Kada god bih ugrabio malo vremena voleo sam da prošetam do

Kalemegdana i posmatram zalazak sunca preko Save i Dunava

razmišljajući da li sam možda ponekad previše strog, ili pak nanosim
nepravdu mudrosti domaćih strateških umova i ustanova. Sećam se
kako sam izračunavao, dok je sunce dodirivalo krovove
novobeogradskih solitera, da sam gledanjem nekoliko stepeni ulevo,
ili udesno od kipa Pobednika teoretski mogao da bacim pogled do
Vašingtona ili do Moskve. Obim moralnog i strategijskog ćorsokaka
mogao sam samo da naslutim...
  22. NOVEMBAR 2007.

Problem sa skoro svim međunarodnim kratkoročnim vojnim

aranžmanima jeste to što oni često postaju dugoročna stvarnost, BiH
je najbolji primer za tako nešto, a Kosmet je na dobrom putu da
postane i glavno evropsko bezbednosno pitanje. Ipak, najveći problem
pred kojim se nalazi međunarodna zajednica može se, zapravo, izraziti
u tri slova – OVK. Od samog ulaska trupa NATO u južnu srpsku
pokrajinu 1999. godine ni zapadnim političarima, ni zapadnim
armijama, nije pošlo za rukom da zadrže na distanci OVK, i taj bi se
odnos mogao nazvati i „prijateljskom zamkom“.
Demilitarizacija Kosmeta nije izvršena, pripadnici OVK samo su
se presvukli u uniforme „Kosovskog zaštitnog korpusa“, a Zapad i nije
pokazao jasan koncept šta uraditi sa OVK. Oko 40.000 pripadnika
OVK zadržalo je svoje oružje, istina kao skriveno po kućama, pa je
osim posedovanja krijumčarskih sposobnosti, OVK postala i
organizacija sa određenim državnim atributima.
Godine su prolazile, NATO je ulaskom u rat na strani OVK sam
sebi stvorio uslove za košmar. Sa Kosmeta njegovi vojnici neće tako
lako otići, dok glavna komponenta za uspeh misije, a to je
nepristrasnost, uopšte nije ostvarena Kosmetu nije primenjena
kompletno, a UN, opet, nikako da jasno saopšte kako je Kosmet
problem UN, a ne problem SAD, Rusije, ili EU Međunarodno se pravo
ignoriše, Zapad bira one odredbe tog prava koje njemu odgovaraju i
tako se stvara novi presedan.
Američki demokratski ideali na Kosmetu svakodnevno su
izloženi ruglu, Srbi su meta etničkog nasilja, i samo je pitanje vremena
kada će se OVK okrenuti protiv vojnika NATO-a, pod uslovom da
Kosmet brzo ne dobije nezavisnost. Jer, ako bi došlo do vojnog
sučeljavanja između OVK i američkih snaga to bi značio i gubitak
podrške američke javnosti za dalje američko vojno angažovanje u
južnoj srpskoj pokrajini.
Dakle, osnovna je dilema primena sile u ostvarivanju
nezavisnosti Kosmeta, ili u sprečavanju da do toga dođe. Naime, izbori
na Kosmetu su završeni, a pobednici najavljuju proglašenje
nezavisnosti južne srpske pokrajine. Pregovori pod okriljem „trojke“
skoro da se nisu ni pomakli od početka, Beograd stalno nešto novo
nudi, Priština sa lakoćom i podsmehom odbacuje. Nikakav model koji
predlaže politički vrh Srbije za Albance nije prihvatljiv. Štaviše,
albanski zvaničnici iz Prištine poručuju da će posle isteka roka od 120
dana najnovije runde pregovora, što znači posle 10. decembra,
jednostavno proglasiti nezavisnost Kosmeta i bez odluke Saveta
bezbednosti UN. Iz Evrope dolaze kontradiktorne izjave da li je 10.
decembar kraj pregovora, ili kraj samo jedne faze u pregovorima. U
„trojci“, koja nadgleda i usmerava pregovore između Beograda i
Prištine, ruski predstavnik sve više ostaje usamljen u mišljenju.
Iz Vašingtona državni sekretar SAD, Kondoliza Rajs otvoreno
poručuje da će SAD priznati unilateralno proglašenu nezavisnost
Kosmeta ako se dve strane uskoro ne dogovore. U Londonu, britanski
zvaničnici prebrojavaju koje bi sve članice EU odmah priznale
kosmetsku nezavisnost, pa se tako došlo do broja 20 od ukupno 27
država članica EU.
Rusija je i dalje dosledna u podršci Srbiji, iako Rusi kažu „da su
izrađeni“ na tenderu za nišku fabriku MIN i da im još nije omogućeno
da kupe bar jednu banku u Srbiji. Valjda će im sada dati RTB Bor.
Hoće li Vašington posle 10. decembra, ipak, narediti Prištini da
se oko nezavisnosti uzdrži još neko vreme? Ili će u poslednji čas
Vašington shvatiti da je najbolja opcija čuvanja stabilnosti na Balkanu
da SAD poruče Prištini da mora da se dogovori sa Beogradom i da
budući status Kosmeta mora biti kompromisno rešenje? Sudeći po
vestima iz SAD to je sada skoro nemoguće. Administracija Džordža
Buša otišla je već predaleko u svojim obećanjima Albancima sa
Kosmeta i Albancima u Albaniji.
 Šta će posle 10. decembra uraditi lideri Albanaca na Kosmetu?
Mogu da izaberu da još neko vreme čekaju sa proglašenjem
nezavisnosti, što znači novi pad kredibiliteta u biračkom telu koje je
apstiniralo na nedavnim izborima mnogo više nego što je to iko mogao
da proceni, mogu da objave punu nezavisnost Kosmeta pa šta bude, ali
mogu i da jednostavno kažu kako za njih „od danas plan Martija
Ahtisarija počinje da se primenjuje“. Znači, u jednoj takvoj
proklamaciji se ni jednom rečju ne bi spomenula nekakva nezavisnost
da se ne bi direktno i odmah iritirali oni koji su oko toga bili i skeptični.
Nešto slično predviđa i plan „trojke“ u kojem se status Kosmeta ne bi
ni spominjao, a što je pregovarački tim Srbije već odbio.
Šta ostaje Beogradu da učini u periodu do 10. decembra?
Povećani diplomatski napori i insistiranje na poštovanju
međunarodnog prava, stalna inicijativa u nuđenju novih rešenja i
objašnjavanju međunarodnoj javnosti koliko daleko Srbija može da
ide u davanju autonomije, što sve Beograd prilično vešto i dobro radi.
Tu su zatim i permanentne konsultacije sa Moskvom oko toka
pregovora, i davanje Moskvi u izgled određenih ekonomsko-političkih
benefita ukoliko Kosmet zahvaljujući i odlučnosti Rusije ostane u
granicama Srbije.
Tu je i program Demokratske stranke Srbije i njen stav da Srbija
treba da bude neutralna država, što Moskvi obećava novo strateško
etabliranje na Balkanu, jer Srbija je jedina država u ovom delu Evrope
koja još uvek nije pod „kišobranom“ NATO-a. Sve druge jesu, ili će
to biti sledeće godine. Može li ta ruska karta da „urazumi“ SAD? Ili,
Vašington Srbima jednostavno ne veruje stalno ih sumnjičeći za
„pravoslavne veze sa Rusima“. Što, naravno, želi da kazni gubitkom
Kosmeta? Ta teza možda bi mogla i da prođe da Srbija posle 5. oktobra
2000. nije nekoliko godina vodila potpuno proameričku spoljnu
politiku ignorišući Moskvu prilično brutalno i potpuno nediplomatski.
I pored te velike ljubavi prema Zapadu rezolucija 1244 Saveta
bezbednosti UN nije do kraja ispunjena, Zapad nije dozvolio povratak
ograničenog kontingenta srpskih vojno-policijskih snaga na Kosmet,
izbeglice takođe nisu vraćene...
 Kosmet je strateško pitanje za Srbiju i ono će se bitno odraziti na
raspored političkih snaga u zemlji. Ako je dakle, Demokratska stranka
Srbije izašla sa jasnim stavom protiv ulaska države u NATO, i ako se
ta stranka zauzima za neutralnost Srbije, a Demokratska stranka i
pored jasnih analiza o tome da skoro dve trećine građana Srbije u ovom
času nije za ulazak države u NATO, pa i pored toga i dalje ostaje na
pozicijama ulaska Srbije u taj pakt, onda je to ili čudno potcenjivanje
javnosti pred izbore, ili neko, ipak, ima i rezervni plan ako Albanci na
Kosmetu proglase nezavisnost. Šta bi se moglo dogoditi u tom slučaju?
Kao prvo, moglo bi da dođe do pada sadašnje koalicione vlade i
do formiranja tzv. vlade „nacionalnog spasa“ koju bi činili DSS,
Radikali i Socijalisti. I Demokratskoj stranci bi bilo ponuđeno da uđe
u tu vladu, ali bi ona tu ponudu najverovatnije odbila. Što se tiče
Zapada, tamo bi jedva dočekali takav razvoj situacije u Srbiji i zasuli
bi nas novim optužbama za nacionalizam uz tvrdnje „da to samo
pokazuje da su Albanci na Kosovu i trebali da proglase nezavisnost“.
Ako bi stvari išle u tom pravcu, raspoloženje javnosti u času kada
inflacija raste, štrajkovi se množe, a Srbija je ponižena oko Kosmeta i
pored toga što je ponudila sve moguće modele autonomije, osim
modela autonomije na Mesecu, dakle to bi formiralo izrazito odbojan
stav većine glasača na predstojećim lokalnim i predsedničkim
izborima u Srbiji prema atlantskim integracijama. Stranke koje su
zagovornici pristupanju Srbije NATO-u teško da mogu u tom
kontekstu da očekuju i neki uspeh na izborima. Verovatno bi došlo i
do „hlađenja“ raspoloženja javnosti i prema ulasku Srbije u EU A za
EU srpsko tržište i nije tako zanemarljivo.
Svakako najveći gubitnik, ako Albanci na Kosmetu proglase
nezavisnost pokrajine, biće Vojska Srbije. Jer, po postojećem Ustavu
Vojska je zadužena da brani teritorijalni integritet države, a kako je
Ustav označio Kosmet kao deo Srbije, onda bi se Vojsci moglo
postaviti i pitanje hoće li ona i poštovati Ustav? Iz vojnih krugova
ranije je nekoliko puta rečeno „da Vojska neće intervenisati na
Kosmetu“ da bi sada retorika bila donekle izmenjena, pa se kaže „da
će Vojska postupiti onako kako državni vrh Srbije naredi“.
 Istovremeno, ministar odbrane Dragan Šutanovac upozorio je „da
Vojska neće tolerisati bilo kakvo prelivanje nestabilnosti sa Kosmeta
na teritoriju uže Srbije i da će u tom slučaju svaki takav pokušaj
energično saseći“. Na nedavnom samitu ministara odbrane zemalja
procesa Partnerstvo za mir, održanom u Kijevu, ministar Šutanovac je
svoje upozorenje izneo i ministrima odbrane većine država NATO-a.
Sa njihove strane, Srbija je dobila punu podršku.
No, da li u slučaju ako bi zapretilo da može doći do prelivanja
nestabilnosti sa Kosmeta na područje uže Srbije, konkretno na opštine
Preševo i Bujanovac, da li bi Vojska Srbije mogla da izvede i neku
vrstu preventivne operacije? Da malo uđe na prostor severnog
Kosmeta? Sve zavisi od razvoja situacije i eventualnih prethodnih
javnih, ili tajnih dogovora sa Amerikom.
Kako je na Zapadu već više puta rečeno „da oko Kosova ne mogu
jedni dobiti sve, a drugi izgubiti sve“, odnosno „da rezultat ne može
biti deset prema nula, već eventualno šest prema pet“, hajde da
pretpostavimo da tih pet za Srbiju nije samo čuvanje manastira i
bezbednost dece koja idu u škole.
To bi onda moglo da znači da u slučaju da Priština proglasi
nezavisnost, ili saopšti „da za nju plan Martija Ahtisarija počinje da
deluje“, dakle u tom slučaju može doći i do nemira na severu južne
srpske pokrajine. Srbi sa severa Kosmeta mogu takođe da proglase
nezavisnost svog područja. Zatim može doći do puškaranja između
Albanaca i Srba, između Kfora i Albanaca, pa možda i između Kfora
i kosmetskih Srba. I onda NATO pozove Vojsku Srbije da uđe na sever
Kosmeta da pomogne u čuvanju reda i mira. Nije nemoguće?
U nedavnim razgovorima u Vašingtonu između tadašnjeg
načelnika Združenog generalštaba američkih oružanih snaga, generala
Pitera Pejsa i načelnika Generalštaba Vojske Srbije, generala Zdravka
Ponoša, u saopštenju o tom susretu bila je i jedna polurečenica kako
„Kfor i Vojska Srbije zajednički brinu o bezbednosti u regionu“. Vrata
su, dakle, otškrinuta.
 Znači, Vojska Srbije po dogovoru sa NATO-om i Kfor-om, u
slučaju nemira i nasilja, ulazi na prostor severnog Kosmeta. Između
Vojske Srbije i Albanaca postavlja se Kfor.
No, šta ako ne bude nikakvog nasilja u danima pred proglašenje
nezavisnosti Kosmeta, ili posle tog čina? Teško da će se nasilje ovog,
ili onog, tipa potpuno izbeći. Jer, frustracija je prisutna na svim
stranama, i kod Srba i kod Albanaca i kod KFOR-a. Ako i Srbi na
severu južne srpske pokrajine proglase nezavisnost od Prištine, onda
će verovatno snage KZK pokušati da ovladaju tim prostorom. Kako je
za pretpostaviti da i Srbi na tom području imaju po nešto od ranije
skrivenog oružja, eto mogućeg nasilja. Može li Beograd u tom slučaju
ostati pasivan? Ako padnu veće žrtve na srpskoj strani situacija vrlo
lako može da se izmakne bilo kakvoj kontroli!
Kao hitan odgovor, prva bi opcija Beograda mogla da bude
ulazak dobrovoljaca na sever Kosmeta? Vlasti mogu jednostavno da
„zažmure“. Privatna inicijativa privatne grupe građana. Kao što su
1999. Albanci iz SAD sa američkim pasošima ulazili ilegalno na
Kosmet da se tuku protiv Jugoslavije i Srbije. Privatna inicijativa
američkih građana koji turistički putuju po Evropi. Hoće li u Pizu da
gledaju Kosi toranj, ili će u Peć da malo pucaju po jugoslovenskoj
vojsci, to Amerika kao država ne može da kontroliše. Građani putuju
za svoje pare. Pa bi tako mogla i Srbija da postupi, odnosno da objasni
tu vrstu turizma. Naravno, ako hoće?
Kako o tome razmišljaju i u NATO-u, to KFOR već sada
pojačava kontrolu administrativne granice prema Srbiji, pa je ilegalan
ulazak većih grupa srpskih dobrovoljaca skoro nemoguć. Osim, ako i
tu nema nekakvog tajnog dogovora da se na taj način Albanci uvere
kako je podela Kosmeta najbolje rešenje! U praksi!
Druga opcija je Vojska Srbije na severu Kosmeta? To bi moglo
da bude ono „niko ne može da dobije sve“, ili „rezultat ne može da
bude deset prema nula, već samo šest prema pet“. Za tu opciju Vojska
ima u svakom trenutku dovoljno efektiva i raspoloženja!
A posle toga? Izbori u Srbiji koje dobijaju stranke koje su bile za
ulazak Srbije u NATO. Jer, eto NATO je bio prema nama velikodušan.
 Ali šta ako SAD, NATO i Zapad ne žele da budu velikodušni
prema Srbiji i Srbima? E, to onda znači da je naša spoljna politika
zadnjih godina bila pogrešna, da nismo znali kako da „unovčimo“
geopolitički položaj Srbije, da su Srbiju na Zapadu potpuno potcenili
kao državu i da Americi, zapravo, i nije posebno stalo da Srbija uđe u
NATO. Jer, i bez ulaska dobili su skoro sve što su i tražili. Dali bi im
verovatno i više od toga da nas podrže oko Kosmeta.
Ali, neće. Ovako ispada da je naša ljubav bila jednosmerna.
Neuzvraćena. Srbija u ulozi mladog Vertera...

 17. FEBRUAR 2008.

Ako Srbi žele da pobede svoje protivnike moraju da plate više od

njih. Da li u parama ili u krvi, srpski je izbor. Tako nekako, pokušao
je da mi objasni pre više godina situaciju na Balkanu jedan američki
analitičar iz korporacije „Rend“, koja okuplja trust mozgova vojnog,
obaveštajnog i političkog establišmenta SAD. Sada, posle američkog
priznanja Kosmeta kao nezavisne države, ispada da nismo dovoljno
platili da se to ne dogodi? Kako i zašto? Ko je i šta je „zeznulo” stvar?
Ili bi dobitak celog Kosmeta i vladanje Albancima na tom prostoru za
Beograd bio košmar bez kraja? Ako je to „opravdanje“ za učinjeno i
neučinjeno pre 17. februara 2008. godine, hajde da nam to neko i javno
saopšti! Ovako, mislimo da nas je Zapad „izdao“.
Jer, posle 5. oktobra 2000. godine spoljnopolitička orijentacija
Srbije bila je isključivo okrenuta ka Zapadu, odnosno ka SAD. Bilo je
skoro normalno da se za nekog ministra, ili čak i generala, kaže da je
„prozapadna“ ličnost i da se to u javnosti ne shvata niti doživljava u
nekom pežorativnom kontekstu. Tek za nekolicinu političara tvrdilo se
da su „prosrpski“ nastrojeni. U Srbiji. Kosmet je malo ili skoro nikako
povezivan sa nacionalnim opstankom Srba i Srbije i time je ovaj
problem postepeno i gubio podršku u delu srpske javnosti. Skoro da
niko od političara javno nije označio Kosmet kao vitalan nacionalni
interes Srbije.
 Vreme je prolazilo, a službeni Beograd skoro da ništa nije
preduzimao oko vraćanja do 1000 vojnika i policajaca na prostor južne
srpske pokrajine, na šta je imao pravo po Vojnotehničkom sporazumu
iz Kumanova i po rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN. Naravno,
da je o tom vraćanju u krajnjem slučaju odlučivao Vašington, ali
Beograd se uopšte i nije pretrgao da taj ograničeni broj vojnika i
policajaca pokuša da vrati barem na sever Kosmeta.
Isključiva strateška orijentacija Beograda na Vašington najviše se
odrazila u sferi vojnih odnosa. Naime, Vojska Srbije podvrgnuta je
proteklih godina pravoj lobotomiji. Pod hitno su penzionisani skoro
svi ratni kadrovi, vojska je u ime transformacije i reformi iz godine u
godinu smanjivana, kao da nikakav teritorijalni problem Srbija,
zapravo, i nema. Uporedo sa tehničkim razoružavanjem oružanih
snaga išao je i proces intelektualnog razoružavanja, tradicija je
naprosto ukinuta, jedinice kopnene vojske dobile su nove, potpuno
bezlične nazive. O tradiciji i novim oznakama činova odluke su
donošene u uskom krugu od dvojice, trojice ljudi, pa su se oznake
generalskih činova menjale po nekoliko puta u kratkom vremenu.
Neozbiljno!
Reforme su vršene s naglaskom na potencijalne „misije“ vojske
Srbije u inostranstvu, čak je i reč „zadaci“ skoro izbačena iz upotrebe.
U vojsci su zavladali termini od „kriznog menadžmenta“ do
„menadžmenta u reformama“. Osnovna stvar za napredovanje u
karijeri i za uspeh postalo je znanje engleskog jezika i rad na
kompjuterima. Iz Vojne akademije izlaze potporučnici, svi
kompjuterski obrazovani i svi sa znanjem stranih jezika, ali koji u
jedinicama kasnije imaju grdnih problema kada, recimo, dođe do
zastoja u funkcionisanju automatskog bacača granata. Obični vojnici
se onda tome smeju. Dakle, vojska je brojčano smanjena tako da na
teritoriji cele Vojvodine danas postoji samo jedna brigada kopnenih
snaga, sve one koji su kritikovali smanjivanje i broja vojnika i broja
tenkova, faktori iz Vojske nazivali su „protagonistima starog načina
razmišljanja“. Protagonisti „novog načina vojnog razmišljanja“ svoje
su diplome na brzinu dobili na Soroševom univerzitetu u Budimpešti.
 Da, u međuvremenu smo sklopili celi niz vojnih sporazuma sa
Amerikancima, izveli smo i neke vežbice sa Nacionalnom gardom
Ohaja. Pripadnici Nacionalne garde Ohaja bili su u Srbiji, malo skakali
padobranima, malo sa nama jeli zmije i žabe, više se slikali za novine
i tako potvrđivali američko-srpsku savezničku idilu. Onda su naši
oficiri i podoficiri ušli u Ohajo i tamo na obali nekog jezera u pustahiji
uvežbavali kao nekakav kontrolni punkt u nekoj imaginarnoj zemlji.
Sve zadaci i „misije“ adekvatni izazovima za državu Srbiju u
vremenima koja su i koja dolaze. Zatim smo poslali naše pitomce i
oficire da se školuju skoro isključivo na vojnim akademijama država
NATO-a. Vojni vrh je javno zagovarao ulazak zemlje u NATO, a kada
je to zbog razvoja situacije oko Kosmeta postalo nacionalno ipak
nepristojno i politički dosta nekorektno pribeglo se formulaciji da su
„NATO standardi i najveći profesionalni domet u armijama u svetu“.
I tako, dok država nije mogla da za Srbe na Kosmetu obezbedi formulu
„prvo standardi, pa onda status“ vojska Srbije je standarde NATO-a
praktično proglasila i svojim najvišim ciljem. Zatim se vrlo perfidno
prešlo na teren potpune profesionalizacije oružanih snaga, što je
automatski i smanjivanje brojnog stanja u uslovima kada se borbena
tehnika ne modernizuje i ne obnavlja, čime je i potkopana logika
mobilizacije.
U Srbiji 1914. godine i delom 1941. godine opšta mobilizacija
poslužila je kao trenutak ekstatičnog moralnog ujedinjenja vojske i
ostalih građana. Naravno, ratne žrtve tada je bilo mnogo lakše
prihvatiti, ne samo zbog visoke stope smrtnosti dece i raznih
nekontrolisanih bolesti i epidemija, već i zbog tadašnje kulture koja je
još uvek spajala identitet pojedinca sa identitetom nacije u ideju
„konačne žrtve“, pri čemu je smrt u borbi i ratu ostajala ovenčana
slavom. Afirmacija žrtve danas je u Srbiji potpuno prevaziđena, i u
srpskoj postherojskoj kulturi ratnik je postao skoro nenormalna
pojava.
Vreme je prolazilo, razne afere doprinosile su padu ugleda
vojske, javno insistiranje na „izgubljenim ratovima“, izjave čelnih
ljudi vojnog sistema „videli smo 1999. godine kako to izgleda”, sve to
delovalo je na deo javnosti u Srbiji da na Kosmet gledaju kao na
virtuelno pitanje u kojem su problemi negde jako daleko. Deo javnosti
u Srbiji gleda na Kosmet i zaista kao „gledaoci“. Doduše, neko ih je
svesno, ili nesvesno i doveo do tog statusa. Javnost je naprosto
demobilisana i ko danas smogne hrabrosti da javno kaže da ako je
zemlja napadnuta svi njeni sinovi moraju da je brane, taj rizikuje da ga
proglase ratnim huškačem, militaristom, možda i nacionalistom.
Događaji u i oko vojske produbili su i jaz između civilne i vojne
kulture. Vrednosti koje je nekada vojska nastojala da usadi, čast,
odvažnost, žrtva, ljubav prema otadžbini, sve se to razlikovalo i
razlikuje od vrednosti nagrađivanih u civilnom životu. Time vojne
vrednosti dobijaju manje automatsku saglasnost u društvu, što ima za
rezultat politizaciju vojske. A politizacija vojske u Srbiji danas je
prisutna i kroz činjenicu da samo jedna stranka, DS, suvereno
kontroliše oružane snage ove zemlje. Od nekadašnje, skoro histerične,
povike o hitnosti civilne kontrole vojske sada na javnoj sceni Srbije
nema ni reči. Možda je doba vojne mobilizacije u Srbiji zaista prošlo,
možda je u jednom relativno bolesnom društvu kakva je danas Srbija
i armiji teško da ostane zdrava, jer, konačno, socijalno i psihičko stanje
vojske odgovara stanju države, ali vojska ne postoji samo po sebi ni
radi sebe.
Tačno je da vojska ne može da reši problem Kosmeta, ali je i
tačno da ona mora da bude spremna da obezbedi vladi Srbije, u svim
okolnostima, i najveću slobodu akcije oko Kosmeta. Sposobnost za
akciju uvek pripada vojnom sektoru, a sposobnost za upozorenje
isključivo je u nadležnosti politike. Etape između toga mogu da budu
vrlo različite: pretnja upotrebom sile, stvarna upotreba sile,
demonstracija moći da bi se signalizirala takva namera, mere za
jačanje poverenja među potencijalnim saveznicima, srdačni odnosi i
aktivna vojna saradnja sa potencijalnim saveznicima, transfer oružja...
Viši oficiri i funkcioneri u Ministarstvu odbrane Srbije morali bi
da znaju onoliko o međunarodnim odnosima i spoljnoj politici koliko
bi visoki funkcioneri u spoljnoj politici Srbije trebali da znaju o tome
kako da iskoriste vojnu sposobnost zemlje. Znaju li to oni? Ma, šalim
se! To je potpuno zanemaren aspekt u obuci viših oficira Vojske
Srbije, ali i visokih funkcionera diplomatije države Srbije. Jer,
karakteristika moći, sadržaj i oblik donošenja odluka vezanih za vojnu
sferu, sve to treba da odgovara ciljevima i zadacima spoljnopolitičke
aktivnosti države i njenim prioritetima. Inače, se može steći utisak, pun
teških komplikacija, o nekakvoj samostalnosti političke funkcije vojne
moći, što je danas potpuno nedopustivo.
Upravo po tom pitanju videćemo vrlo brzo da li Vojska Srbije
vodi samostalnu spoljnu politiku, ili ne? Ako je država Srbija vratila
ambasadora iz Vašingtona na konsultacije, hoće li vojska vratiti iz
SAD pitomce i oficire koji su tamo sada na školovanju? Hoće li se to
učiniti u slučaju svih zemalja koje priznaju Kosmet kao nezavisnu
državu? Šta da uradi, recimo, srpski pitomac na školovanju u nekoj
akademiji u SAD kada profesor geografije počne da tumači novu
državu na Balkanu? Da izađe pred ostale pitomce i kaže da mi to ne
priznajemo i pored toga što to priznaje država u kojoj se on trenutno
školuje? Šta mislite šta će ostali pitomci iz drugih država, pa i SAD,
da misle o Srbiji i njenoj vojsci? Jer, u drugim armijama oficirska čast
još nije ukinuta! Hoće li ugovori o međuarmijskoj saradnji sa SAD
sada biti suspendovani do daljeg? Može li to vlada Srbije da obezbedi
s obzirom na odnos snaga u vladi?
Nekadašnja Titova Jugoslavija vratila je momentalno iz
Sovjetskog Saveza nekoliko hiljada naših pitomaca raznih škola,
akademija i učilišta posle pisma kojeg je Staljin uputio Titu. Tada je
bilo dovoljno samo jedno pismo, sada ćemo da vidimo šta se radi kada
vam uzmu teritoriju? I da ne zaboravimo, tada te 1948. godine
Jugoslavija je bila potpuno sama. Nije imala saveznike ni na Zapadu
ni na Istoku. Nesvrstani još nisu ni postojali.
Dakle, u ovim okolnostima nepostojanje jasne granice između
sposobnosti za akcijom i sposobnosti za upozorenjem krije u sebi
veliku nezgodu, naime u tim okolnostima pitanje je da li vlada Srbije
može da „dozira“ svoja dejstva koristeći se realnim ili akcijama, i
virtuelnim odnosno pretnjom? Šta ćemo uraditi ako trupe Kfor-a
potpuno blokiraju administrativnu granicu za ulazak na Kosmet bilo
kojeg funkcionera vlade Srbije? Hoće li ministri pokušati da uđu
koristeći šumske stazice i bogaze? Šta će vlada uraditi ako Unmik i
Kfor na zahtev Prištine, ili bez tog zahteva, ukinu kancelariju vlade
Srbije u Kosovskoj Mitrovici? Pa posle sve ostale simbole prisutnosti
države Srbije na Kosmetu? Imali vlada odgovor na sve te moguće
izazove? Ima li vojska spreman plan za moguće izazove, ako vlada
vojsci nešto naredi? Ili vlada vojsci, zapravo, ništa i ne može da
naredi?
Kao i u doba naših očeva, novac je podloga skoro svake akcije i
sigurno svakog rata. Međutim, kao što bogatstvo neke države ne
obezbeđuje automatski i savršenstvo njenog odbrambenog sistema, ni
stalno pozivanje i dokazivanje na nedostatak para ne može da bude
opravdanje za slabu armiju i stratešku nepripremljenost zemlje za
krizne situacije. Finansijski alibi u nekim situacijama omogućava da
se krivica za vlastite greške prebaci na druge, ali danas posle svega što
se dogodilo na Kosmetu, takvog opravdanja nema. Ni za jednog
političara u Srbiji, ni za jednog generala u Srbiji! Ko je to javno tražio
više para za vojsku, ko nije dao pare? Ko je zbog toga dao ostavku?
Sve dok to ne vidimo, borba za Kosmet biće, na žalost, virtuelna. A
neko bi morao da plati ceh za ovo nacionalno poniženje!
Gospodo, bilo je vremena da se mobilišu sva potrebna finansijska
sredstva da se stvori armija od 250.000 vojnika sa modernim
naoružanjem. Prodavale su se kompanije, preduzeća, celi privredni
sistemi, pare su mogle da se obezbede. Konačno, mogli su da se uzmu
i krediti za tako nešto od Rusije. Javnost je trebala da na vreme bude
psihološki mobilisana za slučaj otimačine državne teritorije. Drugoj
strani trebalo je na vreme saopštiti da je Srbija spremna i da vojno
brani Kosmet! S jakom armijom, ozbiljnom državom i stanovništvom
spremnim na sve, Beograd je imao šanse da mnogo povoljnije reši
pitanje Kosmeta. Možda će neko reći da stanovništvo, posle svega nije
više spremno na sve? Naravno, to je moguće, ali u ozbiljnim državama
ta se vrsta spremnosti godinama neguje, trenira, stimuliše raznim
merama, i na kraju država odlučuje! Pod uslovom da se stvar zaista
iskreno gleda kao na pitanje nacionalnog opstanka.
 Beograd je stalno davao izjave „da će Srbija braniti Kosmet
isključivo mirnim i diplomatskim sredstvima i bez nasilja“. Čudno,
niko od Beograda takve izjave na Zapadu nije ni tražio. Mnogi od
Beograda takve izjave nisu ni očekivali. Još čudnije, za takve izjave i
takve konkretne poteze nismo ni nagrađeni. Prvo pravilo dobre
diplomatije jeste da se protivniku nikada ne govori šta ćeš da uradiš, a
još manje šta nećeš da uradiš!
Svet iz 2008. godine nije svet iz 1999. godine. Miloševića nema
i Srbija je demokratska zemlja. SAD i NATO do guše su upleteni u
ratove u Avganistanu i Iraku, vojnici im nedostaju dnevno. U Moskvi
je Vladimir Putin, a ne Boris Jeljcin. Srbiju 2008. godine niko ne bi
opet bombardovao zbog Kosmeta. Jer, svet se promenio i ništa više
nije isto kao 1999. godine.
Ovo je totalni krah srpske diplomatije i srpske strategije. Vreme
je da se konačno podvuče crta...

 20. MART2008.

Vreme radi u korist nezavisnog Kosmeta, a peščani časovnik

istorije zloslutno smanjuje teritoriju Srbije. Problemi i patnje srpskog
naroda na Kosmetu više nikoga u svetu posebno ne uzbuđuju, kao ni
Srbija uostalom. Tu i tamo dođemo u zapadne medije i udarne vesti
samo ako se nešto zaoštri u Kosovskoj Mitrovici, baš kao što je to bilo
proteklih dana. Sa novim krugom zemalja koje su pod pritiskom, ili
bez pritiska Vašingtona i Brisela priznale Kosmet kao nezavisnu
državu proces „banalizacije“ povređivanja suvereniteta Srbije se
nastavlja kao nešto potpuno normalno. Srbija i Srbi kažnjavaju se u
nedogled sa potencijalno novim žarištima daljnjeg teritorijalnog
raspada Srbije.
U svemu tome na domaćoj političkoj sceni, u kontekstu
predstojećih izbora, razmenjuju se udarci i oko Kosmeta, javne
prozivke i optužbe, demantiji i demanti demantija tako da običan
građanin ostaje u dilemi: ko vodi stvarnu bitku za Kosmet, a ko se
razbacuje praznim metaforama? Jer, dan jednostranog proglašenja
nezavisnosti Kosmeta trebao je da u celoj Srbiji bude dan žalosti.
Ujedno da bude i dan nacionalne solidarnosti. Oteta je teritorija, ali
oteta je i istorija. Tek nekoliko dana posle tog 17. februara 2008.
godine na političkoj sceni Srbije vladalo je prividno jedinstvo, ubrzo
posle toga počela su glasna razmišljanja i neslaganja kako Srbija da
odgovori na čin Prištine, Vašingtona i ostalih. Od toliko najavljivanog
tajnog Akcionog plana vlade Srbije za slučaj proglašenja kosovske
nezavisnosti javnost praktično nije videla ništa, osim, naravno,
povlačenja ambasadora iz država koje su priznale nezavisno Kosovo.
I to povlačenje navodno je oročeno na tri meseca, pa nam se strane
diplomate smeju u lice. Šta je drugo Srbija preduzela? Zahtev za
sednicu Saveta bezbednosti UN, i da nije bilo Rusije i to bi propalo.
Ovakvu pasivnost države kojoj je oteta teritorija ne pamti ni istorija,
pa se automatski postavlja i pitanje ima li Srbija uopšte neku strategiju
vraćanja Kosmeta u državne granice? Da li je ta strategija svedena na
bitku da što manji broj država prizna Kosmet i da Priština ne dobije
svoje mesto u UN, MMF-u, EH OEBS-u? I da boljim standardom
učinimo Srbiju jačom, bogatijom, i za Albance sa Kosmeta
privlačnijom državom?
Taksativno gledano to bi ukratko bila strategija koju sada javno
iznose neki čelni ljudi Srbije. Da li samo to može biti efikasno i
dovoljno?
Ne, jer ni elementi te strategije samostalno i na duži rok neće
dovesti do vraćanja Kosmeta u državni okvir Srbije. Naime, na
Kosmetu se već formirala albanska političko-poslovna elita kojoj
nikakav bolji standard života u Srbiji neće biti privlačan motiv da
južnu srpsku pokrajinu reintegriše u Srbiju, jer ta elita već ima odličan
standard. A elite, koliko znam, odlučuju o sudbini naroda i teritorija.
Borba Beograda da što manji broj država u svetu prizna nezavisnost
Kosmeta može biti tek pomoćni pravac u naporima da se vrati ono što
je oteto. Jer, vremenom broj zemalja koje priznaju Prištinu povećavaće
se, a Beograd nije Peking da može da se ponaša kao Kina oko Tajvana.
 S druge strane, nezavisni Kosmet će uz podršku Amerike vrlo
verovatno ubrzo ući u neke međunarodne organizacije, na ovaj ili onaj
način. Dovoljno je da uđe u jednu međunarodnu organizaciju, pa da se
stvori presedan koji otvara sledeća vrata, tako da vreme i na tom planu
radi u korist Prištine. Šta onda preostaje Srbiji?
Pre svega, građani Srbije će na predstojećim izborima direktno,
ili indirektno reći šta misle o Kosmetu. Iako nisam siguran da će bilo
koja politička stranka u Srbiji svojim programom, parolama, ili
stavovima staviti građane pred istinski izbor: ulazak u EU bez
Kosmeta, ili odricanje od ulaska u EU odnosno odricanje od mogućeg
boljeg života po cenu da se ovako, ili onako, ipak izborimo za Kosmet.
Jer, stvarna borba za Kosmet nije i ne može biti metafora. Ona bi
trebala da ima svoj početak i svoj kraj. To nije fantomska borba, pa
ako država proglasi borbu da sačuvamo Kosmet to bi trebalo da znači
i mobilizaciju svih snaga i svih resursa Srbije. Kosmet je nesumnjivo
najveći i najozbiljniji test ukupnih političkih, ekonomskih, vojnih,
intelektualnih, tehničkih i ljudskih mogućnosti Srbije u 21. veku.
Srbija će taj test položiti, ili neće. Problem je samo što nisu svi u Srbiji
uvereni da je to upravo taj test. I to na Zapadu znaju i na tu kartu i
igraju.
Postoji li neki sličan primer u istoriji iz kojeg bi Srbija eventualno
mogla da izvuče neka iskustva i pouke? Možda je slučaj Egipta iz
Trećeg arapsko-izraelskog rata nešto što treba proučavati. Naime,
Egipat je u junskom ratu 1967. godine vojnički teško poražen,
izraelska armija zauzela je celi Sinaj i izbila na Suecki kanal. To je bio
nacionalni šok za Egipat, izgubljena je ogromna teritorija, nacija je
ponižena i predsednik Naser podneo je ostavku. Mase su izašle na ulice
tražeći da povuče ostavku što je on i učinio. Ali Egipat se od tog poraza
u junu 1967. konstantno pripremao da vrati milom ili silom izgubljeni
Sinaj.
Sve do tog poraza 1967. godine Kairo je na vojnom i političkom
planu imao oslonac u Moskvi. Egipatska vojska imala je skoro
isključivo sovjetsku opremu i naoružanje, obuku su nadgledali
sovjetski vojni instruktori, Moskva je finansirala izgradnju ogromne
brane u Asuanu, sovjetski generali boravili su u Kairu kao kod svoje
kuće. Zatim je došao strašan poraz i osvešćenje. Egipat je sve svoje
kapacitete mobilisao da se nacija podigne iz stanja duboke
potištenosti, očaja i defetizma, otkazao je boravak sovjetskih vojnih
stručnjaka, relativizovao je odnose sa Moskvom, krenuo u kupovinu
ogromnih količina vojne opreme i najmodernijeg oružja gde god se to
u svetu moglo nabaviti i počeo da razvija dobre odnose sa Amerikom.
Istovremeno, smenjeni su svi kadrovi u armiji koji su imali bliske
kontakte sa sovjetskim vojnim savetnicima, razvijena je i snažna
diplomatska inicijativa u UN, u pokretu nesvrstanih i u okviru Arapske
lige. Ni u jednom trenutku zvanični Kairo nije se odrekao vojne opcije
vraćanja Sinaja u državni okvir Egipta, iako je Sinaj u nekim
zvaničnim kartama Izraela već bio prikazan kao izraelska teritorija na
kojoj su počela da niču i izraelska naselja. Od 1967. do 1973. godine
Egipat je izgradio, i po cenu slabijeg standarda života svojih
stanovnika, moćnu armiju koja je u Četvrtom arapsko-izraelskom ratu
1973. potisnula izraelske trupe sa Sueckog kanala, izvela neke uspešne
bitke protiv izraelskih oklopnih jedinica u dubini Sinaja i tako
omogućila diplomatiji da par godina kasnije Egipat potpiše mir za
Izraelom i dobije natrag Sinaj. Pri svemu tome, Amerikanci su vojno
pomagali Izrael, čak su mu u kritičnim danima rata 1973. godine
direktno pomogli slanjem američkih pilota koji su leteli na izraelskim
avionima.
Naravno da se ta egipatska iskustva ne mogu doslovno preneti na
Srbiju i problem Kosmeta. Druga su vremena, različite su države u
pitanju, a i saveznici su u drugoj poziciji. Ali neke pouke ipak
zaslužuju pažnju. Dakle, ako vas jedan saveznik na kojeg ste stavili
sve karte izneveri, ako uradi nešto direktno protiv vaših interesa, a
imate šansu da u budućnosti to popravite menjajući saveznika, onda
ga promenite.
Da li je Srbija posle 5. oktobra 2000. godine igrala isključivo na
kartu SAD. Jeste. Istina, ne samo zato što je u Moskvi bio Boris Jeljcin
i bipolarnost sveta nije postojala. Ali neko je u Beogradu namerno, ili
ne, propustio da uoči da u Moskvi već više godina nema Borisa
Jeljcina i da bipolarnost opet ulazi u modu. Zašto Srbija nije na vreme
iskoristila tu mogućnost? Nije valjda da se od 2004. godine nije znalo
da Vašington namerava da Prištini podari nezavisnost? Gde su bile
obaveštajne službe Srbije? Čime su se bavile? Ko je dovodio i po čijem
odobrenju zapadne generale na analize bojeve gotovosti Vojske
Jugoslavije? Zašto je vojska smanjivana, tehnički osiromašena kao da
nikakav izazov teritorijalnoj celovitosti Srbije, zapravo, i ne postoji?
Kada, ko i gde je odlučio da Srbija ide u atlantske integracije? Zašto
se unapred i javno odustalo čak i od diskretne mogućnosti upotrebe
vojske u čuvanju teritorijalnog integriteta zemlje? I zašto se to toliko
puta javno naglašavalo? Zašto je onima koji odlučuju o Srbiji unapred
rečeno šta je Srbija odlučila?
Previše je pitanja na koje nema odgovora i previše je budalaština
urađeno da bi sve to bilo slučajno i iz neznanja. Ali je posledica da je
Srbija zakasnila, a istorija uvek kažnjava one koji zakasne. A mi još
nismo ni svesni da smo zakasnili. Koji deo Srbije je tako hteo?
Frenk Vizner, američki član „trojke“ otvoreno kaže „da SA D ne
žele Rusiju u američkom dvorištu na Balkanu, odnosno u Srbiji i na
Kosovu“. Znači, Srbija je američko dvorište i u toku je geopolitička
bitka za strateške položaje protiv Rusije kao i za pozicije radi kontrole
sirovina, radne snage i tržišta. Što znači, da ako smo zaista američko
dvorište onda smo i na nišanu ruskih nuklearnih raketa. Kao Poljaci i
Česi. Što mi nekako nije prijatno ni da sanjam.
Podržavajući nezavisnost Kosmeta, Vašington je odmogao
snagama demokratije u Srbiji, jer je po „Silejovom zakonu“ stepen
slobode u jednoj zemlji obrnuto proporcionalan pritisku na njenim
granicama. Demokratskim snagama smanjuje se tako manevarski
prostor, jer je otimačina Kosmeta otrov za demokratizaciju i droga za
diktaturu.
„Ako Kosovo postane nezavisno, sve institucije vlasti,
uključujući predsednika republike, razmotriće podnošenje ostavke“,
izjavio je predsednik Srbije Boris Tadić u intervjuu listu „Blic“ od 30.
aprila – 2. maja 2005. godine. Vlada Srbije već je pala zbog Kosmeta,
Parlament je raspušten, samo bi nam još trebalo da u ovoj teškoj i
tužnoj situaciji ostanemo i bez predsednika.

 10. FEBRUAR 2007.

U početku beše iluzija: kada Milošević bude zbačen s vlasti

Kosmet će ostati u Srbiji. Tako su nam obećavali iz DOS-a tvrdnjama
da su njima tako obećali prijatelji sa Zapada. Jer, kažu Zapad nije
1999. bombardovao srpski narod, već samo Miloševića. U
međuvremenu, vojska i mediji suptilno su pacifikovani, intelektualna
kolonizacija učinila je svoje, a parazitska klika koja uživa u krizama
nastupa naglašeno antinacionalno. Nova istorija Balkana bestidno se
prepravlja, a uoči osme godišnjice ulaska NATO na Kosmet dobili
smo i Ahtisarijev plan.
Iz Vašingtona i NATO taj je plan odmah podržan i pozdravljen
kao „dobar kompromis“. Taj „kompromis“ između ostalog, leži i u
dilemi hoće li zaštitni pojas oko srpskih kulturnih i crkvenih objekata
biti 50, 100, ili čak 200 metara i hoće li deca moći u školu, a da ne
budu kamenovana. Negde drugde u svetu to je civilizacijski minimum,
u slučaju Kosmeta to se zove politički kompromis? Dakle, nezavisno
Kosovo bilo bi brzo i etnički čisto, jer multietničnost danas na
Kosmetu postoji samo na grobljima. Nezavisno Kosovo jeste
mogućnost ujedinjenja s Albanijom, jer jedan narod u dve države koje
se direktno graniče teško da na duže može biti podeljen. Izjave
zvanične Tirane protiv ujedinjenja i stav Kontakt grupe da to neće biti
dozvoljeno pripadaju ovom vremenu, ali ne i budućnosti, pogotovo ne
daljoj. Nezavisno Kosovo jeste toksično prelivanje krize na celi
Balkan.
Suština problema verovatno se nalazi u činjenici kako prihvatiti
realnost. Realnost je da kosmetski Albanci ne žele da žive u Srbiji i da
na Zapadu to vide kao politički, a ne pravni problem. S druge strane,
istina je i da je Beograd godinama vrlo malo radio na rešenju tog
problema. I ono što se moglo, nije urađeno, nije bilo adekvatne
strategije u pokušaju uključivanja kosmetskih Albanaca u politički
život Srbije. Da li je to, zapravo, nekome u Beogradu i odgovaralo,
druga je priča.
Istina, Albanci su se na Kosmetu dizali na demonstracije i 1968.
godine i 1981. U Titovoj Jugoslaviji imali su sve. Za vreme Drugog
svetskog rata Italijani i Nemci dali su im sve...
Naravno da na Zapadu uopšte ne shvataju dubinu kosmetske
mržnje, strahova i sumnji. Postoje konflikti za koje praktično i nema
rešenja, osim možda preseljenja, a time i iskorenjivanja različitih
nacionalnih zajednica. Možda je Balkan upravo takav slučaj. Kada su
u martu 2004. godine albanski ekstremisti na Kosmetu krenuli u
ubilački pohod na tamošnje Srbe, finski, nemački i italijanski vojnici
zatvorili su se u svoje baze. Bilo je dovoljno da iz Bondstila izađe mala
patrola američkih vojnika i da nasilje bude odmah zaustavljeno. Jer,
Albanci slušaju Ameriku. Da li je Amerika zato i odabrala baš Albance
na Balkanu radi strateške pozicije uticaja u Evropi? Zašto se Srbiji
stalno imputiraju „umorni glasovi nacionalizma koji iznose iste
zamorne argumente“ (Danijel Frid, pomoćnik državnog sekretara
SAD)? Zašto se preskače veza između nacionalizma i secesije? Zašto
je na multikulturnoj berzi albanski nacionalizam dobar, a srpski
opasan i neprijateljski? U Srbiji živi 26 nacija i nacionalnih manjina,
oko 100.000 Albanaca živi u Beogradu, a Srbi su na Zapadu
propagandno prikazani kao slovenski Arijevci koji mrze sve druge i
žele etnički čistu državu.
Beograd sada igra na kartu institucija, Parlamenta i vlade. Druga
izlazna strategija jeste kritika međunarodnih posrednika zbog ubrzanih
i nefer pregovora. Treće je nada u veto Rusije i Kine u Savetu
bezbednosti UN. Prema vrlo pouzdanim izvorima iz Moskve,
evropska trojka nije ubedila Ruse da odustanu od veta. Rusija i dalje
čvrsto stoji uz Srbiju u odbijanju nametnutog rešenja za Kosmet i
uložiće veto ako to bude potrebno. Jer, Zapad nije ništa ponudio Rusiji
da bi drugačije postupila, a današnja Rusija nije ona od pre pet godina.
Doduše, ni Beograd se nije nešto pretrgao u prepoznavanju ruskih
ekonomskih i strateških interesa na Balkanu, tek je u zadnjih nekoliko
meseci nešto preduzeto na tom planu. Kao da je nekome odgovaralo
da Rusija „izda“ Srbiju, pa da onda sav bes zbog gubitka Kosmeta
bude usmeren ka Moskvi. No, hladni rat se vratio, šef Pentagona
upozorio je pre dva dana na Rusiju i Kinu, unipolaran svet polako
odlazi u prošlost...

 6. FEBRUAR 2005.

Nekako u isto hladno vreme samo pre pune četiri godine, ona je,
čim je dobila optužnicu, mirno i dobrovoljno sama otputovala u Hag.
Nju niko nije nagovarao da se preda i nije od toga pravila medijski
cirkus. Nije bilo kolone crnih džipova da je sprovedu do aerodroma.
Nije bilo ni ministara da joj prave društvo u avionu. Samo policijske
lisice, koje su joj odmah po ulasku natakli službenici tribunala. Valjda
da ne pobegne iz aviona dok leti. Ili da ga ne otme?
Nekadašnja predsednica Republike Srpske Biljana Plavšić nije
tražila od Patrijarha da je spominje u svojim molitvama, nije u Hagu
pristala da svedoči protiv bilo koga, iako su je na to pokušali da prisile.
Prihvatila je da je kriva iako joj ništa nije dokazano, jer nije ni bilo
postupka dokazivanja, i gospodski je otišla na izdržavanje kazne. Od
nekih političara i dela medija ovde u Srbiji tada je odmah proglašena
„izdajnikom srpstva“, a njen dobrovoljni odlazak u Hag okvalifikovan
je kao „čin veleizdaje“.
Posle samo četiri godine dobrovoljni odlazak u Hag veliča se kod
nas sada kao visokomoralan i patriotski korak, „hrabar potez pravih
srpskih oficira koji na drugom mestu nastavljaju svoju bitku za
otadžbinu“. Ima li, dakle, general Vladimir Lazarević šanse da i dobije
tu bitku? I mogu li mu oko toga uopšte pomoći Patrijarhove molitve...
Kome verovati?
CIA je objavila procenu da će Srbija i Crna Gora ući u EU kada i
BiH, negde posle 2020. godine. Treba verovati analitičarima CIA kada
smo mi u pitanju, jer su još 1989. objavili tačnu kartu raspada SFRJ.
Svi su ih tada napali kao „škodoželjne i zlokobne proroke“ a oni su
samo analizirali ono što se javno znalo. Možda im je za najnoviju
procenu oko datuma istovremenog i zajedničkog ulaska u EU nas i
Bosanaca poslužio i podatak da su nepoznata lica pre izvesnog
vremena ukrala deo železničke pruge između Šida u SCG i Bijeljine u
BiH. Sve sa šinama i drvenim pragovima. To je analitičare CIA u
razmišljanjima sigurno vratilo u vreme „vatrenog konja i Sijuksa“.
Eto, mi gradimo prugu, pruga gradi nas. U 21. veku. Evropa jedva čeka
da primi one koji kradu šine i pragove.
Već je rečeno „da je dobro što na svetskom ekonomskom forumu
u Davosu nije bilo zvanično nikog iz SCG“. Samo strani bogataši i
njihove trofejne supruge u bliskim odnosima sa izabranim i
postavljenim političarima kao neka vrsta destilisane suštine svega što
ljudi vole da mrze kada je reč o novom svetskom poretku. Oko hiljadu
privrednika i menadžera, naučnici i političari iz celog sveta, neki slave
globalnu privredu, drugi sklapaju poslove ili naprosto uživaju u
društvenom događaju, isprobavaju svoju moć dok im se šefovi država
dodvoravaju kako bi dobili investicije. To je Davos.
Irački narod je glasao i izbori su uspeli. To je nesumnjivo i veliki
uspeh Vašingtona i predsednik Džordž Buš ima razloga da bude vrlo
zadovoljan. Demantovao je sve one koji su tražili odlaganje izbora. U
takvoj atmosferi predsednik SAD treba uskoro da započne i svoju novu
turneju po Evropi, koja je opet bila dosta skeptična oko angažovanja u
Iraku. Da li će upravo uspeh iračkih izbora razbiti i led odnosa
saveznika sa dve strane Atlantika i hoće li Buš opovrći stereotipe da je
on samo Bibliji privrženi unilateralista? Iako je prilikom nedavnog
govora o stanju nacije i tokom molitvenog doručka u Vašingtonu
američki predsednik još jednom naglasio američko liderstvo u svetu,
Buš je o svim pitanjima govorio bez ikakvog podsetnika ili beležaka
pokazujući uverljivost, šarmantnost i prirodno samopouzdanje. Hoće
li to naići i na odgovarajući prijem u Evropi, posebno u Nemačkoj?
Jer, najveća slabost današnje Amerike ogleda se u tome što je ona
poslednja svetska supersila koja misli da ima univerzalnu misiju.
Amerika je danas preuzela od Nemačke nekadašnju istorijsku ulogu
bedema koji sprečava prodor Rusije u Evropu, od austrougarske,
turske i ruske imperije ulogu čuvara Balkana, od Britanaca odbranu
slobode mora i Persijskog zaliva, a od Japanaca obuzdavanje Kine i
zaštitu Južne Koreje. To je naprosto imperijalna prenapregnutost u
kojoj i deo američke elite pogrešno shvata svoju naciju podstičući
Amerikance da se ponašaju tako da im američka sudbina sama po sebi
daje za pravo da nadgledaju i donose presude u vezi sa onim šta rade
druge države i da, u slučaju kada je to potrebno, intervenišu da bi
kaznile prestupnike i izazivače problema. Dugoročno gledano, to je
neprihvatljivo za ostale...
Kada je NATO dolazio na Kosmet deklarisani cilj je bio
obnavljanje multietničkog društva u južnoj srpskoj pokrajini.
Današnja stvarnost je sasvim suprotna i pod protektoratom NATO
dovršava se etničko čišćenje i nacionalna homogenizacija tog
područja. Ostaci slovenskog stanovništva preživljavaju u getima.
Nešto o tome nedavno je na televiziji govorio i američki
ambasador u Beogradu Majkl Polt priznavši da ni Vašington nije
zadovoljan onim što je dosada postignuto na Kosmetu. Malo je to
zvučalo kao neko izvinjenje Srbima, ali eto treba gledati u budućnost.
Podsetilo me to na sastanak Henrija Kizindžera sa princom Sihanukom
u Pekingu 1979. godine kada je čuveni Henri rekao princu da SAD
nemaju nikakve veze sa Lon Nolovim pučem.
„Morate verovati da smo mi bili za to da se vi vratite na vlast i da
nam se Lon Nol nije sviđao. Vi ste nam se sviđali.
„Veliko vam hvala“, odgovorio je princ.
„Želeo bih da u to verujete“, nastavio je Kizindžer.
„Ekselencijo, šta je bilo, bilo je“, pokušao je pomirljivo princ
Sihanuk.
„Ne, ne, ne. Želim da kažete da mi verujete.“
„Molim da me izvinite. Ne mogu da kažem da vam verujem.“

 13. JANUAR 2005.

 Koliko još vojnika treba da pogine pa da se neke stvari u Vojsci
Srbije i Crne Gore počnu ozbiljno da menjaju? Da li to bauk ubistava
i samoubistava kruži sada našim kasarnama? Naravno, među
vojnicima se uvek govorilo da vojne objekte ne čuva straža, već strah
civila i nepozvanih od straže. Najnovija tragedija u kasarni u
Podgorici, gde je stražar tragičnom greškom ubio komandira straže,
možda je kap koja preliva čašu. Jer, svi znamo da se na straži ponekad
i zaspe, umor, slabija ishrana, preveliki broj stražarskih mesta a
nedovoljan broj vojnika, prekratki vremenski razmaci između vršenja
straže, nedovoljna psihološka priprema vojnika za tu dužnost i iznad
svega to čuveno Pravilo službe! Napunjeno oružje na straži, da ili ne?
Okvir sa municijom u rapu, ili pun bojevi okvir na pušci? Otkočena,
ili zakočena puška?
Gospodo u Ministarstvu odbrane, promenite Pravilo službe kada
je vršenje stražarske službe u pitanju, eliminišite barem normativno
sve faktore koji mogu da dovedu do tragične upotrebe oružja. Umesto
što se bavite novom kapom za pripadnike Vojske SCG. Jer, nova kapa
umesto dosadašnje beretke smešna je kombinacija stare srpske šajkače
i bejzbol kapice, ali generalima Krgi i Paskašu očito se niko i ne usudi
da kaže da im stoji katastrofalno i da sa tom kapicom više liče na šefa
provincijske železničke stanice.
Što se tiče Krge njemu je verovatno to i svejedno, on je otišao u
penziju. Zajedno sa njim i generali Ljubiša Stojmirović i Božidar
Delić, dva najobrazovanija i najsposobnija generala kopnene vojske,
od kojih je general Delić rođen 1956. godine. Uzgred rečeno kada je
podmlađivanje kadra u pitanju, u vojsci su ostali i neki generali rođeni
1948. godine. Po kojem su to, dakle, kriteriju penzionisani generali
Delić i Stojmirović, ako ne po političkom? Da li je njihov „greh“ u
tome što je general Stojmirović bio za vreme agresije NATO protiv
Jugoslavije 1999. načelnik štaba Treće armije koja je branila Kosmet,
a general Delić tada komandovao brigadom u Prizrenu i lično ispred
svih poveo svoje vojnike u juriš za vraćanje naše karaule Košare iz
ruku albanskih terorista i regularnih albanskih trupa?
 Na svečanost i koktel povodom odlaska u penziju dosadašnjeg
načelnika Generalštaba, generala Branka Krge i drugih generala, nije
došao niko iz Vrhovnog saveta odbrane. No, došli su srpski patrijarh
gospodin Pavle i nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar, pa i to
nešto govori o poziciji vojske u našem društvu danas.
U Beograd je došla i delegacija Pentagona sa kontraadmiralom
Donaldom Lorenom načelu a agencije naglašavaju da će biti primljena
od svih najvažnijih državnih i vojnih funkcionera Srbije i Crne Gore.
Nije valjda da je neko i posumnjao da neće biti primljena od istih?
U jednom agencijskom saopštenju promaklo je i „očekivanje
Amerikanaca da se razgovara i o statusu američkih vojnih snaga u
Srbiji i Crnoj Gori“. Ako je reč o američkim vojnicima unutar KFOR-
a na Kosmetu da li to Pentagon priznaje da je to teritorija Srbije? Ili se
radi o vojnicima koji tek treba da stignu u Srbiju. Eto nama bogatih
gostiju...
Delegaciju Pentagona interesuju naravno, reforme naše vojske i
mogućnost njenog uključivanja u antiterističku borbu širom sveta. Šta
im o tome mogu da kažu odgovorni u Ministarstvu odbrane u
Beogradu?
Šema organizacije Ministarstva odbrane i Generalštaba već je
objavljena u štampi. Reč je o kopiji nekih rumunskih rešenja i
preuzimanju dela modela organizacije ministarstva odbrane drugih
NATO država. Iz te šeme vidljivo je da je Generalštab osetno
razvlašćen i da je sveden na nivo poput administrativnog sekretarijata
Ministarstva odbrane. Po prvi put je uvedena funkcija izvršnog
direktora Ministarstva odbrane koji direktno odgovara ministru
odbrane. U zemljama NATO to se zove sekretar ministarstva odbrane
sa mnogo manjim ovlašćenjima, tamo je to funkcija koja, zapravo, drži
kontinuitet rada u ministarstvu kada se menjaju ministri.
Generalštab Vojske SCG po novoj šemi organizovan je po
upravama, od G1 do G6, što je tipična NATO šema, a uz novu
Komandu kopnenih snaga imaćemo i novu Komandu operativnih
snaga, kao i novu Komandu logistike, dok će Mornarica i
Vazduhoplovstvo i PVO, koje inače gube dosadašnje prefikse Ratna i
Ratno, dobiti opet svoje „stare“ komande. Sve je to, zapravo, model
organizacije generalštaba NATO država i ništa spektakularno novo,
osim što se tvrdi da će samo tri Komande biti operativne: operativnih
snaga, logistike i Komanda teritorijalnih snaga.
Da li će onda komande Mornarice i Vazduhoplovstva i PVO biti
samo administrativne ustanove? Od Niškog i Prištinskog korpusa
formira se Komanda kopnenih snaga, a još se ne zna hoće li ona
komandovati i ostalim korpusima?
U daljem razvoju reformi predviđeno je i ukidanje brigada i
prelazak na mobilnu bataljonsku formaciju kao osnovnu, što znači da
jedinice gube dosadašnje zone odgovornosti, i to se naziva
„modularnim“ sistemom, što je nekritički „pozajmljena“ ideja
francuskog generala Gi Brosolea još iz 1975. godine. Sa sadašnjim
vojnim izdacima ova zemlja jednostavno nema mobilnost kakvu
zahtevaju ti „moduli“ i to je obično zamajavanje javnosti.
Američkom admiralu Lorenu u Beogradu će biti rečeno i „da je
naša vojska planski uništila više stotina PVO sistema, jer je postojala
opasnost da nam se desi albanski sindrom, odnosno da narod silom
provali u magacine i uzme viškove oružja što bi ugrozilo regionalni,
evropski, pa i svetski mir“. Upravo tako je pre par dana i stiglo
objašnjenje iz našeg Ministarstva odbrane i objavljeno u štampi.
Neverovatno, pa naše su narodne mase znači planirale napade na
magacine sa PVO raketama. Za poneti kući, pa malo i po komšijama.
Ili za svadbe? Što bi ugrozilo i svetski mir...
Admiral Loren će saznati da reforme za sada ne obuhvataju
Podgorički i Novosadski korpus, o tome će mu možda nešto više reći
i u Podgorici gde delegacija Pentagona takođe treba da boravi.
Podgorica bi trebala da finansijski izdržava Vojsku na teritoriji Crne
Gore. Ko se seća 1989. godine kada je Janez Janša ponudio Beogradu
da Slovenija u sledećih pet godina finansijski izdržava kontingent JNA
na teritoriji te republike?
Beogradski sagovornici admirala Lorena obavestiće delegaciju
Pentagona i o Fondu za reforme vojske i o svim nedoumicama oko
njega. Nekada se takav fond konspirativno krio iza šifre P-21, među
generalima popularno zvan „bunarče“. Pa kako ko iz njega zahvati...
Otići će delegacija Pentagona iz Beograda zadovoljna. Posle
ministra odbrane SAD koji je u Dubrovniku boravio 1988. i
komandanta američkog ratnog vazduhoplovstva generala Larija Velča
koji je bio u Beogradu 1987. sada je stigao admiral. Istina, sa ne baš
mnogo zvezdica. Ali ni mi nismo više isti...

 29. JANUAR 2005.

Ni u jednoj balkanskoj zemlji Hag nije toliko prisutan u medijima

kao što je to u Srbiji. Mi ovde imamo haški i antihaški lobi, a sada i
hašku groznicu, odnosno pravu histeriju. Jer, sve vesti počinju sa
Hagom, svi ultimatumi, sankcije, zamrzavanje, otezanje, ili
uskraćivanje pomoći ovoj zemlji, svi naši privredni problemi, možda i
štrajkovi i blokade autoputeva imaju vezu sa Hagom. Ostaje još da se
i vremenske prognoze, ovaj sneg što je napadao, pa i seksualna pitanja
povežu sa Hagom. Hoće li, dakle, neki novi Srbi u nekoj budućnosti
računati vreme ne pre i posle Hrista, nego pre i posle Haga? Hoće li
Hag definitivno i kako odrediti budućnost ove zemlje?
Upravo kada je general Vladimir Lazarević odlučio da
dobrovoljno ode u Hag, iz nekih krugova EU stiglo je tumačenje „kako
oni ne žele da broje generale, već da od Beograda očekuju konkretne
korake u saradnji sa Tribunalom“. Očito da po njima dobrovoljni
odlazak u Hag nije i „konkretan korak“. Takvima kao da je žao što
Beograd pokazuje da nije ni Pale ni Holivud i da se sa Hagom može
sarađivati i bez spektakularnih Rambo akcija hvatanja onih koje
Tribunal potražuje. Kao da je nekima žao što polako ostaju bez
izgovora za stalne i nove pritiske na Srbiju.
A u Srbiji biće, naravno, i onih koji će primetiti kako Hag nije
dosada podigao niti jednu optužnicu protiv političkih lidera drugih
strana u krvavim jugoslovenskim građanskim ratovima, da se
pripadnici drugih nacija optužuju isključivo na osnovu individualnih,
sopstvenim rukama počinjenih zločina i to u znatno manjem broju
nego što je to slučaj kod Srba, a ne na temelju komandne odgovornosti,
i da sve to vodi političkoj osudi srpske pozicije u ratovima na Balkanu,
delegitimitetu borbe za očuvanje Jugoslavije, borbe za pravo Srba na
samoopredelenje i borbe za teritorijalni integritet Srbije na Kosmetu.
Jer, na ruševinama bivše Jugoslavije i posle NATO
bombardovanja 1999. godine pojavilo se mnoštvo etničkih demona
koji Kosmet polako pretvaraju u Pandemonijum, glavni grad đavola u
Miltonovom „Izgubljenom raju“. Da li je pravo naroda na
samoopredeljivanje, zapravo, božanstvo 20. veka, dvolični bog koji
koliko znači slobodu naroda, toliko i stalne sukobe i beskonačnu
fragmentaciju?
„Kada bi svaka etnička grupa htela da ima svoju državu, bilo bi
sve teže uspostaviti mir, bezbednost i dobrobit svih“, napisao je još
1992. generalni sekretar UN Butros Gali. No, UN nisu bile dosledne i
zagovarale su referendum za nezavisnost Istočnog Timora, što je
kasnije reaktiviralo talas secesionizma u Indoneziji. Još jedan dokaz
da teškoća prelaska sa teorije u praksu ne zavisi samo od
nesposobnosti UN. Zapravo, ta teorija podrazumeva dva zadatka:
čuvanje granica i svođenje eventualnih sukoba na najmanju moguću
meru. U praksi se pokazalo da su ta dva cilja u suprotnosti.
Dakle, Međunarodna krizna grupa, Danijel Server i njegov
vašingtonski „Institut za mir“ zagovaraju predaju Kosmeta
Pandemoniji i njenim nacionalističkim demonima. Možda je za njih i
korisno sarađivati sa njima. U bilo kojem pogledu... No, čak i kada bi
u nekoj budućnosti, u bilo kojoj varijanti hteli da potpuno ignorišemo
kosmetski pakao, pitanje je da li bi on ignorisao nas?
Kosmet je još jedan pokazatelj hiperrealizma zapadne spoljne
politike, tog pravog spektra nedoslednosti. Jer, dok se u Čečeniji Rusiji
priznaje pravo na državni suverenitet po svaku cenu, na Kosmetu se
insistira na neograničenom pravu samoodlučivanja. Nismo svi
jednaki...
 Irački izbori tresu i Vašington i London. Danas se zna kako se
lagalo o motivima za napad na Irak i kako je humanitarizam iskorišćen
kao paravan za imperijalizam. Naravno da je moralno neprihvatljiv
stav da je osoba na vlasti ovlašćena da svoj narod tretira kao lično
vlasništvo, ali ako je zaista bilo nelegalno da se Sadam Husein ratom
ukloni zato što je monstrum, onda to više nije pitanje legalnosti i
morala, već glupe ideje koja je nekompetentno ostvarena. Sadam je
bio sekularni tiranin, dakle, prirodni neprijatelj. Al Kaide.
Posle njegovog uklanjanja, Irak je završio u haosu, Irak postaje
izvor nestabilnosti u regionu, otadžbina džihad ratnika iz celog sveta.
Time što su povele rat koji ostatak sveta mahom nije podržao i SAD
su izgubile dobar deo svoje legitimnosti. Olakšanje Iračana posle pada
Sadama pretvorilo se u gnev zbog okupacije koja traje. Amerika se
našla u situaciji da sada nije u stanju da ode, a ne želi ni da ostane
predugo. Irački izbori će tu malo pomoći.
Kosmet i Irak zapravo su kamuflirani slučajevi osvajanja u vidu
humanitarne akcije. I Japan je svojevremeno tvrdio da je napao
Mandžuriju da bi je spasio „od kineskih bandita“, a Musolini je napao
Abisiniju „da bi oslobodio robove“. Hitler je govorio da samo štiti
narode koje je napao od međunacionalnih sukoba.
Predsednik Hrvatske Stipe Mesić bio je na komemoraciji u
Aušvicu i zapalio je sveću u pomen žrtvama holokausta. Prvi program
hrvatske državne televizije prikazao je film „Šindlerova lista“. Od
naših vodećih političara nikoga nije bilo tamo, a na našim televizijama
sve se orilo od zabave i „dinge-dange“ emisija. To se zove državna i
tv politika. Strategija...
Da, tim povodom ministar odbrane Prvoslav Davinić pokušava
da se opravda kako se njegov avion zapravo „pokvario tokom
poletanja, već smo prešli polovinu piste, pa onda i nije bilo vremena
da angažujemo drugi avion, jer bi stigli tek na kraj ceremonije u
Aušvicu“.
Neverovatno, zar se za takva putovanja ne ostavlja i ne predvidi
vreme za poneki razgovor prilikom dolaska, upoznavanja prisutnih,
pozdravljanje, protokol? Nije valjda da naš ministar odbrane za sve to
nije imao vremena, pa je sve to unapred eliminisao. Onako, pravo sa
neba pa na svečanu tribinu u Aušvic.
Nema se vremena, reforme vojske ne trpe kašnjenje.
Glosa: Solana u Beogradu spašava privid od države, jer onaj ko
sada razdvaja Srbiju i Crnu Goru nema srca, a onaj ko ih opet posle
želi da spoji nema mozga.

 20. FEBRUAR 2005.

Ruski predsednik Vladimir Putin brzo je kompenzovao rezultate

nedavnih izbora u Ukrajini najnovijom izjavom „da iranski nuklearni
program nije vojnog karaktera, da Moskva ne isporučuje Iranu
nikakvu atomsku vojnu tehnologiju i da su zato optužbe Vašingtona
na račun Teherana u najmanju ruku preterane“. Time je Rusija snažno
podržala Iran u trenutku kada je Teheran pod jakim američkim, ali i
evropskim političkim, a možda uskoro i pod ekonomskim pritiskom.
Hoće li se Iran revanširati Rusiji povećanim narudžbama modernog
ruskog konvencionalnog oružja, ili će biti verski i politički manje
aktivan u bivšim sovjetskim republikama Srednje Azije i Zakavkazja
što za Moskvu nije svejedno, ostaje da se vidi. U svakom slučaju,
Rusija ne prepušta tako lako Iran Amerikancima, a saglasnost Moskve
i Teherana u vezi regionalnih sukoba traje već deset godina, iako se
Kremlj uporno ograđuje od termina „strateško partnerstvo“.
Za SAD je Putinova izjava drugi šok za nekoliko dana, jer dolazi
posle priznanja Pjongjanga da ima atomsku bombu. Vašington će na
sve ovo verovatno reagovati proširenjem „crne liste“ ruskih kompanija
koje posluju sa Iranom. No, Moskva uvek može da odgovori spiskom
američkih kompanija koje i pored službene američke zabrane posluju
sa Teheranom: američko Ministarstvo trgovine još je 1992.
registrovalo 750 takvih slučajeva neodobrenog izvoza robe da bi taj
broj 1997. godine iznosio 1750. Istina, te su američke kompanije
kažnjene, ali tek posle izvoza robe u Iran. Izveštaj odbora pri
američkom Predstavničkom domu, tzv. Koksov izveštaj od pre pet
godina govori da su neke američke kompanije legalno prodale Kini
osetljivu raketnu i nuklearnu tehnologiju u vrednosti od 15 milijardi
dolara, i da je deo tih isporuka zatim završio u Pakistanu i, gle čuda, u
Iranu!
Kombinacija geologije (cene nafte), biologije (godine lidera
zemalja tog regiona) i tehnologije (globalizacija i internet) jeste ono
što ubrzano menja današnji Iran, pri čemu Amerika još nema odgovor
zašto se zalaže za demokratiju u Iranu, ali ne i u Saudijskoj Arabiji.
Štaviše, predsednik Džordž Buš je u inauguracionom govoru zatražio
od Rijada puku kozmetiku u stilu da zabludeli, dobri, dečaci Amerike
ipak treba da vode računa i o imidžu.
Kada je u novembru 1974. Filip Habib, američki državni
podsekretar zadužen za jugoistočnu Aziju upozorio da se u Tajlandu
priprema vojni puč, njegov šef Henri Kisindžer ga je ledeno pogledao.
„Zašto bi takav puč štetio američkim interesima?“
„Zbog toga što nam je tamo potrebna stabilna vlada“ odgovorio
je Habib.
„Zašto mislite da bi tu potrebu bolje ispunjavala neka civilna
vlada? Podsećam vas da se mi bavimo spoljnom politikom, a ne
moralnim vaspitanjem“, završio je Henri.
Na dan 1. jula 1976. Habib opet podnosi izveštaj Kisindžeru da u
Indoneziji zatvaraju ljude na 10 godina bez suđenja i optužnice, a da
je Stejt department ubedio Kongres da to nije kršenje ljudskih prava.
„Deset godina bez suđenja, činjenica je da Azijati nemaju pojma
o vremenu“ nasmejao se Henri.
Havijer Solana opet treba da stigne u Beograd da spašava ovaj
privid od države. Ako ima kraja etatističke minijaturizacije bivše
Jugoslavije, ima li, bar, izgleda za naknadnu istorijsku pamet, pa da se
shvati da je Srbima i Crnogorcima ipak najbolje kada su zajedno. Jer,
kada su 1991. godine narodi bivše SFRJ odlučili da svako iz
zajedničkog grba uzme svoju malu baklju planuo je veliki požar. Pre
toga, početkom osamdesetih godina u SFRJ je vođena kampanja da se
dokaže kako se Troja, zapravo, nalazila u Gabeli, negde kod ušća
Neretve. Zatim su Albanci na Kosmetu utvrdili da je Troja bila kod
njih budući se jedan od ilirskih naroda zvao Dardanci i da su potomci
trojanskih vladara upravo bili Dardanci.
I, eto, sada imamo i Dukljane... Začudo, još niko za sebe nije
tražio nasleđe kiklopa. Ima vremena, duboko je Skadarsko jezero.
Gde je, dakle, rešenje za Srbiju i Crnu Goru u današnjem svetu
koji je postao planetarni kazino tu i tamo obogaćen avionima B-2 i F-
117? Da li naši političari očekuju u Beogradu dolazak Solane poput
nekadašnjih Rimljana kada su u svečanim togama iščekivali varvare?
Odjednom je javljeno da varvari neće doći. Neko od Rimljana će na to
– ti su ludi, ipak, bili neko rešenje...
Možda je i Solana čuo za priču od pre nekoliko godina, kada je
sekretarica gospodina Koštunice pozvala sekretaricu gospodina
„Đinđića i dobila odgovor da je gospodin Đinđić upravo otišao u
Švajcarsku.
„Oh“ rekla je sekretarica gospodina Koštunice, „i gospodin
Koštunica će u isto vreme biti na putu. Morali ste da me obavestite“.
„Zašto?“ upitala je sekretarica gospodina Đinđića.
„Zato što je gospodin Koštunica na višem položaju od gospodina
Đinđića“ odgovorila je sekretarica gospodina Koštunice.
„Možda je to tako, ali gospodin Đinđić ima vlast“, završila je
sekretarica gospodina Đinđića.
Nije svejedno. Dakle, onaj ko danas želi da razdvoji Srbiju i Crnu
Goru zaista nema srca, a onaj ko ih kasnije želi opet da spoji nema
mozga...

