Tomaž Šalamun

SNEG

preveo Dejan Poznanović

PRAZNIK

Na putu svih kugli,

na strmim stenama obraslim segmentima boja,
iscrtanim kredom koju su lomila
deca, gledamo parčiće
koji se dižu,
zbijeni kao pod pritiskom vode,
njihov spori uzlet: markaciju,
podignute bele zavese.
Nema teškoća s disanjem,
baš tu, u ovom krugu,
nema teškoća s disanjem
a i napred, spreda se čini
kao da je ravnoteža ugrađena, nesalomljiva;
smesta širi šupljine,
širi i sužava,
kao pod mikroskopom uveličano delovanje
nepoznatog (predstavljivog) respiratornog sistema.
Nevažeći su nostalgija, noć, melanholija,
smeh koji pada kao sneg,
sve uporedno, sve tamo, koje možemo
da dosegnemo odavde, sav „put“ između.
Gledamo reakcije na ovo stanje,
sporo, postupno, spoljni listovi artičoke
sporo otplove.
Možemo da otiskujemo proizvoljna sećanja predstava.
Bio je začarani krug.
Bio je upravo zato što nismo mogli da ga
koristimo.
Bilo koja predstava, sve su koncentrično
raspoređene, blizu, daleko.
Mrlja koja je bila lift, zrak,
a priori je zaštićena nedodirljivošću.
Inicijacija je neverovatno spor rad,
najsličniji obrtanju leta, zime i zvezda.
Je li to kako smo jeli?
Jesmo li odmah pripremali hranu?
Dosta da u procesu ostane mala pukotina
i sve se brzo regeneriše, sad jeste.
Ti što vodiš dnevnik rasta i žrtava,
pogledaj!
Možda mogu mnogi da ga čitaju,
jer svetlo pada okolo,
samo ovamo naravno ništa ne pada, odlazi napolje.
Centar, izvor energije koju opažamo u ovom
procesu, prazan je. Vasiona locus „nestane“, pojede ga.
Energija, ne svest, preskoči (jeste) u negativu.
Dakle, sve je u nečem, što grubo, zbog
predstave, možemo da nazovemo zrno peska
i sav prostor je samo ostatak,
kao strugotina pri testerisanju drva.
U jednom kubnom mikromilimetru
postoji bezbroj galaksija i svaka s tim ogromnim
prostorom, s noćima, mesecima, suncima, sa sazvežđima
koji su nas zbunjivali i stezali nam opnu.
Intergalaktičke, a naravno i ove,
„ubrizgane“ komunikacije, samo su pritisak.
Pokraj ovog prozora, u ovom prozoru
postoji još bezbroj drugih civilizacija,
bezbroj drugih kosmoloških sistema.
Dakle nije reč o patnji,
nego o slojevima.
To ovde pokazujem.

