безбројне непријатељске нападе.
Недалеко од логора, предузео је непријатељ против њега најжешћи напад, али му је уто
био послан у помоћ кнез Кантемир с Молдавцима, уз чију је помоћ непријатељску коњицу
од шездесет хиљада људи пуна три сата задржавао и, срећно је протеравши, стигао у логор
код Станиобеста. Пошто је, затим, Његово Царско Величанство видело да је место на коме
армија стоји неподесно да се сва војска построји како треба за битку, запаљен је сав сувишни
пртљаг, а армија је одступила према гори Рабу.
Непријатељ, угледавши у свитање да је армија одступила, појури за њом са целом коњи-
цом али, пошто је од ње био снажно задржаван, није могао да је спречи да не стигне у озна-
чено место. Турци су одмах поставили логор са обе стране реке Прута, и имали су цео дан
многе мале сукобе с руском коњицом.
Другог дана стиже и врховни везир с јаничарима и са 441 топом, из којих је сместа почела
паљба по руском логору, а јаничари су, такође, по своме обичају, извршили на њега жестоки
напад. Истина је да су седам пута били одбијени веома храбро, иако руска војска није имала
више од 69 топова, који су се врло корисно употребљавали. Ипак, нису се могли надати
добрим последицама. Турци су по броју превазилазили руску војску шестоструко, и окружили
су је са свих страна. С друге стране, појавио се у самом логору непријатељ који је био много
моћнији од спољашњег, наиме, крајњи недостатак прехрамбених залиха. Околности које су
руској војсци очигледно нудиле или смрт или ропство.
Цара Петра Великог, коме је сва та опасност пред очима била, обузела је најзад неизре-
цива узнемиреност. Жалио је што је дозволио валахијском господару да га превари да са
својом војском дође у далеку непознату земљу без провијанта. Туговао је што ће толики
његов труд који је унео за просвећивање народа и славу отечества бити сада само због
његове неопрезности узалудан, и што ће његове најбоље трупе, које је својим властитим
трудом, знањем и добрим управљањем довео дотле да ни за најбољим европским трупама
нису заостајале - сада заједно с њим морати да пропадну.
У таквим лошим околностима, и у таквој крајности, Његовом Царском Величанству није
преостајало ништа друго него да се без губљења времена свом снагом пробије кроз непри-
јатеља, закључивши да му је, ако не успе, боље да умре са оружјем у рукама, него да таквим
варварима на вечиту срамоту своју и своје државе падне у ропство. Издао је, зато, наређење
свим генералима да за сутра буду спремни за то, а при том је наредио да га у наступајућој
ноћи оставе на миру, који ипак никако није могао да има, жалостећи се стално због стања
свога и своје Државе коју је решио да сутра стави на тако тешку кушњу.

216
 Добивши такву очајничку наредбу, генерали су се спремали да учине све што се тиче
њихове дужности. Господарица, царица Катарина, која је такође била ту, сазнавши за намеру
господара свога, сматрала ју је колико одважном, толико и опасном одлуком. И због тога је
сместа окупила војни савет, који је нашао за сходно да се Турцима предложи мир. Овај
правилни закључак требало је саопштити Његовом Царском Величанству и тражити од њега
сагласност. Али, ко се могао осмелити да прекрши наредбу која је забрањивала свакоме,
ма ко он био, да дође к њему те ноћи? Уз то, како ће се тај благородни дух моћи наговорити
да тражи мир од оних кривоклетних варвара који су сами били узрок тога похода?
Царица, знајући колику власт има над срцем свога најдражег Господара и Супруга, ушла
је лично у његов шатор и, павши пред њим на колена, све му је изложила тако осећајно да
се он не толико због разлога, колико због њених суза најзад са свиме сложио.
Веома се ретко дешавало да код турских министара новац није могао нешто да учини. То
је царици Катарини било познато, и она је скупила колико је могла више дуката, и дошавши
још свој накит од драгог камења који је тада имала код себе, све је то послала преко
Шепелова, подофицира лејбгвардије, врховном везиру и његовом саветнику Кијаи. Истоме
официру, по наређењу Његовог Царског Величанства, било је уручено писмо генерал-фел-
дмаршала Шереметова у коме је овај изјавио великом везиру „да Цар, Господар његов,
никада није намеравао да ратује против Порте Отоманске, али да је у овом случају био
принуђен да иступи само у своју одбрану, а што је прешао турске границе, разлог томе је
Господар Валахијски, Бранкован, који га је сам позвао тамо, обећавши да ће му предати
себе и целу своју, Кнежевину; због тога је Његово Царско Величанство, ради спречавања
обостраног крвопролића, склоно да ступи у мировне преговоре, итд.“
Врховни везир, Балтаџи Махомет, видећи с каквом су храброшћу и мужеством Руси
одбијали турске јурише, примио је тај предлог генерал-фелдмаршала Шереметова утолико
радије што и сами јаничари више нису хтели да нападају. Он је, дакле, у својој армији одмах
објавио прекид ватре, а у међувремену ступио у мировне преговоре са царевим изаслани-
цима, који су му били послати, вицеканцеларом бароном Петром Шафировим и генерал-
мајором грофом Михаилом Шереметовим, сином генерал-фелдмаршала. Услови под којима
је мир закључен, били су следећи: да Његово Царско Величанство врати Турцима Азов у
таквом стању у каквом је био пре заузећа, разоривши претходно сва нова утврђења око њега
и извезавши своју артиљерију и муницију; такође, да на Азовском мору и Дњепру све ново-
саграђене тврђаве, заједно с таганрошким пристаништем разори, те да сву земљу која лежи
јужно од Самаре уступи Турцима и Татарима, а последњима да остави и право заштите над
Запорошцима. Поврх тога да се више не меша у послове Републике Пољске, и због тога да
повуче своју војску оданде, и при том да дозволи шведском краљу слободан пролаз кроз
Државу Руску, ако он усхтедне да иде кроз Руске и Пољске земље.
Истина је да је врховни везир тражио пре свега изручење молдавског кнеза Кантемира.
Међутим, Његово Царско Величанство је наредило да му се на то одговори, да се Турцима
може дати све до самога Курска, али кнеза који се ставио под његову заштиту он никада
неће напустити. Због тога су Турци, иначе врло упорни, одмах одустали од тога захтева, да
се ови тако корисни преговори не би због тога прекинули.
Краљ шведски, упознат од грофа Поњатовског, који се такође налазио у турском логору,
о свему што се између везира и руског генерал-фелдмаршала Шереметова одигравало,
стигао је сместа у турски логор и свим силама се успротивио закључењу овога мира. Ме-
ђутим, мир је био потписан 11. јула, зато што је врховни везир сматрао да он боље од туђин-
ског краља зна шта је за Отоманску Државу корисно.
После закључења мира, вратила се руска армија у Могиљев, а одатле кроз Пољску на
своје границе. Врховни везир је мислио да је тај посао веома славно окончао, али она партија
која је држала страну Швеђанима, својски се потрудила да га код султана у немилост доведе,
упозоравајући на тадашњу велику оскудицу руске армије у залихама хране, због које би она,
по њиховом мишљењу, да велики везир није толико хитао, најзад била принуђена да се
преда; из чега јасно произлази да је врховни везир гледао више на сопствену корист и велике
поклоне, него на општу срећу Отоманске Државе.

217
 Врховни везир, дознавши за то, остаде у Адријанопољу. Мада му је султан непрестано
слао наређења да дође у Константинопољ, он је увек изналазио изговоре, надајући се да ће
се у међувремену уз помоћ муфтије и Силидар Али-паше султанов гнев стишати. Али султан,
кога је то још више разјарило, послао је тајно Хачеки-агу у Андријанопољ, Јусуферу, јаничар-
ском аги, и наредио да му се саопшти да с довољним бројем војника опколи шатор великог
везира, и да одузме од овога државни печат, те да га држи код себе до даљег наређења, а
свргнутог врховног везира да сместа пошаље у Константинопољ.
Јаничарски ага је све ово тачно извршио. И када је ушао у шатор врховног везира овај је
играо шах са Омером-ефенди. Врховни везир га је примио веома учтиво и замолио га да
мало причека док се не заврши игра која му је изгледала тако замршена да он такву игру
још није видео. После завршетка игре, ага му је саопштио султаново наређење. Врховни
везир се одмах повиновао и замолио само Хачеки-агу да га колико може извини пред
султаном. На тај начин је изгубио чин врховног везира, био је протеран на острво Лемнос, а
затим на Родос, где је касније, како су причали по Константинонољу, умро природном смрћу.
Ипак говоре, као да је по султановом наређењу задављен, и да то јавно нису смели саоп-
штити, јер су га како народ, тако и војници због његових милосрдних дела веома много
волели.
У међувремену се Његово Царско Величанство, стигавши безбедно у области своје држа-
ве, побринуло најпре да одмори своју преморену војску, те ју је разместило по зимовницима,
а при том је издао наређење да се сакупља нова војска за попуњавање пукова који су у
раније описаном походу имали велики губитак што се састојао из шеснаест хиљада две
стотине четрдесет људи. Пошто је све то средио, упутио се у Карлсбад, у бању која је ње-
говом здрављу, нарушеном многим напорима, прилично користила. Из Карлсбада је пошао
преко Дрездена у Торгав, где је краљица пољска, супруга краља Августа, вршила најбогатије
припреме за светковање венчања царевића Алексеја Петровича са принцезом волфен-
бителском, Христином Софијом, сестром римске императорке, супруге императора Карла
VI. По завршетку свадбе, упутио је цар младенце у Волфенбител, а сам је отишао преко
Шлеске у Пољску Пруску, где је извршио смотру трупа под командом генерала Бауера.
Одатле је отишао преко Торна, Кенигсберга, Риге и Ревела у свој драги Петербург, где ћемо
га за неко време и оставити, како бисмо пошли у Цариград да видимо, у међувремену,
непрестане сплетке његових непријатеља.
Карло XII, краљ шведски, видевши да је на његов предлог Балтаџи Махомет изгубио чин
врховног везира, почео је поново, сам и преко својих истомишљеника, да се труди како би
наговорио Порту да наруши мир с Русијом. Хан кримски био је истог мишљења. Мада је по
уговору закљученом на Пруту добио земље до реке Самаре и право над Запорошцима, бојао
се, ипак, тако јаког суседа, који пре или после може да му зада смртоносан ударац. Краљ
шведски, са своје стране, непрестано је желео да се страшно освети не само цару руском
него и свим својим непријатељима на Северу. Оба ова ратоборна кнеза, имајући своје, по
њиховом мишљењу праведне разлоге, довели су султана до тога да је 17. децембра у
Турском дивану опет закључено да се поведе рат против Његовог Царског Величанства.
Краљ шведски, чим је у Бендерама обавештен да је Порта склона да објави рат Русији,
послао је у месецу марту 1712. године свом генералу Штајнбоку у Шведској наредбу да с
једним корпусом од седамнаест хиљада људи и довољно провијанта упадне у Померанију,
а одатле, са још нешто трупа које се тамо налазе, кроз Пољску да се приближи Бендерама.
При том је намеравао да уведе Турке и Татаре у Пољску, и кад завлада њом да пође с њима
у земље руске, а затим и у Германију, у земље непријатеља својих, и да их мачем и огњем
опустоши. Међутим, све ове његове ратоборне замисли биле су упропашћене тиме што је
посредством великобританског и холандског посланика, Порта Отоманска пристала на
стварно закључење мира с Русијом.
Дакле, 15. априла, са потписом царевих опуномоћеника, вицеканцелара барона Петра
Шафирова и генерал-мајора грофа Михаила Шереметова, с руске стране, а с турске, новог
врховног везира Јусуфа паше, закључен је мировни уговор у Константинопољу под истим
условима какви су били постављени на Пруту.

218
 У првом члану уговора назначено је да Његово Царско Величанство треба да изведе из
Пољске сву своју војску и да се даље не меша у пољске послове. Али, ако би краљ шведски
хтео да узнемири ту државу у намери да изврши напад на Русију, у том случају руска војска
може да иступи против Швеђана, што Висока Порта неће сматрати за нарушење мира.
По сили другог члана, повратак краља шведског у његову земљу и пут његов остају на
расположењу Великог султана. И ако Висока Порта одлучи да проведе тога краља са својим
трупама кроз Русију, то да се при њиховом пролазу тамо и натраг не учини никакво зло ни
руским земљама ни отоманским трупама.
Трећим чланом, уступљена је Турцима и Татарима сва земља која лежи на југу од Самаре,
и уз то је Татарима потврђено право заштите над Запорошцима, а овима право да се користе
приходима од превоза преко Дњепра чак до ушћа реке Самаре; с допуном да се убудуће не
чини никаква пљачка ни штета, ни с руске стране кримским Татарима и Запорошцима, нити
са њихове стране земљама и поданицима руским.
У четвртом члану је прописано да ради спречавања сваког немира ниједна страна између
Азова и Черкаска не сме да сагради нову тврђаву, а у току четири месеца сва утврђења
између напред поменутих пограничних градова, као и Таганрог, да се разоре до темеља, и
да се тамо више ништа ни с једне стране не гради.
По петом члану, Његово Царско Величанство приликом враћања Азова Порти треба да
врати или плати шездесет металних топова који су били у том граду приликом његовог
заузећа.
У шестом члану је напоменуто да тврђаве разорене по сили Прутског мира, на реци Са-
мари Богородицка и на Дњепру Камени залив, више не смеју бити обнављане.
У седмом члану одређен је рок томе миру на двадесет пет година, и друго.
По гласу овога уговора, с којим су обе Високе стране биле потпуно задовољне, Његово
Царско Величанство је повукло из Пољске своју војску, која се састојала од тридесет шест
хиљада људи под командом кнеза Александра Менчикова, у Померанију, где је требало да
се прикупе и Данци и Саксонци. Намера ових Високих савезника састојала се у томе да прво
овладају острвом Риген, мислећи да у Померанији ништа корисно неће учинити ако прет-
ходно не завладају тим острвом, или Стралсундом, да би на тај начин пресекли Швеђанима
улазак у Померанију. Ипак је тај њихов подухват био пропао, зато што је шведски генерал
гроф Штајнбок утврдио то острво с приличним корпусом војске. Овај генерал се по наредби
свога краља, као што је на другом месту поменуто, био припремио да пође у Пољску и одатле
даље према Дњестру, да би потпомогао намере које је краљ мислио да изведе с Турцима.
Пошто је у походу на острво Риген изгубио велики део бродова с провијантом, који су Данци
делимично ухватили, делимично запалили, довело га је то у такву оскудицу да је, пошто су
Руси и Саксонци на линијама од Трибеза до Дамгарда били ушанчени, био принуђен да се
окрене ка Ростоку и тамо чека други провијант из Шведске.
Пошто у међувремену цар Петар Велики није пропустио да спроведе у дело све што је у
мировном уговору с Турцима закључено, султан је сагласно с тим послао налог бендерском
паши Исмаилу да са извесним бројем турских војника спроведе краља шведског кроз Пољ-
ску, као најближим путем у његову државу. То је било саопштено и самом краљу са свом
учтивошћу. Међутим, краљ, не обазирући се ни на част своју, која би у случају тврдоглавости
од оних варвара врло лако могла да буде повређена, ни на то што у његовој одсутности
непријатељи земљу његову пустоше, није показивао никакву склоност ка таквом напуштању
турске области, мада су већ почели и да га приморавају на то, него се непрестано трудио да
своје осветничке намере временом спроведе у дело. И мада је у међувремену од Француске
и Енглеске круне, а затим и од његовог цесарског величанства римског добио мировне
понуде с молбом да пошаље своје изасланике на конгрес у Бруншвиг, ради закључења мира
с Крунама које против њега ратују, све је то било узалуд. Краљ, не одустајући од своје
намере, подбадао је Турке против својих непријатеља, употребљавајући свакакве измишљо-
тине и поткупљујући министре турске. Већ је било дошло дотле да се Порта по многим
саветима његовим и његових истомишљеника Пољака и козака приволела да мир са Њего-

219
вим Царским Величанством опет наруши, његове посланике да баци у Едикул и да 20.
новембра објави рат Русији.
У то време, док се ово у турској земљи дешавало, Данци су после завојевања Бременског
Херцогства пошли назад према мекленбуршким границама, да се у Померанији састану са
савезничком војском. Његово Царско Величанство, дознавши да Данци намеравају да ударе
на шведску војску, која се налазила на путу којим су они хтели да иду, послао је одмах три
курира, једног за другим, саветујући им да не отпочну битку с непријатељем док он са својим
трупама не стигне тамо, јер ће иначе страшно страдати. Ипак, Данци, који су се надали да
ће сами победити Швеђане, нису хтели да Руси учествују у таквој победи, па су, оглушивши
се о тако искрен савет, пошли право на непријатеља. Шведски генерал Штајнбок, који је
желео једино то да се са Русима не бори, дочекао је поменуте Данце 14. децембра код
Гадебуша тако да их је до ногу потукао, а затим, пошавши према Рави, предао пожару град
Алтону, да ту није остала ниједна цела кућа. И пошто је то неопростиво дело било учињено
у току ноћи, многе је грађане сахранио пепео њихових кућа, а други, који су успели да умакну
испред свирепости огња, као многе жене, деца и старци, бежећи без одела, смрзли су се
пред капијама Хамбурга. То место, недалеко од Хамбурга, није имало никаквог утврђења, а
ипак је тада због трговине која се обављала у њему и разних мануфактура почело да постаје
донекле важно, због чега су и говорили касније, као да су Хамбуржани, који су мрзели
Алтонце, тобож поткупили за то Штајнбока. Десило се да се Његово Царско Величанство
налазило тада у Хамбургу и, сажаливши се на те јадне Алтонце, разделило је сиромасима
неколико хиљада рубаља, и обећало да ће им помоћи у њиховој трговини не само у
пристаништима Балтичког мора него и у Архангелгороду.
Победа коју је шведски генерал Штајнбок однео над Данцима није му много користила,
зато што му савезничке војске више нигде нису дале мира. Његово Царско Величанство,
уверивши се да он, пошто се налазио близу Фридрихштата, намерава да иде преко Ејдера
у Померанију, кренуо је, не оклевајући, са својом војском у поход против њега. Под Фридрих-
штат стигао је он 13. јануара 1713. године и, у трећем налету заузевши га оружјем, заробио
је четири стотине Швеђана, а затим, предавши команду над војском генералу Менчикову и
данском краљу, са којим је разрадио најбоље могуће мере за победу над генералом Штајн-
боком без ступања у битку с њим, отишао у месецу фебруару у Петербург.
Редослед догађаја у Померанији спречио ме је да говорим о успеху сплетки краља
шведског и његових једномишљеника на Отоманској Порти. Краљ је наговорио великог
султана да објави рат Русији, као што смо раније казали, али тиме је навукао несрећу на
самог себе више него на свога непријатеља. Султан, одлучивши да крене у рат против цара
руског, наредио је краљу да напусти Отоманску област. Хан кримски и бендерски паша,
којима је било наређено да му то саопште и да га пошаљу с турском пратњом, били су његови
најбољи пријатељи, и зато су на сваки начин покушавали да наговоре краља да се повуче.
Али пошто ово нимало није одговарало његовој намери, краљ није хтео ни да чује, него је
тражио да сам говори са султаном.
Пошто су ова турска господа била увређена тим тражењем, саветовали су султану да га
или силом на повлачење принуде, или да га у султански двор допреме под стражом,
указујући на извесну опасност од његовог боравка на граници. Султан је имао разлога да се
чуди таквој упорности самозваног госта, а још више да се наљути због његовог тражења, као
да он тиме хоће да султану буде учитељ, због чега је и наредио да силом - или буде отеран,
или, у случају његове коначне упорности, да буде доведен у Адријанопољ жив или мртав.
Горе поменута господа, по наредби султановој, наговарали су краља да крене овим или оним
путем, али пошто се он упорно супротстављао и једном и другом путу, дошло је тада до
славне бендерске акције, у којој је краљ показао велику храброст против Турака, који су, по
наређењу бендерског паше, хтели да га ухвате живог. Најзад, пошто су његову кућу, из које
се тако мужевно бранио, запалили, и он хтео да скочи кроз прозор и да се спасе, савладан
од мноштва Турака био је ухваћен и под стражом одведен у Бендерску тврђаву, а одатле у
Адријанопољ, где се султан са својом армијом налазио. Прво су га сместили у замак Демо-
тику, а после је на молбу посланика француског одведен у близини Бендера у село

220
Демердеш, у нади да ће преко истога тога посланика бити могуће наговорити га да напусти
Турску земљу.
Међутим, све је то било узалуд. Краљ је пренебрегао сву претрпљену срамоту, ране и
убоје што их је у поменутој акцији добио, и од своје раније намере уопште није хтео да
одустане, него се продужавањем свога боравка тамо надао да ће опет својим факцијама
изазвати рат против цара. У међувремену, пошто је тумач холандског посланства Телц, који
је имао прилике да у Едикулу тајно разговара са царским посланицима, изложио Порти да
је Његово Царско Величанство извело сву своју војску из Пољске земље и све одредбе
последњег мировног уговора сасвим испунило, тако да није остало ништа што би са руске
стране могло да буде повод за нарушавање мира, султан је наредио да се доведу ти руски
изасланици у Адријанопољ, да с њима поново закључи мир, што је и уследило 3. јула,
утолико успешније, што се краљ шведски није сагласио да иде са оном пратњом која му је
још раније обећана, од пет хиљада Турака, него је тражио неизоставно четрдесет хиљада,
на што султан, обавештен о снази Савеза Северних сила и њиховом дејству у Померанији,
и одбијајући да тим путем уђе у северни рат, уопште није дао да се наговори.
(О свим претходним поступцима шведског краља, и онима који ће тек уследити, пише
барон Шафиров, у књизи која се зове: „Разсужденiе о войнѣ со Швецiею“. Исто тако и Шмаус
у „Историји односа између Северних сила“.)

221
 ГЛАВА ПЕТНАЕСТА

РАЗВОЈ НАУКЕ

САДРЖАЈ: Почетак трговине са странцима у Санктпетербургу. Оснивање Александронев-

ског манастира. Заузеће града Тенингена од стране савезничке војске. Заузеће Хелсин-
гфорса у Финландији. Заузеће Штетина од стране Кнеза Менчикова. Уговор између Север-
них савезника о секвестрацији шведских градова у Германији. Заузеће Абова од стране
кнеза Галицина. Витка код Пелкина и заузеће Тавастуса. Старање цесара римског да
отклони северни рат од немачких земаља. Упорни и ратоборни поступци Карла XII у турској
области. Приспеће Станислава Лешћинског у Турску и његово задржавање у њој. Немири у
Шведској. Бављење цара Петра изградњом бродова, и преношење Сената из Москве у
Петербург. Наредба о учењу омладине у аритметици и геометрији. Завојевање Васе у Фин-
ландији. Закон о подели имања. Старање о напретку Петербурга. Реч Господарева о љубави
према науци. Изасланик узбечких Татара и његово излагање. Заузеће Нишлота. Поморска
битка код Ангута. Храброст Петра Великог на мору. Упутство Сенату и губернаторима о
вођењу протокола. Оснивање ордена Свете Катарине. Оснивање фискала.

1713. година
Петар Велики није се само старао да своје свељубљене поданике умирењем суседних,
вечитих непријатеља Руске Државе са севера заштити, него и да их доведе у такво стање у
коме би могли прикупљати богатства северозападних народа. Свако може лако да схвати
да ја подразумевам овде, као једини начин да се до тога дође, трговину преко Балтичког
мора, које су Руси у то време били потпуно лишени зато што тамо нису имали својих лука.
Али, и у оно време када су их имали, као Нарву и Виборг, суседне поморске силе биле су
веома против тога, у жељи да Руси, немајући трговачких веза са Европљанима, никада не
науче војне и поморске вештине.
Године 1533, у граду Либеку, било је општом сагласношћу свих приморских градова одре-
ђено да трговачке лађе у Нарву не иду. А ко би се усудио да тамо плови, тај би пред свима
био нечастан и с њим се не би смело трговати. Ова одредба (говори барон Шафиров), пред-
виђена је ради тога да странци који долазе тамо не би учили Русе морепловству и војној
вештини. Они су мислили овако: пошто Русија влада највећим делом севера, ако сагради
себи флоту и код Нарве пристаниште и складишта са оружјем, она ће не само кроз Ливонију
него и кроз целу Германију проћи са својом војском, слично Турцима, који су с Ђеновљанима
тражили заједничку трговачку корист, научили се морепловству, и саградивши флоту прешли
преко Хелеспонта и заузели Константинопољ, а после Македонију, Илирију и целу Мореју
поробили.
Са овог разлога и према тој одредби, трговачке лађе дуго нису пловиле до Нарве. А када
су за време цара Ивана Васиљевича либечки трговци почели тамо да плове, поднета је
против њих тужба цесару Фердинанду. Он је донео решење да у Русију не смеју носити
залихе оружја, а да са другом робом слободно плове. Међутим, либечки трговци су без
обзира на то превозили тамо не само другу робу него и сумпор, железо, зелени и црвени
бакар, олово и другу муницију, због чега се шведски краљ на њих веома љутио и бродове
њихове на мору пленио. Па и магистрат Лифландског реда, видећи да су Енглези, Холанђани
и Французи почели да долазе у Нарву, тужио се такође на то цесару Фердинанду, као на
увреду нанету целој Римској Империји.
Године 1557, писао је Густав I, краљ шведски, данскоме краљу: „Пошто су Енглези
отворили нови и неуобичајени пут кроз Ледено море до пристаништа Светог Николе (то јест
222
до ушћа Двине), и плове поред Норвешке, што свим околним државама и градовима Бал-
тичког мора наноси превелику штету и губитак кад превозе забрањене војне инструменте и
оружје у Русију, којима се Руси могу потпуно наоружати против осталих хришћана и слично
турској сили зажелети да завладају Европом, он пријатељски жели да краљ дански Фриде-
рик, како ради очувања својих интереса, тако и ради одвраћања опасности од осталих чла-
нова хришћанског имена, изволи да ту енглеску пловидбу пресече.” Писао је о томе и самој
енглеској краљици Јелисавети, али му је она одговорила да својим поданицима не може
забранити слободу да плове куда хоће, али ће им ипак наредити да оружје у Русију не
превозе.
Из напред наведеног види се јасно колико је притешњена била руска трговина на Балтич-
ком мору још у оно време када су Руси имали Нарву, а кад су Нарву изгубили - изгубили су
сасвим и ту трговину. Цар Петар Велики, низложењем гордости шведске, и оповргавањем
силе њене, постао је господар Балтичког мора и запушио уста свим руским непријатељима,
а освајањем провинција Лифландске, Финландске, Ижорске и Карелске, а следствено и свих
њихових лука, отворио је пут не само својим поданицима да воде трговину преко тог мора
са северозападним народима, него је и овима обезбедио слободу да без сметњи долазе с
робом која је год Русији потребна. Многи западни народи, а нарочито Енглеска и Холандија,
с нестрпљењем су очекивали такво срећно време када ће имати за Русију пут ближи од оног
за луку града Архангелска. Намера Његовог Царског Величанства још у време оснивања
Санктпетербурга била је да тај град начини заједничким градом свих северозападних народа
и центром њихове трговине, па је после довршења кронштатске луке и после припреме свега
онога што на корист трговаца служити може, објавио свима поменутим народима дозволу
за обављање трговине у Петербургу, чему је у истој тој 1713. години учињен почетак, пово-
дом чега је била израђена медаља с ликом, на једној страни, Његовог Царског Величанства,
а на другој страни види се велики брод на мору, који значи завојевање и господарење над
морем, с натписом: С НАДОМ У БОГА ЖЕЛИМО ДОБИТИ БЛАГО, 1713 - како се на овде
приложеном гравираном листу видети може.

Његово Царско Величанство, хотећи да ти крајеви, у које он улаже толики свој труд да за
срећу свог отечества нове плодове насади, буду засвагда заштићени предстатељством
светога великога кнеза Александра Јарославича Невског, који је баш ту непријатеље Руске
Државе, Ливонце и Швеђане, до ногу тукао, одлучио је да близу града, на реци Неви, сагради
у част тога светога кнеза један славни манастир. Због тога је и поставио темеље здању на
истоме оном месту где је тај светац 1241. године над поменутим непријатељима славну
победу однео.

223
 У међувремену, док је Његово Царско Величанство заводило нову трговину са странцима
у Санктпетербургу и утемељивало Александроневски манастир, војска његова у Германији,
заједно с Данезима и Саксонцима, није шведскоме генералу Штајнбоку нигде дала да пре-
дахне. Овај генерал, који је, како изгледа, био последњи ослонац краља шведског па и целе
Шведске Државе, после победе однете над Данезима код Гадебуша, због надмоћи својих
непријатеља није могао да предузме ништа више, него је био принуђен, због оскудице у
провијанту, да одступи према Тенингу у Кнежевини Шлезвиг, где је, на крају, опкољен од
савезничке војске, морао са целом својом армијом од једанаест хиљада људи, 4. маја капи-
тулирати. И пошто је у Другом и Осамнаестом члану споразума предвиђено да како трупе
које се сада налазе у Тенингу, тако и сви Швеђани заробљени од стране Савезника у немач-
ким шведским провинцијама буду размењени за друге заробљенике који се налазе у швед-
ским рукама, а остали да буду откупљени, Швеђани су, да би ослободили своју армију,
утолико радије пристали на то, што им је држава остала готово потпуно без људи. Због тога
је Штокхолмска влада послала не само новац у готову за откуп већ и известан број Руса и
Данеза у Померанији заробљених, ради размене за исто толико Швеђана. Али, то је било
узалуд. Краљ дански тражио је да сви Руси који се налазе у заробљеништву у Шведској буду
пуштени, иначе се не треба надати пуштању заробљених Швеђана. После такве изјаве,
генерал Штајнбок је одведен у замак Фридрихсхафен под строги надзор, у коме је касније и
скончао. Будућност ће показати да је ова несрећа одговарала оној која се Швеђанима
догодила код Полтаве. Она је Северним савезницима дала повода да уђу у шведске провин-
ције у Германији, а ова је водила коначном шведском поразу.
Али и Његово Царско Величанство није проводило време у празно. Само што се Фински
залив очистио од невског леда, цар је послао знатан број лађа, с војском од неколико хиљада
људи, на обале Финландске, ради освајања тамошњих градова. Послате трупе искрцале су
се на обалу Хелсингфорса наочиглед шведског генерала Либекера, који је, не усудивши се
да пружи отпор том искрцавању, отишао журно у Абов, а Руси су 10. маја заузели Хелсин-
гфорс, и 14. истог месеца Боргов.
Несрећа горе поменутог шведског генерала Штајнбока отворила је врата коначној про-
пасти шведских земаља у Германији. У исто време док се савезничка војска спремала да
нападне градове Штетин, Визмар, Стралсунд и острво Риген, шведски генерал-губернатор
гроф Велинг, да би спречио последице које из тога могу произићи, закључио је у Хамбургу
10. јуна с администратором Херцогства Холштајн-Готорпског споразум у смислу кога је
Велинг поверио Визмар и Штетин Дому херцогском под покровитељство. Ово Готорпско
Херцогство није било толико снажно да би тако нешто примило на себе, и због тога је по-
менути администратор сматрао за добро да те градове да под секвестар краљу пруском, с
којим је, уз сагласност именованог грофа Велинга, 22. јуна у Берлину закључен овакав
уговор:
1) да се у Штетину и Визмару поставе као гарнизон два батаљона пруске и два готорпске
војске;
2) да шведске трупе напусте ова два града и оду путем који им његово краљевско
величанство пруско ради безбедности покаже;
3) управу у оба места поверити једном пруском и једном готорпском официру истог чина;
4) обавезују се краљ и администратор да штите оба ова места од сваког непријатељског
напада, а затим да их врате краљу шведском, када их буде затражио, у истом стању у каквом
им буду уручени, али да прво краљу и херцогу сви утрошени издаци за издржавање гарни-
зона и испуњавање овог уговора буду плаћени у готовом новцу;
5) у истој таквој секвестрацији биће и Стралсунд и острво Риген, и др.
Овај уговор доказивао је да је краљ пруски, примањем горе поменутих градова под сек-
вестар, желео добра Круни шведској. Он се и надао да ће ово његово пријатељство Шведској
угодно бити. Ипак, када је штетински губернатор, гроф Мајерфелд, био о томе обавештен, и
када је затражено да поменуте пруске и холштајнске батаљоне прими у гарнизон, и он
насупрот томе одговорио да без изричитог налога краља господара његовог то учинити не
може, тада је у граду Шведу, где су се краљ пруски и посланици Северних савезника нала-

224
зили, закључено да се формалном опсадом Штетина губернатор принуди да пристане на
поменути уговор о секвестрацији, у чврстој нади да ће то краљу шведском бити веома при-
јатно. Али у свему томе краљ пруски је остајао неутралан, зато што није хтео да у таквој
опсади узме ни најмањег учешћа, па и артиљерију, коју је раније за ово био обећао, одбио
је да да. И пошто је у међувремену војска Северних савезника већ била ушла у Померанију
и острво Риген заузела, а Стралсунд опколила, британски изасланици су с обзиром на
северни рат у Германији пројектовали примирје под овим условима: „Да Северни савезници
напусте Шведску Померанију, и да ту више не долазе, а и Швеђани не смеју више узнеми-
равати њихове земље у Германији, и тако да ниједна страна неутралним силама и државама
тиме више не чини неприлике.”
Пројект који код Северних савезника није имао никаквог дејства; они га, чак, нису ни
прихватили, него је насупрот томе руски генерал кнез Александар Менчиков дошао у месецу
септембру под Штетин и формално га опсео. Бомбе руске имале су такво дејство да је 22.
числа истога месеца командант био присиљен да преда град под истим условима који су
између краља пруског и готорпског администратора 22. јуна били закључени, и на које је
кнез Менчиков утолико спремније пристао, што је убрзо после тога, управо 6. октобра, у
Шведу, између краља пруског и Високих северних савезника закључеи такав уговор, који је
зараћеним странама па чак и самој Шведској више на корист него на штету могао послужити.
Господар Петар Велики изјаснио се у другом члану тога уговора да од шведских провинција
у Германији за себе ништа не тражи и зато предаје Штетин са свим што овом принадлежи -
краљу пруском. Изјава, која је очигледан доказ да Цар није намеравао да врши освајања у
шведским немачким земљама, већ да тиме само наведе Шведску круну на мир са Русијом.
С друге стране, краљ пруски се за такву изјаву обавезивао у трећем члану да прими
Штетин под секвестрацију и да га Круни шведској не преда пре но што мир ступи на снагу.
Поврх тога, у четвртом члану обавезао се да пази да шведске трупе не улазе више у империју
и тиме не узнемиравају поново Германију. У петом члану је одређено да кад сва још посто-
јећа шведска утврђења у Германији буду предата под секвестар краљу прускоме, Северни
савезници ће повући своје трупе из Помераније и неће више показивати тамо никакво
непријатељство; али под одговарајућим условом - да:
6) његово краљевско величанство пруско никако не допусти, а у нужном случају и оружјем
да онемогући шведским трупама из Помераније да против Пољске, Саксоније, као и против
Херцогства Шлезвиг-Холштајнског предузму неко непријатељство, или да преко ових земаља
нападну неке друге провинције што припадају Северним савезницима, прођу кроз њих и сл.
У седмом члану обавезује се краљ пруски да у овоме северном рату одржава строгу
неутралност и да је ни у чему не преступи;
8) Северни савезници се најчвршће обавезују да ако би краљ шведски, супротно очеки-
вању, ову секвестрацију, формирану у Германији ради опште користи а нарочито у корист
Шведске круне, сматрао за лошу, и ако би због тога усхтео да лично, или преко других, са
краљем пруским непријатељски поступи, у таквом случају ће горе поменути Северни
савезници краља пруског свим својим снагама штитити, и др.
Уз то су била додата још два посебна члана, у којима су се, у првом реду, уговорне стране
сагласиле да краљ пруски узме под секвестар и сву ону страну земље која се простире од
реке Одре до Пеене, али под истим таквим условом, да те земље и градове, исто као и
Штетин, не преда Швеђанима пре него што то не буде дозвољено будућим миром.
2) На ту, ради спокојства империје и општег добра, а нарочито у високим интересима
Шведске круне пројектовану померанску секвестрацију, шведски губернатор у Штетину није
хтео да пристане, мада је то и неколико пута од њега било тражено, па је кнез Менчиков, да
би га принудио на то, морао употребити оружје, због чега су, услед претешког довоза арти-
љерије и муниције из далеких места, и за издржавање руске армије направљени врло велики
издаци; накнада ових, у име Његовог Царског Величанства и краља пољског, тражена је
безусловно, а ни кнез Менчиков од Штетина иначе неће одступити, сем ако претходно
Његово Царско Величанство и краљ пољски накнадом у износу од осам стотина хиљада
рајхсталира на име ових трошкова не буду задовољени. Због тога се његово краљевско

225
величанство пруско обавезује да Његовом Царском Величанству у своје име положи четири
стотине хиљада рајхсталира, и то двеста хиљада почетком идуће недеље, а о предстојећем
празнику Христова Рођења других двеста хиљада, на квитанцију кнеза Менчикова у Берлину,
у готовом новцу. Што се тиче других четири стотине хиљада рајхсталира, они ће бити
исплаћени краљу пољском од стране херцога Холштајн-Готорпског, као што се краљ пруски,
посебним реверсом датим кнезу Менчикову, ради тачног испуњења свега тога обавезао.
Насупрот томе, Његово Царско Величанство за себе и своје савезнике најчвршће се
обавезује да пошто краљ пруски, без обзира на то што он то уопште не мора да учини, само
ради општег добра, за умиривање суседа и спречавање крајње пропасти града Штетина
такву велику суму у своје име полаже, те би било сасвим неправедно да краљ због тога
претрпи ма и најмањи губитак - Његово Царско Величанство ће убедити Шведску круну, која
има највише користи од тога, да она тај новац, и све за ту ствар учињене издатке, и оне који
ће се тек учинити, исплати краљу пруском, и да он, цар, са њом неће склопити мир све док
краљ капиталом, интересом и накнадом губитака и трошкова од стране Шведске круне не
буде потпуно задовољен.
Док се ово у Германији дешавало, његово царско величанство Петар Велики бринуо се о
завојевању Финландије. Он сам упутио се тамо крајем августа месеца. И пошто је шведски
генерал Либекер, који се из Хелсингфорса био склонио у Абов, не надајући се да ће бити
кадар да руском генералу кнезу Галицину пружи одговарајући отпор, отишао одатле даље,
то је цар, пошто је стигао својој армији, заузео 8. септембра Абов. У граду је нашао велику
количину разних залиха хране, али му је било највеће уживање што је градска библиотека,
тамо нађена, могла увећати библиотеку коју је он у Санктпетербургу, још после освајања
Дерпта, почео да ствара. Поводом заузећа града Абова постоји медаља, на којој је с једне
стране портрет Његовог Величанства, с натписом: PETRUS. ALEXII. FILL. D. G. RUSS. IMPE.
M. DUX MOSCOVIAE. На њеном наличју виде се Нептун са трозупцем и Херкул с булавом,
како једном ногом стоје у чамцу направљеном од шкољке, а другом како ступају на морске
валове; иза чамца је насликан грб руски, с натписом из Овидија: TERRA SISTERE PETITA.
OVID. У абшниту: AD ABUM FINLANDIAE MDCCXIII. D. 8. SEP, како се на овде приложеном
гравираном листу може видети.

По заузећу овога важног града, вратио се цар у Санктпетербург, предавши команду над
трупама, које су се састојале од четрнаест хиљада људи, кнезу Галицину, с наредбом да у
тим крајевима гоне Швеђане где год их нађу. Тај вешти генерал, достојан поверења свог
Господара, оставивши у освојеном граду Абову довољно велики гарнизон, кренуо је у поход
против Швеђана, који су се налазили код Тавастуса, изнад језера званог Пеенде, али који

226
су, не смејући да сачекају Русе, одступили према реци Палкани или Пелкин. Кнез Галицин,
заузевши Тавастус без великог отпора, пошао је одатле право на непријатеља који је имао
до седам хиљада људи. Руси су их 6. октобра напали фронтално и с леђа, и тако је почела
битка подједнако храбра са обе стране. Кнез Галицин је однео потпуну победу, пошто су
Швеђани, изнемогавши, били принуђени да се даду у бекство, и то тако брзо да их ни стићи
није било могуће. Победницима су оставили сав пртљаг и сву артиљерију, а осим тога и
четири хиљаде мртвих и заробљених.
Поводом те битке постоји медаља која представља, с једне стране, цареву слику са
уобичајеном латинском титулом, а на другој страни види се план логора обе војске, где Марс,
који овде представља победника у оклопу и шлему, држећи у десној руци штит, а у левој
копље, лети у бој, с натписом из Клаудија: E TE CECIDERE TRIVMHIS; CLAVD; у абшниту:
SVECI AD PELCINVM AMNEM VICTI 6. OCT. S. V. Копија ове медаље, приложена овде на
гравираном листу, боље ће објаснити њен опис.

Стање Финландије, у којој су Руси већ односили победу, опомињало је пријатеље Шведске
круне, да ова треба да мисли као на најхитнију ствар, на даљу безбедност, у крајњем случају,
ради њених немачких провинција у Померанији, које се нису налазиле у бољем стању. И
заиста, цесар римски, да би северни рат ограничио на најмањи део немачких земаља, наре-
дио је да се у месецу новембру под његовим медијаторством одржи Империјални конгрес у
Бруншвигу. На тај конгрес су позване биле и све Северне зараћене силе, с чиме су се све
оне и сложиле, сем краља шведског, који је одговорио цесару да не може пристати на његово
медијаторство пре но што не престане империјални рат, зато што му је то француски краљ,
као гарант Вестфалског и Северног мировног уговора, нарушених од стране непријатеља
шведских, већ одавно први предложио. Он само то моли да његово цесарско величанство,
као првоначелник Империјума, благоизволи да му пода и учини цесарску асистенцију, да би
му краљ пруски и холштајн-готорпски администратор вратили Штетин и друге градове у
шведским немачким провинцијама, које су без његовог знања узели под секвестар.
Одговор који је показивао да је шведски краљ био сасвим непоколебљив у својим освет-
ничким намерама. Тако је и било. Јер, пошто је видео да су Турци мир с Русијом поново
закључили, и неће да га због њега руше, измишљао је друга средства да то постигне. По
његовом наговору стигао је Станислав Лешћински у Бендере да би тражио од Турака помоћ
против својих прогонитеља у Пољској, у чему му је татарски хан снажно помагао, па је, да
би покренуо Пољаке на извесне непријатељске поступке, који би се, потом, могли сматрати
нарушавањем мира, утврдио Хоћим, и наредио једном снажном корпусу војске да из Бендера
оде тамо.

227
 У међувремену, војвода Јаблонски, рођак Станислављев, сејао је по Пољској разне
сплетке против краља Августа Другог. Можда би те измишљотине имале тада и некаквог
успеха да нису изасланици краља Августа и Републике Пољске, а поименце војвода
Мазовски и генерал Холц, против тога снажно устали, нарочито тиме што су дали на знање
Турском двору, да ће, ако Порта Отоманска наруши Карловачки мир с Пољском, цесар
римски и руски цар, по сили свога савеза, бити обавезни да Републици дају помоћ. Због тога
је султан, у намери да како с Русијом тако и с Пољском сачува мир, наредио татарском хану
да строго мотри на Станислава и да због њега не ствара никакав повод за нарушавање мира.
При том је, да би се спречио сваки повод за незадовољство, издата строга наредба да није-
дан Турчин и ниједан Татарин не прелази преко Дњестра наоружан. Поврх тога, изасланику
шведском је било наређено да напусти Цариград и оде свом краљу у Демердеш, коме је
опет речено да преко Пољске крене натраг, у своју државу.
Док се ово дешавало у Турској, поданици Краљевства Шведског, видећи да Руси не само
што су сасвим заузели Лифландију и Карелију него се војевањем у Финландији и заузећем
њених приморских градова приближују већ и самим обалама Штокхолма, доспели су у крајње
узбуђење, а у Штокхолму умало да није избила отворена побуна. Па иако је ова спречена,
Сенат је, с обзиром на предлог који му је поднело грађанство, и из других разлога, био при-
нуђен да моли краљеву сестру Улрику Елеонору да због крајње опасности у којој се држава
већ налази, и због дуготрајне краљеве одсутности благоизволи да својом Високом особом
присуствује у Сенату и својим Високим чином одржи поданике у миру и послушности.
Принцеза, која је и сама имала пред очима сву опасност у којој се држава сада нашла,
пристала је на тражење Сената, и зато је сазвала за 14. децембар Државни сабор ради
саветовања о мировним преговорима који су Шведској у сваком погледу били крајње пот-
ребни. Али је краљ шведски, чим је о томе био обавештен, послао Сеnату жестоки приговор
с наредбом да се не усуди ни са ким ступати у мировне преговоре, а још мање да одржи
Сабор сталежа.
Господар Петар Велики, који ништа није тако желео као трајни мир, веома је жалио што
је Империјални конгрес у Бруншвигу, због тврдоглавости краља шведског, остао без икаквог
дејства. Најзад је закључио да за добијање доброг мира нема бољег средства од продужетка
рата. Због тога се, предузевши за то све потребне мере, спремао за даље кампање у Фин-
ландији и на Ботнијском заливу. Наредио је да се у бродоградилишту убрза изградња бро-
дова, па је тамо и сам одлазио, надгледао посао, лаћајући се не само онога што му је
изгледало неуспело него и самога посла, а то је и био разлог што је шездесет полугалија већ
месеца марта било довршено.
И пошто је због војних и других разних ствари које се тичу добра државе морао преду-
зимати многе послове, наредио је да Правитељствујушчи сенат, основан 1711. године, буде
од 1714. године у Сенктпетербургу. Поред тога, бринући се о повећању државне касе, од
које сва војна дејства и друге његове корисне установе зависе, наредио је истом Сенату да
обнародује по свим губернијама наредбу да се од продаје робе наплаћује порез, по десет
новчића на рубљу. Уз то, бринући се о просвећивању народа свог, наредио је да у свим
губернијама деца племићког и чиновничког сталежа, од десет до петнаест година, уче
аритметику и геометрију, и да се ради тога учења пошаљу ученици математичких школа, по
неколико из сваке губерније, архијерејима и у веће манастире, те да се у архијерејским
домовима и манастирима оснују за њих школе; а када ту науку ови ученици потпуно науче,
да им се при отпуштању дају сведочанства, без којих - не допустити да се ожене.
У почетку месеца марта, Његово Царско Величанство добило је из Финландије вест о
победи коју је генерал кнез Галицин 19. фебруара однео над шведским генералом Арнфел-
дом код града Васе који лежи на источној обали Ботнијског залива. Кнез Галицин је стајао
са својом војском код Бирнбурга; обавештен да се Арнфелд са десет хиљада људи налази
ушанчен код поменутог града Васе, упути се тамо и нападне Швеђане тако снажно да су ови,
мада су у почетку и пружили храбар отпор, ипак били принуђени да се разбеже, оставивши
више од хиљаду мртвих на месту и пет стотина у ропству. Плод ове победе било је освајање
града Васе.

228
 Поводом те битке постоји медаља, са ликом, на једној страни, Особе Његовог Царског
Величанства са уобичајеним натписом, а на наличју се види план битке, над којом анђео
лети и у десној руци држи ловоров венац, а у левој заставу са три круне, које представљају
грб Финландске провинције с натписом: PVGNA AD VASAM, а доле: DIE XX. FEBR. S. V.
MDCCXIX, као што се на приложеном гравираном листу видети може.

Поводом те победе приредио је Господар сјајан ручак на коме се пило у здравље храбрих
морнара, верних савезника и храбрих војника. Ова радост је била увећана другом, не мање
пријатном вешћу, коју је вицеканцелар барон Петар Шафиров из Цариграда преко курира
послао, јављајући да по окончању повлачења границе намерава да се врати с Порте.
Продужетак војних дејстава у Финландији поверио је Господар бризи кнеза Галицина, а
сам је решио да проведе неко време у Санктпетербургу ради увођења разних државних
послова и закона који се тичу опште користи његових поданика. Обичај уведен у многим
државама, да се имања, како непокретна тако и покретна, после смрти очеве деле између
деце, постојао је и у Русији. Господар Петар Велики, старајући се о благостању својих пода-
ника, изволео је 23. марта, властитом руком написавши, у држави својој установити закон о
таквој деоби, који је требало да буде кориснији од поменутог обичаја. У самом почетку тог
закона он говори да таква деоба непокретних имања јесте велика штета у држави, и како за
интересе државне тако и за поданике и саме породице - пропаст. На пример, ако је неко
имао хиљаду домова и пет синова - када се после његове смрти поделе, то ће сваком сину
само по двеста домова припасти. Отац њихов, будући једини господар хиљаду домова, имао
је трпезу сјајну и чист однос с људима; синови, пак, сећајући се славе оца свог и части рода,
неће хтети да сиротују, него ће сваки онако као и отац његов; а ако то не буде могуће, узи-
маће од бедних поданика, и двеста домова биће принуђено да даје онолико колико је хиљаду
давало, из чега неминовно следи пропаст за ниже слојеве и штета за интересе државне. А
да и самим породицама од такве деобе долази пропаст, само се по себи разуме, јер кад би
сваки од те петорице имао по два сина, сваком би од њих по сто домова припало, и тако,
даље множећи се, до таквог ће сиромаштва доспети да и сами могу постати; сељаци, и
угледне породице уместо славне биће сељачке, као што већ много таквих примера има.
Поврх обе ове штетне ствари, још је и ово: нико кад има бесплатни хлеб, макар и мали,
никаквоме добру државе без принуде неће да служи нити да му тежи, него гледа да све
избегне и да живи у беспосличењу, које је, по Светом писму, основа свих злих дела.
Напротив, ако некретнина остане увек једном сину, а осталима само покретне ствари,
онда ће државни приходи бити исправнији, јер ће са већег господар увек бити задовољнији,
и може више да помаже поданицима, а не да их упропашћује. А ни породице неће пропадати,

229
него ће у свом сјају непоколебљиве бити, славне и високе куће. А остали синови неће бити
беспослени, јер ће бити принуђени да хлеб свој траже службом, учењем, трговином и оста-
лим. И све што учине ради свога издржавања, опет је државна корист.
На темељу таквих основаних разлога, установио је Господар да се непокретне ствари, то
јест племићке, добијене и купљене баштине и спахилуци, као и домови и дућани, не смеју
продавати нити залагати него се морају враћати у род, на овакав начин: Ко има синове, и
једноме од њих коме хоће (не гледајући на првородство него на подобност, тј. ко је за нас-
леђе погодан, макар и млађи) да да некретнину путем тестамента, тај ће је и наследити, а
друга деца оба пола да буду награђена покретном имовином коју су отац или мајка дужни
лично да им поделе, како синовима тако и кћеркама, колико их буде, по својој вољи, сем
ономе једном који ће бити наследник некретнина. А ако неко не буде имао синове а има
кћери мора им распоредити наследство на исти начин. А ко је бездетан, и вољан је да да
некретнину једноме из породице своје коме хоће, а покретно коме шта хоће сродницима
својим или некоме са стране, и то ће бити у његовој вољи.
Закон је овај опширан и садржи у себи све што се односи на такву поделу, али то, као
нешто што не спада овамо, остављамо, а бележимо још само цареву бригу о синовима који
остају без непокретног наследства. За такве је прописао да ако неко од њих пође у војну
службу и службом заради новац којим би хтео да купи села, домове или дућане, слободно
му је да купи, али после седам година службе. Ако је, пак, у грађанској служби, онда после
десет година службе. Буде ли у трговини или на занату, онда после петнаест година. А ко ни
у чему горе наведеном не буде, тај никада неће моћи ништа да купи, све до смрти.
О увећавању и улепшавању свог љубљеног Санктпетербурга, који је он, пресељењем
Правитељствујушчег сената, престоницом императорском учинити решио, старао се исто
као и о целој држави својој. Наредио је да му се достави број свих до те године саграђених
кућа, којих је, великих и мањих, нађено 34.550. За умножење како кућа, тако и грађана,
поновио је своје пређашње наредбе да тамо те године неизоставно граде куће дворјани и
царедворни, који су се у војној и грађанској служби налазили; такође удовице које имају децу,
а имају, оне или њихова деца, по сто кметова - укупно наредивши триста педесеторици људи;
од трговаца и трговине, стотини; од варошана Московске и свих других губернија, који у
лукама и на вашарима тргују на велико, или негде какву фабрику и занат имају, од прво-
разредних и од средњих грађана, трима стотинама; такође од занатлија свих врста и рад-
ника, трима стотинама.
Тако велики број кућа, које је требало саградити исте године, захтевао је такође много
радника, нарочито зидара; због тога су тамо, по наређењу Његовог Царског Величанства,
послани из руских градова сваковрсни мајстори који су, у почетку, долазили против своје
воље, али су одмах после тога други радо почели да пристижу. Од свога рада су се обо-
гатили, а многи су затим почели да тргују шумом, с не малом добити. Неки од њих су се
населили у Петербургу, а други, и то већина, населили су се у местима која се сада зову Охта
и Мала Охта. А да би још вештије људе имали у Петербургу, послао је цар наређење своме
посланику у Француској да дође до што је могуће већег броја таквих људи, са обећањем да
ће за десет година бити слободни и да ће им дати бесплатно место за насељавање.
Колико је љубави Његово Царско Величанство имало за морепловство, поменули смо
већ на многим местима, а и саме његове покушаје у томе смо видели. Исто тако је хтео да и
сви грађани петербуршки, као и они који се крај реке Неве насељавају имају исту такву
љубав; због тога је наредио још у априлу месецу да се, кад се на Неви отопи лед, нико не
усуди да плови по реци са веслима, него на једрилицама. Истина да су испрва многи, не
знајући како се то ради, страдали, али су убрзо затим то врло добро научили.
Вештина изградње ратних и сваковрсних других бродова напредовала је из дана у дан.
Не обазирући се на то, купио је Господар у Енглеској још три ратна брода, који су и стигли у
мају месецу у Ригу. А како је у исто време један у Петербургу новосаграђени, исти такав брод
требало да буде поринут у море, изволео је Он да позове тамо све своје министре и
генерале, као и све бољаре, старе и младе, који су се тада нашли у Петербургу, не толико
ради увесељења на тој церемонији, колико да би се улило у њих осећање пријатности и

230
љубав према поморству. Ту им је одмах, на броду, одржао кратак али помена веома вредан
говор:
„Браћо моја”, рекао је, „ко би од вас пре тридесет година могао помислити да ћете овде
са мном, на Балтичком мору, бродове градити и у овој, сопственим нашим трудом и
храброшћу освојеној земљи град за наше становање подићи и такве храбре и победоносне
војнике и морнаре руске крви, такве веште и из туђих земаља поново приспеле синове,
толике стране уметнике и мајсторе у Нашој Држави, и тако високопочитавање од иноземних
Потентата према Мени и вама видети и доживети?
Летописци говоре да су све науке имале своје древно станиште у Грчкој, одакле су
судбином времена изгнане и распрострле се у Италији, и уз то у свим европским земљама.
Али их је немарност наших предака омела, те су се оне у Пољској зауставиле, а до нас доћи
нису могле. Пољаци, као и сви Немци, били су у истој таквој тами незнања у каквој смо се
ми досад налазили. Ипак, превеликим трудом њихових владара отвориле су им се очи, и
ушли су у наслеђе древних грчких наука, уметности и разборитог живота.
Сада је већ дошло време и код нас, само ако будете хтели да ми у Моме подухвату
помогнете и труд са потпуном послушношћу сједините. Странствовање наука поредим с
оптоком крви у телу човечијем. И надам се, да ће оне, те науке, оставити једном Германију,
Француску, Енглеску, и да ће неко време код нас провести, да би се затим опет у Грчку, у
своје древно отечество вратиле. Саветујем вам, међутим, да памтите ову пословицу: МОЛИ
СЕ И РАДИ, а зато и верујте да ћемо можда још за живота нашега, нашим трудом и славом
нашом, посрамити и најученије народе.”
Стари бољари слушали су овај говор више са жаљењем за својим древним обичајима не-
голи са жељом за славом, својом и Господара својега. Али млада господа су тиме била до
суза дирнута.
Истог месеца стигао је од Мехмета Бахадира, хана узбечких Татара, изасланик Ачерби у
Санктпетербург. Изјава тога изасланика састојала се у томе да хан, господар његов, с радош-
ћу честита Његовом Царском Величанству на толиким срећно добијеним победама, и препо-
ручује се милости и покровитељству Његову; при том моли да Његово Царско Величанство
благоизволи наредити свом поданику, татарском хану Ајуки, да с њим, Бахадиром, живи у
добром суседству и миру, јер изгледа да он, Ајука, намерава да се с Татарима потчињеним
Кинеској Држави сједини против њега, Бахадира. А за такву милост обећава он, Бахадир, у
знак своје захвалности, послати Његовом Царском Величанству педесет хиљада војника кад
год то буде наређено. Поврх тога, ради већег доказа свог пријатељства, дозвољава он кара-
ванима Његовог Царског Величанства слободан пролаз у Кину кроз своју земљу; а и сам
тражи да с Русијом склопи трговински уговор. Пролаз каравана кроз његову земљу доносио
би Русији невероватну корист, пошто су они до сада путовали кроз цео Сибир, немајући
никаквог погодног пута, разним кривинама река, и зато једва да су за целу годину дана могли
стићи у Пекинг. А кроз узбечку земљу могу ићи право, и за четири месеца бити у Пекингу.
По свршетку тога принео је изасланик Његовом Царском Величанству пошиљку од свога
хана, многе кинеске свилене златотканице на поклон, изјављујући при том да је у Москви
остало још неколико персијских коња и животиња, а леопард и мајмун, које је такође имао,
угинули су му на путу.
Пошто је разонодио узбечког изасланика пловидбом на бродовима у Финском заливу до
Кроншлота, отишао је Господар крајем маја месеца, као контраадмирал руске ратне флоте,
с ратним бродовима и галијама из Кронштата ка обалама Хелсингфорса. У Финландији,
управо у Саволакском дистрикту, налазио се још један град, Нишлот, у коме су Швеђани
имали свој гарнизон. Град овај, који се на финском језику зове Саволина, лежи на језеру
Саима. Тврђава, која је у близини града на каменитом тлу саздана и носи исто то име,
Нишлот, то јест „Нова тврђава”, јесте природом и вештином неупоредиво утврђена. Не
обазирући се на то, руски пуковник Шувалов, упутивши се тамо са извесним бројем војника,
опсео ју је са свих страна. Опседнути нису нимало штедели храброст при одбрани; ипак,
немајући наде у помоћ, били су принуђени да се покоре победитељима.

231
 Поводом заузећа ове тврђаве постоји медаља која представља на једној страни лик
Његовог Величанства. На наличју медаље види се бомбардовање града, с натписом:
NEVSCHLOS. Испод тога поред језера лежи Викторија са круном градова, која представља
финландске приморске градове, у десној руци држи грб Руске Државе, наслонила се на сасуд
из кога се излива вода, која значи корист Русије што јој обећава завојевање финландских
обала, а поврх тога је написано: CASTRVM NOVVM CAPTVM, а у абшниту назначена је
година и дан заузећа Нишлота, MDCCXIV, DIE 29 IVN. S. V., то јест 1714, дне 29. јуна по
старом календару, као што се на овде приложеном гравираном листу видети може.

По заузећу Нишлота и после истовременог опустошења Улаборга, није остала Швеђанима

за њихову сувоземну заштиту више никаква могућност, сем још, донекле, на мору. Не много
пре тога, Његово Царско Величанство је веома милостиво објавило једним универзалом,
свим поданицима краљевства шведског, да он одавно жели да оконча овај рат, и да је у том
циљу после полтавске битке не само преко генерал-мајора Мајерфелда краљу шведскоме
него и преко секретара Цедерхелма Сенату у Штокхолму понудио најхришћанскији предлог
за мир, тражећи за себе Нарву и Ингрију, која му је и тако од старине припадала, и део
Карелије с Виборгом; надао се да ће краљ шведски овом његовом царском скромношћу и
снисходљивошћу бити побуђен да покаже исту такву хришћанску и праводушну наклоност
ка миру, и тиме произвести трајни мир и спокојство својим јадним поданицима па и многим
другим хришћанима. Међутим, целоме часном свету познато је колико су мало његови
царски похвални сентименти вредели код краља и сената шведског. Краљ, изложивши своје
поданике крајњој опасности, предао се радије вероломним проклетим варварима него да се
с њим, царем, и с његовим савезницима помири. И због тога он, цар, гнушајући се толиког
крвопролића и веома жалећи због тога, изјављује свим шведским поданицима своју истинску
наклоност миру, што и њима самима препоручује, додајући: ако таква његова мирољубива
изјава не буде у Шведској имала никаквог одјека, и због тога Шведској Држави буде нането
неко зло, то ће му ова његова декларација пред Богом и целим светом за оправдање слу-
жити.
Истина, све је ово шведском сенату сасвим пред очима било, а губитак Финландије још
више их је уверавао у то. Али, требало је повиновати се наредбама краља господара свога
да се ни са ким не ступа ни у какве мировне преговоре, већ да се има бранити до краја.
Цар Петар, видећи да ни његови универзали ни освајање свих финландских утврђења и
лука нису могли непријатеља приволети на мир, одлучи због тога да се са својим снагама
приближи самим обалама штокхолмским. У тој намери пође од Хелсингфорса са флотом ка
острву Аланд, што лежи између Финландије и Упландије, не тако далеко од Штокхолма.

232
 Шведски адмирал Вортранг, дознавши благовремено за ту цареву намеру, није оклевао
да приђе са флотом истоме том острву, где се и зауставио на сидришту. Руска флота, под
командом генерал-адмирала грофа Апраксина, састојала се од шеснаест линијских бродова
и 180 већих и мањих галија, фрегата и других лађа, таквих које су се могла провући кроз
стеновите и пешчане пролазе што се налазе не само код острва Аланд него и свуда уз обале
ботнијске и финландске, и причињавају тешкоћу тамошњој поморској пловидби.
Руси су допловили са флотом до Ангута. Између овог и Расаборга налази се уска прев-
лака, преко које је наређено било пренети осамдесет галија у залив на западној страни
његовој. Шведски контраадмирал Ереншилд, који је био изишао ради осматрања покрета
руске флоте, спазивши ове галије, које су биле претходница под командом самог цара као
рускога контраадмирала, помисли да му неће бити тешко да их заплени или потопи, те пође
на њих. Битка је трајала два часа, и била је са обе стране веома жестока. Цар Петар вршио
је тада дужности војника, морнара, кормилара и контраадмирала наизменично, наређујући
речју, радећи својим рукама и бодрећи својим примером. Не обазирући се на то што су
Швеђани испољавали у бици изванредну храброст, он сам је са својом фрегатом ударио на
брод на коме се налазио Ереншилд и показао овде да је савршен морски борац, јер су све
шведске галије и чамци били заплењени и одвучени у Абовско пристаниште. Пет стотина
Швеђана је у тој бици пало мртвих, а Ереншилд с двадесеторицом официра и око шест
стотина редова пали су у ропство. Остатак шведске флоте повукао се брзо ка Штокхолму, а
Руси, не наилазећи више на отпор, овладаше острвом Аланд, које је од Штокхолма удаљено
само неких дванаест часова.
Вест о овој победи и о освајању острва Аланд изазвала је у шведској престоници ужас.
Двор се стао спремати да оде у Дротнингхолм, а влада је преузела бригу о заштити лука
штокхолмских. Међутим, Његово Царско Величанство, које је и по краљу шведском и из свог
искуства знало колико је опасно улазити дубоко у непријатељску земљу, није се ни хтело
упуштати у толике подухвате ни делити своју армију на толике стране. Он се задовољио тиме
што је Швеђанима показао своју поморску силу, и кроз победу постигнуту над њима упозорио
их да се прибојавају даљих његових потхвата, те да и за мировне преговоре постану распо-
ложени. И даде опет грађанству штокхолмском умирење, на тај начин што је напустио то
острво и, предавши управу над Финландијом кнезу Галицину, вратио се са свим заплењеним
шведским бродовима и људима у Санктпетербург.
Одвајам овде мало места да саопштим догађај који нам показује несравњиву смелост
господара Петра Великог на мору. Опасност која је његовом драгоценом животу запретила
још за време странствовања у Холандији, на морском путу од Хардервика, није била толика
као ова која му се догодила у Финском заливу. На путу његове флоте од Хелсингфорса
према Аланду, подиже се једне ноћи изненада супротан ветар, услед чијег је дејства настала
тако снажна бура и ударање валова да је сва флота била у крајњој опасности, и већ су сви
мислили да им више нема спасења. Његово Царско Величанство, видећи овај не баш
неоснован страх својих бродара, рече да ће он сам на чамцу поћи према копну да би их
запаљеним огњем охрабрио близином копна. Одважност не толико опасна колико задивљу-
јућа! Без мога подсећања могуће је замислити да су се сва господа официри, што се с њим
на броду налажаху, ужаснули над овим саопштењем и пали пред ноге његове, молећи веома
усрдно да промени своју одлуку и да се не излаже тако очевидној погибељи. Али се Његово
Царско Величанство, не обазирући се на то, посади с неколико веслара у чамац, и отплови.
Они што остадоше, уопште се нису надали да ће га још видети, па су сви били очајни. Копно
је одатле било на растојању од две морске миље, и он, као други Цезар са чувеним оним
речима SAREM VEHIS (Цезара возиш), проби се кроз оне силне валове што су непрестано
ударали и, изашав на земљу, нареди одмах весларима да запале ватру, да би тиме дао знак
онима што остадоше на флоти да се срећно искрцао и да ни они нису далеко од обале.
Поморска битка код Ангута и добијена победа над Швеђанима што се догодила 27. јула,
имала је да буде прослављена као оне задобијене под Лесним и код Полтаве, то јест —
торжественим уласком у Санктпетербург. Ради тога је Његово Царско Величанство, на
повратку, упутило тамо курира с вешћу о добијеној победи, и с наредбом о припремању

233
таквог уласка који је још славнијим хтео да приреди, а у то преко другог курира доби
обавештење да му је господарица царица Катарина родила 12. числа истог месеца кћер
Наталију Петровну.
Четвртог септембра стиже сва флота у Кронштат, где су се два дана одмарали. Из Крон-
штата су руски и шведски бродови отишли у Катариненхоф, где се тада Господарица царица
налазила. Ту су провели такође два дана, а потом кренули у Санктпетербург, у следећем
поретку:
1) три руске галије предводиле су улазак; за њима су ишли:
2) три шведска шеербота са по четири топа;
3) шест шведских галија са по четрнаест топова;
4) шведска фрегата, на којој се налазио шведски контраадмирал Ереншилд;
5) руска фрегата, на којој је био руски контраадмирал Петар Алексејевич, кога у флоти
нису смели друкчије називати до по његовој официји;
6) три руске фрегате с руским поморским војницима.
Када су се ови бродови приближили Петербургу, били су салутирани паљбом из 151 топа
с тврђаве, а потом су се укотвили те су се људи искрцали на земљу и кренули у град у
следећем поретку:
1) једна чета Преображенске лејбгвардије, предвођена генерал-мајором Головином; иза
ње је вучено
2) десет топова, шездесет застава и три стега, које је генерал кнез Галицин од шведског
генерала Аренсфелда у Финландији код града Васе запленио;
3) две чете Астраханског пука:
4) шведски поморски подофицири, војници и морнари;
5) два вода Преображенске лејбгвардије;
6) четрнаест шведских поморских официра;
7) стег шведског контраадмирала, који су носили четири подофицира;
8) шведски контраадмирал Ереншилд у новој сребрно украшеној, од Његовог Царског
Величанства поклоњеној му униформи;
9) руски контраадмирал, у зеленој, златом украшеној одори;
10) остале чете Преображенског пука завршавале су поворку.
Тријумфална капија кроз коју је целокупна поворка пролазила, била је разним симболима
најбогатије украшена. Између осталог, седео је орао на слону, с натписом: „Руски орао не
хвата мухе.“ Заробљена фрегата шведског контраадмирала била је објашњење тога сим-
бола, зато што се звала „Елефант“ („Слон“).
По приспећу свих победника и побеђених у Сенатску палату, кнез Фјодор Ромадоновски,
који је тада имао титулу вицецара и седео између свих сенатских посланика на трону, на-
редио је рускоме контраадмиралу Петру Алексејевичу да дође у Сенат и преда писмени
извештај о свему што се код Ангута десило. Овај је захтев сместа био испуњен.
После читања извештаја и међусобног саветовања, испитивали су контраадмирала о
разним стварима што су се на томе походу догодиле, а онда, с обзиром на такву његову
верну службу руском отечеству, дадоше му достојанство вицеадмирала сверуске флоте, уз
свеопшти поздрав: „Живео вицеадмирал!“
Ја не знам, има ли примера да неки император врши оне послове које само поданицима
приличи чинити, или да очекује наредбу и унапређење у више достојанство од оних над
којима влада. Ретко! Но Петру Великоме, господару и самодршцу сверуском, такви су пос-
лови били дражи од осталих, и он је више радости показивао када су му говорили: „Госпо-
дине контраадмирале”, или као тада: „Господине вицеадмирале“, него „Ваше Царско Вели-
чанство“. Поврх тога, он је хтео таквим својим поступцима дати на знање своме народу да
се војничка достојанства у добро уређеној држави добијају само за заслуге и да велика и
славна дела имају знатно више права на унапређење у више достојанство него порекло и
срећа.
Будући задовољан таквом промоцијом, благодарио је Сенату на таквој пажњи за његову
службу, а потом се врати на свој брод, на коме је одмах истакнут стег вицеадмиралски.

234
Примио је тамо од све руске велике господе и од свих страних посланика честитања, а после
су сви отишли у дворац кнеза Александра Менчикова, где је био спремљен најсвечанији
обед.
Шведском контраадмиралу Ереншилду, који је такође био за столом, указивао је Господар
велику пажњу, а по завршетку јела рекао је свој присутној руској господи: „Ево, овде видите
храброг и верног служитеља свога Господара, који је заслужио да од њега добије највишу
награду и који ће, докле год буде код Мене, уживати сву моју пажњу, иако је побио многе
моје храбре Русе. Но ја Вам опраштам (рече обраћајући се Ереншилду), и остајем Вам
наклоњен.“
Ереншилд, заблагодаривши Његовом Царском Величанству на таквој великој пажњи,
одговори: „Тачно је да сам своме Господару служио часно, али нисам учинио ништа више
од онога што сам био дужан учинити. Нисам бежао ни од смрти, али је нисам нашао. Све
што ме у мојој несрећи теши јесте то, што сам од Вашег Величанства, као тако великог
поморског официра и садашњег вицеадмирала заробљен, и што се у милости Вашој нала-
зим.“
Овај шведски контраадмирал је причао да су се Руси у тој бици тукли са Швеђанима као
лавови и да, само да он сам није био сведок њихове поморске вештине, никада не би могао
веровати да је цар од својих глупих поданика начинио тако изврсне поморске војнике.
За прослављење овога победоносног догађаја направљене су и храбрим официрима
подарене медаље, на којима је, с једне стране, насликана Висока Особа Његовог Царског
Величанства, с натписом словенским: ПЕТАР АЛЕКСЕЈЕВИЧ СВЕРУСКИ ЗАПОВЕДНИК.
На полеђини се види поморска битка, с натписом: ПРИЈБЕЖНОСТ И ВЕРНОСТ ПРЕВАС-
ХОДЕ СИЛУ. У абшниту: ЈУЛА 27. ДАНА, 1714. Постоји и друга медаља исте величине, али
са латинским описом; на првој страни је царев лик, а на другој се види, исто тако, поморска
битка и поред ње Победа, која стоји једном ногом на прамцу брода, у десној руци има венац,
а у левој весло обавијено палмовом граном, с натписом: CLASSIS RVSSICAE PRIMITIAE, у
абшниту: VICTORIA NAVALIS PROPE ALANDIAM. 27 IVL. S. V. Копије обе ове медаље при-
лажем на гравираним листовима (видети на следећој страни).
По завршетку овог торжества (свечаности), и пошто спољни војни послови нису више
могли да буду препрека унутрашњим задацима, Петар Велики, преузевши опет царску
титулу, поче вршити оне послове који су се тицали унутрашњег благостања државе његове.
Он се у својим пространим земљама понашао као добар домаћин у свом отеческом наслед-
ству. Надгледао је све делове економије, управљао царством и бринуо се о свему што је
његову моћ и срећу и славу поданика његових утврдити или умножити могло. Узимао је на
себе, као прави Протеј, по својој вољи, разне облике. Одједном је бивао - свој генерал, свој
саветник, свој министар; он је издавао наредбе, он је и хтео да све његове наредбе буду
тачно испуњене, па их је често и сам испуњавао. Био је у своме бродоградилишту час наред-
бодавац, час надзиратељ, а често и дрводеља. У Петербургу и другим градовима био је и
архитект. Почетком исте године ишао је лично у Лифландију, у Риги осмотрио изградњу
тврђаве и, наредивши да се поправи оно што му се није допало, пожурио оданде у Ингрију,
и да би је населио довео је из разних области своје простране државе знатан број породица.
Заробљени грађани у Дерпту и Нарви, као и они који су по разним руским градовима били
расељени, морали су се опет вратити својим кућама.
Колико ради украшења, толико и ради обезбеђења од пожара у Санктпетербургу, наре-
дио је указом још у априлу месецу да се на Петербуршком и Адмиралитетском острву, а
такође и свуда по Великој Неви и Великим каналима не граде дрвене куће већ камене по
нацртима, а кровови да се покривају црепом. Но пошто за толике грађевине није било до-
вољно каменорезаца и других мајстора, он је указом забранио, у целој држави, на неколико
година (док се Петербург довољно не изгради) сваку камену градњу, а каменоресци и други
мајстори, по наредби о којој смо малочас говорили, били би послани у Петербург.
Старање Његовог Царског Величанства протезало се и до производње камена, зато што
га у Петербургу није било, па је ради тога установио да се на свакој лађи, ма чија била, која
из разних места преко Ладошког језера долази у Петербург, увек, приликом сваког доласка,

235
има довести овамо по 30, по 20 и по 10 каменова према могућностима лађе. А тако и суво-
земним путем, која год кола пођу у Петербург с провијантом и с другом било каквом ствари,
има увек да довезу по три камена величине по 5, а на лађама по 10 фунти.
Колико је био добар економ, толико се, не мање, показивао као добар законодавац и
исправитељ рђавих обичаја у управи. Савети, судови, расправе и пресуде у свим надлеш-
твима обављани су били усмено, ретко писмено, и од стране онолико асесора колико их се
кад у каквом послу задеси; у њиховој одсутности често су секретари и писари обављали
послове. Да би то исправио, наредио је указом да се како у Сенату, тако и у војсци и у
губернијама воде протоколи о томе када се нека ствар реши, или се каква наредба некуда
има послати, или се што поново има установити, и то: кад какву ствар треба расправити,
војну или грађанску, тад треба сабрати све асесоре, у Сенату - сенаторе, у војсци - сав
генералитет, у губернијама - вицегубернаторе и оберкоманданте који се у то време налазе
при губернатору, а исто тако и ландрате или ко је где одређен: предмет има да чита секретар
или канцелист, и кад прочита да пита редом по једнога и записује свако мишљење, које је
сваки дужан да својеручно потврди, а потом треба да расправљају о томе предмету, и према
већини гласова тако и да се одлучи, и да сви потпишу заједничку изреку. Уколико се деси да
неко не буде присутан због болести, таквоме треба кући предмет послати да би га, прочи-
тавши, потврдио. Секретарима и канцелистима је запретио смртном казном ако по наредби
236
237
својих принципала сами неке одлуке о решењу предмета стану потврђивати, осим у оним
случајевима који не подлежу решењу. Додао је и другом наредбом да у свим његовим
земљама, сви сваког чина судије суде по законику, за све у свему једнако, без богомрског
лицемерства и проклете користољубивости, противне истини.
Његово Царско Величанство је хтело да заслуге војних лица буду правилно награђиване,
али је при том хтело да те заслуге имају свагда за собом сведочанство непристрасно и тачно.
И на тај начин, по изданој наредби Његовог Величанства, требало је производити на вакан-
цију (упражњена места) оберофицире на основу сведочанства штаб и оберофицира истога
пука. А штабофицире на основу сведочанства генералитета и штабофицира целе дивизије
да је тај који се производи на ваканцију те шарже достојан. Пристрасност у избору забранио
је под претњом лишења имовине и почасти.
Има држава у којима су не само пристрасни у томе избору него се и великим парама при
том служе. Но за све време владања Петра Великог нисам видео никаквог трага из кога би
се могло закључити да су војна достојанства и чинови били када на продају, а још мање да
неко од официра који неће више да служи, чин његов преузме куповином.
Услуга коју је њено величанство господарица царица Катарина, у то време када су се не
само цар заједно с њом него и цела руска војска, а може се рећи и цела држава, на Пруту у
крајњој невољи налазили, извршила склапањем мира с Турцима, имала је такође да буде
награђена. Награда, која се тад састојала у томе што је Његово Царско Величанство, за вечну
успомену на њене заслуге изволело установити 24. новембра, у име најдраже своје супруге,
витешки орден, такав какав овде, заједно са звездом која му припада, на гравираном листу
прилажем, а који је он у исти тај дан уз уобичајене церемоније на њу ставио, и она приредила
свој високој господи и дамама најбогатији обед. Од тада се овај орден даје само женскоме
полу.

После шест дана, управо 30. числа, празнован је био дан Светог апостола Андреје, као
патрона Русије и руског главног ордена, о коме смо већ на другом месту говорили. Витезови
су у то време били: Његово Царско Величанство, краљевска величанства Пољске и Данске,
кнез Александар Менчиков, генерал-адмирал гроф Фјодор Матвејевич Апраксин, врховни
канцелар гроф Головкин, генерал-фелдмаршал и витез малтешки гроф Борис Петрович
Шереметов, генерал кнез Репњин, фелдмаршал гроф Јаков Данијел Брјус.
Колико се Господар обрадовао што су посланици његови на Стоманској Порти, вицекан-
целар барон Шафиров, тајни саветник Петар Толстој и генерал-мајор Шереметов, срећно
окончавши у Цариграду мировне преговоре, приспели у Санктпетербург почетком децембра

238
месеца - толико га је више ражалостило што су најугледнија војна и политичка господа
управо у то време ухваћена у највећим преступима према његовим напорима. Још 1703.
године увео је он у својој држави такву контрибуцију од својих поданика, путем које би и каса
државна могла имати знатно увећање, а поданици при томе не би осетили прекомерни терет,
као што је било раније. Та је установа радила до 1706. године с таквим успехом какав су од
ње тад могли очекивати, али је од тада почела да се претвара у нешто горе но што је било
раније. Војска је била рђаво исплаћивана, многе хиљаде људи који су имали да раде на
изградњи Санктпетербурга пропадали су од беде; уз то се скупоћа у целој држави повећа-
вала из дана у дан све више, и каса је државна престајала да се увећава као што је било у
почетку. Његово Царско Величанство примећивало је све то с великим болом, али, уздајући
се у верност оних које је поставио на те дужности, није могао наћи извор тога поремећаја.
Поданици, чије је стењање било неизрециво, нису се усудили да подносе жалбе против ко-
месара, а ови, имајући на двору и у војсци савезнике, сматрали су самовољу за закон. Да
би најзад открио ове сплетке, Господар је био принуђен да почетком те године установи
фискале. Оберфискал и с њим још четири фискала, од којих двојица из реда трговаца,
требало је да буду при државној управи, а у губернијама - у свакој губернијској управи по
четири човека, у том броју провинцијални фискал такође из реда трговаца у градовима, у
сваком, с обзиром на стање града, по један или по два човека. Ови фискали имали су да
истражују сва безгласна дела, то јест: 1) свако преступање наредби; 2) сваку пљачку и крађу
касе, и остало што може да буде на штету државних интереса, без обзира како се звало; 3)
такође и остала дела народна, за која нема тужиоца, и др.
Између осталих државних доходака био је и провијант, који су поданици за издржавање
армије и гарнизона у целој држави морали давати и сами превозити. Но пошто је дошло до
многих жалби, да због веома великог растојања између градова, а нарочито поданицима
северних, новоосвојених земаља није могућно такав провијант превозити, установљени су
били по свим губернијама предузимачи, чија је дужност била да се брину о провијанту за
армију, а поданици су имали да дају уместо жита - цену његову, а жито - за новац. Ова
установа је могла бити велико олакшање за народ, да се у томе било поступило по намери
Господара. Међутим, среброљубље и лихварство били су противници њени. Најугледнија
господа, којима је било наређено да заједно с поменутим предузимачима одређују цену
жита, узимали су за себе тај посао, само под туђим именом, и скупљали жито у провинцијама
по оној цени која је њима одговарала; жито су продавали предузимачима, с којима су за
једно буре у уговорима за себе одређивали онолико колико су сами хтели, услед чега је не
само свако буре брашна стајало цара много скупље него да је купљено на пијаци, већ је то
и за поданике, будући да су били принуђени давати намирнице по малој цени, било тако
убитачно да су многи морали да напусте своје куће и беже у туђину.
Установа горе поменутих фискала открила је среброљубље ових тајних лифераната, због
чега је Господар решио да почетком идуће године спроведе строгу истрагу. У међувремену,
обнародовао је 24. децембра наредбу, којом је ради обустављања таквих губитака и штете
наношених држави запретио свим чиновима који су распоређени на ове дужности - велике
и мале, духовне, војне, грађанске, политичке, трговачке, мајсторске и друге, ма какво звање
имали, да се не усуде узимати никакве фискалне намете ни од народа прикупљени новац -
трговањем, предузимаштвом и осталим домишљањем, ма каквог звања и манира оно било,
нити у своје име ни преко другога, осим плате. Такође и за посао, због чега је одређено или
ће бити одређено или ће се партикуларно дозволити од његове царске руке или потврдом
Сената. А ко се усуди ово учинити, тај ће веома строго бити телесно кажњен, свега имања
лишен, изложен јавној срамоти и из редова добрих људи избачен, или чак и смрћу кажњен.
Објавио је уз то да ће таква казна следовати и онима који су кривцу у томе помогли и преко
којих је преступ учињен, и онима који су знали за преступ а нису известили, макар то били
људи потчињени кривцу или његови сопствени људи, не извлачећи се тиме да су то чинили
због страха од моћних личности или због тога што је кривац царев служитељ.
А да би сви провијантски и други послови који се тичу државних доходака били свагда
познати Његовом Царском Величанству, он нареди да се пред целим народом публикује да

239
свакога чина људи свих губернија и приказа и канцеларија који се у своје или у туђе име баве
провијантским и другим пословима, који су постављени у морнарицу, артиљерију и на друга
места, доставе Сенату изјаву о томе, ко је, на који начин, које године и какав посао имао, и
с ким је, да ли с губернатором или с другим крупним персонама и судијама закључивао
уговоре.

240
 ГЛАВА ПЕТНАЕСТА

РАЗДОР ИЗМЕЂУ СЕВЕРНИХ СИЛА

И ПЕТРА ВЕЛИКОГ

САДРЖАЈ: Штокхолмска влада одлучила је да затражи од цара склапање мира. Карло

XII се враћа из турских земаља. Истрага у Санктпетербургу. Наредба о обрачунима у губер-
нијама. О анонимним писмима. Делатност краља шведског у Германији. Цесар се исто тако
стара о миру у Германији. Вести о Црногорцима. Планови Северних савезника против краља
шведског. Дејство руске флоте у Балтичком мору. Старање Цара Петра о богаћењу својих
поданика путем трговине с Бухаријом, Персијом и Индијом. Господар шаље геодете да
израде географску карту Русије. Оснива Поморску академију. Оснива школу за производњу
јухта. Наредба о производњи широког платна. Рођење Петра Алексејевича, и престављење
родитељке његове. Рођење царевића Петра Петровича. Оснивање склоништа за ванбрачну
децу. Забрана плача за умрлима. Заклетва архијереја. Путовање цара Петра у Данциг.
Најезда Татара на Казанску провинцију. Заузеће Визмара у Германији од стране савезничке
војске. Свадба херцога мекленбуршког и царевне Катарине Ивановне. Путовање Господара
у Германију. Командује са четири флоте. Почетак раздора између Северних сила и Петра
Великог. Декларација Карла XII код цесара у погледу шведских земаља. Путовање царево
у Холандију. Хапшење шведских посланика у Холандији, и узроци тога. Сумња у Петра
Великог од стране краља Ђорђа. Пут Господарев у Француску. Пројект сорбонских богослова
о сједињењу и закључци руских епископа о томе. Повратак Господара у Русију и његов рад.

