MARTHA ROFHEART

Ja, Kleopatra
 DEO PRVI
Aleksandrija

1
DANAS SAM PONOVO OTIŠLA do Aleksandrovog
groba. Činila sam to nekoliko puta godišnje, otkako sam prvi
put našla mesto, kad god bih bila ljuta, ili uznemirena, ili kad
bi bio moj rođendan. Danas je to bilo iz sva tri razloga. Imam
četrnaest godina, i sada sam žena, naslednik dvostrukog
prestola Egipta, i isto toliko zaboravljena kao da sam već
mrtva, poput Aleksandra. Njegova krv teče u mojim venama, i
kad pogledam njegovo lice, još uvek lepo posle tri stoleća,
osećam tu krv kako treperi u mojim zglavcima i u mome grlu,
kako lupa u mojim grudima, potresajući me.

Kad kažem da delim Aleksandrovu krv, ja je delim sa

svom mojom braćom i sestrama, i sa svim starim vladajućim
Ptolemejima naše loze. Dovoljno je pogledati našu ubilačku i
budalastu istoriju, pa da se osmehnete od pomisli koliko se ta
krv istanjila! I moj jadni, slabi, pred Rimom ponizni otac!
Njegova jedina vrlina je njegova muzika, stvar koja uopšte nije
potrebna jednom velikom faraonu. Istiskujem ga - Auleta,
Frulaša, kako ga zovu - iz mog duha, i razmišljam o mojim
istinskim očevima; o mojim učiteljima, najboljima na svetu, i
velikim piscima naše grčke prošlosti... i Aleksandru.

Jer mada on lično nije ostavio iza sebe potomke, prvi

Ptolemej Egipta bio je njegov polubrat; obojicu je začeo Filip
Makedonski. Čitav svet je to znao, tada kao i sada, mada je.
dabome, Ptolemej bio vanbračno dete. Ali snašao se dobro, za
jednog kopilana; preuzeo je Aleksandrov grad i podigao ga do
veličanstvenosti, i osnovao je našu dinastiju. Uprkos svojim
manama, naša kraljevska kuća ovde u Aleksandriji očuvala je u
životu sve što je bilo helensko; rimski varvari urlaju i reže na
samim kapijama, kao vukovi, ali oni još nisu ovladali nama.
Moje poređenje je žalosno prikladno, jer i sami Rimljani se
diče time da su imali pretke koje je dojila vučica!

Jedan od rimskih vučića danas je ovde, u Palati. Zove se

Marko Antonije, vojnik je i aristokrata - ili bar ono što prolazi
kao aristokrata u njihovom gradu skorojevića. I baš to je razlog
što sam zapostavljena na moj rođendan; otac je usplahiren
poput neveste, kao što je to uvek kad se u blizini nađe neki
Rimljanin. Moraću da budem prisutna na zvaničnom banketu
koji je zakazan za večeras u čast Antonija, ali do sada još
nisam videla tog čoveka, mada je stigao juče. Bila sam na
mojim časovima i nisam čak ni provirila kroz prozor; koji to
neotesani rimski primitivac zaslužuje da bude upoređen sa
Sokratom i Platonom? Ali ostali članovi domaćinstva
nadoknadili su moju nezainteresovanost; prozori su bili crni od
njih, počev od kuhinjskih robova pa naviše sve do moje sestre
Arsinoje, sledeće po rangu prestolonasleđu. Ona se zaklinjala,
prevrćući svojim glupavim crnim očima, da je on najzgodniji
Rimljanin koga je ikada videla; ja sam slegnula ramenima. -
Time nije baš mnogo rečeno - primetila sam ironično. Jadna
luda je zaplakala, lijući suze krupne poput bisera, kao što to
čini uvek kad joj se obraćam sa omalovažavanjem. Ma koliko
se ja trudila, ne mogu odviknuti sebe da to činim uvek iznova;
ona naprosto traži da bude prozvana, baš kao i otac.

Naravno, bila sam radoznala u pogledu Rimljanina, ma

koliko se pretvarala da nisam; kad smo moja druga ne-
kraljevska sestra Ira i ja ostale same, upitala sam je: - Kako
izgleda taj varvarin?

Ona se uozbiljila za trenutak, kao što to čine ljudi kada

razmišljaju; onda su joj oči zatreptale. - Kao lice na novčiću -
rekla je. Onda smo obe počele da se kikoćemo, i jedva smo
uspele da se zaustavimo. Znala sam tačno šta je htela time da
kaže; ima starih novčića, tanko izlizanih, iz Grčke u danima
njene slave, lepih i znalački izrađenih, ali danas više nemamo
takve umetnike novca, i sve crte na likovima su grubo
preuveličane, sa debelim usnama, izbuljenim očima i
ogromnim nosevima. - I veoma je dlakav - dodala je ona,
prasnuvši ponovo u smeh i zagnjurivši svoje lice u jastuk.

- Izgleda mi da si ga dobro osmotrila - rekoh.

- Pa, njegova tunika bila je sva zadignuta - uzvratila je

ona. - Gotovo da sam mogla videti...

- Prestani! - povikala sam, udarajući pesnicama o divan i

prosto se gušeći. - Prestani... ili ću umreti od smeha.

- Ali veoma je krupan - završila je ona, pokušavajući da

uozbilji lice.

- Stvarno? - upitala sam je vragolasto, očiju okruglih od

tobožnje neverice, i ponovo je naterala u smeh.

- Hoću da kažem da je visok... i širok... kao neki bog -

rekla je ona.

- Neki jarac-bog - odgovorila sam, misleći na dlakave

noge. - On i otac će se lepo slagati. Otac ume da svira na fruli...
 Pogledala me je prekorno, ne smejući se više. Mislim da
ga ona stvarno voli, našeg oca-faraona. Pa, on je bio dobar
prema njoj, na svoj način; njena majka je bila samo jedan
običan rob.

Obe smo se rodile istog dana, Ira i ja, i obe naše majke su
umrle na porođaju, moja u kraljevskoj spavaćoj sobi, a njena
dole ispod stepeništa. Ira je čak lepša od mene, sa kosom
žutom kao žito, jer je njena ropkinja-majka pripadala nekoj
severnjačkoj rasi, galskoj ili germanskoj. Otac ju je zapazio
dok je koračala za petama svoga muža, nekog rimskog
najamnika, i uzeo je za svoj sopstveni krevet. Kažu da je umrla
proklinjući ga, ali niko ne može biti siguran u to, jer niko ne
razume njen neznabožački jezik. Te severnjačke žene veoma su
verne; viđala sam ih u logoru legije kako kuvaju, krpe odeću i
doje svoje bebe. Jer, naravno, mi smo ovde imali jednu rimsku
legiju, koja nas je »štitila«, od pre generaciju ili dve. Moj otac
nije bio prvi ljubitelj Rima u Aleksandriji.

Ira je moja najdraža prijateljica, koja deli sve moje tajne,

i zato sam joj ispričala o mojim posetama grobu. Inače, niko
drugi to ne zna, čak ni Apolodor, koji mi je prvi pokazao ulaz u
njega, ovde ispod Palate. Aleksandar je svojevremeno ležao,
bar tako kažu stare knjige, u jednoj zgradi zvanoj Soma, a
zajedno s njim i svi moji preci. Pre jedan vek ona je bila
zazidana ciglama, i sada je to samo jedna prazna humka, kao
neki veći brežuljak, sa uskom stazom kojom se može dospeti
na vrh, i sa pogledom na more. Humku je pogodila munja i
otvorila je, tako da su došli pljačkaši i odneli zlato iz njegovog
kovčega. Član dinastije Ptolemeja koji je tada bio vladajući
faraon zamenio je taj kovčeg alabasternim i prebacio ga u
mauzolej ovde u Palati. Čovek mora da siđe niz veći broj
kamenih stepenica, zatim kroz mračne niske hodnike koji
neprekidno vijugaju amo-tamo, i da nosi svetiljku. Mauzolej
nije osvetljen, nije čak ni pod stražom. Ja ću promeniti sve to
kad postanem kraljica, jer ne pristoji se da naš božanski
pokojnik leži u takvoj zanemarenosti; mislim da se mesto čisti
samo jednom godišnje, a možda ni toliko!

Danas, smatrajući da joj time ukazujem čast, povela sam

Iru sa sobom do tih odaja u podrumu, ali ona je čitavim putem
koračala sva obuzeta užasom. Neki ljudi imaju veliki strah od
zatvorenih mesta; ja ga i sama osećam, mada ne tako bolno.
Irin dah je bio kratak i isprekidan, a njena baklja bacala je
drhtave senke, nalik na seni mrtvih. Međutim, ona je hrabra
devojka; zabacila je visoko bradu i držala je baklju obema
rukama, da bi je primirila; zbilja je šteta što ona nije izdanak
legitimne kraljevske loze, umesto Arsinoje!

Kad savlada lavirintski put koji vijuga pod zemljom više

od hiljadu koraka (brojala sam ih), čovek stiže do jednih
velikih izrezbarenih vrata; ona nisu zabravljena rezom i
otvaraju se pri sasvim lakom dodiru, jer njihov graditelj je bio
pravi majstor. To je sam mauzolej, gde leže pokojnici naše
kraljevske makedonske loze, red za jedom, u prostranim i
kitnjastim mermernim posteljama. Oni su smešteni, u
egipatskom stilu, unutar znalački obojenih ljuštura, oblikovanih
prema telima koja sadrže. Čovek može da podigne poklopac i
da pogleda, ali Ira je, stojeći pored mene, skrenula u stranu svoj
pogled. Ono što je unutra nije baš tako strašno: naprosto jedno
telo, potpuno obavijeno uzanim pantljikama platna, nije čak ni
požutelo od vremena. Prvi Ptolemej, Aleksandrov brat, leži u
najudaljenijem delu dvorane; pogledala sam ga ponovo, mada
mi se svaki put kad to činim koža naježi, jer platneni povoji su
istruleli s jedne strane glave, tako da se ispod njih može videti
koža, smeđa i glatka, čvrsto zategnuta preko kostiju obraza.
Postala je smeđa zbog izloženosti vazduhu, rekao je Apolodor;
inače, ispod svog omotača telo je tačno onakvo kakvo je bilo u
životu. Ne shvatam otkuda on to zna tako zasigurno, jer ako bi
zavoji jednom bili odmotani, vazduh bi neizbežno izazvao
oštećenje tela. Međutim, čovek ne govori takve stvari svome
nutriciju, ovde u Egiptu; takvi ljudi su gotovo isto toliko
visokog ranga kao i sveštenici. Sem toga, ja zaista volim
Apolodora, daleko više nego oca, i ne bih želela da prema
njemu ispoljim bilo kakvo nepoštovanje.

Čovek šapuće na ovakvim mestima, mada naravno, mrtvi

ne mogu da čuju. Ira mi je šapnula u uvo jedno pitanje,
odgovorila sam tiho: »Aleksandar leži na drugom mestu, sam.
Pođi.«

Kao devojke, mi smo obe visoke, više od Egipćana koji

su sagradili ovo mesto, i zato smo morale uvući glave u ramena
da bismo prošle kroz nizak portal koji je vodio u tajnu odaju.
Paučina je odasvud visila, debela kao vinova loza; morale smo
krčiti sebi put rukama, gušeći se. Mesto je dobro skriveno;
morala sam nekoliko minuta bacati svetlost duž zida pre nego
što sam pronašla belegu koju treba pritisnuti da bi se vrata
otvorila. Ona se nalazi tačno iznad prvog slova Aleksandrovog
imena, koje je ispisano egipatskim likovnim pismom, a ja sam
jedan od veoma malog broja Grka koji su ga naučili, pa je zato
tajna zaista strogo čuvana.

Unutra, vazduh miriše kao u grobnici; morala sam učiniti

napor da se ne zakikoćem, jer, naravno, ovo jeste grobnica, i
veoma uzvišeno i sveto mesto. Odaja je mala, ali dovoljno
visoka da bismo se nas dve mogle uspraviti; alabasterni kovčeg
svetluca kao lampa, privlačeći čoveka sebi.

Prišle smo bliže; u jezgru alabastera bila je jedna blaga

zgusnutost, jedan tamni obris, jedva primetljiv - Aleksandrovo
telo. Uzela sam Iru za zglavak i privukla je još bliže,
upozorivši je stiskom šake da bude tiha. Ali nije bilo potrebe za
tim; znala sam da je i ona osećala, kao što sam i ja osetila svaki
put pre toga, lepotu i čudesnost tog lica, blistavog uprkos
prohujalim stolećima.

Jer onaj deo sanduka gde se nalazila glava bio je sav od

stakla, blago zadimljenog i čudesno izrezbarenog i
zapečaćenog, na izgled bez ikakvih šavova. Zurile smo, jedva
dišući; i Aleksandar je zurio, naviše, jer oči su bile ostavljene
otvorene. ledeno-plave, kao dragulji. Čovek je imao utisak da
bi one mogle da se okrenu, svakog trenutka, i ugledaju nas
tamo gde smo stajale, izvan stakla. Ležao je kao neka oborena
statua, ali sa bojom kakvom ne bi mogao da ga oboji nijedan
umetnik; bili su to prelivi prirode, delikatno iznijansirani, tako
da su se čak videle pegice na hrptu nosa i plava, pulsirajuća
vena na slepoočnici. Bio je još mlad, u času svoje smrti, i
izgled mladosti ostao je na njemu zauvek. Ovde je bio dokaz
umetničke veštine naših egipatskih podanika, stare kao vreme i
nepoznate ostalom svetu: oni su iznašli način da očuvaju telo u
savršenom stanju, da bi ga duša koristila u neko drugo vreme.
Bila je to stara religija, koja se još uvek praktikovala među
felasima uzvodno uz Nil; ima kraljeva starih tri hiljade i više
godina koji spavaju ispod piramida, savršeno očuvane puti kao
što je ovaj koga smo sada gledale.

Irino disanje pored mene postalo je šumnije, kao da je

trčala: suviše dugo je suzdržavala dah. - To je kao da... kao da
ti ležiš tamo... zar ne vidiš koliko ti je sličan?

Razmišljala sam o tome ranije, ali potajno, ne usuđujući

se da to izustim naglas. Izvadila sam iza svog pojasa jedno
malo uglačano srebrno ogledalo; bilo je izgrebano na mestima
gde ga je moj najmlađi brat izgrickao u vreme kad su mu
izrastali prvi zubi; ipak, čovek je mogao gotovo jasno da vidi
svoj lik.

Sličnost je bila očigledna, s tom razlikom što su moje oči

bile zelene; nos, pomalo dug, ali prav na istinski helenski
način; nisko, široko čelo i guste, nadsvođene obrve; uzana,
zaobljena brada, i pune usne precizno izvajane i savijene u
uglovima. To lice je bolje za muškarca nego za ženu; ima u
njemu srčanosti, i tako mnogo snage. Aleksandrova kosa je
skrivena, jer on nosi persijsku krunu u obliku mitre; po
njegovoj beloj puti, međutim, može se zamisliti da je
svetlosmeđa kao i moja sopstvena.

Dugo sam gledala u malo srebrno ogledalo, a onda ga

odložila, zadovoljna. Ima tu jedan dobar predznak, za moj prvi
rođendan odrasle žene. Ovde, u mojoj prihvaćenoj domovini
Egiptu, živele su velike žene koje su naporedo sa muškarcima
tokom više hiljada godina, a pre toga čak i same, upravljale
prestolom faraona. A onoga kome ja toliko ličim još i danas
zovni Aleksandar Veliki. Ja sam sedma Kleopatra mog imena,
ali hoću da svet zaboravi sve ostale i zapamti samo mene.
 2
KAKO OPISATI mog oca - ili, bolje rečeno, kako ga
objasniti - to zaista nije lak zadatak. Postoji jedna igra koju
igraju vojnici legije, sa njihovim okruglim malim štitovima i
jednom prošivenom kožnom loptom; mi deca iz Palate
posmatrali smo ih mnogih kišnih popodneva, i sklapali opklade
među sobom. Učestvuju dve grupe, ili tima, igrača, svi
naoružani štitovima; ideja je u tome da se lopta održi u
vazduhu što je moguće duže; kad neki igrač dozvoli da lopta
padne na tle, onda se to računa kao negativan poen za njegov
tim. Takva lopta je moj otac, zakoniti faraon Egipta. Razlika je
u tome što je on taj koji mora da plati kad lopta padne na tle.
Ipak, najveći deo vremena uspeva da se održi u vazduhu - što
ga najbolje i opisuje i objašnjava.

Što se tiče toga kako izgleda... treba li da kažem da je

neprivlačan? To podrazumeva mnoge stvari. Crte njegovog lica
su zaista dobre, zapravo, pravilno isklesane i čiste u linijama,
sem kada je pijan, a on je to najveći deo vremena. Ima izgled
pisara ili činovnika, nekoga ko provodi svoje vreme zauzet
ciframa i svitcima papirusa; ali taj utisak je lažan, jer on uopšte
nema glavu za učenje. Najbolje deluje dok svira u frulu ili
prebira po svojoj liri; njegova tanka usta tada omekšaju a oči
mu postanu krupne i sjajne. Mora se priznati da izvlači divne
zvuke iz tih instrumenata, komplikovane grčke komade, ali isto
tako i tužne, jecave pesme zavičajnog Egipta; čovek bi mogao
plakati dok ga sluša. Ira je nasledila taj talenat: ona može da
odsvira bilo koju pesmu, ako ju je samo jednom čula. I ja lično
sam muzički veoma obrazovana, ali moja veština potiče od
dugih časova uvežbavanja; nisam bogom-nadarena. Moja
obrazovanost je višestrana; to nije puko hvalisanje. Čovek
može da nauči sve, ako ima glad, volju i sujetu da to postigne.

Uzvišeni kraljevi Egipta oduvek su bili nazivani

faraonima, titula koja je danas izgubila svoj smisao; kraljevi
naše dinastije zovu se Ptolemeji, prema njenom osnivaču, mada
ponekad imaju i druga, privatna imena. Moj deda, na primer,
zvao se Aleksandar, a takođe i moj stric. Ja zapravo i ne znam
očevo drugo ime; on je poznat kao »Aulet«. U slobodnom
prevodu to znači »Frulaš« i, naravno, mora da je bilo
podrugljivo u početku, jer frulaši na saturnalijama i drugim
svetkovinama uvek su robovi; međutim, otac ga shvata kao
komplimenat, i kaže svojim intimnim prijateljima da ga zovu
Auli! Čak mu se i njegovi podanici najnižeg ranga podsmevaju,
a u osmesima dvorana uvek ima jedan nagoveštaj prezira. Dok
sam bila mlađa često sam crvenela zbog njega, osećajući kako
mi se svetla koža osipa nezdravim pečatima; sada se okrećem
prema uvredniku i zurim u njega kao aždaja; niko se od toga ne
pretvara u kamen, ali osmesi iščezavaju. Sada uvežbavam ohol
izraz na licu; Rimljanin noćas večera s nama. Apolodor me je
maločas uhvatio u tome, i ukorio me. »Napravićeš sebi boru
između obrva«, rekao je, mršteći se; nisam se mogla obuzdati a
da se ne osmehnem. Pogledao me je prekorno, ali nije rekao
ništa. On je u pravu, naravno; jedna kraljica, bar ovde u Egiptu
mora da sačuva izgled boginje.

Moram da kažem nešto više o Apolodoru, ko je on i tako

dalje; poznavala sam ga čitavog mog života, ili mi bar tako
izgleda. On je moj »nutricije«, titula koju je teško objasniti.
budući da samo ovde, u Egiptu, takvo zvanje postoji. Od
pamtiveka, kraljevska deca u ovoj zemlji Nila bila su
poveravana na staranje specijalnim poslužiteljima, i to od
svojih najranijih dana; često, samo jedno dete ima takvog
staratelja isključivo za sebe. »Nutricije« u bukvalnom prevodu
znači »muška dadilja«, ali, naravno, oni nisu dadilje u bilo kom
istinskom smislu te reči; pre bi se moglo reći da su savetnici ili
vaspitači, ne baš tačno tutori, mada podučavaju lepom
ponašanju, učtivosti i mnogim drugim stvarima. U svom
najfinijem vidu, nutricije je gotovo isto što i poočim; Apolodor
je, neosporno, baš to za mene.

Često sam sa zbunjenošću razmišljala o tom odnosu i

njegovom poreklu; nutricijc je uvek neki poslužitelj a ponekad
čak i rob, pa ipak on predstavlja veliki autoritet i tretiran je kao
krvni srodnik. Ja mislim, mada to nikada nisam naglas izrazila,
da je nekada, davno, nutricije kraljevskog deteta bio zapravo
sam detetov otac. To nije tako čudno kao što zvuči; ovde u
Egiptu dvostruki presto uvek zauzimaju brat i sestra, u znak
oponašanja boga Ozirisa i njegove sestre Iside, od kojih su
potekli svi faraoni. Danas, za pojmove jednog Grka, to je
incest, pa su se vladari naše dinastije samo pretvarali da tako
postupaju, ženeći se rođakama trećeg ili četvrtog kolena, ili čak
i ženama s kojima nisu bili u srodstvu, i nazivajući ih
»sestrama«. I zaista, naši veliki lekari kažu da bi brak između
brata i sestre, posle nekoliko generacija, doveo do rađanja
idiota. Egipat je oduvek imao velike lekare, od osvita sveta;
sigurna sam da su i drevni faraoni već nekako uspevali da
zaobiđu taj običaj, jer nisam čula ni za kakve idiote među
njima. Mislim da je sestra sedela pored svog brata na prestolu,
ali je uzimala drugog »brata« u svoj krevet; istinski otac
odgajao je dete, kao »nutricije«. Naravno, to je bilo pre mnogo
vekova - ali mora da je počelo tako nekako.

U svakom slučaju, to je položaj od velikog poverenja i

prisnosti, mada može da bude zloupotrebljen. Moja dva mlađa
brata imaju za nutricija jedno zlo stvorenje po imenu Potinije,
koji je evnuh, ali gladan moći. Arsinojin Ganimed nije evnuh
(viđala sam ga kako je pipa svojim šapama, pa i gore od toga!),
ali i on je ambiciozan i treba ga držati na prismotri. Ja sam
imala sreću, jer je Apolodor čovek veoma čestit i uman.

Apolodor je sicilijanski Grk. Još kao dete bio je dat da

služi u hramu Apolona: otuda njegovo ime. Apolonovi
sveštenici su čuveni učitelji; Apolodor je veoma obrazovan
čovek, pa je i sam postao učitelj, u hramu ovde u Aleksandriji.
Ne znam kako je došlo do toga da bude izabran za mog
nutricija; živeo je u Palati od vremena do koga seže moje
pamćenje. Verovatno nije baš mnogo star, mada mu je kosa
potpuno bela, kao morska pena, ili kao oblak; kaže da je video
svoje prve bele vlasi kad je bio mojih godina, ili tako nekako.
Što se tiče njegovog izgleda, on je ružan čovek, kao Sokrat,
gojaznog tela i grubog lica: ali kad ga ponovo pogledate, lepota
koja je zabravljena iznutra gleda iz njegovih očiju, jasna i
blistava: tako bi izgledala misao kad bi imala oblik.

Apolodor nije evnuh, jer jednom sam ga to pitala, dok

sam još bila suviše mala da bih shvatila nedoličnost toga
pitanja. Odgovorio mi je, sa osmehom koji je naborao njegovo
tusto lice: »Ne - nije bilo potrebe da me škope, jer nijedna žena
ne bi došla u iskušenje da me poželi. Sem toga, zavetovao sam
se na neženstven. Ima mnogo sekti unutar naše grčke religije
koje to zahtevaju, i svake godine iskrsavaju razne nove; neki
od njihovih privrženika žive samotnicom životom, a neki se
posvećuju medicini ili umetnostima. Čak i Rim ima svoje
Vestalske device: ali čovek može biti siguran da se takvi zaveti
ne traže od rimskih muškaraca! Većina njih ima po nekoliko
supruga, i samo bogovi znaju koliko naložnica; a sem toga oni
su sasvim obični ljudi - ne kraljevi kao otac. Taj Marko koji se
gosti večeras kod nas već je imao dve, a on je, kažu, još
prilično mlad: samo dvadeset sedam godina.«

Večerašnji banket mogao bi se nazvati proslavom; u

izvesnom smislu Marko je vratio ocu njegov presto. Otac je
mogao sam da ga uzme, da je samo delovao dovoljno brzo; a
kad je već reč o tome, on ga nikada ne bi ni izgubio da nije
šenio pred Rimljanima.

To je duga i zapletena priča. Ukratko rečeno, Rim je već

mnogo godina bacao oko na Egipat; Rimljani ne bi ništa
poželeli radije nego da ga pridodaju svojim ostalim osvojenim
teritorijama. Moj otac, umesto da koristi svoju glavu i planira
kako da se osioni na našu zemlju, zapadao je u paniku kad god
bi Rimljani načinili neki potez, podmićujući ih do te mere da je
tokom godina zapao u strahovite dugove. Njegovi podanici
moraju plaćati jezivo visoke poreze da bi to nadoknadili:
prirodno je, zato, što ga ne vole, i sa dobrodošlicom bi dočekali
svakog vladara koji bi im obećao bolje stanje stvari. Poslednji
put kad je otac odneo zlatni tovar mita Rimu, njegova najstarija
kći Berenika, moja polusestra, prigrabila je presto. Bilo je to
pre tri godine, i od tada kraljevstvo je u stalnom metežu.
Vladavina te sirote dame bila je kratkog veka, i sada je drže
kao zatvorenicu ovde negde u Palati.

Nikada nisam upoznala Bereniku; ona je dvaput starija

od mene, rodila se dok je otac još bio mladić, zajedno sa
jednom sestrom bliznakinjom koju su zvali Kleopatra, baš kao i
mene. Kleopatra je kraljevsko ime: ona je bila šesta koja ga je
ponela. Ta sestra je umrla pre dve godine, tiho, u snu, ili je bar
tako obznanjeno. Ira, kojoj je dozvoljeno da odlazi dole u
prostorije za služinčad, pa čak i u kuhinju, kaže kako se
govorka da ju je ubila Berenika, bilo otrovom, bilo tako što ju
je ugušila jastukom, jer je ta šesta Kleopatra podigla jednu
malu armiju svojih pristaša i spremala se da uzme presto za
sebe. Ja to mogu da poverujem, jer nit ubistva teče kroz našu
istoriju kao Ispuštena žica u tkanom platnu. Kažu da je otac
ubio svoju prvu ženu, Berenikinu majku; ja toj priči ne
poklanjam poverenje, ne zato što je on mekog srca, nego zato
što je suviše veliki slabić. Međutim, verovatno je nekome
platio da to učini, dok je bio odsutan iz kraljevstva.

Krvlju zasićene intrige naše kuće, ipak, nisu ništa u

poređenju sa onim šta Rimljani praktikuju; tamo krv teče
potocima! To nikada nije bio grčki način; jer Grci smatraju
život za nešto dragoceno. Kad postanem kraljica i kad se
budem morala otarasiti nekog neprijatelja, ja ću to učiniti
javno, pogubljenjem; čemu. inače, vlast? Naravno, nadam se da
neću imati nikakvih neprijatelja.

Događaji koji su doveli do Berenikinog pada

komplikovani su baš kao i oni koji su je doveli do moći;
dovoljno je reći da su očevo kukavičko srce i podmukli um bili
uzrok tih događaja. Nemiri i pobune obeležavali su sve godine
njegove vladavine; on nije dobar kralj. I Rim je umešan u to,
naravno, jer Rimljani žele da zagospodare čitavim svetom.

Otac, posle mnogih izdašnih podmićivanja koja nisu

dovela ni do čega, na kraju je uspeo da kupi jednog Rimljanina
po imenu Gabinije, guvernera Sirije; cena je bila ogromna: dva
i po miliona funti srebra. Gabinije se složio da napadne našu
zemlju i silom oružja vrati ocu presto. Berenika je bila udata za
jednog čoveka po imenu Arhelaj, prvosveštenika iz Komanc u
Kapadokiji. Arhelaj je bio prijatelj Rimljanina Pompeja, koji je
imao veliku moć i uticaj; pretpostavljam da su on i Berenika
očekivali Pompejevu pomoć, ali ovaj ih je ostavio na cedilu.
Gabinije je objavio rat Arhelaju, ubedivši prethodno Rim da je
Arhelaj pirat koji ugrožava rimske posede na afričkoj obali i da
njegova flota predstavlja pretnju za rimsku pomorsku moć;
zahvaljujući tome dobio je zvaničnu pomoć metropole. Uskoro
je jedna rimska armija marširala preko pustinje iz Gaze prema
Peluzijumu. Konjičkom prethodnicom armije komandovao je
Marko Antonije. Peluzijum mu se predao, i on je nastavio marš
i stigao u našu Aleksandriju. Legije su prešle na njegovu stranu
(bile su rimske, na kraju krajeva) i Arhelaj je izgubio ne samo
vlast nego i život. Takva je situacija, jednostavno rečeno. I
sada otac ugošćava tog Marka, a meni je naloženo da
prisustvujem, zajedno sa mojom kraljevskom braćom i sestrom
Arsinojom.

Povešću i Iru sa sobom u banketnu dvoranu kao moju

dvorsku damu, a i Apolodor će poći, da bi kontrolisao moje
manire; kao da ja ne znam kako se treba ponašati kraljevski!
Zabrinuta sam zbog moje odeće, jer mi je sve okraćalo tokom
ove poslednje godine a nisam dobijala nikakav novac za
kupovinu nove odeće. Eto šta znači nemati oko sebe nijednu
ženu koja bi vodila brigu o tim stvarima; Apolodor će se uvek
više starati za ukrase mog duha nego za ukrase mog tela. A
oboje je važno za jednu kraljicu.

Sem toga, moram deliti neke stvari sa Irom, inače bi ona

išla bezmalo gola; nema nijedne švalje, čak ni u Palati. Svi
robovi su više nego beskorisni; oni se klanjaju i hodaju
unatraške kad napuštaju moje prisustvo, ali prašina leži u svim
ćoškovima. Pometnja u našoj kući toliko dugo traje da je
poremetila svaki red; ponekad moram poslati Iru u kuhinju da
donese nešto za ručak, ili inače ostajemo gladne. Mada sam
prvi naslednik prestola i najstarija, posle Berenike, ja nemam
nikakve vlasti; otac nikada ne razmišlja o bilo kom od svoje
dece, sigurna sam, sem o državnim prigodama, ili ako, kao što
je slučaj sa Bcrenikom, ona postanu pretnja.

Kad bi Arsinoja bila drugačija devojka, mogle bismo

udružiti naše glave protiv tog Rimljanina, ali mi smo toliko
neslične koliko se samo može zamisliti; stiče se utisak da
pripadamo različitim rasama! Naravno, ona je imala drugu
majku, neku daleku rođaku koja je polagala pravo na
kraljevsku krv. Sećam se te dame, jer je umrla tek pre nekoliko
godina. Mršava i crnoputa i uvek bolešljiva; nikada je nisam
videla izvan njenog kreveta. Postoji još dvoje dece koja su
proistekla iz te zajednice, moja mlađa polubraća; čudno je
pomisliti da je ona uopšte to uspela, onako bolesna kakva je
bila. A nije umrlu zbog porođaja, već se naprosto istrošilo.
Lekari nikada nisu uspeli da odrede ime njene bolesti. Njen
dom bio je veoma daleko, u Španiji; možda se razbolela od
tuge za njim. Bilo kako bilo, sada je više nema; otac nije uzeo
drugu ženu, već samo konkubine, sasvim niskog porekla. U
Palati nema istinskih dama s kojima bi se čovek mogao
posavetovati o prikladnoj haljini, i nijedne od koje bi se mogla
pozajmiti; morala sam se nekako snaći sa švaljama koje sam
uspela da pronađem. Sami bogovi znaju gde je nakit moje
majke; možda ga je otac založio! Ovo nije nikakva šala;
postoje zalagaonice širom čitave feničanske četvrti, sve sa
kraljevskim žigom na firmama iznad vrata.

Jedini nakit koji posedujem jesu dva majušna bisera za

moje uši; nosim ih uvek, čak i kad spavam. Suviše su mali da
bi otac osetio pohlepu za njima, ali ja ih ipak brižljivo čuvam.
Dao mi ih je na jedan srećniji rođendan, kada mi je bilo pet
godina, moj stric Aleksandar, koji me je mazio i ugađao mi kao
što to otac nikada nije činio. Taj stric bio je očev brat-blizanac,
vladar Kipra. Kada su Rimljani napali na njegovu zemlju, on
je, uoči njenog sloma, radije oduzeo sebi život nego da bude
rimski podanik. I zato ga se sećam sa divljenjem i
poštovanjem, koliko i sa ljubavlju. Imao je jednu kćerku koje
se sećam, devojku nešto stariju od mene, po imenu Karmijan,
ali o njoj nije pronađen nikakav trag; Rimljani su je verovatno
ubili.

Silom prilika, obukla sam se jednostavno, kopirajući

jednu statuu iz Atine za nabore moje dalmatike, i noseći kosu
nepovezanu, jer je lepa i prava kao kiša. Imam venac žutih ruža
kao krunu; samo najsvetlija koža može da podnese žuto. I moja
haljina ima bledu nijansu šafrana, a očne kapke sam obojila
zeleno, da bih istakla moje oči. Uspešno sam izdržala
inspekciju, izuzimajući tu boju za oči; Apolodor je rekao,
mršteći se: »Skini to... kraljevske devojke ne bi smele da
izgledaju kao igračice«. Iza mene, Ira se zakikotala; ali to joj se
osvetilo, jer on ju je čuo i naložio joj da opere sopstveno
plavilo. To je zahtevalo malo trljanja i učinilo je naše očne
kapke crvenima; ali ne mari ništa, mislila sam, ta on je samo
Rimljanin. Zabacila sam glavu još više.

Gozba je bila zakazana za smiraj sunca, i pomislila sam

da smo krenuli prerano, jer crvenilo je još uvek šaralo prugama
nebo ocrtano na zapadnim prozorima pored kojih smo prolazili
duž hodnika. Ali, mora da su već prešli na vino, jer smo mogli
čuti očevu flautu kako nadjačava dobošare mnogo pre nego što
smo stigli do portala velike dvorane; on ne svira u društvu sem
ukoliko nije malo zagrejan.

Dvorana je bleštala od svetlosti; nikada nisam videla

toliko mnogo sveća: vladala je zagušljiva vrućina zbog
mangala koji su se nalazili pored svakog divana, jer je još uvek
bilo leto. Miris egipatskog narda visio je teško u vazduhu,
zajedno sa slatko-kiselim mirisom grožđa; otac je zaista imao
dara da izabere najgore običaje! Svaki gost je imao jednu kupu
namirisanog voska - moda po ugledu na stari Egipat. Kupa se
stavljala na glavu i tako postepeno topila, parfemišući čitavo
telo. Naravno, stari Egipćani su išli bezmalo nagi, pa zato
vosak nije prljao njihovu odeću; danas je ta praksa prilično
odvratna, jer se na odeći stvaraju tamne mrlje, kao od znoja.
Nisam primetila da je bilo koji od naših grčkih aristokrata
koristio kupe, nego su ih naprosto stavili na sto među sveće,
pored ogromnih krčaga sa crnim italijanskim vinom. Rimljani
nisu čekali da ih robovi poslužuju, već su se služili sami,
zahvatajući kutlačama hranu iz činija i prljajući stolnjake. Već
na prvi pogled se moglo videti koje su zvanice Rimljani; svi su
oni nosili ponešto purpurno - ešarpu ili neki porub na svojoj
odeći - jer su mislili da je to kraljevska boja: kraljevi su se,
naravno, odavno odrekli te boje, čim je ušla u masovnu modu.

Niko nije obratio pažnju na nas kada smo ušle, a

pogotovo ne na naše crvene kapke: dim iz mangala stvarao je
plavičastu izmaglicu, a sem toga Rimljani su već bili pijaniji od
oca. Njemu se to svakako sviđa, pomislila sam. Kažu da je
jednom zapretio smrtnom kaznom nekom uglednom
dvorjaninu, zato što ovaj nije hteo da pije s njim; nikada nisam
saznala kako se stvar na kraju završila, bilo je to pre mog
vremena.

Nismo bile najavljene, jer je otac još uvek svirao u flautu;

jedan rob nas je odveo do našeg stola. Rimljani su sedeli na
počasnim divanima, gde je trebalo da bude otac; on je zauzeo
mesto nešto udesno, a mi smo bile preko puta, s leve strane.
Mali Ptolemeji, moja braća, već su sedeli, sa svojim nutricijem,
evnuhom Potinijem; a bila je tu i Arsinoja, deleći divan sa
Ganimedom. Ira i ja smo huknule u čudu kad smo je ugledale: i
neka mi sad još neko priča o igračicama! Nikada nisam videla
toliko mnogo boje, čak ni u cirkusu. Haljina joj je bila
providna, ružičasta put se pokazivala ispod nje, a zlato joj je
blistalo na rukama i grlu. Kosu je začešljala visoko, na pravi
grčki način, mada je to nije moglo učiniti da izgleda kao
Grkinja, a sem toga bio je to suviše star stil za nju. Pored toga,
nosila je na glavi jednu tankovitu zlatnu dijademu, sa utisnutim
kraljevskim žigom; osetila sam kako mi obrazi postaju
užareno-crveni; gde li je samo uspela da je nabavi? A kad je
već reč o tome, gde li je pronašla zlatnu narukvicu i sve ostalo!
Verovatno je ukrala od svog nutricija, Ganimeda, jer on je i
sam bio nakićen kao neki istočnjački kumir i sav se svetlucao
od dragulja. On uvek više liči na neku ženu nego na muškarca,
sa svojim dugim crnim šiškama i svetlom odećom, mada mu je
reputacija drugačija: videla sam da mu šaka počiva na tankoj
tkanini koja je pokrivala njeno koleno. Na svakom drugom
dvoru on bi bio pogubljen zbog takve bezočne slobode: na
kraju krajeva, ona je kraljevska princeza, poverena njegovom
staranju.

Bacila sam pogled prema stolu za kojim su sedeli

Rimljani; bilo ih je desetak, i meni su svi izgledali isti. Nagnula
sam se prema Iri i prošaptala:

- Koji je od njih Marko?

- Onaj što čačka nos - odgovorila je ona. Suzdržala sam

osmeh; on ga, u stvari, nije čačkao, već samo češkao; mislim
da se trudio da bude učtiv, dok je slušao oca, i da se pomalo
dosađivao. Dok sam ga posmatrala, on se malo odigao sa
divana i zabacio unazad svečanu odoru sa svojih kolena;
verovatno se zalepila za njega, što nije bilo nikakvo čudo, po
onoj vrućini! Gledajući ga, pitala sam se kako to da ga nisam
odmah raspoznala; bio je daleko najkrupniji među njima. A
izgledao je baš kao lice na novčiću, sa crtama koje su sve bile
izraženije nego što je trebalo da budu i sa kosom u gustim
kovrdžama, kao da ih je pravila neka nezgrapna pisaljka. Uz to,
ličio je na nekog bika, zadrigao u vratu i ramenima i sa
ispupčenim očima. Pa ipak, bilo je u njegovoj pojavi nečeg
plemenitog, što se teško moglo definisati; čovek je shvatao
zašto su Krićani obožavali bika. Nešto kasnije, kada je otac
završio sa svirkom i odveo me do njega, videla sam da se iza
ispupčenih očiju krije misaon mozak; očigledno, nije samo
čista sreća bila ta koja ga je popela na visoko mesto.
 Pozdravio me je na smotrenom, ne baš besprekornom
grčkom; odgovorila sam mu na savršenom latinskom,
iznenadivši ga. - Vaš rimski jezik je veoma dobar - rekao je on,
prešavši i sam na latinski. - Gotovo da nema akcenta.

- Moj učitelj je bio jedan rimski rob - odgovorila sam

hladno. On se nasmejao.

- Vaša najmlađa kći ima oporu pamet, Aulete.

- Ja sam Kleopatra, najstarija, i naslednica prestola -

odgovorila sam.

- I nećete oprostiti jednom Rimljaninu ako u nečem greši,

zar ne! - Njegove pune usne su se izvile, a jedna jamica,
ženstvena, pojavila se na njegovom obrazu. - Hiljadu puta
molim za oproštenje, Kleopatra - dodao je, osmehujući se sada.
- Nisam hteo da vas uvredim. Ali devojka koja je sedela s vama
tamo preko - ona s dijademom - izgleda bar dve godine starija.

Kriva je bila dijadema, naravno. Prostrelila sam oca

ubistvenim pogledom.

- Gde ju je nabavila? - prošištala sam, na aleksandrijskom

grčkom.

On je raširio ruke i slegnuo ramenima. - Reći ću joj da je

skine. Ti ćeš je imati, obećavam ti.

- Ja ne želim tu, oče. Želim jednu veću. Hoću da imam

zmijoliku krunu...

Nisam mislila na to da bi Rimljanin mogao razumeti, ali

činilo se da je razumeo. - Zašto da je nema. Aulete? Glava koja
je nosila tu krunu nema više potrebe za njom... - Sledila sam se.
On je mislio na Bereniku!

Otac je pobeleo sve do usana, zureći u Marka. - Je li... je

li...?

- Da - odgovorio je Rimljanin bez uvijanja. - To je

učinjeno. Ona je u paklu.

Otac je počeo da jeca. Rimljanin nije gledao u njegovom

pravcu, već se obraćao meni. - Sutra ću vam poslali zmijoliku
krunu, mala princezo. Nastojte da je nosite sa više doličnosti od
one koja ju je izgubila. - Reči su mu bile blage, ali ispod njih se
osećala pretnja; znala sam da je govorio u ime Rima.

Udahnula sam duboko vazduh da smirim svoj glas i

odgovorila: - Hvala vam. Rimljanine, na kruni. I na
upozorenju. - Onda sam se okrenula, nastojeći da to učinim što
sporije.

Dok sam se udaljavala, čula sam ga kako je huknuo,

nasmejao se i obratio čoveku koji je sedeo pored njega. Bio je
to galski dijalekt, kasarnski žargon, i on nije mogao znati da
sam ja shvatila značenje njegovih reči. Ali galskih najamnika
bilo je u Palati od vremena do koga seže moje pamćenje; moje
psovke naučila sam sedeći na njihovim kolenima. - Uh! -
prostenjao je. - Dobro je što smo se otarasili ove mršave kučke!
Dovedite mi gospođicu Velike sise!

Znala sam da je mislio na Arsinoju, čak i pre nego što

sam videla mog oca kako je vodi napred, dok se ona cifrasto
smeškala a veliki globusi njenih dojki se isturali ispred nje kroz
tanku haljinu. Ona će biti krava, mislila sam, pre no što napuni
dvadesetu. Onda sam se osmehnula samoj sebi, pomalo kiselo.
E pa, na kraju krajeva, on je bik.

Mrzela sam ga.

 3
ALEKSANDRIJA JE LEP GRAD, drugi na svetu posle
Atine. Naravno, ja nisam videla mnoge gradove - jedva da sam
uopšte putovala - ali jednom sam bila u Atini. Čak i tada, dok
sam još bila dete, videla sam je kroz maglu suza i oblak čežnje.
Sva naša slavna grčka prošlost bila je tamo; ona je više ćivot
nego grad. Stara je, tako stara; čovek oseća da bogovi tamo još
uvek koračaju.

Apolodor je bio taj koji me je odveo u Atina; otac nas

nikada nigde nije vodio. Sva očeva putovanja u Rim bila su
misije prosjačenja, i uvek je govorio da stari egipatski gradovi
nisu drugo do ruine i da je unutrašnjost Egipta nezdrava i
prepuna raznih boleština. U stvari, ja ne verujem da je otac
ikada odlazio uzvodno uz Nil, on uopšte ne razmišlja o svojim
podanicima, sem o tome da ih što više oporezuje. Ono što on
kaže ne može se tek tako prihvatiti; jednog dana ja ću sama
videti kako stvari stoje. Na kraju krajeva, i prošlost Egipta je
slavna. Vekovima je on bio najmoćnije kraljevstvo: Teba i
Kairo i ostala mesta mora da još uvek predstavljaju čudesne
prizore.

Ostrvo i priobalni gradovi Grčke su obična pristaništa.

užurbani i vredni od trgovine, ali majušni u poređenju sa našim
sopstvenim gradom. Prema istoku, gradovi nisu drugo do
otegnuti nizovi šatori i grozdova zemljanih kućica. Bar to je
ono što sam ja videla.

Ali čak i oni koji su putovali daleko i videli sva strana

mesta - čak i oni kažu da je Aleksandrija lepa. U Aleksandriji
sve blešti od cveća; čovek hoda po tlu koje je skerletno i zlatno
od njega, svugde tamo gde nije izgrađena neka ulica; cvetno
žbunje zakrčuje staze, nadnoseći se iznad glava prolaznika; u
kišnim mesecima vlažne, nežne latice padaju zajedno sa
kapima kiše, stvarajući raskošan, svetlucav sag na zemlji. Čak i
zidovi najnovijih zdanja imaju svoje puzavice, gusto nakićene
cvetovima; na našoj Palati gotovo da se i ne vidi kamen, jer je
pokrivena vijugavom lozom. Svake sedmice radnici moraju da
potkresuju novonabujalo rastinje, inače se ne bi videli prozori i
vrata! Ima nečeg u ovdašnjoj klimi što podstiče rašćenje;
Apolođor kaže, i sam se smeškajući, da nam se ovde osmehuju
bogovi.

Aleksandar je dobro izabrao lokaciju za grad; bio je

namenjen uglavnom za grčku trgovinsku postaju, gde su dobra
Grčke mogla lako da se istovaraju, a produkti doline Nila da se
prebacuju brodovima ka severu i zapadu. Grad se nalazi na
delti, uzdignut na jednom pojasu kopna između Mediterana i
jezera Marjut, i potpuno je odvojen od samog Egipta;
Aleksandrija je na taj način slobodna od ostatka zemlje, a
istovremeno ima suverenitet nad njom. Pristanište je savršeno;
ostrvo Faros leži između grada i mora, a dva duga rukavca
kopna okružuju prostor između njih, luku za brodovlje. Dobar
deo grada podigao je sam Aleksandar; čitala sam izveštaj
njegovog brata Ptolemeja o tome kako je veliki heroj
obeležavao buduće ulice konopcem i drvenim kočićima, koje je
sopstvenom rukom zabijao u tle; umro je pre no što je video
svoje delo završeno, mada mnoge ulice još i danas nose imena
koja im je on dao.

Čudno je kako čovek vidi neko mesto mnogo jasnije kad

mu se približava sa drugog mesta: poznavala sam moj grad
bolje po povratku iz Atine. Sećam se kako sam, stojeći na
palubi, dok je brod plovio prema pristaništu, najpre ugledala
svetionik na Farosu. Nazivaju ga jednim od sedam čuda sveta,
ali ja sve do tada nisam bila svesna njegove veličanstvenosti.
Sav je sagrađen od belog mermera; sunčevi zraci, udarajući o
njega, stvaraju blistave dugine boje na njegovim glatkim
zidovima. Ovi se uzdižu, nenarušeno, do visine od sto pedeset
metara; iz daljine liče na neki prst uperen prema nebu. Plovili
smo danju, ali kažu mi da je svetlost koju baca svetionik sa
svog vrha najmoćnija na svetu; okrenut je prema moru, razume
se, inače u Aleksandriji, pretpostavljam. uopšte ne bi bilo noći!
Konstruisao ga je čuveni arhitekta Sostrat pre dve stotine
godina, ali izgleda kao da je sagrađen juče: čak i iz blizine
mermer je savršen, svaki komad kamena je zaobljen i tačno
naleže na susedni, bez ikakvog traga spojenosti; čini se da je
posredi delo nekog genijalnog vajara.

Naš brod je oplovio oko velike kule-svetilje a zatim u

pristanište: sećam se mermernog temelja, belog kao kost
naspram uzburkane tamne vode koja je ključala i penila se
udarajući besno o njega. Mornari su rekli da tamo ima
izdajničkih podvodnih stena, ali mi smo stigli bezbedno; kad
sada pomislim o tome, nijedan brod se nije tamo razbio; možda
su oni to govorili samo zato da bi impresionirali jednu devojku.
U svakom slučaju, u samom pristaništu nema nikakvih stena,
jer je voda gotovo prozirna i čovek može da vidi pravo dole do
dna. Ima tu morskih algi svih mogućih boja, mada sam ja uvek
mislila da su one zelene; pod vodom izgledaju kao kose
utopljenih devojaka. Tamo gde je voda dublja ima delfina,
čudesnih riba velikih kao ljudska bića, koje iskaču uvis i igraju
se kao deca. Viđala sam ih i ranije, naravno, jer oni se ne plaše
da doplivaju do same obale i uzimaju vam hleb iz ruke. Ali
nikada ih nisam videla toliko mnoštvo, na stotine, kao što sam
ih viđala sa palube broda. Po mome mišljenju, oni su najlepše
životinje; usta su im uobličena u osmeh, ne kao mačkin, koji je
nekako izveštačen, već u osmeh razdraganosti.
 Kad čovek jednom stigne u pristanište, čitava
Aleksandrija leži pred njegovim okom: velike zgrade koje su se
načičkale na obali kao šuma stabala, a iza njih ostale, što
postepeno iščezavaju u maglovitoj daljini. Zastao mi je dah od
tog prizora, na punoj sunčevoj svetlosti; ne može da postoji
nijedan drugi takav prizor na čitavom svetu! Najpre, tu je naša
Palata, koja se razastire na Tokijskom predgorju i pokriva
čitavu zapadnu obalu; pri kraju obale je još kraljevski paviljon
na malom ostrvu Antirodos, i Kraljevsko pristanište, gde se
stepenište spušta pravo dole do vode. Ja tamo živim i hodam
svuda uokolo, ali mesto ne izgleda ni izdaleka tako blistavo
kad se čovek nalazi unutra; tek sa mora čovek vidi šta je
arhitekta imao na umu. Naravno, svi posetioci dolaze ovim
putem, i zato su i oni ošamućeni prizorom baš kao što sam i ja
bila. Muzej je pravo iza Palate, sa svim svojim dvorištima i
šetalištima, oivičenim drvećem, gde filozofi vode razgovore sa
svojim učenicima, po ugledu na one velike Atinjane, pre
mnogo vremena. Iza Muzeja stoji Pozorište, bogato izvijugano.
otvoreno prema nebu, a iza njega hramovi bogova, svaki na
sopstvenom malom brežuljku. Zatim dolaze dvorane,
gimnazijumi. Forum, parkovi i javni vrtovi, i tako dalje sve do
inostranih četvrti, koje predstavljaju svoje sopstvene
građevinske celine; grad je ogroman.

Ali, ma koliko da je ogroman, ja sam istražila veći

njegov deo; a što sam drugo i mogla da radim? Naročito u
godinama otkako je otac dobio natrag svoj presto i otkako smo
živeli u nekoj vrsti nespokojnog mira. Marko Antonije se vratio
u Rim, ali je ostavio, pod Gabinijevom komandom, još veći
broj rimskih najamnika; bili smo, u stvari, zarobljenici Rima,
mada nam to niko otvoreno nije rekao. Nikada nisam otišla bilo
gde u grad, pešice ili kočijom, bez oružane pratnje Gala ili
Germana. Bilo je to delimično radi moje zaštite, a delimično
zbog toga da ne bih okupljala svoje pristaše i prigrabila presto
pre no što dođe moje vreme. Rim nije bio siguran ni u šta kad
se radilo o Aleksandriji; svi smo bili pod prismotrom i stražom.

Imali su pravo, razume se; čak i u vreme mira bilo je

zavera i protivzavera. Dečaci, moja braća, bili su suviše mladi
da bi znali šta njihov nutricije smera, ali Potinije je imao uhode
svugde, a Arsinojin Ganimed je podstakao nekoliko manjih
buna, mada one nisu ni do čega dovele. Arsinoja je znala šta on
radi, u to možete biti sigurni; već je bila pohlepna za moć. Bila
je pohlepna i u drugom smislu, ali isto toliko i glupa, jer je
zatrudnela. Dele nije poživelo! Arsinoja je čvrsto obavijala
pantljikama platna svoje telo ispod odeće, da bi prikrila
trudnoću, i ono se ugušilo u materici. Na kraju, svi su za to
saznali, jer je urlala čitavu jednu noć. Otac je, sa zakašnjenjem,
poveo računa o dobrom imenu svoje kćeri, i Ganimed je bio
osuđen na smrt. Šta je mogao da uradi? Poricao je sve.
govoreći da je dete začeo Marko Antonije. Arsinoja je
potvrdila njegovu izjavu; ona nije bila toliko glupa da ne bi
uvidela koliko joj je Ganimed potreban. Njenoj tvrdnji se
poverovalo i otac je progutao svoj gnev; šta bi mogao da
preduzme protiv jednog Rimljanina? Sem toga, dete je bilo
mrtvo; čitava stvar je uskoro zaboravljena, i Ganimed se vratio
svome kovanju zavera. Intimno u sebi, ja ne mislim da je dete
bilo Markovo, uprkos njegovom ašikovanja s njom; na kraju
krajeva, umem da računam.

Odlazila sam svugde; nije mi ništa smetalo što sam imala

sa sobom moju vojničku stražu, jer te severnjačke rase odlikuje
jedno neusiljeno, blagonaklono ponašanje koje se ne susreće
kod drugih naroda. Sem toga, ja volim da učim gde god mi se
ukaže prilika za to, jezike i običaje: to je neka vrsta putovanja,
na kraju krajeva.

Odlazili smo čak i u strane četvrti - Ira, Apolodor i ja,

praćeni našim stražarima. Oduvek sam smatrala da jedna
kraljica treba da poznaje svoj narod, čak i najveće siromahe;
većina vladara to ne čini, i zato oni ne upravljaju mudro. Nisam
odlazila među narod sa namerom da se dodvorujem i stičem
pristaše, ali na neki način ispadalo je baš tako. Gde god da sam
odlazila, odmah bi me neko prepoznao, i vest se širila; bila sam
lepa, i oni su mislili da sam dobra; osmehivala sam se, i oni su
mislili da sam ljubazna. Nikada u mome životu nisam bila
dobra ili ljubazna, sem kada mi je to odgovaralo: u tom
pogledu ja sam kao većina ostalih ljudi. Samo što sam imala
sreću da mi je to često odgovaralo.

Aleksandrija je grčki grad; izuzimajući jedan manji broj

Egipćana, sva visoka mesta na dvoru zauzimaju makedonski
Grci, od kojih su mnogi rođaci naše kraljevske dinastije.
Međutim, stanovništvo sačinjavaju mnoge druge nacionalnosti
- Asirci i Feničani, Italici, Krićani, Kiprani, Persijanci, Jevreji,
i Egipćani; grad vrvi od ovih poslednjih, jer oni čine trgovačku
i zanatlijsku klasu, prodajući svoju robu i razne usluge.
Većinom su to tamnoputi ljudi i malog rasta; kad se ja nađem
među njima, vitka i belolika, sa zlatokosom Irom i
Apolodorom belih vlasi, i sa našom trupom koščatih ratnika
grubijanskog lika, mora da im izgledamo kao da smo pali s
neba. Svaki od tih naroda ima svoj sopstveni jezik, plus neku
vrstu uličnog govora koji je zajednički svima; ja sam se
ponosila time što sam mogla da razgovaram sa svakim od njih,
i da budem shvaćena. Bio je to jedan od razloga zbog kojih su
me i moji najniži podanici voleli, i pozdravljali me, kasnije,
kao boginju. Nije bilo ničeg natčovečnog u tome; ja sam
uporno učila, a sem toga imala sam dara za jezike.

Najvećim delom, te mnogobrojne rase živele su u

pristojnom međusobnom miru, ukoliko se izuzmu Jevreji. Oni
su čudan narod, ponosit i izolovan; nikada se ne upuštaju u
mešovite brakove, kao što to drugi čine, jer im to njihovi
bogovi zabranjuju. Za razliku od drugih religija, oni obožavaju
jednog boga, i ne prave njegove likove, nego ga obožavaju
kroz knjige i zakone. Bila sam radoznala, pa sam čitala njihove
svete spise u jednoj knjizi zvanoj Tora, delo mnogih proroka i
polubogova. Ali kad sam se približila jednom od njihovih
sveštenika da o tome prodiskutujem, kao što bih to učinila sa
svim ostalim, on je ustuknuo od mene kao da u svome dahu
nosim kugu. Čak mi ni njihova krupnooka deca nisu prilazila,
nego su zurila u mene iza sukanja svojih majki, nenasmejana; u
mene, koja ću biti njihova kraljica! Ova iskustva me malo
udaljuju od njih; nikada nisam progonila moje Jevreje, kao što
to čine neki vladari, ali isto tako, nikada ih nisam postavljala na
visoka mestu.

Ponekad smo odlazili na izlete van gradskih kapija,

praćeni čoporom dece, koja su moljakala za ostatke hrane. Na
ivici grada bila je mala naseobina Elevsis, koja je imala sveti
izvor i šumarak od lovorovog drveća, sa jednim svetilištem.
Bog ili boginja tog mesta već odavno je iščezao, kamen sa
njegovim likom leži u slomljenim komadima na tlu ispod
njegovog oltara; pa ipak, bilo je to ljupko, prašnjavo, osunčano
mesto, sa pčelama koje su tromo zujale u malim divljim
ružama izraslim uz oltarski kamen, i ćilimom trave na koju se
moglo sesti. Ili bismo jeli u jednom od parkova; to su lepa
mesta, sa dobro odnegovanim vrtovima i ogromnim senovitim
drvećem. Tu nikada nismo mogli biti sami, jer bi se okupila
gomila, motreći svaki zalogaj koji smo prinosili ustima. Ja
nisam ni mogla da jedem, jer sam znala da su oni gladni, a nije
bilo dovoljno hrane da se svi podmire. Tada sam se zarekla da.
kad dođem na vlast, niko u mome gradu neće gladovati; bila
sam nešto više nego dete u to vreme, i nisam znala da je takve
zavete lakše dati nego ih održati.
 Najbolje mesto za izlete, i moje najomiljenije, bilo je na
jezeru Marjut. Tu se nalazila jedna feničanska naseobina na
ivici vode, u stvari tržnica. Oni su trgovci i zanatlije, ti
Feničani, i dobrostojeći ljudi - među njima čovek može da se
gosti bez osećanja krivice i da, isto tako, okušava njihovu
neobičnu hranu čudesnog mirisa. Imali smo običaj da se
ukrcamo u male čamce, koje smo iznajmljivah na sat (vlasnici
su im Feničani, naravno), i da odveslamo pravo do sredine
jezera. U plitkoj vodi rastu trska i široke palme; stavili bismo
hranu na listove palme koje smo ubrali i položili ih na naša
krila; izvrsno je prijala, uvek pomalo vlažna od palminog lišća
i prožeta ugodnim mirisom rastinja koje je bujalo svuda oko
nas. Za to vreme feničanske žene i deca vozili su se u
sopstvenim malim čamcima, smejući se i govoreći u isti mah, i
pružajući ruke da bi me dodirnuli, odjednom bojažljivi.

Volela sam te bučne, svetlooke ljude, tako usrdne i

ljubazne. Volela sam te duge dane, nevine i snene; znala sam
da oni ne mogu dugo potrajati.
 4
U PROLEĆE one godine kada sam napunila osamnaestu,
otac je umro. Nije se to desilo iznenada; kašljao je preko čitave
zime - ali čovek nikada ne očekuje smrt zbog takvih stvari. To
ostavlja prazninu, čak i kada ju je ispunjavala osoba kao što je
bio otac.

Ostavio je iza sebe testament, napisan u dva primerka.

Jedan je bio čuvan u Palati, zapečaćen i pod stražom, a drugi je
poslat Pompeju u Rim.

Taj čovek Pompej bio je najmoćniji Rimljanin, posle

Julija Cezara, koji je u to vreme bio odsutan, pokoravajući još
neke bespomoćne divljake u severnoj Galiji, ili je to možda
bila Britanija; nekako sam ih pobrkala. U svakom slučaju, taj
Julije je neko vreme bio van scene. Otac je, začudo, načinio
mudar potez; zatražio je, pismeno, zaštitu Rima za svoje
kraljevstvo i svoje naslednike, a Pompej je bio čovek od časti,
kao što već biva sa Rimljanima.

Tim svojim testamentom otac je odredio da njegova

najstarija preživela kći i njegov najstariji preživeli sin treba
zajednički da vladaju posle njega, i tražio je od rimskog
naroda, u ime svih njegovih bogova i pozivajući se na ugovore
koje je s njim sklopio, da se postara da odredbe testamenta
budu sprovedene. Bilo je to najbolje što je mogao da učini,
jadni čovek.

Ja sam bila ta najstarija kći, a najstariji sin bio je dečak

od deset godina, moj brat, Ptolemej XIII koga smo oduvek
zvali »Miš«, zato što ih se plašio, kao neka devojka, a i zato što
je, pomalo, ličio na miša. Bio je sitnog rasta, čak i za svojih
deset godina, sa bledom kožom tako tankom da su se kroz nju
promaljale vene, šiljastim nosom, i mekom, svilastom,
bezbojnom kosom.

Kao što sam ranije napomenula, egipatski faraoni vladali

su združeno na taj način: brat i sestra su se međusobno ženili
da bi osigurali sebi presto kao predstavnici boga Ozirisa i
boginje Iside, koji su bili brat i sestra. U našem slučaju to nije
dolazilo u obzir, zbog razlike u godinama: mada je evnuh
Potinije to sugerisao, nijedan drugi dvorski zvaničnik nije se
složio. Pretpostavljam da on, s obzirom da je bio evnuh, nije
video ništa pogrešno u tome da se odrasla žena uda za dete!

Potinije je, kao što sam rekla, imao veliki uticaj nad oba
dečaka, budući da ih je, u izvesnom smislu, podizao od
njihovog detinjstva. Većina evnuha su olaki ljudi, zadovoljni
što mogu da uživaju u onim telesnim zadovoljstvima koja su
im preostala, da jedu i piju i izležavaju se na mekim
posteljama; Potinije je, međutim, bio drugačiji, grabežljiv i
gladan moći. Imao je malo od izgleda jednog evnuha, jer je bio
pre mršav nego debeo, mada je njegova pojava odavala izgled
neke nezdrave mekoće; bio je ćelav i nosio je turbane, prema
istočnjačkoj modi. Ne znam ko su mu preci, mada
pretpostavljam da su bili Persijanci, pomešani sa nekom
drugom tamnoputom rasom. Lice mu je bilo gotovo
bezizrazno, praznih crta, sa potuljenim očima, kao u neke ptice
grabljivice; nikada se nije moglo znati šta zapravo misli. I
njegove godine bile su jedna misterija: nekada je bio Berenikin
vaspitač, po čemu se moglo zaključiti da je približno očevih
godina.

Potinije je sklopio savez sa dvojicom drugih dvorskih

zvaničnika, ljudima isto toliko neugodnim kao i on sam.
Teodot. Grk, bio je jedan od njih. Nosio je titulu kraljevski
vaspitač, ali već godinama nije nikoga podučavao, još otkako
je otac bio dečak. Zamišljao je da je veliki orator, i koristio je
svaku priliku da drži govore, pune retorike, bombaste i
prošarane citatima nekih sumnjivih drevnih mudraca. Bio je
razvučen i dosadan, i slabo je vladao grčkim jezikom; Ira i ja
smo mu se podsmehivale, smatrajući ga za budalu; bila je to
greška, jer u njegovoj budalaštini krilo se veliko zlo. Voleo je
da igra ulogu besednika, oholog lica, sa slabim, vodnjikavim
očima; većina žitelja dvora ga je obožavala, zato što su i sami
bili budale. Treći čovek iz okoline mog mladog brata-kralja bio
je komandant kraljevske straže, jedan Egipćanin sa grčkim
imenom, Ahila. On, vojnik, imao je evnuški izgled koji je
nedostajao Potiniju. Bio je debeo, tamne puti i mastan, ogavno
stvorenje. Ta trojica združeno su koristila sirotog malog Miša
kao nekog dečaka-lutku; bilo je grozno slušati njihove reči
recitovane njegovim piskavim detinjim glasom.

Apolodor je bio moj prijatelj i mudar i obrazovan učitelj,

ali on se nije razumevao u svetske poslove, a sem toga bio je
sam; nije bio dorastao takmac onoj trojici strvinara. Morala
sam da se borim sama protiv njih. U godinama njihove moći
nisam stigla dušom da odahnem. Nikada nisam izgovorila neku
neproračunatu reč niti učinila neki nepromišljen korak. Moju
pratnju galskih legionara uvek sam držala oko sebe, čak sam ih
postavljala ispred vrata moje sobe kad bih odlazila na spavanje.

Budući da je kralj još bio dete, najveći deo formalnih

poslova upravljanja padao je na mene; bilo mi je jasno da je to
jedna prazna privilegija, ali sam ipak oblačila lepu
ceremonijalnu odeću i sedala na ukrašeni presto od slonovače
jednom sedmično da bih saslušala žalbe mojih podanika i
izrekla presude. Te presude, mada sam ih shvatala ozbiljno i
svojski se trudila, obično je poništavala trojka koja je faktički
vladala Egiptom - Potinije, Teodot i Ahila. Nisam imala
nikakvu istinsku moć, i znala sam to, jer sam bila inteligentna.
Najbolje što se može kazati o tim ranim godinama jeste da su
me one naučile strpljenju. A i moj položaj u očima naroda bio
je ojačan; nije postojalo ništa što bi zli trio mogao učiniti da
umanji moju popularnost, a pogotovo ne da me osudi na smrt.
Egipat je morao da ima jednu vladajuću figuru, nekoga ko će se
voziti u povorkama i vršiti obrede u crkvenim ceremonijama,
ili bi se inače narod pobunio. Mali Miš nije u tom pogledu bio
ni od kakve koristi. Pored toga što je bio dete, on je bio stidljiv
i povučen, neprijatno je zamuckivao i imao slab glas; sem toga,
nikada nije voleo da se javno pokazuje i drhtao je kao list koji
upravo treba da otpadne. Dok bih se kretala po Aleksandriji,
poklici su zaglušivali uši, a u hramovima se gomila bacala
ničice ispred mene kao svoje boginje. Voleli su me, čak i
onakvu kakva sam bila, lišenu moći; to nije značilo mnogo, ali
je ipak značilo. Čekala sam.

Time ne mislim reći da sam bila dokona, odrastajući kao

kraljica; uvek se laćam nečega, to mi je u prirodi. Kao što sam
rekla, volela sam da učim, a veliki učeni ljudi sa mog dvora
cenili su me zbog toga. Baš kao i Apolodor, ti učenjaci su bili
neupućeni u svetske poslove, pa nisu predstavljali pretnju za
Potinija i ostale; bila sam u mogućnosti da dodelim jedan deo
kraljevskog blaga za biblioteke i škole, kao i za izučavanje.
Pod mojom upravom, već tada. Aleksandrija je imala vodeću
svetsku ulogu u znanjima iz umetnosti i nauke. Dioskorid,
fizičar, bio je moj prisan prijatelj i učitelj; Sosigen astronom i
Fotinije matematičar došli su do punog procvata na mom
dvoru; mladi studenti dolazili su im u jatima, čak i iz Rima, da
stiču nova znanja. Priređivala sam moje male privatne bankete
za te ljude, učitelje i studente; često smo vodili razgovore i
polemike po čitavu noć, uzbuđeni, pijani od starih i novih
znanja, opojnijih od svakog vina.

Svi mladi Rimljani zaljubili su se u mene, mada je Ira

bila zgodnija; ja sam kraljica, na kraju krajeva. Svakog dana
bile su pisane poeme, na desetine, o mojim usnama, mojoj kosi,
mojoj nežnoj koži; mogla sam postati nepodnošljivo sujetna da
sam imala manje pameti, ili manje ogledala. Moja usta, mada
lepo oblikovana, bila su suviše velika za moje lice, moja kosa
suviše meka za rukovanje, a moja koža suviše pegava. Ali bar
nisam dobijala crvene pečate, kao Arsinoja.

Naravno, s obzirom da sam bila kraljica, mogla sam da

izmenim neke stvari. Sada sam imala svoj sopstveni apartman
u Palati, odaje koje su bile očeve; Arsinoja i oba moja brata
imali su svoje. Ponekad smo se nas četvoro iz kraljevske
dinastije viđali tek od jedne državne prigode do druge; i svi
smo bili srećniji zbog toga. Ptolemeji su vodili dečji život,
razume se, bez obzira na to što su bili naslednici egipatskog
prestola, a Arsinoja i ja se nikada ni u čemu nismo slagale.
Čitavo domaćinstvo sada je funkcionisalo urednije; sve
nekorisne robove zamenila sam umešnim radnicima i dovela
sam žene da doteruju kose, pospremaju kupatila i šiju. To se
smatralo za jednu potpunu novinu, i devojke su morale da budu
svemu podučavane. Pre mog dolaska na presto, one su bile
korišćene za grube poslove u kuhinji i dvorištu. Za moju ličnu
svitu izabrala sam nekoliko devojaka iz uglednih porodica i sa
ponešto obrazovanja; obavljale su lakše poslove ceremonijalne
prirode, ali su, u stvari, bile moje družbenice. Pričinjavalo mi je
radost da ih imam oko sebe; izuzimajući Iru, ja nisam imala
prisnijih prijateljica tokom svih godina mog sazrevanja.
Izabrala sam najnaočitije, i to sve Grkinje, kao što i priliči
našoj grčkoj dinastiji; bile su dobro odevene i imale su lepe
manire, tako da su mi služile na čast. Sada, kada bih se
pojavljivala pred mojim podanicima, to je bilo kao da se
pojavljuje cvet među cvetovima.

Te devojke visokog roda borile su se međusobno za

privilegiju da budu u mojoj službi; dvor je za njih bio jedna
avantura, posle skučenog života koji su do tada imale. Mada su
uživale veliku slobodu u mome domaćinstvu, nije bilo nikakve
razuzdanosti; ako bi neka devojka zloupotrebila svoju slobodu,
bila je otpuštena, jer nisam želela da mi se u prostorijama za
služinčad rađaju deca iz sumnjivih veza. Na taj način, stekla
sam poštovanje svih naših plemenitih grčkih porodica; to do
tada nismo imali, još od ranih dana naše dinastije.
Generacijama je dvor Ptolemeja bio gori od nekog burdelja,
izbegavan od strane svih boljih aristokrata; sada je vladao red i
poštovale su se pristojne navike. Nisam bila džangrizava, ili
bar mislim da nisam, ali Arsinojino neugodno držanje teralo
me je da budem veoma oprezna; moje dvorske dame bile su
pod stalnom prismotrom jastrebovskih očiju. Srećom, ono što
bih ja propustila Apolodor je video, jer su njegove dužnosti u
Palati bile lake, sada kada sam stasala do zrelosti.

Bila je tu jedna devojka, kćerka jednog od dvorskih

pisara, čija je porodična loza bila toliko stara da se mogla
pratiti unatrag sve do Filipa Makedonskog. Zvala se Kleito i
bila je blaga i krotka kao neko pitomo lane, ili sam ja bar tako
mislila. Jednog jutra, dok smo sedele za doručkom, ja sam
slučajno zadržala pogled na njoj; bila je bleda kao oljušteni
badem, a lice joj se orosilo znojem, mada je bilo još dosta rano
i prilično sveže. Uplašila sam se da nije u pitanju groznica, jer
u Egiptu smo uvek patili od te nevolje, i upitala sam je šta je to
boli. Odgovorila je da se, po njenom mišljenju, riba ukvarila.
To me je pomalo uznemirilo, zato što sam i ja pojela čitav moj
obrok ribe a nisam ništa primetila.

- Ali, Kleito, ti nisi ni taknula tvoju ribu - rekla je Ira.

 Devojka nije ništa odgovorila, ali lice joj je bilo zeleno.
Odjednom se sagnula i povratila, crveni sok od nara sa
semenkama; odvratan prizor.

Bila je trudna, naravno, ali u prvim nedeljama, jer se to

još nije primećivalo na njenom telu. Razbesnela sam se; njena
porodica bila je gotovo isto toliko moćna u Aleksandriji koliko
i moja sopstvena, sa dugom istorijom razdora i intriga protiv
prestola. Nisam je mogla poslati u tom stanju natrag njenom
ocu, kao što bih to učinila sa nekom drugom devojkom, a ona
nije htela da mi kaže ime svog zavodnika.

Stavila sam je na hleb i vodu nedelju dana. Bila je

delikatno odnegovana i slaba; imenovala je čoveka, šapatom,
jednog od rimskih studenata.

- Pa, on je iz klase ekvestrija - rekla sam. - Nije dovoljno

dobar za tebe, ali ne mari... moraćeš se udati za njega.

- On već ima ženu Rimljanku - odgovorila je, ponovo

osećajući muku.

- Bogovi! - uzviknula sam tiho. - Trebalo je da promisliš

o onome šta si radila... Zar nije bilo nijednog neoženjenog
Rimljanina da mu se podaš? - Bilo je to okrutno, ali nisam se
mogla obuzdati; prezirem budale. I, nema sumnje, bila je to
muškarčeva greška; ona je bila plašljiva kao ptica.

- Je li to bilo silovanje? - upitala sam. - Čak i jedan

Rimljanin može da bude osuđen na smrt zbog toga...

- Oh, ne - zajecala je. - Ja ga volim!

- Onda on mora da se razvede od svoje žene i da se oženi

tobom - rekla sam. - Oni to stalno čine u Rimu.

Poslala sam moje Gale da ga uhapse i bace u lance. On se

povinovao mojoj zapovesti, posle manjeg kolebanja. Ali bila je
to tugaljiva stvar, jer je morao da bude isplaćen, a isto tako i
njegova žena. Kad se dete rodilo, on je bio pozvan natrag u
Rim, a Kleito je otišla s njim. Nikada nisam saznala kako se
sve to završilo, i da li je ona bila srećna s njim; to mi nije
izgledalo mnogo verovatno, s obzirom da je posredi bio jedan
Rimljanin.
 5
POSLE KLEITINE NESREĆE, najradije bih poslala i
sve ostale studente da se spakuju na put, ali to je bilo
nemoguće. Otac nas je upleo sa Rimom konačno i nepovratno;
moralo se s tim pomiriti. A nisam smela zaboravili ni to da je i
sam presto bio pod rimskim protektoratom: nisam više mogla
prkositi Rimljanima, kao što sam to činila sa Markom
Antonijem, dok sam bila mlada devojka. Rim mi je bio
potreban, i morala sam naučiti da ga koristim.

Gabinijeve trupe koje je Marko ostavio ovde nakon što je

vratio ocu presto još uvek su bile u Aleksandriji - stajaća
vojska koja je predstavljala pojačanje za našu sopstvenu. Bilo
je malo koristi od njih, jer smo već nekoliko godina imali mir.
Vojnici koji su dokoni uvek postaju nedisciplinovani; oni
uopšte nisu vežbali, nisu se čak pridržavali striktnog dnevnog
reda, nego su se izležavali dugo posle pojave prvih petlova i
kockali se i pijančili po čitavu noć. Znala sam to dobro, jer smo
imali jedan njihov kontingent u Palati; često sam ležala budna,
slušajući njihovo udaljeno blebetanje i njihove grube glasove,
bučne od vina. Nisam imala nikakve moći da ih prisilim na
disciplinu, jer su brojčano nadmašivali naše Aleksandrijce dva
prema jedan. Žalila sam se zbog svega toga, pišući pismo iza
pisma Gabiniju u Rim; nikada nije stigao nikakav odgovor, čak
ni od nekog sekretara.

Kad su dva Rimljanina, u punoj vojničkoj opremi i

skerletnoj odeći, stupili na obalu sa jednog sirijskog ratnog
broda, pomislila sam da su došli da lično srede tu stvar.
Pokazalo se, međutim, da oni nisu imali nikakve veze sa
Gabinijem. i da su došli da odvedu trupe, jer su im ove bile
potrebne.

Guverner Sirije bio je jedan Rimljanin po imenu Bibulijc,

koji je postao konzul one iste godine kada i slavni Julije Cezar;
ova dvojica bili su njegovi sinovi, Kalpurnije i Tit, a došli su da
privedu rimske legije svome ocu za njegov pohod protiv
Parćana. Imala sam uhode u Siriji, ali sam rekla samoj sebi da
ih treba što pre zameniti, jer mi nisu ništa javili o nekom
vojnom pohodu protiv Parte. Ipak, nisam baš bila iznenađena:
Rimljani uvek planiraju rat negde.

Primila sam ih učtivo, ali bez neke velike ceremonije. Na

kraju krajeva, oni su došli da uzmu, a ne da daju. Međutim,
čovek nikad ne zna kada bi mu prijateljstvo Sirije moglo dobro
doći; zato sam nosila zmijoliku krunu, poslužila ih pečenim
jarićima filovanim dagnjama, što predstavlja aleksandrijski
specijalitet, i potrudila se da budem šarmantna. To mi nije
zadalo mnogo teškoća: oni su bili tipični provincijalci, sa
trpezarijskim manirima sirijske predstraže; mlađi. Tit, bio je
samo godinu ili dve stariji od mene. Bečili su oči na mene, dva
koščata momka sa mršavim identičnim licima koji nisu znali
koji nož da upotrebe.

Kalpurnije je pročistio grlo i progutao zalogaj, jedan

komad jaretine dovoljno velik da mu natera suze na oči dok je
kliznuo naniže; moglo se videti kako probija svoj put niz grlo -
odvratan prizor. Onda je rekao:

- To mora da je najnoviji stil iz Rima, a, gospođice?

Pretpostavljala sam da je mislio na moju dalmatiku; bila

je naborana u grčkom stilu, od egipatskog platna, plava.
Osmehnula sam se, napravivši rupice u obrazima, da bih
maskirala moj prezir.

- Nikad nisam bila u Rimu - odgovorila sam.

- Baš kao ni mi - rekao je on snuždeno. - Otac obećava,

ali... - Glas mu je zamro, neutešan. Bili su čemeran par; morala
sam se žestoko naprezati da nekako održim pristojnu
konverzaciju. Nekako smo pregurali obed, svi troje prigušujući
zevanje kad su najzad stigle i poslednje poslastice; bio je to
dug dan.

- Pa - rekla sam, osmehujući se - sada ću vam reći

zbogom, jer je vaš posao ovde završen. Vi plovite sutra,
zajedno sa trupama koje ste zatražili...

- U osvit zore - rekao je Tit. Poklonili su se i oprostili od

mene, napomenuvši da će svratiti u barake Gabinijevih trupa
pre no što se povuku na počinak. - Gest dobre volje - objasnio
je Kalpurnije. - Otac kaže da komandant treba da poznaje svoje
ljude...

Poželela sam im u sebi svaku sreću, dvojici novopečenih

komandanata i njihovim bučnim ljudima, i otišla u krevet.

Nije mi bilo suđeno da se mnogo odmorim, ni njima da

uživaju u sreći koju sam im poželela, jer su bili ubijeni pre
ponoći u jednoj kavzi - izbodeni obojica, u leđa, kratkim
rimskim mačevima. Moji Gali, oni koji su smešteni u vojnoj
postaji, videli su zločin, i doveli su ubice pred mene, ruku
vezanih čvrstim konopcem.

Bilo ih je trojica - dlakavi grmalji sa tupavim licima koji

su vonjali na kiselo vino i bljuvotinu. Zatražila sam od njih da
govore, da iznesu svoju odbranu, ali nisam mogla da pratim
njihov sirovi način izražavanja, i morala sam ih saslušali preko
tumača; znam većinu dijalekata, ali ovo je bio prvi ulični
rimski žargon koji sam čula. Izgleda da su negodovali protiv
zahteva koji im se postavio i nisu želeli da se bore u ratu o
kome nisu ništa znali; rekli su da govore u ime čitave
Gabinijeve armije. Imala sam razumevanja za njih; živeli su
tako udobnim životom ovde u Palati, ali ipak su bili ubice, bez
obzira na to kako su bili izazvani, ili koliko su vina popili.
Pitala sam se šta da uradim s njima.

Posle izvesnog razmišljanja, odlučila sam da ih pošaljem

Bibuliju u Siriju, sa porukom da su oni ubice njegovih sinova,
uhvaćeni zahvaljujući mojoj efikasnosti i spremnosti.

Tela sam, takođe poslala sirijskom galijom; prethodno

sam ih dala našim egipatskim lekarima, koji su ih pristojno
odenuli, u nove toge, a njihove zemne ostatke balsamovali za
putovanje.

Bibulije je zadržao tela, ali je vratio zatvorenike

netaknute, sa propratnim pismom u kome je rekao da pravo
kažnjavanja u takvim slučajevima pripada isključivo rimskom
Senatu. Jadni tvrdokorni rimski patriota, mislila sam - nekada
konzul, sada odgurnut na jedno sporedno komandno mesto, još
uvek se pridržavao nekog nerazumljivog, zastarelog kodeksa.
Pa, neka ih onda Senat ima! Ponovo sam poslala trojicu ubica
na put, u lancima, senatskoj kući u Rimu, sa pismenim
nalogom da se za njihovu vozarinu isplati određena suma u
zlatu. Naravno, zlato nikada nisam dobila. Ne znam šta se
desilo sa zatvorenicima; po onome što sam znala, oni su možda
još uvek u lancima, čekajući da se Senat sastane!

Jer Senat je imao krupnijih poslova nego da odlučuje o

sudbini trojice običnih zločinaca; koliko je meni bilo poznato,
ni sukob između dva najveća Rimljanina nije bio posao Senata,
mada je, bez sumnje, zaokupljao pažnju čitavog ostalog sveta.
Rim je bio podeljen na dve stranke, Pompejevu i Cezarovu. Ti
ljudi izrasli su tako krupni da jedan grad, čak i Rim, nije mogao
da ih obojicu izdrži. Doći će, i to brzo, do građanskog rata. A
to neće moći da ne utiče na čitav svet. Sada sam već bila
odrasla žena i stekla sam izvesnu meru mudrosti. Sviđalo se to
čoveku ili ne, svet je bio rimski.

Ta dvojica, Pompej i Cezar, nekada su bili deo moćnog

trijumvirata, sa još jednim čovekom, Krasom; posle Krasove
smrti, dva bivša prijatelja otkrila su nepomirljive uzajamne
razlike i počela su da se otimaju za naklonost rimskog naroda.
Sve ovo rečeno je sasvim uprošćeno, ali rimska politika
zapetljana je do mere koja zbunjuje. Rim nije monarhija, znate,
već takozvana republika; svaki rat u ime politike i moći mora
da izgleda tako kao da ga je narod želeo, a ishod mora da ima
odobrenje naroda. Naravno, ono što se kuva ispod toga jeste da
svako želi da ima vrilo crnu moć, mada nema prestola koji bi
služio kao simbol. Svaki rimski političar žudi za takvom moći,
ali ova dvojica imaju realnu šansu da je steknu, zato što oni
imaju iza sebe velika dela, dobra i rđava, kojima mogu da se
zakite.

Obojica su već postariji ljudi; Cezaru mora da je

najmanje pedeset, a Pompej je šest godina stariji, ali obojica su
vrhunski vojni komandanti na ratnom polju; kažu da Cezar
promaršira po sto pedeset kilometara dnevno kada je na ratnom
pohodu. Svaki od njih ima neverovatne pobede iza sebe, i isto
tako neverovatne surovosti. Pompej je, na primer, ugušio
veliku pobunu robova koju je predvodio Spartak. Bio je to
ogroman gubitak imovine, jer nijednog roba nisu vratili
njegovom gospodaru; svi su bili razapeti na krstu - divljačka
smrt, toliko omiljena kod Rimljana. Kažu da ih je bilo na
hiljade. S druge strane, Cezar je masakrirao milion Gala i
Germana, uglavnom žene i decu, da bi osigurao pobedu na
galskim teritorijama.

Životi njih dvojice bili su isprepleteni brakovima, kao što

je to slučaj sa svim Rimljanima na visokim položajima.
Cezarova druga žena (sada već ima četvrtu) bila je Pompejeva
rođaka, a Pompejeva poslednja i najmlađa žena bila je Julija,
Cezarovo jedino dete. On je imao pedeset sedam godina, a ona
sedamnaest; umrla je pre jednu godinu pri porođaju, pre no što
je bila stara koliko sam ja sada. Oba čoveka bila su neutešna, ili
se bar tako govorilo, ali to ih nije zadugo udaljilo od njihovog
ratničkog zanata; upražnjavali su ga čitavo vreme od tada.

Ne znam ni sama zašto, ali osećam da će, od njih dvojice,

Cezar odneti prevagu; Pompej je davao velike sume novca
državi, ali Cezar je davao veći broj života. Rimljani su mlada
rasa i vole miris krvi.
 6
SLEDEĆE GODINE ja sam se zaljubila. To mi se kasno
desilo; čovek bi mogao pomisliti da sam Vestalska devica,
vezana nekim zavetom, ili Mesečeva devojka Artemiđinog
kulta, zakleta na devičanstvo.

Istina glasi da nisam imala snova o ljubavi, kao što su ih

imale druge devojke; maštala sam samo kad bih bila osamljena
i zamišljala stvari kakve će biti jednog dana. Videla sam sebe
kako sedim na prestolu ovde u Aleksandriji - ali na prestolu
kraljevstva neuporedivo većeg nego što je ovo bilo, i koje je
obuhvatalo čitav svet. Egipatski presto je dvostruki presto, od
davnih vremena, ali figura koja je sedela pored mene bila je
uvek maglovita: ako je imala lice, onda je ono bilo
Aleksandrovo. Što će reći, lice mog sopstvenog blizanca.

Mladi ljudi na našem grčkom dvoru bili su svi od reda

regrutovani u stajaću vojsku Aleksandrije, pod Ahilinom
komandom. Imitirali su Rimljane i govorili rđav latinski:
smatrala sam ih za gejake. Rimski studenti imitirali su Grke;
smatrala sam ih za nemuževne (naravno, oni to nisu bili:
setimo se Kleitine neprilike!). Moji galski čuvari bili su mi
dragi, ali u tim ranim danima smatrala sam ih za nešto niže od
ljudskih bića. Od Rimljana videla sam samo trojicu,
neprivlačne Bibulijeve sinove, sada mrtve, i onog Marka
Antonija kome se više dopala Arsinoja. Nisam bila
pripremljena za Gneja, sina Pompejevog. Gneja aristokratu,
Gneja atletu, učenjaka, pesnika... Gneja, oličenje nekog boga.

Jer baš takav mi je izgledao kada sam ga prvi put videla,

dok je stajao pored ograde bojne galije sav obasjan suncem,
pašto je bilo gotovo podne. Nije mogao da me vidi, mada se
brod nalazio pored same obale; bila sam sakrivena iza šatora od
prugastog platna i virila sam kroz jednu rupu na njegovom
ziđu. Posmatrala sam ga dosta dugo, pre no što sam pustila Iru
da prisloni oko na pukotinu.

Nas dve smo se bile kupale iza šatora; sada je šator bio
izvučen na pesak a mi smo sušile kosu, dobro obmotane, da se
zaštitimo od sunca. Nosile smo šešire sa širokim obodom, bez
tuljka, i provukle smo kosu kroz otvore šešira i raširile je da se
brzo osuši i malo izbledi na suncu. Iri to, u stvari, nije ni bilo
potrebno, a nikakvo sunce ne bi moglo da mojoj kosi da svoj
zlatni preliv.

Verovala sam da su svi Rimljani crni; i zaista, dva

njegova pratioca imala su kosu kao gavranovo krilo, ali onaj
koji se lako oslonio na ogradu rimskog broda bio je plav kao
neki Grk. Bilo je vruće, i tunika koju je nosio ostavila mu je
ruke i noge ogoljene. Imala je boju ćilibara, a svetao bodež
visio mu je o pojasu; čak i sa naše male udaljenosti mogla sam
videti tanki zlatni kružić na njegovoj glavi, tamniji od njegove
kose, oznaku izvesnog plemstva, mada inače nije nosio nikakav
nakit. Izgledao je kao da je sav umočen u zlato; varka svetlosti,
pomislila sam u prvi mah, ali on je i dalje izgledao tako.

Bio mi je zvanično predstavljen te večeri u velikoj

dvorani; tada sam saznala njegovo ime, Gnoj Pompej, i njegov
čin, komandant dvanaeste jadranske legije. Naklonio se nad
mojom rukom; kad je digao pogled, njegove oči su susrele
moje i raširile se. Bile su svetle boje, kao maglovito nebo u
kišnoj sezoni, više sive nego plave.

Nagnuo se bliže, govoreći tiho: - Čuo sam da narod

Egipta obožava mačke - rekao je, dok su mu se usne malo
izvile - ali nisam čuo da njihova kraljica ima mačje oči.

Bila je to drska primedba, za svakoga sem za jednog

Rimljanina. Zadržala sam pogled na njemu, ali sam povukla
ruku. jer je drhtala. - Egipatske mačke nisu obožavane zbog
njihovih očiju - rekla sam hladno. - A nije ni njihova kraljica.

Krivina njegovih usana raširila se u osmeh, pokazujući

veoma bele zube; zaista, nije bilo kraja njegovoj lepoti!

- Obožavana? - upitao je. Imao je jednu obrvu koja je

pobegla sa svog mesta, štrčeći visoko; bila je to jedina
neobičnost na njegovom licu.

- Egipatska kraljica je boginja na zemlji - rekla sam.

- Ali, vi ste Grkinja - uzvratio je on, govoreći i dalje tiho,

i samo meni; još jedna drskost. - Vi ste Grkinja, od
Aleksandrove krvi. Mi smo rođaci, vi i ja. Jesam li, onda, i ja
bog?

Srce mi je malo poskočilo, ali sam rekla, nehajnim

glasom, i slegnuvši ramenima: - Filip Makedonski je imao
mnogo kopiladi...

- Ja sam potomak po ženskoj strani... moja majka je bila

u direktnoj liniji izdanak Olimpije iz Epira.

- Aleksandrova majka - rekla sam. Nije nikakvo čudo što

je imao izgled Grka.

- Kao što vidite, i ja mogu da polažem pravo na nešto

malo božanstva... Olimpija je smatrala Ahila za svog praoca.
 Bila sam zaprepašćena, mada to nisam pokazala. Nikada
ranije nisam razmišljala o tome kako je Aleksandar došao do
svog polaganja prava na božanstvo. Naravno, sve je to bilo
sasvim budalasto, u naše prosvećeno vreme; mi sada znamo da
su priče o bogovima bile samo priče. Ipak, čovek bi voleo da
bude potomak po pravoj liniji, za svaki slučaj.

Ponovo sam slegla ramenima i rekla, malo podigavši

glas: - A vaša majka?

- Ona je imala rimsko ime... Murija. Ali porodica je bila

čisto grčka. Otac se oženio njome zbog njene krvne linije. -
Nasmejao se. - To se pokazuje samo na meni... Sva moja braća
i sestre su pravi mali Latini.

Slušala sam razna olajavanja o njegovoj majci; život u

njegovom porodičnom domu, slično životu svih Rimljana, bio
je poročan baš kao i u mom sopstvenom. Nisam nastavila
konverzaciju na tu temu, iz pristojnosti. Sem toga, razgovarali
smo suviše dugo; oko nas vladala je neugodna tišina.

Dala sam mu znak rukom da sedne. Moj brat, Ptolemej,

bio je s moje desne strane, jer se ovo smatralo za državnu
prigodu; Potinije je sedeo do njega, a Teodot retoričar iza njih.
Uzdahnula sam, pomislivši na sve govore koji su predstojali, i
dala znak da obed može da počne. Tako bar možemo, mislila
sam, da dobijemo prvo jelo i malo vina da nas osnaže, pre nego
što Teodot počne!

Jedno jelo od morskih zmijuljica bilo je stavljeno pred

nas, zajedno sa vinom. Dohvatila sam čašu i malo otpila, tako
da bi i ostali mogli da me slede; sem toga, bilo mi je potrebno,
jer su mi usta bila suva. Videla sam da ni on nije dirnuo gadne
zmijuljica. Rekla sam šapatom: - Na redu su dagnje.
 - Nadao sam se da je tako - uzvratio je on šapatom.
Bacila sam poslanice pogled na njega i osmehnula se.

- Upozoravam vas - promrmljala sam - egipatske gozbe

traju čitavu večnost.

- Takve su i rimske - rekao je on. - Koliko je meni

poznato, isto je u čitavom svetu...

Teodot ustade; pročistio je grlo i otpočeo jedan dug,

razvučen govor o Pompejevoj karijeri; govor nipošto nije bio
dosadan, ali on ga je učinio da tako izgleda. Još nije stigao do
glavne tačke, koja se, dabome, sastojala u tome da pozdravi
dobrodošlicom Pompejevog sina, kad su stigle dagnje. Gnej
Pompej se nagnuo prema meni. - Da li je dozvoljeno jesti
tokom...

- Kraljici jeste - rekla sam, izvlačeći jednu dagnju iz

njene ljušture.

Nikada u životu nisam ugodnije provela vreme na

banketu; nikada se nisam usudila, mada sam bila kraljica, da
budem neuljudne prema onom gnjavatoru, Teodotu. Sada sam
se pitala zašto, jer je to dolazilo tako lako, kao disanje. Kad se
njegov visokoparan govor najzad završio, aplauz je bio prilično
oskudan, a onda sam čula kako neko izgovara ime Gneja
Pompeja. On ustade.

U međuvremenu smo stigli do jagnjetine, uvek pomalo

masne; on je pustio da društvo malo sačeka dok je umakao
prste u činiju vode koja se nalazila pred njim. Onda se
uspravio, nasmejan i spokojan, i dao nekoliko ovlašnih
komplimenata besedniku, pljesnuvši rukama u znak za
izmamljivanje još malo aplauza. Kad je to bilo gotovo, obratio
se svakom dostojanstveniku posebno, završivši sa dubokim
poklonom mome bratu-faraonu i jednom rukom položenom na
svoje srce kad se obratio meni. Izgovorio je malo reči. Nije
objasnio kojim je poslom došao; rekao je samo da je to u vezi
sa Gabinijevim legijama - rimske stvari, dakle. Nešto se
prevrnulo u mojim grudima; setila sam se onog drugog
rimskog posla, sa tim istim legijama. Glas mi je bio hrapav kad
sam naložila društvu da se ponaša neusiljeno.

Činilo se da niko nije obratio pažnju na to; nastalo je

opšte premeštanje dok su zvanice ustajale da protegnu noge i
okupljale se u grupama širom prostorije, a robovi iznosili
državničke stolice i unosili divane. Onda je stiglo poslednje
jelo, sa dezertnim vinima.

Gnej je otkoračao pored mene do velikog prozora koji je

gledao na vrtove; bio je otvoren ka letnjoj noći, a lak povetarac
pomerao je zavese. - Hoćete li prošetati sa mnom, gospođo? -
upitao je. - Vrtovi izgledaju sveži... - Okrenula sam se upola i
bacila pogled preko ramena. Između užurbanih robova ugledala
sam za trenutak Potinija, koji je zurio, očiju prikovanih za
Gneja.

Kad smo se udaljili dovoljno da nas niko ne čuje,

progovorila sam, pomalo bez daha: - Molim vas... ne stavljajte
se na milost i nemilost onih legija... vi ne znate...

- Znam - rekao je on, osmehnuvši se sumorno. - Znam za

sudbinu Bibulijevih sinova. Znam koliko vojnici bez discipline
mogu da budu raspušteni... naročito najamnici. Međutim, moj
nalog će im biti više po volji... Došao sam da ih regrutujem za
mog oca - protiv Julija Cezara.

- Mislim - rekla sam polako - mislim da im se to uopšte

neće dopasti... Njima je dobro ovde u Aleksandriji. Zašto bi se
borili za jednog Rimljanina proliv drugog? Zar je taj Julije
toliko omražen?

- Daleko od toga! - odgovorio je. - On je miljenik svih

vojnika, svugde... sami bogovi znaju zašto! Pa ipak, oni će poći
sa mnom. Neki od njih će poći. Otac me je ovlastio da obećam
građanstvo svakom čoveku koji se stavi pod njegovu zastavu.

Zurila sam u njega. - Zašto bi im do toga bilo stalo?

Osmeh je zamro na njegovim usnama. - Nema tog

vojnika što ne bi dao ruku kojom drži mač za rimsko
građanstvo! - Ugrizla sam se za usnu; zbilja, imali grčku majku
ili ne, ti Rimljani su svi isti!

Rekla sam, blago: - Šta ako on ne pobedi... vaš otac?

- Pa, život je rizik, na kraju krajeva... Oni su kockari, svi

od reda. A sem toga, on će svakako pobediti.

Nisam rekla ništa, ne želeći da ga uvredim. Koračali smo

u tišini prema dvorani; nisam htela da se obrve upitno uzdižu
zbog našeg odsustva.

- Pa - rekla sam, pre no što smo stigli do prozora -

verovatno će ispasti tako kako vi kažete. Sve dok budete
okruženi velikim brojem čuvara...

- Oh, ne! - usprotivio se on. - Njima bi bila mrska

demonstracija sile...

Uzela sam ga za ruku, ne hajeći za oči u dvorani. - Čujte

- prošaptala sam. - Vi ne znate Potinija. On je savršeno kadar
da ubaci svoje vojnike među njih... da bi vama naškodio... jer
je gladan moći. Pretpostavljam da je on imao veze sa onim
ubistvima, mada nemam nikakvog dokaza.

Njegove oči se suziše: - Da - rekao je polako - I moj otac

tako misli. Mali Ptolemej, vaš brat... da li se čovek može naći s
njim nasamo?

- Pa - rekla sam, namrštivši se malo - on voli da ide na

pecanje.

- Dobro - rekao je. - Udesite to za sutra.

- I ja ću morati da pođem - primetila sam - a i moja

pratnja Gala...

- Računao sam s tim - uzvratio je on, osmehnuvši se

kratko. Osetila sam kako crvenim, i klimnula glavom. Onda
sam ušla unutra, oprostivši se od njega, i pridružila se Iri na
divanu. Njene oči su bile veoma blistave, sa po jednim
pitanjem u svakom od njih. Ovoga puta nisam joj rekla ništa,
već sam počela govoriti o drugim stvarima.
 7
NAJBOLJE VREME ZA PECANJE je rano jutro, a
najbolje mesto jezero Marjut. Naš mali Miš bio je toliko
uzbuđen da se činilo da će navući groznicu, jer ga je, kao i
njegovu sestru kraljicu, zaslepio zlaćani Rimljanin. Probudio
me je dok je još bilo mračno. Naljutila sam se, jer je to bio čas
kada čak i bogovi miruju; sem toga, prevrtala sam se do
duboko u noć pre no što je san najzad došao.

- Pa, kad si već ovde - rekla sam, trljajući oči - hajdemo

bar da doručkujemo. - Poslala sam Iru, koja je takođe zevala,
da donese nešto hrane iz kuhinje. Vratila se noseći jednu dinju i
malo hleba pečenog prethodne večeri, sa medom i vinom.

- Ja nisam gladan - izjavio je on odmahujući glavom.

