MULTIVERZ

ANALIZA DRUŠTVO I POLITIKA

Kraj ili novi početak

najvećih srpskih podela...
... i kako je moguće da jedna ovako
mala zemlja ima toliko „izdajnika“
Istorija je i kod nas pokazala da, kad se broj izdajnika približi broju patriota, to je potencijalna
situacija za ozbiljne građanske sukobe. Trenutno ipak nije tako jer većina građana je obuzeta
apatijom u odnosu na politiku. Tek je mali procenat onih koji se realno politički angažuju ili nameravaju

S
ad kad se zbog Putinove agre-
sije na Ukrajinu masovno
kenseluju ruski pisci, jed-
nog treba posebno naglasiti
i aktuelizovati. Jer on je mo-
žda bio i „druga Rusija“ u odnosu na ovu
dominantnu i njene uzore, ako se po-
služimo analogno grubim srpskim po-
delama na „prvu“ i „drugu“ Srbiju. Da-
kle, Vasilij Pavlovič Aksjonov (20. avgusta
1932, Kazan – 6. jul 2009, Moskva), napi-
sao je 2005. u Moskvi i Bijaricu i roman
„Moskva kva-kva“ u kome se čak u Mo-
skvi pojavljuje lično Tito sa svojim „srp-
sko-hrvatskim“ hajducima da ubiju Sta-
ljina i Beriju, dok, s druge strane, Staljin
ima plan da u Jugoslaviji izvede desant-
nu akciju, izoluje rukovodstvo države, a
zatim uz pomoć patriotskih snaga (ibeo-
vaca) napravi od Jugoslavije konfedera-
ciju bratskih naroda, u boljem slučaju po
njih, ili u gorem po njih da te narode ra-
seli po Sovjetskom Savezu. Aksjonov je
Piše
Zoran Panović
programski
direktor
Demostata
bio i disident. Pod cenzuru su došli nje-
govi romani „Opekotina“ (1969) i „Ostr-
vo Krim“ (1977). Krim od poluostrva kod
Aksjonova postaje utopijsko ostrvo nase-
ljeno potomcima ruskih plemića do kog
nije stigao komunizam.
Knjiga je puna nostalgije i gorčine,
kažu kritičari, pa i literarne intuicije.
Krim je ovde nešto kao crnomorski Taj-
van. Godine 1980, posle oštrih napada u
zvaničnoj štampi, Aksjonovu je oduze-
to sovjetsko državljanstvo. Od tada živi
izvan Rusije. U emigraciji, u SAD Aksjo-
nov je objavio i monumentalnu trilogiju
„Moskovska saga“, koju su kritičari oce-
nili i kao „sapunsku operu“ o staljinizmu
u koju je umotana velika literatura. De-
vedesetih roman je objavljen i u Rusiji (u
Srbiji 2008), gde je snimljena i vrhunska
TV serija. I tu ima jedna antologijska sce-
na: dok dva sovjetska oficira (jedan sta-
riji, drugi vidno mlađi) u kolima čekaju
da se podigne rampa dok prolazi voz koji
transportuje osuđenike za sibirske logo-
re, mlađi oficir pita starijeg – kako je mo-
guće da ova naša zemlja ima ovoliko iz-
dajnika?, jer ti vozovi su česti.
Ovaj malo poduži uvod upravo je zbog
Srbije, jer kad pogledamo učestalost i na-
viku korišćenja reči/etikete „izdajnik“ u
Srbiji, postavlja se logično pitanje – kako
je moguće da jedna zemlja kao Srbi-
ja ima toliko izdajnika. I bez imalo cini-
zma može se doći do pitanja – šta ako se
progresija nastavi i ako hipotetički u ze-
mlji bude više izdajnika nego patriota?