(Acquedotto)
(Prvi put kad sam stigao u New York City)
NAŠA VERA

Srednja Evropa!
Grozni sentimentalni krajevi, totalna katastrofa!
S narodima
natrpanim u marvene vagone, voženim na izlet
u koncentracione logore pod plin ili slične
neukusnosti između grcanja i krpljenja čarapa!
S narodima
koji odbacuju svoje ruke i uši u krvavim borbama
za slobodu i zatim munjevito pronađu novo poglavlje.
Čuče, čame, žmure,
u svojeručno iskopanim zagušljivim bunkerima, čekajući
dolazak svetske fantazije!
S narodima
koji se bezazleno vuku od kandelabra do kandelabra
da im na frizuru ne bi palo neko govance večnog
belog goluba mira s brkovima!
Koji ispod madraca kriju putne isprave,
bum! bum!
krc! krc!
policija, racija, dobar dan gospodine, nikad više na more
po šećer, gde ga ovaj narod kupuje, jer špara
i druge velike duhovitosti u sličnosm stilu!
Ili bez struje!
S plemenima i potplemenima koja teskobno čekaju prvi
u mesecu, da dođe vreme za fasovanje!
Ili pred lekarima!
Da će ih šiti spravama sličnim onima
kojima su njihove praprababe šile jastučiće
i plakate s natpisima: ko rano rani, dve sreće grabi,
ko ne radi, ne treba da jede!
S narodima
koji imaju ptičice i kukuruz i psiće i mačkice napola
otrovane, jer ih umesto suncem i vazduhom
hrane traumom ili nekom sličnom nacionalnom poslasticom
i priroda im ukratko odasvud bljuje u lica
otrov i serije sistematskog ludila!
S narodima
koji kraj svakog potoka pronađu svoj originalan jezik
ili neke lance Alpa, da bi neprijatelji poumirali
od hladnoće i ne bi bili sposobni da telegrafišu u svet
radost, šta su sve interesantno videli i kakve stilske
narode su otkrili!
S narodima
gde crv crvu štipa članke u skladu s nekakvim
najnovijiim dodacima, da onda cela flora zaista
u povorci juri za njima zbog najobičnijeg
nedostatka ukusa i pameti!
S narodima
koji imaju sva mlada bića ultramizerno dlakava,
jer izduvaju svu energiju, pošto su pola sata
fićukali svoj patent, tako da je razumno očekivati
da će se rasa koja religiozno pije šnaps u trbuhu
svetske dosade vući do 7000. godine!
Da će 7000. godine izvući bele maramice i plakati,
sećajući se strašnih dana budućnosti!
I konačno,
s narodom
koji je rodio nas, prisutne,
najmirakulozniji mirakl svih istorija i vremena
za koji su istoričari već konstatovali da je bacio
s trona uskrsnuće Lazarevo i da je za sve te loše
hranjene i istrunule narode u izgužvanim kaputima
fantastičan,
jedino merodavan i spasonosan fakat
koji povuče liftom srednju Evropu za 1700 spratova
gore!
U vazduh!
Da se sve to prijatno i ljubazno izbalansira
i učini srednju Evropu bivalačkom,
Novim Jerusalimom!
Stasiti
mladi oficir
Jugoslovenske narodne armije
zagledan je
u blagi vetar,
u tamnocrveni sunčev zalazak.
Njegova ramena
su široka
kao ramena junaka,
njegova ljubav
duboka
kao okean.
Njegova duša,
kao pero belog galeba laka,
prožima telo
nežnom
tugom.
VOLIM TE

Istorija
rasta neba
je micanje

svake trepavice,
na svakom,
rođenom i nerođenom

ljudskom licu.
Ni mačke, ni
drveće,

ni krda
divljih životinja
nisu isključeni

ili zaboravljeni.
Istorija
rasta neba

je slika
svih pašnjaka,
slika

svih senki na zelenim

pašnjacima
u jari i mraku.

Svaki bol
svakog drhtanja
zemlje,

svaki krik,
sve dece položene
u rođenje.

Ne brini,
ne brini, Maruška,
odmori se u ljupkosti.

Istorija
rasta neba
je

svaka kap
duge
koja ti padne na čelo,

koja ugasi,
razmakne čežnju
i ljubav.
Nije
tekst,
tekst je pozivni broj za vojnika,
nije
genije,
genije su šumovi toploga zraka,
kapljice i mehurići
vrele vode,
slane vode,
hladne vode,
slatke vode,
narandžaste vode,
u vodopadu i dugi, na arišu, u bukvi,
u suncokretu,
na krovu,
suze njegove dece,
sve dece,
suze njegove žene, svih žena,
u potkovici u blatu,
u leptiru u kišu,
na oknu, u vinu, na pesku, u auli,
pod kožom,
nad kožim,
izbrišite rane pesme!
izjave neka budu obešene za žicu i smrvljene,
stavite ih na udicu,
udicu u rečno korito da se
opere i odmori,
ne
lovi ribe,
nije
genije
da bude sićušan zrak nove nade moli,
ništa po sebi
ili iz sebe nema.
Istorija neba je masovna,
ničije krvi ne treba da pijete.
Krv je cenzurisana sperma,
simbol koji održava temperaturu
iščašenom slikom.
Sami morate da odlučite
da li ćete stupiti ovamo ili ne.
Ja sam samo mrlja.
Ni mirisa ni ukusa nemam,
nikakve boje, nikakvih ramena.
Nisam takav da bih razapinjanje na krst
moglo da me učini Isusom Hristom.
Ja nisam odande ukrao cveće
kad sam ga zasadio na zemlji.
Nisam ni na čijoj nikakvoj listi.
Nisam motor da bi mi bilo
potrebno da gorim benzin
ili da trčim između meseca i sunca
kao braman.
Ja sam čisti duh,
bez posledica.
Istorija neba je sa mnom razvedena.
Zauvek na raspolaganju ljudima, mačkama,
muvama, paucima, ružama i ljiljanima.
PESNIKOV ŽIVOT