- To nije nikakva novost - rekla sam, zagrizavši u krišku

dinje. - Sami bogovi znaju kako si uopšte uspeo i toliki da
izrasteš... - Bacila sam letimičan pogled na njega, pomislivši da
je on zaista uspeo da poraste tokom te poslednje godine. Sada
je bio otprilike Irine visine, ali i dalje tanak kao neki crv. Jadni
Mišu, mislila sam, ne ličiš baš mnogo na faraona, čak ni za
našu već izanđalu kraljevsku kuću. Nos mu je bio šiljatiji nego
ikada ranije, a imao je neprijatnu naviku da svake sekunde
trepće očima. Možda nešto nije u redu s njim: moraću da
porazgovaram sa lekarima. Bez obzira na sve Potinijevo
nadziranje i rukovođenje, on je za dečaka malo činio u smislu
obične brige. Završila sam sa dinjom i dohvatila parče hleba.

- Oh, Kle-Kle - zacvileo je on, nazivajući me mojim

detinjim imenom. Zamahnula sam rukom kao da ću ga
pljesnuli i namrštila se; bilo je to, naravno, u šali, ali on se
zgrčio kao neki ker koga su udarili. Šaka me je svrbela da ga
lupim izistinski, ali sam samo rekla: - Šta je s tobom? Zar sam
te ja ikada udarila?

- Mnogo puta - rekao je on, klimajući mudro glavom. -

Pre no što si postala kraljica.

Prestala sam da žvaćem i zamislila se. - Nikada - rekla

sam. - Ti sigurno misliš na Arsinoju.

- Oh, ona - rekao je. - Ona uopšte nije važna.

Pa, bilo je to tačno, u svakom slučaju. Ponovo sam ga

pogledala; učinilo mi se da ima čudan izraz lica, kao mačka
koja se krišom nalokala mleka. - Da li ti je Potinije govorio
nešto o Arsinoji?

On je zbrisao s lica onaj mačji izraz, i izgledao je priglup,

kao i obično. - Ne... sem to da bi trebalo da se ponašam kao
kralj, zato što sada jesam kralj.

- U redu - rekla sam. - Ali čak i jedan kralj mora da jede.

A mi nećemo ići nigde dok ti to ne učiniš. - Gurnula sam tanjir
s hranom prema njemu. - Ja idem da se obučem - rekla sam. -
Prešla sam u malu sobu za presvlačenje, davši znak Iri da pođe
sa mnom i pomogne mi. Dok sam se izvlačila iz spavaćice,
doviknula sam mu: - I ne pokušavaj da baciš hranu kroz
prozor... ja ću znati ako to učiniš.

- Ti imaš oči koje mogu da vide kroz zidove,

pretpostavljam - rekao je nabusitim glasom.
 - Da. - Posle toga zavladala je tišina, a kada sam izašla iz
svlačionice videla sam da na tanjiru ima manje hrane, a bilo je i
mrvica na njegovoj bradi.

- Mogu li sada da dobijem moje vino? - upitao je

durljivo.

- Ja ću ti natočiti - rekla sam, dohvatajući jednu malu

čašu. Vino mu je bilo strogo racionisuno, da ne bi krcnuo
očevim stopama. Namršteno se zagledao u čašu kad sam mu je
pružila i iskapio je u jednom gutljaju.

- Dovoljno si pohlepan kad dođe red na vino - rekla sam.

- U redu, krenimo. - Sada je već bilo dovoljno vidno da bi se
sveće mogle utulili; praskozorje je došlo i prošlo dok smo se
mi kavžili; smatrala sam da je šteta što smo to propustili, i bila
sam ponovo ljuta. - Hajde, blesavko, kreni - rekla sam, gurajući
ga.

- Nećeš valjda ići takva? - upitao je on, zureći u mene.

Noge su mi bile gole pod kratkom dečačkom tunikom, a

kosu sam uvezala na vratu, zbog vetra. - Zar bi trebalo da
nosim dvorsku haljinu kad idem na pecanje?

On se iscerio. - Rimljanin baš neće imati lepo mišljenje o

tebi.

Slegnula sam ramenima. Ipak, osetila sam mali probod

sumnje. Smatrala sam da mi ovakav izgled dobro pristaje, s
obzirom na moju vitku liniju.

Nije trebalo da brinem. Gnej Pompej, blistajući posle

jutarnjeg brijanja, uspravio se iznad svog pribora kojeg je
stavljao u jedan mali denjak. - Kako divno izgledate... kao
Dijana! Jedino što nedostaje jesu luk i strele.

Našli smo se na mestu koje sam ja naznačila, jednom

malom dvorištu koje je gledalo na suprotnu stranu od mora,
prema gradu. - Naše mesto za pecanje nije mnogo daleko -
rekla sam. - Kočije bi uzbunile čitav grad... hoće li vam smetati
ako idemo peške. Ksenon će nositi naše stvari.

Ksenon je bio nubijski rob, snažan čovek sa blistavom

plavo-crnom kožom, blagim očima i držanjem jednog
imperatora; njegov meki korak bio je sastavni deo života
kraljevske dečje sobe od najranijih dana do kojih je dopiralo
moje sećanje. On je, sa mojim Galima i Ptolemejevom
sopstvenom pratnjom, sačinjavao našu družinu. Apolodor nije
bio s nama, a ni Ira. mada sam znala da je ona želela da pođe;
morali bismo iznajmiti neki pozamašan čamac, da su svi pošli.
Sem toga, ona je bila suviše zgodna.

Bilo je to čudno osećanje naći se napolju u tako rani

jutarnji čas. Naše sandale stvarale su meke, samotne zvuke na
praznim ulicama; kapije i uglovi izgledali su kao da čekaju na
nas i posmatraju nas dok smo prolazili. Tek kada smo stigli u
Ulicu tkača naišli smo na svet koji je već bio na nogama i
poslovao; znala sam da su njihovi razboji klepetali čitavu noć,
jer kad god bih ležala noću budna čula sam ih, kroz jednolično
bućkanje talasa. Nova smena radnika upravo je zauzimala
svoja mesta, pripremajući se za posao, zatežući lanene žice.
Neki od njih doneli su svoj doručak u masnom pergamentu za
pakovanje; osećao se oštar miris pržene ribe i oporog vina.

Koračajući pored mog brata, Gnej se okrenuo prema

meni. - Volim vaš grad - rekao je. Znala sam da to zaista misli,
jer mu je živahnost poigravala u očima.
 - Do sada ste videli manje nego ništa - odgovorila sam. -
Grad još spava, a mi smo krenuli prečicom. Sačekajte.

Pokušala sam da ga vidim njegovim očima stranca -

razastrte tkanine živopisnih boja, nejasno žamorenje jutarnjih
glasova, usputan pogled na Ulicu grnčara, okrugli obrisi i brzo
okretanje prvog točka koji počinje da se okreće, a iza nje
Pijaca, sa čudesnim mirisom prženog mesa i vrućeg hleba.

Pijačna ulica nalazila se u feničanskoj četvrti. Ovde je

grad već bio širom budan; ti ljudi su uvek prvi na nogama, radi
pazara sa doručkom. Oniski, tamnoputi i živahni, sa pametnim
očima i rukama koje govore; čovek bi pomislio da oni nikada i
ne spavaju!

Kod tezge sa voćem lagano sam odmahnula glavom

trgovčevoj ženi, dajući joj na znanje da ne želim da se na mene
skreće pažnja; ona mi je zaverenički namignula, nakon što je
ispitivački pogledom premerila Gneja. Pocrvenela sam; ja sam
naprosto htela izbeći da mi se svet klanja, ali kako sada to
objasniti? Gurnula sam Miša napred, rekavši mu da izabere
ponešto od njene robe. - To je tvoj faraon - prošištala sam
prodavačici - ali sačuvaj tu tajnu pod tvojom keceljom. -
Nadala sam se da će to razjasniti stvari; bar neće biti uličnih
olajavanja koja bi doprla do ušiju dvorskih orlušina!

Videla sam da je Gnej gledao oko sebe sa živim

interesovanjem. Bilo je tu trčkarala sa brodova u pristaništu
koji su se cenjkali za doručak i odlazili natrag svojim
drugarima, natovareni vrućim hlebovima i dimljenom ribom i
prženim mesom koje se pušilo. Jedan od momaka izgubio je
poslužavnik kojeg je nosio na temenu glave, sudarivši se sa
nekim od mnogobrojnih mališana koji su jurcali amo-tamo u
visini kolena. tako da se hrana rasula po ulici a deca su grabila
pojedine komade i bežala. Naravno, usledila je svađa; bacila
sam jedan rimski denar na tezgu i rekla: - Sredite tu stvar među
sobom... smatrajte ovo za poklon od strane države, ali samo
prestanite da galamite... - Okrenula sam se ka mome bratu, koji
je oklevao, kao i obično: - Požuri, Mišu... odluči se već
jednom. - On se usplahirio, i završio je na taj način što je kupio
sve voće sa tezge: coknula sam jezikom nestrpljivo. Gnej se
nasmejao. - Ja ću povesti brigu o ostalom - rekao je. - Moramo
imati ponešto od svega. Sva ova čudna hrana miriše tako divno.
- Nešto kasnije, jadni Ksenon bio je natovaren namirnicama;
bilo je jasno da to nikada nećemo uspeti da pojedemo. Gnej je
bacio na tezgu još jedan denar; čitava tržnica mogla se zatvoriti
za taj dan, zahvaljujući našoj darežljivosti.

Od Pijačne ulice do ivice jezera trebalo je načiniti samo

nekoliko koraka. Sada sam bila srećna što smo krenuli tako
rano, jer je grad počeo istinski da se budi. Slobodnjaci su
iskrsavali iz kuća za izdavanje, noseći svoju posteljinu uvijenu
u rolne, zastajući kod tezge da srknu malo vina i doručkuju na
brzinu pre no što će otpočeti dnevne poslove.

Gnej je zastao u pola koraka i zagledao se za jodnim od

ovih; počešao se po bradi, zbunjenog izgledu. - Toliko mnogo
prodavaca ćebadi - rekao je. - Da li je to glavno zanimanje u
Aleksandriji?

Nasmejala sam se. - Oni nisu prodavci ćebadi. Ovo nije

četvrt za prodaju te robe. Međutim, većina Alcksandrijaca nosi
tako svoju imovinu... unutar ćebeta, koje je njihova asura za
spavanje, shvatate.

- Ali, zašto ih vuku sa sobom? Po mome mišljenju,

trebalo bi da ih ostave kod kuće.
 - Pa - počela sam strpljivo da objašnjavam - većina tih
ljudi nema stalno prebivalište, nego spavaju tamo gde se
zateknu, ponekad u raznim kućama svake noći. Oni zakupljuju
prostor za spavanje od neke porodice koja iznajmljuje kuće...
na taj način nemaju nikakvih briga, a i porodice zarađuju. A što
se tiče onih koji su platili kiriju jednu nedelju ili mesec dana
unapred - pa, nije baš sigurno ostaviti stvari od vrednosti, jer
vrata nisu pod stražom, shvatate...

- Ah - rekao je on - onda to baš i nije mnogo drugačije

nego u Rimu. Mi imamo sudije, naravno, koji vode brigu o
krađama i razmiricama...

- Ovde sam ja sudija - rekla sam, trudeći se da mi lice

izgleda što je moguće oholije. Učinilo mi se da se malo trgnuo,
ali nije rekao ništa; iskreno rečeno, bila je to žalosna dužnost
za jednu kraljicu!

Neki krupan čovek prešao nam je preko puta, noseći na

ramenu ogroman uvijen ćilim, zavezan čvrsto kanapom. Gnej
se nasmeja: - Ovaj možda nosi posteljinu neke velike
porodice... ili možda krijumčari nekog špijuna! Unutar njegove
rolne ima dovoljno prostora za poveliku osobu. - Bilo je to
tačno, ali, naravno, unutra se niko nije nalazio; kroz otvoreni
kraj mogla su se videti ćebad i platno; ali pogledala sam, za
svaki slučaj. Videla sam da je Gnej to primetio i osmehnuo se.

- Pa - rekla sam - čovek nikad ne zna... Potinije bi možda

mogao...

- Dobro je što ste me podsetili - prekinuo me je on. -

Moraću zanemariti ljupku kraljicu Egipta u ime njenog ne tako
ljupkog brata. Stvar politike... oprostite mi unapred.
 Bio je u pravu, naravno. I tako, kad smo iznajmili čamac
i otisnuli se nasred jezera, ja sam bila prepuštena sama sebi,
dok je on sedeo pored Miša, glava uz glavni, i vredno poslovao
sa njihovim štapovima i strukovima za pecanje. S vremena na
vreme čula bih kako se Miš smeje, ispunjen zadovoljstvom;
retko sam kada ranije imala priliku da čujem takav smeh tog
mrzovoljnog dečaka. Posredi je bilo najobičnije laskanje,
razume se, i mene je čudilo da Miš to nije prozreo; ali, na kraju
krajeva, moj brat nije bio najbistriji od dece, pa bio on faraon
ili ne.

Pre no što ćemo se otisnuti na jezero, odlučili smo da u

prostrani čamac uzmemo samo Ksenona, a da pratnju vojnika
ostavimo na obali; uostalom, bili smo na punom vidiku, a sem
našeg čamca na vodi se nije nalazio nijedan drugi, jer nije bio
praznik. Dok su dva čudno sparena partnera, jedan zlatokos a
drugi bezbojan, sedeli na jednom kraju i vodili važan muški
razgovor, ili bar ono što je tako delovalo, ja sam leškarila na
jastucima pod baldahinom, lenjo provlačeći ruku kroz
prohladnu vodu. Ksenon je, sa mojim štapom, napecao punu
kofu crvenih i žutih riba a njih dvojica samo tri komada, jer,
naravno, bili su suviše bučni. Posle nekog vremena zažalila
sam što nisam povela Iru; bar bih imala nekoga za društvo i
razgovor!

Sunce se popelo na nebu i udaralo je pravo na nas; na

kraju su i njih dvojica bili prisiljeni da dignu ruke od junačenja
i uvuku se pod baldahin u hladovinu. Zapazila sam, sa nešto
malo zlobe, da je Rimljaninova snežnobela tunika bila tamna
od znoja na mestima koja su dodirivala njegovo telo. Ptolemej
je, naravno, bio sav izgoreo od sunca, i bilo je jasno da će mu
se koža kasnije ljuštiti, jer je skinuo sa glave široki slamni
šešir, želeći da imitira Gneja.
 - Oh, vi ste uhvatili toliko mnogo! - uzviknuo je
Rimljanin.

- Moje su veće - rekao je Ptolemej. To nije bilo tačno, ali

smo ćutali. - Bez obzira na to što smo govorili o tajnama -
završio je Miš cifrastim glasom. Gnej mi je namignuo; oborila
sam pogled, nastojeći da se ne nasmejem.

Rekla sam Ksenonu da razastre našu hranu i natoči vina i

domaćeg piva; sada je stajao iznad trpeze i mahao ogromnim
palmovim listom, da bi rasterao muve zunzare. Ove su bile
prokletstvo jezerskih voda, jer su jurile u čitavim oblacima i
nasrtale, isterujući čoveka iz kože.

Odjednom, Gnej se sagnuo i dograbio iz kofe jednu ribu

koja se još uvek praćakala; njegovo glatko lice bilo je
zategnuto od gneva kad je trgnuo nož iza pojasa, rasporio trbuh
ribe i odbacio je u stranu. Pala je dva-tri metra dalje; utroba se
za trenutak pokazala kao nakot srebrnih crva, a onda iščezla,
pokrivena plaštom crnih muva. - To je ono šta mi radimo na
vojnim pohodima - rekao je, blesnuvši belim zubima.

- Rimljanski trik - prokomentarisala sam, jer mi se prizor

zgadio.

- Nije važno čiji je - uzvratio je on, sležući ramenima. -

Važno je da deluje.

I bilo je tako; muve su nas napustile. Dala sam Ksenonu

znak da odloži lepezu i malo prizalogaji. Ptolemej je jeo a da
ga niko nije morao naterivali na to, stvar koju nikada ranije još
nisam videla; međutim, pio je dosta da bi lakše gutao, mešajući
pivo i vino, nerazvodnjene, i uskoro zaspao. To mi je bilo
drago, jer sam zauzela njegovo mesto pored ograde i dobila
sopstvenu lekciju iz pecanja, u rimskom stilu. Uhvatila sam
malo riba, to je tačno, ali sam naučila da pravilno držim štap.
moja ruka uz Gnejovu, čvrstu i rukovodeću, dok se koža trljala
uz kožu, sa puno pritajene vatre.

Rekao mi je da će povesti Ptolemeja sa sobom do

Gabinijevih kasarni, kao taoca, i držati ga stalno u svojoj
blizini. Odgovorila sam da je to dobar potez; evnuh Potinije se
neće usuditi da preduzme bilo šta što bi moglo naškoditi
Ptolemeju, jer mu je ovaj bio potreban kao oruđe. Govorili smo
tiho, na latinskom; to je hladan jezik, pogodan za pravosuđe i
spletkarenje; ali, ispod naših reči, oči i ruke su govorile
vatrenim jezikom ljubavi.
 8
PTOLEMEJ JE, SAV OČARAN, pratio Pompejevog sina
kad je ovaj krenuo svojim poslom kod Gabinijevih trupa; sve
se završilo uspešno, i možda učešće malog Miša nije ni bilo
potrebno. Iz izveštaja koji sam čula, ti grubi vojnici tretirali su
mog malog brata kao neku vrstu maskote, što će reći sa jednom
mešavinom sprdnje i blagonaklonosti. On to nije znao, razume
se, i zamišljao je sebe kao neku vrstu počasnog kapetana, pa je
i kasnije zauzimao takvo držanje. Ponosio se, takođe, svojim
muškim prijateljstvom sa lepim Rimljaninom; bilo je teško
otarasiti ga se, jer nikada nije umeo da shvati nagoveštaj. Gnej
i ja smo bili prinuđeni da izmišljamo razne komplikovane
zavere, da bar malo ostanemo sami.

Kažem Gnej, mada ga niko nikada nije tako zvao, već

samo Neo; mislila sam da je ovo intimni nadimak, samo za
mene, ali ne - čovek ga je mogao čuti i od najprostijih vojnika.
Bio je vrsta osobe čije ime neizbežno biva skraćeno; imao je u
sebi jedan kvalitet neusiljene otvorenosti, koji je, na primer,
meni nedostajao. Izuzimajući ono detinjasto Kle-Kle mog
brata, ja sam oduvek bila oslovljavana mojim punim imenom,
mada je dugačko. Nema svrhe žaliti za tim; čovek može da
bude samo ono što je.

Gabinijeve trupe bile su voljne da krenu s njim; javilo se

pet stotina dobrovoljaca, gotovo polovina garnizona, a pored
toga obećano mu je pedeset ratnih brodova. Provodio je veći
deo vremena sa tim vojnicima, čekajući da brodovi budu
opremljeni, i nadgledajući napredovanje posla tamo u
pristaništu. Često sam odlazila s njim; bilo je uzbudljivo
posmatrati velike katapulte i »ovnove« za razbijanje dok su ih
ljudi nameštali na palubama, i redove vesala kako se penju
uvis. Najčešće, bila su tri horizonta na galijama, jedan iznad
drugog, gde su veslači sedeli, ali najveći brodovi imali su jedan
ili dva horizonta više, radi brzine. Posadu na tim mestima u
današnje vreme sačinjavaju robovi, jer su mornari odbijali
posao; ako bi neki brod bio pogođen, objasnio je Neo, to je
značilo smrt za veslače, onako tesno zbijene. - Robovi su
potrošna roba - objasnio je. Tipično rimska misao, jer nema
sumnje da robovi predstavljaju bogatstvo države, i zato o njima
treba voditi brigu.

Dala sam mu to na znanje, sa izvesnom primesom poruge

i osećanja superiornosti. Čovek očekuje brutalnost od Rima,
rekla sam, mada to, dabome, nisam izrazila baš tako otvoreno. -
Svakako, nije razumno na taj način ugrožavati imovinu -
zaključila sam svoju misao.

- Oh - odgovorio je on - to su osuđeni kriminalci...

svojina države, pretpostavljam. Ipak, i oni moraju da budu
hranjeni i oblačeni...

Nisam rekla ništa; ubogi jadnici koje sam videla nosili su

prljavo parče tkanine oko kukova a rebra su im štrčala u
koščatim lukovima. - To je još jedan znak progresa - rekao je. -
Neka druga zemlja, manje humana, pogubila bi teške
prestupnike bez milosti...

- A Rim ih upreže u posao - rekla sam zamišljeno. - Da,

progres. Shvatam.

Pogledao me je oštro, ali nije rekao ništa. Nisam nastavila

svoju misao; on i tako ne bi mogao da gleda na stvari mojim
očima, nijedan Rimljanin to ne bi mogao. Sem toga, nisam
želela da se svađam s njim; to nipošto!

Teško nam je polazilo za rukom da ostanemo sami, mada

smo uspevali, uz Irinu pomoć; nju je uzbuđivala moja ljubavna
pustolovina, a znala sam da mi je odana na život i smrt. Kasno
noću, kad bi svi ukućani zaspali, ona mu je otvarala vrata moje
spavaće sobe i ostajala budna na straži, kao istinski vojnik
ljubavi. Mada smo se ljubili i milovali sve do pred zoru - svi
izrazi ljubavne nežnosti davane od tela telu - ja sam ipak uspela
da sačuvam moje devičanstvo. Čak i kod neke ropkinje ono
podiže cenu; kod devojke visokog roda to je neprocenjivo
preimućstvo pri sklapanju pogodbe; a za jednu kraljicu još i
više. To je jedno oružje. On je to shvatao isto tako dobro kao i
ja: njegova politička oštroumnost bila je gotovo ravna mojoj.
Govorili smo o braku između nas - hladno, posle noćnih
omađijanosti. Smatrala sam da bismo se dobro slagali i
predstavljali prikladan par; njegovo rodoslovlje, mada ne
kraljevsko, bilo je, doista, isto toliko plemenito koliko i moje
sopstveno. Rekao mi je, izgledajući mudriji nego što je to
priličilo njegovoj mladosti, da sve zavisi od ishoda građanskog
sukoba u Rimu. Ako njegov otac pobedi - a videla sam da u to
nije bio ni izdaleka onako siguran kako je govorio u početku -
to bi se moglo udesiti; Pompej ne bi imao ništa protiv da
njegov sin sedi na dvostrukom prestolu Egipta - a i ko bi imao?
Što se tiče mene, taj savez bi učvrstio moj položaj u odnosu na
moju braću i sestre i njihove miljenike. Ni Rim ne bi imao ništa
protiv takvog ishoda; taj grad naprosto žudi da nešto obožava.
Republika mu u tom pogledu baš ne ide na ruku; ljudi u masi
vole da se klanjaju pred nekim likom; a sada jadni Rimljani
nemaju ništa sem zlatnih orlova svojih legija!

Nismo kovali nikakvu zaveru, Neo i ja, mada smo kasnije

bili optuženi zbog toga; maštali smo, to je sve. I voleli smo se.
Ili sam bar ja volela. On je bio prvi muškarac čije sam ruke i
usne upoznala; prvo muško telo, vitko i čvrsto, koje sam
osetila, puno žudnje, pored mog sopstvenog. Nikada mi nije
izlazio iz misli, moj Neo, u tim danima. Negde, duboko u meni,
on je uvek bio prisutan, kao milost koju mi je podario neki bog,
tako da sam znala da istinski živim. Ponekad, s vremena na
vreme, ja to još uvek osećam - nakon toliko mnogo godina.

Završilo se brzo, suviše brzo. Vladala je žurba, jer se rat

zakuvavao, a trupe i brodovi bili su neophodni. Rekli smo
jedno drugom zbogom tajno, noć pre toga, sa po jednim
poljupcem između svake prekinute reči.

On mi je dao na znanje da su Gabinijeve legije sada

moje. - Dali su mi svoju časnu rimljansku reč - rekao mi je, i ja
se nisam nasmejala, njemu za ljubav. - Ako ti bude potrebno,
pokaži im ovo... i oni će krenuti za tobom. - Stavio mi je u šaku
jedan mali medaljon, nekakvu neuglednu stvarčicu, od nekog
ulubljenog metala, gvožđa možda; na njoj je bio ugraviran
orao, nevešto kao škrabotina nekog deteta, i reči na nekom
jeziku koji nisam znala. - To je jedan od najstarijih simbola
rimske države - rekao je. - Ni oni ne umeju da čitaju etrurski -
ali svi će ovo raspoznati. Ti ćeš imati armiju kad ja odem. Tvoj
čovek se zove Malbije... on je kapetan nad stotinom ljudi.
Nastoj da ovo dođe u njegove ruke... obećaj mi. - Klimnula
sam glavom, ali nisam znala da li će mi medaljon ikada
ustrebati.

Posmatrala sam ga dok je odlazio sutradan izjutra,

morem, kao što je i došao. Stajala sam pored moje male braće,
i moje odrasle sestre, i mile Irc: stajala sam uspravna i visoka
kao neka statua. Naučila sam kako se treba ponašati. On je bio
u punom oklopu, ponosit, i sunce ga je milovalo kao što je to i
ranije činilo.
 Posmatrala sam dok je svih pedeset brodova diglo kotve,
svaki sa svojim sopstvenim pozdravom što zaglušuje uši.
Njegov je bio poslednji, i već je i podne stiglo uveliko, baš kao
što je to bilo i onog prvog dana kad sam ga ugledala kroz
poderotinu na šatoru. Blještao je zlatnim sjajem, čak i kad su
jedra brodova iščezla, žiška svetlosti, kao dnevna zvezda.
Držala sam oči širom otvorene i nisam im dozvolila da se
ovlaže. Nikada ga više nisam videla.
 9
SLEDEĆE GODINE NAPUNILA SAM DVADESET
PRVU i bila načinjena boginjom, odistinski. Nema u toj misli
ničeg radosnog; gola nužnost naterala je grabežljivu vlastelu
Aleksandrije da pospeši taj čin. Jer žetve plodnog Egipta
omanule su, katastrofalno. Oni su okrivljavali mene da sam
dala Neu sve naše rezervno žito za transportne brodove
njegovih trupa. Ali, naravno, nesreća koja je zadesila zemlju
nije imala nikakve veze s tim.

Egipat je bogat iz jednog jedinog razloga: Nila. Ta reka,

svake godine, na neki tajanstven način narasla i poplavljuje
zemlju oko sebe. Ono šta bi bilo pustinja postaje raj, i sve
stvari rastu u izobilju, nesputano. Nekih godina reka naraste za
čitavih desetak metara - ali nikada dokle seže pamćenje manje
od sedam. Zapazila sam blago opadanje tokom svake od
prethodnih nekoliko godina, kad bi mi sveštenici iz hramova
duž Nila podnosili svoje izveštaje. Te godine zabeležen je
porast Nila od samo dva i po metra; to je bilo isto kao da
uopšte nije ni porastao! Zemlja je bila suva kao kost; narod je
gladovao i umirao; glad je harala duž obala; u plitkom blatu
koje je oivičavalo reku viđali su se skeleti goveda, antilopa i
ljudi, čisto oglodani od strane orlušina.

Sazvala sam savet; došli su mi sveštenici Nila, klanjajući

se duboko. Njihov govornik, jedan časni starina, tanak kao
neka od nilskih kostiju iz te godine ali sa crnim gorućim očima
na smeđem svetom licu, obavestio me je da je sveti bik Nila
umro, i da ga reka oplakuje i da se neće dići sve dok drugi bog
ne bude ustoličen. Oni su već izabrali naslednka, jednog belog
bika, rođenog u Hermontu, u gornjem Egiptu. U toj životinji
živela je duša sunca-boga, Amon-Ra; sve dok ja, kao živa
Isida, Majka-bog, ne sprovedem mog novog sina (bika) barkom
do njegovog svetog hrama. Nil neće porasti.

Nisam se osmehnula; ja nisam budala. Pognula sam

glavu za trenutak; onda sam progovorila, na staroegipatskom
jeziku, kojeg se nijedan od ptolemejskih vladara sem mene nije
potrudio da nauči; videla sam da me on poštuje zbog toga,
drevni starina. A i trebalo je da me poštuje; bio je to težak
jezik.

Rekla sam da se moram posavetovati sa mojim mužem,

Ozirisom. Blage, goruće oči nasmešile su se. Zaključio je da se
to odnosi na mog brata-kralja, jadnog Miša. Ali, naravno,
Aleksandar je bio taj na koga sam ja mislila.

Otišla sam do njegovog groba sama, ostavivši moju

galsku stražu ispred vrata koja su vodila u podrum. Nisam
gajila nadu da će mi pokojnik dati neki znak; kao što sam već
rekla, ja nisam budala. Ali bilo mi je potrebno vreme. Bila mi
je potrebna samoća, koju nijedan vladar ne može da ima ako
nije veoma domišljat. Ostala sam više od jedan sat, u tišini koju
je narušavalo samo moje sopstveno disanje, i zurila u ono tiho
lice iza alabastera, toliko slično mome. Tada sam donela svoju
odluku: bila je ispravna i bila je neispravna, kao što je to već
slučaj sa svim smrtnim odlukama.

Bila sam Grkinja, sa svom urođenom inteligencijom i

razumnošću te velike rase ljudi; ideja da personificiram majku
jednog bika, ma koliko nevina i sveta, izgledala mi je odvratna.
Ali bila sam kraljica tog naroda, i bila sam mu potrebna, i to na
njegov sopstveni način, inače ne bih mogla da mu pomognem.
Odlučila sam zato da učinim tu stvar, da stavim na sebe odeću
starog Egipta, nošnju boginje, ne gubeći iz vida činjenicu da
sam ja bila bezmalo jedina Grkinja dovoljno vitka da izgledam
dobro u tim oskudnim, prozirnim slojevima boje za
premazivanje zidova, dovoljno devičanska da razgolitim svoje
grudi, i dovoljno izrazitih crta lica da ne budem izgubljena
ispod teške ceremonijalne vlasulje. Pokazaću sebe onima od
mojih podanika koje do tada još nisam upoznala; biću bolji
vladar od svih ranijih vladara naše dinastije; čitav Egipat će biti
moj!

Moje ostale misli bile su misli o politici, bez kojih

nijedna kraljica nikada ne može da bude. Nisam mogla da
uzmem sa sobom Miša, kao Ozirisa; ovo je bila stvar između
bika-boga i njegove majke. Kao i Neo, znala sam da je Miš bio
moj najbolji talac za sigurnost. Mogla sam da povedem moje
galske stražare, jer ne bi bilo teško uveriti sveštenike da su to
moji lični robovi. Mogla sam, isto tako, povesti sve moje grčke
dvorkinje visokog roda; nema sumnje, one bi, uzete zajedno, sa
svojim moćnim porodičnim zaleđem, poslužite isto tako dobro
kao i onaj jedan talac koga nisam mogla imati. Ovo je bio
ženski obred, shvatate; to mi je stvaralo problem. Apolodor je
mogao da pođe, jer je bio dokazani neženja. I Iru ću povesti,
razume se. A povešću isto tako - i tu sam se trijumfalno
osmehnula - moju sestru Arsinoju; bez nje, Ganimed je bio
nemoćan da naškodi meni i mome kraljevstvu. Sem toga, znala
sam da mogu računati na njega da će jednim okom motriti na
svoje moćne suparnike, Potinijevu stranku. Oni će neutralisati
jedan drugog. I tako sam odlučila da pođem.

Na staroegipatskom sam obavestila sveštenike. Suze su

potekle niz njihova mršava smeđa lica. - Egipat je spašen! -
uzvikivali su tiho. - Egipat je spašen za sledećih hiljadu
godina!
 Krenuli smo uz reku našim sopstvenim čamcima koje je
vukla galija; nije trajalo dugo, ali svaki dan bio je vreliji od
prethodnog, i svaki dan je oduzimao još malo života iz naših
jadnih, u Aleksandriji odnegovanih tela. Pitala sam se, zaista,
kako su ti ljudi, moji podanici, uopšte preživeli. Sunce je bilo
nemilosrdno, tamnosmeđa voda Nila odražavala ga je sa
jarosnom žestinom; povremeno sam pomišljala da bih mogla
umreti, mada smo ležali pod šatorskim platnima a lepeze se
pokretale iznad nas preko čitavog dana. Noću je hladnoća
skakala na nas kao divlja zver, pa smo se uvijali u krzna lavova
i leoparda; ovo je zaista zemlja kontrasta, moj Egipat.

U Hermontu sam zvanično bila predstavljena mome sinu,

belom biku; zvao se Bukis, ritualno ime koje je prelazilo s
kolena na koleno njegovog soja. Bio je mlad, imao je duge i
tanke noge, ali rogovi su već počeli da mu niču, i imao je jedno
zlo oko, oivičeno crvenilom, koje se stalno kotrljalo. Bilo mi je
dato uputstvo da mu pružim na poljubac moju ruku, namazanu
sa malo meda. Možda je med afrodizijak za bikovsku sortu, a
možda mu se dopao moj miris, jer je pokušao da me siluje. Ali
stigao je samo do moje noge, pre nego što su ga čuvari otrgnuli
ustranu; rikao je tužno. Međutim, sveštenici hramova i vernici
počeli su da uzvikuju tihim, gugutavim glasovima sa svih
strana: oni su to smatrali za dobar predznak.

Putovali smo barkama uz Nil do Tebe, gde će moj sveti

sin odživeli svoje dane. Išlo je sporo, tako sporo; bilo nas je
ukupno četrdeset barki, napunjenih hermontskim i tebanskim
velikodostojnicima, kao i nekolicinom iz Kaira. Moja je bila
kraljevska barka, stara preko hiljadu godina, a i izgledala je
tako, pod svojom zlatnom bojom. Morala sam da stojim
čitavim putem: to je drevni običaj; uz to, sada nije bilo
nikakvog platnenog krova. Bila sam debelo premazana bojom,
tako da nisam izgorela na suncu, a moja crna vlasulja bila je
dovoljno masivna da zaštiti mozak ispod sebe. Sagradili su
jednu napravu, nešto slično blago nagnutoj dasci, na koju sam
se oslanjala, inače ne bih sve to izdržala. I to je bio već uhodani
ritual, tako da nisam bila jedini smrtnik među mrtvim
besmrtnicima koji su pre mene kretali na ovakvo putovanje.

Biku su bile čvrsto sapete sve četiri noge, a možda je bio

i drogiran, jer nijedanput nije okrenuo glavu ili svoje bludne
misli prema meni. Možda je droga olabavila njegovu utrobu, ili
je imao gliste, kao što to ponekad biva sa mladim životinjama;
stalno je praznio creva. Mada sam čula Iru, negde iza sebe,
kako se kikoće, niko drugi, izgleda, nije to primećivao, a
robovi su ćutke odstranjivali lopatama nečistoću i bacali je
preko ograde u Nil. Moji Gali i Germani klečali su iza mene; i
oni su bili tiho uveseljeni i ponavljali su jednu reč uvek iznova,
prigušenim glasovima. Bila je to kratka reč, i niko drugi je nije
razumeo, uostalom, sem mene; ne znam kako se piše, ali zvuči
nekako kao »balega«. Znala sam šta znači, dabome, ali sam
sačuvala ozbiljno lice, jer sam morala. Međutim, smrad je bio
nepodnošljiv, na onoj vrućini.

Izgledala sam lepo, nema sumnje; bila sam bezmalo

naga, i Aleksandrija bi se užasnuli da su me videli, ali ovde se
to očekivalo i zato nisam osećala nikakav stid. Ira je bila isto
tako lepa, dabome, a i neke od mojih ostalih pratilja, ali sve su
one klečale pognutih glava pa ih niko nije gledao. Arsinoja je
bila slabije sreće, zato što je predebela, i za rimski i za
orijentalni ukus; pomislila sam na nju sa zlobom u dva ili tri
maha, jer je dug boravak na čamcu bio gnjavažu, nema zbora.

Moji podanici, felasi i njihove žene i mališani, svrstali su

se duž reke, načičkani kao crne muve. Bilo mi je zabranjeno da
okrećem glavu, ali sam ipak ispod zelenog antimona mojih
očnih kapaka bacala kradomične poglede s jedne strane na
drugu, posmatrajući ih. Zevse, bili su mršavi, tako mršavi!
Svaka kost se jasno pokazivala a glave su im izgledale
prevelike, kao glave beba; srce mi je plakalo zbog njih, jer sam
ih osećala kao moje rođene. Dala sam sebi zavet da oni nikada
više neće tako patiti dok ja budem kraljevala; i uspela sam da
ga održim, ili gotovo uspela.

Oni su fin i krasan narod, bez obzira na njihov izgladneli

izgled. Mislila sam da su slike na starim zidovima jedna
idealizacija, ali nisu bile. Videla sam, tamo na obalama Nila,
ona široka vedra čela, zategnute jagodične kosti, i usne kao
čvrsti mali jastučići; boja zlatnosmeđa, kao uglačano drvo. Oni
su niskog rasta, kao desetogodišnjaci među Grcima, a ljupkost
živi u njima kao što živi u cveću.

Zavolela sam te ljude, zbog njihove lepote i njihove

drevne mudrosti; i oni su zavoleli mene, zato što sam imala na
sebi nošnju njihove boginje i umela da govorim njihov jezik i
čitam i pišem njihovo slikovno pismo. Pre no što sam otišla od
njih, nakon što je ceremonija bila završena i bik-bog ustoličen
na svoj presto, stari sveštenik došao mi je sa jednim znamenom
sličnim onome kojeg mi je Neo dao; bio je to jedan dragulj,
optočen zlatom, ali sada potamneo od starosti. Rekao mi je
svojim slabašnim glasom da će mi, kada ga pokažem bilo kome
od mojih egipatskih podanika, svejedno gde i kada, oni pružiti
pomoć kad mi ova bude potrebna. Bilo je tačno to što je rekao,
i ja sam ga koristila više puta. Nikada me nije izneverio.
 10
NISAM BILA U GORNJEM EGIPTU više od mesec
dana, ali sam, na neki čudan i tanan način, osetila izvesnu
promenu u Aleksandriji. U prvi mah pripisala sam to klimi,
tako savršenoj i prijatnoj posle mrtve, suncem spržene doline
Nila, ili ljudima, tako raznovrsnim, tako raskošno odevenim,
tako spokojnim sa svojim uljem i medom i žitom. Ali nije bilo
to posredi; postojalo je jedno osećanje napetosti, neka vrsta
svetlucanja unutar zidova Palate, kao što to čovek ponekad
oseća pre no što će se provaliti nevreme.

Ira to nije zapažala, mada se žalila na nedostatak robova

u kući. - Oh, u redu - rekla sam - kad mačke nisu u kući, miševi
se igraju... - Bila je to stara izreka koju je izmislila neka
zamlata. Hesiod možda, ali sam znala da ona nije predstavljala
pravi odgovor. Jer ono što je Ira rekla bilo je tačno; jedva da je
bilo dovoljno robova koji bi nas podvorili, tako da je vladala
bezmalo ista situacija kao za života mog oca. Jedina
zabrinjavajuća stvar, po mome mišljenju, bila je ta što Ksenon,
verna crna senka još iz mojih detinjih dana, nije mogao da bude
pronađen.

- Robovi ponekad beže iz kuće - rekao je Apolodor, ta

blaga duša.

- Ali ne i Ksenon - odgovorila sam, odmahujući glavom.

- On me je voleo. - Propitkivala sam svakoga i slala
poslužitelje širom čitavog grada, u sve stranačke četvrti, ali
nisu naišli ni na kakav trag. Arsinoja je slegnula ramenima. -
Pa on je samo jedan običan crni rob - rekla je.
 Onda je sa mržnjom uperila u mene svoje velike crne oči
- To je tvoja greška - prosiktala je. - Nešto nije u redu. i ja
osećam... To je tvoja greška što si išla... da budeš obožavana.
Tvoja greška što si mene povela... O, Zevse, šta da radim.
Potinijeve oči... - Zadrhtala je, i počela da plače i da krši ruke.

Ja nisam zapazila Potinijeve oči, i počela sam da je

drmusam.

- Šta je sa Potinijevim očima? Šta ti to znaš?

- Ništa - cvilela je ona. - To je samo osećanje...

- E pa, i ja sam imala to osećanje, i zato sam prestala da

je drmusam i rekla sam surovo: - Idi i pitaj tvog ljubavnika.
Pitaj Ganimeda.

Računam da je to učinila, ali događaji su se razvijali tako

brzo da nikada nisam čule odgovor, niti sam mislila na nju i
njenog miljenika; koliko ja znam, njih dvoje su možda iščezli
tog istog dana.

Meni su Potinijeve oči izgledale kao obično, potuljene i

zle. A što se tiče Miša, on je imao izgled mačke i izveštačen,
medeno-sladak način ophođenja, što uopšte nije naličilo na
njega; ljubio me je u obraz i nazivao maznim imenima.

Pozvala sam Teodota, jer mada mu nisam verovala, on je

uvek bio učtiv. - Gde je sva ta posluga? - upitala sam.

- Oh, draga gospođo, - odgovorio je on, dok su mu

reumatične oči izgledale ozbiljne - morali smo ih poslati da
nabavljaju i nose za armiju...
 - Armiju?

- Ahiline trupe su raspoređene duž morske obale, a

čuvaju i gradske kapije.

- Šta... zar je rat uzeo nepovoljan tok? Jesmo li mi

upleteni? Zašto nisam bila obaveštena. - Postajala sam besna.

- Cezar je na maršu, draga gospođo.

- Ali, on neće doći ovamo, glupane! - povikala sam. - On

je na maršu prema Pompeju. Svi to znaju! Oni će se verovatno
tući kod Farsale... pola sveta odavde!

Slegnuo je ramenima. - Pa, draga gospođo, nikad se ne

zna. Mi moramo biti spremni na sve...

Na sve, mislila sam. Glava mi je zvrjala, kuckala,

sračunavala, sabirala. Videla sam da ga je zastrašio izgled mog
lica, i osmehivala sam se tiho u sebi. Zurila sam u njega za
trenutak, a onda sam prasnula. - A Ksenon? Jesu li i Ksenona
dali armiji? On je čovek iz dvora, moj sopstveni, i nema
nikakve veze sa državom.

Vilica mu je zadrhta i okretao je glavu s jedne strane na

drugu, brzo. - Ne znam ništa o Ksenonu... ništa! - Ponovo sam
zarila pogled u njega, i videla da on zaista ništa nije znao.
Premerila sam ga, hladno, dok su se graške znoja polako
formirale i tekle niz njegovo lice.

Onda sam, najzad, progovorila. - Mogla bih te osuditi na

smrt. Ja sam kraljica, i još uvek ih ovde ima dovoljno da izvrše
moju naredbu. - To zapravo nije bilo tačno, razume se, ali on
nije imao dovoljno muškosti da mi odgovori, i strah je bio
ispisan na njegovom mršavom starom licu. - Ipak, poštedeću te
zbog tvojih poodmakli godina. Ali sklanjaj mi se s očiju počev
od današnjeg dana. - Povukao se unatraške iz mog prisustva.
Dobro sam se osećala. Ali, ispod tog osećanja, znala sam da mi
preti smrtna opasnost - od nečega.

Jednog ranog jutra, dva moja Gala pronašla su Ksenona,

iza jedne malo korišćene kapije naših dvorskih vrtova; bio je
bačen tamo, da živi ili da umre. I zaista, kad su ga doneli kod
mene, nisam mogla shvatiti kako je uopšte mogao da preživi,
jer su ga tako surovo mučili. Bilo mi je jasno da je to
Potinijevo ili Ahilino delo, i proklinjala sam sebe Što ga nisam
povela sa sobom. Po starim zakonima, svedočenje roba može
da bude iznuđeno mučenjem; Ksenon je bio intiman član dvora
kao i svi oni koji su se nalazili u mojoj blizini, i trebalo je da
mislim na to.

Nisam pobliže upoznata sa oruđima za mučenje; bez

obzira na sve naše mane, dinastija Ptolemeja nije praktikovala
takva zverstva. Imao je duboke izgoretine po čitavom telu koje
su krvarile, a zglobovi su mu bili strahovito otečeni i modri;
jedno stopalo bilo je smrskano u kašastu masu. Poslala sam po
lekare; kad su ga celog nežno ispipali, rekli su da mu kosti nisu
polomljene, ali da je uništen dobar deo mišićnog tkiva; mogao
je ostati sakat. Prineli su neki žestok napitak njegovim usnama
da ga malo razdrmaju; jezik mu je bio odsečen! Do tada sam
bila smirena, mada mi se utroba grčila; suda sam briznula u
gorak plač.

Jadni Ksenon! Mora da je imao Herkulovu snagu, jer se

uspravio i, ožalošćen mojim plačom, načinio rukom nekoliko
slabašnih pokreta u vazduhu. Zagledala sam se napregnuto;
naravno! Tražio je pisaljku ili pero; naučili su ga da piše,
davno, kad je bilo uočeno da ima inteligenciju iznad prosečne.
I tako su ti zverski mučitelji nizašta urnisali jedno ljudsko biće;
jer iako bez jezika, on je mogao da nam kaže sve.

Prve reči koje je napisao - žalosne švrake, zbog njegove

velike iscrpljenosti - bile su: »Ne jedite ništa neokušano...«.
Koža na mojoj lobanji ispod kose hladno se naježila; oni su
nameravali da me otruju!

- On sada mora da se odmori - rekao je lekar Dioskorid -

jer inače možda uopšte neće uspeti da se izvuče... nekoliko
časova, i onda će biti dovoljno snažan da sve napiše.

Ksenon je spavao nemirno, ali je disao dobro; dali su mu

nerazvodnjen sok od maka. Oprali su mu mnogobrojne rane i
na njih stavili lekovite balsame, a njegove natečene delove
obavili snegom sa planina vrednijim od zlatu. Dioskorid se
lično starao o jadnom smrskanom stopalu, postupajući s njim
kao da je ilovača, i uobličio ga je ponovo u stopalo, a zatim
obavio pravom ilovačom, koju je učvrstio žicom; ona je trebalo
da predstavlja neku vrstu kalupa i da održi stopalo na
njegovom mestu. - Moraće ovo da nosi jednu ili dve sedmice -
rekao je, dok je radio. - Onda će, verujem, to biti stopalo kojim
će moći ponovo da se služi, uz sasvim malo hramanja. - Zbilja,
naši aleksandrijski lekari mogu da čine čuda! Naravno, Ksenon
nikada više neće moći da govori; to je van moći svake do sada
naučene veštine.

Kad se probudio, bio je uveliko osvežen; dali su mu

čorbu od mesa i komadiće hleba omekšane u vinu. Na jednoj
voštanoj pločici napisao nam je sve. Nije opisao svoje
mučitelje; bio je velikodušan. Zakleo se, međutim, svojim
sopstvenim čudnim bogovima da im nije ništa rekao. »Ne iz
junaštva«, zapisao je, »nego zato što ništa nisam ni znao.
Nisam znao ni za kakve zavere«. Ali ja mislim, zaista, da bi
većina ljudi, a ne samo robovi, izbrbljala bilo šta što bi im palo
na um samo da izbegnu mučenje.

- Ti jesi hrabar, Ksenone - rekla sam. - Hrabar kao neki

kralj... - Nagoveštaj osmeha zatitrao je na njegovim otečenim
usnama; možda je on i bio kralj u svojoj sopstvenoj zajednici,
kad su ga uhvatili i prodali u ropstvo. A možda i nije; ima ljudi
koji su po svojoj prirodi vladari a nikada ne vide presto.

Bili su to Ahilini ljudi koji su ga uhvatili i bacili u

podrum, okovanog lancima, a Potinije je bio taj koji ga je
ispitivao, iz dana u dan. - Ko je vršio mučenje? - pitala sam.
Ali on je odmahivao glavom i nije hteo to da napiše. Ne mari,
mislila sam, svi su oni u tome učestvovali, i umreće zbog toga,
sva trojica, kad dođe vreme; zaklela sam se na to sama sebi.

Ispitivali su ga na kasarnskom latinskom, ali među

sobom su razgovarali na grčkom, o svojim zaverama i
planerima, o tome kako će se otarasiti mene i postaviti na
presto Miša, kojim su mogli da manipulišu. Mislili su da
Ksenon ne zna grčki, ali on mora da se odao nekim pokretom
svojih očiju, ili je uzviknuo u bolu neku grčku reč, pa su mu
zato odsekli jezik. Prirodno, nisu mogli znati da on ume da
piše.

Nije znao kada oni nameravaju da me se otarase, ili

kojom otrovanom hranom, ali sredstvo će biti otrov, i to neka
vrsta koja će učiniti da sve izgleda kao prirodna smrt. - Bežite,
gospođo... i to brzo. I dajte da se svaka hrana i piće okušaju pre
no što ih dodirnete...

Bilo je to strašno vreme, jer nisam mogla naprosto

pobeći, glavom bez obzira; morala sam da planiram svaki svoj
korak. Opasnost od trovanja bila je veoma realna; u tom
pogledu nije postojala nikakva sumnja. Dioskorid je predložio
da proveravamo našu hranu na nekom robu, ali ja sam bila
užasnuta i nisam htela ni da čujem za to. - Ima teških zločinaca
koji su osuđeni na smrt i čekaju pogubljenje u tamnicama -
rekao je Apolodor. - Za njih bi to bilo ubistvo iz milosrđa u
poređenju sa onim šta mogu očekivati od sudske pravde. - Ali
do njih nismo mogli doći, jer su zatvore čuvali Ahilini ljudi.

- Zar ne možemo da upotrebimo neku životinju? - rekla

sam. - Nekog psa, možda?

Dioskorid je protrljao bradu i zamislio se. - Doza je

drugačija, ali ako pas umre... da, svakako bismo to mogli
pripisati otrovu. U redu, tako ćemo postupiti.

Jedan od Gala, po imenu Longin, doneo je sopstvenog

psa ljubimca, jedno pegavo stvorenje sa uzanom glavom i
tužnim, inteligentnim očima; kroz suze sam mu zahvalila na
njegovoj odanosti. Što se tiče nas ostalih, trudili smo se da ne
zapažamo prisustvo psa, pa čak da ne zapamtimo ni njegovo
ime, jer nismo želeli da ga zavolimo.

U međuvremenu smo napregnuto mozgali. Odlučila sam

da krenem u Siriju, jer sam smatrala da mi Bibulije duguje
utočište, s obzirom da sam privela pravdi ubice njegova dva
sina. Napisala sam mu i zapečatila pismo i potajno poslala
jednog od naših najbržih glasnika; jedan čovek uvek može da
se provuče kroz straže. Znali smo da je uspeo da se probije:
jedan feničanski trgovac doneo nam je vest, pod izgovorom da
nam nudi svoju robu. Ispričao mi je, isto tako, da su u svim
stranačkim četvrtima ljudi na mojoj strani i da se već sada
regrutuju mladi ljudi koji će me pratiti u Siriju.

To me je navelo na razmišljanje i osokolilo me. Ponovo

ću prikupiti armiju za sebe i boriti se; neću se odreći svoga
kraljevstva. Poslala sam Gala Longina u Gabinijeve kasarne, sa
drevnim rimskim talismanom kojeg mi je dao Neo; ako ikada,
sada je bilo vreme da ga upotrebim. Ubrzo sam dobila poruku
da će i oni krenuti za mnom, pet stotina uvežbanih legionara.

Jadni pas je umro u grčevima: dala sam mu jednu dagnju

s mog tanjira; dagnje su bile moje omiljeno jelo, i neprijatelj se
pokazao kao lukav, jer gotovo ih nikada nisam propuštala. Bilo
je, dakle, vreme; morali smo da napustimo dvor.

Apolodor je znao za jedan put, koji je vodio kroz

Aleksandrovu grobnicu, i uveravao me je da za taj prolaz ne
zna niko drugi osim njega i jednog sveštenika, koji je umro
godinu dana pre toga. Vodio je ispod zemlje, popreko kroz
grad, i izbijao na obalu jezera Marjut. Pokazao je to mesto
Neovom čoveku; uzdala sam se da možemo imati poverenja u
njega. Rekao je da će nam oni dati jedan dan prednosti i zatim
krenuti, svih pet stotina; srešćemo se odmah iza sirijske
granice. Sa malo sreće, niko neće zapaziti naše odsustvo dok ne
odmaknemo dovoljno daleko.

Moje dvorkinje su plakale kad su videle da odlazim;

nisam mogla povesti sve te nežne devojke visokog roda u
vojnički logor. Sem toga, poučila sam ih da razglase kako sam
bolesna; Potinije će misliti da to otrov deluje i čekaće moj kraj,
ništa ne sumnjajući. Iru sam povela sa sobom. Nisam mogla
biti bez ikakvog društva među svim onim vojnicima: uz to, kad
se otkrije da sam iščezla, oni bi je po svoj prilici ubili ako bi
ostala u dvoru. Nisam volela moju sestru Arsinoju. ali joj
nisam želela smrt, i poslala sam ljude da je traže; međutim,
nisu uspeli da pronađu ni nju ni njenog ljubavnika.

Što se tiče ostatka naše male družine, nju su sačinjavali

Apolodor, Dioskorid, Longin i moji Gali i Germani, jedno tuce
ljudi; dvojica stražara nosila su Ksenona na nosiljci, jer je još
uvek bio slab i imao stopalo obmotano teškom glinom. On će
usporiti naše putovanje, ali nipošto ga ne bih ostavila iza sebe.

Ira i ja smo nosile mladićke tunike i tamne vojničke

ogrtače sa kapuljačom; nosile smo i kratke mačeve, mada
nijedna od nas nije imala pojma o tome kako se oni koriste.

Zastala sam za trenutak kod alabastemog kovčega u

kome se nalazio Aleksandar Veliki. Pokušavala sam da
pročitam nešto na njegovom licu, ali ono mi nije ništa govorilo.
Brzo sam se sagnula i spustila poljubac na hladno staklo koje je
pokrivalo njegovu glavu. Moj dah se zamaglio iznad njega za
jedan kratkotrajan trenutak, a onda iščezao. Pognula sam se i
prošla kroz tajna mala vrata i zatvorila ih iza sebe. Hodnik kroz
koji smo išli bio je u gustoj tami; žiška svetlosti u
Apolodorovoj ruci pokazivala nam je put, i držali smo se za
ruke da ostanemo zajedno. Čitavim tim mračnim i vijugavim
putem, gureći se i mileći, intenzivno sam zamišljala
Aleksandrovo lice, sreće radi. Oduvek sam u njemu videla moj
talisman, moju sudbinu. Molila sam mu se, jer, doista, nisam
imala drugog boga.
 11
NEĆU SE ZADRŽAVATI NA BEKSTVU u Siriju; bio
je to košmar koji bih najradije zaboravila - izuzimajući veliku
odanost mojih podanika. Na jezeru Marjut čekala nas je jedna
mala grupa Feničana; dežurali su tu svake noći otkako su
saznali za opasnost u kojoj sam se nalazila. Imali su brze konje
za nas, a i namirnice; dvadeset dva mlada čoveka, na konjima i
naoružani, pridružili su nam se uz put, očiju blistavih u
iščekivanju bitke.

U Eleusini, tom svetom mestu, bilo ih je još, dvostruko

veći broj, među njima i nekolicina Egipćana. Poslala sam
jednog od njih uz Nil, gde sam bila državnim poslom ne baš
tako davno; krenuo je nerado, jer nije želeo ništa da propusti.
Rekla sam mu da je njegova misija od najveće važnosti za sve
nas, jer je nosio onaj znamen u vidu dragulja koji će mi doneti
nove pristalice. - Sve zavisi od tebe, moj prijatelju - rekla sam.
- Budi oprezan... ništa ne rizikuj. Moraš se probiti. To je za
Egipat.

- Za Egipat - ponovio je on, pun strahopoštovanja;

kleknuo je i poljubio mi ruku.

Stalno sam osećala strah: strah da moj glasnik nije uspeo

da se probije do Bibulija, strah da mu Bibulije neće posvetiti
dovoljnu pažnju, i da će nam uskratiti ulazak u Siriju. A sem
toga bili smo iznureni, tako iznureni. Ja nikada nisam na konju
prevaljivala duže komade puta; niko od nas nije, zapravo. Kad
bismo zastali da se odmorimo i malo prezalogajimo, morali
smo da ležimo potrbuške, ječeći. I Ira i ja smo imale gadne
oderotine od sedla na unutrašnjoj strani butina, gde je meso
najnežnije, i bile crvene od sunca kao izgoreli rakovi, sa
usnama suvim i ispucalim. Pri svakom noćnom zastanku,
međutim, čekala nas je smena svežih konja; nikada nisam
saznala kako se vest o našem dolasku širila. A jednog od
poslednjih dana neki seljaci su nam doneli šešire sa širokim
obodima, ispletene od trave; bih su gotovo kao suncobrani

Sirijsku granicu označava niz niskih brežuljaka; opazili

smo ih iz daljine, a isto tako i dugu kolonu konjanika koji su
išli prema nama. Kad su nam se približili, videli smo da su i
ljudi i konji bili gizdavo opremljeni, a vođa je nosio pismo od
Bibulija, sa nalogom da nam poželi dobrodošlicu i isprati nas
preko granice. Došlo mi je da zaplačem od olakšanja i radosti.
Rimski varvari, bar neki od njih, imaju svoje neosporne vrline;
Bibulije mi je ravnom merom uzvraćao za ljubaznost koju sam
mu učinila.

Naredio je čak da se načini logor, sa dobrim šatorima,

konjima, hranom i vinom; s obzirom na to kakvi su inače
logori, naš je bio gotovo udoban, a smešten je pored jedne
rečice. U velikom šatoru koji sam delila sa Irom bilo je raznih
balsama i sapuna, svežeg platna i sandala; uz to, Bibulije nam
je poslao i nekoliko ropkinja da nas dvore.

Te devojke nisu znale ni grčki ni latinski, već su govorile

jednim dijalektom Istoka koji čak ni ja nisam mogla da pratim;
ali to i nije bilo osobito važno, jer su se uglavnom samo
kikotale. Nama su izgledale upola maloumne, ali kasnije sam
saznala da se kod sirijskog naroda to kikotanje mnogo ceni kao
crta ženstvenosti, i ono su bile obučavane da se tako ponašaju.
Sve su izgledale kao moja sestra Arsinoja, punašnih tela, sa
gusto ukovrdžanom crnom kosom i crnpurastom kožom. Imale
su malo odeće na sebi: samo kaiševe tkanine preko grudi i
bedara, ali su zato ovi bili iskićeni perlama i kolutićima: tanki
velovi pokrivali su im donji deo lica, a iznad toga su kolutale
njihove krupne kravlje oči, debelo namaznih kapaka i
uokvirene jednom crnom linijom da bi izgledale još krupnije.

Pripremile su nam kupke od prohladne vode iz rečice

koju su donele u velikim obojenim ćupovima, natočile vino i
iznele hranu. Međutim, posle tog prvog dana nikada ih više
nismo videli, sem iz daljine. Kružile su po logoru kao groznica,
spavajući sa svim vojnicima; pretpostavljam da im je to bilo
zabavnije.

Ali nisu nam mnogo nedostajale; nije nam teško padalo

da same dovlačimo vodu za kupanje i da češljamo svoju kosu,
a vojnici su nam donosili pečenu jaretinu i živad pečenu u
glini. Nismo jele sa muškarcima; u Siriji se to ne radi, objasnio
je Apolodor. Bile smo zahvalno za sirijsko gostoprimstvo, pa
nismo želele da kršimo njihove običaje. Ponekad je, međutim,
bilo samotno, naročito noću, dok bi vojnici pevali oko svojih
vatri; zvuci armije na počinku su lepi: kratke provale smeha i
zveketanje vinskih krčaga, neki konj koji tiho njišti, iznenadan
nalet povetarca koji udara o šatorska krila, i daleki krik nekog
divljeg stvorenja. A onda bi se tišina ponovo spuštala; hrkanje,
i šuškanje, i poslednji tanki cilik metala kad bi se neko
pokrenuo u snu. I, gledano iz šatora, sve redovi iza redova
vojnika, opruženih na tlu da bi spavali pod zvezdama, sa
blagom tamom koja diše svuda okolo. Uvek ću se sećati toga sa
ljubavlju, znajući da je to stvar koju većina žena nikada nije
videla ili čula za nju.

Danju nismo imali šta da radimo; čekali smo. Vojnici su

uvek bili zaposleni, popravljajući svoje pancire ili glačajući ih,
kujući konjske potkovice, podmazujući uljem svoje kožne
tunike, ili oštreći svoje mačeve. A novi regruti su pridolazili
gotovo svakog dana, iz svih delova mog kraljevstva, da bi
udružili svoju sudbinu s mojom; na kraju smo ih imali više od
pet hiljada. Mnogi su bili neuvežbani, iz sela duž Nila i
sirotinjskih četvrti gradova, ali svi su bili puni revnosti, voleći
me kao svoju kraljicu i mrzeći Potinija. Znali su da je on njihov
tlačitelj, koji ih je svojim surovim porezima doterao do tačke
gladovanja; bila sam im zahvalna što u svojoj bezazlenosti nisu
znali da je zapravo moj otac sve to započeo! Gledali su u mene
kao u svoju boginju koja će ih odvesti u bolji život i udovoljiti
njihovim potrebama. Zaklela sam se u sebi da ću to pokušati,
kad budem na vlasti.

Sa novim regrutima dolazile su i nove vesti, a i mi sami

smo imali svoje uhode. Trojka zlih savetnika postavila je
malog Miša na presto Egipta i upravljala u njegovo ime: čuli
smo strašne priče o odmazdi protiv onih dvorana koji su im se
suprotstavili; svakog dana su vršena pogubljenja. Grad
Aleksandrija bio je držan kao neki zatvor, svako kretanje bilo
je zabranjeno posle smiraja dana, pod pretnjom smrtne kazne.

Čuli smo, isto tako, da su se dvojica Rimljana. Pompej i

Cezar, najzad susreli na ravnici kod Farsala, kao što sam i
nagađala. Prekaljene legije Julija Cezara rasturile su
aristokratske trupe Pompejeve. a Pompej lično pobegao je
brodom na ostrvo Mitilenu. Od tog trenutka priča postaje zaista
jeziva, jer on nije tu ostao da vida svoje rane i prikuplja nove
ljude, nego je, u pratnji svoje žene Kornelije, produžio na
Kipar, a odatle jednom galijom u pravcu Egipta.
Pretpostavljam da se nadao da će dobiti pomoć od Ptolemeja,
mog brata, ili možda nije ni čuo za prevrat na dvoru. Kružili su
glasovi da je njegova flota uspela da se održi; verovatno je
nameravao da prikupi nove snage u Aleksandriji i još jednom
otpočne bitku za gospodstvo nad rimskim svetom.

Čim je njegov brod bio opažen sa obala našeg grada, ona

tri čoveka koji su upravljali u ime mog brata poslali su mu
poruku da mora sačekati dok oni promisle o tome šta treba da
urade. Verovatno su se plašili Cezarovog gneva u slučaju da
pruže podršku Pompeju; s druge strane, ako to ne učine, on je
mogao udružiti svoje snage s mojima. Ja sve to samo nagađam,
razume se, jer nisam bila prisutna. Ali čula sam kasnije da je
Teodot bio taj koji je odlučio o njegovoj sudbini, jer njegova
opaska izrečena tim povodom postala je slavna, odnosno
besramna, već prema tome kako je čovek uzme: »Mrtvi ljudi
ne mogu da ujedaju«. Pretpostavljam da je u svojoj izreci video
vrhunac duhovitosti; međutim, ona je samo svedočila o
njegovom inferiornom duhu, jer činjenica je da ni živi ljudi ne
ujedaju. Ljudi nisu psi.

Bilo kako bilo, njegov predlog - u stvari, smrtnu presudu

velikom Rimljaninu - odobrili su ostali, i poverili čitavu stvar
Ahili. Taj vojnik je pridobio za sebe dva rimska renegata koji
su ranije služili pod Pompejevom zastavom, Septimija i
Salvija. I tako su se njih trojica, sa nekolicinom poslužitelja,
otisnuli u jednom manjem brodu i krenuli ka Pompejevoj galiji.

Kad su se poravnali sa galijom, Septimije, tobože lojalan,

ustao je i vojnički pozdravio Pompeja, oslovljavajući ga
njegovom vojničkom titulom. Ahila ga je pozvao da pređe na
njihov brodić, govoreći da je voda u aleksandrijskom
pristaništu suviše plitka za galiju. Pompej je po svoj prilici
znao da to nije tačno, jer je pored obale uvek bio ukotvljen veći
broj galija. Kažu da ga je njegova žena molila da ne odlazi.
Možda je verovao dvojici Rimljana, ili se pomirio sa svojom
sudbinom; to ne možemo znati. Ali poljubio je Korneliju i
oprostio se od nje, a zatim prešao na manji brod, zajedno sa
dvojicom svojih centuriona, jednim slobodnjakom i jednim
robom.
 Ne mogu a da ne zamišljam sebe na Kornelijinom mestu.
Bio je septembar, i Nil je zamućivao vodu u pristaništu. U
kišnoj sezoni nebo je olovne boje i odražava se turobno na
smeđem moru. To je jedino vreme kada Aleksandrija izgleda
sumorno. Jadna žena je videla čitavu scenu užasa, naspram
pozadine koja kao da je bila stvorena za nju.

Brodić je dodirnuo obalu; Pompej je prihvatio ruku svog

slobodnjaka da lakše iskoči; Septimije, njegov sopstveni
vojnik, ubo ga je mačem s leđa. Pao je natrag u brodić, a Ahila
i Salvije isekli su ga na komade. Kad je Ahila digao uvis
odsečenu glavu, Kornelija je ispustila prodoran krik koji se čuo
sa obale. Međutim, ona nije bila budala, već je odmah izdala
naredbu da se diže sidro, i galija je ubrzo bila suviše daleko da
se krene u poteru za njom.

Obezglavljeno telo bilo je bačeno u vodu, a ubice su

odnele glavu u Palatu. Pompejev slobodnjak i rob, koji su živi
bačeni preko ograde, pronašli su Pompejevo telo i izvukli ga na
obalu. Prestravljena gomila se okupila i posmatrala ih kako
sakupljaju drvo, uglavnom naplavine s mora, da bi napravili
improvizovanu lomaču. Zatim su dvojica vernih slugu uvili
Pompejeve ostatke u svoje sopstvene toge i pripalili vatru.
Jadikovali su pored nje čitave noći, održavajući vatru i pevajući
pesme u slavu pokojnika. Niko ih nije kinjio, mada je u gomili,
kao i uvek, bilo Ahilinih vojnika; pretpostavljam da su im
izgledali suviše beznačajni da bi ih smatrali za neprijatelje.

Sledećeg jutra, jedan od Pompejevih generala, Lucije

Lentul, stigao je drugom galijom, dovodeći dve hiljade ljudi
koji su preostali posle poraza kod Farsala. Taj čovek je jedva
stupio nogom na obalu kad je, slično Pompeju, bio ubijen.
Njegovi ljudi, međutim, uspeli su da se domognu tela i vrate ga
natrag na galiju. Zatim su zaplovili prema Jadranskom moru,
gde je Pompejev sin, moj Neo, komandovao jednom manjom
flotom.

I tako, izračunavajući dane, pretpostavljam da je Neo

dobio vest o očevoj smrti otprilike u ono isto vreme kada sam
je i ja dobila. Nikada nisam upoznala Pompeja, ali sam ga
oplakivala, za ljubav njegovog sina.
 12
NEKOLIKO DANA POSLE POMPEJEVOG
TRAGIČNOG KRAJA, Julije Cezar je stigao u Aleksandriju;
to mora da je bilo otprilike drugog dana oktobra, kako sam ja
računala, jer vest mi je stigla sa izvesnim zakašnjenjem.

On je bio krenuo u poteru za Pompejem. Ukotvio se

podaleko od pristaništa, jer je imao sa sobom male snage,
i poslao je emisare na obalu da zatraže izručenje njegovog
neprijatelja. Koliko sam ja shvatila, trojica despota umalo se
nisu potukla među sobom oko toga ko će imati čast da izruči
Pompejevu glavu. Šta se desilo, to ne znam; možda su čak
vukli žreb radi toga! U svakom slučaju, svilasti Teodot je bio
taj koji se otisnuo do Cezarove galije, noseći Pompejevu glavu
i jedan prst na kome je bio njegov pečatni prsten. Mogu lepo da
zamislim staru budalu, koja je pocupkivali od nestrpljena u
čamcu, ohola i uštogljena u isti mah, držeći svoj jezivi trofej! A
mogu da zamislim i kako mu se vilica opustila kada se veliki
Cezar, sav užasnut, okrenuo od tog prizora, zario svoju glavu u
šake i glasno zaridao. Kad je plakanje bilo završeno, podigao je
glavu i povikao: »Beži mi s očiju, budalo i robe! I tornjaj se iz
Aleksandrije, i što dalje od Egipta, jer ću te goniti do smrti ako
te ikada ponovo vidim!«

Te reči je, očigledno, izmislio glasnik koji mi je doneo

vest, jer su imale prizvuk heroizma, lažan kao što je već
slučaj sa takvim rečima, ali u suštini Cezar je to i rekao. I
zaista, bilo je to poslednji put da je iko video Teodota u Egiptu.
Pretpostavljam, ipak, da se zadržao dovoljno dugo da upozori
ostalu dvojicu, jer ni oni nisu gubili vreme da poslušaju
Cezarovu naredbu.
 Taj pobednik, Cezar, nije napuštao svoju galiju, već je
naređenja izdavao preko glasnika. Izgleda da su bila izvršavana
do poslednjeg slova. Zatražio je da Pompejeva glavu, zajedno
sa prstom, bude časno sahranjena, blizu mora, u Nemezinom
gaju. Bilo je to ljupko i tiho mesto, s druge strane istočnih
zidina; meni to nije bilo poznato, ali Cezar je očigledno znao
naš grad, verovatno još iz dana pre mog rođenja. Nije mogao
izabrati bolje mesto da oda počast svom velikom neprijatelju.
Naredio je da ono bude pretvoreno u javni park, a pored toga i
da se podigne veliki spomenik, i to hitno. Zatim je naložio da
se prikupi pepeo sa Pompejeve lomače, stavio ga u jedan
pozlaćeni kovčeg i poslao Korneliji, koja je pobegla na njihov
posed u Albi. Na kraju - a sva ta naređenja izdala su u toku
nekoliko časova - naredio je da se puste svi
politički zatvorenici. »Jer ja ću lično presuđivati njihove
slučajeve«, rekao je.

Bio je autokrata, ali očigledno i veoma razborit; sačekao

je svoje brodove i ljude, nekih četiri hiljade iskušanih ratnika.
Zatim je mirno otplovio do stepenica ispred palate, ušao u nju i
preuzeo svu vlast! »Ja sam Rim«, rekao je zapanjenom dvoru;
u svakom slučaju, meni je podnet takav izveštaj.

Od tog trenutka veći deo priče je prava zbrka, jer je svaki

glasnik donosio svoju verziju događaja; uz to, bilo je mnogo
događaji. Ipak, čini se da je tačno da su, pri pojavi rimskih
legija, u svim delovima grada izbili meteži; posle toga Cezar je
trupe mudro držao unutar zidova same Palate. Mora da je
odmah uvideo da može zauvek održati Palatu sa četiri hiljade
ljudi, bar sa kopnene strane. A sa mora i tako nije moglo da
stigne više ništa sem još veći broj njegovih sopstvenih
Rimljana; Pompejeva flota bila je daleko u drugom moru,
suviše daleko da bi predstavljala pretnju.
 Moj poslednji špijun vratio se u pratnji jednog rimskog
oficira, koji je doneo zapečaćeno pismo Julija Cezara, sa
porukom da se vratim i preuzmem moju dužnost na
dvostrukom prestolu. »...Jer u svome testamentu vaš otac je
posed svoje dece poverio rimskom narodu, a ja predstavljam
rimski narod.« Potpisao ga je odlučnim rukopisom, pomalo
iskošenim na pergamentu: »Ja, Julije Cezar, osvajač čitave
Galije i gospodar Rima«.

Nasmejala sam se glasno, pokazujući pismo Apolodoru i

Iri. - Gospodar jednog bunjišta... taj stari oroz! - rekla sam.

Moj lični glasnik se nasmejao, ali oči Cezarovog čoveka

su se skupile; govorila sam na grčkom. Ponovila sam te reči, da
ga iskušani; nije razumeo.

Pokušala sam na latinskom. - Kako se zoveš, vojniče?

- Kadvalader, sin Kadvaladona. - Ili je bar tako zvučalo;

naglasak je bio čudan i pevušav.

Obratila sam mu se na galskom dijalektu. - Upravo sam

rekla da je tvoj gospodar sjajan čovek.

On je shvatio i odgovorio, mada je bilo teško pratiti

njegovo narečje; nikada ga ranije nisam čula. - Julio nije moj
gospodar. Ja sam slobodan Belg.

- Ali rimski vojnik, zar ne?

Slegnuo je ramenima. - Za platu.

- Šta je Belg? - upitala sam. - Gal?

 Ponovo je slegnuo ramenima. - Gal Kelt... kako god
volite. - Osmehnuo se. - U svakom slučaju, varvarin. - Osmeh
mu je postao širi.

- Ja sam Grkinja - rekoh. - Za nas su Rimljani varvari.

- Zavisi od toga gde živite, gospođo. - Usta su mu još

uvek bila izvijena dok je gledao naniže prema meni. Bio
je visok kao i svi pripadnici tih severnih naroda, i veoma
snažno građen. Ličio je mnogo na moje Gale i Germane, sem
što mu je kosa bila kao plamen i duga, podvezana na potiljku
kožnim remenom; bio je skinuo kacigu, i jedna linija se oštro
ocrtavala na čelu, tamo gde ga je njen obod pritiskao. Iznad nje
koža je bila bela kao mleko, a ispod toga crveno opaljena od
sunca - pogrešno crvenilo za njegovu kosu. Da nije bilo toga,
delovao bi privlačno; lice mu je bilo duže nego u većine Gala,
a jagodične kosti smeštene visoko, odmah ispod očiju boje
dubokog mora. Mislim da je bio mlad, mlađi možda i od
mene, mada je to teško odrediti kad su u pitanju te koščate rase.

- Pa, Kadvaladeru... - počela sam. On je prasnuo u smeh;

nisam pravilno izgovorila njegovo ime.

- Izgovori mi ga još jednom... polako - rekla sam, jer sam

se ponosila svojim sluhom za jezike. Oslušnula sam. Slogovi
su se kotrljali, stvarajući muzikalan zvuk. Ponovo sam
pokušala. On je pljesnuo svojim velikim šakama.

- Dobro ste to izveli, gospođo. Kao da ste pravi Brit.

- Brit...? Jesi li ti sa Maglovitih ostrva?

On se poklonio, sa jednom rukom na srcu.

 - A tvoj otac? - upitala sam.

- Kralj... ili je bar bio. Rimljani su ga ubili. Bio je talac za

svoje pleme... Oni su kasnije stvar objasnili kao nesrećan slučaj
i kaznili su vojnika koji je to učinio. Razapeli su ga na krstu -
grozno.

Videla sam da mu je sećanje na tu smrt bilo zaista

mučno, i čudila sam se tome, jer je on po svim znacima
bio divljak.

- Imaš grčko srce - rekla sam.

- Gotovo da je tako, gospođo... mada moj narod potiče od

Trojanaca. Pretpostavljam da su oni mogli biti veoma slični
starim Grcima. Brut je bio taj koji je osnovao našu rasu. Brut,
sin Prijamov.

- Nije mi poznato to ime - rekla sam. - Postoji Paris... i

Hekler - ali Brut ne postoji u našim pričama.

- Pa - rekao je on, a zubi su mu ponovo blesnuli - ima

više magle na našem ostrvu nego što se izdiže iz močvara... Ko
može da zna šta je šta, posle svili pesama koje su ispevane?

- Pa, Kadvaladere, prijatelju - rekla sam - ima magle i u

našim starim pesmama... ali, što se tiče mene, ja je za trenutak
moram isterati iz glave i porazmisliti o tome na koji ću način
najbolje poslušati mog rimskog gospodara.

- Ići ćete, znači?

- Naravno. Hoću moj presto.

 Odmerio me je dugim pogledom. - Mislim da ćete ga i
dobiti, gospođo.

Apolodor mi je prošaptao nešto na uho, podsećajući me

da nijedan od dvojice glasnika nije bio ponuđen hranom ili
vinom, ili makar samo trenutkom odmora. - Zaboravila sam na
moje grčke manire, prijatelju - rekla sam, osmehujući se. -
Molim te, raskomoti se.

Kad su se odmorili i okrepili, razgovarali smo o stvarima

praktičnije prirode. Verovala sam da su se Ahiline snage
utaborile kod Peluzijuma, na sirijskoj granici, ali severno
od nas, i planirala sam u sebi da vratim moju armiju onim
putem kojim smo mi došli. Ali izgleda da se on vratio natrag
do Aleksandrije i da je opkolio vojskom sve zidove i zaposeo
onaj deo grada gde nije bilo rimskih trupa.

- Oni kažu, gospođo. - rekao je moj glasnik - da njegova

armija broji dvadeset hiljada vojnika.

Zastao mi je dah, jer je bilo jasno da mi nikada ne bismo

mogli da se probijemo do Cezara sa našom malom grupom. A
ja sam uobražavala da imam armiju!

- Otkuda mu sva ta vojska? - upitala sam.

- Mislim da je regrutovao čitavu Aleksandriju

- odgovorio je moj čovek. - Pozvao ih je u Ptolemejevo
ime... pod pretnjom smrti ako odbiju.

- Možda bih mogla - razmišljala sam naglas -

da podsečem kosu i obučem vojničku odeću, i tako se
provučem kroz njihove redove, prerušena.
 Brit je odmahnuo glavom. - To ne bi uspelo, gospođo.
Oni će svi tragati za vama... svaki Aleksandrijac zna vaše lice.
Suviše opasno...

- Mislim da me moji podanici ne bi odali - rekla sam sa

ubeđenjem.

- Gospođo... među toliko mnogo ljudi uvek ima takvih

koji su spremni da budu izdajnici. - Ponovo je odmahnuo
glavom, tužno - Ne... vi morate da idete morem.

Razrogačeno sam zurila u njega. - Kako? Pa mi uopšte

nemamo brodove.

- Vama će biti potreban samo jedan. Morate da ostavite

vaše ljude ovde... Slušajte, ovaj momak i ja - mahnuo je rukom
prema mome čoveku - vratićemo se istim putem kojim smo i
došli, proturajući vest da ste vi odbili da poslušate Cezara i da
se nećete vratiti u grad... a vi ćete u međuvremenu uzeti brod -
sasvim malen da niko ne obrati pažnju na njega - poći okolo
morem, prerušeni kao što ste rekli, i samo sa još jednom
osobom. Uđite u Palatu noću, kud je straža manja. Ako nas
sreća posluži, ja ću biti tamo pre vas, i to na osmatračkoj kuli.
Uspeću u tome nekako, jer Julio me voli... mada nikada nisam
shvatio zašto.

Sedeli smo dugo te večeri, razmišljajući, pokušavajući da

stvorimo plan. Ira je počela da plače. - Ja neću da odsečeš tvoju
lepu kosu... molim te, nemoj to da učiniš.

Bila je to glupava stvar, ali i ja sam briznula u plač. Živci

su nam popustili, dabome, a sem toga znala sam da ću morati
da je ostavim iza sebe. Jedna devojka je bila dovoljna za
pustolovinu krijumčarenja.
 Apolodor je, takođe, smatrao da je plan opasan. - To
prerušavanje sa podsečenom kosom nije dovoljno...

I nije to bilo sve do trenutka kad sam videla kako

Ksenon, koji je sada jedva malo hramao, razastire
Apolodorovu posteljinu, odmotavajući najpre ćilim; tog časa
pala mi je na um ideja - kao da mi ju je došapnuo neki bog.
Setila sam se Neove opaske na tržnici, dok je posmatrao rolne
sa posteljinom na ramenima radnika. I toga kako je rekao da bi
jedan špijun mogao da dospe svugde na taj način, uvijen u
ćilim, i prebačen preko nekog snažnog ramena. A ja sam imala
malu težinu i bila vitka. Krv mi je divlje zastrujala kroz vene.
Učinićemo to na Neov način. Apolodor, i njegov crni rob koji
će nositi rolnu sa posteljinom... šta bi moglo biti lakše od
toga? Nagnula sam se i šapatom iznela moj plan.
 13
BILO JE TO DRUGI PUT da sam ušla u Aleksandriju
morskim putem, ali nisam videla ništa od nje, jer sam se,
dabome, nalazila skrivena u Apolodorovoj posteljini. Bila je
noć; mi smo čekali do zalaska sunca, navezeni na žalo odmah
izvan pristaništa. Nisam videla čak ni kulu svetliju na Farosu,
jer smo smatrali da će biti najbolje da budem unapred umotana,
za svaku eventualnost. Kod moje glave i stopala bili su
ututkani komadi porozne tkanine; mogla sam lako disati, ali
Apolodor je, kao neka usplahirena stara žena, insistirao da se
iseče mala rupa u ćilimu; bila je to sramota, zaista, jer on ga je
imao već mnogo godina i bio je finiji od ovih koji se danas
proizvode, i bez ijednog izlizanog mesta. Apolođor je bio
odeven u svešteničku odeću iz svoje mladosti, koja je imala i
kapuljaču; tu odeću on nikada nije nosio u Palati, tako da je
postojala mala verovatnoća da će ga neko prepoznati. A što se
tiče Ksenona - većina ljudi smatra da svi Nubijci i Afrikanci
liče jedni na druge; ni tu nije postojala velika opasnost.

Bilo je to čudno osećanje, naći se potpuno uvijen u tami,

slušati vesla kako meko klize kroz vodu i talase što zapljuskuju
bokove našeg čamca. Jednom sam čula nečiji glas kako doziva
nekoga, ali nisam mogla razumeti reči; verovatno neki stražar
na zidinama, u velikoj daljini.

Osetila sam kako čamac zastaje, ljuljajući se malo, i laki

trzaj kad me je Ksenon podigao na rame, a posle toga
koračanje uz plitke stepenice; brojala sam ih: dvadeset četiri.
Onda sam čula šaputanje, i reči izgovorene tiho: »Lozinka je
ŠEVA«. Pitala sam se zašto. Nije više bilo reči ili šaputanja,
samo meko trupkanje koraka, i to više od dva para, kako mi se
činilo. Znala sam kad smo ušli u Palatu, jer je vazduh postao
gust i težak, i osetila sam razne mirise, od hrane i kože, i
prodorni miris mošusa koji se uvek širio po hodnicima. Čudno
je to kako mirisi postaju jaki i kako zvuci postaju glasni kad
čovek ne može da vidi.

Popeli smo se uz još nekoliko stepenica; čula sam lozinku

dva puta, jednom izgovorenu Apolodorovim glasom, a jednom
Britovim. Znala sam kad smo ušli u moje sopstvene odaje;
mora da su još uvek zadržale moj miris, a sem toga svi prozori
su po svemu sudeći bili zatvoreni a mangalo upaljeno. Onda
sam čula kijanje; neko je čistio svoj nos.

Ksenon me je nežno spustio na pod; čula sam jedan

rimski glas, pomalo nazalan: - Je li to dragocenost koju si mi
obećao, Kadvaladere? Ovaj ćilim nije čak ni antički - već
naprosto star.

- Čekaj, Julio... - rekao je Brit blagim glasom.

Osetila sam kako bivam odmotavana; mada smo to

uvežbavali. Ksenon je završio svoj posao tako da sam se našla
sa licem prema podu. Povukla sam naniže moju dečačku tuniku
i iskoprcala se što sam hitrije mogla u sedeći položaj, ali bila
sam okrenuta na pogrešnu stranu, prema vratima moje sobe za
presvlačenje.

Čula sam kako nazalni glas pita, sa prizvukom smeha u

sebi: - Je li to mladić, ili devojka?

Okrenula sam se prema izvoru tog glasa, skinuvši moju

frigijsku kapu i zatresavši kosom, tako da se rasula oko mene.
Osmehnula sam se Juliju Cezaru, jer, naravno, to je bio njegov
glas. - Čula sam, Rimljanine, da su vama tamo podjednako
dragi i jedni i drugi.

On se tada nasmejao glasno, i dugo; to je ponovo

aktiviralo njegov nos; morao je da ga izduva. Čekala sam, ne
govoreći ništa.

On je ustao sa svoga mesta pored mangale i prišao mi;

uzeo me je za ruku i pomogao mi da se uspravim. Bili smo
približne visine; on nije spadao u visoke muškarce.

- Pa - rekao je, gledajući me u oči i tanko se osmehujući -

mislim da si devojka... i to možda najzgodnija koju sam ikada
video.

- Ja sam Kleopatra - rekla sam. - Poslao si po mene.

 14
ZA MENE SE GOVORILO da sam iskorišćavala Cezara,
a za njega da je iskorišćavao mene. i to svako iz sopstvenih
sebičnih ambicija. Ne znam šta da kažem; znam samo da je to
bila velika uzajamna ljubav, od prvog trenutka kada sam ja
ustala sa mog zgužvanog ćilima i našla se okrenuta licem
prema jednom postarijem varvarinu sa pocrvenelim nosem.

Stajali smo jedan dug trenutak, trenutak van vremena;

miris jakih biljnih lekova visio je u vazduhu, težak i zagušljiv.
Videla sam jednog mršavog čoveka, tvrdog kao drvo, ćelavog,
sa lepo skrojenim ustima i očima kao dva užarena crna ugljena.
Ne znam šta je on video, ali nešto je strujalo između nas, s ruke
na ruku, kao neka mala tajna vatra.

Mislim da sam ja prva progovorila. - Ti si uzeo moju

sobu, Rimljanine.

- Bila je najbolja.

Nasmejala sam se. - Ali trebalo je da otvoriš prozor -

rekla sam. - Vazduh je ustajao.

- Nisam primetio - odgovorio je on učtivo. - Nos mi je

zapušen. - Njegove tanke usne su se malo skupile. Ovako je
sasvim dobro - ili bih inače osetio miris vojske na tebi, mala
Grkinjo.

Ponovo sam se nasmejala. - Ne, jer ja sam bila više

kraljevski poslužena nego ti, Cezare... Bibulije mi je dao lep
istočnjački šator, sa mirisima i uljima, i svežom vodom za
kupanje svakog dana.

- Bibulije - rekao je on, otežući ime i osmehujući se sada.

- Lepo ću ga nagradili. - Odjednom je podigao glas, ne
pomerajući se. Čula sam komandanta nad hiljadama.

- Dakle, ko će se pobrinuti za prozor?

- Ja ću, Julio - odgovorio je Brit.

- On te zove »Julio« - rekla sam. - Zar on nije tvoj

zarobljenik?

- On je moj prijatelj - odgovorio je Cezar.

Morski vetar je nahrupio unutra, razmičući zavese i

nateravši plamen mangala da poskoči; on je zadrhtao, ispustivši
moju ruku i okrećući se da prihvati krzneni ogrtač kojeg je
Kadvalader prebacivao preko njegovih ramena.

Pritrčala sam prozoru, naginjući se napolje i uvlačeći

velikim udisajima slankasti vazduh. Kada sam se vratila u
prostoriju, videla sam da je on ponovo seo pored mangala.
Zavrtela sam se oko sebe od radosti, dignuvši ruke i
razmaknuvši ih široko. - Opet sam se vratila u moju
Aleksandriju! Hvala ti, Cezare! - Onda sam se bacila, ne
razmišljajući o tome šta radim, na kolena pred njim i zagnjurila
lice u njegovo krilo.

Osetila sam njegovu ruku pod mojom bradom, kako mi

podiže lice, i jedan prst koji je pratio suze ispod mojih očiju.

- Dete - rekao je - ja sam te samo pozvao. Ali tvoja

hrabrost i tvoja bistrina dovele su te ovamo... Pričaj mi o tome
- završio je sa jednom novom nežnošću.

I učinila sam to; govorila sam čitavu noć. Ispričala sam

mu sve, kao reka koja je provalila kroz svoju branu. Našu
istoriju, moje detinjstvo, moje nade, moje strahove. On je
odgovarao malo, uglavnom bi samo klimnuo glavom ili
uzdahnuo; već odavno je bio poslao druge iz prostorije, tako da
smo ostali sami.

Sećam se malo stvari iz te duge noći, sem mojih

sopstvenih izliva, njegovog mirnog, staloženog lica, i plamička
vatre koji je poigravao između nas. Znam da je hrana bila
donešena, i lekovi za njega, sa vinom za mene. Možda je i vino
govorilo; nadam se da nije, jer sam želela da čuje mene i samo
mene.

Kad je svanula zora, boje blede kajsije, otišli smo u

krevet - moj krevet. Uopšte se nisam dvoumila da li on treba da
mi bude ljubavnik i da mi oduzme nevinost, mada sam ranije
bila toliko oprezna. Nisam razmišljala o politici ili strategiji; a
možda i jesam. Ja imam instinkt za takve stvari, kao što mačka
ima srce grabljivice. Čovek mora da bude iskren, bar prema
sebi samom.

Ne može postojati, niti je ikada postojao, ljubavnik kao

moj Julio; znala sam to, mada nisam imala uzora za poređenja.
On je poznavao svaki delić ženinog tela, i umeo da mu ugodi,
čak i jednoj neiskusnoj devici. Iznenadilo ga je da sam ja to
bila, kao što je iznenadno mene da nisam osetila bol.

Postoji jedna skaredna pesma koju legije pevaju o njemu;

izmislio ju je neki vojnik tokom povratnog marša u Rim. i brzo
se raširila. Ona glasi otprilike ovako: »Zaključajte svoje žene,
Rimljani... jer evo dolazi ćelavi preljubnik...«. Ima još mnogo
stihova, svaki poročniji od prethodnog, ali svi natopljeni
ljubavlju, jer vojnici ga vole, baš kao i ju. Kasnije mi je ta
pesma stalno prolazila kroz glavu, i uputila sam mu prekore
zbog nje. On se smejao i govorio da je sve to preuveličavanje.
Pitala sam ga koliko je žena imao. Sada se već bilo sasvim
razdanilo, i videla sam jasno njegovo lice; mali grč, možda od
uveseljenosti, narušio je njegov mir. Slegnuo je ramenima i
rekao: - Brojati ratne trofeje, i burdelje, i gostoljubivu noć u
kući nekog prijatelja...? Oh, možda hiljadu ili tako nekako...

Sada mislim da me je zadirkivao, smejući se u sebi; ali

tada sam verovala. Mada me to nije zabrinjavalo, upitala sam
ga, podstaknuta nekim mračnim osećanjem: - A kako stoji stvar
sa dečacima...

- Oh - odgovorio je on veselo - njih nisam brojao... a sem

toga oni pripadaju mutnoj prošlosti moje mladosti. - Nagnuo se
bliže da osmotri moje lice. - Jesi li zaprepašćena... kaži? Zar ti
nikada nisi leglu sa nekom ženom?

- Oh, ne! - vrisnula sam, sva užasnuta. On se uveseljavao.

- Kako je to moguće? - upitao je. - Ti nisi načinjena od

leda - daleko od toga. A ne bi se moglo reći ni to da sporo
učiš...

- Ja sam brza u svemu - odgovorila sam. - Moram da

budem. Ja sam kraljica... a uz to i boginja.

On se na to počeo smejati iz sveg glasu, sve dok ga smeh

nije naterao na kašalj.

Proveli smo čitav dan u krevetu, i ne bi se moglo reći da

smo mnogo spavali. Bili su to prvi od mnogih takvih mahnitih
časova.

Kad se spustio mrak, kao neko ćebe, on mi je rekao: -

Ovo je bio dan velikog posla - većeg od ratnog pohoda na
Galiju. Volim te, mala boginjo. Nadam se da smo nas dvoje,
zajedno, napravili jednog boga...

Moje misli su ludo poletele u budućnost, dok mi je krv

sve brže strujala od radosti. Nije bilo nikakve sumnje u mom
duhu da je - ne računajući savršenog ljubavnika - ovde pored
mene ležao najveći čovek na svetu. I on će priznati našeg sina!
Znala sam da me istinski voli.

Bila je to savršena noć, i dan, i opet noć, a da i ne

govorim o svima onima koje su došle kasnije. Žalila sam samo
zbog dve stvari.

Nipošto nije trebalo da mu pričam o Neu.

A, osim toga, dobila sam od njega kijavicu.

 15
PONOVO SAM KRENULA LAĐOM uz Nil, ali ovoga
puta ne kao Majka svetog Boga-bika, već kao Kraljica-boginja
Isida čitavog Egipta, sa svojim kraljevskim suprugom, takođe
bogom, Jupiterom-Amonom - mojim sopstvenim Juliom - i
noseći u meni dete naše veze, koje će biti bog čitavog sveta!

Ovoga puta nisam stajala, izložena pogledima svih mojih

podanika, nego sam ležala na jastucima; dete se bližilo
sedmom mesecu i bila sam krupna od njega. Nisam se mogla
sagnuti da zakopčam sandale, a isto tako morali su me spuštati
u kadu za kupanje. Intimno u sebi znala sam da sam mogla to
sve i sama činiti, uprkos mom velikom trbuhu: oduvek sam bila
nestrpljiva sa poslugom. Ali Julio mi nije dozvoljavao baš
nikakvu aktivnost.

- Ugojiću se! - vikala sam.

- Ne ti - odgovarao je on. - Još uvek si tanka kao trska,

sem na jednom mestu... - Ali nije bilo tako: u ogledalu sam
videla da su mi se obrazi zaobiđi, tako da sam ispod brade
imala još jednu, majušnu. Držala sam glavu visoko, da bi mi
vrat izgledao duži i odbijala sve slatkiše. Istinu govoreći, bila
sam očajna, nenaviknuta na ženstvene ruke i grudi tako krupne
kao u moje sirote sestre Arsinoje. Šta ako zauvek ostanu takve?
Julio se smejao i govorio da se to neće desiti. - Jer ja sam to
video mnogo puta... bićeš ponovo kao devojka kad se sve
završi.

Pogledala sam ga oštro. - Mislila sam da si napravio

samo jedno dete...
 - Jedno zakonito dete - rekao je on. - Ali ima i drugih,
širom sveta, u to ne sumnjam. Imam jednog sina u Rimu...
zgodan mladić, i aristokrata. Nisam mogao da ga priznam, jer
se njegova majka povoljno udala i nije mogla da napusti svog
muža. - Pogledao me zamišljeno. - On će ti se dopasti...
otprilike je tvojih godina... ne, stariji. Kad dođeš u Rim, pošto
se Cezarion rodi, ja ću ti ga pokazati.

Jer Cezarion - mali Cezar - bilo je ime koje smo odlučili

da damo našem sinu. Ponekad, duboko u sebi, osećala sam
kako me zahvata hladnoća od pomisli da dete možda neće biti
sin, i da će so svi naši planovi izjaloviti. Jednom, osećajući
pomalo muku zbog trudnoće, rekla sam to nabusitim glasom
Juliju.

- Onda ćemo detetu dati ime Julija... prema mojoj mrtvoj

dragoj... - I zaplakao je, na svoj čudan i božanski način kome
nikad nisam prestajala da se čudim. Lice mu se uopšte nije
menjalo, nego je ostajalo mirno kao lice neke statue dok su
suze lile niz njega poput kiše.

Bio je čovek mnogih čudnih osobina, moj Julio. Mogao

je da provede mnoge časove bez spavanja i da, sedeći
uspravno, otvorenih očiju odspava desetak minuta i probudi se
potpuno osvežen. Nije mario za vino, a još manje za hranu.
Mogao je da odjednom popije po nekoliko litara jako
razvodnjenog vina, ako je bio žedan, i da pojede ogromne
količine hrane kad je bio gladan - a ipak je mogao da bude
mnogo časova bez hrane ili pića, kao pustinjska kamila. Mnogo
šta se može objasniti njegovim dugim ratničkim životom, ali ne
sve. Gledala sam ga kako, bezosećajno, posmatra neko jezivo
pogubljenje, ili uranja ruke sve do lakata u krvavu utrobu
životinje, vršeći obred u čast nekog starog boga u koga nije
verovao. Ali nije mogao da otrpi ni sićušno zrnce peska ispod
svog nožnog palca, ili mrlju prljavštine na svojoj tunici. Znala
sam, iz dugih razgovora sa Kadvaladerom, da je u ratu
naređivao, sa predumišljajem, pokolj čitavih sela, uglavnom
žena sa decom koja su se grčevito držala za njihove haljine, ili
su ih čak, kao i ja, još nosile u sebi. Ali nikada me nije
prepuštao samu sebi, i nije mi dozvcljavao da mrdnem prstom
kad bi mi nešto ustrebalo, nego je preduzimao sve da bih ja
mogla ležati u izobilju, kao neka velika natečena pčela. Voleo
me je, naravno; znala sam to. Ali ono što nisam shvatala tada.
razumem sada. Uvek sam zaboravljala njegove godine; uvek
sam zaboravljala da bi to dete koje sam nosila moglo biti
poslednje koje će on začeti, a moj Julio je žudeo za
besmrtnošću i na taj način.

Lađa koja je plovila uz Nil bila je velika kao neka palata,

sa dvoranama na stubove, odajama za bankete, salonima,
oltarima u slavu svih bogova - rimskih, grčkih i egipatskih - a
pokretala su je mnoga vesla. Drvo joj je bilo kedrovo i
čempresovo, a zlatan list ukrašavao je svu njenu opremu.
Nameštaj je bio grčki, ali kitnjastog stila, prema rimskom
ukusu. Naložio je da se lađa izgradi kada je saznao za moju
trudnoću, jer je želeo da sa mnom gleda naše kraljevstvo; kako
je uspeo da uradi to, pored svih ostalih poslova koje je obavio,
za tričavih sedam meseci - to mi nikada neće biti jasno.

Jer tokom tih sedam meseci prošlo je, u stvari, sedam

godina, ili čak i sedamdeset. Sve raspre u Aleksandriji bile su
okončane; svi moji neprijatelji bili su pobeđeni; čitav Egipat
bio je moj - i mog ljubavnika. Bilo je nezadovoljstva,
neslaganja, pobuna i izdajstva; ali sve je to na kraju stišano, i
Egipat je cvetao. Zli Potinije i surovi Ahila bili su mrtvi,
pogubljeni dželatovom sekirom; Teodot je pobegao iz zemlje.
Arsinoja i njen Ganimed, koji je podstakao jednu pobunu, bili
su sužnji države. Jadni Miš, avaj, bio je mrtav, utopljen u mulju
Nila; njegov teški grudni oklop odvukao ga je na dno pre no što
je mogao da bude spašen. Sujetni dečak - na izvestan način sam
ga volela, i žalila zbog njegove smrti, mada je snovao spletke
protiv mene čitavog svog mladog života.

Sedela sam na prestolu Egipta sa mojim najmlađim

bratom, koji je sada imao deset godina; možemo ga samo zvati
Miš II; pretpostavljam da on ima neko kraljevsko ime, ali čini
se da ga niko ne zna. Nije bilo nikakvog formalnog braka,
naravno, i nikada ga ni neće biti, mada to ne zna niko sem
Julija i mene. Ovo putovanje učiniće Cezara kraljem i bogom u
jednoj ličnosti, baš kao što sam i ja; posle toga, kad se sve sredi
kako treba, mi ćemo zajednički vladati Egiptom. I Rimom, isto
tako. Ali za sada ćutimo o tome, i ja ležim, dremovno, među
mojim jastucima, i puštam šake da klize po vodi Nila.
prohladnoj i ugodnoj sada u proleće, i čekam dete.

Prati nas flota od četiri stotine brodova; demonstracija

sile, mada ja sumnjam da je to potrebno. Ali Cezar je oprezan
čovek; to je kvalitet koji moram naučiti.