Ili ih možda već ima, zavisi s koje strane
gledaš. Jer takav je kosovski rašomon –

Iako glavnina srpske opozicije iz devedesetih nije bila baš za politiku zločina, imala
je jake primese etnonacionalizma, istina je i da su DSS ili DS, odnosno Koštunica
i Đinđić imali razvijene odnose sa SDS Radovana Karadžića i različite faze odnosa
sa Miloševićevim režimom. Vuk Drašković je u protofazi devedesetih imao jaku
nacionalističku komponentu, ali je nedugo zatim nosio crni flor za žrtve rata

ZUM SRBIJA 25
 ANALIZA DRUŠTVO I POLITIKA
stvar percepcije. Sve ovo je refleks pote-
zanja reči „izdajnik“ iz devedesetih. Isto-
rija je i kod nas pokazala da, kad se broj
izdajnika približi broju patriota, to je po-
tencijalna situacija za ozbiljne građanske
sukobe. Trenutno ipak nije tako jer veći-
na građana je obuzeta apatijom u odno-
su na politiku. Tek je mali procenat onih
koji se realno politički angažuju ili na-
meravaju. U koje ne spadaju oportuni-
sti i ketmani. Pokazuju istraživanja De-
mostata. Iako stvari propagandno postaju
malo i opskurne, tako da su zavetni desni
Srbi (kako oni sebe vide), sad ni manje ni
više za vladajuću partiju „nesrbi“ i „anti-
srbi“, što ispade maltene gore i od „slu-
čajnih Srba“.
Optužbe za izdaju su unakrsne: za pa-
triotsku desnicu (od kojih su mnogi iza-
šli iz Vučićevog inkubatora), i neke biv-
še dosovce, Vučić je izdajnik. Zasada bez
potpisa da bi bio kompletan. Za Vuči-
ća deo te desnice – dosovskih korena –
već se dokazao u izdaji nacionalnih in-
teresa, a što sad pokušavaju u savezu sa
novim „antisrbima“ da kompenzuju na-
busitom neodgovornošću. Delovi gra-
đanske liberalne Srbije rutinski su iz-
dajnički, „autošovinistički“ i za Vučića i
za patriotsku desnicu. Ma koliko propa-
ganda vlasti trubila o „antidržavnoj ko-
aliciji“, takav realan savez desnih i levih
bio bi neugodan za Vučića, ali tehnički
i sinergetski teško izvodljiv. Bliži je re-
alnosti bar podrazumevajući i iznuđe-
ni kosovski konsenzus Vučića i većine
evropske opozicije nego savez evropske
opozicije i patriotske proputinovske de-
snice protiv Vučića pod parolom borbe
za demokratiju.
Ali Vučiću na kratke staze povodom Ko-
sova treba više uverljiva podrška njemu
lojalnih nacionalista nego u ovom tre-
26 Nedeljnik 23. mart 2023.
nutku ofirajuća i kompromitujuća podr-
ška liberalnih intelektualaca, jer to nije
2012. Pa i ta podrška, ako je ima, sad je
više cinično racionalna. Moralna patri-
otska straža zavetnice Milice Đurđević
Stamenkovski i njenih partnera sve vidi.
Monitoring je permanentan. Budnost je
na visokom nivou.
Ako se Srbija, kako smatra ambasador
Kristofer Hil, okrenula ka evropskoj, za-
padnoj budućnosti, podrazumeva li ta
odluka zaista i reformisanje režima? I
kakva je tu mapa puta?
I U DRUGOJ SRBIJI JE DOŠLO
DO SMENE GENERACIJA, ALI
NJENA BROJNOST NIJE NIŠTA
POSEBNO UVEĆANA
Koliko su samo Vesnu Pešić napadali
da je dovela sa „belim listićima“ Tomisla-
va Nikolića i naprednjake na vlast, odno-
sno da je povodom Briselskog sporazu-
ma Vučića i Dačića poredila sa Čerčilom
i De Golom. Ali vreme, Aneks iz Ohrida
posebno, kao da je dalo satisfakciju Ve-
sni Pešić. Kao što nismo imali bolji RTS
od Tijanićevog, nismo imali ni ustavnijeg
predsednika od Nikolića.
