Lapidus

BORIS PONOMARJOV

PRILOG ISTORIJI PRVOG SVETSKOG RATA

MUSTAFA GOLUBIĆ –
TAJNI AGENT STALjINA

Lapidus
 Ovo je priča o čoveku koji je svojim životom na divan i
tragičan način povezao dva najvažnija događaja XX veka: Prvi i
Drugi svetski rat. ,,On je bio krivac za Prvi, pošto je neposredno
rukovodio ubistvom austrijskog nadvojvode Ferdinanda u Sarajevu
28. juna 1914. godine. U Drugom svetskom ratu, u junu 1941.
godine, on i sam gine u mučilištima Gestapoa, gde je dospeo na
osnovu anonimne dojave jednog od rukovodilaca Komunističke
partije Jugoslavije. Vreme između dva rata, koje se celoj Evropi
činilo mirnim, za Mustafu Golubića je bilo vreme neprekidnih
zavera, atentata, političkih ubistava i otmica. Proveo ga je između
otmice generala Kutepova u ubistva Trockog. O njegovom životu,
borbi, zabludama se pripoveda u ovom romanu.

Autor izražava iskrenu zahvalnost za pomoć u prikupljanju

materijala za ovu knjigu, blagovremenu i konstruktivnu kritiku i
prijateljsku poršku akademiku Ruske akademije prirodnih nauka,
doktoru fizičko-matematičkih nauka, direktoru izdavačke kuće
,,Folium“ Burmistrovoj Olgi Pavlovnoj za pomoć u pripremi knjige i
finansijsku pomoć, koja je omogućila njeno izdavanje.
ZA VERU, NADU, LJUBAV
 Predgovor
Intrige, atentati, ubistva, a takođe verolomstvo i izdaja,
prožimaju čitavu istoriju čovečanstva. Što se tiče XX veka, on je
bukvalno do krajnosti njima prožet. Čitava istorija najsurovijeg veka
mogla bi se proučavati na osnovu akcija obaveštajnih službi, u
kojima politička ubistva, otmice, vrbovanje, i prevrbovanje,
predstavljaju najočigledniji putokaz.
Ubistvo tri poslednja ruska cara, uspeo atentat na ministra
unutrašnjih poslova Rusije – Plevea (1904. g.); premijera Rusije –
Petra Stolipina (1911. g.); austrijskog nadvojvode Franca Ferdinanda
(1914. g.); otmica vođa vojne organizacije ruske emigracije u
Francuskoj, generala Kutepova i Milera; ubistvo Lava Trockog i
njegovog sina Sedova; žestoka partijska čistka koju je sprovelo
staljinsko rukovodstvo Kominterne, koja je zakačila praktično sve
komunističke partije u svetu, i najzad, apoteoza nemilosrdnosti – dva
svetska rata – to je ono po čemu se pamti to stoleće.
U te događaje bio je uvučen ogroman broj ljudi, ali samo je
jedan čovek postao učesnik većine od navedenih događaja. Član
terorističke organizacije „Mlada Bosna“ i „Crna ruka“, jedan od
organizatora sarajevskog atentata, koji je inicirao početak Prvog
svetskog rata, učesnik oba balkanska rata, nosilac Obilićeve zlatne
medalje za hrabrost, uhapšen i optužen u Solunskom procesu, koji je
koštao života legendarnog Dragutina Dimitrijevića Apisa; čovek koji
je u lice rekao srpskom kralju Aleksandru Karađorđeviću da ima
nameru da ga ubije i da se osveti za pogubljenje Apisa; aktivni
učesnik otmice Kutepova i Milera i ubistva Lava Trockog, i što je
veoma važno, kojeg je srdačnim zagrljajem dočekivao lično Josif
Staljin; i najzad, lični neprijatelj i suparnik Josipa Broza Tita. Čovek
čija je poslednja akcija bila vojni puč u Srbiji u martu 1941. godine i
formiranje vlade koje je potpisala sporazum sa Sovjetskim Savezom,
odgodivši napad na njega fašističke Nemačke. Ime tog čoveka je –
Mustafa Golubić.
 Pre mnogo godina...
Svaku nedelju leta, kada je otac bio slobodan, Jelisaveta
Mančić, tada još jednostavno Liza, čekala je s nestrpljenjem. Posle
porodičnog doručka ona bi zajedno sa roditeljima odlazila u šetnju po
Beogradu, koja bi obično trajala ceo dan. Prvo bi se vozili u čezama,
zatim sportske igre na zelenim proplancima Kalemegdana, onda
najukusniji ručak u jednom od bezbroj restorančića u starom gradu.
Posle ručka porodica bi išla u laganu šetnju pešačkim ulicama
Beograda: Terazije i Knez Mihailova. Dan bi završavali u znamenitoj
Skadarliji, gde je sve brujalo od muzike, gde su svetleli fenjeri, širio
se miris jagnjećeg pečenja i vina. Vešti kuvari majstorski su
kombinovali iskonsku slovensku kuhinju sa maloazijskom, koju su
na ovu blagoslovenu zemlju doneli sa sobom turski osvajači. Osim
kuhinje, smešali su se i muzika, kroj odeće, crte lica, karakterne
osobine i navike ljudi.
Vožnja čezama počinjala bi od tvrđave Kalemegdan, koju su
na ogromnoj steni podigli Stari Rimljani, baš na mestu gde se široka i
usporena Sava spaja sa moćnim i nepreglednim Dunavom. Sa litice
se vidi kako vode dugo teku jedna pored druge, ne mešajući se, gde
svaka zadržava svoju boju.
Jelisaveta je celog života pamtila kako su tog vrelog letnjeg
dana obalom Karađorđevom u oba pravca promicale lake kočije sa
podignutim krovom. Kada su bili na domak Ade Ciganlije i
železničkog mosta preko Save, pažnju im je privukla gomila
praznično odevenih građana i studenata u uniformama. Njihovi
pogleđi bili su uprti u most iznad reke, gde se izdvajala usamljena
prilika mladića. U gomili su se čuli glasovi ,,Ma neće on skočiti – to
je bezumlje". „Izvinite, šta se ovde događa"? „Recite, šta je namerio
da učini“? „A kako je dospeo tamo“?
Gospodin Mančić je tražio da zaustave kočiju i cela porodica
je izašla iz nje. Devojčica se vešto probila kroz gomilu do same
obale.
- Mama, tata, pogledajte. Izgleda da se sprema da skoči!
- Ne izmišljaj Lizice, – izjavila je njena majka koja je prišla, –
odatle je nemoguće skočiti – razbiće se kad tresne u vodu.
- Mustafa se neće razbiti. On je čovek bez živaca i bez straha.
Ako je rekao, znači da će to i da uradi – glasno je negodovao jedan
od studenata.
- To je Mustafa Golubić, bosanski Srbin, dodao je drugi. – On
će to da uradi za opkladu.
Prilika na mostu se pomerila, i odjednom, jednim lakim
pokretom našla se na rukohvatu ograde, još više se izdigavši nad
vodom koja se dole belasala.
- Aaah, – odjednom je uzdahnula gomila i zamrla. Negde je
zaplakalo dete. Devojčica Liza je zamrla, čvrsto stisnuvši na grudima
pesnice i širom otvorila preplašene oči. Trenutak, i malena prilika se
odvojila od oslonca i poput igle koja se izvila u strunu, strmoglavo
poletela dole ka vodi. Nad rekom je zavladao muk. Još jedan tren i
igla je skoro bez pljeska uronila u vodu.
- Ooh, pronelo se gomilom. Ponovo muk i zvonki dečji glasić:
- Jel’pao, a? Mamice, je l’pao?
Svi koji su se nalazili u gomili zamrli su u napetom
iščekivanju. Sekunde sporo teku. Odjednom se voda razmiče i iz nje
se, uz likujuće povike ljudi, pomalja crnokosa glava.
- Ura, ura! Bravo! Bravo! – povikaše svi prisutni. ,,Ura“! –
povika student koji je rekao ime delije. ,,Ura“! Dobio je opkladu".
U međuvremenu, gnjurac se polako i nekako svečano
približavao obali. Evo, hvata se za žbunje, zateže i jednim skokom
izbacuje svoje preplanulo telo na obalu. Gomila udari u pljesak.
Mladić se blago pokloni.
- Sklonite se, molim. Raziđite se, – već se zaputiše prema
junaku dvojica policajaca. – Sklonite se. Ne sme se na most. Ne sme
se skakati. Zabranjeno je. Kad bi svako.
- A Vi mislite da to može svako? – upita neko policajca,
propraćen družnim smehom. Ali ovaj se nije obazirao. On je rukom
zvao mladića:
- Dođite ovamo, molim Vas. Da, baš ovamo.
Mlad, lep, preplanuo Golubić, lako preskoči ogradu i stade
pred čuvare reda. Tražio je pogledom nekoga u masi. Najzad je
spazio drugove.
 - Drago, druže, daj odeću.
Do njega se progura grupa studenata. Tapšali su ga po ramenu
i leđima, grlili i oduševljeno klimali glavama.
- Bravo Mujaga, pobedio si. Momci, svi u Skadarliju u „Tri
šešira".
- Izvinite, kakva „Tri šešira"? A da ne biste prvo najpre malo
u stanicu? Molim lepo, prvo izvolite u stanicu.
Ali studenti okružiše Golubića, ne puštajući k njemu
policajce.
- Gospodo, dozvolite, molim vas. Gospodo, budite ljubazni.
Ali gospoda studenti nisu nameravali da budu ljubazni. Oni su
se sve tešnje zbijali oko svog idola. Jedan od policajaca je izvadio
pištaljku i zvižduk je svom silinom zaparao vreli vazduh.
- Samo trenutak, gospodine naredniče, – obrati se policajcu
Lizin otac. – Molim vas, ostavite ga na miru. Ne treba da ide u
policijsku stanicu. Razumite, golube, to nije huliganstvo već opklada.
Razumete, džentlmenska opklada? Ako hoćete, pustite ga na moju
odgovornost, – dodade on, i primetivši na njihovim licima sumnju i
nevericu, izvadi iz džepa nekakvu karticu i pokaza je jednom od
policajaca.
- Razumem Vaše blagorodstvo. Samo, kako to tako? Trebalo
bi u stanicu.
- Ništa, ništa. Drugi put. Evo, ako on još jednom skoči,
sigurno ide u stanicu. E pa čestitam, mladi Ikare! Bravo! To je bilo
fenomenalno. Idite u Skadarliju i proslavite trijumf ljudskog duha
nad strahom. Samo bez ludorija, pošto se Vi verovatno ničeg ne
plašite. Dozvolite da Vam stisnem ruku. Bravo Mustafa, bravo
Golubiću!
Pored oca, i dalje stisnutih pesnica na grudima, zamrla je od
oduševljenja njegova kći Liza. Ona nije skidala svoj oduševljeni
blistavi pogled sa junaka.
- Slušaj, a ko je ovaj? – prateći pogledom gomilu studenata,
upita drugi policajac.
Mančić, poslanik u skupštini, odgovori kolega.
 1941 godina...
Zelena mutnjikava vodena masa. Odnekud iz dubina na
površinu se jakim zamahom izdiže čovek. Podigavši glavu uvis, on
razgleda tražeći svetlost, ali voda je i i dalje neprozirna. Plivač s
mukom stiska usne – već mu ponestaje vazduha. Još i još prema
gore. Evo svetlosti. Suviše jarka svetlost. Ali on ne izdržava i široko
otvorenim usnama zahvata vodu i... budi se od jakog reflektora,
uperenog mu direktno u lice, i od prodornog glasa:
- Halt, budite se, brzo se budite.
***
Mračna soba gestapoa, podrumska prostorija bez prozora.
Levo od ulaznih vrata kraj zida stoji običan kancelarijski sto. Na
njemu uredno složeni papiri, stona lampa sa crvenim metalnim
abažurom. Neko vreme ova prostorija je prazna. Uskoro se vrata
otvaraju. U sobu energično ulazi nemački oficir u vojnoj uniformi, za
njim povisok muškarac u odelu, sa rukama vezanim na leđima.
Muškarac povećeg grbavog nosa, visokog čela, tamne, blago
proređene kose. Njegovo bledo, ali prilično spokojno lice odaje
čoveka jake volje. Zaustavlja se na sred sobe, stoji, gledajući u sto.
Oficir prilazi stolu, vadi iz džepa vojničke bluze nekakav papir i
nestrpljivo se osvrće prema vratima.
- Večito moraš da ih čekaš, kao da drugi nemaju pametnija
posla nego da dopremaju uhapšene, – gunđa, a zatim seda na hoklicu,
prekršta nogu preko noge, vrti vrhom čizme. Ne gleda put
uhapšenog, ne nudi mu da sedne. U mučnoj tišini prolazi nekoliko
minuta. Vrata se ponovo otvaraju, nestrpljivo ulazi oficir u crnom
mundiru, gadljivo zaobilazi uhapšenog, seda za sto, primiče k sebi
lampu, uzima da čita papir koji mu je stavljen na sto. Potpisuje ga i
daje prvom oficiru:
- Overite u pisarnici i slobodni ste. Blagodarim. Sve je ispalo
dobro.
- Znam, overiću. Da, sve je prošlo dobro i bez buke.
Doviđenja.
Oficir i dva vojnika pored vrata izlaze iz sobe. U sobu uleće
podoficir i seda za niski stočić kraj bočnih vrata. Kad je upalio lampu
na svom stolu, ukaza se na stolu pisaća mašina. Oficir gleda kako
ovaj uvlači papir, izravnava ga i ne gledajući na čoveka koji stoji,
lenjo se obraća podoficiru:
- Dakle Henri, ode noć. Mislim da neće više ništa zanimljivo
da se desi. Kakvi su ti planovi za danas? Ne sačekavši odgovor,
naglo se okreće uhapšenom i skoro vičući, obrati mu se na
nemačkom:
- Prezime, ime, godina rođenja? Što stojiš? Sedi na hoklicu.
Muškarac seda, pravi pokret ramenima, kao da podseća na
svoje vezane ruke i sa nameštenom mirnoćom odgovara:
- Gospodine moj, ime mi je Gojko Tamidžić, rođen 1891.
godine. Rođen sam u Hercegovini.
- Tako dakle. Znate nemački. Baš lepo, osim toga imate dobar
izgovor. Gde ste učili jezik? Henriče, zvrcni-de u pisarnicu. Neka
odmah donesu dosije gospodina Tami-ni... tami... dži... ća, – izgovori
prezime po slogovima. – Dakle, gde ste učili jezik?
- Ja sam trgovac, gospodine, dugo sam živeo u Beču i u
Berlinu, a bez jezika nema ništa od trgovine. Bez jezika si kao bez
novca i robe.
- Aha, aha. Kako ja shatam, to nije jedini strani jezik koji
znate?
- Da gospodine oficiru. Znam francuski, engleski, pomalo
španski i ruski.
- Pa vi ste kao Marko Polo ili kako ono beše? Gde se rodio
tako talentovani poliglota?
- Rodio sam se u Sarajevu. Cela porodica mi je bila trgovačka.
Sada, doduše, nikog nema više. Otac i majka su mi umrli za vreme
rata. A nekad nas je bilo mnogo.
Uprkos nemiru koji je obuzimao celo njegovo biće, dok
odgovara na pitanja gestapovca, Mustafa vidi pred sobom jarko
sunce, seoce, koje se sastoji od jednako siromašnih kućica,
razbacanih po padinama brežuljaka, i dva crnpurasta momčića koji
sede pored kuće. Dobro je zapamtio taj razgovor:
- Veruj mi, kaže onaj stariji. Nećemo mi ovde ništa steći.
Celog života ćemo rintati u dućanu ili na njivi. Ne brate, odlučio sam
– idem u Tursku, u Konstantinopolj. Tamo su pare, a gde su pare
tamo treba iskati sreću.
- Para tamo sigurno ima, – buni se mlađi, – ali nemaš ih ti,
Ahmete. Džabe misliš da te neko čeka tamo da podeli s tobom svoje
pare. Svu ovu sirotinju, – pokazuje pokretom ruke, – možeš pobediti,
ali na drugi način. Ako se svi razbežimo po tuđim zemljama u potrazi
za novcem, ovde neće ostati niko i večito ćemo biti svaka vaška
obaška. Treba da se ujedinimo. Svi Sloveni da se ujedine. Gledaj
Ahmete, pre su nas gazili i pljačkali Turci. Uskoro će doći
Austrijanci. Šta traže oni ovde? Ovo je naša zemlja. Ovde oduvek
žive Sloveni, ali su ih razdvojili i pljačkaju ih. Mi treba da budemo
uz Srbiju. Srbi su naša braća.
Sve vreme dok je mlađi brat govorio, Ahmet je pokušavao da
kamenčićima pogodi flašu koja je stajala na oko sedam metara od
njega. Danas mu nije išlo. Kamenčić bi svaki put promašio cilj.
Najzad, ne izdržavši, skoči na noge.
- Eeee, Mustafa, brate moj. Prođe čitav život dok se mi
dogovorimo i ujedinimo. A onda još i treba ratovati: i s Turcima i sa
Austrijancima. Stvarno, čitav život.
- Ne brate, nisi u pravu. Sećaš se da sam prošle neđelje išao u
Sarajevo. Tamo sam sreo momke – studente, radnike. Oni su
osnovali organizaciju „Mlada Bosna“. Oni znaju šta nam je činiti.
Oni kažu: „Nema slobode za Bosance, Srbe, Hrvate, Bugare
pojedinačno. Slobodna može biti samo država – federacija svih
Južnih Slovena.
- Bože moj! Mujo, braco moj. Odakle će da se stvori ta tvoja
država – federacija? Reci mi koliko ljudi iz ove siromašne, uboge
zemlje, razume te tvoje reči o federaciji, ako čak ni tvoj rođeni brat
ne razume šta je to, i kako do toga doći? Ne, sreću treba tražiti.
Stariji brat se nije priklonio mišljenju mlađeg. Otišao je u
Tursku, ali tamo nije našao ni razmevanje ni podršku. Otišao je u
Kanadu i tamo započeo mali biznis, i vrlo brzo se uverio da niko
nema nameru da mu pomogne. Slomljen ljudskim egoizmom i
ravnodušnošću, vratio se kući i uskoro izvršio samoubistvo.
Smrt brata bila je težak udarac za Mustafu. Nije mogao sebi
da oprosti što nije bio pored Ahmeta kada se ovaj rešio na taj
nepopravljivi korak.
 Mlada Bosna
Na obali reke koja se kupala u jarkim sunčevim zracima, u
tesnom krugu okupila se grupa mladića. Tu je i Mustafa. On
uzbuđeno sluša govornike, prelazi oduševljenim pogledom sa jednog
na drugog. Momčić koji sedi pored njega šapće mu na uvo:
- Vidiš onog visokog, to je Nedeljko Čabrinović, a onaj
mršavi – Gavrilo Princip. Uči gimanziju. A ono je Veljko Simović.
Pored njega je Vladimir Gaćinović. A onaj je najpismeniji – Vladimir
Ilić. Neki nisu tu danas. Već nas ima dosta, a biće nas još više.
- Ne drugovi. Austrijsku armiju danas nije moguće pobediti.
Zato nije još vreme za veliki rat. Ako je Austrija spremna da nas
proguta, mi moramo biti spremni da joj rasporimo trbuh. Naše oružje
je atentat na one koji predstavljaju realnu vlast. Mi moramo, kao što
naša braća u Srbiji ubiše tiranina Obrenovića, naneti udarac
državnim, vojnim i policijskim poslenicima.
- Ali greh je ubijati ljude – veliki greh, – usprotivi se neko
Gaćinoviću.
- Da, greh je ubijati. Mi moramo taj greh preuzeti na sebe u
ime slobode Bosne, kao što to čine ruski revolucionari za slobodu
Rusije. Neko to mora učiniti. Mogu da ti kažem šta je o tome mislio
Kropotkin – intelektualac, aristokrata i revolucionar.
Gaćinović izvadi iz džepa pantalona tanku knjižicu, prelista i
nađe traženo mesto.
- Evo slušaj: životu društva naiđu momenti, kada je jedini
odgovor ugnjetenih i očajnih masa i progonjenih individua – zločin
ubistva“.
Gaćinović pažljivo osmotri drugove koji su ga gledali i
nastavi: „Užasan oblik protesta, ali ima situacija, kada je svako ko se
odluči na ubistvo, kako bi zaštitio svoje najbliže, – svetac u odnosu
na pasivne ili aktivne zaštitnike nasilja i laži, čak ako svojim
protestom uništi ne samo svoj život, nego i živote drugih".
- Eto vam objašnjenja, eto vam odgovora. Tako razmišlja
veliki revolucionar.
- Tako je, neprijatelja treba ubiti. Turci ubijaju naš narod
polako, ubijaju stotinama godina, vrteći glavom potvrđuje Gaćinović.
– Mi moramo da ubijamo, i moramo lično biti spremni da umremo.
Mustafa ne izdrža:
- Oprostite braćo. I ja isto mislim da je ubijanje ljudi ne samo
zločin, već i veliki greh. Objasnite, radi čega takvi ljudi poput vas idu
na taj greh?
Svi pogledaše u Ilića, kao na najobrazovanijeg. Ovaj
primećuje uprte u njega poglede, sede i neko vreme ćutke gledaše u
reku:
- Ti pitaš „radi čega“? Reći ću ti jednostavno. Radi
budućnosti. I ne samo budućnosti, nego radi toga, da ni u Srbiji, ni u
nas, u Bosni i Hercegovini, ne bude siromašnih. U toj budućnosti
stara Evropa neće gledati na nas Slovene kao na nedovoljno razvijen
narod. Recite mi, po čemu sam ja gori od bilo kog Evropejca:
Nemca, Francuza, Engleza? Završio sam fakultet, govorim tri jezika.
Ne jedem iz tanjira prstima. Uzgred, znaš li da se u Srbiji koristio
pribor za jelo pre nego u Francuskoj i Engleskoj. Po čemu sam ja
gori? Mi smo samo siromašni. Mi nismo okupirali naše susede da
bismo ih pljačkali. Nas pljačkaju i ubijaju od vremena Aleksandra
Makedonskog i Rimskog carstva. Mi smo miran narod, ali su nas
primorali da se latimo oružja. Naučili smo da se branimo, a onda su
nas stali nazivati razbojnicima i teroristima. Da, spremni smo da
ubijamo austrijske činovnike, pa čak i nadvojvodu Ferdinanda. Šta
traže oni na našem tlu? Zašto su poslali ovamo armiju? Čitava naša
istorija – to je borba sa glađu i nepravdom. Bojim se da će na nas i u
budućnosti gađati topovima i slati na nas vojsku. Hoće, i to samo
zato što želimo da živimo u miru i bogatstvu, zato što hoćemo sebe
da nazivamo Jugoslovenima, a našu zemlju Jugoslavijom. U
Beogradu su patriote stvorile organizaciju koju su nazvali
„Ujedinjenje ili smrt“. Upravo o tome se i radi: ili ćemo se ujediniti i
sami izgraditi svoj život, ili je bolje da umremo. Da, smrt je bolja
nego ovakav život, – sporo je ponavljao. – Jesi li me razumeo
Mustafa iz Stoca?
- Izvini imenjače, obratio se Gaćinović Iliću. I vi braćo,
oprostite. Ja sam danas već mnogo govorio, ali hoću da dodam.
Srpskom narodu treba takva vrsta boraca kao što su ruski teroristi –
Željabov i Sonja Perovskaja, zato što oni odgovaraju našoj tradiciji,
ispunjenoj patnjama, zaverama – bunama. U današnjem srpskom
zatišju potreban je veliki i brzi cilj.
- Da, veliki i brz, – potvrdio je Ilić.
Uvek u teškim trenucima Golubić bi se sećao svojih mladih
drugova romantičara iz „Mlade Bosne", spremnih da daju svoj život
da bi onaj pored njega živeo bolje. Sećao se njihovih reči o velikom i
brzom cilju. Kako ga je samo tražio i žudio za njim.
- Pitam, šta je dalje bilo? Kako ste se našli u Evropi? Gde ste
studirali? – kao iz magle dopire do uhapšenog glas nemačkog oficira.
Ispitivanje se nastavlja.
- Kada ste napustili Bosnu i gde ste otišli?
- Ja sam gospodine otišao u Srbiju. Tamo je bilo lakše za
učenje. Hteo sam da budem učitelj. Ali rat me je omeo. Godine 1908.
moj rodni kraj, kao i Bosnu i Hercegovinu anektirala je
Austrougarska. Kao Srbin, hteo sam da živim i školujem se u
Beogradu, gde sam i otišao, i gde sam pohađao Prvu gimnaziju.
* * *
Mustafa se dobro seća kako je dugo tumarao centralnim
ulicama grada, oduševljen mnoštvom visokih zidanih kuća,
količinom ljudi i prodavnicama. Svaki čas bi se s nekim sudario,
izazivajući podsmeh i podrugljive komentare.
Posebno su ga fascinirali jako osvetljeni izlozi raskošnih
prodavnica. Razgledajući kroz neverovatno prozirna i čista oprana
stakla izloga skupocena odela i nakit, Mustafi su stalno promicali
pred očima musavi dućani u rodnom Stocu. Majka spretno premeće
složene u kupu košulje, gaće, čarape. Uzdiše i nešto gunđa o skupoći
i lošem kvalitetu robe. Mladić se trza i kao iz dubokog sna se vraća
šljaštećim izlozima Beograda. I opet neumorno tumara od jedne do
druge prodavnice.
 Početak borbe
Gluva noć bez zvezda. Granica između Bosne i Srbije. Noćnu
tišinu remeti šuštanje i zvuk opreznih koraka. Nekoliko tamnih senki
prelazi granicu sa bosanske strane i nestaje u žbunju na teritoriji
Srbije. Grupa se zaustavlja na kraju velike poljane. Sa suprotne
strane razleže se tihi zvižduk. Grupa se oprezno ali brzo baca na
njegov zvuk. Na samoj ivici šume susreće je nekoliko ljudi, među
njima Mustafa. Hrli prema Gavrilu Principu, grli ga, tapše po
ramenu:
- Gotovo je brate, u Srbiji si. Dole Austrija!
- Dole Austrija! Ura! Živela Srbija! Živela Srbija!
* * *
Običan sunčan dan u Beogradu. Uskom Knez Mihailovom,
najdužom pešačkom ulicom u prestonici, koračaju Princip i Golubić.
Na glavi ovog drugog je fes, preko ramena prebačena pelerina. On s
nestrpljenjem požuruje Principa.
- Ajde, druže, ‘ajde. Sad ćeš da vidiš takve ljude. To u stvari
nisu ljudi nego div-junaci. Svaki od njih vredi za desetoricu.
Ulaze u prilično skromno uređenu kafanu. Kafana je puna
ljudi, ali Mustafa sigurno korača do najudaljenijeg ugla i odomaćeno
seda za prazan sto. Princip seda pored, leđima okrenut prozoru. Pored
je dugačak sto, postavljen duž zida. Za tim stolom sedi pet-šest ljudi,
uglavnom oficira.
Na začelju, licem prema Mustafi, sedi čovek ogromnog rasta,
u tesnom pukovničkom mundiru. Zauzet je razgovorom sa susedom,
ali primećuje pojavu Mustafe i njegovog pratioca. On brzo okreće
glavu prema pridošlicama i pozdravlja ih jedva primetnim klimanjem
glave, zatim se odmah okreće sagovorniku – muškarcu srednjih
godina sa dugim brkovima, u uniformi pešadijskog majora.
- Gavrilo. Eno tamo, na kraju stola, glavom i bradom sedi
Dragutin Dimitrijević Apis. Ne gledaj tako. Da, to je Apis.
U Mustafinom glasu je neskriveno divljenje.
- A pored je vojvoda Vojislav Tankosić. On je formirao prve
četničke odrede.
 - Dimitrijević, Tankosić, kao omađijan ponavlja Princip. I ti ih
lično poznaješ?
- Poznajem. I ti ćeš ih upoznati. To su veliki ljudi i velike
patriote Srbije i svih Južnih Slovena.
* * *
Noć u zatvorskoj ćeliji. Na uskom gvozdenom krevetu leži
Golubić. Budan je. Leži na leđima, otvorenih očiju. Priseća se:
- Zdravo momče. Ja sam Artamonov. Viktor Aleksejevič
Artamonov, ruski vojni ataše u Kraljevini Srbiji. Sedite molim Vas.
Vaši prijatelji veoma lepo govore o vama. Vi ste bosanski i srpski
patriota. Znate li da je slovenska Rusija uvek bila i biće prijatelj svih
Južnih Slovena?
- Da, Vaša ekselencijo. Mi volimo Rusiju – velikog prijatelja
svih Slovena.
- A jeste li Vi spremni da se lično žrtvujete za ujedinjenje
Slovena?
- Spreman sam da dam svoj život.
- Lako je dati život.
Artamonov se naginje prema Mustafi, unoseći mu se u lice.
Sasvim blizu, oči u oči.
- Svoj život je lako dati za pravu stvar. Da li ste spremi uzeti
tuđe živote za opšte dobro? Živote naših neprijatelja i izdajnika?
Odgovor vidi u Mustafinim širom otvorenim očima. U njima
nema ni senke sumnje ili kolebanja.
- Spreman sam. Spreman.
- Ne žurite mladiću. To nije jednostavno – oduzeti drugom
život. Naročito onom koji Vama... lično Vama nije ništa loše uradio.
- Spreman sam da kaznim svakog ko stoji na putu našoj stvari.
- Dobro. Kasnije ću Vas zamoliti da potpišete neke papire.
Sad o nečem drugom. Vi studirate tehnički fakultet?
- Da.
- Bolje upišite pravni. Em će Vam biti lakše studije, em će
Vam poznavanje zakona dobro doći u budućnosti. To je prvo. Drugo,
nećemo se ubuduće viđati. Moje molbe će Vam prenositi moj
zamenik Aleksandar Ivanovič Verhovskij. Budite oprezni u novim
poznanstvima. Evo Vam novac. Uzmite, uzmite. Rusija neće
osiromašiti, a Vama će dobro doći. I poslednje – Vi ste neverovatno
talentovan čovek. Balkan je tesan za Vas. Budite spremni da živite u
Evropi: Beču, Ženevi, Berlinu, Parizu, eto šta Vas čeka. I veoma
velika i važna stvar, držite se Dimitrijevića, ali neka to ne bude
javno. O našim odnosima nemojte mu ništa govoriti. I nastavite i
dalje da se brinete o Principu i njegovim prijateljima. Uskoro će vas
istorija pozvati.
Sve te uspomene očigledno su savršeno prijale Golubiću.
Savladan snom, diše duboko i ravnomerno.
* * *
Mustafa i Princip piju kafu u kafani.
- Dobro učiš. Svaka čast. A taj stan što sam ti našao za prvo
vreme, loš je. Evo ti pare, evo ti adresa, preseli se i plati odmah za
godinu dana unapred. Uzmi, uzmi, to je pomoć prijatelja. Još nešto.
Kreni da se baviš sportom. U Beogradu postoji stadion. Upisaću te u
streljačku sekciju.
- U streljačku? Zašto? Ja umem solidno da pucam.
- Pucati treba ne solidno, nego bez greške.
 Marksista početnik
Studentski život Mustafe Golubića se stalno prekidao.
Talentovani student iz Bosne nije mogao na miru da stiče znanja,
kada je Srbiji, koja ga je prigrlila, bila potrebna zaštita. Uz pomoć
novih prijatelja iz najbližeg okruženja Apisa, stupio je u
dobrovoljački odred četnika, na čijem čelu je bio lično Tankosić.
Osim specijalnih vojnih disciplina, borci te jedinice su proučavali
istoriju mogućeg protivnika, njegov jezik i kulturu, što je trebalo da
im pomogne u izvođenju budućih diverzija na njegovoj teritoriji.
Ratne zasluge studenta-dobrovoljca, Srbija je odlikovala Zlatnim
Krstom za hrabrost.
Posle pobedonosnog završetka dva balkanska rata, za učešće u
kojima je, govoreći savremenim jezikom, Golubić dobio akademsko
odsustvo na studijama, Mustafa nastavlja školovanje na Pravnom
fakultetu Beogradskog univerziteta. Međutim, Sarajevski događaji
koji su izazvali Prvi svetski rat, ponovo su ga, sada na duže, odvojili
od studija.
Vratio se studiranju tek 1919. godine i to na kratko. Ideje