Петар Велики је стално увећавао своје напоре за благостање отечества. И стварно, све
суседне земље гледале су колико са ужасом, толико и са дивљењем на велике промене које
су се старањем и мудрошћу његовом у државним пословима пространог Руског Царства
непрестано одигравале. Супротно томе, Карло XII својом толико дугом одсутношћу довео је
своју државу до готово потпуне пропасти. Влада штокхолмска, макар и добила неку
безбедност с повлачењем Руса са Аланда, ипак, с обзиром на увећану руску силу, поморску
- у Финском заливу, и сувоземну - у Финландији, а нарочито узимајући у обзир губитак који
је шведска флота претрпела код Ангута, није налазила никакав разлог да буде спокојна.
Упорност њиховог краља обећавала им је утолико мање добра, уколико су свакодневно у
самој престоници све више очекивали руску победоносну војску.
Већи део магната био је мишљења да од господара њиховог не треба више тражити
савета, да принцезу Улрику Елеонору треба прогласити савладарком, и да се треба побри-
нути за закључење мира како са Русијом, тако и с другим Северним силама које су у рату са
Шведском. Ствар је дошла дотле да је влада стварно одлучила да ступи у мировне преговоре
с Русијом. У том циљу тражили су од цара пасош за једног официра који је био одређен да
путује у Санктпетербург. Пасош је био послат, али је управо у то време принцеза Улрика
Елеонора добила вест да се њен брат спрема за повратак из турских земаља. Ова вест је у
Штокхолму зауставила остварење плана о уговарању мира.
Карло XII, видећи да Турци не само што су закључили један непоколебљиви мир с Руси-
јом, и посланике руске са сваком пажњом испратили у Русију, него су и с Пољском такође
обновили и потврдили Карловачки мир, те да му у таквим околностима у Отоманској Порти
за остварење његових планова више никакве наде није остало, крете натраг заједно са
Станиславом Лешћинским, месеца октобра, преко Валахије, Трансилваније, Хунгарије и

241
Аустрије у Стралсунд, где је 22. новембра и стигао, пошто се Станислав пре тога одвојио од
њега и отишао у Херцогство Цвајбрикско.
С обзиром на то да је Шведска изгубила провинције Лифландију, Карелију, Ингрију, Фин-
ландију, а такође и у Померанији толике важне тврђаве, постојала је нада да ће се краљ
шведски по свом приспећу постарати да поврати своје земље посредством мира, утолико
пре што су јадни његови поданици доведени већ до очајања. Али будућност ће показати да
се он тврдоглавости своје још није окануо, и да ће овим навући на себе рат гори од првога.
Чим је стигао у Стралсунд, обавестио је краља турског о своме приспећу, а уз то је преко
свога изасланика у Берлину захтевао да му краљ пруски врати секвестрирани Штетин.
Захтев, који није имао никаквог дејства, зато што је краљ пруски насупрот томе тражио да
му најпре у готовом новцу буду исплаћени сви трошкови, а уз то је тражио чврсто уверавање
да краљ шведски неће узнемиравати земље данске, пољске и саксонске. Овај одговор није
ишао у прилог мира. Краљ шведски реши да оружјем дође до онога што претњама није могао
остварити. Због тога је из Стралсунда писао у Штокхолм сенату, тражећи новац и људе да
продужи рат са својим непријатељима.
1715. година
Петар Велики, не обазирући се на тврдоглавост краља шведског, кога се више није ни
имао разлога бојати, предузео је поступак о коме смо пре овога говорили, поводом невер-
ности и лихварства његових официра. Почетком 1715. године, именовао је у Санктпетербургу
трибунал под управом генерала, кнеза Василија Долгоруког. Нико се није надао, а управо
се тако десило, да су најугледнија господа ухваћена у тим страшним преступима. Генерал-
адмирал гроф Апраксин, кнез Менчиков, санктпетербуршки вицегубернатор Корзаков,
командант адмиралитета Кикин, фелдцајгмајстер гроф Брјус, и многа друга господа другог
и трећег ранга, требало је да дају одговор за ствари које су им биле поверене и о којима су
били саслушавани.
Колико год је свакоме било лако да својим верним услугама и часним поступцима добије
у господара Петра Великог милост, толико је брже било могуће лишити се те милости путем
преступа. Господар је волео сву горе поменуту господу због услуга које су они пред њим
отечеству чинили, али их је презрео чим су били ухваћени у тајном вређању тог истог оте-
чества. Код њега није било пристрасности. Хтео је за сваког једнаку правду, судећи да је у
томе главна дужност и делатност царева, и да од тога једино и зависи не само спокојство
обичних људи него и целе државе благополучије. Зато су сва она господа која се не могоше
оправдати била осуђена на строге казне. Неки су морали своје мање преступе платити
новцем, неки су ишибани кнутом и батинама, а други су и у Сибир протерани, а имања
њихова преписана на Господара.
По окончању ове истраге, да у приходима и расходима не би било крађе и свакојаких
губитака, Његово Царско Величанство је 22. јануара наредило изричитим указом да се у
свакој губернији, у канцеларијама, у приказима, у ратушама, у ковницама и соланама, у
приходу и расходу води свакодневно и сваког месеца рачун, и да се такви рачуни свака три
месеца неизоставно шаљу у канцеларију Правитељствујушчег сената, да би Његовом Цар-
ском Величанству приходи и расходи, као и вишкови целе државе, били свагда познати.
Одредио је, такође, губернаторима, вицегубернаторима и осталим чиновима и званичницима
распоређеним на ове дужности плату, а такође и посебну награду од решења грађанских
предмета, од правог и од кривог, и тиме су сви имали да се задовоље.
Дешавало се пре тога да су многи, који се нису смели јавно тужити или открити што против
свога губернатора или другог официра, у страху да због тога не страдају, стављали то у
писма, која су остављали на тргу, на улици и на другим погодним местима. А често су се
међу тим анонимним писмима налазиле лоповске, расколничке и друге непристојне измиш-
љотине. Због тога је Господар истога месеца, својеручно, издао наредбу: ко какво анонимно
писмо нађе, тај никако не сме да га доставља нити да га распечати и чита, него пред
сведоцима са стране има да га спали на лицу места. А свима онима који би некад имали што
да доставе против својих господара или да објаве каква тајна, по државу опасна дела, даје
се потпуна дозвола за то, без икаквог устручавања и бојазни било од кога. Штавише, ко је
242
прави хришћанин и верни слуга своје државе и отечества, тај је и дужан, и без икаквог
колебања може јавно о неопходним и важним стварима учинити доставу самом Господару,
усмено и писмено, и то: 1) о каквом злом умишљају против персоне Његовог Величанства,
или о издаји; 2) о немиру или побуни; 3) о пљачки државне касе - а о осталим стварима
доставе вршити ономе коме је то поверено, а писма не подметати.
Тек приспели шведски краљ био је, у међувремену, поздрављен од стране разних малих
кнежева, а нарочито од Холштајн-Готорпског администратора, кнеза и епископа либечког, и
од херцогског министра барона Херца. Овај министар, како неки говоре, био је главни узрок
несреће шведског генерала Штајнбока, а исто тако и секвестрације шведских земаља у
Германији. Али он је знао не само сву своју кривицу пред краљем шведским прикрити него
је постао и његов први министар. Хесел-каселски наследни принц Фридрих, стигао је, такође,
да укаже почаст свом господару, а потом оде у Шведску и састаде се с краљевом сестром
Улриком.
У Оранијенбургу, Хесел-каселски ландгроф, ради помирења шведског и пруског владара,
узео је на себе да исплати краљу прускоме оних четири стотине хиљада рајхсталира, али је
заузврат тражио да краљ уступи Шведској Штетин, те да се по пријему ове суме одрекне
свакога другог захтева, при чему би до закључења мира хеселски гарнизон био постављен
у Штетину, а с пруске стране се Швеђанима не би дозволило да улазе или пролазе кроз
Саксонију, а и Саксонцима - да улазе или пролазе кроз Померанију. Предлог је остао без
успеха. Краљ дански, видећи да се готорпски администратор приближава краљу шведском,
схватио је то као нарушење уговорене неутралности. С друге стране, краљ пруски на
гарантију горе поменутог ландгрофа одговори да чак ако му вишеречена сума као и сви други
његови трошкови и буду исплаћени, он, по сили свог обећања датог Северним савезницима,
своје трупе све до закључења Северног мира из Штетина повући не може. А да Шведска
буде уверена да он град овај не жели присвојити, он се уопште не противи - ако цесар,
империјум, Француска, а нарочито Хесел-Касел усхтедну гарантовати да ће после закључе-
ња Северног мира Штетин сместа бити враћен Шведској. Уза све то, Северни савезници
уопште не могу допустити да хеселска војска држи гарнизон у Штетину, утолико мање, што
би се холштајн-готорпска војска која се налази у Штетину, без икакве сумње сјединила са
шведском армијом. Поврх тога, његово краљевско величанство пруско, по сили поменутога
свог обећања, дужно је пазити да не само Саксонија него и Пољска не буду из шведске
Помераније увучени у рат, итд. На тај начин Оранијенбуршка конференција није имала
другога дејства сем што је краљ пруски увећао гарнизон у Штетину својом војском.
Међутим, његово цесарско величанство римско, очински се бринући о одржању мира у
Германији, писало је опет 14. марта краљу шведском, убеђујући га да му пошаље своје
изасланике на конгрес у Бруншвигу ради мировних преговора. Двор француски, прихвативши
се посредовања на молбу краља пруског, послао је такође са своје стране нарочитога свог
посланика, грофа Кроаза, у Берлин и Стралсунд, да не допусти да између ових владара дође
до свађе. Међутим, све је било узалуд. Краљ шведски је заваравао себе да ће неизоставно
бити у стању да обнови своју ранију силу и славу на Северу, и зато се, не напуштајући Страл-
сунд, трудио да скупи војску и новац за продужење рата против својих непријатеља. Ми ћемо
га у таквом ратоборном занимању оставити, а поћи мало у Црну Гору, да видимо какво је
дејство имало оно писмо што га је цар Петар Велики, пет година пре тога, Црногорцима био
послао.
У тадашњим околностима врло је лако било Сави Владислављевићу убедити цара да
пише Црногорцима и другим околним народима српског језика и племена, и да их тиме
подигне на оружје против непријатеља хришћанског имена. Али исте те околности стварале
су не мање и потешкоће око начина како да то писмо буде послато. Сава је био човек окре-
тан и проницљив, а и такав који не по васпитању, него од природе уме да прида својим
речима важност и веродостојност. Узео је ову ствар на себе.
Иван Лукачев из Подгорице, који је недавно пре тога био дошао у Русију, где је унапређен
у чин капетана, имао је по Савином упутству пустити браду и обући монашку одећу, и тако
отићи с поменутим писмом преко Молдавије. У Букурешту, кнежевском граду у Валахији,

243
нашао је једног трговца из босанских и херцеговачких крајева, и то Михаила Милорадовића,
који је у Валахији и у Венецији трговао воловима.
Капетан Иван, упознавши се с тим трговцем, молио га је најпонизније: пошто је решио да
иде у Црну Гору ради поклоњења тамошњим светим манастирима, а пут којим треба да иде
уопште не зна, да му нађе човека који би га до Црне Горе без опасности провести знао, а
таквом ће човеку он платити колико год буде тражио. Поменути трговац Милорадовић,
будући не мање проницљив, слушао је предлог овога тобожњег монаха благонаклоно, али
је обећање толико велике награде водичу пробудило у њему извесно љубопитство. Посмат-
рао је монаха од главе до пете, и не толико по држању колико по изразу његовом налазио
је основа да мисли да овај монах, нека чак и буде заиста то, ипак не иде у Црну Гору само
ради поклоњења манастирима. Свакако има неке побуде важније од тога.
Милорадовић је обећао нашем тобожњем монаху да ће му наћи траженог водича. Другог
дана рано, саставши се с њим насамо, заклео га је Богом и свима светима да му без тајења
открије ко је, одакле и ради каквога тачно посла иде у Црну Гору. Заузврат је везао себе
заклетвом да ће то саопштење сачувати у најдубљем ћутању, и поврх тога, ако је подухват
његов од велике важности, он сам ће му бити водич. Капетан Иван је имао разлога да
Милорадовићу, као хришћанину, открије све што је хтео, с додатком да ако он хоће да иде с
њим у Црну Гору, издејствоваће му код Његовог Царског Величанства милост каквој се само
надати може, па га је одмах и наименовао пуковником. Видећемо после да га је цар за таквог
и признао. Може се сасвим лако замислити да је Милорадовић пристао на то утолико радије
што му је изгледало боље бити пуковник него трговац говедом. Зато, не губећи време,
пођоше обојица у Црну Гору.
Познато је да су у Црној Гори тамошњи митрополити управљали у то време не само
духовним него и световним пословима. Кратко речено, они су били готово самостални вла-
даоци, световни и црквени, а народ им је ово дозвољавао утолико радије, што другоме то
није било могуће поверити, јер су се они држали славеносрпског обичаја: „Кад нисам ја, нек’
ниси ни ти!” - а ово је митрополитима баш на руку ишло. Због тога су се капетан Иван и
Милорадовић, стигавши у Црну Гору, јавили с писмом тадашњем митрополиту Данилу
Слијепчевићу Његушу.
Митрополит, пошто је прочитао писмо, зачуди се како су то господару Петру Великом
дошли на ум Црногорци, које, међутим, Русија никад познавала није. Сматрао је, с једне
стране, да је ова прилика најзгоднија за ослобођење толиких хришћанских, источног благо-
чешћа народа од ига турског; с друге стране, сматрао је да ако цар руски отера Турке и
завлада сви тим земљама, онда ће тај цар, разуме се, бити владалац и Црне Горе. А када
дође до тога, тада ће власт коју митрополити у Црној Гори имају над народом, већ сасвим
пропасти.
Ова последња мисао бацила га је испрва у велику бригу. Требало је да саопшти то царско
писмо народу, а прибојавао се да ће народ пристати на то, јер мада су му Црногорци, у
другом случају, у свему послушни, може се догодити да милост коју им цар обећава надвлада
његово убеђивање. Поврх тога, народ, коме политичка начела или још боље - сплетке
митрополита његових нису били познати, можда ће такође пожелети да се ослободи толиких
турских напада и суровости према благочестивим црквама и народима.
Тадашњи црногорски сердар, или по садашњем - губернатор, Сава Петровић, био је
митрополитов рођак. Митрополит је решио да најпре њему саопшти царево писмо, у нади
да ће му овај, као рођак, све препустити на вољу и лично нахођење. Сердар је позван и, тек
што му је писмо било прочитано, дао је на то свој пуни и уз то радосни пристанак. Митрополит
му је, напротив, истицао разне тешкоће у вези с прихватањем царевог тражења. Између
осталог, говорио је он њему, ако Црногорци сад устану са оружјем на Турке, онда ће у случају
војног неуспеха имати да падну у крајњу невољу, јер им то Турци никако не би могли оставити
без одмазде, итд.
Глас о успеху царевог оружја и о толиким његовим славним победама одржаним над
Швеђанима, који се већ свуда био пронео, није допуштао сердару да се сложи са излагањем
његова митрополита. Он му је, доведен тиме у велико узбуђење, жестоко замерио: „Ето, сам

244
Бог нам шаље благочестивог Цара за ослобођење толиких хришћанских цркава, манастира
и народа, и ми смо му у том случају животом и имањем нашим помагати дужни, а ти ли хоћеш
да такву од Бога нам дату срећу одгурнемо, и такву велику на славу Божју и на корист толи-
ких хришћанских благочестивих народа упућену ствар упропастиш? Какав си ти то човек?
Какав архипастир? У случају када ми сами, као људи прости, не разумевајући важност
овакве ползе, и не бисмо хтели пристати, требало би да нас ти још убедиш у то, а ти се, умес-
то тога, стараш да нас задржиш! Благодаримо Бога што нам је даровао таквога Цара који се
о спасењу душа и тела наших стара, и хоћемо сви једнодушно да узмемо оружје наше, и
заједно с Њим да војујемо против поганина Турчина. А тебе, ако се са овим не сложиш, више
у томе уопште нећемо ни слушати.“
Овај приговор је имао такво дејство да су одмах сабрали све војводе и друге главаре
црногорске, којима је свима Царска грамота била прочитана најјасније. Радост коју је та
грамота међу њима тад произвела, била је неизрецива. Није у Црној Гори било весеља у
коме се високо име цара руског не би спомињало. Не одоцнише да своју љубав према том
великом монарху сложе и у стихове, које су, радошћу због њега испуњени, један с другим
певали, и које да овде приложим сматрам за своју дужност.
Сада ова књита штијет опрости нас турске силе, К Софији полазити
да се Москов с Турци бијет. а за Твоје Вишње Име, и Турке ће погазити.
Христјани се Богу молет, Плачемо ти свиколици Турци на наш Закон хулет,
када свому Цару волет. како сужњи у тавници. Мухамеда бољим чинет.
А сада те, Боже, мољу, Док је нама славне Москве А от церквах и олтари
Ти исполни нашу вољу, где с находе многе војске, правет џамје и мунари.
за Велико Име Твоје: по церквама будет служба. На мунари хоџа вичет
ђаволи се Тебе боје Додијаће наша тужба. пак се с њиме Турци дичет.
а камоли неће Турци, Док је нама Божје воље Хоџа вичет стоји хука
који ходет’ како вуци. христјаном ће бити боље. била њему вечна мука:
Пошљи, Боже, силна ветра Христјаном се праве свеће и тко га је научио
да довејет Царја Петра те с пред њима чини веће. довјека се с њим мучио.
Константину равном Пољу. А многа се душа стара А нејаку децу носет
Допусти Му Твоју вољу и погледа Петра Цара. како младу траву косет.
и по суху и по мору, Пројти хоће по крајина Нејаких их Турци турчет,
освободи Свету Гору, да протера поганина. те их сваком злу научет.
и по Гори монастире У Цариград, славно место, Знате сада што ће бити,
и остале све пастире: хоће доћи он доисто, сада ваља вино пити,
да се Твоја слава појет, јер не лажет пророчество, сваки право чашу пуну
нек се от нас Турци бојет, искати ће отечество. за Цареву свјетлу круну,
и слава се Твоја чује, Потрошиће многе новце, силна Цара Московита,
да се многи краљи чуде, да искупит своје овце. Господина основита.
како може Бог помоћи Желит сваком своје дати, От Истока до Запада
и у дневи и у ноћи. и христјане миловати, многа Му је душа рада.
Бедни Сербљи и убоги, пак ће с њима на Турчина Да пошаље своје слуге
остали су у неснаги војевати поганина. да христјаном није туге
вопијући и дан и ноћ, Клати Турке и Татаре Помози нам, Боже мили,
те от Бога иштут помоћ. док протера и сатаре. Ти нам Твоју милост пошљи.
Опрости нас, мили Боже! Сећи хоће и кадије Сваком, Боже, Ти помози,
Ако хоћеш, то се може, докле дође до Скадрије. а невјерним не помози.
Није прошло много времена а Црногорци, наоружавши се, под вођством својих сердара
и војвода изађоше са уобичајеном смелошћу на границе турске и, освојивши многа места,
секоше Турке без милости. Ово су утолико лакше могли чинити, што је сераскер тамошњих
области, Ахмет-паша, од Порте, која се устанку црногорском уопште није надала, добио био
наређење да пође према границама валахијским против Русије. Но како је у међувремену с
Русијом био закључен мир, Порта је упутила истога тог сераскера са шездесет хиљада људи

245
турске војске да казни ту црногорску дрскост. Сераскер је, по султановом наређењу, требало
да буде у Црној Гори још те јесени. Но зимње време, које је рано наишло и по коме Турци
уопште нису навикли војевати, омело га је, тако да он пре идуће, управо 1712. године, није
стигао у Црну Гору.
Чим је у Црну Гору стигла вест о приближавању Турака, неколико корпуса најодабранијих
Црногораца под вођством војвода Мандушића и Рогана сместа нападоше турску претходницу
код места по имену Острог, те су је до ногу потукли. У међувремену наступише и други
црногорски корпуси, који су дочекали сераскера с таквим пристојним мужеством да се оп
једва бекством могао спасти, а остали, који нису били посечени, разбежали су се наврат-
нанос.
Порта Отоманска, добивши такву рђаву вест, и знајући да јој тући се с Црногорцима значи
само губити људе, а користи нема никакве, нареди да се закључи с њима примирје. То је
било 1713. године. Али су Црногорци одговорили посланицима да они неће с Турцима скло-
пити мир пре него што им од цара руског не буде за то стигло одобрење. Султана је због
такве тврдоглавости Црногораца спопала превелика јарост, те посла против њих везира
Думан-пашу Ћуприлића са армијом која се састојала од сто двадесет хиљада људи. Ћуп-
рилић стиже у Црну Гору 1714. године, месеца маја. Пошто је сазнао да су Црногорци спрем-
ни да прихвате битку с њим ако им само пружи повода за то, он је, знајући за бескорисност
борбе с њима, био принуђен да употреби лукавство које му је и успело. Он посла главарима
црногорским савет да не буду више узрок толиког обостраног крвопролића, већ да пристану
на мир, који Висока Порта с њима у сваком случају жели да има. И због тога, ако пристану
на то да дођу к њему ради стварног закључења мира, обавезао се при том заклетвом да
онима који буду дошли никаква зла неће учинити.
Црногорци, који су још пре тога били дознали да је Цар заиста закључио мир с Турцима,
били су такође ради миру. И зато, уздајући се у заклетву везирову, одоше њих седамнаест
главних главара црногорских у логор турски, без икакве заштите. Тек што су стигли, везир
нареди да одмах буду стављени у затвор, а затим са целом својом војском, насваливши
одједанпут на Црну Гору, где то уопште нису очекивали, петину земље огњу и мачу предаде
и одведе у ропство две хиљаде душа оба пола и разног узраста људског, а потом нареди да
се и горе поменутим посланицима одрубе главе.
Црногорци после таквог плачевног страдања упутише у Русију Његовом Царском Вели-
чанству свог митрополита Данила са извештајем о свему што се у Црној Гори десило. Петар
Велики је веома жалио због такве њихове несреће, па им је са своје стране послао у знак
своје благодарности на таквој њиховој љубави према Њему, дар и писмо следећег садржаја:
„По милости Божјој, Ми, Петар Први, Цар и Самодржац Сверуски, итд. итд. итд.
Преосвећеним митрополитима, најпревасходнијој и најштованијој господи губернаторима,
капетанима, кнежевима и војводама, и свим хришћанима православнога грчког, а такође и
римског вероисповедања, духовног и мирског чина Црногорцима и Приморцима, Зећанима,
Кучима, Бјелопавлићима, Климентима, Граховцима и Рудињанима, Нашега Царског Вели-
чанства благовољење.
Пошто је Нама, Великоме Господару, Нашем Царском Величанству познато да сте ви
прошле, 1711. године, када је Султан Турски без икаквог повода с Наше стране рат отпочео
против Нас, по Нашој жељи и писменом позиву упућеном вам преко пуковника Михаила
Милорадовића и капетана Ивана Лукачевића из Подгорице, који је од њих уручен Данилу
Слијепчевићу Његушу - по својој и вашој хришћанској ревности - због исте вере и језика с
нама - и подражавајући стару славу предака ваших словенскога истороднога с нама народа,
наоружавши се свенародно отпочели војна против тог заједничког непријатеља хришћанства
храбра и славна дејства, због чега је, потом, тај Султан Турски када је мир с Нама обновио
- послао у провинције ваше турску своју војску, која је многе у вашем народу посекла и мучи-
тељски усмртила, а друге растурила у ропство, а манастире и цркве спалила и црквене
утвари и вашу имовину опљачкала, о чему смо Ми упознати како из страних извора тако и
преко посланика које сте упутили на Наш Двор, по хришћанској дужности саосећамо, те смо
наредили да се у целоме Нашем Православном Царству у Божјим црквама и манастирима
246
за пострадале за веру хришћанску и увенчане мученичким венцем саборно Богу моли и
помен твори. А вама, преживелим ратницима, Ми, Велики Господар, Наше Царско Величан-
ство, одлучисмо да путем ове Наше грамоте ваш подвиг, од самог почетка овог рата по
хришћанству и једноверју с Нама ревносни, и за показана војна дејства свемилостиво
похвалимо, и да вам за помоћ показану у тој прилици Нама, Великом Господару,
заблагодаримо.
И мада због садашњег дуготрајног рата с јеретиком Краљем Шведским, у коме смо
принуђени трошити многа средства да бисмо тај рат што пре окончали, Ми не можемо да
вас како приличи и по заслугама вашим наградимо - ипак, у знак Наше милости према вама
шаљемо сад по Преосвећеном Данилу Његушу, Митрополиту Скадарском и Приморском,
главарима вашим сто шездесет златних медаља Наших, и пет хиљада рубаља у новцу за
помоћ упропашћеним људима, и Онима што и више од тога у томе случају поднесоше. Да-
јемо Преосвећеном Митрополиту за отплату дугова његових, насталих поводом тога, и за
зидање цркава и манастира разорених у митрополији његовој, исто пет хиљада рубаља. А
када постигнемо срећно мир и од претешких се ратних трошкова ослободимо, нећемо про-
пустити да вас за ту вашу верну службу Нашом Милошћу и више Наградимо. И пошто Ми
сада имамо са Султаном Турским мир, и с Наше стране желимо да тај мир ненарушивим
одржимо, саветујемо и вама да имате с њима мир. А ако би они опет против Нас и против
Наше Државе рат почели (што у садашњем тренутку не очекујемо), у таквом случају желимо
од вас опет, по једноверју и истом језику, оружју Нашем да помогнете, и обећавамо вам сваку
Нашу Царску милост и награду, која се (Наша милост) од вас свих никада и убудуће неће
узети. Уосталом, Нашу милост према вама саопштиће вам Преосвећени Данило Слијеп-
чевић, Митрополит Скадарски, који је био на Двору Нашем.
Дано у Царскоме Нашем Граду Санктпетербургу, лета од Рођења Христа Спаситеља;
нашег 1715. године, јула 9. дана, Царевања Нашег тридесет четврте године.
ПЕТАР
Од тада се Црногорцима непрекидно, сваке године, давала од стране Руског император-
ског двора иста толика помоћ. Али пошто се давала на руке њихових митрополита, који су,
не дозвољавајући другима, сами одлазили ради тога у Русију, ретко је који мирјанин од тога
било шта могао добити. Било је тако и с горе поменутим царским медаљама. Од њих је нешто
мало дато неколицини војвода, а друге су све остале истоме митрополиту Данилу, а после
њега његовим наследницима, све док на крају митрополит Василије Петровић, који је мање
од предака својих имао часне крви, узевши све те медаље, не искова их чекићем на наковњу,
те изиђе по тежини дванаест фунти злата, па то злато преко попа Марка Мирковића из села
Маина размени у венецијанској ковници за цекине.
Уистину, Двор руски држи Црногорце у изузетној милости, и водио је велику бригу о њи-
ховом благостању. Високославне успомене господарица императорка Јелисавета Петровна,
хтела је да оснује у Црној Гори славна училишта и учитеље, о сопственоме свом и државе
своје трошку, да би се тамошња младеж учила духовним, политичким и војним наукама.
Међутим, споменути митрополит Василије то никако допустити није хтео, без икакве сумње
зато што би народ, ако почне да учи, увидео најзад обману свог највишег свештенства, и не
би више допустио митрополитима да над њим управљају и владају. Имало би много да се
говори о овоме, али то не припада нашој намери. Нека други о томе говоре, а ми се вратимо
у Германију.
Цар Петар Велики и краљеви пољски и дански, мотрећи у међувремену на намере Карла
XII, закључили су да треба опседнути Стралсунд пре неголи овај упорни њихов непријатељ
буде могао да се припреми за заштиту. Краљ пруски, који није налазио више никаквог начина
да приволи краља шведског на пристојан мир, прикључио се горе поменутим Северним
савезницима. И како је Карло ради уништења поморске силе горе поменутих савезника био
увео на својим морским границама поморско разбојништво које је било уперено против свих
бродова што су морали да плове у пристаништа ових сила, он је још више умножио број
својих непријатеља.

247
 Курфирст Хановерски, који је претходне године постао краљ Велике Британије, и који је
26. јуна добио од краља данског Бремен и Верден, кнежевине које су припадале Шведској и
које је поменути краљ узео и уступио Хановеру, ступио је такође у савез са овим силама и
формално објавио рат краљу шведском. Краљеви пруски, дански и пољски опсели су Страл-
сунд, у коме се краљ шведски налазио и из кога је на крају био принуђен отићи у Шведску,
препустивши град на милост и немилост својим непријатељима.
С друге стране, цар Петар, упутивши генерал-фелдмаршала с нарочитим корпусом војске
у Померанију, у помоћ својим савезницима, кренуо је такође 5. јула са својом флотом на
Балтичко море да затвори све пролазе из Шведске у Померанију. Војска његова, која се на
бродовима налазила, искрцавши се на острво Готланд, пљачком тамошњих насеља награ-
дила је себе за напоре поднете у томе походу, а потом су се сви вратили са флотом у Крон-
штат.
Колико се Његово Царско Величанство старало да победи непријатеља свога, краља
шведског, толико се више старало о напретку својих љубљених поданика. Годину дана пре
тога, губернатор сибирски, кнез Матвеј Петрович Гагарин, јавио му је да се у Малој Бухарији,
у области око реке Даур, злато у песку налази, и да се том облашћу може завладати ако се
тамо пошаље неколико пукова регуларне војске. Ово обавештење потврдио је и хивински
посланик који се тада десио у Санктпетербургу, са допуном да се и у Великој Бухарији код
реке Аму-Дарје исто такво пешчано злато находи. Уз то је обећао да ће хан његов, који влада
облашћу где се та река улива у језеро Арал, Русима пружити сваку помоћ ако тамо буде
послат известан број људи ради добијања сасвим тачних обавештења.
Ове вести су господару Петру Великом изгледале да ће бити веома корисне. Стога он
није пропустио да још исте године пошаље Ивана Димитрија Бухолца, капетана гарде, ради
извиђања земље у Малој Бухарији, која се простире од руских граница нерчинског среза на
југозапад, преко Монголске земље до Тибета и Индије. Господар је мислио, уз то, ако се не
нађе пешчано злато у рекама, наћи ће се начин да се дође до злата преко тих земаља - у
трговини коју би лако било могуће успоставити са Индијом. Јер, бухарски каравани који су у
пограничне руске градове, нарочито у Оренбург и у Астрахан, сваке године долазили, дока-
зивали су да између Индије и Бухарије постоји стална трговина, зато што они не само сви-
лене и папирне производе из Бухарије већ и свакојаку индијску робу, и поврх тога драго
камење, злато и сребро, ради продаје довозе.
А што се тиче Велике Бухарије, пошто је раније било познато да се река Аму-Дарја ули-
вала са источне стране у Каспијско море, а сада се улива у море (или језеро) Аралско,
Господар је нашао за сходно да се испита да ли се још налазе трагови пређашњег тока Аму-
Дарје, и може ли се надати поновном успостављању тога тока. Намера му је била иста као
и у односу на Малу Бухарију, то јест, да по овлађивању источном обалом Каспијског мора
набавља пешчано злато за своју земљу путем трговине. У том циљу је тамо у текућој 1715.
години послао черкаског кнеза Александра Бекевича, који је у гарди служио као капетан-
поручник, да испита ток поменуте реке и уз то сачини карту са описом свог пута и источне
обале Каспијског мора.
С Персијом је Русија одржавала трговину још од времена цара Ивана Васиљевича. Но
ова никада није била онако значајна како би требало да буде, да су оба народа знала свој
прави интерес и да су уклонила препреке које су се противиле увећавању те трговине. Ка-
равани су раније у Дагестану и Ширвану били изложени безбројним опасностима, и често су
се у једном часку лишавали плодова сабраних током неколико година с великим трудом.
Године 1712, побуна Лезга и других горских народа у Персији, када је град Шамахија оп-
љачкан и од неких Руса отети велики капитали, учинио је многе тешкоће руској трговини,
али ћемо на другом месту говорити о томе, а то у општој делатности трговине није ни важно.
Требало је неке обавезе утврдити, колико далеко један народ сме у земљу другога возити
своју робу, каква права тамо може да ужива, да ли мора да плаћа трошарину и друге дажбине
или ће од ових бити ослобођен, које судије за трговце у туђој држави одредити, и испитати
још такве околности о којима се у трговинским уговорима обично склапају споразуми и
одредбе. Но пошто то још никад раније није било уређено с Персијом, Господар је исте

248
године послао потпуковника Артемија Волинског као посланика персијском шаху Хусеину,
да с њим закључи трговински уговор и да му понуди помоћ против афганског бунтовника
Мир-Веиса, и уз то да се упозна са узроцима и стањем буна и метежа што их је горе поменути
Мир-Веис у Кандахарској изазвао. Исто тако и са стањем Персијске Државе, њене војне
моћи, утврђењима и границама, ради чега му је придодао неколико учених људи. И пошто је
кинески император у међувремену писао сибирском губернатору кнезу Гагарину, молећи да
му се из Русије пошаље један вешт лекар са извесним лековима, Његово Царско Величан-
ство је упутило тамо енглеског хирурга, са докторском титулом, Лоренца Ланга, поверивши
му, такође, да се темељно упозна са стањем те државе, трговином, фабрикама, мануфак-
турама и др.
Снимање Руске Државе на географским картама започето је још половином седамна-
естог века, од када су такве руске ландкарте биле без прекида прављене све до наших дана.
Неки су их израђивали за поједине делове земље, провинције и крајине руске, а неки и
генералне карте целога царства. Но пошто су све те ландкарте правили странци, који никада
никаква средства нису имали за постизање њихове потпуне тачности, ниједна од њих није
била начињена тачно. Господар Петар Велики, који се уза све своје многе напоре и бриге
старао не мање и о отклањању овог недостатка, преузео је ову ствар на себе и тако ове
године (1715) започео слати геодете по губернијама и провинцијама своје државе, који су
имали да начине нове, потпуне и веродостојне карте.
Брига Његовог Царског Величанства простирала се и до на изглед најнижих, али за по-
данике његове не безвредних ствари. Јухт који се употребљавао за обућу (јухт је врста
говеђе или коњске коже која се израђује уз помоћ брезовог уља - прим. прев.), правили су
тада са дехтом, па када настане влага, распадне се и пропушта воду. Због тога је Цар послао
из Ревела мајсторе у Москву, који су имали да науче Русе како да праве добар јухт за обућу,
а уз то је наредио свима који се баве производњом јухта у целој држави да из сваког града
по неколико људи дођу у Москву и уче, за што им је одредио рок од две године.
У то време су у Русији правили веома уско платно, које се по најнижој цени продавало,
од чега ткачи и трговци не само зараду него ни накнаду за материјал нису добијали, па су
због тога у сувишну беду доспевали. Његово Царско Величанство, желећи им, напротив, не
беду већ изобиље у свему, нареди да убудуће у градовима и срезовима целе Руске Државе
ланено и конопљано платно, танко и дебело од сваке руке и цене, има да се прави широко
како је то у Европи, и то од пола аршина и четврт аршина. За дотеривање инструмената
према том широком платну поменутих мера, то јест широких ткачких брда и другог алата,
дао је рок - од добијања у свакоме граду те наредбе, од тога датума за годину дана унапред.
Додао је уз то да ако ко ову његову наредбу не буде послушао и буде правио платно уско
као и пре, а не по одређеним мерама, таква ће роба бити одузета за рачун фискала, а поврх
тога, за сваки аршин има се платити по гривна.
Његово Царско Величанство, са извесним угледним особама отишло је 9. октобра из
Санктпетербурга у Шлиселбург, ради празновања спомен-дана када је ова тврђава била
заузета од непријатеља, и то 11. числа. Другог дана донета му је радосна вест да се царевићу
Алексеју родио син, због чега је он одмах отишао натраг у Санктпетербург. Међутим, радост
је његова била врло кратког века. Млади принц је био крштен и дато му је име Петар Алек-
сејевич, али се родитељка његова шест дана после порођаја тако опасно разболела да више
нису имали наде у њено оздрављење. Та дивна принцеза, видећи да крај њеног живота већ
није далеко, молила је да Његово Царско Величанство најмилостивије благоизволи да дође
до ње.
Колико је велику жалост овај догађај Његовом Величанству причинио, може се лако
замислити и по томе што се он, чим је дознао за њену опаку болест - и сам разболео, и зато
пође к њој у кочијама. Принцеза се опрости с њим најнежније, и повери очинској његовој
љубави и милости своју сирочад, принцезу Наталију, коју је годину дана раније била родила,
и сад рођеног младенца Петра. Двадесет првог числа, у једанаест часова по подне, предала
је Богу свој дух, имајући од рођења двадесет једну годину, а од ступања у брак четири године
и шест дана. Двадесет седмог числа њено је тело било погребено у градској Саборној цркви

249
са свом велелепношћу, прикладном њеном карактеру, при чему је сав двор био у најдубљем
трауру. Поводом престављења њеног има медаља, на чијој је једној страни насликан лик
њен с латинским натписом: DIVA CHARLOTTA CHRISTIANA SOPHIA DVX. BR. LVN. ALEX.
PETR. IMP. RVSS. HAER. CONIVX. NATA GVELERBVM D. XXVIII AVG. MDCXCV CONIVGATA
TORGAVIAE. D. XXV. OCT. MDCCXI. SVPER ASTRA RECEPTA PETERSBVRGI D. 1. NOV.
MDCCXV. На полеђини се види коњ како лети на облацима, звездама ишаран, с натписом:
CVRSVS CANDORE SVPREMO. Приложена копија ове медаље објасниће њен садржај.
Имало би шта и да се говори о овој великој књегињи, и о супругу њеном, царевићу, но ја то
остављам за друго место.

Жалост коју је господар цар Петар осећао за умрлом својом снахом ублажила се тиме
што му је господарица царица Катарина 28. числа истог месеца родила сина, кога су 7.
новембра крстили именом Петар. Обед приређен тог дана био је највелелепнији и весеље
превасходно, које је утолико више остало у сећању што је на сто за којим су седели Његово
Царско Величанство, државни и сви инострани министри, донета била паштета из које одјед-
ном изашавши једна црвеним пантљикама украшена патуљкиња (жена веома ниског раста),
или цвергиња, изговори кратко но изврсно слово, и напунивши чашицу вином испи у здравље
Високих Родитеља новорођенога и других гостију, да потом буде изнета. Слична паштета
била је такође и на оном столу за којим су седеле даме, с том разликом што је тамо био
патуљак (човек такође малог раста), или, на немачком, цверг. Увече одоше сви високи гости
на острво Енесарско, где је у част новорођенога великога кнеза приређен раскошан
ватромет, у коме се могла видети фигура која представља рођење младог принца, с
натписом великим словима: НАДА И ТРПЉЕЊЕ.
Установа коју је Његово Царско Величанство истог месеца основало, и преко Прави-
тељствујушчег сената указом објавити наредило, склониште за ванбрачно рођену децу, јесте
знак великог његовог човекољубља и милосрђа, које је и тако било у плану оног васпитног
дома о коме смо већ у опису града Москве говорили. Садржина тога, са потписом Прави-
тељствујушчег сената обнародованог указа, јесте следећа:
„Најпресветлији, најмоћнији Петар Велики, Цар и Самодржац Сверуски, наредио је изри-
читом својом Царском наредбом да се у Москви и у другим градовима при црквама, крај
порте црквене начине склоништа, у Москви зидана, а у другим градовима дрвена, онако како
је у исту сврху Преосвећени Јов, Митрополит Новгородски, брижљиво учинио у Великом
Новгороду, и да се одаберу искусне жене за чување зазорне деце коју жене и девојке рађају
безаконо и због стида остављају на разним местима, због чега та деца без неге умиру, а
неку мајке њихове и убијају. И због тога објавити указом да таква деца не смеју бити остав-
250
љана на неприкладним местима него их треба доносити у горе означена склоништа и
стављати тајно у прозор кроз известан поклопац, да се лица која доносе дете не могу видети.
А ако се такве особе, које незаконито рађају, ухвате у убиству те деце, оне ће за таква
злочиначка дела и саме бити кажњене смрћу. Та склоништа саградити и хранити из губернија
из ванредних прихода, и то: намештеницима за годину дана у новцу по три рубље, а хлеба
по полуосмину месечно, а за свако дете по три паре дневно.
Био је обичај у словенских народа, а ово је остало још од сујеверног идолопоклонства, да
се над умрлима кука и рида и чине друге сличне ствари, код куће и на гробовима умрлих. У
неким земљама Славеносрба постоји такав обичај и данас. Чим болник испусти дух, сакуп-
љају се сви сродници мушког, а нарочито женског пола, и почну кукање и ридање које траје
два до три дана редом без прекида, како код куће тако и по сахрани умрлога на гробљу.
Рођаци мушког пола, у сваком случају отац, стриц и одрасли брат, пусте браду и иду без
капе четрдесет дана, макар то било у лето или у зиму, код куће или на путу.
Обичаји, који су произашли једино из древног сујеверја незнабожачких народа, како се
то код Лукијана, у делу „О плачу над мртвима“ читати може. Незнабожачки народи у Казан-
ској губернији, и то Черемиси и Чиваши, и данас држе тај обичај. Говоре као тачно да у Русији
тада не само што су сами сродници чинили за умрлима својим такво кукање и ридање, већ
су, као да је баш неопходно громко плакати кад умрлога носе у гроб, кад неко није имао
сроднике - изнајмили за кукање друге. Овај обичај изгледао је Његовом Царском Величан-
ству сасвим неспојив са основама благочестивог закона. Због тога је хтео, као и друге, и ову
непристојност у својој држави истребити. А и прилика му се за то пружила, и то најзгоднија,
то јест да сам послужи као пример. Десило се да се супруга његовог старијег брата, цара
Фјодора Алексејевича, царица Марија Матвејевна Апраксина, 24. децембра у Санктпетер-
бургу преставила. Његово Царско Величанство приредило јој је пристојан погреб, али је при
том строго наредило да се нико не усуди да кука или плаче, под претњом строге казне.
Господар Петар Велики старајући се да искорени толико сујеверје у руском хришћанству,
није никада знао за одмор. Сматрајући за главну царску дужност - чувати славу Божју, која
произлази из чистог благочестивог исповедања и живљења, није пропуштао него је често
давао савете речима и наредбама, онима који су постављени искључиво ради тога да граде
цркву Божју по правилима светог јеванђења и седам православних сабора васељенских. И
знајући њихово, просто као природно славољубље и лакомство, заклетвом их је на то оба-
везивао.
Заиста, најизврсније и најбогоугодније дело хришћанског владара. Почетком нове, 1716.
године, имала су у Санктпетербургу да буду постављена два архијереја, на обудовеле епар-
хије Астраханску и Вологоцку. Због тога је Његово Царско Величанство наредило свом
Правитељствујушчем сенату да овим као и свим раније постављеним архијерејима пошаље
све његове наредбе које се тичу црквеног уређења и делатности, а уз њих приложити и копију
обећања да ће сви ти архијереји у свему неизоставно по томе поступати.
Од оног времена када је принцеза Шарлота Софија, супруга царевића Алексеја, занемог-
ла и у томе се преставила, Његово Царско Величанство, будући болестан, остао је у Санкт-
петербургу не излазећи никуда, што му је било несносније и од саме болести. Због тога је
26. јануара отпутовао заједно с Господарицом царицом, која је хтела да иде с њим због
рђавога његовог здравља, преко Риге у Данциг, где су провели до самог маја месеца. Време,
које је у Данцигу у току три месеца имао, употребио је на састављање регламента за своју
сувоземну војску, који је потом на руском и немачком језику штампан у Санктпетербургу.
(Под насловом: Воинской Уставъ съ артикулом, процессами, съ эгзерцицiею, с прiуготов-
ленiемъ к маршу и съ должностьми полковыхъ чиновъ.)
У међувремену, своју синовицу, старију кћер цара Јована Алексејевича, царевну Катарину
Ивановну, верио је Господар за херцога мекленбуршког Леополда. И како се Света Велика
Четрдесетница стала приближавати, а он се за спасење душа својих поданика бринуо као и
за своје спасење, упути он наредбу преко Правитељствујушчег сената у све епархије
архијерејима, и у губерније губернаторима да заповеде у градовима и у срезовима да се
свакога реда људима мушког и женског пола објави да се оцима својим духовним исповедају

251
сваке године, с додатком, ако се ко преко године не исповеди, да против таквих људи оци
духовни и парохијални свештеници архијерејима и судијама духовних судова у граду, а у
срезу - старешинама поповским поднесу изричну пријаву, ови те пријаве да пошаљу губерна-
торима, а у срезовима — ландрату, који су дужни да тим људима изричу казну утростру-
чавањем дажбине, а потом да ту исповест ови ипак изврше.
У то време стигла је из Казана у Санктпетербург вест, да су кубански Татари по своме
обичају изненада продрли са шест хиљада људи у Казанску провинцију, и одвели оданде
неколико хиљада душа, поданика царских. Пуковник Шварц, који се у Казану налазио,
сазнавши за то и узевши хитно шест стотина драгона, појурио је за њима, и стигао их
четрдесет миља далеко од Казана. А кад је хтео да на њих отвори ватру из топова, они су
поставили испред себе руске заробљенике, због чега је пуковник био принуђен да јуриша
на њих са голим сабљама. Татари су се одмах разбежали, а пуковник, ослободивши зароб-
љенике, поведе ханова сина и многе друге Татаре у ропство, а поврх тога петнаест стотина
коња, које је разделио војницима, а за ханова сина наредио да одмах буде обешен.
У међувремену, Северни савезници, и то: краљеви пруски, дански и курфирст-хановерски,
после одласка краља шведског месеца децембра претходне године из Помераније у Шток-
холм, држали су неодступно тврђаву Визмар у блокади. Овај град лежи на малом заливу
Балтичког мора, који служи и као изврсна градска лука, па је због тога тамо развијена
значајна трговина. Испрва је припадао Херцогству Мекленбуршком, али је Вестфалским
миром, тј. 1648. године, уступљен Шведској круни. Жеља је цара Петра била да тај град
преотме од Шведске и прикључи га поменутом херцогству, због горе поменутога свог зета,
херцога Леополда. Због тога је тамо упутио неколико хиљада људи руске војске, чије је
приближавање убрзало предају тога града, али је он остао у поседу краља данског све до
1721. године, када је поново Шведској био уступљен.
Без обзира на то, поменуто венчање царевне Катарине Ивановне с мекленбуршким
херцогом обављено је 5. априла у Данцигу, у високом присуству његовог царског величан-
ства, господара Петра, господарице царице Катарине и краља пољског Августа, с велелеп-
ним торжеством у целом граду. У то време, Његово Царско Величанство, примивши вест о
приспећу четрдесет и пет галија своје флоте под Кенигсберг, одмах крену тамо, где затече
посланика персијског шаха, прими га 23. числа у аудијенцију, а потом крете тим истим
бродовима натраг у Данциг, где је био поздрављен са града паљбом из 151 топа. На по-
вратку је примио вест да се Кајенбург, град који лежи на источној страни Ботнијског залива,
на северу, предао кнезу Галицину путем капитулације, и да је у њему нађено двадесет
топова с доста муниције, али залиха хране мало.
Повратак Карла XII из Отоманских земаља, ободрио је непријатеље Августове тако јако,
да су они, у циљу истеривања саксонских трупа из Пољске, начинили нову конфедерацију,
уз коју је готово сва Крунска армија пристала. Тако опет започе у Пољској међусобни раздор.
На крају су били принуђени, како краљ Август тако и конфедерати, да моле од цара помоћ,
сваки за себе. Али цар, не желећи више да се упушта у такве сукобе, обећао је обема
странама само своје посредовање за помирење, због чега је и послао свом посланику који
се налазио у Пољској, кнезу Долгоруком, наредбу да се побрине за помирење краља с
Републиком, а да руски генерал Рен са својим трупама буде за то време у пољским облас-
тима, да би се придала важност таквом посредовању. С друге стране, краљ шведски сакупио
је армију која се састојала од тридесет пет хиљада људи и спремао се да обнови славу свог
оружја на Северу и да се освети непријатељима својим у Германији. Хановерски курфирст
и краљ дански требало је да буду прве жртве шведске јарости. Обојица су тражили помоћ
од руског монарха. И тако је Петар Велики својим трудом, а нарочито својим беспримерним
разумом стигао дотле да је постао заштитник, посредник и судија целог Севера.
У почетку маја месеца, отишао је заједно са царицом из Данцига у Хамбург, где је дошао,
такође, и краљ дански. Јуна 23. имала су та два величанства конференцију на којој су
закључили да изврше напад на Шканију, зато што је краљ шведски још прошле зиме био
ушао у Норвешку и неколико места освојио. По овоме договору требало је да руска флота,
као и сувоземна војска, дођу под Копенхаген ради извршења донетог плана. (Овде прило-

252
жена географска карта представља део јужне Шведске, Данско Краљевство с делом јужне
стране Норвешке. Такође и Германију са кнежевинама у којима су Северни савезници
војевали против Шведске, као и Холандију или сједињени Нидерланд, с делом Краљевстава
Француског и Енглеског или Великобританског, кроз које је државе Петар Велики 1697. и
1698, и после у 1716. и 1717. години ради науке путовао.)
Ускоро затим, Његово Царско Величанство отишло је из Хамбурга у Росток, куда је такође
стигла и његова флота, која се састојала од четрдесет лађа. Из Ростока је отишао, на истој
флоти, у Копенхаген, где је био примљен 6. јула са салвом целокупне тврђавске артиљерије.
Краљ дански, са својим угледним витезовима и министрима, изашао му је у сусрет, и тако
су обојица ушли у град највеличанственије.
Недавно пре тога допловио је из Енглеске и Холандије велики број разних трговачких
бродова, који су одатле морали да иду даље у трговачке градове који леже на Балтичком
мору. И пошто је краљ шведски прошле године прво дозволио, а касније и нарочито орга-
низовао поморско разбојништво према таквим трговачким бродовима, то су обе ове силе
биле принуђене да овим бродовима даду пратњу која се састојала од две знатније ратне
флоте, због чега је енглески посланик у Штокхолму саопштио тамо: 1) да су оне флоте
послате да штите енглеску трговину, која је од шведског поморског разбојништва већ
претрпела превелику штету, и уз то да захтевају уништење таквога разбојничкога регла-
мента. 2) Пошто су многи бунтовници из Велике Британије отишли у Шведску, да таквима
никаква заштита, или претенденту помоћ, било непосредно или посредно, не сме бити дата.
3) Пошто је краљ шведски предузео у Норвешкој и у другим данским острвима освајања у
циљу сузбијања трговине и благостања Великобританске Државе, то ако Шведска с тим не
престане, краљ великобритански биће принуђен да јој то силом оружја забрани.
Ово саопштиње код Сената штокхолмског није имало никаквог дејства, па чак ни одговор
на њега није дат. Због тога су све оне савезничке силе, сјединивши четири флоте, и то руску,
данску, енглеску и холандску, повериле главну команду над тим флотама цару рускоме.
Може се и без моје напомене замислити да се цар прихватио тога са изванредном радошћу.
Енглеском адмиралу је била поверена претходница, данскоме - заштитница, а холандски
контраадмирал је потом имао да трговачко бродовље спроводи даље.
Његово Царско Величанство, по преузимању највише команде, отишавши на флоту иста-
као је свој царски стег на јарбол, по чему су већ сви знали да он командује, те је салутиран
био паљбом из топова са све четири флоте и с бродова трговачких, а потом су испловили на
море. Поход ове четворонародне флоте имао је такво дејство да су све шведске лађе које
су се налазиле на Балтичком мору, чим су сазнале за то, побегле брзо у своје Карлскронско
пристаниште, и тако су горе поменути бродови отпловили безбедно у луке куда је који имао
намеру. А спроводне флоте су, за то време, у близини острва Борнхолма чиниле разне
маршеве, контрамаршеве и друге поморске војне еволуције, на увесељење њиховога
врховног поморског команданта Петра Алексејевича.
Енглези и Холанђани, а нарочито први, сматрали су у то време да у поморској вештини
превазилазе све друге приморске народе, али су тад имали да виде, преко очекивања, да
Руси за њима ни у чему не заостају. И мада су у срцу своме завидели, опет нису могли да се
не диве тако превасходној вештини руског монарха, који је у приређеним еволуцијама ко-
мандовао том флотом у таквом поретку и тако брзо да никакве погрешке није учинио. Али
радост коју је Његово Царско Величанство, будући врховни командант над флотом четири
најважније поморске силе, при том имао, била је неизрецива. Заборавио је да је цар. Био је
усхићен од радости што је врховни адмирал таквих моћних флота: случај који је одговарао
ономе некадашњем у Лондону, када је рекао да звање енглеског (то јест - вештога) адмирала
стоји изнад звања цара рускога.
За успомену на такву славну пловидбу под врховним вођством Његовог Царског Величан-
ства, израђена је била медаља на којој је, с једне стране, насликан портрет царски на
трофеју, на коме је написано: ПЕТАР ВЕЛИКИ СВЕРУСКИ. Испод тога је означена година
ове пловидбе: 1716. ГОДИНЕ. На полеђини медаље види се Нептун како језди по површини
мора, на колима направљеним од шкољки, која возе морски коњи. Цар држи у десној руци

253
заставу Руске Државе, која представља врховну царску команду, а око њега су побијене три
друге заставе, које представљају силе Енглеску, Холандију и Данску. У абшниту је назначено
место где су те флоте вршиле маневре: КОД БОРНХОЛМА, како се на овде приложеноме
гравираном листу може видети.

После довољног увесељења на Балтичком мору, које је Шведској круни требало више да
зада страх него да испољи презир, Његово Царско Величанство се са целом својом благо-
родном свитом вратило у Копенхаген, где је у међувремену и сувоземна његова војска, која
се састојала од тридесет хиљада људи, стигла и била размештена у квартире по Данској
Краљевини. Овде је Господар провео три месеца, али не без посла. Посећивао је све скупо-
ве, академије и учене људе, које је истом мером или звао к себи или сам к њима одлазио
свакога дана. Пловио је на чамцу с двојицом инжењера поред обала оба поседа, данског и
шведског, ради мерења залива и испитивања дубина, што је потом све уносио на карте
толико тачно да ни најмања ситница није остала необележена.
Брак цареве синовице с мекленбуршким херцогом и увећавање цареве моћи у Германији,
на мору и на копну, изазвали су према цару сумњу код свих немачких и поморских сила.
Штавише, када је затражио да се Визмар врати херцогу, коме је тај град из старине припадао,
и у чије је херцогство поставио шест хиљада људи своје војске ради умиривања витезова
побуњених против херцога, побринули су се како да се од овог силног госта ослободе. Краљ
пруски, краљ дански, краљ пољски и хановерски курфирст најпре су тражили од њега помоћ
ради истеривања Карла XII из Помераније, или чак да уз помоћ руског оружја узмогну стећи
шведске земље. Курфирст хановерски добио је Бремен и Верден. Краљ пруски - Штетин,
краљ дански - Стралсунд и Визмар, а краљ пољски у најгорем случају ослободио би се од
притиска шведског. Прва двојица нису више тражила руску помоћ, а курфирст хановерски
тежио је ка томе да истера руску војску из Немачке. Краљ дански, незадовољан добијеним
поменутим градовима, усхтео је да има још и Шканију, за чије освајање ипак није имао снаге.
Споразумео се због тога с горе поменутим силама да задржи руску војску како би с њом
напао на Шканију. Његов план је при том био овакав: ако му подухват успе, и Шканију освоји,
ни он после тога неће имати никаквог разлога да тражи помоћ од цара па ће руска војска -
ако не милом а онда силом бити удаљена из Германије. А ако тај подухват не успе, онда ће
се, с обзиром да би тај неуспех, разуме се, имао бити крвав, руска војска на тај начин ума-
њити, а преживели ће и сами побећи у своју земљу. А краљ шведски, будући да је лишен
свих својих немачких провинција, принуђен ће бити потпуно да пристане на онакав мир какав
њима, савезницима, буде угодан.

254
 Петар Велики, иако испрва није тачно знао шта његови савезници мисле, ипак се томе
досетио по њиховим разним поступцима. По томе што се уопште нису обазирали на његове
молбе и на сву помоћ добијену од њега за освајање шведских земаља, закључио је да они
не желе да му допусте слободно кретање на Балтичком мору. Због тога је нашао за потребно
да у сваком случају сачува равнотежу између свих тих поморских сила. Од Шведске се није
бојао, а није од ње желео ништа више осим мира, који би га могао учврстити у већ освојеним
провинцијама. Данезу такође није хтео допустити да се уништењем моћи Шведске круне
осили, и зато реши да их остави у замешатељству, а сам да гледа своје интересе онако како
су они до тада гледали своје.
Као привидан разлог за то, имало је да послужи рђаво припремање залиха хране од
стране краља данског. Управо у време када је руска војска ушла у Данску, показало се да
се тај краљ надао да ће вршити освајања у Шканији о царевом трошку, пошто је и после
многих сукоба с руским генералима једва могао обећати залихе животних намирница за
петнаест хиљада Руса, а за муницију и превоз артиљерије и других војних ствари није на-
лазио начина ни да пристане. А када га је цар био упитао за магацине у Шканији, говорио је
да се тамо налази обилна трпеза, на коју се цар утолико мање могао уздати јер је за њом
седело тридесет хиљада Швеђана, који не би дали места таквим самозваним гостима. Исти-
на, Данез је, ако би то тако испало у Шканији, нудио цару за магацин своја острва, али цар,
имајући још у свежем сећању молдавски случај, рече да треба најпре све припремити, јер
се солдатски желудац не може хранити празним обећањем и надом, а још мање географским
картама на којима су Данска острва нацртана: он тражи увек спремљене магацине. Најзад
је Његово Царско Величанство преко свог резидента у Копенхагену саопштило да се те
јесени против Шканије ништа не може предузети, зато што је време већ касно, а нарочито
због тога што провијант уопште није припремљен, него је боље одложити то до идуће године.
Ово саопштење није нимало одговарало намери горе поменутих сила. Од напада на
Шканију те јесени они су очекивали да ће краљ шведски брже и лакше бити принуђен да им
остави земље које су већ освојили, а уз то, по потпуном њиховом одржању и после освајања
Шканије, они би били у стању не само сједињеним снагама својим срамно изгнати цара из
Мекленбурга и следствено из целе Германије већ му и на самом Балтичком мору пропи-
сивати шта да чини. Због тога је краљ дански смишљао сва средства да приволи цара на
напад против Шканије. Енглески посланик и адмирал настојали су исто, али тог преискусног
духа није било могуће обманути, и колико се ствар више одуговлачила, утолико су мање
могли да прикрију пред њим своје замисли, највише стога што су га и Енглез и Прус јако
наговарали на то, а ниједан од њих није се тога ни дотаћи хтео.
Краљ дански, видећи да му је пропала нада на Шканију, затражио је, најзад, од цара
Петра, преко руског посланика, да повуче своју војску из његових земаља, јер када тај напад
није могућно извести ове јесени, он идуће године не жели то да изводи. То је било испуњено.
Један део војске преведен је био у Херцогство Мекленбуршко, а остатак је пребачен преко
границе Гданска и Пољске; бродови су се већим делом вратили у Санктпетербург.
Смештање руске војске у Мекленбургу повећало је код Енглеза и Данаца прекомерно
узнемирење. Краљ енглески, као и хановерски курфирст, нису оклевали да подстакну све
суседне немачке кнежеве да у Бечу од цесара као врховне главе империјума издејствују
налог за истеривање Руса из Мекленбурга. Он је, тобож у бризи коју је, у својству импе-
ријалног директора Доњосаксонских брда био дужан имати о благостању немачких земаља,
изложио разне недаће које цар руски, будући већ тако силан на копну и на мору, може нанети
целој Германији, од чега сви чланови империје треба да се спасавају и да благовремено
предузимају потребне мере за истеривање таквога моћног, а империјалним законима
неподвргнутог госта.
Излагање овога краља пре је чуђења него похвале достојно. Онда када му се прохтело
да има Бремен и Верден, и кад је са осталим савезницима решио да од Швеђана узме
Стралсунд, Визмар и друге градове, био је он исто тако империјални директор Доњосак-
сонских брда - па је на његов позив руска војска дошла у Германију и зауставила се делом
у Мекленбургу. Али он тада ништа није говорио. Он тада у боравку руске војске у Германији

255
и Мекленбургу није видео никакву опасност. А када је уз помоћ те војске дошао до онога што
је желео, тј. када се учврстио у Бремену и Вердену, она је већ - против њега, она је већ - за
целу империју опасна и зато је треба истерати из земље! Он сам не може, краљ дански још
мање, краљ пруски није кадар, а и неће да се меша у то, јер је платио четири стотине хиљада
рајхсталира, због којих је, да би их од Шведске добио, требало да са царем буде у љубави,
а још и зато што он сам није хтео да Данска освајањем Шканије ојача, а курфирст саксонски
Август, чак и ако је хтео, није се усуђивао, зато што га царева моћ држи на престолу пољском.
И тако је настала потреба да се цесар на то приволи; овај је, додуше, писао Његовом
Царском Величанству, молећи га да за његову велику љубав, с обзиром на међународно
право, са својом војском напусти немачке земље, али су хановерски и други тадашњи поли-
тички савезници нашли за сходно да писмо са одговором Његовог Царског Величанства
закључају у фиоку, зато што није испало онако како су хтели.
У међувремену, краљ шведски реши да такву неслогу својих непријатеља искористи у
своју корист, и због тога нареди не само своме, још у месецу јулу у Холандију упућеном
министру, барону Херцу, у Хагу, већ посебно и другоме посланику, који се налазио у Бечу,
да Двору цесарском предложи мир. А поводом конгреса у Бруншвигу, нареди он у октобру
месецу да се објави декларација чији се садржај састојао у томе да „ако се тај скуп у
Бруншвигу састаје ради тога да у циљу заустављања северног рата доведе до генералног
мира између Шведске и свих њених непријатеља, то је он, краљ, потпуно расположен за то
и хоће да путем цесареве и француске медијације ступи у мировне преговоре. А ако на овом
скупу цесар, као врховни поглавар империје, важношћу свога императорског звања, хоће
само то, да постави границу недозвољеном насиљу које се врши путем нарушавања мира у
Германији, у таквом случају цесар је дужан да се понаша не као медијатор него као врховни
судија у империји, и врховни и праведни заштитник, и да, следствено, држећи се оног
правила: Spoliatus ante omnia restituendus (Огољен пре него што све мора вратити), учини да
неправедно отете шведске немачке земље буду враћене Шведској. Уколико, дакле, брже с
једне или с друге стране буде њему, краљу, пружена нада, он неће оклевати да своје изас-
ланике са одговарајућим пуномоћјем и инструкцијама пошаље у Бруншвиг”. Али, пошто ова
декларација краља шведског тим силама, које на немачке шведске провинције и саме у
извесној мери полажу права, није обећавала никакве наде за пријатељско помирење, сав
тај мировни подухват у Бруншвигу тиме је, у ствари, упропашћен.
Његово царско величанство Петар Велики био је задовољан што се од стране Шведске
нема чега бојати, јер је краљ шведски већ показивао знаке помирљивости према њему;
насупрот томе, више се бринуо како да се освети краљу данском и хановерском курфирсту,
као што ћемо ускоро видети. Решио је, стога, да заједно са царицом оде из Шверина, где су
се тада налазили, у Холандију. Пред свој одлазак писао је у Санктпетербург, поверивши
државне послове сенату, а при том је адмиралу Апраксину и осталим генералима наредио
да се брину о чувању освојених земаља и обала Балтичког мора и Финског и Ботнијског
залива. Генерал-фелдмаршалу грофу Шереметову, који је имао врховну команду над тру-
пама у Мекленбургу, и на границама гданским и пољским, наредио је да се приљежно мотри
на поступке Северних савезника, да они у његовом одсуству не би направили нешто на штету
интереса и части Државе Руске.
После слања тих предострожних наредаба, отпутовали су у Хамбург, а одатле у Бремен,
где су 6. децембра били примљени са свим почастима. Магистрат им је приредио сјајан
ватромет са илуминацијом, на коме су биле означене ове речи: ИЗБАВИТЕЉ НАШ ДОЛАЗИ
ДА НАС ПОСЕТИ. Из Бремена, отишли су преко Вестфалије до Херцогства Клевског, где је
Господарица царица, будући трудна, занемогла и била принуђена да остане у Везелу, а
Господар је отпутовао право у Холандију. Ту су га, у Амстердаму, дочекала четири депутата,
који су за то били наименовани од стране генералних сталежа Уједињене Нидерландије.
Господарица царица, оставши у Везелу, родила је 14. јануара 1717. године сина, који је на
светом крштењу добио име Павле, али који се ускоро затим преставио (умро), а Госпо-
дарица, после неколико дана, опоравивши се, отишла је за Господарем и 29. јануара стигла
у Амстердам, где је била такође славно и са одговарајућим почастима дочекана.

256
 Странствовање Петра Великог никада није било узалудно. У какве год градове је долазио,
свуда се трудио да прибави оно што може да послужи на корист његовим поданицима. Посе-
ћивао је у Амстердаму све фабрике и мануфактуре. Обавештавао се о трговини холандској
и енглеској, посећивао је учене људе и с њима о разним корисним стварима разговарао.
Није пропустио, такође, да са Господарицом посети и оне дрводеље у Сардаму, с којима је
осамнаест година пре тога пријатељевао и бродове правио. Хтео је да покаже Господарици
дашчару у којој је као дрводеља радио, али се зачудио кад је видео да су Холанђани, ради
вечите успомене на њега, саградили од дашчаре једну лепу кућу с називом: КНЕЖЕВА
КУЋА.
Господар Петар Велики изволео је да проведе у Холандији до самог пролећа, да би видео
наставак и крај оних ствари које су у тим земљама почеле да се откривају и које су биле од
велике важности, јер су се тицале судбине мира целога северног и западног дела Европе.
Шведски посланик, барон Херц, добивши пуномоћ и налог од Карла XII да изложи у Хагу
његове мировне понуде, тражио је сва средства да то изведе, али тако да краљ шведски
буде у стању да намеће услове осталим северозападним силама. Прва му је брига била да
цара руског са својим владарем потпуно помири. Знао је да до тог мирења на други начин
неће доћи, осим уз уступање цару свих земаља које су до тога времена од Шведске освојене,
у крајњој линији - Лифландије, Естландије, Ингрије и Карелије, са чиме се он у својој замисли;
и сложио, заваравајући се да ће на тај начин бити могуће привући цара у савез, ради лакшег
спровођења других његових замисли, које је ковао против краља енглеског Ђорђа Првог, и
које су се састојале у томе да поврати од тога краља Бремец и Верден, а потом да га и с
престола енглеског сруши, а на његово место да постави претендента, сина Јакова Другог.
Замисли Херца нису се могле остварити друкчије до путем опште побуне у Енглеској, али
пошто је француски регент, имајући своје посебне разлоге, био велики пријатељ и, след-
ствено, моћни бранилац права краља Ђорђа, требало је постарати се и за збацивање овог
регента, али је то било врло тешко учинити. Херц је, не обазирући се на то, отишао у Мадрид,
престоницу Шпаније, да преко кардинала Алберонија изазове побуну у Паризу против
регента. Алберони, као непријатељ француске државе, пристао је лако на све оно што је
Херц желео да види. Из Мадрида је Херц отишао у Рим самоме претенденту, који је после
закључења савеза између Енглеске, Холандије и Француске био принуђен да оде из Ави-
њона у Рим. Херц му је изложио свој план и, не сумњајући у испуњење тога, сматрао је пре-
тендента већ краљем енглеским. Уредивши, дакле, све, врати се у Холандију.
Ови Херцови опасни потхвати вршени су веома тајно, али се од руске позорљивости и
досетљивости нису могли сасвим сакрити. Петар Велики, међутим, није нипошто хтео да се
у такве сумњиве ствари меша, осим што је чекао да види како ће се окончати. Као савршени
политичар свога доба, он није дозвољавао барону Херцу да и њега посети, да тиме не иза-
зове подозрење генералних сталежа и краља енглеског, својих савезника. У то је шведски
резидент у Лондону, гроф Хиленборг, упознао руске изасланике са мирољубивим предло-
зима свога господара. Барон Херц их је потврђивао, уз изношење најбољих предлога и
пројеката, и руски изасланици су проналазили начин да опрезно посећују Херца, али су га
само слушали, вешто га држали у нади, а пристанак нису давали ни на што, пошто је цар
Петар хтео само да упозна њихове намере, да би их искористио не само за своју предо-
строжност већ и у своју корист.
На крају су замисли Херцове изашле на видело управо у оном часу када је мислио да их
започне спроводити у дело. Писма која су о томе слата из Енглеске и Холандије у Шведску
и из Шведске обратно, била су ухваћена у Норвешкој. Краљ дански послао их је сместа у
Енглеску. У Лондону је краљ Ђорђе наредио да се шведски посланик, гроф Хиленборг, одмах
стави под јаку стражу, што се и у Холандији десило барону Херцу. Писма која су код ове
двојице посланика нађена, потврђивала су садржину писама ухваћених у Норвешкој. Пројект
је био у томе да краљ шведски у месецу марту исте године нападне Енглеску са дванаест
хиљада Швеђана и са оружјем за исто толики број људи из партије горе поменутог пре-
тендента, која ће у исто време дићи устанак. Краљ енглески, предавши одмах она издајничка
писма у штампу, обнародовао их је у циљу разобличења таквих поступака посланика краља

257
шведског, као и других који су у тим писмима означени били, међу којима се и сам цар на-
лазио умешан.
Краљ шведски, иако је за све то врло добро знао, принуђен је био, ипак да се претвара и
да за ослобођење својих посланика упути декларацију краљу великобританском, преко
Француске, са уверавањем да он у томе за што се окривљују његови посланици никаквог
учешћа није имао, и да ће против тих посланика, кад му се врате, повести строгу истрагу и
казнити их ако њихова кривица буде доказана.
Његовом Царском Величанству је нарочито тешко пало, и сматрао је то за нарушење
пријатељства, што је краљ енглески писма која су погађала његову високу част, не саоп-
штивши му их најпре, дао обнародовати и тиме га пред поштеним светом осрамотио због
дела у којима ни најмањег учешћа није имао. И пошто је, поврх тога, сазнао за још неке знаке
непријатељства краља енглеског, које су посланици лондонски и хановерски показивали
према руским посланицима на разним дворовима, наредио је секретару свога посланства
при лондонском двору, Веселовском, да краљу о свему поднесе изјаву, и саопшти: „Да је
Он, Цар, с крајњим чуђењем морао видети из обнародованих писама ухапшених шведских
посланика, да његова лекара Арескина оптужују да је он тобоже имао писмену преписку с
генералом претендентовим, грофом Маром, и да му је, између осталог, и ово писао: Његово
Царско Величанство признаје да Претендент има у својим претензијама право, и ништа више
не жели до прилику да му пружи помоћ како би ступио на Престо. И мада Његово Царско
Величанство о добром понашању овога свог лекара, који се већ тринаест година у Његовој
служби находи, има довољно искуства, и не користи га ни за какве државне послове, већ
само за лечење, па му је, такође, чим је избила побуна у Шкотској, строго забранио сваку
писмену преписку, Он је због такве оптужбе ипак наредио да лекар буде стављен под
истрагу, у којој је он, лекар, под заклетвом доказивао да таква писма ни грофу Мару ни
другоме ком уопште није писао, те пристаје и на најсуровију казну ако се таква писма могу
показати. Осим тога, Цар је толике доказе свог пријатељства дао Краљу Великобританском,
као и у томе што је по ступању Краља на Великобритански Престо ушао с њим у још тешњи
савез, из чега се може видети да Он никада није био таквог мишљења да би с Претендентом
непосредно или посредно у било какав споразум ступао, још мање за љубав Краља Швед-
ског, који би од Претендента, као главни непријатељ Русије, добио моћну помоћ против Њега,
Цара, када би се Претендент домогао Престола Енглеског.
Колико је далеко био Цар од свих оваквих мисли, може се видети и из тога што је не само
прошлих година него и ове године понудио себе за јемца за великобританско наследство
Дома Хановерског, и својим посланицима у Хановеру и Хагу наредио да ступе ради тога у
разговоре. И мада је он, Цар, већ неко време приметио да Краљеви посланици на Дворовима
Цесарском, Данском и Пруском, као и на Државном Сабору у Регенсбургу чине разне непри-
јатељске поступке, те је дознао да Краљ са Шведском одвојено уговара мир, у смислу кога
му је за уступање Бремена обећао сваку помоћ, што и из тих обнародованих шведских
писама довољно излази на видело, па је Цару било могуће употребити насупрот томе своје
предострожне мере и своју личну безбедност чувати - Он никада није помишљао на било
какав сепаратни мир, већ је све што му је предлагано свагда саопштавао Краљу и другим
својим савезницима, због чега је и свога министра, Петра Толстоја, послао Краљу да све
разлоге који би могли послужити изазивању неслоге отклони, да древну слогу васпостави и
при том предузме неопходне мере за ревносни продужетак рата против њиховог заједничког
непријатеља и за добијање безбедног мира свима Северним Савезницима уопште.
И мада су ови разговори, против очекивања, због врло малих узрока са стране Краља
Великобританског прекинути, па је чак Царским министрима и приступ к њему забрањен, а
и други су поступци учињени - у Копенхагену и Империјуму — у супротности с пријатељством
и савезом, што све није било далеко од отвореног нарушавања пријатељства - Цар све то
сноси стрпљиво, па и сад је готов да ступи с Краљем у пријатељство. И пошто је, с једне
стране, све поменуто Краљу и његовим министрима довољно познато, а с друге стране је
по свој прилици тачно да сва она злобна инсинуација почиње од непријатеља који, будући у
рђавом положају, употребљава сваку интригу да посеје неслогу између Северних Савезника,

258
259
то још више боли Цара што је Краљ писма шведских посланика и у њима на повреду части
Цареве садржане изјаве, не саопштивши Му их најпре, обнародовао. Због тога Он веома
протестује и уз то најснажније уверава Краља да Он никада другог става није имао осим
одржања пријатељства с Краљем, па је готов да за благостање обеју страна ступи с њима у
потребне савезе ради доброг споразума, да продужи пријатељство и трговину коју су преци
његови с британским народом имали, и да му дозволи у трговини и осталом такве предности
каквима се само од доброг пријатеља и савезника може надати, а такође да употреби сву
своју моћ да се Краљ Шведски, као заједнички непријатељ, принуди на трајни мир.“
На такву изјаву споменутог секретара, у име Царево дату у Лондону, следила су од краља
два одговора, један као од краља великобританског, а други као од хановерског курфирста.
У оба писма краљ уверава да он у Његово Царско Величанство уопште није сумњао, због
тога што није никада могао веровати да би цар, будући тако просвећен владалац, допустио
да га сплеткарење или причања барона Херца наведу на закључење сепаратног мира. А што
се тиче поступака његових посланика, изјављује краљ, он је као империјални члан, будући
обавезан да се стара о безбедности у Германији, наложио својим посланицима да на дво-
ровима немачким предложе да руске трупе буду повучене из Мекленбурга. А да би он могао
помислити да ступи посебно у мировне преговоре са Швеђанином, то је измишљотина
шведских посланика, како је то сам гроф Хиленборг признао. Уосталом, он, краљ, жели да
има са царем свако добро пријатељство.
Декларације обојице ових монарха изгледале су на први поглед мирољубиве, али су
поступци краља великобританског и његових посланика уверавали цара у њихову несталност
и у завист коју су тај владалац и други осећали према цару због уздизања његова, и да је
управо то разлог њиховог старања да руске трупе буду истеране из Мекленбурга. Но цар,
имајући у виду прилике у том тренутку, морао је у свему да попушта.
Ниједна држава, ниједан знатнији град у Германији није остао у коме његово царско
величанство, Петар Велики, није био. У Холандији је учио бродоградњу. Енглеска му је пру-
жила наставу у грађењу бродова по цртежима, и у оба случаја достигао је савршенство у
морепловству; од Германије узео је регулу сувоземне војске. Поврх тога, како Холандија и
Енглеска, тако и цела Германија, дали су му разне художнике, разне мајсторе и разне учене
људе који су имали да уче његове поданике свему што се њихова добра тицало. Остала је
још Француска, у којој још није био, и чија је толика слава увећавала у њему радозналост да
је види, нарочито њену престоницу Париз. Због тога, поновивши свом сенату раније своје
наредбе и узевши са собом министре, кнеза Куракина, кнеза Долгоруког, вицеканцелара
барона Шафирова и посланика Петра Толстоја, отпутова из Холандије почетком априла
месеца у Француску.
Двор париски, чим је обавештен о путу Његовог Величанства, спремио се да га дочека
најславније, и због тога је брзо послао наредбу да га у свим градовима на путу дочекују и
госте како је најбоље могуће. Но Господар је мрзео церемоније. У Бовазу је тамошњи епис-
коп припремио за њега диван обед, али он ту није хтео остати, и када су му рекли да даље
на путу неће добити пријатан обед, он је рекао у одговор: „Ја сам солдат, и када нађем само
хлеб и пиће, већ сам задовољан.”
Стигао је у Париз 26. маја увече, и дочекан је био са свом великом почашћу која одговара
једноме толико прослављеном монарху. Другог дана је примио у посету француског регента,
херцога д’Орлеана. Цар је имао прилику да похвали велику мудрост регента, а овај се, насуп-
рот томе, дивио превасходним талентима Монарха руског. Тадашњи краљ француски, Луј
XV, био је малолетан, али га је хофмајстер његов, маршал фон Вилероа, 28. числа довео да
тако славног и великог свога госта поздрави, што је истог дана учињено и од стране париског
магистрата и других угледних чинова. После два дана, Његово Царско Величанство узвра-
тило је младоме краљу посету са уобичајеним поздравима.
Кад су се у Француској Држави окончале неопходне церемоније, Петар Велики се прих-
ватио онога ради чега је и дошао. Свакодневно је ишао да види јавне улице у граду, мостове,
цркве, манастире и друга славна здања. Вођен је био такође и ван града да види замкове за
разоноду разних француских кнежева и друге велике господе.

260
 У сваком замку дочекивали су га са изузетном почашћу и гостили најдивније, али се он
веселио више гледањем таквих изврсних здања, уметнички саграђених фонтана и пре-
богатих паркова, него гошћењем којим су се Французи трудили да му угоде.
У пратњи херцога фон Антена дошао је у ковачницу новца, чијем се здању веома дивио,
а још више када је тамо у његовом присуству била хитро израђена и њему на дар предана
златна медаља на чијој је једној страни видео себе насликана са овим натписом: PETRVS
ALEXIEVITZ TZAR MAG. RVS. IMPERAT. а на полеђини Фама с две трубе и натписом VIRES
ACQVIRIT EVNDO, слика која је представљала славу што је Он својим странствовањем и
својим делима стиче. Видео сам у Цесарском бечком кабинету сребрну медаљу исте израде,
с које сам узео копију, и овде на гравираном листу ради виђења прилажем.

Господар је посетио и све француске мануфактуре и фабрике и све друге мајсторе,

живописце, резбаре, токаре, произвођаче математичких инструмената и друге, и сваки рад
посматрао је с великом пажњом и љубављу. Није пропустио отићи да види и заседање
Краљевскога француског парламента у коме су тог дана сви парламентарни саветници били
најдивније одевени, а президенти имали на себи скрлетне постављене хаљине. Двојица
адвоката су изговорили кратку реч, а потом је краљевски правник, поновивши то што су они
рекли, додао кратку али веома изврсну похвалну реч Његовом Царском Величанству, са
закључком да „мада су разни владајући кнежеви изволели почастити тај скуп својом по-
сетом, то што је један Монарх чија је Држава тако далеко од Француске и који је не само у
Азији већ и у Европи моћан, изволео својом Високом Посетом почастити њихов скуп, јесте
такав изузетан догађај, да га треба унети у парламентарни протокол и сачувати ради
потомства”.
Овај премудри Владар посматрао је, међутим, стање француске трговине, војске, обичаје,
понашање, законе, и све што се на државу односи. Академију париску није заборављао. Јуна
19, изволео је да јој учини част својим високим присуством. А она се украсила оним што је
имала најновије и најзанимљивије у експериментима и машинама које је он с крајњом
усрдношћу разгледао. Маузолеј кардинала Ришељеа изазвао је у њему посебно дивљење,
а још више статуа Ришељеова, коју је он најусрдније загрлио и рекао: „О, велики човече! Да
си жив, дао бих ти половину Царства мојега да се од тебе научим управљати другом
половином.” По своме повратку у државу, наложио је своме личном лекару Арескину да пише
опату Бинону да жели бити члан овог скупа. И кад му је Академија са свим дужним пошто-
вањем и признањем захвалила, он је сам одговорио захвалним писмом, макар оно и
долазило од владајућег Господара, који је већ одавно свикао да буде само човек. Све ово је
потом одштампано у посебној историји, коју су без одлагања послали њему као члану

261
Академије, и коју је он са задовољством примио од својих другова по науци, ради чије се
љубави понизио чак до особењаштва. Због тога је, заузврат, и требало узвисити га на степен
Августа и Великих Карола, који се такође нису устручавали да опште с обичним људима.
Са сорбонским учитељима разговарао је Господар тада веома милостиво, а они су се тад
почели заваравати да ће им у том случају бити могуће извести оно што папа Лав IX и његови
наследници преко својих изасланика, преко сабора и помоћу много новца нису били у стању
учинити, а то је, да сједине грчку и римску цркву. Тачно је да су она превелебна господа
теолози врло добро знали да је прво хришћанство имало почетак свој на Истоку, и да се
оданде преко азијатских Грка не само на Запад него и у свему свету раширило. Поврх тога
било им је познато и то да су први црквени оци и учитељи, први врховни сабори, црквени
устави, обреди и закони, да је све то на Истоку настало, да сва достојанства и службе цркве-
не имају називе грчке, и да је једини узрок испрва неслози, а онда и коначном разноверју
ове две цркве - само славољубље и среброљубље свештеника. Али су учитељи сорбонски
ипак мислили да се такво разногласје може преко руског манарха утолико лакше отклонити
што он, као обновитељ државе своје, има пуну власт не само над својим свештенством већ
и над световним сталежом. Због тога су они благодарили Његовом Царском Величанству за
милост коју им је својом посетом указао, и хвалећи његова преславна дела и остварења,
додаше да би још једно, највеће дело учинио када би приложио своје монаршке напоре за
сједињење руске цркве с римском.
Петар Велики, који је био одличан теолог своје цркве и који се старао не о поколебању
већ о учвршћењу њеном у древном источном вероисповедању, одговорио је господи сорбон-
ској са свом учтивошћу, и похваливши такву ревност њихову рекао да таква ствар не
принадлежи његовом звању, а с друге стране, он, будући човек државник и ратник, тадаш-
њим је разним ратовима и другим многим државним пословима заузет, те кад би и хтео - не
би имао времена да се упусти у такве црквене ствари од великог значаја. Уосталом, ако они,
господа учитељи, реше да о томе са његовим епископима поразговарају, он не само да им
то неће спречити него ће још учинити да им и одговор на то буде дат. При том би било добро
да они изволе да му своје мишљење о тако важној ствари написмено даду, са посебним
освртом на оно у чему се највише тај сукоб састоји, и на који начин се може доћи до сједи-
њења.
Овај захтев је био с великом радошћу испуњен. У писму, које је било састављено на
латинском језику, и другог дана Његовом Царском Величанству уручено, износе они све
догмате у којима се црква грчка и римска слажу, а што се тиче обреда, говоре они, у тим,
као посредним стварима свака црква има слободу, јер и у време јединства такви обреди
нису били једнаки. За папу кажу да је он законити наследник апостола Петра и први намес-
ник Христов, и да је првенство његово основано на речима јеванђелским итд., али да суд
његов није непогрешив. Даље су изложили да Дух Свети од Оца и Сина једнако исходи, итд.
А да би свом излагању придали веродостојност, навели су они да су и неки свети оци и многи
други грчки богослови истога мишљења били.
Ово писмо сорбонских учитеља примио је Петар Велики веома милостиво, и обећао да
ће га по повратку свом у Русију показати својим прелатима, како је то и учинио - али годину
дана после тога. Архиепископи и епископи руски, којима је то сорбонско сочињење о сједи-
њењу цркава поднето било на разматрање, оценили су то као ствар достојну презрења. Неки
су се и расрдили на речи којима су учитељи сорбонски подстицали монарха руског да приве-
де народ свој „светлости Истине” и да га потчини „Царству Исуса Христа”, - као да се тај
народ налазио у тами неверја и, следствено, ван хришћанства, које, међутим, Руси тачно по
учењу Христовом држе. Други су говорили да је црква источна грчка прва и зато саборна
црква хришћанска, и све што јој је од Христа и његових апостола, а такође и преко васе-
љенских сабора предано, она чува ненарушно. А све остале цркве, говорили су, које су од
тога древног предања одступиле и завеле нова, следствено и римска, јесу цркве од саборне
цркве отцепљене.
Даље су говорили да је догмат о исхођењу Светога Духа веома неосновано изложен, зато
што свети оци који су употребљавали израз „од Оца кроз Сина“ нису говорили за вечно већ

262
за времено исхођење, то јест за саопштавање Духа преко Оца створеним бићима. И уз то,
да су сведочанства неких светих отаца, као Епифанија и других, такође нетачно наведена,
јер, продужују они своје расуђивање, свети оци нису могли против себе говорити кад су сви
они почетком и источником божанства називали Оца, а говорили да је Синовље - рођење,
као и Духа Светог да је исхођење само од Оца.
Још више су се руска господа архијереји љутили што сорбонски богослови, имајући у
својој библиотеци књиге светих отаца, неће да признају да они против тих истих светих отаца
поступају. Нека погледају сорбонски учитељи, говорили су, само код светог Дионисија Арео-
пагита у књизи „О именима Божјим”, у глави другој, на листовима 171, 173. и 166, која је
књига штампана на грчком и латинском језику не у Русији него у самом Паризу 1715. године,
исто као и Јустина Филозофа и мученика у књизи „О изложењу вере“, на листовима 373,
377. и 380, истога париског издања и године. Ништа друго неће наћи ни код Григорија
Тауматурга у сличној књизи, на листу 99, и против Елипанда на листу 101, такође париске
штампе. Исто тако наводили су са своје стране руски учитељи светог Атанасија, који је о
истоме писао у тому I издања париског 1627. године на листу 651, и опет „Против Аријанаца”,
том I, лист 501. Ништа друкчије ни у „Дијалогу првом о Тројици”, у тому II, на листовима 160.
и 176; и опет у „Дијалогу првом против Македонија“, у тому II, на листу 278, и у „Дијалогу
трећем“, на листу 215, и на многим другим местима. Уз то још, говорили су, може се видети
сагласно источном вероисповедању и код Дидима Александријског у књизи другој „О Духу
Светоме”, међу делима Јеронимовим штампаним у Паризу 1602. године, у тому VI на
ступцима 500, 501, 504. и 508; тако и код Јефрема Сирина у „Слову о исповедању“, том III,
на листовима 104. и 290, штампано у Риму 1589. године; исто и код Василија Великог, у
„Епистолији XLIII Григорију“, брату његовом, том II, на листу 808, штампе париске, 1618.
године. Не дозвољава ни место ни циљ објавити овде све оно чиме су руски прелати хтели
оповргнути мишљење богослова сорбонских о исхођењу Светога Духа. Доста је и то, да су,
прегледавши књиге свих светих отаца, нашли да је сорбонско излагање о томе нетачно.
За првенство папино још више су се гневили, сматрајући да се саборној цркви не може
признати друга глава сем самог Исуса Христа, који се никада од ње не разлучује, a папа је
управо у онаквом достојанству у каквом је сваки други патријарх, немајући ништа више, и
дужан је да буде потчињен саборима и верним кнежевима. Они о томе из Светог писма нису
хтели ништа да наводе, јер тамо о папи ништа нису ни нашли, једино су наводили саборске
одлуке и правила. Додавали су још уз то да мада су неки Грци и говорили по мишљењу
Латина, били су то људи отровани оспеном, и уз то многи ради достојанства и пара били су
улизице двора римског. Најзад, када су сорбонско писмо проегзаменовали, изјавили су
Његовом Царском Величанству своје негодовање поводом њега, као и то да промена било
чега у руској цркви изазива велике опасности. Петар Велики, који је био истог мишљења,
похвалио је њихов суд и не много после тога забављао се постављајући своју дворску будалу
на достојанство папско, да посрами оне који то достојанство обожавају.
Неки историчари говоре да руски архијереји тобоже никакав одговор нису упутили сорбон-
ским учитељима, али то није истина. Они су у ствари писали, и такво писмо је послато у
Париз месеца септембра 1718. године, са оваквим потписом: Велике и Мале и Беле Русије
цркава православних епископи. У тај свој одговор они нису ставили никакво расуђивање или
распру око изложених предмета, него су по савету царевом употребили сву учтивост и испле-
ли Сорбони похвалу, а за остало се извинили немањем времена тадашњег свог патријарха,
и тиме што таква ствар мора да буде са знањем васељенских патријараха и свих епископа
православне источне цркве. Уосталом, они у Оца светова моле за љубав и сједињење цркве.
Опростивши се с краљем француским и обдаривши својим портретима украшеним дија-
мантима и другим драгим камењем сву француску господу која су му се у току боравка ње-
говог у Паризу нашла на услузи, Петар Велики је отишао оданде у Амстердам, где га је
Господарица Царица нестрпљиво чекала. Губернатор амстердамски причинио му је забаву
бојем три морске ескадре. Посетивши потом с Господарицом разне градове уједињених
провинција, упутио се преко Вестфалије у Берлин, где је затекао мекленбуршког херцога,
који му је заједно са својом супругом изишао у сретање. Ту је провео неколико дана и вршио

263
с краљем пруским разна конферисања о Северном питању и о поступцима краља Велике
Британије.
Из Берлина је Господар отпутовао у Данциг, а оданде преко Кенигсберга, Риге и Ревела
у Санктпетербург, где је стигао 10. октобра и нашао многе неправилности, нарочито у
државним приходима, ради чијег је исправљања био принуђен да проведе тамо до децембра
месеца, кроз које време је морао да сваког јутра буде лично у Сенату и истражује поступке
оних против којих су подношене тужбе. Но пошто се преступа нашло више него што се
очекивало, он је као законодавац и као отац својих поданика, пазећи на правосуђе, изволео
да оснује посебан трибунал, који се састајао у разним форумима судским, да би оптужени
путем судског испитивања и кривци по сили њихових злочина кажњени били. Његово Царско
Величанство морало је с великим незадовољством видети да су многи од најугледнијих били
дужни да предстану установљеном трибуналу на саслушање. Али он није гледао ко је ко:
достојанства и рангови ту нису ништа помагали, и тако су кривци добили казну према тежини
њиховог преступа.
А да би судски предмети били решавани исправно и прописно, како је видео у другим
државама, и како само по себи треба да буде, наредио је свима, који решавају предмете, да
ниједан предмет, спис и остале службене ствари не раде код куће, и писмене молбе не
примају ни код куће ни на улици, нигде осим у својој канцеларији. Тако и молиоцима, осим
на поменутим местима, нигде да не подносе молбу, под претњом казне: судијама и моли-
оцима - по сто рубаља од сваког предмета. Уз то је такође забранио службеним лицима да
ујутру обилазе куће ради поклона или предмета.
Бринући се о попуњавању новчаног недостатка у држави, обнародовао је 13. децембра
наредбу да убудуће нико никакво злато и сребро, ковано и везено, не носи и нигде не
употребљава, старо да се износи, а ново никако не прави, под претњом велике казне. Уз то
такође да нико у паре не сме да се коцка, под претњом троструке казне за коцкаре.
Његово Царско Величанство, наредивши да се изврши преглед свих ратних бродова,
галија и других морских лађа, те да оштећене буду поправљене, и тако сва флота буде
одржавана у спремности за будућу кампању, отпутовало је 21. децембра из Санктпетербурга
у Москву, где је на превелику радост и задовољство тамошњег народа, који га скоро осам
година није видео, стигао почетком јануара 1718. год.
У међувремену је допутовао у Санктпетербург из Украјине курир са неповољном вешћу
да кубански Татари, сакупљени у великом броју, намеравају да нападну руске границе, иако
нису од Турака подбодени и помогнути јер је турски командант у Азову, рускоме команданту
на граници сам преко нарочитог човека послао обавештење о намери Татара. Због тога је
одмах био послат налог да се пет хиљада драгона и исто толико пешака споје с козацима и
заузму положај дуж реке Дона. У исто време, турски султан, прибојавајући се да ће због овог
немирног народа навући подозрење са руске стране, послао је Његовом Царском Величан-
ству писмено извињење да о подухвату кубанских Татара ништа не зна, и зато обећава да
ће их, ако би они приликом несрећнога свог завршетка хтели да побегну у турске земље, он,
султан, мачем и огњем гонити, и у свему ће се тако као добар сусед и пријатељ држати.
Петар Велики, задовољивши се таквим султановим писмом, принуђен је био да предузме
ствар која је могла да буде или на вечну корист или на вечну несрећу отечества његовог, а
то се тицало крунског наслеђа, и следствено његовог сина Алексеја, који му је био најближи,
али поступцима својим и живљењем неуредним учинио себе сасвим недостојним свог оца,
како ћемо у следећој глави видети.