Podela na „prvu“ i „drugu“ Srbiju iz
devedesetih može se tumačiti i kao ge-
neralna podela na politiku za i protiv Mi-
loševića. Vredi li šta to danas? Možda bi
preciznija podela bila ona na većinsku et-
nonacionalističku Srbiju (prvu) i na ma-
njinsku Srbiju koja se ne miri za zločinom
(kako je ovu drugu okarakterisao Rado-
mir Konstantinović). Iako glavnina srp-
ske opozicije iz devedesetih nije bila baš
za politiku zločina, imala je jake prime-
se etnonacionalizma, istina je i da su DSS
ili DS, odnosno Koštunica i Đinđić ima-
li razvijene odnose sa SDS Radovana Ka-
radžića i različite faze odnosa sa Miloše-
vićevim režimom. Vuk Drašković je u
protofazi devedesetih imao jaku nacio-
nalističku komponentu, ali je nedugo
zatim nosio crni flor za žrtve rata. Nagla-
šavajući pijetet prema onim nesrpskim.
Klasično „drugosrbijanstvo“ – antiratno,
demokratsko i građansko – bilo je izrazi-
to manjinsko i u srpskom društvu deve-
desetih i u antimiloševićevskoj opoziciji.
Kao i sad. Dok je metafora „drugosrbijan-
stva“ u međuvremenu propagandno i ko-
lokvijalno neproporcionalno narasla. Uti-
caja ima, ali svakako precenjenog. Tek je
sad to ironično kad se pojavilo uticajnije
desno „drugosrpstvo“.
Sećam se kad su demonstranti skandi-
rali na protestima protiv izborne krađe
u Beogradu 1996/97. „Bando crvena!“,
Radomir Konstantinović je govorio da
oni ništa ne razumeju, a koračao je u is-
toj antimiloševićevskoj koloni s njima
kao i mnogi građanski aktivisti. Koračao
je sa pročetnički orijentisanim ljudima.
Ali tada još uvek dovoljno prozapadnim
četnicima, što nije nebitan deo sinergi-
je, jer i izvorno „drugosrbijanstvo“ ba-
štini tu prozapadnu komponentu titoi-
zma, relativizujući onu boljševičku. Put
konverzije iz marksizma i titoizma bio
je dvosmeran: jedni komunisti su pre-
saldumili u nacionalizam, drugi u li-
beralizam. Brojčano više i lukrativnije
u nacionalizam. Ali, ako je bilo mimi-
krije, nije sve bilo puko konvertitstvo. U
Savezu komunista došlo je s vremenom
i do sistemske evolucije dela partije ka
liberalnijim shvatanjima, dok se rigidni
autoritarni deo partije sa slomom titoi-
zma i pojavom Miloševićeve „antibiro-
kratske revolucije“ samo ratosiljao ste-
ga jugoslovenstva, internacionalizma i
bratstva i jedinstva.
Koliko su samo Vesnu Pešić napadali da je dovela sa „belim listićima“ Tomislava
Nikolića i naprednjake na vlast, odnosno da je povodom Briselskog sporazuma
Vučića i Dačića poredila sa Čerčilom i De Golom. Ali vreme, Aneks iz Ohrida
posebno, kao da je dalo satisfakciju Vesni Pešić. Kao što nismo imali bolji RTS od
Tijanićevog, nismo imali ni ustavnijeg predsednika od Nikolića
Upravo 1992. Aljoša Mimica mi je preda- ko svesti na tezu da je „i Hitler pravio au- onalizama sa razvalina SFRJ, ali su im išli
vao Istoriju socijalnih teorija i onda nam to-puteve“. Iako je Vučić dugo spoljnom naruku da ovi pridobiju solidnu amne-
naznačio pojam „anomije“ Emila Dirke- politikom kompenzovao deficite unu- stiju na međunarodnoj sceni i svoje nara-
ma koji je, eto, od poznih osamdesetih trašnje, njegov „neotitoizam“ u spoljnoj tive sakralizuju kao „demokratsko-oslo-
do danas odrednica srpskog „razorenog politici – neutralnost – postaje sve ma- bodilačke“. Ima „AB revolucija“ (iz koje
društva“. Pojam koji označava pomanj- nje uverljiv jer je sa ratom u Ukrajini još još nismo izašli) i ono što je iz nje usledi-
kanje, suspenziju ili neefikasnost dru- više prepoznat kao eufemizam za proru- lo, donekle i neko pogodno tlo u srpskoj
štvenih normi, zakona, propisa i vred- ski stav. političkoj tradiciji i mentalitetu, ali je ne-
nosti što dovodi do društvene konfuzije. Aljoša Mimica i Ivan Čolović su prire- korektno na nekog Garašanina, Moljevi-
A što kompenzuju autoritarnim sred- đivači knjige – zbirke protestnih govora ća, Pašića ili Rankovića svaljivati krivicu
stvima. Anomija je klinička slika limba sa tribina „Druga Srbija“ (1992) čiji su iz- za jedno fatalno i originalno ludilo koje se
srpske tranzicije do danas. Ali moder- davači Beogradski krug i Centar za an- zapatilo poznih osamdesetih.
