NOVI PAR NAOČARA

Uvodna reč

U savremenom svetu pop psihologije i “pomozi sebi” publikacija, razuman

čovek može da se upita ima li Novi par naočara ikakvu svrhu. A ako ima, šta ovu
knjigu izdvaja od drugih?
Mislim da dva značajna razloga doprinose vrednosti ovih stranica: one
prikazuju “kičmu” primenjenih principa jedne najdinamičnije i najupešnije
filozofije ovog veka, i ti principi su objašnjeni od strane čoveka koji je bukvalno, od
“brbljivog, pijanog idiota” postao jedna od najharizmatičnijih osoba na svetu.
Radi se, naravno, o filozofiji udruženja Anonimni alkoholičari, koja je
dramatično promenila živote više alhoholičara nego što su to uspeli svi terapeuti u
istoriji lečenja alkoholizma. Osnovano sredinom tridesetih godina, od strane
jednog alkoholičara koji je radio kao broker na Berzi Wall Street-a, i jednog
alkoholičara lekara, u Akronu, Ohaio, Udruženje AA sada širi grane kroz ceo svet,
sa aktivnim članstvom od preko million treznih članova.
Ono što izdvaja AA od ostalih pokušaja da se ova bolest savlada, ipak su
ogromni uspešni napori da doslovno “prekroji” odnos alkoholičara prema svetu,
da mu omogući drugačije vidjenje sebe i sveta oko sebe.
Osobina alkoholičara koja najviše zbunjuje i alkoholičare i one koji moraju
da rade sa njima – je paradoks u kome konflikt trezne realnosti postaje neizdrživ –
što vodi u povratak alkoholu i/ili drogama – radi olakšanja. (naučnici koji su
proučavali alkoholizam tvrde da pacijent može u svojoj treznosti doći do tačke
kada on u stvari mora da se propije da ne bi izgubio razum.)
Tada hemijsko “olakšanje” postaje očigledan problem. Spoljni pritisci
počinju da rastu čak i uz upotrebu alkohola, i bol i neugodnost u pacijentu rastu.
Ni treznost ni njena hemijska suprotnost ne mogu da obezbede smisleno rešenje
konflikta. Ovo, skoro beznadežno stanje uma i tela poznato kao alkoholizam, je
zaista čudno oboljenje u kome uzdržavanje od alkohola ima malo ili skoro nimalo
efekata – i često samo pojačava emocionalnu agoniju.
Takozvano “čudo” AA leži u njegovoj moći (ako se principi rigorozno
primenjuju) da postepeno promeni način na koji ove poremećene osobe vide
stvarnost. Cilj, koji se često postiže, je da se najzad ostvari život sa stepenom
ugodnosti koji nikada ranije nije bio moguć za ove ljude bolesnog tela i uma.
I, s obzirom da simptomi treznog alkoholičara liče skoro u potpunosti na
one koje imaju aktivni ili hronični neurotičari, ovi isti principi su primenjivi i na
mnoge druge ljude (ali u knjizi se stalno iznova ponavlja da se ovi principi moraju
aktivno koristiti a ne samo čitati i analizirati ili pasivno prihvatati).
Čovek koji objašnjava sopstvenu interpretaciju i shvatanje AA programa 12
koraka na ovim stranicama je skoro isto toliko izvanredan kao i program koji
opisuje. Chuck C. (u AA se za prezime koristi samo inicijal, kao duhovna alatka koja
podseća članove da ne koriste ovo učenje za samo-veličanje), bio je veoma
aktivan član AA skoro četrdeset godina, od kada je ostvario treznost 1946. godine,
u Anonimnim Alkoholičarima.
Te 1946. godine bio je muž (čija je žena tražila razvod), otac (koga su sinovi
gledali sa strahom i prezirom), biznismen (kome je poslodavac rekao da će ga
izbaciti kroz prozor ako opet uđe u firmu). Ukratko, Chuck C. je bio propao u svim
oblastima života.
Danas je ovaj izvanredan čovek onoliko velika legenda našeg vremena,
koliko je to uopšte moguće u program koji neguje anonimnost. Kroz godine,
postao je verovatno najpoznatiji, najvoljeniji član, visoko uspešan, živi primer AA
principa. I, kao što on pažljivo objašnjava, svoj uspeh u potpunosti duguje onome
što je naučio u AA programu i što neprestano primenjuje. Dobar brak koji je
nedavno krunisam zlatnom godišnjicom, ljubav i poštovanje sinova, penzionisanje
u svojstvu vlasnika kompanije… sve su to samo površinski pokazatelji mnogo
dublje promene koju je on doživeo u sebi.
Razotkrij, Pronađi, Odbaci – ovo je bio koren njegove filozofske evolucije.
Ali, za razliku od mnogih filozofa koji kuvaju bućkuriš od pametnih fraza i pseudo-
filozofskih mambo-džambo, on koristi ove stranice da opiše pragmatičan,
praktičan način da se živi, voli i shvati značenje života. Imao sam neprocenjivo
zadovoljstvo da poznajem Chucka mnogo godina. Za mene je njegov živi primer
bio mnogo više ohrabrujući nego bezbrojne stranice Kako da… knjiga u koje sam
mnogo godina utapao svoje nezadovoljstvo i obeshrabrenost. (Ima ih mnogo koji
će vam pričati kako. Samo ih je nekoliko koji to mogu i da vam pokažu.)
Godinama sam bio zapanjen njegovom skoro neisrpnom zalihom energije i
posvećenosti. A još više začuđjuje, u ovom grubom, materijalističkom svetu, što
nije bilo apsolutno nikakve materijalne nadoknade za sve njegove napore tokom
35 godina. Jer, kao što on kaže: Mi to radimo besplatno i iz zadovoljstva. Većina
nas je slušala mnoge ugledne lidere na polju duhovne misli koji propovedaju nešto
slično ovom pristupu, ali retko ko to i primenjuje na ovaj način u svom životu.
Novi par naočara može na prvo čitanje izgledati čudno i nepovezano sa
odredjenim problemima; mnogi od nas kojima je trebala pomoć, očajno smo našli
sklonište iza zavese cinizma, koji koristimo kao dronjavu masku samozaštite. Ipak,
ja sam imao mogućnost da posmatram kako ovi principi sve bolje “rade” u mom
sopstvenom životu već više od četvrt veka, a još ima i mnogo dalje da se ide.
Najiskrenije savetujem da ne dozvolite sebi da padnete u zamku koju je opisao
Herbert Spenser a koja tako često sabotira naše najbolje namere:
“Postoji jedno načelo koje stoji kao prepreka svim informacijama, koje služi
kao dokaz protiv svih činjenica i sasvim sigurno drži čoveka u doživotnom
neznanju – a to je oholost koja sve odbacuje I pre nego što išta proveri.”
Ukratko, prijatelji, dajte sebi šansu. Uzmite iz ovih stranica ono što možete
sada a sačuvajte ostatak za budući rad. Čudesno je kako ovako očigledno
jednostavan pristup može da promeni nabolje naš odnos prema životu. I najzad,
zar to nije ono zbog čega stavljamo novi par naočara.

Clancy I.
Los Angeles, 1983.
Uvod

Dan koji će promeniti moj život počeo je kao svaki drugi dan tih poslednjih
meseci. Bio sam pijan. Zbog opijanja, uspeo sam da izgubim baš sve, uključujući
porodicu, posao i samopoštovanje. Sve, osim svog ega. Neverovatno – čak i dok
sam ležao na krevetu pateći od apstinencijijalne krize, drhteći i znojeći se medju
praznim flašama i smećem po celom stanu, ja sam i dalje bio ubedjen da ja mogu
da uradim sve što mi padne na pamet, uključujući i ostavljanje pića. Posećivao
sam AA sastanke tu i tamo godinama i čak jednom uspeo da izdržim trezan godinu
dana. Ali iako sam iz prve ruke znao da su mnogi ljudi prestali da piju i oporavili se
uz pomoć ovog Udruženja, nisam mogao da se identifikujem sa tim ljudima i
njihovim programom, i naravno, opet sam se propio.
Pokušavao sam da dokučim da li ja zaista želim da vidim čoveka kome sam
telefonirao dan ranije. On je bio širom sveta poznat član AA i moj ego mi je
govorio da ako iko može da pomogne nekome tako važnom kao što sam o sebi
mislio, to je on. Zato sam ga nazvao ponovo i rekao mu da bih ga rado video ako
bi on mogao da dođe kod mene. (On je pitao da ja dođem kod njega, ali u mom
stanju nema šanse da bih mogao da dođem do kola a kamoli da vozim). Nisam
imao pojma šta od njega tražim i tek sam nekoliko nedelja kasnije saznao da on
retko vozi jer ga zdravlje napušta.
Nešto kasnije, nakon što je opet zvao da pita za put jer se bio izgubio, stigao
je. Sedeo je u stolici za ljuljanje moje bake i pričao mi celo popodne i do pola noći.
Nakon što sam ga slušao nekoliko sati, počeo sam da osećam veliko
mučenje zbog nedostatka alkohola u telu i tako sam se jako tresao da ga više
nisam ni čuo. Uz izvinjenje, pitao sam da li će mu smetati ako popijem piće da
smirim nerve, a on je rekao: “Neće, uzmi piće, radi ono što moraš.” I onda je
nastavio da govori.
Ali ono što je promenilo moj život desilo se tokom njegovog odlaska. Dok
sam ga ispraćao, on se iznenada savio od bolova i srušio na moj pod, među đubre
i prazne flaše. Pitao sam ga šta mogu da učinim za njega, a on je rekao da ne
brinem i da će mu za par minuta biti bolje. Nakon kraćeg vremena se oporavio
dovoljno da ode do kola i odveze. Ali, za vreme tih nekoliko minuta dok je ležao u
bolovima na mom prljavom podu, ja sam shvatio program AA. Ovaj čovek, koji je
nekada bio pijani alkoholičar baš kao i ja, napustio je svoj udoban dom da bi došao
kod mene i podelio sa mnom svoje iskustvo, snagu i nadu, a jedini njegov motiv je
bio da pokuša da uteši brata alkoholičara koji je u nevolji. Ovaj čovek, koji nikada
nije čuo za mene, toliko me je voleo da ga ni bol ni neugodnost nisu sprečili da mi
pomogne.
Do današnjeg dana, a prošlo je više od godine od tada, čudo koje mi je taj
čovek doneo, čudo AA, omogućava mi da ne popijem ni gutljaj pića, od onog
poslednjeg koje sam popio pred njim one večeri. Ali, što je mnogo važnije,
duhovna filozofija programa AA oličena u tom čoveku, potpuno je promenila moj
stav i moj način života. Prigrlivši ove principe najbolje što mogu, našao sam u
njima ono što sam uvek tražio u flaši. Meni je sada ugodno. Ugodno mi je sa
sobom i u svetu u kome živim.
Čovek koji je došao tog dana da me vidi, Chuck C. je prvo ljudsko biće koje
sam ikada sreo a koje je imalo ono što želim. Ja želim to što on ima. Jednom sam
ga pitao koja od stotina traka na kojima su snimljeni njegovi govori najbolje
prikazuje njegovo razmišljanje. Bez oklevanja je odgovori da je to govor koji je
održao na Pala Mesa Retreat-u - okupljanju alkoholičara muškaraca 1975. Ti
govori uključuju sva njegova razmišljanja o programu AA i Programu Života.
Chuck, njegova žena Elsa i ja smo “skinuli” ove govore na papir, tako da
nebrojeni ljudi koje je Chuck inspirisao ili će inspirisati u budućnosti, mogu da
čitaju knjigu i dobiju iz nje utehu.
Ovo si misli koje je Chuck izrekao pred 64 muškaraca na Pala Mesa. Misli
koje će vam pomoći da vidite svet kroz novi par naučara.
Lee T.
1983.
Poglavlje 1.
PROGRAM

