RAŠKA

Положај

Општина Рашка се налази у југозападном делу Србије, на 43º18´ географске ширине и 20º32´ географске

дужине, на ушћу реке Рашке у Ибар, у средишњем делу Ибарске долине, на западним падинама Копаоника и

источним падинама Голије. 

Простире се на 670 км², где живи око 25 000 становника. 

Центар општине је градско насеље Рашка, а у склопу општине су још два градска насеља: Баљевац и

Јошаничка Бања.

Рељеф

У рељефу општине Рашка јасно су изражене три морфолошке целине: зона котлинског дна, котлински обод и

планинска зона. 

Рашчанско подручје је изразито планинско, јер се 88 % територије налази изнад 500 м надморске висине. У

овом подручју налази се Копаоник (Панчићев врх 2017 м), као и планина Голија (Јанков камен 1833 м). У

рељефу општине Рашка посебно се истичу речне долине које дубоко улазе у брдовите пределе планинских

огранака Копаоника, Голије и Рогозне.

Клима

Клима у долини и ниско планинским пределима је умерено-континентална и постепено (изнад 800 м) прелази

у планинску-субалпску (до 1500 м) и алпску (изнад 1500 м).

Флора и фауна

Биљни свет територије општине Рашка, посебно Копаоника и Голије, чине овај крај специфичним и веома

атрактивним. Флора је већим делом аутохтоног порекла, а њено богатство и разноврсност условљени су

сложеношћу временског развоја, настајања једних и нестајања других врста. С обзиром на конфигурацију

терена, изражена је вертикална зоналност вегетације.

Животињски свет, упркос нестанку многих животињских врста, веома је разноврстан. Многе животиње овог

краја спадају у природне реткости и заштићене су. Воде на рашком подручју су богате рибом.

Како доћи у Рашку?

Од Београда до Рашке (252 км) може се стићи возом и аутобусом. Најбољи и најкраћи пут је Ибарска

магистрала. Од Рашке се један крак магистрале одваја ка Новом Пазару (21 км) и даље ка Црној Гори, а други

крак ка Косовској Митровици (64 км).

Два регионална путна правца од Рашке воде према туристичком центру Копаоник: преко Руднице (28 км) и

преко Јошаничке Бање (54 км). Највећи зимски туристички центар Копаоник налази се 270 км јужно од

Београда и 100 км од Краљева.

Рашка је од парка природе Голија удаљена 51 км.

Јошаничка Бања је удаљена од Рашке 30 км, од Београда 245 км, а од Краљева 74 км. До ње се стиже ауто-

путем Београд - Ниш са одвајањем према Краљеву или магистралним путем Београд - Краљево - Рашка

(Ибарска магистрала). 

ашка Историја

На историјској карти област Рашка означена је као Дарданија и у време римске

колонизације Ибарске долине главни град био је Municipium Dardanorum (Сочаница). Од
XII века биографи Стефана Немање ово подручје називају Ибар, а Византијски
историчари већ од XII века називају Ибар и ширу област Рашке по најисточнијем граду
немањићке државе, а Рашка је била прва немањићка (српска) самостална држава.

Резултати археолошких истраживања на више локалитета на територији општине Рашка

(Добрњац, Небеске столице) показују да је ово подручје било настањено још у далекој
прошлости.

Рашка је била центар културе и државности српства, а кроз простор где се данас простире
општина Рашка пролазили су сви значајни трговачки путеви. Сведоци тог времена су
градови чији се остаци налазе дуж такозваног римског пута и то Звечан, Голеч, Брвеник,
Маглич, Јанок. У првој српској држави основана је и прва школа на Немањином двору,
колевка српске писмености и духовности, у којој су образовани наши први просветитељи
и књижевници Свети Сава и Стефан Првовенчани.

Доласком Турака, седиште трговине, а самим тим и целог краја се измешта према Новом
Пазару, све до 1833. године када се Ибарска долина својим јужним и средњим делом
одвојила од Османлијског царства. Тада се јавила потреба да се на месту Рашки Ибар, где
се налазила и граница, оснује варошица Рашка.

 
Рашка као насеље први пут се помиње 1835. године, а варош Рашка проглашена је на
седници државног совјета Кнежевине Србије 6. септембра 1845. године, на предлог
политичара и државника Илије Гарашанин. Кнез Александар Карађорђевић, својим
решењем од 17. септембра 1845. године прогласио je оснивање Рашке.

Први урбанистички план Рашке потиче још из 1844. године, који је урадио Никола
Алковић, што се сматра једним од најстаријих урбанистичких планова.

Ратови од 1912. до 1918. године нису мимоишли ни Рашку. Развој у послератном периоду
текао је успорено. У једном периоду, током Првог светског рата, од 31. октобра до 15.
новембра 1915. године, Рашка је на неки начин била престоница Србије јер су у њој
одседали краљ и тадашња српска влада. Рашка је ослобођена 27. новембра 1944. године и
тај датум се данас обележава као Дан Општине.

Данашња општина Рашка, као особена функционално-просторна целина, формирана је

1960. године.

Стефан Немања

Стефан Немањa je један од најзначајнијих српских владара, творац моћне српске државе и,
заједно са сином Савом, један од утемељивача Српске православне цркве.
Познато је да је Стефан Немања био четврти и најмлађи син српског властелина Завиде и
да се родио у Рибници на Морачи, 1113. године. Када се са оцем и породицом вратио на
очеве поседе у Рашки, крштен је по други пут, православним обредом, у епископској
цркви св. Петра и Павла у Расу (тадашњој престоници Рашке). После Завидине смрти
Немања је очевим тестаментом наследио најисточнију четврт српске кнежевине, од Раса
до Ниша.

Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба. Велики
жупан Стефан Немања је ујединио и проширио српске земље, поставио врховну власт на
новим материјалним и духовним основама. Скоро половину свог дугог живота провео је
борећи се за јединство свог народа и за његову државу. Успео је да створи српску државу
од Јадрана до Софије и Перника. Немања је водио ратове са Византијом, сарађивао са
владарима Немачке, Угарске, Бугарске, Млетачке републике.

На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Све ово је остварено

развојем појединих привредних грана, посебно занатства, рударства, трговине и
пољопривреде, а српска држава, која се после територијалних проширења ослањала на
јачу привреду и већи број становника, постала је знатно јача. Средњовековна српска
култура доживела је процват, а због великог броја обновљених и новосаграђених
манастира, Србија је постала стециште највећих уметника, фрескописаца и градитеља из
далеких крајева.

Његову владавину карактерише појава аутентичног српског стила у сакралној

архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање
манастира Ђурђеви Ступови и Студенице.

Добивши самосталност државе, велики српски државник се повукао са власти,

препустивши је сину Стефану. Замонашивши се, Немања (монах Симеон) је извесно време
живео у Студеници. На позив свог сина Саве, отишао је у Свету гору, где је, заједно са
Савом подигао манастир Хиландар који је постао један од најзначајнијих светогорских
манастира и до данашњег дана остао темељ српске духовности и државности. Умро је 13.
фебруара 1199. године у Хиландару, где је и сахрањен. Обзиром да му је тело у гробу
остало сачувано, Сава га је пренео у Студеницу, где се из њега, у неколико наврата,
појавило миришљаво уље – свето миро. Такође, догодила су се и чудотворна исцељења
неких болести, тако да је Симеон понео епитет Мироточиви и био канонизован, тј.
проглашен светим.

Свети Сава

Свети Сава, по рођењу Растко Немањић, рођен је око 1175. године у дежевачком крају на
планини Голији. Био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање и први српски
архиепископ, брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног.

За разлику од оца који је био посвећен стварању и јачању државе, Растка су занимале
легенде о старим хришћанским свецима, читао је Свето писмо и размишљао о вери. И
поред тога што је од оца добио Захумље на управу, пун верског заноса, једног дана је
побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона и постао
Свети Сава, највећи српски светац. Касније је са својим оцем, који се у међувремену
замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски
манастир на Светој гори. Након преношења мошти свога оца у манастир Студеницу,
почиње његов рад на просвећењу народа и развоју српске цркве, а Студеница постаје
центар, како црквеног, тако и просветног живота читаве земље.

Свети Сава је у српској историји остао посебно запамћен по томе што је издејствовао
аутокефалност српске цркве, а васељенски патријарх који му је и дао дозволу 1219. године
је управо њега прогласио првим српским архиепископом. Остао је архиепископ све до
1233. године. Био је необично вешт и у државно-дипломатским пословима. Године 1208. у
манастиру Студеници над очевим телом, измирио је своју завађену браћу Вукана и
Стефана. Поред манастира Хиландар изградио је још 14 манастира, због чега је остао
забележен као ктитор прве српске духовне заједнице на Светој гори.

На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. године смрт га је затекла у

тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешева
пренео нећак, краљ Владислав у мају 1237. године, све док нису 1594. године, од стране
Синан Паше однете у Београд и тамо на Врачару спаљене.

Савин књижевни рад је веома обиман, и намењен је поглавито организацији манастира.

Најзначајнија његова дела су: Законоправило, Хиландарски типик, Студенички типик и
Житије светог Симеона. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27.
јануар) прославља као Дан просвете. После ослобођења од Турака на Врачару је подигнут
храм посвећен Светом Сави, у знак сећања и захвалности за све што је Свети Сава урадио
за свој народ и цркву.

Стефан Првовенчани

Стефан Немањић, назван Првовенчани (првокрунисани Немањић) био је средњовековни српски владар

(велики жупан 1196 - 1217. године и краљ 1217 - 1228. године) који је Рашку подигао на статус краљевине.

Рођен је око 1165. године. Други син великог жупана Стефана Немање и његов наследник, млађи брат Вукана

Немањића а старији брат Растка Немањића, био је мудар и даровит човек, васпитан у византијском духу,

дипломата и војсковођа.

Стефанова владавина протекла је у знаку великих успеха, добијања краљевске круне (1217. године) и

проглашавања аутокефалности српске цркве (1219. године). Владајући, он је удруживао ратничку способност

и дипломатију. Бележио је и тешке тренутке као што су они при почетку владавине када је морао да напусти

престо и оде у изгнанство (1202. године) и да се жестоко бори да га поврати (1203 - 1204. године). Брат Сава

му је много помагао у владавини, био му је саветодавац и пријатељ. Стефан је био писац и владар, културни

посленик и ратник. Прстен краља Стефана Првовенчаног, израђен од злата и украшен орнаментом од

филигранских плетеница, сачуван је уз његове мошти у Студеници. Стефан Првовенчани је подигао манастир

Жичу.

Свој узбудљив и до краја испуњен живот, завршио је замонашен у последњим тренуцима, са именом монах

Симон. Умро је 24. септембра 1228. године. Сахрањен је у манастиру Студеници, касније су његове мошти

пренете у манастир Жичу. Српска православна црква га прославља као преподобног сваког 24. септембра тј.

7. октобра по новом календару.

Стефан Првовенчани је био љубитељ књижевности и „разуман и вешт приповедач“, како га назива Теодосије,

биограф Светог Саве. Један од првих српских писаца и једини наш световни писац у средњем веку, написао

је житије свог оца Симеона, биографију Стефана Немање од рођења до смрти. На престолу га је наследио

најстарији син Стефан Радослав.

Јелена Анжујска

Јелена Анжујска је била супруга српског краља Уроша I и мајка краљева Драгутина и
Милутина. Рођена је 1236. године. Порекло српске краљице Јелене Анжујске није до краја
истражено. Писац њеног житија, архиепископ Данило II, наводи да је била ,,фрушког“
(француског) порекла, кћи славних родитеља који су је удали за српског краља.

Јелена је око 1250. године удата за краља Уроша I, најмлађег сина краља Стефана
Првовенчаног. Да би што свечаније дочекао своју невесту, краљ Урош је обезбедио да се
дуж пута који је водио долином Ибра, засаде многобројни мирисни плави јорговани, који
би је, поред лепоте и мириса, подсећали на њену родну Провансу и да свадба буде у
пролеће када се они расцветају. Свадба је обављена у дежевском немањићком дворцу,
недалеко од Раса, где су касније и живели. Краљица Јелена је по опису савременика била
лепа, љупка, племенита и веома образована жена, коју је народ убрзо заволео. Нема
писаних сведочанстава која би потврдила да ли је краљица Јелена, самим венчањем са
српским владарем православне вере, примила православље или је до краја живота
задржала веру свог детињства - римокатоличанство. Својим животом и делатношћу
краљица је била везана за обе цркве, упоредо са православним црквама и манастирима
подизала је и католичке цркве, своје синове васпитавала у православном духу и са својом
породицом славила крсну славу династије Немањића - Светог арханђела Михаила.

После смрти краља Уроша, краљица Јелена је једно време владала областима: Зета,
Требиње, Плав и Поибарје. Краљица је имала своју војску, управни апарат, државни печат,
свог канцелара. Била је високо поштована од црквених великодостојника православне и
римокатоличке цркве као и међу владарима суседних земаља. Била је у добрим односима
са Дубровником. На свом двору је основала прву женску школу у тадашњој Србији, где су
сиромашније девојке училе вез и остале послове, али и писменост и музику. Такође, у
свом двору је имала и чувено књигохранилиште, то јест библиотеку. Корице су
израђиване код златара у Котору. Њен двор налазио се на самом рубу данашњег Косова и
Метохије у месту Брњаци, на северној страни планине Мокра Гора. Осим дворца у
Брњаку, Јелена Анжујска имала је и град Јелач на Рогозни. 
Најпознатија њена задужбина је манастир Градац код Рашке (крајем XIII века).
Замонашила у цркви св. Николе у Скадру, ту је као монахиња и умрла 8. фебруара 1314.
године.
Легенда каже да се после три године од своје смрти јавила у сну једном монаху, и када су
отворили њен гроб тело је нађено цело и очувано „као у роси“. Од те 1317. године, она се
слави као светитељка 30. октобра по црквеном календару односно 12. новембра по новом
календару. Краљица Јелена је једина жена у српској историји којој је посвећено посебно
житије које је написао српски архиепископ Данило II као житије прве српске краљице која
је постала светитељка.

