Војводина у римско до а

Exported from Wikisource on 25. јануар 2023.

1
Историја — Данашњи Срем ио је под римском влашћу
читавих пет стотина година.[1] Римљани су покорили те
крајеве око почетка првог века наше ере, а држали су их
до пропасти Римског Царства, дакле отприлике до краја
петог века по Хр. Наш Банат ио је под Римљанима
много краће време, отприлике једно и по столеће, од
владе цара Трајана (98—117) до цара Галијена (253-—
268) или Аурелијана (270—275), кад су га Римљани
евакуисали, не могући више да одале варварским
нападима. Данашња Бачка није никад ила саставни део
римске империје. Рим је хтео да има за границу једну
тако велику реку као што је Дунав и зато Римљани нису
хтели да окупирају о ласт која се налази на левој о али
Дунава. Али су понекад римске војске ратовале и у
земљи коју о ухвата та река с једне и Тиса с друге
стране, а понекад су становници данашње Бачке упадали
у римске провинције.

Прво итно је данашњи Срем ио део велике

административне о ласти Илирика. После је припадао
провинцији Панонији, која је имала такођер врло
широке границе. У почетку 2 века по Хр. Панонија уде
подељена на Горњу и Доњу Панонију. Наш Срем се
налазио у Доњој Панонији. Крајем 4 века он чини
засе ну провинцију под именом Панонија Друга. Око
400 год. сремска о ласт припада префектури Италији а
дијецези Илирику. Што се тиче нашег Баната, није нам
сигурно познато којој је провинцији припадао. По

2
једном мишљењу, он чини део Горње Мезије (Moesia
Superior), која о ухвата зацело велики део Ср ије, од
Дунава на северу па до Велеса на југу. Али има разлога
да се сумња у то да је и тај крај северно од Дунава
припадао Горњој Мезији.[2]

О историји данашње Војводине у римско до а ми нисмо

о авештени нашим старим изворима ни из далека онако
како и се могло пожелети. У литерарним изворима, тј.
код старих грчких и римских писаца, налазе се само
мршави фрагменти о догађајима који су се ту дешавали.
Не дају нам много ни важних података о тим крајевима
ни археолошки наласци (натписи, новац и др.). Ипак су
за нас ти подаци врло драгоцени и ми ћемо их на идућим
страницама навести.

Око средине 1 века пре Хр. покорио је данашњу Бачку

дачки владалац Буре иста.[3] То је ио моћан краљ.
О ласт између Дунава и Тисе ила је у то до а под
једним келтским племеном, Бојима. Буре иста по еди
њиховог вођу Критазира (Екритузира) и пре аци Боје
преко Дунава. Тако је ова о ласт, која је пре Боја ила
насељена дачким елементом, спојена с Дакијом. Г. 16
пре Хр. упадну Дачани у Панонију преко залеђеног
Дунава и задо ију ту огат плен; ваљда су то или упали
у наше крајеве. И цар Август у чувеном натпису
Monumentum Ancyranum, који је као нека његова
ауто иографија, помиње један упад Дачана, који је
римска војска од ила. Исти цар прешао је Дунав и напао
3
Дачане. После крвавих итака он је успео да их покори.
Можда је то ило поменуте 16 године. Свакако реч је о
Бачкој или Банату. А можда Дачани из данашњег Баната
учествују и у панонском устанку, о ком ће одмах ити
реч, тиме што упадну у Мезију (дан. источна Ср ија).

Г. 35—33 пре Хр. водио је Октавијан, доцнији цар

Август, један рат с Илирима.[4] Он је том приликом
продро у долину Саве. Има научника који мисле да је
Октавијан у том рату покорио и целу данашњу Босну и
западну Ср ију. Још, по том мишљењу, римска војска је
продрла у те крајеве са севера из савске долине. За тај
случај Октавијанове трупе допрле су иле до у садашњу
Војводину. Али тре а признати да су ово све хипотезе
које се не могу доказати.

Грдине 13 пре Хр. укнуо је у Панонији „велики и

страшан“ устанак који је трајао све до 11 год. Изгледа да
је поприште тог рата ио и један део данашње
Војводине, Срем. О овом војевању имамо података у
више старих писаца, али ти су подаци веома сиромашни.
Један писац даје управо само фразе, други помиње од
панонских племена само Бреуке (гл. мала доцније),
трећи помиње једино Саву и Драву. За нас је најважнији
податак који налазимо код латинског историчара Руфа,
јер нам он каже да су тоМ приликом „по еђени
Амантини између Саве и Драве и да је тако освојена
савска о ласт и о ласт Панонија Друга.“ Да су Амантини
живели у садашњем Срему, излази и из Плинија

4
Старијег, код кога читамо да се река Бакунције (дан.
Босут) улива у Саву код Сирмија (Сремска Митровица),
где је civitas Sirmiensium et Amantinorum. Овај пак рат с
Панонцима водио је најпре славни Августов војвода
Агрипа. А кад је Агрипа умро (12 год.) наследио га је у
том послу пасторак Августов Ти ерије, доцније цар. Он
је тај рат и завршио. Панонци су страховито кажњени,
јер им готово цела младеж уде продата у ропство.
Ти ерије је за овај успех до ио тријумфалне знаке.[5]

Једна ужасна опасност загрозила је из данашње

Југославије Риму год. 6 после Хр. у Панонији и
Далмацији укнуо је општи устанак домородаца против
мрског угњетача.[6] У том устанку учествовала је и
данашња Војводина. Устанак је трајао све до год. 9 и
једва је угушен. Рим је морао да аци на устанике
огромне силе, а они су се орили с натчовечанским
снагама. Један римски писац каже да је овај рат ио
најтежи за Римљане од свих које су они водили после
пунских ратова.

Изгледа да је овај устанак почео у Босни и да се прво

по унило племе Деситијата, које је живело у околини
Сарајева. Али су одмах затим скочили на оружје и
Бреуци, једно племе које је становало западно од
данашње Сремске Митровице.[7] Ова о а племена имала
су за вође по једног Батона. Можда је и један други вођа
панонски у овом устанку, који се звао Пинес (Pinnes),
ио Бреук.
5
Чим се Бреуци по уне, они пођу на Сирмијум (Сремска
Митровица). Ова је варош тада ила у рукама Римљана.
Бреуци покушају да је освоје, али у том не успеју. У том
их је омео римски војвода Цецина Север, који похита на
њих са својом војском из о лижње Мезије (данашња
Ср ија). Цецина се суко и с унтовницима и у оју их
раз ије. Ова итка ила је на Драви, а не код Сирмијума,
како и се могло помислити. Јамачно су се устаници
или повукли на Драву кад су чули да римска војска из
Мезије долази. Наравно, могло и се помислити и на то
да је Цецина раз ио непријатеља ипак код Сирмијума,
али да је наш извор овде по ркао Саву с Дравом.
Додајмо је овај ој ио веома крвав и да су у њему и
Римљани имали велике гу итке.

После извесног времена дошло је до оружаног суко а

између Римљана и наших устаника опет у Срему. На
устанике пође нова велика римска војска, коју су водили
Цецина Север, Плауције Силван и Трачанин Реметалк.
Устаници заузму рдо Алму, које један други стари
писац, изгледа, назива Mons Claudius. То и могла ити
наша Фрушка Гора. Најпре је дошло до судара између
Реметалка и устаника. Реметалк, који је из Тракије ио
довео велику коњицу, потуче у једном кратком оју
непријатеља. Али они даду снажан отпор Цецини. Чак је
мало тре ало па да они по еде ову велику војску од
читавих пет легијона и толиких других помоћних трупа.
Римљани су већ или изгу или сваку наду да ће се

6
спасти. Битка је ила веома крвава и у њој поги е
велики рој римских виших официра.

Идуће године Цецина, који се ио вратио у Мезију, јер

су у те крајеве или упали са севера, преко Дунава,
Дачани, дође поново у данашњи Срем. Њега нападну
изненада на путу о а Батона. Напад је извршен код
Волцејских Бара, које су се налазиле код данашњих
Винковаца. Изненађени устаничким нападом, они
римски војници који се нису налазили у том тренутку у
утврђеном логору по егну испред непријатеља. Али
војска која је ила ушанчена испадне из утврђења на
устанике и раз ије их.

Год. 8 учињен је крај устанку у Панонији. Код устаника

је ила настала страховита глад. Људи су морали јести
разне иљке које не служе као људска храна. З ог тога
настану и разне олести. Стање је ило очајно и после
дужег коле ања реучки вођа Батон изда Пинеса, који је,
казали смо, ио други панонски вођа, Римљанима и
затим и сам положи оружје. То се десило, кажу извори,
на реци Батину, али ми не знамо која се река крије под
тим именом. Као награду Батон је до ио од Римљана за
кнеза реучког. Али је наскоро он кажњен за ту издају.
Наиме, далматински Батон га ухвати и погу и. Многи
Панонци се сад опет лате оружја те Силван поново пође
на Бреуке. Они уду по еђени. Наскоро се цела Панонија
покорила Силвану, нешто силом а нешто милом.

7
Може ити да се у овом устанку помиње и Амантини,
племе које је становало у Срему. Има, наиме, један
натпис који можда (јер то није сигурно) каже отприлике
ово: „Једно дете од десет годона из племена Амантина
удавило се док је ило талац у реци Хемони“. Није
искључено да су Амантини морали дати за време овог
рата или после њега Римљанима таоце.

