Овом књигом враћамо српском народу и завичајној Херцеговини њиховог

племенитог сина Саву Владиславића, првог православног Србина, који је

после нестанка српских краљевства, царева и деспота као туђи поклисар у
мисијама по страним државама представљао нашу урођену расну обдареност
и далековидост. Пишући ову књигу, био сам као песник далеко од свог
обичног књижевног предмета, који је увек био дело чисте инспирације. А
прешао сам на ово друго тло једино из љубави за свој српски народ који је
дао пуно великана познатих и непознатих али и заборављених.

Јован Дучић
„Гроф Сава Владиславић“ Рим-Букурешт, 1933-1940

Прошле године у децембру месецу Матица српска је обележила сто педесет

година од рођења једног од највећих српских песника Јована Дучића, у ту
част Библиотека Матице српске је припремила својеврсну изложбу посвећену
песнику са подацима које до тада нисмо имали прилике да чујемо.
Председник Матице српске господин Драган Станић говорио је између
осталог и о родбинској вези Јована Дучића и Грофа Саве Владиславића,
будући да је према сведочењу и самог песника Дука Владиславић од кога су
настали требињски Дучићи по свему судећи био рођени брат знаменитог
дипломате на руском двору.

Од постављања споменика Грофу Сави Владиславићу у Сремским

Карловцима прошло је готово пуних тринаест година и као што је Дучић
рекао да враћа племенитог српског сина Саву Владиславића српском народу
својом књигом, тако можемо рећи и ми да данас враћамо грофа Саву
Сремским Карловцима и српском народу Сремских Карловаца овом
изложбом и књигом. Ипак не могу да не цитирам цитирао бих председника
Матице српске господина Драгана Станића, те рекао да ипак након Дучића
одиста не треба бити Дучић, али овог пута част је бити у улози нашег
песника на расветљавању лика и дела ове велике и знамените личности.
С обзиром на опус делатности Културног центра, желео бих само на тренутак
да се задржимо те споменемо и скренемо пажњу на