Архиепископ Данило

Архиепископ Данило је био племићки син, у манастир је отишао насупрот вољи родитеља. Претпоставља се

да је као врло млад у неком манастиру почео да се припрема за монашки позив. Био је не само црквено лице

и архиепископ, него и политичар, саветник владара, ратник, градитељ, ктитор, писац и просветитељ. Оставио

је неизбрисив траг у нашој прошлости. Његово световно име пре монашења није забележено. Родио се око

1270. године.

Био је у дворској служби код краља Милутина. Игуман Никола га је замонашио у манастиру Кончул код Рашке

и дао ново име Данило. На сабору одржаном у Србији изабран је за игумана манастира Хиландар. Половином

1311. године изабран је за епископа бањског и долази у Србију где као епископ надгледа завршетак радова на

манастиру Бањска, задужбини краља Милутина, а пет година касније постављен је за епископа хумског са

седиштем у Бијелом Пољу, у Саборној цркви светих апостола.

После смрти архиепископа Никодима, Данило је 14. септембра 1324. године изабран за једанаестог

архиепископа српског. Столовао је у Магличу. За време његове управе Српском црквом подизане су нове и

обновљење опустеле цркве. Уз многе мале грађевине, подстакао је и обнову манастира Жича, доградњу

Пећке патријаршије као и подизање ктиторског храма краља Стефана Уроша III Дечанског.

У династичким сукобима наступао је као помиритељ, измирио је краља Драгутина и краља Милутина, затим

Милутина и Стефана Дечанског. Започео је писање великог „Житија краљева и архиепископа српских“

(завршили су његови ученици), које је требало да увелича краљевску власт и да истакне јединство државе и

цркве и у којем је као савременик и историчар представио њихове биографије и житија. Писао је и поезију.

Преминуо је ноћу између 19. и 20. децембра 1337. године. Сахрањен је у Пећи, у Богородичној цркви, својој

задужбини.

Српска православна црква архиепископа Данила прогласила је за светитеља, па се тај дан слави 20.

децембра по црквеном, то јест 2. јануара по грегоријанском календару. Одбор Српске академије наука и

уметности га је крајем 20. века уврстио у 100 најзнаменитијих Срба.

 

Милунка Савић

Хероина Балканских ратова, икона и симбол Првог светског рата, жена која је у мноштву
храбрих мушкараца била један од највећих јунака Балканских ратова и Првог светског
рата, Милунка Савић, рођена је 1889. године у селу Копривница, код Јошаничке Бање.
Васпитавана на слободарским традицијама свога народа, части и патриотизму, Милунка
Савић је у судбоносним данима Србије, обукла мушко одело, одсекла косу и ратовала под
именом Милун, све док приликом првог рањавања у груди, није откривено да је војник
Милун заправо жена.

Од првог дана, судбина српског народа, била је и њена судбина. Милунка је жртвовала
себе, доживела је све тешкоће рата и страдања. Прославила се као бомбаш Дринске
дивизије првог позива, била је борац у опсади Скадра, Колубарској бици, бомбаш славног
Другог пешадијског „Гвозденог пука“ Моравске дивизије и другим акцијама. Преживела
је и велику аустро-угарску и бугарску офанзиву и повлачење преко Албаније. На
Солунском фронту добила је чин пешадијског наредника и постављена је за командира
јуришног вода. Неустрашива, ведрог духа, скромна и достојанствена, показала је велику
храброст у борбама, заробила је 23 бугарска и 20 аустријских војника. Као борац ретке
храбрости и умећа, Милунка је рањавана девет пута. Чим би се опоравила била је тамо где
је било најтеже. Због неизмерне храбрости Французи су је прозвали „српска Јованка
Орлеанка“.

Између два светска рата поштовали су је широм Европе. Одликовања и признања

уручивали су јој у име председника својих држава највиши војни команданти. За заслуге у
ослободилачким ратовима, за хероизам достојан дивљења, Милунка Савић је одликована
дванаест пута. Носилац је две војне златне Карађорђеве звезде са мачевима, златне медаље
за храброст „Милош Обилић“, две француске легије части, Ордена за храброст, Албанске
споменице и споменице Солунског фронта. Једина је жена у свету која је одликована
француским орденом „Ратни крст са златном палмом“. 
После рата, посветила се улози мајке и хранитељице више од тридесеторо деце.

Милунка Савић је умрла 5. октобра 1973. године. Сахрањена је на Новом гробљу у

Београду. Октобра, 2013. године, посмртни остаци Милунке Савић, уз највише државне
почасти, пренети су у Алеју великана. 

Патријарх Герман рођен је 19. августа 1899. године у Јошаничкој Бањи у учитељској
породици. На крштењу је добио име Хранислав. Основну школу завршио је у Крушевцу,
Богословију у Београду и Сремским Карловцима, био је на студијама права у Паризу, а
Богословски факултет је завршио у Београду, 1942. године.

У чин ђакона рукоположио га је епископ жички Јефрем поставивши га за писара Духовног

суда у Чачку. У исто време је предавао веронауку у чачанској гимназији. Као архијерејски
намесник у Врњачкој Бањи уређивао је црквене листове. За референта Светог
архијерејског синода постављен је 1938. године. На овој дужности га је затекао избор за
викарног епископа моравичког 12. јуна 1951. године. Епископ шумадијски Валеријан га је
замонашио у манастиру Студеници давши му име Герман. Био је епископ будимски,
Секретар светог архијерејског синода, уредник Гласника, администратор Епархије жичке,
администратор Епархије будимско-полимске и рашко-призренске. На патријарашком
трону наследио је патријарха Викентија, 13. септембра 1958. године. Био је патријарх
Српске православне цркве од 1958. до 1990. године.

Једна од највећих заслуга патријарха Германа је та што је успео изборити се за наставак

изградње Храма Светог Саве у Београду. Забележено је да је патријарх Герман 88 пута
подносио молбе и водио разговоре са разним инстанцама власти, док се није изборио за
наставак градње 1984. године. Док је био на челу СПЦ, иако у тешким околностима, успео
је да издејствује обнову Жиче, Студенице, Лазарице и многих других храмова. Сви
важнији храмови СПЦ у тадашњој Југославији стављени су под заштиту републичких и
покрајинских Завода за заштиту споменика културе. Успео је и да отвори Богословски
факултет у Либертвилу, да подигне нову зграду Богословског факултета у Београду и при
њему Богословски институт. Патријарх Герман се веома предано залагао за издавање
црквених листова и за верско просвећивање свога народа. Носилац је многих
југословенских и страних државних и црквених одликовања.

Патријарх Герман се упокојио 27. аугуста 1991. године. Сахрањен је у цркви Светог
Марка у Београду. 

Добривоје Божић је био инжењер машинства, проналазач и конструктор прве савремене

кочнице за кочење железничких возила.

Добривоје Божић, рођен је 23.12.1885. године у Рашки, где је завршио основну школу.
Гимназију је завршио у Крагујевцу, а студирао у Немачкој на Високој техничкој школи у
Карлсруеу и Дрездену. У Карлсруеу му је предавао и Рудолф Дизел, чувени конструктор
дизел мотора. По завршетку студија 1911. године, Добривоје Божић се враћа у Србију и
нжењерски рад започиње у железничкој радионици Ниш, где истовремено почиње и његов
истраживачки рад у области кочења железничких возила.

Божић је истраживања прекинуо за време Првог светског рата и наставио после окончања
рата, радећи у Краљеву, Београду и Загребу. Изумео је железничку ваздушну кочницу која
је први пут уграђена у наше возове 1913. године и исте године у Берлину је патентирао
свој изум. После низа тестирања, на прузи Загреб-Ријека, и отпора његовом решењу од
стране Немаца и Француза, 1928. године признат је његов патент система кочења од
стране Међународне уније железница, као чувена кочница ,,Божић“ и исте године
примењена je у међународном саобраћају. Његова решења кочнице железничких возила
постала су основа за све типове до данас примењених ваздушних кочница у железничком
саобраћају. Кочнице, данас великих произвођача, су управо усавршене копије кочнице
„Божић“.

Био је ратник, добровољац балканских ратова. После Другог светског рата живео је и
радио у Америци, одакле се коначно вратио у Београд 1964. године, где је преминуо 1967.
године.

Браћа Мусић

Мусићи су српска властелинска породица из друге половине 14. века. Воде порекло од
челника Мусе, који је био ожењен Драганом, сестром кнеза Лазара. У браку су рођена 3
сина: Стефан, Лазар и Јован. Они су управљали северним делом Косова око Ибра, са
седиштем у Звечану, који је челнику Муси дао на управу цар Урош. Своје седиште су
1363. године преместили у Брвеник на Ибру, пошто су заменили утврђења градова са
кнезом Војиславом Војиновићем. Њихова област обухватала је масив Копаоника, са
његовим рудницима, између средњег тока река Ибар и Лаб. Ова браћа су значајна за
српску историју, јер су подржавали политику кнеза Лазара и као његови савезници
учествовали у рату против великог жупана Николе Алтомановића. Мусићи су уживали
посебан положај међу властелом кнеза Лазара. Стефан и Лазар Мусић се спомињу на
натписима под титулом господин. За разлику од зета Вука Бранковића, који је својој
властели дозвољавао да кују сопствени новац, Лазар је био неупоредиво строжији по том
питању, па се тако дозвола Стефану Мусићу да кује новац могла сматрати изванредном
привилегијом. Рудно богатство Брвеника било је довољно да Стефан Мусић развије
сопствену ковницу а затим утврди трговачке везе са Дубровником. Обојица су
учествовала и погинула у Косовском боју 1389. године. Погибију браће Стефана и Лазара
преживео је њихов млађи брат митрополит Јован о чијем се датуму смрти ништа не зна.

Браћа Мусићи су недалеко од Брвеника на Ибру подигли манастир Нову Павлицу по

угледу на манастир Стару Павлицу. Нова Павлица је била женски манастир и у њој су
сахрањени Стефан и Лазар Мусић и њихова мајка Драгана као монахиња Теодосија. Када
је тело кнеза Лазара, после Косовске битке, 1392. године преношено у његов маузолеј
Раваницу, преноћило је у Павлици. Приликом археолошких ископавања у Новој Павлици
су откривени и гробови браће Мусића, оријентисани према њиховом ктиторском
портрету.

Др Бревинац

Признати српски истраживач, природњак и етнолог који је истраживао Копаоник али и

остале планине Србије и Црне Горе, рођен је у Рашки 1907. године. Завршио је Учитељску
школу у Скопљу, а Студије етнологије на Филозофском факултету у Београду. Докторску
дисертацију ,,Саобраћај на селу у Србији“ одбранио је на Универзитету у Љубљани. Био је
сарадник Српске академије наука и уметности. Радио је као учитељ у Рудници.
Тридесетих година прошлог века, Бревинац је доводио прве скијаше на Копаоник. Био је
одређен и за члана надзорног одбора за градњу планинарског дома 1935. године на
Копаонику.

Др Милорад Милошевић - Бревинац је познат по бројним писаним издањима о

Копаонику, које је илустровао сопственим фотографијама. Једно од тих издања је књига
„Бели Копаоник", издата 1968. године. Кућа Милорада Милошевића Бревинца је
изграђена 1958. године поред стазе Машинац. У спомен соби изложена је етно збирка
прикупљена на просторима Копаоника. Општина Рашка је 2007. године обележила 100
година од рођења Милорада Милошевића у оквиру манифестације ,,Рашких духовних
свечаности” отварањем изложбе фотографија у спомен на Бревинца, промоцијом
књиге ,,Бели Копаоник" и презентацијом документарно-играног филма ,,Бревинац".
Спомен биста Милорада Милошевића Бревинца на Копаонику постављена је испред
општинске куће ,,Вила Рашка”, са натписом: ,,Човек овога краја који је отворио
туристичка врата Копаоника". Умро је 1983. године.

ЛЕГЕНДЕ И ПРЕДАЊА

Вода Светог Саве

Изнад села Руднице, у студеничком срезу, на брегу Боровик, постоји у стени шупљина са
водом, која нигде не отиче. Та се вода зове ,,Вода Светог Саве“. Народ верује да је ту
долазио Свети Сава, да је благословио и да је зато лековита. Код те воде се мештани
окупљају на дан Светог Саве и Ђурђевдан. Верује се, да ће онај ко на Светог Саву ујутру
први до те воде стигне, бити срећан.

Долина јоргована

Легенда каже да је из љубави према Јелени Анжујској српски краљ Урош Ι пред њен
долазак наредио да се путем којим ће она допутовати, целом долином Ибра од Краљева до
Рашке, посаде све познате врсте јоргована. Желео је да тако будућу краљицу подсети на
родну Провансу. Био је то каваљерски потез, без премца чак и у краљевским круговима.
Сматра се да Јелена Анжујска до доласка у Србију није видела свог будућег мужа, али је
његов свадбени дочек са јоргованима потпуно везао њено срце за Србију.
Јанков камен

Према народном предању, два побратима Рајко и Јанко су се кладили ко ће пре да изнесе
повећи камен на врх Голије. Рајко је брзо носио свој камен и близу врха се спотакао и
испустио га и камен је пао у поток. Јанко је полако носио свој камен, али је сигурно стигао
до врха. Отуда се врх Голије зове Јанков камен, а поток у који се откотрљао Рајков камен
становници зову Рајков поток.

Легенда реке Самоковке.

Речица на Копаонику, по имену Самоковка, добила је име још у доба Римљана. Легенда
каже да је овде некада радила машина која је уз помоћ снаге воде одвајала злато и гвожђе
из руде. Пошто је машина све сама радила, а при томе је стално ковала, река је добила име
Самоковка.

Маркова стопа

Легенда каже, док је Марко Краљевић пролазио Ибарском долином са својим коњем
Шарцем одједном је почела да пада јака киша, толико јака да су Шарцу пропадале ноге у
земљу. Касније, када се невреме мало стишало, народ који је пролазио ту, приметио је
трагове великих стопала и од тада се то место близу Казновића у Рашки зове Маркова
стопа.
Семетешко језеро

По народном веровању, ово језеро је настало као божја казна. Наиме, неки поп је вршидбу
жита обављао на дан Светог Ћирила. Kада су га мештани опоменули да то не чини и дa не
срди светог Ћирила, поп је одговорио: ,,Нека Ћирик ћириче, ја ћу да вршем.“ Након тих
изговорених речи, земља се затресла и поп је са гумном, коњима и житом пропао у дубоку
јаму у којој је нарасла вода. Само је по води пливала попова капа.  
Друга легендa везана за Семетешко језеро каже да у језеру живи страшна неман. Житељи
овог краја су је описивали као огромну змију дугу десетак метара и дебелу као стабло
бора, да има дугуљасту и пљоснату главу, а на леђима велико пераје. Појављује се
повремено, изрони из дубина, заљуља целу површину и нестане у таласима.
Девојачка стена

У Брвенику, поред саме Ибарске магистрале на путу ка манастиру Градац, налази се

високо стеновито брдо „Девојачка стена“. Како каже легенда, овај стеновити врх добио је
име по непознатој девојци која је бежећи испред турских војника, скочила са стене и
окончала свој млади живот.

