1.

KOMUNIKACIJSKI PROCES - pojam, funkcija, tok

Komunikacijski proces počinje kada jedna strana ima ideju koju želi da prenese drugoj. Zadatak
pošiljaoca je da transformiše ideju u takvu formu koja može da se pošalje primaocu i koju će on moći
da razume. Takav proces se zove procesom kodiranja (prevođenje ideje u odgovarajući oblik) kao što
je pisani ili govorni jezik mkoji primaoc mora da poznaje. Primalac dok prima poruku počinje proces
dekodiranja tj vraćanje poruke u oblik oriiginalnih ideja pošiljaoca. Prenošenje nove poruke pošiljaocu
je feedback . Primanje povratne informacije omogućava prvobitnom pošiljaocu saznanje da li su
njegove poruke bile pravilno shvaćene. Kada jednom stigne, povratna informacija može da podstakne
novu ideju kod pošiljaoca pa na taj način može da započne novi ciklus protoka informacija.

2. VERBALNA I NEVERBALNA KOMUNIKACIJA

Komunikacija je proces razmene informacija znakovima koji mogu biti verbalni (reči) i neverbalni.
Bez komunikacije se ljudi ne bi razumeli a time bi njihove zajedničke aktivnosti bile nemoguće.
Verbalna komunikacija je sporazumevanje rečima i svojstvena je samo ljudima. Ona je najsavršeniji
oblik komunikacije jer su neograničene kombinacije reči a time i preciznost prenošenja veoma složenih
poruka.
Neverbalna komunikacija se odvija pokretima, mimikom, pogledima, tonom glasa, držanjem, načinom
oblaćenja i drugim neverbalnim znakovima. Veoma je važna za međuljudske odnose jer se osećanja,
namere, stavovi i želje često izražavaju neverbalnim znakovima. Neverbalna komunikacija je prirodan,
često nesvesan način komunikacije još od prvih dana života.

3. KOMUNIKACIJSKI PROSTOR
Zauzimajući određeni položaj u prostoru u kome se nalazimo zajedno sa drugim osobama,
saopštavamo i o sebi i o svojim odnosima prema drugima. Tako mesto u prostoru postaje vrsta
neverbalnog komunikacijskog znaka.
Tri glavne vrste proksemičkih znakova su:
1) Prostorna razdaljina (distanca) između učesnika u komunikaciji
2) Međusobni položaj učesnika i
3) Teritorijalno ponašanje učesnika u komunikaciji.

Donja granica prostorne razdaljine je telesni dodir a gornja razdaljina na kojoj prestaje mogućnost da
vidimo i čujemo sagovornika. Koju će razdaljinu učesnici odabrati zavisi od toga da li između njih
postoji naklonost i ako postoji koji je njen intenzitet.
Razlikuku se četiri distance: intimna, personalna, socijalna i javna distanca.
Učesnici u komunikaciji su uvek međusobno raspoređeni na nekakav način. U svim situacijama
postoje mogućnosti da se učesnici rasporede na različite načine. To važi i za stajaći, sedeći položaj,
sedenje za stolom itd.
Teritiorijano ponašanje podrazumeva razne aktivnosti kojima osoba ističe pravo na određeni prostor i
kojim reaguje na neželjeni upad drugih osoba u taj prostor.

4. IZVORI NESPORAZUMA U KOMUNIKACIJI

Postoji niz prepreka koji mogu otežati ili čak onemogućiti komunikaciju. Mogći rezlog nesporazuma u
komunikaciji jeste to što svaka reč pored značenja koje je zajedničko svim ljudima, ima i značenje koje
je rezultat individualnog, subjektivnog iskustva sa objektom koju reč označava. Taj subjektivni aspekt
značenja reči naziva se konotativno značenje.
Drugi uzročnik može biti pošiljalac koji poruku ne formuliše jasno i tačno pa je ona konfuzna,
besmislena, kontradiktorna ili dvosmislena.
Razlog nesporazuma može biti i primalac koji ne shvata ili pogrešno razume poruku. Razlozi mogu biti
neobrazovanje, niska inteligencija, kruti stavovi i predrasude, naklonost prema pošiljaocu, trenutna
nepažnja i izdvajanje poruke iz konteksta.