ruske Oktobarske revolucije su se veoma dobro uklapale u ideju
stvaranja države Južnih Slovena na Balkanu. Upravo proučavanje tih
ideja i raspravljanje o njima, odvlačilo je omladinu iz univerzitetskih
slušaonica u kafane, gde su se održavala zasedanja „Studentskog
kluba“, a zatim i „Udruženja studenata-marksista". U njihovom
formiranju i jačanju Golubić je odigrao veoma važnu ulogu.
Stvaranje šovinističke Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca
pod pokroviteljstvom pobednice Srbije, veoma se razlikovalo od
onoga o čemu su sanjali prvoborci za slobodu. Umesto klimave
države, razdirane protivurečnostima verskog, ekonomskog i
teritorijalnog karaktera, oni su težili stvaranju federacije Južnih
Slovena, to jest dobrovoljne unije ravnopravnih republika. A to je i
tada, a i kasnije – 1945. godine, bilo moguće samo kratkotrajno i to
pod vrlo određenim uslovima. Tada je u društvu rasla napetost,
naročito među omladinom. Pri tome su svoje neslaganje sa onim što
se dešava mladi izražavali na najrazličitije načine.
 Osamnaestog maja 1919. godine trojica studenata šetala su
centrom Beograda, kada im je u susret naišao gardijski poručnik.
- Ne pozdravljamo ga – došapnu Mustafa drugovima.
- Šta ti je? U uniformi smo, – odgovorio je Mihajlo Vukićević,
- uhapsiće nas.
- Ako. Imaćemo povod za pobunu.
Trojka demonstrativno prođe pored oficira, ne odavši mu
počast. Pobesneli poručnik je napravio skandal i zahtevao da se
uhapse nevaspitani „balavci". U policijskoj stanici, saznavši da je
pred njim ,,skrivio“ nosilac Zlatnog krsta za hrabrost, smanjio je
oholost, čak je tražio da se stvar zataška. Ali zakon je nalagao
kažnjavanje vinovnika, nezavisno od statusa „okrivljenog". Golubić i
njegovi prijatelji dobili su po 28 dana zatvora.
Sve to vreme Beogradski univerzitet su potresali mitinzi i
protestne šetnje studenata i dela profesora, koji su takvo kažnjavanje
nazvali kršenjem osnovnih građanskih prava na zaštitu ličnog
dostojanstva.
Krajem septembra te iste godine, zbog hapšenja nekoliko
studenata marksista, organizovan je veliki miting, na kom su se,
pored zahteva omladine, čule parole, koje je lično predložio Mustafa:
„Živela republika“, „Živela ruska revolucija“.
Pošlo im je za rukom da miting ponove u aprilu 1920. godine.
Kao povod poslužila su nova hapšenja studenata aktivista,
uključujući i samog Golubića. Na mitingu se okupilo nekoliko
desetina hiljada ljudi.
Zbog niza hapšenja, tajni Mustafini pokrovitelji i rukovodioci
savetovali su mu da hitno napusti Beograd i izdejstvovali su mu
državnu stipendiju za studije u Beču. Tako započinje evropski period
u životu našeg junaka.
Za njega lično taj period je obeležen stupanjem u
Komunističku partiju Jugoslavije, što se desilo sredinom
1922.godine.
Godine 1926. Mustafa je bio delegat na Trećem kongresu
partije u Beču.
Sredinom 1927. godine bio je pozvan u Moskvu, gde
istovremeno počinje rad u aparatu Kominterne, i pohađa obuku u
školi za obaveštajce pod rukovodstvom generala majora Berzinja.
* * *
Golubića uvode u ćeliju gestapoa za ispitivanje. Veselo ga
dočekuje onaj isti nemački oficir:
- O, dobar dan gospodine Tamidžiću. Drago mi je da Vas
ponovo vidim. Prijatno je razgovarati sa obrazovanim čovekom.
Nadam se da Vam nije loše kod nas. Sedite. Znači, Vi ste iz Bosne.
Recite, molim Vas, znači li Vam nešto ime Mustafa Golubić? –
iznenada podiže glas.
Od tog povika, i pritiska pod kojim je bio poslednja dva dana,
Mustafi zagluveše uši. Krv poče da pulsira u slepoočnicama. Desilo
se ono čega se najviše plašio. Fašisti znaju ko je on. „Ali kako? Kako
im je uspelo tako brzo da ga provale"?
Zidovi ćelije se zatalasase pred očima uhapšenog, a kroz
zujanje u ušima on jedva razaznaje glas gestapovca:
- Mustafa Golubić. Ne znaš? Junaka cele Bosne i Srbije ne
znaš? Nosioca Zlatne medalje za hrabrost, člana „Mlade Bosne“ i
„Crne ruke“, ubicu nadvojvode Ferdinanda ne znaš? Nisi čuo?
Po Mustafi pljušte udarci. Sruši se na pod bez svesti.
- Smatraš nas budalama, – tvoje lice je bilo po svim novinama.
Sudili su ti zajedno s tim bikom – Dimitrijevićem. Ti si sa svojim
prijateljima banditima otpočeo svetski rat. Zbog tebe je nastradala
Nemačka. Govori! Šta si radio sve ove godine, za koju obaveštajnu
službu si radio i zašto si se vratio u Beograd?
Mustafu polivaju vodom i ponovo biju. Onesvešćenog i
vezanog za stolicu odnose ga u ćeliju, da bi ga kroz neko vreme
ponovo vratili u sobu za mučenje. A u kratkim pauzama između
neljudskih mučenja, Golubić vidi sebe kao mladog i neustrašivog
dobrovoljca srpske armije koji je prošao sve balkanske ratove. Pre
svega se priseća propasti Otomanskog carstva i kraja skoro
četvorovekovne turske vladavine na Balkanu.
 Ratnik
Golubić, uvučen u politiku od strane svog druga i pokrovitelja
Dimitrijevića – Apisa, sa napetom pažnjom je pratio stvaranje i
jačanje Balkanskog saveza, usmerenog protivTurske. Ne samo da je
pratio, nego je i sa svojstvenim mu žarom i entuzijazmom izvršavao
tajne zadatke svoje organizacije, u cilju pripreme za rat. Zbog toga je
morao često da putuje u Bosnu i Makedoniju, gde se bavio
regrutovanjem dobrovoljaca i formiranjem od njih četničkih odreda.
Pošto je sam prošao specijalnu obuku u Tankosićevom odredu, u
kojem su, govoreći savremenim jezikom, obučavali profesionalne
borce specijalce, bio je iznenađen snižavanjem kriterijuma u pogledu
onih koji su želeli da im se pridruže. Šokirao ga je broj deklasiranih i
kriminalnih elemenata koje su primali u nekada elitne i ideološki
potkovane jedinice srpske vojske.
- Gospodine majore, da li ste sigurni, da su svi ti ljudi koji
nam prilaze spremni da umru za ideju Velike Srbije? – ne izdrža
jednom Mustafa i upita za pojašnjenje komandira Tankosića.
- Shvatam te druže moj Mustafa. Pravi četnik – to je
nacionalni ratnik, spreman da izvrši svaki zadatak. Čovek visokih
moralnih kvaliteta. On je primer za sve obične ljude. Ti znaš da naš
borac, uhvaćen u maroderstvu, odmah biva streljan. Ali budući rat s
Turcima i Arnautima će biti poseban rat. Turci su nas uvek
pobeđivali svojom brojnošću. Zato nas treba da bude onoliko, koliko
ste ti i tvoji prijatelji u stanju da popunite naše redove. Znam šta te
brine. Da, među ljudima koje smo odabrali ima onih koji se nadaju
da će se ovajditi u ratu. Ali prevaspitavaćemo ih usput, u borbi.
Biraćemo za njih najopasnije delove bitke, gde će moći pobediti
samo ako se oslanjaju na rame druga. Rat će napraviti od njih ljude.
Pogotovu što je ovo za nas sveti rat.
I taj rat za istinsku slobodu koju su čekali stotinama godina,
počeo je. Zemlje članice Balkanskog saveza: Srbija, Crna gora,
Grčka i Bugarska, osim konačnog oslobođenja od Turaka, imale su
svaka svoje sebične ciljeve – osvajanje novih teritorija. Ali, bez
obzira na to, ratovali su združeno, žestoko, i što je najvažnje –
pobedonosno. Izvojevali su nekoliko značajnih pobeda koje su
naterale Tursku da zatraži poštedu. Kao rezultat, oslobođen je deo
Makedonije, Trakija, severozapadni deo Grčke, gde se nalazio
najveći turski garnizon na čelu sa Janinskim pašom (po gradu
Janina).
Golubiću je taj rat ostao u sećanju i po neskrivenoj surovosti
prema pobeđenima. Mržnja prema Turcima i Arbanasima bukvalno
je razdirala vojnike i mlađe oficire. Stariji komandiri zatvarali su oči
pred svakodnevnim ubistvima zarobljenika i civilnog stanovništva
koje nije uspevalo da napusti oslobođene teritorije.
Kasnije je Mustafa priznao, da on lično opravdava surovost
srpskih vojnika. Kako se može osuđivati mržnja prema Turcima i
Arnautima posle toliko vekova stalnog ponižavanja i nasilja sa
njihove strane? Njihovoj nemilosrdnosti, koja nije poštedela ni žene
ni decu? Međutim, lično on nikad nije digao oružje na slabijeg i
nevinog.
* * *
Ispostavilo se da je dugoočekivani i uspešan Balkanski savez
labav. Naročito je Bugarska bila nezadovoljna podelom oslobođenih
teritorija. Njen glavni cilj, može se reći san, bio je da osvoji
Makedoniju, ali svoje najveće pobede protiv Turaka Bugari su odneli
u Trakiji, te je stoga posle pobede Bugarskoj pripao deo planinske i
besplodne Trakije. Srbija i Grčka su vodile bitke u Makedoniji, i zato
su svoj udeo dobili tamo. Pobedu nad Otomanskom imperijom, koju
je pripremio sam tok istorije, bugarski političari su u najvećem delu
pripisivali bugarskoj armiji. Podržana od strane Austro-Ugarske i
Nemačke, uz prećutnu podršku Francuske, upravo je ona, za nepune
dve godine, otpočela rat protiv bivših saveznika. Golubić se kao i
uvek borio u odredu Tankosića. Žestina i surovost tih borbi ostala mu
je u sećanju, a na telu brojni ožiljci.
Iznad oficirskih utvrđenih blindaža pokatkad, uz neprijatni
zvuk – fijukanje, preleću mine. Ponekad bi eksplodirale u blizini.
Mustafa sa epoletama podoficira i sa medaljom doborovoljca ulazi u
blindaž armijskog štaba i traži od Apisa dozvolu da prisustvuje
većanju. Ovaj mu klima glavom i nastavlja:
- Napad počinje noću. Pred nama je zadatak da obezbedimo
prolaze i da zarobimo pticu koja će da propeva. To je na tebi druže, -
obraća se on Golubiću. – I to treba da se uradi pod hitno, inače će biti
kasno da se nešto menja.
- Gospodine pukovniče, dozvolite. Ja predlažem da se
miniraju odstupnice protivnika. Kad ih isteramo iz rovova, sami će
natrčati na naše mine.
- Lako je reći. A hoćeš li moći? Uzmi svu svoju četu. I nek ti
je sa srećom.
 Izdaja
U podrumu gestapoa, jarko osvetljenom sa nekoliko sijalica,
na stolici sedi Golubić. Lice mu je u modricama i podlivima. Za
stolom pređašnji oficir, ali zbog nečeg, još ne počinje ispitivanje.
Sedi i ćutke nešto piše. Zatim, kao da se setio nečeg važnog, vadi iz
dosijea nekakav papir i potura Mustafi pred oči.
- Možeš da čitaš? Čitaj brže.
Golubić otresa glavom, kao da želi da otera dosadnu muvu, i
nagnuvši se prema listu, polako čita:
„Mustafa Golubić. Rodom iz Stoca, Hercegovina. Bio je jedan
od glavnih terorista koji su izvršili atentat na prestolonasledinika
Franca Ferdinanda, jedan od najvažnijih srpskih nacionalista i u tom
svojstvu je bio delatan u Srbiji. Kasnije se posvetio komunizmu,
pobegao u Moskvu i pred sam rat se vratio u Beograd. Srpska policija
ga traži na osnovu tjeralice...“. Zašto u dojavi, napisanoj na srpskom,
stoje dve hrvatske reči: „delatan" umesto ,,aktivan“ i „tjeralica“
umesto „poternica". Šta to znači?
Mustafa začuđeno podiže glavu i upitno pogleda oficira.
Uhapsili su me zbog ove podle anonimne dojave? Koje đubre
je moglo ovo da napiše. Ja ne krijem da sam u Solunu bio osuđen
zajedno sa drugim oficirima, ali niko me nije nazvao glavnim
teroristom. Ja sam nastradao zato što nisam hteo da optužim mog
prijatelja i šefa Dragutina Dimitrijevića.
- Biće vremena da pričaš o tome, kao i o svemu drugom, –
uzimajući papir i tutnuvši ga u fasciklu, promrlja oficir, ponovo
sedajući za sto.
U to se vrata širom otvoriše i u sobu bučno uđe veća grupa
oficira u novim, čistim mundirima. Na čelu grupe je major Helm,
stručnjak za Srbiju, koji je stigao iz Berlina. Oni okružiše Golubića,
posmatrajući ga sa interesovanjem. Neki fotografišu. Na licima im je
neskrivena znatiželja.
- Evo, divite se gospodo. Čuveni Mustafa Golubić, – jedan od
bosanskih bandita koji su ubili prestolonaslednika Franca
Ferdinanda. I ne samo njega, siguran sam. Posle suđenja i streljanja
Dimitrijevića – Apisa, bio je na robiji, odakle je pobegao, i gde mu se
izgubio svaki trag. I evo ga, pojavio se – živ i zdrav. Pre hapšenja je
bio zdrav. Velika sreća. Sad će nam on izložiti celu svoju biografiju.
Siguran sam da će biti zanimljivo. Dakle, Mustafa Golubiću, kad ste
se pojavili u Srbiji?
- Godine 1908. sam počeo školovanje u Beogradu.
- Znamo mi vaše školovanje. Ne pitam te to. Kad si se
poslednji put pojavio u Srbiji i zbog čega? Sumnjam gospodo da
martovski prevrat u Srbiji nije mogao proći bez ovog glavoseče.
Ispitaćemo to. A od kad radiš za NKVD?
* * *
Istočno od Beograda uzdiže se planina, obrasla gustim šibljem
i listopadnim drvećem. To je omiljeno mesto zaljubljenih bogataša
koji mogu stići ovamo jašući na konjima, ne rizikujući da sretnu
nekog poznatog. Rasuli su se po uskim stazicama, po kojima je čak i
jašući na konju bilo moguće proći samo jedan po jedan.
Na obali omanjeg planinskog potoka, skriveni od prolaznika u
gustom zelenilu, sede Verhovskij i Golubić.
- Znači Apis vam je ponudio da se učlanite u tu organizaciju?
Tako, tako. A koje zadatke je ona sebi postavila, i ko su članovi?
- Ja za sad nisam član te organizacije, niko mi ništa ne govori.
Ali siguran sam da su u njoj oni isti oficiri koji su 1903. godine ubili
kralja Aleksandra Obrenovića i njegovu kurvu Mašin. Ti oficiri su
vrlo jaki. Drže se zajedno i štite međusobno. Kralj Karađorđević ih je
visoko uzdigao, ali oni nisu u vladi. Ali nije to jedino što ih vređa. To
je sitnica. Njih je uvredilo to što su vlada i dvor praktično kapitulirali
pred austrijancima i priznali aneksiju Bosne i Hercegovine.
- Da, to je praktično kapitulacija. Ali srpska armija je isuviše
slaba da bi ratovala s Austrougarskom. Mi znamo da je u Beogradu
počeo da izlazi list „Pijemont", koji poziva na ujedinjenje svih
Slovena. Možda ima veze sa organizacijom Dimitrijevića?
- Mislim da ima. To je njena vrhuška, njen legalni deo. A šta
ja da radim? Šta da odgovorim Apisu, Aleksandre Ivanoviču?
- Otvoreno govoreći, Balkan je za Vas tesan. Gospodin
Artamonov i ja smo sigurni da treba da se spremite za život u Evropi.
Tamo ćete biti mnogo korisniji. Ali ne treba da se udaljite od Apisa.
Treba da se učlanite u oganizaciju, da saznate njene ciljeve, a onda
ćemo zajedno razmisliti šta nam je dalje činiti.
 Zakletva
U slabo osvetljenoj sobi dvojica muškaraca: oficir iz
Apisovog okruženja i Golubić. Obojica odeveni u bele košulje, na
grudima oficira veliki krst. On daje poslednja uputstva Mustafi.
- Sad ćemo, druže, da prođemo hodnikom u tamnu sobu. Prići
ćemo stolu prekrivenom crnim čaršavom. Ničega se nemoj plašiti,
ničemu se nemoj čuditi. Na stolu pored leve sveće stoji tekst zakletve
u slučaju da zaboraviš reči. Govori glasno i jasno.
Golubić prati svog saputnika koji korača dugim hodnikom,
mirno obuhvata pogledom sobu sa stolom na sredini. Na stolu su dve
sveće, lobanja i kosti, nož, bočica sa etiketom, na kojoj je simbol
otrova. Sve to počinje da deluje na Mustafu. Kada je prišao stolu, već
je primetno bio uzbuđen. Ipak uspeva da se obuzda i da glasno
izgovori reči strašne kletve od koje više ne možeš da se odrekneš:
„Suncem koje me greje; Zemljom koja me hrani; Gospodom; Krvlju
mojih predaka; svojim životom i čašću, od ovog trena se kunem da ću
verno služiti stvari moje organizacije, srpskoj nacionalnoj ideji i da
ću uvek biti spreman da položim život za nju“.
* * *
Prvu zdravicu diže Apis:
Za našeg novog prijatelja, za neustrašivog Mustafu Golubića,
koji, kao i svi mi, deli ideju Velike Srbije, i isto kao i mi mrzi sve
njene neprijatelje. Gospodo oficiri, naš istorijski zadatak u ovom
trenutku je stvaranje i jačanje naše vojske, srpske armije. Zadatak
našeg prijatelja je organizovanje vojnih četa u Bosni i Hercegovini i
Crnoj Gori. Živela Velika Srbija, živelo jedinstvo svih Južnih
Slovena! Gospodo, doviđenja na Banjici, na strelištu. Mustafa,
pričekaj me molim te samo trenutak.
Apis i Mustafa šetaju Knez Mihailovom ulicom.
- Dragi moj Mujaga! Danas si načinio najvažniji korak u tvom
životu. Od danas ti on više ne pripada. Ali ne tuguj. Samo pravi cilj
može da ukrasi život muškarca i borca.
Mustafa se nehotice okreće za lepim devojkama koje nailaze u
susret. Apis to primeti i prokomentarisa:
 - I porodični život nije za nas. Ljubav prema ženi čini od nas
mekušce. Pomiri se sa svojom samoćom. Sve svoje snage treba dati
otadžbini. Uzgred, kako nam je naš prijatelj Gavrilo Princip? Nemoj
da ga zaboraviš Mujaga. Uskoro će nam zatrebati ti momci iz Bosne.
Za sada ni reči o „Crnoj ruci“.
Avgust 1913. godine, divan sunčan dan, Beograd slavi drugu
zaredom ratnu pobedu. Ceo grad je okićen državnim zastavama.
Odjekuje muzika vojnih orkestara i povici: ,,Živela Srbija, živela
srpska Makedonija". Za stolom u hotelu „Moskva" na Terazijama
sede pijuckaju kafu Lav Trocki i Vladimir Gaćinović.
- Da, Srbiji se može čestitati. Samo pre godinu dana vaši
planovi o ujedinjenju Južnih Slovena činili su se neostvarivim, a
danas se Srbiji i Crnoj Gori pridružuje i veliki deo Makedonije.
Ostaje samo da se oslobodi Bosna i Hercegovina. Šteta samo što su
interesi Austrougarske i Rusije toliko suprotstavljeni, da je to pretnja
velikom ratu.
- Ja tebe ne razumem Lave. Zašto se ti, ruski novinar,
revolucionar, plašiš velikog boja? A mi se, ovako malena zemlja u
poređenju s Rusijom, ne plašimo. Naša vojska je sada jača i
jedinstvenija nego ikada. Francuska i Engleska su sa nama. Ali, ako
su velike države tako kolebljive, mi ćemo biti baklja. Ostaje samo da
je prinesemo topu. Zakuni se da će bar neko vreme ovo što ti sada
pričam ostati tajna, inače me može koštati glave, a i tebe isto. Veruj
mi, naši ljudi se ne šale. Obećavaš?
Trocki se smeška i klima glavom:
- E što vi Srbi volite razne tajne. Izvini Vladimire, iskreno, te
tajne samo još na pijaci nisu počeli da komentarišu.
Teatralno podigavši uvis dva prsta, on nastavlja:
- Kunem se da ću čuvati tajnu sve dok ti ne skineš s mene
pečat tajne ili dok mi tu tajnu ne ispričaju na ulici. Reci.
- Ti verovatno znaš imperijalističke planove austrijskog
nadvojvode Franca Ferdinanda za uključenje Slovenaca, Hrvata i
uopšte Južnih Slovena u sastav novog federalnog carstva, pored
Mađarske i Češke. Ali to je obmana. Mi smo bili i ostali kolonija
sadašnje monarhije. Mi smo za Austrijance ološ, radna snaga. Ali mi
ćemo mu stati na put.
 Gaćinović se sasvim unese u lice Trockom i skoro prošaputa:
- On je gotov, taj nadvojvoda. Još prošle godine, 12-e godine,
masoni su ga osudili na smrt. Ali nešto im nije išlo. Mi ćemo to da
uradimo. Mi smo spremni 99 posto.
Trojcki se zaljulja, poblede i pažljivo se zagleda u
sagovornikovo lice:
- Znaš li šta govoriš? Odakle ti znaš za presudu masona? Da li
ti razumeš šta sve to znači?
- Ja ne mogu sve da ti kažem. Nije ni važno. Važno je da je to
istina. Čuvaj se, neka niko ne čuje to od tebe. To nije obična
novinarska vest. Za nas je to pitanje života i smrti. Ali mi radimo za
istoriju. Videćeš, Ferdinand će biti samo naša prva žrtva.
- Da, siguran sam da će žrtava biti mnogo više nego što ti
misliš.
* * *
Neočekivana potvrda: bivši načelnik nemačkog Generalnog
štaba General Ludendorf se priseća: ,,U periodu između 1910-1913.
ja sam, budući pravoverni mason... otkrio nešto što me je duboko
potreslo. Uspeo sam da saznam o planovima za ubistvo nadvojvode,
kao povod za izbijanje svetskog rata, čiji će krajnji rezultat biti pad
prestola i oltara. Smatrao sam da ne treba da ćutim o tom otkriću pa
sam se obratio odgovarajućoj instituciji“.
Prema nekim izvorima Vladimir Gaćinović je bio franko-
mason i „crnorukac" pod brojem 217 i masonski stipendista u Evropi,
Lev Davidovič Bronštejn (Trocki – partijski pseudonim, uzet po
prezimenu glavnog nadzornika zatvora u Odesi, u kojem je Bronštejn
proveo dve godine zbog revolucionarne delatnosti) bio je čovek za
vezu franko-masonskog ordena.
* * *
Istorijski podatak: „Tokom 1910-14. godine terorističke
organizacije Bosne i Hercegovine izvršile su seriju atentata: student
Žerajić je bezuspešno pokušavao da izvrši atentat na gubernatora
Bosne i Hercegovine, generala Marijana Varešanina, i pošto je
praćen od strane policije, izvršio je samoubistvo; izvršen je atentat na
ministra finansija Austrougarske – grofa Leona Bilinskog,
kraljevskog komesara Slavka Cuvaja i njegovog naslednika barona
Ivana Škerleca. Spremao se atentat na austrijskog nadvojvodu,
grčkog i bugarskog kralja.
* * *
Strelište srpskog generalštaba na Banjici, na periferiji
Beograda. Na vatrenoj liniji Mustafa i Gavrilo Princip. Ovog drugog
obučava lično vojvoda Tankosić, vođa srpskih četnika. Gavrilo je
vidno nervozan, cima oroz Brauninga, meci promašuju metu. Mladić
sam sebe psuje. Tankosić se smeška i suče brk.
- Ne, druže, ne. Zaustavi dah i polako povlači prst. Gavrilo,
gledaj šta radi Mustafa.
A ovaj, praktično ne nišaneći, slaže metak za metkom u centar
mete.
- Ja gospodine majore imam tajnu. Nikome ne bih rekao, ali za
tebe Gavrilo, ništa ne žalim. Ti u metu gledaj kao na ljutog
neprijatelja i govori u sebi da ga gađaš pravo u srce. A oroz povlači
nežno i bez naglih pokreta... De-de probaj još.
Princip puca, zatim još i još. Sad su meci stvarno pogađali
metu.
Bravo druže, bravo. Svom žestinom svojom, svom mržnjom,
samo u metu. Bravo. Zapamti, neprijatelja imamo mnogo. Čeka te još
i da naučiš bombe da bacaš i iz obruča da se probijaš. Blizi se čas.
Uskoro ćeš se vratiti u Bosnu.
Čučnuvši da se malo odmori Princip skače i uzbuđeno
ponavlja:
- Bliži se čas. Još malo. Još malo.
* * *
- Sve je počelo veoma davno, 1878. godine, posle rusko-
turskog rata, odgovorio je Golubić na pitanje Principa. – Prema
Berlinskom miru Turska je morala da preda Austrougarskoj taktičku
upravu nad Bosnom i Hercegovinom, sačuvavši na nju pravo. Takvo
rešenje izazvalo je oštro protivljenje Rusije. Aneksiju su ipak
odgodili za kasnije. A desilo se to 1908.godine.
- A šta je bilo pre toga, nisu se valjda svi pomirili sa tom
nepravdom?
- Naravno da nisu. Seti se stvaranja „Narodne Odbrane“ u
Srbiji. I ne samo u Srbiji, već svugde gde žive Južni Sloveni. Njene
područne jedinice, uz pomoć novca bogatih ljudi, bavile su se
prosvećivanjem naroda, a najvažnije – antiaustrijskom propagandom.
Ćelije „sokola" bile su odgovorne za fizičku i vojnu obuku budućih
vojnika. Veoma bi se iznenadio kad bi znao kako je bila velika ta
mašinerija, koja nam je vrlo pomogla u ratu s Turcima, naročito s
Bugarima.
- Ja ponešto znam o tom sistemu, a šta Austrijanci? Zar ništa
nisu videli, ni znali?
- Da su 1908. godine oni samo objavili aneksiju Bosne! Oni su
još zahtevali od Srbije da prekine sa antiaustrijskom propagandom, to
jest da zabrani rad „Narodne Odbrane".
- A Rusija? Zašto nas ona nije zaštitila?
- E moj Gavrilo dragi, posle rata s Japanom, nije joj bilo do
nas. Ustvari, tamo se još pojavio i nemački kajzer. On je zapretio
našoj ruskoj braći – ako ne priznaju aneksiju Bosne, da će
Austrougarska početi rat protiv Srbije. Razumeš kako su nas vezali u
isti čvor? Rusija je morala da se pomiri.
Istorijski podatak. Rusija ne samo da nije bila u stanju da
vodi rat, već je pokušavala da se iscenjka za slobodu plovidbe
moreuzom u Crnom moru u zamenu za priznanje aneksije. Na kraju
je izgubila na svim poljima, a aneksija je značila krupan korak ka
svetskom ratu.
* * *
Rano jutro. Neverovatna je lepota tog kraja, pogotovu leti.
Međutim, mladim putnicima nije do toga. Brzim korakom Mustafa
Golubić i Danilo Ilić se približavaju bosansko-srpskoj granici sa
bosanske strane, pozdravljaju se sa graničarima, o nečemu dugo i
vatreno pričaju, ponovo im pružaju ruku i prelaze na stranu Srbije.
Mustafa se okreće i glasno viče:
- Dakle, ne zaboravite prijatelji. Prekosutra. Biće ih troje. Svi
su mladi, divni ljudi, braća.
* * *
Veče se već spustilo na planinske obronke. Ono isto mesto na
granici. Graničarima, sada već drugim, ponovo prilaze Mustafa i
Danilo. Zdrave se kao davni poznanici i prelaze na bosansku stranu.
- Budite oprezniji braćo! Zbog tih predstojećih manevara
sjatilo se puno austrijanaca. Jutros su dolazili, ispitivali da nije bilo
„gostiju" iz Srbije? Plaše se za svog Ferdinanda.
- Ništa, imamo uredne papire. Hvala za upozorenje. A je l’ to
sutra neće biti austrijanaca?
- Ujutru i uveče – ne. Ako ih i bude, to je oko podne. Mustafa
i Ilić se pogledaše. Mahnuše rukom u znak pozdrava i dadoše se na
put.
***
Mustafa i prijatelj su u gustišu šume. Mala vatrica, na njoj vri
kotlić.
- Biće veselo ako austrijanci zatvore prelaz i zanoće ovde.
Eeeh, kad bi nabavili konje. Ipak će nas biti mnogo, mogli bismo
privući pažnju.
- Mustafa, a možda je bolje da ne petljamo s granicom, da ne
tražimo belaja? Presrešćemo te momke iza okuke, kad već ne bude
vidno s granice.
- Bolje, bolje. Samo, dogovor je bio da ćemo ih prihvatiti baš
na prelazu. Mladi su, mogli bi se pogubiti. Trebalo bi da upozorimo
graničare, onog Mehmeda, da ih čekamo posle dva kilometra.
Dogovoreno. Reći ćemo Mehmedu da ćemo ih preuzeti pred
potokom.
* * *
Za vreme sarajevskog procesa sud je posebno akcentovao dva
pitanja: gde su zaverenici uzeli revolvere i bombe i kako su ih
dopremili u Sarajevo. To ni slučajno nisu bila prazna pitanja.
Odgovor na njih otkrivao je stepen umešanosti Srbije u ubistvo
nadvojvode. Utvrđeno je da su se problemom obuke boraca bavili
Tankosić, Golubić i Ciganović. Poslednji je bio zadužen za oružje i
prebacivanje grupe.
Odgovarajući na nemušta pitanja svojih potčinjenih,
Ciganović je sve vreme ponavljao da treba sačekati dolazak
Radoslava Kazimirovića, koji je otputovao na veliku evropsku
turneju. Sad je već bilo očigledno da je mason Kazimirović
dogovorio predstojeće događaje sa svojim rukovodiocima i dobijao
novac za njihovu pripremu. Ciganović je takođe bio mason i nije
mogao da dobije dozvolu za svoje dalje postupke.
 Najzad je dobio, a zajedno sa njom i oružje: bombe iz arsenala
srpske armije u Kragujevcu, a revolvere od Tankosića lično.
Austrija je zapamtila majoru Tankosiću to oružje. Tražiće
lično njegovo izručenje u zloglasnom ultimatumu Srbiji.
Prelazak Golubića iz Srbije u Bosnu i nazad, izgledao je kao
prijatno turističko putovanje u poređenju sa onim što su preživeli
Čabrinović, Princip i Grabež. Snabdeveni dokumentima od
Ciganovića i natovareni oružjem, mladi borci su se rekom prebacili
do granice s Bosnom, gde su se sreli s majorom Popovićem. U
razgovoru s njim saznali su da je pojačana kontrola na granici, pa su
odlučili da se razdvoje kako ne bi suviše privlačili pažnju. Celokupno
naoružanje Princip i Grabež su preuzeli na sebe, Čabrinović je
krenuo bez prtljaga. Obe grupe Popović je snabdeo pismima
preporuke, adresiranim svojim potčinjenima i saborcima iz ,,Narodne
Odbrane". Da, organizacija je formalno prestala da postoji, ali čitav
lanac ljudi za vezu, kurira i sprovodnika, spremljenih još i za rat s