Млечни производи

Препознатљиви производи нашег краја су млечни производи високог квалитета који потичу са еколошки
здравих и чистих простора Голије и Копаоника. Производи су пласирани на домаћем и страном тржишту.

Доказ за то су многа признања за квалитет.

Домаћа ракија

„Копаоничка роса“, „Немањићка суза“ „Благо Немањића“ и ракије других произвођача и Удружења воћара из

Баљевца, производе се од познатих непрсканих сорти шљива попут шљиве Ранке, Пискавца, Пожегаче и

Моравке. Специфичну арому и карактеристичну бистрожућкасту боју поприма одлежавањем. У њој је

садржана посебност тла, квалитет шљива и традиција печења ракије.

Природни мед
Природни ливадски, багремов и шумски мед у голијском и копаоничком крају познат је од давнина по

квалитету и лековитом дејству. Удружења која се баве пчеларством своје производе пласирају на сајмовима

широм Србије.

Производи од боровнице

Самоникла боровница, позната по својим нутритивним и лековитим својствима, простире се на око 300 ha на

Копаонику. Плодове боровнице је најбоље користити у свежем стању или као сок. Производи од боровнице,

познати у нашем крају су: џемови, компоти, слатка и желеи, алкохолна и безалкохолна пића као и матичњак –

сок од свеже цеђене боровнице без додатка шећера.

ПРЕПОРУЧУЈЕМО: пробајте специјалитете нашег краја

Масеница (Рецепт)

Састојци: 1кг кукурузног брашна, 1 кашика соли, вода по потреби, 100 гр исецкане домаће сланине, 150 гр

кајмака, мало млека

У прокључалу воду ставити со, непрестано мешајући додавати брашно, док се не добије густа маса. Ову масу

разлити у подмазану тепсију и пећи. Док се пече, у тигању пропржити сланину, додати кајмак, а ако је густо

може да се разреди са мало млека. Када је проја печена, док је још врућа, изломити је (као за попару) и

ставити парчиће у чинију, па прелити врућим преливом од кајмака и сланине и промешати кашиком.

Напомињемо да је за овај традиционални специјалитет најбољи копаонички и голијски кајмак.

Колач са боровницом

Потребно је:

за тесто - 3 жуманца, 3 шољице шећера, 2 шољице уља, 1 чаша јогурта (или млека),

5 шољица брашна, 1 кесица ванилиног шећера, 1 кесица прашка за пециво;

за премаз - 3 беланца, 2 кашике шећера и ½ кг боровница.

Умутити жуманца са шећером и додати остале састојке, па све разлити у подмазан плех и пећи на 200ºС. За

то време, пенасто умутити 3 преостала беланца и на крају додати боровнице. Ову масу премазати преко

скоро печеног колача и вратити у рерну да се беланац осуши. Сећи на коцке. Може се конзумирати топло и

хладно.

За колач користити боровнице са падина Голије и Копаоника.

 
• 26. aприл 1834. г. - Рашка царинарница је почела са радом, истог дана када је почела да
функционише и Стражарница (караула).

• 1843. г. – Пошта у Рашки почиње са радом.

• 1844. г. – Отворена је најстарија кафана звана „Правитејствена“.

• 26. април 1844. г. – Из Љубовије у Рашку пренет је карантин који се, поред манастирске
болнице у Студеници, сматра најстаријом здравственом установом у Ибарској долини.
Карантинска улица је данашња улица „Ратка Луковића“.

• 1846. г. – Због граничног значаја Рашка је проглашена варошицом и постаје седиште

Студеничког среза.

• 1849. г – Општина Рашка је формирана припајањем села Власово и Варево. До тада је

била само кметија.

• 1859. г. - Успостављен је телеграфски саобраћај између Рашке и Чачка.

• 1866. г. – У Рашки је подигнута модерна основна школа.

• 1868. г. – Варошица Рашка је унета на карту Србије. Годину дана касније имала је 57
кућа са 228 становника, а 1874. године 68 кућа и 480 становника.

• 1874. г. - Отворена је прва читаоница.

• 1886. г. - Предузеће ,,Курсулић и син“, саградило је на уливу Трнавске реке у реку Рашку
прву парну стругару на овом простору. Струју је добијала из централе ,,Студеничке банке
“ АД, да би почетком 1937. године предузеће у погон ставило сопствену парну машину
марке ,,Волф“, са 120 коњских снага.

• 1895. г. - Подигнут је камени мост, на месту некадашње скеле.

• 1896. г. - Отворена је прва апотека у Рашки.

• 1896. г. – Појава првог грамофона (зонофон) у Рашки.

• 1897. г. - Изграђена је Матова чесма.

• 1910. г. - Почела је са радом среска болница.

• Од 1912. до 1918. г. - Прве фудбалске лопте, које су замениле старе крпењаче, донели су
ученици из великих градова где су учили школе.
• Септембар 1920. г. - Женска занатска школа обновила је рад, а садржала је предмете:
бели и шарени вез, кројење и шивење белог рубља, кројење и шивење женских хаљина,
српски језик, рачун, земљопис са историјом, веронауку.

• Током 20-их година XX века дошло је до развоја сплаварења. Најпре је сплавом

превожена дрвена грађа и балвани Ибром до Краљева и даље према Крушевцу. Годишње
је Ибром саобраћало 200 - 250 сплавова.

• Мај 1920. г. - У основној школи у Рашки постојала су 3 одељења са 175 ученика, 135
дечака и 40 девојчица.

• Март 1921. г. – Почиње популаризација и читање књига оснивањем више читаоница.

• Фебруар 1924. г. – Основана је прва банка у Рашки, Студеничка банка АД са оснивачким

капиталом од 1 000 000 динара.

• Мај 1924. г. - Почела је са радом Занатско-трговачка школа са првим разредом у који се

уписало 52 ученика.

• У јесен 1927. г. - Почела је изградња пруге Косовска Митровица – Рашка, а завршена је

12.11.1931. године.

• Крајем 1929. г. - Једини аутомобил у Рашки имао је Михаило Вукосављевић, марке

шевролет; исти човек поседовао је и аутобус и 2 камиона.

• 1930. г. - Изграђена је железничка станица.

• 12. фебруар 1931. г. - Око осам часова пре подне, из Косовске Митровице стигао је у
Рашку први воз са путницима.

• 7. август 1931. г. - Део пруге Краљево - Рашка пуштен је у саобраћај.

• 13. октобар 1931. г. – Рашка је добила прво електрично светло.

• 31.1.1932. г. - Залагањем учитеља Тихомира Ђорђевића и неколико виђенијих Рашчана у

сали хотела „Национал“ одржана је оснивачка скупштина културно просветног друштва
„Жупан Часлав“.

• Јун 1932. г. - У Рашки је гостовало чувено Зетско позориште са Цетиња са три представе.

• Јесен 1933. г. – Грађани Рашке су добили прилику да се баве стрељаштвом. Од осталих

спортских организација постојале су: Ловачко удружење ,,Немања“, под-одбор
Аероклуба ,,Наша крила“ и ,,Соколско друштво“.
• Током 1936. г. - Рашка је добила још једно индустријско предузеће - стругара под
именом „Југ“ поред саме железничке станице, капацитета прераде 10 000 кубних метара
балвана годишње.

• 7 - 8. јануар 1936. г. - На Копаонику је одржано прво првенство Србије у алпским

дисциплинама.

• Mарт 1939. г. - Чланови београдског Коларца донели су кино-апаратуру и одржали две

пројекције за грађане Рашке, „Боби и Август“ и „Од Бејрута до Пекинга“.

• До половине 1939. г. - Варошица Рашка снабдевала се пијаћом водом са ,,Матове“ чесме

и чесме са ,,Ђумрука“ преко реке Рашке. Вода се носила углавном у тестијама, а ређе у
лименим посудама. У другој половини 1939. г. путем водовода доведена је вода из Супња
у Рашку и у доњем делу града постављено је 5 уличних чесама.

• Почетком 1941. г. - У Рашки је било 40 регистрованих занатских радњи у оквиру 17

заната: опанчарски, обућарски, лончарски, казанџијски, абаџијски, мутавџијски,
вуновлачарски, кројачки, столарски, пекарски, ковачки, посластичарски, поткивачки,
лимарски, каменорезачки и браварски.

• 16.01.1945. г. – Одмах по ослобођењу Рашке актом Повереништва за просвету отворена

је четвороразредна (нижа) Гимназија, која је статус пуне четвороразредне Гимназије
добила 1963. године.

• 04.09.1961. г. – Средња економска школа отворена је одлуком СО Рашка са 79 ученика

уписаних у први разред.

• 1976. г. – Отворена је средња стручна школа (школа ученика у привреди).

• 1977. г. - Дечји вртић „Весело детињство“ је почео са радом.

ДЕСТИНАЦИЈЕ

КОПАОНИК

Географски положај

Копаоник је највећи планински масив у Србији, дужине 82,7 км (од 42º43'36" до 43º28'01"
северне географске ширине) и ширине 63,5 км (од 20º37'09" до 21º24'02" источне
географске дужине). Простире се између река Ибра и Ситнице на западу и Лаба на
југоистоку. Пружа се разгранатим гребеном правцем од подбрђа изнад Косовске
Митровице на северозападу, преко низа врхова виших од 1600 метара, до највишег дела
масива, Равног Копаоника, око кога се дижу Суво Рудиште са Панчићевим врхом (2017 м),
Караман (1934 м) и Гобеља (1834 м). Северна граница масива одвојена је од масива
планине Жељин Јошаничком и Козничком реком. Са западне стране дуж целог гребена
Копаоника усечена је долина реке Ибар. Источна страна омеђена је долином реке Расине и
Топлице. Копаоник карактерише разноврсна геолошка грађа са стенама различитог
настанка и старости (серпентинити, гранити, шкриљци, мермери, андезити, кречњаци).
Данашње облике рељефа Копаоника створили су, кроз дуги низ година, процеси ерозије и
спирања.

Због својих природних вредности, један део Копаоника је 1981. године проглашен
заштићеном зоном под именом Национални парк Копаоник на површини од 11 810
хектара. у оквиру кога постоји већи број заштићених природних резервата.

Саобраћајна повезаност

Копаоник се налази 270 км јужно од Београда и 100 км од Краљева. До туристичког

центра Копаоник може се доћи из више праваца:

- Ибарском магистралом од Краљева преко Биљановца и Јошаничке Бање и од Косовске

Митровице и Рашке преко Руднице. 
- Аутопутем, од Појата преко Крушевца, Бруса и Брзећа.

Клима

Копаоник се налази на прелазу приморске ка континенталној клими. Од подножја до врха

Копаоника, смењују се:
- низијска клима (до 300 m),
- клима малих висина (300 – 600 m),
- клима средњих висина или субалпска (600 – 1200 m) и
- алпска клима (1200 – 2017 m).

Клима Копаоника обележена је са преко 200 сунчаних дана годишње, због чега и носи
назив ,,планина сунца". Положај масива, заравњеност и отвореност терена спречавају
дуготрајно задржавање облачности над планином. Снегови са извесним одступањима
падају крајем новембра и трају до месеца маја, просечно 180-230 дана годишње.
Максимална температура на Копаонику измерена је у метеоролошкој станици на
Панчићевом врху 24. јула 2007. године и износила је 30,0°С, док је минимална измерена
температура 25. јануара 1954. године износила -26,6°С.

 
Због повољне климе, броја сунчаних дана у години и геоморфолошке разноврсности,
Копаоник је изузетно погодан за развој зимског, летњег, сеоског и бањског туризма овог
простора.

Флора и фауна

Повољни природни услови овог планинског масива омогућили су развој богатог и

разноврсног животињског и биљног света.

Флора Копаоника садржи преко 1500 биљних врста. Овај простор представља један од
најзначајнијих центара биолошке разноврсности и ендемизма Балкана, јер у Националном
парку живи 91 ендемична и 82 субендемичне биљне врсте. Планину Копаоник нарочито
атрактивном чини препознатљив пејзаж са густим четинарским шумама (смрча и јела) на
вишим деловима и мешовитим буковим и храстовим шумама у нижим деловима.
Копаоник одликују велике површине са изузетно вредним и очуваним екосистемима.

Шумске пропланке, планинске пашњаке, долине река, као и остале делове Копаоника
настањује разно дивље воће. Од шумских плодова овде су заступљени: леска, малина,
јагода, купина, дрењина, боровница, шипурак и друге врсте. Леска је распростањена на
целом Копаонику до 1200 m. Дивља малина и јагода срећу се свуда по Копаонику чак до
1950 m надморске висине. Најкомпактније распрострањено шумско воће на Копаонику,
које покрива велике површине је боровница. Појава боровница се запажа на најнижој
висини од 1250 m до места која се преплићу са високопланинским суватима на 1950 m.

Богатство Копаоника огледа се и у многобројним врстама лековитог биља и шумског

цвећа. Најпознатије врсте шумског цвећа које овде успевају су: нарцис, ружа,
брондизијана, кукурек, врес, љубичице, каменике, китице, перуника и др. Алпски цвет се
јавља код Метођа и Козјих стена. У нижим деловима Копаоника расту цикламе, дивље
руже, хајдучка трава, висибабе, срчаник (линцура), салеп и др. Ретка ендемска (законом
заштићена) биљка, рунолист, може се видети на овој планини. Лековито биље на
Копаонику је такође распрострањено, а најчешће камилица, гороцвет, хајдучка трава, бели
слез, мајчина душица, кантарион, маслачак, клека, планика, ђурђевак, луна, зова, подбел,
боквица и столисник. Свет гљива заступљен је са 219 врста, од којих су неке ретке или су
по први пут пронађене управо на Копаонику. Познатије јестиве врсте гљива које могу да
се нађу на Копаонику јесу: вргањи, лисичарка, смрчак, сунчаница, шампињони, буковача,
краснице, млечница, ђубретара, благва, пухара. Од отровних врста гљива на Копаонику се
могу наћи и смртоносно отровне гљиве: зелена пупавка - наша најотровнија печурка,
ушиљена пупавка, пантеровка, мухара, лудара.