 23. MART 2005.

Bilo kako bilo, ministru odbrane Srbije i Crne Gore Prvoslavu

Daviniću predstoji dugo toplo leto. Pitanje je samo kako će ga provesti,
znojeći se nad strukturnim dokumentima u Ministarstvu odbrane, ili će
šetati Adom kao novopečeni penzioner. Jer, aktuelna situacija u
oružanim snagama ove zemlje u zadnjih 60 godina nikada nije bila
gora. Od Vojske se neprekidno traži veća odgovornost i
profesionalizam, ali za manje novaca. Kako povezati pametnu štednju
i strateški način razmišljanja to još javnosti niko nije objasnio.
Reforma oružanih snaga džinovski je zadatak i sigurno je da među
oficirima i podoficirima postoji velika zabrinutost zbog ukidanja nekih
jedinica i zatvaranja kasarni, jer to nisu samo strukturna pitanja interne
optimizacije već i pokušaj da se kroz uštede društveni položaj vojnika
popravi, a vojnički poziv učini atraktivnijim.
Iz najviših vojnih krugova već je rečeno da naš najveći vojni
kapital predstavljaju kvalifikovani i obrazovani ljudi, odnosno da nam
je ljudski kvalitet u Vojsci odličan. Naravno, kada modernu tehniku i
tehnologiju odavno i nemamo. No, te izjave u stilu „bitni su kadrovi“,
neodoljivo podsećaju na vremena samoupravljača.
Šta znači borbenom pilotu da ima odlične ljudske kvalitete ako
godišnje leti samo tri sata? Njegov primarni kvalitet je njegovo letenje
i obuka. Sve ostalo je vojnički manje važno. Svi oni naši piloti koji su
1999. oboreni od strane NATO-a bili su, naravno, ljudski kvalitetan
kadar, ali eto sa druge strane našli su se piloti sa 320 sati godišnjeg
naleta, s najmodernijim i ispravnim avionima i raketama. Rezultat je
poznat. Niko ne prima u Partnerstvo za mir, o NATO da se i ne govori,
pilote koji lete samo tri sata godišnje, pa makar oni bili dobri ljudi,
školovani i disciplinovani oficiri.
Načelnik Generalštaba general-potpukovnik Dragan Paskaš
najavio je skraćenje vojnog roka na osam meseci, što je svakako
stimulacija za one koji se odluče da služe s oružjem u rukama.
Alternativa, civilno služenje vojnog roka od 13 meseci pretvorilo se u
karikaturu, pa je nedavna zakletva martovske generacije regruta
Mornarice u Kumboru, gde se postrojio 41 vojnik, bila tužna slika
nekadašnje JRM.
Odziv regruta u Crnoj Gori, zapravo, je katastrofalan i izazovi na
planu bezbednosti koji razdvajaju Srbiju i Crnu Goru naprosto
oduzimaju dah.
 Za Srbiju je Kosovo prioritet, za zvaničnu Crnu Goru očito nije,
i Davinić bi na tom planu morao da pokaže da li je upravnik
zaostavštine Borisa Tadića ili kompetentan ministar. Po rečima
ministra odbrane „mi ne računamo na rat“, već samo na borbu protiv
terorizma. To traži celokupan koncept jednih novih borbenih snaga.
No, taj koncept mora da pronađe parlament, niko drugi – ni izvršni
organi, ni Vojska, ni razne komisije zadužene za uštede i reforme. Svi,
međutim smeju i treba da iznesu svoje stavove i mišljenja. Naš
parlament, (koji, republički ili „savezni“), još nije odredio koliki
uopšte značaj treba dati vojnom domenu u spoljnoj politici SCG i
politici bezbednosti? Šta se podrazumeva pod državnim interesom
SCG, a šta pod isto takvim interesom Srbije? Kakvi zadaci treba da iz
toga onda proizađu? I kakve vojne strukture i planovi nabavki onda
slede? Hoće li borbene snage ostati prisutne na celoj teritoriji zemlje i
ukorenjene među stanovništvom, ili osnivački konsenzus armije
građana više ne važi? Da li su nove komande kopnenih i operativnih
snaga zapravo komande novih rodova vojske sa novom birokratijom?
Skraćenje vojnog roka opet će izazvati lavinu zahteva za potpuno
profesionalnom armijom, „manjom, jeftinijom i efikasnijom“. Te
floskule već je i smešno slušati. Hoće li neko da bude profesionalan
vojnik u ovoj zemlji za platu od 700 dinara koliko otprilike dobivaju
sada regruti? Za mesečni iznos od najmanje 15.000 dinara verovatno i
hoće. Možemo li smanjiti broj sadašnjih vojnika regruta na buduće
vojnike profesionalce onoliko koliko 700 ide u 15.000? Imali bi onda
oko 1.200 vojnika i 2.500 oficira i podoficira i to je upravo model za
koji se zalaže zvanična Podgorica. Doduše, ako vojne troškove SCG
diktiraju Svetska banka i MMF, a to je upravo tako, onda oni
projektuju i brojno stanje naših oružanih snaga.
Može li se Srbija u budućnosti odreći rezervnog sastava i ratne
armije kada se toga još nije odrekla ni jedna članica NATO-a?
Bundesver uopšte i ne razmišlja o potpuno profesionalnoj vojsci.
Možda Nemačka nema para?
Hendikepirana svim onim što se dogodilo u zadnjih 15 godina,
ova zemlja traži bezbednost, ali ne vodi i strateške debate. Na žalost,
nemamo ni neko vredno strateško jedinstvo. Pod uzvišenim motom
„primata politike“ imamo i strateški diletantizam politike kojem se
pridružio i deo javnosti. Slatko se gutaju afere i skandali vezani za
Vojsku, ali nema nekog ozbiljnijeg interesa za strategiju. Reforma
oružanih snaga koje ne bi razbila ovaj savez zasnovan na udobnosti
već je pretrpila neuspeh...

 10. APRIL 2005.

Megaspektakl sahrane pape Jovana Pavla Drugog u Rimu, koji je

po broju okupljenih državnika jedini do sada nadmašio sahranu
maršala Jugoslavije Josipa Broza Tita, prošao je bez nekog ozbiljnijeg
terorističkog pokušaja. Osim, naravno, slučaja lažne dojave o
postavljenoj bombi u avionu delegacije Srbije i Crne Gore koja se
vraćala iz Rima. Agencije javljaju da je slična dojava bila i za avion u
kojem su bili predstavnici Makedonije. Od preko 300 državnih i
političkih delegacija iz celog sveta teroristi su kao lažnu metu našli baš
našu delegaciju. I to taman kada je naša javnost bila zadovoljna što
naši čelni političari u cilju uštede napokon u inostranstvo putuju svi u
jednom avionu a ne kao dosada sa dva, tri aviona na istu destinaciju i
u isto vreme.
Slučaj lažne bombe izazvaće, prirodno, bezbednosne diskusije je
li pametno da nam istim avionom putuje skoro kompletan državni vrh?
Istina, neko je zaboravio da našu javnost obavesti kako je Beogradu
izričito rečeno da zbog velikog broja stranih državnika i njihovih
aviona na rimskim aerodromima naši predstavnici mogu da dođu samo
jednim avionom.
Sahrana pape bila je i velika manifestacija ekumenizma, Jovana
Pavla Drugog ispratili su i visoki predstavnici pravoslavnih crkava,
iako on nikada nije posetio Rusiju i Srbiju, a želeo je. Gde je koren
„nesporazuma“?
 Pre 30 godina izgledalo je da ekumenskom pokretu predstoji
velika budućnost, ali je u međuvremenu moskovski Patrijarh javno
optužio papu da se bavi „verskom lovokrađom“ u pravoslavnim
zemljama. Posle propasti komunizma u Sovjetskom Savezu,
Moskovska patrijaršija, koja je i dalje nadležna za sve zemlje
Zajednice nezavisnih država osim Gruzije, staje u odbranu ruskog
prostora i kreće u borbu za očuvanje nasleđa. Patrijaršija se danas
suočava sa buđenjem unijatskih crkava vizantijskog obreda, ali pod
jurisdikcijom Vatikana, i naglim usponom prozelitizma američkih
sekti, što je posledica socijalnog raslojavanja u Rusiji.
Kao i ruske i grčke crkvene vlasti bile su uzdržane prema
ekumenskom pokretu i inicijativama iz Vatikana, verovatno iz bojazni
da katolici nikada neće odustati od ideje o papskoj prevlasti. Inače,
grčki ustav poziva se na Sveto Trojstvo i ističe da je dominantna
religija u Grčkoj religija hrišćanske istočne pravoslavne crkve. Neki u
EU bi se zapitali koliko je to kompatibilno sa modernom državom
članicom EU?
Kao i katolicizam u Poljskoj, pravoslavlje je u Rusiji, Grčkoj i
Srbiji predstavljalo garant nacionalnog identiteta i kontinuiteta. U
Srbiji je pravoslavna crkva danas jedino socijalno telo koje stoji
uspravno i prema ispitivanju javnog mnjenja na prvom je mestu kada
su u pitanju institucije od poverenja. Zato se i naše političke partije
naprosto utrkuju da joj se približe. No, crkva služi i za neku vrstu
pranja prošlosti, gde se bivši komunisti i aparatčici peru naknadnim
krštenjem. Pravoslavno sveštenstvo u Srbiji oduvek sebe smatra
zaštitnikom Srbije, uostalom teolozi su izmislili pojam „nebeske
Srbije“ drugim rečima nacionalnog raja...
Pravoslavlje je mnogo propatilo kroz srpsku istoriju ali istinski
problem predstavlja moderno doba. Jer, možda je naša svest paralisana
otomanskom okupacijom, Prvim svetskim ratom, fašizmom i
genocidom u Drugom svetskom ratu i komunizmom posle svega? Tu
je i dvostruka neuroza i opsesija prouzrokovana strahom od izdaje i
antisrpske zavere u koju je, navodno, uvek bio uključen i Vatikan.
 Naime, iz Beograda se Vatikanu, između ostalog, zamera i da je
prvi, nekoliko dana pre EU i 15. januara 1992. priznao državnu
samostalnost Hrvatske. Zahvalnost papi Jovanu Pavlu Drugom za taj
potez Vatikana ovih dana su isticali i hrvatski političari. Istine radi,
papa nije prvi priznao samostalnu Hrvatsku, već je to mnogo ranije
učinila JNA. U saopštenju Štaba vrhovne komande oružanih snaga
SFRJ u noći između 30. septembra i 1. oktobra 1991. godine JNA se
obratila „Predsedniku Republike Hrvatske, Vladi Republike Hrvatske
i Glavnom stožeru Hrvatske vojske sa pretnjom da će u svakom gradu,
u kojem bude napadnut garnizon JNA, biti za odmazdu uništen po
jedan vitalan objekat infrastrukture“. Pravno se o tome može
diskutovati, jer zapravo samo države priznaju države, ali de fakto, pa
donekle i de jure to je već bilo priznanje.
U Beogradu je zvanično promenjena Ustavna povelja SCG. Tekst
sporazuma u članu 3. govori o mogućem referendumu za izdvajanje
jedne države članice koji mora biti zasnovan na međunarodno
priznatim demokratskim standardima, a država koja organizuje
referendum sarađivaće oko toga sa EU. To „sarađivaće“ za zvaničnu
Podgoricu je poruka „slušaćete kako vam se kaže iz EU“. Jer, sve je to
aminovao visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost
Havijer Solana rekavši „da već duže imamo u vidu voz koji stoji u
stanici i da je taj voz danas krenuo i svima je jasno gde ide“. Dan pre
nego što su prve bombe pale na Jugoslaviju u martu 1999. godine, na
poslednje mirovne ponude iz Beograda ne bi li se izbegao rat, Solana
je novinarima objasnio „da je za to kasno, jer je voz već krenuo iz
stanice“. Čovek voli vozove...
U Nišu se kompletna 211. oklopna brigada Vojske SCG postrojila
pred američkim ambasadorom Majklom Poltom. Prizor dostojan
reklame sa tv „Ko je ovde gazda? Gospodo, šta će biti kada jednog
dana dođe i ministar odbrane SAD?

 13. MAJ 2005.

 Sve debate o našoj prošlosti tiču se i naše sadašnjosti. Radi se,
uostalom, o našem kolektivnom sećanju 60 godina od završetka
Drugog svetskog rata. U demokratiji na srpski način, u čijoj se vladi
nalaze i ministri iz partije koja se poziva na četnički pokret, a vladu
podržava stranka koja se ne odriče komunističkih ideala, istorija
jučerašnjice pridružuje se politici današnjice.
Koliko se, zapravo, najnovije evropske rasprave o kraju Drugog
svetskog rata, pobedi nad nacizmom i fašizmom, ali i vladavini
komunizma dotiču nekadašnje Jugoslavije i danas Srbije? Da li je na
prostorima bivše SFRJ od 1945. do 1991, a na prostorima Srbije i do
2000. vladao totalitarizam, je li titoizam bio doktrina, ili ideologija, ili
zapravo i jedno i drugo? Koliko smo stradali od komunizma i mogu li
se, uopšte, istim rečima opisivati komunizam i nacifašizam?
Sigurno je da su, ako se izuzmu neke zajedničke tačke kao što je
veličanje odnosa snaga na štetu prava, komunistička i nacistička
ideologija potpuno različite. Prva je emancipatorska i vezana je za
tradiciju individualističkog zapadnog humanizma. Druga je
„holistička“ i prednost daje rasi, narodu, masi nad pojedincem. Ipak,
pod pretpostavkom da je komunizam suštinski dobar, a nacizam
suštinski perverzan, zašto bi zločin počinjen u ime dobra bio manje za
osudu od onog počinjenog u ime zla?
Iz svetskog ugla gledano, zašto bi 30 miliona mrtvih u nacizmu
govorilo o njegovoj suštini, dok bi 80 miliona mrtvih u komunizmu
bilo samo nesretan slučaj? Može li se gledati gulazima u oči isto kao i
koncentracionim logorima?
Koliko je režim u gulazima bio drugačiji od režima u nacističkim
koncentracionim logorima? Nacizam je industrijski do kraja sprovodio
svoj rasistički program: ubijanje ljudi čija je jedina greška bila što su
uopšte rođeni. Genocid nad Jevrejima i Srbima imao je jezivu osobinu
da je bio sam sebi cilj.
Čitanje istorije preko zločina pretpostavlja da se zločin
identifikuje, svaki prouči ponaosob, da se ispita njegov kontekst,
njegovo izvršenje. Ideološka pristrasnost ne bi smela da zameni
istorijski postupak. Napokon, odsustvom skrupula lako je napraviti i
listu miliona mrtvih na „klanici” 1914-1918, u raznim kolonijalnim
masakrima, od Alžira do Indokine, od napalma do tepih
bombardovanja avionima B-52 sve na račun zemalja kojima su
zajedničke parlamentarna demokratija i tržišna ekonomija.
Komunisti u svetu bili su, ipak, prvi koji su osudili zločine
počinjene u ime tog ideala, dok je nacizam u potpunosti sproveo svoj
program tako da ni jedan bivši nacistički službenik, pa ni najnižeg
ranga, nije osudio zločine Trećeg rajha.
Vinston Čerčil, koji nikada nije voleo komuniste, iz pragmatičnih
razloga podržao je Tita, a ne Dražu Mihajlovića, zato što su Englezi
procenili da komunisti nanose Nemcima više gubitaka nego četnici.
Na primedbu jednog člana britanske vlade „da će takva podrška
dovesti do vladavine komunista u posleratnoj Jugoslaviji“, Čerčil ga je
zapitao da li on namerava da živi u takvoj Jugoslaviji?
„Naravno da ne, gospodine!“
„Ni, ja“, odgovorio je Čerčil.
Komunizam u Jugoslaviji posle 1945. godine bio je više praksa
nego teorija. Kao takav kršio je neka ljuska prava, prilično surovo se
razračunavao sa političkim neistomišljenicima, sahranio je i važna
građanska prava, svaki pokušaj ozbiljnijih demokratskih reformi bio
je zaustavljan, postojao je kult ličnosti maršala Tita. Imali smo i mi
svoj gulag, Goli otok, no, ipak, jugoslovensko društvo nije postalo i
totalitarno. Putovalo se svetom, svet je dolazio kod nas, bilo je
cenzure, ali se lukavošću mogla i izbeći.
Zapad nas je iz pragmatično-političkih razloga podržavao, bili
smo lideri Pokreta nesvrstanih, Tito je u Havani uspeo da spreči da
zemlje trećeg sveta pristupe sovjetskom bloku, čime su tada sačuvale
neutralnost. Maršal je vladao suviše dugo da ne bi napravio i grešaka.
Bilo ih je naravno, ali da je kojim slučajem Tito bio srpskog, a ne
slovenačko-hrvatskog porekla, i da je kršten u pravoslavnoj, umesto u
katoličkoj crkvi, svaki srpski istoriograf bi ga proglasio za najvećeg
srpskog sina i vladara...
 Dakle, danas 60 godina posle završetka Drugog svetskog rata
primitivni antikomunizam i na ovim prostorima služi kao alibi onima
koji žele da dokažu da su, pošto jedan zločin zaslužuje drugi, nestale
poslednje prepreke koje nas čuvaju od legitimizacije ekstremne
desnice. Upravo poučeni neuspehom komunizma mora se napustiti
svaki projekat koji pretenduje da apsolutno promeni društvo, kako
jedna iluzija ne bi zamenila drugu po cenu da se pristane na nepravde
i nejednakosti, ili da se, ako se i dalje smatra da su te promene
pravedne i neophodne, prihvati ideja da takve težnje postaju
nelegitimne čim slobode postanu ugrožene.
Jer, briga je predsoblje svake nade...

 4. MART 2006.

Da li je Evropa umorna od procesa stvaranja novih država na

njenom tlu? Sudeći po nekim raspravama, održanim u poslednjih
desetak dana na više međunarodnih foruma, izgleda kao da jeste.
Odnosno, kao da su upozorenja da bi nezavisnost Kosmeta mogla da
bude vrlo opasan i zarazan presedan na trenutak otreznila inostrane
zagovornike nezavisnosti, ali ne i njihove sponzore i lobiste.
Pre 15 godina Zapadom je kružilo proročanstvo bivšeg
američkog ambasadora u UN Danijela Mojnihena kako će se na
ruševinama vojnih blokova pojaviti mnoštvo etničkih demona koji će
svet pretvoriti u Pandemonijum, glavni grad đavola u Miltonovom
„Izgubljenom raju“. No, to se, barem do sada, nije i dogodilo iako su
neke krize i dalje vrlo aktuelne: Kosmet, Čečenija, Kašmir, Dagestan,
Irak, Avganistan...
Vodi se rat zbog božanstva 20. veka: prava naroda na
samopredeljivanje. Prilično dvoličan Bog koji podrazumeva koliko
slobodu naroda toliko i stalne sukobe i neprekidnu fragmentaciju. Sa
svoje strane, aktuelni svet nudi borcima za nezavisnost instrumente za
smanjivanje prednosti koju imaju nacionalne države u kontekstu
nejasnog zaokreta prema „unutrašnjoj“ dekolonizaciji. Jer, svetski
ciklus demokratije do sada je samo rashlađivao dekolonizaciju, ali nije
rešio sukob između principa nacionalnog suvereniteta i prava na
samoopredeljivanje. No, konsolidovao je istovremeno i teoriju o
ljudskim pravima po kojoj nema unutrašnjih pitanja neke države kada
su ta prava ugrožena. Ta teorija podrazumeva dva zadatka: čuvanje
granica i svođenje spoljne i unutrašnje agresije na najmanju moguću
meru. Međutim, praksa je pokazala da su ta dva cilja u suprotnosti. Jer,
Bosna, Kosmet i severni Irak slučajevi su koji postavljaju pitanje
granica, pitanje budućnosti tih teritorija? Da li su u tim slučajevima
secesija, ili podela po linijama etničkog razdvajanja i najrealnije
opcije?
Time dolazimo do ključnog pitanja: je li teorija o ljudskim
pravima napuštena ili samo izmenjena? Koliko je, zapravo, aktuelna
hiperrealistička škola koja spoljnu politiku shvata kao „nemoralni i
beskonačni sukob nacionalnih interesa“ a ljudska prava kao farsu?
Alternativa koju predlaže ta škola jeste predaja Pandemoniji i njenim
nacionalističkim demonima koje je lako probuditi, a i korisno je
nekada raditi sa njima. Čak, kada bi i hteli da ignorišemo te demone,
da li bi oni ignorisali nas?
Hiperrealizam te škole se širi i dodaje svoju konfuziju na
nekonzistentnost zapadne diplomatije. Na primeru Čečenije, Zapad
podržava Moskvu i njeno tumačenje principa državnog suvereniteta po
svaku cenu. Malo, od ruskih trupa, izbombardovani Grozni, pa to i nije
važno. Na Kosmetu se išlo u suprotnom pravcu: insistiralo se na
neograničenom pravu na samoodlučivanje. Taj princip sadrži pravi
eksploziv za usitnjavanje država i on će probuditi mnoge nade. Zar se
nije i Hitler uoči Drugog svetskog rata pozivao na Vilsonovu doktrinu
kada je zahtevao „da se i nemačkom narodu u Sudetima prizna pravo
na samoopredelenje“.
Kako je moguće utvrditi kriterij za određivanje granica neke
zemlje? Jezik? Pa, onda bi na svetu bilo 6.170 država. Etnička
pripadnost? To je previše neodređen kriterijum za samoopredeljivanje,
jer predstavlja samo jedno mentalno stanje koje je proisteklo iz
okolnosti, jedan možda privremeni odgovor na potrebu za odbranom
od spoljne opasnosti, potrebu za pripadnošću i solidarnošću. Kada se
situacija u SFRJ pogoršala pripadnici one generacije koja se smatrala
„jugoslovenskom“ odjednom su postali Srbi, Hrvati, Slovenci...
„Mi, narodi UN...“ kaže Povelja UN. Davanje međunarodnog
legitimiteta tako nedefinisanom i promenljivom pojmu kao što je
narod, nije doprinelo opštem miru, ali sigurno jeste zabludi da su
nezavisnost jednog naroda i sloboda pojedinca sinonimi...

 18. MART2006.

Da li je Slobodan Milošević zaista bio odgovoran za četiri

balkanska rata, kao što to tvrde neke svetske medijske agencije,
politička javnost u nekim bivšim jugoslovenskim republikama, ali i
deo intelektualnog establišmenta u Srbiji, ili je, kao što se kaže u
zvaničnom saopštenju Stejt departmenta povodom njegove smrti,
„najodgovorniji za raspad Jugoslavije uključujući i dva strašna rata u
BiH i na Kosovu“? Zašto, dakle, američko saopštenje ne spominje rat
u Sloveniji i u Hrvatskoj?
Rat u Sloveniji između tadašnje JNA i teritorijalne odbrane
Slovenije i nije bio pravi rat. Naime, posle proglašenja nezavisnosti
Slovenije i preuzimanja državne granice od strane slovenačke TO
intervenciju jedinica JNA u Sloveniji 26. juna 1991. godine naredio je
tadašnji predsednik Saveznog izvršnog veća Ante Marković i na tom
dukumentu-naredbi postoji njegov potpis. Slobodan Milošević sa tom
odlukom nema veze, štaviše on se na tajnom sastanku sa Milanom
Kučanom od 24. januara 1991. godine dogovorio da Slovenija može
nesmetano da ode iz Jugoslavije. Sukob u Sloveniji i nije bio rat Srbije,
jer ni jednom pripadniku JNA nije na šlemu pisalo koje je
nacionalnosti. Prva žrtva tog sukoba na strani JNA bio je Slovenac,
pilot helikoptera „gazela“ koji je oboren iznad Ljubljane, dok u
nacionalnoj strukturi poginulih pripadnika JNA ima i Slovenaca, Srba,
Hrvata, Crnogoraca, Muslimana, Albanaca, Makedonaca... U vreme
tog sukoba političari iz Srbije obilazili su kasarne JNA u Sloveniji i
apelovali na starešine „da decu puste kućama“.
Istoričari će, naravno, oceniti ulogu Slobodana Miloševića za rat
u Hrvatskoj. Činjenica jeste da on nije bio protiv nezavisnosti
Hrvatske, ali bez teritorija na kojima je živeo srpski narod u Hrvatskoj
smatrajući da suverenitet i pravo na samoopredeljenje pripada
narodima bivše SFRJ, a ne i republikama. Hrvatski, ali ne samo
hrvatski pravnici reći će da su po ustavu SFRJ iz 1974. republike bivše
Jugoslavije bile konstituisane kao države koje su deo svoje državnosti
prenele na Federaciju i da je u Hrvatskoj oko izlaska iz Jugoslavije bio
proveden referendum. Naravno, da je Milošević podržavao pobunu
Srba u Hrvatskoj, ali bilo bi istorijski neozbiljno i jednostrano
ignorisati koliko je tadašnja politika HDZ-a i čelnih ljudi Hrvatske
doprinela toj pobuni. Izbacivanje Srba kao konstitutivnog naroda iz
ustava Hrvatske, izbacivanje Srba sa posla, dovođenje iz emigracije
onih ljudi koji su bili visoki službenici Pavelićeve NDH i njihovo
postavljanje, i pored visokih godina, na počasne dužnosti u Saboru
Hrvatske, sve to nije moglo ostati neprimećeno od Srba u Hrvatskoj.
Tretirati Srbe u Hrvatskoj kao „političku decu“, koju je, eto,
instrumentalizovao Milošević takođe je neozbiljno, jer jednog Jovana
Raškovića sigurno nije stvorio Milošević. Uostalom, sadašnji
predsednik Hrvatske Stipe Mesić rekao je pre nekoliko godina, „kako
je politika HDZ-a početkom devedesetih godina antagonizirala srpski
narod u Hrvatskoj protiv nove hrvatske države“.
Milošević je svakako pogrešio što Srbima u Hrvatskoj nije na
vreme predočio da oni moraju da se dogovore sa Zagrebom oko
zajedničkog života i da nema tog političara u Hrvatskoj koji će pristati
da Knin ode iz Hrvatske. Da li je mogao da utiče na Babića, Martića i
ostale? Naravno da je mogao, on je to morao da uradi. Zašto nije? E,
tu i leži razlika između političara i državnika. Pokojni predsednik
Hrvatske Franjo Tuđman rekao je nekoliko dana posle međunarodnog
priznanja Hrvatske početkom 1992. godine „da je Hrvatskoj trebao rat,
jer bez njega ne bi bila međunarodno priznata“.
 Što se tiče rata u BiH, odluka o nezavisnosti te bivše jugo-
republike izglasana je na prevaru u oktobru 1991. bez kvoruma i bez
prisustva i znanja srpskih poslanika u Skupštini BiH. Rat u BiH bio je
samo nastavak Drugog svetskog rata na tim prostorima i sve ono što
se događalo, od „Islamske deklaracije“ Alije Izetbegovića i
„nemogućnosti suživota islama i hrišćanstva“, Alijine izjave da, „ako
je cena nezavisnosti BiH rat, onda idemo u rat“, preko Lisabonske
deklaracije i kasnije Dejtona, pokazuje, zapravo, relativan uticaj
Miloševića na bosanske Srbe. Ustvari, između njega i Radovana
Karadžića stalno je tinjao sukob oko liderske pozicije svih Srba.
Karadžić i Mladić nisu mnogo verovali Miloševiću, ali ni on njima.
Razni Miloševićevi emisari tokom rata u BiH bili su dočekivani od
strane bosanskih Srba sa velikim sumnjama i odnos prema
predsedniku Srbije bio je vrlo ambivalentan.
Deo srpskog intelektualnog i političkog establišmenta ne može
Miloševiću da oprosti „za sve ono šta je Srbiji napravio“. Tačnije,
godine izolacije, neimaštine, inflacije...
O onim komunistima iz Srbije koji su pristali na ustav SFRJ iz
1974. koji je konfederalizovao Jugoslaviju i postavio temelje svih
kasnijih ratova – ni reči. Srbija nije mogla da u procesu raspada
Jugoslavije prođe bez inflacije, nemaštine i bede, jer Srbi su bili
najbrojniji narod SFRJ i živeli su širom SFRJ. Uostalom, Milošević
nije bio na vlasti ni kada su događaji u Hrvatskoj 1971. krenuli istim
putem kao 1991. i da nije bilo Tita i vojske sve bi slično završilo.
Političke greške političari plaćaju na izborima. Interesantno, Srbi iz
Hrvatske, Srbi iz BiH i Srbi sa Kosmeta najviše žale za Miloševićem.
Oni ga ne osuđuju...

 24. MART2006.

„Gospodine, za svoju zemlju učinili ste fantastičnu stvar, a nama

ste naneli neprocenjivu štetu. Ipak, čestitam vam,“ rekao je prošle
godine američki pukovnik, inače pilot na „nevidljivom“ lovcu F-117 i
stegnuo ruku mladiću u uniformi vojske SCG u 250. raketnoj brigadi
koju je tih dana obilazila delegacija američkih oružanih snaga. Mladić
u uniformi Vojske SCG oborio je, naime, 1999. godine raketom
„neva“ američki lovac F-117, zbog čega je britansko ratno
vazduhoplovstvo odustalo od kupovine tih aviona. U času kada je
primio čestitku američkog pukovnika, junak priče o obaranju F-117
već je bio civil, zbog uslova rada i napredovanja u karijeri otišao je iz
vojske, baš kao i njegov komandant, nekadašnji potpukovnik koji sada
vodi pekarsku radnju i prodaje burek i kolače. Za dolazak američke
delegacije obojica su pozvana u jedinicu i obučeni u uniforme. Ne bi
imalo smisla da Amerikanci pomisle da su njih dvojica, zapravo,
kažnjeni što su oborili F-117...
„Prekretnica u istoriji ratovanja“, napisao je za agresiju NATO na
Jugoslaviju 1999. ugledni vojni istoričar Džon Kigen, potpuno siguran
da se rat može dobiti i uz isključivu upotrebu vazduhoplovnih snaga.
Da li je na Kosmetu bilo baš tako?
Američki portparoli i portparoli NATO-a pre početka
bombardovanja Jugoslavije tvrdili su „da se na Kosovu odvija
masovno etničko čišćenje Albanaca i da su srpske snage ubile 10.000
i više civila“ što je sve trebalo da posluži kao opravdanje za početak
bombardovanja Jugoslavije. Istraživači NATO-a pronašli su posle rata
dokaze da je ubijeno oko 3. 000 Albanaca, od kojih je većina ubijena
posle početka bombardovanja. Poređenja radi, u vazdušnim napadima
NATO-a poginulo je između 3.000 i 5.000 Srba i Albanaca, većinom
civila.
Na konferenciji za štampu američkog ministra odbrane Vilijema
Koena i generala Henrija Šeltona u junu 1999. odmah posle
Kumanovskog sporazuma rečeno je „da je NATO na Kosovu uništio
50 odsto jugoslovenske artiljerije i trećinu oklopnih transportera,
odnosno oko 450 komada artiljerije i minobacača, oko 220 oklopnih
transportera i oko 120 tenkova“. No, kada je MEAT, inače tim za
ocenu efikasnosti gađanja NATO avijacije stigao na Kosmet i
pregledao mesta na koja su dejstvovali avioni NATO rezultat je bio
sledeći: 14 uništenih tenkova, 17 oklopnih transportera i 20 komada
artiljerije. Pentagon je tvrdio da su piloti NATO izveli 744 napada na
tačkaste vojne ciljeve, tim MEAT našao je dokaze za samo 58 napada.
„Kako to mislite, nismo pogodili tenkove?“ upitao je general
Valter Begert zamenik komandanta vazduhoplovnih snaga NATO-a
kada su mu stručnjaci MEAT-a prezentovali dokumentaciju sa 2.600
fotografija. Vrhovni komandant NATO general Vesli Klark naprosto
je pobesneo. „To nije moguće, Srbi su odvukli pogođene tenkove“,
tvrdio je on. No, MEAT ga je uverio da se tenk od 50 tona ne može
odvući tek tako, a da ne bude tragova. Zbog toga je američko ratno
vazduhoplovstvo dobilo naređenje da napravi novi izveštaj, pa je
mesec dana kasnije general Džon Korli izvestio generala Klarka „da je
NATO pogodio 93 tenka i 153 oklopna transportera“. No, Korlijeva
ekipa nije izvršila nikakva istraživanja na terenu, pa je taj dodatni
izveštaj izvan vazduhoplovnih snaga dočekan sa velikim sumnjama.
Klarkov zamenik, britanski general ser Rupert Smit i njegov načelnik
štaba nemački general Diter Štokman nisu prihvatili Korlijeve brojke.
Sa svoje strane i CIA nije poverovala u brojke koje je objavio NATO.
Na kraju su svi odustali da govore o količini uništenog jugoslovenskog
oružja na Kosmetu i pogođenim ciljevima. Zapravo, niko u Pentagonu
nije hteo da o tome više priča. Jedan funkcioner Pentagona je izveštaj
generala Korlija ocenio kao „mapu vazduhoplovnih snaga“. Drugim
rečima, ona ne znači baš ništa.
Zatim je general Klark prestao da govori jezikom brojki. Ubrzo
je i smenjen sa dužnosti komandanta NATO-a. Zatim je i načelnik
Združenog generalštaba oružanih snaga SAD general Šelton optužio
medije „da su oni, a ne Pentagon opsednuti prebrojavanjem pogođenih
srpskih ciljeva“.
I tako se još jednom potvrdilo da je istina prva žrtva svakog rata...

 1. APRIL 2006.
 Pre nekoliko dana u osamdesetoj godini, u Peći je preminuo i
sahranjen general-potpukovnik JNA u penziji Fadil Ćuranoli,
nekadašnji komandant Teritorijalne odbrane Kosova i Metohije još u
vreme SFR Jugoslavije. Bio je Titov pitomac Vojne akademije u
Beogradu, odličan oficir, kažu i plemenit čovek. Porodica Ćuranoli
dala je čitulju u „Politici“ sa fotografijom pokojnog generala u
generalskoj uniformi JNA. Biće zanimljivo kako će to tumačiti mediji,
pa i političari u Prištini?
U vreme sahrane bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije
Slobodana Miloševića u „Politici“ je objavljeno više čitulja u kojima
su borci, ili njihovi potomci iz sastava krajiških partizanskih brigada i
divizija NOR-a odali priznanje Slobodanu Miloševiću. Pre dva dana,
gospodin Radoslav Ratković, predsednik Društva za istinu i gospodin
Josip Rukavina, predsednik Udruženja Bosanaca i Hercegovaca
ogradili su se u ime svojih udruženja i u ime boraca krajiških jedinica
iz Drugog svetskog rata od čitulja u kojima se, kako oni kažu u dopisu
objavljenom u „Politici“, oplakuje smrt bivšeg predsednika Srbije.
Štaviše, Ratković i Rukavina sumnjaju u istinitost postojanja takvih
boraca. Ne bi bilo čudno da posle svega tako prozvani navodni, ili
stvarni borci reaguju i nekim novim saopštenjem u kojem bi se
pozabavili i etničkom dimenzijom njihovog prozivanja.
U svakom slučaju sahrana Slobodana Miloševića bila je prilika
svim domaćim, ali i stranim analitičarima da posebnu pažnju posvete
čituljama, a opet posebno onima u „Politici“. Možda je to tih dana bila
i najčitanija rubrika ovog lista. Bilo je tu svega, naravno i politike.
Zapravo, kada umre neko ko je bio predsednik teško je uopšte i
sastaviti čitulju koja nema barem nešto od politike, ili da to što je
objavljeno u čitulji neće biti protumačeno kao politička poruka. Zavisi
ko i sa koje strane to gleda. Neko je priznavao predsednika, neko nije.
Srbija nije demokratska zemlja poput Francuske, pa da se smrt bivšeg
predsednika tretira potpuno privatno. Srbija kao da s vremena na
vreme najintenzivnije živi upravo u čituljama. Ili se međusobno
obračunava preko njih.
 Još u vreme dok je Milošević bio predsednik Jugoslavije u
„Politici“ je, naime, objavljena čitulja u kojem mu se jedan zatvorenik
iz zatvora u Požarevcu, naravno posle izlaska, zahvaljuje na
„godinama ugodnog i besplatnog života u dobrim uslovima gde je
naučio i par zanata“. Čovek izašao živ iz zatvora i objavio čitulju.
Promaklo to dežurnim uredničkim očima i posle je bilo gužve. Otada
su se čitulje pažljivije gledale. Onda je Milošević 2000. godine srušen
sa vlasti i pomislilo se da Srbi više neće podvaljivati jedni drugima,
barem ne u čituljama. Jer, sada imamo demokratiju. Onda je Milošević
umro i opet rat u čituljama, njihovo objavljivanje i ograđivanje od
objavljenog sadržaja.
Kako sve to da shvate stranci? Da li da sve to tumače krvavim
građanskim ratovima i njihovim posledicama, gde eto i jedan hrvatski
general Ante Gotovina potpisuje čitulju svom „haškom saborcu“
Miloševiću i zato u Hrvatskoj trpi žestoke kritike levice i centra, ali
ima podršku desnice i crkve. „Haški saborci“ koji su međusobno
ratovali. Srbi iz Hrvatske i Srbi iz BiH vojno su pomagali
Muslimanima Fikreta Abdića protiv Muslimana Alije Izetbegovića na
zapadu BiH. Istina za pare. Srbi i Hrvati iz centralne Bosne zajedno su
ratovali protiv Muslimana Alije Izetbegovića, a Hrvati i Muslimani u
Mostaru prvo su zajedno oterali Srbe iz tog dela Hercegovine, a zatim
i međusobno zaratili. U svemu tome Tuđman i Milošević još su i
međusobno dilovali, a udruženja boraca tog rata i Srba i Hrvata iz BiH
sada zajedno izdaju saopštenja protiv Karle del Ponte i Haškog
tribunala...
Albanac, pilot-lovac na jugoslovenskom „migu-29“ Abdul Emeti
među prvima je poleteo da brani Jugoslaviju i Kosmet od
bombardovanja i agresije NATO-a u martu 1999. Hrvat, kapetan
Vojske Jugoslavije, Krunoslav Ivanković dao je život spasavajući
svoje vojnike na karauli Košare braneći jugoslovensku granicu na
Kosmetu 1999. Branili su je, i između ostalih, i Mađari u uniformama
Vojske Jugoslavije. Svi su bili saborci. I za njih, i za „haške saborce“
ratovi su završeni.
Jedino u čituljama kao da i dalje traju...
  13. MAJ 2006.

„Srbi nisu jedini krivci za sve i vreme je da se odbaci unilateralna

vizija rata u Jugoslaviji“, poručio je sa stranica francuskog
„Liberasiona“ austrijski književnik Peter Handke. Time se on, prvi
put, uključio u raspravu koja već desetak dana traje u kulturnoj javnosti
Evrope nakon što je upravnik pariskog pozorišta „Komedi fransez“
izbacio jedan Handkeov komad iz repertoara za 2007. godinu
objašnjavajući taj potez time što je austrijski pisac, koji živi u Parizu
prisustvovao sahrani Slobodana Miloševića.
Nešto ranije, i čelni ljudi Narodnog pozorišta u Beogradu skinuli
su sa repertoara jednu drugu Handkeovu dramu potvrđujući tako onu
staru komunističku sintagmu o „radnicima, seljacima i poštenoj
inteligenciji“. O cenzuri da i ne govorimo... No, sudeći po
„Liberasionu“ Handke je čelnim ljudima Narodnog pozorišta, ipak,
oprostio. Možda nisu znali šta rade.
Dakle, šta protivnici zameraju Peteru Handkeu? Pre svega, to što
on kao pisac opovrgava najveću većinu zapadnih novinara kada je reč
o ratovima na tlu nekadašnje Jugoslavije. To je za njegove kritičare
bogohulno, jer pretpostavljaju da je to besmisleno ako se pisci i
novinari bave istom stvarnošću. Handkeovi protivnici, naime,
smatraju da je istina pisca drugačija od istine novinara, jer, eto u prvom
slučaju radi se o unutrašnjem doživljaju, a u drugom o odnosu prema
spoljašnosti. Po njima, vrste tekstova se zbog toga i razlikuju po jeziku,
perspektivi i po tome kako se prenosi ono što se predstavlja. Handkeov
„smrtni greh“ je, prema toj teoriji, to što on navodno pozira kao pisac,
a deluje kao novinar. Prebacuju mu nameru da izbegava rasprave sa
željom da ih određuje uz istovremeno „zapenušano podizanje
optužnice protiv Zapada“, zameraju mu „neodređenost i
izjednačavanje, rupe u sećanjima, ali se naglašava „kako problem nije
Handkeovo mišljenje“. Stvarno? Nije valjda?
Oni koji napadu Petera Handkea kažu da i književnost traži
preciznost, jer se novinarstvo može falsifikovati, dok književnost
postaje „samo“ neistinito. Handke je, navodno, zakazao na oba polja i
zato njegovi protivnici pozivaju da mu se ne veruje ni u misaonom
pogledu svrstavajući ga u „pesničko-vojni kompleks“. Hemingvej se
verovatno okreće u grobu.
Peter Handke je samo pokušao da secira kolektivni mehanizam
potiskivanja i selektivnog pamćenja, odnosno postupak kojim je suma
zločina počinjenih na tlu nekadašnje Jugoslavije sabrana, delomično
podeljena po nacijama, pri čemu je srpski deo sa svih strana osvetljen
reflektorima, dok su svi ostali godinama bili gurnuti u pozadinu i
zaboravljeni. I više od toga. Podsećanje na zločine koje su u proteklih
15 godinama na prostoru nekadašnje SFRJ učinili drugi a ne Srbi,
godinama se na Zapadu doživljavalo kao stvar lošeg ukusa i
sitničarenja. Peter Handke je plivao protiv dominantne medijske struje
na Zapadu otkrivajući egzistenciju nepostojećih fenomena, fenomena
duhova, crnih, sivih, i belih fleka koje se nisu uklapale u jednostavne
formule i medijske kalupe kojima je Zapad premrežio bivšu SFRJ.
Handke se jednostavno suprotstavio formuli za koju Zapad misli da je
rešila sva pitanja Balkana.
Handke kaže da Miloševića ne smatra potpuno nevinim, ali ističe
i „da Milošević nije bio kriv u smislu optužnice i da su početak Haškog
tribunala, razlog njegovog formiranja i poreklo lažni, ostaju lažni, a
tako će biti u ubuduće“. Po Handkeu to neće doprineti utvrđivanju
konačne istine.
Handkeova razmišljanja o potisnutoj i zaboravljenoj mašti
zločina na prostoru nekadašnje Jugoslavije potvrđuju ovih dana svojim
otkrićima sarajevski mediji i hrvatska štampa, ali ona su, verovatno,
najefektnije simbolizirana u izjavi visokog NATO predstavnika
prenetoj u listu „Picbur njuz gazet“ 1999. godine: „Kada znamo da su
zločin počinili Srbi, mi kažemo bili su to Srbi. Kada ne znamo ko ga
je počinio, kažemo bili su to Srbi. Kada znamo da ga definitivno nisu
počinili Srbi, mi kažemo da ne znamo čije je to delo...“
U Beogradu oni isti ljudi koji su čitali Dantea i bili vaspitani na
građanskim vrlinama ukinuše jednog pisca, 2006. godine...
  17. JUN 2006.

U četvrtom arapsko-izraelskom ratu 1973. godine egipatska

armija prešla je Suecki kanal i potisnula izraelske trupe u dubinu
Sinaja. Cela jedna izraelska oklopna brigada bila je uništena, poginuo
je i njen komandant. Izrael je imao velike gubitke i u avijaciji, a sve se
to posle nekoliko godina politički završilo prepuštanjem, odnosno
vraćanjem celog Sinaja Egiptu. No, ni u jednom izraelskom mediju
nikada, ama baš nikada nije bilo tvrdnji da je rat 1973. bio izraelski
vojni poraz.
Posetio sam 2002. godine nekoliko visokih vojnih institucija
američke vojske, kopnene i vazduhoplovne baze, ali i Pentagon.
Očekujući da me domaćini nešto pitaju oko rata 1999. godine i
bombardovanja Jugoslavije od strane NATO-a imao sam spremna
kontra-pitanja. Kad tamo, niko ništa nije pitao. Da li iz kurtoazije, pa
su kao domaćini bili uviđavni, ili im je bilo neugodno da taj rat uopšte
i spominju? Ni u stručnoj vojnoj literaturi na Zapadu rat i agresija
NATO-a protiv Jugoslavije 1999. ne veličaju se kao neka vojna
pobeda NATO-a. Zapravo, i nema niti jedne konstatacije da je to bila
vojna pobeda...
No, u Srbiji danas i sedam godina posle potpisivanja
Kumanovskog vojnotehničkog sporazuma o ulasku snaga NATO pod
mandatom UN na prostore Kosmeta, čime je i okončana agresija protiv
Jugoslavije, taj se rat u dobrom delu domaće intelektualne javnosti
mazohistički tumači kao veliki srpski vojni poraz. Napustili smo
prostor Kosmeta i to je poraz? Vojska je morala da ode i ostavi srpski
narod...
Tačno, otišla je, ali zar i tokom Prvog svetskog rata Srpska vojska
nije morala da ode iz Srbije čak na Krf? Istina, tada niko ništa nije
potpisao, bile su i druge političko-vojne prilike, no gledajući formalno
Kumanovski sporazum nigde ne spominje trajan gubitak teritorije
Kosmeta za Srbiju. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN takođe.
Pa šta je onda bio rat 1999? Poraz, jer pobeda sigurno nije bio?
Politički, to je, naravno, bio uspeh NATO-a. Vojno, to je bio na neki
način virtuelni rat, jer je NATO išao pre svega na zadavanje
perceptivne štete kako bi narušio moral civilnog stanovništva u Srbiji.
Rat je za Zapad bio virtuelan, ne samo zato što se zbivao na ekranima
televizije i što je regrutovao zapadno društvo samo na virtuelan način,
već i zato što za Zapad na kocki u tom sukobu sa Srbijom nije bilo
ništa suštinsko, ni nacionalni opstanak, ni sudbina ekonomije. I zato
Zapad i nije primenjivao vojnu silu da bi se trajno dokopao srpske
teritorije, ili da bi tada srušio režim u Beogradu.
Virtuelni rat vodi ka virtuelnoj pobedi. Budući da su sredstva
protiv Srbije u ratu 1999. godine bila ograničena, i postignuti ciljevi
takođe su svedeni u određene okvire: ne bezuslovna predaja tadašnje
Vojske Jugoslavije, promena režima ili uništenje vojnih kapaciteta
srpske strane, već samo nejasno „konačno stanje.“ Tako se tada, u junu
1999. godine NATO zadovoljio Kumanovskim vojnotehničkim
sporazumom, koji je i precizirao uslove i rokove srpskog povlačenja i
ulaska trupa NATO-a, ali je ostavio nedefinisanim status teritorije za
koju je rat vođen.
Ratovi koji se vode u ime ljudskih prava nacionalnih manjina
drugih zemalja neminovno sami sebi postavljaju i ograničenja. Borimo
se za pobedu i bezuslovnu predaju protivnika samo kada se borimo za
sebe...
NATO se politički održao u ratu protiv Jugoslavije 1999. tako što
je postao virtuelan. NATO je tada bio podeljen, vrhovni komandant,
general Vesli Klark zalagao se za kopnenu intervenciju, Pentagon ju
je odbacivao, general Majkl Šort je tražio masovne vazdušne udare po
Beogradu, Francuzi to nisu dali, Nemci su ozbiljno razmatrali srpske i
ruske mirovne planove, Britanci i Amerikanci bili su zgroženi
očiglednom spremnošću Nemaca da popuste Miloševiću, Britanci su
odbili da učestvuju u gađanju televizije Beograd, predsednik
Francuske Žak Širak nije hteo ni da čuje o eventualnom gađanju
beogradskih mostova... U stvarnosti, Amerikanci su izveli više od 65
odsto svih letova avijacije, više od 80 odsto vazdušnih udara, više od
90 odsto misija iz domena elektronskog ratovanja i izviđanja,
Amerikanci su ispalili preko 85 odsto oružja sa preciznim navođenjem
i 95 odsto krstarećih raketa. Isključivali su svoje saveznike iz svih
odluka o izboru meta u operacijama u kojima su učestvovali američki
avioni, uskratili su im i obaveštajne podatke za sve mete koje su oni
gađali.
Na političkom planu NATO je jedva održavao jedinstvo, na
vojnom planu kohezija saveza bila je mit. Jer, svaka zemlja zadržavala
je za sebe pravo da odbije da pošalje svoje pilote u operacije koje nisu
dobile eksplicitnu saglasnost nacionalne vlade i njenih pravnih
stručnjaka za izbor ciljeva.
Rat na Kosmetu se nije mogao premostiti: između države rešene
da zadrži kontrolu nad jednom teritorijom svim raspoloživim
sredstvima i etničke većine rešene da se bori za samoopredeljenje. No,
retorika ljudskih prava lako se otme i pređe u izmišljanje virtuelnog
moralnog sveta naseljenog demonizovanim neprijateljima i
„otpadničkim“ državama, s jedne strane, i virtuelnim saveznicima i
plemenitim armijama s druge. Što je veća udaljenost od bojišta veće
su i fikcije. Oni koji ulaze u ratove zbog odbrane ljudskih prava
intervencijom, na kraju obično uništavaju i ono što su navodno
pokušali da spasu.

 26. JUN 2006.

Dva lovca „mig-21“ još uvek sa jugoslovenskim oznakama, jedan

dvosed i jedan jednosed iz nekadašnjeg 83. puka iz Prištine, a sada iz
sastava 204. puka dočekali su dva američka lovca-bombardera F-16 na
ulazu u vazdušni prostor Srbije i dopratili ih do aerodroma Batajnica.
Posle sletanja i popijenog „čivas“ viskija kojeg su američki piloti
doneli na poklon svojim srpskim kolegama, usledio je koktel kod
američkog vazduhoplovnog atašea u Beogradu, da bi onda američki
piloti otišli na spavanje u „Hajat“. Sledećeg jutra nebo nad Batajnicom
bilo je tmurno, u pozadini su sevale munje, a na glavnoj stajanci glavna
atrakcija bila su ta dva američka lovca-bombardera F-16 iz 555.
skvadrona „Tripl nikl“ iz baze Avijano, Italija. Sa njihove leve i desne
strane bili su po jedan „mig-21“ Vazduhoplovnih snaga Srbije, malo
dalje jedan transportni An-26 kupirao je motore.
Američki avioni i naši „migovi“ ograđeni crvenim konopčićem,
pored njih američka i srpska zastava, američki marinac i srpski
gardista, na stazi za izlazak na stajanku crveni ceremonijalni tepih.
Počasna jedinica Garde, vojna muzika, himna, zastava, ministar
odbrane Srbije Zoran Stanković sa svitom, američki ambasador Majkl
Polt sa suprugom. Vojni izaslanici raznih zemalja, gomila novinara...
Prva službena poseta američkih borbenih aviona Srbiji još od
vremena Titove Jugoslavije, naravno ako letenje iznad Kosmeta ne
tretiramo kao službenu posetu Srbiji. Vojno relaksiranje američko-
srpskih odnosa, ili virtuelnost trenda da vojska prednjači pred
politikom u normalizaciji komunikacije Beograda i Vašingtona?
Šta se, dakle, moglo čuti tog dana na aerodromu Batajnica? Sa
srpske strane ponovljena je zainteresovanost za što brži ulazak u
evroatlantske integracije i nada u što tešnju američko-srpsku vojnu
saradnju. U tom kontekstu spomenuto je i pismo američkih
kongresmena predsedniku Džordžu Bušu u kojoj su pohvaljene
reforme Vojske u Srbiji i kao znak opšte demokratizacije društva. Ako
pri tome znamo da ni jedan od tih potpisanih kongresmena nikada nije
zavirio ni u jednu jedinicu Srpske vojske da bi video kako stvarno teku
reforme, hajde onda da za to pismo zahvalimo srpskom kokusu, ili
američkoj ambasadi u Beogradu. Ko god bio zaslužan, hvala!
Sa američke strane, ambasador Majkl Polt je sa uvažavanjem
spomenuo da su Srbi i Amerikanci u dva svetska rata bili saveznici, da
su se Srbi i Amerikanci zajedno borili protiv nacizma, da su Srbi
spašavali američke pilote iz tog vremena, potpuno je ignorisao period
intenzivne američko-jugoslovenske vojne saradnje početkom
pedesetih godina, nije propustio da spomene „zao duh Slobodana
Miloševića“ što je već zabrinjavajuća američka politička fiksacija i
opsesija Miloševićem, koja ga zapravo inkarnira, najavio je
mogućnost da se srpski piloti počevši od 2007. školuju na
vazduhoplovnoj akademiji u Kolorado Springsu, ali je i rekao da će
američka Evropska komanda dati Srbiji pomoć od milion dolara za
saniranje štete od poplava i da će Oružane snage SAD, konkretno
Nacionalna garda Ohaja biti sponzor u opremanju i obuci Srpske
vojske.
Svi su tome aplaudirali, posebno na ono oko pomoći od milion
dolara. Ruski vojni izaslanik sve je pomno beležio. Kiša je prestala da
pada, nebo se čak i razvedrilo. Američki piloti su davali izjave, niko
od njih nije učestvovao u bombardovanju Jugoslavije 1999. godine,
srpski piloti su takođe davali izjave o profesionalno odrađenom
zadatku dočeka i prihvata američkih kolega. Uniforme jednih i drugih
vrlo su slične, naši piloti za razliku od američkih fizički zaista
izgledaju kao „top gan“ piloti, ali šta to vredi kada nemaju i „top gan“
avione. Neko je opet zaboravio da je krajnje vreme da komandant
Vazduoplovnih snaga i protivvazduhoplovne odbrane Srbije dobije čin
generala, a ne da kao pukovnik sačekuje američke kapetane i majore.
Onda su zvaničnici posedali u crne „mečke“ i odjurili, novinari
su ostali pokisli, nešto nam je sa američke strane kao šapnuto da sve
ono oko buduće vojne saradnje jeste moguće, ali samo kada ispunimo
i sve postavljene uslove.
Manijaci antiamerikanizma, te nove svetske religije, nazvaće
predstavu u Batajnici sapunskom operom, prozapadno orijentisane
stranke verovatno su oduševljene, najveća stranka vladajuće koalicije
DSS sve to prima pragmatično i bez euforije, opozicija će to, u još
ranjenoj duši Srbije, verovatno iskoristiti u predizborne svrhe. No,
možda su upravo sapunske opere i najbolji način da se poruka prenese
najširem mogućem auditorijumu.
Jer, F-16 u Beogradu, to je poruka Srbiji. Najpoučnija sapunska
opera koju smo ikada gledali. Na žalost, pre sedam godina i uživo...

 15.JUL 2006.

Petnaest godina posle početka raspada SFRJ, nekadašnje

republike bivše Jugoslavije a danas države slave svoju nezavisnost. I
Crna Gora je, eto, postala suverena država. Svi kao da su zaboravili da
su suverene države bili i u SFRJ, i da su po ustavu iz 1974. godine deo
te suverenosti dobrovoljno preneli na federaciju.
Ta je federacija posle Titovog odlaska sa scene bila nesposobna
da efikasno funkcioniše, jer su odluke u saveznim organima donošene
po principu konsenzusa, a delegati u saveznom parlamentu polagali su
računa svojim republikama. Zapravo, vremenom su mnogi problemi
društvenog života, skoro cele sfere, postajali sve više etnonacionalni,
jer osim Tita, partije i JNA nije postojala nijedna ne(etno)nacionalna
institucija koja je imala moć odlučivanja. Za mobilizaciju masa
nedostajala je još samo psihološka dimenzija nacionalizma i taj
doprinos su već osamdesetih godina prošlog veka dale kulturne elite u
svim delovima SFRJ.
Osnivanje Jugoslavije posle Prvog svetskog rata ostvareno je u
uverenju da su se stekli uslovi da se nacionalna pitanja na prostoru
Balkana konačno uspešno i trajno reše. U okviru jugoslovenskog
pokreta, jedan deo se orijentisao prema francuskom tipu političke
nacije koja u prvi plan stavlja volju za zajedništvom i pripadnost jednoj
tako shvaćenoj naciji što se ne vezuje za etničke, jezičke ili verske
preduslove. Nasuprot tome imali smo koncept kulturne nacije odnosno
koncepciju „vlastite vrednosti nacije” sa političkom, kulturnom,
odnosno moralnom idejom iz koje onda može da se izvede predstava
o sopstvenom podređenom ili povlašćenom položaju. Prenaglašavanje
nacionalne individualnosti uz prihvatanje Herderove tvrdnje, prema
kojoj zajednički jezik predstavlja konstitutivni element jedne nacije i
prema kojoj prirodna država ne treba da obuhvata više od jedne nacije,
dalo je nacionalizmima isključiv i agresivan karakter i ograničilo je
slobodu na kolektiv. U balkanskim uslovima, odatle pa do etničkog
čišćenja bio je još samo jedan korak.
Iako mnogim Evropljanima sukobi na Balkanu izgledaju kao novi
pad u varvarstvo, reč je o modernim problemima. Naime, u kasnom
srednjem veku, pa i nešto kasnije, međunacionalne napetosti
predstavljale su marginalnu pojavu. Ljudi su svoj identitet zasnivali
više na verskoj pripadnosti nego na nekoj zamišljenoj zajednici
porekla. I Habsburška monarhija i osmanlijsko carstvo igrali su dugo
ulogu nadprostornih sila poretka i sprečavali su širenje
međunacionalnih sukoba. Propast obe imperije, uz prethodne
unutarbalkanske migracije i mešavine, ali i istovremeni uvoz koncepta
kulturne nacije uobličili su sukobe koji na ovim prostorima traju sve
do danas. Jer, koncept kulturne nacije ponudio je na prelazu između
18. i 19. veka svetski orijentisanoj slovenskoj eliti sasvim legitimnu
osnovu za njenu autonomiju. Ideje južnih Slovena o sopstvenoj
državnosti bile su pod uticajem nemačke romantike, a posebno
Herderove filozofije, jer je Herder verovao da budućnost pripada
Slovenima, zato što su narodi zapadne i srednje Evrope tokom istorije
već učinili svoje i sada ih smenjuju Sloveni. Opasnosti ovog koncepta
postale su uočljive početkom 20. veka, nakon što su pojedini balkanski
narodi stekli nezavisnost i kada su počeli da konkurišu jedni drugima.
U socijalističkoj Jugoslaviji komunisti su odustali od toga da
nacionalni identitet diskredituju kao „lažnu svest“ i jugoslovenska
državnost zasnivala se na Titu, partiji i „autohtonoj revoluciji“ u borbi
za oslobođenje, pri čemu su se pojedini nacionalni identiteti i dalje
javljali kao međusobna konkurencija. Tito i partija vršili su samo
ulogu arbitra, oni nisu mogli da otklone jaz između političkog i
etnokulturnog shvatanja nacije. U Hrvatskoj je poraz nacionalističko-
liberalnog pokreta 1971. doživljen kao poraz od JNA i srpskih
generala, dok je u Srbiji pad Aleksandra Rankovića doživljen kao
nacionalno poniženje. Titov kasniji obračun sa srpskim komunistima-
liberalima 1972. koji su kroz liberalniju politiku zapravo hteli da se
oslobode stalnog tereta optužbi za hegemoniju, dao je dodatne
smernice raspada SFRJ.
Ustav Jugoslavije iz 1974. godine, nacionalne ekonomije,
teritorijalizacija odbrane, nacionalizam institucionalizovan u
strukturama države uz politički policentrizam oslabio je veze između
republika koje su međusobno postale nepoverljive. U predvečerje
raspada zemlje novi lideri istakli su koncept kulturne nacije, kako bi
na smeni epoha spasili svoju vlast, Milošević u Srbiji, ili došli na vlast
kao Tuđman u Hrvatskoj. U Hrvatskoj su Srbi od državotvornog
naroda degradirani u status manjine, Tuđman i njegova ekipa nisu ništa
učinili da bi neutralisali strahovanja krajiških Srba, Milošević je opet
ta strahovanja vešto koristio. Ta dinamika i logika jugoslovenskog
procesa nije ni BiH ostavljala mnogo šansi za opstanak.
Miran raspad Jugoslavije morao je kao preduslov da ima
neprikosnovenost republičkih granica i političku integraciju
novonastalih manjina. To je, opet, za preduslov zahtevalo i svojevrsnu
građansku svest u novim nacionalnim državama. A nje nije bilo,
koncept kulturne nacije koji već 200 godina dominira na Balkanu imao
je katastrofalne posledice...

 2. SEPTEMBAR 2006.

Da li pregovori u Beču između Beograda i Prištine sve više liče

na ono što se događalo pre sedam godina u Rambujeu? Igra li Marti
Ahtisari sada ulogu Medlin Olbrajt u nastojanju da srpsku delegaciju
raznim potezima i izjavama izbaci iz pregovaračkog procesa?
Naravno, nije Ahtisari u tome usamljen, jer kako tumačiti izjavu
„Politici“ Mišela Fušea, inače idejnog tvorca sastanka u Rambujeu,
„da se u Rambujeu Miloševiću za Kosovo nudio model rešenja krize u
Novoj Kaledoniji koja je tražila otcepljenje od Francuske, da se tom
modelu Milošević rugao, i da je Nova Kaledonija i danas francuska
teritorija“. Dakle, prvi put čujemo da je neko pokušao da poveže Novu
Kaledoniju i Kosmet, i još to u kontekstu neuspelih sastanaka u
Rambujeu pre sedam godina? Ispada da je Jugoslavija bombardovana
1999. godine zbog Nove Kaledonije?
Šta se stvarno događalo u Rambujeu to najbolje znaju tadašnji
učesnici sastanaka, no tamo nije bilo nikakvih pregovora, jer su se
jugoslovensko-srpska delegacija i albanska strana direktno za stolom
srele samo jednom i to na početku događanja. Sve posle, obavljali su
međunarodni posrednici, odnosno Amerikanci koji su jednima i
drugima prenosili stavove dve delegacije, naravno i Vašingtona. Ključ
neuspeha u Rambujeu bio je aneks B, odnosno vojni aneks ugovora u
kojem je praktično traženo da NATO okupira celu Jugoslaviju. Srbi su
to odbili i NATO je krenuo u rat. Jedan predstavnik Stejt departmenta
kasnije se pohvalio: „Namerno smo cilj postavili suviše visoko da bi
Srbi mogli da ne pristanu. Bilo im je potrebno malo bombardovanja,
pa će to i dobiti“.
Aneks B je predviđao da trupe NATO imaju pravo na korišćenje
drumskog, železničkog, pomorskog i vazdušnog saobraćaja u celoj
Jugoslaviji bez nadoknade, zatim pravo na korišćenje radio-stanica,
pravo na osnivanje svojih baza gde god to požele, sve opet bez
nadoknade, bez ograničenja i bez obaveze na pridržavanje zakona
Srbije i Jugoslavije i jurisdikcije njenih vlasti, od kojih se opet
zahtevalo da poštuju sva naređenja NATO-a na prioritetnoj osnovi i
svim adekvatnim sredstvima. Za svakog političara aneks B bio je,
zapravo, ultimatum radi okupacije neke zemlje i tako su ga ocenili i
neki srpski opozicioni političari koji su bili u Rambujeu.
Jugoslovensko-srpska delegacije u Rambujeu prihvatila je
prethodno politički tekst sporazuma o Kosmetu koji je uključivao i
NATO prisustvo u južnoj srpskoj pokrajini. Amerikanci su bili
iznenađeni i usledila je zamka, nekoliko sati pre potpisivanja srpska
delegacija dobila je i aneks B vojnog sporazuma. Osim Amerikanaca
niko drugi nije znao za aneks B, Rusi su nešto načuli o paragrafima
šest, sedam i osam, ali nisu znali detalje. Američki pregovarač
Kristofer Hil i austrijski diplomata Boris Petrič insistirali su na aneksu
dok je ruski pregovarač Boris Majorski bio uzdržan, odbio je da
raspravlja o tome, a kasnije je odbio i da prisustvuje trenutku kada su
kosmetski Albanci potpisivali „mirovni“ sporazum.
Ni novinari koji su pratili događaje u Rambujeu nisu znali detalje
aneksa B vojnog sporazuma. Jugoslovensko-srpska delegacija osudila
je taj aneks na poslednjoj konferenciji za novinare u Parizu, slabo
posećenom sastanku u jugoslovenskoj ambasadi 18. marta u 11 sati.
Što se tiče Zapada, samo su poslanici Donjeg doma britanskog
parlamenta upoznati su sa aneksom B, ali tek 1. aprila 1999. dakle
punih sedam dana posle početka agresije na Jugoslaviju. U američkom
Kongresu o aneksu B nikada i nije govoreno.
 U tekstu Kumanovskog vojnotehničkog sporazuma aneksa B više
nema, NATO je odustao od onoga što je sve traženo u Rambujeu i sveo
svoju vojnu prisutnost samo na teritoriju južne srpske pokrajine. Čak
štaviše, u Kumanovskom sporazumu i rezoluciji 1244 Saveta
bezbednosti UN koja ga potvrđuje piše „da je Srbija pristala na
međunarodno bezbednosno prisustvo na Kosovu sa značajnim
učešćem NATO-a“. Kasnije, se to međunarodno učešće pretvorilo u
NATO okupaciju Kosmeta, a UN samo figuriraju.
Dakle, Nova Kaledonija nema nikakve veze za neuspehom
Rambujea. Aneks B vojnog sporazuma bio je taj trojanski konj koji je
sabotirao mir. Bilo je još prostora za diplomatske opcije, rat se mogao
izbeći. Oni koji sada pregovaraju u Beču trebali bi dobro da prouče sve
suptilnosti Rambujea, da nam se ne bi ponovila „Nova Kaledonija“ i
slične budalaštine.
Jer, Jugoslavija nije 1999. godine napala ni jednu državu NATO-
a, niti bilo koju susednu zemlju, nije ugrožavala svetski mir,
humanitarna kriza i reka izbeglica sa Kosmeta potekla je tek posle
početka bombardovanja.

 9. SEPTEMBAR 2006.

Pre nekoliko dana jedan oficir i nekoliko civila nešto su

premeravali na platou ispred bivše Savezne skupštine. Ljudi koji su
okolo prolazili bili su skoro ravnodušni ne pokazujući interesovanje
zašto vojska meri teren ispred nekadašnjeg zdanja Skupštine SFRJ. Da
nije reč o mogućoj vojnoj paradi? Taman posla, to bi nam ozbiljno
zamerili u inostranstvu i rekli: „eto vidite, Srbi zaista zveckaju s
oružjem“.
Hoće li tako biti okarakterisana i promocija pitomaca Vojne
akademije Vojske Srbije koji će kroz nekoliko dana biti proizvedeni u
prvi oficirski čin upravo tu, na platou ispred Skupštine bivše SFRJ?
Na mestu odakle je Vrhovni komandant, maršal Tito pratio sve naše
vojne parade, osim one poslednje 1985. godine. Hoće li i sadašnji
vrhovni komandant, predsednik Srbije Boris Tadić izreći ono čuveno:
„Možete započeti“?
Videćemo, tek šefovi protokola verovatno su ovih dana i
najzaposleniji ljudi u državi. Kako obesiti pirotski ćilim koji treba da
stoji pored predsednika Tadića prilikom promocije novih oficira
vojske Srbije? Jer, pirotski ćilim deo je tradicije vojske na ovim
prostorima. Na kakav ga stalak staviti i na kojoj visini, gde da bude
okrenut ćilim, a da to ne bude suviše militantno? Kako će ćilim da
rastumače zapadni ambasadori? Kao novo imperijalno buđenje duha
Srpske vojske koja se možda i nije odrekla neke nove Kumanovske
bitke, ko zna kada u budućnosti? Videćemo, ako nam dozvole da
obesimo pirotski ćilim na promociji oficira onda znači da više vojno i
nismo „opasni“. Ako ne dozvole, tim gore po ćilim...
Kako smo sporazum SOFU upravo svečano potpisali u
Vašingtonu trebali bi da nam to dozvole, jer kao što reče pomoćnik
ministra odbrane Srbije, gospođa Snežana Samardžić Marković u
intervjuu listu „Odbrana“ vojska je nosilac tradicionalnih vrednosti u
pozitivnom smislu te reči, po rečima gospođe Samardžić Marković
vojska je „proizvođač“ bezbednosti, a namera joj je i da bude izvoznik
bezbednosti. Ili, kako je to nešto ranije rečeno u najvišim vojnim
krugovima naša vojska trebala bi da bude „provajder“ bezbednosti.
Kada to čuje neki potporučnik dole na jugu prema administrativnoj
granici ka Kosmetu mora da će razrogačiti oči. Jer on treba da bude
provajder, izvoznik bezbednosti.
Stvarno, dokle će nas iz vojnih krugova zasipati zvučnim
terminima, od kriznog menadžmenta, bezbednosti kao javnog dobra,
do izvoznika i provajdera, a svi beže da u tom kontekstu uopšte i
spomenu pitanje Kosmeta? Nema većeg bezbednosnog problema ove
zemlje od Kosmeta. Potencijalnih 70.000 ili 100.000 novih izbeglica
sa prostora južne srpske pokrajine možda i nisu taj krizni menadžment,
javno dobro? Ili bi i oni eventualno mogli da budu provajderi? Čega?
U već spomenutom intervjuu listu „Odbrana“ gospođa Samardžić
Marković kao pomoćnik ministra odbrane Srbije za politiku odbrane
kaže da mi ne prihvatamo sve što nam se oko reformi vojske kaže iz
krugova NATO-a.
„Postoji savetodavni element koji diskretno preporučuje u
smislu: možda bi vam bilo bolje da učinite ovo ili ono, ovako ili onako
i to je sve. Mi to prihvatamo ili odbijemo, u zavisnosti od konkretnog
slučaja“, rekla je gospođa Samardžić Marković.
Razgovor sa pomoćnicom našeg ministra odbrane redakcija lista
„Odbrana“ plasirala je na 32. stranicu, a intervju sa američkim
ambasadorom u Beogradu, Majklom Poltom u istom broju plasiran je
na udarnom mestu na osmoj stranici. Da li je to ta diskretna gradacija
„savetodavnog elementa“ važnosti, ili slučajnost, tek američki
ambasador ulogu vojske Srbije vidi u borbi protiv terorizma, a „da bi
se brzo reagovalo na terorističku pretnju, nisu potrebni tenkovi i
avioni“ i kao drugu ulogu, ambasador govori o suočavanju sa
prirodnim katastrofama (cunami, poplave...).
Istina, priznato nam je da imamo dobre lekare, pa će naš sanitet
uskoro u Avganistan, u misiju podrške miru u toj zemlji. Naši lekari i
medicinsko osoblje, naravno ako to odobri i Narodna skupština, biće
u sastavu norveškog kontingenta, u norveškim uniformama sa srpskim
obeležjima i činovima. Nije da mi ne možemo da proizvedemo
adekvatne uniforme za specifične klimatske uslove u Avganistanu,
„veoma hladne zime i topla leta“ kako tamošnje zime i leta objašnjava
naša vojna štampa, već su verovatno Norvežani pristali da i to plate
kada već i našim lekarima nameravaju da plate više od pola mesečnih
primanja (ukupna platica je 8.000 dolara).
Nema velikih razlika u maskirnoj šemi borbenih uniformi raznih
armija, pa će se i srpska vojna obeležja verovatno videti i na norveškoj
uniformi. Dakle, naši izvoznici bezbednosti treba da idu u zemlju koja
je pravi lavirint plemenskih zavera, gerile, bandi, ubistava, sabotaža,
pravih i lažnih pobunjenika, u zemlju rastrgnutoj u večnom etničkom
i plemenskom nepoverenju, čiji prostor naprosto „guta“ strane vojske
i strane upravljače. I gde predsednik tradicionalno polaže zakletvu
pored avganistanskog ćilima. Kao naši oficiri. Ko je to rekao Srbija do
Kabula?
 Tvorac sintagme „Danas u Avganistanu, sutra u vašem stanu“
bila je pre mnogo godina Tanja Torbarina kada me je u „Danasu“
kritikovala zbog mojih čestih odlazaka u Avganistan. Kao da je znala,
hrvatski vojnici već su nekoliko godina u toj zemlji, sada treba da idu
i srpski.
Mnogo sreće momci, trebaće vam!