Turskom, sačuvani su i povremeno su korišćeni. I ovaj put je
pomogla.
Najteži deo puta za Principa, Grabeža i njihovog sprovodnika
bila je deonica posle noćnog prelaska preko Drine. Morali su ići
strmom, na mestima kamenitom, bosanskom stranom rečne obale,
savlađujući močvarni teren, zatrpan palim drvećem. I to noseći na
leđima bombe. Rizik je bio veoma visok. Ali nešto drugo je bilo
poražavajuće. Istraga navodi činjenice, da su zaverenici pred potpuno
nepoznatim Ijudima, koje je tek trebalo ubediti da ih sprovedu do
sledećeg punkta, povadili na sto revolvere i bombe. Još više ,,ubija“
takav argument koji su koristili za ubeđivanje seljaka i njegovog sina
da im budu vodiči:
- Nemate se čega plašiti. Oni će ubit Ferdinanda i upucaće
sebe, tako da niko ništa neće saznati o vama.
I upalilo je. Nagovorili su ih. Ma koliko da je teško
poverovati, čak i uz takvu konspiraciju, svi učesnici u zaveri našli su
se na pravom mestu na pravo vreme.
* * *
Periferija Sarajeva. U kući Danila Ilića za stolom sede: Rade
Malobabić, Vladimir Gaćinović, Nedeljko Čabrinović, Ilić. Piju kafu
i puše. Hteo ne hteo, razgovor se vrti oko predstojećeg atentata. Ulazi
Muhamed Mehmedbašić. Ne seda za sto, već nervozno šeta duž zida.
- A Gavrilo je opet celu noć proveo na grobu Žerajića? –
Iznenada ih upita sve. – Je l’ on to policiju čačka? Cveće je tamo
zasadio. Nožem urezao ime i datum na krstu. Jesu to neke šale?
- Oprezan je, ide samo po mraku.
- Po mraku! Svejedno ne bi trebalo sada. Ako sazna Golubić,
obrali smo zelen bostan.
Gaćinović nastavlja ranije započeti razgovor.
Sve razgovore o etičkoj strani ubistva treba prekinuti. Ostavite
to popovima.
- A ja sam čuo da masoni dozvoljavaju ubistva. Naravno,
politička. Naša organizacija je politička, zar ne?
- Otkud ti Nedeljko znaš to za masone?
- Onako, pročitao u nekoj knjizi.
Mehmedbašić priskoči stolu.
- Tako je! Moramo biti potpuno hladnokrvni. Oni nisu ljudi.
Oni... oni su naši neprijatelji. Znaj, oni nas...bez razmišljanja.
- Tačno. I mi imamo pravo na ubistvo. Dala nam ga je naša
organizacija.
Ulazi Golubić. Uznemiren je, čak besan. Seda za sto, dobuje
po njemu prstima. Svi ćute i gledaju ga s divljenjem. Primetivši
njihovo prećutno pitanje, on ne izdrža:
- Koliko puta sam vas molio da ne idete često do grada? Da ne
idete zajedno. Je l’ vi to hoćete pre vremena sve da upropastite? Ko
je juče na mostu na Miljacki bio u kafani sa gimnazijalcem? Ko se
hvalio kako će uskoro učiniti veliko i strašno delo? Ko se hvalisao
revolverom u džepu? Braćo, čeka nas velika, ali veoma opasna stvar.
Shvatite, možda se neki neće vratiti živi. Svako od nas mora biti
spreman na to i biti svestan.
Zaverenici sede pognute glave, bledih lica.
- Znači tako drugovi, od sutra nema izlaska u grad. Ne
pojavljivati se ni u drvorištu niti na prozoru.
Svi se pritajiše. Ostalo je dva dana.
* * *
Beograd. U generalnom štabu srpske armije. U kabinetu Apisa
– lično Voja Tankosić i ministar u Pašićevoj vladi – Ljuba Jovanović
Čupa, glavni intrigant u Srbiji. Evo i sada se pravi da jednostavno
iznosi misli koje su mu upravo pale na pamet, a ustvari iznosi davno
sazrele i pažljivo smišljene ideje. On jako dobro razume kome ih
iznosi, i zašto baš sada:
- On je veliki lukavac, taj Franc Ferdinand. Dolazak u
Sarajevo baš na Vidovdan – sveti dan za nas Srbe, – lukav politički
potez. Teško je smisliti nešto bolje, kako bi privoleo na svoju stranu
Slovene.
- Vi mislite da se on zaista nada da će zadobiti našu naklonost
prema Austrijancima – zamišljeno je sukao svoj dugi brk Tankosić.
- Računica je lukava: dodati Česima, Hrvatima i Slovencima
još i Bosance, po mogućnosti sve bosanske Srbe. Važno mu je da sve
te slovenske narode odvoji od Srbije i da nas na taj način izoluje.
- I šta naša vlada namerava da uradi? Kako sprečiti
nadvojvodu? – zamišljeno upita Apis.
- Ideju panslovenstva nije lako progurati u Evropu, a da bi se
zaustavio Ferdinand, potrebne su radikalne mere, – Jovanović prelazi
pogledom preko sagovornika i ponavlja, – Da, radikalne i hitne.
Apis i Tankosić ćute, kao da važu ministrove reči.
U kabinetu su ostali samo dvojica. Jovanović je otišao.
Apis uznemiren hoda iz ugla u ugao:
- Nije valjda lukavi lisac nešto nanjušio? Isuviše precizno
pogađa u metu. Ali kako? Ili on to nas provocira? Ali tako direktno,
pravo u čelo.
Bilo kako bilo brate, nema nazad. Mehanizam je pokrenut. Svi
su na svojim mestima. I Golubić je već u Sarajevu. Ostaje da čekamo
vesti.
* * *
Generalni štab ruske armije. Za ovalnim stolom sedi veliki
broj viših oficira. Na stolu brojne mape. Uglancani ađutanti u raznim
ćoškovima sale istovremeno razgovaraju sa štabovima različitih
armija, izgovarajući mnogo cifara i zapisujući isto toliko u svoje
službene notese.
— Najvažnija vest stigla je danas iz Beograda od pukov-
nika Artamonova, vaše visočanstvo. Na Balkanu sazreva golemi —
pregolem čir, koji se može razrešiti ubistvom nadvojvode Ferdinanda
za vreme njegovog boravka u Bosni. Srpski nacionalisti su već
spremili da izvrše teroristički akt. Artamonov ih predstavlja kao
krajnje odlučne i bespoštedne. Uzgred, vaše visočanstvo, neki od njih
su učestvovali u ubistvu kralja Aleksandra Obrenovića.
- A, verovatno oni ljudi iz „Crne ruke“, mislim da im se tako
zove ta njihova organizacija?
- Tako je, Vaše visočanstvo. Ali tada su igrali na balkanskoj
sceni, a sad su stupili na evropsku. Naš centar iz Beča javlja da je
Austrougarska potpuno spremna za rat. Ako ne tehnički, onda
psihološki sigurno. A to je veliki rat, Vaše visočanstvo. Mi smo
spremni ali ne potpuno. Osim toga nije sasvim jasan stav Francuske i
Engleske. Po papirima, mi smo u paktu, ali oni će sve da učine kako
bi glavni udarac podnela Rusija.
- Tako, tako. Balkanski Srbi svakako računaju da ćemo mi
odmah ući u rat. Ne možemo im pružiti neposrednu pomoć – nama
tek treba da izbijemo na Balkan. A da ih za to vreme Austrija ne
razgromi? Koliko imamo snaga na tom pravcu? Mada, uostalom, ne
odgovarajte mi na ovo pitanje. Molim da uradite proračun po svim
mogućim scenarijima, u roku od...
- Nedelju dana Vaše visočanstvo. Treba nam nedelja dana da
sve isproveravamo.
- Dobro, onda se vidimo za nedelju dana.
* * *
Istog dana u kabinetu Artamonova, koji razgovara sa svojim
zamenikom.
- Aleksandre Ivanoviću, kakva će biti reakcija na naše
poslednje saopštenje, u suštini brojimo sate? Šta se dešava tamo u
Bosni?
- Ja mislim, gospodine pukovniče, da se tu ništa ne može
promeniti. Golubić je nestao iz Beograda, znači da je i on tamo.
Iskreno govoreći, razumevajući osećanja koja pokreću tu omladinu,
ipak ne verujem da smrt ovog ili onog političara može bitno
promeniti situaciju.
— Nemojte tako. Da je Petar Veliki umro kao mladić,
Rusija bi sigurno sada drugačije izgledala. Ili, recimo, da je došla
druga nevesta, a ne buduća Katarina Velika, sve bi bilo drugačije.
— Ništa, nadajmo se da će naši napori i naš novac otići za
dobrobit Rusije.
— Blagoslovi, Bože tu nesrećnu i herojsku decu. Molim
Vas, Aleksandre Ivanoviču, odmah me obavestite šta se događa
tamo.
- Razume se, Viktore Aleksejeviču. Kakva li će biti re- akcija
Evrope?
 Atentat
Vidovdan, 28. juni 1914. godine. Malo banjsko naselje Ilidža,
udaljeno 11 kilometara od Sarajeva. Ovde je po završetku vojnih
manevara stigao nadvojvoda i austrijski prestolonaslednik, Franc
Ferdinand sa svojom ženom, vojvotkinjom Sofijom Tagenberg.
Odseli su u hotelu „Bosna“. Za večerom, oduševljeni uspešnim
završetkom manevara, supružnici se neprestano divili prirodnim
lepotama kraja, gostoprimstvu i druželjubivošću lokalnog
stanovništva. Franc Ferdinand je nekoliko puta ponovio: „Počinjem
da volim Bosnu, a njegova žena je bila konkretnija: „Kako je mio
ovaj narod“.
Rano ujutru sa četiri luksuzne limuzine delegacija i cela
pratnja kreću ka Sarajevu. U prvi automobil su seli načelnik policije,
vladin komesar i sarajevski gradonačelnik, u drugom su bili bračni
par prestolonaslednika i vojni gubernator Bosne, general Poćorek, a
pored šofera – ađutant i telohranitelj, grof Franc fon Harah. Kolona je
krenula put Sarajeva tačno u 9.30 ujutru.
* * *
Istovremeno, u zgradi koja se nalazila na samo 50 metara od
obale Miljacke, Golubić je delio izvršiocima oružje: brauninge i
bombe.
Braćo, brauninge bolje stavite u desni džep pantalona. Bomba
je teška. Mehmedbašiću, druže, drži je u levom unutrašnjem džepu
kaputa. I ti Čabrinoviću, takođe. Nedeljko brate moj, tvoju bombu
sam stavio u buket. Budi oprezan, drži je sve vreme cvećem
okrenutim napolje. Gavrilo, ovo je za tebe. I još nešto braćo, u ovim
flašicama je otrov. Ako vas uhvate, neće vas samo prebijati, već i
mučiti. Odlučite sami, možda je otrov najbolji izlaz. Braćo, sedite
svi. Shvatite, već ste ušli u istoriju. Evo, uzmite po šoljicu kafe.
Živeli Sloveni, živela Srbija! Jedinstvo ili smrt! Zeman je!
Ustaje bled ali potpuno miran Princip:
- Braćo! Ja ne želim da budem heroj. Ja samo želim da umrem
za ideju. Zbogom! – iskače iz sobe. Za njim izlaze svi osim Golubića.
On polako prilazi prozoru i gleda za njima. Vraća se stolu. Seda,
dopija kafu. Zatim, kao da se nečega prisetio, vadi revolver,
proverava šaržer, sakriva oružje. Uzdiše: „Deco, hrabra deco. Srećno
braćo“.
Zaverenici su se rasporedili obalom duž reke Miljacke. Pored
jednog mosta Mehmedbašić se premešta s noge na nogu. Nedaleko,
pored sledećeg mosta, ukipio se Čubrilović. Kod sledećeg mosta, na
drugoj strani reke vidi se figura Nedeljka Čabrinovića. Mnogo
policajaca i čuvara reda. Prepuno ljudi. Neki nose cveće. A evo ga i
Gavrilo Princip. Po strani, sa novinama u rukama i šeširom širokog
oboda, poznata Golubićeva figura.
A evo na obalu skreće kolona automobila. Povici i aplauzi:
„Viva Austrija! Viva imperator! Živeo savez Bosne i Austrije!" Vidi
se kako se Golubić naglo okreće i nestaje u jednoj od uličica.
Automobili se približavaju prvom mostu. Još trenutak i već su pored
Mehmedbašića. Lice mu je samrtnički bledo, pogled ukočen. Ruke
grčevito stisnute u pesnice. On se osvrće okolo, kao da traži podršku.
Automobili prolaze. Lice Mehmedbašića se menja, postaje
izgubljeno. Izranja iz blokadnog prstena, udiše vazduh i spušta se na
ivičnjak. Sedi nepomično oborene glave.
Automobili stižu do Čubrilovića. I on se ,,skamenio“. Ispraća
ih staklastim pogledom, zatim polako, kao drvenim nogama kreće,
udaljavajući se od Miljacke.
Nedeljko Čabrinović pomno gleda u automobile koji se
približavaju. Evo upravo promiče prvi. Za njim i drugi. U njemu u
crveno-plavom mundiru – nadvojvoda. Nedeljko ga prati pogledom,
zatim naglo izmahuje rukom sa stisnutim buketom i baca ga na auto.
Buket pada na kožni krov automobila, složen kao harmonika na
naslonu zadnjeg sedišta. Zadržavši se na trenutak on se skotrlja niz
kaldrmu, – razleže se zaglušujuća eksplozija. Vojvotkinja se s krikom
hvata za vrat. U masi se čuju strašni krici ljudi ranjenih gelerima
bombe. Kolona se zaustavlja i nekoliko trenutaka stoji nepomično.
- Ovo je atentat! – viče general Poćorek. Mladi austrijski
poručnik takođe viče nešto na nemačkom, pokazujući na
Čabrinovića. Najzad se baca na njega. Prenuvši se iz dremeža, redar
se takođe baca, ali ne na teroristu nego na poručnika i viče mu pravo
u lice:
 - Ne mešajte su u naš posao!
Hvataju se u koštac. Iskoristivši pauzu, Čabrinović vadi iz
džepa flašicu skida čep i ispija. Zatim uz uzvik „Dole Austrija!" –
skače u reku.
Automobili silaze s mosta i prolaze pored Principa. On ih prati
začuđenim pogledom, držeći ruke u džepovima.
***
Gomila koja je okružila krunisani par ulazi u zgradu većnice.
General Poćorek se naginje prema uvetu nadvojvode:
- Vaše visočanstvo, možda bez pozdravljanja da napustimo
grad?
U tom trenutku neka dama svojom maramom briše krv s
vojvotkinjinog vrata. Do visokih gostiju probija se gradonačelnik i
nešto svečano govori, obraćajući se nadvojvodi. Ovaj ga prekida:
- Dosta gluposti! Došao sam ovde u posetu, a dočekali su me
bombama! To je nečuveno!... Dobro, izgovorite taj Vaš govor.
Dok on sluša govor, iza njegovih leđa se sašaptavaju oficiri:
Vreme je da završimo posetu. Atentat može da se ponovi".
Nadvojvoda gleda iskosa prema govorniku. Gomila izlazi na ulicu.
Ferdinand se okreće prema pratnji:
- Gospodo! Moramo svratiti u bolnicu da saznamo kako su
ranjeni oficiri. A onda na brod.
* * *
Iz plitke reke žandarmi i redari u civilu izvlače Čabrinovića
koji pruža otpor. Biju ga kanijom sablje i rukatkama revolvera. Lice
mu je obliveno krvlju.
* * *
Mala kafanica. Odmah pored prozora za stolom sedi Princip.
Bled je, ali miran. Dopija kafu. Ruka mu ne drhti. On izlazi iz kafane
i polako, oborivši glavu hoda duž obale. Penje se na most i odjednom
čuje zvuk automobila koji se približavaju. Mladić brzo prelazi most i
zaustavlja se na uglu ulice Franje Josifa. Okreće se. Pred njim je
automobil nadvojvode.
- Stani! Ne ovuda! – viče šoferu Poćorek. Nazad! Okreni!
Automobil se penje na ivičnjak i zaustavlja ispred Principa.
Kad se automobil zaustavio tik ispred njega, nije se zbunio.
 Jedna od svedokinja ubistva videla je kako je mladić u
tamnom odelu izvadio iz džepa revolver i stao da puca u pravcu
automobila. Prvi metak je probio zlatom izvezeni okovratnik mundira
nadvojvode, prekinuo vratnu arteriju i zaustavio se u vratnom delu
kičme. Drugi je kroz korset ušao u desni bok vojvotkinje. Franc
Ferdinand je umirući prošaputao:
- „Sofi, nemoj umreti! Živi radi naše dece“, ali njegova žena je
umrla deset minuta pre njega.
Princip se dao u beg, ali ga hvata mladić u studentskoj jakni.
To je student Puzić. Kako strašan i jeziv humor rađa realan, a ne
književni život. Student monarhista pomaže da se uhvati student –
patriota. Sada već nekoliko ljudi udara Principa. Brica koji je istrčao
na ulicu izbija revolver iz Gavrilovih ruku. Fotograf koji je stajao na
uglu, uspeva da aktivira aparat i napravi jedinstvene snimke,
neprocenjive istorijske vrednosti. Jedan od žandarma vadi sablju i uz
povik udara Principa po nadlaktici. Nisu uspeli da mu spasu ruku,
amputirali su je u tvrđavi Terzine (današnja Češka), gde su junaka
poslali odmah posle izricanja presude. Pošto je bio maloletan, Princip
nije pogubljen. Osuđen je na 20 godina zatvora. Pošto je bolovao od
tuberkuloze, mladić je umro 28.aprila 1918. godine. Neverovatno
poklapanje datuma: atentat je izvršen 28. juna 1914. godine, a
Gavrilo je umro na isti datum, 28-og u aprilu. Dan ubistva
nadvojvode i njegove žene postao je dan početka Prvog svetskog
rata, a terorista je umro samo sedam meseci pre njegovog završetka,
kao da svojom smrću podvlači tragičan rezultat.
* * *
Na mestu atentata je mnogo ljudi, naročito mladih, živo
raspravljaju o onome što se desilo. Jednoj od takvih grupica prilazi
Čubrilović. Celo telo mu se trese u groznici. Usne iskrvljene u grču.
- Ja ću sad nadvojvodu iz revolvera... bam.. bam.. a onda
bombu ba-bah.
Studenti ućutaše i začuđeno pogledaše Čubrilovića. Posle
kratke zbunjenosti, jedan cimnu Čubrilovića za rukav.
- Slušaj momče, bolje ti je idi kući. Već su pohapsili sve koje
treba pohapsiti.
Čubrilović se dade u trk, i zaustavi se ispred manje kuće, gde
ga sreće lepa devojka. Mladić pokušava da je nagovori da beži s
njim:
- Shvati, po mene će za sat-dva doći žandarmi. Uzmi nešto sa
sobom i bežimo. Otići ćemo u Crnu Goru. Ajde, požuri!
Devojka istrže ruku:
- Ne bežim ja nikuda. Jesi li poludeo? Šta si napravio?
Čubrilović je uhapšen kroz nekoliko dana zajedno sa Miškom
Jovanovićem koji se skrivao kod svojih rođaka. Obojica su, kao i
Danilo Ilić, bili osuđeni na smrt vešanjem.
Mehmedbašić se sklonio u planine, a Mustafa Golubić je
pobegao u Crnu Goru. Ministar spoljnih poslova Crne Gore Jovan
Plamenac saopštio je srpskom izaslaniku, da njegova vlada nema
nameru da preduzima bilo kakve mere protiv Mustafe Golubića i
Mehmedbašića, pošto oni nisu špijuni, iako su ilegalno prešli
granicu. Uskoro je Plamenac pomogao obojici begunaca da takođe
ilegalno napuste Crnu Goru.
* * *
Osuđen na prinudni rad Nedeljko Čabrinović koji je bacio
bombu, na sudu je izjavio: „Ne sudite o nama loše. Mi nikad nismo
mrzeli Austriju, ali Austrija se nije pobrinula da rešava naše
probleme. Mi smo voleli svoj rođeni narod. Devet desetina naroda su
robovi – zemljoradnici, koji žive u jezivom siromaštvu... protiv
njegovog visočanstva Franca Josifa nemam ništa... Zaveli su nas ljudi
koji su smatrali Ferdinanda mrziteljem slovenskog naroda. Niko nam
nije govorio „Ubijte ga“. Ali živeli smo u atmosferi koja je ubistvo
učinila prirodnim".
Iznenađujuće i neočekivano je da je Čabrinovića ispravio
Gavrilo Princip: „Čabrinović priča u svoje ime. Ali on izbegava
istinu, aludirajući na to da nam je neko usadio misao o atentatu. Na tu
misao smo sami došli, mi smo je realizovali. Da, mi volimo svoj
narod. Nemam ništa više da dodam“.
Ne može da ne čudi činjenica, da tokom sudskog procesa, niti
pre njega, niko od zaverenika ni jednom nije spomenuo ime Mustafe
Golubića. Samo je jednom Ilić, pričajući o Ciganoviću i
Kazimiroviću, izgovorio zagonetnu rečenicu: „Bilo ih je trojica. Bio
je i treći, ali ja mu ne znam ime“. Sa velikom dozom verovatnoće
može se pretpostaviti da je taj treći bio Golubić, a Ilić nije imao
prava da otkrije njegovo ime.
 Prvi svetski rat
Sve svetske novine prenele su vest o ubistvu nadvojvode i
njegove supruge, o ultimatumu Austrije Srbiji, i kroz nekoliko dana
javile o početku novog rata kome je bilo suđeno da prvi u istoriji
čovečanstva postane svetski rat. Među svim ratnim i
pseudopatriotskim materijalima izdvaja se članak Lava Trockog
„Deca koja su započela svetski rat“.
* * *
Zanimljiva prepiska vodila se tih dana između dvojice
imperatora: nemačkog Vilhelma II i ruskog Nikolaja II. Dana 28. jula
1914. godine u 10 časova 45 minuta uveče – ,,S dubokim žaljenjem
sam saznao kakav je utisak ostavilo u tvojoj zemlji istupanje Austrije
protiv Srbije. Dugogodišnja negativna kampanja koja je vođena u
Srbiji, okončana je gnusnim ubistvom, čija je žrtva postao
nadvojvoda Franc Ferdinand..."
Nikolaj II Vilhelmu II:
Peterburg, 29. juli 1 sat popodne –
„...Sramni rat objavljen je slaboj zemlji. Potpuno delim
negodovanje u Rusiji, koje je neizmerno. Predviđam da ću uskoro,
kao ustupak pritisku koji se vrši na mene, morati da preduzmem jake
mere, koje će dovesti do rata. Težeći da sprečim takvu nesreću kao
što je evropski rat, molim Te u ime našeg starog prijateljstva, da
učiniš sve što je u tvojoj moći, da sprečiš Tvoje saveznike da ne odu
predaleko".
Vilhelm II Nikolaju II:
29. jula 1914. godine, 6 časova 30 minuta uveče –
„Ja ne mogu istupanje Austrije protiv Srbije da posmatram
kao „sramni rat“. Austrija iz iskustva zna da srpska obećanja na
papiru apsolutno ne zaslužuju pažnju... Smatram da je potpuno
moguće za Rusiju da ostane samo posmatrač austro-srpskog konflikta
i da ne uvlači Evropu u najužasniji rat koji je ikad doživela".
Nikolaj II Vilhelmu II:
Peterburg, 30. juli uveče –
„Iz tehničkih razloga nije moguće zaustaviti naše vojne
pripreme, koje su neizbežna posledica mobilizacije Austrije. Mi smo
daleko od toga da želimo rat...“
* * *
Pretvara se, još kako se pretvara lukavi nemački lisac. On
nimalo nije žalio ubijenog nadvojvodu, koji sa svoje strane nije gajio
nežna osećanja prema svom severnom savezniku. Osim toga, oženjen
Čehinjom, Franc Ferdinand je gajio potpuno neshvatljivu za
Vilhelma II simpatiju prema Slovenima. Čak je sanjao o tome, da u
sastav svoje buduće imperije uključi Južne Slovene. Zbog tih svojih
snova bio je spreman da ratuje sa njima. Sa njima – da, ali sa
Rusijom – ne. I o tome je sam rekao:
„Nikad neću povesti rat protiv Rusije. Žrtvovaću sve da to
izbegnem, zato što bi se rat između Austrije i Rusije okončao ili
svrgavanjem Romanovih, ili svrgavanjem Habsburgovaca, ili možda
svrgavanjem obe dinastije".
Porazmislio je i dodao: „Rat sa Rusijom označavao bi naš
kraj. Austrijski i ruski car ne treba da svrgavaju jedan drugog s
prestola i utiru put revoluciji".
Inače, nadvojvoda je bio osuđen na propast ne samo zato što
su ga osudili masoni.
Nemački car, čija je zemlja skoro potpuno bila okružena
članicama Antante, nije mogao u potpunosti da se osloni na sve
slabijeg južnog saveznika na čijem je čelu bio oronuli 85-godišnji car
Franc Josif. Ali nije se moglo računati ni na njegovog naslednika.
Zato je žarko želeo da naslednik bude neko drugi.
A kako se stari imperator u Beču odnosio prema svom
prestolonasledniku? Nije mogao da ga podnese zato što ovaj nije krio
s kakvim nestrpljenjem iščekuje smrt svog prethodnika, to jest
njegovu lično.
Budimpešta? Nigde kao u Budimpešti smrt Franca Ferdinanda
nije dočekana s likovanjem. Otišao je čovek koji je mrzeo Mađare,
koji su sanjali o uništenju Srbije, zato što je ona smetala Mađarskoj
da se širi. Taj neskriveni mađarski san neverovatno se poklopio sa
nemačkim snom da izgradi bezbednu železnicu sve do Bagdada,
kojom će krenuti bliskoistočna nafta.
Sa Francuskom je sve bilo jasno. Godine 1913. njen
predsednik je postao Remon Poenkare, zvani Poenkare-rat. Njegov
životni san bio je rat sa Nemačkom, tačnije revanš zbog poraza 1871.
godine. Revanš po svaku cenu. Ali neko drugi treba da započne rat,
na primer neko u Srbiji. Tamo ima mnogo francuskih prijatelja, među
njima šef vojne obaveštajne službe – pukovnik Dragutin
Dimitrijević-Apis. A sama Srbija se tako iskreno radovala smrti
nadvojvode, da čak ni formalno nije izjavila saučešće austrijskoj
vladi.
Eto kako je kamen po kamen kaldrmisan put do Sarajeva. Što
se tiče pitanja ko je i gde voleo Franca Ferdinanda, na to nema
odgovora. Jedno je bilo jasno – da je Srbija, nažalost, odigrala
dodeljenu joj ulogu zapaljenog fitilja prinetog topu. To potvrđuju i
beleške predsednika srpske vlade Pašića o učesnicima u zaveri protiv
nadvojode, i priznanje pukovnika Dimitrijevića pred vojnim sudom u
Solunu.
Ma kakve beleške predsednika vlade Pašića! Pouzdano se zna
da je upravo on krajem maja održao sastanak sa članovima svog
kabineta, na kome se diskutovalo o mogućnosti zavere s ciljem
ubistva austrijskog prestolonaslednika.
Osim toga, u diplomatskoj prepisci od 18. juna otkriven je
nalog ambasadoru Srbije u Beču, Jovanoviću da se nađe sa nekim od
zvaničnika Austrougarske i da ga upozori o predstojećoj opasnosti po
život nadvojvode. Izvršavajući nalog, ambasador Jovanović se 21.
juna, to jest nedelju dana pre planiranog dolaska nadvojvode Franca
Ferdinanda u Sarajevo, sreo sa ministrom finansija Austrougarske,
Leonom Bilinskim. Tokom razgovora ambasador je nekoliko puta
skrenuo pažnju ministra na složenu političku situaciju u Bosni i na
postojanje rizika prilikom posete nadvojvode prestonici anektirane
zemlje. Svaki put ministar bi skretao razgovor na drugu temu i samo
je na rastanku, zahvaljujući se na poseti i razgovoru, Bilinski
potvrdio da je sve čuo, izjavivši: „Nadajmo se da se ništa neće
dogoditi". I gle, ipak se dogodilo.
I poslednje svedočanstvo. Masoni su na svom međunarodnom
kongresu u Beogradu otvoreno priznali: ,,Iz Beograda je počeo
svetski rat koji je ostvario mnoge masonske nade“.
* * *
 Eto tako je buknuo novi, teži za Srbiju rat, u kom je na
početku poražena i izgubila sve što je izvojevala u prva dva
balkanska rata. Ali otpočela ga je, uprkos očekivanjima, prilično
uspešno.
Posle poraza na Drini, srpska armija se pod rukovodstvom
vojvode Radomira Putnika povlači do manje pritoke Save, reke
Kolubare i prelazi na njenu desnu obalu. Rečica nastaje od dve
sastavnice Obnice i Jablanice koje se spajaju nedaleko od Valjeva.
Na obalama Kolubare odigrala se najveća bitka u Prvom svetskom
ratu na Balkanu. Oko 280 hiljada dobro opremljenih i naoružanih
austrougarskih vojnika potiskivali su 250 hiljada slabo odevenih i
naoružanih Srba. Vredan pažnje je podatak da je nastupajućom
armijom komandovao onaj isti Oskar Poćorek, koji je u momentu
atentata bio u istom automobilu sa ubijenim nadvojvodom
Ferdinandom. Da je samo znao da mu se u redovima srpskih ratnika
suprotstavlja jedan od organizatora toga atentata. Bilo kako bilo,
povlačenje prema Kolubari nije spašavalo Srbe od neminovnog
poraza, i general Mišić predložio je dalje povlačenje na jug, prema
Gornjem Milanovcu.
Poćorek je precenio svoje snage i goneći protivnika ogoleo je
svoje položaje, postavivši ih pravo pod udar odmorenih srpskih
jedinica. Osvajač je pretrpeo tolike gubitke, da je komandant naredio
ne samo povlačenje na levu obalu Kolubare, već i napuštanje
Beograda. Borbe su bile do te mere istrajne i situacija se toliko brzo
menjala, da su pojedini delovi armije iz opsade prelazili u opkoljeno
stanje i obrnuto. Srbi su tu izvojevali svoju najveću pobedu, ali platili
su za to veoma visoku cenu. Samo u 1914. godini Srbija je izgubila
170.000 vojnika i oficira.
* * *
Mustafa je bio veoma uspešan. Njegovi vojnici divili su se
hrabrosti i hladnokrvnosti svog komandira i nisu ga nikad izneverili.
Tako je bilo i te noći. Od same večeri i do jutra neprekidno se vodila
borba prsa u prsa s neprijateljem. Oslobodivši se na kratko
neprijatelja, srpski vojnici su se skupili oko manje vatre. Mali, ali
ipak predah. I Golubić je tu. Bože kako se teško diše posle
dugotrajne jurnjave. Vade čuturice s rakijom.
 - E pa braćo, sa srećom! Iščupasmo se danas iz pakla.
- U zdravlje!
Potegnuše. Odjednom iz mraka iskočiše tri austrijska vojnika
sa puškama na gotovs.
- Hende hoh, – viknu jedan od njih, a kroz sekundu ponovo
povika na srpskom:
- Ruke gore!
Mustafa se polako okrete na tuđi glas, podizanjem čuturice
nazdravi pridošlicama i povuče gutljaj. Sa istom mirnoćom pruži je
jednom od neprijateljskih vojnika:
- Brate Srbine, popij za zdravlje.
I odjednom neočekivano, baci se na njega i obori ga na
zemlju. Sinhronizovano s njim postupili su njegovi vojnici. Nastade
tuča u tišini. Iznenadni pucanj pored njih prekide tu nemu zbrku. Svi
se razbežaše. Poznata stvar: ,,u mraku su sve mačke crne“. Svako se
plašio da ne bude zarobljen.
Pošto je došao do daha, jedan od vojnika obradovano reče:
- E pa gospodine podoficiru, Bog je i ovaj put bio na našoj
strani.
- Jašta, – stežući ruku ranjenu nožem, procedi kroz zube
Golubić.
 Prvo putovanje u Rusiju