У првој половини 1 века по Хр. населише данашњу

Бачку Јазиги. По једном мишљењу, то је ило између 20
и 50 г. по Хр.; по другом, између 25 и 35 год., а по
трећем, између 30 и 50. Јазиги су дошли у ову о ласт
негде с Дњепра. Њихово досељавање трајало је дуже
време. Јазиги су припадали сарматском ста лу. Ова
сео а Јазига у о ласт између Дунава и Тисе јамачно је
ила последица неког покрета народа на истоку. Дотле
пак данашња Бачка ила је насељена Дачанима. Год. 69
по Хр. Јазиги можда изврше један напад у Панонију. У
оју падне мезијски легат и цела о ласт уде опљачкана.
Ред уде повраћен кад на ојно поље дође други римски
војвода, који по еди непријатеља у више итака и
потисне га преко Дунава. Домицијан је водио с Јазигима
рат можда 89 а сигурно 92 год. Јазиги пређу Дунав и
заједно са Све има униште целу једну легију. У рату је
узео Домицијан лично учешће, али сигурно није имао
неког великог успеха. Од Трајана Јазиги су на римској
страни („semper Romanorum clientes“ каже Амијан
Марцелин). Под Марком Аурелијем настављају се ор е
између њих и Римљана. Год. 170 мезиско-дачки легат
8
имао је најпре успеха против њих, али после уде
по еђен па и сам погине. Наскоро затим опет их римска
војска по еди. Год. 174 после многих напора Јазиги су
савладани. Они су принуђени да врате заро љенике,
којих има на 100.000. Морају да ставе на расположење
још Риму помоћ од 8000 коњаника. Марко Аурелије је
имао намеру да искорени ово немирно племе, али је у
том ио спречен устанком неког узурпатора. Год.
179/180 допуштено је Јазигима да имају својих лађа на
Дунаву, али не и да станују на дунавском острвљу. Том
приликом решено је и питање о њиховом посећивању
римских пијаца. Под Комодом (180—192) они су
потпуно римски поданици.[8]

Многи историски догађаји десили су се и после

панонског устанка, о Ком је ило мало раније говора, у
Сирмијуму и у његовој околини.[9] По једном мишљењу,
цар Трајан је уочи свог дачког рата ту провео зиму, 101
—2 године, али се то не може да докаже. Док је Марко
Аурелије ратовао на Дунаву с варварима, његов главни
војни стан ио је, изгледа, у Сирмијуму. Цар Максимин
(235-238), хотећи да предузме ратни поход на Сармате,
дошао је овде. Узурпатори Ингениус и Регалијан
прогласили су се у Сирмијуму за цареве, под Галијеном
(253—268). Клаудије Готски (268-270) скупио је у
Сирмијуму велику војску, јер је овој о ласти загрозила
велика опасност од варварских народа. Г. 314 цар
Константин Велики по еди свог супарника Лицинија код

9
Винковаца (Cibalae).[10] Константин је имао у том оју
20.000, а Лициније 35.000 људи. Битка је трајала цео дан
и свршила се по едом Константиновом. После итке
по егне Лициније ноћу с великом коњицом у Сирмијум,
где узме жену, сина и лаго па продужи екство. Преко
Саве пре аци се мостом, који је јамачно ио код самог
града, и онда га поруши. За Лицинијем дође и
Константин у Сирмијум. Вероватно Константин се овде
састао, једно дванаест година доцније, с оснивачем
аријевске јереси, чувеним владиком Аријем. Г. 350 у
Сирмијуму је проглашен за цара генерал Ветранијон. Он
се ио по унио против Констанција, али му се наскоро
покорио. Други један узурпатор, Магненције, дошао је
идуће године (351) с војском под Сирмијум. Магненције
се по унио у Галији и онда упао Панонију где се налазио
Констанције. Најпре се Констанције затворио у Ци алу
(Винковци) и ту се до ро утврдио и није хтео да прими
итку. Да и га на то натерао, Магненције пође да заузме
Сирмијум. Али ту уде од ијен од посаде и грађанства.
Онда се он окрене на Мурзу. Сад се Констанције реши
да га нападне. Битка код Мурзе ила је веома крвава. У
том оју учествовало је 80.000 Констанцијеве и 36.000
Магненцијеве војске, а пало је на о е стране заједно
преко 50.000 људи. По едио је Констанције. У оју је
Магненције учествовао лично, док је Констанције цело
време провео у једној црквици изван града заједно с
чувеним владиком из Мурзе Валенсом, који је цара
придо ио за пријатељство.[11]

10
Год. 351/352 у зиму дошао је Констанције у Сирмијум, а
тако и 357, да проведе зиму. Одатле је он предузео 358
поход на Сармате у Бачкој и Банату, о чему ћемо
говорити доцније.

Кратко време после ових догађаја дошао је до

Сирмијума Јулијан Апостата, „Отпадник“. Г. 361. он
пође против цара Констанција, који се у то време
налазио на Истоку. Амијан Марцелин прича о том овако:
Војском која се у то време налазила у сирмијској
о ласти командовао је комес Луцилијан. Његово
седиште ио је Сирмијум. На глас да је Јулијан стигао,
он пође да му да отпора с војском. Јулијан стигне до
Бононије, на 30 км од Сирмијума, и пошље, по мрачној
ноћи, поруку Луцилијану да пође к њему под претњом да
ће га иначе његови војници силом довести. Кад су
Јулијанови људи стигли Луцилијану, он је још спавао.
Он се сад поплаши и преда се противнику. Стигавши на
коњу до Јулијана, пољу и царев пурпур у знак
покорности. Али се после охра ри и рекне Јулијану да је
дошао с мало војске. Јулијан му одговори да ове речи
штеди за Констанција, додајући да му је дао да пољу и
пурпур не као саветодавцу него да и га охра рио кад се
тако смртно уплашио. После тога Јулијан пође на
Сирмијум рачунајући сигурно да ће му се варош
предати. Брзим маршевима иде он на варош а кад јој се
при лижио, пред њега изиђу велике гомиле људи и
војника с уктињама кличући му „августе“, „господару“.
Тако га отпрате у двор. Јулијан је ио весео што су га
11
тако лепо дочекали у тој великој и угледној вароши па
приреди сутрадан народу трке на колима. А кад сване
трећи дан, он продужи марш на Констанција.[12]

Год. 374 опет се помињу ратни догађаји код Сирмијума.

Те године упадну у Илирик Квади. Они нападну мирне
земљораднике који су жњели по њивама, па многе
поу ијају а друге поведу са со ом заједно с њиховом
стоком. Том приликом мало је тре ало па да заро е и
кћер Констанцијеву, која је ила пошла да се венча с
Грацијаном. Она је аш ила за ручком у вили која се
звала Pistrensis. Њу спасе намесник провинције, који је
посади на кола и по егне с њом у Сирмијум, удаљен од
тог места 40 км.[13] Те године Квади су страховито
еснели по данашњем Срему. Гледајући грозоте које су
они чинили, гувернер, префект преторијо, у Сирмијуму,
страшно се препадне. Он изгу и главу и не зна шта да
ради. Већ је мислио да ежи и већ је ио спремио коње
за екство, кад му неко примети да и се у том случају
грађани угледали на њега и да и се варош морала
предати. Он послуша савет да не ежи и предузме
потре не мере да се варош осигура: очисти шанчеве,
које је у току времена земља ила засула, поправи
порушене куле и едеме. На те радове он је потрошио
новац који је ио скупио за грађење позоришта. Осим
тога он доведе у варош једну кохорту ( атаљон) стрелаца
да ране едеме ако непријатељ опседне град. Али

12
варвари не ураде то, јер се нису до ро разумевали у
вештини опседања.[14]

Као што се види, Сирмијум је ио до ро утврђен. То

видимо и нешто доцније, кад варвари не смеју да
нападну варош з ог њених јаких едема. То је ило
онда, кад је цар Грацијан (367—383) после поги ије
Валенсове (378) устукнуо испред Гота и повукао се у
Сирмијум. Непријатељ га ту није узнемиравао. Грацијан
је у Сирмијуму провео те године четири дана. Идуће
године, 379, он је ту прогласио Тодосија за цара, а после
тога прогласа задржао се у вароши још неко време. Г.
380 састала су се овде та два цара и споразумела се да се
у Аквилеји сазове један црквени са ор за идућу годину.
Изгледа да су Грацијан и Теодосије исте те године (с
крајем августа и почетком септем ра) ратовали против
Остгота.

Сирмијум је настрадао приликом хунске најезде.

Тадашњи префект покуша да се одупре Хунима, али ез
успеха, јер варвари заузеше варош спалише је, а
становнике поклаше. Префект по егне у Солун. Прича се
да је том приликом сирмијски владика (име његово није
нам познато) ио предао неком Констанцију златно
црквено посуђе с поруком да га њиме откупи ако и пао
Хунима у руке, или да откупи друге грађане, ако и
владика умро, а они и допали ропства. Али кад
Сирмијум падне непријатељу у руке, Констанције не
одржа задату реч. Он заложн златно посуђе код неког

13
 анкара у Риму. Кад Атила сазна за то, он затражи да му
се изда и анкар и посуђе. Једва је одустао од првог
захтева и тако се анкар, који је ио потпуно невин,
спасе.[15]

После ове катастрофе која је Сирмијум задесила

приликом хунске инвазије, варош се није могла
опоравити читав један век. Тек у до а Теодориха (493-
526) она је поново оживела. Дефинитивно је пак
Сирмијум пропао 582 год. После трогодишње опсаде он
је пао у руке Аварима. Један део његовог становништва
по егао је том приликом у Салону (данас Солин код
Сплита). У средњем веку од тога некада славног и
великог града постојале су само рушевине. Крсташи који
су пролазили туда 1189 видели су само едне остатке
римског Сирмијума. Анс ерт, који је учествовао у том
походу и који га је описао, каже: „Sirmium, famosam
quondam civitatem, nunc paret ruinis sat miserandam
transeuntes“.

Од историских података о Сирмијуму поменућемо и ове.

Сирмијум је ио родно место више римских царева. Није

сигурно да се ту родио Аурелијан (270—275), али то није
ни искључено, по другом извору он је ио из тако зване
При режне Дакије Dacia Ripensis (на Дунаву у источној
Ср ији и западној Бугарској), или из Мезије (источна
Ср ија и Бугарска). Аурелијан је ио из сасвим
неугледне породице, али као император ио је силан.

14
Захваљујући његовој енергији о новљено је Римско
Царство, које је пропадало. Он је водио више ратова, од
којих је један ио с лепом и умном краљицом Палмире,
Зено ијом. И наследник Аурелијанов Про , опет један
силан цар, ио је родом из Сирмијума, и такођер из врло
ниске породице. Констанције, син Константина Великог,
вероватно је такође угледао свет у истој вароши (337—
361). А сигурно је ио одатле Грацијан, син цара
Валентинијана (рођ. 359).