264
 ГЛАВА ШЕСНАЕСТА

СИН ПЕТРА ВЕЛИКОГ

САДРЖАЈ: Живот, понашање, преступи, суд и осуда царевића Алексеја Петровича, сина
Петра Великог.

1718. година
Царевић Алексеј Петрович рођен је 1690. године, 29. фебруара, од прве супруге господара
Петра Великог, Јевдокије Фјодоровне Лопухине. То је била лепотица, али њена природна
својства нису одговарала њеној лепоти. Волела је старе руске обичаје, а насупрот томе
осећала крајњу мржњу према поступцима супруга и господара свога, и тиме навукла на себе
несрећу о којој смо на другом месту говорили, те је 1699. године била протерана у Суздаљ
и у Покровском манастиру пострижена за монахињу. И пошто је цар Петар, откад је завла-
дао, био заузет искључиво војничким пословима, ишао два пута против Турака и Татара у
Азову, а потом странствовао кроз Германију, Холандију и Енглеску - то је син његов Алексеј
потпуно прихватио начин живота оних с којима се за то време дружио. Од мајке и других
женских особа научио се мекуштву и притворству, а свештеници, иако су га учили основама
вероисповедања источне цркве и давали му да чита Свето писмо и друге књиге црквених
отаца, уз помоћ мајке и неколицине блиских бољара нису пропуштали уз то ни да усађују у
њега мржњу и коначну одвратност према свим оним новинама што их је родитељ његов
уводио у отечество своје; уливали су му безосећајно да љубав његова оца према странцима,
уведена војна регула, толико претешка и у Русији необична, завођење бродоградње, прези-
рање духовног чина и странствовање његово тамо-амо, цео народ крајње мрзи. Да би то
потврдили, налазили су и у духовним књигама неке текстове које су му по својим прохтевима
тумачили - да такви цареви поступци ни самом Богу нису угодни итд. Овакве поуке биле су
довољне да искваре тог младог и мекушног принца, тим више када су и ум његов честим
пићем оптерећивали, како не би имао снаге да озбиљно расуђује.
Његово Царско Величанство, по повратку своме из туђих земаља, и по истребљењу побу-
њених стрелаца, предузело је напоре да у држави истреби и многе друге неправилности и
непристојне обичаје, да насупрот томе уведе добре, при том да уведе регуларну војску и да
оснује остале корисне установе. У овоме није пропустио да се побрине о добром васпитању
свог наследника Алексеја. Чинило му се да је породица Наришкиних, из које је била царица
Наталија, мати његова, највернија и најдобронамернија, па је зато поверио Алексеја двојима
из те породице, који су били дужни да упућују принца на свако добро. Најзад га је 1703.
године поверио своме министру, војном и државном саветнику Хузену, који га је, према датој
му инструкцији, 3. априла у Шлиселбургу, имао учити страху Божјем, добродетељноме жив-
љењу, а уз то свим политичким и војничким стварима, и путем таквог учења способним учи-
нити да прими руски скиптар и управља толиким народима потчињеним Држави Руској, а
нарочито да одржи и продужи толико велике подухвате и дела Његовог Царског Величан-
ства.
Хузен, за част таквога славног монарха и ради милости коју је према њему осећао, није
у повереном му послу нимало штедео ни труда ни ревности. Али узалуд. Духовници и неки
међу бољарима добијали су прилику да причају младоме царевићу како нема потребе да се
толико труди у таквим наукама, како му не треба да зна стране језике, војни егзерцир и томе
слично; уверавали су га при том да народ њега воли, и да ће он, знао те ствари или не, на
крају ипак бити наследник престола; да ће чак и више бити вољен ако пренебрегне такве
новотарије свог родитеља и почне још подражавати владавину свог деда, прадеда и др.
265
Млади човек воли нерад више но рад, и зато се лако може замислити да је царевић слушао
савете ових последњих радије него савете свога хофмајстера Хузена.
Цар Петар, будући свагда у ратним кампањама, није могао да води непрестани надзор
над њим, а ни Хузен. И тако се Алексеј, чим би од свога хофмајстера добио слободно време,
састајао тајно са духовницима и другим својим учитељима. С њима се он саветовао, с њима
се уз помоћ чаше увесељавао, и с њима је чинио све што му се само могло допасти, а они
нису престајали да га учвршћују у својим поукама, уверавајући га да пошто је цар, родитељ
његов, почео већ почесто боловати, надати се може брзој његовој смрти, па ће он тако бити
ускоро на престолу руском, за што се тобож сав народ Господу Богу најусрдније моли, и
њега, царевића, својим избавитељем назива од толиког царевог угњетавања.
Његово Царско Величанство, иако је запажао у сину своме рђаво понашање и несклоност
према наукама, ипак није знао из каквог је то извора потицало. Испрва је мислио да то можда
долази од сталног пребивања његовог, царевићевог, у Москви, а потом и у Санктпетербургу,
без довољног додира с високим лицима и без практичног вежбања у војним и политичким
стварима. Због тога га је узео у чету лејбгвардије и, да би схватио војничке и официрске дуж-
ности, поставио га за сержанта, водио га са собом у разне походе да би стекао бодрост и да
би научио војне акције привлачења, напада и одбране, као што је и било приликом освајања
Нотебурга, Копорја, Јамгорода, Ниеншанца и Нарве. Поврх тога поверавао му је понекад и
државне послове, а уочи похода у Молдавију против Турака, поверио му је у Москви при
Сенату управу над државом у својој одсутности, нарочито ради тога да престане са својим
рђавим понашањем, и да би се вежбањем у таквим датим му пословима спремао за будуће
царевање. Али све је то било напразно. Савети, убеђивања, молбе, па и саме очинске казне
биле су бескорисне. Алексеј је пред својим родитељем вршио оно што му је било наређивано,
али је то свагда вршио принудно и без икакве воље.
Најзад је Његово Царско Величанство решило да га пошаље у Германију како би тамо,
дружећи се са немачким кнежевима и владарима и упознавајући њихова занимања и
вештине, дошао к себи. Осим тога намислио је да га и ожени неком угледном немачком
принцезом, заваравајући се да ће се он, царевић, бар кроз то коначно освестити. Али је
будућност показала да је и ово било узалуд. Алексеј, који је волео развратан живот, није био
рад да живи у манастиру, којим му је родитељ његов не ретко претио. Он није одбијао ни
женидбу, само са сасвим другим намерама него што је цар хтео. Цар је мислио да женидбом
приведе сина честитијем животу, а син је насупрот томе мислио да том женидбом оца
обмане. Пристао је на женидбу да би тиме осигурао за себе наследство круне, а при том ће
се таквом женидбом избавити не само од манастира него ће и због супруге своје добити
више милости и љубави од родитеља својега. Женидба ова, дакле, може да му послужи као
прикривање сладострашћа његовог и самовоље.
Он је свом господину родитељу дао чврсто обећање да ће се потпуно поправити уколико
се венча с једном паметном принцезом. Цар, који је само то и желео, не обазирући се на
своје тако велике ратне издатке, оженио га је принцезом Волфенбителском, чијим се неу-
поредивим добродетељним својствима дивила цела Германија, а још више је жалила због
њене несреће у овом браку, јер је царевић, не обазирући се на своје обећање, које је дао
Његовом Царском Величанству, ни на дужности супружанске, настављао са својим ранијим
поступцима. Супругу своју је крајње презирао, насупрот томе узео је за наложницу једну
финску сељанку. Може се и без моје примедбе разумети колику је велику жалост изазвао
тај царевићев поступак у срцу паметне и нежне принцезе. Она се никада ништа није усудила
да му каже, него је сносила ово са херојском великодушношћу. Ипак, та великодушност није
могла спречити да се њена благородна крв не отрује. Лишена, дакле, утехе, лишила се и
живота.
Господар Петар Велики, мада је видео да се син његов свог обећања уопште не држи и
да показује хладну љубав према својој супрузи, ипак је био принуђен да му даје, због супруге
његове, само најтише опомене, а да све остало стрпљиво подноси. Али чим се она преселила
са овога света у други, он му је одмах после њеног погреба уручио писмо следеће садржине:

266
 „Не може да вам буде непознато, јер и цео свет ово зна, како су тешко стењали Наши
поданици под шведским угњетавањем за време прошлог рата.
Они су Нама, неправедним освајањем толиких Држави Нашој потребних приморских
места, пресекли трговину са осталим светом, и Ми смо гледали с болом како су они и
најпаметнијим људима замазали очи. Ви знате колико Нас је у почетку овога рата (у којем
Нас је сам Бог водио, и још Нас води) скупо стајало да бисмо постали вешти у војним
пословима и да се супротставимо отимачини Наших љутих непри]атеља.
У овом Нашем претешком звању препустили смо се Ми сасвим вољи Божјој, верујући да
Нас је Он до тога довео - док Нас опет не изведе на прави пут, и Ми смо се удостојили
дознати да тај исти нетгријатељ пред којим смо раније дрхтали, сада, напротив, пред Нама
још више дрхти. Ето плодова, за које Ми уз помоћ Божју, Нашим и Наших верних синова,
Наших поданика руских напорима треба да захвалимо.
Међутим, кад Ја о овој од Бога Нашем отечеству дарованој срећи размишљам, кад на
потомке своје који на Мене треба да се угледају погледам, осећам више тугу због будућности
него што имам радости због доживљене среће, јер видим да Ви, син Мој, одгурујете сва
средства помоћу којих треба да се начините способним за царевање после Мене. Неспо-
собност Вашу називам самовољом, зато што се недостатком памети и телесне снаге извиња-
вати не можете, тобож да тога од Бога немате довољно. Па чак и да нисте од најснажнијих,
не може се рећи ни да сте најслабији.
Ми смо искључиво помоћу упражњавања војних вештина изашли из пређашње таме и
учинили се познатим па и штованим у других народа. А Ви, међутим, о таквом упражњавању
ни да чујете нећете. Ја Вам не саветујем да водите рат без праведних разлога, већ тражим
од Вас само то да настојите научити војну вештину. Јер, није могуће добро царевати, а не
знати законе и правила њена, макар то било и само ради одбране отечества. Могао бих вам
за то што кажем многе примере навести. Поменућу само Грке, са којима једну веру имамо.
Од чега је пад њихов произашао - ако не само услед тога што су оружје бацили? Ослабили
су и доспели у агарјанско ропство само због тога што су се били препустили ленствовању и
безбрижности.
Обмањујете се ако мислите да је и то доста ако владалац има само веште генерале који
по његовој Наредби раде. Свако гледа у главног команданта. Свако настоји да осети његову
склоност како би се према њој управљао. То нико не може да оспори. Мој господин Брат, у
време свога царевања, волео је богату одећу и коње. Пре њега, скоро нико се у Русији о то-
ме није бринуо. Међутим, поданици су налазили задовољство у ономе што је владар волео,
јер му радо подражавају у ономе што он воли, исто као што се гнушају онога што он мрзи. И
зато, ако се поданици тако лако одвикавају од оних ствари што служе само за уживање, како
ће им тек лако бити да се одвикну од употребе оружја, која је много тежа ако то не буду
упражњавали?
Ви немате склоности за учење војних вештина. Не трудите се у томе. Зато никада то
нећете ни постићи. Како ћете наређивати другима, и судити о својству награде која припада
јунацима, или како ћете моћи кажњавати оне који своју дужност не врше? Нећете ништа
чинити, ни о чему нећете судити сами, сем очима и уз помоћ других, баш као нејаки птић у
гнезду, који кљун диже, а јело му други, сажвакавши, у уста његова ставља.
Извињавате се тиме да Ваша слаба натура тешкоће војничког живота, тобож, поднети не
може. Но, извињење је то толико неосновано колико и друга. Ја од Вас не тражим другог
труда осим да развијете једну склоност која се и у самој болести може имати. Упитајте оне
што памте времена Брата Мог. Састав његовог тела био је много слабији од Вашег. Он није
могао да управља коњем који би макар мало немирнији био, па га је једва и узјахати могао.
Ипак, имао је велику склоност према овоме и зато никада раније у Русији није било боље
коњушнице од његове, а можда је ни сада нема. Из тога видите да добар успех не зависи
свагда од многих напора него од воље.
Може бити Ви мислите да многи владари имају успеха у војним подухватима иако сами
на бојно поље не иду. Тачно. Но ако и остају код куће, ипак имају склоности према томе и
разумеју ствари.

267
 Тако, на пример, недавно почивши Француски Краљ није свагда сам учествовао у ратним
кампањама. Али је познато колико је велику склоност имао према војним стварима, и колико
је славних дела учинио, због чега су његови војни походи названи театром и училиштем
храбрих људи. Он није имао склоности само према војним стварима; волео је и механику,
мануфактуру и друге установе помоћу којих се његова Држава прославила више од свих
других.
После свих ових горе Наведених примера, долазим на своју изјаву која се Вас тиче.
Ја сам човек, и следствено - смртник. Коме треба да оставим довршење онога што сам
по милости Божјој почео, и очување онога што сам делом освојио? Човеку који је по угледу
на лењивог слугу из јеванђеља сакрио свој таленат у земљу, то јест који не мари за оно што
му је Бог поверио.
Сетите се само Ваше тврдоглавости и нечасног живота. Колико сам Вам често говорио о
томе, па Вас и кажњавао, и колико је већ година прошло како Вам о томе ни речи више не
говорим? Ипак, све је то било без успеха, све бесплодно. Време сам изгубио, а ништа добио
нисам. Ви никако не признајете, и то, изгледа, коначно, да се све Ваше уживање састоји
само у томе да код куће Ваше у лености дане проводите и лежите на меким душецима.
Управо оно од чега би требало да се стидите, изгледа Вама најпријатније уживање, и Ви
нећете ни да погледате какве опасне последице могу отуда настати за Вас и Вашу Државу.
Право каже свети Павле: ,Ко својом кућом управљати не зна, како ће о Цркви Божјој моћи
да се брине?’
И кад сам све ово велико неваљалство пажљиво размотрио и видим да Вас никаквим
начином на поправку навести није могуће, сматрао сам за потребно да Вам ову Моју
последњу вољу изложим писмено, али с тим што ћу за испуњење овога причекати још неко
време, да видим Вашу поправку. Не поправите ли се, искључићу Вас из наследства, као што
какав трули уд секу.
Немојте мислити да сам Вам, немајући сем Вас другога сина, писао ово да Вас заплашим.
Ја ћу то, ако Бог хоће, заиста учинити. Јер када Ја за своје отечество и за благополучност
Мојих поданика сопствени свој живот не штедим, због чета бих онда Ваш живот поштедео,
када Ви сами нећете да га будете достојни? Радије бих Државу своју поверио достојноме
туђину него сопственоме недостојном сину!
ПЕТАР”
Ово царево писмо било је писано пре рођења царевића Петра Петровича, и због тога цар
говори на крају тог писма да нема другог сина сем њега, Алексеја. Кроз три дана после
рођења поменутог принца, царевић Алексеј је свом господину оцу на предње писмо одго-
ворио овако:
„Свемилостиви Господару и Оче,
Од Вашег Величанства, 27. октобра 1715. године, после сахране моје супруге, уручено
ми писмо ја сам прочитао, и ништа на то немам да одговорим сем овога: Ако Ваше Вели-
чанство хоће да ме због моје неспособности лиши Круне, нека буде воља Ваша!
Штавише, ја Вас и сам свеприљежно молим за то, јер и сам видим да за царевање нисам
погодан. Ум ми је веома онемоћао, а њега у стварима државним треба имати. Снаге су ми
се не мање од разума, као и тела мог, од раније моје болести одузеле, и кроз то сам постао
неспособан да управљам толиким народима. За ово је потребан много здравији и бодрији
човек од мене.
Због тога, после смрти Вашег Величанства (које Бог кроз још многе године нека чува), ја,
макар и немао ниједног брата као што сада имам, и коме трајног здравља желим, уопште
не тражим да наследим Престо. Ни убудуће с моје стране неће бити захтева у том смислу,
за што и Бога у сведоке призивам, и својом душом се кунем. А за потврду тога, ја ово пишем
и потписујем својом сопственом руком.
Децу своју поверавам Вашем Царском Величанству, а за себе молим само колико треба
за издржавање, препуштајући све друго мишљењу и вољи Вашег Величанства.”
Незадовољан оваквим одговором свог сина, цар му је опет писао 19. јануара 1716. године
друго писмо, следеће садржине:
268
 „Последња опомена!
Болест је моја била препрека што Вам поводом Вашег одговора на Моје прво писмо нисам
могао саопштити Моју одлуку. Али, сад одговарам: примећујем да у Вашем одговору гово-
рите само о наслеђу Престола, као да сам тражио од Вас пристанак за то, иако то питање
зависи искључиво од Мене. Но како то да Ви у писму Вашем ништа (не кажете о оној
неспособности коју сами на себе нарочито навлачите, и о Вашој одвратности према држав-
ним пословима, о чему сам говорио више него о Вашем тренутном стању, о коме пишете. Ја
сам Вам и своје негодовање због Вашег тако дугог лошег понашања изразио, а Ви све то
прећуткујете, мада сам Ја изричито тражио Ваше изјашњење о томе. Из тога видим да Вам
очинске опомене до срца не долазе. Због тога сам одлучио да Вам још једном пишем, и то
последњи пут. Ако савет Мој за живота Мог презирете, како ћете га поштовати после Мене?
Да ли је могућно уздати се у Вашу заклетву, кад имате камено срце? Цар Давид каже:
,СВАКИ ЈЕ ЧОВЕК ЛАЖ.’ Но ако Ви сада и мислите да ћете своја обећања испунити, велже
брадоње ће Вас обрлатити према свом ћефу и принудити да прекршите иста обећања. Они
због свога поквареног живота не добијају сада никакве положаје, па се стога надају да ће
код Вас бити боље среће, а Ви им се и наклоним приказујете.
Не видим да имате у срцу благодарност коју дугујете Вашем Оцу, који Вам је живот, дао.
Јесте ли Му помагали у напорима његовим и бригама од када дођосте до зрелог узраста?
Заиста, ни у чему. Свако то зна. Уместо тога грдите и проклињете све оно добро што сам уз
опасности и науштрб Мог здравља за љубав и благополучност Мојих поданика установ-
љавао. Имам довољно разлога да верујем да ако останете после Мене међу живима, Ви
ћете то све оповргнути, због чега не могу да Вам допустим такву слободу! Баш као да сте
нека амфибија: ни риба ни месо! Измените своје понашање и трудите се да постанете
достојни Престола или боље идите у манастир. Ја никако због Вас не могу мира имати,
поготову сада када ми здравље попушта. И зато по пријему овога Мог писма, да ми дате
одговор писмено или усмено. Ако то не учините, поступићу с Вама као са злочинцем.”
Садржина овог писма је унеколико сурова, и изгледало је да ће царевић морати коначно
да пристане на захтев оца и господара свог, то јест да ће се поправити. Али он остаде при
своме непоколебљив, и задовољи се да на то писмо да сасвим кратак одговор, следеће
садржине:
„Свемилостиви Господару и Оче,
Писмо Ваше сам јуче, 19. овог месеца, рано добио. Болест ме спречава да напишем
ошпиран одговор. Хоћу да примим духовни чин, и молим за то Ваш најмилостивији приста-
нак.
Вашег Величанства слуга и недостојни син АЛЕКСЕЈ”
Његово Царско Величанство је уочи свог похода у Германију изволело отићи царевићу
да се с њим опрости. Питао га је при том шта је одлучио. Одговор се његов састојао непо-
колебљиво у томе да он у манастир иде, те да ништа толико не жели као монаштво. Господар
није пропустио да му прикаже све оне тешкоће које млад човек у томе чину може да очекује,
па због тога нека не жури, говорио је Господар, боље нека пажљиво размисли и онда нека
му пише за шта ће се решити. Но много боље ће учинити ако се прихвати пута који му указује
родитељ његов, него да буде калуђер. Његово Царско Величанство дало му је времена за
размишљање шест месеци, и тако, опростивши се с њим, оде. Царевић је тад био у постељи,
тобож болестан. А чим је обавештен да је родитељ његов отишао, устаде и оде на пир код
секретара Михаила Војинова.
Време дато царевићу на размишљање већ је било прошло, а Његово Царско Величанство
није од њега ништа добило. Због тога је 26. августа из Копенхагена, по нарочитом куриру,
послао писмо са оваквим закључком: ако хоће да се потруди да постане способан да нас-
леди престо, нека за осам дана буде у Копенхагену, како би учествовао у кампањи. А ако је
насупрот томе решио да буде монах, нека јави писмено, где, у које време и у који дан ту
намеру хоће да оствари. Из овога последњег захтева види се да је цар, не допуштајући му
да одмах оде у манастир, желео коначно његово поправљање. Али без успеха.

269
 Царевић је, међутим, имао доста времена да се саветује са својим старопечатаним боља-
рима, којима се установе цареве нису свиђале. Они су га наговорили да се никако не одриче
круне, која, најзад, њему припада, а не некоме другом, него боље да се за неко време било
где склони од таквог царевог насиља. Савет рђав, и више од тога: опасан! Али царевић, без
обзира на то, учини по своме. Сакупивши новца колико је више могао, и узевши своју налож-
ницу, крете у бекство. У Санктпетербургу је саопштио сенатској и другој господи да иде свом
господину оцу у Копенхаген, но прешавши границу руску дохвати се пута за Беч, у намери
да се стави под заштиту цесара Карла VI, као свог шогора.
Може се лако замислити како је господару Петру била жалосна вест, коју је добио у
Амстердаму, о бекству сина његова. Сместа је послао резидента Веселовског, а убрзо потом
и капетана лејбгвардије Александра Румјанцова у Беч. Но пошто га тамо нису затекли,
Господар је по свом повратку из Француске у Холандију послао истога Румјанцова и свог
тајног саветника Петра Толстоја да га траже у Тиролу. Ради тога уручио им је и писмо,
датирано у Спау, 10. јула 1717. године, следеће садржине:
„Љубезни сине,
Непокорност Ваша и презрење Мојих наредаба познати су целом свету. Нису ни речи
Моје ни казне Моје могле да Вас приволе да послушате Моје савете. Ви сте ме приликом
нашег растанка обманули, а на крају, презревши своју обавезу дану ми под заклетвом,
непокорност Вашу још више сте увећали тиме што сте побегли и поврх тога као издајник
ставили себе под туђе покровитељство. Ствар нечувена, не само у Нашој Фамилији већ и
међу Нашим угледнијим поданицима! Какву кроз то неправду и тугу чините Вашем Оцу, и
какву сте срамоту нанели отечеству Вашем!
Пишем Вам последњи пут и наређујем да извршите оно што Вам господа Толстој и
Румјанцов, по вољи и у име Моје буду казали. Бојите ли Ме се, охрабрујем Вас овим и
обећавам Богом и страшним судом да Вас Никаквом казном нећу казнити него ћу Вас још
више него до сада волети - ако се послушањем и повратком у Земљу будете Мојој вољи
повиновали. Не учините ли ово, Ја као Отац, по сили дане Ми од Бога власти, на Вас због
овога Вашем Оцу учињеног срама и зла, бацам вечиту клетву, а уз то као врховни Ваш
Господар проглашавам Вас за издајника, и уверавам Вас да ћу наћи начина да Вас као
таквога казним, у чему, као у праведној Мојој ствари, очекујем од Бога помоћ.
Уосталом, сетите се да Вас никада ничему нисам терао силом. Јесам ли морао да Вам|
препустим слободан избор на вољу? Да сам Вас хтео принудити, нисам ли имао власти за
то? Да сам само наредио, било би и учињено.
ПЕТАР”
Посланици су нашли принца Алексеја у Напуљу, у замку Санктелмо, и уручили му царево
писмо, са проглашењем потпуног опроштаја ако пође с њима у Русију. И мада испрва уопште
није био расположен за такав повратак, ипак, када му је тамошњи цесарски вицекраљ
саопштио у име цесара да сместа крене свом господину оцу, он је, немајући више у кога да
се нада, принуђен био да се повинује. И тако, пред полазак свој, напише он 4. октобра 1717.
године Његовом Царском Величанству писмо следеће садржине:
„Вашег Величанства најмилостивије писмо примио сам од господе Толстоја и Румјанцова,
и они су ми свемилостиво поводом мога бекства опроштење у име Вашег Величанства
обећали, за шта са сузама благодарим, и падајући пред ноге Ваше молим са сузама милост
и опроштај за мој преступ, признајући да сам достојан сваке казне. Потпуно се препуштам
Вашем најмилостивијем обећању и предајем се Вашој вољи и наређењу, и хоћу да са овима,
од Вашег Величанства посланима, ових дана из Напуља кренем у Санктпетербург.
Вашег Величанства најпотчињенији и најнедостојнији раб, који није достојан називати се
сином Вашим,
АЛЕКСЕЈ”
Последњих дана месеца јануара 1718. године, стигао је царевић у Преображенск, одакле
је господин Петар Толстој одмах јавио Господару, који се тад налазио у Москви, о приспећу
његовом и о свему што се с њима на путу догодило. Првога и другог дана фебруара имали

270
су оба пука лејбгвардије и две роте гренадира да буду спремни, те су посели све капије и
пролазе градске. Трећега дана приведен је царевић без шпаге у Кремљ у велику салу, где
су сва угледна господа била сакупљена. Чим је царевић ушао у салу и угледао родитеља
свог, пао је пред ноге Његовог Царског Величанства, признајући своје самовољно бекство,
а при томе му уручио следеће писмо:
„Свемилостиви Господару и Оче,
Исповедио сам пред Вама, Оче мој и Господару, свој преступ, али подносим овде и пис-
мено признање злочина мога, које сам Вам још из Напуља послао. Признајем сад, осим тога,
да сам дужности синовље и поданичке преступио тиме што сам отишао, под заштиту Цесара
се ставио и од њега помоћ тражио. Молим најпонизније за опроштај и милост.
Вашег Величанства најпотчињенији и неваљали раб, који није достојан називати се сином,
АЛЕКСЕЈ”
На ово је следио одговор Његовог Царског Величанства да му опрашта, али да је таквим
својим поступцима изгубио сва права крунског наследника, па је зато дужан да се јавно
одрекне тога. То је одмах и учињено, и царевић је потписао следећу писмену изјаву:
„Ја, доле потписани, исповедам пред светим јеванђељем да то што сам због мога греха
према свом Господару и Оцу, Његовом Царском Величанству, лишен припадајућег ми права
наследства, сматрам због мога греха и неспособности за праведно. И стога обећавам и
кунем се свемогућим Тројединим Богом и судом Божјим да ћу се вољи мог Господара и Оца
у свему повиновати, и да наследство у Држави никада, ни у које време и ни на какав начин
нећу искати, или желети, или примити. Напротив, за правога законитог Наследника сматрам
брата мог, Царевића Петра Петровича. Целивам свети крст и потписујем ово својом соп-
ственом руком. У Москви, фебруара трећег дана, 1718. године.
АЛЕКСЕЈ”
После тога, свима је био наглас прочитан Царски манифест, у коме је отац изложио на-
роду тужбу против свог сина, објављујући свим духовним, војним и политичким људима, и
свим осталим сталежима руског народа, својим верним поданицима, све своје старање и
труд о добром васпитању свог сина Алексеја. Каже ту Господар:
„Да је одређивао Царевићу учитеље од којих је савршено могао бити поучен страху
Божјем и благочестивом хришћанском закону грчког исповедања, а при том ради бољег
поимања војних и политичких ствари, и стања других држава, одредио му је да учи стране
језике, како би читањем на таквим језицима историје и разних војних и државних знања која
приличе достојноме владаоцу, могао бити достојни Наследник Руског Престола. Но сви ови
напори и бриге, говори Цар, били су узалудни. Алексеј није показивао никакве склоности ка
усвајању ових знања, која су доброме Наследнику веома потребна, мада га је Он, Цар,
добротом и строгошћу, а понекад и очинским кажњавањем често присиљавао на то. Уместо
тога, дружио се Царевић свагда с таквим људима од којих се ничему добром већ само злу
научити могао.
Уз то говори, да га је водио са собом у разне војне походе, како би се обучавао у војним,
за заштиту отечества неопходно потребним стварима, но да га је при том за време битке
држао свагда на удаљености, чувајући га ради наслеђа, мада себе није штедео. Такође га је
остављао понекад у Москви, поверавајући му поглаварство у управљању Државом, да би се
ради будуће своје владавине у томе вежбао. Поврх тога, слао га је у туђе земље, у нади да
ће им, кад упозна добро уређене државе и земље, подражавати и кроз то склоност ка
доброме и љубав према раду добити. Али све то, каже Цар, било је бесплодно, и семе науке
и поуке падало је само на камен. Алексеј не само што није слушао поуке његове, Цареве,
него их је чак и мрзео, и уместо с честитим, угледним и благоразумним, дружио се свагда с
поквареним и ниским људима. На крају му је дозволио да ради брака изабере за себе
Принцезу од рода било које велике стране Силе, и он је изабрао тадашњег Бруншвиг-
Волфенбителског Херцога унуку, Његовог Величанства Римског Цесара (Карола VI) рођаку,
и Краља Великобританског супруге унуку од кћери. Нада је његова, Царева, била да ће он,
Алексеј, по ступању своме у пријатељство с толиким високославним Дворовима и женидбом

271
с таквом угледном Принцезом, изменити своје рђаво понашање, почети да се дружи са
угледним особама и подражавати све што човека превасходним чини. Али нада је ова имала
сасвим супротну последицу. Његово Царско Величанство објавлзује да иако је супруга
његовог сина била доброг разума и часног држања, и мада је њу сам Алексеј изабрао за
жену, ипак је живео с њом у крајњој неслози, а своје дружење с неваљалим људима, на сра-
моту Његовог Царског Дома и поменуте своје супруге високих сродника увећавао, о чему су
њему, Цару, велике жалбе и прекори чињени. И мада се он, Цар, својим честим опоменама
старао да га наведе на поправку, ипак узалуд, јер је он, Алексеј, још за живота своје супруге
узео био једну неваљалу служавку и с овом живео у прељубочинству, презревши своју
закониту супругу, која је убрзо потом, мада од болести али не без десперације због његовог
бесрамног живота умрла.“
Његово Царско Величанство додаје у истом манифесту:
„Да је после сахране поменуте Принцезе саопштио њему, Алексеју, да ће га Он, ако
његову, Цареву вољу убудуће не буде слушао и не посвети се ономе што доброме Наслед-
нику Државе приличи, коначно лишити наследства, и да ће он, Цар, радије учинити Наслед-
ником достојног туђина него свог недостојног сина, који би упропастио све што је отац му уз
помоћ Божју добио, и руског народа славу и част сасвим би срушио. За стицање чега је Он,
Цар, здравље своје изгубио, а у извесним случајевима чак ни живот свој није штедео, због
чега се, додаје, и боји суда Божјег ако владавину повери таквоме сину.“
Даље саопштава цар: „Да није престајао опомињати њега, Алексеја, да се поправи, и да
је Алексеј због својих непристојних поступака признавао своју кривицу, и уз то говорио да
тобож због слабог телесног састава и због слабости разума не може поднети напоре у пот-
ребним знањима, и из тог разлога сам себе сматрајући неспособним за наслеђе Престола,
молио да га Цар ослободи од истог. Али се Цар, без обзира на то, без престанка трудио,
опоменама очинским и претњама, да га приведе на пут добродетељи. Уочи свог поласка у
Данску, дао му је рок да размисли и да се поправи, и потом га је звао к себи у Копенхаген,
како би ради науке своје присуствовао војним операцијама.
Но он, Алексеј, каже Цар у манифесту, презрев страх и заповест Божју што обавезује
децу да се повинују родитељима, снабдео се са доста пара, и узев поменуту жену с којом је
прељубу чинио, кренуо је у бекство, и ставио се под протекцију Цесара Римског, коме је раз-
не клевете и неистине против њега, Цара, изнео, па је молио Цесара да га не само сакрије
него да га и оружјем штити од таквог гоњења.”
Овде Његово Царско Величанство напомиње својим верним поданицима „колико је
велику увреду и срамоту Алексеј тиме учинио њему, Цару, и целој његовој Држави, и да у
историји једва можемо наћи сличног примера. Објављује при том, да га је Цесар послао на
такво место где је могао боравити веома скривено. И да је он, Цар, сазнавши за одлазак
Алексејев, и помисливши да то није без разлога, осетио очинско сажаљење плашећи се да
му се на путу не деси каква несрећа, и зато сместа послао да га свуда траже. А пошто му је
од капетана лејбгвардије, Александра Румјанцова било јављено да се Алексеј налази у
неком Цесарском граду у Тиролу, он је писао Цесару молећи да му сина његовог изручи, те
је и Цесар послао да њега, Алексеја, саветују да се врати свом Оцу и Господару. Али је он,
Алексеј, насупрот томе поднео Цесару молбу да га не даје у руке Цара, као да му је неп-
ријатељ и тиранин од кога стрепи да ће и живот изгубити! После ове представке премештен
је у Италију, у град Напуљ, и у тамошњем замку под туђим именом тајно пребивао“.
Цар саопштава даље: „Да је капетан Румјанцов, тражећи њега, Алексеја, свуда, сазнао
за то место, и да је потом он, Цар, послао свог саветника Петра Толстоја и истог капетана
Румјанцова с писмом Цесару, захтевајући изручење свог сина, и претећи у противном случају
непријатељством, да се Цесар једва некако приволео да дозволи посланима да оду к њему,
Царевићу, и да су им при том министри Цесарски рекли да је он, Алексеј, изложио Цесару
колико је великом гоњењу и напастима био подвргнут у Цара, и да га је Цесар, доведен тиме
у сажаљење, узео под своје покровитељство.
Послани су стигли у Напуљ, и уручили њему, Алексеју, писмо у коме му Цар обећава
опроштај и љубав ако се врати, а ако се не врати - бацао је на њега клетву и претио казном
272
као издајнику. Стоји у манифесту да је Алексеј, без обзира на то, рекао да он никако неће
да иде, говорећи како се тобож плаши онога што би га могло снаћи од оца, и да је Цесар
обећао не само да га заштити од Цара него да му и наоружаном руком помогне да се против
воље Оца његовог попне на Престо Руски. Посланици су се, каже Цар, свим средствима
старали да приволе Алексеја на повратак, али узалуд, све док му Цесарски Вицекраљ у име
Цесара није саопштио да има да иде, зато што Цесар, нарочито у тадашњим околностима,
не може због њега нарушити пријатељство с Његовим Царским Величанством. И тако он,
Алексеј, плашећи се насилног изручења, пође.“
То је била та тешка оптужба коју је Његово Царско Величанство, у горе поменутом свом
манифесту, против свог сина Алексеја, због његових толиких непристојних дела и бесрамних
поступака својим верним поданицима принуђен био саопштити, и поводом кога сам нашао
за сходно да га овде укратко изложим, да би се тиме стекла боља представа о односу оца
према сину, и сина према оцу.”
На завршетку те оптужбе говорио је цар у своме манифесту овако:
„И мада он, син Наш Алексеј, због свога тако дуготрајног против Нас, као против свог Оца
и Господара показаног држања а нарочито због такве срамоте коју Нам је пред целим светом
нанео својим бекством и због против Нас измишљене неистине као хулитељ свог Оца и
противник свог Господара, заслужује смрт - Ми му из очинског милосрђа према њему
праштамо такве преступе и ослобађамо га сваке казне. Али, с обзиром на његове недостој-
ности и горе поменуте непристојне поступке, Ми га по доброј савести Наследником Престола
Руског учинити не можемо. Познато Нам је да ће он својим бестидним поступцима сву славу
и добро народа и Царства Нашега што смо га Ми уз помоћ Божју и неуморним трудом стекли,
потпуно упропастити. А с каквим трудом смо Ми добили ту славу и то добро, и не само
провинције које су непријатељи Наши од Државе Наше били отели - узели натраг, него смо
и друге многе градове и земље поново освојили, као што смо и народ Наш разним војним и
политичким стварима на срећу и славу Државе Руске научили - свакоме је познато. И због
тога се Ми, ради Наше Државе и верних Наших поданика старамо да преко рђавих влада-
лаца не доспеју у стање горе од оног у коме су се пре налазили.
Због тога Ми очинском влашћу (по којој, по прописима Наше Државе, свако од Наших
поданика може искључити свог сина из наследства и дати ово коме хоће), и као Самодр-
жавни Господар, Нашега сина Алексеја, због горе наведених злочина и преступа а за срећу
Царства лишавамо наследства и наслеђивања Престола Сверуског, па макар ниједног више
лица у Нашој Фамилији не остало. Именујемо и проглашавамо за Наследника Престола
после Нас, Нашега другог сина ПЕТРА, мада је он још веома млад, јер немамо старијег
потомка. И обавезујемо горе поменутог Нашег сина Алексеја, Нашом очинском клетвом, да
убудуће никада и ни у које време на ово наслеђе не полаже право и не тражи га. А уз то
тражимо од Наших верних поданика, духовних и мирских чинова и од свега руског народа,
да по сили ове Наше свемилостиве одлуке и воље, Нашег од Нас за Наследника именованог
сина Петра за законитот Наследника признају и држе.
И за потврду ове Наше одлуке, Ми смо то утврдили заклетвом пред светим олтаром на
светом јеванђељу са целивањем часног крста. Насупрот томе, све који би хтели да се у било
које време успротиве овој Нашој одлуци, и Нашег сина Алексеја од сада па било када за
Наследника сматрају и њему у томе да помажу се осмеле, проглашавамо за издајнике Наше
и Државе Наше. И заповедили смо да се овој обнародује по свим местима.
Дато у Москви, фебруара трећега дана, 1718. године, сопственом Нашом руком и
печатом.
ПЕТАР”
Пошто је прочитан овај манифест, сви министри, бољари, официри и угледни грађани
морали су дати и потписати следећу заклетву, од које је много примерака било штампано:
„Ја (име) обећавам и кунем се свемогућим Богом пред светим Његовим јеванђељем, да,
пошто је указом Његовог Царског Величанства Нашег свемилостивог Господара Петра Алек-
сејевича проглашено да старији син Његовог Величанства, Алексеј Петрович, због важних
273
разлога има да буде искључен из наследства, те да је насупрот томе Његово Величанство
млађега свог сина, Петра Петровича за Наследника прогласио и именовао - прихватам такав
високи указ Његовог Величанства као праведан, и хоћу да му се у свему повинујем, и горе
поменутога Крунскога Кнеза Петра Петровича за именованог Наследника да признам, и у
свим случајевима страну му држим, такође и да Му против оних који би Му непријатељи били
помажем, полажући и живот свој. А Царевићу Алексеју Петровичу нећу ни у које време и ни
под каквим изговором помагати да наследи Престо, нити страну његову држати. Што све са
заклетвом обећавам, тако ми Господ Бог душевно и телесно помогао, и ово сопственом
руком потписујем.”
Пошто је то обављено, Његово Царско Величанство, царевић Алексеј, министри и сви који
су се ту, у сали, налазили, кренули су у Саборну цркву, где је у присуству како ових, тако и
свега свештенства био поново прочитан горе поменути манифест, а после читања су сва
свештена лица дала и потписала поменуту заклетву, а потом је Његово Царско Величанство
говорило свом сину опширно и снажно слово о његовој непослушности и рђавим делима, и
на крају му саопштило „да ће милост и опроштај за све своје преступе добити ако тачно
открије све околности бекства својега, ко му је то саветовао, или да ли је ко знао о томе, и
све остало што се тога тиче, без и најмањег скривања. А ако ово не учини, и нешто најмање
прећути, обећану милост и опроштај више неће добити“.
Царевић је на ово пред целим народом обећао Његовом Царском Величанству да ће као
пред самим Богом открити све тачно без икаквог скривања. И за потврду тога, целивао је
свето јеванђеље и часни крст. Потом су се сви разишли, и царевић је одведен у Преобра-
женск.
Другог дана је Његово Царско Величанство написало под трима тачкама питања на која
је царевић требало да му да одговор. Овај је одговор дат опширно, са извесним поједи-
ностима како је то било тражено, но ја га овде дајем укратко, и то само оно што се односи
на главни царев захтев.
„1. Пошто је он, Царевић, писмено и усмено тражио од Његовог Царског Величанства
дозволу да оде у манастир, а после се показало да је такав његов захтев био само обмана,
треба да покаже с ким се о томе саветовао, и ко је за такву његову обману знао?
2. Од онога времена кад је Његово Царско Величанство био веома болестан у Санктпе-
тербургу, да ли је ко говорио с њим, о своме к њему прибежишту ако би се десило да Његово
Царско Величанство умре?
3. Да ли је одавно помишљао на бекство, и с ким је, писмено или усмено, разговарао о
томе? По чијем савету је писао с пута оно лажно датирано писмо? Ко му је помагао? Због
чега није никоме писао с пута?
На крају, Његово Царско Величанство му саветује да дословно све открије и призна, јер
ако што сакрије а после се открије, обећану милост и опроштај неће добити.“
На прво је царевић одговорио: „Да је писмо, које је после сахране своје супруге примио
од свога Господина Оца, показао Александру Кикину и Никифору Веземском, свакоме
посебно, и они су му саветовали да се одрекне од тражења наследства, и да тражи да због
слабости свог тела буде од тога ослобођен, што је, тобож, и он сам, Царевић, одиста желео.
Поводом другог Царевог писма саветовали су му да тражи дозволу да ради ослобођења од
царевања оде у манастир, рекавши овако: ако другог начина немаш, боље иди у манастир,
јер тиме не одступаш од наслеђа! Царевић је стога тачно према савету одговорио свом Гос-
подину Оцу писмено и усмено, само признаје да је о монашком животу писао и говорио тада
сасвим против своје воље.
Даље исповеда Царевић, да му је после одласка Његовог Царског Величанства у Герма-
нију, Александар Кикин обећао наћи место било где, пошто је коначно био решио да иде из
Русије. Међутим, молио је он, Царевић, кнеза Долгоруког и адмирала Апраксина да му они
код Његовог Величанства, ако би о томе било речи, издејствују ослобођење од наслеђа и
дозволу да остатак живота проведе на породичном имању. Ови су обећали, па је кнез Дол-
горуки додао уз то: Макар и хиљаду писмена дао, испашће по оној старинској пословици ,Кад
порастеш, кад размислиш - кашће ти се само!‘ Нема никаквог писмена од кога се не би могло
274
одустати, као што смо и ми с таквим писменима међу нама чинили. Убрзо после тога убедио
је он, кнез, Царевића да ће Његово Царско Величанство, изгледа, бити задовољно његовом
изјавом, и поновио му је пређашње речи, с допуном: ,Ја сам Вас у Вашег Господина Оца од
секире спасао!’
Још изјављује Царевић да је Кикин његову писмену изјаву исправио и рекао да неће бити
добро што се он, Царевић, некуда није склонио, јер ће овде пропасти. Никифор је по читању
те изјаве рекао: ,Тако, како Бог и Круна хоће, само кад сте Ви на миру!’ У вези с другим
својим писмом, саветовао се такође с Кикиним и Веземским, и Кикин му је саветовао да иде
у манастир, рекавши овако: ,Само ти иди у манастир, сад ће то бити добро, а ко зна шта се
убудуће може десити; камилавку ти калуђерску не могу за главу приковати. Можеш је опет
скинути.’ А Никифор рече: ,Ако немаш другог излаза, иди у манастир, али реци најпре свом
духовном оцу да те присиљавају на то; духовни отац ће то пренети Архиепископу Рјазанском,
да овај не помисли да си због преступа свога прогнан у манастир.’
По овоме савету он је, Царевић, и поступио, и саопштио своме духовном оцу, прото-
презвитеру санктпетербуршком Георгију, који је одговорио да ће то, када буде згодно, рећи
Архиепископу, али је ипак прећутао, а протопоп ни о саветима Кикиновим није знао ништа
нити је он, Царевић, с њиме било кад о своме подухвату говорио.
Када је он, Царевић, своме Господину Оцу дао друго своје писмо, писао је још друга два
писма, једно - свом духовном оцу Јакову, а друго Ивану Кикину, јављајући им да је присиљен
да иде у манастир. Жена коју је код себе држао није знала ништа о Царевим писмима и ње-
говим одговорима. А кад је решио да бежи, повео ју је на превару прво до Риге, а онда и
даље. О горе поменутим писмима знали су и кнез Трубецкој и Сибирски Царевић, само их
нису видели.“
Одговор царевића на друго царево питање састојао се у томе „да у време болести
Његовог Величанства, он ни од кога за некакво прибежиште к њему ништа није чуо“.
На треће питање одговарао је царевић: „Да је у разно време и у разним тренуцима, па
чак и пре но што су она писма писана била, о своме бекству много разговарао с Кикиним.
Пре него што је отишао у Карлсбад, саветовао му је Кикин да тражи од Његовог Царског
Величанства дозволу да проведе у Карлсбаду до пролећа. У међувремену отишао би у
Холандију, а после пролећа у Италију, и на тај начин би могао провести годину-две у стран-
ствовању. Али он, Царевић, то није учинио него се вратио у Санктпетербург, зато што му је
Кикин после тога писао у Карлсбад, саветујући да за такав пут тражи од Његовог Величан-
ства дозволу. Пошто је стигао, Кикин га је упитао: да ли је неко с француског двора био код
њега? А на одговор да није био нико, рекао је: лоше сте учинили што ни с ким са тога Двора
нисте говорили или тамо нисте отишли. Француски Краљ је великодушан владар, и краљеве
под своју протекцију прима па би и Вас примио.
За своје извршено бекство, говорио је Царевић, да се ни с ким није саветовао, него је,
када је од Његовог Величанства из Копенхагена примио писмо и тиме добио слободу да иде
из Русије, сместа решио да послуша пређашњи Кикинов савет, да оде или Цесару или у
Венецију или у Швајцарску. Само, о томе он, разуме се, никоме ништа није јавио, осим што
је старијем, Ивану Афанасјеву рекао да ће отићи у једно од тих места - на што је Иван рекао:
,Истина, ја ћу то прећутати, али ће нам после Вашега одласка бити веома рђаво, и зато
размислите добро шта чините.’
Кикин, кога је он, Царевић, срео у Либави, саветовао му је да иде у Беч Цесару. Ако би се
десило да Његово Величанство пошаље некога њему у сусрет, онда нека сам оде ноћу или
с једним служитељем, а остало све да остави. А ако би међу таквим послатим била двојица,
онда нека се направи болестан и једног од њих да пошаље са извештајем Његовом Вели-
чанству, а од другога да побегне на поменут начин.
Писмо, које је он, Царевић, писао из Либаве, датирао је по савету Кикинову из Кениг-
сберга. И то писмо писао је ради тога да Његово Величанство никога не би послало њему у
сусрет. Још му је Кикин тада саветовао да пише старијем, Афанасјеву и да га позове к себи,
а да у поштара у Данцигу остави друго писмо по коме би Афанасјев могао знати пут куда
треба да иде. Јер, говорио је Кикин, када Афанасјева у Петербургу не буде, онда ће ова ствар

275
остати у тајности, јер осим нас двојице то нико други не зна. А ако Афанасјев остане у
Петербургу, онда се лако може десити да ,лане‘ и ствар ће се открити. А ако Афанасјев не
би хтео да крене на тај пут, онда би му он, Царевић, писао по други пут, но таквим речима,
говорио је Кикин, да нико не може приметити да сте вас двојица о томе било кад говорили и
као да вам је тек на путу пало на ум да бежите. А ја ћу му наложити да он то писмо пода
кнезу Менчикову, и тиме му тобож открије тајну Вашу. Па ће на тај начин моћи да избегне
саслушавање.
Још му је, Царевићу, саветовао Кикин, да пише кнезу Василију Долгоруком и да му зах-
вали за његово добро мишљење о њему, и то због тога да ако би, говорио је Кикин, због
Вашег бекства било некаквог подозрења у мене, ја бих показао исто писмо и рекао: ,Изгледа
да се Царевић о томе саветовао с њим, кнезом, јер он кнезу благодари, а ја сам то писмо
ухватио.’ За Иваново писмо рекао је Кикин да он, Царевић, напише то кнезу Менчикову, да
пошаље Ивана и да му да коња колико треба за пут, а при том би благодарио кнезу за савет
да поведе са собом наложницу. Ово због тога што се може десити да он, кнез, то писмо пока-
же Цару и тиме сам навуче сумњу на себе.
Царевић признаје овде да кнез Менчиков, иако му је саветовао да ту жену поведе на пут,
ипак није знао ништа о његовом плану, а ни са кнезом Долгоруким се никада о томе он,
Царевић, није саветовао. На растанку је Кикин молио да му он, Царевић, њему и Ивану пише
о току свога путовања, али овим речима: ,Већ сам благополучно кроз конфедерате пропу-
товао, и настављам пут‘. Више, говорио је он, не пиши ништа, јер остало ће они већ знати.
Царевић прича да је, поступајући по овом савету, писао обојици из Старграда, али је, да
би отклонио сваку сумњу, писао и другима, који о томе нису ништа знали, као: Никифору Ве-
земском, Фјодору Дубровском, Царевићу Сибирском и Ивану Наришкину, и то потпуно истим
речима као Кикину и Ивану да се, ако писма ове двојице буду прегледана, не буде у њих
имало подозрења, пошто су сва та писма имала исти састав. А и стварно, каже Царевић,
нико од оних других за то није знао, осим Кикина и Ивана. Сва писма су била адресована на
Ригу, кнезу Галицину, да би их он даље упутио за Санктпетербург. Али њему, Царевићу, није
познато да ли су те персоне добиле ова писма, јер он из Русије после тога ни од кога није
имао писма.
Кикин је Царевићу још рекао: ,Ако би Његово Величанство послао некога да Вас зове
натраг, Ви то никако немојте учинити, јер ће Цар наредити да Вам јавно одрубе главу.’
Царевић му је благодарио што му је нашао место,а уз то изјавио: ,Да ме мој отац није позвао
к себи, ја не бих могао отићи.’ На то је Кикин одговорио: ,Ја бих вам у том случају рекао да
сами затражите дозволу да одете у Копенхаген, па бисте на тај начин отишли.’
На крају је Царевић изјавио да кад се спремио да иде из Санктпетербурга, кнез Менчиков
му је поклонио 1.000 дуката; и од сенатора, на своме растанку с њима, добио је на поклон
2.000 рубаља; у Риги од оберцолинспектора Илије Исаијева узео је 5.000 дуката и 4.000
рубаља у руској монети, које је преко једног официра разменио исто тако у дукате. Али за
његову намеру нико од горе поменутих није знао, зато што им је он говорио да иде к Његовом
Величанству у Копенхаген. А што је с времена на време он, Царевић, слушао, и што треба
рећи, јесте следеће: Царевић Сибирски му је причао да је Михаило Самарин рекао: ,У нас
ће брзо бити промена, хоћете ли и мени да будете милостиви када Вам буде добро?’ али
није рекао каква ће то бити промена.
Године 1716, месеца марта, саопштио је он, Сибирски Царевић, њему, Царевићу, да ће
месеца априла доћи до велике промене, то јест - или ће Цар умрети или ће пропасти
Санктпетербург, јер је он то тобож у сну видео. Пошто је април прошао, на питање Царевића
за узрок због чега се то није догодило, одговорио је Сибирац да се то може десити и друге
године те да он и није рекао тачну годину већ само да треба пазити на месец април. Никифор
Веземски рекао је Царевићу у Торну да је он тобож од Александра Сергејева чуо да Цар
неће живети више од пет година. У Штетину му је, Царевићу, кнез Долгоруки говорио: ,Како
сурово срце има Цар! Да Царица није с њим, нико не би могао остати код њега, и ја бих сам
први у Штетин отишао’.“

276
 Овде је Царевић завршио свој писмени исказ, и закључио овако: „Ово изјављује и испо-
веда Његовом Величанству у Преображенску 8. дана фебруара, 1718.
најоданији раб и син АЛЕКСЕЈ“
Овом исказу додато је било и то: „Да пошто је он, Царевић, отишао, није добио никакве
вести о стању у Русији, осим што је само једанпут у Еренбергу, преко копије писма Цесарског
резидента Блајера, коју му је прочитао гроф Шенборн из Беча, сазнао да су после његовог,
Царевићевог одласка били служитељи његови због њега саслушавани, и да је у армији у
Мекленбургу, а нарочито у пуковима лејбгвардије, дошло до побуне - намеравају да убију
Цара, и проноси се глас да хоће Царицу и синчића њеног да посаде на оно место где се стара
Царица налази, а да ову последњу доведу у Москву, и сина њеног, о коме се сад ништа не
зна, када га нађу, на Престо посаде.
Приликом Царевићевог одласка, Фјодор Дубровски га је упитао: ,Идете ли своме Госпо-
дину Оцу?’ На што је одговорио: ,Идем, али Бог зна - њему или на другу страну!’ Дубровски
је на ово рекао: ,Многи као што сте ви спасли су се бекством. Мислим да вас рођаци неће
напустити.’ Уочи његовог одласка саветовао му је Иван Афанасјев да у Копенхаген пошаље
нешто пртљага и служитеља, а наложницу да поведе са собом на превару. Симеон Наришкин
срео се с њим на путу између Мемела и Кенигсберга, и говорио му је: ,Рђаво чините што
идете; могли сте остати на месту где сте’.“
На тај начин је царевић у својој писменој исповести саопштио имена неких који су му
саветовали да бежи, или који су знали за то. Али је сакрио још неке и друге разне и најваж-
није околности, што је потом, делом од њега самог, а делом од окривљених и на други начин,
изашло на видело.
Царевић је изјавио да у своме бекству ни од кога, ни из Русије ни из других земаља, није
добио писмо, осим онога од грофа Шенборна у Еренбергу. Међутим, нађено је потом међу
његовим писмима да је он од тога грофа добио три писма, међу којима је једно било овакве
садржине:
„Јављам Вам да се већ почело говорити да сте нестали. Неки говоре да сте од свирепости
Вашега Оца побегли; други, да сте по налогу Царевом погубљени; трећи, да су Вас, тобож,
на путу разбојници убили. А у ствари нико тачно не зна где сте. Ја Вам веома саветујем да
држите себе у тајности како је боље могуће, јер ће Вас Ваш Господин Отац по повратку свом
из Амстердама потражити најбрижљивије.”
Царевић је још изјавио да га је секретар Кајл у Напуљу тобож принудио да пише Сенату
и архијерејима, јер да га иначе тамо неће држати, и да он, секретар, тобож није хтео отићи
од њега све док та писма није написао, али да му концепте тих писама тобож нису оставили.
Али, нађени су ти сами оригинални, својеручно писани концепти код његове наложнице
Јевфросиније, која је такође из Лајпцига стражарно била доведена у Москву.
Садржина писма које је он, царевић, Сенату био написао, јесте следећа:
„После титуле
Верујем да сте се не мање од целог народа зачудили моме одласку из Русије, и сакри-
веном боравку у туђим земљама. Непрестано вређање и безакоње принудили су ме да
напустим своје љубљено отечество. Почетком 1716. године хтели су ме без икакве моје
кривице у манастиру пострићи, као што и Вама није непознато. Али преблаги Бог ме је
избавио од тога, и дао ми прошле јесени прилику да се од Вас и од мог љубљеног отечества
на неко време удаљим, што ја никада не бих учинио да за то није било разлога. Мени је сада
добро, и налазим се здрав под протекцијом једне Високе Особе, до времена када ће ме
чувар мој, Бог, опет позвати у отечество моје. Молим вас да ме тада не напустите. А ако
добијете вест или што друго, да ја тобож нисам жив, или нешто чиме би неко хтео да успо-
мену на мене код људи избрише, немојте веровати, јер Бог ме чува, а благодетељи моји су
обећали да ме ни у ком случају неће напустити. Ја сам још жив, и како вама тако и целом
отечеству стално желим свако благостање итд.
АЛЕКСЕЈ

277
 „ПИСМО АРХИЈЕРЕЈИМА
Ваше Преосвештенство се не мање од целог народа зачудило што сам из отечества мога
тајно отишао. Непрестано вређање које нисам заслужио, принудило ме је на то, јер није
далеко било од тога да они који су моју матер у манастир затворили и са мном исто не учине,
како Вам је без сумње свима познато. Али благи Бог ме је Вашим молитвама сачувао, и до-
вео под заштиту једнога великог Потентата, где се налазим добро и здраво до времена када
ће ме Бог опет к вама довести. Молим вас да ме САДА не напустите. Ако буде о мени вести
или још нешто, да сам умро, или што слично, чиме би хтели успомену на мене да истребе из
људи, таквима немојте веровати, него се држите људи који су ми наклоњени, јер сам жив
итд.
АЛЕКСЕЈ”
Оригинали ових писама послани су били у Беч грофу Шенборну да их пошаље куда је
требало. Само, тамо су задржани. Резидент Веселовски је питао на цесарском двору: „Зашто
су присиљавали царевића да пише таква писма?” На што је принц Евгеније по налогу цесара
одговорио: „Гроф Шенборн је био због тих писама саслушаван пред целим цесарским минис-
тарством, и рекао је да их је царевић сам к њему послао, да би их упутио у Пољску, али нису
послана него су задржана.” Уз то је још рекао принц Евгеније да цесар никада није наредио
да се од царевића траже таква писма, због чега није ни могло да се деси да гроф Шенборн
без цесарског налога њега, царевића, на то присиљава.
У време када је царевић давао исказе о свом бекству, Његово Царско Величанство је
сазнало да је прва његова супруга, Јевдокија, која је у Суздаљском манастиру под именом
Јелена била пострижена за монахињу, скинула ризе монашке и наденула своје раније
хаљине, да је првобитно име царице било спомињано у молитвама црквеним, а и друге
непристојности. Због тога је био посебно послат налог да се у Москву доведу архиепископ
Ростовски Доситеј, поменута царица Јевдокија, њен манастирски духовник, бољар и гене-
рал-мајор Степан Глебов и казначеј Суздаљског манастира, где је имала да буде и царевна
Марија Алексејевна, сестра Његовог Царског Величанства.
За то време у Москву су били доведени и они који су били умешани у случај царевића,
као: адмиралитетски саветник и бивши љубимац Његовог Царског Величанства, Александар
Кикин. Овај Кикин је имао своје шпијуне и у најунутрашњијим царским пословима, а цар-
скоме камер-пажу Баклановском обећао је 20.000 рубаља да га овај у случају било какве
опасности благовремено обавести. И када је Његово Царско Величанство писало налог кнезу
Менчикову у Санктпетербург да Кикина пошаље под јаком стражом у Москву, Баклановски
је, стојећи поред цара и приметивши тај налог, потрчао брзо на пошту и послао курира у
Санктпетербург право Кикину; али курир није стигао пре царског налога. Изненадно одсуство
Баклановског учинило се Његовом Царском Величанству сумњиво, те је одмах послао да се
провери куда и због чега је изашао. Ствар је изашла на видело, и Баклановски је стрпан у
затвор са осталим окривљенима.
Овај догађај послужио је као повод да се преко Правитељствујушчег сената обнародује
следећа Царска наредба о блокади:
„Свепресветли, најмоћнији Петар Велики, Цар и Самодржац Сверуски, наредио је својом
изричитом наредбом Царског Величанства, упућеном из Москве и писаном својеручно од
стране Његовог Величанства, да се у Санктпетербургу објави путем наредбе свенародно, те
да се на свим путевима поставе чврсте страже, састављене од официра и солдата, како нико
из Санктпетербурга до доласка Његовог Царског Величанства никуда не би путовао, и да у
градовима кроз које воде путеви из Санктпетербурга, ландрати, команданти, комесари и
остали коме је где одређено, а у селима и заселцима званичници, старосте и сељаци, на
пролазнике из Санктпетербурга како војног, грађанског и трговачког реда, тако и остале
пажљиво мотре. И у којих у оба правца макар и били пасоши, али непотписани својеручно
од стране Његовог Царског Величанства, а ни од стране сенатора својеручно, такве људе
ставити у затвор и о њима сместа известити Сенат. А суседи у Санктпетербургу један другога
да пазе и проверавају кад се домаћини или њихови потчињени буду спремали куда на пут,
и да их питају: ,Да ли имају пасош?’ И ако кажу да имају, онда код таквих људи пасош
278
прегледати и задржавши их, пријавити Сенату. А ако ко, знајући да је неко отишао, не пријави
његов одлазак, или га по путевима и у градовима и на стражама, и у селима и у заселцима
пропусти, такав ће бити лишен живота и свега имања. О томе наштампати објаве, и поста-
вити их на прикладним местима.”
Пред крај месеца фебруара започе суђење. Присутност целога двора, већег дела
генерала, штаб и оберофицира, и скуп најугледнијих духовних и бољарских лица из целога
Руског Царства, увећао је огроман број људи у Москви. А вожња духовника у Царски замак
у каруцама, на претрес и суђење горе поменутом ростовском архиепископу, изазивала је
дивљење код гледалаца. Али још више - разни говори што их је цар, преко свакога обичаја
својих предака, држао духовницима и свим осталим угледним лицима у сали, и својим
красноречјем њима и народу најнепосредније излагао опасност која је претила држави и
безакоња толиких злочинаца, учињена против Његовог Величанства.
Царевић Алексеј, видевши да су суздаљски окривљеници такође стављени под истрагу,
поднео је Његовом Царском Величанству писмену изјаву у којој каже да се с царевном
Маријом на путу срео, и разговарао с њом о својој матери, али није рекао ништа о томе да
је царевна знала за његово бекство, као што ни у претходном свом исказу о томе ни реч није
рекао.
Иван Афанасјев је на саслушању признао да је од свог брата чуо као да је царевић био
веома љут на дебелу Аксињу, на кнеза Менчикова и на његову свастику Варвару Арсењеву,
и да се наводно клео да би тада наредио набити их на колац. Такође је био љут и на канце-
лара Головкина и на кнеза Трубецког, говорећи да су они били узрок његове женидбе са
умрлом принцезом: „Ако не умре, говорио је, ја ћу им већ платити за то. Наредићу да главу
младога Александра Головкина набију на колац.“
Иван га је упитао зашто тако дрско говори, а он, царевић, одговорио му је: „Пљујем ја на
њих, када ми само прости народ држи страну. Нек само дође време да останем сам у
одсутности оца свога, рећи ћу ја већ нешто епископима на ухо, они - поповима, а попови -
парохијанима, па ће ме они посадити на Престо и против воље великих.“
Још је царевић често говорио: „Памти, Петербург неће остати дуго у нашим рукама.“ Када
би царевић ишао к цару или било куда са царем у госте или на поринуће брода, често је
говорио: „Радије бих да будем на робији, или да болујем од врућице, него да тамо идем.“
Фјодор Сверлаков изјави да му је Царевић 1715. године, још за живота своје супруге, тајно
говорио: „Врло ми је жао што нисам послушао Кикинов савет и што у Француску нисам
отишао. Тамо бих живео спокојније док не дође време. Но боље би ми било и у Михаилов-
ском манастиру у Кијеву, или у тамници, него овде!“
Причао је још исти Оверлаков да је царевић често узимао лекове без потребе, а нарочито
у време кад је требало да иде са царем на поход или било куда, да би под изговором болести
могао остати код куће. Из исказа овог Фјодора могло се закључити да је царевић у својој
исповести сакрио, као да Фјодор о савету Кикинову за бекство тобож ништа није знао.
Међутим, на духовном суђењу је откривено да је горе поменута стара царица Јевдокија
или у монаштву - Јелена, пре осам или девет година с поменутим генерал-мајором Степаном
Глебовим ступила у љубавне односе, да су измењали прстење и имали љубавну преписку.
И још, да ју је ростовски архиепископ Доситеј побудио да збаци са себе монашке ризе, и
наговорио је да верује да је он тобож имао виђења у којима му је јављено да ће она опет
бити царица и да ће са својим сином, царевићем Алексејем, заједно царевати. Поврх тога је
још установљено да је царевна Марија Алексејевна послала на дар Јевдокији световне
хаљине. Све је то у једном царском штампаном манифесту од 5. марта било обнародовано.
Кажу да је царица Јевдокија, када је по налогу царевом требало да дође у Москву, и већ
стигла близу Москве, написала цару једно веома понизно писмо, у коме је сама признала
да је само пола године била у монашком оделу, а потом, не волећи тај чин, скинула га, а
светско обукла. И стога је молила за себе милост и опроштај да не буде осуђена на срамну
смрт. Насупрот томе, обећала је да ће опет бити монахиња за сав живот. После завршеног
испитивања, предана је била Духовном суду, који јој је, истина, опростио живот, али су је
бичевале две монахиње, а потом стражарно одведена у Нову Ладогу.
279
 Што се тиче ростовског архиепископа Доситеја, кога је требало казнити због његових
сујеверних сновиђења и друге зазорне и ухваћене преписке коју је водио са царицом
Јевдокијом и царевном Маријом, Духовни сабор испрва није хтео да га лиши чина, односно
да га обрије, правдајући се тиме да се то без патријарха учинити не може. Али када их је
Његово Царско Величанство упитало могу ли они да посвете и обуку архиепископа - одго-
ворили су да могу, па је цар рекао: „Изврсно! онда га можете и свући!” - то се онда и догодило,
и Доситеј је предан мирскоме суду.
15. марта извршена је казна над неким оптуженима у Москви. Бољар Степан Глебов био
је жив набијен на колац. Доситеј, Кикин, казначеј Суздаљског манастира и још један Рус
били су рашчеречени. Тело Доситејево бачено је у ватру, а главе Кикина, Доситеја, казначеја
и другог Руса, натакнуте су на високе мотке које су стављене на четири угла једне огромне,
тек сазидане куле, а у средини њеној постављен је колац са Глебовим телом, и написана су
на истом зиду сва њихова злочинства. Камер-паж Баклановски и неке калуђерице били су
сурово каштиговани по телу, а остали су под стражом послати у Санктпетербург.
Када је неко честитао цару што је откривањем и кажњавањем таквих умишљаја против
његове високе особе, посредством свог неуморног старања и неустрашивости благостање
државе у безбедност довео, одговорио је он врло значајним речима: „Кад огањ сламу или
другу лаку материју нађе, шири се сместа даље; но дође ли до железа и камена, не могавши
ништа да учини, сам се по себи гаси.“
По извршењу горе поменуте егзекуције, упутио се Господар Петар Велики из Москве у
Санктпетербург, где је 26. марта од стране Правитељствујушчег сената обнародована
наредба о укидању блокаде на путевима, следеће садржине:
„Најпресветлији, најмоћнији Петар Велики, Цар и Самодржац Сверуски, наредио је изри-
чито својом наредбом да се страже које су на путевима око Санктпетербурга и у другим
градовима те губерније биле постављене (да нико из Санктпетербурга до доласка Његовог
Царског Величанства никуда не би био пропуштен) повуку, пошто је Његово Царско Величан-
ство у Санктпетербург стигло, и сваки ред људи, како оне што иду у Санктпетербург тако и
из Санктпетербурга, а такође и у све остале градове, може се пропуштати као и пре, без
икаквог задржавања. А преко границе пропуштати оне који покажу пасоше са својеручним
потписом Његовог Царског Величанства или својеручним потписом свих сенатора, а осим
ових, у смислу пређашњих изричитих наредаба, преко границе никога не пуштати.”
Господар Петар Велики, пошто је лед на Неви кренуо, шетао се тамо-амо по реци и
занимао се највише тиме да двадесет два линијска брода спусти у море, чиме се још више
потврђивало мишљење да се са поменутом смртном егзекуцијом у Москви већ сва истрага
окончала и да је све свршено што је могло бити повод за било какво узнемирење. Али писма
која су после тога ухваћена, и нека која су у извесним хаљинама нађена, открила су још
многе и то најважније ствари, за које се никада не би могло сазнати од оних који су се нала-
зили у затвору. Због тога је Његово Царско Величанство било принуђено да опет образује
трибунал, и у том циљу наредило је да се почетком месеца јуна окупе сва угледнија духовна,
војна и политичка лица у Санктпетербургу.
У међувремену је царевићева наложница Јевфросинија била упитана: „Осим она три
писма Сенату и архијерејима, да ли је Царевић писао и нека друга писма? Коме их је писао?
Шта још она о њему зна? Да ли је он с њом говорио о својој злој намери?“
На ова питања дала је Јевфросинија следећи исказ: „Осим она три писма, писао је
Царевић из Санктелма још неком архиепископу, чије име она не зна, и то писмо је запечатио
у присуству само ње и брата њеног. У истом замку, не много уочи доласка господина Толс-
тоја, писао је Царевић Цесару тужбу против Цара. О архиепископима, а нарочито о једном
чије име она не памти, говорио је често. Писма која су њима писана имала су бити уручена
кришом, у страху да не би послана на други начин могла доћи под удар истраге. О побуни
армије у Мекленбургу, причао јој је такође и говорио да је у градовима око Москве већ почела
буна и као да је извештај о томе већ добио преко писама, али није рекао одакле; па и радовао
се због тога и често је говорио: ,Гледајте! Има Бога!’ Још јој је говорио да четири особе знају
за његово бекство. Принцезу Марију именовао је међу њима, наводно да јој је рекао: ,Хоћу
280
да се сакријем.’ А говорио је и то: ,Хоћу да истерам све садашње племиће, а поставићу нове
по свом нахођењу и хтењу.’ Када је нешто од гласника чуо, или у новинама читао, да је у
Петербургу све мирно, онда је говорио: ,То значи или смрт мога оца, или буну.’
У замку Еренбергу, говорио је како хоће да иде у неки град Империје и да му је то Дуб-
ровски, или неко други саветовао. Онога дана, када је хтео да се из Санктелма врати свом
оцу, дао јој је концепт писма које је послао Цесару, у коме је било много жалби на његовог
Господина Оца, па је хтео да тај исти концепт покаже Вицекраљу Наполитанском, али га је
она, по његовој наредби, истога часа спалила. Сва су та писма била писана на руском језику,
само она не зна да ли су се сва односила на Цесара. Вицекраљев секретар посетио га је пре
но што су та писма спаљена. Царевић му је рекао неколико речи на немачком, а секретар је
то записао и тиме напунио цео лист, и свега је пуних пет листова узео са собом.“
ЦАРЕВИЋЕВ ОДГОВОР НА ТО
Он је заиста писао цесару тужбе против свога Господина Оца, али их ипак није послао,
него је само направио извод из њих и саопштио секретару разлог свог бекства и зашто неће
да се врати. У писму ничега о томе није било, и концепти су спаљени. Архијерејима у замку
није писао. У том смислу како је Јевфросинија казала, он о писмима архиепископима није
говорио, рекао је само да та писма треба послати поштом у Санктпетербург, па нека стигну
како стигну, а лично у руке не треба да им се предају. Што се тиче предсказања о његовом
Господину Оцу, можебити да је тако говорио. Дубровски и Афанасјев су му саветовали да
иде у неки империјални град. Истина је да је он њој, Јевфросинији, наредио да спали писма.
Из овог Царевићевог одговора види се да он није казао све и онако шта је и како
Јевфросинија рекла; и због тога су приведени обоје пред суд. Али он се упорно бранио, мада
му је она то и у очи говорила. На крају је био принуђен да изјави следеће:
„Писао је Цесару о узроцима свог бекства и због чега неће да се врати. Више од тога се
не сећа. Царевни Марији, поводом бекства свога, говорио је: ,Хоћу да се сакријем.’ Признаје
да је крив што је то у свом исказу био прећутао. За писма архиепископима говорио је да их
треба послати на пошту санктпетербуршку, а одатле нека им стигну како могу. Што се тиче
предсказања и вести о његовом Господину Оцу, то је све чуо од Царевића сибирског. Дуб-
ровски и Афанасјев саветовали су му одиста да оде у Империјалне градове.
Саопштио је, такође, Вицекраљевском секретару узроке свог бекства и због чега не жели
да се врати кући. Од грофа Шенборна имао је три писма. У писму од фебруара донео је
прилог онога што је Блајер из Петербурга писао. А у писму од априла никаквог прилога није
било. Сенаторима и архиепископима писао је стварно присилно, а не драге воље. Али не
сећа се да ли у сенаторском писму има оне речи ,безакоње’, као и ,без икакве моје кривице’.
А због чега је реч САДА два пута подвучена - не сећа се. За Дубровског је прећутао намерно,
зато што је с њим усмено и тајно о томе говорио, и због тога у своме писменом исказу није
хтео ништа помињати о томе. Али што је за Симеона Наришкина и Кикина прећутао, била је
то погрешка. Царевни Марији говорио је како је напред изјавио. Признаје да је крив што у
исказу то није написао, али пропустио је то да би је спасао.“
ОДГОВОР ЦАРЕВИЋА НА ИЗЈАВУ ОВЕРЛАКОВА И АФАНАСЈЕВА
„О простом народу говорио је у пијанству. А да би он нешто о епископима говорио, јесте
лаж. За грофа Головкиновог сина и за кнеза Трубецког говорио је само у љутини. Свакоме
је познато да се оженио не по принуди него по доброј вољи. Писма његова која је писао
своме Господину Оцу за дозволу женидбе - јасан су доказ тога. Оно што је о Петербургу
говорио, чуо је из уста Сибирског Царевића. Заборавио је да спомене Оверлакова, али је
истина да је он њему такве речи рекао. Исто тако, узимао је понекад лекове да би га смат-
рали болесним, и у томе признаје да је крив.“
После тога је царевић тражио за себе нешто времена да би се сетио, обећавши да ће
написати све чега се сети. Његово Царско Величанство му је то дозволило, додајући опомену
да све што се на то односи, макар и непитан, каже. Исказ је његов, дакле, био следећи:
„Уочи доласка господина Толстоја није он, Царевић, запечаћивао никаква писма, него га
је Вицекраљев секретар, пославши му цртеж и опис Београда, молио да му то опет пошаље
281
назад запечаћено, да капетан који се налазио код њега, Царевића, не би о томе ништа знао,
зато што је тај капетан био ту као ухапшеник. Тако је, дакле, те ствари запечаћене послао
назад. Послао је и цедуљу секретару, само се не сећа о чему је писао, али мисли да је то
било поводом неке личне потребе. Исти тај капетан показивао му је понекад цртеже о
опсадама. За проповед Архиепископа Рјазанског, он, Царевић, ништа није знао, зато што
одавно у Москви није био, но ако се тачно сећа, чуо је о томе прво у Померанији од кнеза
Долгоруког или и од Фјодора Глебова. Један од њих говорио му је, Архиепископ Рјазански,
спомињао Вас је у проповеди у Москви, веома ревносним речима, као да сте изгнани, због
чега су га сенатори принудили да им преда препис своје проповеди. Архиепископ Рјазански
писао је, њему, Царевићу, неколико пута, као што је и он њему писао, мада веома ретко,
осим у стварима које не трпе одлагања. Но пошто је чуо за проповед његову, престао је да
се с њим дописује, нити га је посећивао више, нити посете од њега примао, да не би дао
повода за подозрење.
Жени Јевфросинији говорио је по савету поменутог секретара, али не људима с којима је
имао већега додира. Верујем да ће сенатори показати моја писма, али не очекујем да ће
због тога бити вршена нека истрага, јер их је много. Но макар и дошло до тога, они ништа
више о мени рећи не могу, зато што им ја пре мога бекства ништа нисам открио. А што се
тиче Архиепископа, они макар и на огањ били стављани, не могу рећи да сам им о својој
намери било шта саопштио. И мада је он, Царевић, Архиепископу Рјазанском као и поменутој
двојици архиепископа писати морао, пошто му је то секретар саветовао да учини као нешто
најнеопходније, он то ипак није учинио да не би помислили да је он с њим, Рјазанским
Архиепископом, о своме бекству говорио, познајући се с њим више него с другима, и због
проповеди његове, на њега као и на самог себе тим више би навукао подозрење. А оно што
је говорио о повратку у отечество своје, он је то подразумевао не за живота већ после смрти
свога Господина Оца.“
Кроз два дана, признао је царевић опет следеће:
„У време бекства његовог, налазио се генерал Бауер, његов велики пријатељ, с корпусом
војске у Пољској. Он, Царевић, мислио је да је смрт његовог Господина Оца већ близу, јер
су му рекли да има падавицу, а говоре да људи који ту болест у старости добију, не могу дуго
живети, и стога се надао да ће његов Господин Отац за две године умрети. После смрти
његове мислио је да дође у Пољску и с тим генералом у Украјину, где се надао да ће сви
стати на његову страну. Од Царевне Марије, од неких архиепископа и од многих других надао
се истоме. За прост народ, слушао је много да га воле. Уосталом, био је решио да, док је
отац његов жив, у Русију никад не дође, осим када би га Он позвао. Бекство своје ни писмено
ни усмено ником није поверио, и нико за то није знао. Истина да је Јевфросинији спомињао
неке своје пријатеље, али када га је она питала ко је то, одговарао јој је: ,Та, Ви их не знате!’
Што се тиче оног писма о коме је Јевфросинија причала и о коме је све досад ћутао и
говорио да је то био план опсаде Београда, сада признаје да то није био план већ заиста
писмо Архиепископу Кијевском, које је не дуго уочи доласка господина Толстоја писао.“
Садржина тог писма била је следећа:
„Вашем Преосвештенству одлазак мој из Русије није познат, зато што Вам већ одавно
нисам писао. Сада саопштавам узрок свог бекства: хтели су ме насилно пострићи за монаха,
и зато сам принуђен био бежати. Када ме Бог из покровитељства у коме се код својих при-
јатеља налазим позове опет к Вама у Русију, примите ме. А сада реците онима који желе да
дознају нешто о стању у коме се налазим - да сам здрав, и саопштите им такође узроке мога
бекства из Русије.“
Ово писмо послао је преко вицекраљевског секретара у Беч, али не зна да ли га је
архиепископ добио. О уручењу других писама, која је послао секретару грофа Шенборна,
такође не зна. Из Беча није добио одговор о њиховом сигурном пријему. У првом свом исказу
он је како о томе, тако и о царевни Марији - да јој је за бекство своје рекао - споменути
заборавио. И мада му је то опет пало на ум, ипак се устручавао да каже. Друге њене речи
пропустио је зато што се плашио за њу. Оно што је Афанасјев споменуо о речима које је он,