On je bio načinjen diktatorom Rima za još jednu godinu;

vest o tome stigla mu je pre nekoliko meseci. Imao je na
raspolaganju svu rimsku flotu, i onoliko garnizona koliko se
nalazilo u blizini. Nije postojala nikakva mogućnost da njegovi
i moji neprijatelji nadjačaju te snage. Mislila sam da će se
vratiti u Rim, ali upravo sam mu ispričala o mojoj trudnoći, i
on je odbio da me napusti. Osećala sam se polaskana, ali sam
ga ipak podsticala da ode, radi politike. On se nasmejao i
rekao: - Političnije je na ovakav način... jer mada sam
popularan, ipak imam neprijatelja koji svi sede na visokim
mestima... Najbolje pustimo da se to stiša, pustimo da Pompej
bude malo zaboravljen. - Lice mu se zatvorilo na neki čudan
način, a onda je nastavio: - I tako, svi smo zaboravljeni - kada
umremo. Vremenom... tako biva sa svima nama...

Nisam rekla ništa; to je otrežnjavajuća misao. I mada sam

znala da je istinita, i da je on, nekada blizak prijatelj, bezmalo
zaboravio Pompeja, ipak su postojale stvari koje nije
zaboravio. Nije to bilo zbog Pompeja, znala sam, što je Julio
progonio Pompejevog sina, mog Nea.

Neo je bio komandant flote u Jadranskom moru,

poslednje, možda, koja se mogla odupreti Cezaru. Shvatljivo je
da je ona morala da bude pokorena, možda čak i desetkovana,
kao što je i bila. Ali zaista uopšte nije bilo potrebno uveriti se u
Neovu smrt; on se već bio predao i stavio je svoj život u
Cezarove ruke.

Sekst Pompej, Neov brat, bio je pošteđen i pušten na

slobodu. Ali Nco je pogubljen, a Cezar je to posmatrao kako bi
se lično uverio da je kazna izvršena. Kasnije je pustio vest da je
Neo počinio surove zločine nad julijcvskim trupama; to je čak
bilo zapisano, po njegovom naređenju, da bi i kasnija
pokolenja znala da je Neo bio svirepi zločinac. Možda je bilo
tako, mada ja ne verujem. Julio je to učinio zbog mene; bio je
ljubomoran, prosto govoreći.

To je čudno, jer često mi je govorio o svojim drugim,

ranijim ljubavima; njegova osećanja uvek su bila olaka, i
nikada nije gajio zlu volju prema mužu ili ljubavniku, ni pre ni
posle toga. Ali sa mnom je bio drugačiji. Možda zato što je već
bio star.

Međutim, ni ja njemu nisam ostajala dužna. Do ušiju mi

je došla vest da se on ljubakao sa ženom komandanta garnizona
u kraju gde je potukao Pompejevu flotu; sam komandant je,
kako se činilo, bio presrećan što mu se ukazala takva čast. Čak
i u noći Neovog pogubljenja Julio je otišao u krevet te žene;
ime joj je bilo Eufemija, ako se dobro sećam. Nikada mu nisam
rekla ni reči zbog Nea, ali sam mu prebacivala tu ljubavnu
aferu sa Eufemijom; bila sam i sama ljubomorna.

On je iznenađeno zurio u mene. - Ali. to baš ništa nije

značilo! To je običaj... jedna vrsta gostoljublja, koje se uvek
nudi...

- Gostoljublje! - prasnula sam i, svom snagom,

zamahnuvši desnom rukom, udarila ga po licu. On je stajao
sasvim mirno, začuđen; trag moje šake ocrtavao se belo na
njegovoj suncem opaljenoj koži, a tanak mlaz krvi tekao je niz
njegov obraz, tamo gde ga je moj kraljevski prsten zakačio.

Ispružio je ruke i uzeo me za zglavke, blago ali čvrsto, i

zagledao se pravo u moje oči, ncosmehnut. - Niko nikada nije
ovo učinio - rekao je tiho. - A ni ti to nećeš više učiniti.

- Ne - povikala sam, sva crvena u licu - sledeći put ću

potegnuti nož na tebe.

- Slušaj - rekao je on, još uvek me držeći za zglavke -

neka bude mir među nama. Ako ti je mrska misao na druge
žene, ma kako lake one bile... ja ću ih se odreći. Baš kao što
mogu da se odreknem hrane mnogo dana...

- I baš kao što ne možeš da prosudiš razliku u raznim

vrstama hrane! - viknula sam, još uvek besna.

- Analogija nije bila sračunata na to da se shvati

bukvalno u svakom mogućem pravcu - odgovorio je on,
osmehnuvši se. Taj osmeh me je razbesneo; osećala sam se
tako mlada. On je nastavio. - Sve žene su različite. Čovek ne
može da oseća isto za svaku od njih, prirodno. - Odjednom se
glasno nasmejao. - Da sam uvek osećao ovo što osećam za
tebe, dušo..., pa, sigurno bih već odavno bio mrtav!

Osećala sam kako moj gnev splašnjava, i jedan mehurić

smeha podigao mi se u grlu, ali sam potisnula mehurić i
napravila namrgođeno lice.

- Kakva je bila ona... ta Eufemija? - upitala sam.

Oči su mu se malo zamaglile; razmišljao je. Onda su se

razbistrile. - Crna - rekao je, klimnuvši glavom.

- Crna! - povikala sam zapanjeno. Crnkinje su u Egiptu

oduvek bile robovi, i trebalo mi je malčice vremena da se
naviknem na to.

- Da, Nubijka - rekao je Julio. - A i njen muž. Rimski

državljani, razume se. Morali su platiti grdnu sumu za svoje
dokumente, dabome. Jer to je samo jedna mala priobalna
monarhija. - Ispustio je moje zglavke, oprezno, i dohvatio me
za ramena. - To se uglavnom i očekivalo od mene, shvataš...
moja ljubavnička reputacija ide ispred mene... - Pogledao me je
nekako postrance, gotovo stidljivo; mogla sam zamisliti kako
je izgledao dok je bio dečak. Moja ljutina je sada sva bila
iščilela, ali sam se i dalje pretvarala.

- Pa, od sada nadalje to se više neće očekivati od Cezara!

- rekla sam. - Cezar je moj!

On se osmehnuo i prešao rukom preko svog obraza.

- Naravno - rekao je - sada kada se vidi da si stavila svoj

žig na mene... - Ispružio je svoj prst, umrljan krvlju. Spustila
sam pogled na njega; spopala me je muka, ali nisam povraćala.
Pala sam u nesvest.

I, eto, tako sam postala sigurna da nosim u sebi jedan

novi život; podozrevala sam to već danima. Lekari su potvrdili
moju slutnju, i bila sam strpana u krevet, da bi se predupredilo
moje ponovno padanje u nesvest, dok dete ne postane malo
krupnije i otpornije. A Cezar mi je obećavao sve što sam
tražila.

I tako je, eto, došlo do toga da sam klizila rukom po vodi

Nila, dokona pored čoveka koga su nazivali »Osvajačem
sveta«. Jednom, u noći, on mi je tiho ispričao kako je, više
godina unazad, lio suze dok je čitao o Aleksandru, koji je
osvojio toliko mnogo zemalja u tako ranom dobu. - Tada sam
već bio stariji od njega, znaš...

Srce me je bolelo zbog njega; i ja lično sam to često

osećala. Obećala sam mu da ću mu pokazati tajno mesto gde je
Aleksandar počivao, kada se vratimo u grad.

- Ali - prošaptala sam, tešeći ga - ti već imaš krupnije

parče sveta nego što je on imao...

- Ne ja - odgovorio je. - Rim.

- Ali, ti jesi Rim - rekla sam. - Ili ćeš biti. Bićeš kralj...
kao što si ovde... bog, kao što si ovde...

I tako sam ubrizgavala u njega kraljevski otrov, božanski

otrov, iz dana u dan, kap po kap. Nisam tada čak ni bila svesna
da sam to činila; uostalom, bilo mi je u krvi da tako mislim i
osećam, otkako sam znala za sebe.
 16
CEZARION SE RODIO u noći letnje dugodnevnice pod
punim mesecom; astrolozi su to protumačili kao povoljan znak,
i imali su tablice da dokažu svoju tvrdnju. Julio je oduvek imao
običaj da sluša takve stvari sa usana mudraca; ja sam znala da
je astrologija drevna nauka, i netačna, ali on je ukrštao svoje
prste, za svaki slučaj, i pozdravljao sve dobre predznake. Što se
tiče mene, bilo mi je dovoljno da je beba dečak, i zdrava; po
onakvoj vrućini dete ponekad zakrklja u materici.

Spustila sam pogled na njega dok je ležao u mome

naručju i osmehnula se. Bio je to Julio u minijaturi, čak i što se
tiče ćelavosti: glava stara pola veka na jednom novorođenčetu.
On neće uvek tako izgledati, rekli su lekari; i zaista, svakog
dana lice je postajalo sve više njegovo sopstveno, a
svetlosmeđe malje izbijale su na njegovoj lobanji, kao nova
trava.

Bio je to lak porođaj, i učinjen je još lakšim zahvaljujući

soku od opijuma kojeg mi je dao Dioskorid. Cezar se
iščuđavao, govoreći da su žene u Rimu, čak i one najbogatije i
najotmenijeg roda, grdno patile pri porođaju. Njima, obično,
nisu pomagali lekari, nego žene zvane babice, baš kao i u
sirotinjskim i stranačkim četvrtima Aleksandrije. Još jedan
dokaz da su Rimljani varvari, a i rekla sam to. Julio se
nasmejao i odgovorio da ja mogu misliti šta mi je volja, važno
je samo da se osećam dobro i da sam mu rodila tako lepog sina.

Sreća nam se zaista osmehivala. Neće biti nikakvih

prepreka za ostvarenje naših planova.
 Čitav Egipat je prihvatio našeg sina kao Amona,
»Naslednika sveta«. Bio je krunisan, simbolično, u Izidinom
hramu, kad je napunio tri sedmice, odeven u odeću faraona sa
dugim skutovima. Kad mu je bilo pruženo zmijoliko žezlo,
njegovi mali prsti obavili su se čvrsto oko njega, a zatim ga je
prineo svojim ustima i zagrizao svojim bezubim desnima.
Uopšte se nije osmehivao, jer ovo je bio ozbiljan posao, ali čak
i najstariji među sveštenicima prigušeno su se kikotali
posmatrajući taj prizor. Što se tiče mene, srce mi se osećalo
kao da ga je zgrabila neka gvozdena pesnica; moj sin što gricka
kraljevski simbol Egipta! Sada je još preostajalo da se u kavez
strpa rimski orao kao njegova igračka!

U nedeljama posle našeg povratka sa avanture na Nilu, ja

sam bila strpana u krevet; Dioskorid je verovao u blagotvorno
dejstvo odmora pa čak i malaksalosti u vreme kad je dete
trebalo da dođe na svet. Bilo je strahovito vruće, za
Aleksandriju, ili se možda meni samo činilo da je tako, u onom
mom stanju. Julio je kasnije govorio da zahvalim bogovima na
tome, jer sam u vreme porođaja iznojila iz sebe svu suvišnu
masnoću! Bilo je to tačno; izgledala sam tanja nego ranije, a
lice koje me je posmatralo iz ogledala imalo je nove obrise,
zategnuto na jagodicama i sa blagim senkama ispod očiju.
Izgledala sam starija ali sam postala lepša; bila sam zadovoljna
sobom.

Julije Cezar nije čovek koji može dugo da bude dokon;

dok sam se ja odmarala, pre porođaja, on je radio satima i
satima sa Sosigenom, astronomom; vršili su reformu
kalendara! Sami bogovi znaju da je to trebalo uraditi; svake
godine bilo je dana koji su morali da budu posebno
obrazlagani, inače kalendar uopšte ne bi glatko funkcionisao.

Njih dvojica su, međutim, uspeli u tome, uzevši jedan

mesec i načinivši ga kraćim za jedan zimski mesec. To je bilo,
na izvestan način, činjeno i ranije, ali ipak nije delovalo na
sasvim zadovoljavajući način. Ne znam kome je od njih pala na
um ideja, znam samo da su tom mesecu, u novom kalendaru,
dodavali po jedan ekstra dan svake četvrte godine, obavljajući
to savršeno matematičkim putem. Taj kalendar je nazvan
»Julijanskim kalendarom«. Meseci su bili, uglavnom,
imenovani prema bogovima, mada su se ovi pri kraju iscrpli, pa
su koristili brojeve; isto tako, jedan mesec su, kad se Cezarion
rodio, nazvali mesec »julij«, jer se i Julio rodio u to doba
godine. Završili su novi kalendar, radeći prekovremeno, pre
nego što se Julio vratio u Rim; on se još uvek koristi u
najvećem delu civilizovanog sveta.

Diktator Rima nije više mogao ostati u Aleksandriji, ma

koliko da smo srećni bili. Napravili smo planove, i on je morao
početi da ih sprovodi u delo. Bilo je još uvek ratova koje je
trebalo voditi na obalama Mediterana; Parta je tek trebalo da
bude savladana; čitava Indija morala je biti osvojena. Kad to
bude učinjeno, i kad samo Egipat ostane van vlasti Rima, on će
obznaniti svoj brak sa mnom, kraljicom te zemlje; udružićemo
bogatstvo Egipta sa svim bogatstvima rimskog sveta i načiniti
sebe jedinim monarsima na zemlji.

To je bio naš plan, i ja sam bila spremna da gajim našeg

sina i čekam da me Julio pozove u Rim.
 DEO DRUGI

Rim

1
CEZARION JE RANO PROHODAO: bio je star deset
meseci kad smo otplovili za Rim, i sasvim majušan. Nikada ga
nisam poveravala brizi dadilja, kao što se to čini sa većinom
kraljevske dece. Uvek sam imala na umu da je on »Naslednik
sveta«, sin velikog Cezara, i talisman moje buduće sudbine.
Prestravljivala sam se kad bi on pao i oderao kožu sa kolena, ili
lupio glavom o nešto. Često sam pomišljala da je zaista pravo
čudo što deca uopšte uspevaju da odrastu! Ona uvek za dlaku
izbegnu da smrskaju mozak o ivicu mermernog stola ili
gvozdene klupe; a pored toga hoće da jedu sve, čak i pseći
izmet, ako ih ne sprečite na vreme. Jednom je Cezarion popio
pun ćup bademovog mleka koje sam koristila za negu kože.
Nisam znala šta je u njemu pa sam otrčala Dioskoridu, drhteći
od straha. On je rekao da tu nema ničeg škodljivog - samo
malo meda. Ali ja sam se iskalila na jadnoj Iri; ona je bila
zadužena da ga pazi dok sam ja časkom izašla iz kabine. Posle
mi je bilo žiio, jer je ona patila od morske bolesti tokom čitave
plovidbe i jedva je mogla držati uspravno glavu, a kamoli
budno motriti na jedan neumorni meteor od bebe. Zahvaljujući
nekom dobrom bogu, on se nije ozledio na klizavoj, iskošenoj
palubi, ili pao u more, ili dole u tovarni deo broda. Vremenom
sam naučila da deca retko čine takve stvari, ali tada sam bila
mlada majka, a uz to nimalo srećna što i sama moram prevaliti
toliki put okeanom.

On je još uvek bio veoma sličan svome ocu, mada je sada

imao gustu grivu svetlosmeđe kose, poput moje, i okrugle
obraze sa jamicama. Međutim, Julijeve oči bile su tamo,
duboko usađene i tamne; vatrene oči. I, mada se još uvek
gegao, hod je bio isti, mala prsa isturena, glava visoko
uzdignuta, a nožni prsti savijeni napolje - zabavno za
posmatranje. Bio je veselo dete, i veoma dopadljive naravi.
Retko je kada plakao, i uvek se lako mogao utešiti nekim
znakom milošte ili kakvim slatkišem.

Činilo se da voli svakoga: mene, Iru, Apolodora, lekare,

robove, mornare. Nije imao svoje miljenike, izuzimajući
možda crnog Ksenona i riđe-zlatnog Kadvaladera; Ksenon je
bio njegov neumorni jahaći konj, a Brit mu je pevao ljupke,
melodiozno pesme i pričao mu pričice o svojoj maglovitoj
zemlji. Na moj potajni jed, obožavao je Arsinoju, penjući se na
njeno krilo i igrajući se njenim narukvicama, koje je ona nosila
uvek, pa čak i sada, kao zatvorenica.

Jer Arsinoja i njen ljubavnik, Ganimed, takođe su

putovali s nama; trebalo je da se pojave u Cezarovom
Trijumfu, hodajući u lancima da bi im se gomila izrugivala.
Arsinoja je zaslužila takvu sudbinu, ali to me je ipak
ispunjavalo nelagodnošću; nije mi bilo važno da li će Ganimed
istruliti u prljavoj tamnici, ali sestru sam držala pored sebe
tokom putovanja, neokovanu i slobodnu da deli sav naš
skromni komfor. Ona mi nije zahvalila na tome, ali kad god bih
bacila pogled prema njoj videla sam kako me premerava očima
mračnim od mržnje.

Međutim, bila je ljubazna i blagonaklona prema mom

malom dečaku, mada možete biti sigurni da sam je motrila kao
kobac kad god bi se on našao u njenoj blizini. Davala mu je
svoje prstenje da se igra s njim, i cupkala ga na kolenu sve dok
ne bi počeo da ciči od radosti. S vremena na vreme viđala sam
je kako ga čvrsto privija uz sebe, dok su joj suze tekle niz
obraze; u takvim trenucima sam je sažaljevala, mada je snovala
podmukle zavere protiv mog prestola, pa čak i protiv mog
života.

Moj suvladar, Ptolemej XIV - moj jedanaestogodišnji

brat - takođe je putovao s nama, i zadavao mi više nevolja nego
Cezarion. U dva maha umalo što se nije utopio, jer se uvek
previše naginjao preko ograde; jeza me je hvatala od pomisli
šta bi se govorilo, posle smrti njegovog brata u Nilu; Istina, oni
ne bi mogli pripisati tu smrt na moj račun, ma koliko se
upinjali, jer ja nisam nikada bila u blizini Miša. Ali on se ipak
nalazio na istom brodu sa mnom! Patio je od morske bolesti
čak i više nego Ira, i postao bled i mršav tokom putovanja. U
vreme kad smo ponovo stupili na čvrsto tle izgledao je kao da
je bič izgladnjavan i premlaćivan; osećala sam da bih mu
mogla veselo zavrnuti šiju! Cezar mi je savetovao da ga
povedem sa sobom, pišući mi da su pobune uobičajena stvar u
mojoj porodici i da je zato bolje da on bude na bezbednoj
strani. Ne mogu verovati da bi taj bolešljivi mali brat smogao
snage da stane na čelo neke bune, ili da bi bilo ko krenuo za
njim. Naravno, on bi mogao, ako bi napustio Aleksandriju, da
umre ili da bude ubijen, i ja bih bila optužena zbog toga; kako
god da se uzme, Cezar je uvek u pravu.

Cezar nije bio u mogućnosti da nas pozdravi, nakon

našeg napornog putovanja kopnom. Činilo se da će ono trajati
čitavu večnost, sa svim našim robovima i imovinom, i bila sam
srećna što se on nije našao tamo da me vidi u takvoj gužvi.
Ipak, poslao je oružanu pratnju, koju je predvodio jedan mlad
čovek sa setnim, ozbiljnim licem. Predstavio se kao Brut, i
rekao da je Julio njegov kum. Kad mi je pružio ruku da se
popnem na konja, jasno sam videla njegovu šaku, kao da je to
izdvojena stvar. Bila je mršava i smeđa, sa dugim prstima koji
su se zašiljivali na čudan način i bili četvrtasti na vrhu. Umalo
nisam glasno uzviknula; bila je to slika i prilika Cezarove ruke!
Dioskorid je često govorio da tamo gde nema druge sličnosti
ruke kazuju sve. Znači, to mora da je bio nepriznati sin o kome
je Julio govorio. Bacala sam potajne poglede na njega s
vremena na vreme dok je hodao pored mog konja, vodeći
kurtoazan razgovor. Nisam mogla zapaziti nikakve fizičke
odlike slične Cezarovim; mora da se umetnuo na svoju majku.
Bio je krupniji i stamenije građen, i sve crte njegovog lica bile
su nekako tupe, za razliku od Cezarovih koje su bile
razgovetne. Kad se osmehnuo, učinilo mi se da sam u uglovima
njegovih usana primetila nešto Julijevo, ali to je možda bilo
samo zato što sam tražila da uočim što veću sličnost. Ostavio
me je posle nekoliko trenutaka učtive konverzacije i popeo se
na konja da jaše zajedno s nama do Rima.

Bili smo odvedeni do Cezarove vile, kuće na desnoj obali

Tibra, odvojene rekom od samog Rima, i čudesno lepe, kao
neki mali dragulj među svojim cvetnim vrtovima. Kad smo
ušli, videla sam da ona uopšte i nije bila malena, sem kad se
uporedi sa mojom aleksandrijskom palatom, i da je bila
kompletno opremljena, sa postavljenim jelom i pićem, i svim
odajama provetrenim i spremnim.

Zatvorenici, Arsinoja i Ganimed, bili su smešteni u

štalama. To uopšte nije izgledalo tako kao što zvuči, jer je
postojala još jedna zgrada, prilično velika, odvojena od
prostorije za konje, a pridodat im je i veći broj robova da ih
služi. Naravno, svuda uokolo bili su postavljeni stražari, jer
Cezar nije hteo ništa da rizikuje.
 Približavalo se veče; sunce je bilo nisko, čineći nebo
crvenkastim. Obed je bio serviran na terasi u jednom
prostranom dvorištu, koje je gledalo na reku. Na drugoj obali
mogao se videti Rim, kao da je tamo bio razastrt isključivo radi
nas. On nije lep kao Aleksandrija, ali ima svoju sopstvenu
magiju. To je jedan sasvim novi grad, Rim; sve njegove
konture su oštre, a ne ublažavaju ih ni tamnozeleni čempresi,
koji su zasađeni svuda. Sa mesta odakle smo posmatrali
izgledao je, pomalo, kao da ga je neko dete izgradilo kao svoju
igračku-grad. Smešten je na sedam brežuljaka, i veoma
ujednačeno; preovlađuje detinji red. Ima mnogo mermera, sada
rumenkastog na zapadnoj strani, a zgrade su poslagane u dugim
redovima: neke od njih su veoma visoke - četiri sprata i više.
Pri tom prvom posmatranju pale su mi u oko mnoge imitacije
grčkih hramova i forumi; tanki stubovi dima izvijaju se na
nekoliko mesta. Suviše je vruće za bilo šta drugo sem za male
kuhinjske vatre; mora da prinose žrtve u hramovima, večernja
bogosluženja. Nema nikakvih boja sem refleksije sunca i
crnkastog zelenila čempresa; čitav grad je zaslepljujuće beo. I
reka Tibar je zelenkasto crna, ne plava poput mora, ili smeđa
poput Nila; odavde izgleda da ima jaku maticu, s obzirom na
čamce koji jure nizvodno. Pitala sam se kuda oni idu, i šta
nose. Obratila sam se za objašnjenje mladiću Brutu, i on mi je
odgovorio da je to uobičajen način putovanja, po lepom
vremenu: ljudi više vole sveži povetarac nego uzane, zagušljive
ulične prolaze.

Ne treba da čekamoo Cezara, rekao je; on će doći o

zalasku sunca, kad se Senat raziđe. Odgovorila sam mu da sam
još uvek iznurena od putovanja i da ću uzeti samo krišku dinje i
malo vina. - Mada sumnjam da bi Cezarion mogao čekati -
dodala sam, bacajući pogled prema mališanu koji je zevao i
trljao svoje oči. - On mora da dobije malo ovsene kaše i mleka
i da bude strpan u krevet... nije u stanju da dočeka svog oca.
 Brut je bacio pogled preko prema dečaku. - On je
Cezarovu slika i prilika, zaista - rekao je zamišljeno. Na licu
mu se pojavio lak osmeh. - To će zbuniti lekare i proroke, jer
svi su oni rekli da Cezar ne može da začne muško dete...

Zapanjeno sam ga gledala; znači li to da on nije znao

istinu o sebi? Oklevala sam za trenutak, a onda rekla, motreći
ga: - To je čudno... jer Cezar mi je pričao da ima vanbračnu
decu širom čitavog poznatog sveta, pa čak i u Rimu.

Njegovo lice se nije izmenilo, samo mu je osmeh postao

širi. - Pa... on bi trebalo to da zna...

Napustila sam tu temu, pa smo dokono razgovarali o

drugim stvarima: o jednom novom dramskom komadu koji se
pripremao, igri u stihovima od pesnika Kakila, o trkama bojnih
kola i ogromnim sumama koje su povodom njih ulagane na
klađenje, i o predstojećem Trijumfu. - Biće veći čak i od
Pompejevog - rekao je on - mada manje skup. Nešto za plebs
da se seća...

- Plebs? - upitala sam.

- Običan narod... niža vrsta građana. Oni vole spektakl;

njihov život je čamotinja. A biće i besplatne hrane na svakom
uglu, i vina koje će teći kroz vodovode.

Rekla sam, pre no što sam promislila: - Kako je to

užasno! Oni će se svi razboleti od ulične prljavštine!

- Oh, ne - odgovorio je on ozbiljno, odmahujući glavom.

- To je običaj... a oni su i naviknuti na te stvari. Sem toga, ulice
će najpre biti oprane.
 Zadržala sam svoje misli za sebe. Kakvi varvari! E pa.
malo po malo, ja ću promeniti sve to, kad dođem na vlast.

Noć se brzo spuštala; svi fenjeri su već bili upaljeni pre

no što smo videli svetlucanje svetlosti na reci. - To mora da je
Cezar - rekao je Brut.

Sada smo već bili sami na terasi, izuzimajući robove koji

su nas posluživali. Ostale sam, jednog po jednog, poslala na
počinak; čekali smo Julija.

Činilo mi se da je kod Cezara došlo do velike promene:

izgledao je stariji za deset godina, mada je bio opaljen suncem i
nasmejan. Duboke bore usekle su mu se u lice pored usta, vrat
mu je bio rebrast, a koža otromboljena. Njegovi portreti na
najnovijim primercima kovanog novca imali su baš takav
izgled, ali ja sam to naprosto pripisivala neumešnosti nekog
lošeg majstora-zanutlije. Pokreti su mu bili žustri a ruke žilave
kad me je zagrlio, ali kad se spustio na klupu pored mene
izgledao je kao da mu je čitavo telo malo klonulo. Dok je
prihvatao pehar sa vinom od mene videla sam da mu je ruka
drhtala. Nisam rekla ništa. On je iskapio pehar i ćutke ga
pružio prema Brutu da ga ovaj ponovo napuni.

Onda je Brut rekao ono što se ja nisam usuđivala. - Je li

bio naporan dan u Senatu, Cezare?

- Podnošljiv - odgovorio je on kratko.

Nastupila je kratka stanka. Brut se osmehnuo. - Nije mi

žao što sam to propustio.

- Pa - rekao je Cezar sumorno - ne razmišljajmo o tome...

bio je to dan kao i svaki drugi. Svi dani u Senatu su zamorni. -
Osmeh mu je imao prizvuk gorčine. Okrenuo se prema meni. -
Nisam te pitao kako je proteklo putovanje.

- Oh - rekla sam - išlo je dobro, mada su neki od nas

dobili morsku bolest.

- Izgledaš sveže kao cvet... a naš sin?

- Bio je spreman da se sruši... Strpala sam ga u krevet, ali

videćemo ga kasnije... pošto večeramo.

- Čekala si mene. Nije trebalo; ja nisam gladan.

Međutim, još dok je to govorio, dohvatio je parče

dvopeka i pojeo ga brzo, a zatim posegnuo za drugim. Dala
sam znak jednom robu da donese prvo jelo.

Dok je on jeo ja sam govorila, uzimajući i sama poneki

zalogaj; on nije ni primetio koliko je mnogo jeo. Bogovi,
mislila sam, zaboravio je tokom čitavog dana da bilo šta
pojede. To je jedna od stvari na koje čovek mora da obraća
pažnju kad je u pitanju Cezar; Kadvalader mi je pričao kako ga
je viđao da maršira i po trideset i više kilometara na prazan
stomak. Verovatno je to činio i tokom poslednjih deset meseci,
na svim onim velikim ratnim pohodima. Nije nikakvo čudo što
izgleda ovako kako izgleda!

Kad se Brut oprostio od nas, sišla sam s njim niz

stepenice do čamca koji je Čekao, a za to vreme Cezar se
odmarao na jastucima. Brut se osmehnuo. - Nikad ga nisam
video da je slistio toliko hrane. Vi ste dobri prema njemu...

- Moram da budem - odgovorila sam jednostavno.

 Nešto kasnije, Cezar i ja smo na vrhovima prstiju ušli u
sobu gde sam ostavila našeg sina da spava. Dala sam znak
dadilji da ostane sedeti u svom uglu, stavivši prst na usne.
Cezar je dugo gledao svog sina, ne govoreći ništa. Dečak je
ležao, kao uvek, na leđima, ruku savijenih i zabačenih niz
dušek pored svoje glave, prstiju zgrčenih u pesnice.

Julio se tiho nasmejao. - On već oseća žezlo u svojoj

pesnici.

- Obe pesnice su stegnute - rekla sam veselo. - Možda će

poželeti dve zmije Herkulove.

- Debeo je - primetio je Cezar začuđeno.

- A zašto i ne bi bio? - rekla sam oštro. - Sve bebe su

debele. On je zdrav, to je sve.

Cezar je ćutao za trenutak. - Možda sam video suviše

mnogo dece drugačije vrste... - Glas mu je bio turoban; bilo je
to prvi put da je napravio aluziju na prizore koje je video - i
prouzrokovao - na svom osvajačkom putu. Nisam rekla ništa,
mada je možda trebalo. To je njegov problem, mislila sam, i
neka se sam rve s njim; ja nemam nikakve veze s tim. Pa, ipak.
bila je to stvar koja me je uvek otrežnjavao - oni iskasapljeni
milioni.

Možda se baš ta misao potajno uvukla u sve moje udove i

učinila me mlitavom; ili je možda razlog bio u tome što tako
dugo nisam osetila dodir muške ruke. Ali kad smo legli
zajedno te noći, ništa nije išlo onako kako bi trebalo. Sporo
sam se uzbuđivala, a on se suviše brzo istrošio. Posle toga,
osećala sam neku bolnu prazninu u sebi. A kad je to prošlo, još
uvek nisam mogla da zaspim, ma koliko da sam bila umorna.
Bilo je to kao da sam imala negde svrab, a nisam mogla
pronaći to mesto da se počešem.

Nisam znala šta je on osećao; možda uopšte ništa. Jer

odmah je zaspao i zahrkao. Podsetila sam sebe da je već star, i
da je dan bio dug.
 2
KASNIJE TE ISTE SEDMICE, CEZAR je dobio napad -
zastrašujući prizor. Lekari su to nazivali epilepsijom i rekli da
se rodio s njom, ali bilo je to prvi put da sam ja videla tako
nešto.

Odmah po mom dolasku u Rim, Cezar je dao u nalog

jednom veoma uglednom vajaru, Arhesilaju, da načini moju
statuu u prirodnoj veličini. Pomislila sam da ju je namenio za
Trijumf, da bude vučena po ulicama na točkovima, kao znak
podjarmljenosti Egipta, pa sam se razbesnela i nisam htela da
poziram jadnom čoveku kad je stigao sa mermerom i dletom.
Naterala sam ga da čeka čitavog dana sve dok ne dođe Cezar,
da mu kažem šta mislim o svemu tome. Koračala sam gore-
dole po terasi i dovela sebe u pristojan bes do časa kad je Cezar
iskoračio iz čamca na obalu.

- Kako se usuđuješ da postupaš tako sa mnom! Kako se

usuđuješ - ti, varvarine! Ja ću ti pokazati. Trijumf... nećeš više
dobiti nikakvog novca od mene ili moje zemlje... Podići ću
vojsku protiv tebe... videćeš ti ko gospodari svetom!

On me je zgrabio za zglavke, jadni umorni stari državnik,

i prisilio svoj glas da bude smiren. - Slušaj, Kleopatra... slušaj,
ljubavi moja... Statua je trebalo da bude iznenađenje za tebe... i
za sav rimski narod... slušaj! Postoji jedan novi i veličanstveni
hram koji sam ja izgradio, posvećen Veneri - jer mi Julijanci
potičemo od nje, kao što znaš. On će biti završen do kraja leta i
otvoren za javnost u velikoj ceremoniji. Isplanirano je da tvoja
statua stoji u njemu, na najposvećenijem mestu. Ona treba da
pokaže tvoje božanstvo, kao Venera-Astarta... i moja supruga...

Bila sam sva smlaćena i briznula sam u suze kajanja,

bacivši se pred njegove noge i jecajući u sav glas. On me je
podigao brzo, govoreći: - Tiše, dete... ne dozvoli da te umetnik
čuje, ili neko od ukućana. Ti se ne ponašaš kao kraljica!...

Moje suze su odmah presušile a varnice su mi sevale

ispred očiju, ali sam se obuzdala na vreme i nisam zavrištala.
Čula sam mudrost iz njegovih reči, kao uvek. Bogovi, da li ću
ja ikada naučiti neke stvari!

Bila sam pokorna tada, pokorna do te mere da se on

morao nasmejati. - Ne preteruj, dušo... zaboravimo naprosto
čitavu stvar...

Držao me je u naručju, a ja sam se oslanjala o njega,

glave nagnute na njegovo rame, kad se ono desilo. Osetila sam
kako mu se telo ukrutilo a njegove ruke me stegnule grčevito.
Pogledala sam ga u lice iznenađeno, misleći da se iznenada
naljutio. Morala sam ustuknuti, jer ono što sam videla ispunilo
me je stravom. Oči su mu bile uperene ni u šta i iskolačene, a
lice kao kamen, zgrčeno u grimasu. Za trenutak sam i sama bila
kao kamen, a u to vreme već sam ga posmatrala kako polako,
polako pada na pod. Mislila sam da ga je nešto udarilo, ili da
mu je srce zakazalo, jer se preturio kao stablo koje je bilo
posečeno. Samo za trenutak ležao je ukočeno i nepokretno; a
onda su njegovi udovi počeli da se uvijaju, na zastrašujući
način, kao zmija, lice mu je postalo purpurno, a bela pena
pojavila se u uglovima usana. Kleknula sam pored njega, ali
nisam mogla da ga držim, a imala sam utisak da me on uopšte
ne prepoznaje. Njegovo telo bilo je kao neka zasebna stvar
lišeno svake volje, i ljuljalo se i stresalo u grčevima, dok je
nešto rapavo čegrtalo u njegovom grlu. Potrčala sam po pomoć
i dovela Ksenona i Kadvaladera da ga drže, jer sam se plašila
da bi mogao naneti sebi neke ozlede.

Brit ga je posmatrao za trenutak, mirno, a onda klimnuo

glavom crnom čoveku. - Pritisni mu ruke na pod, Ksenone... -
Posle toga je uzeo drveno stilo sa mog stola i ugurao ga između
Cezarovih zuba. Jednom, davno, videla sam kako je neko
učinio to isto, sa jednim psom koji je pobesneo. - Pozovite
lekara, gospođo! - Požurila sam da ga poslušam, i ne
razmišljajući o tome da izvršavam naredbu jednog roba!

U vreme kad sam se vratila sa Dioskoridom, Brit i

Ksenon su već bili uvezali Cezarove noge, tako da nije više
mlatarao njima oko sebe. Jedan jastuk bio je podmetnut ispod
njegovog vrata, prisilivši mu glavu da se povije unazad. Oči su
mu bile još uvek otvorene i iskolačene, ali pena je bila obrisana
sa njegovog lica.

Dioskorid je oštro pogledao Kadvaladera. - Gde si to

naučio... da staviš nešto ispod njegovog vrata, ispod vene?

- Druidi... sveštenici u mojoj zemlji, dali su mi nešto

obuke u tome pre nego što sam bio zarobljen... Oni to nazivaju
demonovom bolešću...

Lekareva usta bila su naškubljena dok je sipao neki

prašak u malo vina i mešao ga. - Da - rekao je. - Izraelićani to
nazivaju prorokovim zanosom... a mi to nazivamo božjim
znakom...

Cezarovo telo se smirilo, nakon što je lek silom uguran u

njegova usta. Bio je položen na krevet, i sada je ležao,
zatvorenih očiju, spokojno spavajući. Dioskorid je rekao da će
verovatno spavati čitavu noć, i sledeći dan, jer bolest je
iscrpljivala snagu. - Onda će biti kao da se ništa nije desilo - u
stvari, ja mislim da se oni uopšte ne sećaju... jadne duše.

Ispitala sam ga podrobno o toj bolesti. Ispričao mi je

dosta, ali je rekao da se mnogo šta još ne zna; verovalo se da je
nasledna. Pomislila sam na Cezariona, i to mora da se pokazalo
na mom licu; Dioskorid me je utešio, rekavši da ona najčešće
preskače jednu generaciju. - Uostalom, gospođo... oni ne umiru
od toga, sem ukoliko ne dođe do moždanog udara.

Upitala sam ga, pomalo plašljivo. - Da li... da li je umor

izaziva?

- Možda... ili jaka duševna napetost, koju nervni sistem

ne može da podnese.

- Oh, - zacvilela sam - onda sam ja bila ta koja je izazvala

napad! - Bacila sam se na divan i gorko zajecala.

- Ako se suviše često ponašate ovako... onda jeste - rekao

je on, uspravljajući me čvrstom rukom i gledajući me pravo u
oči. - Zašto činite ovakve nekontrolisane stvari? Vi ste razumna
i inteligentna žena.

To me je otreznilo; napregnuto sam razmišljala, i dala mu

iskren odgovor. - Nije to namerno... Pretpostavljam da je uzrok
u tome što mi se uvek govori - ili što ja sama sebi govorim - da
sam boginja...

- A boginja ima snažnija osećanja od drugih? -

Osmehnuo se i odmahnuo glavom. - Trebalo bi da je obratno...

Nisam se naljutila zbog te njegove nadobudnosti, jer me

je poznavao još otkako sam bila dete. Rekla sam sebi da ću
pokušati da se pridržavam njegovog saveta. Naučila sam,
međutim, da takve odluke nije uvek lako održati; čovek se
teško odriče navika koje je godinama sticao. Ali sa Cezarom, i
njegovim sinom, uglavnom sam uspevala.

Pitala sam Dioskorida da li je Cezar bio svestan tih svojih

napada. Odgovorio mi je da, po njegovom mišljenju, nije u
trenucima kad su se dešavali. - Ali on zna da postoji nešto čega
ne može da se priseti, a zna i da je bio bolestan... to je
uobičajena stvar. Međutim, ja moram pozvati nekog rimskog
lekara - nekog koji ga je ranije lečio... Tu nema leka, ali ako
saznam koliko su učestani i dugi bili napadi, možda postoji
nešto za ublažavanje bolesti.

Kad se posavetovao sa ostalim lekarima, rekao mi je da

su se svi Cezarovi prethodni napadi dešavali u njegovom
detinjstvu i ranoj mladosti. Smatralo se da je prevladao svoju
bolest. Čudna stvar, dodao je Dioskorid. Cezar se zabrinjavao
zbog toga, jer mu je njegova majka usadila u glavu ideju da je
posredi bolest koja dokazuje da je on bog; plašio se da je to
svojstvo bilo skinuto s njega!

- Smatraš li da je to božanska bolest, Dioskoridc? -

upitala sam. - I reci mi istinu.

On se osmehnuo i odmahnuo glavom. - Ima prosjaka koji

pate od nje... i lekara... i kraljeva. Ona nije znak ničega, obična
slabost - to je sve.

- Znači, praznoverica - rekla sam polako, jer sam

napregnuto razmišljala. - Ali može da bude korisna... Želela
bih da mu ispričaš o njegovom napadu - kad se oporavi.

Dioskorid me je pogledao čudno, ali je klimnuo glavom.

 Što se tiče mene, znala sam šta radim. Cezar je bio
razuman čovek. A ako neko veruje u svoju božanstvenost, on
mora imati u sebi i malčice nerazumnost! I, mada je Cezar bio
imperator Rima - on nikada ne bi mogao da vlada Egiptom bez
te primese nerazumnosti.
 3
MOJA STATUA BILA JE ZAVRŠENA pre Trijumfa;
imala sam utisak da je vajar suviše žurio. Još uvek su me
mučile izvesne sumnje da je njemu bilo naloženo da je ima
gotovu za Cezarovu paradu kroz vijugave ulice Rima, ali nisam
zbog toga nikada više napadala mog Julija. Jednostavno sam
naredila da bude umotana u platno i da soba u kojoj je stajala
bude zaključana; ja lično sam držala ključ. Kad je Cezar došao
da je pogleda, zamolila sam ga da sačeka dok donesem ključ iz
tajnog skrovišta. On me je odmerio pronicljivim i znalačkim
pogledom, a onda mu se na licu pojavio odobravajući osmeh.

- Pa - rekao je - dobro si postupila... držimo je skrivenu

sve do velikog dana kada ćemo je postaviti u njenu zakonitu
nišu unutar hrama. - Kao što se vidi, podneo je to dobro, ali ja
nikada nisam znala kakve su njegove prave namere. Kad sam
odbila njegov zahtev da mu dam duplikat ključa, on je tužno
zaklimao glavom, ali ja se nisam obazirala na to; na kraju
krajeva, on je bio taj koji me je naučio opreznosti!

Nisam se mnogo divila skulpturi: bila je prema rimskom

ukusu, beživotna i kitnjasta; previše pažnje posvećeno je
padanju nabora na odeći i prikazivanju kraljevskih dragulji!,
koje sam, na Cezarovo insistiranje morala da nosim. Pre no što
je bila obojena imala je izvesno strogo dostojanstvo, jer
mermer sam po sebi poseduje izvesnu lepotu: ali kada je boja
bila nabačena, dobila je vulgaran izgled. Naši helenski
umetnici imaju laku ruku kad je u pitanju bojadisanje mermera:
oni koriste nežne boje i tamne nijanse i stapaju ih na delikatan
način, tako da mermer prosijava kroz njih svojim sopstvenim
kvalitetom. Mogla sam oprostiti drečave boje odeće i nakita, ali
put je bila ružičasta kao u kuvanog morskog raka, usne
namazane kao u neke kurtizane, a u oči su bili ugrađeni
smaragdi. Isto tako, umetnik mi je dao zlatnu kosu, mada to i
nije bilo baš rđavo, jer je Venera, po tradiciji, oduvek bila tako
prikazivana. Uz sve to, smatrala sam da statua ni najmanje ne
liči na mene, izuzimajući usta. Cezar se, međutim, mnogo
divio; ukus je, ustanovila sam to, stvar koja se stiče; čovek
mora da bude izlagan prefinjenosti uvek iznova sve dok se ona
ne stopi s njim. Odlučila sam da u tom pogledu posvetim
pažnju ovom velikom čoveku, mom ljubavniku. Međutim, sada
nije bilo vreme da se s tim otpočne. Jedino sam rekla da su boje
suviše jake. On je odgovorio da je to učinjeno namerno, da bi
statua dobro podnela starenje. Pomislila sam: do tog vremena
ja ću je već zameniti, moj dragi varvarine!

Pokazala sam je Iri i Apolodoru, privatno. Po njihovim

licima mogla sam videti da misle isto što i ja. Međutim,
Cezarion je, uvijajući se u Iranom naručju, ispružao svoje
debeljuškaste ruke prema njoj i uzvikivao »Mama!«, Moraću
da se pobrinem i o njegovom ukusu. Srećom, počećemo na
vreme.

Do tada se još nisam pojavljivala javno u Rimu, mada me

je mladi Brut prebacio preko reke da razgledam grad. Otišla
sam u mojoj najjednostavnijoj dalmatiki i sa pokrivenom
kosom, bez dragulja, i samo sa jednim robom iz vile, tako da
nisu u mene buljili iz blizine, grad mi je, izuzimajući velike
javne građevine, izgledao neprivlačan. Nema širokih bulevara
kakve mi imamo u Aleksandriji, i nikakvog rastinja,
izuzimajući iznenadne šumarke čempresa, koji su izgledali
prilično suvonjavi. Ulice su zaista toliko uzane da je zakonom
zabranjeno ulaziti kočijama u njih. Čitav saobraćaj je pešački,
čak se i proizvodi nose u korpama na glavama robova. Pitala
sam se kako Trijumf može da bude sproveden kroz takve
sokake, ali Brut je objasnio da će se povorka prebacivati
uglavnom lađama na Tibru, sve dok ne stigne do otvorenog
trga ispred Kapitola.

Redovi i redovi zgrada, tako belih iz daljine, bili su

zapravo prilično prljavi, iako je grad tako nov. I ulice su
upadljivo nečiste, mada mi je bilo objašnjeno da postoji veoma
razrađen sistem kanalizacije, sa podzemnim cevima koje
odnose smeće u reku. Ipak, izgleda da ne postoji nikakav zakon
protiv krša; čovek gazi po otpacima svih mogućih vrsta, i mora
da bude zaista veoma oprezan kako se ne bi okliznuo na
zgnječenom voću ili prosutom ulju. A zatim, izgleda da ima
toliko mnogo siromašnih ljudi, neopranih i u ritama, od kojih
neki prosjačio, a drugi čuče na ćoškovima kao da su i sami
odbačeni otpaci.

- Svi oni izgledaju tako dokoni - rekla sam. - Zar njihovi

gospodari nemaju za njih nikakvog posla?

- Oh, oni nisu robovi, gospođo - odgovorio je Brut.

- Svi su oni rimski građani. Oni ne mogu da obavljaju

posao robova... svi su slobodni.

Slobodni, mislila sam; slobodni da prosjače, da kradu.

Rekla sam naglas: - Ako ne rade, od čega onda žive? Šta jedu?

- Pa, svakog jutra daje se potpora sirotinji... Senat je to

izglasao. Naravno, ko prvi dođe, prvi je i poslužen... - Slegnuo
je ramenima. - Šta da se radi? Sirotinje ima svugde...
 Namrštila sam se. - Umesto sirotinjske potpore, trebalo bi
organizovati program rada. Svakako da ima javnih građevina
koje treba podizti, i potrebni su radnici - zidari, stolari...

- Postoje robovi za to - odgovorio je on, odmahujući

glavom. - Izuzimajući vešte majstore...

- Zatim, te slobodne ljude trebalo bi naučiti raznim

zanatima - produžila sam. - Čovek ne može naprosto da kaže:
»Vi ste slobodni, pa sada živite od vaše slobode...« - Bila sam
ozlojeđena, jer, zaista, čak ni najniži podanik u Aleksandriji ne
izgleda tako izgladneo, sem u sušnim godinama. - Razgovaraću
sa Cezarom o tome...

Brut me je čudno pogledao i rekao: - Cezar nije kralj... on

ne može ništa da učini bez Senata.

Stisnula sam usne; moraće doći do promena. Ovim

Rimljanima je bio potreban kralj! Ali nisam ništa više rekla, jer
sam videla da taj mladić nema nikakvog razumevanja za mene,
ili ono što sam mislila.

Jednu stvar je republika uspela da postigne; da li valjanu

ili ne, to ostaje otvoreno pitanje. Čovek se sa lakoćom kreće po
javnim mestima; čak i plemkinje idu u pratnji samo jednog
roba, ili bez ikakve pratnje, i kroz najbednije ulice. Videla sam
mnoge otmeno odevene aristokrate kako se češu ramenom o
rame sa najprostijim građanstvom. Bila sam radoznala, i
zatražila sam objašnjenje. - Zar ne postoji opasnost da ih neko
napadne i opljačka?

- Ne, gospođo - odgovorio je on. - Sem posle spuštanja

mraka, razume se. - I pokazao je rukom prema jednom paru
vojnika, naoružanih mačevima, koji su nosili debele motke. -
To je specijalna legija, za održavanje javnog mira - po dvojica
na svakom uglu. Oh, rimskim ulicama se uredno patrolira...

- Shvatam. - Zagledala sam se pažljivije u jednog od onih

vojnika kad smo im prišli bliže. Bio je veoma mlad, jedva
osamnaest godina po mome mišljenju, ali već nadmenog
držanja. Primetivši da ga ispitivački posmatram, uzvratio mi je
drskim pogledom.

- Oni su građani? - upitala sam. - A ko im daje plate?

- Pa - odgovorio je on smejući se - postavili ste mi dva

pitanja. Oni su građani, tačno... a plaćaju ih privatna lica, ona
koja poseduju zgradu i zemljište.

- Oh, ja sam mislila da je sve ovo državna svojina.

- Ne, gospođo. Ovaj blok zgrada za iznajmljivanje, na

primer pripada porodici Kalpurnijevih... - Bacio je brz pogled
prema meni i pocrveneo, presekavši se u pola rečenice. To me
je zabavljalo, ali se nisam ničim odala; vlasnik zemlje i zgrada
mora da je otac Cezarove žene, ili ujak: ona se zvala
Kalpurnija. Nikada se nisam baš mnogo uzrujavala zbog nje,
mada je brak još uvek bio na snazi. Veza je bila čisto političke
prirode, i supružnici su živeli odvojeno već dugo vremena.

- To je, znači, imućna porodica? - Oštro sam posmatrala

redove kuća, koje su sve ličile jedna drugoj. Svima im je bilo
potrebno krečenje, a većina vrata visila je na šarkama ili je
potpuno nedostajala, a kapci na prozorima bili su polomljeni.
Uz to, činilo se da su bile zidane na brzinu: neki balvani bliže
temelju bili su natruli, a krovovi ulegnuti; na jednome je zjapila
rupa. - Izgleda da Kalpurnijevi ne vode brigu o svojoj imovini -
rekla sam. - Neke od ovih kuća vapiju za opravkom...
 - Pa - uzvratio je on - šta drugo može čovek i da očekuje?
Kirije su male... a stanari su od one razorne vrste, nesviknuti na
dobre stvari...

Osmehnula sam se suvo, jer sam i sama mogla da vidim

sirote stanare. Većinom su sedeli, žene i deca, na neotkrivenim
tremovima koji su vodili do ulaznih vrata. Unutra je verovatno
bilo zagušljivo; mogao se osetiti pljesniv vonj sirotinje čak i na
ulicama. Bila je to vrsta stvari zbog kojih sam ja, kod kuće,
držala savetovanja, da ispravljam nepravde koje su činili
stanodavca i slušam žalbe stanara. Očigledno, ovde u Rimu
nije bilo nikakvih zakona u tom smislu.

Jedno malo dete, veoma zapušteno, uhvatilo je moj

pogled i približilo mi se, ispružajući svoju malu prljavu šaku;
devojčica nije bila mnogo starija od Cezariona. Posegnula sam
rukom u moju torbicu i izvadila mali novčić.

- Oh, gospođo, - rekao je Brut - to nije trebalo da uradite!

Oni će svi prositi... - I bio je u pravu: jedna nema grupica već
se okupila, deca sa upalim, gladnim očima i sumornim ustima.

Bila sam zaprepašćena i brzo sam ispraznila moj

novčanik, stavljajući novčiće u svaku malu ruku do koje sam
mogla dosegnuti. Naravno, novčića je ponestalo, jer kao nekom
magijom okupila se poveća gomila, bučno galameći. On me je
požurio da umaknem od ruku koje su me hvatale. Kad smo
stigli do ugla, videla sam dvojicu vojnika kako, stežući motke,
prolaze pored nas prema njima; oči su im bile tvrde.

- Šta će da urade? - upitala sam uplašeno. - Neće ih

valjda tući?

- Oh, ne... samo će ih rasterati. Ne sme se dozvoliti da se

gomila okuplja.

- Ali, to su samo deca!

- Ona moraju odrana da budu poučavana.

Stisnula sam usne, jer nisam to odobravala. Opsedale su

me buntovničke, ljutite misli čitavim putem do kuće, i to isto
veče, kad je Cezar došao da večera sa mnom, razgovarala sam
o tome s njim, ljutito.

On me je saslušao, a onda rekao sumorno: - Da,

razgovarao sam u više mahova o tome sa Kalpurnijevima... Oni
kažu da ti ljudi nemaju smisla za pristojno građansko
ponašanje.

- A nema ga ni bilo ko od njih! - povikala sam. - Sve

kuće za izdavanje su prljave... i opasne da se živi u njima.
Ljudi su natrpam kao usoljene ribe u buretu! Šta ako izbije
požar?

- Imamo vatrogasce... upravo je izglasan zakon o tome...

- Bio je razjarujuće miran. Sem toga, odvukao me je od glavne
teme, a ona se odnosila na nepravičnost čitavog sistema.
Vratila sam ga na nju, objašnjavajući pažljivo i bez žestine, i
završila rečima: - Eto zašto sam održavala savetovanja svake
sedmice. Jedna kraljica mora da vodi brigu o svojim
podanicima.

On mi se osmehnuo, i rekao suvo: - Draga moja, uverićeš

se da je Rim grad kojim je teže upravljati nego tvojom
Aleksandrijom... Ovde ima toliko mnogo suparničkih stranaka,
shvataš... i svima se njima mora udovoljiti...
 Ćutala sam za trenutak, a onda rekla, polako: - Da... eto
zašto je potrebna glava države... a ne samo titula diktatora, koja
je dobra na svoj način. Ali Rimu je potreban mudar vladar... -
Gledala sam ga pravo u oči. On je malo grickao donju usnu, a
onda rekao odsečnim glasom: - Pa, draga moja, možda si u
pravu. A sada razgovarajmo o ugodnijim stvarima... - Prebacio
je ruku preko mojih ramena. Njegovo lice, međutim, i dalje je
imalo zamišljen izraz; posejala sam seme.
 4
SLUŠALA SAM o velikim rimskim Trijumfima. Svaki
pobednik u svakom ratu proslavlja svoju pobedu na takav
način, pod uslovom, razume se, da ima dovoljno novca da plati
za to. Poslednji skupi i pompezni Trijumf bio je Pompejev: moj
otac ga je video i bio je veoma impresioniran. Naravno, to
malo znači, jer njega je impresioniralo sve što se ticalo Rima,
jadni čovek. Kažu da je Pompej potrošio više od Cezara. Ne
shvatam kako je to uspeo, jer Cezarov Trijumf je trajao četiri
dana, i ulicama je teklo vino, kao što je i obećao. Volovi su se
pekli na svakom uglu, a samo je jedan mali deo bio prinošen
kao žrtva bogovima. Pored toga, bilo je i troškova oko
beskonačnih povorki, uključujući prevoz lađama, izgradnju
prilaznih puteva i rušenje nekoliko blokova stambenih zgrada
da bi se načinio prolaz u uzanim ulicama. Ja lično sam isplatila
odštetu vlasnicima tih zgrada i kupila, isto tako, jedan blok
manjih vila, upravo izgrađenih, izvan grada, da bih smestila
one stanare koji su bili iseljeni, više od tri hiljade plebejaca.
Kasnije, čula sam da su se mnogi Rimljani na visokim mestima
pitali otkuda mi tako veliki uticaj kod sirotinje! Bilo je to samo
prvo od mojih rimskih milosrdnih dela. S druge strane, odbila
sam da Cezaru dam zajam kad je prekoračio svoja ograničenja
u Trijumfu: smatrala sam da je bilo dovoljno što sam mu
dozvolila da navede moju zemlju kao jednu od svojih
osvojenih teritorija. On je odgovorio da je to bila politika u
pogledu koje smo se složili. Rekla sam mu da politika ne
podrazumeva da i ja sama spadnem na prosjački štap. On je to
dobro podneo; uostalom mislim da baš i nije imao mnogo nade
da ću isplatiti njegove dugove.

Bila sam prisutna tokom sva četiri dana, sedeći na jednoj

uzdignutoj platformi sa svim viđenim ličnostima grada; bilo je
to moje prvo javno pojavljivanje. Imala sam na sebi klasični
jonski hiton od fino naborane istočnjačke svile, boje šafrana;
Cezarion, na mojim rukama, bio je odeven u plavo. Gomila
običnog sveta pozdravljala me je veselim uzvicima kad sam
zauzela moje mesto: reč o mojoj lepoti već se bila raširila. I
zaista kad god bih ustala, ili kad bi mi se klanjali, tokom sva
četiri dana bila sam pozdravljana klicanjem i trupkanjem nogu.

Cezariona sam držala sa sobom samo dok njegov otac

nije projahao i pozdravio ga. Tako mala deca postaju brzo
nemirna, a sem toga svrha je bila postignuta. Naložila sam
jednoj od dadilja da ga odvede kući pre no što bi zaplakao i
pokvario efekat.

U svom duhovnom oku videla sam sebe kako sedim

pored onih drugih dama Rima, i osmehnula se u sebi. Svoju
kosu sam očešljala jednostavno, i nisam imala nikakvog nakita
izuzimajući moju zmijoliku krunu, koja je elegantna i veoma
dobro mi pristaje, i dva velika britanska dragulja, poklon od
Cezara, koje sam nosila kao minđuše. Bilo je kasno leto i
veoma toplo, ali moja svilena haljina bila je tanka i sveža, a
sedela sam pod jednim baldahinom, kojeg sam naručila. Sve
dame nosile su suncobrane ili su ih lepezama rashlađivali
robovi, ali odavale su utisak da im je vruće i neudobno. Rimska
moda zahtevala je od žena da budu vitke; one koje se nisu
mogle izgladneti do prave mere nosile su tesne zavoje ispod
svoje odeće, što je po takvom vremenu predstavljalo pravni
torturu. Raskošne vlasulje bile su takođe u modi te godine.
Čovek je mogao videti, čak i sa razdaljine, kapljice znoja koje
su se iskrile na njihovim namazanim licima.
 Mladi Brut je vodio brigu o meni, deleći svoje vreme
između mog mesta i pregrade gde je sedela njegova žena.
Pretpostavljam da mu je Cezar naložio da mi objašnjava stvari,
da se stara o mojoj okrepi, i da raskrčuje prolaz za mene kad
sam dolazila i odlazila. Njegova žena se zvala Porcija. Nikada
nisam saznala kako se osećala zbog tih njegovih delimičnih
napuštanja; izgledala je prilično ljubazno kad mi ju je on
pokazao, jer se lako naklonila i osmehnula. Sedela je u nekoj
vrsti ograđene lože, sa još nekoliko dama i njihovom
poslugom; Cezarova žena, Kalpurnija, sedela je odmah do nje.
Izgledala je veoma ukrućena, možda zbog pomodnih tesnih
zavoja. Delila nas je prevelika udaljenost, ali učinila mi se
starijom nego što sam verovala da je; imala je najmanje trideset
i nekoliko godina. Nije rodila nijedno dete, ali nije bila jalova;
imala je čitav niz pobačaja. Nije nikakvo čudo, mislila sam u
sebi, zgnječila ih je onim steznicima koje nosi. Ipak, uroka
radi, neću naglas izgovoriti tu misao, jer su pobačaji tog jadnog
stvora doneli meni sreće. Sem toga, prilično sam sigurna da on
već nekoliko godina nije bio u njenom krevetu; a zasigurno ne
otkako sam se ja nalazila ovde! Jer čak i jedan Cezar teško da
bi mogao izdržati tako nešto! Uz to, kao što mi je Ira
došapnula, Kalpurnija je pre izgledala pokorna nego poželjna;
Ira je imala vragolast duh.

Marko Antonije je došao do mog mesta da mi oda poštu;

zaključila sam da se popravio u licu, a i da su mu maniri
otmeniji. Uostalom, Cezar je imao visoko mišljenje o njemu, i
možda je to omekšalo moja osećanja. Kad se oprostio, Ira mi je
došapnula, glasom koji je podrhtavao od veselosti, da je on za
Trijumf obrijao noge. Nisam dozvolila sebi da se nasmejem:
znala sam da su Cezaru bili potrebni svi prijatelji na koje se
mogao osloniti.
 Prvi dan Trijumfa proslavljao je pobedu u Galiji i
galskim zemljama. Cezar ga je predvodio, u bojnim kolima
pokrivenim zlatnim listom, i noseći zlatni venac pobednika.
Dok je prolazio pored mene, stavio je ruku na srce i poklonio
se duboko; ja sam lako klimnula glavom. Iz nekih raizloga to je
oduševilo gomilu; jedva sam se mogla suzdržati od smeha, jer
sam slušala njihove komentare. »Pokaži mu, curo!«... »Lepo se
ponašaj prema kraljici!«... »Gledaj je samo kako bagateliše
starog razvratnika... tako mu i treba!«... »Pripazi se, stari
ćelavko!«. Ne znam da li je i on čuo; verovatno nije, jer su
točkovi kola bili tačno ispred njega, a sem toga pratilo ga je
četrdeset slonova. Nisam shvatila značenje toga, jer u Galiji
nema slonova; pretpostavljam da su bili tamo samo zato da bi
zasenili narod, koji nije bio upoznat sa tim životinjama, kao što
smo mi kod kuće. Ostatak dana protekao je u prolaženja
mnogih legija koje su se borile u galskim ratovima. Neke od
njih bile su veoma spore, jer su ih sačinjavali stari ljudi,
osakaćeni ljudi, polu-ljudi; neki su skakutali na jednoj nozi,
između dva druga, mnogima je nedostajala ruka, ili oko, a svi
su imali lica kao isklesana od kamena. Bilo ih je na hiljade.
Pomislila sam na sve ostale, one koji se nisu vratili kući, nego
su pali na nekom tuđem tlu, i bili načisto oglodani od tuđih
lešinara. Mislim da je i gomila to isto osećala, jer mada je bilo
nekoliko tupavih uzvika odobravanja, oni su se uskoro utišali, i
nije se čulo ništa do neujednačeno trupkanje i drljanje nogu
koje je obeležavalo njihovo prolaženje. Ja nisam Rimljanka, ali
mrzim svako neumereno rasipanje. Ti ljudi su odmarširali
daleko od svojih domova u punom sjaju svoje mladosti; za njih
ovo nije bio Trijumf.

A svakako nije bio ni za one koji su dolazili iza njih,

najamnike iz pokorenih zemalja, mada su ovi nastupali
odvažno, i držali svoje glave visoko - svoje svetle ili riđe.
nerimljanske glave. Poslednja od tih legija bila je ona slavna
koju su zvali »Ševa«, sačinjena od sinova poglavica divljih
plemena iz Galije. Germanije i Britanije. U noći kada sam prvi
put srela Cezara, tesno uvijena u moj ćilim, lozinka je glasila
»Ševa« - jer upravo ta legija bila je kratko vreme pre toga
formirana i predstavljala Cezarovu najomiljeniju jedinicu.
Tražila sam pogledom Kadvaladera, mog prijatelja Brita, jer i
on je marširao s njima. Ali među onoliko mnogo riđih ratnika,
koji su svi bili odeveni i oklopljeni na sličan način, i svi golemi
kao što je već slučaj sa tim severnjačkim rasama, nisam uspela
da ga opazim. Običan narod im je pljeskao i pozdravljao ih
klicanjem, jer predstavljali su krasan, veličanstven prizor u
svojoj uglačanoj bronzi i šlemovima sa visokim perjanicama.
Iznad zlatnih orlova legija vijorila se njihova specijalna zastava
- jedna šara načinjena od mnoštva malih crnih ptica vešto
obojenih naspram olujnog neba.

Onda je došao najmučniji od svih prizora: zarobljenici. I

njih je bilo na hiljade. Nekoliko stotina nosilo je na leđima
velike krstove na kojima će umreti. To su uglavnom bili krupni
ljudi, neprijateljski ratnici koji nisu imali na sebi drugih rana
sem oguljenih mesta tamo gde su ih lanci izujedali; držali su ih
u nekoj tamnici duboko ispod zemlje, jer su svi imali sužanjsko
bledilo kao stari sir. Njihove oči, uglavnom plave, gnevno su
sevale sa kosmatih, bradatih lica; rebra su se oštro isticala na
polunagim telima, još uvek čvornovatim od mišića. Uhvatila
sam pogled jednog od njih dok je prolazio, i ne nameravajući
to; otpljunuo je zlobno. Brut mi je šapnuo na uho da su oni sa
krstovima bili gori od zveri, neukrotivi i bez ikakvog smisla za
kajanje; oni će predstavljati sjajan prizor dok budu polako
umirali na krstu, jer su bili snažni i buntovni i veoma izdržljivi.
Zurila sam u njega sva užasnuta, ali njegovo lice bilo je i dalje
ljubazno; on uopšte nije razmišljao o značenju onoga što je
rekao; bio je to rimljanski način gledanja na stvari!
 Zatim su došla jadna stvorenja u kavezima od pruća,
toliko tesnim da su jedva mogla biti strpana u njih. Izgledala su
sakata i bolesna, upola izgladnela. Brut mi je objasnio da će oni
umreti smrću kakva se praktikuje u njihovim sopstvenim
divljim plemenima: spaljivanjem, unutar tih kaveza, kao što su
i oni spalili rimske vojnike koji su im dopali šaka: prikladna
osveta. Osećala sam sažaljenje, i stomak mi se prevrtao, ali
videla sam da rimska gomila nije osećala ništa sem mržnje.
Izvikivali su kletve i bacali na kaveze prljavštinu i busenje
zemlje.

Na kraju, okružen stražarima, došao je Vercingetoriks,

koračajući polako u lancima. Bio je to veliki heroj-ratnik čitave
Galije, istovremeno imperator i vojskovođa; on je vodio dug i
težak rat, ujedinivši sva plemena pod svojom zastavom, i
umalo nije pobedio. Ja mislim da je on zaista mogao da izađe
iz tog rata kao pobednik, ali je smatrao da su žrtve suviše
skupe. Video je kako je Cezar kasapio njegov narod, na
milione, i sklopio je nagodbu, predavši sebe kao taoca u ime
miroljubivog sporazuma. Sada je bio zarobljenik šest dugih
godina. Mada nije bio star, njegova duga žuta kosa bila je
prošarana sedim vlasima, a duboke bore usekle su mu se oko
usta. Njegovi lanci bili su veoma teški, a njegovi koraci
skraćeni zbog male dužine lanca između članaka, ali nije
posrtao ili saginjao glavu. Umesto toga, prilagođavao je svoje
korake lancu, hodajući polako i sa dostojanstvom, gledajući
pravo napred, i povremeno žmirkajući očima prema suncu;
mora da su ga držali u tami već dugo vremena.

On nije bio razgolićen, kao njegovi vojnici, niti u bojnom

oklopu, nego odeven u svoju kraljevsku odeću. Bila je
varvarska ali ipak kraljevska: jedna velika portikla od žutog
zlata počivala je na njegovim grudima, široke narukvice
okruživale su mršave ruke, a jedan tanki venac od nekog
metala, veoma star kako se činilo, bio mu je na čelu; veliki
krzneni ogrtač, načinjen od nekih gustih crvenih kožica koje su
bile naslagane u slojevima, visio je niz njegova ramena,
dosežući sve do zemlje; na ramenima su mu bile goleme
kitnjaste kopče od zlata koje su pridržavale ogrtač. Gomili je,
po prvi put, zastao dah dok je on prolazio. Delovao je suviše
kraljevski da bi mu se izrugivali, mada je jedan mali dečak
bacio prema njemu grumen konjskog đubreta, ali ga je njegova
majka odmah zatim ćušnula. Jer Vercingetoriks je, čak i ovde u
Rimu, uživao glas junaka. Slušala sam Cezara kako govori o
njemu sa priznanjem, pa čak i strahopoštovanjem. Te noći, pri
svetlosti baklji, on je umro sa ostalim svojim zemljacima,
nakon što je odbio pomilovanje. Žitelji Rima nisu to pravilno
shvatili, i mnogi su okrivljavali Cezara, nazivajući ga
okrutnim. Ali to se nije desilo po Cezarovoj volji nego je veliki
kralj sam tako odlučio. Ti ljudi još uvek imaju običaj
prinošenja kralja za žrtvu, koji se nekada praktikovao u
mnogim religijama; kralj umire za dobro svog naroda, i odlazi
dobrovoljno u smrt. Vercingetoriks je upravo to imao na umu;
šteta je što su ga pogrešno shvatili. Ipak, možda se u njegovom
sopstvenom narodu pamti ta žrtva. Znam da je Cezar plakao.

Nisam prisustvovala pogubljenjima, mada je većina Rima

to činila. Sledećeg jutra oči su bile crvene i naduvene od
neispavanosti a neki ljudi su izgledali još uvek pijani. Ovoga
jutra parada je počela sa životinjama iz Egipta, koje su
izgledale čudne Rimljanima: žirafe, sa dugim vratovima
isturenim visoko kroz rešetke kaveza i sa krupnim očima koje
su zurile neustrašeno, dok su preživale spokojno kao bilo koja
krava; zgodne male prugaste zebre, sprovođene ulicama
pomoću finih traka od svile; čudesno obojene brbljive ptice iz
džungle, koje su kreštale psovke na latinskom; majmuni tužnih
lica koji su se mahnito derali na gomilu iz svojih kavezi i viseći
o dugim repovima; jedan veliki gorila, to dlakavo stvorenje
toliko slično čoveku, i toliko različito; i, naravno, dremljivi
krokodil sa svojim ljuskama i zlim očima, na koga su robovi
stalno izlivali kofe vode, jer bi inače uginuo. To stvorenje ne
živi dugo u ropstvu, a drevni narod moje zemlje smatrao ga je
za svetu životinju; nadala sam se da Cezar nije zaboravio moje
upozorenje da ga stavi u cisternu sa vodom pre no što se dan
završi.

Bio je to, razume se, dan posvećen onome što je on

nazvao »Egipatski trijumf«: dozvolila sam da to za sada prođe.
Uglavnom su bila izlagana čudesa iz moje zemlje: model
svetionika na Farosu, svi muzeji. Aleksandrijski dvorac, svi
hramovi, pa čak i jedna dugačka, vijugava predstava Nila, sa
njegovom peščanom pustinjom i palmama: u poslednjem
trenutku Cezar je na moje insistiranje, uključio i ono što je
najinteresantnije i najčudnije od svega, modele velikih
piramida, i onog tajanstvenog, odavno ruiniranog kolosa,
Sfinge. Narod je izvikivao u čudu, mada, naravno, nije imao
pravu predstavu o ogromnosti tih zdanja. Bilo je i nešto
aleksandrijske vojske, izvestan broj sveštenika, lekara i
učitelja, svi u odeći svojih duhovničkih staleža; a bilo je i
nekoliko dela drevne umetnosti, slika i skulptura, pozajmljenih
iz grobnica najslavnijih faraona na gornjem Nilu.

Na kraju su došle ružne, masivne statue Potinija i ostalih

naših mrtvih neprijatelja, prenaglašeno odvratne i zastrašujuće,
gotovo komične; narod Rima se podrugivao, i ovoga puta nije
mi smetala ćud te varvarske gomile. Onda je usledio tužan
prizor: moja sestra Arsinoja i njen ljubavnik Ganimed,
koračajući u lancima: ona me nikada nije volela, i mogla bih je
zaista ubrajati u neprijatelje, ali srce mi je zahvatio jad
gledajući lozu Ptolemeja tako poniženu. Istina, bila je odevena
u svilu, a lanci su bili načinjeni od lakog zlata i dovoljno
razmaknuti da bi se komotnije osećala; izgledala je veoma
mala i bespomoćna dok je trupkala iza svog ljubavnika. Nije
hodala ponosito već oborenih očiju; činilo mi se da sam videla
malo crvenila na njenim obrazima koje nije poticalo od šminke.
Nisam to mogla podneti i ustala sam, podižući jednu ruku i
dajući time znak koji je na Igrama značio traženje milosti, bar
tako su mi rekli. Cezar je sedeo pored mene; on toga dana nije
učestvovao u paradi, iz poštovanja prema meni. Čula sam ga
kako je ispustio jedan tih ljutit uzvik pre no što me je povukao
natrag na moje sedište.

- Sedi! - zapovedio je. - Zar misliš da ću osuditi na smrt

tvoju sestru?

Bio je brz, ali moj pokret je ipak privukao radoznale

poglede. Neki plebejci su me pozdravili klicanjem, jer
pretpostavljam da su sažaljevali sirotu devojku i odobravali
moja sestrinska osećanja; ja nisam ni znala da ih imam!

Cezar je zaustavio povorku, dajući znak jednom

centurionu. Kad se umirila, jedan rog je zatrubio, a centurion
je, na tiho dobačenu Cezarovu reč, poveo Arsinoju, još uvek u
lancima, do mesta gde smo sedeli: izgledala je zbunjena.

Cezar je ustao i, podignuvši ruku, zatražio tišinu. Onda je

počeo da govori; setila sam se da je bio poznat po svome
besedništvu. Glas mu je dopirao daleko, i gomila se utišala.
Obznanio je da će, zahvaljujući zauzimanju velike i milosrdne
kraljice Egipta, njenoj izdajničkoj sestri biti podarena milost.

No mogu da se setim svih njegovih reči, ali bile su dobro

izabrane, za jedan govor koji nije unapred pripreman; gomila je
bila ganuta do suza - i do poklika odobravanja.

Zatim je on, bacivši potajan pogled prema meni, usana

razvučenih u crtu zadovoljstva, lično raskinuo njene lance i,
dovevši je do mesta pored mene, dao joj poljubac mira. Morala
sam se ugledati na njegov primer; bio je to prvi kontakt koji
smo nas dve sestre imale još od ranog detinjstva. Moje usne,
dodirnuvši njen obraz, osetile su so; bio je klizav od znoja
straha. Osetila sam sažaljenje i zagrlila je.

Kad se smestila pored mene, ispod baldahina, poslala

sam jednog roba da joj donese hladno piće. Cezar je pljesnuo
rukama; Trijumf se nastavio.

Bacila sam kradomičan pogled prema Arsinoji: pijuckala

je razvodnjeno vino. Videla sam da su joj obrazi bili crveni a
oči sjaktave. Upitala me je šapatom: - A Ganimed...?

- On će umreti - odgovorila sam. Spremne suze potekle

su niz njeno lice. Šta je očekivala? Neko mora da plati za sve
to.

Treći dan odnosio se na Cezarovo osvajanje Ponta: nisam

ostala čitavo vreme, jer su paradni prizori bili dosadni i nisu
imali nikakve veze sa mnom. Jedina interesantna stvar bila je
ogromna zastava sa rečima Veni, vidi, vici, koja je nošena
ispred Cezara. Kažu da je on izgovorio te ohole, aliterativne
reći posle pobede nad Pontom; naravno, ja ih nisam čula.
Međutim, to mi je ličilo na Cezara; on je imao u sebi žicu
banalnosti, kao i svi Rimljani. A kao i svi Rimljani, voleo je
svoj skorojevićevski jezik. Pa, on je sasvim prikladan za takvu
igru reči. Drukčije stoji stvar kad je u pitanju poezija ili bilo šta
drugo tanano; tu čovek mora da pribegne grčkom.

Četvrti i poslednji dan proslavljao je pobedu u severnoj

Africi. Osećalo se izvesno negodovanje, a neki od rimskih
građana zamahivali su pesnicama i vikali u gnevu, jer su
ulicama bili prenošeni kipovi pobeđenih Rimljana i njihovo
oružje. Cezar se, dabome, nije posavetovao sa mnom, inače bih
mu rekla da će takva parada predstavljati taktičku grešku.

I zaista, kad je svetina ugledala pred sobom Pompejev

kip, došlo je do takve uzburkanosti da je povorka morala da
bude zaustavljana, a kip prekriven tkaninom. Zatim je pristigla
statua velikog pokojnog Kolona, ali do tada Cezar je već
naučio lekciju, jer je kip bio krunisan zlatnim lovorovim
vencem, žurno nataknutim na mermernu glavu. U vreme kada
je statua stigla do mesta gde sam ja sedela, venac je već bio
pomalo nakrivljen, tako da je veliki čovek izgledao pripit.
Međutim, činilo se da niko drugi nije to primetio.

Održana je i parada drugih, manje značajnih neprijatelja.

njih desetak otprilike: Gnoj Pompej, moj Neo, bio je među
njima. Srce mi je malo poskočilo kad je njegov kip pronet;
vajar je uspeo da ga verno oživotvori.

Nisam posmatrala ni poslednja pogubljenja, kada je i

Ganimed susreo svoju smrt. Nikad nisam nalazila uživanje u
takvim prizorima, i zaista, uspela sam nagovoriti Cezara da
njegovu presudu preinači u obično odrubljivanje glave,
Arsinoji za ljubav. On je, naime, insistirao da moja sestra bude
prisutna, pouke radi, ali ja sam smatrala da ona ne bi mogla
podneti da posmatra razapinjanje na krstu. Čak i ovako je
dobila histeričan napad, pa sam joj potajno dala malu dozu
soka od opijuma da otupim njena čula.

Ipak, odbila sam da je držim pod mojim nadzorom. Njene

kandže su bile odsečene, ali ja joj i dalje nisam verovala;
poznavala sam suviše dobro moju sestru. Predstavljala je veliki
problem, zaista, jer ne bi mogla da bude držana pod ključem
kao neki običan zlikovac; to ne bi ostavljalo dobar utisak.
Juliju i meni je bilo potrebno čitavo jedno veče planiranja da
odlučimo šta treba s njom učiniti.

- Poslaću je Korneliji, Pompejevoj udovici u Albi - rekao

je najzad, sa izrazom čoveka koji je pronašao savršen odgovor.
- Ta gospa je ljubazna i umeće da se pokaže milosrdna, ali će
uvek pamtiti da su Egipćani ubili njenog muža...

- Ne Arsinoja - rekla sam, odmahujući glavom. - Ona nije

imala nikakve veze sa Pompejevom smrću.

- Nije važno - odgovorio je on veselo. - Važno je samo da

sredimo ovu stvar.

Zagledao se u mene za trenutak, a onda pucnuo prstima. -

Umalo da zaboravim - rekao je. - Mi možemo izvršiti razmenu
talaca... Tamo je još jedna princeza... u Pompejevoj vili u Albi.
Jedna devojka koja već godinama živi u toj kući. Poslao sam je
tamo sa mojom Julijom kad se udavala, davno... - Glas mu se
prekinuo, kao što je bivalo uvek kad bi pomislio na svoju
mrtvu kćer; setila sam se da je Julija nekada bila Pompejcva
žena, i čekala sam.

On je nastavio. - Ta devojka... zove se Karmijan...

odrasla je sa Julijom, nakon što sam je doveo iz kraljevske
kuće na Kipru...

- Moja rođaka? - upitala sam. - Moja rođaka sa Kipra?

Bila je to, zaista, ona ista Karmijan za koju sam verovala

da je mrtva, kćerka onog strica koga sam se sećala kako po
njegovoj ljubaznosti, tako i po plemenitosti njegovog duha.
Kad je njegova zemlja bila pobeđena, on je radije pristao da
oduzme sebi život, nego da postane podanik Rima. - Sećam je
se nejasno - rekla sam. - Mislim da smo se jednom susrele, dok
smo još bile deca.

- Juliji je ona bila veoma draga - dodao je Cezar.

- A sada ću je dati tebi da ti bude dvorska dama...

Obuzdala sam odgovor koji mi je vrelo navirao na usne:

Jedan Rimljanin poklanja kraljevsku princezu Egiptu!
Međutim, da nije bilo milosrdnih bogova, ja bih se našla na
njenom mestu. Osmehnula sam mu se i ljupko zahvalila. - To
će mi biti drago, Julio - rekla sam.

I tako je Karmijan došla kod mene. Bile smo mnogo

godina zajedno; vremenom je postala moja najdraža
prijateljica, posle Ire. Odana devojka, i prava kraljevska duša.
Teško mi je, sada, zamisliti život bez nje.
 5
AKO TRIJUMF NIJE U POTPUNOSTI BIO TRIJUMF,
posvećivanje Venerinog hrama bilo je to u još manjoj meri.
mada je neodobravanje došlo s druge strane. Običan rimski
narod, kao što sam i naslućivala pre no što sam uopšte
upoznala njegovu narav, oduvek je tražio neku figuru koju bi
mogao obožavati; eto zašto ti ljudi nisu želeli da njihovi stari
idoli, Katon, Pompej i ostali, budu poniženi. To je, takođe,
razlog zašto su oni prihvatili, pa čak i pozdravili, moje
obogotvorenje kao Venera-Isida u novom hramu. Međutim,
nije tako bilo sa aristokratima; oni su posmatrali, bez
uzbuđenja, dok su grubo iskarikirani kipovi bivših velikih
Rimljana bili prenošeni ulicama, ali su bili suviše kultivisani i
suviše razumni da bi podarili besmrtnost nekom smrtniku - pa
makar to bila i jedna kraljica. Nedelju dana pre formalnog
otvaranja Hrama, plaćeni skribenti su pisali podugačke
pamflete protiv čitave ceremonije, i ove su u velikom broju
cirkulisale gradom. Mada to čudno zvuči, oni nisu kritikovali
mene, koja sam bila predmet obogotvorenja, nego svog
sopstvenog heroja, Cezara, zbog onoga što su nazivali
»bogohuljenje«. Čitala sam i sama te rasprave; bile su dobro
sastavljene i sračunate na to da rasplamte strasti svih onih
pripadnika plemstva koji su imali građanskog častoljublja ili
ponosa. Pokazala sam jednu Cezaru i pokušala ga ubediti da
odustane od ceremonije, ili bar da je odloži dok klima bude
povoljnija. On nije hteo ni da čuje za to; kao i njegova
epilepsija, njegovi napadi oholosti postajali su sve češći. -
Cezar ne može da čini ništa pogrešno! - rekao je.

Onoga prepodneva kad je trebalo da se obavi svečanost,

jedan čovek po imenu Ciceron govorio je javno protiv nje u
Forumu. Ja nisam prisustvovala držanju govora ali Apolodor je
to učinio i obavestio me je da je beseda bila i razložna i
efektna. Ponovo sam pokušala da pokolebam Cezara, i ponovo
omanula: ceremonija se odvijala onako kako je bilo planirano.

Nije to bilo ništa više do otvaranje hrama za javnost,

nekoliko molitvi, jedno prinošenje žrtve, i otkrivanje statue, ali
navala naroda bila je tako velika da smo jedva uspeli da se
probijemo do naših rezervisanih mesta. I to bez besplatne hrane
ili vina! Naravno, nije bilo klicanja, jer smo se nalazili unutar
jednog svetog mesta, ali običan narod mi se klanjao, dotičući
čelima pod kod mojih stopala dok sam prolazila. Znala sam da
je to ponizno laskanje bilo upućeno meni; i zaista, iz njihovih
šapatom izgovorenih reči to je bilo sasvim očigledno.
Međutim, Cezar je sve to svojatao za sebe i klimao je važno
glavom, ponašajući se kao da je neki Olimpijac. Neću da
kažem da sam se osećala obespravljena; stvar je naprosto u
tome što sam ja od malih nogu bila naviknuta na to obožavanje,
i po navici sam umela da zauzmem odgovarajuće držanje.
Međutim, njemu to nije tako dobro pristajalo; bila mu je
potrebna praksa. Ali nisam se usuđivala da mu to kažem.

U hramu se našao i izvestan broj predstavnika višeg

duhovničkog staleža, ali nisam primetila nijednu ženu. Brut je
bio tamo, a i Antonije, kome sam ljubazno klimnula glavom;
ostale sam znala samo iz viđenja. I Ciceron je došao. Bio mi je
pokazan: omalen star čovek punog lica i veoma velikog nosa.
čak i za jednog Rimljanina. Po njegovom licu nije se moglo
pročitati šta misli.

Kad je statua otkrivena, pokazalo se da je priroda bila na

našoj strani. Hram je bio osvetljen svećama i stencima, jer je
unutrašnjost bila tamna, za razliku od naših grčkih hramova.
Jedna od teških vrata bila su odškrinuta, u vidu uzanog proreza,
ali on je propuštao zrak svetlosti koji je padao pravo na
smaragdne oči kipa, čineći ih kao da svetlucaju iz živog tela.
Uz tihe uzdahe, običan narod je klonuo na kolena. Onda je
neko ko se nalazio kod ulaza, neki aristokrata, pretpostavljam,
zatvorio vrata, i statua je ponovo postala mermer. Ipak, bio je
to efektan trenutak; sreća je uvek stajala na mojoj strani u
Rimu - bar u tim prvim danima.

Uveče tog istog dana kada je hram bio otvoren, Cezar je

priredio prijem u svojoj vili; na njemu je trebalo da budem i
formalno predstavljena rimskom društvu. To rimsko društvo
nije bilo ni tako mala ni suviše ekskluzivna grupa; videla sam
priličan broj predstavnika ekvestrijanskog staleža, ali Ira mi je
došapnula da su oni možda podmitili vratara. Rekla sam joj da
ću se potruditi da ona, ukoliko ne obuzda svoj jezik, bude ta
koja će ubuduće čuvati ulazna vrata. Zapretila sam joj to više u
šali, ali intimno u sebi ipak sam se plašila da bi me neka od
njenih dosetki, izrečenu u nezgodnom trenutku, mogla navesti
da se glasno nasmejem pravo u neko ozbiljno senatorsko lice.
Sami bogovi znaju koliko je bilo teško zadržati ozbiljan izraz
lica među svim onim demodiranim purpurom. Gotovo sam
ubedila Cezara da ga se odrekne, ali on je ipak nosio jednu
uzanu traku na rubu svoje tunike.

Brut me je predstavio svojoj ženi; trebalo je da bude

obratno, ali sam se napravila da je sve u redu. Bila je to jedna
prijatna mala žena sa lepuškastim licem, mada pomalo
zdepastog stasa. Zapazila sam da su sve te rimske dame, iz
neposrednije blizine, bile tamnopute i crnooke, mada je većina
njih belila ili kanirala svoju kosu ili nosila vlasulje svetlih boja.
Bila su dva pažnje vredna izuzetka: Antonijeva žena Fulvija,
jedno veselo i živahno stvorenje sa nestašnim ustima, i
veličanstveno lepa, slavna Klodija; obe su nosile svoje
sopstvene bujne crne kovrdžice, prefinjeno očešljane. Klodija
je bila slavna - ili ozloglašena - širom čitavog sveta; ona je bila
»Lezbija« iz poema preminulog Katula. Nakon njegove smrti
nekoliko godina unazad postala je raskalašnija nego ikada.
Zurila sam u nju radoznalo: njen sladostrasni život nije na njoj
ostavio nikakvog traga, ukoliko je sve to uopšte i odgovaralo
istini; lice joj je bilo bez bora, oči su joj blistale, i nije se
šminkala. Nikada nisam bila u stanju da delim rimljansko
oduševljenje za delo tog pesnika. Za njega kažu da je ponajviše
»grčki« od svih, ali ja sam nalazila da su njegove poeme
uvredljivo erotične; to nikada nije bio grčki način! Njegovi
prevodi pesnikinje Sapfe - da, oni su prilično savršeni, kako u
ritmu tako i u misli. Ali, teško je pojeftiniti Sapfu; reči kazuju
sve.

Besednik Ciceron bio je za mene jedno iznenađenje;

mislila sam da ću kod njega zapaziti neodobravanje, ali
njegovo lice i glas nisu davali nikakav znak o njegovim
osećanjima. Čak se divio mojoj dalmatici! Govorili smo grčki;
on ima laki Ilirski naglasak, ali ja mu to, razume se, nisam
rekla; ponosio se svojom gramatikom. Jednu stvar mu moram
priznati: kultivisaniji je duhom od svojih sugrađana. Ume da
govori, pored grčkog, većinu dijalekata Italije, a prilično tečno
i arapski. Diskutovali smo o poreklu jezika: on je zainteresovan
da nauči hebrejski. Obećala sam mu da ću poručiti iz
Aleksandrije nekoliko knjiga na tom jeziku. - Ja mogu da vam
dam samo prve pouke - rekla sam. - Ali nisam se iskušala kao
učitelj; to je jedna veština po sebi. - Ako je shvatio značenje
mojih reči - to jest, da su najbolji učitelji, u bilo kom predmetu,
Grci - on to nije ispoljio. Ne mogu odoleti iskušenju da pravim
opaske te vrste ovde u Rimu, mada niko ne shvata u čemu je
poenta, a ja, iz učtivosti, ne želim da im je silom ukucavam u
glavu.
 Bio je to ljubak prijem, i sve se odvijalo dobro, sem što je
Marko Antonije pio previše. Možda je to bilo zato što je
njegova žena rano otišla sa jednim ekvestrijancem. Videla sam
ga i pre toga kako baca mrgodne poglede prema njoj. Stekla
sam utisak da to nije čisto politički brak.
 6
CEZARA NISAM MNOGO VIĐALA preko dana, jer je
bio zauzet svojim dužnostima u Senatu; ponovo je bio
postavljen za diktatora, a govorilo se da će dobiti diktatorski
mandat na deset godina, mada je bilo i gunđanja protiv toga; ja
imam moje špijune.

Ipak, vreme mi nije suviše sporo prolazilo. Posle prijema

imala sam mnogo posetilaca; žene su dolazile u parovima pre
podne, svaka sa po nekim malim poklonom za kuću i velikom
zalihom tračeva, a muškarci su dolazili popodne sami, i bivali
odvraćani još na ulaznim vratima. Zar su stvarno verovali da će
me namagarčiti na takav način? Mi Grci smo stari majstori u
tim stvarima; nikome nije pošlo za rukom da me prevede žednu
preko vode dok sam boravila u Rimu, a to je potrajalo blizu tri
godine.

Nikada se nisam navikla na rimske običaje; za moj grčki

duh oni su, prosto rečeno, oduvek bili varvari. Bez ijednog
izuzetka, voleli su sve što je grčko; na nesreću, uzimali su od
nas samo ono što je rđavo (jer čak i Grci imaju neke rđave
navike). Grčka ljubav prema svetkovinama postala je, kod
Rimljana, izgovor za najsramnije orgije; ljubav prema dobroj
hrani, valjano pripremljenoj, koju su Grci stekli od svojih
istočnih suseda, izrodila se u naviku celodnevnog psovanja,
tokom koga su sve moguće vrste hrane i začina bile trpane u
stomak, i obično se vraćale istim putem kojim su i ušle!
Homoseksualna ljubav, prihvaćena u helenskom svetu i čak i
tamo zloupotrebljavana, postala je jedna razvratna i, ne retko,
kriminalna praksa. Njihovo vino točilo se razvodnjeno:
preljuba je bila gotovo pravilo; religiozni kultovi razubktavali
su se i gasili kao kratkotrajni šumski požari; ubistvo je
prolazilo nekažnjeno; politika je bila zapetljana zbrka u kojoj
se čovek nije mogao razabrati. Da ne nabrajam dalje. U
davnim, davnim vremenima - pre velikih dana Helade - Solon
Atinski je mudro rekao: »Ni u čemu preterivati«. To je postalo
ugaoni kamen grčkog načina života. Ne verujem da su Rimljani
uopšte čuli za tu izreku!

Pravi varvari, Gali i Germani, i severnjačka plemena kao

što je ono kome je Kadvalader pripadao, nisu upražnjavala
takve neumerenosti; oni su živeli prema jednom grubom,
sirovom kodeksu etike, ali to je ipak bio kodeks. Rimljani su,
sada to shvatam, bili mlada rasa, ostarela suviše brzo, koja je u
galopu prelazila preko svih umerenosti.

Do sada još ništa nisam rekla o rimskim Igrama, koje su

redovno bile održavane u jednom ogromnom amfiteatru, a
finansirao ih je svaki bogati Rimljanin koji je želeo da se
dodvori plebsu. Prvu od takvih igara koju sam videla
organizovao je Marko Antonije, a troškovi su bili stavljeni na
Cezarov račun, jer je Antonije bio glavni oslonac Cezarske
stranke. Desilo se to ubrzo nakon posvećenja Venering hrama i
bilo je delimično učinjeno sa svrhom da se skrene pažnja na taj
događaj. Cezar je naložio da i ja idem, sa čitavim mojim
domaćinstvom. Mada sam znala šta mogu očekivati, stvarnost
je bila gora od izveštaja o njoj.

»Igre« - tako su ih nazivali, prema starim Olimpijskim

takmičenjima. Ali rimske igre predstavljale su izopačenost
prvobitnog pojma; u stvari, na njima nije bilo nikakvog
takmičenja. Umesto šampiona koji se bore za pobednički venac
u čast da budu cenjeni kao najbolji, ovde su takmičari bili
robovi, a nagrada je bio život, bar za jedno kraće vreme.
Takmičari su nazivani gladijatorima, a kupovani su za to
zanimanje u svim delovima sveta koje je Rim pokorio, i
trenirani su intenzivno, ponekad po mnogo meseci, i na veliki
trošak države. I samo zato da bi umrli u areni.

Jer svi su oni umirali, na kraju. Rečeno mi je da život

jednog gladijatora nakon njegovog prvog ulaska u arenu traje
svega tri meseca; najduži kojeg je iko imao trajao je godinu
dana! A to su bili dobro izvežbani ljudi. Ponekad, međutim, pri
kraju ili na početku igara, održavana je jedna velika komična
bitka, koju su vodili neuvežbani ljudi sa jednostavnim
oružjima, bitka na smrt bez pobednika; bilo je to pravo
krvoproliće. Setila sam se da je i Spartak, veliki robovski
buntovnik, bio gladijator. Nije nikakvo čudo što se pobunio!

Bili smo u grupi, čitavo moje domaćinstvo. Ira i moja

ponovo nađena rođaka Karmijan sedele su u loži do mene, a
Apolodor i Kadvalader odmah iza nas, jer je Cezar sedeo u loži
za darodavce, nešto izdvojen. Karmijan je pokušala izmoliti da
izostane, jer je i ranije prisustvovala igrama, s obzirom da je
bila odgajena u jednoj rimljanskoj porodici. Ja bih joj to
dozvolila, ali Cezar je rekao da njen izostanak ne bi ostavio
dobar utisak, i da svi oni koji su mi bliski moraju da se pojave.
Do tada sam već zavolela Karmijan; nije bila lepa kao Ira, a ni
duhovita, ali je imala držanje kao da je kraljica; uostalom, ona
je i bila kraljevske krvi, i po ocu i po majci, baš kao i ja. Bila je
krupnih kostiju, poput neke Rimljanke, i sklona gojenju;
čalabrckala je po svojoj hrani u želji da ostane vitka, i nije pila
ni vino ni pivo. Po Cezarovom mišljenju bila je suviše ozbiljna,
ali baš zato uspostavljala je prikladnu ravnotežu u našem
domaćinstvu. Ja sam, naravno, znala da je njena ozbiljnost bila
odbrambenog karaktera; živela je tako dugo među svojim
pobednicima! To joj je dobro dolazilo i na ovim takozvanim
Igrama. Bila je kadra da sačuva prisebnost duha i pri
najsvirepijim prizorima: Ira je skrivala svoje lice, a i ja sam
morala povremeno da zatvorim oči.

Buka je bila zaglušujuća; miris krvi prodoran.

Nakon svakog događaja, arenski robovi odvlačili su

mrtva, iskasapljena tela, ne više ljudska, i posipali svežu
strugotinu. Ipak, miris krvi je nadjačavao; mogli ste da držite
naparfemisanu maramicu na nosu, ili da prskate mirise svuda
oko sebe - ništa nije pomagalo. Posle jednog sata, na vrućini i
pod suncem, čovek je bukvalno osećao krv, zalepljenu na
rukama, zgrušanu u grlu. Sedela sam tokom čitavog dana ne
uzimajući nikakvu hranu, i samo povremeno pijuckajući vodu;
na kraju krajeva, vino je imalo boju krvi.

Upotrebljavana su razna oružja: mačevi, koplja, tojage.

sekire. Jedna tačka, kojoj se mnogo aplaudiralo, odnosila se na
dva čoveka naoružana mrežama i trozubim kopljima; ideja je
bila u tome da jedan od učesnika nabaci mrežu na svog
protivnika i probode ga bespomoćnog, kao neku veliku ribu.
Taj prvi dan Igara kome sam prisustvovala završio se lovom
lavova na ljude. Životinje su bile izgladnjavane da bi ih naveli
da napadaju, jer one ne vole ljudsko meso. Bio je to, možda,
najgori od svih prizora; teško je prosuditi. Ali gomili se to
najviše dopadalo; svi su oni Rimljani.

Kao što sam već rekla, u mojoj pratnji bili su svi moji
najbliži ljudi; oni su se osećali baš kao i ja, ali, izuzimajući Iru.
nisu ispoljavali nikakve emocije. Osećala sam uzbuđenje mojih
Gala, iza mene, a i Kadvaladerovo. Lako se moglo desiti da se
oni, svi do jednog, nađu u onim gladijatorskim pancirima!
Cezar i ja umalo se nismo po prvi put posvađali tog dana. On je
naredio da Cezarion bude prisutan, da bi video spektakl, a i
zato da bi reklamirao svoje poreklo. Nisam to mogla podržati,
čak ni po cenu zadovoljstva koje bi njegovo priznanje moglo
doneti meni. Jedno dete, još neuko, da gleda takve prizore, i da
postane imuno na njih! I, ne zaboravimo, ja zapravo nisam ni
znala koliko su grozni bili ti prizori! U ovom pogledu bila sam
u pravni, kao što se to i inače sada često dešavalo; u početku je
Cezar bio mudriji od mene u svim stvarima: ali ja sam brzo
sazrela u Rimu.

Čak i u tim prvim mesecima rimskog života uviđala sam

da je Cezar, mada ogromno popularan, morao da nastupa sa
opreznošću; Pompejeva stranka bila je još uvek živa, uprkos
svojim velikim porazima. Činilo mi se, mada to, naravno,
nisam mogla tako otvoreno kazati, da je Cezar, u nastojanju da
suzbije simpatije za tog mrtvog Rimljanina, činio sve same
pogrešne stvari. Trošio je ogromne sume novca da bi se
dodvorio gomili, koja je i tako bila s njim; s druge strane, nije
preduzimao ništa da pridobije one aristokrate i uticajne, bogate
trgovce koji su bili Pompejeve pristaše. Sve razmetljive parade
koje je naređivao i trošio na njih ogromne sume odlikovale su
se najgorim mogućim neukusom; bilo je izvesnog asketizma u
duhu onih finijih Rimljana koji su se osećali uvređeni
Cezarovim postupcima u to vreme i kasnije. Mada nije bilo
negodovanja protiv samih Igara, zbog opšteg varvarstva nacije
(bila je to jedna prihvaćena činjenica života), smatralo se da su
Igre koje je Cezar priređivao prekomerno razmetljive. Još uvek
se osećalo jako neraspoloženje prema Trijumfu, zbog načina na
koji je Cezar tretirao svoje poražene rimljanske neprijatelje;
gornje klase nikada nisu prihvatile moj kip u hramu kao
Veneru i, na suptilniji način, odbijale su da prihvate Cezarovu
sopstvenu predodžbu o sebi samome. A sve se to moglo
udesiti, da je on samo nastupao polaganije. Osvrćući se sada na
sve to, mislim da je Cezar osećao da njegovo vreme ističe.
 Sem Igara, Cezar je priređivao džinovske gozbe za plebs.
Jednom je zatvorio nekoliko ulica i hranio i vinom pojio
dvadeset dve hiljade duša! Isto tako, priredio je pomorsku bitku
na jednom veštačkom jezeru, sa hiljadu trirema i četiri hiljade
robova; sve je bilo uništeno, brodovi, oružja, robovi, u slavu
Cezara. Strahovita rasipnost; čak ni jezero se nikada više nije
koristilo i moralo je da bude isušeno, zato što je voda bila
zagađena. To ga je bacilo u veliki dug; ja sam odbila da mu
pomognem. Nisam bila u Rimu pored njega zato da bih
nemilice traćila novac moje zemlje! On se ulagivao kao neko
iskvareno dete, taj veliki čovek, i na kraju zapretio da će se
vratiti Kalpurniji. Slegnula sam ramenima, mada me se to i te
kako ticalo, i poželela mu sreću s njom. Rekao mi je da sam
okrutna: nisam ga videla nedelju dana. Vratio se pokajnički i
noseći darove, i nije više spominjao svoje dugove. Možda ih je
ona isplatila; nikada ga to nisam pitala.