 23. SEPTEMBAR 2006.

Taj sat na vrhu zgrade Doma vojske Srbije vidi se skoro iz celog
užeg jezgra Beograda. Još nema status srpskog Big Bena, ali bi to
uskoro mogao i dostići. I on je starije proizvodnje pa ponekad malo i
požuri, ne pokazuje uvek tačno vreme. Nije to promaklo onima koji
budno motre na sve poteze vojske, posebno u glavnom gradu i posebno
kada su nekretnine u pitanju. Već tri puta su stizale prijave iz gradske
uprave protiv Doma vojske Srbije „da sat na Domu ne pokazuje tačno
vreme, i da to mora u najskorijem roku biti otklonjeno“. Zaista, da li
to najtransparentniji vojni sat žuri, ili Srbija kasni? Ima li tu i neke
kohabitacije vojnog i političkog establišmenta, s jedne strane, i još
uvek većinskog raspoloženja javnosti s druge strane?
Vojne reforme, ulazak u evroatlantske integracije, Kosmet i
raspoloženje većine građana Srbije oko svega toga? Ko je požurio, a
ko kasni? Siroti sat na zgradi Doma vojske Srbije?
Najpre nam je Marti Ahtisari oko pitanja Kosmeta nabacio
„kolektivnu krivnju“ zatim je dodao i „da Srbi opet zveckaju oružjem“
zatim je predsednik Skupštine Kosmeta Kolj Beriša zapretio
albanskom pobunom ako pokrajina ne dobije nezavisnost, da bi
premijer Kosmeta Agim Čeku rekao „da Srbi nemaju hrabrosti ni
potencijal da ponovo osvajaju Kosovo“. Verovatno je. gospodin Čeku
prethodno pročitao izjavu državnog sekretara za odbranu Srbije,
gospodina Zvonka Obradovića koji je poručio „kako želi da obavesti
neke u Srbiji koji toga još nisu svesni da nas nema dvesta miliona i
nemamo atomsku bombu, da se u skladu s time treba i da ponašamo,
da je naš osnovni izazov terorizam, gde nema granica niti vidljivog
neprijatelja“. Znači opet protiv „nevidljivog“? Gde, u Avganistanu?
Nešto ranije, na domaćem, srpskom unutrašnjem političkom
frontu osuđene su izjave Tome Nikolića i Ivice Dačića „koji bi, eto,
opet hteli da ratuju za Kosmet“ zatim su se samopredložili oni
političari koji bi prvi da priznaju Kosmetu nezavisnost i, naravno, oni
koji stalno pozivaju na realnost. U realnosti, zapadni mirotvorci
priznali su nemoć da nekako pomire Srbe i Albance i stali su otvoreno
na stranu Albanaca. To opravdavaju time da je bolje podržati jednu
stranu nego nijednu. Naime, zapadni političari procenjuju da zbog
eventualnog gubitka Kosmeta Srbi neće pripucati, dok Albanci
otvoreno prete da hoće.
Sa srpske strane, sa najvišeg mesta poručeno je „da će se za
Kosmet Srbija boriti isključivo demokratskim metodama“. Svaki drugi
vid pristupa problemu Kosmeta dezavuiše se kao neodgovorno
sanjarenje i „žalost za starim vremenima i izazovima“. Srpska realna
politika time odvraća pažnju od činjenice da njeno navodno
profesionalno i realistično igranje pojmovima kao što su politika
nacionalnih interesa, odgovornost, međunarodna zajednica, ili politika
moći do sada nije mnogo doprinelo tome da se srpski stavovi oko
Kosmeta i uvaže.
Jer, svedoci smo svojevrsne kombinacije srpske realne politike,
koja deluje u uskom zemaljskom horizontu političkih mandata izbora
i reizbora, prosvećenog pacifizma koji zahteva racionalnost političkih
i vojnih ciljeva i upotrebu sile ne odbija apsolutno (Nikolić i Dačić?),
i religioznog pacifizma koji kao argument protiv svakog rata ističe
svetost života. Tu su, naravno, i srpski konformistički medijski
intelektualci koji propuste realne politike često naknadno
kolektivizuju, a sve Srbe proglašavaju za virtuelne gospodare ratova
na Balkanu. Kant je to nekada nazivao „beščasnom strategijom“.
U tom galimatijasu sa Zapada nam naglašeno poručuju „da su
reforme vojske i službi bezbednosti najvažniji koraku napretku
Srbije“, dok reformu privrednog sistema, zdravstva, pravosuđa i
školstva spominju samo domaći političari. Vojska Srbije potpuno je
okrenuta ulasku u Partnerstvo za mir i NATO-u, sa reformama i
redukcijama ide se vrlo brzo bez obzira šta se sve može dogoditi na
Kosmetu i oko njega. Vojni budžet mnogo je manji od budžeta
susednih država približno istog broja stanovnika. Sudeći po
ispitivanjima, javnost u Srbiji podržava ulazak u Parnerstvo za mir, ali
ne i u NATO. Da bi bili primljeni u NATO narod se o tome mora
prethodno pozitivno izjasniti na referendumu, jer na to obavezuje i
procedura prijema u NATO. Potezi vojnog vrha i Ministarstva odbrane
Srbije u vezi evroatlantskih integracija mogu se, naravno, objasniti i
željom da vojska što pre dostigne standarde NATO-a, odnosno kvalitet
koji je međunarodno priznat. No, tvrdnje da se u EU lakše ulazi kada
je država član NATO-a stoje u slučaju Rumunije i Bugarske, ali ne
stoje u slučaju Finske i Austrije koje su članice EU a nisu u NATO.
Dakle, Srbija neće biti primljena u NATO sve dok ne prizna
nezavisnost Kosmeta, jer NATO ne prima nove članice koje imaju
nerešene teritorijalne sporove sa drugim državama. Rumunija i
Mađarska pre ulaska u NATO morale su da potpišu da će sve
eventualne probleme oko Transilvanije rešavati isključivo na miran
način.
Završavajući svoj tekst o OVK, Mark Semo je u pariskom
„Liberasionu“ citirao jednog Albanca iz Makedonije: „Kod nas, u
planinama kada se rodi muško dete, u kolevku mu se stavi Kuran i
puška. Svi smo mi isti narod, govorimo isti jezik, imamo iste običaje i
istog slovenskog neprijatelja“. Objavljeno u „Liberasionu“ 9. aprila
1999.
Zaista, da li onaj srpski Big Ben na Domu Vojske Srbije žuri, ili,
ipak, pokazuje tačno vreme. Za koga?

 7. OKTOBAR 2006.
 Desilo se to istog dana, u Kabulu, Bagdadu i Beogradu
eksplodirali su automobili-bombe. U Kabulu je poginulo 12 ljudi
ispred zgrade Ministarstva odbrane, u Bagdadu tridesetak osoba na
raznim lokacijama uglavnom ispred vladinih zgrada, a u Beogradu su
ubijena dvojica od kojih je jedan bio poznati sportski funkcioner.
Atentati sa automobilima-bombama u Bagdadu su svakodnevica, u
Kabulu prete da to i postanu, za Beograd smo mislili da su prošlost.
Bombe u Kabulu postavljaju talibani protiv mudžahedina,
Amerikanaca i njihovih saveznika, u Bagdadu šiiti protiv sunita,
Amerikanaca i njihovih saveznika, suniti protiv šiita, Amerikanaca i
njihovih saveznika. U Beogradu bombe postavlja Surčinski klan protiv
Bežanijskog klana i obrnuto. Što se toga tiče američka ambasada i
njihovi saveznici mogu mirno da spavaju...
Nadali smo se da će ti prizori sačekuša i atentata u Srbiji polako
nestati posle 5. oktobra 2000. godine. Ipak, najnoviji atentat na
sportskog funkcionera nije potaknuo medijsku raspravu kako to da i
danas, posle šest godina života u demokratiji, automobili lete u
vazduh, već su mediji naprosto bili fascinirani metodom najnovijeg
ubistva. Jer, eto, nije miniran automobil poginulog, već auto pored koji
je detoniran daljinskim putem, a to je novost u načinu ubijanja.
Ozbiljnih razmišljanja kako nam se to i posle šest godina od rušenja
starog sistema događa – nema. Umesto toga i dalje slušamo teze da mi
moramo da budemo izvoznici bezbednosti, a ne uvoznici bezbednosti.
Taj izvoznik bezbednosti trebala bi da bude, naravno, pre svega Vojska
Srbije. Kako da ona izveze tu bezbednost kada nam Surčinski klan i
Bežanijski klan rade to što rade? Je li nam Vojska opremljena i
osposobljena da izveze tu bezbednost u Avganistan, ili u Irak? Ili da
tamo pošaljemo Surčince i one sa Bežanije, jer oni su kompatibilni sa
tamošnjim prilikama i akterima? Na koji nivo treba da podignemo naše
odbrambene napore da bi bili kompatibilni sa našom bezbednošću i
našim mestom u svetu?
Konačno, šta je dobila Vojska na ovim prostorima posle tih
demokratskih promena? Možda je pitanje pomalo i usko postavljeno,
možda je i selektivno-elitističko, ali pripadnici Vojske, vojni
penzioneri i članovi njihovih porodica predstavljaju grupaciju od
najmanje 200.000 ljudi što je za svakog političara ozbiljan broj
potencijalnih glasača na izborima. Dali je, dakle, položaj Vojske danas
bolji nego pre šest godina?
Baš kao i pre šest godina i danas političari na vlasti nemaju baš
mnogo razumevanja i sluha za Vojsku. Sete je se samo kada dođu
izbori. Istina, pre šest godina ni tada, jer se rezultat izbora često
unapred znao. No, i posle 5. oktobra 2000. godine postmiloševićka
Srbija ima sve manje sredstava za oružane snage, pripadnici Vojske i
dalje su nedovoljno plaćeni, pa i marginalizovani. Intelektualno
razoružavanje Vojske traje već godinama, a čelni ljudi armije opet se
dovode u bliske veze sa pojedinim političarima. Predseednik Srbije i
kao vrhovni komandant, pa i kao nekadašnji ministar odbrane dosta je
angažovan na mnogim javnim manifestacijama Vojske, mnoge
njegove izjave oko uloge oružanih snaga danas i u budućnosti
Ministarstvo odbrane kasnije pojašnjava u medijima. Premijer Srbije
dosta je rezervisan po pitanju reformi oružanih snaga, u načelu ih
podržava, ali je svesno ulogu garanta vojnih reformi prepustio
predsedniku Srbije. Ta kohabitacija omogućila je Ministarstvu
odbrane da se u reformama u političkom smislu oslanja samo na
Predsednika Srbije, ali da u finansijskom pogledu direktno zavisi od
ministra finansija, odnosno od MMF koji, budimo iskreni, zapravo i
postrojava vojsku Srbije. Drugim rečima, MMF je vrhovni komandant
oružanih snaga Srbije. MMF je odredio proporcije civila i vojnika u
Vojsci, MMF diktira i visinu vojnog budžeta, a time i brojno stanje
armije. Jer, ko ne uvaži preporuke MMF neće dobiti nove kredite, niti
će mu biti otpisani stari dugovi.
Pre 5. oktobra 2000. godine vojni budžet bio je skoro dva puta
veći nego danas, istina oficiri i podoficiri živeli su isto teško kao i
danas, ali se nešto od borbene tehnike i tehnologije popravljalo i
obnavljalo. U predvečerje napada na Jugoslaviju 1999. za samo 48 sati
dve kompletne oklopne brigade prebačene su železnicom iz uže Srbije
na Kosmet, a da NATO to uopšte nije uspeo da registruje. Više stotina
tenkova i drugih borbenih vozila na železničkim vagonima. Danas, u
procesu reorganizacije i reformi Vojske Srbije na teritoriji Vojvodine,
koju treba da pokriva Prva brigada kopnene vojske, postoji samo jedan
kamion vučni voz za prevoz tenkova. Kada je nedavno rasformirana
Prva oklopna brigada i njeni tenkovi M-84 poslati u Sremsku
Mitrovicu, železnica je odbila da njeni vagoni čekaju natovareni
tenkovima nekoliko dana na stanici dok taj jedan kamion ne preveze
barem dvadesetak tenkova za jednu kompoziciju koja se železnici
isplati za prevoz.
Predsedniče, kupite Vojsci barem još jedan kamion vučni voz. Pa
da onda izvezemo i tu bezbednost. Prethodno da ti izvoznici napišu i
testament. Jer, na to ih obavezuje NATO procedura...

 21. OKTOBAR 2006.

Pre mnogo godina, ubistvo vojnika na spavanju u kasarni JNA u

Paraćinu nagovestilo je kraj Jugoslavije. U međuvremenu se dogodilo
mnogo toga, od promena imena države i vojske do geografije zemlje,
ali očito i do statusa i tretmana vojske na ovim prostorima. Ako bi u
nekadašnjoj državi Jugoslaviji došlo do havarije vojnog aviona, ili bi
grupa vojnika odbila da uzme hranu, jer eto desilo se da tog dana nije
bilo dovoljno voća na meniju o tome bi informaciju u najkraćem roku
imao i vrhovni komandant, a smene krivaca doživljavale su se kao
prirodna stvar nečije odgovornosti. Objektivne ili subjektivne, i nije
bilo važno. Vojnici odbili da uzmu jabuke umesto narandži? Pa za to
se smenjuje komandant divizije. Nikada u istoriji bivše SFRJ nije se
dogodilo da eksplodira 1000 tona municije.
Ali, to je bilo, jelte, „vreme mraka i nenarodne diktature“, pa je
državni mehanizam i bio tako efikasan, ali smo svi mi bili slepi. Sada
u demokratiji, kada smo napokon svi progledali, eto nama vatrometa
granata i bombi u praskozorje da svi sve možemo još bolje da vidimo.
Od Paraćina do Jagodine i Ćuprije. Mora da su bunovni ljudi pomislili
da je NATO opet stigao u goste, šta li smo sada zgrešili...
 Za vreme Drugog svetskog rata železnička pruga Beograd –
Zagreb i pored svih partizanskih diverzija i napada bila je u prekidu
samo 48 sati, sada na početku trećeg milenijuma i 21. veka autoput
Beograd – Niš u prekidu je već više od 28 sati zbog eksplozije vojnog
skladišta u Paraćinu. Je li to ta čuvena sintagma pisaca Nacrta
strategije nacionalne bezbednosti o tome da Srbija mora da napusti
„izolovano profilisanu bezbednost“. Ko će da brine o našim
skladištima municije, ako ne mi sami? Amerikanci, Britanci, ili Danci?
Da nije možda „izolovano profilisana bezbednost“ u koliziji sa
bezbednošću građana koji žive sred pušaka i bajoneta, da ne kažemo
bombi? Živi li to Srbija na buretu baruta, a mi to, zapravo, i ne znamo?
Od nas se to krije?
Kako da Srbija postane izvoznik bezbednosti kada hiljadu tona
municije odleti u vazduh, pa kamiondžije iz Grčke, Makedonije,
Turske i Irana ne mogu bezbedno da koriste autoput? Ti su ljudi
ogorčeni, kamiondžije plaćaju penale ako zakasne sa isporukama robe
i to nam neće biti dobra preporuka za ulazak u EU Zamislite, hoćemo
u EU ali nam pored glavnog autoputa, glavne drumske saobraćajnice
ka jugu Evrope iznenada eksplodira hiljadu tona municije. Mala,
taktička atomska bomba. A mi još grdimo onog zlog diktatora u
Severnoj Koreji koji je svoju bombu isprobao ispod zemlje i nije
nikoga probudio. Sram ga bilo!
Kako to da donacije američke ambasade, koje su korišćene za
uništavanje protivavionskih raketa tipa „strela“ i nagaznih mina nikada
nisu iskorišćene i za poboljšanje uslova uskladištenja municije i
ubojnih sredstava u Srbiji. Jer, NATO nam je 1999. smanjio vojni
skladišni prostor, pa bi bio i red da nam ga vrati na neku vrstu
pristojnog nivoa. Da ne letimo u vazduhu praskozorje.
U silnoj želji da što pre uđemo u Partnerstvo za mir i kasnije u
NATO neki kao da su zaboravili na bezbednost sopstvenih građana.
Od svih silnih smotri, vežbi i parada specijalnih jedinica koje, jelte,
možemo da uputimo na sve četiri strane sveta, u sva krizna područja
da tamo povećaju bezbednost, niko od odgovornih ljudi Ministarstva
odbrane da stigne da malo zaviri i po vojnim skladištima, koja čuvaju
po dva vojnika na redovnom služenju vojnog roka, dva vojnika po
ugovoru, jedan, ili dva podoficira. Mika, Žika i flašica pića. Ostali su
na civilnom služenju u pozorištima, ili bibliotekama. Gade se baruta...
Kada je bilo koji zapadni ambasador, ne mora uvek i američki,
posetio neko skladište municije da vidi da li to Srbija čuva ubojna
sredstva po standardima NATO. Po standardima EU. Pokazao interes
za tako nešto? Kada su, uostalom, takva skladišta posećivali i naši
vojni rukovodioci? Naravno, nije medijski atraktivno. Atraktivnije je i
politički isplativije slikati se stalno sa stranim ambasadorima po
svečanim smotrama. Dokle ćemo bezbednost naših građana tretirati
kao manje važnu od bezbednosti svetskih naftnih tajkuna u
Avganistanu? Tačno se zna ko određuje prioritete u trošenju i
korišćenju vojnog budžeta Srbije. Upravo taj ko određuje prioritete
odgovoran je i za eksploziju u Paraćinu. Jer, godinama se već
upozorava na stanje baruta u magacinima. Kao da smo još u turskom
dobu, Srbija je barutana.
Ko je, dakle, opet zaspao u Paraćinu? Jer, nemamo više JNA,
imamo Vojsku Srbije? A izvozili bi, jelte, bezbednost...

 28. OKTOBAR 2006

Ministar odbrane Rumunije Teodor Atanasiju podneo je pre

nekoliko dana ostavku, obrazloživši taj korak željom da okonča
političku borbu svog ministarstva i predsednika države. „Vojska trpi
zbog te političke borbe koja je, po mom mišljenju, opasna“, rekao je
novinarima Atanasiju. Mesec dana pre njega ostavku je podneo i
načelnik Generalštaba rumunske vojske, general Eugen Badalan, jer je
protiv njega pokrenut krivični postupak zbog spornog ugovora koji je
rumunska vojska sklopila sa jednom privatnom firmom oko prerade
rashodovanih borbenih vozila u staro gvožđe. Organi gonjenja su,
naime, ustanovili da vojska nije pre predaje ta stara borbena vozila
potpuno onesposobila za upotrebu, što zakon propisuje. Načelnik
Generalštaba rumunske armije pravdao se time da vojska nije imala
para za propisno rashodovanje vozila. Nije mu vredelo, morao je da
podnese ostavku. To se dogodilo u demokratiji tipa Rumunija.
Maliciozni bi se zapitali kakve to veze ima sa demokratijom tipa
Srbija? Nikakve, jer naši kadrovi naprosto nemaju pravo na ostavke,
to bi bio čisti defetizam, bežanje iz borbe za vojne reforme.
No, u Srbiji su konačno utihnuli javni pozivi oko „izvoza naše
bezbednosti“ širom sveta, ali se ustanovilo da javnost nije upoznata sa
sporazumom SOFA oko statusa američkih snaga na teritoriji Srbije, a
koji je pre skoro dva meseca potpisan u Vašingtonu. Gospođa Snežana
Samardžić Marković, inače pomoćnik ministra odbrane za politiku
odbrane, u vrlo interesantnom intervjuu „Politici“ (odlična fotografija)
kaže „kako oko te SOFA-e nema nikakve misterije, da je to tipski
sporazum, koji su SA D potpisale sa mnogim zemljama u svetu, da on
reguliše razna pitanja privremenog boravka snaga kao što su vozačke
dozvole, telekomunikacije, komunalne usluge i da je običaj da se takvi
sporazumi ratifikuju u Skupštini, pa tek onda budu dostupni i
javnosti“. Ako su u pitanju već vozačke dozvole i komunalije zašto
izazivati razne, uglavnom negativne špekulacije u javnosti, time što se
čeka ratifikacija SOFA-e u Skupštini? Zar javnost nema pravo da oko
tih komunalija sazna pre uvaženih poslanika? Jer, kada poslanici
ratifikuju komunalije, šta onda vredi javnosti da se buni da smo cenu
struje za američke vojnike odredili prenisko? Ili je to vojna tajna?
Inače, to oko komunalija, odnosno pravnog statusa oružanih
snaga zemalja NATO-a i država učesnica programa „Partnerstvo za
mir“ na stranoj teritoriji regulisano je u okviru pravnog okvira kojeg
je odredio NATO. Naime, određeno je da su strani vojnici u slučaju
počinjenog prekršaja, ili nanošenja imovinske štete odgovorni ne na
osnovu zakonodavstva svoje zemlje, već na temelju zakonodavstva
zemlje na čijoj se teritoriji nalaze. Dakle, to je odredio NATO, a to što
Vašington nastoji da za sebe izdejstvuje posebne uslove i svoje vojnike
izuzme iz lokalne jurisdikcije, to je, naravno, njegovo prirodno pravo
da pokuša. Pa kako kod koje zemlje prođe... Evropa je oko toga jako
osetljiva, možda mi u Srbiji i nismo, ali mi i nismo u EU.
 Bezbednosna politika Srbije mora da bude vođena isključivo na
osnovu srpskih interesa. Ako je interes Vašingtona da vojnici iz Srbije
pomognu američkim trupama u raznim delovima sveta, onda Beograd
mora jasno reći Vašingtonu koja je cena za tako nešto. Je li to ostanak
Kosmeta u granicama Srbije, ili samo puna podrška Amerike članstvu
Srbije u EU i u NATO. Koje to korake na tom putu u EU što se tiče
SAD, Srbija još mora preduzeti, osim onoga o generalu Ratku
Mladiću? Koliko se to razlikuje od onoga što od Srbije očekuje EU?
U ovom času na Balkanu nema nikoga ko nije američki saveznik,
ili ne tvrdi da to jeste, osim Srbije. Zato Amerikanci toliko i insistiraju
na reformama vojnog i bezbednosnog sektora u Srbiji. Zapravo,
Vašington uopšte i ne krije da on diktira sled događaja u Srbiji i da
transformacija Vojske Srbije ide u za Ameriku željenom pravcu.
Penzionisani su svi oni srpski oficiri „koji razmišljaju na stari način“ i
promovišu se novi vojni kadrovi kojima je cilj ulazak Srbije u NATO.
Istovremeno, sva istraživanja javnog mnjenja u Srbiji pokazuju da
građani Srbije, preko 70 odsto anketiranih, još uvek ne žele ulazak
zemlje u NATO, čiji statut zahteva da ulazak neke zemlje u tu vojnu
organizaciju narod mora da podrži na referendumu. U slučaju
eventualne nezavisnosti Kosmeta, u ovom ili onom obliku, procenat
onih koji u Srbiji podržavaju ulazak u NATO bio bi verovatno još
manji.
To onda povlači i demokratsko pitanje u ime koga se uopšte i vodi
ta politika kompatibilnosti i približavanja i ulaska Srbije u NATO? U
ime elite, ili naroda? Ili narod zapravo još ne zna ono što elita zna? A
to su cene komunalija za strane vojnike. Kada sazna jaz između njega
i elite mogao bi biti veliki.
Zbog komunalija...

 9. DECEMBAR 2006.
 Ponekad je vest u galami, a ponekad u ćutanju. Ako želite da
shvatite šta je eventualno loše u ekspanziji NATO-a, pa i kroz prijem
novih članica Partnerstva za mir Srbije, Crne Gore i BiH, onda treba
oslušnuti ćutanje, ćutanje većine Evropljana kada je reč o ovoj temi.
Naravno, da se pogrešno ne shvati, Evropljani podržavaju širenje
NATO-a i kroz Partnerstvo za mir, ali oni o tome mnogo ne pričaju.
Tretiraju to kao nešto o čemu će se pobrinuti Amerika, i što će Amerika
na kraju i platiti. Sa proširenjem Partnerstva za mir širi se i rivalstvo
saveznika sa dve strane Atlantika. I to je vest.
Istovremeno, ako je bilo ko imao dilemu da li je NATO
samostalno telo sa sopstvenom voljom i vlašću, sada posle samita u
Rigi potpuno je jasno da je Alijansa uglavnom instrument američke
spoljne politike, američkog Ministarstva finansija i Ministarstva
odbrane. Jer, bilo je dovoljno da Vašington kaže da Srbiji, Crnoj Gori
i BiH, pa da sve one države koje su bile protiv uključivanja te tri zemlje
u Partnerstvo za mir, uključujući i Holandiju koja je, valjda, ogorčena
na Srbe zbog Srebrenice, odmah promene stav.
Bez obzira na retoriku o „novoj ulozi“ NATO ostaje, pre svega,
vojni savez. Za ostalo postoje EU i druge institucije. NATO je i stvoren
da bi se suzbilo širenje uticaja Sovjetskog Saveza i taj je cilj ostvaren.
Da li je onda njegov novi zadatak uspostavljanje demokratije širom
sveta, odnosno i pre svega, na rubovima bivšeg SSSR-a? Koliko će to
otuđiti Rusiju, i šta se time dobija?
Konkretno, koliko Partnerstvo za mir povećava bezbednost Srbije
na Balkanu, posebno u kontekstu budućeg statusa Kosmeta?
Jer, posle promena od 5. oktobra bilo je lako izabrati novu
demokratsku elitu u Srbiji, međutim kasniji zakonodavni proces bio je
relativno spor. Reforme vremenom postaju složenije, a interesne grupe
imaju udela u procesu usporavanja promena. Novi politički prostor u
Srbiji još uvek je vrlo osetljiv i može ga uništiti populizam, posebno u
kontekstu Kosmeta. Srbija mora da oseti da prijem u Partnerstvo za
mir nije samo tehnički proces, granice moraju da budu bezbedne i ne
smeju biti dovedene u pitanje pre nego što postanu poroznije. Srbija
mora da oseti svoj novi ustav pre nego što bude nadjačan zakonima
većeg, evropskog, jedinstva.
Partnerstvo i ravnopravnost znači i učestvovanje u debati, ali i
prestanak pozicije poniznog molioca koji će stalno skakati kroz bilo
koji obruč koji se postavi ispred. Lekciju perioda postkomunizma
predstavlja uporna snaga komunističke misli, njegova mrtva ruka još
uvek upravlja akcijama mnogih ljudi koji vode zemlje centralne i
istočne Evrope. Sve dok proces ide samo u jednom pravcu, on se
smatra nametanjem, kao i nekom vrstom pružanja prilike. To, onda
povećava opasnost da se čitav projekat razvodni i zato je važno
napraviti razliku između geopolitičkog i čisto političkog pristupa. No,
potrebno je i političko artikulisanje ideala. Ili će svi budući samiti
NATO-a odzvanjati šuplje. Da nije bilo Srbije, BiH i Crne Gore i ovaj
u Rigi bi tako zvučao.
Za Evropljane je ekspanzija NATO-a idealan način da spreče
Istočnoevropljane da postanu i punopravni članovi EU. Velika
Britanija je već, u pogledu zapošljavanja, praktično ozakonila članice
EU prve i druge kategorije što je ogorčilo i Poljake i Bugare. Jer, ono
što danas plaši Zapadnoevropljane nisu više ruski tenkovi, ali jeste
poljska šunka i poljski radnici koji će u potrazi za poslom oboriti
vrednost plata. Formula je jednostavna, proširimo NATO na
Istočnoevropljane kako ne bi morali da kupujemo njihov paradajz.
Pri svemu tome, Zapadnoevropljani su usvojili misionarski stav
prema Istočnoevropljanima: ovi sa istoka moraju prvo da dožive
prosvetljenje pre nego im se dopusti ulazak u članstvo. Bugari i
Rumuni dali su baze Amerikancima i tako su se prosvetlili. Mi već
duže nudimo centar ABHO u Kruševcu, ali NATO nije zainteresovan.
Da li je, dakle, u Rigi prosvetljenje Srbije samo odloženo? Šta da
ponudimo, osim generala Mladića, naravno ako znamo gde je, da bi
bili prosvetljeni?

 16. DECEMBAR 2006.

 Decembar je uvek bio vreme kada se unapređuju i penzionišu
generali JNA, pa bi tako i ove godine. Jer, još uvek službeni Dan
Vojske, 16. jun prećutno je ukinut, a novi Dan Vojske Srbije 15.
februar tek treba da se proslavi. Da se, ipak, ne bi predugo čekalo
Vrhovni komandant, predsednik Srbije Boris Tadić unapredio je u viši
čin nekoliko generala. O svemu tome ministar odbrane Srbije saznao
je iz medija, jer je u službenoj poseti turskim oružanim snagama.
Obavestiće ga kada se vrati.
No, dobro, primljeni smo u Partnerstvo za mir, dobra atmosfera
oko toga i dalje traje, ali ima i preterivanja. Moji prijatelji iz fabrike
„Zastava oružje“ očekuju sada da prodaju nove puške M-21 i
članicama NATO-a. Istina, to je odlična puška, kalibar od 5,56 mm,
kompatibilan je sa NATO kalibrom, „Jugoimport-SDPR“ je već
prodao solidnu količinu tih pušaka Makedoniji, novoj iračkoj armiji,
jednoj afričkoj zemlji i privatnim britanskim firmama koje se u Iraku
bave poslovima bezbednosti, ali sve to još nije i prodaja te puške nekoj
članici NATO-a. Jer, skoro sve članice NATO-a, zapravo, imaju
domaću proizvodnju osnovnog pešadijskog oružja. Kako onda
pobediti „Hekler Koh“ „Beretu“ ili belgijski FN kada je to pitanje
nacionalnog prestiža, ponosa i, pre svega, politike? Kako prodati
Norvežanima pušku M-21 kada je ni vojska Srbije nije poručila u većoj
količini?
Slična je situacija i sa modernizacijom tenka M-84. Vojska Srbije
kao da nije zainteresovana za taj projekat, koji je pred ugovaranjem za
potrebe armije Kuvajta, a koji je samostalno finansirala kompanija
„Jugoimport-SDPR“.
Zastoj u novim projektima opremanja Vojske Srbije primetan je
i u drugim područjima. Samo prošle godine iz Vojnotehničkog
instituta otpušteno je oko 500 ljudi, pa onda i nije čudno što projekat
školskog aviona „Lasta“ kasni, da ne spominjemo raketu „grom“ sa
navođenjem, ili laserski navođenu avio-bombu. Možda je problem u
nedostatku novca, ali kako onda da se shvate najave o novim
uniformama i novim oznakama? Šta je danas za Vojsku Srbije prioritet
i ko ga određuje? Koji je to trust mozgova koji može da se potpiše
ispod odluke da novi dugmići na uniformama imaju prednost nad
borbenom tehnikom?
U redu, nekome smetaju petokrake zvezdice kao oznaka činova i
u tome vidi ideološke ostatke prošlosti, pa je predloženo rešenje kao u
vojsci Kraljevine Jugoslavije. Lično mi se to rešenje sviđa, ali da li je
baš sada to prioritet? Jer, više od 70 država u svetu ima petokrake
zvezdice kao oznaku za oficirske činove, od Turske do SAD.
Italijanski ratni brodovi imaju na pramcu nacrtanu petokraku crvenu
zvezdu. Možda su Turska, SAD i Italija komunističke države? Ako je
problem Vojske Srbije u zvezdicama i dugmićima, hajde da
promenimo i simbol fudbalskog kluba „Crvena zvezda“ ili
„Partizana“? Da li je i to ideologija? Optužite i „Hajniken“ pivo za
komunizam i ideologiju...
Sada, kada smo članica Partnerstva za mir moraćemo više pažnje
da posvetimo borbi protiv terorizma. Dunav je najvažniji plovni put u
Evropi, na njemu smo imali i prvu antiterorističku vežbu sa nekom
armijom iz NATO-a, Rumunima, ali Rečna flotila Vojske Srbije
polako se smanjuje. Tri moderna minolovca klase „Neštin“ u
međuvremenu su prodata, ostala su još samo četiri. I ti preostali
minolovci se preimenuju, neće se zvati minolovci, valjda suviše
militantno zvuči. Najveći ratni brod Srbije, dakle, ostaje rečna lađa
„Kozara“, nekadašnji nemački „Krihfild“, inače ploveća javna kuća
Vermahta.
I Bosanci su sretni zbog ulaska u Partnerstvo za mir. Tek tamo su
prisutne tendencije povratka JNA, pa protivavionska jedinica sa
raketama „kub“ seli iz Banjaluke u kasarnu Semizovac kraj Sarajeva,
a oklopna jedinica sa tenkovima M-84 iz Banjaluke u Tuzlu. Sa
tenkovima i raketama idu i vojnici i oficiri. Za njihove porodice se još
ne zna. Ko neće, ide iz vojske. Raja se pita ko će sada da brani
Banjaluku? Ministar odbrane BiH Nikola Radovanović kaže da nema
opasnosti za Republiku Srpsku, a da su rakete i tenkovi vlasništvo BiH
kao države. Premijer RS, gospodin Mile Dodik kaže da to nije tako,
već je to i dalje imovina RS, koja je samo ustupljena oružanim
snagama BiH kao korisnicima.
 I najčuveniji ratni brod najnovije ratne mornarice u svetu,
crnogorske, školska lađa „Jadran“ koriste sada svi. Iznajmljuje se za
bankete i svadbe. Nekada je sa njegove palube bacan venac umrlim
srpskim junacima u vodama Krfa. Takva je sudbina ratnih brodova.
Kao i država.

 23. DECEMBAR 2006.

Kada je stupio na dužnost u Beloj kući predsednik SAD Bil

Klinton stavio je na svoj radni sto natpis: „Reč je o ekonomiji,
pametnjakoviću.“ Kada je naredio bombardovanje Jugoslavije u
proleće 1999. godine trebalo je da na sto stavi natpis: „Reč je o
Rusima, pametnjakoviću.“ Usuđujem se da pomislim kako bi sadašnji
američki predsednik Džordž Buš možda trebao da na sto stavi natpis:
„Reč je o Rusima, Srbima i ekonomiji, pametnjakoviću“.
Jer, od početka kosmetske krize do kraja bombardovanja
Jugoslavije 1999. pravi problem za NATO predstavljali su Rusi, a ne
Srbi. Ipak, tih se dana ruski predsednik Boris Jeljcin u užem
kremaljskom krugu nekoliko puta zapitao: „Zbog čega se oni u NATO
nas ne plaše? Nismo zaustavili bombardovanje Jugoslavije, nismo
zaustavili ništa!“ Ponos Rusije bio je povređen, a penzionisani ruski
general Vladimir Belous tih je dana izjavio: „Jugoslovenski događaji
pokazali su da se o nama ne vodi računa, jer mi nismo uspeli da
zaustavimo agresiju na Jugoslaviju i pored svih naših napora. SSSR bi
to mogao da učini, Rusija nije mogla. Mi živimo u svetu vojne moći.“
Sada, kada je Marti Ahtisari odložio svoje viđenje statusa južne
srpske pokrajine za vreme posle izbora u Srbiji, oni međunarodni
faktori, koji se zalažu za nezavisnost Kosmeta u ovoj ili onoj formi kao
da glavni problem u ostvarenju svojih ideja vide u Moskvi. Istina, sve
više je onih u Srbiji i u svetu koji priznaju Beogradu da je jedinstven
srpski stav, pre svega skoro svih stranaka u Srbiji oko pitanja Kosmeta,
jedinstvo mišljenja predsednika i premijera Srbije, aktivnost ministra
spoljnih poslova, kao i drugih, dakle da je sve to doprinelo velikoj
promeni mišljenja i raspoloženja u mnogim zemljama u svetu kada je
reč o budućem statusu Kosmeta, naravno u korist Beograda.
No, hoće li Rusija Vladimira Putina sada, kada je potpisan i
sporazum sa Srbijom oko trase budućeg gasovoda, biti dosledna do
kraja u svom stavu „da nema nametanja rešenja za Kosmet ni
Beogradu ni Prištini?“ Jer, Rusija Borisa Jeljcina, zapravo, je izdala
Srbiju 1999. godine! Kako?
Krajem aprila i početkom maja 1999. u vreme najžešćeg
bombardovanja, u NATO je preovladalo raspoloženje da je potrebna
neka vrsta kompromisa sa Beogradom. U tome su prednjačili Nemci,
ali to je bila i posledica saznanja da se samo bombardovanjem ne mogu
ostvariti željeni politički ciljevi, a da rat na kopnu ne dolazi u obzir,
jer pripreme za tako nešto zahtevaju pet do šest meseci, a tada nastupa
zima.
Istovremeno, bilo je jasno da samo Rusi imaju dovoljno uticaja
da privole Beograd da prihvati zadovoljavajući kompromis. No, Rusi
nisu hteli da budu obični posrednici, tražili su da se oni prethodno
dogovore sa NATO o osnovnim elementima sporazuma –
kompromisa. Rezultat je bio dogovor Grupe 8, a po njemu NATO će
tretirati Rusiju kao veliku silu, a ne kao kurira, i drugo, bilo kakav
dogovor da bude postignut smatraće se kao kompromis, a ne pobeda
NATO. Na tome je insistirao upravo Boris Jeljcin.
Tehnički gledano bombardovanje nije primoralo Slobodana
Miloševića da prihvati sporazum. Bombardovanje Jugoslavije 1999.
bilo je bolno, ali nije uništilo, ili onesposobilo Vojsku Jugoslavije.
Milošević je prihvatio sporazum jer su Rusi to tražili, jer su garantovali
da će biti prisutni kao nezavisni posmatrači kako bi obezbedili da
NATO ne prekorači dogovorene okvire. Rusi su bili ti koji su naveli
Beograd na pristanak, a ne bombardovanje. NATO je prekršio prećutni
dogovor istog časa kada je Beograd saopštio svoj pristanak, NATO je
medijski napao osnove predviđenog sporazuma, objavio pobedu i de
fakto predaju Jugoslavije. Jugoslavija, odnosno Srbija, koja je smatrala
da je pristala na kompromis uz garancije Rusije, odjednom je
ustanovila da zapadni mediji i NATO taj pristanak tretiraju kao
predaju, a tako nije bilo dogovoreno.
Jugoslovenski generali, koji su stigli u Kumanovo da potpišu
Vojnotehnički sporazum, bili su šokirani kada su videli da britanski
general Makl Džekson od njih traži da jugoslovenska vojska ostavi na
Kosmetu celokupno svoje naoružanje. Odbili su da to prihvate i
pregovori su prekinuti. NATO je nastavio bombardovanje, ali se našao
i u bizarnoj situaciji: tvrdio je da je pobedio Jugoslaviju, odnosno
Srbiju, a tražio je od Beograda da ga pusti da neometano uđe na
Kosmet.
Rusi su opet ušli u igru i predložili novi kompromis, da ako svi
nisu pod komandom UN, oni će prihvatiti odgovornost za svoju zonu.
NATO je to odbacio i saopštio da Rusija može da dođe na Kosmet
samo pod komandom NATO, ili uopšte da ne dođe. Time su principi
dogovora Grupe 8 potpuno prekršeni, a ruski pregovarači Černomirdin
i Ivanov, iako su se trudili da spasu sporazum, ispali su ili budale, ili
ljudi totalno izigrani od strane Zapada. Kosmet je postao protektorat
NATO, a Rusija je Srbe izručila zapadnoj Alijansi.
Onda je nešto kao „puklo“ u Moskvi, pa su ruski padobranci,
došavši iz BiH, na brzinu zauzeli aerodrom u Prištini i prvi put od
završetka hladnog rata Moskva se upustila u vojni sukob bliskog
intenziteta sa NATO. Jer, NATO je rekao da Rusi mogu ući na Kosmet
samo pod njegovom komandom i Rusija je pribegla vojnom odgovoru.
Na direktno naređenje vrhovnog komandanta NATO generala Veslija
Klarka da blokira i ako treba napadne ruske padobrance na prištinskom
aerodromu general Džekson je odbivši to odgovorio: „Neću zbog vas
započeti treći svetski rat.“
U čemu je, zapravo, bio „problem“ tadašnjih zapadnih i ruskih
pregovarača oko Kosmeta? SAD i NATO pregovarale su tada sa
ličnostima kao što je Viktor Černomirdin. Ti su ljudi tada već devet
godina pokušavali da naprave kapitalističku Rusiju i njihov kredibilitet
u Rusiji bio je tada ravan nuli. U svim pregovorima sa Zapadom oni
su imali samo dva imperativa. Prvo, pokušavali su da dobiju bilo kakve
ekonomske ustupke, nadajući se da će na taj način biti tvorci
ekonomskog čuda. Drugo, kao i u slučaju Gorbačova pre njih, njima
su više verovali oni sa kojima su pregovarali nego oni u čije su ime
pregovarali. Ako se tome doda i pogrešno mišljenje na Zapadu, da je
vojna moć Rusije uvek i u direktnoj vezi sa stanjem njene ekonomije,
a Napoleon i Hitler su se uverili da to nije baš tako, Vašington i London
ignorisali su sve moguće kasnije posledice „slučaja Kosmet“ u
Moskvi. Jer, ne radi se samo o Kosmetu.
Reklo bi se, „reč je o Rusiji i globalnoj ravnoteži moći,
pametnjakovići...“
Glosa: Vojna shvatanja, pa i sukobljena vojna shvatanja treba
iznositi u javnost kao deo savremenog demokratskog procesa

 13. JANUAR 2007.

Srbima i Srbiji zaista ne treba nikakav spoljni neprijatelj, pred

kraj 2006. i početkom 2007. godine „zaratili“ su Vrhovni komandant i
predsednik Srbije, kao i načelnik Generalštaba Vojske Srbije, sa jedne,
i Klub generala i admirala Vojske Srbije sa druge strane. Povod su bili
neki stavovi generala i admirala iz Kluba oko reformi i kadrovskih
promena u vojsci, pa su Vrhovni komandant i načelnik Generalštaba
najtežim rečima „opalili“ po sirotim penzionerima iz Kluba.
Penzionisani generali i admirali za sada ćute, jer su dodatno optuženi
i kao „oni koji su 5. oktobra hteli da na narod izvedu vojsku“. Prilično
nelagodna situacija koja podseća da je granica između demokratije i
vojske neizbežno osetljiva, ali koja ukazuje i da vojna shvatanja, pa
čak i sukobljena vojna shvatanja treba iznositi u javnost kao deo
savremenog demokratskog procesa.
Naravno, primat politike se ne može dovesti u pitanje, ali ako
građansko društvo u celini ima pravo da kaže sve što misli o armiji i
vojnim pitanjima, onda se to pravo ne može osporiti ni penzionisanim
generalima i admiralima. Ne ulazeći u to da li su oni uopšte stručni ili
ne, konačno bivši su učili današnje generale, i oni su građani koji imaju
porodice do čije bezbednosti im je stalo. Imaju i unuke koji treba da
služe u Vojsci Srbije, a situacija u toj vojsci, njena uloga u društvu
danas i sutra brine sve: vojna lica i civile, demokrate i „patriote“,
mlade i starije ljude.
Bio sam nedavno na jednoj zakletvi mladih vojnika Vojske
Srbije, bilo je tužno gledati socijalni sastav prisutnih roditelja, familija
i prijatelja mladih vojnika koji su polagali zakletvu. Tu bogatijih
porodica skoro da i nije bilo, njihova deca su na „civilnom“ roku.
Dakle, šta da kažu oficiri svojim vojnicima koji su ipak odlučili da
dođu u jedinice? Zašto treba da obuku uniformu, zbog svetskog
terorizma, borbe protiv droge, ili trafikinga? Šta je onda posao
policije? Šta piše u Ustavu Srbije, koji je to prvi zadatak vojske?
Vojnik mora da zna zašto treba da se bori, ali ne i protiv koga. Tu ne
pomaže ni stalno potezanje ocene prošlosti, nedavne ili malo dalje,
revolucionarnih i drugih nasilja, pa ni „pucanje“ po penzionisanim
generalima u tom kontekstu. Svačije stručno mišljenje treba saslušati,
niko nema monopol na jedinu istinu kada je reforma armije u pitanju.
Razumeti armiju znači razumeti suštinsku razliku u odnosu na sve
druge javne službe, jer ni jedna druga profesija ne zahteva da čovek
žrtvuje svoj život. Ali, ako društvo vojničku i oficirsku čast i
patriotizam stalno spominje u pežorativnom kontekstu, oficirski kadar
gubi samopoštovanje i oficiri postaju udvorice koji oportunistički jure
za karijerom.
Dakle, vojska Srbije nastavlja i 2007. godine sa formiranjem
novih brigada Kopnene vojske. Tokom 2006. u Novom Sadu je
formirana Prva brigada kopnene vojske. Priča se o tradiciji srpske
vojske, gde su tu onda tradicionalna imena srpskih kopnenih snaga:
Drinska divizija, Toplička divizija, Moravska divizija, Gvozdeni puk?
Ovako, i hrvatska vojska i armija BiH imaju brigade istih imena kao i
srpska: Prva, Druga, Treća... Ko li se to samo toga dosetio? Ko
odlučuje o tradiciji, oznakama, simbolima vojske Srbije? Gde se to
odlučuje, u kafićima, ili postoji neki javni Savet?
Ako je vojska Srbije dvovidovska zašto zamenik načelnika
Generalštaba nije vazduhoplovac? Koja su to pukovnička mesta
nedavno stavljena na ukaz za činove brigadnog generala, a novog
Zakona o vojsci još nema, a i Skupština se o tome još nije izjasnila?
Šta znači najava formiranja intervidovske Združene operative
komande nadležne za upotrebu snaga u operacijama? Šta će onda
vojsci Srbije komande vidova? Čime će se baviti Komanda
Vazduhoplovstva i protiv-vazduhoplovne odbrane ako joj se oduzme
nadležnost nad upotrebom avijacije i ako se ukinu mesta pomoćnika
komandanta za operacije i podršku? Može li nova Komanda za obuku,
sa tri generalska mesta, da vrši obuku i vazduhoplovnih sastava? Čemu
dupliranje komandi i uprava? Naime, dosadašnji komandant
Operativnih snaga, general Kolundžija prebačen je na mesto načelnika
Uprave za operativne poslove (J-3), pa će sada i ta uprava i Združena
operativna komanda planirati operacije. Malo li je za vojsku od 27.000
pripadnika? Kada se već prepisuju i kopiraju NATO šeme, ima li mesta
za malo originalnosti?
Naravno, nećemo ništa rešavati ratovanjem...

 20. JANUAR 2007.

Izvana to izgleda kao svaka druga kasarna Vojske Srbije.

Prijavnica sa dva vojnika koji vam zatraže ličnu kartu, pa stražara gde
se odmara i priprema kasarnska straža i zatim kompleks zgrada
nekadašnje komande Prvog vazduhoplovnog korpusa RV i PVO
nekadašnje SFRJ, pa onda kako su godine prolazile i država se
smanjivala i raznih drugih komandi. Šta je sve tu danas, to verovatno
ne znaju ni oni vojnici sa prijavnice...
Zgrada odmah iza prijavnice sa dežurnim vojnicima na svom
ulazu ima dežurne podoficire. Sve je po vojničkim propisima,
disciplina brale, nema zezanja. Levo se ulazi u dugačak hodnik i tu,
zapravo, počinje priča o reformama jedne vojske.
Metalne kasete, drveni ormari, lavori, prazne kutije od televizora,
usisači za prašinu, dečje igračke, kolica i bicikli, sve u nizu naprosto
je od poda do plafona zakrčilo hodnik. Sve što je ostalo od imovine
vojnih izbeglica i beskućnika sa prostora nekadašnje Jugoslavije. S
druge strane tog „buvljaka“ vrata sa imenima porodica. Po jedna soba
po porodici od nekoliko članova, muž, žena i deca. Samo gospođa
Ljuba, Slovenka koja je sa JNA, gde je bila i zaposlena, došla iz Ilirske
Bistrice u Beograd 1991. godine, ima dve prostorije. Za nju, muža i
dve odrasle kćeri.
Negde na kraju tog hodnika tuge, čajna je kuhinja sa vodom i tu
tih tridesetak porodica sebi sprema hranu. Odmah do kuhinjice
sanitarni je čvor sa dva toaleta-čučavca i dva tuša. Na skoro 80 ljudi.
Bilo je veče i red za toalet i tuš već se formirao u hodniku: mala
deca, odrasli tinejdžeri, nekadašnji oficiri, bivši ranjenici sa frontova
bivše i sadašnje države, njihove žene. Tišina i poneki ogorčeni muški
pogled starijih ljudi na pridošlicu sa strane. Pogled njihovih žena, koje
iz tog kupatila-toaleta izlaze u bade mantilima, prijatan je, skoro da je
izvinjavajući. Kao da žene lakše podnose sudbinu, ako je to uopšte
sudbina? Odrasli ulaze u svoje sobice, na hodniku ostaju samo deca u
pidžamama da se igraju sa mačkom. I tako to traje već 15 godina. Jer,
vojnici su naučili da trpe, to im je u opisu radnog mesta.
Napolju je već noć, kasarna je utonula u mir Banjičkog brda,
komandir straže sprema se da razvede svoje vojnike po stražarskim
mestima. Odsečne komande i pokret. Mladi vojnici sigurno vide bivše
vojnike iz hodnika tuge. Možda znaju, možda i ne znaju kroz šta su
sve prošli stanari tog hodnika? Ali to sigurno naslućuju. I sigurno vide
odnos vojske i države prema bivšim vojnicima.
Vojnik ne sledi naredbe koje bi mogle da izazovu njegovu smrt
samo zato što nosi uniformu, ili zato što samo veruje u patriotizam i
dužnost. On sluša naređenja kada oseća brigu države i vojske o njemu.
Ako toga nema onda nastupa krah kodeksa vrednosti i časti oficirskog
kora, pada standard integriteta vojnog poziva. Zašto se na Vojnu
akademiju javilo jedva dvadesetak kandidata, zašto više nema
ispraćaja u vojsku? Koliko rezervista bi se danas dobrovoljno odazvalo
vojnom pozivu? Čega je to posledica? Godinama smo živeli u
uverenju, što je dobro za armiju, dobro je za društvo i narod. Narod i
armija su jedinstveni, pa je narod i postao armija. I sada, posle svega
u mirnodopsko vreme armija je postala armija, samo mali deo naroda.
A ciljevi naroda nisu samo vojni. Kao da sinteze interesa armije i
naroda više nema, kao da se veze između armije i nacije polako kidaju.
U protekle tri godine Beograd je bio mesto sa najviše održanih
okruglih stolova, seminara i skupova u svetu po pitanjima vojnih
reformi, reformi sistema bezbednosti i obaveštajnih službi, ulasku u
Partnerstvo za mir, rekonstrukciji oružanih snaga i zbrinjavanju
prekobrojnog vojnog osoblja, uništavanju mina, pešadijskog
naoružanja, merama poverenja i bezbednosnog relaksiranja na
Balkanu, profesionalizaciji oružanih snaga i kontroli vojnih arsenala.
Mnogi su se na tome i parazitski etablirali. U međuvremenu,
imenujemo i preimenujemo sve novije i po imenima zvučnije vojne
komande. U međuvremenu od vojne imovine rasprodajemo sve ono
što je stvorila nekadašnja SFRJ, od oružja do nepokretnosti, osim
Titovih vila. Začudo, njih nema na spisku vojne imovine za prodaju.
Kako to objasniti stanarima tužnog hodnika na Banjici?
Poslednji srpski regrut defilovaće pred zastavom Srbije
verovatno 2010. godine. Do tada misliću na reči poslednjeg američkog
komandanta u Vijetnamu, generala Freda Vejanda: „Američka armija,
zapravo je narodna armija i pripada američkom narodu, koji je
ljubomorno i vlasnički zainteresovan za sve što se u njoj zbiva i zato
se armija nikome ne može olako prepustiti...“

 31. JANUAR 2007.

Potpukovnik Mirko Pohulek tek što je otišao u penziju kao oficir

Vojske Srbije, a već radi u ambasadi Velike Britanije u Beogradu, u
odelenju britanskog vojnog izaslanika. Transfer dostojan divljenja,
koji će sigurno ući u anale vojno-diplomatskih odnosa. Naime,
potpukovnik Pohulek radio je do 25. decembra prošle godine u
Odeljenju za veze sa inostranim vojnim izaslanicima u Srbiji. To
odelenje, nije nikakva tajna, zapravo, je deo vojne obaveštajne službe
Srbije. Rad sa stranim vojnim izaslanicima je takav, to je u opisu
radnog mesta i to, naravno, znaju i stranci. Svi međusobno, na
koktelima i izvan njih, kulturno razmenjuju vizit-kartice, svi znaju ko
koga „pokriva“ i zašto; jedni drugima se kulturno smeše, još više se
smeše njihove žene. Drugim rečima, „hajlajf“ ko iz filma.
Potpukovnik Pohulek je relativno mlad čovek i mlad oficir,
navikao je na sve to i ne bi da ode iz profesije. No, ovi iz Ministarstva
odbrane Srbije usvojili su neke kriterije za penzionisanje oficira i
podoficira, pa je na delu pravi masakr vojnih kadrova, naravno uz neke
izuzetke tipa ko je kome drag. Ko nije drag ide u penziju.
Kada je potpukovnik Pohulek prošlog leta saznao da će i on
krajem godine u penziju, obratio se jednostavno novoj firmi radi
novog-starog zaposlenja: vojnom odelenju britanske ambasade u
Beogradu. Nije samo jasno da li je o svom novom mogućem
poslodavcu već tada obavestio i nadležne u Ministarstvu odbrane
Srbije, ili su to oni saznali preko drugih kanala i metoda. Tek, prema
nekim izvorima o sirotom Pohuleku razgovaralo se i na jednom od
kolegijuma Ministarstva odbrane, ali je, navodno, konkretan potez oko
njega sprečila pomoćnica ministra odbrane za politiku odbrane
Snežana Samardžić rečima „da šta je tu je, uostalom mi smo sada u
Partnerstvu za mir“. Ako je pomoćnica ministra odbrane za politiku
odbrane zaista to rekla, to ne bi bilo ni čudno, jer je ona svojevremeno
radila u ambasadi Norveške u Beogradu, dakle, čemu čuđenje oko
potpukovnika Pohuleka?
Prvo, čovek je penzioner, može da ide i da radi gde hoće, etika
oficirskog poziva i čast uniforme danas je u Srbiji vrlo rastegljiva
kategorija, i kao drugo, pitanje je da li oficiri koji rade u Odelenju za
veze sa inostranim vojnim izaslanicima uopšte i potpisuju obavezu
čuvanja državne i vojne tajne nekoliko godina i posle prestanka
aktivne vojne službe.
Ne bi bilo fer da siroti Pohulek sada bude kriv za sve. Nije on
doveo britanske generale za savetnike u Vojsci Srbije, nije ih on
smestio u Ministarstvo odbrane Srbije, nije ih on dovodio na analize
borbene gotovosti jedinica Vojske Srbije, što je nečuveno i
skandalozno, jer to je u svakoj armiji na svetu najstrože čuvana tajna,
tajna koja se ne otkriva ni najbližim vojnim saveznicima. Amerikanci,
Tokom bombardovanja Jugoslavije 1999. sa svojim saveznicima
uopšte nisu delili obaveštajne informacije, čuvali su ih za sebe. Pre
nekoliko godina u Pentagonu je otkriven špijun koji je radio za Izrael.
Unutar NATO ni jedna armija nije potpuno otvorena za druge armije
u pogledu obaveštajnih podataka. Tačno se zna do kojeg nivoa može
ići saradnja na tom planu.
Ako u Ministarstvu odbrane neki misle da ulaskom u Partnerstvo
za mir Srbija ne bi trebala da ima više nikakve vojne tajne prema
ostalim članicama tog programa, ili prema NATO, prema Gvineji,
Fidžiju, ili Burundiju, onda je to još jedan dokaz nekompetentnosti
onih koji to tvrde. Ili je to samo posledica provincijalne inferiornosti,
snishodljivosti i nekritičnosti prema svemu što na vojnom planu dolazi
sa Zapada.
Kako to Zapad vidi i tretira, pokazali su nam Britanci zaposlivši
bivšeg potpukovnika Vojske Srbije Mirka Pohuleka. Pravi vojno-
diplomatski šamar Srbiji. Ili smo to mi Pohuleka, zapravo, samo
poturili Britancima da radi za nas?
Ne bi bio prvi slučaj, jer još pre 35 godina Britancima je prebegao
mladi poručnik bojnog broda Milan Vego. Čitao je Šekspira u
originalu, ali je svojim torpednim čamcem bubnuo u molo. Da ne bi
odgovarao za štetu na brodu i obali, pobegao je Britancima. Posle je
postao profesor na vojnim mornaričkim akademijama u Britaniji i
SAD, specijalista za ratne flote Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. I
napisao da mi imamo rakete obala-more sovjetske proizvodnje dometa
150 km. Ispod te daljine ni jedan ratni brod NATO nije prišao našoj
obali 1999. Naravno, te rakete nikada nismo imali...

 17. FEBRUAR 2007.

 Sve je krenulo od negiranja holokausta u Drugom svetskom ratu,
zbog čega je u Velikoj Britaniji prošle godine bilo i velikih polemika,
pa i nekih suđenja. Zatim je Nemačka predložila zakon na nivou EU
koji bi zabranio glorifikaciju svih istorijskih sukoba i pobeda,
utemeljenih i na počinjenim ratnim zločinima. Berlin je zatražio i
zakonske kazne, do tri godine robije, za sve one koji dovode u pitanje
na Zapadu kreirane i zvanično, ili nezvanično prihvaćene istine o
ratovima u Africi i na Balkanu.
Reakcije na taj predlog Nemačke širom Evrope, pa i sveta bile su
vrlo žestoke, od austrijskih istoričara koji misle kako Nemačka
pokušava da relativizuje stepen krivice i istorijske odgovornosti za
Drugi svetski rat, do britanske štampe koja ističe velike razlike između
nacističkih zločina, savremenih sukoba u Africi i na Balkanu, sa jedne
strane, i nekih drugih oružanih sukoba. Naime, neki britanski listovi
protiv su i kompromisa o predlogu zakona da se kažnjava svako
negiranje zločina ograniči na vreme od poslednje dve decenije,
naravno da bi se izbegla odgovornost pobednika u Drugom svetskom
ratu i u kolonijalnim ratovima posle toga.
U svakom slučaju, iako se smatra da pobednici pišu istoriju i
organizuju suđenja, izgleda da je u toku bitka za tumačenje istorije.
Gde je u svemu tome Srbija, posebno danas u kontekstu problema
Kosmeta? Da li su, dakle, SAD i EU u međuvremenu otvorile i
obrazovni front radi davanja nezavisnosti Kosmetu? Koliko je Srbija
u zadnjih desetak godina intelektualno kolonizovana i kako teče rat za
umove Srba? Jer, na Zapadu su svesni da, kada je Kosmet u pitanju,
vrlo je teško dobiti rat za srca Srba. Ali, kada se radi o ratu za umove
Srbe, a um bi trebao da funkcioniše, jelte, racionalno, onda treba samo
insistirati na realizmu, racionalizmu, pragmatizmu, real-politici,
gotovim rešenjima i propuštenim šansama. Da bi ta bitka za umove
Srba imala i „artiljerijsku podršku“ dobro dođe i prekrajanje istorije
Balkana.
Tako nemački i austrijski udžbenici istorije, u delovima koji se
bave uništenjem Jugoslavije devedesetih godina, tvrde da je
jugoslovenske narode „oslobodila“ međunarodna zajednica, dok
Kristina fon Kol u jednom austrijskom udžbeniku istorije, koji je još
uvek u upotrebi, klincima od 17 godina servira priče o „brutalnoj
srbizaciji Kosova“, o „policijskom teroru nad Albancima i
nemogućnosti da Albanci potraže bilo kakvu pravnu zaštitu od
državnih organa do 1999. godine“. O svemu šta se Srbima dogodilo
posle ulaska NATO snaga na Kosmet u tom udžbeniku istorije nema
ni reči, što znači da se viđenje savremene istorije nastavlja tamo gde
je ratna propaganda 1999. stala.
Prepravljanjem istorije na Balkanu bavi se ekipa od oko 180
istoričara i desetine intelektualaca iz zapadne Evrope i SAD, koji
putuju i gostuju po univerzitetima ne bi li srpskoj istoriografiji
pokazali put ka istini, a doživljaj savremene istorije u Srbiji prilagodili
američko-nemačkom viđenju. Svi su oni, manje više, podeljeni u 20
timova iz 40 država, najveći broj stručnjaka-istoričara je iz SAD (46
naučnika), BiH (21) i Velike Britanije (16 naučnika). Tu je 38 Srba,
koji Srbiji treba da prenesu poruku o njenom oslobađanju od strane
NATO-a i MMF-a. Od poznatijih stranih imena tu su Volfgan Petrič,
bivši predsedavajući pregovora u Rambujeu i bivši kolonijalni
guverner BiH i Štefan Trebst, nemački stručak za manjine.
Celi posao plaćaju dva instituta iz SAD: vašingtonski Institut za
mir SAD i Nacionalna fondacija za demokratiju, koji su na Internet
sajtu „Inicijative naučnika“ kako je inače i nazvan taj intelektualni
trust mozgova prepravljača istorije, navedeni kao njeni sponzori.
Institut za mir SAD osnovao je Ronald Regan 1986. godine, njegovo
naučno osoblje postavlja američki predsednik uz odobrenje Senata, po
jedan član dolaze iz Ministarstva spoljnih poslova i Pentagona, a još
jedan sa Univerziteta za nacionalnu odbranu. Taj institut već godinama
poziva naučnike i novinare koje, naravno, odabere Vašington, na
simpozijume koji se naizmenično održavaju u mestu Erli (Virdžinija)
i u Gnjilanu na Kosmetu. Teme su „Državna izgradnja na Kosovu“, ili
„Izazovi obnove multietničkog društva“. Izdaju se i publikacije kao
što je „Kosovo, pogled u budućnost“ Bajrama Redžepija.
 Što se tiče Nacionalne fondacije za demokratiju, koja je osnovana
1983. u njoj kao stručnjaci za Balkan sede i Vesli Klark i Ričard
Holbruk.
Srbija još uvek nije kulturno pobeđena i „Inicijativa naučnika“
razvija specijalni program za prepravljanje istorije Balkana, namenjen
srpskim školama. U tom programu vidi se da se odgovornost za
jugoslovensku katastrofu pripisuje isključivo internim sukobima i pre
svega Srbima. „Inicijativa naučnika“ dozvoljava i neka kritična pitanja
poput „da li je reakcija Slobodana Miloševića na postupke militantnih
Albanaca bila legitimna?“ No, ukoliko odgovori na takva pitanja ne
ispadnu onako kako se očekuje, na potezu je opet politika, a ona i nema
potrebe da reaguje na intelektualne spoznaje.
Dakle, „Inicijativa naučnika“ putuje od Graca do Sarajeva,
Novog Sada i Alberte u SAD. Treba se obračunati sa „nacionalističkim
političarima, novinarima i akademicima koji su tragična zbivanja
protekle decenije pogrešno prezentirali na način koji je povećao
kulturni jaz između Srba i njihovih suseda“. Dakle, treba Srbe
osloboditi interpretacije nacionalnih političara i medija o događajima
između 1986. i 2000. godine, jer se one odražavaju na masovnu
kulturu.
Izgleda da još uvek nismo dovoljno kulturni?

 24. FEBRUAR 2007.

Govoreći za Bi-Bi-Si u oktobru 1999. visoki predstavnik EU za

spoljnu i odbrambenu politiku Havijer Solana je na pitanje novinara
„da li Zapad potajno smatra da bi bilo jednostavnije rešenje da Kosovo
postane albanska republika“ doslovno odgovorio: „Mislim da to ne bi
bilo dobro rešenje. Mislim da moramo da nastavimo da se borimo za
Kosovo kao mesto gde ljudi mogu da žive zajedno...“
U uvodniku londonskog „Tajmsa“ od 8. februara 2001. godine
pod naslovom „Opet Kosovo“ piše i ovo: „Sve dok je Milošević bio
na vlasti, NATO je mogao da odloži svaku novu rezoluciju UN, ostao
bi obavezan da brani albansku većinu na Kosovu i ne bi učinio gotovo
ništa da zaustavi stalno zalaganje za nezavisnost Kosova.“
Agencija AFP je 21. januara 2000. godine javila iz Prištine da je
komandant Kfora, nemački general Klaus Rajnhart rekao rukovodstvu
Kosovskog zaštitnog korpusa (KZK), koji se tih dana „presvlačio“ iz
uniformi OVK u uniforme KZK i ovo: “Znam da je ovo za neke od
vas težak dan. Bili ste pripadnici jedne vojne organizacije koja se
izborila za slobodu vašeg naroda. Ako se osvrnete unazad, nikada nije
postojala armija koja se borila za slobodu, a potom transformisala u
civilnu organizaciju koja obnavlja zemlju.“
Zašto se, dakle, u nekim službenim krugovima na Zapadu pre,
šest ili sedam godina nije tako otvoreno govorilo u nezavisnosti
Kosmeta kao danas? Boji li se NATO napada albanskih ekstremista, a
ne boji napada srpskih? Da li je Beogradu zaista rečeno „da su Albanci
spremni da umru za Kosovo, a Srbi nisu?“
Pregovori u Beču, po svemu sudeći, neće uspeti jer se tamo i nije
pregovaralo o statusu Kosmeta, već samo o statusu Srba na Kosmetu.
Naime, neko je Albancima na Kosmetu još mnogo ranije tajno obećao
neku vrstu nezavisnosti i sada se pokušava da i Srbija pristane na tu
opciju. Svestan toga, službeni Beograd će svoje argumente usmeriti na
Kontakt grupu, jer ona odlučuje na principu konsenzusa; Ako ga ne
bude, problem Kosmeta neće se ni naći na Savetu bezbednosti UN, jer
SAD neće rizikovati eventualni ruski veto. Ako, dakle, nezavisnost
Kosmeta ne prođe u Savetu bezbednosti UN onda za Kosmet nema ni
članstva u MMF, a bez kredita nema ni nezavisne kosmetske
budućnosti.
Beograd se nada „da UN neće učestvovati u komadanju jedne
njene članice“. Šta kaže međunarodno pravo po tom pitanju?
UN prave razliku između dve vrste rezolucija Saveta
bezbednosti. Onih donesenih na osnovu poglavlja 6, koje se bavi
mirnodopskim rezolucijama, odnosno mirnodopskim sporovima, i
koje Savet bezbednosti ovlašćuje za davanje neobavezujućih
preporuka. Rezolucije predviđene poglavljem 7 daju Savetu
bezbednosti široka ovlašćenja za preduzimanje akcija, uključujući i
ratne akcije, radi otklanjanja „pretnje miru“ kršenja mira ili čina
agresije. Ovakve rezolucije obavezujuće su za sve članice UN.
Rezoluciju 1244 o Kosmetu na predlog Kontakt grupe može da izmeni
samo Savet bezbednosti UN.
Tri od ukupno sedam principa Povelje UN odnose se na
suverenitet država. Agresijom NATO na Jugoslaviju 1999. prekršena
je tradicija državnog suvereniteta koja je preovladavala od 1648.
godine i vestfalijski je model odbačen od strane SAD. Naravno, samo
u slučaju vojnički slabih zemalja. Pouka, da ako ne želite da prihvatite
komadanje svoje teritorije morate da imate jaku vojsku.
„Nezakonito, ali legitimno“, bilo je objašnjenje kojim se u nekim
krugovima na Zapadu opravdavala agresija na Jugoslaviju 1999.
godine.
„Naravno da bi nezavisnost Kosova bila nezakonita, ali to je bio
i rat iz 1999. i pogledajte kako se sve dobro završilo“, izjavio je u
januaru 2005. godine predsednik Međunarodne krizne grupe Garet
Evans.
U intervjuu za „Glas Amerike“ 2. februara 2006. godine Ted
Karpenter, potpredsednik za spoljnu politiku i odbranu instituta Kejto
iz Vašingtona rekao je, između ostalog, i ovo: „Ne verujem da će se
standardi na Kosovu ikada ispuniti. To su prazna obećanja da bi se
umirila savest zapadnih političara. Kosovski Albanci već su sproveli
etničko čišćenje, iz pokrajine je proterano više od 240.000 Srba, i ne
verujem da će preostali Srbi ostati na Kosovu duže od par godina, ako
ta pokrajina dobije nezavisnost.“
Britanski novinar Tim Džuda je u razgovoru za Bi-Bi-Si od 28.
decembra 2005. rekao „da zapadne diplomate ne strahuju od nekih
nemira u regionu ukoliko Kosovo dobije nezavisnost. Možda bi bilo
nešto komešanja u Republici Srpskoj, ali zapadne diplomate ne
očekuju ništa dramatično. Uostalom, NATO je bombardovao
Jugoslaviju 78 dana i za to vreme u Republici Srpskoj se ništa nije
dogodilo. Zašto bi u slučaju Kosova bilo drugačije?“
  3.MART 2007.

Komandant nuklearne podmornice S-106 „Splendid“ kapetan

Kraljevske mornarice Velike Britanije Pol Burk stajao je tog 19. marta
1999. godine na komandnom mostu gledajući kako njegov brod
polako reže talase Jonskog mora. Nuklearna jurišna podmornica klase
„Sviftsjur“ od 4.400 tona i 116 članova posade plovila je relativno
sporo, sa samo 16 čvorova u poluzaronjenom stanju i sa komandnim
mostom iznad površine tačno sredinom kanala između Krfa i albanske
obale. Bio je sumrak i sa desne strane po krmi podmornice ostala su
trepćuća svetla albanskog gradića Saranda.
Kapetan Burk nije žurio, možda je razmišljao i o tome kako je
istorija čudna. Jer, upravo u vodama ispred Sarande odmah posle
Drugog svetskog rata potonula su u roku od tri minute dva britanska
razarača. Poginulo je više od 200 britanskih mornara. U to vreme, u
Grčkoj su Britanci pomagali Atini u gušenju pobune Markosovih
partizana i London je optužio Beograd, da je u saradnji sa tadašnjim
saveznikom Tiranom u vode kod Sarande položio podvodne mine na
koje su naleteli britanski razarači. Ipak, na međunarodnom suđenju u
Hagu Britanci to nisu uspeli da dokažu i Jugoslavija je oslobođena
optužbe.
U međuvremenu su se savezništva promenila. Rat protiv
Jugoslavije samo što nije otpočeo i britanska nuklearna podmornica
„Splendid“ koristi albanske teritorijalne vode da bi do 22. marta u
ponoć zauzela poziciju malo iznad Otranta, a odmah ispod albanskog
poluostrva Karaburun. Dalje nije bilo ni potrebno da se ulazi dublje u
vode Jadrana, jer Jugosloveni su mogli da svoje vrlo moderne
akustično-indukcione mine M-82, ili mine M-90 spuste u to područje
još ranije. Kapetan Burk ne želi da doživi sudbinu britanskih razarača
pedesetak godina ranije.
Nešto pre ponoći podmornica „Splendid“ prošla je italijanski
sistem senzorske kontrole u Otrantu. Stacionarni sonari BKR-17 sa
digitalizacijom zvuka automatski su komandi italijanske flote u
Tarantu i komandi Južnog krila NATO u Napulju poslali identifikaciju
podmornice kao prijateljske. Kapetan Burk može da bude zadovoljan,
ima podmornicu koja je prva u Kraljevskoj mornarici dobila američke
krstareće rakete „tomahavk“ za lansiranje iz torpednih cevi. Baš
čudno, u leto 1998. godine „Splendid“ je u vodama Kalifornije izvršio
poligonsko gađanje krstarećim raketama „tomahavk“. Cilj je bila jedna
stara zgrada pored Long Biča. Sve tri lansirane rakete pogodile su
zgradu – metu. Zašto je baš 1998. gađana kuća, a ne neki vojno
branjeni objekat, to se kapetan Burk verovatno nije zapitao ni kada je
krajem februara 1999. iz matične luke Faslane u Škotskoj krenuo sa
„Splendidom“ put Jadrana.
Prvi Burkov koverat sa koordinatama ciljeva u Jugoslaviji
odnosio se na veliku zgradu policije u predgrađu Đakovice.
„Tomahavk“ je uleteo u sobu policijskog obaveštajnog oficira.
U sredu 21. aprila 1999. uveče iz glavne komande Kraljevske
mornarice, iz Nortvuda, jer atomska je podmornica celo vreme rata
bila pod britanskom nacionalnom komandom, kapetanu Burku je
naređeno da napadne cilj iz koverte broj dva. Nuklearna podmornica
„Splendid“ je zaronila i u 0,2 časa 22. aprila 1999. lansirala dve
krstareće rakete „tomahavk“ na cilj u Beogradu. U ranu zoru, oko četiri
sata ujutro obe rakete pogodile su rezidenciju jugoslovenskog
predsednika Slobodana Miloševića u Užičkoj 15. Istog dana NATO je
potvrdio napad na predsedničku rezidenciju naglašavajući „da to nije
bio napad na predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića, već
pokušaj da se odseče glava njegove vojske“.
Tridesetpetogodišnji desetar Robert Tikston iz Portlnada
pripadao je te 1999. godine 22. Gibraltarskoj bateriji 32. puka
Kraljevske artiljerije britanske vojske. Iz okoline mesta Blace na
granici Makedonije i Jugoslavije, kao i sa aerodroma Petrovac kraj
Skoplja desetar Tikston lansirao je bespilotne letelice tipa „feniks“ ka
Kosmetu radi izviđanja položaja jugoslovenskih snaga. Svako
lansiranje tih letelica put Kosmeta pratila je i obaveštajna služba
jugoslovenske vojske, kako preko pokretnih radara uz granicu tako i
putem agenture u rejonu aerodroma Petrovac.
 Desetak dana nakon što je NATO bombardovao rezidenciju
Slobodana Miloševića, 3. maja 1999. u 14 časova u posetu Makedoniji
doputovao je britanski premijer Toni Bler sa suprugom Čeri i
načelnikom Generalštaba generalom Čarlsom Gatrijem. Stigli su na
aerodrom Petrovac upravo kada je desetar Tikston sa svog kamiona
lansirao još jedan „feniks“ na Kosmet. Kako je aerodrom Petrovac bio
u dometu jugoslovenskih raketnih sistema „luna“ i „orkan“ bilo je
izvesnih predloga da se lansiranje „feniksa“ tog dana malo „omete“
raketnim plotunom po aerodromu. To što bi rakete mogle da pogode i
avion britanskog premijera, navodno bi se opravdalo ratnom
situacijom. No, Slobodan Milošević i vrh jugoslovenske vojske
energično su odbili te sulude ideje. Bler, do danas to nikada nije
saznao. Miloševiću u Hagu ni to, verovatno, ne bi mnogo pomoglo.