282
царевић, у пијанству говорио, он не пориче, мада се и не може свега сетити баш од речи до
речи. Али био је пијан, и у том случају говорио је све што је имао на уму, пошто је рачунао на
верност својих људи. Речи о падавици и сл. чуо је од Дубровског.”
Истог дана Његово Царско Величанство поставило је царевићу још неколико питања, на
која је царевић одговорио:
„Осим горе поменутих лица, другога никог не зна који би за његову злу намеру знања
имао. Пред Афанасјевим говорио је о бунту у пијанству, мислећи да се тај заиста догодио.
Реч САДА, која је у концепту писама архијерејима два пута била подвучена, јесте само
погрешка у писању. Мисао је његова била оваква: треба та писма растурити по народу да би
тим више приклонио људе на своју страну, као што је у новинским вестима виђао такве
примере. Потом му се учинило да та реч није добра, па ју је прецртао. Када је чуо за побуну
армије смештене у Мекленбургу, рекао је од радости: ,Не дај Боже да се ова ствар сврши
онако како мој отац хоће!’ Да је то била истина, и да је позван био, он би одиста пришао
незадовољницима. Али се није спремао да иде к њима ако га не позову; чак се и устручавао
да иде к њима без позива, а да су га они тражили, заиста би био с њима. Мислио је да га
неће позвати, осим после смрти Цареве, јер је у писму Блајеровом стајало да су намеравали
да убију Цара, у шта он, Царевић, није веровао да би они Цара још за живота са Престола
свргнули. Али да су њега, Царевића, и за живота Царева к себи позвали, он би без сумње к
њима пришао, уколико би, само, били довољно снажни.“
Пошто је у овоме последњем одговору царевић признао да је имао зле умишљаје које би,
када би се само пружила прилика, још за живота царева у дело спровести хтео, господа
Толстој и Бутурлин по налогу Његовог Царског Величанства упитали су њега, царевића, о
још горе поменутим писмима архијерејима: у ком циљу је ставио речи - да ме САДА не
оставите? Царевић им је одговорио да је ово учињено у оном циљу како је напред рекао,
због чега је кроз два дана написао следеће:
„Господа Толстој и Бутурлин, по налогу Вашег Величанства, упитали су ме у коме циљу
сам ставио у писму које је написано архијерејима, ове речи: ДА МЕ САДА НЕ ОСТАВИТЕ.
Као што бих још за живота Вашег Величанства био пришао побуњеницима да су ме позвали,
у таквој сам намери писао ону реч САДА, да би, ако све у народ дође, тај народ било
молбама или претњама или на други начин био припремљен да приђе мојој партији.”
Да би се боља и јаснија представа добила о својству царевићевих злочинстава, треба
запазити последње од свих горе поменутих изјашњења. Принц је овај од стране свога гос-
подина оца био веома често и на разне начине опомињан да учини себе достојним наслеђа
престола, али се свагда противан томе показивао. У одговору на писмо које је цар после
сахране принцезе, супруге царевићеве, њему уручио, не помиње он ниједном речју узрок
због чега се не осећа способним да наследи престо, него се само заклињући се одрицао
тога, а у ствари није поступао по заклетви него је чак настојао да се наслеђа домогне под-
лошћу.
Цар, примећујући злоћу његову, саветовао му је опет да се поправи. Говорио му је, такође,
да би га само заплашио и обратио према својим жељама, да ако се неће поправити - има да
иде у манастир. Његово Царско Величанство још тада је видело да је одрицање царевићево
само обмана путем које се старао да добије у времену за своју спокојну бесрамност.
Оно што се после тога збило, показало је да је цар одлично погодио. Јер, уместо да он,
царевић, на очинску опомену да јасан и прикладан одговор, он је с временом давао све више
извињења, употребљавајући мало речи па и то сумњивих. Преклињао је и молио за дозволу
да оде у манастир, и уза све ово, то је била обмана.
То је био разлог што му је цар уочи свог пута у Германију рекао да добро размисли колико
је тешка ствар монаштво за једног младога човека, и баш у тој намери му је дао пола године
рока за размишљање. Али царевић своме Господину Оцу није хтео ништа да одговори на
то. Цар му је опет писао из Копенхагена, понављајући му своја обећања, звао га к себи, или
ако је решио да иде у манастир, нека му јави када намерава то да учини. Јер цар ни у чему
није хтео да га присиљава, што је јасно и из она три царева писма, у којима се може видети

283
да је он желео да царевић постане способан за наслеђе, да се старао задржати га да не оде
у манастир, и да му је избор између обојега на слободу остављао.
Царевић је изјављивао да он више за монаштво него за царевање има склоности, па је
то и заклетвом потврђивао. А све је то било лукаво. Нађено је, у ствари, да је он непрестано
желео да дође до престола, иако га цар од њега није ни искључивао, него га, штавише,
снажним опоменама побуђивао на то да се само потруди, и себе учини достојним престола.
Царевић је, не обазирући се на све то, отишао цесару и тражио од њега помоћ, и говорио да
му је цесар преко грофа Шенборна обећао да ће му не само посредовањем него и оружјем
помоћи да добије круну руску. Дакле, не само што је с радошћу очекивао смрт цареву него
је још и желео ту смрт, и сазнавши за побуну против цара, нарочито се радовао и хтео да
оде бунтовницима да су га позвали, па био цар жив или мртав.
Његови сопствени искази доказују такође да је лаж било и оно што је свом господину оцу
изјављивао као да због слабости свог тела не жели наследство, јер је узимао лекове само
привидно да би га сматрали за слабомоћна, а нарочито у оним тренуцима када је требало
да буде код цара или да с њим на пут иде.
Из свега горе наведеног види се да је он, царевић, хтео да дође до наслеђа престола, не
онако како му је цар нудио, нити на одговарајући начин и прописно, већ да се по својој вољи
помоћу савеза с туђинцима или силом побуњеника, па чак, у згодној прилици, и за живота
царева домогне тога.
Његово Царско Величанство, у писму што му је у Напуљ послао, обећао је царевићу ми-
лост и опроштај због његовог бекства, ако се кући врати. Овај опроштај поновио је он њему
и када је стигао у Русију, па је чак и потпуни заборав свега тога обећао ако само право и тач-
но призна и каже све околности бекства свога и др., при чему је њему речено и то да ако
што сакрије и не каже тачно а потом се открије - обећани ће опроштај изгубити. Али је
царевић, презревши такву очеву милост и опроштај у самом почетку утајио многа дела, људе
и писма, а такође и свој зли умишљај, из чега је јасно не само да није имао намеру да сва
своја злодела открије и да се истински покаје пред својим господином оцем него је скривао
још и зато да те своје планове - ако не буде могућно у то време - у будућности оствари.
Његово Царско Величанство, дакле, видећи да су се околности дела царевића и његових
истомишљеника сводиле ни на шта друго до на разорење целе Руске Државе, принуђен је
био да потражи средства за уништење таквих штетних замисли свог сина. И због тога нареди
свим духовним и световним лицима да буду 4. јуна у Сенату. А сам се пре тога осам дана
свакодневно на коленима по неколико сати молио, проливајући многе сузе, да му Бог да
такве мисли какве захтева слава Божја и благостање руског народа.
Јуна 4. дана, дошли су у цркву како Његово Царско Величанство, тако и сви духовници,
сви министри и друге војне и грађанске особе које су у именованом трибуналу имале да буду
судије. По одслужењу свете литургије, на којој је такође обављено молепствије ради при-
зивања помоћи Божје за ово важно дело, пошли су сви у сенатску салу на којој су сва врата
и прозоре отворили да сваки слободно може да уђе у њу. Када су већ сви поседали, четири
унтерофицира привели су царевића, а потом је Његово Царско Величанство свима објавило
кратким, али веома осећајним речима разлог за овај скуп, и наредило да се гласно прочитају
сва писма која је он царевићу и царевић њему писао, као и друга писма која се на то односе,
и његови искази.
У току читања ових писама, Његово Царско Величанство је испитивало царевића о свим
делима за која је био оптужен, и о којима су његова сопствена писма сведочила против њега.
Најзад је он, царевић, пред целим скупом духовних и световних чинова признао да је за све
што је у прочитаним писмима и списима назначено потпуно крив.
Пошто је на тај начин окончано испитивање, царевића су четири горе поменута официра
одвела натраг, а цар је наредио да се две његове својеручно потписане декларације, једна
духовном, а друга световном сабору, понаособ прочитају.
„Преосвећеним митрополитима, архиепископима, епископима и другим духовним лицима.
Преступ Нашег сина против Нас, његовог Оца и Господара, за какав се једва некада у
свету чуло, ви сада довољно знате. И мада Ми, по сили не мање духовних колико и светов-
284
них, а поготову Државе Наше Руске права, која и у најпростијем грађанству између оца и си-
на дозвољавају суд и пресуду, власт имамо да не потребујући ни од кога мишљења по Нашој
сопственој вољи сину Нашем због његовог злочинства суд и пресуду изрекнемо - ипак се
бојимо Бога да у томе не сагрешимо, јер је натурално да људи у својим сопственим стварима
виде мање него други, као што се и лекари, макар и превасходну вештину имали, од сопс-
твених својих болести ипак лечити не одважују - тако и Ми саопштавамо вама ову Нашу
болест и молимо да се Ви најбрижљивије постарате за лечење од ње, јер се бојимо смрти
вечне ако Ми ову болест сами будемо хтели лечити не познајући тежину њену, утолико мање
што смо сину Нашем обећали опроштај судом Вожјим, прво писмено а онда и усмено - ако
све тачно каже. Али је он то изгубио тиме што је најважније ствари, а најпре свој бунтовнички
план против свог Оца и Господара утајио. И мада ова ствар не спада у надлежност духовног
него световног суда, и Ми ћемо то овоме данас посебном Наредбом наложити, ипак, да ни у
чему не погрешимо, тражимо и Ваше мнење о томе, повинујући се речи Божјој која нам
заповеда да се у таквим случајевима упитају и духовници по Закону Божјем. Због тога иш-
темо од вас, архиепископа, епископа и осталих духовника, као од учитеља речи Божје, да
Ви о овоме не изрекнете пресуду, него да нам покажете непосредно одредбу Светога писма,
какве је казне достојан овај толико велики и примеру Авесаломову веома сходан преступ
Нашег сина. Оно нам имате дати написмено, да бисмо се према томе управљали и савест
Нашу у овој ствари чисту имати могли. Ми се у томе потпуно на вас ослањамо, као на чуваре
Закона Божјег, као на верне пастире стада Христова, и као на оне који отечеству свагда
добра желе. Заклињемо вас судом Божјим да у томе поступите без икакве пристрасности и
без икаквог страха и бојазни.”
„Нашој љубезној верној господи министрима, сенаторима, војним и политичким служите-
љима.
Преступ Нашег сина против Нас, његовог Оца и Господара, за какав се у свету једва кад
могло чути, Ви сте сада довољно упознали. И мада по сили не мање духовних колико и
световних, а пре свега Државе Наше права, која и у најпростијем грађанству између оца и
сина дозвољавају суд и пресуду, имамо власт да не потребујући ничијег мишљења по Нашој
вољи сину Нашем за његове злочине суд и пресуду изрекнемо, бојимо се Бога да у томе не
сагрешимо. Натурално је да људи у својим сопственим стварима виде мање него други; као
што се и лекари, макар и довољно вештине имали, ипак не одважују да лече сопствене
болести, тако и Ми вама ову болест саопштавамо и молимо вас да се за лечење њено ви
постарате. Јер бојимо се смрти вечне ако ову болест будемо сами хтели лечити, не познајући
тежину њену, утолико мање што смо сину Нашем пред судом Божјим, најпре писмено, а
потом и усмено, обећали опроштај ако све тачно каже, али он је то изгубио тиме што је
најважније ствари, а пре свега своју бунтовну против свог Оца и Господара намеру утајио.
Због тога, да у овоме не бисмо погрешили, тражимо од вас да ви ову ствар према заслузи
расудите и са свом пажњом и трудом испитате шта је заслужио, али без икаквог улагивања
или бојазни према Нама, као да би нам било криво ако и поред тога лаку осуду и казну
изрекнете. Јер заклињем вас Богом и последњим судом Његовим да се у томе нимало не
плашите и не мислите да морате изрећи казну сину Господара и Владатеља вашег. Не
гледајте ко је ко, но судите праведно, и не погубите ни Моју ни вашу душу, да бисмо на дан
страшнога суда били поводом тога невини, и да би отечество Наше дошло до трајне безбед-
ности.”
Јуна 17. дана, тајни саветник Петар Толстој, по налогу цареву, ставио је на знање минис-
трима, сенаторима, војним и политичким служитељима да Његово Царско Величанство,
поверивши им процес сина свог на расправљање, сада захтева, такође, да се тај процес како
треба и са свим потребним испитивањем води. И зато им даје овлашћење да царевића кад
затреба позивају пред себе и испитују о ономе што буду желели боље да упознају.
У смислу овог царевог налога, закључено је у сабору да се царевић приведе и саслуша о
следећем:
По питању Блајеровог писма признао је царевић да је копија његова била у једном писму
грофа Шенборна, а рекао је да у писму тога грофа од 14. априла није било никаквог прилога.
285
Ово не може бити, јер је гроф писао својеручно да он при том шаље копију онога што је о
Москви било писано. Немогуће је, дакле, да би гроф заборавио приложити ову копију свом
писму. Штавише, изгледа да је ово писмо нарочито и послао да ову новост њему, царевићу,
јави. Ово се слаже и са оним што је Јевфросинија признала, рекавши да јој је царевић
говорио о побуни, о којој је сазнао из писама, из чега се види да је таквих писама заиста и
било, ма ко их писао. Вероватније би било да је Блајер, који је ову вест писао, именовао при
том нека лица, и да је царевић спалио та писма можебити због тога што их је хтео утајити.
И пошто искази његови, царевићеви, које је до тада давао, нису у свему веродостојни, и
пошто је своје исповести временом умножавао, дужан је да све тачно призна, сећајући се
обећања што га је своме господину оцу по повратку дао, и што га је с целивањем часног
крста, с причешћем светих тајни и при добијеном опроштају писмено поновио. Дужан је, ако
хоће да буде ослобођен, да каже све, саму истину да говори и да не рачуна на то што је син
њиховог свемилостивог господара и владатеља, јер цар му је њих поставио за судије и дао
им пуну власт, по сили које ће они, ако не призна, бити принуђени да поступе с њим управо
као са обичним злочинцем, и онако како се у таквим случајевима треба понашати када би
биле поднете тужбе због умишљајног бунтовништва и немира. И због тога је дужан да каже:
ко је за такав зли умишљај знао, на чију је помоћ рачунао, с ким је разговарао, и с ким се
договарао о томе?
Друго питање се односило на то што је он, царевић, говорио Афанасјеву о нади коју је
полагао у прост народ, и рекао: ,Нек дође време да у одсутности оца мојега останем сам,
рећи ћу нешто епископима на ухо итд.’ Дужан је стога исповедити: када је ово мислио
учинити, и на какво је то време у одсутности свог оца мислио, јер пошто је Јевфросинија
рекла да је он неког архиепископа хвалио, не именујући га, то није могућно да га он заборави,
тим пре што га је као свог доброг пријатеља хтео да сакрије.
Треће питање се састојало у томе: због чега и на основу чега је говорио да ће Петербург
пропасти?
ОДГОВОР ЦАРЕВИЋЕВ
„Резидент Блајер писао је грофу Шенборну да га је Аврам Лопухин упитао где се царевић
сада налази и има ли вести о њему, те је и следеће рекао: ,Царевића овде воле; зато што о
њему има разних вести, ја бих волео да знам да је он још у цесараца.’ Ово Блајерово писмо
је било у писму грофа Шенборна, и он, царевић, спалио га је. То што је Јевфросинији говорио
о немирима око Москве знао је из поменутог писма, само јој није рекао да је то из истог
писма дознао.
Што се тиче причања Афанасјева, истина је да се он, Царевић, уздао у прост народ, пошто
су му многи причали да народ њега воли. Нарочито је то чуо од Никифора Веземског и од
свог духовника протопрезвитера Јакова, који је нарочито много говорио о љубави народа
према њему, као и то да га, кад за његово здравље пију - називају ,надом руском’.
Потом је Царевић узео на страну кнеза Менчикова, барона Шафирова, тајног саветника
Толстоја и генерала Бутурлина, и рекао им, да се он уздао у оне који су волели древне
обичаје, и које је по начину разговора с њим препознавао, зато што су они свагда древне
обичаје хвалили, а о онима које је његов Господин Отац увео, говорили су са мржњом. У
таквом поуздању подржао га је кнез Долгоруки, који му је говорио: ,Дајте Вашем Господину
Оцу писама колико затражи.’ Још му је кнез говорио: ,Ви имате више разума него Ваш отац;
тачно је да и Цар има доста памети, али нарочите оштроумности у познавању људи, код
њега нема. Ви бисте их боље препознавали.’
У циљу бољег разјашњења овог исказа приложио је Царевић још и следеће: Да је полагао
наду у причање многих лица, а нарочито његовог духовника Јакова, Веземског, Дубровског
и Афанасјева, који су га уверавали да га народ воли. Он се увек уздао у прост народ, а у
Архиепископа Рјазанског од његове проповеди, јер је из ње видео да му је Архиепископ
наклоњен, мада с њим није имао никаквог додира.
Још је Царевић рекао министрима да је одавно обраћао пажњу на све речи оних лица
којима су древни обичаји мили били; и мада с њима ни у какве договоре није улазио, нити
примећивао у њима склоност да би пристали њему у помоћ, он им је, због таквог њиховог
286
говора показивао наклоност. А да би их привукао, претварао се као да и он воли древне
обичаје, и баш због тога се уздао у те људе.
За Петербург, да неће остати дуго у руским рукама, говорио је у пијанству, мислећи да
ће, пошто армије оду у Копенхаген, пропасти као што је пропао Азов. Какве је тачно речи
употребио, не сећа се.“
Пошто је цео овај исказ пред свим судијама био прочитан, они су решили да се у Светом
писму Старог и Новог завета, као и у државним законима и војним правилима нађу таква
места која одговарају таквом делу и из којих се може сазнати какву казну такав преступ
заслужује.
Таква места су исписана из следећих књига: Левит. 20,9; Пон. закони 21,18-21. Из Новог
завета: Мат. 15,1-6; Марко 7,8-11; Римљ. 1,18 и даље; Еф. 6,1-3. Из државног Законика, Гл.
II, члан 1 и 2. Из Војних правила, Гл. 16, чл. 127.
Пошто су прочитана и размотрена сва та места, имали су све судије, сваки посебно по
својој заклетви и савести да даду своје мишљење и пресуду, која је од свих била једнака, и
то - да је царевић заслужио смрт.
Аврам Лопухин је био 19. числа испитиван поводом Блајеровог писма. Он се испрва бра-
нио од тога великом заклетвом, али када је потом видео справе за мучење, рекао је да је
„пре него што се Царевић вратио, срео наведеног резидента на путу који води према
Шафировој Гавени, и упитао га: ,Где је сад царевић, има ли вести о њему?’ Блајер је одго-
ворио: ,Постоји вест да се налази у цесарским земљама и да га Цесар неће напустити.’ Он,
Лопухин, казао је на то да се код нас, овде, брину за њега, и његово уклањање могло би да
проузрокује у Руској Држави известан метеж. На то је одговорио Блајер: ,И у таквом случају
он неће бити напуштен.’ Он, Лопухин, говорио је то пред резидентом по свом сопственом
нахођењу, и из љубави коју је гајио према Царевићу, а при том и зато што је казански ландрат
Акинсијев, кад су разговарали о томе, говорио: ,Код нас, доле у нашој земљи, могао би се
лако због Царевићевог бекства изродити метеж, јер је прост народ глуп и неразуман’.”
Истог дана царевић је опет дао исказ да је све што је до тада рекао чиста правда и чиста
истина, јер није издао ниједног невиног и ниједног кривца није затајио. „Одавно, његов духов-
ник Јаков Игњатијев био је једном дошао к њему, Царевићу, у Петербург, и он му се испо-
ведао, па је међу осталим гресима рекао и ово: ,Ја своме оцу желим смрт.’ На то је духовник
одговорио: ,Бог нека Вам опрости, и ми је желимо!’ Слично томе, будући последњи пут у
Москви, исповедао се архимандриту Даниловског манастира, Варлааму, да Господину Оцу
на испитивању није све рекао, него је много затајио, и да свом Господину Оцу жели смрт. На
то је Варлаам одговорио: ,Бог нека Вам опрости, али своме Господину Оцу морате све тачно
да кажете.’ После обе ове исповести, он је са дозволом оба ова духовника примио свету
тајну.“
Истог дана дао је исказ духовник Јаков Игњатијев, на извршеном саслушању и суочењу:
„Да је Царевић на његово питање, не жели ли смрт своме Господину Оцу, рекао да жели; на
то је он, духовник, рекао: ,Па и ми му сви смрт желимо.’ Само је заборавио, кога је при том
подразумевао. И још да је Царевићу често говорио колико велику љубав народ према њему
осећа, за његово здравље пије, и ,руском надом’ га назива. Он сам је све то од многих често
слушао, али се више не сећа од кога.“
Јуна 21. дана, тајни саветник Петар Толстој, по наредби Његовог Царског Величанства,
сазвао је све сенаторе и наименоване судије у сенатску салу и уручио им о Царевићу следеће
МИШЉЕЊЕ СВЕШТЕНСТВА
С обзиром на велики преступ рођеног сина, с једне стране, који је, по примеру Авесалома
устао против рођенога оца, а с друге стране на увређено лице, као Оца и Врховног Госпо-
дара, који има потпуну власт над својим сином, не усуђујемо се да у таквом случају изрек-
немо пресуду, јер то не припада Духовном него само Световном суду, нарочито у Држави
где, као што је то у Монархији, врховна власт не подлеже суду поданика него по сопственом
нахођењу, без сагласности поданика, све суди и ради. Али, пошто нам је наређено не да
изрекнемо суд, него само да пронађемо у Светом писму овоме делу одговарајуће примере
и одредбе, покоравајући се наређењу Монарха нашег, ми, доле потписане особе духовног
287
чина, који се у овом престоном Царском граду Санктпетербургу налазимо, сакупили смо из
Светог писма сва она места која томе престрашном и скоро нечувеном делу изгледа да
одговарају.
I. Ругалица, син Нојев, проклет је од свога оца и осуђен да буде роб своје браће (Пост. 9,
25).
II. У Десетословљу је написано: Поштуј оца и мајку да ти добро буде и дуго ћеш живети
на земљи (Изл. 20). Судије да не кунеш и кнезу народа твојега да не говориш зло (Изл. 22).
III. Ко проклиње оца и мајку, смрћу да умре (Исх. 21, 17). То спомиње и Христос, Мат. 15;
Марко 17; и опет Лев. 10.
IV. Пон. закони 21, 18 и д.
V. Ономе који псује оца и мајку угасиће се кандило (Приче 20).
VI. Поштуј оца и мајку речју и делом (Сирах, 3). И опет, Сине, побрини се о оцу својему у
старости његовој и не ожалости га док је жив. (На истом месту!)
VII. Барух, 1,7-11.
VIII. Јестира, 2, 21-23.
IX. Прича о Авесалому, 2 Цар. 15-17 и 18.
То је оно што смо из Божје речи Старог завета извели.
ИЗ НОВОГ ЗАВЕТА
I. Сам Христос се покоравао свом оцу и мајци (Лук. 2). Наредио је да се даје ћесару ћеса-
рево (Мат. 22, 17).
II. Мат. 19, 17-19.
III. Ко рече брату својему „рака“, крив је пред судом (Мат. 5).
IV. Петр. 2,15-19.
V. Римљ. 13,1 и д.
VI. Еф. 6,1 и Кол. 3.
VII. Тим. 5, 7.
У Глави VIII, правилу 14: „Ако нека деца своје родитеље, нарочито верне, оставе под
изговором побожности, и не указују дужно поштовање родитељима својим, дајући предност
својој тобожњој побожности, нека буду проклета.”
Свети Златоуст, у Слову првом о пророчици Ани.
Екстракт овај ми, духовници, направили смо по наређењу Његовог Царског Величанства,
али не као пресуду или декрет, као што смо горе поменули, јер ово дело не подлеже нашем
суду. Ко нас је поставио судијама над онима који владају над нама? Како удови могу управ-
љати главом која управља и влада њима? Суд наш, дакле, мора да остане духован, то јест
по Духу, а не по плоти и крви. И мач је Цркви дат не светски него духовни, који је реч Божја.
Сам Христос је забранио Врховном Апостолу употребу ножа, говорећи: ,Врати нож свој у
корице!’ А и другим апостолима забранио је низвођење огња на Самарију. Овим примерима
хтео је Христос да нам да поуку да духовнима не приличи да живе духом гнева него духом
кротости, нити кога осуђивати на смрт, нити тражити крви, него само изазивати истинско
покајање, да би се греху умрло а правди живело, По савету апостола Павла Римљанина, у
глави шестој. Све ово подносимо са дужном покорношћу на разматрање Његовом Царском
Величанству, Нашем премилостивом Монарху да учини како му благоугодно буде. Ако он
буде хтео да казни палога према тежини његова преступа, има пред собом примере које смо
из Старот завета овде приказали; усхте ли да покаже милост, има као пример самог Спа-
ситеља нашег Христа, који је изгубљеног сина, који се покајао, опет примио; који је жену у
прељуби ухваћену, коју је због тога по Закону требало каменовати, пустио с миром, и који
више воли милост Него жртву, говорећи: ,Милости хоћу, а не жртве’; па и кроз уста свог
апостола говори: ,Милост се хвали на суду.’ Пред њим је и пример Давидов, који је прого-
нитеља и сина свога поштедети хотећи рекао фелдмаршалу Јоаву и другим војсковођама
који су пошли против Авесалома: ,Поштедите сина мојега Авесалома’ (2 Цар. 18,5). Отац је
хтео да га поштеди, али га правда Божја није поштедела. Једном речју: ,Срце Царево је у
рукама Божјим, нека изабере оно што је боље.’
Лета 1718, јула 18. дана, потписасмо ово Наше мишљење својеручно.
288
 Овде је следио поименични потпис осморице архијереја, тројице архимандрита и двојице
учитеља.
Тајни саветник Толстој био је послан Царевићу са доле наведеним питањима, која је сам
Цар означио и на која је Царевић требало писмено да одговори.
1) Какав је био разлог што он, Царевић, није хтео да следи Његово Величанство и вољу
Његову да слуша; да ли је знао да то није пристојно и да је грех и срамота?
2) Зашто је живео тако, у равнодушности, и никакве казне се није прибојавао?
3) Зашто је тражио да дође до наследства другим путем а не послушношћу, како га је
Његово Величанство сам томе побуђивао?
На ова питања дао је царевић 22. јуна следећи писмени одговор: „Мада је знао да је грех
и срамота бити непослушан, ово је његово непослушање произашло у њему одатле што је
од самог детињства бивао у рукама дојкиња својих и других неколиких собарица од којих се
ничему другом није научио осим да се претвара и проводи време у празним уживањима,
чему је и по природи склон. А кад је преузет од жена, придодати су му Никифор Веземски и
оба Наришкина за наставнике, али се од њих ничему бољем није учио. Његов Господин Отац,
бринући се о њему да би га начинио достојним сином, наредио је да га уче немачком језику
и другим знањима, али он за то никада није имао воље, па је то радио принудно, а зато и
немарно. У одсутности његовог Господина Оца био је поверен кнезу Менчикову под надзор,
и био је приљежан пред њим, али у одсуству кнеза, Веземски и Наришкини, који су већ
довољно били приметили у њему склоност ка лености и дружењу с поповима и калуђерима
и ка пијанчењу с њима, не само да га нису чували од таквих непристојности него су чак и
сами чинили с њим то исто. И пошто су ти људи били с њим од детињства његовог, он је
привикао да их подражава, да их се боји и да живи онако како су они хтели. Они су га таквим
пустим уживањима одвајали од његовог Господина Оца с временом све више, и тиме се
мало-помало не само војних и других дела свога Господина Оца гнушао, него је и саму
Персону Његову омрзнуо, и с тог разлога желео увек да од њега буде далеко. У време када
му је у одсутности његовог Господина Оца било поверено да управља у Москви, и када је
дошао до пуне слободе, он се (мада је и знао да му је цар ту управу поверио да би се он у
томе вежбао) предао још више својим уобичајеним уживањима, и с поповима и калуђерима
се дружио. Александар Кикин помагао му је највише у таквом непристојном живљењу. Његов
Господин Отац, тугујући због њега и желећи да га учини способним да наследи престо, пос-
лао га је у стране земље, али се он ни тамо није окануо своје рђаве навике; тамо је видео
нешто користи, али се укорењена распусност у њему истребити није могла.
Зла нарав његова била је узрок што се очеве казне за своју непослушност није бојао, јер
иако је имао нешто мало страха, тај страх није био синовски, него је само служио томе да
тражи прилику да се удаљава од оца и не ради ништа што би се од њега тражило. Пошто се
он вратио из туђине, Цар га је примио веома милостиво, и упитао га при том да ли је забо-
равио оно што је учио? А кад је одговорио да није заборавио, Цар је тражио да види његове
цртеже. Плашећи се да не би пред Царем нешто цртао, а он то не зна, пуцао је из пиштоља
у своју десну руку, метак је промашио, али се рука његова тако повредила да није могао
њоме нимало цртати. Знак тога може се видети на зиду, где је метак ударио. Отац, видећи
да му је рука повређена, упитао га је за узрок тога, како се то десило, но он то није хтео тачно
да каже, из чега се такође види да страх његов није био страх сина.
И пошто је једном с правог пута скренуо, и свога Господина Оца ни у чему подражавати
није хтео, то се више другим начином, него потребном послушношћу трудио да домогне
наследства престола. Хтео је да то добије силом иностране помоћи, и кад би добио, а уз то
му оружјем помогну, он ни према чему не би имао милости да се учврсти на Престолу. Ако
би, значи, они који би му помогли затражили од њега у знак благодарности руску војску или
знатну суму новца, он би их задовољио у свему, и посланицима њиховим и генералима дао
би велике дарове. Војску, која би му за остварење његове намере била дата, држао би о
свом трошку, и за испуњење његове воље ништа му не би било скупо и незгодно.“

289
 Овај последњи исказ царевићев био је од стране тајног саветника Толстоја поднет
министрима и осталим за то именованим судијама, који су по довољном здравом расуђењу,
у једнодушној сагласности закључили и потписали следећу
ПРЕСУДУ
Године 1718, јуна, 24. дана, по изричитом указу Његовог Царског Величанства који је од
стране Његовог Величанства својеручно потписан и 13. јуна нам предан, да Царевићу Алек-
сеју Петровичу за његове против његовог Оца и Господара учињене преступе и прегрешења
судимо и изрекнемо пресуду, ми доле потписани министри, сенатори, војног и грађанског
чина служитељи, по вишекратноме нашем заседању у дому Правитељствујушчег Сената у
Санктпетербургу, прочитали смо и испитали не само оригинале него и изводе из писама која
је Његово Величанство писао Царевићу ради опомене, и Царевићеве својеручне одговоре
на ова писма, као и друге односне доказе и лични Царевићев исказ што га је он не само пред
Његовим Величанством као пред својим Оцем и Господарем, него и пред именованим
судијама писмено и усмено дао. И мада нама као природним поданицима Његовог Царског
Величанства по законима Руске Државе и не принадлежи учинити то што зависи искључиво
од неограничене воље Његовог Царског Величанства, чија је власт само од Бога и није
ограничена па зато он сам једино и може томе да суди, ипак, повинујући се највишем указу
Његовог Царског Величанства као нашег Врховног Владара, по здравом размотрењу и по
нашој хришћанској савести, без страха, без улагивања и пристрасности, имајући пред очима
заповест Божју и одредбу Светог писма Старог и Новог завета дату за тај случај, а такође и
по уставима и правилима светих отаца и учитеља Цркве, уз помоћ мишљења датог нам по
налогу Његовог Царског Величанства од стране архиепископа и целог свештенства које се
налази у Санктпетербургу, као и по законима Руске Државе, по Правилима војним, које се
све са законима других Држава, а нарочито римских и грчких древних императора и осталих
хришћанских владара слаже - ми смо једнодушно и без икаквог спора закључили и пресу-
дили да је ЦАРЕВИЋ АЛЕКСЕЈ због свога великог против свога Господара и Оца учињеног
преступа и прегрешења ЗАСЛУЖИО СМРТ. Јер, мада је Његово Царско Величанство у своме
писму посланом Царевићу 10. јула 1717. године из Спаа преко тајног саветника господина
Толстоја и Румјанцова обећао њему опроштај ако се добровољно врати, као што је и сам
Царевић 4. октобра исте године на исто писмо одговорио захваљујући на таквом опроштају,
Царевић се тога ипак учинио недостојним што се добровољно није хтео вратити, као што је
о томе у манифесту, који је по наређењу Његовог Царског Величанства 3. фебруара 1718.
године у Москви штампан и публикован, ошпирно изнето.
Истина, када је он, Царевић, у Москву стигао и 3. фебруара у великој сали примљен у
аудијенцију, Његово Царско Величанство се над њиме као над сином сажалио, јер је Царевић
милости и опроштаја молио, па му је опроштај обећао, али само под условом ако он,
Царевић, све што је до тога времена против Његовог Царског В,еличанства учинио или имао
намеру учинити, и ако све који су му саветом и делом помагали или знали за то, без икаквог
скривања открије, а ако нешто или некога сакрије, обећани опроштај неће имати вредности,
на што је он тада на изглед пристао, са сузама благодарио, и у Саборној цркви уз целивање
часног крста и светог јеванђеља заклетвом обећао да све истинито и тачно открити хоће.
Другот дана му је Његово Царско Величанство поднео све то у неколико тачака, као што
је у истрази поменуто, с таквим речима да је он, Царевић, јуче добио опроштај само под
таквим условом да све околности свог бекства и што год се на то односи тачно открије, а
ако штогод сакрије, то ће га коштати живота, што је он неколико пута изјавио и усмено, али
пошто је по написаним тачкама могуће згодније одговорити, Његово Величанство му је
изложио у седам тачака све што се тог дела тиче, и ако он, Царевић, штогод од тога сакрије,
а после се открије, неће имати права да се жали на Његово Величанство, јер му је јуче пред
целим народом то рекао.
Али Царевић је у свом исказу, не обазирући се на то, многе неистине рекао. Сакрио је не
само многа лица него и најглавнија дела и злодела, а нарочито своју бунтовничку намеру
против свог Оца и Господара, а такође и своје давнашње покушаје да се домогне Престола
Оца, својега, и то још за живота његова, помоћу разнога злог сплеткарења и лукавства и
290
уздањем у прости народ, желећи свом Господару брзу смрт. И ово се све потом на испи-
тивању открило, тако да је из свих његових, Царевићевих поступака, и из писмених и усмених
његових исказа, и из последње од 22. јуна ове године изјаве очигледно да он није хтео добити
наследство Престола после смрти свог Оца, вољом Очевом, законским и од Бога; пропи-
саним путем, него је помишљао да се тога домогне на лош начин, помоћу бунтовништва и
уз помоћ иностраног оружја, на пропаст своје Државе, још за живота Оца својега.
Из тога се види да је он своју намеру и многа лица која су с њим била истог мишљења
све до последњег испитивања и тек када је у свему био ухваћен, због тога крио, што је он
ову богомрску против Оца и Господара свога као и против целе Државе намеру у будућности
првом згодном приликом у дело помишљао претворити. Тиме је изгубио милост и опроштај
који му је Отац његов и Господар обећао, као што је и он сам не само у присуству Његовог
Царског Величанства и свих духовних и световних чинова него и пред именованим судијама
писмено и усмено у свему признао.
Следствено, по Закону Божјем, по прописима грађанским и по Војним правилима (који
без икакве милости осуђују на смрт не само оне чији се покушаји против њиховог Оца и
Господара на делу или писменим доказима открију него и оне саме који су имали вољу или
су само намеру имали да се побуне или свога Господара да убију или насилним путем да
приграбе Државу) таква безакона и у свету скоро нечувена намера сугубог убиства, тј. на
првом месту свог Врховног Господара, Оца отечества, и при том као свог свемилостивог по
плоти Оца (чија је очинска љубав од самог детињства Царевићевог била толика да га је он
више него очинском бригом и љубављу упућивао на сваку добродетељ и с превеликим
трудом за наслеђе ове велике Државе способним га учинити настојао), јесте достојна смрти.
И мада ми као слуге и поданици с печалним срцем и са сузама ово изричемо, с разлога
што нама као потчињенима монархијској власти не приличи упуштати се у такав суд и још
уз то над сином нашег свемилостивог Господара, али пошто је воља Његова да ми судимо,
то овим објављујемо наше праведно мишљење и пресуду с таквом чистом и хришћанском
савешћу како се надамо стати непостидно пред страшни и праведни суд свемогућег Бога.
Уосталом, подвргавамо ми ову нашу пресуду вољи и неограниченој власти и моћи Његовог
Царског Величанства, и најмилосрднијем благонахођењу нашег најмилостивијег Монарха.
Ову пресуду својеручно потписали, итд.”
Ова пресуда била је потписана од 89 персона, разних високих и нижих рангова војног
реда, а такође и од 35 министара и друге најугледније господе грађанског реда.
У изложеној пресуди се спомиње као да је царевић намеравао да убије свог оца и гос-
подара, и зато је то означено као сугубо убиство или као што у других стоји - као оцеубиство.
У истрази се не налази нигде да би он такву намеру стварно имао. Истина је, да је он у
исповести пред духовником говорио да жели смрт свом господину оцу, али ово је било просто
прижељкивање смрти, а не намера убиства, јер се не може закључити - када му је смрт
желео - да је и намеравао да га убије. Можда је ова убилачка намера изведена из тога што
је царевић хтео да се сједини с побуњеницима против свога господара и оца, ако би га они
само позвали. Овај закључак је могао бити оправдан због тога што би у том случају без
сумње могло доћи до убиства, како у руској древној историји за то доста примера има.
Јуна 25. дана царевић је био приведен у сенатску салу, где је пред свим судијама опет
признао свој преступ, после чега су му гласно прочитали смртну пресуду, а потом је одведен
био назад у затвор.
Другог дана, то јест 26. числа рано, Његово Царско Величанство је извештено да су јако
узбуђење и страх од смрти проузроковали код царевића апоплексију. Око подне је стигао
други весник са вешћу да је царевић у опасности, због чега је Његово Царско Величанство
сакупило најугледнију господу и остало с њима све док трећи весник није донео вест да
царевић неће оздравити, па ни то вече неће преживети, и зато жели да разговара са својим
господином оцем.
Његово Величанство је одмах са истим угледним особама отишло царевићу који, чим га
је видео - са сузама је почео говорити да је веома тешко сагрешио Богу и Његовом Царском
Величанству. Не нада се да ће од те болести оздравити, а ако и оздрави, живота није дос-
291
тојан. Међутим, моли именом Господњим да Његово Величанство ону клетву бачену на њега
у Москви са њега скине, да сва његова тешка прегрешења опрости, благослов очински да
му да и уреди да се држе молитве за душу његову.
Његово Царско Величанство приликом тог жалосног разговора са својим несрећним си-
ном био је сав, са свима присутнима, у сузама, и у одговору своме на то, подсетио га укратко
какво је он против њега зло учинио, а потом му је дао жељени опроштај и благослов, и тако
су се проливајући обојица многе сузе и ридајући опростили.
Око пет часова увече стиже мајор лејбгвардије Ушаков и јави да царевић, будући при
самом крају, премного жели да још једном са својим господином оцем поразговара. На то
се Његово Величанство испрва због жалости није могао приволети, али су га други молили
са уверавањем да томе кнезу, који се са смрћу и са злом својом савешћу бори, такву утеху
није могуће одбити. И тек што је Његово Величанство ступило у барку, а пети весник донесе
вест да је Бог душу царевићеву већ узео к себи.
28. числа је мртво тело било положено у сандук обложен црним бархатом и богатом злат-
ном тканицом покривен, па је у пратњи врховног канцелара и неколицине других високих
особа пренето из тврђаве у цркву Свете Тројице, где су четири официра постављена на по-
часну стражу, а народ прилазио на последње целивање руке умрлога.
30. дана увече, у пратњи цара, царице и све угледне господе било је тело умрлог царевића
пренето из поменуте цркве опет у тврђаву, и тамо у Саборној цркви, после службе за упоко-
јене, положено у гробницу поред почивше његове супруге. Његово Царско Величанство
приликом вршења погребне церемоније није престајало да лије сузе, а свештеник је у
надгробној проповеди имао у тексту речи Давидове.

292
 ГЛАВА СЕДАМНАЕСТА

ПРОТЕРИВАЊЕ ЈЕЗУИТА ИЗ РУСИЈЕ

САДРЖАЈ: Наредба о монструмима ради апотеке. О исповедању и посећивању цркве. О

учењу санктпетербуршких грађана морепловству. Полиција у Санктпетербургу. О склониш-
тима за сиротињу. Почетак преговора о миру између Русије и Шведске на Аланду. Започи-
њање Ладошког канала. Предострожност од пожара. Оснивање колегија. Казна над крив-
цима у случају царевићевом. Нови трибунал и кажњавање злочинаца. Смрт Карла XII. Смрт
барона Херца у Штокхолму. Ступање Улрике Елеоноре на шведски престо. Припремање
цара Петра за рат. Ступање краља енглеског у споразум са Шведском против цара. Слање
посланика у Кину. Наредба о попису становништва. О насељавању Васиљевског острва.
Смрт генерал-фелдмаршала Шереметова. Смрт царевића Петра Петровича и наредба о из-
гнању језуита из Русије. Оснивање поштанског саобраћаја. Хватање два шведска брода.
Одлазак цара с флотом на море, и манифест о трговачким бродовима. Поступци Дворова
енглеског, француског и шведског против цара. Манифест царев о тврдоглавости Двора
шведског. Напад руске војске на обале штокхолмске. Енглеска флота стиже у помоћ Швед-
ској. Руски посланици разобличавају краља енглеског. О рудокопним заводима. Указ о иско-
рењивању лопова. О судијама. Споразум између Енглеске, Пруске, Пољске, Данске и
Шведске. Други напад руске војске на Шведску. Елеонора уступа круну свом мужу. Порука
новог шведског краља цару. Оснивање Светог синода. Закључење вечнога мира са Швед-
ском. Господар прима титулу императора, итд.

Ислеђивање дела и преступа царевића Алексеја Петровича трајало је од месеца феб-

руара до краја месеца јуна. Али Петар Велики се за то време бавио и другим корисним
стварима, на славу државе његове. Ми смо на другом месту говорили о славној апотеци коју
је у Москви, као средишту целе Руске Државе, дао саградити и драгоценим сасудима са свим
потребним лековима снабдети, и која по своме стању не заостаје ни за најбоље опремљеним
апотекама у Европи, па чак због многих реткости и монструма који се у њој налазе превази-
лази све које у наше време постоје. Преимућство које је она стекла захваљујући старању
Његовог Царског Величанства, који се трудио да јој такве реткости прибави, како се из овде
приложене, својеручно 13. фебруара написане и обнародоване наредбе може видети:
„Познато је да се у људској врсти као и у зверињој и птичјој, догађа да се роде монструми,
тј. наказе, које се у свим државама скупљају као реткост. Због тога је још пре неколико го-
дина донета наредба да се такве наказе доносе, уз обећање награде за то, па је њих неко-
лико и било донето, и то: два новорођенчета свако са по две главе, и два која су срасла
телом. Међутим, у таквој великој Држави може их бити и више, али незналице их крију, ве-
рујући да се такве наказе рађају дејством ђавола, помоћу врачања и гатања, што не може
да буде, јер је једини творац све твари Бог а не ђаво, који ни над каквим створењем нема
власти, него то долази од унутрашње повреде, а и од страха и маште материне за време
трудноће, као што има много примера за то да чега се мати плаши, такви знаци на детету
буду. Исто тако, када се мајка ушине, или болесна буде, и друго. Због тога се ова наредба
обнавља, да би такве, како људске, тако и скотске, звериње и птичје наказе биле у сваком
граду доношене његовом команданту, а доносиоцима ће бити дата награда, и то: за људску
по десет рубаља, за скотску и зверињу по пет, а за птичју наказу по три рубље - за мртве. А
за живе: за људску по сто рубаља, за скотску и зверињу по петнаест рубаља, за птичју наказу
по седам рубаља. А ако је монструм веома чудан, даће се и више. Ако је мала разлика према
обичном - мање, итд.“
293
 Уверавају да је тачно да осим таквих монструма има у Московској апотеци деце са 40
дана од зачећа, за сваку недељу све до рођења, и сва се чувају у шпиритусу с великом паж-
њом, што се једва може видети у другим државама у целом свету. Но шта не може власт и
љубав Господара!
Колико су велике похвале достојна спољашња дела овога великог Монарха, толико више
треба похвалити то што се старао о душевној благополучности својих поданика. Пошто је у
Москви опазио да су многи разночинци и сељани навикли да живе ленствујући, и не само у
недељу него и на велике Господње празнике никада у цркву на службу Божју не иду и не
исповедају се, то је он, преко Правитељствујушчег сената, наредио да се свуда публикује
његова наредба и да се по градовима и селима истакну штампани прогласи да сви горе
поменути људи на Господње празнике и у недељу иду у цркву Божју на вечерњу, јутрењу, а
нарочито на свету литургију (осим ако је ко болестан или му каква немогућност не дозволи)
и да се сваке године исповедају. И то да надзиру у парохијама сами свештеници, званичници
и старосте, где се нађу. И ко се буде исповедао и ко се не исповеда - сваки мора да буде
заведен у књиге које ће се слати по епархијама у духовне судове, и ко се по тим књигама
покаже да је без исповести - подлеже новчаној казни. Такође у градовима и у селима и
засеоцима, како у дућанима, тако и на трговима никаква роба у поменуте дане не сме да се
продаје. У Москви из слобода, и у градовима из села и власти, и свуда за бургмајсторе и у
сваку службу бирати такве људе који се сваке године исповедају, са сведоџбом отаца њи-
хових духовних и парохијских људи. А који се не исповедају, такве никако ни у какву службу
не бирати.
Господар, имајући жељу да санктпетербуршки грађани као већ приморски људи добију
потпуно знање у морепловству, и штедећи их као новонасељене од трошкова за изградњу
нових бродова, изволео је дати људима разних чинова бродове на једра и весла бесплатно,
са свиме што уз то припада, да у свакога од њих остану за стално; једино, ако се што на коме
броду изгуби, прималац је дужан да то поново направи. За израду и оправку ових бродова
била је саграђена радионица на Малој Неви испод Фонтанке, која је била поверена комесару
Потемкину. А да би научили и увежбали пловидбу и одржавање ових бродова, дао је свима
инструкцију или писмено упутство, на који начин одржавати бродове и све ствари које им
припадају, у зимско као и у летње време. У петој тачки одредио је да сви којима су ти бродови
дати, морају да се у мају, јуну, јулу, августу, септембру и октобру сваке недеље, а у случају
да тада дува противни ветар - у понедељак, на месту које комесар означи и у одређени час
на дати сигнал окупе ради обуке на води.
Полиција коју је господар Петар Велики управо у то време основао у Санктпетербургу,
доказивала је више него довољно да је он уједно и отац који се стара о благостању, напретку,
безбедности и чистом одржању свог дома, и владалац који наредбама својим такво своје
старање у испуњење приводи. Ради овога је именовао свога генерал-ађутанта Дивијера,
наименовавши га генералом полицмајстером и давши му инструкцију која је у себи садр-
жавала све што се тиче регуларног зидања кућа и њихове безбедности, чврстоће обалских
насипа и канала по улицама, чистоће улица и осталог лепог, безбедног и чистог одржања
града.
Колико је саосећања имао Господар према старим и сакатим просјацима, толико је више
мрзео оне који, иако сиромашни, но при том здрави беже од рада, скитају по селима, за-
сеоцима и кућама, просећи милостињу. Због тога је издао наредбу по сили које је требало
прве одашиљати у склоништа, а друге све ставити у затвор и, пошто буду испитани чији су и
одакле, слати их у њихова места где су пре тога живели, и наредити онима којима буду
предати да на њих строго пазе како идући улицама не би просили, него да заслуже свој хлеб
радом. Ухваћене по други и по трећи пут ишибати на тргу кнутом и слати на робијашки рад,
жене и друге такве женске скитнице слати у предионицу, а децу - у радионице сукна и друге
мануфактуре. Надзор над овима поверио је у држави оберкомандантима и командантима,
а у Санктпетербургу генерал-полицмајстеру.
Хватање оних који су били тајни, али велики непријатељи дела Његовог Царског Вели-
чанства и, следствено, нарастајуће руске благополучности, дало му је наде не само у будућу

294
унутрашњу безбедност него и у трајност његових установа. Али рат, који је са Шведском
трајао, представљао је за његове даље планове велику препреку, због чега је и желео да
томе рату види већ крај.
Посланик краља шведског, барон Херц, пуштен из холандског затвора, стално се старао
о помирењу свог краља господара са царем Петром Великим. Краљ шведски, који је по
повратку своме из турских земаља видео да му је немогуће даље војевати против цара
руског, решио је да се свети другим Северним силама, које су разграбиле његове немачке
провинције, а највише је помишљао да то учини енглеском краљу Ђорђу II. Горе поменути
посланик примио је на себе да спроведе намере свог владара, као што смо на другом месту
опширније говорили. Између осталог, предложио је свом господару да би ради лакшег
извођења те замисли требало најпре са царем руским закључити мир, а потом се постарати
да се њен цар привуче у савез против Енглеза. Овај предлог је донео Херцу пуномоћ, и он је
употребио све мере да приволи цара на сепаратни мир. Његово Царско Величанство је баш
то и желело, али се у остале замисли и пројекте Херца и његовог владара уопште није хтео
мешати, сем што је Херцу давао наде, задржавајући за себе да о тим плановима доноси
сопствене закључке.
Барон Херц, упознат са потпуном царевом склоношћу ка миру, пројектовао је острво
Аланд као место које ће бити најпогодније за обе стране да на њему воде мировне преговоре,
што му са руске стране није ни било одбијено. И тако Његово Царско Величанство још с по-
четка ове, 1718. године, пошаље тамо своје изасланике генерал-фелдцајгмајстра Јакова
Данијела Брјуса, и тајног саветника Остермана, а са шведске стране стигли су, нешто кас-
није, поменути барон Херц и гроф Хиленборг, који је био у лондонском затвору и посредо-
вањем Француског двора као и Херц био пуштен. Цар Петар, видећи већ где мировна
конференција почиње, и не сумњајући у њен срећни исход, пустио је шведског контра-
адмирала Ереншилда, кога је сам у поморској бици код Ангута био заробио, а из Шведске
су, насупрот томе, пуштени руски генерали заробљени још код Нарве, кнез Трубецкој и гроф
Головин. Први је био одликован орденом Светог Андреја, а други је именован за губернатора
смоленског.
На Аландском конгресу изложио је барон Херц услове који су могли да узбуне цео Север.
Он је хтео да краљ пруски врати Шведској Штетин; краљ дански - све што је узео, а и кур-
фирст хановерски - Бремен и Верден. Али пошто ове силе то не би дале, једино ако оружјем
на то не буду присиљене, а краљ шведски то није био у стању учинити, Херц је обећавао од
стране свог краља уступке Русији: осим Финландије, још све провинције које је Русија осво-
јила, само да заузврат цар обећа краљу шведскоме да ће му своју поморску и сувоземну
армију дати као помоћ против поменутих сила, ако оне не буду хтеле да врате Шведској њене
земље и градове. Али се цар Петар није потпуно слагао са овим предлогом. За себе је тра-
жио, осим Ингрије, која је и мимо тога припадала Русији, Лифландију, Естландију и Карелију,
а остало препуштао Херцовој бризи и, да би придао значај речима својих пуномоћника, реши
да пође са својом флотом према Абову.
Некако баш у то време био је израђен један богат ратни брод са деведесет топова, који
је сам цар, само с Русима, без икакве помоћи иностраних мајстора саградио, и чија је израда
била достојна великог дивљења. Овај брод је био тако срећно поринут да је Његово Царско
Величанство држећи своју шапку и уз клицање више од две хиљаде људи викао, са
уобичајеном при томе речју, „хура!“, а потом је мноштву људи, колико је само могло стати
на брод, наредио да се попну, па је и сам за њима пошао. На броду је био поздрављен од
стране руског вицецара Петра Фјодоровича Ромадоновског веома љубазно, а од стране
адмирала Апраксина одликован са две сребрне кане с пивом, за његову тако добру израду
тог брода. Овај благородни бродарски дрводељац, благодаривши најучтивије како вицецару
на његовом љубазном поздраву, тако и адмиралу на пиву, седе са других осам дрводељаца
као са друговима својим за посебан сто. С њима је ту јео и веселио се до ноћи.
(Отац тога вицецара, кнез Фјодор Јурјевич Ромадоновски, кога смо на другом месту
спомињали, преставио се (умро) годину дана пре тога. Његово Царско Величанство, имајући
према овој породици особиту милост и пажњу, одликовао је овим високим достојанством

295
његовог сина Петра. Стигао је из Новгорода у Санктпетербург уочи празника Васкрсења, где
је не само био поздрављен тројном топовском паљбом него је такође Његово Царско Ве-
личанство као вицеадмирал са великом свитом изишао њему у сусрет, примио га с нај-
дубљом покорношћу и сео с генерал-поручником грофом Бутурлином преко пута вицецара
у каруце, па су га пратили до двора, где га је царица са свима дамама поздравила са свом
почашћу и посадила у фотељу, а потом су га оба величанства послужила вином и вотком.)
Јула 9. дана, отишао је Господар у Кронштат. Флота која се тамо налазила састојала се
од двадесет и два ратна брода, и била је подељена на три ескадре, од којих је првом
командовао генерал-адмирал гроф Апраксин, другом вицеадмирал Петар Михаилович (то
јест, цар), а трећом - контраадмирал кнез Александар Менчиков. Укрцавши на бродове два
пука лејбгвардије, кренуше ка Финландији.
Барон Херц је у међувремену ишао тамо-амо, желећи да приволи не само свога господара
на уступање свега што цар тражи него и цара да се прикључи шведској партији против
Северних сила. Аландски преговори текли су веома споро, зато што је било немогуће извести
то по плану Херцову онако лако како се Херц надао.
Његово Царско Величанство бавило се код Абова до месеца септембра, не предузимајући
ништа непријатељско, да тиме не омете мировне преговоре, чији је благополучни завршетак
ипак очекивао. У таквој нади се и вратио са целом својом флотом у Санктпетербург, где је
остало време те године употребио на општенародно добро.
Ми смо на другим местима већ говорили да је Његово Царско Величанство имало жељу
да за добро своје државе споји Каспијско море са Балтичким, и да је с тог разлога још 1704.
године био израђен канал који је спајао реке Тверцу и Мсту код града Горњег Волочка. Прва,
Тверца, улива се у Волгу, а Волга у Каспијско море. А друга тече у језеро Иљмен, из кога
преко реке Волхове утиче у Ладошко језеро, а из овога реком Невом и Финским заливом у
Балтичко море. До тог времена су не само из Новгорода у Санктпетербург и одатле ка
Новгороду путовали бродовима, него су и посредством поменутог Вишњеволоцког канала
из предела Астрахана дрво потребно за бродоградњу, жито, а такође и персијску робу која
се довозила Каспијским морем, дотеривали у Санктпетербург. Али пошто Ладошко језеро
има веома пешчано дно, и велике незгоде на разним местима представљају наноси и врт-
лози, од чега сваке године пропада велики број лађа, Господар је, да би спречио такву
неизмерну штету, решио да прокопа канал из реке Неве у реку Волхову поред обале поме-
нутог језера, дужине око петнаест географских миља. И тако 19. дана месеца септембра
посла он наредбу у све губерније да се на изградњи тога канала окупе радници из целе
државе.
Не много после тога догодио се у Немецкој слободи пожар који је, захваљујући изврсној
установи, какву врло мали број градова у Европи има, био брзо угашен. Како је Санкт-
петербург стајао Петра Великог веома много труда и неизбројног новца, и како је о чувању
његовом од разних несрећа велику бригу водио, тим више што је због тадашње новине и,
следствено, по нужди много дрвених кућа саграђено - он се на сваки начин све више бринуо
о спречавању пожара, и с тог разлога приликом установљења генералполицмајстера и
полиције основао је најбоље службе. И како је сам у таквим приликама уз највећу опасност
улетао у пожар, овим је давао пример и другима за неустрашиво гашење ватре. Помоћу
такве установе, макар се и велики пожар догодио, свагда је бивао брзо угашен и никада
више од четири или пет кућа није изгорело. А пошто су се такви пожари у Москви врло често
догађали, послао је тамо строго наређење да се у Кремљу и Китајгороду све гради од камена
и покрива црепом, и да се гради на улици а не у двориштима, како су у старини зидали. Исто
тако да свако испред своје куће направи камени плочник од неотесаног камена.
Његово Царско Величанство није заборављало да при том чува своје поданике и од штете
душевне, која од богомрског одсуства страха Божјег произлази, и због тога је наредио
Правитељствујушчем сенату да објави у Москви људима сваког реда да у свим црквама за
време служења божествене литургије стоје у највећој тишини и слушају са сваком побож-
ношћу. А ако ко за време службе почне с ким да разговара или стоји неблагочино, такве каз-
нити новчаном казном, коју потом употребити на изградњу цркава.

296
 Незаконито вршење државних послова и уздисање поданика с којима су у приказима
президенти поступали како су само хтели, дојадили су већ превише Његовом Царском
Величанству. Каштиговао је таква лица без обзира ко то био, на разне начине, али је све
било узалуд. Најзад је био принуђен да те приказе укине, и да по примеру других европских
држава кроз које је путовао и у којих се учио да влада, не само ради уредног вођења својих
државних послова него и ради могућег чувања својих верних поданика као и ради исправног
одређивања и израчунавања својих прихода и поправљања корисне јустиције и полиције, те
одржавања своје поморске и сувоземне војске у добром стању, а исто тако и трговине,
занатства, мануфактура и доброг уређења својих морских и копнених области, и ради
умножења и увећавања рудокопних завода и осталих државних потреба, оснује потребне за
то и одговарајуће колегије, и да их снабде регламентима о њиховим дужностима.
У опису суђења царевићу Алексеју, срели смо многе особе које су биле узрок несреће
царевићеве и које су после смрти Петра Великог могле произвести многе немире у држави,
а може бити и крајњу несрећу. Од њих су погубљени само Кикин, Веземски, Глебов, Доситеј
и казначеј суздаљски, а остали су задржани у затвору. Његово Царско Величанство, имајући
у виду те опасне њихове поступке и намере, нашао је за сходно да и они такође на основу
судске пресуде треба да буду кажњени. И тако су 9. децембра у присуству безбројног народа,
Аврам Фјодорович Лопухин, а такође и бивши духовник Јаков Пустињак, Иван Афанасјев,
маршал царевићев, Фјодор Дубровски, његов хофкаваљер, и Ворнов, хофмајстер, са још
четири друга служитеља његова били приведени на место где су последњу казну имали да
приме. Пресуда је била прочитана, по сили које су сви имали да буду рашчеречени на точку.
Али су уместо тога Лопухину, Пустињаку, Афанасјеву, Дубровском и Ворнову биле главе
одрубљене, а остали су били шибани кнутом. Архиепископ кијевски је још за време истраге
требало да дође у Санктпетербург на саслушање, али је на путу умро, као што су неки
мислили, испивши смртоносни отров. Кнез Василије Владимирович Долгоруки, царевић
сибирски, кнез Љвов и Наришкин били су послати у заточење, а царевићева наложница
Јевфросинија била је пуштена на слободу. На тај начин цар Петар је истребио све непри-
јатеље своје владавине; само му је још остало да обузда оне који су били народу тешки, а
интересу државноме неверни.
Због тога је један час после поменуте егзекуције дошао у Сенат, именовао нови трибунал,
и рекао следеће: „Не могу да верујем да би се међу вама налазио макар и један који по
природном разуму и другом, науком стеченом знању не би знао да прве и најглавније дуж-
ности владара, постављених од Бога над државама и народима, изискују да поданике своје
од спољњег непријатеља штите, и за време ратова у ту сврху буду са својом војском у походу;
такође и да унутрашњи мир народа чувају, да свакоме његово право без одуговлачења и
без пристрасности буде дато, и да зла дела највиших лица по роду и срећи не мање од
простих кажњена буду. Треба да знате колико сам за време Мога царевања учинио по
првоме. А што се тиче другога, дао сам вам поучни пример како примењујем власт дату Ми
од Бога. У томе у чему сам правду налазио, и у чему је безбедност Мога народа и благостање
Мога Царства тражило да пазим на правду без одуговлачења са овом строгошћу, презирао
сам све што се у свету поводом тога могло мислити. Видели сте да сам казнио преступ сина,
који је био много незахвалнији, притворнији, покваренији и гори човек него што би се ико
могао надати. Нисам пропустио да казним и злодела оних који су у преступу његовом имали
учешћа. Надам се да сам тиме учврстио Моје главно дело, које се састоји у томе што сам
народ руски силним и страшним, а Моје земље - благополучним учинити хтео.
Дело, које је Мене толико труда као и Моје поданике толико и толико имања стајало, и
које би, ипак, првих година после моје смрти било претворено ни у шта, ако се на овај начин
о томе не бих бринуо. И пошто сам ово важно дело учинио, време је већ да се обузда и
дрскост оних којима сам провинције Моје Државе и Моје поданике поверио, и који су се
усудили да своју власт злоупотребљавају, поданике Моје угњетавају и себе знојем и крвљу
поданика Мојих обогаћавају. И пошто су Моји поданици у садашњем Нашем праведном рату
принуђени били да дају људе, коње и провизиону, заслужили су тиме с Моје стране
најмоћнију заштиту од ових крвопија. И због тога сам хтео именовати трибунал који је дужан

297
најстроже иследити поступке оних особа чија му имена буду достављена, и осудити оне који
су заслужили казну. Надам се да ће ово бити средство за будуће држање свакога у
границама своје дужности и у поштовању правде у повереној му управи.”
Овоме суду, који је по војним правилима најстрожи на свету, имали су преко очекивања
предстати кнез Менчиков, адмирал гроф Апраксин, заједно с братом својим, сенатски
президент кнез Долгоруки и многи други који су били оптужени од стране државних фискала.
Предмет је разматран пред трибуналом са пуном строгошћу и преступи оптужених били су
доказани, осим Долгоруког, који је своју невиност тако јасно доказао да је трибунал био
принуђен још пре решења реферисати Његовом Царском Величанству. Насупрот томе, кнез
Менчиков и адмирал гроф Апраксин лишени су били мача, и до даљег наређења остали у
кућном затвору.
Преступи окривљених, строгост војног закона, као и то што се цар у таквим стварима није
нимало шалио, уверавали су заиста да ће они у крајњем случају бити лишени својих дос-
тојанстава. Али велике услуге које су та господа Његовом Царском Величанству и целом
отечеству руском до тог времена беспримерно била указала, и била кадра да и убудуће
укажу, биле су код цара њихов моћни заступник, тако да им је свима било опроштено, а
кажњени су само оним у чему су се и њихови преступи састојали, то јест - новцем.
У време када је Петар Велики чинио дела што су имала користити његовим поданицима,
Карло XII је, уздајући се у план свог министра барона Херца, човека неограничених замисли,
и стога верујући да од Русије више ничега не треба да се плаши, решио да уђе са својом
војском у Норвешку против краља данског. Не обазирући се на прејаку зиму у тој области,
он је опсео град Фридрихсхалд, који је лежао на самој граници. Али, то му је била последња
опсада, јер је 30. новембра увече, када је хтео да осмотри радове на градском насипу, био
устрељен са града из фалконета тако тачно, да се истога момента растао са животом,
имајући од рођења тридесет шест и по година. (Какво је мишљење о Карлу XII владало у
Европи, показује његов следећи епитаф: „Једва од ужаса тај камен сада не дрхти/ западни
Александар закопан под њим лежи/ источни Александар с победом је водио Грке/ тамо где
нема звери а камоли људи/ али ни овај, ко ни онај, не би био побеђен/ да у време то ПЕТАР
не би рођен.”)
Смрт овога храброг монарха изменила је цело Северно питање. Барон Херц, који о томе
није ништа знао, био је ухапшен у Штокхолму баш у оном тренутку када је из Аланда ишао
свом господару у Фридрихсхалд ради подношења извештаја о мировним преговорима.
Оптужили су га, као да је давао рђаве савете краљу господару њиховом да угњетава по-
данике, и да је толиким опасним сукобима био узрок. И тако је губитком главе постао жртва
негодовања шведског, оставивши иза себе надгробну реч:
More regis, Fides in Regem, mors mea
(Смрт Господарева, верност Господару - смрт моја!)
Сенат штокхолмски, у тадашњим околностима и лошем стању државе, имао је разлога
да не губећи време попне на престо Улрику Елеонору, сестру умрлога краља Карла, која је
убрзо потом послала цару једно формално писмо, у коме му јавља како о смрти свога брата,
тако и о свом ступању на престо. При том је уверавала да жели обновити раније пријатељ-
ство и љубав између обеју држава, и да у том циљу хоће да пошаље свог изасланика, грофа
Јована Лилијенстета на Аланд, ради продужетка започетих преговора о закључењу мировног
уговора.
Цар Петар је то писмо нове шведске краљице примио са пуним поштовањем и испоља-
вајући своју потпуну спремност за мир. Али, имао је на уму ону политичку пословицу: „Ако
желиш мир - спремај се за рат”, и због тога је његова војска која се налазила на зимовању
била потпуно спремна за поход, а Репњински корпус се имао пребацити из Данцига ка
Ревелу, ради појачања Финландске армије, која је те године била повећана на педесет
хиљада људи. А опуномоћеници цареви ставили су на знање Швеђанима да ако у року од
два месеца услови које је Његово Царско Величанство поставило не буду примљени, треба
да очекују у Шведској више од четрдесет хиљада таквих опуномоћеника који ће их мачем и
огњем на то принудити.
298
 Писма и пројекти који су после смрти Херцове откривени, изазвали су, изгледа, код Се-
верних сила велику мржњу против цара Петра. Ове Силе су прогласиле да су та писма и
пројекти на Аландској конференцији начињени. Не би било могуће не дати им у томе за
право када би у тим пројектима био пронађен писмени или усмени царев пристанак, али то
нису нашли, и тако можемо закључити да је Херц, слободан у своме кабинету, писао оно
што му је пало на памет и што је желео да изведе. Осим тога, барон Херц је те пројекте
правио још у Холандији и по њима постављао руским посланицима исте оне услове за
закључење мира као и на Аланду. А то зато, што је Херц уступао Русији све што је цар
тражио. Не би тад било потребе да аландски преговори толико трају; могли су се за месец-
два окончати, али се нису окончали зато што цар није пристајао да уђе у остале Херцове
комбинације. Следствено, да би ти пројекти били направљени на Аландском конгресу с
вољом царевом, сасвим је неосновано, а стога и изгледа да су те високе Силе, видевши цара
Петра како је моћнији од свих и не знајући под каквим ће условима закључити мир са
Шведском, проналаском Херцових пројеката хтеле да прикрију то што су о руском трошку
намеравале да задрже за себе шведске немачке провинције, што ће будућност убрзо и
показати.
Курфирсти саксонски и хановерски били су први који су оцрњени у Херцовим пројектима.
Карло је помишљао да истера Саксонца из Пољске, а Хановерца из Енглеске, и из тог
разлога оба та владара почетком 1719. године ступише с цесарем римским у Бечу у врло
присни савез. С друге стране, Шведска је била доведена до тога да је решила да се прикључи
јачој партији и да све своје немачке провинције жртвује, да би се тим лакше не само
ослободила од руског оружја него и добила изгубљене провинције.
Пројект, за који су мислили да ће по њему моћи закључити Северни мир на конгресу у
Бруншвигу, састојао се углавном у овоме: „Пошто су Држави Шведској њене немачке
провинције биле више на штету него на корист, и пошто је због њих она морала да ступи у
разне ратове, оне морају бити уступљене Силама које их сада притежавају, а насупрот томе
исте Силе су дужне дати помоћ да Лифландија и Финландија, без којих Шведска у хлебу и
другим потребама оскудева, буду враћене истој Круни. На основу тога треба оставити Бре-
мен и Верден Хановеру; Стралсунд са његовим срезом до Пеене и острво Риген Данцу, а
Штетин са дистриктом његовим до Пеене прускоме краљу; Херцогство Шлезвишко - Дому
готорпшком; срез визмарски - саксонском курфирсту; Херцогство Курландско - Пољској. При
том витештву мекленбуршком вратити слободе. Град Росток прогласити империјалним и
приморским градом. Лифландију и Финландију са свим што је цар од Шведске освојио
вратити истој круни, осим Петербурга, Кронштата и Нарве, које ће цар за себе задржати ако
приступи овом уговору. А ако својим непристајањем да повода за продужетак рата, дужни
су сви скупа да поведу рат против њега и да га принуде да не само горе поменуте провинције
него и сам Петербург, Кронштат и Нарву, а исто тако Ингрију и Карелију врати Шведској, а
Смоленск и Кијев уступи Пољској.”
Из тога пројекта види се да су поменуте Силе закључиле да присвојене шведске провин-
ције у Германији плате Шведској руском монетом. Закључак који ће остати без дејства. Јер,
орао се не плаши врабаца. А Шведска ће искусити оно што ниједан њен привидни пријатељ
неће моћи да спречи, како ћемо ускоро видети, а за то време вратимо се у Петербург да
видимо чиме се бави господар Петар Велики. Овај неуморни владар, старајући се о богаћењу
својих поданика путем трговине, после доласка Артемона Волинског из Персије (о чијем
ћемо послу на другом месту говорити), именовао је за посланика у Кини мајора лејбгвардије
Измаилова, кога је раније већ споменути Данац Ланг имао пратити. Дарови који су за кинес-
ког владара били уручени Измаилову, састојали су се већим делом од разних токарских
предмета што их је сам цар изврсно направио, у чему је био савршени мајстор.
Новчана контрибуција од поданика, као и регрутовање војника зависили су, може се рећи,
највише од спахија и званичника. Тачне конскрипције или пописа становништва није било,
осим колико су то они саопштавали, па се с тим каса државна морала и задовољити. А
можемо замислити да утајени поданици од тога немају никаквог олакшања, јер они то што
би требало Господару - дају онима који их скривају, а ови, да би спречили ислеђивање,

299
одобровољавају губернаторе поклонима. И тако каса државна ниоткуда није могла имати
никаквог прописног увећања. Да би сузбио ово безакоње, Господар је наредио изричитом
наредбом да се у свим губернијама, у свим дворским и осталим Господаревим, патријар-
шијским, архијерејским, манастирским, црквеним, спахијским и баштинским селима и за-
селцима, а такође и код слободних сељака, Татара и других који плаћају данак без икаквог
скривања изврши тачан попис колико где има сељака и других људи мушкога пола по-
именце, свих, не мимоилазећи ни старце ни новорођенчад, и то са ознаком њихових година.
А да би ово било учињено што тачније, додао је он да ако се покаже нека утаја у броју душа,
то ће сви званичници, старосте и одборници (којима је наређено било да изврше такав попис
и својеручно потписан предају у губернијским канцеларијама, а одатле да се шаљу у Санкт-
петербург) бити кажњени смртном казном без икакве милости. Осим тога, сви утајени људи,
макар чији били, биће у том случају предати Господару.
Међу острвима на којима је Санктпетербург утемељен, Васиљевско острво је најпрос-
траније. Господар га је најпре подарио кнезу Менчикову, који је и саградио тамо у италијан-
ском стилу камену кућу на три спрата, а такође и цркву. А даље према северозападу,
пространи парк са алејом, и друга мања здања. Ово се острво допало Његовом Царском
Величанству више него што му се у први мах било учинило, и зато, решивши да по плану
изгради овде Петербург, нареди разним инжењерима и архитектима да израде планове, од
којих је изабрао најбољи. И тако 12. фебруара нареди изричитом наредбом да још исте
године сви угледни бољари, министри, спахије, архијереји и трговци зидају тамо себи куће
по овом плану. А сам је почео тиме што му је архитект Матрјонов израдио модел опсерва-
торије, затим палате државних колегија, Академије и Библиотеке, те је и за готорпшки глобус
одређено место, а ускоро је започето и зидање.
За време ових послова била је донета из Пољске вест да се тамо преставио гроф Борис
Петрович Шереметов. Овај велики муж био је пореклом из Пруске, из дома који се највише
у ратовима прославио. Гроф Борис васпитан је био уз армију, и мало-помало подражавајући
своје претке постао је најбољи војсковођа свога времена. Његова мудра не мање но храбра
дела узнела су га на највиши степен војничког достојанства, тј. постао је генерал-фелд-
маршал целе руске армије. Рим са целом Италијом, куда је пролазио, имао је прилику да се
диви мудрости и својствима његовим, због чега је и добио Малтешки орден, који нико од
друге вере после њега неће добити осим када би и он био Шереметов. Имао је више од
седамдесет година када се преставио. Његово Царско Величанство као и сви Руси жалили
су за њим. Тело му је било пренето из Пољске у Санктпетербург, и погребено са свим
почастима, и више него што одговара његовом рангу.
Смрт овога славног генерала није сметала Његовом Царском Величанству да мотри на
поступке Шведског двора приликом преговора о миру на Аланду. Он није напуштао своје
мишљење да је за добијање корисног мира, оружје најпогодније средство. Да би то
припремио, основао је две канцеларије за мењање велике суме дуката. При том је наредио
да се сви амбари и магацини снабдеју животним намирницама, и дао је неколицини руских
трговаца 7.000 рубаља за куповину овчијих кожа за фабрике где су картеч и фишеклије
израђивали.
Ми смо нешто пре овога споменули апотеку коју је Господар толико славно и пребогато
уредио у својој држави. Али се Русима, а поготову простим људима више свиђа да употреб-
љавају разне натуралне него апотекарске лекове. Уз остале њима познате траве и корење,
сматрају они купање и парење најбољим средством за оздрављење и за одржавање здрав-
ља. Многа угледна господа слабог здравља путовала су у то доба у Карлсбад и у друге топ-
лице што су се налазиле у Германији, и то с великим напором и још већим трошковима.
Његово Царско Величанство, желећи с једне стране да задовољи своје љубезне поданике
свим оним у чему они оскудевају, а с друге стране да прекрати њихове велике трошкове које
имају кад путују у стране земље, настојао је свим силама да такве лековите воде пронађе у
својој сопственој држави. Ништа од онога што се у недрима земље његове налазило није се
могло сакрити од просвећенога ока његовог. Код града Олонича, где је фабрика оружја и
железна руда, нађена је вода каква се само пожелети може. Није оклевао да пошаље тамо

300
лекара који је имао да испита моћ и врлину те воде, и који је донео са собом цели списак
болесника што су употребом те воде оздравили. Овај списак, заједно са инструкцијом о
употреби те воде, био је сместа 20. марта обнародован, и од тада је та вода у Русији постала
универзални лек. Њен извор се налази удаљен осам миља од железаре на север. И пошто
је приликом њене употребе потребно доста се кретати, што у тој области преко зиме велики
снег и друге тешкоће онемогућују, то је Његово Царско Величанство изволело да тамо оснује
неколико биљарда и токарница.
Изненадна смрт царевића Петра Петровича, која се догодила 25. априла, нанела је цару
и царици велики бол. Овај принц, проглашен крунским наследником, био је четири недеље
млађи од Петра Алексејевича, сина почившег царевића Алексеја, али је свагда био слабог
здравља. Његов погреб је обављен са величанственим церемонијама у Александроневском
манастиру. Убрзо после тога наредио је Господар да сви језуити, који су се на препоруку
Цесарског двора у Санктпетербургу, Москви и Архангелску већ неколико година налазили,
иду из царства, услед настале размирице између Бечког и Руског двора. И мада је у Царском
инсинуату као повод тог сукоба назначено да су руски резидент Веселовски из Беча, као и
агент из Бреславе, по наредби цесара морали сасвим неочекивано и без икаквог повода
сместа отићи - ипак, пошто је репресалија извршена изгнањем језуита, може се сматрати
да су језуити и били узрок ових догађаја, јер у Царском инсинуату стоји овако: „Пошто су
штетне њихове сплетке и то колико се они радо мешају у државне послове - свету довољно
познати.“ По изгнању ових, дозволио је Господар римокатолицима да зову друге духовнике,
само да не буду под покровитељством цесара нити из подозривих провинција.
У Руској Империји у том тренутку изгледа да није било никаквог уређеног поштанског
саобраћаја. Најамна кола служила су уместо поште, а то је било узрок разноврсној штети и
многим недаћама оних што су путовали. Његово Царско Величанство по повратку свом из
туђине, постарало се да и овај недостатак отклони. Прво је основао такву пошту између
Москве, Санктпетербурга и Архангелгорода, само она није имала никаквог поретка осим што
је постављено на штацијама неколико сељака с коњима, који друге плате нису имали осим
слободе од контрибуција. Постиљони, одевени у сељачку одећу, препознавани су били по
државном грбу који су спреда привезивали, па и поштански рог нису употребљавали, него
су, уместо тога, устима звиждали тако јако да су се ови пролазници могли благовремено
склонити с пута, а када стигну на другу штацију вичу све дотле „хајде!” док други коњи не
буду упрегнути.
Његово Царско Величанство, уређујући државу своју по обрасцу других уређених
европских држава, није изоставило да уреди ни регуларну пошту у целој држави. По
штацијама поштанска свратишта, по градовима постмајстере, постфервалтере, оберпос-
тамте и постиљоне с поштанским трубама и у немачкој одећи с државним грбом. А временом
је и поштанска карта израђена. Још 1716. године неки енглески математичар је пројектовао
Господару да се од Санктпетербурга до Новгорода и одатле до Москве изгради пут као алеја,
или како тамо кажу „перспектива”. Овај пут, који је убрзо потом и био направљен, није толико
достојан дивљења, колико је користан свим путницима.
Поступци краљице шведске, која је, уздајући се у велика обећања Дворова француског
и енглеског, водила преговоре о миру на Аланду врло споро, били су узрок да је Његово
Царско Величанство издало наређење и инструкцију свом генерал-адмиралу грофу Апрак-
сину за пребацивање армије у Финландију. У првој партији требало је да буде пребачено
двадесет хиљада пешака и шест хиљада драгона, за што је одређено 28 линијских бродова,
180 галија и 300 разних пловила која су називали острвским лађицама.
30. маја, на рођендан Његовог Царског Величанства, баш за време обеда, стигао је из
Ревела један капетан-поручник, као курир, с вешћу да је капетан Капуце 24. маја запленио
три шведска брода, један с 52, други с 24, и трећи с 12 топова. Овај курир, на молбу Његовог
Царског Величанства као вицеадмирала, именован је од стране московског вицецара
Ромадоновског за капетана, а државни вицеканцелар барон Петар Шафиров одликован је
орденом Светог Андреја. Поводом заробљавања ових шведских бродова направљена је
била медаља, на чијем је наличју била насликана поморска битка с натписом: ПРИЉЕЖ-

301
НОСТ И ВЕРНОСТ ПРЕВАСХОДЕ СИЛУ, а доле: МАЈА 24. ЧИСЛА 1719, како се из прило-
жене копије може видети.