Ljubav mi je iscepala sve teorije.

Zvezde su me progutale.
Anoniman sam, to sam što sam oduvek tako strašno želeo.
Svetlost sam, sićušni pramen svetlosti.
Zaista je fantastično kako me zvezde jedu.
Jednako, kakva sam beskonačna hrana.
I onda: pink!
dodirnem neku kosu,
pink! napišem pesmu, širim večnost.
Kao sada ovde: zamak Yaddo je utvrđenje za obnovu sveta.
Pogledam drvo: vidim, osećam, znam,
volim Marušku, voli me Maruška.
Bubamara mi sleti na rame.
To je Ana.
Sad moluje ili se šeta sa svojom mamicom
po baram i kaže
„Nemam rođendan dok se ne vrati Tomaž.“
I lepa, šarena ptica udara o moj prozor,
duše prijatelja, povezane u nežnu mrežu oko planete.
Nimalo nisu ljubomorne jedna na drugu,
jer smo svi ljubavnici.
Zatim predam deset pisama na poštu, sama love letters.
Za preko mora, za ovde.
Mi pesnici nastajemo fizičkim dodirom i čitanjem.
Džung! Džung! pljuskamo u sunce.
Za filozofe sve to ide prebrzo.
Misle da smo malo ludi i suviše jednostavni,
jer koristimo takav jezik kao deca.
Ej, vi, tikvani, dosadni pešaci!
Ne bi li svet bio lepši
kad biste i vi bili telesniji prema svojim majstorima?
Bum! bum! Poljupci naroda padaju na moju glavu.
Da prosto udara.
Nadam se da ću izdržati,
da ću svu tu ljubav moći večito da vraćam.
LUNCH

Ovaj ručak,
lunch,
koji se polako skuplja na zlatnim tanjirima
kao ljudima renesanse,
nije donji
ni gornji
ni srednji rub-dom.

Ovaj ručak,
lunch,
koji sipi kao bunari
i mrvi zvezde u mleko,
okreće umorne
i zabezekne odmorne,
delo je
belih crvenih večnosti,
pohoda svetlih tigrovih očiju
i vijuga na ljudskim licima.

Ovaj ručak,
lunch,
je vodopad –
koji je izabrao mene,
kao što je izabrao
svaku muhomorku,
svaku jagodu,
svaki vihor vetra,
svaki plač deteta.
Ovaj ručak,
lunch,
sastrugan je s mene
kao voda s pustinje,
kao telo
s duše
smrću.
DRUIDI
Koračao sam po snegu,
jer sam bio vođen. Razdaljina
između tri čoveka bila je
šest metara.
ZVEZDE
LJUDI

Čime dolaziš?
U šumi žive ljudi
u odelima. U
crvenim krilima i crvenim
kapama.
Čime dolaziš?
Jesi li jedan od njih?
U šumi su
krune od trnja na glavama
veverica i svežnjevi
žbunja borovnica. Rastu!
Ljudi idu
u pakao i natrag,
gde izuju sandale
ne zna se.
GLAS

Čuo sam glas

kabale:
o oče,
imam rupu na čarapama,
kao ti u stara vremena,
kada si sapunao pete
i nije pomagalo.
Čizme su uništavale pamuk
u stara vremena,
sine.
VASPITANJE PRINCA

Oj ti mladiću, herostrate,
pališ šume gde nema šuma.