у Сирмијуму је умро од куге цар Клаудије Готски, који

је однео славну по еду над Готима у нишком пољу (268)
и по тој по еди до ио свој надимак. У истој вароши
нашао је смрт и Про . Војници његови или су
незадовољни с њим осо ито стога што их је немилостиво
гонио на рад. Они се по уне против њега те он по егне у
неку гвоздену кулу, али није могао спасти живот.

У околини Сирмијума рођена су друга два римска цара:

Деције Трајан (249—251) и Максимијан (285——310).
Деције Трајан је ио први Илирац на римском престолу.
Био је хра ар војник и погинуо је у ори с Готима.
Деције је осо ито чувен з ог свог прогањања хришћана.
Његово родно место налазило се на 12 км. од
Сирмијума, а звало се Budalia (на путу Sirmium—Cibalae,
Винковци). Максимијан је рођен, како каже стари писац,
„недалеко од Сирмијума“. Био је врло ниског порекла и
ез сваке о разованости. Али као војвода и војник ио
је изврстан. З ог тога га је наш славни земљак

15
Диоклецијан узео за савладара. После су о ојица заједно
а дицирали на царски престо.

Споменимо, кад говоримо о царским главама, да је за

време рата који су Римљани водили са Сарматима на
средњем Дунаву око средине 2 века по Хр. у Сирмијуму
провела неко време Анија Галерија Фаустина или просто
Фаустина, жена цара — филозофа Марка Аурелија. То је
ило тачније око год. 170 и 174. Фаустина је ила ту са
својом ћерчицом у гостима код мужа.

Сирмијум је ио у доцније царско до а и престоница

царева, као што су или још Милано, Никомедија и
Тријер. У њему су цареви често дуже становали. Тако је
у Сирмијуму ио више пута Диоклецијан, који је год.
290 одатле управљао ратом против Сармата и који је ту
подигао вероватно више јавних зграда. Галерије је
о ично живео у Сирмијуму. Ту су се авили и чланови
породице цара Валентинијана I. И царица Јустина, друга
жена Валентинијана I и мати Валентинијана II, провела
је овде неко време. У Сирмијуму се спомиње и царски
двор, за који се прича да је у њега ударио једанпут гром,
пред смрт цара Валентинијана I (375), и да је запалио не
само ту зграду него и курију и форум.

Један рат водио је, као што смо мало пре рекли, цар
Констанције 358 и 359 год, по Хр. са Сарматима у
данашњој Бачкој и Банату. О том ратовању имамо

16
опширан извештај код старог историка Амијана
Марцелина.[16]

Кад и Римљани освојили неку нову о ласт, они су прво

гледали да је осигурају. Тако је ило и у Срему. То су
Римљани постизали осо ито грађењем до рих путова и
заузимањем важних тачака трупама. У Срему су посели
извесна места на Дунаву, који је чинио границу према
варварима. Око 400 год. по Хр. видимо гарнизоне у овим
местима: Taurunum, Burgenae, Rittium, Acumincum,
Cusum, Malata (Bononia), Cuccium, Cornacum,
Teutoburgium. То су делом легионари, а делом разна
коњичка одељења. Поседнута је и једна тачка на левој
о али Дунава (in barbarico), кастел Онагринум. На
Дунаву, Драви и Сави има и ратна флотила са станицама
у Земуну, Митровици, Бургени и Осјеку. Што се тиче
путова, ила су два главна пута, један од Земуна на
Митровицу и Винковце, а други поред Дунава, од Земуна
на Осијек. Да огме да је ило и споредних путова. Пут
који је водио из Сиска у Митровицу саграђен је већ под
царем Клаудијем (41—54) и под Флавијевцима
(Веспазијан, Тит и Домицијан 69—96). До ри путови
или су Римљанима потре ни и з ог трговине, која је у
римско до а цватала у свима крајевима империје.
Захваљујући путовима и романизација се вршила у
Војводини лако и рзо.

Откако је угушен год. 9 по Хр. панонски устанак, у

данашњем Срему настаде мир. За ту о ласт, која тада

17
постаде римска провинција, отпоче ново до а, до а
културног развитка. Римљани заведоше до ру
администрацију, римско правосуђе и ред, донеше
провинцијалцима лагостање. Официри римских посада
на Дунаву живели су вишим културним животом, тако и
чиновници, трговци и занатлије који дођоше из Рима и
Италије. На све стране подигоше се вароши, уређене на
римски начин, с водоводима, позориштима, зградама с
централним грејањем. Ту су удо не куће украшене
мозајицима, сликама на зидовима, архитектонским
декорацијама. На гро овима својих милих
провинцијалци подигну надгро не споменике. И својим
оговима подижу они споменике. Вароши су главна
жаришта ове више културе. Из њих се шири на све
стране латински језик и све више потискује домаће
говоре, илирски и келтски. Романизира се и вера.
Домаћа ожанства до ивају римска имена, а права
римска ожанства одомаћују се код домородаца.

Старине — Сваковрсни су трагови римског живота

нађени на разним местима у данашњој Војводини. То су
рушевине градова, статуе, рељефи, натписи,[17] накит,
алат, новац, грнчарија и др. Сви су ти остаци драгоцен
материјал за проучавање римске културе и римског
живота у тим о ластима. Од осо итог су интереса
натписи. Они помињу разне огове (као Јупитера и
Јунону, Нептуна, Фортуну, Дунав и Драву, као
ожанства, и др.), ратове (као нпр. дачки рат), разне
трупе које су гарнизонирале ту (пешачке кохорте и
18
коњичка одељења, легијоне), цареве, чиновнике градске,
имена вароши (Sirmium, Cibalae, Mursa, colonia Bassiana),
војнике, официре и ветеране, итд. Плоче с натписима
украшене су често рељефима, као на пр. лозом с
ршљановим лишћем, сту овима, орлом, каквом сценом
из митологије итд. Ова декорација знатна је за историју
уметности у римским провинцијама. Ми видимо да је у
овим нашим крајевима цветала иста пластична уметност
као и у другим деловима римске државе и, у исто време,
да је ова уметност стајала под утицајем Италије и Рима.

Ми ћемо на идућим страницама навести шта знамо о

појединим местима у данашњој Војводини, ило из
литерарних извора и итинерара ило по археолошким
споменицима, идући редом од места до места с истока на
запад прво у правцу Земун—Сремска Митровица—
Винковци, а после опет Земун—Осијек.[18]

О месту које је ило тамо где је данас Земун литерарни

извори не казују нам готово ништа. Знамо само толико
да је ту ило насеље које се звало Taurunum и да се у
њему око 400 год. по Хр. налазила војничка посада од
неких коњаника (equites promoti) и неких „помоћних“
трупа (auxilia ascarii). Из једног итинерара сазнајемо још
само толико да је ту ила и станица једне речне флоте.
Ове мршаве податке допуњују у извесној мери
археолошки наласци. Пре свега, они потврђују да је у
Таурунуму ила једна флотица, јер један натпис помиње
c!assis Flavia Pannonica. Даље, у данашњем Земуну нађен

19
је читав низ рељефа од елог мрамора који претстављају
ога Ли ера и огињу Ли еру. На једној плочи
претстављен је Ли ер потпуно наг. Око косе има венац
од лозе а о ушима виси му по грозд грожђа. У десној
руци држи суд из кога сипа вино у чашу једном малом
човеку с радом. Лево од њега пење се лоза с великим
гроздом на средини. Горе на тој лози стоји мали наг
човек с огртачем (хламида) која му се лепрша позади.
Испред ове мале људске прилике стоји котарица (та . III,
сл. 4). Још на неколико плоча, увек оштећених, од елог
мрамора имамо Ли ера или Ли ера и Ли еру. Сличан је
овим рељефима један други који претставља Менаду
(пратиљу ога вина Диониса). Исто тако овој групи
претстава припада рељеф са сатиром, како изгледа, који
држи десном руком косир, а левом руком велики грозд.
У Земуну је нађена и једна вотивна (заветна) плоча (у
Шајкашкој улици) с оговима лекарства Асклепијем
(Ескулапом) и Хигијејом (та . III, сл. 1), који стоје en
face, о оје о учени, он с другом косом и радом, она с
пунђом на темену. Асклепије држи штап око кога се
о авила змија, а Хигијеји се змија о авила око руке и
пије млеко из зделе коју огиња држи у другој руци.
Пред ожанствима стоји мали Телесфор у дугој хаљини
и са шиљатом капом на глави. Даље, на једном се
рељефу види Херакле (та . III, сл. 2) огрнут лавовском
кожом, с уџом у једној руци и хесперидском ја уком у
другој (нађено на углу Рачје улице и улице Три голу а).
„У парку земунском лизу реалке“ ископана је
уметнички израђена Афродитина статуа (та . IV, сл. 4)
20
од жућкастог мрамора (очувана је само глава; в. 0.26 м).
Све ове скулптуре налазе се у загре ачком музеју.
Вероватно је да је и на месту где су нађени рељефи с
Ли ером у античко до а постојао неки храм Ли ера и
огиње Ли ере, а тамо где је ископан рељеф с
Асклепијем и Хигијејом да је стајао Акслепијев храм.
Споменимо да неке од споменутих скулптура носе
натписе, као што имамо и натпис неког ветерана IV
флавијевске легије и један саркофаг откривен у Земуну.

У селу Шимановцима, код кога тре а можда тражити

римско место mutatio Noviciani (mutatio: место где је
пошта мењала коње), нађен је велики депо од 4000
комада римског акарног новца из 3 века по Христу.
Одатле је и један споменик посвећен Јупитеру, који је
подигао неки војник II легије aditrix.

Између Земуна и ове mutatio, према старом итинерару,

лежало је место Altina, за коју нисмо у стању одредити
лиже где је ила и Idiminium, о ком се може исто рећи.