 10. MART 2007.

Ima jedno brdo u Beogradu, zove se Straževica, i verovatno je

najviše gađano mesto tokom agresije NATO na Jugoslaviju 1999.
godine. Naime, u specijalnom vojnom objektu vojnog kompleksa
Kneževac, inače smeštenom unutar brda, nalazi se komandni centar od
strateške važnosti za Srbiju izgrađen još u vreme velike Jugoslavije.
Podzemni objekat projektovan je da izdrži pogodak atomske bombe
od 20 kilotona. Sve je tu duboko u utrobi brda, zaštićeno naslagama
granita od nekoliko stotina metara, tu su i čelična vrata od desetak tona,
biološki, hemijski i radiološki filteri, prostorije za rad i odmor,
agregati, skladišta materijala i hrane...
Na vrhu brda su radarske antene koje je NATO avijacija
danonoćno gađala, a pripadnici PVO stalno popravljali i iznova
postavljali. Nekoliko njih je i poginulo na tom zadatku o čemu svedoči
i spomenik na vrhu brda. Inače, podzemni vojni objekat je koštao
mnogo, ali je i pružao mnogo. Zahvaljujući vojnicima, podoficirima i
oficirima koji su danonoćno dežurali pored terminala, radarskih
ekrana, računara, planšeta i sistema veze, svih 78 dana bombardovanja
Jugoslavije 1999. imali smo radarsku sliku šta se sve događa oko i u
vazdušnom prostoru naše zemlje. Iz tog podzemnog objekta dolazili
su podaci na osnovu čega je stanovnicima Beograda davan signal
vazdušne opasnosti i prestanka te opasnosti. NATO avijacija je na taj
objekat bacala bombe i rakete različite snage, od 250 kg do 3000
kilograma. Objekat je sve izdržao, iako su od detonacija bile oštećene
obližnje stambene zgrade, pa i manastir u neposrednoj blizini.
No, ono što nije uspelo NATO avijaciji u ratu izgleda da će uspeti
jednoj italijanskoj kompaniji u miru. Podzemnom vojnom objektu od
nacionalnog strateškog značaja preti rušenje zbog eksplozija i
detonacija u obližnjem kamenolomu preduzeća EMS „Kijevo“ koje je
kupila italijanska firma „Adiđe Bitumi“. Još jedna potvrda da Srbi
najviše gube za vreme mira.
Dakle, kako je moguće da u državi Srbiji italijanska firma i pored
odluke Ministarstva rudarstva i energetike Srbije nastavlja sa radom
koji ozbiljno ugrožava kapitalan vojni objekat od strateške važnosti za
Srbiju? Istina, priča počinje još od nekadašnje Jugoslavije, kada je
preduzeću EMS „Kijevo“ iz Beograda odobrena eksploatacija kamena
u skladu sa „Rudarskim projektom“ iz 1974. godine, da bi Rešenjem
iz 1987. godine bila definisana i granica izvođenja rudarskih radova na
lokaciji Straževica.
Godine su prolazile i kamenolom se širio, pa je načelnik
Inspektorata odbrane vice-admiral Jovan Grbavac 28. marta 2006.
uputio Upravi za infrastrukturu Ministarstva odbrane Srbije i Crne
Gore akt u kojem traži da se detaljno sagleda uticaj eksploatacije
kamena u kamenolomu „Kijevo“ na bezbednost vojnog podzemnog
objekta. Uprava za infrastrukturu, u vezi sa zahtevima obrađivača
planske dokumentacije JUP „Urbanistički zavod Beograda“ 20. aprila
2006. postavlja dopunske uslove i zahteve za prilagođavanje
urbanističkog plana za područje manastirskog kompleksa Rakovica, u
opštini Rakovica, potrebama odbrane zemlje. Dati su topografski
podaci, navedene zone zabranjene gradnje i zone kontrolisane gradnje,
gde je pre izgradnje bilo kakvih objekata obavezna saglasnost
Ministarstva odbrane. Uprava za infrastrukturu uputila je zatim zahtev
Ministarstvu rudarstva i energetike za hitno poništavanje Rešenja o
odobrenju eksploatacije krečnjaka i obustavu rada kamenoloma u
definisanoj zaštitnoj zoni kompleksa. Istovremeno je preko nadležnih
organa Ministarstva odbrane pokrenut i postupak za zaštitu interesa
odbrane zemlje.
Ministarstvo rudarstva i energetike, Rudarska inspekcija,
rešenjem broj 310-07-368 od 07. 06. 2006. nalaže preduzeću EMS
„Kijevo“ iz Beograda da organizuje otklanjanje konstatovanih
nedostataka i tehničkih propusta i zabranjuje se izvođenje rudarskih
radova izvan granica definisanih rešenjem od 01. 04. 1987. Sastavni
deo tog rešenje bio je i zapisnik o inspekcijskom pregledu izvršenom
05. 06. 2006. godine. U njemu je konstatovano da je nasipana jalovina
formirala nasip prema vojnom objektu da je to blizu ventilacionih
šahtova, te da su miniranja bila manjeg obima sa po maksimalno šest
bušotina i 120 kg balkanita i da se tim radovima nije izašlo iz granica
odobrenog eksploatacionog polja po rešenju iz 05. 12.1973.
No, jedinica za održavanje podzemnog vojnog objekta je
Operativnom centru 11. 07. 2006. kao i 17. 07. 2006. javila da su
radovi u kamenolomu „Kijevo“ nastavljeni i pored zabrane od strane
Ministarstva rudarstva i energetike. Jake detonacije osetile su se u
blizini glavne sale i u agregat prostoriji podzemnog objekta. Došlo je
do naprslina, curenja vode iz zidova i drugih oštećenja. Prva
konstatovana šteta iznosi najmanje 10 miliona dinara. Komisija koja
je izašla na teren utvrdila je i da su radovi na iskopu kamenoloma
suviše blizu vojnog objekta i da kamenolom „Kijevo“ ugrožava
podzemni vojni objekat. Vojska je još jednom, aktom od 19. 07. 2006.
upozorila na problem Ministarstvo rudarstva i energetike.
U međuvremenu italijanska firma „Adiđe Bitumi“ kupila je
kamenolom. Bušenje se nastavlja...

 31. MART 2007

 Vidoje Tomić bio je čuvar pruge Beograd-Bar na delu koji prolazi
kroz BiH, odnosno kroz Republiku Srpsku. Živeo je u tom kraju i,
logično, bio je zaposlen pri železnici, jer državna je služba ipak
državna služba. U svakoj državi. Dok je bio mlađi voleo je da sluša
priče o svom čuvenom rođaku starijem naredniku američke ratne
mornarice Petru Tomiću koji je herojski poginuo 7. decembra 1941. u
Perl Harboru spašavajući svoje drugove na bojnom brodu „USS Utah“
pod kišom japanskih bombi i torpeda. Predsednik SAD je 4. marta
1942. godine posmrtno odlikovao starijeg narednika Petra Tomića
„Medaljom časti. Iste godine je i jedan razarač američke ratne
mornarice dobio ime „USS Petar Tomić“ a njegovo ime je i na
memorijalnoj ploči sa popisom svih poginulih u „Arizona memorijalu,
spomeniku koji je podignut između dimnjaka potonulog bojnog broda
„USS Arizona“ što i danas pomalo vire iz zelenkaste vode sidrišta
ratne luke Perl Harbor.
Prošle su mnoge godine od tada i Vidoje Tomić rastao je u
uverenju da je njegov rođak svojom herojskom pogibijom 1941.
doprineo američko-srpskom savezništvu koje je nerazrušivo. Zar Srbi
nisu spašavali američke avijatičare u Drugom svetskom ratu? Pa, i ono
oko Koreje, skoro da smo se ponudili da idemo tamo pod zastavom
UN da pomognemo Amerikancima. I onda, odjednom, Amerikanci su
bombardovali Srbe u BiH. Verovatno, Vidoju ništa nije bilo jasno.
Barem tako kažu oni koji su ga bolje poznavali. O rođaku sa bojnog
broda „USS Utah“, nosiocu najvišeg američkog ratnog odlikovanja
više nije hteo da priča.
Prošao je i taj rat u Bosni, dođe i prođe Dejton, a Vidoje Tomić i
dalje je svaki dan prolazio svojim delom pruge Beograd-Bar, delom za
koji je on bio „nadležan“. Pruga povezuje Srbiju i Crnu Goru, da li je
i strateški važna, to Vidoje verovatno i nije razmišljao. Njegovo je bilo
da proveri da kakav odron kamenja, ili zemlje, ne bi ugrozio prugu i
ljude koji su žurili put mora. Nosio je staru i izbledelu uniformu koja
je nekada davno imala plavu železničarsku boju i kapu koja je ličila na
nekadašnju titovku. Od oružja imao je lovačku pušku „bokericu“, jer
u tom kraju ima i medveda. Da, osim lovačke puške Vidoje je imao i
70 godina.
I onda je došao rat NATO-a protiv Jugoslavije 1999. godine. Tog
3. aprila 1999. čiča Vidoje opet je išao svojim delom pruge, negde
blizu sela Štrpci kraj Rudog, BiH. Iznenada, iznad pruge zalelujali su
helikopteri NATO-a, tri borbena „apača“ i dva „blek houka“ sa vodom
komandosa. Krenuli su da miniraju i dignu u vazduh dvadesetak
metara pruge Beograd-Bar, baš na onom delu za koji je bio „nadležan“
Vidoje Tomić. Verovatno je tih dvadesetak metara pruge za kompletan
NATO bio toliko strateški važan cilj da su požurili da i to sruše. Da
više ne prolaze vozovi Beograd-Bar. Kao da je tih dana jugoslovenska
vojska uopšte bilo šta prevozila tom prugom. I kao da tih dvadesetak
metara pruge ima bilo kakve veze sa stanjem ljudskih prava na
Kosmetu i širenjem humanitarne katastrofe.
Nikada nećemo saznati šta je Vidoje Tomić pomislio kada je
ugledao helikoptere u vazduhu i na zemlji i komandose u punoj ratnoj
opremi kako idu prema njemu. Da li se setio svog rođaka, heroja Perl
Harbora iz 1941. godine kojeg je odlikovao predsednik SAD?
Vidoje Tomić nije hteo da dozvoli rušenje pruge. Podigao je
svoju lovačku pušku „bokericu“ na komandose NATO-a. Pokušao je
da odbrani „svoj“ deo pruge. Onaj deo što od Beograda do Bara ide
kroz Republiku Srpsku. Jer, baš su taj deo hteli da dignu u vazduh.
Zašto baš taj deo? Zbog simbolike?
Vod najelitnijih komandosa NATO-a otvorio je vatru na starog
čiču Vidoja. Vod specijalaca u punoj ratnoj opremi sa pancirima,
šlemovima od kevlara, infracrvenim nišanima, uz podršku tri „apača“
sa „getling“ mitraljezima i dva „blek houka“ pobedio je čiču Vidoja sa
njegovom lovačkom „bokericom“. Ubili su ga na licu mesta. Izrešetali.
U ime mira?
Ne, verovatno u ime prijateljstva prema Srbima, kako bi se to
danas modernim evropskim rečnikom reklo kada se govori „o
nametanju Srbiji nadgledane nezavisnosti Kosova“. Jer, Srbiji se
poručuje da mora da sagleda realnost, a istovremeno se realnost na
Kosmetu prikriva. Realnost koja, zapravo, samo svedoči o načinu kako
je vođen rat protiv Jugoslavije 1999. Rat u koji su na Zapadu svi
brzopleto požurili da se ukrcaju, od generala i političara, do
humanitaraca i novinara. I sve to uz do sada neviđenu operaciju
dezinformisanja i laganja.
Kako je, dakle, moguća tolika politička kratkovidost i površnost,
neodgovornost civilnog društva u velikim zapadnim demokratijama,
od medija, nevladinih organizacija i angažovanih intelektualaca koji
mirno posmatraju i podržavaju da se jednoj demokratskoj državi,
članici UN, protiv njene volje pokušava da otme 15 odsto teritorije?
To se dogodilo samo Čehoslovačkoj pod pritiskom Hitlerove
Nemačke uoči Drugog svetskog rata.
Ili nas sve, zapravo, vide kao čiču Vidoja. Čuvara pruge u staroj,
izbledeloj, uniformi i sa lovačkom „bokericom“. Kojeg niko nije ni
odlikovao...

 5. MAJ 2007.

Jedna neuručena novinarska nagrada Udruženja novinara Srbije

kolegi novinaru iz Zagreba, koji je nagradu prvo prihvatio, a onda u
zadnji čas odbio i da ju primi, opet nas je, na neki način, vratila u ratne
dane tokom 1991. godine. Opet se razmenjuju međusobne optužbe za
„ratnohuškačko“ novinarstvo, spominje se „osvajanje slobode za
medije” i „osvajanje gradova“ a sve u kontekstu „moralnih načela i
ljudske savesti“. Kao da su mediji crkva za takvu vrstu molitve i
pokajanja?
Zapravo, vraćamo se na pitanje istine o događajima iz bliske nam
prošlosti, pitanje istine koja i posle toliko godina nije ista za mnoge u
Beogradu i mnoge u Zagrebu. Ili još direktnije, čiji su novinari svih
ovih godina više lagali?
Iako, protokom vremena razne vrpce raznih snimljenih
razgovora, tajnih i javnih savetovanja i sastanaka dospevaju u javnost
koja je odjednom iznenađena, niko da se zapita kako ti korifeji
istraživačkog novinarstva, simboli osvojene novinarske slobode u
svojim sredinama godinama ništa nisu ni spomenuli o svim tim tajnim
vrpcama i o onome šta je na njima zabeleženo? Nije se znalo? Ma,
hajte.
Koliko je novinara i medijskih stručnjaka bilo angažovano da bi
se neki filmski dokumentarni materijal, koji u trenutku početka
raspada SFRJ nije bio po volji određene republičke vladajuće
strukture, dakle da bi se taj film stručno kompromitovao kao „montaža
sa nasnimljenom slikom i naknadno dodatim tonovima“ da bi nekoliko
godina kasnije glavni filmski junaci tog istog dokumentarca priznali u
svojoj sredini da je sve na filmu bila istina, da su oni heroji i da treba
da dobiju i odgovarajuća odlikovanja, koja eto još nisu dobili. A
vrhunski medijski stručnjaci i njihove tadašnje stručne ekspertize?
Ništa, ko se toga još uopšte i seća.
Mnogo toga bilo je nečasno u novinarskoj profesiji u proteklim
ratovima na prostoru nekadašnje Jugoslavije.
Naravno, lagalo se dosta, ali nije bilo đavola samo na jednoj i
anđela samo na drugoj strani. Jer, jako me interesuje šta je bilo sa
onom hrvatskom novinarkom za koju se ispostavilo da je tokom rata u
Hrvatskoj dogovorila da jedna jedinica hrvatskih snaga otvori malo
vatru po Šibeniku, da se za to odmah optuže Srbi, a ona ima
ekskluzivni izveštaj za svoj medij. Je li reagovalo udruženje novinara
u Hrvatskoj?
Negde u jesen 1991. moje nekadašnje kolege iz zagrebačkog
„Starta“ objavile su veliki tekst na dve stranice lista „Globus“ gde su
me optužili da sam „pilotirao sa Migom-29 i bombardirao Zadar“.
Tekst je reklamiran na naslovnoj stranici „Globusa“ sa naslovom
„Novinar na zločinačkom zadatku“. A moji roditelji živeli su u
Zagrebu. Da tužim list? Ma, hajte. Kada sam posle nekoliko godina
zapitao jednog urednika „Globusa“ šta im je to sa Migom-29 trebalo i
da li su bili svesni šta je tada značio takav tekst, smešeći mi je rekao
„da su se malo zekili na moj račun, da im je to trebalo radi tiraže lista
i da šta se ja sekiram kada su oni svojevremeno opalili i po rimskom
papi, jer se nije na vreme očitovao glede agresije na Hrvatsku“.
 Informativna komponenta deo je borbenih dejstava u današnjim
ratovima i to je uzrok medijskih manipulacija. Ni jedan medij u svetu
ne funkcioniše u bestežinskom stanju, nigde ne postoji apstraktna
sloboda govora, prva žrtva rata nije samo istina, već i novinar, ratni
dopisnik. Jer, svaka se vlada trudi da u ratu ima apsolutnu kontrolu
medija, to je i način da ima podršku stanovništva. Na Zapadu smatraju
da kada je zemlja u ratu i novinarstvo treba da bude deo ratnih napora,
a da su objektivnost i istina rezervisane za vreme posle rata. Da bi se
informativno ubedio svoj narod u legitimnost nekog rata u predratnom
diskursu koriste se razne metode: sindrom genocida, demonizacija
protivnika u kontekstu „dobro“ protiv „zla“ intervencija bez rizika i
humanitarna intervencija... Za vreme rata diskurs se svodi na taktiku
kontrole informacija i na slike „čistog“ sukoba savršene tehnologije i
bez ljudskih žrtava. Posleratni diskurs je za sve vlade
najproblematičniji, jer se onda istina polako pojavljuje u javnosti.
Novinari su često žrtve propagande, cenzure, svojih zabluda, ili
predrasuda, pritiska svojih urednika, ili političara, svog patriotizma, ili
golih ambicija. Da li im je zbog svega toga neprijatno? Verovatno
nekima jeste. Da li ih je to kompromitovalo kao novinare? Nije. Jer,
koliko su samo mediji na Zapadu lagali kada je u pitanju bilo
bombardovanje Jugoslavije 1999. godine? Mnogo! Da li neko na
Zapadu danas oseća zbog toga neku grižu savesti?
Koješta!

 12. MAJ 2007.

Što je strašniji slom gubitnika, to je teža situacija pobednika.

Posle završetka hladnog rata gubitnici su zemlje nekadašnjeg
komunističkog bloka osim Rusije, a pobednici kapitalističke države na
čelu sa SAD. Gubitnici su se otvoreno opredelili za demokratiju
zapadnog stila i tipa, zbog čega na Zapad pada i deo odgovornosti za
njihovu budućnost. Ono što je dovelo do pobede zapadnih demokratija
prerasta sada u odgovornost, a jedan od začuđujućih paradoksa istorije
na Balkanu je što se „totalitarno iskušenje“, pretvorilo u suprotnost
nekadašnjih strahovanja. Jer, pretnja za demokratije koje se egoistično
bave samo svojom formom i blagostanjem nije moć, već nemoć, nije
snaga već totalna propast, nije fascinantna čarolija, već dokaz
nemogućnosti da se ostvari nekadašnja utopija. Da li je potvrda te teze
drama oko formiranja nove vlade Srbije koja je proteklih dana
zaokupila celokupnu pažnju domaće, a dobrim delom i strane javnosti?
Sadašnja paradoksalna stvarnost Srbije, koja u velikoj meri
komplikuju srpski model budućnosti, očigledno pokazuje da istorija i
na ovim prostorima koristi najbolju dramaturgiju: naime, iznenađenja
koja posmatrači i akteri i ne mogu da predvide. Tu dramaturgiju
pokušavali su nedavno da u Vašingtonu, u okviru redovnih političko-
vojno-kriznih igara, proigravaju odgovarajući američki simulacioni
timovi: Srbe su glumili ljudi iz CIA-e, a američku stranu predstavljali
su najviši funkcioneri Stejt departmenta, Danijel Frid i Rozmari Di
Karlo.
Tim CIA-e krenuo je od pretpostavki da je Kosmet proglasio
nezavisnost, da je u Kosovskoj Mitrovici došlo do pobune Srba protiv
toga i da je srpska vojska ušla na sever Kosmeta. Američka strana, a
to su u simulaciji bili Frid i gospođa Di Karlo, pošla je od pretpostavke
da SAD imaju na Rusiju uticaj, i da od vrha srpske vojske imaju
obećanje da vojska neće ulaziti na sever Kosmeta. Igra je prekinuta,
jer je zaključeno da su pretpostavke u startu bile pogrešne. Jer,
Vašington je tek sada svestan da nema uticaj na Rusiju kakav je imao
u vreme Jeljcina, što znači da će Rusija uložiti veto u Savetu
bezbednosti UN, ako dođe do glasanja o novoj rezoluciji koja bi
Kosmetu davala nezavisnost. Osim toga, za CIA-u su obećanja vrha
srpske vojske samo obećanja pojedinaca.
Da Amerikanci teško kreiraju „sintetičke“ Srbe potvrđuje i
nedavna studijska poseta delegacije vazduhoplovnog ratnog koledža
SAD Srbiji. Američke vazduhoplovce na Batajnici najviše je
interesovala oprema naših izviđačkih aviona. Naime, oni znaju da na
izviđačkim migovima-21 srpska avijacija ima američki sistem „lorap“
koji obezbeđuje bočno skeniranje i snimanje svih objekata na zemlji u
dubini od 150 km. To znači da jednim migom-21 sa „lorap“ sistemom
vidimo skoro sve što se događa na Kosmetu, a da taj mig-21 uopšte i
ne prilazi administrativnoj granici Kosmeta...
Druga je priča je li Vojska Srbije smanjena na nivo da vojno ništa
i ne može da uradi po tom pitanju čak i kada bi neko to naredio, a zbog
te nemoći i situacije naravno niko nije odgovoran. Političari apsolutno
ne poštuju proklamovanu političku neutralnost vojske, ministar
odbrane jedva da i službeno komunicira sa načelnikom Generalštaba,
na proširenom kolegijumu načelnika Generalštaba, na kojem je bio i
Predsednik Republike, ministra odbrane nije bilo. Šefovi VBA i VOA
na prvom nivou odgovaraju ministru odbrane, a onda i Predsedniku
Republike.
Moglo bi se reći da je Vojska potpuno okrenuta ka Zapadu i
evroatlantskim integracijama, a taj Zapad želi da Srbiji oduzme
Kosmet, koji bi ta ista srpska vojska po Ustavu trebala da brani.
Šaljivdžije bi rekli, ode vojska Srbije u NATO i bez Srbije. Niko da
objasni da u NATO ulaze države, a ne vojske. Sa celom teritorijom, ili
amputirane? Zavisi kako se postavite. Jer, za Zapad mi smo običan
eksperiment. Na žalost, ne i na nivou laboratorije, ili samo
simulacionih igara.
Zbog toga i zabrinutost Zapada ko će kontrolisati obaveštajne i
službe bezbednosti u Srbiji. Naravno, one imaju moć, ali ne toliko
fascinantnu kako to javnost u Srbiji misli, ili na Zapadu strahuju.
Optuživanje srpskih službi da su nedemokratske pomalo je smešno, jer
demokratije nema ni u jednoj sličnoj službi na svetu. Ima samo
demokratske kontrole, ali ne i apsolutne. I ima „sivih zona“ u
operacijama, zloupotreba, pa i zločina. Ali toga nisu imune ni službe
poput CIA-e, njene procene o iračkom tajnom oružju, francuske službe
i njihove operacije protiv „Grin pis“ pokreta na Pacifiku, italijanske
službe i njihove veze sa mafijom i ložom Po-2 i planiranje državnog
udara u Italiji.
I zato je u našoj situaciji sa novom vladom Srbije, ili bez nje,
teško govoriti o apsolutnim pobednicima i gubitnicima...
 Neverovatna je fascinacija političara, ali i šire javnosti Srbije
tajnim službama. Nema tv debate da se za skoro sve probleme države,
od privrede i mogućih tajkunskih veza sa tajnim službama, do takoreći
pogrešne prognoze vremena ne okrive strukture BIA, VOA, VBA i oni
tamo u MIP-u. Još je veća opsesija nekih krugova na Zapadu tim istim
srpskim tajnim službama, pa se iz Brisela stalno poručuje kako one
moraju da se transformišu u demokratskom duhu. U Beogradu je
nedavno održan i međunarodni skup oko reformi naših tajnih službi.
Tajne službe i njihova kontrola navodno su i glavni razlog
„gužve“ oko sastavljanja nove srpske vlade. Ko će kontrolisati vojne
službe, a ko civilne? Šta o tome kaže ustav Srbije, a šta Havijer
Solana? Zašto je Doris Pak javno kritikovala Havijera Solanu?

 19. MAJ 2007.

Mnogi su već rekli, a i praksa je na Zapadu da svakoj novoj vladi

treba ostaviti 100 dana pre nego što se njezin rad nađe pod
eventualnom baražnom vatrom lakih, ili teških kritika. Kako isto vredi
i za pojedinačna ministarstva, kada je Vojska Srbije u pitanju posle tih
prvih 100 dana više neće biti „izvlačenja“ po modelu „Ministarstvo
odbrane još nije u sastavu vlade“. Jer, vojska je konačno Vojska Srbije,
i nema više ni pravdanja „da Podgorica tu nešto ometa i muti“. Istina,
u stranačkoj koalicionoj trgovini ministarstvima, policija i BIA bili su
mnogo atraktivniji resori nego Vojska, iako materijalna dobra Vojske,
koja su predviđena za prodaju, daleko nadmašuju sve ono što imaju i
policija i BIA. Kako je na ovim našim prostorima profesionalno
bavljenje politikom još uvek više vezano za pojmove materijalnog, a
ne za neke odrednice časti, ugleda i morala, ispada da policija i BIA
poseduju nešto što vredi mnogo više nego sve kasarne i poligoni,
tenkovi, kamioni i avioni, hoteli i lovišta. Ostaje nam samo da
nagađamo šta je to...
Dakle, ministarstva su stranački podeljena kao feudi. Pitanje
stručnosti neće se, naravno, oštro postaviti ako rad tih ministarstava
bude dobar, iako takve vrste isključive nadležnosti neke stranke za
neko ministarstvo retko da ima u svetu. Videćemo kako će se to
odraziti na rad Ministarstva odbrane i uopšte na Vojsku Srbije. Novi
ministar odbrane logično bira i svoje najbliže saradnike, ali će problem
biti ako dođe do čistke oficira u Ministarstvu odbrane, koji možda nisu
nekome stranački simpatični. Jer, u Ministarstvu odbrane rade civili i
oficiri.
Civilno lice možete lako da smenite pod ovim ili onim
izgovorom, ali će eventualne smene nekih oficira automatski izazvati
sumnje u stranačku motivaciju takvog postupka. To ne bi bilo dobro i
dalo bi novu argumentaciju svima onima koji tvrde da je vojska daleko
od depolitizacije i da neke stranke žele dominantan uticaj u oružanim
snagama. A depolitizaciju i departizaciju vojske dočekali smo kao
tekovinu novog demokratskog vremena na ovim prostorima.
Novi ministar odbrane Srbije dobio je u miraz i mnogo problema.
Od one dve polusrušene zgrade Generalštaba i ministarstva odbrane u
centru Beograda, što godinama avetinjski zjape u mraku nasuprot
vladinim zgradama koje osvetljene blješte kao Las Vegas, a što
najbolje pokazuje odnos političara prema vojnicima, do normativno-
doktrinarnih pitanja, problema modernizacije oružanih snaga, vojne
industrije i vojno-dohodovnih ustanova, do vojnih penzionera i
njihove drame. Ako je procenat civilnog služenja vojnog roka u Srbiji
danas tako veliki kao što jeste, i ako se na konkurs za Vojnu akademiju
javilo samo dvadesetak mladića, što je činjenica, onda je to odraz
pozicije i ugleda i vojske i vojnog poziva. To je, naravno, pitanje za
sociologe, za društvo u celini, ali i za čelne ljude u oružanim snagama.
Jer, ako je vojska u nedemokratskim vremenima imala i veći ugled i
veći odaziv za služenje kako regrutno tako i potpuno profesionalno,
kako to da danas, kada je mnogo nezaposlenih, ona sve to nema? Da li
je kroz proces reformi izgubljena i duša vojske? Sve tradicije Srpske,
pa Jugoslovenske kraljevske vojske i JNA u sadašnjoj kopnenoj vojsci
Srbije skoro da su nestale. Vazduhoplovstvo i PVO, kao vid, jedva da
je odbranilo svoju tradiciju, jer su i imena njihovih jedinica hteli da
ukinu. Sve promene u jedinicama i reforme uopšte vrše se na osnovu
Strategijskog pregleda odbrane, kojeg niko nije verifikovao, jer ga
Skupština Srbije još nije ni usvojila. Nemamo još ni novi zakon o
vojsci. Strogo pravnički gledano, to je onda sve ilegalno, a opravdanja
da smo se u pogledu vojske nalazili u pravnom vakuumu su
diskutabilna. Neki pukovnici postavljeni su na mesta brigadnih
generala, a taj čin kod nas još ne postoji. Za komandanta Centralne
logističke baze, što nije borbena jedinica, predviđen je čin general-
majora, a za komandante Gardijske brigade i Mešovite artiljerijske
brigade činovi pukovnika. U Vazduhoplovstvu bi komandant 204.
avijacijske baze trebao da bude general-major, a komandant 98.
avijacijske baze pukovnik, iako ta 98. baza po svom sastavu nije ni
manja ni slabija od 204. baze. Nigde nije objavljen kriterij za takvo
normiranje. Već je rečeno da bi Vojska Srbije do 2010. godine trebala
da ima oko 21.000 pripadnika. Bugarska sa sličnom teritorijom i
brojem stanovnika kao članica NATO imaće 49.000 vojnika. Istina,
Bugarska ima veći društveni bruto proizvod od Srbije, ali ni jedna
država u svetu ne dimenzioniše svoju oružanu silu samo na temelju
svoje ekonomske moći.
Vojno-dohodovne ustanove trebaće da se različito tretiraju, jer
problemi i značaj vojnih hotela i tehničkih remontnih zavoda nisu isti.
Prošle godine je tajkunizacija nekih remontnih zavoda zaustavljena u
zadnji čas.
I na kraju vojni penzioneri. Ono što se njima događa slično je
Eskimima kada dođu u pozne godine: ostave ih na santi leda da ih beli
medved pojede. Za vojne penzionere Srbije, u ostvarivanju njihovih
stečenih prava ne primenjuju se važeći zakoni i uredbe, ili se
selektivno primenjuju.
Zakonska prava iz socijalnog osiguranja se ne finansiraju. Vojni
penzioneri su materijalno oštećeni, a nadležni iz Ministarstva odbrane
odgovaraju da para iz budžeta za vojne penzionere nema dovoljno,
odnosno da vojni penzioneri „pojedu“ dobar deo vojnog budžeta...
Ne mogu se izvoditi reforme, ili graditi novi imidž vojske, preko
sudbina bivših kolega. Ako je vojni budžet mali, izborite se za veći.
Ako ne daju veći, dajte im fotelje. Deset milijardi dolara deviznih
rezervi i osiromašeni vojni penzioneri, to ne ide zajedno. Jer, mi bele
medvede u Srbiji nemamo. Ali imamo 23 kandidata za Vojnu
akademiju...

 26. MAJ 2007.

Načelnik Generalštaba Vojske Srbije general-potpukovnik

Zdravko Ponoš boravio je u službenoj poseti oružanim snagama SAD
i to je bio prvi susret načelnika generalštabova dve države posle 1951.
godine, naravno ako računamo da Srbija nastavlja kontinuitet
Jugoslavije. Razgovori sa načelnikom Združenog generalštaba
oružanih snaga SAD, generalom Piterom Pejsom, inače marincem,
obuhvatili su razne teme: od školovanja naših oficira u SAD,
bezbednosti Srba na Kosmetu do otvaranja nove vojne kancelarije
SAD u Beogradu radi jačanja vojnih veza između Srbije i SAD...
Nesumnjivo je da je poseta generala Ponoša novi koraku jačanju
poverenja između oružanih snaga Srbije i SAD. Sa srpske strane, ruka
pomirenja pružena je iskreno i bez ustezanja. Sa američke strane još
ima kalkulisanja. Jer, zašto Vašington ne dozvoljava Srbiji da na
Kopaonik vrati civilni radar koji bi povećao stepen sigurnosti civilnog
vazdušnog saobraćaja nad ovim delom Evrope? Taj radar bi bio u
sistemu civilne kontrole letenja, ali zahtev srpske strane Amerikanci
već više od godinu dana jednostavno ignorišu. Nije valjda to zbog
bojazni da bi sliku tog radara moglo da koristi i Vazduhoplovstvo
Srbije? Gde je onda poverenje?
U Vašingtonu je rečeno kako su Amerikanci obećali „da će se
pripadnici američkog kontingenta KFOR-a ponašati krajnje
profesionalno i odgovorno u slučaju eskalacije nasilja na Kosovu i da
će učiniti sve za zaštitu srpskog naroda i izbegavati svaku
subjektivnost, kao što bi to radila srpska vojska kad bi bila u situaciji
da štiti srpsko stanovništvo na Kosovu“. Zašto srpska vojska nije u toj
situaciji, a po rezoluciji UN 1244 ima pravo da bude u toj situaciji,
ništa nije rečeno.
 Što se tiče školovanja pripadnika Vojske Srbije u SAD
najkvalitetnije su naravno vojne akademije Vest Point za kopnenu
vojsku, Kolorado Springs za vazduhoplovstvo, Anapolis za mornaricu,
Ratni koledž armije SAD, Nacionalni univerzitet odbrane u
Vašingtonu i Generalštabni koledž u Fort Levenvortu u Kanzasu. Imao
sam priliku da sve te vojne akademije i koledže, kao i Nacionalni
univerzitet odbrane obiđem i upoznam se za nastavnim programima i
planovima. Upravo zbog toga školovanje naših oficira u nekim
školama Nacionalne garde u Ohaju bilo bi obično gubljenje vremena.
Za podoficire, posebno informatičke struke, to je već druga priča.
Kada je reč o obuci pripadnika Vojske Srbije najavljena je
zajednička komandno-štabna vežba sa pripadnicima Nacionalne garde
Ohaja i u tu svrhu u Ohajo bi trebalo da stigne dvadesetak oficira i
podoficira iz Srbije. Sa američkim kolegama oni bi trebali da
proigravaju procedure odlaska u Irak, ali je rečeno da naša vojska,
naravno, neće ići u Irak. Čemu onda proigravanje tih procedura? Zbog
nekih drugih mirovnih misija u svetu? Šta sve sadrže te procedure?
Između ostalog, dužni ste da svojim porodicama ostavite testament pre
nego što krenete u takvu misiju, zatim da naučite kako se sastavlja
nekrolog za poginulog druga.
U normalnim okolnostima, smrt je nešto što se događa iza
zatvorenih vrata, ali pre nego što bilo koji srpski vojnik krene u neku
misiju u svetu, naše društvo mora da shvati da se ti ljudi mogu vratiti
u Srbiju i kao bogalji, a ako se to desi ko to danas garantuje hoće li im
društvo pružiti podršku, ili će poslanici u Parlamentu raspravljati oko
cene plastike koja je potrebna za izradu proteze?
To nije samo pitanje uloge smrti u društvu, prave ravnoteže
između civila i vojske i suštine sticanja statusa ratnog heroja u zemlji
koja kao da ih i nema. Novi ministar odbrane Srbije ima težak zadatak
da dokaže da nije upravnik zaostavštine.
Jer, izazova na planu politike bezbednosti, zbog dosadašnje
kohabitacije ministra odbrane i načelnika Generalštaba više nema.
Naravno, ima drugih, a Vojska Srbije, ili Srpska vojska još uvek živi
od zaliha iz vremena JNA. Racionalizacija teče na svim nivoima, pa je
sudbina vojnog simfonijskog orkestra „Stanislav Binički“ vrlo
neizvesna. Istina, orkestar ima tradiciju dužu od 100 godina, ali se
očito ne uklapa u evroatlantske integracije. Možda bi vojska onda
mogla da Mariju Šerifović uzme za vojni muzički brend. Devojka je
pobedila u evroatlantskoj konkurenciji.

 2. JUN 2007.

Negde početkom leta prošle godine javio sam se gospođi, čiji sam
telefon dobio u prodavnici persijskih tepiha. Naime, rekli su mi da ona
perfektno popravlja ranfle i rese na njima. Pozovem taj broj, lepo se
predstavim i kažem u čemu je problem. Imam divan tepih iz
Avganistana, poklon pokojnog predsednika Avganistana Nadžibulaha,
još tamo iz daleke 1989. godine kada me je primio u svojoj
predsedničkoj kancelariji u Kabulu. No, kako je u međuvremenu
mnogo vremena prošlo tako su se i rese na ranfli tepiha iskrzale. U
međuvremenu su i mudžahedini ušli u Kabul i obesili mog prijatelja,
predsednika Nadžibulaha. I tako telefonom zapitah gospođu može li
mi ona pomoći oko tih resa.
Gospođa je prvo duže ćutala, pa kada sam problem mog tepiha
izložio još jednom, s druge strane telefonske žice potekla je prava
bujica opisa kakve sve ona tepihe popravlja stranim ambasadama u
Beogradu. Te pakistanska ambasada, te turska, te američka,
britanska... Dobro je, zaključih ja, sve same dobre reference.
Dogovorismo se da tepih donesem sledećih dana. Gospođa mi je dala
adresu stana gde inače i popravlja tepihe.
Morao sam sledećih dana na nekakav put i ne odnesoh tepih.
Kada sam se vratio, opet pozvah gospođu da se dogovorimo oko posla.
Ona je opet prvo ćutala, pa je opet ponovila sve ambasade kojima je
popravljala, ili kojima upravo popravlja tepihe. Rekao sam joj da je
moj tepih lep, da je iz provincije Nangahar, iz grada Džalalabada, i da
svaka provincija u Avganistanu ima posebne karakteristične šare na
tepisima. Naravno, nisam joj rekao da je provincija Nangahar i najveći
svetski proizvođač droge. Otkud znam, ako gospođa popravlja tepihe
za sve te strane ambasade sigurno joj slušaju telefon, pa bi bilo
nezgodno da ja tu nešto spominjem i drogu. Dok bi to naši dešifrovali,
te tepih, te Nangahar, te Džalalabad, te Nadžibulah i mudžahedini, pa
još i droga, svašta bi moglo da se desi.
I tako sledećeg dana ubacim ja tepih u auto i pravo na adresu
gospođe. Prigradsko naselje, ali nova zgrada. Parkiram se, otvorim
gepek i zabacim tepih na rame. Osim težine tepiha kao da sam
istovremeno osetio i težinu komšijskih pogleda iza ovlaš odmaknutih
zavesa sa najmanje dva prozora tik do ulaza u zgradu. Novinarska
deformacija, ili sam komšijama izgledao komično sa tepihom
smotanim u rolnu preko ramena. Jer, strane ambasade svoje tepihe
sigurno dovoze i odvoze kulturnije.
Na vratima stana na četvrtom spratu gospođa me je već čekala. U
crnini.
– A, ipak ste to vi. A ja mislila...
Nisam stigao da upitam šta je to mislila i zašto bi ja, ipak, bio ja.
Nisam pogledao ni pločicu sa prezimenom gospođe na ulaznim
vratima.
Poslužila me kafom i sokom. Onda je u sobu ušao i njen sin i ja
sam ga zapitao čime se bavi.
– On je, znate, student, zapravo špijun, odgovorila je gospođa.
– Mislite, studira neki fakultet da bi kasnije radio u nekoj tajnoj
službi, kao recimo u BIA, gospođo? To voli?
– Čitate li vi novine gospodine, zar vi ne znate ko smo mi? Niste
videli naše slike u novinama?
– Ne gospođo, rekli su mi da ste vi gospođa Divna i da popravljate
tepihe.
– Tačno, ali mi smo vam optuženi i da smo najvažniji jataci
generala Ratka Mladića, a moj sin je optužen kao glavni jatak i njegov
špijun. Eto, tek nedavno je pušten iz zatvora da se brani sa slobode.
Mladić je samo ćutao i nemo me gledao. I ja sam zaćutao.
 Onda je gospođa počela priču o stradanju njene porodice u
Sarajevu. Ubili su joj muža samo zato što je bio Srbin. Sin skoro da i
nije zapamtio oca. Morali su da beže iz Sarajeva.
– Inače, mi smo iz Kalinovika, to vam je rodno mesto generala
Mladića. Siromašan kraj, da li ste bili nekada tamo?
– Bio sam gospođo tamo 1995. godine kada je NATO
bombardovao gradski vodovod i jednu farmu.
– Taj je kraj u ovom ratu opstao samo zahvaljujući generalu
Mladiću, inače bi svi bili pobijeni. Ali to ne znači da smo mi krili, ili
da krijemo generala Mladića. Pa, mi jedva da preživljavamo. Nego da
vi meni odgovorite, šta vi mislite o generalu Mladiću?
Odgovorio sam. Na izlasku iz zgrade opet pogledi komšija.
Desetak dana kasnije došao sam po tepih. Gospođa Divna je savršeno
popravila rese.
– Nisam mogla pre, znate nikad više posla nego ovih dana.
Ambasade samo naručuju.
Tepih sam, opet, izneo smotan u rolnu preko ramena. Sada,
godina dana kasnije, vidim da je to bila ozbiljna greška. Jer, rolna
podseća na kanalizacionu cev. Istina, profil je nešto uži, ali, ipak, neko
je mogao i da me zaustavi...

 9. JUN 2007

Jedan mlad dečko, učenik Vojne gimnazije u Beogradu bio je

ovih dana i glavna zvezda na otvaranju Kancelarije SAD za saradnju
u oblasti odbrane u Srbiji. Naime, dečko se prijavio i odabran je da
posle završetka Vojne gimnazije u Beogradu pohađa američku vojnu
Vazduhoplovnu akademiju u Kolarado Springsu. Dobar izbor za
Srbiju i nesumnjivo dobar izbor za mladića na početku vojne karijere.
Pretpostavljam da će mladić kasnije postati i komandant srpskog
vazduhoplovstva, jer to tako obično i ide. Samo ne treba ga već sada
opterećivati njegovom, navodno, istorijskom ulogom, jer su sa ovih
prostora oficiri i ranije odlazili na školovanje u SAD. Posebno ne bi
trebalo time opterećivati i mladićeve roditelje, jer ako je već neko
trebao da ih turistički vodi po Beogradu i pokazuje im znamenitosti
glavnog grada valjda su to trebali da urade naši ljudi iz Ministarstva
odbrane, a ne službenici iz ambasade SAD. Valjda toliko para u
vojnom budžetu imamo?
Inače, ta će se Kancelarija SAD za saradnju u oblasti odbrane u
Srbiji u početku najverovatnije nalaziti u zgradi ambasade SAD, ali je
najavljeno da bi se za Kancelariju mogao pronaći i prostor u nekoj od
vojnih zgrada u Beogradu. Jer, u ambasadi SAD u Beogradu nalaze se
kancelarije vrlo brojnog vojnog izaslanstva, pa je problem sa
prostorom. No, kako u zgradi Ministarstva odbrane Srbije već duže
imamo i kancelariju NATO-a, to bi logično bilo da i novu američku
vojnu kancelariju smestimo u tu zgradu. Radi ekonomičnosti. Tako
ćemo imati i najveći broj raznih kancelarija po glavi stanovnika u
Evropi.
Naravno, nije problem u kancelarijama, već u nečemu što bi se
uslovno moglo posmatrati, pa čak i nazvati spoljnjom politikom
Vojske Srbije. Ako su posete naših najviših vojnih rukovodioca
usmerene samo ka Vašingtonu i Briselu, ako vojni lideri Srbije govore
isključivo o evroatlantskim integracijama u situaciji kada i najviši
državni vrh zemlje sada, da li zbog Kosmeta ili ne, nije ni važno,
govori samo o evropskim integracijama, onda bi to moglo da liči na
svojevrsnu samostalnu spoljnu politiku Vojske. Ritam poseta nekim
prestonicama i upadljivo odsustvo školovanja naših oficira u drugim
prestonicama, za sve posmatrače jeste neka vrsta spoljnje politike. Tu
ne pomažu ni objašnjenja o nastojanjima da se dosegnu određeni
standardi kvaliteta u obuci, ili u procedurama oko interoperatibilnosti
što je samo eufemizam za mirovne misije, ili za hvatanje tri terorista
na Đerdapu.
Da li, dakle, Vojska osluškuje, da li može uopšte da i prepozna
nijanse u govorima državnog vrha, ili ode Vojska u vojne integracije
sama? Predsednik Srbije Boris Tadić u svojih nekoliko zadnjih
istupanja govori samo o evropskim integracijama. Premijer Vojislav
Koštunica nikada i nije koristio termin evroatlantske integracije.
Naravno, ni Vojsci nije lako da se snađe u pravom diplomatsko-
političkom rašomonu naše sadašnjosti. Na nedavne izjave
makedonskog i albanskog ministra spoljnjih poslova u kojima se
podržava nezavisnost Kosmeta kroz plan Martija Ahtisarija,
Ministarstvo spoljnjih poslova Srbije je reagovalo protestom. Na
brojne izjave britanskog i američkog ambasadora u Beogradu sa istim
sadržajem nije bilo nikakve službene reakcije. Ceh je platio samo siroti
ambasador Nemačke gospodin Cobel. Kada je malo preterao.
Po kojem se to kriteriju na neke izjave ulaže protest, a na iste
takve, ali date od predstavnika drugih država ne? Veličina države,
njena moć, stepen ulaganja u privredu Srbije? Da li je naša spoljnja
politika potpuno jednosmerna? Da li o njoj uopšte i ima javne
rasprave?
Šta onda da urade naši generali kada ambasador SAD usred
koktela u Domu Vojske Srbije, prilikom otvaranje te famozne
Kancelarije, kaže „da SAD podržavaju plan o nadgledanoj
nezavisnosti za Kosmet?“ Da nazdrave, ili samo da popiju viski i odu
kući. Kako da se snađu u toj „suptilnoj“ priči?
Sve bi to bilo daleko jednostavnije da se shvati da našu poziciju
oko Kosmeta na svetskom planu ne brani praktično samo Rusija. Koja
na nova proširenja NATO-a ne gleda kao na prijateljski akt prema
Moskvi. I to nam je otvoreno i rečeno. Baš kao što nam iz Vašingtona
otvoreno kažu da zaboravimo na Kosmet. U tom kontekstu nam je i
pomoćnik državnog sekretara SAD, gospodin Danijel Frid u najnovijoj
poruci preporučio da zaboravimo Dušanovo carstvo, nekadašnju
Jugoslaviju i bivši Sovjetski Savez.
Car Dušan je, istina, poznat i po Dušanovom zakoniku, ali kakve
veze taj zakonik ima sa današnjim međunarodnim pravom to
verovatno zna samo gospodin Frid...

 16. JUN 2007.

 Tri puta sam do sada imao priliku da u SAD budem na školskom
času. Prvi put daleke 1983. godine u Fort Bregu, Severna Karolina, u
bazi 82. padobranske divizije američkih oružanih snaga. Bio je to čas
o američkom načinu života, o „american lifeu“. Klasično moralno-
političko predavanje i vaspitanje mladih padobranaca, priča o
temeljnim vrednostima američkog društva i prednostima u odnosu na
ostali svet. Sve do tada mislio sam da je takva vrsta nastave
ekskluzivno rezervisana samo za socijalističko-komunističke države.
Bio sam gost i zbog pristojnosti nisam hteo da ih o tome bilo šta pitam,
jer radilo se, ipak, o mladim momcima. Skoro deci...
Drugi moj školski čas u SAD bio je u septembru 2002. godine u
Vest Pointu. Elitna američka vojna akademija slavila je 200 godina
svog postojanja, primio me je komandant akademije, ili kako ga u Vest
Pointu zovu superintendant, general-potpukovnik Viljem Lenoks.
Intervju za „Politiku“. Rat iz 1999. godine i Kosmet nije spomenuo.
Nisam ni ja.
Onda me je u svoju kancelariju pozvao pukovnik Majkl Miz,
profesor sa katedre društvenih nauka u Vest Pointu. Sa zida u njegovoj
kancelariji gledali su me general Ratko Mladić i Radovan Karadžić.
Sa dve obešene međunarodne poternice. Pukovniku nije promakao
moj upitni pogled.
„Bio sam dve godine u Bosni u sastavu snaga SFOR-a. Mali
suveniri iz tog vremena.“
Zatim me je pukovnik poveo na školski čas. Kadeti druge godine
Vest Pointa. Stručna nastava. Posle časa prišao mi je jedan mladić.
„Iz koje ste Jugoslavije gospodine?“
Odgovorio sam mu vrlo kratko. Bio je premlad, skoro dete, da mu
objašnjavam prvu, drugu i treću Jugoslaviju. Bio je zadovoljan, jer
njegova je devojka stigla u SAD iz Niša. O Kosmetu i 1999. godini
ništa me nije pitao. Ni pukovnik Miz.
Treći školski čas u SAD odslušao sam takođe u septembru 2002.
godine u Fort Kempblu, Kentaki, u bazi 101. vazdušno-jurišne
američke divizije. Moj pratilac, major Pol Ficpatrik bio je vrlo
ljubazan, sve mi je pokazao i objasnio, ali Kosmet i rat 1999. nije ni
jednom spomenuo.
Bio sam zbog toga zadovoljan, mora da osećaju da su tu krivi pa
tu temu izbegavaju. Osim toga, šta da se ja tu nešto svađam sa
domaćinima kada sam gost, a gost nikada ne postavlja neučtiva pitanja.
S druge strane, pomislio sam da diskusije i pitanja o Kosmetu nema,
jer su domaćini svesni da se rezolucija UN 1244. mora poštovati.
Bio sam u teškoj zabludi. Jer, nedavni nastup američkog
ambasadora Majkla Polta u Trećoj beogradskoj gimnaziji, ne znam da
li je to bio nekakav školski čas ili ne, tek ambasador je bio vrlo direktan
i bez diplomatskog uvijanja. Kao što i treba prema deci, jer ona najviše
i cene iskrenost. Naime, njegova je ekselencija otvoreno rekla
beogradskoj deci da SAD podržavaju otcepljenje Kosmeta od Srbije, i
„da je on malo razočaran retorikom nekih zvaničnika ove zemlje i da
su ti komentari oko toga utoliko više razočaravajući što mi nismo
nikada, kada je u pitanju Srbija, koristili takav rečnik“. Možda rečnik
nisu, ali bombe jesu, tek deca su ambasadoru postavila pregršt vrlo
preciznih i logičnih pitanja. Dečja lica bila su ozbiljna, deca
ekselenciju nisu ni malo štedela. Tek poneki profesor se nasmešio, ali
tako i treba, domaćinski.
Mediji nisu javili je li u Trećoj beogradskoj bilo i sečenja torte,
kao što je to bilo nedavno na koktelu u Domu Vojske povodom
otvaranja američke vojne kancelarije. I tamo nam je ekselencija rekla
sve što nam ide oko Kosmeta. Samo tamo niko od prisutnih ekselenciju
ništa oko toga nije ni pitao. Jer, zaboga, naši oficiri nisu deca. Šta ima
da pitaju kada nije bio školski čas. Istina, tamo su se, u Domu Vojske,
više smešili ekselenciji nego u Trećoj beogradskoj gimnaziji. Što je i
potpuno razumljivo. Elita je uvek razdragana. Jer je elita.
Posle svega jasno mi je da smo ovih dana, i bez odlaska naših
oficira i podoficira u Ohajo, postigli punu vojnu interoperabilnost sa
NATO i standardima američke armije. Naime, niko me oko Kosmeta
ništa nije pitao u bazama armije SAD. Niko ni u Domu Vojske u
Beogradu da nešto upita ekselenciju. Istina, ja nisam ekselencija.
Istina, u Trećoj beogradskoj pitala su deca.
 A deca su budućnost. Dok stasaju, vojska će nam ionako biti
profesionalna.

 7. JUN 2007.

Ambasador Rusije u Beogradu, Aleksandar Aleksejev smatra da

se kod nas, u Srbiji, suviše velika pažnja pridaje izjavama gospođe
Kristine Galjak. Naime, ruski je ambasador oštro kritikovao izjavu
gospođe Galjak, koja je kao portparol visokog predstavnika EU za
spoljnu politiku, rekla „da će EU preuzeti odgovornost i doneti odluku
o Kosovu, ako Rusija nastavi da ponavlja samo ne“. Ambasador
Aleksejev u svom je reagovanju naglasio „da to nije stav cele EU već
stav jednog čoveka, ta je izjava pogrešna i to nije jezik kojim ljudi
mogu da razgovaraju sa Rusijom“.
Možemo špekulisati je li Aleksejev govoreći o stavu jednog
čoveka, zapravo mislio na Havijera Solanu, jer je gospođa Galjak
verovatno javno rekla ono što Solana za sada još ne želi da kaže, tek
ruski je ambasador gospođu Galjak poslao u sobu. Da tamo sedi i čeka
dok se veliki, odnosno muškarci ne dogovore. Veliki su SAD i Rusija,
Evropa to je gospođa Galjak, ustvari Solana. Nas, Srbije tu skoro i da
nema.
No, Galjakovoj su u pomoć odmah pritekli i komesar za
proširenje EU Oli Ren i generalni sekretar NATO Jap de Hop Šefer
ponovivši ono što je gospođa Kristina rekla, pri čemu je Oli Ren dodao
i „da je oko Kosova u igri i naš kredibilitet u spoljnoj politici i da će
Evropa platiti cenu, ako proces rešavanja statusa Kosova propadne.
Uzgred i između ostalog, zbog kredibiliteta NATO-a Jugoslavija je
1999. godine i bombardovana.
Ambasador Rusije u Beogradu, gospodin Aleksejev odgovorio je
i Renu i Šeferu rekavši „da Kosovo nije evropsko, već međunarodno
pitanje i da u rešavanju tog problema EU ne može da zaobiđe Savet
bezbednosti UN i da kada god su UN bile zaobiđene to je tragično
završavalo“.
Da li je, ipak, Vašington planski sada gurnuo Evropu da ona
preuzme štafetu u rešavanju pitanja Kosmeta i konfrontacije sa
Rusijom oko toga? Ponavlja li se situacija iz 1991. godine kada je zbog
straha nekih evropskih zemalja da bi zbog tadašnje Jugoslavije mogao
da propadne Mastriht i došlo do unilateralnih poteza bez saglasnosti
UN?
Amerikanci će elegantno prepustiti Evropi da se batrga oko
Kosmeta. Sačuvati američki život danas je opsesija Vašingtona u svim
međunarodnim sukobima. Postoji jedan san, tipičan za američku
naciju, san o bogatstvu, moći i lepoti na zemlji, san o besmrtnosti.
Amerikanac ne sme da umre, dakle ne može da umre. Odatle i sva ta
silna suđenja kada neki lekarski tretman krene naopako, ta atmosfera
hiper-bezbednosti, taj kult uvek mladog tela koje ne sme da ostari, ta
fobija od loših navika kao što su cigarete ili alkohol koji mogu da
uzrokuju bolest ili smrt. To je san o besmrtnosti ili svemoći. U tom je
kontekstu sloboda ljudi i suverenitet država poput slobode na tržištu.
Prodavnica na ćošku može da se takmiči sa „Dženeral motorsom“, ali
svi znamo ko će pobediti.
Ljudska prava Albanaca zbog čega se, navodno, ratovalo 1999.
godine protiv Jugoslavije? Kada bi se ratovalo u svim državama u
kojima se ta prava krše, čitava planeta bila bi u ratu. Vojnici nisu ginuli
kod Valmija da bi zaštitili prava koja su upravo bila proglašena, već
da bi zaštitili ugrožene nacionalne granice. Zaštita Francuske bila je
prioritet, a ne zaštita ljudskih prava.
Rat koji je NATO 1999. poveo protiv Jugoslavije vodio se u ime
navodne humanosti i navodne nadnacionalne Evrope. Evropa se ranije
u ime nadsuvereniteta odrekla granica između država koje je čine, ali
bi na Balkanu sada stvarala nove granice. Apsurdno je nekoga
ubeđivati da su nacije na početku novog milenijuma postale
prevaziđene poput starih kompjutera, i da se sve to ipak ne odvija u
korist nadnacionalizma, koji bi imao čudesnu moć da ih spoji i
„prevaziđe“, već, što je mnogo gore, pod pritiskom brojnih arhaičnih i
fanatičnih mikronacionalizama koji će uništiti svako sećanje na naše
laičke i republikanske ideje. Proglašavanje nadnacionalne Evrope po
svaku cenu, san o njoj i njenoj moći u trenutku kada u realnosti ta ista
Evropa nije više sposobna da zaštiti ni nacije koje je čine i koje
garantuju unutrašnje jedinstvo i jednakost kao i spoljašnju slobodu
pred uvek prisutnim pretnjama, to je isto što i srljanje nizbrdo. Da li je
Srbija uopšte i svesna cele te igre između načela evropske nadnacije u
ime velikih „humanitarnih“ principa i loše prikrivenih mutnih
političkih ciljeva? A sve u ime budućnosti mira i stabilnosti na
Balkanu. Rešenje koje bi po Romanu Prodiju vodilo ka „nadgledanoj
nezavisnosti Kosova uz poštovanje interesa i bogate istorijske tradicije
Srbije“? Ako je ta istorijska tradicija, zapravo, ime za kulturno-
crkvenu baštinu Srbije na Kosmetu šta ćemo sa onim drugim, a to je
poštovanje interesa Srbije? Kako to uskladiti sa „nadgledanom
nezavisnošću Kosova?“
Ide li, dakle, EU u eksperiment za ono što će sutra biti
balkanizacija čitave Evrope?

 14. JUL 2007.

Još je Napoleon Bonaparte rekao „da svaki vojnik ima u svom

rancu maršalsku palicu“ misleći da svako ko se odluči za vojnu
karijeru teoretski ima šansu da stigne i do pozicije maršala. Verovatno
je to važilo, možda važi i sada za francuske vojnike, nekada davno i za
srpske. A danas?
Sudeći po medijima, afere sa vilama i stanovima ozbiljno su
nagrizle moralni profil jugoslovenskih i srpskih generala. Naravno, to
se ne može uopštavati, ali je stvar poprimila već ozbiljne dimenzije i
sigurno će se odraziti i na budući prestiž uniforme srpskog vojnika.
Šta se, zapravo, dogodilo? Od kada su to kvadrati stambenog
prostora za oficire najviših činova važniji od stanja borbenog morala,
obučenosti vojnika i ispravnosti borbene tehnike? Zašto se niko od
najviših činova ove vojske javno ne pobuni zbog zaostajanja u
modernizaciji vojske, dok su neki istovremeno vrlo uporni u dobijanju
novog stambenog prostora? Šta znači formula: „To mi pripada?“
Dakle, da li je sve počelo pred raspad nekadašnje Jugoslavije sa
izgradnjom vile u Opatiji za tadašnjeg saveznog sekretara za narodnu
odbranu admirala flote Branka Mamule? Aferu sa vilom u Opatiji
otkrila je ljubljanska „Mladina“ a onda se na taj list sručila lavina
kritika Političke uprave SSNO-a, pa je onda Obaveštajna uprava
SSNO-a napravila skicu psihološko-propagandnog rata protiv JNA u
obliku krova vile i tu skicu poslala svim redakcijama dnevnih listova,
pa je to objavio čak i zagrebački „Vjesnik“ i sve je to stavljeno u
kontekst „zločinačkog pokušaja rušenja Jugoslavije“. A stvar je bila
jednostavna, savezni sekretar za narodnu odbranu imao je u Beogradu
službenu vilu u kojoj je stanovao sve dok je obavljao tu funkciju. Vila
u Opatiji, a posebno vojnici oko nje, formacijski nije išla uz tu
funkciju. I tako je u predvečerje sloma Jugoslavije, zapravo, otvoren i
slobodan lov na vile.
Sve dok je postojala uređena država, kakva je bila SFR
Jugoslavija, sa uređenom vojskom, a takva je ipak bila priznali to sada
ili ne JNA, tačno se znalo ko i na kakav stan ima pravo. Savezni
sekretar za narodnu odbranu imao je pravo na kuću-vilu, ali samo u
periodu dok obavlja tu dužnost. Kada prestane dužnost, prestaje i
boravak u kući. Stambeni pravilnik nije se mogao menjati više puta za
godinu dana kao što je to danas slučaj, a diskreciono pravo saveznog
sekretara za narodnu odbranu u pogledu vanredno dodeljenih stanova
bilo je vrlo restriktivno i tačno taksativno određeno.
Naravno, raspad Jugoslavije doneo je i velike stambene probleme
za starešine JNA koje su u Srbiju i Crnu Goru stigle iz republika koje
su proglasile nezavisnost. Te starešine napustile su svoje stanove,
njihove supruge većinom i radna mesta u civilstvu na temelju
naređenja iz Beograda prirodno očekujući da će se Beograd kasnije
pobrinuti i za njihove sudbine. Pre svega za stan.
No, umesto toga u jeku raspada Jugoslavije, negde u decembru
1991. usledio je prvi generalski juriš na elitno naselje „Cvećara-1“.
Naselje se gradilo dok je država propadala. Pločice su se uvozile iz
Italije, budući stanari su bdeli nad izgradnjom umesto da su bdeli nad
državom. Onda su se neki uselili, neki to odmah lukavo prodali i otišli
na druge manje uočljive lokacije. Prošlo je dosta godina do novog
juriša na naselje „Cvećara-2“. Potomci nekadašnjih partizana koji su
jurišali u Prvoj, Drugoj i ostalim ofanzivama na Nemce i druge mrske
okupatore sada su jurišali na stambene kvadrate. Zašto?
Zbog opšteg pada morala, zbog nepostojanja oficirskog kodeksa
časti, zbog svega onoga što se zbivalo i zbiva u društvu. Uzmite samo
tekst zakletve vojnika koji još služe redovan vojni rok i sve će vam biti
manje više jasno. Ako je neko na službeni račun nadziđivao stambene
kvadrate za vreme rata 1999. otkupljivao stanove i kuće i sada za sve
to ima opravdanja u stilu „on se eto borio za Srbiju, a oni njemu sada
tako vraćaju“, onda je to dijagnoza za lekara. Ali, šta reći za one koji
tu dijagnozu tolerišu već sedam godina? I zašto tolerišu? U ime kojih
interesa? Zašto je negde postupljeno krajnje surovo, pa su neki ostali
bez radnih mesta i bez sredstava za život, a drugima je ostavljeno da
se protivzakonito baškare sedam godina u službenoj vili? Koliko su tu
oštećeni vojni beskućnici koji i danas žive u kasarnama, po hodnicima,
u nužnom smeštaju? Neka neko njima objasni tih sedam godina
baškarenja u službenoj vili.
Šta se to dogodilo i događa sa srpskim generalima? Jedan je bivši
načelnik Generalštaba optužen da je šurovao sa glavnim američkim
špijunom za Balkan, drugi je posle svog smenjivanja kompletnu vojnu
dokumentaciju poslao u Hag, ali nije pomoglo, jer je i on u
međuvremenu stigao u Hag, treći je, ali iz Republike Srpske, postao
glavni svedok optužbe u Hagu i zato ga niko i ne dira i ne spominje,
četvrti, onaj iz Srbije pasionirano skuplja stambene kvadrate od juga
do severa nekadašnje SCG. Ovi u Hagu međusobno se žale „da nije
fer da su svi oni tu, a glavnog šefa nema među njima“.
Je li to slika i prilika srpskog generalskog korpusa danas? Ili su
generali jednostavno videli šta se radi u društvu, šta rade tajkuni i
političari, kakvi su danas vrednosni kriteriji? Ili je to reakcija
„napuštenih i zaboravljenih branioca otadžbine?“
 Pre desetak godina jednom japanskom vojnom pilotu,
potpukovniku postavio sam nepristojno pitanje kolika mu je plata.
„Oko 4.000 dolara“ odgovorio je.
Bio sam začuđen, to je bilo malo za potpukovnika koji je bio
komandant puka lovaca F-15 sa oko 2.500 sati naleta.
„Znate gospodine, nije sve u novcu, ima nešto i u oficirskoj časti“
nasmešio se on.
U Njujorku na Tajms skveru godinama se vrtela reklama za
pristupanje američkim oružanim snagama. Tekst je glasio ovako:
„Stupite u armiju SAD, imaćete solidne plate, putovaćete širom sveta,
upoznaćete zanimljive ljude i moći ćete da ih i ubijate“.
Nigde stanova i vila?

 21. JUL 2007.

Verovatno su najbolje karikature Ota Rajzingera, koje je

godinama objavljivao u zagrebačkom „Startu“ bile one o susretu
generala iz neke latinoameričke zemlje i livrejisanog vratara na ulazu
u neki bolji evropski hotel. I jedan i drugi sjaje zlatnim epoletnama,
zlatnim akslbenderima, dugmićima i vrpcama. I jedan drugog gledaju
zaprepašteno! Dobri, stari Oto imao je tezu: što manja i slabija vojska
to sjajnije i kićenije uniforme. Godinama sam se slatko smejao
latinoameričkim generalima na Otovim karikaturama.
Sada se opet smejem najnovijim oznakama Vojske Srbije, jer one
su vizuelno prava katastrofa. Generalske šljašte do bola, u kombinaciji
sa zlatnim hrastovim lišćem na reverima sakoa uniforme, to je zlato na
zlato. Rozete umesto petokraka u odnosu na prekrštene mačeve
prevelike su, dok se i iz aviona vidi da su ti mačevi toliko tanki kao da
su od običnog pleha.
Činovi niži od generalskog na maskirnim uniformama ne mogu
da se prepoznaju ni sa dva metra udaljenosti, što možda i nije loše za
ratne uslove iako stalno naglašavamo da više nećemo ratovati, ali će
biti problem u oslovljavanju i pozdravljanju. Posebno sada kada
general-major ima dve rozete, po NATO standardu, iako još nije
usvojen Zakon o vojsci i odbrani koji bi uveo čin brigadnog generala
sa jednom rozetom. Tako da su neki naši sadašnji pukovnici zapravo
pukovnici – brigadni generali.
A zakon? A štednja u vojnom budžetu? Prioriteti u
modernizaciji? Ajde, budimo ozbiljni. Važan je imidž, a on, jelte,
počinje od uniforme. No, ovako kako je započelo, sa tim novim
oznakama, to je loše. I to kažu mnogi pripadnici Vojske.
Fondacija „Fridrih Elbert“ i nedeljnik „Vreme“ organizacijom
tribine o reformama vojske, ozbiljno konkurišu parlamentu Srbije.
Naime, na tribini je govorio načelnik Generalštaba, general-
potpukovnik Zdravko Ponoš. U parlamentu se o tim reformama za
sada još ne govori?
Inače, osnovna misao koja je prožimala tu tribinu jeste „koliko
para, toliko vojske“. Čuli smo da je vojni budžet u ovom trenutku
milijardu dolara, da to i nije tako malo, a onda opet da para za bitniju
modernizaciju vojske iz redovnog budžeta nema i da je vojni budžet
opterećen penzijama. Ako para nema, a priča se o „hroničnoj
besparici“ kako to da je prošle godine iz vojnog budžeta vraćeno u
državni budžet 600 miliona dinara koji su bili namenjeni za nabavke
novog oružja i opreme, a koje pare vojska nije znala kako da potroši –
upotrebi? Već duže pričamo o izvoznim šansama naše vojne industrije,
a glavni aduti tog izvoza uopšte nisu prisutni u jedinicama vojske
Srbije. Koliko pušaka M-21 ima u jedinicama? Koliko samohodnih
topova-haubica „nora“? Koliko nam je tenkova M-84 modernizovano?
Jedan! I to je platila kompanija „Jugoimport-SDPR“. Sada hoćemo da
se odreknemo i tenkova T-72, jer „nisu perspektivni“. Neverovatno, a
Rusija ima u operativnoj upotrebi te tenkove.
Tačno je da Berlinskog zida više nema, ali je vrlo čudno da se ne
prepoznaje, a to je termin sada jako prisutan u vojnim nastupima,
početak izgradnje novog raketnog zida. U Evropi gde potpisani
ugovori o odnosima i broju konvencionalnog naoružanja više ništa ne
znače. Jedni se tog sporazuma nisu ni pridržavali, drugi su ga sada
„zaledili“. Je li to bezbednosni izazov za Srbiju i da li to neko uopšte i
prepoznaje? Ako zemlje oko Srbije, a koje su uživaoci kolektivnog
sistema bezbednosti unutar NATO-a već imaju potpuno novu
generaciju borbenih aviona, Mađarska aparate tipa „gripen“ a
Bugarska će vrlo brzo imati ili „gripen“ ili F-16, a Srbija tek razmišlja
o novom avionu, onda je to strateško kašnjenje.
Tu nema izgovaranja na novi sistem vrednosti, ni na socijalnu
dimenziju. Jer sistem vrednosti vojske kao institucije kroz istoriju se
vrlo malo menjao. Da li treba da budemo žrtve emocija koje su
proizašle iz prethodnih ratova, na koji način to da kontrolišemo?
Možemo mi to sjajno kontrolisati, ali šta ćemo ako to ne kontroliše i
ona potencijalna druga strana? U sukobima i ratovima je kao u seksu,
potrebne su dve strane.
Vreme je da već jednom neko jasno izmeri, ili barem pokuša da
validno proceni korist eventualnog učestvovanja pripadnika vojske
Srbije u multinacionalnim operacijama. Prvi čovek vojske kaže „da je
to nešto što donosi političku vidljivost i spoljnopolitičku vidljivost ove
zemlje i da je rad u nekom multinacionalnom štabu najbolji sistem
obuke“. Je li to neko Beogradu jasno poručio: „Pošaljite vojnike u
Avganistan i Kosmet ostaje u Srbiji?“ Šta uopšte znači sintagma
„politička i spoljnopolitička vidljivost Srbije“? Gde? U Kabulu,
Briselu, ili na Ist riveru? Hoće li SAD i EU promeniti stav oko
Kosmeta ako vojnici iz Srbije odu u Avganistan? Je li to neko obećao?
Obuka u nekom multinacionalnom štabu? Procedure i standardi?
O. K. Ali hajde da za početak prvo imamo dobru obuku kod kuće, a ne
da nam „pontonac“ za Lido i problemi sa tim mostom proteklih dana
izazivaju podsmehe Zemunaca.
Kosmet i bezbednosni izazovi? E, tu se nešto „mulja“. Jer,
načelnik Generalštaba je rekao da je to još uvek politička priča, još
uvek nije eskaliralo u nešto drugo, ali mi smo naravno spremni da
odgovorimo i ako to krene u nasilje“. General Ponoš još je i dodao „da
treba imati u vidu partnerski odnos i podelu odgovornosti između
Vojske Srbije i KFOR-a za taj problem, za koji uglavnom kažem da
ga administrativna linija deli samo sa stanovišta odgovornosti“.
Doduše, nije rečeno šta u slučaju da ako sa druge strane
administrativne linije, one kosmetske, ne bude sluha za odgovornost?
Sve u svemu, „Vreme“ i Fondacija „Fridrih Elbert“ napravili su
fantastičnu tribinu. Jer, prvi put je javno, istina između redova,
nagoveštena i mogućnost da KFOR lepo pozove vojsku Srbije da mu
pomogne oko suzbijanja nasilja u nekim delovima južne srpske
pokrajine. Recimo na severu. Pa onda vojska Srbije tu podigne novi
zid. Naravno, ne berlinski.
A možda je sve to bila šala?
Za dugo toplo leto...