Pitajte žene ovog sveta, koje su me

imale na svojim čaršavima, kako sam
snažan i lep!
Pitajte mojih potomaka oči –
meka, bogata, jezera.
Sunce sam, slan i vlažan kralj,
moji bokovi su dvorovi
predelima i planinama.
Pitajte žene ovog sveta da li su
kopnele pod mojom snagom i lakoćom,
pod mojim maljem,
pod mojim medom.
Da li su patile u sinjoj hladovini
i onesvešćivale se od brzine,
kada sam ih svojim plamenovima
prikovao do dna.
Šta, dakle, radiš, momče,
u mom životu,
moj lave, moja ovco, moj prinče.
Dao sam ti vid.
Tvoji udovi su moji udovi.
Dao sam ti krv.
Tvoja krv je moja krv.
U šta mi se, dakle, uplićeš,
fićfiriću, koji bi mi rado
pobegao i pečat
oporekao,
zvezdo koja sijaš u mojoj
energiji.
 II

Božure, koji si nagrnuo u moje

telo kao s prašinom izmešana
prašina i zarobio mi krv,
kada će ponovo biti čas kad će da se oburva
lavina?
Med sam klokoćuće zvezde
i razilazim se,
kao tigar i osvajač srušio sam
sve.
O zakone,
strast da se uništi svoj pečat,
kako ga uništiti kad više nećeš da se
voliš?
Kako ga uništiti kad mi više ne stavljaš
ruke na rame?
Ljubi se, božure, i
dodirni me kao nekad.
Ne gubi vreme, ne
dangubi u mojim slikama,
žuta mirisna biljko, koja si jedina
u stanju da ublažiš vulkan,
teška meka ruko koju sam
sam stvorio da bi mi bilo
dato da se srušim.
SONET POKRETA

Storije koje imaju prvi teren, drugi

teren, prvu ivicu, drugu ivicu, predaju se kao
grudva mesa. Mozak klizi i mljacka.
Radikalna svetlost je uvek mišićasta,
eliminiše stanja gde možeš da se osvrneš.
I s njene glave skoči drugi materijal,
nedodirljiv misli. I hitre divokoze koje u
skoku pokleknu, uske zaravni koje su
konzumna upotreba svesti i ostanu
daleko pozadi, skuvaju njihov miris i
teror – mošt. Ali više nema divokoze, gde je
divokoza? Ustala je kao metar, kao pojam
beline. Ne tražite ovde, jer sam
izrekao. Ovde dosledno ničeg nema.
BRAT

U vojsku,
u Bihać,
došao sam s mašinom.
On je stalno spavao,
a ja sam stalno pisao.
Sudbina fura kao po
tračnicama namazanim
glicerinom.
Diši duboko, cvete!
SUNCE KOJE USIJA DRUGO SUNCE

Boginjo koja si me uzela,

raspršila si me kao rastresit sneg,
jela kao jabuku i
prikovala u drvo,
prestani!
Ubijaj drugde, ja se
kajem. Čuješ?
Kajem se sada, kajem.
O, da nisam zagrizao prvi mamac,
sićušnu belu pegu
kojoj sam slomio očnjak u polu
snu, da mi je uznemirila
krv.
Padavico! kako si me
otrovala svojom kožom,
svojim bleskom koji si sručila
u bes,
koštuncima koje sam
mleo kao atleta i bio
sve, kao za šalu,
kao za dodatak životu.
Izmešaće mi se.
Ne podnosim više taj beli
lanac koji mi mrvi kolena,
sinusoide koje mljackaju kao
hotentoti i ne mare za
izrez.
Maljevi taru moju lađu.
Odseći ću ud.
Ne mogu više da se oslanjam na
opne tvog žutog trbuha
izlizanim prstima.
Ne mogu više da određujem izlazak sunaca.
Jato se svalilo nada me,
odnosi me vodopad.
Moj um gori.
O gde je
beli zlatni jelen kojeg sam
samim svojim mirisom
izludeo da je
pokleknuo i u oči mi bljunuo
mošt da sam rodio
kristal.
Bio sam sudbina sveta,
sad sam ranjen.
Moj dlan je otrovao sve žive
vode mene koji sam tvoj
orgazam, bela lepotice.
Moj um je karton,
ti koji nisi ništa,
u kojem je bila tvoja šapa sakrivena
u čistoj radosti i
orkanu koji je izgledao kao
sićušna sunčana ptica.