Posle pobede na Kolubari na položajima je nastupilo zatišje.

Ako je to pomoglo Austrougarskoj da popuni rovove svežim
divizijama, Srbija nije imala odakle da uzme nove borce.
Preduzimane su najneobičnije mere za popunu armije ljudstvom.
U kabinetu Apisa nekoliko viših oficira. Govori Dimitrijević:
- Ante Trumbić, naš glavni propagandista, izrekao je
zanimljivu ideju: da se pošalje u Rusiju specijalna grupa koja bi
vrbovala dobrovoljce u srpsku armiju. Naši ruski prijatelji kažu da su
zarobili veliki broj Slovenaca, Hrvata, Bugara. (Tako se na primer, u
ruskoj armiji, našao hrvat Josip Broz. Bilo je puno srpskih izbeglica.
Postoji nada da su se neki od njih namerno predali. Srpski deo
delegacije se već formira. Iz Hercegovine ide Dušan Simić. Mislim
da treba poslati u Rusiju i Mustafu Golubića.
- A gde je on sada? Nešto ga ne viđam odavno, – upita neko.
- On je opet u mom odredu – reče Tankosić. Samo sada je
poručnik. To je dobra ideja da se on pošalje. Neka Semiz razmisli
kako će da ga upiše u grupu.
* * *
Zvanična soba za prijem. Pukovnik Artamonov prozdravlja
pristiglog Golubića, na kome je novi oficirski mundir.
- Drago mi je što Vas vidim u dobrom zdravlju, gospodine
Golubiću. Čestitam na novom zvanju! Predlažem da po običaju
ruskih oficira ,,zalijemo“ nove epolete.
Artamonov uzima Mustafu pod ruku i vodi ga prema stočiću
sa flašama votke, vina i zakuskom.
- Votka, vino, rakija?
- Votka, ako dozvoljavate, gospodine pukovniče.
Artamonov napuni čašice. Oficiri se kucaju i ispijaju: ,,U
zdravlje" – „Živeli".
- Dragi Mustafa, neobično mi je drago što se pojavila
mogućnost da potpuno legalno uđete u Rusiju. Iskreno želimo da
Vaša misija bude uspešna. Sa svoje strane učinićemo sve kako biste
se sreli sa svim ljudima koji će Vam trebati. Već je upućena depeša
iz ambasade. Vama i Vašim prijateljima date su najbolje preporuke.
Sigurni smo da će se posle putovanja naša saradnja još više učvrstiti.
Ponovo napuniše čašice.
- Za Vaš uspeh, gospodine poručniče.
- Veliko hvala gospodine pukovniče.
 Prvi put u Rusiji
Golubić u kabinetu jednog od načelnika policije „Ohranke“.
Preko puta njega za stolom ruski general Genštaba.
Dobili smo za Vas depešu iz Beograda. Pukovnik Artamonov
je veoma zadovoljan poznanstvom s Vama. Mi ovde u Rusiji, smo
Vam veoma zahvalni gospodine Golubiću, zbog Vašeg odnosa prema
Rusiji. Nadamo se da ćemo ovih dana imati priliku da, ukoliko ste Vi
saglasni, popričamo o uslovima budećeg rada, najvažnije o mestu.
Evropa – eto, gde je zanimljivo: Pariz, Lozana, Beč na kraju krajeva.
Začu se kucanje na vratima.
- Da!
- Mogu li da uđem Vaša ekselencijo?
- Uđite, uđite kapetane. Evo da se upoznate, naš veliki prijatelj
iz Bosne Mustafa Golubić.
- Kapetan II klase, Šešelj.
General pokazuje svom potčinjenom da sedne.
- Gospodin Šešelj će vam pokazati našu prestonicu... i uopšte
baviće se Vašom svakodnevicom, što je najvažnije, neće dozvoliti da
se dosađujete. Uzgred, naše devojke nisu ništa lošije od vaših
južnjakinja, jel’ tako kapetane?
- Brinuću se gospodine generale.
- Onda predajem gospodina Golubića u Vaše ruke. Samo se
potrudite kako da smislite, da odsustvo našeg prijatelja ne bude
suviše upadljivo za njegove srpske kolege. Jednom rečju, osmislite
ceo program. Drago mi je što smo se upoznali gospodine Golubiću.
Do skorog viđenja.
* * *
Putovanje u zemlju svojih snova bilo je za Golubića veoma
prijatan ali kratkotrajan odmor. A posle toga nastupila je sve opasnija
frontovska svakodnevica, sa sve većim teškoćama. Političko
rukovodstvo Bugarske ponovo je demonstriralo svoju kratkovidost.
Ta slovenska zemlja odlučila je da stupi u rat na strani Trojnog
saveza. Golubić je bio u jarosti. U tom stanju pokucao je na stub koji
je držao šator Dimitrijevića Apisa.
 - Ko je?
- Ja sam, Mustafa.
- Uđi druže.
Apis s teškoćom seda. Jako se ugojio. Izgleda bolešljivo.
Ugledavši ga u takvom stanju Mustafa uzdahnu, ali se savlada
i pozdravi ga usiljeno veselo i glasno.
- Dobro veče, gospodine pukovniče.
- Zdravo Mustafa, šta ima novo?
- Ništa dobro. Mislim da se mora preduzeti nešto ozbiljno.
Zeman je da se udari na bugarskog kralja. Porodicu Korbuga davno
je već trebalo otresti o zemlju. Davno su zaslužili.
- I kako misliš to da uradiš?
- Dovoljni su mi za to momci Timočani. Već sam ošacovao
njih 10-15, svi su orlovi. Svi spremni. Preći ćemo granicu. Malo će
nam oko toga pomoći jedan Bugarin. Odavno je s nama. A tamo je
najvažnije da se dočepamo gnezda. Treba sve spaliti i tada će vlast
sigurno preći u ruke vođe seljačke partije – Aleksandra
Stambolijskog. S njim ćemo se već dogovoriti. On je pristalica
ujedinjenja Južnih Slovena. A po završetku posla treba svršiti sa tim
austrijskom psetom, Oskarom Poćorekom. Kako god, ali njegova
smrt će posejati paniku.
- Tako mu dođe. Ali obaveštajci javljaju da neprijatelj sprema
ofanzivu. Ti znaš kako stoje stvari na frontu? Ako krene, nećete stići
ni do Bugarina ni do Austrijanca.
Apis spušta ton.
- Kod nas na vrhu je ili idotizam ili direktna izdaja. Toliko je
ljudi izginulo, još se može desiti da se nađemo između austrijskog
čekića i bugarskog nakovnja. Kakva je to buka tamo?
U šator ulazi Apisov ađutant.
- Nevolja, gospodine pukovniče! Vojvoda Tankosić ubijen.
Mina.
Mustafa iskoči iz šatora.
* * *
Skoro svi slovenski narodi preživeli su svoju golgotu. Za
srpski narod i njegovu armiju to je bilo rat sa Austrijom. I mada je
Golubićev gnev protiv intervencije austrijske armije i izdajničkog
udarca Bugarske u leđa razumljiv i pravedan, prevaga protivnika u
svim aspektima ratnih mogućnosti bila je na njegovoj strani.
Loše odeveni i gladni vojnici i mlađi oficiri, čija je osnovna
hrana bila konjetina, probijali su se kroz zavejane i zaleđene
planinske vrleti, vukući na rukama teška oruđa. Sad je već besneo ne
samo Golubić, već i Apis.
Dobro obavešteni pukovnik je bolje nego iko shvatao, da
srpsku armiju na stenovite planinske prevoje nisu nagnali ratno
iskustvo austrijskih i bugarskih vojskovođa, već nesposobnost i
nestručnost sopstvenih ,,zapovednika“, kako je imao običaj da naziva
svoje štabne oficire. Stalno se uveravao u to da oni uopšte nisu u
stanju da predvide i pretpostave posledice manevara koje su nametali
vojsci.
Dimitrijević se bio slab, i skoro sve vreme je ležao na
dvokolicama. Njegove otečene noge stalno su bile umotane u
nekoliko šinjela. Mustafa je uvek koračao pored, ponekad
ubrzavajući kočije, pomažući zanemoćalim konjima. Jako je smršao,
ali oči su mu gorele istim žarom.
- A ne dragi moj Mujaga, ponekad bi ponovio Apis, – ovo nije
rukovođenje armijom, ovo je direktna izdaja. Neko će za ovo morati
da odgovara. I odgovaraće surovo.
Mustafa s odobravanjem klima glavom i polušapatom govori
Pavlu Bastajiću koji hoda pored njega.
- Ako se usude da ga pipnu, imaće posla s mojim odredom.
Samo nek probaju.
Na kraju krajeva, potpuno iscrpljena i u ritama, srpska vojska
je iz Albanije evakuisana na grčko ostrvo Krf, gde je dobila
neophodan predah.

