Ја сам Владислав Петковић Дис

Српски песник, родољуб, учитељ и царински службеник. Рођен

сам сам у селу Заблаће код Чачка. Због неухрањености војна
лекарска комисија није одобрила моју регрутацију и прогласила
ме неспособним за војску. Њихова одлука ме није спречила да,
када је дошло време ратова, испуним своју патриотску дужност.
Тај патриотски набој који је почетком двадесетог века осећао
свако ко се изнедрио у крилу српскога народа, без обзира на пол
и узраст ,опио је и моју поврђену душу и определио ме да на
било који начин у тешким временима која су уследила
допринесем праведној борби мога народа у остваривању и
очувању слободе. Није ме болела само одлука војне комисије,
већ и подцењивачки однос београдске елите која је била
прозападно оријентисана, и која ме је сматрала петпарачким
песником и мање вредним провинцијалцем. Ово је утицало на
мене да постанем ратни извештач са првих борбених линија и
пренесем јавности све детаље о храбрости и витештву српске
војске у оба Балканска рата. Током првог светског рата опет сам
био уз моју војску и преживљавао све страхоте рата , заједно са
њима преживео повлачење преко Албаније и искрцавање на крф.
Због лошег зравственог стања пребачен сам у франццуски град
Марсеј на опоравак. Жеља да се што пре вратим међу наше див
јунаке који су у то време већ ослободили Кајмакчалан и Битољ,
довела ме је до Напуља, у чијој сам се луци укрцао на брод према
Крфу. Никаква раздаљина није могла да обузда моју жељу да се
вратим свом народу, а онда се на сред јонског мора појавио
швапски сумарен и потопио моју жељу да браним Србију.