Ja se zovem Chuck C. i ja sam alkoholičar. Ne znam kada sam se osećao

zahvalnije nego večeras. Ova grupa koja je došla da ovog vikenda da odsluša ono
što mogu da podelim je za mene nešto zaista posebno. Veliko je za mene
priznanje što ste došli da me čujete. A zahvaljujem i onima koji su došli samo da bi
pobegli od svojih supruga. Divan je pogled odavde na vas. Vi ste sjajna gomila i ja
vas volim.
Ovo je za mene bila nedelja prepuna događaja. Bio sam u ponedeljak u
Pasadeni na sahrani našeg člana koji je imao 51 godinu. Govorio je na AA
sastanku i odjednom je pao i nije ustao. Infarkt. U utorak sam opet bio na sahrani.
On je bio jedan od prvih članova Compton grupe. Dobri stari Tex M. je bio trezan
21 godinu. On je to postigao na teži način jer je bio i kompulsivni kockar. Voleo je
da se kocka. Naizmenično je dobijao i gubio. Poslednji put je, kako sam čuo, u Las
Vegasu osvojio 17.000 doara. Dao ih je ženi i rekao da novac pošalje kući. Ali ona
to nije uradila. Stavila je novac u hotelski sef i on ga je opet uzeo i sve izgubio. Nije
se on zbog toga nasekirao. Mislio je da je to bio sjajan vic i vikao na ženu što nije
novac poslala kući. I onda je dobio infarkt i napustio nas.
U sredu sam dobio tortu za moj 29-i rođendan, što je zaista nešto za
brbljivog pijanog idiota. Dvadeset devet godina bez pića ili pilule. To je bilo baš
lepo. I evo, završavam nedelju sa vama, da delim sa vama. I još jednom, vrlo sam
zahvalan što ste došli.
Ova “radionica” treba da se bavi našim dvanaestim korakom, “u svim
oblastima života.” Dvanaesti korak kaže: “Nakon što smo postigli duhovno
budjenje kao rezultat preduzimnja ovih koraka (misli se na prvih 11), pokušali smo
da prenesemo ovu poruku alkoholičarima i da primenjujemo ove principe u svim
oblastima života.”
 Razmišljajući malo o ovom problemu, moram da se setim Texa koji je bio
prvi momak koji se otreznio u Hjustonu. Mislim da sada ima oko 35 godina
treznosti. On je širok kao pola Teksašanina a visok kao jedan ipo Teksašanin.
I on priča svoju priču: “Ako hoćete da rešite problem, pomaže ako znate u
čemu je vaš problem. Na primer, ja sam se oduvek plašio pasa. Mala devojčica
vodi na uzici velikog psa i uopšte ga se ne plaši. Istrči pudlica, a ja pobegnem.” On
je inače jako visok, mogu da ga zamislim kako beži od pudlice. Kaže da mu je to
pravilo mnogo neprijatnosti u životu i najzad je odlučio da potraži razlog tog
straha. I počeo je da lista stranice svog života unazad i vratio se u dan kada je
imao 7 godina I kada ga je ujeo mali pas. I pomislio je da je to razlog što se plaši
pasa. Ali, rekao je, nije bio potpuno zadovoljan tim objašnjenjem. Tragao je dalje i
setio se da ga je psić ujeo jer je tada jurio jednu devojčicu. Sada kaže: “Celog
života trčim za ženama i upadam u probleme zbog toga i bežim od pasa a psi
ustvari nikada nisu bili moj problem.”
I ja mislim da pomaže da vidimo uzrok problema. Ja ću vam reći šta ja vidim
kao problem i reći ću vam šta ja vidim kao rešenje. Biće nekih od vas koji se neće
složiti sa mojim razmišljanjem, i to je sasvim u redu. Ali ako želite da pričam,
moram da kažem kako ja to vidim. Kad smo došli u AA, naš hitan problem je bio
alkohol. Mene je doterao u žurbi, nakon 25 godina pijenja, jer sam iskoristio sve
mogućnosti koje sam imao i izgubio sam bitku. I tako sam došao ovde, u zreloj
dobi od 43 godine, gubitnik u svakoj oblasti života: kao muž, otac, biznismen,
čovek i pijanica. Bežao sam od svega, uključujući ljude, mesta, stvari, novac, viski i
dom, i od svega drugog. I za mene nije više bilo drugog mesta da odem osim AA.
Ipak, ja sam imao mnogo, mnogo sreće. Flaša me je ubila! Flaša me je na smrt
pretukla, potukla me u totalno i apsolutno ništavilo i preostalo mi je samo da
pokušam sa AA. Do tog vremena, nema šanse da bi me iko ubedio da dodjem
ovde. Sve dok sam imao snagu izbora, moj izbor je bio da nikada ne dođem u AA i
nisam ni došao, dok nisam izgubio sve, uključujući i snagu izbora.
Zato vam kažem da se najbolji događaj u mom životu (a ja imam 72 godine)
desio kada me je u januaru 1946. flaša prebila na smrt. Da meni nije ostala samo
ta jedna mogućnost – da se svesno predam i dođem u program, ja bih umro.
Nikada, ni jedan jedini put za moje 43 godine, ja nisam priznao poraz. Ni Bogu ni
muškarcu ni ženi ni Đavolu. Reč predaja nije bila u mom rečniku, ona je bila kod
nas iskorenjena generacijama. Zato je, Bogu hvala na mom poslednjem padu, flaša
uradila to za mene. Barikada je izgorela i ja sam došao u Program u stanju
potpune beznadežnosti; i sve što je bilo u petom poglavlju naše Knjige – bilo je
ono što sam odmah poželeo da radim. I to već te prve noći kad sam čitao, i
siguran sam da je to bilo samo zato što mi apsolutno nije bilo druge pomoći.
Ali, bila je jedna stvar za koju sam mislio da ne mogu da je uradim, a to je
bio Treći korak – ne zato što nisam želeo. Nisam imao primedbe na treći korak
“Doneli smo odluku da svoju volju i svoje živote predamo Bogu na upravljanje.”
Predao bih svoju volju i svoj život i magarcu, ako bih mogao da se oslobodim sebe.
Nisam verovao da je moguće da se neko kao ja preda Bogu, jer nisam verovao da
je pošteno da verujem da mogu ovu zbrku od sebe da predam bilo kome, a
najmanje Bogu. Ja sam sebe ne bih uzeo ni sa ogromnim mirazom i nisam shvatao
zašto bih se Bogu svideo više nego što se sviđam sebi, a ja sam sebe mrzeo. Zato
sam to pitanje ostavio po strani. Prosto – ostavio, i pokupio poslednji deo 12-og
koraka (“… I da praktikujemo ove principe u svim oblastima svojih života.”)
Nakon što sam šest meseci dolazio svake večeri na sastanak, shvatio sam da
sam trezan. Bez pića i pilule celih šest meseci! Ovo je za mene bio podvig jer sam
na svaki sastanak dolazio jako uplašen da neću moći to da izvedem, da mi nije
ostalo dovoljno ni fizičke ni mentalne snage. Tada sam počeo da poklanjam malo
pažnje Trećem koraku, jer sam mislio: “Pa, možda postoji neki način da mogu da
počnem da osećam da bi Bog ipak mogao da uzme nešto ovakvo kao što sam ja.”
Ali, i dalje nisam nalazio rešenje tog pitanja. Gnjavio sam se sa tim još neko
vreme, i najzad mi je sinulo: Ti si otac. Tada sam počeo da razmatram najgroznije
zločine i da ih pripisujem svojim sinovima. Pustio sam maštu da divlja i kada bih
zamislio novi gnusan zločin, upitao bih sebe: “Da li bi te ovo odvratilo od tvoje
dece? Da li bi zbog ovoga voleo da ih vidiš da gore u paklu? “ I – morao sam da
priznam da ne bih. Šta god da bi uradili, nema šanse da bih ih osudio na pakao. I
tako sam počeo da verujem da bi Otac na nebu, s obzirom da je on dobar momak
a ja loš, možda ipak meni oprostio. I osetio sam se dobro. Eto kako je to bilo sa
mnom.
Smešna strana moje šestomesečne treznosti je bila što sam počeo da
uprežem sve svoje snage da dam alkoholičarima ono što su oni dali meni. Izgubio
sam sebe radeći sa pijancima. I nakon nekog vremena, otkrio sam još nešto – da
se nešto događa u mom domaćinstvu. Godinu dana ranije moja žena je predala
papire za razvod, deca nisu htela da uđu u kuću ako sam ja bio u njoj, poslodavac
je hteo da me baci kroz prozor. Nisam imao zdravlje, razum, posao, dom, ništa. I
izgledalo je da je rat završen a ja završio izgubivši sve. A sada, godinu dana nakon
mog dolaska u AA, u kući smo bili kao mačići! Kako je to bilo dobro! Prošlo je još
osam meseci i ja sam još pokušavao da očistim svoj sto u kancelariji, a evo mene,
posao ide dobro! Baš dobro. Prošla je još jedna godina i otkrio sam da je moj život
bolji nego što sam mogao i da zamislim u najluđim pijanim snovima. Moj život, biti
Ja, bilo je bolje nego što sam ikada sanjao.
I prošlo je još 5-6 godina i otkrio sam još nešto, a mislim da je to moje
najveće otkriće. Kada ovo otkrijemo, potraga je gotova i život tek počinje. Zaista. A
otkriće je bilo da ja više nikada nisam bio sam. Ja, koji sam 43 godine hodao sam
za sebe, više nikada nisam bio sam. Imao sam svog ličnog Boga. Gde sam bio ja,
bio je i On. Često sam sam sa sobom, ali nikada usamljen. Nisam bio usamljen od
mog prvog AA sastanka. Ja verujem da je ovaj naš program – program Otkrivanja,
Nalaženja i Odbacivanja. To je program za mene. Otkrivanje, Nalaženje i
Odbacivanje. Prvih 9 koraka su programi otkrivanja – kada osvetljavamo I
raščišćavamo teret prošlosti. Istiskujemo ego iz sebe, svoju uobraženost,
oslobađamo se ega (mada ga se nikada, po mom mišljenju, ne možemo osloboditi
potpuno). Ja sam ubeđen da niko ne može da uradi pošteno prvih 9 koraka ovog
programa, a da ne otkrije da se nešto događa i to je sjajno! Jer kada iskreno
primenjujemo te korake, ego nas privremeno napušta.
Sad sam potpuno ubeđen, od nožnog prsta do najduže dlake na glavi, da
postoji samo jedan problem u ovom životu. Jedan problem koji uključuje sve
probleme i jedan odgovor koji uključuje sve odgovore. Previše pojednostavljeno,
je li? Ja sam potpuno ubeđen da je jedina barikada između mene i vas i mene i
Boga – ljudski ego. Jedina barikada. Dalje, ubeđen sam da je najbolja definicija
ljudskog ega: “Osećanje svesne odvojenosti od.”Od čega? Od svega. Od Boga (ja
volim da koristim 3 reči: Life, Good, God – koje su za mene sinonimi.) Svesna
odvojenost od Boga, od drugih ljudi, i najzad, od sebe samih. To je ta stvar koja mi
šapuće: “Evo velikog Mene, malog Mene, pametnog Mene, glupog Mene, bogatog
Mene, siromašnog Mene – protiv celog sveta. Moram bolje da smišljam, bolje da
glumim, bolje da manipulišem, da bih životario u ovom neprijateljskom
univerzumu.” To me je pritiskalo još u detinjstvu. Klišei: Ko rano rani dve sreće
grabi, Ko se čuva i Bog ga čuva, Đavo uzima onog ko poslednji stigne…. To znači –
ja protiv celog sveta. Znači, moram stalno da se naprežem da bolje od drugih
grabim, glumim, lažem… Svesno se odvajam od drugih i od Boga. Ljudski ego je
sedište svih opsesija uma. Odatle dolaze sve iluzije i opsesije.
Takođe sam ubeđen da nema mogućnosti pod nebom da se zadovolji
ljudski ego. To je nemoguće. Volim da sedim u onoj mojoj velikoj fotelji (mnogi od
vas su sedeli u njoj na kratko jer je ja ne napuštam na duže) i posmatram sa mog
brda moj gradić Laguna Beach, divnu obalu i kanal do Catalina Island. To ostrvo je
udaljeno 35 milja od moje kuće. I kanal je dubok. I ja kažem sebi: “Zamisli da je
ceo kanal ispunjen burbon viskijem. Da li bi to zadovoljilo moju žeđ, moju
opsesiju viskijem? I moram da kažem da ceo taj prokleti kanal pun burbona ne bi
zadovoljio moju opsesiju da pijem, zato što kad ja počnem da pijem, ja pijem dok
ne padnem kao klada, i počnem opet čim otvorim oči i nema šanse da zadovoljim
tu opsesiju. Nema šanse.
A sad zamislite da sam opsednut novcem umesto pićem. Šta mislite?
Da li je nešto može zadovoljiti? Ma nema šanse ni da zadovoljim opsesiju
krofnama! Mnogo godina sam sarađivao sa jednim klijentom iz Feniksa. On je
Sirijac i zove se Edi. Edi je krenuo od glavice kupusa i stigao do 35 miliona dolara i
on je jedan od najsiromašnijih ljudi koje sam sreo. Jer, na žalost, on ima partnera
u jednom od svojih preduzeća koje se bavi naftom, i taj momak, njegov partner,
ima 150 miliona! On ima apartman u Jonathan klubu, nešto najlepše što ste ikada
videli, obložen slonovačem i najskupljim drvetom na svetu i sve ostalo, i kada bih
sedeo tamo sa njima dvojicom, Edi bi pokušavao da se sakrije ispod pisaćeg stola.
Jadnik, imao je samo 35 miliona, a tu je ovaj sa 150 miliona! Jadan čovek. Edi ume
da kaže: “Charley (tako me zovu u biznisu), kako da budem kao ti?”. I ja bih rekao:
“Ne možeš.” A on bi pitao zašto ne može. A ja bih rekao: “Edi, kome treba Bog ako
ima 35 miliona dolara? Ne budi lud. Ti možeš da kupiš sve što poželiš, uključujući i
žene, i ti to i radiš. Samo napred, i zaradi 150 miliona a ti ćeš to i uraditi, ako
poživiš. I kada napraviš 150 miliona, shvatićeš da i dalje nemaš u sebi ono što želiš
da imaš. I doći ćeš kod mene i opet ćeš me pitati kako možeš da budeš kao ja.
Tada ću ti reći, ali ne pre toga.” A on bi rekao: “Ipak mi kaži, svejedno.” I ja sam se
vozio sa njim kroz celu Arizonu i pričao mu. Ali jadni Edi nije napravio tih 150
miliona; eksplodirao je od viška stvari u svojoj glavi. On je bio 10 godina mlađi od
mene a umro je pre 5-6 godina. Nemoguće je zadovoljiti opsesiju za novcem.
 Zamislimo da imam opsesiju za moći. Nema šanse da je zadovoljim. Setite
se afere Watergate: divan primer borbe za moć. Nije dovoljno ni ako ste
predsednik SAD jer svaki diktaror na svetu ima više moći od našeg predsednika.
Stari Džingis Kan je imao mnogo, mnogo više.
Šta je sa ženama? Hteo sam da kažem seks ali bi nas to dovelo do
sugerisanja osećaja krivice (nedavno sam bio pozvan da blebećem seksualno
devijantnim osobama, i, Bog me blagoslovio, jedva sam to uradio). Zato, kažimo:
žene. Recimo da sam opsednut ženama i recimo da sam najveći zavodnik svih
vremena i da sam se dočepao svake koke sem jedne. U ovim mojim godinama, to
bi bila vojska pristojne veličine. Da li bi to zadovoljilo moju žudnju za ženama? Uh-
uh. Ovo me ubija! Ona jedna koju ne mogu da dobijem me ubija.
Zato, ako ne možemo da ih pobedimo, pridružimo im se. Mi moramo da se
oslobodimo opsesija uma. A da bismo se njih oslobodili, moramo da se
oslobodimo ega, jer opsesije odatle dolaze. Ja želim, ja ne želim, sviđa mi se,
odvratno mi je, ja moram, ja insistiram, ja hoću, ja neću… JA – JA – JA…. To je to.
To je razlog što su u Velikoj knjizi stvari tako formulisane. Ima 452 slova u
petom poglavlju. Čoveče, šta je sve tu rečeno! “Retko smo videli osobu koja nije
uspela ako je iskreno sledila naš put.” Srećem ljude koji su slušali Billa Wilsona
kada je rekao da ima samo jedna reč koju bi tu promenio kada bi ponovo pisao.
Umesto reči “retko” stavio bi reč “nikada”. Ja ipak mislim da Bill to nije nikada
rekao jer je on znao zašto stoji reč “retko”. Da je rekao “nikada nismo videli…”, ja
vidim ovde, ispred sebe, bar četvoricu koji bi rekli: “To znači da on nikada nije
video pravog gubitnika. E pa ja ću mu pokazati jednog!” To je razlog što je Bill
stavio reč “retko”. Bill mi je sam to rekao (desilo se da sam ga dosta dobro
poznavao).
Jednom sam čuo momka koji je te reči čitao na način koji je možda još bolji
nego u našoj knjizi: “Retko smo videli čoveka koji nije uspeo ako je zaista uživao u
našem putu.” Mislim da je to sjajno. “Oni koji se nisu oporavili su ljudi koji nisu
našli hrabrosti da budu iskreni prema sebi.” Biti iskren prema sebi. Iskrenost i
praćenje puta. Dva uslova. Biti iskren i slediti put. Iskreno slediti put. “Oni po
svojoj prirodi nisu sposobni da prihvate i neguju način života koji zahteva
iskrenost.!” Eto, to je kvaka. Prihvatiti i negovati. Vidite, mi smo ljudi koji nikada
neće biti sposobni da se zadovolje sa status quo-om. Nikada, ni dok još nismo
počeli da pijemo, nismo to mogli. Ništa što je bilo normalno nije privlačilo našu
pažnju duže od sekunde. Ako nije bilo bolje od normalnog, nije nam se sviđalo. A
to je bilo još pre nego što smo se propili. Zato je za nas bolje da veselo zgrabimo i
negujemo ovaj način života, jer će srećna treznost brzo da se pretvori u
propijanje, ako je ne negujemo. Mi moramo da hodamo. Mi moramo da
nastavimo da se krećemo. Sve što treba da uradimo jeste da se ugojimo i ulenjimo
i da prestanemo da hodamo, i mi smo u problemu. I zato prihvatanje i negovanje
načina života koji zahteva rigoroznu iskrenost, je posao sa punim radnim
vremenom.
“To nije njihova krivica, jer izgleda da su takvi i rođeni.” Ne volim tu
rečenicu, jer tokom 29 godina verovatno mi je 100 ljudi reklo da su oni ubeđeni
da po svojoj prirodi nisu u stanju da budu iskreni prema samima sebi –
nesposobni su za to. E pa, ja sam siguran, da ako i dalje dišete i ako vam ne
nedostaju 2-3 točkića u glavi, nema šanse da možete da se krijete iza takvog
izgovora, mada su mnogi od nas to povremeno pokušavali.
“Njihove šanse za uspeh su ispod proseka. Postoje i oni koji pate od ozbiljnih
emocionalnih i mentalnih poremećaja, ali mnogi od njih su se oporavili ako su
stekli sposobnost da budu iskreni.” Hoću da vam ispričam jednu pričicu. Mnogi od
vas su je čuli, siguran sam. U ranim danima AA u Los Angelesu, nismo ovde imali
nikoga ko je ikad bio na nekom AA sastanku. Onda je došao jedan čovek, Jevrejin,
sa Velikom knjigom. Nije ni znao da je ima. Došao je u Palm Springs i počeo da
kopa po prtljagu tražeći viski i našao knjigu i nije znao ko mu je to stavio u kofer.
Ali, nije imao viskija pa je počeo da je čita, i nastavio i dopala mu se. Svidelo mu se
to što je pročitao.
I onda se povezao sa nekima u LA i počeli su da drže sastanke. I tako, format
za sastanke, koji se proširio po celom svetu, ustanovljen je baš ovde, u LA, na
prvom sastanku, čitanjem dela Petog poglavlja. Taj čovek kaže: “Ne znam kako da
počnem sastanak, ali evo ovde poglavlja koje se zove Kako program radi; hajde da
to čitamo.” I oni su čitali i sada se isto to čita i u Australiji, Novom Zelandu, Kanadi,
Teksasu. Čita se stalno iznova, na svakom sastanku širom sveta i to je divno. Svaki
put kad to čitam, podsećam se da moj opstanak zavisi od te jedne stvari, baš ovde
– u Petom poglavlju.
 Malo kasnije, toj grupi, možda šestočlanoj u to vreme, pridružio se jedan
momak iz geta u kome su živele skitnice. Zvao se Viti i predugo je bio pijanica.
Brbljao je bez prestanka sve vreme sastanka, sedeo i brbljao i smetao. Zato su
odlučili da ga odvedu lekaru da vide šta s njim nije u redu. Lekar je obavio pregled
i rekao: “Momci, dignite ruke od njega. Ovome ne možete pomoći. Uložite trud u
nekoga kod koga imate šanse. Ovaj ima suviše oštećen mozak.” Sledećeg jutra su
se skupili da razgovaraju o Vitiju. Svi su hteli da ga se oslobode i da ga spreče da
kvari sastanke. Ali, jedan se setio Knjige i rekao: “Sačekajte. Ne možemo da ga
izbacimo. Ovde piše da je jedini uslov za članstvo želja da se prestane sa pićem, a
Viti želi da se otrezni.” I drugi su se složili i nisu ga izbacili. I dogodilo se čudo,
medicinsko čudo i čudo AA. Godinu dana nakon što se pridružio AA, Viti je
primljen u američke marince. Poslednje što znam o Vitiju je da vodi novine na
srednjem Istoku. Eto, dešavaju se čuda.
“Naše priče otkrivaju u glavnim crtima kakvi smo bili, šta se dogodilo i kakvi
smo sada. Ako ste odlučili dadobijete ono što mi imamo i ako ste spremni da
radite šta god i koliko je god potrebno da to dobijete, onda ste spremni za
preduzimanje određenih koraka.” Zašto su ove rečenice ovde? Morate da se
vratite na prvi red drugog pasusa Trećeg poglavlja : ”Mi smo shvatili da moramo
da potpuno razjasnimo sebi da smo alkoholičari. To je prvi korak u oporavku.”
Zašto? Zašto da razjasnimo sebi? Ali tamo, u Trećem poglavlju piše: “Mi
priznajemo da smo kao alkoholičari uhvaćeni u zamku iz koju ne možemo da se
izvučemo…. Mi moramo da dobijemo pomoć a ne možemo da je dobijemo dok ne
prepoznamo da nam pomoć treba. “ To je nemoguće. Mi smo čudna sorta zverki.
Ne možemo da vidimo dok ne progledamo. Ne možemo da čujemo dok ne
budemo mogli da čujemo. I nevažno je o kome govorimo.
Na primer, pre nekoliko godina, u Virginiji sam provodio dobar deo
vremena sa velikim zvezdama filma i TV. I on i žena su bili alkosi, i meni su se vrlo
svidjali i imao sam nadu da će se nešto dobro dogoditi. Sedeli smo ceo dan u
Richmondu ćaskajući i na sve što bih ja rekao, žena je odgovarala: “Mi oduvek
živimo tako. Oduvek živimo kao po tom programu.” Ja bih još govorio a ona bi
rekla: “Tako vaspitavamo i decu. To nije ništa novo za nas. Sve mi to znamo.” I
tako je to išlo celog jutra. Ali oni nisu znali da ja znam da su oni pali na svim
ispitima. Oni to nisu znali, i oni uopšte nisu čuli šta sam im ja objašnjavao. Vi ćete
ovog vikenda čuti mnoge stvari koje mislite da bolje znate. Možda i znate. To je
takođe u redu. Ako se ne slažete sa stvarima koje pričam, i ako znate zašto se ne
slažete, možda vi treba da budete na mom mestu a ja na vašem. Ali za sada je
ovako.
Sledeći uslov je, naravno, da nam je treznost na prvom mestu. “Ako ste
odlučili da dobijete ono što mi imamo i ako ste spremni da radite šta god i koliko
god je potrebno…” Treznost je na vrhu hijerarhije. Ja sam onaj koji veruje da dok
nemamo treznost ili ako ne stavimo treznost na prvo mesto – ne možemo je
dobiti. I ako ona ne ostane na prvom mestu, ne možemo je održati. O tome se
ovde govori. To je vama poznata stvar. “… I voljni smo da učinimo sve što se traži
da je dobijemo – tada ste spremni za preduzimanje određenih koraka.” Ali, neke
smo preskakali. “Mislili smo da možemo da nađemo lakši I bezbolniji put. Ali,
nismo ga našli. Sa potpunom ozbiljnošću, molimo vas da bez straha budete iskreni
od samog početka.”
Mi ovde ne govorimo o glavobolji. Mi govorimo o neizlečivoj bolesti
alkoholizma. Smrtonosnoj bolesti. I zato mi moramo da dobijemo pomoć i mi
moramo da shvatimo da nam pomoć treba pre nego što je dobijemo, i to je vrh u
našoj hijerahiji. Treznost.
“Neki od nas su pokušali da se drže starih navika i ideja ali dok ih nismo
potpuno napustili nismo postizali nikakve rezultate. “ Ovde se ne kaže da ćemo sa
polovičnim merama imati 50% uspeha. “Polovične mere nisu nam ništa donele.
Stajali smo na prekretnici. Sa potpunim prepuštanjem, zamolili smo za Njegovu
zaštitu i brigu.”
Pustili smo potpuno. Pre toga se kaže: “Bez Njegove pomoći, to je za nas
bio pretežak zadatak. Ali postoji neko ko ima svu moć, a taj neko je Bog. Kad biste
ga barem odmah našli.” To je divno. Divno.
E sad, to je naš problem. Mi smo uhvaćeni u zamku iz koje ne možemo. Mi
smo već dobijali pomoć ljudi. Kada sam prvi put čuo o ovim koracima, Prvi i Drugi
su bili sigurna stvar. Znao sam da sam izgubio životnu bitku. I znao sam da ja ne
mogu da upravljam svojim životom. Ja to i dalje ne znam i to se nije promenilo. I
dalje ne umem. To mi nije problem. Dvostruko priznanje poraza u Prvom koraku! I
priznanje da smo budale već u prvoj sekundi. Ovo su dva velika koraka za
alkoholičara, ta prva dva priznanja. Izgubili ste životnu bitku – pod jedan. Vi ste
budale – pod dva. Zato vam treba pomoć, baš vam treba. I ako ste kao ja, pre
nego što ste stigli na ovo mesto išli ste kod sveštenika i duhovnog učitelja i
doktora i kod momka koji zna više psihijatrije nego što je ima. I sada ste na
Trećem koraku. Sada znate da vam treba pomoć. Sada znate da vam treba pomoć
i da vam ljudska snaga ne može pomoći. Zato donosimo odluku da predamo svoju
volju i svoje živote na brigu Bogu. Ovo je jedna od stvari na kojoj ćemo se zadržati
neko vreme. Ovo je najdivnija stvar na licu zemlje. Ništa se ne može porediti sa
tim korakom kada ga uradimo. Da prepustimo sebe potpuno ovom jednostavnom
programu. Da donesemo odluku da se prepustimo Bogu.
Ne verujem da u ovoj sobi ima čoveka koji je analizirao sebe i odlučio da
preda sebe AA. Da je bio bilo koji način pod nebom da to ne uradim, ja bih još bio
napolju. Mi nismo vrsta ljudi koja trči naokolo predajući se na svakom ćošku. Mi
ne radimo stvari na takav način. Ali, mi smo izgubili životnu bitku i mi smo budale i
mi moramo da dobijemo pomoć.
Rekao sam vam malo ranije da je najvažniji događaj u mom životu do sada,
a ja imam 72 godine, bio dan kada me je flaša ubila, u januaru 46. Imao sam 43
godine. Čitao sam članak Jacka Alexandra u Saturday Evening Post-u u martu 41.
Moja gospođa ga je našla, pročitala, otvorila na tom mestu i stavila na naslon
fotelje na kojoj još uvek stalno sedim. Kada sam došao kući, pročitao sam ga.
Mislim da sam pomislio da je to dobro za vas kojima to treba. Ali, pet godina
kasnije i ja sam stigao među vas, nakon četiri nedelje black out-a (moje poslednje
pijančenje počelo je u petak uoči Božića 45. a došao sam sebi sredinom januara
46.) Nisam znao koje je doba dana, koji je dan u kalendaru. Ali tokom tog perioda,
ja sam pregoreo i prihvatio sam činjenicu da je otišlo sve što mi je u životu bilo
drago i daje trebalo da ode i da ja nemam pravo da to tražim nazad. To je
uključivalo moju ženu i decu, kuću, posao, zdravlje, razum i novac. Znao sam da
umirem. Ušao sam u kuću na zadnjici. U kuhinji sam sestropoštao na lice celom
težinom i potpuno poplaveo. Davali su mi kiseonik da me povrate. Doktor je rekao
da sam trebao da budem mrtav, da im je trebalo đavolski mnogo vremena da me
povrate i da pod takvim okolnostima nikada više neće moći da me ožive. I rekao je
“Da sam na tvom mestu, ja to ne bih ponovo uradio.” Ali ja sam opet to uradio. I
tako, znao sam da ću umreti i to sam prihvatio. Ali nisam želeo da umrem sa
onakvom biografijom.
 Sada želim da ovo čujete. Ja čak nisam želeo treznost zbog sebe jer sam
znao da umirem. Nisam hteo ništa za sebe, ali nisam želeo da umrem sa onakvim
dosijeom o životu. Nisam želeo da me se žena i deca sećaju kao brbljivog pijanog
idiota. Iz dubine se odnekud pojavilo sećanje na onaj članak a jedino čega sam se
iz njega sećao je da pijanice pomažu pijanicama, i da oni više ne piju, i da se zovu
AA. Mislio sam – ako poživim i ustanem iz ovog kreveta, ja ću ih naći. I odjednom
je zavesa pala. Bang - pala je! Više nije u meni bilo razuma. Bio sam smrtno
bolestan, pijan i duševno bolestan. I umirao sam.
Od tog trenutka odluke do današnjeg dana nikada nism popio piće ili
tabletu. To je jedan od razloga što tako potpuno verujem da je samo jedna
barikada između mene i vas i mene i Boga, a to je ljudski ego. Jedina barikada. Jer
vidite, ja i danas sedim u istoj fotelji u kojoj sam sedeo tokom tih deset godina
pakla. Ista fotelja, a ja u njoj sedim već 29 godina kao u raju. Ništa se nije desilo sa
foteljom. Ništa se nije desilo sa mojom ženom. Ništa sa decom. Nešto se desilo sa
mnom i to dokazuje da je raj uvek bio u toj fotelji. Zato što sam se prepustio
apsolutno, predao potpuno volju i život brizi Boga.
E sad, tu je problem. Nešto treba da se dogodi da bismo se oslobodili
opsesije uma i o tome se radi u našem programu. Američko Medicinsko Udruženje
(imamo neke od njihovih najistaknutijih članova ovde danas) kaže da je
alkoholizam bolest; ona ima simptome, može da se leči ali ne i da se izleči. Jedini
način da alkoholičar živi uspešno jeste da ne uzme sledeće piće. Ali nam ne kažu
kako da ne uzmemo to sledeće piće. Ne kažu nam kako. A o tome se u ovoj našoj
Knjizi radi – ona nam govori kako da se otarasimo opsesije uma koja nas tera na
piće. O tome govori ceo program.
Zašto ja nisam pijan večeras? To je dobro pitanje. Ja sam brbljivi idiotski
pijanac. Zašto nisam pijan večeras? Petak je. Noć za provod, zar ne? Počinjemo da
podmazujemo mašineriju u četvrtak, u petak ludujemo, u subotu plaćamo, zar ne?
Otreznimo se u nedelju, dovedemo se u red i možemo na posao u ponedeljak.
Zašto ja nisam pijan večeras? Zato što ja imam stvar koju sam tražio u flaši – to je
jedini razlog što danas nisam pijan. Koja je to stvar? Taj king size bol je nestao. I vi
poznajete taj džinovski bol. Deca to zovu rupa u glavi kroz koju duva promaja.
Kada sam to prvi put čuo, rekao sam – mora da su bili na nekom našem sastanku i
čuli to. Oni su to ukrali od nekoga ko je znao o čemu priča. To su skovali momci
koji su gluvarili na uličnim ćoškovima dok im je vetar duvao kroz velike rupe u
glavi. Veliki Bol – nestao je. Ja se više ne borim protiv sebe, ili vas, ili Boga ili
Đavola. Ja sam u miru sa sobom, sa vama, sa svojim Bogom. To je jedini razlog što
nisam pijan večeras.
Kada kažem da sam alkoholičar, ja to i mislim. Ja ne mogu da živim i da
pijem, a sam od sebe, ja ne mogu da se uzdržim od pića. I to je istina danas kao
što je bilo i pre 39 godina. Prvi korak kaže da smo “nemoćni pred alkoholom i da
ne možemo da upravljamo svojim životom”. Ja sam pretražio celu knjigu i sve
nacrte po kojima je pisana, i nigde nisam našao da ako budem trezan 10,12 ili 29
godina, ja ću moći da upravljam svojim životom. Toga tamo nema.
I dalje, nema ničeg u mom iskustvu u ovih 29 godina što bi upućivalo na
zaključak da ću ikada moći da upravljam svojim životom ponovo. Bogu hvala, to
meni više nije problem zato što imam 11-i korak. Ja živim po njemu 29 godina.
“Kroz molitvu i meditaciju poboljšavali smo svesni kontakt s Bogom, moleći se
samo za spoznaju o Njegovoj volji za nas i da nam da snagu da tu volju
sprovedemo.” Ja sam živeo u potpunom očekivanju vođstva i uputstava 29 godina
i dobio sam ih. Možete da kažete: Kako to znaš? Imam najprostije objašnjenje na
svetu: Nikada mi nije bilo bolje. Ovo je jedini dobar život koji sam ikada poznavao,
jedini lagan život koji sam ikad imao. A imam 29 godina bez pića i 25 godina
pijanstva i 19 godina pre toga. I ovo je jedini dobar život koji sam ikada poznavao,
jedini smiren i lagan život. Zato ga ja zaista preporučujem. Ovo je put oslobađanja
od opsesije uma.
“Ovo su koraci koje smo preduzeli.. “ Trezni smo. Ali, sada nemojte reči: Ovo
su koraci koje smo pročitali ili koje slušamo kad ih čitaju ili koje osećamo u svom
srcu. Nemojte reći: Ovo su koraci koje mi tumačimo. To nećete naći u našoj knjizi.
Nemojte reći: Ovo su koraci koje smo dali Bogu da ih uradi umesto nas. Bio je
jedan čovek u ovoj dolini neko vreme i on je prodavao objašnjenja koraka i učio
korake i onda se napio. Knjiga nam kaže: Ovo su koraci koje smo (MI) preduzeli. A
treba da ih preduzmemo jer smo uhvaćeni u zamku bez spasa. Nama treba pomoć
ali nećemo je dobiti dok ne prepoznamo da nam treba.
Prva tri koraka su odluke. Četvrti i Peti su koraci akcije. “Bez straha smo
sačinili moralni inventar sebe samih.” Mi pišemo svoj inventar – knjiga kaže vrlo
precizno da je dobro da pišemo na papir. Mnogo ćemo bolje rezultate imati ako
pišemo. To traje malo duže ali je dobro za nas. Ovo je moralni inventar, pa ne
treba da zapisujemo svaki put kada skrenemo levo umesto desno. To ne znači da
treba da zapišemo sve što smo ikada ukrali ili svaku svoju laž ili svako pijanstvo. To
ne znači to. To znači da napišemo dovoljno da možemo da shvatimo kakve su nam
motivacije u životu. Naravno, ako hoćemo da skroz uprostimo, cela stvar se svodi
na opsesiju uma, koja je ego. Svaka mana se svodi na pokušaj da se zadovolji
ljudski ego, a to je nemoguće. Zato mi to zapisujemo i delimo. Delimo sa Bogom,
sa sobom i sa drugim ljudskim bićem. To drugo ljudsko biće – to nas zaista ubija.
Mogu da priznam Bogu i sebi sve dok to ostaje skriveno u privatnosti. Ne zna niko
osim mene i Boga. Ali ako treba da raširim tu prljavu posteljinu pred drugim
ljudskim bićem i ako je nakon toga ostalo još tragova ega, ja to nisam uradio kako
treba. Ovaj korak je razbijač ega.
I tako: napisali smo i podelili i sada smo postali spremni da to odbacimo i mi
odbacujemo. Nalazim ljude širom sveta koji razbijaju glavu pokušavajući da se
oslobode opsesije uma, svojih mana karaktera. Kladim se da ste i vi proveli million
sati raspravljajući se sa šestim korakom “bili smo potpuno spremni da zamolimo
Boga da ukloni naše mane.”
Glavna stvar je da smo postali spremni da ih se odreknemo i mi ih se
odričemo. Da smo mogli da te mane odbacimo, to bismo uradili pre nego što smo
ovde stigli. To nije kao da poskočite, lupnete petom o petu i viknete: “Bogi, Bogi,
ja idem u AA!” Ja sam siguran da mene moja majka nije gajila da bih bio član AA.
Ona ima 96 godina I još uvek ne veruje. Ja kažem: “29 godina nisam popio piće”, a
ona kaže:” Pa šta s tim, ja ga nisam popila 96 godina.”
Ostalo nam je još dva koraka u prvih deset – dva od najvećih. Koraci koji
daju najbrže rezultateu celom program su koraci 8 i 9. “Napravili smo spisak ljudi
koje smo povredili i bili smo spremni da im se iskupimo”. Ako ovo niste uradili,
uradite to brzo. Težina celog sveta će vam pasti sa ramena kada iskreno uradite
Osmi i Deveti korak.
Ispričaću vam jednu kratku priču. Mnogi od vas su je čuli, ali meni se i danas
od nje kovrdža kosa. Pre desetak godina, jednog petka me je nazvao čovek i
rekao: “Chuck, sedim ovde sa pištoljem u krilu i planiram da raznesem sebi mozak.
Ali moj drug Jim mi je rekao da to ne uradim dok ne porazgovaram sa Chuck C.-
em. Dao mi je tvoj broj telefona i zovem te i spreman sam da saslušam. Šta možeš
da mi kažeš?” I ja sam rekao: “Zoveš u nezgodnu noć. Večeras govorim na
sastanku, sutra uveče opet, pa u nedelju opet ali ponedeljak uveče sam slobodan.
Pa ako hoćeš da me vidiš, dođi kod mene u ponedeljak. Ako nećeš, raznesi sebi
mozak.”
Tačno tako sam mu rekao. U ponedeljak uveče se čulo zvono i on je ušao.
Da vam sad ispričam priču u priči. Taj njegov Jim je bio Jim W. koji je bio Sibilin
muž mnogo godina. Sibil je bila 14 godina u našoj centralnoj kancelariji a Jim je bio
kompulsivni kockar i on je osnovao Anonimne kockare i napisao njihovu knjigu.
Kad je to uradio, počeo je mnogo da pije i postao je alkoholičar. Zvao me je jedne
noći da dođem po njega. Pitao sam ga gde je i otišao kod njega. Otreznio se. I od
tada je trezan. Sada gubi vid ali je trezan. Razgovarao sam sa njim telefonom pre
neki dan i on je prilično srećan.
Uglavnom, taj Jim je rekao onom momku da je on ne samo alkoholičar već i
kompulsivni kockar, i da je on našao pomoć i da me nazove što pre.
I evo njega. U 2,30 ujutru bili smo baš ovde gde smo mi sada – na Osmom i
Devetom koraku. I ja sam govorio tom tipu: “Evo šta treba da uradiš. Izgubio si
mnogo novca koji nisi imao (a izgubio je od profesionalnih kockara). To nije
mnogo zdrava situacija. Ne garantuje ti dugovečnost. Sad slušaj šta treba da
uradiš. Otići ćeš kod tih ljudi i reći: Ja nisam velika zverka kao što sam hteo da
verujete. Ja sam alkoholičar i pronašao sam način života koji mi omogućava da
živim dan po dan bez pića do kraja života. A jedan od uslova je da moram da se
iskupim i zato sam ovde. Priznajem dug. Dugujem vam novac i vratiću ga čim
budem mogao, ali sada nemam novac.” “Chuck,” rekao je, “ne mogu to da
uradim. Ubiće me.” Ja sam rekao: “Pa šta: Onda bar više nećeš razmišljati o ideji
da se sam ubiješ.”
I počeo je da se smeje i još se smeje. I on sada hoda ulicama kao slobodan
čovek i kad god me vidi smeje se ko lud i ne može da stane. Isplatio je dug. Niko ga
nije ubio.
Ove stvari su čudesne. Ako niste uradili korake 8 i 9, uradite ih. Ogroman
teret će vam pasti sa leđa.
I da završim. Alkohol prožima naše društvo od najviših do najnižih slojeva.
Mi smo ljudi svih profesija, stepena siromaštva i bogatstva, sveštenici i
propovednici svih religija. Među nama ima đaka i bankara. Niko nije došao ovde
ako nije morao. Mi imamo problem koji vi i ja ne možemo da rešimo. Mi moramo
da dobijemo pomoć. A ovih prvih devet koraka će ukloniti stenu koja nas pritiska,
jer su ovo koraci predaje. Predaja otvara vrata kroz koja nam stiže pomoć. Jer,
Bog, lično, ne može da nam pomogne ako mu mi to ne dozvolimo. Prepoznavanje
potrebe za pomoći, predavanje naše volje i života brizi Boga i raščišćavanje tereta
prošlosti je početak pobede. To je fantastično. Nemojte se plašiti.
Ubeđen sam da vi i ja treba to da uradimo ne razmišljajući suviše ozbiljno o
tome. Mi smo preozbiljni i ništa se ne događa. Ako tražimo suviše naporno,
nećemo naći. Tražio sam ovu stvar 30 godina pre nego što sam došao ovde i nisam
mogao da je nađem. Došao sam ovde ne tražeći je i ona me je pronašla ili smo
našli jedno drugo. Ja nisam tražio ništa drugo do da nađem način da živim dan pod
dan bez pića i da tako malo operem svoju biografiju.
Želim nam mnogo zadovoljstva ovog vikenda. Nemojte biti preozbiljni.
Znate pravilo 62? To je dobro pravilo. Postoji mala zelena knjiga i na koricama
piše: Pravilo 62. Otvorite je i svaka stranica je prazna izuzev one dve u sredini. A
na njima piše: Ne shvatajte sebe tako prokleto ozbiljno. I to je ono što mi želimo
da radimo ovde ovog vikenda: da se dobro zabavljamo, da ne budemo mnogo
ozbiljni – ali da se bavimo problemom koji ne možemo sami da rešimo, i da
počnemo da uviđamo, pre kraja vikenda, da ono što ja ne mogu da uradim, MI
možemo da uradimo, uz Božiju milost.