Što se tiče mene, živela sam mirno, u iščekivanju. Volela

sam Cezara, mada sam jasno videla sve njegove mane. Čak i s
njima, on je bio najveći živi čovek, i najdražesniji.

Znala sam da će se oženiti sa mnom, kad dođe pravo

vreme za to; morali smo da nastupamo polako, i zbog nas
dvoje, i zbog Cezariona. Kulpurnija nije predstavljala nikakav
problem; u Rimu se supruga može odbaciti bez ikakvog
opravdanja, a ona je bila bez poroda - više nego dovoljan
razlog. Nije imala na šta da se osloni, sem ukoliko on nije bio
istinski zadužen kod nje, i to napismeno. Znala sam da je bio
suviše inteligentan da bi učinio tako nešto; ona je naprosto bila
štap kojim se služio da bi batinao mene, to je sve. Donela sam
odluku da se to nikada više ne desi, i od tada on mi je nikada
više nije spomenuo.
 Živela sam u njegovoj vili, ali sam smatrala da će biti
mudro da plaćam kiriju i preuzmem na sebe sve troškove; to mi
je davalo više nezavisnosti. Isto tako, kad se vest o tome
pronela okolo, a ja sam preduzela mere da se pronese, ljudi su
mi se divili. Uopšte, u Rimu su mi se zbog mnogo čega divili, i
to ne samo običan narod, nego i oni sa viših mesta. Kao što
sam već rekla, sve grčke stvari bile su omiljene u ovoj novoj
zemlji, a ja sam bila čistokrvna Grkinja. Igrala sam na tu kartu,
noseći grčku odeću i frizure, odlazila u grčke hramove i
posećivala pozorište kad se davao komad nekog grčkog pisca.
Moj izgled mi je u svemu tome išao naruku; uz malo pomoći,
mogla sam da ličim grčkim skulpturama iz najfinijeg perioda,
naročito Afroditi.

I moja obrazovanost mi je dobro dolazila; čak je i

Ciceron prisustvovao mojim »grčkim popodnevima«. Čitala
sam iz dela klasičnih pesnika, znajući da je moj naglasak
besprekoran; svi su govorili da sam bolja od glumaca. Žene su
bile očarane; počela sam da dajem časove iz grčkog jednom
nedeljno; svi najbolji ljudi dolazili su kod mene, sa revnošću
dece. Bilo je zabavno slušati te aristokratske usne kako se
spotiču nad rečima i mrcvare ritam; Fulvijino lice postajalo je
crveno od uzbuđenja, a jadna mala Porcija bila je dovođena do
suza, ali su ipak dolazile; to je postalo moda.

U kasnijim godinama govorilo se da nisam bila omiljena

u Rimu; to ni izdaleka nije odgovaralo istini. Muškarci su
upijali svaku moju reč i davali mi komplimente, mada ja nisam
pokazivala naklonost ni prema kome od njih; žene su
oponašale moju odeću. Šta se tiče prostog naroda, on me je
obožavao, kao da sam zaista neka boginja. Bila sam, tokom tog
suviše kratkog vremena, veoma srećna; srećnija nego što sam
ikada bila, srećnija nego što ću ikada biti.
 7
- ARMIJU! IMALA SI ARMIJU? - Oči časne Fulvije
širom su se raširile; zurila je zapanjeno u mene. Zaustavljena u
svom neprekidnom tumaranju po prostoriji, i časna Klodija se
zagledala u mene. (A možda ona i nije bila »časna«; mislim da
se u to vreme nalazila između dva muža.) - Draga moja, to je
zbilja krajnje očaravajuće! - Fulvija, koja se upravo spremala
da ode, pustila je da joj šal još jednom sklizne niz ramena.
Ponovo je sela. - Ispričaj sve - zatražila je. - Oh, dušo, a ja sam
mislila da su vojnici strašni gnjavatori!

- Pa, nema tu mnogo šta da se priča - odgovorila sam. -

Bila je to naprosto jedna nužnost...

- Ali, armija...! I nosila si oklop... i jahala raširenih

nogu...

- I spavala u šatorima... - ubacila je Klodija, sa zlobnim

osmehom.

Nisam obraćala pažnju na nju; drukčije se nije ni moglo.

- Pa, jahale smo raširenih nogu... i to nije baš mnogo ugodno,
mogu da kažem. Oklop - to ne. Mi nismo nosile oklop.

- Ko to »mi«? - upitala je Fulvija. podižući obrve.

- Ira... Ira je bila sa mnom - odgovorila sam, gledajući

prema Iri i osmehujući se.

- Oh, Ira. - Fulvijin pogled prešao je preko nje kao bič;

Rimljanke su veliki snobovi. Ponovo se zagledala u mene,
puna iščekivanja.

Raširila sam ruke. - To je sve. Imala sam armiju. Pobegla

sam iz Aleksandrije u Siriju. Čekala sam vesti od mojih uhoda.
Cezar je dobio rat i poslao po mene. Otišla sam njemu. To je
sve. - Slegnula sam ramenima.

Časna Fulvija izgledala je razočarana. Klodija se brzo

okrenula prema meni. - Je li tačno to što Cezar kaže... da su te
prokrijumčarili do njega u jednom ćilimu? Golu?

- Oh, ne, ne golu! - pocrvenela sam, ljutito. - Zar on to

kaže?

- Smiri se, draga - rekla je Fulvija nehajno, pokazujući

male oštre zube. - Cezar nikada nije provodio svoje vreme sa
Klodijom... ona je to verovatno čula od nekog roba. Uostalom,
čemu ta izveštačenost? Ti ni sada nemaš na sebi baš mnogo
odeće... - Rekla je istinu, naravno; te jeseni bile su u modi
providne tunike, rasečene od potiljka do donjeg ruba; čak i po
vlažnom vremenu, čitav Rim se oblačio tako. Ipak, bilo je tu
neke razlike.

- Ne volim takva govorkanja - rekla sam, mršteći se. - Ko

ti je to rekao, Klodija?

Sada je ona slegnula ramenima. - Oh, niko. Ja sam sve to

izmislila.

Fulvija se nasmejala. - To je ono što bi ona uradila da se

našla na tvom mestu.

- Naravno - promrmljala je Klodija. - Zašto gubiti vreme?

 Htela ne htela, morala sam se nasmejati Klodija je zaista
bila lišena svakog lukavstva. To je bilo sve čime se ona mogla
preporučiti, izuzimajući njenu lepotu. Ali bilo je dovoljno;
mislim da ona uopšte nije imala neprijatelja. Pravu podvig, u
Rimu!

Osetila sam iznenadnu toplinu prema njoj, a tolerantnost

čak i prema Fulviji. Ispričala sam im čitavu priču - moju
verziju, malo razvodnjenu. Ipak, bile su očarane. Znala sam da
će je, već do sledećeg dana, proneti po čitavom gradu. Imala
sam u vidu da će je one malo nakitni, pa sam čak učinila sebe
nešto mlađom, za svaki slučaj. Znala sam da nikada ne bi
mogle da svare priču o dvadeset jednogodišnjoj devici!

- Pa, draga moja - otegnuta je Fulvija ustajući, najzad

spremna da ode - ti si zarobila srca svih nas... Moj muž, na
primer, zaljubljen je u tebe!

- Marko Antonije? - Odmahnula sam glavom. - Ti si u

zabludi... on me čak i ne ceni!

- Oh, da, on te ceni... i više od toga! Trebalo bi da čuješ

šta sve mrmlja u snu...! - I prevrnula je očima prema nebu,
osmehujući se.

- Fulvija! - rekla sam strogo. - Prestani sa tom šalom... ne

bih želela da takve stvari kruže okolo...

- M-m-m-m - promrmljala je Klodija. - Šta bi Cezar

rekao... ?

Bila sam na ivici iskušenja da zatopćem nogama od

gneva, ali onda je Fulvija rekla: - Oh, ništa ne brini... ovo i
jeste šala. U svakom slučaju, niko u to ne bi poverovao... čitav
Rim zna da mi ne spavamo zajedno...

Klodija se umešala: - Oh, ali ja sam ga čula... upravo

prošle nedelje. Oh, kakav je to san bio! - Kliberila se kao neki
deran sa ulice, i primakla mi se, čupkajući me za rukav. - Šta
ćeš mi dati da to nikome ne kažem, slatka Kleopatro?

- Ništa, slatka Klodijo - odgovorila sam, osmehujući joj

se kao nekom detetu - jer niko ti ne bi verovao...

- Ali, ti si tako bogata - rekla je ona, pućeći usne.

Prostrelila me je pogledom koji bi umekšao čak i srce od
kamena. - I tako škrta! Oh, u redu, hajdemo, Fulvija... - Prišla
je otvorenim ulaznim vratima i bacila pogled preko, prema
reci. - Hej, pogledajte, drage moje... evo dolazi plemeniti
gospodin... Mi o vuku...

Bilo je to tačno. Marko Antonije je upravo pristajao uz

obalu malim obojenim čamcem. Pogledala sam oštro te dve
luckaste žene. Jesu li one ovo udesile?

Ali ne, Fulvija je izgledala isto toliko iznenađena koliko i

ja sama. Zatresla je glavom. - Ja ću izaći na stražnja vrata -
rekla je. - Ne želim da se susretnem s njim. Hodi, Klodija.

Klodija je krenula za njom, dovoljno poslušno, ali ipak

istežući vrat da bi bacila još jedan pogled prema čoveku na
ivici vode. - Mi ćemo same izaći napolje - rekla je Fulvija,
vukući Klodiju za lukav. - Hajde... požuri!

Pogledala sam za njima, zbunjena, a onda sve to istisnula

iz misli; nikada neću, pa makar živela stotinu godina, razumeti
te Rimljanke!
 Posmatrala sam, još uvek stojeći, Antonija dok se
približavao. Čak i sa daljine mogla sam videti da je namršten;
pitala sam se da li ih je ipak video.

Ali sve te misli su iščilele kad je on stigao do mene. Uzeo

je moje ruke u svoje i držao ih čvrsto, i ne pozdravivši me. -
Morate brzo da dođete, gospođo.

- Cezar?

- Da. Imao je gadan napad. Na podu u Senatu...

- Oh, bogovi! - uzviknula sam tiho. - Pozvaću

Dioskorida...

- Ne, gospođo, nemamo vremena... tamo su drugi lekari...

dali su mu lek... Ali on uopšte ne izgleda dobro... morate doći!

Nabacila sam preko moje odeće prvi ogrtač koji mi je

došao pod ruku i pošla s njim. Put, sav pored reke, učinio mi se
strašno dug; stezala sam šake nervozno. - Priberite se, gospođo,
uskoro ćemo biti tamo... to je odmah pri vrhu ove ulice... -
Govoreći to, pomagao mi je da izađem iz čamca.

Odneli su ga u Ciceronovu kuću; bila je najbliža Senatu -

mala, lepa kuća načinjena od ružičastih cigala, jedna od malog
broja takvih u gradu.

Zadržala sam dah dok smo ulazili; neki jedak miris visio
je u prostorijama, nekakav oštar lek koji su lekari spalili: videla
sam kako se crni dim od njega još uvek izvija iz široke činije.
Pomislila sam s nestrpljenjem: »To neće pomoći, tu nema
leka«.
 Dok sam se izgubljeno osvrtala oko sebe, Ciceron je
izišao iz jedne od unutrašnjih prostorija, držeći prst na usnama.
Izgledao je preplašen; pretpostavljam da je to bilo prvi put da
je video takav napad.

- On je budan - rekao mi je - i traži vas...

Budan! Bogovi, mislila sam, to je zbilja čudno! Ali nisam

rekla ništa, i ušla sam s njim u susednu sobu. Tamo je Cezar
ležao, lica gotovo plavog, i teško dišući. Otvorio je oči;
izgledale su duboko utonule u glavu. Ispružio je jednu ruku,
polako. - Šta se desilo? Osećam se kao da mi je neka sekira
otvorila glavu... - Nasmejao se tihim neveselim smehom, koji
je bilo strašno čuti, i čvrsto stegnuo moju ruku.

Nagnula sam se prema njemu. - Nije to ništa, mili moj...

znak milosti nekog boga. Sada je prošlo...

Njegove oči zagledale su se u moje, ispitivački. - Stara

bolest? Jesi li videla...?

- Upravo sam došla. Marko me je pozvao.

Njegov pogled je prošao pored mene da bi pronašao

Marka. - Marko... jesi li ti video? Šta je to bilo?

- Bilo je to ono, Julije... ruka nekog boga koja te je

pograbila...

Cezar se osmehnuo. - Mislio sam da je to bila smrt... - i

zatvorio je oči. Reč me je prestravila, a i njegovo ćutanje.
Okrenula sam se prema Marku i videla istu prestravljenost na
njegovom licu. Jedan lekar, u odeći boje tamnog šafrana,
čupnuo me je za ogrtač; okrenula sam se.
 - On će sada spavati - rekao je, poklonivši se duboko. -
Lek deluje. Ovde... opipajte njegovo srce. - Uzeo je moju ruku
u svoje suve prste i prineo je Cezarovim grudima. Osetila sam
lagano lupanje pod mojim prstima, koje je postepeno postajalo
jače. Pogledala sam u njegovo lice na jastuku; plavilo je
iščezlo, a visoko na njegovim jagodicama pojavila se jedna
mala pega boje.

- On ne sme da bude pomeran - rekla sam Ciceronu. -

Kad biste mogli da ga zadržite ovde...

- Naravno - odgovorio je on blago. - Moja kuća je mala,

ali ima mesta i za vas...

Bila sam u nedoumici; nisam spavala odvojena od

Cezariona još otkako se rodio. Nešto mora da se pokazalo na
mom licu; Marko je rekao sa velikom gotovošću; - Ja mogu da
pošaljem obavest... ili da to lično uradim. Mislim, gospođo, da
je najbolje da ostanete.

Bilo je jasno čega se on plašio, čega su se svi oni plašili.

Čula sam sebe kako govorim, gotovo ljutito: - On neće
umreti... on neće umreti!

I bilo je tako; oporavio se. Ali išlo je polako, tako polako;

ovaj napad, govorili su lekari, bio je nešto više od epilepsije,
veoma blizak fatalnom udaru, i ostavio ga je slabog mesecima.

Sa svih strana stizali su saveti kojih se nisam mogla lako

pridržavati, jer Cezar nije smeo da oseti naš strah. Dok sam
bila u Ciceronovoj kući, gotovo punu sedmicu, on me je često
podsticao da nagovorim Cezara da napravi testament, i čak se
nudio da će ga sam sastaviti. - Ne mogu - odgovorila sam. -
Sem toga, meni nije ništa potrebno od Cezara... Imam sve
prihode Egipta...

- Nije stvar u tome - govorio je on, odmahujući rukom

nestrpljivo. - Vi morate da osigurate legitimnost vašeg sina.

Zurila sam u njega. - Kako mogu to? Kako mogu - bez

braka? A Cezar ima ženu.

- On ima rimljansku ženu. Uvek postoji način da se to

zaobiđe, čak i bez braka.

Ponovo sam se zagledala zapanjeno u njega, shvatajući

da su ti Rimljani u stanju da iskrive sve samo da bi sebi
ugodili. Sada je to išlo meni u prilog - ali ko zna da li će tako
uvek biti?

Odmahnula sam glavom. - Vi ne shvatate problem - rekla

sam. - Mnogo je složeniji nego šta izgleda. - Objašnjavala sam
strpljivo i jednostavno kao što čovek to čini kad se obraća
nekom detetu. - Zakoni moje zemlje takođe se moraju uzeti u
obzir, a i kanoni moje dinastije... Kraljica Egipta ne može da
deli muža! - Nisam mogla, a nisam ni htela objasniti da sam
želela presto sveta za mog sina, i ništa manje od toga! Pustila
sam ga da misli da je moje kraljevsko dostojanstvo uvređeno;
tako je bilo najbolje. Taj Ciceron nije bio čovek kome se mogla
pokloniti puna vera; izgledao je prav kao jedan od onih rimskih
čempresa; ma koliko snažni bili, oni se savijaju prema vetru;
čovek treba samo da ih vidi kako stoje, iskošeni uz neki
brežuljak, nesalomljivi, ali nagnuti tamo gde leži njihova
zaštita.

Marku sam, međutim, rekla jedan deo istine. Taj čovek,

koga je moje detinjstvo svojevremeno mrzelo, sada mi je
izgledao jedini pravi Cezarov prijatelj, ovde u Rimu. A i
promenio se uveliko; ono što je bilo prostačko kod mladog
Marka, sada je bilo neusiljeno i dobroćudno, ili sam možda ja
bila ta koja se promenila. U svakom slučaju, zatekla sam sebe
kako se okrećem prema tom čoveku, u Cezarovoj nevolji, a i
kasnije isto tako.

On je klimao glavom dok sam govorila; bili smo na

izdvojenom mestu, udaljeni od Cezarove bolesničke sobe. Kad
sam završila, on je rekao: - Da... shvatam. Sada to neće još
dugo potrajati... i oni će mu ponuditi krunu. Mogu da vidim
kako to dolazi. Već se govori, i to ne samo iz dokonosti, da ga
treba načiniti doživotnim diktatorom... - Čelo mu se namrštilo.
- Naravno... biće potreban još jedan rat, ili dva...

- Oh, ne! - povikala sam. - Cezar je bolestan!

On se osmehnuo. - Pokušajte to da mu kažete! Već

skicira planove za ratni pohod, na svojoj posteljini... Bacio je
oko na Partu. I Indiju, takođe.

Ćutala sam. Znala sam da će to biti Cezarov način. Kad

sam poslednji put zavirila u njegovu sobu, srećna što ga vadim
da sedi, on mi je mahnuo rukom da izađem: pretpostavljala
sam da piše neko pismo.

- Čujte - rekao je Marko - Cezar ima jedan testament. Ja

sam mu bio svedok... hm, pre dve godine. Sročen je u korist
njegovog nećaka...

Brzo sam dignula pogled. - Nisam znala za tog njegovog

sestrića...
 - Zove se Oktavijan. Bolešljiv mladić... ništa čega bi se
trebalo mnogo plašiti. Ali Cezar je veoma vezan za porodicu -
a sem toga on je testament napisao pre nego što je začeo vašeg
sina. - Protrljao je bradu, razmišljajući. - Čekajte da vidimo...
tim testamentom Cezar ostavlja polovinu svog imetka rimskom
narodu a polovinu Oktavijanu i njegovim sestrama - i imenuje
Oktavijana za svog naslednika. - Napregnuto se zamislio za
trenutak; čekala sam. - On mora da napiše drugi... privremeni...
nakon što bude krunisan. Tim testamentom on će imenovati
Cezariona za svog naslednika. Jer on, sada, nema zapravo ništa
što bi ostavio Cezarionu. Na kraju krajeva, šta on i može dati
jednom dečaku koji je nasledni faraon Egipta? - Nasmejao se
malo i ispružio ruku da me potapše po nadlanici. - Ništa ne
brinite, gospođo; ja ću lično razgovarati sa Cezarom. A on će
me slušati. Testament će biti napisan, a vi sami ćete ga čuvati -
sve dok ne dođe vreme da bude prikladno iskorišćen...

Pogledala sam ga i osmehnula se. - Onda tu stvar

prepuštam vama.

Pogled koji mi je on uzvratio zgranuo me je; lice mu je

bilo zažareno, neka vrsta otvorene tajne; videlo se kako misli
da je i ja delim.

Osećala sam se nelagodno i spustila sam oči; zašto sam

se u tom trenutku setila Fulvije?
 8
ČAK I POŠTO SE OPORAVIO, Cezar je nastavio da
stvara nove planove za osvajanja; ja sam mislila da mu je samo
njegova prisilna dokonost skretala misli u tom pravcu. Nije
hteo da trpi moje protivljenje. Pre svega, ja sam bila žena, a
čak ni Cezar nije hteo priznati da imam smisla za bilo kakve
praktične stvari; i drugo, bio je to tugaljiv posao pokušati ga
ubediti da je njegova bolest ozbiljna i trajna; njegova muškost i
njegova zrelost bile bi uvređene. I tako, zaista, nije bilo načina
da se osujete njegovi planovi. Odbijala sam da mu
pozajmljujem novac, kao i obično, a on je slegao ramenima i
pozajmljivao na drugim mestima; ima toliko mnogo bogatih
oportunista u Rimu koji su srećni što mogu naći druge da
vojuju njihove bitke.

Iz tih Cezarovih planova jasno se vidi da su ga oni

opsedali već duže vremena. Ja sam bila toliko zaneta snovima
o našem sinu, i troma od trudnoće, da nisam ni naslućivala
kakva je njegova krajnja namera dok je putovao sa mnom uz
Nil; on nije naprosto razgledao prizore! Zahvaljujući svojim
odnosima sa mnom, imao je pristup pomorskom putu koji je
vodio do basnoslovnog bogatstva Indije; jedina zemlja koja se
isprečila pred njim bila je mala i slabo branjena Parta. Sasvim
prirodno, Cezar, koji je već bio svetski osvajač, želeo je da
uništi tu prepreku i osigura oba puta do Indije. On je video, dok
se nalazio u Egiptu, čudesnu bujicu dragog kamenja, svile,
začina i mirisa koja je uvirila u moju zemlju zahvaljujući
unosnoj trgovini sa Indijom; s obzirom da je bio Rimljanin,
nije video nikakvog razloga da plaća za ono što je mogao da
prisvoji silom.
 Razume se, on mi nije otvoreno govorio o tome; možda
čak ni samome sebi nije priznavao te svoje grabežljive pobude.
Umesto toga, govorio je o tome kako želi da krene stopama
mog pretka Aleksandra, koji je desetkovao Partu i dobar deo
Indije; kao da je osvajanje sveta bilo neka vrsta igre!

A to nije bili jedina igra koju je igrao; Cezar je bio

veoma lukav političar, i nije zapostavljao svoje poslove kod
kuće. Priređivano je sve više i više ručkova i prijema na kojima
sam ja nastupala kao domaćica; on je besramno koristio
preimućstvo moje popularnosti da se umili moćnim rimskim
porodicama. Istina, ja nisam imala ništa protiv toga; mada su
neki od mojih gostiju bili dosadni, većina nije. Vodila sam
računa o tome da pozivam, zajedno sa njegovim članovima
Senata, vrhunske besednike, glumce, pesnike i dramske pisce;
to je omogućavalo živahnu konverzaciju, a u isti mah otvaralo
pristup u rimsko društvo. Nije bilo uobičajeno mešati se s tim
svetom, sem ukoliko se nije radilo o pojedincima, poput
Cicerona, iz veoma uglednih porodica. Bila je to jedna novina,
pomalo sablažnjiva u početku, ali koja se kasnije svugde
kopirala: u tim danima ja nisam mogla da učinim ništa
pogrešno.

U Ciceronovoj kući sam prvi put srela Cezarovog

naslednika i njegovog pranećaka Oktavijana. Upitala sam se, za
časak, zašto Cezar nikada nije doveo tog mladića u kuću koju
smo delili; možda je to bilo zato što je njegova porodica živela
na selu. I zaista, imali su seljačke manire, svi četvoro, mada je
meni bilo rečeno da oni predstavljaju najistaknutiju
aristokratiju Rima (Julijanci se diče ne samo time da potiču od
Venere, nego se hvališu da u njihove praoce spada i legendarni
Enej).

Acija, Cezarova nećaka, bila je još mlada žena; njene oko

glave obavijene pletenice crne kose imale su prašnjav izgled,
ali u njima se još nije pokazala nijedna soda vlas, a lice joj je
izgledalo glatko. Bilo je to prvi put da sam susrela ženu takvog
tipa, istinski kreposnu rimsku matronu, mada su vas svi
Rimljani želeli uveriti da su takve žene uobičajene kao
lastavice. Acija je bila niskog rasta, zdepastog izgleda, ali se
držala uspravno kao neki vojnik; lice joj je bilo strogo, usta
gotovo bez usana mada je imala lepe oči, kao svi Julijanci.
Gledala me je s nekom vrstom gađenja ili sam bar ja imala
takav utisak; Fulvija je tvrdila da Acija uvek tako izgleda -
»draga moja, kao da je nanjušila beli luk, ili nešto još gore«.

Mladić i njegova sestra nasledili su, na nesreću, taj

izgled, ili su ga možda imitirali; ipak, nedostajala im je Acijina
impozantnost, i nikada ne bi zapali za oko u nekoj gomilu
Kćerka, po imenu Oktavija, bila je mlada žena od dvadesetak
godina, koja je nadvisivala rastom svog brata i, razumljivo,
imala naviku da se grbi. To je kvarilo njen izgled; imala je
lepo, pravilno vajano lice, bez neke izražajnosti, ali dopadljivo.
Cezarov nećak - naslednik, Oktavijan, nije bio čak ni
dopadljiv; zurila sam u njega, pokušavajući da vidim ono šta je
Cezar video.

Oktavijan je bio niskog rasta, kao i sam Cezar, ali nije

imao ništa od mišićave snage velikog čoveka; tamo gde je
Cezar bio žilav, Oktavijan je bio naprosto mršav. Imao je
julijansko lice, pravilnih crta, ali na nesreću njegovo je bilo
puno bubuljica; zaista neprivlačan izgled. On će se vremenom
osloboditi toga; imao je tek sedamnaest godina, a uz to bio je
slabog zdravlja čitavog svog života. Učinio mi se prilično
odbojan i zato sam se utoliko više trudila da budem srdačna
prema njemu, ali on me je gledao hladnim i ribljim očima; bilo
je teško osetiti naklonost prema njemu.
 Suprug, očuh, bio je čovek koga uopšte niste zapažali,
suv i učevnjački uštogljen sa izrazom večitog izvinjavanja;
kasnije sam saznala da se Acija udala ispod svog ranga. Siroti
čovek, nisam mu zavidela. Međutim, bio je Ciceronov prisan
prijatelj; možda ga je to iskupljivalo.

Cezar se, bez sumnje, ponosio svojim pranećakom;

rečeno mi je da je Oktavijan bio veoma darovit đak, i da je
naročito dobro poznavao one pisce, kao na primer Ksenofona,
koji su se bavili ratnom taktikom. Nije umeo da govori grčki;
to znam zato što sam ga iskušala; a po mome mišljenju nema
prave učenosti tamo gde se ne koristi taj proizvod naših starih
civilizacija. Međutim, možda on nije imao dara za govorni
jezik: mora da je poznavao grčko pismo, jer inače ne bi mogao
da čita Ksenofona.

Bilo je nečeg staromodnog i krutog u njima, tom

seoskom ogranku Julijanaca; bili su nekako izlišni u ovom
društvu, koje je blistalo od dragulja, boja i duhovitosti.
Stvarno, osećala sam sažaljenje prema njima, mada sam
sigurna da mi Acija ne bi zahvalila na tome: čovek nije mogao
a da ne misli o njima kao o siromašnim rođacima. Rekla sam
sebi da to zaista i mora da je tako, jer nisam videla nikakav
drugi motiv za Cezarov testament.

Razmišljala sam o onom drugom, provizornom

testamentu kojeg sam nosila sa sobom, sitno presavijanom i
zatvorenom u zlatnom medaljonu oko mog vrata; veran svojoj
reči, Marko Antonije ga je sastavio i ubedio Cezara da ga
potpiše. Nije bilo mnogo govora o tome, mada me je Cezar
jednom upitao, sa izrazom očiju koji nisam mogla pročitati, da
li ga čuvam na bezbednom mestu, i klimnuo glavom kad sam
odgovorila potvrdno. U stvari, ja nisam ni shvatala čemu sva ta
predostrožnost; testament u Cezarionovu korist bio je
pravosnažan samo u slučaju da ja postanem Cezarova žena.
Marko je, međutim, odmahivao glavom i govorio da će moći
da posluži kao zaloga njegovog očinstva. Kao da je bilo ko
mogao posumnjati da ga je Cezar začeo! Jer dečak mu je iz
dana u dan postajao sve sličniji.

Te večeri poveli smo ga sa sobom da upozna svoje

rođake; čitavo društvo se smeškalo gledajući to stameno dete,
stopala široko razmaknutih, isturenih grudi i šaka sklopljenih
iza leđa - Cezarovu slika i prilika. Dignuo je pogled, ispitivački
premeravajući suvonjavog, bledog mladića. Stajao je tako
nekoliko trenutaka, a onda, razdvojivši svoje detinje ruke,
pružio jednu Oktavijanu da je ovaj poljubi!

Oktavijanove riblje oči nisu ni trepnule; prihvatio je ruku

i stisnuo je, na stari rimljanski način, stavivši posle toga svoju
sopstvenu na svoje srce i poklonivši se, i dalje ozbiljnog lica.
Videla sam kako se Cezarion mršti i prišla sam mu bliže,
govoreći: - Cezarione... ovo je tvoj rođak, a ne podanik. U
Rimu su svi jednaki.

- To nije tačno, mama... - počeo je on plahovito.

- O tome ćemo razgovarati drugi put - rekla sam mirno. -

A sada, ti ćeš pozdraviti tvog rođaka.

Cezarion se ponovo okrenuo Oktavijanu. - Pozdravljam

te, rođače sa sela - rekao je. Začulo se tiho, prigušeno kikotanje
sa svih strana. Cezarion, beba kakva je bio, okrenuo je svoje
okrugle nevine oči prema njima; osetio je njihovo raspoloženje.
- Oh, mama... zar on nije sa sela?

Trebalo je da bude išopan na licu mesta, dabome, ali to je

bilo nemoguće, pred čitavim onim društvom; bio je Cezarov
sin, i faraon Egipta. Zadovoljila sam se da kažem: - Možda ćeš,
ako si dobar dečak, biti pozvan da posetiš tvoje rođake u
okolini grada... Čula sam da je njihovo imanje veoma lepo. -
On još nije imao ni pune tri godine, ali je znao da je bio
nevaljao, i da bi spasao obraz, postao je još nevaljalci. - Možeš
me pozvati, Oktavijane - rekao je svojim piskavim glasićem; na
moju nepriliku čak se i Cezar nasmejao. Bila je to devojka,
Oktavija, koja me je spasla nevolje; pokazala se inteligentnija
nego što je izgledala, i isto toliko ljubazna. Sagnula se, držeći
svoju glavu blizu dečakove.

- Ja ću te pozvati, Cezarione - rekla je. - Mi imamo jednu

kobilu koja se upravo oždrebila... ako joj daš parče hleba
namazanog medom, ona će te pustiti da se igraš sa njenom
bebom. Jesi li nekada već video malog konja?

On je bio očaran. - Mogu li da ga jašem?

- Oh, ne - odgovorila je ona - suviše je slab... njegove

noge te ne bi mogle nositi. Ti si velik dečak, znaš...

- Jesam li? - upitao je on, gledajući je sa cezarovsko

šarmom. - Da li ti voliš velike dečake? - Ona je klimnula
glavom.

- Vrlo dobro - rekao je mali kralj. - Doći ću. - Ponovo se

zagledao u nju i osmehnuo. - Ti si veoma lepa - rekao je.

Neko se nasmejao iza mojih leđa. - Ima dobro oko, kao i

njegov otac... - Okrenula sam se; bio je to Marko. On me je
pogledao i rekao: - Najlepša devojka u Rimu... da li se slažete?

Osetila sam se sredovečna, baš kao što sam se nekada

osećala suviše mlada. Rekla sam, pomalo izveštačenim tonom:
 - Malo je previsoka...

- Pa - rekao je on, gledajući naniže prema meni i sležući

ramenima - to zavisi od muškarca, zar ne? - I isprsio je svoju
visoku figuru. Osetila sam kako mi obrazi postaju vrući, i
nadala se da nisu pocrveneli.

On je odmahnuo glavom, ne gledajući mene nego

Oktaviju, i osmehujući se. - Pa, bilo kako bilo, oni je udaju
sledeće sedmice...

Nisam se mogla obuzdati. Rekla sam oštro: - I vi ste

oženjeni.

On me je pogledao, iznenađeno. - Fulvija je kučka -

rekao je.

- I za mene ste to isto rekli, nekada.

Najradije bih se ugrizla za jezik; on je zapanjeno zurio u

mene, a ja sam se odmakla i uputila ka mestu gde je Cezarion
stajao sa devojkom. - Hodi - rekla sam, neprikladno grubim
glasom. - Hodi, vreme je da te odvedemo kući. Tvoje vreme za
spavanje već je prošlo...

Kasnije, Cezar me je upitao prekornim glasom: - Šta te je

to spopalo, devojko? Dečak je samo upoznavao svoje rođake,
kao što sam i želeo.

Pogledala sam ga hladno. - Cezarion je iskvaren. Jesi li

video Acijino lice? I lice njenog sina! Bio je cm, ispod onih
svojih bubuljica. Ne bih volela da ga imam za neprijatelja... - I
udaljila sam se, ostavivši Cezara da zaprepašćeno zuri za
mnom.
 9
SLEDEĆE ZIME Cezar je bio načinjen doživotnim
diktatorom, kao što se i očekivalo. Drugi jedan događaj nije se
očekivao, mada se desio tokom te iste sedmice. Moj mlađi brat,
titularni faraon, koga smo privatno zvali Miš II, umro je, a ja
sam postala jedini vladar Egipta.

Strahovala sam da bi se to moglo desiti, jer ovaj Miš bio

je još bolešljiviji od prvog: od trenutka kada je stupio nogom u
Rim ja sam lebdela nad njim kao majka, i dodelila mu jednog
lekara da neprekidno vodi brinu o njegovom zdravlju. Uspeo je
da prebrodi bezbrojne prehlade i groznice, slomljeni članak, i
razbijenu glavu, ali nijedan lekar nije mogao da izleči tu boljku
koju su u Rimu zvali »egipatska bolest«. Bila je to bolest
poznala drevnim Egipćanima pre nekoliko hiljada godina;
podlegli su joj mnogi faraoni, i to svi u cvetu mladosti.
Napadala je one koji još nisu sazreli do muževnog doba, a
izgleda da je mimoilazila žene; nije bilo nikakvog leka za nju.
Počelo je sa kijavicom, kašljem i groznicom, pa nam se zbog
toga činilo da je posredi neka obična bolest. Bol u potiljku, koji
se javio posle izvesnog vremena, bio je najava zle kobi. Od tog
trenutka sve je krenulo nizbrdo, i mi smo bili bespomoćni;
umro je za nedelju dana. Imao je dvanaest godina.

Mada to žalosno zvuči, činjenica je da ga nisam baš

volela; kao i svi drugi iz moje porodice, bio je bedno stvorenje.
Ipak, bilo mi je žao što se tako mlad život prekinuo. A uz to,
jedan monarh mora da nastupa oprezno kad su u pitanju takve
stvari, naročito u Rimu, gde je trovanje pre pravilo nego
izuzetak; ne zna se koliko je Rimljana došlo do svog nasleđa na
taj način, ali nema sumnje da je, prema rimskim shvatanjima,
to najlakši put.

U to vreme, Cezar više nije gledao na događaje trezveno i

razborito; radovao se toj smrti, i to otvoreno, jer je ona
obezbeđivala našem sinu stupanje na egipatski presto. Mene je
takvo držanje zapanjilo, jer se užasavam ljage ubistva, koja je
tako često kaljala ime moje porodice. Preduzela sam neke
korake u nadi da ću prigušiti te glasine, bar donekle.

Marko mi je bio od pomoći, jer je razumeo moja

osećanja, kao što bi to nekada i Cezar učinio. Na njegovu
sugestiju, držala sam malo telo ovde u Rimu izloženo javnosti,
nakon što sam pozvala iz moje zemlje najbolje veštake za
balsamovanje; bila je to dvostruka predostrožnost, jer su
Rimljani mogli da vide leš bez ikakvih tragova nasilja, a isto
tako i egipatski izaslanici. U obema zemljama zapisano je da je
dečak umro od bolesti kičme, kao i toliki drugi njegovi
prethodnici. Čak i tako, bilo je govorkanja; čovek ne može
sasvim da ga spreči. U danima koji su usledili često sam,
duboko u sebi, osećala bes što sam tokom Trijumfa digla ruku
tražeći milost za Arsinoju; ona je volela malog Miša, i
optuživala me je gde god bi stigla. Mada je bila pod stalnom
prismotrom, nisam je mogla držati u pravom pritvoru, pa je
uspela da stigne do nekoliko radoznalih ušiju. Marko me je
korio zbog toga, govoreći mi da je ona guja koju je kao takvu
trebalo usmrtiti; verovatno je zaboravio da je ona i njemu
zapela za oko, pre dosta godina. Ipak, pustila sam je da živi;
šteta je već bila počinjena, a Miš je, na kraju krajeva, bio njen
brat, od iste majke.

Sada je Cezarion, koji je imao jedva tri godine, bio moj

suvladar; što sam ja postajala starija, moji kraljevski supruzi
postajali su sve mlađi! Čeznula sam za danom kada ću moći
istinski da se oslonim na taj običaj dvojne vladavine, danom
kada će veliki Cezar stupiti na aleksandrijski presto pored
mene. Želela sam to, razume se, samo pod uslovom da dobijem
Rim za sebe; uostalom, drugačije ne bi ni vredelo, jer bi Rim
oteo Egipat od nas, ukoliko ne bismo i sami bili Rim.

Osećala sam da imamo malo vremena, s obzirom na

Cezarovo zdravlje, mada to, naravno, nisam mogla naglas
izgovoriti. Cezar je, međutim, smatrao da najpre mora da
pokori Partu i osigura trgovinu sa Indijom; zato sam tražila
argumente da potkrepim moje sopstveno stanovište.

Postoji jedno staro etrursko proročanstvo, koje je gotovo

zaboravljeno; sve što je etrursko zaboravlja se u Rimu u što je
moguće većoj meri, jer Rim je nekada pripadao tom narodu, i
to prvo osvajanje bilo je sramotno. Ono kaže da Parta neće
moći da bude pokorena sve dok je ne pokori neki rimski kralj.

Ali to nije ništa pomoglo; Cezar je bio tvrdoglav čovek.

Sada, dok se osvrćem unazad, mislim da stvar možda nije bila
samo u tome; možda je veliki Cezar, sa starošću i pretnjom
bolesti koja se nadvila nad njim, izgubio ponešto od svoje
nekadašnje smelosti. On više nije hteo sve da rizikuje; nije hteo
da igra u velike uloge. Bio je spreman da izloži svoj život u
prvoj borbenoj liniji; navikao se na to. Ali nije želeo da rizikuje
ljubav naroda, jer mu je ona bila dragocenija. I tako je nastavio
da planira, okuplja trupe i priprema se za još jedan rat.

Odugovlačio je s tim, umesto da sve što je moguće brže

otalja; nije ga vredelo pospešivati, jer je oštri, odlučni, na
kidisanje spremni Cezar zauvek nestao, sahranjen sa svojim
zdravljem i snagom. Nije mi preostajalo drugo nego da pažljivo
slušam sve njegove strategije i odobravam njegovu
oštroumnost, dok sam ga iz dana u dan gurkala laktom ka
njegovom sopstvenom kraljevanju.

On je to podgurkivanje podnosio više nego dobro;

jednom Grku ono bi se učinilo prenaglašeno, ali tipičan
Rimljanin je sve to prihvatao, pa čak i zlatni presto! Ali ne
nazivajte ga kraljem - oh, to nikako!

Cezar je sada bio nazivan imperatorom - latinska reč za

glavnog komandanta. On ne samo što je lično predložio da mu
se dodeli ta titula, nego je na neki način uspeo da ona postane
nasledna; bio je to, u stvari, prvi korak ka monarhiji. i ja sam
ga odobravala. Neke od ostalih promena možda bih
predupredila, ali moje se mišljenje nije tražilo. Bila je to čudna
stvar da se sada, kada sam postala zrelija i mudrija u
prosuđivanju, Cezar ponašao kao da sam neka površna
devojka; osmehivao mi se i mazio me, ne poklanjajući nikakvu
pažnju mojim izjavama. Nekada, dok to nisam zasluživala, on
je slušao; sada me je čitav Rim okrivljavao zbog njegovih
bestidnih postupaka.

Na Kapitolu je bilo sedam statua, sedam figura starih

kraljeva od pre četiri stotine godina; sada ih je bilo osam. jer je
Cezar postavio i svoju sopstvenu pored njih. Štaviše, kad se
javno pojavljivao, počeo je da oblači vezenu odeću kakvu su
nosili ti drevni monarsi, navlačeći je preko svoje zvanične toge,
kao neko dete kad se oblači radi igre; nosio je i žezlo od
slonovače a na glavi uvek imao venac od zlata u obliku
lovorovog venca. Ponekad, dok je hodao od ulice do senatske
dvorane, narod koji se okupljao u blizini padao je na kolena i
klanjao se pred njegovim stopalama, pozdravljajući ga kao
kralja. On bi se tada strogog lica okrenuo prema svetini,
fiksirajući je svojim mescčarskim očima, i govorio: »Ja nisam
kralj, već Cezar«. Bilo je to obrnuto oholosti, i ja sam shvatala
u čemu je stvar, ali neki ljudi, kao na primer Ciceron, ipak su
se mrštili; oni su bili kvaritelji raspoloženja, jer narod ga je
voleo, čak i sa njegovim zastranjivanjima.

Imao je i jedne kraljevske kočije, modelirane prema

mojima u Egiptu, i jedan zlatni presto na kome je sedeo u svom
tribunalu. Pored toga, data mu je neka vrsta kraljevske straže
koju su sačinjavali mladi senatori; nagovarala sam ga da se
koristi njima u svako doba, jer sam strahovala od bolesti koja
ga je morila, ali on ih je koristio samo u službenim prigodama.
Kao što sam već rekla, bio je čovek pun protivrečnosti, i ne
uvek razborit, u tim danima njegovog sve oronulijeg zdravlja.

Iz dana u dan, činilo se, postajao je sve ispijeniji;

ponekad, kad bi proveo čitav dan u Senatu i stizao kasno uveče
u svoju kuću na Tibru, ja bih zurila u njega kao u nekog
stranca, sve dok se ne bi osmehnuo. A jednom, kad sam
otputovala u Aleksandriju zbog neke državne svetkovine, i bila
odsutna dve sedmice, zaista ga nisam prepoznala dok je rečima
dobrodošlice pozdravljao moj povratak. On to uopšte nije znao,
razume se; pretvarala sam se da mi je sunce zasenilo oči.

Marko je delio moju zabrinutost. - Julije se urniše -

govorio je, odmahujući glavom. - Ali on je oduvek bio takav...
i niko ne može da ga zaustavi, čak ni ti. Do tog vremena već
smo bili prešli na »ti«. Uzdignuo je vragolanski jednu svoju
crnu obrvu gledajući me. - I nema nikakve svrhe truditi se oko
pripremanja njegove hrane... njemu je i tako sve to isto.

Stajali smo u maloj ostavi velike kuhinje; on je bio

pozvan na večeru, jer je Cezar voleo njegovo društvo. Cezar se
upravo kupao pre svog večernjeg obeda, a ja, kraljica Egipta i
trideset godina mlađa od njega, izigravala sam seosku mamu i
pripremala njegovu salatu svojim sopstvenim rukama; Marko
je krenuo za mnom u ostavu.
 - Rimska hrana je tako jaka - rekla sam uz kratak osmeh.
- Postoji jedan blag umokac kojeg je izmislio naš kuvar u
Aleksandriji, sa istucanim korijanderom i uljem od lidijskih
maslina. Potočarke su danas sveže i...

On se iscerio. - To je čisto gubljenje vremena kad je u

pitanju Julije. On će pojesti sve što mu ponudiš. - Uzeo je bocu
sa uljem iz moje ruke i spustio je na sto. - Čuj, Kleopatra...
spreman sam da se opkladim da je tako... - Gledao je naniže
prema meni, osmehujući se veoma široko, dok mu je u očima
poigravao neki divlji, nestašni sjaj; viđala sam Cezarima da
izgleda tako kad god je smišljao neko malo nevaljalstvo.

- Kladim se u deset denara da on uopšte neće znati u

čemu je stvar... Začini salatu uljem koje koristimo za
podmazivanje kočija...

Zinula sam u čudu. - On će se razboleti od toga!

- Neće - odgovorio je Marko. - Njegov stomak nije

njegova glava... stomak mu je komad gvožđa. Hajde, prihvati
opkladu...

Nešto unutar mene počelo je da se kikoće; bila sam

krotka tako dugo vremena. Podigla sam opkladu na dvadeset
denara i rukovala se s njim. Mazivo za osovine nije moglo
naškoditi; bilo je samo gadno.

Cezarova porcija zeleniša bila je stavljena pred njega,

garnirana tvrdo kuvanim jajima i servirana u crvenoj glinenoj
činiji sa Krita. Bilo je to prvo jelo; insistirala sam da ga uzme
na sveže nepce, radi poštenja igre.

On me je pogledao preko stola i osmehnuo se. - Nešto si

pripremila, dušo? - Jer uvek je bio učtiv. Dohvatio je jedan
veliki list, koji se presijavao od ulja, i stavio ga u usta. - Oh,
kako ukusno! Prevazišla si samu sebe! - I posegnuo je za
drugim. Posmatrala sam ga, užasnuto, dok nije slistio čitavu
činiju, i pokupio ostatak umaka koricom hleba. Nisam razbijala
sebi glavu zbog dvadeset denara; bila sam dovoljno bogata. Ali
to je bilo moje poslednje zamlaćivanje u kuhinji; shvatila sam
da jedna kraljica treba da se bavi ozbiljnijim stvarima.
 10
CEZAROVE PRIPREME za rat sa Partom otezale su se
iz jedne sumorne sedmice u drugu; često je odlazio u krevet
toliko umoran kao da je već poveo taj rat! Jer Cezar se,
dabome, nikada nije zadovoljavao da u određenom
vremenskom periodu ima samo jedan projekat; pored tih ratnih
planova, bio je zauzet donošenjem odluka o tome kako da
skrene tok Tibra, kako da proseče kanal preko ostrva Korint, da
izgradi najbolji put preko Apenina, i da izabere najpogodnije
zemljište za jednu luku u Ostiji. Da ne nabrajam dalje.

I drugi su primećivali njegov ispijen izgled; njegovi

lekari su coktali jezicima dok bi ga gledali, a njegovi bliži
prijatelji su uzdisali. Kalpurnija mi je poslala tri uspaničena
pisma, moleći me da iskoristim moj uticaj i stišam Cezarovu
aktivnost. Ona nije mogla znati, jadna gospa, da nijedna žena
ne može da upliviše na Cezara. Verovatno je mislila da ja
posedujem nekakvu vradžbina zato što je on više voleo moje
društvo. Ipak, iznenadila su me ta pisma; pretpostavljam da ga
je ona još uvek volela.

Razmišljala sam o njegovim bližim prijateljima;

razmišljala sam o njegovoj nećaci, Ariji, i njenoj kćerki.
Oktaviji, jer su se mnogi od tih tobožnjih prijatelja povukli.
Sve se to dešavalo postepeno; i tek kada sam poslala pozive za
jedan večernji prijem, koji je trebalo da bude intiman, postalo
mi je jasno kako stvari stoje. Izuzimajući Marka, svi drugi su
odbili, i to svi sa propisnim izvinjenjima, ali ipak nekako
neubedljivim: na kraju, morala sam se zadovoljiti glumcima i
govornicima i onim ekvestrijancima, uvek dobavljivim, koji
nastoje da sami sebe nadmaše. Strahovala sam da će se Cezar
razbesneti, ali on jedva da je i primetio ko se tamo nalazi.
Marko i ja, približivši jedno drugom glave, pokušavali smo da
pogodimo razlog; nismo morali da gledamo daleko.

Jedan čovek kao što je Cezar uvek će imati neprijatelje,

naročito kad se uzdiže sve više i više; to se može očekivati. A
Cezar je postao prilično arogantan u svim svojim postupcima,
čak i ako zanemarimo zlatni tron i dijademu i sve ostalo.
Stekao je naviku da pušta osobe visokog ranga da časovima
čekaju na audijenciju kod njega, i nije ustajao da ih pozdravi,
pa čak ni sebi ravne po krvi; s druge strane, postajao je veoma
ljutit ako svi oni ne bi ustali sa svojih sedišta dok je on prolazio
pored njih. Kad bi njegov autoritet bio dovođen u pitanje,
psovao je najprostačkijim vojničkim rečnikom, čak i u
domašaju sluha aristokratskih žena; to je stvaralo veliku
zlovolju prema njemu. Ciceron je napisao veći broj pamfleta u
kojima se žalio na ta omalovažavanja, a Ciceron je bio veoma
uvažen građanin. Marko je bio kadar da sa smeškom gleda na
sve to, jer on je takva vrsta osobe; ja nisam mogla, i samo sam
se nadala da će Cezar jednom već krenuti u taj svoj rat i dati
svetu povoda da misli o nečem drugom; Marko se i tome
smejao. - Cezar je sam po sebi zakon - rekao je.

Odmahnula sam glavom. - Nijedan čovek to nije -

uzvratila sam. - Čak ni neki kralj - a Cezar to još nije... i možda
nikada neće ni biti, ako ne nastupa oprezno.

- Suviše mnogo brineš - rekao je Marko nasmejano,

gledajući naniže prema meni, jer bio je visok čovek. - Među
obrvama počinje da ti se useca jedna linija.

- Previše sam toga stavila na kocku - odgovorila sam. Ali

od tada sam svake noći trljala kremom svoje čelo; bila sam
suviše mlada za bore.
 U stvari, bila sam uznemirenija nego što sam priznavala.
Mladi Brut, Cezarov vanbračni sin, bio je stalan posetilac vile,
i ponudio se da bude moj družbenik dok je Cezar bio zauzet
svojim državničkim poslovima, ali sada već nekoliko meseci
nije promolio svoje lice; nije mi mnogo nedostajao, jer sam
imala Marka. Jednom, ipak, dok sam se vozila u pozorište,
opazila sam Bruta; mogla bih se zakleti da se pretvarao da me
ne vidi - veoma nelagodno osećanje za jednu kraljicu.
Pomislila sam da je možda bio zbunjen zbog društva u kome se
nalazio; naime, dva čoveka koji su stajali s njim imali su
neprijatan izgled. Ali ne, Marko mi je rekao da su oni plemići i
tribuni, i da se zovu Kasije i Kaska. Oni su me videli, tu nema
nikakve sumnje, jer su me ispratili pogledima. Kasije,
izuzimajući to što je bio mršaviji, mogao je lako biti Potinijev
duh; stresla sam se od jeze.

Nisam smela spomenuti Cezaru taj susret; on se užasavao

ženskih fantazija, i nikada nije hteo da čuje ni jednu jedinu reč
protiv tog svog sina, što sam na svoje žaljenje ustanovila. Samo
sam mu napomenula, kao uzgred, da nas Brut u poslednje
vreme nije udostojio svog društva; on je digao pogled sa svojih
mapa i rekao: - Taj mladić je veoma zauzet poslovima. On
nema vremena za nas, stare ljude... - A ja sam bila godinu dana
mlađa od Bruta! Obuzdala sam se da mu ne odgovorim oštro;
ako je Cezara napuštala snaga uma, ja nisam mogla dozvoliti
sebi da o tome razmišljam; on je bio sve što sam imala.

Počela sam ozbiljno mozgati o tome da ću, ako Cezar ne

smogne hrabrosti da svoju sudbinu stavi na jednu kartu, sama
morati da izvučem tu kartu za njega. Imala sam jedan plan o
kome sam razmišljala još od prethodne godine; tada sam ga
privremeno odložila na stranu, smatrajući da još nije nastupio
pravi trenutak. Ove godine sam osetila da je u pitanju sada ili
nikada, i da se mora pokušati. Bila mi je potrebna pomoć, a
Marko je predstavljao savršenog partnera; njega nije trebalo
mnogo nagovarati, ako je samo bilo u pitanju nešto plahovito.
Ta plahovitost bila je u njegovoj prirodi, baš kao što je i u
prirodi punokrvnog ždrepca, ma koliko ga sputavali uzdama.

Petnaestog dana drugog meseca u godini Rimljani slave

jedan praznik, veoma popularan, koji se zove Luperkalije.
Niko, čini se, ne zna njegovo poreklo, ali, začudo, on ima
mnogo zajedničkog sa jednom starinskom svetkovinom u
Egiptu. (Često sam se pitala da li su, u nekim pradavnim
maglovitim vremenima, svi bogovi bili isti, kada je muškaraca
i žena bilo mnogo manje i kada njihov jezik nije bio
komplikovaniji od običnog groktanja.) U starom Egiptu postoji
bog po imenu Min-Amon, koji čini sve stvari plodnim;
neplodne žene bore se međusobno za njegovu milost na taj
specijalni dan. Ovde, u Rimu. bog se zove Luperak; inače, oni
su uglavnom istovetni. Min-Amon, na svojim statuama, drži u
ruci jedan bič; kad se pažljivije zagledate, vidite da je taj bič
načinjen od tri isprepletane šakalske kože. Jedan udarac tim
šakalskim bičem učiniće dotičnu ženu plodnom, ili se bar tako
još uvek veruje, uzvodno uz Nil.

Ja nikada nisam videla egipatsku ceremoniju, jer naši

bogovi u Aleksandriji su grčki; ali, koliko sam shvatila, ritual
je isti kao rimski.

U Rimu dva muškarca, koji su umereno mladi ali već

muževni, bivaju izabrani od strane Veća Luperaka; njih
dvojica, na dan boga, prinose na žrtvu jednog jarca i jednog
psa, s kojih zatim gule kožu i isecaju je u kaiševe, da bi od njih
ispleli bičeve. Posle toga oni se smeju na sav glas (i to je ritual)
i počinju da trče po gradu, udarajući svaku ženu koju opaze.
Prirodno, kao i u Egiptu, jalove žene isprečavaju se ispred biča,
koji se zove februa. Tokom čitavog dana ceremoniji
predsedava bog Luperak, u ličnosti nekog plemića visokog
ranga. Ranije je on bio izvlačen žrebom, ali ove godine Cezar
je unapred prisvojio sebi tu čast, jer je poslušao moj savet. Nije
bilo teško ubediti ga da su ga Egipćani obožavali kao Amona,
zato što je njihovu kraljicu načinio plodnom; zar ne bi, zato,
bilo sasvim prirodno da on postane i Luperak Rima? Ne mari
pri tome ništa što je priča bila donekle zbrkana (jer Amon nije
Min-Amon); ali Cezar nije više umeo da sluša osobito pažljivo,
naročito kad bi se spomenuo neki bog. Jadni smrtnik; njegove
uši su odzvanjale od sreće pri pomenu te reči.

Cezar je otišao čak i korak dalje; osnovao je novi red

kojeg je nazvao Julijanski Luperci i obnarodovao da nosioci
bičeva moraju da budu birani samo među njegovim članovima.
I bez te inovacije lako se moglo udesiti da Marko bude izabran,
kad se ideja jednom tutne u Cezarovu glavu. On je, dabome, i
bio izabran; a mera Cezarove udubljenosti u situaciju mogla se
videti iz njegovog izbora drugog kandidata, Dolabele. Ovaj je
bio Fulvijin najnoviji ljubavnik, i to je znao čitav Rim -
izuzimajući Cezara, koji nije obraćao pažnju na uzdahe
zapanjenosti, pa je ovim svojim gestom izazvao još neke nove.
Kasnije sam razmišljala o tome da je on možda ipak znao:
imao je potajan smisao za humor.

Nisam ga mogla odvratiti da tog dana nosi purpurnu

odeću; ispod nje, lice mu je bilo žuto kao i njegova zlatna
kruna. Sedeo je na svom tronu u Forumu i posmatrao čitavu
stvar - krvavo prinošenje žrtve, budalasti smeh, i skaredno
kasapljenje; kod kuće u Egiptu mi te staromodne bizarnosti
obavljamo sa izvesnom pristojnošću, iza vrata hrama.

Bio je vedar dan, ali mrazovito hladan; ututkali smo se u

naša krzna, ali Cezarove ruke bile su gole; zurio je pravo pred
sebe, spokojan kao bog koga je podržavao. Mada bolestan i
ostareo pre vremena, srce vam se nadimalo dok ste ga gledali;
bio je više nego čovek.

Čitav Rim je došao da posmatra, ili je bar tako izgledalo;

okupila se ogromna gomila, koja je zakrčila Forum i razlila se
u okolne uzane ulice. Oni aristokrati koji su svojevremeno
počastvovali svojim posetama naše domaćinstvo bili su u
prednjim redovima, smešteni na sedištima radi komfora i
okruženi poslugom koja ih je dvorila; većinu njih već
mesecima nisam viđala. Osvrćući se okolo sebe, imala sam
utisak da vidim sve sama mrzešljiva lica. Bilo je zadovoljstvo
okrenuti se prema Marku i njegovom partneru, mladom
Dolabeli; čudna stvar, ali oni su bili veoma slični jedan
drugome; izuzimajući njihova životna doba, mogli su da budu
braća. Marko Antonije je sada izgubio svoj bikovski izgled,
zajedno sa izvesnim viškom telesne težine, a Dolabelino lice je
još uvek imalo čedne crte mladosti; obojica su bili zgodni
muškarci. Visoki i širokih ramena, sa gustim crnim kovrdžama,
imali su krupne blistave oči i pune usne; uz to, obojica su imali
nečeg ženstvenog u sebi, zbog jamica u bradi.

Škripala sam zubima tokom onog klanja i guljenja kože;

jedna kraljica ne sme da bude preosetljiva. Sem toga, oni su
bili nešto prespori s tim; imala sam prilike da vidim Cezara
kako pogubljuje žrtvovanu životinju jednim bleskom noža. A
trebalo je i da izgovaraju reči, na starom etrurskom jeziku, koje
su datirale od pre hiljadu godina ili tako nekako; niko nije
mogao da ih razume. Dobra stvar, pomislila sam, jer sam po
izrazu Markovih očiju zapazila da oni nisu osobito dobro
naučili svoje obredne besede; uhvatila sam ih kako neke fraze
ponavljaju po više puta, ali, uostalom, ja sam brza u tim
stvarima; činilo se da niko drugi nije ništa zapazio. Kad su
završili s tim poslom i kad su robovi uklonili leševe i isprali
vodom kamenje, njih dvojica su, prema ritualu, počeli da se
smeju, dugo i glasno; nijedan nije bio glumac, pa je smeh
odjekivao tako lažno da je naterao čak i neke od onih ozbiljnih
aristokrata iz publike da se smijulje iza svojih šaka. Videla sam
da su i Cezarove usne trepnule hladnim osmehom pre no što je
pljesnuo rukama, zahtevajući pažnju, i održao mali govor;
očigledno, i to je bilo prema obrednim uputstvima. »Sada idite
među jalove žene«, zaključio je on, na šta su oni otišli, lakog
koraka, i pucketajući svojim improvizovanim bičevima; bilo je
jasno da će mnogi lepi komadi odeće biti upropašćeni tog dana,
jer se iz bičeva još uvek cedila krv, čije su kapljice letele kroz
vazduh sa svakim zamahom.

Morali smo da presedimo tamo veći deo dana, postajući

sve modriji od hladnoće, jer vreme nikako nije htelo da se
otkravi; bilo je mnogo zamornih ceremonija i govora, i nekih
još zamornijih zabava, u rimskom stilu, na primer borba pasa i
medveda i nekakvo prostačko lakrdijaše. Ipak, do tada sam se
već bila navikla na to, i uspevala sam da održim vedro lice.

Fina susnežica, bockava poput igalu, počela je da pada

pre no što su se vratila dva izabrana Luperka; ja sam već bila
izgubila svaki pojam o vremenu, jer sam otupela od hladnoće i
dosade, ali mora da je bilo kasno popodne. Dvojica muškaraca
s bičevima teško su disali i znojili su se kao bojni paripi: bio je
to za njih dug dan, jer su, prema običaju, morali da trče čitavim
putem i da obiđu svaku gradsku četvrt. Velika gomila ih je
pratila u stopu, gurajući se i galameći; ličilo je to na nekakvu
pobunu, a zvučalo je još gore.

Krv se do sada već bila osušila na bičevima, a kaiševi

kože izgledali su smežurani i zavijeni na ivicama, viseći u
onim iscrpljenim rukama; videla sam da je Marko nosio nešto u
slobodnoj ruci, uvijeno njegovim ogrtačem. Moje srce je
počelo brže da kuca; nisam bila sigurna da li će on, prema
našem planu, uspeti da se domogne kraljevske dijademe. Ona
se nalazila na Cezarovoj statui, u Venerinom hramu; zaključila
sam da je budnost sveštenika popustila zbog okupljene gomile;
oni se uvek plaše pljačke u danima takvih svetkovina.

Većina plemićki uzmicala je pred njima, ispuštajući

ubave male krike, jer su bičevi još uvek zamahivali kroz
vazduh; Brutova žena, Porcija, ipak je istupila pred Dolabelu,
očiju smerno oborenih. On je izgledao iznenađen, ali je slegnuo
ramenima i lako je ošinuo bičem. Onda je nastupila neka vrsta
kratke tišine, jer se Kalpumija isprečila ispred Marka. Njegove
oči su se za trenutak skupile, a onda se okrenuo i, ispruživši
ruku sa bičem, dodirnuo mene blago. Šok je bio gotovo
gromoglasan, mada se nijedan glas nije začuo; ličilo je to na
neku scenu u kamenu.

Odjednom, iz zbijene gomile plebsa odjeknuo je nečiji

glas, hrapav od razočaranosti i sa najsirovijim uličnim
naglaskom, ali za osetljivije uši ipak razumljiv. - Maloj kraljici
je potrebno nešto drugo... mala kraljica se ne može uspaliti
tako tankom motkom...! - Odjeknuli su divlji povici »ua«
propraćeni smehom, i dva ili tri hrapava uzvika odobravanja.
Kad je buka zamrla, drugi jedan glas, ovoga puta ženski,
doviknuo je: - Kako bi bilo, Marko, da ti to lično oprobaš - ti si
velik! - A onda još jedan, kiptav od smeha: - Pokušaj to i ovde
kod mene, Marko... ja sam spremna! - Usledili su zvižduci i
povici: - Ućuti, stara curo... pazi kako se vladaš, jer bog nema
na raspolaganju čitavu noć!

Marko, misleći brzo, okrenuo se i povikao, isto tako

hrapavim glasom: - Možeš se kladiti da je nema! Evo ga ovde
gde sedi... i čeka. Čeka da se vi umirite! - I poklonio se pred
Cezarom, koji je, istinu govoreći, počinjao da izgleda kao da za
svojim opasačem drži munju groma. Gomila se opustila, kao
što je to već slučaj sa svakom rimskom gomilom, i bilo je
očigledno da joj se Markov neuglađeni način govora dopao.
Pozdravljan su ga dugo i bučno. Onda je on ustao i okrenuo se
licem prema njima, dižući visoko kraljevsku dijademu. - Živeo
Cezar! Živeo bog!

Odjeknulo je gromoglasno odobravanje svih prisutnih

ljudi, i masa naroda se nekako zatalasala napred. Marko je
ispružio jednu ruku, kao da želi da ih zaustavi. Ponovo je
podigao uvis dijademu; novi povici odobravanja. Okrenuo se
prema Cezaru i spustio na jedno koleno, ispružajući
starodrevnu krunu. - Veliki Cezare, ti si bio pozdravljen kao
bog na zemlji... uzmi ovo, i uzmi kraljevstvo Rima! Živeo
Cezar! Živeo kralj Rima!

Začulo se jedno »živeo« koje je uzviknuo Dolabela, i još

dva ili tri iz ugla prednjeg reda gde smo postavili naše ljude;
zvučali su veoma slabašno u suspregnutoj tišini. Osluškivala
sam napregnuto; ništa. Još nisu bili spremni.

Cezar je ustao. Odgurnuo je u stranu krunu koju je Marko

držao; oči su mu izgledale tužne i veoma stare. - Ne mogu da je
prihvatim - rekao je, odmahujući glavom. - Ja sam Cezar... a ne
kralj. - Usledila je divlja galama, mahnito klicanje i trupkanje
nogama. Kape su bacane u zrak, i glasovi su odjekivali: -
Cezar... Cezar! Ne kralj! Ne kralj!

Cezar se osmehnuo i podigao ruke, tražeći tišinu. -

Marko Antonije - rekao je svojim paradnim glasom - Marko
Antonije, prijatelju moj, i prijatelju naroda... uzmi natrag
krunu! Odnesi je na Kapitol i slavi kod Jupiterovih nogu.
Zapiši da je na ovaj dan Luperkalija kruna Rima bila ponuđena
Cezaru. Zapiši da ju je Cezar odbio.
 Poklici su se ponovo prolomili, ovoga puta još glasniji.
Dok su oni trajali Cezar je sedeo, setno, prigrćući svoj purpurni
ogrtač, promočen po rukama kao i njegovo dostojanstvo;
mahnuo mi je rukom i ja sam krenula prema njemu, visoko
uzdignute glave.
 11
- ...I TAKO, DRAGA MOJA, najbolje je da odeš kući,
jer ja očekujem da ću biti odsutan najmanje tri godine. - Cezar
je govorio mirno; činilo se kao da je zaboravio incident koji se
desio tog popodneva. Mene je to još uvek peklo, jer je nuđenje
krune bilo moja ideja: bilo je to prvi put da sam počinila takvu
grešku u prosuđivanju. Govorila sam, sebi u utehu, da nisam
razumela tu rimljansku gomilu, ali sam se i dalje osećala
uzdrmana; verovala sam da ću do tog časa, a bio je suton,
postati kraljica čitavog Rima! Nije vredelo diskutovati o tome
sa Cezarom; bilo je to u njegovom stilu da ignoriše promašaje.
Gospodstveno, i možda hvale vredno, ali ne baš i mnogo
praktično.

Zurila sam u njega, nevoljna da prihvatim ono šta je

rekao. On je nastavio: - Naravno, ti slobodno možeš da ostaneš
ovde koliko god ti je to po volji... Stvar je naprosto u tome što
ja ne želim da ti bude dosadno. - Premerio me je brzim i
prodornim pogledom, iza koga se dao naslutiti blagi humor. -
Rim ti je dosadan, zar ne? Rimljani su nevaspitani, njihove
zabave su prostačke, grad je samo jedno prekomerno
iždžikljalo selo... - A ja sam verovala da nisam ispoljavala ništa
od onoga što sam osećala!

- Mogla bih poći s tobom... - Bilo je to sam iskušavanje;

u stvari, nisam ni očekivala da će se on saglasiti. I doista,
odmahnuo je glavom. - Ne, neću nikakvih žena u logoru... to bi
predstavljalo rđav primer.

- Pa, ja sam kraljica, to je nešto drugo. Mogu ti dovesti

na stotine boraca...
 On je podigao obrve. - Ali, draga moja, ja sam i računao
s tim! Međutim, vojnički život nije život za jednu ženu;
uostalom, ja verujem da ću provoditi na maršu najveći deo
vremena.

Ćutala sam za trenutak, dok su mi misli kao miševi jurile

kroz glavu. - Julio, - rekla sam najzad - sačekaj još malo.
Mislim da to možemo izvesti sledeći put. Marko...

- Marko! U tome i jeste nevolja! On nema podobnost i

doličnost kole su potrebne za iznošenje takvog jednog
predloga. Trebalo je da se posavetuješ sa mnom... - Ponovo je
odmahnuo glavom, ljutitog izgleda. - Ne, ljudi ga ne poštuju...

- Oh, Julio... oni vole Marka! On po ugledu dolazi odmah

iza tebe!

Cezar je zamahnuo prema meni svojim prstom kao neka

stara dadilja. - Ne, čovek koji bi trebalo da ponudi krunu je
Brut. Njihovi pogledi upereni su prema Brutu. Bruta će oni
poštovali i slediti...

Bila sam zgranuta; zar je moguće da Cezar, taj svetski

čovek, ne vidi ono šta je plesalo ispred samog njegovog nosa?
Do sada je već čitav Rim znao da je Brut napustio Cezarsku
stranku, ali kako to kazati bez uvrede?

- Julio, - počela sam - mislim da se Brut protivi i samoj

ideji monarhističke vladavine... često sam ga slušala kako to
govori...

On je nestrpljivo odmahnuo rukom. - Plahovite reči

mladosti! One ništa ne znače! Uostalom, sve njegove ideje
potiču od mene. Brutova ljubav prema Republici - njegov
patriotizam, njegovi visoki principi - sve potiče od mene.
Tokom minulih godina provodili smo čitave noći u razgovoru...
Brut misli što i ja mislim.

- Ne u ovoj stvari - rekla sam odlučno. - On se protivi

tvome diktatorstvu, pa čak i...

Cezar me je gledao, trljajući bradu, dok mu je oko tankih

usana poigravao nadobudan osmeh. - Oh, u redu... moraću da
porazgovaram sa Brutom. Sutra možda. Da, sutra. Hoćeš li se...
hm... pobrinuti za to, druga? Da ga pozoveš na večeru?

Prikupila sam svu svoju hrabrost i rekla: - Julio... ja sam

pozivala Bruta na mojih poslednjih deset večernjih prijema - ali
on je odbio poziv svih deset puta.

Oči su mu izgledale rasejane. - Oh, u redu. draga, mislim

da on ne voli gomile. Pozovi ga samog. Da, to će biti najbolje.
Pozovi ga samog.

Razmišljala sam za trenutak. - Možda... i Porciju? Brut je

od one vrste ljudi koji ne vole da prisustvuju društvenim
skupovima bez svojih žena... a sem toga nas dve bismo mogle
da se povučemo i ostavimo vas da nasamo razgovarate - Rim je
moja jedina nada, zaista. Poslaću Porciji podugačak komad
indijske svile i nekoliko manjih bisera iz Britanije s obzirom da
nije neuljudna, ona neće moći da me odbije, a Brut će, hteo ne
hteo, morati da krene s njom.

Preduzela sam i neke druge mere predostrožnosti:

ostavila sam poziv otvoren, napomenuvši da će svako veče u
toku te sedmice biti prihvatljivo; oni ne mogu da budu zauzeti
svake večeri! I doista. Porcija mi je odgovorila, zahvaljujući na
darovima i prihvatajući poziv na večeru. Zatražila je dozvolu
da povede i svog brata, koji je živeo kod njih; tako ćemo imati
jednog suvišnog muškarca, ali šta da se radi!

Razgovarala sam sa Cezarom. - Društvo se povećava -

rekla sam i objasnila situaciju. - E pa, tu nema pomoći -
odgovorio je on mrzovoljno. - Ali to je čovek u koga nemam
poverenja... nešto u njegovim očima. Kasije ima čudne oči.

Znači, to je bio čovek koga sam jednom opazila u

Bratovom društvu na ulici! U potpunosti sam se složila; ni ja
mu nisam verovala, bio je poznat kao anticezarovac. Ipak, šta
bi mogao da uradi na jednom privatnom poselu?

- Pozvaću Klodiju - rekla sam, pucnuvši prstima od

zadovoljstva što mi je pala na um ta ideja.

Cezar je zatreptao očima. - To neće koristiti. On je

otporan na njene čari.

- Nijedan muškarac nije - odgovorila sam, uverena da je

zaista tako.

Ali prevarila sam se. Kasije se ponašao kao da je

uškopljenik, poput Potinija, a i ličio je na Potinija. Ni za
trenutak se nije odmakao od Bruta, mada sam ja dala
odgovarajuća uputstva sočnoj Klodiji; ona je izvodila sve
zavodničke veštine koje je mogla, ali bez ikakvog rezultata. On
je nije ni pogledao; u stvari, bio je prilično grub.

- Trebalo je da iznajmiš nekog lepuškastog dečaka - rekla

je Klodija, dureći se, kad smo nas tri žene ostale same.

Porcija se ukrutila; muškarac je bio njen brat, na kraju

krajeva. - Kasije nije ljubitelj dečaka - rekla je nabusito. - On
voli svoju ženu. A njegova ljubavnica je Rim.

Klodija se zakikotala. - Malo čudno vonja ta ljubavnica -

rekla je, dok su joj oči poigravale. - Danas su opet zaboravili da
pokupe đubre...

Porcija je otvorila usta, a onda ih ponovo zatvorila,

uvređenog izgleda.

Klodija je impulsivno ispružila ruku. - Draga Porcija -

nisam htela da vređam. Ja volim Rim kao i bilo ko drugi. Ali,
dušo moja, gradu je potrebna čvrsta ruka... a ne svi oni
senatori! Oni nikada ne mogu da se usaglase međusobno - a
kao rezultat toga, nikad se ništa ne postiže. Plebs hrakće i
pljuje u pozorištu, po ulicama se muvaju svinje - sasvim divlje,
uz to - a Tibrom plutaju kore od lubenica; ogavan prizor. Ne -
zaključila je, tresući svojim uvojcima - ono što je Rimu
potrebno, to je jedan kralj...

- Nije tako - usprotivila se Porcija. - Rim mora da se vrati

svojim republikanskim vrlinama. Ima suviše mnogo moderne
raspojasanosti... suviše istočnjačkog izobilja...

Ona će me još optužiti za sve nevolje Rima, pomislila

sam. Pljesnula sam rukama, tražeći muziku. Nisam želela da
budem uvučena u političku diskusiju sa ove dve glupače, i
skrenula sam razgovor na bisere, britanske i mediteranske.

- Naravno, Kleopatra, ja ti mnogo zahvaljujem na onim

primercima koje si mi poslala - rekla je Porcija. - Ali, znaš, ja
ne mislim da se, sve u svemu, britanski biseri mogu uporediti
sa našim sopstvenim...

- Oh, tu se varaš - počela je Klodija. Bila je to bezazlena

mala raspra, i veoma bezbedna; ostavila sam ih da se
nadmudruju, davši znak jednom robu da uzme poslužavnik sa
slatkišima od meda i pođe ispred mene.

Trojica muškaraca sedeli su tamo gde smo ih ostavile,

oko stola za večeru, koji nije bio počišćen. Nikada nisam videla
turobniju grupu; nisu se oslanjali na stolice nego su sedeli
ukrućeno, kao protivnici, što su u stvari i bili. Vladala je mukla
tišina, ali oštre reči visile su u vazduhu kao jučerašnja
sugradica.

- Molim vas, ne ustajte - rekla sam; niko nije mrdnuo

nijednim mišićem! - Prezalogajite malo slatkiša od meda -
dodala sam, mahnuvši rukom prema poslužavniku.

- To je moj sopstveni recept. - Dohvatila sam jednu

amforu i natočila nešto vina. - Vino sa Lezbosa - rekla sam - i
veoma staro.

Brut je prihvatio čašu od mene. - Pompejevo omiljeno

vino - rekao je nekako slomljenim glasom.

- I Katonovo - dodao je Kasije, gledajući ga tvrdo ispod

gustih obrva. Znači, to je bio mamac na koji su oni uhvatili ovu
ribu! Brut se borio na Pompejevoj strani, pre dosta godina, ali
Cezar mu je oprostio tu mladalačku nesmotrenost; Katon je bio
njegov predak, po majčinoj strani, naravno. Anticezarska
partija držala ga je uklještenog s obe strane.

Brut je iskapio svoju čašu i pružio mi je da dospem još

vina. Izgledao je nesrećan, i osetila sam za trenutak izvesnu
simpatiju prema njemu, jer sam znala da je voleo Cezara. Ali
stvrdnula sam srce; on je bio zakulisan čovek, kao i Ciceron;
takvi ljudi su opasni.
 Stvorila sam jedan novi plan, i jedva sam čekala da
društvo ode pa da ga izložim Cezaru. Otišla sam s njima, iz
učtivosti, do mesta gde su pristajali čamci, dok su nam robovi
osvetljavali put, ali nisam sačekala da vidim jesu li bezbedno
stigli do druge obale, nego sam se okrenula i požurila natrag u
kuću. Ali Cezar je nestao sa svog mesta!

Jedna ruka dotakla je moje rame u polutami; okrenula

sam se. Brit Kadvalader, gledao je naniže prema meni,
osmehujući se blago. - Cezar moli da ga izvinite, gospođo -
rekao je šapatom. - On ima posla... i otpočinje u predsoblju,
tamo na kauču. - To predsoblje bilo je opremljeno kao neki
vojnički šator; znala sam da je Cezar tamo često spavao, pre no
što je susreo mene. Bio je čovek koii voli male prostorije i
asketsku okolinu. Ali ovo je bilo prvi put da nije delio moj
krevet, ovde u Rimu.

Zagledala sam se u Kadvaladera, dugim, ispitivačkim

pogledom. - Da li te je Cezar poslao? Jesu li to Cezarove reči?

On za trenutak nije odgovorio; onda je rekao, i ovoga

puta veoma blago: - Ne, gospođo... Cezar nije ništa rekao. Ali
vrata su zabravljena...

- Shvatam - rekla sam, polako klimajući glavom. - E pa, i

ja sam umorna... Hoćeš li naložiti da se sve ovo pospremi,
prijatelju? - Mahnula sam rukom prema ostacima večere. -
Kasno je...

Dakle, moj plan će morati da sačeka do sutra, mada mi je

raspoloženje sada već splasnulo. Što se tiče ostalog, neće mi
nedostajati. Cezar je, od prvog napada svoje bolesti, bio jadan
ljubavni partner. Često sam ga čula kako bi zahrkao još dok
sam se ja udešavala i češljala za noć; ponekad bi mi okrenuo
leđa i pretvarao se da spava. Međutim, sve to mi je više
konveniralo od onih drugih noći, noći kada je on pio oporo
vino sa Kipra, za koje se tvrdilo da je afrodizijak, i upinjao se,
uzalud, sve do zore, mrmljajući kletve. Imala sam od toga
modrice, i ljubavne ugrize, i osećala sam neko strašno bolećivo
sažaljenje, koje nisam mogla da ispoljim.

U početku je bio besan na sebe i na bogove, i molio me

je, kroz suze, da mu oprostim; bilo je to nemuževnije i od same
impotencije, i teralo me je da plačem u tami.

U poslednje, vreme krivio je mene, govoreći da moji

parfemi zaudaraju ili da su mi noge neobrijane; jednom me je
nazvao vrećom kostiju i savetovao mi da sama jedem ono što
kuvam! Podnosila sam sve to, njemu za ljubav, mada sam
ponosna; biću srećna što mogu sama provesti ostatak noći.

Na vrhovima prstiju prošla sam pored zabravljenih vrata,

osvetljavajući sebi put do spavaće sobe, pošto sam prethodno
otpustila moju ličnu dvorkinju; noćas mi neće biti potrebne
njene istočnjačke veštine!
 12
CEZAR JE SPAVAO DO KASNO sledećeg jutra, a tako
sam i ja; oboje smo se osećali bolje zahvaljujući tome što smo
počivali zasebno. On je izgledao svežiji nego nedeljama pre
toga, a u njegovom koraku bilo je mladalačke skakutavosti.
Poljubio me je nežno, i hranio me malim zalogajima sa svog
tanjira; videla sam da je i sam obilato doručkovao. - Pomozi mi
sa ovom togom, dušo... nikako ne uspevam da je namestim
kako treba

- Zar moraš da je nosiš - upitala sam. - Mrlje od vina

uopšte nisu izbledele... a sem toga gotovo se sasvim pohabala.

- Ovu najviše volim - odgovorio je on ozbiljno, i pružio

mi njen kraj da ga obavijem. Rimska toga je komplikovan
komad odeće; staromodna je i nezgrapna, ali to je obavezna
odora za Senat, bez obzira na vreme.

- Dobro - rekla sam. - Ispod nje imaš vuneni prsluk... još

uvek je prilično hladno.

- Pa... mart je u toku...

- Sada je u Aleksandriji već toplo... Nikada se neću

navići na ovu vašu klimu... evo, gotovo je. - Proturila sam kraj
toge kroz gajtan na njegovom pojasu. - Ako je držiš ovako,
mrlja od vina se neće videti.

- Suviše je zategnuta - odgovorio je on, mršteći se, i

olabavio gajtan. Pa, na kraju krajeva, on je bio Cezar; Rim će
naprosto morati da ga prihvati, sa vinskim mrljama i svim
ostalim! Gledala sam ga veselo. - Marko je rekao da si ti zakon
po sebi...

- Stvarno? - upitao je Cezar, zadovoljan. - Dobar momak,

Marko... pozovi ga na večeru. - Ponovo me je poljubio i otišao,
koračajući naniže prema pristanu za čamac, gibak kao neki
dečak. Sa daljine je i izgledao kao dečak, malen i suvonjav, i
stajao je uspravno u čamcu čak i kad su se otisnuli od obale.
Bila je to jedna od njegovih majstorija; ja sam to i sama
pokušala kad sam prvi put došla u Rim; izgledalo je lako, ali
malo je nedostajalo da se dobro okvasim.

Sačekala sam dok Cezarov čamac nije dodirnuo kopno na

drugoj obali, a onda sam pozvala Kadvaladera. - Idi i dovedi
Marka Antonija - rekla sam. - On će biti kod kuće... još je rano.
Kaži mu da je veoma hitno. - Jer morala sam se posavetovati s
njim pre no što porazgovaram sa Juliom.

On se uopšte nije naljutio što sam ga ja pozivala tako

urgentno. U stvari, nikada ga nisam ni videla da je zlovoljan ili
ljutit; nisam mogla shvatiti zašto Fulvija nije zahvaljivala
bogovima što su joj dali takvog muža. E pa, svako srce je
načinjeno od drugačije tvari; možda on nije bio tako popustljiv
prema svojoj ženi.

Došao je žurno, kao što sam i tražila, i još je žvakao

parče dvopeka. - Uzmi jedan zalogaj - rekao je, smeškajući se;
ja sam bila sišla do obale Tibra da ga sačekam.

Odgurnula sam hleb nestrpljivim pokretom. - Već sam

jela - rekla sam. - Dakle, hoćeš li da izađeš iz tog čamca.

- Mislio sam da ćemo možda ići da veslamo - odgovorio

je on. Ali kad me je bolje pogledao lice mu se uozbiljilo, i
ispentrao se iz čamca, opasno ga zagnjurivši u vodu; nije bio
laka kategorija!

Hodali smo ispod krošnji tamarinda, dok nas je njihovo

resasto lišće dodirivalo po licima, jer nisam želela da neko čuje
naš razgovor. Iznela sam mu moj plan; zapravo, to još nije bio
gotov plan - već samo jedna ideja, ali dobra.

- Cezaru će biti ponuđena kruna nad svim posedima van

Rima - kralj svih rimskih dominiona... da, to bi moglo da
prođe... Legijama bi se tako nešto dopalo, u svakom slučaju.

On je koračao ćutke nekoliko trenutaka, zanet u misli. -

Koliko nam je vremena potrebno za to? Moramo da obznanimo
ideju... među plemićima, ekvestrijancima... a moramo i izabrati
pravi trenutak da je predložimo...

- Mislila sam da bi možda odgovarale martovske

Kalende... To zapravo nije praznik, već samo označavanje
početka proleća... šta misliš?

- Pa, nije loše. Cezar će prineti žrtvu u otvorenom

Forumu... biće nam pri ruci...

- On mi je govorio da bi žrtvu prineo na dan Ida... -

počela sam.

- Oh, ne... neka to nipošto ne uradi! - Zurio je zapanjeno

u mene. - To bi donelo nesreću. Niko ništa ne planira za Ide...
ali, naravno, ti to ne znaš, s obzirom da nisi Rimljanka. -
Slegnuo je ramenima i zasmejao se za časak. - Bogovi znaju, u
tom pogledu, šta je nesrećno... ili možda Ciceron zna. Neko
staro proročanstvo ili upozorenje, tako nešto, iz magle
prošlosti... ali, u svakom slučaju nemoj da predlažeš Ide.
 - Znači, Kalende?

- Da - rekao je on. - Moramo se pobrinuti da galske legije

budu prisutne, a i ona nova. Ševa... one će ustalasati gomilu...
Treba li ja da ponudim krunu? Možda nisam najsrećnija
ličnosti to...

- Oh, da, Marko! A ko bi inače? Ne postoji niko drugi od

ugleda ko bi pristao... - Ispričala sam mu o prethodnoj večeri, i
Brutu, i Cezarovom razočaranju.

On je polako klimuno glavom. - Postoji neka vrsta

zavere, mislim... da se svrgne Cezar, da mu se oduzme vlast...
nisam siguran. Ali znam da Kasije stoji iza toga. Ipak, oni
nemaju mnogo sledbenika, ili bar ja tako mislim. Međutim,
viđao sam razne zapise... žvrljotine na javnim zgradama, koje
pozivaju na akciju protiv diktatora - tražeći kraj Cezarove
tiranije - takve stvari...

Bila sam zaprepašćena. - Ali, to je grozno!

- Oh, takve stvari uvek se dešavaju... u Rimu. Razlika je

samo u tome što ih sada ima nešto previše... Ovoga puta sasvim
je sigurno da iza njih stoji neka klika. - Nasmejao se. - Brutova
kuća i zid prekriveni su žvrljotinama... »Probudi se, Brute«...
»Pridruži se, Brute«... »Oh, neka se Brut probudi!« - Poslednji
put kad sam onuda prolazio. Porcija je upregnula čitavu armiju
robova da izbrišu te žvrljotine... ali mogao bih se opkladiti da
je sve to ponovo tamo.

- Zašto baš Brut? - upitala sam.

- Oh, on ukazuje čast svemu tome, shvataš. Veoma je

poštovan.
 - Prošle večeri stekla sam utisak da im on poklanja svoju
pažnju...

- Da, i više od toga. Mislim da je ugazio veoma duboko -

ma šta da je u pitanju.

- Šta oni mogu da učine? - upitala sam.

Slegnuo je ramenima. - Ništa, u stvari. To je samo

kampanja klevetanja, ništa više... Naravno. Cezar to ne bi smeo
mirno da posmatra... on već ima previše neprijatelja.

- Neprijatelji ne mogu ništa da učine, ne mogu da znače

bilo šta, kad on jednom bude krunisan - rekla sam.

- Pa, mislim da si u pravu... Dakle, neka to budu

Kalende...

Izložili smo plan Cezaru tog istog dana za večerom, jer,

naravno, Marko je došao; on je uvek stajao na raspolaganju.
Činilo se da je to Cezaru dalo novi život; boja mu se vratila u
lice, a korak opet bio živahan; svi smo bili veoma srećni, i pili
smo mnogo vina. Te noći Julio i ja ponovo smo bili strasni
ljubavnici, bezmalo isto onako kao nekad davno u Aleksandriji.

Međutim, tokom posleponoćnih časova, pred zoru, Cezar

je sanjao; za jednog razumnog čoveka, bio je iznenađujuće
lakoveran u takvim stvarima. Istina, zapazila sam da ne
poklanja nikakvu pažnju snovima ostalih ljudi, već samo
svojim sopstvenim. Proroci i zla znamenja ništa mu ne znače;
on tvrdi da je jedan Cezar iznad svega toga - ali pustite ga da
usni nečije razroke oči, i on će poslati svoje uhode da hitno
pronađu čoveka kome pripadaju!
 Njegov san bio je krajnje čudan: vukovi na nebu.
obasjani mladim mesecom; bilo je i drugih stvari, ali ovaj
detalj ga se naiviše dojmio. Uporno je tvrdio da to znači da će
najpovoljnije vreme za nuđenje krune biti Ide, ili pojava punog
meseca, zato što su vukovi bili simbol Rima. Rekla sam mu da
se vukovi povezuju sa punim mesecm i u mojoj zemlji, jer je
postojalo verovanje da se oni u to vreme pretvaraju u ljude, ili
obrnuto. Eto zašto se, naglasila sam, Ide smatraju za nesrećne,
još iz najdavnije prošlosti. - Činjenica je da vukovi i šakali, pa
čak i psi, zavijaju kad je mesec pun - i ljude zahvata ludilo...
ubistva i samoubistva, i ljubavničke svađe, sve se to dešava kad
je mesec pun.

- Takve stvari ne važe za Cezara - rekao je on,

odmahujući prezrivo rukom. - Ne, ja moram da primim krunu
baš na dan Ida...

Smatrala sam da je moja ideja sa Kalendama mnogo

mudrija, jer mladi mesec je, prirodno, povezan sa počecima;
međutim, nije vredelo suprotstavljati se Cezaru kad je on
jednom već doneo odluku.

Marko je zamišljeno odmahivao dok sam mu pričala, ali

se složio da će nam to, bar, dati više vremena. - Dakle rekla
sam - najbolje da kažem šveljama da pripreme tkanine od
zlata...

On se glasno nasmejao. - Ovo je prvi znak taštine koji

sam primetio kod tebe, mala Grkinjo...

Isprsila sam se. - Nije u pitanju taština - rekla sam. -

Naprosto je prikladno da se čovek bogato odene... jer će moje
krunisanje pratiti njegovo. - Razmišljala sam par trenutaka. -
Insistiraću da preostane dovoljno parče tkanine od koga bi se
napravio haljetak za Cezariona. - On se ponovo nasmejao; ja u
tome nisam videla ništa smešno.

Činilo se da je Cezar bio u pravu. Na Kulende, praznik

Novog meseca, prineo je na žrtvu jednog jarca; ni on ni
sveštenica hrama nisu, posle toga, mogli da pronađu srce žrtve,
što se smatralo za najgore od svih predskazanja. Naš egipatski
lekar, Dioskorid, kiselo se smeškao i rekao da su Rimljani
utovljavali svoje žrtve do te mere da im je srce urastalo u salo;
bio je verovatno u pravu, jer koje bi to stvorenje moglo da živi
bez srca?

Cezar je srećno prilagodio svoje planove o vojnom

pohodu sa novim okolnostima. Nameravao je da napusti Rim
nekoliko dana nakon prihvatanja krune nad dominionima i da
se pridruži svojim legijama; ja ću ga pratiti, i onda ćemo
uspostaviti privremeno sedište monarhije na trojanskoj zemlji,
na samom mestu gde se nalazio grad Troja. Bio je to dobar
izbor, jer je mesto obavijeno tajanstvenošću i legendama koje
su se isplele o njemu, a i stari grad Sigej tamo još uvek stoji.
Tamo ćemo se venčati i krunisati; napomenula sam, ne bez
prekora, da je već bilo krajnje vreme za to.

I Marko je bio vredan; rekao nam je da je novi plan

naišao na odobravanje, kod svih senatora i plemenitaša koje je
o tome ispitivao; imaćemo jaku podršku. Nisam ni najmanje
sumnjala da ćemo, kad se Rim navikne na ideju kraljevstva,
uspeti da osnujemo i rimsko carstvo. Moja i Cezarionova zlatna
odeća već je bila načinjena, mada na Cczarionu nije mogla da
bude izvršena proba. Nisam mogla reskirati da dete probrblja, i
tako oda čitavu stvar. Svi moji koferi i pokretna imovina već su
bili spakovani za putovanje, čak i posuđe i nameštaj; u Sigeju
će nam biti potrebno i nešto raskoši; bila je to prava ruina.
Cezar je, naravno, sve svoje potrepštine mogao da ponese u
denjku na leđima. - Vojnici putuju lako natovareni, draga
moja!

Srce mi je bilo lako kao njegov denjak, i pevušila sam

krećući se po kući. Ni vest da će nam se Oktavijan pridružiti na
našem putovanju nije mogla da umanji moju radost; možda ju
je čak i povećavala!

Marko je trebalo da ostane u Rimu kao Cezarov

opunomoćenik, zajedno sa još jednim tribunom po imenu
Lepid, koji se upravo vratio iz Galije gde je bio guverner.

Taj Lepid je bio pozvan na večeru uoči martovskih Ida:

došao je službenim poslom zbog svojih legija, da ispotpisuje
papire i slične stvari, i Cezarovo vreme bilo je ispunjeno
radom. Požalila sam se da kuća u onakvom neredu neće biti
prikladna za ugošćavanje, ali Julio se nasmejao. - Lepid je znao
da provede i po tri godine u šatoru - kad je imao sreću. Ovo će
mu se učiniti kao dvorac!

I tako smo sedeli na logorskim stolicama i jastučićima i

večerali na podu, u izletničkom stilu. Jedini drugi gost bio je
Marko, a i Cezarionu smo dozvolili da ostane i srkne malo
razvodnjenog vina; a zašto i ne bi - kad će on sutra postati
naslednik čitavog sveta, ili bezmalo čitavog! Ponašao se u
svom najboljem stilu, brišući usta posle svakog zalogaja i ne
govoreći previše; nije čak ni molio da ostane s nama čitavo
veče, nego se oprostio na muževan način i dozvolio da ga
dadilja odvede u krevet.

Lepid je gledao za njim, mašući mu budalasto u znak

pozdrava kao i mi ostali. - Baš kršan momčić - rekao je -
izgleda kao da mu je već pet godina. - I namignuo je Cezaru,
dodajući: - A lako je videti i na koga se umetnuo... njegova
majka nije se zamlaćivala okolo... oprostite, gospođo!

Nisam se uvredila; bila sam srećna što je dečak toliko

ličio na Cezara. Lepid je, u svakom slučaju, bio prijatan čovek,
bez obzira na njegove vojničke manire. Čovek mu je mogao
verovati već na prvi pogled; nije imao lukavstva u sebi. Bio je
krupan, prostosrdačan i prijateljski naklonjen kao neki pas, i
samo malčice trapav.

Ne sećam se kako je razgovor skrenuo na temu smrti;

čudno je to kako neke stvari iščezavaju iz duha! Sećam se
samo da je neko upitao kojom bi vrstom smrti, svaki od nas.
poželeo da umre; možda je to vino progovorilo, jer smo ga
prilično popili.

Marko je odmahnuo glavom i nasmejao se. - Ja nikada ne

razmišljam o tome!

Rekla sam da je Aleksandar, na takvo pitanje, odgovorio:

»Slava do kraja sveta...«

Cezar se osmehnuo, podigao svoju čašu i rekao: - Kakvu

smrt? Brzu!

Razmišljala sam o tome kasnije, uvek iznova. Jer baš to

je moj Julio dobio. Brzu smrt, u Forumu, sledećeg dana. Jer
napale su ga mnoge ubice i zadale mu mnogo smrtonosnih
uboda.

Nadala sam se, samo, da je njegova smrt došla dovoljno

brzo. I nadala se da on, među ubicama, nije video lice svoga
sina. Bruta.
 DEO TREĆI

Akcij

1
NIKADA NISAM POMISLILA da bih mogla tugovati
za Rimom.

Ali tugovala sam; bila sam ojađena i nesrećna i potištena

duhom, te godine kada je Cezar umro. I Aleksandrija je bila
bolesna, i čitava egipatska zemlja. Jer glad je ponovo harala,
najgora u toku mnogih decenija. Nil nije porastao, zemlja je
bila spržena, žetva je omanula, i ljudi su umirali kao muve. A
ovoga puta nije bilo nikakvog leka u Staroj religiji. Sveti bik
čiju sam majku izigravala pre više godina još uvek je živeo,
među svojim junicama i teladi; još uvek su ga prali i češljali i
hranili dragocenim žitom, jedino što nisu mogli da pronađu
cveće za ukrašavanje njegovog čela.

Sveštenici su svaljivali krivicu na Cezarove ubice,

oplakujući smrt velikog Amona, oličenog u iskasapljenom telu
našeg velikog Rimljanina. I ja sam plakala potajno, jer je
izgledalo da su sve moje nade bile pokopane s njim.

I u Rimu je narod oplakivao odlazak jednog boga; bilo je

čudovišnih znamenja: jedna kometa buktala je na nebu sedam
dana i noći, a nekakva izmaglica visila je iznad sunca. Dan pre
no što ću se otisnuti brodom za Aleksandriju videla sam njegov
kip, u hramu, krunisan jednom zvezdom koja je svetlucala
draguljima, dar plebsa, koji ga je voleo.

Cezarion je plakao čitavim putem kući, jer mu je neka

budala rekla da je njegov otac mrtav. Očajavala sam, strahujući
da će se razboleti; da bih ga smirila rekla sam mu da je njegov
otac otišao, da bi bio bog među ostalim bogovima na Olimpu. -
Ali, on nije onde! - cvileo je dečak.

Brit Kadvalader, koji je sada bio njegov nutricije, sagnuo

se i uzeo ga u svoje naručje. - Pogledaj, mali Cezare - rekao je
svojim pevušavim naglaskom, koji se nije izgubio ni posle
tolikih godina boravka među nama. - Pogledaj... - I ispružio je
malo ogledalo. - Ovde je on, tvoj otac. Pogledaj dobro, mališa.
On je još uvek s nama...

Ne verujem da je Cezarion shvatio smisao njegovih reči,

ma koliko da su bile tačne. Ali prestao je da plače i uzeo
ogledalo, okrećući ga svojim punašnim detinjim rukama. -
Kalaj! - prošaptao je glasom punim iščuđavala. - Je li ovo
kalaj?

- Da - potvrdio je Kadvnlader. - Iz moje sopstvene

zemlje. Imao sam ga još dok sam bio mali princ, kao ti. Sećam
se kad mi ga je otac. kralj, dao na moj rođendan... - I nastavio
je sa svojom pričom, a Cezarion se primirio; čovek se zaista
mogao osloniti na njega. Ali ja sam se u sebi malo osmehnula
pomislivši na detetovo iščuđavanje toj stvarčici. On je imao
ogledala od srebra i zlata, pa čak i od ćilibara, optočena
slonovačom i draguljima, svih oblika i veličina, i urađenih
rukama prvoklasnih majstora. Naravno, kalaj je veoma redak,
bez obzira na to što je ružan i lako se udubljuje; ovo parče bilo
je dovoljno staro da su ga mogli iz rudnika izvaditi Titani, ili
ma koja druga bića koja ih predstavljaju na Maglovitim
ostrvima. I doista, baš takvu nekakvu priču kazivao je
Kadvalader, i ja sam je slušala samo sa pola uha. ali zahvalna,
jer je skretala Cozarionovu pažnju sa njegovog bola. On će to,
vremenom, preboleti; deca uvek uspevaju da prebole. Ali ja mu
nikada neću dozvoliti da zaboravi.

Čula sam sve o Cezarovoj smrti od Marka, koji je bio

Lamo; posmatrao je jezivi prizor sa razdaljine, bespomoćan,
još uvek držeći u rukama krunu koju je trebalo da ponudi
Juliju.

Nekorisno je vraćati se unazad i govoriti: »Da je čovek

postupio tako i tako, to i to se ne bi desilo«. Mučila sam sebe
suviše često na takav način, misleći o tome kako bi se stvari
završile drugačije da je Cezar bio zadržan kod kuće tog jutra,
makar i zbog napada epilepsije! Ili da je bar obratio pažnju na
Kalpurnijino upozorenje! Jer ona mu je poslala pisamce,
uspaničeno, govoreći o zaveri; on ga je pročitao, mršteći se, i
zgužvao ga u ruci, kuckajući se prstom po glavi, kao da je hteo
reći da je ona poludela. Kasnije smo čuli da je Kalpurnija
načula o svemu tome od Porcije, Brutove žene, što znači da je
upozorenje bilo opravdano. Ali, avaj, Cezar nikada ne bi
poverovao da mu neko zlo preti sa te strane!