nizacija je često autoritarna, i može se tiratnu akciju. Otuda i ime „pokreta“.
sprovoditi i u uslovima anomije. Sa iz- „Druga Srbija“ je sa knjigom „Intelektu- Postoji stereotip u srpskoj liberalnoj jav-
vesnom banalizacijom paradoks može- alci i rat“ integralno objavljena 2022. Ime nosti da je pojava Slobodana Miloševića
mo svesti na pitanje – zašto su ovi koji su postaje i metafora. Tako je nazvana i ru- potraga za „novim Aleksandrom Ranko-
oduševljeni Titovom autoritarnom mo- brika sajta „Peščanik“. Za razumevanje vićem“. Možda i jeste bila, ali Rankovića
dernizacijom, zgroženi Vučićevom au- pazla srpskog istorijskog debakla koji je niko za to nije pitao. Možda je ogrešenje
toritarnom modernizacijom? Odnosno, krenuo krajem osamdesetih jako je bit- oko njega veliko. Da li bi zaista Ranković
kako su posle antititoiste Đinđića, Ko- na i knjiga „Srpska strana rata“ (Trauma podržao Slobodana Miloševića, „AB re-
štunice i Tadića, Tita u nemaloj meri po- i katarza u istorijskom pamćenju) u iz- voluciju“ koja kao i uglavnom sve revo-
čeli da rehabilituju reformisani radikali danju Republike, koju je priredio Neboj- lucije – francuska buržoaska, ruska bolj-
Nikolić i Vučić, čiji je lider nosio glogov ša Popov. To je zbornik sa temama kao ševička, iranska islamska, ili ove obojene
kolac u Kuću cveća koju je branila vojska što su – medijska manipulacija, politička – teži ka izvozu, ili bi možda Ranković
pod komandom Veselina Šljivančanina. mobilizacija, književnost populističkog bio čest posetilac Centra za kulturnu de-
Što je malo bizarniji podatak od onoga da talasa, fudbal, huligani i rat, armijska kontaminaciju kod Borke Pavićević? Po-
je general Martin Špegelj sa strane JNA upotreba trauma, Kosovo u kolektivnom put Mirka Tepavca ili Ivana Stambolića.
bio glavni zaduženi za Titovu sahranu. pamćenju i iseljavanje sa njega, alterna- Kad je prošlog leta književnik Bora
tive ratu i primeri popravljanja odnosa sa Ćosić objavio lamentaški tvit da je Dru-
Razvoj infrastrukture, digitalizacija i inostranim iskustvima. ga Srbija umrla sa Radetom Konstanti-
reindustrijalizacija zemlje, uprkos afe- Politički procesi koji su se zapatili u Sr- novićem, Srđom Popovićem, Borkom
rama, korupciji, recidiviranjima kroz biji u drugoj polovini osamdesetih u su- Pavićević, to je aktuelizovalo staru pri-
„srpski svet“ i personalnu i medijsku re- štini su sui generis karaktera. Oni ne ču o Drugoj Srbiji i njenim značenjima,
habilitaciju devedesetih, ne može se ola- isključuju krivicu ostalih paklenih naci- mada ruku na srce u leto ta tema je po-

27
 ANALIZA DRUŠTVO I POLITIKA

I Đinđić u komemorativnom smislu može da stvori iluziju. Pogledajte dve TV

emisije, dva medijska pola Srbije, posvećene obeležavanju dve decenije od ubistva
Đinđića. U „Hit tvitu“ dva bliska Vučićeva saradnika – Goran Vesić i Čedomir
Jovanović, Vesić u jednom trenutku i šef kabineta. Plus Bane Ivković, posle Petog
oktobra socijalista kooperativan prema Đinđiću. Inače Đinđić je znao reći da, kad
ode Milošević, mi smo (DS i SPS) potencijalni saveznici. Pa čemu onda tolika ljutnja
na Tadića i njegov savez sa Dačićem?