Poglavlje 2.
ZLATNI KLJUČ

Ja mislim da možemo da usvojimo činjenicu da je naš problem živ problem i

mi moramo da nađemo živi odgovor. Ja mislim da nema živog odgovora koji ne
uključuje lično zadovoljstvo u svesnom partnerstvu sa živim Bogom koji nas je
stvorio radi “posla življenja”.
Jer, ako postoji ijedna stvar koju sam naučio živeći sa ljudima kao što ste vi
29 godina – to je ubeđenje bez senke sumnje da smo svi mi božija deca. Ako je
makar jedno od nas božije dete, svi smo to. Ako jedno nije, nije niko. Čak i ako mi
to poričemo, ne možemo promeniti stvarnost našeg bića. Mi smo božija deca. Svi
mi.
Usamljeno hodanje nije normalno, nije prirodno. Mnogi od nas su hodali
sami za sebe većinu života. Ja sam hodao sam 43 godine, stalno žudeći da budem
deo, a uvek sam bio izdvojen. To nije normalno. Biti odvojen od Očeve kuće – nije
normalno. Živeti u Očevoj kući – to je prirodno kao disanje – doći kući, živom
Bogu koji nas je stvorio. To je normalno stanje. Biti daleko od kuće nije normano.
Zato, naš problem je svesna odvojenost a naš odgovor je svesno zajedništvo.
Mene ponekad optužuju da hodam po vodi. Neki ljudi misle da se previše
zanosim tzv. duhovnošću. Nije tako. Samo mi se dogodilo da shvatim da nema
ničeg drugog osim duhovnosti. Duhovnost je sve. Nema ničeg više. Ali ja nikada
nisam čuo AA govornika (uključujući mene) koji tako čvrsto ovo dokazuje kao što
to čini knjiga AA. Na primer ima rečenica u drugom poglavlju “Ima rešenja” I evo
šta ona kaže: “Svaka osoba u svojoj ličnoj priči (u drugom delu knjige) opisuje
svojim rečima i sa svoje tačke gledišta – način na koji je ustanovila svoj odnos sa
Bogom” I to je odgovor. Svesna odvojenost je problem; svesno zajedništvo je
odgovor.
Imam ovde mali crtež da vam pokažem o čemu pričam. Ovaj krug, po mom
mišljenju, predstavlja Univerzum i sve u njemu. U tom krugu je sve – zvezde,
Zemlja, ljudi, sve živo. Nema ničeg drugog. To je to.
Ove tri reči u krugu “Life, Good, God” su, što se mene tiče – sinonimi. One
sve znače istu stvar. I to je to – sve što jeste; nema ničeg drugog. Linija koja
dodiruje taj krug predstavlja osećanje svesne odvojenosti od. I ta linija je ljudski
ego. To je jedina barikada između mene i vas i između mene i Boga. Proveo sam
43 godine iza te linije, izvan tog kruga. To je bilo vrlo stvarno kao iskustvo, ali to
nije stvarnost. Mi kažemo da ljudski ego nikada ne može da bude zadovoljen, ali
kad se iskreno predamo, ego se privremeno uklanja. Na žalost (ali ja mislim na
sreću), on ne ostaje uklonjen. Mi treba da se predajemo zauvek. I što se mene
tiče, nikada neće doći vreme kada mi ne treba stalno da se predajemo. Kada se
ego ukloni, vi sebe nalazite tačno u sredini kruga. I sada ste deo (a ne izdvojeni)
Života, Dobrog i Boga. Nema života u odvojenosti od Boga. Bog je život. Mi smo
živi. I Bog je ono što smo mi.
 U Njemu mi živimo i krećemo se i imamo naše Biće. To je istina života.
Drvodelja je rekao nešto ovako: “Ko može da doda jedan metar njegovom
ugledu?” Ovo znači, verujem, da vi ne možete da promeniti stvarnost svog bića.
Možete samo da promenite svoje iskustvo stvarnosti. Moja iskustva su tokom 43
godine bila vrlo stvarna , ali ona nisu bila stvarnost. I eto šta mi se desilo u krevetu
u januaru 46., ali ja to tada nisam znao. Moram sam vremenom da otkrijem. Kada
sam prvi put razgovarao sa ženom o tome, ona je znala da se nešto doodilo. Ja
nisam znao - ona je znala. Zato što sam je nazvao i rekao: “Dušo (a ona se tada
razvodila od mene), više mi nije važno da li ću živeti ili neću pod ovim krovom. To
mi apsolutno više nije važno. Dok smo živi više ništa neću tražiti od tebe. Ali ako
bilo šta mogu da dodam tvom životu, dozvoli mi da ti to dam.” I mi smo zatvorili
knjigu i nikada je više nismo otvorili. Nazvao sam decu i rekao im: “Deco, nema
više oca u ovom domaćinstvu. Vi ne trebate ni da me volite ni da me slušate. Dok
sam živ neću ništa tražiti od vas, osim jednog. Ako ikada bude bilo nečega – novca,
saveta ili krvi – što mogu da dodam vašem životu, dozvolite mi da vam to dam.” I
mi smo zatvorili knjigu i ona nikad više nije otvorena. Oni su bili premladi da
shvate da se nešto dogodilo.
Pre nego što sam ušao u AA, moj direktor je uradio nešto veoma lepo za
mene. U petak pre Božića, umesto da me ubije ubog mojih brljotina, pozvao me je
i rekao: “Imao si mnogo nevolja ove godine.” Nije pomenuo piće ali on je znao da
ja znam šta je mislio kad je rekao nevolje. A s obzirom da nije bio alkoholičar,
rekao je: “Mislim da znam šta ti je. Bio si pod velikim pritiskom i ja ću ti to
olakšati.” I tako, umesto da puca u mene, a imao je svako pravo da to uradi zbog
svih gluposti koje sam mu priredio, dao mi je 300 dolara kao božićni poklon. A vi
svi znate da ima samo jedna stvar gora od alkosa koga prati loša sreća – a to je
alkos koji naleti na dobru sreću. I tako, napio sam se već na putu do kuće i nisam
se pojavio na poslu do kraja januara a on me je tražio i na kaju je poslao poruku da
će me baciti kroz zatvoreni prozor ako ikada više kročim u njegovu firmu.
I mogao je da me baci, jer meni nije bilo dobro. Bio sam slabačak i smožden.
Imao sam crnu rupu u trajanju od 4 nedelje. Srećom po mene, kad je ušao u moju
kancelariju ja sam baš bio telefonirao a on je bio štedljiv čovek i nije hteo da baci i
telefon kroz prozor. Čim sam završio razgovor on je rekao da će me baciti kroz
prozor. Počeo je da viče a ja sam rekao: “Viktore, ostavi me na miru. Ne radim više
za tebe. Došao sam da očistim sto. Ovde sam da završim stvari za koje si me platio
prošle godine a koje nisam uradio i čim budem gotov izaći ću odavde i nećeš me
videti dok si živ. Ali, za Boga miloga, ostavi me na miru.”
I on je stao i rekao: “Šta se do đavola dogodilo s tobom Charley?” Ja sam
rekao: “Ne znam.” Ali on je znao i nije me bacio kroz prozor.
Do tada, svi ti ljudi i mnogi moji klijenti su shvatili da se meni nešto
dogodilo, mnogo pre nego što sam ja to shvatio. Sedeo bih sa čovekom na ručku
pričajući o poslu, i on bi usred moje rečenice rekao: “Šta se dođavola tebi desilo
Charley? Poznajem te 25 godina a ne znam te ovakvog.” I ja bih odgovorio da ne
znam. I nisam znao. Ali nešto se dogodilo. Ta stvar koju zovemo ego je nestala i ja
sam se najzad probudio u onom krugu. Bio sam u njemu a ne van njega.
Nema života kada smo izvan tog kruga. Ima života samo unutra. Krug je
postao cela ljudska rasa. Unutar tog kruga, ja sam jedna tačka i svi ste vi po jedna
tačka. Dobra knjiga kaže da je Bog život, a vi i ja smo živi. I zato je Bog ono što sam
ja. I Bog je ono što ste vi. To je značenje naših reči “….onako kago ga mi
razumemo.” “Kako ga mi razumemo” ne znači da mi razumemo beskraj. Te reči
nas upućuju samo na to da je neophodno ljudsko iskustvo. Moj Bog. Vaš Bog.
Lovio sam vašeg Boga 30 godina pre nego što sam došao ovde i nisam mogao da
ga nađem. Došao sam ovde više ga ne tražeći i mi smo se našli. Morali smo da ga
nađemo tamo gde On jeste, a on je baš ovde, u nama. Morali smo da se nađemo.
Ima jedan čovek ovde kojeg nervira moje citiranje. On kaže da mrzi ljude
koji citiraju rečenice. A ja se šalim sa njim: “To je zato što ti ne znaš ni jednu.” I
onda objasnim: jedini razlog što ja citiram te rečenice jeste što one kažu stvari
bolje nego što bih ja to umeo, to je sve. Sve što ovde kažem je moje iskustvo,
dogodilo se meni i ono dobro i ono loše. Ali ima nekih rečenica koje ja volim. Na
primer, Pavle kaže: “Kao što ti imaš telo i ono je napravljeno od mnogo sastojaka i
svaki sastojak je različit i svaki ima drugačiji zadatak ali sve one čine jedno telo,
tako smo i mi u Hristu.” O tome se radi. Potreban je svaki član ljudske rase da se
stvori Hrist. On je drugi u Trojstvu: Bog otac i Bog sin. I potrebni smo baš svi mi da
stvorimo Hrista i zato svi stvaramo jednog Sina, i to je taj krug.
Svesnost o ovome je ta razlika između raja i pakla. Kad sam ja pregoreo i
probudio se iz svesne odvojenosti u svest o zajedništvu, verujem da je to bilo
ponovno rođenje, ali ponovno rođenje Hrista u meni i rođenje Hrista u vama. Ja
mislim da to mora da se dogodi svakome. Mi smo najsrećniji od sve božije dece,
jer smo mi postrošili vreme i ljude i mesta i stvari i novac i piće. Nema više gde da
se ode. I tako smo došli u AA po treznost. I radimo stvari koje su nam pijanice
koje ne piju rekli da su oni uradili i sada su trezni. Rekli su: ”Ako hoćete ono što mi
imamo, uradite ono što smo mi uradili.” I mi smo to želeli i mi smo ih radili, zbog
treznosti. I mnoge stvari su nam se desile. Otreznili smo se. Ali, takođe su nestali i
drugi poremećaji vezani za alkohol.
To je moj fetiš. Deljenje. Zato što imamo toliko mnogo stručnjaka za razne
poremećaje, teško je da nađeš nekog da govori alkoholičaru. Ja moram da delim
sa vama jer ne mogu to da držim u sebi. Ne bih govorio nikom drugom jer to nije
moj posao – da popravljam sve ljude. Pozvan sam u bolnicu zbog jedne osobe. On
je alkoholičar ali tamo je ležao zbog drugih psihičkih problema. Bio sam mu u
poseti i dok sam izlazio neko me je prepoznao i pitao zašto ne bih posetio njihovu
terapijsku grupu. Pristao sam i odveli su me. Ta osoba je bio terapeut, jedan od
nas, koji je učio tuce pijanaca kako da se nose sa emocijama kao što su ljubomora,
ljutnja, ogorčenje. Sedeo sam i slušao dok sam mogao da izdržim i onda sam
uradio vrlo lošu stvar- prosto sam ustao i rekao: “Dajte mi jedan prokleti minut.
Zbog čega mislite da VI možete nešto da uradite sa ljubomorom i tugom i
ogorčenjem? Da ste mogli da savladate sta osećanja, vi biste to uradili pre 20
godina. Nema šanse da vi to možete da uradite. Treba da ih se oslobodite. Ona su
dece ega. Ona su opsesija uma i jedini način da ih se oslobodite jeste da se
oslobodite svog ega, da se predate.” I tada sam se setio da ja ne bih trebao da
budem tu i izašao sam (pre nego što su me izbacili). Još me nisu zvali da se vratim.
Mi moramo da se ponovo rodimo. I mi smo zato srećni jer mi moramo da
dobijemo odgovor da bismo preživeli. To je divno.
Razgovarali smo malo o pisanju našeg inventara i deljenju i puštanju svega
da ode. Otpuštanju. Mi smo “bili potpuno spremni da Bog ukloni sve te mane
našeg karaktera. Ponizno smog a zamolili da ukloni te naše mane.” I to je, po
mom mišljenju, jedini način na koji ih se možemo osloboditi. JEDINI. Kako znam da
sam ih se otarasio. To je vrlo prosto: ako ih više nemam! Hahaha, ovo vas je
dotuklo, zar ne? Ako ih imam, nisam ih pustio. Zato moram da nastavim na tome
da radim dok ih se to ne desi, je kad ih odbacim, više ih nemam. One jedno vreme
nisu tu, a onda se vraćaju, jer se ego ponovo došunja, i to je razlog za neprestanu
predaju.
 Program AA nam daje novu motivaciju i novi obrazac ponašanja u celom
poslu življenja. Otac Ed Dowling je rekao pre 20 godina da je to put za mene.
Govorio sam na St. Louis banketu, godišnjem okupljanju AA, i Otac Ed je bio tamo.
On je ,kao što znate vi koji ste čitali AA comes of Age bio jezuit, sveštenik, ali nije
bio alkoholičar. Bio je uz nas i naš program od samog početka. Znao sam ga i on
voleo mene. Jednom mi je rekao. “Chuck, vaš krst je alkohol, moj krst je
nedostatak vere. Završio sam sve studije i rukopoložen sam, ali nisam verovao u
prokletu stvar.” E, to je stvarno problem. Kad se školuješ 18 godina i uopšte ne
veruješ. I rekao je: “Počeo sam da verujem posmatrajući šta se dešava sa vama
ljudima u AA.”
To je izvanredna izjava. “Počeo sam da verujem posmatrajući čuda koja se u
AA dešavaju.” I nakon ovog razgovora, otišli smo na kafu. Moja žena je bila sa
nama i rekla je: “Chuck, možda bi i otac Ed hteo sa nama na kafu?” Ja sam rekao
da ga ona upita. Nisam želeo da budem odbijen. Ja sam osetljiv alkoholičar. Ona
ga je pozvala i krenuli smo i seli na kafu i on je počeo da me propituje i nikako da
stane. Ja bih svakih 15 minuta rekao: “Oče, vi pričajte. Ja pričam cele noći. Pričajte
vi. Volim da vas slušam.” Ali on bi mi postavio sledeće pitanje, i poslednje je bilo:
“Reci mi Chuck o svojoj porodici. Šta se desilo sa tvojom porodicom.” I ja sam
rekao: “Ne oče, neću. Gospođa C. je ovde i neka ona kaže.” I onda je ona ispričala
šta se dešavalo u našoj kući. I on je sedeo tamo sa stisnutim usnama, gledao kroz
prozor jako dugo. Najzad se okrenuo ka meni rekao: “Znaš šta Chuck? Ponekad
moram da pomislim da je raj samo novi par naočara.”
Ja mislim da je to jedna od najmudrijih i najlepših izjava koju sam ikada čuo
iz nečijih usta. I to je tačno ono što je ovaj program bio za mene. Novi par
naočara. Nova motivacija i novi obrazac ponašanja.
Sve što sam kao dete naučen u kući, u školi i u crkvi, moralo je da bude
preokrenuto kad sam odrastao. Sve. Nije ostalo ništa osim tablice množenja. To je
sve. Sve ostalo je moralo da se promeni. Morali smo da uđemo u svet u kome
smo previse razmišljali, previse glumili i previse manipulisali da bismo životarili u
neprijateljskom univerzumu. Govorićemo o tome kad budemo govorili o AA u
biznisu. Jedna strana moje familije je bila u metodističkoj crkvi, druga je spadala u
tvrdokorne baptiste, nema tvrđih od njih. Govorili su da život nije sam po sebi
vredan; život je dolina suza; jedino što je potrebno u ovom životu to je da se
pripremimo za smrt; smrt je velika stvar i sve tvoje nagrade će doći kad stigneš u
raj a sve tvoje kazne, ako si loš – u paklu. Pakleni oganj i sumpor! Učili su nas da
moramo da zaradimo, da zaslužimo božiju milost.
I sve je to motralo ptpuno da se preokrene. Vidite, da smo morali da
budemo dostojni, da zaslužimo božiju milost, ni jedan alkoholičar se nikada ne bi
otreznio.
Bill Wilson je bio agnostik i kada je Ebby pričao sa njim i došao do priče o
Bogu, Bill je prestao da sluša i nastavio da pije svoj džin (on je pio tokom tog
razgovora). Ebby se otreznio u Oksfordskoj grupi a oni su se takođe oslanjali na
Boga. Odatle je došlo ono “kako ga mi razumemo” – iz Oksfordske grupe. I Jima
Burwell-a.
I tako, Ebby je pričao o Bogu a Bill je pio svoj džin i završio je opet u bolnici
i čuo je dr Silkwort-a. On je jedini iz te prve grupe koga nisam upoznao, i ja sam
zbog toga vrlo srećan jer je živeo još dugo pošto sam ušao u program. Nikada
nisam sreo Silky-a ali mora da je bio sjajan tip. Bill je čuo kada je Silkwort rekao
Lois, Billovoj ženi, da je jedino preostalo da mu malo olakša koliko može jer će za 6
meseci morati da ga sahrani ili da ga smesti u ludnicu. Trajno ludilo! Bill je to čuo i
u svom stanju gadnog mučenja zbog apstinencije, ipak nije za to bio spreman.
Rekao je sebi: “Pokušao sam sve osim tog Boga o kome je Ebby pričao i čeka me
trajno ludilo ili smrt od alkohola.” Nije mu ništa drugo preostalo sem da pokuša
ono o čemu je Ebby pričao. U potpunoj I kompletnoj predaji, zamolio je: “Bože,
ako ima Boga, pokaži mi se sada.” I doživeo je iskustvo koje mnogi od nas nisu. I
od tog iskustva nikada više nije popio piće.
Kada je Silkwort došao u sledeću vizitu, Bill mu je rekao šta se dogodilo i
dodao: “Recite mi doktore, da li vi mislite da je ovo bilo stvarno ili samo još jedna
halucinacija?” Doktor je rekao: “Šta god da je, drži se toga. Ovo je prva smislena
rečenica koju si izgovorio od kad smo se upoznali.” I eto, Bill nije “bio vredan
milosti”, nije zaradio, zaslužio. Nije uradio ništa osim što se predao.
Da su pred mene stavljeni ikakvi zahtevi kako bih razumeo Beskonačnog
kada sam došao ovde, ja ne bih bio sada ovde. Trebalo je da živim 65 godina pre
nego što sam shvatio da sama reč milost znači besplatan poklon. Besplatan. I
nema šanse da bilo ko od nas može da zaradi besplatan poklon.
 Postoji još jedna stvar koja je za mene najvažnija. Kad sam otkrio da sam
trezan, počeo sam da pokušavam da činim nešto sa 11-im korakom a on kaže:
“Kroz molitvu i meditaciju poboljšavali smo svoj svesni kontakt sa Bogom moleći
se samo da spoznamo njegovu nameru za nas i da nam da snagu da tu nameru
sprovedemo.” Ja sam mislio da ću morati nekako posebno da se molim i
meditiram. A u mojoj glavi je bila Glavna Centralna Stanica – to je kada vam
10.000 stvari prolazi kroz glavu i ne možete da zadržite misao ni sekundu. Ali ja
sam znao da moram da “molim i meditiram” zato što je tako pisalo i sedeo sam
pijući čaj u svojoj fotelji i pokušavao sam da meditiram i bio sam u haosu. I onda
su mi ove rečenice pale na pamet i ne bih ih dao za million dolara: “Drvodelja je
hodao putem jednog jutra i neko je želeo nešto od njega i vikao je: Dobri majstore,
dobri majstore. I on se okrenuo, pogledao ga I rekao: Zašto me ti zoveš dobrim?
Nema dobrog osim jednog, a to je Otac” Ovo su njegove reči, podsećam vas.
A malo kasnije, neki glupan mu je došao i rekao: “Hej momak, ti izvodiš
neka fina čuda. Kako to radiš?” A on mu odgovara: “Ne znam. Ja sam ne mogu da
učinim ništa. To je Otac u meni. On to čini.”
Ne bih dao za million dolara ta dva stiha iz Biblije, zato što sam tog trenutka
rekao sebi: Ako je to bilo dovoljno dobro za njega, dovoljno je dobro i za mene. I
više nije bilo neophodno da pokušavam da budem dobar ni prokleto savršen.
Shvatate? Ako je dovoljno dobro za njega, dobro je i za mene.
I tako ja od tada živim u potpunom očekivanju Njegovog vođstva i
uputstava. Ja sam malo za sebe izmenio 11-i korak. Kada ustanem iz kreveta
ujutru, ja kažem: “Slušaj Tata, prijavljujem se za dužnost. Sad ću da se muvam
naokolo, činiću najbolje što mogu sa onim što imam, a sve što želim od tebe jeste
malo uputstava i vođstva i snaga da to sprovedem. U svakom slučaju Ti hvala.” I ja
idem svojim poslom, potpuno spreman za Njegovo vođstvo i uputstva. Tako radim
u mom poslu, u AA, kući, u društvenom životu. I ja to dobijam. Ljudi me pitaju:
Kako to znaš? A ja imam najprostije merilo na svetu: nikada mi nije išlo ovako
dobro. Ovo je jedini lagan život koji sam imao, jedini dobar život u celom mom
životnom veku. To je jedino merilo koje meni treba. Kažu mi: “Molim se za
njegovu nameru za mene i da mi da snagu da je sprovedem, ali kako da znam da li
je nešto moja volja ili Negova?” To je dobro pitanje i ja imam najprostiji odgovor
na svetu, za mene: Ako je to nešto važno za mene lično, to je moja volja. To je
zadovoljenje ega. Ako se molim kako treba, ja ne molim za nešto za sebe. To je
nešto što može biti od koristi tebi.
Sada vi možete reći: To je odstupnica. A ja kažem: zašto ne otvaramo ove
sastanke sa molitvom. Zato što je svaki od ovih sastanaka molitva, s moje tačke
gledišta. Sve dok sam otvoren da primećujem, svaka ozbiljna misao je molitva. Čak
i briga je molitva da se desi nešto što ne želim da se desi. Predviđanjem brige, mi
sami stvaramo ono čega se plašimo. Zaista stvaramo.
Pre nego što nastavimo, treba da vam kažem da ja ne verujem u ćudljivog
Boga. Ne verujem u Boga osuđivanja, kažnjavanja i nagrađivanja. Ja ne verujem,
ali mnogi od vas veruju. Ja ne, i želim da vam kažem zašto. Pod jedan, da postoji
još nešto drugo osim Boga, Bog ne bi bio beskrajan. Ako postoji drugost, Bog bi
bio ograničen. Dobra knjiga kaže: “U početku Bog.” Bog plus ništa je – ništa osim
Boga. Što se mene tiče, nema “drugosti”. Bog je sve što jeste, nema ničeg više.
Vrlo je moguće da je process stvaranja tekao ovako: Bog misli i on postaje to o
čemu misli. Sećate se dečaka koji je pitao učitelja gde je Bog stajao kada je stvarao
svet. Dobro pitanje, zar ne? Nije mogao da stoji na grumenu blata u reci Misisipi.
On nije još ni napravio reku Misisipi. On nije nigde stajao. Bog misli i postaje to o
čemu misli.
Plotin, pre 1800 godina, smatrao je, čini mi se, da ima 120 zvezda u
Univerzumu. Brojao ih je uz pomoć svog malog teleskopa. Malo kasnije, Galilej je
mislio da ih ima 5.000. Danas kažu da ima beskonačan broj galaksija! Beskrajan
broj galaksija! Znači, Univerzum se malo proširio. Kada gledam u te zvezde, ja
vidim Boga. Telo Boga je stvaranje, baš kao što vi i ja imamo telo. Posmatrate
nekoga i kažete: To je stari Keith. To nije stari Keith uopšte . To je ono u čemu
Keith živi. Kada se Keith odseli iz njega, telo ide nazad elementima koji stvaraju
planine i krtičnjake. Sve je to ista stvar. I zato, vaše telo je stvarno onoliko koliko
vama to izgleda, u stanju stalnog kretanja. Zato je Ajnštajn rekao da su energija i
masa isto, identično, i medjusobno su zamenljivi. To je razlog što je Drvodelja
rekao: “Ono što je stvoreno, nije stvoreno od onoga što izgleda.” Ono je dokaz, ili
telo Tvorca i kao takvo, ono je najdivnija stvar koju mogu ikada da ugledam. Želim
da sam imao vremena da to detaljno opišem. To je divna stvar.
Vi i ja umnožavamo Boga u našim malim životima. Mi mislimo, i postajemo
ono o čemu mislimo. Na primer, nešto o čemu vi i ja ponešto znamo je ispijanje
dobrog viskija. To je stvarno dobro – pio sam ga iz krigle. Divna je ta aroma u
nosu. Uzmi dugačak gutljaj – uuuh! To je tako dobro. Mislimo stalno na njega. I