Ne, ne vredi se osvrtati unazad, ili žaliti. Mi smo takvi

kakvi smo, a događaji se dešavaju onako kako se dešavaju; ne
možemo da ih izmenimo, baš kao što ne možemo da izaberemo
dan kada ćemo se roditi.

Besmisleno ubistvo desilo se u zgradi Senata, neposredno

ispod Pompejeve statue. Cezar je bio u Markovoj pratnji, ali
ispred ulaza izvesni Trebonije zadržao je Marka; kasnije, on se
nije mogao setiti šta mu je taj čovek rekao. Mesto je bilo
krcato, kao za neku specijalnu priliku; Marko se potrudio za to,
a isto tako i ubice. Gomilu su uglavnom sačinjavali molioci,
koji su želeli da ih diktator udostoji svoje pažnje. Jedan čovek
po imenu Tulije Cimber, čiji je brat bio u izgnanstvu, približio
se Cezaru, koji je sedeo spremno čekajući; Marko je rekao da
se Cezar osmehnuo čoveku i dao znak da oprašta njegovom
bratu. Odjednom je zavladala pometnja, i gomila se primakla
bliže; Cezar je skočio na noge. Tulije Cimber je zgrabio
njegovu togu i svukao je s njega, ostavivši Cezara samo u
njegovoj kratkoj tunici. Drugi čovek se primakao, Kaska, i ubo
ga bodežom u rame. Cezar je glasno povikao: »Ti huljo.
Kaska! Šta to radiš?« Onda, kao čopor divljih pasa, oni su
skočili na njega - Kasije, Bukolijan, Decimije Brut, i Cezarov
sopstveni vrli sin, Marko Brut. Cezar nije imao pri sebi
nikakvog oružja, ali je izvukao iza pojasa svoje stilo za pisanje
i branio se koliko je bolje mogao. Čak i kad je pao na tle,
umirući, oni su zamahivali na njega, ubadajući ga i sekući, i
oblizujući se u velikoj lokvi njegove krvi.

Graja je bila kao na bojnom polju, jer se gomila

prestravila i vrištala; ljudi su gazili jedni po drugima da bi
umakli napolje. Brut pokriven krvlju, izvadio je iz svoje toge
dug komad papira; pripremio je govor! Drhtavim rukama odvio
je svitak, u neprirodnoj tišini: nije bilo nikoga kome bi mogao
da ga čita, jer su svi pobegli napolje. Samo je Marko stajao kod
ulaza; rekao mi je da se osećao onako kako se čovek oseća u
snu, vezanih ruku i nogu. Tek kad su neki od zaverenika
pojurili prema njemu sa svojim bodežima, još vlažnim i
crvenim, on se okrenuo i pobegao.

Plakao je i plakao, kod mojih stopala, i nije mogao da

prestane, nazivajući sebe kukavicom; morala sam sama da
sastavim komadiće te strašne priče, jer on je bio gotovo lud od
preživljenog užasa. Nisam mogla u potpunosti da je prihvatim,
čak i pošto sam sve čula; zatekla sam sebe kako ponavljam reči
utehe, i tapšem ga po ramenu uvek iznova. Na kraju je i mene
zahvalilo, i počela sam da jecam i da se tresem; pala sam na
kolena pored njega i plakala, mada i dalje nisam znala zašto
plačem.

Nešto kasnije ugledala sam krunu, koja je još uvek bila u

njegovoj ruci; utišala sam se i napregnuto zagledala u nju. A
onda sam znala. Dolazilo mi je u talasima, to saznanje, malo po
malo, sve dok mi se čitavo srce nije njime ispunilo, ledeno,
crno i puno užasa; Cezar je otišao!

Kad kažem da je ubistvo bilo besmisleno, onda time

konstatujem jednu istinu; zaverenici nisu imali čak ni neki
politički plan! Pokriveni krvlju, kao mesari, skakali su
amoralno po podu Senata, mašući noževima i izvikujući
krilatice o slobodi i republici; mora da su izgledali kao pijanci i
ludaci, jer nije bilo ljudi koji bi ih slušali, izuzimajući
nekolicinu gradskih stražara koji su se držali svojih mesta;
jedan od njih bio je iz Cezarovog domaćinstva, oslobođeni rob.
i od njega smo čuli čitavu priču. Priču o tome kako su se ubice,
uplašene od praznine i ćutanja, zabarikadirale iza zaključanih
vrata Kapitola; kako su se usudile da izađu napolje, kao nekim
čudom očišćene od krvi, na otvoreni drum; kako je narod tamo
slušao, mirno ali turobno, govor koji im je Brut pročitao,
gunđajući samo malo kad bi se Cezarovo ime spomenulo. Ali
kada je jedan čovek po imenu Cina uzeo reč i počeo da ruži
Cezara i da protiv njega iznosi gadne optužbe, pokrenuli su se
napred preteći i proterali zaverenike natrag u Kapitol, gde su
ovi proveli noć.

Tokom nekoliko dana i noći, čitav Rim je bio u haosu;

čak i na našoj strani Tibra mogli smo da čujemo buku, sličnu
galami na bojnom polju; nedostajalo je samo zveckanje mačeva
i štitova. Nebo je bilo crveno od plamenova, jer je gomila jurila
okolo podmećući vatru u sve vrste javnih zgrada; kasnije, u
Aleksandriji, sa gnevom sam se prisećala žitnica koje su
izgorele do poslednjeg zrna, i prodavnica hrane, i tezgi na
pijacama, i stresala se od pomisli na to propadanje dobara; Rim
nikada nije upoznao glad!

Nema pravde u ovakvim metežima; zaverenici su se

izvukli netaknuti, ni jedna jedina vlas na njihovim glavama nije
dirnuta, ali je zato poginulo na desetine nevinih ljudi, u opštoj
pomami i krkljancu. Jedan siroti mali pesnik, potpuno nevin,
koji se zvao Cina kao i onaj zaverenik - sećam se da je čitao
neko svoje delo na jednom popodnevnom koncertu - bio je
uhvaćen dok je iznosio noćni sud iz svoje kuće, budući da su
mu svi robovi odbegli za ruljom. Bio je bacan od ruke do ruke,
jer su ga pobrkali sa drugim Cinom, i izudaran i gažen do krvi.

Ništa nije bilo preduzimano da se uspostavi red; senatori,

baš kao i sami zaverenici, nabili su se iza zaključanih vrata;
gradska straža je podivljala i pridružila se narodu, jureći u
čoporima, paleći i pljačkajući. Legije su patrolirale na
provincijskim granicama, mnoge od njih veoma udaljene; čak
su i Cezarovi sopstveni pukovi bili poslati ispred njega prema
istoku. Rim nije imao nikakvu odbranu od samog sebe!

Na kraju, ono malo reda što je uspostavljeno došlo je od

Marka. On je obavio pogrebno ukazivanje počasti, zazivajući
bogove da mu budu svedoci da je Cezarovo telo progutala
vatra; kad se ono pretvorilo u pepeo, beo i čist, sahranili su ga
u jednoj alabasternoj urni i postavili veliki nadgrobni kamen.

Sledećeg dana, Marko je pročitao narodu sadržaj

Cezarovog testamenta, onoga u kome je imenovao Oktavijana
za svog nasledinka. Običan plebs je ćutao, i nisu se čuli nikakvi
usklici odobravanja; oni nisu poznavali tog na selu odgojenog
nećaka; hoće li ga prihvatiti, ako i kada dođe? Marko se nadao
da neće, ali ja sam bila sklona zaključku da hoće, kad ideja
jednom uhvati korena; na kraju krajeva, Cezar je stavio svoj
pečat na testament. Čuli su se uzvici »ura« kad je bio spomenut
Cczarion kao jedini zakoniti sin Cezarov, i izvikivanje
njegovog imena, i »Mali Cezar«, pa čak i »Kleopatra«. Bilo je
to nešto što je zagrejalo moje srce, kad mi je vest doneta, ali
sam znala da nema nikakve svrhe računati da će nešto proizići
iz toga; Cezarion je, uostalom, bio samo beba, a ja tuđinska
kraljica.

Može se zamisliti buka gomile kad je bilo obznanjeno da

je Cezar zaveštao svakom rimskom građaninu 300 sestercija;
neki od njih nisu videli takvu sumu u čitavom svom životu.
Pored toga, on je odredio da njegovi posedi na drugoj strani
Tibra budu korišćeni kao javni park; srećom, Marko me je
blagovremeno obavestio o tome, jer, naravno, baš tu se nalazila
vila od koje sam ja načinila svoj rimski dom! Ovlastila sam ga
da obznani da ću, na ime kirije u tom mesecu žaljenja, dodati
svakom legatu još po sto sestercija; bio je to krupan izdatak, ali
on me je spašavao od jedne veoma realne opasnosti, jer nisam
mogla, dok je grad bio u metežu, da odem iz Rima.

U takvoj situaciji, videla sam baklje te noći na reci, a

ubrzo je i jedan povelik čamac dodirnuo obalu na mojoj strani.
Zadržala sam postrani moju stražu, jer sam naslućivala ko nam
to dolazi u posetu. Doviknula sam ljudima u čamcu da krenu
napred, bez straha. Oni su tako i postupili, posrćući u mraku i
nesigurni od pogrebnog vina, nekih osam plebejaca, umazanih i
pohabanih tunika, bosih i prljavih nogu naspram svetlosti
bakalja. Videla sam da su veoma uplašeni, jer vino je brzo
vetrilo iz njih.

- Dođite, prijatelji - rekla sam. - Ne plašite se... niko vam

neće naškoditi. Vi ste moji sudrugovi u tugovanju, i meni
dragi, jer Cezar vas je voleo... Jeste li došli da pogledate vaš
posed? Obećavam vam da ću ostati samo jedan mesec.
Dođite... ponesite baklje i pregledajte zemljište... Zar nije lep
ovaj Cezarov dar?

Odvela sam ih čak i u kuću i pustila da zavire u sve

odaje, dok su se moji telohranitelji mrštili sa neodobravanjem.
Sirota stvorenja! Oni nikada nisu videli takvu kuću... mora da
im je ličila na neku kuću na Mesecu! Zbunjeno su vukli noge,
čupkajući se za svoje čeone pramenove. Obraćala sam im se
ljubazno i pustila da mi suze navru; to i nije bilo tako teško, jer
su i nekolicina plebejaca jecali. Na kraju sam svakome od njih
dala po jednu svilenu kesu punu malih novčića, i po jedno
parče zlatne ploče sa Cezarovog stola; bila je to mala cena koju
je trebalo platiti za njihovu ljubav.

Marko, koji je sve to posmatrao, kikotao se kad su otišli.

- Imaš smisla za prisnost sa prostim svetom, draga moja...

- Jedna kraljica mora da ga ima - odgovorila sam,

pogledavši ga hladno.

On se nasmejao glasnije. - Trebalo bi da sam srećan zbog

toga - odgovorio je. - Inače ti se ne bih dopadao.

- Zar mi se dopadaš? - upitala sam, uzdignuvši obrve.

- A zar ti se ne dopadam? - kontrirao je on, dok je jedan

mali osmeh poigravao oko njegovih punih usana.

Zurila sam u njega, zapanjena. Kakvu igru mi to

igramo... ta Cezar je mrtav! Njegovo lice se opustilo, jer je i
sam to osetio.
 - U stvari - rekla sam - dopadaš mi se više nego malo,
prijatelju. Jer ja sam ti tako mnogo zahvalna... - Gledala sam ga
pravo u oči. - Nemam nijednog drugog posetioca, to znaš.
Nijednog.

- A i nećeš imati - rekao je on, isto tako ozbiljan. - Svi

oni čekaju da vide u kom će pravcu mačka skočiti.

- Misliš na Oktavijana? - upitala sam.

- Da - potvrdio je.

- Shvatam - rekla sam. I bilo je tako; razumela sam

njihova osećanja. - Možda si ti, Marko, nepromišljeno hrabar?

- Mislim da nisam - odgovorio je on, osmehujući se. -

Oduvek sam znao koga konja treba da uzjašem...

Prostrelila sam ga pogledom. - Neka druga žena primila

bi to poređenje kao uvredu.

- Ali ti si kraljica - uzvratio je on.

- Da - rekla sam. - I imam smisla za prisnost sa prostim

svetom. - On je zabacio glavu i nasmejao se, a i ja s njim, dugo
i glasno.

Kasnije, pogledala sam ga, blago slegnuvši ramenima.

- Bolje je ovako nego plakati - rekla sam. - Hoćeš li da

uzmeš malo vina, prijatelju? - Jer on mi je predstavljao veliku
utehu, Marko Antonije.

Ali nije bilo vreme za smejanje; znala sam da se moram

vratiti natrag u Aleksandriju i čekati, možda godinama, novu
šansu - šansu za šta? Gospodstvo nad svetom? Dominion
Rima? Veći presto? S tugom sam mislila na stvarnost: moja
Aleksandrija, moj Egipat, zapravo, bio je na kocki. Rim je
progutao i krupnije zalogaje. Sve je, zaista, zavisilo od onog
bolešljivog mladića. Oktavijana. I od snage oružja koje se
moglo upotrebiti protiv njega.

Nisam imala drugog izbora nego da sudbinu Egipta

stavim u Markove ruke: rekla sam mu to. On se široko
osmehnuo, gledajući naniže prema meni. - Oh, Oktavijan mora
da prži veću ribu nego što je Aleksandrija... bar za neko vreme.
- Lice mu se stvrdnulo. - Ali treba ga držati pod prismotrom.

- Ukoliko on uopšte dođe rekla sam, prisećajući se

njegove mršave prilike.

- Oh, doći će - odgovorio je Marko. - Cezar je imao

dobro oko, a on je Cezarov izbor. Doći će. Već je na putu... sa
svim galskim legijama iza svojih leđa.

- Moram da otputujem - rekla sam. Ali u mojim očima

bio je znak pitanja.

- Da - potvrdio je on. - Bolje je tako... Ponovo ćemo se

sresti.
 2
BILO JE GUNĐANJA protiv mene u redovima rimskih
legija; čula sam ga, potmulo i zloslutno, dok sam hodala okolo,
pa čak i u krugu mog sopstvenog dvora. Svaki put kad bih
prošla pored grupice vojnika koji su se kockali ili opravljali
svoju bojnu opremu osećala sam to među lopaticama svojih
ramena - šiljak tutnutog bodeža, ili probod koplja; morala sam
se prisiljavati da držim glavu visoko a leđa uspravno. Jer
rimski vojnici nisu navikli da gladuju.

Izdala sam ukaz da, dok moj narod gladuje, svi, pa čak i
ljudi na dvoru, moraju dobijati smanjena sledovanja. Imali smo
još nešto zaliha u privatnim ostavama; svakog jutra nadgledala
sam kako se žalosno male porcije razdeljuju; uvek se nađe
neko ko koristi tuđu nevolju. Srce mi je gorko plakalo zbog
onih malih tamnoputih ljudi u gornjem Egiptu: patili su više od
bilo koga drugoga, jer nije bilo načina da im se žito bezbedno
dostavi (konji moraju da budu hranjeni, pa čak i kamile, a da se
i ne kaže ništa o ljudima koji su vršili nadzor). Ljudi iz stranih
četvrti, Feničani, Asirci i Jevreji, nisu dobijali ništa; građani
Aleksandrije imali su prvenstvo. I oni su postali veoma mršavi,
ali su ostali brojčano neokrnjeni, bar u početku.

Kad su stigle prve vesti o mrtvima i umirućima među tim

stranim žiteljima, mislilo se da su oni umrli od gladi, pa se zato
sve do tog vremena bolest i nazivala »bolest gladovanja«. Ali
kada su lekari videli tela, nisu mogli da je imenuju; bila je to
jedna nova bolest, i gadnija od svih koje su do tada viđene.

Lica žrtava bila su podlivena crnkastom krvlju, a u

predelu pazuha i prepona pojavljivali su se potkožni čirevi,
veliki kao nar. Ponekad, ako bi čir prsnuo, žrtva se oporavljala,
ali mnogo češće je nastupala smrt, brza i užasna. Čitave
porodice bile su izbrisane, bez ikoga ko bi sahranio mrtve, tako
da su u nekim ulicama leševi ležali na gomilama, zaudarajući.
Dioskorid je naredio da oni moraju, po svaku cenu, da budu
sahranjeni, jer je podozrevao da mrtvaci šire zarazu; nije bilo
bezbedno, objašnjavao je on, udisati kužni vazduh.

Ma šta da je bilo njen uzrok, bolest je besnela, seleći se iz

stranih četvrti i iz ulice u ulicu. Čak je i sama Palata bila
zahvaćena; kuhinje su nam bile suviše blizu, i nekoliko članova
posluge je umrlo dok su ložili vatru ili prali suđe. I kućne
mačke su ležale mrtve - goleme, ukrućene i naduvene;
Dioskorid je naredio da ih niko ne sme dirati, sem sa lopatom.
Rekao je, posle mnogo razmišljanja i piljenja u stare knjige,
kako veruje da pacovi prenose boleštinu. - Ali, ja sam viđala
žive pacove - povikala sam - i to po čitavoj Palati, gde se ranije
nisu usuđivali da uđu!

- Oni su prenosioci - rekao je Dioskorid. - Oni ne pate od

bolesti...

Naložila sam rimskim legionarima, koji su ponovo

zagunđali, da tragaju za tim pacovima i probadaju ih džilitima i
kopljima. Posle jedan ili dva dana hodnici Palate bili su puni
gomila tih štetočina, većih od svih koje sam ikada ranije videla.
Robovima je naloženo da ih lopatama iznose napolje i spaljuju.

Jeli smo malo šta drugo sem voća, i pili nerazvodnjeno

vino, jer je Dioskorid strahovao da i bunari imaju u sebi otrova.
- Ako pacov dospe u bunar... - rekao je, odmahujući glavom.
Stresla sam se od pomisli na pacova u pijaćoj vodi - čak i
zdravog pacova!
 Poslala sam čitavu vojsku robova van zidina Palate da
tamo sahranjuju mrtve, mada smo zbog toga ostali bez
dovoljno posluge; rimske legije su odbile da odu.

Iako su mrtvaci bili brzo sahranjeni, u vazduhu je i dalje

ostao onaj bolesno-slatki zadah: morali smo da držimo
zatvorena vrata i da hodamo okolo sa ustima i nosevima
umotanim u krpe. Možda nas je to spasilo; jer, za divno čudo,
niko od ljudi iz Palate nije dobio bolest, izuzimajući onu
nekolicinu prvih robova-sudopera. Bili smo omršaveli od
nedostatka hrane, i pomalo pijani od tolikog vina, ali inače
nismo patili - ni plemstvo na dvoru, ni vojnici; čak su i robovi
u Palati odoleli.

Svake noći oni su podnosili izveštaje o sve manjem broju

mrtvih, i, takoreći u jednom danu, boleština je nestala, mada su
pacovi ostali živi i drsko jurili po gradu; bila je to jedna
misterija. Dioskorid je zapazio da su i mačke prestale da umiru,
čak i one koje su se šunjale pored leševa pacova; rekao je,
sležući ramenima, da se bolest možda naprosto istanjila. -
Jednog dana - zaključio je - mi ćemo to shvatiti i naučiti kako
da se zaustavi širenje bolesti ili da se ona leči... ali za sada... - I
odmahnuo je tužno glavom.

Kad je izvršen popis stanovništva, ustanovilo se da je

više od tri četvrtine naroda umrlo, i to za svega nekoliko
kratkih sedmica. Zvuči strašno kad se kaže, ali to je u velikoj
meri pomoglo da se reši problem gladi; bilo je manje usta koja
je trebalo hraniti, prosto rečeno. Sada sam mogla da doturim
žito u regione Gornjeg Nila; mnogi životi bili su spašeni. I, kao
što to uvek biva, potpora u hrani, dugo obećavana i dugo
čekana, počela je da stiže svim trgovinskim putevima. Saznali
smo isto tako, od trgovačkih transporta, da Egipat nije bio
jedina zemlja koju je kuga opustošila; ta boleština protutnjala
je svim zemljama istočnog sveta; jedino je Rim bio pošteđen.
Sa gnevom sam primila vest da je Oktavijan, koji se sada
nazivao “Cezarom«, pripisivao to sebi u zaslugu, i izdao
naredbu da se jednu sedmicu održavaju molitve zahvalnice. Što
se tiče nas, u Egiptu, naša sedmica je bila sedmica tugovanja.

Ali polako, vrlo polako, zemlja se oporavljala, i sledećeg

proleća Nil je ponovo nadošao - najviši vodostaj u mnogo
godina. Bili smo spašeni.
 3
VESTI IZ RIMA nisu bile dobre. Nisam mogla da im
posvetim dovoljno vremena tokom godine gladi i kuge, ali
kasnije, kad mi se ukazala prilika da na miru porazmislim o
njima, bila sam zaprepašćena haosom koji je tamo još uvek
vladao. Naravno, sa moje tačke gledišta, haos je bio bolji od
reda; zahvaljujući njemu, Egipat će za neko vreme biti
pošteđen invazije!

Ubrzo nakon šio sam ja napustila grad, Oktavijan je

stigao trijumfalno, sa galskim legijama iza sebe, da preuzme
svoje nasledstvo. Nazivao je sebe »Cezarom«, vređajući time
mnoge ljude; osmehnula sam se dok sam slušala Markove reći,
koje su se ubrzo ponavljale širom sveta: »Mali dečak sa
velikim imenom!«

Njih dvojica bili su prirodni neprijatelji; ne računajući

političko suparništvo, teško da su se mogla naći dva toliko
neslična stvorenja; Antonije, krupan, otvoren, snažan i
ljubazan, i Oktavijan, mršav i potuljen, hladan kao gmizavac.
Govorilo se da su se prilikom svog prvog susreta zagrlili, kao
što je to običaj, ali je pri tom svaki od njih iskoristio priliku da
opipa onoga drugoga proveravajući da li se ispod odeće nalazi
neko skriveno oružje. Ipak, otvoreno neprijateljstvo nije moglo
da potraje, jer bi uništilo jednog ili drugog, ili obojicu.

Na kraju, Oktavijan je, uz Ciceronovu pomoć, zadobio

poverenje Senata, uz gunđavo odobravanje plebsa, i neko
vreme Marko je bio proglašen za neprijatelja Rima, tako da je
morao pobeći iz grada. Nedeljama sam grizla svoje nokte, jer je
moja sudbina, a s njom i Cezarionova, zavisila od tog čoveka:
on je zaista bio moj jedini uticajni prijatelj u Rimu.

Onda je, odjednom, stigla vest da je formiran novi

Trijumvirat, savez između Antonija, Oktavijana i Lepida, uz
puno odobravanje Senata, i sa podjednakim ovlašćenjima. Bila
sam mnogo iznenađena, ali tu nije moglo ništa da se uradi;
morala sam imati poverenja u Antonija, ma kakvu igru da je
igrao. Dugo sam mozgala o tome; on je, na neki način, sklopio
mir sa Oktavijanom - mudar potez u tom trenutku. Lepid, koga
sam jednom srela, bio je prijatan čovek, i svakako blizak
Marku, tako da se od njega nije trebalo plašiti; nazivala sam to
»dva prema jedan« i klimala glavom u znak odobravanja.

Trijumvirat je javno nazivan »savez za reorganizaciju

Rimske države« i data su mu neograničena ovlašćenja za pet
godina, a svakome od njih dodeljene su određene provincije na
zasebnu upravu. U stvari, oni su upravljali Rimom i svim
rimskim posedima. Oktavijanu je data Španija, a Lepidu
severna Afrika; Antonije je dobio lavovski deo, kako to kažu
žitelji pustinja; imao je pravosudnu vlast nad čitavim Istokom,
a isto tako i Galijom. Odahnula sam od olakšanja; Egipat je još
uvek bio nezavisno kraljevstvo, ali svakako je pripadao Istoku:
nisam mislila da će ga Marko napasti.

Uvek ima neprilika, u svakom kraljevstvu, kao što ih.

dabome, ima i u porodicama. U mome slučaju, one su se
svodile na jednu te istu. Nisam imala bližih srodnika,
izuzimajući moju sestru Arsinoju, koja je već dugo bila
zatvorenik; nije mi jasno kako sam ja, inače toliko oprezna,
uvek bila namagarčena od te devojke? Za vreme gladi i velike
boleštine sažalila sam se na nju i dala joj slobodu; pokazala se
korisna, i stajala je, kao prava sestra, pored mene tokom svih
onih nedaća i bede; verovala sam, zaista, da se popravila. Hoću
da kažem, mislila sam da će se ona sada, kada je sazrela,
ponašati onako kako bi trebalo da se ponaša jedna osoba
kijevskog roda, sa izvesnom obzirnošću, i da će bez žalbe
prihvatiti svoje mesto ispod mene. Pokazalo se, međutim, da
sam se i u jednom i u drugom pogledu prevarila.

Nisam imala savetnika upućenih u svetske poslove, već

samo moj unutrašnji glas; taj glas mora da je ipak progovorio,
na neki duboko tih način, jer je nisam imenovala svojim
naslednikom, posle Cezariona, mada je bilo uobičajeno da se to
učini na dan Amonove svečanosti. Umesto toga, prisećajući se
da je Cezar njoj i našem malom pokojnom Mišu II
svojevremeno dao presto Kipra, imenovala sam je kraljicom
tog mesta. »Nećeš imati nikakvih teškoća sa tim kraljevstvom,
sestro«, rekla sam. »Serapion je moj vicekralj tamo, i bio je
tokom čitavog našeg boravka u Rimu... on je dobar
administrator i poznaje sve potrebe zemlje«. Zaboravila sam da
je Serapion bio i muškarac, mlad, neoženjen i ambiciozan!

Serapion je bio ona retka stvar, egipatski Grk; izdanci te

fele po pravilu ne stupaju u mešovite brakove, bar ne u gornjim
klasama. Rodio se na Kipru, gde je njegov otac bio vicekralj
pre njega. U Aleksandriji je boravio samo jednom, kad je
preuzeo službu posle smrti svog oca: ostao mi je u sećanju kao
golobradi mladić sa pametnim očima i glavom za cifre. I tek
što je Arsinoja kročila nogom na ostrvo, on je postao njen novi
Ganimed!

Malo sam razmišljala o tome; ona je bila mlada žena i

morala je negde da uzme svoje zadovoljstvo. U stvari, ja bih
odobrila njihovo venčanje, jer on je bio dovoljno plemenitog
roda, i veoma sposoban, ali ona mi nije uputila molbu. Možda
se bila suviše navikla na skrivene zagrljaje, ili je možda bacila
oko na nešto više od običnog vicekraljevstva; možda je, na
neki potajan način, bacala pogled na Rim, kao što sam i ja
činila. Nikada nisam mogla da pročitam moju sestru Arsinoju;
da bih se osigurala, poslala sam špijune na Kipar, specijalne
špijune, samo za nju.

Pokazalo se da su dvojica vođa zavere protiv Cezara bili

Brut i Kasije. Mada to zvuči neverovatno, Senat, za koji sam
počela misliti da je sastavljen od izlapelih budala, dao je
provincije Siriju i Makedoniju dvojici osvedočenih ubica, kao
da je želeo da ih nagradi. U stvari, to nisu bila upražnjena
mesta: Cezar je darovao Marku Makedoniju a Dolabeli je dao
Siriju, mesecima pre svoje smrti; ova dvojica su zaboravili svoj
privatni rat oko zadobijanja Fulvijine naklonosti i udružili su
glave da promisle o tome kako da preotmu svoje posede od
prognanih zaverenika. Počeli su da skupljaju trupe i brodove, i
uskoro je Dolabela otplovio u Mediteran da se sukobi sa
prognanicima.

U međuvremenu, novi Trijumvirat je bio zauzet

likvidiranjem svojih neprijatelja. Preko stotinu senatora i oko
hiljadu bogatih i uticajnih Rimljana iščezlo je na taj način.
Njihova smrt nazivana je »pogubljenjem«, ali u stvari to je bilo
kasapljenje; kad mi je moj izaslanik počeo kazivati jezivu priču
o Ciceronovom raskomadanom telu, ja sam ga prekinula, jer mi
se utroba dizala; poznavala sam tog čoveka! Pitala sam se po
čijoj je naredbi to delo bilo učinjeno, i nadala se da je bilo po
Oktavijanovoj; sva zla ovoga sveta mogla sam pripisati na
njegov račun, zato što mi je bio mrzak. Ipak, sama od sebe
dolazila mi je na um misao o milionima nesrećnika koji su
izginuli u ratovima mog dragana, Cezara; da li je to značilo da
su i moje ruke bile zagnjurene u njihovu krv, i da sam i sama
bila kriva? Odbacivala sam od sebe tu misao; razmišljaću o
tome kasnije, mnogo kasnije, kad budem stara.
 Otprilike u to vreme stigla su dva izaslanika, i svaki od
njih sa identičnim zahtevom; tačnije rečeno, jedan od njih
obratio mi se rečima punim poštovanja i molio je za uslugu;
drugi mi je naređivao, u ime Republike Rima, da se povinujem.
Zurila sam u čoveka, jednog naparfemisanog Sirijca koji je
imao manire i držanje nekog sultana. - Kome dugujem ovu
čast? - upitala sam, dok su mi se usne trzale. Ironija, ma koliko
očigledna, nije doprla do njegovog sluha; odgovorio je, sa
komičnom ohološću, da govori u ime plemenitog Rimljanina
Kasija.

- Ja sam žena - rekla sam - i mekog srca. Ti imaš sreću.

Vratićeš se na tvoj brod i otići tamo odakle si i došao. Reci
Cezarovom ubici da će se njegov sledeći izaslanik vratiti bez
glave.

U stvari, nije bilo važno šta je Kasije tražio, ili kako je

tražio; moj odgovor bi u svakom slučaju bio isti. Drugi
izaslanik bio je jedan makedonski Grk, pametno izabran,
glasnik Dolabclc. Zatražio je od mene na zajam legije koje je
Cezar ostavio u Aleksandriji. - Moja zemlja je u opasnosti,
gospođo... jer Brut tamo vlada. Konzul Dolabela obećava da će
nas osloboditi, ali potrebni su mu vojnici i brodovi... njegove
snage su daleko slabije.

- Poslaću mu ih sa zadovoljstvom - odgovorila sam. - Je

li stvar hitna?

- Što pre to bolje - odgovorio je on.

- Biće spremni za polazak kad i ti budeš.

Otišao je sa mojim legijama i stotinu dobrih brodova;

vratili su se posle mesec dana, donoseći priču o nesreći.
Dolabela se sukobio sa Kasijem na moru i bio je poražen uz
teške gubitke, mada je on lično uspeo da se izvuče.

- Ona hulja Kašsije bio je brži od nas, gospođo - rekao je

Grk. - I imao je egipatske brodove...

- Ali, ti si me čuo kad sam odbila njegov zahtev! -

uzviknula sam zaprepašćeno.

- Da, gospođo. Oni su došli sa Kipra... i stigli su pre nas.

Arsinoja i njen Serapion! Još jednom moja sestra! Utroba

mi se komešala, ali sada sam bila starija i naučila sam da se
kontrolišem; rekla sam samo: - Hvala ti, prijatelju. Pobrinuću
se za tu stvar... Prenesi moje saučešće dobrom Dolabeli i još
jednom uzmi brodove i trupe. Sledeći put će možda biti od
veće koristi.

Pitala sam se kakvu akciju da preduzmem, kakvu

odmazdu da izvršim. Nisam mogla traćiti brodove i ljude na
jedan rat protiv mojih sopstvenih poseda; to će morati da
sačeka. Udvostručila sam špijune i poslala ih na Kipar. I
poslala sam poruku Arsinoji da mi je potrebno dve stotine
kiparskih brodova i dve hiljade ljudi. Ona je poslala odgovor
da ne može da mi izađe u susret, jer je baš toliki broj zapao u
oluju i potonuo! Mora da je protumačila moju ljubaznost prema
njoj kao znak slaboumnosti; biće to još jedan poen protiv nje,
kad dođe moj dan obračuna. Vreme za milost odavno je bilo
prošlo; pustila sam da stvar tako prođe, i zadovoljila se time da
zahtevam sve brodove koji su se nalazili u kiparskom
pristaništu; ona nije mogla to da odbije, jer sam poslala jake
pomorske snage da ih preuzmu. Pored toga, opozvala sam
Serapiona sa njegovog položaja i poslala na ostrvo novog
vicekralja, jednog od poslednjih evnuha koji su mi preostali na
dvoru: taj gubitak bez sumnje će joj teško pasti! Pitanje njene
konačne kazne istisnula sam iz svojih misli, jer sam gadljiva po
prirodi.
 4
MI U ALEKSANDRIJI NE KASNIMO sa dobijanjem
vesti; međutim, stizale su nam fragmentarno, parče po parče.
Radovala sam se smrti Cezarovih ubica. Bruta i Kasija; a
radovala sam se, posebno, što im je poraz naneo Antonije. Bili
su gadno potučeni u bici kod Filipa; Marko je bio
glavnokomandujući, a sem toga nije morao da deli slavu sa
Oktavijanom, jer je mladić koji je sebe nazivao Cezarom bio
bolestan. Kasije je bio ubijen na licu mesta, a Brut je sebi
oduzeo život; tako se svet otarasio dvojice vođa zavere.

Mada su mnogi neprijatelji našli smrt kod Filipa, još veći

broj ih je bio zarobljen; govorilo se da su se svi ti zarobljenici.
među kojima je bilo i slavnih i bogatih Rimljana, klanjali
duboko pred Markom, nazivajući ga »Velikim pobednikom« i
moleći ga da ih primi u redove svoje armije. S druge strane,
proklinjali su Oktavijana, nazivajući ga skorojevićem. Čoveku
je jasno da je u tim izveštajima bilo preterivanja; ipak, mora da
je vladalo takvo raspoloženje, jer Oktavijan je zaista bio
nepopularan. Koliko je meni poznato, on nije učinio ništa da
zasluži takvo nepoštovanje; po mome mišljenju, naprosto je
delovao bledo u poređenju sa Markom, pa čak i sa Lepidom.
On je još uvek bio dečak, i uz to bolešljiv i neljubazan; obojica
drugih članova Trijumvirata bili su iskušani ratnici, zdravi,
kršni i darežljivi, a Marko je, na svoj sirovi način, bio lep kao
neki bog.

Bilo je odlučeno da, od Članova Trijumvirata, Oktavijan

preuzme na sebe uspostavljanje reda u Italiji, Lepid da vodi
brigu o Africi i prihodima od nje, a Marko da putuje po Istoku,
najbogatijoj od svih provincija, da prikuplja novac i još jednom
uspostavi vlast Rima.

Čuli smo da je Marko putovao preko grčkog kopna

dokono i razmetljivo kao da je u pitanju neki Trijumf; njegova
povorka bila je ogromna: legija iza legije, bojna kola, komora, i
ogromna pratnja dvorana. Svi veliki moćnici dolazili su da ga
pozdrave, klanjajući se, donoseći darove, i obožavajući ga kao
da je božanstvo. Sa svim tim darovima i dažbinama njegovo
napredovanje odvijalo se sporo, i bio mu je potreban veći deo
godine da prokrstari zemlje preko kojih se moglo prepešačiti za
svega mesec dima.

Pitala sam se da li će doći ovamo; ne sme da bude

nikakvih tragova gladi, nikakvih znakova lišavanja; Egipat
mora da bude saveznik Rima, a ne njegov trofej. Poslala sam
udvostručenu količinu zaliha hrane uzvodno uz Nil, zavukavši
ruku duboko u kraljevsku riznicu, jer je vredelo. Moje legije
vežbale su svakog dana; svi Rimljani vole dobro istreniranog
vojnika. Tokom čitave godine, hiljade robova-zanatlija radilo
je na obnavljanju Palate i javnih građevina; Aleksandrija,
oduvek najlepši od svih gradova, zablistala je novim sjajem.
Ali Marko još uvek nije dolazio.

- Mislim da te je on zaboravio - rekla je Ira, na svoj

ljupko lukav način; ona je oduvek imala povlasticu sestre-
družbenice, a sem toga Marko joj se nikada nije sviđao.

- Ko? - upitala sam, mada mi je, naravno, bilo jasno na

koga cilja.

- Lice sa novčića. Dlakave noge. Marko.

- On je sada mršaviji... i mislim da brije noge -

odgovorila sam sa osmehom. - Ali nije važno... - Njene prve
reči najzad su mi doprle do svesti, nateravši me da se uspravim
na svom sedištu. - Naravno da me nije zaboravio. Bio je
Cezarov prijatelj.

Ona je slegnula ramenima. - A sad je Oktavijanov.

Klimnula sam glavom, polako. - Da... on igra lukavu

igru, ma koliko izgledao otvoren. Pre svega... među članovima
Trijumvirata, on ima najveću moć. A i pobeda kod Filipa bila
je njegova. Po svemu sem po imenu on je diktator Rima.

Pogledala me je pravo u oči - Ipak, on nije Cezar.

Zapamti to.

- Cezar je mrtav - rekla sam. - Ali Cczarion živi. A on

mora da ima svog pobornika. Ko bi drugi mogao doći u obzir?

- Pa, što se toga tiče, ti si u pravu, razume se... Međutim,

ja nemam poverenja u Marka. On misli samo na sebe.

- A ko to ne čini? - uzvratila sam, šireći ruke onako kako

bi to učinio neki trgovac. - Ipak, njemu su potrebni saveznici.
A ja se moram potruditi da budem... to jest, da Egipat bude...
njegov najveći saveznik. Ako on oseća da može dobro da me
iskoristi... e pa, iz toga proizlazi da i ja treba njega da
iskoristim.

Ona je otpila malo vina; možda joj je ono davalo kuraž ...
- Da - rekla je polako. - Da, i ti si pametna. Pametnija od njega.
Vas dvoje... uzeti zajedno... mogli biste da nadomestite jednog
Cezara. - U njenom glasu bio je prizvuk poruge.

Nasmejala sam se. - Fulvija bi to nazvala kučkinim

ujedom... Zar si mislila da ćeš me time pozlediti, sestro? To je
tačno... zajedno bismo mogli. Ukoliko smo zaista pametni.

Ona je uzdahnula. - Izvini. - Ćutala je nekoliko trenutaka.

- Stvar je naprosto u tome što se ja pitam... da li ti sanjaš, kao
Aleksandar, o tome da osvojiš svet?

Nisam bila toliko žacnuta koliko uvređena. - Naravno da

sanjam! Za mene. Za Egipat. Za Cezariona. Ali - čak i kad ne
bih o tome sanjala - ne mogu dozvoliti da Rim proguta moju
zemlju! Grčka je rimska... Galija je rimska... i Španija, i sve
ostalo! A ti - povikala sam - zar možeš sedeti postrani i
posmatrati kako se to dešava... čak i ti?

- Mislim da mogu - odgovorila je Ira. - Ja nisam

kraljica... već samo dvorkinja.

- Ti si moja sestra - povikala sam. - I kći Egipta! Ona je

odmahnula glavom. - Ja sam kći kralja koga si ti prezirala...
začeta u krilu jedne ropkinje varvarke. - Nasmejala se blago. -
Oh, pomoći ću ako mogu. Učiniću ono šta mogu. Ali ako bih
mogla stvarno birati - više bih volela da imam mog sopstvenog
varvarina...

- Kadvaladera?

- Zar si znala?

Klimnula sam glavom. - To je ispisano na čitavoj tvojoj

ličnosti. E pa. stvar je u redu. On je bio sin jednog kralja.
Narediću mu da se venča s tobom.

- Oh, ne! - povikala je ona, kroz smeh, ali ozbiljno. - Ti

ne možeš narediti ljubav! Ostavi stvari takve kakve jesu, sestro.
Ako to treba da se desi, onda će se i desiti. Bar tim delom moje
sudbine mogu sama da gospodarim!

Nisam rekla ništa više, ali sam odlučila da ih spojim;

Kađvalader je već predugo živeo kao neki sveštenik. A i Irina
želja mora da bude ispunjena. Na kraju krajeva, ona je bila
moja sestra.

Karmijan je bila načinjena od jačeg materijala. - Marko

će doći - rekla je. - Egipat mu je potreban. A sem toga - dodala
je, izgledajući mirna kao Palada Atina - on te želi... videla sam
to u njegovim očima.

- Oh, ne! - povikala sam, suviše brzo, i pocrvenela kao

neka devica. - Oh, ništa slično tome!

- Zašto ne? - upitala je ona, mirna kao i ranije. - Ti si

žena. To je tvoje najjače oružje... Znala si da ga upotrebiš sa
Cezarom.

- Nikada nisam razmišljala o tome - rekla sam. Ali lagala

sam.

A lagala sam i u pogledu Marka. Lagala sam, čak i samu

sebe, sve do dana kada me je on pozvao.
 5
KADA JE PORUKA NAJZAD STIGLA od Marka, bila
je pompeznu kao i sam čovek. Jer on je poslao jednu trupu
glumaca kao svoje izaslanike. Predstavljala su blistav prizor ta
nakinđurena i živahna stvorenja, koja nisu pripadala nijednoj
naciji, mada su im imena i lica bila grčka.

Slušala sam da je on voleo društvo tih ljudi i da ih je

uvek imao oko sebe, ne obazirući se na njihovu klasu.
Naravno, oni zapravo i ne pripadaju nikakvoj klasi, nego
obitavaju van društva, u svom sopstvenom malom, zatvorenom
svetu.

Posmatrala sam dok je brod, rimljanski i veoma

gospostven, pristajao uz obalu, i izašla sam napolje na
stepenište Palate da pozdravim putnike. Videla sam kako
glumci, mada tada još nisam znala kakva je to vrsta ljudi, hrle
preko ograde, ne obraćajući pažnju na ruke koje su htele da im
pomognu i na dasku za silazak sa broda; čak i jedna žena koja
se nalazila među njima bila je živahna kao majmun. Čovek je
mogao da ih čuje još iz daljine: smeh, mramorenje, njihovo
veselo čavrljanje ispunjavali su vazduh kao ptičja pesma.

Zaklonila sam oči rukom, jer bilo je podne, i posmatrala

ih dok su se penjali plitkim stepenicama prema meni. Nisu čak
ni hodali kao ostali svet, odmereno ili sa svrhom; trupkali su
polako, jedan od njih bi se sagnuo da ubere procvetalu biljčicu
iz pukotine u kamenu, zatičući je iza uha i zamahujući glavom,
drugi bi uzeo za ruku svog drugara i okrenuo se pokazujući
prema moru. Žena, majušna kao igračka, ugledala me je kako
ih posmatram i potrčala uz nekoliko poslednjih stepenika, kao
što bi to učinilo neko dete.

Dotrčala je lako do mene, sa vragolastim izrazom na licu,

i prostrla se, kao neka Persijanka, na kamenu kod mojih
stopala.

Trgnula sam se od iznenađenja i odstupila jedan korak;

onda sam ispružila ruku, sa namerom da je uspravim. Uhvatila
sam brz blesak jednog veselog oka, i - sledećeg trenutka ona je
skočila na noge.

- Mi smo poklon, gospođo... poklon od Dionisa. - I

pljesnula je rukama i počela da skakuće okolo, stalno
ponavljajući: - Mi smo poklon... da glumimo i špijuniramo...
glumimo i špijuniramo... glumimo i špijuniramo... - Onda su
joj se pridružili i svi ostali, njih desetak, i, uhvativši se za ruke,
počeli da plešu oko mene u krugu, stalno ponavljajući: - Da
glumimo i špijuniramo... - Bila sam sva smetena i osećala se i
sama pomalo luckasta, kao što to biva sa većinom ljudi kad se
suoče sa umno poremećenim osobama.

Bilo je očigledno, zato što nisu nosili nikakvo oružje, da

nema razloga za bilo kakav strah od tih ljudi, ali tog trenutka ja
još nisam ništa znala o njima; njihove neprekidno ponavljane
reči nisu sasvim prodrle do moje moći poimanja. Moje čuđenje
mora da mi se ispoljavalo na licu, jer je jedan od njih, najviši,
istupio napred, klanjajući se duboko.

- Dozvolite mi da vam se predstavim, gospođo... Ja sam

Sergije, iz Atine. - I dalje sam zurila s nerazumevanjem; onda
me je spoznaja pogodila, kao udarac. Bio je to čuveni tragičar,
koji je šest puta uzastopce osvojio venac; bila je to prva godina
da se takva stvar uopšte desila za vreme svetkovina u čast
Dionisa. Prethodne godine jedan rival je čitavu stvar izneo pred
sud, adi odluka je ostala na snazi; osećala sam se istinski
počašćena, i rekla sam to, ispružajući ruku u znak pozdrava.

- Nikada vas nisam videla maskiranog - rekla sam. - Ali

vašeg Agamemnona videla sam dva puta... zaista lepa
predstava. - Ispitivala sam njegovo lice, jer bila sam radoznala.
Ličilo je doista na neku masku - jakih crta i nekako krupnije
nego što bi se očekivalo, glava lavovska; nije bio mlad, daleko
od toga; u stvari, svi članovi trupe, gledani izbliza, izgledali su
sredovečni. Ili je možda njihov poziv učinio da izgledaju takvi,
ne znam. Videla sam da čak ni žena, mada veoma ljupka i
živahna, nije više bila u cvetu mladosti; lice joj je bilo
prošarano finim borama oko očiju, a ispod njene živahnosti
osećala se jedna blaga napetost. On ju je nazivao »Kitom«, i
rekao da je ona kći drugog muškarca koji je stajao odmah do
njega, zvanog »Hipija«. Naravno da sam ga poznavala; trebalo
je da ga odmah prepoznam, jer komedijaši ne nastupaju pod
maskama, a često sam ga viđala u Rimu.

- Sviđa mi se vaša gluma, gospodine, - rekla sam - ali bih

volela da ste pažljivije birali vaše komade... poslednji je bio
prava sramota. Čak je i plebs negodovao...

On se iscerio, ni malo uplašen. - Pa, gospođo, kesa je bila

pozamašna... mada iz tog duvara neće više biti nikakvog novog
priliva novca... - I prevrnuo je očima, otegnuvši svoje lice u
grimasu žaljenja; gledala sam ga upitno.

- Svakako ste znali - nastavio je on - da je to bio

Ciceron...? A i novac je bio njegov... - Ova izjava duboko me
je potresla; nisam znala da je Ciceron bio tako veliki
neprijatelj. Dramski komad, koji nije ni zasluživao to ime, bio
je više nego neukusna paškvila protiv Cezara; Sergije ga je
oživotvorio, uključujući epilepsiju i sve ostalo. Upitala sam se,
za časak, kako je uspeo da izađe na kraj sa fizičkim izgledom;
imao je veliku grivu crne kose; pretpostavljam da ju je obrijao.
Jedna misao me je ošinula, i brzo sam se okrenula da ispitam
ženu.

Ona se osmehnula. - Molim vas za vaše milostivo

oproštenje, gospođo. Suma koju smo dobili bila je suviše
krupna. - I uspravila se, oholo, oponašajući me sa
zapanjujućom vernošću, ali na jedan strašan način. Zadržala je
tu pozu za trenutak, a onda prasnula u smeh; njen šarm bio je
toliki da sam se i ja morala nasmejati.

- Zaričem vam se, gospođo, da je to moja poslednja

komična uloga.

- To je tačno - umešao se Hipija. - A postoji za nju jedna

velika uloga u našem tekućem repertoaru... Sapfa. Ona ne želi
da je igra. - I odmahnuo je glavom, gledajući prema njoj
prekorno. Videla sam da je ona zaista bila kao stvorena za
ulogu Sapfe - mala, crnoputa i živahna, kakva je, prema
predanju, pesnikinja bila u životu.

Njene obrve su se spustile, sa izrazom istinskog gneva;

kasnije ću saznati da je svaki pokret tih ljudi bio preteran, a
njihove emocije istegnute van svih proporcija; čovek se
navikavao na to posle nekog vremena, ali u početku su svi oni
izgledali prilično ludi. Ona je povikala vatreno: - To je jedna
sramota, ta uloga! Sapfa je tu načinjena predmetom sprdnje...

Njen otac je slegnuo ramenima. - Pa, to je komedija, na

kraju krajeva. Bar nećeš morati da hodaš gola... - Pogledao je
mene. - Njoj je to mrsko...
 Prisetila sam se ženskih uloga u komedijama, raskalašnih
i razuzdanih; pretpostavljala sam, naravno, da su i sve glumice
bile drolje. Ona mora da je pročitala moje misli, jer je rekla: -
Gospođo, ja sam se rodila u jednom kovčegu za kostime, i
odljuljana sam na mekim vlasuljama... to je moj poziv, zar ne?
Ali... - I pogledala me je prepredeno. - Promenila sam sve to... i
sada nastupam pod maskom, sa mojim mužem. - Uzela je za
ruku tragičara, uputivši mu osmeh pun ljubavi. On je bio suviše
star za nju, deset ili dvadeset godina; ali, prisetila sam se, i
Cezar je bio prestar za mene. Možda ga je ona mnogo volela,
baš kao što sam i ja volela.

- Treba li da vam kažem jednu tajnu? - upitala je, prosto

kipeći od nestrpljenja da je kaže, tako da sam se morala
nasmejati. Nije čekala moj odgovor, nego je pustila da joj reči
pojure na usta. - Vi ste me videli u boljoj ulozi... ulogama...
Razmislite! Euripid... kad je Sergije bio Agamemnon...

- Kuća Atrejeva? - rekla sam, nesigurno. Žene ne igraju u

tragedijama, to se ne čini. Ipak, ona je nagoveštavala baš to.
Pogledala sam je pažljivije. - Ti si bila Elektra...?

Klimnula je glavom, a oči su joj bile kao mali, crni

dragulji. - I Kasandra, Helena...

- Ali, bila si zapanjujuće dobra! - povikala sam. - Tako

realna, tako devojački sveža... - I čula sam sebe, odjednom,
kako počinjem da se smejem u sav glas. onako kako sam to
činila sa Irom kad bih rekla nešto budalasto. I ona se smejala
zajedno su mnom, sva ushićena.

- Mislila sam da je to bio neki veoma mlad dečak, možda

uškopljen, zbog piskavog glasa. - I ponovo sam se nasmejala.
 - Mi ne škopimo glumce - rekao je tragičar oholo. Bila je
to još jedna stvar koju je trebalo da naučim; taj glumački svet
je ponositiji od bilo koje kraljevske porodice, i vređa se isto
onako brzo kao što stavlja na sebe svoje maske.

Bili su, u stvari, kako sam to kasnije uvidela, jedna veliku

zagonetka u pogledu svog ponašanja i uopšte nisu ličili na
ostali svet. Mada su se međusobno često i žestoko svađali, te
čarke brzo bi prohujale, kao letnja oluja, i oni su opet bili bliži
jedni drugima od članova bilo koje porodice. A to su, u stvari,
često i bili, jer su se unutar svoje grupe ženili i rađali decu,
gotovo kao egipatski faraoni, tako da su se na svakome od njih
mogle zapaziti zajedničke crte. Čak i suparničke družine ličile
su jedna drugoj; sva lica bila su na neki osobit način
pokretljiva, glas prodoran tako da bi mogao dopreti do
najudaljenijih kutova amfiteatra, udovi graciozno gipki,
spremnost na smeh prisutna u svakom trenutku, i onaj čudni
izraz samodovoljnosti zajednički svima njima. Često sam
razmišljala o tome kako bi, da se nisam rodila kao kraljica, taj
poziv bio moj sledeći izbor, mada nisam imala talenta za njega,
izuzimajući moj dobro moduliran glas, gotovo isto toliko
koloritan kao i glas bilo kog od njih. Ali svi ti ljudi, čak i oni
najstariji i najdostojanstveniji, umeli su da plešu i pevaju, da
sviraju na raznim instrumentima, da udaraju u bubanj, izvode
razne akrobacije i improvizuju stihove. Bilo je puno razloga da
im se divim i da uživam u njima; moja Palata pretvorila se u
jedan veseli vašar; nikada nam nije bilo dosadno dok su oni bili
s nama.

Što se tiče špijuniranja... pa, naravno, bilo je vrlo mudro

od Marka što ih je koristio u tom smislu. Oni su stalno bili u
pokretu, premeštajući se iz grada u grad i sa dvora na dvor,
dajući predstave svih prazničnih dana; sem toga, u to vreme
bili su pošteđeni svakog sumnjičenja, jer niko nije bio spreman
da im prizna takvu oštroumnost. Kasnije, stvari su se
promenile, i oni su na svakom novom mestu bili pažljivo
pretraživani radi skrivenih poruka. To, međutim, nije mnogo
pomoglo, jer njihova duša nije mogla da bude pretražena, tako
da im je čudesna memorija ostajala neispitana. Kao što je
Kitera rekla, na svoj nehajan način: to im je, u oskudnoj sezoni,
zgodno dolazilo kao drugi poziv. Niko od njih nije imao ni
najmanje smisla za politiku, i bili bi srećni pod svakom vrstom
vladavine, ma koliko brutalna bila, sve dotle dok bi imali
pozornicu po kojoj mogu da koračaju, neki kutak u kome mogu
da otpočinu, i koricu hleba.

U ovom konkretnom slučaju, saznala sam da su oni bili

nezvanični Markovi glasnici, prividno poslani zato da
zabavljaju, i plaćeni unapred od našeg zajedničkog prijatelja;
ovo poslednje nateralo me je da se nasmejem, jer sam lako
mogla kupiti i dvadeset takvih družina! Zvanični izaslanik bio
je jedan rimski oficir po imenu Delije; Kitera mi je došapnula,
uz vragolast osmeh, da je on bio Oktavijanov špijun.

- Za razliku od nas, draga gospođo, koji smo Antonijevi

špijuni. A tu ima jedna fina razlika...

Taj Delije bio je jedan neugodno feminiziran mlad čovek

sa crnim kovrdžama koje su padale na njegova ramena i
narumenjenim usnama koje je stalno pućio. Ira se zakikotala
kad ga je ugledala, a on ju je prostrelio pogledom nalik na
blesak mača; nije bio ono šta je izgledao. Nadmeno mi je
preneo Oktavijanovu naredbu da treba da se susretnem sa
časnim Markom Antonijem u jednoj luci zvanoj Tarsus,
najkasnije kroz tri nedelje. Plahovite reči navrle su mi na usne,
ali sam ih potisnula i salušala ga do kraja, a onda učtivo
ispružila ruku i rekla da ću razmisliti o toj stvari.
 - Neće biti nikakvog »razmišljanja«, gospođo -
odgovorio je on suvo. - To je naredba od strane Cezara.

- Oh - rekla sam, uzdižući obrve - iz groba?

On se nije osetio pogođen. - Avgusta Cezara - uzvratio

je. Znači, to je bilo ime kojim je Oktavijan sebe nazivao!
Osmehnula sam se u sebi zamišljajući maleckog Avgusta kako
izdaje naređenja, ali sam ipak pognula glavu kao u znak
pokornosti; na kraju krajeva, Marko je bio učesnik u tom
»naređenju«; trebalo je biti mudar i sačekati da se vidi šta ono
znači.

Sergije mi je, u četiri oka, rekao: - Gospođo, Marko vam

savetuje da se povinujete, pa makar i proliv svoje volje... baš
kao što je i on učinio. Za sada, i vama i njemu Oktavijan je
potreban... - Osvrnuo se oko sebe, da proveri da ga niko ne
može čuti. - Ja nosim jedno pismo, krajnje poverljivo... - dodao
je i izvadio ga, gestom nekog istočnjačkog mađioničara koji
uzima cveće iz praznog vazduha. Zahvalila sam mu i povukla
se u svoje odaje da pročitam poruku. Marko mi je javljao da je
uspeo nagovoriti ostalu dvojicu trijumvira da Egipat bude
zaobiđen i da se ne tretira kao deo trijumfalne povorke, kako je
to ranije bilo planirano (ugrizla sam se za usnu pročitavši to!).
Poruka je bila puna učtivosti, i protkana raznim mutnim
nagoveštajima, ali se završavala rečima: »Imaj poverenja u
mene, moja slatka mala Grkinje). Što se tiče mene, jedva
čekam da te vidim. Povedi Cezariona... tvoj Marko«.

Reči su, svakako, bile jednostavne; zašto mi je srce

zalupalo? Okrenula sam se, zahvalivši prethodno glumcu, i
prinela pergament plamenu sveće; nisam videla u poruci ništa
buntovničko, ali uvek je dobro biti predostrožan.
 Nisam mogla da stišam svoje srce, ni da zaustavim
treperenje u venama. Čovek ne može da kaže za kugu i glad da
su rutinski događaji, čak i kad sedi na prestolu, ali nekako sam
osećala da te stvari ostaju iza mene; ja sam žena koja sa
dobrodošlicom dočekuje promenu, a u Aleksandriji mi je bilo
dosadno, ma koliko to čudno zvučalo. Ispred mene stajalo je
uzbuđenje, i ja sam žudela za njim; da nisam imala razboritost
jedne kraljice, krenula bih za Tarsus već sledećeg dana.

Ovako, tumarala sam po Palati, sva grozničava, prinoseći

s vremena na vreme ruke svome licu i osmehujući se potajno.
Jednom, dok sam žurila kroz hodnike zbog nekog nevažnog
posla koji sam inače prepuštala robovima, zatekla sam mog
malog Cezariona kako zuri u mene svojim tamnim julijanskim
očima.

- Šta je? - upitala sam, uspravivši rukom njegovu glavu. -

Zašto me tako gledaš, dušo?

- Izgledaš kao tvoja statua, mama... ona koju smo ostavili

u rimskom hramu.

Posegnula sam brzo za malim ogledalom, koje je on sada

nosio kao neki dragoceni medaljon oko svog vrata, i pogledala
u njega. Moji obrazi bili su prostački crveni kao u neke
Rimljanke, buktavi kao plamen, a oči su mi ličile na drečave
smaragde koje sam toliko prezirala.

- Lepa mama - rekao je on. Došlo mi je da ga pljesnem;

podsećao me je na svog oca u trenucima kada mi se
podrugivao.
 6
DELIJE IZASLANIK STAJAO JE ispred mog prestola,
dva stepenika niže. Oduvek sam prezirala takve male trikove,
oslanjajući se radije na moje sopstveno dostojanstvo i
kraljevsko držanje koje mi je bilo u prirodi. Ali komedijaš
Hipija me je ubedio da zauzmem tu pozu. - Gospođo - rekao je
- čovek mora da se ophodi sa ljudima prema njihovoj
sopstvenoj vrednosti... taj Delije nije ni malo prefinjen po
prirodi, i veoma ga impresionira ispoljavanje moći. Kao i
mnoge druge, u stvari... - I odmerio me je brzim, čudnim
pogledom koji nisam mogla da pročitam. - Ne pristoji se biti
familijaran sa takvim ljudima. - Protrljao je bradu onako kako
je to činio na pozornici, smišljajući svoj sledeći glumački
potez. - On je nadmen... budite nadmeniji. On je ohol... pustite
ga da čeka.

Moram priznati da sam u tome prilično uživala.

Prihvatila sam glumčeve savete i u pogledu drugih stvari, jer
sam videla da u njima ima mudrosti. Odbila sam - oh, u veoma
učtivoj formi - da stignem u Tarsus u naznačeno vreme.

- Po svemu sudeći, neću moći to da udesim - rekla sam. -

Predstoji mi sledeće dvorsko saslušavanje, kome moram da
predsedavam i izričem presude. To je običaj. - Egipatski običaj
predstavljao je argumenat koji sam uvek iznova koristila;
običaj je da se večera pri mesečini, bez obzira na to da li je
Rimljaninov stomak zavijao od gladi ili ne; običaj je da se
otvore svi prozori za vreme kiše, mada je Rimljanin kijao;
običaj je ovo i ono, i tako dalje. Na kraju, Delije je bio taj koji
me je molio za dozvolu da se vrati svome gospodaru; pitala
sam se kome gospodaru, Antonija ili Oktavijanu, jer sam bila
upozorena da je taj čovek istovremeno služio obojici, ali uvek,
kao što je već slučaj sa takvim osobama, prvenstveno samome
sebi. Bila sam srećna kad sam videla da odlazi, mada sam se
osećala nelagodno od pomisli da ću možda uvrediti Marka
svojim odlaganjem.

- Strategija - rekao je Hipija, stavljajući prst pored svog

nosa i trepćući - strategija.

Ti glumci su postali veoma prisni sa mnom i mojom

užom dvorskom svitom, kao što je uvek slučaj sa takvim
ljudima kad im se ukaže laskava pažnja. Povlastice koje sebi
prisvajaju su upravo bezočne, ali za uzvrat pružaju mnoga
zadovoljstva. Sem toga, oni su oštroumni i bistri, jer vide
mnogo šta što izmiče ostalim očima. - Ah, gospođo, - rekao mi
jednog dana Sergije, prevrćući svojim velikim tragičnim očima
- mi nismo uvek ovako srećni... našu hranu ne pripremaju uvek
dvorski kuvari! - Klimnula sam glavom, jer sam čitavu jednu
noć slušala Kiterine priče o njihovim nedaćama koje su veselo
podnosili, i surovostima koje su kroz smeh bagatelisati; priče
lake kao pena na moru, ali sa pretećom crnom tamom ispod
nje, koja se nije spominjala.

Ona je bila ta koja je odmahnula crnom glavom i suzila

svoje svetle oči, govoreći: - Ne mislite valjda ozbiljno da
povedete sa sobom samo tri stotine brodova! - Sve do tada ja
sam verovala da bi to bio divan prizor.

- Čujte, gospođo, dušo moja - nastavila je ona. - Vi niste

videli Antonija otkako je postao moćan. Nijedan emir, nijedan
sultan, nijedan faraon, čak, nije bio udostojen silne ljubavi koja
se njemu ukazuje. Na Istoku, širom svih grčkih zemalja, njega
obožavaju kao boga, kao da je sam Dionis ponovo oživeo. I
kako mu odgovara ta uloga! Čovek ne može a da mu se ne
divi! Čak i pre mnogo godina... - Zaćutala je u pola rečenice,
gledajući me postrance.

- Da... pre mnogo godina... nastavi - zapovedila sam joj.

- Poznavala sam ga... pre mnogo godina - završila je ona,

tiho.

- Ti uopšte nisi toliko stara - rekla sam, smejući se blago.

- Gospođo, jesam! - Ali onda se i ona nasmejala i rekla: -

Istina, još nisam bila žena, u tim danima... ali sam već igrala
ženske uloge, s vremena na vreme...

Utonula je u misli za trenutak; ti ljudi imaju čudesan

smisao za uživljavanje u razna životna raspoloženja, ponekad
realna, ponekad samo glumljena. Pustila sam je da iskoristi
svoju stanku, a onda sam upitala blago: - Kakav je bio on...
Marko?

- Gori od bilo kog glumca - odgovorila je. - Jer on nije

imao ništa što bi ga pravdalo, ništa sem svoje ćudljivosti... Bio
je mahnit i lakomislen i voleo je da sablažnjava trezvene
građane Rima. Sećam se kad me je jednom poveo na vožnju -
platio mi je, naravno - u bojnim kolima koja su vukla dva
ogromna lava... bila sam uplašena, ali on nije.

- Šta se desilo? - upitala sam, sva zaneta.

- Pa, jedan od lavova pregrizao je uzde i oslobodio se...

povredio je nekolicinu građana. Antonije je bio isključen iz
Senata na šest meseci. Mene su pustili sa novčanom kaznom...
 - Nadam se da je on platio - rekla sam.

- Njegova majka je to učinila. - Pogledala sam je oštro,

ali lice joj je bilo ozbiljno.

- Poznavala si njegovu majku?

- Da - odgovorila je. - To je predstavljalo deo kampanje

šokiranja... Odveo me je na porodičnu večeru - veoma ozbiljan
događaj, komemoracija nekom pokojniku, tako nešto. Bila sam
zbunjena, ali on nije... a ni njegova majka. Ponašao se
sramotno, opio se i sve ispovratio po stolnjaku. Plakala sam od
rastrojenih živaca i straha... njegova majka me poslala kući u
sopstvenoj nosiljci.

- Izuzetna žena - primetila sam.

- Bila je... Mada se to ne vidi, on ima neke od njenih

plemenitih kvaliteta.

Zatim mi je ispričala o drugim Markovim podvizima,

mladalačkim ludorijama. Na primer, slikanje brkova i brada na
drumskim statuama, čak i Jupiterovoj, oblačenje u odeću neke
flautistkinje; glasno lupanje na prozore časnih uspavanih
građana i bežanje kad bi se oni probudili, razjareni. Izveo je
mnoge obesne šale i na Fulvijin račun; stekla sam utisak da mi
je glumica ispričala te šale sa nešto više naslade.

- Znači, poznavala si Fulviju? - upitala sam.

- Ne - odgovorila je, izgledajući pomalo zapanjena. -

Videla sam je, naravno, jer voli pozorište... ona je ambiciozna
žena...
 - Ja je ne bih tako opisala - rekla sam. - Meni se učinila
prilično beznačajna.

- Oh, onda vi ne znate... ona se udružila sa Markovim

bratom, Lucijem, i prikupila vojsku... oni uznemiravaju i
pljačkaju Oktavijanove trupe. Do sada on nije preduzimao
nikakve ozbiljnije mere protiv njih sem što ih se otarašavao,
onako kako to čovek čini kad hoće da se otarasi dosadnog
mrava, ali...

- To bi moglo da bude jedna smetnja za Marka - rekla

sam polako.

- Ona već jeste smetnja... a i brat isto tako. Ali Marko ne

može ništa da učini. Fulvija ima svoju volju. I svoj novac.

- Nikada nisam razumela te rimske žene - rekla sam. -

One nemaju smisla za odanost.

- Oh, Fulvija će reći da ona to čini za Marka... da bi

potpomogla njegovu stvar.

- Da bi spavala s njegovim bratom?

- Možda. - Slegnula je ramenima, smejući se. - Čovek

mora shvatiti da su te aristokratkinje ugađale svojim
prohtevima još od detinjstva... a isto tako i muškarci. A svi
brakovi u Rimu su politički.

- Takvu su svugde... na visokim mestima - napomenula

sam.

- Da... eto gde smo mi srećni, mi siromašni glumci. Niko

ne vodi brigu o tome kako raspolažemo našim životima. -
Iscerila se vragolasto. - Čudna stvar... većina nas stupa u brak
samo jednom, i ne upušta se u ljubavničke veze, sem kad je u
pitanju istinska strast.

Gledala sam je, odmahujući glavom. - Ipak... čak i ti si

stupila u brak iz računa... udala si se za jednog tragičara, da bi
mogla dobiti uloge za kojima žudiš...

Ona je prinela prst svojim usnama. - Š-š-š, gospođo. To

je misao kojoj ne dozvoljavam da se oglasi... Pa ipak - ja ga
volim, mog Sergija.

- Tako sam i ja volela Cezara...

- Kad se srce i um združe... ah, to je sreća! - Osmehnula

se. - Mi smo obe srećne žene.

- Ja sam bila - rekla sam tužno.

- Možda ćete opet biti.

Odmahnula sam glavom. - Nikada više neće biti još jedan

Cezar.

- I nikada više neće biti još jedan Scrgije. Pa ipak, ako bi

on umro, ja bih potražila pogledom nekoga među tragičarima...
neću se više vraćati komediji!

Bila sam zapanjena, jer meni je sve to izgledalo jedno te

isto, i komedija i tragedija - najobičnije pretvaranje. Ali već
sam rekla da ti ljudi imaju svoj sopstveni svet, koji mi ostali ne
shvatamo. I videla sam da je ona govorila iz dubine svog bića, i
poštovala sam je zbog toga. Ja ne bih mogla da budem
rimljanska - niti bih dozvolila da to moja zemlja bude. Bile
smo veoma slične; i jedna kraljica ima svoj sopstveni svet.

Kitera je odjednom rekla: - Marko Antonije ne može

nikako da se odluči... - I ispustila je jednu piskavu notu smeha,
sličnu pesmi neke ptice; za trenutak sam posumnjala da ona
izvodi neku šalu na moj račun. - On ne zna da li da bude Dionis
ili Herkul. Obe uloge mu leže. Jednog dana nosi leopardovo!
kožu, a sledećeg lišće vinove loze... - Oči su joj vragolasto
blistale. - Ipak, češće nosi lišće vinove loze... naročito posle
dugih dnevnih marševa.

Osetila sam kako mi se u grlu podiže mehurić smeha, ali

sam zadržala ozbiljno lice. - Ti zaista nemaš nikakvog
poštovanja.

- Pa - uzvratila je ona - ni Marko Antonije nije bog.

Avaj, nije, pomislila sam, pitajući se koliko je često

dozvoljavao sebi da se opije, i prisećajući se svog oca.

- On više ne povraća - rekla je Kitera, kao da sam

govorila naglas.

Ovoga puta sam se nasmejala, a i ona sa mnom. Ispružila

je ruku i uzela moju (ti ljudi su zaista veoma familijarni). -
Ništa se ne plašite, gospođo... on još nije postao pijanac...

Lice mi se ponovo uozbiljilo. - Molimo se besmrtnicima

da on to nikada i ne bude. Jer toliko mnogo zavisi od njega...

- Vaša sudbina, gospođo - rekla je ona blago, stežući mi

ruku.

Tada smo prignule glave jedna drugoj, jer sam videla da

je ona razumela više nego što sam pretpostavljala. Zašto ne
iskoristiti talenat tih ljudi? Na kraju krajeva, oni su bili majstori
u veštinama iluzije. Ovlastila sam ih - da se tako izrazim - da
udese pozornicu, izaberu kostime i usmeravaju čitavu akciju za
sudbonosni susret u Tarsusu. Razume se, nije predstavljalo
nikakvu iluziju to što sam ja bila možda najbogatiji monarh na
svetu, čak i posle jedne ozbiljne gladi, ali kako dati na znanje,
suptilno a ipak rečito, da ja nisam osećala nikakvu potrebu za
Rimom - već da je, naprotiv, Rim osećao veliku potrebu za
mnom i onim što je bilo moje. U tome je bio problem.

Oni su pregnuli na posao sa velikim oduševljenjem,

ostajući na nogama do duboko u noć, a i ja zajedno s njima,
revnosna kao neko dete sa igračkom. Igračka je, dabome, bila
moć, i ja sam morala izmisliti neki način da je održim u
vazduhu između Marka i mene, kao što to čini neki mađioničar
sa loptom, a da on pri tome ništa ne posumnja.

Sergije je rekao, svojim plemenitim glasom koji je

odzvanjao od emocije: - Šest stotina brodova, po mome
mišljenju, gospođo, i šest hiljada najamnika, svi u purpurnom...

- Ne purpurno - usprotivila sam se. - To je izašlo iz

mode, čak i na pozornici.

- Crveno! - sinuo je on. - Boja plamena!

- A sve dvorske dame - morske nimfe u bledo-zelenom...

- Hipijin prst bio je pored njegovog nosa; razmišljao je. - A vi,
gospođo, kao Tetida...

- Oh, ne! - povikala je Kitera. - Ona mora da bude

Afrodita, razume se! Ona jeste Afrodita - ili Isida, ili kako se
već zove - da, Afrodita na jednoj velikoj izdubljenoj školjci, u
prozirnoj odeći kao pena...

- I sav kraljevski nakit - dodao je Hipija - da bi se

dočaralo svetlucanje talasa...

- Ne sav... - otpočela sam, ali niko me nije slušao. Oni su

zaneto piljili u jedan arak pergamenta, skicirajući svoje
planove. Bacila sam pogled preko Sergijevog ramena, ali nisam
mogla da razaberem ništa od svega toga; bila je to za mene
jedna zagonetka; međutim, oni su svi razumeli, govoreći u isti
mah kao čavke. Prepustila sam ih njihovom poslu, i otišla da
potražim ledenu vodu i rashladim svoje čelo - jer osećala sam
se sva grozničava.

Dok sam zatvarala vrata odaje iza sebe, čula sam Kiteru
kako govori: - Cezarion mora da ide kao Eros...

Osmehnula sam se u sebi, pitajući se kako li će dečak

izgledati kao Eros. On se sada bližio svojoj desetoj godini i
zamišljao je da je pravo muško.
 7
TARSUS LEŽI NA OBALAMA reke Sidon u Kilikiji;
iza grada su visoke, pošumljene planine, koje se propinju
prema nebu kao senke Titana. Tamo gde je podignut sam grad
reka se proširuje u veliki zaliv; ne dovoljno velik za mojih šest
stotina brodova, razume se, ali dovoljno prostran za polovinu
tog broja, mada su se bokovi lađa blago dodirivali prilikom
uplovljavanja. Ostatak moje flote protezao se pozadi, ka
otvorenom moru: sa obale je sigurno izgledalo da se ona
proteže u beskraj - jato neverovatnih morskih ptica, krila
obojenih u crveno i zlatno.

Dala sam znak jednoj eskorti brodova da krene ispred

mene, a moj sopstveni brod, najveći od svih, držala sam na
ulazu u zaliv, jer nisam želela da me vide pre no što budem
potpuno spremna. Obala je bila načičkana posmatračima, koji
su sa ove razdaljine izgledali crni kao muve. Tarsus je veći
nego što sam verovala; hramovi i zgrade protežu se u velikom
luku prema krivini reke; zapazila sam da krovovi kuća imaju
istočnjački izgled, sa kupolama u obliku glavice crvenog luka i
kamenim rezbarijama duž zidova. Bilo je vruće i bez
povetarca; morali smo da uplovimo u zaliv koristeći vesla.
Odlučila sam da se odmorim pod platnenim zaklonom sve do
zalaska sunca; sem toga, igra čekanja predstavljala je deo moje
strategije. I, naravno, pomislila sam sujetno, jednoj Afroditi ne
priliči da se znoji!

Ležala sam poleđuške, utonuvši sve do brade u kadi

napunjenoj bademovim mlekom i ružinom vodicom; bio je to
jedan drevni recept, i izdatak nije predstavljao ništa u odnosu
na ono što sam potrošila na ostale stvari. U malom platnenom
šatoru koji me je pokrivao osećala sam se kao da lebdim u
prostoru i vremenu; iz daljine do mene je dopirala tanka piska
svirala, jedna muzička fraza uvek iznova ponavljana, zamorna
za živce. Kitera je preslišavala muzičare, ili je to možda bio
Hipija. Negde ispod mene, u tovarnom delu broda, rikala je
neka životinja - neki leopard, ili lav? Još jedno nespokojno
stvorenje, slično meni.

Na platnu blizu ulaza čulo se tiho grebanje, a zatim i

jedan glas, Irin. - U redu je - rekla sam. - Uđi.

Ona je stezala parče svilene tkanine uz grudi; očni kapci

su joj bili natečeni. Mora da su je trgnuli iz sna, jer glas joj je
bio hrapav i promukao. - Stigao je jedan glasnik... od Marka. -
Zakikotala se. - Morao je da se provuče kroz stotinu ili više
brodova... Marko te čeka na javnom tribunalu... kažu da tamo
sedi već čitav sat!

- Na ovoj vrućini? - Počela sam i sama da se kikoćem,

priljubljujući ubrus uz usta da prigušim smejanje. Digla sam
pogled prema Iri i rekla: - Pošalji odgovor da je kraljica u kadi.

- Je li to sve? - upitala je ona zbunjeno.

Klimnula sam glavom.

- Biće potreban još jedan sat da tvoja poruka stigne do

njega.

- Utoliko bolje - rekla sam, zatvarajući oči.

- Bogovi! - uzviknula je ona tiho. - Dobiće sunčanicu!

 - Ako nema dovoljno zdrave pameti da se skloni u senku
- onda ništa od svega ovoga nema nikakvu svrhu, zar ne? - Ona
je slegnula ramenima i izašla. Ja sam govorila kuražnije nego
što sam se osećala; koliko je meni bilo poznato, on je mogao da
zauvek digne ruke od mene; bila je to kocka. Kitera me je tvrdo
uveravala da takva taktika deluje kod Marka, muškarca. Sve do
sada ja sam poznavala samo Marka Cezarovog prijatelja.

Iskoračila sam iz kade, ne pozivajući nijednu od mojih

ličnih robinja, nego puštajući da me vazduh suši; na moje
iznenađenje, osećala sam kako me to prijatno rashlađuje;
popiću gutljaj vina, i možda malo odspavati. Živci ili ne,
putovanje je bilo zamorno.

I zaista, uspela sam da odremam: smatrala sam to za

dobar znak. A onda je usledio jedan još bolji znak: nova poruka
od Marka. Ovoga puta bilo je to jedno pismo, njegovim
sopstvenim rukopisom, veoma učtivo, imajući sve u vidu.
Javljao mi je da se u njegovom društvu nalaze mnogi rimski
izaslanici i gradske aristokrate, i da ću mu učiniti čast ako
večeram s njim u konzulatu, gde se nalazio njegov glavni štab.
Poslala sam mu odgovor da on mora meni da učini čast time
što će večerati na palubi mog sopstvenog broda; dodala sam da
može dovesti i sve svoje uvažene goste. »Ja ću odmah odjedriti
do keja«, napisala sam. »Nećeš biti izložen nikakvim
neudobnostima«. Jer sve je to bilo isplanirano i isprobano kod
kuće na Nilu: duga lagana plovidba, pored mnogoljudne
znatiželjne gomile, najamnici u punoj bojnoj opremi, muzika,
zapanjujuća raskoš... i ja lično, gospodarica svega toga.

Sve stvari, dok se sprovode u delo, drugačije su od onoga

što je planirano. Po prigušenom buktanju i zapanjenim licima
mase koja se sjatila duž keja znala sam da je prizor koji smo
predstavljali bio pravi spektakl čudesnost i lepote; međutim,
užljebljena velika školjka na kojoj sam nehajno ležala usecala
se u moje meso na najnežnijim mestima, a tamjan, koji je
koštao čitavo jedno bogatstvo, zapušivao mi je nos, dok mi je u
ušima neugodno odzvanjalo od piskave muzike svirala, koja je
sada bila suviše blizu. Nije nikakvo čudo što sam izgledala
lepo; čitavo jedno popodne bilo je utrošeno na šminkanje i
puderisanje; nijedan delić mog tela nije ostao nedotaknut
magijom kozmetike. Pa ipak, čak i sada, osećala sam kako je
jedan mali neukrotivi pramen skliznuo niz potiljak, iz svoje
vešto udešene grčke punđe, uvezane zlatnim koncem. Bili smo
utrošili najmanje jedan sat na debatu da li bi trebalo da nosim
periku; možda bi to i bilo pametno, s obzirom na onu vrućinu i
činjenicu da mi je kosa takva kakva je, svilasta i prava. Kitera,
odevena kao poluboginja, sagnula se bliže prema meni,
zakrčujući me svojom svetlom lepezom od paunovog perja, da
bi vratila pramen na njegovo mesto i pričvrstila ga iglom. Igla
me je neugodno bocnula u lobanju, ali to sada nije bilo važno;
iskosivši malo oči prema obali, videla sam kako se gomila
razdvaja. Bio je to Marko, razume so, mada ja još nisam mogla
da ga gledam, u mojoj ulozi Afrodite. Iza mene Ira se kikotala,
neobuzdano; pitala sam se zašto to čini.

Bila sam valjano poučena za moju ulogu; ideja se svodila

na to da ne ležim nepokretno kao neki kip, nego da
predstavljam jednu potpuno nehajnu Afroditu, sigurnu u moć
svojih zavodljivih draži za oči posmatrača, nepristupačnu a
ipak prisnu. Bilo mi je dozvoljeno da se malčice pomeram, na
graciozan, odmeren način, da lenjo podignem ruku i izravnam
malo obrvu ili prigušim diskretno zevanje. Ili da se odignem
malo na mojoj školjci, takođe veoma ljupko, i pokažem
ružičastu put, punu života ispod prozirnog vela koji me je
omotavao. Ali, kao neki pravi glumac, nisam smela da vidim
publiku; usredsredila sam svoje nevične oči negde ispred sebe,
jer nisam vladala veštinom glume. Levo i desno od sebe mogla
sam videti najodabranije devojke sa dvora, vitke i ljupke,
zlatokose, moje nimfe; pravo napred stajao je Cezarion,
ukrućenih leđa, odeven u laki oklop. Prisetila sam se njegovog
alarmantnog ponašanja kad je od njega bilo zatraženo da se
odene kao mali dečak - bog ljubavi, Eros; pao je na pod moje
sobe u napadu, udarajući jarosno pesnicama i lupajući glavom.
Pitala sam se za trenutak, ispunjena užasom, da li se on i u
tome ugledao na svog oca, sve dok nisam ugledala njegove
zatvorene oči kako su se za časak otvorile i sevnule špijunskim
pogledom, trezvene i hladne. Ali, bez obzira na sve, bila je to
suviše dobra imitacija, i ja sam shvatila, stresavši se od jeze, da
on mora da je jednom video Cezara kako to čini. Ne, Cezarion
nipošto nije hteo da bude Eros, čak ni Hermes, već samo Ares,
bog rata, bez obzira na to što Ares nije bio žutokljuni momčić,
već moćan, mišićima nabijen muškarac. Ali on je uspeo da
sprovede svoju volju, kao uvek; bio je strašno razmažen. Bez
obzira na sve, shvatila sam da će nam njegova ćudljivost dobro
doći, bar ovoga puta, jer su oklop i oružje samo još više
naglašavali njegovu sličnost sa Cezarom. On nije video Marka
već dugo vremena; hoće li ga se setiti? Hoće li se pristojno
ponašati? Imala sam vremena da izgovorim malu molitvu
pravoj Afroditi, pre nego što sam osetila da se brod zaustavio.
Bili smo stigli!

Čula sam škripu čekrka, stopala koja trče, struganje boka

broda o kej; bacili smo sidro. Muzika se promenila; sada su
odjeknuli rogovi, glasni i prodorni, himna velikom Antoniju.
Brod je malčice uronio dok se on peo na palubu sa svojom
pratnjom. Podigla sam pogled i ispružila ruku.
 8
ODMAH SAM ZNALA zašto se Ira kikotala. Marko, ni
za ovu priliku, nije mogao odlučiti koji bi bog trebalo da bude.
Njegova kosa, kovrdžava po prirodi, bila je posuvraćena u
tradicionalne pljosnate uvojke Dionisove, i bilo je u njoj
upletenog lišća od vinove loze, pomalo uvelog od vrućine, a
njegove pune usne bile su narumenjene kao da su dobile tu
boju od grožđa; međutim, imao je na sebi i leopardovu kožu,
Herkulov simbol, a kopča kojom je bila pričvršćena sastojala se
od dve stilizovane zmijske glave. Ipak, izgledao je
veličanstveno, baš kao neki bog, bilo koji bog; u prošlosti, ja
sam ga viđala samo u najobičnijoj svakodnevnoj odeći, i
smatrala sam da je prilično nehajan u pogledu svog spoljašnjeg
izgleda.

On je prihvatio moju ruku i poljubio je, kleknuvši na

jedno koleno; bila sam pomalo iznenađena, jer to nije rimski
običaj; ali, naravno, on je dosta putovao po Istoku.

- Izgledaš tako drugačija - rekao je. - Lepo. - Kako li sam

izgledala ranije? Nisam ništa rekla.

- Mogla bi biti sama Afrodita - nastavio je on.

Spustila sam pogled i zatreptala trepavicama, koje su bile

ukrašene crnim voskom da bi izgledale duže. Kitera me je
naučila tom triku; nisam ni očekivala da će stvar tako uspeti.
Ali lice Marka Antonija dobilo je tamnocrvenu boju, i ja sam
osetila kako mu ruka podrhtava dok je i dalje pridržavalo moju;
znači, išlo je tako lako! Cezar bi se, naravno, samo nasmejao
svemu tome. Povukla sam svoju ruku, lagano, pre no što je
počela da se znoji.

- Mogu li da ti uzvratim kompliment? - rekla sam.

- I ti dobro izgledaš... sem što - nisam mogla da odolim

iskušenju - sem što ne mogu odrediti koji bog...

- Znam - rekao je on, uz komičan smešak. - Ne mogli se

odlučiti koji da budem. Neki kažu Dionis, a neki Herkul... pa
sam tako načinio kompromis.

Sve moje potajne sumnje tada su iščezle; nasmejala sam

se glasno, zabacivši glavu unazad, a i on sa mnom.

- Moram ti priznati, Kleopatra ... rado bih zamenio moju

odeću za tvoju. Ova stvar... - I prešao je prstom oko ivice
okovratnika leopardovog ogrtača, odmahujući glavom. - Ova
stvar je topla...

- Suviše blag izraz, sigurna sam. - Osmehnula sam se,

zaboravivši da načinim jamice u obrazima. - Molim te,
slobodno to skini. - Premerila sam ga ispitivačkim pogledom. -
Sem toga... mislim da mi se Dionis više sviđa. A ima i dobro
ohlađenog vina koje će doprineti tom božanskom prerušavanju;
staro vino sa Krita.

- Moje omiljeno - rekao je on, otkopčavajući ogrtač sa

zahvalnošću i dodajući ga jednom robu.

Ustala sam iz moje školjke, i to ljupko, jer sam ovaj gest

dugo uvežbavala. - Hoćemo li da siđemo dole? - upitala sam. -
Dok ne zađe sunce, tamo je svežije. - Stavila sam šaku na
njegovu ruku i pogledala ga u oči. - Tako si visok - rekla sam. -
Viši nego što si mi ostao u sećanju.

Male iskre svetlosti zaigrale su u njegovim očima.

- To je tajna jednog glumca - odgovorio je. - Moje

sandale. - Spustila sam pogled prema njegovim stopalima;
imao je sandale sa đonom od pola pedlja. - Možda ti zvuči
čudno - dodao je - ali čovek može mnogo da nauči od tog
pozorišnog sveta.

Digla sam brzo pogled, pikajući se sa zebnjom da li mi se

možda ruga. Ali ne, lice mu je bilo ozbiljno; on, dakle, nije
zapazio glumačku atmosferu koja je lebdela svuda oko nas.

Načinila sam veoma ozbiljno lice i raširila oči. - Imaš

bistru glavu, Marko.

Dole, u potpalublju, prizor koji se nudio oku bio je

veličanstveniji od bilo kog prizora u mojoj aleksandrijskoj
palati, bar dok se čovek ne bi pažljivije zagledao; jedan brod,
na kraju krajeva, može da ponese samo ograničen teret. Za moj
sopstveni ukus, sve je bilo prekomerno razmetljivo, ali ja sam
imala potajnu slutnju da su moji glumački prijatelji bili u
pravu, i da Marko neće biti mog mišljenja. Njega su ugošćavali
svi moćnici poistočnjačene Grčke, od kojih većina uopšte nisu
Grci, niti imaju smisla za umerenost i paradu; moj ukus je, bar,
bio besprekoran a moje luksuznosti probrane. Čula sam ga
kako je huknuo u čudu pri pogledu na taj spektakl, i odahnula
sam sa olakšanjem.

- Sviđa li vam se, velmožo? - upitala sam.

- Da li mi se sviđa?... Pa ti mora da si dovela do

prosjačkog štapa čitav Egipat!
 Ponovo sam raširila oči. - To je samo moja stara
grnčarija... drugorazredna roba... i nekoliko zakrpljenih
tapiserija, dovoljno dobrih za jedan brod.

Trpezarija je bila ogromna, tavanica obložena

slonovačom i sa kipovima bogova izvajanim od zlata. Zidovi
su bili prekriveni basnoslovno vrednim vezovima, koji su
odslikavali najveće scene iz slavne grčke prošlosti; sve je
bleštalo od živopisnih boja, osvetljenih sa deset hiljada sveća,
naparfemisanih. U prostoriji je bilo dvanaest trosobnih sofa
(davno pre te večeri saznala sam koliko će biti gostiju), od
slonovače i zlata, sa svilenim jastučićima donetim sa Dalekog
istika, gde samo egipatski brodovi odlaze. Ispred svake sofe
nalazio se sto pokriven mojom »grnčarijom«, zlatnim činijama
koje su bile bogato ukrašene smaragdima i rubinima. Stolni
noževi bili su od opsidijana i alabastera, sa sečivima uvučenim
u kanije od skupocenog kalaja, naoštrenim poput brijača;
intimno u sebi gajila sam nadu da se niko neće opiti i napraviti
lom!

- Kunem ti se, Kleopatra, - povikao je Marko - nikada

nisam video takav sjaj... ma koliko ga ti omalovažavala!

Moje oči nisu mogle biti okruglije od iščuđavanja;

naprosto sam slegla ramenima i rekla: - Dragi moj, ako ti se
sviđa - uzmi ga!

Sada je na njega došao red da načini okrugle oči. - Ne

misliš valjda ozbiljno?

- Naravno da mislim! Čak insistiram! Ali sada, najpre,

večerajmo. Kasnije, kad sve bude izglačano i pospremljeno, ja
ću naložiti da se prenese u tvoj štab. Kaži tvojim robovima da
načine inventar... ako želiš.
 - Oh, to neće biti potrebno - odgovorio je on odsutnog
pogleda. Mislim da je u sebi sabirao; a imao je i šta da sabira -
jer ja sam se upravo bila lišila nekih desetak hiljada funti,
računate u srebrnoj moneti! Okrenula sam se u stranu i prstom
brzo otrla finu prugu kapljica sa gornje usne; bilo mi je jasno
da ću se morati navići na ovakva žestoka uzbuđenja, jer je ulog
bio ogroman.

Večera se odvijala dobro, bolje nego što sam očekivala;

ja se uvek osećam pomalo nelagodno kad gozbi prisustvuju
Rimljani. Ali nijedan od ovih nije bio pijanac, proždrljivac ili
galamdžija - ili su možda bili zapanjeni sjajem koji ih je
okruživao. Mada su bili ugošćeni kraljevski, među njima se
nije nalazio niko od istinske važnosti; stoga sam zamolila
komedijaša Hipiju da deli gostinsku sofu sa mnom i sa
Markom. Bio je to mudar potez, jer on je bio stari prijatelj i
oduševljavao je Marka, kome su verovatno već dosadili svi oni
provincijski velikodostojnici baš kao i suviše poznata lica
njegovih rimljanskih pratilaca.

Cezarion je, na moje olakšanje, bio muževan i učtiv, i

savršeno se dobro sećao Marka; podsetila sam sebe da bih u
njegovim godinama i ja bila ista takva; često, kada odrastemo,
mi zaboravljamo da smo u detinjstvu i sami bili mnogo manje
detinjasti nego što su stariji o nama mislili. Bio je ozbiljan, tih i
savršeno odmeren, čak i kad je upitao Marka da pogodi koga je
boga on imitirao.

Marko je bez predomišljanja odgovorio: - Aresa,

naravno... svaka budala može to da vidi. A i koji bi drugi bog
trebalo da bude sin tvoga oca?

Cezarion je blesnuo prema meni svojim očima i rekao: -

Govorio sam ti da će biti ovako - a onda se osmehnuo svojim
tankim, cezarskim osmehom. Postavio je, sa žarom, još
nekoliko pitanja o bici kod Filipa; bio je dečak, na kraju
krajeva, kao i svaki drugi. Ali onda se prisetio da zahvali
Marku što je osvetio njegovog oca, i čovek je mogao odmah u
njemu prepoznati princa. Ostao je do prve zdravice i ovlažio
usne vinom, zatim se oprostio i izišao; bilo je to gotovo suviše
dobro da bi bilo istinito.

- Kuda ide? - upitao je Marko.

- Oh... - nasmejao se Hipija, taj podrugljivac. - Ide da se

nahrani uz pomoć posluge!

Osmehnula sam se. - On to više voli.

- I ja sam više voleo... dok sam bio dečak - rekao je

Marko. Izgledao je zamišljen za trenutak, čudnog pogleda, a
onda je dodao polako: - Ja imam jednog sina otprilike njegovih
godina.

Bila sam iznenađena, jer nisam čula ništa o tom dečaku. -

On je sa svojom majkom?

Marko se nasmejao. - Fulvijom? Ne... Fulvija je suviše

zauzeta... uvek je bila suviše zauzeta. On živi kod moje majke
u Veroni.

- Ali, to je Galija! - uzviknula sam.

Osmehnuo se. - Sada je ona veoma rimljanska. Porodično

mesto... jedva da tamo danas još držimo garnizon. - Ispružio je
ruku prema svojoj čaši sa vinom. - Nisam ga video više od
godinu dana... Antilu.
 - Antila... lepo ime. Možda će, jednog dana, moći da
poseti Cezarima.

- Voleo bih to - rekao je on, gledajući me preko ivice

svoje čaše; videla sam da mu oči nisu smeđe, kako sam
verovala, nego duboke boje ćilibara, oči lava. Znači li to da ga
nikada ranije nisam istinski pogledala?

Nisam više govorila o porodicama i kućnim ognjištima,

jer mi se učinilo da ga to rastužuje; promenila sam temu,
pljesnuvši blago rukama prema muzičarima da počnu. - Kao
što vidiš, ovde nemam nikakvih frula - Pogledala sam ga,
žmirkajući očima i čekajući.

Za sekundu, njegovo lice bilo je prazno, a onda je rekao:

- Mislio sam da si zaboravila naš prvi susret... davno, u
Aleksandriji.

- Ja ništa nisam zaboravila - odgovorila sam.

Njegov pogled je nekoliko trenutaka počivao na meni;

pomislila sam da se pita koliko bi trebalo da kaže. Onda je
pogledao naniže, pročistio grlo i rekao: - Pa... Aulet je bio
odličan frulaš. To mu se mora priznati.

- Bila je to jedina njegova vrlina - uzvratila sam. Oduvek

sam bila svirepa u pogledu mog oca; žalosna mana, i žalosno
ljudska.

- Pa - rekao je on - Aulet nije birao svoj život, to ne

smemo zaboraviti. I ne rađaju se svi vladari sa talentom za
vladanje... Nisu svi ljudi kao ti, Kleopatra.

Osetila sam kako mi se od tih reči diže trijumf u grlu, kao

smeh; trebalo je da to bude dovoljno za sada, ali ja sam bila
pohlepna i želela sam još više, kao bilo koja druga budalasta
žena.

Rekla sam, pomalo oštro: - Nadam se da se tvoje

mišljenje o meni promenilo od tih dana.

On me je pogledao iznenađeno. - Oduvek sam mislio da

si ljupka. Bila si zaista ljupka... onako mala i mlada.

- Rekao si da sam koščata i hladna.

- Nikada! Za šta me ti smatraš? Bio sam gost, na kraju

krajeva!

- Ti nisi znao da sam ja razumela... govorio si kasarnskim

žargonom. Bila sam besna.

- To me ne bi ni čudilo... da sam stvarno rekao. Ali

nisam.

Slegnula sam ramenima. - Pa, nije ni važno. Zaboravimo

to. - Mislim da bi se on zadovoljio da baš tako postupi, ali ja
mu, iz svoje ženske hirovitosti, nisam dozvolila. - Više ti se
dooadala moja sestra - rekla sam iznenada.

On nije odgovorio, ali oči su mu se suzile. - Kad je već

reč o tvojoj sestri... - počeo je i zastao, gledajući me tvrdo. -
Došlo mi ja do ušiju... Čuj, Kleopatra, - dodao je, odlažući na
sto čašu s vinom - jesi li i ti bila s njom umešana u tu stvar.
Pošteno - reci mi pošteno. Ne želim odgovor jedne žene... ni
odgovor jedne kraljice.

Videla sam da ume da bude odlučniji nego što sam

verovala. Sada sam, po prvi put, videla u njemu glavnog
komandanta; bila sam srećna zbog toga i klimnula sam glavom.

- Misliš na onu stvar sa Kiprom...? Ne, nisam bila

umešana. Dajem ti reč. Bili su to Arsinoja i Serapion.

- Ko je Serapion? - Pitanje je bilo oštro - vrh noža prinet

mome grlu. Sviđalo mi se to; nakon Cezara, nisam upoznala
toliko odlučnog muškarca.

- Serapion je sa mog dvora. Bio je bezopasan... sve dok

nije sreo nju.

- I on će morati da umre.

Osetila sam kako mi lice postaje kruto, ali sam samo

rekla: - Znam.

- O tome više nećemo govoriti - rekao je on nakon kraće

stanke. - Ja ti verujem. Ali u Rimu, i u legijama, raširila se vest
da si ti poslala brodove i ljude da priteknu u pomoć Kasiju.

- Cezarovom ubici? Pa moralo bi ti biti jasno da ja to

nikada ne bih učinila!

- I mislio sam da ne bi. U stvari, već sam preduzeo

korake da jednom zauvek suzbijem te glasine. Oni će biti
uhapšeni i dovedeni ovamo - u Tarsus. Ali ti moraš izdati
naredbu za njihovo pogubljenje. Ja neću to preuzeti na sebe...
kao što sam učinio ranije, sa Berenikom. - Ispitivački je zurio u
mene, a onda se nasmejao: - Imaš nezgodnu porodicu.
Kleopatra.

Za trenutak nisam ništa odgovorila. Onda sam rekla: -

Znam... to mi je dužnost. Znam. Ali ne mogu se oteti od jedne
misli - da sam ja bila na Arsinojinom mestu, učinila bih isto.

- Ti ne možeš sebi dozvoliti takve misli. Ti si kraljica.

Večera se odvijala dobro, i Hipija je bio na vrhuncu svoje

komedijaške forme, naterujući stalno Marka da se u sav glas
smeje. Sva hrana bila je izvrsna, blago začinjena i savršeno
pripremljena, i servirana u pravom trenutku.

Ali ja nisam mogla da jedem, jer sam stalno mislila na

Arsinoju. Naprosto sam premeštala meso s jednog kraja tanjira
na drugi i mrvila hleb.

I uprkos savetu zdravog razuma, popila sam jednu ekstra

čašu vina.

Kad smo se, nakon dugog obeda, vratili na palubu,

zvezde su već bile izašle, a još krupnije zvezde visile su u
neposrednijoj blizini; moji dekorateri dobro su obavili posao.
Iz šume isprepletenih grana visilo je hiljadu sveća, i sve su bile
zapaljene - zaslepljujući spektakl od koga je zastajao dah.

Kad smo se Marko i ja spustili na meke dušeke da

posmatramo zabavu, njegova ruka skliznula je pod moj tanki
hiton, kroz prorez sa strane. Bila je vrela kao žar uz moju
prohladnu kožu, ali ja se nisam pomerila. Možda je za to bila
kriva ona ekstra čaša vina.
 9
- NIKO OSIM TEBE, Kleopatra, nikada me nije zvao
«Marko« - rekao je on, ispružajući se na jedan lakat u
rimljanskom stilu. - Ti možda ne znaš, zato što si Grkinja, da se
u Rimu svaki drugi dečak zove Marko. To je kao kad dozivaš
nekog psa.

Bila je to moja treća noć putovanja, ali ovoga puta

nalazili smo se u njegovom glavnom štabu u tarsuskom
konzulatu; bilo je tako bučno da sam se morala naginjati da bih
razabrala njegove reči. On je nastavio: - Ciceron je bio Marko,
i Brut, takođe. I Lepid nosi to ime, a samo bogovi znaju koliko
ga je Gala i Španaca uzelo kao svoje.

- Znači, ono ti se ne sviđa? - upitala sam. ponovo

zatreptavši mojim dugim trepavicama. - Za mene, ti si jedini
Marko.

On se osmehnuo. - Oh, ne kažem da mi se ne sviđa.

Majka me je zvala Marko... dok sam bio mlad.

- A sada više ne?

- Ne sećam se. Retko je viđam.

- Kako to? - upitala sam.