 17. AVGUST 2007.

Kažu da u NATO-u razmišljaju da u političkom središtu u Briselu

i u vojnoj komandi u Monsu instaliraju dva potpuno nova tipa
telefonskih automata. Nazovete automat i on vam saopštava: „Dobar
dan. Dobili ste NATO. Izaberite 1 ako želite pomoć u konsolidovanju
vaše demokratije. Izaberite 2 ako vam je potrebno uklanjanje mina.
Izaberite 3 ako su vam potrebna vozila za borbu protiv hemijskog rata.
Izaberite 4 ako želite da čujete iskustva satelitskih država oko ulaska
u NATO. Ako treba da vodite istinski rat, molimo vas da ostanete na
vezi, obratiće vam se operator koji govori engleski.“
Šaljivo ili ne, tek novi NATO u borbenom smislu danas, zapravo,
čine tri saveznika koji govore engleski i slično razmišljaju. To su SAD,
Velika Britanija i Australija, iako Kanbera službeno nije u savezu, i
kao četvrti stub tu je još Poljska kao mnogo više proamerička država i
od same Amerike.
Prve tri države su pomorske sile, sa tradicijom borbe izvan
sopstvenih granica, sa sposobnošću slanja trupa širom sveta i sa
mobilnim specijalnim snagama. A to je sve ono što NATO danas
prioritetno treba. Svi ostali u savezu čine „Debatni klub NATO-a“ više
u stilu Dejla Karnegija nego Klauzevica, ali to je i prirodna posledica
„velikog praska“ u procesu širenja saveza ka istoku. Dakle, svi ostali
su na neki način sateliti, posebno kada su u pitanju borbene operacije,
jer kako je Irak pokazao, jedna je stvar imati kompatibilne vojne snage,
a sasvim druga i kompatibilne spoljne politike.
Što se Srbije tiče, službeni Beograd pozvao je NATO i SAD da
odustanu od projekta stvaranja satelitske države-kasarne na Kosmetu.
Na našim političkim prostorima termin satelitska država korišćen je za
neke tvorevine iz Drugog svetskog rata, NDH, Nedićevu Srbiju,
Slovačku, dok su saveznici iz NATO tim terminom obično obeležavali
zemlje članice Varšavskog ugovora, naravno osim SSSR-a. Dakle,
koliko Kosmet zaslužuje termin satelitske tvorevine-kasarne?
Već na prvi pogled moglo bi se reći da je područje južne srpske
pokrajine nešto između vojnog protektorata, vojnog poligona, privatne
banke za pranje para i privatne krimi-države. Na Kosmetu domaća i
inostrana mafija po prvi put u istoriji ima priliku da dobije i svoju
državu sa jedinom dilemom kako i koliko će u takvoj tvorevini vlast
morati da deli sa NATO-om.
U vojnom smislu NATO danas na Kosmetu izvodi aktivnosti koje
ne može da vrši nigde drugde u Evropi. Borbeni avioni mogu da lete i
ispod 2000 metara, što se ne sme u Evropi, jer farmeri odmah
protestvuju pošto krave zbog šoka daju manje mleka, bojeva gađanja
artiljerije, avijacije i pešadije ne podležu skoro nikakvim ekološkim
ograničenjima kakva su danas u Evropi, plaćanje cestarina, zakupnina
za vojne baze i korišćenje svih drugih infrastrukturnih pogodnosti
prava je misterija. Da li se to uopšte plaća i kome? NATO na Kosmetu
gradi objekte kao da će tamo da ostane najmanje 100 godina. Italijani
su na mestu sportsko-poljoprivrednog aerodroma kod Đakovice
napravili pravu avio-bazu pa sada imaju direktne avio-letove Rim-
Đakovica. I ostali grade, a da državu Srbiju oko toga ništa i ne pitaju,
iako rezoluciju 1244 UN niko još nije ukinuo. O civilnoj kontroli
vojske NATO-a na Kosmetu smešno je i pomisliti, a ta civilna kontrola
vojske bila je dugo i dežurna sintagma svih diskusija o vojnim
pitanjima u Srbiji sve do nedavno.
 Kosmet je dakle već danas satelitska država-kasarna sa stranim
vojnim bazama, policijskim časom s vremena na vreme, ček-pointima,
sa policijskom pratnjom, ili bez nje, konvoja kojima Srbi idu u škole,
ili u nabavke hrane.
No, i pored svega toga deo političke elite ove zemlje kao da želi
da uvede Srbiju u NATO i bez javne debate i parlamentarne procedure
što se inače podrazumeva i preporučuje kada je u pitanju ulazak u taj
savez? Naime, sve do pre godinu dana neki su političari iz DOS-a
govorili o ulasku Srbije u evroatlantske integracije, sada kada je
pitanje Kosmeta dostiglo vrhunac, a NATO je dao punu i otvorenu
podršku planu Martija Ahtisarija, glasovi čelnih političara ove zemlje
oko ulaska u NATO mnogo su tiši i diskretniji. Ipak, ostaju neke vrlo
značajne dileme: ko je, kada i koga ovlastio da u Nacrt strategijskog
pregleda odbrane Ministarstva odbrane, koji je usvojen od strane tog
ministarstva u junu 2006. godine uđe formulacija „da je Republika
Srbija opredeljena za saradnju sa NATO-om, a njen neposredni cilj je
ulazak u Partnerstvo za mir, koji predstavlja prvi važan korak ka
punopravnom članstvu u toj asocijaciji?“ Ili ono o tome „da
punopravno članstvo u NATO jeste dugoročan cilj?“
Gde je o tome vođena javna debata, da li se o tome raspravljalo u
Skupštini Srbije? Ili u nekom kafiću? Mogu li se privatni stavovi
pojedinaca iz bilo koje stranke nametati kao državno opredelenje? Šta
znači ako neka stranka nekog našeg generala preporučuje kao „oficira
prozapadne orijentacije koji uživa poverenje zapadnih partnera i
čelnika NATO-a“. Treba li takav oficir da uživa poverenje naroda ove
zemlje i čelnika ove države? Ili je prozapadna orijentacija važnija od
prosrpske?
Šta znači mišljenje iz Ministarstva odbrane „da je naš ulazak u
NATO teško zaustavljiv proces i zbog toga što ćemo se uskoro
potpuno naći u NATO okruženju, a NATO ne trpi bezbednosno
nejasne prostore pa ćemo našom ili njihovom voljom morati da
postanemo deo tog sistema?“
Gospode bože, takva formulacija nije se čula na ovim prostorima
još od vremena Cincar-Markovića i potpisivanja Trojnog pakta u Beču
1941. godine. I tada se taj korak objašnjavao da Nemačka ne trpi
„vojno nejasne prostore“.
Niko još da zvanično reaguje na tu izjavu iz Ministarstva odbrane
Srbije. Da li to znači da vojska Srbije vodi samostalnu spoljnu
politiku? Kako shvatiti tu izjavu u kontekstu oslanjanja službenog
Beograda na pomoć Moskve oko Kosmeta, kada je ruski ambasador u
Beogradu jasno poručio da eventualni ulazak Srbije u NATO ne bi bio
shvaćen kao prijateljski korak Srbije ka Rusiji?
Iz nekih vojnih krugova dolaze objašnjenja kako je intenzivna
saradnja sa NATO-om pre svega pitanje dostizanja standarda i
kvalitete NATO-a. Drugim rečima, naši generali ne vide kvalitet i
odgovarajuće standarde kod ruske armije danas. Inače bi poslali barem
dvojicu oficira da se školuju kod Rusa. A od Rusije danas zavisi glavna
međunarodna podrška stavovima Srbije oko Kosmeta. I kako sada
shvatiti sve to? Ko tu, sve igra „igru ispod stola“, ko lične ambicije
stavlja iznad državnih interesa?
Da li deo političke i vojne elite Srbije bilateralnim vojnim
sporazumima sa SAD želi da Srbiju na španski način uvede u NATO,
u organizaciju koja je danas skoro izgubila kontakt sa ugovornim
tekstom? Upravo je slično današnjim prilikama u Srbiji i Španija ušla
u NATO. „Puzećim koracima” i vrlo diskretno. Glavni tadašnji
protivnik ulaska Madrida u NATO bio je tadašnji sindikalni lider
Havijer Solana. Ali vremena se menjaju pa i ljudi.
Da se nešto ipak menja u načinu razmišljanja vojne elite u Srbiji
oko NATO-a pokazuje i nedavni događaj prilikom proslave Dana
avijacije na vojnom aerodromu Lađevci. Posle ne baš slavnog
medijskog odjeka sletanja dva američka aviona F-16 iz Avijana na
aerodrom Batajnica, što je u Srbiji izazvalo kontradiktorne reakcije,
Amerikanci su ponudili novi dolazak svojih borbenih aviona na
aerodrom Lađevci na svečanost povodom formiranja avio-baze.
Komanda srpskog Vazduhoplovstva i PVO je to odbila. Zatim je iz
Generalštaba traženo da za „utešnu nagradu“ američki avioni dođu na
aero-miting u Lađevce prilikom proslave Dana avijacije. Amerikanci
su za tu priliku zatražili da na pisti aerodroma Lađevci postave i svoje
specijalne sajle radi zaustavljanja aviona, kao da je reč o nosaču
aviona, a ne o pisti dužine 2.200 metara na kojoj se svaki današnji
lovac-bombarder lako zaustavlja. Amerikanci su istovremeno zatražili
i da instaliraju svoju tehničku dodatnu opremu iako je naš aerodrom
opremljen tehnikom i tehnologijom za rad u svim meteouslovima.
Kada je srpska strana zatražila objašnjenje o kakvoj se vrsti opreme
radi, odgovora nije bilo. Za sajle je od američke strane zatraženo da se
posle ne demontiraju jer je postupak navodno skup.
Za ministra odbrane Srbije Dragana Šutanovca sve je to bilo malo
previše i ministar odbrane nije prihvatio američke zahteve. I američki
avioni nisu doleteli u Srbiju. Možda su sleteli na Kosmet.
Jer, mi još nismo država-kasarna. Hoćemo li to i biti, videćemo.
Sve zavisi od Kosmeta. No, bilo bi lepo da nas na vreme i ponekad
neko i obavesti kako napreduje špansko otvaranje u šahu. Ulazak u
NATO na španski način...

 18. AVGUST 2007.

Vojska Srbije treba da do 2012. godine bude potpuno

profesionalizovana, a o tome još nije bilo ni jedne ozbiljnije javne
rasprave, ili tematskog skupa. Dok su u nekim zemljama Evrope na
profesionalizaciji oružanih snaga insistirale, pre svega, neke političke
stranke, a armijske strukture bile protiv, u Srbiji imamo skoro obrnut
proces. Vojno rukovodstvo prvo je iniciralo potpunu
profesionalizaciju oružanih snaga, dok neke političke partije to isto
traže u svojim programima. Šta se dobija, a šta gubi potpunom
profesionalizacijom vojske to u Srbiji još niko nije precizno opisao.
Istina je da je vojna obaveza zakonito čedo demokratskog
društva, jer na osnovu vojne obaveze svi državljani muškog pola, bez
obzira na stepen obrazovanja ili na materijalno stanje, moraju da
posvete određeno vreme nekim zajedničkim društvenim interesima.
No, vreme profesionalizma odavno je zakucalo na vrata industrijski
razvijenih država u svim oblastima života i rada pa tako i u oružanim
snagama. Savremene armije, čija borbena moć mnogo zavisi od visoke
tehnologije i profesionalnih znanja vezanih za nju, našle su se pred
dilemom: da li zadržati redovnu vojnu obavezu kao tekovinu
demokratskog razvoja po kojem svaki građanin ima pravo i dužnost da
učestvuje u odbrani svoje zemlje, ili se usmeriti ka vojsci „čistih“
profesionalaca? Neke države sa dugom demokratskom tradicijom, kao
što su SAD i Velika Britanija, vojnoj obavezi pribegavaju samo u
slučaju nužde. Francuska i Italija tek su posle velikih debata u javnosti
i oštrog protivljenja vojnih krugova ukinule redovni vojni rok i prešle
na potpuno profesionalni sistem vojske, dok u Rumuniji, Grčkoj,
Bugarskoj, Poljskoj i Turskoj mladići još uvek redovno služe vojsku.
Moderno naoružanje i tehnički vrlo složeni vojni sistemi jačaju
tendencije ka potpunoj profesionalizaciji vojnog poziva. Vojno lice
koje je dobrovoljno odabralo taj poziv i koje ostaje u toj službi mnogo
duže nego vojnik regrut može mnogo lakše i da se postavlja na radna
mesta koja odgovaraju njegovom profesionalnom obrazovanju ili
njegovim željama. Pošto je kod profesionalne vojske mnogo manja
fluktuacija vojnih lica, mnogo se racionalnije može koristiti skupa
vojna oprema, a takođe i školovanje za vojne zadatke. Time se
smanjuju školski kapaciteti, a postižu se i uštede u materijalu. Trupa
je praktično uvek spremna na brzu mobilnost, nisu joj potrebne duže
pripreme kao kod obveznika. Motivacija profesionalaca je u pravilu
vrlo visoka, trupa je pošteđena mladića koji osećaju odbojnost prema
vojnom pozivu i, zapravo, otpadaju svi problemi odbijanja služenja
vojske. Takođe je mnogo lakše držati na odstojanju političke uticaje
koji ugrožavaju efikasnost oružanih snaga. Sprovođenje discipline ne
predstavlja nikakav problem, profesionalna trupa poseduje i visoku
borbenu gotovost.
Sve su to prednosti jedne potpuno profesionalne armije. Koji su
nedostaci? Pre svega, profi armija vrlo je skupa, jer vojnici
profesionalci moraju da budu i nagrađeni u skladu sa svojim
profesionalnim spornostima. Za isti iznos para može se držati manji
broj profesionalnih vojnika nego vojnih obveznika. To jeste problem,
jer često se zaboravlja na činjenicu da se samo profesionalizacijom
oružanih snaga ne može računati na bitno smanjenje brojnog stanja iz
prostog razloga što određeni vojni sistemi po svojoj tehnologiji
zahtevaju i odgovarajući broj posada i tome slično. Moguće je da će
neki zadaci biti kvalitetnije izvršeni, ali bi broj vojnika morao da
ostane isti bez obzira da li su oni vojni obveznici, ili profesionalci. U
suprotnom to je neozbiljno narušavanje vojne moći jedne države.
S druge strane, popunjavanje potrebnog brojnog stanja oružanih
snaga kod profesionalne vojske zavisi od spremnosti odgovarajućeg
broja mladića da se za vreme od više godina posvete vojnom pozivu.
Pri tome stalno treba uzimati u obzir da određena „godišta“ imaju
manji broj potencijalnih vojnika, a takođe i da prihvatanje vojnog
poziva zavisi i od uslova u kojima se nalazi celokupna privreda zemlje
i posebno tržište radne snage. U uslovima dobre privredne konjukture
kvalitet dobrovoljno prijavljenih vojnika za profesionalce teško da će
odgovarati opštem obrazovnom proseku stanovništva. A ako se ne
prijavi dovoljan broj mladića u pitanje dolazi bezbednost zemlje.
Poseban je problem pitanje rezervista. Profesionalna armija može
da računa na vrlo malu rezervu a u slučaju gubitaka male su i
mogućnosti zamene u ljudstvu. I unutrašnjopolitički razlozi za i protiv
profesionalne vojske vrlo su značajni. Zahvaljujući regrutnom sistemu
svake godine dolazi do jake fluktuacije unutar vojnog sastava, trupa je
tesno povezana sa razmišljanjima društva, u prvom redu sa
generacijom dvadesetogodišnjaka. Time se izbegava politička i
duhovna izolacija prema društvu, čemu potpuno profi armija može
lako da podlegne. Trupa ostaje deo naroda, a ne izdvojena institucija
kojoj preti elitizam, ili čak razvijanje vlastitih političkih ambicija.
Vojna obaveza sprečava distanciranje stanovništva od
odgovornosti za odbranu zemlje, jer ako postoji profesionalna armija
„dobro plaćeni profesionalci mogu i sami da obave sve poslove
odbrane“. Jasno je da vojna obaveza traži od obveznika i lična
odricanja, u vremenu, u novcu, ili naprosto u komoditetu. Ista su
odricanja i rezervista u vreme vežbi. Javnost bi to trebala adekvatno i
da ceni.
 Dakle, da li je Srbiji danas dovoljna manja, čisto profesionalna
armija? Postojanje oružanih snaga kao sredstva i izraza želje za
samopotvrđivanjem je nezaobilazna konstanta svake države. Država
koja nema oružane snage nije sposobna ni da vodi politiku, ona ne
može nacionalne interese u međunarodnim odnosima braniti sa
odlučnošću i u stalnoj je opasnosti da postane subjekt politike i interesa
drugih...

 25. AVGUST 2007.

„U mnogim prištinskim kafanama i barovima ne morate dugo da

čekate da biste bili usluženi, jer čak i u najmanjim barovima, ili
kafićima, radi po pet, ili šest, kelnerica. To nije znak uslužnosti ili
brzine, jednostavno to je znak da ako za kapućino ponudite novčanicu
od 50 evra možete imati i seksualni odnos sa kelnericom koja vam se
svidi u prostoriji iznad kafane. I to pre nego vam se kapućino i ohladi.
Priština je evropska prestonica plaćenog seksa, Kosovo je pravi vojni
logor sa puno novca za puno policije i puno vojnika.“ Tako je glasio
izveštaj iz Prištine novinara Boba Vajla za Bi-Bi-Si od 21. maja 2002.
godine.
Dakle, članovi vlade Srbije iz redova DSS-a koji su ovih dana
optužili NATO da namerava da na prostoru južne srpske pokrajine u
praksi stvori prvu „vojnu državu“ i nisu bili nešto originalni. Jer, eto i
Bi-Bi-Si je o tome još pre pet godina kao nešto javljao, istina više o
Kosmetu kao državi plaćenog seksa, ali praksa pokazuje da jedno
skoro uvek ide s drugim. No, iste te 2002. godine ugledni britanski
vojni časopis, „Džejns intelidžens rivju“ procenio je da većina heroina
koja nađe put do Zapadne Evrope u trgovini prođe kroz ruke jedne od
15 porodično organizovanih albanskih bandi, pod čijom se kontrolom
nalazi kriminal na Kosovu.
„Razgovor o albanskoj politici bez vođenja računa o
krijumčarenju droge je kao razgovor o saudijskoj politici bez vođenja
računa o nafti“, napisao je „Džejns intelidžens rivju“. Ukratko, puno
droge, puno prostitucije, puno vojske, nestašica radosti, to je Kosmet
danas. I takav Kosmet trebalo bi, po očito čvrstom zauzimanju SAD,
pa i NATO-a, da vrlo brzo bude nezavisna država. Zašto? Zašto
Vašington podržava Prištinu, a ne Beograd?
Naravno, ne zato što neko u Vašingtonu ima veće simpatije za
Albance nego za Srbe, već zbog celog niza faktora i okolnosti. Prvo,
albanski lobi snašao se u SAD pre i mnogo bolje nego srpski lobi.
Albanski je lobi finansijski mnogo jači i konkretniji u kontaktima sa
uticajnim senatorima i kongresmenima, mnogo pre je ostvario i dobre
odnose sa medijima u SAD. Kao drugo, Albanci na Kosmetu prete
nasiljem ukoliko ne dobiju nezavisnost. Srbi ne prete ničim. Pitanje je
da li Srbi danas uopšte i imaju čime vojno da zaprete? Jer, broj
vojničkih pušaka sa kojima danas raspolaže vojska Srbije je negde oko
230.000 komada, što je skandalozno malo. Gde su nestale ostale puške,
to niko ne zna. Mirnodopska vojska Srbije treba da broji 24.253
pripadnika, a ratna armija 78.510 vojnika, podoficira i oficira. Odnos
u broju tenkova i borbenih aviona je samo oko dva prema jedan u
korist tenkova, što je nedopustivo malo i čega nema nigde u svetu.
Vojno eksperimentisanje za istoriju...
Dakle, kakva uopšte i može da bude spoljna politika jedne zemlje
sa takvim brojnim stanjem mirnodopske i ratne armije? Samo uljudna
i pacifistička. Na čemu da se bazira argumentacija Srbije kada je
Kosmet u pitanju? Samo na međunarodnom pravu i na podršci Rusije.
Dovoljno? Ostalog smo se očito dobrovoljno i unapred odrekli. Zašto?
Ne znam. Kažu, nije uspelo 1999. godine. Možda, ali u toj je rezoluciji
1244. iz 1999. godine, ipak, stajalo da je Kosmet naša teritorija. Barem
u teoriji. Zatim je došlo do demokratskih promena kod nas, pa je prošlo
i toliko godina od 1999. i sada hoće da nam uzmu i teoriju. Kažu, radi
naše budućnosti i u ime prijateljstva? A upravo u to ime smo im u tih
proteklih sedam godina sve dali, i srce i dušu. Naravno, uz velike firme
i vojne sporazume. I nije dosta?
Nije, jer Albanci su ratoborni, a Srbi unapred kažu da nisu.
Progutaće oni još jedan egzodus, navikli su na to u zadnjih 15 godina.
Ustalilo se to.
 No, da li bi dve albanske države mogle dugo da traju kao takve?
Teško, jer i dve Nemačke su trajale samo za vreme hladnog rata. A
onaj hladni rat je završen. Novi se tek nazire, ali dve albanske države
trajno odvojene, značilo bi priznati da su to i dve nacije? To nikada
neće prihvatiti ni Tirana ni Priština. Čekaće trenutak za veliku
Albaniju...
Amerika nema jasnu izlaznu strategiju za Kosmet. Kosmetsko
iskustvo neće biti pozitivno za SAD. No, ako vojnici SAD odu sa
Kosmeta doći će do rata koji se može proširiti na Makedoniju i dovesti
do konfrontacije Grčke i Turske.
Jedan od bivših komandanata južnog krila NATO-a, penzionisani
američki admiral Lejton Smit izjavio je još 15. aprila 2000. godine
časopisu „Nešenel džornal“ iz Vašingtona „da još dugo nećemo otići
sa Kosova, ukoliko nismo spremni da dozvolimo kosovskim
Albancima da proglase nezavisnost, preuzmu celo Kosovo i isteraju
sve Srbe, a zatim podstaknu nevolje u Makedoniji, što sam uveren da
će i učiniti. A ne bi prošlo dugo pre nego što bi rat ponovo počeo i u
Bosni“.
Nadajmo se da se američki admiral, ipak, prevario. Kao što se i
Vašington debelo prevario oko procena stavova Moskve po pitanju
Kosmeta. Da li onda u Vašingtonu uopšte i razmišljaju da li su im
procene oko Srbije dobre? Ili svesno rade da što više udalje Srbiju od
EU i Zapada, ili slušaju samo ono što bi i inače hteli da čuju?
A kapućino u Prištini i dalje je 50 evra. Ima NATO para.
Priznajem, malo sam ljubomoran...

 1. SEPTEMBAR 2007.

Srpska pravoslavna crkva trebala bi hitno da konsultuje Pentagon

oko sporazuma SOFA. Naime, taj sporazum između ostalog reguliše i
nesmetano kretanje američkih vojnika preko teritorije stranih država i
taj su sporazum sa SAD potpisale i Srbija i Crna Gora. No, kako visoki
dostojanstvenici Srpske pravoslavne crkve već duže imaju velikih
problema sa ulascima upravo u Crnu Goru, ali i u Makedoniju, to
možda i nije loše da vidimo kako je to regulisano preko SOFA-e. Iako
te SOFA-e nema na Internetu. Možda je nadležni, ipak, daju na uvid
Patrijaršiji?
Bilo kako bilo, episkop mileševski Filaret doživljava ovih dana
svoje „zvezdane trenutke“. On sam protiv celokupne crnogorske
policijske sile. Prvi put posle 5. oktobra 2000. godine na fotografiji
koja je obišla svet opet su jedan pravoslavni sveštenik i specijalci-
policajci u punoj borbenoj opremi. Episkop mileševski Filaret na
granici Srbije i Crne Gore suočen sa ljutim borbenim odredom
crnogorskih specijalaca koji mu, po naređenju viših instanci, ne
dozvoljavaju ulazak u Crnu Goru. Istina, vladika je stasom jači i veći
od komandira crnogorskih specijalaca, dok ostatak crnogorskog
odreda deluje kao smešna pozadina starom čoveku sa sedom bradom.
O duhovnoj supremaciji vladike nad golom silom da i ne govorimo.
Crnogorski specijalci u crnim uniformama pomno slušaju šta im
govori vladika u crnoj mantiji. Sudeći po izrazima lica, crv sumnje
ušao je u specijalce. Da sam viša instanca u Crnoj Gori zahvalio bih se
specijalcima na daljnjoj saradnji. Jer, ovi će ubuduće večno sumnjati.
Osim, ako im ne udesetostruče plate. A i tada nije sigurno. Uvek ima
neko ko plaća više.
Dakle, kako će završiti „dvoboj“ episkopa mileševskog Filareta i
države Crne Gore? Verovatno će vladiku posle nekoliko dana štrajka
glađu, zbog pogoršanog zdravstvenog stanja preneti u bolnicu, čime
će biti izneverene nade i očekivanja jedne od čelnih dama iz
beogradskog nevladinog sektora koja je episkopu mileševskom lasno
poručila „da se nada da će u svom štrajku glađu ići do kraja“.
Da li je vladici poželela vitku liniju, ili nešto drugo ostaje da se
nagađa? Jasno je i da službena Podgorica neće popustiti i da će koristiti
„makedonski model“ iz slučaja vladike Jovana. Iako ta dva slučaja
nemaju sličnosti, ako već sličnost nije da se radi o velikodostojnicima
Srpske pravoslavne crkve u crkvenim aktivnostima izvan Srbije.
Možda je tu upravo „kvaka 22“
 Jer, vlasti u Crnoj Gori, pa i u Makedoniji svesne su uticaja
Srpske pravoslavne crkve koja je u Srbiji institucija sa najviše
poverenja kod naroda. I Podgorica i Skoplje strahuju da Beograd,
dakle ne samo Srpska pravoslavna crkva, već i vlasti u Srbiji, teritorije
Crne Gore i Makedonije smatraju kanonskim teritorijama Srbije. Briga
Srpske pravoslavne crkve za svoje vernike izvan Srbije tako se u
nekim tamošnjim službenim krugovima doživljava i kao svojevrstan
geopolitički džihad.
U situaciji kada se Srbiji oko Kosmeta na Zapadu negira
geopolitički shvaćen suverenitet i kada je Beograd u koncepcijskom
ćor-sokaku, jer će vrlo brzo biti teško, skoro i nemoguće održavati
ravnotežu između opstanka Kosmeta u granicama Srbije i atlantizma,
kao meta na redu je Srpska pravoslavna crkva. Jer, više nego je jasno
da vladika nije zadržan na granici Crne Gore i Srbije zbog toga što je
navodno na crnom spisku jataka optuženika iz Haga.
Da fotografija nekada može da kaže više nego svi napisani i
objavljeni tekstovi iz naše bliže prošlosti pokazuje i ona, na kojoj jedan
pripadnik specijalnih snaga, odnosno „crvenih beretki“ iz baze u Kuli,
ljubi ruku pravoslavnom svešteniku na ulicama Beograda 5. oktobra
2000. godine. Surovi specijalac, profesionalac sa šlemom na glavi i u
sagnutom položaju, smerno i pokorno ljubi u ruku popa koji je tu ruku
visoko podignuo, takođe profesionalno, visoko sve do ivice oklopnog
„hamera. Ta je fotografija obišla svet, ali ne verujem da je bilo mnogo
onih izvan Srbije koji su je i razumeli. Jer, po vladajućem mišljenju na
Zapadu junaci te fotografije godinama su bili na istom zadatku, na
ostvarenju projekta „Velike Srbije“ u režiji Slobodana Miloševića.
Naime, mnogi mediji na Zapadu godinama su optuživali Srpsku
pravoslavnu crkvu „da u ratu u Hrvatskoj i u BiH nije bila ni malo
stidljiva“ da su „patrijarh i Sveti Sinod podržavali Miloševića, a
istovremeno nisu optuživali najveće zločine“ da se „srpska
pravoslavna crkva od trenutka kada je Milošević postao mirotvorac
okrenula ka Palama“ i da je sve to činjeno „zato što su crkvene vlasti
poverovale obećanjima da će sva crkvena imovina nacionalizovana za
vreme Tita biti vraćena“.
 „Nikada nije kasno za dobro delo“, počinje reportažu o Srpskoj
pravoslavnoj crkvi dopisnik francuskog „Poena“ iz Beograda 14.
januara 1997. godine, navodeći istovremeno da je 2. januara crkva
zvanično osudila režim Slobodana Miloševića u tekstu koji se znatno
razlikovao od uobičajeno umerenih i opreznih zvaničnih tekstova
Svetog Sinoda. Dopisnik „Poena“ iz Beograda spominje i karikaturu
iz „Naše borbe“ na kojoj se vidi Milošević koji krade kutiju sa
glasačkim listićima, dok patrijarh precrtava osmu božju zapovest – ne
kradi. No, generalni je stav zapadnih medija tada bio da se sveštenstvo,
ipak, svrstalo uz opoziciju protiv režima Slobodana Miloševića.
Srpska pravoslavna crkva je danas u Srbiji jedino socijalno telo
koje stoji uspravno, ona je važan politički činilac. Sve političke stranke
utrkuju se da joj se približe i svi nastoje da se posluže crkvom,
naravno, kada im je to potrebno. Srpska pravoslavna crkva je poslužila
i za neku vrstu pranja prošlosti mnogih političara, jer su se mnogi i
oprali krštenjem.
U teškim vremenima Srpska pravoslavna crkva uvek je bila
garant nacionalnog identiteta i kontinuiteta. Da li, dakle, pravoslavlje
u Srbiji ponovno preuzima ulogu istorijskog aktera, ali sa svim
izazovima i opasnostima jedne tragične kulture opstanka koja mu je na
Balkanu zaveštana?

 8. SEPTEMBAR 2007.

Ko se i u ime čega opet poigrava tragedijom poginulih kolega iz

RTS? Da li neko pokušava da na tragediji tih ljudi i članova njihovih
porodica beskrupulozno obezbedi razlog svog daljeg postojanja na
javnoj sceni? Otkuda sada odjednom ta priča o „presretnutim
transkriptima“ razgovora pilota NATO aviona koji je 23. aprila 1999.
godine bombardovao zgradu RTS u Aberdarevoj ulici u Beogradu?
Razumem i podržavam sve napore porodica tragično nastradalih
kolega iz RTS da utvrde sve okolnosti pod kojima su poginuli njihovi
najmiliji. Da li su umrli zbog nečijeg nehata, nebrige, javašluka,
nerada, ili su svesno i podmuklo žrtvovani da bi, navodno,
bombardovanje bilo prekinuto, a rat okončan? Da li je neko te mlade
živote namerno ukalkulisao u kontekst svetskog zgražavanja zbog
gađanja televizije i u svetski medijski pritisak na zapadne vlade da
NATO zaustavi rat? To treba istražiti.
No, u istrazi tragedije poginulih u zgradi RTS treba se, ipak,
čuvati i eventualnog mogućeg „razvodnjavanja“ činjenica. Pođimo
redom. Ono što smo videli na tv pre neko veče jeste navodna oznaka
tog predmeta sa „presretnutim transkriptima“ razgovora pilota NATO
aviona. Ta oznaka nosi datum iz 2001. godine, što bi značilo da je
dokument formiran 2001. godine. Bombardovanje je bilo 1999. i bilo
bi logično da dokument nosi taj datum. Nije valjda da su trebale dve
godine da se dokument formira. Sledeća je nelogičnost da ako i postoji
takav dokument, da se on navodno, kao što je rečeno na tv, čuva u
Pravnoj upravi Ministarstva odbrane. Sve što se posredstvom
radioelektronskih sredstava izviđanja i opažanja snimi i registruje
pohranjuje se ili u Obaveštajnoj upravi, odnosno sada Agenciji, ili u
Odelenju za elektronsko izviđanje i protivelektronska dejstva. Pravna
uprava za takvim stvarima nema blage veze.
Politička pozadina cele te priče o „presretnutim transkriptima“
više nego je idealna da se, ako transkripti postoje, onda i objave.
Ministarstvo odbrane zaista nema ni jedan razlog da tu nešto taji. Jer,
sadašnji čelni ljudi Ministarstva odbrane verovatno bi i voleli da se
otkrije šta su sve radili njihovi prethodnici u Generalštabu i
Ministarstvu odbrane. Ako ćemo iskreno, takav dokument bio bi
dragocen politički kapital koji se ne sakriva i koji bi sigurno bio
iskorišćen. Osim toga, da je takav dokument i postojao sumnjam da bi
čelni ljudi vojske propustili da ga unište posle 5. oktobra 2000.
Tehničko-tehnološki aspekt priče. Gađanje zgrade RTS izvršio
je, po svemu sudeći, američki „nevidljivi“ bombarder B-2. Još
početkom aprila 1999. vrhovni komandant NATO, general Vesli Klark
vršio je pritisak da se odobri gađanje dva televizijska studija u
Beogradu, u zgradi RTS i u poslovnom centru „Ušće“. Tek kada su i
Francuzi pristali, Pentagon je obavestio zapadne novinare u Beogradu
da tih dana ne ulaze u te zgrade. Ali, kada su avioni NATO krenuli 12.
aprila da gađaju ta dva televizijska studija u Vašingtonu su dobili
podatak da su neki zapadni novinari u to vreme još u zgradama.
Vazduhoplovni general Džozef Ralston, koji je zamenjivao načelnika
Združenog generalštaba oružanih snaga SAD generala Henrija
Šeltona, naredio je da se napad prekine i avioni vrate u baze. Klark je
i dalje tražio bombardovanje „Ušća“ i RTS-a i 18. aprila zapadni
novinari opet su upozoreni da od tog dana ne ulaze u te zgrade.
Za RTS procene u štabu NATO-a govorile su: kolateralna šteta
stepen 3, visoka, mogućih žrtava od 25 do 80 prisutnih, nenamernih
okolnih civilnih žrtava do 100 u očekivanom radijusu eksplozije...
I dok se u Vašingtonu svečano obeležavala 50 godišnjica NATO-
a, bombarder B-2 poleteo je iz svoje baze Vejtmen, država Misuri.
Projektili u njegovom spremniku za bombe i rakete imali su u svojim
glavama sve koordinate zgrade RTS u Aberdarevoj. GPS i satelitska
navigacija odradili su svoje. Konačno, zgrada je nepomičan cilj i piloti
i nemaju potrebe da se za vreme leta bilo kome javljaju. Kako,
projektile lansiraju daleko izvan vazdušnog prostora SR Jugoslavije,
sa daljina od 400 ili 500 km, to im ni „avaks“ nije potreban da ih
eventualno obavesti o jugoslovenskim „migovima“. B-2 ima
fantastičan radar velikog dometa, a od projektila zgradu RTS mogao
je da pogodi raznim verzijama krstareće rakete AGM, ili rakete SRAM
sa redukovanom bojevom glavom zbog smanjivanja kolateralne štete.
Svaki razgovor pilota na B-2 automatski se šifrira, odnosno
„skrembluje“ i sintetizira u trajanju od mikronitog dela sekunde. To
nisu slobodni razgovori NATO pilota u aparatima tipa A-10, ili F-16.
Osim toga, naše mogućnosti prisluškivanja NATO avijacije bile su
vrlo ograničene i više smo od toga stvarali mit, nego što je to 1999.
godina bila realnost.
Bombardovanje zgrade RTS-a bio je zločin kojeg su osudili
„Amnesti internešnel“ šef italijanske diplomatije Lamberto Dini,
Međunarodna federacija novinara, generalni direktor Uneska Federiko
Major, više od 100 domaćih i stranih novinara tada akreditovanih u
Beogradu. Upravo zbog tih stranih novinara gađana je ta soba u RTS,
jer iz te sobe oni su slali svoje tv izveštaje u svet. A to je ono što je
NATO hteo da spreči, poraz u medijskom ratu, gubljenje podrške u
javnosti zapadnih zemalja.
Hoće li NATO eventualno učiniti dostupnim taj „transkript“
javnosti Srbije? Ako uopšte i postoji?
Pa da su hteli da izbegnu žrtve u zgradi RTS, zašto nisu
organizovali konferenciju za novinare i upozorili ljude da izađu iz
zgrade?
Ništa ne bi izgubili, samo bi dobili.

 13. OKTOBAR 2007.

Najveće NATO vežbe koje su ikada do sada održane u jednoj

državi koja još nije članica NATO-a odvijaju se na prostoru Hrvatske.
Manevri pod nazivom „Noble Midas 07“ simuliraju različite varijante
borbe protiv svetskog terorizma, spašavanja taoca i pružanje pomoći
civilima.
Na vojnim poligonima „Crvena zemlja“ kraj Knina i na Slunju
kopnene snage NATO-a izvode bojeva gađanja, dok su u hrvatskim
teritorijalnim vodama ratni brodovi zapadne alijanse poremetili
uobičajeni posao lokalnih ribara, jer eto niko se nije setio da se zona
vežbi javno i proglasi, što se nikada nije događalo u bivšoj nam
zajedničkoj državi. Jedan italijanski podoficir već je teže ranjen u nogu
zvanično objašnjenje jeste da mu je pištolj sam opalio tokom vežbe.
Što svedoči o strahu Italijana od Hrvata, ali i o ozbiljnosti vežbe, jer
eto pištolj je bio napunjen. I otkočen.
Tri nuklearne podmornice koje učestvuju u manevrima
simulacije rata protiv svetskih terorista nisu ulazile u teritorijalne vode
Hrvatske, jer je Zagreb prethodno od NATO-a zatražio poštovanje
visokih ekoloških standarda, pre svega u zabrani bacanja otpada i
svega ostalog sa ratnih i pomoćnih brodova koji borave u hrvatskim
teritorijalnim vodama. Kako to nuklearne podmornice simuliraju rat
protiv terorista, to verovatno zna samo Džejms Bond, pa je možda i
naziv manevara zato „Noble Midas 07“ No, kako Moskva u takav
scenario, ipak, ne veruje jedan ruski špijunski brod već je ukotvljen u
međunarodnim vodama, ali u neposrednoj blizini područja tih
pomorskih vežbi. Možda je to upravo onaj nama poznati brod iz 1999.
godine „Liman“. Da Rusi malo izbliza pogledaju šta rade te nuklearne
podmornice protiv potencijalnih obožavaoca i sledbenika Bin Ladena
u Jadranu.
Oko toga hoće li istovremena pojava čak tri nuklearne
podmornice na malom prostoru kao što je Jadran i vežba „Noble Midas
07“ naštetiti turističkoj sezoni 2008. godine, Hrvatska će tek proceniti,
ali je sigurno da će Zagreb sada, posle svega što je učinio za NATO,
uz ulaganje od preko 100 miliona evra u nova oklopna vozila „patria“
finske proizvodnje, dobiti pozivnicu za ulazak u njegovo članstvo.
Zajedno sa Albanijom i Makedonijom. I to će biti novi krug proširenja
zapadne alijanse.
Što se tiče Srbije, na našim granicama dobijamo uskoro još tri
nove NATO države. Pod uslovom da Kosmet ostane deo Srbije.
Zapravo, sudbina Kosmeta odrediće i odnos Srbije prema NATO-u.
Ukoliko SAD i NATO pomognu Srbiji da Kosmet ostane u pravno-
formalnim granicama Srbije, građani Srbije verovatno neće biti protiv
ulaska države u zapadnu alijansu. No, ukoliko SAD i NATO podrže
jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosmeta odnos većine građana
Srbije prema NATO-u verovatno neće biti pozitivan. No, ono što je u
svemu tome činjenica jeste da za ulazak u NATO postoje tri vrste
uslova: politički, ekonomski i vojni. Politički su naša saradnja sa
Međunarodnim sudom u Hagu, sloboda medija i prava nacionalnih
manjina i naravno Kosmet. Vojnu su uslovi vezani za dostizanje
NATO standarda u obuci, obrazovanju i usavršavanju pripadnika
oružanih snaga Srbije, ali i na potpunu depolitizaciju vojske Srbije.
Tu je i ključna dilema koju još niko nije otvorio: da li Srbija u
procesu Partnerstvo za mir treba da nastupa kao neka vojna sila u
prostoru bivše SFRJ, ili kao stabilna i dinamična ekonomija i
demokratija? Ni vlada ni Parlament još nisu otvorili parlamentarnu
raspravu o tome treba li nacionalnu bezbednost u 21. veku temeljiti na
jakoj armiji, na snažnoj ekonomiji, ili na članstvu u NATO-u. A
odgovor na to pitanje jeste i novi koncept dugoročne razvojne
strategije Srbije. Još nema u Parlamentu ni rasprave o tome treba li
Srbija kao nezavisna država da vodi neutralnu ili neku vrstu nesvrstane
politike, ili treba da bude čvrsto vezana za prozapadnu poziciju. Jer,
šta učiniti ako naši zvaničnici kažu da su tri ugaona kamena naše
spoljne politike Vašington, Brisel i Moskva, a pri tome nam prvi
„kamen“ javno i jasno poručuje da zaboravimo na Kosmet, dok „drugi
kamen“ to isto čini suptilnije. Kako biti neutralan, ili nesvrstan, ne biti
u članstvu NATO-a, a pored svega puštati NATO trupe da preko
zemlje Srbije idu na Kosmet, ili se vraćaju sa njega? Srbija danas,
barem formalno, nije zemlja sa ograničenim suverenitetom, ali
posmatraču sa strane to je nešto teže i dokazati.
Za razliku od Hrvatske, koja je prvo modernizovala i ojačala
svoju vojsku, Srbija više ulaže u ekonomiju, a vojsku ostavlja da
„preživljava“. Za razliku od Hrvatske, koja nema teritorijalne
probleme, Srbija ima Kosmet. Za razliku od Hrvatske, Srbija nije
sasvim jasno istakla poredak svojih razvojnih prioriteta.
Srpska vojna doktrina, ako je uopšte i postoji, ni u jednom
trenutku nekog vojnog sukoba ne predviđa angažovanje rezervista u
nekoj bici presudnoj za ishod nekog rata. Zašto? Zato što rezervista,
jednostavno, i neće biti. Jer, odnos prema armiji u Srbiji je još uvek
površan. Nedostaje oprema, novo naoružanje, potrebno vreme za
obuku vojnika, a i novac za tu obuku, starešine se na plaćaju za
prekovremeni rad, a nema ni jesenskih vojnih vežbi.
Zapravo, voleo bih kada bi neko mogao da mi odgovori koji duh
danas vlada u srpskoj vojsci: duh nekadašnjih solunaca, nekadašnjih
partizana, ili četnika, NATO-a, Rusa, ili duh patriotizma? Patriotizma?
Šta je to danas u Srbiji?

 20. OKTOBAR 2007.

 U ratu, prva uvek umire istina. Odmah zatim, međutim, umire i
civilizacija i to se još dugo posle oseća. Potvrda za to su i nedavni
događaji na ulicama Novog Sada i prava lavina diskusija o fašizmu,
neonacizmu, motkama i pivnicama uz poneki Dom vojske.
Činjenica je da se razni procesi integracije država, celih
geopolitičkih oblasti, tehnološke i privredne globalizacije kod nekih
doživljavaju kao agresija na različite kulture i kolektivne identitete.
No, sa druge strane sektaško funkcionisanje političkih stranaka u
društvu koje je sklono personalizaciji vlasti, u uslovima ideološke
strukture demokratskog političkog sistema sa težištem na ljudskim
pravima može da izazove i pojavu ograničenog nacional-populističkog
ponašanja, i to je nešto što je već viđeno i na primeru Hajdera u Austriji
i Berluskonija i Finija u Italiji. Srbija sa svojom stalnom
kontradiktornošću između teritorijalne veličine, multietničke i
multikulturalne slave, u vremenu svetske sveslavjanske polarizacije,
problema Kosmeta, sa istorijskim i socijalnim lomovima u proteklih
17 godina naprosto je idealan prostor za nemarno baratanje
činjenicama, za bujicu stalno istih metafora, za isti populistički teror
protiv navodnog populističkog terora, za pariranje tome na istom
demagoškom nivou, za utisak da je ovo zemlja koja privlači sve
moguće krvožedne osvajače. A u Srbiji je više reč o izrazima
primitivizma, nego o nečemu što je kao ideološki osmišljeno.
Bez obzira na sve, Srbija je danas nacionalno najtolerantnija
država bivše Jugoslavije, jer u Srbiji živi oko 30 odsto građana koji
nisu Srbi. Istovremeno, Srbija je i duboko ranjena država svime onim
što se događalo srpskom narodu na prostorima bivše SFRJ. Kada se
istina o svemu tome u drugim državama bivše Jugoslavije namerno
prećutkuje, onda se i istina o tome šta se sve događalo drugim
nacijama, dakle ne Srbima, i na ovim prostorima nedovoljno ističe. I
to onda generiše ksenofobičnost, isključivost, mržnju, nacionalizam,
pa i rasizam. Ratovi u kojima se masovno pljačkalo, ubijalo, masovno
isterivalo ljude iz kuća i stanova ostavili su i masovne i porodične
traume. Niko još nije ni pokušao da napravi tu katarzu, da se konačno
počne govoriti istina o onome šta se dogodilo u nekadašnjoj
Jugoslaviji. Dok se to ne dogodi, dok se ljudima ne počne govoriti
puna istina, oni se i dalje uljuljkuju u tome da su neki drugi krivi za
sve njihove probleme i tragedije, od komunista i socijalista do Hrvata,
Bošnjaka, Srba i Albanaca.
Ankete u svim bivšim jugo-republikama pokazuju da i danas
postoji dosta visok stepen nepoverenja i netolerancije prema „bivšoj
braći“ iz SFRJ. Najviše tolerancije barem one javne pokazuju danas
etnički čisti prostori. Koji su nekada bili multietnički.
Zapravo, istorija jugoslovenskih prostora istorija je etničkog
čišćenja. Posle Drugog svetskog rata iz Jugoslavije je, ovako ili onako,
otišlo nekoliko stotina hiljada domaćih Nemaca. Mnogi su bili u
nemačkim vojnim formacijama, pa i pripadnici SS trupa. Ali bilo je i
potpuno nedužnih civila. Iz Istre i Dalmacije proterano je oko 200.000
Italijana. Mnogi su bili pripadnici italijanske okupatorske vojske. Neki
i nisu bili, pa su „očišćeni“. Jevreji u Jugoslaviji nestali su u holokaustu
i ostao ih je tek neznatan broj. Kako su Srbi etnički „čišćeni“ i ubijani
u Drugom svetskom ratu to je poznata priča.
Zatim je 1991. godine došao raspad Jugoslavije koji je s jedne
strane bio pokrenut raspadom komunističkog sveta, strahovitim
talasom globalizacije iza koje se krio trijumf zapadne neokolonizacije
pod šarmantnim imenima demokratizacije i liberalizma. Uz domaće
izvođače radova oličene, pre svega, u preko noći presvučenim
komunistima. A Jugoslavija je kao federacija upravo omogućavala
afirmaciju nacionalnih posebnosti kojima zajednički državni okvir nije
bio prepreka za isticanje sopstvenih nacionalnih strana. Ali jeste bio
prepreka za ispoljavanje svega onog rušilačkog i negativnog u svakom
od pojedinačnih nacionalizama. Zar nisu sve današnje države
nekadašnje Jugoslavije, osim Srbije i Crne Gore, upravo u Jugoslaviji
i stekle svoje prve državne i nacionalne razvojne oblike? Jedan od
najčešćih spominjanih razloga za izlazak iz takve Jugoslavije bila je
kao želja za nezavisnošću i blagostanjem. Šesnaest godina posle
raspada sve države nekadašnje Jugoslavije daleko su od one
nezavisnosti kakvu su imale u SFRJ. Neke su čak i pod direktnim
protektoratom, ili vojnom okupacijom. Druge su pod diktatom Svetske
banke, ili MMF-a. Ili pod obavezujućom saradnjom sa sudom u Hagu,
koji je ostao kao poslednja uspomena na SFRJ. Koja je bila umanjeni
model EU, pa se u Brisel danas odlazi da se izmoli ulazak u integracije
u kojima više nema nacionalne nezavisnosti. I da se zamoli da uđemo
zajedno sa ostalima iz bivše SFRJ, nikako posle. Željena nezavisnost
kao faktor dezintegracije SFRJ dala je upravo suprotne rezultate.
Toliko o nezavisnosti zbog koje se, navodno, ratovalo početkom
devedesetih godina.
Jer, ratovi u Jugoslaviji početkom devedesetih godina doveli su
do novog talasa etničkog „čišćenja“. Ovog puta nisu to bili „stranci-
nesloveni“ već slovenski elemenat stanovništva. U procesu stvaranja
Krajine u Hrvatskoj prvo su etnički bili „očišćeni“ Hrvati. Posle su to
isto Hrvati učinili Srbima. U BiH su skoro svi etnički „čistili“ sve.
Kako su ti narodi bili izmanipulisani i mobilisani za tako nešto, to je
šira sociološka i psiho-sociološka priča. Zašto su političari i
intelektualci ostali nemi, političari zbog glasača i izbora, intelektualci
zbog imanentnog oportunizma? Uloga crkve na raznim stranama?
Uticaj crkve kod naroda bivše Jugoslavije?
Dakle, ko je i koliko kao društvo bolestan na prostorima
nekadašnje SFRJ neće se moći ustanoviti bez otvorenog suočavanja sa
istinom u bližoj i daljoj istoriji i zbog toga se neće smanjivati ni
nacionalna isključivost, pa i netrpeljivost.
Masovni mediji i školski udžbenici mogu mnogo da pomognu, ali
i da „cementiraju“ stanje netolerancije. Iako se svi zvanično pozivaju
na toleranciju. Pre toga su sve uradili i obezbedili da „oni drugi“ padnu
ispod pet odsto ukupnog broja stanovništva države.
A onda je lako biti tolerantan prema tih manje od pet odsto.

 3. NOVEMBAR 2007.

Trenutak ako i kada Priština proglasi nezavisnost Kosmeta biće,

priznali to mi ili ne, i trenutak kraha globalne strategije Srbije posle 5.
oktobra 2000. godine. Biće to, naravno ako Priština pribegne tom činu,
i čas kada se možemo zapitati da li su svi odgovorni u ovoj državi
zaista učinili sve što se moglo da do toga ne dođe?
U konkretnoj situaciji to se pitanje javlja kao „bitka“ u kojoj smo
mi mali i slabi, Srbija, hteli da odvratimo jakog i moćnog, SAD, da ne
podržavaju projekat nezavisnosti Kosmeta. U prenesenom značenju ta
se „bitka“, dakle, javlja kao „bitka“ koju želimo da izbegnemo,
odnosno pobeđujemo ako do nezavisnosti Kosmeta ne dođe. To je,
naravno, tačno, ako smo kao slabiji uspeli da ubedimo jačeg da u
„borbu“ ne stupi, odnosno da ne podrži nezavisnost južne srpske
pokrajine. Jer, to je onda ta „nebitka“. U kojoj smo, jeli, pobedili, jer
nije zapucalo. A Kosmet izgubili? Uostalom, kakve to veze ima sa
vojnim faktorom i, uopšte, sa vojnom moći Srbije?
Na seminaru „Srbija i Evropa: Izazovi integracija“ koji je u
Beogradu nedavno održan u organizaciji Parlamentarne skupštine
NATO-a bilo je nekoliko interesantnih izjava. Prvo je direktor
Direkcije za planiranje NATO Frenk Boland negirao neke ranije
tvrdnje „da NATO od Srbije traži smanjivanje vojnog potencijala,
odnosno broja pripadnika i količine borbene tehnike vojske Srbije“,
dodajući istovremeno i „da Srbija može da ima onoliko vojske koliko
može da plati, da je Srbija proteklih godina za vojsku izdvajala malo
sredstava, kao i da ne postoji jedinstven NATO model organizacije i
ustrojstva oružanih snaga unutar NATO, već da to svaka zemlja radi
kako želi“. Niko od prisutnih u sali nije mu odgovorio, ali je možda
neko od domaćina ipak progutao i neku „knedlu“. Boland je spomenuo
i to „da u Srbiji još nisu usvojeni zakoni o odbrani i vojsci, da Srbija
troši za vojsku šest odsto budžeta i da zato vojska i mora biti efikasna
i pod demokratskom kontrolom.“ To da je vojska Srbije pod
demokratskom kontrolom opšte je poznata stvar, ali ovo oko šest odsto
budžeta za vojsku priznajem da mi nije jasno. Ili je gospodin Boland
pogrešio, ili smo mi svi krivo informisani.
U svakom slučaju, Boland je verovatno poredio brojno stanje
oružanih snaga Hrvatske i Srbije, pri čemu ratna armija Hrvatske treba
da broji 142.000 pripadnika, a ratna armija Srbije 78.510 ljudi. Kakva
srpske precizna procena za ratnu vojsku, mislim upravo na tih deset
vojnika. Možda je upravo zbog toga i direktor za planiranje NATO
došao u Beograd. Interesovalo čoveka kako smo tako precizno došli
do tih 78.510 vojnika, podoficira i oficira ratne armije za koju se
zvanično kaže da i neće ratovati. Jer, kako mi planiramo to ni NATO
ne ume.
Osim, ako mi pod ratom ne podrazumevamo hvatanje živog Bin
Ladena, za šta je taj broj od 78.510 pripadnika ratne armije Srbije
sasvim dovoljan. Hrvati očito Bin Ladena shvataju mnogo ozbiljnije i
za tu vrstu posla predviđaju 142.000 vojnika. Doduše, bivša braća su i
u drugim stvarima mnogo ozbiljniji od nas, pa tu i ne treba sitničariti.
Jer, neki bi kod nas možda odmah dodali da je to tako, jer naš vojnik
vredi dvostruko. Što je malo teže i dokazati, ali pustimo istoriju u
zadnjih 16 godina.
Elem, na tom seminaru u Beogradu čulo se i „da smo kvantitet
oružanih snaga pretvorili u kvalitet, i da je danas vojska Srbije mnogo
efikasnija od ranije vojske, jer sadašnje brigade imaju mnogo veću
borbenu moć nego nekadašnji korpusi”. Lepo, samo kako to i
dokazati? Ako je borbena moć neke klasične armije rezultat njene
obučenosti, doktrine i morala, brojnog stanja, moderne tehnologije i
tehnike, još konkretnije i njene mobilnosti i količine čelika koju
izbacuje neka jedinica u jedinici vremena po jedinici prostora, a to je
nekakva klasična i opšta definicija borbene moći vojske, šta je to u
vojsci Srbije promenjeno da bi borbena moć bila veća nego ranije?
Brojno stanje je smanjeno, pa tako sada pripadnici Vojske u kopnenoj
zoni bezbednosti na jugu Srbije „padaju sa nogu“ od posla. Skoro cela
jedna brigada kopnene vojske treba da se bavi samo kopnenom zonom
bezbednosti, jer dok je trećina sastava na zadatku, trećina se obučava,
a trećina se odmara i priprema za zadatak. U pogledu moderne vojne
tehnike i tehnologije u zadnjih 17 godina skoro da ništa i nije kupljeno.
Mobilnost je smanjena, kamioni i helikopteri za transport su na granici
resursa ili im je vek trajanja već prošao, „inteligentne“ artiljerijske
municije nema, puška M-21 još nije kupljena za domaću vojsku, novi
univerzalni borbeni avion još uvek je teoretska želja, tenkovi se ne
moderniziraju, a dosta ih je već i isečeno u staro železo, oficirima i
podoficirima se ne plaća prekovremeni rad, ali se zato vodi pravi rat
sa sirotim vojnim penzionerima oko penzija i prostorija koje oni
koriste u Domu Vojske u Beogradu da malo igraju šah i pitaju se za
zdravlje.
Usput, obično ranom zorom vojna policija nenajavljeno upada u
kasarne tražeći Ratka Mladića, što dovoljno govori koliko poverenja
imaju šefovi vojske u svoje podređene komandante kada im tako šalju
novu GINO u službi Haga. To se zove subordinacija na novi način.
Debata o novoj vrsti armije i njenoj efikasnosti ignoriše činjenicu
da ima i prastarih vojnih ustanova koje su i danas vrlo efikasne i da je
odnos rodovskih jedinica ostaju gotovo isti bez obzira na protok
vremena. I pored prevrata u strateškim doktrinama to su zapravo dva
pešaka na jednog oklopnjaka i jednog artiljerca. Spajanje raznih
rodova u okviru iste strukture ostvaruje se u zavisnosti od epohe na
različitom stepenu. Nekada je to bila armija, pa korpus, pa divizija,
brigada. Ali je odnos između rodova, pa i vidova, ostao gotovo isti.
Sada naši reformatori menjaju i to tako da imamo odnos tenkova i
aviona kakav nije zabeležen u svetskoj istoriji. Osim u Burkini Faso.
Finansijski alibi tu ne postoji, jer vlada je koaliciona, ali se ipak zna
ko je kome bliži u toj koaliciji i ko drži pare.
Znači, zaostajemo na vojnom planu u svemu, osim u
procedurama i štabnim dokumentima po standardima NATO-a. Te
smo dokumente, naime, gotove dobili od Hrvatske i Albanije i
jednostavno ih prepisali.
Aspekt vojne moći Srbije i spoljne politike u kontekstu Kosmeta?
Sada samo teoretsko pitanje. Jer, karakteristika vojne moći, sadržaj i
oblik donošenja odluka vezanih za vojnu sferu, sve to treba da
odgovara ciljevima i zadacima spoljnopolitičke aktivnosti Srbije i
njenim prioritetima. Inače se može stvoriti utisak, makar i pogrešan,
ali pun teških komplikacija, o nekakvoj samostalnoj političkoj funkciji
vojne moći u Srbiji, što je, naravno, nedopustivo.
Prirodni saveznici Srbije? Kažu da je to nepristojno i spominjati,
jer to navodno ne bi promenilo kompoziciju vojne moći države?
 Dakle, vojna moć Srbije? Kolika, kakva i zašto? Svi izbegavaju
precizan odgovor. A nova vojska Srbije dolazi na svet sa nogama
napred. Vrlo komplikovan porođaj...

 10. NOVEMBAR 2007.

Sunce je tek izašlo iza visokih planina Hindukuša tog junskog

dana 1987. godine i prvi znak da se približavamo aerodromu glavnog
grada Avganistana bile su svetleće baklje koje su u pravilnim
vremenskim intervalima promicale pored malih, visoko smeštenih
prozorčića u utrobi velikog sovjetskog vojnog transportnog „iljušina“.
Nije mi to bilo prvo sletanje na taj aerodrom i znao sam da su to mamci
za IC navođene protivavionske rakete „stinger“ sa kojima su
mudžahedini sa okolnih brda svakodnevno gađali sovjetske avione.
Ipak, iznenadio sam se kada su neki putnici oko mene povadili svoje
fotoaparate i kamere i počeli da snimaju leteće baklje. Tek tada sam
shvatio da je većina putnika koja je u Taškentu iz civilnog aviona
„Aeroflota“ prešla u vojni „iljušin“ da su to moje kolege, novinari.
Kako je i mene tog juna 1987. godine u Kabul pozvala vlada
Avganistana, pomislih da je to sada organizovana poseta grupe stranih
novinara. Pasoške formalnosti nisu ni obavljene, jer odmah su nam
pasoše i uzeli. U tri rasklimatana autobusa, koji su umesto žmigavaca
imali drvene šipke, doveženi smo na plato ispred hotela
„Interkontinental“, na vrhu jednog brdu usred Kabula.
Ispred hotela, na jarbolima zastave pedesetak država sveta, a na
počasnom mestu uz avganistansku stajala je i jugoslovenska trobojka.
I veliki pano povodom Prve konferencije novinara iz nesvrstanih
zemalja oko rata u Avganistanu. U trenutku mi je sve bilo jasno. I kako
sam odmah dobio avganistansku vizu u Beogradu i otkuda toliko
novinara u sovjetskom „iljušinu“ i čemu jugoslovenska zastava na
počasnom mestu. Jer, Jugoslavija je te 1987. bila zvanični lider
Pokreta nesvrstanih. Domaćin je zato i tražio da ja, kao jugoslovenski
novinar, posle uvodnog i pozdravnog govora predsednika Avganistana
Nadžibulaha, vodim prvu popodnevnu sednicu konferencije. Ništa nije
vredelo što sam pokušao da im objasnim da sam na put krenuo da
vidim rat u Avganistanu, da mi niko nije rekao da je reč o nekakvoj
konferenciji i da, uostalom nisam poneo ni odelo.
Nekako sam pronašao broj telefona jugoslovenske ambasade, da
vidim šta da radim. Jer, Jugoslavija je tada osuđivala sovjetsku
okupaciju Avganistana i snizila je nivo diplomatskih odnosa sa
Kabulom na rang otpravnika poslova.
Naš se otpravnik poslova, gospodin Momčilo Drašković iskreno
obradovao mom dolasku.
„Jesi li doneo neke novine?“ Bio je sjajan, odmah je razrešio
situaciju.
„Nemoj da praviš gužvu, nemoj da budeš predsedavajući
konferencije, izvuci se nekako, ali ostani da sediš u radnom telu da ne
uvrediš domaćina, znaš kako je to u ovom svetu ovde!“
„A jugoslovenska zastava, šta ćemo sa njom?“
„Neka ostane, ništa ne smeta. Ja ionako neću SMIP-u ništa
javljati o tvom dolasku!“
Ostao sam celo vreme konferencije u radnom predsedništvu.
Lepo smo se družili tih dana, razmenili smo vizit kartice, sve su to bili
novinari iz raznih medija širom sveta. Svi opremljeni najmodernijim
kamerama sa najjačim teleobjektivima. Vodili su nas u Mazare Šarif,
Herat, Kandahar, Džalalabad, u podnožje planina Tora-Bora. Kolege
su snimale sve što se miče, posebno sovjetsku vojnu tehniku. Dvojica
su bila najvrednija: dr Pantelej Spasov iz „Bugarskog komiteta
solidarnosti sa narodima afro-azijskog područja“ sa sedištem u Kairu
i Pedro Moura, slobodni novinar iz Portugala. Od Spasova se nije
odvajao Valentin Gatsinski iz bugarske ambasade u Kabulu.
Mislio sam tada da je to zbog onog dr, ali kraj jednog drugog
juna, onog 1999. doneo je i susret mog avganistanskog poznanika dr
Spasova sa vice-admiralom Tomasom Vilsonom, šefom američke
vojne obaveštajne službe DIA. Naime, admiral Vilson je 29. juna
1999. u pratnji Bredlija Knopa, oficira DIA za Evropu, stigao u Sofiju
da sa šefovima bugarskih tajnih službi, generalom Asparuhovom i dr
Spasovom malo pogledaju taj srpski plan „Potkovica“. Kojeg su
Bugari preko ministarke Mihailove prethodno „uvalili“ Joški Fišeru i
nemačkim tajnim službama. Pa je nemački pukovnik Karl Ginter fon
Kajdasi iz vojne službe MAD sve zabrljao, jer je dao planu ime
„Potkova“, a to je hrvatska reč. Srbi kažu potkovica. Oni iz nemačke
tajne službe BND su naprosto poludeli, ministar odbrane Šarping se
zaleteo, Fišer se izblamirao, Vili Vimer ih je obojicu pozvao da
podnesu ostavke, nemačka štampa ih je razapela zbog prevare. Ali,
plan „Potkovica” je ispunio očekivanja. Nemačku javnost trebalo je
ubediti u potrebu bombardovanja Jugoslavije, Nemačka je zbog
istorije bila taj ključni faktor u Evropi, svi ostali su slušali. Koliko se
istorija ponavlja?
Ne znam, ali često se setim tog juna 1987. u Avganistanu. Ko bi
rekao da će taj mali Bugarin sa brčićima biti tako nezgodan. Imam ga
i na slajdovima. I Portugalca Mourou. Posle je otišao u agenciju
„Paladin“ u Lisabonu. Obaveštajno-bezbednosni poslovi. Verovatno
je u Avganistanu honorarčio za PIDE. A telefon mu je 9622936, ulica
Foral da Mizerikordia 209, Ponta Delgada. Uvek se javi na telefon...

 17. NOVEMBAR 2007.

Državni sekretar SAD Kondoliza Rajs izjavila je posle sastanka

sa ministrom spoljnih poslova Švedske Karlom Biltom „da će SAD,
ako se Priština i Beograd ne dogovore, priznati jednostrano proglašenu
nezavisnost Kosova“. Time je Vašington minirao napore „trojke“ i
poslao jasan signal Prištini da može otvoreno da opstruiše sadašnju
fazu pregovora mirno čekajući 10. decembar. Koji su razlozi ovakvog
američkog stava?
Na Zapadu se već godinama tvrdi „kako je svakom realnom
političaru u Beogradu jasno da je Kosovo izgubljeno 1999. godine
kada su tamo umarširale trupe NATO-a i kada je prekinuto
proterivanje stotina hiljada Albanaca od strane Miloševićevog režima,
ali da niko nema hrabrosti da istupi pred srpski narod i da jasno kaže
da Kosovo nikada više neće biti sastavni deo Srbije“. Zapadni mediji
ponavljaju i „da je kosovskim Albancima nezamislivo da žive pod
srpskom dominacijom, makar ona bila samo simbolična, da bi se pre
priključili Gvineji Bisao nego Srbiji, da to znaju i Beograd i
međunarodna zajednica, ali i da uprkos tome mnogi ne žele da uzmu u
obzir ove činjenice“.
Dakle, o činjenicama je reč! A one su prilično poznate, pa ipak
potrebno ih je ponoviti. Tvrdnja da je NATO napao Jugoslaviju 1999.
godine da bi sprečio humanitarnu krizu zaslužuje otprilike isto onoliko
poverenja koliko i tvrdnja Nemačke 1939. godine kada je napala
Poljsku, da želi da spreči „krvoproliće u Poljskoj“. Jer, visoki komesar
UN za izbeglice (UNHCR) izvestio je da su prve izbeglice sa Kosmeta
registrovane 27. marta, dakle tri dana nakon što je počelo
bombardovanje. Posle mesec dana bombardovanja, na Kosmetu je, na
obe strane, bilo mnogo više civilnih žrtava nego tokom tri meseca koja
su prethodila ovom ratu.
NATO je 1999. izjavio da je napao Jugoslaviju da bi je primorao
da potpiše „mirovni sporazum“ iz Rambujea. Prema Ženevskoj
konvenciji, svaki sporazum koji je iznuđen na silu, ili pod pretnjom
sile je nevažeći. Princip neupotrebe sile, formulisan članom 2.
poglavlja 4. Povelje UN, obavezuje sve države da se uzdrže pretnje
upotrebom sile, ili upotrebe sile. Postoje samo dva izuzetka od ovog
principa: individualna ili kolektivna samoodbrana od oružanog napada
član 51, ili upotreba sile odobrena od strane Saveta bezbednosti UN
kako bi se povratili mir i bezbednost, član 39. Sa pravne tačke gledišta,
napad na Jugoslaviju 1999. godine bio je otvoreni čin agresije na
suverenu državu i to po definiciji agresije koja je data rezolucijom
3314 Generalne skupštine UN iz decembra 1974.
Dakle to su činjenice, a Srbija se sada poziva da „prihvati
realnost“. Naravno, niko ne poriče da je problem Kosmeta postojao
godinama. Sa različitim rezultatima tim problemom bavile su se dve
Jugoslavije, Kraljevina i SFRJ.
 Upravo je SFRJ dala Albancima na Kosmetu sva prava, pa je ipak
došlo do pobune 1968. i 1981. godine. Ako je stav Zapada da Kosmet
treba da bude nezavisan zbog toga što je Milošević ukinuo autonomiju
južne srpske pokrajine i što su pod Miloševićem Albanci doživljavali
to što su doživljavali, šta ćemo sa periodom kada su Albanci bili u
Kraljevini Jugoslaviji i u SFRJ? Šta je bilo na Kosmetu od 1941. do
1945. znamo, ali to u SAD, pa i u Evropi zaboravljaju. Rutinski se
ignoriše ne samo istorija, već i zdrav razum. U korist srpske štete.
Američki predsednik Džordž Buš namerava da priznavanjem
„realnosti na terenu“ razveje kosovski mit. Naime, Amerikanci
smatraju da ni za koga nije korisno da živi od mitova i Vašington
zagovara pragmatičan pristup. Nije u pitanju samo Kosmet, tu je i
Kipar, pa i Kina. To su tri slučaja revolucionarne politike Bele kuće,
koju je Buš rezimirao kao od Boga blagoslovenu misiju da se promeni
svet i da se SAD kroz taj proces učine bezbednijim. U osnovi te
revolucionarne politike je stav da teološke crvene linije treba da budu
pređene ako neki model ne funkcioniše. Vašington je nekoliko puta
naglasio „da kiparske Turke neće ostaviti na cedilu“, a oko Kine na
delu je stav „da jedna Kina predstavlja sredstvo, a ne cilj, jer to nije
postojeće stanje stvari“. Drugim rečima, formulacija o jednoj Kini
„čisti“ se od ideje da SAD prihvataju da Tajvan predstavlja deo Kine.
Razbijanje mitova ključna je taktika Bele kuće. Bušova
revolucija za sada teče po planu i odražava ono u šta američki
predsednik veruje. On veruje da u političkom domenu sredstvo
predstavlja vojna moć i da je glavno pravilo politike konstantan
pritisak, sve dok neko ne uzvrati pritisak. Kada se to dogodi, menja se
kurs. Moskva je to prva shvatila, Kina se ubrzano naoružava da uzvrati
pritisak. Za Vašington je neshvatljivo da se Srbi i dalje drže kosovskog
mita i pored bombardovanja 1999.
Zapravo, ova američka administracija je ideološka, ali deluje
pragmatično. Ona gazi one narode koje može da zgazi.

 24. NOVEMBAR 2007

 Tajkuni, političari, ambasadori, optužbe, kontra-optužbe i
demantiji, Srbija zaista uvek ima čime da se zabavlja. Samo je pitanje
gde je u toj „zabavi“ i država? Da li je dorasla novom tipu izazova?
Čini se da skoro svaka diskusija o državnoj politici počinje i završava
istom tezom: država je u defanzivi, njena moć da vlada se topi.
Da li, dakle, u vreme globalne ekonomije mnoge vlade, pa i naša,
postaju puke sluge međunarodnog tržišta? Na „levici“ i na „desnici“ u
Srbiji svi se danas rado, ili nerado, klanjaju globalnom kapitalizmu.
Prave debate o „globalizaciji“ bilo da je to loša ili dobra stvar, bilo da
smo protiv ili je prihvatamo, kod nas nije ni bilo. I onda, naravno,
imamo afere kojih smo svedoci ovih dana.
Dakle, hajde da problem pokušamo sagledati optimistički i
pesimistički. Optimisti bi rekli da je vlada izgubila deo slobode da
rukovodi privredom po svojoj volji i da je smanjeni ekonomski
suverenitet države logičan rezultat pobede međunarodnog kapitalizma,
koji opet ubrzava tehnološki napredak i ublažava globalno siromaštvo.
Pesimisti smatraju da je potrebna ravnoteža između efikasne
države i ekonomske efikasnosti koju mogu da obezbede tržišne snage.
Pesimisti kažu da je korist od globalizacije daleko manja nego što
optimisti pretpostavljaju a šteta daleko veća.
Po njima, ako koristi ima, ona se nepravedno deli unutar društva,
što je ključni momenat kojeg optimisti ignorišu.
Pesimisti priznaju da se u globalnom kapitalizmu bogate
kapitalisti, a ne radnici, i da će među radnicima najgore proći
nekvalifikovani. Globalizacija će povećati nejednakosti, pogoršati
siromaštvo i sve više voditi u socijalnu „isključivost“. Danak će se
platiti, čak i da globalizacija uspe pod svojim uslovima, u trenutku
kada sposobnost vlade da odgovori na nju slabi. A nesposobnost bilo
koje vlade da deluje potkopava temelje demokratije, i kada
napredovanje tržišnih snaga uvuče kapitalizam u novu krizu Marks će
se poslednji smejati.
Najnoviji talas štrajkova u Srbiji, to je zapravo to. Ko je onda u
pravu, optimisti ili pesimisti? Možda država, pa i srpska, i nije toliko
u defanzivi, možda globalizacija i neće odigrati odlučujuću ulogu u
određivanju budućnosti države, a možda i slabljenje ovlašćenja države
i nije taj danak za odgovarajuće koristi, konačno, možda su efekti
globalizacije preuveličani, jer globalizacija glavni zadatak ne izvršava
dovoljno temeljito?
U razvijenim ekonomijama dobit od globalizacije je manja, jer tu
se brži ekonomski rast ne uvozi, on se uglavnom izgrađuje kod kuće.
U tim državama i takvim ekonomijama osnovno pitanje nije da li je
demokratija kompatibilna sa globalizacijom, već, naizgled malo
čudno, da li je demokratija uopšte kompatibilna sa slobodom? Jer,
demokratija i sloboda su, naizgled, dve strane iste medalje: može li biti
jedne bez druge? Zapravo, sloboda i demokratija svakako su povezane,
baš kao sloboda i kapitalizam, ali su pesimisti u pravu kada postavljaju
pitanje može li kapitalizam i dalje srećno opstajati paralelno sa
demokratijom. Možda greše u tome kakav bi oblik sukob ova dva
fenomena poprimio.
Naime, pesimisti smatraju da će se kapitalizam na kraju pokazati
toliko socijalno katastrofalan da će demokratske države biti naprosto
ugušene u talasu štrajkova i protesta, a umesto njih će doći
nedemokratski režimi. Moguć je i nešto drugačiji scenario, popustljive
prema antiliberalnim vrednostima, demokratske države će možda
kapitalizmu postaviti takve zahteve i ograničenja, da će on, zajedno sa
slobodom, i lagano slabiti. Novonastali politički poredak bi opet
mogao da bude „demokratski“ ali zato ništa manje disfunkcionalan i,
u krajnjem slučaju, ništa manje tiranski.
U siromašnijim državama, poput Srbije, narod strepi od
globalizacije i ekonomske nesigurnosti. Bilo koja vlast u Srbiji
sklopila je mir sa svetom biznisa. Naravno, era velike vlade mrtva je u
celom svetu, pa ni naša vlada ne vidi sebe kao branioca organizovanih
sindikata, niti kao zagovornika javnih troškova. Reči kao
„preduzetništvo“ i „šanse“ potpuno su se odomaćile. Naši
postsocijalistički levičari, ako su još uopšte i levičari, odbacili su
tradicionalne retoričke figure, pa čak i omiljene instrumente
ekonomske kontrole, iako levica u Srbiji tvrdi da se njene tradicionalne
vrednosti u odnosu na kapital i radnike nisu promenile. U
predizbornim obećanjima u Srbiji svi se pomno čuvaju bilo kakvog
obećanja da će ojačati ulogu države. Iako su privlačne strane
kolektivizma i antiindividualizma očigledno popularne kod birača,
posebno kad nemaju veze sa diskusijama o politici neophodnoj da bi
se sproveli u delo. Demokratiji odgovaraju takve vrednosti.
Kapitalizmu ne.
No, čak i da je ova procena potpuno ispravna, zašto zvuči
uverljivije pretpostavka da će demokratija potkopati kapitalizam, a ne
obrnuto kako kažu pesimisti globalne ekonomije? Odgovor je
jednostavan: zato što se to upravo zbiva poslednjih 60 godina.
Pokušajte u svemu tome prepoznati naše tajkune, političare,
akreditovane ambasadore, optužbe i demantije. Demokratiju i
globalizaciju. U državi Srbiji.