tako, mi mislimo, i postajemo ono o čemu mislimo – alkoholičari. Svaki alkoholičar
liči na druge alkoholičare. Dobijamo crvene kapilare na nosu i podbulost i
stomačić koji štrči. Kada vidite jednog, kažete: Evo ga alkos. Naduveni smo,
otečeni, debeli i ne možemo ničim više da upravljamo. Alkosi.
Na primer, ja sam iscrtao planove za svaki market koji sam radio za svakog
klijenta, svojim rukama: odelenja, zadnje prostorije, prostorije za isporuku.
Označio sam sve vodovodne i elektroinstalacije koje su potrebne. Tada sam to
predavao arhitekti koji bi u saradnji sa građevincima sagradio zgradu, a ja bih
osmislio uređaje koji idu u tu zgradu. Tada dobavljač isporuči robu i imamo
radnju. Ali, ta radnja je izašla iz moje glave, ona je bila u glavi pre nego što sam je
stavio na papir. Mi mislimo, i postajemo ono što mislimo. Tako je to sa našim
životima. Mi kopiramo Kreatora u našim malim životima. I zato je potrebno da
znamo kakav je aparat naše razmišljanje.
Rekao sam da ne verujem u Boga osuđivanja jer ne verujem da Beskrajni
može da razmišlja praveći poređenja. Ne mislim da Bog zna razliku između planine
i krtičnjaka. Njemu je to isto. On ne mora da upoređuje. Jer, on je i planina i
krtičnjak. Porediti ih jedno sa drugim, to bi bila “drugost”. To bi nateralo Boga da
presuđuje. Mi imamo Boga ljubavi i velikog Zakona pravde, bez osuđivanja. Zakon
kaže: Šta poseješ, to požanješ. Šta zasadiš, to ubereš. Ne možeš da sadiš rotkvu a
da ubereš krastavac. Čovek je ono što misli u svom srcu. To je veliki Zakon života. I
taj zakon je hladan kao i svaki zakon Univerzuma. Hladan je kao zakon
elektriciteta. Zakon elektriciteta će upaliti svetlo, ispržiti slaninu ili će ispeći vaš
lakat. Njemu je isto da ispeče vaš lakat ili slaninu. To je priroda Zakona. Priroda
Zakona života je da ako ja sipam u pomije, dobiću pomije nazad. Ako sipam ljubav,
dobiću ljubav. Potpuno mu je svejedno da li će mi uzvratiti pomijama ili ljubavlju.
Ja sam učio o tom Zakonu pre 40 godina i mislio sam da ljudi mogu da žive
po njemu, ali ne mogu. Ako ste alkos, ne možete da živite po njemu. Vi ga znate
intelektualno; vi znate da ne možete da posadite rotkvice a da uberete krastavce.
Ali vi mislite da ste iznad Zakona i stalno pokušavate da preuzmete kontrolu. Ne
dobijate ono što želite, ali mislite da možete da smislite način da to dobijete.
 Morate da dobijete malo topline i ljubavi, čega nema u hladnom Zakonu.
Odakle dolazi toplina? Bila su dva stuba ispred Solomonovog hrama. Zvali su ih
Jachin i Boaz. Morali ste da prođete između njih da biste ušli u najsvetiji hram.
Jachin i Boaz, to znači Zakon i Ljubav. I drevni su to rekli ovako: “S jedne strane,
sve je Zakon. Šta posadiš, to ubereš. A s druge strane sve je Ljubav, a Ljubav je
ispunjenje Zakona.” Ljubav je ispunjenje Zakona. Šta to znači? To znači da ćemo
pre ili kasnije vi i ja imati samo jednu motivaciju za bilo koji postupak – a to je
Ljubav. Jedini razlog što radite bilo šta je što vi to volite – besplatno i iz zabave. To
je tako na poslu, u igri, AA, poslu, svim obavezama. Ljubav je ispunjenje Zakona.
To je aksiom . Ako ja sipam jedino ljubav u Život, jedino što mi Zakon može vratiti
je Ljubav.
Ja vas volim, tačka. Zašto? U početku, jer ste pijanci i zato što ste me, kad
sam tek došao, “njihali” da mogu da zaspim. I dali ste mi program AA i pomogli mi
da radim na njemu i zato sam morao da vas volim. Pre nego što sam ovde došao,
mrzeo sam vas više nego bilo koji deo ljudske rase. A mislio sam da je cela ljudska
rasa samo kosmička greška. Božija deca su bila suviše podla i glupa da zasluže
moju pažnju. Mene je zanimao Bog! Mnogo sam učio o njemu i što sam više učio,
veća sam pijanica bio. To nije bilo zato što sam znao više nego zato što ništa nisam
radio. Ja sam toliko znao i nisam morao ništa da radim. Ja sam vama govorio šta
treba da radite. I tako mi je trebalo skoro 17 godina da naučim da možete sebe da
dovedete do pravog razmišljanja, ali ne možete sebe da dovedete razmišljanjem
do ispravnog življenja. A sve što treba da radite je da radite ove stvari iz programa
i nešto se događa. Nemojte ih raditi i ništa se ne događa, ma koliko vi znali o
programu AA.
Kad sam prvi put došao ovde, imali smo člana kojeg smo zvali Trener. Zvao
se Paul C. Neki od vas ga znaju. Paul je imao dva rečnika. Jedan je bio rečnik-
ispod-mosta (i meni se baš sviđao ali da sam to rekao on je mogao da me propusti
kroz šake) a imao je i Notre Dame rečnik. I on je znao da je AA knjiga praktično
pisana srcem. On bi stajao i citirao treće poglavlje skoro u potpunosti i peto
poglavlje od reči do reči ne otvarajući knjigu. I išli smo da ga vidimo kad je umirao.
Morali smo da idemo. Prišao mi je na sastanku malo pre nego što je preminuo,
pao mi oko vrata plačući kao beba i rekao: “Chuck, vidi sebe, vidi mene, seti se,
samo se seti, hteo sam da te izbacim iz svoje kuće kad si prvi put došao.” Ali
morao je da umre jer nije radio ono što treba. On je sve to napamet znao ali nije
radio.
Ja vas volim. Nije moja stvar šta vi mislite o meni. To nije moj posao. Moj
posao je ono što ja mislim o vama, a ja vas volim. Ako se desi da i vi volite mene,
tim bolje. Znači, vi možete da dodate mom životu, ali ne možete da uzmete. I
svako živ može da mi doda ali ne može da mi uzme. Da li me razumete? Ovo je
jedna od najvećih stvari koju ste ovde čuli. Zato što ja ne trgujem s vama. Volim
vas, tačka. Prvo zato što ste pijanci. Drugo, jer znam ko ste vi, znali vi to ili ne. Vi
ste božija deca, svaki od vas, i iz tog razloga vas volim, a ne iz bilo kog drugog.
Da dodam još ovo: Kao što mnogi od vas znaju, ja činim nekoliko stvari u AA
i činim ih 29 godina.
Kao na primer - osam govora u nizu. Ja to ne radim zato što hoću da
čujem svoj glas. I ne radim to zato što hoću vaš aplauz, jer sam ga dobijao dosta i
ranije. Jedini razlog što sam ovde jeste da delim sebe sa svakim ko me želi u
ljubavi. To je jedini razlog što činim ono što činim. Da sam ja zabrinut za spas vaših
duša, ne bih bio ovde, jer ako iko od vas ima izgubljenu dušu, ne bih imao ni
najmanju ideju gde da je tražim. Ni najmanju. I sigurno nisam ovde da napravim
od vas hrišćane, jer, koliko ja razumem ili ne razumem hrišćanstvo, ja možda i
nisam hrišćanin . Vi sveštenici, zabeležite ovo.
Nikada nisam imao sponzora u ovom program. Nikada. Kad sam stigao,
nisam ništa znao o sponzorstvu. I kada sam čuo za to, nisam smatrao da sam ja
ovlašćen da dobijem toliko pažnje od bilo koga. Dugo vremena nisam postavio ni
jedno pitanje. Samo sam ćulio uši. Kada mi je postalo dovoljno dobro da mogu da
držim šolju u ruci, uzeo bih šolju kafe, izabrao nekog za koga mi se činilo da dobro
priča o AA, držao se uz njega i prisluškivao. Ako bi me uhvatio, ja bih se povukao ii
približio nekom drugom. A ako bi me uključili u razgovor, ja to nisam mogao da
izdržim i izašao bih napolje i plakao pod drvetom kao beba. Malo kasnije, kad sam
došao u stanje da sam mogao da prihvatim sponzora, ja sam ih već imao stotinu.
Svako koga vidim u AA je moj sponsor. Oni koji su u programu i oni koji nisu, svako
od njih. Ja mislim da je svaki čovek moj učitelj. Neki me uče šta da radim a neki šta
da ne radim. I oni drugi su možda isto tako važni kao oni prvi.
Kao što sam rekao mnogima od vas, prošle godine sam bio na sahranama
dvojice ljudi koje znam, jedan je trezan 28 godina a drugi 25. Obojica su otišli od
svoje ruke. Jedan je imao samo 45 godina i 25 godina treznosti i ja sam ga doveo
ovde. Ali njegov ego je bio između njega i Programa i njega i Boga. Morao je da
umre. A druga osoba je dozvolila da dobije nešto što je za nju bilo suviše važno i
morala je da umre, sa 28 godina treznosti. I zato, oni koji nas uče šta da ne
radimo isto su toliko važni učitelji kao oni koji nas uče šta da radimo.
I onda, zašto je Bogu – uz Zakon I Ljubav – nepotrebno da sudi? Sasvim je
moguće da je jedino ropstvo u ovom životu – apsolutna sloboda pod Zakonom.
Potpuna sloboda pod Zakonom! Na primer, nema zakona božijeg ili ljudskog koji
kaže da ja ne mogu da pijem viski. I milošću božijom, kroz čudo AA, ja sada imam
dovoljno novca u džepu da nas sve napijem i držim pijanim neko vreme. Ja to sada
mogu, a da ne odem ni u banku. Zašto ja ne pijem viski? Sveštenik kaže: Ne treba
da piješ. A ja kažem: Ne znam o čemu govoriš. Šta to znači ne treba? Ko kaže da
ne smem? Ali ja znam nešto drugo. Ja znam da ja sebi ne mogu da priuštim da
pijem. Ne mogu. Kada pijem viski, to me odvaja od svega što volim kod sebe i kod
vas i odvaja me od života, i zato ja to sebi ne mogu da priuštim i ja ne pijem viski.
Nema zakona božijeg ili ljudskog koji kaže da ja ne mogu da vas mrzim. Ja mogu
da mrzim Isusa ako hoću. Nema zakona koji mi to brani. Zašto ga ne mrzim? Opet,
sveštenik kaže da ne smem da ga mrzim a ja opet kažem ne znam o čemu on
priča. Ali znam ovo – ne mogu sebi da priuštim da mrzim jer što god ulijem, to
dobijem nazad a imao sam tih pomija dovoljno. Ne želim ih više. I zato ja ne mrzim
i ne pijem viski.
Nema božijeg ili ljudskog zakona koji kaže da ne mogu da vam sudim.
Sasvim sam slobodan da vam pakleno sudim ako želim i ja sam za to sasvim
sposoban. Mnogo godina sam inventarisao svakoga koga sam upoznao a i mnoge
obične prolaznike. Zašto više ne sudim? Ne mogu to sebi da priuštim. Drvodelja mi
je rekao šta će mi se desiti ako to radim. On je rekao: Ne sudi da ti ne bi bilo
suđeno. Jer, kako sudim, biće mi suđeno i kako merim biće mi odmereno, pa još i
prepunjeno. To mi se dešava kad sudim. On nije rekao da to ne mogu da radim.
Mogu to da radim ako sam spreman da platim kaznu. Zato ja to ne radim. Nema
božijeg ili ljudskog zakona koji kaže da ne mogu da budem ogorčen na vas? Zašto
nisam? Ne mogu sebi da priuštim. Zavist? Ne mogu sebi to da priuštim i zato ne
zavidim. Jer, šta sadim, to berem. Jedino ograničenje u ovom životu, možda, je
apsolutna sloboda pod Zakonom. Vi možete da uradite sve što vaša mašta može
da smisli ako ste spremni da platite za neizbežne posledice svojih misli i
postupaka. Ja nisam spreman, zato to i ne radim.
Sada ćemo se za trenutak odvojiti od ovoga, da pomenemo nešto o čemu
mnogi od nas misle. Ljudi su mi govorili godinama: “Ne smeš da piješ. Moraš da
prestaneš.” Pogledao bih oko sebe i video mnogo ljudi koji piju i ne upadaju u
nevolje i nisam mogao da razumem. Zašto ja ne bih mogao da pijem a oni mogu. I
iz svoje fotelje bih gledao dole na Laguna Beach i razmišljao da tamo živi 15.100
ljudi i da njih 15.000 može da radi stvar koju ja ne mogu. A svi smo božija deca.
Kako to? Oni mogu da po malo pijuckaju, umereno jedu, vole po malo, mrze po
malo, sude po malo, ljute se po malo, lažu po malo i varaju po malo. Oni su božija
deca baš kao i ja. Kako to da oni mogu da rade ono što ja ne mogu? Prosto zato
što se oni ne trkaju s vremenom. Oni mogu da po malo piju i jedu. Vi i ja to nikada
nećemo moći. Mi smo oduvek ubeđeni da u svemu što je vredno življenja treba ići
do kraja. Mi se trkamo s vremenom a oni ne. I mislim da je Univerzum baš briga
kad ćemo stići - sada ili za 500 godina od sad – ne čini nikakvu razliku. Pre ili
kasnije svako od nas mora da stigne kući – živom Bogu koji nas je stvorio, jer smo
svi mi božija deca.
Tajming se ne računa u Univerzumu, on računa na mene. Život je sasvim
dobar, kad ga živim sa vama, ljudi. Nema ničeg vrednog tamo napolju, u džungli
gde sam nekada živeo. I tako, to je naša motivacija – da dodamo životu, da radimo
posao našeg Oca, radeći stvari za njegovu decu koje su im potrebne, zato što to
želimo. I zato je važno ono što nam kaže naš 12-i korak “Nakon duhovnog buđenja
koje smo postigli ovim koracima, nastavili smo da prenosimo poruku
alkoholičarima i da praktikujemo ove principe u svim oblastima života” – u kući,
na poslu, u zabavi, u AA. I zato, ako je naša motivacija ljubav, i ako radimo stvari
iz ljubavi i zabave, jedina stvar koju nam Zakon može vratiti nazad je ljubav. To je
način na koji to radi i zato Bogu nije potrebno da sudi. To je ugrađeno u
Univerzum. Šta sadiš, to bereš. Kako čovek misli u svom srcu, tako mu je.
I ja sad mogu da odem bilo gde sa Bogom Zakona i Bogom Ljubavi, i
Zakonom pravde bez presude. Ali ja ne mogu da napravim ni korak sa Bogom o
kome su me učili u detinjstvu. Vidite? Oni su mi govorili da će Bog odvesti moju
decu daleko od mene, kad umrem, da bi me kaznio za moje greške. Kad sam bio
jedan metar visok, rekao sam: “Ako je Bog takav, ja ću da kupim trozubac i
pridružiću se Đavolu i ako sretnem Boga ja ću da ga probodem.” Nisam mogao da
prihvatim takvog Boga i ne mogu ni danas. Moja unutrašnjost to ne prihvata. Ali
Bog Ljubavi i velikog Zakona pravde bez osuđivanja, sa takvim Bogom mogu da
živim. To je fantastična stvar. Ne moram da verujem u dobro ili zlo, pravo ili
pogrešno; ne moram da verujem u dva sveta. Verujem u jedan svet. Ja verujem da
je ovaj život iskustvo a ne stvarnost.
Drvodelja je rekao: “Ne sudi po spoljašnjosti već sudi ispravno.” To znači da
mi vrlo brzo vidimo sebe u svim ljudima i sve ljude u sebi, i mi kroz spoljašnjost
posmatramo ono što je iza nje. Nisam video pijanca evo već 20 godina. Kad sam
bio u biznisu moj teren je bio između 14. ulice i Alameda ulice. Svaki put kada
sam imao vremena, prolazio sam kroz Petu ulicu i vozio na zapad. To me je vuklo
kao magnet. I baš svaki put kad bih ušao u Petu ulicu, crna policijska marica bi bila
baš ispred mene. A ja sam poznavao maricu i spolja i iznutra. Vozio sam se u njoj
sa lisicama. I svi momci na ulici su je poznavali. A tu je prolazio jedan mali vinopija,
sa svojom bocom u braon papirnoj kesi. On vidi maricu da dolazi i pokušava da se
sakrije i pada na zadnjicu četiri puta dok beži niz ulicu. Ali – nije razbio flašu!
Razbio je zadnjicu, ali nije razbio flašu! I dok on juri ulicom, ja mislim: “Hvala ti
Bože. Jer - to sam ja, to sam isto ja i samo milošću božjom nisam na njegovom
mestu.”
I tako, ja odlazim u tu ulicu, i tu je jedan stari momak na vratima. Juli je
mesec a on nosi dva kaputa, jedan crni i jedan sivi. Poluprazna flaša mu viri iz
džepa. On sedi tamo na betonu, smejući se i brbljajući sa prijateljima i sjajno se
provodi. Ali – nema nikoga oko njega. Ne želim da se provezem pored njega. Želim
da stanem baš tu, nasred Pete ulice, i da ga pokupim i da ga stavim na krilo – jer
to sam ja, ali nisam – milošću Božijim - na njegovom mestu. Vidite, i ja sam imao
običaj da nosim kaput u julu i da srećem ljude i da pričam sa njima. I oni su sa
mnom pričali i sjajno smo se provodili. Ali njih nije bilo tamo. Mislim da je najjači
utisak na moju porodicu, od svih stvari koje sam radio dok sam bio pijan, bio kada
bismo svi sedeli u dnevnoj sobi i ja bih imao društvo a oni ne bi. Oni to
jednostavno nisu mogli da razumeju. I zato, ne sudimo prema spoljašnjosti.
Gledajmo kroz spoljašnjost i vidimo božiju decu, baš ispod te prljavštine, i delimo
sa njima. Delimo svoja iskustva, snagu i nadu jedni s drugima iz ljubavi. To je
razlog što Program radi a ništa drugo ne radi. Bez deljenja, bez brižnosti, ne bi bilo
oporavljenih u AA.
 Malo pre sam vam rekao da je moja stvar šta ja mislim o vama a vaša stvar
šta vi mislite o meni. Šta vi mislite o meni nije moja stvar, osim ako vi hoćete da
mi to nametnete. Mene se to ne dotiče. Nikada se ne pitam šta vi mislite o meni.
Ne radim to, jer ja vas volim i ljubav je u sebi samoj potpuna stvar. To je kao
vrlina. Kada vrlina prepozna samu sebe kao vrlinu, ona odmah postaje porok.
Vrlina je sama sebi nagrada i ljubav je sama sebi nagrada. Ispunjenje Zakona. Ne
moram da mozgam oko toga.
U međuljudskim odnosima ovo ima najveći značaj na licu Zemlje, jer, znate,
svi smo mi božija deca. Svi činimo ono što moramo da činimo jer svi imamo
opsesije uma. U ranim danima u AA mislio sam da je ta opsesija uma deo moje
bolesti, da drugi nemaju pravo na nju. Oni nisu alkoholičari jer je alkoholizam
dvostruka bolest – alergija tela udružena sa opsesijom uma. Oni nemaju alergiju
tela, znači ne mogu da imaju opsesiju uma. To je samo za nas pijanice. Ali, kasnije
sam počeo da vidim da smo svi mi božija deca i da svako od nas čini najbolje što
ume s obzirom na svoje shvatanje naših života.
Ljudi ne rade to što rade zato što to žele već zato što to moraju da rade.
Kao što smo ja i vi pili protiv svoje volje, mi moramo da počnemo da shvatamo da
su opsesije uma, ko god da ih ima, jače od snage volje. Kada su volja i mašta ili
emocije u sukobu, volja uvek gubi. Mi smo pili protiv svoje volje. Nikada nije živeo
čovek kome se toliko nisam sviđao da bi me polupao u komade. Jedini razlog što
bi neko pokušao da me sruši, jeste da izdigne sebe. I kada to shvatimo, ljudi ne
mogu da nas povrede. Nema šanse da mogu da nas povrede.
Kada bolje znamo, bolje radimo. E sad, ovo mnoge ljude zaglupljuje zato što
misle da čim poznaju neke stvari intelektualno, oni znaju te stvari. Ali ne znaju.
Pre 40 godina, znao sam sve što je značajno za moj život a što znam i sada osim
jedne stvari – šta je bolest alkoholizma. Nisam znao ništa o tome. Pre 40 godina
sam bio ubeđen da znam sve što je značajno za moj život. Rođen sam verujući u
Boga i nikad se nisam toliko napio da ne verujem u Boga. Verovanje u Boga je
dobro, ali nije dovoljno dobro. Ako ste alkoholičar, življenje u Bogu je jedini
odgovor. Svest o živom prisustvu Svemoćnog – to je jedini odgovor. U njemu ja
živim i krećem se i imam svoje biće. I tako – što više znamo, bolje činimo. Nekada
sam to znao samo glavom. Sada to znam celim bićem. I zato ja ne sadim ono što
ne želim da uberem, mada mi se i sada desi da to ponekad uradim.
 Imam mali trik i ne bih ga menjao za milion dolara. Ja sve delim sa svojim
Bogom. Sve – dobro, loše, nevažno. Ja to podelim sa njim i otarasim se toga. Na
primer, kada uradim glupost, što radim povremeno (suviše često ustvari), ja
kažem: “Vidi Tata, zar nisam juče uradio budalaštinu? Znao sam da treba bolje da
se ponašam ali hteo sam da impresioniram. Sad mi se to ne sviđa i tebi se ne sviđa
i drugi put ću uraditi bolje, a uz tvoju pomoć mnogo bolje. U svakom slučaju, hvala
ti.” I ja se toga otarasim i ne vraćam se na to. Kada se dobre stvari događaju, činim
isto to. Kažem: “Vidi Tata, zar ovo nije divno? Ovo nije moglo da se desi skitnici
kakav sam ja, ali se desilo. I ja znam odakle je to stiglo. Hvala Ti.” I ja to pustim i ne
vraćam se na to. Ja mislim da je za nas preteško da nosimo teret i tzv. Lošeg i tzv.
Dobrog što nam se dešava. Oslobodite se svega toga i svaki dan počnite kao novi,
bez juče i sutra.
Spontani život. To je zlatni ključ za život. Moj prijatelj Harold je čekao na
njega 20 godina. Samo me je pratio okolo, on i Doc R. – čekajući pet godina da
ispustim zlatni ključ. Oni su znali da ću jednom napraviti grešku i ispustiti ga a oni
će biti tu da ga zgrabe. I svaki put kada bi došli ovde, oni bi sedeli celu noć u mojoj
dnevnoj sobi i ja bih im govorio: “Čujte, dajem vam zlatni ključ svaki put kada vam
govorim. Sve što vam treba jeste da radite neke jednostavne stvari.” Ali oni su
ubeđeni da tu ima još nešto. I zato im sad, nakon 20 godina dajem taj zlatni ključć.
Zlatni ključ za tu stvar koju zovemo život je rigorozna iskrenost prema sebi.
Jer, mi imamo posmatrača u sebi. Mi ga nismo tamo stavili pa ne možemo ni da ga
izmestimo. Religija to zove savest (to je još jedna stvar koju ne razumem i o kojoj
ništa ne znam). Ja to zovem Bog. Bog u meni je Ja. Ja nisam Bog, ali Bog je Ja.
Beskrajno veći nego što sam ja jer je On svi mi i sve, isto kao što je Ja. Ne –
drugačiji od, ili – drugi nego, ili – odvojen od, već deo svega. Ja sam svesno
svestan živog prisustva svemogućeg. I tako, Zlatni ključ za život je rigorozna
iskrenost prema sebi. Obrazac je baš ovde. Kada se ja ponašam najbolje što
umem, obrazac je baš ovde. On nije na planini, u crkvi, u Jerusalemu – on je u
vašim sopstvenim ustima i vi to možete otkriti i pratiti. Kada činim nabolje što
umem, čini se da mi Univerzum klima glavom sa odobravanjem, i to se zove
“smiren um”. Kada se ponašam lošije od najboljeg što umem, čujem gunđanje i
nešto me grize: Uh, Uh Chuck, zašto si to uradio? Jedini način da se toga
oslobodim jeste da vidim šta je to i da odlučim da drugi put činim bolje, uz božiju
milost. I to onda nestane i ja sam opet dobro. Da održavamo naše prioritete tamo
gde im je mesto, to je najveća tajna te stvari koju zovemo život: brutalna iskrenost
prema sebi.
Razgovor sa vama je meni mnogo zabavan – najveća radost u mom životu.
Ne postoji ništa što više volim nego da razgovaram o ovim stvarima, jer su se one
dogodile meni. Meni, u meni i kroz mene. I ja volim to da podelim. I zato ćemo
govoriti još malo o najvećoj sili u ovom životu. Veća od hidrogenske bombe, veća
od bilo koje sile, je neukrašena istina. To je najveća snaga koja postoji i njeno
sedište je baš ovde, u nama.