После mutatio Noviciani долазила је на путу Земун —

Митровица Bassianae. Њу сигурно тре а тражити код
данашњих Доњих Петроваца. Ту је хрватски археолог
Симе Љу ић 1882 вршио једно археолошко
раскопавање, али није могао утврдити остатке вароши,
јер је нашао сасвим незнатне трагове од насеља.
Откопавање 1935 показало је да је ту ила варош.
Утврђено је како је изгледао едем којим је она ила

21
опасана, с кулама, и раскопане су три зграде: једна с
хипокаустом (одељење за загревање куће) и мозаиком
(та . IX, сл. 3), друга с хипокаустом, а трећа с
водоводом. Делимично је откривена и једна азилика.
Стара Басијана сачувала нам се у веома едном стању,
јер су сељаци њене рушевине вековима употре љавали
као каменолом, из кога су узимали материјал за грађење
својих кућа. У Петровцима је нађено и више латинских
натписа, неки с рељефима. Један је од њих посвећен
„Јупитеру, нај ољем и најмоћнијем, — и осталим
оговима и огињама“, други „Јупитеру, нај ољем и
најмоћнијем, капитолинском“, трећи „Јупитеру,
нај ољем и најмоћнијем, очинском“, а има и неколико
римских надгро них натписа. Један интересантан
надгро ни камен (та . VIII, сл. 1, 2) има о лик коцке
која на три стране носи рељефе: на једној страни су два
попрсја уоквирена лозом, а на по очним странама по
једно попрсје с ковчегом на ком се види рава и кључ
над једним и са звонастом котарицом из које испада
вретено и преслица над другом. На римским надгро ним
споменицима често се налази као украс статуарна група
од два лава која леже држећи. под једном предњом
шапом овнујску главу и једне људске радате главе
између њих („дунавски Јупитер“, како су је неки
прозвали). Таквих примерака нађено је у Басијани
николико. Басијана је дала и доста ситних античких
предмета (златан прстен, златне минђуше, трагичну
маску од ронзе (та . IV, сл. 1), ронзане фи уле —
рошеви, мали ронзани јарац (та . II, сл. 5), затим
22
римског новца. На натписима она се помиње као colonia,
а помињу се и њени decuriones, општински већници. У
доцније Римско Царство ова је варош ила седиште
једног високог чиновника (procurator gynaecii
Bassianensis Pannoniae secundae); то значи да је у
Басијани постојала у то до а „штофара“ (gynaeceum) у
којој су раднле жене. Стари историк Јордан каже да је
Атилин син Динцик год. 468 допро с војском до Басијане
и да ју је опустошио.

Из Прхова је један надгро ни споменик у о лику

шкољке у којој су два попрсја, а из Попинаца аза с
рељефима (млада жена стоји а поред ње орао с
раширеним крилима) и ронзан судић у о лику Силена
(та . IV, сл. 2).

Римски новац налази се у Никинцима.

У До ринцима је нађен жртвеник посвећен Силвану од

декуриона неке колоније, један споменик који је
колонија Басијана посветила цару Гордијану и надгро ни
споменик на ком се помиње три ун (командант) легије II
adiutrix.

Надгро ни камен оног дечка Амантинца о ком је ило

речи напред где смо говорили о панонском устанку
наћен је у селу Путинцима. Одатле су и жртвеници
подигнути Јупитеру, Јупитеру, „очинском“, Јупитеру и
Јунони „царици“, „царици Салонини, пресветлој супрузи

23
нашег непо едног цара — најпонизнија res pub!ica
Басијана“.

И у Руми је нађен један Јупитеров жртвеник и

надгро ни споменик и мали кип ога Атиса од печене
земље (та . II, сл. 3).

Старине у Шашинцима доста су честе: натписи, одломци

од саркофага, сту ови и др.

О античком Сирмијуму, који се налази на месту

данашње Митровице, у стању смо да кажемо много више
него о местима о којима је досад ило говора.[19] О тој
вароши имамо о илатих података. То је сасвим
природно кад се узме на ум да је Сирмијум играо у
позније царско до а врло велику улогу. Видели смо већ
да се Сирмијум помиње више пута у историји панонског
устанка. Али после године 6 по Хр. о њему се задуго у
нашим изворима ништа не говори. Тек у до а царева из
Флавијске династије ми га опет налазимо у нашим
изворима. Тада Сирмијум постаје колонија (зато се зове
co!onia Sirmiensium). Из овога смемо са сигурношћу
закључити да је он тада ио већ знатан, напредан град, а
исто тако да је постојао већ одавно и да је отпочетка
римске владавине у Панонији напредовао и растао. То је,
у осталом ило и сасвим природно кад се узме на ум да
се Митровица налази на једном тако важном друму као
што је главни пут који је водио из Италије на Исток, у
Солун и Цариград. Али слава Сирмијума почиње на

24
крају 3 века по Хр. Један грчки историк тог века, каже да
је Сирмијум „највећа варош те о ласти“, а римски
историк 4 века Амијан Марцелин назава га „многољудна
и славна варош“ („urbium matris populosae et celebris). И
други један спис из 4 века, Expositio totius mundi каже за
Снрмијум да је врло велика варош. Доиста, Сирмијум је
ио не само најзнатнија варош у целој Панонији, него и
једна од најзнатнијих у целом римском царству.

О историским и ратним догађајима у Сирмијуму и

његовој околини ило је напред речи. Тамо смо
споменули још неке податке о њему. Оно што још знамо
о овој знатној римској вароши у нашој земљи додаћемо
овде.

У Сирмијуму је ило седиште многих државних

надлештава. Ту је неко време ило, на пример, седиште
префекта преторио за Илирик. То је ило до почетка 5
века, кад је префектура премештена овамо из Солуна.
Ово надлештво међутим враћено је опет у Солун кад су
Хуни загрозили Сирмијуму око средине истог века. У
Сирмијуму је ила и једна војна фа рика (за штитове,
седла и оружје). Ту се налазио командант (praefectus)
неких militum Calcariensium и команда речне флотиле
(classis prima Flavia Augusta) и једна сирмијска ада.
Напослетку ту је радила и једна чувена ковница. С више
прекида, у њој је кован новац између 330 и 395.

25
Сирмијум је имао, као и остале римске вароши, своје
храмове, купатила, форум, позориште итд. Једно
купатило помиње се за време аварских ратова; то је ила
висока грађевина с које се поглед пружао на далеко.
Варош је до ивала воду из Фрушке Горе. Била је
утврђена јаким градским зидом, јер су јој често претили
варварски напади.

Остаци из римског до а у Митровици, која је подигнута

на самом месту где је ио Сирмијум, доста су
много ројни. У почетку 18 века виделе су се знатне
зидине од античких грађевина. Marsigli (в. његово дело
Danubius pannonico-mysicus, 1726) гледао је зидове једне
велике четвртасте зграде (неки двор?) који су имали 3—
4 аршина у висину. Он говори и о другим зидинама,
калдрмисаним улицама итд. Данас се од свега тога не
распознаје ништа. Ипак се на неким местима у
данашњој Митровици налазе видљиви трагови старе
вароши; осо ито се до ро познају олуци од водовода у
самој вароши. Међутим главни канал, који је доводио
воду из Фрушке Горе, порушен је потпуно пред сам
светски рат; али је сачуван тачан план од њега. За време
рата откривене су рушевине неког огромног комплекса
грађевина ниже Митровице на Сави, а око осам
километара северно од вароши пространа римска гро ља
за сиротињу.

У другој половини прошлог века вршена су у вароши и

лизу ње научна откопавања. Први пут је копао неки

26
Hytreck, 1883, на Штросмајеровом тргу. Његов рад је
готово ез значаја. Око десет година доцније, 1894,
копао је познати хрватски археолог проф. Јосиф
Бруншмид на источној страни вароши, на месту које се
зове „римско гро ље“. Више времена пре тог откопавања
ту су се видели трагови веће цркве с три апсиде. Поред
ње ила је друга мања античка зграда. По традицији,
прва је црква светог Димитрија. Ако и то ило тачно,
онда је друга зграда ила капела свете Анастасије.
Темељи ових зграда раскопани су и однесени 1878 год.,
кад је грађен пут за Руму, и место њих остао је само
шанац. И Бруншмидово откопавање није дало знатних
резултата.

У последње време споменици из старог времена

уништавани су у Митровици вандалски. Камене
споменике раз ијали су у комаде и то комађе
употре љавано је за насипање путова или за зидање
зграда. Ипак се зато нешто спасло. Нарочитог је помена
вредна једна лепа Афродитина главица од мрамора која
се сад чува у ечком Дворском музеју. Она је копија
чувене Афродите Книдске од Пракситела.

У загре ачком музеју чува се доста велики рој

споменика који су нађени у Сремској Митровици.[20] То
су скулптуре, натписи, делови архитектуре и др. Од
скулптурних радова вреди споменути неке.