Na datoj karti vidi se da je zapadni deo okupirala Austrija, a

istočni Bugarska. Crne strelice pokazuju smer udara austrijskih i
bugarskih združenih jedinica. Očigledno je da je preostao samo jedan
pravac za povlačenje – južno i jugozapadno u Albaniju, pri tome su
za povlačenje izabrani najteži pravci.
 Kralj igra belim
A u kabinetu kralja Aleksandra Karađorđevića, kao i uvek,
pletu se intrige. Kralj hoda po sobi, pažljivo sluša izveštaj ministra
unutrašnjih dela Srbije, Ljube Jovanovića Čupe. Ovaj, izrazito
poslovnim, ali prilično servilnim tonom referiše:
- Očevici, Vaše visocanstvo, javljaju da se naš ,,bikčić“
ozbiljno razigrao. Zajedno sa svojim pomoćnikom Mustafom
Golubićem kuje planove o ubistvu grčkog kralja i nemačkog cara.
Iako su njihovi planovi daleko od ostvarenja, a možda i neostvarljivi,
ne smeju se potceniti. U Sarajevu im je pošlo za rukom. Za Vaše
visočanstvo, čak i neuspeo pokušaj, mogao bi doneti goleme
političke probleme.
- I šta Vi predlažete gospodine ministre?
- Ako dozvolite, Vaše visočanstvo, skrenuo bih Vam pažnju
na sledeću, neobično važnu činjenicu: pukovnik Dimitrijević, sam po
sebi nije krupna figura, uprkos njegovim ogromnim dimenzijama. Ali
on se oslanja, kao što vam je poznato, na ilegalnu „Crnu ruku“. Znam
ponešto o njoj, ali to je nedovoljno. Mi, nažalost, ne znamo tačno ko
od viših oficira čuva u svom ruksaku crne rukavice. Oni drže neku
kontrolu nad armijom, to im se mora priznati. Takođe nam je poznato
da članovi organizacije ne prezaju ni od čega.
- I šta onda? – nestrpljivo ga prekide kralj.
- Mislim, Vaše visočanstvo, da joj moramo suprotstaviti
drugu, nama lojalnu organizaciju, koju možemo nazvati.
- „Bela ruka“, – ponovo kralj prekide minstra.
- Bravo, Vaše visočanstvo. Imao sam u vidu neko drugo ime,
ali sad sam zaboravio. Bravo! Potpuna suprotnost. „Bela ruka“, kao
simbol dobra i političke čistote, protiv „Crne ruke“ – simbola
lukavstva i terora.
- I ko će da uđe u tu ,,čistu“ organizaciju?
- Uveren sam, svi političari i oficiri, kojima je stalo do naše
tradicije: monarhije, patriotizma i Srbije.
- Dobro, to je jasno. Nadam se da ćete preuzeti na sebe
organizaciona pitanja. Samo, mora se brzo dejstvovati, ionako
kasnimo. A ,,crna“ vrhuška, šta ćemo s njom?
- Sve poznate nam vođe treba hitno pohapsiti, pre toga ih
posmenjivati. Treba ih sprečiti da gde god stignu, za sve neuspehe
krive vladu, pa čak i Vas, vaše veličanstvo. A posle hapšenja spremiti
vojni sud i predati ih njemu, okrivivši ih pre svega za sarajevsko
ubistvo i izazivanje nepotrebnog rata.
- Dozvolite, to je ispravan potez. Ali mora se sve pažljivo
pripremiti. Optužnica za ubistvo nadvojvode, dokaz krivice i
osuđivanje vinovnika, znatno će nam olakšati pregovore sa Bečom.
Taj proces će poslužiti kao dokaz naše dobre volje i prijateljskog
odnosa prema Austrougarskoj. Dobar potez! Počinjemo ovog trena.
Želim uspeh, gospodine ministre.
 Rastanak

Sunčani dan. Predivno ostrvo Krf, mesto vojno-pomorske

slave ruske flote pod komandom admirala Ušakova. Sada je ovde
smeštena srpska vojska, povlačeći se pred austrijskom armijom. U
kazanima se na vatri kuva kaša. Pored svog šatora, u stolici na
rasklapanje sedi Apis. Pored njega, na zemlji, stavivši pod glavu
ruksak, leži Mustafa.
- Eto šta učiniše od nas izdajnici. Izdadoše Srbiju, izdadoše
jedinstvo Slovena, Rusiju. Moraćeš, moj Mujaga da menjaš život.
Dosta je ratovanja. Ti si dobrovoljac. Možeš da odeš kad hoćeš. Ako
hoćeš da pomogneš našoj stvari, – moraš na školovanje. Idi i uči.
Pred tobom je dug, nadam se herojski život.
- A ti?
- A ja. Ja ću još da se nosim s našim kraljem, s Aleksandrom.
- Bez mene?
Umesto odgovora, Apis ga ćutke potapša po ramenu.
- Nikako ne mogu da shvatim razlog takvih odnosa s kraljem
Aleksandrom. Zar ga nije „Crna ruka“ dovela na presto?
- Dragi moj Mustafa, zahvalnost nikad nije bila čovekova jača
strana. Pre će biti da je obrnuto. Najpre čovek puca od zahvalnosti, a
zatim počne da izbegava onoga ko ga je spasio ili mu pomogao, a
vrlo često počinje da mrzi spasioca. Čudno je stvorenje čovek, imaj
to na umu. Tako i ja s kraljem Aleksandrom. Sve se desilo 1903.
godine.
Sve je počelo u kasarni gardijskih oficira. Mnogo su pili,
galamili, prekidali jedan drugog. Čuli su se povici: „Dole Obrenović,
dole kurva Mašin, živeli Karađorđevići". Dimitrijević Apis pokušava
nekoga da smiri, da zavede koliko-toliko reda.
- I noću, krajem maja, moji oficiri su okružili konak. Sve smo
isplanirali, ali obezbeđenje je bilo na visini zadatka i otvorilo je vatru
iz neposredne blizine. Bio sam teško ranjen, oporavljao sam se
nekoliko meseci. Izgubili smo ljude, ali Obrenović i Mašin su dobili
svoje. Na presto su se vratili Karađorđevići. A šta smo dobili mi koji
smo išli na metak? Da, dobili smo unapređenje, ali niko nije ušao u
vladu. Kralj Aleksandar se okružio ljudima, od kojih većina njih
neprijateljski gleda na nas. Da nije „Crne ruke“ i neizbežne osvete,
davno bi nas potamanili. Ali veoma nam je teško da utičemo na
politiku. Evo vidiš druže dokle su doveli srpsku vojsku. Najpre
nezasluženi poraz, zatim ovakav kraj – Golgota. Sad smo mi
izgnanici. Ja ću očito uskoro biti smenjen. Tako da je sad pravi čas da
odeš, inače će biti kasno.
* * *
- I kako si se našao u Švajcarskoj? – s nestrpljenjem je
ponovljao pitanje major Helm. Mustafa s mukom otvara slepljene
usne. Vidi se da su ga ponovo svirepo tukli.
- Došao sam tamo, – jedva izgovori prve reči.
- Neka mu neko doda vode, inače neće moći da govori. A ti
glupane, glavo luda, pij i pričaj sve sam. Ne teraj nas da čekamo i ne
mrsi nam mozak. Inače će ti ovde sve kosti polomiti. A sam ćeš biti
za to kriv.
- Ja gospodine, govorim istinu. Nemam šta da krijem. Život
me je terao po celoj Evropi, nekada nisam imao sredstava za život.
Otišao sam u Švajcarsku kao državni stipendista. Dobro sam učio u
Beogradu, dobro ratovao. Stekao sam, gospodine, zlatnu medalju za
hrabrost. Taman sam se malo skućio.
* * *
Na obali Ženevskog jezera, na dugoj klupi Golubić, puši lulu,
razgovara sa mladim, skromno odevenim čovekom, sudeći po hrpi
knjiga pored njega, takođe studentom.
- Ljudi koji su to smislili nisu gluplji od nas dvojice. Svaka
vlast monarhije koncentrisana je u rukama jednog čoveka – kralja,
cara. On donosi konačne odluke, on preuzima svu odgovornost za
neuspeh.
- Da, negde sam pročitao, da upravo zato masoni pre svega
pokušavaju da sruše svaku monarhiju. Na monarha je teško izvršiti
uticaj, čak je teško i približiti mu se.
- Baš tako. Upravo zato nemački car mora da plati za
razaranje Srbije i moje Bosne. Ušao je u rat na strani Austrije, iako je
znao da je ultimatum Srbiji nepravedan, a optužbe neosnovane. Nije
se smelo za ubistvo Ferdinanda – neprijatelja slovenstva, pobiti na
hiljade ljudi. Znao je da taj rat neće ličiti na balkanski. Ne ubija se tu
bajonetom i sabljom: i mitraljezi i aeroplani i oklopna vozila i
šrapnel, čak i gas. Jesi video cev nemačkog merzera? Još kako su
znali da će to biti velika klanica.
- Zbog toga hoćeš da ubiješ Vilhelma?
- Da i ubiću ga makar ga čuvalo hiljadu policajaca. Svako
mora da plati svoj dug: i Vilhelm i Karađorđević.
- Spreman sam da ti pomognem Gojko. Istina, nisam mnogo
vešt. Ali ako zatreba, mogu baciti bombu, ili kao Gavrilo Princip.
* * *
Ponovo mučilište u gestapou.
- Izvinite gospodine majore, pričaju da je u Stocu bio neki
trgovac otpadom. Malo je zarađivao, pa je odlučio da krade. Uhvatili
ga, odrobijao i opet počeo da skuplja gvožđe i zakleo sa da neće više
krasti. Ali čim su ga pustili na slobodu, kad god bi se desila neka
krađa, prvog bi njega hapsili. Takva je i moja sudbina. Počeli
Švajcarci nekog da jure i prvo što su uradili, mene su prognali u
Francusku. Krenuo tamo na nastavu, stiže papir iz Beograda. Kralj
Aleksandar i Pašić spremaju suđenje Dimitrijeviću – Apisu. Zajedno
sam ratovao s tim čovekom, znam koliko je hrabar, pošten i patriota.
Njega su uhvatili i mene dovukli iz Pariza. Hteli su da ja lažno
svedočim protiv onoga koga sam smatrao svojim učiteljem i
dobrotvorom. Odbio sam, pa sam od svedoka postao optuženi.
- A šta je tačno trebalo da svedočiš o Apisu?
- Da je on hteo da izazove rat.
- Zar nije tako? – začudi se Helm.
- Naprotiv, gospodine majore, Dragutin je mislio da će smrt
naslednika zaustaviti rat. Ko da ratuje, neće valjda matori oronuli
Franc Josif? On je hteo da životom jednog čoveka spasi mnogo
života.
- Da, originalna misao. Sam si smislio ili ti je Apis došapnuo?
Dobro, to nije važno. Bolje nam reci kad si počeo da radiš za rusku
obaveštajnu službu?
- Ja sam gospodine, istina, bivao u Rusiji, ali ne zbog
špijunaže za njih. Možda, nažalost, ne bih ni sedeo sad ovde kod vas.
To je sve zbog novca, zbog rada za „Crveni krst“. Nisu se pretrgli od
plaćanja, ali bolje išta nego ništa.
 Novi stari prijatelji

Ženevsko jezero. Dan se primetno bliži smiraju. Mustafa sedi

sam na širokoj dugačkoj klupi. Pored njega leže novine i knjiga, ali
on ih se ne dotiče. Utonuo u sumorne misli. Pored njega ravnodušno
prolaze ljudi. Najzad neko se zaustavlja pored i ćutke seda kraj njega.
Mustafa i dalje zaronjen u svoje misli.
- Izvinite. Da li biste mi rekli koje je po redu slovo ,,Omega“ u
grčkom alfavitu?
Golubić „izranja" u realnost i pogleda suseda. Pored njega
sedi lepo obučen mladić, svojim sitnim crtama lica potseća na
Francuza.
- Izvinite, šta ste me pitali?
- Da, pitao sam znate li koje je po redu slovo ,,Omega“ u
grčkom alfavitu?
Golubić se u mislima vraća u Sankt Peterburg u kabinet u
,,Ohranki“. Kapetan Šešelj mu stiska ruku i ponavlja: „Zapamtite,
molim vas: Vaš pozivni znak je ,,Omega“. Lozinka je: ,,Da li možda
znate koje je po redu u grčkom alfavitu slovo ,,Omega“? Odziv:
„Nismo učili grčki jezik u školi".
Golubić je ponovo u Ženevi. S osmehom i razumevanjem
gleda ga nepoznat mladić.
- Omega, omega. Izvinite, ali mi u školi nismo učili grčki
jezik.
Neznanac uzdahnu sa olakšanjem.
- Hvala Bogu! Pomislio sam da sam pogrešio. Dobar dan,
moje ime je Nikolaj. Za vas jednostavno – Kolja. Kolja Ignjatjev.
Kako se vi zovete?
- Gojko. Gojko Miletić. Iz Beograda sam. Student pravnog
fakulteta.
- Znači, kolege, – i ja sam student. Imam pozdrave za Vas od
kapetana Šešelja. Istina, ne znam šta je s njim, ali neki papiri o Vama
su mi ostali od njega. Pošto su naši interesi na Balkanu i dalje isti,
obnavljamo stare kontakte. Ako ste i dalje raspoloženi za saradnju s
Rusijom, predložili bismo Vam da nastavimo naš odnos?
 - Da, naravno, – složi se Mustafa isuviše srdačno. – Mislio
sam da je sve što je prošlo ostalo u prošlosti. Nisam znao šta da
radim i kome da se obratim.
- U pravu ste. Kod nas se mnogo toga promenilo, ali su
globalni interesu i dalje isti. Dobio sam nalog da Vam prenesem da
su lozinka, odziv i ime ostali isti. Nećemo se više viđati na javnom
mestu. Susreti će biti konspirativni. Ja sam Vaš čovek za vezu.
Uzmite ovo, to Vam je za prvo vreme. Da li ste sačuvali veze sa
Vašim saborcima?
- Da, većina ih je u Evropi. Neki su ovde u Ženevi.
- Vrlo dobro. Evo uzmite još. Deo toga dajte onome s kim
imate nameru da radite uskoro. Zadatak ću Vam saopštiti sledeći put.
Naći ćemo se za nedelju dana, u isto vreme u parku kod mauzoleja
Karla Brunsviškog.
- Izvinite, Kolja. Koliko ja shvatam – to su pare. A šta je s
priznanicom?
Nikolaj se nasmeja.
- Gojko, mi Vas poznajemo. Papire ćete regulisati u Moskvi.
Mislim da će Vas uskoro pozvati tamo. Srećno, gospodine Miletiću.
Kolege se rastadoše. Ostavši sam na klupi Mustafa primeti
kako je sa susedne klupe brzo ustao i ustremio se za Nikolajem
neugledni muškarac, ličio je na agenta. Golubić nehotice ustade,
polako pokupi novine i knjige i krete za sumnjivim tipom. Ubrzo se
uverio da nije pogrešio – sumnjivi tip je zaista pratio njegovog novog
poznanika. Golubić se uverio da je Nikolaj, iako je bio veoma mlad,
vrlo dobro obučen – i on je primetio da ga prate. Mladi obaveštajac je
nekoliko puta proverio: promenio je pravac kretanja, zaustavio se da
preveže pertle na cipelama, a izašavši na široku trgovačku ulicu,
nekoliko puta se zaustavio ispred izloga kako bi kao u ogledalu
razgledao svog pratioca. Išao je polako, bez žurbe, razgledajući
izloge i oglase, što je vidno nerviralo uhodu. Počelo se smrkavati i
ovaj se očito plašio da će mu se ,,objekat“ zagubiti u mraku. Što su se
ova trojica više udaljavala od centra, to su ulice bile sve mračnije,
zgrade sve prljavije i zapuštenije. Nikolaj se iznenada zaustavio
pored jednog od njih i otvoreno se osvrnuvši, brzo nestao iza arke u
dvorište. Mustafa, koji mu se ionako bio približio, ubrzao je korak, i
sačekavši se da se agent oprezno sakrije iza arke, požuri za njim.
Ušavši u dvorište, ugleda čoveka za vezu koji se udaljio u dubinu
dvorišta, kako iskoči iza drveta kojem se približavao agent i jako ga
udari nečim po licu. Ispostavilo se da je i agent spretan. Uspeo je da
se izmakne i ublaži udar, ali ipak nije uspeo da se održi na nogama,
pade na kolena. U tom trenutku Golubić odgurnu čoveka za vezu i
glasnim šapatom naredi.
- Skloni se brzo. On je sam, zato sve ostaje na snazi. Do
susreta.
Bežeći Nikolaj ugleda kako je Mustafa jakim udarcem noge
oborio agenta na zemlju. Zatim se nagnuo prema palom i tiho, ali
jasno upitao:
- Šta se desilo? Ko te to tako?
- Hvataj ga... To je ruski špijun... Pomozi mi, ja sam iz
policije, – jedva izgovori ovaj, bez snage, naslanjajući se leđima na
drvo.
- Dobro, dobro. Ne brini, pomoći ću ti.
Nagnuvši se prema bespomoćnom telu, Mustafa mu naglo
okrete glavu i momentalno mu zavrnu šiju. Ovaj bez zvuka izdahnu i
pade ničice na zemlju. U par skokova Golubić se nađe kod arke.
Provirivši oprezno na ulicu i ne ugledavši nikoga, izađe i gegajući se
ode dalje, nategnuvši onako u hodu pljoskicu s rakijom. Hodao je
prilično brzo i uskoro nestao iza krivine.
* * *
U iznajmljenom Golubićevom sobičku sedi Pavle Bastajić. On
pažljivo sluša prijatelja.
- Tako stvari stoje druže moje, Pavle. A mi mislili da su nas
zaboravili. Ne, nisu ni sa ove, ni sa one strane. Evo ti novac, uzmi.
Za svaki slučaj menjamo stan. Ali opet jeftino i da bude blizu. To je
prvo. A drugo, trebaju mi nove, stare cipele. Idi sad i kupi mi kod
prekupaca. Znaš broj? Dobro. Nemoj da budu uske, prošli put sam
sve noge izgulio. I treće, moramo polako svesti na minimum naše
sedeljke u srpskoj kafani. Ne treba sada bez preke potrebe da se
muvamo. Ali pre nego što stigne nova naredba, treba da završimo sa
Aleksandrovim slučajem. Slažeš se? Ajde, uzmi moje cipele i baci ih
negde na sigurno. I daj nove što pre, inače ne mogu nikuda mrdnuti.
A sutra ćemo kupiti sebi po par novih. Požuri druže.
 Posle rata s fašistima

Lepa kao i pre, samo vidno posedela, Jelisaveta Mančić sedi

za stolom, ruku klonulih na ivici stola. Ispred nje je Mustafina
fotografija. Dugo i setno žena posmatra drago lice voljenog čoveka.
Iznenada zvono na vratima. Liza polako ustaje, kao da se vraća
odnekud iz daleka i sa neskrivenim čuđenjem ide ka ulaznim vratima.
Otvara ih i još više se čudi. Na pragu stoji nepoznat, mršav,
izmožden čovek. Pažljivo posmatra ženu, zatim, kao da se uverio da
je to ta koju je hteo da vidi, pozdravlja se.
- Dobar dan gospođo Mančić!
- Dobar dan! Izvinite, ko ste vi? Ja Vas se ne sećam.
- Nisamo se ranije sretali. Ja sam dobar prijatelj Mustafe
Golubića, doktor Živković.
Jelisaveta zadrhta, kao od udarca, i uplašeno se osvrte okolo.
- Ne bojte se. Niko me ne prati.
I posle kratke pauze tužno dodade.
- Više me niko ne prati.
- Od Mustafe, a gde je on, šta je s njim? Prođite molim Vas.
Dvoje sede za stolom ćutke, ponekad razmene pogled. Svako
se plaši da prvi započne razgovor. Najzad Mančićeva ne izdrža i
prekide mučnu tišinu.
- A ja imam njegovu sliku. – Polako i teško ustaje, vadi iz
fijoke komode fotografiju muškarca i stavlja na sto pred Živkovića.
Ovaj začuđeno gleda na sliku, zatim pravo ženi u oči.
- Grešite. – to nije Mustafa Golubić. Taj čovek uopšte ne liči
na njega.
Jelisaveta mu uze iz ruku fotografiju i takođe mu se upilji u
oči.
- Izvinite, mahinalno sam uzela pogrešnu fotografiju.
Prilazi ormanu i vadi fotografiju. Pruža je Živkoviću.
- Da, to je Mujaga Golubić. To je on.
Dugo posmatra nasmešeno, srećno lice čoveka koji ga je
poslednji video živog.
- Da li ste skoro videli Mu... Golubića? Šta je s njim, gde je
on? – upita i preplašeno se zagleda čoveku u oči koje se polako
napuniše suzama. S mukom otvori usta.
- Sad već ništa s njim... Umro je 29. jula 1941. godine.
- Kako umro? Žena ponavlja pitanje kao da se za čoveka o
kojem oni razgovaraju ni pod kakvim okolnostima ne može reći –
umro.
- Umro mi je na rukama u ćeliji gestapoa. Neko ga je otkucao
fašistima.
- Ot-ku-cao... fašis-tima... po slogovima je ponavljala
Jelisaveta. – Znate li ko je to uradio? Je li on znao ko ga je izdao?
- Zar vam nije ništa rekao? Da li je na nekoga sumnjao?
- Bio je veoma nervozan u poslednje vreme. Govorio je da ga
neko prati. Jednom je rekao da se najviše plaši da će ga izdati neko
od njegovih. Neko gore, u partiji, veoma ga se plašio, plašio se
njegovih ovlašćenja i mogućnosti. Nije rekao ko, ali neko na samom
vrhu.
Gost potvrdno klima glavom po taktu njenih reči:
- Rekao je da su ga otkucali. I u anonimnom pismu na osnovu
kojeg su ga uhvatili, bile su dve hrvatske reči. Razumete, ne srpske,
nego hrvatske.
- Pa, njihov glavni... sekretar... on je Hrvat. Bojazan da će ga
neko izdati, neko od njegovih, ili još gore, da će ga njegovi
likvidirati, jako je tištila Mustafu. Samo mi je jednom priznao da
tamo kod njih... ne u partiji, već u celom njihovom pokretu, nešto
nije kako treba. Ljutilo ga je što mnogo beskorisnih ljudi, koje je on
nazvao „prišljamčeni karijeristi", upropastiše svetu stvar.
 Štiteći revoluciju