Poglavlje 3.
MOĆ ISTINE

“… i da praktikujemo te principe u svim oblastima svog života.” Deseti korak

kaže da smo “ nastavljali da sastavljamo svoj lični inventor, a kada bismo
pogrešimo, svesno smo to priznavali.” Ja ne mislim da ovo znači da se mi stalno
vraćamo na svoj život i radimo četvrti korak. Ja mislim da to znači da posmatramo
današnji dan. Koliko zaista živimo danas po ovim principima? Kako nam danas
ide? Deseti korak je bio vrlo, vrlo važan za mene, jer dok nisam došao u program,
nema šanse da sam ja mogao da kažem: “Ne znam”- naročito u poslu. U poslu ne
govorite ne znam. Oni vas pitaju bilo šta i vi samouvereno odgovarate. Sasvim
sam siguran – da ste me pitali kako je Bog stvorio svet, ja bih vam to rekao i vrlo
verovatno bih dodao: “A onda, trećeg dana smo uradili to i to.” Ne bih mogao da
kažem da nešto ne znam. Došao sam u program i učio sam radeći stvari koje mi je
program govorio da radim. Učio sam da je istina najmoćnija stvar na svetu. U
biznisu, učio sam da kažem: “Ne znam, ali to pitanje je važno. Sutra ću znati
odgovor.” I sutra bih dao odgovor. I o svemu što nisam znao, govorio sam: Ne
znam. I to je bilo vrlo lako, jer niste morali da pamtite šta ste pričali o onome što
ne znate. Ne morate da pamtite. Recite istinu i ne morate da pamtite. Druga
važna stvar je reći: “Nisam bio u pravu.” Do đavola, ja nisam imao naviku da idem
okolo govoreći da sam pogrešio. Mislim da sam vam rekao jutros: jednom sam bio
pomislio da sam pogrešio, ali nisam bio u pravu.
 24. juna ove godine, ako budemo živi i ako se gospođa C. ne razvede od
mene, proslavićemo nas dvoje 40 godina naše zaprege (sa jednim periodom
odvojenosti zbog mog lošeg ponašanja). I sada hvatam sebe kako govorim ženi:
“Pogrešio sam. Ti si sve vreme bila u pravu.” To je užasno! Da budete oženjeni
istom ženom 40 godina i da joj kažete da ste sve vreme grešili! Zar to nije užasno?
Ali to je dobro, stvarno dobro, jer se osećate udobno i kada tako radite, vama je
prijatno.
Najmoćnija stvar na licu Zemlje je prosta, neukrašena istina. Toliko, da je
neko jednom rekao: “Spoznaj Istinu i Istina će te osloboditi.” Istina će te
osloboditi. Mi se držimo istine u svim oblastima života: u poslu, porodici, AA,
društvenom životu. Poznavao sam mnoge u AA koji su postali tzv. kružni govornici
i koji su mislili da će malo ukrašavanja istine činiti njihovu priču interesantnijom.
Pa su to i radili. I onda čujete da su se napili. Ili počnu da misle da su oni važni u
programu, da su eksperti, jer ih ljudi hvale. I oni to poveruju, i sledeće što čujete
je da su se napili. Ne možete da budete veliki u ovom našem program. Nema
šanse.
Da smo vi i ja mogli da se nosimo sa ovim stvarima, mi bi se nosili i ne bismo
bili članovi AA. Imali smo dovoljno vremena. Ja sam 43 godine vodio sam svoj
život i za to vreme sam bio zvezda predstave i direktor svega. Činio sam najbolje
što sam umeo. Stavio sam u tu predstavu svu svoju dosetljivost i mudrost i –
izgubio. Izgubio sam. Kao što sam rekao, u zreloj dobi od 43 godine bio sam
promašeni muž, otac, biznismen, čovek i pijanac. A to su bile sve oblasti u kojima
sam se oprobao. Da je bilo još nekih, i u njima bih propao. Pripisao sam taj poraz
sebi, ali poslednjih 29 godina više ništa ne pripisujem sebi. Zahvaljujem Bogu i
vama, ili možda vama i Bogu. Jer, ljudi slični vama su me prigrlili one prve noći. I
življenje sa ljudima sličnim vama je učinilo da poverujem da imam Boga uz sebe.
Čak nisam ni primetio kad sam mu ustupio mesto i zato možda treba da kažem da
sam prvo zahvalan vama a zatim Bogu. Tu za mene i nema mnogo razlike zato što
sam počeo da vidim Boga u ljudima. Bog je ljudi – tako da zaista nema razlike.
A sada, “u svim oblastima života.” Znači - u domu. Vidite, ta stvar koja čini
da program radi, jeste udruženje muškaraca i žena koji dele – koji dele – svoje
iskustvo, snagu i nadu, jedni s drugima, u ljubavi. Koji dele . Malo je ljudi u AA koji
će vam govoriti nešto. Mi ne govorimo, mi delimo. Imao sam jednog momka koji
me je zvao svojim sponzorom. I išlo mu je dosta dobro. Ja mu kažem: “Ti čak nisi
ni član AA. AA je udruženje ljudi koji dele. Ti ne deliš ni sa kim. Ti im govoriš. Ali,
šta god da radiš, nastavi.” Jer, otišao sam na njegov rođendan, i tamo je bilo 65
treznih čudaka u njegovom dvorištu. I skoro svi sa bebama. I svaki od njih čovek
kojeg ne bih štapom dotakao. A oni trezni. “Šta god da radiš, nastavi tako.”
Društvo ne bi dobro radilo bez jednog Clansy-a, ali da ih je dvojica, jedan bi bio
previse.
Ja sam delio kad sam otkrio da sam trezan. Ja volim da mislim o sebi kao o
prljavoj čaši punoj prljave vode. I za vreme mog pijenja, svaki put kad bih bio
nokautiran, ja bih prestajao da pijem. Svaki put kad je bilo suviše loše i kada
prestanem da pijem, ja izlijem prljavu vodu. I onda imam praznu čašu. Praznu, ali
prljavu. Ona je neko vreme prazna i ja je onda opet napunim prljavom vodom. Na
prvom sastanku, tanak mlazić čiste vode je počeo da se uliva u šašu, i meni se to
dopalo i vraćao sam se i vraćao po još. Posle nekog vremena otkrio sam da je i
voda čista i čaša čista i puna. Onda sam moram da počnem da malo odlivam i to je
moj jedini savet pijancima jer sam ga od njih i dobio. Odlivao sam tako što sam
delio sa sve više ljudi, i kako je vreme prolazilo, čaša je počela da se ispravlja i
najzad je stajala pravo a voda je još ulazila u nju, zato što sam išao na sastanke. I
čista voda se prelivala u svim pravcima. I to je bilo dobro. I ja sam delio sa mnogo
ljudi, Jevreja, Hrišćana, Grka, crnih, belih, sa svim vrstama ljudi sam delio.
Ali sa najmlađim sinom nisam delio. Jer, vidite, on je rođen sa šminkom za
glumce, a ja sam rođen sa trozupcem u ruci i nisam mogao da ga razumem.
Jednostavno nisam mogao. Kad je imao 6 godina, živeli smo na Beverly Hills-u. On
je sa društvom skupljao đubre, razne stvari sa ulica, na primer stari dres i slično, i
on bi to donosio u garažu i pravio od toga kostim; i nosio je neke minđuše i ceo bi
se farbao bojama i izlazio je napolje i izvodio šou. A imao je samo 6 ili 7 godina. Ja
bih ga gledao i govorio sebi: “Šta sam do đavola ovo dobio?” I pokušavao sam da
ga prepravim po svom dizajnu. Da mu stavio u ruku trozubac. On nije znao šta je
trozubac.
Kad je malo porastao (imao je 10-11 godina kad sam se otreznio) poslali
smo ga u školu u Pomoni i on se dosta dobro snašao. Mogao je da slika i crta i
glumi i peva i igra. On je izabrao umetnost i filozofiju. Umetnost kao prvi predmet.
Dolazio bih povremeno da ga izvedem na ručak i on bi govorio o vrednostima
modernističkih i futurističkih slika. I sad zamislite - ja bih rado delio njegove
talente sa svima, ali on je govorio o modernističkom i futurističkom slikarstvu! I ja
kažem: “Dečak sa mojom krvi u venama razmišlja o vrednostima ovakvih stvari!
Viđao sam bolje slike od tih kada je jedna krava udarila repom po ambaru.” E sad,
to nije dobar način da steknete prijatelje i utičete na ljude, naročito ako je to vaš
sin. Dečak je pričao i o filozofiji sa prijateljima. Imao je druga slikara po imenu
Martin, koji je dosta dobro slikao – sada pravi izložbe. I oni bi sedeli i pričali i meni
je bilo očigledno da nemaju pojma o čemu ja govorim. Zato sam morao da ih
ispravljam. Terao sam ih da sede i slušaju me sat ipo. Čudno da me nisu ubili.
Nisam shvatao zašto se nas dvojica ne slažemo. Pokušavao sam sve da se
zbližim sa tim detetom i nisam razumeo zašto to ne ide. A onda sam shvatio. Živeli
smo u kući i imali smo fantastičan pogled iz svake sobe, naročito dnevne. Ljudi su
se divili i govorili mi šta vide kroz prozor i niko nikada nije video isto što i ja. I to je
dovelo do klika u mojoj glavi. Do tog vremena, nikada mi nije palo na pamet da
ljudi ne vide isto ono što ja vidim. Odrastao sam misleći da je belo belo, crno crno
a krava krava. Ako je neko gledao u kravu – video je kravu. Ali nisu, to sam
shvatio kad su mi govorili šta vide kroz moj prozor. Pa sam počeo da mislim:
“Nešto sa mnom nije u redu. To nije do deteta. Do mene je. On vidi stvari koje ja
ne vidim.”
Onda sam počeo da razmišljam o toj njegovoj filofofiji i uvideo sam da ja
pokušavam da nateram klinca da prelazi ulicu u St. Lois-u, a on je u Čilagu. To se
ne može uraditi. Pa sam rekao ženi: “Idemo u London.” “Zašto?” “Da se upoznam
sa mojim sinom.” I otišli smo. I izašli smo na večeru i ja sam rekao dečaku koliko
sam bio slep. Potpuno nesvestan činjenice da ljudi ne vide ono što ja vidim. Kako
sam bio slep i kako sam počeo da shvatam njegove price o modernom slikarstvu i
da sam došao da se izvinem i iskupim. I onda sam pričao o njegovoj filozofiji i
izvinio se i iskupio se i skoro smo izbačeni iz restorana jer smo se smejali kao da
smo na pikniku. Brana između nas je nestala i mi smo delili jedni s drugima.
Onda smo zajedno proputovali kroz Evropu i kada smo došli kući, on je
došao sa nama. U Chicagu smo se zaustavili da posetim neke od mojih Ljudi. On to
nikada ranije nije hteo, ali sada je pristao. Onda smo svratili do moje majke. Ona
sada ima 94 i još se drži. Nije pokretna, ali je oštra kao bič. Onda smo otišli u
Roanoke gde sam trebao da govorim i dečak je rekao da treba da ode u New York
ali će se vratiti do petka. Rekao sam ženi:”Neće se on vratiti.” Ali, u petak je
došao. Rekao sam mu pre nego što je otišao: “Dick, ti ljudi tamo su naši ljudi i oni
vole tvoju majku i mene i oni te neće ostaviti na miru. Ne možeš da ostaneš
anoniman jer te neće ostaviti samog.” A on je rekao: “Ne brini.” Bio je tamo I
slušao je svoju majku kako govori u petak uveče, i slušao je mene sledećeg jutra. I
stolovi su bili u krug, i desetak ljudi za svakim stolom. Rekao mi je kasnije da je
sedeo tamo i slušao kako govorimo. A ja nisam znao, nisam znao.
O čemu mi sada pričamo. Pričamo o deljenju naših iskustava, snage i nade –
u kući. U kući niko ne voli da mu se nešto govori. Mislimo da smo dovoljno odrasli
i dovoljno pametni da možemo da govorimo svojoj deci. Ali oni ne žele da im se
govori, oni žele da delimo sa njima. Oni ne žele da znaju kako smo mi pametni.
Oni žele da čuju kako smo sebe skršili i šta smo uradili da se spasimo. Oni žele da
dele sa nama. Jezik srca nema godine. Jedno veliko iskustvo sam doživeo pre dve
godine kad sam pozvan u North Battleford na AlaTeen sastanak a tamo je bilo od
1200 do 1500 dece sa kojima sam delio. Bio je to neverovatan vikend. Nemojte da
mislite da oni ne mogu da vas razumeju kada delite sa njima. Oni mogu, ako delite
a ne govorite im.
Te žene koje smo oženili! Ja od moje žene ne bih trpeo ni 60 dana ono što
je ona sa mnom izdržala 20 godina. A mi smo ona vrsta ljudi koja celog života
sanja da se svakog jutra probudi sa novom ženom (pretpostavljam da ste slični
meni) Mislio sam da bi to bila sjajna stvar. Biti oženjen istom ženom 50 godina –
to je u Californiji nepristojno! Ali počeo sam da uviđam da ja svakog jutra imam
novu ženu za stolom preko puta mene. Zato što, znate, mi ljudi se menjamo. Vi
mene nikada pre niste čuli. Ja nisam onaj čovek od juče. Ja sam čovek od juče plus
jučerašnje iskustvo. Tako smo mi uvek novi. I ta žena koju ste oženili je stalno
nova.
Jedna od najvećih prepreka je što stavljamo jedni druge u kategorije, a
naročito članove naše porodice. Kada živimo blizu njih počinjemo da mislimo da
znamo šta će oni uraditi i kako će reagovati na bilo šta. Ali mi to ne znamo zaista,
jer se i oni menjaju. Ovo je jedan od naših poslova u AA. Možda je naš najveći
zadatak naš odnos prema ljudima. Kada se čovek otrezni u AA i radi ove stvari, on
raste kao korov, ne može a da ne raste.
 Moja žena je išla sa mnom na sastanke šest godina pre nego što je rođen
Al-Anon i mislila je da dobro shvata ovu stvar. Znala je sve reči , ali ona je zbog
mene slušala šest godina. Slušala je za mene. Tada je rođen Al-Anon i ona je
počela da drži sastanke u našoj dnevnoj sobi. To je raslo i napredovalo. Ona je
mislila da radi sjajno jer je ona bila majka kokoška i ona im je govorila. Kada sam
ja bio 11 godina trezan preselili smo se u Lagunu i onda nije imala kome da govori.
Nije bilo mnogo Al-Anon-a u Laguni a moj posao je i dalje bio u gradu. Kada smo
živeli na Beverly-u ja bih je svake večeri pokupio i vodio na sastanak a sada to više
nisam mogao jer je Laguna daleko od grada. I ona je postala vrlo depresivna.
Tražila je od mene da usporim, da budem više kod kuće, da joj pružim više pažnje.
Nije imala prijatelje u novom okruženju.
Od februara do Dana zahvalnosti pokušavao sam da malo usporim i bilo mi
je sve neprijatnije. I tako, nakon večere na Dan zahvalnosti, rekao sam ženi i deci,
“Imam nešto da objavim. Od sada pa nadalje, kad taj telefon zazvoni ja moram da
idem. Ne mogu da biram šta ću da uradim. Ne mogu jednom čoveku da kažem da
ću doći da pričam sa njim a drugom da kažem neću da dođem. Obojica su pijanci i
ne mogu da pravim razliku. Kada telefon zazvoni ja moram da učinim ono što
njima treba od mene, koliko god mogu. A ako se vama to ne sviđa , nađite sebi
novog muža I novog oca.”
Morao sam to da uradim jer nisam mogao da živim na drugi način.
Tada je naš sin Dick došao na ideju, “Mama, zašto ti ne pokreneš Al-Anon
grupu?” I tako je ona to uradila i počela je da odlazi u grad. Bujala je kao korov jer
je pronašla stvar koju sam ja pronašao. I mi delimo, mi delimo sve vreme. Mi se ne
slažemo uvek oko svega ali to nije neophodno. Učimo kako da se ne slažemo a da
ne budemo nesložni. I to je baš dobra stvar. Mi delimo, mi ne govorimo. Eto, o
tome pričamo kada kažemo da primenjujemo ove principe u svim oblastima
života. Pričali smo o tome jutros – kada učimo zašto ljudi rade ono što rade, oni
nas ne mogu povrediti. I učimo da ljudi rade to što rade zato što moraju a ne zato
što žele. Kada više znamo, radimo bolje.
Još smo pričali i o ovome – a to je prosta psihologija – da su dve najveće
ljudske žudnje – da budemo potrebni i da budemo voljeni. A šta je sa poslom i šta
je sa Bogom? Ne, to je nevažno. Dve velike ljudske potrebe su da se voli i da se
čini. Jedan doktor me je nazvao u ponoć i pitao: “Chuck, koja je tvoja definicija
ljubavi?” Rekao sam mu da je ista ona kao u deset ujutru i pitao ga zašto me kog
đavola zove u ponoć da me to pita. A on je ponovio pitanje I ja sam rekao: “Neće
ti se svideti.” Ali je insistirao I ja sam rekao: ”Akcija.” “Kako to misliš?”. “Akcija.
Ako voliš nekoga, činiš stvari za njega. Zato što to želiš, bez uslova.” Brak nije ja
pola, ti pola, nije 75:25, brak je 100 za ništa. Ne trguješ. Ne trguješ sa Bogom, ne
trguješ sa ljudima. To je čista, neukrašena istina. Motiv je ljubav a ljubav je
ispunjenje Zakona. Radiš to zato što to voliš, besplatno i iz zadovoljstva. To je
fantastična stvar. Da svakog jutra imaš novu ženu za stolom. I to je divno. Kako je
život interesantniji.
Imam još jednu sjajnu stvar u životu koju hoću da podelim sa vama. Ona je
proizišla iz totalnog kolapsa, totalne propasti. Stvar je u tome da sam ja bio
potpuno uništio svoje telo i mozak. Mnogi od vas su čuli da kad sam došao ovde
trebalo mi je više od 6 meseci da izgovorim Molitvu spokoja izjedna. Ne da je
duhovno shvatim – nego da je zapamtim. Nisam mogao da nađem smisao u njoj.
Takvu vrstu mozga sam tada imao. Trebalo mi je 3,5 godine da ozdravim od pada
na glavu tokom poslednjeg pijančenja. Takvu vrstu tela sam doneo.
Pretpostavljam da sam imao i mnogo poremećaja, kao što mi obično imamo. Žena
se razvodila od mene, deca nisu htela da me vide. To su takođe poremećaji vezani
za moj alkoholizam. Šef je pretio da će da me izbaci kroz prozor ako se pojavim na
poslu. Nisam imao ništa. Ni zdravlje, ni posao, ni razum, ništa. Došao sam ovde
samo po treznost kako bih skinuo bar neke fleke sa biografije pre nego što
umrem.
Rekao sam vam juče da sam znao da ću umreti. Prihvatio sam činjenicu da
sam izgubio sve što mi je bilo drago u životu, i da je i trebalo da izgubim i da nisam
vredan da dobijem nazad. I prihvatio sam smrt. Ništa za sebe nisam tražio. I
slučajno sam dobio najveću slobodu na svetu. Kada ne želimo bilo šta, bilo kada –
za sebe – to je totalna sloboda. Moja prva predaja trajala je 3,5 godine. To je
najveći period čuda u mom životu. Period potpunog ne-očekivanja. Nikakvih
očekivanja od Boga, od ljudi, od žene, dece, šefa, bilo koga. Najdivniji period.
Svaka mala puzzla života uklapala se savršeno.
Ali, desila se loša stvar. Ja sam opet postao “neko” a kad ste “neko” , vi
imate “pravo”, a kada imate prava, morate i da ih branite. I tako, nakon 3,5
godine mira i slobode, morao sam da počnem da se predajem svesno, jer se ego
vratio.
Nisam mogao da nađem smisao u svemu tome. I pitao sam se: zašto se ova
stvar vratila? Zašto? Zašto? Tražio sam odgovor sledećih 15 godina, i bio sam 16,5
godina trezan pre nego što sam našao odgovor koji me zadovoljava.
Pronašao sam nešto dobro u ljudskom egu. On je nešto što nas žulja pod
sedlom. To je stvar koja nas tera da hodamo. I kada smo vi i ja “doneli odluku da
predamo svoju volju i svoj život brizi Boga”, kada smo napravili takvu predaju, ne
možemo nikako da prestanemo da hodamo. Kada se ugojimo i postanemo
samozadovoljni i prestanemo da hodamo, mi imamo problem. Mi moramo ili da
se ponovo predamo ili da se napijemo. I zato mi počinjemo da se svesno
predajemo. Ja jesam. Ali nije mi se to dopadalo. Nikako mi se nije sviđalo tokom
tih 16 godina pre nego što sam dobio odgovor. Ja sam sada ubeđen da mi nikada
nećemo doći do tačke kada više neće biti potrebno da se predajemo. Taj trenutak
nikada neće doći. Beskrajni Otac, beskrajno Dete, beskrajno Putovanje.
Trebalo mi je 17 godina da naučim da ovaj život ne čini tako interesantnim
ono što znamo, već ono što ne znamo. Život čine tako fantastičnim one stvari koje
otkrivamo dok se penjemo uz stepenice. Uvek će biti ispred nas isto toliko koliko
je sada. Beskrajni otac. Beskraj. Ja čak ne znam ni šta znači Beskraj. Beskrajno
putovanje, bez odredišta. Beskrajno putovanje i uvek će biti ispred nas isto toliko
koliko je sada. To je fantastično!
I to je čudo te stvari koju zovemo život. Zato je život tako interesantan za
življenje. Ne zbog onoga što znamo, već zbog onoga što ne znamo. Deljenje naših
iskustava, snage i nade, u ljubavi, u svim oblastima naših života. Jezik srca nema
godine. I kada uvidimo da u ovom životu nema trgovine, čak ni u poslovnom
svetu, to je zaprepašćujuće divno.
Pričaćemo o svetu biznisa. Ne mnogo, samo malo. Uoči Božića 1945., mrzeo
sam svoj posao. Mrzeo sam direktora. Mrzeo sam ljude sa kojima radim. Posao je
bio “ispod mog dostojanstva”. Osoba mojih sposobnosti treba da bude bar
senator, ako ne i predsednik SAD; a evo me ovde, u poslu trgovine opremom za
radnje. Bilo mi je očigledno da sam ja jedini u toj firmi imao mozga, ali je direktor
imao novac i govorio mi je šta da radim. Zbog te nepravedne situacije, morao sam
malo da popijem. Bio je četvrtak uoči Božića. U petak me je pozvao, malo mi držao
predavanje i dao mi 300 dolara kao božićni poklon. I ja sam se napio na putu do
kuće. To je trajalo do kraja januara i završilo se njegovom ozbiljnom pretnjom da
će me izbaciti kroz prozor.
Našavši se u beznadežnom fizičkom i mentalnom stanju, izgubio sam sve
sposobnosti. Čak je i oblačenje bilo ozbiljan zadatak.
To me je nateralo da kad sam se otreznio posvećujem svu svoju pažnju i
ljubav onome što radim, inače ne bih nigde stigao. I to je bila jedna od najvećih
lekcija koju sam ikada naučio. Shvatio sam da sve čemu poklanjamo svoje
potpuno interesovanje, pažnju i ljubav, postaje najinteresantnija stvar na svetu,
čak i ako je to samo brijanje i oblačenje. Otišao sam u firmu da ispraznim svoj sto;
kancelarija i moj dom su bili mesta gde sam najviše zabrljao. I to su bila mesta na
kojima sam morao da počnem da primenjujem ono što sam bio počeo da učim –
mesta gde ću čistiti svoj dosije. I počeo sam da čistim dosije na poslu, pomažući
ljudima da rade stvari koje moraju da rade, zato što sam to želeo i zato što je bilo
neophodno da ja uložim svoju potpunu zainteresovanost, pažnju i ljubav u tu
stvar. Potpuno sam se tome posvetio i, kao što sam vam juče rekao, nakon dve
godine sam otkrio da i dalje nisam bio ispraznio svoj sto.
Zaboravio sam da pomenem: kada sam bio 11 godina trezan, kupio sam tu
firmu i vodio je do pre 3 godine kada sam je prodao. Tada je 50-ak ljudi radilo kod
mene, mnogi od njih mnogo godina. Oni su bili mehaničari, mašinci, metalci,
stolari, instalateri; radili su svojim rukama. I kada sam prodao firmu, svaki od tih
čvrstih mamaka je plakao. I ja sam plakao. Naučio sam da volim taj posao i da
volim te ljude sa kojima sam radio. A to je bio onaj isti posao koji sam mrzeo onog
četvrtka uoči Božića. Eto o čemu govorimo: kada poklonimo svo interesovanje,
pažnju i ljubav onoj stvari koju sada imamo, to postaje najinteresantnija stvar na
svetu.
Pre mnogo godina, ja sam bio “faca” i nisam hteo sam da crtam planove. Ne
bih to uradio ni za Isusa Hrista. Imao sam momka koji je radio za mene i naložio
bih mu da crta. Ako ne bi nacrtao tako da se meni sviđa, oterao bih ga do đavola.
Ali, kada sam se vratio na posao onog zadnjeg dana januara, nisam imao nikoga
da to radi za mene pa sam ja počeo sam da crtam planove i crtao sam ih sve dok
nisam prodao firmu. Nikada nisam imao ponovo nekoga da to za mene radi. Crtao
sam, i bilo mi je neverovatno interesantno. To je divno.
 O čemu sada pričamo? Pričamo o čišćenju svog dosijea. Ne možete očistiti
dosije razmišljajući – ja želim, ja ne želim, ja volim, ja ne volim, ja-ja-ja… Čistimo
dosije čineći nešto za nekoga i ne tražeći da vam to ikako bude vraćeno. I – čuda
se dešava! Čudo! Na primer: nakon nekog perioda moje treznosti, tamo je bio
jedan gospodin, Jevrejin, koji je proveo karijeru u poslu sa hranom, zaradio mnogo
para i penzionisao se. Imao je dva ćerke i hteo je da sazida dve kuće za ćerke i
zetove i da uvede zetove u biznis sa radnjama. U to vreme, njegova radnja je bila
najveća u zemlji - Panoramamarket. Kada je trebalo da se vidim sa njim oko
ponude za opremanje njegove radnje, nije bio tu a jedan od zetova je vodio
radnju. Ispred njegove kancelarije je bilo mnogo ljudi koji su čekali da budu
primljeni. Sačekao sam svoj red i ušao.
Momak se zvao Moris i on je sada mrtav. Moris je sedeo tamo i izgledao je
slomljeno, kao da očekuje neku katastrofu. Rekao mi je šta treba da uradim ako
hoću da dobijem posao. To je trajalo pet minuta i kada je završio, ja sam rekao,
“Moris, ja mislim da si me pogrešno shvatio. Ti pričaš kao da sam ja ovde došao da
ti nešto prodam. Nisam. Ja sam došao da ti pomognem ako mogu, a ako ne mogu,
idem ja, jer smo mi obojica zauzeti ljudi.” I on se sa olakšanjem zavalio u stolicu i
rekao, “Znam, Charley.” I ja sam mu opremio radnju – posao vredan 17.000
dolara. Kada je market otvoren, gomila onih ljudi je bila na otvaranju (onih koji su
pokušavali da Morisu nešto prodaju) i kada sam se pojavio, odvukli su me u ćošak
i rekli, “Charley,to je bio najbolji primer obrnute psihologije koji smo ikada videli.
Stalno o tome pričamo.” A ja sam ih pitao o čemu to govore. “Pa čuli smo da si
rekao Morisu da nemaš ništa da mu prodaš. A izašao si sa 17.000 dolara
narudžbine.” A ja sam rekao, “Šta vi to pričate? Da je taj momak podložan
obrnutoj psihologiji on ne bi imao 2 miliona dolara. On je o toj psihologiji čuo više
nego svi mi zajedno. Samo sam mu rekao prostu neulepšanu istinu i on je to
shvatio. Ja sam mu samo rekao da greši ako misli da sam došao da mu nešto
prodam jer sam došao da mu pomognem ako mogu. I mislio sam svaki slog, i on je
to znao.”
Vidite, ta stvar koju zovemo istinom jer vrlo moćna stvar. To je najmoćnija
stvar na svetu i nema trgovine sa njom. Ljudi sede preko puta mog radnog stola
25 godina. Prvo što mi kažu je: “Ti si prokleti lažov. Biznis ne može da se vodi na
takav način.” A ja se čak i ne naljutim. Samo se smejem jer oni ne znaju ono što ja
znam. Ja radim na taj način 10 godina i to je dobro; ja nastavljam da radim na svoj
način, i oni mi dolaze vrlo brzo. Zovemo ih takmičari ali ja ne želim da se s bilo kim
takmičim. Ja samo pomažem ljudima da rade stvari koje su im potrebne da budu
urađene, jer ja to želim.
Poslednjih nekoliko godina neki od onih što su me zvali lažovom su došli
sebi. Pitali bi me: “Kako radiš te stvari?” Oni ne bi imali priliku ni da daju ponudu
a ja bih već imao posao. Otišli bi kod Vina i rekli, “Praviš novu radnju, hoću da ti
dam ponudu.” A Vin bi rekao, “Charley će to uraditi.” Oni bi rekli, “Kako to misliš?
Otkud znaš da neće da te opelješi? Treba da tražiš više ponuda pa da uporediš.”
Ali Vin bi ponovio: “Charley će to raditi. Suviše je skupo da rizikujem sa
ponudama.”
I oni su počeli da dolaze i da me pitaju kako mi to uspeva. I ja bih im pričao
dva sata. Ništa im ne bih sakrio. I oni bi odlazili misleći: “Sada znam u čemu je
njegova caka. Sada je gotov!”
Ali nisu me pobedili. Niko od njih nije dobio posao. Jer, vidite, oni nisu bili
motivisani kao ja. Ne na taj način. Oni su mislili da moraju mnogo da razmišljaju,
mnogo da glume i mnogo da manevrišu. Ja sam znao bolje jer sam na njihov način
radio 30 godina i završilo se tako što sam sedeo na dnu brloga.
Konačno, 25 godina ja radim stvari besplatno i iz zabave, pomažući drugima
da ostvare ono što im je potrebno, zato što ja to želim da radim, i – obogatio sam
se. Ja čak nisam ni pokušavao da se obogatim; ono što sam radio učinilo me je
bogatim.
Sada ću vam reći par stvari zato što ste skoro svi vi još u poslu i vi ćete
odlično znati da je ovo što ću vam reći nemoguće tako da ćete reći: “Saslušao sam
ovu budalu, ali on je lažov.”
Nekoliko mojih prijatelja Jevrejina imali su radnju koja se zvala Foods
Company. Bili su srednjih godina, kao vi. Mnogo ranije, kada su oni bili deca, ja
sam radio poslove sa njihovim ocem. Želeli su da renoviraju odelenje za piće i
pozvali su me i pitali da pogledam i kažem koliko će to koštati. Pogledao sam
crteže i rekao, “Crteži ovog momka su vrlo luksuzna stvar. Ja nikada nisam nešto
ovako nacrtao jer je to vrlo skupo. Moja ponuda je 4.500 dolara.” I oni su rekli:
Imaš posao, i ja sam ga uradio. To je bio dobro uradjen posao. Ali kada sam sabrao
račune, video sam da sam potrošio 5.700 mog novca.
 Nazvao sam Abe-a i rekao, “Sećaš se na koliko sam ograničio troškove za
renoviranje?” Rekao je da se ne seća ali da ima cifru negde u papirima. Ja sam
rekao: “Ne traži, ja ću ti reći. 4.500. I dobićeš račun na 4.500. To sam ti rekao i
pogrešio sam jer me je koštalo 5.700.” On je rekao, “Charley, dodaj na tih 5.700
svoj profit i pošalji račun.” Ali ja sam rekao: “Ne želim profit. Pogrešio sam.” On je
insistirao. Ja sam rekao: “Ne, ali poslaću ti račun na 5.700, koliko sam potrošio,
ako je to u redu.” On je rekao: “Ako baš hoćeš tako.” Ja sam to uradio i on je
platio račun.
Godine 1958. bio sam u problemima. Nisam imao narudžbine, a moji
nedeljni troškovi su bili 13.500 dolara. Morao sam da obezbedim poslove. Bilo je
pet poslova na koje sam mogao da računam. To su bili dogovori na kojima sam
već počeo da radim i izgledalo je da na njih mogu da računam. Bacio sam se na
njih, i odjednom, jedna po jedna prilika je nestajala. Ali poslednja narudžbina nije
mogla da nestane jer su dva vlasnika koja su vodila tu firmu bili članovi AA. Čak 40
zaposlenih u toj kompaniji su bili članovi Anonimnih alkoholičara. Verovao sam da
je taj posao već moj. Otišao sam kod njih i nas petoro je otišlo na ručak i dobro
smo se proveli. Vratili smo se u njihovu kancelariju i odjednom su svi počeli da
odlaze, kao pacovi sa broda koji tone. Ostali smo samo Harold i ja. On mi je rekao:
“Chuck, ja sam mislio da se nikada nećeš izvući iz zbrke u kojoj se nalaziš, i dao
sam narudžbinu Hillu.”
To je bila moja poslednja prilika i propala je. Nije bilo ničeg drugog.
Poslednja! Prošlo je pet minuta on je rekao: “Zašto ne kažeš nešto?” Odgovorio
sam: “Harolde, nema šta da se kaže.”
Izašao sam i krenuo nazad ka gradu. Ali nisam mogao da vozim i zaustavio
sam se pored puta. Sedeo sam i zamislio se. Nisam mogao da se sredim. Pred
mojim očima je sve iščezlo. Dvanaest godina ranije počeo sam da primenjujem
dvanaesti korak u biznisu - da pomažem ljudima da ostvare stvari koje su m
potrebne zato što sam ja želeo to da radim. A sada sam u škripcu i moram da
dobijem neke poslove i trudim se i sve iščezava. Tada sam rekao sebi: “Ne može
da bude gore. Zašto ne počneš da radiš dvanaesti korak kao što si radio pre
dvanaest godina. Pusti da žetoni padnu kako mogu da padnu.” Tako, predao sam
poslovne probleme Partneru – Bogu, i odlučio da opet počnem da radim
dvanaesti korak. Tada se dogodilo nešto što bi svako od vas smatrao nemogućim.
(čak i oni od vas koji nisu u biznisu – jezuiti). Vratio sam se u kancelariju i istog
dana (ili sutradan) pozvao me je čovek iz San Bernardina i rekao: “Charley, imam
osećaj da si u problemima pa sam napisao ček na 50.000 na tvoje ime i on leži
ispred mene na stolu. Ne treba ništa da potpišeš, ne plaćaš nikakvu kamatu, taj
novac ti je kapara za sledeći posao koji ćemo raditi zajedno. Dođi da ga uzmeš ako
ti je potreban.” I još je rekao: “Idem noćas u Miami i neću biti tu nedelju dana.
Možeš da dođeš odmah po ček ili dođi kad se vratim.” Čoveče, to stvarno jeste
bilo nešto! Rekao sam mu: “Miltone, idi u Miami, i ako mi bude trebao taj novac
kad se budeš vratio, doći ću po njega. Ali hoću da znaš da nikada neću zaboraviti
ovo što si mi sada rekao. To je zaista divno.” I do onog trenutka kad se on vratio,
novac mi više nije trebao. Dobio sam posao i dobijao sam mnogo poslova do
trenutka kada sam prodao firmu.
E pa, o čemu ja pričam? Pokušavam da vam se predstavim kao dobar
čovek? Ne. Pokušavam da vam ispričam kako su ove stvari dobre. Božiji dar je
ugrađem u temelje Zemlje. Bog nema ništa meni da da. Ne zato što nema, već
zato što mi je već dao. On nam je dao Univerzum. Dao nam je sebe u temeljima
Zemlje. Kada sam sedeo u svojoj fotelji, a sve je bilo nestalo, u najcrnjem
momentu mog života, Univerzum je i tada bio moj. Bog je bio moj i sve što je on
imao bilo je moje. On, i sve njegovo. On je to znao ali ja nisam. Trebalo je da to
otkrijem. A kao alkoholičar, trebalo je da to otkrijem na svoj način, u svoje vreme.
Bog me je voleo isto toliko tog dana kao što me voli danas. Isto, ne različito. Ali
me nikad nije sprečio da pravim greške. Bog je džentlmen. On se ne nameće tamo
gde nije pozvan, i zato me nikad ne sprečava da pogrešim. On me je voleo
dovoljno da dozvoli da pravim sopstvene greške, kako bih mogao da istražim
sopstvene resurse i vratim se kući kojoj pripadam.
I zato je moj posao da se bavim njegovim poslom. A njegov posao je da
brine o meni. To nije moj posao već njegov. A šta je njegov posao koji ja treba da
radim? Pomaganje njegovoj deci da urade ono što im je potrebno, zato što ja to
želim da radim. 12-i korak u poslu, 12-i korak kod kuće, 12-i korak u AA, 12-i korak
kad se zabavljam. Bavljenje poslom našeg Oca – to je moj posao. Njegov posao je
da brine o meni a on je napravio beskrajno bolji posao nego što bih ja umeo da
napravim i ja sam vrlo zahvalan.
 Pričali smo o molitvi pitajući se zašto ne počinjemo i ne završavamo ove
sastanke molitvom. Rekao sam vam da je, što se mene tiče, svaki ovaj sastanak
molitva. Ovo je molitva. Moj život je molitva. Kad biste me pitali šta je moja
religija, ja bih rekao: To je način na koji živim. To je moja religija. Nema nikakve
veze kako ja nazivam sebe. To je moja religija i zato je moj posao da se ja bavim
Njegovim poslom jer tako želim. Ima nekoliko stvačica koje sam naučio pre mnogo
godina a koje se uklapaju u sliku. Mnogi od vas znaju za Upanišade – svete spise iz
Indije. Znao sam čoveka u Palm Springsu koji je bio vrlo pedantan. Govorio mi je
da smo mi u AA gomila kasapina, kada su u pitanju duhovne stvari. Govorio je da
treba da očistimo srca da bismo bili vredni da vidimo Boga. Rekao sam mu: “Da,
prošao sam tim putem. Iščistio sam pakao iz mog srca i što sam bio čistiji, to sam
bio pijaniji.” Rekao sam: “Znaš šta druže, ja sedim ovde gledajući te i vidim Boga.”
A on nije znao o čemu pričam. Nije mogao da zna jer je on verovao da postoje
četiri različite stvari koje moraš da uradiš da bi video Boga. Jogi ovo i jogi ono pa
jogi još dve stvari i onda jogi sebe u očišćen duh! Tada možeš da vidiš Boga. Ja
sam srećno siguran da to ne ide tako. Ja sam srećno siguran da Bog nije ono što
nam govore o njemu i ja sam mnogo srećan zbog toga.
Upanišade kažu ovo: Ceo svet je odeća Boga. Podseti se toga i primi to
nazad. Šta to znači? Ta znači da, sve dok su ove stvari mnogo važne za mene, ne
mogu da ih dobijem. Trideset godina sam mučio mozak pokušavajući da dobijem
stvari za koje sam verovao da ih nisam dobio rođenjem i završio sam na dnu
zmijske jazbine. Nisam postao ni muškarčina ni čovek od poverenja. Radio sam
naporno da to postanem a završio na dnu. A onda sam 25 godina pokušavao da
doprinesem, i sve stvari oko kojih sam sebe mučio sada su moje, i još mnogo više
od toga. Kada mi nisu važne, one mi pripadnu. “Ceo svet je božiji butik. Seti se
toga i primi nazad kao poklon.” To je divno.
Te stvari nam kažu još nešto. One nam kažu da je sve što je vredno rada,
zaokruženo u sebi; da je sve što radimo misleći na to da što pre završimo -
pljačkanje samog sebe. Šta to znači? Ja imam, recimo, 50 ljudi koji rade za mene.
35 njih rade za platu. Oni pet dana nedeljno gube vreme. 15 njih rade iz
zadovoljstva. Oni dolaze na posao kao na piknik. Oni nikada ne gube vreme i oni
su moji najznačajniji ljudi. Oni zarađuju više od ostalih i oni žive život svih sedam
dana nedeljno. Ne traće vreme.
 Sve što radimo jedva čekajući da završimo je pljačkanje sebe, čak iako će
nas to, verujemo, odvesti u raj. To je dosta dobra motivacija ali to je ipak
pljačkanje sebe. Jer, vidite, nema trampe u životu. Mi radimo nešto besplatno i iz
zadovoljstva jer to volimo. Fascinantno. Biti dobar ni zbog čega – to je Slobodan
život. Prosto biti dobar ne tražeći ništa za uzvrat.
Rekao sam malopre da je po mom mišljenju božiji dar ugrađen u temelje
zemlje. Ja nisam prvi koji je to rekao. Napisano je: Ne plašite se. Bogu je
zadovoljstvo da vam da kraljevstvo. Ne kaže da mi moramo da ga zaradimo.
Napisano je: Ne brinite šta ćete sutra jesti ili obući.
Bog zna šta nam treba pre nego što mu zatražimo.
Napisano je: Šta god da želite dok se molite, verujte da to imate i dobićete.
A kako da poverujete da imate nešto što nemate? To je trik. Treba da znate
da je božiji dar ugrađen u temelje zemlje i da je božija volja za vas, njegovo dete,
ispunjenje, mir i radost i da je svaki dobar i savršen dar iz božijih ruku. Kada to
prepoznamo, tada znamo da je ono za šta se molimo, već naše. Već je naše. Božiji
dar njegovoj deci. Nema trampe.
I poslednje za večeras. Lak način je dobar način. Težak način je pogrešan
način. Postoji lak i težak način da se radi ovaj program. Težak način je da to
pokušate sami. Lakši način je da shvatite da ne možete sami i da vam treba
pomoć. Nikada za 29 godina nisam ni jednom zamolio Boga da me održi treznim.
Nikada. Zahvalio sam mu se million puta ali nikada nisam molio da me održi
treznim jer to nije način na koji ja shvatam našu knjigu, Evo kako je ja čitam: Ovo
su koraci koje smo preduzeli. Kada ih preduzmemo, nešto se dogodi; kad ih ne
preduzmemo, ništa se ne dogodi. I zato, kad sam rekao ocu Barney-u da nikad
nisam molio Boga da me održi treznim, on je pitao zašto nisam, a ja sam rekao:
“Mislim da to nije njegov posao. Mislim da je moj posao da radim odredjene stvari
a njegov posao je da brine o meni. I on to radi. Ne treba ja da ga učim njegovom
poslu.”
Vi ste mi rekli šta da radim u vezi mog dela posla i ja sam to učinio. Uradio
sam Korake i trezan sam i mnoge, mnoge dobre stvari su se desile u mom životu,
uključujući nestanak svih neprilika vezanih za piće; nisam proveo ni pet minuta
boreći se protiv tih nedaća. Ni pet sekundi nisam proveo boreći se da vratim ženu
ili decu ili Boga ili zdravlje ili zdrav razum a nekako se sve to vratilo i sredilo. I zato,
božija volja za vas i za mene je ispunjenje želja, mir i radost. Božiji poklon je
ugrađen u temlje Zemlje. Ono što ste došli ovde da tražite, to je baš tu, u vama.
To je unutrašnji posao. Otkrivanje, Istraživanje, Odbacivanje. To je Udruženje AA.
To je fascinantan način života i on je za mene već 29 godina sve bolji i mislim da će
zauvek biti sve bolji.
“Svet bez kraja. Amin.”