 1. DECEMBAR 2007.

„Ovo nije prvi put da Albanci organizuju sopstvenu propast“

rekao je Ismail Kadare videvši šta se dogodilo na Kosmetu posle
ulaska trupa NATO-a. Jer, po njemu hrvatski i srpski nacionalizam u
godinama pre iscrpili su svoju dinamiku. Prvi je ostvario svoj cilj,
drugi se još „oporavlja od ratova i ustupio je mesto želji za
demokratijom“. Dakle, ostao je još albanski nacionalizam sa oreolom
svega onoga što Albanci smatraju „svojom istorijskom pobedom 1999.
godine na Kosovu nad starim srpskim neprijateljem“.
Berlin 1878. i London 1913. godine za Albance na Kosmetu i
Albance u Albaniji dve su propuštene prilike, dvostruka „nepravda“
koja do sada nije ispravljena i koja se stalno preispituje. Hoće li posle
Berlina i Londona, Beč biti ta treća prilika koja je iskorišćena?
„Albanija je samo geografski pojam“, svojedobno je zaključio
Bizmark i skinuo albansko pitanje sa dnevnog reda. Francuski pisac
Viktor Berar opisao je 1897. godine Kosmet kao „kutak pravog
srednjeg veka, koji je Proviđenje sačuvalo za proučavanje naših
savremenika“. U Londonu 1913. na konferenciji ambasadora velikih
sila doneta je odluka o stvaranju albanske kneževine, koja je poverena
nemačkom knezu Vilhelmu Vidu. Ono što je postalo sadašnja Albanija
obuhvata oko 40 odsto ukupnog albanskog stanovništva koje je ostalo
rasejano u susednim državama. Ovaj „pravi politički zločin koji je
počinila Evropa“, po rečima kosovskog pisca Redžepa Ćosje, „nikada
nije nestao iz nacionalnog sećanja albanske nacije“.
Da li to sada Evropa i SAD pokušavaju da isprave taj „politički
zločin prema Albancima“ na račun Srbije?
Mnoge svetske krize i ratove, zapravo, su izazvale diplomate koji
su lagali novinare, a onda poverovali u ono što su pročitali u novinama.
Iako je glavni urednik lista na albanskom jeziku „Bota sot“, ili „Svet
danas“, Teki Derviši pre sedam godina izjavio kako je „mržnja veoma
subjektivna kategorija, da mržnju ne stvaraju novinski članci, već
istorijsko iskustvo srpsko-albanskih odnosa“. Njegov list je u martu
2000. godina pisao „da svi Srbi koji sada žive na Kosovu su kriminalci
i da je odmazda prirodni instinkt“. Dan Everts, koji je u to vreme vodio
lokalnu kancelariju OEBS-a opisao je to kao „zlobu, gnev, laži i
klevete“.
Mali je broj Albanaca sa Kosmeta digao glas protiv sramotnog
albanskog fašizma. Jedan od retkih bio je Veton Suroj, inače vlasnik
lista „Koha Ditore“ koji je još pre sedam godina izjavio „da takvo
ponašanje prema kosovskim Srbima diskredituje svakog kosovskog
Albanca, a ne samo počinioce nasilja. Ovaj teret moraćemo kolektivno
da nosimo na duši, on će ukaljati našu čast kao i uspomenu na
kosovske Albance koji su bili žrtve“.
Zbog svega toga verovatno je vreme da se mi i svet prestanemo
da lažemo. Očigledno je da se Srbi i Albanci na Kosmetu međusobno
mrze i da nemaju nameru da žive zajedno u idealnoj multietničkoj
državi koju su zamislili određeni krugovi u Vašingtonu. Možda bi za
Amerikance najpoštenije bilo da kažu: „Vi zaslužujete jedni druge,
pozovite nas kada se umorite od ubijanja?“ No, postmortem rata za
Kosmet jeste i to da je sada daleko teže otići nego što se došlo na
prostor južne srpske pokrajine. Ako Amerikanci i NATO naglo odu sa
Kosmeta novo krvoproliće je sasvim izvesno. Pošto to ne mogu da
urade preostaje im sledeće: ili će potpuno da razoružaju teroriste iz
OVK, ili da okončaju ratnu politiku koja se na Kosmetu vodi.
Odnosno, kada se umešate u nedovršeni građanski rat tamo gde ljudi
mrze jedni druge, ali i dalje žive zajedno, jedna je opcija upotreba
velikih vojnih snaga kako bi se razoružalo sve živo što može da nosi
oružje i onda čuvala straža na svakom ćošku. Sve dok ne nauče da se
međusobno vole. Ali kako SAD žele da smanje svoje vojno prisustvo
na Kosmetu, i kako dva naroda nikako da počnu da se vole, ova opcija
nije realna.
Preostaje druga opcija, okončanje politike koja se vodi na
Kosmetu. Naime, politika na Kosmetu stalno je na ivici eksplozije zato
što ni jedna strana nije definitivno zadovoljna, ali ni iscrpljena. Na
rečima i u izveštajima Unmika „postignut je određen uspeh u
stabilizaciji prilika“, u praksi to je neprijatan kompromis u stilu real-
politike, zapravo nadrealan prizor gde sve ima barem dva nivoa
značenja. Jedan je onaj na papiru, nazovi demokratski, politički
ispravan, besprekoran. Drugi je onaj realan, prljav, ružan i zao. To je
igra ogledala u kojoj se kosmetska realnost iskrivljuje u zavisnosti od
toga ko je gleda. I ko je projektuje.
Čak ni u svom geografskom značenju, Kosmet nije jedno mesto,
već predstava stvarnosti. Za Albance to je nova država, za Srbe to je
integralni deo Srbije, a za međunarodnu zajednicu to bi trebalo da bude
pokrajina po rezoluciji 1244 UN.
Može li se sve to „preskočiti“ prećutnom podelom Kosmeta,
uspostavljanjem stabilnih linija razgraničenja duž kojih bi NATO
patrolirao i gde bi i Srbi i Albanci bili bezbedni u svom prostoru i time
spremniji da žive jedni pored drugih barem u početku? Jer, rat na
Kosmetu je i završen a da nisu povučene stabilne linije razgraničenja,
a bez tih linija i NATO i eventualno EUFOR vojnici biće samo
mirovnjaci u zemlji u kojoj nema mira.
Istina, postoji i treća i najopasnija opcija: nezavisnost Kosmeta.
Što bi dovelo do stvaranja dve albanske države. Iako Albanci nisu
pokazali sposobnost upravljanja ni jednom državom, a kamoli sa dve.
No, možda je u tome i kvaka 22. Volan će ionako da drže SAD...

 8. DECEMBAR 2007.

Da je Klauzevic još živ verovatno bi rekao da je sport, a posebno

fudbal, nastavak politike drugim sredstvima. Kažu da je sa fudbalom i
započeo raspad bivše Jugoslavije, na onoj famoznoj utakmici Dinamo-
Crvena zvezda u Maksimiru. Dinamo je simbol hrvatstva, Zvezda
simbol srpstva, policajci i pripadnici DB u Zagrebu tada su smatrani
eksponentima srpstva, naime bilo ih je u tim strukturama nešto više
nego što je iznosio postotak u broju stanovnika, ali šta da se radi kada
Srbi vole represivna ministarstva, a u njih se ulazi, jelte, posle detaljne
provere porodičnih prilika, posebno onih u periodu 1941-1945. I kada
su se ti policajci potukli sa Dinamovim „bed blu bojsima“, to se kasnije
tumačilo i kao prvi borbeni otpor mračnoj jugoslovenskoj soldatesci i
policiji i, naravno, Jugoslaviji. U toj je Jugoslaviji Zvezda zaista i
smatrana jednim od simbola srpstva, odmah posle Srpske pravoslavne
crkve, Srpske akademije nauka i lista „Politika.“ Kosmet se, prirodno,
podrazumeva.
I sada, eto, u vreme kosmetskog finala imamo i policiju u Zvezdi.
Jeste da su Zvezdu pri osnivanju podržali tadašnji najmoćniji lideri
srpske tajne policije, ali da se policija posle toliko godina na ovaj način
vraća u Zvezdu, nije baš zgodno. Osim kao potvrda one uvek prisutne
navijačke parole: „Uprava, lopovi“. Pa je policija i stigla da vidi ko je
sve tu lopov. Što verovatno ne bi uradila da je Zvezda pobedila Bajern,
ili Bolton. Ali nije pobedila! Možda treba uhapsiti i igrače? U Južnoj
Americi posle takvih igara i bezbednost bi im bila ugrožena! Srećom,
mi nismo Južna Amerika.
Sadašnje tužno i mučno posrtanje Crvene zvezde posrtanje je i
celokupnog srpskog fudbala unazad 17 proteklih godina.
 Od trenutka raspada SFRJ, ni SR Jugoslavija ni Srbija i Crna
Gora, ni sada Srbija nisu zabeležile ni jedan fudbalski rezultat vredan
divljenja, osim mlade reprezentacije na Evropskom prvenstvu. Sve
sami porazi, katastrofe i blamaža. Promenili smo ime, dresove, grbove,
himnu, zastavu, neki nam se igrači više krste kada ulaze ili izlaze sa
terena nego što pipnu loptu, pa opet ništa ne pomaže. Pre su se igrači
žalili da ne mogu da igraju pod strašnim psihološkim pritiskom
publike koja zviždi onoj staroj jugoslovenskoj himni. Sada imamo
novu himnu, a naše „orlove“ je protiv Kazahstana bodrilo oko stotinak
gledaoca. Sa jednom državnom zastavom. Istovremeno, hrvatsku je
reprezentaciju u Londonu bodrilo 6.000 navijača. I Hrvati su
maestralno odigrali meč, bez ikakvih kalkulacija pobedili su iako im
to i nije više bilo potrebno. Tako da su Rusi, kojima je ta pobeda
Hrvatske protiv Engleske omogućila odlazak na prvenstvo Evrope,
štampali poseban list na latinici sa ogromnim naslovom „Hvala
Hrvatska“.
Sport i fudbal ne samo da su duboko prožeti politikom, već i
velikim biznisom. Englezi su već izračunali koliko će izgubiti njihova
ekonomija zato što „Gordog Albiona“ neće biti u Austriji i
Švajcarskoj. Hrvati već imaju procenu koliko će zaraditi njihove
fabrike majica, zastava, šalova, kapa, bedževa, koliko turističke
agencije jer Austrija je blizu, koliko će se uzeti od tv reklama...
Političari u Hrvatskoj planiraju kako će nastupe fudbalske
reprezentacije valorizirati na državnom nivou.
U Srbiji je selektor Klemente dobio otkaz i sva krivica zbog
neodlaska na prvenstvo Evrope biće njegova. O proceni izgubljene
dobiti, ono što se zove „lucrum cesans“ za srpsku privredu niko neće
govoriti niti odgovarati. Jer u Srbiji fudbalsku reprezentaciju
doživljavamo još uvek samo kao fudbalsku. Ona nema državni
tretman. Na stranu to što se igra staromodan fudbal, što nam je na fini
način Klemente i rekao, što osim Stepanovića u domaćoj ligi i nema
trenera sa nekim jačim međunarodnim rezultatima i ugledom, što se
igrači sporo kreću, što lopta sporo putuje i kada se sastave tri direktna
uvezana dodavanja to izaziva i ovacije gledalaca. Mi jednostavno
igramo dekadentan fudbal. Zašto?
Država se smanjila, fudbalska se liga smanjila, konkurencija se
smanjila. Od nekadašnja najmanje četiri velika jugoslovenska derbija
sada imamo u Srbiji samo jedan pravi derbi. Neka me odmah optuže
za jugonostalgiju, sve priznajem, ali Crvena zvezda je bila šampion
Evrope i sveta sa igračima sa celokupnog jugoslovenskog prostora:
Srbi, Hrvati, Slovenci, Crnogorci, Makedonci, Muslimani, Mađari.
Jedino nije imala ni jednog igrača Albanca. Njih je imao Partizan kao
deklarisani jugoslovenski sportski klub. Navijači Zvezde su
uzvikivali: „Zvezda Srbija, nikad Jugoslavija“. A samo je kao prvak
Jugoslavije Zvezda bila i prvak sveta i Evrope.
Umesto Hrvata, Slovenaca, Makedonaca i ostalih sada u Zvezdi
igraju stranci iz Afrike, Južne Amerike, pa i Poljske. Model koji
fudbalski očito nije uspeo, finansijski to će ispitati i saopštiti policija.
No, objektivnosti radi klupski fudbal je i u drugim bivšim jugo-
republikama u ozbiljnoj krizi. Izuzetak je možda Hrvatska i Dinamo,
ali to će se definitivno videti tek posle utakmice sa Renom. Istina iz
UEFA je pre nekoliko dana stigla i optužba da su neke utakmice u
Srbiji i Hrvatskoj nameštene, pa to uz nedavne nerede na utakmici
Zvezda-Hajduk iz Kule, i prekid jedne prvenstvene utakmice dodatno
pogoršava renome srpskog fudbala.
Dakle, skoro sve srpske institucije su načete, ili napadnute.
Srpska pravoslavna crkva stalno se optužuje u vezi skrivanja haških
optuženika, Srpska akademija nauka nikako da se oporavi od onog
Memoranduma, u Zvezdu je ušla policija. Kosmet hoće da nam uzmu.
I kažu da nema međunarodnih zavera? Samo ne znam ko je podvalio
Hrvatima da zagrebački „Jutarnji list“ od 3. 12. ove godine
objavljujući sve dosadašnje rezultate utakmica fudbalskih
reprezentacija Hrvatske i Nemačke navede i susrete te dve
reprezentacije u Beču 16. juna 1941. godine, 5:1 za Nemačku, pa 18.
januara 1942. godine u Zagrebu rezultat je bio 2:0 za Hrvatsku, pa 1.
novembra 1942. godine u Štutgartu opet 5:1 za Nemce. U vreme kada
je Vermaht bio pod Moskvom, a Luftvafe bombardovala London i
Konventri. Sa svoje strane, Nemci te rezultate nigde ne spominju.
Malo ih je sramota...
I onda ne kažite da je fudbal nastavak politike drugim sredstvima.

 11. DECEMBAR 2007.

„Vojska ima razrađene planove za različite scenarije na Kosovu i

na jugu centralne Srbije“ kaže na početku intervjua Fonetu načelnik
Generalštaba VS general-potpukovnik Zdravko Ponoš. Malo dalje
kaže „da vojska još nije dobila naređenje da isplanira borbeno
angažovanje i da trenutno nema indicija da je bezbednost zemlje
ugrožena“. Ili je novinar Foneta nešto pogrešio, možda naša vojska
prelazi na neborbeno angažovanje, ili generalu treba hitno odrediti
specijalnog savetnika za medije. „Bezbednost zemlje nije ugrožena?“
Kosmet je valjda na Mesecu?
No, taman kada sam pomislio da je Vojska Srbije odlučila da
zadrži u sastavu svojih jedinica i 63 tenka T-72, inače sovjetske
proizvodnje, uz postojećih 212 tenkova M-84, načelnik Generalštaba
kaže „da se Vojska Srbije opredelila za četiri tenkovska bataljona sa
po 53 tenka M-84, da Srbija sa tih 212 tenkova ima više nego
Mađarska, Austrija, Hrvatska i nekoliko zemalja oko nas sve zajedno,
i da je čak i Velika Britanija odlučila da broj svojih tenkova spusti na
manje od 400“.
To znači da će tih 63 tenka T-72 biti prodato, ili izrezano u staro
železo, iako se ni jedna država NATO-a, ranije članica Varšavskog
pakta, nije odrekla tenkova T-72, koji postoje i u jedinicama Ruske
vojske, gde je još uvek najmasovnije zastupljen borbeni tenk. Što se
tiče tenkova T-55 vojske Srbije, oko 730 komada, oni su otpisani kod
nas, ali, recimo, oružane snage Hrvatske još uvek imaju 192 tenka T-
55. Inače, vojska Srbije ima sada problem sa rezervnim posadama za
tenkove M-84, jer većina naših tenkista obučena je na tenkovima T-
55.
 Brojke su u vojsci nekada relativna stvar, ali iz intervjua Fonetu
nije jasno da li to „Srbija ima više tenkova od Austrije, Mađarske,
Hrvatske i nekoliko manjih zemalja oko nas sve zajedno“, ili samo
pojedinačno više od Austrije, Mađarske i Hrvatske? Pojedinačno,
Austrija ima 114 tenkova „leopard-2“ i 120 lakih tenkova „kirasir“ te
još 100 u rezervi. Mađarska, koja je članica NATO, poseduje 154
tenka T-72, ali je u operativnoj upotrebi samo 30 komada. Hrvatska
ima 72 tenka M-84 i tri tenka T-72, pored onih 192 tipa T-55.
Bugarska vojska raspolaže sa 400 tenkova T-72 i 165 tipa T-55.
To su sve službeni podaci koje su vlade tih država dostavile zapadnim
vojnim publikacijama za 2007. godinu. Nije mi jasno odakle onda
načelniku Generalštaba te brojke za Austriju ili Hrvatsku? Ako ih je
dobio od Vojno obaveštajne agencije, čijeg, uzgred rečeno šefa,
pukovnika Zdravka Jelisavčića neko već duže od godinu dana
namerno drži na funkciji vršioca dužnosti, pa hajde da poverujem.
Navoditi tačan podatak da je Velika Britanija smanjila broj svojih
tenkova ispod 400 nije baš dobra paralela sa Srbijom, jer London svoju
bezbednost na vojnom planu bazira na nuklearnim bojevim glavama
na podmorničkim raketama „trajdent“ na snažnoj avijaciji i jakoj
mornarici.
Na moju veliku žalost sve to Srbija nema.

 22. DECEMBAR 2007.

Ne mogu a da se ponekad ne setim filma „Plavi krug na Kosovu“.

Prvi put sam ga spomenuo davno, negde početkom osamdesetih
godina u jednom zagrebačkom listu, i to je tada doživljeno kao
senzacionalizam. Film je snimljen u produkciji NATO-a i o njemu sam
i čuo u komandi NATO u Monsu u oktobru 1982. godine. Govori o
početku Trećeg svetskog rata, o sukobu između Moskve i Vašingtona
oko Kosmeta. Filma sam se opet setio kada su u junu 1999. godine
ruski padobranci zauzeli aerodrom Slatina kraj Prištine i kada je
američki general Klark, kao vrhovni komandant NATO-a, naredio
britanskom generalu Džeksonu da napadne te ruske padobrance.
Džekson je odbio naređenje rekavši Klarku da neće da rizikuje početak
Trećeg svetskog rata.
Sada posle toliko godina američka agencija „Stratfor“ spominje
mogućnost da ruske trupe opet dođu na Kosmet i tako pokušaju da
spreče nezavisnost južne srpske pokrajine. Ne verujem u takvu
mogućnost, prošao je trenutak za tako nešto. Iako, ako neko kaže da
više nema prostora ni vremena za diplomatiju i pregovore, to bi po
svim istorijskim sećanjima, ali i po zdravoj logici, trebalo da znači
trenutak kada nastupa sila, odnosno rat ako ste za tako nešto sposobni.
A ako trenutno niste, to još ne znači da nećete biti jednog dana. Dakle,
američka strategija supersile i nametanja statusa Kosmeta izazvaće
odgovarajuću geopolitičku reakciju, koja će se okrenuti protiv
američkih interesa.
Naravno da u Vašingtonu razmišljaju da Srbi posle juna 1999. i
nisu u mogućnosti da određuju status Kosmeta. Ni diplomatski ni
vojno. NATO je godinama pre marta 1999. upirao pogled ka južnoj
srpskoj pokrajini, posao je tamo isuviše ozbiljan, ulog previše veliki,
jer onaj ko kontroliše Kosmet kontroliše, zapravo, i Balkan. I zato je
Jugoslavija 1999. i bila bombardovana, a protiv Srbije poveden pravi
geopolitički džihad.
Jugoslovenska vojska 1999. godine nije vojnički poražena na
terenu, ma kako to nekome „patriotski“ i čudno zvučalo, jer pravog
fizičkog kontakta između NATO snaga i Vojske Jugoslavije na terenu
i nije bilo. Naime, to je bio sukob dve toliko neravnopravne sile i
tehnologije, kao kada bi vas iz svemira napali svemirci tehnologijom
za koju nikada i niste čuli. Otuda u delu srpske javnosti i ocena „na
vojnom polju neporaženi“, što opet aludira na izdaju otadžbine, udarce
s leđa i domaće slabosti. Što nudi nadu i obećava pobedu samo ako bi
se sledeći put i „pravilno počelo“.
Srpski politički establišment sada je, dakle, u koncepcijskom
ćorsokaku. Nemoguće je održati ravnotežu između patriotizma i
atlantizma u kontekstu jasne podrške SAD i većine država EU
nezavisnom Kosmetu. Oslanjanje na patriotizam odmah se dovodi u
vezu sa bliskom prošlošću „setite se kako smo prošli kada smo
ratovali“.
Nezavisnost Kosmeta značila bi da je Srbiji oduzeto pravo na
geopolitički shvaćen suverenitet, da je Srbija gubitkom Kosmeta
izgubila i svoju kanonsku teritoriju i da je mogući sledeći korak u tom
trendu usmeren ka jugu uže Srbije i Sandžaku. Vrlo je zanimljiva bila
nedavna primedba britanskog ambasadora u Srbiji, kada je pre
nekoliko dana u razgovoru sa čelnicima albanskih opština na jugu,
Bujanovac, Preševo, na njihovu najavu da će pod određenim
okolnostima tražiti odvajanje od Srbije, rekao kako za tako nešto
„nema međunarodne podrške“.
Pojam geopolitičkog prava na kontrolu nad teritorijama rezultat
je moći, volje, odlučnosti i delotvornosti. Da li svega toga ima u
Beogradu po pitanju Kosmeta i na kojim nivoima su svi ti faktori
zastupljeni? Da li je politička elita Srbije samo deklarativno
jedinstvena oko Kosmeta, i kako se ‘u problem statusa južne srpske
pokrajine uklapaju dominantne prozapadne ultraliberalne snage? Na
javnoj, ali još više na tajnoj sceni?
Svi sukobi na prostoru nekadašnje Jugoslavije, ali i na Balkanu
uopšte, posledica su Prvog svetskog rata. Godine 1945. oni su samo
zamrznuti. Između Rumunije i Bugarske postoji pitanje Erdelja,
između Rumunije i Mađarske Transilvanija, između Rumunije,
Moldavije i Rusije Pridnjestrovlje, Srbije i Albanije Kosmet...
Ne samo Srbi, već i ostali na tom prostoru teško izlaze na kraj sa
prošlošću, vremenom i istorijom. Rat je na Balkanu oduvek vladao
gore i od najgoreg tiranina, a sada, preko Kosmeta senka podele sveta,
senka nekadašnjih evropskih frontova opet se nazire.
Nezavisnost Kosmeta bila bi prakatastrofa sadašnjice. Neki novi
rat za Kosmet u nekoj dalekoj budućnosti? Neki novi Milošević,
pametniji i veštiji i u mnogo drugačijim okolnostima? Na Balkanu
nikada ništa nije završeno, na Balkanu je stvarnost fluidna i elastična.
Nezavisnost Kosmeta i svetla se na Balkanu gase. Za Zapad će to biti
žestoka vožnja. Sa kacigom (šlemom), ili bez nje. Ili njega.
 A mi u Srbiji? Nas će, najverovatnije, i sledećih pet godina od
članstva u EU deliti deset godina. Nije film.

 26. DECEMBAR 2007.

Da li Srbija želi da bude siva zona između Moskve i Vašingtona

na Balkanu, poput nekadašnje Jugoslavije? Jer, Rezolucija Narodne
skupštine o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog
poretka Republike Srbije u tački 6 kaže da je Narodna skupština donela
odluku o proglašavanju vojne neutralnosti Republike Srbije u odnosu
na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na
kojem bi se donela konačna odluka po tom pitanju. Ovo je, zapravo, i
najkonkretnija stvar u Rezoluciji, koja će uz tačku 5, koja govori o
modalitetima eventualne misije EU na Kosmetu i stavove tačke 7 pod
„b“ i pod „đ“, izazvati i najveću pažnju stranih posmatrača. Naravno,
pod uslovom da Skupština u sredu na raspravi o Kosmetu ne promeni
nešto od svega toga, što je malo moguće, jer su ovom Rezolucijom svi
zainteresovani dobili što su hteli.
Za narodnjačku koaliciju predvođenu DSS-om, ali i za SRS i SPS
vojna neutralnost Srbije u odnosu na NATO i vojnu strukturu EU, jer
drugih vojnih saveza i nema u Evropi, manifestacija je otpora prema
namerama SAD i EU da i bez odluke UN priznaju nezavisnost
Kosmeta. Strankama kao što su DS i G17, vojna neutralnost Srbije za
sada uopšte i ne smeta, jer i statusno međunarodno priznate neutralne
države, poput Austrije, Švedske, Finske i Švajcarske članice su
procesa Partnerstvo za mir, imaju svoje mirovne vojne snage u raznim
misijama širom sveta i usko sarađuju sa NATO. Uostalom zadnjih
meseci, da li zbog izbora ili ne, tek DS i G17 malo spominju ulazak
Srbije u NATO.
Neutralnost je političko-pravni status države koja nije u ratu ni sa
jednom zaraćenom stranom, što znači da neutralnost pretpostavlja
postojanje međunarodnog oružanog sukoba. Status stalno neutralne
države, odnosno neutralizovane države, stiče se, dakle, na osnovu
međunarodnog ugovora, što sve znači da je odluka Narodne skupštine
o neutralnosti Srbije više deklarativno-političkog karaktera, zapravo
neka vrsta zadnjeg apela Zapadu da ne podržava secesiju Kosmeta.
Ipak, proglašena vojna neutralnost Srbije najviše će zadati
problema Ministarstvu odbrane Srbije, čiji će svaki korak u saradnji sa
NATO i SAD sada biti podvrgnut detaljnoj analizi svih
„zainteresovanih“. Naravno da će u Ministarstvu odbrane nastojati da
prikupe sve primere iz prakse armijske saradnje Austrije, Finske,
Švedske i Švajcarske sa NATO i SAD, ali je problem što sve te
neutralne države nemaju problem Kosmeta kojeg NATO i SAD žele
da reše na štetu Srbije.
Smisao i zadatak bezbednosnih integracija jeste bezbednost
država članica. Kako onda tretirati američke vojne snage koje bi
poželele da se koriste drumovima Srbije, na osnovu ranije potpisanih
bilateralnih ugovora o vojnoj saradnji, dakle kako gledati na te jedinice
na njihovom putu ka nezavisnom Kosmetu preko uže Srbije? Kako
spojiti eventualni gubitak Kosmeta, što podržavaju NATO i EH sa
članstvom Srbije u NATO-u?
To nije pitanje za političare, već za alhemičare.

 29. DECEMBAR 2007.

Televizijski su prenosi skupštinskih zasedanja gadna stvar.

Svašta može tu da se vidi: neko spava, neko čita novine, neko drema,
neko žvaće žvaku, neko se smeje, popravlja frizuru, poneko dobacuje,
jedni ustaju i odlaze, drugi dolaze i pitaju one oko sebe da nisu nešto
u međuvremenu epohalno propustili. Svašta može i da se čuje:
vizionari i oni bez vizije, razvlašćeni vizionari koji bi još jednom da
budu vizionari, izdajnici, lopovi i milioneri, strane sluge i podanici,
zarobljenici istorije i realisti, obožavaoci NATO-a i ruskih gubernija,
protagonisti demokratije i evroatlantske budućnosti i korisnici
permanentnog državnog udara...
 Svega od toga pomalo bilo je ovih dana u skupštini Srbije
prilikom usvajanja Rezolucije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog
integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije. Bilo je mnogo apela
na uvažavanje realnosti sa kojom se Srbija danas suočava, bilo je
pozivanja na navodne istorijske netačnosti oko toga da li je Kosmet
ikada i bio međunarodno priznat kao deo teritorije Srbije, ponovile su
se tvrdnje da prestanemo da živimo od istorije, posebno one kosovske,
i okrenemo se svetloj budućnosti u ime sadašnjosti. Na tome je
insistirao deo političke elite građanske Srbije, pa se automatski i
postavlja pitanje je li to ravnodušnost prema istoriji? Da li se
racionalizam i građansko društvo slažu u toj ravnodušnosti, ili u
zajedničkom uverenju da istorija, pa i ona na Kosmetu, ništa ne čini
važećim?
Naravno, naivno je verovati da je jedna tvrdnja, pa i kosmetska,
istinita samo zato što se u nju dugo verovalo, ili što su naši preci
verovali da im je to ostavljeno kao kosovsko predanje. Istorijske istine
važe samo onoliko koliko se racionalno mogu dokazati. Činjenica jeste
da naučni racionalizam, razvoj građanskog društva, pa i teorija
razumnog egoizma i društvenog ugovora, stvarni razvoj tržišta i
njegova teorijska obrada, sve to čini koherentan blok, čiji sastavni
delovi dosledno vode ka omalovažavanju ili preziranju istorije. Oni,
zapravo, nastoje da istoriju, pa tako u Srbiji i onu oko Kosmeta, liše
bilo kakvog prava da u našem mišljenju, ili u društvenoj sferi služi kao
legitimacija. Takvo shvatanje sveta bilo je ideološko jezgro moderne i
bilo je u 18. i 19. veku dosta moćno, ali je uvek izazivalo i jak otpor.
Jer, u društvima zasnivanim na gramzivosti, igra egoizama, koji
međusobno deluju jedan na drugoga, ne mogu doneti i neku opštu
sreću. I to je onda prostor za naciju i istoriju.
U mnogim državama na Zapadu liberali su malo cenili, ili i danas
malo cene stvarnost nacije. Najčešće im je izgledala kao ostatak
protekle epohe, ostatak koji su svetsko tržište, kompjuteri, odnosno
globalizacija osudili na nestanak. Ali, kada je reč o Kosmetu gospodo,
istorija obuhvata ono što se dešava sada i ovde. Jer, mi živimo u istoriji
koju i mi stvaramo, odnosno doprinosimo njenom stvaranju na ovaj,
ili onaj način. Jer, kosmetska istorija nije prosta hronika proteklih
zbivanja, to je naprosto nezavršena istorija. U kojoj zahtev Albanaca
sa Kosmeta za nezavisnošću nema nikakve veze sa prirodom „režima“
u Beogradu, bili oni dobri, ili loši.
Još je 1981. godine službena Tirana, izlaganje Envera Hodže na
kongresu partije, imala jasan program ujedinjenja albanske nacije:
Kosmet dobija status republike u okviru SFRJ, zatim sledi formiranje
federacije Kosmeta sa Crnom Gorom i Makedonijom u jednu
subfederaciju Jugoslavije, onda ta subfederacija napušta
jugoslovensku federaciju ili putem referenduma, ili putem oružanog
ustanka, da bi na kraju tog procesa usledilo ujedinjenje sa domovinom
maticom Albanijom.
Istorija, dakle, maršira kao armija. Možda i kao OVK sa NATO
avionima. Kao Dobro protiv Zla u krizi savremenog doba gde je
kosmetska kriza valjda i konačna kriza? Koja se gleda onako kako se
našem vremenu dopada.
Da li je kosovska istorija za Srbe sama po sebi dovoljna, sama
sebe nosi i obnavlja, ima li ili nema drugu ontološku pozadinu, da li
joj je sve imanentno, uključujući sve istine, svako važenje i svaki
razum? Reći da se istina odnosi na istoriju, da nešto može biti istinito
samo u ovom ili onom vremenu svodi se na zaključak da ne postoji
istina u normalnom smislu reči. Dakle, više nam nije potrebna istorija,
ni ona kosovska, ni istoricistička filozofija. Ukidamo pitanje o istini.
Niče je to znao. Dovoljan je opšti relativizam i nihilizam.
Relativistička ravnodušnost oko Kosmeta, prošlost je nebitna, zadatak
anticipirane budućnosti jeste da je potisne u zaborav. Smisao prošlosti
može se shvatiti samo sa stanovišta budućeg ultimatuma: budućnost,
dakle nešto što nije empirijski dato, određuje smisao sadašnjosti i
istorije. Ispada da je istorija sama po sebi neproduktivna, ona nam ne
postavlja putokaze za delovanje niti otvara prilaz istini, ili ona to čini
samo na obrnut način, time što crpi svoj značaj iz budućnosti, iz
nepostojećeg.
Nisam mogao da verujem, u skupštini Srbije opet su se čuli mladi
komunisti. Sretna nam Nova godina...
  5. JANUAR 2008.

Da ne bi bilo zabune i ja sam za ulazak u EU; za bolji život, za

evropske standarde u svim oblastima i za evropsku perspektivu Srbije.
I, naravno, za to sam da Kosmet ostane u Srbiji sa ovakvim, ili
onakvim stepenom autonomije. Ali, kako sve to pomiriti?
Jedni kažu da treba ući u EU i onda se boljim životom boriti da
Kosmet ostane u Srbiji. Onako iznutra, kao neki bivši članovi SKJ, a
posle disidenti koji su iznutra radili protiv SKJ? Ipak, ako i kada EU
prizna Kosmet kao nezavisnu državu kako ćemo mi to boljim životom
vratiti Kosmet u Srbiju? Da EU kaže, izvinite malo smo se šalili,
pogrešili smo, evo vam Kosmet nazad? A šta da kažu Albanci sa
Kosmeta? Istorija sveta ne poznaje takav način vraćanja otete
teritorije. No, možda se to oko boljeg života i većeg standarda odnosi
na jaču i moćniju srpsku vojsku u budućnosti, koja bi u eventualno
izmenjenim međunarodnim okolnostima vratila otete teritorije onako
kako se to uvek radilo u istoriji? Možda?
Druga je mogućnost ovo što je formulisao premijer Srbije: hoće
li EU Srbiju sada i u budućnosti u sadašnjim međunarodno priznatim
granicama, ili je kao takvu neće? Jer, formulacija koju je premijer
Srbije upotrebio naprosto proističe iz Ustava, koji Kosmet tretira kao
deo teritorije Srbije. I tu nema mesta za bilo kakva naknadna
tumačenja ni Predsednika Republike, ni bilo kojeg ministra. Ustav je
iznad svih njih. Ukoliko je Srbija ozbiljna država.
Možda treba videti primer Hrvatske, koja pokazuje šta je ozbiljna
država kada su njeni interesi u pitanju. Naime, hrvatski je Sabor još
letos doneo odluku da ZERP, ili zakon o ekonomskom ribolovnom
pojasu stupi na snagu 1. 1. 2008. godine, iako su Italija i Slovenija
energično upozorile Zagreb da će u tom slučaju biti zaustavljen put
Hrvatske u EU. Zbog ribarenja u Jadranu. Hrvatska se pozvala na
činjenicu da takve zakone imaju i druge članice EU i da se sada samo
sprovodi ono što je Sabor odlučio. A odluku Sabora može da promeni
samo Sabor. Ni predsednik države, ni premijer, ni ministri.
 Naravno, nisam siguran da bi naše upozorenje EU da bira između
celovite Srbije i Srbije bez južne pokrajine, dakle da bi to moglo da
zaustavi EU na putu priznanja nezavisnosti Kosmeta. Ali, svakako bi
moglo da ih pokoleba i da „kupi“ dodatno vreme za novu fazu
pregovaranja. Što opet zavisi od naših predsedničkih izbora i odnosa
snaga u vladi.
Ima tu još nešto, naš „nesporazum“ s EU oko Kosmeta zapravo
je posledica sukoba interesa „pramodernih“ „modernih“ i
„postmodernih“ država. Naime, posle 1989. skoro sve države, ali i
regije, mogu se svrstati u jednu od te tri skupine. Neke koje karakteriše
haos, Somalija, Avganistan, Irak, ili su donedavno bile u haosu kao što
je Albanija, mogle bi se smatrati „pramodernim“. One postaju opasne
samo kada propadnu. „Moderne“ države veruju u državni suverenitet
i u ono što ide uz njega, nemešanje jedne zemlje u unutrašnja pitanja
druge. „Postmoderne“ države su one zemlje koje su u velikoj meri
odbacile svoje predrasude o suverenitetu. One funkcionišu u sistemu
koji podstiče međusobno mešanje u unutrašnje stvari drugih takvih
država uz suzdržanost i nadzor u vojnim pitanjima. Taj je sistem
najrazvijeniji u Evropi, gde je i ponikao potpisivanjem Rimskog
ugovora koji je bio smišljen pokušaj da se prevaziđu okviri nacionalne
države.
Drugim rečima, unutrašnje stvari sada su otvorene za strano
mešanje, a jedino što se ne menja jesu nacionalne granice, jer one u
transnacionalnom sistemu ne znače mnogo. „Postmoderne“ države
nisu mnogo zainteresovane za pitanje teritorija. No, iako je nacionalna
država doživela nekoliko udaraca, a tribalizam cveta od Škotske,
Katalonije do Kvebeka, raspalo se više zemalja od Jugoslavije,
Čehoslovačke, SSSR-a do Etiopije, nacionalna država ostaje trajna
jedinica identiteta. Kanada, Šri Lanka, Kongo, rešeni su da opstanu.
Tu je i čudna pozicija SAD, u kojoj se fenomen imperije transformisao
od teritorijalnog u ideološki, pa Amerika kao postmoderna u nekim
aspektima, interveniše navodno iz humanitarnih razloga u
„pramodernim” zemljama.
 Gde su u svemu tome Srbija i problem Kosmeta? Srbija očito i po
tipu ekonomije i shvatanja suvereniteta spada u „modernu“ državu,
Kosmet u „pramodernu“ regiju. EU je „postmoderna“. Sasvim
dovoljno za nerazumevanje. U Srbiji ima pojedinaca koji su
„postmoderni“ u mnogim aspektima, pre svega po sintagmi „da su
ljudi važniji od teritorije“, što može biti put da svako živi samo za sebe,
i da dekompozicija države dovede do dekompozicije društva. Ako
dolazi do takve atomizacije, njoj parira žudnja ka tribalnoj koheziji.
Jer, tribalistički poriv još uvek je pomalo zagonetan. Tu je i religija ne
samo zbog njenog jačanja, već i zbog činjenice da neki najkrvaviji
sukobi imaju u sebi i religiozni element: BiH, Severna Irska, Bliski
istok.
Dakle, Beograd i Brisel izgleda da se ne razumeju kako gledati
geografsku kartu. Srbija je gleda od Horgoša do Dragaša.
Ne znam šta vide u Briselu, države, regione, protektorate, ili
državice?

 12. JANUAR 2008.

Kada je reč o Borisu Tadiću i Tomislavu Nikoliću jedno je

sigurno: jedan od njih će izgubiti. Za pobednika, pobeda ne traži
nikakva objašnjenja. Ishod je onakav kakav i treba da bude s obzirom
na očigledne vrline kandidata, kampanje, strategije, diskusije,
poruke...
Sa porazom je stvar potpuno drukčija. Malo je verovatno da će
poraženi kandidat prihvatiti objašnjenje pobednika za takav ishod,
konkretno, da je pobednik bolji u svakom pogledu. I gubitnik će
potražiti objašnjenje za svoj neuspeh koje je zadovoljavajuće za njega
kao gubitnika.
Prvi poriv u izbornom porazu jeste da se on pripiše prstima
nemilosrdne sudbine. Hoće li ona biti predstavljena kroz problem
Kosmeta, pitanje članstva u EH ili kroz ekonomsko-socijalnu
problematiku – teško je predvideti. Ali je sasvim sigurno da pozivanje
poraženog kandidata na neminovnost sudbine neće lako proći, jer u
ovoj predsedničkoj kampanji skoro svi tvrde da će pobediti. Ne da
mogu da pobede, ili se nadaju pobedi, već da sigurno pobeđuju. Što je
fantastično neozbiljno, prepotentno do apsurda i sa mogućim efektom
bumeranga. Jer, glasači ne glasaju uvek za unapred sigurne pobednike.
Kod Srba postoji i inat, iako postoji i ono „kada budeš vlast glasaću za
tebe“.
Pretpostavimo da će poraz u oba slučaja uvaliti potučenu stranu
u velike nevolje. Da li će u tom slučaju doći i do unutrašnje „pobune“
u redovima poražene strane? Protiv lidera koji nije dobio predsedničke
izbore? Nema boljih uslova u borbi za ulazak u kabinet na Andrićevom
vencu od položaja sadašnjeg boravka u kabinetu na Andrićevom
vencu. Koliko grešaka može da napravi kandidat za predsednika Srbije
da bi pod takvim uslovima izgubio? Da li u redovima Demokratske
stranke tinja rivalstvo između centrističkih „novih demokrata“ i
„progresivnog“ krila stranke? Kome se u tom rivalstvu priklanja Boris
Tadić? Prirodni poriv „novih demokrata“ u slučaju izbornog poraza
lidera bio bi da se koncentrišu na neuspeh vođe, a „progresivaca“ da
se koncentrišu na samu poruku.
Šta ako izgubi Tomislav Nikolić? Mnogo toga zavisi od poteza
Vašingtona i Brisela, odnosno tajminga tih poteza. U redovima SRS
nema većih tinjajućih sukoba, osim već latentnih „nesporazuma“ sa
Majom Gojković. Kandidatura Tomislava Nikolića uživa široku i
duboku podršku unutar stranke i u slučaju poraza radikali ga neće
pripisivati svojim pogrešnim političkim i ekonomskim idejama i
predlozima već sprezi Zapada i prozapadnog političkog establišmenta
u Srbiji.
Kada smo već kod ideja i predloga, predizborni skupovi i tv
spotovi pokazuju da je pobedila politikantska politika, tiranija
marketinških profesionalca koji su skoro izmešali dve donedavno
oštro suprotstavljene stranke u donekle homogenu smesu političkih
banalnosti, gotovih fraza i umirujućih formula, koje skoro da su
savršeno poslužile za poništavanje razlika: svi su za bolji život, svi su
protiv korupcije, svi su za pravnu državu, svi su za opstanak Kosmeta
u Srbiji, istina neke manje stranke u tome i nisu baš tako energične, za
ulazak u EU je DS bez zadrške, a SRS samo ukoliko EU ne podrži
nezavisnost Kosmeta, ali svi su oštro protiv bilo kakvog novog rata na
ovim prostorima.
Skoro svi nastoje da podsete birače da jedino oni govore istinu i
da zemlja konačno treba da izabere nekoga ko će reći i nama i celom
svetu istinu.
Televizijskih duela dvojice glavnih kandidata za predsednika
Srbije nema. Zahvaljujući tome ne možemo u potpunosti da vidimo
ono što ćemo i dobiti. Skoro da i nema duela na terenu harizme i
simpatija, kandidati kao da samo radi sebe manevrišu kroz životna
pitanja građana Srbije. Zapravo, ništa novo i nije se čulo na
predizbornim skupovima u odnosu na prošle izbore. I upravo zato ni
jedan od dvojice glavnih kandidata još nije uspeo da zadivi naciju.
Borisu Tadiću bi, kao Vrhovnom komandantu Vojske, jedna
istinska kriza na Kosmetu koju bi Vojska rešila na najbolji mogući
način makar na delu Kosmeta, sigurno donela dramatičan skok
popularnosti i sigurnu pobedu. Ali za tako nešto potrebna je saglasnost
Vašingtona. A indeksi na berzi još ne vibriraju.
Šta otkrivaju javni nastupi i tv-spotovi dvojice glavnih kandidata
za kabinet na Andrićevom vencu? Tv-spot Borisa Tadića je
holivudski: savršena muzika i osvetljenje, Tadić deluje energično,
zapanjujuće iskusno i nepopustljivo odlučan i prijatan, ali kao da
pozira za poštansku marku. Izvan tog tv-spota, prilikom gostovanja u
raznim sredinama on govori sjajno i bez ijedne greške, bez lapsusa, što
neminovno stvara utisak glumački naučenog teksta, a to nije prirodno.
Može da se doživi kao neiskreno.
Tomislav Nikolić ima jednostavan i efektan tv-spot, ali mu je
držanje na bini na predizbornim skupovima opterećeno pozom uvis
podignute glave i stisnutih usana. To je nekada davno radio jedan
italijanski vođa i nije dobro prošao u istoriji. Dok sluša hvalospeve
svojih stranačkih kolega na bini trebao bi da bude ležerniji, a ne smrtno
ozbiljan. Istina, trijumfalizam je uvek teško kontrolisati.
 Dakle, predviđanja za izbore 2008. Treba pogledati priče
gubitnika sa prethodnih izbora. Jer se u politici istorija uvek tiče
sledeće kampanje...

 19. JANUAR 2008.

Gde je nestala ona lepa bajka o slobodnom vremenu naših

trudbenika: osam sati rada, osam sati slobodnog vremena-odmora i
osam sati spavanja? Da li se izgubila u drugom i trećem „dodatnom“
poslu zaposlenih radnika, koji u vreme tranzicije i tehnološkog obilja
uviđaju kako im stalno opadaju kupovna moć i zaposlenost, a stalno
se povećavaju podsticaji na potrošnju?
Naime, nedavni rezultati ispitivanja agencije „TNS Medijum
Galup“ pokazuju da svaki drugi zaposleni u Srbiji svakodnevno na
posao odlazi kao da mu je to poslednji radni dan, da zbog otkaza više
od Srba strahuju jedino državljani Kameruna, dok je radno mesto
najsigurnije u Norveškoj, Švedskoj i Nemačkoj.
Stručnjaci kažu da za posao najviše strahuju zaposleni u tek
privatizovanim preduzećima, da su odmah iza njih radnici privatnih
preduzeća u kojima ne postoje ni sindikati, i da je radnička klasa u
Srbiji prilično depresivna kada je reč o sigurnosti posla.
Zaista, niko se u Srbiji nije ozbiljno zapitao kakve će sve biti
posledice ekonomskih inovacija u uslovima da gazde po sopstvenom
nahođenju primaju i otpuštaju radnike. Tokom proteklih godina slavili
smo političke i ekonomske promene, globalno tržište, pad Berlinskog
zida i tehnološku revoluciju, jednom rečju propast socijalističke
utopije. Ali posle toliko proslava, da li ima nekoga ko sme da tvrdi da
je situacija sada bolja nego ranije? Zaposlenost je problematična,
stalno radno mesto sada je već mit iz prošlosti i svi ćemo dakle biti
privremeni. Kome su koristile ekonomske inovacije i tranzicija? Pa,
najbolji odgovor daju nam cifre: u poslednjih desetak godina dobit od
kapitala je upetostručena, dok je dobit od rada smanjena.
 Od pada komunizma na snazi je aksiom da je sve ono što se
opredeljuje i odlučuje za kapitalizam dobro, pošto je kapitalizma
izašao kao pobednik iz sukoba sa komunizmom. Tako je pobedonosni
kapitalizam iz toga izvukao i svojim podanicima preneo izvesnost da
je sve ono što mu odgovara dobro, a sve ono što mu stvara probleme
loše.
Naravno, možda je to neizbežna sudbina sveta, a možda je
profesionalno usmerenje ekonomije na takozvani menadžment, barem
kada je Srbija u pitanju, samo „loša nasledna navika vojske i crkve“
jer gazde bez obzira kojoj vrsti pripadaju uvek teže jedino da povećaju
svoju moć i dobit. Možemo da priznamo da je to neizbežno pravilo
našeg sveta, ali svako ima pravo i da ne učestvuje u njegovom
zagušujućem pohvalnom propagiranju.
Od nas se traži da od jutra do mraka pevamo hvalospeve
slobodnom tržištu, koje svaku ličnu borbu za interese pretvara u opšte
dobro i koje je sposobno da spontano koriguje sva preterivanja i izvrši
prirodnu selekciju onih koji stvaraju bogatstvo. Ali, to slobodno tržište
je propagandni izum buržoaskog veka koji u praksi, zapravo, i nikada
nije postojao. Uvek je postojalo samo tržište uslovljeno različitim
monopolima, posebno vojnim, koje pomagalo i podsticalo one koji su
već jaki. Činjenica da je i to bolje od nepostojećeg tržišta, od tržišta
koje je potpuno pod kontrolom države, ne znači da je ono uvek dobro
i bogom dano. Jer, na primer, sadašnje tržište mobilnih telefona sastoji
se više od promocije bez osećaja za potrošnju.
Pobornici novih tehnologija i automatizacije su govorili „da oni i
ne pokušavaju da svesno podignu životni standard zaposlenih, jer te
stvari idu same po sebi, imaju sopstvenu povratnu akciju koja
automatski zatvara krug“. Stvarno? A koje su to plate i zaposlenost
povećani, koji su to rizici smanjeni?
Da li je krajnji cilj kapitalista da se stvore mašine kojima i „debili
mogu da rukuju“ mašine koje svode na minimum ili poništavaju
potrebu za ljudskom intervencijom? Tvorac jedne fabrike robota, za
ideal ima mašine koje ne moraju da puše, da idu u toalet, da idu na
odmor, na bolovanje, da čitaju novine.
 U Sloveniji je prošle godine u medijima povedena ozbiljna
rasprava kada je u jednoj robnoj kući-supermarketu vlasnik, inače
stranac, odlučio da sve žene, za onih „nekoliko dana mesečno“ moraju
da na svojoj radnoj uniformi nose crveni bedž, ili crvenu traku. Da bi
šefovi mogli da kontrolišu koja od njih ima „tih dana“ pravo na više
odlazaka u toalet. I rasprava u medijima bila, pa prošla...
U našim medijima se o fleksibilnosti i globalizmu uglavnom
govori kao o novima spasilačkim dimenzijama života. Kao da je reč o
ulasku u carstvo opšte sreće, a ne u carstvo opšte strepnje za posao koji
se može izgubiti preko noći, za platu koja se može naglo smanjiti. Jer,
reforme koje su danas u modi u Srbiji imaju u vidu samo kapital, malo
ili skoro da i ne vode računa o ljudima. Na one koji o tome pokušavaju
da nešto kažu, gleda se sa prezirom i nestrpljenjem kao da su zaostali
i ne shvataju moderna svet već hoće da uspore i ukoče opšti napredak.
Napredak? Da li se on sastoji samo od prava i dužnosti kapitala
da se preseli tamo gde mu više odgovara? Od sveta koji je pretvoren u
ludačku vrtešku na kojoj su ljudska bića nemoćno izložena oluji priliva
i odliva kapitala? Da ovo socijalno slepilo rukovodećih klasa nije
priprema za nove žestoke klasne sukobe? Zar liberalizam koji vlada u
obliku pornografije nije znak nereda koji samo čeka da u njega bude
uveden novi strogi red?

 26. JANUAR 2008.

Što bi rekao Džon le Kare: „Možda su oni drugi samo izgubili, a

mi još ni iz daleka nismo pobedili“. Može li, eventualno, televizijski
duel Borisa Tadića i Tomislava Nikolića presudno uticati ko će biti
glavni stanar palate na Andrićevom vencu? Ko će u tom duelu biti
agresivniji i naterati svog rivala na defanzivu, ko će pobediti time što
nije izgubio, a ko će u tv duelu izgubiti tako što se nije borio? Ili, ko
bi mogao da se nađe u ulozi kralja Pira time što će na televiziji pobediti
na način koji bi ga mogao koštati izborne pobede?
 Čudnovata stvar oko tv duela jeste uticaj na neodlučne birače.
Nesvesno, ovi u principu pasivni posmatrači počinju da staju na nečiju
stranu. Zatim, da bi svoje umove spasili od spoznajnog nesklada, u
tišini počinju sami da razmišljaju. Bez eksplicitnog donošenja odluke,
oni počinju da se priklanjaju jednom od kandidata, postaju zadovoljni
njegovim dobro iznesenim argumentima, opraštaju mu slabe
odgovore, smetaju im demagoške replike, ili lični nastup drugog
kandidata. Ko će više koristiti reč „borba“ kao ključnu u svom
izlaganju i držati se kao ratnik klasne borbe protiv korupcije i
kriminala, a ko će tvrditi „da zna sve?“
Boris Tadić bi pod hitno morao da promeni onaj tv spot u kojem
tvrdi „da zna sve“ jer je to „faktor uzmaka“. Naime, to izaziva
negativnu reakciju mnogih žena koje ne vole takvu žestinu političkog
štreberstva. U tv duelu najvažnija je stvar utisak, pa ako se ide
agresivno, radi dominacije scenom da bi se dodatno mobilisale svoje
pristalice, to može biti lošije od protivkandidata, koji prividno igra
defanzivno koncipirajući što manje preteći nastup, kako bi privukao
birače oba pola.
Važno je i kako će sedeti, ili stajati kandidati, kako će biti
obučeni, koje boje će im biti košulje i kravate. Kravate obavezno
plave, ili crvene, košulja obavezno bela.
Kosmet i ekonomija Srbije u tranziciji dva su glavna pitanja
sporenja Nikolića i Tadića. Tvrdnja da je Kosmet odavno izgubljen
nije ozbiljna. I fantomski bolovi su bolovi. Istina, nije mi najjasnije
zašto Boris Tadić ne prihvata ono što mu sada kroz aneks koalicionog
sporazuma nudi narodnjačka koalicija po pitanju EU? Jer, predsednik
Srbije je u intervjuu listu „Rosijskaja gazeta“ iz Moskve, u broju od
17. novembra 2005. godine, novinarki Nadeždi Sorokin rekao „da
Kosovo i Metohija nisu na prodaju, i da je nezamislivo da bi bilo koja
demokratska država ušla u EU u uslovima takve marginalizacije, da
Srbija ima puno pravo na ulazak u EU kao i druge države, a da bi to
postigla ne treba da se odriče dela svoje teritorije“. Pa, to je upravo
ono što narodnjačka koalicija zastupa!
 Državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova Nemačke
Gernat Erler je 17. januara 2006. godine za „ Dojče vele“ izjavio „da
je promena statusa Kosova moguća samo konsenzusom, jer Kosovo
međunarodno pravno i dalje potpada pod suverenitet SCG, pa izmene
mora da odobri Srbija“.
Dakle, šta se to u međuvremenu dogodilo na Kosmetu da su,
recimo, u Berlinu zaboravili na međunarodno pravo i suverenitet
Srbije? Da li je bombardovanje Jugoslavije 1999. zapravo bilo u
funkciji prekrajanja granica na Balkanu, a da je vojna baza Bondstil,
koja se kao i Kineski zid vidi sa Meseca, baš slučajno podignuta na
trasi budućeg naftovoda i gasovoda koji bi trebao da vodi od bugarske
luke Burgas kroz Makedoniju, preko Kosmeta do Valone u Albaniji.
Studiju za ovaj plan izradila je firma „Halibarton“, američkog
potpredsednika Dika Čejnija, koja je, gle slučaja, gradila i bazu
Bondstil!
Preko Kosmeta direktno, ili indirektno, ide i navodna podela u
Srbiji na „proevropljane“ i „antievropljane“. Panevropljani optužuju
one druge za ksenofobiju, ali niko još da se zapita je li panevropeizam
introspektivan, materijalistički i isprazan? Pretvara li nas on u pasivne
potrošače koji svoja rođenjem stečena prava prodaju za jeftine nove
automobile ili satelitske antene? Verovanje u istorijsku neizbežnost,
zapravo, je deterministički način razmišljanja karakterističan za
totalitarne ideologije kakav je marksizam. Upravo zato su bivši
komunisti i socijalisti lako i pronašli svoju novu vokaciju kao
panevropljani, za razliku od konzervativaca, koji su nepoverljivi
prema velikim zamislima. Jer, voliš svoju zemlju, ili svoj dom, kako
da voliš „komisiju i kontinent“?
Privreda je druga ključna sporna tema Tadića i Nikolića. Dok
aktuelni predsednik Srbije dokazuje da se u proseku ipak živi bolje
nego pre, Nikolić insistira na problemu enormnog bogaćenja određene
elite. Činjenica jeste da tržište i profit, kao važni i korisni instrumenti,
moraju da služe, morali bi da budu podređeni vrednosnim principima
socijalne i pravne države i, naravno, demokratije. Čak je i papa u
enciklici „Sentisimus anus“ upozorio na opasnosti obogotvorenja
tržišta, dok je Džefri Saks pripisao Svetskoj banci i MMF-u deo
odgovornosti za to što siromašni u osiromašenim zemljama postaju još
više siromašni, a do toga ih dovode programi reformi koji su vezani za
stroge uslove. A Džefri Saks nije ni pop, ni sanjar, ni protivnik
globalizacije, već profesor sa Harvarda.
Moć političara potiče ne samo iz onoga što jesu, već i iz onoga
što se narod nada da jesu. Pri tome će vam najiskusniji politički
profesionalci reći da je ponekad neophodno ekonomisati sa istinom.
Važno je da ona nikada ne izbije na videlo. Ili da izbije sa tolikim
zakašnjenjem da više i nije važna...

 2. FEBRUAR 2008

To su specijalne prostorije za „psihičko rasterećenje“ vojnika i

oficira Kfora, sa udobnim nameštajem, zidovima obojenim u nežne
pastelne boje sa akvarel slikama pejsaža, sa stočićima i komodama na
kojima su saksije i vaze sa cvećem, prigušeno osvetljeni akvarijumi sa
egzotičnim ribicama, plazma televizori, stereo uređaji i tepisi u koje
utonete do pola članka, a koji apsolutno prigušuju bat vojničkog
koraka. I tiha, ozbiljna muzika iz nevidljivog ozvučenja.
Odmah iza te zgrade, već posle nekoliko metara, kroz gusto
granje crnogoričnog drveća pomalja se ograda od mreže, duž koje u
ravnim redovima stoje razna vojna vozila, uglavnom džipovi i
transporteri, britanski „voriori“, američki „hameri“ nemački
„mercedesi“. Kontrolni punkt i teritorija štaba Glavne komande snaga
Kfora.
Nekada je na tom brdu iznad Prištine bio smešten filmski grad sa
studijima, zbog čega su to mesto vojnici NATO-a i prozvali „kosovski
Holivud“. Nizovi montažnih kuća, koje ne nose brojeve, već imena
prestonica i gradova zemalja članica NATO-a: Pariz, Lisabon, Brisel,
Amsterdam...
 Otvoreni i zatvoreni tereni za odbojku, košarku i fudbal, sportske
sale sa raznim trenažnim spravama, kafići, bioskop, restorančići,
prostorije sa kompjuterima stalno priključenim na Internet, biblioteke
sa knjigama na svim jezicima nacija i država NATO-a.
U kućicama oficiri su smešteni u prostranim dvokrevetnim
sobama, vojnici u četverokrevetnim sobama. Kreveti sa madracima sa
oprugama sličnim ortopedskim, klima uređaji, grejalice, sobni
frižideri. Zidovi i prozori od materijala koji ne propuštaju zvukove,
otporni na hladnoću. Toaleti i saune, perionice odeće...
U trpezariji, na jelovniku su jela italijanske, mađarske, nemačke,
francuske kuhinje: hladne i tople supe, sardele, ostrige, puževi, barena,
pečena i dimljena bela i crvena riba isečena na manje i veće komade,
lazanje, svinjski kotleti, pečena ovčetina, teletina, ljute bavarske
kobasice, najrazličitije salate od povrća, ribe i mesa, lubenice, dinje,
banane, breskve, grožđe i drugo voće, keksi, krekeri, kolači, pecivo od
kiselog i lisnatog testa, piroške. U termosima i frižiderima ima
najraznovrsnijih pića i napitaka od tople čokolade do „fante“, sokova
i koka-kole. Za prilike na Kosmetu tom vojnom Holivudu nedostaje
samo crveni tepih. I, naravno, Čarlston.
Tridesetak kilometara južnije nalazi se specijalna bolnica, Institut
za duševne bolesnike u Štimlju.
„Mi smo ovde svi jednaki“ rekao mi je u leto 1999. godine
direktor bolnice Sadik Musliu, i dodao: „Zašto i u ostalim delovima
Kosova ne može biti tako?“
Institut za duševne bolesnike u Štimlju bilo je tada, tog leta
odmah iza bombardovanja NATO-a, jedino mesto na Kosmetu gde su
Srbi i Albanci mirno živeli u zajednici. Iako je rat trajao i borbe su
vođene čak i u neposrednoj blizini bolnice. Sa druge strane brda nalazi
se selo Račak.
„Pacijenti su danima mogli da slušaju pucnjavu“, ističe dr
Musliu, „ali ovde nikada nije bilo isključivanja pacijenata na
nacionalnoj osnovi, ni pre ni posle rata“, dodaje.
 Pre rata je u Institutu radilo ukupno 110 ljudi, a od srpskog
osoblja bolnice, od njih 80, ostao je samo jedan član. Direktor se borio
da obnovi rad te jedine bolnice za duševne bolesti na Kosmetu, a
problemi su bili ogromni. Stara zgrada, pacijenti lutaju unaokolo čak i
bosi, starija deca na dečjem odelenju puše, hrana očajna, igračaka
nema. Jednog dečaka koji je u dvorištu pronašao komad plastike svi su
molili da se i oni poigraju tom „igračkom“. Deca govore nekom
kombinacijom srpskog i albanskog jezika. Većina dece je bez roditelja,
verovatno su im poginuli u ratu. Otkako je završio rat skoro da im niko
i ne dolazi u posetu.
„Nas smatraju za roditelje, a jedni druge za braću i sestre“, kaže
direktor. „Nedostaju nam lekari specijalisti za psihijatriju, ne možemo
da dovedemo ljude da rade ovde zato što ne možemo da im
obezbedimo smeštaj, kao što i ne možemo da im kažemo kada će i
koliko biti plaćeni. Svakog dana ljudi dolaze pred kapiju Instituta i
mole da ih primimo, ali ne možemo da poboljšamo ni postojeće stanje
ako primimo još novih pacijenata. Kada sam pre 16 godina došao ovde
da radim, mogli smo da se brinemo o 440 ljudi, uključujući i 70 dece.
Sada mogu da otpustim samo jedno dete, ali njegova porodica je u
Vojvodini, na sasvim drugom kraju Srbije. Ne znam koji je način da
to dete stigne kući“, bio je očajan tog leta 1999. dr Sadik Musliu.
A meni je tog leta, ta bolnica, izgledala kao utočište od opšteg
ludila koje zavladalo na Kosmetu. I broj zahteva za pomoć u ovoj
bolnici, s obzirom na kosmetske traume, vremenom se povećavao.
Iako je budućnost bolnice bila neizvesna kao uostalom i budućnost
južne srpske pokrajine. Koja ide ka nadziranoj nezavisnosti pod
kontrolom NATO-a.
„Ova bolnica je humanitarna institucija“ odlučno mi je odgovorio
na moje glasno razmišljanje o budućnosti Instituta dr Musliu. „Jedino
o čemu mogu da mislim jesu ljudi pod mojim nadzorom.“
Ludnica na Kosmetu, dakle. Ljudi pod nadzorom u pokrajini koja
je međunarodno nadzirana. S novom mogućnošću da uskoro budu na
novi način i dodatno nadzirani. A zapravo je to jedino mesto gde u
miru i zajedno mogu sada da žive Srbi i Albanci na Kosmetu.
 Tridesetak kilometara severnije igraju se egzotične ribice u
akvarijima sa prigušenim osvetljenjem. U prostorijama Kfora za
„psihičko rasterećenje“. Čarlston za Srbiju...

 9. FEBRUAR 2008.

Nije lako odvojiti pitanje ulaska Srbije u EU od problema

konačnog statusa Kosmeta. Posebno u ovoj situaciji kada je atmosfera
u Srbiji naprosto prepuna raznih metafora, od blokade, sankcija,
neimaštine, praznih rafova, do izolacije, inflacije, „povratka u nedavnu
prošlost” i nade u bolji život i svetlu budućnost. Kao i sve šifre
ideološkog ratovanja, takve metafore su više od stenografisanja. One
se, zapravo, i koriste da bi se ljudi sprečili da razmišljaju i to se postiže
tako što se prizivaju duhovi niza složenih okolnosti i osećanja i
automatski se sa jedne situacije prebacuju na drugu. Sve te metafore
povezuje zajednički strah da će se istorija na ovim prostorima ponoviti.
Kada je psihijatar Hari Stek Saliven uočio ovu neurozu bojazni
od ponavljanja nazvao ju je parataksičnom deformacijom. Mi bi je
mogli da nazovemo izvlačenjem pouke iz istorije. Savesno se
pozivajući na Santajaninu banalnost o onima koji su osuđeni na
ponavljanje prošlosti, dozvolili smo aveti istorije da uđe u naše
političke debate i da njima i zavlada. Iako bi, naravno, bilo mnogo
bolje da politički establišment u Srbiji drži pod kontrolom istorijsku
maštu, da više vlada činjenicama sa terena i da konačno vidi Srbiju
onakvu kakva ona i jeste.
Anomalija je česta u istoriji. Aristotel je učio da dok poezija
govori o opštem, istorija uči o posebnom. No, oni koji u Srbiji forsiraju
istorijske metafore nisu zainteresovani za posebnosti. Njih interesuje
samo politička borba i njihov cilj nije opisivanje, već predviđanje i
davanje recepata. Ako se kaže da je situacija „A“ u stvari ponavljanje
situacije „B“, to znači da će se situacija „A“ završiti kao i situacija
„B“, osim ako čovek posluša izvestan savet. A savet sledi nezadrživo
i odmah.
 Prošlost može da bude prolog, ali ne i sudbina. Glavna greška
onih koji sve gledaju kroz metafore je da polaze od pretpostavke, koju
istorija ne potvrđuje, da se istorija ponavlja. Oni pretpostavljaju da
površno slični uslovi dovode do identičnog razvoja događaja, a pri
tome se ignorišu ovozemaljski detalji kao što su geografija, strategija,
taktika, teren, učesnici, ciljevi i namere.
Zapravo, empirijski svet malo može da učini da umanji
privlačnost metafore, pošto se ona bavi, kako je to lepo rekao istoričar
Majkl Oukšot, „praktičnom“ ili „didaktičnom istorijom“, odnosno
jednom vrstom pseudoistorije kod koje je ono što se protura kao
analiza u stvari samo ikonoklastija. Dakle, pouka glasi da se olake
istorijske analogije mogu pokazati fatalnim. Naime, istorija je
pokazala da čovek odbija da pristane na nešto ne iz političkih, već iz
običnih, ljudskih razloga i da kraj hladnog rata u Evropi nije bio i kraj
istorije iako je Frensis Fukujama još pre 18 godina izjavio da je istorija
završena, a Danijel Bel pre 48 godina da je ideologija okončana. U
međuvremenu, istorija se nastavila, a globalizacija kao doktrina ili
ideologija radikalne trgovinske deregulacije možda je dostigla vrhunac
uticaja.
I tako dolazimo do problema konačnog statusa Kosmeta i našeg
ulaska u EU Kako to spojiti i usaglasiti? Kosmet je svakako
najzvučnija reč u srpskom političkom rečniku, neka vrsta telegrafskog
izražavanja koja pretpostavlja, čim se ona izrekne, da je rečeno jako
mnogo. Nezavisnost Kosmeta sigurno će izazvati promene u
celokupnoj karti Balkana, možda i jugoistočne Evrope. Jer, politička
kartografija vrlo je krvava nauka.
Gde je razlika između Kosmeta i Severne Irske? Više od 3.000
civila nastradalo je od sektaškog nasilja u Severnoj Irskoj pod
neposrednom vlašću Velike Britanije. „Etničko čišćenje“
najdrastičnije je izvršeno sa zapadne strane reke Ban i razlikovalo se
od kosovskog „etničkog čišćenja” samo po dužini trajanja. Severna
Irska je i danas simbol umnožavanja geta u Evropi. Pa ipak, Srbija je
1999. godine bombardovana i od strane EU upravo kao „etički
inferiorna, Srbiji se godinama arogantno drže pridike o demokratiji, a
EU se sada sprema da južnu srpsku pokrajinu prepusti bandi
bezbožnika, trgovaca oružjem, mafijaša i podvodača. Kakvi licemeri!
Na delu je trijumf puritanske histerije s obe strane Atlantika.
Farisejski savez koji nastoji da nas uveri da naša budućnost zavisi
samo od njih, a nikako od nas samih. Kada smo već kod budućnosti
Srbije, pa i Kosmeta, treba shvatiti da je promena obično veoma spora,
ali da je kumulativna promena veoma brza, kao i to da je prekid u
kontinuitetu istorije uvek moguć. Iz strogo logičnih razloga nije
moguće da tačno predvidimo budući tok istorije Srbije i njene južne
pokrajine, jer naprosto ne možemo danas da predvidimo ono što ćemo
sutra već znati.
A Hegel je rekao: „Iskustvo i istorija nas uče da ljudi i vlade
nikada ništa nisu naučili od istorije“.
U vremenima poput ovih u Srbiji, kada smo besomučno zasuti
raznim metaforama, čovek skoro da poželi da je Hegel bio u pravu.

 15. FEBRUAR 2008.

Ovo nije priča o jednoj izložbi, već razmišljanje o srpskoj

inteligenciji danas. Jedno je biti u principu protiv bilo kakvih zabrana
kada su u pitanju kulturne manifestacije, a drugo je imati sluha za
elementarnu političku pristojnost s obzirom na trenutak u kojem se
Srbija nalazi. Naravno, naivno je tražiti od nevladinih organizacija da
imaju sluha za političku korektnost, tek najava ponavljanja izložbe na
kojoj je lik Adema Jašarija prikazan kao neka vrsta moderne pop ikone
izazvaće sigurno i nove reakcije. Da li su konceptualisti te izložbe
svesno išli na taj efekat, da li nekome zapravo i treba gužva oko toga
da bi se opravdalo sopstveno postojanje i delanje u atmosferi „te i
takve Srbije“ u kojoj se nasilnim putem sprečavaju izložbe, ili je to
stara priča o krajnostima koje se dotiču? Možda je skleroza zaista bolja
nego „Obraz“?
 Kulturna javnost Srbije na sve to odgovara zevanjem. Jer, boriti
se demokratski protiv nekih pojava u kulturi moguće je samo
sopstvenim kulturnim stvaralaštvom. To je ta oblast slobode, ili
nekada, manje više, razrađeni postupak intelektualnog terorizma i
dezinformacija. Jer, levičarska inteligencija često je grešila u
razmetanju humanizmom. Od Maoa, Če Gevare, Pol Pota do, kakvog
li apsurda čak i Adema Jašarija?
Intelektualci se nisu uvek dobro pokazali u srpskoj politici u
zadnjih 100 godina. Da li su oni zadržali elitistički, skoro snobovski
prezir prema srpskoj političkoj svakodnevici bez obzira na sadašnju
dramatiku događanja oko južne srpske pokrajine? Ili su dozvolili da
zdrav istorijski skepticizam preraste u opasno nepoštovanje erudicije?
Činjenica jeste da je demokratizacija Srbije ubrizgala ogromnu vitalnu
snagu u srpsku inteligenciju, ali je svakako problem što istovremeno
nije došlo i do pozitivnih promena socijalnog statusa te inteligencije.
Možda je zato srpska inteligencija danas „bistrije glave, ali slabije
kičme“?
Izložba sa „pop ikonom“ Jašarijem upravo sada, incidenti oko te
izložbe, i insistiranje da se „ta stvar do kraja kroz izložbu objasni“, pa
to je dodatni poziv „desničarima“ u Srbiji da se aktiviraju. Iako mislim
da je kod nas politička geografija relativno uslovna, jer se upravo oko
pitanja Kosmeta i ulaska u EU ne mogu precizno odrediti ni „centar“,
ni „levica“ ni „desnica“.
U tom kontekstu, aktivnosti „Obraza“ i nisu slučajne. Oni nemaju
kuda da odstupe, jer u društvu počinje otvorena borba u kojoj su
pozicije određene sa gotovo matematičkom preciznošću: „za Evropu“,
ili „protiv Evrope“. I to se imputira kao razvođe. Kosmet zvanično nije
razvođe.
U jednoj vitalnoj, zdravoj demokratskoj zemlji, intelektualci ne
bi trebali da insistiraju na poštovanju, na automatskom i nekritičnom
prihvatanju njihovih ideja i kada je kultura u pitanju. Ili možda upravo
zato što je kultura u pitanju. Zdrav politički sistem koji funkcioniše
traži racionalnu diskusiju, spremnost da se vodi računa o razumnim
argumentima i poštuje duboko znanje.
 Bez znanja, političkoj, pa i kulturnoj debati nedostaje vizija. Sve
ostalo je cinična prepirka. Maskenbal!

 16. FEBRUAR 2008.

Kolonijalni ratovi su protivni dobrom ukusu. Milosrdna

bombardovanja „divljaka“ nekada su vršena u ime civilizacije. U
proleće 1999. godine mi smo bombardovani u ime humanosti. Jer
nismo prihvatili ulogu „siromašnih divljaka“ na periferiji Evrope.
Kojima je kasnije poklonjeno malo samilosti na paternalistički način.
Osam godina posle, Srbija je stavom oko Kosmeta oduzela
evropskoj eliti objekat sopstvene arogantne superiornosti, dajući
primer dostojanstva koje protivreči frivolnom sluganstvu u ovoj epohi
humanizma. Fantazma 68. vratila se kao pravilo.
Srbiji se, dakle, oduzima deo njene teritorije. Kosmet će
proglasiti nezavisnost, EU će tu nezavisnost priznati, a mi kao da smo
iznenađeni zašto to Evropa čini? Kao da ne poznajemo dovoljno
istoriju te Evrope, koja je tokom te istorije takođe stajala iza osvajanja,
pljačkanja, istrebljivanja i inkvizicije. I sada kada se to događa sa
prekrajanjem granica Srbije na početku 21. veka, zašto ne reći da je ta
Evropa od 1918. do 1945. godine, zapravo, bila bolesna. Da li je opet
bolesna? Ili smo svedoci novih sramnih stranica evropske istorije? Jer
stare stranice te sramne istorije postoje!
Zavirimo u Evropu između dva svetska rata. Recimo, Poljska
Juzefa Pilsudskog je 1934. potpisala sporazum o nenapadanju sa
Nemačkom Adolfa Hitlera, dakle pet godina pre pakta Molotov-
Ribentrop, i kada je Nemačka otela deo Čehoslovačke 1938. godine,
Poljska se poslužila delom teritorije češke žrtve, industrijska Tješinska
oblast. Pilsudski je od Austrije oteo celu Galiciju, od Nemaca Šlesku i
sve to posle Versajskog ugovora. Zna se da je SSSR 1940. godine
anektirao deo Rumunije, ali je iste godine Mađarska osvojila deo
Transilvanije, a Bugarska Dobrudžu. Francuska koja najavljuje da će
među prvima priznati nezavisnost Kosmeta stidljivo „preskače“ četiri
godine rasističkog Petenovog režima, kada je ona faktički bila
saveznica Hitlera, uz malo naduvani otpor generala De Gola.
Od 1933. do 1939. godine mnoge zemlje Evrope bile su pod
vlašću otvoreno fašističkih, polufašističkih ili, pak, autoritarnih režima
koji su postepeno evoluirali u fašizam. Evropa je bila naseljena
diktatorima: Musolini u Italiji, Salazar u Portugalu, Franko u Španiji,
Peten u Francuskoj, Hitler u Nemačkoj, Pilsudski u Poljskoj,
Valdemaras u Litvaniji, Karl Ulmanis u Letoniji, Kornelijus Kordeanu
i kasnije maršal Antonesku u Rumuniji, admiral Horti u Mađarskoj,
monsenjor Tiso u Slovačkoj... To su neke činjenice iz evropske
istorije, koje tiho iščezavaju iz rečnika ili knjiga. Na Zapadu je danas
revidirana istorija postala dominantan i jedini istorijski mit. Cilj ovog
revizionizma jeste da se sakrije istina koja je veoma neprijatna za
Evropu i njenu reputaciju. A ona glasi da je hitlerizam bio krajnja teška
forma bolesti i da je Evropa kao metropola naše civilizacije bila teško
bolesna od fašizma od 1918. do 1945. godine.
No, šta se događa posle 1945. godine? U SSSR-u je obavljen
težak i mučan proces priznavanja zločina staljinizma, dok je u
zapadnoj Evropi i u državama nekadašnjeg Varšavskog pakta zdušno
podržavan revizionistički mit o „nevinosti“ evropskih zemalja koje su
bile žrtve dvojice monstruma: Hitlera i Staljina. Kanonizacija tog
štetnog i lažnog mita teče i do danas. Evropski revizionisti tiho su
počistili prljavštine iz evropske istorije. Evropske države nikada nisu
bile nevine „devojčice iz hora“ i nisu imale ništa protiv da, ako mogu,
uzmu deo tuđe teritorije. Iza nasmejanih maski „nevinih žrtava“, nacija
istočne i centralne Evrope kriju se, zapravo, oštri, krupni očnjaci,
ogromni apetiti i nimalo nevino ponašanje. Srbija upravo oko Kosmeta
ima priliku da na delu vidi demokratiju današnje Evrope. Kao
„nevinost bez zaštite“! Ako uopšte i želi da to vidi?
Evropa iz Helsinkija pukla je na šavu koji se zove Kosmet. Ušli
smo u opasnu fazu političke, pa i vojne, mutacije čije će se posledice
osetiti i daleko van granica Evrope. Ne vredi jadikovati, već znati kako
nadgledati taj prelazni period. Upravljati tim prelaznim periodom već
je teža stvar. Ovo je sigurno početak nove faze srpske istorije i ne bi
bilo dobro da istoriji prepustimo da bude maštovita umesto nas. Dani
pred nama biće najbolji test oklevanja, pasivnosti i nedostatka mašte
naših odgovornih političara. Ili će oni taj test uspešno položiti?
Kako u ovim okolnostima ne izraziti žaljenje što se Srbija
proteklih godina praktično unilateralno razoružala i tako sebe lišila
jednog aduta koji joj je bio potreban da bi imala kakvu-takvu težinu u
razgovorima oko Kosmeta. Jer, nikada u svetskoj istoriji razoružanje
nije bilo preduslov poboljšanju političkih odnosa, već obrnuto,
razoružanje je bilo rezultanta poboljšanja takvih odnosa. To je
naprosto pouka iz evropske istorije od 1945. do danas.
Možda je, dakle, došlo vreme da se konačno opametimo i
oporavimo! Više nema bogova da nam pomognu. Više ne vredi ono na
stadionima: „pomozi Bože“! Skoro da smo sami! Gubitak božanstava
dovodi nas u središte pozornice: da izgradimo sopstveni moral,
sopstvenu zajednicu, da pravimo sopstvene izbore, da sami donosimo
odluke. Jer, bogovi mogu da dođu i odu. Srbija, uz malo sreće, večno
mora napred.