 
На највишим стаништима Копаоника живе многобројне животињске врсте, а најзначајније
су: сиви соко, златни орао, сова, дивља мачка и јелен, планинска шева, крстокљун,
живородни гуштер и друге животињске врсте. Фауна сисара обухвата 40 врста. 
Копаоник је једини познати локалитет на коме је нађена ендемична и реликтна врста
дневног лептира Colias balcanica Rebel и са 138 врста дневних лептира Копаоник спада
међу најбогатије планине Балканског полустрва са овом групом инсеката.

Воде НП “Копаоник“ припадају салмонидном, пастрмском региону и одликују се само

рибљим насељима аутохтоне врсте поточне пастрмке. Поточна пастрмка се у складу са
Законом о заштити природе, налази на листи „заштићених дивљих врста”, а њена заштита,
управљање, лов, коришћење и унапређивање популација уређују се и прописима из
области рибарства. Значајно је и присуство видре уз водотоке.

Од 19. века до данас је на подручју Копаоника забележено око 180 врста птица. Због
великог диверзитета, богатства фауне птица и због присуства ретких и угрожених врста,
Копаоник је још 1997. године уврштен у списак међународно значајних подручја за птице
(ИБА).

Рудна богатства

Копаоник је добио име по копању руда. На овој планини копана је руда пре доласка
Римљана на ове просторе. Вулканска активност и врели минерални растопи узроковали су
промене на стенама услед високих температура и снажних притисака. Тако је
настала ,,Копаоничка рудна област“ са великим бројем рудника од најстаријих времена.
Експлоатација руде била је углавном усмерена на копање руде олова и цинка. Од доласка
Саса у 13. веку па до средине 15. века, настаје процват рударства и сребро је у том
периоду било главни производ копаоничких рудника. Злато је добијано из различитих
руда и на разне начине.

По богатству олова и цинка Копаоник је међу првима у Европи, а налазишта ових метала
налазе се на више од сто локалитета на планини. Поред метала гвожђа, олова, цинка,
антимона, молибдена и живе, на Копаонику има и ретких минерала: воластонита,
флуорита, азбеста и других.

Историјски развој
Зачеци туризма датирају из далеке прошлости и углавном су били усмерени на коришћење
термалних вода којих има доста на подручју Копаоника. Вода Јошаничке Бање се користи
још од XIII - XIV века.

На планини Копаоник од давнина су се одржавали сеоски сабори и црквене светковине,

које се могу окарактерисати као првим почецима туризма. Сабори су се одржавали на
Метођу, Раскрсници (испод Кукавице), Црквинама (испод Небеских столица) на Мрамору
и другим местима. Тридесетих година XX века на Копаонику је почео да се развија
туризам (у смислу привредне делатности), посебно када је пуштена у саобраћај
железничка пруга Краљево - Рашка (1931. године) долином Ибра. Тада су почеле да
долазе организоване групе туриста (планинара, смучара и осталих).

После изградње планинарског дома 1935 године, забележени су први званични подаци о
туристима на Копанику. Туристи- гости, њих 100, су примљени у јануару 1936. године.

Изградњом асфалтног пута од Јошаничке Бање преко Копаоника до Брзећа и даље до

Крушевца (1975- 1985. године), створени су основни услови за развој туристичке
делатности на Копаонику. До 1964. године није било планског рада на развоју туризма, па
је 1968. године основана заједница за унапређење и развој Копаоника. 1980. године
основана је радна организација ,,Копаоник – Генекс“, након чега је почела планска
изградња туристичког центра Суво Рудиште на Копаонику који је завршен 1986. године.

Даљи развој туризма на Копаонику предвиђен је у плановима Н.П Копаоник, и плановима

туризма општина Брус и Рашка којима се предвиђа: развој сеоског туризма, активирање
нових туристичких локалитета, упознавање са културно-историјским наслеђем у
окружењу, даљи развој екотуризма и друге активности.

Локалитети

Козје стене

Природни резерва који се налази на западном делу планине Копаоник, на левој страни
клисуре Самоковске реке изнад које се уздижу врло атрактивне стене по којима је
резерват и добио назив. Обухвата површину од 431,98 hа којом је обухваћена клисура,
читав гребен Козје стене, вис Кукавица и источне падине брда Јадовник. У оквиру
површине овог резервата издваја се неколико специфичних целина. Кањонски део
карактерише ендемична и реликтна флора (смрча, јела, врес и копаоничка љубичица) као
и разноврсна и врло бројна фауна (сиви соко, орао змијар, осичар, балканска ушата шева).

Вучак

Природни резерват који се налази у северозападном делу парка, у пределу бањског

Копаоника, на југозападној страни врха Вучак. Обухвата површину од 62,02 hа.
Основну вредност представља шумска заједница смрче и јеле која је нарочито
интересантна јер јела даје одређени индикаторски значај а смрча расте изнад свог
висинског појаса (1550–1750 метара). Концепт заштите односи се на очување заједнице у
целини.

Мркоња

Природни резерват који се налази на левој долинској страни Гобељске реке испод
локалитета Мркоња. Обухвата површину од 31,10 hа. Основну вредност представља
регионална мешовита шума смрче, букве и јеле. То је реликтна шума, историјски
најстарија у средњепланинском појасу Копаоника. Концепт заштите односи се на праћење
природне сукцесије и очување природних вредности.

Јанкове баре

Налази се на око 1420 метара надморске висине у долини потока Речица. Обухвата
површину од 103,82 hа. Основну вредност овог резервата представљају тресавске
заједнице – осетљиви и ретки екосистеми којима обележје дају маховине рода Sphagnum, а
уједно су и станишта ретких, ендемичних и реликтних биљних врста које су заштићене
као природне реткости. Овај резерват је један од резервата диверзитета на Копаонику,
посебно за представнике водоземаца и гмизаваца, али и за фауну птица и инсеката.

Гобеља

Налази се на Малој Гобељи, обухватајући изворишну челенку Гобељске реке и простире

се од лучно извијеног гребена на линији: Оштри крш - Велика Гобеља – Мала Гобеља, до
корита Гобељске реке. Обухвата површину од 138,64 hа. Основну вредност представља
рефугијум изнад клисуре Гобељске реке, на чијим стрмим, оштрим стеновитим хрптовима
расте рунолист, глацијални реликт, који је крајње угрожена врста у Србији.

Метође

Природни резерват који обухвата десну долинску страну Брзећке реке и кањон реке са
околном шумом у којој се јавља тиса. Обухвата површину од 110,58 hа. У резервату се
налази светилиште Метође, споменик сакралне архитектуре са прилазном стазом дужине
600 метара, као и гејзир хладне воде чији млаз достиже 5-6 метара висине.
У овом резервату се издваја шест фитоценолошки различитих смрчевих и букових
заједница и низом других ретких и реликтних биљних врста. Врло су бројне шуме смрча и
јела које се простиру до 1800 метара надморске висине. а стабла букве достижу 40 метара.

Барска река

Налази се на десној долинској страни Барске реке, у Равном Копаонику. Обухвата

површину од 89,92 hа. Основну вредност даје богатство и разноврсност вегетације, која је
орографски и хидролошки условљена. Карактеристично је и вертикално смењивање
вегетације од смрчевих, буково-смрчевих, буково-јелово-смрчевих до чистих букових
шума.

Самоковка река

Налази се на левој долинској страни Самоковске реке, између речног корита и гребена
Високи део. Обухвата површину од 66,66 hа. Интересантан је податак по коме је ова река
добила име још у доба Римљана који су овде копали руду. Сама река је, захваљујући
стрмом паду, доста брза и јака, тако да је код копања руде ова вода сама издвајала злато и
гвожђе из руде а потом својом снагом при обради метала сама и ковала.

Јеловарник

Обухвата површину од 57,14 hа. Основну вредност овом резервату даје истоимени
водопад око којег се налазе природне полидоминантне шуме букве, букве и смрче, букве,
смрче и планинског јавора.
 

Јелак

Резерват се налази на десној страни клисурасте долине Брзећке реке, на локалитету

Панићки јелак. Обухвата површину од 59,17 hа.
Основну вредност овом резервату даје присуство тисе, ретке и реликтне биљне врсте,
планинског јавора – ендемита и природне реткости као и мешовите шумске заједнице тисе
и јеле. Подручје под најстрожијом заштитом обухватало би простор од речног корита на
1000 до 1490 метара надморске висине.

Суво рудиште

Налази се на североисточним падинама Сувог Рудишта, на делу падине која се пружа од

Панчићевог врха према изворишном краку Брзећке реке, обухватајући локалитет Крчмар
вода. Обухвата површину од 50,63 hа. Основне вредности овог резервата јесу регионалне
заједнице боровнице, клеке и субалпске смрче, као и заједнице птица и матличасте
власуље. Концепт заштите односи се на заштиту субалпијске жбунасте вегетације,
изданских вода и на заштиту земљишта од ерозије.

Дубока

Резерват се налази на левој долинској страни реке Дубоке, пењући се од речног корита од
1020 до 1780 метара надморске висине. Обухвата површину од 97,33 hа.

Беле стене
Обухвата жљеб Беле Стене као и шуме које се спуштају све до ,,Метођа" и ,,Јелака" и
заузима површину од 76,21 hа. Основне вредности овог резервата јесу биљне заједнице
ливада, камењара, стена, шума, субалпијских жбунастих, високих зелени.

Небеске столице

На надморској висине од 1800 метара, непосредно испод Паначићевог врхa, највише

географске тачке планине Копаоник, простире се археолошки локалитет Небеске столице.
У народном предању ово место је названо црквина (црква).
 

Ски центар Копаоник

Копаоник је највећи скијашки центар у Србији и несумњиво један од најлепших центара у

овом делу Европе. Врхунски уређени терени скијашког центра Копаоник пружају
неизмерно уживање свим категоријама скијаша, од почетника до скијаша врхунских
способности и чине боравак на Копаонику незаборавним. Центар поседује око 55 км стаза
уређених за алпско скијање и 12 км стаза за нордијско скијање. За љубитеље ноћног
скијања ту је и осветљена стаза ,,Мало Језеро”.

Системом за вештачко оснежавање покривено је 97 % скијалишта. Овим се постигло да

сезона скијања траје дуже, а скијаши, како почетници тако и они мало захтевнији, могу
бити сигурни да ће током сезоне моћи да уживају у одлично припремљеним стазама. Све
стазе су веома добро повезане системом жичара и ски лифтова, капацитета од преко
32.000 скијаша на сат. Жичара четворосед ,,Панчићев врх" током читаве зимске сезоне,
али и у току лета, осим скијаша и сноубордера, превози и посетиоце центра који се не баве
зимским спортовима, већ панорамски разгледају центар и баве се бројним другим
активностима које Копаоник омогућава.

Нови адреналински садржаји bob на шинама, zip-line и tubing представљају нови вид
забаве на Копаонику током целе године. Осим тога, за најмлађе скијаше и све друге
почетнике, који праве своје прве скијашке кораке, постоји обезбеђен простор „ски вртића“
са покретном траком и карусел која олакшава да се овлада основним скијашким
вештинама. Поред стаза за алпско и нордијско скијање, скијашки центар Копаоник
поседује и уређен snоw parк, на коме се организују многа такмичења домаћег и
међународног карактера. На Гобељи је урађена стаза за слободну вожњу.

ЈОШАНИЧКА БАЊА

Јошаничка Бања (20º45'21" источне географске дужине и 43º23'25" северне географске ширине) се налази на

обронцима Копаоника (удаљена 24 км), у долини реке Јошанице и њене притоке Самоковке. Налази се на

надморској висини од 555 метара и има карактеристике климатског лечилишта. Заузима површину од 360 ha.

Припада општини Рашка (уједно представља локални центар са седиштем месне заједнице којој гравитира

седам села и засеока) у којој је са запада окружује насеље Баљевац, са југозапада општина Лепосавић.

Падине планине Жељин представљају њену северну границу. По попису из 2012. године насеље Јошаничка

Бања има 1036 становника, са околним селима 1412 становника. Вода њених извора по термичким

вредностима заузима друго место у Србији са температуром од 78° C.

 
Јошаничка Бања је, саобраћајно, добро повезана с обзиром да се налази на регионалном путу Рашка -

Биљановац - Јошаничка Бања - Копаоник - Брус и на путу Јошаничка Бања - Александровац, а на 10 км од

Јошаничке Бање пролази железничка пруга Београд - Краљево - Косовска Митровица.

Удаљена је од Београда 245 км и од Краљева 74 км. До Бање се стиже ауто-путем Београд – Ниш са

одвајањем према Краљеву и магистралним путем Београд – Краљево – Рашка (са одвајањем у Биљановцу).

Клима

Јошаничка Бања има умерено континенталну климу са благим назнакама жупске. Климу
бање карактеришу просечна годишња температура 10,2ºC, просечна количина падавина
740 mm, ветрови који углавном дувају котлином Јошанице и немају велику брзину (у
просеку 1,5 m/s) као и снег који просечно пада 60 дана и достиже просечну висину од 15,5
cm.

Јошаничка Бања је осунчана годишње у просеку 2150 часова, најдуже у летњим месецима,
а просечна дневна вредност осунчавања износи преко 8 часова. Један од најзначајнијих
елемената климе су падавине. Пошто се Јошаничка Бања као бањско лечилиште налази у
подгорини Копаоника, падавине се могу сагледати кроз кишу и снег са снежним
покривачем. Најчешће снежне падавине су у јануару, фебруару, марту, новембру и
децембру. Надморска висина и близина Копаоника стварају предуслове за јачу и дужу
зиму са знатним снежним покривачем. Магле у Јошаничкој Бањи су изузетно ретка појава.