Poglavlje 4.
Treznost - duhovni odmor

Pričali smo o tome da sve od kada smo malo porasli, morali smo da
preokrenemo sve u šta smo naučeni - u kući, školi i crkvi - da verujemo da je istina
o životu. A to naravno uključuje i traženje sopstvenog puta. Otkrivanje sebe. To
uključuje predaju, iako smo naučeni da verujemo da je predaja za slabiće. “Jaki
pobeđuju, slabi se predaju.” Zato smo verovali da moramo sami da vodimo svoje
živote, da moramo da pobeđujemo u bitkama. Ali u ovakvom AA načinu života
nema ničega da se pobedi. Nema nikakvog dokazivanja. Nema zacrtanog
odredišta.
Ili ću ja da upravljam mojim životom i preuzmem odgovornost za to, ili neću
ja da upravljam mojim životom, i preuzeću odgovornost za to. Moramo da živimo
na jedan od ova dva načina. Ne možemo na oba. Napisano je da ne možete služiti
dva gospodara. Ili se držite jednog i prezirete drugog ili obrnuto. Kuća koja je
presečena na pola ne može da stoji.
A ja ne mogu da vodim svoj život. Kao što sam rekao, imao sam 43 godine
priliku da vodim predstavu, i za to vreme sam bio zvezda predstave i glavni
ceremonijal majstor. I nakon 43 godine, uspeo sam da izgubim bitku u svim
oblastima života.
I zato je ne mogu da upravljam svojim životom; ne mogu da upravljam
ničim - poslom, ženom, decom, ničim. I ja to znam. Znao sam kada sam stigao
ovde. Stigao sam ovde znajući da sam izgubio životnu bitku i da sam izgubio sve
što sam uložio. Uložio sam porodicu, posao, zdravlje, novac i razum, i izgubio sam.
Tako da – ja ne umem da upravljam svojim životom. Što se mene tiče, to nije
razlog za brigu, jer ja to više i ne želim. Ja živim 29 godina u potpunom očekivanju
vođstva i uputstava i zato mi uopšte ne treba da ja upravljam svojim životom. To
nije neophodno, i ja to ne umem, i ja to prihvatam.
Sledeća pretpostavka je da je Bog ili dovoljan za moje potrebe ili nije. Jedno
ili drugo. Ako on ne zadovoljava sve moje potrebe, nemam zbog čega da brinem,
jer u tom slučaju život nije vredan ni jedne suze i što se pre završi tim bolje.
Možemo lepo da šutnemo celu ovu stvar i da pijemo dok ne umremo. Ako Bog ne
zadovoljava sve moje potrebe, što se pre sve završi, tim bolje. Ali, ako on
ispunjava sve moje potrebe ni tada ne treba ništa da brinem, tako da sam u oba
slučaja u dobitku. I zato, jedino što treba da radim jeste da se ponašam kao
njegovo dete i da dokažem da to jesam. Tako je i napisano: “Radi kao da Ja
Jesam; Ja ću biti.” I tako, to je sve što treba da radim – da se ponašam kao da je to
istina. I to je sve što mi radimo u našem programu. Ništa drugo ne treba da
radimo. Nema šta drugo ni da se radi, jer smo mi već izgubili. Mi smo već sve
pokušali ljudskom snagom i izgubili.
Išao sam kod najboljih – sveštenika, propovednika, lekara, i kao što sam
rekao - kod čoveka koji zna više psihijatrije nego što je ima. I svi su mi govorili o
snazi volje i o uspravnoj kičmi i da treba da ustanem i da budem čovek. Svaki od
njih. Jer, vidite, pre 29 godina skoro niko nije znao ništa o alkoholizmu. Autoriteti
koje sam obilazio nisu ništa znali o alkoholizmu. I nisu mogli da mi pomognu. A ni
ja nisam ništa znao o alkoholizmu pa nisam mogao da pomognem sam sebi.
Morao sam da nastavim da pijem dok me flaša nije ubila, pre nego što sam došao
ovde, kod vas, da vidim o čemu se radi. Sada znam da moj problem nije bio
nedostatak snage volje ili kičme. Shvatio sam to. Ja sam rođen sa trozupcem u
ruci. Ne mogu čak ni da se setim perioda kad nisam radio. Uvek sam radio. Bio
sam dosta dobar atleta u mladosti i to mogu da kažem bez straha jer ovde niko od
vas nije dovoljno star da se seća tih dana. Moja kičma mi nikada nije pravila ni
najmanji problem I znate šta? Ni danas mi ne pravi. Moja kičma još uvek radi
prokleto dobar posao za mene. Da sve ostalo radi tako dobro kao moja kičma, ja
bih bio u vrhunskoj formi. Znači, ne radi se o kičmi.
 A najsigurnije nije problem ni u snazi volje. Ako postoji grupa ljudi na Zemlji
koja ima snagu volje – to su pijanci. Čoveče! Mi imamo snagu volje koja besni kao
požar. Ja sam mogao da pronađem viski u Kanzasu na Dan izbora koji pada u
nedelju! Koliko brzo – zavisilo je samo od toga koliko sam bio zagoreo. Ako je
potreba bila velika, bilo gde u zemlji nije trebalo mnogo vremena da se dočepam
svoje porcije. Svaki put kada bih slušao “normalne” ljude kako govore o uspravnoj
kičmi i snazi volje, želeo sam da im postavim jedno pitanje: Koliko njih je puzalo
noću kroz mulj da se dočepa pica? To je norma da položite ispit za pijanca. Mi
imamo snagu volje koja plamti. A u vezi onoga da stanemo na noge i budemo
ljudi, dajemo im herca i pika. Ako je ikada postojala gomila filozofa na zemlji, to su
sve pijanice sveta. Mi imamo sve odgovore za svakog osim za sebe. Jedna od naših
velikih prednosti, jedna stvar koja nas zaista odvaja od ne-alkoholičata, je ta – da
mi uvek tačno znamo šta sa drugima nije u redu i ne oklevamo da im to kažemo. A
to nije dobar način da se steknu prijateljstva i veze sa uticajnim ljudima. Mi smo
velika gomila filozofa. Možete da uđete ovog trenutka u bilo koji bar u ovoj zemlji
i da bilo kom pijancu postavite bilo koje pitanje koje vam padne na pamet, i on će
vam odgovoriti. On neće oklevati i zamuckivati, neće reći: Ne znam. On će vam
odmah odgovoriti. Gomila filozofa.
Tako da sam ja sve vreme znao da moj problem nije u snazi volje ni u kičmi
ni u uspravljanju, ali nisam znao šta moj problem jeste. Morao sam da nastavim
da se opijam do smrti pre nego što sam došao ovde i našao odgovor. Ja ne
kritikujem lekare i sveštenike i psihijatre jer oni nisu znali. U ono vreme oni nisu
znali. Tek od nedavno su mnogi od njih otkrili nešto o bolesti alkoholizma. Sada
nam mogu reći o našoj bolesti i mogu nam reći gde da odemo po pomoć. Ali u
onim danima nisu. Hvala Bogu što se danas mnogo više zna; da mnogi ljudi mogu
da nađu izlaz i dođu, ne uništavajući sebe do kraja kao što su to neki od nas radili.
Čak i tako, svako od nas mora da uradi ono što treba da se uradi. Moja žena
mi često kaže: “Pretpostavimo da sam ja znala nešto o Al-Anonu u onim danima
kad si pio. Pretpostavimo da sam imala Al-Anom ovde o da sam naučila kako da se
ponašam prema tebi. Da li misliš da bi to ubrzalo tvoj oporavak?” A ja kažem:
“Zaista u to ne verujem.“
I zaista ne verujem, jer sam ja onaj koji sigurno nije mogao da čuje dok nije
“pročuo” I nije mogao da vidi dok nije progledao. Kao što sam vam rekao juče –
čitao sam taj članak u Post-u i posle pet godina sam ga se prisetio. Sećao sam se
samo dve stvari: da pijanci pomažu pijancima i da oni ne piju i da se zovu AA. I
tada sam rekao sebi: ”Ako poživim da ustanem iz ovog kreveta pronaći ću AA.” Od
te odluke do danas nisam popio piće.
Bio sam alkoholičar 25 godina i periodičan alkoholičar još 10 i za vreme tih
poslednjih 10, u periodima kada nisam pio, bio sam trezan kao što sam danas.
Posmatrao sam svoju biografiju fizički treznim očima, tokom tih 10 godina, i sve
do mog poslednjeg pića uvek sam mislio da nisam ja kriv što pijem. To je bila vaša
greška. I kriva je bila moja žena i tašta. Moja tašta je bila king size razlog da se ja
napijam. To me je podsetilo na pričicu koju sam pokupio od Al-a B. iz Dalasa. Al je
bio sjajan tip. Ušao je u program 3-4 meseca pre mene i bio je trezan do smrti pre
godinu dana. Bio je sjajan pripovedač i on mi je ovo ispričao:
Srela se dva pijanca na ulici i jedan pita drugog:
- Kako ide?
- Ne baš dobro.
- Loše ti ide?
- Pa i nije tako loše. Oženio sam se.
- Pa to je dobro.
- Pa i nije. Dobio sam i taštu.
- To ne valja.
- Nije tako loše. Tašta je bogata.
- To je dobro.
- Nije tako dobro. Ona voli da komanduje.
- To je loše.
- Nije tako loše. Kupila nam je kuću.
- To je dobro.
- Nije tako dobro jer je kuća izgorela u požaru.
- To je zaista loše.
- Nije tako loše. Tašta je bila u kući.
Znači, i zadnji izgovor bora da bude spaljen. Ako nam je ostao i jedan
izgovor koji nam je prihvatljiv, ponovo ćemo se propiti. Niko neće uraditi ono
što je neophodno da ostvari i održi treznost ako ikako može da prebaci
odgovornost na drugog – na taštu, šefa, roditelje, ženu – bilo koga.
 Kao što sam možda pričao, u mom pretposlednjem pijanstvu pošao
sam u kuhinju a Dick i moja žena su bili u dnevnoj sobi. Čuli su me kako padam
na pod i dotrčali misleći da imam epileptične alkoholičarske grčeve, ali nisam.
Samo sam ležao tamo na kuhinjskom podu, mirniji nego ikad, ne radeći ništa.
Ali nisu mogli da me vrate svesti i rekli su da sam bio plav. Davali su mi
veštačko disanje, pozvali hitnu pomoć i oni su došli i nakon nekog vremena me
vratili svesti. Rekli su mi da sam trebao da budem mrtav. Trebalo im je mnogo
vremena da me povrate i niko to više ne bi uspeo ako to ponovo uradim sebi.
A ja sam to ponovo uradio. Ali ono što hoću da kažem je sledeće:
nekih 24 ili 36 sati nakon oživljavanja, bio sam u stanju da obučem stari kućni
ogrtač i da krenem da hodam. To je bio moj način da se najzad otreznim.
Nikada nisam čuo za lak način da se prestane sa pićem dok nisam došao u AA.
Jedini način koji sam znao da ostanem trezan je bio da umrem dok mogu da
živim, i to sam radio uglavnom hodanjem. I tako sam obukao taj stari ogrtač i
penjao sam se gore dole znojeći se i smrzavajući se, drhteći, hodajući, umirući.
Moja žena je stajala pored kamina i dok sam prolazio rekla je: “Chuck, možda
ćeš u ovoj AA knjizi naći malu pomoć.” Obrušio sam se na nju kao lav: “Ti! Moja
rođena žena predlaže da čitam knjigu koju je napisala gomila pijanica! Ja – koji
sam pročitao sve dobre knjige dobrih autora! I ti od mene tražiš…. Duboko si
me povredila!” Čujte! Četrdeset sati ranije sam bio mrtav a ona me je duboko
povredila!
A onda sam je dokusurio: “Osim toga, ja bih sam mogao da napišem
bolju knjigu od te.”
To je bilo samo 90 dana pre nego što sam dopuzao u Program. Ja sam
bio pijan 25 godina a ona me je duboko povredila predlažući mi da pročitam tu
knjigu.
Sumnjam da bih ja ikada došao ovde da nisam “pregoreo” – što mi se
desilo sa poslednjim pijančenjem. Koliko puta ste čuli nekoga kao ja, kako kaže:
“Takve stvari se meni nisu dešavale Ja nikada nisam bio u zatvoru. Nikada
nisam imao delirijum tremens. Nikada nisam imao epileptični napad. Nikada
nisam viđao bele slonove (Znate, ja sam imao mnogo problema sa belim
slonovima. Možda sam samo jedan od nekoliko ljudi na Beverlly-ju kojeg je
jurilo krdo belih slonova). I mi kažemo: Te stvari mi se nikada nisu desile, znači
nisam alkos.
Mi AA verujemo da ne postoje stupnjevi alkoholizma. Ili možeš da piješ
kako valja ili ne možeš. Jedno ili drugo. Alkoholizam je kao trudnoća: žena nije
ništa trudnija u devetom mesecu nego što je bila 10 sekundi posle začeća.
Samo joj se više primećuje. Isto je sa nama. Ja ne verujem da mi postajemo sve
veći alkoholičari. Mislim da se to s vremenom samo jasnije vidi. I nije važno ni
koliko pijete. Ili možete da pijete kako treba ili ne, i ako ne možete, možda ste
alkoholičar. Ako se alkohol meša u vaš lični, poslovni i društveni život – samo u
jedan od njih – možda ste alkoholičar: u dva – verovatno ste alkoholičar; u sva
tri – vi ste u velikom problemu. Ali ima jedno pitanje koje volim više od ovog a
ono je vrlo prosto. Da li se pitate jeste li alkoholičar? Za 29 godina ja nikada
nisam sreo ne-alkoholičara koji sebi postavlja pitanje da li je alkoholičar. To
uvek pita sebe alkos. Koji pokušava da se opravda.
Znači, nije stvar u tome koliko, gde i kada. Stvar je u tome šta ti to
radi. Sećam se nečega od pre mnogo godina. Imali smo lekara u San Francisku,
koji je bio član AA. U stvari, on je bio petostruki lekar. Bio je lekar, hirurg,
ginekolog, akušeri i psihijatar – specijalista u svim tim oblastima. I on je
ispričao ovu priču. Operisao je gospođu stariju od 60 godina. Bio je siguran u
svoju dijagnozu da su njene arterije vrlo slabe i bio je takođe sasvim siguran da
nikada nije popila alkoholno piće u životu. I zato joj je kao postoperativnu negu
prepisao malo brendija i davali su joj po nekoliko gutljaja svakog dana. I treći
dan nakon opercije, ona je ukrala ključeve od sestre i dočepala se brendija iz
ormana. A u životu nije do tada probala alkohol.
Znači nije stvar u tome koliko se pije i koliko dugo. Već – šta nam piće
radi. Ili možete da pijete normalno ili ne možete a ako ne možete – ovaj
program je za vas. Što pre to prihvatite i učinite nešto povodom toga, to bolje
za vas jer se alkoholizam i njegove manifestacije se samo pogoršavaju, nikada
se ne poboljšavaju. Ja sam isto toliko daleko od sposobnosti da dobro pijem
alkohol kao što sam bio pre 29 godina. Ja to znam i ne treba mi da popijem
piće da to dokažem. Ja sam sve vreme aktivan u programu i kada se držite blizu
AA, sve što treba je da držite otvorene oči. Vaši prijatelji stalno piju to piće
umesto vas i vi ne morate da ga popijete. Oni umesto vas eksperimentišu, ako
držite oči otvorene.
Dodao bih još 2-3 stvarčice. Kada sam došao ovde bio sam sasvim
siguran da ljudi koji nisu patili koliko sam ja patio, nikada ne mogu da vole ovaj
program koliko sam ga ja voleo. Bilo mi je malo žao onih kojima se nisu desle
stvari koje su se meni desile, jer sam znao da ne mogu da osećaju ništa od
onoga što sam ja osećao. I onda sam počeo da radim sa sveštenikom i
postepeno mi je sinulo da kada sam ja bio pijan, nikoga nije bilo briga da li sam
pijan ili trezan (osim 5-6 ljudi). Ali sveštenik! Koliko mora da je on patio radeći
loše svoj posao.
I počeo sam da radim sa mojim bankarom, a on je bio jedan od
najvećih bankara u zemlji, međunarodno poznat. I njega nikada ništa nije
pobedilo. Njemu je pripadao grad. On nikada nije bio izbačen iz svoje kuće.
Živeo je na Framont Place. To je deo grada koji ima samo jedan ulaz/izlaz.
Nema poprečnih ulica i nema drugog izlaza. Uđete i izađete istim putem. To je
privatna oaza bogatih. Tu je on živeo i uvek pobeđivao. Ali nije mogao dobro
da pije i nije više dobro radio svoj posao i došao je u AA.
Kada je došao trenutak da pokuša da se oslobodi okova, okupio je
upravni odbor banke u kojoj je bio predsednik i rekao: “Slušajte, ja imam
problem alkoholizma i našao sam put koji će mi možda pomoći da provedem
ostatak života bez pića. A jedna od stvari koju mi moramo da radimo jeste da
pomažemo drugim alkoholičaima i ja ću početi to da radim jer su oni meni
pomogli i sada sam trezan. I ljudi će to možda saznati a to će možda štetiti
banci. Zato ja baš sada podnosim svoju ostavku.” Oni su rekli: “Idi u svoju
kancelariju.” On je izašao i nije ni stigao do kancelarije kada su ga pozvali da se
vrati. Rekli su mu: “Šta god ti osećaš da je neophodno da radiš, radi. Mi smo uz
tebe 1000 odsto.”
Za to nije divno? I on je bio jedan od najponiznijih ljudi koje sam
upoznao u svom životu, sve do trenutka svoje smrti (to je čovek koji mi je
omogućio da kupim svoju firmu). Divno, divno! Izmedju Božića i Nove godine
svake godine bismo otišli na ručak u California Club koji je bio njegovo
vlasništvo kao i mnogo, mnogo toga. A on mi je rekao da je taj ručak svake
godine najznačajnija tačka u godini za njega. I ja bih sedeo i cmizdrio kao beba.
Fantastičan čovek! Nikada ga ništa nije pobedilo, ali kakva mora da je bila
njegova patnja što je nemoćan pred alkoholom. Zato, nije moguće da vi i ja
odlučimo koliko je neko drugi povređen. Ne znam šta se dešava u nekom
drugom. Možda je povređen sto puta teže nego ja, a ja sada ovde njega žalim
što ne može da voli ovaj program koliko ga ja volim.
Takođe, ja znam odlično da kada ljudi ne praktikuju ove principe kao
što mislim da treba, ne mogu da ostanu trezni. Naša knjiga govori da
prestajemo da se borimo protiv bilo koga i bilo čega, svega i svih. Imamo
jednog momka u Beverly Hills grupi koji se bori sa svim i svakim. Bio je godinu
ipo dana trezan kada sam ja došao. Nikada nije prestajao da se bori. I on je
praktično bio mrtav čovek. Nekada davno pokušavao sam da ga nagovorim da
razgovaramo i on nikada nije hteo. Prošla bi cela godina i ja ne bih uspeo da
razmenim reč sa njim. I ja bih uradio ovo: stao bih pored njega kada bi sa
nekim govorio i tada bi morao da uradi nešto. I on bi se okrenuo na peti i
udaljio ne dovršivši rečenicu. Ali, kada sam imao 21. rođendan, taj siledžija mi
je nešto dao. Kada mi je pružio rođendansku tortu, poljubio me je u vrat! On je
danas možda jedan od ljudi koji me najviše voli u ovom gradu. Zato počinjemo
da uviđamo da nije bitno koliko smo napredovali već odakle smo krenuli.
Taj Edi je možda “porastao” deset puta više nego ja u programu ali on
nije startovao sa mnom. On je počeo sa dna lestvice. Zato moramo da
počnemo da uviđamo te stvari i to čini iskustvo življenja u AA mnogo lepšim.
Ima rečenica u Dobroj Knjizi koja kaže: “Blažen je onaj koji ne osuđuje
sebe za stvari koje radi.”
Šta to znači? Ja verujem da ako možete da činite stvari bez
osuđivanja sebe, to nije loše. Ali ako sebe osuđujete zbog njih, bolje je da
prestanete da ih radite ili će vas to ubiti. I mislim da je to jedna od stvari koja
pravi najveću razliku između dobrog starog subotnjeg večernjeg pijanca i nas
alkoholičara. Vi i ja osuđujemo sebe od početka. Ako smo odgajani u religiji
koja ne osuđuje umereno pijenje, možda nismo osuđivali sebe za po koju čašu,
ali smo osuđivali sebe za loše izvođenje. Znači, od početka sebe osuđujemo.
Znao sam da ne treba da pijem pre nego što sam uzeo prvo piće. Osuđivao sam
sebe od tog prvog pića i kako je vreme prolazilo, osuđivanje je postalo mržnja i
završio sam mrzeći sebe. Mi jedva možemo da se pogledamo u ogledalo od
gnušanja. “Blažen je onaj ko ne osuđuje sebe za stvari koje radi.” Još jednom,
ovo nam govori da nema posebnog načina da razlikujemo tzv. greh u ljudima
oko nas. Mnogi ljudi rade stvari koje ja ne mogu da radim i uopšte sebe zbog
toga ne osuđuju. Ja lično sam mogao da uradim pre pet godina mnoge stvari
koje danas ne mogu da uradim. I od toga gde se trenutno nalazimo zavisi šta
možemo da uradimo i čega treba da se oslobodimo. I to je process koji traje jer
što više idemo napred, više imamo da odbacimo i što više odbacujemo, sve
smo slobodniji. To je veličanstveno.
Značenje reči je zanimljiva stvar. Evo šta mislim: prve dve ipo strane
petog poglavlja imaju 450 reči. Prošao sam kroz te strane ne manje od 25 ali
verovatnije blizu 30.000 puta u 29 godina. Možete reći: “Pa to je najdosadnije
čitanje na svetu. To nije pranje sudova od juče, to je pranje sudova od prošle
godine.” Ali nije tako. Reči su uvek nove. Svaki put kad ih čujem, one su nove.
Svaki put kad ih čitam, kad pričam o njima, one su nove. Reči ostaju iste, ali mi
se menjamo. A šta te reči znače, u potpunosti zavisi od toga gde smo mi. One
će uvek imati novo značenje, zavisno od toga gde smo mi a mi ćemo se menjati
po lestvici zauvek. Svet bez kraja. Amin.
Još o jednoj stvari volim da razmišljam sedeći tamo na mom brdu.
Verujem da u tome imam pravo, a ako nemam, jedan od vas mornara može da
me ispravi. Ja mislim da, kada sedite u čamcu na nivou vode, po vedrom danu,
horizont je sedam milja. Toliko daleko možete da vidite po vedom danu. Ja
živim na oko 1000 stopa iznad nivoa vode i po vedrom danu moj horizont je
skoro bez kraja. Mogu da vidim 150 milja; ponekad su Catalina Island, San
Clemente Island, Point Fermin dovoljno blizu da izgleda da mogu da ih
dobacim kamenom. Samo ta mala razlika u visini menja moj vidik sa 7 na
možda 150 milja. A mi ćemo se penjati lestvicama zauvek. Jedina stvar koju ne
možemo da promenimo u vezi naših života, jeste da smo prilepljeni za sebe
zauvek. To je crna prognoza, zar ne? Može nas navesti da razmišljamo o
samoubistvu. Ali da pobegnete iz sebe ne možete, vezani ste za sebe zauvek.
Sve drugo u životu možete da promenite. Možete da odete bilo gde. Ne
morate nikada više da vidite svoju ženu ako ne želite, svoju decu, ne morate da
ostanete u SAD; sve možete da promenite sem jednog. Ne možete pobeći od
sebe. Privezani ste uz sebe zauvek.
 Pomislićete da bi neko, kad stignemo na svet, trebao da pokuša da
nas nauči kako da budemo sebi prijatelji. Ali nije tako. Uče nas kako da se
ponašamo prema drugima, kako da ostavimo dobar utisak na ljude. Uče nas da
treba da pokažemo poštovanje prema starijima, popovima i taštama. Ali nam
ne govore kako da živimo sa sobom, da se sprijateljimo sa sobom.
Po mom mišljenju, definicija treznosti je sposobnost da živimo
ugodno, radosno i u miru sa sobom. To je treznost. Sve manje od toga je
delimična treznost. Kada sam stigao ovde, nisam razmišljao o takvim stvarima.
Kada sam stigao ovde, svi smo mislili da ako ne popijemo prvo piće tog dana mi
smo trezni i mnogo smo pričali kako treba zapušiti krčag. Ja nikada nisam imao
problem da zapušim krčag. Bio sam periodičan pijanac 10 godina i nakon
svakog pijanstva stavljao sam čep na krčag. Periodični moraju da se
povremeno otrezne. Nema šanse da periodični pijanac može da živi a da ne
postane trezan – jer mi smo kao svinje. Mi pijemo sve što se ne žvaće. Sve
pijemo. I dođe vreme kad ne možemo da progutamo i ne možemo da izbacimo
napolje; ne možemo da živimo i ne možemo da umremo. I zato moramo da
postanemo trezni. Znači, ja nisam nikada imao problem da začepim krčag.
Prestao sam zauvek bez svečanih zakletvi.
Moj problem nije bio da začepim krčag nego da izvadim čep. Jer,
došlo je vreme kada sam stavio čep a i dalje mi nije bilo dobro. Fizička treznost
je apsolutno važna. Za mene to je sinonim za život. Ja ne mogu da živim i da
pijem, a sam od sebe ne mogu da se uzdržim od pijenja. I zato moram da
budem fizički trezan ili da umrem. Ja ne podcenjujem fizičku treznost. Ona je
temelj treznosti. Ali, treznost je fizička, mentalna, emocionalna i duhovna.
Četiri dela iste stvari i sve one doprinose sposobnosti da živimo ugodno,
radosno i u miru sa sobom. To je treznost.
Ovaj program je značajniji meni sada nego što je bio pre 29 godina jer
pre 29 godina sam mislio da bi bila najbolja stvar na svetu kad bih samo mogao
da umrem i da sve to prođe. Od rođenja znam da samoubistvo nije odgovor,
ali mi nikada nije palo na pamet da opijanje na smrt jeste samoubistvo, sve dok
nisam bio pet godina trezan. Znači, ja sam se đavolski trudio da se ubijem
pićem ali nisam uspeo. Ne možete da se opijate do smrti ako želite da umrete.
Ljudi koji umiru od alkoholizma ne žele da umru. Ako želite da se ubijete
alkoholom, vi prosto poludite i ostanete ludi, ali ne možete da pređete preko
ivice.
Jednu od najvećih osiguravajućih kompanija u zemlji osnovao je
čovek čiji sin se otreznio u AA. Sin nije hteo da radi u osiguranju. Bio je advokat
i hteo je to i da ostane. I to je bio ćorsokak. Ne znam koliko sam imao uticaja
na njega ali dugo sam mu govorio o ulasku u taj posao i preuzimanju firme, jer
je njegov otac bio već star, i on je to najzad uradio. I eto, imamo čoveka koji je
izgradio svoje carstvo i on je već star i on dosta pije. I njegov sin je malo pričao
sa njim o tome I on mu je rekao: “Ja ću da se napijam do smrti ako hoću.” Ali
njegov sin je rekao: “Ne, ne možeš.” “Zašto ne mogu. Taj i taj iz našeg biznisa je
to uradio.” A sin je odgovorio: “Da, ali on to nije želeo.”
Ono što me je doteralo u AA nakon 25 godina opijanja je bilo to što
sam ja znao da neću umreti. Ja ću poludeti. Sedeo bih tako u mojoj fotelji
sanjareći kako deca pitaju moju decu gde im je tata a oni kažu da je umro. I
onda bi se okrenuli od te dece jer nisu mogli da kažu da sam u ludnici i da mi je
ostalo samo toliko razuma da zavežem pertle. Takva vrsta “sanjarenja” me je
izluđivala. I to mi je pomoglo da se dovučem ovde. Mi ne možemo da umremo
ako to pokušavamo i to nisam shvatio dok nisam bio pet godina trezan – da je
opijanje na smrt samoubistvo, što u stvari i jeste.
Kako da ostanem trezan? Moram da ostanem trezan. Treznost i život
su sinonimi. Ja ću da se pretvaram da mi je ugodno sa sobom. To je jedini način
da ostanem trezan. Jer, kad počnem da gajim određena osećanja, ja se
napijem. Ja ne mislim da treba da radite bilo šta. Ja mislim da samo treba da
prestanete da radite stvari koje vam donose “ugodnost” a nakon njih se
probudite pijani. Zato što, vidite, vi i ja poznajemo način da zaustavimo Veliki
Bol. I ako mu opet dozvolimo da nas povredi kao što nas je povređivao u starim
danima, mi ćemo opet biti pijani kao nekada.
Ja verujem, zajedno sa doktorima, da je alkoholizam bolest i da je
neizlečiva. Ja verujem da je to bolest dvostruke prirode: alergija tela udružena
sa opsesijom uma. Ja sve to prihvatam ali ne verujem da je to sve o čemu se
radi u bolesti alkoholizma. Znači, ako je samo fizička i mentalna bolest, dobar
internista i dobar psihijatar bi svaki za sebe mene izlečili i ja bih opet kucao kao
ispravan sat. Ali to se nama ne dešava baš često. Ponekad se neko otrezni i
ostane trezan, ali ne često. Znači da postoji još nešto u vezi naše bolesti. Živ
problem na koji moramo naći živ odgovor. Pošto nikada nije postojao masovni
program oporavka od alkoholizma koji nije uključivao postizanje bazičnog
duhovnog mira, izgledalo mi je sasvim logično da iza problema mora biti
bazični duhovni nemir.
Često kažem da, ako ima grešaka, one su naše. I ja kažem: ako ima
grešaka… jer ja ne verujem da ima grešaka. Verujem da smo vi i ja žrtve
kombinacije osobina koje smo dobili rodjenjem i zbog kojih nam je nemoguće
da se integrišemo u život, tzv. civilizaciju u kojoj smo rođeni. I posmatram
sebe i nekoliko hiljada vas i izgleda mi da su nam tri karakterisitike zajedničke
svima, bez obzira na rasu, boju ili nijansu, religiju ili nedostatak religije,
obrazovanje ili nedostatak obrazovanja i sa koje strane pruge ste rođeni. Sve to
ne čini nikakvu razliku.
Svaki alkoholičar koga sam ikada znao u celom svetu je
perfekcionista, idealist sa užasnom prinudom za savršenstvom, što ide sa
perfekcionizmom. To je ta žudnja za savršenstvom koja je stvorila kliše koji
slušate od detinjstva: “On je najbolji mehaničar, ali…”, “Najbolji advokat u
ovom delu zemlje, ali…” Užasna žudnja da budemo odlični. Perfekcionizam. E
sad, perfekcionizam je divna osobina ili atribut, kada naučimo da živimo sa
njim, ali pre toga, ona nas ubija. Ona nas tera da sebi postavljamo ciljeve koje
ne možemo da ostvarimo i mi smo uvek razočarani u svoje izvođenje i zbog
toga mnogo zahtevamo od ljudi oko nas. Mi moramo da ih “poboljšamo” –
žene, decu, kolege, prijatelje itd. To je naš ubica, dok ne naučimo kako da
živimo s njim. Perfekcionizam… idealizam. To je vrlo očigledno u svima nama.
Druga stvar je da smo rođeni sa unutrašnjom svesnošću da život
treba da bude dobra i velika i divna stvar. Ja sam znao u šestoj godini da život
treba da bude kao ovaj koji sada imam. Moja unutrašnjost je to tražila, ali ja
sam gledao okolo, i bilo je prljavo i jeftino i ružno i to je bio jedan od mojih
najvećih problema. Nisam mogao da se uklopim u život jer mi se nije sviđao.
Sećate se, ima jedna scena u filmu Dani vina i ruža koja mi cepa srce, a nisam
popio piće 29 godina. Ona dolazi u stan bivšeg muža da ga nagovara da joj se
vrati, u njen svet u kome se pije. On se pridružio AA i preklinje je da se i ona
pridruži njemu u novom načinu života. Ona stoji, gleda kroz prozor i najzad mu
kaže: “Ne mogu, ne mogu, ne mogu! Kada gledam trezna kroz ovaj prozor, sve
je jeftino, prljavo i ružno. Ali kada gledam pijana, divno je.” Tokom 25 godina,
jedini način na koji sam mogao da podnesem ono što vidim je bio da budem
pijan i to je bio jedan od mojih velikih problema. I vaših, takođe.
Poslednja (ima ih više ali ćemo se zadržati na tri) i ovo je
najnepodesnija stvar koju ćete čuti iz usta jednog alkosa i upozoravam vas da
to ne pričate pred svojim psihijatrom. Mi smo visoko osetljivi ljudi. Kako vam to
zvuči, kad pomislite da smo ležali u šancu? To je razlog što nas psihijatri s kraja
na kraj sveta etiketiraju kao “emocionalno nezrele”. Baš svaki od njih. Ja u to
ne verujem. Ja verujem da mi imamo nekoliko puta veći kapacitet za osećanja
nego što psihijatri imaju. Kada bi me psihijatar video kako ležim na podu ispred
svog velikog prozora, tako pijanog da ne mogu da ustanem, plačući kao kiša
zbog predivnog zalaska sunca, on bi rekao – emocionalna nezrelost. On ne bi
znao da je to što gledam toliko prokleto lepo da ne mogu da ga podnesem.
Nisam popio piće 29 godina i pre godinu dana sam bio dole u Kentakiju duž
Ohio reke. Bio je oktobar i lišće je otpadalo i to je bio najlepši prizor na svetu.
Sve te prelepe boje! Miljama i miljama! Sedeo sam tamo u kolima i isplakao
oči. Toliko lepote nisam mogao da podnesem. Mi nismo emocionalno nezreli,
mi smo visoko osetljivi ljudi.
Kao što sam rekao mnogima od vas, bio sam u zatvorima širom sveta,
uglavnom kao gost. Mogao sam da ih napustim posle izvesnog vremena. I
među njima je i Folsom. To je zatvor za kriminalce povratnike. Ne možete otići
u Folsom za ubistvo ako vam je to prvo ubistvo. Govorio sam tamo mnogim
ljudima i gledao kako plaču ispred mene. Suze su im kapljale na stomake i oni
nisu ni pokušavali da to sakriju i to nije zato što su emocionalno nezreli. Plakali
su zato što su takvi. Osećali su unutra ono što i ja osećam i plakali su da mnom
iI smejali se sa mnom i to ne zato što su emocionalno nezreli.
Ja sam ubeđen da ljudi kao mi uvek imaju sve karakteristike za
alkoholičara osim alkohola. Sve što treba jeste da dodamo alkohol i mi smo
gotovi. Samo nekoliko stvari može da nam se dogodi: ili ćemo postati
sveštenici , propovednici, kaluđeri ili skitnice ili alkoholičari. Jer, mi ne možemo
da se uklopimo u život oko nas i to ne zato što ne želimo, jer želimo. Mi toliko
želimo da budemo deo njega, ali smo zauvek odvojeni. I to je naš problem.
Bazični duhovni nemir. Na žalost, učitelji ne znaju odgovor na njega.
Pre nekoliko meseci sam zamoljen da održim mali govor na sahrani
16-godišnje devojčice koja je umrla od overdoza kokaina. Taj kokain, to je
moderna stvar sada. Na groblju nije bilo kapele, samo servis za sahrane. I celo
brdo naokolo je bilo prekriveno klincima. Prvo sam razgovarao sa roditeljima i
starijim ljudima koji su bili tamo i rekao im da ja ne verujem u smrt i zašto ne
verujem. A onda sam počeo da govorim toj deci.
Rekao sam im da saosećam sa njima jer sam i ja rođen u društvu koje
ne mogu da svarim. Ne mogu da se uklopim u njega. Zato sam morao da
nađem način da mi u njemu bude ugodno. Kad sam imao 19 godina, našao sam
način i narednih 14 godina sam koristio hemiju kao odgovor. Nakon toga,
odgovor se preokrenuo i postao problem. Sledećih deset godina sam tražio
pravi odgovor i našao sam ga. Rekao sam im da postoji odgovor koji uvek
ostaje uz nas, samo kad bi oni hteli da počnu da ga vide. Rekao sam im: kada
ste na acidu, imate sve odgovore, ali kad on ode, nemate nijedan. Ali postoji
odgovor koji će uvek ostati sa vama i on je mnogo bolji nego bilo koja hemija
koju možete da unesete u telo, jer tada možete da pevate baveći se svojim
poslovima. Poslovima življenja. I ne morate više da uzimate hemikalije. Ako
samo odlučite da želite da nađete taj odgovor i učinite napore, vi ga možete
naći. Ima mnogo ljudi koji će vam pomoći. I ako to uradite, možda ova smrt
neće biti nepotrebna.
Njena majka me je nedavno zvala i rekla mi da se pojavio pokret
među učiteljima i decom da nađu odgovor koji će zameniti droge. Rekla mi je
da je jedan čovek otvorio kuću ovoj deci i oni žele da odem tamo da delim sa
njim, sad u petak. Zar to nije divno? Da oni sada traže nešto čime će zameniti
tu hemiju?
Želim da zatvorim sastanak ovom malom pričom. Pre nego što je AA
rođen, bio je momak po imenu Rowland i on je bio alkos. Rowland je išao na
lečenje kod dr Carla Junga koji je verovatno najveći um u psihologiji koji je do
sada živeo. On je počeo da radi uz Frojda i Adlera ali je pronašao svoj odgovor,
živi odgovor, koji drugi nisu. I svaki put kada bi se Rowland vratio od njega bilo
bi mu gore. Najzad mu je dr Jung rekao: “Medicinska nauka i psihijatrija su
učinile sve što je u njihovoj moći za vas i više ne mogu ništa. I zato je moja
dužnost da vam kažem da je vaša jedina nada da nađete duhovno iskustvo koje
će vas možda spasti. To je vaša jedina šansa.”
To je bilo malo pre nego što je AA nastao. Najzad je Ebby nazvao Billa
i najzd je Bill čuo izjavu lekara da mu je možda ostalo da živi šest meseci i da će
posle toga žena ili da ga sahrani ili da ga zatvori u ludnicu I tada je zavapio:
“Bože, ako ima Boga, otkrij mi se sada.” I nešto se tada desilo i on se otreznio. I
on je to delio sa svima, do svoje smrti. Nikada nije morao da ponovo popije
piće. Bill i dr Bob i ostali, otkrili su ovu formulu i dokazali da ona radi ako je vi i
ja radimo i stavili su je u knjigu AA, za nas. Tada se Bill čuo sa Rowlandom
saznao šta mu je dr Jung rekao o duhovnom iskustvu kao jedinoj šansi za spas-
i zato je Bill pisao dr Jungu u Cirih i pitao ga kako on toliko zna o alkoholizmu
kada je umeo da da Rowlandu onakav savet. Dr Jung mu je napisao da je on
oduvek znao da je problem alkoholičara – potraga za jedinstvom. Alkoholičar
traga za jedinstvom i ne može da ga nađe. Čak je citirao jednu od mojih
omiljenih rečenica: “Kao što jelen traži potok, tako moja duša traži tebe, Bože.”
Uvek sam znao da je to problem alkoholičara - njegov pokušaj da
nađe jedinstvo sa životom oko sebe i sa Bogom koji ga je stvorio. I kada nađe
flašu, izgleda mu kao da je našao sastojak koji nedostaje. Čini mu se da može
da živi malo ugodnije sa sobom i društvom oko sebe. Našao je hemijsko
jedinstvo i to mu se čini kao dosta dobro rešenje, sve dok se rešenje ne
pretvori u problem koji jedino duhovni odgovor može da reši.
I evo šta se desilo i to je fantastično: Rowland, čuvši ovo od Junga,
povezao se sa Oksfordskim pokretom i postao trezan. Onda je uveo Ebby-a u
pokret i Ebby je postao trezan. A Ebby je otišao kod Billa i pričao sa njim i Bill je
postao trezan. Bill je pričao sad r Bobom I dr Bob je postao trezan.A sada su
stotine hiljada trezni. I sve je to prst božiji. Kroz celu istorju čovečanstva božiji
prst je tako očigledan. Od dr Junga do Rowlanda, pa do Ebby-a pa do Billa, pa
do dr Boba, od njih do svih nas. Kako je to veličanstveno! I kako smo mi
srećnici! Ja mislim da je ovo najsrećniji segment ljudskosti, božije dece. Jer,
vidite, mi moramo, MI MORAMO da nađemo odgovor, inače umiremo. Mi
dolazimo ovde ne da bismo našli Boga ili da bismo vratili žene ili ljubav dece. U
mnogo slučajeva (kao i u mom), mi čak ne tražimo ni zdravlje, već samo način
 da živimo dan po dan bez pića, kako bismo malo oprali biografiju. I mi
pronalazimo tu formulu. A formula za treznost i formula za dobar život i
formula za Boga je ista. I mi nalazimo odgovor zbog koga nam hemija više nije
neophodna, i to je odgovor koji ne ostaje na sastanku. Kada izađemo, on ide sa
nama. I mi više nikada nismo sami. Kako čovek može da bude srećan!

