Животни пут Светог Саве као духовна инспирација

„Ко удара тако позно у дубини ноћног мира на капији затвореној Светогорског
манастира…“

Слушајући стихове ове дивне песме мислима покушавам да дочарам неко давно време. Време
о коме сам много слушала, много читала. Размишљам о животу Стефана Немање и кнегиње
Ане. О њиховој радости што су изродили синове, наследнике. О њиховој жељи да их одгаје,
васпитају и сваком од њих тројице дају део земље којом ће управљати. Одгајајући их нису ни
слутили да се њиховим плановима ни најмање не радује најмлађи син Растко.

Растко је највећи део времена проводио дружећи се са књигама. Занимало га је све што је
очима невидљиво, а срцу блиско. Није био опчињен богатством. Од малена је сматрао да је
све материјално на овом свету пролазно. Духовни свет и духовне стазе су биле његов пут.

Упутио се са монасима на Свету Гору желећи да се замонаши. Збацио је са себе сав терет
световног живота и пригрлио духовни живот, жељан знања. Младог Растка нису поколебале
мајчине сузе и очеве молбе да се врати, јер дубоко у себи је знао да је донео исправну одлуку.
Слушао је глас своје душе, а душа је непогрешиви показатељ.

Примивши монашки постриг млади Растко доби име Сава и још преданије се посвети Богу,
вери и молитви. Саветовао је и учио народ имајући разумевање за свакога. Његова реч је била
и лек и молитва а његови мудри савети су допирали до сваког ко је желео да их чује и
прихвати. Отварао је болнице и школе, мирио посвађане, био је на страни убогих и
сиромашних, тврдећи да су богати духом. Колико вере и искрене љубави према Богу је имао
млади Растко када је са одушевљењем царске дворе заменио за монашку келију. Сава је био
духовник, исцелитељ, учитељ и просветитељ.