Флора и фауна

Разноврстност биљних система условио је у Јошаничкој Бањи и њеној околини и

богатство разних врста животињског света. Јошаничка Бања и њена околина су богате
зеленилом и шумама у којима доминира ,,бањски борјак“ (црни бор на површини од око
29 ha) који представља посебан део природне вредности, нарочито за здравствене и
рекреативне потребе.

Котлински делови Јошаничке реке поред бујних и високих трава обрасли су најчешће
нижим грабом, јовом, врбом и тополом. Букове шуме су заступљене свуда по странама
приступних путева и околних падина. Поред букве срећу се још храстове заједнице (по
брдским пределима разређене) и у знатно мањем броју цер и црни јасен. Уз планинске
падине увек се може у сезони наћи велики број разног шумског воћа (малина, купина,
боровница и др.) као и лековитог биља (најчешће мајчина душица, нана, кантарион и др.)

 
Животињски свет, расут по околним брдима и планинама, представљен је вуком, лисицом,
срном, дивљом свињом, ласицом, куном, зецом, јазавцем, веверицом, а од птица совом,
грлицом, јаребицом, ређе орлом, јастребом и кобцем. Јошаничка Бања припада ловишту
„Јошаница“, укупне површине 25.963 ha, од чега ловне површине обухватају 24.123 ha.
Ловачко удружење „Баљевац“ из Баљевца, које газдује овим ловиштем, се поред заштите
од криволова брине о прехрањивању дивљачи током зиме.

Планинске брзе реке су природна станишта за поточну пастрмку, младицу и клена. У

вировима Дренске клисуре ловљени су примерци поточне пастрмке од 1 kg, а младице и
до 10 kg. Ове рибље врсте уједно предстаљају и биолошке индикаторе вода I класе.

Историјски развој

Историјски развој Јошаничке Бање као насеља одувек је био уско везан са термалним
изворима. Претпоставља се да су са лековитим водама Јошаничке Бање први били
упознати Римљани, а да су њихово благотворно дејство користили и Турци о чему сведочи
и хамам (турско купатило из XVIII века). Прво стручно испитивање лековитости вода
Јошаничке Бање познато је тек 1834. године. Вода је испитивана на Бечком медицинском
универзитету, а на захтев кнеза Милоша, па је том приликом вода Јошаничке Бање
изједначена са водама Рибарске и Брестовачке Бање.

Наредне 1835. године воду је испитао и барон Хердер, краљевско-саксонски управитељ

рудокопа, и исто наставио поново 1846. године. Тих година у Јошаничкој Бањи су се
лечили чланови породице кнеза Милоша. Бању је посећивао, у својим многобројним
проласцима ка Копаонику, и Јосиф Панчић који за њу каже: „да је најтоплија у Јевропи и
нема себи друге до оне у Бруси и Малој Азији и још се по медичкој редњи може мерити с
водом у Гострону, само што је ова много топлија“.

За коришћење термалне воде у Јошаничкој Бањи 1935. године сазидано је купатило са 10

када и једним мањим базеном које се и данас употребљава. 
После II светског рата, Јошаничка Бања је добила све услове за развој и коришћење
лековите воде у сврхе здравственог туризма. Према речима старијих мештана и људи који
су радили у Бањи, 60-их година, Јошаничка Бања је имала статус бањског лечилишта са
пратећим службама, здравствену станицу (лабораторију), санитетско возило, хотел
Јошаницу, вилу Пршић, камп кућице са укупно 50 лежаја и сопствени аутобус са 40 места.
Бања је у то време имала и библиотеку. Приватни смештај је такође био под патронатом
бањског лечилишта.
Занимљивости

• Под именом Мала Бања помиње се 1519. године. Сматра се да лечилишну функцију
добија у 18. веку, када је изграђено прво купатило, које је касније више пута дограђивано.
• 1867. године изграђена је зграда за потребе школе, која је пребачена из Јелакца а 1868.
године православна црква.
• 1928. године у Јошаничкој Бањи је отворена пекара.
• Јошаничка Бања је добила струју 1948. године, а урбани део насеља воду за пиће 1958.
године.
• Здравствена амбуланта је отворена 1960. године.
• Зграда садашње школе подигнута је 1964. године.
• Телефонске везе Бања добија 1982. године.
• Црква Успења пресвете Богородице реновирана је 1995. године када је подигнут и
црквени дом.
• КУД Јошаничка Бања почео је са радом 2001. године.
• Дом културе изграђен је 2013. године у оквиру кога се налазе просторије дечијег вртића.
Обновљен је и рад библиотеке која се такође налази у Дому културе.

Природни лековити фактори

Јошаничка Бања има 5 извора минералних вода, који се убрајају међу најтоплије у нашој
земљи. Главни извор даје 7 литара воде у секунди и температуре је 78⁰ C. Остали извори
су укупног капацитета 30 литара у секунди. Воде Јошаничке Бање припадају групи
хипертерми, садрже натријум, калијум, калцијум, хидрокарбонате, сулфате и флуор.
Терапије се спроводе у ,,новом купатилу“ са десет када и једним мањим базеном,
искључиво купањем тј. хидротерапијом, најчешће 2-3 пута дневно.

Медицинске индикације:

Вода из Јошаничке Бање је повољна за лечење обољења:

• Дегенеративна реуматска обољења

• Запаљењска реуматска обољења у лабораторијској и клинички смиреној фази
• Стања након повреда и корективних оперативних захвата на локомоторном систему
• Лумбага и ишијаса
• Разних обољења мишића
• Хиперацидни гастритис
• Превенције каријеса
• Екцема и псоријазе
• Стерилитета

Бањски туризам

Тренутни смештајни капацитети у Јошаничкој Бањи износе око 160 лежаја (60 лежаја у
хотелском смештају и око 100 лежаја у вилама и приватном смештају). Угоститељски
објекти у Јошаничкој Бањи чине незаобилазну станицу при проласку туриста према
Копаонику. Пријатних ентеријера, у својој понуди поред специјалитета националне
кухиње, туристима нуде и поточну пастрмку одгајану у приручним рибњацима на
Самоковској реци.

Аква парк Драгуљица је смештен до самог речног корита реке Јошанице, којим протиче
бистра и хладна вода, а одмах испод извора ове бање.У аква парку постоји базен,
вештачко језеро и два ђакузија. За пуњење базена и језера користи се термална вода која
се меша са хладном због расхлађивања. У оквиру аква парка су кабине за пресвлачење,
тоалети, тушеви, педалине, простор за играње деце, тобоган, кафе-бар као и ресторан са
лепом баштом.

Непосредна близина Копаоника као најатрактивније зимске туристичке дестинације, једни

од најтоплијих извора наше земље, пријатна клима, добра саобраћајна повезаност као и
велики број места који погодују излетничком туризму су добра основа за брз туристички
развој Јошаничке Бање, која уједно и оправдава назив „Зелена врата Копаоника“.

ГОЛИЈА

Географски положај

Голија је највиша планина југозападне Србије, пружа се у дужини од 32 км и заузима

површину од 75 183 hа. Општини Рашка припада 12 937 hа или 17% од укупне територије.
Два највиша врха планине су Јанков камен (1833 m) и Црни врх (1795 m). Голија је од
Рашке удаљена 51 км.
По лепоти и разноврсности пејзажа, као и очуваности изворних природних и културних
вредности, једна је од најлепших планина у Србији. Голија припада унутрашњој зони
Динарског планинског система. Преко 90% територије лежи на висини већој од 500
метара. На Голији се налазе многобројне реке које су рашчланиле њене стране:
Студеница, Брвеница, Моравица. 
Од 2001. године подручје планине Голије стављено је под заштиту државе као Парк
природе ,,Голија“, који је сврстан у I категорију заштите као природно добро од изузетног
значаја. Због очуваности изворних природних вредности, али и због културних вредности,
MAB/UNESCO комитет у оквиру Парка природе Голија прогласио је Резерват Биосфере
Голија - Студеница.

Саобраћајна повезаност

До Голије се може врло лако стићи захваљујући магистралним путевима који пролазе
поред саме планине. Најважнија саобраћајница за део Голије који припада општини Рашка
је Ибарска магистрала која преко Рашке повезује Београд са Косметом, Македонијом и
Црном Гором. Ибарском долином пролази железничка пруга Краљево – Рашка –
Приштина, тако да и железнички саобраћај има важну улогу у развоју овог дела подручја
Голије.

Клима

Клима Голијe одређена је географским положајем, разноврсношћу рељефа, надморском

висином, вегетацијом и другим факторима, на основу којих су издвојена три климатска
региона:

- долински са брдским (до 700 мнв) у коме преовладава умерено-континентална клима,

- прелазни регион (700-1300 мнв) одликује се дугим и оштрим зимама са обилним
снежним падавинама. Лета су свежа и кратка са хладним ноћима и топлим данима.
- планински регион (од 1300 мнв), одликују оштре и дуге зиме са доста снега. Лета су
кратка и прохладна са повременим ветром или учесталим падавинама. Пролећа и јесени су
хладнa уз честе кише.

Голија је подручје са највише снежних дана у Србији, снег се задржава близу пет месеци и
достиже просечну висину од 105 цм.

Оваква клима осим што погодује зимским спортовима позитивно утиче у лечењу следећих
болести: хронично респираторних обољења као што су бронхитис, астма и емфизем,
разних болести крви попут тромбоцитопеније, леукопеније, малигне хемопатије, и
анемије.

 
Флора и фауна

Флористички биодиверзитет Голије гради око 900 врста биљног света, од тога 729 врста
васкуларних гљива, 40 врста маховина, 117 врста и варијетета алги. Посебан значај у
флори имају ендемичне и реликтне врсте, као и врсте које су постале угрожене. Међу
очуваним природним реткостима издваја се реликтна и ендемична дрвенаста врста
планинског јавора, који је синоним за флору Голије. Поред јавора, посебан флористички
значај има зеленика, као и ендемичне врсте Панчићева бедреница и Адамовићева мајчина
душица које имају обележје локалног ендемита и врсте су од међународног значаја за
очување биодиверзитета. Ботанички значајна подручја на Голији чине очуване лишћарске
и лишћарско-четинарске шуме прашумског типа, као и шуме четинара, посебно
субалпијске смрче. Присутан је 51 флорни елеменат.

Највећа површина под буквом налази се на Црном Врху (Бисер Вода). Испод појаса букве
налази се појас храста а изнад појаса букве налази се појас мешовитих, буково-јелових и
буково-смрчевих шума. Занимљиви су варијетети смрче који неодољиво подсећају на
оморику, а два таква примерка расту поред Голијске реке и заштићена су. На Голији
постоје три резервата природе који су под заштитом (комплекси мешовитих шума јеле,
смрче и букве).

Голија је планински масив велике биолошке разноврсности, односно један од важних

европских центара орнитолошке биолошке и генетичке разноврсности. На Голији је до
сада забележено 45 врста птица које спадају у групу природних реткости и регистровано је
око 90 врста кандидата за Црвену књигу птица Србије, што све указује на велики значај
орнитофауне Голије као будућег резервата биосфере за очување биодиверзитета птица. На
Голији се налазе ловишта: „Голија“ (32 507 ha) где се лове вук, лисица и зец, „Студеница“
(34 934 ha) где се лове дивља свиња, срна, лисица и вук и „Бисер вода“ (4 500 ha).

Могућност развоја туризма

Планина Голија има потенцијал туристичке дестинације са туристичким програмима,

производима, активностима разноврсних видова туризма, посебно планинског туризма.
Простор Голије поседује изузетне погодности морфолошког и климатског карактера за
развој алпског скијања. Просторним планом Републике Србије на овом подручју као
водећа туристичка активност, поред летње рекреације, означени су и зимски спортови.
Захваљујући свом положају, климатским условима, великим падавинама током зимских
периода и могућностима зимске скијашке сезоне преко четири месеца годишње, Голија
представља потенцијал будућих улагања у туристичку инфраструктуру са крајњим циљем
доласка што већег броја туриста и посетилаца на ово подручје.
 

У голијским условима, све компаративне предности и претпоставке у будућем развоју

планинског туризма заснивају се на неопходности планирања изградње скијалишта као
полазне основе развоја пратећих туристичких инфраструктурних објеката. Изузетно
вредан природни, хидролошки, климатски амбијент погодан је за развој пољопривредних
и туристичких делатности, очувана и здрава животна средина омогућава производњу
здраве хране и њен пласман у туристичкој понуди овог подручја. Морфолошке
карактеристике планираних зона омогућују изградњу свих категорија стаза, као и
такмичарских стаза за већину такмичарских дисциплина у алпском скијању. Последњих
десет година Голија је добила савремене и уређене ски-стазе, жичаре и пратеће ски-
садржаје. Током зиме долазе гости из целе Србије и иностранства. Туристи Голију
посећују и лети.

ШТА ВИДЕТИ !!!

КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКЕ ЗНАМЕНИТОСТИ РАШКЕ

Средњевековни град Брвеник

Средњевековни град на ушћу реке Брвенице у Ибар налази се 5 километара јужно од

Баљевца, 8 км северно од Рашке, саграђен на купастом брду на 599 м надморске висине.
Брвеник је био типичан жупски град истоимене жупе, која се у изворима први пут помиње
1280. године. Челник Муса, зет кнеза Лазара, узео је 1363. године овај град од хумског
кнеза Војислава у замену за град Звечан. Затим су га наследили Мусини синови Стефан и
Лазар, који су у близини подигли своју задужбину цркву Св. Ваведења, данашњу Нову
Павлицу. Основа града, неправилног облика, прилагођена је терену. Незнатни остаци
утврђења ипак омогућавају увид у унутрашњу структуру града, који је био опасан
бедемом и од којег је сачуван део са кружном кулом осматрачницом. Од утврђења је
остало камење, а некадашња кула пружала се јужно од цитаделе, ка ушћу реке Брвенице у
Ибар, до нешто нижег врха (500 метара надморске висине) на коме се налазила истурена
кула полукружног облика. До ње води стари пут ка утврђењу, а на источној страни овог
утврђења лагум је повезивао стари град Брвеник са Ибром. Под градом Брвеником налазе
се рушевине средњевековне цркве Св. Николе. О постанку цркве нема никаквих података.
Средњевековни град Брвеник заједно са црквом стављен је под заштиту државе као
споменик културе.
Кућа Курсулића

Зграда Центра за културу, образовање и

информисање, у оквиру које се налазе

градска библиотека и галерија, позната

као ,,Кућа Курсулића” налази се у Рашки, у

Ибарској улици. Саграђена је крајем XIX века

између 1878-1895. године. Урбанистичка

диспозиција објекта је у складу са

регулацијом утврђеном 1840. године, указом

кнеза Александра Карађорђевића од 17.