Kabinet Menžinskog na Lubjanki. Osim domaćina u njemu su

Artuzov i još nekoliko ljudi. Govori Artuzov:
- Koliko ja shvatam, operacija na liniji „Severo-kavkaska
vojna organizacija" razvija se normalno, i rumunski generali Štefan i
Gerua progutali su svoj deo mamca. Šta ima novo u Parizu?
- Nažalost novoga nema, – uzdahnu Menžinskij. – Aktivnost
Kutepova počinje da nervira, naročito njegov cinizam. Njegov poziv
na jačanje diverzivne delatnosti uz primenu otrova – nije šala. Otrov
omogućava da se tiho pobije na hiljade ljudi. Šta bi sa Unutrašnjom
ruskom nacionalnom organizacijom (VRNO)?
- Vjačeslave Rudolfoviču, – poče da odgovara Artuzov, – kao
što sam i pretpostavio, Kutepov nije zaboravio operaciju ,,Trest“ i
dočekuje na bajonet svako saopštenje o novim antisovjetskim
organizacijama na teritoriji Rusije. Zato nije realno očekivati da će
on pustiti bilo koga da mu se približi, čak i ako taj ima besprekornu
oficirsku prošlost, dokumentarno potvrđenu. Moramo ići zaobilazno.
Znamo dobro, da se s načelnikom kancelarije generala, knjazom
Trubeckim, često viđa urednik časopisa „Borba za Rusiju“
Meljgunov. Taj tip takođe nije cvećka, ali je kao novinar
pristupačniji. Postoji predlog da se pošalje odgovarajući čovek u
Pariz i da mu se obezbedi da dođe do Meljgunova, a zatim preko
Trubeckog do generala.
- Da, put je zaobilazan, ali očito da nemamo drugog. I ko je
kandidat Arture Hristoforoviču?
- Naš saradnik Popov. Bivši pukovnik carske armije. On se
nigde nije pojavljivao, i po njegovim rečima, dugo je sedeo u selu i
nije se susretao ni sa kim od bivših kolega iz službe. Taj deo legende
ćemo malo doterati – aktivirati. Dugo je već kod nas, ali se uglavnom
bavio konsultativnim poslom. Osim toga, lično poznaje generala
Đakonova. Jednom rečju, svi papiri su mu uredni.
- To je odlično. Preko njega je zgodno doći do Meljgunova, ali
glavni cilj je svakako Kutepov.
- Da, – zamišljeno je ponovio Menžinskij, – najvažniji je
Kutepov. Teško je približiti mu se, ali to se mora uraditi. Hajde da
pokušamo. Možda će Popovu poći za rukom. Važno je navući
Kutepova na pregovore i ubediti ga da pošalje u Moskvu nekoga od
rukovodilaca ROVS-a. Samo vrlo oprezno.
Kroz neko vreme, Artuzov je izvestio Menžinskog o prvim
rezultatima po dolasku Popova u Pariz.
Kao što se sećate Vjačeslave Rudolfoviču, Popovu je pošlo za
rukom da se sretne čak i da se donekle zbliži sa Meljgunovim, ali to
nije moglo da otopi led u duši odvažnog generala. Čim počnu da mu
govore o VRNO, on se verovatno odmah seti ,,Tresta“. A i kako
drugačije. Šema je vrlo slična: isto ilegalna organizacija, ne zna se
odakle je nastala, isto kontrola nad nekim delovima granice i slična
neefikasnost poslatih boraca. Mi smo prosto prinuđeni, izvinjavam se
zbog nehotičnog humora, da hapsimo najraspojasanije među njima.
Ne možemo radi ,,igara“ da dozvolimo diverzije. A i naša pasivnost
takođe može da izazove sumnju. Da, sećanje na neuspeh je duboko
urezano negde u Kutepovljevoj glavi. Ali ne smemo više oklevati. Na
osnovu saopštenja o njegovim razgovorima sa svojim pomoćnicima,
saznajemo da on bukvalno besni, zahtevajući da se obezbede prelazi
na granicama za teroriste.
- Ne, ne. Mi više ne smemo da rizikujemo. Moramo preći na
naše radikalne planove. Ako naš protivnik smatra teror najefikasnijim
načinom borbe, i mi moramo uzvratiti istom monetom. Uzgred, i Vi i
ja smo na spisku terorista. Mi smo na Kutepovljevoj listi za
likvidaciju, tako da smo Vi i ja zainteresovana lica, da se to ne bi
desilo i teroristi prešli granicu. Takođe ne možemo ni da požurujemo
Popova. Svaka žurba može da dovede do neuspeha.
Menžinskij ustaje od stola i polako šeta. Vidi se da nije zdrav,
iako se trudi da to prikrije.
- Dakle Arture Hristiforoviču, hajde da angažujemo za ovu
stvar Jakova Serebijanskog i njegovu specijalnu grupu. Dajte mu kao
pomoć naše ljude, ali ne mnogo: bukvalno dva-tri čoveka. A naših
pomoćnika u Evropi može i više, naročito iz centara bliže Parizu.
Pošto se Kutepov interesuje za poslove u Nemačkoj i Nemci mogu
biti od koristi. Uzgred, šta mislite o pokušaju da se organizuje
sastanak generala sa Popovim u Berlinu? Možda bi to Popovu dalo
na ozbiljnosti. I znate šta još? Hajde da damo Popovu kao pomoć
pukovnika Di Robertija. Sigurno se sećate da je Di Roberti 18-e
godine u Novorosijsku bio načelnik štaba kod Kutepova?
- Što se mene tiče, nisam oduševljen tim Di Robertijem. U
njegovom ponašanju ja vidim neku dobro smišljenu igru. S druge
strane, pojavljivanje Di Robertija u društvu Popova, moglo bi da
smanji napetost ili bar deo, makar i mali, generalove sumnjičavosti.
Slažem se sa Vama, kako god obrneš, osim intuicije, mi
nemamo osnova za nepoverenje prema pukovniku. Mi ne možemo
čak ni aluzijom staviti do znanja Popovu o našim sumnjama u Di
Robertija. To bi ga odmah „zaledilo". Jednostavno zamolite Popova
da bude na sve spreman i da po mogućnosti ne ostavlja generala
nasamo sa njegovim bivšim načelnikom štaba. Dakle, da rezimiramo.
Vama, poštovani Arture Hristiforoviču, ostaje da obezbedite spisak
aktera, plan operacije i legende za dva pukovnika za Berlin. Sastanak
ćemo odrediti za sam početak januara. Možda će doček Nove godine
donekle opustiti večito mobilizovanog ratnika?
* * *
Restoran u Berlinu. Za stolom Kutepov, pukovnik Popov i Di
Roberti. Svi u strogim odelima. Piju za Rusiju, pokojnog cara, rusku
vojsku, za poginule saborce. U nekom trenutku Popov se izvinjava i
izlazi iz sale. Kutepov sedi napet, melanholično vrti viljušku u
rukama. Di Roberti se iznenada naginje prema njemu i glasnim
zvonkim šapatom govori: „Aleksandre Pavloviču! Ne verujte tom
čoveku. I njega i mene je ovde poslao OGPU. Mene su naterali. Cela
moja porodica su taoci kod njih. VRNO je blef. Njihov cilj ste Vi,
gospodine generale. Spremaju Vam otmicu.
Di Roberti se naglo odalji i sede, naslonivši se na naslon
stolice zatvorenih očju. Kutepov i dalje vrti viljušku u svojim jakom
prstima. Lice mu je savršeno mirno. Popov ulazi u salu i ne prišavši
stolu pažljivo zagleda u lica sagovornika. Očito, ne našavši ništa
neobično, prilazi i uz izvinjenje seda na svoju stolicu.
* * *
Pariz. Kabinet Kutepova. General priča o onome što se desilo
u Berlinu knezu Trubeckom i oficiru za poverljive poslove. Vrlo je
uzbuđen, skoro besan.
 - Zamislite molim Vas. Otmičar mi zakazuje sastanak u drugoj
zemlji. On se slobodno kreće po Evropi. Naša kontraobaveštajna
služba hvata zjale. Šta uopšte rade da mi je znati? Glavnog u
organizaciji hoće da uhvate, a oni nemaju pojma. Počinjem ozbiljno
da brinem za taj OGPU. Nepismene mornarčine i vojničići, pod
rukovodstvom nesvršenih studenata, teraju šegu sa oficirima
Generalnog štaba i profesionalcima iz Ohranke. Nešto se mora
preduzeti gospodo.
Informacija. Po povratku iz Berlina, Di Roberti je bio uhapšen
i priznao je da je Kutepovu otkrio plan OGPU. Osuđen je na kaznu
streljanjem.
* * *
Neuspeh operacije uz učešće pukovnika Popova znatno je
iskomplikovao ceo plan za neutralizaciju generala Kutepova, što je
moglo povećati broj pripadnika Ruskog opštevojnog saveza (ROVS),
koji prodiru na teritoriju Sovjetske Rusije. Izvršavajući direktive
rukovodstva, Menžinskij i Artuzov su doneli odluku da idu na krajnji
rizik – da organizuju otmicu generala baš na ulici. Mobilna grupa
,,Omega“, pod rukovodstvom Golubića, dobila je zadatak da izuči
maršrutu kretanja Kutepova.
Praćenje je bilo neophodno početi od organizacije stalnog
nadgledanja generalove kuće u ulici Rusel 26. Za to je pronađen stan
koji se izdaje, čiji su bočni prozori gledali na vrata ulaza u zgradu
Kutepova.
Impozantan, mada odveć gojazan, Francuz je iznajmio stan
plativši godinu dana unapred, ali je upozorio da će kroz nedelju dana
morati da otputuje iz zemlje na mesec-dva. Zato će posle uživati u
predivnom stanu bezmalo u centru Pariza.
Jedne kasne večeri, novi stanar je došao kući taksijem, dugo
petljao oko ključa od ulaznih vrata, a zatim je prišao prozorčetu
kućepaziteljke, držeći u ruci ogroman i očigledno težak kofer.
Tresnuvši kofer na pod, on se šaljivo sagnu pred staricom u duboki
naklon. Prilično se osećao na vino.
- Madam, primite moje duboko poštovanje i ovaj mali poklon.
U njegovoj levoj ruci nađe se odnekud mali, ali lep buket
cveća.
 - Za mene je? – ne skrivajući svoje čuđenje, žena porumene
od zadovoljstva. U tom trenutku sijalica u sobičku dežurne trepnu i
ugasi se.
- Da, to je za Vas madam, – kao da ništa ne primećuje,
odgovori na pitanje muškarac. – Vama od srca. A šta je to sa
svetlom? Baš je mračno. Šta, nema struje? Nije dobro, uopšte nije
dobro za mene. Nema struje – nema lifta, a kofer mi težak. Da je
zlato, pa da se i pomučim, nego knjige. Ne, ja ću, ako dozvolite, da
ga ostavim ovde i bez njega da se popnem gore. Sići ću po njega kad
dođe struja.
- Misje, sad ću da upalim sveću pa ću da vam pomognem da
se popnete.
- Taman posla, madam. Uvredićete starog lovca. Toliko sam
tumarao po mraku afričkih džungli, da ne mogu da vam dozvolim da
šipčite sa mnom na sedmi sprat da biste mi osvetlili put. Ne madam,
nipošto. Čekajte me dole. I molim Vas čuvajte mi knjige.
Tim rečima stanar bučno poče da se penje, pevušeći sebi u
bradu neki živahan marš i oprezno pipajući nogom stepenice na
zavoju. Zatim zazveckaše ključevi i zalupiše se vrata.
- I šta bi? – šapatom upita Golubić domaćina, – ništa nije
primetila?
- Tako sam je zamajavao, da ste mogli provesti ceo vod, ne
samo da šmugnete vas dvojica. A šta je sa strujom?
- Sad će uložak da se osuši i struja će da dođe. Sećaš li se gde
je prekidač u predsoblju?
- Ovde negde.
Jedan klik i predsoblje obasja nepodnošljivo jaka svetlost.
- Proveri zastore na prozoru. Ne sme ni naša senka da se vidi.
Siguran sam da na prozore ove kuće pažljivo motre gospoda oficiri iz
generalovog obezbeđenja.
- Da, gazdarica stana mi je rekla u poverenju, da se stranci sa
vojnom ispravom povremeno interesuju kod vlasnika da li ima novih
stanara, naročito stranaca. Dobro, smestite se, bez buke, pevanja, a ti
Mustafa – zaboravi na lulu. Posle ću doneti pakovanje duvana za
lulu, za svaki slučaj. I još nešto. Iren će dolaziti jednom nedeljno,
ponedeljkom. Konzerve ću doneti još jednom, a posle – suva hrana.
A ja odoh po kofer.
Ulazak u stan dvojice muškaraca Golubića i Čede Popovića,
ostao je neprimećen, i oni su pristupili praćenju objekta. Kroz mesec
dana saznali su ne samo uobičajeno vreme generalovog izlaska iz
kuće, već i detaljnu maršrutu njegovog kretanja. Ali samo jednom je
Kutepov bio sam, i to vrlo kratko. Bilo je potrebno izmamiti ga i to
samog, i to što dalje od kuće i štaba ROVS-a. Tako se rodila ideja da
ga pozovu na razgovor o finansijskoj pomoći njegovoj organizaciji.
Samo su čekali pogodan momenat.
Iren je uredno posećivala zatočenike svakog ponedeljka.
Donosila kobasicu, novine, hleb.
Jednog petka u vratima njihovog skrovišta obrnu se ključ.
Obojica momentalno, bacivši pogled po sobi da nije nigde ostala
neka stvar, šmugnuše u ranije pripremljeno skrovište: Golubić iza
debele zavese, a Popović u garderobni orman u spavaćoj sobi.
Obojica su zaustavili dah držeći u rukama revolvere. Ali to je bila
Iren.
- Uh, prepade nas. O čemu se radi? Šta se desilo? – prilično
ljutito upita Mustafa, koji nije voleo ni najmanja nepoštovanja
konspiracije.
- Naređeno mi je da hitno dojavim. Sutra u bioskopu ,,Mars“
susret s Pavlom. Na predstavi od 9 sati.
* * *
Zamračena sala bioskopa. Poslednji kadrovi filma. Iz sale
izlazi Pavle Bastajić. Zaustavlja se, vadi cigaru i okreće se prema
Golubiću koji ga prati. Govori na francuskom.
- Izvinite gospodine, imate li šibicu?
- Da, izvolite misje.
Bastajić pripali, brzo šapatom reče na srpskom:
- Prekosutra će general biti na pomenu u ruskoj crkvi.
Najverovatnije će ići peške. To je dobra šansa. Šalji cedulju i sutra
uveče se vidimo na bulevaru Raspaj. Hvala misje.
* * *
Stan generala Kutepova u Parizu, ulica Rusel 26. Za stolom u
trpezariji osim generala sede njegova žena i sin Pavel. Služi ih
posilni Fjodorov. General je u tamnom odelu, s crnom kravatom.
Zamišljeno i rasejano meša kašičicom sadržaj čaše. Žena ga zbunjeno
gleda i najzad ne izdrža.
- Aleksandre Popoviču, nešto se desilo? Od jutros nisi sav
svoj.
- Ne draga, sve je u najboljem redu. Samo moram biti u našoj
crkvi na opelu generala Kaulbarsa. Teško je kad te napuštaju saborci.
Neću se dugo zadržati. Nisam zaboravio naš plan da idemo u grad s
Pavlušom. Iz crkve ću pravo kući, pa posle ručka u šetnju.
- Zašto ne uzmeš taksi? Naši oficiri ti uvek rado pomažu. Oni
razumeju tvoje uslove.
- Kakav taksi – nema ni 20 minuta peške. Ujedno i da
prošetam. Ta beskrajna zasedanja odrazila su se na moju liniju.
Uskoro neću moći ni u mundir da se uvučem. Zato ne brini, vraćam
se brzo.
Poljubi ženu u obraz koji mu je podmetnula, poljubi sina u
kosu i izađe. U svom kabinetu general izvadi iz fijoke pisaćeg stola
ceduljicu i tiho pročita naglas: „Njegovom visočanstvu generalu
Kutepovu A. P.
„Vaša ekselencijo! Predstavnik firme koja želi da ostane
anonimna, ali koja je simpatizer Vaše borbe za spas naše nesrećne
Otadžbine, želi da porazgovara sa Vama u vezi finansiranja Vašeg
Saveza. Ako vam odgovara, gospodine generale, oni vas čekaju sutra
u 11 časova i 15 minuta na tramvajskoj stanici na raskrsnici ulica
Sevr i bulevara Invalida. On će Vama prići. Biće sam.
Koristimo priliku da Vašoj ekselenciji izrazimo naše duboko
poštovanje. Verni sinovi Rusije“.
- Da, pare. Dobro bi nam došle. I to baš sad. Nešto su se naše
mecene stisle u čvor, za svaki frank ili funtu daj im srušen most ili
celu fabriku, – sam sebi u bradu mrmlja general. Zatim kresnu šibicu
i prinese papir plamenu.
- Konspiracija i još jednom konspiracija, – uzdahnu, zatim
razmaza pepeo u pepeljari i sasu ga u kantu za papir ispod stola.
- S božjom pomoći!
Izašavši iz kuće general bez žurbe korača pariskim ulicama.
Zatim se zaustavlja na tramvajskoj stanici. Pažljivo se osvrće za
prolaznicima. Nestrpljivo gleda na sat. Nema nikoga. Kutepov se
nelagodno osvrće, sleže ramenima i polako kreće prema crkvi. U
ulici Udino vidi dva parkirana automobila: ogromnu tamno-zelenu
limuzinu i pariski taksi. Na uglu ulice stoji policajac. Kada je general
bio u pravcu limuzine, prednja vrata se otvoriše i iz auta izađe visok
plećat muškarac u žutom kaputu.
- Izvinite misje, da li ste vi general Kutepov?
Istovremeno iz limuzine izađe još jedan krupan čovek u istom
kaputu. On priđe generalu iza leđa. To je Mustafa Golubić.
- Vi to mene pitate? – jedva nađe reči na francuskom Kutepov
i pogleda u pravcu policajca. A ovaj ga, iz čista mira, pogleda sa
smeškom.
- Da, misje. Da li ste vi Kutepov?
- Da, a zašto? Šta hoćete? Ko ste vi?
- Sve je u redu, gospodine generale, mi smo iz policije. Imamo
nekoliko pitanja u vezi sa Vašom organizacijom. Ako nije problem
da pođemo do stanice i da vrlo brzo sve to razjasnimo. To nam neće
uzeti mnogo vremena.
Kutepov ponovo pogleda u pravcu policajca. Učini mu se da
je ovaj potvrdno klimnuo glavom.
Dobro, ako treba u stanicu, idemo u stanicu, promrlja
Kutepov, ovaj put na ruskom i sagnuvši se skroz krenu da uđe u auto.
Zatim, kao da se predomislio, poče da uzmiče. Ali hoćeš, – pozadi ga
jako gurnu Mustafa, a drugi muškarac, koji je bio na zadnjem sedištu,
povuče ga ka sebi za kragnu sakoa. Posle koškanja ne duže od
sekunde, general se nađe stisnut između dva „policajca". Limuzina
polako krenu i nastavljajući ćutke borbu Kutepov nije primetio da je
policajac, koji je do maločas stajao na uglu, seo u taksi koji je krenuo
odmah za limuzinom. I niko od njih uopšte nije primetio da je sa
prozora trećeg sprata zgrade prekoputa, sve što se događalo, sa
čuđenjem posmatrao jedan stariji čovek koji je krenuo da istrese
stolnjak. Automobili su zavijali iz jedne ulice u drugu. U retrovizoru
se video pažljiv pogled vozača, koji je pratio ne samo šta se dešava
na zadnjem sedištu, već i da li ih slučajno ne prati neki sumnjiv auto.
Ali osim taksija nije bilo drugih automobila. Bila je nedelja u Parizu.
- O čemu se radi? Šta to radite? S teškoćom birajući francuske
reči, negodovao je Kutepov. – Složio sam se da krenem.
 - Ne mučite se generale. Možete pričati na ruskom. Mi smo iz
OGPU.
Kutepov se na trenutak skameni, a zatim se naglo baci udesno,
pokušavajući da preko suseda otvori vrata auta i iskoči napolje
zajedno s njim. Ali ovaj je bio spreman. Zaustavi trzaj generala, a
zatim mu, zajedno sa Mustafom Golubićem, zavrnu ruke iza leđa, i
uprkos njegovim očajničkim pokušajima, saviše mu glavu prema
napred, tako da mu se glava našla između prednjih sedišta. Muškarac
koji je sedeo pored, brzo izvadi iz svog džepa maramicu i čokanjče.
Nakvasiviši maramicu, prisloni je uz lice generala. Ovaj se još par
puta trgnu i zatim se umiri.
- E ovako je već bolje Vaša ekelencijo, – namršteno reče
Golubić i odškrinu prozor da izađe oštar miris etra. U tom trenutku
auto izađe na široku aveniju i naglo ubrza.
Kada je automobil napustio Pariz, taksi, koji je išao iza,
zaustavi se iza taksija sa tablicama koje nisu bile pariske. Dva
muškarca pređoše u taj novi taksi. Policajac ostade. Drugi auto naglo
krenu za limuzinom.
Dva automobila se zaustaviše u senci gustog drveća, nedaleko
od ulaska u marsejsku luku. Limuzina sada već druge boje, a taksi je
imao marsejske tablice. Grupa polupijanih mornara, koja je prolazila
pored, zaustavi se i priđe taksiju.
- Eto ti ga kormilaru. Lepo su ti rekli: ,,Ne pij mnogo“. A ti:
,,Ja znam svoju meru“. Eto te sad van palube. Sad moramo da te
vukljamo. Ne bratijo, hajde da probamo da dovučemo kormilara do
broda taksijem. Svejedno će on platiti.
U dubini taksija na zadnjem sedištu, između dvojice mornara
sedi u uniformi mornarice Kutepov. Izgleda kao da je mrtav-pijan.
Dva mornara sedaju u taksi, a ovaj što je sedeo napred, naginje se ka
generalu.
- Fuj, Vaša kormilarska ekselencijo. Kakav buket. Šta sve
niste pomešali. Ajde, kreći.
Taksi polako prilazi kapiji luke. Šofer otvori prozor i na
francuskom doviknu policajcima koji su stajali pored ulaza: „Zdravo
momci. Vozim ruske mornarčiće. Mrtvi su pijani. Mnogo su, mnogo
votke popili. Pijani k’o čep.
 Jedan od policajaca priđe i zaviri u auto, i odmah odskoči,
nekako smešno stisnuvši nos.
- Da, da. Jak miris. Šta piju ti Rusi? Dovoljan je miris da te
obori. Ajde, prolazite. Znaš li koji je broj pristaništa.
- Znam. Jedan od njih je još pri sebi – on mi je rekao.
Taksi tumara kroz lučke prolaze i najzad se zaustavlja kod
prolaza pod sovjetskom zastavom. Psujući i bogoradeći, mornari se
iskobeljaše iz auta. Izvukoše i staviše na klimave noge kormilara.
Ovaj sve vreme hoće da se skljoka.
- Pa pridržite ga, dođavola! – komanduje jedan od mornara.
Dvojica drugih obgrljavaju kormilara oko pojasa, zabacuju njegove
ruke sebi za ramena i polako mile prema brodu.
- Popušta naš kormilar, – glasno gunđa onaj napred. Ranije je
mogao sve nas da natpije, a sad moramo mi da ga nosimo na plećima.
- Šta je, naždrljekali ste se, nanu li vam naninu!? – sa
psovkom ih dočekuje ruski stariji pomoćnik komandira i pokazuje
nekakve papire policajcima što stoje pored trupa broda.
- Naši, naši su mamicu im njihovu. Sutra će mi palubu drljati.
Policajci se cerekaju od zadovoljstva, gledajući kako mornari,
saplićući se i teturajući se, vuku za ruke uzjogonjenog kormilara.
- Alal vera, Rusi. Naši tako ne umeju. Ajde, vuci ga, guraj, ha-
ha-ha.
***
Celim putem do Bosfora, Kutepov je besneo u kabini, odbijao
da jede, zapodevao kavgu s prisutnima u kabini, za šta je stalno
dobijao nove injekcije. Kada je tovar prolazio pored Galipolja, na
kojem je on spasao od potpunog uništenja ostatke ruske Bele armije,
general je umro od predoziranja narkoticima za smirenje. Njegovo
srce nije izdržalo.
 Tajni rat pre rata
Bezbednosne službe nove Rusije nisu se ograničavale
terorističkim akcijama protiv njihovih direktnih neprijatelja.
Završetak građanskog rata i bekstvo ostataka Bele armije u
inostranstvo, izmenili su oblike i metode borbe između zaraćenih
strana. Na smenu ratnim sukobima došle su nevidljive tajne operacije
obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi. Veliki broj diverzija i
terorističkih akcija sa obe strane, neminovno su vodili ka povećanju
podozrivosti i špijunomaniji. Mnoge organizacije, stvorene radi
koordinacije radova u zemlji i van njenih granica, postepeno su se
pretvarale u birokratske strukture, čiji su saradnici kreirali masu
instrukcija za bezbednost, čija je deviza vrlo kratka: ,,Ne zaboravi!
Neprijatelj prisluškuje“. Postepeno se u njihovim nedrima rađala
atmosfera sveopšte svakodnevne podozrivosti koja se razmilela po
celoj zemlji. Započete su i proširile se svakojake čistke, vršene pod
svakakvim izgovorima, koje su postepeno postajale sve masovnije.
Međusobno nepoverenje postalo je sveopšte.
Sredinom tridesetih godina, Golubić i njegovi saborci još uvek
su malo razmišljali o pitanju zašto u komunističkim partijama
različitih zemalja raste količina onih koji nisu saglasni sa strateškom
linijom proleterskog pokreta. Umnožava se broj oportunističkih,
revizionističkih, menjševičkih i trockističkih grupa. Opijeni uspesima
i visokim poverenjem koje su uživali kod partijskog rukovodstva, oni
su bez previše rasuđivanja stavili u službu vođa i komandira sve
svoje snage, znanja, odvažnost i nemilosrdnost prema neprijateljima.
Oni su bezrezervno verovali u njihovu sposobnost da ispravno i
pravedno odrede ko je neprijatelj, a ko prijatelj.
U to vreme grupa Mustafe Golubića je likvidirala: Batju – iliti
generala GPU Agapova i neznano šta je skrivio – Semiomana. Za
njim su usledili Mihailo Spasić, koji se iz aktivnog komsomolca
pretvorio u žestokog kritičara politike Kominterne, i lični kurir
Grigorija Zinovjeva, Anton Šmit. Godine 1930. u Parizu, u hotelu
„Zlatni leptir“ ubijen je bivši sindikalni aktivista Ilija Šimanović, koji
je posle likvidacije člana KPJ Luke Popovića, bio osuđen i u
progonstvu vrbovan, i nameravao da likvidira jednog od članova
Golubićeve šestorke.
Lično Mustafa je bio umešan u slučaj svog zemljaka Ivana
Kralja, koji je dogurao do generala GPU. Čolaković se seća, da su
oni zajedno sa Mustafom često bili gosti u kući generala. Kralj je sebi
dozvolio nešto što je nedopustivo za nekoga na njegovom položaju.
Golubić je, izvršavajući svoju dužnost, saznao za to i Kralj je bio
prognan u Sibir odakle se nije vratio. Taj slučaj ostavio je živu ranu u
Mustafinoj duši i naterao ga da malo kritičnije posmatra ono što se
oko njega dešavalo. To je bilo nešto što se veoma razlikovalo od
onoga što je do tada radio večiti vojnik Srbije.
Gavrilo Princip „Hteo sam samo da umrem za svoju ideju“
Hapšenje Gavrila Principa
Austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand i njegova supruga u
Sarajevu

Atentat u Sarajevu
Hapšenje u Sarajevu posle atentata 28.06.1914.
General Dušan Simović
General Dušan Simović i Kralj Petar II
Hapšenje Ramona Merkadera

Ramon Merkader
Kalemegdan sa ušćem Save u Dunav
Kanjon reke Drine je po dubini drugi kanjon u Evropi. Reku je proslavio
pisac Ivo Andrić, koji je za roman “Na Drini ćuprija” dobio Nobelovu
nagradu.

Reka Drina (Zelenka) – dužina 346 km. Čudesno krivuda duž srpsko-
bosanske granice među gustim zelenim obroncima i planinama. Rađa se
pored mesta Šćepan polje, spajanjem reka Tare i Pive. Uliva se u reku
Savu. Stotinama godina je bila granica između Zapadnog i Istočnog
rimskog carstva, a kasnije između katoličkog i pravoslavnog naroda.
Kalemegdan sa ušćem
 Dobra mirna vremena
Golubić stoji na početku perona sa nekakvim gospodinom. Na
njemu je besno odelo, moderna kravata. Govori nemački.
- Zadržaću se u Novom Sadu dan-dva, zatim nedelju dana u
Beču i vraćam se u Beograd. Ako moji kompanjoni ne budu imali
ništa protiv, možemo potpisati sva potrebna dokumenta po mom
povratku? Važi?
- Važi gospodine Fogel, – složi se s njim sagovornik.
U tom trenutku pored njih prolazi nosač sa stvarima. Za njim
ide mlada lepa žena. U rukama ima nekoliko kutija za šešire i
kišobran-štap. Kada je prolazila pored Golubića, jedna od kutija
ispade na peron. Mustafa, koji odavno prati pogledom damu-lepoticu,
u trenu lovi kutiju i sa učtivim naklonom pruža ženi.
- Zahvaljujem se, – reče ona na srpskom, i odjednom se,
začuđeno zagleda u Mustafu ogromnim lepim očima i zastade. To je
Jelisaveta Mančić – devojčica, koja je davno bila svedok skoka
Mustafe Golubića sa železničkog mosta preko Save.
- Je li sa Vama sve u redu? – ljubazno je upita na nemačkom.
- Danke šen, – pomalo zbunjeno odgovori ona i pođe za
nosačem, osvrnuvši se nekoliko puta na Golubića.
- Kakva lepotica, – primećuje njegov sagovornik. – Čekam
Vas s nestrpljenjem i nadam se da ćete ubediti Vaše prijatelje. Do
skorog viđenja. Aufiderzen.
- Aufiderzen.
Golubić sedi u sredini vagon-restorana prepunog putnika. Za
stolom za dvoje on sam. Ulazi Mančićeva. Zaustavlja se. Osvrće se
po sali, ugleda Golubića, i polako, kao da premišlja, uputi se ka
njegovom stolu.
- Izvinite. Da li smetam?
- Naprotiv, biće mi veoma drago, – takođe na nemačkom
odgovori ovaj.
Mančićeva seda i prilično otvoreno razgleda Mustafu. Vadi
kutiju dugih tankih cigareta, uzima jednu, polako je gnječi.
- Ne smeta Vam?
 - Taman posla. Ja sam okoreli pušač, – pokazuje na lulu
pored. Mustafa pali šibicu. Pripaljuje.
- Srpkinja ste ili?
- Srpkinja. Nekad davno imalo smo Mađare u rodbini, ali vrlo,
vrlo davno. A vi?
- I ja sam mešanac. Ima u meni srpske krvi, ali to su vrlo
davni koreni. Može čaša šampanjca?
- Kako? Odmah da pređemo na šampanjac? Nismo se ni
upoznali.
- Upravo predlažem šampanjac da proslavimo naš susret i
poznanstvo.
- Vi smatrate... Ustvari, hvala, sa zadovoljstvom.
Golubić naručuje flašu šampanjca i prelazeći na srpski, sa
jakim naglaskom upita konobara šta preporučuje za meze i za jelo.
Saslušavši upitno pogleda Mančićevu. Ova nešto zapitkuje i na kraju
naručuje. Kada se konobar udaljio, devojka se uz osmeh obrati
Golubiću na svom maternjem jeziku: A vi gospodine...?
- Fogel, – ljubazno dopunjuje ovaj.
- Gospodine Fogel. Prilično dobro govorite srpski.
- Veoma ste ljubazni, madam.
- Madmuazel, – sada ga na francuskom ispravi Mančićeva.
- Izvinite madmuazel...? - takođe na francuskom izvinjava se
Mustafa.
- Mančić. Jelisaveta Mančić.
- Ja sam Vilhelm Fogel. Vrlo mi je drago da vas upoznam
madmuazel Elizafet. Živeli!
- I meni takođe. U Vaše zdravlje.
- Ako nije tajna, putujete li daleko?
- Ne, u Srbiji ništa nije daleko. Putujem do Novog Sada. Tamo
živim, mada bih htela da se prebacim u Beograd.
- Kakva sreća. I ja putujem do Novog Sada, i ostajem tamo
oko nedelju dana. Živeli!
Peron u Novom Sadu. Nema mnogo putnika, tako da Golubić,
koji stoji kraj prvog vagona odmah spazi Mančićevu, kojoj kondukter
pomaže da istovari stvari. Pozvavši zviždukom nosača, Mustafa se
brzim korakom, kao da se plaši da će ga preduhitriti neko, zaputi ka
njoj.
- Dozvolite da Vam pomognem? – ljubeći ruku dami, upita
on.
- Hvala Vam gospodine Vilhelme. Čudno, ali niko me nije
sačekao, – ne skrivajući svoje zadovoljstvo zbog opštenja sa
Mustafom, zahvaljuje se Jelisaveta.
Kroz dvadesetak minuta kočija sa Mančićevom i Golubićem
prilazi lepoj dvospratnici. Mustafa spretno iskače i pomaže dami da
siđe, pridržavajući je za lakat, prati do ulaza. Pred njima se upravo
otvaraju vrata i iz kuće izlazi mlađi čovek i mlada žena. Oni radosno
pozdraviše Mančićevu niskim naklonom i prihvatiše njene stvari.
- Ovo je moja kuvarica i njen muž, koji joj pomaže u
domaćinstvu, – objašnjava Jelisaveta i u nedoumici zastade ispred
svog ulaza. Golubić shvati njenu trenutnu zbunjenost.
- Gospođa Jelizafet, hteo bih skupiti snage i pozvati Vas da
večerate sa mnom. Ne odbijajte me, molim Vas. Predlažem, ako
nemate ništa protiv, da se nađemo ovde večeras u 8, da se prošetamo
i oko 9 da odemo do restorana „Kraj vode“. Već sam bio tamo,
dopalo mi se. Vi možda znate neko privlačnije mesto, u tom slučaju
ja unapred prihvatam svaki Vaš predlog.
- Pa ne znam šta da kažem... Nekako za danas nisam ništa
planirala. Uostalom, šta pričam. Naravno da se slažem. Hvala vam
gospodine Fogel.
- Vilhelm, ako dozvolite.
- Izvinite gospodine Vilhelme. Čekam vas večeras u 8.
* * *
Golubić s buketom cveća izlazi iza ugla i ide prema kući
Mančićeve i ugleda je sa nekim mladićem pored ulaza. Razgovaraju
o nečemu. Ustvari, uglavnom govori žena, koja se sve vreme osvrće
u pravcu iz kojeg po njenom mišljenju, treba da se pojavi Mustafa.
Mladić je pažljivo sluša, pokatkad klimne glavom. Najzad, muškarac
se naglo okreće i kreće suprotnom pravcu od Mustafe. Golubić
nestaje iza ugla kuće i uznemireno osmatra. Ulica ispred njega je
pusta. Na sekundu o nečemu razmišlja, zatim, donevši odluku,
pojavljuje se iza ugla. Mančićeva još uvek stoji ispred ulaza svoje
kuće.
 - Dobro veče madmuazel. Vi to mene čekate napolju?
Polaskan sam.
Uzima njenu ruku i ljubi je.
- Šta, već ste stigli? Koliko je sati. Izvinite. Malo su me
zadržali. Neočekivana poseta. Idemo u kuću. Dok se ja presvučem,
poslužiće Vas odličnom turskom kafom. Pođimo.
* * *
Golubić i Mančićeva šetaju ruku pod ruku dunavskim kejom.
Rano letnje veče. Mlada žena ima na sebi lepu večernju haljinu.
Mustafa sa neskrivenim oduševljenjem posmatra svoju saputnicu, što
ga ne ometa da prati šta se dešava oko njega. U trenutku mu se
učinilo da vidi mladića s kojim se Mančićeva razgovarala ispred
svoje kuće. Lice mu se napreže, međutim, laknulo mu je kad je
shvatio da je pogrešio. Uz sve to veoma vešto učestvuje u živom
razgovoru. Susreću brojne parove u šetnji. Odjednom, mlada žena,
poravnavši se s njim, zaustavi se i radosnim glasom viknu: „Mustafa!
Zdravo Mustafa“ i krete prema njemu. Golubić, kao da se ništa nije
desilo, nastavlja svoj put. Jelisaveta se začuđeno osvrće da vidi koga
to tako glasno dozivaju.
- Čudno. Mislim da se Vama obraća gospodine Vilhelme.
Mustafa se takođe okreće. Lice bez trunke zbunjenosti.
- Ne, očigledno je pogrešila.
Okreće se i vuče svoju saputnicu napred. Devojka koja ga je
pozvala zbunjeno gleda za njim. Prilazi joj muškarac i nešto joj
govori. Čuju se samo odlomci razgovora.
- Ma nije, nije. Nemoguće... Sigurno znam... On je u Beču.
Idemo sestro.
On odvlači svoju saputnicu, koja se još nekoliko puta
osvrnula.
Golubić, primetivši zbunjen pogled svoje dame, pojašnjava.
- Čudna stvar, mene stranca već nekoliko puta mešaju sa
nekakvim Mustafom. Čudno.
Jelisaveta sa blagim smeškom sluša njegovo pravdanje.
Zaustavljaju se nedaleko od mosta preko Dunava.
- Kakav divan most, zar ne? Može da parira poznatim bečkim
mostovima na Dunavu.
 - A znate Vilhelme, – polako govori Mančićeva, i dalje se
smeškajući svojim tajanstvenim osmehom. Jednom davno bila sam
očevidac jednog bezumnog i veoma smelog postupka. Bila sam tada
još uvek dete. Videla sam kako je jedan student skočio u vodu s
mosta na Savi u Beogradu. Verovatno znate taj most. Veoma je
visoko i mora da je strašno stajati nad vodom na toj visini i spremati
se da skočiš u nju. A što je najzanimljivije – žena se okrete
saputniku, i gledajući ga pravo u oči završi, – sećam se kako se zvao.
Taj bezumnik i junak zvao se Mustafa Golubić, i bio je student.
Golubić je prividno potpuno miran primio te reči, samo mu je
u dnu oka nešto zadrhtalo, i on nehotice obgrli svojim jakim rukama
njena ramena.
- Zaista je bezumnik, taj Vaš stari poznanik. Ali mi moramo
da idemo, dok nisu pojeli sve što je ukusno u restoranu.
Ali i dalje su stajali, i muškarac je i dalje grlio ženu, a ona ga
je puna poverenja i nežnosti posmatrala odozdo, ne skidajući svoj
poluosmeh.
* * *
Spavaća soba u kući Mančićeve. Jelisaveta i Mustafa leže u
ogromnom krevetu. On leži preko jorgana u lepom ogrtaču. U
zubima mu nezapaljena lula. Ženina glava mu je na grudima.
- Zaljubila sam se u tebe još onda, na obali Save. Dobro sam
zapamtila tvoje lice. Javljalo mi se u snu sve ove godine, sve dok te
nisam srela. I onda na peronu sam te odmah prepoznala i zamalo
nisam presvisnula od sreće i straha da ćeš opet nestati. Reci mi,
priznaj, to si bio ti, Mustafa Golubiću?
Mustafa joj poljupcem zatvori usta.
- Posle... kasnije... ispričaću ti... važi? Bolje ti meni sad
ispričaj s kim si cvrkutala pre nego što sam ja došao?
- Šta? Video si ga?
 U potrazi za kraljem
Jedan od Golubićevih pomoćnika i saboraca u teškom poslu
obaveštajca-ilegalca Stilinović se seća.
„Mustafa mi je zakazao sastanak u bečkom parku, gde je uvek
bilo mnogo ljudi i gde je bilo dovoljno teško primetiti da li te neko
prati. Ali mi smo znali takve aleje gde je jako dobra preglednost tako
da je bilo nemoguće prići nam neprimećeno. Ja sam kao i uvek došao
mnogo ranije, zato što nisam mogao da obuzdam radost zbog
predstojećeg susreta sa tim predivnim čovekom. Znao sam da ću čuti
mnogo zanimljivih priča i uputstava u vezi pravila ponašanja i
konspiracije, koje ne samo da je bilo neophodno izvršavati, nego i
veoma interesantno slušati. Ali bio je još jedan razlog upravo na
temu konspiracije. Došavši na dogovoreno mesto ranije, imao sam
mogućnosti da pažljivo sve osmotrim, da proučim lica i ponašanje
ljudi koji bi se pojavili ovde odmah po mom dolasku.
Zatim, pola sata pre sastanka, ustao bih i krenuo alejom.
Neočekivano bih se zaustavljao oko različitih kioska gde se prodaju
suveniri. U njihovim staklima video bih odraz ljudi koji se kreću u
istom pravcu. Ako bih ugledao nekog od onih ko je prišao klupama
odmah posle mene, morao bih dugo da proveravam da nije to moj
,,rep“.
Za sad je sve u redu. Hajde da skrenemo tom uskom stazom.
Tu će mojim pratiocima biti teško. Ah da, znao sam da će mi se
odvezati pertla na cipeli. Izuću je skroz. Tako, istresli smo kamičak,
– da mi se ne bi tu uvukao. Sad treba obuti cipelu. Ali gde sesti? Na
ovoj stazi nema klupe. Onda ćemo odskakutati tamo do onog drveta,
naslanjamo se na njega tako da se vidi deo staze kojom sam prošao.
Odlično, nema nikoga. Znači čist sam. E sad mogu i do Mustafe. On
će ionako doći kasnije, ili mi se tako samo čini. Ako me je on naučio
svemu ovome, mogu misliti kakve lukave provere vrši on.
Jednom sam u ulici Vilhelma Velikog sreo Golubića u
raskošnom odelu, sa raskošnom lepoticom koja ga je držala pod ruku
i nešto veselo i žustro pričala na nemačkom. Mustafa je u rukama
nosio malog psića. Od iznenađenja i sreće zaboravio sam sve na
svetu i jurnuo ka njemu. Nisam uspeo ni da zinem kad me je on
prezrivo odmerio od glave do pete, i surovo mi tresnuo u lice: „Gubi
se!“, i videvši da se ja ne pomeram s mesta, ponovio: „Rekoh, gubi
se!“
Par je, kao da se ništa nije desilo nastavio dalje, a ja sam i
dalje stajao, plamteći od stida i užasa. „Šta sam uradio! Zaboravio
sam sve čemu me je on tako strpljivo učio, a glavno je – nikada mu
ne prilaziti dok on ne da znak. Sad neće hteti da čuje za mene“.
A evo ga.
- Zdravo druže. Kako je, Marjane? Dobro. To je jedino dobro,
zasmeja se Mustafa, tapšući Stilinovića po leđima.
- Mora hitno da se ide za Zagreb.
Tako sam potpuno neočekivano dobijao od njega nove
zadatke i naloge.
* * *
Golubić, susrevši se u „Astoriji" sa Marjanom Stilinovićem,
ponovo je zapodenuo razgovor o kralju Aleksandru Karađorđeviću.
- Aleksandra treba ubiti. Ubeđen sam da je to najvažnije
pitanje jugoslovenske revolucionarne politike. Ključno pitanje. Ja
drugi izlaz ne vidim. Ubeđen sam da će to učiniti predstavnik tvoje
generacije revolucionara. Podsećaš me na Gavrila Principa. I on je
imao takvo bledo, usko lice i plamteće oči. Lice sanjara i
revolucionara. Samo mladi ljudi sa vatrenim pogledom mogu da
budu pravi revolucionari. Takvi su bili i ostali moji prijatelji. Srpski
revolucionar, ukoliko želi da pobedi, mora biti istovremeno i umetnik
i konspirator, borac i stradalnik. On je i mučenik i monah, čovek
zapadnih manira i razbojnik, koji je u svakom trenutku spreman da
uz povik „Ura“ povede u boj za spas nesrećnih i ugnjetenih.
Većina njih iz sadašnje generacije su sitni doušnici,
kancelarijski pacovi. Mnogo misle, mnogo brbljaju, a treba delovati.
- Recite Mustafa, šta se desilo sa Stejićem? Čitao sam novine
iz tog perioda, zašto nije uspeo atentat?
- Spasoje je junak momak. On je sve uradio pravilno. Tog
zlikovca Aleksandra spasila je samo slučajnost. Nažalost, nemoguće
je sve predvideti. Bomba, koju je Stejić bacio pod automobil kralja
na uglu Kneza Miloša i Masarikove, pogodila je kablove i zatim pala
iza ivičnjaka. E, samo da je bacio malo niže.
- A šta je bilo sa Stejićem?
- Mi smo sve vreme bili pored da napravimo gužvu i
pomognemo mu da pobegne. Ali on nije hteo da beži. Hteo je da
iskoristi pištolj, ali je pogodio rame telohranitelja, a onda su ga
savladali. Ispostavilo se da je napolju bilo mnogo policajaca u civilu.
- Ali i Vi ste bili tamo? A Vas svi poznaju. To je bilo veoma
rizično.
- E moj druže Marjane. Potpuno si u pravu. Prekršio sam
pravila konspiracije. Naravno da sam bio maskiran. Teško me je bilo
prepoznati, ali da su posumnjali, nagrabusio bih. Posle onog
razgovora sa kraljem, stalno su mi za petama bili njegovi psi tragači.
Ponekad mi se činilo da mi dišu u potiljak.
- Razgovarali ste s kraljem? Kako se to desilo gospodine
Golubiću?
- O, pa kralj i ja smo stari znanci. A desilo se to l. juna 1918.
godine. Sedeo sam za stolom ispred hotela ,,Moskva“ sa jednim
prijateljem, kada se kraljeva kočija pojavila na Terazijama iz pravca
Knez Mihailove ulice.
Nekoliko ljudi su bili svedoci tog razgovora. Kada je kočija
bila na samo nekoliko metara od bašte hotela, iza jednog stola naglo
je ustao Mustafa i za tili čas se našao na kolovozu. Kralj ga je
prepoznao i naredio kočijašu da stane, mada mu se na licu video
nemir.
- Zašto ste ubili pukovnika Apisa, Vaše veličanstvo? –
prostrelio ga je svojim oštrim pogledom Golubić.
- Sud ga je osudio na smrt, Mustafa, – glasnim sigurnim
glasom odgovori kralj.
- Ubili ste nevinog čoveka, – ponavljao je bled Mustafa. I ja
sam nevin ispaštao kaznu.
- Već sam ti objasnio – sud ga je osudio.
Ne slušajući kralja, Golubić mu pripreti prstom.
- Samo da znate. Vi ste ubili njega, a ja ću uskoro ubiti Vas.
- Šta si se navrz’o na mene k’o mraz na gola čoveka. – Kralj
dade znak kočijašu da krene, a sam se okrete Mustafi i dodade.
- Dobro je da si me upozorio. Sad bar znam kako treba s
tobom postupati.
Kočije kretoše napred, a Mustafa ostade da stoji, prateći ih
pogledom.
- Šta ćeš sad da radiš ludi čoveče? – pritrča mu drug.
- A šta da radim? Pasoš u šake pa preko granice. Srećom nije
daleko.
Stilinović je slušao Golubića netremice.
- A sad bih ja hteo tebe da zamolim druže moje Marijane, da
pođeš u Beograd i saznaš šta se tamo radi za realizaciju novog plana.
Ovaj put ga neću ispustiti. Nemam pravo na to. Nešto mi tamo
oklevaju. Dao sam reč kralju da ću ga ubiti 1918. godine, a sad je
1924. Načeka se Aleksandar.
- Ako ti nešto treba Mustafa, ja sam ti uvek na raspolaganju.
Samo mi reci kako si prošao na Solunskom procesu, pošto si bio
blizak s Apisom?
- Da-a bilo je to teško vreme. Mene je na zahtev srpske
policije izručila Francuska, gde sam bio na studijama, kako bi mogli
da me uhapse. Sudije su tražile od mene da potvrdim glavnu ulogu
Dimitrijevića – Apisa u pripremi atentata. Ali svi smo mi bili vezani
zakletvom i zajedničkim ciljem.
Kada sam odbio da govorim ono što se od mene tražilo, ja sam
se iz svedoka pretvorio u okrivljenog. Osudili su me na godinu dana
prinudnog rada, ali prijatelji su mi pomogli da pobegnem na Krf.
Znaš, tamo se desilo nešto neočekivano i čudno. Rat, vreme
provedeno u zatvoru za vreme procesa, prinudni rad, – sve mi je to
oduzelo mnogo snage, i u prvo vreme sam se samo izležavao i jeo.
Zatim sam počeo svakodnevno da šetam, naravno samo uveče. Mene
su tada mnogi poznavali, – objasnio je on. – I taman sam se spremao
da se prebacim u Evropu, kad su se jedne večeri u tesnoj uličici na
mene bacila trojica krupnih muškaraca. Nisu ništa zahtevali, samo su
me udarali. Branio sam se kako sam mogao. A što je glavno, nazivali
su me turskim kučkinim sinom i turskim špijunom. Možeš da
zamisliš? Mene heroja iz turskih ratova psovali su kao turskog
špijuna. Bez obzira na modrice, bilo mi je čak smešno. Zatim sam
saznao da je taj napad delo ruku Ljube Jovanovića – ministra
unutrašnjih poslova. Zamolio je nekoga od svojih kolega sa ostrva da
prouči teroristu, crnorukca, robijaša, a najvažnije turskog špijuna.
Tako ja izvukoh deblji kraj.
* * *
Stilinović je otputovao u Beograd 1924. godine i saznao da su
ljudi, koje je Golubić spremao za atentat na kralja Aleksandra,
promenili odluku. Zaključili su da će Srbi osuditi ne samo ubistvo
već i sam pokušaj ubistva kralja. Morao je i Golubić da menja svoje
planove.
Na to ga je primorao još jedan ozbiljan razlog. Iskusni
konspirator Mustafa, osetio je da i sam postaje meta terorista. U Beču
se pojavio izvesni Sava Nikolić koji je doputovao iz Beograda. Pošto
je puno vremena proveo u blizini Golubića, Nikolić je shvatio da mu
neće poći za rukom da išta sazna i odlučio da isprovocira Mustafu.
Direktno u kafani, gde su se skupljali uglavnom doseljenici iz Srbije,
on je podrugljivo upitao Golubića, kad će više taj obećan kralju
atentat, o kojem pričaju i vrapci na grani. Pobesneli Mustafa se kao
jastreb bacio na Savu. Čarka zamalo da se završi banalnom tučom.
Golubić je nestao iz Beča na duže vreme. Ali Nikolića, u kojem je on
lako prepoznao policajca provokatora, nije zaboravio.
* * *
Golubićev život se dalje tako odvijao da on nije mogao da
ispuni zakletvu datu u spomen pokojnog Dimitrijevića Apisa, – da će
ubiti kralja Aleksandra Karađorđevića. S jedne strane – kralj je bio
dovoljno oprezan, a s druge – u razvoj događaja umešale su se neke
nove političke snage.
- Znaš li ti, dragi moj druže Pavle, – zagonetno upita Golubić
svog druga i pomoćniku, vrativši se sa nekakvog ilegalnog sastanka,
- da su se naši planovi u vezi Aleksandra izmenili?
- Kako? – zabezeknu se ovaj.
- Da! Menjaju se iz korena. Sećaš se da sam uporno tražio da
se povežem s Pavelićevim ustašama? Ali bezuspešno. A sad su nam
se oni isprečili na putu. Ispostavilo se da su se protiv našeg Ace digle
dovoljno jake snage, uključujući i Pavelićeve bombaše.
Potrebna je izvesna digresija da bi se objasnilo ono što se
desilo u 16 časova i 20 minuta u francuskoj luci Marsej. Katoličko
stanovništvo Hrvatske stalno je istupalo kao vojno-politički protivnik
pravoslavne Srbije. Sukob iz kojeg je Hrvatska, uživajući podršku
moćne Austrougarske, često izlazila kao pobednik. Ali, koristeći svoj
položaj pobednika u Prvom svetskom ratu, srpski kralj se 1921.
godine proglasio kraljem Srba, Hrvata i Slovenaca, a od 6. januara
1929. godine – kraljem Jugoslavije. U izvesnoj meri on je ostvario
Golubićeve snove o ujedinjenju Južnih Slovena. Zato su neki Srbi –
kandidati za ubistvo kralja odbili da učestvuju u atentatu na njega.
Hrvatska se od samog početka protivila planovima kralja –
Srbina. Tako je nastala Ustaška Hrvatska revolucionarna organizacija
koju je predvodio Ante Pavelić. Članovi organizacije zvali su se
ustaše, to jest ustanici.
- I ti ćeš prepustiti ustašama pravo da se obračunaju sa
Aleksandrom?
- E da je samo njima... svašta se tu umešalo. Dokazano je da
su umešani bugarski teroristi, a što je najvažnije, Nemci. U Parizu su
uspostavljeni kontakti nemačkog vojnog atešea sa rukovodiocem
makedonske terorističke organizacije Vančom Mihajlovim. Nadam
se da sada shvataš kakve su se sile tamo sjatile. Mislim da je bolje da
im se ne smetamo, već naprotiv, da obezbedimo svim našim ljudima
stopostotni alibi.
Sve je bilo rešeno 9. oktobra 1934. godine u Marseju.
Francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu, koji je sanjao da
organizuje antinemačku mediteransku Antantu, dočekao je u
marsejskoj luci kralja Jugoslavije, koje je doplovio na torpednom
razaraču. Seli su u običan auto, a ne u blindiran, kako je predviđeno
bezbednosnom instrukcijom, i krenuli centralnim pariskim ulicama
ka gradskoj većnici. Umesto propisanog konvoja motociklista,
kolonu je pratilo nekoliko policajaca na konjima. Propisana brzina
kretanja je iz nepoznatih razloga smanjena sa 20 kilometara na
minimalnih 4 kilometra na sat. Na taj način, nemačka obaveštajna
služba dobija jedinstvenu šansu da se jednim udarcem obračuna sa
dvojicom svojih neprijatelja. Očigledno je da su teroristima
obezbeđeni svi uslovi. Izabranog i specijalno obučenog izvršioca,
Bugarina Vladu Černozemskog, poznatog policiji mnogih zemalja
pod nadimkom Vlado Šofer, prikrivalo je nekoliko ljudi koji su stigli
u Marsej raznim putevima i u različito vreme. Jedan od njih trebalo je
da baci nekoliko bombi u gomilu besposličara, kako bi se stvorila
panika i omogućilo bekstvo izvršioca operacije. Bugarin je
hladnokrvno usmrtio kralja Aleksandra i ministra Luja Bartua. Nije
bilo šanse da se spasu. Ali i sam ubica je nastradao. Jedan od
policajaca uspeo je da ga dva puta tresne sabljom po glavi. Vlado
Šofer pao je pod noge gomile, koja je posle eksplozije bombe,
suprotno logici, umesto da se baci u stranu, pojurila ka automobilu da
vidi šta je ostalo od žrtava. Trčali su preko palog teroriste. Ipak su ga
do bolnice dovezli živog. Pronašli su kod njega pasoš na ime Čeha –
Petra Kelemana. Dokument je bio original. Saznavši sve to, Mustafa,
koji se i sam mnogo puta bavio „dobijanjem" originalnih
jugoslovenskih pasoša, sa kojima su njegove kolege putovale svuda
po svetu, prokomentarisao je tu vest u smislu – ako država uzme
stvar u svoje ruke, onda će dokumenta uvek biti besprekorna.
Ali za najvažniji dokument, koji razotkriva sve razmere
marsejske operacije pod nazivom „Tevtonski mač“, Golubić nije
znao. A nije ni mogao znati, pošto je on otkriven posle njegove smrti.
To je bio odgovor pomoćnika nemačkog vojnog atašea u Parizu,
Hansa Špajdela, na pitanje Hermana Geringa o tome kako idu
pripreme za nanošenje udarca neprijatelju. Evo šta je odgovorio
ataše: „U skladu sa Vašim uputstvima priprema operacije „Tevtonski
mač“ je već završena. Detaljno sam razmotrio s gospodinom Vančom
Mihajlovim sve postojeće mogućnosti. Odlučili smo da operaciju
izvedemo u Marseju. Tamo će se sresti obe ličnosti koje nas
interesuju. Vlado Šofer je spreman". Tako je tuđom i ne baš
prijateljskom rukom osvećen veliki srpski patriota Dragutin
Dimitrijević Apis.
 Pozornica događanja Pariz
Stan bivšeg ministra Privremene vlade Tretjakova S. N. u
Parizu u ulici Kolizej 29. Tretjakov – agent OGPU, sa slušalicama
prisluškuje sastanak koji sprat niže, u svom kabinetu, održava general
Miler – novi rukovodilac ROVS (Ruski opštevojni savez).
- Gospodo, detaljno sam se upoznao sa delatnošću regionalnih
odeljenja ROVS i smatram da nesistemski atentati koje oni
organizuju, napadi na sovjetske ustanove i podmetanje požara u
magacine – nisu ništa drugo do sitni ubodi špenadle.
Čuju se nerazgovetni glasovi koji se nešto protive generalu.
- Izvinite zbog oštrine gospodo, ali to je nažalost istina. Šta
smo time dobili? Praktično ništa, osim toga što su svaki spaljeni