(Moje pleme)
Vuk na nebu – hrom na
hrom – sabran.
Cvet na nebu –
hrom na hrom – sliven.
Svetlo na steni – hrom na
hrom –
srušila ga je munja.
Mošt u vinu –
krv na krv –
vri.
(Metod anđela)
TRAGOM DIVLJAČI
DOBAR DAN ISTOČE

Dobar dan, rekao je, je li Sonja kod kuće?

Odvratni zarezu opet ću te ukinuti debela
entropijo nije rekao sam u nuku uči uđi
napred a ko si aha istok čuo sam već
stopirali ste u poljsku do granice promrzli
brata janija imaš i da pišeš gde da
sedne da manje smeta nigde mi ne smetaš i
počele su da izlaze čudne stvari
sjaj nekakav snop nekakve svetiljčice
klak odmah je postalo jasno da je on onaj
tip zbog koga je ahac pao na
dupe i ustupa mu svoj prostor za knjigu
zatim mi je bilo još malo neprijatno da se
opet ne zaletim jeli smo grožđe nekakvo
buljile se nekako ispitivali se pogledima i kroz
nekoliko minuta već sam toliko bio u stvari da sam
hitno hteo da vidim šta piše zafurali smo
kući izručio mi je ludo nekakve
listove u mapama zatim smo otišli natrag u
gradišče sada već po nekakvoj zajedničkoj
reci i brbljali smo sunašce je kroz izvesno vreme
bilo potkopano gotovo da je zaspala bila je strašno
nemirna u meni je radilo jedan damar je počeo
da radi noću je bio zemljotres znao sam sa čim je
u vezi postajalo je jasno i ujutro kad je
sunašce otišlo u biblioteku latio sam se čitanja
prva misao koju sam mislio ti vraže
šteta dobro ali zašto je tu toliko komada
mog mesa a zatim su počele da se događaju
strašne stvari prijatelji počelo je da peče
zrači šušti duva vri lije
bombe sav pesak svih pustinja počeo je da se
izmiče nisam mogao da verujem samo sam
buljio i buljio i plivao i oblivala me je
ganutost jeo sam zrake koji su bili
atentat na moj trbuh svoga sina svoga
brata svog oca šta sam upalio
naravno nisam ja ništa upalio isto tako
ginsberg isto tako apollinaire isto tako
whitman i naravno niko od njih ili
nas poezija se sama progutala
izbljuvala lije na zemlju u potocima
nekoliko puta me je ustrelilo gore da bih brzo
dopuzao do pisaće mašine nije je bilo
jer je imam u svom biznis ofisu kod
slobodana i mire već strašno dugo nisam
pisao rukom i ponovo me posadilo i
ukočenim očima sam gledao gledao i čitao i onda je opet bio
zemljotres (dopodne) došlo je sunašce bilo je
strašno nemirno još ranije je došao istok s
nekim plakatima da nam da i to
video sam da je izgovor ali tada sam
baš ustao i tek se pripremao ritualno
pripremao da ga počnem čitati prvo sam
čitao schwarza o duchampu dakle samo sam
uzeo plakate i rekao hvala kad je došlo
sunašce svi smo već znali šta je prvo sam je
pitao boji li se za sebe rekla je da
ne da li za mene rekla je da ne skoči do
istoka rekao sam too much uopšte nisam
znao zašto sam to rekao i zatim smo sve
analizirali i odjednom sam konstatovao
da moram bar da čujem njegov glas i
telefonirao sam kući i nije ga bilo i zatim
vesninoj mami koju uopšte ne poznajem ni
vesnu gospođi s činilo čudnim kad sam se
predstavio preko telefona malo joj je laknulo
kad sam rekao da tražim istoka i već mi je
malo laknulo činilo mi se da možda