септембра 1845. године о оснивању чаршије

у Рашки. Кућа Курсулића је једна од првих

грађевина саграђених у стилу средњоевропске грађанске архитектуре, по угледу на куће у градовима преко

Саве и Дунава. Архитектура је еклектичног стила са претежним утицајем класицизма. У време Првог светског

рата, од 31. октобра до 12. новембра 1915. године, у Рашки је боравила српска влада и регент Александар,

врховни командант српске војске. За то време одржане су две седнице, од којих једна у кући Курсулића, под

председништвом Николе Пашића и у присуству регента Александра Карађорђевића. Одлуком надлежних

органа овај објекат је стављен под заштиту државе као споменик културе. 

Старо (турско) и Ново купатило

Старо купатило

Турско купатило или „хамам“ је најстарији културно-историјски споменик у Јошаничкој

Бањи. Подигнуто је током XVIII века и још увек има употребну вредност. Објекат је сачувао изворну
орјенталну аутентичност. Реч је о објекту који има неуобичајену функционалну сажетост, класичне
градње, димензија 8 x 8 m са свега две просторије. Смештен је на левој обали реке Јошанице и 20
m низводно од „Главног извора“.
Главни део објекта има степеничасто укопани базен и наткривен је плитком куполом. Кров је
четвороводан, покривен ћерамидом, а фасаде су скромно обрађене. Објекат поред архитектонских
и историјских поседује и балнеолошке вредности. Старо купатило у Јошаничкој Бањи проглашено
је за за споменик културе.
 
Ново купатило

Ново купатило изграђено је 1935. године, у време када је Јошаничка Бања формирана као модерно
бањско туристичко место. Објекат има симетричну основу, код које се издвајају централни део и
бочна крила. Реч је о приземном објекту, са равним и издуженим фасадама, које карактеришу
дубок кровни венац, атика и велики полукружни отвори. Кров је раван над централним делом, док
су изнад бочних крила формиране плитке куполе. Архитектура новог купатила јасно одражава
његову намену. Објекат поред архитектонских поседује и историјске и балнеолошке вредности.
Располаже са мањим базеном и десет када. Снабдева се водом са Главног изворишта како за
купања тако и за загревање просторија. Као и Старо купатило и овај објекат је проглашен
спомеником културе.

Споменик Милунки Савић

У Јошаничкој Бањи је 1995. године откривен споменик Милунки Савић у природној величини,
вајара Љубише Манчића. То је једини споменик у Србији који је подигнут у знак сећања на хероину
Балканских ратова. Милунка Савић, (1888-1973) рођена је у селу Копривница код Јошаничке Бање.
Светли пример јунаштва, Милунка Савић је одликована са више српских, француских, енглеских и
руских одликовања.
 
Родна кућа Патријарха Германа
Српски патријарх Герман (1899-1990), који је био на челу Српске Православне Цркве од 1958. до
1990. године, рођен је у Јошаничкој Бањи.

Кућа у којој је рођен налази се у самом центру насеља Јошаничка Бања, на улазу у парк са
термоминералним изворима. Родна кућа 43. Патријарха српског Германа није отворена за
посетиоце нити видно обележена, као родна кућа.
 
Остале знаменитости
Kућа Радомира Вујанца

Стара кућа Радомира Вујанца у Градцу потиче из средине XIX века и једна је од најстаријих кућа у околини.

Изузев неких мањих интервенција у унутрашњости зграде, задржала је своје првобитне карактеристике.

Грађена је на косом терену са подрумом у нижем делу. Зидови подрума и приземља су од грубо обрађеног

камена, а четвороводни кров покривен је шиндром.

Отворено огњиште смештено је уз зид собе. Својом старошћу, начином градње и обликом, кућа представља

аутентичан пример народне архитектуре XIV века на овом подручју. Овај објекат је стављен под заштиту

државе као споменик културе.

Археолошко налазиште Зајачак

Археолошко налазиште Зајачак у атару села Кремиће, налази се на путу Јошаничка Бања –
Брвеник, на западним падинама Кремићких планина (подножје брда Грачац), на 1100 м надморске
висине. На ограниченом простору, на терасасто спуштеној заравни опсега једног хектара, смештен
је антички металуршки центар са остацима зиданих објеката (сектор I), са низовима пећи и
објектима за прераду руде (сектор II) и депозитом шљаке, све у функцији прераде руде гвожђа и
бакра у периоду од друге половине III и у првој половини IV века.
 
Пећи су кружне основе, пречника око 4 метара. Зид је рађен од редова притесаног камена већих
димензија у форми сухозида, са највећом очуваном висином зида 1,10 метара. Одлуком
надлежних органа стављено је под заштиту државе као археолошко налазиште .

МАНАСТИРИ
Манастир Градац
Манастир Градац се налази у истоименом селу на обронцима планине Голије. Удаљен је око 12
километара од Брвеника и Ибарске магистрале и 22 километра од Рашке. На простору манастира
Градац, према најновијим археолошким истраживањима, постоји више слојева културног и
цивилизацијског наслеђа који досежу у далеку прошлост. У VI веку овде је постојало византијско
утврђење у чијем се подножју налазила ранохришћанска црква.
 
Манастир Градац је задужбина Јелене Анжујске, жене краља Уроша Првог. Нема писаних података
о времену градње цркве, али се са доста поузданости верује да је завршена до 1276. године.
Основан је као велики мушки манастир. Ктиторка га је богато опремила и о њему се посебно
старала. Био је заштићен масивним зидом и имао је два улаза. У манастирском комплексу
налазиле су се грађевине: велика Богородична црква и мањи храм Св. Николе Чудотворца
Мирликијског на стени, изнад улаза у манастир. Од прве трпезарије , конака и зидина које су
опасивале манастирски комплекс сачувани су темељи. У великој цркви посвећеној Богородици
(Благовести) било је положено тело краљице Јелене по њеном упокојењу 1314. године. Крајем XVI
века манастир је кратко обновљен, међутим, само неколико година касније, око 1600. године, за
време аустријско-турског рата је oпустео. Том приликом монаси су сакрили мошти свете краљице
на место које до данас није познато.
 
Тек средином XX века манастир је потпуно обновљен. У основи то је једнобродна грађевина са
нартексом на западу, бочним капелама уз њега, уским западним травејом, квадратним централним
простором над којим се уздиже осмострана купола, затим на југу и северу са по једном
правоугаоном певницом, а на истоку са троделним олтарским простором. Две бочне капеле које су
призидане уз припрату посвећене су, северна Светом архиђакону Стефану, а јужна Светом
Стефану Немањи. Црква има многа архитектонска решења блиска раноготичким грађевинама
Запада. Унутрашњи простор Богородичине цркве у Градцу је један од најлепших у српској
средњевековној архитектури. Добро осветљење постигнуто је прозорима на бочним зидовима и
прозорима на куполи. У простору наоса најбоље су очуване фреске у централном делу, где су
нешто боље видљиве сцене из циклуса Великих празника и појединачне фигуре. Ктиторска
композиција и сцене са историјском садржином толико су страдале да се тешко могу
идентификовати. Уз један од камених, масивних зидова средњевековног конака, подигнут је нови
конак, који је освећен крајем 1990. године када је и обновљен монашки живот. Градац је данас
женски манастир и један од најактивнијих српских средњевековних културно-историјских
споменика.
 
Мали храм Светог Николе, смештен на југоисточној периферији манастирске порте, необично је
занимљива грађевина. Сасвим једноставне архитектуре, са основом правоугаоног облика, без
куполе и са правоугаоном олтарском апсидом, припада типу католичке проповедничке цркве.
Сматра се да је црква саграђена пре настанка главне манастирске цркве да би се у њој служило
док су трајали радови.
 
МАНАСТИР НОВА ПАВЛИЦА
Манастир Нова Павлица у селу Павлици, 2 км југоисточно од Брвеника и 8 километара северно од
Рашке задужбина је угледне властеле браће Мусић, синова челника Мусе, и њихове мајке Драгане,
сестре кнеза Лазара. Саграђена је између 1383. и 1386. године, а фрескама је украшена 1387.
године. Црква је посвећена Ваведењу Свете Богородице и у њој су сахрањени Стефан и Лазар
Мусић, и њихова мајка Драгана као монахиња Теодосија. Приликом преношења тела кнеза Лазара
у његов маузолеј Раваницу, после Косовске битке, 1392. године преноћило се у Павлици.
 
Црква је грађевина у облику триконоса с уписаним крстом и три апсиде на крајевима његових
кракова, са осмоугаоним кубетом. Над централним делом уздиже се висока и витка купола
ослоњена на кубично постоље. По основној просторној замисли, црква припада моравској школи,
али се разликује од осталих грађевина тиме што нема разуђене и декоративно обрађене фасаде.
Цела грађевина је озидана каменом, споља омалтерисана. Прозори и врата су уоквирени
мермером, невешто обрађеним, који указује на утицаје блиских рашких споменика.
Према најновијим резултатима истраживања, црква је 1464. године обновљена о чему сведоче
откривени натпис у припрати и делови фресака. Крајем XIX века са западне стране је дозидан
масивни звоник. Најбоље очуване фреске су на јужном зиду, а ктиторска композиција на западном
зиду јединствена је јер нема владара као посредника између ктитора (браће Мусића) и светитеља
(апостола Павла). Сцене Великих празника и Страдања Христових нижу се одозго надоле.
Изразитом ликовном вредношћу одликују се представе стојећих фигура, чије су главе сликане по
угледу на иконописне творевине. Сликарство овог споменика, својим особеностима, само се неким
појединостима може везати за одређене фреско-целине српског средњевековног уметничког
наслеђа. Сада је Нова Павлица женски манастир.
 
Стара Павлица
Манастир Стара Павлица налази се на стеновитом брежуљку десне обале Ибра, у непосредној
близини Нове Павлице. Прошлост овог споменика је мало позната. Није утврђено када је настао ни
ко је био ктитор. Постоје претпоставке да је подигнута крајем IX или почетком X века на шта указује
чињеница да је посвећена Светом апостолу Павлу. У историјским изворима први пут се помиње у
XII веку у једној даровној повељи Стефана Првовенчаног као метох манастира Студеница.
Павлица је била мушки манастир. По архитектонско-просторној и конструктивној концепцији Стара
Павлица је јединствен храм у Србији. Не постоје сачувани објекти који би јој могли бити узор и на
основу којих би се утврдило време настанка.

Данас је очуван само део првобитне, доста сложене грађевине. Централни простор са свих страна,
осим источне која се завршава са три апсиде, био је обухваћен обимним бродом који је био
засведен. Припрата је била прислоњена уз западни део брода.

Црква је некада у целини била украшена фрескама. Данас су очувани само фрагменти два слоја
живописа. Видљиви су делови јеванђелиста, стојеће фигуре светитеља, остаци Распећа на
северном зиду, затим делови нерукотвореног лика Христовог. Сликане на плавој позадини, са
црвеним бордурама, млађе фреске потичу из средине XIII века.

Манастир Кончул
Манастир Кончул (Кончуљ) налази се на левој обали реке Рашке, 3 км југоисточно од Рашке. По
предању основао га је Стефан Немања око 1175. године. Манастир Кончул је посвећен Светом
Николи и познат у народу под именом Никољача. Први пут се помиње у Студеничком типику с
почетка XIII века као манастир Светог Николе у селу Казновићи. Познато је да је Свети Сава
провео прву ноћ свог бега за Хиландар на Светој Гори управо у овом манастиру. Такође, ту је
замонашен архиепископ Данило Други, а за време краља Милутина манастир је био седиште
новоосноване ибарске епископије. Највећи успон манастир је доживео у XIV и првој половини XV
века.
 
Доласком Турака 1459. године за манастир Кончул, као и друге српске светиње, су наступила
тешка времена. Манастир је опустошен и срушен у аустријско-турском рату 1689. године, и остао у
рушевинама све до 1861. године када је обновљена манастирска црква која је једино преостала од
читавог манастирског комплекса. При обнови црква је задржала облик првобитне основе са
полукружном олтарском, спољашњом и унутрашњом апсидом на истоку и две капелице уз северни
и јужни зид. Црква је била живописана, а остаци фресака не омогућују потпунију представу о
њиховим хронолошким и стилским вредностима.
 
Од 1975. до 1979. године у цркви и у читавом манастирском комплексу су вршена археолошка
истраживања (манастир је био конзервиран). Године 2000. сестринство манастира Свете Тројице,
у Мушутишту на Косову и Метохији, разрушеног у најезди Албанаца, прелази у манастир Кончул и
почиње са материјалном и духовном обновом ове вековима напуштене светиње. У манастиру
Kончул постоје радионице за шивење и иконописачка радионица, при којој монахиње израђују
минијатуре на пергаменту.

АРХИТЕКТУРА
У градском центру Рашке сачувана је архитектура с почетка двадесетог века, у складу са
регулацијом утврђеном још 1840. године и првим урбанистичким планом Рашке из 1844. године,
који је урадио Никола Алковић. Те градске куће грађене су по узору на кућу породице Курсулић,
која се налази у Ибарској улици у Рашки, у којој се данас налази Центар за културу, образовање и
информисање „Градац“. Кућа Курсулића саграђена је између 1878. и 1895. године, у стилу
средњоевропске грађанске архитектуре, по угледу на куће у градовима северно од Саве и Дунава.
Архитектура је еклектичног стила са претежним утицајем класицизма. Одлуком надлежних органа
овај објекат је заштићен од стране државе као споменик културе.

Стара сеоска кућа, карактеристична за ово подручје сачувана је у селу Градац. То је кућа
Радомира Вујанца, изграђена средином XIX века и једна је од најстаријих кућа у околини. Изузев
неких мањих интервенција у унутрашњости зграде, задржала је своје првобитне карактеристике.
Грађена је на косом терену са подрумом у нижем делу. Зидови подрума и приземља су од грубо
обрађеног камена, а четвороводни кров покривен је шиндром. Отворено огњиште смештено је уз
зид собе. Својом старошћу, начином градње и обликом, кућа представља аутентичан пример
народне архитектуре рашког краја.
 