On je slegnuo ramenima, ali lice mu je bilo zamišljeno. -

Oh... vojnički život. Sem toga, majka se nikada nije slagala sa
Fulvijom. A ni sa druge dve, kad je već reč o tome.
 - Nisam znala da si ih imao toliko mnogo - rekla sam.
mada mi je, razume se, sve to bilo vrlo dobro poznato.

- Oh, jedva da ih se sećam, bio sam tako mlad tada.

Politički savezi, u stvari. Prva je bila udovica, dvaput starija od
mene. Ružna, i uz to veštica...

- Veštice ne postoje - rekla sam, osmehujući se.

- Ona je mislila da je baš to. Petljala se u magiju -

Istočnjačke burgije, levitaciju i slično, kultovi i krvave kupke...
Zahvaljujući tome, ja sam dobio razvod, a i miraz pride.

Nisam rekla ništa, ali bila sam zgranuta. Rimski zakon!

- Ona mi se, uostalom, nikada nije ni sviđala - dodao je

on. - Imala je običaj da mi se podsmeva. Bilo je to teško
podnositi... u četrnaestoj godini.

Zagledala sam se u njega, razmišljajući o tome kako je

mlad izgledao čak i sada, kad je već napunio trideset i nekoliko
godina: pune, napućene usne, sa izrazom nezadovoljstva, nešto
previše zaobljena brada, vlažne bujne kovrdže na čelu.
Progovorila sam ponovo, blagim glasom: - A ona druga?

- Jedna rođaka. Mlada... i mila. Umrla je. - Uspravio se

na sedištu, ispravljajući svoju togu; videla sam da mu lice ima
izraz neke zatvorenosti. Dohvatio je bokal s vinom i nasuo
jednu čašu za mene, pružajući mi je. - Zamorna je stvar slušati
priču mog života - rekao je.

- Uopšte ne - uzvratila sam, prihvatajući čašu. - To nas

zbližava.
 - Sada je red na tebe.

- Moja je otvoreni arak - sa samo jednim imenom. Cezar.

- Stvarno?

- Kunem se.

On je naglo posegnuo za mojom rukom, nateravši me da

prospem vino.

- Oh, izvini - rekao je. - Upropastio sam tvoju haljinu.

- Nije važno - odgovorila sam, sušeći mrlju salvetom. - I

tako nas niko ne gleda.

Govorila sam istinu: većina gostiju već je bila utonula u

san, oni sa slabijim glavama, a ostali su bili slepi od pića.
Nikada nisam videla takvo kolosalno pijančenje, čak ni u
vreme mog oca. Prostorija je izgledala kao da je kroz nju
protutnjao neki uragan; slomljena grnčarija zakrčivala je pod;
psi su njuškali među prosutom hranom, tražeći zalogaje za
sebe; robovi su se, pospremajući, klizali na baricama vina i
bljuvotina; sveće su se iskrivile u svojini zlatnim svećnjacima,
kvareći vazduh, jer bilo je kasno, gotovo pred samu zoru.

Marko mora da je to odjednom video mojim očima, jer je

polako odmahnuo glavom i tužno rekao: - Pokušao sam da
pariram tvojoj raskoši, Kleopatra. Ali ja nemam ukusa za to...

- Ovo je... dionizijski banket - rekla sam, svojski se

trudeći da mi lice ostane ozbiljno.

On je tada prsnuo u glasan smeh i pljesnuo me po leđima,

na vojnički način, tako da se umalo nisam zagrcnula. - Ti si
dobar drugar, Kleopatra - rekao je. - Većina žena bi se naljutila.

- E pa, ja ne spadam u većinu žena... a sem toga, ovo je

za mene jedno novo iskustvo.

I bilo je, zaista. Setila sam se Fulvijinih očiju, koje su se

prevrtale prema nebu dok je govorila o »jednoj od noći moga
Antonija«, i ponovo sam čula Klodijino pohotno kikotanje;
razmišljajući o tim stvarima, bila sam sigurna da mi je
promaklo nešto veoma zanimljivo.

- Čemu se smeškaš? - hteo je da zna Marko.

- Oh... ništa naročito - odgovorila sam.

Nisam želela da budem zabavljana, na ovaj ili bilo koji

drugi način; isplanirala sam jedno impresivno veče posle
drugog, na mom lepom brodu, od kojih je svako trebalo da
prevaziđe ono prethodno. Ali Marko je želeo, sa svoje strane,
da impresionira, tako da mi nije preostalo drugo nego da
udovoljim toj njegovoj želji; uostalom, bilo je to odlaganje
samo za jednu noć. Sem toga, to je davalo mojim ljudima šansu
da malo predahnu: nedeljama su radili neumorno na pripremi
ovog putovanja.

Prethodna noć, naša druga u Tarsusu, predstavljala je

tako raskošan prijem da je u poređenju s njom ona prva ličila
na pravo cicijašenje. Pored toga, svaki od gostiju je otišao kući
sa sofom na kojoj je sedeo, i svakome od njih bili su poklonjeni
pehari i činije kojima je bio posluživan, nosiljke i robovi, i
konji sa pozlaćenom opremom. Jadna stvorenja bila su nema
kao i njihovi konji, od zaprepašćenosti. Možda je to bio razlog
što su se noćas nalazili u ovakvom stanju; nisu se navikli na
prefinjenost, jer su većinom bili Rimljani. Pa, mislila sam. neka
se noćas malo razulare; naredne večeri opet će morati da imaju
uljudne manire.

Čak ni ja nisam tačno znala šta su moji glumci-poslovođe

bili isplanirali; u stvari, trošak je bio manji - ali kakav efekat!
Svaki gost se morao osećati kao da je bog! Pod brodske
trpezarije bio je pokriven ružama, do dubine od pola metra; na
neki način, cveće se držalo uspravno; pogledavši izbliže, videla
sam da je jedna fina mreža bila položena preko njega, držeći ga
u mestu. Čovek se zaista osećao kao da hoda po namirisanom
vazduhu.

- One su istinske! - uzviknuo je Marko, sagnuvši se da

ubere jedan cvet ispod mreže. Videla sam ružu u njegovoj ruci,
tamnocrvenu, sa laticama još uvek tesno skupljenim, ali
spremnim da se otvore. - Čak je i rosa u njima! - rekao je u
čudu, kao neko dete. Nije to bila rosa, razume se, nego voda
poprskana radi osvežavanja, ali nisam rekla ništa, dopuštajući
da mi se pripiše ova magija.

- Toliko mnogo hiljada... miliona! Toliko mnogo ruža

nema u čitavom Tarsusu! - govorio je Marko.

- A One su sa Samosa - odgovorila sam nehajno, pitajući

se i sama da li je to ostrvo ruža sada ostalo potpuno ogoljeno.

Pogledala sam ga i nasmjela se, jer on je hodao kao da

korača po ljuskama jaja - medved na vršcima prstiju.

- Ne obraćaj pažnju na to, prijatelju - rekla sam. - Bogovi

hodaju tamo gde žele, i gaze nešto više a ne samo ruže. - Bila
je to banalna opaska, nedostojna mene, ali Marko se osmehnuo
i uspravio svoja široka leđa.
 - Toliko mnogo zlata! - rekao je, odmahujući glavom pun
divljenja. Kitera ga je dobro poznavala; ova vrsta stvari
predstavljala je put do njegovog srca.

- To je sasvim malo - rekla sam, ponovo trepćući

trepavicama - za gospodara sveta.

- Ne tako brzo, mala Grkinjo - uzvratio je on. - Na toj

stvarčici tek treba poraditi.

Ali njegov osmeh bio je osmeh dvorske mačke koja je

upravo smazala skorup; gotovo sam očekivala da će očistiti
svoje brkove! Međutim, podsetila sam sebe, ovo nije bilo ništa
smešno, već stvar koja se ticala života i smrti, i zato se nisam
osmehnula nego sam položila svoju šaku na njegovu mušicu. -
Ne razmišljaj o tome sada... ima vremena za planiranje tih
stvari... Hodi, ovde je naša sofa, sofa za dvoje noćas.

Sofa je bila od sedefa, prekrivena, kao i pod, zamreženim

ružama, ali žutima, retka vrsta; odgovarale su boji moga hitona.
Hladnokrvno sam sela, ispružajući jednu ruku prema njemu.
On je utonuo na cvetno sedište pored mene, mrmljajući: - Kako
si ljubazna... - A onda, ponovo odmahujući glavom: - Ali toliki
izdatak...

- Dozvoli da ti odam jednu tajnu - rekla sam, naginjući se

prema njemu. - Ove ruže... sve zajedno - koštaju daleko manje,
čak i sa troškovima za prevoz brodom i najbrže veslaće...
daleko manje od dekora za druge noći. Ali ja sam zadovoljna
tobom, Marko... jer samo jedan bog može toliko da ceni
korišćenje lepote prirode.

- Šta si isplanirala za sutra uveče? - upitao je on.

 - Ne gajiš valjda nadu da ćeš prevazići ovo...

- Oh, sačekaj! - rekla sam, smejući se. - Samo sačekaj!

Setila sam se neke stare knjige, prašnjave od vremena.

koju sam čitala još dok sam bila dete i dok sam imala malo šta
drugo da radim sem da istražujem našu aleksandrijsku
biblioteku. Ono što je bilo u njoj moglo bi se nazvati receptom,
mada čudnim; nikada nisam pomislila da ću imati priliku da ga
upotrebim.

U mojoj riznici imala sam dva britanska bisera koja mi je

dao Cezar. Bili su savršenog oblika, istih proporcija i, prema
njemu, najveći na svetu - ne manji od ptičjeg jajeta, možda čak
i krupniji. Nikada ih nisam nosila, mada je Cezar dao da se
načine za moje uši; smatrala sam da su suviše drečavi. Sledeće
večeri, kad sam prinela ogledalo da ih vidim, još uvek sam
mislila tako, ali sam odlučila da ih jednom nosim; moći će da
prođu, uz najjednostavniju haljinu od neobojene vune. Nisam
nosila nikakav drugi ukras, čak ni zmijoliku krunu; moje ruke i
vrat bili su goli i napuderisani prahom od bisera; dala sam da se
sveće postave na izvesnoj udaljenosti, kako bi što bolje
uhvatile odsjaj.

Međutim, što se tiče Marka, sve je to bilo uzaludno

traćenje truda i vremena; osvrnuo se po salonu i rekao: - Ne
vidim ništa neuobičajeno... sem nešto više zlatnih činija i... da,
svetlost je prigušenija.

- Dovoljno je jaka - rekla sam, ispružajući moju

napuderisanu ruku i dajući njome nemušti signal.

- Tako je bela - rekao je on, prihvatajući moj zglavak. -

Tako nežna... - Čovek ga je mogao lako namagarčiti.
 Jedan rob doneo je veliki zlatni pehar. - Nešto
specijalno? - upitao je Marko.

- Samo sirće - odgovorila sam. - Želiš li i ti malo? -

Govoreći to, prinela sam pehar pod njegov nos.

Njegovo lice se namrštilo. - Ne, hvala. Imao sam ga dosta

na marševima. To je legionarsko piće, znaš. Odličan gasitelj
žeđi, kad se pomeša s vodom. Mi ga zovemo isop.

- Pa - rekla sam. posežući rukama prema mom desnom

uhu. - Zasladiću ovaj isop. - I ubacila sam u njega jedan od
velikih bisera.

Istinu govoreći, nisam bila sigurna da li će sirće

dejstvovati, ali kad smo pogledali u pehar, biser je iščezao; u
trenutku nije bilo ničega sem mlečne tečnosti. Biser je,
naravno, bio basnoslovno vredan; čak je i Marko to znao.
Podigla sam pehar i iskapila ga. Ukus je bio naprosto ukus
sirćeta, ne neprijatniji od nekog gorkog leka, ali je učinio da mi
oči zasuze.

Što se tiče Markovih očiju, imala sam utisak da će da mu

iskoče iz glave. - Zašto si to učinila? - upitao je, gotovo bolnim
glasom.

- Da ti pokažem koliko sam bogata - rekla sam. - I koliko

mi je malo stalo do zlata. Upravo sam popila sedamdeset i pet
hiljada funti!

- Veliki Zevse - prošaptao je on. Izgledao je sasvim

smešno; ali ja se nisam nasmejala, nego sam podigla pehar da
ga rob ponovo napuni. - A sada ćemo njegovog parnjaka - rekla
sam, skidajući drugi biser sa uha.
 - Ne... oh, ne! - povikao je on, hvatajući me za ruku. -
Verujem ti! Vidim koliko je Egipat bogat... postigla si svoju
svrhu... predajem se! Ne više!

- Oh, ne budimo takve cicije, prijatelju - rekla sam,

pružajući mu pehar. - Ovoga ćeš ti popiti!

- Oh, ne-ne-ne... nikada! To nikada ne bih mogao! -

protestovao je on. odmahujući glavom i odgurujući od sebe
pehar. Smejao se, ali ja mislim da je bio donekle šokiran. - Ovo
je dovoljno! Jedan biser je dovoljan!

- Pa... - uzvratila sam zamišljeno, odmeravajući u ruci

težinu velikog pehara. - Možda si u pravu. Oduvek sam
smatrala da su suviše veliki... naložiću da se ovaj rascepi
napola. Biće zabavno... zar se i tebi ne čini, nositi polovinu
meseca na svakom uhu?

On me je gledao čudno. Onda je polako rekao: - Nadam

se, Kleopatra, da nikada nećeš osetiti potrebu za tim zlatom
koje je tako lako sišlo niz tvoje lepo grlo.

- Oh, nikada i neću - rekla sam. - U Egiptu uvek ima

dovoljno zlata. - Govorila sam samouverenije nego što sam se
osećala, ali to nije bilo važno; važno je bilo samo to da sam
postigla efekat koji sam želela. - Slažem se s tobom, Marko...
zlato može bolje da se iskoristi. Moglo bi, na primer, da se
iskoristi protiv jednog neprijatelja. Čak i jednog avgustovskog
neprijatelja... - Govoreći to, umalo nisam napravila grimasu, ali
nije bilo nikoga ko bi čuo moju rđavu dosetku, izuzev Marka.
A on se nije računao, kad su takve stvari u pitanju; jedva da je
umeo razlikovati igru reči od soneta.

Ali ako nije imao smisla za igru reči, shvatio je značenje

onoga šta sam rekla. Iscerio se: - Moglo bi... ako bi njegova
vlasnica marširala pod Antonijevom zastavom.

- Ne pod - rekla sam. - Pored. Mi smo ravni jedno

dingom. Ili smo ništa. Slažeš li se?

- Slažem se - odgovorio je. - Slažem se, mala ratnice. -

Spustio je pogled prema meni, osmehujući se, i ponovo
izgledajući kao neki bog. - Pijmo u to ime!
 10
- MENI NIJE POTREBNO sve to zlato! Šta ću da radim
s njim? - Čovek bi pomislio da sam Kiteri ponudila neki
beskoristan poklon, na primer slona koji bi trebalo da igra
ulogu mezimčeta; njeno glumačko lice bilo je oličenje jada.
Morala sam se nasmejati.

- Htela sam samo da te nagradim, draga devojko... Šta bi

više želela da imaš? Nakit? Jednu vilu? Zemlju?

Ona je bespomoćno raširila ruke. - Ništa... ne želim ništa.

Sem da glumim...

- Uzmi to, devojko, uzmi - rekao je njen otac, Hipija; on

je već strpao svoj deo u džep, i to veselo.

- Sa zlatom možeš sve da kupiš, dušo - umešao se njen

suprug. - Čak i jedno pozorište. Našu sopstvenu družinu. Ne
možemo uvek biti sigurni da ćemo imati pokrovitelja...

- Imamo Kleopatru - uzvratila je Kilera. - I Antonija...

Bila je zapanjujuće nekoristoljubiva, ma koliko inače

bistra i dovitljiva. - Ostavi to zlato na stranu, dušo - rekla sam.
- Ne moraš ga potrošiti sada; uvek postoji jedno sutra...

- »Čuvaj ga za kišne dane« - rekli su Sergije i Hipija u

isti glas, prasnuvši nakon toga u smeh. Kasnije sam saznala da
je to jedna drevna izreka rado citirana u ovom glumačkom
svetu, za koga je sutrašnjica uvek jedna velika neizvesnost.
 - Čuvaj ga ti, Sergije - rekla je ona. - Ti me znaš... ja bih
ga samo izgubila.

- Ne možeš da izgubiš punu škrinju novca! - odgovorio je

on, nasmejavši se ponovo.

Ona se pućila kao malo dele, mada sam znala da je starija

od mene, i odmahivala glavom; onda, brzinom munje, na
njenom licu pojavio se drugi jedan izraz, nekako luckast, sa
blagim osmehom sveštenice. Shvatila sam da je to neka vrsta
male privatne predstave, i da su joj oni u tome povlađivali.

Meni je ona sasvim ličila na nekog idiota i činila me

nestrpljivom; onda sam odagnala od sebe tu zlovolju, prisetivši
se koliku je vrednost za mene predstavljala. Na kraju krajeva,
bilo je to njeno lice, a ne moje; svi mi pokazujemo svetu ovaj
ili onaj svoj lik; ko sam bila ja da prosuđujem? Moje lice moći
i ponosa njoj je moglo da liči na lice neke ptice grabljivice.

Ta misao naterala me je da se nasmejem. Jer, tog jutra

nisam se ni malo osećala kao ptica - sem možda kao neko
bolesno mladunče. Usta su mi bila suva kao pustinja, jezik
odebljao, glava mutna, a stomak mi se dizao i spuštao kao
more na oluji. Prethodna noć bila je moja sedma noć gošćenja;
nisam imala nade da će biti i poslednja.

Vratila sam se sa moje treće posete privatnom kupatilu

dole u prizemlju, osećajući se slaba i prazna. Troje glumaca
leškarili su na jastucima, jedući i smejući se, posluživani od
strane robova; sto ispred njih bio je pretrpan hranom. Dok sam
posmatrala, Hipija je podigao jednu usoljenu haringu, držeći je
za rep, i otvorio usta; nešto se polako prevrnulo u meni;
okrenula sam oči u stranu. Kitera je umakala u med svoj
dvopek i gutala ga, brišući usta. Zapiljila se u mene, dok joj je
živahno lice bilo blistavo kao sunčan dan; od deteta koje se
duri nije ostalo ni traga.

- Vi patite od vinske bolesti, draga gospođo - rekla je,

mudro klimajući glavom. - Jedno parče suvog hleba... - I
ispružila ga je prema meni.

Odmahnula sam glavom. - Ne, ne bih mogla!

- Morate - insistirala je ona. - To je jedina stvar koja

može pomoći. Ako se vrati natrag - e pa, bar ćete imati čime da
se pozabavite... - Prihvatila sam dvopek od nje i počela
oprezno da ga žvaćem. Ostao je u želucu. Uzela sam još jedan
zalogaj. - Žedna sam - požalila sam se. - Tako žedna...

- Voda od kuvanog ječma - rekla je ona, sipajući mi malo

tečnosti. - Ali nastojte da polako srkućete...

Uskoro, osećala sam se, ako ne bolje, u svakom slučaju

manje rđavo. Pogledala sam ih, pokušavajući da se osmehnem.

- Šta da radim? - upitala sam. - Treba li da izgubim sve -

samo zato što ne mogu da podnesem vino?

- Gospođo, - rekao je Scrgije - niste vi jedini koga to

muči. Niko ne može očekivati da pije barabar sa Antonijem.
On je bunar bez dna.

- Ali, on zahteva da ja to činim! - povikala sam. - Postaje

ljutit i naziva me slabim drugarom... a ja, za sada, ne mogu
dozvoliti sebi da mu se zamerim... Pokušavala sam da sipam
vino u jednu saksiju sa cvećem, ali on me je uhvatio u tome.
Sve ovo nije ni malo smešno - rekla sam, videći Hipiju kako se
osmehuje.
 - Oprostite mi, gospođo. Ja sam se smejao samo zato što
je odgovor tako lak.

Obuzdala sam oštre reči koje su mi povrvele na usne;

naučila sam već da su mi ti ljudi potrebni. Rekla sam naprosto:
- Molim te, kaži mi.

- Čujte, gospođo... u pozorištu, kad vino treba da se pije,

to jest u scenama pijančenja, mi pijemo ovo. - I pokazao je
rukom prema čaju od ječma. - Sa nekoliko kapi boje, ono
prolazi kao samosko ili neko drugo vino... Morate da budete
prepredeni, razume se. Kažite da više volite vaša sopstvena
vina, nešto što se proizvodi u Palati ili što nabavlja vaš lični
vinar, ili recite da je to bilo Cezarovo najomiljenije vino...
umećete već nešto da smislite. Nosite jednu bocu tog vina uvek
sa sobom... i nemojte da pijete ništa drugo. On će to razumeti.
Pijanci uvek imaju razumevanja za takve stvari.

- Šta ako zatraži da ga okuša?

- Sumnjam da će zatražiti... ali preskočite nekako tu

prepreku ako već iskrsne pred vama. - I veselo je mahnuo
rukom.

Imala sam izvesne sumnje u taj recept, ali kad sam ga

prvi put isprobala funkcionisalo je odlično. Pridržavala sam ga
se čitavog svog života. Kako sam se često smeškala čudnim
glasinama koje su mi dopirale do uha. Govorilo se čak - a to su
činili i neki ugledni mudraci - da su lekari izmislili za mene
jedan specijalni napitak koji me je činio imunom prema piću.
Drugi, manje mudri ljudi, pripisivali su moju trezvenu glavu
veštičjim čarolijama!

Rešila sam problem vina, ali postojao je još jedan, i to

jedan s kojim nisam mogla da se suočim. Poput svih smrtnika,
nadala sam se, uprkos beznađu, da će on nekako sam od sebe
da se razreši ako budem izbegavala da se suočim s njim. »Neka
bogovi čekaju svoj dug«, mislila sam. »Oni imaju na
raspolaganju čitavu večnost«. Ali, dabome, oni nikada ne
čekaju.

Gošćenje je potrajalo još nedelju dana, i Marko je sedeo

pored mene, vedrog raspoloženja. Onda, jedne večeri, njegovo
lice se smračilo od nekog skrivenog gneva; nije se osmehivao,
a njegove oči su počivale na meni, zamišljene. U prvi mah sam
pomislila da je to od vina; otac je s vremena na vreme izgledao
tako, i čitavu Palatu je zahvatao strah dok to ne bi prošlo. Ali
sada se nije radilo o tome; u stvari, Marko te večeri uopšte nije
pio vino, jeo je malo i otpustio je igračice pre nego što su
završile svoj ples, mada su to bile najbolje Frigijke.

Osećala sam njegov pogled na meni. - Pa - rekao je

hrapavim glasom - šta si učinila s njom? Nikakve laži... ja ću i
tako saznati. Gde je ona?

Usta su mi postala suva, mada se ni zbog čega nisam

osećala živa; glas mi je ličio na tiho kreštanje. - Ko? - upitala
sam.

- Znaš vrlo dobro. Tvoja sestra. Arsinoja. Pobegla je sa

Kipra - a i Serapion s njom.

Nada je buknula u meni, ali odmahnula sam glavom, ne

ispoljavajući svoja osećanja. - Ne znam ništa - odgovorila sam.
- Možda je otplovila natrag za Aleksandriju...

- Moji vojnici su dobili naređenje da krenu tamo. No, ona

je iščezla. - Okrenuo se prema meni, strog kao Cezar u
trenucima najgoreg neraspoloženja. - Ti mora da znaš nešto... -
I stvarno me je uzdrmao. Da je to bio neki drugi muškarac,
naredila bih da ga uhapse i premlate bičem. Ali ovaj mi je bio
potreban, i nije se moglo tako postupiti s njim; zaplakala sam i
bacila se u njegovo naručje, čak i kroz buku koju sam pravila
mogla sam čuti zapanjenu tišinu; čitava prostorija zadržala je
dah; Rimljani vole scene.

Osećala sam kako gnev isparava iz njega; tapšao me je

nespretno po ramenu, izgledajući zbunjen; malo je muškaraca
koji znaju šta treba uraditi sa rasplakanom ženom. Čula sam ga
kako ispušta prigušene, hrapave zvuke iznad mene i digla sam
suzama umrljane oči da ga pogledam; nadala sam se da crna
šminka nije spala sa mojih kapaka.

- Kleopatra, - prošaptao je on - da li možemo negde da

budemo nasamo... moramo porazgovarati...

Sačekala sam da se moji jecaji stišaju; sve mi je to

izgledalo samo upola realno, od teskobe i iznenadnog
olakšanja; sem toga, bilo je to vreme mog mesečnog bola, kad
se sve nalazi na ivici.

- Napolju - uzvratila sam šapatom. - Na palubi... u mom

privatnom šatoru...

Kad smo se našli nasamo, počela sam da govorim tiho,

tako da se on morao nagnuti bliže meni, a glas mi je malo
podrhtavao, baš onako kako sam naučila od Kitere. - Ti mi ne
veruješ - rekla sam. - Mi smo saveznici... zakleo si se na to. A
nemaš poverenja u mene...

- Žao mi je, Kleopatra - promrmljao je on staloženo.

Međutim, držao je čvrsto moja ramena u svojim šakama.
 - Nije u pitanju poverenje. Ali nemoj misliti da me možeš
razoružati... ti ne možeš da spaseš Arsinoju, i zato je bolje da
okončamo čitavu tu stvar. U svakom slučaju, mi ćemo je pre ili
kasnije pronaći, pomogla nam ti ili ne... Ja ću preuzeti na sebe
odgovornost, ali zapamti - ti ćeš imati od toga veću korist nego
ja... i zato budimo iskreni jedno prema drugom...

- Ona je od moje krvi - rekla sam. - Kraljevske krvi

Egipta. Zar bi želeo da budem manje čovečna? Čak je i Cezar
plakao za Pompejem.

- Ipak, Cezar je imao veliku korist od te smrti... dobio je

Egipat. I tebe.

Posle kraćeg ćutanja rekla sam: - Nadala sam se da neću

počiniti nijedno ubistvo dok budem kraljica... moja loza je
oduvek bila obeležena zločinima. Ali... može biti da znam kuda
je Arsinoja pobegla.

- Tu nije u pitanju ubistvo, već pravična smrt. Ona je

uvek bila izdajnik... a sem toga ti je čak i ne voliš.

- Bilo bi lakše da je volim - rekla sam. Videla sam,

međutim, da me on nije razumeo; uostalom, bila je to veoma
fina poenta, suviše fina za čuvstva jednog Rimljanina. - Ona se
po svoj prilici sklonila u svetilište... kod Artemide. To je naše
titularno božanstvo... nijedan sveštenik ne bi joj mogao
uskratiti tu milost.

- Gde?

- Ili u Miletu ili u Efesu. Verovatno Efesu.

- Poslaću moje ljude u oba ta mesta - rekao je on

isprsujući se, kao da je kadar da izvrši svoj naum na licu mesta,
usred noći.

- Nema potrebe da žuriš - tekla sam gorko. - Ljudi ostare

i umiru u svetilištu.

Odmahnuo je glavom: - Ona neće.

Svukli su je s njenog oltara i proboli kopljem kao ribu;

Serapion je bio razapet na krstu, jadni odani ljubavnik.

Visokog sveštenika koji joj je pružio utočište doveli su k

meni u lancima; bio je to star čovek, gotovo slep. Oprostila
sam mu. Bilo je to najmanje šta sam mogla učiniti.

Skandal o smrti u svetilištu nije umro s njenim žrtvama;

progonio me je godinama. Pa, kad koristi tup mač, čovek mora
očekivati da će i sam zadobiti neku ranu.
 11
TEK ŠTO JE NAŠA FLOTA STIGLA NATRAG u
Aleksandriju, pojavio se još jedan Markov izaslanik; mora da
je bio otposlan na put još dok sam ja boravila u Tarsusu. To me
je zbunjivali, a u isti mah mi laskalo; nisam verovala da Marko
ima toliko smisla za prefinjenost.

Ovoga puta to nije bio nikakav glumac, niti kapetan nad

stotinom legionara, već Herod, kralj Judeje. Nije došao morem,
nego je smelo domarširao do gradskih zidina, sa oružanom
pratnjom od nekih dve hiljade ljudi. Izdala sam naređenje da
oružje bude ostavljeno na kapiji, pod nadzorom mojih
legionara, i da njegovi ljudi i konji budu smešteni u spoljnjem
logoru; zatim sam se pripremila da ga dočekam. Istina, Judeja
je bila malo kraljevstvo, ali za ovog čoveka govorilo se da je
bogat, oštrouman i dostojan uvažavanja; sem toga, njegova
žena bila je polu-Grkinja.

Ja sam se sa mojim dvorjanima nalazila u Maloj dvorani,

koja se koristila za privatne svetkovine; on je ušao sam, dok se
gomila zabavljača razmicala pred njim, i zastao ispred
platforme na kojoj sam stajala. Ispružila sam ruku, govoreći: -
Prekinuli ste nas u jednoj proslavi, prijatelju. - I osmehnula
sam se kurtoaznim osmehom.

Uhvatila sam samouveren blesak očiju na njegovom

pustinjskom licu pre nego što se sagnuo nad mojom rukom,
dodirnuvši je ovlaš usnama i spustivši se za časak na jedno
koleno. Bila je to za mene jedna nova vrsta pozdrava;
graciozna ali na neki nejasan način uvredljiva, kao i sam čovek.
Naši pogledi su se ukrstili; nisam se osmehivala, nego sam
čekala da on počne da govori.

Pričalo se da sam hladna žena; možda je to tačno.

Sigurno je da ja nisam nikakva rimska matrona, koja voli da
merači nekog mišićavog roba ili da izmenjuje ljubavne uzdahe
sa mužem svoje prijateljice. Ja sam kraljica, odgovorna svojim
podanicima i svetu. Ili sam bar tako uvek sebi govorila.
»Gledajući u sebe«, na blagu Apolodorovu zapovest, spoznala
sam istinu. Od svih muškaraca čiji su se putevi ukrstili s
mojim, samo su četvorica učinila da mi srce zalupa: ona dva
velika Rimljanina koje sam uzela na svoju sudbinu; Neo
Pompej, pre mnogo godina, koga sam zavolela na prvi pogled;
i ova gorda oštrica mača od Jevrejina koju sam omrzla, takođe
na prvi pogled.

Julio i Marko bili su suprotnosti kakve se samo mogu

zamisliti; Neo i Herod, mada nijednog od njih nisam dobro
upoznala, kao da su pratili isti taj obrazac. Jer Neo je bio
zlatokos, sunčan i Nosilac svetlosti, poput Apolona, a kralj
Judeje bio je senovit i suptilan, mračno božanstvo. Da, bilo je u
njemu neke plemenitosti, i drskosti, i blistave jogunaste lepote;
podsećao me je na nekog arapskog ždrepca, divljeg, brzog i
fino odnegovanog, ali ne i konja kome bi se moglo verovati.
Nešto me je privlačilo tom čoveku, uprkos mojoj volji; mrzela
sam sebe zbog toga, a mrzela sam i njega, sve u isti mah.
Upravo iz tog razloga ophodila sam se s njim prenaglašeno
ljubazno, hladna kao planinski sneg; mislim da je on pogodio
razlog.

Bio je jedva nešto viši od mene, skladno građen i vitak;

lice je bilo uzano i orlovsko, koža tamno opaljena suncem.
Imao je na sebi rimsku odeću, ali njegova tunika i ogrtač bili su
od neke teške istočnjačke svile, a njegove sandale pozlaćene;
govorio je besprekorno grčki.
 Priča o njegovom nalogu bila je odvratna; imala sam već
dosta krvoprolića, ali sam morala da ga saslušam, jer je delo
bilo učinjeno po Markovom nalogu. Iz te priče razabrala sam
da je u Fenikiji bila organizovana jedna armija sa ciljem da
mene zbaci s prestola i na njega dovede nekog drugog. To se
kuvalo već mesecima, ali potajno; Marko je, srećom,
blagovremeno saznao za zaveru. Marširali su pod vođstvom
jednog pretendenta koji je tvrdio da je moj brat - onaj siroti Miš
što se utopio pre mnogo vremena. Nikada nisam videla njegov
leš; prepoznali su ga po teškom paradnom oklopu kojeg je uvek
nosio.

Marko je poslao Heroda, jer ga je smatrao za prijatelja i

saveznika, da preuzme na sebe situaciju i uguši pobunu; ovaj je
to obavio sa relativnom lakoćom, jer pretendentove pristaše
nisu bile ni mnogobrojne ni vične ratovanju. Vođe
pobunjeničke bande bile su ubijene, zajedno sa pretendentom,
koji je zvanično pogubljen.

Koža na glavi mi se ježila, i morala sam duboko udahnuti

vazduh pre nego što sam mogla govoriti.

- Kako je umro taj... dečak?

- On nije bio dečak, gospođo, - odgovorio je Herod uz

tanak, usukan osmeh - a što se tiče njegove smrti, ja sam mu
dao otrov od kukute.

Polako sam ispustila vazduh iz pluća; suviše dugo sam ga

držala. - Bili ste milosrdni - rekla sam. - Hvala vam.

- Gospođo... on je bio običan blebetavi ludak. I nemojte

da se uznemiravate, on uopšte nije mogao da bude vaš brat. Bio
je suviše star, pogrbljen i pun bora. Neko mu je načinio
vlasulju boje kose vašeg brata. Dobio je nervni napad kad je
bio uhvaćen, i vlasulja mu je pala s glave. Čovek je bio
potpuno ćelav.

Nekoliko trenutaka među nama je vladala tišina. On je

imao onu vrstu očiju koje kao da buše rupe tamo gde gledaju;
izdržala sam njegov pogled, ali to je predstavljalo napor.

- Pa, Herode, - rekla sam - dobro ste obavili vaš zadatak.

Hvala vam. A sad, hoćete li da nam se pridružite...? Jer, kao što
sam rekla, prekinuli ste nas u svetkovini venčanja. Ili možda
želite da se povučete u vaš kvartir? - On je bio uspravnog
držanja i nije pokazivao nikakve znake umora od dugog
sedenja u sedlu; i njegova tunika izgledala je besprekorno.

- Prihvatam poziv sa zadovoljstvom - rekao je, poklonivši

se. - Ako mi dozvolite da se udaljim za trenutak... da sperem
prašinu sa sebe.

Klimnula sam glavom u znak pristanka i okrenula se

prema mojim gostima. Nevesta, moja sestra - jer bila je to,
naravno, Ira, koja je uspešno zarobila svog Brita - uputila mi je
bled osmeh. Ritualna šminka stajala je u mrljama na njenom
belom licu; naravno, ona je čula, svi su oni čuli.

Zagrlila sam je, govoreći blago: - Ne misli na to, mila

Ira... to nije mogao da bude Miš. On je umro davno i sahranjen
je. To je bilo neko jadno, zavedeno stvorenje, koje su iskoristili
moji neprijatelji... - Onda sam zaćutala, osećajući odjednom
kako me zahvata neka hladnoća. - Samo... nisam znala da ih
imam toliko mnogo...

Brit Kadvalader, gledao me je tužno. - Takav je svet,

gospođo. Moj otac... on je bio treći brat po redu koji je trebalo
da upravlja našim plemenom. Ostali su bili ubijeni, kao žrtve
izdaje. A vaš presto je najviši od svih... zaista veliki zgoditak.

- Da, znam - rekla sam. - Bila je to misao jedne žene... a

sada je nestala. - Osmehnula sam se i dohvatila pehar sa vinom;
bio je to srećan dan moje drage sestre, na kraju krajeva.

Cimbule su ponovo počele da zvone, tiho i blago, a zatim

i frule. Jer Ira je zahtevala muziku frula; za razliku od mene,
ona je odavala počast uspomeni našeg oca. Ali, uostalom, ja i
nisam osobito muzikalna; pa ako se njoj sviđa, onda...

Jedan glas pored mog lakta prekinuo me je u mislima. -

Oprostite mi što sam bio nametljiv, gospođo. U ovakvom
jednom trenutku, državničke stvari, grubi poslovi, teško padaju
na srce. - Bio je to Jevrejin, Herod, sada odeven u svežu i belu
lanenu odeću; kad li je samo uspeo da to učini tako brzo? On je
nastavio, osvrćući se oko sebe: - Uzdam se da je nevesta bila
suviše puna svoje sopstvene sreće da bi čula naš razgovor.

- Bojim se da nije - odgovorila sam. - Ona je moja

polusestra. Dobrobit Egipta blisko joj leži na srcu... - Pogledala
sam ga sa svog postolja i osmehnula se. - Ali ona će zaboraviti.
Svi ćemo zaboraviti, zahvaljujući vama.

- I Marku Antoniju - ispravio me je on. - Ne bih mogao

delovati bez njegovog naređenja... naređenja Rima. - Učinilo
mi se da su njegove poslednje reči imale gorak prizvuk, i
pogledala sam ga oštro, ali njegovo lice nije mi ništa govorilo.
Posmatrali smo igračice, koje su plesale među dugim vencima
cveća, prema grčkom običaju.

- Lep prizor - rekao je on, nakon kraće stanke. - Sigurno

bi mi se mnogo dopalo da sam to imao na mom sopstvenom
venčanju... - Nasmejao se malo. - Ali mi Jevreji tako smo kruti.

- Čula sam da je vaša žena upola Grkinja.

- Da, jeste. Ali srce joj je potpuno jevrejsko. Ona je

Makabejka.

Nisam ga shvatila i upitno sam podigla obrve.

- Makabejci su najponosnija od naših plemenitaških

porodica... oni potiču od heroja. A govori se, isto tako, da će
Mesija proisteći iz te loze...

- Šta je Mesija? - upitala sam.

- Spasitelj. Onaj koji će ponovo povesti Jevreje ka

drevnoj slavi koju su nekada znali.

Digla sam pogled, iznenađena. - Nisam znala za te dane

slave...

On se osmehnuo; učinilo mi se da je u njegovim očima

bilo neko svetlucanje - možda poruga?

- Tako kažu stare knjige... pretpostavljam da svi narodi

imaju sećanje na izgubljenu veličinu.

- Pa - rekla sam - u većini slučajeva postoje dokazi. Atina

još uvek stoji i cveta... čak i Troja i Mikena imaju svoje
srušene krovove i stubove. A što se tiče moje zemlje, egipatski
hramovi su veličanstveniji od svih ostalih - sve do dana
današnjega.

- Znam - rekao je on uz osmeh, blesnuvši svojim belim

zubima, ali i dalje sa onim čudnim svetlucanjem u očima. -
Možda je naš Jerusalim bio sav načinjen od blata, pa nije uspeo
da istraje. Mi smo pustinjski narod, znate, lutalice, žitelji
šatora. Šaul je većinom bio u ratu, nemiran i mahnit. A David
se morao boriti da sačuva svoj presto. Tek je Solomon - ili nam
bar tako kažu - uspeo da sagradi palatu.

- To su vaši veliki kraljevi? - upitala sam. - Ovde nikada

nismo čuli za njih. Čudno.

- Nije čudno, gospođo. Mi Jevreji smo podanički narod...

stotinu i više godina bili smo robovi ovde - u Egiptu.

- Tokom dugih godina egipatske supremacije, sve rase

imale su svoje robove ovde... pre ili kasnije. - Slegnula sam
ramenima. To je blagodet osvajanja. Egipat je bio drevni Rim...

On je klimnuo glavom, gledajući me oštro. - A vi,

gospođo... vi biste hteli da vratite te dane. Vi imate jedan san...

- Mislite da je to samo san?

Odgovorio je polako, i svaka reč mogla se jasno čuti.

- Mislim da ne možete sami to da učinite.

- Niko ne može - rekla sam. - Zar me smatrate za budalu?

- Nipošto - odgovorio je on, pomalo Iskrivljenih usta. -

Čovek treba samo malo pažljivije da vas pogleda, Kleopatra.

Bilo je to prvi put da me je oslovio po imenu; lecnula

sam se, ali sam pustila da stvar prođe.
 On je nastavio, gledajući me i dalje mirno u oči: -
Mislim, isto tako, da je igra koju igrate krupna ali riskantna... i
da nije posredi samo igra.

Zurila sam u njega, puna opreza; nisam verovala tom

čoveku. Dala sam znak jednom poslužitelju da napuni njegovu
čašu i prinese mu poslužavnik sa slatkišima; bilo mi je
potrebno vreme da razmislim. On je prenebregao poslužavnik i
srknuo malo vina, i dalje me gledajući.

- Da li biste želeli da se izjasnite, kralju Herode? - rekla

sam.

On je spustio svoj pehar. - Evo šta mislim. Trijumvir

Antonije je veliki Rimljanin, veoma ugledan u svome gradu, a
isto tako i na Istoku, i srca njegovih vojnika su uz njega.
Trijumvira Lepida možemo zanemariti. Ali onaj treći - Cezarov
naslednik - on bi mogao da se digne još više.

- Oktavijan je samo zakrpa od naslednika - rekla sam

brzo. - Moj sin je istinski naslednik, naslednik Cezarovog tela.

- Tačno - složio se Herod. - Ali on je još dečak, i

potreban mu je zaštitnik koji će se boriti za njegovu stvar.

- Vi, dakle, mislite, Herode, da ja nisam izabrala pravog

zaštitnika?

- Ne mislim. Antonije je pravi čovek. Očigledno je da on

namerava da udruži svoju sudbinu s vama i Cezarionom. Ali
Rim igra čudne igre... ima čvorova u njegovoj politici koje
samo bogovi - ili demoni - mogu da razmrse. Ako sreća bude s
vama... - I slegnuo je ramenima; bilo je to veoma rečito, tako
da sam osetila kako neka mala jeza prolazi kroz mene. Nikada
nisam sebi dozvolila da mislim na mogućnost promašaja.

- Govorili ste i o drugom jednom načinu, Herode. Imate

li nameru da mi kažete nešto o tome - ili možda moram da
nagađam?

On se nasmejao; bio je to prvi neistančan zvuk koji je

došao od njega. - Imate lavovsko srce, Kleopatra... Ne
zamarajte se - reći ću vam šta mislim.

Čekala sam. Ipak, on nije govorio direktno. Rekao je: -

Zašto ne poći protiv Rima... bez jednog Rimljanina?

- Izjasnite se.

- Silom oružja... i otvoreno.

Osmehnula sam se. - Možda imam lavovsko srce,

Herode. Ali ja sam žena, a ne ratnik. A ni Egipat nije toliko
jak. Otvorena borba za moć - to bi bilo ludilo.

- Ne sami - rekao je on. - Vi to ne možete sami da

učinite. Pođite protiv Rima sa saveznicima. Tu su sva mala
kraljevstva Azije... nema nijednog među njima koje ne bi
poželelo da izbegne jaram koji im preti. Fenikija, Sirija,
Makedonija, moja sopstvena Judeja... da nabrojim samo
nekoliko.

- Mislim - rekla sam polako - da ipak ne bi bilo dovoljno

snage da se odnese pobeda nad Rimom...

- Postoji još jedno kraljevstvo, sa velikom snagom i

mnogim ratnicima... Parta...
 Parta! Ta divlja zemlja koju je Cezar tako žarko želeo da
pokori. Odmahnula sam glavom. - Parćani su divlji... divlji kao
zveri ili kentauri. Oni žive na leđima konja i jedu sirovo
meso... Ne, ne mogu da sklopim savezništvo sa Partom. Još
samo nedostaje da mi predložite Indiju!

- I ona dolazi u obzir - potvrdio je on. - Na tome bi

trebalo malo poraditi... ali stvar bi mogla da se udesi.
Vremenom... sa pažnjom i pravilnim postupanjem. Ni ti divlji
krajevi ne žele rimsku vladavinu. Ako se svi udruže...

- Galija je to pokušala - rekla sam. - Broj galskih

plemena bio je neizmeran. Pa ipak nije išlo, i čitava Galija sada
je rimska.

- Oni u Galiji prekasno su se latili toga posla - odgovorio

je on. - Nekoliko godina ranije - i možda bi se galskoj deci
mogla ispričati drugačija jedna priča.

- A ko bi bio general - upitala sam hladno. - Vi?

On se nije osetio pogođen. - Da - rekao je. - Ja... između

ostalih. Postojali bi i drugi. Mi ćemo morati da ih pronađemo.

Mi! Čovek je bio drzak, zaista. Ali obuzdala sam jezik i

odgovorila mu učtivo. Nikad se ne zna; možda će mi jednog
dana biti potreban.

- Zahvaljujem vam, Herode, na brizi koju pokazujete za

mene i moju zemlju - rekla je, pružajući mu ruku. - To što
govorite zavređuje pažnju. Razmisliću o svemu.

- To je sve što tražim, gospođo. I - dodao je, stisnuvši mi

prste - čuvajte tajnu...
 - Neću ništa kazati Marku, ako ste na to mislili.

- Jesam.

- Savršeno vas razumem. Čovek ne može da tvrdi sad

ovo sad ono. - Pustila sam da moja ruka počiva za trenutak u
njegovoj pre nego što sam je izvukla. - A sada - rekla sam -
prestanimo sa sumornim razgovorima. Morate pozdraviti
mladu...

Herod mi je doneo i vest da Marko dolazi u Aleksandriju,

možda već u toku tog meseca. Ali potrajalo je nešto duže;
imala sam više nego dovoljno vremena da porazmislim o
strategiji koju mi je Herod predložio. Ona je imala svoje pro i
kontra, kako to rimski bcsednici vole da kažu; ispitaću sve što
je njegov plan nudio, poslati uhode u ona mala kraljevstva,
oprezno ispipati mišljenje kraljeva, i odmeriti sve to.

A kad dođe Marko, onda ću doneti odluku.

 12
KIŠNA SEZONA JE PROŠLA, mesec iza meseca,
vlažna i sumorna, a Marko se još uvek nije pojavljivao, mada
je svaki novi brod donosio po jedno pismo, i svako od njih
navodilo drugi datum dolaska, uvek bliži od prethodnog.

Kad je on najzad došao, ja sam potpuno zaboravila da

sam kraljica i postala sam samo žena.

Jer bila je već zima, vetrovita zima naših mora;

pristanište je bilo ispunjeno brodovljem, jer nijedan kapetan ne
bi rizikovao svoj tovar ili posadu po takvom opasnom
vremenu. Svi stari mornari klimali su glavama i izgledali
sumorni; zakuvavao se »jedan veliki«, nema sumnje.
Astronomi su videli dokaze za to na nebu, i sećanja na stare
rane su se budila, dok su psi cvileli a ptice tražile utočište pod
krovovima hramova.

Velika oluja je došla, ne onako iznenada kako to obično

čini, nego polako. Probudila sam se od buke prozorskih
kapaka; bila je zora, ali siva, bez ikakvog rumenila na nebu, a
vetar se pojačavao tokom čitavog dana. Isto lako, čitavog dana
postajalo je sve mračnije umesto svetlije, i narod je žurno
obavljao svoje poslove i osiguravao vrata protiv onoga šta je
dolazilo.

Još pre nego što se prava noć spustila, svetionik na

Farosu bio je upaljen; njegova svetlost bacala je čudnu žutu
putanju duž razgnevljene vode. Onda je iz svetionika došao
jedan od nastojnika, uplašenih očiju, i saopštio nam da su na
pučini opaženi brodovi koji se opasno ljuljaju u borbi protiv
talasa; rekao je da su rimski. Nekoliko nas iz Palate, hrabro
prkoseći brišućem vetru, prešlo je preko do faroske kule i
popelo se uz zavojite stepenice. Čovek je mogao osetiti kako se
kula njiše, izazivajući mučninu; prisetila sam se objašnjenja
graditelja da je ona namerno građena tako, da bi mogla odoleti
pritisku vetra.

Iz male prostorije na vrhu, koja je bila sva od prozora,

moglo se videti mnogo milja prema pučini; čak sam prepoznala
rimskog orla i boje Marka Antonija. Bila sam sigurna da su
brodovi njegovi; ali srce mi je posrtalo dok sam ih posmatrala,
slične brodovima-igračkama, kako se propinju, vrte,
sunovraćuju, povremeno sakriveni iza nekog velikog talasa.
Far svetionika stvarao je putanju jarku kao dan, a sevanje
munja osvetljavalo je čitavo more divljim bleskovima. U
jednom trenutku videli smo vatrenu kuglu kako se brzo kotrlja
duž površine vode s jedne strane pristaništa do druge a zatim
iščezava bez traga, mada je, nešto kasnije, druga izazvala požar
koji je zahvatio četiri od ukotvljenih brodova. I rimska flota
gorela je na nekoliko mesta; nije bilo načina da se sazna koji
brodovi gore ni koji su kapetani na njima; tonuli su, sa
jarbolima još uvek u plamenu, dok su se drugi i dalje propinjali
na talasima visokim kao planine i ne trpeći nikakvu štetu.

U vreme kad smo stigli u kulu videla sam trideset i

nekoliko brodova; verovatno ih je bilo i više. Kad se duga noć
najzad završila i oluja istutnjalu, bila su samo tri, bez katarki,
koja su polako veslala prema obali.

Strčali smo niz stepenice Farosa i krenuli duž ivice keja;

voda u pristaništu bila je kao staklo i plava, odražavajući nebo.
Osvanuo je lep, tih dan, sunčan ali prohladan, savršeno
aleksandrijsko jutro; čovek bi pomislio da je uvek tako bilo da
se nije videlo nekoliko nagorelih komada koji su plutali blizu
obale i da se nije osećao blagi miris paljevine.

Prvi brod pristao je uz obalu, dok su vesla cvilela i grebla

kamenje keja. Prvi koji je istupio na obalu bio je Marko. Nisam
razmišljala ništa, nego sam pojurila napred da se bacim u
njegovo naručje; drhtala sam kao da imam malariju, lica
potpuno ovlaženog od suza. Nije bilo nikakvog prenemaganja
između nas i nikakve kurtoazije; oči su mi bile zamagljene pa
nisam mogla da mu vidim lice, ali sam znala da je živ i čitav i
da ispunjava moje naručje, čvrst i topao. Nisam obraćala ni
najmanju pažnju na radoznalu gomilu ni na lica mojih dvorana,
prazna i žmirkava; osećala sam da bih mogla da legnem s njim
tamo, na mermeru, na još mokrom stepeništa Palate, pred
očima čitavog sveta. Jer osećala sam želju, jaku, bolnu i
praiskonsku, kako mi razdire utrobu i sažeže vatrom bedra,
želju rođenu u dugim noćima moje strave, nerazumnu, nemu i
divlju.

Marko je očigledno shvatio šta se sa mnom dešava;

možda je i on osećao istu takvu želju. Podigao me je i poneo,
onako kako se nosi malo dete, uz duge plitke stepenice, pravo
gore u Palatu. I tako se desilo da sam u onoj istoj sobi u kojoj
sam prvi put legla sa Cezarom, kao neiskusna devica, uzela
mog drugog Rimljanina. Završilo se brzo; pocepana odeća
ležala je na podu između nas, nehajno odbačena; strah i
zahvalnost bogovima duboko su privlačili naša tela, toliko
duboko da je krv potekla, bezbolno, iz nekog devičanskog
mesta u meni. Bilo je to sjedinjavanje puno beskrajnog
zadovoljstva, mistično, kao da su se sami Titani nadmetali na
mojoj sofi.

Kasnije, sva klizava od znoja, dok me je blagi vazduh

zatvorene prostorije polako rashlađivao, rekla sam, drhtavim
glasom: - Izgleda da je kraljica Egipta laka meta za Rimljane...
- A on se nasmejao i privukao me k sebi. Ali videla sam,
motreći njegovo lice, da je san ležao na njegovom licu, a onda
sam ga čula kako govori: - Jedan bog nas je dodirnuo, mala
Grkinjo...
 13
MARKO JE BIO U SREDNJIM GODINAMA, a ja sam
se bližila tridesetoj, ali u toj prvoj slatkoj aleksandrijskoj godini
mi smo se ponašali kao dva deteta, taman dovoljno stara za
ljubav, koja su se zanela igrom na padinama Olimpa. Na žalost,
takva vremena ne mogu dugo da traju; svet se kreće, a mi se
krećemo s njim. Ipak, imali smo tu godinu.

U tim danima niko ne bi poverovao da je Marko

Rimljanin; bio je u svemu Grk. Odrekao se tunike i nosio je
hiton i bele atičke cipele; sećam se jednog veoma smešnog
skeča kojeg je Hipija postavio u teatru komedije i koji je bio
neobično popularan kod publike, tako da je on morao uvek
iznova da ga ponavlja. U tom skeču Hipija je nosio jedan
golem kljun od nosa i razbarušenu crnu periku a obrazi su mu
bili crveno obojeni; izlazio je na pozornicu držeći u rukama
ogroman krčag sa vinom i spotičući se o goleme bele cipele,
velike kao čamci. Bilo je to pomalo surovo, kao što već biva sa
takvim stvarima, ali Marko se smejao glasno i razdragano kao i
svi drugi gledaoci. »Dakle, moja stopala su velika - pa šta s
tim?! Nije kod mene samo to veliko...«. I kliberio se na mene i
muvao me u rebra; njegov humor bio je veoma grub; kod
nekog drugog čoveka učinio bi mi se odvratan. Ali oku ljubavi
ne može se verovati; ono vidi samo stvari koje želi da vidi.

U svakom slučaju, Marko je, sa svojim velikim stopalima

i svim ostalim, bio veoma omiljen u čitavoj Aleksandriji; kad
bi me pratio u grad, vozeći se pored mene na bojnim kolima ili
jašući konja, ulice su bile oivičene gomilom koja je radosno
klicala, a on se držao kao neki bog, čak i kad je bio pijan.
 Razume se, bilo je i poneko kiselo lice, i poneka gorka
optužba; neki licemeri su gunđali da rimski varvarin kvari
njihovu kraljicu. Ali to se moglo očekivati; takva gunđanja su
se, nema sumnje, mogla čuti i u Rimu, protiv mene.

Tačno je, pretpostavljam, da smo se povremeno ponašali

bez dostojanstva; gledajući unazad, mislim da je, što se tiče
mene, dolazilo do izražaja dete u meni, ono dete kome nikada
nije bilo dozvoljeno da pokaže svoje lice. Sem toga, ja sam
činila ono šta je Marko želeo, jer sam bila opijena ljubavlju. A
Marko je oduvek bio dete; voleo je da izigrava ludu, ponekad
čak i u državnim prigodama. Na primer, dešavalo se da je, dok
bi vodio ozbiljne razgovore sa izaslanicima iz Rima, skakao sa
stolice da mi se pridruži dok sam prolazila pored prozora u
mojoj nosiljci. Ili bi se bekeljio prema meni dok sam držala
sednicu Saveta, ili bi izmislio neki način da me zasmeje, tako
da sam gubila pribranost. Nikada nisam imala srca da ga zbog
toga ukorim.

Bio je i veoma društven čovek; osnovao je jedan klub i

dao mu ime »Ljubitelji života«. Članstvo su sačinjavali
uglavnom glumci, pesnici, muzičari i sličan svet, a njihov
zadatak u životu bio je da se naslađuju jelom i pićem, da
pričaju golicave priče i izvode razne pošalice na tuđi račun.
Imali su običaj da se obuku u čudnu odeću, ponekad kao
seljaci, ponekad kao klovnovi, i da trče ulicama Aleksandrije
posle ponoći, zvoneći u zvona, lupajući o vrata, budeći čestite
građane, a zatim iščezavajući bez traga. Moram priznati, na
moju sramotu, da sam im se ponekad pridruživala! Ali Marko
nikada ne bi cenio neku krutu, uštogljenu ženu. Sem toga, nije
bilo nikakve istinske štete od svega toga, a koliko mi je
poznato, mene nikada nisu prepoznali.

Isto tako, Marko je bio dobar prema Cezarionu. Cezarion

se, kao i njegov otac, rodio star; nikada nije imao detinjaste
osobine i pokazivao je sklonost da svoje kraljevsko
dostojanstvo prima suviše ozbiljno. Ali, najzad, on je bio toliko
mnogo u društvu žena, što lako iskvari jednog dečaka.

Naučio je od Marka stvari kojima nijedan domaći učitelj

ne bi mogao da ga nauči: da se karta, igra barbut i veže čvorove
kao mornar. Što je bilo najbolje od svega, Marko je zatražio da
mu dovedu njegovog sina, Antilu; dvojica dečaka postali su
nerazdvojni. Cezarionovo strogo sitno lice sada je imalo mekši
izraz; po prvi put u svome životu on se, kao njegova majka,
dobro zabavljao.

Banketi su bili veličanstvene gozbe koje su trajale po

mnogo časova i na kojima je servirano na desetine jela, sa
različitim vinom za svaku hranu; a bilo je tu i akrobatike,
plesanja, pevanja, glume, borilačkih veština u kojima su
učestvovali rvači iz kontinentalne Grčke pa čak i gladijatori iz
Rima. Nikada nisam znala u kom će tačno trenutku Marko
zaželeti da jede, jer je preliminarno pijenje bilo nešto u čemu je
on ogromno uživao; često sam morala naložiti da se peče čak
po osam volova ili veprova, i to u određenim vremenskim
razmacima, tako da bi ovaj ili onaj od njih došao na red u
poželjnom trenutku. Da li sam ugađala Marku? Naravno da
jesam; niko drugi to nikada nije činio - ni njegova majka, koja
nije bila bogata, niti jedna od njegovih žena, koje nikada nisu
ni razmišljale o tome. To ga je ispunjavalo zadovoljstvom i
činilo da se oseća važan kod kuće kao što je to doista bio i u
očima ostalog sveta. A moji Aleksandrijci su to razumeli; oni
su i sami bili veliki ljubitelji raskoši.

Treba reći i to da je Marko naučio neke stvari od mene;

on se nikada ranije nije istinski trudio da čita i studira, sem kad
je još kao dečak bio prinuđen da uči svoje lekcije. Često sam
ga zaticala u nekom polumračnom uglu moje ogromne
biblioteke kako zaneto pilji u neki prašnjavi svitak pergamenta;
kad bih se namrštila, on se samo smejao i govorio da će
njegove oči trajati dotle dok i on bude trajao. Bilo mi je mrsko
slušati ga da govori takve stvari, jer ne volim spominjanje
smrti; to je, čini mi se, moja jedina praznoverica. Ali on bi
samo zurio u mene i ponovo se smejao. »Draga devojko«,
govorio bi, »vojnici se suočavaju sa smrću svakoga dana... to je
naprosto rizik njihove profesije. A isto važi i za sve nas, kad je
već reč o tome. Takva je ljudska sudbina«. I slegnuo bi
ramenima, izvijajući jednu crnu obrvu. »Ali za sada budimo
bogovi, mala Grkinjo...«. Zatim bi me privukao dole k sebi u
tanku prašinu i ljubio me blago, dok sam ja ukrštala prste uroka
radi, kao neka neuka seljanka.

Ponekad bi pravio skice u jednom od muzeja, kopirajući

neku od velikih slika na zidu, a zatim bi odmahnuo glavom i
pocepao crtež. Uz to, voleo je da poziva k sebi čuvene
učenjake Aleksandrije, ljude koji godinama nisu napuštali
svoje učene brloge i koji su morali da trepću na dnevnoj
svetlosti. Bio je brz u svemu, u svim oblastima saznanja, kad bi
samo jednom otpočeo, brz kao i ja sama; ponosila sam se
njime. Ali«, imao je običaj da kaže, »ja nikada neću
nadoknaditi propušteno... suviše sam star«.

Oh, bili su to zanosni dani, dani našeg prvog ljubovanja.

On me je naučio da jašem konja, pravog rimskog konja,
odgajenog za sedlo, i jahali smo zajedno duž uzanih staza
oivičenih cvetnim žbunjem koje se gotovo spajalo iznad naših
glava, prolećno i sveže; ili smo galopirali besno kao Parćani
preko širokih njiva, dok su konjska kopita gazila moje mlado
žito a ja ni malo hajala za to. Sa svoje strane, ja sam njega
naučila da pliva, prisećajući se te veštine naučene još u
detinjstvu, kada smo mi deca iz Palate silazili niz mermerne
stepenice u duboku vodu pristaništa, ne znajući za strah, kao da
smo bili rođeni za to; pretpostavljam da nas je neko tome
naučio, možda mornari, ali ne mogu tačno da se setim;
uglavnom, veština se vratila natrag, laka kao hodanje. A jedna
mračna misao prolazila mi je kroz glavu: kako se Miš utopio?
Jer videla sam ga u svome duhu kao da je to bilo juče,
majušnog crva, kako se pentra na obalske stepenice, kose
zalepljene uz njegovu malu glavu i mršave smeđe golotinje
koja se presijavala na suncu. Bila je to misao koju sam morala
da odbacujem od sebe, da me ne bi ponovo skolila noću.

Isto tako, pecali smo, iz čamaca, na jezeru Marjut, što me

je podsećalo na Nea, i opet na Miša, sve dok nisam osorno
rekla da je riba iz Nila bolja. To nije bilo tačno, naravno. i
Marko je skrenuo pogled s mene na poveliku nisku riba
ulovljenih u jezeru, upitnih očiju; ipak, slegnuo je ramenima i
popustio, sa osmehom; bio je uvek popustljiv, u tim danima.

Jednom, dok smo pecali u dubokoj vodi pristaništa (jer,

kao što sam znala, Nil za to nije bio dobar, onako topao i
mutan), zaključila sam da je došlo vreme da se malo našalim sa
Markom. On je izveo mnoge šale na moj račun, šale svih
mogućih vrsta, i verovao je da nisam u toku njegove najnovije;
naime, angažovao je jednog roba da krišom roni i zakačinje
velike trofejne ribe na njegovu praznu udicu, a zatim se
hvalisao svojim junaštvom. Ovoga puta ja sam učinila to isto,
ali moj sluga je zakačio na njegovu udicu jednu dobro usoljenu
haringu iz bureta u našem podrumu. Na svim prisutnim licima
videlo se uveseljeno smeškanje, ali Marko je dobro podneo
ovaj neočekivani obrt: zavalio je glavu unazad i počeo da se
smeje u sav glas, a zatim je pojeo haringu na licu mesta, sa
svim znacima gurmanskog uživanja. Malo kasnije se ipak
okrenuo prema meni i rekao tužno: - Nemam mnogo sreće sa
vašim aleksandrijskim ribama... izgleda da one ne vole da grizu
kad Rimljani pecaju. - I odmerio me je prodornim pogledom. -
Misliš li da to sluti na zlo, dušo? Možda se bogovi podrugljivo
smeju našem savezu...

- Nipošto! - povikala sam. - Ali znam šta to znači. To

znači da veliki Antonije treba da prepusti pecanje
beznačajnijim ljudima... sport za Antonija su kraljevstva i
gradovi, prestoli i krune... a ne ribe i štapovi i udice...

On se nagnuo bliže, da bih ga samo ja mogla čuti, a lice

mu je bilo ozbiljno. - Da, draga... igrali smo se suviše dugo. To
ne može i dalje da traje.

I zaista, iz više a ne samo jednog razloga, naša bezbrižnu

zadovoljstva nisu mogla više da traju. Te iste večeri, dok smo
sedeli na kraljevskoj sofi izloženi pogledima svih prisutnih,
mene je spopala strahovita muka; nisam se čak mogla savladati
dok ne stignem u jednu od sporednih prostorija, nego sam
povratila svu hranu, kao neki rimski pijanac. Marko mi je
pridržavao glavu, a kad se to završilo izneo me je iz dvorane. -
Kaži da je kraljica bolesna - rekao je - i prenesi im naše
izvinjenje. - Nisam znala kojoj se to osobi obratio, možda
Sergiju, ili nekom od svojih vojničkih pratilaca; osećala sam se
zaista veoma bolesna.

Položio me je na krevet, pažljivo kao da bih se mogla

slomiti; otvorila sam oči i videla, kroz vrtoglavicu, njegovo
lice, crno od gneva; čula sam ga kako gnevno izdaje naređenje
da mu svi kuvari iz Palate budu dovedeni u lancima.

- Ne, ne... - rekla sam slabim glasom. - To nije otrov...

nemoj da šalješ. - I podigla sam ruku, da opozovem njegovo
naređenje. - Dođi bliže, Marko. I reci mojim ženama da se
udalje... Ja sam trudna, to je sve. Nameravala sam da ti uskoro
kažem - možda koliko sutra, jer sam već nedeljama bila gotovo
sigurna...

On je bio mahnit od radosti, lice mu se razvedrilo; bogovi

i suđaje osmehivali su se našoj vezi. Postojaće još jedan
naslednik za Egipat i - ako bude sreće - za Rim!

Nisam magla da nazdravim našem još nerođenom detetu;

u stvari, morala sam začepiti nos da ne bih osetila isparenja iz
Markove čaše. - Idi, vrati se društvu - rekla sam - i pošalji mi
Iru. Ne želim da ti uskratim tvoju proslavu.

Poljubio me je nežno i dugo, ali videla sam da gori od

želje da se udalji i nastavi gozbu.

On je stajao gledajući naniže prema meni i osmehivao se.

- Kad bi sve supruge bile kao ti, Kleopatra... - onda je
odmahnuo glavom i napustio me.

I ja sam odmahnula glavom, čak i u svojoj bolesti. Jer još

nisam bila supruga. Niti je bilo izgleda da to postanem - bar ne
za još neko vreme, mada smo isplanirali da se ceremonija
venčanja obavi ovde u Aleksandriji. Međutim, kao što se
pokazalo, od toga nije bilo ništa. Jer stigle su rđave vesti i
odvele Marka od mene.

Iz Rima je stigla vest da su se Markova istinska supruga,

Fulvija, i njegov brat Lucijc, kome je ona bila vernija, sukobili
u jednoj bici sa Oktavijanom i da su pretrpeli težak poraz; sve
je to bilo veoma neodređeno, ali se verovalo da su njih dvoje
pobegli iz Italije.

Druga vest, iz Sirije, bila je zaista veoma rđava. Neki od

sirijskih prinčeva, koje je Marko ranije svrgnuo sa prestola,
udružili su se sa Parćanima i sada su marširali odozgo sa
severoistoka protiv Decimija Saksa, guvernera Sirije. Rimske
snage tamo bile su malobrojne, a glavnina Markovih legija
nalazila se u Galiji i Makedoniji; Sirija je mogla sasvim lako da
bude pregažena i izgubljena. A Marko, očigledno, nije mogao
da u isti mah bude na dva mesta.

- Ja nemam istinskog izbora - rekao mi je on. - Najpre se

moram pozabaviti Sirijom. Fulvijin poraz je poraz, na kraju
krajeva. Šta mogu da uradim? Ne mogu ponovo da vojujem
njenu izgubljenu bitku...

Nije hteo da od mene uzme neku osetniju vojnu pomoć,

već samo nekoliko brodova da ga izvedu iz pristaništa. - Jer uz
put ću imati sve one druge izvore - rekao je. - Sačuvajmo naše
Egipćane dok ne budu istinski potrebni.

Bila je tu jedna čudna stvar: on je pio veoma mnogo, više

nego što sam to ikada kod bilo koga drugoga videla. Pa ipak,
tek što je stigla ova vest, tražeći hitnu akciju, potpuno se
odrekao vina i pio je samo vodu. Isto tako, izgubio je interes za
hranu i, kao Cezar pre njega, žvakao koru hleba dok je zaneto
piljio u mape i planove. Bio je vitak kao neki dečak u vreme
kada je otplovio.

Posmatrala sam jedra brodova sve dok nisu nestala s

vidika. Onda sam se vratila natrag u Palatu, govoreći sebi:
»Oh, da, Marko, ljubavi moja, tvoj struk će postajati sve tanji i
tanji, dok će moj...«. Jer baš tog jutra morala sam se odreći
mog omiljenog hitona; postao mi je suviše tesan.
 14
NADALA SAM SE da će Marko pobunu ugušiti brzo i
lako, i da će me pozvati da mu se pridružim na nekom
ugodnom i spokojnom mestu; čak sam gajila nadu da bi on
mogao da se vrati u Aleksandriju i bude sa mnom u vreme mog
porođaja. Jer osećala sam se nelagodno i razdražljivo, uprkos
prijatnoj svežini proleća. Nije to bilo kao prvi put, kada sam
nosila Cezariona; možda sam bila suviše stara - zastrašujuća
pomisao. Dioskorid je rekao da je to budalasta ideja i da me
niko ne bi mogao nazvati drukčije do mladom i zdravom.

Na dvor su dolazili astrolozi iz čitavog Egipta, svaki sa

svicima pergamenta i tabelama i mapama zvezda. Egipćani su
pridavali veliku važnost toj nauci, mada je u Grčkoj ona sada
izgubila ugled; Dioskorid se čak podsmevao. »Magija!«
uzvikivao je s prezirom; lekari smatraju da ništa na svetu nema
vrednosti sem medicine. Što se tiče mene, imala sam malo šta
drugo da radim, i sa Irom i Karmijan rasprostirala sam mape na
mojim stolovima i slušala astrologe, mada je ono šta su
govorili zaista zvučalo prilično smušeno. Oni su videli ovu
zvezdu i onu zvezdu kako se susreću prilikom začeća, i ovu
zvezdu i onu zvezdu kako se mimoilaze prilikom porođaja, i
bilo je mnogo protivrečnih mišljenja o tome šta sve to znači, i
mnogo ljubomore koja je vrcala među tim učenim dušama. Svi
su oni videli slavu i bogatstvo, a isto tako i lepotu. Ali,
naravno, moje će dete biti kraljevskog ranga i bogato, i
verovatno će dobro izgledati, jer ni Marko ni ja nismo bili
nakazni.

Počinjala sam da se priklanjam Dioskoridovom

mišljenju, jer sve je to bilo malčice šašavo. Ipak, jedan veoma
stari čovek, sveštenik iz Tebe, slep, i sa onim jezivim
dostojanstvom koje poseduju samo ljudi bez vida, rekao je
više. Rekao je da će kraljica roditi dvojke, dečaka i devojčicu.
U starom Egiptu, mnogo stoleća unazad, to bi bila radosna
vest, jer je legenda govorila da su prvi od boga rođeni faraoni
bili baš takvi blizanački brat-sestra vladari. Dioskorid je rekao
da je slepi starina rekao to predskazanje naprosto zato da bi
meni ugodio, i da bi možda dobio nešto veću novčanu pomoć
za svoj hram. Ja nisam bila sklona da prihvatim takvo
rezonovanje, zato što je slepi čovek delovao neobično
ubedljivo, ali sam mu ipak dala nešto zlata, jer sam ga
poštovala i žalila zbog njegovog jadnog stanja. - U stvari -
rekla sam sa gorčinom Iri - ja u to zaista mogu da verujem; već
sam krupna kao neka krmača, a tek sam pet meseci trudna...

Meseci su se vukli, stigla je i sezona vrućina, a Marko se

još uvek nije vraćao niti me je pozivao; sada bi i tako bilo
prekasno jer sam postala suviše krupna za putovanje. Praktično
čitava Sirija je bila osvojena od strane Parćana i Marko nije
imao nikakvih izgleda da povrati izgubljeno sa ono malo trupa
koje je tamo imao na raspolaganju. Zato je zaobišao oko nje i
otišao u Efes u Grčku, gde je čuo detalje o Fulvijinim
nevoljama. Ovu poslednju vest doneo je Sergije, koji je
otplovio sa Markom kao naš glasnik. Rekao je da su svi članovi
Markove porodice i prijatelji morali pobeći iz Italije, da bi
umakli Oktavijanovom gnevu; Fulvija je trebalo da mu se
pridruži u Atini. Bila sam van sebe od besa ljubomore; to nije
ličilo na mene i bilo je nepošteno, jer sam znala da je Marko
nije voleo; mora da je bilo posredi moje tadašnje stanje.

Uspela sam, ipak, da se obuzdam i blagim glasom

naredila sam Sargiju da se vrati natrag Marku i vidi kako se
događaji dalje odvijaju.
 - Gospođo... - pobunio se on - pa tek sam stigao! Hteo
sam da prisustvujem rođenju mog sopstvenog deteta ...

- Oh, ne budi budalast, dobri moj čoveče! Kitera je vitka

kao neki dečak!

- Ipak, njoj je već vreme... mogla bi svakog dana da se

porodi. A tri puta je donosila na svet mrtvorođenčad...

Naravno, dozvolila sam mu da ostane; nisam baš takvo

čudovište. A kad je Kutera rodila još jednu mrtvu bebu, plakala
sam kao da je u pitanju moja sestra. Sirota devojka morala je
da me teši. - Pst, gospođo - šaputala mi je. - Pst, Kleopatra...
razbolećete se... a ja sam se već navikla na to. Pogrešno sam
građena - zaključila je tužno. Ali Dioskorid je rekao da stvar
nije bila u tome: ona je naprosto nešto istegnula u sebi svojim
tumbanjem i kreveljenjem, oruđima svog zanata. - Utoliko veći
razlog da vi sada budete smireni, gospođo - nastavljala je
Kitera da me sokoli. - Ne smemo dozvoliti da se isto to desi
našoj kraljici... a sem toga ja se sada dobro osećam, tako da
Sergije može da se vrati. - Zaista, ja imam mnogo sreće sa
mojim ženama. Čak i ta mala glumica niskog roda bila je uvek
verna i ljubazna.

Sergije se uskoro vratio, sa još tužnijim vestima. Fulvija

uopšte nije stigla do Atine; razbolela se u jednom mestu
zvanom Sikion, šezdeset milja dalje, i tamo umrla. I opet, kao
neki divlji stvor, ja sam se ponašala raspomamljeno; ophrvalo
me je duboko sažaljenje i časovima sam gorko plakala,
čupajući kosu i naričući u sav glas, kao da je umrla neka moja
rođaka ili bliska prijateljica. Možda niko od nas nije načinjen
sasvim čitav; jer sigurno, da sam bila, ja bih se radovala što je
ta prepreka nestala iz mog života. U kasnijim vremenima
pomišljala sam da je to sažaljenje bilo izazvano grižom savesti,
zato što sam, nema sumnje, duboko u sebi želela da Fulvija
bude mrtva. Ali smrtnici ne mogu da zagledaju suviše duboko;
to je ostavljeno za bogove.

U svakom slučaju, Marko nije imao takva osećanja; tek

što je čuo za smrt sklopio je mir sa Oktavijanom, svalivši svu
krivicu za mali rat na ramena svoje jadne mrtve žene. Dvojica
rimskih trijumvira susreli su se u Brundizijumu: čula sam da su
se gostili i veselili - mada mi je bilo teško zamisliti veselost
kod Oktavijana. Tu su sklopili ugovor o miru, uz obećanje da
će ga poštovati pet godina. Imala sam neko nelagodno osećanje
u pogledu tog ugovora, jer Antonije nije njime ništa izgubio,
zadržavši sve one provinciie koje mu je ranije dodelio Senat;
ukratko, nije pretrpeo nikakvu kaznu. Bilo je teško u to
poverovati, i mozak mi je bio sav uskomešan, sevajući amo-
tamo kao neka lasica, hvatajući se sad za ovo parče
informacija, sad za ono. Jer glasnik koji mi je doneo vest nije
bio moj, nego jedan vojnik koga je Marko poslao i koga nikad
ranije nisam videla; nisam mu mogla verovati da mi je rekao
sve.

Ponovo sam pozvala k sebi Sergija. Siroti čovek, prašina

je tek bila očišćena s njegovih sandala, moglo bi se reći; ipak,
zatražila sam od njega da ponovo krene na put, ovoga puta u
Brundizijum. - Vidi šta možeš da iščačkaš, prijatelju, molim te.
Ništa od svega ovoga ne miriše mi kako treba... nađi se s
Markom nasamo... opij ga, čak, ako bude neophodno. Saznaj
šta je u toku između ta dva neprijatelja... kakvu igru igraju...

Sergije je odmah krenuo na put, pun dobre volje i veselo

namigujući. - Možete računati na mene, gospođo. Ništa se ne
plašite. I budite spokojni.

- To znači zahtevati previše od mene, prijatelju -

odgovorila sam. - Ali pokušaću. Uzdam se u tebe.

Ubrzo posle toga, međutim, sva teskoba iščezla je iz mog

razuma; u izvesnom smislu, moglo bi se reči da je i sam moj
razum iščezao. Jer zahvatili su me strahoviti grčevi, tako da
nisam mogla ni da hodam; jednu sedmicu ležala sam na
krevetu, trpeći to. Nisam uzimala nikakvu hranu i postala sam
veoma mršava, izuzimajući moj trbuh, golem kao planina pod
pokrivačem. Bilo je suviše rano, prema mome računanju, i
plašila sam se da ću pobaciti ili imati mrtvorođenče, ali
Dioskorid me je uveravao da će sve biti dobro i naredio je da
budem hranjena čorbom od mesa, da bih ojačala.

Na kraju te sedmice probudila sam se u zoru i ustanovila

da je krevetnina ispod mene mokra. Kitera, koja je došla na
moj poziv, rekla je da je vodenjak prsnuo, i otrčala je po lekara.

- To će biti suv poređaj - rekao je Dioskorid. Ali ja jedva

da sam ga čula, jer su pravi porođajni trudovi počeli.

Nejasno se sećam tih dugih trudova, zato što sam dobila

jaku dozu opijuma; bilo je to pravo milosrđe, jer mi je kasnije
rečeno da su trajali dve noći i jedan dan.

Probudila sam se osećajući svež povetarac koji je

neodređeno mirisao na zapaljeno drvo; prozori su bili širom
otvoreni i bližilo se veče, senovito i prohladno; neko je napolju
spaljivao lišće, jer stigla je jesen i grane drveća već su bile
gole, podsećajući na crno persijsko pismo prema crvenkastom
nebu. Pogled mi se spustio na pokrivač; opazila sam jednu
pljosnatost koja me je iznenadila; moje telo izgledalo je kao da
se istopilo ispod njega. Osmehnula sam se i čula, u znak
odgovora, nečije kikotanje. Pored kreveta stajala je Ira, sa
jednom bebom u rukama, a iza nje Karmijan, sa drugom. Rekla
sam polako, i dalje se osmehujući. - Znači, slepi Tebanac je bio
u pravu...

Rodila sam blizance, dečaka i devojčicu; bili su veoma

crveni i smežurani i mali, i imali su na slepoočnicama tragove
Dioskoridovih klešta, ali su inače bili zdravi i zgodni.
Gledajući duže, Čovek je mogao videti Marka na licu našeg
sina; devojčica je bila moja slika i prilika.

Nazvala sam ih Kleopatra Selena i Aleksandar Helios,

prema boginji Mesecu i bogu Suncu kod starih Grka; nisam
želela da uvredim ni egipatska ni rimska srca. Ali bili su to u
suštini Isida-Oziris. ili Artemida-Apolon; bogovi su isti, ma
kakvim imenima bili nazivani. Čitava Aleksandrija se radovala,
u hramovima su održavana molepstvija i prinošene žrtve, a
ulice su bile pravi vašari, sa mnogo jela i pića; punu jednu
sedmicu nije se radilo. Poslala sam Hipiju da krene za Sergijem
i odnese vest Marku, jer srce mi je bilo puno.
 15
BEBE SU BILE STARE GOTOVO MESEC DANA pre
nego što su se dva glumca-izaslanika vratila, jer su morali da
odu za Markom čak do Rima.

Stajali su ispred mene, Sergije i Hipija, ali nijedan od

njih nije hteo prvi da progovori. Naložila sam da ih dovedu
pravo kod mene, pa im je odeća bila prljava od putovanja, a
lica obrasla crnim čekinjama. Zatražila sam da se donese vino.

- Prijatelji, - rekla sam raspoloženo - vi ćete se odmoriti,

nahraniti i okupati - ali popijte najpre po čašu vina sa vašom
kraljicom, za moju sreću.

Činilo se da oni ne mogu da me gledaju u oči, nego su se

premeštali s noge na nogu, zureći u pod. Najzad me je Hipija
pogledao direktno, i pročistio grlo. - Gospođo... mi ne možemo
da pijemo, jer je sramotna vest koju vam donosimo...

- Niste razgovarali sa Markom? Zar je on uhapšen? Ili... -

Ruka mi je, u strahu, pošla prema grlu.

- Ne, gospođo, on je dobro... - rekao je Hipija i ponovo

zastao.

Bio je to Sergije koji je, najzad, rekao: - Gospođo, on se

oženio. U Rimu. Nema ni dve sedmice od toga. Oh, bilo je to
lepo venčanje... - Njegov glumački glas postao je gorak. - Vino
je teklo ulicama, a nekoliko stambenih zgrada zahvatio je
požar.
 Činilo mi se da je moje srce prestalo da kuca; nisam
mogla da shvatim ono šta sam čula, nego sam glupavo zurila.
Najzad sam prošaptala: - Ko...?

- To je Oktavija, sestra...

- Znam - promrmljala sam tupo. - Oktavijanova sestra.

Srela sam je... jednom.

- Gospođo - rekao je Hipija - ima jedno pismo... -

Posegnuo je pod svoju tuniku i izvadio ga - spljošteni svitak
pergamenta, nehajno uvezan pa čak i nezapečaćen.

Prihvatila sam ga između dva prsta, kao da je prljavo; i

zaista, to aljkavo pismo vređalo me je, kao da je ono, a ne
zlosrećna vest, izazvalo sav moj bol.

- Znači li to da je bio pijan?

Hipija je izgledao iznenađen. - Mislile... kad se venčao ?

- Kad je pisao ovo! - I pocepala sam ga nadvoje,

neotvoreno, pri čemu mi je kruti pergament slomio jedan nokat
sve do živca. Bol mi je dobro došao, jer me je naterao da
steknem kontrolu nad sobom. Osmehnula sam se. - Stvarno,
prijatelji moji, pijanstvo bi bilo najprikladnije opravdanje... za
čitavu ovu zbrku. Ali, bila sam neljubazna i neučtiva prema
vama... Obojica ste umorni do kostiju. Molim vas, idite u vaše
odaje i osvežite se. Naložiću da vam se tamo donesu hrana i
vino. A noćas ćemo zajedno večerati - i možda razgovarati
detaljnije o čitavoj toj stvari...

Sergije se duboko poklonio. - Gospođo, zahvaljujemo

vam. Neka druga kraljica osudila bi nas na smrt zbog ovakve
vesti.

Osmehnula sam se. - Kao drevni vladari u vašim

tragedijama? Ne, prijatelji moji, ti dani su zauvek prošli. -
Onda sam se malo nasmejala. - Ali, u stvari, trebalo bi žaliti što
je tako... jer to je dostojanstveniji gest od cepanja jednog
komada pergamenta.

Sada su se i oni osmehnuli, po prvi put, znajući da sam

još uvek pri čistoj pameti; Hipija je čak napravio komično lice,
prevrćući očima i testerišući jednom rukom preko svog grla.

- Idi sada, verna ludo - rekla sam. - Naterao si me da se

nasmejem - ali ja ne mogu garantovati koliko će dugo to da
traje... - I izgurala sam ih iz prostorije.

Ne mogu se setiti kako sam pregurala taj dan;

pretpostavljam da nije bio gori od mnogih drugih u sledećim
nedeljama i mesecima. Moj jastuk je uvek bio natopljen
suzama, i nisam ga menjala, želeći da to sakrijem od mojih
žena.

Na tepihu sam utabala jasno uočljivu stazu, tamo gde

sam koračala napred i nazad, napred i nazad, od prozora do
sofe. Ali da nisam to učinila, razorila bih nešto u svome besu i
bolu, kao što neka sirota zverka u kavezu kidiše na motku ili
krpu.

U svakom slučaju, zadržala sam vest za sebe čitavo

popodne i bila sam dovoljno smirena tokom večere, mada se
sećam da sam imala na sebi suviše mnogo nakita i suviše
mnogo šminke.

- Kako danas izgleda Oktavija? - upitala sam. - Jer u

vreme kad sam je videla ona je još bila priprosta devojka.

Sergije me je pogledao za trenutak u nedoumici.

- Pa... izrasla je veoma visoka...

- Nadam se da nije - rekla sam, osmehnuvši se ne bez

izvesne zlobe u glasu. - Već je bila poprilično iznad normalne
visine...

- Ona je visoka - umešao se komičar Hipija - baš onoliko

koliko je njen brat nizak... a sem toga njih dvoje ne liče jedno
na drugo.

- Je li lepa? - Nisam mogla odoleti iskušenju da postavim

to pitanje.

Hipija je slegnuo ramenima. - Nije po mome ukusu. Ali

umiljat je stvor.

- Marko je za nju jednom rekao da je... najzgodnija

devojka u Rimu.

- Oh... dosta je zgodna, pretpostavljam. Oči su joj krupne

i blage, nos prav i malen, brada zaobljena, a usne dobro
srezane...

- Po tebi ispada da je ona pravi uzor od žene - primetila

sam suvo.

Sergije je ponovo progovorio. - Gospođo... ona se da

opisati. Visoka, nešto prekrupan stas, glava malčice sitna,
tamna kosa, ljubak izraz lica. Ali elementi koji se ne daju
opisati - šarm i aura - kod nje ne postoje. Kao što bismo rekli
mi u pozorištu, ona nema varnice u sebi...

- A ima noge kao slon - ubacio je Hipija pogano. -

Naravno, nosi dugačku odeću; toliko zdrave pameti ima.

- Jedna stvar se ipak mora priznati - rekao je Sergije. -

Ona je učtiva i ljubazna. Raspitivala se za vas, gospođo... i
zakleo bih se da je izgledala brižna. - Mogao bih se opkladiti
da taj brak nipošto nije bio njeno delo. Ostala je udovica tek
nedelju dana pre toga, i još uvek je nosila belo u znak žalosti.
Kažu da je volela tog muža...

- A kažu, isto tako, - umešao se Hipija - da je to bila

dobra stvar što je umro, jer su mu časovi života bili odbrojani
čim je Oktavijan saznao da je Marko slobodan.

- Ti, dakle, misliš da je to bila isključivo Oktavijanova

ideja? - upitala sam.

- Oh, gospođo... u tom pogledu nema ni najmanje

sumnje! - Hipijin glas se podigao. - Svi rimski aristokrati misle
slično kad su u pitanju takve stvari. Sve je to politika.
Razmislite! Da li bi Oktavijan imao koristi od stalnog
neprijateljstva sa Antonijem? Narod ga ne voli, nikada nije i
nikada neće. Marko je najpopularniji čovek u Rimu, kod
plebsa, kod svojih vojnika - pa čak i kod aristokratske stranke.
Oktavijan je mudar, ako nije ništa drugo. Taj savez ide mu
samo u prilog; on se nada da će nešto od Antonijcve
popularnosti da se zalepi za njega.

- Ja mislim - rekla sam polako - da taj savez ide svakome

u prilog... samo ne meni.

- To će svakako otvoriti kapije Antonija. Kapije koje je

zatvorila Fulvija - rekao je Sergije. - Konzervativniji tipovi
vole Oktaviju... ona je cenjena kao savršena mlada rimska
matrona.

- Ali ne kod plebsa - napomenuo je Hipija. - Za vreme

svečane povorke posle venčanja bacano je kamenje, i gomila je
uzvikivala: »Kleopatra!«.

Osetila sam kako mi plima krvi navire u lice i kako se

jedan tvrd čvor formirao u mom grlu, tako da sam morala
progutati pljuvačku pre nego što sam progovorila. - Je li to
istina? Jesu li stvarno uzvikivali?

- Gospođo, - odgovorio je Hipija - kunem se da jesu. I to

mnogo puta. Morali su da ubace vojnike među njih da bi
održali red. Izvikivali su i Cezarionovo ime... a bilo je i
nekoliko povika protiv Marka - kao izdajnika. Jedna žena je
vikala: »Sramota!«. I tako - vas se sećaju u Rimu... i vole vas.

Osmehnula sam se malo. - Marko je rekao da imam

smisla za prisnost sa običnim ljudima.

- Čovek ne može ništa postići bez toga - rekao je Hipija,

klimajući mudro glavom.

- Prijatelju moj, ja se bojim da ne mogu ništa postići sa

tim... u ovom trenutku.

- Ovo je mučan trenutak za vas, gospođo - rekao je

Sergije. - Ali ne zaboravite da je to samo jedan od rimskih
brakova. Oni se lako sklapaju i lako poništavaju... a vi imate
njegovu decu.

- Neka me bogovi kazne zbog moje sebičnosti! - povikala

sam. - Nisam mislila ni na šta drugo sem na moj ranjeni ženski
ponos... Šta je Marko rekao? Kako je primio to... dve bebe
odjednom? - Bila sam gotovo vesela.

- Smejao se - odgovorio je Hipija. I rekao da se može

pouzdati u vas da ćete iz bilo čega izvući više nego što ste u to
uložili.

- Pitam se šta je hteo time da kaže? - rekla sam. - Ali

batalimo to sada! Bio je zadovoljan, dakle? I šta je učinio? Jesu
li mu se svidela njihova imena?

Hipija je podigao ruku, smejući se. - Jedno po jedno

pitanje, gospođo, molim vas! Klimnuo je glavom kad je čuo
njihova imena... znak odobravanja, pretpostavljam. I napio se...

- Oh... to nije nikakva novost - rekla sam, pomalo

razočarana. - Mada mi je žao što tako nešto čujem. Mislila sam
da se odrekao vina.

- Pa... bila je to noć njegovog venčanja - napomenuo je

Sergije.

- A mlada je bila u žalosti - dodao je Hipija.

Pa, i to su nekakvi razlozi, pomislila sam. Ali onda sam

se setila da je od tada prošlo nekoliko sedmica; Rimljani ne
oplakuju dugo svoje mrtve.

- Sledećeg dana - rekao je Sergije - on je obznanio u

Forumu rođenje blizanaca.

- Šta! - povikala sam. - Nije valjda!

 Sergije je klimnuo glavom. - Da. Pročitao je to iz
napisanog govora, imena i sve ostalo. Nešto kao: »...kraljica
Egipta rodila je blizance, dečaka i devojčicu, koji su moja deca.
Jer mi smo venčani prema egipatskom obredu... i oni su
naslednici Egipta, posle Cezariona, sina velikog Julija«.

- Mi uopšte nismo venčani, ni prema kakvom obredu -

rekla sam - ali neka mu bude... Marko je oštrouman; okrenuo je
stvar u svoju korist podsećanjem na Cezara - onog istinskog, a
ne ovoga koji sebe naziva Avgustom.

Hipija je klimnuo glavom. - Oktavijanovo lice bilo je kao

gradonosni oblak... trebalo je da ga vidite. I opet su se čuli
uzvici odobravanja... Oktavija je uputila svoje čestitke: čak
mislim da je bila iskrena.

Intimno u sebi mislila sam da to ne može biti istina, ali

nisam rekla ništa. U svakom slučaju, bilo je nemoguće kriviti
nju za ma šta od svega toga; ona možda nije ni imala
mogućnost izbora u toj stvari; toliko sam znala o rimskim
običajima.

Pa ipak, crv ljubomore me je grizao; osećala sam ga kao

neki fizički bol, uprkos svim razlozima zdravog razuma.
Zavidela sam Marku na njegovom vinu; ali to nije bio moj
način rešavanja problema.

Kasnije, kad sam se vratila u moju sobu, spotakla sam se

pri mutnoj svetlosti lampe, nagazivši na nešto. Bilo je to
Markovo pismo, pocepano nadvoje, koje je još uvek ležalo
tamo gde sam ga bacila u svom prvom gnevu. Drhtavim
prstima sam ga podigla, zahvaljujući bogovima što nisam
dozvolila pristup nijednoj od ropkinja koje su čistile prostoriju.
 Poderotina je bila čista, tako da su se dve polovine mogle
bez teškoća sastaviti. Bilo je to pismo koje je sve objašnjavalo,
ili bar pokušavalo da objasni. Marko mi je saopštavao da je taj
brak predstavljao jedini razuman korak za njega, jer on nije bio
u poziciji da se upusti u rat sa Oktavijanom, morao se pomiriti.
»...mila moja, moraš mi verovati. Ti ne znaš kakva je situacija
ovde u Rimu, ni kakvu je moć Oktavijan sebi prigrabio... on je
veoma lukav. (Podsećam te da uništiš ovo pismo.) I zapamti,
mila moja, da je to samo brak po zakonu, i da se nas lično ništa
ne tiče. Čeznem da vidim naše bebe. Bogovi neka čuvaju njih i
tebe... Marko«.

Bio je to brak samo po zakonu, tako je on rekao, ali je

doneo ploda; nepunu godinu dana kasnije Oktavlja je rodila
kćerku, po imenu Antonija. I mada je Marko čeznuo da vidi
malu Kleopatru i Aleksandra, deca su navršila gotovo pune
četiri godine pre nego što su ih njegove oči prvi put ugledale.
 16
KAKO PREĆI preko četiri duge godine koje kao da nisu
ni postojale? Život se ne zaustavlja za jednu ženu zato što je
odvojena od svog dragana, niti za jednu kraljicu zato što je
njena vladavina mirna. Mnogo šta se desilo tokom tih godina, u
Aleksandriji i van nje.

Blizanci su napredovali; mada maleni prilikom rođenja,

rasli su brzo i u savršenom zdravlju. Dečak je prohodao prvi,
ali devojčica je bila brža u sricanju rečenice; Dioskorid je rekao
da je to prava shema razvoja. Za mene lično mogao je da
postoji samo jedan Aleksandar, onaj koji je spavao u strahotnoj
lepoti dole ispod Palate; dečaka smo zvali Alekso. Devojčicu
smo uvek zvali po njenom drugom imenu, Selena; izgledalo je
da joj se ono dopada. Bili su lepa deca i prijatne naravi. Ne kao
Cezarion, koji je iz dana u dan postajao samoživlji i
neposlušniji. Bio je blaži jedino u ophođenju sa Antilom, ali
Marko je posle godinu dana zatražio da mu pošaljem natrag
njegovog sina; objasnio je kako želi da dečak upozna svoju
novu sestru! Poslala sam ga, naravno, i to sa mnogim darovima
za novorođenče; šta je značila jedna uvreda više?

Ali dečak je plakao, kao da se suočava sa smrću, a ne sa

rastankom. Kasnije sam videla, ispod kaiša na zglavku
Cezarionove ruke, stari ožiljak bratimljenja, tamo gde su dva
mlada prijatelja izmešala svoju krv, prema drevnoj grčkoj
tradiciji. I Platona su zajedno čitali; jedan pramen crne kose
ležao je između stranica kao obeleživač; imao je izgled i
kakvoću Antilinih kovrdža. Nisam rekla ništa, ali sam intimno
u sebi mislila da rastanak i nije bio tako loša stvar, na kraju
krajeva. Takva prijateljstva mogu da prisvojataju srce zauvek,
isključujući sve ostalo. A Cezarion je bio rođen da vlada.

Ira je rodila dve devojčice mesec dana posle mog

porođaja; blizanci su oduvek bili odlika porodice Ptolemeja.
Bile su lepe kao biseri, i isto tako osetljive, jer su, avaj, umrle
pre nego što su im nikli prvu mlečnjaci. Odnela ih je groznica,
u proleće; čitav dvor je bio njome zahvaćen, ali smatrali smo je
za blagu bolest - samo curenje iz nosa i nešto malo
nelagodnosti i bola. A odnela je i mog dragog Apolodora; on je
preminuo isto onako blago kao i bebe, u snu. Sahranila sam ga,
zajedno sa malecnima, u kraljevskom mauzoleju; smatrala sam
ga za svog rođaka po duši, i dugo bila u žalosti za njim.

Nil se izlivao svake godine; nije više bilo gladi i zemlja

je napredovala. U Aleksandriji je vladao mir; došlo je samo do
jednog manjeg meteža, u egipatskoj četvrti, kada je neki rimski
vojnik ubio mačku. One su svete životinje, prema staroj
religiji; nije pri tome bilo važno što je dotična mačka dobila
besnilo. Ipak, niko nije izgubio život u neredima i bilo je samo
nekoliko razbijenih glava i dva-tri krvava nosa. Nije to bio loš
bilans, za jedan tako veliki grad.

Što se tiče mene lično, dani su se jednolično slivali jedan

u drugi, najvećim delom. Prala sam kosu svakodnevno i kupala
se u mleku, trošeći mnogo vremena na šminku i mirise.
Nastojala sam da mi posluga bude stalno zaposlena glačanjem
nameštaja i posuđa, a osoblje u kuhinji isprobavanjem novih
recepata. Svoje legije održavala sam u dobroj formi i terala ih
da naporno vežbaju, a sagradila sam i mnogo novih brodova.
Jer čitavo vreme potajno sam se nadala da bi svaka zora mogla
da mi pokaže jedra Markovih galija, ocrtanih prema rumenom
nebu.

Jednom, u nastupu besa, poslala sam po Heroda, kralja

Judeje, smerajući da prihvatim njegovu ponudu o savezništvu.
Ipak, nisam ga udostojila audijencije; on je strpljivo čekao
čitavu jednu sedmicu, a onda se vratio kući. Pretpostavljam da
je to pripisivao ćudljivoj ženskoj prirodi; jer uprkos svojoj
rimskoj odeći on je bio i ostao orijentalan a za njih žena je po
rangu bila negde ispod najomiljenije kobile.

I dalje sam, čitavo vreme, bila u toku svetskih novosti,

posebno o Rimu i Marku; ponekad sam ih dobijala preko mojih
glumaca, ponekad preko ostalih špijuna, ali uglavnom su bile
prilično sveže. Ubrzo nakon rođenja svoje kćerke, Marko je
smestio svoj štab u Atini, a i Oktavija je bila s njim. Govorilo
se da je priređivao raskošne gozbe, pio strahovito mnogo i
rasipao vreme i novac. Govorilo se isto tako (možda samo za
moje uši) da se Oktavija pretvorila u pravu oštrokonđu,
svadljiva i džangrizavu. Jednog dana sam je sažaljevala, a
sledećeg likovala pri pomisli da ona neće moći da ga zadrži
takvim ponašanjem. Marko je, tvrdilo se u izveštajima, vladao
kao despot tamo u srcu Grčke, ali dobroćudan despot, i veoma
omiljen.

Za razliku od ovih, priče o Oktavijanu bile su

zastrašujuće, ukoliko im se zaista mogla pokloniti vera.
Podvrgao je mukama i razapeo na krstu tako mnogo ljudi da je
do nadimak »Dželat«. Maniri su mu bili kontrolisani, a izraz
lica smiren kad god bi se našao pred očima javnosti, ali u svom
privatnom životu odavao se razularenom razvratu u društvu
svojih najpokvarenijih prijatelja. Mnogi rimski plemići slali su
svoje supruge i kćeri da žive na selu, jer je ovaj neprivlačni
Cezarov nećak nasrtao na čestite žene čak do te mere da ih je
uzimao silom! Govorilo se, zaista, da su čak i kurtizane,
prezirući njegovo zlato, bežale od njega. Rekla sam već da sa
rezervom prihvatam sve to, ali takve su priče kružile. Znam da
je tri puta menjao žene u tom periodu, a poslednju, Liviju, oteo
je silom od njenog muža u osmom mesecu trudnoće, i razveo
se i oženio u toku jednog istog dana. Znam, isto tako, da je
mnogim njegovim podanicima bio mrzak i sam pogled na
njega; Rim nikada nije imao toliko mnogo stranaka.

Jedan od najvažnijih neprijatelja bio je Pompejev drugi

sin, Sekst, brat mrtvog Nea. Taj čovek se istakao kao odličan
moreplovac i dobio je nadimak »Morski gusar«; u stvarnosti,
bio je običan pirat-pljačkaš, nakon što je, sa propašću svoje
porodice, izgubio sve imanje. Ali bio je popularan junak.
Rimljani vole one koji su postali žrtve svirepog progona. Kad
je u odlučujućoj bitki porazio Oktavijana na moru, u svim
provincijama došlo je do demonstracija, a radosne gomile
mogle su se videti čak i na ulicama Rima.