uopšte nema nikakve opasnosti i otfurao
sunašce natrag u biblioteku uglavnom smo se
dogovorili za bioskop ali zatim nije otišla u bioskop
u auli nuka je rekla da nema vremena i opet sam
telefonirao istoku i bio je kod kuće i rekao sam
da li mogu da dođem po njega da idemo u
bioskop i rekao je da i zatim smo otišli u
kinoteku i svi ljudi bilo ih je vrlo
malo jer su se bojali zemljotresa bili su sasvim
tihi istok je počeo da govori o zemljotresu da spava
nag na sav glas u bioskopu meni je bilo potpuno
svejedno zatim smo gledali la peau douce
mislio sam da li da izađem a uz to sam
mislio sigurno si opterećen ne odgovara ti to
da gledaš zbog maruše pametno što nije došla
sonja ovamo zatim smo otišli na pivo obojica smo
konstatovali da bismo rado obojica izašli pa pošto se
uopšte ne poznajemo uopšte ne znamo da li bi to bilo
čudno reći otišli smo u bistro teksas neverovatna
scena bio sam već sasvim preseljen i
počeo sam izbacivati kako sam ceo dan plivao
za njim i oko telefona da bih znao šta se
događa sa njim i da me je srtah za njega i
naročito me je oblio strah što se pentra i zaista su
istog dana on i gorazd njegov mlađi brat divlje
nešto prešli na gradu sve to zbog
vojka zvog francija zbog rona zbog
petra zbog boba zbog emila zato što
znam kako mogu da funkcionišem da ništa ne znam ni
ne sanja mi se a ljudi se onesveste
probiju arkadu zazvone tačno
onda kad imam orgazam ili im se pak uopšte
u trbuh urežem i tamo sam bukvalno
tamo unutra pa mada sam u kaliforniji ili
bilo gde rekao sam bar nekoliko dana molim živi
easy easy brat treba da bude pored tebe brzo smo
konstatovali da nema nikakve opasnosti nije mag
zdrav je ceo moćan džinovski strašan i potpuno
nežan nema opasnosti nema apsolutno nikakve
fizičke stvari i popili smo pola piva i
izbacili su nas napolje i otišli smo pored izloga
burroughs jesi li video rekao je da
nećak je direktno od njih crna ovca u
familiji jene je ubio ukratko kod
piva sam mu rekao kako osećam to što sam
ja napravio je potka ušao je u mene udarao
tukao tukao skroz unutra puklo je prelilo se
izlilo se napravio je highway bez obzira na to
kako sam velik vladar i silan rekao mu
da osećam da je strašno da znam da će strašno
uticati na mene i to je tako kao da
istovremeno utiče na mene moja mladost
neverovatno šta se događa u stoj sobi živim
kao pre deset godina isto je ušlo sad
u mene kao pre deset godina apsolutno
svetski pesnik je istok osojnik potpišem do
kraja sveta i za to umrem strašan talas munja
preko svetske pozornice snaga slovenačkog naroda
samog sada potpuno realizovanog
velikog i slovenačkog kao svetskog
jezika u totalnoj slavi živi vatren je tu je
navala je pohod trepetanje paf sam sasvim
paf sam već dva dana jašem na ovoj poeziji
neprestano je pišem upijam i čitam zatim sam
stavio jima morrisona i igrao i pao u
trans ćelije su mi se razmilele samo
ruke su mi bile podignute jedva sam se
pomerao divlje sam igrao zatim smo opet otišli
sonji mada sam znao da je moram ostaviti na
miru sa svim ovim energijama i opet smo
ćaskali i jeli grožđe i ja sam se na