služila novinarima i kao dobrodošla za
popunjavanje medijskog prostora, pa i
za izvesni senzacionalizam tako potre-
ban za privlačenje čitalaca u vrelim da-
nima. I klikove u letnjoj šemi. Ostali su
oni umorni, bezvoljni, depresivni, na-
pisao je tada Bora Ćosić. Ali stalna opse-
sija „drugom Srbijom“ onih koji su valj-
da „prva“ (ili se za to mesto bore u spirali
unakrsnih optužbi za izdaju), demantuje
tu tezu. I u Drugoj Srbiji je došlo do sme-
ne generacija, ali njena brojnost nije ni-
šta posebno uvećana. Od morala ne treba
praviti ideološku superiornost, ali etika
uverenja podrazumeva i etiku delanja,
pa je otuda uloga dobrog dela pripadnika
Druge Srbije devedesetih u takvim vre-
menima bila časna. Uprkos nuspojava-
ma izvesnog dogmatizma koji se razvio
u ovom krugu (njegovim nastavljačima) i
onoga što je s vremenom imalo elemente
antiratnog profiterstva.
Srbija koja se ne miri sa zločinom jeste
upečatljiva odrednica na nivou simboli-
ke, ali je i redukcionistička jer „drugosr-
bijanstvo“ je daleko razvijeniji koncept
vizije poželjnog društva. Ali za to je po-
treban izvođač radova, odnosno politič-
ka snaga (partija ili pokret) koja bi „više
razumela Srbiju“. Do sada najveća šansa
bila je sa Vučićem da je ovaj istrajao da od
SNS napravi veliki LDP što se u jednom
trenutku učinilo kao maglovita moguć-
nost, brzo napuštena zarad oportuni-
je rešešeljizacije partije. I meni se učini-
lo da je taj tračak naznake intuitivno bila
prepoznala i Latinka Perović.
U stranačkoj podeli devedesetih, parti-
ja koja je optimalno zastupala interese
Druge Srbije bio je Građanski savez Sr-
bije. Dalo se pomisliti kad je 2005. GSS
politički prirodno postao deo Liberal-
no-demokratske partije, da se Druga Sr-
bija uspešno artikuliše. Konačno su sa
LDP napustili DS oni koji su imali svo-
je unikatno sećanje na Zorana Đinđi-
ća i kojima je bilo više muka da ih neki
„demokratski nacionalisti“ sprečava-
ju da ostvare „Zoranovu viziju“. Bez Bo-
risa, bez uticaja Dobrice i tog društva na
njega, sve će biti lakše. Činilo se. Sudbina
LDP ih je demantovala. Stranka je, eto,
ostala da vegetira, dok su se mnogi njeni
kadrovi rasuli po naprednjačkoj struktu-
ri vlasti i serklovima. Nada se ponovo ja-
vila sa Pokretom slobodnih građana, da
bi se nakon početne euforije, pa razoča-
ranja sa Sašom Jankovićem, ta stranka
svela na autsorsing za Dragana Đilasa i
njegovu stranku. Ni Skupština slobodne
Srbije nije se razvila u partiju (verovatno
nije ni htela), a više izgleda nije ni najlo-
gičniji centar moderacije, niti toliko uti-
cajni moralni monitoring evropske opo-
zicije. Konfuzija na zelenom polu scene,
od narodnih do građanskih zelenih pri-
lično je zbunjujuća za birače.