 23. FEBRUAR 2008.

Mora da se Osama bin Laden sada slatko smeje. Ostaće

zabeleženo u istoriji da je Avganistan prvi priznao Kosmet kao
nezavisnu državu. Da sam na mestu političara u Prištini ozbiljno bih
se zabrinuo. Jer, jednu zapadnu kolonijalnu tvorevinu, Kosmet,
međunarodno je priznala čista američka kolonija Avganistan.
Razbojnici iz Kabula saopštili su da je vlada Avganistana to učinila
„jer je Srbija svojevremeno podržavala sovjetsku okupaciju
Avganistana“.
Verovatno oni u Kabulu danas i ne razlikuju Srbiju od one
nekadašnje Jugoslavije, jer Jugoslavija nikada nije priznavala
sovjetsko vojno prisustvo u Avganistanu i zbog toga u Kabulu i nije
bilo ambasadora SFRJ, već samo otpravnik poslova. Kao što je u to
vreme i otpravnik poslova ambasade Turske u Kabulu bio Husein Avni
Bosthali, a otpravnik poslova ambasade SAD u Kabulu bio Džon
Glasman. Sve u vreme sovjetske vojne okupacije Avganistana. Lično
sam poznavao dotičnu gospodu sa koktela u turskoj ambasadi u
Kabulu, inače najvećoj ambasadi posle sovjetske. I sada smo mi kao
podržavali sovjetsku invaziju na Avganistan, jer smo u Kabulu tada
imali otpravnika poslova, a Turci i Amerikanci nisu, iako su i oni imali
otpravnika poslova. Istina, Avganistanci su na taj problem gledali
malo suptilnije, pa su oni imali svog ambasadora u Beogradu, bio je to
gospodin Mangal, čiji je brat general Mangal bio guverner provincije
Nangarhar. U Džalalabadu u leto 1989. godine general Mangal mi je
objašnjavao zašto je njegova provincija svetski rekorder u proizvodnji
opijuma. Bila je velika vrućina u palati bivšeg avganistanskog kralja
gde smo razgovarali, u daljini su se beleli vrhovi Tora-Bore i Spin
Gara, planina u kojima sada verovatno pije čaj Osama bin Laden.
Kada sam se posle nekoliko dana iz Džalalabada vratio u Kabul,
šef KHAD-a, odnosno tajne službe Avganistana general armije
Ghulam Faruk Jakubi pričao mi je kako je na školovanju u Istočnoj
Nemačkoj, u školi STAZI-ja imao seminar tokom kojeg je saznao da
je Kosmet u svim analizama na prvom mestu idealnih terena za
proizvodnju i distribuciju droge u Evropi. Tri godine kasnije u Kabul
su ušli američki saveznici mudžahedini i pobili oko 50.000 ljudi.
Amerikanci su ih odmah priznali. Zatim su došli talibani, proterali iz
Kabula mudžahedine, pa su i oni pobili nekoliko desetina hiljada ljudi.
Ubijali su žene na fudbalskom stadionu u Kabulu, vešali su ljude po
banderama avganistanskih gradova. Onda su Amerikanci predložili
talibanima velike poslove oko trase budućeg naftovoda, pa su „crne
turbandžije“ putovale po Teksasu i razgovarale sa političko-naftnim
vrhom Amerike. Nisu se dogovorili oko cene, pa su ih Amerikanci
uzeli na nišan.
U međuvremenu je Osama bin Laden vredno radio i putovao. U
Tirani je 1995. godine imao sastanak sa Hašimom Tačijem, Ramušom
Haradinajom, tada već bivšim šefom albanske tajne službe SHIK,
Baškimom Gazidedom i sadašnjim albanskim, premijerom Sali
Berišom. O čemu su sve tada razgovarali, oni mi nisu rekli, ali mogu
da pretpostavim. Nešto je o tom sastanku svojevremeno zavapio i
američki senator Pat Roberts iz bezbednosnih struktura Kongresa. Pa
je posle ućutao. U oktobru 2001. godine u Sofiji su se sastali Daut
Haradinaj, brat Ramuša Haradinaja i Muhamed el Zavahiri, brat
zvanično drugog čoveka Al Kaide dr Ajmana el Zavahirija. Pričao mi
je o tome Ralf Murke iz obaveštajne službe Interpola rekavši da su 13.
decembra 2000. godine dobili podatak da je „braca“ Zavahiri boravio
svojevremeno na Kosmetu. Da mi je znati zbog čega? Zbog onih 140
mudžahedina iz jedinice „Abu Bekir Sadik“ u oblasti Drenice, ili onih
40 mudžahedina iz jedinice „Bravo“ i „Bravo-1“ takođe u Drenici? Da
li u Vašingtonu nadležni znaju sve to? Pa, naravno da znaju! Da li im
je zbog toga barem neprijatno? Nimalo!
Ne čudi me što američki predsednik Džordž Buš nikako ne
uspeva da shvati moral državnika Bele kuće. Više me čudi što deo
srpske političko-kulturološke elite ne može da spozna da su neredi i
ispadi na beogradskim ulicama, zapravo, samo senke kosmetskih
duhova koji podsećaju na posledice ubistva na nivou države. Naravno,
ne računajući one koji su usput i „popalili“ izloge i prodavnice.
Nezavisna država Kosovo, to je krizno žarište na Balkanu za dugi niz
godina.
A intifada na srpski način posledica je američkog eskapizma na
račun Srbije. I nije toliko znak da se u Srbiji povećava broj ogorčenih
ljudi, već je pre reč o stalnom porastu, neverovatno brzom porastu,
broja poslušnih, pokornih ljudi u redovima srpske elite. Koji skoro
mirno prihvataju američki stav: „moramo da vam uzmemo Kosovo, da
bi smo spasili Srbiju“.
Pre nekih više od godinu dana smenili šefa Hitne pomoći u
Beogradu. Bila neka afera oko navodnog „dila“ Hitne pomoći i nekih
pogrebnih preduzeća. Kao nameštali jedni drugima „posao“. Dakle,
smenili šefa Hitne, a on, opet navodno, odmah na telefon da se požali
tadašnjem američkom ambasadoru u Beogradu, ekselenciji Majkl
Poltu. Kako Vašington ni tada nije mogao ništa da učini po tom
pitanju, ne verujem da će sada beogradski krematorij da se žali
američkom ambasadoru. Zbog nelojalne konkurencije! Jer, u ambasadi
SAD pronađeno je ugljenisano telo nepoznate osobe. Niko ne zna kako
se to dogodilo. A u američkoj ambasadi u Beogradu postoji i mali
krematorij. Za spaljivanje posebno tajnih dokumenata. Đenka...

 1.MART 2008.

Da li su na nekim ulicama Beograda te noći posle veličanstvenog

narodnog mitinga ispred Doma narodne skupštine Srbije bili dobri, ili
loši momci? Dobri, ili loši demonstranti? „Masa“, ili „rulja“? Ocene
tih zbivanja u međuvremenu su dobile i neke stranačke konotacije što
i nije čudno u partitokratiji kakva je danas u Srbiji. Naravno, svi
osuđuju nasilje protiv stranih ambasada, napade na novinare, pljačke i
razbijanje po gradu. I to i jeste za osudu!
Pa ipak, otkuda odjednom takav izliv nasilja? Spontanog, ili
dogovorenog? Zbog čega je Vašington zatražio hitnu sednicu saveta
bezbednosti UN, jer je došlo do napada na američku ambasadu i time
i do „kršenja međunarodnog prava“ odnosno napada na teritoriju SAD.
Da li je hip hop generacija mladih Srba na neki način ušla u
istoriju? Jer, prvi put od kada postoje UN, SAD su zatražile sednicu
Saveta bezbednosti UN, upravo zbog napada na američku ambasadu.
Iako su od vremena posle 1945. godine američke ambasade bile i
najčešća meta raznih napada na razna diplomatsko-konzularna
predstavništva širom sveta. I nikada do danas Vašington nije zbog toga
zatražio hitnu sednicu Saveta bezbednosti UN! Iako sam po nekoj
logici očekivao da će je zatražiti zbog eventualnih pokreta, ili
manevara vojske Srbije na jugu države u novonastaloj situaciji. Ili
zbog novog i drugačijeg razmeštanja vojske Srbije duž administrativne
granice sa Kosmetom? No, ništa od logike! Vojske Srbije u svim ovim
događanjima u zapadnim medijima jednostavno nema! Ni u
pozitivnom, ni u negativnom kontekstu! Kao da i ne postoji? Istina,
večito namršteni generalni sekretar NATO-a Jap De Hop Shefer nešto
je rekao u smislu da NATO sa vojskom Srbije nastavlja saradnju kao i
do sada, i da je kao „sve pod kontrolom“. Ne znam pod čijom
kontrolom?
Ali su zato mnogi zapadni mediji proteklih dana bili prepuni
tekstova o Gardi cara Lazara, o „Obrazu“ i još nekim supermoćnim
organizacijama i likovima. Zbog čega je Amerika zatražila hitnu
sednicu Saveta bezbednosti UN. Zbog Garde cara Lazara? Zbog
„Obraza”?
Šta se to akumuliralo u duši dela generacije mladih Srba? Ne
samo po pitanju južne srpske pokrajine! Da li dug period
nezaposlenosti mladih doprinosi povećanju tenzija i navodi ih na
masovno učestvovanje u demonstracijama, studentskim protestima, pa
i u uličnim neredima? Strukturno uređenje ekonomske liberalizacije
tranzicionog tipa kakva je danas u Srbiji, ima za posledicu i polnu
diskriminaciju, jer pogađa više žene nego muškarce, više mlade nego
stare, a posebno one koji su tek diplomirali. Što, naravno, nije nikakvo
opravdanje za one iz filma „Patike za Kosovo“. Mladi ljudi u Srbiji u
principu nisu zadovoljni svojim životom, u politici dominira prethodna
generacija koja svoju poziciju gradi na dolasku demokratije u Srbiju.
Iako bi mladi verovatno više voleli da osete kako modernizacija i
demokratizacija nisu delo drugog, poklon Zapada, ili očinski ustupak
vladajuće elite, već da je oni sami stvaraju. U državi nad kojom se
formiraju razne međunarodne organizacije, režimi, međunarodne
agencije i sa kojima država Srbija mora da deli ovlašćenja. Pa čak i
kada to želi, kao u slučaju Kosmeta, to joj se brutalno onemogućava.
Da li je zbog sve te zvanične i javne nemoći hip hop generacija
mladih Srba, zapravo, taj novi ratnički svet? Koji se hrani stalnim
sukobima? Fudbalski i ostali navijači, „Grobari“ protiv „Delija“ jedni
i drugi protiv policije, generacija omladine koja preuzima štafetu od
svojih starijih i ne znajući ništa o njihovim nadama iz prošlosti?
Rulja je uvek hipnotizirajuća, masa takođe! Masa je glas naroda,
javno mnjenje, demokratija. Kada masa ljudi blokira ulice i zgrade u
nekoj zemlji čija vlada trenutno i nije po volji Vašingtona, onda to
zapadni mediji obično pozdravljaju. Ako nešto masa usput zapali i
sruši, to se podrazumeva da je učinjeno u „žaru borbe za promene“.
Nema ponižavajućeg termina rulja. Jer, rulja je klasični
podrazumevani modus demokratije. Ona je Volpolov vrhovni vladar.
Nju čine „Jadnici“. Ona je fizički izraz narodne volje koji zauzima i
nakratko vrši vlast, to je sistematizovana anarhija koja nikada nije
pouzdana.
Masa je tvrdoglavo čudovište i može da sprži. Masa je dovela na
vlast i komunizam i fašizam. Na krilima mase Slobodan Milošević je
i došao na vlast, a ta ista masa ga je i svrgla sa vlasti. Možda je masa
negde postala zastarela zahvaljujući demokratiji, ali ona još uvek može
da odigra neku igru. Zbog nje su se Amerikanci povukli iz Vijetnama,
ona je reformisala i decentralizovala Francusku posle 1968. Ona je
dovela do poraza Margaret Tačer 1990. godine.
Ali, masa ne pobeđuje uvek. Rat protiv Iraka i masovne
demonstracije protiv toga su dokaz.
Zapravo, mase na ulicama produžetak su politike, ali ponekad su
i pokazatelj neuspeha. Naime, one pokazuju da su demokratske
institucije slabe, spoljna politika države promašena, a vojska bez moći.
Čemu onda mase na ulicama? Kao psihološki ventil za narod i motiv
za tv kamere? Samo time naterati Ameriku i ostale da oko Kosmeta
priznaju tešku grešku i zabludu?
Glupost je čedo moći, a njenom sestrom smatra se sujeta. Hoće li
odgovorni u ovoj zemlji jedni druge iskreno zapitati: ko Kosmet
zastupa svim srcem, a ko folira? Glupost vladajućih? Od Troje do
Kosmeta...

 8. MART 2008.

Evrohisterija u Srbiji danas sasvim je nepotrebna. Jer, i kada je

Kosmet u pitanju, jedna je stvar proglasiti nezavisnost i suverenitet, a
sasvim druga pretočiti to proglašenje u realnu samostalnost. Jedna je
stvar na svaki način hteti i težiti Evropi, a sasvim druga kako nas
Evropa vidi, očekuje i želi. Jedna je stvar da se u okolnostima secesije
južne srpske pokrajine razmišlja i o prestanku plaćanja kosmetskih
dolarskih dugova, jer eto oslobađamo se siromaha kao beskorisnog
balasta na putu ka Evropi, a druga je stvar koliko to može biti i
rasistički stav, koji je više nego frivolan. Jer, uvek skandalizuje ljude
dobre volje kada se pojavljuje unutar klase koja je njima podređena,
ali se opravdava kada je u pitanju komadanje jedne nacije.
Dakle, posle 17. februara 2008. godine skoro svaki beogradski
intelektualac koji drži do sebe sa izvesnom snishodljivošću, otmeno-
ironičnim tonom i odmerenom skepsom komentariše najnovije srpske
političke obračune oko odnosa Srbije i EU. Samo iz učtivosti
uzdržavam se od zevanja. Naime, ne želim da budem uhvaćen kao
sanjalica!
Ah, Evropa! Intelektualni uzdah Hansa Magnusa Encensbergera
odavno je postao krilatica danguba bez iluzija kojima stari kontinent
predstavlja još samo materijal za setno i bolno sećanje. No, šta je
Evropa za Srbe? Hitno, egzistencijalno pitanje? Ili pojam „Zapada“ u
Srbiji, posle 17. februara sve više bledi? Činjenica je da Evropa oko
Kosmeta nije imala jedan glas, pa je pitanje secesije i nezavisnosti
južne srpske pokrajine otvorilo i pitanje evropskog identiteta, posebno
u kontekstu terapije podmlađivanja samospoznaje starog kontinenta.
Ko je onda dobrodošao, a ko nije dobrodošao u EU? Hrišćanska
Evropa u kojoj Vatikan, za razliku od EU prvo oko Iraka, pa sada i oko
Kosmeta nastupa sa pozicija međunarodnog prava. I to nije normativni
pacifizam koji nije sa ovoga sveta, već insistiranje na tome da nijedna
država ne sme slobodno da raspolaže ratom kao političkom opcijom.
Zaista, ko može ozbiljno da shvati tu današnju EU koja je
Beogradu pred 17. februar nudila prvo politički sporazum o
sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, pa onda neposredno uoči i
odmah posle 17. februara i sam sporazum o stabilizaciji i pridruživanju
i bez potpuno okončane saradnje sa Hagom, pa sada opet neki novi
„paket“ sporazuma? Danas može jedno, sutra videćemo, u sredu da, u
petak svakako, a kasnije verovatno sasvim ne? Pritom, plan pregovora
sa Srbijom, što se tiče EU sadrži dovoljno izlaza za nuždu da se
pristupanje Srbije, ako treba, ipak zaustavi. Što će reći, možemo mi svi
zajedno da beskrajno obožavamo EU ako ne ispunimo sve što ona
zahteva nema nam pridruživanja. Posebno to oko Kosmeta!
Kada se bolje razmisli Srbi su uvek težili Evropi, da stignu do
margina evropske kulture, da dotaknu njene najbolje trenutke, da
svojim intelektualcima daju veliki i izolovani značaj i da zatim svaki
put iznova potonu u svoje poreklo, slovensku tradiciju i mistiku
žrtvovanja. Sveti Sava je još u 13. veku opisao Srbiju kao zemlju „koja
nije na Istoku i nije na Zapadu i premda verovatno oseća istočni uticaj,
deluje mnogo okrenutije prema onome što se događa u drugom delu
sveta“. I zaista, Srbija nikada nije bila zemlja Istoka, gotovo nikada
potpuno slovenska, nikada potpuno pravoslavna, potpuno izvan stare
Teodosijeve linije, nikada vizantijska, nikada potpuno potčinjena
Turcima, nikada razvijena, ali nikada ni potpuno otuđena od ideja
progresa, nikada potpuno komunistička i nikada uključena u blokove,
u mnogim trenucima svoje istorije uživala, a još češće i trpela,
suštinsku ekstrateritorijalnost. Da li je sve to dovoljno da bude trajno i
neutralna?
Kroz istoriju gledano, to je sistem vrednosti koji odbacuje
koncept „strategije“, izjednačavajući ga sa shvatanjem „laži“. To je,
pre svega, jedna vokacija koja Srbe, gotovo uvek po cenu
neverovatnog krvoprolića, iznova podstiče da ne budu deo geopolitike,
već da pokušaju da je određuju, sa svim ograničenjima na koje nailazi
jedna mala i ponosna zemlja koja pokušava da se suprotstavi, kao što
se često događalo, moćnicima planete. I tako to u šest ratova za samo
poslednjih 100 godina. Jer, u srpskom identitetu pojmovi kao što su
istina, ili pravda, koliko god bili podložni pogrešnom tumačenju,
ostaju u centru sistema života. Života koji, kao posledica toga, i dalje
teče kao sled krvavih trenutaka koji su sa evropskog stanovišta
preterani i koji su u svakom slučaju potpuno strani Evropljanima u
čijim životima dominira sve veća „anestezija“. Možda su Srbi zato i
poslednji evropski narod za koga je duša, sa svim onim što ona može
da sadrži, još u centru svega. Samo kod Srba postoji ono: „Gde će ti
duša?“
 Između Evrope i Srba kao da postoji jedan zid, ne samo sada zbog
Kosmeta. Pravi zid sačinjen od osećanja, zid sagrađen na suprotnosti
između manjkavosti osećanja s jedne strane i preteranosti osećanja s
druge strane. I sve je to još pojačano ubeđenjem prosečnog Srbina da
su s one, zapadne, strane zida hladnoća i proračunati grehovi skoro
uvek veći zločin od ubistva, pod uslovom da je ono počinjeno u
pravednom sukobu.
I sada, ko i kako da sruši taj zid?

 15. MART 2008

Taman sam pomislio kako je američki ambasador Kamerun

Manter mnogo suptilniji diplomata od svog prethodnika Majkla Polta,
kad ono njegova ekselencija, zapravo, i prva započe predizbornu
kampanju u Srbiji. Jer, po rečima američkog ambasadora „SAD će na
sve načine podržati proevropske stranke na predstojećim izborima i
nastaviće da ekonomski pomažu Srbiju“. Da je tako nešto izgovorio
američki ambasador u nekoj drugoj državi to bi izazvalo diplomatski
protest zbog stranog mešanja u unutrašnje stvari suverene države. No,
kako su SAD suverenoj Srbiji oko Kosmeta već učinile to što su
učinile, dođe nam nekako kao „normalno“ da ekselencija javno
najavljuje koga će sve podržati na izborima. I to na „sve načine“? Baš
me interesuje koji su to „svi načini“?
Dakle, možda su se Amerikanci predomislili pa nam vrate
Kosmet? Ili, kao što neki zlobnici neistinito tvrde, da će SAD
finansijski i medijski podržati određene stranke? Ne verujem u to, jer
to bi bilo isuviše otvoreno mešanje u unutrašnje stvari Srbije, mi bi
oštro protestvovali i našeg ambasadora ne bi vratili u Vašington
sledećih šest meseci. Ovako će natragu SAD za tri meseca.
No, ni ambasador Manter nije siguran ko će pobediti na izborima
11. maja, pa najavljuje „kako će SAD bez obzira ko pobedi na majskim
izborima suditi o njima na osnovu onoga što budu radili i da će
nastaviti sa investicijama“. Time je američki ambasador znatno suzio
prostor onima koji će u predizbornoj kampanji mahati terminima i
parolama tipa „izolacija“ „kraj stranih investicija“ i slično.
Inače, njegova ekselencija je ocenila „da Vlada Srbije nije pala
zbog neslaganja oko politike prema Kosovu, već zbog fundamentalnih
razlika unutar same vlade“. Kako je premijer Vojislav Koštunica
izjavio „da je izgubio poverenje u dosadašnje koalicione partnere iz
DS i G17 zbog politike prema Kosmetu“ priznajem da sam zbunjen.
Jer, po američkom ambasadoru pitanje Kosmeta očito nije
fundamentalno za Srbiju, što bi moglo da znači da je vlada pala zbog
pitanja teoretskog suvereniteta nad onim delom Meseca koji pripada
Srbiji kao i svim drugim članicama UN procentualno prema veličini
državne teritorije. Kako su nam naši dragi prijatelji sa Zapada smanjili
državnu teritoriju na Balkanu, to se automatski smanjila i srpska
teritorija na Mesecu. I zato je i pala srpska vlada, samo ambasador
Manter ne želi da nam još saopšti i tu tužnu vest. Bilo bi mnogo
odjednom.
Mogu samo da pretpostavim šta će sve Makedoncima reći
ambasadorka SAD u Skoplju, zašto je, zapravo, pala vlada
Makedonije? Možda je sporno i ime makedonskog dela Meseca? Bivša
jugoslovenska republika Makedonija na Mesecu? A tek Bosanci, koji
imaju i pesmu „Kuje Mujo konja po Mesecu“. Kako sve to Evropa da
prihvati u svoje redove?
I koja Evropa: mediteranska, atlantska, severna, glavna Evropa i
ona marginalna Evropa? I kako prosečnom Srbinu u predizbornoj
kampanji objasniti sve prednosti Evrope? Kako ga privoliti da glasa za
Evropu, „tamo gde narod želi, a to je evropski put“, kako reče njegova
ekselencija ambasador SAD u Beogradu. Jer, u Centralnoj Evropi, EU
je više projekat, rešenje za nacionalne dileme, nego novi način života.
A u „spoljnoj“ Evropi, od Letonije do Srbije, Evropa je još žestoko
osporavani pojam, kosmopolitska aspiracija jednog dela lokalne elite
koju ogorčeno osporavaju drugi za koje nacionalna opcija poseduje
privlačnost i političku prednost. Linija podele u današnjoj Evropi, što
važi i za Srbiju, prolazi kroz zemlje, a ne između njih. Sve ono što je
nesumnjivo evropsko u pogledu misli, prakse ili ukusa na kontinentu,
oduvek je i kroz istoriju bilo ograničeno na transnacionalnu elitu. Od
poznavanja zajedničkog jezika, prvo latinskog, zatim francuskog pa
sada engleskog, kroz slobodu kretanja koju su davali privatni resursi
ili javna podrška, takvi ljudi su oduvek bili Evropljani i tako su se i
osećali. Moderni poslovni ljudi, profesori i političari koji putuju
Evropom samo su nova verzija nekadašnjih trgovaca, teologa i
izaslanika, koji su uz manji komfor nekada putovali istim putevima.
Takvi evropski kosmopoliti oduvek su imali više zajedničkog među
sobom nego sa svojim manje obrazovanim sunarodnicima koji su znali
samo svoj jezik.
Za tu drugu Evropu poljoprivrednika, prodavača, činovnika i
vlasnika radnji Evropa je još uvek nešto apstraktno. Tu je i veličina
države, od Nemačke sa 80 miliona stanovnika do Estonije sa nešto više
od milion ljudi. Velike države EU vode računa da ne budu anonimno
apsorbovane u panevropske projekte, dok male države ulaze u EU iz
različitih pobuda. Recimo da je Grčka agresivno evropska i zbog
shvatanja drugih o korenima evropske civilizacije, Češka u EU vidi
odbranu od demona iz njene istorije, slično razmišljaju i Mađari.
U koju Evropu bi Srbija možda bila primljena? U Centralnu koja
je bogata i stabilna? U onu sa periferije, siromašnu i ranjivu na invazije
ili imperijalne dominacije? Kao i u Srbiji i u EU postoji podeljenost
između bogatih i siromašnih, između „Evropljana“ i „nacionalista“ i
teško je reći u kojoj je meri kontinent, a pogotovo njegova periferija,
istinski rešio dileme iz prošlosti. Ideja i ideal Evrope nejasni su kao i
ranije. Svakako da je to nešto više od geografskog termina, ali odgovor
ipak nije potpun.
I sada ti Srbine glasaj...

 22. MART2008.
 Vašington je najavio slanje oružja samoproklamovanoj državi
Kosovo. Kažu neka laka vojna oprema za komunikacije. Pa šta? Srbija
već odavno ima u zgradi Ministarstva odbrane kancelariju NATO-a,
koja je svoje antene za komunikaciju postavila i na sam krov zgrade.
Možda iste takve antene sada treba da stignu u Prištinu?
Baš sada u martu uoči godišnjice NATO bombardovanja
Jugoslavije, Muzej vazduhoplovstva u Surčinu dobio je ultimativni
zahtev Amerike da se svi ostaci oborenog „nevidljivog“ aviona F-117,
koji su već godinama izloženi u tom muzeju sada lepo spakuju i
besplatno pošalju u SAD. Bez ikakve novčane nadoknade! Pa šta?
Uzeli nam Kosmet iz sastava države bez odštete, a neće njihov F-117
iz muzeja?
Vašington će u okviru programa vojne pomoći poslati na Kosmet
i američke vojne instruktore radi obuke nekadašnjih pripadnika OVK.
Pa šta? Srbija je posao digitalizacije celokupne vojne arhive poverila
jednoj firmi iz Norveške. Nema tajni, svi smo prijatelji i saveznici, svi
smo mi Evropa. A ta reč ima vrednosni karakter, jer Evropi mogu da
se suprotstavljaju samo neotesani varvari.
Nikada ništa nije zauvek stečeno. Nikada ništa ni izgubljeno. Pa
ni Kosmet. Jer, između ostalog, politika je stvar preispitivanja stečenih
ideja, principa i činjenica? Nepotrebni uzroci nelagodnosti, koji samo
narušavaju mir nekih naših političara? Kako kada i kako kod koga!
Dakle, Evropa i Kosmet dve su glavne karte na koje će igrati
političke stranke Srbije u danima pred nama. Da li su te dve karte
ujedno i totalno suprotstavljene, da li Srbija mora u istorijsku prazninu
da bi joj se otvorile akcije u EU? Da li Srbija mora da prihvati
nepravdu u ime realizma i činjenica? Da li Srbija može da uđe u EU a
da prethodno ne mora da potpiše priznanje Kosmeta kao nezavisne
države?
Više puta je iz Brisela došlo upozorenje da za EU nije prihvatljiva
nijedna nova članica EU iz jugoistočne Evrope ukoliko nije rešila
probleme sa svojim susedima. Jednostavno, EU ne želi da iz takvih
država uvozi viruse aktuelnih i potencijalnih teških teritorijalnih
sporova. Mađarska i Rumunija morale su da pre ulaska u EU potpišu
sporazum da će sve eventualne probleme oko Transilvanije u
budućnosti rešavati isključivo diplomatski. EU i podeljeni Kipar nije i
adekvatan primer za članstvo u EU jer je otcepljeni turski deo te države
od 1974. godine do danas priznala samo Turska.
Evropa će od Srbije tražiti potpunu normalizaciju odnosa sa svim
državama u regionu, pa ako Srbija očekuje određene povlastice od EU
onda mora da bude spremna da iste povlastice pruži svim susednim
državama: saobraćajne, trgovačke, ekonomske...
Naravno, u Briselu niko ne očekuje da Beograd odmah počne da
obožava Hašima Tačija, ali očekuju da posle prvog šoka za Srbiju
krenu razgovori oko praktičnih pitanja. A ta praktična pitanja su u
direktnoj koliziji sa tajnim Akcionim planom vlade Srbije. Ili onim što
je od tog plana uopšte još i ostalo? Samo mali primer: hoće li Srbija
dozvoliti preko svoje teritorije saobraćaj osoba i vozila sa
dokumentima samoproglašene i lažne države Kosovo? I kako EU
može da reaguje na poteze Beograda po tom pitanju?
To sve znači da naš ulazak u EU direktno zavisi od spremnosti
Srbije da prizna nezavisno Kosovo. To što niko u Briselu tu neugodnu
činjenicu još nije direktno saopštio vlastima u Beogradu ne znači da je
neće i saopštiti kada budu smatrali da je došlo vreme za tako nešto.
Svakako je neće saopštiti pre 11. maja ove godine! Ko od briselske
birokratije očekuje iskrenost, taj je politički naivac. Jer, kako posle 17.
februara 2008. tumačiti briselsko nezgrapno i skoro lirsko veličanje
uloge Srbije na Balkanu kada Srbija istovremeno, zahvaljujući i toj EU
nije sačuvala svoj teritorijalni integritet?
U Briselu tvrde da je evropeizam jasna spoznaja istorije, duboko
kolektivno sećanje, da pripadnost EU počiva i na činjenici da je za
Evropljane svaki, pa i najmalobrojniji narod, isto kao i svaka idividua
– odraz Kosmosa. Briselske birokrate kažu da se Evropa svega
nagledala i da se zato i ne može prevariti. Iako je dozvolila da je samo
u prošlom veku neki prevare sa dve-tri lažne ideje, iako je gradila
koncentracione logore i gulage, pa se neki evropski lideri i danas
moraju da izvinjavaju narodu Izraela. Srbima se za sve ono iz Drugog
svetskog rata, za masovna ubistva civila u Kragujevcu Kraljevu i
drugim mestima i logorima niko iz Evrope još nije izvinuo. A ta ista
Evropa školovala je, ne tako davno, i jednog Pol Pota. Na Sorboni!
Posle je ubio tri miliona ljudi u Kambodži!
Putujući po svetu oduvek sam bio vezan za svoju zemlju. Za
kontinent ne. Istina, svi su znali za Jugoslaviju pa nisam ni imao
potrebu da se pitam vredi li verovati u Evropu, u njenu neprolaznu
vrednost za čovečanstvo? Da li je onda današnja moderna Evropa
rafinirana do dekadencije, samo korak do rasula? Poput Godarovih
filmova? Veličanstvena forma koja ništa ne ograničava? Ni
suverenitete postojećih država, ni nastajanje novih država? Evropa
koja ima sjajno osećanje za formu a forma je upravo ono što može
smiriti haos koji sada preti Balkanu.
Jer, ni kod Godara nije sve raspadanje...

 29. MART 2008.

Trebalo je da prođe mnogo godina pa da američki Stejt

department skine embargo sa dokumentacije koja sadrži razgovore,
telegrame i specijalne depeše američkih diplomata, vojnih i
obaveštajnih funkcionera o tome kako da se na najefikasniji način
obezbedi pobeda prijateljskih političara na izborima daleke 1965.
godine na japanskom argipelagu Rjukju, uključujući i ostrvo Okinavu,
najvažniju američku vojnu bazu u tom delu Pacifika. Iz te
dokumentacije vidljivo je da su američki funkcioneri bez ikakvog
ustručavanja govorili o mehanizmima pružanja tajne finansijske
pomoći kandidatima japanske Liberalno-demokratske partije,
raspravljajući jedino o načinu na koji to može da se izvede, a ne i da li
treba da se izvede. Dokumentacija pokazuje da svi učesnici razgovora
i prepiske pravo Amerike da se meša u izbore u Japanu uzimaju zdravo
za gotovo, i da je Vašington tokom pedesetih i šezdesetih godina tajno
pomagao japansku Liberalno-demokratsku partiju i podržavao uspon
političkih ličnosti iz njenih redova.
 Edvin Rajšauer, tadašnji američki ambasador u Japanu, tvrdio je
da bi bilo „mnogo sigurnije“ dozvoliti da funkcioneri japanske
Liberalno-demokratske partije preuzmu novac i zatim ga direktno
prebace lokalnim partijskim kandidatima.
„Okinava je malo mesto, mala kao neki gradić u SAD“, rekao je
Rajšauer u memorandumu od 16. jula 1965. godine, s kojeg je embargo
skinut. „Okinava takođe liči na policijsku stanicu u nekoj maloj zemlji
u kojoj su politička manevrisanja, posebno kada je u pitanju novac,
dobro poznata, tako da treba pronaći savršen paravan za prebacivanje
novca našim prijateljima u okviru drugih novčanih transakcija“,
izjavio je tadašnji ambasador SAD u Japanu.
Naha je najveća američka vojna baza na Okinavi i iz te baze
svakodnevno poleću američki „avaksi“ koji prate događanja u
vazdušnom prostoru Kine. Kada sam 2004. godine boravio na tom
ostrvu iznenadio me je natpis na ulazu u američku bazu: „Američke
okupacione snage“. A i Japan je sada priznao nezavisno Kosovo...
Pre 25 godina u SAD je osnovana „Nacionalna fondacija za
demokratiju“ da bi otvoreno radila ono što je CIA decenijama činila
krišom. Da bi pomagala određene političke stranke, radničke
sindikate, disidentske pokrete i medije u više desetina država,
uključujući i Kinu. Fondacija je finansirala sindikate u Francuskoj,
Paragvaju, na Filipinima i u Panami. Sredinom osamdesetih godina
dala je milione dolara poljskoj „Solidarnosti“ potpomagala je političke
stranke u Portugalu, Kostarici, Boliviji i Severnoj Irskoj. Dala je
400.000 dolara političkim grupama u Čehoslovačkoj koje su
podržavale izbor Vaclava Havela za predsednika 1990. godine, i tri
miliona dolara na ime „tehničke pomoći“ za izbore u Nikaragvi 1990.
godine za pomoć Violeti Barios de Čamoro, predsedničkom kandidatu
kojeg su podržavale SAD.
Samo tokom 1996. godine Fondacija je potrošila oko 1,6 miliona
dolara za program „stvaranja političkih institucija“ u Kini što je bio
samo mali „dodatak“ na milione dolara koji su izdvojeni za emisije
Glasa Amerike na kineskom jeziku.
 Ukupno gledajući to su neki od bezazlenijih pokušaja Vašingtona
da interveniše u unutrašnjoj politici država širom sveta. Jer, CIA je
godinama izvodila mnogo drastičnije operacije: od uklanjanja lidera
na svim kontinentima, tajnog pomaganja raznih političkih partija,
pripremanja državnih udara do širenja lažnih glasina, podmićivanja
političara i modelisanja javnog mnjenja.
Prve političke aktivnosti CIA-e, koje veterani ove agencije i
danas smatraju njenim najvećim uspesima, odvijale su se u Francuskoj
i Italiji 1947. i 1948. godine, kada su komunističke partije i
komunistički radnički sindikati bili na domak pobede. Amerika je
prebacila milione dolara u obe zemlje da bi pomogla strankama desnog
centra i konzervativnim sindikalistima, zaustavljajući tako
napredovanje komunista. Operaciju u Italiji vodio je Džejms Englton,
kasnije šef kontraobaveštajne službe CIA-e. Pedesetih godina, CIA je
pomogla da se zbace levo orijentisani lideri u Iranu i Gvatemali, i na
njihova mesta dovela diktatore, ali prijatelje Amerike. U to vreme CIA
je izmanipulisala i izbore na Filipinima, u Libanu i Nepalu.
Predsedničku kampanju ministra odbrane Ramosa Mogseseja na
Filipinima 1953. godine vodio je Edvard Landsdejl, legendarni
operativac CIA-e. Tadašnji direktor Agencije iz Lenglija Alen Dales
ponudio je Landsdejlu pet miliona dolara za operaciju „predsednički
izbori na Filipinima“ ali je Landsdejl telegramom odgovorio da se
posao može obaviti za milion dolara.
U Libanu 1957. godine Vilbur Krejn Ivlend, oficir CIA-e, za
vreme izbora redovno je odlazio u palatu predsednika Kamija Šamuna
i isplaćivao mu novac u libanskim funtama. Sve je to opisao 1980. u
svojoj knjizi „Peščani konopac“.
Amerika je, dakle, navikla da utiče na politiku drugih država, čak
i iz najplemenitijih pobuda, i to je jednostavno navika koje se
Vašington teško oslobađa. Pri čemu postoji samo borba između ciljeva
i sredstava.
Neki Srbi bi to formulisali kao „CIA, snajka, CIA“! Sve ovo
napisao sam zbog Japana. Razočarali me!
  5.APRIL 2008.

Država Rumunija dala je državnom sekretaru Ministarstva

odbrane Srbije Dušanu Spasojeviću doslovno kraljevski tretman na
samitu NATO-a u Bukureštu, pa su i svi stranci koji su tražili razgovor
sa šefom srpske vojne delegacije morali da se ponašaju kako dolikuje
takvim prilikama. Na stranu to što je specijalni avion srpske delegacije
ušao u vazdušni prostor Rumunije odmah iza aviona američkog
predsednika Džordža Buša. Što bi moglo da znači da nas Rumuni
posebno cene, a Amerikanci nam veruju.
Dakle, gde je Srbija sada posle samita Alijanse u Bukureštu? Da
li se naš geopolitički položaj u bilo kojem smislu promenio, i ako jeste,
kako? Šta za Srbiju znači poziv NATO-a Hrvatskoj i Albaniji da se
priključe Savezu? Odgovor na ovu dilemu zapravo leži u pitanju: od
koga će NATO braniti nove članove Alijanse? Neko će možda u Srbiji
to pitanje formulisati i kao: ko se boji NATO-a još? U finesama
između ta dva pitanja verovatno i stoji odgovor kakve će biti posledice
samita u Bukureštu za Srbiju. Pri čemu prethodno treba detaljno
analizirati gde je NATO danas, i šta se u Bukureštu zapravo dogodilo.
„Nije se barem dogodila potpuna katastrofa.“ Tako je jedan
smrknuti diplomata iz Nemačke okarakterisao ishod bukureštanskog
sastanka zapadnih lidera. Tri dana i tri noći zamornih pregovora donela
su rezultat u stilu „tresla se gora rodio se miš“. U suštini, u Bukureštu
nije ostvarena nijedna čista pobeda, pri čemu su najveći gubitnici
Amerikanci i preko njih Makedonci. Francusko-nemačko
suprotstavljanje priključivanju Ukrajine i Gruzije procesu ulaska u
NATO tek je zajedljivo izglađeno popuštanjem Vašingtona. Angela
Merkel i Nikolas Sarkozi bili su mrzovoljni sve vreme samita, Havijer
Solana i Jap de Hop Shefer jedva da su skrivali razočaranje zbog
velikih očekivanja, a skromnih rezultata sastanka na vrhu. Nemci,
Francuzi i Grci javno su povukli „ručnu kočnicu“ i samit je devalvirao.
Kada je Jap de Hop Shefer nešto pokušao da prigovori Grcima zbog
veta u slučaju Makedonije, Grci su mu direktno rekli da pazi kako se
ponaša, jer neće biti izabran na mesto koje tako žarko želi, a to je
sadašnja pozicija Havijera Solane koji odlazi sa nje. Naime, Atina i
oko toga može da uloži veto. Posle toga, Jap de Hop Shefer nije više
ni spomenuo Makedoniju.
„Delomično smo se proširili, ali smo stavili ždrebe pred rudu“
rekao mi je jedan od funkcionera NATO-a u pauzi bukureštanske
transatlantske konferencije. Nisam ga odmah shvatio, da li se to
„ždrebe pred rudu“ odnosilo na nove članice Alijanse Hrvatsku i
Albaniju, ili na nesposobnost NATO-a da zaključi šta treba da bude i
da radi u godinama koje predstoje? Kako ići napred bez celokupne
vizije, bez potpuno raščišćenog bezbednosnog pejsaža? Gde postoji
selektivni pristup, a nedostaje vojnika i para. Gde nema koherentnog
strategijskog plana koji treba da zameni borbeni raspored snaga
napravljen za suprotstavljanje davno raspuštenom Varšavskom paktu.
I u Bukureštu je potvrđeno da je zbog odsustva protivničke supersile
NATO suočen sa rivalskim strateškim doktrinama, što izaziva
podeljenost njegovih članova. Jedni se pribojavaju ekonomski i vojno
probuđene Rusije, drugi nastoje da prošire Savez na celi Balkan, treći
traže pravedniju raspodelu vojne i političke vlasti, četvrti spominju
Australiju i Novi Zeland. Što bi moglo da znači, ili je NATO globalan,
ili je beznačajan. Ili je kao slika Dorijana Greja?
Jedini koji su u Bukureštu bili potpuno zadovoljni bili su Hrvati.
Dobili su pozivnicu za ulazak u „klub“, a celokupni posao odradila su
zapravo dvojica bivših novinara „Vjesnika“, moje nekadašnje kolege
Vladimir Drobnjak i Hido Biščević. U svakom slučaju ući će u istoriju.
Premijer Hrvatske Ivo Sanader u svom obraćanju u Bukureštu nije
zaboravio Srbiju prijateljski rekavši da je vrlo važno da i Srbija bude
primljena u evroatlantske integracije.
Crnogorci su bili u Bukureštu u dosta jakom sastavu, ministar
spoljnih poslova Milan Roćen i vojni predstavnik pri NATO-u, general
Ljubiša Jokić u plavoj vazduhoplovnoj uniformi JNA, samo sa
crnogorskim amblemom na rukavu. Baš me iznenadila ta uniforma, pa
izgleda da je JNA prva ušla u NATO. Crna Gora je u Bukureštu dobila
tzv. „intenzivirani dijalog sa NATO-om“. Kao i Srbija. Kako objasniti
nekome u Srbiji šta je to „intenzivirani dijalog“?
 Hoće li ulazak Albanije i Hrvatske u NATO biti korišćen u
predizbornoj kampanji u Srbiji? Hoće. Jedni će da razvijaju tezu o
„izolaciji i vakuumu bezbednosti“ drugi će reći „da je NATO već
izvršio aneksiju Kosmeta bez pristanka Srbije“. No, hajde da sebi
pošteno postavimo pitanje: da li je Srbija pretnja za NATO, ili je
NATO pretnja za Srbiju?
Širenje NATO-a na Balkan imaće krajnje marginalan uticaj na
evoluciju srpske demokratije, jer demokratija će uspeti ili propasti u
Srbiji iz istih razloga kao i u drugim zemljama: hoće li politički i
ekonomski sistem zadovoljiti potrebe naroda. U Srbiji ionako nema
prave spoljnopolitičke debate. Osim u slučajevima kada je vezana za
ekonomske ugovore i sumnjive provizije.
O da, u Bukureštu je promovisana i NATO televizija. Moći će da
se gleda i u Srbiji. Još ne znam na kom kanalu?

 6. APRIL 2008.

„Da li ste sada prvi put u Bukureštu“ upitao me je čovek iz

rumunskog protokola dok sam ispijao čašicu dobrodošlice u hotelu
„Fenicija“.
– Ne, prvi put sam bio 1984. godine radi intervjua sa generalom
Vasile Mileom, načelnikom Generalštaba vaše vojske, pa posle u
avgustu 1989. radi intervjua sa predsednikom Nikolaeom
Čaušeskuom. Dva meseca kasnije bio sam opet u Bukureštu zbog
intervjua sa njegovim bratom, generalom Ilijem Čaušeskuom. Onda
ste predsednika ubili, ali ne znam je li još živ njegov brat?
– Zanimljivo, ali ne razumem šta hoćete da kažete?
– Baš ništa, samo da kada god dođem i odem iz Bukurešta posle
nešto propadne.
Gospodin iz protokola čudno me je pogledao i brzo se udaljio.
Ima neke istorijske simbolike u glavnom gradu Rumunije. Kao
da se istorija Balkana ponavlja upravo u Bukureštu.
 Naime, posle balkanskih ratova 1913. godine Bukureštanskim
mirom Makedonija je podeljena između balkanskih saveznika. Sada je
Makedonija zbog stava Grčke ostala uskraćena za pristupnicu u
NATO. U jednom trenutku i Albanija je bila sporna za ulazak u
Alijansu, pa je Turska najavila veto za ulazak Hrvatske, ako se
pozivnica ne uputi i Albaniji, i ako Grčka nastavi da blokira
Makedoniju. Onda su Turci ipak donekle popustili, jer je odlučeno da
Albanija ipak dobije pristupnicu.
Makedonci su sve to u Bukureštu shvatili kao pravu nacionalnu i
političku katastrofu. I to raspoloženje uopšte nisu skrivali.
„Sada nam ostaje samo da pravimo federaciju sa Srbima“ u
prolazu mi je izjavio jedan ugledni makedonski novinar. Za razliku od
Makedonaca, Crnogorci su bili ponosni i zadovoljni dobijanjem
„inteziviranog dijaloga“. Baš kao i BiH.
U lobiju hotela delegacije i novinari iz nekadašnjih
jugoslovenskih republika sedeli su za udaljenim stolovima bez
ambicije da se barem međusobno pozdrave. Kao da bi to neko sa strane
okarakterisao kao nedozvoljen akt. Ili, male zemlje, velike ambicije,
sitne duše.
Na posebnoj panel-diskusiji Transatlantske bukureštanske
konferencije posvećenoj Kosmetu Goran Svilanović je na neki način
branio stavove i predloge ministra za Kosmet u vladi Srbije Slobodana
Samardžića rekavši „da je i taj predlog bolje rešenje od onoga šta sada
postoji na terenu“. Veton Suroi se sa time nije složio. Sutradan, na
drugoj panel-diskusiji Suroi je u sali seo odmah ispred delegacije
Srbije.
– Gospodine Suroi sedite kod nas, pa vi ste naš, – pozvao sam ga
da se premesti.
– Jeste, pa da mi vi onda čuvate leđa!
U lobiju hotela „Fenicija“ domaćin je ostavio reklamni materijal
o NATO-u, samitu i Rumuniji. Knjige, brošure, filmovi, značke,
suveniri. Jedan rokovnik ima na unutrašnjim stranicama kartu
Rumunije i susednih država. Za nas piše Srbija, a ispod Jugoslavija.
 Da se zna kada je to bilo kada nismo trčali po lobijima hotela kao
prosjaci. Svi!

 12. APRIL 2008.

Ima li evropska ideja, zapravo, antidemokratske korene? Postoji

li kontinuitet između totalitarnog evropeizma tridesetih i četrdesetih
godina prošlog veka i demokratskog evropeizma danas? Može li san o
Evropi ugušiti demokratiju u Srbiji?
Ni najokoreliji evroskeptici ne usuđuju se da dovedu u pitanje
svete principe i demokratsko nadahnuće današnjih evrointegracija, ali
izlazak iz komunizma zapravo je povratak u istoriju. To ne ide samo
po sebi, to je ulog jedne mentalne bitke.
Kakva nas onda budućnost čeka? I kuda nas vode naše mesije?
Proteklih dana na velikom samitu NATO-a u Bukureštu setio sam se
velikog Rumuna Ežena Joneska koji je na vreme predvideo pad
komunizma, ali najavio i apokalipsu demokratije. Sve mi je u
Bukureštu ličilo na Joneskovo pozorište apsurda u koje se ulazi više
bežeći i pomalo krišom, a ne ponosno i gordo. Jer, za razliku od drugih
koji svi kao da od nečega beže, od Jugoslavije i nedavne takoreći
zajedničke istorije, od Rusa, komunizma i Varšavskog pakta, što se
više Srbija udaljava od NATO-a to je više i upornije sa Zapada zovu.
Da li to znači da su drugi više raseljeni nego gospodari i vlasnici svoje
budućnosti? Komplikovan odnos između gospodara i sluge u istoriji?
Ili se vreme za Srbiju opet razjarilo, više je šekspirovsko nego
dijalektičko?
U glavnom gradu Rumunije osećao sam se prilično komotno, kao
čovek koji dolazi iz zvanično vojno neutralne države, ali i kao novinar
koji se još seća da je britanska kraljica Elizabeta primila Nikolaea
Čaušeskua u Bakingemskoj palati pre tačno 30 godina, u junu 1978.
godine. Tada je Čaušesku smatran za najboljeg prijatelja Zapada na
Istoku, pa je sa suprugom Elenom bio kraljičin gost...
 Dakle, u Bukureštu velika istorijska priča kao da je završena,
male priče izbačene, vreme bi trebalo da se ubuduće računa prema
kalendaru zasedanja NATO-a i EU. Neki su dobili, a neki nisu dobili
školske knjižice ko će proći, a ko će ponavljati. Makedonija mora na
popravni. Možda već u avgustu, škola je škola. Hrvatska se prema
rečima premijera Sanadera „vratila kući“. Verovatno na Pravu stranu
sveta, mi smo verovatno ostali na Krivoj strani sveta. Za sada. Veći
deo nekadašnje Istočne Evrope danas je na Zapadu. Kipling je bio u
pravu: zemljine polutke će se sastaviti.
Da li je onda „povratak kući“ zapravo povratak u istoriju? Skinite
sa zidova palate u Briselu portrete Adenauera, Šumana i Žana Monea
i zamenite ih portretima Hitlera, Musolinija ili Petena. Naravno,
nemam ambiciju da dokazujem da projekat ujedinjene Evrope nije
plod liberalne misli već totalitarnih ideologija i njihovih raznih
varijanti, ali hajde da vidimo ko su praoci i apostoli evropske ideje.
Počnimo od Gebelsa, bio je ministar propagande Trećeg rajha, ličnost
za čije se ime vezuju prilično antipatične inicijative, spaljivanje knjiga,
kampanja protiv Jevreja.
„Tehnologija transporta i telekomunikacija smanjuje razdaljine
između naroda i to će neminovno dovesti do evropske integracije,
veliki nemački rajh će reorganizovati Evropu, srušiti granice koje još
razdvajaju evropske narode i omogućiti im da lakše žive zajedno, za
50 godina ljudi više neće razmišljati u kategorijama nacije“, govorio
je Gebels 1940. godine.
Propagandna retorika, klasičan paravan za agresiju, dobro znamo
šta je zlikovac Gebels imao tada na umu. No, Hitler je u Nirnbergu
1937. rekao i ovo: „Nas više interesuje ujedinjena Evropa kao
harmonična porodica naroda od bilo koje države“. A onda je pokrenuo
svoje tenkove. Međutim, najartikulisanija nacistička misao po ovom
pitanju će se iskristalisati 1942. na velikoj konferenciji u Berlinu na
temu „Europaische Wirtschaftsgemainschaft“, ili doslovno „Evropska
ekonomska zajednica“. Zaključak konferencije: jedinstveno tržište sa
rajhsmarkom kao referentnom valutom. San različit od sna
Bundesbanke devedesetih godina?
 Musolinijev ministar finansija od 1922. do 1925. Alberto de
Stefani napisao je 1941. godine „da nacije ne mogu biti čvrsta osnova
za projekat novog poretka zbog svoje raznolikosti i tradicionalne
nepomirljivosti i da Evropska unija možda ne bi bila podložna
oscilacijama unutrašnjih politika koje karakterišu liberalne režime“.
Dakle, raznolikost predstavlja nered, a red zahteva uniformnost.
Zajednički neprijatelj je nacionalna država, koja je pretnja za mir i
previše skučen prostor za ekonomiju planetarnih dimenzija. Čak i
1941. godine. Evroskeptici bi rekli, baš čudno, kakva nebulozna
doktrina u kojoj se prepliću ekumenske tendencije i trendovi
zajedništva sa jakim dozama antikapitalizma i antiparlamentarizma.
Nije reč o akademskoj idejnoj debati, niti o antievropskom katehizmu.
Pokušavam samo da proniknem ko su ti naši intelektualci psihomaseri,
proroci sreće, nosioci potpuno novih i dobrih vesti. A ko su nosioci
loših vesti, Tiresija i Jeremija? Po Havelu.
„Gde će Srbija sada posle Bukurešta, na koju ćete stranu“, upitao
me je jedan američki novinar.
„Geografski mi smo istočno od Oagadugu meridijana, znate
kolega to vam je Grinič, leži skoro na prestonici države Burkine Faso.“
Belo me je pogledao. Moje predrasude jugonostalgije. Može biti.
Ali za to su pomalo krivi i tirani jedinstvene monete.

 19. APRIL 2008.

I ko još kaže da se Srbi ne mogu nositi sa Amerikancima? U SAD

je u toku najvažnija predizborna kampanja na svetu, u Srbiji je u toku
najvažnija predizborna kampanja u Evropi. Naime, ostale su već
završene. Da li se onda podrugljivo američko pitanje: „da li vam ide
bolje nego pre četiri godine“ može uputiti i srpskom glasačkom telu?
U sigurne spoznaje politikologije spada i uvid da se političari ne
biraju, već se smenjuju. To znači: ako biračima, a pogotovo njihovim
novčanicima dobro ide, onima na vlasti ide još bolje, oni onda ostaju
na položaju. Ukoliko birači osete da su ih njihovi lideri napustili, oni
ih kažnjavaju naravno u slučaju da postoji pristojna alternativa.
Problem srpskih birača je bolešljiva privreda sa kosmičkom
korupcijom i poniženje koje je zemlja pretrpela oko Kosmeta. I agenda
EU koja sve više postaje glavno sporno pitanje u kampanji.
Istorija, geografija i religija vas ne osuđuju na ovaj ili onaj put,
iako menjajući politiku možete da promenite i položaj zemlje. Grubi
marksizam neverovatno često možete da nađete među zapadnim
kapitalistima: „Ono što je zaista bitno jeste privreda“. Ali, u Srbiji to
kao da je sada zaboravljeno i politika ima trenutno najveći značaj. Oni
koji su za potpisivanje sporazuma s EU reći će vam da upravo od
ugovora o Stabilizaciji i pridruživanju s EU zavisi i stanje srpske
ekonomije u budućnosti, oni koji se tome protive kažu da uopšte nisu
antievropljani, već trenutno samo neevropljani. Zbog Kosmeta.
Ukoliko na izborima pobede trenutni neevropljani sledeće generacije
Srba biće postevropske. Jer, njima je evropska ideja sve dalja. No,
ukoliko na izborima pobede „tutori Srba na njihovom putu ka
savršenstvu“ bojim se da će sledeće generacije Srba biti više
proameričke nego proevropske. Iako, ukupno gledano Srbi i ne vole
savršenstvo.
Dakle, jedni su kao realisti sa tihim prezirom moralnih pitanja
kao što je Kosmet, drugi su kao državnotvorni tradicionalisti kojima je
Kosmet glavno pitanje sadašnjosti i budućnosti Srbije. Između ta dva
stava skoro da i nema previše insistiranja na odgovorima oko pitanja:
da li danas više zarađujete nego pre četiri godine, kakvi su porezi, je li
opterećenje siromašnih smanjeno, a bogatih povećano, šta je sa
spoljnjim zaduženjem države, zaposlenošću i nezaposlenošću a šta sa
društvenom patologijom, recimo kriminalom i opštim porastom
grupnog nasilja.
Biračko telo u Srbiji još uvek nije potpuno postideološko pa da
menja svoju naklonost u zavisnosti od toga da li se sada živi bolje nego
pre četiri, dve, ili godinu dana. Možda koalicija oko DS smatra da
postmoderni srpski birač ipak ne sledi glas klase, ideologije i vere, već
devizu medveda Pua. Naime, na jednoj zabavi šumskih životinja na
pitanje koji premaz više voli, džem ili čokoladu, medved Pu je
odgovorio: „Oboje, ali hleba mogu da se odreknem.“ Koalicija oko DS
hoće, dakle, oboje, i Kosmet i EU. Medo Pu hleba bi se, ipak,
odrekao...
Kada pažljivo slušamo srpske stranačke lidere svi oni svoje
zastave nastoje da pobodu u zemlju i levo i desno i u sredini.
Obećavaju fiskalnu disciplinu, „porodične vrednosti“, strože krivično
pravosuđe, lepše i bolje škole, nove stanove, sjajne kredite, i svi sada
obilaze Rome i njihova naselja. Kao da su u predizborna vremena
Romi u Srbiji i najpopularnija etnička zajednica. Što sve zajedno
neodoljivo podseća na klasnu borbu. Penzije i besplatno školovanje?
Velike kompanije? Njihovi profiti, socijalna sigurnost zaposlenih? Na
tome insistiraju socijalisti koji su pametno odbacili sve programske
strogosti, a sačuvali sve staro što je vredelo.
Radikali sa Tomom Nikolićem nesumnjivo su izašli iz onog
desnog ugla u kojem su bili devedesetih godina i sada su
„konzervativci sa srcem“ zaodenuti u klasičan politički diskurs Srbije:
i Kosmet i bolji život građana.
Lični kvaliteti svako nisu uvek i politički, ali u predizbornoj
kampanji harizma, ili makar samouverena opuštenost vrlo je važna
stvar. To se, doduše, ne može naučiti, ali se može simulirati. Tu bi
Nikolić morao da izbegava monotoni ritam glasa i govor tela, jer to
deluje dosadno. Lična skromnost u predizbornoj kampanji donosi
simpatije, ali ne obavezno i pobedu.
Za razliku od Nikolića, Boris Tadić uzima masu u svoje ruke,
gladi je, mesi i uobličava. Trudi se da mu svaka rečenica pogađa cilj,
svaki gest, svaki osmeh signal je podatnoj masi, pre svega ženama.
Tadić nastupa nepokolebljivo sigurno u sopstvenu nadmoć,
obećavajući rast i blagostanje pod nebom bez i jednog oblačka.
O da, da ne zaboravim premijera Vojislava Koštunicu. Prvi je
predsednik koji je Srbiju izveo na svetsku scenu kao normalnu državu
koja je sposobna da definiše sopstvene interese, a da se to ne dovede u
vezu sa nacionalizmom. Kao pragmatični politički borac uvek je
najbolje delovao kada je bio na ivici poraza. Naravno, nije ostvario sve
svoje političke, socijalne i ekonomske planove, ali mislim da će sud
istoričara o njegovom predsednikovanju biti mnogo bolji nego trenutni
sud o njemu.
U političkom životu 24 sata su dugo vreme. Prognostička
vrednost anketa za ispitivanje javnosti oko izbora u Srbiji počeće da
raste tek posle prvomajskih praznika. To je strateški momenat da se
zadovolji meda Pu u srpskim biračima...

 26. APRIL 2008.

U ratno vreme Srbi vojsku poštuju, a Boga dozivaju. Kada rat

prođe, Srbi vojsku zaborave, a Boga spominju samo na utakmicama
kada je rezultat problematičan. Da je to tako, barem kada je vojska u
pitanju, upadljivo svedoči i skoro totalna odsutnost vojnih pitanja u
predizbornoj kampanji u Srbiji. Možda je i po tome ta kampanja
specifična u odnosu na mnoge države u Evropi, gde su u predizborno
vreme vojna pitanja uvek pod posebnom lupom javnosti, jer vojska je
u skoro svim država sveta i najveći budžetski potrošač.
Dakle, ni jedna stranka u Srbiji ne bavi se u ovoj predizbornoj
utakmici tematikom odbrane, nema odgovora o tome kakva vojska i sa
kakvim naoružanjem treba Srbiji u 21. veku. Istina, o tome u
prethodnom periodu nije bilo ni rasprava u parlamentu, pa što bi onda
bilo javne diskusije i sada? Odbor za bezbednost i odbranu u skupštini
Srbije više se bavio haškim optuženicima nego budućnošću oružane
sile na ovim prostorima. O civilnoj kontroli vojske, koja je pre
nekoliko godina tako histerično naglašavana kao uslov svih uslova
naše demokratizacije, sada više niko i ne govori. Resor odbrane
dodeljen je jednoj političkoj partiji i po načelu feudalnog vlasništva
niko se više u ta pitanja sa strane i ne petlja, osim, naravno, kada je reč
o kadrovskim špekulacijama na nivou Ministarstva odbrane i
Generalštaba.
 Generalno gledano, Vojska Srbije kao da je zaboravljena od
strane kompletnog političkog establišmenta ove zemlje. Poslednji
predsednik ove države koji je zaista brinuo za vojsku bio je maršal
Jugoslavije Tito, a hteli to neki da priznaju, ili ne, bio je na neki način
i predsednik Srbije. Slobodan Milošević je forsirao policiju,
generalima i armiji u principu i nije mnogo verovao. Počeo je da im
veruje tek uoči 5. oktobra 2000. godine, ali tada je već bilo kasno za
međusobno verovanje i razumevanje. Političari koji su na vlast došli
posle 5. oktobra 2000. godine nisu u pogledu vojske bili skoro ništa
bolji od Miloševića. Opet je budžet vojske bio manji od budžeta
policije, opet se politička elita vojskom bavila samo kada je u pitanju
kadrovska kombinatorika na najvišem nivou i naravno kada je u
pitanju bio Hag. Zapravo, mnogi su pokušavali da se bave vojnom
imovinom i rasprodajom vojnih objekata, skoro da su lešinarski
kidisali na ono što je stvarala bivša SFRJ. Kakvih je sve tu bilo ličnih
interesa, o tome bi romani mogli da se napišu. Gromoglasne najave da
će Vojska dobiti toliko i toliko para od prodaje suvišnih vojnih
objekata, da će sve to biti iskorišćeno za modernizaciju i
transformaciju Vojske, sve je to bila priča za zamajavanje i vojske i
javnosti.
Na primer, Vojska je dala vladi Srbije svoj objekat u centru grada,
u Nemanjinoj 9 i po ugovoru je za to trebala da dobije 700 stanova. Od
toga nema ništa, i svi o tome ćute. Vojska je dala svoj objekat u
Ustaničkoj ulici za potrebe Specijalnog suda i za taj poklon nije dobila
ništa. I jedan i drugi objekat država Srbija je glamurozno preuredila i
sada sijaju kao Las Vegas.
Komandant Kopnene vojske Srbije general-potpukovnik Mladen
Ćirković, nekadašnji komandant 15. oklopne brigade koja je herojski
ratovala na Kosmetu, dakle general Ćirković stanuje u Nišu u Domu
vojske, pa kada noću mora u toalet mora prvo da izađe na hodnik
Doma, jer evo već devet godina nakon povlačenja iz Prištine Ćirković
nema stan. Grad Niš nikako da se seti da komandantu Kopnene vojske
Srbije dodeli nekakav stan, kada već država Srbija o tome ne vodi
računa.
 No, možda i nije sve tako crno, evo sada u predizborno vreme
Vojska je dobila povećanje plata, čak je i rezervistima koji štrajkuju
jer još nisu naplatili svoju odbranu otadžbine iz 1999. godine, obećana
isplata ratnih dnevnica. Što je divna preporuka svima onima, koji još
nisu dobili lovu od Drugog svetskog rata pa nadalje, da samo sačekaju
neke nove izbore pa pravac pred vladu Srbije i štrajk. Ima da se nađu
pare odmah.
Fundamenti jedne nove politike bezbednosti nisu ponuđeni, vojna
neutralnost u Srbiji je od mnogih shvaćena više kao jedno prelazno
rešenje. Stabilnost Balkana posle jednostrano proglašene nezavisnosti
Kosova pripada istoriji, a dimenzija potencijalne ugroženosti Srbije još
nije ni istražena. Jer, voleo bih kada bi mi neko danas mogao precizno
da kaže šta mi to nameravamo da branimo vojnim sredstvima?
Teritoriju Srbije? Koju teritoriju? Naše interese van trenutne teritorije?
Koji su to i kakvi interesi? Da li su u Srbiji uopšte i konceptualno
osmišljeni politički temelji vojne doktrine?
Politiku odbrane ne čine samo principi već i instrumenti. Naravno
da su međudržavni odnosi pretrpani vojno-strateškim realnostima, ali
nema ništa izazovnije i ofanzivnije za razne ambicije oko Srbije od
defanzivne pozicije same Srbije. U tom kontekstu nastojanja
službenog Beograda da se UN privole da se od Međunarodnog suda
pravde zatraži mišljenje oko jednostrano proglašene nezavisnosti
Kosova i da ako to mišljenje bude za nas pozitivno, „da će to biti naše
najvažnije oružje“ – to je vrhunski cinizam.
Jer, to upravo pokazuje zašto je Vojska Srbije zaboravljena
armija...

 10. MAJ 2008.

Sa narodima je kao sa pojedincima. Nađete se u situaciji da

morate da izaberete između para i osećanja časti, odnosno čuvanja
svog integriteta. Izbor nije lak, i po nekom pravilu ljudi obično izaberu
pare, a žrtvuju čast. Posle, do kraja života žale, istina ne svi, što su tako
uradili. Naime, još je Vinston Čerčil govorio da se narodi mogu da
oporave od političkih i vojnih poraza, mogu da izađu iz zločina i
siromaštva, ali kada jednom svesno prihvate poniženje, predaju se i
prodaju, posle toga više nema oporavka. Posle toga više nema
izigravanja ni slobode ni nezavisnosti.
Možemo li, dakle, ovog vikenda ležerno razmišljati o moralu,
slobodnoj volji, demokratiji kao ritualu, demokratiji kao virtuelnoj igri
za potrošače, ili kao ozbiljnoj stvari za savesne građane? Da li nam
naši političari daju male odgovore na velika pitanja? Ili je naš
višepartijski sistem, zapravo, već postao besmislen, jer kao da više i
nema razlike između partije i političara. Zapravo, svi su naši političari
polivalentni i svi su spremni da igraju sve uloge. I levo i desno. Sve su
predizborne kampanje bile, manje više, dosadne i niko u Srbiji nije
postavio pitanja za skicu portreta građanina Srbije. A ta bi skica bila,
barem po meni, ovakva!
Da li Srbija danas može da bude zemlja primer barem na
Balkanu? Da li smo zaostali, ili imamo „svoj put i svoja dostignuća“?
Koji su uzroci sadašnje krize? Naše greške, spoljni, ili „unutrašnji“
neprijatelji? Ili kombinacija svega toga? Postoje li još rezervne snage
koje bi omogućile da se podnesu svakodnevne teškoće u cilju svetle i
skore budućnosti, ili su te snage iscrpljene? Za koji vremenski period
prosečan građanin ove zemlje pravi bilo kakve planove? Postoji li
opšta kriza autoriteta državnih organa vlasti? Koji je to čarobni štapić
danas neophodan stanovniku Srbije: savestan svakodnevan rad, loto,
bingo, ili samo sopstveni zdrav razum? Koji su to milioni zarađeni
pošteno, a koji nisu? Sigurno da ima i mnogo onih koji odbijaju tezu
da se u ovoj zemlji ogroman novac uopšte i može zaraditi na pošten
način?
Da li nam je svima potrebno i samopoštovanje? Koji su njegovi
izvori? Roditeljski ponos, poštovanje roditelja i ponos dece svojim
roditeljima, ponos zbog svesti da ste građanin Srbije, ili lokalni
patriotizam u odnosu na svoj grad, selo, ponos na preduzeće, firmu u
kojoj radite, na svoj rad, ponos stručnjaka. Šta je sa solidarnošću
generacijskog tipa, šta je sa solidarnošću i poštovanjem onih koji su
branili zemlju 1999. godine? Tu je, naravno, i vera, a verska pitanja
uopšte i nisu bila prisutna u predizbornoj kampanji. Koliko građani
ove zemlje nevolje koje su nas zadesile povezuju sa gubitkom
religioznog osećanja, a koliko je njih ponosno što su vernici? Koliko
su danas u Srbiji asocijacije vezane za veru, crkveni obredi, koliko
svemoć Boga, koliko molitva, ili kazna za grehove? Zatim, moralna
odgovornost ličnosti pred društvom kao najdublji izvor
samopoštovanja, istovremeno i poslednja barijera pred raspadom
društva. U kojoj je meri ta osobina danas prisutna kod prosečnog
građanina Srbije, a koliko kod naših profesionalnih političara? Šta je
sa složenijim osećanjima, veze sa minulim generacijama, ili odnos
prema drugim nacijama? Šta misle stanovnici Srbije šta to može da im
pruži odgovore na pitanja koja ih muče: učenje, umetnost i
književnost, nauka?
Kako zaustaviti porast nasilja u ovoj zemlji? Boljim odgojem
dece, socijalizacija potencijalnih zločinaca, uticaj na sredinu koja
stvara kriminalitet, ili oštrija kaznena politika? Kako postupati sa
prosjacima, alkoholičarima, narkomanima, obolelim od side?
Legalizovati prostituciju, ili ne? Baš čudno, to je recimo jedno od
obaveznih predizbornih pitanja u zemljama tranzicije, samo se u Srbiji
ono ne postavlja. Valjda toga kod nas nema! Odnos prema smrtnoj
kazni, niko od političara nije tu temu dohvatio, verovatno i zbog
odnosa EU prema smrtnoj kazni.
Da li u Srbiji postoji danas neumoljivost, svojstvena masovnoj
svesti, neka mera autoritarizma? Koliko je građana za koncentraciju
državne vlasti u rukama jednog čoveka, da li je Srbiji potrebna „čvrsta
ruka“ ili je to „poželjno samo u iznimnim situacijama“? Bolujemo li
od autoritarnog kompleksa koji sam sebi stvara uzroke i povode: strah
opravdava nasilje, nasilje izaziva strah.
Napokon, da li smo i koliko srećni? Koliko nas uopšte i može da
odgovori na to pitanje? Koliko ljudi sreću povezuju sa srećom svoje
dece, koliko njih insistira da je obrazovanje važnije od sreće, a koliko
njih misli da je poštenje ipak najvažnije? Koliko građana smatra da
sreća i nije najvažnija stvar u životu, a koliko njih i ne zna da li ima
pravo i da zahteva sreću? Šta voli građanin Srbije, šta mrzi, čemu se
nada, čega se boji?
U predizbornoj kampanji niko nam nije dao odgovore na ta
pitanja. Umesto toga, pre dva dana rečeno je kako će „11. maj biti novi
Dan pobede nad fašizmom u Evropi“. Mora da se Čerčil okreće u
grobu. Da je rečeno nešto ranije možda bi Rusi vojnu paradu u Moskvi
malo i odgodili? Niko nikada u Evropi ni u predizbornim kampanjama
nije pravio takve „šale“ sa Danom pobede u Drugom svetskom ratu.
Baš kao što je Prust davno zaključio da je svaki čovek mnogobrojan.
Prave vođe za vreme čiji su junaci glumci...