Gotovo u to isto vreme, jedan komandant po imenu

Ventidije, koji je bio Markov čovek i delovao po njegovim
naredbama, dobio je jednu veliku bitku protiv Parćana,
osvojivši ponovo Siriju. Senat je doneo odluku da se održi
Trijumf i za Marka i za Ventidija; održan je u Rimu, pred
Oklavijanovim nosem, neposredno nakon Oktavijanovog
poraza. Nisam bila toliko niska da se radujem; ipak, to je
značilo jedan korak napred za mene, bez obzira što sam bila
daleko i izvan svega toga. Počela sam ponovo da navraćam u
pristanište i naložila da se na farskom svetioniku postavi
dvostruka straža. Jer znala sam u svome srcu da će Marko doći.

Bilo je šteta što se to nije desilo baš na takav način;

oprostila bih mu sve i ne bih postavljala nikakva pitanja. Ja
sam protivrečna po prirodi; kalkulišem kada moram, a
odbacujem kalkulacije kada želim! Ja sam Grkinja, i odgajena
sam za velikodušne gestove; možda je bilo pogrešno što sam to
očekivala od jednog Rimljanina.
 Tri i po godine su prošle otkako je on isplovio iz
aleksandrijskog pristaništa. Te godine su mu donele moć na
Istoku i pobedu kod kuće; po svemu je izgledalo da će Parta
pokleknuti pred njim, i da će Oktavijanov lik potamniti. Pa
ipak, od čitave te svoje dobre sreće, on je našao za shodno da
mi ne ponudi ništa drugo sem obazrivosti.

Jer poslao mi je jednog čoveka koga nikada ranije nisam

susrela ili čula za njega, čoveka koji se zvao Fontej Kapito i
veoma podsećao na Cicerona. Imao je iste nervozne, uštogljene
manire vestalke device kao i Ciceron, isto hladno, tanko usko
lice, zaključno sa krupnim nosom. Ciceron mi se prilično
sviđao, ali ipak ne toliko da bih poželela da mi prenese
ljubavnu poruku. A tako je bilo i sa ovim; gledao me je niz svoj
dugački nos i čitao mi Markove reči; ma koliko da su bile
tupave, više bih volela da sam ih sama pročitala!

Poruka nije čak ni spominjala naše dvoje dece, a još

manje im je prenosila pozdrave ili se raspitivala za njihovo
zdravlje. A nije bilo pomena ni o Cezarionu. U stvari, nije bilo
pozdrava čak ni za mene lično; čitavo pisanje svodilo se
naprosto na poziv za sastanak u Siriji; on je bio dovoljno
uviđavan, ili dovoljno nehajan, da odluku o vremenu i gradu
prepusti meni.

Poklonila sam se i zahvalila tom Kapitu, a zatim ga

prepustila brizi mojih dvorana, obećavši mu da ću dati odgovor
sledećeg jutra. Naučila sam se velikom strpljenju tokom
poslednjih godina, ali to strpljenje ipak se nije protezalo na ono
što bi moji glumci-prijatelji nazvali »drugostepenim
senatorom«.

Kad sam ga otpustila, stajala sam duže vreme,

razmišljajući. Na kraju sam odlučila da zatražim mišljenje mog
savetnika u tim stvarima; nisam mogla verovati sebi da ću biti
nepristrasna. Pozvala sam k sebi Brita Kadvaladera. On se
pokazao kao dobar muž prema Iri i mudar tutor prema
Cezarionu. Nije bio svetski čovek, baš kao ni moj dragi
Apolodor pre njega, ali često takvi duhovi vide dublje i
oštroumnije.

Na Kadvaladeru su se već počeli primećivati znaci

starenja, mada smo, čini mi se, bili otprilike istih godina. Kosa
mu je izbledela do sivkasto-žute, sa ponekim crvenkastim
pramenom, a oči su mu imale naborane kapke dobroćudnosti i
humora; inače, bio je i dalje uspravan i visok, snažnih ramena.

Saslušao me je mirno do kraja, mada nema sumnje da je i

pre toga naslutio suštinu situacije. - I tako, prijatelju moj, -
završila sam - šta bi trebalo da uradim?

On me je gledao jedan dug trenutak, osmehnuvši se malo.

- Mislim da vi to i sami znate, Kleopatra, jer samo vi imate
pristup do vašeg srca.

- Htela bih da znaš jednu stvar, dragi prijatelju - rekla

sam. - Pre svega drugoga... htela bih da znaš da ja, uprkos svim
razlozima zdravog razuma, volim tog čoveka...

On je klimnuo glavom. - Da. I teško je biti čvrst kad srce

čezne. Pa ipak... vi morate, za ljubav vaše dece i vaše zemlje.
Dozvolite mi da to izrazim prostim rečima... - Zaćutao je za
trenutak, a onda nastavio. - Prvo, Antonije vas je napustio, i to
za veoma dugo vreme. Jer, prema njegovom shvatanju,
Oktavijan mu je bio potrebniji. A sada, pozicija je obrnuta, i
njemu nisu više potrebni taj brat i sestra...

Prekinula sam ga. - Da li on očekuje od mene da ću

poverovati kako su njegova ženidba i njegovo dugo odsustvo
bili naprosto politički manevri? Da nikada nije prestao da me
voli? Da ni za trenutak nije voleo Oktaviju?

- Vi to bolje znate od mene, Kleopatra - rekao je

Kadvalader. - Muškarac uzima ono što mu je pri ruci... i samo
vi možete znati koliko je jaka veza među vama...

Ćutala sam, razmišljajući. Uprkos svemu, osećala sam da

veza o kojoj je on govorio pulsira preko mora. Da li bih smela
poverovati tom osećanju? Nasmejala sam se kratko i rekla: -
Mogu li imati poverenja u Marka?

- Ne - odgovorio je Kadvalader. - Jer, kao i svi Rimljani,

on se sav upleo u sredstva koja koristi da bi dospeo do svog
cilja. Oni su spletkaroška rasa i ne mogu da koračaju direktnim
putem - čak ni najbolji među njima... Ne, vi morate da ga
vežete s još nečim, što nije samo ljubav - i što nije samo čast.
Jer, uprkos krupnim rečima, Rimljani imaju malo od tih
osobina.

- Cezar je bio častan... - rekla sam.

- Da. Prema vama. I prema meni. Ali ne prema mome

ocu. Ne prema Galiji i njenim vođama. I ne prema bebama koje
je naticao na svoj mač u selu s druge strane Rajne... - Gledao
me je oštro. - I... ne ljutite se... prema Kalpurniji.

Čudna stvar, ali baš zato što sam žena, spominjanje

Kalpurnije učinilo je da mi sve postane jasno. Klimnula sam
glavom. - Da. Shvatam. Moram prestati da dajem. Moram
uzimati... Kako ja vidim stvari, posle mnogih godina besanih
razmišljanja... sama ne mogu da ispunim svoju sudbinu. Ne
postoji drugi način sem uz pomoć Marka. Nikakav siguran
način - čak ni da sačuvam svoj presto. Pretpostavljam da sam
to oduvek znala, negde duboko u sebi... Ali ovoga puta moram
imati jemstvo o njegovim dobrim namerama.

- Više od toga. Morate da imate više. Prvo, on mora da se

oženi s vama. Drugo, mora prestati sa svojim manipulacijama,
koje su mu toliko bliske. On mora da poslane otvoreni
neprijatelj Oktavijanov. Dalje, mora ciljati na to da potpuno
osvoji, zajedno s vama, čitav bezgranični Istok, i čitav Zapad.
On mora u svim tim stvarima da dejstvuje kao istinski
sledbenik Julija Cezara. Mora ciljati na to da Cezarion postane
naslednik svih vaših združenih napora. I, prilikom ovog vašeg
susreta, on mora da stavi to napismeno, pred svedocima -
vašim i njegovim.

Osmehnula sam se. - Misliš da ga mogu navesti da učini

sve to?

- Morate - odgovorio je on jednostavno.

Sledećeg jutra pozvala sam k sebi Markovog izaslanika

Kapita i iznela mu moje zahteve. Odenula sam se u državničku
odeću, koju retko nosim; na čelu mi je bila zmijolika kruna
Egipta, a u ruci sam držala skiptar Iside-Ozirisa; čak sam nosila
na mišici drevni brončani kolut faraona, u vidu dve
isprepletene jasike. Inače, tu stvar ne volim; bila je grubo
urađena, a na unutrašnjoj strani imala je dva oštra šiljka koji su,
mada uvek iznova sastrugavani, neugodno žuljali nežnu
unutrašnju stranu moje mišice. Oči su mi bile oivičene prahom
od antimona, prema antičkoj modi; to mi je davalo izgled
boginje.

- Sa trijumviratom Markom Antonijcm sastaću se prvog

dana zimske ravnodnevice, ukoliko morski vetrovi budu
dozvoljavali, u gradu Antiohiji, u Siriji. Neka on stigne pre
mene i pobrine se za pristajanje moje flote uz obalu. Imaću
malu pratnju, nekih tri stotine duša. Guvernerova palata će
verovatno moći da nam posluži za smeštaj.

Njegova vilica se opustila: umalo se nisam osmehnula. -

Htela bih da dobijem potvrdu u toku dve nedelje - nastavila
sam. - Zbog toga vam predlažem da ne odugovlačite. Drugom
prilikom ću vam ponuditi gostoprimstvo u Aleksandriji.

- Trijumvir Marko Antonije je tražio da mu bar u opštim

crtama prenesem uslove koje predlažete - rekao je on,
zamucavši malo pred mojim hladnim okom.

- Moji uslovi su samo za trijumvirove uši. Čuće ih u

Siriji, kad dođe vreme za to. A sada, Fonteje Kapito, morate da
požurite.

Posmatrala sam mu leđa dok se povlačio, još uvek kruta,

kao Ciceronova, ali na neki način smešna. Kad su robovi
zatvorili teška vrata sobe za prijeme iza njega, nasmejala sam
se glasno, iznenadivši sve moje dvorane. Pribrala sam se i
otpustila ih, a onda se dostojanstvenim korakom uputila u moju
odaju.

Ira je stajala spremna da prihvati teški ceremonijalni

ogrtač s mojih ramena; iznad njene glave videla sam kako me
Karmijan upitno gleda.

- Dakle, učinjeno je - rekla sam. - Neka se Marko neko

vreme krčka u tome.

Svukla sam teški kolut sa svoje mišice i protrljala

načuljeno mesto, trzajući se od bola.
 17
ANTIOHIJA JE ORIJENTALNI GRAD, sa kulama i
okružen zidovima; pristanište, za razliku od našeg, živahno je
od trgovine, kao neka pijačna četvrt. Sa palube broda čovek
može da vidi život koji tamo buja; mornari iz svih zemalja
mešaju se sa trgovcima i bludnicama, koje se kreću javno među
njima. Naših šest brodova jedva je uspelo da nađe mašto za
pristajanje, toliko je sve bilo zakrčeno brodovljem. A žitelji
nisu gledali prema moru dok smo uplovljavali; već su se
navikli na novopridošlice. Sve je to bilo kao naručeno, jer je
odgovaralo mojim planovima.

Stigli smo u smiraj dana; neke od trgovačkih šatri bile su

razmontirane ili prekrivene platnom za noć, mada se gomila još
uvek nije razredila. Kitera, koja je stajala pored mene uz
brodsku ogradu, objasnila mi je da trgovina ne prestaje kad se
mrak spusti, nego se nastavlja uz svetlost fenjera i baklji: - Ovo
je grad koji ostaje na nogama veći deo noći - rekla je. - Ljudi se
kockaju i bludniče, a na svakom ćošku daju se predstave -
akrobatika i pantomima, naravno bez maski... nije to ona prava
stvar, ali ipak... - Učinilo mi se da sam, uprkos prezrivim
rečima, načula jednu notu čežnje u njenom glasu; jer »prava
stvar«, kako ju je ona nazivala, to jest propisno pozorište, jeste
nešto što je određeno za svečane dane i takmičenja, pa su zato
njihove izvedbe tako retke i mnogo vremena prolazi od jedne
do druge.

Pogledala sam je zamišljeno. - Trebalo bi da imamo

dvorsko pozorište - rekla sam. - Na kraljičinom raspolaganju.
Ali dobro pozorište, a ne nešto tek reda radi... Kad se sve ovo
sredi - ova stvar sa Markom - dajem ti reč da ću...
 - Tako ste dobri, gospođo - rekla je ona, a njeno malo
crmpurasto lice sinulo je kao plamen.

- Sada bi trebalo da se dogovorimo o tome u koje ćemo

vreme početi da ostvarujemo ovaj naš... plan. - Zurila sam u
ljudsku vrevu na doku, koja je ličila na neki uskomešani
mravinjak. - Šta misliš, kada će se Marko povući na počinak?

- Oh, Zevse... ne do pred zoru, u ovakvom jednom gradu.

A možda će i nešto ranije... taman kad nebo počne da sivi.
Dotle će svakako zaspati...

- Bar se nadamo da će tako biti - rekla sam, osmehujući

se. - Potreban nam je kad zahrče...

Ona mi je uzvratila osmeh, a onda smo sišle dole da

večeramo i pripremimo se.

Otpočinula sam posle rane večere; morala sam da

izgledam sveža i da se osećam čilo. Noć je još bila potpuno
crna kad me je Kitera blago prodrmala za rame. - Probudite se,
gospođo... vreme je. Ja sam već sve pripremila... - Zatreptala
sam očima i uspravila se na ležaju; Ira je pripaljivala nekoliko
sveća, jednu po jednu; svetlucale su u ćoškovima. Sela sam,
trljajući oči; Kitera je donela razvodnjenog vina, a Karmijan je
počela da mi ovlašno uvezuje kosu na temenu. Videla sam da
su se već svi spremili ranije od mene.

- Oh, kakav divan izgled - rekla sam. - Skitski konjušari...

ali ti, Karmijan, ne možeš da nosiš bradu, ne deluje dobro...

- Tačno - rekla je Kitera. - Mi se ne možemo pretvarati da

smo u starijim godinama, suviše smo male i vitke. To će morati
da se ukloni. - Ispružila je ruku i sljuštila lažnu crnu bradu od
vune sa Karmijaninog lica; ova je izgledala toliko razočarana
da smo se sve tri morale nasmejati.

- U svakom slučaju, rođako, - rekla sam veselo - ako

izgledaš suviše surovo, nećemo moći da se provučemo pored
stražara.

- Hipija se pobrinuo za sve što je potrebno... svi stražari

su podmićeni - oni koji nisu upućeni u stvar. On čeka van
kapije palate u kojoj Marko boravi. Sergije je spreman i
krenuće s nama, a isto tako i Kadvalader. - Kitera je govorila
autoritativno; bila je to vrsta stvari na koju se ona odavno
naviknula, to režiranje predstave. Blago sam joj stisnula ruku i
posegnula za kožnim gaćama.

Bile su boje korala, od najmekše srneće kože, i pristajale

su mi tesno kao koža. Gaće mojih dveju pratilja imale su rese
na pojasu koje su padale komotno, pod nekom vrstom tunike.
Ličile smo na one skitske jahače što jure hitro kao vetar, bez
sedala i uzda. a ponekad stoje na leđima dva konja i gađaju iz
strela u punoj brzini. Oni su veoma traženi na svim izložbama,
čak i u Rimu; to su ljudi niskog rasta, i zato smo mi devojke
mogle da prođemo tako prerušene.

Stajala sam dok me je Kitera uvezivala u moje gaće; koža

je bila uokolo izbušena a kroz rupe provučeni tanki kaiševi,
koje je ona zatim svezala na mojim leđima, tamo gde nisam
mogla da dosegnem rukama. Ali bio je to deo našeg plana. Kad
je završila taj deo posla, uzela je vlažan sunđer i njime
navlažila uvezane kaiševe. - Kad se osuše, nemoguće će biti
razvezati ih - rekla je, kikoćući se. - A ovde je i vaš bodež...
evo ovako, za pojasom...

Imala sam na sebi kožnu tuniku boje šafrana, oblikovanu

prema mome telu, sa ispletenim rukavima. Nijedna od
prozirnih haljina koje sam nosila u Rimu nije naterivala takvo
crvenilo u moje lice; bilo je to isto kao da sam hodala potpuno
gola! Ali izgledala je dobro i, kad bi je čovek pažljivije
zagledao, nije ličila na tuniku nekog dečaka. Zatutkala sam svu
moju kosu ispod skitske ratničke kape; njeni poklopci su se
spuštali preko mojih ušiju i duž čeljusti; to mi je davalo izgled
Amazonke, i veoma dobro pristajalo.

Popele smo se na palubu, u priličnoj tami. Na doku nije

bilo nikoga i vladala je tišina duboka kao bol; voda je
ujednačeno zapljuskivala bokove broda. Posle nekoliko
trenutaka oko se polako privikavalo na tamu, uočavajući male
žiške svetlosti na doku, dok se brod blago ljuljao pod našim
nogama. Prišli su nam Sergije i Kadvalader, šapćući; pri
svetlosti njihovog fenjera videla sam da su bili odeveni kao i
mi devojke, ali sa šlemovima načinjenim od debele kože koji
su pokrivali donju polovinu njihovih lica.

Počeli smo da se spuštamo, koristeći jedne lestve od

užeta koje su se gadno ljuljale; čula sam Iru kako je dahtala
iznad mene. - Samo polako! - prošaptao je Sargije. - Još jedna
prečaga... - A onda smo se svi našli u malom čamcu koji se
uputio prema obali. Voda je ovde bila plitka; morali smo gaziti
kroz nju do članaka, nakon što je čamac bio ukotvljen.

Tamo su nas čekali konji; nikada ranije nisam videla

ljude koji su ih držali. Sergije je sve to udesio; možda su bili
pravi Skiti. Konji su bili mali, sa uzanim leđima - dobra stvar,
zato što bismo inače mogli da padnemo; s obzirom da nije bilo
sedala ili jastučića, već samo kratke uzde. - Obgrlite ih
kolenima - upozorio nas je Sergije. - A mi ćemo ih navesti da
idu korakom.
 - Ja bih bezmalo mogao i sam da koračam - rekao je
Kadvalader, smejući se prigušeno. - Noge mi dosežu gotovo do
zemlje.

Mesto do koga je trebalo da jašemo nije bilo mnogo

udaljeno, a predstojao nam je ozbiljan posao, mada smo išli
prerušeni; ipak, ova ili ona od nas žena povremeno bi se
zakikotala, dok bi je ostale ućutkivale.

Sargije je pokazao rukom prema jednoj širokoj, niskoj

građevini pored puta. - To je guvernerova palata, gospođo, gde
je noćas trebalo da spavate. To jest, u slučaju da je Marko
saznao za vaše prisustvo. - Nije delovala osobito impozantno;
obično zdanje okruženo zidom kao i sva ostala pored kojih smo
prošli, mada su svetiljke gorele na masivnoj kapiji izrezbarenoj
lavljim glavama i zaštićenoj debelim gvozdenim šipkama.

- Stigli smo! - rekao je Sergije prigušenim glasom. - A

sada tiho!

Sjahali smo pred sledećom kapijom. Dva vojnika su

prišla da prihvate konje; videla sam kliberenje na licu onoga
koji nam je bio bliži. Po tome sam shvatila da su oni Sergijevi i
Hipijini saučesnici. Nikada nisam saznala kako ovi ljudi
uspevaju da izvode takve stvari; bio je to naprosto još jedan u
nizu njihovih talenata, a i nešto za šta su bili plaćeni, na kraju
krajeva. Ponovo sam u sebi zahvalila bogovima što su se ta
valjana stvorenja našla u mojoj službi.

Bili smo sprovedeni kroz duge, vijugave hodnike,

koračajući na vrhovima prstiju pored zatvorenih vrata. - Jesi li
siguran da on spava? - upitala sam šapatom vojnika. On je
klimnuo glavom. - Gospođo, spotakao sam se o jedan prazan
krčag, velik i zveketav... ali general se nije ni pomerio. Do pre
jedan sat, on se... oni su se gostili od juče ujutro...

Oh, oh, pomislila sam pomalo turobno, nadam se da ne

spava suviše dubokim snom. E pa, čovek uvek mora da se
izloži nekom riziku. Stigli smo do jednih velikih vrata pri kraju
hodnika. - Tu smo, gospođo - rekao je vojnik. - Ovde naš
general spava.

- Pozajmi mi tvoj mač - rekla sam. Bio je gotovo

pretežak; morala sam upotrebiti obe ruke da ga podignem i
lupim njime o vrata. Buka koju sam stvorila bila je poprilična;
međutim, iza vrata se ništa nije čulo.

Sergije me je uhvatio za ruku. - Prestanite, gospođo.

Probudićete sve stražare!... Pusti nas da uđemo - rekao je
vojniku.

Unutra, vazduh je bio težak i ustajao; sveće su se iskrivile

i miris gorućeg voska punio je nozdrve. A mora da je nešto bilo
ostavljeno i na mangalu za kuvanje, jer se osećao miris
ugljenisanog mesa i uljane masnoće. Zakašljala sam se.

- Neka neko otvori prozor...

Mada sam govorila tiho. Marko je ovo čuo. Videla sam

kako se uspravio na postelji; zidne baklje su bile ostavljene
upaljene, pa su se jasno razaznavale njegove beonjače, koje su
izgledale ogromne. Svi smo počeli da trupkamo nogama i da se
dernjamo, onako kako smo to uvežbavali na probama. Ja
uopšte nisam znala skitski jezik, ali nije ga znao ni Marko; svi
smo glasno trtljali kojekakve besmislice na nekom arapskom
dijalektu, mlatarajući rukama i kružeći oko ležaja.

On je izgledao kao da je gromom pogođen, ne

pomerajući se tamo gde je upola čučao, zureći u nas dok smo
igrali oko njega. Ali onda sam ga videla kako poseže za svojim
mačem; naravno, otišao je u krevet potpuno odeven i naoružan!
Ustao je iznenada, okrenuvši lice prema najvećem od nas.
Kadvaladeru, i uzdižući mač iznad svoje glave. Ne, Marko
zaista nije bio kukavica!

A nije, razume se, bio ni Kadvalader, mada nije nosio

oružje. Zgrabio je Marka za ruku, i tako su stajali sučelice
odmeravajući snagu svojih mišica; ja sam priskočila iza Marka
i počela da ga udaram pesnicama po leđima, i dalje vičući na
mom arapskom. Više sam osetila nego videla Markov napor
kad se otarasio Kadvaladera i munjevito se okrenuo prema
meni - komarcu na svojim leđima. Ispružio je slobodnu ruku i
zgrabio me za vrat, držeći me na daljini ruke i tresući me kao
nekog malog psa, dok je druga ruka držala veliki mač iznad
moje glave.

Frigijsku kapa se olabavila i pala; kosa mi se oslobodila i

rasula oko mojih ramena. Njegovo lice bilo je veoma komično,
klovnovskog izraza, zapanjeno, ali ja se nisam mogla smejati
jer me je njegova šaka gušila. Osetila sam kako je stisak polako
popustio, i čula mač kad je zveknuo o pod.

- Marko! - uzviknula sam nežno i bacila se u njegovo

naručje, gurnuvši ga natrag na krevet. - Jesmo li zakasnili na
gozbu?

Njegovo lice ispod mene i dalje je imalo glupav izraz,

mada je polako počinjao da shvata situaciju. - To sam ja.
Kleopatra! - povikala sam.

- Da... vidim - rekao je polako. - Da, luda ženo... ali ko su

ovi ostali? I... prignječila si me... - dodao je, pokušavajući da
ustane.

- Nikakvih mačeva? - rekla sam. - Obećavaš?

Klimnuo je glavom i ja sam ustala, osovivši ga na noge;

posmatrala sam dok je prelazio pogledom preko ostalih, koji su
u međuvremenu skinuli svoje kape i jedan deo ostalih rekvizita
za prerušavanje, i sada stajali licem prema njemu, čekajući.
Bila je to divna stvar posmatrati njegovo lice; kao obala kad
izranja iz magle, menjalo se najpre polako, zatim iznenada -
nova zemlja! Zabacio je glavu unazad i prasnuo u smeh, tako
žestok da su mu suze potekle na oči. Ja sam oborila oči i stajala
čekajući; izgledala sam snebivljiva kao neka devica koja je prvi
put došla na ljubavni sastanak.

On je obrisao svoje lice nadlanicom i odmahnuo glavom

kao da se budi. - Šta čekaš, ženo? - povikao je iznenada. - Hodi
ovamo! - I ispružio je ruke.

Bacila sam mu se u naručje, kao da se vraćam svome

domu. - Mislila sam da ćeš možda... biti ljut... - prošaptala sam,
privijajući se uz njega i sakrivajući lice na njegovom ramenu.
Tu scenu smo baš tako i uvežbavali na našim probama; prosto
neverovatno kako je delovala; nisam verovala da će ići tako
lako.

- Ljut? - Držao je moje lice među svojim rukama. -

Kleopatra, mila moja... ovo je moj prvi istinski smeh posle
Četiri godine!

- Dugo vreme... - promrmljala sam. - Jesam li se

promenila?

- Samo nabolje... Zaboravio sam koliko si lepa i

zanosna...

I tako je to potrajalo nekoliko trenutaka, od srca srcu, i

reči između nas, tiho izgovorene; ljubavne reči koje su od
početka vremena uvek iznova bile izgovarane i koje ne postaju
dosadne od ponavljanja. Njegove grudi su bile tvrde kao drvo,
a njegove šake grube; njegovi poljupci ozleđivali su moje usne;
četiri godine neoskrnavljene čistote učinile su me nežnom.
Pomislila sam, za tren, da ću sledećeg dana imati modrice i
pečate, i upitala sam se, začuđeno - zar je to ono za čim sam
čeznula, tokom minulih godina, sama na mome krevetu? Ali
onda je skrivena potajna vatra počela da me zahvata, slabeći mi
kolena i čineći me srećnom.

- Pošalji napolje naše prijatelje - prošaptao je on.

- Da... - Odvojila sam se od njega i pogledala iza sebe.

Videla sam kako su se pretvarali da ništa ne vide; prišla sam
sasvim blizu Kiteri i tiho progovorila.

- Ostanite odmah iza vrata... jer ćete mi biti potrebni.

Neka mi Afrodita da snage! - I zakikotala sam se prigušeno.

- Bolje da se pomolite Artemida koja štiti devojačku

čednost - rekla je ona. Osmehnula se i stisnula mi ruku, dajući
znak ostalima.

Oduvek sam slušala kako se govori da prevelika količina

vina čini muškarce sporima u ljubavi, ali sa Markom nikada
nije bilo tako, pa nije ni ovoga puta. Vonjao je kao puno bure
te tekućine, sve do svoje kose; izgledalo je kao da se okupao u
njoj; povrh toga, upravo se bio probudio iz dubokog sna. Pa
ipak, tek što se prostorija ispraznila, počeo je da kida moju
odeću; ali koža se, dabome, nije predavala tako lako. On je
nespretno petljao i naprezao se, zazivajući bogove, i umalo me
nije proterao kroz krevet do poda. Groteskne slike pastuva
promicale su mi ispred očiju, i grlo me je bolelo od napora da
obuzdam smeh; jer ovo nije bio trenutak za smeh, razume se. A
nije bio trenutak ni za sledeću stvar koju sam se spremala da
učinim, ali morala sam je učiniti - ili na kraju sve izgubiti.

Zgrabila sam ga za ruke, ispod mene, gde su se upinjale

da razvežu kaiševe mojih kožnih gaća. - Borba je uzaludna,
prijatelju - prošaptala sam. - Moraš sačekati.

Uspela sam da izvučem pergament ispod grudnog dela

moje tunike; zapucketao je u mojoj ruci, i ovaj zvuk je
zaustavio Marka, u vazduhu, kako bi se to reklo. - Postoji jedan
skriveni nož - rekla sam. - On će bez teškoća raseći kožu... kad
budeš potpisao ovo.

On se pokrenuo da sedne, olabavljujući pritisak na mojim

butinama. - Šta, do pakla...? - Prihvatio je papir od mene; bio je
crven u licu i znojio se, jadni moj dragan! - Je li to još jedna
šala? - upitao je.

- Bolje da ne misliš tako - odgovorila sam mirno. -

Pročitaj to.

- Zar baš u ovom od svih mogućih trenutaka! -

Odmahnuo je glavom i malo izravnao skut svoje tunike,
nastojeći da sebi povrati nešto dostojanstva.

- Ovo je najbolji od svih trenutaka - rekla sam, i dalje na

izgled smrtno mirna; ali u sebi se nisam osećala tako mirna, jer
ovo je bila krupna kocka.

Posmatrala sam ga dok je čitao, nagnut bliže sveći i

zrikajući na slova. Došavši do drugog reda, počeo je da se
kikoće.

- Niko osim tebe, ljubavi moja... - rekao je blago.

Pročitao je pismo do kraja i digao pogled. - Naravno da ću
potpisati - dodao je olakim tonom i sležući ramenima. - Ali,
nemam ovde pribor za pisanje... moraće sačekati.

- Ne može da čeka - rekla sam. - Čekalo je suviše dugo.

Kadvalader ima sve što je potrebno, pa ću ga pozvati unutra... a
i sve ostale. Ovo mora da bude posvedočeno.

- Glumci ne mogu da svedoče - uzvratio je on - a ne

mogu ni slobodnjaci, ni žene. Prema tome, nema nikoga...

- Ima, prijatelju - rekla sam odlučno. - Ira i Karmijan su

kraljevskog roda... obe su kćeri jednog Ptolemeja. Čak i u
Rimu to je više nego dovoljno. A Kadvalader je šef mog
kabineta. - Novo državničko zvanje izmislila sam tog trenutka,
ali to nije bilo važno; Marko i tako nikada neće saznati istinu. -
I, radi proporcije, ti ćeš pozvati jednog pravog Rimljanina...
onoga koga si poslao da me dovede ovamo. Fonteja Kapita.

On je zurio u mene nekoliko dugih trenutaka; njegove

oči, i inače suviše krupne, alarmantno su iskočile. Za jedan
časak nisam bila sigurna da neće, poput Cezara, pasti na pod u
nastupu epilepsije. Ili me udariti. Ali na kraju se ponovo
nasmejao i rekao: - Pobedila si, Kleopatru. Potpisaću ovo, pred
svedocima - i oženiću se tobom i sve ostalo - ali ipak kažem da
je nečasna podvala ovo šta si izvela.

Nisam mu protivurečila, jer, naravno, bilo je baš tako.

Rekla sam samo: - Pred nama su i druge noći... mnoge noći.
 - Oh - rekao je on veselo - preostalo je još malo od ove
noći. Neće uzeti mnogo vremena stavljanje pet potpisa. - I
zgrabio me je grubo za nogu iznad kolena, nateravši me da
zatrepćem da mi ne bi potekle suze.

Za doručkom, pri punoj svetlosti, mnogo časova kasnije,

i veoma dobro raspoložen, rekao je: - Imam još jedan
dokumenat. Nije sasvim završen... ali učiniću to sada - dok me
drži raspoloženje.

I eto tako sam dobila Sinaj, Arabiju, deo doline Jordana i

grad Jerihon, deo Samarije i Galileje, feničansku obalu,
libansko obalu, jedan deo Kilikije, najveći deo Sirije, ponovo
čitav Kipar, i dobar deo Krita.
 18
KROZ NEŠTO VIŠE OD GODINU DANA ponovo sam
bila majka - ali ovoga puta bila sam i supruga, sa dokumentima
i potpisima svedoka, koji su to dokazivali. Možda sve to
izgleda tričava stvar, za jednu kraljicu, ali čovek mora da ima u
vidu decu i njihovo pravo nasleđa. Nova beba bila je sin, koga
sam nazvala Ptolemej Filadelf Antonije, i koji je iskočio iz
moje materice isto onako lako kao neko štene iz svoje majke
kuje.

Marko i ja smo zimu proveli u gradu Antiohiji, u

Markovoj novoj kući, koja se nalazila u jednoj bogataškoj
četvrti grada, poznatoj pod imenom Dafne. Bilo je to lepo
mesto, obraslo gustim šumarcima lovora i čempresa koji su se
protezali miljama; hiljade majušnih potoka jurilo je niz padine
brežuljaka, ispunjavajući vazduh blagom muzikom žuborenja.
Bio je to mali kutak večnog proleća, uvek zelen; moglo se
proći sa lakšim ogrtačem čak i pošto bi se spustio mrak. I moja
deca su bila s nama, a Marko je pozvao Antilu; za sve nas to je
bilo vreme idile, kratke i prodorno slatke. Kao i sve idile, ni
naša nije mogla dugo da traje.

Baš tu, u Dafni, mi smo održali ceremoniju našeg

venčanja: mada je bila relativno tiha, za ljude našeg ranga, ipak
je imala snagu pravosnažnosti svugde sem u Rimu. U Rimu,
Oktavija je i dalje živela u Markovoj kući; nije bilo nikakvog
razvoda niti pomena o njemu. Najpre glavne stvari, a onda
ostalo!

Marko je, mada bez žurbe, stalno radio na svojim

planovima za nastavljanje vojnog pohoda protiv Parćana.
Nisam ga mogla odvratiti od toga, ništa više nego što sam
mogla Cezara pre njega; Parta je, činilo se, predstavljala večiti
izazov za Rim. Razmišljala sam o tome kao o nečemu što je
stalno bilo preteći prisutno, kao na primer smrt ili poravnanje
duga, stvar koju bi najbolje bilo odložiti za još neko vreme; ali,
mada sam mogla okolišno navesti Marka na mnoge akcije, on
nikada nije prihvatao moj savet ako bi ovaj bio saopšten
direktno. Po mome mišljenju, trebalo je najpre suočiti se sa
Rimom i sa Oktavijanom, i to bez odlaganja; jer mi, sa
proticanjem vremena, nismo postajali mlađi. Ali Marko je
planirao osvajanje Parte; u martu je otišao u Zeugmu, grad na
jermenskoj granici, gde će okupiti svoje trupe sa Istoka.

Moju decu i pratnju poslala sam kući u Egipat i pošla s

njim; na kraju krajeva, priličan deo mog sopstvenog novca bio
je uložen u taj poduhvat; nisam želela da vidim kako ga
pogrešno upotrebljavaju. Sem toga, osećala sam se čudesno
mlada i krepka, a još odavno volela sam život pored logorskih
vatri.

Međutim, tek što smo stigli u Zeugmu, moj trbuh je

ponovo počeo da otiče; bila sam, istovremeno, i srećna i
nesrećna. Nije mi preostajalo ništa drugo nego da se vratim u
Aleksandriju i čekam moje četvrto dete. Učinilo mi se da je
Markovo čelo izgledalo vedrije dok se opraštao sa mnom.

- Ne mari ništa, moj dragi prijatelju - rekla sam, upola

kroz smeh. - Ja ću ipak stići da se borim rame uz rame s
tobom...

A on je, i sam upola kroz smeh, odgovorio: - Ratovanje

nije život za ženu... čak i kad je neplodna. Postoji jedno mesto
gde nijedna žena nije potrebna.
 Jadni Marko. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što je
morao da proguta te svoje reči. Jer, ako mu nisam bila potrebna
da krenem s njim u susret parćanskom neprijatelju, bila sam
mu potrebna kad se, hramajući, vraćao sa pohoda.

Hramanje je bilo bukvalno; jedna strela pogodila je

Marka u nogu prilikom opsade Fraspe, parćanskog uporišta;
nije to bila teška rana, ali zagnojila se tokom dugog i strašnog
povlačenja; imao je sreću što nije izgubio nogu.

Ali izgubio je mnogo šta drugo: dvadeset hiljada pešaka i

četrdeset hiljada konjanika. Posle dvadeset sedam groznih
dana, tokom kojih su rimske legije osamnaest puta odbijale
Parćane, prešli su reku Araks i bezbedno preneli svoje zastave
u Jermeniju. Njihove nevolje, međutim, ni izdaleka nisu bile
okončane, jer se trebalo suočiti sa zimom, koja je okrutna u tim
krajevima; pisao mi je da bolest hara u njegovoj armiji i da su
ljudi u ritama i polumrtvi od gladi. Molio me je da mu
preteknem u pomoć.

Vest je stigla do mene onoga dana kada sam se pridigla

od porođaja; uzevši sebi samo toliko vremena koliko je bilo
potrebno da se prikupe zalihe, brodovi i ljudi, obavila sam sve
na najbrži način, jer sam osećala veliki strah za mog supruga i
saveznika. Što se tiče mene lično, nikada nisam bila boljeg
zdravlja, ma koliko to čudno zvučalo. Nova beba morala je biti
predata na negu dojkinji, i sve prepušteno brizi moj ili vernih
žena; nisam htela da oklevam.

Marko je ostatak svojih snaga doveo do jednog mesta

poznatog pod nazivom Belo Selo, na morskoj obali, između
Sidona i Berita. Obala je tamo bila stenovita i pusta; dok smo
uplovljavali videla sam šatore, prljave i pocepane, i nekolicinu
ljudi zauzetih nekim poslom na neravnoj padini, ali nijedan od
njih nije digao pogled sa svog posla da nas pozdravi. Kad smo
najzad stupili nogom na kopno, videli smo prizore od kojih se
srce para; upola goli ljudi, modri od hladnoće i mršavi poput
kostura, zurili su u nas prazno svojim licima crnim od skorele
prljavštine; jedva ličeći na ljudska biča, sedeli su ili ležali na
priobalnim stenama, ujedani ledenim vetrom, nemoćni da
otpužu do skloništa. Ostali, potpuno nepokretni, ležali su
ispruženi kruto, kao da su dopuzali do mora da tu umru. Mada
je vetar snažno duvao, vonj je bio grozan, slatkast i natruo, kao
nagnjilo đubre. Dioskorid, koji je došao s nama, rekao je da je
to zadah smrti, čak i na živima. - Obmotajte vašim ogrtačima
usta i nos - upozorio nas je - jer ovo prenosi bolest. - Lešinari,
crni prema nebu, kružili su nisko iznad naših glava. Opazivši
naše prisustvo, dva ili tri su se odigla od tla, mašući tromo
krilima, nakljukani mesom. Okrenula sam oči u stranu,
zahvalna bogovima što nisam ništa uzela za doručak.

Dok smo se približavali šatorima, pognuvši naša tela pred

naletima vetra, nekolicina oficira izišla je da nas pozdravi; bili
su u ritama, lica ispijenih od gladi i napora, ali učinilo mi se da
se na njima pojavio izraz olakšanja kad su ugledali našu
komoru. Svuda uokolo mogli su se videti ljudi koji su nešto
poslovali, nalik na senke duboko usađenih očiju. Nikako mi
nije bila jasna svrha njihovog truda; izgledalo je da premeštaju
veliko kamenje, bez ikakvog razloga, s jednog mesta na drugo.
Svugde širom logora veliki broj ljudi bio je time zauzet, ali bez
ikakvog reda i plana. Nije bilo nikakvih radnih grupa, ni radnih
pesama, već samo te čudne figure koje su nekako odsutno,
naprežući mišiće na svojim izmršavelim rukama, podizah neki
kamen, nosile ga, i onda ponovo spuštale.

Jedan od oficira, čovek koga sam prepoznala pod

njegovim sedim kovrdžama, rekao je: - Gospođo... oni su
poludeli. Niko ih ne može zaustaviti da to čine, jer ništa ne
čuju. Nastaviće tako još možda jedan sat, a onda će umreti.

- Ludi? - upitala sam, sva užasnuta. - Ludi... od gladi?

- Ne, gospođo. Postoji jedan koren koji raste ovde,

odmah ispod površine tla... kao što vidite, ništa drugo ne raste.
Oni su jeli taj koren - ovi koje vidite - mada im je bilo rečeno
da to ne čine, jer je u pitanju neka vrsta otrova. Neki umiru
odmah, postajući crni i pljujući krv. Oni su srećnici. Ostali
vrište časovima. Neki se tuku, ubijajući jedni druge. A ovi...
ovi premeštaju kamenje, uvek iznova, sve dok ne umru.

Dioskorid je pažljivo osmatrao scenu, i sada se okrenuo

oficiru. - Imate li jedan uzorak tog korena?

- Spalili smo sve što smo mogli da pronađemo,

gospodine... radi sigurnosti ostalih...

- Da - rekao je lekar - naravno. Ali ako nađete neki koji

je preostao, sačuvajte ga... trebalo bi ga proučiti. - Ponovo se
zagledao u ljude koji su teglili kamenje: oči su mu bile
zamišljene. - Kako izgleda taj koren? Gde raste, i kako?

- Pa, dosta je iskrivljen, i bezobličan, crnkastosive boje, i

mek... nekako suviše mek za jedan koren. Mrvi se pri dodiru...

Dioskorid je klimnuo glavom. - Da... pretpostavljam da

to uopšte nije koren, već neka vrsta gljive, kakva često raste
Ispod kamenja u pustarama. Otrovna je ako se uzima u većim
količinama - ali mala količina izaziva ugodne snove i euforiju.
Ovi jadnici nisu ludi - ne u pravom smislu te reči. Oni traže
ispod kamenja još malo droge.

- Ali, oni čak i ne zagledaju tle ispod kamenja! -

uzviknula sam.

- Ne, jer su pod dejstvom droge... samo su upola budni.

Ako su pojeli veću količinu korena, oni će umreti, jer su i inače
pregladneli. Ako su jeli samo malo, mogli bi se oporaviti...

- Da - rekao je oficir. - Jedan se oporavio. Samo jedan.

Ali on je slep.

Videla sam kako se svetlost žudnje za saznanjem uvlači u

lekareve oči. Rekao je zamišljeno: - Ah, kad bih samo imao
jednu biljku...

Osetila sam da je vreme da ga požurim, jer je njegovo

prisustvo u šatorima bilo krajnje potrebno. Ponovo sam se
okrenula oficiru.

- Marko... da li zna da smo ovde?

- Gospođo... - počeo je on i malo zastao; izgledao je, na

neki način, postiđen. - Gospođo... svakog dana jurio je dole do
obale u nadi da će opaziti vaše brodove, čak i usred obeda...
Mada ovde nikada i nemamo obede u pravom smislu. Nekoliko
zrna žita i nešto sušene ribe, strogo racionisano... i vino... -
Rekavši to, uputio mi je nekako čudan pogled, upola veseo,
upola sažaljiv. - Gospođo, odvešću vas do njega.

Birajući naš put između mrtvih, umirućih, i sirotih

ludaka, stigli smo, zajedno sa Dioskoridom, do jednog
purpurnog šatora koji je bio veći od ostalih. Oficir je sklonio
ustranu krilo na ulazu; sagnula sam glavu i prošla kroz otvor.

Unutra je bio isti onaj vonj smrti i ukvarenosti, ali ovde

gotovo nadvladao isparenjima vina. Bilo je mračno, jer su sve
sveće odavno izgorele, a isto tako i vatra; vazduh je bio
ustajao, smrdljiv i veoma hladan; zadrhtala sam. - Marko nije
ovde - rekla sam.

Oficir me je ponovo čudno pogledao i mahnuo rukom

prema niskom poljskom krevetu duž jednog zida; mogla sam
samo razaznati nekakav dugačak svežanj na njemu. Prišavši
bliže, videla sam da je to Marko, uvijen od glave do stopala u
razne komade pohabane odeće, da bi se zaštitio od hladnoće.
Spavao je dubokim snom, ili se bar meni tako činilo, i nije se
pomerio kad sam izgovorila njegovo ime. Nagnula sam se
prema njemu i prodrmala ga za rame, najpre blago, a onda
grublje.

- On se neće probuditi - rekao je Dioskorid. - U komi je.

- Oh, bogovi... - povikala sam. - Šta se desilo?

- Samo vino - rekao je on, tužno odmahujući glavom. -

Popio je suviše mnogo na prazan stomak... Sve će biti u redu -
dodao je, uspravljajući se pored kreveta, nakon što je pregledao
Marka. - Gospođo, moramo ga naprosto pustiti da se ispava.
Nikakva šteta nije počinjena... to ga je verovatno i održalo u
životu. Grožđe ima u sebi izvesnu hranljivost, na kraju krajeva.

- Da, gospođo - umešao se oficir, želeći i sam da

doprinese objašnjenju; Marka su njegovi ljudi oduvek voleli. -
On se stideo svog poraza... i bio strašno ojađen zbog svojih
velikih gubitaka... a posle nije hteo da jede kad njegovi ljudi
nisu dobijali nikakva sledovanja... Oh, gospođo, vi ste mu tako
potrebni...

I bila je to istina, tužna istina. Za ljude koji su umirali

nisam mogla da učinim ništa, ali oni koji su još imali nešto
snage uspeli su da prežive kad smo ih nahranili i pružili im
pristojno utočište. Dioskorid je sa svojim lekarima obišao sve
vojnike, i mnogi su bili izlečeni i spašeni. Čim su se malo
oporavili, vratili smo ih brodovima natrag u Aleksandriju.

Marko se takođe dobro oporavio, čak i od svoje duševne

utučenosti. Čekala sam dugo, nekih dvanaestak sati, dok se nije
probudio, poslujući oko mangala za kuvanje, kao neka brižna
majka. Kad je bio spreman za to, nahranila sam ga jakom
goveđom čorbom, a kasnije i ovsenom kašom, koju sam
zasladila medom. Rekao je da je to najbolja hrana koju je ikada
okusio.

A kad se spustila noć ležao je u mome naručju, na

mahove voleći me, na mahove suviše umoran za to, dok mu
duh nije ojačao. Nisam mu uputila nijednu reč prekora, nego
sam zajedno s njim plakala za onima koji su pali.

- Sada ćeš se vratiti kući - rekla sam. - Kući sa mnom, u

Aleksandriju. Zaboravimo svet za neko vreme. On će i dalje
biti tu. A dobio si još jednog sina...

Za jednu kratku sekundu on je izgledao zapanjen; mislim

da je zaista zaboravio da sam bila u drugom stanju kad je pošao
u rat! Jadni Marko, i on umalo što nije poludeo. Zaklela sam se
tiho u sebi da se takav poraz nikada više neće desiti, pa makar
morala silom da mu nametnem svoju volju.

Jer svi muškarci su nagli u nekim stvarima; a ja sam

poznavala dvojicu najboljih na čitavom svetu.
 19
IZGLEDA ČUDNO ZABELEŽITI da je posle teškog
poraza sa Parćanima održan Trijumf, doduše ne odmah, već
otprilike dve godine kasnije.

U međuvremenu, tokom svih tih dana i meseci, ja sam

suptilno ali uporno podsticala Marka na konfrontaciju sa
istinskim neprijateljem, Oktavijanom. Činilo se, međutim, da je
on još uvek više voleo da skrene s glavnog druma i usput mlati
šakale, nego da produži pravo do kraja i pobodi lava koji je
čekao. Vojevao je tri mala rata i pobedio - sa Indijom,
Jermenijom i Sirijom. Svaka od tih zemalja mogla se potčiniti
politikom i pregovorima, bez ikakvog prolivanja krvi; ali
možda je ratovanje bliže mentalitetu muškaraca, koji vole
zveket oružja; ne znam šta da kažem.

Ipak, mnogo je bilo osvojeno, ili ponovo osvojeno;

intimno u sebi, ja sam smatrala da ovo drugo nikada nije ni
trebalo da bude izgubljeno. No svejedno, činjenica je da smo za
toliko postali bogatiji, i ja sam već isplanirala kako da se
osvojene oblasti raspodele; Marko se zadovoljavao slavom. Na
kraju sam ga nagovorila da održi Trijumf ovde, u Aleksandriji;
bilo je to uopšte prvi put da se jedan rimski Trijumf proslavljao
van Rima. Čineći to, nadala sam se da ću pokazati svetu da je
Aleksandrija istinski takmac Rimu, i da ću istovremeno
podbosti Oktavijana.

Bio je to lep spektakl, jer su ga naši glumci vešto

izrežirali, a po mome mišljenju i bolji od svih koji su do tada
viđeni. Ratni plen, to jest zarobljenici, koračali su u povorci, ali
nijedan nije nosio lance, zlatne ili bilo kakve druge, jer sam to
zabranila. Naša tri zarobljena kralja spremno su se pokorila,
zaklinjući se na vazalsku vernost vladarima Egipta; za uzvrat,
bila im je obećana zaštita i pomoć kad im ustreba. Bio je to
ugodan kraj rata i dobra nagodba za sve, a za kralja Midije čak
i nešto više; naime, on nije imao muškog naslednika, i njegova
jedina kći, Jotapa, postala je verenica malog Aleksa. Na taj
način naš sin će dobili jedno već gotovo kraljevstvo za sebe
lično, i suprugu još uvek mladu kao i on kad otpočnu bračni
život. Nije bilo životinja u kavezima, niti pogubljenja na kraju;
one životinje koje su išle u povorci bile su izvežbane da izvode
čudesne veštine, i kasnije su ustupljene cirkusima, a puno
pomilovanje dato je svim zarobljenicima, čak i najgorima.
Vino nije teklo, mojim ulicama, ali sve krčme besplatno su
delile piće tog dana, a aščinice besplatno davale hranu.

Posle Trijumfa desila se još jedna svetkovina, i to od

mnogo veće važnosti, po mome mišljenju. Na prostranom
igralištu Gimnazijuma podigli smo jednu veliku platformu,
obloženu kovanim srebrom, a na nju je bilo stavljeno šest
zlatnih prestola; pod kosim zracima kasnog popodnevnog
sunca čitav taj prizor blistao je kao neki velelepni veliki
dragulj. Imala sam izvesne sumnje da li bi bilo pametno
uključiti i jednog dvogodišnjaka, mog malog Ptolemeja
Filadelfa Antonija, ali, naravno, on je morao da bude prisutan;
u svakom slučaju, isplanirala sam stvar tako da nastupi tek u
završnoj fazi ceremonije.

Marko je bio taj koji je doneo odluku o tome kakve ćemo

kostime nositi; on je i inače voleo da se kinđuri. Do sada su
ljudi već bili navikli da ga smatraju za Dioniza. i zato nije
predstavljalo nikakvo iznenađenje kad se pojavio tako
prerušen; ja sam sela na presto pored njegovog, odevena u
Venerinu haljinu boje puti; nosila sam kraljevsku krunu i
drevni faraonski kolut koji mi je žuljao mišicu. Cezarion se
pojavio u ratnoj odeći svog oca; bio je već dovoljno visok pa
mu je dobro pristajala, mada je i po svemu drugom naličio na
Julija kao jaje jajetu; dah mi je zastao kad sam ga ugledala, a
klicanje gomile bilo je urnebesno. Kleknuo je ispred nas, a
Marko me je proglasio suverenom Egipta i vladarem nad svim
teritorijama koje mi je podario u Antiohiji. Zatim je proglasio
Cezariona mojim suvladarem i dao mu titulu »Kralj kraljeva«,
krunišući ga jednom kopijom moje dijademe i dajući mu zlatno
žezlo. Cezarion je seo na mali presto pored mog,
dostojanstveno i ozbiljnog oka, ali videla sam ga kako se
osvrnuo oko sebe i prošaptao: »Antila je tamo... u pivom redu«.
Dečak Antila, rumen od vina, baš kao i njegov otac ispred
njega, osmehnuo se i bacio jedan venac od cveća; pao je ispred
Cezarionovih nogu; ovaj se sagnuo da ga podigne i da sakrije
svoje sopstveno rumenilo. Narod koji je sedeo bliže nasmejao
se i aplaudirao ovoj maloj nemoj igri; čitava Aleksandrija
viđala je tu dvojicu prijatelja kako idu ulicama ruku pod ruku.
A Grci, naravno, vole te dečačke romanse.

Mali Aleksandar Helios, naš Alekso, bio je sledeći koji je

stupio u naše prisustvo. Izgledao je preplašen, ali pun važnosti;
nikakvo čudo, jer tog dana trebalo je da se proslavi i njegovo
venčanje! Imao je šest godina, a njegova nevesta pet, ali takav
je bio kraljevski običaj ovde u Egiptu, a dvoje dece već se
sprijateljilo, što je predstavljalo srećnu okolnost. Koračali su
držeći se za ruke, i izgledali su veoma dostojanstveno; širom
čitavog Gimnazijama moglo se ćuti nežno, gugutavo
mrmorenje, i zaista, bio je to očaravajući prizor. Bili su
odeveni u kostime iz midijskih krajeva: devojčica je imala veo
do očiju, a oči su joj bile obojene; Alekso je nosio visok, krut
turban sa tijarom na vrhu. talasav ogrtač i pantalone, vrećaste i
prikupljene na člancima, u persijskom stilu. Marko je zvanično
obznanio da je brak sklopljen, a visoki sveštenici Egipta i
Miđije promrmljali su ritualne reči nad njima. Međutim, kad je
došao trenutak da mladenci ponove svoje zavete, maloj Jotapi
se odjednom jezik zavezao, jer se uplašila od nepoznatih
egipatskih reči; Alekso, obavivši svoje ruke oko nje i šapćući
joj u uho, najzad ju je naveo da progovori, a on lično
izrecitovao je svoje reči brzo i veoma glasno, izmamivši aplauz
pomešan sa nešto malo smeha. Marko se takođe smejao, ali ja
nisam, jer sam videla Aleksovo lice, olujno preteće. Mali par je
stajao dok je Marko objavljivao da će Alekso imati združene
prestole Midije, Jermenije i Parte. Pri pomenu ove poslednje ja
sam u čudu huknula, jer Parta je još uvek bila neosvojena; u
stvari, Alekso neće imati ni Midiju sve dok njegov tast, kralj,
ne umre! Međutim, Marko je oduvek bio suviše nehajan kad se
radilo o takvim sitnicama, a u svakom slučaju njegov govor
lepo je odjeknuo kod gomile.

Alekso je seo na svoj presto, sa Jotapom podno svojih

nogu, a njegova sestra-bliznakinja, Kleopatra Selena, došla je
sama, odevena kao boginja Meseca po kojoj je i dobila ime. Ira
i ja smo načinile njezin kostim, od najfinijeg egipatskog
pamuka, a nosila je i krunu načinjenu od majušnih srebrnih
zvezda; Selena je bila ljupko dete, visoka za svoje godine i
vitka kao šumska nimfa. Bila je svetle puti, kao ja, ali kosa joj
je već počela da tamni i pomalo se kovrdžala, poput kose
njenog oca. Pa, mislila sam, kudrava kosa je u modi u Rimu;
tamo će ona biti popularna kad ga jednom osvojimo. Njoj je
Marko dao Kirenajku, Libiju i one male zemlje na afričkoj
obali koje je osvojio, nazvavši je kraljicom i prateći je do
njenog prestola kao da je ona već odrasla dama; videla sam da
joj se to dopalo. Ona je oduvek bila mezimica svog oca.

Sada smo bili spremni za moju bebu, Ptolemeja Filadelfa

Antonija; izgovorila sam kratku molitvu, za svaki slučaj; nikad
se ne zna šta će jedno tako malo dete da učini. Već je mogao da
korača, ali Ira ga je ovom prilikom donela i dala u naručje
njegovom ocu. Marko ga je bacio u vazduh, što je navelo bebu
da zaguče od ushićenja, i držao ga iznad svoje glave da bi
gomila mogla da ga vidi. - Ovo je naš novi Ptolemej, najmlađi
u svojoj dinastiji! - povikao je glasno. - Ja mu ovoga dana
dajem zemlje Fenikiju, severnu Siriju i Kilikiju. Kladim se da
je on najmanji kralj na svetu... šta kažete vi?

Začuo se glasan smeh i novi poklici, a jedan glas povikao

je sa mesta gde su Feničani stajali: - Neka dugo živi kralj
Fenikije!

Videla sam da je dete bilo zbunjeno bukom i mnoštvom

lica okrenutih prema njemu; počelo je da se koprca u rukama
svog oca, želeći da siđe na tle. Marko to nije shvatio i nastavio
je da ga baca iznad svoje glave; bila je to igra koju je mališan,
inače, voleo. Dobacila sam Marku sniženim glasom: - Spusti
ga dole... on bi hteo da hoda...

Mališan zaista nije izgledao veći od miša, i pomisao na

moju malu braću sevnula mi je kroz glavu; zaklela sam se sebi
da niko nikada neće ovog Ptolemeja nazvati nadimkom »Miš«.
- Dođi, Tonio... - pozvala sam ga; bilo je to prvi put da sam ga
tako oslovila. Sav je sinuo, ponavljajući taj nadimak, koji mu je
i kasnije ostao.

Mali Tonio je imao na sebi makedonsku odeću - čizme i

ogrtač i malu okruglu kapu opervaženu dijademom. Izgledao je
krivonog ispod svoje kratke tunike; to me je ispunilo
očajanjem, ali onda sam se dosetila u čemu je stvar: on je imao
troje pelena obmotanih između nogu! Bio je prilično napredan
za svoje životno doba, a i njegovo vaspitanje se odvijalo dobro;
ipak, čovek nikada ne može da isključi slučajnosti. Dogegao se
do mene i naslonio svoje male laktove na moje krilo, gledajući
naviše prema meni i čekajući poljubac. Podigla sam ga i privila
uz sebe; još uvek je mirisao na mleko, kao što je to već slučaj
sa decom, sveže i slatko. - Sada moraš da sedneš na tvoj
sopstveni mali presto, moj kralju - šapnula sam. Kad sam ga
spustila na tle, osetila sam da mi je ruka mokra, uprkos
trostrukim debelim pelenama; osmehnula sam se sebi dok ga je
Marko vodio do njegovog mesta i pomogao mu da sedne.

Bilo je to dugo popodne za svu decu; morali smo da

sedimo, kako je to običaj zahtevao, sve dok se gomila nije
proredila, a malo i posle toga; naime, Marko je naručio
bronzane kipove naše dece, u kostimima, i vajar je pravio svoje
prve skice. Za to vreme Marko je bio zauzet pisanjem izveštaja
o čitavom tom popodnevu i njegovim događajima, kojeg je
nameravao da pošalje u Rim, zajedno sa izveštajem o svojim
pobedama. U zasebnom pismu naložio je svojim zastupnicima
u Rimu da isposluju formalnu ratifikaciju promena koje je on
izvršio u raspodeli prestola svojih dominiona.

Nekoliko nedelja kasnije, kad su vesti iz Rima stigle do

nas, saznali smo da je čitava Italija bila začuđena tim istočnim
zbivanjima, i da su se u zvaničnim krugovima čuli mnogi
glasovi neodobravanja; Rim ima naziv republike, gde sva
pitanja državne politike moraju da prođu kroz beskrajne
koridore mnenja. Ali to su, na kraju krajeva, bili Markovi
dominioni, neki dodeljeni odlukom Senata ili sporazumom, a
neki osvojeni silom oružja. Što se tiče mene, ja sam se držala
podalje od svega toga; nisam bila čak ni posvećena u njegove
odluke. Mada sam, razume se, bila okrivljavana za sve, kao i
obično.

Markovi zastupnici u Rimu odlučili su, sasvim mudro, da

ne obelodane te dokumente; međutim, Oktavijan je insistirao i,
po proteku izvesnog vremena i velikog natezanja za i protiv,
oni su bili naglas pročitani u Forumu.
 Odmah su počele da kruže razne priče u kojima je Marko
figurirao kao neka vrsta orijentalskog sultana, koji u
Aleksandriji živi životom sladostrasnog degenerika. Govorilo
se da je stalno pijan, što nije bilo tačno, jer je imao jaku glavu.

Mene nisu mogli optužiti zbog takvih stvari, jer sam pila
malo vina; ali pronosila se priča da sam imala magičnu moć da
sačuvam trezno držanje; govorilo se da sam posedovala jedan
prsten od ametista koji je sprečavao da vinska isparenja stignu
do moje glave.

U svakom slučaju, rat nije bio daleko, rat sa

Oktavijanom, odlučujući rat. Marko je nerado mislio na
konfrontaciju s njim, ali svi njegovi postupci izazivali su
Oktavijana do jedne mere koja zaista mora da je bila
nepodnošljiva za tog autokratskog tiranina. Pre svega, Marko je
prekinuo sve veze sa svojom rimljanskom ženom, Oktavijom;
nije odgovarao na njena pisma, nego ih je čak vraćao
neotvorena. Čin otvorenog razvoda braka bio bi milostiviji, jer
ovako jadna žena nije znala na čemu je; podnosila je
dostojanstveno njegove uvrede, i zaista sam bila puna
saosećanja prema njoj. Ali Marku je oduvek bilo teško da
donese jasnu odluku u ma čemu; naprosto nije bio stvoren za
tako nešto. Čak i kad je priželjkivao da otpusti nekog
neposlušnog ili mrzovoljnog člana posluge, morao je sebe
dovesti do nerazumnog besa pre no što bi mogao to da učini,
potresajući se više nego i samo stvorenje koje je bilo uzrok
scene. Mesecima sam ga posmatrala dok se, mozgajući o
Oktaviji, žalio na njene zamorne domaćičke manire, njenu
pokornost, njenu brižnost; na pamet mu nije padalo da bi kod
neke druge to sve proglasio za vrlinu.

Na kraju, dugo napaćena žena krenula je k njemu, tražeći

da se sastanu u Atini, ili bilo gde u Grčkoj gde se njemu
dopadne; napomenula je i to da donosi sa sobom, kao pratnju,
poklon od nekoliko hiljada ljudi i konja. On je vratio glasnika
sa porukom da Oktavija treba da se vrati kući i posveti svome
predivu! Bila sam zaprepašćena, i rekla sam mu to. - Mogla bih
da te ubijem, moj dragi prijatelju! - vikala sam.

On je leškario na jastucima mog divana, kao što je već

bila njegova navika u popodnevnim časovima, pomalo
pijuckajući i mezeći da bi dobio bolji apetit za dugu noćnu
gozbu. Odloživši pehar sa vinom, lenjo je posegnuo za
grozdom slatkog grožđa i, držeći ga, počeo da ubacuje jedno po
jedno zrno u usta. Pogledao me je postrance, dok su mu se usne
izvijale u smešak. - Da li bi i ti htela koje zrno, dušo? - upitao
je otegnutim glasom.

Kroz glavu mi je sevnula pomisao na one četiri godine

tokom kojih me je napustio; bila sam strpljiva, i umela sam da
praštam, u ime političke mudrosti. Ili možda zbog ropske
potčinjenosti? Gubila sam, osećajući kako mi lice postaje
tvrdo. Onda sam se nasmejala, mada na silu, i ovlaš ga
poljubila.

- Ti si voljen, mili moj... i to dobro znaš. Tvoje sadašnje

žene te obožavaju. - Ponovo sam ga poljubila. - Sav si lepljiv
od grožđa - rekla sam, mršteći se pomalo. A onda, ustajući,
dobacila sam preko ramena: - Ali, zaista... ti se moraš odlučiti
za jednu od nas.

- Ja sam se odlučio, dušo - uzvratio je on mirno. - Zar

nisam ovde, s tobom?

- To će morati da bude ozakonjeno - rekla sam. - Pre ili

kasnije, ti se moraš razvesti od nje.
 - U ovom trenutku - rekao je Marko, ustajući sa divana i
protežući se - u ovom trenutku mene više brine njen brat...

Razmišljala sam o onome šta je rekao. Trijumvirat će se

uskoro raspasti; izgledalo je vrlo verovatno da će Oktavijan
posle toga povući svoj potez; u svakom slučaju, ja sam
računala s tim. U stvari, Oktavijan je već napao Marka
divljačnim rečima i teškim pretnjama na javnoj sednici Senata,
pokušavajući da izazove opšte neraspoloženje prema njemu.
Pogana pisma, suviše skaredna da bi se mogla citirati, bila su
razmenjena između njih dvojice; uostalom, šta čovek može i da
očekuje - kad su u pitanju Rimljani?

U jednom od kasnijih pisama, Marko je rekao da

Oktavijan nije vratio neke brodove koje mu je on pozajmio za
borbu protiv Seksta Pompeja, i da nije podelio s njim plen iz te
bitke. Povrh svega, Oktavijan je svu slobodnu zemlju
porazdelio svojim sopstvenim vojnicima, ne ostavivši ni parče
za Markove ljude. - A vojnici se neće boriti ako nisu
nagrađeni! - Govoreći to, Marko je digao pogled s pisma, sav
usplamteo od ljutine.

- Smiri se, mili moj - stišavala sam ga. - Izostavio si

jednu važnu stvar. - Nagnula sam se prema njemu, milujući mu
obraz dok sam objašnjavala. Lepid, treći član Trijumvirata,
povukao se sa svog položaja tokom prethodne godine;
Oktavijan je prigrabio sva njegova od države zakupljena dobra
i ne pomišljajući na neku deobu.

- To je tačno! - povikao je Marko iskolačenih očiju i

crven u licu.

- A sada, prijatelju, - rekla sam - ublaži malo tvoju

poruku... ne priliči državnicima da se ponašaju kao dva
razbesnela mačka...

- Ha! - povikao je Marko. - Nisam ti pokazao pismo u

kome mi taj mali razvratnik prebacuje da nemoralno živim s
tobom.

Osetila sam kako mi krv navire u obraze, ali sam se

obuzdala i rekla svilastim glasom: - Možda bi trebalo da mi ga
pokažeš...

- Uništio sam ga - odgovorio je on blago. - Bilo je

ogavno.

Bogovi, pomislila sam, šta li je to rekao kad je uspeo da

izazove gađenje jednog Rimljanina!

- Ali, pokazaću ti moj odgovor - rekao je Marko. - Jer on

je ovde... na ovoj prvoj strani. - I pružio mi je tu stranu, da bih
mogla da vidim.

Odgovor je glasio: »Kakva je to optužba? Nema ničeg

sramnog u mojim odnosima sa kraljicom Egipta. Ona je već
godinama moja žena, imamo troje kraljevske dece, a i Cezarov
naslednik je na našem staranju...«

Osetila sam kako mi se grlo steže; privila sam Markovu

glavu na svoje grudi, ljuljuškajući je; suze, tako retke kod
mene, navrle su mi na oči.

- Mili moj Marko - prošaptala sam. - Mnogo te volim...

I nisam više ništa rekla o razvodu... tada.

 20
OKTAVIJANOV ODGOVOR STIGAO JE BRZO, kao
da je izbačen iz parćanske strele; gotovo se mogao opipati
otrov na njenom vrhu. Odgovorio je da će podeliti plen iz rata
sa Pompejom čim mu Marko da udeo u Jermeniji i Egiptu.
Udeo u Egiptu! - To nije tvoje, pa da možeš da deliš! - vikala
sam podbodena odmah do jarosnog gneva. - Moja zemlja je
nezavisna od Rima... Neka nas Rim malo bolje pogleda... i
pripazi se! - Bila sam van sebe; da su moji brodovi ležali
spremni na sidrištu, ja bih bez sumnje tog istog časa otplovila
da zametnem bitku.

Sada je bio Markov red da teši mene. - Smiri se, dušo -

rekao je. - Ta rečenica je bila ubačena sa svrhom da tebe gurne
na prenagljenu akciju - ništa drugo. Jer Oktavijan dobro zna da
niko nema pravo da poklanja Egipat... - Nastavio je da čita. -
Ostalo nije važno - rekao je, pocepavši nadvoje poruku i
bacajući je na užareni ćumur mangala. Ali videla sam kako mu
se nozdrve šire, kao u pastuva, njušeći krv, i mada sam se i
dalje ponašala blago i ženstveno, moje srce je potajno likovalo.
Na neki način, Oktavijan je prekardašio, i Marko je sada bio
spreman da obznani našu stvar.

Jednom pokrenut, on nije gubio vreme; razaslao je

glasnike na sve strane da prikupe njegove bojne snage. - I ti se
- rekao mi je - moraš pripremiti za rat. Tvoji brodovi moraju da
budu pregledani, i sve potrebne opravke izvršene... a i tvoji
sopstveni ljudi moraju da se okupe.

Uzdržala sam se od odgovora da su sve moje pripreme

već odavno bile izvršene, i da su moje trupe svakog dana vršile
obuku; štaviše, među mojim brodovima nije postojao nijedan
koji bi se mogao oceniti kao nesposoban za plovidbu.
Međutim, poslali smo odgovarajuće poruke u sve one zemlje
koje su sada bile u posedu moje dece i mene. Po Markovom
naređenju, svi su oni pozvani da se okupe u Efesu, gradu za
koji je on ocenio da predstavlja odličan strategijski položaj.
Početkom zime i mi smo stigli tamo, gde su nam se pridružili
naši mnogobrojni saveznici; srce mi je bilo prepuno.

Efes se nalazi ne baš daleko prema jugu od Smirne; iz

njega se pruža vidik prema cvetnom ostrvu Samos. Preko mora
on gleda pravo prema Atini; smatrala sam to za dobar
predznak.

Uopšte, čitava atmosfera tog grada odisala je dobrim

predznacima za nas, ili bar za mene i moje najbliže. Efes je od
drevnih vremena bio posvećen mom sopstvenom božanstvu,
koje ovde zovu Dijana; jedan velelepan hram podignut u čast
boginje nalazi se u njegovom centru - beli mermer, čempresi i
kedrovinu, sa raskošnim svetlucanjem zlata na sve strane. U
hramu je smeštena čuvena statua, Dijana sa mnogo dojki; kip je
urađen u staroj tradiciji i trebalo je da bude obožavan, ali u
modernijim vremenima postao je turistička atrakcija, gde su
ljudi dolazili da se smeškaju, zaboravljajući simbolizam.
Uvređene sveštenice sada drže boginju pokrivenu, kao da je
posredi neka skarednost; onaj ko je želeo da je vidi otkrivenu
morao je da plati dva obola. Ja sam platila, dabome, jer sam
odavno osećala radoznalost, ali prizor koji mi se ukazao
razočarao me je: grubo uobličena stvar u arhaičnom maniru,
bez lepote. Bila sam srećna što smo decu ostavili kod kuće;
neupućenom oku, ova gruba tvorevina, nastrana i beživotna,
mogla bi se učiniti kao neukusna erotika. U tom istom hramu,
međutim, bio je i jedan lep, sugestivan portret mog velikog
pretka Aleksandra, koji je pokrivao suprotni zid. Boje su
izbledele od vremena, ali lice je bilo ono isto lice iz groba pod
Palatom, lice koje sam tako dobro znala. Dah mi se presekao i
uzviknula sam tiho: - To je Aleksandar baš kao u životu! - Čula
sam kako se Marko, pored mene, nasmejao. Rekao je: - Kako
možeš to da znaš, mala boginjo... zar si živela u njegovo doba?
- Prisetila sam se da ga nikada nisam odvela niz podzemne
stepenice da zajedno sa mnom zuri u ono lice; upitala sam se
zašto nisam to učinila, ali nisam rekla ništa.

Taj drevni sveti grad ubrzo je postao najveći vojni i

pomorski centar na svetu. Ja sam dovela sa sobom iz Egipta
dve stotine ratnih brodova sa kompletnim posadama i
mnoštvom mornara, vojnika, zanatlija i robova. Iz Sirije,
Jermenije i Ponta svakodnevno su stizali brodovi sa novim
zalihama, a Markovi sopstveni brodovi, kojih je takođe bilo na
stotine, brzo su se okupljali kod ušća reke. Danju i noću
drumovi su grmeli od koraka naoružanih ljudi a bregovi su
vraćali odjeke kopita koja su odzvanjala o kamenje, dok su
vladari Istoka marširali sa svojim armijama na sabirna mesta.
Svakog dana Marko im je držao govore sa svrhom da ih
objedini, objašnjavajući im u čemu je misija Cezariona,
istinskog naslednika velikog Julija. Likovali smo pri tome, jer
je izgledalo da Oktavijan nije nigde popularan, ali jednom
prilikom Marko mi se okrenuo ljutito i rekao: - Bili smo budale
što nismo poveli Cezariona! - Obuzdala sam se da ne planem, i
mirno sam odgovorila da nikada ne bih rizikovala dečakov
život u ratu. To je već odavno bilo predmet stalnog sporenja
među nama, ali ja sam bila ubeđena da sam u pravu. Ako bi
Cezarion umro, mi ne bismo imali pravi motiv; Rim nikada ne
bi prihvatio vladavinu jedne žene, ma kako trijumfalna ona
bila, niti jednog običnog republikanskog Rimljanina, ma koliko
on bio omiljen... Cezarion je bio naš motiv, i budući kralj
Rima.
 Armije koje su svakodnevno pristizale bile su sastavljene
od gotovo svih naroda na svetu. Bilo je devetnaest rimskih
legija; trupe Gala i Germana; kontingenti Mavara, Egipćana,
Sudanaca, Arapa i beduinskih ratnika; divlji plemenici iz
Midije; odvažni Jermenjani; crni ljudi sa kolutovima u
nosevima i golemim pločicama u usnama, koji su nosili
strahovito velika koplja: divlji brđanski borci iz zemalja oko
Crnog mora; Sirijci, Grci, pa čak i nešto Jevreja, mada se ti
ljudi retko kada bore za druge; mora da im je Herod rekao da je
Cezarion njihov dugo očekivani Mesija.

Ulice Efesa bile su zakrčene; ljudima u svim vrstama

odeće, koji su nosili sve moguće vrste oružja i govorili stotinu
jezika; čak ni ja nisam mogla da shvatim značenje svih tih
načina govora! Stvarno mislim da se nikada nije toliko mnogo
sveta iz najudaljenijih zemalja okupilo na istom mestu u isto
vreme - i to sve radi mog i Cezarovog sina! Povremeno sam se
pitala da li je dobijao moja razdragana pisma, i da li mu je
uopšte bilo stalo do svega toga šta se dešavalo. Jer, koliko sam
ja znala, on se možda zadovoljavao time da piše poeme svom
draganu, Antili, ili da diskutuje o filozofiji sa aleksandrijskom
mladeži. Kad god bih pomislila na to postajala sam
nespokojna; u poslednje vreme pred moj polazak nisam ga
viđala da upražnjava telesne vežbe, pa čak ni da odlazi u Arenu
za sportske igre ili u lov; jedino je šetao gore-dole travnatim
stazama parka, žudno slušajući ponekog kukavnog eklektika ili
kvarnog stoika. - Nemoj da pridaješ tome nikakvu važnost,
draga moja devojko - govorio je Marko bezbrižno. - To je faza
kroz koju svi dečaci prolaze... on će je već prevladati.

Što se tiče mene lično, često sam mislila na davno

prohujale dane, kada sam ležala, kao još mlada devojka, u
Cezarovom naručju. I tada sam bila kraljica, ali ipak samo
kraljica jedne zemlje na koju je Rim u svako doba mogao da
istakne pravo svojine, što bi se sigurno i desilo da nije bilo
Julijeve snažne i nežne zaštite. Sada sam vladala nad
dominionima prostranijim od svega šta je bilo koji od velikih
faraona prošlosti posedovao! Čitav Efes pozdravljao me je kao
kraljicu sveta, a moji vazalni kraljevi svakog dana davali su mi
iskaze svoje podaničke vernosti; noću sam često sanjala o tome
kako delim pravdu na Kapitolu. Naravno, nisam se usuđivala
da te moje snove ispričam Marku.

U proleće, nekih četiri stotine rimskih senatora stiglo je u

Markov štab. Ti ljudi su rekli da je Oktavijan, nakon što je
optužio Marka u Senatu, obznanio, pod pretnjom smrtne kazne,
da svi oni koji su na strani njegovog neprijatelja moraju da
napuste Rim; eto zašto su oni došli ovamo. Po njima, čak ni
senatori koji su ostali u Rimu - a bilo ih je možda sedam stotina
- nisu bili za Oktavijanovu stvar, ali se nisu otvoreno izjasnili,
zato što rat nije bio objavljen. - Biće i mnogo drugih, ne brinite
- rekao je Publije Kandid. Bio je to čovek koga sam poznavala
iz slavnih Julijevih dana, jedan od najpoštovanijih ljudi Rima;
čitali smo zajedno grčki. Kad sam ga podsetila na to, on mi je,
ovlaženih očiju, rekao: - Draga gospođo, moram vam priznati
da bih vas sada osramotio... ne umem više da sročim nijednu
rečenicu... - I tužno je odmahnuo glavom.

- Prijatelju moj, - odgovorila sam - mi ćemo još imati

mnogo grčkih popodneva... zaboravljeno znanje će vam se
vratiti.

Ali nisu svi ti ljudi iz Rima gledali na mene sa takvom

privrženošću. Medu njima je bio izvesni Ahenobarb, iz jedne
stare republikanske porodice, strogih usana kao sam Zevs, koji
je uvek kad bih govorila okretao od mene glavu, i nije
uvažavao moje preporuke. Kad sam čula da je savetovao
Marku da me vrati natrag u Aleksandriju, osetila sam se
pogođena u sam živac, i istinski uvređena. - Šta on zamišlja da
sam... nekakva domaćica? - praskala sam.

- Nisam ja to rekao - branio se Marko. - Moraš zatražiti

od tog čoveka lično da ti položi račun...

I tako, na strog ali doličan način, obuzdavši svoj gnev,

suočila sam se sa starini uglednikom u njegovom šatoru.

- Dragi gospodine, - rekla sam - ne mogu poverovati da

je vaša žaoka na moj račun učinjena sasvim ozbiljno. Većina
naših ratnih zaliha su moje, a i sav novac. Zar ne bi trebalo da
štitim ono što je moje?

- Bojno polje nije mesto za ženu - odgovorio je on

ledeno. - Trebalo bi da abdicirate u korist vašeg sina.

- Moj sin - rekla sam isto tako ledeno - nema još ni

šesnaest godina. Zar biste vi hteli da vas predvodi jedan
nedovršen mladić, samo zato što je muško? Ja sam postala
suveren u vreme kad ni sama nisam bila mnogo starija. Po
čemu bi, onda, moja moć rasuđivanja bila inferiornija od,
recimo, moći rasuđivanja jednog senatora. - Ako sam ga
pogodila u osetljivo mesto, on to nije ničim ispoljio, nego je
samo rekao: - Kleopatra, mora vam biti jasno da vaše prisustvo
ovde stvara neprilike vašem ljubavniku... - Moj ljubavnik!
Ugrizla sam se za jezik. On je nastavio. - To stvara pogrešan
dojam i ugroziće našu republikansku stvar.

Sada sam bila sva od leda. Uspravila sam se do moje

pune visine i pogledala ga pravo u oči; poput većine Rimljana,
on je bio niskog rasta. - Naša stvar nije republikanska. A moja
titula je »kraljica«. Zapamtite to.
 Međutim, on je posejao crno seme. Počela su gunđanja
među senatorima. Videla sam da je to zabrinjavalo Marka; on
nije bio stena od snage, a nikada nije lako naći se uklešten
između dve stranke. Nijedan čovek ne može da služi dva
gospodara, kaže stara izreka, mada je Marko igrao tu igru više
nego jedanput. Bila je to njegova jedina slabost, ne računajući
vino. Na kraju je došao k meni, sa izrazom pobeđenog čoveka,
i rekao, iskušavajući me: - Kleopatra, pitao sam se... da li
osećaš čežnju za tvojom decom? Možda bi trebalo da se vratiš
natrag na neko vreme... a sem toga Egipat je bez prave
vladavine...

- Marko, - rekla sam odlučno - moja zemlja je u dobrim

rukama. Zar misliš da bih je inače ostavila? Moja deca, da, ona
mi nedostaju. Ali ovo je rat za njih, u krajnjoj liniji, ja ne mogu
prepustiti njegovo vođenje grupi svojeglavih senatora koji
nikada nisu nosili štit.

On se osmehnuo, sa izrazom izvesne prepredenosti u

očima. - A ti, dušo... jesi li ti nosila štit?

- Ja imam hiljade štitova, i mačeva i kopalja koje sam

unajmila. Zar bi ti želeo da ih povučem?

- Ne, naravno da ne bih, mila moja - rekao je on blago. -

Jer oni su nam potrebni... a ti si meni potrebna... - I uzeo me je
u svoje naručje. Poljubila sam ga vatreno, i nisam rekla više
ništa.

Ali posle toga bila sam uznemirena, zato što mi je postalo

jasno da on može da bude pokoleban. A moje pretnje bile su
prazne, jer kakvu bih korist imala od toga da povučem svoje
trupe iz bitke? Bila je to, uistinu, moja bitka, a ne nešto što se
moglo srediti u našem krevetu. Morala sam ga nekako ubediti, i
to bez ikakvih smicalica, da mi je mesto tamo uz njega, kao i
bilo kom muškarcu.

Znala sam da postoji jedan Rimljanin koji mi je odan;

pozvala sam ga k sebi nasamo. - Publije Kandide - rekla sam -
ja vas smatram za mog prijatelja. Da li se varam?

- Gospođo, - odgovorio je on i poklonio se na svoj

aristokratski način, sa jednom rukom na srcu - gospođo, stojim
vam na raspolaganju, u svako doba.

- Čuli ste da neki ljudi govore protiv mene?

- Niko nije govorio protiv vas, kao kraljice ili kao majke
kraljeva... ali ima ih nekolicina, staromodnih, koji se
uzrujavaju od pomisli da njima rukovodi žena. A sem toga, ima
republikanaca koji nastoje da doprinesu pobedi svoje sopstvene
stvari. Mnogi Rimljani ne žele da vide monarhiju u Rimu.

- Znam... tako je bilo i u Cezarovo vreme. - Ali,

prijatelju, želeli oni ili ne, to dolazi. Ako ne sa mnom i mojima,
onda s nekim drugim. Grčke demokratije su funkcionisale zato
što su bile male i same sebi dovoljne. Ali Rim... Rim je sada
gospodar polovine sveta ili čak i više... njegova vlada je kao
gnezdo guja, od kojih svaka ujeda drugu...

- To je tačno - rekao je on polako. - Već dugo razmišljam

o tome. I podržavao sam Cezara dok je živeo.

Ispružila sam ruku i dodirnula senatorovu mišicu. -

Hoćete li podržati njegovog sina?

- Jednog neprokušanog dečaka...?

 - Sa najboljim Rimljaninom kao njegovim regentom... sa
Markom Antonijem.

- I sa najmudrijom kraljicom... - osmehnuo se on, blagim

osmehom punim razumevanja. - Da. Dajem mu moju
kletveničku prisegu kao Rimljanin.

- Ljubazni ste, prijatelju. Znala sam da ste pouzdani...

Hoćete li mi pomoći... sada? Stvar je strašno hitna.

- Svim svojim srcem, gospođo.

- Prenesite sve to Marku. Govorite odrešito... i otvoreno.

Branite kod njega moju stvar...

On se ponovo osmehnuo, ovoga puta pomalo iskrivljenih

usta. - Moja kraljice, čovek ne brani neku stvar otvoreno pred
vašim mužem. Tu se koristi strategija. - Izgledao je kao da se
duboko zamislio, a kad je progovorio reči su mu bile
odmerene. - Reći ću Marku kako sam zapazio da se vaši
Egipćani neće s pravim žarom boriti bez vašeg prisustva; u
izvesnom smislu to je tačno. I reći ću mu da nije pošteno da
uzima vaš novac, a da, istovremeno, ne uvažava vaše savete.
Isto tako, upitaću ga otvoreno koji od tih nekoliko stotina
senatora ispoljava veću mudrost od Kleopatre. »Uostalom,
mladiću moj«, reći ću, »mala kraljica je sve to naučila od
tebe!«. Kako vam ovo zvuči?

Pljesnula sam rukama, osmehujući se. - Savršeno...

naročito ovo poslednje! Tačno kako treba! To će srediti čitavu
stvar.

- Nadam se da hoće, gospođo. Pokušaću.

 I »strategija« je zaista uspela. Marko je došao k meni i
rekao da je o svemu promislio, a zatim me prosto zamolio da
ostanem. - Na kraju krajeva, dušo - zar si ti manje mudra nego
bilo koji od tih senatora? Jer činjenica je da si od mene učila
kako se vode državničke stvari.

Klimnula sam glavom i rekla: - Naravno da si u pravu,

mili moj. Ja sam imala mnoga preimućstva...
 21
»MENI JE JASNO« rekla sam - da ti mali potezi ne
mogu učiniti ništa da isprovociraju Oktavijana... Moraš se
razvesti od njegove sestre. To je jedim način.

- Tako ti kažeš. - Marko je sada ličio na neku veliku pticu

koja menja perje; činilo se da mu ništa ne pristaje: tunika mu je
neujednačeno padala preko ispupčenog trbuha, a nije bila ni
osobito čista. Izbegavao je berberina i pustio da mu kovrdžava
kosa izraste do potiljka, a vilica mu je bila nekako bezvoljno
opuštena. Dok sam ga gledala, zapazila sam nove bore na
njegovom licu, usađene duboko, a nos mu je izgledao kao da je
postao duži. Bio je to rezultat prekomernog jela i pića, kao i
stalnog dokoličenja; u očima mu je bio izraz mrzešljivog
nezadovoljstva, a ispod njih obesile su se purpurne kesice. Bila
sam zaprepašćena.

On je uzdahnuo, i nastavio teškim glasom: - Draga moja,

ti me stalno siliš na razvod... verovatno zato što je u ženinoj
prirodi da ne trpi suparnice. Ali sa svih drugih strana na mene
se vrši pritisak da postupim suprotno. Ne mogu ti reći koliko
me sve to zamara.

- Naravno, taj pritisak dolazi od stranke koja je za mir -

uzvratila sam oštro. - Šta oni uopšte ovde rade, usred ovih
priprema za rat? Jesi li razmišljao o tome koliko nas košta ovo
otezanje? Ljudi moraju da jedu, a moraju i da primaju platu -
bilo da se bore, ili ne. Ali oni su borci po naravi! Počeli su da
se svađaju međusobno... koliko još prošle nedelje došlo je do
jedne gužve u kojoj smo izgubili više od trideset ratnika.
Strahovit gubitak!
 On je napregnuto zurio u mene, kao da me nije video
dugo vremena. - Draga moja - rekao je - ne izgledaš dobro.
Mogu da ti vidim kosti - pravo kroz tvoju odeću! A i bleda si...

- Šta si očekivao? - povikala sam, kreštavim i poganim

glasom. - Kad tebi oslabe živci, ti jedeš i jedeš... i piješ!
Drukčije je sa mnom...

- Jadna devojko - rekao je on. - Primećuje se da počinješ

da stariš...

Nešto je puklo u meni tada, dok sam gledala u pedeset

četvorogodišnju olupinu koja je sedela preko puta mene.
Počela sam da se smejem i smejem i nisam se mogla zaustaviti,
a za to vreme suze su mi se slivale niz lice. Osetila sam, isto
tako, da mi srce bolno poskakuje u grudima, disanje mi je
postalo teško i isprekidano, a graške znoja oblile su mi čitavo
telo. On se tada brzo pridigao i uzeo me u naručje, vičući
posluzi da dovede Dioskorida; nisam mogla da govorim. Bilo
mi je žao što mu zadajem bol, ali osećala sam se potpuno
bespomoćna. Morali su me strpati u krevet, sa vrelim
kamenjem kod mojih stopala, i dati mi sredstvo za
uspavljivanje.

Kad sam se probudila, isceđenih emocija, Marko je još

uvek sedeo pored mene, gledajući me na neki melanholičan
način. Rekla sam. glasom koji je zvučao dalek i slab: - Ljubavi
moja, ne misli na to... zaboravi našu svađu. Postupi onako kako
misliš da je najbolje...

- Ne... učiniću to. Razvešću se. Ti si u pravu... suviše

dugo sam odlagao.

- Ne, ne - protestovala sam. - Osećala sam se slaba, to je

sve... sada mi je bolje. Ne smeš da prenagliš...

On se osmehnuo; nešto od starog Marka pokazalo se tada

na njemu, vedro i odvažno. - Draga moja, nemojmo sada da se
svađamo u suprotnom smislu. Ti si moja ljubav a ja sam
tvoja... mada se ponekad pokazujem pomalo neodlučan. -
Poljubio me je nežno, a zatim rekao, sa još širim osmehom: -
To je učinjeno, dok si ti spavala. Sada ne možemo više da se
povučemo. Poslao sam glasnika sa naredbom Oktaviji da
napusti moju kuću i da se smatra razvedenom.

Zurila sam zapanjeno u njega. - Zar se to tako čini? Tako

lako?

- Da - odgovorio je on. - To je rimljanski način.

- Ali... ako bi neka žena isto učinila?

- Oh, to ne bi bilo zakonito.

- Shvatam - rekla sam polako. - Ovo je, zaista, svet

muškaraca...

On se nasmejao. - Sa značajnim izuzetkom male kraljice

Egipta... - Onda je nastavio ozbiljnim glasom: - Isto tako, dok
si spavala, izdao sam naredbu da sve trupe i brodovi krenu
prema Atini. Tamo ćemo čekati Oktavijanov odgovor.

- Bio si vredan, zaista... - promrmljala sam, i ponovo

utonula u san.

Nisam mogla očekivati, razume se, da će Marko učiniti

bilo šta na pravolinijski način; tokom putovanja prema Atini
zaustavili smo se kod Samosa, radi jedne runde neobuzdanog
gošćenja i proslavljanja. Nije to bilo ni malo mudro, jer takvo
ponašanje izlaže čoveka raznim zlobnim ogovaranjima;
uostalom, šta smo mi to proslavljali? Ali nisam rekla ništa i sve
sam podnela sa velikim strpljenjem; bila sam još uvek slaba i
nisam se osećala kadra da podnesem novu svađu.

Kad smo najzad stigli do Atine, o Oktavijanovom

reagovanju i dalje nije bilo nikakvih vesti. Ali, jedan po jedan,
ovaj ili onaj senator počeli su da nas napuštaju i prebegavaju k
njemu. Pretpostavljam da se tako nešto i moralo očekivati,
posle tolikog našeg oklevanja.

Ipak, šteta je bila počinjena, i počele su da kruže razne

preuveličane glasine. Neki od tih ljudi, posvećeni u Markove
planove i supotpisnici njegovog testamenta, upoznali su
Oktavijana sa tim činjenicama. Saznavši da se testament nalazi
na čuvanju kod vestalskih devica, ovaj je odmarširao u njihov
hram u Rimu i uzaptio ga. Nije u njemu bilo ničeg nečasnog,
razume se, ali Oktavijan je digao veliku prašinu oko klauzule
kojom se nalagalo da Markovo telo, u slučaju da on umre
negde drugde, bude preneto u Aleksandriju i sahranjeno pored
mog.

Oktavijan je otišao tako daleko da javno izjavi kako sam

ja postigla dominaciju nad Markom zahvaljujući vradžbinama!
Zar je to tako čudno kad neki muškarac izrazi želju da večno
počiva pored svoje žene? Oh, dabome, on se nadao da će me
diskreditovati kod naroda, koji me je u Cezarovo vreme voleo.
Ko zna, možda je i uspeo u tome; neukog sveta ima svugde.

Čitav jedan mesec on je podsticao da se o meni i Marku

šire kojekakve otrcane priče. Onda je, pretpostavljam, zaključio
da je sazreo trenutak za rat. Međutim, nije objavio rat protiv
Marka, nego samo protiv mene.
 - Rim je u ratu! - pročitao je on i formalan proglas u
Forumu. - Rim je u ratu sa kraljicom Egipta...

Svojom naredbom Oktavijan je lišavao Marka svih

njegovih zvanja i vlasti - zato što je ovaj dozvolio da jedna
žena vlada umesto njega! Tvrdio je, dalje, da je Marko pio iz
moje ruke čarolijske napitke koji su ga lišili moći zdravog
rasuđivanja. Rekao je i to da generali protiv kojih će se Rim
boriti mogu lako da budu potučeni, zato što su to naprosto
evnusi i devojke za češljanje kose. Jedini evnusi na mom dvoru
bila je nekolicina bezubih stvorenja još iz vremena mog oca, a
devojke za češljanje kose bile su Ira i Karmijan, kraljevske
kćeri Egipta!
 22
ČEKALI SMO DA OKTAVIJAN krene u napad, ali do
toga nikako nije dolazilo. Često sam se pitala da li svi Rimljani
pate od te iste čudne bolesti, odugovlačenja, jer ni on ni Marko
nisu učinili nikakav pokret. Da ja nisam insistirala, naše trupe
uopšte ne bi ni vršile obuku. - Draga moja - stišavao me je
Marko - ti si ratobornija od bilo kog generala.

- Ja ne znam ništa o ratu - uzvraćala sam, ne bez izvesne

oštrine - ali moramo imati zdravog razuma. Lenstvovanju nema
mesta u armiji... i sve veštine moraju da budu usavršavane. -
Uvek sam se trudila da naše svađe svedem na minimum,
naročito kad bi drugi bili prisutni, ali to nije išlo lako, jer sam
iz dana u dan postajala sve nervoznija od nestrpljenja, dosade i
lenjstvovanja. Sem toga, nedostajala su mi moja deca. Nisam
se usuđivala da to kažem Marku; on bi jedva dočekao priliku
da me pošalje kući; pritisci na njega samo su se pojačali posle
objave rata.

Nakon prvog meseca iščekivanja, rekla sam da bi možda

trebalo da mi prvi napadnemo. - Oh, ne - odgovorio je Marko. -
Ti ne shvataš u čemu je naše preimućstvo. - I dao mi je
objašnjenje u tom smislu.

Bio je uveren da će naša flota (on ju je nazivao svojom)

uništiti neprijatelja pre no što ovaj uspe da se iskrca u Grčkoj;
verovao je da će Oktavijanove snage postati buntovne čak i pre
nego što se otisnu brodovima na more, jer će ratno stanje
porazno uticati na privredu u Italiji, dok će se u Grčkoj i
zemljama Istoka to jedva odraziti na cene namirnica. Sam
Egipat je mogao snabdeti dovoljnim količinama žita čitavu
armiju, dok će Italija uskoro početi da gladuje. - Sem toga,
draga moja, ti ćeš se uvek potruditi da naše trupe budu plaćene
- zaključio je on sa prepredenim osmehom - a Oktavljan više
ne zna kome da se obrati za zlato. U stvari, ja verujem da
uopšte neću ni morati da vodim bitku na kopnu. Slušaj, draga
moja, ja sam ostavio četiri legije u Kireni, četiri u Egiptu, tri u
Siriji - kao i niz manjih garnizona duž čitave obale. Naša
armija ovde sastoji se od nekih sto hiljada pešaka i dvanaest
hiljada konjanika; Oktavijan ne može da pokrene ni polovinu
od toga.

- Jesi li siguran? - upitala sam. - Moje uhode javile su mi

prošle nedelje da on ima osamdeset hiljada pešaka i dvanaest
hiljada konjanika...

- Pa, to nije ni važno; mi ih, u svakom slučaju, brojčano

nadmašujemo. Uostalom, lepe okrugle cifre nisu ni važne... -
On me je uvek tako otaljavao, što je samo povećalo moju
gorčinu. Ipak, i dalje sam ga mnogo volela.

Zima se približavala, pa smo se prebacili u zimsko

stanište u Patrasu. Ja nisam videla nikakvog smisla u tome, jer
je to, po mojoj logici, predstavljalo samo jednu skupu
ekskurziju, a novac se mogao utrošiti u korisnije svrhe; ali
rečeno mi je da vojske uvek odlaze na zimska staništa. Flota je
bila poslana u Ambracijski zaliv, nešto dalje prema severu; bila
je to jedna prostrana prirodna luka sa uskim ulazom - dobra
zaštita kako od oluje tako i od neprijateljskog napada.
Proučavala sam mapu tog kraja; jedna misao hladno mi je
ošinula srce. Okrenula sam se prema Marku. - Koliko je široko
ušće tog zaliva? - upitala sam.

- Dovoljno široko da propusti po jedan brod u isto vreme

- odgovorio je on. - U tome i jeste njegova krasota.
Oktavijanova flota ne može da prodre unutra.

- Ali, Marko, - povikala sam - ni naša flota ne može da

izađe napolje! Oni bi mogli da budu začepljeni tamo zauvek...
kao staro vino!

- Oh, besmislica - rekao je on, odmahujući rukom. - To

se nikada neće desiti. Oktavijanu tako nešto neće pasti na um...

- Oktavijan nije omiljen - prekinula sam ga. - Ali niko

nikada nije stavljao pod znak pitanja njegove vojničke
sposobnosti. Svoju strategiju on je naučio pored Cezarovog
kolena. Ti moraš povući flotu!

- Najdraža moja, - rekao je on blago - ti zbilja umeš da

iskušavaš čovekovo strpljenje. Idi... čitaj negde tvoje grčke
pisce...

Pretpostavljam da smo se tada posvađali; ne mogu tačno

da se setim. Dani su počeli da se slivaju jedan u drugi dok se
vreme otezalo. U svakom slučaju, mada me to nije učinilo ni
malo srećnom, pokazalo se da sam bila u pravu što se tiče
izvlačenja flote, i to na jedan način koji čak ni ja nisam
predvidela. Naišle su zimske oluje i učinile more nesigurnim za
plovidbu; zalihe naše flote počele su da ponestaju, pa su
gladovanje i bolesti pobile trećinu naših robova-veslača i
mornara: morali su da budu zamenjeni neuvežbanim ljudima,
pa čak i seljacima, putnicima namernicima i kriminalcima.
Povrh svega toga, od dugog ležanja na sidrištu drvna građa
počela je da trune a gvožđe da rđa. Moje uhode su me
izveštavale o velikom nezadovoljstvu na svim brodovima;
mornari su naviknuti na lišavanje, ali svi ljudi se srde zbog
odugovlačenja kome se ne može sagledati kraj.
 A te godine bilo je toliko odugovlačenja i čekanja da sam
već počela gubiti živce. Ni nama samima nije bilo udobno;
garnizon u Patrasu nije nikakva palata. Dodajte tome moju
zabrinutost zbog moje dece i moje zemlje, kao i zebnju zbog
Marka - stvar koja je tih dana uvek bila prisutna. On je pio
toliko mnogo da sam strahovala da će jednog dana pasti u
postelju od toga; izgledao je sve lošije, a i snaga ga je
napuštala; mada su ga obični vojnici i dalje obožavali, gubio je
poštovanje svojih oficira. Često bih iznenada uhvatila poglede
prezira ili sažaljenja, ili čula posprdan smeh. Nisam mogla da
kažnjavam te ljude; oni nisu bili pod mojom vlašću.

Zima je došla i prošla, a neprijatelj i dalje nije činio

nikakav pokret. - Marko, - rekla sam jednog dana kad se prvo
zelenilo pokazalo na brežuljcima - volela bih da vidim kako se
snašla naša flota tamo u zalivu. Zar ne bismo mogli da ih
posetimo? - On je neodređeno odmahivao glavom, ali tri ili
četiri dana kasnije otisnuli smo se na more, noseći sveže zalihe.

Dok smo se približavali mestu gde je flota bila

ukotvljena, spopadalo me je osećanje potištenosti; obala je bila
turobna i sura, nekoliko morskih ptica kružilo je iznad naših
glava, a pena je udarala o hridine, neutešno. Morali smo da
merimo dubinu svakih nekoliko metara, jer su dubine tamo
izdajničke; iz neposrednije blizine mogla sam da vidim gadne
reptile, od neke vrste koja mi je do tada bila nepoznata; Marko
mi je rekao da su bezopasni, ali njihove vilice bile su načičkane
oštrim zubima, kao u krokodila. Videla sam i mnoštvo zmija,
koje su gmizale po stenama; stresala sam se od jeze stojeći
pored ograde.

- Iznenađuješ me, mala boginjo - zadirkivao me je

Marko. - Te naočarke su Isidine svete životinje... evo
pogledaj... - I posegnuo je rukom kao da će uhvatiti jednu. -
Ova šarena bila bi zgodno mezimče.