Poglavlje 5.
Izgubljeni sin

Sve dobre stvari moraju da dođu do kraja, pretpostavljam. Ali ovo može biti
samo početak, ne kraj. Hvala vam što ste došli. Vi ste sjajna grupa ljudi i ovo je bio
izvanredan vikend. Bilo je mnogo ljubavi na sastancima i u sobama za goste. Duh
je bio izvanredan.
Ne mogu da smislim ništa što bih želeo da kažem a što nisam rekao tokom
ovih sati koje smo proveli zajedno. Naravno, mogli bismo da pričamo o ovim
stvarima do Božića i da nikada ne kažemo sve. Jedna od najlepših stvari koju
dobijate kad starite u Programu jesu sećanja koja skupljate godinama, sećanja,
izuzetna iskustva koja stičemo jedni sa drugima, kako vreme prolazi. Sećam se kad
smo išli u Toronto 1965. na međunarodno okupljanje. Bio je tamo jedan Frank M.
iz Edmontona. Sreo sam bio Franka nekoliko godina pre toga i odlično smo se
družili. Otišli smo na kafu čim smo se sreli. Pričao sam mu kako sam pre pet
godina govorio sebi da moram da usporim u AA, da je vreme da se povučem, da
sam mnogo radio i treba da i drugi dobiju svoje vreme. I rekao sam mu da sam
dolazeći ovde bio mnogo srećan što to ipak nisam uradio jer su tih pet godina bili
najbolji period mog rasta. Suze su se pojavile u Frankovim očima a ja sam sve
vreme zahvaljivao Bogu što sam ostao aktivan u AA.
Mislim da je jedna od najvećih duhovnih vrednosti – uspomene koje nosimo
sa sobom kroz sve te godine. Deljenje iskustava snage i nade jedni sa drugima, u
ljubavi. Ljudi ne ostvaruju treznost kroz dubokomislenost, kroz intelektualno
znanje. To nije važno. Važne stvari su one male stvari koje nam ostanu u
pamćenju. Pre 20 i nešto godina došao mi je jedan čovek u Claremontu. On je bio
najružniji čovek koga sam ikada video. Bio je jako visok, imao je kovrdžavu kosu i
stajao je pravo kao sveća. Velike uši, nos kao kljun, usta bez zuba. Nije uopšte
imao zube u ustima. Posle mog govora mi je prišao a smrdeo je kao dva tvora. Ne
jedan već dva. I rekao je: “Chuck, slušao sam šta si govorio i ja više neću da pijem
uopšte.” I od tada, svakog Božića, on me nazove i kaže: “Nisam popio prvo piće.
Ako ne popiješ prvo piće, ne možeš da se napiješ.” Svake godine, više od 20
godina. Ovakve male stvari čine ovu našu stvar velikom.
Želim da podelim još nekoliko stvari sa vama. Mnogi od vas su to čuli, ali
meni je sada to stvarnije nego ikad. Pre dvadesetak godina delio sam na sastanku
u Highland Park-u. Nakon sastanka, nas 4-5 je stajalo na sredini sobe; zagrlili smo
se oko ramena i govorili smo: “Koliko čovek može da bude srećan? Da brbljivi
pijani idioti mogu da imaju ovakav život!” A jedan momak nije ništa rekao i kasnije
me je pogledao i rekao: “Ja sam neznalica. Nikad nisam pročitao knjigu. To za
mene nema nikakve svrhe jer ih ja ne razumem. Ne znam ništa o Bogu, ni o Bibliji
ali ovaj Program mi niko na svetu ne može oduzeti. Kada radim ove proste stvari
dan za danom najbolje što umem, ja se iznutra osećam čistim i dobre stvari mi se
dešavaju.” A ja sam rekao: “Sine, nikada nemoj ni da čitaš bilo koju knjigu. To što
ti imaš mi svi želimo – da se osećamo čistim iznutra i da imamo dobre stvari u
našim životima.”
Pre 3-4 godine sam delio u jednoj grupi i tamo je bio taj isti momak, Eddy H.
Posle sastanka sam ga uhvatio na izlasku i rekao: “Eddy, sećaš se kad si mi rekao
da nikada nisi pročitao knjigu jer si neznalica?” A on je rekao da se ne seća i
krenuo, i vratio se i rekao: “Da, to sam bio ja.” Eto, to je bio Eddy, 25 godina
trezan i srećan u ovom program. To je divno.
Malo pre toga jedan član me je pitao: “Chuck, znaš li zašto je tako teško
naći Boga?” Nisam hteo da odgovorim. Bio sam umoran i hteo sam da što pre
nestanem. Mislio sam da ću sad morati da ceo sat slušam neko zapetljano
objašnjenje zašto nam je teško da nađemo Boga.
Ali, nisam mogao da pobegnem pa sam rekao: “Ne. Zašto?”
A on je rekao: “Zato što on nije izgubljen.”
Zato što on nije izgubljen! Zar to nije izuzetno? I rekao je: “Vidiš, sve što
treba da uradimo jeste da se vratimo kući i mi vidimo da je Bog bio stalno tamo. A
mi smo bili odsutni.”
 I bio je još jedan čovek – Big Smith. On je bio iz Flinta, Michigan i bio je moja
sorta pijanice. On je bio vrsta momka koji vozi kola preko ivice mosta i kroz zid od
cigala. Bio je malo smežuran. Jedna noga mu je bila kraća od druge i hodao je kao
da se šunja. Smitty je došao na sastanak pre 27 godina i imao je neku značku koju
je pokupio u bolnici u Texas-u i rekao je: “Ako nisi toliko blizu Boga kao što si
nekada bio ili kao što bi želeo da budeš, nema greške – ti si onaj koji se odmakao.”
I rekao je: “Vidiš, sve što treba da uradimo jeste da se vratimo kući. I tamo je on,
sve vreme. Mi smo bili daleko.”
Ima još jedna stvar koju čuvam kao blago godinama. Ne znam odakle je
došla. Ne znam gde sam je pokupio a to je još jedna ribarska priča. To je priča o tri
ribice koje su plivale naokolo, uz obalu Lagune. Nisu bile gladne, samo su plivale i
igrale se. Velika mudra riba je doplivala i rekla: “Dobro jutro momci. Zar voda nije
divna ovog jutra?” I otplivala je dalje. Čim se udaljila, ribice su rekle: “Čekaj malo,
ovaj je pričao o vodi. Šta je voda? Jeste li ikada čuli o vodi?” I nijedna nije čula. I
preplivale su ceo Pacifik tražeći tu vodu, u kojoj su živele. Fascinantno!
A u sledećoj priči ću malo izmeniti interpretaciju. Možda ne bih trebao, ali
to je ipak priča i to je moja priča i to je vaša priča. Ona mi je više objasnila sebe i
vas i naš odnos prema Bogu nego skoro bilo šta što sam ikada čuo. To je priča o
izgubljenom sinu i ona ide ovako.
Jedan bogati čovek je imao dva sina. Mlađi je došao ocu i rekao: “Tata,
imam neke ideje. Idem u Hollywood. Tamo se prave značajne stvari. Industrija
filma je ogromna i može da se uspe. Zato mi daj moj deo nasledstva.” I otac mu je
dao. Nije rekao: “Čekaj malo sine. Mi smo bogati. Imamo sve što nam treba.
Ostani ovde. Ako odeš daleko od porodice upašćeš u nevolje. Propićeš se i
upašćeš u nevolje.” Nije to rekao. Nije ništa rekao. Dao mu je nasledstvo. Momak
je otišao i potrošio sav novac na raskalašan život. A kada je sve potrošio, gladovao
je.
Ako je ikada postojala grupa ljudskih bića koja razume glad, to smo mi.
Koliko puta ste dolazili pijani a 90 odsto ljudi vam kaže da ne želi više nikada da
vas vidi?
I tako, kada je mladić sve spiskao i počeo da gladuje, šta je uradio? Da li se
vratio kući? Ne, nije. Uradio je baš ono što bismo vi i ja uradili. Mi smo odlazili kod
lekara, prihijatara i sveštenika. A on se zaposlio kod jednog bogatog gazde i od
svih poslova na imanju, gazda mu je dao da brine o svinjama. To je vrlo značajno
jer je mladić bio Jevrejin a Jevreji ne vole svinje. Ne postoji ništa tako ponižavajuće
za Jevrejina kao što je čuvanje svinja. I mladić je pao na dno. I pošto je u svinjcu
ogladneo i pošto je bio jako slab, jeo je pomije. I niko mu nije pomagao. Ni jedan
čovek. Bio je sam, van svake ljudske pomoći. Ni jedan čovek mu nije pomogao.
“Verovatno nikakva ljudska sila nije u stanju da nas oslobodi našeg
alkoholozma.” Ista stvar.
I tako, izgubivši sve, sedeći u svinjcu, setio se da u kući njegovog oca ima
svega. Oni su bili bogati, a evo njega - potpuno uništenog i poniženog. I rekao je
sebi: “Vratiću se i reći ocu: “Vidi tata, ja sam tvoj sin. Da li me prepoznaješ? Ja sam
tvoj sin”
Ali nije mogao to da uradi. Prosto nije mogao.
Samoosuda koja ide uz bolest alkoholizma. Kako smo mi osuđivali sebe!
Kako smo mrzeli sebe jer smo ispali takvi gubitnici u poslu življenja!
I tako je bilo s njim. Ali se onda setio da se u kući njegovog oca i o slugama
dobro brinulo. Živeli su mnogo bolje nego on sada. I pomislio je: “Vratiću se kući i
neću reći da sam sin nego ću se zaposliti kao sluga.”
I odlučio je i to je uradio. I mi smo odlučili. Mi smo doneli odluku da našu
volju i naš život predamo brizi Oca. Ovo što vam pričam je i moja priča. A mislim
da je i vaša.
I pošao je kući i otac ga je prepoznao mnogo pre nego što se sasvim
približio i pošao mu u susret.
Eto, to je čudo AA. To je srž našeg programa. Otac me je video na velikoj
razdaljini kad sam ušao na prvi AA sastanak. Tada mi je jedan čovek prišao i pitao:
“Gospodine, tražite li nešto.” A ja sam rekao: “Ne.” A on je ponovio: “Šta tražite?”
Misleći da je on veteran, rekao sam:”Pa ako vas baš zanima, tražim treznost.” I u
sekundi se sve na tom čoveku promenilo. Bio sam upecan pre nego što sam još
bilo šta rekao jer je bilo očigledno da mu je drago što sam tu, dok u isto vreme svi
koji su me poznavali ne bi čak ni pljunuli na mene. Moja rođena krv i meso ne bi
ništa učinili za mene. A evo ovde stranca i tako mu je drago što sam tu da sav sija.
I onda je rekao: “Skinite kaput i šešir i sedite. Na pravom ste mestu.” I on me je
prihvatio i ja sam se osetio kao dete kad ga ljuljuškaju. Bog mi je stigao kroz vas
koji ste već bili pronašli svoj put. Nisam vas poznavao ali vi ste znali mene, zato što
sam alkos i ništa drugo nije važno. Niste me pitali da li sam u nevolji, da li sam u
sukobu sa zakonom, da li dugujem novac, da li sam okrenuo novi list, da li se
kajem zbog svojih grehova. Ništa od toga me niste pitali. Niste pitali: “Jesi li
prestao da piješ.” Rekli ste: “Skini kaput i sedi. Na pravom si mestu.”
I tako, otac je spazio sina i pošao mu u susret. Mladić je počeo da mu priča
kakav je magarac ispao i kako je propao u poslu življenja. Ali otac ga nije slušao i
uopšte se nije prepirao sa njim. Nije rekao: “Slušaj, znam šta si radio i stvarno si
propalica. Nisi dobar. Sve znam. Znam svaki slučaj kada si skrenuo levo tamo gde
si trebao da skreneš desno. Hvataj motiku i nosi se u zadnje dvorište da okopavaš
baštu. I možda, ako budeš radio dobro 25 godina, ja ću te pozvati na ručak.”
On to nije rekao. Nije rekao ništa. On ga je zagrlio i poljubio ga i stavio mu
prsten na prst, simbol večnog života, nema početka i nema kraja, i pozvao je sluge
i rekao: “Zakoljite ugojeno tele, imaćemo proslavu. Dečko je bio mrtav a sada je
živ. Bio je izgubljen a sada se vratio kući. Hajde da slavimo.” Nema osude, nema
prekora, nema svađe. Ljubav Oca prema njegovom detetu.
Vi i ja, bežeći od sopstvenog Izvora, imali smo sreću da dolutamo na AA
sastanak i da ostanemo. I da doživimo isto iskustvo kao izgubljeni sin. Vratili smo
se kući. Nije normalno hodati sam. Normalno je da mi hodamo širokim putem
života zagrljeni, deleći svoje iskustvo, snagu i nadu jedni s drugima, u ljubavi. To je
normalno – normalno kao disanje.
Nije normalno biti daleko od Očeve kuće. Mi smo kao mala deca izgubljena
u šumi i pala je noć i mi smo na smrt preplašeni. I mi dolutamo na AA sastanak i
nađemo sebe jedni u drugima i u Bogu. Kakav je to podvig! Kako je to divno!
Ja sam prepoznao svoj problem deset godina pre nego što sam došao ovde
a to je bilo pre 39 godina. I za tih 39 godina, milioni muškaraca i žena su umrli od
iste bolesti koju ja imam, bolesti alkoholizma, jer nisu našli ovo mesto. Upravo
sada mnogi umiru, na puškomet odavde, umiru od bolesti alkoholizma i oni ne
znaju, oni ne znaju. Mi možemo reći sebi: “Kako to da smo mi imali toliko sreće?”
Nema odgovora na to. Imali smo. Ja sam dobio preko 10.000 dana, dan pod dan,
najboljeg života o kakvom je iko ikad sanjao – od pijanog brbljivog idiota do ličnog
zadovoljstva u svesnom partnerstvu sa živim Bogom koji nas je stvorio. Svesnog
partnerstva u poslu življenja. Kakva promena! Kako čudo života! Kakav divan dar –
da nastavljam da praktikujem ove principe u svim oblastima svog života!
I prenošenje ove poruke alkoholičarima koji još uvek pate! Kako smo mi
srećni da do kraja života radimo posao koji je zacrtan u 12 koraka. Kao što sam
rekao mnogo pre, ne znam kome ili čemu da budem najviše zahvalan. Ne znam.
Jer, ja nisam došao kod vas da nađem Boga. Nisam došao da vratim ženu, decu,
zdravlje ili razum. Ja sam pre toga tražio Boga 30 godina i nisam mogao da ga
nađem jer sam ga tražio na pogrešnim mestima. Došao sam ovde da nađem način
kako da živim dan pod dan bez alkohola. I isti takvi ljudi kao što ste vi su me
prihvatili, podelili sa mnom svoje iskustvo, snagu i nadu ali i više od toga, mnogo
više od toga – svoju ljubav. Te ljude nisam poznavao ali oni su znali mene. I zato,
sve dok budem u stanju da to radim, pokušavaću da delim ovu našu stvar sa
pijancima. Sve dok dišem, opet i opet. Drago mi je da me stalno zovete. Jer vi ste
ljudi koji su mi vratili zdravlje. Pomogli ste mi da uradim nešto što sam nisam
mogao. Okupali ste me sa dovoljno ljubavi da shvatim, nadam se, da je Bog ljubav.
Bog je ljubav. I onaj ko živi u ljubavi, živi u Bogu i Bog živi u njemu. Ja sam vam
mnogo zahvalan. Ja vas volim. Moja je sreća što sam proveo ovo vreme sa vama i
ja to nikada neću zaboraviti jer će jedan dao svakoga od vas ostati sa mnom do
kraja mog života. Sve što treba da uradim je da pogledam u oči grupu kao što ste
vi i da vidim mog Boga. Bog vas blagoslovio. Mnogo vam hvala.

Poglavlje 6.
Pitanja i odgovori

Godine 1923. radio sam sa nekretninama u Los Angeles-u i imao sam na

svom stolu sliku starca sa belom bradom do pupka i na slici je pisalo: Ja sam star
čovek i imao sam mnogo nevolja od kojih se većina nije dogodila. Mnogo ovo
volim. A sada je vreme za vaša pitanja.
-Treba li da radimo sa aktivnim alkoholičarima pre nego što sami uradimo korake?
-Ja mislim da onog trenutka kada neko odluči da želi ono što mi imamo i postane
voljan da učini sve što je u njegovoj moći da to dobije, spreman je da radi sa
alkoholičarima. Ne da on pokušava da nosi poruku alkoholičarima, već da pokuša
da donese alkoholičara poruci. Čim odlučimo da želimo ono što se nalazi ovde,
možemo reći svakome: “Slušaj, našao sam mesto gde se izgleda proizvodi
treznost; gomila ljudi koji čine nešto u vezi svog pijenja. Mnogo su me
impresioniralili i idem na sastanke. Hoćeš li sa mnom?” Tako vi donosite
alkoholičara do poruke. Knjiga kaže: “Očigledno je da ne možemo da prenesemo
nešto što sami nemamo.” To je ono što me pitate. Ali vi ne morate da budete ništa
drugo nego ljubazni, da biste nosili poruku. Stvarno, to je sve. Malo ljubavi.

-Kako da postupamo, u našoj treznosti, sa svojim emocijama i emocijama drugih

ljudi u programu?
-Treznost. Rekao sam - treznost je četvorostruka: fizička, mentalna, enocionalna i
duhovna. Emocionalna treznost je samo jedna od oblasti našeg života koja treba
da postane stabilna. Na primer, ako ćemo raditi sa alkoholičarom, mi ne možemo
sebi dozvoliti da budemo emocionalno uključeni u njegove probleme ili ćemo
izgubiti sposobnost da mu pomognemo. To možda izgleda kao hladan stav, ali
nije. Morate više da volite da biste ostali emocionalno neuključeni u problem.
Odgovor nije u problemu. Odgovor je u odgovoru. Ja sam “radio” na mom
problemu deset godina i što sam više radio, problem je sve više rastao. To je kao
kad zalivate i đubrite seme. Ono izraste veliko. Mislim da mi treba da budemo
sposobni da živimo iznad problema da bismo bili od koristi onima koji ih imaju. Mi
se emocionalno ne uključujemo u problem. To ne znači da volimo manje, to znači
da volimo više. Mislim da je potrebno mnogo više ljubavi da oslobodimo nekoga
nego da ga čvrsto držimo. Emocionalna stabilnost dolazi iz onoga što zovemo
samospoznaja. Fizičku treznost imamo kada ne popijemo. Danas ne pijemo i posle
izvesnog vremena smo fizički oslobođeni od alkohola. Ali dok ne postanemo
emocionalno stabilni i mentalno stabilni i duhovno stabilni, mi nismo trezni.
Treznost je sposobnost da živimo ugodan, miran i radostan život sami sa sobom.
Ima mnogo konfuzije oko te emocionalne upletenosti u problem naših tzv. beba,
tj. novodošlih. Ako to radimo, dovodimo sebe po mom mišljenju u nezgodan
položaj.

-Šta je sa seksom nakon što ostvarimo treznost?

-Ima li ovde ikoga ko bi želeo da pokrije ovu temu? Šta je sad – plašite se da
budete uhapšeni zbog pretnje smrtonosnim oružjem? Drago mi je što mogu da
ponovim ono što sam rekao juče: ljubav uključuje posesivnost ali ne i obavezu da
vladamo nekim. Ja mislim da je sasvim moguće živeti srećno u braku bez stavljanja
akcenta na posebno taj deo braka. Takođe znam da je seks vrlo važan mnogim
ljudima. Čudno je kako nam je ta stvar jedno vreme jako važna a onda, malo
kasnije, nevažna. Shvatam da je to problem u mnogim porodicama. Ja verujem da
seks treba da bude spontan kao i sve ostalo u životu. Mislim da on treba da bude
rezultat ljubavi, davanja sebe u ljubavi i mislim da jedino na takav način ima
vrednost. Mislim da mi muškarci u ovoj oblasti imamo manu, jer mi hoćemo kad
se nama hoće i mi hoćemo da eksplodiramo i to se tako događa. A kada je
eksplozija gotova, posao je što se nas tiče gotov. Ali ja mislim da je to totalno
sebičan pristup. Mislim da su ljubav i poštovanje pre i posle čina daleko značajniji
od samog čina. Drugim rečima, ne vidim ništa loše u seksualnom činu kad je
rezultat ljubavi. Ali, kao cilj po sebi, ja mislim da je to pljačkanje sebe. Divan je
kada je to davanje sebe u ime ljubavi. U drugim slučajevima, ne vidim vrednost u
njemu.

-Kakva je vrednost strpljenja kada savetujemo drugog alkoholičara?

-Kada bismo imali sve alkoholičare sveta u ovoj sobi baš sada, imali bimo ovde 90
odsto nestrpljenja cele ljudske rase. Mi smo vrlo nestrpljiva gomila. Mi hoćemo da
se sve dogodi juče. Strpljenje je zasigurno vrlina.
Ja vrlo sumnjam da je vaša vrednost kao savetnika ista kao vaša vrednost kao
slušaoca. Ako možete da navedete alkoholičara da priča – to je dobar posao. Što
se mene tiče, kada razgovaram sa nekim, jedna stvar koju osluškujem je da čujem
prvi nagoveštaj smeha iz stomaka. Ovo nije toliko velika stvar i ne treba sebe da
uzimate toliko za ozbiljno. Alkoholičar ne može da podnese pridike ili lekcije. Mi
znamo sve o tome, pridikovali smo sebi hiljadu puta. Mi znamo tačno šta će nam
ko reći pre nego što progovori. I zato – deljenje i puštanje novodošlog da priča i
pažljivo slušanje – to čini dobrog savetnika – mnogo više nego pričanje. Mi nismo
stručnjaci ni za šta. Jedna sitnica otvara vrata a to nije dubokomislenost. Niko se
nikada nije otreznio na dubokim mislima.
Mnogi od vas su me čuli da ovo govorim.Govorio sam u jednoj grupi u Santa
Barbari i tamo je bio jedan pijanac u lošem stanju. Sedeo je baš ispred mene i
hteo je da zapali cigaretu i nije mogao da prinese šibicu cigareti. Borio se i borio i
nakon nekog vremena jedna starija gospođa koja je sedela do njega se nagnula,
uzela mu cigaretu i šibicu, zapalila i stavila cigaretu u njegova usta.Iduće godine
sam na istom mestu video tog čoveka i on je slavio prvi rođendan. Pomislio sam
da mora biti da sam na njega dobro uticao i bio sam spreman da dobijem od njega
lep kompliment, kada je on ustao da uzme svoju rođendansku tortu. Ali on je u
svom pozdravljanju rekao da razlog njegove treznosti nije ništa od onoga što je
rečeno na njegovom prvom sastanku. Razlog je ta mala starija gospođa koja je
upalila njegovu cigaretu za njega. Vidite, ovakva stvar ne zavisi od dubokih misli ili
stručnosti. To je ljubav, a ljubav je strpljiva. Ljubav je strpljiva.
Još jedan slučaj kojeg se rado sećam dogodio se u La Habra grupi. Govorio sam
tamo u petak uoči Božića svake godine. Pre desetak godina tamo je sedeo čovek
na klupi pored zida. Tresao se toliko da je poskakivao. Prišao sam mu, zagrlio ga i
rekao: “Sine, nije toliko strašno. Ako ne uzmeš to sledeće piće, za tri dana ćeš biti
skoro sasvim dobro fizički. Samo nemoj da uzmeš to sledeće piće – to i nije veliki
problem. Napravi od toga igru i provedi tri dana bez pića. Posmatraj šta će ti se
desiti.” I godinama, na tom sastanku u La Habra grupi on mi prilazi I šapuće: “Sine,
to nije veliki problem.” I onda nastavlja svojim poslom. Tako da – tačno je – ako ih
volite, vi ste strpljivi.

-Kako da predajemo svoju volju Bogu ako ga zamolimo za vođstvo a i dalje se

batrgamo?
- Često se dešava da i kad se molimo – kao da se molimo dimnjaku. Nema šanse
da napraviš bilo kakav svesni kontakt sa bilo čim. Sve je uzaludno. Ništa ti ne stiže.
Na to misli naša knjiga kad kaže: “Kad ništa drugo ne pomaže, radite sa aktivnim
pijancem. Nema šanse da možete da se zaokupljate sobom kada radite sa
aktivnim pijancem. To je jedino mesto gde dajete svu svoju pažnju, interesovanje i
ljubav drugoj osobi, čak i ako hoćete samo da ga izmanipulišete da vas sasluša.”
Znači, mi moramo da izbacimo sebe iz svojih misli.
Ja imam svoju teoriju. Ja ne mogu da rešim problem. Nema šanse da ja mogu da
rešim neki svoj problem i nisam mnogo ni pokušavao u ove 29 godina, jer ja
očekujem vođstvo i uputstva. Ako shvatim da sam sav vezan u čvor radeći na
nečemu i brutalno iskreno to sebi priznam (a podsvesno ja se borim sa tim
problemom i mučim svoj mozak) onda radim ovo, i to kod mene funkcioniše.
Rekao sam vam već – ja sve delim sa svojim Bogom – dobro, lose, nevažno. I u
ovakvom slučaju ja kažem: “Vidi tata, ja razbijam glavu nad ovim problemom i ne
znam odgovor. Ti ga znaš i kada budeš spreman da mi ga daš, ja ću biti srećan da
ga primim. U svakom slučaju Ti hvala.” I ja gurnem problem u stranu i ne vraćam
se više na to. Samo ga se otarasim. To je to. I za vrlo kratko vreme otkrijem da
onaj problem uopšte nije bio problem (to se dešava u otprilike polovini slučajeva)
ili dobijem odgovor. Zabrinutost i nestrpljenje uvode nas u ovakve ćorsokake u
životu. I da skinemo sebe sebi s glave, nema ništa što se više preporučuje nego
sesti i raditi sa aktivnim alkoholičarom.

-Sa mojim egom koji periodično preuzima kontrolu, da li ja previse analiziram i

tragam za odgovorima?
-Vi ste zbrka! Da sam ja vi – odmah bih digao ruke. Vidim mnogo naših u AA, čak i
u Grapewine kako pišu o samopoštovanju, izgradnji samopouzdanja. Čujem kako
ljudi sve vreme govore: “Moraš da naučiš da voliš sebe pre nego što budeš mogao
da voliš bilo kog drugog.” Ja sam vrlo zahvalan što ustvari nije tako. Ja nikada
nisam potrošio ni malo vremena trudeći se da izgradim samopoštovanje ili trudeći
se da me vole. Ja ne bih uzeo sam sebe ni sa ogromnim mirazom. Ja sam mrzeo
prokletog sebe. Ali sam bio vrlo zauzet radeći stvari koje naša knjiga predlaže a to
nije pokušavanje da naučim kako da “samopoštujem” sebe ili da volim sebe da bih
mogao da volim vas. Uopšte ne mislim da je to pravi put. St. Francis kaže: “Jer je
bolje voleti nego biti voljen. Bolje je shvatiti nego biti shvaćen. Samo davanjem
dobijamo, samo kad praštamo nama se prašta, samo kada umremo za sebe,
rađamo se za večni život.”
To je tačno ono o čemu govorimo od kad smo se skupili ovde. Ja ne mislim da bi
moja slika o sebi mogla da doprinese bilo čemu u mom životu. Nemam o sebi
ništa jasnije mišljenje nego što imam o moržu. Nisam zainteresovan za sliku o
sebi, svoj imidž. Nisam ja zato ovde. Ja sam ovde da delim sebe sa svakim ko me
želi u ljubavi. Ja nisam čak ni zainteresovan za vase mišljenje o meni, osim ako vi
hoćete da ga podelite samnom. To nije moj posao. Ja vas volim i to je sve što
moram da radim. To je ono što me interesuje. Nije moj posao koga vi volite ili šta
volite ili šta mislite. To je vaš posao. Ja vas volim, tačka. Ne moram čak ni da
brinem šta vi mislite o meni. Ja uopšte nemam predstavu o sebi.
Ja mislim o sebi tačno kao o onom velikom prozoru u mojoj kući, ispred moje
fotelje. Za mene, taj prozor jesam ja. I kada nema prepreka, kroz taj prozor ulazi
svetlost, ali prozor nije svetlost. A o draperijama mislim kao o svom egu. Kada su
draperije navučene, svetlost ne ulazi kroz njih. Ali, taj prozor nije svetlost i
draperije nisu tama. One samo zaklanjaju svetlost. I zato je moj posao da držim
draperije otvorene i da pustim svetlost da sija. Ja ne proizvodim svetlost. Ja sam
kanal. Vi i ja smo neophodni Bogu kao kanali kroz koje se on približava svojoj
kreaciji. Mi smo kanali. I mi se sklanjamo s puta i puštamo da bude. Kao što sebi
govorim sve vreme – ja ću ili da upravljam svojim životom i preuzmem
odgovornost ili neću da upravljam svojim životom i preuzeću odgovornost. Ja
svojim ne umem da upravljam. Ja se ne mešam u upravljanje svojim životom. Ja se
bavim življenjem.
Ja mislim da gubljenjem sebe u životu sigurno nalazimo sebe u Bogu. Sigurno, jer
sve što treba da uradimo jeste da se oslobodimo barikada. Gubite sebe u životu i
nalazite sebe u Bogu. I zato ja, da sam vi, ne bih gubio ni pet sekundi pokušavajući
da nađem svoju vrednost ili slično. Da nadjete sebe, to da. Da shvatite da, šta god
je to za čim tragate, to je baš tu, u vama. Ono što tražite je u vama. Ono po šta ste
došli došlo je sa vama. Sve što ste oduvek hteli da znate oduvek ste znali i sve što
ste oduvek hteli da budete oduvek ste bili, ali je to prikriveno. Zato ga mi
otkrivamo i nalazimo. Zaboravite na sebe, do đavola sa vama. Možda vi imate
malo više sreće od mene. Možda imate a možda i nemate. Pustite ljude da padnu
gde moraju. Divna stvar u vezi ovog posla je da ne uzmete sebe mnogo za
ozbiljno, da napravite od celog posla igru. Igru življenja života. I da se zabavljate.
Ja sam se sa Bogom više zabavljao nego bilo s kim. Imao sam đavolski mnogo
zabave sa Bogom. Ja mislim da taj momak gore ima fantastičan smisao za humor,
inače ne bi sebe sakrio na poslednjem mestu gde bismo ga ikada tražili. Mislim da
je to izvanredno. Poslednje mesto gde bismo ga tražili, eto gde je on. Ja sada
mogu da Ga vidim. Eto mene koji pokušavam da ga nađem u flaši a on kaže: “Vidi
onu ludu, on me juri a ja sam s njim.” Zar to nije sjajno?
-Da li članovi AA treba da rade kao profesionalci na polju alkoholizma?
-Ne bih baš ovo komentarisao ali bih rekao ovo. Užasno je teško za amatere kao
što smo mi da se mešaju sa profesionalcima i da ostanu amateri. Mi smo čudna
grupa ljudi. Sve što treba da uradimo je da malo trljamo laktove sa lekarima i da
postanemo isti kao oni. Možda neki ljudi mogu da sačuvaju svoj status amatera
radeći za novac na polju alkoholizma, ne znam. Ali u mom životu, sreo sam samo
jednog koji je to izgleda uspeo ali on nije ostao u tom poslu dovolno dugo da bi se
videlo da li će to funkcionisati ili ne. On se zvao Warren S. Umro je godinu dana
nakon što je počeo da radi za platu na polju alkoholizma.
Jedna stvar koja bi izgledala bliže našem radu dvanaestog koraka bila bi saradnja
sa Nacionalnim komitetom za alkoholizam, zato što on uopšte nema program za
oporavak. Oni su organizacija koja obrazuje i daje upustva. To je njihov posao, a to
nije naš posao tako da izgleda da ne bi bilo konflikta da radimo za njih. Ali oni moji
prijatelji koji rade sa njima, nekako postaju profesionalci. Sećam se jedne dame
koju vrlo volim i koja je pre deset godina održala jedan od najboljih AA govora koji
sam ikada čuo. Onda je postala sekretar Komiteta za alkoholizam. Pričala je pre
godinu dana u našoj grupi i lepo je govorila, kao i pre, ali to nije bio AA govor. To
je bio profesionalni govor. A stvari koje mi moramo da održimo – to su brižnost i
deljenje. Mi nismo stručnjaci ni za šta. Mi delimo naše iskustvo, snagu i nadu,
jedni s drugima u ljubavi. Zato, ja nisam video nikoga ko je u stanju da radi takvu
stvar a da se, kako izgleda, ne izgubi u profesionalizmu. Slučajno, dama koju sam
pomenuo,tri meseca posle tog govora u mojoj grupi, našla se u bolnici. Ne,
siguran sam, zbog pilula ili pića (kažem: siguran sam a ja nisam siguran ni u šta),
već zbog rastrojstva, neke vrste sloma.
Ja ne mogu to da radim. Lično, kada govorim za organizacije koje plaćaju
honorare, ja ih ne uzimam. Oni to ne znaju, ali ja sam naučio ono što znam od vas,
od pijanica koje ne mogu da piju. I ja ne mogu da uzmem honorar ništa više nego
što mogu da poletim jer mi vi, ljudi, niste uzeli ni cent za ono što ste mi dali. Niste
me čak pitali ni imam li šta.
Svaki alkoholičar je potpuno slobodan da zarađuje za život. Ali, ako sam ja po
profesiji propovednik, ja bih ostavio svoj posao po strani, jer ne bih voleo da
dođem ovde i da vama govorim ono što vi želite da čujete. Ne bih voleo da stavim
svoje račune za struju i vodu u vase ruke. Ako vam se ne bih svideo, vi biste mi
zavrnuli struju i vodu i zato bih se ja jako trudio da vam ugodim. Ja ne mogu to da
radim. Ja želim da moj posao bude po strani. Ja želim da moj novac dolazi sa
druge strane, tako da mogu da vam kažem šta mislim. I zato ja ne mogu da radim
u polju alkoholizma.
Ali, ako bih ja bio kapetan u marincima i ako bi oni želeli da ja vodim program za
alkoholičare u marincima i ako bih mogao da okupim moje AA ljude, ja bih možda
uradio ono što je kapetan u marincima (koji je postavio ovo pitanje) uradio. On je
poplaveo i pitao me šta da radi. A ja sam rekao: “Neka tvoji podčinjeni rade sa
srodnim poremećajima. Neka oni rade sa narkomanima, tabletomanima,
seksomanima, a ti vodi AA u marincima.” I to je uradio i to je funkcionisalo odlično
i ja ne vidim da mu je to išta naškodilo.