27
Декоративно је једно Зевсово попрсје у двапут
природној величини од кречњака с натписом на грудима
(из г. 105). У природној величини израђена је од елог
мрамора глава огиње Изиде или свештенице Изидине.
Једна до ра ствар је статуа (одломак) музе Ерато,
такођер од елог мрамора. До ар је уметнички рад и
мраморни торзо огиње по еде Нике, у половини
природне величине. Богиња је о учена у хитон, који је
високо опасан и који јој оставља раме и прса наге; у
десној уздигнутој руци јамачно је држала венац, а на
леђима је имала крила. Богиња је претстављена у
положају као да лети. Ту је, даље, торзо једног младог
Сатира или Диониса, два крилата Ероса, један с
гирландом (та . III, сл. 4), а други (та . III, сл. 6) с
венцем, плоча (та . VII, сл. 3) с Атином (Рома?) и једна
плоча од саркофага (та . VII, сл. 1) на којој су у рељефу
претстављена четири годишња времена у о лику
људских попрсја: пролеће с цвећем у коси, лето с
класјем и великим цветом или плодом на глави, јесен с
гроздом у коси и зима с умотаном главом. Натписи су
посвећени Јупитеру, нај ољем и најсилнијем, или
Јупитеру Монитору (та . VII, сл. 2), или Ли еру и
Ли ери, Силвану, Немези. Један је од тих жртвеника
подигао неки војник легије I Adiutrix из центурије неког
Петуса, а други је подигао неки царски телохранитељ за
здравље цара Гордијана и војника вексилације (одељења)
германских и ританских легија с њиховим помоћним
четама (auxilia); овај царски телохранитељ ио је
командант ове вексилације. Поред ових вотивних
28
(заветних) натписа загре ачки музеј има и надгро них
натписа из Сирмијума: један је подигла нека жена свом
мужу и сину, који су или о ојица општински
од орници, на другом се помиње неки војник из II
панонске але (ескадрон), трећи је у стиховима итд., а
многи су од тих надгро них натписа хришћански (та .
VIII, сл. 3,4). Од архитектуре сирмијске у истој з ирци
налази се велики рој коринтских капитела, неколико
атичких аза, консола, фризова с орнаментима и др. Ово
су старине које се налазе у загре ачком музеју. У
еоградском музеју налазе се два интересантна камена
саркофага из Митровице. Један од њих (та . IX, сл. 1)
има на предњој страни две лепе велике розете, на десној
по очној страни једног грифона (птичја глава, на
предњим ногама шапе, на раменима крила, а задњи део
тела је ри љи) а на левој по очној страни другог
сличног грифона (лавља глава с малим роговима, предње
ноге с копитама, око врата грива у о лику цик-цак
линија, а задњи део тела као у ри е). Један саркофаг (та .
II, сл. 1) врло сличан овоме налазио се у Руми).[21] Други
саркофаг (та . IX. сл. 2), који је такођер од кречњака,
изгледа овако. На средини предње стране исписан је
натпис у једном венцу. Десно и лево од тога виде се два
попоаа у врло интересантном оквиру. На по очним
странама такођер врло интересантни оквири. На
поклопцу љуске (као да је покривен црепом).

У Митровици су нађене још свакојаке старине

(рушевине од азилике, коринтски капители (та . VII, сл.
29
4 и та . VIII, сл. 5, 6), мозајик итд.

На натписима налазимо још ога Маоса „чувара“.

Нептуна. Силвана „ орца“, Херкула, генија месног,
Митру („непо едни ог“), кохорту ( атаљон) I пољску
(campestris) састављену од до ровољаца римских
грађана, алу (ескадрон) II панонску, центуриона разних
легија, команданта але итуријске, декурионе (општинске
од ране), претседника општине, више хришћана. Цар
Хелвије Пертинакс посветио је жртвеник Марсу, а један
центуријон (капетан) помиње ордење (огрлицу, гривне,
медаље, едемски венац) које је до ио у дачком рату од
цара. Вреди још споменути и један натпис који и
тре ало да је састављен у стиховима, али је испао у
прози з ог невештине састављача.

Идући из Сиомијума у Cibalae (Винковци) долазило се

после 12 км. најпре у село (vicus) и mutiato Budalia,
затим, опет на 12 км. одатле, у mutatio Spaneta, па после
15 км. у конак (mansio) Ulmus, одатле у mutatio Celena
(око 15 км. од Винковаца), и напослетку у Cibalae, данас
Винковци. О свима тим местима, изузевши Винковце, ми
не знамо ништа осим голог имена.

О Cibalae међутим имамо доста података.[22] У римско

до а то је ила доста знатна варош. Она је ила опасана
едемом и шанцем који се до ро распознају. (в. план).
Cibalae је имала у дужину око 960 и у ширину око 650 м.
Најпре је то ио municipium (од Хадријана), а после

30
колонија (најдоцније од цара Александра Севера; можда
од Каракале, 211—217), тј. град с општинском
самоуправом. Ци ала се помиње више пута у римској
историји. Бара Hiulca, која је јамачно идентична с
Волцејским Барама (види напред панонски устанак),
налазила се свакако на реци Босуту. Ту је 314 у крвавој
итки, која је трајала цео дан, Константин Велики
потукао Лицинија (види напред). Год. 351 Констанције II
се ио утврдио у Ци али кад му је загрозио Магненције.
Битка је решена, међутим, код Мурзе (Осијек). У
Ци али су се родили цареви Валентинијан I (364—375) и
његов рат Валенс (364—378), а исто тако и њихов отац
Грацијан. Сталне војничке посаде није ило у Ци али,
али се многи војници родом одатле помињу у
преторијанској војсци у Риму. Ци ала је пропала, као и
Сирмијум, око 600 год. по Хр. под ударцима Авара.

У Винковцима је нађено доста старина. У загре ачком

музеју чува се известан рој вајарских радова, натписа и
архитектонских делова одатле. Можемо поменути једну
Хераклову и једну Посејдонову статуу од елог мрамора,
један Еросов рељеф и део саркофага са женском маском,
ронзано попрсје (та . IV, сл. 5), два мала ронзана
кипа, један Фортунин (та . V, сл. 2—4), а други Еросов
(та . V, сл. 1), још један Ерос од ронзе, ронзаи суд у
о лику попрсја, натпис генију градског од ора,
коринтски капител и више финих декоративних
архитектоних делова. Уз то нађени су и други предмети:
натпис с именом Cibalae, други који помиње декуријона
31
муниципија Ци але, и доста ситних предмета: ронзан
петлић (та . VI, сл. 5), грнчарије (та . I), лампи, гема,
фи ула, алата (та . II, сл. 2,4), новца (на једном месту
ископано је три килограма акарног новца из III века).
— У Новом Селу код Винковаца нађен је ронзан мали
кип Венерин, а у Старим Микановцима ронзана аплика
у о лику попрсја, изгледа, Сатира.

Довде је ило говора о римским насељима на путу Земун

—Винковци и поред њега. Сад ћемо прегледати места на
другом главном путу који је у римско до а ишао кроз
Срем, онај поред Дунава.

Прво место после Taurunuma (Земун) ило је Burgenae.

Оно се налазило сигурно тамо где су сад Нови Бановци.
Бургена је ила знатно војничко место. Око 400 год. по
Хр. ту је један cuneus equitum Constantianorum и equites
Dalmatae. У Бургени је у исто време и седиште
команданта легије V Iovia. Раније, у првим вековима
царства, у Бургени је ила I кохорта Трачана римских
грађана (chors I Thracum civium Romanorum), најраније
под Антонином Пијем (138—161), затим cohors III
Alpinorum, најраније после Марка Аурелија (161—180).
Овде су нађене и цигле са жигом classis F!avia Pannonica
(флотила). Поред војничке тврђаве овде се подигла и
грађанска варош. Римски трагови у Новим Бановцима
веома су чести. Бургена се налазила на тзв. „Градини“, на
о али Дунава. Ту су иле римске зидине, које су
повађене. Било је и зиданих гро ова. Један римски

32
натпис каже нам да је ту ила једна азилика (саграђена
под Каракалом?). Појединачних предмета из Бургене
познајемо много. Споменимо два ронзана кипића
огиње Атине, кипић Јупитера Долихена, кипић
Силвана, ронзано попрсје ога Хелијоса и Hermes-а,
ронзано попрсје са шлемом. Затим више натписа
(Јупитеру, Долихену), војничке опеке са жигом,
грнчарије, новац, накит (укоснице, минђуше, фи уле,
наруквице од сре ра и др.).

Из Старе Пазове је један жртвеник који је Јупитеру

посветио неки војник I трачке кохорте, из Белегиша
жртвеник који је подигао исто тако Јупитеру командир
(decurio) панонске але, а из Инђије мали ронзани кип
који претставља Атласа.

Друго место ило је Rittium, седиште другог једног

одељења коњице equites Dalmatae), свакако код садашњег
Сурдука. И оно се налази на Дунаву на једној „Градини“,
где се још и сад до ро познају остаци римског кастела.
Код Ритијума нађено је такође много римских старина:
скулптуре ( ронзани кипић Хермеса, мала глава
Венерина од мрамора, мало мушко попрсје од ронзе,
Силенова ронзана маска), натписа (жртвеници Митри и
Долихену, надгро ни натписи, цигле са жигом кохорте II
Asturum, која је вероватно овде ила посада, одломак
војничке дипломе), накит (сре рне фи уле и прстен),
златна амајлија, неки други ситни предмети (лав, коњ,
јелен, коњска глава (та . VI, сл. 2, 4, 7).

33
Код Сланкамена ио је Acumincum. Ту се налазио
гарнизон за cuneus equitum Constantium и equites
sagittarii, око 400 г., а око средине 2 в. јамачно и једна
легија. Видели смо напред да се Acumincum помиње у
рату цара Констанција са Сарматима. У Сланкамену се
налазе доста често римске старине. Тако су ту нађена два
жртвеника посвећена Долихену, један четвртаст камен
сту (та . III, сл. 3) с рељефима на две стране (на једној
дрво око кога се о авила змија и на чијим се врху љу е
две птице, а на другој страни радат човек), новац и др.
Из Старог Сланкамена је једна ронзана јарчева глава у
загре ачком музеју.

Cusum је ио код данашњег Петроварадина. И то је ило

војничко место (equites Dalmatae). У Петроварадину
нађен је један Митрин жртвеник, неколико миљоказа и
др.

Недалеко од Беочина ило је место Malata, које се зове

још и Bononia. Не знамо тачно откуда оно има два
имена; можда је овде исти случај који имамо код
Maleventum и Beneventum, то јест да се Римљанима
чинило име Malata ружно (од malum) па су га
претворили у лепше (bonum). И овде гарнизонира војска
(equites Dalmatae), а ту је ило и седиште команданта
једне кохорте praefectus legionis quintae Joviae cohortis
quintae partis superioris). У о лижњем селу Баноштору
нађено је цигли са жигом легије VI Herculia, а из једног
натписа видимо да је ту ила и cohors II Alpinorum. У

34
Баноштору су нађени зидани гро ови, два жртвеника
(Јупитеров и Нептунов) и др. Град је ио опасан јаким
зидом. Цареви Јулијан и Грацијан долазили су Банонију.

У Беочину је ископан римски натпис који помиње,

иначе непознато, село Josista. То је међаш-камен који је
означавао границу земље у селу Јосисти уступљене
команданту I але (ескадрона) римских грађана.