- Oh, ne! - povikala sam. - Uostalom, to i nisu naočarke...

- Znači, ti znaš kako izgledaju naočarke? - upitao je on

smejući se. I ja sam se nasmejala, ali suzdržano. Odmahnula
sam glavom. - Nikada nisam nijednu videla... sem na mom
kraljevskom nakitu.

Plovili smo duž obale, birajući put između plićina; naša

lađa bila je mala i brza; pitala sam se kako golemi ratni brodovi
mogu to da učine. Kad smo najzad stigli do flote, videli smo da
su mornari revnosno prionuli na posao, opravljajući oštećenja
nastala tokom zime; trupovi brodova bili su svuda
potklobučeni, boja oljuštena, a znaci truljenja primećivali su se
na mnogim balvanima koje je voda zapljuskivala iz meseca u
mesec. Ljudi su izgledali dosta raspoloženi, ali videla sam da
njihovim nasmejanim ustima nedostaju zubi; nisu imali
nikakve sveže hrane, već samo tvrdi dvopek i sušeno žito. Bili
su i rđavo odeveni, jer je sve trebalo da im bude donošeno
preko kopna - kopna koje se našlo u surovom zagrljaju zime.
Pokušavala sam da na stvari gledam bodrim okom, znajući da
nam je sada najzad stiglo proleće, ali to je išlo teško; na sve
strane videli smo posledice tegoba, nezadovoljstva i
zapuštenosti. Marko, koji je izgledao čiliji nego nedeljama pre
toga, ispitivao je jednog čoveka koji je sedeo na obali i
opravljao pocepano jedro. Mornar je digao pogled sa svog
posla; lice mu je bilo izukrštano stotinama bora i smeđe kao
uštavljena koža, ali oči su mu imale boju jasnog plavetnila, kao
da su upile boju mora. - Aha, tako je, generale - govorio je. -
To se i moglo očekivati. Na svakom brodu ponešto se poa’ba i
dotraje, pa ma bio on čvrst k’o kamen. Ali mi se brinemo o
tome... to jest, oni od nas koji su preostali.
 - Znači li to da si izgubio mnogo prijatelja, dragi čoveče?
- upitala sam. Ako je bio iznenađen što ga oslovljava jedna
žena, nije to pokazao; mornari su otresiti ljudi. Odgovorio je
blago: - Pa, bilo ih je nekol’ko a neki i nisu bili naročito veliki
prijatelji. - Govoreći to, zakikotao se suvim, neveselim
smehom. - A ona družina tamo... - nastavio je, mahnuvši
glavom prema susednom brodu, na kome je grupa ljudi dokono
stajala pored ograde, mada su dvojica ili trojica provlačila
svoje pecaljke kroz vodu - ona družina tamo... svi oni samo
pecaju, reklo bi se. Ali, kol'ko ja vidim, niko ništa ne može da
u’vati. Nije ni čudo... oni uopšte i nisu mornari. - Provukao je
iglu kroz platno i naglim trzajem prekinuo debeli konac. - A
bilo je i nekol'ko tuča, neću da poričem. Gloženje zbog piva i
sličnih stvari. Uvek se dešava kad prilegnete... čak i drugari sa
istog broda, a kamoli oni... - I on otpljunu sa prezirom. - Hej,
gospodine, recite mi... je li tačno ono što neki divane... da je
Oktavijan pridobio starog Gvozdenog Agripu na svoju stranu?

- Da... Agripa je njegov pomorski komandant - odgovorio

je Marko.

- Oh, oh - uzviknuo je čovek tiho, odmahujući glavom. -

To je stari morski vuk, nema spora. On je očistio more od
Pompejevog sina. Da, gospodine, stari Agripa zna svoj pos’o.
Nagrabusili smo... da prostite.

Osetila sam na sebi neki hladan prst od tih reči, jer one su
zvučale kao proročanstvo. Bilo je tačno da mi nismo imali na
našoj strani takvog komandanta kao što je Agripa; smatralo se
da je on najveštiji pomorski borac na svetu. Sem toga, osećala
sam se uvređena, jer ni Marko nije uopšte spominjao njega,
mada je bilo jasno da je to znao čitavo vreme.

Činilo se, međutim, da Marko nije pridavao nikakvu

važnost momarevim rečima, jer je, slegnuvši ramenima, rekao
sa osmehom: - Neka je to tako, moj dobri čoveče... ali ja
mislim da ćemo mi ipak pobediti, i to lako. Brojno daleko
nadmašujemo neprijatelja.

- Brojevi... hm... - Sada je pomorac slegnuo ramenima, i

ponovo otpljunuo. Videla sam da razmišlja o ljudima koji su
sačinjavali naše pomorske borbene snage. Više od polovine
naših »brojeva« nije znala baš ništa o moru, a sem toga bili su
silom naterani da vrše tu službu.

- Hodi, Kleopatra, - rekao je Marko veselo - da

pogledamo najveći među brodovima, naš admiralski brod.

Skrenuo mi je pažnju na ime broda dok smo pristajali uz

njega; zvao se »Kći Nila«. Bila sam dirnuta, i ne malo ponosna,
jer zaista je to bio strahovit brod; uzdizao se iznad vode kao
neka tvrđava, i izgledao isto tako temeljan. Na gornjim
palubama bio je opremljen ogromnim katapultima; kamenovi
za izbacivanje bili su tako teški da su ih morala podizati četiri
mornara. - I ima trideset klupa vesala - rekao je Marko. - Oni
će morati da koriste lestve za opsadu, ako zažele da se popnu
na njega - nastavio je. - Kao što vidiš, draga moja, mi ne
možemo da izgubimo. A ima ih još dve stotine, gotovo isto
tako golemih.

Videla sam, međutim, da je i ovde bilo balvana koje je

trebalo zameniti, a isto tako i pocepanih jedara; daske na palubi
ugibale su se i škripale pod našim nogama na pojedinim
mestima. Jedan od mornara objasnio je da su se crvi uvukli u
drvnu građu. - Ali dajte nam jedan mesec, generale... i mi ćemo
ga dovesti u formu.

Jedan mesec! Još jedan mesec čekanja! Kad smo se

vratili natrag u logor, rekla sam Marku: - Kad taj mesec
istekne... onda ćeš, dragi moj, morati da učiniš neki potez.

- Oh, ne, dušo moja - odgovorio je on. - Oktavijan mora

da učini prvi potez.

I učinio ga je. Ili, bolje rečeno, učinio ga je Agripa u

njegovo ime. Sa jednom eskadrom brodova izvršio je prepad na
grčku obalu i osvojio luku Metonu. Bio je to mali potez, ali
briljantan, jer je poslužio u dve svrhe. Stacionirani u Metoni,
njegovi brodovi mogli su da presreću naše tovarne lađe koje su
dolazile iz Egipta; novi gubici žita! A sem toga, skretao je
Markovu pažnju; dok je on pripremao svoje trupe da odmaršira
i oslobodi Metanu, Oktavijan je, sa još više brodova, uplovio u
luku Torta, direktno preko puta zaliva gde se ukotvila naša
flota. Istina, on nije mogao da izvrši juriš na našu flotu, jer je
ulaz bio tesan i dobro utvrđen; međutim, kao što sam ja i
predvidela, ni naši brodovi nisu mogli da izađu napolje. I, šta
se moglo jasno videti, bio je u dobroj poziciji da potpuno
preseče naše snabdevanje svežim zalihama morskim putem;
bili smo blokirani.

Sada, kada se tražila akcija. Marko je poprimio otprilike

isti onakav izgled kakav sam ranije viđala. Prekinuo je sa
gozbama, pio je sasvim malo vina i jeo samo običnu hranu.
Posle nedelju dana oči su mu sevale varnicama, a kese ispod
njih su se izgladile; stešnjavao je svoj opasač za mač da bi
pasovao njegovom sve užem struku, a snaga je, gotovo
vidljivo, pulsirala iz njegove osobe kao udarci bubnja. Za
rekordno kratko vreme poveo je naše goleme bojovne snage u
urednom poretku prema sceni sukoba; ulogorili smo se na
južnom poluostrvu, kod jednog mesta zvanog Akcij.
Oktavijanova armija bila je na severnoj strani, ali nekoliko
kilometara daleko od mora. Marko je poslao jedan deo svojih
snaga do špica severnog poluostrva, tako da smo sada
dominirali gotovo čitavom obalom, sve do ulaza u zaliv gde su
ukotvljeni ležali naši ratni brodovi.

Kako sam ja to videla, mi smo imali dve mogućnosti

izbora. Jedna je bila da odmarširamo okolo zaliva i nateramo
Oktavijana da prihvati pravu bitku; druga je bila do probijemo
blokadu i porazimo Oktavijana na moru. Mada je većina onih
rimskih senatora koji su putovali s nama nagovarala Marka da
se upusti u bitku na kopnu, ja sam strahovala da je
Oktavijanova armija suviše dobro utvrđena; sem toga, takav
potez značio bi, u stvari, napuštanje naše flote. Iz noći u noć
zahtevala sam akciju na moru; iz noći u noć Marko je oklevao,
izložen pritisku opozicione stranke. - Ako izgubimo našu flotu
- govorila sam - izgubićemo, samim tim, i sve zlato i zalihe
koje smo poneli s nama.

Nedelje su prolazile, vukući se sporo. Agripa, koji,

izgleda, nije ostavljao ništa da se vuče, odvojio je izvestan broj
svojih brodova i, sa zapanjujućom veštinom, u munjevitom
napadu osvojio visoko krečnjačko ostrvo Levkas. To ostrvo,
odvojeno od zapadne obale Grčke uzanim kanalom, dominira
čitavim područjem južno od Akcija; sada nije bila blokirana
samo naša flota, nego i naša armija! - Zar ne možeš nikada,
nikada da baciš pogled na mapu! - vikala sam ogorčeno. Nije
bilo pošteno od mene da to kažem, ali živci su mi već bili
sasvim rastočeni od Markove igre čekanja; uostalom, čovek
uvek misli da bi sam mogao neku stvar bolje da obavi od
drugih.

Povrh tog lukavog poteza našeg neprijatelja, usledila su

ona grozna znamenja koja se javljaju uvek kad stvari krenu
naopako. Iz Atine je stigao glas da je čuvena statua Dionisa,
Markovog božanskog identiteta, bila oborena na tle u jednoj
žestokoj oluji; iz Patrasa, našeg vojnog uporišta, dobili smo
vest da je hram Herkula, Markovog navodnog pretka, bio
pogođen gromom. Ja sam uvek sklona da takve stvari pripišem
čistoj slučajnosti, ali čak i oni trezveni senatori u našoj družini
izgledali su sumorni, a neki od običnih vojnika načinili bi neki
znak uroka protiv zla kad god bi videli Marka. Jadni Marko!
Držao se tako dobro; sada je, u trenu, ponovo počeo da se odaje
vinu.

Čuli smo da se u Oktavijanovom logoru nalazila većina

onih senatora koji nisu udružili svoju sudbinu s našom;
Oktavijan im je obećao slavu i udeo u plenu. Bio je to veoma
oštrouman potez Cezarovog nećaka, jer je tako potvrđivao
svoju tvrdnju da vodi rat protiv jednog stranog neprijatelja,
Egipta, a ne građanski rat. Jedan po jedan od naših sopstvenih
senatorskih saveznika počeli su, takođe, da prelaze na njegovu
stranu. Osećala sam da situacija postaje beznadežna.

Stiglo je leto, a s njim i vrućine kakve nikada nisam

doživela, Čak ni na Nilu. Jer ovde je zemljište bilo nisko i
močvarno; magla je visila u vazduhu, tako da je čovek imao
osećaj da gazi kroz vodu; kapljice vlage kristalisale su se u
kosi, a disanje je postajalo kratko. A uskoro su navalili i
komarci, dižući se u oblacima iz močvara. U kraljevskom
šatoru mi smo spavali pod mrežama, ali pripadnici armije nisu
imali takvu zaštitu. Išli su okolo natečeni i crveni, stalno se
češući, a mnoge je zahvatila bolest koju prenose ti insekti.
Ljudi su imali žutu kožu i oči, a dobijali su i visoku vatru;
nekolicina je umrla, a stotine su bili upola mrtvi od slabosti,
ležeći na slamaricama od jutra do mraka, dok groznica ne bi
prestala. Moral je bio veoma nizak. Dve hiljade Galaćana i
njihov komandant prešli su u Oktavijanov logor; Ahenobarb,
oduvek otpadnik, takođe je dezertirao, a i jedan sitan kralj iz
Paflagonije, sa svojih hiljadu ljudi, otišao je s njim da poveća
neprijateljske redove. Sa bolešću, smrću i dezertiranjem, mi
više nismo imali brojčano preimućstvo, mada je Marko odbijao
da broji sa mnom, ponašajući se kao da se ništa nije ni desilo.
Žalosna istina je bila da smo mi, na kopnu i na moru, imali
manje od pedeset hiljada ljudi, a jedan deo njih nije bio
uvežban za dugotrajniju bitku. Mada su mnogi od Rimljana i
dalje insistirali da se povede bitka na kopnu, mi, u stvari, više
nismo imali izbora; jedan od dva segmenta - ili vojska, ili
mornarica - morao je da bude napušten. Iskusne legije mogu
uvek, kad zapadnu u škripac, da se izvuku kopnenim putem, to
sam naučila od Cezara; mornari i tovar moraju da potonu sa
svojim brodovima. Morali smo da upotrebimo našu flotu, ili da
dignemo ruke od nje. Na moje insistiranje, Marko je najzad
sazvao sednicu; prisustvovali smo Publije Kandid, Marko, i ja.

Posle dugog noćnog planiranja, odlučeno je da Kandidu

bude povereno neograničeno zapovedništvo nad našim
kopnenim snagama i da mu se ostave zalihe koje smo uspeli da
sačuvamo. Naša flota će biti podeljena u četiri eskadre, tri pod
Markovom komandom, a jedna, od šezdesetak lakih
aleksandrijskih brodova, pod mojom. Ti moji brodovi bili su
brzi i laki, i mogli su, pod povoljnim vetrom, da preteknu
većinu brodova na moru. Dogovorili smo se da ja ponesem sve
naše zlato, neophodne namirnice i imovinu na tim brodovima, i
da se ne upuštam u bitku, nego da samo pratim njen razvoj iz
pozadine. Ako pobeda bude na vidiku, mi ćemo krenuti na
otvoreno more i u pravcu Rima; ako stvari krenu drugačijim
tokom, odjedrićemo što je moguće brže natrag u Egipat,
čuvajući na taj način snagu za naredne dane. To je trebalo da
bude čuvano kao tajna pred ostatkom flote; moji brodovi će biti
natovareni pod okriljem mraka. Mislim da je Marko verovao da
se to može izvesti; intimno u sebi bila sam sigurna da će većina
ljudi shvatiti u čemu je stvar. Jer, čak i ako bi se svi razni tovari
i mogli potajno prebaciti na brodove, neizostavno će pasti u oči
da su moji dvorani, kućna posluga i robovi iščezli iz garnizona;
čovek ne vodi toliku pratnju u boj.

Krajem leta bili smo spremni. Odbacivši izvestan broj

brodova zaista nepodobnih za upotrebu, mi smo imali,
uključujući i moju eskadru, koja nije trebalo da učestvuje u
bitki, oko tri stotine brodova, su ne baš dobrim posadama.
Oktavijan je imao četiri stotine, sa dopunskim legijama na
njima. Istina, njegovi brodovi bili su mnogo manji, ali to je, u
nekim slučajevima, moglo da bude preimućstvo. Nisam mogla
dozvoliti sebi da mozgam o tome; moralo je da bude onako
kako su bogovi želeli.

Naši brodovi čekali su poređani u propisnoj poziciji

unutar ušća zaliva; bilo je to neposredno posle svanuća, i bilo
je još sveže. Čekali smo signal sa predvodničkog broda,
Markove »Kćeri Nila«. Ja sam stajala na pramcu mog
sopstvenog lakog broda, odmah ispod izgravirane drvene figure
Atine sa šlemom: njena ispružena ruka sa kopljem pokazivala
je u pravcu zapada, prema ušću zaliva. Osećala sam svež i oštar
vetar na licu, i osmehnula se. Oh, Kitera je stajala blizu mene,
među mojim ženama; osetila sam njen pogled na sebi i
okrenula joj se licem. - Ah, gospođo, - uzdahnula je ona -
nemojte još da se osmehujete... ovo je zapadni vetar. Ja pamtim
da su ovakvi vetrovi duvali po čitavu sedmicu. - Naravno, ona
je znala šta govori; ti pozorišni ljudi često su prinuđeni da se
prevoze brodovima od jednog do drugog angažmana.

- Gledajte! - povikala je Kitera. - Neprijatelj isplovljava

na more bez jedara... samo pomoću vesala.

- Ni oni nemaju izbora - rekla sam. - Njihovi laki brodovi

bili bi oduvani pravo na nas. Agripa ništa ne rizikuje...
 - On, nesumnjivo, dobro poznaje ove zapadne vetrove -
promrmljala je Kitera, smrknutog lica.

Prošla su četiri dana pre no što se vetar izduvao;

osvanulo je vedro i tiho letnje jutro. Marko, u malom čamcu na
vesla, pojavio se ispod nas; on je posećivao svaki brod,
ohrabrivao posade i oprobavao vino i pivo iz njihovih buradi. -
Veliki Zevse, - povikala sam kroz smeh - gde si sasuo svu tu
tekućinu? - Jer, ovoga puta, nisam videla nikakav znak
pijanstva kod njega; izraz lica bio mu je vedar i samopouzdan;
nisam ga videla takvog već mesecima.

Popeo se uz pletene lestvice i snažno me poljubio, dok

nas je ograda odvajala. - Zapamti što si obećala, dušo...
nikakve bitke za tebe. I brzo povlačenje ako nam ratna sreća
okrene leđa...

- Ali, kako ću znati?

- Znaćeš - odgovorio je on, a usta su mu se stisnula u

tanku crtu. - Ali, ne brini. To se neće desiti. Dobili smo vest da
Oktavijan ima morsku bolest.

Ali ne i Agripa, pomislila sam. Međutim, nisam rekla

ništa, samo sam ga posavetovala: - Vodi brigu o sebi, mužu
moj... ne izlaži se neoprezno opasnosti...

- Ti znaš šta ljudi kažu - odgovorio je on, namignuvši. -

Pijanci nikada ne bivaju pozleđeni...

Posmatrala sam ga dok se udaljavao u čamcu, uspravnih

leđa, kao što su svojevremeno bila Cezarova.

Pored mene Kitera je promrmljala, odmahujući glavom: -

Trebalo je da postane glumac.

- Šta hoćeš time da kažeš? - upitala sam je.

- Zar ne možete da vidite? On se u sebi sav trese od

straha... ali pokazuje neustrašivo držanje.

Nadala sam se da nije bila u pravu.

Posmatrala sam kako eskadre jedna za drugom zauzimaju

svoja mesta, u dvostrukim redovima, protežući se duž čitavog
zaliva sve do ulaza. Tada sam videla kako levo krilo preuzima
vođstvo, provlačeći se nezgrapno kroz ulaz u otvoreno more,
dok su ostali sledili.

- Naredite našoj grupi da zauzme začelje, gospođo - rekla

je Kitera, očiju suženih zbog sunca. - I naredite da se razapnu
jedra... vetar duva ka kopnu.

- Ja ne osećam vetar - rekla sam.

Ona je pokazala rukom; jedra su počela da se nadimaju,

ispupčavajući se napred, duž čitave dvostruke linije.

- Vetar dolazi - rekla je. - Moramo spremni da ga

dočekamo.

Po njenom savetu, otplovili smo zapadno od ostrva

Levkas, dosta daleko od poprišta predstojeće bitke. Imali smo
dobar pregled čitavog mora kilometrima uokrug. Posmatrali
smo kako su Oktavijanovi brodovi, pod Agripinom komandom,
krenuli u susret Markovim; obe strane sada su manevrisale
pomoću vesala, jer nijedna pomorska bitka ne može da se vodi
pod jedrima.
 Neprijateljski brodovi, sa ove razdaljine, izgledali su
neverovatno maleni, ali bilo ih je veoma mnogo. Markovi
brodovi su bili ogromni i nezgrapni; nisu imali sposobnost da
napadaju, nego su morali čekati napad, kao grad pod opsadom.
Agripa, sa savršenom strategijom, slao je četiri ili pet brodova
na svaki od naših. Kad bi se dim i vatra raščistili za trenutak,
čovek je mogao videti da je scena podsećala na lov, u kome
čopor pasa opkoljava golemog medveda. Kad bi medved uspeo
da zarije svoje zube, on je odbacivao od sebe ranjenog psa da
umre, ali uvek bi se našao novi pas da zauzme mesto
poginulog. Tako je bilo i ovde; mnogi od Agripinih brodova
bili su zapaljeni, ili su potonuli zbog velikih rupa koje su na
njihovim bokovima načinili naši katapulti, ali uvek su nailazili
novi da nasrnu na trupove naših velikih brodova.

Bili smo dovoljno udaljeni, tako da nismo videli klanje;

ljudi koji su se strmoglavljivati sa lestvica u more ličili su na
insekte - majušne mrlje naspram ogromne plave praznine neba.
Nisam videla tela kako plutaju u okrvavljenoj vodi, ili stotine
udova i iskasapljenih trupova; naprosto sam ih zamišljala. I svi
ostali posmatrali su kao i ja, bespomoćni, užasnuti, suvih usta,
sa prstima obamrlim od grčevitog stezanja ograde.

- Gospođo - čula sam, osetivši kako me jedna ruka čupka

za rukav: bila je to Kitera. - Gospođo, - rekla je ona blago -
naredite da se jedri prema jugu... sunce će uskoro zaći

- Zar je tako kasno...? - Protrljala sam oči, koje su me

bolele od soli i naprezanja.

- Da - potvrdila je ona, govoreći i dalje tihim glasom. -

Bitka se okreće protiv nas - gotovo polovina naših brodova je
stradala.
 Videla sam da je u pravu; bilo mi je jasno da sam to i
sama znala, ali nisam želela da znam. - Marko...? - upitala sam
šapatom.

Ona pokaza rukom. - Eno tamo... njegov admiralski brod.

Katarka je slomljena, ali on još uvek plovi.

- Ne mogu da ga napustim.

- Morate, i to brzo. Tako je on naredio, a vi ste se složili.

Ne razmišljajte o tome, nego samo krenite. Mislite na vašu
decu, vašu zemlju... mislite na Cezariona!

Dala sam znak mome kapetanu, a on je signalizirao

ostatku eskadrile. - Da, gospođo - rekao je. - Najbolja stvar
koju možemo da uradimo. A i vetar sada postaje snažan.
Okrenućemo se, i vetar će nas odbaciti prema jugu brzo kao što
galeb leti.

Stalno sam gledala u pravcu poprišta dok smo odmicali;

nakon izvesnog vremena sve što sam mogla videti bio je neki
crni dim, a onda je i on iščezao.

Okrenula sam se Kiteri. - Još uvek možemo da

pobedimo...

- Oh, da, draga gospođo, - rekla je ona - bitka može da se

preokrene...

Ali ja joj nisam verovala.

 23
NEŠTO JE OTIŠLO IZ MARKA zauvek, nakon poraza
kod Akcija - jer, dabome, bio je to poraz, i gotovo neizbežan,
kako sada vidim. Možda je i ono šta se desilo sa Markom
takođe bilo neizbežno; prirodni rezultat prikradajuće starosti ili
prekomerne odanosti vinu. Teško je odrediti ime stvari koja je
otišla, mada se njeno odsustvo moglo jasno videti. Nije to bila
nada, ili ljubav prema životu, ili radost - ne, bilo je to kao da je
iščezla suštinska stvar koja svaku osobu čini jedinstvenom:
Marko nije više bio Marko. Ali, ma šta da je bilo uzrok, prvi
put sam to zapazila kad je on došao na naš brod koji je bežao,
dok je bitka još besnela iza njega.

Mi nismo tako planirali stvari, ali kad sam se povratila od

iznenađenja, pohvalila sam ga što je pokazao zdrav razum. -
Najvažnije je da si ti živ, a još će biti novih bitaka - rekla sam.
On nije ništa odgovorio, nego je samo zurio kroz mene, kao u
nešto što je udaljeno hiljadu kilometara. Videla sam tada u
njegovim očima onaj prazan izraz, i trnci straha prošli su kroz
mene. Onda sam ga čula kako govori nekim čudnim glasom: -
Mala kraljice, ti to nikada nećeš shvatiti... ti nikada nikoga nisi
izdala.

Puna tri dana nije ni sa kim razgovarao, sedeći sam na

prednjoj palubi; nije uzimao ni hranu ni vodu, i nosio je još
uvek svoju u bitki uprljanu odeću. Najzad, kad smo stigli u
luku Tenarum, odbacio je takvo raspoloženje i sišao dole da se
opere i osveži večerom. Bio je to prvi od takvih perioda
utučenosti; oni su dolazili sve češće i češće, i trajali su svaki
put duže.
 Baš tu, u Tenarumu, sustigao nas je naš jedini preživeli
brod, donoseći vest da smo izgubili sve; svi brodovi bili su
zarobljeni ili potopljeni, a gubici u životima bili su strahovito
teški. Meni je najteže pala smrt Dioskorida, mog voljenog
prijatelja i mog lekara; ja nisam želela da on ostane u bitki, ali
Marko je insistirao. Okrenula sam se prema njemu, spremna da
mu to oštro predbacim, ali ipak nisam ništa rekla, jer sam
ponovo videla onaj prazan izraz na njemu. Čovek ne može da
kažnjava nekoga ko je potpuno odsutan!

Ipak, Dioskoridovi spisi bili su sačuvani, a i većina

njegovih lekova; jedan mladi kolega, koji je učio kod njega, po
imenu Olimp, uspeo je da preživi i doneo je sve te stvari iz
bitke. On lično zadobio je gadne opekotine, a zajedno s njima i
groznicu, ali nije želeo da se odmara, jer su postojali drugi, teže
ranjeni, kojima je bila potrebna njegova pomoć. Ostali smo
gotovo čitavu jednu sedmicu tamo u luci, da negujemo bolesne
i snabdemo pijaćom vodom naše brodove.

Još gore vesti, ukoliko je to bilo moguće, stigle su nas

tamo: kopnena vojska je sama dezertirala na Oktavijanovu
stranu, a Kandid i ostali oficiri su pobegli, niko nije znao kuda.

Oktavijan im je, čini se, obećao isti tretman koji su imali

njegovi sopstveni vojnici, i podsetio ih da je njihov veliki
komandant bio kukavica koja je pobegla iz bitke. Dok je to
slušao, Marku su potekle suze niz lice. - Mili moj - rekla sam
blago - to je ratna taktika... zar očekuješ od njega da te hvali?
Pogledaj šta je rekao o meni! - I zaista, u izveštaju je stajalo da
sam ja, mojim magijskim moćima, učinila da Marko krene
brodom za mnom; jer, navodno, nijedan Rimljanin nije istinska
kukavica, i sve je bilo isključivo moja krivica. - A sada, mužu
moj, mi moramo da se vratimo u Aleksandriju što je brže
moguće i da se pokažemo slobodni i ncpozleđeni, još uvek
gospodari svoje sudbine.

Ali on je odmahnuo glavom. - Ne mogu - rekao je.

- Ti moraš da pođeš sa mnom - insistirala sam. - Moraš

srediti tvoje poslove na Istoku, moraš osigurati sebi
saveznike... sagraditi nove brodove. Egipat je još uvek bogat.

On nije ništa odgovorio; izdala sam naređenje da se

krene, verujući da će ga akcija povući sa sobom. Ali kada su
brodovi uz put svratili u luku gradića Paretonijuma, gde smo
imali manji garnizon, on je digao glavu i rekao: - Ja ću ostati
ovde.

Bio je to pustošan predeo; jedna mala tvrđava štrčala je

na predgorju gde je uzani morski rukavac vodio između
krečnjačkih stena. Varošica je okružena pustinjom, a vrućina
ubitačna; vreli vetrovi iz Afrike duvaju tamo čitavo poslepodne
kao jara iz peći. - Do Aleksandrije ima samo dvesta šezdeset
kilometara, mili moj - rekla sam blago, kao da se obraćam
nekom detetu.

On je ponovo odmahnuo glavom. - Ne mogu da se

suočim s tim. - I nisam uspela da ga pomerim: nikakvi
argumenti, nikakvo ubeđivanje nisu pomogli; na kraju sam
morala da ga ostavim, jer sam bila potrebna mojoj deci i
podanicima. Neki od njegovih vernih pratilaca ostali su s njim;
on nije čak ni pogled digao dok smo isplovljavali iz luke.

Bilo mi je teško na srcu zbog mog voljenog čoveka;

mislim da se on nalazio na ivici ludila. A i vesti su uvek bile
crnje nego što se to moglo poverovati. Svi gradovi Grčke prešli
su na Oktavijanovu stranu; čuli smo da su Markovi kipovi bili
poobarani i smrskani u paramparčad, a i slava kojom je tako
izdašno zasipan tokom poslednjih meseci takođe je bila
smrskana. Nisam se jedila zbog sebe lično; na kraju krajeva,
bila sam inostrani neprijatelj Rima, pa se tako nešto i moglo
očekivati. Ali za Marka to je značilo survavanjc sveta,
njegovog sveta; nadala sam se samo da vest neće stići do njega,
tamo u njegovom samotnom izgnanstvu.

Poraz kod Akcija bio je na svačijim usnama, svugde;

moglo se pretpostaviti da je samo pitanje vremena pre no što i
istočne provincije i štićcničke države pređu Oklavijanu. Ipak,
Egipat je ostao. A Aleksandrija je još uvek bila najveći grad na
svetu. Nije bilo vremena za gubljenje; morala sam spasavati
ono što se spasti moglo.

Malog Aleksa i njegovu nevestu poslala sam na dvor

njenog oca u Midiji; tamo će, u svakom slučaju, biti bezbedni.
A sa Midijom, kao saveznikom, mogla sam se latiti podizanja
jednog novog kraljevstva. Počela sam sa izgradnjom brodova.
Postoji jedan zemljouz koji razdvaja Crveno more od
Mediterana; on predstavlja granicu između Azije i Libije, i
njegov najuži deo iznosi svega pet i po kilometara. Isplanirala
sam da izgrađujem brodove na tom uzanom pojasu, odakle su
mogli da se lako transportuju i porinu u Crveno more. Avaj,
kao i svi planovi sada - upravo kad je izgradnja brodova dobro
krenula - došlo je do jednog masovnog prepada okolnih
domorodaca iz Petre, i moji dokovi i brodovi bili su spaljeni do
temelja. Preostali su mi samo oni brodovi, donekle istrošeni, s
kojima sam pobegla iz Akcija.

Marko se vratio u Aleksandriju iz svog izgnanstva, ali

samo zato da bi produžio svoje izgnanstvo na drugom mestu.
Nije mi preostajalo drugo nego da se pomirim s tim; kad se
podavao očajanju, on je to činio isto onako potpuno kao što se,
svojevremeno, podavao vinu. Ovoga puta sagradio je sebi kuću
blizu Farosa, na jednom isturenom poluostrvu; tamo je tugovao
i mozgao potpuno sam, nazivajući sebe novim Timonom. Sve
je to bilo strašno besmisleno, jer Timon je izbegavao sva
ljudska bića. Nije bilo nikakve paralele u pogledu te činjenice,
jer su mnogi Markovi ljudi umrli za njega, a oni koji su još
živeli bili su mu odani i dobri.

Nisam mogla dozvoliti Marku da tamo istrune; poslala

sam mu njegovog sina Antilu, i to je imalo dejstva. Antila ga je
doveo natrag u Palatu. Ali, bacivši prvi pogled na mog muža,
bila sam silno potresena: odjednom je izgledao veoma star,
kosa mu je postala bela a lice duboko izborano. Njegova odeća
i čitava njegova ličnost bili su prljavi i zapušteni, a veći broj
zuba mu je ispao. Bio je slab i pokoran; kad sam ga predala u
ruke novog dvorskog lekara, Olimpa, nije se bunio kao što bi to
nekada činio, nego je dozvolio da bude strpan u krevet i
uspavan drogama.

Čitav jedan mesec ležao je mirno, spavajući dugo,

čitajući, slušajući muziku: vino mu je bilo uskraćeno, i dobijao
je samo malo sledovanje tankog piva. Taj režim stvorio je
čuda; nije doneo natrag nekadašnjeg Marka, ali on nije više
govorio o Timonu ili o pesimizmu, a njegova ličnost odisala je
zdravljem. - Ja timarim sebe za svoju smrt - rekao je jednom,
sa nekom vrstom veselosti. Njegove reči ispunile su me nekom
hladnoćom, mada sam se smejala s njim, kao da je u pitanju
neka vesela šala; duboko u sebi znala sam da naš poraz može
da ima samo jedan epilog. Pa, bar me neće zateći nespremnu,
moja smrt. I nijedan neprijatelj neće odrediti njeno
sprovođenje. Istisnula sam te misli iz svoje glave, bar
privremeno; Cezarion je stasao do punoletstva, što je trebalo
proslaviti.

Za taj događaj Marko je prikupio nešto od svog starog

žara i poleta; njegov sopstveni dečak, Antila, takođe će obući
togu virilis. Bila je to veoma svečana ceremonija, obavljena
pred očima svih žitelja grada, u Gimnazijumu; mada su sve reči
bile na latinskom, kojeg je razumeo mali broj naših podanika,
gomila je klicala Cezarionu, svom mladom vladaru koji je tog
dana zvanično postao odrastao muškarac. Na banketu koji je
kasnije održan, Cezarion me je pogledao, dok mu je tanak
osmeh kao u njegovog oca poigravao oko mladih usana. - Pa,
majko, - rekao je, dižući pehar vina da mi nazdravi - ovoga
dana ti si potpisala moju smrtnu presudu...

Dah mi se sapeo u grlu. - Šta hoćeš time da kažeš? -

prošaptala sam.

- Zar misliš da će me Oktavijan ostaviti u životu... drugog

Cezara, i koji je sada odrastao čovek? - Slegnuo je ramenima,
prineo pehar sa vinom usnama i iskapio ga na dušak. - Ali ne
brini ništa, majko - dodao je i potapšao me po ruci. - Ja ne
brinem. To će bar biti nazvano pogubljenjem, a ne ubistvom
deteta.

- Mi ćemo imati slavu, kao Aleksandar, - rekao je Antila,

zarumenelih obraza - radije nego dugovečan život...

- Ne budi budalast, Antila - rekao je Cezarion. -

Oktavijan ne može da ima ništa protiv tebe.

- Mi smo načinili savez... sećaš se? - Antilin glas pomalo

je podrhtavao.

- Tada smo bili mladi - odgovorio je Cezarion,

osmehujući se tužno. Bogovi, pomislila sam, mladi! Ta oni su i
sada bebe, uprkos muževnim togama i uzvišenim vinskim
rečima.
 I sedela sam razmišljajući, prividno zaneta u nevezano
ćaskanje sa zvanicama, o mojoj ostaloj deci, istinskim bebama.
Da li je Alekso bio bezbedan u Midiji? Svakako, njegovoj
sestri nije pretila nikakva opasnost? A najmanji - Ptolemej... da
li je on bio u opasnosti. Godine će proći pre no što stasa čak i
do dečaštva. I hoće li se Oktavijan setiti da on lično nema
naslednika, već samo jednu kćerku? Ako se odreknem prestola,
hoće li Oktavijan poštedeti moju decu? Skicirala sam u glavi
jedno pismo - tamo za večerom - i napisala ga ujutro, predajući
ga u glasnikove ruke. Oktavijan je Cezarov nećak, mislila sam,
i sigurno nije lišen čovečnosti...
 24
ODGOVOR JE STIGAO BRZO; glasnik koji ga je
doneo izgledao je uplašen, kao da je znao šta stoji u njemu.
Oktavijanovo pismo nije govorilo ništa o mojoj deci ili
njihovoj sudbini; bilo je veoma kratko. Saopštavao mi je da ću
dobiti razuman »tretman« ako budem dovoljno pametna i
osudim Marka Antonija na smrt. Okrenula sam se prema
glasniku, čoveku po imenu Tirzije, lica iskrivljenog od gneva;
onda sam se, s naporom, obuzdala, jer to nije bila njegova
greška. Odgovorila sam mu mirno da će dobiti moj odgovor
sledećeg jutra. Nikada ne volim da budem prenagla kad me
neki afekat navodi na to; u takvim raspoloženjima čovek može
da kaže potpuno pogrešne stvari. Tirzije mi je prišao bliže i
rekao tihim glasom: - Gospođo, imam još jedno pismo...
tajno...

- Od Oktavijana?

- Ne, gospodo. Od čestite Oktavije.

- Tajno pismo? Tajno od koga? - Osećala sam da moram

biti oprezna; na kraju krajeva, ta žena bila je Oktavijanova
sestra.

- Ovo je zakleta tajna. Samo za vaše oči. - Nije čudo što

je izgledao uplašen; tirani ne trpe nikakve tajne. Ipak nije bio
kukavica; rekao je, svestan činjenice da se obraća jednoj
kraljici: - Moram imati vašu reč da ćete je poštovati...

- Niko nikada neće za nju saznati, to ti obećavam,

prijatelju.

Uzela sam pismo i otpustila glasnika, rekavši mu da će

dobiti odgovor sledećeg dana.

Oktavijino pismo duboko me je kosnulo; ispunilo me je

zahvalnošću, a kasnije i strahom.

»Gospođi Kleopatri od Egipta:

U znak divljenja i žaljenja nudim vam ono za šta mogu

da jemčim: sigurno utočište za vaše troje male dece. Moj brat
se zakleo da će ih poštedeti, ako budu živela u privatnom
skloništu pod mojim staranjem. Obećavam vam da im neće
ništa nedostajati, i da će imati dobro društvo. Moja sopstvena
Antonija je približno u dobu u kome su i vaši blizanci, a pored
toga vodim brigu i o maloj Juliji mog brata. Mi ćemo biti kao
neka mala škola ovde u Rimu, a kad nastupe letnje vrućine ići
ćemo na selo gde će ih vazduh osvežiti. Imamo dobre učitelje,
Grke, i jednu finu negovateljicu za mališane. Shvatam da vi
možda nećete poželeti da se rastanete odmah s njima, ali budite
sigurni da moja ponuda ostaje na važnosti, bez obzira na
okolnosti.«

Bio je tu još jedan list papira, prazan. Okrenula sam

drugu stranu pisma; sitnim grčkim slovima bilo je ispisano:
»Prinesite ovo toploti plamena. Uništite oba pisma, molim
vas«. Bilo je potpisano sa »Nećaka Julija Cezara, Oktavija«.

Ruke su mi drhtale dok sam prmosila drugi list sveći.

Pojavile su se reći, blede i žućkaste; napisala ih je mlekom,
poznati trik iz učionica, ali ja se nisam osmehnula. »Sklonite
Cezariona«. Samo to je bilo tamo napisano, ali dovoljno da me
ispuni istinskim užasom. Morala sam smisliti neko sigurno
utočište, i to je moralo biti tajna baš kao i ovo pismo. Da li je
ona saznala iz Oktavijanovih reči da Cozarionu preti opasnost,
ili je samo naslućivala? Međutim, to i nije bilo važno; ona je
mnogo rizikovala upozoravajući me; krvne veze nisu tako svete
Rimljanima da bi je zaštitile ako bi njen brat saznao za stvar.
Posmatrala sam njenu poruku kako se pretvara u crni pepeo,
dok mi je um jurio u mahnitim krugovima.

Sledećeg jutra pozvala sam glasnika, Tirzija, k meni i

rekla: - Nema pismenog odgovora - ni na jednu od poruka.
Prenesite moju zahvalnost gospođi Oktaviji... a što se tiče
druge, recite Oktavijanu Cezaru da je Marko Antonije moj muž
i kraljevski suprug vladarke ove zemlje. To je sve.

- Gospođo, - rekao je on - Oktavijan Cezar upravo

maršira u Malu Aziju; ja idem tamo k njemu. Preklinjem vas -
dok još postoji dovoljna razdaljina između vas dvoje - sredite
vaše stvari u najvećoj diskreciji.

Videla sam da se on čak i u strogoj odvojenosti mojih

odaja plašio da bi ga neko mogao čuti. Klimnula sam glavom.

- Da, prijatelju, razumem. Cezarov sin će biti poslan u...

- Ne kažite to, gospođo, molim vas! - Jadni čovek!

Strahovao je da bi znanje moglo da bude mučenjem iščupano iz
njega. Nisam mu rekla ništa više sem zbogom, i otpustila ga sa
bogatim poklonom.

- Majko. - rekao je Cezarion kad je saslušao moj plan - ja

ću ići... ali to neće doneti nikakvo dobro... niko ne može da
umakne svojoj sudbini. - Bile su to tužne reči, suviše sumorne
za jednog mladića; pitala sam se o čemu je to novi filozof
razgovarao s njim i njegovim vršnjacima, ali nisam rekla ništa;
nije bio trenutak za prepirku.

- Za mene, Cezarione... učini to za mene. Tamo ćeš biti

siguran, obećavam ti...

On je odmahnuo glavom i malo se osmehnuo. - Čak ni ti

ne možeš to obećati, majko, ma koliko jako srce da imaš...
nema mesta na ovome svetu za dva Cezara.

Moj plan je bio da ga pošaljem, u društvu troje glumaca i

njegovog staratelja Kadvaladera, u Bereniku, udaljenu luku na
Crvenom moru i naš glavni trgovački centar za Arabiju i
Indiju. Trebalo je da glumci izaberu sebi jednu družinu u tom
gradu i uvežbavaju neki komad, kao da to čine po mome
nalogu, sa Cezarionom kao mojim opunomoćenikom; nadala
sam se da će to poslužiti kao izgovor za Cezarionov boravak
tamo dok ja ne pošaljem po njega, i da neće izazvati ničiju
sumnju da se on skriva. Ako nam, kojim slučajem, sreća na
kraju ipak bude naklonjena, on bi se mogao vratiti u
Aleksandriju; a ako ne, mogao se lako prebaciti morem u
Indiju i tamo naći utočište.

- Majko - rekao je Ceznrion - možda bi oni mogli da mi

dadu neku ulogu u komadu... ispod maske bio bih zaista
siguran.

Videla sam da mi se podruguje, i moji bolesni živci su

popustili; suze su mi navrle na oči, i bacila sam se očajnički u
njegovo naručje.

On me je tapšao nespretno, onako kako to čine odrasli

momci kad se zateknu opterećeni žestokim duševnim izlivima
odraslih osoba. - Majko - rekao je, držeći me udaljenu za
dužinu ruke - tako si malena. Uopšte nisam znao.
 - Ti si porastao, sine - odgovorila sam, i uspela da se
osmehnem.

- Ali, tvoje kosti su kao u ptice... a i tamne senke su ti

ispod očiju... Oh, majko, - uzdahnuo je suznih očiju - nekad si
bila tako lepa...

Tužne reči, bolne reči. Toliko je toga otišlo u nepovrat.

Obrisala sam oči. - Svi mi starimo, Cczarione... ali ako ne
budem suviše često zagledala u ogledalo, moći ću da budem
kuražna, bar još neko vreme. - Zabacila sam glavu, smejući se.

- A sem toga, šminka pomaže. Zaboravila sam na nju

jutros - ali nije važno, Cezarione... zapamti me lepu.

Poljubila sam njegov obraz i okusila so; mislim da nije

plakao još otkako je prohodao. On se uspravio; videla sam
kako gleda Antilu.

- Voleo bih da me povedeš sa sobom - zaplakao je dečak.

Cezarion je odmahnuo glavom. - Ne, Antila, ti si

potreban tvome ocu... - Ispružio je ruku. - Nikada me ne
zaboravi, prijatelju...

- Prestanite, momci, - umešala se Kitera žustro - jer ćete

nas sve naterati da zaplačemo. Sačuvajte to za pozorište... A
sada mi recite, gospodine Cezare, koji ćemo komad igrati. - I
na svoj vedar i umilan način navela ga je da se upusti s njom u
laku konverzaciju.

I tako, kad je, tog popodneva, njihov brod krcnuo uz Nil,

Cezarion je stajao u dobrom raspoloženju pored ograde i
mahao sve dok brod nije zavio za jednu krivinu. Antila me je
gledao i rekao: - On će tamo biti bezbedan, zar ne?

- Oh, da, naravno - odgovorila sam. Ali reči, tako hrabre,

zvučale su šuplje u mojim ušima.

- Zašto moj otac nije došao? - upitao je Antila. - Mislio

sam da voli Cezariona...

Nisam znala šta da odgovorim; i sama sam se čudila.

Posle nekoliko trenutaka rekla sam: - Tvoj otac nije bio u
stanju da preboli poraz... i da gleda u budućnost. - Ali čak i dok
sam to govorila, znala sam da niko ne bi mogao. - A sem toga,
njega more misli o tome kako su ga napustili mnogi ljudi koji
su nekada bili njegovi prijatelji...

- Oni uopšte nisu bili prijatelji - povikao je Antila. -

Prijatelji nikada ne čine izdaju...

- Oh - rekla sam tiho - oni je čine... čak i Kandid, mada

sam verovala da je čvrst kao stena... a i mnogi drugi. Vesti su
sve gore, u ovom ili onom smislu, svakog dana.

On me je pogledao, uznemiren. - Gospođo, nikada vas

nisam čuo da tako govorite - mi ćemo pobediti... na kraju, zar
ne?

- Na kraju... ako nam srca budu hrabra... da, na kraju

ćemo pobediti. - Ali nisam verovala u to onoliko koliko je on
verovao.

Još jedan glasnik čekao me je u velikoj dvorani; već pri

prvom pogledu na njega mogla sam videti da je vest bolna.
Okrenula sam se Antili. - Idi i potraži svog oca... i drži ga tamo
gde je. Vodi ga na pecanje, ili mu nađi bilo kakvu drugu
razonodu... - Jer zaista nisam više znala koliko bi Marko
mogao da podnese; još jedan udarac po njegovom duhu mogao
bi konačno da ga slomi.

Herod, kralj Judeje, prešao je na Oktavijanovu stranu;

njegova zemlja ležala je severno, u pravcu odakle je tiranin
dolazio; sada je put prema Egiptu bio otvoren.

Ni moj duh nije mogao da podnese suviše mnogo

udaraca. Otišla sam i sama da potražim Marka, sva cepteći od
gneva. - Koliko sam ti često govorila da uzmeš Judeju i da je
daš meni! Imao si je u ruci - nekada!

Marko je odmahnuo svojom rundavom glavom, kao da

želi da je razbistri; taj pokret podsetio me je na nekog
zasopljenog konja. - Mila moja, ja sam mislio da me Herod
voli... mislio sam da je on čovek od časti...

- Ja sam ti mogla suprotno dokazati! On je hteo da me

odvrati od tebe, pre više godina...

- Ali, ti si to sakrila od mene. Kako sam, onda, mogao

učiniti tako nešto? - Slegnuo je ramenima. - Ah, ne grdi me,
Kleopatra... uvek si bila tako blaga. - I uhvatio me je za ruku.

Zgrabila sam njegovu šaku i poljubila je. - I dalje ću biti

blaga... moja patnja me je podstakla da ovako postupim.
Oprosti. - On me je uzeo u naručje, i jedan dug trenutak stajali
smo pripijeni jedno uz drugo u nekoj vrsti malaksalog spokoja.

- Još uvek imamo jedno drugo - rekao je on. - Ja smatram

to za bogatstvo...

- Da - prošaptala sam. - Oktavijan nastoji da nas zavadi.

 - Znam - rekao je on, sa čudnim malim osmehom. -
Predložio mi je da te ubijem i tako povratim svoju čast...

Digla sam brzo pogled. - I meni je rekao to isto... -

Pogledi su nam se ukrstili za jedan dug trenutak, a onda smo
iznenada oboje prsnuli u smeh.

- Šta si mu odgovorila? - upitao je on, brišući oči.

- Da je Marko Antonije moj muž i kraljevski suprug, i

otac moje dece, staratelj Cezarovog sina. A ti?

- Oh, nisam napisao ništa. Naprosto sam naredio da se

glasnik išiba.

- Oh, Marko, to nije bila njegova krivica!

On je ponovo slegnuo ramenima. - Olako se izvukao...

ostao je u životu.

I tako je Marko još jednom izdržao buru, a i ja s njim.

Ipak, svaki novi dan je pogoršavao našu situaciju. Oktavijan je
umarširao u Siriju, gde su mu se svi garnizoni predali. Njegov
general Galije zauzeo je garnizonsku utvrdu Paretonijum, gde
je Marko našao kukavno utočište posle Akcija; moglo se
očekivati da će Egipat biti napadnut sa obe strane.

Ne savetujući se sa Markom, pokupila sam sve

kraljevsko blago, drevne simbole bogatstva i moći - zlato,
srebro, smaragde, bisere, abonosovinu i slonovaču; bili su
doneti u onaj deo Palate iznad velikog mauzoleja, gde su
blistali kao neke čudne vatre. Stavila sam ih na neku vrstu
pokrivenog odra, a ispod toga podmetnula svežnjeve pruća,
spremne za buktinju; bogatstvo i krasota Ptolemeja nikada neće
pasti u ruke rimskog skorojevića!

I dalje su stizali zastrašujući izveštaji, neumitni kao

nadiruće vreme; Peluzijum je pao, bez borbe; put ka
Aleksandriji ležao je pred Oktavijanom kao pojas za njegovu
tuniku. Posle tri dana mogao se videti žuti prašnjavi oblak
armije koja je nastupala, ispunjavajući horizont, šireći se na
krilima duž polja koja su oivičavala drum.

- Još jedan, poslednji otpor, prijatelju moj! - povikala

sam. - Rimske trupe će biti iznurene i prašnjave, žedne posle
marša kroz pustinju. Uzmi sve naše suvozemne snage i
odmarširaj da se sukobiš s njima. Iznenađenje će biti na tvojoj
strani!

Marko, sa nečim što je podsećalo na njegov stari žar,

navukao je svoj oklop i odjahao; vratio se kroz jedva dva sata
kasnije, dok su njegove konjičke trupe pevale pobedničke
pesme dubokim i hrapavim glasovima. - Proterali smo ih natrag
sve do njihovog logora - izvestio me je, blistavog oka. - Leševi
oivičavaju drum... oni moraju da predahnu, da srede svoje
redove. Imam jednu ideju...

Nije se posavetovao sa mnom. nego je otišao za svojim

poslom, dečački uzbuđen. Poslao je svoje strelce, koji su
dojahali blizu Oktavijanovog logora, i izbacivali strele, na
čijim su vrhovima bile prikačene pisane poruke, i koje su
obećavale nagrade svima onima koji se odmetnu; nijedan
čovek nije odgovorio. Isto tako, poslao je privatnu poruku
Oktavijanu, izazivajući ga na dvoboj. Oktavijan je, naravno,
bio suviše prepreden da bi dozvolio da bude namamljen na to;
čak i u naponu svoje mladosti on nije bio dorastao Marku u
pogledu čiste fizičke snage. Ne, Oktavijan je odgovorio da
Marko, ako želi da umre, ima za to mnoštvo raznih načina na
raspolaganju.

- Ti ne možeš očekivati herojsko srce od jednog

računovođe - rekla sam. - Zaboravi tvoje homerske pesme,
mužu moj, i pripremi se za opsadu. Aleksandrija može da
izdrži veoma dugo...

Ali on je odbacio moj savet i pripremio se za drugu

strategiju - dvostruki napad. Snabdeo je posadama brodove koji
su mu još preostali i spremao se da ih pošalje u zoru da se
sukobe sa Oktavijanovom flotom, koja je bila opažena u
daljini; u isto vreme, naše kopnene trupe trebalo je da krenu
duž druma i stupe u bitku. - Dvostruka pobeda! - vikao je. Ali
meni se koža ježila pod kosom, jer sam videla njegove oči,
divlje i kolutave, sa svetlucavim varnicama, kao da je malarija
u njima.

- Još jedna poslednja noć, ljubavi moja! - vikao je. -

Imaćemo veliku gozbu pre pobede.

Iz velike dvorane, pripremljene za banket, mogli smo da

kroz prozore vidimo - toliko su blizu bile - vatre Oktavijanovog
logora, koje su osvetljavale severno nebo.

Bila je to ozbiljna večera; suze su tekle umesto vina. Jer

Marko se obratio svojim prijateljima i vojnicima, govoreći im
da ih neće, ukoliko se sutrašnji dan okrene protiv njega, povesti
u njihovu smrt, nego da će se, umesto toga, probosti svojim
mačem. - Mili prijatelji, - rekao je u napetoj tišini - to je jedini
način... - Dvoranom je prostrujao jedinstven jecaj, prigušen;
Marko je još uvek bio voljen.

Kasnije, u krevetu, i kad je grad utihnuo, sanjala sam, ili

mislila da sanjam. Čula sam umilnu muziku i meke uzbuđene
krike, slične bahovskim dozivima na Dionisov dan. Uzdigli su
se do prigušenog kreščcnda, zatim izbledeli u jednu tanku traku
zvuka, a onda utihnuli; probudila sam se, kako mi se učinilo, u
tišini, mokrih obraza. Marko, pored mene, bio je tako miran da
sam skočila od straha, kao što to čini neko ko je upola budan;
blago sam ga prodrmala.

- Budan sam, mila moja - rekao je on blago. - Jesi li i ti

čula?

- Mislila sam da je to bio san - rekla sam.

- Ne - odgovorio je on. - Nije bio san. To me je moj bog

napustio.
 25
EGIPATSKU BRODOVI isplovili su polako, pod
jedrima; predstavljali su samo ostatak bivše flote, ali je to ipak
bio dičan prizor, blistav na bledoj svetlosti zore. Kopneni
povetarac mrsio mi je kosu, nabacujući je na oči; nestrpljivo
sam je uklonila. Stajala sam na kraljevskom stepeništu, odakle
sam tako često posmatrala brodove kako dolaze i odlaze,
odakle sam posmatrala mog Nea kako se otiskuje na pučinu,
odakle sam poletela da susretnem Marka. Vetar me je
rashlađivao pa sam prigrnula ogrtač oko grla; bio je kraj leta i
videlo se da će biti vruć dan; pa ipak, drhtala sam.

Tamo u daljini, obučavajući horizont, i gotovo stapajući

se sa bezbojnim nebom, bila su jedra Oktavijanove flote, koja
je blokirala pristanište; bela izmaglica visila je iznad svega.

Prema severu, Markove legije bile su raspoređene za

napad, sa zlatnim orlovima koji su blistali na zastavama.
Marko, sa svojim oficirima, stajao je na jednom malom
brežuljku odakle je imao dobar pregled kopna i mora; bez
obzira na udaljenost, mogla sam razabrati purpurnu boju
opreme njegovog konja. U tišini, jedan konj je glasno
zanjiskao, zatim i drugi; zvuk je bio kao cepanje tkanine.
Videla sam Iru, pored mene, kako je stavila šake na uši.

Brodovi su se kretali polako, tako polako, mada smo

videli po srebrnoj pruzi vode da su koristili i vesla; bila je to
nepodnošljiva stvar za posmatranje.

- Zašto ne napadaju? - Bio je to Antila, čiji je glas zvučao

razdražljivo, kao u nekog malog deteta.
 - Pa - rekla sam nesigurno - nisu još dovoljno blizu, a
moraju i da spuste jedra da bi...

- Ne, ne, gospođo... ja mislim na legije! - I pokazao je

rukom prema njihovim redovima. - Oktavijanove trupe već su
u pokretu! - Imao je pravo; ogroman oblak prašine dolazio je
sve bliže.

- Tvoj otac će znati kad treba... ništa se ne plaši. - Toliko

sam često slušala Marka da postoji jedno vreme, ni prerano ni
prekasno, koje je savršeno, i čovek se mora pouzdati u instinkt;
žarko sam se nadala da ga sada taj instinkt neće izneveriti. -
Posmatraj brodove, Antila... ubrzo ćemo ih videti kako
izbacuju sudove sa vatrom, jer najzad su se dovoljno
približili...

Gledali smo, naprežući oči, ali oni su još uvek bili kao
slike, ili igračke. - Šta to oni rade, gospođo? - Panika je izbijala
iz Antiknog glasa. - Pogledajte, oni prestaju da veslaju! -
Njegove oči su bile mlađe; mi ostali videli smo to trenutak
kasnije. Nije više bilo svetlih pruga koje su do tada tekle iza
njih, more je sada bilo glatko, a onda, dok smo zurili ne
verujući svojim očima, naši brodovi su se poravnali sa
neprijateljskim u pravilnom poretku.

- Oh, bogovi, mi smo izgubljeni! - povikala je Karmijan

tiho. - Oni su se pridružili neprijatelju... oni se neće boriti! -
Zadržala sam disanje sve dok nisam pomislila da će mi grudi
prsnuti; kad sam ispustila vazduh, bilo je to u vidu dugog,
piskavog uzdaha. Stajali smo bespomoćno dok su se dve
udružene flote polako kretale prema istočnom pristaništu.

Sa severa je dopro udaljeni zvuk gvožđa, neki zveket,

neki cilik; pomislila sam da suparničke trupe najzad jurišaju
jedne na druge, i okrenula sam se da pogledam. Ali, jasno na
jutarnjoj svetlosti, videli smo da je zvuk bio zvuk oružja
bačenog na zemlju, a konji sa gvozdenim potkovicama
galopirali su u poravnatim linijama da se susretnu sa
Oktavijanovim trupama.

- Gospođo, oni su dezertirali! - uzviknuo je Antila. - Oni

marširaju natrag... svi Rimljani zajedno!

Bilo je to tačno; jedino su legije kojima je Marko stajao

na čelu stajale postojano. Ali ne za dugo. Jedno koplje se
uzdiglo visoko, pokazujući prema pristaništu, gde su se brodovi
spokojno kretali prema istoku. Čak i kroz ratnu buku, koja je
prilazila sve bliže, čula sam visoke, prodorne krike, oštri zveket
oružja, topot kopita; odjednom, čitava linija legija se slomila, i
ljudi su pojurili, rastureni, natrag u grad. Nisam mogla da
vidim Marka među njima; verovala sam da nije ni imao drugog
izbora, onako zahvaćen bujicom konja i ljudi, i da će krenuti u
svoj štab. Na čitavom onom brežuljku gde je do maločas
stajalo hiljadu ljudi i konja sada više nije bilo ničega sem
nekoliko odbačenih barjaka i, tu i tamo, svetlucanje ispuštenog
koplja; tle je, ipak, bilo onakvo kakvo uvek izgleda kad njima
protutnji vojska, ugaženo i iskidano, sa haotičnim spletom
otisaka kopita na njemu. Oblak prašine koji je označavao
neprijatelja sada nije bio oblak, već barjaci i štitovi, šlemovi sa
perjanicama i lica ispod njih; prva linija već je stigla na
ogoljeni brežuljak. Panika je odzvanjala u mojim venama;
zgrabila sam Antilinu ruku i stisnula je. - Idi svome ocu! On će
verovatno biti u štabu... pronađi ga I Reci mu da ću se ja
zaključati u mauzoleju i da neću otvoriti nikome sem njemu...
reci mu da ga čekam. Idi! - I gurnula sam ga napred.

- Karmijan... Ira ... deca! Pronađite decu! Hodite!

 I nas tri žene, kao stvorenja kojima su za petama furije,
utrčale smo u Palatu, mahnito otvarajući vrata jedna za drugim,
preplavljene užasom. Kad su se, na kraju hodnika, vrata dečje
sobe sa treskom otvorila pod našim rukama, mali Ptolemej je,
iznenađeno, digao pogled sa mesta gde je jahao obojenog
drvenog konjića. - Hodi, dušo! - povikala sam i pograbila ga.
privijajući ga uz sebe.

- Mama, to boli! - protestvovao je on, praćakajući se u

mome naručju.

- Tiho, malo moje... tiho, mamina dušo! Gde je tvoja

negovateljica? Gde je tvoja sestra? - Preplašila sam ga, i ne
želeći to. Učinila sam napor i olabavila stisak, mada sam ga i
dalje držala privijenog uz sebe. - Selena?

Pokazao mi je rukom prema prozoru; ona se daleko

naginjala kroz prozor, dok su joj stopala u malim papučama
visila u vazduhu. - Selena! - povikala sam.

Okrenula je glavu. - Mama! Toliko mnogo vojnika... i

konja! Kuda idu? - Oči su joj bile crvene od uzbuđenja a obrazi
zarumeneli.

- Nije važno, dušo... idi sa Karmijan! - Negovateljice nije

bilo nigde; nismo mogle gubiti vreme na traganje za njom, već
smo potrčale, natrag niz hodnik, svaka sa po jednim detetom, i
Irom, koja je na brzinu zgrabila nešto igračaka i odeće.

Deo Palate iznad mauzoleja stajao je izdvojen od ostatka,

i do njega se stizalo jednim natkrivenim prolazom. Između
stubova koji su oivičavali prolaz mogli smo videti, s naše desne
strane, prazno more. Projurile smo kroz velika vrata, dahćući, i
zalupile ih iza sebe. Spustila sam na tle malog Plolemeja;
počeo je da plače. - Selena... uteši tvog brata - rekla sam,
okrećući se da navučem tešku rezu kojom su se zašipljavala
vrata. Dok smo nas tri žene s naporom navlačile rezu, čula sam
Selenu kako govori - Plači, bebo! - Nisam mogla sada
razmišljati o njenom nevaspitanju, nego sam dala znak rukom
ostalima. Proverile smo sve brave na vratima i prozorima; bile
su bezbedne. - Najbolje je da se popnemo uz stepenice - rekla
sam - zbog dvostruke sigurnosti... u svakom slučaju, tamo
možemo držati jedan prozor otvoren...

Prvi od Oktavijanovih vojnika stigli su do Palate peške;

dok smo posmatrale sa gornjeg prozora, videle smo kako su
dva oficira, skrivenih lica pod svojim surovim kacigama,
stupila na stepenište gde smo do maločas mi stajale. Gledali su
prema moru, sada praznom; jedan od njih je skinuo svoju
kacigu da bolje vidi. Onda se nasmejao kratkim hrapavim
smehom i rekao nešto što nismo mogle da čujemo, prebacivši
jednu ruku preko ramena svog pratioca. Zatim su, nogu pred
nogu, prošli pored nas, kao da šetaju po nekom parku; uvredljiv
prizor. Istovremeno, čule smo lupnjavu negde dole ispred
pročelja Palate; to su velika ulazna vrata odzvanjala šuplje pod
udarcima držalja od koplja. Zatim škripu kada su popustila, i
korake teških cokula u hodnicima. Ubrzo posle tog zvuka
odjeknula je lupa na vratima dole ispod nas, gde smo našle
utočište. Ira je prinela jednu ruku svojim ustima. - Oh, sestro,
pronašli su nas!

- Pst... ne odgovaraj! - Osluškivala sam, dok mi je srce

ludo udaralo.

- Gospođo... oh, gospođo... ! - Bio je to Antilin glas, dole

iz prizemlja; prekinuo se, kao što je to sada često činio, pri
poslednjoj reči.
 - Hodi... - rekla sam Karmijani, uzimajući je za ruku. - A
ti, Ira, pazi na decu! - I tiho smo se spustile niz stepenice a
zatim na prstima prišle vratima, čekajući. - Gospođo? Jeste li
tamo? - oglasio se ponovo Antila.

- Ne smem da otvorim - rekla sam. - Oktavijanci su

svugde u Palati... a sem toga ova reza je prilično zarđala...

- Oh, gospođo... - Učinilo mi se da više ne može da

govori, jedan jecaj mu je za trenutak prigušio glas. - Gospođo,
u pitanju je moj otac. Ranjen je... mislim da bi mogao umreti.
Njegov mač... - Zagrcnuo se pri tim rečima, a onda nastavio. -
Još je u njemu, njegov mač. Mislim da se bacio na njega, da
sebi oduzme život... njegov čovek Eros već je mrtav.

- Oh, bogovi - zakukala sam i smaknula rezu, ne mareći

više ni za šta. Još dok se on provlačio kroz poluotvorena vrata,
videle smo vojnike u parovima, kako se upućuju prema nama s
oba kraja prolaza. Antila je bio sam, lica potpuno umrljanog
suzama i prljavštinom.

- Marko... gde je Marko? - zacvilela sam, drmusajući ga.

- Oh, Karmijan... zatvori vrata!

- Nisam ga mogao podići, gospođo... i ne znam da li treba

da izvučem mač iz...

- Je li on još u svojim prostorijama? - upitala sam. On je

klimnuo glavom, a ja sam ga ponovo prodrmala. - Ne smeš
sada da kloneš... ti si njegov sin. Slušaj... idi i pronađi Olimpa
lekara... a ako ne uspeš, nađi pomoć i napravi nosiljku... donesi
tvog oca ovamo. Tamo gde smo jutros stajali - ukoliko u blizini
nema Rimljana - kroz prozor iznad stepeništa može se dospeti
ovamo. Donesi ga tamo... nabavi konopce - mi ćemo ga izvući
gore. Ne smem ponovo da otvorim vrata... požuri!

Mislila sam da se nikada neće vratiti. Mislila sam da

moram potrčati za njim, i u dva maha sam to pokušala, ali me
je sprečila Karmijan. Koračala sam po odaji iznad stepeništa,
kršeći ruke; deca, prestravljena mojim ponašanjem, tiho su
jecala u jednom uglu; Ira je osmatrala kroz prozor. Čula sam,
kroz moje sopstvene jecaje, šumove ispod stepeništa i pritrčala
prozoru da pogledam. Antila je bio dole, sa sekretarom
Diomedom i Olimpom; između sebe nosili su jednu nosiljku,
od one vrste koja se koristi za prenos ranjenika na bojnom
polju. Prilika opružena na njoj bila je tako duga, tako pljosnata;
bila je prekrivena čaršavom, već natopljenim krvlju, a jedan
crveni trag označavao je putanju kojom su stigli. Nisam mogla
da vidim Markovo lice, videla sam samo da se nije pomerao na
svom ležaju; razdaljina dole do njega izgledala mi je tako
velika. Karmijan, koja je oduvek bila snalažljiva žena, pronašla
je negde nekoliko konopaca i pustila ih da skliznu dole niz zid.

Olimp je digao pogled. - Da li je...? - zaustila sam, ali

nisam mogla da završim. Lekar je klimnuo glavom.

- On umire, gospođo... ali još mu je preostalo malo

vremena.

Ni samoj mi nije jasno kako smo to uspele da obavimo,

jer Marko je bio krupan čovek, i težak od smrti koja se nadvila
nad njim, a mi smo bile samo tri nejake žene, ali nekako smo
ga uzvukle gore u odaju. Rečeno je da bogovi daju snagu kad
je ona ljuto potrebna.

Nejasno se sećam da je Antila negde nabavio lestve, i da

su se posle toga muškarci popeli gore. Marko je bio sav krvav,
čak i po licu; mora da je hteo da zaustavi kuljanje svojim
rukama a onda je obrisao lice, siroti moj dragan. Boja je iščezla
iz njega; bio je kao voštana sveća, lica izbrazdanog dubokim
linijama s obe strane usta i sa crnim podočnjacima.

Olimp je obmotao njegovo telo mnogim slojevima

platna, ali krv je i dalje tekla iz teške rane; već se i na podu
formirala lokva. Pitala sam se nejasno kako je moguće da u
jednom čoveku bude toliko krvi i pomislila da je Marko
sigurno bog.

Položili su ga na dugačak sto; nagnula sam se nad njega i

položila ruku na njegovo lice; nisam se usuđivala da ga uzmem
u naručje, iz straha da ne ubrzam njegov kraj. Oči su mu se
otvorile; oko usana pojavilo se lako treperenje, sablasan
nagoveštaj smeška. - Napravio sam gadan posao od svega
ovoga, dušo... ko bi pomislio da ću promašiti srce? Utroba...
eto gde sam ga zario, mila moja... ali ovako bar možemo da
kažemo zbogom jedno drugom... - Stezao je toliko čvrsto moju
ruku da su joj kosti krckale; znala sam da pati strašno.

- Oh, ljubljeni moj - prošaptala sam. - Zašto...?

Jedna njegova obrva se uzdigla, parodija nekadašnjeg

veseljaka Marka. - Bio je to jedini način - rekao je. - Oktavijan
bi čitavu stvar izveo grublje... zar ne misliš i sama? Raspinjanje
na krstu, možda... - Zatvorio je oči; znala sam da mu je
pričinjavalo veliki napor da govori. Pokušavao je da ovlaži
usne jezikom, uvek iznova. Okrenula sam se i zatražila da
donesu vode.

On je otvorio oči. - Ne voda... vino... - I gotovo je uspeo

da se istinski osmehne. - Nije to što ti misliš, jadna devojko...
ali pomoći će, zaista...
 Pogledala sam Olimpa. On je klimnuo glavom i rekao
blago: - To će ga dokusuriti... - Prinela sam ruku ustima, ali
ipak mi se oteo krik. - Dozvolite mu da pije vino, gospođo... on
strašno pati - dodao je, prihvatajući pehar sa vinom koji je
Karmijan donela.

Marko je malaksalo odmahnuo glavom. - Ti... mila

moja... hoću da mi ga ti daš...

Prihvatila sam pehar, prisiljavajući svoju ruku da ne

drhti, dok sam drugom pridigla blago njegovu glavu da bi
mogao da pije; pokušao je da srkne, ali vino mu se prosulo niz
bradu. Digao je pogled prema meni. - Slab sam... tako slab. Pa,
mi umiremo kao što se i rađamo... ni tada nisam mogao da
pijem iz pehara. - I učinilo mi se da sam za trenutak opazila
iskru šeretske prepredenosti u tim očima, začetak neke šale,
prosto neverovatno. Uh, moj Marko, ne postoji niko na svetu
sličan tebi... Ponovo sam prinela pehar njegovim usnama;
ovoga puta ga je iskapio, i sručio se natrag na nosiljku.

- Bilo je soli u njemu, mila moja - to ne priliči jednoj

kraljici... ne priliči. - Odmahnuo je glavom s jedne strane na
drugu. - Ne plači, jedina moja... ja umirem smrću Rimljanina...
budi srećna zbog naše sreće, jer bila je veličanstvena... - Onda
su mu se oči zastaklile i zagledale nekud mimo mene; Antila je
istupio napred, ali Marko je već bio mrtav.

- Nije rekao zbogom...

Pogledala sam ga; siroti dečak. Uzela sam njegovu ruku i

privukla ga bliže, jer sam još uvek bila mirna, kao da sam
zaleđena. - Slušaj, Antila... on je rekao zbogom... i da ti moraš
da budeš valjan čovek i dobar Rimljanin. Samo što to nije
mogao da izgovori dovoljno glasno...
 - Oh, gospođo - zaplakao je on i spustio glavu na moje
rame.

Držala sam ga dok se nije malo primirio; onda se

odmakao od mene. Ja sam još uvek klečala na mestu gde me je
ostavio, pored mog muža. Blagi povetarac duvao je na mene
kroz otvoren prozor; bio je to topao vetar u ovo doba godine,
ali ja sam se stresla. Spustila sam pogled i videla da je čitav
prednji deo moje odeće natopljen krvlju, a moje ruke su
izgledale kao da su bile zaronjene u nju; lice mi je bilo mokro
od suza za koje nisam ni znala da sam ih prosula. Iz udaljenog
ugla prostorije dopiralo je tiho cviljenje, kao od ucveljene
štenadi; oh, bogovi - bile su to moje bebe, sirota nevinašca. Od
te pomisli led se slomio negde u meni, i zaridala sam glasno, i
nisam mogla da prestanem.
 26
NIJE LAKO UMRETI od tuge, mada stare pesme pevaju
o tome; ima suviše toga na svetu za šta se hvatamo, uprkos
nama samima. Za mene, to su bila moja deca, moja jadna
slomljena zemlja, i moj ponos; na kraju, ostao je samo ponos.

Dani koji su usledili posle Markove smrti ostali su mi u

sećanju kao totalna zbrka; bila sam veoma bolesna, kako
duhom tako i telom. To mora da je počelo odmah nakon što su
stigli vojnici, uspentravši se uz lestve koje smo zaboravili da
sklonimo. Kad sam ih primetila na prozoru, zgrabila sam
kuhinjski nož; bio je tup i ne bi mogao da raseče ni maslac, ali
oni su me za svaki slučaj razoružali; štaviše, oduzeli su mi i
ukosnice iz kose!

Nisam znala kuda su odveli moje ljude i moju decu; bila

sam zatvorena sama, tako da nisam imala čak ni neku ropkinju
koja bi me dvorila, a ni bilo kakvu odeću da se presvučem. Kao
kroz izmaglicu videla sam kako vojnici iznose kraljevske
ukrase, skupoceno posuđe i nakit Ptolemeja; nameravala sam
da sve to uništim, radije nego da dospe u rimljanske ruke.
Negde u mojim odajama nalazio se sanduk sa drevnim
simbolima moći - kruna, žezlo i teški zmijasti prsten, uvijeni u
svilu do sledećeg nošenja; pitala sam se da li ih je Oktavijan
pronašao.

Uklonili su iz prostorije sav nameštaj i uneli nizak ležaj,

jedan od onih koji se koriste na vojnim pohodima. Sva vrata
bila su zabravljena a drvene šipke zakucane preko prozora;
nalazila sam se u pravom zatvoru. Mislim da tokom više dana
nisam ništa znala; bila sam bolesnu i u groznici i nisam
uzimala nikakvu hranu. Nejasno se sećam da sam ispratila
Markovo telo dole niz stepenice do njegovog poslednjeg
odmorišta među Ptolemejima, i mora da sam opet ridala u sav
glas, jer sam na neki način pozledila samu sebe; ruke i prsa bili
su u modricama i boleli su me; možda sam ih izudarala
pesnicama, mada se ne sećam toga.

Groznica me je napustila jednog jutra u praskozorje;

probudila sam se u lokvi znoja, ali duh mi je bio bistar. Bila
sam sama. Pogledala sam svoje telo opruženo na ležaju; udovi
su mi bili kost i koža, a osećala sam se strašno slaba. Vrata su
se otvorila, škripeći, i ušla su dva vojnika, noseći poslužavnik
su hranom; para se pušila iz činije u kojoj se nalazila supa ili
čorba, i od tog mirisa spopala me je laka vrtoglavica. Koliko
dugo nisam jela? Stavili su poslužavnik na mali sto pored mog
ležaja i stajali gledajući naniže prema meni.

- Kakav skelet! - rekao je jedan, nasmejavši se hrapavo.

Govorili su kasarnski latinski, koji sam naučila još u detinjstvu.
Mislim da nisu bili legionari, već obični vojnici, jer su imali
izgled onog rimskog soja koji živi u zgradurinama za
iznajmljivanje; nisu izgledali neljubazni, nego naprosto glupi.

I drugi vojnik se nasmejao. - Ipak... - rekao je, iscerivši

usta u kojima je nedostajalo nekoliko zuba - nije ona baš tako
loša, čak ni sada! Čovek bi mogao da se osevapi, ma koliko da
je mršava...

- Bolje prestani s takvim govorancijama - rekao je onaj

prvi. - Stari boginjavi ju je nameračio za sebe.

- Ah, koješta! Imperator nikada ne bi uzeo antonijanske

otpatke! On samo želi da je ugoji za Trijumf... Tako mi pakla,
ja bih rado smazao njenu klopu! Čorba od fazana i pšenični
hleb... a i dobra govedina! Kakvo rasipanje! Jer ova to neće ni
okusiti. Namerava da umre od gladi - šta li?

Drugi se zagledao pažljivo u mene; videla sam

radoznalost u njegovim očima, a možda i malo sažaljenja. -
Hm, ona je suviše slaba da bi mogla zagrabiti kašikom...
Hoćete li da vas ja nahranim, kraljice? - Zurila sam u njega. -
Kakve oči! - dodao je on. - Mogao bih se zakleti da je
razumela!

- Pa, ona je veštica, tako kažu... ne dodiruj je!

Ali drugi je dohvatio činiju. - Slušajte, mala gospoja... ja

ću vam je pridržati... možda nemate dovoljno snage?

Odmahnula sam glavom i pokušala da se osmehnem. -

Ljubazan si - rekla sam njihovim sopstvenim sirovim narečjem.
- Ali, ako hoćeš, naspi mi malo vina...?

Oči su im iskočile kao da su čuli da je neka ptica

progovorila; onaj ljubazni nasuo je vino rukama koje su
podrhtavale, tako da je prosuo najveći deo, a drugi ga je čitavo
to vreme cimao za ruku.

- Hajdemo odavde - govorio je glasom iz koga je izbijao

strah. - Hajdemo odavde... rekao sam ti da je ona veštica. Zar
želiš da budeš razapet na krstu? - Krenuli su unatraške, kao da
su lepo vaspitani dvorani, dok im je čitavo držanje odavalo
strahopoštovanje.

- Hvala ti, prijatelju - rekla sam. Onda su se velika vrata

zalupila.

Uspela sam da prinesem usnama pehar sa vinom;

ošamutilo me je za trenutak, ali posle toga osetila sam kako mi
je nešto snage ušlo u kosti. Uzela sam i kašiku-dve čorbe i
pojela malo hleba; bilo je dobro. Ponovo sam zaspala.

Kad sam se sledeći put probudila, bilo je kasno popodne.

Pitala sam se da li su mi dali neko opojno sredstvo u vinu ili
čorbi? Okrenula sam se na ležaju i ugledala jedno lice blizu
mog: grgurava crna kosa, krupne, pomalo izbuljene oči i pune
ženskaste usne; za jedan otkucaj srca pomislila sam da gledam
Marka. Sedeći na niskoj stolici, čovek je rekao, osmehujući se:
- Sećate li me se, Kleopatra?

Zatresla sam glavom da je razbistrim; kovrdže su još

uvek bile pošteđene sedih vlasi, a ispod očiju nisu se nalazile
kesice; nije to bio Marko, ali sam poznavala lice. - Dolabela...
je li? - upitala sam nesigurno. - Zaboravila sam vaše lično
ime...

Njegov osmeh je postao malo širi. - Ima ih čitav niz... ali

nije važno. Obično me zovu Doli.

- Pre mnogo godina... - rekla sam. - U Rimu... praznik

Luperkalija... sad se sećam.

- I iz drugih prilika - ali vi ste ih zaboravili - tada sam bio

mlad i ne osobito važan. Ali bio sam Cezarov prijatelj.

- A sada?

- Sada sam u službi drugog Cezara.

- Oktavijan? On vas je poslao?

Klimuno je glavom. Uhvatila sam ga za ruku. - Moja

deca... gde su moja deca? Šta je učinio s njima?

- Ona su bezbedna... za sada. Obznanio je legijama da

namerava da ih odgaji zajedno sa svojim sopstvenim detetom. -
Setila sam se Oktavijinog pisma. Možda je veza između brata i
sestre bila jača nego što sam ja mislila. - Ali - nastavio je on -
ja sam poslan ovamo da vas upozorim. Imperator kaže da ćete,
ukoliko nastavite da gladujete, ispaštati zbog toga.

- Šta? - upitala sam uplašeno. - Šta će učiniti?

Dolabela je slegnuo ramenima: lice mu je bilo turobno. -

On je bezosećajan čovek. I želi da budete snažni i u dobroj
kondiciji... za njegov Trijumf.

- Gospodine, - rekla sam - ja nisam imala nameru da sebe

izgladnjavam... Ne sećam se ničega... pa čak ni toga koliko sam
dugo zatvorena ovde.

- Gotovo dve nedelje - rekao je on.

Bila sam zaprepašćena. - Ali, ko je vodio brigu o meni?

- Vaš lekar. Dozvoljeno mu je da vas viđa... pod

pratnjom. Bili ste veoma bolesni.

- A moje žene... moje sestre?

On se namrštio, zbunjen. - Mislio sam da je vaša sestra

mrtva...

- Moje dvorkinje... one su kraljevske kćeri Egipta. Ira je

moja polusestra, a Karmijan moja rođaka... Jesu li one...?
 - Njih dve su dobro; zatvorene su zasebno. Imperator im
ne veruje. Borile su se poput lavova, baš kao što ste i vi činili. -
Osvrnuo se oko sebe, sumnjičavog pogleda. - Govorite grčki -
rekao je, čineći to i sam. - Ovde i zidovi imaju uši, kako se
kaže. Kleopatra... za ljubav Cezara, našeg starog prijatelja, ja
sam postao izdajnik... prokrijumčario sam ovamo egipatsku
dadilju vaše dece.

- Ali, ona nemaju egipatsku dadilju!

Dolabela je prineo prst usnama. - Čekajte. - Onda je tiho

otišao do vrata koja su vodila na stepenište i otvorio ih. Jedna
mala figura, povijena i zaogrnuta prostranim ogrtačem,
šmugnula je kroz njih.

Pošla je prema meni, slična nekoj staroj egipatskoj

ropkinji, tamne puti i oronula, ali kad mi je prišla sasvim blizu
zbacila je svoju kapuljaču. Kriknula sam tiho i raširila ruke.
Ispod tamne puti i smežuranog izgleda bila je glumica, Kitera.
Privila sam je uz sebe, ne govoreći. Onda sam je pogledala u
oči, sa snebivanjem, jer sam u njima čitala odgovor. Upitala
sam: - Cezarion?

- Mrtav - odgovorila je ona. - Svi su mrtvi. Brit i ostali.

Oktavijanovi vojnici već su bili tamo, čekajući nas. - Govorila
je suvim, staračkim glasom, kao staro lišće što šušti. - On ima
dobre uhode, Oktavijan.

Nisam dozvolila suzama da poteku; s naporom sam

izustila samo jednu reč: - Kako?

- Borili su se - rekla je ona. - Dobro su se borili. Bar su

bili pošteđeni Trijumfa... i krsta. - Nasmejala se kratkim,
hrapavim smehom. - Mene su smatrali za Cezarionovu kurvu...
nisu me ubili. Kad su bili gotovi sa mnom, otišla sam. Priča je
duga... i zamorna. Uglavnom, uspela sam da se uvučem u
Palatu... rekla sam da sam kraljevska negovateljica.

- Moja deca...?

- Ona su dobro. Oktavijan ih posećuje svakog dana... Ona

ga vole, nazivaju ga »ujakom«. Misle da ste vi otišli u Rim... i
da će i ona ići - prava avantura.

- Oh, vodi brigu o njima, draga prijateljice!

- Po cenu svog života, gospođo. - Spustila je na pod jedan

svežanj, pun čvorova i uvezan. Donela sam vam nešto sapuna i
ulja... šminku i češljeve... i jednu čistu preoblaku. - Počela je da
pretura po svežnju, vadeći nekoliko toaletnih artikala. Osetila
sam kako mi je nešto gurnula u ruku, jednu bočicu; moji prsti
su se stegnuli oko nje. Posmatrala sam Kiterino lice, sitno i
zatvoreno. Ona mi se primakla bliže, šapćući: - Otrov od
kukute. Dovoljno za jedan puk. Sakrijte ga.

Bila je to moja smrt, i veoma dobrodošla; osmehnula sam

se. - Hvala ti - rekla sam jedva čujnim glasom.

Na vratima se začulo tiho lupkanje; trenutak kasnije ušao

je Dolabela. - Hodi, devojko, vreme je za promenu straže...
Oprosti se.

- Mogu li da mu verujem? - šapnula sam joj u uho.

- Mislim da možete. Neka vas sudba čuva, gospođo.

Zbogom. - A onda je otišla.

Dolabela je stajao, gledajući naniže prema meni; lice mu

je bilo ljubazno. - Žao mi je. Hteo sam da vam ona to kaže.

- Znači vi ste znali?

- Odavno... Ali neću je odati. - Dohvatio me je za ruku. -

Jadna mala kraljice... nije vam preostalo mnogo prijatelja...

Iz pogleda mi je pročitao pitanje; sumorno je zaklimao

glavom. - Bilo je pogubljenja svakog dana otkako je grad pao.
Svi oni oficiri koji nisu bili dovoljno brzi da sami izvuku
mačeve... svi članovi vaše vlade, većina vaših dvorana. Vaš
sekretar. Mislim da su vam preostali samo vaš lekar... i vaše
žene.

Još jednom sam znala odgovor pre no što sam

progovorila. - Antila?

- On je pobegao u Venerin hram. Izvukli su ga napolje...

- Jadno dete... zašto?

- Ko to može da zna? Osveta, možda... zato što je izveo

podvalu sa svojim ocem...

- Oktavijan je pravo čudovište...

- On je zagonetka... kao i svi veliki ljudi. Jer on jeste

velik... naš imperator.

Osetila sam kako su mi se usne malo stisnule. Rim će,

dakle, na kraju krajeva, imati imperatora! - Kada će biti održan
Trijumf?

- On namerava da vas u najskorije vreme odvede u Rim...

imate možda još tri dana da se pripremite.

Odmerila sam ga dugim pogledom. Da li je nagađao šta

ja smeram?

- Između ostalog, imperator voli da iznenađuje ljude.

Prilično sam siguran da će vas posetiti... nenajavljen. Možda
noćas.

- Onda me napustite, prijatelju, jer nosim na sebi

dvonedeljnu prljavštinu... - Osmehnula sam se i ispružila ruku.
- Hoću li vas ponovo videti?

Sada je bio na njega red da se dugo zagleda u mene. - Ja

sam određen da pridržavam vaše zlatne lance na Trijumfu.

- Shvatam. - Zabacila sam glavu, osećajući kako me

slabost napušta. - Znači, nema zbogom...

- Nema zbogom. - Poljubio mi je ruku i izašao.

Tutnula sam bočicu sa otrovom pod donji pojas, odmah

do kože, i posegnula za sapunom i lavorom.
 27
OKTAVIJAN NIJE DOŠAO te noći, a ni u toku sledeća
dva dana, mada sam ja požurila da sebi dam pristojan izgled,
petljajući sa sapunom i čupajući češljem svoju zamršenu kosu;
nikada nisam bila naviknuta da samu sebe poslužujem, a i
slabost me je činila nespretnom.

Mogla sam da progutam sadržaj bočice tamo na licu

mesta, ali sam rekla sebi da ne želim da odem bogovima kao
bolesna prosjakinja i potpuno sama - ja, kraljevsko dete Egipta
i Aleksandrov rod. A sem toga, pretpostavljam, jedan majušni
deo mene, duboko unutra, još uvek je gajio nadu, uprkos glasu
mog razuma.

Bila sam sama, ne računajući vojnike koji su donosili

hranu. Nikada nisu bili isti; Oktavijan nije hteo ništa da
rizikuje. Oni koji su ulazili u prostoriju spuštali su
poslužavnike ćutke, okrenutih lica, i odlazili su isto tako ćutke;
nisu želeli da budu omađijani.

Jela sam pomalo, postajući sve snažnija, i spavala; nisam

se usuđivala da razmišljam, van onih prvih gorkih misli koje su
me skoljavale. Kad je Oktavijan došao, probudio me je iz sna
koga se samo upola sećam; čula sam galske glasove, oštre
komande, i pomislila da to moj Julio korača. Počela sam da
ustajem iz kreveta, sa snovidovnom radošću ispisanom na mom
licu, ispruženih ruku. To mora da je razoružalo osvajača, jer
me je zagrlio na rođački način i poljubio u čelo; osetila sam
njegov miris, bajat i star, mada sam znala da je on mlađi od
mene. - Kraljevska Kleopatra... - tako me je oslovio! - Sedite,
molim vas... - Njegovi vojnici su uneli dve stolice, od
slonovače i pozlaćene, u tu praznu prostoriju; nejasno sam se
sećala da su to stolice iz mojih sopstvenih odaja u Palati.

Došao je sa stražom od dvanaest vojnika, Gala ili Brita,

golemih svetlokosih ljudeskara sa kamenitim licima.
Pucketnuo je prstima da se odmaknu, na šta su se oni poređali
iza njega, okrenuti prema vratima, sa kopljima u ruci.

Oktavijan je izgledao kao da je njegova majka, sa sela,

još uvek šila odeću koju je nosio; bila je nespretno naborana i
iskrzana na rubovima, siva od nedovoljnog pranja. Bio je sitne
građe, onakav kakvog sam ga se sećala od pre mnogo godina.
Koža mu je imala nezdravu žućkastu boju; setila sam se kako
mi je Marko rekao za njega da je sklon morskoj bolesti. Ali, da
nije bilo toga, i opšte zapuštenosti njegove osobe, mogao je da
bude zgodan muškarac, čak i sa svojim boginjavim licem koje
je ličilo na neku statuu izrovašena starošću. Dobro je podnosio
svoj niski stas, držeći se veoma uspravno: svaki njegov pokret
bio je odrešit i odmeren; oči su mu bile hladne kao dragulji.

Zamahao je svojim prstom prema meni; njegov tanki

osmeh - rđava imitacija osmeha velikog Cezara i Cezariona -
porezao me je po srcu. - Bili ste nevaljala devojka, Kleopatru.

Za trenutak nisam mogla ništa da odgovorim; to

šaljivdžijsko ponašanje rđavo mu je pristajalo.

- Zašto ste iskvarili svoj izgled? Vaš Cezar je

nezadovoljan - Ispružio je ruku, obuhvatio moju bradu, i
položio svoja usta na moja. Usne su mu bile hladne i tvrde, ali
njegov jezik, vlažan i debeo, ispunio mi je usta; umalo nisam
pljunula.

Oborila sam oči, maskirajući ih, i naredila svom telu koje

se grčilo da sedi mirno. - Bila sam bolesna, gospodine... i
nehatna.

- Možete me zvati Oktavijan - rekao je on, naginjući

glavu.

- To je dobro - odgovorila sam, očiju još uvek oborenih -

jer ja mislim o vama kao o voljenom Cezarovom nećaku.

- Ja sam Cezar sada.

- Da, Oktavljane.

On je pročistio grlo. - Ovde imam jedan spisak - rekao je,

pucnuvši prstima i prihvatajući ga od najbližeg vojnika - spisak
kraljevske imovine: posuđe, novac, poluge zlata, ćilibar,
srebro, nakit... - Preleteo je brzo pogledom niz listu. Ponovo je
zamahao prstom prema meni. - Niste bili pošteni, draga moja...
ovde ima nekoliko detalja - saznao sam to od vašeg upravitelja
imanja - koji ne mogu da budu pronađeni... Nije trebalo to da
učinite, draga moja - rekao je prekorno odmahujući glavom. -
Rim hoće da ima ono što mu pripada.

- Niko me nije ni pitao - odgovorila sam, nešto

odrešitijim tonom. - Rekla sam vam da sam bila bolesna. Bila
sam potpuno sama - bez posluge... bez ičega!

- Pa, to ćemo popraviti. Cezar je velikodušan... -

Razgledao je spisak. - A evo koji su to detalji: jedna kruna,
zlatna, sa upletenim zmijama... jedno žezlo, i ono sa zmijama...
dva rubinska prstena, dve zlatne narukvice, jedan bronzani
prsten za mišicu u obliku zmije... Šta znači ta preokupacija
zmijama?
 - To je egipatski simbol Iside - rekla sam. - Iz vremena
drevnih faraona... to su sveti predmeti u staroj religiji.

- Shvatam - uzvratio je on, trljajući zamišljeno bradi!. -

Važni simboli, zar ne?

- Oni označavaju Egipat - rekla sam jednostavno.

- Pomislila sam... ovog časa... da bi oni predstavljali lepe

darove za vašu ženu i sestru... da bi me gledale ljubaznije kad
dođem u Rim. Oni su sve što imam. - Nastojala sam da mi glas
zvuči ponizno, mada mi je jezik bio debeo od tih reči.

- Ove stvari... - rekao je i pokazao prstom na spisku - još

uvek se ponekad nose?

- Oh, uvek - odgovorila sam. - Bez njih, kraljica nije

kraljica.

- Pa, draga moja, vi ćete i biti kraljica... poslednji put.

Rim će videti Egipat u svom njegovom izgubljenom sjaju.
Pretpostavljam da bi zlatni lanci... ili možda ćilibarski...? -
Mislim da je za trenutak potpuno zaboravio na mene; kad je
pogledao moje lice, nešto mora da se pokazalo na njemu, jer se
on brzo nagnuo napred i uhvatio me za ruku.

- Oh, draga moja, vi nećete nositi lance, razume se!

Najistaknutiji časnici Rima nosiće ih umesto vas. Vi ćete se
voziti na bojnim kolima ukrašenim cvećem, sedeći na
prestolu... a i presto će biti okovan lancima. Simbolično, moglo
bi se reći... ah, da, tačno tako! Vi morate da nosite sav vaš
kraljevski nakit. Daću vam ga na čuvanje - idemo odmah da ga
donesemo - gde se nalazi?
 - U jednom sanduku u mojim odajama. Moje dvorkinje
se staraju o njemu...

- One će ga i doneli. A i ostaće s vama... i dvoriti vas i na

samom Trijumfu.

- Ne bih želela da budem uzrok njihove smrti - rekla sam

tužno, ali sa medom na usnama.

- Draga moja - uzvratio je on, odmahujući kraljevski

svojom rukom - one neće umreti... baš kao što nećete ni vi! Ima
mnogo muževnih rimskih plemića koji će rado ustupiti svoju
spavaću sobu takvim inostranim lepoticama. A i Cezar će,
naravno - dodao je uspijajući usnama - imati svoju sopstvenu...
kao i njegov ujak pre njega.

Sada sam učila veštinu obmanjivanja. Ponovo sam

oborila pogled i rekla, blagim glasom: - Vi mi činite veliku
čast, oh, Avguste Prvi... jer ja sam već stara...

- Nećete biti loši - odgovorio je on - kad ponovo

nabacimo malo mesa na vas. Oduvek sam... to vam moram
priznati... oduvek sam imao merak na vas. Nikada nisam imao
kraljevsku naložnicu...

Progutala sam svoje gađenje i promrmljala: - Bojim se da

ću vas razočarati, Oktavijane.

- Draga moja - rekao je on prepredeno, obliznuvši usne -

kako to može da bude? Vi... najveća kurtizana sveta!

Zurila sam u njega; on je stvarno verovao u svoje

sopstvene laži!
 - Pokušaću, onda - rekla sam, sva sušta poniznost. - I
mogu li dobiti moje žene... zaista? Jer, biće mi potrebna velika
nega... hoću da budem lepa za Trijumf.

- Imaćete ih - rekao je on. - Šta još želite? Samo recito...

Cezar je raspoložen da daje. - Osmehnuo se i posegnuo rukom,
hvatajući me za nogu iznad kolena.

- Malo slobode samo... ovde je sve zatvoreno prečagama.

- Pa, ja ne mogu da skinem prečage sa vrata i prozora...

to ne bi izgledalo dobro. Moram da mislim na meni ravne
Rimljane... moje saveznike. Bili ste veoma nevaljali, znate!
Ali, u redu... dajem vam na raspolaganje ovu zgradu... gornji
sprat i prizemlje. A i robove da vam budu na usluzi...

- Odeća? - upitala sam. - Jedva da imam nešto na sebi...

On se ponovo osmehnuo, gledajući tamo gde su se moje

grudi pokazivale kroz tanku tkaninu košulje. - Ovako vam
dobro pristaje. Ali, svejedno... dobićete svu odeću koja vam je
potrebna. Imam poverenja u vaš ukus... kao što je imao i Cezar
pre mene.

- Hvala vam. Posavetovaću se sa mojim ženama... Kada

će one doći kod mene?

Tada sam se osetila veoma umorna, od pretvaranja, i od

olakšanja da sam pregrmela sve to; zamolila sam ga da me
ostavi samu.

- Da, moramo vam dati priliku da se uljudite - rekao je;

njegovi provincijski maniri izbijali su na videlo; ponovo sam
videla snebivljivog nezgrapnog dečaka sa bubuljičavim licem,
Cezarovog nećaka.

- Poslaću vam sve što ste tražili. Imate jedan dan i jednu
noć. Za Rim ćemo odjedriti prekosutra. - Sagnuo se i ponovo
me poljubio, stisnuvši jednu dojku tako da umalo nisam
vrisnula. Ali osmehnula sam se i rekla: - Dakle, do Trijumfa.

Dan je prošao, a isto tako i noć; moj poslednji dan je

došao.

Jutros sam ponovo otišla do Aleksandrovog groba, dole

ispod Palate. Mada ovoga puta nije moj rođendan. A možda i
jeste; stari narod Egipta mislio je tako; ja sledim njihov primer.
Otići ću iz života kraljevski, da susretnem... šta susrećemo?
Koga?

Niščim uplašena. Ira i Karmijan, moje kraljevske sestre,

moje drage prijateljice, odlaze sa mnom; neću biti sama.

To je moj Trijumf.
 Autorova napomena

KLEOPATRA JE UMRLA 30. godine pre naše ere.

Njeno telo, zajedno sa telima njenih dveju dvorkinja, otkriveno
je u mauzolejskom krilu velike palate. Bila je odevena u svoju
kraljevsku grčku odeždu, a na glavi je imala zmijoliku krunu
Egipta. Ne zna se tačno kako je umrla, mada izgleda da su
Rimljani prihvatili dijagnozu njenog lekara da je smrt bila
izazvana zmijskim otrovom. To objašnjenje ne zvuči osobito
ubedljivo, zato što nikakva zmija nije bila pronađena, mada su
dve nejasne ranice ispod njenog velikog prstena na mišici bile
navođene kao dokaz zmijskog ugriza. Izgleda nam
prihvatljivije da su sve tri žene umrle od istog otrova, koji je
nekako bio prokrijumčaren pored straže. Lekar je možda samo
izmislio priču o zmiji, da bi odvratio sumnju od sebe.

Oktavijanov Trijumf proslavljen je u Rimu 29. godine

pre naše ere. Bilo je izloženo sve bogatstvo Egipta, a ulicama
je pronošena Kleopatrina statua u prirodnoj veličini, odevena
onako kako je bila odevena slavna kraljica u trenutku svoje
smrti. Njena tri deteta koja je dobila sa Antonijem, suviše
mlada da bi koračala u lancima, bila su nošena u zlatnim
kavezima.

Sledeće godine Oktavijan je postao prvi rimski

imperator, pod titulom Avgust Cezar. Pored toga, bio je
naimenovan naslednikom svih rimskih poseda, uključujući i
poslednji i najbogatiji, Egipat. Umro je 14. godine naše ere, a
nasledio ga je njegov pastorak Tiberije.
 Ne znamo šta se desilo sa Kleopatrinim sinovima,
Aleksandrom Heliosom i Ptolemejem Filadelfom; posle
njihovog detinjstva istorija ih više ne spominje. Njena kći,
Kleopatra-Selena, udala se za Jubu, kralja Numidije, a kasnije i
Mauritanije. Njihovog sina, po imenu Ptolemej, ubio je
imperator Kaligula. On je bio poslednji Ptolemej koji je nosio
to ime.

Od mnogih Kleopatrinih portreta i kipova nijedan nije do

danas sačuvan. Smatra se da su bili uništeni tokom rane
Oktavijanove vladavine, iz političkih razloga. Pisci antike
opasuju je uglavnom onako kako sam to i ja učinila - kao
svetlokosu makedonsku Grkinju.

Kao neprijatelj Rima, bila je zasuta klevetama i

uvredama, tokom svog života i kasnije. Međutim, u
nepristrasnom svetlu istorije, ništa od svega toga nije se
održalo. Jedini zločin koji joj se može pripisati bila je njena
prevelika ambicija.