Природне атракције
Семетешко језеро
У подножју Копаоника, 15 км удаљено од Рашке, изнад села Семетеш, налази се Семетешко
језеро које има облик издуженог круга пречника око 50 м и дубине око 7 м. У њега се уливају три
потока, а вода из њега не истиче. Вода је модрозелене боје и обрасла шеваром и трском.
Карактеристика језера је неколико пловећих острва, односно бусена, који плутају по површини
(„зелени бродови“). Када ветар дува, острва се покрећу, па радознали посетиоци могу да
се ,,провозају“ по језеру. Богато је рибом, нарочито шараном и бабушком. Сваке године, на Светог
Илију, на Семетешком језеру се одржава традиционална културна манифестација „Илински дани“.

Јеловарник

Јеловарник је други по висини водопад у Србији са висином од 71 метра и чине га три каскаде.
Налази се на Копаонику у области Јеловарник, по којој је и добио име, у оквиру националног парка,
на надморској висини од око 1500 метара, 2,5 километара источно од Панчићевог врха. Открила га
је екипа геолога 1998. године, а дотле је за њега знало само локално становништво. Смештен је у
густој шуми букве, смрче и планинског јавора. Проглашен је за природни резерват, заједно са
околном флором и фауном, на површини око од 57 хектара.
 
Језеро у Чомагама

У горњим Чомагама, у тањирастој вртачи, смештено је урвинско језеро орјентационих димензија 60

x 35 m. Oд центра Јошаничке Бање удаљено је 1500 метара и смештено на надморској висини од
650 метара у подножју борове шуме Борјак (резерват Националног парка Копаоник). Обрасло је
барском вегетацијом, док околину језера чине бујне ливаде и пашњаци, па би се могло искористити
у излетничке и рекреационе сврхе. Приватним ангажовањем, 2009. године, почело је његово
чишћење и сређивање, тако да ће то бити још једно лепо излетничко место.
 
Камено сено

Између Биљановца и Јошаничке Бање на путу који води ка цркви Свете Петке у Жерађу налази се
природна скулптура - Камено сено. За Камено сено се веже легенда о постанку која каже да је
Свети Сава пролазећи селом затражио од сељака сено да нахрани свог коња, али су га мештани
одбили, па је он сено скаменио. 
 
Водопад на Барској реци
 
Близу села Лисине, у подножју Копаоника, смештен је водопад на Барској реци. Пут до овог
водопада прилично је неприступачан, али за оне који воле природне атракције, изузетно је
привлачан, због изгледа, лепоте и тешко приступачног терена. Посебну атракцију водопада
представљају слапови дуги 300 метара. На једном делу, водопад има вертикалан пад од око 40
метара.
 
Козје стене

Козје стене су оштар гребен на северу Јадовника, чија североисточна страна стрмо се спушта у
долину Самоковске реке, изнад које се уздижу врло атрактивне стене по којима је резерват добио
име. Велики подухват кроз Козје стене направио је 1929. године Драгољуб Мијатовић, пробивши
три тунела да би довео воду за наводњавање ливада и њива у селу Жутице. Прокопао је канал дуг
18 км. Канал је коришћен све до 1949. године.
 
Девојачка стена

У Брвенику, поред саме Ибарске магистрале на путу ка манастиру Градац, налази се велико
стеновито брдо – Девојачка стена. Овај стеновити врх добио је назив по непознатој девојци која је
бежећи испред турских војника скочила са стене.

Остале атракције
Камени мост
 
Једна од знаменитости која краси град Рашку јесте камени мост на реци Ибар чија је градња
трајала од 1893. до 1895. године. Изграђен је на месту где се некада налазила скела. Током
окупаторског напада 1915. године највећи део Рашчана је напустило град. Евакуишући се из Рашке
заштитнице српске војске су, тежећи да успоре надирање непријатеља, дигле у ваздух један део
каменог моста, према левој обали реке. Мост је доведен у првобитно стање тек 1925. године.

Обелиск
 
Обелиск на Копаонику је четворострана пирамида висока око 15 метара, која при дну има ,,врата“
са све четири стране висине око 1,70 метара. Обелиск се налази на самој ивици некадашњег
рудника који је са десне стране дубоко у долини, а са леве су излазне станице жичара
једноседежнице (бр.4 - Панчић) и двоседежнице (бр.5 - Центар).
Постављен је на врху ,,Суво рудиште“ чија је висина 1970 метара, и од Панчићевог врха је удаљен
око 700 метара ваздушном линијом. Обелиск представља геометарску тригонометријску тачку.

Метође
 
Велико Метође је светилиште из III века и посвећено је Методију Олимпијском. На овом месту су
још стари Римљани саградили цркву у камену. О њиховом присуству сведоче и оближњи рудници.
Светилиште је смештено у стени, која личи на малу пећину и налази се на 1450 метара надморске
висине. На зиду је фреска св. Методија, а на комаду камена слика Богородице са малим Христом.
Аутор је Мирјана Јаблановић из Матаруга. У близини светилишта је и гејзир водоскок, чија се
количина воде и висина мењају.
 
Панчићев маузолеј
 
Панчићев маузолеј налази се на Панчићевом врху, највишем врху планине Копаоник, на 2017
метара надморске висине. Добио је име по познатом српском ботаничару Јосифу Панчићу.
Панчићев маузолеј представља први културни споменик на планинама Србије. Грађен је по
пројекту архитекте Владимира Владисављевића, у знак обележавања 50 година планинарства
Србије 1951. године. Маузолеј је грађен од копаоничког гранита и камена, а на њему постоји и
плоча са натписом планинара. Приступ маузолеју је под званичном забраном. У јесен, након
окончања НАТО бомбардовања, ЈП Национални парк Копаоник је обновило и реконструисало
Панчићев маузолеј који је у току бомбардовања оштећен. Комплетан маузолеј је поново президан,
чак је и коришћен камен из истог каменолома.
 
Мијатовићeв јаз
 
Једну од занимљивости Копаоника представља Мијатовићев јаз, систем канала и справа за
наводњавање на локацији Козје стене. Интересантна прича о човеку који је са врха Копаоника
спровео воду кроз огромне стене, преко провалија и стрмих литица. Са радом је почео 1927.
године, а правац и нагиб је трасирао помоћу импровизоване направе за нагиб терена. Најтеже је
било преко Козјих стена, каменитог, веома неприступачног предела Копаоника. Упркос неверици
већине мештана и тадашњих стручњака, 14. августа 1928. у Жутице, на његово имање, стигла је
вода.
Излетишта
Излетиште ,,Ђоров мост“
 
Излетиште ,,Ђоров мост“ се налази на самом улазу у Национални парк Копаоник, 4 км удаљено од
Јошаничке Бање, уз леву обалу реке Самоковке, окружено буковом шумом. На излетишту се
налази неколико летњиковаца капацитета за преко 100 љубитеља одмора и излета у природи.
Веома је посећено током викенда због самог амбијента и мира, чистог и пријатног ваздуха, посебно
у топлим летњим данима. Право је место за одмор и рекреацију и представља незаобилазну
станицу туриста који посећују Копаоник.
 
Излетиште ,,Изворак“
 
У непосредној близини манастира Старе Павлице, 9 км северо од Рашке, налази се локалитет у
народу познат под називом ,,Изворак”. Локалитет се састоји из две целине раздвојене
железничком пругом а повезане јаругом у коју се слива вода из 4 извора. Иначе у непосредној
близини ових извора постоји још неколико мањих извора. Излетиште је 2004. године уређено,
сврстано је у еколошка излетишта и постало је познато по народним саборима. Ту се одржавају
Сабор беседе и здравице и Сабор изворне српске песме.
 
Излетиште „Ада Бистро“ у Баљевцу
 
Излетиште „Аду Бистро“ основало је риболовачко друштво „Бистро“ из Баљевца. Ово место може
се назвати амбијенталном целином јер укључује готово све елементе којима би оправдало назив.
На овом излетишту, непосредно уз реку Ибар, организују се традиционална окупљања
риболоваца, разна такмичења, излети, прославе.
 
Излетиште ,,Барска река“
 
Излетиште ,,Барска река” налази се на десној страни ове реке, у равном делу Копаоника. Сврстава
се у омиљена излетишта овог простора.
Локалитет Барска река обухвата површину од 89,92 hа. Највећу атракцију локалитета представља
импресиван водопад у кањону Барске реке на 915 метара надморске висине који je иначе
неприступачан. Разноликост и богатство вегетације и животињског света чини ово излетиште још
интересантнијим.

Излетиште ,,Кадијевац“

Излетиште ,,Кадијевац“ се налази у Националном парку Копаоник, 7 км удаљено од туристичког

центра, на путу према Јошаничкој Бањи. Окружено је густом четинарском шумом кроз коју пролази
планинска река Самоковка која даје посебану драж целокупном амбијенту и представља идеално
место за одмор, рекреацију и дружење.

Излетиште ,,Очна бања Градац“

 
Излетиште се налази у непосредној близини манастира Градац, тачније у некадашњем парку
краљице Јелене Анжујске. Овај локалитет је познат по извору воде за очне болести. Налази се на
577 метара надморске висине. Излетиште је приступачно и уређено. Поред дрвених столова и
клупа, на излетишту се налазе и садржаји за децу (тобоган, љуљашке) па ово место представља
прави избор за излет. Такође, на овом месту се одржава манифестација ,,Градачки сусрети“.
 
Излетиште удружења грађана ,,Спуст без граница“

Излетиште се налази на реци Ибар, у селу Казновићи, 4 км јужно од Рашке. Место је идеално за
излете, активан одмор, уживање у природи и забаву. Почетком сваког јула ово излетиште постаје
место за камповање учесника манифестације „Регата тврђава“.

Излетиште ,,Козја глава“

 
Излетиште „Козја глава“ налази се у високој подкопаоничкој зони и познато је по сусретима који се
одвијају у месецу јулу сваке године тако да је ова манифестација позната под именом „Јулски
сусрети на Козјој глави“.
Реке и извори
Река Ибар извире у Црној Гори, испод планине Хајла, а клисура реке од Косовске Митровице до
Маглића једна је од најлепших у Србији. Кроз општину Рашка протиче дужином од 34 км, од
Руднице до Биљановца и то као мирна река, која својим меридијанским правцем тока дели
општину на два скоро једнака дела. За оне који воле сплаварење и рафтинг, битни су подаци да је
местимично дубокa и до 4 м, а просечна ширина је 15-20 м. До ушћа реке Рашке има много газова,
који су све ређи низводно. Ибар је за заљубљенике у риболов веома примамљив због богаства
рибом (клен, кркуша, сом, скобаљ, шаран, белица, платица). Иначе, реч „Ибар“ је келтског порекла
и значи „бела вода“. Лепоту овог речног тока кроз Рашку, употпуњује 10 мостова.

Десне притоке Ибра на територији Рашке су краће али бројније: Рудничка, Радошићка, Павличка и
Јошаничка река, а леве притоке су дуже: Рашка и Брвеница.
 
Река Рашка, брза и хладна река, извире испод планине Јарут на ободу Коштан поља. Кроз
територију општине Рашка протиче на дужини од 9 км, од села Панојевиће па до ушћа у Ибар. Због
мале просечне дубине, у доњем току, често прави меандре и скоро свуда се може прегазити. Њене
притоке су Носољинска и Трнавска река и Милатковићки поток. Најдужа од њих је Трнавска река
(18 км), која извире на источним падинама Голије на надморској висини од 1000 м и у горњем току
је кањонског типа. У реку Рашку се улива у самој вароши Рашка.
 
Река Брвеница настаје од два мања речна тока - Грабовичке и Крушевичке реке, које се спајају у
селу Градац. Од тог места, као Брвеница тече у дужини од 12,5 км до Брвеника, где се улива у
Ибар. Брвеница је хладна и брза планинска река, коју замућује једино ерозивни материјал после
кише или отапања снега са околних брда.
 
Рудничка река (у горњем току Барска река) извире испод Сувог рудишта, на Копаонику, на висини
од 1600 м и дуга је 14 км. Протиче кроз поткопаоничка села и код села Рудница се улива у Ибар.
Долином ове реке води узан макадамски пут за Копаоник, који излази изнад Лисине, а који је за
љубитеље природе и пешачења представља прави изазов, јер се у горњем делу тока налази
прелеп водопад кога мештани зову Летик. Риболовци су редовни посетиоци јер овде има пастрмке,
кркуше и клена.
 
Јошаничка река извире на висини од 1560 м, из једног мањег језера испод планине Жељин. Дуга
је 39 км, до ушћа у Ибар, и веома је брза и хладна планинска река у горњем току, док у средњем
току температуру повећавају топли извори у Јошаничкој Бањи. У горњем току има воду квалитета I
класе. Површина богатог слива Јошанице је 265 km² са 141 притоком. Воде ове реке богате су
поточном пастрмком и младицом .

Река Самоковка је лева притока Јошаничке реке, извире на 1900 м надморске висине и затим
протиче кроз Равни Копаоник. У Јошаничкој Бањи се улива у Јошаничку реку, има ток дужине 11 км
и површину слива од 52 км.
 
Извори и врела на територији општине Рашка су: Марина вода на Копаонику (источно од
планинарског дома „Олга Дедијер“), чија је температура само 5˚С, а радиоактивност 0,11 Махових
јединица; Крчмар вода је такође хладан извор 4˚С. У селу Казновиће је извор Чопур вода у чијој се
близини налазе остаци водовода из римског периода. Студенац је извор у Јошаничкој Бањи, а
Бисер вода извор у Бинићу (8˚С). Надомак Рашке, у насељу Власово је Бабина вода или Камена
чесма. Неки од извора су каптирани у чесме, од којих су неке и споменици. Познатије чесме су
Смаил-пашина у Бинићима, Чесма у Градцу, Кадина чесма, Матова чесма у Рашки.
Позната врела у општини Рашка су Ивање у Боровићу, Бања у Градцу, Саставци у Семетешу,
Гвоздена вода у засеоку Марићи у Јошаничкој Бањи. 
Културне манифестације:

Центар за културу организује неколико веома значајних манифестација културе, од којих је

најзначајнија ,,Рашке духовне свечаности“ (16-19. август) у оквиру које се организује и
Међународна ликовна колонија „Академија Јелена Анжујска“ (последња недеља јула), ,,Дани
Краљице Јелене“ (последња недеља маја), музички фестивал ,,Дан заувек“ (последња недеља
јуна) као и Смотра рецитатора Рашког округа (април).
 