Интересантно је да се и на другој о али Дунава овде,

преко пута Малате-Бононије, налазио један римски
кастел. Он се звао Onagrinum. У Онагрину је ила такође
римска посада (auxilia Augustensia, contra Bononiam in
barbarico in castello Onagrino).

И у Cuccium код Илока налази се гарнизон (cuneus

equitum promotorum и equites sagittarii). Ту је нађен
водовод, саркофази с рељефима, жртвеник ога сунца,
глава Диоскурова. У о лижњем Сусеку нађен је
надгро ни натпис једног декуриона из Сирмијума,
између Илока и Сусека Дијанин жртвеник, у Нештину
миљоказ цара Севера Александра (222—235).

Код Сотина налазио се још један до ро поседнут кастел,

јер је ту ио згодан прелаз из варварске земље у
Панонију. Звао се Cornacum. И ту су као посада служили
cuneus equitum scutariorum и equites Dalmatae. Јамачно је
овде служило и једно одељење легије IV флавијевске, јер
један натпис одатле спомиње неког војника из

35
Виминацијума који је провео у тој легији 17 година. У
Сотину се до ро познају темељи римске тврђаве, а
остаци из римског до а доста су чести. Тако је ту нађен
жртвеник ога Ли ера, који је подигао неки конзуларни
енефицијарије (жандар), ронзана глава и попрсје
младића (та . VI, сл. 1), један депо римског новца из I и
II в. по Хр. (око 2000 комада) и многи ситни предмети
(златне минђуше, фи уле — рошеви, мало ронзано
попрсје, ронзана главица, заветна рука од ронзе (та .
VI, сл. 6), два ронзана петла (та . VI, сл. 3), љуске од
панцира, грнчарија и др.). Споменимо још да су у
околини такођер нађене неке римске старине: у Старим
Јанковцима мали ронзан Хермесов кип (та . IV, сл. 3) а
у Бо оти Јупитеров жртвеник.

Војну посаду имао је у римско до а и данашњи Даљ.

Место се звало Teutiburgium. Посада се састојала из
cuneus equitum Dalmatorum и equites promoti. Ту је
становао и praefectus legionis sextae Herculiae. Римски
трагови у Даљу нису много ројни. Најважнији су
натписи неких коњичких официра, један жртвеник „ огу
светом“ Херкулу, који је подигао командант кохорте I
шпанске и кохорте II аугусте, и једна мала ронзана
иста, вероватно Зевсова.

У Јарку се на једном каменом споменику помиње један

decurio coloniae, а на другом, надгро ном, читамо ове
речи: „Земља држи тело, камен име, а ваздух душу“.

36
Напослетку, на месту данашњег Осијека налазила се
колонија Мурса.[23] Стари град заузимао је тачније место
данашњег доњег града. Мурса је постојала већ рано,
како се може закључити из тога што је ту нађено доста
новца из до а римске репу лике и првих царева.
Колонија је пак постала под Хадријаном, који је и лично
долазио у тај крај. Муржани (Mursenses) су подигли цару
Хадријану један споменик као оснивачу њихове вароши
(conditori). На Мурсу су о ратили пажњу и цареви
Антонин Пије и Марко Аурелије. У Осијеку су нађене
цигле са жиговима из којих видимо да су Хадријан и
Антонин Пије имали овде циглане. Грађани Мурзе имају
често име Aelius, а то сигурно значи да су грађанско
право до или од Хадријана, који је такођер имао то име.
Али још више њих зову се Аурелије, дакле до или су
грађанско право под Пијем и Марком Аурелијем. Мурза
је ила седиште царског прокуратора (шефа порезника).
У вароши су имали свој култ многи римски огови:
Јупитер, Херкул, домаћи и шумски Силван, Фортуна,
Ли ер. Јамачно су некима од тих ожанства или
подигнути храмови, Јупитеру можда и више њих.
Домороци су имали и своје домаће огове: Дунав и
Драву, којима је подигнут један натпис у време цара
Елага ала, 218—222 (Danuvio et Dravo). Неке трупе
гарнизонирале су привремено у Мурзи, као нпр. legio II
Adiutrix, legio VI Herculia, cohors I Alpinorum, ala
Arvacorum. Ту је ио и командант дунавске флотиле око
400 по Хр. (praefectus classis Histricae Mursa). Многи

37
становници Мурсе служили су као војници у Риму (у
преторијским кохортама), а многи у другим страним
земљама (Британија и др.).

У Осјеку нађено је врло много старих споменика. На

жалост, раније старине су страховито упропашћиване.
Само за израду једног пута употре љено је у 18 веку
1600 ку них фати римских рушевина. У то време још се
видео над земљом један зид од цигли. Исто тако
распознавао се дуг римски пут с оне стране Драве у
правцу севера. Од скулптура поменућемо неколико
Хераклових статуа од елог мрамора, разне величине;
Херкул је претстављен како држи хесперидске ја уке,
или је претстављен како се одмара. Неке су од тих статуа
доста до ар вајарски рад, а налазе се или у загре ачком
или у осјечком музеју. Ту су, даље, неке главе од
мрамора: један радат, Зевс (?) и један младић.
Интересантна је једна глава од мрамора с рељефом,
доста оштећена. Рељеф представља о учену жену која
седи пред јамачно неким оговима, а испод ње се виде
два вретена, шкољка, ципела и шлем. Споменуо и две
азе, од којих једна носи на једној страни вазу с
лишћем, на две по очне стране два делфина, а друга
рељеф који представља свакако Дафну у егству пред
Аполоном. Напослетку у Осјеку је нађено много
римских натписа, од којих су неки важни. На једном се,
на пример, помиње огиња Fortuna casualis, огиња
случајне среће; тај надимак је овде можда јединствен.
На том жртвенику украшене су о е по очне стране
38
рељефима: на једној је израђен лав с крилима како је
метнуо предњу ногу на точак, а на другој здела и крчаг.
Многи споменици посвећени су разним оговима, који
су споменути раније (Јупитеру, „ оговима и огињама“,
Херкулу, Силвану домаћем и шумском. Врло је
интересантан натпис неког огаташа који је кад је до ио
за свештеника сазидао о свом трошку педесет дућана с
двоструким тремом за трговачку ро у. На другом
натпису говори се о једном декуријону (градски
од орник) који је ио уврштен у ред еквита (виши
сталеж) па је као такав имао у титули equo publico. Он је
морао ити огат човек, јер су у том сталежу или само
они који су имали ар око пола милијуна гроша. Нађено
је и више надгро них споменика с натписом.

Трагови римског живота у Банату врло су ретки, а у

Бачкој још су ређи. У Ковину је нађен надгро ни
споменик који неком центуријону IV легије флавијевске
подижу његови осло ођени ро ови и наследници. Натпис
каже: „Нисам ио ожењен и нисам оставио деце“. На то
осло ођеници довикују газди: „Буди хра ар, з огом“. У
лизини, у Паланци, нађено је неколико цигли с
војничким жиговима (легија VII клаудијевска, кохорта II
шпанска, ала II панонска). У Вршцу су ископана два
натписа але I фронтонијанске Тунгара, а други је
подигла кохорта V шпанска Марсу „по еднику“ за
здравље цара Нервиног сина Трајана германског, дачког,
првосвештеника, кад је имао дванаести пут три унску
власт (тј. дванаесте године његове владавине). У
39
вршачком музеју налази се већи рој цигли са жиговима
појединих трупа (кохорта I критска, легија VII
клаудијевска). Што се тиче Бачке, споменули смо већ
неке натписе из Титела. Један тителски жртвеник
подигао је Јупитеру, на ољем и највећем, неки
центуријон (капетан) „извиђача“, други жртвеник
посветили су декуријони (општински од орници) за
здравље и срећан повратак цара Марка Аурелија
Антонина и царице Јулије „мајке логора“, на трећем
споменику нека езимена колонија каже да га посвећује
„ ожанству“ цара Валеријана. Ту су и два миљоказа из
год. 217 из којих видимо да су цареви Макрин и
Дијадуменијан оправили неке путове и мостове који су
се услед дугог времена или покварили. Само за ове
споменике не знамо тачно одакле су и није искључено да
је неки дошао с друге стране Дунава. Напослетку, један
одломак натписа нађен је у Новом Футогу а један
надгро ни натпис у Су отици.

Хришћанство — Хришћанска црква у Војводини

играла је осо ито у 4 веку важну улогу.[24] У то до а
водила се огорчена ор а између извесних хришћанских
секта. У нашим крајевима се ила осилила аријевска
јерес. Арије, који је ту јерес основао, и сам је провео
неко време у тим о ластима. Једно од главних центара
њених ила је Мурса, а један од главних проповедника
аријанизма владика мурзијски Валенс. Једно време
изледало је да ће та јерес преовладати у свету, али је
наскоро стала опадати. Аријевско учење прешло је и на
40
леву о алу Дунава и доцније, кад су варвари продрли у
римске провинције, оно се још једанпут појавило у
нашој земљи.

Најзнатнија за хришћанство од свих цркава у Војводини

ила је сирмијска. У Сирмијуму је ила дуго
владичанска столица. Ми познајемо можда све
сирмијске владике од Диоклецијана до почетка V века.
Њохова су имена: Свети Иринеј († 304); Домнус или
Домнијо, можда од 304 до отприлике 335; Еутерије, око
335—343; Герминије, 351 до отприлике 376; Анемије,
376 — отприлике 392; Корнелије — изгледа наследио
Анемија и ио на владалачкој столици од 392 отприлике
404; Лауренције је могао ити сирмијски владика негде
између 401 и 417, али за њега није сигурно да је ио
владика у Сирмијуму. Рекли смо напред да је један
владика, чије име не знамо, ио Сирмијуму у време
хунске најезде. Последњи по реду владика у Сирмијуму
ио је можда Се астијан, око 591. Али то такођер није
сигурно јер само у неким рукописима стоји Sebastiano
episcopo Sirmiensi, док у другом пише Sebastiano episcopo
Resiniensi.

У Сирмијуму је одржано и неколико црквених са ора.

Први је ио год. 347 или 349, други с крајем 351, трећи у
другој половини 357 четврти 358, а пети 378.