Na pitanje zašto je idejno prilično profi-
lisana Druga Srbija imala toliko problema
sa stranačkom artikulacijom, Vesna Pešić
mi je nedavno rekla da ta opcija može biti
i partijski stabilna samo ako ima dovoljno
jaku Demokratsku stranku (ili nekoga ko
popuni taj prostor) pored sebe, odnosno
da bude njen manjinski partner.
Po pitanju dogovora sa Albancima Vuči-
ćevi kompromisni stavovi su bliži idejama
Druge Srbije nego „rigidni“ (kako mi neko
od „drugosrbijanaca“ reče) Tadićevi stavo-
vi. Iako Tadić i Druga Srbija imaju prilično
slične stavove o karakteru Vučićeve vla-
sti. I to je dokaz da podela za i protiv Vu-
čića po kojoj se deli Srbija nije naša glav-
na podela, jer njome se ne mogu tumačiti
suštinske dileme ovog društva. Koje je sve
više konformistički apolitično. Mimikrij-
ski pragmatično, potuljeno. Zasada Vuči-
ću daje „tihu podršku“ za Kosovo. To da ne
potpišeš, nama je dovoljno, a znamo real-
nost – pa se zato dogovaraj. Implementiraj.
I Vučić je doprineo kakvom-takvom
konsenzusu o Đinđiću, dok se DSS (i sta-
ra Koštuničina formalno nepostojeća i
Nova Miloša Jovanovića) udaljila od Pe-
tog oktobra. Vučić je negativno opsed-
nut Petim oktobrom, ali bez perspektiva
tada otvorenih i neki realni uspesi njego-
ve vlasti bili bi nemogući.
Za razliku od postkomunističkog Isto-
ka Evrope kome je pad Berlinskog zida
referentna tačka, nama su u Srbiji re-
ferentna taška devedesete godine. I po
tome se i dalje delimo. Komunističko
nasleđe se retroaktivno sinhronizuje sa
devedesetim. Članovi Saveza komuni-
sta koji su ustali protiv Miloševića amne-
stirani su od makar simboličke lustraci-
je, za period pre Osme sednice, dok je sa
onima koji su ostali uz Miloševića potvr-
đeno jednoumlje koje samo menja am-
balažu, u odnosu na ove prve njihove
stranačke drugove koji su ostali dosledni
antinacionalisti i dovoljno demokratič-
ni čak i u komunizmu. Iako neki to nisu
bili, ali su se iskupili devedesetih.
I u okviru samog titoizma bilo je de-
terminanti koje su određivale „dve Srbi-
je“ i koje se mogu aplicirati na današnju
stvarnost i tiču se variranja od Titovog
(anti)sovjetizma do Vučićevog putini-
zma odnosno eventualno iznuđenog
antiputinizma, kao što je i Titov anti-
staljinizam i antisovjetizam bio iznuđen
i limitiran. Idealno-tipski, veberovski,
odnos sovjetske i antisovjetske sušti-
ne režima bili bi stavovi i delanje Niko-
le Ljubičića i Marka Nikezića.
Devedesete kao referentna tačka, i
kosovska neuroza sa epilogom zapad-
no sponzorisane kosovske nezavisnosti,
odnosno usponom Putinove Rusije, re-
definišu i takozvanu građansku Srbiju.
U vreme titoizma to je bila uglavnom re-
akcionarna, slavska, ali prozapadna Sr-
bija koja je Tita zvala Broz, slavila u po-
taji Srpsku novu godinu, i koja je kao
takva ušla u devedesete prilično skep-
tična u odnosu na Miloševića. U opozi-
ciji se devedesetih afirmisala i opozicio-

28 Nedeljnik 23. mart 2023.

na građanska postitoistička Srbija i ušla
u savez sa slavskom demokratskom opo-
zicijom. S vremenom su (post)titoisti is-
tisnuli ovu drugu Srbiju, i delom zaslu-
ženo osvojili, delom i manipulativno
uzurpirali prostor takozvane građanske
Srbije. Ona desna građanska Srbija s vre-
menom je skliznula u antizapadni misti-
cizam i time se približila julovsko-radi-
kalskim nostalgičarima. Tobožnji vapaji
za demokratijom i frustracija zbog Vu-
čićeve autokratije samo su refleks starih
dana izgubljenih u novoj sabornoj zavet-
nosti povratka Kosova, putinofiliji i pre-
kidu EU integracija, ili eventualno ula-
sku u EU ali samo pod našim uslovima.