Забава Рашка
Клубови и кафе-барови
 
У Рашки постоји велики број клубова и кафе-барова који су распоређени углавном у ужем делу
града. Сваки од њих има своју понуду која се односи на опуштање и уживање у музици различитих
жанрова, разноврсну понуду топлих и хладних напитака, алкохолних и безалкохолних пића и
посластица. Неки од њих имају посебан програм викендом, други имају живу музику, разне
промоције, караоке, приступ интернету, могућност праћења спортских догађаја или летњу башту.
КАЛЕНДАР МАНИФЕСТАЦИЈА
 Српска Нова година - 13. јануар, Баљевац
 Општинска и окружна смотра рецитатора – април/мај, Рашка
 Улична трка – 7. мај, Рашка
 Дани краљице Јелене – 30. маја до 1. јуна, Рашка - Градац
 Видовдански сабор беседа и здравица - 28. јун, излетиште „Изворак“, село Павлица
 Оријентиринг – 10. до 20 јула, Копаоник
 Музички фестивал Дан заувек – 28. до 30. јуна, Рашка
 Регата тврђава – почетак јула месеца
 Дани боровнице – 24. до 26. јула, Копаоник
 Такмичења у параглајдингу – 26. јул до 16. август, Копаоник - Рашка
 Илински дани – 2. август, село Семетеш
 Рашке духовне свечаности – 15. до 19. августа, Рашка
 Градачки сусрети – 24. август, Градац
 Стрип колонија – 28. до 30. август, село Павлица
 Сабор у Бељаку - 28. август, село Бељак
 Дани вргања – 5. до 7. септембра, Копаоник
 Сајам меда, пчеларства и пчеларске опреме - 6. и 7. септембар, Баљевац
 Сајам меда, здраве хране и народне културе „Подибарски сусрети - Немањићки дани“ - 6. и 7.
септембар, Баљевац
 Вашар – 14. октобар, Рашка
 Ракијада - регионална смотра шљивових ракија - новембар, Баљевац
 Ski opening – децембар, Копаоник
 Меморијални фудбалски турнир „Владо Димитријевић“ - децембар, спортска хала, Рашка

Дани краљице Јелене

Манифестација Дани краљице Јелене негује сећање на владарку и светитељку, краљицу Јелену
Анжујску, али има и културно-историјски, традиционални карактер, на којој се у три дана њеног
одржавања на оригиналан начин представља култура и традиција нашег краја кроз разне културне
програме, старе игре и занате. Идеја водиља манифестације, која се одржава од 2006. године,
је ,,промоција културно-историјских вредности које су вековима изграђиване“.
 
Манифестација се сваке године одржава у мају или јуну месецу. Културни догађаји попут ликовних
изложби, филмских пројекција, предавања, промоција књига и дечијег програма одржавају се у
Рашки, а централно збивање, у манастиру Градац, почиње литургијским окупљањем у чијем
продужетку је музички, фолклорни и позоришни програм. Из године у годину, програм је све
садржајнији. На манифестацији учествују познати уметници, писци, духовници, глумци, музичари,
као и локална културно-уметничка друштва. Током овог занимљивог културног догађаја одржавају
се рецитали, такмичења, витешке игре и представљају очувани обичаји, што привлачи бројне
љубитеље уметности и културе.
 
Организатори манифестације: Туристичко спортска организација Рашка, Центар за културу
„Градац“ и монаштво манастира Градац.. 
Регата тврђава
 
Регата тврђава је спортско-туристички догађај који има за циљ представљање туристичких
потенцијала, тврђава које се налазе на простору старе Србије, средњевековне Рашке. У овом крају
налази се најмање 15 тврђава: Јелашци, Брњак, Јелеч, Звечан, Ћутет, Муниципиум ДД, Стари Рас,
Новопазарска тврђава, Брвеник на Ибру, Козник, Маглич, Обође, Дубовска кула, Галич, Врхлаба.
 
Регата тврђава окупља велики број љубитеља река, природе, спорта и добре забаве.
Манифестација доприноси промоцији и афирмацији средњевековних градова и утврђења,
популаризацији спорта и ширењу такмичарског духа. Сплавари из различитих крајева земље
жељни витешке борбе под заставом једне од тврђава или под заставом својих градова такмиче се
за титулу Витеза Ибра и најбоље витешке екипе. Прва регата тврђава одржана је 2011. године.
Регата окупља десетак екипа и око 200 учесника из Рашке, Београда, Александровца, Јагодине,
Ниша, Косовске Митровице и других градова.
 
Свако сплаварење представља једну несвакидашњу и незаборавну авантуру и креативан садржај
за младе. Поред такмичарског постоји и ревијални део сплаварења али и богат културно-
уметнички програм. Учесници сплаварења, поред уживања у природним лепотама Рашке, могу да
посете Копаоник, Јошаничку Бању, манастире. Старт сплавара је у селу Казновићи, 4 километра
од Рашке а циљ је пролазак испод каменог моста у Рашки.

Организатор манифестације је У.Г. „Спуст без граница-Рашка“ са својим партнерима Краљевским

редом витезова и Туристичко спортском организацијом Рашка.
Рашке духовне свечаности
Развијајући свест о сопственим културним вредностима, очувању и креирању културног
идентитета, Рашке духовне свечаности су се издвојиле из великог броја манифестацијa сличног
карактера и својим програмским садржајима поставиле нове стандарде у летњој културној понуди
Србије. Mанифестација је израсла у једну од најуспешнијих и најзначајнијих у целој земљи и
поставила темељ развоја културног туризма у нашем крају. Општина Рашка је 2013. године
обележила 20 година постојања манифестације.

Последње недеље јула месеца Рашка постаје својеврсна културна престоница Србије. У
инспиративном окружењу средњeвековног манастира Градац, одржава се Међународна ликовна
колонија „Академија Јелена Анжујска“, као први део Рашких духовних свечаности. Колонија окупља
најзначајније домаће ауторе и госте из иностранства, а настала уметничка дела остају у трајном
власништву града.

Централни део Рашких духовних свечаности почиње средином августа отварањем изложбе радова
насталих на ликовној колонији „Академија Јелена Анжујска“. На Рашким духовним свечаностима,
свих ових година, учествовали су врхунски уметници, писци, филозофи, духовници, музичари,
научници, филмски и позоришни ствараоци. Неговала се традиција и духовност, најављивали и
подржавали нови трендови у култури и уметности, слушала се најбоља музика, гледали најбољи
филмови, промовисали најзначајнији књижевни аутори и њихова дела, расправљало се на
најразличитије теме, постављала најважнија друштвена питања и помагало да се изграде
алтернативни приступи њиховом решавању.
Од 2000. године на Рашким духовним свечаностима додељује се признање „Стефан Првовенчани“
за изузетан допринос српској култури. Досадашњи лауреати овог високог признања су великани
културне сцене у Србији: композитор Светислав Божић, сликар Милорад Бата Михаиловић,
филозоф Михајло Ђурић, режисер Емир Кустурица, сликар Сава Ракочевић, књиижевник Милован
Данојлић, песник Слободан Ракитић, књижевник Данко Поповић, књижевник Драгослав
Михаиловић, музичар Бора Дугић, архитекта Предраг Ристић, књижевник Милисав Савић,
композиторка Исидора Жебељан и режисер Тимоти Џон Бајфорд. 
Организатори манифестације: Центар за културу „Градац“ и Туристичко спортска организација
Рашка.
Вашар
Вашар је код Срба од давних времена био најважније и најмасовније друштвено окупљање,
шаролики скуп поводом неког верског празника, на градском или сеоском тргу, где се трговало и
забављало. Старији назив за вашар је панађур. Вашар је толико важан догађај да су сви већи
вашари у Србији евидентирани чак и у црквеном календару. Људи се на вашару окупљају да
продају и купе, да се забаве, да заиграју у колу, да пријатељи виде једни друге. То је прилика да
деца добију неку играчку или слаткиш.
Традиционални Вашар у Рашки, један је од најстаријих вашара у Србији. Први организовани вашар
одржао се 1860. године. Сваке године, у време празника покрова пресвете Богородице, 14.
октобра, Рашка је домаћин бројним трговцима али и гостима из различитих крајева Србије. У
данима вашара, улице у Рашки постају тесне, на хиљаде људи долази из околних села али и
градова попут Косовске Митровице, Краљева, Новог Пазара, Александровца. Традиција
одржавања вашара није прекидана ни у најтежим временима.
Туристичко спортска организација Рашка је 2013. године, по први пут, отворила ,,Улицу добрих
домаћина-Домаћинску“ и поред изложбено-продајног програма, организовала и културно-забавне
садржаје. Своје штандове имали су бројни предузетници и удружења која су презентовала домаћу
радиност.
„Вашар је био а на вашару...“ Понуда разнолика – нови и половни производи, од ручног рада до
најмодерније технике. Тезге са обућом и одећом, играчке за децу, чудотворни чајеви, мириси дима
и печења, музика, нови вашарски изуми и проналасци, лицидарскa срца, шаренe бомбоницe у
целофану, забавни парк са рингишпилима. И они који немају намеру нешто да купе, са вашара се
не враћају празних руку, нађе се по нека ситница, за успомену.
За вашар у Рашки људи кажу: „Ко га једном посети, и наредних година је овде“.
 
Остале манифестације
Улична трка
Улична трка у Рашки први пут je одржана у мају 2013. године. Циљ организовања манифестације је
промовисање спорта и популаризација атлетике као спортске дисциплине као и афирмација
младих спортиста из Рашке и других градова. Улична трка је подељена у неколико категорија:
школски крос, пионири, пионирке, сениори, сениорке, трка задовољства. Велики број учесника из
Рашке, Новог Пазара, Краљева, Чачка, Ужица и других градова се такмичи за медаље.Публика је у
центру града имала прилику да подржи најбоље атлетичаре из Србије, велика имена попут: Амеле
Терзић, Мирка Петровића, Соње Столић, Дарка Живановића, Теодоре Симовић, Јасмина Љајића
као и младе наде Рашке Милоша Пендића, Катарину Филиповић, Мирка Васиљевића. Стенли
Кипруг из Кеније, који је био четворопласирани на београдском маратону и који је такође
учествовао, дао је трци међународни карактер.
Организатори трке: Општина Рашка, Атлетски клуб Рашка, Спортски савез Рашка, Туристичко
спортска организација Рашка.
 
Ski Opening

Ski Opening, сада већ традиционална манифестација, први пут је одржана 2010. године на
Копаонику. По угледу на популарне европске ски центре који сваке године обележавају отварање
својих ски-сезона, са циљем да се на симболичан начин, првим спустом низ оснежене стазе,
обележи отварање ски сезоне на Копаонику, ова манифестација је за само пар година постала
препознатљив туристички бренд Копаоника, који у периоду од четири дана угости значајан број
љубитеља зимских спортова из Србије и целог региона.
Први дани на снегу у скијању и сноубордингу, садржајан програм, са дневним и ноћним журкама,
великим такмичењем европских сноубордера, бројим промоцијима и вредним наградама,
представљају право уживање за госте који се одлуче да први ски викенд проведу на Копаонику.
Организатори: ЈП Скијалишта Србије и MK Mountain resort.
 
Оријентиринг

Основни задатак у оријентирингу је да се уз помоћ карте и компаса, за најкраће могуће време, на

терену пронађе одређени број контролних тачака, редоследом како је нацртано на карти. Пре више
од десет година у Националном парку Копаоник организовано је тродневно интернационално
оријентиринг такмичење, са око 150 такмичара. Већ 2010. године организовано је прво петодневно
интернационално оријентиринг такмичење са 6 етапа. Данас је ,,Kopaonik open” светски познато
оријентиринг такмичење које поседује скоро 30 км² терена приказаних квалитетним мапама. 
Организатори: Спортско друштво ,,Јасеница“ - Смедеревска Паланка. Партнери у организацији:
Општина Рашка, Национални парк Копаоник, Оријентиринг савез Србије, ЈАТ апартмани.
 
Дани боровнице на Копаонику
 
Дани боровнице је манифестација која има за циљ да окупи све љубитеље природних лепота,
чистог ваздуха и шумских производа. Сви учесници су у могућности да се такмиче у берби и
спремању производа од боровница које оцењује стручни жири. Организатори обезбеђују пригодне
награде за победника. Током финалног такмичења, на централном тргу, госте забављају културно-
уметничка друштва. Време одржавања манифестације је последња недеља јула месеца. 
Организатори: Туристичко спортска организација Рашка, Туристичка организација општине Брус,
Национални парк Копаоник и MK Mountain resort.
 
Дани вргања

Дани вргања на Копаонику је манифестација која се одржава почетком септембра месеца.

Манифестација има за циљ да окупи заљубљенике у природу и планинарење и заљубљенике у
гљиве и производе од истих. Учесници се могу такмичити у берби и спремању јела од вргања.
Квалитет вргања оцењује стручни жири у неколико категорија. На свечаном затварању
манифестације на централном тргу уз богат културно уметнички програм проглашава се најтежи
вргањ на Копаонику. За најбоље у разним дисциплинама обезбеђeне су награде.
Организатори: Туристичко спортска организација Рашка, Туристичка организација општине Брус,
Национални парк Копаоник и MK Mountain resort.

Илински дани

Илински дани је манифестација која се сваке године одржава 2. августа, на Св. Илију у селу
Семетеш које је познато по језеру и пловећем острву у подножју Копаоника. Из године у годину ова
манифестација поприма све већи значај како у очувању традиције, културе и старих заната овог
краја тако и у развоју сеоског туризма. Mанифестација „Илински дани“ окупља учеснике и госте из
Рашке и околине, који могу уживати у богатом културно-уметничком програму, који приређују
фолклорне и певачке групе из рашког краја, уз звуке фруле и гајди. Организатори манифестације:
мештани села Семетеш и Tуристичко спортска организација Рашка.