Неки од ових владика и са ора врло су значајни. Са ор

одржан у Никеји, 325, осудио је аријевску јерес. На том

41
са ору ио је и Домнијо. Против те одлуке устали су
после неког времена осо ито Урзације, владика у
Сингидунуму (Београд), и Валенс, владика у Мурзи
(Осијек). Ова двојица примили су аријевство од самог
Арија, оснивача те јереси, који је ио прогнат у Илирик
и ту провео неко време. На са ору у Тиру 335
учествовали су и Валенс и Урзације. Они су гласали да се
осуди Атанасије, главни по орник никејског учења. Они
су или и чланови комисије која је имала да испита
Атанасијеве злоупотре е, па су на царев позив ишли и у
Цариград. Домнијо остаде веран никејском учењу и
мораде дати оставку. Год. 343 одржао се нови са ор у
Сардици (Софија). На том са ору наследник Домнијев
Еутерије гласао је против аријевског учења, као и
владике из многих наших вароши (Сисак, Виминацијум,
Скопље, Липљан, Птуј, Ћуприја, Прахово на Дунаву). То
значи да је у Илирику аријевство још ило сла о. 347 на
миланском са ору Валенс и Урзације признаду одлуке
сардичког са ора и одрекну се аријевског учења.
Еутерија је наследио Фотин. Он је крупна личност у
црквеној историји. Био је одличан проповедник и врло
учен човек, писац неколико верских дела. Фотин је
проповедао нову јерес. Ми не знамо тачније у чему се
састоји његово учење, али видимо да по њему Христос и
свети Дух не чине с Богом Оцем Свету Тродицу. За
Фотина је Христос само човек кога је Бог з ог својих
врлина узео за сина и на њега излио свој лагослов. З ог
своје јереси Фотин је ио осуђиван и анатемисан више
пута на црквеним са орима. Једанпут су се његови
42
противници састали у Сирмијуму и ту га осудили. Али
његова паства, која га је волела, не допусти да се он
з аци. Тек 351 успели су његови непријатељи, Валенс и
Урзације и други, да га свргну. Валенс је ио задо ио
велику наклоност цара Констанција. Он је сазнао пре
цара за по еду коју је Констанције задо ио те године 28
септем ра над Магненцијем и похитао је да је саопшти
цару, говорећи да је за њу сазнао од анђела. Кад после
Констанције дође у Сирмијум да проведе ту зиму 351/2,
противници Фотинови навале на њега да сазове у
Сирмијуму са ор који и расправио питање о Фотиновој
јереси. Цар учини тако и на том са ору уде донесено
једно „вјерују“ (тако звана „прва сирмијска формула“),
које осуди његово учење. Али Фотин, кад су му поднели
на потпис то „вјерују“, не хтеде га потписати и замоли
цара за један диспут о том питању с противницима. На
том диспуту он уде по еђен и ствар се сврши с тим што
је Фотин з ачен и што га је цар прогнао.

Од то до а Сирмијум је ио центар илирских о ласти за

црквена питања. Фотина је, као што смо видели,
наследио на владичанској столици Герминије, који је на
том положају остао, изгледа, двадесет и пет година. Он
је у почетку ио један од главних по орника аријевског
учења у Илирику. С Урзацијем и Валенсом, које смо
поменули малочас, он је највише допринео да се ова
јерес рашири по илирским о ластима. На миланском
са ору 355 водио је Валенс прву реч против присталица
Никејског учења. На сирмијском са ору 357 они однесу
43
по еду те уде донесена „друга сирмијска формула“.
Напред смо рекли да је те године Констанције дошао у
Сирмијум. У Сирмијум је он довео и чувеног владику
Осију, кога је наговорио да се одрекне свог досадашњег
никејског учења. Изгледа да је Осија остао у Сирмијуму
до пролећа идуће године. Те године, 358, Валенс,
Урзације и Герминије претрпе велики пораз у
Сирмијуму („трећа сирмијска формула“), јер су изгу или
цареву наклоност коју су досад уживали. Али они ускоро
задо ију поново царево лаговољење и спреме 359 у
Сирмијуму нову догму („четврта сирмијска формула“) за
са ор који је имао да се одржи исте године у Римини.
Ово учење они су наметнули целој цркви те је тако
званично усвојено учење панонско-илирских епископа.

Год. 361 умре Констанције који је највише подржавао

аријску јерес. Јулијан одо ри сва учења, па и Фотиново;
чак је он лично писао Фотину и похвалио његово учење
те се Фотин вратио у Сир-мијум. Али кад Валентинијан
дође 364 на престо, он прогна Фотина поново и у исто
време отпочне реакција оних који су признавали одлуке
донесене на никејском са ору против јеретика.
Герминије се стане приклањати на ову страну. Већ год.
366 он није довољно строг према неким сирмијским
грађанима који верују да је Исус исто тако ог као и Бог
Отац. Пред њега су изведена таква три јеретика:
Хераклијан, Фирмијан и Аурелијан. Они су оптужени
што не деле мишљење аријеваца. Сачуван нам је
разговор који се водио између њих и владике. У току
44
разговора два Герминијева свештеника прилазе
Хераклијану и ударају га по лицу. Народ и духовници
траже да се оптужени предаду световној власти и траже
да се они казне смрћу. Али Герминије не допусти то. Он
је и сам нагињао њиховој вери. Владика Валенс затражи
од њега да о јасни своје држање. У Сингидунуму одржи
се састанак црквених лица ради о јашњења те ствари.
На том састанку тражило се од Герминија да повуче
своје ново „вјерују“. Али он остаде при свом веровању и
од тада је он ио изгу љен за аријевство. Ову јерес
искоренио је Анемије, који је наследио Герминија на
владичанској столици у Сирмијуму. Анемије је ио
присталица никејског учења. Он сазове у Сирмијуму
са ор 378 који учини крај аријевској јереси. У целом
Илирику не може се наћи 381 ниједна аријевска црква.
Цар Теодосије (379—395) је наредио да се свуда
исповеда смао никејско учење.

Поред ових владика, нама је познат и известан рој

нижих свештених лица из Сирмијума. У Герминијево
до а помињу се ђакон Јовијан, подђакон Мартирије и
чтец Марин. Опатица Јохана по егла је можда од Авара
из Сирмијума у Солин и ту је умрла вероватно 612 год.
На њеном надгро ном споменику, који нам је сачуван,
пише: „Овде лежи у миру света опатица Јохана из
Сирмијума, која умре у петак 12 маја“.

Сирмијум је имао и својих мученика. Најстарији је од

њих свети Иринеј, који је ио, као што смо напред

45
видели, први владика у Сирмијуму. Префект, коме су га
оптужили з ог хришћанског учења, покуша на све
начине да га одврати од нове вере. И његови родитељи,
жена и деца, пријатељи и познаници су га молили да
принесе жртву незна ожачким оговима. Преклињали су
га да се сажали на своју младост. Али све то ништа не
поможе и он остаде упоран. Онда префект нареди да се
погу и. Казна је извршена на савском мосту. Иринеј
скине сам са се е одело, подигне руке к не у и стане се
молити: „Господе Исусе Христе...“ Џелат му отсече главу
усред молитве, а тело му уде ачено у реку. То је ило
304 год. за Диоклецијанове владавине.

Његов ђакон Димитрије искусио је исту казну три дана

после тога. Он међутим није умро сам, јер је с њиме
погу љено још пет девојака, „чија имена ог зна“, каже
се у једном старом извору. Овог Димитрија не тре а
мешати са мучеником светим Димитријем из Солуна.
Солунски светац ио је врло угледан човек, конзул и
војвода, док је наш Димитрије мала личност, о ичан
ђакон.

Исто тако платили су главом своје исповедање

хришћанства неки Синерос (или Синеротас) и
Анастасија. Они нису или из свештеничког реда него су
припадали грађанском сталежу. Кад је Сирмијуму
загрозила хунска најезда, око средине петог века,
Анастасијине кости пренесене су у Цариград. Анастасија
је сматрана и у Риму за светицу; ту је слава ове

46
мученице рано допрла. Синерос је ио пореклом Грк а
по занимању аштован. Прича каже да је он једне вечери
доцкан срео у ашти жену неког официра која се шетала
ез мужа и да јој је за то пре ацио. З ог тога уде
оптужен намеснику провинције, који закључи по
његовом понашању према тој жени да је хришћанин.
Синерос призна те уде осуђен на смрт и погу љен.
Јамачно је то ило у до а цара Галерија (305—311).

Као мученици у Сирмијуму помињу се још и неки

Секунд и нека Басила, само о њима ми не знамо ништа
тачније. А оно што нам прича један стари писац о неком
Силвану можда није истина. О њему читамо у актима о
светом Хермогену да га је ондашњи управник сремске
о ласти затворио с више свештеника из исте о ласти и с
неким другима из Сингидунума, али да је он после
по егао у Ци алу.

Напослетку, у Сирмијуму је погу љен и свештеник

Монтан. Али он није ио из те вароши него из
Сингидунума. С њиме је погу љена и његова жена
Максима. Они су или по егли из Сингидунума у
Сирмијум з ог Диоклецијановог гоњења хришћана.
Намесник, онај исти који је осудио на смрт светог
Иринеја, нареди да се Монтан аци у Саву. Иста суд ина
постигне и Максиму кад признаде да је и она
хришћанка. А прича се да је с њима погинуло још 40
мученика.

47
Рећи ћемо још нешто о ранохришћанским црквама у
Сирмијуму. У спомен светог Синероса саграђена је у
Сирмијуму црква. Она је ила подигнута насред једног
гро ља, које је носило Синеросово име. Ова азилика
спомиње се на неким натписима који су нам се сачували.
Црква светог Синероса нађена је у другој половини
прошлог века у ашти митровичке олнице. Око ње је
ило велико гро ље и пуно саркофага. Гро ови су или
различни, али су нарочито интересантне иле две врсте:
могиле (тумули, хумке) и гро ови на два спрата
(sepulcrum biscadens), какви су нађени још само у Риму.
Осим ове цркве иле су у Сирмијуму ар још две, црква
светог Димитрија и црква свете Анастасије, које су иле
саграђене једна поред друге. Међутим може се веровати
да је једна црква ила посвећена и светом Иринеју, јер
је он уживао у Сирмијуму осо ито велико поштовање. А
о цркви светог Димитрија имамо ову легенду. Леонтије,
који је саградио прву велику цркву светог Димитрија у
Солуну, дође одавде у Сирмијум понесавши са со ом
крваву хаљину и неке друге ствари славног солунског
мученика у ковчегу. У Сирмијуму он сагради цркву
светом Димитрију и у њој положи ове реликвије. Пошто
је овај Леонтије иста личност с Леонтијем, префектом
преторио за Илирик, који се спомиње 412—413, то и
тре ало да је црква светог Димитрија саграђена у
почетку 5 века.