-Treba li članovi AA da posećuju sastanke Al-Anon-a? Da li nešto propuštamo?

-Pa, mislim da da, jer su većina članova Al-Anon-a žene. Šalim se. Moja žena je Al-
Anon i ja se s njom odlično zabavljam. Na primer, kad god ona malo ispadne iz
šina, ja joj kažem: “Slušaj sestro, vi ljudi u Al-Anon-u ne biste imali čak ni program
da nije bilo nas alkosa.” Jer, mi smo njima pozajmili naš program 12 koraka. A
onda se ona napravi pametna i kaže: “Nama ne bi ni trebao vaš program da nismo
imali vas.” E sad, ja ne vidim zašto bih ja trebao ili morao da idem bilo gde drugde
da bih saznao kako da radim moj AA program. Što se mene tiče, ne vidim potrebu
za tim. Mnogo pre nego što je Al-Anon rođen , kada bi mi ljudi dolazili i govorili da
treba da otreznim njihovog muža ili ženu, ja sam im odgovarao: “Možda je, samo
možda, ovo pravo vreme u vašem životu da nađete sebe. Možda jedini način da
pomognete svom alkosu nije da dolazite kod mene, već da primenite ove principe
na sebi. Pronađite sopstveni mir I održavajte ga u sopstvenom domaćinstvu .
Možda je to jedina dobra stvar koju sada možete da uradite za tog alkoholičara.”
To je bilo mnogo pre nego što je Al-Anon rođen. A sada je to ono što oni
pokušavaju da rade. Oni pokušavaju da nađu odgovore za življenje u našem
programu, koje i mi moramo da nađemo, zajedno sa treznošću.
Ja ne idem na Al-Anon sastanke ali često govorim pre njihovih sastanaka. U stvari,
vi gledate u najvećeg Al-Anon govornika. Pre nekoliko godina zvao me je neko iz
Dallas-a i pitao kad stižem tamo. Rekao sam: “Ne dolazim.”A on je rekao: “O da,
dolaziš.” Ja sam ponovio da ne dolazim a on opet: “Pitam te kad dolaziš. Ne želim
da čujem da ne dolaziš.” Ja kažem: “Ko vam je otkazao? Šta se desilo sa
govornikom kojeg ste imali? Zašto mene niste prvog zvali?” On kaže: “To nije tvoja
prokleta stvar.“ I da skratim priču, odleteo sam za Dallas i govorio na Al-Anon
ručku i bio sam zamena za zamenu. Prva koja je bila pristala da govori bila je
pokojna Liz, znate – ona koja je napisala knjigu “Pokojna Liz” i ona je otkazala.
Sledeća je bila Adel S. a i ona je otkazala. I ja sam bio zamena zamene a kažu da
sam održao najbolji Al-Anon govor koji su ikada čuli. Ne, nema razloga da vi idete
na Al-Anon sastanke ako to ne želite.

-Kako dokazujemo ljubav?

-Ne mislim da išta treba da dokazujete. Ništa ne dokazujemo, nikoga ne
pobeđujemo i nigde ne treba da idemo. Moram da vam kažem opet jer mi se to
sviđa. Izvesni doktor me je nazvao u ponoć i pitao koja je definicija ljubavi. Rekao
sam: “Ista kao u deset ujutru i koji ti je đavo da me zoveš u ponoć i to me pitaš?”
Ali je on opet pitao: “Reci mi koja je tvoja definicija ljubavi.” “Neće ti se dopasti,”
odgovorio sam. Rekao je: “Ipak mi reci.” Rekao sam: “Akcija”. Pričati o ljubavi je
isto kao pričati o poniznosti. Ne možete o tome pričati. Akcija. Ako volite nekoga,
vi činite stvari za njega. Vi to prosto radite i ne pravite od toga veliku stvar.
Ne bih potrošio pet sekundi trudeći se da dokažem bilo šta što sam rekao sa ovog
podijuma, bilo kome od vas. Nisam ja zbog toga ovde, da dokazujem nešto. Ne bih
potrošio pet sekundi pokušavajući da branim bilo šta što sam rekao. Ja imam
pravo na svoje mišljenje a vi imate pravo na svoje. Imate moje odobrenje ako
želite da se ne složite sa bilo čim što sam rekao ili sa načinom na koji sam rekao.
To je savršeno u redu što se mene tiče. A ista stvar tako stoji sa ljudima bilo gde.
Ja vas volim. Nije moj posao šta vi mislite o meni, osim ako vi želite da tako bude.
Zato, prekinimo da nešto dokazujemo.

-Kako da ostvarimo vezu sa Bogom kad se probudimo sa negativnim mislima?

-Mislim da smo o tome sve vreme pričali. Molite se bez prestanka. Ja ne vidim
razliku između molitve i ozbiljne misli. To su iste stvari. Kao što smo rekli, strah ili
briga – to su molitve za nešto što ne želimo da nam se dogodi. Živimo u svesnoj
sigurnosti u prisustvu živog Boga. Ja čak ne volim mnogo Oče naš molitvu. Otac
naš. Bog. Ja mnogo govorim o našem Ocu, ali ovaj odnos o kome pričamo ovog
vikenda je mnogo bliži nego otac-sin odnos. Kao što sam rekao, ja imam dva sina u
Južnoj Kaliforniji. Ja ne znam gde je trenutno ni jedan od njih. A to je nemoguće u
mom odnosu sa mojim Bogom, jer Bog je ono što sam ja. Bog je ono što sam ja.
Ne bih mogao da dišem, ne bih mogao da postojim, ne bi bilo ničega da nema
Boga. Zato što je Bog život, u stvarnosti nikako ne možemo biti odvojeni od njega.
Jedina odvojenost koja postoji je svesna odvojenost od Njega. Kao iskustvo – to je
veoma stvarno, ali to nije stvarnost. Zato, ne mislim da treba da se sutra
probudimo osećajući se imalo drugačije nego kad smo legli da spavamo. Ne.
Pitanje je: Kako mi je sad, baš sada? Ako treba da ustanem i da počnem da se
molim odmah da bih se osećao dobro, ne mislim da ću se osećati dobro kad
završim molitve. Ja mislim da treba da se osećate dobro pre nego što počnete da
se molite. Opet kažem: ja ne znam kada moje molitve počinju a kada se
završavaju. Jer ja volim da živim u znanju o stalnom svesnom znanju o živom
prisustvu, u Bogu, u svesnom odnosu sa svime oko sebe. Svime oko sebe. Sada je
pravi trenutak. Uvek je sada. To je za mene toliko značajno jer je nekada ranije
ono sutra uvek bio dan kada ću ja ustati na noge i početi da radim kako treba. Od
sutra. Ali sutra nikada ne stiže. Svaki put kada dođe,to je sada i ja sam žedan i ja
popijem piće. Sutra nikad ne stiže. Opet, ne mislim da treba da budem u bilo
kakvom položaju da bih zaslužio to osećanje živog prisustva Boga. Ne mislim da se
to događa u crkvi ili na planini ili u hramu ili u Jerusalemu. To je u meni, i to je moj
odgovor na to.

-Kada si zaista počeo da veruješ u Boga neprestano?

-Ne znam. Ne znam jer sam prosto otkrio da se to događa. Ja mislim da se to
dogodilo kad je moj ego po prvi put bio spaljen. Mislim da se to tada dogodilo jer
sam se odjednom našao u krugu Life, Good, God. Roditi se iz svesne odvojenosti u
svesno jedinstvo – to je stvarnost. Vera u Boga je dobra, ali nije dovoljno dobra za
alkoholičara. Mi moramo da živimo u Bogu. Da ŽIVIMO u Bogu. O tome se ovde
radi. Da nas odvoji od našeg posla tako da možemo da se bavimo poslom našeg
Oca. To je jedini posao koji sam imao 29 godina. Nisam imao nikakav drugi posao.
Radio sam očev posao a njegov posao je da brine o meni. To je isto toliko
normalno kao disanje. Ja to očekujem. Nije da ja sedim okolo čekajući da neko
podigne sluašalicu i da me nazove. To je prosto način mog življenja. Jer ja znam
da je sve što je dobro i odlično dar iz Negove ruke.
Otac Barney mi je rekao nešto pre deset godina kada smo se vozili njegovoj kući:
”Chuck, kako ti ispunjavaš sve svoje obaveze?” Rekao sam:”O čemu govoriš?” “Ti
imaš tri života i svaki od njih je dovoljan za bilo koga i ti vodiš sva tri. Kako to
radiš?” A ja sam odgovorio: “Oče, ti to treba da znaš bolje od mene. Ti to učiš
celog života. Zašto to mene pitaš?” A on opet: “Ipak, kako to radiš?” I ja sam
rekao: “Nema podele u mom životu, nikakve podele.”
Jer, kada praktikujemo ove principe u svim oblastima života, nema podele života.
Ne postoji ništa što je više ili manje važno i ničeg što je duhovnije od nečeg
drugog. Vaš posao je isto tako duhovan kao što je AA; vaš AA je isto tako duhovan
kao vasa crkva i AA. Svaki dobar i odličan dar je iz božije ruke. I živeti u Njemu, biti
Njega svestan, stalno svestan, o tome govorim. Održavati jedra. Neki brodovi
plove na istok a neki na zapad, prema vetru koji duva. Od toga na koju stranu
okrenemo jedra zavisi kuda brod plovi, a ne od oluje.
I tako, ja održavam jedra, govoreći sebi možda 50 puta na dan: Bog je moje
sklonište i moja snaga. Zašto ja to radim? Ja se ne bojim ničega. Ne bojim se vas,
ne bojim se Boga, ne bojim se djavola, ne plaše me sutra ili juče. Zašto bih ja
govorio: Bog je moje sklonište i moja snaga. “Podigi oči ka brdima, odakle dolazi
tvoja snaga.” Volim brda, volim Boga i održavam jedra podsećajući se da ja u
Njemu živim i krećem se i postojim. Svesno znanje o živom prisustvu Svemogućeg
– o tome se radi. Nema ničeg drugog ovde, što se mene tiče. I to nisu samo reči.
To je način na koji živim. Ne mogu da živim na drugi način. Pokušavao sam 43
godine i to je bilo 43 godine predugo.

-Uvek sam bio takmičar. Kako da uklonim poriv za takmičenjem iz svog života?
-Ja sam bio takmičar celog svog života. Mogao sam da uradim sve sa svojim telom
dok se nisam povredio u fudbalu. Fudbal, košarka i trčanje – sve je isparilo. Stari
Walter Kemp je pre mnogo decenija rekao da je jedini način da mene spreče da
budem tipičan Amerikanac jeste da budem povređen. I tako, ja sam bio povređen.
Uklonjen iz sporta. A takmičenje je bilo moj život.
Imao sam 3,5 godine starijeg brata i mi smo se stalno nadmetali. Od trenutka kad
sam prohodao dok nisam napustio kuću u 20-oj, mi smo vodili bitku. To je trajalo
20 godina u nastavcima. Bio je 3,5 godine stariji i 3,5 puta jači i do moje 18-e
mogao je da me prebije ali nije mogao da me natera da se sa tim pomirim. Nikada.
Mi bismo počeli borbu dobre dve milje od kuće i svaki put kad bi me oborio ja bih
kao pas nasrtao na njega, sve do kuće. A kada bismo to radili u dnevnoj sobi,
majka bi nas nalupala obojicu.
Napustio sam kuću u 20-oj misleći i dalje da mogu da prebijem tog momka.
Nikada nije uspeo da me natera da poverujem da je jači. Tako da, tačno,
takmičenje je bilo moj život. Sada idem često na kuglanje na travi i, ako odem da
nekog pobedim – ja sam kao pralja, kao da nikada nisam držao kuglu u rukama. Ali
ako prosto odem da dam najbolje od sebe i uživam u pogotku neprijatelja isto
koliko i u sopstvenom, mogu da pobedim svakoga. U toj kuglani. 1957. sam bio
šampion Beverly Hills kuglaškog kluba a kuglao sam samo dva puta nedeljno, a
ostali takmičari svakodnevno. A vi znate da je kuglanje na travi vlo delikatna igra.
I tako, ne mogu da se takmičim ni sa kim. I opet kažem, ne zato što sam odlučio da
se ne takmičim. Vidite, ja sam srećan što nisam želeo ništa kad sam došao u AA.
Čak ni treznost. Želeo sam samo da operem onoliko biografije koliko sam mogao,
a to ne možete da uradite razmišljajući kao takmičar , ne možete. Vi prosto
pomažete ljudima da rade stvari koje su i potrebne da budu urađene, zato što to
želite. Morao sam to da radim da sebe operem i kad sam najzad ukapirao da stvari
idu dobro, navikao sam se na takvo ponašanje i nastavio to da radim. I još uvek to
radim i mislim da je to ono o čemu ovde pričamo. Ova civilizacija nam tovari na
leđa suviše stvari koje su sasvim nevažne: moraš da budeš ovakav, da imaš ovo,
moraš da budeš važan da bi mogao da živiš. Jedina stvar koju možete da uradite
sa životom, ljudi, jeste da ga živite. Postojanje je jedina stvar koja se računa.
Stvarnost sadašnjeg trenutka je jedina stvar koja se računa u ovom životu. “Ne
msli o sutra, šta ćeš jesti, šta ćeš piti, šta ćeš obući.” Otac na nebu zna šta ti treba
pre nego što zatražiš. I tako, sada sam naučio da je mnogo zabavnije da uživaš u
pogotku protivnika koliko i u sopstvenom. To je duplo više zabave, a ako igrate u
četvoro četiri puta više. Mnogo je prirodnije da želite dobro svom tzv. protivniku.
Želite mu dobro. On radi svoj posao a vi svoj i nema takmičenja ako vi svoj deo
radite kako treba. Nema nadmetanja, nema tog osećanja da moramo da
pobedimo.
Jedino što treba da uradite jeste da napravite preokret u motivaciji u svom životu.
Promenite motivaciju od želje da UZMETE u želju da DATE nešto, da nešto dodate.
Čak i kada idete na AA sastanke, idite ne da dobijete nego da date. Od trenutka
kad sam otkrio da sam trezan – šest meseci od mog prvog sastanka - do danas, ja
nikada nisam otišao na sastanak da bih dobio nešto. I nikada nema lošeg sastanka.
Ja mogu da se na sastanku ne slažem sa svima i svime – sa govornikom, i sa onim
što je pričao i sa načinom na koji je pričao, ali kad izađem, moja šolja je uvek
puna. Ako odem nadajući se da će moje prisustvo nekoga malo podići ili mu
doneti malo dobrog kad me vidi, to se uvek i dogodi. Možda će vam neko postaviti
pitanje na koje imate odgovor koji možete da podelite. Ne možete da odete sa
sastanka sa praznom čašom. Potrebno je samo da promenite svoj stav – sa
uzimanja na doprinošenje. I raditi to uvek u životu, sa svime u životu. To nije stav
“dobrice”. Do đavola sa dobricama! (Izvinite). Nije stvar u tome da vi želite da
budete dobrica. Kao što smo juče rekli, biti dobar zbog nečega je pljačkanje sebe,
čak i ako nam je cilj da odemo u raj. Budite dobri ni zbog čega. To je zabavno, biti
dobar ni zbog čega.

-Kako da se nosim sa insisiranjem moje porodice i poslovnih partnera da pravim

planove za budućnost.
-Mislim da vam nisam ispričao kako sam morao da se odreknem pola miliona
dolara 1957. godine. Želim to da vam ispričam jer je to odgovor na vaše pitanje.
Kada sam bio godinu dana trezan čuo sam za nekretninu na uglu Gorden-a i
Normandy ulice, a ona je pripadala mojim dobrim prijateljima – Jackson braći.
Građevinci, vrlo dobri Mormoni. Jeste li čuli ovaj vic? Papa je okupio kardinale i
rekao:; “Momci, upravo sam dobio telefonski poziv i imam dobru i lošu vest. Koju
želite prvo?” Oni su rekli da hoće prvo dobru i Papa je rekao: “Upravo sam čuo da
da je Isus Hrist po drugi put stigao na Zemlju.” Oni su se obradovali i pitali šta je
loša vest. “Pa, telefonski pozov je stigao iz Solt Lake City-ja.”
U svakom slučaju, znao sam da je kupovina tog imanja sjajan posao i mislio sam
da je to dobro mesto za gradnju radnje. U mojim ranim danima u ovom biznisu
radio sam poslove opremanja postojećih radnji. Pronašao bih ko poseduje
nekretninu i pričao sa njjima o zakupu ili izgradnji objekta i ako bi pristali, ja bih
zakupio ili kupio zemlju za njih. Sve to sam radio da bih dobio narudžbinu za
opremanje. Nisam u to vreme bio stvarno u nekretninama već u poslu opremanja
objekata.
Dopalo mi se to imanje i razmišljao sam koga da nađem da ga kupi. Tada mi je
palo na pamet da bi moj direktor možda hteo jer je još njegov otac započeo biznis
i on je bio bogat i pre nego što ga je preuzeo. Još 1908. je njegov otac počeo. I
tako mu rekoh: “Viktore, našao sam nešto što ćeš možda želeti.” I on me je
saslušao i rekao: “Idi Charley i kupi to na svoje ime.” “Ne Viktore, ali možemo da
odemo i pogledamo plac i brzo se vratimo.” I pogledali smo ga I Viktor je rekao:
“Idi I kupi.”A ja sam rekao: “Neću, ali hajde da otkrijemo da li se još nekom u
gradu ovo sviđa. Da li bi hteli da ovde sagrade radnju a da je mi opremimo.” Ali on
je insistirao: “Sviđa ti se, idi i kupi.” I ja sam kupio.
Kada sam uradio predugovor, jedne večeri kada su otišli svi sem njega, njegove
sekretarice i mene, pozvao me je u svoju kancelariju. Nas dvoje i on. I rekao je: “Ja
nisam želeo to imanje. Ne želim ga ni sad. Ne treba mi. Ali ja hoću da ti dođeš do
istog pložaja na kome sam ja i kada dođeš, mi ćemo se zajedno penzionisati.
Dajem ti 25 odsto od ovog posla. Sada idi napolje i radi na tome i mi ćemo sazidati
zgradu i otići odavde. 25 odsto je tvoje.” I ja sam otišao i predložio sam Vonu
Jacksonu da uđe u posao sa nama. Braći se to nije dopalo ali su rekli: “Ovo je prvi
put da imamo šansu da učinimo bilo šta za Charley-a a on nama nikada do sada
nije dao loš savet o lokaciji. Zato, hajde da to uradimo. Ne može da bude mnogo
loše. Ne može mnogo da nas ošteti.” I tako su ušli u posao zbog mene, a znali su
za mojih 25 odsto – Viktor im je rekao.
I mi smo sagradili zgradu – Jackson braća su je sagradili – i to upola cene. Jer smo
se poznavali dok su još bili fizički radnici na građevini - dva dečaka, otac i stric. Dao
sam im bio ugovor da izgrade jedan ogroman dupleks. Da bismo platili izgradnju
trebao nam je zajam. Otišao sam kod Verna Jenkinsa koji je bio director Odbora za
zapadni grad. Ja sam pomogao njegovom sinu da se otrezni i Vern je mislio da
sunce sa mnom izlazi i zalazi i rekao je: “Sve što ti treba dobićeš. I moju kompaniju
ako hoćeš. Samo reci šta ti treba i tvoje je.” I svi su u gradu znali za taj dogovor.
Sagradili smo tu zgradu i to je bio rudnik zlata od samog početka. Plaćali smo
zakup 2100 nedeljno a zarađivali 100.000 do 140.000 dolara nedeljno. I svi su bili
presrećni. Da skratim pričum nakon 10 godina, na moj 11 rođendan treznosti,
Viktor je trebalo da se penzioniše a i ja sa njim. Sve vreme smo pričali o tome i
radovali se i zajedno se smejali i plakali. Sve do te poslednje godine. Počelo je da
mi izgleda da se on udaljava od mene ali verovao sam da je to zato što misli na
penziju. Ali i ja sam trebao da se povučem. Kupio sm kuću u kojoj sada živim jer je
trebalo da se penzionišem sa mojim udelom u poslu koji je bio minimum pola
miliona dolara. To je bila moja sigurnost. Trebalo je da se penzionišem i da
provodim sve vreme radeći sa vama, o svom trošku. Ništa nije bilo loše u toj
nameri, zar ne?
I kada je došao taj trenutak, Viktor nije mogao to da uradi. Nije mogao. To je bilo
mnogo para I on je porekao ceo naš dogovor. A bili smo toliko bliski. Ali nije
mogao. Previše para. Prirodno, bio sam uništen jer nisam mogao da verujem da bi
on tako nešto uradio. Moja cela unutrašnjost je vikala: “Ne možeš to da mu
dozvoliš. Za njegovo dobro ne možeš da ga pustiš da to sebi uradi.” I moji prsti na
nogama i svaka vlas moje kose su znali da sam u pravu i oni su govorili: “Ovo je za
tvoju porodicu. Ovo je njihovo. Ne može tako!”
Govorio sam sa dobrim pravnim savetnicima i oni su mi rekli da mogu da ga tužim
i dobijem spor na sudu jer su svi u gradu znali za naš dogovor, jer je i on sam to
svima pričao. I tako sam razmišljao da ga tužim, ali nisam mogao. Zašto? Zato što
je 1946. hteo da me izbaci kroz prozor, ali nije to uradio. Dao mi je još jednu
šansu. I zato nisam mogao da ga tužim. Nisam mogao da ga osudim, da budem
ogorčen, da ga mrzim. Da sam tako radio ja bih se napio, a da sam se napio, ja bih
umro. I tako sam bio između čekića i nakovnja trpeći paklene muke, jer nisam
mogao da razrešim tu prokletu dilemu. To je bilo demoliranje svega što smo
gradili deset godina. Pričao sam sa njegovom sekretaricom koja je bila sa nama
one večeri, ali ona je “čula” samo ono što je htela da čuje. Ali kad nije htela da
čuje, ona nije čula jer je imala slušni problem. Rekla mi je: “Ja to nisam tako
shvatila, nisam tako čula.” A razlog što nije čula je taj što je od oca mog direktora
dobila 30.000 dolara. Zato je rekla da ništa nije čula.
Celih godinu dana trajala je ta agonija mog premišljanja šta da učinim. Vi shvatate
o čemu se radi jer sam ja bio verovao da sam sasvim osiguran. Jedina dobra stvar
u vezi tog bolnog perioda, osim onoga što je iz njega proizišlo, jeste da ni jednog
trenutka nisam pomislio da popijem piće. A to je stvarno nešto, jer sam patio
paklene muke. Najzad, krajem te godine, počeo sam da uviđam da postoji samo
jedna sigurnost i jedan odgovor na vaše pitanje – a to je moj odnos sa mojim
Bogom. Nema vrednosti i sigurnosti van toga. Vrednosti su ovde, u meni. Napolju
ima dokaza vrednosti, ali nema vrednosti. Onog trenutka kada proglasimo million
dolara za vrednost, mi smo sebi vezali uže oko vrata. Jer, mi taj novac možemo
izgubiti, isto kao što sam ja izgubio pola miliona. I zato, dokazi vrednosti su tamo,
ali prava vrednost je baš ovde, unutra.
Setite se, Čovek je rekao: “Ne gomilajte svoje blago na zemlji, gde ga jede rđa i
kradu lopovi, već na Nebu. Jer, gde je vaše blago, tamo će biti i vaše srce.” Morao
sam da počnem da vidim da postoji samo jedna sigurnost, a to je moj odnos sa
Bogom. Nakon svega što se izdešavalo pozvao sam Viktora jedne noći i rekao mu:
“Viktore, hoću da još jednom prođem kroz onaj naš dogovor i nemoj mi dozvoliti
da napravim ni jednu grešku. Ako kažem bilo šta što nije tačno onako kako se
dogodilo, zaustavi me i ja ću završiti razgovor.” I ja sam prepričao naš dogovor
korak po korak i kad sam završio, rekao sam: “Nisi me zaustavio? Je li ovo što sam
ispričao tačno ono što se desilo?” A on je rekao: “Jeste.” I ja sam rekao: “Viktore,
uzmi taj novac. Tebi treba, meni ne treba. Bog te blagoslovio. Idi i radi svoj
posao.” I on je skliznuo sa mojih leđa i pola miliona dolara je skliznulo sa mojih
leđa I sve je skliznulo sa mojih leđa i ja sam postao Slobodan čovek.
Umesto da se te 1957. godine penzionišem, ja sam kupio biznis i radim u njemu
već 15 godina. I svaki dan idem iz moje kuće u grad 40 kilometara. Ljudi me pitaju
kako mogu to da izdržim. Ali to je postalo najbolje vreme mog života jer je to
jedino vreme u danu kada sam sam. Ne sam sa sobom već sam sa Bogom. I tada
brbljam sa nijim, tako da mi je odlično. I sada, posle 15 godina, imam sve što sam
želeo, i više od toga.
O čemu sada govorim? Govorim o jedinoj sigurnosti koja postoji. Kada vi i ja
mislimo da smo sigurni zato što imamo posao ili novac u banci, ili ovo, ono, ne
verujte u to. To je jedna od najvećih lekcija koju sam naučio, jer nije od onog
vremena prošao ni sat a da nisam bio svestan gde leži moja sigurnost – u mom
odnosu sa mojim Bogom. I zato, dan za danom, sekund za sekundom, sadašnji
trenutak je jedina stvar koja je važna. To ne znači da mi ne zakazujemo sastanke,
čak i za sledeću godinu (kad biste videli moj kalendar). To ne znači da mi, ako smo
zaposleni ljudi ne znamo šta ćemo raditi sutra, već to znači da mi radimo današnji
posao danas a sutrašnji sutra i mi ne damo da se oni mešaju. Ponovo i ponovo i
ponovo – ja mogu ovde da ustanem pred vama i kažem vam: Bog zadovoljava sve
moje potrebe. I on to čini. Govorim vam istinu. Ali ako u to ne verujem, izgladneću
na smrt. To je istina, ali postoji nešto što ja treba sa svoje strane da uradim. Božiji
dar je ugrađen u temelje Zemlje, ne pod mojim uslovima, već pod Njegovim. A
njegovi su uslovi da ja budem njegovo dete i bavim se njegovim poslom. Kada ja
to radim, dobijam svoje nasledstvo. I to je baš tako prosto. Moj posao je da se
bavim njegovim poslom – da brinem o njegovoj deci, a Njegov posao je da brine o
meni.
Epilog

Verovatno najugodniji kutak u vrlo aktivnom životu Chucka S.-a i kutak u

kome su ga svi najlakše nalazili – bila je velika fotelja u njegovoj dnevnoj sobi,
preko puta velikog prozora sa pogledom na more. Uvek je osećao mnogo uživanja
i razonode u posmatranju divnog gradića Laguna Beach i njegove obale daleko
ispod.
I zato je posebno prigodno da je baš sedeo u toj svojoj fotelji tog jutra
14.12. 1984. kada su se njegove oči sklopile i kada se njegov žustar, hrabar,
nesalomiv duh “preselio u sledeću sobu”.
Njegov odlazak je ožalilo desetine hiljada ljudi širom sveta. Ali ipak, u
pravom smislu, on ostaje uvek među nama. Zaveštanje njegovog života biće
poštovano gde god i kad god se muškarci i žene okupe u tom udruženju duha
znanom kao Anonimni Alkoholičari.