sreću setio u jedanaest da je jedanaest
i da moram apsolutno da čuvam njeno vreme zbog
ispita i odjednom sam rekao sada sunašce
mora da ide spavati i istok je rekao odlično to je
tako kao da završiš pesmu na najvišoj
tački kad je top u redu i zatim smo otišli
da spavamo i nismo više bili nemirni nego
blaženi i još smo dugo razgovarali i
voleli se i zatim sam zaspao na patosu na
madracima da joj ne bih posrkao suviše
krvi i tek što sam se drugo jutro probudio već
sam počeo da govorim o istokovoj poeziji i
odvezao je u ilirsku zbog kolena povredila se
kad smo gurali auto u igumenici za
trajekt jer nije hteo da upali zbog vlage
a sve zajedno ima izvor u mikeni i došao
sam natrag i opet čitao otišao da ručam i
nisam ručao ručak nego istoka osojnika
i video sam taju u labirintu i odmah joj
rekao šta je novo istok
osojnik je novo strašno neverovatno i
otišao sam kući i tamo je bio zoran koji mi je
pozajmio sunašce je pozajmilo za mene
njegovu vreću za spavanje.
brzo smo odšofirali u kamnišku
bistricu
vazduh koji je bio
tamo nije se osetio nimalo
razdražen bio sam
fri i ćutljiv i na široko
sabran šuma je bila crvena i
mrka a gore na
obroncima sneg
plav interesovalo me je ko živi u takvoj
kući od crnog drveta i belog
kamenja ruka mi je bila
u džepu i
okrenuo sam se sunašce je tu
kod kuće ona je šumska
vila gledao sam
vodopad voda je šumela
a lub na njemu nimalo
nije šumeo kad je leteo
nadole ili ga zbog
zaprepašćenosti nisam
čuo
Sinoć me je tam gde je
ponorila linija Barnetta Newmana
zagnjurilo u vodu. Na površinu sam
isplivao kao crni, tamnoplavi
svetlucavi cvet. Strašno je biti
cvet. Svet je stao. Nemo sam se
otvorio, somotasto, verovatno
definitivno. S Tomažem Brejcom sam
pre toga razgovarao o mistici
finansijske mase, o oku, o trouglu,
o bogu. O mogućnosti čitanja, o
šansi, o slovenačkoj istoriji i
sudbini.
Ne dodirujte me.
Takav kakav sam najveći sam kapital.
Ja sam voda u kojoj se
sudbina sveta događa za nas.
Ošamućen sam.
Ništa ne razumem.
Znam.
Noću kad sam voleo,
poručivao sam. Sad sam crni kubus sličan
mermeru ili granitu s drugog sveta,
ptica koja stoji, sa žutim nogama,
s ogromnim žutim kljunom, kojoj se
sija crno perje, sad visoki
crkveni velikodostojnik, to jest:
svi su hteli da navale na mene, na
cvet.
Čedan taman cvet sam koji
miruje na površini.
Nedodirljiv i nedodirnut.
Strašan.
prostor koji leprša na rukama
ne leprša ni na jednoj figuri

bizarne su ruke
strašni su proplanci

znoj koji obriše mleko sa čela

svako ko ugleda prirodu

rukavicu razori
trči konj
trči ostrvo na konju koji ne vidi
brdo

pustinju ljuljamo
mreže ne ljuljamo

noge bicikliste
zašto terate obruče
šumovi su gazele koje trče po
gumi za brisanje
gumu za brisanje podignem u dan kao
školjku

post
skuplja se u rukavcu reke kojoj ne razabiram
ime

tinjamo s braćom
umremo u sipi koju proguta
vuk
odmaram se na
pesku gde je pod mojim
raširenim rukama
mlin
bube se igraju igre gde si
liste nema
lista na suncu
moje telo je tu
slučajno
dignite se bube nađite
oazu
ne nožakajte se među mojim
prstima koji su svi
svetlosti
poklonjeni