Вероватно је и Ци ала ила владичанска столица, али

нам није познат ниједан ци алски владика. Ци ала је
48
имала само једног мученика, ар колико је нама познато.
То је Полијон, који је жив спаљен под Диоклецијаном
304 априла 28. Он је ио први од чатаца у ци алској
цркви. Оптужен да је хришћанин, он уде позван да се
одрече нове вере, и да поднесе паганску жртву, али он то
од ије. По наред и намесника Про а погу љен је 1½ км.
од вароши. Помињу се још неки ци алски мученици, али
они су измишљени.

Можда је и Басијана ила једно време владичанска

столица. Једна Јустинијанова новела каже да је под
управом архиепископије Јустинијане Приме pars
secundae Pannoniae quae est in Bacensi. Можда је овде реч
о civitas Bassiana.

Али најчувенији мученици које је имао данашњи Срем

то су такозвани фрушкогорски мученици. О њима
постоји дугачак и интересантна прича. Ми упућујемо на
превод те приче који смо дали на другом месту.[25]

Је ли ова прича о четири фрушкогорска мученика

истинита, прича ли она о једном истинитом догађају,
или је измишљена, другим речима легенда? Може се
рећи да је данас опште мишљење да она није легенда
него да се тај догађај заиста десио и то у Фрушкој Гори.
Али има много разлога да се она огласи и за измишљену.

Неки научници налазе у овој причи више топографских

података који и, по њиховом мишљењу, упућивали на

49
Фрушку Гору и који и, према томе, или и доказ
аутентичности овог мучеништва. Каже се да у Фрушкој
Гори постоји рдо чије и име Киповно долазило од
речи кип и да су неке од статуа које су, по овој причи,
направљене за Диоклецијана остале ту на рду и дале су
му име које данас носи. То и, мисли се, могло у толико
пре ити тачно што се на једној страни Киповна види
једна увала која и могла произлазити од неког римског
каменолома. Даље, врх Киповна састоји се од некаквог
црвенкастог камена и црвенкасте земље који се сијају на
сунцу као ватра и зато и то рдо могло ити оно
„огњено рдо“ из приче. А mons pinguis наше приче
могао и ити, каже се, садашњи Градац на ком се
налази нека стара зграда, можда остаци Диоклецијановог
храма. Pinguis може имати значење „плодан“ а то
значење има и реч almus, од које и, каже се, могла
долазити реч Alma (mons). Дакле, овај mons pinguis
могао и ити Фрушка Гора, која се звала Alma mons.
Напослетку, на месту „Капела“ у Фрушкој Гори налазе се
неке рушевине које и, по овим научницима, могле ити
остаци цркве подигнуте нашим мученицима.

Далеко и нас одвело кад исмо хтели показати колико

мало доказне вредности имају ови разлози. То се у
осталом лако види. Рећи ћемо да зидине на Грацу не
потичу сигурно од неке величанствене грађевине какав
и морао ити храм који је подигао силни Диоклецијан,
а исто тако ни по чему се не може закључити да су
рушевине на „Капели“ римске а најмање да су оне
50
остаци неке цркве подигнуте нашим мученицима, кад о
такој цркви иначе нема ни спомена. Што се тиче Алме,
то се рдо звало можда Alman, а не Alma, и није
вероватно да између имена тог рда и придева almus
уопште постоји нека веза. Из свега тога излази да
топографски подаци у нашој причи мало упућују на
Фрушку Гору. Међутим, неке ствари говоре против тога
да се овај догађај одиграо у Срему. Ако је писац ове
приче познавао лично Фрушку Гору, зар он не и знао да
се она звала Alman, него и је назавао Mons pinguis? И
зар и говорио о порфиру кога нема у Фрушкој Гори?

Против истинитости приче о четири фрушкогорска

мученика могу се навести крупни разлози. Ми ћемо се
овде задовољити да споменемо само неке. Год. 303 и
после ње Диоклецијан није никад ио у Панонији, а он је
прогонио хришћане тек од 303. Како и онда могло ити
да он у Срему осуди фрушкогорске мученике? И владика
Ћирило магао је ити прогнат из Антиохије у Срем тек
303. А пошто је он овде већ три године, по причи, то је
мучење фрушкогорских каменорезаца могло ити
најраније 306. Али Диоклецијан није ио више цар.

Наводе се и други докази да је наша прича истинита, а не

легенда. Они су сасвим су јективне природе и ми их
можемо оставити на страну. Овде исмо могли још само
о јаснити једну противуречност која сваком читаоцу
мора да падне у очи. Наиме, према наслову приче
мученика има четири, док се после у причи говори о пет

51
мученика. Како да се о јасни та контрадикција? Изгледа
да за то има само један начин: да се оно што се говори о
петом мученику (Симплицију) огласи за доцнију
интерполацију (уметак). Друга је ствар да ли и она
говори против истинитости нашег мартирија. То је
питање о ком се може двојако мислити.

Као што се види из свега што смо у овом чланку рекли,

ми античку историју данашње Војводине познајемо
сасвим недовољно. Како стари писци тако и археолошки
подаци веома су мршави. О некој континуелној историји
првих пет векова по Христу овде не може ити речи.
Имамо само membra disiecta. Али оправдана је нада да
ћемо с временом, систематским откопавањем, до ијати
све више светлости за античку прошлост тог дела наше
земље.

Д-р Никола Вулић

1. ↑ Н. Вулић, Гласник Истор. др. II — J. Jung, Römer

und Romanen in den Donaulandschaften, Innsbruck
1887. — J. Jung, Die romanischen Landschaften des
römischen Reiches, Innsbruck, 1881.
2. ↑ J. Marquardt, Römische Staatsverwaltung. Leipzig.
Bd. II.
3. ↑ Pauly-Wissowa, Realencyclopädie der classischen
Altertumswissenschaft (под речи Dacia).

52
 4. ↑ Н. Вулић, Глас Срп. краљ. акад. LXXII, CXXI и
CLV.
5. ↑ C. Patsch, Beiträge zur Völkerkunde von
Südosteuropa. V. 1 Teil. Wien 1932. S. 96 и даље.
6. ↑ Н. Вулић, Глас Срп. краљ. акад. LXXXVIII, CXXI
и CLV.
7. ↑ Plin. n. h. III 147 Saus per Colapianos Breucosque
defluit.
8. ↑ N. Vulić, Pauly-Wissowa, Real-Encyclopädie под
Iazyges (Nachträge).
9. ↑ E. Gibbon, The history of the docline und fall of the
roman empire. - H. Schiller, Geschichte der romischen
Kaiserzeit. - O. Seeck, Geschichte des Untergangs der
antiken Welt. Свуда код дотичног владаоца и до а (в.
регистре). - Pauly-Wissowa, Real-Encyclopadie (под
дотичним именом цара).
10. ↑ Опширан опис итке код Zosimus II 18 и даље.
11. ↑ Опширан опис итке код Zosimos II 45 и даље.
12. ↑ Ammianus Marcellinus XXI 9 и даље.
13. ↑ Ammianus Marcellinus XXIX 7.
14. ↑ Ammianus Marcellinus XXIX 8 и даље.
15. ↑ Seeck, Untergang итд. VI, S. 285.
16. ↑ Ammian. Marcell. XVII и XIX. - Н. Вулић, Гласник
Истор. др. I.
17. ↑ За натписе види углавном Corpus Inscriptionum
Lat., свеска III
18. ↑ Pauly-Wissowa, Real-Encyclopädie der classischen
Altertumswissenschaft (под појединим именима). —
Notitia Dignitatum, ed. Seeck.
53
19. ↑ Н. Вулић, Гласник Истор. др. II.
20. ↑ Види J. Brunšmid, Kameni spomenici Hrv. nar.
muzeja. У Vjesn. Hrv. arh. društva, nova serija VII
(1903/4) и даље.
21. ↑ Vjesnik Hrv. arh. društva IV, 195.
22. ↑ Brunšmid, Vjesn. Hrv. arh. društva, nova serija VI
(1902).
23. ↑ Brunšmid, Vjesnik Hrv. arh. društva, nova serija IV
(1899-1900), стр. 21 и даље.
24. ↑ J. Zeiller, Les origines chretiennes dans les provinces
danubiennes de l’ empire romain. - Н. Вулић, Гласник
Истор. др. Х; Н. Вулић у Гласу Срп. краљ. акад., св.
CLX.
25. ↑ Н. Вулић, Гласник Истор. др. - Н. Вулић у Гласу
Срп. краљ. акад., св. CLX.

54
About this digital edition
This e-book comes from the online library Wikisource[1].
This multilingual digital library, built by volunteers, is
committed to developing a free accessible collection of
publications of every kind: novels, poems, magazines,
letters...

We distribute our books for free, starting from works not

copyrighted or published under a free license. You are free to
use our e-books for any purpose (including commercial
exploitation), under the terms of the Creative Commons
Attribution-ShareAlike 3.0 Unported[2] license or, at your
choice, those of the GNU FDL[3].

Wikisource is constantly looking for new members. During

the realization of this book, it's possible that we made some
errors. You can report them at this page[4].

The following users contributed to this book:

Владимир Нимчевић
FriedrickMILBarbarossa

55
1. ↑ https://wikisource.org
2. ↑ https://www.creativecommons.org/licenses/by-sa/3.0
3. ↑ https://www.gnu.org/copyleft/fdl.html
4. ↑ https://wikisource.org/wiki/Wikisource:Scriptorium

56