Истога торжественог дана увече, Његово Царско Величанство је изволело са целим

двором поћи у Адмиралитет, где је поринуо у море један новосаграђени брод са шездесет
топова, а после два дана кренуо је с пет хиљада људи на тридесет галија, уз паљбу топова,
ка Петерхофу, а одатле даље морем према Ламеланду. И пошто је саопштено да је Шведска
круна, држећи се још оног прописа који је њен покојни краљ донео због трговачких бродова
што су хтели да пристају у балтичка пристаништа, коначно забранила такав пролаз трго-
вачких бродова у литванска и друга пристаништа, услед чега се могло надати да ће цар са
своје стране извршити према тој Круни репресалије, то је он, да спречи такво тумачење,
послао још 17. априла својим посланицима при иностраним дворовима своју о томе дек-
ларацију, па је ту декларацију у овом походу опет обнародовао у следећем манифесту:
„По милости Божјој, Ми, Петар Први, Цар и Самодржац Сверуски, итд. итд. итд., објављу-
јемо:
Ми смо априла 17. дана ове, 1719. године, посланицима Нашим при страним Дворовима
послали Нашу декларацију, и заповедили да је на свим Дворовима, а нарочито у Енглеској
и Холандији објаве, да смо спремни дозволити слободну трговину у свим пристаништима и
земљама Круне Шведске под истим условима под којима та Круна ту трговину у Нашим
земљама и пристаништима буде хтела дозволити. И били смо у тој нади, пошто је то при
садашњим околностима тој Круни потребно више него Нама, да ће она то радо дозволити.
Но потом смо видели да је, супротно очекивању, та Круна према овоме, по свом пређашњем
обичају, испољила приличну равнодушност, те је ово дозволила само поданицима висо-
комоћне господе Сталежа, и то на извесно кратко време, а како чујемо и под неким тешким
условима што су их и у даље обавезе увлачили, а у Енглеској и никоме другом за такву
трговину никакву дозволу није дала. Због тога смо нашли за добро да бисмо целом свету
показали Нашу одмереност, а нарочито ради објављивања склоности Наше ка пријатељству
које Ми према оба народа, великобританском и нидерландском у Уједињеним провинцијама,
без обзира на ово упорство и инвенције шведске, да тим ‘народима и свима њиховим
поданичким бродовима који врше морску пловидбу и који веродостојним и исправним
пасошима и другим потребним цертификатима од оних Сила како треба буду снабдевени и
у осталоме буду уређени како поморско право прописује - у свима местима и пристаништима
Круне Шведске дозволимо обављати слободну трговину без сметње, сваком робом која не
представља контрабанду у смислу доле наведеног списка. (На крају овог манифеста додато
је било овако: ,Списак робе и предмета који се имају сматрати за контрабанду: барут, олово,
302
шалитра, сумпор, конопља и све што је потребно за одржавање флоте; свака врста жита,
со.’)
И заповедили смо свом генерал-адмиралу и осталим адмиралима и поморским офици-
рима и ратним бродовима, фрегатама и арматорама да их приликом прегледа и установ-
љења код њих пасоша и цертификата и осталог, ако су исправни и по поморском праву
уредни, без сметње пропуштају, и нипошто не узимају и не задржавају. А они бродови који
се нађу натоварени контрабандом или имају неисправне исправе и буду установљени као
такозвани лорендрајери - заповедили смо да буду заплењени и у Наша пристаништа дове-
дени, и по суду као законити војнички плен декларисани, што Нам ни од кога за зло не може
бити узето, јер да дозволимо довоз онога што непријатељу Нашем посебно служи за
продужетак рата против Нас Нама није могућно по међународном праву, али се надамо да
ће се горе поменуте поморске Силе, упознавши и из тога у довољној мери Наше прија-
тељство према њима и њиховим поданицима, потрудити да Нам узврате истим таквим
пријатељским мерама, и да ће својим поданицима заповедити да се у трговини и море-
пловству управљају по овој Нашој декларацији, како не би због небрижљивости своје пре-
трпели штету, што потом никоме другом до себи не би могли приписати. И за потврду тога
дата је ова Наша декларација на Нашој поморској флоти, на броду ,Ингерманландија’ код
Ангута, с Нашим потписом и државЦим печатом, јуна 28. дана, 1718. године.
ПЕТАР”
За то време краљ енглески је послао на Двор штокхолмски два своја посланика, и то
пуковника Басевича од стране курфирста хановерског, и милорда Картрета од стране Кра-
љевине Енглеске. Њихов предлог краљици шведској тицао се онога што је у наведеној
царевој декларацији поменуто, поводом енглеских трговачких бродова којима је Шведска
била забранила долазак у лифландска и друга балтичка пристаништа, и од којих су неки и
контрабандирани, па је зато краљ енглески тражио за себе задовољење које му је краљица
и обећала.
Убрзо после тога ступили су с њом ти енглески посланици у мировне преговоре, којима
је основ био у томе да Шведска занавек уступи Хановеру Бремен и Верден за један милион
талира, а краљ енглески обавезује се да јој због тога пошаље своју флоту против цара руског.
А Француска, која се највише старала да Хановер и Шведску доведе до споразума, обећала
јој је своју помоћ у новцу за све време рата са царем.
Ова обећања Енглеског и Француског двора испунила су Шведски двор великом гордош-
ћу. Краљица шведска, не помисливши на то да су француске паре за помоћ још у Француској,
а да енглеска флота није у штокхолмској луци, мислила је да је већ у стању командовати
ономе од кога се цели Север боји. И због тога је преко свог изасланика на Аланду, грофа
Хиленборга, саопштила царским изасланицима да захтева од цара да врати шведске
провинције које је освојио, или ће, у противном случају, Аландска мировна конференција
бити прекинута, а рат настављен.
Ова шведска декларација није могла да не погоди Петра Великог, због чега је и решио
да пошаље - не на Аланд него у саму Шведску - неколико хиљада опуномоћеника, који ће
бити кадри не само да такву шведску охолост казне него и да их принуде и на брзо закљу-
чење мира. А да би узроци овог изнуђеног поступка били познати осталим европским дво-
ровима, као и самим шведским поданицима, који због гордости и тврдоглавости свог двора
страдају, он је са своје флоте једним опширним манифестом објавио праведност своје
ствари, и да њега сасвим лажно окривљују да он, наводно, нема склоности ка помирењу и
миру са Шведском већ да, штавише, ради тога мисли да настави рат како би или целом
Шведском завладао или, у крајњем случају, још неке њене провинције од ње могао откинути.
Говорио је такође у манифесту да је још од самог почетка рата чинио с времена на време
разне предлоге за мир, само он никада није добијао пристанак на то, зато што Краљ Шведски
о томе није хтео ни да чује, све док му, најзад, 1717. године, када је он, Цар, био у Холандији,
краљ није такве мировне склоности прво преко свог резидента у Хагу, а потом преко гене-
рала Велинга, и најзад преко генерала Херца саопштио, и преко последњег за место миров-
ног конгреса пројектовано је острво Аланд. На то се он, Цар, заједно с Краљем Пруским
303
одмах сагласио, па је још и друге своје савезнике позвао, само они према томе никакве
склоности нису показали, а нарочито Краљ Енглески, који је за то имао своје посебне резоне.
Без обзира на то, упутио је он, Цар, своје опуномоћенике на Аланд, где су одмах ступили
са шведским опуномоћеницима у мировне преговоре, који су се продужили до саме смрти
Краља Шведског. Разлози са обе стране били су такви да су се оне могле надати срећном
исходу, кад би се ствар продужила још за неку недељу и кад не би била пресечена смрћу
Краљевом.
И мада он, Цар, у међувремену није инсистирао на прекиду ватре, него је, према томе,
имао пуну слободу и погодну прилику да употреби над Швеђанима своје оружје, јер су се они
налазили на самој ивици пропасти, ипак се он, мада је имао у својим рукама све те срећне
околности, уздржавао од сваког непријатељског дејства да Швеђани не би помислили да он
под видом разговора о миру намерава да њихову Државу сасвим сруши. Утолико пре, што
је имао искрену намеру да с њима закључи трајан мир и добре односе, и да њима, као и
свом сопственом народу, прибави трајну корист од трговине.
Он је такође био потпуно обавештен, како о смрти Краља Шведског, тако и о нереду који
се десио приликом постављења садашње Краљице, као и о пропасти шведских трупа у
Норвешкој. И пошто се то све десило, могао је он такође напасти Шведску, утолико пре што
је лед могао да послужи за пребацивање његових снага. Ипак, он из напред наведених
разлога то уопште није хтео да учини, надајући се да ће се нова шведска влада, ради благос-
тања свог отечества, потрудити да брзо склопи мир. У том циљу, он је преко својих изасла-
ника на Аланду о својој склоности за мир тако уверио шведског опуномоћеника, грофа
Хиленборга, као и садашњу Краљицу, и сав министеријум шведски, па је и с њихове стране
добио обећање да ће барон Лилијенстет бити послан наместо барона Херца у Аланд у
месецу априлу, ради окончања започетих мировних преговора, у што је он, Цар, утолико
мање могао да сумња, што су главни услови још са покојним Краљем били утврђени, преко
којих је Шведска, с обзиром на садашње околности, требало да има велике користи, и многе
земље и градове могла је да добије назад.
Али, не обазирући се на све то, шведска уверавања су се напразно продужавала све до
јуна месеца, а на крају је гроф Хиленборг, по наређењу свога Господара, писмено саопштио
руским изасланицима да Краљица, без икаквих даљих разговора о томе, захтева враћање
готово свих оних провинција које је он, Цар, у садашњем рату са Шведском узео; у противном
случају, она ће прекинути Аландску конференцију и продужити рат. Поврх тога, не само што
пруског изасланика није хтела да пусти на ту конференцију, него је још и са другим силама,
од којих не може да очекује ни у ратно време - опасности, ни у мирно - користи, искључујући
њега, и то с разним претњама против њега, ступила у посебне преговоре, а са продужавањем
Аландске конференције тражила је само како да га задржи. Због тога је он, Цар, принуђен,
дозвавши Бога у помоћ, да употреби своје оружје, не да би освојио било какве Шведске
провинције, него да би дошао до жељеног мира, коме је он под ранијим условима веома
склон. У противном случају, ако Шведска не покаже склоности према томе, биће присиљен
да ступи с војском у само срце Краљевства Шведског, с најжешћим војним дејством, а овај
манифест саопштава само ради тога, да би се шведски поданици благовремено постарали
да отклоне своју коначну пропаст што се не може извести на други начин до пристанком на
склапање мира, итд.“
Ова изјава изгледа утолико правичнија и праведнија, што је убрзо потом цар послао свога
изасланика, барона Остермана, у Штокхолм са оваквим предлозима: да Естландију и Каре-
лију, а посебно градове Ревел, Нарву, Виборг и Кексхолм, и уз то Ингрију, задржава он за
себе занавек, а Лифландију на 40 година, док Финландију уступа Шведској. Али су Швеђани,
уздајући се много у енглеску флоту и на француску и хановерску новчану помоћ, или боље
рећи у својој очевидној слабости и беди били толико заслепљени да су све цареве предлоге
одбацили, а краљица је у држави својој обнародовала манифест против цара, представ-
љајући народу да су „Цареве речи вео обмане иза кога се налази непријатељство према
њима, јер он хоће да их мачем и огњем присили на штетан мир, и да се она због тога нада

304
да њени верни поданици неће пасти у малодушност него ће, подражавајући своје претке,
стати храбро против таквог опасног непријатеља итд.“
Његовом Царском Величанству није преостало ништа друго до да испуни оно што је рекао
у своме манифесту. Извео је напад на Шведску са две стране. Половином флоте командовао
је генерал-адмирал гроф Апраксин, лево од Штокхолма, а другом половином генерал Лес,
надесно од Штокхолма. Овај последњи, искрцавши се на обале шведске, све што му је било
на путу предавао је мачу и огњу. Истина, неколико хиљада Швеђана покушало је да га
заустави, али су били протерани.
На другој страни је генерал-адмирал, искрцавши се на седам миља далеко од Штокхолма,
чинио исто што и Лес. Ово је дејство извршено у месецу јулу и августу. Најзад, као што се
могло очекивати - са шведске стране, јер Руси нису имали времена да броје - саопштено је
да је тад разорено 8 већих градова, 141 палата, замак и шљахтовска кућа, 21 фабрика бакра,
железа и другог метала, 1.363 већа и мања села и заселка, 43 разна млина и 26 магацина.
Плен који су Руси тада задобили, осим неколико хиљада волова, вредео је више милиона, а
штета нанета Шведској, око 12 милиона. Осим тога изазван је пожар у једној шуми која је
обухватала око 40 миља, што је за Швеђане било најубитачније.
Ова ужасна дејства принудила су краљицу шведску да пише цару и моли да се обуставе,
а сама неће пропустити да што је могуће пре окупи све сталеже краљевства ради уговарања
и закључења мира, због чега ће и послати сместа грофа Хиленборга и генерал-мајора Коета
у Лосо, и преко њих заједно с бароном Лилијенстетом започеће мировне преговоре. Цар
Петар, који је само то и хтео, пристао је на молбу краљице и сместа послао наређење свом
генерал-адмиралу да се врати, што је и учињено, те је крајем августа месеца Његово Царско
Величанство с ратним бродовима, фрегатама и неколико галија пошло у Ревел, а одатле у
Санктпетербург. Друге галије и лађе отишле су у Абов.
Долазак енглеске флоте, коју је Шведска с толико нестрпљења очекивала, навео је
краљицу шведску да заузме сасвим други став. Уздање њено у ту флоту било је толико
велико да је она уобразила као да већ тријумфује над царем. Енглески посланик Картрет
припремио је за цара писмо у коме га обавештава о посредовању краља господара његовог,
изјављујући као да је и шведска краљица пристала на то посредовање. Додао је још да је
његово краљевско величанство Велике Британије издало наређење свом адмиралу Норису
да пристане с флотом крај шведских обала ради покровитељства енглеске трговине, и да
поменутоме краљевском посредовању прида значаја, те да су уосталом краљ господар
његов са краљем француским и с другим савезницима, међу којима је и Шведска, предузели
потребне мере за благополучно извршење овог посредовања и окончање толико дугог
северног неспокојства.
Картрет је имао прилику да своје писмо састави на такав начин зато што је флота већ
допловила, а при том је и француски резидент Кампредон, допутовавши у Штокхолм у исто
време, донео са собом по обећању француског краља триста хиљада талира као помоћ на
шест месеци. То писмо, коме је још и адмирал Норис са своје стране додао једно писмо исте
садржине, послато је било на Аланд руским изасланицима преко Енглеза Барклаја.
Изасланици руски, видећи такав безобразлук енглеске господе, вратили су Барклаја с
писмом назад, давши му писмени одговор на адресу Картрета, указујући томе министру да
то није пут за тако важну ствар. Његово величанство Велике Британије, кажу они у своме
писменом одговору, могао је Његовом Царском Величанству саопштити своје ставове или
сам писмено или преко својих резидената који се налазе у Санктпетербургу.
Двор лондонски, схвативши из ових околности да цар Петар не намерава да слуша
команду од њега или од других, ма ко то био, заповедио је својим посланицима на царском
двору да напусте Петербург и оду у Данциг, па уз посредништво Француске закључи 9.
новембра стварно споразум са Шведском, коме су ускоро после тога следили и краљеви
пољски, пруски и дански. Тако су од главних пријатеља постали главни непријатељи цара,
тиме што су не само напустили савез и пријатељство с њим него су се и закљученим
уговорима са Шведском обавезали да ће тој круни помагати против Русије. И мада је овај
нови споразум био направљен сасвим тајно, он није могао остати непознат цару, а одлазак

305
енглеских посланика потврђивао му је стварно непријатељство Двора Велике Британије.
Због тога је послао наређење свом резиденту Веселовском, који се налазио у Лондону, да
краљу Ђорђу поднесе промеморију о таквим поступцима, супротним савезу закљученом
између њих 1715. године, што је у децембру месецу и извршено.
Овај вешти посланик изложио је краљу енглеском пред очи сва она доброчинства која му
је цар не само приликом добијања Енглеске круне него и Херцогства Бремена и Вердена
показао, и уз то све дужности које је цар као верни савезник у смислу савезничког уговора
закљученог између њих 1715. године до тада веома свето обављао, а насупрот томе је краљ
поступао према цару сасвим друкчије, и нимало сагласно са поменутим уговором. Поступци
краљеви описани су били у тој промеморији опширно, и осим за друга дела оптуживао је
Веселовски њега, краља, да је презревши своје обећање не само сам ступио у сепаратни
споразум са Шведском, и обавезао се да ће јој помагати против цара новцем и флотом него
је и краљеве пруског и пољског одвојио од Царског савеза и привезао уз себе и Шведску.
Наведено је овде још и то да су се претходни енглески владари свагда старали о очувању
доброга пријатељства и односа између Русије и Енглеске, с обзиром на велике користи које
њихове земље, државе и поданици путем непрекидне међусобне трговине имају, но које
захваљујући таквим поступцима његовим, краљевим, могу коначно бити упропашћене. На
крају уверавајући његово краљевско величанство у трајно пријатељство и дружбу цареву,
тражио је писмени одговор, коме се цар од њега, краља, нада.
Ова промеморија сликала је поступке краља Ђорђа тако јасно да народу Велике Брита-
није није брзо објављена. Одговор, који је он као краљ енглески и као хановерски курфирст
морао дати, био је спремљен у његовој немачкој канцеларији и уручен руском посланику.
Када је господин Бестужев сменио после тога у Лондонском посланству Веселовског,
предао је краљу Ђорђу друго писмо, у коме је резолвирана увреда што се у оним одговорима
захваљујући злоби краљевских министара против персоне цареве налазила, и показана је
истина с толико основа, да Лондонски двор није могао на други начин одговорити него да
саопшти господину Бестужеву да за осам дана мора напустити Енглеску.
Посред таквог замешатељства, Петар Велики није престајао да се брине ни о унутраш-
њем благостању царства и поданика његових. Закључујући да од рудокопа и марљивог
коришћења њиховог земља постаје богата и цвета, а такође се и пуста и бесплодна места
великим бројем људи насељавају, а при том знајући да држава његова у подземним својим
скровиштима има многе метале и минерале који су све до тада остали скривени, зато што у
Русији није било људи који би радо трагали за њима, или јасније рећи - Руси уопште нису
познавали рударство нити су знали како да траже руде, како да их обрађују и како да их на
корист државе и целог народа производе - он је из других држава довео разне људе веште
у рударству, од којих су се његови поданици имали томе учити. И пошто добитак и награда
рађа и вољу за посао, то је он изволео свим својим поданицима дати слободу, без обзира
каквог ко чина и достојанства био, по свим местима, на сопственој или туђој земљи, да
сопственим трудом и трошком - трагају, копају, топе, варе и чисте и за свој рачун продају
све метале, то јест злато, сребро, бакар, олово, железо, а такође и минерале, као шалитру,
сумпор, витриол, киселине и потребну земљу и камење сваке боје.
Берг-колегија, коју је он основао, имала је помагати свим таквим љубитељима овог посла
у њиховим подухватима, а дозволу је ту потврдио и посебном привилегијом која између
осталог обећава предузимачима таквих рудокопних послова да докле год ти рудници имају
довољно радника и по правилима која ће колегијум објавити буду држани, они ни од њих, ни
од њихових наследника неће бити одузети, нити ће макар и мала повреда њихових потреба
и добитака бити учињена, осим ако сами не буду у стању да их одржавају.
Његово Царско Величанство, љубећи свој народ, много се бринуло и издавало наредбе
да се у држави његовој искорене лопови, крадљивци и разбојници, који су не само трговцима
и другим путницима него и самим мештанима причињавали посвуда велико зло, мучења
нечовечна, разарања и убиства. Искорењивање овога постизао је Господар на разне начине.
Некад су их по наредби његовој, ухвативши их, черечили на точку и кажњавали осталим
суровим врстама смртне казне. Некад је дозвољено било да сви такви лопови и разбојници

306
и убице и сви уопште лупежи, када се покају, признају лично њему, Господару, своју кривицу,
за што је и онима који заслужују смрт обећано да ће им живот бити поклоњен, а који, без
обзира на то, кривице своје не открију и убудуће буду крали, ти ће без икаквог милосрђа
бити кажњени смрћу. Али све је то било узалуд. И због тога је он још марта месеца заповедио
да се из Јустиц-колегије пошаљу наредбе у све губерније губернаторима, ландрихтерима,
ландратима и послатим из исте колегије судијама, да се, од тада па убудуће, у свим градо-
вима, по селима и по заселцима дворским, патријаршијским, архијерејским и манастирским,
спахијским и баштинским и свакога реда људима, ма каквог звања они били, без икаквог
изузетка објаве, и да се на прикладним местима објављене прибију. А по парохијама
свештеници и црквењаци свима да прочитају наглас. И сви, дакле, свуда и у сваком месту
да испитују, не налазе ли се где какви лупежи и скитнице и други сумњиви људи, одбегли
војници, сељаци итд.
Ради бољег испуњења оваквих наредаба, заповедио је Господар Војној колегији да по-
шаље у све губерније из пољских и гарнизонских команди нарочите официре, давши им
инструкцију о свему шта треба да раде. По првој тачки, имали су ти официри при командама
положити заклетву да ће у том послу поступати истинито. У осталим тачкама, дато је упут-
ство на који начин су они дужни поступати у трагању за овим људима. Између осталог,
поменуто је и свештенство, овим речима: „Ако се као лупеж ухвати неко из духовног реда,
ставити га у затвор и затим преко одређене за то духовне особе лишити га свештеничког
чина, па га тек онда испитивати, а код осталих црквених служитеља и монаха, који немају
свештенички чин, водити истрагу као да су прости.”
Мада је Његово Царско Величанство и основало разне колегије у држави својој, као и
губернијске канцеларије с губернаторима, и све их снабдео довољним регламентима и
инструкцијама, ипак је за дуго време у многим стварима морао да буде њихов учитељ.
Послао је у све губерније губернаторима наредбу да на сва наређења која им буду слата из
Сената и из колегија, када их ко добије, одмах другога дана одговори да је наредба прим-
љена, и за које време је по њој могуће поступити, или ако није могуће - зашто није. При том
да губернатори и војводе у Сенат пишу и извештај подносе или наредбу траже само у оним
стварима за које им је у датим инструкцијама написано, а такође и да на послате им из
Сената наредбе одговарају у свему одмах, а о свим осталим стварима да извештавају и
наредбу траже из колегија према надлежности сваке.
Наредио је да у колегијама президенти ниједан предмет ни наредбу не начине и не
потписују сами него сви колико их има у колегији, а ако неко буде болестан, онда чинити и
без њега, док у важним предметима слати за потпис болеснима и кући. Установио је да се у
целој држави бившим службеницима сувоземним и поморским плата по пропорцији даје, и
то прво редовима и унтерофицирима, затим обер и штабофицирима, затим генералитету, а
када овима плате, тада грађанским управитељима и осталима. Осим тога је обнародовао
да сваки своје предмете за расправу даје у надлежну колегију, и при том да молитељи по
сваком своме предмету долазе с молбом у колегију и у остале судове за време седнице
президента, вицепрезидента и осталих чланова и судија из те колегије у дане означене за
молиоце, а не као што је до тада било уобичајено, да подносе президентима или другим
судијама тих колегија молбе и да их подсећају на своје предмете на улици и на путу. Уз то,
када поводом кога у неком предмету настане потреба за постављањем питања или истра-
гом, а ту се догоде њихови сродници или власници који се налазе међу судијама, тада су ти
сродници дужни отићи кући да би расправа о тим предметима у судовима била неприс-
трасна.
Господар Петар Велики трудио се у Санктпетербургу да исправи неуредности у раду
својих колегија и о благостању својих поданика, а у Штокхолму су састављали планове за
обарање његове моћи. Краљеви Велике Британије и Пруске, посредством Двора францус-
ког, начинили су са Шведском прелиминарне пунктове о 1720. савезу, крајем 1719. године,
а почетком 1720, двадесет првог јануара, ови су и потписани. У петој тачки обавезује се краљ
Велике Британије да ако било ко од краљева, кнежева, држава и република или побуњеника,
или ко други у Европи устане против краљице и Краљевине Шведске у земљама њеним, као

307
и у њеним правима и слободама поморске пловидбе, и трговине на морима Немачком, Бал-
тичком и Северном, то ће јој он, краљ, дати шест хиљада људи пешадије у помоћ. У десетој
тачки се обавезује, ако поменута помоћ не буде довољна, да ће и већу сувоземну и поморску
па чак и новчану помоћ дати. У следећој тачки се обавезује да ће идућег пролећа благовре-
мено послати Шведској своју ратну флоту, која ће, сјединивши се са шведском флотом,
имати да дејствује против царевих подухвата, и да би од њега добила праведне услове за
мир. У седамнаестој тачки, потврђује краљ исто обећање против цара, са оваквим додатним
објашњењем: „И пошто је за протестантску вероисповест и трговину обе Државе, Шведске
и Велике Британије, па и за цело хришћанство, сасвим убиствено да Балтичко море доспе
под власт Цара Руског, због тога обећава краљ Велике Британије да ако Цар не пристане да
ступи у такав мир и не врати оно што безбедности Краљевине Шведске и краљевске слобод-
не трговине на Балтичком мору служи онако као пре овог рата, то ће он, краљ, не само помоћ
обећану овим уговором дати него ће се још постарати да и своје савезнике склони да и они
дају Шведској своју помоћ против Цара.“
И мада су мировни преговори између Шведске и Данске, који су били започети посред-
ништвом Велике Британије и Француске, још неко време трајали, Шведска је за срећне
подухвате против цара добила у горе поменутом савезничком одбрамбеном уговору са
Великом Британијом довољно поуздања и куражи. Француска јој је обећала новчану помоћ,
а стога и послала на пола године триста хиљада талира. Хановер јој је дао милион талира
за Бремен и Верден, а пруски краљ се обавезао дати такође два милиона. Осим тога, Велика
Британија јој је пружила своју помоћ у поморској, а у случају потребе и сувоземној армији и
у новцу до самог завршетка њенога срећног подухвата против Русије. Шта је више Шведска
тад могла очекивати од својих нових пријатеља? Зато није ни сумњала у то да ће оборити
руске захтеве.
Петар Велики је знао за све што су против њега чинили, али се тога није плашио. Још
почетком јануара заповедио је наредбом у свим губернијама и провинцијама да сви служив-
ши чинови целе Руске Државе и његови поданици, војска запорошког Дњепра обе обале,
хетман Скоропадски са целом малоруском војском, и слободски пукови, чугујевски Калмици
и Ајука-хан калмички буду у пуној приправности за поход, када и куда буде наредбом запо-
веђено. Осим тога, да трупе које су биле у Финландији и Лифландији на зимовању, а такође
и ратни бродови с морнарима који су се налазили по пограничним лукама, буду сви спремни
да Швеђанима и њиховим савезницима покажу своју неустрашивост.
Краљ Велике Британије, по гласу поменутог уговора, није пропустио да почетком пролећа
пошаље свог адмирала Нориса на Балтичко море. Норис је, спремајући се да крене у поход
из лука копенхашких према Штокхолму, писао тамошњем руском резиденту, кнезу Долгору-
ком, објављујући узроке свог похода на Балтичко море, то јест да краљ господар његов,
желећи да види мир између Русије и Шведске, нуди своју медијацију у томе, за поткрепљење
чега и за добијање тога мира шаље он њега са својим ратним бродовима, итд. На крају је
Норис молио кнеза да тај краљев став пренесе Његовом Царском Величанству. Кнез Долго-
руки, не обазирући се на горде термине којима је писмо Норисово било испуњено, одговорио
му је са свом учтивошћу; између осталог, рекао је овај умни посланик „да о таквим стварима,
о којима господин адмирал пише, он нема од свога Господара никакве изричите наредбе,
па следствено ништа не може ни одговорити. А ако Двор Велике Британије хоће да Његовом
Царском Величанству неке предлоге да, онда за то има и других, далеко бољих начина, због
чега он, кнез, такву адмиралову релацију и препоруку одбија и сасвим одбацује”. Норис је,
стигавши на Балтичко море, писао опет генерал-адмиралу Апраксину и команданту ревел-
ском, али му је било одговорено на исти начин као и од стране кнеза Долгоруког.
Колико је мало склоности испољио Петар Велики према великобританској медијацији,
толико се мало плашио и великобританске флоте. Генерал кнез Галицин, који је имао ко-
манду у Финландији, без обзира на сједињење непријатељске флоте, послао је почетком
јуна месеца неколико хиљада људи на галијама, под командом бригадира Менгдена, да
изврше десант у западној шведској Ботнији, где се налазио известан број Швеђана, који су,
уплашивши се приближавања Руса, изволели надати се у бекство. Бригадир је, искрцавши

308
се на обалу, упутио одмах за њима један деташман козака у потеру која и није била сасвим
узалудна. У току овога руског десанта разорени су и огњу предани били град Ума, 41 село и
113 магацина. У богати плен, који су Руси у том случају могли задобити и на своје бродове
однети, нема ни потребе сумњати, јер пред собом нису ни имали никога да им се супротста-
ви.
Његово Царско Величанство, желећи да увери Европу да се нимало не плаши претње
приспеле енглеске флоте, наредило је горе поменутом кнезу Галицину да исплови са флотом
у Ботнијски залив. Шведски адмирал, сматрајући да Руса нема у толиком броју да би му
могли пружити отпор, запловио је право на њих и први извршио напад. Битка је трајала
неколико часова, док Швеђани нису били принуђени да се повуку, оставивши кнезу Галицину
четири фрегате и више од 140 топова, при чему су изгубили, такође, 800 мртвих, рањених и
заробљених. Ову акцију, која се догодила 27. јула код Гренгама, приказали су Швеђани
сасвим друкчије него што је она у ствари била. Али је енглески адмирал морао видети да су
горе поменуте фрегате с топовима и људством заробљене и с победоносним торжеством
одвезене у Санктпетербург. За успомену на то, направљена је медаља, са ликом, на једној
страни, високе особе Његовог Царског Величанства, а на наличју поморска битка с натписом:
ПРИЉЕЖНОСТ И ХРАБРОСТ ПРЕВАСХОДЕ СИЛУ. На крају: КОД ГРЕНГАМА 1720, ЈУЛА
27. ДАНА, како се на приложеној гравираној копији видети може.

При том је Господар обдарио кнеза Галицина шпагом украшеном дијамантима, а остале
официре и војнике је, по рангу и по заслугама, новцем наградио.
У време када се ово догађало у Ботнијском заливу и у Ботнијским земљама, краљица
шведска нашла је за сходно да скине са себе круну Државе Шведске и да је стави на главу
супруга свог, принца хесел-каселског, Фридриха. Овај нови владар је похитао да пошаље
свога генерал-ађутанта Марка Виртемберга у Санктпетербург, да јави цару о своме ступању
на престо.
У првој аудијенцији изјавио је Виртемберг да краљ господар његов има превелику жељу
да закључи с Његовим Царским Величанством трајни мир, и да остане у добром пријатељ-
ству и суседству. На ово му је било одговорено да цар најискреније честита његовом краљев-
ском величанству шведском такво високо достојанство, и благодари на саопштењу о томе.
А што се тиче мира и доброг пријатељства, рекао је цар, он је свагда био склон томе, и жели
веома да закључи вечни мир са Шведском, ако само његово краљевско величанство швед-
ско исту такву склоност ка томе буде имало. Петар Велики је задржао овога шведског офи-
цира неколико дана да буде сведок руске војне силе, која се налазила у приправности за
нове подухвате. Водио га је да види армију и флоту, и тиме му ставио на знање да и самоме

309
краљу своме може рећи да се цар руски, мада напуштен од својих савезника, ниједног од
њих нимало не боји, него је сасвим у стању да продужи са остварењем својих планова.
Учтивост коју је Његово Царско Величанство поводом таквог саопштења хтело узвратити
Штокхолмском двору, састојала се у томе што је месеца септембра послао у Штокхолм свога
генерал-ађутанта Румјанцова да честита краљу Фридриху ступање на престо, и да засведочи
штовање које он, цар, гаји према његовој личности, а при том и жељу за истинитим миром.
Посланик руски био је примљен у Штокхолму са истом чашћу и поштовањем као и швед-
ски у Санктпетербургу. Убрзо после одласка Румјанцова из Штокхолма, пронесе се глас, што
га је шведски министар, гроф Хорн, ради шведске славе измислио, да је Румјанцов тобож у
име свога владара био нудио Штокхолмском двору примирје оружја и размену заробљеника,
што је било сасвим неосновано, те се и само по себи оповргавало: каква би потреба била
цару да тражи прекид ватре од Шведске, која и мимо тога свим војним операцијама примирје
намеће, и не само што ни у летње, а камоли у зимске месеце никакве штете Русији није била
у стању учинити, него од времена престављења (смрти) Карла XII она никакав напад на цара
није учинила, зато што га није ни могла учинити. Уза све то, с руске стране нису пропустили
да преко штампе разобличе аутора овога лажног гласа, објавивши да Румјанцов у Штокхолму
ништа више није могао учинити осим уобичајеног честитања новом краљу, а да предложи
Шведскоме двору мир или примирје, он за то наредбу уопште није имао. Све што је било,
састоји се у овоме: Цесарски двор је саопштио Рускоме да је шведски резидент у Бечу
саопштио да Двор његов веома жели да се с Русијом споразуме о примирју оружја, и због
тога је цар, да би угодио његовом цесарском величанству римском, наредио Румјанцову да
у случају ако Швеђани о томе било шта спомену, у име царево изјави да цар такво примирје
држати хоће до 1. маја. Румјанцов је по овој наредби код неких шведских министара, који су
му о томе говорили, и поступио тако. Но пошто су Швеђани неизоставно тражили примирје
за целу 1721. годину, а Румјанцов није имао наредбе да пристане на тако дуги рок, он им је
ово одбио, утолико пре што је познавао колико су Швеђани лукави. У овоме је истина о мисији
Румјанцова. Следствено, лаж је све што је на другом месту супротно овоме речено.
Старање господара Петра Великог није се односило само на то да државу своју огради
корисним миром. Заједно с тим, трудио се и за благополучност, која се од трговине и разних
заната могла имати. Сачинио је те године Устав поморски или Закон о поморској пловидби.
Бринуо се о непрекидном раду на изради Ладошког канала којим је хтео спојити трговину
југоисточну са северозападном. Ради фабрике сукна и свиле, основане у Москви, направио
је из редова трговаца компанију која се састојала од четрнаест људи из разних градова
руских, давши им привилегију у смислу које су они морали издржавати ту фабрику својим
сопственим новцем, и приложити старање и труд да умноже производњу, не само за мундир
армије него и за продају и осталу потрошњу, да се из других држава сукно више не тражи.
Примали би такође и ученике да би се руски народ научио томе фабричком послу. С почетка,
да би ти компањони што лакше могли почети, дао им је зајам на три године без процента,
тридесет хиљада рубаља. Осим тога, што од сукна и осталог не буде узето од њих у мун-
дирној канцеларији, то они могу трговачким радњама продавати пет година без таксе. Такође
им је обећао да та фабрика неће бити узета од њих, ни од њихових жена и деце, докле год
буду потпуно у стању да је одржавају.
Другу компанију основао је при фабрици платна, у којој је поставио посебног директора,
странца. Компањоне ове фабрике снабдео је привилегијом и слободама као и друге, дозво-
лио им да је држе тридесет година, само у добром реду, за које време су дужни умножавати
платно, чаршаве и салвете по квалитету равне прекоморским, и продавати то трговцима у
великом броју, пет година без таксе. Такође би морали да примају ученике да би се Руси
том послу научили.
Старање Његовог Величанства пружало се и до на изглед најнижих ствари. Уз остале
занате, хтео је да уведе у Русији израду корпи, четака, маслаца крављег и судова за то, а
такође и мишоловки и сличних ствари, за које Руси до тада уопште нису знали. И за то су
били позвани такви мајстори, и ради крављег маслаца жене из разних земаља у Петербург,
где је он свему томе почетак хтео да да.

310
 За умножење рудокопних и минералних послова, послао је још претходне године свога
генерал-мајора Хенига у Немачку, Француску и Италију, који је у тим државама и земљама
имао да изради цртеже и моделе разних машина, и да свуда прегледа копање руда, и позове
колико више може људи, који у таквим пословима имају искуство и знање, у Русију. А те
године, ради исте ствари, дао је обнародовати по Европи следеће писмо:
„Пошто се у Држави и Земљи Нашој сада показују знаци великих рудних и минералних
блага, која пружају основану Наду на велики добитак по Божјем благослову, Ми смо милос-
тиво за сходно нашли не само 10. децембра публикованом Берг-привилегијом Нашим верним
поданицима за отварање рудника директну љубав и наклоност показати него и свим страним
љубитељима рудокопних послова, ма од кога народа били, дозвољавамо овом Нашом отво-
реном грамотом коришћење горе поменуте Привилегије, и позивамо их, и њима као год и
Нашим природним поданицима допуштамо да руднике зидају, нове компаније оснивају,
основанима приступају, из прихода давши десетину и уступајући Нам прву слободну продају
и несметано располагање као своју праву тековину, да на своју корист употребљавају, а уз
то Ми таквим странцима и љубитељима рударских послова Нашу милостиву протекцију по-
себно стављамо у изглед, а за још јачу потврду Ми смо ово својеручно потписали, и запове-
дили да се утврди државним печатом. Дато у Нашем Царском Санктпетербургу.”
У циљу похвећања трговине у Санктпетербуршкој луци, начинио је царинску тарифу, која
се састојала само од шест, али веома корисних тачака. Послао је такође у све губерније оне
који су до тада у Санктпетербургу научили геодезију и географију, ради израде географске
карте, давши им редовну месечну плату, са кочијашима и среским колима.
Учтивост коју је Његово Царско Величанство краљу шведском за послато му од њега
писмо био дужан узвратити, није заборавио испунити, пославши у Штокхолм кнеза Мезем-
ског, којом приликом је опет обновио изјаву о своме мирољубивом ставу. Швеђани су из так-
вих царевих поступака већ почели закључивати да цар, имајући толике користи, и како на
мору тако и на копну будући толико моћан, не тражи мир због страха или због какве друге
потребе, већ једино ради благостања и спокојства обе државе. Због тога су почетком 1721.
године послали свог генерал-ађутанта Далмана у Санктпетербург под изговором размене
заробљеника да би предложили Цару примирје за целу наступајућу годину. Цар, чија је
поморска и сувоземна војска за будућу кампању била у приправности, врло брзо је закључио
да се такав захтев можебити састоји у лукавству, да Швеђани добију време да са својим
савезницима повећају против њега своје снаге, и због тога им је то једноставно одбио, а
насупрот томе изјавио да он тражи трајан мир, а друкчије неће одустати од употребе својих
снага, које се налазе у приправности, против Шведске.
Пошто је отпустио шведског посланика, прешао је владар опет на државне послове.
Племство, или шљахта, или како у Великој Русији кажу „дворјанство”, прелази обично с
породице на породицу. У неким државама, а нарочито у Угарској, даје се племство многима
према заслугама, а некима и за новац без икакве заслуге. У Русији је до тада био поштован
први обичај, а да би га, пак, неко за новац некада добио, историја руска о томе потпуно ћути.
Оних који су га добили за заслуге, има сасвим мало; они које су цареви посебно волели,
примани су били у број племића. Петар Велики је још с почетка своје владавине претпос-
тавио племству заслуге, установивши, како смо то на другом месту опширније говорили, да
достојанства по заслугама, а не по породици дељена буду. Под називом „достојанство“
подразумевао је он и племство, зато што када је ко заслужио више достојанство, онда се
такав налази у истом рангу с племићем. За потврду тога објавио је 16. јануара својеручно и
Сенату написаном наредбом „да су сви оберофицири, који не воде порекло од племства,
они и њихова деца и њихови потомци племићи, и треба им дати патенте на племство”.
Оно време до кога је Петар Велики одложио оснивање духовне управе, како смо у Осмој
глави говорили, показало се да је већ настало ове године. Оснивање ове управе, или како је
потом она названа „Свјатјејшег правитељствујушчег синода”, са дужностима његовим,
описано је опширно у књизи која се назива „Духовни регламент“, на коју читаоце моје са
сваким поштовањем упућујем. Али налазим да ће бити корисно унети овде о томе царски

311
манифест и при том синодалних чланова заклетву, да би они који поменуту књигу немају,
могли имати о овој ствари некакву представу. А имам и разлога због чега то овде уносим.
„По милости Божјој, Ми, Петар Први, Цар и Самодржац Сверуски, итд. итд. итд.
Између многих брига, по дугу богодане Нам власти, о поправци народа Нашег и осталих
поданика Наше Државе, обративши пажњу и на духовни ред и видевши у њему много
неуредности и велику беду у пословима - уплашили смо се по савести својој да се не јавимо
неблагодарни према Вишњему, ако толико помоћи добивши од Њега за поправљање како
војнога тако и грађанског реда, пренебрегнемо и поправљање реда духовног. И када нели-
цемерни онај Судија затражи од Нас одговор о толиком добијеном од Њега задатку, да не
останемо без одговора. Стога, по узору пређашњих, како у Старом тако и у Новом завету
благочестивих царева, примивши бригу о поправљању реда духовног, а не видећи бољега
начина за то осим саборне управе - јер у једној персони не бива ништа без страсти, а уз то
ни власт ова није наследна па се на њу и не пази много - оснивамо Духовну колегију, то јест,
Духовну саборну управу, која на основу овде изложеног Регламента има да управља свим
духовним пословима у Сверуској Цркви. И заповедамо свим верним поданицима Нашим
свакога реда, духовницима и мирјанима, да ову Управу признају за важећу и на снази, и да
од ње моле коначно решење и извршење у пословима духовне управе, и судом њеним
одређеним да се задовоље, и наредбе њене да слушају у свему под претњом велике казне
за противљење и непослушност, као и код других колегија.
Дужна је ова колегија да и убудуће новим правилима допуњава свој Регламент, већ према
томе каква правила буде захтевао одређени случај. Али то колегија не сме да чини без Наше
сагласности. Одређујемо да у ову Духовну колегију буду именовани ови чланови: један пре-
зидент, двојица вицепрезидената, четири саветника, четири асесора. А пошто је поменуто у
овом Регламенту у првом делу, у седмој и осмој тачки, да президент, ако би у чему крупно
погрешио, подлежи суду своје браће, то јест исте колегије, одређујемо да и глас његов буде
једнак са осталима. Сви чланови колегије, пак, приликом ступања на своју дужност, имају
положити заклетву или обећање пред светим јеванђељем, по приложеној формули заклетве.
Испод овога је својеручни потпис Царског Величанства у Петербургу, 25. дана јануара
1721. године
ПЕТАР”

„ЗАКЛЕТВА ЧЛАНОВА ДУХОВНЕ КОЛЕГИЈЕ

Ја, доле потписани, обећавам и кунем се свемогућим Богом, пред светим Његовим јеван-
ђељем, да сам дужан и по дужности хоћу и на сваки ћу се начин старати, у саветима, и
судовима, и у свим пословима овога Духовног Правитељствујушчег Собранија, да тражим
свагда само сушту истину, и само сушту правду, и да ћу све чинити по написаним у Духовном
Регламенту правилима, и ако која убудуће уз сагласност ове Духовне управе и пристанком
Царског Величанства донета буду. Све ово чинићу по савести мојој, не робујући пристрас-
ности, не болујући од непријатељства, зависти, тврдоглавости. И просто, никаквим не плене-
ћи се страстима, но страхом Божјим свагда имајући на памети неумитни суд његов, са
искреном љубављу према Богу и ближњему. Стављајући свим мислима и речима и дејствима
мојим као сврху крајњу - славу Божју и спасење душа људских, и све Цркве сазидање, не
тражећи што је моје него што је Господа Исуса. Кунем се Богом живим да ћу, сећајући се
свагда страшне речи Његове: ,Проклет сваки који твори дело Божје немарно’, у сваком послу
овог Правитељствујушчег Собранија као у делу Божјем поступати без лености, са сваком
марљивошћу, према свим мојим силама, пренебрегавајући све угодности и задовољства
моја. И нећу се извињавати незнањем него ћу се, ако у чему и будем у недоумици, на сваки
начин потрудити да дођем до уразумљења и знања према Светом писму и правилима
саборским, и сагласности древних великих учитеља. Кунем се опет свемогућим Богом да
хоћу и дужан сам да будем моме природном и истинитом Цару и Господару, Петру Првоме,
Сверуском Самодршцу итд., и после њега Његовог Царског Величанства Високим законитим
Наследницима који би по извољењу и самодржавној власти Његовог Царског Величанства
били одређени и убудуће одређивани и за ступање на Престо удостојени буду, као и Њеном
312
Величанству Господарици Царици Катарини Алексејевној - веран, добар и послушан слуга и
поданик. И да ћу сва високом Његовог Царског Величанства самодржављу, сили и власти
припадајућа права и преимућства озакоњена и убудуће озакоњивана, према најбољем
знању, снази и могућности чувати, и бранити, и у томе живот свој у потребном случају не
штедети. И при том, да ћу се у највећој мери старати да помогнем све што се Његовог
Царског Величанства верне службе и користи у сваком случају тицати може.
За нарушавање, пак, интереса Његовог Величанства, за повреду и губитак, чим за то
сазнам, не само да ћу благовремено јавити него ћу се и свим мерама старати да спречим и
не допустим. А када дође до каквог тајног дела на службу и корист Његовог Величанства или
Цркве, или другог, које ми буде наређено, да ћу га држати у тајности, и то у потпуној тајности,
и нећу говорити о њему никоме, ко о томе не треба да зна и коме ми не буде заповеђено да
саопштим. Исповедам са заклетвом да је врховни судија овог Духовног колегија сам Све-
руски Монарх, Господар наш најмилостивији. Кунем се и опет свевидећим Богом да све што
сад обећавам не тумачим друкчије у уму своме него што изговарам уснама својим, већ у
оној сили и смислу какву силу и смисао написане ту речи читаоцима и слушаоцима показују.
Потврђујем заклетвом својом, нека ми свевидац Бог буде сведок мога обећања, да је
нелажно. А ако је лажно, и није по савести мојој, нека ми Бог буде правосудни осветник. На
завршетку ове моје заклетве целивам речи и крст Спаситеља мојега. Амин.”
За издржавање ових синодалних чланова одредио је Господар следећу плату: президенту
3.000 рубаља; вицепрезиденту 2.500; саветницима по 1.000; асесорима по 600, са објашње-
њем да ова давања има да буду поред онога што могу добити из својих места, и то: архи-
јереји из епархија, архимандрити из манастира, а протопопови, поред њихове редовне плате.
Петар Велики, саопштивши преко горе поменутог Далмана Шведској да он до добијања
трајног мира неће престати да употребљава оружје против ње, хтео је ту изјаву да учини
убедљивом. И пошто је још прошле године, месеца јула, посредништвом Велике Британије
и Француске, краљ дански стварно закључио савез са Круном шведском, на основу чега је
изгледало да ће сви ти савезници заједно против Русије дејствовати, то је цар решио да им
у случају таквог дејства свима да да осете силу оног народа који су пре тога толико прези-
рали. У том циљу, додао је он својој флоти као припомоћ још десет нових великих лађа и 40
галија. И тако се сва поморска сила, која је требало да се употреби у будућој кампањи,
састојала од 42 линијска брода, 6 сплавова, 14 наоружаних лаких лађа, 300 галија, 300
острвских лађица за превоз пешадије, 180 лађа за превоз коњице, 20 бригантина, 4 бомбар-
дирска галиота и 6 лазаретских бродова. У Риги је имало да буде 40 до 50 хиљада војске. У
Финландији се налазила најбоља војска, под командом генерала кнеза Михаила Галицина.
Све тврђаве које леже поред обале Балтичког мора биле су снабдевене довољним гарни-
зонима, а двадесет хиљада драгона, који су се налазили у Ингерманландији и код Ладошког
канала, требало је да буде резервни корпус. Осим тога, ради попуне пукова и увећавања
армије, будући својом високом особом члан Војне колегије, заповедио је да се у војничку
службу примају све оне бољарске слуге или боље рећи робови који би драговољно ступали
у војнике, осим оних које су господа њихова научила морнарском послу ради своје пловидбе
у Петербургу. Ова дозвола, која је преко те Војне колегије обнародована била у целој држави,
имала је такво дејство као и оно о коме смо код 1700. године говорили.
Швеђани, који су нешто пре тога са својим новим савезницима били планирали, ако цар
не пристане да прими предложени му мир под условима повољним за Шведску, да изврше
напад на Литву, а пре свега на Ревел - сазнавши за ове силне руске припреме заборавише
тај план и доспеше у велику забуну. Ништа им више није остало у памети него да се постарају
о утврђивању главних градова на својим обалама, а пре свега Штокхолма.
Његово Царско Величанство, без обзира на то, обнародовало је у целој својој држави
манифест следеће садржине:
„Објављујемо свима и свакоме, а посебно свима ратним заробљеницима како шведског
тако и других народа што су се у шведској војној служби налазили, који се сада налазе у
Држави Нашој, да мада Ми овај рат са Круном Шведском због државних интереса, и резона
имамо, ипак никаквог партикуларног непријатељства према том народу нисмо имали. Него
313
смо, штавише, то непријатељство само за ратно сматрали, и све згодне начине употребља-
вали да ратни пламен који је настао између Нас и Круне Шведске благовремено угасимо и
добро пријатељство и суседство опет успоставимо, као што је то онима довољно познато.
Због тога Нас дуготрајни боравак у Држави Нашој толиких хиљада изврсних људи већ много
времена најмилостивије боли. А посебно што смо опазили како не само о њиховом избав-
љењу из ропства него и о њиховој најнужнијој исхрани мало бриге показују Швеђани, због
чега они с великом муком морају себе издржавати у тако дуготрајном ропству, и како ово,
тако и добијени извештаји (да су врло многи између заробљеника од управитеља у градо-
вима и провинцијама Државе Наше дозволу тражили да им допуштено буде да се као по-
даници Државе Наше населе) урођено Нам милосрђе и сажаљење учинили су да смо Ми
најмилостивије одлучили да свим ратним заробљеницима, вишим и нижим, природним
Швеђанима или странцима дамо слободу на следећи начин, да се као вазали и поданици
Наши у свим градовима и провинцијама Државе Наше населе, и то:
1. Дозвољава се свакоме ратном заробљенику да се, по учињеној Нам заклетви на
верпост и поданство, у Држави Нашој у градовима као и засеоцима насељава и по својој
склоности жени, било Рускињом или странкињом, али ниједноме рођеном Швеђанину неће
бити дозвољено, макар Нам и буде положио заклетву, путовати у места до којих се води рат
са Шведском, у пограничне провинције према Пољској, Литви и на Балтичком Мору, сем ако
жену и децу или какву сопственост и кућевне ствари има и о верности својој поруку дати
може, и о томе Наш изричити пристанак добије.
2. Ако ко путем женидбе, куповине, размене или наследства, грамоту о поклону, или ду-
ховну, или на неки други поштбни начин - села, заводе или што друго добије, то не само да
му се ово дозвољава него ће он и наследници његови у томе исто као Наши рођени поданици
бити држани и чувани.
3. Ако ко зажели да ступи у трговце, или неки други грађански посао, да отвори кафану
или јавну кућу, или да се својом наученом вештином и занатом храни или да служи код
угледних Наших служитеља и поданика као управитељ кућни или какав други управитељ,
или да младе људе у градовима, а у племића по селима каквим наукама учи - све се то
дозвољава и сваки ће у предузетоме своме послу и начињеном контракту заштићен бити.
4. Ако ко зна руски језик, и при том се покаже способан да Нама и Држави Нашој стварно
потребне услуге укаже, онда он може о школској спреми и тражењу своме обавестити
писмено ону колегију која је за то надлежна. И то: они који су умешни у рачунским и еко-
номским пословима, дужни су да се јаве Камор-колегији. Који знају права и који су пре овога
служили у суду, Јустиц-колегији. Они који су још у снази и имају склоности да служе у војсци,
могу послати молбу Кригс-колегији, али се ниједан рођени Швеђанин не присиљава да служи
против отечества својега. Они који нешто знају о рударским и мануфактурним пословима,
који знају или да руководе таквим пословима или сами да раде, могу послати обавештење
о себи Берг и Мануфактур-колегији. А ако ко има доста искуства у пословима магистратске
и грађанске полиције, може о себи известити главног магистрата у Санктпетербургу да би у
магистратима у већим градовима био употребљен. Они који у хирургији (лекарској вештини),
анатомији, апотекарској вештини, или у осталим лекарским наукама потпуно знање имају,
ти треба да се пријаве архијатру и президенту Медицинске колегије, доктору Блументросту.
А који познају архитектуру, дужни су да се такође Берг и Мануфактур-колегији пријаве. Но
они који професорске науке имају, и могу у академијама или у гимназијама распоређени
бити, и који знају књиге штампати, такви треба да пошаљу о себи извештај Правитељству-
јушчем Духовном Синоду. При том сваки треба да зна да нико не треба ради пријаве поме-
нутих наука својих да напушта службу и лично путује у Санктпетербург и подноси трошкове,
него сваки може управитељима оног места где се налази молбу са својим тражењем и по-
дацима о струци предати, јер су ти управитељи дужни да такве молбе одмах у Санктпе-
тербург шаљу и о томе како Нашем Сенату и Синоду, тако и ономе департману коме такав
молилац по својој вештини припада, и да о вредности и знању његову поднесу извештај, и
тада ће сваки департман по пажљивом испитивању и потреби одлуку своју молиоцима одмах
преко тих истих управитеља саопштити, хоће ли тај департман поменутога молиоца и за

314
какав посао употребити, јер више речени департмани изричите наредбе од Нас имају за то.
И када такви људи од колегије или ког департмана позвани буду ради осведочења у Санкт-
петербург, они од истих колегија имају бити снабдевени путним трошковима, стаћом и
потребним новцем за исхрану, у то време, и од сваке непријатности слободни и тако, или
искоришћени или у одговарајуће место слободно опет послани бити, а исто тако нико од
таквих нових поданика неће бити принуђен на службу него се свакоме дозвољава и ван
службе посао свој да ради.
5. Они који буду хтели да на неколико година без икаквих дажбипа узму пусту земљу и
сопственим својим радом и трошком у добро је стање приведу, као и они који буду хтели да
преузму на себе прикупљање наших доходака, могу се јавити Нашој Камор-колегији, али с
тим да остали Наши поданици никако путем овога у својим привилегијама и иметку своме
оптерећени не буду.
6. Ако се ко међу таквим људима нађе који је из шљахте или пре овога имао чин шљах-
тијски, по најпокорнијој молби његовој тај његов ранг и достојанство потврђени ће му бити,
но ако Нам ко, Нама и Држави Нашој, било на који начин посебно корисне услуге учини и
посебне доказе ревности и верности своје пода, такав се може на Нашу особиту милост
надати и према прилици по заслугама својим, селима или другим наградама награђен бити.
7. Сви који су ради да се на горњи начин, као стварно верни поданици, у Држави Нашој
населе и од ропства што све до овог времена траје слободни хоће да буду, дужни су најпре
следећу заклетву на верност Нама усмено и писмено положити, и то:
„Ја (име), родом из НН, обећавам и кунем се Богу свемогућем, да најпресветлијем и
најмоћнијем Цару и Господару Петру Првом, Самодршцу Сверуском, а и Његовог Величан-
ства Господарици Супрузи, најпресветлијој Царици и Господарици Катарини Алексејевној,
и Његовим Високим Наследницима - веран, истински и покорни слуга и поданик хоћу да
будем и према свим својим силама и могућностима чинити све на корист Његовог Царског
Величанства и Државе Његове, а штету и губитак, ако приметим, не само да ћу верно
пријављивати него ћу, колико ми је могућно, спречавати и сузбијати, а такође обећавам да
од овог датума ни са каквим ратним заробљеницима или другим непријатељима Његовог
Царског Величанства штетну отвореност нећу имати нити ћу какву службену кореспон-
денцију унутар и ван Државе Сверуске држати, или макар каквим начином против дужности
вернога поданика Његовог Царског Величанства поступати. Него хоћу, напротив, да Високу
Особу, моћ и сувереност, права и прерогативе Његовог Царског Величанства како најбоље
знам и умем штитим, помажем, а ако буде потребно ни живота ни имања мога не штедећи,
и свагда као верни поданик под високом протекцијом Његовог Царског Величанства, све до
скончања живота мојега. Ово сам дужан и хоћу верно да држим, тако ми Бог и Његово свето
јеванђеље души и телу помогли.“
Наведену заклетву дужан је сваки који од ропства хоће да буде ослобођен и као поданик
у Држави Нашој населити се хоће, на своме језику положити (ако руски језик не разуме
потпуно), а затим ту заклетву на своме и на руском језику дупло потписати и печат при-
ложити, од којих један егземплар има да буде остављен у канцеларији те провинције, а други
егземплар има да буде у канцеларију Сената послат и уз то има да буде послат и подробан
извештај о стању, чину и делима онога који је положио заклетву. Приликом полагања те
заклетве мора да буде присутан пастор оне вере којој припада онај који се заклиње, и ту
заклетву заједно са секретарем или канцелистом те провинције оверава, али где пастора
није могуће добити, онда то може и без њега у присуству управитеља учинити.
Ако ко у овој важној ствари буде молио за рок да о томе размисли, треба му то дозволити,
и никога не присиљавати, јер Ми никога од ратних заробљеника не желимо убројати у Наше
верне поданике ако за то он сам није расположен, и ако управитеље тога града писмено за
то не моли, и при том не покаже чиме очекује да ће се поштено исхрањивати.
Најзад, обећавамо свим тим новим поданицима у сваком случају Нашу милост и високу
протекцију, на тај начин што ће они, њихова деца и потомци остати у вери у којој су рођени,
своје сопствене кирхе и пасторе моћи ће имати и добиће све оне привилегије које смо Ми
осталим странцима већ дали, или ћемо убудуће дати, и ако неко против Нашег очекивања,
315
за учињено без Нашег знања насиље или увреду поднесе тужбу против некога из оправданих
разлога, томе ће, како од управитеља тога места, тако и од оне колегије која буде надлежна
за његов предмет, сместа протекција и помоћ бити дати.
Због тога наређујемо Нашем Правитељствујушчем Сенату и Духовном Синоду, и свим
Државним колегијама, као и свима генерал-губернаторима и губернаторима, вицегубернато-
рима, војводама и градским магистратима, такође свим вишим и нижим судовима, канцела-
ријама и службеницима да ово Наше премилостиво саизвољење строго испуњавају, и да
никоме не дозволе да противно томе учини. Такође одлучујемо да овај Наш манифест буде
штампан на руском и немачком језику, из Наше канцеларије Сената, у све провинције и
градове где се војни заробљеници налазе буде разаслан, и њима свима, како вишим тако и
нижим да се објави, и да се од сваког заробљеника писмено сведочанство да му је тај
манифест објављен узме и у канцеларију Сената пошаље. За јачу потврду свега горе на-
писаног, Ми смо наредили да овај манифест буде снабдевен потписом Нашег Сената и На-
шим државним печатом.“
Какво је дејство имао тај манифест, чућемо на другом месту. Међутим, краљ шведски,
видећи из напред поменутих великих руских припрема да се цар не само енглеске претње
него ни свих шведских савезника заједно не боји, а при том и енглеску медијацију уопште не
прихвата, био је принуђен да тражи посредство од херцога д’Орлеана, регента француског.
За то време, посланици из Штокхолма у Петербург нису престајали да путују, желећи да
добију примирје оружја, што им никако није полазило за руком, зато што је цар у својој
одлуци био потпуно непоколебљив, док најзад није пристао да прими посредовање горе
поменутог регента.
Али вест о том пристанку није тако брзо објављена у Штокхолму колико је брзо француски
посланик Кампредон отишао у Санктпетербург да се обавести о царевом ставу поводом
преговора о миру. Тај посланик се за част своје државе, коју је цар тада претпоставио Великој
Британији, тако много и својски трудио, да је, најзад, од обе високе стране добио потпуну
сагласност да се мировни конгрес одржи у Нејштату, малом градићу у Финландији, где су се
опуномоћеници обеју страна, и то: са шведске - гроф Лилијенстет и барон Стремфелт, а са
руске - генерал-фелдцајгмајстер Брјус и барон Остерман, састали.
Одуговлачење Аландске мировне конференције, и њен лош свршетак саветовали су цару
Петру да се не ослања на нови Нејштатски конгрес, него, ако хоће мир, да га тражи посред-
ством оружја. Због тога, без обзира на то што је енглеска флота, нешто раније те године,
стигла и са шведском се флотом спојила код Штокхолма, Руси су опет извршили напад на
шведске обале и од Гестрика до Хелсингланда, што год су налазили пред собом предавали
су мачу и огњу. Недалеко од Сидерхама разорили су три рудника железа и многа села и
заселке, опљачкавши их, предали ватри. На тај начин су посетили и Сидерхам, и одвели
многе становнике у ропство, а то је и био разлог што су Швеђани, без обзира на толику штету
коју ће са закључивањем мира с Русијом имати, били принуђени не само да такав мир
пожурују него и да приме све оне услове који су им били постављени. („Bellum est causa pacis.
Salust de Bello Jug.” То јест: „Узрок је мира - рат.“)
И тако, месеца јула, 28. дана, на Нејштатском конгресу сачињене су прелиминарне тачке
и закључено је примирје, на веома кратко време, које је и публиковано, и тиме господи
Енглезима и другим новим шведским савезницима објављено да Шведска од таквих
савезника, који стварно, не бринући о њеној заштити, прикривају обећањима своја лукавства
ради одржања њених немачких провинција, помоћи више не тражи.
Енглески адмирал Норис је мислио да ће се цар уплашити од његових долазака и писама,
али је већ видео све супротно томе, те се, уместо с тријумфом, коме се надао са закљу-
чивањем мира његовим посредништвом, вратио у Копенхаген посрамљен. А у Нејштату
августа 30. дана био је састављен и закључен уговор о вечном миру између обе државе,
који, због важности садржине његове, од речи до речи, онако како га је после шведски краљ
ратификовао, сматрао сам за потребно да овамо унесем.

316
 РАТИФИКАЦИЈА
краљевског величанства шведског на уговор о вечном миру, закључен са Његовим
Царским Величанством у Нејштату са уношењем целога тога уговора
„Ми, Фридрих, по Божјој милости Краљ Шведски, Готски и Венденски, итд. итд. итд., објав-
љујемо да пошто је између Нас и Круне Шведске, с једне, и по Божјој милости најсветлијег и
најмоћнијег Цара и Господара, Господара Петра Првог, Сверуског Самодршца итд., итд.,
итд., и с Руском Државом, с друге стране, уговорено и одређено да се после дуготрајног и
штетног рата опуномоћени министри са обе стране скупе у Нејштату у Финландији, да ступе
у преговоре, да уговоре и непрестани вечни мир да закључе између Нас и између обе Др-
жаве, земље и поданика. И ради тога су се, с Наше стране Наш државни саветник и уједно
саветник канцеларије, благородни гроф господин Јован Лилијенстет, и ландсхевдинг фабри-
ка бакра и у срезу Далерн благородни барон Ото Рајнхолд Стремфелт, а са стране Његовог
Царског Величанства и Државе Руске благородни гроф господин Јаков Данијел Брјус, Ње-
говог Царског Величанства генерал-фелдцајгмајстер, президент Берг и Мануфактур-коле-
гије, витез ордена Светог Андреја и Белог орла, као и благородни господин Хенрих Јован
Фридрих Остерман, Његовог Царског Величанства тајни саветник Његове канцеларије,
састали у горе поменутом месту Нејштату, са обе стране одређеном за мировне преговоре,
у Великом Кнежевству Финландији. И сада, уз милостиву помоћ Вишњега и по сили дате им
пуномоћи, 30. августа месеца текуће године 1721, састављен је, закључен, потписан и
запечаћен вечни мир, и томе одговарајући одвојени члан, који од речи до речи гласи овако:
У ИМЕ СВЕТЕ И НЕРАЗДЕЉИВЕ ТРОЈИЦЕ!
Свима познато и знано нека буде да је између високоблажене успомене Његовог Кра-
љевског Величанства пресветлог, најмоћнијег Краља и Господара Карла XII, Шведског,
Готског, Венденског Краља итд. итд. итд., Његовог Краљевског Величанства Наследника
Шведског Престола, пресветле, најмоћније Краљице и Господарице Улрике Елеоноре, Швед-
ске, Готске и Венденске Краљице итд. итд. итд. и пресветлог најмоћнијег Краља и Господара
Фридриха Првог, Шведског, Готског и Венденског Краља итд. итд. итд., и Краљевства
Шведског, с једне стране - и Његовог Царског Величанства пресветлог, најмоћнијег Цара и
Господара Петра Првог, Сверуског Самодршца итд. итд. итд., и Руске Државе, с друге стране
- био вођен тежак и разоран рат, који је почео пре много година. Обе, пак, високе стране
после наступања Богу благопридатног примирја, мислиле су како да томе крвопролићу које
је до сада трајало учине крај и земљи разорно зло што брже прекрате. И тако је, са Божјим
допуштењем, дошло до тога да су са обе високе стране опуномоћени на конференцију
послани, да би истински, безбедни и трајни мир и обавеза вечитог пријатељства између обе
Државе, земље, поданика и житеља заједно био уговорен и закључен. И то: са стране
Његовог Краљевског Величанства и Државе Шведске, високоблагородни гроф господин
Јован Лилијенстет, његов државни саветник и уједно канцеларије саветник, такође и висо-
коблагородни барон, господин Ото Рајнхолд Стремфелт, Његовог Краљевског Величанства
постављени ландсхауптман у рудницима бакра и у срезу Далерн; а са стране Његовог
Царског Величанства високоблагородни гроф господин Јаков Данијел Брјус, Његовог Цар-
ског Величанства генерал-фелдцајгмајстер, президент Берг и Мануфактур-колегије, витез
ордена Светог Андреја и Белог орла, такође и благородни господин Хенрих Јован Фридрих
Остерман, Његовог Царског Величанства канцеларије тајни саветник - који су по сагласности
обе стране отпутовали на конгрес и преговарање у назначено и уговорено место Нејштат у
Финландији. И после молитве за помоћ Божју, и пошто су на уобичајени начин међусобно
размењена пуномоћја, заједно су приступили томе корисном делу. И после преговора, уз
милост и благослов Свевишњег, о следећем вечном закључењу мира, у име обе високе
стране и за њих, уговорили су и сагласили су се:
1. Непрестани, вечни, истински и ненарушиви мир на копну и мору, а исто тако истинска
слога и неразрешива вечна обавеза пријатељства има од сада да буде и остане између
Његовог Краљевског Величанства Шведског, пресветлог, најмоћнијег Краља и Господара,
Господара Фридриха Првог, Шведског, Готског, и Венденског Краља итд. итд. итд., Његовог
317
Краљевског Величанства Наследника и Потомака Шведске Круне и Краљевства Шведског,
и Његових како у Римској Империји тако и ван ове налазећих се области, провинција, зема-
ља, градова, вазала, поданика и становника, с једне стране, и Његовог Царског Величанства
најпресветлијег, најмоћнијег Цара и Господара, Господара Петра Првог, Сверуског Самодрш-
ца итд. итд. итд., Његовог Царског Величанства Наследника и Потомака Руске Државе и
Његових земаља, градова, поседа и области, вазала, поданика и житеља, с друге стране.
Тако, да убудуће обе високе уговорне стране не само што једна другој ништа непријатељско
или супротно, тајно или јавно, непосредно или на посредан начин преко својих или туђих,
неће чинити, а најмање непријатељима један другога под било којим изговором пружати
помоћ или с њима у савез који би овоме миру противан био, неће ступати. Него ће, штавише,
верно пријатељство и суседство и истински мир између себе држати, један другога част,
добро и безбедност верно чувати и подржавати, а губитак и штету колико им је могуће у
највећој мери спречавати и отклањати хоће и морају, да би успостављени мир и трајно
спокојство на добро и напредак обе Државе и поданика ненарушиво одржани били.
2. С обе стране има да буде још и генерална амнестија и вечни заборав свега што је за
време дуготрајног рата с једне или с друге стране непријатељско или противно, без обзира
да ли оружјем или на други начин, било предузето, произведено и учињено, тако да о томе
никада не буде спомена, а најмање да се за то тако у било које време злом освети. Сви и
сваки високог и ниског чина поданици или странци, било ког народа они били, који су за
време овот рата ступили у службу једне стране и тим путем против друге стране непри-
јатељски поступали (осим оних руских козака који су шведском оружју пришли, јер њима
Његово Царско Величанство без обзира на све предлоге учињене са шведске стране не
дозвољава нити дозволити хоће да у ову генералну амнестију укључени буду) и сви остали
у ову генералну амнестију имају у потпуности бити унети и укључени тако и на тај начин да
свима заједно и свакоме посебно тај њихов поступак ни на који начин убудуће неће бити
приписан. А најмање ће им због тога и најмања непријатност бити причињена, него ће права
њихова и оно: што им по праву припада, остављени и враћени бити.
3. Сва непријатељства на мору и на копну, овде и у целој Кнежевини Финландији за
четрнаест дана, и пре ако је могућно, по извршеном потписивању овог мировног уговора, а
у свим осталим местима и крајевима за три недеље, и пре ако је могуће - по размени
ратификација са обе стране имају престати и потпуно обустављени бити. Због тога, закљу-
чење мира има одмах да буде објављено. И ако после поменутог рока с једне или с друге
стране услед незнања да је мир закључен, ма где на мору или на копну каква неприја-
тељства, ма како се она звала, буду учињена, то овом закључењу мира нимало неће смета-
ти. Већ оно што је од људи или имања узето и одведено, има да буде без спора враћено и
назад предато.
4. Његово Краљевско Величанство Шведско овим уступа у своје име и у име својих по-
томака и наследника Шведског Престола и Краљевства Шведског, Његовом Царском Вели-
чанству и Његовим потомцима и наследницима Руске Државе, у потпуни и неоспорни вечни
посед и сопственост - у овом рату од стране оружја Његовог Царског Величанства од Круне
Шведске освојене провинције Лифландију, Естландију, Ингерманландију и део Карелије са
дистриктом Виборшког лена, који је ниже у члану о разграничењу означен и описан с
градовима и тврђавама: Ригом, Динаминдом, Пернавом, Ревелом, Дерптом, Нарвом, Вибор-
гом, Кексхолмом и свим осталим, поменутим провинцијама припадајућим градовима, тврђа-
вама, гавенама, местима, дистриктима, обалама, са острвима Езел, Даго и Меном и свим
другим острвима која леже од Курландске границе покрај лифландске, естландске и
ингерманландске обале и на истоку од Ревела преко отвореног мора према Виборгу, на југу
и истоку са свима на овим острвима као и у горе поменутим провинцијама, градовима и
местима налазећим се житељима и насељима, и генерално са свиме што им припада и
почастима, правима и дохоцима који се односе на њих, у свему без икаквог изузетка, и исто
онако како је Круна Шведска овим владала, користила се и употребљавала. И Његово
Краљевско Величанство повлачи се и одриче занавек на овај најобавезнији начин како се
то може учинити, у име Своје и Својих наследника и потомака, и целог Краљевства Шведског,

318
од свих права, тражења и претензија која су Његово Краљевско Величанство и Држава
Шведска до овог времена имали и имати могли, као што и сви житељи ових подручја од
заклетве и дужности њихових којима су они Држави Шведској обавезни били, по сили овога
сасвим ослобођени и разрешени имају бити, тако и на такав начин што од овог датума па за
вечна времена Његово Краљевско Величанство и Држава Шведска, било под каквим изго-
вором, у њих улазити или их натраг тражити не могу и неће, већ имају вечно Руској Држави
припојени бити и остати. И обавезује се Његово Краљевско Величанство и Држава Шведска
овим, и обећавају да ће Његово Царско Величанство и Његове наследнике Руске Државе, у
спокојном поседу свега овога у сва времена и најчвршће држати и оставити, и да ће све
архиве, документа и писма који се ових земаља посебно тичу и који су из њих за време овог
рата у Шведску били однети, бити пронађени и опуномоћеницима Његовог Царског Величан-
ства верно враћени бити.
5. Насупрот томе, Његово Царско Величанство обећава да ће за четири недеље по
размени ратификација овог мировног уговора, или раније - ако је могућно, Његовом Кра-
љевском Величанству и Круни Шведској вратити и опет испразнити Велику Кнежевину
Финландију, осим оног дела који је у доле описаном разграничењу искључен и Његовом
Царском Величанству остати има. Тако и на такав начин, да Његово Царско Величанство,
Његови наследници и следбеници на ову сад враћену Велику Кнежевину никаквог права нити
захтева под било каквим видом и изговором занавек неће имати нити моћи чинити. Осим
тога, Његово Царско Величанство пристаје да буде обавезан и обећава да ће Његовом
Краљевском Величанству и Краљевству Шведском суму од два милиона јефимка, исправно
без одузимања, и разуме се пуномоћницима Његовог Краљевског Величанства, снабдеве-
ним прописним пуномоћјима и потписима, платити и наредити да се врати у таквом року и
таквој монети како је то у одвојеном члану, који има исту снагу и дејство као да је од речи до
речи овде унет, одређено и уговорено.
6. Његово Краљевско Величанство Шведско је о трговини овиме за себе уговорио да му
је за вечна времена слободно у Риги, Ревелу и Аренсбургу сваке године за педесет хиљада
рубаља жита куповати, које ће жито по показаној потврди да је купљено или на рачун
Његовог Краљевског Величанства или од шведских изричитих опуномоћеника Његовог
Краљевског Величанства, без плаћања било какве царине или других дажбина, у Шведску
слободно извезено бити. Што се, међутим, не односи на оне године када због неродице или
других важних разлога Његово Царско Величанство буде принуђен да извоз жита генерално
свим народима забрани.
7. Његово Царско Величанство обећава такође најчвршће да се у домаће ствари Кра-
љевства Шведског, као у питање форме државне управе једногласно под заклетвом
прихваћене од сталежа Краљевине, и у начин наслеђивања, неће мешати, и да никоме, па
ма ко био, у томе ни (непосредно ни посредно ни никако неће помоћи, него ће, штавише, за
доказ истински-суседског пријатељства све што против тога буде покушано, а Његовом
Царском Величанству буде познато, на сваки начин ометати и настојати да спречи.
8. И пошто обе стране имају истинску и ревносну намеру да истински и трајни мир остваре,
и пошто је за то веома потребно да границе између обе Државе и земље буду одређене и
утврђене, да ниједна страна другој никаквог повода за сумњу не пружи него, штавише, да
свака оно што јој путем овог мира остане може у пожељном спокојству и безбедности
поседовати и користити - између обе високе уговорне стране је решено и уговорено да од
овог датума па за вечна времена између обе Државе буду и остану следеће границе, и то:
граница почиње на северној обали Финског залива код Вирелакса, откуда иде на пола миље
од морске обале у копно и остаје на растојању од пола миље од мора, све до насупрот
Вилајукија, а одатле се пружа не много дубље у копно, тако и на тај начин да се, када дође
преко пута острва Роголеј, налази на растојању три четврт миље од морског залива и иде
тада правом линијом у копно све до пута који води из Виборга у Лапштранд на растојању
три миље од Виборга и тако даље на истом растојању од три миље северно од Виборга
правом линијом све до старе границе између Русије и Шведске, пре него што је Кегсхолмски
срез припао Шведској. И наставља та стара граница на север горе, осам миља, а одатле иде

319
правом линијом кроз Кегсхолмски срез све до оног места где језеро Пороерви, испод сеоцета
Куду Магуба, има свој почетак, а саставља се (граница) с последњом границом између Русије
и Шведске тако и на тај начин да све што иза означене границе лежи на запад и север
припадне Његовом Краљевском Величанству и Краљевству Шведском, а што је доле, на
исток и југ, Његовом Царском Величанству и Руској Држави за вечна времена остане. И
пошто Његово Царско Величанство на тај начин један део Кегсхолмског среза, који је у стара
времена Руској Држави припадао, Његовом Краљевском Величанству и Краљевству Швед-
ском донекле уступа, тако обећава Он на најчвршћи начин у име своје, својих наследника и
последоватеља на Руском Престолу да овај део Кегсхолмског среза никада и ни под каквим
изговором тражити неће и не може, но има тај део од овог датума па за вечна времена
Шведским земљама припојен бити и остати. А у Лапмаркама остаје граница онако како је
пре почетка овог рата била између обе Државе. Још је уговорено да ће одмах по рати-
фикацији што ће уследити потписивању главног уговора, са обе стране бити означени
комисари који ће извршити и повући ово разграничење, на онај начин и онако како је горе
описано.
9. Његово Царско Величанство обећава, потом, да ће сви житељи Провинција Лиф-
ландске и Естландске, као и острва Езел, који припадају шљахти и ван ње, и у градовима
који се налазе у тим провинцијама - магистрати, цехови и еснафи, у привилегијама,
обичајима, правима и оном што им по праву припада, а што су под шведском управом имали,
стално и непоколебљиво чувани и заштићени бити.
10. Исто тако, у тим уступљеним земљама не сме бити никакве принуде у питањима
савести, него ће, штавише, евангеличка вера, цркве и школе, и што припада томе, бити
остављени и држани на оном основу на коме су се налазили за време последње шведске
управе. Али у тим земљама и вера грчког исповедања убудуће такође слободно и без икаквог
мешања може и има да буде обављана.
11. И пошто је редукција и ликвидација спроведена у живот у Лифландији, Естландији и
на Езелу под пређашњом Краљевском Шведском управом дала повода многим жалбама
поданика или житеља, услед чега је и Његово у Богу упокојено Краљевско, најславније
успомене Величанство Шведско, и приликом размотрења исправности ове ствари побуђен
био те је у смислу Патента штампаног 13. априла 1700. године дао обећање да ако ко од
Његових поданика веродостојним сведочанствима може доказати да су му имања која му
припадају одузета, њему ће његово право бити неотуђиво, на основу чега су и многи од
поменутих поданика власништво над својим пређашњим имањима, путем поменуте редук-
ције или под другим изговором од њих одвојенима, одузетима или секвестриранима, опет
добили. Због тога и Његово Царско Величанство обећава овима да ће се сваки, макар се
налазио у земљи или ван ње, који у том случају полаже основано право, или захтев на имања
у Лифландији, Естландији и Езелској Провинцији има, и то на одговарајући начин доказати
може, својим правом беспорно користити и да ће путем истраге и посведочења таквих пре-
тензија и захтева, власништво над имањима праведно им припадајућим без одлагања
поново добити.
12. Исто тако, по сили амнестије у Лифландији и Естландији и на острву Езел, уговорене
и прописане у претходном другом члану, за рат који је трајао до овог часа, и у погледу спахија
које су на Краљевској Шведској страни остале, имања одузета, другим предата или кон-
фискована, земље и аренде којима није истекао рок и куће у градовима који припадају овим
провинцијама као и у Нарви и Виборгу, па макар да су пре рата некоме и припадали, или за
време рата коме наследством или другачије допали, без икаквог изузетка имају неоспорно
и без икаквог задржавања одмах бити предати натраг и враћени њиховим правим спахијама,
макар се они сада у Шведској, или у заробљеништву или где другде налазили, када пред
генералним губернаментом силом својих доказа, писама и докумената на одговарајући
начин посведоче своје право. Но ове спахије не могу за узете са тих имања за време овог
рата и после извршене конфискације скупљане дохотке и за настали губитак у рату или на
други начин - ништа тражити ни полагати право. И они који на тај начин у посед својих
припадајућих имања дођу, обавезни су да приликом добијања власништва Његовом Царском

320
Величанству као садашњем свом Господару Земље, заклетву положе, и у осталоме према
Њему онако како приличи поштеним вазалима и поданицима да поступају; насупрот томе,
њима ће, кад уобичајену заклетву положе, без речи допуштено и дозвољено бити из земље
излазити, живети у страним земљама које се с Руском Државом у савезу и пријатељству
налазе, и у неутралним државама у службу ступати, или, ако се у тој већ налазе, да по својој
вољи и убудуће у њој остану. А онима који Његовом Царском Величанству уопште не желе
положити заклетву, даје се и дозвољава рок од три године, рачунајући од публиковања овог
мира, да у том року своја имања и сопствености на најбољи начин и по својој вољи напусте
и предају, не плативши за то ништа више осим онога што су по својим грађанским прописима
дужни и обавезни. И ако убудуће по земском праву, коме који заклетву није положио какво
наследство припадне, то је такав обавезан приликом примања свог наследства, које му је
остало после смрти оставиоца, Његовом Царском Величанству заклетву на верност поло-
жити, или слободу имати у року од једне године да та своја имања прода. На тај начин, сви
ови поданици обеју високоуговорних страна, који су на јавна имања у Лифландији, Естлан-
дији и на острву Езел новац у зајам дали, и за њих уредне заложне уговоре добили, по сили
ових уговора својим залозима у овим местима имају спокојно и безбедно владати, све док
по записима које воде код себе не буду потпуно намирени.
Ипак, такви залогодршци за протекле у време овог рата и неприкупљене оброке не могу
ништа рачунати нити захтевати. Али они који, како у овом тако и у горе поменутом случају,
администрацију таквих имања врше, имају бити дужни и обавезни Његовом Царском Вели-
чанству заклетву положити и Његови стварни поданици бити. Све ово односи се и на оне
који под влашћу Његовог Царског Величанства остају, који по овоме миру имањима и соп-
ственостима било у Шведској било у земљама задржаним од стране Краљевства Шведског
на исти начин поступати имају и који ће имати пуну власт и слободу. Тако и поданици обе
високоуговорне стране који у било којој области земаља ових држава какве праведне зах-
теве и потраживања имају било према Држави или према партикуларним персонама морају
бити у томе сасвим чувани и заштићени. И обе високоуговорне стране ће се старати да им у
поменутим њиховим тражњама и молбама буде брзо донета пресуда и правда, како би сваки
своје одмах добити могао.
13. У Великој Кнежевини Финландији, коју Његово Царско Величанство по сили претход-
ног 5. члана Његовом Краљевском Величанству и Краљевству Шведском враћа, имају од
датума потписивања овог мировног уговора све новчане контрибуције сасвим обустављене
бити. Али се свака потреба у провијанту и фуражу за војску Његовог Царског Величанства
све до потпуног испражњења, као и пре тога по томе основу како је и пре овог датума било,
има бесплатно давати. А исто тако и војсци има да буде забрањено под претњом строге
казне да приликом напуштања Финландије са собом води било какве слуге из финског
народа против њихове воље, и уопште никакве сељаке финске, или да им макар и најмање
насиље или непријатност учини. Осим тога, све тврђаве и замкови у Великој Кнежевини
Финландији имају у оном стању у коме се сада налазе остављени бити. Али ће Његовом
Царском Величанству слободно бити да приликом испражњења поменуте земље и места
све крупно и ситно оружје и оно што том оружју припада, муницију, магацине и друге војне
залихе, без обзира како име носиле, које је Његово Царско Величанство наредио да се ту
довезу, са собом узме и изнесе.
Исто тако, ради извожења свега тога и пртљага армијског, имају сва потребна теретна
кола и таљиге до границе од стране житеља без спора и бесплатно дани бити. А ако у
означеном року све то не може бити изнето, него од тога известан део тамо остављен буде,
то има да остане у добром чувању, а потом у свако време које се затражи, онима који од
стране Његовог Царског Величанства за то послани буду, има без спора бити предато и као
претходно до границе одвезено има да буде. А ако војска Његовог Царског Величанства
какву архиву, документе и писма која се тичу ове Велике Кнежевине Финландије нађе и из
земље изнесе, Његово Царско Величанство ће изволети да то, колико је могућно, потражи
и што се од тога нађе да заповеди да се опуномоћеницима Његовог Краљевства Шведског
за то, у реду врати.

321
 14. Са обе стране, ратни заробљеници без обзира какве нације, чина и стања били, одмах
по извршеној ратификацији овога мировног уговора, без икаквог откупа, али кад сваки своје
дугове најпре намири или да какво довољно и одговарајуће јемство за исплату истих, имају
бити из ропства ослобођени, на потпуну слободу пуштени и с обе стране без икаквог задр-
жавања и у року пропорционалном удаљености од границе оних места где се заробљеници
налазе, одговарајућим колима бесплатно по могућству испраћени. А они који на једној или
на другој страни намеравају остати, у томе без изузетка сваку слободу и пуну власност имају.
Ово се односи и на све за време овог рата с једне или с друге стране одведене људе, који
такође могу и имају по својој вољи остати или се кућама својим слободно и без мешања
вратити, осим оних који су по својој жељи веру грчког исповедања примили, који ће на страни
Његовог Царског Величанства остати, због чега ће обе високоуговорне стране у својим зем-
љама публичним указима то изволети публиковати и објавити.
15. Његово Краљевско Величанство и Република Пољска, као Његовог Царског Величан-
ства савезници, у овај мир се изричито укључују и њима се приступање на тај начин потпуно
препушта, као да би између Њих и Круне Шведске обновљени мировни уговор од речи до
речи у овај био унет. И зато, у свим местима и свуда и у свим обема високим странама
припадајућим државама, земљама и областима, биле оне ван или у Римској Држави, сви
непријатељски поступци, ма како названи, имају сасвим престати и окончати се, и трајни
вечни мир између њих има да буде одржан. И пошто од стране Његовог Краљевског Вели-
чанства и Републике Пољске никаквих опуномоћених министара на овдашњем мировном
конгресу нема, те мир између Њих и Круне Шведске формалним уговором заједно с овим
сад не може бити обновљен, Његово Краљевско Величанство Шведско обећава да ће одмах
у оно место о коме се са Његовим Краљевским Величанством и Републиком Пољском
споразуме, послати своје опуномоћенике, и помоћу медијације Његовог Царског Величан-
ства са њима вечни мир под прикладним условима изволети обновити и закључити. Али да
у томе уговору не буде ничега што би овоме садашњем, с Његовим Царским Величанством
склопљеном вечном миру у било чему или било на који начин противно и зазорно могло
бити.
16. Трговински односи имају бити слободно и без ометања између обе Државе и земаља
које им припадају, поданика и житеља, како на земљи тако и на мору уређени и што пре буде
могуће путем посебног уговора на добро обе Државе утврђени. А у међувремену могу и руски
и шведски поданици одмах по ратификацији овог мира у обе Државе и земље, плаћајући у
свакој Држави уобичајене таксе и остала установљена права, сваком робом своју трговину
слободно и без препрека обављати. И руски поданици у Држави и земљама Његовог Кра-
љевског Величанства Шведског, и обрнуто - шведски поданици у Држави и земљама Његовог
Царског Величанства такве привилегије и користи у својој трговини имају добијати, какве су
најпријатељскијим народима у њима дозвољене.
17. Трговачке куће које су шведски поданици пре почетка рата у неким Његовом Царском
Величанству припадајућим трговачким градовима имали, имају одмах по закљученом миру
не само опет враћене и очишћене бити него ће им слободно бити и у уступљеним градовима
и лукама такве трговачке куће стећи и основати, као што ће и поданицима Његовог Царског
Величанства не само трговачке куће које су пре овога у Краљевству Шведском и другим
шведским земљама имале одмах очишћене и враћене бити него ће им истом мером бити
дозвољено да и у другим градовима и лукама Државе Шведске, где то зажеле, такве трго-
вачке куће стичу и оснивају.
18. Ако се шведски ратни или трговачки бродови од буре, непогоде и других узрока крај
обала и приморских крајева Руске Државе и њених припадајућих земаља насуку или потону,
то ће од стране поданика Његовог Царског Величанства онима који се нађу у тој несрећи
свака верна истинска помоћ бити указана, људи и роба ако је икако могуће биће спасени и
извучени, а што од робе на обалу буде избачено, у року од једне године власницима, по
њиховом тражењу, за извесну пристојну награду има у реду бити враћено. На исти иачин ће
и са шведске стране са руским разбијеним бродовима и робом поступљено бити. И обе
високе уговорне стране ће се о томе нарочито бринути да помоћу најстроже забране и

322
кажњавања свако својевољство, пљачка и грабеж у таквом случају заустављени и задржа!ни
буду.
19. Да би, такође, сви могли пружити повод високе уговорне стране, случајеви на мору
који би за какав спор између обе колико је могуће могли бити отклоњени и спречени, овим
је прописано и договорено да када шведски ратни бродови - један или у већем броју, велики
или мали - буду убудуће пролазили поред тврђаве која припада Његовом Царском Вели-
чанству, они ће бити дужни да шведску лозинку испале, на што ће одмах руском лозинком
са тврђаве бити испаљен поздрав. На исти начин имају и руски ратни бродови, један или у
већем броју, кад пролазе мимо тврђаве која припада Његовом Краљевском Величанству,
руску лозинку испалити, па ће им шведском лозипком са тврђаве отпоздрављено бити. Но
ако се деси да шведски и руски бродови један другога или на мору, у пристаништу или где
на другом месту сусретну, или на каквом месту зауставе, они ће се уобичајеном лозинком
између себе пријатељски поздравити.
20. Још је са обе стране овим саизвољено и уговорено да између обе Државе до сада
уобичајено слободно издржавање посланика сасвим престане, те ће насупрот томе опуно-
моћеним посланицима обе стране и другим особама са својствима посланика или послатим
без тога - бити заповеђено да себе са својим људима како на путу тако и при том Двору куда
им је наређено да путују и буду, сами издржавају и да се о своме снабдевању сами брину.
Али ће обе високе стране како генерално тако и у свако доба, а нарочито када им о доласку
посланика буде послато благовремено обавештење, потребне мере предузети да им на путу
пуна безбедност, благонаклоност и потребна помоћ буду указане.
21. Од стране Његовог Краљевског Величанства Шведског се, исто тако, Његово Кра-
љевско Величанство Велике Вританије у овај мировни уговор укључује, али с тим да ће
добродетељно намерно бити уговорено и усаглашено оно у чему год Његово Царско Вели-
чанство себе види оптерећена од Његовог Краљевског Величанства Великобританског -
непосредно између Његовог Царског Величанства и Његовог Краљевског Величанства
Великобританског. А могу такође и друге Државе које обе високе уговорне стране у року од
три месеца по извршеној ратификацији назначе, овоме мировном уговору уз заједнички
пристанак обе високоуговорне стране приступити и у тај примљене бити.
22. И макар убудуће између обе Државе и поданика њихових дошло до каквих сукоба и
неспоразума, ово закључење вечнога мира ће ипак остати у пуној снази и дејству. А сукоби
и неспоразуми ће преко именованих за то са обе стране комисија одмах бити испитани, и
правично окончани и умирени.
23. Такође до овог датума, сви који по извршеној ратификацији овог мира због извршене
издаје, убиства, крађе и других узрока или без узрока, са шведске на руску или са руске на
шведску страну, сами или са женама и децом пређу - када од оне стране са које су побегли
буду затражени натраг, ма какве нације били, у онаквом стању у каквом су дошли, са женама
и децом и са свим оним што су од покрадене или опљачкане имовине донели, имају без
спора бити изручени и враћени назад.
24. Ратификације овога мировног инструмента имају у року од три недеље рачунајући од
потписивања, и пре - ако је могуће - бити добијене и овде у Нејштату једна са другом
размењене. За потврду свега тога начињена су два равногласна егземплара овог уговора, и
са обе стране од опуномоћених министара по сили пуномоћја које поседују својеручно
потписана, њиховим печатима потврђена и један с другим размењена. Начињено у Нејштату,
30. дана августа, лета Господњег 1721.
ЈОВАН ЛИЛИЈЕНСТЕТ ЈАКОВ ДАНИЈЕЛ БРЈУС
ОТО Р. СТРЕМФЕЛТ ХЕНРИХ ЈОВАН
ФРИДРИХ ОСТЕРМАН
Ми смо, дакле, овај вечни мир у свим члановима, тачкама и одредбама, заједно са одво-
јеним чланом који му припада, онако како се они од речи до речи налазе унети, примили, за
добро признали, утврдили и ратификовали, те их најобавезније што можемо учинити овиме
примамо, за добро признајемо, потврђујемо и ратификујемо, Нашом Краљевском речју обе-
ћавамо у име Наше и Наших наследника Краљева Шведских и у име Шведске Државе, да
323
ћемо све што је у горе написаном уговору вечнога мира и у свим његовим члановима, тач-
кама и клаузулама, као и у одвојеном члану садржано, чврсто, ненарушиво, свето и непро-
менљиво на веки држати и испунити, и никако нећемо допустити да противно њему од Нас
и с Наше стране поступљено буде. А ради јаче потврде овога, Ми овај мировни уговор овим
Нашим својеручним потписом и Нашим великим Краљевским печатом потврдити наредисмо.
Начињено у Нашем престоном граду Штокхолму, 9. септембра 1721. год. од Рођења
Христова.”
Ова оригинална ратификација, укључена у уговор, потписана је од стране његовог
краљевског величанства Шведског својеручно овако:
ФРИДЕРИКУС
а испод тога:
ФОН ХЕФКЕН
Тој ратификацији приложен је краљевски велики печат.
Ратификација исте снаге, са уношењем целог уговора од речи до речи, дата је и од стране
Његовог Царског Величанства са својеручним потписом Његовог Величанства и с државним
великим печатом, тога 9. септембра 1721. године, само у тој ратификацији титуле и имено-
вање Његовог Царског Величанства на одговарајућим местима писани су испред краљевских
шведских.
Ове ратификације су размењене преко опуномоћених министара обе стране, на конгресу
у Нејштату 19. септембра исте, 1721. године, када је такође од стране шведске Његовом
Царском Величанству дата била следећа
РАТИФИКАЦИЈА
краљевског величанства шведског на потврду дату од стране шведских опуномоћених
министара у Нејштату о титулама
Ми, Фридрих, по милости Божјој Краљ Шведски, Готски и Венденски, итд. итд. итд.,
објављујемо да је од Наших за мировни уговор у Нејштату опуномоћених министара, за тај
уговор опуномоћеним министрима Његовог Царског Величанства начињено и њиховим
својеручним потписом и печатом потврђено акредитивно писмо поменутим опуномоћеним
министрима Његовог Царског Величанства уручено, које од речи до речи гласи:
Ми, доле потписани Краљевски шведски опуномоћени министри, потврђујемо овиме по
сили пуномоћја које поседујемо, да Његово Краљевско Величанство наш свемилостиви Краљ
и Господар никакве друге титуле осим Шведског, Готског и Венденскот Краља итд, итд. итд.
употребљавати неће, и при том он Његовом Царском Величанству, Његовим наследницима
и следбеницима на Руском Престолу титулу уступљених земаља путем овог мировног уго-
вора, на тај начин како је то од стране Краљева Шведских до сада чињено, јединоме
употребљавати дозвољава. И обећава у име Своје, Својих наследника и следбеника Круне
Шведске, да ће он Његовом Царском Величанству и Његовим следбеницима и наследницима
Руске Државе, ако Његово Царско Величанство убудуће изволи употребљавати целу титулу,
титулу сада уступљених провинција без икаквог изузетка неоспориво давати. Да ће Његовог
Краљевског Величанства висока дозвола са Његовим својеручним потписом заједно с
размењиваном ратификацијом овога закљученога мировног уговора бити добијена, ми се
на овај начин најчвршће обавезујемо. Начињено у Нејштату, 30. дана августа 1721. године.
ЈОВАН ГРОФ ФОН ЛИЛИЈЕНСТЕТ
ОТО Р. СТРЕМФЕЛТ
„Објављујемо да је ово акредитивно писмо о Нашим садашњим титулама исправно. Ми
ћемо, дакле, у потпуности држати и испунити све што су горе поменути Наши опуномоћени
министри у погледу титула на тражење Његовог Царског Величанства с Наше стране обе-
ћали и потврдили. И ради јаче потврде Ми смо ово својеручно потписали, и заповедили да
се Нашим Краљевским печатом утврди. Дато у Штокхолму, 9. септембра 1721.
ФРИДЕРИКУС
ФОН ХЕФКЕНД

324
 О овом не мање значајном, колико радосном миру било је разаслато свим руским пос-
ланицима на иностраним дворовима обавештење, с налогом да о државном трошку приреде
највеличанственије обеде и забаве, какви су приређени и у свим већим градовима Руске
Државе. А за то време, по четрнаестој тачки овог мировног уговора, отпослате су из Прави-
тељствујушчег сената у ове губерније наредбе:
1) ратне заробљенике шведске, без обзира ког народа, чина и стања били, из губернија
и провинција слати што пре у Санктпетербург у Војну колегију, давши свима и свакоме кола.
Али, при том
2) ко је од тих ратних заробљеника некоме дужан, такве не пуштати пре него што свој дуг
не намире, тако и оне који живе у кога по датим од њих писмима на одређене године, пре
истека тог рока не пуштати, а по окончању ових година давати им слободу да оду.
3) Ратне заробљенике који су ступили или хоће да ступе у службу царску, или су примили
веру православну грчкога исповедања, или иначе у Русији остати хоће, не пуштати, већ нека
буду тамо где се налазе, а колико је таквих - о томе послати спискове поименце у Сенат и у
Војну колегију.
4) Оним ратним заробљеницима који су се оженили Рускињама, а грчку вероисповест
сами нису примили, ако буду хтели да иду у своје отечество, дати им слободу - али самима.
Приликом отпуштања узимати од њих изјаву да ли намеравају убудуће да се врате својим
женама, и давати им за то рок од године или две године, а ако се не врате, онда ће њихове
жене бити слободне од брачне везе с њима, о чему треба писати у Сенат, а из Сената у
Синод, тражећи за ове бракове развод.
5) Осталим неслужећим људима, који су за време рата ухваћени и доведени у Русију из
оних места која су враћена Круни Шведској, дозвољава се или да према њиховој жељи
остану у Русији или да се својим кућама врате.
Таквих шведских заробљеника и у Русију доведених људи било је више од сто хиљада,
од којих се у смислу горе поменутог мировног уговора мало њих у Шведску вратило. Може
се лако замислити да су за тих двадесет година многи помрли, а већи део немајући из
Шведске никакве помоћи за своју исхрану, принуђен је био - неки да у Русији ступе у разне
службе, а неки су саградили себи кућу, засновали домаћинство, њиве, занате и др. па им је
било боље остати у Русији на својим већ стеченим имањима, чиновима и службама него ићи
у Шведску, где то никад нису имали нити су се могли надати да ће имати. У томе су још више
били учвршћени и високом милошћу охрабрени манифестом, који је цар још априла месеца
обнародовао, дозволивши свима таквима да приме сваку службу у Русији, у армији и у
грађанским пословима, као што смо на своме месту говорили.
За свенародно торжество у Санктпетербургу поводом овога мировног споразума, одређен
је 22. дан октобра, а неколико дана пре тога, то јест 19. числа, Његово Царско Величанство,
присуствујући у Сенату, изволео је истоме Сенату на следећи начин објавити своју вољу:
„Пошто је Свевишњи за време протеклог тешког и дуготрајног рата изволео да Га тако често
победама благослови, и пошто Му је на крају такав славни и за целу Државу користан мир
даровао, Он је мислио како да у знак своје благодарности за толику Божју милост неко
достојно милосрђе према народу своме покаже. И због тога је закључио да то учини на тај
начин, да генерални опроштај и брисање кривице у целој Својој Држави прогласи и публикује
свима који су за тешка и друга злодела пали под удар Закона, или су на казну осуђени. Тако
и онима који због дугова према Држави у тамницама и затворима леже, и које отплатити не
могу, тако и све неисплаћене дугове које поданици по нужди до овог времена због оскудице
отплатити нису могли, макар се састојали и од неколико милиона, почев од почетка рата до
1718. године, опростити.”
Сенат је, заузврат, Његовом Царском Величанству за такву очинску милост најпонизније
благодарио, а затим су из Сената послате и брзо разаслате наредбе, да сви затвореници
(осим оних који су осуђени за убиство или вишекратно разбојништво) до 22. октобра, где год
се налазе, како с галија, тако и из тамница буду пуштени, и сви други арестанти због наве-
дених разлога и они који се због дуга налазе у затвору буду ослобођени, међу које су

325
укључени и они који су били ухваћени у неким покушајима против саме узвишене Особе
Његовог Величанства, и због тога на вечну робију на галијама осуђени.
Двадесетог октобра после саветовања у Сенату заједно с Духовним синодом закључено
је да се Његово Величанство, у знак дужне благодарности за високу његову милост и очинску
бригу и старање које је он о благополучности државе за све време своје славне владавине
и нарочито за време шведског рата изволео испољити и Сверуску Државу у такво снажно и
добро стање и народ свој подани у такву славу пред целим светом једино својим руко-
водством привео - у име целог народа руског замоли да изволи по примеру других примити
од њих титулу ОЦА ОТЕЧЕСТВА, ИМПЕРАТОРА СВЕРУСКОГ ПЕТРА ВЕЛИКОГ. И због тога
је послат кнез Менчиков од стране целог Сената с писменом молбом Његовом Величанству,
у којој је тај Сенат у име сталежа Сверуске Државе Његовог Величанства молио да им учини
милост и ову титулу благоизволи примити, и да им дозволи да му у цркви приликом обав-
љања торжества уз за то састављени говор понуде и принесу.
На ово је Његово Величанство преко поменутог кнеза Менчикова наредило да им се
саопшти да ће он с неким члановима Сената претходно изволети говорити о томе. И када су
они к њему заједно с двојицом архиепископа, и то Новгородским и Псковским, као вице-
президентима синодалним, дошли и Његовом Величанству опет ту своју најпокорнију молбу
поновили, онда је Његово Величанство по својој уобичајеној и похвалној умерености дуго то
одбијало да прими, и многим јасним резонима изволело да се од тога уклања, али је после
дугог мољења и изложених важних разлога од стране оне господе сенатора на крају прис-
тало да то најмилостивије дозволи. И тако је, потом, та ствар на следећи начин текла.
Господар је 22. октобра изволео бити у Саборној цркви Пресвете Тројице, где је по
одслужењу литургије, у почетку, уговор са Шведском о закљученом и потврђеном вечном
миру јавно читан, а потом је архиепископ Псковски поуку са катедре изговорио, у којој је сва
дела и славна дејства Његовог Величанства са свима доброчинствима опширно показао, и
да Он по заслузи треба да носи титулу Оца Отечества, Императора и Великога. По завршетку
овога, цео Сенат приступио је Његовом Величанству, и канцелар гроф Головкин одржао је у
име свих државних редова Његовом Величанству следећи говор:
Најпресветлији, најмоћнији Монарше, свемилостиви наш Самодршче!
Вашега Царског Величанства славна и мужествена војна и политичка дела, помоћу којих
смо једино Вашим неуморним трудом и руковођењем ми, Ваши верни поданици, из таме
незнања на театар славе целога света, и тако рећи из небића у биће приведени, и друштву
политичких народа придружени, не само нама него су и целом свету позната. И због тога,
како да по слабости својој изнађемо довољно захвалних речи да за то и за овај издејствовани
славни и Држави Вашој тако користан вечни мир са Круном Шведском као плодове руку
Ваших достојно захвалимо. Али, знајући да Ваше Величанство у таквим хвалама не ужива,
не смемо их овде расипати. Ипак да не изгледамо ташти на зазор целом свету, осмељујемо
се, Сенат који је основао Ваше Величанство, да у име поданика свих редова народа целе
Сверуске Државе Вашег Величанства најпонизније молимо: да изволите од нас у знак малог
признања за толика очинска нама и целом нашем отечеству показана доброчинства, титулу
ОЦА ОТЕЧЕСТВА ПЕТРА ВЕЛИКОГ ИМПЕРАТОРА СВЕРУСКОГ примити, од којих титула
ИМПЕРАТОРСКА Вашег Величанства славним антецесорима још од најславнијег императо-
ра римског Максимилијана, већ неколико стотина година припада, и сада је многи Потентати
дају. А име ВЕЛИКОГА, по делима Вашим великим заслужено многи Вам већ и у штампаним
списима придају. Име, пак, ОТАЦ ОТЕЧЕСТВА, ми, макар и недостојни тако великог Оца,
но по милости Божјој дарованог нам, усуђујемо се да Вам дамо по угледу на древне грчке и
римске синклите, који су својим монарсима, славним делима и милошћу прослављенима, то
име давали. Ваше очинско снисхођење према нама даје нам ту смелост да Вашем Вели-
чанству уз најпонизнију благодарност нашу твоје од твога и достојно достојноме дамо, све-
нижајше просећи да нас по славноме у свету великодушију своме те милости удостојиш, и
ово приношеније од нас најмилостивије примиш.
По завршетку говора, сав Сенат је ускликнуо трипут: „Виват, виват, виват, Петар Велики,
Отац Отечества, Император Сверуски“. То је и сав народ, како унутар, тако и ван цркве,
326
великим и радосним узвиком поновио, што је звуком трубе и ударањем у таламбасе и
добоше улепшано, а затим је топовском паљбом, како из тврђаве санктпетербуршке тако и
адмиралитетске, и како од стране гарде, која је стајала на тргу, тако и са 125 галија које су
тог дана из Финландије под командом генерала кнеза Галицина, састојећи се од двадесет и
три пука, стигле, заједно са плотуном из мускета пропраћено.
По завршеном поздраву, Његово Величанство је изволело кратким но веома снажним
речима господи сенаторима на говор њихов одговорити, који се одговор састојао у следећем:
„1) Веома желим да цео наш народ непосредно сазна шта нам је Господ Бог у протеклом
рату и са закључењем овог мира учинио; 2) треба свим силама Богу благодарити, али
уздајући се у мир не треба слабити у војном погледу, да се с нама не би десило као са
монархијом грчком; 3) треба се трудити о користи и добитку општем, који нам Бог пред очи
ставља, како унутра тако и споља, чиме ће народу постати лакше.”
Када је Његово Величанство ово изговорило, Сенат је с најнижим поклоњењем на таквој
Императорској милости и очинској поуци благодарио, а затим је почео благодарствени
молебан, и када су на њему завршили с јеванђељем, тада је други пут, како из топова, тако
и из мускета извршена иста онаква почасна паљба, а потом при завршетку молебна, када је
рјазански митрополит уз свенародно поклоњење благодарствену молитву прочитао, и
Његово Величанство приликом изласка из цркве од народа праћен опет узвицима „виват!“,
по трећи пут поново је био поздрављен из топова и ситног оружја. А Сенат и остале угледне
особе пошли су потом к Њеном Величанству Императорки, и њој су најпонизније честитали,
а такође и њиховим височанствима императорским принцезама честитање су учинили.
По завршетку свега тога пошла је висока императорска породица и за њом сви угледни
каваљери и даме у Сенатску палату, у којој су херцог холштајнски са својом свитом, као и
страни министри и посланици при улазу њихова височанства поздрављали. Потом су кнез
Менчиков, као генерал-фелдмаршал, и генерал-адмирал гроф Апраксин објавили унапре-
ђење многих заслужних особа, како поморских флагмана и оберофицира, тако и сувоземног
генералитета и штаб и оберофицира. А после тога је оберсекретар сенатски саопштио
награде и чинове за опуномоћене министре преко којих је у Нејштату закључен мировни
уговор, и за друге персоне за њихове услуге, као и опроштај кривица и дугова.
Када се ово завршило, сели су да једу за сто за којим је било до хиљаду персона оба
пола, јер су сви угледни служитељи духовног и мирског реда томе присуствовали, и изван-
редно дочекани и одликовани златним и сребрним медаљама, које су поводом овога
прежељеног мира биле израђене од стране Сената и Његовом Императорском Величанству
дедиковане, и на којима се с једне стране види посред мора брод налик на Нојев ковчег, а
изнад њега лебди голубица која држи маслинову гранчицу, што објављује окончање тако
дуготрајног рата. С једне и с друге стране брода виде се проспекти престоница, руске -
Санктпетербурга, и шведске - Штокхолма. Дуга од једног до другог обећавала је обема
државама вечни мир и пријатељство, с натписом: САВЕЗОМ МИРА СВЕЗАНИ, а у абшниту:
У НЕЈШТАТУ ПОСЛЕ ПОТАПАЊА СЕВЕРНОГ РАТА 1721. На обрнутој страни су ове речи:
В. И. Б. Ш. ГОСПОДАРУ ПЕТРУ I ИМЕНОМ И ДЕЛИМА ПРЕДИВНИМ ВЕЛИКОМЕ РУСКОМ
ИМПЕРАТОРУ И ОЦУ, КОЈИ ЈЕ ПОСЛЕ ДВАДЕСЕТОГОДИШЊЕГ ТРИЈУМФОВАЊА СЕВЕР
УМИРИО, ОВА ОД ЗЛАТА ДОМАЋЕГ МЕДАЉА НАЈУСРДНИЈЕ СЕ ПРИНОСИ, како се на
приложеном овде гравираном листу у копији видети може.
По завршетку обеда, започео је бал или игранка, која је све до ноћи трајала, а потом је
презентован прекрасан ватромет, који је почео после девет часова, те је најпре здање које
је приказивало храм Јанусов, саграђено за то, било илуминовано многим хиљадама фењера,
и када су тај храм отворили, на вратима његовим појавио се поменути Јанус као старац од
прекрасног плавог огња, у десној му руци ловоров венац а у левој маслинова гранчица. После
неког времена са обе стране пођоше два војника, који су такође били украшени плавим
огњем, и онај који је био на десној страни имао је на штиту двоглавог орла, а онај који је био
на левој страни имао је на штиту три круне, и када су до врата Јанусова храма дошли,
изгледало је као да су на отворена крила од врата руке стављали и тада су се та крила на
вратима од њих као мало-помало затворила, а они се приближили један другоме и изгледало
327
328
је као да један другоме руку пружају. Потом, када су се сва врата тога храма затворила у
знак закљученог мира, тада је најпре следио звук многих труба и ударање у таламбасе и
добоше, а потом је одједном око хиљаду хитаца са тврђаве и с галија из топова, а такође и
из ситнога оружја испаљено, што је такву ватру направило да је изгледало као да су се
бедеми санктпетербуршки и река Нева, пуна галија, запалили. Потом је запаљен план или
штит, који се налазио с десне стране тог храма, који је представљао правду што у једној руци
држи теразије, а у другој мач, и гази две фурије што значи / ненавиднике и непријатеље
Русије, с натписом: СВАГДА ПОБЕЂУЈЕ!
У исто време су, из две фонтане, из једне бело, а из друге црно вино испуштали, и то, као
и цео печени, позлаћени и многим птицама надевени бик, постављен на сталку од шест
полица, народу на трошење дати су. Потом је запаљен други план или штит, који је стајао с
леве стране, који је представљао један брод што прелази преко мора и улази у пристаниште,
с натписом: КОНАЦ ДЕЛО КРАСИ!
После тога су још са обе стране биле запаљене две пирамиде, које су таквим изврсним
белим огњем украшене, да је изгледало као да су били алмази или брилијанти, и на врху
сваке била је по једна звезда такође од огња. Потом две друге пирамиде са швермерима и
звездицама, а у међувремену су испаљивана многа забавна зрна и мноштво високих и
других ракета. Такође су запаљена огњена кола, фонтане и остали забавни предмети, што
је такву ватру у ваздуху причинило да је у току два сата непрестано био пламеном покривен
и препун. После тога биле су још и на води неке фигуре од прекрасног плавог и белог огња
презентоване, и при том је мноштво водених ракета и осталих ватрених водених предмета
запаљено. И када је све то прошло, а трајало је до дванаест часова ноћу, тада се Његово
Императорско Величанство, који је целој тој ватреној забави сам присуствовао и њоме
управљао, вратио опет у Сенатску палату, где му је од свих поздрав поновљен, обношењем,
од једног до другог, бокала са изврсним токајским и другим вином, што је све до три сата по
поноћи трајало.
По окончању ових торжестава, обнародован је био закон о титулама Његовог Величан-
ства, следеће садржине:
„Најпресветлији, најмоћнији Петар Велики, Император и Самодржац Сверуски, саслушав-
ши извештај Правитељствујушчег Сената о својим титулама, наредио је да се у грамотама у
иностранству и унутар Државе, а такође и у наредбама, молбама, писменим одговорима,
пресудама, паспортима, титуле Његовог Величанства пишу, и колегијама уместо подсетника
написаним промеморијама, по доњем опису:
У грамотама иностраним државама:
По Божјој помажућој милости, Ми, Петар Први, Император и Самодржац Сверуски, Мос-
ковски, Кијевски, Владимирски, Новгородски, Цар Казански, Цар Астрахански, Цар Сибир-
ски, Владар Псковски, и Велики Кнез Смоленски, Кнез Естландски, Лифландски, Карелијски,
Тверски, Југурски, Пермски, Вјатски, Бугарски и других, Господар и Велики Кнез Новгорода,
Низовске земље, Черниговски, Рјазански, Ростовски, Јарославски, Белоозерски, Удорски,
Обдорски, Кондијски, и целе Северне Стране заповедник, и Господар Иверске земље,
Карталинских и Грузинских Царева и Кабардинске земље, Черкаских и Горских Кнежева и
других наследни Господар и Владалац.
У грамотама унутар Државе:
По милости Божјој, Ми, Петар Први, Император и Самодржац Сверуски итд. итд. итд.
У наредбама из Сената у колегије и губерније, и из колегија у губерније:
Наредба Његовог Величанства Императора и Самодршца Сверуског, из Сената (или, из
Колегије).
У молбама и у писменим одговорима:
Најпресветлији, најмоћнији Император и Самодржац Сверуски, Петар Велики, Отац
Отечества, Господар Свемилостиви.
У пресудама:
По наредби Његовог Императорског Величанства.
У паспортима:

329
 По наредби Његовог Величанства Петра Великог, Императора и Самодршца Сверуског
итд. итд. итд.
Примање ове императорске титуле саопштено је било преко посланика свима европским
дворовима. Неки владари су пристали на то без противречења, а неки, који су мислили да
таква титула припада само римскоме цесару, очекивали су да овај пристане на то. Краљ
пруски, Република Сједињеног Нидерланда и велики султан турски, признавши да ова титула
колико по древности, толико по пространству Руске Државе, а нарочито по великим и сасвим
беспримерним делима тог премудрог и највишег поштовања достојног владара, њему право
приличи, послали су са своје стране честитања на овим Његовим високим титулама.

330
 ГЛАВА ОСАМНАЕСТА

НАСЕЉАВАЊЕ УКРАЈИНСКЕ
ЗЕМЉЕ СРБИМА

САДРЖАЈ: Намера господара императора да доведе у безбедност руске границе с пер-

сијске стране. Рђави поступци персијског шаха Хусеина. Народ Афганци жели да збаци са
себе иго персијско. Мир Веис, њихов командант, претвара то у дело. Два хана пустоше
Ширванску провинцију. Замисли Петра Великог о земљама које леже поред Каспијског мора.
Одлази у Москву. Оснива херолдмајстера за племство. Доноси Закон о наследнику круне.
Одузима глупацима право наследства. Креће у поход против Персије. Манифест о томе
походу и др. Заузеће града Дербента. Изградња тврђаве Светог Крста. Повратак Господара
у Москву. Мир Махмуд улази у Персију. Шах Хусеин шаље посланика у Русију. Предаје круну
Мир-Махмуду. Узнемиреност Турака због руских подухвата према Персији. Старање Госпо-
дарево о повећавању државне касе. Глад у Русији. О свештенству. О празницима. Кажња-
вање преступа министарских. Пут Господарев из Москве у Санктпетербург. Турска узне-
миреност. Забављање Господарево на Балтичком мору. Долазак и пријем персијског посла-
ника. Из Москве је допремљен мали бродић. Аудијенција персијског посланика и закључење
с њим савезничког уговора. Извештај о заузећу персијског града Баку. Намера Господарева
да украјинске земље насели Србима, и грамота о томе. Проглашење намере о крунисању
супруге његове, господарице Катарине. Саопштава Турцима своја мирољубива ооећања.
Оснива Мануфактур-колегију. О фењерима у Санктпетербургу. Забрањује присилне бракове.
Оснива Академију наука. Поморски трговачки регламент и Царинска тарифа. Крунисање
господарице императорке Катарине. Писмо српског митрополита Мојсеја Петровића Госпо-
дару императору. Закључење мировног споразума с Турцима поводом Персије. Пренос
моштију светог Александра Невског и оснивање Камор-колегије ради манастирских и архи-
јерејских баштина. Поука Господарева Сенату и судијама. Веридба херцога холштајнског с
цесаревном Аном Петровном. Наредба о првој камчатској експедицији. Болест и престав-
љење Господара императора. Престављење цесаревне Наталије Петровне. Погреб обојих.

Ето, тек што је уговор нејштатски једном не тако суровом колико дуготрајном северном
рату крај учинио, кад побуна неких издајника у Персијској Држави, започета још пре неколико
година, даде нашем беспримерном хероју повод за нови рат, и прилику за нова завојевања,
а такође и за потпуно обезбеђење руских граница с персијске стране, и трговине с Персијом
и Индијом.
Пре него што се упустимо у опис овога императорског похода на Персију, треба добити
извесну представу о узроцима те побуне. Персијски цар, или, како тамо кажу - шах Хусеин,
који је водио порекло од софијске породице која је на престо персијски ступила крајем петог
века, био је владалац сластољубив, малодушан, по природи лен, тражећи самоћу и живот
миран, рад му је био одвратан па је због тога избегавао да врши државне послове, упуштао
се у њих само у почетку свог царевања, да народу не да повода за мишљење да он није у
стању обављати те послове, али је у свему примао савете оних којима се окружио и поверио.
Евнуси, који су били најближи његовој особи, први су упознали ову његову слабост, и почели
су то мало-помало окретати у своју корист. Све своје старање су усредсредили на то да
изазову у њему склоност ка уживањима и раскоши. Склоност која се у таквом владару, који
мрзи труд и коме је мало стало до сопствене славе, без препреке укорењује. Хусеин је за
кратко време тако снажно био обузет том склоношћу да је пре истека десет година свог
331
царевања пао у крајњу отупелост, која је произашла како од сувишне употребе вина, тако и
од неумерених веселости сераја. Од тада он више није хтео да зна ни за какве државне
послове. На тај начин управа државе и остаде у рукама проклетих евнуха, који су за све вре-
ме царевања овог несрећног Хусеина управљали потпуно самовољно.
Срамни живот овог владара и тиранство ових министара дали су смелост поглаварима
персијских провинција да изазивају разне немире и буне, који су на крају сасвим истребили
софијску породицу. У најудаљенијим местима ове државе, на граници између Персије и
Индије, налазио се народ војнички, који је чергарио у кибиткама (то јест у колибама или
земуницама) слично Татарима, очеличен у војничким тегобама, свикао да трпи глад и жеђ и
подноси студен и јару, који је свој живот у разбојништвима и скоро непрестаним препадима
проводио, а у свему осталом пазио на врло строги ред. Овај народ, по имену Афганци,
пореклом је из Ширване, земље која лежи јужно од Каспијског мора испод Кавкаске горе.
Тамерлан, славни освајач Азије, који је умро 1405. године, покоривши их после многих
тешких напора, населио их је шест стотина миља од њиховог отечества, у Царству Канда-
харском, где су од тада живели чекајући прилику да стресу са себе иго ропства и обрету
пређашњу слободу.
Један од тих Афганаца, Мир Веис, био је неколико година на двору персијском, и лично
упознавши слабост шахову и рђаво понашање његових министара, као и свеопшти неред у
обављању државних послова, закључио је да му не би било тешко отечество своје осло-
бодити од ига персијског, ако би само могао добити главну команду над својим народом.
Ово му је по жељи и успело. Мансур-хан, постављен од шаха персијског за губернатора у
Кандахару, предложио је шаху да Мир-Веиса постави за главног команданта над свим
Афганцима, што је и учињено. Наследник Мансуров на положају губернатора, грузински кнез
Џуржи-хан, није имао тако добро мишљење о Мир-Веису, зато што је по доласку свом у
Кандахар приметио да је Мир Веис пун бунтовничких намера, и због тога, водећи рачуна о
истинској верности шаху, разрешио га је команде.
Мир Веис је пошао у Исфахан (престоницу Царства Персијског), да се жали против Џуржи-
хана, који је, напротив, поднео и своје тужбе, са захтевом да овог немирног човека задрже
у престоници, јер би у противном случају његов боравак у Кандахару могао довести до лоших
последица. Али Мир Веис је задобио милост евнуха, Ахмуда Агаи Хадзе, државног благај-
ника, и помоћу тога је свој пређашњи чин поново добио. Овој одлуци се Џуржи-хан противио,
и није престајао да говори двору о његовим бунтовничким намерама, али су га министри
шахови, добијајући од Мир-Веиса богате дарове и пренебрегавајући интересе отечества и
државе своје, штитили од свих захтева ханових. Ови захтеви и заштита трајали су све док
Џуржи-хан по савету некога од најугледнијих министара шахових није почео милостивије
поступати с Мир-Веисом, а ово и јесте била несрећа како за Џуржи-хана тако и за самога
шаха, јер је Мир Веис убио Џуржи-хана, посекао све Персијанце, који су се налазили у
Афганској земљи, а потом је торжествено био проглашен за кнеза кандахарског и војсковођу
целог афганског народа. Шах Хусеин, признавши, но касно, оправданост захтева Џуржи-
хана, слао је неколико пута персијску војску против тог издајника, али узалуд. Војска је увек
била или разбијена или срамно прогнана, а он се учврстио на власти.
У време када је Мир Веис завладао Кандахарском провинцијом, и тукао војске што их је
против њега слао шах, с друге стране лезгински хан, Дауд-бег, и каси-кумицки хан Сурхај,
сакупивши мноштво немирних људи различних народа, опустошили су целу Ширванску
провинцију која лежи западно од Каспијског мора. У овој провинцији је град Шамахија, у коме
се обављала велика трговина која је са превасходним фабрикама свиле, тамо основаним,
доносила житељима велико богатство. Исто тако није био мали ни приход од индијских,
турских и осталих страних трговаца који су долазили ту у великом броју и међу којима су се
готово непрестано налазили и трговци из Русије. Горе поменути разбојници заузели су овај
град на јуриш, и опљачкали не само грађане него и све стране трговце који су се ту десили.
Ширење и безбедност руске трговине била је једна од главних ствари на коју је Петар
Велики свагда мислио. Трговину са северозападним народима довео је двадесетогодишњим
ратом и Нејштатским уговором у такву безбедност која не подлеже, а и једва да ће кад

332
подлећи колебању. Североисточна трговина била је и мимо тога у његовој власти. Остала је
неучвршћена још југоисточна трговина, за чије је учвршћење морао такође употребити своје
непобедиво оружје, и постати наредбодавац неколико земаља што леже на Каспијском мору,
које су могле бити јемство за потпуну безбедност његове трговине, пошто су се руским
караванима тамо таква горе поменута разбојништва и пљачке често догађали.
Горе наведена издајства и немири у Персији дали су Његовом Императорском Величан-
ству најбољу прилику за то. Али, пошто се ова намера ниједним другим путем осим преко
Каспијског мора није могла произвести у дело, а пут преко тог мора, са положајем обала и
удобности пристаништа био је мало познат, због чега су и трговачки бродови до тада по
Каспијском мору веома тешко и као по мраку пловили - Господар је нашао за сходно да на
то море пошаље, прво, неколико поморских искусних официра, који би све тачно осмотрили
и на картама нацртали обале, реке, пристаништа и цели пут морски од Астрахана до Дербен-
та, и даље мимо Гилана и Мазандерана до Астрабада. Саопштење посланика Хивинског о
пешчаном злату у Великој Бухарији, код реке Аму-Дарје, било је пружило прилику да се
опишу источна и северна обала Каспијског мора, ради чега је 1715. године, како сам на
другом месту поменуо, био послан капетан-лајтнант из гарде, кнез Александар Бекевич.
Потпуковник Артемије Волински, који је исте године био послат као посланик у Персију,
и назад стигао 12. децембра 1718. године, закључивши с ханским првим министром Ехтима-
Девлетом уговор, који су обојица монарха ратификовали, јавио је Његовом Величанству да
персијски шах Хусеин, на жалбу која му је против лезгинских побуњеника поднета, никакву
сатисфакцију не може дати зато што нема довољно снаге за то. У том случају, Волински
саопштивши колико је могао сазнати о осталим својим задацима, а највише о узроцима и
стању побуна и немира афганских у Персији, предложио је да Господар император персијске
провинције које леже покрај Каспијског мора, и које се налазе у великој опасности да
Афганци њима не овладају, узме у заштиту ради безбедности граница руских и насели те
провинције руском војском.
Предлог Волинског (који је тада био награђен положајем губернатора у Астрахану), одго-
варао је намерама великог монарха. Не пропуштајући тако срећну прилику, послао је
почетком 1719. године капетана лајтнанта фон Вердена и лајтнанта Фјодора Сојмонова на
Каспијско море. Они су извршили, према датој им инструкцији, опис западне и јужне обале
тог мора и острва, залива и пристаништа која се уз њих налазе. По приспећу свом у Санкт-
петербург поднели су Господару императору карту коју су саставили о Каспијском мору и
која је садржавала западну и јужну обалу, јер је северну и источну још пре тога кнез Бекевич
био описао. Први опис је био приложен последњем, и тако је направљена потпуна карта
Каспијског мора, која је 1721. године послата париској Академији наука, и коју је свако
примао с великим похвалама, које јој и приличе.
То што је император Петар Велики заповедио да се с таквом марљивошћу опише Кас-
пијско море и састави карта тог мора, приписивано је било испрва само његовом љубо-
питству, али се намера његова открила када је по закључењу мира са Швеђанима одмах
разаслао наређења свима надлежнима да за кампању у идућој, 1722. години припремају
што је више могуће војну муницију и животне намирнице. Губернатору астраханском Волин-
скоме заповеђено је да обави све припреме. Пешадијски пукови који су имали своје квартире
у Финландији, и који су навикли на морску пловидбу на галијама и малим бродовима, добили
су наредбу да се сместе по зимовницима у Катину, Романову, Јарослављу и у другим
местима на Волги. А исто тако им је било наређено да сваки пук изгради довољан број лађа
сличних онима које су се употребљавале у Финландији између копна и острва, и које су се
због тога називале „острвским лађицама“.
Његово Императорско Величанство, не губећи време, изволело је још децембра месеца,
пратећи Господарицу императорку, супругу своју, херцога холштајнског и неке сенатске
чланове у Москву, да оде и погледа како се врше потребне припреме за пут преко мора, а
уз то и тамо своје вернике да учини учесницима оне свеопште радости коју је са закључењем
мира Руска Држава добила. Свештенство, бољари, трговци и сви московски грађани изашли
су у сретање Његовом Величанству, и пратили су га у град са уређеним торжеством.

333
Подигнуто је било по улицама неколико тријумфалних капија, међу којима је она која је
саграђена пред квартиром херцога холштајнског била најбоља. На њеном врху био је руски
двоглави орао, на чијим је грудима грб са императоровим именом П. А., то јест ПЕТАР
АЛЕКСЕЈЕВИЧ. Две персоне које су представљале Похвалу, придржавале су га, а друге две
су представљале Бодрост и Разум Његовог Императорског Величанства. Поред тога су били
рогови изобиља, и два ловорова дрвета, с оваквим натписом:
ПЕТРУ ВЕЛИКОМ, ОЦУ ОТЕЧЕСТВА, ЦЕЛЕ РУСИЈЕ ИМПЕРАТОРУ
Испод тога на десној страни могао се видети лик цара Ивана Васиљевича, који је величини
Руске Државе темељ ударио. Поред њега је била древна царска круна с натписом:
ЗАПОЧЕО
На левој страни био је портрет господара Петра Великог са императорском круном и
натписом:
ЗАВРШИО
Испод ових портрета била су насликана два дивљења достојна дела Петра Великог, и то:
надесно Кроншлот посред мора, на који Нептун с дивљењем гледа, с натписом:
ГЛЕДА И ДИВИ СЕ
Налево је насликан Санктпетербург, с натписом:
САДА ЈЕ ГРАД ТАМО ГДЕ ЈЕ БИЛА ШУМА
Торжества и весељке, који су у Москви поводом доласка Његовог Императорског Вели-
чанства скоро у току целог јануара месеца приређивани, нису му сметали да се бави како
припремама за персијски поход, тако и другим потребним и корисним пословима.
Желећи да сву шљахту Руске Државе употреби на свеопшту корист, установио је
херолдмајстера, давши му инструкцију у смислу које је овај био дужан да води генералне
поименичне и нарочито по чиновима спискове свих племића из целе државе, и при том ко је
од њих за какав посао способан и на што ко посебно може да буде употребљен. Уз то, ко
има деце, колико су стара, и убудуће ко се роди и ко умре. Да би се ова ствар саставила,
Војна и Адмиралитетска колегија за војна лица у сувоземној војсци и поморству која су из
шљахте, а дошли до оберофицирског ранга, имале су предати херолдмајстеру спискове.
Исто и из свих других колегија и из свих губернија за све племиће са свима њиховим
рођенима мушког пола и својственицима који с њима живе, који се рађају и умиру, спискове
одмах послати. При том, он, херолдмајстер, имао је да отвори кратку школу, и децу од сваке
угледне и средње племићке породице (док се не отворе академије) да учи економији и праву.
Осим тога, он ће свагда морати да има на уму, кад за какав посао грађански каква или какве
персоне Сенату затребају, да би одмах од племића могао кога предложити, с обзиром на
посао и на стање ко је за што способан и достојан. У последњој тачки ове инструкције
обновио је Господар онај пропис који је донео о произвођењу оберофицира у племство,
наложивши херолдмајстеру да их уводи у племићки списак заједно с децом.
Колико се великих напора и брига Господар император прихватао о благостању својих
поданика, толико се више старао о доброме своме наследнику, да такви његови напори
потом не испадну узалудни. По разним знацима које је покојни син његов Алексеј показивао,
закључивати се могло да се Русија од царевања његовог више штети него добру може
надати. Смрт тога принца ослободила је Господара од колебања због његовог искључења
из наследства, које би он, да је надживео Оца свога, могло би се десити - без обзира на своје
искључење тражио и тиме проузроковао многе немире.
По обичају, уведеном код многих европских народа, а и по сваком праву, велики кнез
Петар Алексејевич, горе поменутога покојног царевића Алексеја син, могао би бити тад
најближи наследник. Али Петар Велики није гледао на формална права, него је гледао на
унутарње добро свог љубљеног отечества, чије је благостање претпостављао целој својој
родбини па и себи самоме. Поменути велики кнез био је још дете, а Господар са својим
честим нападима болести није могао бити сигуран у свој дуги живот, и није било сасвим
могућно знати неће ли он умрети још за детињства тог принца, а царству не треба дете за
владара. Исто тако, нико није могао јамчити да ће тај велики кнез одржати она благородна
својства која је тада показивао. При том је и ово мислио Господар да макар овај млади принц

334
и остане у тим својствима, до времена његовог пунолетства остала би управа државе већим
делом у рукама министара, а тамо где ови употребљавају власт по својој самовољи, подани-
цима је рђаво. Осим тога може се десити и то, а ово на дворовима где су владаоци млади и
није ново, да ће се наћи такви који ће се потрудити да све жеље његове обрћу на своју руку,
за шта у руској историји има доста примера, услед чега су на двору и у Држави Руској толики
немири настајали. У историјама, које су касније биле писане о овом великом кнезу, наћи
ћемо да ова Господарева слутња није била без основа. И тако је овај благоразумни велики
монарх хтео да у случају када се не треба ослањати на неизвесност, употреби све мере
предострожности.
Још 1714. године установио је он у својој држави да сваки родитељ има пуну власт да
одреди једног од синова својих за наследника, кога хоће и кога он, родитељ, упозна као
погоднијег за наслеђе, не обазирући се нимало на првородство. Овај закон је господар Петар
хтео применити и на наслеђе престола Руског у следећем свом објашњењу:
После титуле
„Свима је познато каквим је авесаломским безакоњем покојни син Наш Алексеј био
обузет, и да је намера његова не покајањем његовим већ посебном од Бога отечеству На-
шему показаном милошћу пресечена, као што се из Нашег тада публикованог манифеста
довољно видети може. Овакво његово безакоње није имало другог основа сем старинског
обичаја да се, по првенству, старијем сину наследство даје, а пошто је он био тада једини
мушкарац у Нашој фамилији, он је услед тога и презирао све Наше очинске поуке. Не знамо
по коме основу је тај рђав обичај био тако снажно утврђен. Ми видимо не само међу људима
да су разумни родитељи чинили у томе и промену по своме благонахођењу, него налазимо
сличне примере и у самом Светом писму, где је жена Исакова од свога старог мужа за
млађег свог сина добила наслеђе, па се тим више чудити морамо, јер је на то и благослов
Божји потом дошао. Исти такав пример налазимо и код Нашег претходника, блажене и вечне
успомене Великога Кнеза Ивана Васиљевича, који је заиста био не само по имену Него и по
делима велики, пошто је Наше од синова Владимирових сасвим растргнуто отечество он
опет сјединио и учврстио. Овај владалац, имајући старање о достојном наследнику који ће
моћи сједињено и учвршћено отечество у целости одржати, одредио је наслеђе не по праву
првородства него по својој сопственој вољи и благонахођењу, па је и два пута у томе чинио
промену. Најпре је, презревши своје синове, именовао за наследника свог унука, а потом је
и њега оставио па је наследником начинио сина свог, како о томе летопис даје следеће јасно
обавештење:
,Године 7006 (по старом календару - прим. уређ.), дана 4. фебруара, Велики Кнез Иван
Васиљевич поставио је за наследника свог унука, Кнеза Димитрија Ивановича, који је у
Москви од стране Митрополита Симона великокнежевским венцем венчан био. Године 7010,
дана 11. априла, разгневио се Велики Кнез Иван Васиљевич на свога унука, Кнеза Ди-
митрија, и забранио је да се он као Велики Кнез у црквама помиње, бацио га у тамницу, и
наименовао дана 15. априла за наследника сина свог Василија Ивановича, који је од истог
Митрополита венчан био.‘
Таквих примера има још више, али их Ми сада због краткоће изостављамо, а касније ће
они посебно бити штампани. И мада смо прошле 1714. године управо у таквој намери,
саосећајући с Нашим верним поданицима, да њихов дом због недостојних наследника не
пропадне, прописали да се све непокретно имање даје само једноме сину, дали смо при том
родитељима слободу да они дају коме хоће од својих синова према њиховој заслузи ту
непокретност, па макар то дошло и млађем, уз презрење по првенству старијег сина, ако би
видели да ће старији то имање растурити. А пошто смо Ми још више обавезли да се бринемо
да Држава Наша, која је уз помоћ Божју, како већ сви виде, још више раширена, у нераз-
рушивом стању буде одржана, нашли смо за добро да у смислу овога пропишемо да вла-
дајући Господар свагда слободан буде именовати за наследника онога кога хоће и опет то
одузети од именованог ако у њему какву неподобност види, како би деца Наша и потомци
Наши тиме обуздани били и не би упадали у таква горе поменута безакоња. Због тога
заповедамо свим Нашим верним поданицима, духовног и мирског чина без изузетка, да овај
335
Наш пропис пред Богом и светим јеванђељем заклетвом потврде, тако да ће сваки и свако
ко се овоме противи или би хтео да друкчије тумачи, бити сматран за издајника и подлежаће
црквеном проклетству и смртној казни. Дато у Двору Нашем Преображенском, фебруара
петога дана, 1722.
ПЕТАР”
По сили ове одлуке имали су Синод, Сенат, све колегије и сви сваког чина и достојанства
Руске Државе поданици положити и потписати заклетву следеће садржине:
„Ја, доле потписани, обећавам и кунем се свемогућим Богом пред светим јеванђељем,
да одлуку коју је свепресветљејши, најмоћнији Петар Велики, Император и Самодржац Све-
руски, наш свемилостиви Господар, 5. фебруара ове, 1722. године по питању наследства
објавио - по сили које ће Његовом Величанству бити слободно, када Он или Његови на
Престолу Руском следбеници по својој високој вољи именују кога за Наследника или такође
ако они у именованом неку неподобност опазе, да одлуку своју опет промени и другог Нас-
ледника усхтедне именовати - признајем за праведну и за правилну, и следствено хоћу да
именованом Наследнику у свему будем покоран, да њега после смрти Његовог Величанства
признајем за истинског Наследника и мога Господара, у сваком случају, не штедећи ни живот
ни имање своје, да за њега стојим и онима који би насупрот томе поступили будем непри-
јатељ. А ако бих ја сам против овог поступио, или одлуку ову супротно тумачио, имам да
будем сматран за издајника, и да заслужим не само смртну казну него и проклетство црк-
вено. За потврду ове моје заклетве целивам речи и крст Спаситеља мојега, и потписујем се.”
Његово Императорско Величанство, непрестано се очински старало о благостању својих
поданика и хтео је да неподобне и глупе коначно искључи из наследства, због чега је 6.
априла био обнародован указ по сили кога, ако у породици виших и нижих редова буде
таквих глупака који ни за какву науку и службу нису способни, да се о томе поднесе извештај
Сенату, и пошто се посведочи да нису низашто способни, њима ће се потпуно забранити
женидба, јер многи, не гледајући на њихову слабоумност само ради богатства, удају за њих
своје кћери и усвојенице, од којих се добром потомству, на државно добро, не може надати,
јер ће и то имање које добију распусно растурити, а поданике бију и муче и убиства чине, и
непокретности у пустолину претварају, због чега не само да им се не сме допустити женидба
него им се ни села наследна нити било каква смеју дати, него се од тих села имају хранити
и снабдевати њихови сродници.
За то време вршене су све могуће припреме за персијски поход. Почетком априла месеца,
када се река очистила од леда, послани су у Астрахан поморски службеници и нарочито они
који су били у пређашњим експедицијама и приликом описивања Каспијског мора. Тамо су
такође послате и све за тај поход одређене трупе, као и сви бродови с провијантом, арти-
љеријом и муницијом. Петнаестог маја кренуо је и сам император заједно са супругом својом
Катарином на пут из Москве по рекама Москви и Оки до Нижњег Новгорода, а одатле Волгом
до Казана и даље до Астрахана, где су 15. јуна стигли благополучно. Одмах је публикован и
свуда разаслан манифест састављен и одштампан на татарском, турском и персијском
језику, да би овим народима којих се то тицало били објашњени узроци овог ратног похода.
Садржина овог манифеста била је оваква:
„По Божјој помажућој милости, Ми, Петар Први, Император Сверуски, Самодржац источ-
них и северних Царстава и земаља Запада и Југа, Господар Копна, Цар мора и многих других
држава и области владалац, и по Нашем Императорском звању наредбодавац, итд.
свима који се под влашћу и у служби Његовог Величанства најпресветлијег, великомоћног,
најсрећнијег и грозног, старог Нашег верног пријатеља Шаха налазе - најчаснијим и пошто-
ваним сипазалима, хановима, корбшицима, агама пешадије, топчибашама, беглербеговима
армије, султанима, везирима и другим поглаварима, пуковницима и официрима војске,
такође поштованим учитељима, имамима, мујезинима и другим духовним лицима, и надзи-
ратељима сеоским, трговцима, трговачком сталежу и занатлијама и свима поданицима било
кога верозакона и нације они били, објављујемо Нашу Императорског Величанства милост.

336
 Пошто добијете овај Наш Императорски указ, нека вам буде познато да како су 1712.
године од Рођења нашега Спаситеља Исуса Христа (то јест, од Мухамеда 1124) владалац
Лезгинске земље, Дауд Бег, и владалац Кази-Кумицке земље, Сурхај, поданици Његовог
Величанства најпресветлијег великомоћног Нашег пријатеља и суседа и Државама и зем-
љама најзнатнијег Персијског Шаха - сакупили у тим земљама многе злонамерне и бунтовне
људе разних нација и против Његовог Шаховског Величанства, Нашег пријатеља, побунили,
и град Шамахи, који лежи у Ширванској Провинцији, на јуриш заузели и не само многе пода-
нике Његовог Величанства Шаха, Нашег пријатеља, побили него су и Наше руске људе, који
су по сили уговора и старог обичаја ради трговине тамо дошли, без кривице и немилосрдно
поклали, и њихову имовину и робу у вредности од четири милиона рубаља опљачкали и на
тај начин против уговора и свеопштег спокојства Наше Државе повреду учинили.
И мада је по наредби Нашег Императорског Величанства астрахански губернатор много
пута слао к поглаварима ових бунтовника и захтевао од њих сатисфакције, те мада смо и
Ми, видећи да је трговина обустављена, упутили посланика с пријатељским писмом Шаху,
Нашем пријатељу, и заповедили посланику да тражи сатисфакцију према горе поменутим
бунтовницима, ни досад још ништа од тога није учињено, јер је Његово Величанство Шах,
мада је веома желео да казни бунтовнике, и Нама тиме да да сатисфакцију, био спречен
недостатком снага својих.
А пошто је Наша Руска Држава од ових злочинаца, како у имовини тако и у части веома
погођена, и за то није могуће добити никакву сатисфакцију, Ми смо, помоливши се Господу
Богу за победу, сами решени да с Нашом непобедивом војском кренемо против тих бунтов-
ника, надајући се да ћемо такве непријатеље који су обема странама толико непријатности
и штете причинили, по заслузи казнити, и сами себи прибавити оправдану сатисфакцију.
Због тога, свима Његовог Величанства најпресветлијег великомоћног и грозног Нашег
пријатеља Шаха у поданству налазећим се поглаварима и поданицима сваке вере и нације,
Персијанцима и странцима, Јерменима, Грузинцима и свима који сад живе у овим облас-
тима, најмилостивије обећавамо и тврдо искрено и непроменљиво имамо саизвољење, да
се у горе поменутим провинцијама, како житељима тако и налазећим се тамо странцима, ни
најмања штета неће чинити, и да се нико ни њих самих ни њихових имања, села и заселака
неће дотаћи, као што смо то Нашим генералима, официрима и другим командантима, како
пешадијским тако и коњичким и уопште у целој армији најстроже забранили, да се никоме
ни најмања неправда учинити не сме. А ако неко од Наших, макар и у маломе нечем буде
ухваћен, одмах ће добити строгу казну. Али Ми ово подразумевамо под таквим условом, да
ви, како то пријатељима доликује, мирно останете у својим жилиштима, да се од пљачке
ваше имовине не бојите, ни да се због тога скривате и своја добра растурате. Но ако будемо
извештени да сте се придружили овим дрским пљачкашима, и да им тајно или јавно новцем
или животним намирницама помажете, или да сте насупрот овоме Нашем најмилостивијем
обећању оставивши куће и села у бег ударили, Ми ћемо бити принуђени да вас сматрамо за
Наше непријатеље, и да вас без милосрђа гонимо огњем и мачем. Ви ћете тада бити истреб-
љени, и све ваше добро биће разграбљено. Но сами ћете бити за то криви, и на страшном
суду пред свемогућим Богом за то ћете одговор дати.
Исто тако, и свима са стране најсветлије Отоманске Порте у овим провинцијама ради
трговине или других послова налазећим се поданицима, дајемо осим раније закључених
уговора поново чврсто и несумњиво обећање, садашњим Нашим Императорским указом,
да се по уласку Наше војске у поменуте области ничега плашити немају, него ће своју
трговину и друге послове без страха продужити, само под условом да остану у спокојству и
миру. Исто тако, Ми смо за чување ваше безбедности, ради вас и ваше имовине, издали
строга наређења Нашим. генералима и другим начелницима, да ниједном трговцу најсвет-
лије Порте који се у овим местима налази само ако се буду мирно понашали, како њима
самима тако и њиховој роби - ни најмања неправда, штета или насиље не сме бити учињено,
како то захтева вечни мир закључен између наша два Двора. Јер Наш став није друкчији
него овај вечни мир (ако Бог изволи) одржати чврсто и ненарушиво, што ћемо посведочити

337
Нашом Императорском савешћу. Уосталом, Ми и не сумњамо да ће и са стране најсветлије
Порте ово пријатељство бити најбоље сачувано и по обећању непроменљиво одржано.
Из ових разлога заповедили смо да се овај Наш Императорски указ, својеручно потписан,
одштампа и вама што је могуће пре пошаље и разда да се не бисте могли изговарати незна-
њем. По њему, дакле, имате поступати. Уосталом, будите здрави и срећни. Писано у Астра-
хану, 15. јуна од Р. Хр. 1722. године.”
Пошто је манифест послат, издате су наредбе бродовима који су морали пловити преко
Каспијског мора, и којих је било 442. Пешадија сва, артиљерија, муниција и животне намир-
нице имале су да буду превожене воденим путем, а коњица је још из Царицина пошла сувим,
као што су и два корпуса донских и малоруских козака пошла преко пустиње и преко
планина.
Јула 18. дана започео је покрет из Астрахана под командом генерал-адмирала грофа
Апраксина. По наредби Његовог Величанства подигао је он генерал-адмиралски стег, који
до тада још никад није имао осим белога. Због тога, чим се стег указао, поздравили су га
хицима из топова са града, а војници који су се налазили на острвским лађицама као и народ
који је са обале посматрао, узвикнули су трипут УРА. Сам император пошао је са свога
командног брода на хукер да га поздрави, због чега се овај стари часни муж није могао
уздржати од суза - толико га је дирнула ова висока милост. Сви министри, генерали и
штабофицири пратили су Господара, и нико није хтео да буде последњи у показивању своје
радости генерал-адмиралу.
По завршетку овог честитања, наредио је генерал-адмирал да се да генерални сигнал за
поход, и трећег дана, то јест 20. јула, испловивши на море, спустили су сидра крај острва
званог Четири Хумке. На овом месту, 21. числа, код генерал-адмирала у присуству Госпо-
дара императора, одржан је савет на коме је одлучено, између осталог, да Господар на
своме броду командује авангардом. Кабинетски курир Чеботајев послан је морем у Гилан
да се упозна са тамошњим стањем ствари, а ово се утолико лакше могло учинити, што се од
прошле године руски конзул налазио у Решту, а и ове године је тамо отишло неколико руских
трговачких бродова.
Истог дана у три часа по подне, кренула је цела флота на море. Јула 27. числа, био је
спомен-дан победе коју је Господар император 1714. године одржао код Ангута над швед-
ском ескадром. Због тога, налазећи се тада с флотом недалеко од Аграханског залива, на-
редио је да се одржи благодарни молебан, а да се по завршетку овога на свим бродовима
испали почасна паљба, а после тога да крене цела флота и спусти сидра код оног места које
је тад недалеко одатле нашао за искрцавање армије на обалу. То је извршено, и по подне у
четири сата на дати сигнал извршено је искрцавање свих бродова. Следећег дана подигнути
су шатори, и лагер је назван Аграханским ретраншманом, зато што је Господар сматрао за
потребно да га учврсти бедемом, како би војска била у безбедности од сваког непријатељ-
ског напада.
Прошло је више недеља док војска није нашла могућност изласка одатле и план овог
похода био спроведен у дело. У међувремену је Господар припремао све што је било пот-
ребно и послао на извиђање у околне области да се нађе место где би се могло извршити
пребацивање преко реке Сулак, али није прошло ни без забаве - када су време и прилике
то дозвољавали. Тако се једном десило да се Господар сетио морнарског обичаја, по коме
оне који ни на каквом мору нису били - купају. То се ради помоћу чекрка израђеног на крају
рајне, са кога се док седе на дасци спуштају у воду трипут, или се откупљују даровима. Овде
је за наше морепловце било ново море. Господар је желео да приреди то весеље, да види
ту церемонију, и пошто самог себе из ње није искључио, то се ни други нису могли изгово-
рити, ма како им страшно то изгледало. Сојмонов је по Господаревом наређењу руководио
овом забавом. Први се купао генерал-мајор Иван Михајлович Головин, кога је Господар
обично називао адмиралитетским басом. За њим је ишао сам Господар, за овим генерал-
адмирал, и тако даље - сав генералитет и министри. Весело је било посматрати како су неки
вршили ову церемонију с највећим страхом, а други веома храбро.

338
 У време док се ово догађало, стигао је курир од бригадира Ветеранија са извештајем о
претрпљеном поразу близу Андрејева, због кога је Господар тим више жалио што је било
очевидно да је грешка бригадира била томе узрок. Ветеранија је генерал-мајор Кропотов
био послао са четири пука коњаника да заузме утврђени заселак Андрејево. Док се он 23.
јула у близини заселка кретао уским путем, одједном и неочекивано с високих места из шуме
дочекали су га житељи тог заселка стрелама и зрнима тако жестоко да је један део његове
војске побијен. Тада је учињена грешка што је Ветерани дуго оклевао у уском пролазу, и
мислио да се супротстави непријатељу чија је сва сила била скривена. Да се сместа устре-
мио на село, мање би људи изгубио. Ово је постало јасно када је пуковник Наумов у
споразуму са осталим официрима мали број људи оставио да задржавају непријатеља, а за
то време су остали уз мали отпор ушли у село, и претрпљени губитак од 80 драгуна храбро
осветили задобивши крупан плен и претворивши цело село у пепео.
После тога, мало-помало стизали су драгуни и козаци који су ишли сувим путем. И како
по приспећу њиховом више није било недостатка у коњима, то је Господар император кренуо
5. августа у поход на Дербент. У ретраншману је остављен гарнизон од 200 људи из регу-
ларне војске, и 1 000 козака, а остала војска је пошла за Господарем. Сојмонову је било
заповеђено да иде са бродовима ка острву Чечењ, и да, сјединивши се тамо с командантом
свих транспортних бродова, капетаном фон Верденом, настави за Дербент. Император је
јахао на челу гарде. Генерал-адмирал и сав генералитет такође су ишли на коњима.
Августа 6. дана стигли су с армијом на реку Сулак, прека које су се пребацивали на
сплавовима два дана. Султан Махмут из Аксаја и посланик упућени од Шамхала Абдулгиреја
из Таркуа, били су овде примљени у аудијенцију код Господара, на којој су поздравили
Његово Величанство, пожелевши му добродошлицу, и обећали потпуну послушност његовим
заповестима. Султан Махмут подарио је Господару шест изврсних персијских коња, и 100
бикова за исхрану војске. Посланик Шамхалов довео је 600 бикова са запрегом, ради превоза
провијанта, 150 бикова за јело војсци, и три изврсна персијска коња од којих је на једном
било богато сребром опточено седло и златом украшена узда. Како султан тако и Шамхал
били су одавно наклоњени Русима. Први, зато што се његова земља налази у близини града
Тарка, због чега је имао користи од одржавања пријатељства, а други, што је своје кнежевско
достојанство добио уз помоћ Руског двора, и зато, у случају тврдоглавости, морао се бојати
да поново на буде лишен тога.
Августа 11. дана, подигла се армија са реке Сулак ка граду Тарку, где је и стигла 15. числа,
и ту се улогорила. Неки депутати команданта града Дербента дошли су у Тарк, засведочили
Господару своје задовољство због Његовог доласка, и изјавили да ће се користити покрови-
тељством Његовог Величанства. Султан, као главни наредбодавац тог места и околних
дистриката, напустио је Дербент због велике опасности од Дауд-бега и Сурхаја каси-ку-
мицког, који су прошле, 1721. године поново освојили град Шамаху и опљачкали га, о чему
ћемо после говорити, када о шаху Хусеину будемо причали. Император је послао у Дербент
пуковника Наумова с једним поручником и дванаест Донских козака да учврсте команданта
у овом добром ставу и да се с њим договоре о пријему Његовог Величанства.
Управо када је Наумов стигао у Дербент, појавио се пред градом и капетан фон Верден
с транспортним и осталим бродовима. Наумов се споразумео с дербентским командантом
да се на две градске капије, северну и приморску, постави руска стража, да житељи, од којих
командант није био сигуран, не би могли спречити улазак Његовог Императорског Воли-
чанства. Наумов, немајући код себе толико људи, тражио их је са пристиглих бродова, на
којима су се налазиле две десетине капралства драгуна. Ови су без муке дошли у град и
разместили се крај градских капија. Имам Кули-бег (тако се командант звао), испољио је
према Наумову и са бродова приспелом Сојмонову (пошто је капетан тада био болестан)
велику благонаклоност. Гостио их је величанствено, а људима са бродова било је слободно
да сваки дан долазе у град и купују све што им је било потребно.
Међутим, руска армија је кренула 16. августа из Тарка. Осамнаестога, прошавши кроз
провинцију Бојнак, стигао је Господар на место где се земља Утемиш спаја са Хајтацима.
Другог дана ујутро послаше јесаула козачког с три човека у село Утемиш, да тамошњем

339
спахији однесу писмо од генерал-адмирала и да му саопште да он сам дође или пошаље
депатуте у логор, како би примио наређења од Његовог Императорског Величанства. Уместо
да на то пристане, спахија, одн. султан Махмуд, нареди да се јесаул и козаци исеку нељудски.
Војска од 16.000 људи коју је он у својој и Усмејевој области скупио, била је по његовом
мишљењу довољна да уништи Русе, зато што се надао да ће успети да на њих изврши
препад. Али се није догодило како је мислио. Одмах после три часа, приметили су их где се
приближавају. Тукли су се жестоко, и дуго одолевали у бици, јер с почетка није било могуће
против њих ставити довољно снага. Али када је ово учињено, сви су непријатељи ударили у
бег. Гонили су их три миље до султанске резиденције, која је то исто село Утемиш. Ово село,
које се састојало од 500 кућа, Руси су тада опљачкали и претворили у пепео. Исто је учињено
и са шест заселака. Број побијених непријатеља достизао је и до 1.000 људи, а задобијени
плен - до 7.000 бикова и до 4.000 овнова.
Овај догађај је довео до тога да армија није могла кренути даље пре двадесет првог.
Двадесет другог числа се улогорила крај реке Дербах, двадесет трећег је следио улазак
Његовог Величанства у Дербент. Командант је са великом свитом најугледнијих житеља
дочекао Господара на даљини једне врсте од града, пао је на колена и поднео Његовом
Величанству два сребрна кључа градских капија, при чему је следећим речима изјавио: „...да
се ванредно радује, и он и сви житељи града Дербента, што је Његово Величанство Велики
Император дошао да их узме под своје покровитељство. И мада су град, у садашњем
његовом виду подигли персијски цареви, он има свој почетак од Александра Великог, зато
што има још много остатака који то неоспорно доказују. Због тога је прикладна и праведна
ствар што се град предаје под власт не мање великог Монарха, који је обећао да ће га
штитити од свих пљачкашких напада бунтовника. Због тога, сматрајући за част бити верним
поданицима Великог Императора, то понизно посведочују подношењем кључева овог града.
При чему најпонизније препоручују себе милости и покровитељству Његовог Императорског
Величанства”.
Његово Величанство, приликом уласка у град, поздрављен је био тројном паљбом из
топова с градских бедема. Регуларна пешадија, прошавши кроз град, улогорила се на
равници близу мора, а драгуни и козаци крај реке Милукенти, ка чијем је ушћу и капетан фон
Верден требало да иде са бродовима. Поручник Луњин је био послат на шнави у Баку, како
би приволео житеље на послушност, и раздао манифест састављен на персијском језику,
чија је садржина била оваква: „Господар Император, као верни сусед и савезник шахов,
дошао је са својом војском само у намери да узме ова места у заштиту од бунтовника.
Дербентски Наим, примивши од Његовог Величанства ову високу милост, нимало није
оклевао да је употреби у корист града. Зато би и град Баку, ради своје безбедности, требало
да прими руски гарнизон, који ће свим провијантом и сваком потребом бити снабдевен из
Дербента“. Али се није десило како је жељено. Житељи града Бакуа, мада су од поручника
и примили манифест, у град га нису пустили. Кроз неколико сати дат му је овај одговор: „Они
су се већ неколико година бранили од бунтовника без ичије помоћи, па се тако и убудуће
мисле бранити. Зато неће примити ниједног човека у гарнизон, нити један башман (тежина
од 15 фунти) провијанта траже.“
Међутим, догодила се несрећа: дванаест транспортних бродова натоварених брашном,
претрпели су хаварију од неочекиваног снажног северног ветра, услед чега се већи део
брашна укварио. А од капетана Вилба, коме је поручено да 30 бродова натоварених про-
вијантом довезе из Астрахана, дошла је у исто време вест да је с бродовима стигао у
Аграхански залив, а даље да иде боји се зато што су бродови у лошем стању и тешко ће се
на њима пловити по великом мору. Ово је побудило Господара императора да предузме
друге мере. По његовом наређењу, сазван је ратни савет, у коме су закључили да ће војска
имати провијанта још само месец дана, и прихватили решење да поход сада обуставе, и да
се, поставивши гарнизон у Дербенту, врате у Астрахан.
На повратку је Господар император изволео да поред реке Сулак, седам миља од њеног
ушћа, на оном месту где се река Аграхан од ње одваја, утемељи нову тврђаву по имену
Светог Крста. Тамо је под командом пуковника Леонтија Сојмонова остало нешто пешадије,

340
драгуна с корпусом козака, који су после одласка Његовог Величанства завршили изградњу
тврђаве, која је имала да штити руске границе.
У то време, када се Господар бавио утемељењем ове тврђаве, атаман Красношчоки са
1.000 Донских козака и с 4.000 Калмика извршио је по наређењу Његовог Величанства напад
на жилишта Узмеја и утемишког султана Махмуда, о коме смо раније говорили, да би им се
осветио за њихову тврдоглавост. Септембра 25. числа кренуо је Красношчоки на поход, и
26. ујутру стигао непријатељским боравиштима. Тада је разорено све што је у првој акцији
остало или што су житељи довели у првобитно стање. Многи непријатељи су поклани, 350
људи је заробљено, 11.000 рогате марве је заплењено, осим што је свакојаких предмета и
драгоцености козацима допало. Септембра 30. числа стигао је одред назад армији, која је
била већ код аграханског ретраншмана, одакле су драгуни и лака коњица пошли назад сухим
путем, а пешадија морем на флоти у Астрахан. Господар је на своме броду кренуо напред,
4. октобра стигао у Астрахан благополучно, где је затекао Господарицу императорку, супругу
своју, са свима високим дамским особама које су се налазиле уз њу, у потпуном задовољ-
ству.
Док се Његово Императорско Величанство припремало за повратак у Москву, дошао је
из Гилана кабинетски курир Чеботајев са извештајем Његовом Величанству од руског
конзула Семјона Аврамова, који се налазио у Решту, и с писмом од везира или команданта
тога града губернатору Волинском, ове садржине: „Да тамошње житеље бунтовници много
угњетавају, те они ништа тако не желе као то да дође руска војска и узме их у заштиту.”
Господар, закључивши да ову тако добру прилику не треба испустити, сазове сместа ратни
савет, у коме су изабрали Сојмонова да још те јесени пребаци војску у Гилан. Команда над
овом војском, која се састојала из два пешадијска батаљона, поверена је пуковнику Шипову,
који је 6. новембра кренуо на поход у Гилан, а Господар с Господарицом и осталим високим
особама, које су се налазиле уз њих, другог дана крете из Астрахана, и 13. децембра торжес-
твено стиже у Москву. На тријумфалној капији, изнад проспекта града Дербента, био је
следећи натпис, који је циљао на Александра Великог као наводног саздатеља града, и
годину 1722. садржавао:
STRVXERAT HANC FORTIS, TENET HANC SED FORTIOR VRBEM
(Tо јест: „Саградио је тврђаву ову храбри, али је држи храбрији.” (В. Собранïе разныхъ
извѣстïй до Россïйской исторïи касающихся, том VII, стран. 264. Мѣсячныя Сочиненïя на годъ
1763, томъ I. Резидент Вебер у Измењеној Русији, део II, стр. 78. каже да је натнис гласио:
OMNES PORTAE SOLI APERINTVR PETRO)
Господар император затекао је у Москви неколико ствари које су тражиле ислеђење и
казну, и о којима нећемо пропустити да говоримо, али нам је најпре потребно да одвојимо
нешто времена да се вратимо у Персијску Државу, да бисмо сазнали у каквом се стању
бедни шах Хусеин до тог времена налазио.
Мир Веис, поклавши 1710. године са својим народом све Персијанце који су се налазили
у њиховој земљи, а потом торжествено проглашен за кнеза Кандахарског и војсковођу
афганског народа, пошто је савладао слаб персијански отпор, у власти се својој учврстио, а
даље није спроводио своје замисли. Намера се његова састојала у томе да своје отечество
ослободи од персијског ига, под којим се оно толико дуго налазило, што је срећно и извршио.
Целога свог живота, после тога, он је само одбрамбено дејствовао против Персијског двора.
Владавши, дакле, у пуној безбедности, 1717. године умре не помишљајући никада да буде
освајач Персије.
Мир Махмуд, његов син и наследник, био је много смелији и одважнији. Изазвавши страх
код суседа честим и успешним препадима, и уверивши се у пуној мери у немоћ Персијског
двора да овај није у стању да му одоли, дошао је на дрску мисао и решио да нападне шаха
у самој његовој престоници. Војска коју је имао састојала се не више него од 15.000 Афга-
наца, али када је 1720. године ушао у Персију, и једну провинцију за другом припајао својим
завојевањима, уништавајући мачем и огњем све што му се супротстављало, његова војска
је мало-помало, захваљујући овим успесима, нарасла на 60.000 људи, с којима је и пошао
право на престоницу Исфахан.

341
 Шах Хусеин, обавештен о походу тог бунтовника и како није био у стању, због својих лоших
прилика, да му пружи довољан отпор, послао је једнога свог дворанина као посланика
императору руском, тражећи од њега помоћ против Мир-Махмуда. У исто време послао је
преко пуковника своје гарде Махмуд-бега знатну суму новца са многим даровима Шамхалу
и Узмеју, с наређењем да они, колико је могуђе, регрутују војску и пођу к њему у помоћ
против бунтовника Мир-Махмуда. Ови су извршили његово наређење и, сабравши народе
који су се налазили под њиховом командом, послали су их у Персију под вођством Сурхаја,
каси-кумицког хана. Али, срећа није била наклоњена шаху.
У исто време, Дауд-бег, напустивши Дербент, где се због извршене пљачке 1712. године
налазио у затвору, окупио је 1.000 људи и похитао с њима Сурхај-хану, под изговором да их
жели довести шаху у помоћ и тиме посведочити своју верност. Сустигавши Сурхај-хана још
у Ширвану, објаснио му је да они сад имају згодну прилику да постану велики и у највећој
мери богати људи. Под својим вођством имају довољан број војника, са којима могу пре-
дузети нешто крупно, пошто је шаха притиснуо Мир Махмуд, и нико им се не може испречити
у остварењу њихових намера. Сурхај-хан, будући с Даудом још од раније друг у пљачкању,
лако је пристао на то. После овога, обојица су саопштили публично: „...да их је Бог побудио
да правоверне муслимане и суните од јеретичког персијског ига у коме су до сада страдали
избаве и јерес искорене. И да све правоверне људе, сјединивши их са собом, начине
слободним“. Ово је довело до тога да су сви пљачкашки народи пристајали уз њих у масама.
Са овим народима опљачкали су цео Ширван и Кубу, а напослетку напали су Шамахију, где
су све житеље персијског закона и самог хана убили и, задобивши као плен велико благо,
настанили се тамо.
Међутим, Мир Махмуд, не мењајући своје планове о обарању шаха Хусеина, залазио је
временом све дубље у Персију, и већ с почетка пролећа 1722. године стигао под Исфахан
без икаквог отпора. Афганци, немајући искуства у опсади градова, нису се могли надати да
ће га заузети друкчије до глађу. Због тога су га окружили са свих страна тако да му нису
оставили никакве везе са спољним светом, а себе су снабдевали свом потребном и нужном
муницијом.
Шах Хусеин имао је три сина и једну кћер. Мирза Зефи, најстарији син, био је врло при-
јатног изгледа и нарави, а због тога га је шах, отац његов, волео и за наследника именовао.
И да би га већ раније приучио владању, узео га је из сераја пре него што су почела заме-
шатељства, прогласио га за свог намесника, заповедивши министрима да га пуштају у све
савете и сматрају као наследника престола. Овоме младом владару није било тешко да при
првоме свом додиру са управом упозна све обмане министарства, па је већ стао помишљати
како да то поправи и дође најпре до извора из кога је проистекло то зло, но евнуси, плашећи
се свог пада, нису му дали времена за то. Нашли су начина да сруше Мирзу Зефија, тако да
је не само поново био смештен у серај него су му и очи ископали.
После тога обезбедили су они наследство другоме сину, Тахмасу, који је у свему личио
на оца. За време поменуте опсаде Исфахана, он је торжествено проглашен за наследника
престола, и генералисимуса целе персијске војске, што је учињено, како изгледа, ради тога
да изађе из града и сабравши војску размештену у околним провинцијама ослободи град од
опсаде. Тахмас, проглашен за шаха, улучио је прилику да с пет коњаника из града који су
Афганци држали у чврстој блокади изађе благополучно, но да ли услед непослушности војске
или због недобронамерности самог Тахмаса (који се бојао да после ослобођења града не
пострада као брат његов) никаква помоћ граду од њега није дошла, а из Ширвана још мање.
При том, мада су први месеци опсаде прошли унутар града у таквој тишини, као да није ни
био опсађен, крајем јула се почела јављати глад. Почетком октобра настаде већ потпуна
оскудица у житу и овај велики град био је доведен до најужаснијег краја.
У таквим лошим околностима, злосрећни шах Хусеин, слушајући вапај својих поданика,
признаде да је он узрок народне беде, и, да би је окончао, сам реши да оде у логор
Афганцима и да Мир-Махмуду преда круну и државу, што је и учинио 23. новембра (Мѣсяч.
Сочин. на годъ 1763. Томь II, стр. 410. Извештај о немирима које су Мир Веис и Мир Махмуд

342
изазвали у Персији.), а по другима октобра месеца исте, 1722. године (Исторïя о Персид-
скомъ Шахѣ Тахмасъ Кули-Ханѣ. Книга I, стран. 19).
Мир Махмуд, добивши на тај начин круну Персијске Државе, бацио је сместа шаха Ху-
сеина са већим делом његове породице у тамницу, а ради учвршћења свог престола, и при
том ради отклањања опасности која би могла лако наступити уласком руске војске у Персију,
реши да ступи у одбрамбени савез с Турцима, од којих се утолико више надао што је с њима
био исте вере. С друге стране, Дауд-бег и Сурхај, који су 1720. године овладали Ширванoм,
не усудивши се да се супротставе руској војсци која је ушла у Ширван, послали су у Цариград
тужбу против императора руског, и тражили заштиту, са обећањем да ће Високој Порти
уступити сву ону провинцију, док је за себе моле само као баштину.
Понуда ових разбојничких спахија била је на Порти утолико радије примљена, што су Тур-
ци и мимо тога помишљали како да тадашње персијске немире употребе у своју корист и
врате неколико својих провинција које су раније биле у њиховој власти, али које су за време
прошлих ратова морали препустити Персији. Диван је закључио да поменутим молиоцима,
као једновернима, треба дати помоћ. Муфтија, будући главни руски непријатељ, потврђивао
је из Алкорана тај закључак, а хан кримски друго није ни желео него да Порта прогласи себе
склоном да узме оружје против Русије да би могао задовољити злобу што је против Русије
осећао. Само се врховни везир показао као чувар правде и правичности, желећи да се најпре
упозна с тачним намерама императора руског.
Петар Велики преко турског изасланика који му је стигао у Астрахан, Мехмет-паше, са-
општио је врховном везиру да је своје оружје употребио у Персији само да казни за непријат-
ности које су његовим поданицима учињене од стране персијских бунтовника, и да је о томе
још пре него што је ушао у Персију обавестио Високу Порту, и при том да земљама његовог
султанског величанства никакве штете није учинио, и да намерава с Високом Портом закљу-
чени мир верно сачувати.
Таква декларација Господара императора могла је потпуно умирити Турке, али је Порта,
плашећи се даљих успеха или намера руских у Персији, а нарочито у оним провинцијама
које је помишљала да заузме и које јој се саме предају у поданство, послала Императору са
своје стране Капиџи-пашу с предлогом да император дагестанскоме кнезу Дауду (кога је
Порта већ примила под покровитељство и одликовала заставом и репом) допусти да се
користи спахилуком Ширване, јер у противном случају Порта тог кнеза, који јој је прибегао
под покровитељство, оставити не може. Император руски вратио је турског посланика са
одговором којим је велики султан морао бити задовољан, тим више што му је, с друге стране,
римски цесар Карол VI преко свог резидента у Цариграду ставио на знање да ако Порта
Отоманска подигне оружје на Русију, он, цесар, неће је оставити без помоћи. (Шмаус у
Историји односа између Северних сила, стр. 518. и 519.)
Његово Императорско Величанство, без обзира на турске претње и негодовања због
његове среће, послало је наредбу да се у Нижњем Новгороду пуном брзином настави рад
на изградњи бродова, а сам се за то време трудио да исправи и уреди разне корисне ствари
у држави.
Да би се помогло државној каси, која се при толиким великим трошковима на разне нужне
потребе била већ знатно испразнила, установио је наредбом, како за тада, тако и за убудуће
да се, када дође до какве потребе за новцем ради каквог неопходног посла, потражи начин
одакле та сума да се узме. А када се никакав начин не нађе, тада због нужде расподелити
ту суму на све чинове целе државе који примају плату, духовне и мирске, осим странаца
позваних у царску службу, како оних у војној служби, тако и мајстора, који по уговорима и
без уговора служе.
У исто време донета му је не мање тужна вест да се због неродице у многим местима
појавила у народу глад, од чега су неки и помрли. Одмах је донео закон да се у такво нужно
време од сваког чина узима сувишна пшеница и раздаје онима који немају за семе и за нужну
исхрану до новог жита, колико коме буде потребно, у зајам на признаницу. Такође да се и
од трговаца и предузетника, осим државних провијантских лифераната, одузима пшеница,
да је не би продавали по високој цени и тиме причињавали још веће тешкоће народу. По

343
сили обе ове невоље, које су се тад у исто време догодиле, Правитељствујушчи сенат није
оклевао да у име и по вишереченим наредбама Његовог Величанства предузме потребне
мере по свим колегијама и по другим службама.
Његово Императорско Величанство, старајући се о задовољењу државних интереса, и о
исхрани оних који оскудевају у телесној храни, старао се такође и о интересима Божјег
Величанства, који се састоје у православном вероисповедању и у живљењу по закону Bож-
јем, а ово обоје зависи од добро уређеног и наученог свештенства, чија је дужност да уче
хришћане и једном и другом. И мада је Господар император основао ради тога Свјатјејши
синод, и овоме наложио да се брине о таквим свјатјејшим стварима, он ипак није престајао
да се и сам тиме бави, желећи да, колико је могуће, уреди свештенство руско, да не буде на
штету и срамоту већ на пуну корист и похвалу руском хришћанству. Пред свој пут у Персију
заповедио је Светом синоду да пропише строго, када у којој епархији буду у црквама
упражњена или удова свештеничка и ђаконска места, да за те цркве на та места свештеника
и ђакона морају бирати сви парохијани ових парохија, и давати о њима својеручно изборна
писма да су ти изабрани људи добри, непорочни и да никаквог подозрења за јерес или
раскол на себи немају. И после тога да архијереји по обичају испитају и потврде сваког таквог
по правилима светих отаца. И ако по сведоџби њиховој, архијерејској, буде слободан од
подозрења, тада му заповедити да изучи књижице о вери и закону хришћанском, и друго, а
потом га посветити. Према тој намери, после повратка Његовог Величанства у Русију, обна-
родована је била наредба преко Правитељствујушчег сената да се деца активно служећих
попова и црквених клирика способна за школу по Духовном регламенту уче у архијерејским
школама.
А да народу не би било тешко, да се не би наносила штета приходима државним и да се
свештеници не би остављали да због недовољног дохотка живе са женом и децом у беди и
уздисању, одређено је наредбом Његовог Величанства по колико има да буде свештеника
при саборним и другим црквама. (По градовима, у саборним црквама које су при архијере-
јима, да буде по један протопоп, по 2 кључара, по 5 попова, по 1 протођакон, по 4 ђакона, по
2 псаломшчика, по 2 пономара. А у осталим саборним црквама које се не налазе при архи-
јерејским домовима, да у свакој буде по један протопоп, 2 попа, 2 ђакона, 2 ипођакона, и 2
пономара. Где због величине парохије два свештеника не могу изаћи накрај, тамо и три
човека да буду, само с таквом одредбом да више од три стотине домова ни у великој па-
рохији не буде, него да у једној парохији са једним свештеником буде 100 или 150 домова.
Где су два свештеника, тамо 200 или 250. А тамо где су три свештеника, да буде највише до
300 домова, а уз те попове више од два ипођакона да не буде.)
Наређено је такође да се у синодалној области и у архијерејским епархијама у свим
манастирима што хитније направи списак колико се у тим манастирима - у мушким монаха,
а у женским монахиња налази, и да се од тада убудуће нико не постриже, а колико од
пописанога броја монаха и монахиња нестане, о томе извештавати Синод сваког месеца, и
на ова упражњена места одређивати оне војнике који више не могу служити.
О спасењу душа хришћанских старало се Његово Величанство такође непрекидно. Обно-
вио је своју наредбу да људи сваког чина, звања и стања, обојег пола и сваког узраста у
васкрсне (тј. недељне) дане и Господње празнике иду у цркву Божју на вечерњу, јутрењу и
нарочито на свету литургију, и да се сваке године исповедају, на што су парохијални свеш-
теници, а такође и званичници и старосте дужни пазити, и оне који не раде тако каштиговати.
(На конференцији коју су одржали Синод и Сенат по наредби Његовог Величанства,
одређени су и у тој наредби назначени следећи Господњи празници: 1. Обрезање, 2. Бого-
јављање, 3. Сретење Господње, 4. Благовештење пресвете Богородице. 5. Цвети, 6. Пасха
Христова и остали дани Светле Седмице, 7. Вазнесење Господње, 8. Силазак светог Духа,
9. Рођење претече и крститеља Јована, 10. Спомен светих апостола Петра и Павла, 11.
Преображење Господње, 12. Успеније пресвете Богородице. 13. Усековање часне главе
Претечине, 14. Рођење пресвете Богородице, 15. Уздизање Часнога крста, 16. Ваведење
Богородице, 17. Рођење Христово.)

344
 Заборавили смо да говоримо о стварима које је Господар император, стигавши из Персије
у Русију, затекао, веома противним његовим намерама. Именовао је трибунал за ислеђење
тих ствари. Између осталог, окривљени су били прво кнез Менчиков и барон Шафиров. Њихо-
ви преступи мени нису сасвим познати. Али кад размислимо да је Менчиков био изузетни
љубимац Господарев, а Шафиров такав министар који својим услугама, учињеним Руској
Држави, једва да није превазилазио све остале, и насупрот свему томе ако узмемо у обзир
трибуналну и по извршеном испитивању изречену пресуду, можемо основано закључити да
су преступи њихови били врло велики. Јер је кнез Менчиков не само свој иметак који му је
био поклоњен у Украјини и Пскову и који му је сваке године доносио до 600.000 рубаља, осим
још и велике суме новца у готову, него и сву љубав и милост код Господара изгубио. Пресуда
над бароном Шафировим била је, како изгледа, сразмерно његовом преступу још строжа.
Он је осуђен не само на лишење иметка и достојанства него и на лишење самог живота.
Само су оне горе поменуте заслуге његове биле силни његови посредници код Његовог
Императорског Величанства, којима је још Њено Величанство, најплеменитија Господарица,
сећајући се, поред осталог, и оне верне услуге што ју је овај министар показао у прутском
случају, својим молбама свом најдражем Супругу дала толико поткрепљења да му је на крају
поклоњен живот и уместо смрти, лишен достојанства и иметка, прогнан је са целим својим
домом у Сибир у изгнанство, где је остао све до идуће владе. Остали, који су били ухваћени
у својим преступима, добили су такву новчану каштигу да им више није ни на ум долазило
да презиру своје дужности.
Пред крај месеца фебруара кренуо је Господар са целим својим двором из Москве у
Санктпетербург, куда су 3. марта сви стигли благополучно и на свеопште задовољство
тамошњег народа. Неколико дана пре тога дошла су тамо два хесен-хамбуршка принца, које
је Господар император примио веома милостиво, и на њихово тражење дозволио им да
одмах ступе у његову службу, давши им чин капетана у гарди и одредивши им свакоме по
6.000 рубаља годишње пензије.
Порта Отоманска, у међувремену, била је испрва донекле задовољна декларацијом
Петра Великог, али је извештај њенога посланика, Капиџи-паше, који се вратио, а уз то и
онај што га је Дауд-бег послао да Русија продужава снажне припреме за Персију, обновио
код ње пређашње неспокојство. Муфтије и сви угледни чувари Алкорана, једногласно су
објашњавали Дивану да како мухамедански закон и част тако и добро Отоманске Високе
Порте не дозвољавају да се цару допусти даљи напад на Персију, него чак наређују да му се
без оклевања супротстави као непријатељу. Ово се нимало није допадало врховном везиру,
па је он ту и пројектовао да опет пошаље у Русију једног агу и тражи од цара да се коначно
изјасни, уз упозорење да ако он Дербент и друга заузета места не напусти, Порта ће
поступити с њим као са непријатељем. Овај предлог су сви примили, а уз то су разаслате
наредбе свим пашама у Азији да с војском и свим ратним потребама буду у стању приправ-
ности.
Француски двор, који је хтео да држи Турке у приправности за случај да му затребају
против цесара римског, и стога није био рад да ступе у рат с Русијом, предузимао је све
начине да их одржи у миру с Русијом. Министри тог Двора, Кампредон у Санктпетербургу и
Бонак у Цариграду, нису престајали са трудом да остваре мисао свог владара. Управо у то
време када су у Турском дивану држане поменуте конференције, добио је Бонак из Санкт-
петербурга од Кампредона преко курира писма, на основу којих је Бонак најјаче уверавао
врховног везира: „Да Цар намерава да Прутски мир свето и ненарушиво сачува, и да се он
веома чуди неспокојству које Висока Порта због његових персијских подухвата осећа. Али,
да би Његово Султанско Величанство још више био уверен у то да он, Цар, уопште не
намерава вршити даља завојевања у Персији, он је спреман да с Портом закључи мировни
споразум, али само на тај начин да за заштиту руских граница све што је освојено остане
њему. Он ће, дакле, очекивати од Порте одговор на ово, и пошто га добије, он ће се преко
свог изасланика, кога ће послати ради тих мировних разговора, још више изјаснити.”
Ова је изјава преко мере обрадовала врховног везира, само је радост пресечена извеш-
тајем добијеним из Азије, да је четири хиљаде руских војника дошло већ до самог Тифлиса,

345
и да још већи број долази за њима. У таквим сумњивим околностима био је послат означени
ага у Санктпетербург, где је заједно с поменутим француским куриром стигао последњих
дана месеца марта.
Претње, којима су писма послата преко аге из Цариграда била пуна, нису нимало упла-
шиле Петра Великог у персијским његовим потхватима. Сместа је наредио генералу кнезу
Галицину да војска од 80.000 људи, која се под његовом командом налазила у Украјини, буде
у приправности, куда је и дванаест инжењера послато. А сам, 24. априла, оде у Кронштат,
где је извршио смотру флоте, наредио да се наоружа 26 линијских бродова и 40 галија, и да
буду спремне за поход.
Ова наредба Његовог Императорског Величанства о морским ратним припремама на
Северу, проузроковала је код поморских сила велику недоумицу. Краљ дански био је први
који је очекивао напад од Русије, делом зато што се опирао да да Господару руском титулу
императора, а делом због Холштајнског Херцогства, чији је већи део био присвојио за себе.
И због тога, не знајући тачан узрок намере руске флоте, принуђен је био да с великим трош-
ковима припреми флоту и сувоземну армију за одбрану. Припрема узалудна, јер намера
Његовог Величанства није била у томе да изврши напад, већ само да исплови са флотом на
море по обичају, ради своје забаве и да би се људи његови научили морепловству, како ћемо
после видети.
Месеца јуна, Господар, у пратњи њихових величанстава херцога холштајнског и обојице
горе поменутих хомбуршких принчева, отпутова у Кронштат, одакле се са целом флотом
упутио ка Ревелу и даље на Балтичко море, где ћемо га и оставити како се забавља, а
погледаћемо за то време шта се с персијским послаником, на другом месту поменутим
Измаил-бегом десило.
У време када је Измаил-бег био наименован за посланика у Русији, био, је већ запаљен
огањ побуне скоро по свим провинцијама преко којих му је било веома тешко проћи, тако да
је једва 1722. године могао да се пробије до Решта. Он је био опуномоћен од шаха Хусеина
и од његовог сина шаха Тахмаса да као што смо пре говорили закључи с руским импера-
тором савез против побуњеника Мир-Махмуда, а да за такву помоћ обећа неке провинције
поред Каспијског мора. Измаил-бег је био на путу онда када се шаху Хусеину десила нес-
рећа, и због тога није пропустио да сврати шаху Тахмасу, кога су сви верни Персијанци
признавали за јединога законитог наследника престола, и да тражи од њега потврду. Шах
Тахмас још нимало није био учврстио своју власт. Напустивши Исфахан, странствовао је по
удаљеним провинцијама, и налазио се у то време час у Ардевилу, час у Таврису. Осим тога
био је владалац слабе памети, који је, као и отац његов, у свему ишао за саветима својих
министара.
Везир, или губернатор града Решта, знајући слабост Тахмасову, наумио је да себе
прогласи самосталним у Рештијској провинцији, и због тога се старао да задржи посланика
од пута у Русију, да не би иначе Тахмасовим и руским савезом његова намера била осу-
јећена. Насупрот томе, руски пуковник Шипов, који је баш у то време био у Решту и приметио
намеру везирову, настојао је на сваки начин да Измаил-бега пошаље у Русију, предвиђајући
колико ће Господару императору бити пријатно ово посланство. С друге стране, и сам
Измаил-бег држећи се своје инструкције и пуномоћства које му двојица владара дадоше,
није хтео да одустане од свог пута. А како му је изгледало згодније да путује бродом преко
мора него копном, то је пуковник Шипов, одвевши га на брод, издао команду поручнику
Луњину и Татишчеву да га превезу у Астрахан, где су марта месеца 1723. године стигли
благополучно.
Из Астрахана је Измаил-бег пошао право у Санктпетербург, где је по налогу Његовог
Императорског Величанства био примљен на следећи начин: када је добијен извештај да је
он, посланик, од Шлиселбурга морем стигао до близу града, и зауставио се недалеко од
Александроневског манастира, 10. августа увече послат је тамо пристав столник Фјодор
Протасјев на јахти, да прими и прати посланика. Другог дана ујутру кренуо је посланик на
тој јахти са приставом низ реку Неву. У часу када је ступио на јахту, указана му је част од
командујућег официра и од војника оружјем и лупањем у добош, а извршен је и плотун с те

346
јахте из једанаест топова. За то време, састале су се на Неви јахте „Тирншоти” и „Буери“, и
пловиле су њоме све док посланик није стигао и прошао мимо њих ка своме квартиру. Када
је био преко пута ливнице, са тврђаве санктпетербуршке био је топовским хицима поздрав-
љен из двадесет једног топа. Исти поздрав учињен му је и кад је излазио на обалу, из
тринаест топова с јахте. Пут његов ка одређеном му квартиру био је овакав: на почетку су
пред њим ишла три шахова дворанина с палицама. Иза њих је ишао посланик с приставом,
позади посланика носио је човек његову сабљу, а потом је ишла свита посланичка. Када се
приближио улазу у палату, официр страже који је с 36 војника додељен посланику као
стража, одао му је почаст алебардом, а војници подизањем оружја на поздрав и лупањем у
добош. Пустимо, дакле, Измаил-бега нека се одмори од свога пута, до часа аудијенције, а
погледајмо дело дивљења достојно, које је другог дана, и то 12. августа, учињено у Санкт-
петербургу и Кронштату.
У четвртој глави ове историје поменули смо неки стари бродић, што га је Господар Петар
Велики, када је био још момак, нашао у Измаилову, дао да се поправи и на њему се забав-
љао. Ми смо видели да је управо тај бродић пробудио у његовом храбром духу ревност за
устројење руске флоте, чијој сили Југ и Север нису могли да се супротставе. Његово
Императорско Величанство, сматрајући овај бродић не без основа почетком своје ратне и
трговачке флоте, и из тог разлога назвавши га „Дедицом”, хтео је пренети га из Москве у
Санктпетербург да би га сачувао као један споменик, на коме би и најудаљеније руско
потомство могло видети у каквом је стању Петар Први затекао у Русији поморску силу, и у
какво ју је потом довео. Пренос овог бродића, достојног тако велике почасти, хтео је обавити
највеличанственије у присуству целога свог императорског двора, целе поморске армије и
свих иностраних посланика.
Господар је, налазећи се почетком ове године у Москви, заповедио да се поменути
бродић пренесе у Санктпетербург, где су га у оно време када се, месеца јула, Господар на
Балтичком мору забављао, поправили и украсили на најлепши начин. Почетком августа
месеца, Његово Величанство се вратило са флотом у Кронштат, а у међувремену пошаље
наредбу да се у пратњи 200 јахти тај бродић довезе на једној галији у Кроншлот, куда су
позвани били и цео двор његов и сви инострани посланици на заједничку прославу приспећа
бродићевог у пристаниште кронштатско. Једанаестог числа је ова наредба извршена. Гос-
подарица императорка и сви позвани гости дошли су у Кронштат, где су на галерији прис-
танишној за Њихова Величанства и за приспеле госте били постављени разни шатори.
Поменуте јахте, стигавши у Кроншлот на означено им место, и испаливши моћну топовску
салву, бацале су сидра и подигавши нове стегове, поздравили свог „Дедицу“, а потом су
пошле у пристаниште, осим галије која је с бродићем преко целе те ноћи остала на мору.
Другог дана поставила су се од места где се галија налазила до Кронштата 22 брода у ред,
поред великог броја јахти и других лађа, које су све биле топовима снабдевене. Његово
Императорско Величанство дошло је лично до бродића и, спустивши барјаче, поздравило га
својим императорским стегом, а потом је попевши се на њ крманио, а генерал-адмирал гроф
Апраксин са још два адмирала и адмиралитетски пуковник, или како га је Господар назвао,
„Бас“, Иван Михајлович Головин, били су веслачи. Прво је Господар изволео да се мало
прошета по мору, а када су били пред целом флотом, поздрављен је био бродић од стране
целе флоте паљбом из 301 топа.
Тада је почела пловидба бродића ка пристаништу, са кога су Господарица императорка
са својим хофдамама, министри и сви други каваљери посматрали. Бродић је пловио нешто
поред великих бродова постројених у ред, од којих је сваки имао са својим стегом и плотуном
из свих својих топова да га поздрави. Најзад, када је „Дедица” већ ушао у пристаниште, деца
су му његова одала последњу почаст генералном салвом из неколико стотина топова. После
тога су сва господа пошла да га разгледају, а онда је Господарица императорка све угостила
најдивније обедом и вечером, где није било пропуштено пити у здравље „Дедице“, од кога
воде порекло толико бројна и силна деца на донском, невском, двинском и волшком ушћу.
Бродић је овај потом био пренет и ради вечнога спомена постављен у Кронверк-санкт-
петербуршкој тврђави, са оваквим натписом:

347
 „Овај бродић дао је Петру подстрека да ступи на море,
овај бродић је отац целе руске флоте,
под императорским је грбом он на мору,
овај трон руског Нептуна, Велту страх.”
Пошто је завршено ово изванредно торжество, вратио се Господар император са Госпо-
дарицом и са свом господом у Санктпетербург и 14. августа више речени персијски посланик
Измаил-бег примљен је код Његовог Величанства у публичну аудијенцију, која је овако текла:
послат је био по њега пристав у императорској барци, са пристаништа сенатског, а за служ-
бену пратњу и остале његове људе било је још петнаест других барки, које су све ишле ис-
пред барке императорске. Допловивши до пристаништа преко пута посланикове куће,
пристав је пошао к њему у кућу, одакле су обојица дошла на пристаниште и узевши са собом
тумача сели у барку, у којој је испред посланика секретар његов држао у рукама шахову
грамоту упућену Његовом Императорском Величанству која је била у сребрној футроли од
персијског материјала, а остали му подређени људи сели су у друге барке и пловили напред.
И тако су сви пристали у Сенатском пристаништу, где су испред сенатских апартмана и
испред аудијенц-камере на тргу стајала два батаљона Ингерманландског и Бутирског пука
са заставама, с добошима и војном музиком.
Када је посланик ступио на обалу, официри су га салутирали алебардама, а војници су
дигли пушке на поздрав, свирала је музика и лупало се у добош. Посланика су дочекали на
доњем рундуку Дашков, на горњем прагу бригадир Леонтијев, а испред аудијенц-камере
генерал-мајор Ушаков. Његово Императорско Величанство стало је тада под балдахином
поред трона својега. А посланик дошавши пред камеру, извукао је свој јатаган и предао свом
човеку, а скинуо је и обућу, док су сви његови људи били без сабљи и без јатагана. Потом је
од секретара својега узео грамоту, и ступивши у аудијенц-камеру, поклонио се Његовом
Императорском Величанству три пута, први пут ушавши у салу, други пут у средини сале, а
трећи пут приступивши престолу, и потом је одржао следећи говор:
„Свевишњи Бог створио је Ваше Величанство као подобије сунца које сија и осветљава
сву васељену, и као што се звездама користи свако створење тако и од Вашег Величанства
сви на овом свету живући добијају милосрђе. Од Бога дата Вашем Величанству срећа, не
допушта да би се ко Вашем Величанству могао противити. Престо Вашег Величанства тако
превасходи две друге, као што најсветлија звезда има преимућство над другима. Господ Бог
је тако оснажио десницу Вашег Величанства и наградио узвишењем Круну Вашег Величан-
ства исто као Цара Феридуна пространом државом, Цара Џемшида милошћу, а Цара Кија-
вана славом. (Ови су цареви, према персијским летописцима, владали и славни били за
време свеопште монархије.) Храбри и непобедиви, и у садашњем веку превелики Импера-
торе, нека буде над тобом милосрђе Божје!
Милосрђем Божјим познату свима срећу достигавши, Престо и Државу добивши, мој
свемилостиви Господар (чије је милосрђе слично Кимији), Његово Шаховско Величанство
послао је мене најнижег, ради обновљења и учвршћења присног пријатељства и у одсутности
својој ради поздрава, желећи да срдачно пријатељство које сад међу Вама постоји буде
умножено и дуговечним са обе стране сачувано и одржано.”
По завршетку говора, посланик је поднео шахову грамоту Његовом Императорском Вели-
чанству, коју је примио канцелар, гроф Головкин, и положио на сто, после чега је посланик,
приступивши трону Његовог Величанства на коленима целивао скуте, а Његово Импера-
торско Величанство дозволило му је потом да му целива руку и упитао га за шахово здравље.
После тога одведен је био посланик на исти начин како је био и доведен.
Септембра 12. дана, на основу датог му од шаха Тахмаса пуномоћја, закључио је посла-
ник с руским министарством уговор, по сили кога је Његово Императорско Величанство
обећало шаху Тахмасу пријатељство и снажну помоћ против бунтовника, а насупрот томе је
шах уступио занавек Његовом Величанству и Држави Руској персијске провинције на Кас-
пијском мору, и то: Дагестан, Ширван, Гилан, Мазандеран и Астрабад. Потом, 14. дана истог
месеца, следила је његова опроштајна аудијенција, а после неколико дана крену он назад у
Астрахан.
348
 Међутим, из Персије је преко курира стигла вест о томе да је руска војска заузела пер-
сијски град Баку. Генерал-мајор Матушкин, примивши од Његовог Императорског Величан-
ства инструкцију за поход на Баку, пошао је јуна 20. дана из Астрахана са четири пука на
ескадри која је била подељена у три групе. Прва група је стајала под његовом командом,
као главног команданта. Друга, под командом генерал-мајора кнеза Трубецког, а трећом је
командовао бригадир кнез Борјатински. Над артиљеријом је имао команду мајор Хербер.
Јула шестога дана, стигли су пред Баку, где су бродови посред залива спустили сидра.
Матушкин је понео са собом из Астрахана писмо од персијског посланика Измаил-бега
султану или губернатору града Бакуа, у коме се писму посланик старао да приволи султана
да преда град Русима. Ово је писмо послао Матушкин по мајору Нечајеву у град, и при том
му наложио да каже „да је дошао по наредби Великог Господара Императора Сверуског да
узме град у заштиту од бунтовника; због тога се нада да се султан неће противити његовим
намерама, него ће, штавише, поступити по савету који му је дао Измаил-бег“.
Но Бакинци су се налазили у пређашњем свом упорству, и дали овакав усмени одговор:
„Житељи града Бакуа, верни поданици шахова величанства, већ су четири године бунтовнику
Дауду одолевали, па и убудуће, ма колико тај бунтовник живео и ма колико се моћним
начинио, они се њега не плаше, и због тога војску за помоћ - ниједног војника, и провијант -
ниједан батман за себе не желе. А што се тиче писма посланиковог, оно је писано у Русији,
а осим тога они нису обавезни да слушају савет Измаил-бега, нити да примају од њега на-
ређења.”
По таквом одговору, Матушкин закључи да ће пре императорско оружје натерати султана
на послушност него његове речи, и нареди да се сместа започну потребне припреме за
напад. Најпре је командовао двојици пуковника да се са четири батаљона искрцају на обалу,
а артиљеријски мајор Хербер добио је заповест да држи у приправности два бомбардирска
хекбота и још пет других на којима су били топови од 18 фунти. Ујутру, јула 21. почели су
превозити одређене војнике на обалу, који су се заштитили препрекама.
Међутим, из града започе снажан коњички испад, али паљба из два руска пољска топа
одбила их је брзо назад. Тада су и остали артиљеријски бродови подишли ближе граду, и у
полукругу бацили сидро. Опсађени су мислили да спрече бродове гађањем из својих топова,
но када су већ са бродова топови почели да дејствују, Персијанци ни часа не издржаше и
побегоше од својих топова.
Мерзери руски отворили су такође ватру, и од треће бомбе настаде у граду пожар. Тог
дана до вечери бачено је 94 бомбе на град. И како из батерије на обали, састављене из
четири хаубице, тако и са бродова, дан и ноћ гађали су у пролом који је за четири дана већ
довољно био проширен. Али опсађени још никакве склоности ка предаји нису показивали.
25. числа наређено је било да се град заузме на јуриш, ради чега је и учињен распоред,
али то није било могуће извести, зато што је те ноћи почео да дува са обале снажан ветар,
који је бродове одвлачио с места тако да ни паљбу није било могуће продужити, и опсађени
су добили тада прилику да зазидају проломе.
Следећег јутра ухватили су Персијанца, по коме је Матушкин послао султану и житељима
града писмо у коме их је корео „што нису поверовали писму опуномоћеног посланика
шаховог и што су се успротивили његовом савету, а такође и увредили њега, генерал-мајора,
тиме што посланика његовог нису пустили у град. Требало би да схвате да је градски зид
њихов, ма колико био јак, руским зрнима ипак разорен; да су проломе зазидали и цемен-
тирали, али им то неће помоћи; цемент нема времена ни да се осуши, јер се од првог хица
опет развалити може. И због тога нека се предају на дискрецију, што ако учине - обећава им
се свевисочајша императорска милост, као и то да ће свако са својим имањем остати без
најмање непријатности. А ако се и даље буду противили, и истог се дана на милостиву
дискрецију не предају, при неминовном заузећу града никоме никаква пардона неће бити
учињено”.
Ово писмо је имало такво дејство да није ни један сат прошао како је добијено, а опсађени
су истакли беле заставе на кулама крај мора, после чега су из града дошла четири депутата
са изјавом да житељи желе да предају град и моле да им се опрости што су пружали отпор.

349
У присуству ових написао је Матушкин уговорне тачке, а потом је извршен улазак у град, где
је нађено 80 топова бронзаних и железних, и две велике хаубице без лафета, а праха и зрна
веома мало.
Завојевања учињена на шведској страни, и тада задобијена на персијској, охрабрила су
Господара императора надом у трајну безбедност Русије. Остала је још једна страна, која је
највише брига задавала, то јест страна кримских Татара, који никад у спокојству и миру не
могу бити обуздани. Од Кијева низ Дњепар до Црног мора и од реке Самаре до самог Крима,
нема ничег осим голе пустиње. Истина, Запорошци на западној обали Дњепра на граници
татарској имају своја станишта, а Малоруси су сви поред реке Дњепра. Али, на верност првих
тада још није било могуће сасвим се уздати, а и већи део њихов с Мазепом, издавши, остаде
с Татарима, а Малоруси, будући још из старине напојени млеком пољским, многи су имали
више склоности тамо него овамо, због чега често многи и у Пољску одлазе, како се то и ове,
1723. године догодило, због чега су и послате наредбе да се дуж пољске границе на згодним
местима поставе јаке заседе.
Ово је било узрок што је Господар император почео наново да се брине да такву пог-
раничну област, која је толиким татарским препадима била изложена, насели таквим наро-
дима на чију ће се верност и храброст Држава Руска моћи потпуно ослонити. Од свих осталих
европских народа, Срби су му изгледали најпогоднији. Јер, мислио је он при том на оне Србе
који су за време владавине високославне успомене господара цесара римског Леополда
прешли из турске области у Државу Цесарску, а неки су се и пре тога у своме старом
отечеству, као у Славонији и Хрватској находили, и ако ти Срби тако верно служе владаоцу
другога племена и другог верозакона, колико би верније служили владаоцу који је с њима
једног племена, следствено и једног језика, а при том и једне вере. Закључак је био основан
на самој стварности, па је стога Господар и закључио да истим Србима насели поменуте
граничне области. Средство које је употребио да их добије, састојало се у томе што је послао
к њима мајора Ивана Албанеза, о коме смо говорили приликом излагаша о догађајима
црногорским, с писмом следеће садржине:
„По милости Божјој, Ми, Петар Први, Император и Самодржац Сверуски итд. итд. итд.
Објављујемо путем овога свима који то треба да знају: пошто смо решили да у Нашим
украјинским градовима држимо неколико коњичких хусарских пукова од српског народа, и
ради призива и пријема њиховог у Нашу службу, поверили смо мисију мајору Ивану Алба-
незу. Због тога обећавамо: ко из поменутог народа дође добровољно у Нашу службу, биће
му дата Наша плата, а такође и рације и порције према њиховим ранговима и службама као
што су то добијали од Његовог Величанства, Цесара Римског, за протеклих ратова, без икак-
ве разлике. А који од њих дођу у Наш Империјум, у службу Нашу, са женама и децом, биће
им додељена за живот обрадива земља, па кад се у Нашој Империји у већем броју населе,
они ће од Нас свемилостивом пажњом и нарочитим Нашим Императорским привилегијама
бити награђени; а ко од официра означенога народа сакупи и доведе у службу Нашу цели
пук, томе ће се с Наше стране дати над истим пуком чин пуковника. А ако ко од њих дође у
Наш Империјум без пушке, томе ће се дати Наша пушка као прва плата, по обичају хусар-
ском, у шта они без икакве сумње могу бити сигурни. За потврду овога што је написано, дато
је ово с Нашим својеручним потписом и Нашим печатом, у Санктпетербургу октобра 31. дана,
1723. године.
ПЕТАР”
Овај велики и по царским својствима сасвим беспримерни монарх, уредио је и већ привео
сувоземну и поморску војску у такво стање да је не само Русија постала тиме безбедна од
свих суседа, и у целој Европи славна, него је и најмањи покрет ове војске изазивао ужас код
околних сила. Осим тога ударио је темељ разним мануфактурама, фабрикама и другим
многим уметностима и безбројним мајсторствима, за које Русија до тога времена ништа није
знала. Пронашао је и открио толике златне, сребрне, железне и других метала и минерала
руде, сакривене у недрима земаља руских, чије истраживање до тада никоме ни на ум није
падало. Завео је у толиким руским пристаништима са свим народима прописну трговину,
чије је и име и дејство било сасвим ишчезло, и закључио с другим силама комерцијалне
350
уговоре о каквима Руси пре тога ни појма нису имали. Оснивањем Светог синода искорењи-
вао је толике празноверице у руском хришћанству и незакониту самовољу највишег свеш-
тенства. Оснивањем Правитељствујушчег сената и толиких разних колегија заводио је
правосуђе, о коме руски поданици до тада нису много знали, и такође обуздавао оне судије
који у суђењу и пресуђивању, осим самовоље, другог закона нису имали. Једном речју, довео
је Русију у такво стање да је она и споља и изнутра славна и срећна постала. Овај премудри,
и у својим - Њим самим просвећеним, миром са свих страна ограђеним, и свим благостању
служећим средствима снабдевеним - земљама већ успокојени Господар, старао се још само
о томе како да све што је урадио, остане после смрти његове непоколебљиво.
Када је мислио о томе како су невешти наследници цара Ивана Васиљевича били узрок
нестанка добрих установа тога владара, разорили темељ што га је он трговини и општем
спокојству ударио и, следствено, уништили све муке и напоре тога славног господара за
благостање Русије, западао би у крајњу тугу, помишљајући да ће и његове муке од потомака
његових бити можда исто тако упропашћене.
Имао је тада три кћери и једног унука. Али је требало да остави Русији такова владара
који би у себи имао његов дух, то јест, који би Русији био исти такав господар и отац какав је
био он, с обзиром на то да би све што је учинио за славу и срећу својих поданика било
напразно и да би се све вратило у првобитно непостојање, ако исти такав ревносни, трудо-
љубиви и опште добро љубећи владалац не буде наставио да влада толиким великим њего-
вим и преславним установама и делима, и продужио послове по назначеноме од њега плану,
али међу својом децом он таквог жељеног наследника није находио. Држава његова је
велика, а поменута дела још већа; дечјој памети, дакле, то није могао поверити. Још је и за
грех себи рачунао ако би својим љубљеним поданицима, који су му у напорима његовим,
животом и имовином помагали - оставио на крају владара који не зна да влада.
Господарица Катарина Алексејевна, супруга његова, бивала је с њим на многим његовим
походима; у дужностима и егзерцицијама поморске и сувоземне војске, подражавајући свога
господара и супруга, много пута је с војницима на копну и на мору вежбала; била је с њим,
такође, у пословима и свим установљењима; високе његове намере биле су јој потпуно
познате, једном речју - Катарина је била с њим свуда и у свему, као ученик са учитељем.
Управо она му је једина изгледала достојна и најпогоднија да наследи и изврши све његове
узвишене подухвате и дела која стреме искључиво срећи прељубезног отечества руског. И
мада је он, као самовласни господар, могао у питању постављања овог наследника, као и у
другим стварима, поступати по свом благонахођењу, не тражећи ни од кога сагласности,
ипак, плашећи се да после његове смрти не буде метежа, у Русији до тада у таквом случају
не необичних, а знајући и то да има још староштампаних, необрезаних срдаца и ушију који
би таквим метежима могли бити почетак и потпора, хтео је да свакога најпре обавеже страш-
ном заклетвом на потпуну сагласност с његовим избором и непоколебљиву послушност,
како смо о томе већ раније говорили.
Изабравши, дакле, Господар за свога крунског наследника своју најдражу и најдостојнију
супругу, реши, док је још жив, да је увенча венцем императорским, што је и објавио 15.
новембра овим својим верним поданицима овако:
„Пошто је свима познато да је у свим хришћанским државама неизоставни обичај да
Потентати своје супруге крунишу, и не само сада него и некад, у православних императора
грчких, то је много пута бивало. И то: Император Василиск супругу своју Зиновију, Император
Јустинијан супругу своју Лупицију, Император Ираклије супругу своју Мартинију, Император
Лав премудру супругу своју Марију императорским венцем крунисаше, а и остали су исто
чинили, о којима овде опширно говорити нисмо нашли за потребно.
И пошто није непознато да смо у протеклом двадесетогодишњем рату толико тешке муке,
и сами страх од смрти одбацивши, сопствену Нашу Персону за отечество Наше полагали,
да смо с помоћу Божјом и окончали, те Русија тако часног и корисног мира још није видела,
и у свим стварима такву славу никада није имала у којим је горе описаним Нашим напорима
Наша љубезнејша Супруга, Господарица Императорка Катарина велика помоћница била, и
не само у овоме него и у многим ратним дејствима, одбацивши слабост женску, вољно је
351
била уз Нас и колико могла помагала, а највише у Прутској бици с Турцима (где је Наше
војске било двадесет две хиљаде, а Турака двеста седамдесет хиљада) како је она у скоро
очајном положају мушки, а не женски поступала, познато је целој Нашој армији, а преко ове,
несумњиво, и целој Држави. Због тога, по датој Нам од Бога самовласти, намеру Нашу да
за такав труд Супруге Наше Њу крунисањем наградимо, ако Бог да, и извршимо то ове зиме
у Москви, објављујемо свим Нашим верним поданицима, према којима Ми Нашом Импера-
торском милошћу непрестано благонаклони остајемо.”
Намера је Његовог Императорског Величанства била да још те године оде у Москву ради
окончања овога тако важног дела, за што су вршене и најбогатије припреме. Али болест,
која је његовом здрављу често досађивала, принудила га је да то одложи до другог времена.
Међутим, имајући на уму персијске подухвате и обећање шаху Тахмасу, послао је наредбу
својим поданицима Татарима и Калмицима, да буду спремни за поход на Персију. Али се
морао бринути и о безбедности са турске стране, јер су успеси руског оружја у Персији били
за Турке сасвим неподношљиви, због чега су тражили сва средства да наруше мир с Русијом.
С друге стране, како је ове или прошле године малоруски хетман Скоропадски умро, тамош-
њи украјински козаци послали су у Санктпетербург своје депутате са захтевом да им се дају
њихове древне слободе, које су, како им се чинило, за време владавине Његовог Величан-
ства тобож нарушене биле. Захтев, који је при тадашњим околностима личио више на неку
потајну смицалицу него на правду.
Господар император, кога предострожност никада није напуштала, ставио је украјинске
депутате у затвор, а у Украјину послао својим генералима наредбу да мотре на поступке
козака, као и на покрете кримских Татара, који су од цариградског султана имали наређење
да буду у приправности. Послана је била наредба и бродоградилишту вороњешком да убрза
изградњу флоте, како би у случају турског или татарског напада било могуће учинити с њом
на Азовском мору диверзију, и тиме обезбедити завојевања на Каспијском мору.
Петар Велики је вршио такве припреме за отпор, али није нимало желео да се упушта у
нове ратове, и зато је послао опет курира у Цариград своме посланику да овај изјави
врховном везиру „да он истинску склоност има према одржању искреног пријатељства с
Његовим Султанским Величанством; да персијско питање није од такве важности да би
њихово пријатељство тиме морало да буде нарушено; да његова намера не иде за тим да у
Персији успостави своју власт већ само да своје поданике у њиховој трговини, а младог Шаха
по сили датог му обећања заштити у законитом његовом праву и претензији од бунтовника,
од кога обећања он без повреде своје части одступити не може; у крајњем случају, он је
дужан да Шаху покаже своју добру вољу. Ниједно место, које ће можда још освојити, он не
мисли да задржи за себе, осим она за која Порта буде сматрала да Му је неопходно дати
ради покрића и безбедности руских граница. А ако Порта затражи да јој се уступе већ осво-
јена места, онда боље нека изволи да се пре тога изјасни о пројектованом еквиваленту, па
ће на то моћи очекивати одговор“.
Пошто је упутио такву мирољубиву декларацију, Господар император је продужио да се
бави пословима који су се тицали унутрашњег добра. Приликом оснивања колегија, он је
прописао да се Берг-колегија стара и о мануфактурама, па је зато она и названа Берг и
Мануфактур-колегија. Али пошто та колегија није била у стању да сву ту материју као што
треба задовољи, и пошто из тога разлога ствар није ишла по плану, Његово Императорско
Величанство је ради боље производње и умножавања мануфактура и фабрика установило
3. децембра посебну Мануфактур-колегију, поверивши јој посебним регламентом дирекцију
над мануфактурама и фабрикама у целој Руској Империји. При томе је наредио и то, да се
ради увођења мануфактура и фабрика и ради усавршавања мајсторства, шаљу у стране
државе они млади људи који су томе учењу склони, а ради тога им обећати да ће породицама
њиховим бити дате извесне привилегије, по завршетку учења, а они да ће за тамошњу
њихову исхрану бити награђени одређеном платом.
Старајући се о украшењу прељубезнога свог Санктпетербурга, установио је да се на
острвима Петербуршком, Адмиралитетском и Васиљевском, а исто и иза реке Мојке, по
свима улицама на 50 хвата поставе фењери који би ноћу светлели. У циљу насељавања
352
Васиљевског острва издаване су сваке године наредбе, што је и почетком 1724. године
обновљено, с допуном да сви они који на Петербуршком острву и на Московској страни куће
имају, пређу да живе на Васиљевско острво, а њихове тамошње куће да употребе као лет-
њиковце или их продају.
Догађало се у Русији да родитељи, или неко уместо њих, од стране мушког пола, заво-
левши нечију кћер, присиљавају свог сина, или кога уместо њега, да га ожене њоме, не
питајући уопште за њихов пристанак. Исто тако и са женске стране - за младиће, услед којих
присилних бракова долази међу брачницима до велике неслоге, а често се и несрећа догоди.
Да би се искоренио тај рђави и богопротивни обичај родитељски, Његово Величанство, нала-
зећи се 5. јануара у Синоду, потпише и нареди да се обнародује указ: да од тада унапред,
под претњом тешке казне, родитељи децу и сваког звања људи слуге и слушкиње своје
никако не присиљавају на брак без њихове слободне жеље и да их не венчавају. Овом указу
је додат формулар заклетве коју су родитељи ради своје деце оба пола, као и господари
својих слугу и слушкиња који би хтели ступити у брак, имали положити у присуству архијереја
или архимандрита, где буде ближе, а сељаци пред угледнијим свештеницима, да син његов,
или ко буде, а такође и кћи или ко на њеном месту, који ступа у брак, својом добром и непри-
сиљеном вољом у супружанство ступа.
Старајући се о напредовању науке и слободних уметности, у Русији, Господар је 22. јану-
ара установио у престоници својој Академију, у којој би се учили језици, као и остале науке
и важније струке, и, преводиле књиге. За издржавање те Академије одредио је царинске и
лицентне дохотке који су се тада скупљали у градовима Нарви, Дерпту, Пернову и Арен-
сбургу, 24.912 рубаља. По сили овог, били су без икаквог одлагања позвани из других држава
за ову Академију наука потребни професори и други чланови.
Његово Императорско Величанство, желећи да се и они његови поданици који до тада
нису учили стране језике нити ће убудуће моћи да уче, могу користити читањем на таквим
језицима састављених књига о струкама и другим знањима, нареди да се те књиге преводе
на руски језик. О преводиоцима и о њиховој струци изволе он да својеручно напише овакву
наредбу: „За превод књига веома су потребни преводиоци, нарочито за стручне књиге, јер
преводилац који не познаје струку из које преводи - не може то да преведе. Због тога то још
унапред треба радити на овај начин: они који знају језике, а одређену струку не знају - њих
дати да уче струку; а који познају струку а не знају језик - њих послати да уче језик. И
преводиоци да буду сви Руси или странци који су се овде родили или ту дошли као сасвим
мали, и наш језик знају као рођени, јер је на свој језик свагда лакше преводити него са свога
на туђи. Струке су следеће: математичка све до сферичких троуглова, механичка, хируршка,
архитектура, право, анатомска, ботаничка, војна, хидроика и т. сл.“
Јануара 31. дана, потписа он регламент по коме су све персоне вишег и нижег реда, како
поданици тако и странци, а најпре трговци бродовласници који у Руску Државу долазе и из
ње одлазе, морали послушно да поступају. Регламент се састоји из 41 тачке, коме је при-
ложена и тарифа Санктпетербуршке, Виборшке, Нарвске, Архангелгородске и Колске луке.
По сили овог регламента нико, ма каквог чина и достојанства био, па чак ни само Његово
Величанство, није ослобођен од плаћања царине на робу која се купује у луци, макар то било
и за сопствену кућну употребу.
Горе поменута декларација, коју је Господар император послао у Цариград, била је тамо
поткрепљена најбољим објашњењима руског, а нарочито француског министра, маркиза
Бонака, а оправдана мирољубљем врховног везира. Они су довели ствар дотле да је султан
именовао комисаре који су имали да ствари које се тичу Персије размотре и окончају
мировним споразумом. Француски посланик, који се само о томе и бринуо, није оклевао да
пошаље у Санктпетербург свога рођака, господина д’Алиона са извештајем Његовом Импе-
раторском Величанству о турској склоности ка миру.
Добивши такву утешну вест, и осетивши се унеколико здравим, господар Петар Велики
отпутова с господарицом, месеца фебруара, преко Ладоге у Олонич, ради употребе тамош-
њих топлица. Из Олонича су отишли у Москву, куда су убрзо потом дошли: императорска
породица, сва угледна господа духовног и мирског реда из целе Руске Државе, и депутати

353
из провинција, а такође и сви инострани посланици, који су од стране Његовог Императорског
Величанства позвани били да присуствују торжественом крунисању Господарице импера-
торке.
У историји руској ја не налазим никакав траг да би крунисање било кога руског владара
било извршено с таквом церемонијом, с каквом је обављено крунисање господарице импе-
раторке Катарине, и зато се може веровати да је ова церемонија била прва такве врсте у
Русији, и због тога за уживање мојих читалаца, ја сам нашао за сходно да додам овде, макар
и кратак но при том довољан опис тога крунисања. (Узето из Описанïя жит Пресвѣтлѣйшей
Екатерины Алексѣевны, Царицы и Императрицы Россïйской, стр. 94-123, Франкфурт, 8°,
1728)
Али, ако некоме тај опис буде изгледао излишан и дуг, може га пропустити и ићи на нас-
тавак историје. Седми мај био је одређен за дан крунисања. У току три дана пре тога припре-
мала се Господарица за такво височајше и освештано достојанство постом и непрестаним
молитвама. А за то време, један секретар у пратњи шест богато одевених трубача и једног
добошара оглашавао је по целој Москви и у слободама то крунисање.
За ову торжествену церемонију и процесију саграђена су и пурпурним платном прекриве-
на била у Кремљу два плочника са оградом ширине 15 стопа; један је почињао од самог
главног улаза па до саборне Успенске цркве, а други . од ове цркве до друге саборне цркве,
Архангелске.
Прва, то јест Успенска црква, у којој је церемонија крунисања имала бити обављена, била
је украшена на следећи начин: испред олтара низ три степеника, као и патос или под црквени
од олтара до трона и до уобичајеног места Њеног Величанства Господарице у цркви, застрти
су богатим златотканим теписима. У средини цркве преко пута олтара постављен је балда-
хин, направљен од скерлетног сомота. На плафону или на унутрашњем делу крова на балда-
хину, извезен је био грб Руске Империје, двоглави орао, на чијим је грудима грб московски,
Свети Ђорђе, око тог великог орла ланац Светог Андреја са знаком тог ордена, а са обе
стране грбови шест првих провинција ове државе - Кијевске, Владимирске, Новгородске,
Казанске, Астраханске и Сибирске, сваки у својим натуралним бојама, били су извезени.
Поменути балдахин био је сав златом штикован и украшен пребогатим ресама, кићанкама
и шнуровима, и учвршћен на ланцу који је висио са свода црквеног, украшеном златним
первазом, и китама, а са четири краја до врха од злата са црвеном свилом направљена
врпца, слично пирамиди, придржавала је балдахин.
Под балдахином је био постављен трон живописним радом и златом пребогато украшен,
висином три, а ширином шест аршина, око њега дванаест степеница његових, а међу њима
остављена два застанка.
Са обе стране степеница, од врха до самог подножја, направљене су балустраде висине
три стопе, од различитих хијероглифских фигура и резбарија. А ради згоднијег приступа
приликом обављања церемоније, степенице овога трона и балустрада са обе стране наниже
раширени су били у виду полукруга. Под трона и степенице пресвучени су били пурпурним
сомотом са златним первазом. На трону испод балдахина, на десној страни за Господара, а
на левој за Господарицу постављене су две фотеље, украшене драгим камењем старе пер-
сијске израде. С десне стране императорске фотеље стављен је био сто покривен пребога-
том златном тканином, а под је испод обе био покривен тамнопурпурним сомотом, опшиве-
ним по крајевима златним ширитом. Између два средња велика стуба на десној страни близу
трона направљено је место за императорске принцезе и херцогиње мекленбуршку и курлан-
дску, и пресвучено златном тканином, на којој су изаткани златни двоглави орлови. Иза тога
је било још једно место, за холштајнског херцога, пресвучено такође златном тканином и
златним простиркама. С леве стране уобичајеног места Њеног Величанства у цркви сагра-
ђена је била галерија налик на амфитеатар, на којој је стајало пет дама, које су по завршетку
церемоније имале да прате Господарицу до Вознесенског манастира, придржавајући шлајер
императорске мантије.
С десне стране великих црквених врата кроз која је Господарица имала да уђе, направ-
љена је галерија висине 1, ширине 8, а дужине 12 стопа, на којој су стајала шесторица гене-

354
рал-мајора и држала други пребогати балдахин, састављен од златне тканине, перваза,
сомота и шнурова, с китама златним, масивним, на шест масивних сребрних штангли. Овај
балдахин имао је бити ношен над Њеним Величанством, када по завршетку церемоније из
прве у другу саборну цркву пође.
Крај западног зида Саборне цркве према олтару иза трона, направљене су две галерије
у форми театра, пресвучене црвеним простиркама, раздељене, као степенице, на два дела,
од којих су на првој галерији и делом на десној страни стајали за време крунисања генерали
и остале угледне особе. На другом делу, с десне стране, биле су најугледније даме и фрајле.
На другој галерији с леве стране, за време крунисања стајали су у првом делу страни пос-
ланици, а у другом страни каваљери. Испод цркве са обе стране начињене су исте такве
галерије, на којима су стајале даме, које су пуштане биле уз билете. Уз ове галерије у под-
ножју са обе стране био је амфитеатар на коме су стајали руски каваљери који у овој цере-
монији никакву службу нису имали.
Даме и фрајле које су за ову церемонију одређене, имале су на себи дворске хаљине од
златних и сребрних тканина, златом штиковане, као и многим драгим камењем украшени
накит. Исто тако су била одевена и сва остала угледна господа и каваљери.
Увече, уочи дана крунисања, како у главној Успенској тако и у осталим саборним и у свим
црквама и манастирима, у целој Москви, извршено је звоњење ударањем у сва звона, и
обављена је у црквама уобичајена пред крунисање вечерња служба Божја.
Маја седмога дана рано, дат је био сигнал из топова с трга и с бастиона са свих страна
око града, да се сакупе персоне одређене у процесију, и пукови, на који су обе Императорске
лејбгвардије под вођством бригадира и мајора њиховог Румјанцова стигле у Кремљ, и пос-
тројене на Ивановском тргу, а од апартмана императорских горе до главног улаза, и одатле
по плочнику до Саборне цркве постројени су били гренадири императорске лејбгвардије са
обе стране, у качкетима с перјаницом. За то време, најугледније персоне оба пола и остали
чинови одређени за ту церемонију, сакупљали су се у дворској палати, где је такође стигао
и холштајнски херцог, са целим својим двором, у најбогатијој одори.
У девет часова ујутру огласила су се звона са Успенске и Катедралне цркве, на која су се
архијереји и остали духовни чинови, који су били одређени за службу крунисања, окупили у
истој цркви, и служили молебну службу за многолетно здравље оба Величанства, по завр-
шетку које су и по одслужењу пре свете литургије уобичајених часова, очекивали у свом
свештеном одјејању долазак Њихових Величанстава.
Када је већ све било готово, дошли су обоје Њихових Величанстава из својих апартмана
у аудијенц-камеру, и пошто су понете регалије, отпоче процесија ка цркви саборној Успенској,
у следећем поретку:
1. Половина императорске коњичке гарде с њеним официрима.
2. Њеног Величанства пажеви са својим хофмајстером.
3. Оберцеремонијал-мајстер, бригадир Шувалов, са својим жезлом. Друга два церемони-
јал-мајстера, пуковник Венијаминов и саветник Наумов, стигли су раније: у цркву да би
показивали место персонама које су стизале с билетима.
4. Бригадири, депутати из провинција и други њиховог ранга. Генерал-мајори и други
њиховог ранга. Генерал-поручници и њихови рангови.
5. Два државна херолдмајстера, у својој херолдској одори, од златом штикованог гримиз-
ног сомота, са својим жезлима у рукама.
Потом су следиле императорске регалије, које су носиле:
6. Императорску мантију, на два јастука, тајни саветници, кнез Галицин и гроф Остерман.
Мантија је тад први пут била направљена и била је од златоткане материје, постављена
крзном од белог хермелина, с густо нашивеним двоглавим орловима од злата. Спона на њој
састојала се од великих брилијаната.
7. Императорску јабуку, на златном јастуку, тајни саветник, кнез Долгоруки. Јабука је
била од чистог злата, на врху крст који је, као и круг јабуке, био обложен дијамантима,
рубинима, сафирима и смарагдима.

355
 8. Државни скиптар, на јастуку, тајни саветник гроф Мусин Пушкин. Скиптар је овај поз-
лаћен и дијамантима обложен, а на врху му је руски двоглави орао. То је исти онај скиптар
који су још од старине цареви руски приликом крунисања и миропомазања употребљавали.
9. Императорску круну, на јастуку, генерал гроф Брјус. Круна је била нова, обложена само
брилијантима разне величине. Бисери су на њој били најлепши источни, изванредне вели-
чине и исте боје. Рубин, који је стављен на врх круне, и на коме је био крст сложен такође из
брилијаната, био је неупоредивог блеска и велики као голубије јаје, због чега се и не треба
чудити што је ова круна, по причању страног писца (Вебер у Измењеној Русији, део 2, стр.
112), стајала пола милиона рубаља (то јест, два милиона пет стотина хиљада рајнских фло-
рина).
10. Иза ових су ишли обермаршал, гроф Толстој, с маршалским жезлом, на чијем је врху
био руски орао од масивног злата, а над њим смарагд величине кокошијег јајета.
11. Његово Императорско Величанство Господар. Поред њега, мало позади, генерал-
фелдмаршали кнез Менчиков и кнез Репњин, као асистенти.
12. Иза њих је ишла Њено Величанство Господарица у пребогатој хаљини (хаљина, или
риза, Њеног Величанства била је налрављена у Паризу и коштала четири хиљаде рубаља,
тј. шест хиљада шест стотина шездесет и шест флорина. Вебер, на истом месту), коју је
пратио његово височанство владајући херцог холштајнски. Асистенти су били: канцелар гроф
Головкин, генерал-адмирал гроф Апраксин. Шлајер Њеног Величанства носиле су кнегиња
Менчикова, грофица Головкина, генералица грофица Брјусова, генералица Бутурлина, и
генералица грофица Трубецка. Уз њих су са стране ишли камерхери Њеног Величанства, и
остали њени каваљери.
13. Грађанске даме првог ранга, са осталим шљахтовским госпођама.
14. Иза њих су ишли пуковници, официри, и остале за то одређене особе руске шљахте.
15. Друга половина горе поменуте императорске коњичке гарде завршавала је поворку.
Чим је процесија из императорских апартмана кренула, огласила су се звона са свих
саборних и других цркава, а за време хода, пукови који су били парадно постројени држали
су пушке на поздрав и сагињали заставе до земље, уз војну музику и ударање у добош.
Када су се императорске регалије приближиле дверима црквеним, тада су сви архијереји
и остали духовници у свештеном одјејању изашли из цркве на рундук, где су начални
архијереји, новгородски и псковски, одали почаст овим регалијама кађењем тамјаном и
кропљењем освећеном водом.
А када су се обоје Императорских Величанстава приближили црквеним дверима, тада им
је новгородски архиепископ принео свети крст на целивање, а псковски их је пошкропио
светом водом. Потом су сви духовници први ушли у цркву и стали по својим ранговима на
одређена места, а појци за певницама певали су царски псалам „Милост и суд воспоју тебје
Господи“. Генерал-поручник, а капетан коњичке гарде, Јагушински, и генерал-мајор - поруч-
ник те гарде, Мамонов, ушавши испред Њихових Величанстава у цркву, стали су на прву
степеницу трона, а бригадир Леонтијев, и пуковник кнез Мешчерски на средину, имајући у,
рукама сви своје командантске палице.
Оба поменута херолдмајстера пела су се на трон испред регалија, а пошто су их поло-
жили, сишли су с трона и зауставили се са обе стране првих степеница одоздо. Такође и они
који су носили регалије, силазећи с трона зауставили су се, гроф Брјус на првом, гроф Мусин
Пушкин на другом, кнез Долгоруки на трећем, барон Остерман на четвртом и кнез Галицин
на петом степенику. Херцог холштајнски пратио је Господарицу само до трона, и отишао на
своје одређено место. За то време је Господар император подавши Господарици руку, зајед-
но с њом узашао на престо.
Кнежеви Менчиков и Репњин, а такође и грофови Апраксин и Головкин, попели су се за
Њиховим Величанствима на трон, и стали са обе стране фотеља, а даме које су носиле
шлајер стале су иза фотеља. Обермаршал је пратио Њихова Величанства на трон, а потом
сишавши зауставио се сам на првом приступу трона. Генералитет и друге угледне особе, а
такође и хофдаме и хоффрајле, отишле су на одређене им галерије, где су и остале до
завршетка церемоније.

356
 Пуковници и цела руска угледнија шљахта стали су између оба велика стуба с леве стране
трона. Њенога Величанства камерхери и остали каваљери и официри имали су своја места
такође на левој страни трона.
Када су се Њихова Императорска Величанства попели на трон и изволели сести у фоте-
ље, Господар десно, а Господарица лево, што су учинили и архијереји на својим местима, а
остали су стајали, тада је почела звоњава црквених звона, а појање је престало.
Његово Императорско Величанство, по престанку звоњења, уставши узе скиптар са
суседног стола и нареди обермаршалу да му дозову архијереје и архимандрите, којима је,
чим су дошли до трона, рекао овако: „Пошто вам је намера Наша о крунисању Наше свељу-
безне Супруге већ позната и публичним манифестом објављена била, Ми свемилостиво
хоћемо да се оно сад изврши по уставу Свете Цркве.”
На основу ове наредбе, првенствујући архиепископ новгородски, узашав на амвон трона
пред Њено Величанство, одржа јој следећи говор:
„Најблагочестивија, велика Господарице, наша Императорко! Пошто се по благовољењу
Божјем и Његовог Императорског Величанства, нашег свемилостивог Господара а Вашег
свељубезног Супруга извољењем, има сад у овом првопрестоном храму извршити Импера-
торско Вашег Величанства крунисање и помазање светим миром, нека по обичају древних
хришћанских монарха и боговенчаних Ваших предака, Величанство Ваше саблаговоли
наглас пред верним поданицима Вашим исповедити православно-католическу веру. Како
верујеш?”
Ово рекавши, поднесе Њеном Величанству отворену књигу, коју је држао у наручју своме,
а она из књиге гласно прочита свети символ вере. Пошто га је прочитала, исти архиепископ
возгласи Њеном Величанству: „Благодат Пресветога Духа нека буде с тобом“, а остали
архијереји у себи рекоше исто.
После тога је наступило крунисање, са уобичајеним јектенијама, читањем пророштава,
апостола и јеванђеља на почетку. После јеванђеља изволе Господарица да преклони колена
на јастуку, и архиепископ, осењујући крстообразно врх главе њене, изговори велегласно
молитву, а потом оба архиепископа, узевши царску мантију поднесоше Господару импера-
тору, који ју је држећи скиптар у руци ставио на Господарицу, после чега је она опет прек-
лонила колена на јастуку, а архиепископ читао другу молитву, по завршетку које су, исти
архиепископи поднели Његовом Величанству императорску круну, коју је он сам ставио
Господарици на главу, а архиепископ рекао при том: „У име Оца и Сина и Светог Духа, амин“,
а потом јој уручио Царску јабуку. Говоре да се после примања мантије, Господарица
окренула Његовом Императорском Величанству и преклонив десно колено учинила му пок-
лоњење и пољубила колено његово, али ју је Његово Величанство сместа подигло, при чему
је она и неколико суза пустила. (Јустус Готфрид Рабенер, у Животу Петра Првог Великог
Цара Руског, стр. 754)
По завршетку тога, запевали су појци трипут Њеном Величанству „Многаја љета“, и уз
звоњаву свих звона испаљен је први плотун из топова и пукова постројених на Ивановском
тргу, док су духовни и мирски чинови са својих места троструким поклоњењем Њено
Величанство поздравили, а потом, пошто су Њихова Величанства дали скиптар и јабуку да
буду стављени на сто, изволеше сићи са трона да ради слушања свете литургије оду на своја
уобичајена места у цркви, са истом церемонијом с каквом су се пре попели на трон.
Кнежеви Менчиков и Репњин пратили су Господара, а гроф Апраксин и Головкин Госпо-
дарицу. Први су се зауставили крај места Његовог Величанства, а други код места Господа-
ричиног. Даме које су носиле шлајер стале су тад на поменутом малом амфитеатру с леве
стране Њеног Величанства. Обермаршал, отпративши Њихова Величанства до наведених
места, зауставио се на првом степенику солеје. А остала господа, која су носила регалије,
као и командујући официри коњичке гарде, и оба царска херолдмајстера, остали су на својим
местима.
За време литургије, Њено Величанство је изволела скидати са себе круну у одговарајуће
време, да је преда кабинетском секретару Макарову. А када је започело певање киноника,
тада је од места Њеног Величанства до царских двери што воде у свети олтар, за ход Њеног
357
Величанства на миропомазање и причешће био прострт гримизни сомот, двоструко сашивен,
а близу самих светих двери преко тог сомота прострта је златна тканина.
После певања киноника, када су свете двери биле отворене, изашла су оба Величанства
из својих места у цркви, и Господар узевши Господарицу, која је на себи имала мантију и
круну, за руку, привео ју је по споменутој простртој златној тканини пред царске двери, где
је Господарица скинувши са себе круну изволела преклонити колена на јастуку. И тада је
први архијереј из за то нарочитог прекрасног сасуда, умочивши драгоцени сучец у свето
миро, помазао Њено Величанство на челу, прсима и на обема рукама, говорећи: „Печат дара
Духа Свјатаго.“ А други архијереј је помазана места отирао чистим памуком.
Потом је Њено Величанство устала, и стала нешто налево, а када је протођакон са светим
путиром возгласио: „Со страхом Божјим и вероју приступите” - она је приступила опет на
прво место олтара, примила од првог архијереја причешће светих тајни тела и крви Гос-
подње, и потом јој други архијереј на истом месту поднесе антидор и вино. Два саборна
протопрезвитера принели су златни тањир, архимандрит Тројицког манастира златни сасуд
с водом, а друга два архимандрита, Чудовог и Симоновског манастира, убрус, и тако су они
послужили Њено Величанство да опере уста и руке.
По завршетку тога пошла су оба Величанства натраг на своја места у цркви, и тада је
била велика звоњава, и испаљен други плотун из пушака и од пукова. По завршетку божес-
твене литургије, Њеном Величанству је архијереј псковски Теофан упутио кратко похвално
слово, које је завршио честитањем Њеном Величанству у име свих чинова и свих поданика
Државе Руске. После овога је обермаршал наредио церемонијал-мајстерима да сви из цркве
поново крену ка цркви Светог Михаила, и тако је кренула цела процесија у претходном
поретку. Господар император је отишао тада у своје департмане, а херцог холштајнски
пратио је као пре Њено Императорско Величанство Господарицу, која је ишла ка поменутој
саборној цркви под круном и у мантији испод балдахина, о коме смо већ напред говорили, и
који су носила шесторица генерал-мајора.
Приликом изласка из цркве, испаљена је трећа салва из топова и пушака, уз свирање у
трубе, таламбасе и добоше, и звоњаву свих звона, те уз радосно клицање неизмернога
мноштва народа.
При овоме путу Њеног Величанства, генерал-фелдмаршал кнез Менчиков, идући иза ње,
на обе стране пута бацао је у народ златне и сребрне жетоне или медаље, којих је за време
тога хода до апартмана било бачено више од 15.000. Кесе са тим медаљама од гримизног
сомота сашивене и златним шнуровима обложене, носили су један камер-президент и један
саветник штатс-канторе.
У то време, коњичка гарда Њеног Величанства постројена је била са обе стране пута.
Испред двери цркве дочекао је Њено Величанство један архијереј с крстом, и по уласку
њеном у цркву протођакон изговори молебне јектеније, а појци су певали „Многаја љета“, па
је потом Њено Императорско Величанство поклонивши се гробовима предака император-
ских изволела, изашавши из цркве, посадити се у каруце у које је било упрегнуто осам коња,
и одвезла се у Вознесенски манастир, у коме почива царска породица женскога пола. Пошто
је и тамо извршила своју побожност, отишла је у истим каруцама у апартмане.
Како од Архангелске саборне цркве до поменутог манастира, тако и одатле до апартмана,
поворка је ишла у следећем поретку:
1. Генерал-поручник Јагушински с половином коњичке гарде, чији је мундир био овакав:
кафтан зелени, а камизол црвен, и једно и друго златним первазом обложени, а на прсима
и на плећима златом штиковани руски грб. Фишеклије су биле сомотске са златом штико-
ваном императорском круном и везелом са именом Њеног Величанства. Ремници на кара-
бинима и сабљама од гримизног сомота са златним первазом; спојке и балчаци са сребрним
грифовима позлаћени, шапке украшене златним ширитима и белим кокардама. Шабраци и
поклопци пистолетних балчака били су златним крунама и везелом имена, као и златним
первазом и китама обложени. Узде и све што је било на коњима, било је масивним златом
пребогато опточено. Сребрни бубњеви веома дивно израђени, били су украшени руским
грбом, разним сребрним и златним фигурама, и масивним златним китама.

358
 2. Двадесет четири лакеја Њеног Императорског Величанства, по четворица у реду,
пешке. Имали су зелени кафтан са црвеним реверима, црвене прслуке, златом опшивене
капе и позлаћене шпаге.
3. Дванаест пажева са својим хофмајстером, који су имали кафтане од зеленог сомота,
са реверима и прслуцима од златне тканине, златом опшивене капе, црвене свилене и
златом штиковане чарапе и сребрне позлаћене балчаке од шпага.
4. Обермаршал, гроф Толстој, у каруцама са шест коња.
5. Њено Императорско Величанство у каруцама са осам коња. Испред ње су ишла четири
лауфера у одори од златне тканине, њихови фортуси били су од сребрне тканине, а ешарпе
од белог дамаста. Хаљина првог била је бордирана златом, а фортух обложен чипком, а
осталих - первазом.
6. Са обе стране каруца ишли су камерхери Њеног Величанства, и остали њени придворни
официри.
7. Шеснаест хајдука, такође поред каруца, на пристојној удаљености од поменутих офи-
цира. Имали су зелене кафтане и црвене прслуке, златом унаоколо штиковане. На прсима
руски грб, а на рукавима и реверима, који су били мали и од црвеног сомота, везене круне,
а испод њих везели по имену Њеног Величанства. Шапке од црвеног сомота, са ресом од
зеленог сомота направљене, биле су златним шнуровима прошивене, на врху је била звезда
златом штикована, и с украшеном китом што излази из сребрне јабуке. Са обе стране ресе
били су орлови ливени од сребра, спреда с два сребрна пера, а позади с црвеном и белом
перјаницом закићени. Уместо ремена на сабљи, имали су два масивна сребрна ланца, која
су висила о црвеном сомоту са златним первазом. На палашима су били велики сребрни
балчаци, мали јатагани од јухта с фигурама од чистог сребра и сребрним дугметима, и на
ципелама исте такве фигуре.
8. Генерал-поручник Лес и оба царска херолда јахали су на коњима и бацали на обе
стране пута новац у народ све док Њено Императорско Величанство није стигла у апартмане.
9. За њима су ишла шесторица Арапа, у хаљинама од црног сомота, обложеним златом.
Њихови фортуси били су од тафта беле и тамнопурпурне боје, а о врату и око рукава имали
су појасеве од пера црвених и белих вешто начињене, који су висили до самих фортуха.
Чалме су биле од црвеног сомота, с повесмом од прекрасног уштирканог платна, и унаоколо
с белим плимажом. На сребрним оковратницима стајале су руске круне с везелима имена.
10. Два асистента, то јест господа грофови Апраксин и Головкин, у каруцама са шест
коња, поред којих су с једне стране ишла два пажа а с друге стране два Арапина.
11. Друга половина императорске коњичке гарде завршавала је поворку.
Када је Њено Императорско Величанство стигла у дворац, помогао јој је да изиђе из
каруца и отпратио у њене апартмане херцог холштајнски, где су оба Величанства остала до
оног тренутка када је било завршено спремање свега што је намењено обеду.
Сала одређена за обед, названа Рогљаста, по величини и красоти је једна од најлепших
у Европи. Сводове те сале у средини држи само један стуб, који је унаоколо украшен златном
резбаријом, а сала је од фриза до панела, који су од пода три стопе били високи и живописом
украшени, укруг је била тапацирана најбољим гримизним сомотом и драгоценом кинеском
златном тканином, због чега је то и било великог дивљења достојно. Под (патос) у тој сали,
застрт је био најбољим персијским широким ћилимима.
На десној страни сале према поменутом стубу направљено је било место уздигнуто у
самом зиду. Било је прекривено златном тканином, обложено златним ресама и многим
гајтанима опшивено. Са тога места су њихова височанства императорске принцезе, као и
херцогиње мекленбуршка и курландска посматрале торжество обеда.
Око стуба је од пода до фриза била постављена витрина у којој су стајали разни златни
и сребрни, а такође са скупоценим источним бисерјем и драгим камењем обложени сасуди
најбоље древне израде грчких, римских и других славних мајстора.
На десној страни насупрот вратима, постављен је балдахин од гримизног сомота са злат-
ним гајтанима, китама и ресама украшен, чији је под, донекле уздигнут, истим таквим

359
сомотом застрт и первазом и китама гарниран. Испод самог балдахина постављени су били
за Њихова Императорска Величанства сто и фотеље најбогатије израде.
На растојању од тога места постављени су били столови:
1. Лево за херцога холштајнског.
2. На извесном растојању од овога, за прве духовне персоне.
3. Десно, за најважније светске официре.
4. Насупрот столу свештенства, за најугледније даме и фрајле које су учествовале у
церемонији крунисања.
Лево од врата направљен је велики амфитеатар, на коме је био оркестар или место за
музиканте.
Када је за императорски обед све било спремљено, обермаршал је отишао да јави
Њиховим Величанствима, после чега су они изволели поћи у раније описану Рогљасту салу,
у следећем поретку:
Први церемонијал-мајстер, са својим друговима, ишао је напред.
За њима су ишли два обершенка, господин Салтиков и господин гроф Андреј Апраксин,
који је на овом торжеству имао звање оберфоршнајдера.
Потом су ишли оберхофмајстер, господин Алсуфијев, и обермаршал гроф Толстој са
својим жезлима.
За њима, Његово Императорско Величанство са обојицом својих асистената.
На крају, Њено Величанство Господарица императорка, у пратњи херцога холштајнског.
Асистенти њени, грофови Апраксин и Головкин ишли су са обе стране Њеног Величанства
нешто позади.
Шлајер Њеног Величанства носиле су, као и пре, горе поменуте даме.
Потом су ишле штатс и хофдаме и фрајле.
За време овог хода, духовни и световни чинови, као и даме, који су се налазили у Рогљас-
тој сали, стајали су у две линије са обе стране по своме рангу.
Када су се Њихова Императорска Величанства попели на трон, за сто, приуготовљен на
томе трону под балдахином, тада је први архијереј благословио трпезу, и Њихова Величан-
ства су изволела сести за сто.
Херцог холштајнски сео је сам за посебан сто, а такође и духовници, и светски, и даме,
сваки чин за посебан сто.
На трону иза фотеље Господара императора стајали су камерхер и генерал-ађутант
Наришкин, и губернатор астрахански и генерал-ађутант Волински, ради мењања тањира.
Иза фотеље Господарице Императорке били су камерхери Фон Монс и Фон Балк, а
најугледнији официри вршили су за време обеда сваки своју дужност.
На сто императорски јело су носили потпуковници на следећи начин: када је Његово Вели-
чанство наредило да се јело промени, обермаршал је наређивао церемонијал-мајстерима
да изађу ради доношења јела, и тада су учинивши Њиховим Величанствима коленопреклони
поклон ишли: 1) церемонијал-мајстер, 2) потпуковници одређени за ношење јела, 3) обер-
форшнајдер, 4) оберхофмајстер и 5) обермаршал, који су сви осим последњег, који је остајао
крај врата у сали, излазили из сале у предсобље да донесу јело, а потом су га носили до
стола у следећем поретку:
Прво је ишао обермаршал, потом оберхофмајстер, и оберфоршнајдер, за њима потпуков-
ници с јелом, а поред потпуковника са обе стране поред свакога по два коњичка гардиста с
карабином у руци а иза свих церемонијал-мајстер.
Јело је с императорског стола склањао и друго постављао хофмајстер с уобичајеним
преклоњењем колена, на што су и други приликом предавања јела и пића свагда пазили.
Сто Њихових Величанстава био је највелелепније постављен, тањири, чиније и све стоно
посуђе за јело и конфитуру били су изврсне израде од најчистијег злата.
За време овог обеда, на тргу испред Рогљасте палате на припремљена два рундука
постављена су за народ два печена бика надевена птицама разних врста, а с обе стране
ових бикова из две, за ово торжество саграђене фонтане, пуштено је било црно и бело вино,
народу на слободну употребу.

360
 Пре завршетка обеда, по налогу Његовог Императорског Величанства, кнез Менчиков је
делио свој присутној господи велике, златне за крунисање Њеног Величанства израђене
медаље, на чијој се једној страни могу видети портрети обеју императорских Величанстава,
с натписом: Петар император. Катарина императорка.
На полеђини, Император ставља круну на главу супруге своје Катарине; натпис: КРУ-
НИСАНА У МОСКВИ. Доле је означена година крунисања, 1724, како се на овде приложеном
гравираном листу види.

Потом су оба Императорска Величанства изволела да се врате у своје апартмане у истом

поретку и с истом церемонијом како су и дошли до стола. А другог дана, Њено Императорско
Величанство примила је честитање од херцога холштајнског, од иностраних посланика, као
и од руске духовног и световног чина угледне господе и госпођа.
Торжество крунисања трајало је с разним веселим забавама до 16. јуна, за које време
није престајало дељење милости и благодејања свим потребницима, што је досегло чак и
најудаљеније православне Србе, који се налазе под влашћу његовог цесарског величанства
римског.
Београдски архиепископ, тада Мојсеј Петровић, још 1721. године у име свештенства и
целог народа српског био је послао у Русију Његовом Императорском Величанству нарочитог
човека с једним најскрушенијим писмом, у почетку кога изјављује колико велику радост има
сав народ због победа Његовог Императорског Величанства однетих над Швеђанима, и да
они, мада се и не усуђују јавно, али на свим службама Божјим посебно за благостање и
срећне успехе Императорског дома топле молитве Богу узносе, што се и данас чини. Потом
је архиепископ изложио рђав положај у коме се српски народ находи, немајући никаквих
школа, те да је узрок томе убоштво њихово и недостатак средстава за увођење ових. И
будући под влашћу владара од кога се у томе никаквој помоћи не могу надати, још одавно
су решили да притекну доброти свемилостивог цара руског, у чврстој нади да их он као
једноверне неће оставити у тами незнања душевног. Али околности северног рата нису им
то дозвољавале. А пошто је овај рат завршен, осмелили су се да испуне своју намеру,
започевши молбу своју овако:
„А сада знајући време благополучно, притичемо у пристаниште Вашег милосрђа. Јер Тебе
имамо и Тебе познајемо по Богу помоћника и утешитеља у скрбима нашим, и шаљемо овога
општег изасланика; тешимо се да у благополучно време Вашег Величанства имамо неко
допуштење да узмогнемо милошћу Вашом чинити оно што је на спасење толиким душама,
као што се Филип Македонски обрадовао рођењу сина свог Александра, а највише зато што
је био још жив премудри Аристотел, полажући наду у учење сина својега, које превасходи
361
свако богатство. Буди нам, најмоћнији Царе, Својим добродетељством, као други Птоломеј
међу Јелинима. Не презрите, најбољи Царе, мољење наше; Бог нас шаље милости Вашег
Царског Величанства као Намеснику својему на земљи, да ослободи душе ове од толике
неукости. (Овоме архиепископу српском Мојсеју, некако у то време папа римски је био пос-
лао кардиналски шешир и плашт, позивајући га да му се поклони као тобожњем намеснику
Божјем над хришћанством. Али је Мојсеј такав папски дар вратио, са изјавом да он, држећи
се православног исповедања источне цркве, признаје хришћанског владара, а не папу за
намесника божјег над Христовим народима.)
Не молимо за оно што је телесно, него за душевно, то јест помоћ да сазидамо школе, два
учитеља латинског и словенског језика и књиге за цркве, јер штампарија немамо.”
Даље је архиепископ саопштавао укратко све што су у погледу лишења наука, црква и
народ православни од римокатоличког свештенства принуђени да трпе као незаштићени, и
зато је продужио своју молбу овако:
„Не оставите нас, дакле, подајте тихо слушање и благо гледање нашему мољењу, буди
други апостол Христов према нама, просвети и нас као и народ свој, да не кажу непријатељи
наши: ,Где је Бог њихов, и нема им помоћника!’ Милост Твоја нека буде, а ми ћемо градити.
Не жалите богатства, као што је велики Артаксеркс писао епарху хелеспонтском о Ипократу
и о другим таквим мудрим људима који љубе науку, с којима се узвишавају и чувају царства
и спасавају душе. Не иштемо богатства, само помоћ за светлост учења, и за оружје душа
наших за отпор онима који нас нападају. У многе земље стиже милост Твоја, нека дође и на
народ наш. Смилуј се, добри Царе, јер можеш ако хоћеш! И велики је дар који је душевни.
Реци, и биће! Буди други Мојсеј, и избави нас од Египта неукости. И ако нисмо достојни да
служимо Вашем Величанству, ипак ћемо неленосно (као што и чинимо) молити Бога што
даје награду, за дуг живот Вашега Царског Величанства, и за многоструку награду у небес-
ком Његовом Царству.”
С каквом је великом пажњом то архиепископово писмо било примљено од стране Њего-
вог Императорског Величанства може се видети из наведенога овде, од стране Правитељ-
ствујушчег сената Светом синоду издатог и посланику српском у копији предатог налога који
је гласио:
„1722, маја једанаестог, најпресветлији, најмоћнији Петар Велики, Император и Самодр-
жац Сверуски, будући у Сенату, наложио је на молбу Београдског Архиепископа Мојсеја да
се у Српску земљу, због неопходне потребе услед турског разарања пошаљу из Синодалне
ризнице архијерејско и свештеничка одјејања за црквену службу и остале свештене потребе,
за дванаест цркви књига разног наслова с потпуним службама, као и да се за учење славено-
латинског дијалекта из кијевских школа упуте два учитеља.
Његово Императорско Величанство, желећи да и поменути Срби буду учесници оног весе-
ља које су Руси имали од крунисања сведражајше његове Супруге, изволело је своју милост
још обилније на њих излити, као што се из приложенога овде Синодалног закључка видети
може.
Јуна другога дана, 1724. године, по налогу Његовог Императорског Величанства, Свети
Правитељствујушчи Синод, по извештају посланика Српског Архиепископа, који се налази у
Москви, одлучили су сагласно да се у Српску земљу за учење деце у славенском и латинском
језику упути као учитељ преводилац при Светом Синоду, Максим Суворов, а да се за учење
јелино-грчког језика учитељ потражи у Србији, и да се том учитељу, као и Суворову, на
основу налога Његовог Императорскот Величанства издатог 5. фебруара ове, 1724. године,
сваке године даје по 500 рубаља свакоме, и да се за учење поменуте деце њему, посланику,
дају четири стотине штампаних буквара и сто граматика.”
Завршивши дело због кога се толико у срцу своме сатирао, Петар Велики је 16. јуна кре-
нуо из Москве са целим двором својим у Санктпетербург. За то време, у Цариграду, фран-
цуски посланик Бонак није престајао да убеђује Отоманску Порту да закључи мировни
споразум с Русијом о персијском питању. Такви похвални напори Бонакови били су поткреп-
љени још и старањем у истом смислу, мирољубивог врховног везира, пошто се он с друге
362
стране трудио да за руске предлоге одобровољи муфтију, који је миру био највише противан.
На крају, ствар је била доведена дотле да је 27. јуна исте године, по прелиминарним тачкама
закључен био дефинитиван споразум, по сили кога је Петар Велики остао владатељ земаља
између Кавкаских планина и обале Каспијског мора, заједно с Дербентом, Бакуом, Гиланом,
Мазандераном и Астрабадом до реке Оси.
И без моје примедбе лако се може схватити колико је тај споразум Господару императору
био пријатан. Француског секретара посланства, који је 5. августа са овим споразумом из
Цариграда у Санктпетербург стигао и 11. истог месеца с Императорском ратификацијом
отпутовао натраг у Цариград, обдарио је изванредно, а при том је за ванредног изасланика
у Цариграду именовао господина Румјанцова да би на основу споразума била повучена
граница у Персији.
Још 1713. године, Његово Императорско Величанство је изволело утемељити крај реке
Неве манастир у име и у част светога великог кнеза Александра Невског, о чему ми, на
одговарајућем месту, нисмо пропустили да споменемо. Грађење тог манастира трајало је
до тада непрекидно, а када је већ био углавном завршен, Господар је наредио да се нетлене
мошти св. Александра Невског пренесу из Владимира, где су до тада пребивале, у тај нови
манастир. Августа тридесетог дана, када су мошти принете на седам врста од манастира,
оба Императорска Величанства са целим двором повезли су се у сусрет моштима, и на једној
прекрасној галији довезли су их у манастир, где су их у тамошњој цркви, у присуству много-
бројног народа поставили с велелепним торжеством.
Петар Велики, без обзира на своје рђаво здравље које се из дана у дан све више погор-
шавало, бавио се државним пословима од јутра до вечери, сваког дана. Између осталих ње-
гових безбројних благохвалних и општекорисних установа, непрекидно се старао о потпуном
обраћењу непокретних имања духовних на душеспасно добро, то јест, осим на благолепије
црквено и на дужно и незазорно издржавање оних што служе олтару, још и на оснивање и
издржавање школа, на исхрану онима који су послужили отечеству и остали у старости,
ранама и болестима, бедни без ичега, и ради тога је основао испрва Манастирску канце-
ларију, чије је вођење и уређење било поверено грофу Мусину Пушкину. Најзад, и Синод је
основао да би све то било боље спроведено. Али пошто ова ствар није ишла по плану, то је
ове, 1724. године заповедио да се у целој држави сав новац и жито што остану после одва-
јања принадлежности од осам гривни по глави, одузме од манастира и тај остатак подели
на издржавање ништих и сирочади и монаха који им служе, и за службе Божије, а такође и
за школе - као што су семинарије и остало. При том је уместо поменуте Манастирске канце-
ларије, установио при Синоду Камор-колегију, ради свих прихода од духовних имања, одре-
дивши део за епархије, за манастире, за саборне цркве и за остала црквена места, а остатке
употребити на склоништа. У овој колегији је одређено да буду: један президент, два асесора,
један благајник, двојица рачуновођа и један оберпровијантмајстер - сви мирски људи.
Сенат и главне чинове своје државе опомињао је јако да, не гледајући на добијени мир и
тишину са свих страна, одржавају војску свагда у потребној приправности да би свагда били
спремни за случај који их у рат може позвати. При том не дозволити духовним лицима да се
мешају у државне послове, а војни чин претпоставити овакоме другом. Говорио им је такође,
и указом поткрепио, да се судије које се налазе у Сенату, Синоду, колегијама, канцеларијама
и свим судским местима целе државе, као и они који долазе на суд, морају пристојно
понашати, јер је суд нешто Божје, а проклет је сваки који дело Божје врши немарно. А ко би
учинио какво бешчинство, таквога немилосрдно кажњавати по прописима.
Наредио је још да сви судије и канцеларијски људи на горе поменутим судским местима
морају знати све државне прописе и важност њихову, као прву и главну ствар, пошто од тога,
говорио је, зависи право и незазорно обављање свих послова. И због тога сваки у интересу
своје части, и да би избегао преступ услед незнања, дужан је да ове прописе зна.
А ко на суду неправду учини, или у каквом било предмету њему повереном или у чему је
дужност његова, а он то неправедно буде чинио по каквој страсти, са знањем и својом
вољом, таквога треба, говорио је овај велики законодавац и правдочувар, као нарушитеља
државног права и своје дужности казнити смрћу, натуралном или политичком већ према

363
важности дела, и целог имања лишити. Јер, продужавао је Господар, ко у свом звању
погреши, тај ће целој држави нанети несрећу.
(Када судија због какве страсти или улагивања, а нарочито услед лакомства погреши, тад
ће прво почети да се труди да целу колегију на свој пут наведе, плашећи се да га не издају.
И потчињени, видевши то, до какве ће распусности доћи?! Потпуно ће престати да се боје
начелника, зато што пристрастан начелник више не може кажњавати потчињене, јер чим се
дохвати кривца, он ће му дрско почети да прикрива своју неправду изговорима неумесним,
па ће му и оком намигнути, а неко ће му и на ухо шанути или преко другог ставити до знања
да ће га, ако му не прогледа кроз прсте, открити; тад је судија као роб принуђен да прикрива,
ћути, пушта. А шта из овог произлази ако не распусни живот потчињених, одсуство страха,
упропашћивање људи, и још горе - саблазан осталим судијама. Јер, видевши другог како се
путем неправде богати и никакву казну због тога не подноси, ретко се ко неће преластити,
и тако, мало-помало, сви ће доћи до стања неодговорности, људе ће у држави упропастити,
Божји гнев изазвати, и тако, осим партикуларне издаје, могу на државу не само несрећу него
и коначну пропаст навући.)
У допуну таквих прекорисних опомена, написао је својеручно наредбу да се у свим
колегијама, канцеларијама и у другим судским местима, државни регламенти чувају тако
чврсто у свему као и војни, и зато да прокурори мотре будно на све чланове и канцеларијске
службенике, и да им, изабравши из регламента одговарајуће прописе, читају онако како се
војницима и морнарима чита.
Боравак холштајнског херцога у Санктпетербургу, и то што се император Петар Велики
тако усрдно заузимао за њега како ради његова херцогства, од кога је дански краљ један
део отргнуо, тако и ради шведског наследства, давао је свим северним дворовима повода
да мисле да ће му руски император дати старију своју кћер, принцезу Ану Петровну, за жену.
У томе се нису преварили. Породица овог херцога, а још више његова добродетељна својства
били су пред Њиховим Императорским Величанствима његов главни посредник.
Двадесет четвртог новембра по подне стигла су најугледнија господа и даме, као и сви
инострани посланици, који су дан раније били позвани, у Императорски зимски дворац. У
пет часова увече дошао је такође и његово височанство херцог са целим својим двором и са
четрдесет лакеја, који су носили у рукама упаљене зелене воштане свеће. Њихова Вели-
чанства примили су га веома љубазно. Потом је следила веридба тих најпресветлијих особа.
Господар Император, узевши више поменуту цесаревну, кћер своју за руку, привео ју је хер-
цогу, а потом је архиепископ новгородски читао молитве обручења и ставио нововеренима
прстење, крстообразно их размењујући, после чега су Њихова Величанства пољубили обоје
и честитајући пожелели им многаја љета, што су учинили потом и ови окупљени, и цесаревна,
као обручена невеста, по обичају славенском, послужила је чашицом вина Њихова Величан-
ства, херцога, свога вереника, и осталу најугледнију господу и даме. Потом је запаљена
весела ватра, сви су поседали за сто, и по завршетку вечере започе бал.
Весеље поводом ове високе веридбе трајало је четрнаест дана. Но како су те забаве биле
свагда увече и делом ноћу, господар Петар Велики није био спречен да врши разне послове
који су се тицали војске, касе државне, флоте, трговине и благолепија његовог прељубезног
Санктпетербурга.
Овај велики Император журио је пред крај живота свога да умножи знаке своје истинске
љубави према науци, и да својој неуморној бризи о напредовању добра не само поданика
својих него и читавог људског друштва на вечни спомен будућим родовима нове споменике
подигне.
Када је 1717. године био у Холандији, слушао је у разговорима мишљење људи радоз-
налих за нове проналаске, и при том жељу да се тачно дозна да ли се Азија на североистоку
спаја с Америком, коју Новим светом зовемо. Многи Енглези и Холанђани предузимали су
путовање по Леденом мору, но нису могли стићи даље од Нове Земље. Остали, који су у XVI
и XVII веку истраживали америчке обале, такође нису доспели тако далеко да би се могло
добити потпуно знање о областима које леже између Азије и Америке, и колико је Америка
удаљена од Азије. Његово Императорско Величанство, слушајући такве разговоре и жељу

364
о сазнању тога, закључило је да такав проналазак може најзгодније учинити Руска Држава,
зато што се границе њене пружају све до тих непознатих области подложних истраживању.
И мада није могао очекивати да ће тиме за државу и народ свој стећи посебну корист, ипак
као што сваки херојски дух у општој користи налази и своју, овај Монарх је решио да спроведе
у живот поменута истраживања.
Премноги војни и државни послови нису му допуштали да испуни ову намеру. Почетком
јануара месеца 1725, сетио се поново ове ствари, због чега је изволео да сам својеручно
сачини инструкцију шта да се ради приликом извођења овог дела, поверивши то у циљу
испуњења генерал-адмиралу грофу Апраксину. У смислу ове наредбе, за главног командан-
та ове експедиције био је одређен капетан тадашње флоте Витес Беринг. Ова је експедиција
названа Камчатском, и била је прва, али завршетак њен Његово Императорско Величанство
није доживело, јер је Цар над царевима изволео да га још истог месеца преведе из толиких
многих и изванредних напора у царство вечног покоја.
Болест која је Петру Великом, бесмртности достојном императору, учинила крај, састојала
се у задржавању воде у телу, с јаким боловима и честим нападима. Добио ју је још крајем
прошле, 1723. године, и да би се ње ослободио, отпутовао је почетком пролећа 1724. године
у Марцијалне воде у Олонец, куда је и пре тога често одлазио. Али у тој лековитој води није
било толико моћи колико је тражила тежина болести. Мада је тада Господар осетио неко
олакшање, није потпуно оздравио. Налазећи се у Москви ради крунисања своје Супруге, и
дознавши да је код Милеријанских железара, на 90 врста далеко од Москве пронађена вода
истог дејства, отишао је тамо почетком лета, и кроз неколико дана док је пио ту воду био је
сасвим здрав и мислио да су и узроци његове болести већ сасвим искорењени.
Мишљење није одговарало стању здравља, јер се та болест била само за извесно време
притајила, а није сасвим нестала. Јер убрзо после тога кад је Господар стигао из Москве у
Петербург, болест се опет појавила, али тако, да се понекад стишавала, за извесно време
нестајала, и Његовом Императорском Величанству бивало је лакше. Али та болест, која се
тако привремено стишавала, за извесно време опет се појављивала и на тај начин мењала,
показала је напослетку почетком 1725. године, 16. јануара, на Господару своју смртоносну
моћ.
Тешкоћа у пражњењу воде, која се често накупљала, почела је бивати толико велика да
се због најљућег чупања у трбуху, тај у другим случајевима беспримерно издржљив и храбар
херој, од јаукања није могао уздржати. И колико је опака била његова болест, дао је он
свима, који су му састав људски по натури објашњавали, у довољној мери разумети тиме
што је пред присутнима говорио: „По мени се може познати каква је бедна животиња смртни
човек!“
Дуго нису помишљали на то да је та болест неисцељива и смртоносна. Међутим, Импе-
ратор је био први који је, осећајући у себи непрестане и с временом све веће болове, и осим
тога имајући искуства из анатомије и знајући шта се у телу његовом дешава, изгубио наду
да ће преживети. Није ни сакрио своје мишљење, јер убрзо потом нареди да се у палати
његовој црква постави ради литургисања свете евхаристије, и исповедивши Богу своје грехе
пред свештеником, тајном се вечером Спаситељевом побожно причестио.
За то време, сви лекари колико их је тада било у Петербургу, сазвани су на савет; они су
између себе расправљали да ли за болесника има неке наде у оздрављење, а у њиховој
вештини средства за помоћ. И мада нису показивали никакве знаке очајања, сви други су
видели да се од њих ни савету ни помоћи не треба надати. Јасније је стање болесника
показивало чему се већ требало надати него сумња лекара. Јер сва је снага у Господара
тако ослабила да мада га је болест из часа у час све више мучила, он је и јаукати престао:
само је за време пуштања воде тешко викао, а ван тога је непрестано стењао.
И већ се у целој палати ништа друго није могло видети ни чути осим туге и ридања општег.
Од почетка болести имали су од чина сенаторског по тројица и по четворица на смену бити
дању и ноћу, а тада су се сви до једног окупили, као и од Синода архијереји и архимандрити,
да би самртника поучавали и јачали, и непрестано га храбрили. Осим тога, присутни су били
и фелдмаршали, и генерали, и од гарде штаб и оберофицири, и од колегија први чланови и

365
други угледни људи из племства; једном речју, мноштво народа, осим дворских службеника,
напунило је палату. У целоме том многољудству није било ниједнога који не би изгледао
тужан, погођен овом смрћу толико великога свога Господара, толико славног Хероја и толико
милостивог Оца Отечества. Једни су тихо сузили, други са стењањем ридали, а други, опет,
ћутећи и изгубивши главу лутали су тамо-амо као без памети.
Но тугу коју је Њено Величанство Господарица императорка при том осећала, речима
није могуће описати. Сви видови тужних и жалошћу опхрваних у њој су се уједно могли
видети: сузе безмерне, збуњено ћутање, стењање и уздисање; понекад је и речи тужне
проговарала, само часне и приличне, а некад је и сасвим малаксавала. У таквом разнолико-
тужном изгледу, она је дан и ноћ седела крај свога болног супруга, и није хтела никако да
оде, осим када би је сама његова заповест принудила да оде на починак, да себе докраја не
упропасти.
Треба напоменути и то, какву је бригу по обичају хришћанском за своју душу осећао тај
монарх на самрти, и у каквом је осећању побожности скончао. Чим се сазнало да је Господар
император од тешке болести болан, сместа је из Синода наређено да се по свим црквама у
граду и по најближим око града местима свенародно врше молепствија. Његово Император-
ско Величанство, желећи да покрене Бога да му се смилује, сам је наредио да сви у целој
држави који су криви према речима и делима Господаревим, због пљачке државне касе,
због дугова државних и у осталоме (осим партикуларних кривица) из затвора и са робије
буду пуштени и од казне ослобођени.
Двадесет шестог јануара, када је Господар почео више но претходног дана малаксавати,
синодални архијереји и архимандрити и други прелати који су се ту десили, одслужили су
уобичајени молебан над болесником и светим јелејем помазали га. Двадесет седмог у два
часа по подне, Његово Императорско Величанство почело је сасвим губити снагу и прибли-
жавати се крају. Због тога су одмах позвана два архијереја, Псковски и Тверски, и архиман-
дрит Чудова манастира да поуче и охрабре самртника. И мада је Господар император,
најљућим и невероватним боловима мучен, једва одмахивањем могао одговарати на поуку,
испољио је врло јако осећање побожности. Јер кад је један духовник о смрти Христовој, и о
томе шта смо помоћу ње добили поменуо и причати почео да је сад дошао час кад треба да
ради добра свога мисли само на то о чему је сам раније причао другима (јер је Господар о
благодатном кроз Христа оправдању грешника често и доста, учећи, говорио), Господар је
одмах, као да је узбуђен, напрежући се почео устајати и мало од слугу придигнут, очи и руке,
колико му је било могуће, горе уздижући, мада сухим језиком и збрканим изговором ове речи
је рекао: „То је једино што жеђ моју гаси, једино то ме наслађује!” - јер је пре те поуке осушена
уста (што је често чинио) пићем квасио, и поредећи с тим, ове речи изрече и не једанпут
понови.
И када га је један духовник подсетио како треба да без икакве сумње верује у милосрђе
Божје, да верује у то да се даје опроштај грехова и благодат живота вечног заслугама
Христовим, он је, на ово, „Верујем и надам се!” неколико пута поновио. И када га је још
духовник на молитву вере подстицао, и изговарао речи које код нас говоре обично они што
приступају светом причешћу: „Верујем, Господе, и исповедам да си Ти заиста Христос, Син
Бога живога, што дође у свет да грешне спасе, од којих сам први ја“ - он додаде: „Верујем,
Господе, и исповедам! Верујем, Господе, помози моме неверју!” И то све умилно говораше,
лице весело чинећи, колико је могао. Међутим, све више слабећи и малаксавајући, на остало
што му је за охрабрење нуђено, одговарао је час машући, час подижући руку, час је на прса
стављајући.
И већ је изгледало да је ту крај, па су сенатори, генералитет и други угледни људи ушли
у собу и руку Његовог Императорског Величанства с плачем и јецањем целивати почели.
Лежао је сасвим ћутећи, и поздрављао је погледом све што су му прилазили, док најпосле
из све снаге није проговорио: „После!” Били су у недоумици да ли је том речју хтео да се
ослободи тескобе, јер је мноштво људи испунило малу собицу, или је говорио о времену
после смрти своје, па су сви из собе изашли.

366
 Толико је снаге имао у телу, да мада је сваког минута изгледало да ће умрети, он се
петнаест часова борио са смрћу. И мада ништа није говорио, осим што је непрестано стењао
и десну руку у страну пружао, пошто лева, у међувремену парализом одузета, ништа није
радила - ипак, када је духовник приступао (што је за то време чињено), и сујету света, вечно
будуће блаженство и цену крви Сина Божјега којом се ово купује спомињао, он као да се
силом спремао да устане и руком крсни знак да начини, или на небо да покаже присиљавао
је себе, и стењање своје да претвори у глас радосни и лица весела да се покаже и духовника
да загрли силио се. Међутим, дође тројицки архимандрит и упита Господара императора, не
би ли хтео да се поново причести светим тајнама, и ако хоће - нека подигне руку и покаже -
он одмах руку подиже и по други пут се причести, и духовници после тога нису престајали
да га теше и храбре, па и он није престајао да махањем показује своју сагласност, све до
четвртог часа по поноћи (28. јануара), када је почео силом да се покреће и нагло да се хлади.
У таквом стању, архијереј тверски је, понављајући му у уши благочестиве поуке на исход
душе самртника, уобичајене молитве прочитао. А император, када је мало-помало већ прес-
тао стењати и дисати, и тиме доведе у сумњу све присутне - да ли је још жив или је умро,
издахну пре него што су могли да схвате да је умро. Тог часа су сви присутни закукали.
Господарица императорка јекну из дубине срца свог једва жива, и да је нису придржали -
пала би. Убрзо после тога се плачевни глас из свих соба чуо, и изгледало је као да цела кућа
урличе, и никог није било ко би се могао уздржати од плача.
И пошто Његово Императорско Величанство, Господар Петар Велики пре смрти своје,
мада је крунисао супругу своју, није прогласио свенародно или њу или кога другог за наслед-
ника престола руског, још претходног дана увече Синод и Сенат су одлучили да ако се по
вољи Божјој деси да император умре, одмах би се морали састати на једном месту у Царској
палати и све што је потребно за безбедност и спокојство народа најпре да размотре и устро-
је, пре него што народу буде објављена смрт Господарева. Тако су се по овој одлуци, чим је
Император преминуо, одмах сенатори и од Синода четири персоне које су тад у дворцу
ноћиле, као и генералитет, и неколицина од најугледније шљахте, у једну собу у палати
сакупили и пре свега о наследнику расправљали. Многи су говорили да скиптар никоме
другом не припада осим Њеном Величанству Господарици, како је то и у самој ствари, по
сили недавно извршенога њеног крунисања. Други су се питали да ли крунисање даје такво
право, када се и код других народа царице крунишу па због тога наследником не бивају. Но
када је неко поменуо у каквој је намери Господар своју Супругу крунисао, то јест да је он још
пре похода персијског открио своје мишљење четворици министара и двема персонама из
Синода, и говорио да је потреба да крунише своју Супругу (који обичај у Русији пре није пос-
тојао) у томе да ако би којим случајем њега нестало, престо не остане празан, без наслед-
ника, и тако сваки узрок метежа и забуне благовремено пресечен буде. О таквој намери
покојног Императора говорник се позивао на сведочанство оних, који су чули ту Господареву
изјаву. Један је од њих то јасно потврдио, а потом су и други посведочили. И тако се без
икакве даље сумње показало да је Господарица императорка Државу Руску наследила, и
да се у том случају не врши избор, јер је она још пре тога за наследника сасвим прописно и
славно постављена, због чега су сви сагласно и одлучили да тај скуп буде назван не бира-
њем, већ само проглашењем.
Пошто је то закључено, одмах је проглашење било написано и од стране целога скупа
својеручно потврђено, у коме је, по извештају о смрти Господаревој од стране Сената и
Синода, као и од генералитета имало свенародно, како у Петербургу тако и по провинцијама
бити разаслато и објављено да Катарина императорка влада и да су сви Њеном Величанству
дужни верност и потпуну послушност. И тако су сви на честитање Њеном Величанству у собу
близу тела умрлог Господара дошли, где је и Господарица такође изволела изићи. Молили
су Њено Величанство да бреме државне власти, које су јој Бог и Супруг њен уручили стварно
изволи примити. Господарица, сатрвена тугом, и непрестано плачући, није могла речима
одговорити, само што је не бранећи да јој руке целивају - сагласност своју показала.

367
 Чим је свануло, пукови, колико их је год било у Петербургу, од својих команданата по
разним местима у граду, примише вест о смрти Господаревој с великим кукањем и плачем;
истог дана им је по налогу Императорке заслужена плата исплаћена.
Истог дана послан је био генерал-мајор Иван Димитријев Мамонов са декларацијом у
Москву; њему је, као и сенатору који се тамо налазио, грофу Матвејеву, било поверено да
тамо све тихо и мирно буде под њиховим надзором. И ако негде нешто узнемиравајуће чују,
да благовремено смире и утишају, но и тако је све било мирно. И када се, тужном звоњавом
позван у првенствујућу цркву, народ сакупио у небројеном мноштву, и када је из прочитане
декларације обавештен о смрти Господаревој, подигли су се такви вапаји, да су једва могли
да се смире, да би се могла чути цела декларација.
Убрзо потом написан је образац по коме сви поданици треба да се закуну на верност
Њеном Величанству. Тај образац је одмах одштампан и послат у све провинције, и тако су
свуда, људи сваког реда (осим сељаштва, које се у грађанство не убраја), по овоме полагали
заклетву.
За то време, на горе поменутом скупу, било је генерал-фелдцајгмајстеру, сенатору и кава-
љеру грофу Јакову Брјусу, поверено организовање Императоровог погреба, и онога што иде
уз то, по обичају осталих држава у Европи.
Истог дана, у који се Господар император преставио, црква је из велике сале пренесена
у другу, мању, и на првом зиду поменуте велике сале направљено је места да се положи
тело на овај начин: на неколико степеника висине направљен је амвон, доста простран,
прекривен гримизним плишом и златним саговима. На том амвону постављен је одар
прекривен златним брокатом, под врло богатим балдахином. Остали зидови у тој сали били
су украшени прекрасним тапетима на којима су била уметнички изаткана нека чудеса Хрис-
това, али ти су тапети трајали кратко време, јер ускоро после тога све је било прекривено
црним сукном. Биле су постављене и статуе, које су представљале добродетељи умрлог
Монарха, као и пирамиде, на којима су најглавнија дела његова, као и државни и покрајински
грбови били приказани. А мноштво светиљки што су стајале на павименту, које су висиле са
свода и причвршћене уза зид, веома је украшавало ту салу.
Другог дана, тело Његовог Императорског Величанства иза архијереја и осталог свештен-
ства, које је ишло напред, и уз пратњу Господарице са породицом, а иза њих Сенатом и
другим особама високог ранга, и уз велики скуп народа, било је пренесено у поменуту салу
и на горе описани одар положено. Чим је народ то видео, одмах је ударио у такав плач и
кукњаву да се црквено пјеније уопште није могло чути. После тога, свима је било дозвољено
да приђу на последње целивање свога Господара, због чега је сала остала отворена до
сахране, и генерали су стајали на стражи непрестано, а људи оба пола, свих редова и
узраста, свих тих дана у неизмерном мноштву стицали су се и показивали своју љубав
заједничком оцу плачући и руку свога Господара целивајући.
Међутим, док су вршене припреме за погреб, све је поразила друга жалосна вест да се у
Императорској кући надовезала жалост на жалост, јер је мала кћи Њихових Императорских
Величанстава, царевна Наталија Петровна, на цан 4. марта преминула. Била је то прекрасна
девојчица и, мада је имала само шест година, показивала је знаке велике памети. Не може
се казати како је сурово Господарицу императорку, која је и поред тога због смрти Импера-
тора била сасвим смрвљена, смрт Наталије уцвелила. Па и цео народ је био у веома великој
жалости. Тело умрле царевне такође је било унесено у велику салу и затим заједно с телом
оца понесено на сахрану.
Осмог дана, каваљери именовани за херолде, носећи пред собом заставе, трубе и талам-
басе, по свим улицама града објавили су народу дан погреба, што је било одређено да буде
десетог. И тада је објављена наредба да се не продаје ништа сем неопходних потреба за
прехрану. Било је строго наређено да све трговачке радње, јавне куће и крчме буду затво-
рене, и да нигде не буде никакве буке ни свађе, него да све буде часно и мирно.
Када је дошао одређени дан погреба, рано ујутро био је дат знак топовским хицем ради
обавештавања народа о погребу. По подне је дат други и трећи сигнал. За то време, било је
изведено неколико пукова војника, који су постројени са обе стране пута, од самих врата

368
Императорске палате, дуж обале реке Неве према пошти, где је главно пристаниште, а
одатле преко реке, кроз тврђаву до цркве Св. Апостола. Ради церемонијалне поворке, цео
пут између пукова био је покривен речним песком, а затим сеченом јеловином, а преко реке
Неве по леду био је саграђен мост са оградом украшеном црним сукном, сав исто тако посут
песком и јеловином. Брзо се сакупило толико мноштво народа да је не само са обе стране
на далеко затворило пут, него је и све тремове, и на свим кућама прозоре напунило, па чак
ни кровови нису били празни.
Они који су се скупили на процесију били су тако раздељени на класе и по кућама које су
стајале уз пут тако размештени, да је свака класа, видећи у процесији своје место, без
тешкоће могла да изађе и следи за онима који иду напред. Министри, чланови Синода са
осталим епископима и архимандритима, као и генерали и угледнији племићи чекали су у
самој палати.
Око три часа по подне, погребна процесија Почела је следећим редом:
1. Један генерал је јахао на коњу, испред кога је ишло 25 подофицира.
2. Први маршал у црној хаљини, са плаштом и флором на капи. Његова маршалска пали-
ца је била увијена у црно, а затим обавијена црним и белим флором, на коме је био руски
грб израђен бојама на плеху.
3. Један добошар у црној хаљини без плашта; добоши су били прекривени црним сукном,
а са стране је био израђен руски грб.
4. Дванаест трубача, по тројица у реду, са дугим црним плаштовима и флором.
5. Други добошар у истом оделу као и први.
6. Других дванаест трубача, по тројица у реду, у истом оделу као и први.
7. Трећи добошар у напред поменутом оделу.
8. Опет дванаест трубача, у поменутом оделу.
9. Четврти добошар у горњем оделу.
10. Опет дванаест трубача у оделу као први.
11. Први дворски фурјер јахао је на коњу у црном оделу с плаштом и флором на капи;
седло са целом коњском опремом било је покривено црном тканином.
12. Други маршал у истом таквом; оделу као и први, а за њим су ишли:
13. Тридесет шест пажева, по тројица у реду а за њима њихов хофмајстер, сви у црним
хаљинама, дугим плаштовима и флору.
14. Тридесет шест дворских служитеља у истом таквом оделу.
15. Трећи маршал у напред поменутом маршалском оделу, који је предводио трговце.
16. Тридесет шест иностраних трговаца, по тројица у реду.
17. Четврти маршал, за депутате.
18. Двадесет и један депутат градова, по тројица у реду.
19. Пети маршал, шљахте.
20. Двадесет један човек од шљахте из провинција, по тројица у реду, сви у црнини.
21. Други фурјер истог изгледа као и први.
22. Шести маршал, за којим је следила:
23. Војна застава, коју је носио пуковник Волков.
24. Његовог Императорског Величанства коњ, на коме је у походима својим јахао. На
њему је било седло бисером и драгим камењем обложено, а глава са белим и црним перјем
украшена. Њега су водила два пуковника иза којих је ишао један коњушар са бичем.
25. Тридесет шест застава од црног тафта, на којима су извезени грбови провинција, које
су раније биле самосталне кнежевине. Њих су носили капетани у црнини, у дугим плаште-
вима и флору. Иза сваке заставе по два поручника водила су једног коња, који је био покри-
вен црним сукном до земље, и са обе стране и на челу имао извезен грб као на застави.
26. Поморска адмиралитетска жута застава, на којој је био извезен руски двоглави орао,
коју је носио један пуковник у дугом плашту са флором на капи. Та застава је била штандарт
оног бродића о коме смо на другом месту писали да је „дедица” целе руске флоте.
27. Државна застава од црног тафта, на којој је био извезен државни грб, а носио ју је
један пуковник.

369
 28. Државни коњ, покривен црним сукном и украшен са обе стране и на челу грбом, кога
су водила два пуковника иза којих је ишао један коњушар.
29. Бела застава радости на којој је био написан амблем или симбол покојног Императора;
њу је носио члан Адмиралитета, гроф Головин.
30. Други коњ Његовог Величанства, без седла, покривен зеленим плишом, богато изве-
зеним златом и сребром, који је имао са обе стране поменути симбол, а на глави црвено и
бело перје, кога су водила два пуковника у црнини, а иза њих је ишао један коњушар.
31. Један ритер у позлаћеном оклопу, који је држао у рукама исукан мач, а на шлему је
имао црвену и белу перјаницу. Коњ је имао исту такву перјаницу, седло је било богато
везено, а за њим су ишла два алебардира у дугим плаштовима и са флором на качкетима
украшеним перјем.
32. Један тешки оклопник у црном оклопу, са црним перјем на шлему и мачем упереним
ка земљи.
33. Застава жалости, велика црна, коју носи један пуковник.
34. Коњ жалости, сав у црној опреми, кога воде два пуковника и за којим иде један коњу-
шар.
35. Оберцеремонијалмајстер, или маршал, бригадир Илија Сињавин.
36. Седам великих државних грбова обавијених црним и белим флором, које су носила
седморица пуковника и других официра истог ранга у црнини. Од тих грбова (који су сви
исечени и колором украшени) била су три од три освојена Царства, и то: Сибирског, Астра-
ханског и Казанског; на остала четири, грбови државних градова прослављених резиденција
Новгорода, Владимира, Кијева и Москве.
37. Државни грб већи од напред поменутих, изрезан и флором украшен, који су носила
четири генерал-мајора, а око њега мањи, провинцијални грбови обавијени истим таквим
црним и белим флором.
38. Велики кристални, златом обложени крст, који је носио један црквени служитељ.
39. Седамдесет појаца. Али, пошто се због своје множине не би могли ускладити у пева-
њу, подељени су били на три класе и на разним местима пратили су свештени чин.
40. Педесет монаха.
41. Ђакони
42. Свештеници
43. Протопрезвитери
44. Архимандрити
} осамдесет персона

45. Једанаест епископа и архиепископа, сваки по своме рангу.

46. Два маршала у црнини.
47. Великокнежевска круна на златном јастучету, коју је носио генерал-мајор Головин,
који је имао два мајора у асистенцији.
48. Гроб (или, како ми кажемо - сандук) са телом цесаревне Наталије Петровне, који је
носило шеснаест мајора, а над ковчегом балдахин украшен златним тканинама и кићанкама,
који је носило шест потпуковника; шест поручника је придржавало златне гајтане; четири
бригадира придржавала су крајеве златног покрова над ковчегом, на коме је сребрним
брокатом; био извезен крст.
49. Херолд-мајстери у свом уобичајеном оделу, покривени црним; флором.
50. Четири државна мача, која су носила четири пуковника.
51. Пољски орден Белог орла на златном јастуку носио је генерал-мајор кнез Трубецкој.
52. Дански орден носио је сенатор, кнез Долгоруки.
53. Руски орден носио је генерал-поручник Јагушински - сваки је имао по два мајора у
асистенцији.
54. Круну сибирску носио је генерал-поручник Миних.
55. Круну астраханску, вицеадмирал Вилстер.
56. Круну казанску, вицеадмирал Измајевич.
57. Царску јабуку носио је вицеадмирал Гордон.
58. Царски скиптар, вицеадмирал Севијер.

370
 59. Нову Императорску круну носио је генерал и сенатор Бутурлин - сваки је имао по два
мајора у асистенцији.
Све поменуте регалије ношене су на златним јастуцима.
60. Три маршала били су: генерал-поручник Бон, генерал-мајор Чернишев, генерал-мајор
Лефорт.
61. Два мајора са исуканим сабљама, држећи их уперене према земљи.
62. Ковчег Његовог Императорског Величанства, који је возило осам коња покривених
црним плишем; поред сваког коња ишао је један потпуковник и један кочијаш у црној хаљини.
Око ковчега са обе стране ишло је сто алебардира. Када су распрезали коње, сандук је но-
сило дванаест пуковника.
Балдахин који је био од златног броката и зеленог плиша, богато везен и обложен златним
кићанкама, носило је осам бригадира, а осам генерал-мајора придржавало је гајтане.
Четири тајна саветника придржавали су крајеве златног покрова на коме је био нашивен
крст од златног броката.
63. Три маршала у напред поменутом црном оделу.
64. Њено Величанство Господарица императорка у хаљини жалости, са лицем покриве-
ним црним шлајером; њу су водили генерал-фелдмаршал кнез Менчиков, и генерал-адмирал
гроф Апраксин. Тројица камерхера носили су шлеп, а шест каваљера су их следили по тро-
јица у реду.
65. Императорска принцеза Ана Петровна, коју су водили фелдмаршал кнез Репњин, и
врховни канцелар гроф Головкин. Један гроф, јункер, носио је шлајер. Четири хофкаваљера
су их пратила.
66. Императорска принцеза Јелисавета Петровна, коју су водили генерал барон Алардом
и тајни саветник гроф Петар Толстој. Један гроф, јункер, носио је шлајер. Четири каваљера
су их пратила.
67. Херцогиња мекленбуршка, принцеза Катарина Ивановна, коју је водио обершенк,
гроф Апраксин и пуковник Арсенијев. Један пуковник је носио шлајер. Два каваљера су их
пратила.
68. Принцеза Параскева Ивановна, сестра поменуте херцогиње мекленбуршке, коју су
водили обершенк Зотиков и пуковник кнез Ховански. Један каваљер је носио шлајер, два
каваљера су их пратила.
69. Девица Марија Наришкина, коју су водила два поручника, а један од служитеља носио
је шлајер.
70. Девица Ана Наришкина, коју су водила два поручника а један од служитеља носио је
шлајер.
Сви су били у дугом црном флору.
71. Његово краљевско височанство херцог холштајнски (у то време вереник царевне Ане
Петровне), кога су водила два конференцијална саветника, Фон Алфелд и оберкамерхер
Фон Бонд. Један камерјункер носио је шлеп, а један хофмаршал и три камерхера су их
пратили.
72. Велики кнез Петар Алексејевич (син покојног царевића Алексеја Петровича), кога су
водила два пуковника бригадирског ранга. Један каваљер је носио шлајер, два каваљера су
их пратила. Велика кнегиња Наталија Алексејевна, кћи царевића Алексеја Петровича, због
болести која ју је задесила, није могла да присуствује.
73. Господа Александар и Јован Наришкини.
74. Дворски служитељи.
75. Један маршал.
76. Хофдаме Њеног Императорског Величанства.
77. Хофдаме прве цесаревне.
78. Хофдаме друге цесаревне.
79. Остале хофдаме.
80. Друге сенаторске, кнежевске, грофовске, баронске и остале жене више шљахте, по
њиховом рангу.

371
 81. Један маршал.
82. Све колегије и друга господа од првог до деветог ранга, по тројица у реду.
83. Један маршал.
84. Бољари и шљахта, по тројица у реду.
85. Један маршал.
86. Грађани, по тројица у реду.
87. Један генерал, иза кога су завршавали процесију.
88. Двадесет пет подофицира.
За време проласка процесије, са тврђаве су испаљивани топовски плотуни, један за
другим после сваког минута, што је стварало веома тужну страву, а и музика постављена
међу војне пукове крај пута испуштала је исто такве жалосне звуке.
Када су дошли у цркву, поставили су Императоров ковчег на пространи, баршуном
украшени амвон, испод балдахина, а поред њега је положен и ковчег кћери Његовог Вели-
чанства.
После тога, започет је по уставу црквеном чин опела и архиепископ псковски Теофан
изговорио је кратко слово. Док је трајала црквена церемонија, пукови који су стајали крај
пута били су постављени уоколо по бедемима тврђаве и сви су три пута испалили плотун.
По свршетку погреба, опет је из свег ситног оружја, као и из свих топова на тврђави и у
Адмиралитету испаљен три пута снажан плотун.
Сва угледнија господа духовног, војног и грађанског чина, били су награђени од Њеног
Императорског Величанства златним и сребрним великим медаљама направљеним поводом
погреба Господара Императора, а такође су и сви војници из гарде добили по једну сребрну,
мању. Изглед велике медаље био је овакав, како је овде на гравираној копији представљено.

Ето, тако умре император сверуски Петар Алексејевич, који се овог придева Велики тако
достојним начинио, као ниједан цар пре њега на свету. Јер, када размислимо о начину који
је он изабрао за исправљање своје државе; како је он Русима мало-помало дао вољу за
војне подухвате, тиме што је сам почео од најнижег степена да би другима био пример; како
је кроз туђе земље странствовао да би добре обичаје народа видео и у своје земље их
пренео; како је основао и одржао толику велику армију и флоту; како је науке, мануфактуре
и разне занате увео; у какво је цватуће стање довео трговину и морепловство, ствари које
су томе народу биле до тада потпуно непознате; какве је паметне мере изабрао за слаб-
љење својих непријатеља; једном речју, како је он Државу своју у свему, у црквеним и
грађанским пословима исправио, - то је тако изванредно да се може потпуно веровати до
од почетка света ниједан монарх никада није имао толика дела нити је тако нешто постигао.

372
А када је победио страшнога шведског лава, пред којим је дрхтала цела Европа, када је
победио тврдоглавост свога народа коју толики многи руски цареви нису могли да укроте,
он је постао не само један од најјачих царева који су владали у Русији него и један од највећих
победника које нам старина слави.
Многи и велики напори које је он, може се рећи, од својих двадесетих година на себе
примио, били су главни разлог његовог раног краја. Живео је само 53 године и 8 месеци. Био
је крупног раста, при том лепог лица и веселе нарави, а његов поглед је садржавао нешто
због чега је онај који стоји пред њим морао да га воли и да га се уједно боји. Његова дела и
остварења доказују да је имао превасходни разум и све оне високе таленте који су потребни
једноме цару. Био је такође трудољубив и бодар. Устајао је рано; време од јутра до десет
или једанаест сати употребљавао је за бављење државним пословима. И пошто његова
свакодневна трпеза није подлегала никаквој раскоши, његов ручак је трајао три четврти сата,
а најдуже један сат, затим је толико исто времена спавао, и уставши одлазио у своју токар-
ницу, где је један сат правио разне уметничке ствари. Остатак дана је проводио у бродо-
градилиштима, надгледајући и исправљајући градњу бродова, а посећивао је и разне
мајсторе, занатлије, пристаништа, канале и остало.
Овај велики император није имао велике издатке. А пошто је живео пре као приватни
племић него као цар, заштедео је све велике издатке какве други монарси имају за издр-
жавање сјаја својих дворова. Било му је досадно да се показује у свом величанству, па је то
ретко чинио или није никада, сем у крајњој нужди, у случајевима давања аудијенције страним
посланицима, или друго. Имао је он, дакле, задовољства једнога великог императора, а при
том срећу једнога приватног племића.
И пошто је био веома веселе нарави, волео је другарство и време колико су му његови
послови дозвољавали проводио је великим делом код својих официра у забави и непороч-
ним увесељавањима. У другарству је такође волео веселе. Али, оне који су се опијали, није
могао трпети, сматрајући такве неспособнима за службу у држави.
Са собом није водио ни стражу, ни многе слуге. Када је некуда ишао, задовољавао се
пратњом од пет или шест персона, а да говори са простима било му је пријатно исто као и с
најугледнијима, сматрајући да су пред царем, као пред заједничким оцем, сви поданици
једнаки. Само никада није могао да трпи дуга околишења и ласкавце, него је волео да се с
њим слободно и искрено говори. О таквом његовом очинском снисхођењу говори један Рус
следеће: „Ничим боље не могу ја приказати његово милостиво и кротко срце, као његовим
беспримерним снисходитељством према својим поданицима. Превасходан у даровима,
узвишен величином, узвеличан преславним делима - све је то беспримерним снисходитељ-
ством умножио, украсио. Често се са поданицима својим опходио једноставно, без великог
величања и ропске понизности што представљају знак да је ту Монарх.
Често је пролазник могао да га сретне како иде пешке, да иде за њим, с њим; могао је
Господар да се упусти у разговор с киме год је било потребно. Многе су цареве раније робови
на раменима, на главама својим носили, а снисходитељство Господарево премашало је
узвишеност царску. За време самог весеља и одмора, износили су се важни послови. Важ-
ност није умањивала весеље, и једноставност није унижавала важност. Како је очекивао,
примао и сретао своје верне! Какво је весеље, било за његовим столом! Пита, слуша,
одговара, расправља као са пријатељима. И колико се време обеда скраћивало малим
бројем јела, толико се продужавало снисходитељним разговорима. Међу толиким државним
бригама, живео је као са пријатељима у весељу. У какве је мале избе мајстора смештао
своје величанство! И најниже, али способне и верне слуге бодрио је својом посетом. Како се
често бавио с њима у мајсторству и разноме труду! Он је томе привлачио више примером
него што би принуђавао силом.
И мада је био више штедљив него расипан цар, ипак је знао сасвим добро да своје
милостиве дарове у одговарајуће време раздаје, и да на прикладан начин награђује оне који
су држави његовој службом, или на други начин доносили корист. Таква милостива, са
разумом удружена штедрост у награђивању, какву је он обећавао и чинио онима чија се
служба и вештина истицала изнад осталих, привлачила је у Русију најспособније мајсторе

373
свих врста. Отуда је и дошло до тога да је Русија постала као нека велика фабрика где се у
толиким многим местима државе израђују или топови, или мачеви, или бродови или друго.
Колико се старао о срећи своје државе и својих поданика, ми смо у историји његовој доста
слушали, зато што је код њега разум царевао, и по томе разуму је самога себе убедио да је
имати највишу власт, надгледати корист и мир поданика, одржавати благостање и без-
бедност државе - дело које Отац Отечества непрестано мора да обавља и које га обавезује
да се ни о чем другом сем о срећи својих поданика не брине. Из тога разлога сматрао је он
да један цар сасвим лоше чини када својим плановима и подухватима поставља други циљ,
а не свеопшту корист. Истина, он је царевао с неограниченом влашћу. Воља његова била је
правило свих закона, прописа, установа. Ипак је све нагињало ка томе да благополучију
његове државе ништа не недостаје и да поданици имају пуно благостање.
И пошто је цар прво подобије Божије на земљи, и он једини овде уместо Бога људским
родом управља, за доказ тога треба он милост и правду да показује и према томе да казне
и награде дели равномерно; и једно и друго као суштину свих савршених својстава доброга
цара, пазио је император руски тачно, и ако су негде милост и правда најтешње били
сједињени, онда је то било у Петру Великом. И зато је престо његов био како престо милости,
тако и правде и правосуђа. Немирни и зли људи нису ту остајали некажњени. Такве као
штеточине целе државе, искорењивао је он без одлагања, или их је, у крајњем случају, слао
на таква места где су могли да имају довољно времена и прилике за покајање и поправљање
своје.
Попустљивост врховне главе може да буде штетнија него брза и строга правда. Ова
страхом од неминовне казне доводи до тога да злочин постане мрзак, а она, надом у
праштање први пут, побуђује на кршење закона. Из тога разлога, тај неупоредиви законо-
давац у великим преступима није дозвољавао одуговлачење, него је, чим је преступ учињен,
одмах следовала и казна, а изговори преступника нису бивали услишени. Високим и нижим,
богатим и убогим, својима и странцима, чињена је иста правда. Није гледао ко је ко, и према
преступу је био кажњаван угледни као и бедник. Нарочито је показивао такву праведну
строгост према оним неправедним судијама који нису следили његовим наредбама ни
примеру него су заслепљивали себе или угледом лица или парама, и због тога су чинили
добро дело рђавим а рђаво одобравали.
Да би међу поданицима, а нарочито у племству, искоренио гордост и леност, чији је он
био велики непријатељ, и при том да би одржао пријатну слогу међу свим редовима у држави,
и да их доведе до сарадње на општу корист, употребљавао их је за разне државне службе и
давао је сваком достојанства према способностима и заслугама. И колико је ко верније
служио отечеству, толико је више имао милости код господара, а то је и био узрок што се
нико није могао уздићи над другима пореклом, као што је у Русији до тога времена било
уобичајено.
Овај велики цар сматрао је трговину за такву ствар која је основа моћи, освајања,
безбедности и славе сваке државе. Зато се о њеном завођењу старао колико и за просвету
свога народа, и било му је највеће уживање да још за живота свога види државу своју како
цвета од трговине на копну и мору. И мада није учио академске науке (знао је само немачки
и холандски језик), имао је, ипак, неизмерно поштовање према науци, чије сађење у таквим
дивљим земљама каква је тада била Русија, пружа неоспоран доказ да је био великог духа,
и да му чак и да ништа друго није било, сама та засађена наука спомен вечитим чини.
Могло би се још много говорити о беспримерним напорима и делима тога Монарха што
их је он за срећу руског отечества чинио. Али за набрајање осећам у себи ону неспособност,
коју имају живописци када треба да насликају портрет сунца. Његов их превелики сјај
заслепљује, и када мисле да тачно представе сунчеве зраке, једва да погађају њихову сенку.
Историја нам приказује тога славног Монарха у непрестаним напорима и непрестаном
покрету. Горе поменути учени муж говори, а ми то и из историје видимо да је за одмор Петар
Велики сматрао себи само промену својих напора. Не само дан или јутро, него га је и сунце
на изласку осветљавало на многим местима на разним пословима. Државна управна судска
места која је он основао, вршила су рад у његовом присуству. Разне су вештине не само под

374
његовим надзором него и уз помоћ његових руку биле подстицане. Јавне грађевине, бро-
дови, пристаништа, тврђаве, увек су видели у њему у оснивању учитеља, у раду ободритеља,
при завршетку наградитеља. Шта су његова путовања или боље - муњевити летови? Тек што
је глас његове наредбе чуло Бело, већ га осећа Балтичко море; тек што се траг његовог
брода изгубио у водама Азовским, већ шуме, пропуштајући га, каспијски таласи... Велике
реке, Јужна Двина и Западна, Дњепар, Дон, Волга, Буг, Висла, Одра, Елба, Дунав, Секвана,
Темза, Рајна и остале, колико су много пута биле удостојене да огледају лик Великог Петра
у струјама својим? По каквим је путевима путовао, под којим се дрветом одмарао, из којег
извора је жеђ утољавао, где је са простим људима као прост радник радио, где је писао
законе, где је правио нацрте за бродове, пристаништа, тврђаве, и где се за све то време као
пријатељ сретао са поданицима својим?
Као што небеске светиљке својим током, као море плимом и осеком, тако је и он бригом
и радом за Русију био у непрестаном покрету. У пољу сам у ватри, на судским сам седницама
у тешким расправама, у разним сам вештинама међу најразличитијим машинама, код град-
ње сам градова, пристаништа, канала, у безбројном мноштву народа, у јечањима сам валова
Белог, Црног, Балтичког, Каспијског мора и самог Океана, духом својим. Свуд Петра Великог
видим, у зноју, у баруту, у диму, у пламену, и не могу сам себи веровати да је свуда исти
Петар, један и многи, и не кратак живот него хиљаду година! С киме да сравним Великог
Господара? У старини и у нова времена видим владаре које називају Великима. И стварно,
пред другима су велики, само су пред Петром, мали. Неки је освојио многе државе, али је
своју отаџбину без бриге оставио. Неки је победио непријатеља, већ названа великим, али
је на обе стране пролио крв својих грађана, само због свога частољубља, и место тријумфа
слушао плач и ридање свог отечества. Неки је многим добродетељима украшен, али место
да је подигне, није могао да издржи тежину државе која се рушила. Неки је био ратник на
земљи, али се бојао мора. Неки је на мору господарио, али на земљу да пристане - бојао се.
Неки је волео науку, али се бојао исукане сабље. Неки се ни железа, ни воде, ни ватре није
бојао, а ипак није имао смисла за људско достојанство и наслеђе.
За пример нећу узети шта друго сем Рима. Али ни он није довољан. Што су за двеста
педесет година од првог пунског рата до Августа Непоти, Сципиони, Маркели, Регули,
Метели, Катони, Суле учинили, то је Петар учинио за кратко време свога живота. Коме хероја
нашег да уподобим?... Какав је тај који свесилним руковођењем управља небом, земљом и
морем; дуне дух његов и потеку воде, дотакне се планина и уздиме се. Али, мислима
људским одређена је граница! Божанство достићи не могу! Обично га представљају у
људском облику. Ако дакле човека Богу слична наћи треба, по нашем схватању, сем Петра
Великог не налазим ниједног.
Што се тиче закона и обичаја, он није био баш онакав каквим нам га неки преко Штра-
ленберга описују, то јест, да је био неизмерно суров. Није био строжи него што је био милос-
тив. Али, пошто је милост његова зависила од испуњавања државних закона, у њему се
рађала строгост према преступницима закона, а нарочито према оним бешчиним стрелцима
који су посегнули на сам драгоцени живот његов и на цело отечество његово. „Замислите
(говори горе наведени господин) и помислите шта је њему ревност према правди, шта му је
брига за поданике, шта опасност за његов живот у срцу говорила. Проливена је невина крв
по кућама и по улицама московским, плачу удовице, рида сирочад, цвиле силоване жене и
девице, сродници моји пред мојим очима лишавају се живота и оштро оружје у моје срце
уперено је. Ја сам, Богом сачуван, подносио, склањао сам се и ван града странствовао сам.
Сада су моје корисно путовање прекинули, устајући јавно против отечества. Ако се за све
ово не осветим, и коначну пропаст не спречим казном, већ унапред видим тргове пуне
лешева, опљачкане куће, порушене храмове, Москву са свих страна обавијену пламеном и
драго отечество предато диму и пепелу. Сву ову пропаст, сузе, крв, од мене ће Бог
затражити. Помисао на тај последњи суд, принудила га је на строгост.”
Истребљењем у духовном чину у Русији титуле која је у Христовој цркви толике многе
немире изазвала; оснивањем Духовног синода, и снабдевањем свештенства руског душе-
полезним регламентима, показало се да је он био савршени штоватељ Бога и Закона

375
источнохришћанског. И колико се много старао за своје сопствено спасење, толику исту
бригу имао је и за спас својих поданика како смо га у историји у многим случајевима видели,
да их је он опомињао на вршење дужности хришћанских. А како је он у осталим својим
поукама и установама увек био пример, тако се и у духовним показивао као први извршилац
Божје воље, следујући ономе апостолском слову: „Узор будите стаду.“ У својим путовањима
и војним походима, имајући свештеника уза се, као и у свом престоном граду, присуствовао
је увек служби Божјој и свеопштој молитви, са изузетном побожношћу. У вери и љубави
према Богу није се стидео да заузима у цркви место међу појцима, и тако је увећавао пажњу
присутних не само својим монаршким присуством него и гласом, а читање апостола усред
цркве, био је његов посао на свакој литургији.
Једном речју: имао је у себи све врлине које чине човека великим пред Богом и пред
људима, и то: био је савршени богоштовалац и истински син Христове цркве, по својој
усрдности и вери у Бога и Закон православни; био је преславни војсковођа и прехрабри
ратник по својим освајањима и победама, које је над својим унутрашњим и спољним непри-
јатељима потпуно однео; био је бродар због вештине своје у поморским пословима; био је
велики господар и велики државник због ширине и исправности својих планова, и због своје
огромне способности у управљању пословима; био је државни министар по средствима која
је умео да употреби како би трговину, науку и све вештине довео до процвата; најзад, био је
Отац Отечества по срећи, којом су се преко њега користили сви његови поданици и о којој
се он увек бринуо као о истинском савршенству у својој владавини.
Уз статуу овог славног, бесмртног спомена достојног Императора, која је потом од скупог
метала била подигнута, налази се следећи натпис:
Монарха Руских земаља метал овај представља
лик мужа славнога потомцима оставља,
то је Велики Петар, Отечества Отац,
благостања рускога је творац,
век цео радили су глава му и руке,
посејао је, однеговао уметност, науке,
војску је обучио, градио бродове,
страшан је на мору, страшан је на копну,
најбоље народу даде он законе;
победе многе одневши, учврсти мир,
заузе градове, прошири своју државу,
и би први Император у Русији.
У храм славе показа он поданицима пут
и мада смртан, био је сличан Богу.

376
 БЕЛЕШКА О ПИСЦИМА ИЗ ЧИЈИХ ЈЕ ДЕЛА ОВА
ИСТОРИЈА НА СЛОВЕНСКОМ ЈЕЗИКУ ИСПИСАНА
И САЧИЊЕНА

I Р У СК И ПИ СЦИ
1. Академије Санктпетербуршке Ежемѣсячнїя Сочиненїя 20 томова.
2. Професора Милера, Зборник разних извештаја који се тичу Руске историје, 9 томова
на немачком језику.
3. Стафенхаген, Стара географија.
4. Атлас Руске Империје, у 10.
5. M. Ломоносовь, Россїйской Јѣтописець.
6. Рычковъ, Опытъ Казанскои Исторїи.
7 . . . Топографїя Оренбургская.
8. Эминъ, Новая Россїйская Исторїя.
9. Ла Кроце, Универсальная Исторїя.
10. Барона Петра Шафирова, бившег вицеканцелара, Разсужденїе о войнъ со Швецїею.
11. Исторїя Азовская.
12. Курасовљева Сокращенная универсальная исторїя съ россїйскою.
13. Исторїя персидская, житїе Тахмасъ Кулы хана.
14. Укази и закони Петра Великог.

I I С ТР АНИ ПИ СЦ И
15. Вишингов Земљопис.
16. Силбер, Кратка Географија.
17. Житије Катарине Друге, императорке руске.
18. Улман, Историја словенских народа у Моравској, 2 тома, у 10о.
19. Увод у Московску историју.
20. Страленберг, Опис североисточног дела Европе и Азије, у 4о.
21. Језуит Посевин, Историја Московска, на италијанском језику.
22. Пуфендорф, Увод у историју најважнијих царстава и република у Европи, 4 тома.
23. Есих, Увод у универзалну историју са руском.
24. Гавеново Путешествије у Русију.
25. Универзална Хроника, 10 томова, у 10о.
26. Ла Комбе, Политичке промене у Руској Држави, с примедбама и продужетком од
професора историје у Хале, Јохаиа Ф. Јоакима, 3 тома.
27. Московска писма, с примедбама секретара Гроса.
28. Роколес, Прикљученија чувених обмањивача, 2 тома.
29. Театар ратни и осталих важних догађаја, 11 томова.
30. Волтер, Житије Карла XII, Краља Шведског.
31. Историја Руске Државе под Петром Великим, 2 дела.
32. ... Исто, с поправкама Бишинговим.
33. Хершелман, Прагматичка историја чувених политичких промена у Руској Држави.
377
 34. Инжењер Пери, Држава Руска.
35. Вишингови извештаји из Русије о Русији, 2 дела.
36. Шмаус, Историја одНоса између Северних Сила.
37. Цесарски ратни шлем, 6 томова у 4о.
38. Опат Катифор, Житије Петра Великог, на италијанском језику.
39. Нестезуранои, Житије Петра Великог, 4 тома, на италијанском језику.
40. Путешествије Цесарског посланика Фон Кваријента, на лат. језику.
41. Професор Мартин, Извештаји о Русији.
42. Рабенер Јустус, Житије Петра Првог и Великог, цара руског.
43. Вебер, Измењена Русија, 3 тома, у 40.
44. Ј. П. Фон Л., Житије и дела Петра Великог, цара руског.
45. Александар Гордон, Житије и дела Петра Великог, цесара руског, 2 дела.
46. Житије Катарине Прве, императорке сверуске.
О Црногорцима и другим Србима који су нашли место у овој Историји, послужили су разна
писма и записи који се из тога времена налазе у Србији, и извештаји лица која заслужују
поверење.

378
 ДОДАТАК

ПРЕДГОВОР ДИМИТРИЈА ТЕОДОСИЈА

НЕПОТПИСАНОМ ИЗДАЊУ ОРФЕЛИНОВОГ ДЕЛА

Пресветла најмоћнија
ГОСПОДАРИЦЕ
ИМПЕРАТОРКО
и самодржатељко сверуска

Свима је познато да многе историјске књиге не престају похвалама прослављати

бесмртни и блажени, вечности достојни спомен на Великога Господара ПЕТРА Првога живом
некаквом представом, сведочећи да се овај премудри Господар са високих својих особина,
као и изврсних својстава, неупоредиво виших од Господара свих времена, свих нација,
најславнијим Императором с правом назива: стога отуд следи да је сасвим природно било и
живот овога Господара на дијалекту својственоме народу његове Империје, - који је и многим
другим народима близак - изложити, да га кориснога извештаја о великолепним акцијама и
преславним толикога и таквога Јунака делима не бисмо лишили. Јер ко год у Европи чује за
Руску Империју и њену громку славу, а при том и за ПЕТРА ВЕЛИКОГА, који ју је обновио и
проширио, треба да зна да ВАШЕ ИМПЕРАТОРСКО ВЕЛИЧАНСТВО његов пут следи и о
сталном увећању, како славе Руско Империје, тако и благостања поданика својих, с оним
истим добропоспешним и доброхвалним намерама, што их је овај Велики Господар имао,
непрестано старање води.
ВАШЕ ИМПЕРАТОРСКО ВЕЛИЧАНСТВО, коју су нам срећна времена подарила и која
сте нам проницљивим и многосветлим зрацима светлости од Бога обасјани, својим толико
корисним и премудрим како установама, тако и законима, постигло је такве успехе да су
идеје високога духа ПЕТРА ВЕЛИКОГА прихваћене, зачете и умножене, од потоњих Гос-
подарица ИМПЕРАТОРКИ оствариване, при Вашој власти доброкорисно већ испуњене и до
конца остварене. А при том су Империја, као и Руско племе, доведени у тако угледно состо-
јање и познавање знања, уметности и добрих нарави у какво никаква друга нација доспети
не би могла. Тако да би природно и праведно било рећи да је такву и толику славу добри и
Велики Бог особито само ВАШЕМ ВЕЛИЧАНСТВУ наменио.
Нема ничег што се заштите, проширења и користи Империје ВАШЕ тиче, а да то премуд-
рим ВАШЕГА ИМПЕРАТОРСКОГА ВЕЛИЧАНСТВА старањем није предузето и у целости
остварено. Установљење пак од ВАШЕГА ВЕЛИЧАНСТВА новога Устава високе бриге и
жеље ВАШЕ довољан је доказ и јасно о врлинама ВАШЕГА ВЕЛИЧАНСТВА говори. Ово
довољно показује намере и дух идеја ВАШЕГА ВЕЛИЧАНСТВА увек племенитих, што неу-
морно настоје строгост закона милошћу ублажити, а милост законима утврдити. И ово, то
јест истинско знање код поданика ВАШЕГА ВЕЛИЧАНСТВА дивљење према тако премудрој
ГОСПОДАРИЦИ побуђује и упућује их да Вас као матер своју љубе. Академија за поучавање
племства свакојаким војничким вештинама, јавно оснивање читавих колонија ради народ-
нога умножења и насељавања пространих земаља Империје ВАШЕ, установљавање гимна-
зија у свим градовима Државе и оснивање од ВАШЕГА ВЕЛИЧАНСТВА Колегија за васпита-
вање и поучавање младежи у вери, обичајима и разним уметностима; трговина, такође, с
удаљеним азијским народима успостављена и увећана, представља истинску потврду и
сведочи о напорима ВАШИМ.
379
 На ВАШ позив и под ВАШИМ покровитељством у Империју ВАШЕГА ВЕЛИЧАНСТВА
притичу највећа знања. Нова Академија резбарије, сликарства и вајарства делом представ-
ља великолепне палате што се непрестано изванредном уметношћу украшавају, здања и
улице красе славни Петроград; други део представља Гимназија са две стотине благородних
девојака које се ту поучавају свим знањима што нежности и слабости женскога рода приличе:
у Империји ВАШЕГА ВЕЛИЧАНСТВА још један део представљају богате награде за мајсторе
у уметности и делатна лица из Италије, као и владари који законима доличну пропорцију и
пријатност слушању доносе, што је задржавању страсти у умерености, као и постизању
добрих нарави увек спремно допринети, - сви долазе да излију ту сласт у Империји ВАШЕГА
ВЕЛИЧАНСТВА.
И да у слави и сјају доброкориснога живота ВАШЕГА не би било никаквога недостатка,
изволиће ВАШЕ ВЕЛИЧАНСТВО, како на Петроградску славну Академију, тако и на двор
свој позивати најчувеније филозофе данашњих времена који би, будући у свакоме погледу
изврсни, могли посведочити и с удивљењем признати колико у испуњење славних и прес-
лавних подухвата Господара Императора Петра ВАШЕ ИМПЕРАТОРСКО ВЕЛИЧАНСТВО
напора улаже.
Стога таквом и толиком премудрошћу обдареној Господарици ИМПЕРАТОРКИ Историју
ову с најпокорнијим мојим најављењем приносим, што је она први пут на илирскоме (тако
овде названоме) дијалекту написана о животу и преславним делима Јунака чији пример
ВАШЕ ИМПЕРАТОРСКО ВЕЛИЧАНСТВО, као највиши подражавалац, извољева следити.
Јер као што је овај ГОСПОДАР године свога живота толико прославио, тако ни ВАШЕГА
ИМПЕРАТОРСКОГА ВЕЛИЧАНСТВА епоха неће бити ништа мање славна и неће недос-
тајати таквих пера која ће тако доброкорисна и срећна бити да и о њој потоњим вековима
потпуни извештај поднесу.
При тако чувственом стању духа мојега, најпокорније упућујем жељу своју, да ВАШЕ
ИМПЕРАТОРСКО ВЕЛИЧАНСТВО најмилостивије благоизволи да труд овај заштити и од
мене ВАШЕ ВЕЛИЧАНСТВО дужно високопочитовање уз највећу моју оданост, и по уро-
ђеноме ВАШЕМ ВЕЛИЧАНСТВУ високом милосрђу, прими, што ће за мене изузетну срећу
представљати.
ВАШЕГА ИМПЕРАТОРСКОГА ВЕЛИЧАНСТВА
најпокорнији и најоданији раб
ДИМИТРИЈЕ ТЕОДОСИЈЕ

380
 ПОГОВОР

УЗ ОРФЕЛИНОВУ КЊИГУ О ПЕТРУ ВЕЛИКОМ

Када је године 1757. тридесетогодишњи Захарија Срфелин дошао за канцелисту карло-

вачкога митрополита Павла Ненадовића, он се нашао на месту које је и пре њега годинама
држао један други песник српски, Павао Ненадовић, синовац митрополитов и писац стихова
за Жефаровићева богато опремљена бакрорезна издања. Као по некој традицији и нови се
канцелист одмах упустио у сличне послове, показујући и развијајући с временом необичну
обдареност и свестраност. Песник, историчар, природњак, писац економских, лингвистичких
и теолошких дела, преводилац, штампар и коректор српских штампарија, издавач, педагог,
уредник првог српског часописа, архитект, уметник, цртач и графичар, Захарија Орфелин
(1726-1785) школовао се најпре ваљда у кругу између Вуковара, Новог Сада и Карловаца.
Касније школовање продужава, како се претпоставља, у Аугсбургу и Бечу, а године 1764.
одлази у Венецију, где остаје до 1769. године. Тај дуги боравак у Венецији био је за њега
откривање Европе. Ту се овај барокни уметник технички усавршио и развио свој укус под
утицајем Тиепола, највећег у оно време живог венецијанског барокног мајстора. Ту је наш
писац посећивао библиотеке, и нема сумње галерије, куповао својој другој жени, Ани
Орфелини, музичке књиге маестра Ђованија Паулучија, ту у Венецији изашао је низ његових
песничких дела штампаних у засебним књижицама, ту је издао први и једини број свог
часописа Славеносербски магазин (1768), а ту је завршио и дао у штампу и своје највеће и
најчувеније дело, под насловом Историја о житији и славних делах великаго государа
императора Петра Перваго, књигу у којој је остварио синтезу барокног књижевног и барокног
ликовног израза.
Ту је у Венецији био код Грка Димитрија Теодосија коректор у највећој штампарији срп-
ских књига оног времена и ту је сачекао тренутак када је издата дозвола за штампање и
његове књиге о Петру Великом. Један наш човек, аустријски цензор за романе и оријенталне
језике, А. Д. Секереш, издао је дозволу за штампање ове највеће књиге српског XVIII века,
само коју годину пре но што је скинуо забрану са свих аустријских издања Гетеове књиге
Страдања младог Вертера. Орфелиново дело је одобрено за штампу 27. септембра 1770. и
изишло је две године касније (1772) код Теодосија у два тома и у две верзије од којих је једна
била скромније опремљена, непотписана и снабдевена предговором издавача, док је друга,
потписана верзија, с Орфелиновим у бакру засебно резаним предговором и посветом руској
царици Катарини Великој, представљала најлепше илустровану српску књигу XVIII века,
један од највиших домета српске барокне графике и историографије, двоструки подвиг
остварен руком исте личности.
Тим делом које означава врхунац култа Русије код Јужних Словена, завршавао се један
дуги период српске историографије и с њим се угасила породица оних дела те књижевности
која су кроз два барокна столећа, током XVII и XVIII века, понела обележје, у српској и не
само српској књижевности широко распрострањеног погледа на ствари, названог „барокним
славизмом“.
Историографија је у то време носила несумњиве знаке пробуђеног поверења у судбину
Словена, и у њихову мисију да у европској историји одиграју улогу заштитника од турске
најезде. У ту улогу веровали су и страни, западни дворови од римске папске столице и мле-
тачке републике до Беча, који на међи два барокна столећа умало и сам није постао жртва
турске силе. Српска барокна историографија, делећи судбину хрватске историографије
(Крижанић, Витезовић) а напојена инспиративном визијом Орбиновог Краљевства Словена

381
(Пезаро 1601) даје и сама једну серију дела која су подстакнута буђењем свести о широкој
словенској заједници не само на Балкану, него и на Северу и на Истоку.
У XVII столећу упиру се погледи балканских хришћана у Пољску, а у XVIII веку у Русију
Петра Великог. У низу таквих дела која сва од реда имају као циљ објашњавање пред
утицајним европским метрополама или руским двором положаја балканских Словена под
турском доминацијом и препоручују најбоље начине да се турска опасност отклони, Орфе-
линова монографија о Петру Великом посвећена царевој великој унуци Катарини, није за-
поставила дужност ранијих дела да на утицајном руском двору скрене пажњу на српски
народ, који страда под турским игом, и на српског писца који приноси своје дело руској
царици.
Велики екскурси у тој књизи посвећени борби Срба за слободу, за збацивање турског
господства, као и напори да се заснују у Србији и Црној Гори школе, штампарије и библи-
отеке, везани често за име и утицај Петра Великог, несумњиво говоре о сасвим одређеној
патриотској мисији овог дела, иначе посвећеног руској историји и једном од у оно време
скорашњих блиставих периода развитка једноверне империје на Истоку у чијем успону су
народи на Балкану гледали гаранцију обезбеђења сопствене судбине.
Аутор одмах у почетку посвете напомиње да га је на писање монографије о Петру Ве-
ликом „на нашем Славенском јазике” подстакло „интересовање једноплемених и једновер-
них српских народа“, а даље се у тексту међу врлинама Петровим подвлачи „сокрушеније
рога луни отоманској”.
И поред додатих похвала наукама, академијама, и уметностима, и поред прослављања
просвећених владара, међу које Орфелин сврстава не само Катарину Другу него и Петра
Великог, дело у целини, својом графичком опремом која значи и врхунски домет Орфели-
нове рокајне уметности, и својим укусом за помпу, својом пажњом за церемонијале пет-
ровске епохе, својим описима ратних призора и жестоких казни, припада у основним побу-
дама, и као синтеза јединственог ликовног и књижевног стила, још увек и претежно епоси
барока.
Као књижевно дело, јер Орфелинова монографија о Петру Великом могла би се такође
сматрати зачетком српског модерног историјског романа, ова обимна књига имала је очи-
гледно нека посебна обележја. Она није дочаравала књижевним и ликовним средствима
само једну карактеристичну епоху руских великих искушења и победа на граници XVII и XVIII
века, него и једну епоху карактеристичну и самосвојну у много чему другом. То је визија
једног посебног света, опседнутог контрастима између ужасних ратних разарања на копну
и на мору, и величанствених тријумфалних прослава Петрових победа. Оне су својим ватро-
метима, тријумфалним капијама и победним поворкама, архитектонским подвизима у којима
су преко ноћи ницала читава ремек-дела архитектуре у напору да се прославе судбоносне
победе, потресале Русију с краја на крај. Да се читалац у то увери довољно је погледати
одељке у другој књизи посвећене царичином крунисању или погребне свечаности Петра
Великог, описане са изузетном подробношћу, са смислом за помпу, с маштом човека једне
епохе која је суштину свог бића покушала да изрази декором, и суштини ствари наметнула
игру привида и блеска.
Похвала брзини, немиру и промени коју је Орфелин изабрао као финале свог дела и као
врхунску похвалу своме јунаку, управо су оне особине које су Петра Великог и српског писца
монографије о њему зближиле у једној стилски јединственој епоси. У епоси два барокна
столећа те и такве особине стекле су се као одредиште судова, поступака и укуса човека
једног карактеристична доба, а исте речи о немиру, несталности и промени примењене у
књизи на Петра Великог, могле би се с пуно права односити и на луталачки живот њенога
аутора Орфелина.
Такву књигу потписао је Орфелин поносито као „члан царско-краљевске бечке академије
уметности”, а завршио подсећајући још једном читаоца на своју двоструку, и књижевну и
сликарску спрему:
„Могло би се још много говорити” - писао је ту Орфелин - „о беспримерним напорима и
делима тога Монарха што их је он за срећу руског отечества чинио. Али за набрајање осећам

382
у себи ону неспособност, коју имају живописци када треба да насликају портрет Сунца. Његов
их превелики сјај заслепљује, и када мисле да тачно представе сунчеве зраке, једва да
погађају њихову сенку ...“
Ове незаборавне речи нису биле само лепа стилска фигура којом је један песник завршио
своју књигу. Оне су, на жалост, биле истина о тој књизи: Орфелин доиста никада није доспео
да своје дело о Петру Великом види остварено у оном облику у којем га је замислио и желео
остварити. И поред тога, Орфелинова књига није - као што се догодило с многим књигама
ове епохе - остала пријемчива само за очи савременика. Њена судбина кроз столећа била
је другачија.
Док су Доситејева дела, дела једнога писца европске културе, била окренута Балкану,
говорила Србима, Хрватима, Македонцима, Бугарима, Румунима и Грцима о великој и „прос-
вештеној“ Европи, Пишчевићеви мемоари сачувани у руској рукописној верзији остали су
непознати до недавно. Орфелин је, из своје мале средине, једини био окренут Европи у
Књизи против папства и у Житију Петра Великог. Једини је он од српских писаца XVIII века
са својом историјом руске империје Петра Првог био велико репрезентативно име српске
књижевности пред Европом, значајан за њу и тамо више цењен но код куће.
Полемисао је тај каснобарокни писац с „господином Волтером“ у тренутку када је овај
писао своје „Questions sur l’Encyclopedie“. Читали су га, награђивали, користили и издавали
у Русији и на Западу. Већ године 1774. Орфелиново дело прештампано је у Русији у Петро-
граду, додуше, без имена аутора, „при императорској Академији Наука” с допунама и
исправкама Михаила Михаиловича Шчербатова и Василија Алексијевича Тројепољског, и на
тај начин ушло у руску историографију.
Како је луксузно илустровано издање с посветом Катарини Великој и с потписом
Орфелиновим било изузетно ретко, те се до данас сачувало само у неколико примерака,
скромнија непотписана верзија с Теодосијевим уводом, стекла је много ширу популарност.
Неки од тих примерака доспели су и у књижницу Александра Пушкина. Пишући своје обимно
дело о Петру Великом, Пушкин се обилато користио Орфелином, читао га, позивао се на
њега, називајући га по месту издања његове књиге „венецијанским историком“, пошто му
Орфелиново име није било познато. Читаве пасусе он је из Орфелиновог дела преносио у
своју књигу о Петру Великом наводећи готово увек извор. Изричито се позивајући на
Орфелинов текст Пушкин је пренео десетак места из Орфелиновог дела у своје, али је тај
број свакако много већи. (Ако нам ништа није промакло приликом поређења текстова,
Пушкин се у својој Историји о Петру позива на Орфелина на следећим местима (стране
наводимо према издању Академије наука СССР: А. С. Пушкин, Полное собрание сочинении
в деслти томах, Москва 1958, том девятвьй): стр. 25, 40, 128, 183, 190, 201, 232, 323, 336,
367.)
Као што Пушкин није знао ко је писац венецијанске историје, тако то нису знали читаво
једно столеће ни Орфелинови земљаци у Србији, док Димитрије Руварац није 1891. године
у Гласнику Српскога ученог друштва објавио податке о ауторству користећи се једним
случајно очуваним примерком илустрованог и потписаног издања из 1772. године. Иако се
отада до данас много учинило на упознавању Орфелиновог дела о Петру Великом, оно још
увек није добило оно место у библиотекама српских читалаца какво заслужује.
Писано рускословенским језиком који је изазивао забуне и код руског и код српског
читаоца, Орфелиново дело остало је до данас неприступачно и на српску књижевност није
ни издалека извршило онакав утицај какав је могло имати. Данас, када се за њим све ређе
посеже као за ауторитативном историјском информацијом, његова судбина је потпуно у
рукама читалаца заинтересованих за његове књижевне и његове ликовне особине. Оне су,
треба одмах рећи, и данас од интереса. Орфелинова монографија о Петру Великом чита се,
ако се савлада њен тешки језик, као занимљив историјски роман о Петру Великом пун
радње, изненадних обрта и необичних збивања. И то не вреди само за оне делове који се
односе на изузетно драматичне и узбудљиве сцене из живота петровске Русије, него и за
она уводна поглавља, где се даје једна наивна, али очаравајућа слика простране царевине

383
на прилазима Европе, која је остала исто толико драга, колико заувек недокучива аутору
решеном да је опише.
Ове врлине савремени читалац моћи ће можда лакше да оцени но његови претходници
који су Орфелиново дело имали на рускословенском у првом издању из 1772. године. Ново
издање, које се сада, после пуних две стотине година, даје у руке читалачке публике у
осавремењеној језичкој верзији, можда ће исправити неправду коју је Орфелиново дело
трпело столећима, вратиће га онима за које је у суштини и било написано, и можда учинити
да оно поново почне да живи у српској лепој књижевности. У овом издању читалац ће наћи
ону верзију текста коју Орфелин није смео од аустријских власти да потпише, него ју је у
малом броју примерака отиснуо као посебно издање, и упутио руској царици с потписаном
посветом. Теодосијев предговор из непотписаног издања, читалац ће такође наћи у овој
књизи, у додатку, јер се с разлогом може претпоставити да је и њега написао Орфелин, а да
је Теодосијев потпис под текстом био само формалност.
Што се ликовног материјала тиче, иако су за ову прилику начињена посебна истраживања,
и дело је у овом издању потпуније опремљено но што је био случај с непотписаном Орфе-
линовом верзијом из 1772. године, ипак ни форматом, ни бројем ликовних прилога, ово
издање (као ни само Орфелиново луксузно издање) још увек не представља потпуну
реконструкцију оне величанствене визије коју је Орфелин имао пред очима припремајући
илустративни део своје монографије и отискујући неуморно за њу прилоге: гравире, мапе,
цртеже, репродукције медаља и ордења, пре и после изласка књиге. Овде су пренети сви
фризови, све вињете, све гравире медаља, потпуне бакрорезне насловне стране обе књиге
луксузног издања, као и већина мапа Орфелиновог дела. Потпуна реконструкција, међутим,
која би представљала отелотворење Орфелинове графичке визије, још остаје да се изврши.
Др Милорад Павић

384
 САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

ГЛАВА ПРВА: КРАТАК ГЕОГРАФСКИ И ПОЛИТИЧКИ ОПИС РУСИЈЕ . . . . . . . 13

Величина Руског Царства. Границе. Мора. Језера. Реке. Канали. Подела стара и нова. 1.
Московска губернија. Опис града Москве. 2. Новгородска губернија. 3. Архангелска губернија.
Опис Лапландије. 4. Смоленска губернија. 5. Кијевска губернија. 6. Белгородска губернија.
Историја Малоруских и Запорошких козака. О Новој Србији и о насељавању Срба. 7.
Вороњешка губернија. Историја Донских козака. 8. Нижгородска губернија. 9. Казањска
губернија. 10. Астраханска губернија. 11. Оренбуршка губернија. 12. Сибирска губернија. 13.
Санктпетербуршка губернија. Опис Санктпетербурга. 14. Виборшка губернија. 15. Ревалска
губернија. 16. Ришка губернија. Клима и природне оообине земљишта. Становништво и сас-
тав. Вера и положај Цркве. Трговачки сталеж. Наука. Обичаји и способности Руса. Власт
руског императора. Титула. Грб. Државна управа. Војне снаге: копнене и поморске.

ГЛАВА ДРУГА: ДРЕВНА РУСКА ИСТОРИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35

О старости и пореклу данашњег руског народа. Преглед руских владара до пресветлих
родитеља императора Петра Великог. 1. РЕД ВЕЛИКИХ КНЕЖЕВА. 2. РЕД ЦАРЕВА: 1. Цар
Василиј Иванович; Писмо римског цезара Максимилијана; 2. Цар Иван Васиљевич Грозни;
3. Цар Фјодор Иванович; 4. Цар Борис Фјодорович Годунов; 5. Цар Фјодор Борисович
Годунов; Историја о Лажном Димитрију; 6. Цар Василиј Иванович Шујски; Вероломства у
његово време и тиранија Пољака и Швеђана.

ГЛАВА ТРЕЋА: ПОЧЕТАК ИСТОРИЈЕ О ПЕТРУ ВЕЛИКОМ . . . . . . . . . . . . . . . 76

Михаил Фјодорович Романов изабран је за руског цара. Његови односи са Швеђанима,
Пољацима и Турцима. Упућивање првог изасланства у Кинеско царство. Михаилов син
Алексеј Михаилович наследио је руски престо. Побуне у Москви, Новгороду и Пскову. Рат и
примирје са Швеђанима и Пољацима. Разбојништва Стењке Разина и његово хватање.
Напори цара Алексеја. Његова деца из два брака. Његова смрт. На престо је доведен његов
најстарији син Фјодор. Рат с Турцима. Фјодор укида породична првенства. Умире без
наследника.
Пред смрт цар Фјодор је за престолонаследника одредио свог млађег брата Петра Алек-
сејевича. Царевна Софија покушава да поништи ову опоруку. Прва побуна стрелаца против
својих официра. Тиранско продужење побуне, по Софијином наговору, против цара Петра.
На захтев стрелаца за цареве су крунисани и Петар и Иван. Побуна распопа Никите и одла-
зак царева у Троицки манастир ради безбедности. Царевна Софија узима кнеза Василија
Васиљевича Галицина за саветника у припремању убиства цара Петра. Кнез Галицин наме-
рава да ожени цара Ивана, а цара Петра да пусти на потпуну слободу да би му се искварио
карактер. Брак цара Ивана. Цезарево изасланство у Москви. Други одлазак царева у Тро-
ицки манастир пред побуњеницима и кажњавање кнеза Хованског. Закључење трајног мира
с Пољском. Упућивање изасланства у Беч. Ступање царевне Софије на власт. Договор
кримског хана, мађарског кнеза Текелије и француског краља против царева. Поход кнеза
Галицина на Крим. Његов неуспех. Његов други поход на Крим. Брак цара Петра и Софијино
385
противљење. Софија се припрема да убије цара Петра и његову породицу у Преображен-
ском. Шаље тамо Шчегловитог са шест стотина стрелаца. Сазнавши за то, цар Петар бежи
у Троицки. Софија прикрива своје намере. Петар позива министре и официре. Царевна
упућује цару Петру изасланике да се оправда. На крају одлази лично, али бива одбијена.
Хапшење кнеза Галицина. Шчегловити са осталима приведен је у Троицки манастир и
кажњен. Царевна Софија затворена је у манастир. Петар се враћа у Москву и сам ступа на
престо.

ГЛАВА ЧЕТВРТА: ПОЧЕЦИ ВЛАДАВИНЕ ПЕТРА ВЕЛИКОГ . . . . . . . . . . . . . 95

Петар Алексејевич као дванаестогодишњак по наређењу сестре Софије препуштен је
слободном животу. Његови односи са странцима. Цар оснива чету од педесет војника и ступа
у њу. Рођење царевића Алексеја Петровича. Оснивање двају гардијских пукова. Царев страх
од воде, затим његова одважност на њој и откривање старе лађице у селу Измаилову.
Односи и склапање мировног споразума с Кинезима. Цар шаље посланика у Кину да би
потврдио своје пријатељство. Смрт цареве мајке Наталије Кириловне. Цар одлази у
Архангелград да би видео велике морске бродове. Огледна опсада земљаног градића под
Колсменским. Први царев поход с војском на Азов. Освајање Кезикермења на Дњепру и
других замака. Због губитка флоте, Петар диже опсаду. Цар пише цезару и другим вла-
дарима тражећи тобџије и инжењере и почиње изградњу флоте у Вороњежу. Други поход
на Азов и освајање тог града. Тријумфалан улазак генерала у Москву. Почетак изградње
велике флоте. Царева одлука да путује у туђе крајеве. Негодовање старих Руса због тога.
Завера стрељачког пуковника Циклера против цара и кажњавање њега и његових саучес-
ника. Оснивање владе.

ГЛАВА ПЕТА: ТАЈНО ПУТОВАЊЕ ЦАРА ПЕТРА У НЕМАЧКУ, ХОЛАНДИЈУ

И ЕНГЛЕСКУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108
Цар одређује велико посланство и улази у њега као племић. Долазак посланства у Ригу.
Срамота коју им је нанео ришки губернатор. Цар прелази у Курландију, куда затим одлази
и посланство. Одлазак у Прусију. Дочек и свечани улазак у Кенигзберг. Аудијенција код
пруског курфирста. Царево усавршавање у Кенигзбергу. Путовање у Холанди- ју. Цар
почиње да изучава бродоградњу у Сардаму. Шаље указ у Русију да се штити право Августа
електора саксонског у избору за пољског краља. Цар добија вест о победи над Турцима и
Татарима код реке Кагалник. Пошто је завршио један брод, цар одлази у Архангелград и
изучава анатомију и друге науке. Одлази у Енглеску и обучава се у изградњи бродова по
нацртима. Враћа се из Енглеске у Холандију. Царева одважност на мору. Генерал фелд-
маршал гроф Шереметов путује с младом руском господом по Италији и у Малти добија
Малтешки орден. Цар путује из Холандије преко Саксоније у Беч. Сусрет и конференција с
цезарем. Изванредан пријем на цезаревом двору. Велико посланство у аудијенцији код
цезара. Царево усавршавање у Бечу. Цареве припреме за пут у Италију. Побуна стрелаца
због које цар одустаје од намере да путује у Италију и враћа се из Беча у Москву. Истрага и
кажњавање бунтовника. Оснивање Каваљерског ордена светог Андреја. Закалуђеривање
цареве супруге, царице Јевдокије Фјодоровне у Суздаљу.

ГЛАВА ШЕСТА: ПОЧЕТАК ВЕЛИКИХ ПРОМЕНА У РУСИЈИ . . . . . . . . . . . . . 122

Цар оснива регуларне јединице и наређује да бољарски синови служе у копненој војсци
и морнарици. Цар Петар одлази у Азов. Мир са Турцима склопљен у Сремским Карловцима.
Смрт и свечани погреб царевог љубимца генерала Лефора. Упућивање посланика у
Цариград. Цар одлази из Азова у Вороњеж а из Вороњежа у Москву. Цар наређује да се
године рачунају од 1. јануара. Цар прописује да се носи немачко одело и да се брију браде.
Припаднице женског пола могу слободно да опште с људима. Наредба да се младожење и
невесте пре брака морају упознати и затражити сагласност за брак. О скупљању контри-
буције (пореза) од поданика. Склапање мира са Турцима на тридесет година.

386
 ГЛАВА СЕДМА: ПОЧЕТАК РАТА СА ШВЕЂАНИМА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132
Цар Петар намерава да на Балтичком мору добије луку за свој народ. Шведски краљ
Карло XII захтева да се потврди мир. Цар Петар тражи сатисфакцију за срамоту која му је
нанета у Риги. Као накнаду за срамоту, Петар тражи Нарву или Ниеншанц да би од њих
направио пристаниште. Узрок рата између Пољске и Шведске и одлазак Јохана Паткула.
Дански и пољски краљ позивају цара Петра у савез против Швеђана. Шведски краљ одбија
цареве захтеве. Цар објављује рат Швеђанима. Шведски краљ затворио је у Штокхолму рус-
ког резидента и све трговце. Царев поход с војском на Нарву. Цар одлази у Новгород по му-
ницију. Карло долази да ослободи Нарву од опсаде. Жестоко напада Русе и због неслоге
руских генерала побеђује руску армију. Ухвативши генерале на превару, Карло их прогла-
шава за ратне заробљенике. Неколико пукова одступило је са оружјем и осталом опремом
преко реке према Пскову. Проглас шведског краља руским поданицима. Разобличавање тог
прогласа. Цар Петар поново се спрема за рат. Шаље поруку у Копенхаген, тражећи од дан-
ског краља неколико пукова војске који би обучавали руску војску. Сусрет цара Петра и пољ-
ског краља Августа у Вирзи на курландској граници и споразум о рату са Швеђанима. Царев
повратак у Москву. Цар упућује посланика у Пољску на Сејм. Шведски краљ иде у Курландију
на Саксонце. Руска војска бори се са Швеђанима у Лифландији и тако се спрема за будуће
победе.

ГЛАВА ОСМА: НАСТАВАК ЈАЧАЊА РУСИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143

Оснивање овчарница у Русији и мануфактура вуненог штофа. Позивање странаца у
Русију. Цар шаље стручњаке да траже гвожђе и друге метале и минерале по Русији.
Намерава да укине положај патријарха у Русији. Забрањује потписивање деминутивом. Гене-
рал-фелдмаршал гроф Шереметов победио је шведског генерала Шлифенбаха у Лифлан-
дији. Царев поход из Москве на Архангелск и изградња тврђаве Нова Двинка на обали. Цар
се враћа у Ладогу и организује изградњу бродова у Олонецу. Шведски краљ настоји да збаци
краља Августа с пољског престола. Друга победа над Шлифенбахом. Освајање Мариенбур-
га. Освајање Нотебурга. Tријумфалан улазак у Москву. Брак цареве дворске будале. Цар
уводи изучавање геометрије и оснива болницу за беспосличаре. Унапређење цара у генерал-
фелдмаршала и артиљеријског капетана. Освајање тврђаве Ниеншанца. Конфедерације у
Пољској. Оснивање Санктпетербурга. Победа над шведским генералом Кронгјуртом. Осни-
вање Кроншлота. Царева брига о ботаћењу државне благајне. Турски немири. Победа над
шведском ескадром на Чудском језеру. Опсада градова Нарве и Дерпта. Догађаји у Пољској
у вези са збацивањем краља Августа. Освајање градова Дерпта и Нарве. Предаја Иванграда.
Збацивање краља Августа. Његов долазак цару у Нарву и савез с њим. Тријумфалан ула-
зак руских генерала у Москву. Почетак изградње канала код Вишњег Волочка. Протеривање
шведске ескадре од Котлиног острва. Почетак насељавања Руса на Котлином острву. Про-
теривање десет хиљада Швеђана из околине Санктпетербурга. Витка са шведским генера-
лом Левенхауптом у Курландији. Угушивање побуне у Казашекој провинцији.

ГЛАВА ДЕВЕТА: ПОБУНЕ И СУКОБИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163

Побуна у Астрахану. Освајање Митаве. Немири у Пољској и крунисање Станислава
Лешчинског за краља. Неуспео поход Карла XII на Гродно. Шведски фелдмаршал Рејншилд
потукао је саксонског Шуленбурга. Шведска тиранија над Русима. Почетак изградње Санкт-
петербуршке тврђаве. Прва, неуспела опсада града Виборга. Карло XII креће на Саксонију
против краља Августа. Хапшење царевог генерала Паткула у Саксонији. Закључење миров-
ног споразума између Августа и Карла у Алтранштаду. Битка између Руса и Швеђана под
Калишем. Срамни поступци краља Августа. Односи и непостојаност Пољака према цару.
Побуна Донских козака. Разарање града Боргова са руских галија. Цар Петар преко
француског посланика у Штокхолму Базенвала предлаже мир, али Швеђани га одбијају.

387
 ГЛАВА ДЕСЕТА: ИЗДАЈСТВО ИВАНА МАЗЕПЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 174
САДРЖАЈ: Повратак Карла XII из Саксоније. Предавши команду грофу Шереметову и
наредивши му да спречи прелазак Швеђана преко реке Вистуле, цар Петар одлази у
Петербург. Брак цара Петра са царицом Катарином. Цар одлази у Литву и шаље наређење
армији да не ступа у битку с непријатељем, већ да постепено одступа према границама,
остављајући за собом пустош. Догађај под Гродном. Тежак положај Швеђана у Литви. Битка
под Холовчином. Припреме Карла XII за поход на Украјину. Издајство малоруског хетмана
Ивана Мазепе. Победа над једним делом шведске војске код реке Соче под Добрим. Победа
над шведским генералом Левенхауптом под Лесним. Победа над шведским генералом
Љубекером у Ингерманландији. Удруживање Мазепе са Швеђанима. Рушење његове рези-
денције у Батурину, Мазепа је лишен ордена, а његов портрет обешен је на вешала. Цар и
Карлови министри спремни су да закључе мир, али Карло не пристаје.

ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА: БИТКА НА ПОЛТАВИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 184

САДРЖАЈ: Упућивање неколико корпуса у Пољску против шведских генерала Красова и
Лешчинског. Опсада и освајање Веприка од стране Швеђана. Поход шведског краља према
Полтави. Пораз шведског корпуса и запорошких издајника код реке Ворскле. Лукавство
кнеза Менчикова код Полтаве. Краљ Карло је рањен у ногу. Припреме две армије за одлучну
битку. Разбијање шведског корпуса у првој линији и заробљавање два генерал-мајора. Битка
на Полтави и коначан слом читаве шведске војске. Шведски краљ се дао у бекство. Шаље
посланике да преговарају о миру. Одлази са Мазепом у Турску област. Заробљавање пре-
остале шведске војске код Переволочне. Царева великодушност према заробљеницима.
Кажњавање Запорожаца итд.

ГЛАВА ДВАНАЕСТА: НОВА ОСВАЈАЊА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 194

Повратак Августа II у Пољску и обнављање савеза између северних земаља против
шведског краља. Распоред руске војске. Сусрет Његовог Царског Величанства са Августом
у Торну и обнављање пријатељства. Царев пут у Курландију и Ингрију. Тријумфалан улазак
у Москву. Извињење енглеске краљице поводом срамоте нанете руском посланику у
Лондону. Мере предузете у циљу преобраћања безбожних народа у Сибиру у хришћанску
веру. Предлози Империјском конгресу у вези са шведском војском у Померанији. Освајање
градова Елбинга, Виборга, Риге и других.

ГЛАВА ТРИНАЕСТА: РАТ СА ТУРЦИМА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205

Краљ шведски, отишавши у Бендере, труди се да наговори Отоманску Порту да наруши
мир с Русијом. Велики султан Ахмет Трећи пише цару Петру Алексејевичу и потврђује мир,
па га поново нарушава, свргава велике везире и објављује рат. Цар Петар шаље у Цариград
три писма и не добивши одговор објављује такође рат. Оснива Прави- тељствујушчи сенат у
Москви. Пише Црногорцима. Одлази у поход против Турака. Пошто га је преварио влашки
бег и пошто су му нестале залихе хране, закључује с Турцима мир. Враћа се из Молдавије.
Брак царевића Алексеја. Поход руске војске у Померанију. Заузимање града Фридрихштата.

ГЛАВА ПЕТНАЕСТА: РАЗВОЈ НАУКЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 222

Почетак трговине са странцима у Санктпетербургу. Оснивање Александроневског
манастира. Заузеће града Тенингена од стране савезничке војске. Заузеће Хелсингфорса у
Финландији. Заузеће Штетина од стране Кнеза Менчикова. Уговор између Северних савез-
ника о секвестрацији шведских градова у Германији. Заузеће Абова од стране кнеза Гали-
цина. Витка код Пелкина и заузеће Тавастуса. Старање цесара римског да отклони северни
рат од немачких земаља. Упорни и ратоборни поступци Карла XII у турској области. Прис-
пеће Станислава Лешћинског у Турску и његово задржавање у њој. Немири у Шведској. Бав-
љење цара Петра изградњом бродова, и преношење Сената из Москве у Петербург. Наредба
388
о учењу омладине у аритметици и геометрији. Завојевање Васе у Финландији. Закон о
подели имања. Старање о напретку Петербурга. Реч Господарева о љубави према науци.
Изасланик узбечких Татара и његово излагање. Заузеће Нишлота. Поморска битка код
Ангута. Храброст Петра Великог на мору. Упутство Сенату и губернаторима о вођењу
протокола. Оснивање ордена Свете Катарине. Оснивање фискала.

ГЛАВА ПЕТНАЕСТА: РАЗДОР ИЗМЕЂУ СЕВЕРНИХ СИЛА И

ПЕТРА ВЕЛИКОГ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 241
Штокхолмска влада одлучила је да затражи од цара склапање мира. Карло XII се враћа
из турских земаља. Истрага у Санктпетербургу. Наредба о обрачунима у губернијама. О
анонимним писмима. Делатност краља шведског у Германији. Цесар се исто тако стара о
миру у Германији. Вести о Црногорцима. Планови Северних савезника против краља швед-
ског. Дејство руске флоте у Балтичком мору. Старање Цара Петра о богаћењу својих
поданика путем трговине с Бухаријом, Персијом и Индијом. Господар шаље геодете да
израде географску карту Русије. Оснива Поморску академију. Оснива школу за производњу
јухта. Наредба о производњи широког платна. Рођење Петра Алексејевича, и престављење
родитељке његове. Рођење царевића Петра Петровича. Оснивање склоништа за ванбрачну
децу. Забрана плача за умрлима. Заклетва архијереја. Путовање цара Петра у Данциг.
Најезда Татара на Казанску провинцију. Заузеће Визмара у Германији од стране савезничке
војске. Свадба херцога мекленбуршког и царевне Катарине Ивановне. Путовање Господара
у Германију. Командује са четири флоте. Почетак раздора између Северних сила и Петра
Великог. Декларација Карла XII код цесара у погледу шведских земаља. Путовање царево
у Холандију. Хапшење шведских посланика у Холандији, и узроци тога. Сумња у Петра
Великог од стране краља Ђорђа. Пут Господарев у Француску. Пројект сорбонских богослова
о сједињењу и закључци руских епископа о томе. Повратак Господара у Русију и његов рад.

ГЛАВА ШЕСНАЕСТА: СИН ПЕТРА ВЕЛИКОГ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 265

Живот, понашање, преступи, суд и осуда царевића Алексеја Петровича, сина Петра
Великог.

ГЛАВА СЕДАМНАЕСТА: ПРОТЕРИВАЊЕ ЈЕЗУИТА ИЗ РУСИЈЕ . . . . . . . . . . 293

Наредба о монструмима ради апотеке. О исповедању и посећивању цркве. О учењу
санктпетербуршких грађана морепловству. Полиција у Санктпетербургу. О склоништима за
сиротињу. Почетак преговора о миру између Русије и Шведске на Аланду. Започињање
Ладошког канала. Предострожност од пожара. Оснивање колегија. Казна над кривцима у
случају царевићевом. Нови трибунал и кажњавање злочинаца. Смрт Карла XII. Смрт барона
Херца у Штокхолму. Ступање Улрике Елеоноре на шведски престо. Припремање цара Петра
за рат. Ступање краља енглеског у споразум са Шведском против цара. Слање посланика у
Кину. Наредба о попису становништва. О насељавању Васиљевског острва. Смрт генерал-
фелдмаршала Шереметова. Смрт царевића Петра Петровича и наредба о изгнању језуита
из Русије. Оснивање поштанског саобраћаја. Хватање два шведска брода. Одлазак цара с
флотом на море, и манифест о трговачким бродовима. Поступци Дворова енглеског, фран-
цуског и шведског против цара. Манифест царев о тврдоглавости Двора шведског. Напад
руске војске на обале штокхолмске. Енглеска флота стиже у помоћ Шведској. Руски
посланици разобличавају краља енглеског. О рудокопним заводима. Указ о искорењивању
лопова. О судијама. Споразум између Енглеске, Пруске, Пољске, Данске и Шведске. Други
напад руске војске на Шведску. Елеонора уступа круну свом мужу. Порука новог шведског
краља цару. Оснивање Светог синода. Закључење вечнога мира са Шведском. Господар
прима титулу императора, итд.

389
 ГЛАВА ОСАМНАЕСТА: НАСЕЉАВАЊЕ УКРАЈИНСКЕ ЗЕМЉЕ СРБИМА . . . . 331
Намера господара императора да доведе у безбедност руске границе с персијске стране.
Рђави поступци персијског шаха Хусеина. Народ Афганци жели да збаци са себе иго
персијско. Мир Веис, њихов командант, претвара то у дело. Два хана пустоше Ширванску
провинцију. Замисли Петра Великог о земљама које леже поред Каспијског мора. Одлази у
Москву. Оснива херолдмајстера за племство. Доноси Закон о наследнику круне. Одузима
глупацима право наследства. Креће у поход против Персије. Манифест о томе походу и др.
Заузеће града Дербента. Изградња тврђаве Светог Крста. Повратак Господара у Москву.
Мир Махмуд улази у Персију. Шах Хусеин шаље посланика у Русију. Предаје круну Мир
Махмуду. Узнемиреност Турака због руских подухвата према Персији. Старање Господарево
о повећавању државне касе. Глад у Русији. О свештенству. О празницима. Кажњавање
преступа министарских. Пут Господарев из Москве у Санктпетербург. Турска узне- миреност.
Забављање Господарево на Балтичком мору. Долазак и пријем персијског посланика. Из
Москве је допремљен мали бродић. Аудијенција персијског посланика и закључење с њим
савезничког уговора. Извештај о заузећу персијског града Баку. Намера Господарева да
украјинске земље насели Србима, и грамота о томе. Проглашење намере о крунисању
супруге његове, господарице Катарине. Саопштава Турцима своја мирољубива ооећања.
Оснива Мануфактур-колегију. О фењерима у Санктпетербургу. Забрањује присилне бракове.
Оснива Академију наука. Поморски трговачки регламент и Царинска тарифа. Крунисање
господарице императорке Катарине. Писмо српског митрополита Мојсеја Петровића Госпо-
дару императору. Закључење мировног споразума с Турцима поводом Персије. Пренос
моштију светог Александра Невског и оснивање Камор-колегије ради манастирских и архи-
јерејских баштина. Поука Господарева Сенату и судијама. Веридба херцога холштајнског с
цесаревном Аном Петровном. Наредба о првој камчатској експедицији. Болест и престав-
љење Господара императора. Престављење цесаревне Наталије Петровне. Погреб обојих.

БЕЛЕШКА О ПИСЦИМА ИЗ ЧИЈИХ ЈЕ ДЕЛА ОВА ИСТОРИЈА НА СЛОВЕНСКОМ

ЈЕЗИКУ ИСПИСАНА И САЧИЊЕНА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 377

ПРЕДГОВОР ДИМИТРИЈА ТЕОДОСИЈА НЕПОТПИСАНОМ ИЗДАЊУ

ОРФЕЛИНОВОГ ДЕЛА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 379

УЗ ОРФЕЛИНОВУ КЊИГУ О ПЕТРУ ВЕЛИКОМ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 381

390
 ПРЕПОРУЧУЈЕМО

Препоручујемо најбоље књиге из српске историје и копије ориги-

налних српских ордена, као и ордена које су знаменити Срби доби-
јали од руских царева.

Посетите сајтове:

www.ordeni.rs
www.institutni.com
www.naukaireligija.com
www.plemekuci.com