Bez titoizma ne bi bilo ni tako omaso-
vljenih Šešeljevih radikala. I oni su de-
lom posledica titoističke blokovske ur-
banizacije, industrijalizacije, razvoja
prigradskih naselja, internih migracija
selo–grad i doseljavanja Srba koji su ži-
veli van Srbije.
Podela za i protiv Đinđića realnija je
podela na „dve Srbije“. Sociologija smrti
(tanatosociologija) ukrstila je i ovog mar-
ta ponovo Slobodana Miloševića i Zora-
na Đinđića. Od odnosa dve posthum-
ne harizme umnogome zavisi i karakter
srpskog društva. Mrtvi legitimišu aktu-
elni poredak. I njegovu širu simboličku
strukturu.
Posthumno, nekom i morbidno, i Slo-
bodan i Zoran biće ugrađeni u Vučićev
Narodni pokret. Gde su već Tito i Draža,
Karađorđe i Miloš. Uprkos pijetetu pre-
ma Miloševiću i rehabilitaciji njegovih
kadrova, u praktičnoj Vučićevoj kečolov-
skoj politici „mirenja u dva bola“ je ope-
rativno teško. Vučićeva vlast može biti i
dalje vitalna samo ako se dovoljno opre-
deli (koliko njen radikalski želudac može
da podnese) za Đinđića, Tita i Miloša Ob-
renovića. Nezavisno od propagandnih
ljuštura u koje će odluke biti upakovane.
I koje će obrazlagati prononsirani julovci
i radikali koji su u „patriotskoj vladi“ Mir-
ka Marjanovića iskovali čelično jedinstvo.
Dejton, koji je podržala većina srpske
opozicije, nije promenio karakter Milo-
ševićevog režima koji je dve godine ka-
snije napravio iracionalan potez – krađu
lokalnih izbora. Putinizam je doprineo
da je demokratija sve manje bitna u srp-
skom društvu, a promena karaktera Vu-
čićevog režima čak će i uz kosovske do-
govore pre ići u pravcu redefinisanja
kečola, i novog targetiranja, nego u prav-
cu realne demokratizacije. Možda Milo-
šević i jeste bio globalna avangarda, ali sa
ovakvom Putinovom pozicijom i pozici-
jom Srbije to je nedovoljno da Vučić lič-
nu vlast osloni na te tekovine.
AKO SE SRBIJA, KAKO
SMATRA AMBASADOR
KRISTOFER HIL, OKRENULA
KA EVROPSKOJ, ZAPADNOJ
BUDUĆNOSTI, PODRAZUMEVA
LI TA ODLUKA ZAISTA I
REFORMISANJE REŽIMA? I
KAKVA JE TU MAPA PUTA?
I Đinđić u komemorativnom smislu
može da stvori iluziju. Pogledajte dve TV
emisije, dva medijska pola Srbije, posve-
ćene obeležavanju dve decenije od ubi-
stva Đinđića. U „Hit tvitu“ dva bliska Vu-
čićeva saradnika – Goran Vesić i Čedomir
Jovanović, Vesić u jednom trenutku i šef
kabineta. Plus Bane Ivković, posle Pe-
tog oktobra socijalista kooperativan pre-
ma Đinđiću. Inače Đinđić je znao reći da,
kad ode Milošević, mi smo (DS i SPS) po-
tencijalni saveznici. Pa čemu onda toli-
ka ljutnja na Tadića i njegov savez sa Da-
čićem? „Slavska levica“ je izgleda jedina
održiva u Srbiji. Te večeri nema Šešelja u
Pinkovom studiju da ponovi svoje teze o
Đinđiću. U „Utisku nedelje“ na TV Nova
još jedan Đinđićev šef kabineta – Siniša
Nikolić, ugledni član DS i diplomata Ivan
Vujačić, i Đinđićev ministar finansija Bo-
židar Đelić. Dnevni list „Politika“ na če-
tiri strane u pozitivnom tonu obeležava
godišnjicu. Ističu Đinđića kao patriotu
koji se borio za Kosovo. Pa gde su onda
dve Srbije? Zar ne postoji neki konsen-
zus? Eto, koliko su stvari nekad varljive,
a resantimani zbunjujući.