 17. MAJ 2008.

Sve moderne bajke o vojsci, moralu i državi počinju sa srećnim

krajem. Za Dan pobede u Drugom svetskom ratu nismo imali vojnu
paradu u Beogradu, ali smo dobili 17 generala. Odjednom. Naime,
posle višegodišnjeg namernog, ili nenamernog nesnalaženja i lutanja
srpske političke i vojne elite povodom Dana pobede nad fašizmom,
odnosno 9. maja, sada je Vrhovni komandant i predsednik Republike
Srbije upravo na Dan pobede svojim ukazom unapredio u čin
brigadnog generala 17 pukovnika. Zvaničan ceremonijal njihovog
unapređenja obavljen je 13. maja, odnosno na nekadašnji Dan
bezbednosti. Dakle, između Dana pobede i Dana „ako me se sete,
sete“, a između je bio i dan izbora, vojska Srbije dobila je jednog
generala više nego što je ukupno imala do Dana pobede. Sada ih je
znači 31.
Veseli me taj podatak, što veći broj generala znači i veću vojsku,
moćniju odbranu Srbije. Samo su maršal Tito i Slobodan Milošević u
jednom danu unapredili veći broj pukovnika u generale. I onda se za
njih kaže da su bili diktatori koji nisu mnogo marili za zakone i uslove
potrebne za generalski čin. Naravno, to više kažu za Miloševića, jer
kod Tita onaj ko nije ispunio sve zakonske uslove za generalski čin
nije mogao ni da sanja o hrastovom lišću na uniformi. Spominjem to,
jer sedam od 17 novoproizvedenih generala vojske Srbije nije
zadovoljilo uslove za čin generala, naime nisu bili pod ukazom za čin
generala najmanje godinu dana, što je obavezan uslov. Ukaze o
postavljanju na generalsko mesto dobili su isti dan kada i čin, par sati
ranije. Jedan čak nema ni školu Nacionalne odbrane, što sve govori o
selektivnosti i ličnim simpatijama, odnosno antipatijama u vojnom
establišmentu. Da stvar bude nedoslednija govori i činjenica da su svi
komandanti brigada dobili čin brigadnog generala, osim komandanta
Gardijske brigade, koji ukaz za generalski čin ima već sedam meseci.
I sada nije među unapređenim. Na nekadašnji Dan bezbednosti, oni
koji treba da se sete nekih, očito se nisu setili. A generala Pavkovića
su nekada optuživali da deli činove onako kako to Milošević zaželi. I
obećavalo se da toga više neće biti, jer to je „nezamislivo“.
Iako, sada posle rezultata najnovijih srpskih izbora „nezamislivo“
istorijski gledano ne znači baš puno, i govori nam više o našoj
ograničenoj moći imaginacije. Upravo u tom kontekstu neko će
napolju možda da pomisli kako se Srbija sprema za rat: 17 novih
generala, iz Izraela su u Srbiju stigle bespilotne letelice za taktičko
izviđanje, koje sada naši vojnici ručno lansiraju iz kopnene zone
bezbednosti prema Kosmetu. Ej, nema više da mi u Beogradu ne
znamo šta tamo radi onaj Čeku i društvo. Istina, samo ako nam priđu
na par kilometara od administrativne granice. Da nam poseku malo
šume, ide zima. No, kupujemo mi u inostranstvu i bespilotne letelice
za veće domete, tako da ćemo imati pogled i na veće daljine. Da
vidimo ko to seče šume unutar Kosmeta. O onoj našoj bespilotnoj
letelici, što smo je godinama razvijali, napravili i potrošili pare, niko
ništa više i ne govori.
Spremamo i neka druga vojnička iznenađenja, neki su se
pukovnici setili da treba otpočeti razvoj specijalnih kišnih odela –
kabanica za pripadnike Rečne ratne flotile. Kao, dosadašnje kišne
kabanice su zastarele. Nisu po NATO standardima. A mi tome težimo.
Imamo i projekat opremanja komandnog broda Rečne ratne flotile
„Kozara“ novim spasilačkim splavovima. Neki se pukovnik setio da
na „Kozaru“ teoretski može da stane oko 200 ljudi, a da brod trenutno
ima obične spasilačke čamce samo za dvadesetak članova posade.
Dakle, da nam „Kozara“ ne bi završila kao „Titanik“, jedan pukovnik
se založio da se kupe novi specijalni spasilački splavovi. Sa signalnim
raketama, zalihama hrane i vode za nekoliko dana. Jedan takav splav
košta oko 3.000 evra, a po bezbednosnoj proceni treba ih najmanje 20.
Uzalud su mu objašnjavali da u slučaju havarije, ili oštećenja brod
„Kozara“ pristaje uz obalu za nekoliko minuta. I da na Dunavu, ili Tisi
nema cunamija. Gledao sam spisak novih brigadnih generala, izgleda
da taj pukovnik još nije unapređen. Ko zna, možda mu i odobre
projekat.
Istovremeno, na aerodromu Golubovci kraj Podgorice još uvek
se nalaze dva simulatora za avione G-4. Komanda vazduhoplovstva
Srbije odavno je upoznala Ministarstvo odbrane sa zahtevom da se od
Crne Gore zahteva vraćanje barem jednog simulatora za avion G-4, jer
Vazduhoplovstvo Srbije ne poseduje ni jedan takav simulator.
Delegacija Ministarstva odbrane Srbije bila je u Podgorici i
razgovarala o međuarmijskoj saradnji. Simulator, pa i nekoliko
ispravnih aviona G-4 koji su tamo ostali, niko više ne spominje. A
srpski piloti i dalje lete na G-4 bez obuke na simulatoru. Zar ne bi bio
dovoljan samo jedan telefonski poziv na najvišem državnom nivou
između Beograda i Podgorice, Jedan džentlmenski razgovor da se reši
taj „problemčić?
Skoro osam godina posle pada režima Slobodana Miloševića sreli
su se po prvi put načelnici generalštabova Srbije i Rusije, generali
Ponoš i Balujevski. U Briselu. Naš je general obećao ruskom generalu
da ćemo poslati pitomce na školovanje u Rusiju i da će tender za
kupovinu novog naoružanja za vojsku Srbije biti otvoren i za ruske
firme. Sudeći po fotografiji, Rus skoro da ga je zgranuto gledao...

 22. MAJ 2008.

 Što je u Srbiji postizborna matematika svakim danom sve
zamršenija, to su tonovi na javnoj sceni sve više glasniji, pa čak i
preteći. Volja birača, izborna volja građana sada se odjednom
spominje u kontekstu koji nema veze s demokratijom, jer zaista nema
nikakvog smisla držati sada biračima kaznene propovedi o njihovim
izbornim grehovima. Zapravo, za ustavne slobode vrlo je opasno kada
se neko stalno poziva na glas „naroda“. Ovaj „narod“, ako nema broj
od 126 mandata, mora prvo da bude „izmišljen“ bilo kroz pseudo-
političku teatralizaciju politike, bilo korišćenjem instrumenta neke
vrste plebiscita. Tehnologija tog procesa je sledeća: prvo one stranke
koje nisu zadovoljne da li izbornim rezultatima, ili postizbornim
koalicijama, dakle one pokušavaju da naprave javnu podršku i da
stvore utisak krizne situacije tipa „biti, ili ne biti“ u Srbiji koja je već
duže u nekoj vrsti populističkog uzbuđenja. Posle toga one se pozivaju
upravo na ono raspoloženje koje su izazvali njihovi stručnjaci za
mobilizaciju. Tako se sopstvenim delovanjem proizvodi homogeni
„narod“ na čije se glasanje nezadovoljne stranke, ili koalicije onda i
pozivaju. To je jedna nova vrsta „veto-populizma“ koja napada sve
one koji su navodno izdali autentičnu „volju naroda.
Da li su to i autoritarne tendencije u Srbiji, je li to slabljenje
ionako krhke demokratske strukture, da li su te nove pojave još uvek
samo u konturama, a napadi na ustavne slobode više retoričke prirode,
iako bi neko možda primetio da su i reči dela. Ili je demokratija u Srbiji
pod pritiskom globalizacije na krizu socijalne kohezije reagovala
autoritarnim tendencijama? Da li volja birača predstavlja samo
svojevrsni artefakt, mešoviti proizvod nastao od dizajniranja kvota i
političkog marketinga, pa posle građani u rezultatima izbora više i ne
mogu da prepoznaju svoju slobodno izraženu volju? Ili demokratski
postupak gubi svoju suštinu?
Iskušenje autoritarnosti u Srbiji raste u onoj meri u kojoj političari
veruju da postoji samo jedna jedina opcija: prilagođavanje zahtevima
tržišta. Što je veći pritisak globalnog ekonomskog razvoja, što je
intenzivnija pretnja bojkota stranog kapitala, to je veće iskušenje za
političare da javno demonstriraju snagu i da građane umiruju lažnim
obećanjima da mogu da obezbede mirnu koegzistenciju između
globalnog kapitalizma i suverene nacionalne države.
Dakle, ako je u Srbiji posle 5. oktobra 2000. godine kraj istorije
bio početak stvaranja nove evroatlantske klase i konsultantske
delatnosti, sa onima koji zagovaraju slobodno tržište u svemu osim u
mišljenju, sada je prilično jasno je definitivno završen period lakoće
vladanja, zgrtanja para i ignorisanja naroda.
Jer, još je Engels smatrao da je sasvim moguće ujutro zaraditi
jedan milion na berzi, a onda potrošiti sav taj novac na revoluciju posle
podne. Naši savremeni tržišni revolucionari rade obrnuto. Možda je za
srpski politički mamurluk posle izbora najbolja šok terapija. Problem
je što je jedni vide u uličnim demonstracijama kao podršci
multimedijalnoj viziji evropskog blagostanja, a drugi u demokratiji
koja postepeno prevazilazi političke stranke i pojedine lidere.

 24. MAJ 2008.

Kako se u Srbiji političko klatno klati? Što je vladavina duža,

naslednici su bezbojniji. „Mladi vukovi“ nove političke klase koji su
posle događanja naroda požurili da steknu bogatstvo pre nego što ih
smene, i isto tako njihovi stariji drugovi željni „vlasti radi vlasti“
odjednom sada tvrde da su oduvek bili levičarske provenijencije,
možda čak i zagovornici „marksizma sa ljudskim likom“. U redu, to je
novi jezik na međunarodnoj sceni, uostalom imati vlast po cenu svih
mogućih kompromisa sasvim je razumljiv razlog tih novih „otkrića“.
U svakom slučaju, biti danas levica u Srbiji zaista nije lako. Jer,
levica ne bi trebalo da veruje da je isključivi vlasnik svih vrlina kada
se radi o pitanjima vezanim za odnose unutar društva i socijalne
pravde, baš kao što bi i neke druge partije mogle da budu daleko
ubedljivije u borbi protiv siromaštva.
Pri tome, važi za sve, suštinu predstavlja sledeće: kada se
politička debata oprosti od ideja i principa, kada postane puka
marketinška prezentacija za potrošače, dnevnim redom dominiraju
ekstremizam i ratoborna jednostavna rešenja. A jednostavnih rešenja
u Srbiji nema. Realizam nije da se prilagođavate stvarnosti nego da je
menjate.
Dakle, socijalisti Ivice Dačića znaju da moraju da se uhvate u
koštac sa svim problemima modernizacije tako što će ostvariti
određeni raspon: čvršće vezati donje slojeve stranke koji bi mogli da
odu, znači sačuvati stare birače, a istovremeno ne reći da sve ostaje po
starom. Stranka tek treba da kaže da li je, osim za tržišnu privredu,
ujedno i za tržišno društvo?
I sve to u uslovima kada su Srbiji potrebne stvarne reforme, a ne
samo kozmetička prilagođavanja i kada se svako nada da će
neophodne žrtve tih reformi podneti neko drugi. Pri čemu ta dva
osećanja uopšte nisu spojiva. I kada ni jedan političar u Srbiji ne želi
jasno da kaže: „To što vi od mene zahtevate, ja nisam u stanju da
učinim!“ Konačno, problem odnosa sa građanima Srbije neće se samo
određivati na ekonomskim i socijalnim pitanjima, koliko god ona
važna bila. Odnos se uspostavlja i načinom vladanja i pažnjom koja se
posvećuje socijalnom i kulturnom razvoju zemlje. Bahaćenje vlasti u
uslovima „klijentelizacije“ velikih partija i njihovo prožimanje sa
državnim aparatom, što sve sprečava suštinske reforme
institucionalnih struktura, uvek se osvećuje. Čak i kada predsednik
države i predsednik vlade imaju iza sebe ogromne partijske aparate
koji po automatizmu donose određeni procenat glasača. Što opet može
da stvori lažnu sliku o pobedi establišmenta, a to za establišment u
budućnosti i nije dobro.
Znači, stranka sadašnjih i budućih penzionera traži veće penzije,
među njima su i sitne zanatlije i trgovci koji su ugroženi dolaskom
stranih trgovaca na malo. Snaga ove stranke tzv. „sive sile“ biće sve
veća, a njihov se problem ne može rešiti samo ekonomskim rastom.
Još manje ulaskom Srbije u NATO! Istina, od vođe stranke penzionera
još nismo čuli stav oko ulaska države u NATO. Kao ni od lidera
Jedinstvene Srbije. Umesto toga, koalicija oko SPS-a mogla bi da
zahteva da u svaki sporazum sa EU uđe i povelja o nezaposlenosti.
 Socijalisti Ivice Dačića nisu javno saopštili ni svoju doktrinu o
budućnosti javnog sektora. Da li su oko toga doktrinarni u teoriji, a
oportunisti u praksi? Kako cele gradove u Srbiji, sa armijom
nezaposlenih, otrgnuti od očaja?
Otvoriti radna mesta, rasteretiti privredu, podstaknuti kreativnost
pojedinaca, konkurentsku sposobnost, efikasnost. Jer, establišment i
sistem su ti koji onemogućavaju malom čoveku da i on dobije fer
šansu.
Na jednoj strani su vlast, novac i privilegije. Na drugoj su
ideološki koreni i socijalna baza. Ivica Dačić mora pažljivo da izabere.
Strateški. Inače, cela stvar može da mu eksplodira u lice. Raskol na
levici! Mudra izreka velikog sovjetskog satiričara Ilfa glasi: „ Nije
važno da li ti voliš partiju, već da li partija voli tebe“.
Posle događanja naroda u Srbiji od 5. oktobra umesto da se
društvo totalno otvori fabrike su se zatvarale. Aktuelna ideologija
novog svetskog poretka je tržišni lenjinizam, mnoge ideologije novog
svetskog poretka su zasnovane na čistom komunizmu, kombinacija je
dogmatskog ekonomskog modela i Makijavelijskih metoda čvrstog
držanja poluga vlasti. Demokratizacija u tim okolnostima i u Srbiji ide
postepeno, a sve što je postepeno ocenjujemo kao neuspešno.
Srbija spada u zemlje jeftinih nadnica, u novoosvojene rajeve
profita. Iskorištavanje razlika u životnom standardu platama i
poreskim zakonima počelo je, doduše, još mnogo ranije. Država ovim
procesom teško da može da upravlja, jer profiteri deluju globalno, a
državni zakoni ne vrede izvan državnih granica. Srbija je pred izbore
stranom kapitalu obećala neviđene olakšice, sve u cilju obezbeđivanja
novih radnih mesta.
Osnov egzistencije svake države je porez, globalizacija je
omogućila da za svakog onog ko poseduje dovoljnu ekonomsku moć
porez postaje predmet trgovine. Otvarajući se prema stranom kapitalu
država Srbija postaje i ranjiva u odnosu na taj kapital. Može čak da
bude i ucenjena. Kako na tu vrstu odnosa gledaju domaći kapitalisti,
da li zakon važi za sve ili ne, druga je priča.
 Iako, Srbi u principu ne mrze kapitalizam. Iako, Srbija ne može
da ozdravi uz jučerašnje recepte, ma kako oni uspešni bili. Zaista ne
znam šta o ovome misle u SPS-u?

 31.MAJ 2008.

Da li vreme leči sve, pa i istorijske rane bez obzira je li reč o

istoriji, ili o povijesti? Mogu li Srbi i Hrvati u budućnost kao dobre
komšije, ili susedi, ako su viđenja svega onoga što se u procesu raspada
SFRJ dogodilo tako različita, pa čak i suprotna? Zagrebački susret
šefova diplomatije Hrvatske i Srbije i reagovanje najviših državnih
ličnosti Hrvatske na istup šefa diplomatije Srbije, pokazuju da istorija
raspada velike Jugoslavije još nije napisana. I da, zapravo, niko ne želi
u toj istoriji ulogu „lošeg momka“. I da prebacivanje nekima u Srbiji
„da su zaboravili da su tenkovi iz Beograda, Novog Sada i iz Srbije
dolazili razarati ne samo Vukovar nego i druge gradove, te da su
ispraćeni često i cvećem“ jeste istovremeno i „zaboravljanje“ da su
samo na Vukovar išli tenkovi koji su došli iz Srbije, sve ostalo su bili
tenkovi JNA koji su u Hrvatskoj bili u svojim garnizonima još od
1945. godine. I koji su napadnuti 1991. godine. Ali idemo redom.
Maj 1990. prvi višestranački izbori u Hrvatskoj na kojima
pobeđuje HDZ sa programom nezavisne Hrvatske. Scenografija i sve
ostalo što je išlo uz te izbore, uz dolazak iz inostranstva emigracije iz
vremena Drugog svetskog rata budi kolektivno sećanje Srba u
Hrvatskoj na period 1941-1945. Pre nekoliko godina predsednik
Hrvatske Stipe Mesić izjavio je „da je HDZ svojom tadašnjom
politikom antagonizirao Srbe u Hrvatskoj protiv nove hrvatske
države“. Srbi u Kninu u avgustu 1990. dižu tzv. „balvan-pobunu“
tražeći kulturnu autonomiju unutar Hrvatske. Hrvatska je saobraćajno
presečena na pola, JNA nudi Zagrebu „da vojska na miran način
eliminiše taj problem“, Zagreb tu opciju odbija. Sledi pokušaj
helikopterskog desanta hrvatskog MUP-a na Knin, RV i PVO
Jugoslavije to zaustavljaju. Pobuna Srba u Hrvatskoj se širi, Hrvati u
mestima sa većinskim srpskim stanovništvom milom ili silom odlaze.
Takođe odlaze i Srbi iz većih gradova u Hrvatskoj.
U oktobru i novembru 1990. Hrvatska iz Mađarske ilegalno
nabavlja pešadijsko oružje, general Špegelj pravi planove za napade
na sve kasarne i garnizone JNA u Hrvatskoj. U Hrvatsku iz Srbije
pristižu i neke paravojne formacije raznih tipova koje pojačavaju
totalnu saobraćajnu blokadu nekih delova Hrvatske.
Savezni sekretar za narodnu odbranu general Veljko Kadijević u
decembru 1990. saopštava „da JNA neće dozvoliti libanizaciju
Jugoslavije i da će sprečiti svaki pokušaj građanskog rata“. Njegov
intervju je u Zagrebu dočekan i protumačen kao objava rata Hrvatskoj.
Hrvatski Sabor 22. decembra 1990. donosi odluku da se Srbi, kao do
tada konstitutivan narod u Hrvatskoj, brišu iz novog hrvatskog ustava
i da se svode na nacionalnu manjinu. Sukobi u delovima Hrvatske,
koje su Srbi iz Knina proglasili kao SAO Krajina, prete da postanu
ozbiljni.
U januaru 1991. Predsedništvo SFRJ traži od Hrvatske da
razoruža ilegalno naoružane paravojne formacije. Zagreb prvo pristaje
da to izvrši, ali po povratku iz Beograda sa sednice Predsedništva SFRJ
Franjo Tuđman doslovno kaže „da mu to ne pada na pamet“. Hrvatska
je izigrala odluku državnog vrha Jugoslavije. JNA emituje film o
uvozu oružja iz Mađarske za potrebe Hrvatske. Hrvatski medijski i
ostali eksperti tvrde „da je film obična primitivna montaža“.
Mart 1991. godine i april iste godine donose sukobe između
hrvatske policije i naoružanih Srba u Pakracu i na Plitvicama. U
Pakracu su ispaljeni i prvi meci na JNA. Hrvatski policajci gađali su
dvojicu vojnika JNA od kojih je jedan bio Hrvat. U martu 1991. u
podzemnom objektu na Topčideru održavaju se tri sednice
Predsedništva SFRJ na kojima JNA traži uvođenje vanrednog stanja u
zemlji radi sprečavanja građanskog rata. Predsedništvo je blokirano i
ne prihvaća predloge vrha JNA. Na Plitvicama hrvatska policija ima
žrtve. JNA još uvek igra ulogu „tampon-zone“.
Prvog maja 1991. dolazi i do sukoba između JNA i dela građana
Splita, jednog vojnika JNA dave, drugi je ubijen. U maju u Borovom
selu dolazi do oružanog sukoba između hrvatske policije i Srba, pri
čemu hrvatska strana ima velike žrtve.
U maju Hrvatska održava referendum na kojem se većina građana
izjasnila za nezavisnu Hrvatsku izvan Jugoslavije. Odmah zatim i Srbi
u Kninu održavaju referendum na kojem se izjašnjavaju za ostanak u
Jugoslaviji, odnosno za otcepljenje od Hrvatske. Srbi kažu „da nema
avnojevskih granica bez avnojevskih principa“. Svi uslovi za
građanski rat su tu.
Jun, jul i avgust 1991. protiču u sukobima između hrvatske
policije i Srba u SAO Krajini, JNA nastoji da razdvoji zaraćene strane,
ali je i ona na nekim mestima napadnuta od strane hrvatske policije i
specijalnih snaga. Hrvati iz SAO Krajine morali su da napuste svoje
domove, dolazi do brojnih zločina protiv hrvatskog stanovništva u tim
područjima, kao što je bilo u Škabrnji. Srbi iz Knina kažu „da su Hrvati
sami otišli“.
U septembru 1991. dolazi do opšteg i masovnog napada hrvatskih
oružanih formacija na skoro sve garnizone i objekte JNA, osim u Istri.
Cilj je zarobljavanje borbene tehnike i uništavanje JNA. Napadnute su
oklopne brigade u kasarnama u Dugom selu, u Jastrebarskom,
mehanizovana brigada u Zagrebu, artiljerijska protivoklopna brigada
u Đakovu, Dolazi i do zločina pripadnika hrvatskih oružanih formacija
protiv rezervista JNA na Koranskom mostu, u kasarni u Bjelovaru,
zločina protiv srpskih civila u Sisku, u Vukovaru, Osijeku, Pakračkoj
poljani, u Gospiću...
Kasarna u Vukovaru, gde je godinama bio inženjerijski bataljon
JNA je napadnuta, vojnici su bili danima pod vatrom i blokadom, bez
vode i struje. Generalštab JNA naređuje operaciju deblokade
garnizona u Vukovaru, posle to prerasta u pravu bitku za grad, sasvim
nepotrebno rušenje grada i stradanje brojnih civila, kao i zločin na
Ovčari gde su pobijeni zarobljeni pripadnici hrvatskih oružanih
formacija. Na frontu kod Dubrovnika, JNA pretežno sastavljena od
crnogorskih vojnih obveznika bez potrebe gađa Dubrovnik i ruši sela
u Konavlima. Dolazi do velike pljačke i paleži od strane rezervista
JNA. Ideja ratovanja kod Dubrovnika bila je izlazak na reku Neretvu
kao „prirodnu granicu između katoličanstva i pravoslavlja“. U slučaju
Dubrovnika tenkovi JNA su došli iz Crne Gore, kod Vukovara su to
bili tenkovi iz Beograda i Novog Sada. Kod Okučana su to bili tenkovi
iz Banjaluke. U svim ostalim slučajevima su to bili JNA tenkovi iz
Hrvatske. Ne iz Srbije! Da li su gađali po hrvatskim gradovima? Jesu!
Većinom tamo gde su hrvatske oružane, ili paravojne formacije gađale
JNA, JNA je odgovarala. Da li se iko ikada u Hrvatskoj zapitao zašto
nije bilo rata u Istri, na Visu, Malom Lošinju, Lastovu? I tamo su bili
jaki garnizoni JNA. Zato, što tamo niko nije napao te garnizone. Pa se
JNA mirno evakuisala i otišla.
„Hrvatska je 1991. svesno izabrala rizik sukoba sa tada vojnički
jačom stranom“ odgovorio je na pitanje oko rata na dubrovačkom
području Milo Đukanović pre nekoliko godina u jednoj emisiji HRT-
a. Nešto slično rekao je Franjo Tuđman posle međunarodnog
priznavanja Hrvatske 1992. u stilu „da nije bilo rata ne bi bili ni
priznati“.
„Bljesak“ i „Oluja“ 1995. godine? Hrvati kažu „da su Srbi sami
otišli“. Hag misli drugačije. Šta kaže međunarodno pravo ako date svoj
vazdušni prostor za bombardovanje neke druge države? Kao što je to
bilo 1999. godine, napad NATO na Srbiju? Pa onda još na kraju
priznate Kosovo kao nezavisnu državu i pride tužite Srbiju na
međunarodnom sudu u Hagu. Pa, da nije malo mnogo?

 7. JUN 2008.

Simbolično, srpsko društvo je postalo adolescentno. Naime,

nekada je većina glasova bila dovoljna da se obezbedi legitimitet jedne
vlade, ali sada to u Srbiji više nije slučaj. Srbija se više ne deli na
manjinu i većinu, na dva jasno identifikovana pola, jer je u Srbiji
politička debata danas potpuno raspršena. Stvorene su interesne grupe
koje pregovaraju, ili se konfrontiraju. Naravno, u ime naroda i
narodnih interesa! Te i takve interesne grupe ne moraju obavezno ni
da priđu većini da bi se njihov glas čuo. Dovoljno im je da zauzmu
strateški položaj koji im omogućava da sve blokiraju. Poput, recimo,
štrajka prevoznika. Time, naravno ne mislim da je stranka gospodina
Marković Palme prevoznička stranka. S obzirom na broj poslanika.
Zapravo, sadašnja situacija u Srbiji u svoj svojoj ogoljenosti jasno
pokazuje dubinu krize vlasti i autoriteta. Ovo je više od razdora, ovo
je razdor i zbrka. Nije u pitanju samo intelektualna reputacija, bez
konsenzusa u Srbiji bilo kojem političaru teško je braniti državne
interese u inostranstvu. Jasno je da se više ne može vladati „odozgo“
na delu je duboka kriza legitimnosti autoriteta koja pogađa celo
društvo i to nije isključivo politički fenomen. Niko, poslodavac,
predsednik države, predsednik vlade, profesor ili roditelj ne može više
da sprovodi svoj autoritet kao nekada i da jednostavno kaže: to je tako
zato što ja komandujem. Uživanje posebnog statusa nije više dovoljno
da se nekome nametnete.
Da li to Srbija upravo sada, posle 40 godina, doživljava reprizu
1968. godine? Jer, i tada su u pitanje, barem na trenutak došli politički
autoriteti. Istina, kontekst se jako promenio i 1968. godine mladim
pobunjenicima u Beogradu, koji su želeli da izmene svet, budućnost
se činila suviše predvidljivom. Nasuprot tome, danas imamo krizu
identiteta zato što naša budućnost izgleda sasvim neizvesna. Reč je o
krizi poverenja u budućnost. Primeri?
Ranije su roditelji prenosili svojoj deci vrednosti koje su sami
nasledili od prethodnih generacija. Verovali su u napredak, mislili da
će njihovi potomci imati lakši život nego što su oni imali. Sada mnogi
roditelji brinu da će njihova deca živeti lošije nego oni. Jer, i sami
roditelji suočeni su sa nesigurnošću, nezaposlenošću. Moraju stalno da
se usavršavaju kako ih tehnološke promene ne bi izbacile iz koloseka.
Suočeni sa istim teškoćama kao mladi oni više nemaju čak ni prednost
iskustva.
Škola je i najbolji primer za dilemu da li budućnost daje smisao
sadašnjosti. Nastavnici su nekada mogli da kažu svojim đacima:
slušajte me, učite, pokoravajte se i vaša je budućnost osigurana. Znanje
je davalo dobrom učeniku perspektivu društvene promocije, u svakom
slučaju mogućnost integracije u srpsko društvo. Budućnost je davala
smisao onome što se govorilo u razredu, bila je autoritet za sadašnjost.
Danas je to dovedeno u pitanje, jer nezaposlenost kod mnogih
diplomiranih stručnjaka izaziva pitanje čak i potrebe za znanjem. Tu
je i problem discipline u školama, uloga profesora i trend sve jače
agresivnosti učenika. Sa druge strane, paradoksalno je da deca ostaju
kod roditelja sve duže iako osporavaju roditeljski autoritet, službenici
kritikuju poslodavce, ali ne napuštaju firme. Deregulacija je pogodila
skoro sve, pravila su skoro svugde uklonjena. Jer, autoritet se sve više
osporava i u zdravstvu, zbog mnogih skandala ne bi bilo veliko
iznenađenje ako pacijenti uskoro počnu da kod lekara dolaze u društvu
svojih advokata.
Možda je sve to posledica propasti nekadašnje velike države i
socijalizma kod nas. Imali smo utisak, dozvoljavam da je bila i fikcija,
da živimo u stabilnom svetu, u svetu gde se činilo da istorija ima neki
smisao. Politički govori bili su zasnovani na ideološkim i moralnim
projektima, antagonističkim i jako strukturisanim. Ali od propasti
Jugoslavije prošlo je dosta vremena i zaista nema više smisla tražiti
spas u utopijama. Naravno da građani Srbije sanjaju da se opet nađu u
stabilnom svetu, ali me više nego zbunjuje kada nam se u samo
dvadesetak dana od „proevropske“ sada nudi „socijalno odgovorna“
vlada. Jer, dobro znam da mnoge „proevropske“ vlade u Evropi nisu
istovremeno i „socijalno odgovorne“ vlade. Pa mi nije jasno je li reč o
nekoj vrsti novog demokratskog katehizma, ili naši političari
jednostavno ignorišu činjenicu da multipolarni svet više zahteva
autentičnost od istine? Da podsetim, nije slučajno katolička crkva
usvojila 1992. godine, dakle tri godine posle pada berlinskog zida,
univerzalni katehizam. Poslednji put se to desilo za vreme koncila
tridesetorice, na kraju srednjeg veka, posle potresa Reforme, u vreme
otkrivanja Amerike, kada su svi tradicionalni reperi bili poremećeni.
Principijelno, kada se reperi tako brzo menjaju, ja odbijam ideju
centralnog autoriteta bez obzira kakav je. Naime, zagovaram prelazak
sa morala poslušnosti na etiku odgovornosti. Znači prihvatiti
različitost onog drugog i u političkom pogledu, i pozdraviti je. Pristati
na život bez svakodnevnog i već dosadnog nametanja repera i bez
težnji da se uspostavlja nekakav veštački kopirani spoljni poredak. Da
li se on nameće iz Brisela, Moskve, Vašingtona, ili iz Kalkute sasvim
mi je svejedno. Nameće se!

 14. JUN 2008.

Po svemu sudeći Srbija je konačno izašla iz vremena komunizma,

jer je došlo vreme da privreda diktira stvari politici. Jer, kako kažu
izvori, domaći privrednici u klubu „Privrednik“ sastavljali su novu
vladu Srbije. Doduše u prisutnosti njegove ekselencije američkog
ambasadora. Što su neki odmah proglasili za „strano mešanje u naše
unutrašnje stvari“, pa je prozvano i Ministarstvo spoljnih poslova
Srbije da se izjasni oko toga. Odnosno, da kaže da li ekselencija ima
pravo da malo ruča sa našim istaknutim privrednicima i razmeni
mišljenje o domaćem aktuelnom političkom trenutku, ili je taj ručak
mešanje u naše unutrašnje stvari. No, kako su se na ručku svi prisutni
očigledno složili da je naše ministarstvo spoljnih poslova o. k. onda bi
stvarno bilo čudno da ministarstvo nešto tu protestvuje.
Zapravo, mene čude svi oni koji se sada čude što njegova
ekselencija američki ambasador u Beogradu, daje izjave koja bi vlada
za Srbiju bila bolja. Niko da se priseti ne tako davnog skandala kada
je smenjen dr Borko Josifovski, direktor Gradskog zavoda za hitnu
medicinsku pomoć, koji je optužio dvojicu lekara iz svoje ustanove da
su „sarađivali sa privatnim pogrebnim preduzećima tako što nisu
započinjali reanimaciju kod 49 pacijenata, a posle njihove smrti
obaveštavali su privatne pogrebnike i od njih dobijali za tu uslugu
procenat“. Ministarstvo zdravlja smenilo je dr Josifovskog ali on nije
bio lenj, pa je o svemu što se dešava u Hitnoj pomoći odmah obavestio
američku ambasadu u Beogradu i njegovu ekselenciju tadašnjeg
američkog ambasadora lično. Da su ga smenili, jer je „otkrio kako neki
diluju sa mrtvacima“, i da bi valjda o tome trebalo da se hitno obavesti
i Bela kuća. Ne znam je li taj izveštaj prosleđen Stejt departmentu, ali
možda je i to doprinelo da se njegova ekselencija sada sasvim
normalno priupita šta da radimo kada je jedna vlada umrla, reanimacija
nije pomogla, a Hitnu ionako nema ko da zove?
U tom kontekstu, nemam ništa protiv tog ručka u klubu
„Privrednik“. No, kada mi pauk sledeći put odnese auto, pozvaću
američku ambasadu da se žalim. A ako se ovaj trend nastavi moraće
američka ambasada da otvori i novi šalter, za žalbe i pritužbe građana
Srbije. Što i ne bi bilo tako loše, jer evo ovih dana Portoriko najavljuje
da bi hteo da bude potpuno nezavistan od SAD. Koje su u julu 1898.
pre tačno 110 godina pod komandom generala Nelsona Majlsa, inače
starog borca protiv Indijanaca, zauzele tu špansku koloniju. Stanovnici
Portorika dobili su američko državljanstvo 1917. godine, plate
zarađuju u američkim dolarima, ali ne plaćaju federalne poreze. Mogu
da Glasaju na preliminarnim predsedničkim izborima, ali ne i na
opštim izborima.
Dakle, Portoriko je dvostruka šansa Srbije. Prvo, možemo da
podržimo njegovo otcepljenje od SAD i tako vratimo Vašingtonu stvar
za Kosmet. Ako tu opciju naše Ministarstvo spoljnih poslova proceni
kao nešto što bi remetilo odlične odnose sa SAD, ili nešto što bi bilo
protiv međunarodnog prava, onda naše odnose sa SAD možemo da
pojačamo tako da se mi kandidujemo na mesto Portorika, kao jedna od
država SAD. Predlažem, dakle, novi ručak u klubu „Privrednik“ na tu
temu. Jer, od EU ionako nema ništa. Irci su na referendumu uprskali
celu stvar. A oni su stari i poznati nacionalisti. Poput Srba.
Izgleda da je govornik znao šta je Bog imao u planu s Amerikom:
„On nas je učinio vrhunskim organizatorima sveta, da bi haos zamenili
sistemom. Dao nam je duh napretka, da bi pobedili sile reakcije u
svetu, učinio nas je iskusnim u vladinim poslovima, da bi među divljim
i od starosti oslabljenim narodima vršili upravnu vlast, a od čitave naše
rase on je izabrao američki narod kao izabranu naciju, da bi konačno
utro put spasenju sveta.“
Ove reči je u američkom Senatu 9. januara 1900. godine
izgovorio republikanski političar sa Srednjeg zapada, senator Albert
Dž. Beveridž iz Indijane, istoričar po profesiji i biograf Abrahama
Linkolna. „Iskustvo u vladinim poslovima, da bi među divljim i od
starosti oslabljenim narodima vršili upravnu vlast“. I ručak u klubu
„Privrednik“? Bog je šapnuo senatoru Beveridžu, senator to prepričao
u Senatu još 1900. godine, ekselencija to prenela našim uspešnim
privrednicima. I mi se sada čudimo? Simbioza moći i kapitala u novom
srpskom kapitalizmu? Politika u rukama grupa koje vrše pritisak,
političke stranke kao organizacije čija glavna funkcija nije više
državna služba, već zaštita posebnih interesa i interesa klijenata.
Umesto vizije imamo ciljne grupe, a naša politika počinje i završava
se stvaranjem koalicija, pri čemu u Srbiji danas skoro da i nema
političara spremnog da uputi izazov umesto da se pokorava
opšteprihvaćenim shvatanjima ovog doba. Naši su političari
vatrogasci, a ne mislioci.
Srbija je u katastrofalnom geostrateškom padu. Iza šupljih fraza
o reformama krije se pohlepa, izdaja i glupost. Ne postoji čak ni
minimum državnog samopoštovanja. Čak i veliki privrednici
zaboravljaju da i njihove interese, u uslovima globalne konkurencije,
može da brani samo jaka srpska država. A jaka Srbija potrebna je samo
građanima Srbije.
Ko drukčije kaže, kleveće i...

 21. JUN 2008.

Kada Srbi imaju na umu svoju istoriju onda je uvek prisutna i

strast sa kojom je oni slave da ne bi morali da svode bilans. Da li je još
rano da se svede bilans proteklih izbora, ili će se mrcvarenje nastaviti?
Jer, ne daj Bože da neko sada iznenada vojno napadne Srbiju,
parlament koji proglašava ratno stanje nema ko da sazove, dok stručne
službe parlamenta obaveste gospodina Krkobabića da smo napadnuti i
šta on treba da učini, ili ne učini, rat bi bio gotov. U međuvremenu, bi
možda jedan jako važan lokalni političar iz Novog Pazara opet malo
skoknuo do Turske po svoje političko mišljenje s kime u koaliciju i
mirno se vratio na Surčin. Gde bi ga policajci ljubazno pozdravili i
pripitali kako je u Turskoj?
 U Srbiji je dobro, osim što neki neodgovorni političari tvrde da
nam strane obaveštajne službe sastavljaju vladu. To nije istina, jer BIA
odavno nije uhapsila ni jednog stranog špijuna. Hapse Ameri izraelske
špijune, Poljaci ruske špijune, Rusi engleske špijune, Grci turske
uhode. U Srbiji ništa od toga, nema špijuna.
Srbija mora da promeni većinu, ako želi da promeni budućnost?
Istina, većina je ovde relativna stvar, iako je matematika nauka na koju
ljudi na vlasti moraju da gledaju sa najvećom pažnjom. Ne samo zbog
broja poslanika, već zbog troškova socijalnog osiguranja, osnovama
penzionog sistema, broja radnih mesta i broja nezaposlenih po jednom
zaposlenom.
Dakle, i posle više od mesec dana posle izbora socijalisti u Srbiji
još ne mogu da dođu sebi. Doduše, više nema ležernog hodanja i
poziranja pred tv kamerama u stilu britanskih vojnika u Belfastu: ideš
tri koraka i onda se polako okrećeš 360 stepeni. Ne zbog metka, već
da te svi novinari vide, snime, i da svima dobaciš onako u hodu, hoće
li ili neće biti vlade, ima li ili nema tajnih pregovora, ko pregovara a
ko neformalno pije kaficu. O ministarstvima i personalnim pitanjima,
Bože moj, to još nije ni došlo na red da se razgovara, to je takoreći
uvredljivo pitanje u ovim teškim trenucima za Srbiju. Jer, prvo moraju
da se usaglase principi kako rešiti situaciju na Tibetu i u Darfuru, posle
ćemo o foteljama u Srbiji.
Svaka je vlast slatka, čak i kada poslovi ne idu dobro za zemlju,
ponekad je u takvim situacijama vlast i najslađa. Zapravo, politička
javna scena Srbije toliko je zatrovana demagogijom da običan čovek
drugačiji jezik više i ne razume. Svi mukotrpno pregovaraju o novoj
vladi, svi se pozivaju da je reč o „usaglašavanju stavova o krupnim
pitanjima za državu i društvo“ a svi znamo da se radi o goloj i brutalnoj
raspodeli kolača koji se zove vlast: fotelje u ministarstvima, upravni
odbori, direktorska mesta. U svakom slučaju u Srbiji je danas dnevna
proizvodnja politike mnogo veća nego što je birači mogu da
konzumiraju.
Po svemu sudeći, socijalisti su se u Srbiji napokon pomirili sa
stvarnošću, zar to nije razlog za slavlje? Jer, oni više ne dele
demokratiju od kapitalizma i time je prevaziđena i najstarija tema
levice. Socijalisti, ali i svi drugi koji tvrde da su levica, sada više
govore o socijalnoj sigurnosti, iako taj diskurs ne nudi baš mnogo
suštinskog, a pogotovo ne daje odgovor na akutna pitanja kao što je
nezaposlenost. A to se donekle može rešiti samo smanjenjem troškova
rada, tj. socijalnih davanja i tu niko ne daje jasne predloge.
No, kako nedostaje ideološke konkurencije od strane, hajde da
kažemo „konzervativaca“ oličenih u DSS-u i Radikalima, taj diskurs
uređuje postkomunistički svet u Srbiji. Iako i „levica“ i „desnica“ ne
govore bitno drugačijim jezikom.
Socijalisti su u Srbiji očito zatvorili Odelenje za socijalizam u
Muzeju političkih ideja. Zbog inventure. Posete Atini i Madridu teško
da su mogle da pruže neki istorijski primer, jer Srbija je tlo mnogo
starije od svakog evropskog socijalizma. Šta će, dakle, da bude taj
„smokvin list“ SPS-a, kako će proći socijalisti u komplikovanom
savezu evropejaca, kako biti levica bez omiljenog klasnog protivnika?
Jer, Srbija je stupila na svetsko tržište i ušla je u klasno društvo.
Upravo u takvim okolnostima građani su na dosadašnjim
izborima i glasali za svojevrsnu kohabitaciju između predsednika i
premijera. Kao da su bili spremni da prihvate i otežani način vladanja,
ili je to bio izraz polusvesne težnje za većim nacionalnim
konsenzusom. Jesu li bili skloni da dozvole jednoj stranci, ili koaliciji,
da na neki način postane glavna u Srbiji, ili su intuitivno stvorili
političku ravnotežu, koju ustav nije dovoljno naglasio
institucionalnom podelom vlasti?
Ako koalicija okupljena oko DS formira vladu te kohabitacije
između premijera i predsednika više neće biti. Premijer će u tom
slučaju biti običan činovnik i više neće morati ni da arbitrira između
svojih ministara, ili čak između sindikata i poslodavaca. Naravno, ni u
ovoj sada već tehničkoj vladi premijer nije mogao ništa da naredi
ministrima koji nisu iz njegove koalicije.
Predsedniku države mora se priznati da se nije zadovoljio time
što je samo konstatovao odnos snaga posle izbora. On je taj odnos
nadograđivao i svakodnevno oblikovao. Poput trke sa preponama.
Jedna po jedna prepona. Po sekvencama i uz odgovarajuće političke i
verovatno svake druge ponude. Ali to i jeste umeće politike. Hoće li
Srbija posle svega biti lepše mesto za život, ostaje da se vidi.

 28. JUN 2008.

Hoće li, i može li, Ivica Dačić napraviti istu fatalnu grešku kao
svojevremeno korzikanski vojskovođa? Da ode isuviše daleko od
Pariza, odnosno od svoje baze, od svojih teritorija ili socijalne sredine,
da zađe u protivničko okruženje i među nepoznate društvene slojeve?
Postoji li, dakle, opasnost da se napredovanje srpskih socijalista
prema centru biračkog tela završi kao napredovanje Napoleona u
Rusiju, naglim povratkom vojske desetkovane mrazom i strahom od
državnog udara kod kuće. Naravno, još ne znam ko bi to mogao da
bude Kutuzov srpskog političkog centra ili DS-a, i da li tom Kutuzovu
ostaje samo da čeka da stepa srpske srednje klase i predstojeća zima
socijalnih problema učini svoje. Da li onda Napoleon današnje srpske
levice mora dobro da pripazi da ne izgubi svoje socijalne rovove? Što
se tiče straha od državnog udara kod kuće, to je za sada otklonjeno
dobrim sinekurama za sve potencijalne pučiste unutar SPS-a. Čak i
donedavno militantni članovi SPS-a, sada zauzimaju umivene stavove,
nekadašnji popularni populisti izgleda su danas bolje prihvaćeni od
strane Zapada nego u Ljigu, Svrljigu, ili u Nišu. Jer su obećali da će
politiku držati izvan politike. I jer ih donedavni politički protivnici, a
sada saveznici, više ne mogu javno da optužuju za kvalunkvizam, a
oni njih za eksproprijaciju demokratskog procesa u Srbiji. Koji je
neizbežan kad ljudi umorni od politike ostanu kod kuće na dan izbora.
Pa posle imamo odluke tajne, posledice javne, i kohabitaciju treće
vrste na srpski način. Iznuđena sinteza kojom se niko ne zanosi,
rešenje u nedostatku boljeg.
Možete da budete Šumaher, ali nećete pobediti u „Formuli jedan“
ako imate loš auto. Znači, koalicija mora da bude odlična da bi se
dobila trka na dužoj stazi. Istina, automobil za „Gran pri“ se ovih dana
uveliko konstruiše, ali prvo treba prevladati mazohistički eksponirano
raspoloženje unutar same koalicije koja pravi vladu. A to je kontekst
uzajamnih želja za osvetom jednih prema drugima, atmosfera pravog
„animalnog duha“ u kojoj se ona druga strana koalicije doživljava kao
„manje zlo“ od novih izbora. I sve to u ambijentu skromne kamuflaže,
koja više otkriva nego skriva suštinu problema.
Prethodne kohabitacije na srpski način bile su karakteristične po
tome što su predstavljale začetak za predsedničke izbore, protagonisti
su jedni druge „špijunirali“ a vlada je delovala u uslovima taktičkog
primirja. Ovaj put situacija je drugačija zato što je predsednik države
na početku svog novog mandata. Socijalistička stranka Srbije još nije
dovršila svoj ideološki preobražaj, čak štaviše ona je ponosna što se
nije reformisala kako je to od nje ultimativno traženo posle 5. oktobra
2000. godine, pa je i pored svega toga sada opet na vlasti, dakle biće
joj sada zaista teško da u ovim okolnostima izneveri i ono što je još
ostalo od njenih predizbornih obećanja. Izazovi su veliki, od Kosmeta,
EU do socijalnih problema. U svakom od tih domena socijalisti će
morati munjevito da reaguju, jer će upravo oni biti i pod posebnom
lupom kako opozicije tako i javnosti.
Tu je i pitanje kako pobeći od prošlosti na ovim prostorima? Jer,
onaj koji kontroliše prošlost kontroliše i budućnost. Što bi mogla da
bude i orvelovska formula za totalitaran režim. Da se samo malo
prisetimo kako su mnogi očekivali da se na televiziji 6. oktobra pojave
slike izmrcvarenih tela Slobe i Mire, upravo onako kako je televizija
prikazala bračni par Čaušesku posle brze egzekucije, pa su mnogi
javno priželjkivali da vladajući srpski bračni par visi na kukama za
meso. A onda, posle osam godina, eto naslednika Slobe i Mire opet na
vlasti. Kao što reče svojevremeno Ivica Dačić: „Pa, što ste nas onda
rušili 2000. godine?“
„Normalizacija“ je zahvatila srpske socijaliste. Od partijskih
najamnika do skorojevića. Bivši komunistički šefovi koji su postali
kapitalistički šefovi. Naslednici srpa i čekića. Simbioza moći i kapitala
na srpski način. Kapital i ekspertizu, nad kojima je država nekada
imala monopol, prigrabili su u „postrevolucionarnom“ periodu posle
5. oktobra 2000. nova elita i ljudi bliski njoj. Sve postoktobarske vlade
u Srbiji od 2000. godine do danas zavisile su i zavise od njene
finansijske i medijske podrške. Zato je i teško ukoreniti „čist“
kapitalizam u Srbiji. U takvim okolnostima je i konstituisana nova
politička klasa, a čine je ljudi koji žive od politike. Gotovo je svejedno
da li su na vlasti ili su u opoziciji. Egzistencijalno su dobro zbrinuti i
ta okolnost značajno određuje njen profil i njene dalje aspiracije. Do
sada je to bila socijalno neosetljiva vlast. Naime, sopstveni socijalni
položaj je tačka na kojoj i buduća vlast u Srbiji pokazuje veću bliskost
sa svojim prethodnicima nego sa svojim biračima. Ipak, za budućnost
nam obećavaju da će to biti socijalno odgovorna vlast. Dođe mi da
počinjem da shvatam nauku o klasnoj borbi i mržnju prema klasnom
neprijatelju. Zastrašujući nedostatak morala i hronično pomanjkanje
socijalne pravde i aktivnosti, to je ono što bi moglo da potkopa svaku
buduću vladu u Srbiji.
Dve strukture koje zauzimaju isti prostor sa istim političkim
programom i jezikom mogu da žive jedna pored druge samo
privremeno. Kakav je onda manevarski prostor novog srpskog
premijera? To će pokazati već jesen.

 12. JUN 2008.

Američko pomirenje posle građanskog rata započelo je na

Meklinovoj farmi u Apomatoksu, kada je general Grant dozvolio
vojnicima Konfederacije da vrate svoje konje kući za prolećno oranje.
U Srbiji, naravno, nema ni generala Granta, ni vojnika Konfederacije,
pa ni konja za prolećno oranje. Imamo samo „traktore u koje se ne sipa
patriotizam“. Dakle, pomirenje u Srbiji trebalo bi da nastane kao
posledica rezultata ovih zadnjih izbora i putem već najavljene
deklaracije o pomirenju DS-a i SPS-a, pri čemu se prošlost pojavljuje
kao neprijatelj. Jer, maliciozni bi dodali da se Milošević sada, zapravo,
sahranjuje drugi put, ali da srpski socijalisti ipak ne zaboravljaju
njegovu laičku eshatologiju i neke njegove snove, ko zna možda
jednog dana mogu i da posluže. Naime, mnogi su optuživali srpske
socijaliste da su odgovorni za „mračne devedesete godine“, sada su im
ti isti glamurozno prepustili deo odgovornosti za naš ulazak u „svetle
godine budućnosti“. Za novu političku realnost i nove političke etikete.
Nije sporno da su srpski socijalisti dobili glasove na izborima kao
stari socijalisti. Sada nastupaju i deluju kao novi socijalisti. Oporavili
su se od višegodišnjeg egzila i frustriranosti, nove boje prekrile su stare
tapete, ali je i nesporno da im preti otuđenje od glavnine starih glasača.
U redovima socijalista još uvek je premalo mladih kadrova da bi im
ljudi verovali iako su u farmerkama. Nisam sklon da socijaliste olako
optužujem za bilo kakvu izdaju i izdaju bilo koga, jer u zemlji Srbiji
neki pojmovi kao što su čast, poštenje, patriotizam i moral odavno su
postali vrlo fleksibilni. Sve je postalo stvar trgovine, politika
pogotovo.
Da li su DSS i Radikali mogli da formiraju vladu sa srpskim
socijalistima i bez novih izbora, samo na osnovu nove parlamentarne
većine. Mogli su, ali nisu. Pa upravo je Dačić jedini bio protiv novih
izbora zalažući se za prekompoziciju vlasti u parlamentu. Da li je u
predizbornoj kampanji neko uopšte ozbiljno računao na SPS? Nešto se
ne sećam takvih najava, svi su tvrdili da će samostalno formirati vladu
ili u krajnjem slučaju da će to učiniti samo uz pomoć još jedne stranke.
A to nije bila SPS. I sada su svi kao zgranuti što ih je SPS izneverio?
Pa, politička scena Srbije i jeste pozornica ko će koga bolje da prevari.
Nema tu sentimentalizma, niti je bilo ko mogao da očekuje da će
socijalisti promeniti ime u sentimentalisti. Iako su njihovi stari glasači
većinom baš sentimentalisti.
Deklaracija o pomirenju DS-a i SPS-a verovatno će sadržati apel
da se bude iznad svih jalovih podela u Srbiji, zatim koalicione stavove
oko zajedničkih vrednosti, a ne klase, što bi za Ivicu Dačića moglo biti
malo i neverovatno, jer je lider partije koja je upravo osnovana kao
politički glas radničke klase, možda će tu biti pitanja oko Kosmeta i
EU kao i socijalna sigurnost građana. Ne očekujem neke stavove oko
spoljne politike i odbrane, jer se naša spoljna politika, zapravo, sastoji
da se nema spoljna politika, a oko odbrane kod socijalista sada postoji
prava zavera ćutanja. Možda je i to bolje nego jednog dana reći kako
„postoji i vojni plan za Kosmet“ a onda sledećeg dana tvrditi da je to
„pogrešna interpretacija“. Isuviše to liči na nekadašnje komuniste i
njihove demantije u stilu „šta sam, zapravo, rekao“.
Deklaracijom o pomirenju DS i SPS će verovatno nastojati da
osmisle novu definiciju politike levog centra koja bi obuhvatila
globalnu ekonomiju i socijalnu sigurnost građana Srbije. Biće to vraški
težak zadatak, jer kao što mir i sloboda nisu isto, tako je i sa globalnom
ekonomijom i socijalnom pravdom u uslovima srpske tranzicije. U
svakom slučaju, pisci deklaracije o pomirenju moraće da pripaze da to
ne bude i najduže pismo samoubice napisano na ovim prostorima...
Jer, Srbija je zemlja zalutalih genija. Ponekad se čak stiče i utisak
da tajna famozne srpske duhovnosti leži u potpunom prenebregavanju
ličnosti i začuđujućoj srpskoj strasti za svađama i podelama, ali i
sažaljenju prema „malom“ čoveku. Možda je suština u večnom
traganju za nekom velikom idejom: idejom državnosti, srpskog
saborovanja, liderske uloge na Balkanu. Kako da srpsko društvo danas
izabere neki viši cilj, humanizam, jednakost i sveopštu sreću, a da
istovremeno ne dođe u opasnost da postane totalitarno. Jer, na tom
putu buncanja o sveopštoj sreći uvek se počinje sa podelom ljudi na
manje ili više korisne, nastavlja se sa uvođenjem neke vrste cenzure,
jer Bože moj do zajedničkog cilja se lakše stiže u atmosferi
jednoglasja, a završava se time da na vlast dolaze ljudi koji ne znaju ni
za moral, ni za zakon, već samo za svrsishodnost.
Međutim, ako društvo nema neki zajednički cilj, onda će ono
prestati da funkcioniše kao socijalni organizam. Tako dolazimo do
paradoksalne situacije, zajednički cilj je neophodan, ali, ipak, njegovo
postojanje nosi u sebi klicu mogućeg puta ka totalitarizmu. Doduše,
tok istorije je odavno rešio taj paradoks, suština je tome da je sličan
cilj važan samo kao sredstvo, a ne sam po sebi. Verovatno je to imao
na umu i predsednik Boris Tadić kada je rekao „da je EU naš cilj samo
formalno, a da je suština u našim reformama koje će na kraju rezultirati
ulaskom Srbije u EU“.
Videćemo.
  17. JULI 2008.

Posle svega što se desilo ne uzbuđujte se drugovi srpski

socijalisti. Računica je jednostavna, jer nejednačina glasi: srpski
tajkuni jači su i od levice i od desnice. Tajkuni su moćniji nego ikada,
a levica u Srbiji slabija nego ikada. Nova srpska levica na vlasti, ako
je zapravo uopšte i levica, skoro da je proizvod postevro ere, jer
mnogima u Evropi nije više zanimljiva EH već šta dolazi iza nje.
Srećom, nama je još uvek zanimljiva...
Sada treba raditi bez nervoze, potrebna je opuštenost bez
provizornog levičarskog budizma. Treba dobro razmisliti kako je to
početkom raspada one velike Jugoslavije Srbija dobila međunarodni
telefonski kod 381, pa onda Hrvatska 385, Slovenija 386, BiH 387,
Makedonija 389 i Crna Gora ne tako davno 382. Za koga su još tada
ostavljeni brojevi 383, 384 i 388 da bi brojčani niz bio popunjen? I ko
je još tamo 1992. godine znao da između broja 381 za Srbiju i broja
385 za Hrvatsku treba ostaviti „slobodan prostor“? Dakle, tri slobodna
broja, a imamo Kosmet, Vojvodinu i Sandžak. Još uvek bez dodeljenih
međunarodnih brojeva. Teorija zavere protiv sirotih Srba? Ne, treba se
samo prisetiti šta nam je svojevremeno poručio oko Vojvodine i
Sandžaka onaj prethodni nemački ambasador, što je posle tih izjava
onako diskretno otišao na „godišnji odmor“ u Berlin, pa se posle toga
nije ni vraćao u Beograd. Izgleda da je gajio dugogodišnje odlične veze
sa telefonistkinjama iz centrale međunarodne telefonije. Ili sa nekom
drugom centralom?
Biti danas u Srbiji protiv EU to predstavlja pomalo moderan,
uljudan i anarhistički stav koji javno, naravno, ne sme da propagira niti
jedna politička stranka. Iako sada u Austriji, sudeći po anketama
javnog mnjenja, narod želi da izađe iz EU! Možda su čuli da mi i
Hrvati skoro ulazimo u EU. A zna se kako je propalo austrougarsko
carstvo. No, ako je istorijski zadatak levice, a vidimo da su sada skoro
svi kod nas u Srbiji levica, da pobedi kapitalizam sada, ovde i odmah,
onda je bitka izgubljena.
 Srpska levica je postala virtuelna, jer trenutno predstavlja
kombinaciju dva neentiteta. Ona, naime, ne postoji ni kao srpska, a još
manje kao evropska levica u nekoj Socijalističkoj internacionali. EU
je moćna kapitalistička reč, možda i bespomoćna levičarska
denuncijacija. Ne samo srpska. Jer, srpska je levica nemoćna iako oni
za koje se kaže da umiru, obično dugo žive.
Posle svega mnogi očekuju da srpska levica definitivno
propadne. Međutim nju u životu drži njen solidno razvijeni
mazohizam kao životni i duhovni princip. Sve će napade i kletve
izdržati i podneti zbog viših narodnih i nacionalnih ciljeva. Dva puta
dotučena, pa opet delom oživela. Dakle, napred u sledeći poraz.
Moglo bi se reći da je srpski narod drugog kova i kalibra. Istina,
narod je navikao da ga otvoreno i prikriveno varaju već više od 600
godina. Zato će se i sve naše evroreforme i slomiti na leđima naroda,
mislim narod će ih u konačnom računu i platiti. Jer, kapitalizam je
transnacionalan, srpski socijalizam više nije ni nacionalan.
U srpskoj levici izgleda da kao nisu svesni da je preduslov za
reinkarnaciju, zapravo, prvo smrt. Stići će do novog samo ako se na
tom putu odreknu starog. A starog nikako da se potpuno odreknu. Ne
bi bilo ni lepo, jer su uz pomoć starog i dobili novo. Sa tog aspekta
gledano, socijalizam je brat blizanac kapitalizmu pošto se kreće na isti
način, uvek iznova nastaje nakon što nestane. Perverzno jedinstvo
trijumfirajućeg brutalnog kapitala i potištene srpske levice koja i dalje
pretenduje da je levica...
Prednost koju je socijalizam ostvario u svom najsvetlijem periodu
pretvorila se u suprotnost. Svojevremeno je on bio uglavnom
internacionalni, a kapital nacionalni. Sada su nastupila tako loša
vremena da čak ni obrnuta situacija ne postoji. U Srbiji. Iako treba
imati na umu da u svemu što je internacionalno postoji i nacionalno,
što se uostalom vidi i na osnovu same kovanice. A kako dosadašnja
iskustva pokazuju, da bi se postigla internacionalnost potrebna je
nacionalna prevlast.
Sada je bitno imati toliku moć imaginacije da se poleti prema
svetloj budućnosti Srbije. Uz pomoć prevlasti koja se zove duhovnost.
Samo, hoće li, i može li srpska levica danas na vlasti izbeći osnovnu
grešku svake srpske vlasti – aroganciju i bahaćenje? Aroganciju
ateizma u svakom moralnom kontekstu.
Ono sa telefonskim brojevima tiče se svih...

 18. JULI 2008.

Vlada Srbije usvojila je Predlog rezolucije o kontinuitetu državne

politike u odnosu na Kosovo i Metohiju, ministar spoljnih poslova
Srbije izjavio je u Parizu „da će vladin akcioni plan u nedeljama,
mesecima koji su pred nama, biti dinamički sagledavan, po potrebi
menjan“. Istovremeno, ministar Vuk Jeremić rekao je i da se
formiranjem nove vlade nije promenila spoljna politika i da prioriteti
spoljne politike Srbije ostaju identični“. Verujem ministru Jeremiću da
se formiranjem nove vlade nije promenila spoljna politika Srbije, jer
ni prethodna vlada nije imala skoro nikakav uticaj na tu spoljnu
politiku, naime tu spoljnu politiku vodili su predsednik republike i
ministar spoljnih poslova. Je li bila dobra, ili odlična pokazaće istorija.
Vrlo brzo. Da li je onda Akcioni plan vlade za Kosmet već istorija, ili
će tek biti „dinamički sagledavan, po potrebi menjan“?
Ajde, da se ne lažemo, Akcioni plan o Kosmetu je već „dinamički
sagledavan i menjan“. Na stranu to što je od 15 predviđenih mera
spoljne politike ove zemlje u slučaju međunarodnog priznavanja
Kosmeta, a koje je mere sadržavao taj Akcioni plan, primenjena samo
jedna mera. A i ta se sada „dinamički sagledava“. Možda je Akcioni
plan bio u startu loš, možda nije ni bio realan, možda je bio štetan za
interese Srbije, ali to onda treba javno reći, a ne kriti se iza sintagme
„dinamičkog sagledavanja“.
Jer „dinamičko sagledavanje“ Akcionog plana je već dobilo
dinamiku. Masovan dolazak članova naše vlade na proslavu
francuskog nacionalnog praznika, 14. jula, izgleda da nije izuzetak od
prakse koju je doneo Akcioni plan da se najviši državni funkcioneri
Srbije ne pojavljuju niti kontaktiraju sa diplomatama zemalja koje su
priznale nezavisnost Kosmeta, dakle nije taj dolazak na francusku
proslavu bio presedan samo zato što je Francuska trenutno
predsedavajući EU. Naime, mesec dana ranije, na proslavi dana
nezavisnosti Slovenije, tada predsedavajuće EU nije bilo najviših
državnih funkcionera Srbije. Da li to za Srbiju uloga Slovenije i
Francuske, kao predsedavajućih država EU nije bila ista? Veliki i
mali? Setimo se samo pretnji iz Beograda upućenih Hrvatskoj, ukoliko
prizna nezavisnost Kosova. Pa onda na proslavu dana državnosti
Hrvatske opet ne dođu svi koji su pozvani. Da bi im pokazali kako oko
Kosmeta mislimo ozbiljno?
Nema smisla oko Kosmeta „oštriti pero“, da ne kažem neku drugu
stvar, na bivšim jugoslovenskim republikama. Ako srpska diplomatija
želi biti hrabra i principijelna to se dokazuje u odnosima prema
glavnim svetskim igračima koji su priznali Prištinu. Iz Vašingtona je
Beogradu jasno poručeno da je za SAD pitanje Kosova završeno,
MMF i Svetska banka primiće u svoje članstvo Kosovo kao nezavisnu
državu vrlo brzo.
Nama ostaje da postepeno emotivno i političko napuštanje jedne
pozicije suptilno upakujemo u „dinamičko sagledavanje“ Akcionog
plana. Jer, imamo nedostatak strategijske volje i proaktivne strateške
inicijative u spoljnoj politici, hronično oklevanje u sprovođenju
najvažnijih odluka. Mi smo zemlja sa sve brojnijim interesima, ali
izgleda i bez sasvim jasnog nacionalnog interesa.

 27. JULI 2008.

Radovan Karadžić nije nešto posebno verovao generalu Ratku

Mladiću. Smatrao ga je komunistom, koji se eto sticajem ratnih prilika
vratio na staze pravoslavlja, ali je u dubini svoje duše ostao „crven“.
Ratko Mladić je u završnici rata u BiH zbog opšte korupcije i raznih
političkih igara u Republici Srpskoj, zapravo, prezirao Radovana
Karadžića. Slobodan Milošević nije verovao ni Karadžiću ni Mladiću.
Za prvog je tvrdio „da je kockar“ a za drugog „da je lud“. Obojicu je
sumnjičio da mu žele preoteti lidersku poziciju među Srbima i da će
svojom politikom i potezima samo naštetiti Srbiji. Karadžić je
Miloševića smatrao „mekim, komunistom i predsednikom kome žena
komanduje“. Mladić je Miloševiću najviše zamerao „oklevanje,
taktiziranje i neiskrenost“. Karadžić je, opet, sumnjao da general
Mladić ima „specijalne veze“ sa Beogradom, sumnjao je da celokupni
vojni vrh bosanskih Srba sluša naređenja iz Beograda, a ne sa Pala.
Sukob između Pala i Beograda posle propasti Vens-Ovenovog
plana imao je svoju predistoriju u sukobu između civilnih i vojnih
vlasti u Republici Srpskoj. Civili su optuživali generale da su „crveni“
i da su pod patronatom Beograda, generali su uzvraćali tvrdnjama o
korumpiranosti pojedinih visokih političara u Republici Srpskoj. Posle
pada zapadnog dela Republike Srpske u leto i jesen 1995. godine vojni
vrh na čelu sa generalom Ratkom Mladićem optužio je za takav ishod
najviše političare na Palama, koji su poverovali Amerikancima da
prihvate zamenu zapadnog dela RS za region Tuzle, pa su na kraju bili
surovo prevareni. Političari sa Pala okrivili su generale za gubitak
zapadnog dela RS, iako se zna da je „bežanija“ tamo krenula tako što
su prvo pobegli odbori vladajuće stranke SDS. Po nečijoj direktivi.
Od tog trenutka međusobno nepoverenje između političkog i
vojnog rukovodstva u Republici Srpskoj ušlo je u fazu otvorene
konfrontacije. Vojska Republike Srpske stavljena je u nadrealističke
uslove kohabitacije sa specijalnim jedinicama MUP-a, raznim
privatnim bezbednosnim sistemima i službama, što je sve narušavalo
njenu operativnu vrednost, ali i mit o „armiji miljenici nacije“.
Političko rukovodstvo na Palama nije ni krilo namere da potpuno
ukine monopol vojnog vrha nad pitanjima odbrane i da vojsku pretvori
u oruđe vlasti. Generali su zamerali političarima, a posebno Karadžiću,
što nije proglašeno ratno stanje, jer bi se u uslovima proglašenog
ratnog stanja lakše mogla suzbiti i korupcija i crna berza. Zbog toga je
i vojni vrh došao do zaključka da su političari na Palama samo
neodgovorni politikanti i vojnički diletanti, koji gledaju samo svoju
korist i svoje fotelje.
 Autoritet i harizma, pa i politički uticaj generala Mladića rastao
je od 1992. godine već kako su tekle ratne operacije. To je zabrinjavalo
kako političare na Palama, ali isto tako i one u Beogradu.
„Disciplinovanje“ sa Pala pokušano je kroz optužbe da su „levičari i
da primaju plate iz Beograda“ kao i kroz diferencijaciju na
„demokratske i progresivne generale, i na one militantne,
ekspanzioniste i autoritariste“.
Taj obračun vojnog i političkog vrha u RS pažljivo je praćen iz
Beograda. Slobodanu Miloševiću je taj obračun dobro došao, jer je
mogao da nastupi kao arbitar. Beograd je već ranije uveo i embargo
prema RS na Drini, tako da je Milošević očekivao da iz te međusrpske
svađe u RS na kraju on izađe kao svesrpski pobednik. To je
najplastičnije pokazao kada je delegaciju RS, po povratku iz Dejtona
jednostavno zatvorio na tri dana u vojni objekat u Dobanovcima sve
dok nisu potpisali ono što je on prethodno potpisao u Dejtonu.
Zatim je general Mladić hitno penzionisan. Stigao je mir,
optužnice iz Haga i konačno svođenje računa...

 31. JULI 2008.

Bivši lider bosanskih Srba i prvi predsednik Republike Srpske

već je na prvom pojavljivanju u sudnici haškog tribunala dao naslutiti
kako će glavni oslonac njegovog objašnjavanja zašto se ranije nije
pojavio na sudu, zapravo, biti njegov navodni sporazum sa Ričardom
Holbrukom. Po tom usmenom, pismenom, polupismenom,
zvaničnom, ili nezvaničnom sporazumu Radovan Karadžić je i
prihvatio da se povuče sa čelne političke funkcije u RS, da se povuče
i iz javnog političkog i društvenog života u zamenu da haški tribunal
odustane od njegovog gonjenja i optuživanja. Karadžić je tu okolnost
u svom prvom „haškom“ nastupu jasno i predstavio. Što bi, po njemu,
trebalo da znači da se on uopšte i nije krio od haškog tribunala već od
onih koji su taj njegov dil sa Holbrukom hteli da završe fizičkom
eliminacijom Radovana Karadžića. U stilu nema svedoka, nema
drugog potpisnika dogovora-ugovora.
Da je tog dogovora između Karadžića i Holbruka bilo svedoče
mnogi u svetu, od nekadašnje predstavnice za štampu Karle del Ponte,
gospođe Florens Artman koju citira i AFP, do bivšeg ambasadora BiH
u UN Muhameda Šaćirbeja. Činjenica jeste da se Radovan Karadžić
od potpisivanja Dejtonskog sporazuma u jesen 1995. godine i njegove
ratifikacije u Parizu u zimu iste godine pa sve tamo do kraja 1997.
godine uopšte i nije krio i da se slobodno kretao širom Republike
Srpske. Imao je svoju kancelariju u prostorijama fabrike „Koran“ na
Palama, tamo je svakog dana oko podneva redovno pio kafu i iščitavao
novine. Pored fabrike prolazile su brojne patrole NATO-a, Karadžić bi
im ponekad i mahnuo iz svog crnog „mercedesa“ kada je napuštao
svoju kancelariju u fabrici. Radio je obično od 12 do 18 sati, a onda
išao kući na odmor. U međuvremenu je dosta i putovao širom RS,
potpuno javno i bez ikakvog skrivanja, brade, brkova, ili duge kose.
Istina, nije javno nastupao niti je više davao intervjue. Zaćutao je. Kao
da je poštovao svoje deo dogovora sa Holbrukom.
Deo političke i ostale javnosti u Srbiji ili ne zna, ili ne želi da zna
za taj mogući dogovor Holbruka i Karadžića. Sigurno je da taj
eventualni dogovor neće promeniti činjenicu da su se u BiH dogodili
strašni zločini, da za sve to neko mora biti kriv i da odgovara, ali je i
sasvim sigurno da će suđenje bivšem predsedniku RS otkriti i mnoge
zakulisne igre oko rata i mira u BiH, ulogu pojedinih zapadnih država
i političara, pa i ulogu ruske diplomatije u bosanskim zbivanjima u
vreme Borisa Jeljcina.
Pretpostavljam da će drugi deo strategije odbrane Radovana
Karadžića u Hagu biti oslonjen na činjenicu da je Dejtonski sporazum
sklopljen i potpisan tek kada je iz njega izbačeno ko je u BiH
eventualno bio agresor, a ko žrtva. Naime, u sporazumu iz Dejtona
nigde ne piše da se radi o nekoj agresiji na BiH, ne piše ko je agresor
niti piše ko je žrtva. Karadžić će se verovatno osvrnuti i na situaciju u
BiH pre izbijanja rata 1992. godine. Možda će se pozvati i na Ustav
SFRJ iz 1974. godine gde je napisano da su u BiH sva tri naroda
konstitutivna. Što znači da nema preglasavanja, niti nametanja volje
dva naroda trećem narodu. A upravo se to i dogodilo u oktobru 1991.
godine kada su poslanici parlamenta BiH iz redova hrvatskog i
muslimanskog naroda, bez prisutnosti poslanika iz redova srpskog
naroda, koje inače nisu ni obavestili o sednici parlamenta, odlučili da
BiH izađe iz sastava SFRJ i bude nezavisna država.
Drugim rečima, ne možete imati avnojevske granice u bivšoj
SFRJ bez avnojevskih principa. Odnosno možete, ali onda rizikujete i
rat sa svim mogućim posledicama. Što, naravno, nije opravdanje za
bilo čije i bilo kakve zločine.
 Beleška o autoru
MIROSLAV LAZANSKI je vojnopolitički komentator
kompanije Politika. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Zagrebu.
Radio kao vojnopolitički komentator u Vijesniku, Danasu i Startu. U
februaru 1991. prelazi u dnevni list Politika. Svoje komentare i
tekstove objavljivao je i u grčkom listu Katimerini, te u japanskim
listovima Dajmond vikli i Sekjuriterijan. Autor je knjiga: Galf kao
žarište krize, Nesvrstani i naoružanje, Jutarnja patrola, Uvek postoji
sutra, Hitler je pobedio, Bin Laden protiv Amerike, Istina o Srpskoj,
Borbeni avioni i Komandosi. Preveo je knjigu Od dum-dum metka do
napalma i bio stručni recenzent za više drugih knjiga. Služio je JNA
1977. godine i odlikovan je Medaljom za vojne vrline.
Izveštavao je iz rata u Afganistanu, iz iračko-iranskog sukoba, iz
građanskog rata u Bejrutu, za vreme Pustinjske oluje, iz ratova u
Čečeniji i Zairu, iz sukoba u Bosni i na Kosovu, Avganistana 2001. i
iz Iraka 2003... Intervjuisao je NATO komandante, generala Bernarda
Rogersa 1982. i generala Johna Galvina 1990; maršale Sovjetskog
Saveza, Sergeja Ahromejeva 1982, komandanta Varšavskog pakta
Viktora Kulikova 1986, ministra odbrane SSSR-a maršala Dmitrija
Jazova 1988, komandanta sovjetske Ratne mornarice admirala
Vladimira Černavina, šefa KGB-a generala armije Vladimira
Krjučkova, komandanta hemijskih snaga generala Petrova,
komandanta sovjetskih snaga u Afganistanu generala Gromova,
načelnika za pregovore o strateškom oružju generala Červova, ruskog
ministra odbrane generala Igora Rodionova 1997. Intervjuisao je i
komandanta američke Strateške vazdušne komande generala Beni
Dejvisa 1983, komandanta vojne akademije Vest Point generala Skota,
šefa operacija američke Pacifičke flote admirala Hantingtona
Hardistjua, zamenika vrhovnog komandanta Pacifika, admirala
Tomasa Kinebrua, načelnika štaba vrhovne komande NATO za
Atlantik admirala Pola Spira 1983, zamenika komandanta
generalštabnog koledža armije SAD generala Krosbija Sejnta,
komandanta britanske ratne flote u ratu na Foklandima, admirala Ser
Džona Vudvorda.
Intervjuisao je i ministre odbrane Norveške, Harolda Holsta
1987; Mađarske, generala Ferenca Karpatija 1988; Rumunije, generala
Vasila Mileu 1988; Bugarske, generala Dobri Đurova 1988;
Afganistana, generala Šah Navazi Tanaia 1988; zamenika načelnika
generalštaba iračke armije, generala Mahera Rašida 1987; načelnika
Združenog generalštaba japanskih oružanih snaga, generala Nišimota
1994; vrhovnog komandanta Evro-korpusa, generala Helmuta
Vilmana 1995; načelnika Združenog generalštaba odbrane Italije,
admirala Gvida Venturonia 1996, ministra odbrane Južnoafričke
republike Džoa Modizea i načelnika generalštaba Južnoafričke
republike, generala Georga Meringa 1997, komandanta ruske armije u
Čečeniji generala Genadija Troševa 1999, komandanta američke vojne
akademije Vest Point, generala Vilijama Lenoksa, ministra odbrane
Slovenije Antuna Grizolda 2003, načelnika združenog generalštaba
Italije admirala Di Paola 2004, zamenika ministra spoljnih poslova
Rusije Vladimira Čižova 2004, komandanta ruske Baltičke flote
admirala Aleksandra Kleckova 2004, zamenika šefa FSB Sergeja
Ignjačenka 2004, generalnog guvernera Tokija Šintaro Išiharu 2004,
guvernera Okinave Keiči Inamine 2004, načelnika generalštaba
Slovenije generala Ladislava Lipiča 2005, načelnika generalštaba
Kineskih oružanih snaga generala Čen Bingdea 2008, komandanta
Nacionalne garde Ohaja generala Gregori Vejta 2008...

Sken: razamanaz1550
Obrada: