Наравно да увек треба бити простора за добронамерну критику и запажања, да се јаче чула на

време била би корисна. Могуће да су узори данашњих аутошовиниста искрено кренули с тим
идејама али то се временом изгубило и прешло у потпуну неумереност. Мислим да је кључ код
њиховог аутошовинистичког "пука" то што су медиокритети без ширине, можда са формалним али
не и суштинским образовањем, без претераног искуства и стварног познавања света око себе.
Успут су често и нарцисоиди без сопственог мишљења који само преузимају готове формуле и
виђења који су други сачинили.

Имају црно беле представе и потпуно се усмеравају према њима јер више од свега воле
материјални успех и моћ или барем прихваћеност од стране моћних. Мада има и оних
"неизлечивих", многи од данашњих најзагриженијих аутошовиниста писали би хвалоспеве о
српском национализму и народу да је он у милости светских моћника. Довољно је сетити се или
прочитати шта су неки од данашњих аутошовинистичких перјаница писали и причали непосредно
пре почетка рата рецимо 1990те и 1991ве када Србија још није демонизована од стране Запада а
чинило се да с извесним почетним предностима и наоружањем некакав рат не може изгубити.

Аутошовинисти и шовинисти су у ствари две стране истог новчића. Као појединци имају јако
сличне психолошке профиле и мотиве, а што важи за једне важи и за друге само у мало
промењеном облику. И једни и други су пошаст за наше друштво, једни више други мање зависно
од периода. Заједничко им је што ни једни ни други немају реалну слику о свом народу. Не воле
га нити га прихватају онаквим какав јесте него хоће да га замене са некаквим имагинарним
народом будући да себе виде као савршене, а такве „савршене“ индивидуе заслужују припадати
само савршеном народу. И једни и други су уствари поприлично несигурни у себе што
надомешћују нарцизом па себи као личностима дају вишу вредност док свом или другим
народима дају извесне интринистичке непромењиве вредности и особине. Све гледају кроз такву
призму у апсолутама.