Po pitanju ideologije Vučić je agnostik,
uprkos izvesnim ličnim opsesijama. Vu-
čićev politički ideal je verovatno – Đinđi-
ćev softver i Šešeljev hardver.
Ideološkom Beogradu („čaršiji i Ma-
deri“, kako bi rekao Zoran Milanović),
koji nije i većinski Beograd, ton odavno
daju „krug dvojke“ i „slavski pojas“. Ali
to je podela koja ne definiše većinu Srbi-
je. Ako je Latinka Perović bila i nekome
„majka Druge Srbije“, u partijskom uti-
caju najviše ga je imala u LDP. Ne mno-
go dalje. Iako je za neke Dobrica Ćosić
„otac nacije“, tobože Master of puppets,
zar bi ga tako lako Šešelj u ime Miloševi-
ća najurio sa mesta predsednika provizo-
rijuma SR Jugoslavija? Pa Željko Mitrović
je uticajniji nego što su ikad bili Dobri-
ca i Latinka. I Vučić sve češće naglašava
„državu“, ali ne toliko kao servis građa-
na, već kao „tvrđavu“ kako to objašnja-
va jedan od njegovih ideologa – Drago-
slav Bokan.
Stari „krug dvojke“ i „slavski pojas“
geografski su sinonimi, ideološki su di-
jametralno različiti, kao dva pola gra-
đanske Srbije. Ili je, možda zaista u pra-
vu Milan St. Protić kad kaže da je u Srbiji
glavna podela na „jugokomuniste“ i „sr-
bokomuniste“.
Uprkos velikim razlikama, otpor iz-
gradnji auto-puteva je suprotan primer
prećutnog konsenzusa obe te Srbije – i
prve i druge. Jednoj je i dalje bitniji ima-
ginarni YU prostor, odlazak u Rovinj i na
Hvar, nego putevi „za nigde“, tačnije „do
Veljinog sela“, kako su se već sprdali.
Dok su, s druge strane, „slavskom poja-
su“ od realnih puteva bitniji oni metafizič-
ki. Auto-putevi njima nisu dobri ako tre-
ba da nas povežu sa Šiptarima. Pri čemu je
nejasno kako nas je to „Broz“ prugom po-
vezao sa bratskom Crnom Gorom.
Vučić je koketirao sa obe Srbije i poja-
čavao konfuziju. Uvek je više zazirao od
desnice. One čiji je ideolog profesor Mi-
loš Ković. Kao što na obe Srbije ume da
se obruši propagandom spržene zemlje.
Ovoga puta za desnicu je spremio kom-
binovanu taktiku – uveravanja i dokaza
da nema potpisa za Kosovo sa uvredama
za antisrpstvo i nemoral. I naravno, upr-
kos kosovskim razlikama, i odnosu pre-
ma Putinu, Vučić ponekad isprovocira
sinergiju te dve Srbije. Pa onda i druga Sr-
bija čeka kao prva da Vučić konačno izda.
Da potpiše. Pa se sladostrasno naslađuje
kad neki domaći putinista oplete po Vu-
čiću kao autokrati. Ili se indisponira kad
potpisa nema ni u Ohridu.
I šta Vučiću preostaje nego da poku-
ša da se pomeri u centar, da ga uzurpira,
formuliše „treći put“, odnosno da napra-
vi Narodni pokret. Ako treba i Rade Basta
će iz Jedinstvene Srbije otići u otkoman-
du i napraviti neki evropski pokret da bi
tako ušao u Narodni pokret i time potvr-
dio njegovu idejnu raznolikost.
Meni bolje zvuči ono pokret odgovor-
ne nego pristojne Srbije. Ako bih morao
da biram. Jer ipak danas svako ima svoje
crvene linije. N
29