magacin boljševici koristili da se narod još više okupi oko svoje
kriminalne vlasti. Naš zadatak je da spremamo krupne operacije
protiv nje. Moramo biti spremni na partizanski rat. „Toljaga
narodnog rata“, koristeći slova velikog Lava Tolstoja, mora da se
obruši na glave „sovdepa". Predlažem da se organizuju kursevi za
pripremu oficira ROVS i obuku mladih članova organizacije za
ratno-diverzantske akcije. Formirati ih treba ovde, u Parizu i u
Berlinu. Već sam započeo konsultacije po tom pitanju sa nemačkom
obaveštajnom službom. Predlažem da general Nikolaj Nikolajevič
Golovin rukovodi kursevima, slažete li se? Hvala! Ima li neko da nije
saglasan sa ovim imenovanjem?
Čuju se glasovi: „Tako je! On je za to pogodan. Kakvo
neslaganje?
- Hvala gospodo. Izvolite Nikolaje Nikolajeviču, krenite već
danas. Hvala svima gospodo. Sledeći sastanak je u utorak.
Tretjakov skida slušalice. „Dakle tako, gospodo draga. Znači
partizanski rat. Malo im je smrti. Setio se gospodin svoje krvave
uprave u Severnoj oblasti. Još ćemo da vidimo ko će koga“.
***
Moskovski hotel ,,Luks“ (kasnije hotel „Centraljnaja"). Ovde
žive strani saradnici Kominterne i gosti – predstavnici različitih
komunističkih pratija sveta, koji dolaze u Moskvu na beskrajne
sastanke. Ovde provode vreme saradnici obaveštajnih službi u
pauzama između operacija. Upravo je ovde mnogo vremena proveo
Mustafa Golubić, koji je imao svoju jednokrevetnu sobu, koja je
gledala na polumračni ,,bunar“ unutrašnjeg dvorišta.
Obično bi Golubić ležao na krevetu sa nerazdvojnom lulom u
zubima. Često mu je navraćao Pavle Bastajić, koji je živeo u tom
istom hotelu. Dugo bi se u priči prisećali Srbije i rodne Bosne. Rodna
mesta su im često dolazila u nemirnim košmarnim snovima. Ponekad
bi se raspravljali, ali veoma retko. Ovaj njihov razgovor tek što je
počeo.
- I ko će to da bude ovaj put, druže? – pita Pavle Mustafu.
- Ovaj put će to da bude niko drugi do general Miler.
- Sadašnji vođa ROVS?
- On. Hozjajin je dobro prosudio. Kao prvo, Miler se suviše
kočoperi, sprema u SSSR partizanski rat. Kao drugo, treba pokazati
da će svako ko zameni Kutepova završiti na isti način, da ćemo
skloniti svakog koga budemo hteli. Od same vrhuške. To je
sofisticiran psihološki potez, zar ne?
- Ma šta tu ima. Jasno k’o dan. Treba seći u korenu, – složi se
Pavle, – tako se ostali neće navaditi.
- Ako treba, seći ćemo. A do tada, druže moj Pavle, otpevajde
mi onu našu bosansku. Odavno mi nisi pevao.
Čuje se bosanska sevdalinka. Mustafa sluša zatvorenih očiju.
* * *
Rodoljub Čolaković i Golubić šetaju Parizom.
- Lepo ste se vi ovde snašli. Centralni komitet KPJ u Parizu.
Ko je to smislio? Ali moram te razočarati. Nije sve tako glatko kao
što ti misliš. Ja uskoro odlazim, i mislim, na dugo. Ne znam da li
ćemo se još sresti. Zato slušaj i pamti. Ne daj im da te upetljaju.
- Mujaga, kome to ,,njima“? U šta upetljaju?
- Tim tvojim iz CK. Ti si za ono što oni rade tele blentavo.
Oni su majstori da ispletu intrige. Nagledao sam se kako svi redom
trčkaraju u kominternovsku kadrovsku službu. Najvažnije im je da
ugode Dimitrovu i Manuiljskom, a ovi kao bogovi, sve oni odlučuju
za druge. Čuvaj ih se brate. Taj Broz te povezuje s Gorkićem, a on je
engleski špijun.
 Rodoljub zaneme.
- Šta pričaš to Mujaga? Šta ti je? Od koga si čuo tu glupost?
- Ćuti brate, ćuti. Ne mogu ti reći od koga sam čuo, ali Gorkić
je gotov. (Milan Gorkić – pravo ime Josip Čižinski. Od 1932. do
1937. g. bio je sekretar CK KPJ. Represiran je i streljan 1937.
godine. Posmrtno je rehabilitovan 1953. g.) I ako te Josip Broz
poveže s njim – i ti si gotov. Znaš šta? Idi ti lepo kući u Srbiju. Rat
je, veliki rat, i u takva vremena treba biti kod kuće u Otadžbini.
 U međuvremenu
Njujork. Rudolf Blum i Golubić prilaze zgradi.
- Marko, šta imamo ovde? – obraća se Blum Mustafi.
- Onako. Jedan gadić. Rešio da nas pređe. Urednik novina
„Napred", Albert Hlebec iz Slovenije. Imamo problem s njim,
moramo da se objasnimo.
Urednikova soba. Stisnuvši u desnoj ruci lulu, Mustafa
strogim glasom ispituje urednika, onižeg bledunjavog čovečuljka.
- I otkad ti tako misliš? Dobio si pare od nas i sad si nam
okrenuo leđa?
- Kako otkad? Pa ja sam zato i otišao bogu iza leđa da bih
mogao da mislim i radim kako ja hoću.
- Zapamti, od danas i ubuduće, mislićeš i pisati onako kako
nama odgovara.
- Moje novine će i dalje pisati onako kako su pisale i do juče.
Do današnjeg dana sam bio sa vama u vanbračnoj zajednici.
Mustafa se namršti i krenu da korača po sobi. Zatim se naglo
zaustavi i nagnu prema Hlebecu.
- Taj razvod može skupo da te košta. I tebe i svakog ko izda
Kominternu.
- Niste valjda prevalili toliki put zbog mene i moje novinice?
- A šta ako jesmo?
Hlebec preblede i teško uzdahnu. Uplašenim očima pokuša da
ulovi Mustafin pogled u nadi da se ovaj šali. Ali još više ga je
preplašio.
- Uh kako bih ti sad rado natrljao uši.
- Smiri se Marko, umeša se Blum. – Nije vredan tvog gneva, –
pokuša on da umiri Mustafu, uzevši ga za ruku. Ali ovaj oslobodi
ruku i gnevno završi.
- Pogledaću sledeći broj. Ako produžiš po starom, potrudiću
se da to ne prođe nekažnjeno.
Sledećeg dana lokalne novine su izašle sa saopštenjem da je
izdavač novina ,,Napred“ izvršio samoubistvo, obesivši se u svojoj
redakciji.
 - Evo još jedan posao obavljen. – Mustafa zadovoljno odloži
novine u stranu.
- Šta još imaš na umu, dragi Marko? – upita Blum.
- Saznaćeš kasnije, dragi moj druže. Hajde da se dogovorimo
da se nađemo nedaleko od aerodroma za dva dana. Koji auto imaš?
Koje su tablice? Gde ti je zgodno da me pokupiš? Dobro,
dogovoreno.
* * *
Blum zaustavlja auto. Skoro odmah ulazi u njega Golubić i
seda na zadnje sedište. Glatko izbrijan, sa tamnim naočarima.
- Slušaj me, molim te. Čim budem gotov, odmah dođi u zonu
za odlaske. Direktno na ulaz, što je moguće bliže. A do tad uključi
radio na talas 32.
Golubić nešto petlja na zadnjem sedištu, a Blum sluša vesti.
„Novosti u vezi pljačke ofisa firme „Braća Rozen". Uprkos
naporima policije, osumnjičen za pljačku, državljanin Nemačke
Hofman, još uvek nije nigde pronađen. Policija smatra da bi leš
muškarca pronađen nedaleko od ofisa firme, koji po opisu liči na
Hofmana, mogao zaista biti on. Šef lokalnog odeljenja policije
smatra, da su izvršioca pljačke mogli likvidirati njegovi ortaci, pošto
im je predao novac. Istraga se nastavlja".
- Marko, ovo je tvoja legenda? Šta imaš nameru sad da uradiš?
Kako misliš da napustiš zemlju?
- Ne sekiraj se za mene. Jako nam je bio potreban novac. Sad
ga imamo. Ja sam spreman. Ajde, požuri. Kad ja izađem, ostavi auto
i dođi u salu za odlaske. Biću pored izlaza za Meksiko. Ne prilazi
blizu. Ako ja prođem, ti odmah idi.
Mustafa izlazi iz kola sa štakama u rukama. Ima jednu nogu.
Prilično brzo se upućuje ka ulaznim vratima. Šokirani Blum gleda
kako prilazi pultu, devojci u uniformi pruža pasoš i kartu i nešto
veselo ćaska s njom. Ona mu se zauzvrat osmehuje i potvrdno klima
glavom. Najzad Mustafa prolazi iza pulta i dugačkim hodnikom ide
prema toaletu. Evo ga u kabini, odvezuje nogu i masira je. Boli ga.
Seda i grize usne. Vadi veštačke brkove, lepi ih i oprezno se oslanja
na povređenu nogu. Prilazi ogledalu. Pušta vodu. Jednim pokretnom
menja frizuru, još jednom pritiska brkove i izlazi u prolaz.
 Golubić zatvorenih očiju sedi na sedištu u avionu. Ali ne
spava. Pre očima mu je fotografija porodice Hlebeca, koju je video u
kabinetu urednika. Na njoj je mršava bolešljikava žena sa krupnim
setnim očima i četiri devojčice sa istim takvim uplašenim pogledom.
Mustafa teško uzdahnu. Zašto li mu je tako nelagodno u duši?
 Slučaj s generalom Milerom u Parizu
Narodni komesar unutrašnjih poslova N. Ježov referiše J.
Staljinu.
- Kome ste odlučili da poverite slučaj generala Milera, druže
Ježov? Znam da su Vaši zamenici završili sa pripremom plana. Ne
možemo više trpeti te nedotučene generale. Vreme je da im konačno
iščupamo žalac. Zbog političke situacije u Nemačkoj, ne smemo
dopustiti da belogardejci udruže svoje snage sa nemačkim fašistima.
- Svi ljudi su već određeni druže Staljin. Odlučili smo da
rukovođenje operacijom poverimo zameniku načelnika inostranog
odeljenja drugu Špigelgalsu. Kao pomoć dodeljeni su mu iskusni
obaveštajci: Georgij Kosenko, Veniamin Gražulj i Mihail Grigoijev.
Osim toga, kao pomoć su uključene rezidenture Francuske, Belgije,
Nemačke i mobilna grupa Omega. Glavni zadatak da izmami Milera
treba da obavi general Skoblin. Suština operacije je da Skoblin
pozove Milera na pregovore sa predstavnicima nemačke obaveštajne
službe.
- General Skoblin. Koliko se ja sećam on je imao neke
nesuglasice s Milerom. Čini mi se da je Miler smenio Skoblina u
štabu. Ali to je interesantno. Pokušajte, samo nemojte ponoviti
grešku kao u slučaju Kutepova. Imajte na umu drugovi, da beli
generali imaju slabo srce. Očigledno su ga preopteretili kad su se dali
u beg pred Vorošilovim i Buđonovim.
Kabinet generala Milera. Za stolom sede dvojica: general
Miler i Skoblin. Skoblin – lep vitak 45-godišnjak, s kratko
podšišanim crnim brkovima. Odeven je u kicoško civilno odelo. U
njegovom načinu komunikacije pada u oči čudna osobina. On ne
gleda u oči sagovornika. Njegov pogled stalno bludi negde okolo.
- Sve je u redu Jevgenije Karloviču. Oba Nemca su već u
Parizu. Predlažu da se vidite 22. septembra u 13.00 časova. Mislim
da ćemo se naći oko pola jedan na uglu ulice Žasmin i ulice Rafe i
oko jedan ćemo biti na dogovorenom mestu.
- Dogovoreno Nikolaj Vladimirovič.
* * *
 22.septembar l937.g. Kancelarija ROVS u ulici Kolizej 29.
Miler pruža koverat svom pomoćniku generalu Kusonskom
P.V.
- Imam za Vas neobičnu molbu generale. Ako mi se nešto
desi, molim Vas da otvorite ovaj koverat. Ako ne, vratićete ga lično
meni.
- Razumem Jevgenije Karloviču.
Miler izlazi iz kancelarije. U ruci nosi tamno-smeđu akt tašnu.
Uskoro se susreće sa Skoblinom i srdačno se pozdravlja s njim.
- Predlažem da pođemo peške Jevgenije Karloviču. To je
bukvalno par minuta odavde, u bulevaru Montmoransi.
Generali koračaju bez žurbe, razgovorajući o nečemu. Skoblin
se zaustavlja ispred velike vile, smeštene u dnu dvorišta zasađenog
kestenom. Ulaze u dvorište gde ih sačekuje Mustafa Golubić.
- Izvolite u kuću, gospodin major Štroman i gospodin Verner
vas očekuju, – govori on na nemačkom.
Generali mirno ulaze u zgradu. Kroz pet minuta nekoliko ljudi
iznosi iz zgrade dugačak i verovatno prilično težak sanduk i ubacuju
ga u sivi kamion koji je upravo ušao u dvorište zgrade.
* * *
Francuska luka Havr. Sivi kamion sa diplomatskim tablicama
zaustavlja se ispred prolaza „Marija Uljanova". Sovjetski mornari
pažljivo unose onaj isti sanduk. Uskoro se brod sirenom oprašta od
luke i isplovljava.
* * *
Nijedan učesnik u otmici generala još nije znao da je oprezni i
dovoljno lukavi Miler rešio da se osigura i u ostavljenoj poruci
napisao da ide na sastanak koji je organizovao general Skoblin.
Upravo nad njim se nadvila smrtna opasnost razotkrivanja. Milerova
žena zahteva od Kusonskog da prijavi nestanak muža u policiji. Ovaj
se setio koverte koju je ostavio Miler, otvara, vadi cedulju i čita
naglas.
„Danas imam sastanak u pola jedan sa generalom Skoblinim
na uglu ulice Žasmin i ulice Rafe, i on treba da krene sa mnom na
sastanak sa jednim nemačkim oficirom, vojnim atašeom pri
limitrofnim državama, Štromanom i sa gospodinom Vernerom, pri
ovdašnjoj ambasadi. Obojica dobro govore ruski. Sastanak se
održava na inicijativu Skoblina. Možda je to klopka, i za svaki slučaj
ostavljam ovu poruku. General E. Miler, 22.septembar 1937. godine.
- Kapetane, hitno pošaljite oficira po generala Skoblina. Hitno,
vrlo hitno.
- Da gospodine generale, ali sad je skoro jedan sat posle
ponoći.
- To je potpuno nebitno. Recite oficiru da bez ikakvih
objašnjenja dostavi Skoblina ovde. Neka se pozove na moje
naređenje.
Skoblina su spasili neobično prisustvo duha i staloženost.
Kada su mu pročitali Milerovu poruku on je potpuno prirodno
odglumio iznenađenje i tražio da se prekine neslana šala. Zbunjeni
pomoćnici nestalog generala odlučili su da se posavetuju i zamolili
ga da sačeka u prijemnoj sobi. Skoblinu je bilo dovoljno tih par
trenutaka da nestane iz štaba i jednim mahom se popne sprat iznad u
stan Tretjakova.
Informacija. General Skoblin je pobegao iz Francuske. Za
vreme građanskog rata u Španiji poginuo je tokom bombardovanja
Barselone. To je po jednoj verziji. Po drugoj – likvidirali su ga agenti
OGPU. Njegovu ženu, pevačicu Nadeždu Plevickaju, izvođača
ruskih narodnih pesama, kojoj je tokom jedne turneje u Americi
muzička pratnja bio veliki Sergej Rahmanjinov, uhapsila je francuska
policije i osuđena je na dugotrajnu kaznu. Umrla je u francuskom
zatvoru 1941. godine. Bivšeg ministra privremene vlade, Tretjakova
streljali su Nemci 1943. godine kao sovjetskog špijuna.
General Miler je već 29. septembra bio isporučen u
Lenjingrad, a odatle u Moskvu. Držali su ga pod imenom Petra
Vasiljeviča Ivanova u unutrašnjem zatvoru Lubjanke. Streljao ga je
komandant NKVD Vasilij Blohin 11. maja 1939. godine.
 Prve sumnje
Rodoljub Čolaković ulazi u Golubićevu sobu u hotelu ,,Luks“
i zatiče ga, kao i obično, kako leži na krevetu u odelu. Na komodi
pored – III tom „Kapitala" Karla Marksa. Po beležniku se vidi da je
polovinu knjige Mustafa već savladao. Leži nepomično, sa rukama
ispod glave.
- Mustafa, o čemu se radi? Šta ti je? Već treću nedelju ležiš
tako. Šta se desilo?
- Ti mene pitaš šta se desilo? To ja tebe treba da pitam. I tebe i
ostale partijske funkcionere. I pitao bih, ali nemam više koga. Gde je
Simo Marković? Gde je Gorkić? Gde je Vojo Vujović? Vujović
Radomir? Gde je general Kralj? (Ima osnova tvrdnja da je Kralj bio
uhapšen kad je Golubić „iščeprkao" nešto protiv njega.) Gde su svi
oni? Gde su svi jugoslovneski saradnici Kominterne? Ja imam pravo
da pitam, ja nisam partijski radnik. Ja sam bio i ostao vojnik. Ne
mogu da shvatim kako se moglo desiti da su svi koji su predstavljali
KPJ ispali izdajnici? Gde ste gledali, koga ste primali, koga ste birali
za svoje rukovodioce? Da li ti je jasno da se nikom ne može
verovati? Primoravaju nas da pratimo jedini druge i međusobno se
cinkarimo, – a to je nepodnošljivo. To je odvratno.
Glas Golubića se otima kontroli, on skoro viče i trese svog
druga za ramena. – Feđa mi je rekao u poverenju, – ja ti verujem, ali
ako ti nekome... svojim ću te rukama... jesi me razumeo? (Feđa
Alilujev – brat Staljinove žene).
- Šta da razumem? Kome ja mogu da kažem? O čemu ti to? Ni
nema više nikoga.
- Znači, ovako. Feđa mi je rekao da je uhapšeno preko 700
jugoslovena: Srba, Crnogoraca, Hrvata, Slovenaca. Ostao je samo taj
Valter, to jest Josip Broz Tito i Kardelj. Ostali su – trockisti.
Trockizam – to je rđa. On razjeda duše. On se zavlači u svaku poru.
A glavni vinovnik – gde je? On se krije u Meksiku. Treba ga naći,
iskopati ga kao školjku iz ljušture. Ja ću ga iskopati.
* * *
Moskva slavi Prvi maj. Topao sunčan dan. Golubić, držeći za
ruke lepu devojku svetlo smeđe kose, zajedno sa demonstrantima
silazi Vasiljevskim spustom.
- Zar nije predivno? Zar nije veselo Raule? Priznaj da si imao
sreće što sada živiš u Moskvi, što nema rata, što si živ. Priznaj da je
to predivno.
- Naravno, priznajem. Lepo je što sam živ, što je ovako
veselo. I što te volim.
- Stvarno me voliš? Onda me poljubi.
Par se zaustavlja i ljubi. Devojka se odvaja od pratioca i
okreće se oko sebe kao u valceru.
- Kako je lepo živeti u našoj zemlji. To je najbolja i najsrećnja
zemlja na svetu. Kakva sreća kad se osećaš slobodno. Čovek sam
može da bira svoj put. Čovek može sve da postigne. Evo ja hoću da
budem novinar i biću. Još dve godine na fakultetu... i čeka te
zanimljiv posao.
Devojka ponovo uzima Mustafu pod ruku i privija se uz njega.
Jesi li ti zadovoljan svojim pravnim fakultetom? Izvini, ali zar
nije dosadno stalno učiti te zakone? Život treba da bude slobodan od
njih. Svi treba da žive u miru jedni sa drugima. Što si se ućutao?
Razumem. Verovatno misliš na svoju Španiju? Sigurno je lepa?
Ostavio si tamo devojku? Ne laži. Ne verujem ti. Takav lep
muškarac, a da nemaš devojku. A... ipak imaš. Koju? Mene? Mene? I
ja tebe volim. Reci mi moj Raule, kakvi su nam planovi za danas?
Danas, kad su svi veseli i srećni i mi takođe treba da se radujemo.
Ljudmila i Raul-Mustafa su pored Boljšog teatra.
- Pa dobro, „Boris Godunov", nek bude „Boris Godunov“.
Upoznaću te jednom sa mojim prijateljem. On je Srbin, kako samo
peva srpske, a tek bosanske pesme.
Tamna sala pozorišta. Čuje se: „Tiho tiho, čedo. Nisam ja tvoj
zlotvor..."
Golubić sluša napeto, upalih obraza. Celim telom zadrhti na
svako „tiho tiho, čedo“. Nešto u njegovom raspoloženju se prenosi i
na Ljudmilu, ona uzima njegovu ruku u svoju i ponekad ga zabrinuto
pogleda.
 Susret sa prošlošću
Trojica gestapovaca unose u ćeliju Golubića, vezanog za
stolicu. Nije u stanju da sedi pravo, zato visi preko užadi. Glava
mlitavo pada na grudi. Prislonivši stolicu uza zid fašisti bogoradaju i
izlaze. Dvojica muškaraca koji se nalaze u sobi prilaze Mustafi.
- Kako si Mujaga? Strpi se, sad ću da ti isperem ranu. Doneo
sam tople vode i hipermangan. Znao sam da će te dovući u takvom
stanju.
Sređuju ranjenog izmučenog Golubića.
- Ima li ijedno mesto na telu po kojem te nisu tukli? – Mustafa
jedva podiže glavu i odrično maše glavom.
Zatim, jedva razmičući slepljene od zapečene krvi usne
šapuće.
- Evo šta su mi uradili, a znam da su i Pavlu Bastajiću. Takve
ljude uništavaju. Da sam znao da takvi ljudi pate u tamnici, sve bih
digao na noge da ih izbavim.
Otvaraju se vrata na ćeliji i ulaze dvojica. Jedan u belom
doktorskom mantilu, drugi – u civilnom odelu. Preko lica mu je
dugačak ožiljak, koji nestaje na vratu ispod kragne sakoa. Prilazi
stolici i dugo posmatra Golubića. U očima mu je i čuđenje i strah.
Prstom pokazuje doktoru na umirućeg čoveka.
- To je taj poznati i neuhvatljivi Mustafa Golubić. Znala ga je
cela zemlja. Šta mu uradiše te budale Nemci? Oni ni ne znaju ko je
on. Ganjao sam ga po celoj Evropi, i da sam ga tada uhvatio, ne bih
morao više da radim.
- Ej Mustafa! Čuješ li me? Pogledaj me. Poznaješ li me? Ne.
A možda ti je poznat ovaj ožiljak kojim si me ukrasio za ceo život?
Maznuo me čakijom po grlu, srećom malo si promašio. Ili sam se ja
izmakao. Ni ne sećam se više. Zato sam ostao živ. Šta, setio si se?
Ajde seti se. Sećaš se Beča i naše svađe do tuče u kafani zbog
atentata na kralja Aleksandra? Vidim, vidim da se sećaš. Da, ja sam
Sava Nikolić.
* * *
Menza za saradnike Kominterne u hotelu ,,Luks“. Desno
pored prozora sa zastorima od belog tila, ručaju Golubić i Bastajić.
Ulazi grupa jugoslovenskih komunista na čelu sa Josipom Brozom i
Kardeljem. Oni sedaju za susedni sto. Razgovaraju na
srpskohrvatskom.
- Naši zemljaci, – prelazeći na engleski, reče Mustafa.
- Znam. Onaj tamo s jakom vilicom, to je Josip Broz. Veliki
čovek, a verovatno će biti još veći.
- A to je onaj što je ratovao na strani austrijanaca protiv Rusije
i bio zarobljen.
- Ma šta kažeš? Kako se on ovde našao?
- Radio je kod njih u obaveštajnoj službi. Zatim je stupio u
Komunističku partiju Jugoslavije. Vatreni komunista i
internacionalista. Čak se oženio Nemicom, pripadnicom komunista.
Ajde završavaj, idemo.
Odlaze. Josip Broz pažljivo gleda za njima. Zatim se okreće
ka Kardelju.
- Ko su ovi, poznaješ li ih?
- Valjda su neki Englezi.
- Englezi? A meni se učinilo da razumeju naš razgovor.
- Ne znam. Mada mi je se onaj visoki učinio poznatim
odnekud. Kao da sam ga već negde video, sve sam prekopao, ne –
nismo se sretali. Ma, đavo da ih nosi. Bolje mi reci šta da radimo s
Blagojem Parovićem?
- Šta je s njim?
- On je ovde u menzi napravio skandal konobarici. Meso koje
su mu doneli bilo je smrdljivo. On mi je tako rekao, i znaš šta je
dodao: Ja, veli, ako mi partija naredi, ješću i govna, ali meso je zaista
smrdelo.
- A ti?
- Ukorio sam ga, i upozorio, ako on umesto zahvalnosti
ruskim drugovima bude pravio skandale, izneću pitanje njegovog
ponašanja na sastanku naše partijske ćelije.
- Ako si, Milan ih je mnogo raspustio. Suviše je blag.
 Slučaj u Marseju
Pred Mustafom se prostirao Marsej, okupan žarkim južnim
suncem. Nove kuće od belog ili sivkastog kamena elegantno su se
rasule po okolnim brdašcima, obgrljavajući rivu u starom gradu.
Široki prozori zastakljeni savremenim, posebno prozirnim staklom,
pod zracima sunca, na mestima su plamteli jarkim sjajnim
plamenom. Na najvišem brežuljku, koji kao da zatvara grad, uzdiže
se hram Majke Božije – zastupnice, koji Francuzi nazivaju
Marijinskom crkvom. Hram je iznutra bogato dekorisan vitražima
koje su radili najpoznatii savremeni umetnici. Brežuljak na kojem se
nalazio bio je malo izdvojen od gusto naseljenog grada, što je isticalo
njegovu vezu s nedirnutom prirodom. Jaki naleti vetra ponekad bi
podigli prašinu prikupljenu na brežuljcima i podizali je u vidu manjih
vrtloga. Oni bi se žurno spuštali ka podnožju hrama i nestajali, kao
da se klanjaju pred nogama Bogorodice.
Polako puštajući dimove iz svoje nerazdvojne lule, Golubić je
sa znatiželjom razgledao grad u kojem je boravio pre dvadesetak
godina. Sećanje mu skoro ništa nije govorilo o toj njegovoj prvoj
poseti. Ali glavna Mustafina pažnja bila je usmerena na ulaz
sedmospratnice koja se ničim nije izdvajala. Iza njenih masivnih
hrastovih vrata, ukrašenim zavaravajućim natpisom „Arhitektonski
biro“, nalazila se aviaciona laboratorija, u kojoj su mladi avio-
konstruktori iz cele zemlje pokušavali da naprave najsavršeniji
istrebljivač na svetu.
Na preplanulim nasmejanim licima pešaka nije bilo ni senke
brige niti straha za svoju budućnost. I mada su nedaleko odavde, u
Španiji, već praštale puške i padali oboreni avioni, Francuzi su i dalje
bili najveselija i najbezbrižnija nacija. U kafe bi malo-malo upadala
jata mladih Francuskinja, koje su uz ćeretanje i zvonki smeh jele svoj
kroasan i zapijale ga jakom mirisnom kafom, i izlazile napolje,
nestajući u gradu okupanom suncem. Verovatno je zbog njih
Golubiću stalno odzvanjala u ušima melodija pesmice vojvode iz
„Rigoleta" „Žena je varljiva". „Aha, čini mi se da je to ona“, prekide
on svoje nemo pevanje. Teška vrata laboratorije su se otvorila i na
ulicu su izašle dve zgodne mlade žene. Mustafa je znao da su to dve
najbolje, najpedantnije i najbrže crtačice tajnog konstruktorskog
biroa. Obe su bile neudate, obe su volele lep provod. I obe su bile
brinete, samo što je Žil bila crnooka, a lutkasto Izabelino lice krasile
su krupne plave oči. Upravo je ona bila objekat budućeg udvaranja
obaveštajca.
Nedelja je proletela neprimetno. Danju je Mustafa spavao, a u
duge letnje večeri i tople noći mogao je da zabavlja drugarice. Bilo
mu je potrebno da Izabel sama smisli način kako da ostane s njim
nasamo. Osetio je da se sviđa devojci, ali bilo je opasno razdvajati je
od Žil. Verovatno su stručnjaci za bezbednost dali instrukcije
zaposlenim o mogućoj opasnosti pojavljivanja okolo nepoznatih
ljudi. Zato je on sa velikim olakšanjem saslušao žalbu devojke kako
joj se drugarica prehladila i ostala da leži kući s temperaturom. Čak
je zaboravio da napravi „odgovarajući" izraz lica.
- Čemu se raduješ, Odiseju? – začudila se Izabel. Ona je
bolesna, a ti se raduješ.
- Ma ne, – pokuša on da se opravda, – iskreno mi je žao...
mada, da budem iskren, nekako nisam navikao da se družim utroje.
- A s kojom od nas bi ti hteo da se družiš u dvoje? – upita ona
i odjednom se zasmeja. – Pa naravno, jasno je. Pošto je ona bolesna,
znači ti želiš da se družiš sa onom koja je zdrava. Ne verujem da ti se
sedi pored bolesničke postelje.
- Ma ne, nije uopšte zbog toga.
- A zbog čega?
- Zbog toga što me tvoje oči potsećaju na more mog
detinjstva. Ne na ovakvo, kao što je ovde u Marseju, već na sinje
more mog Jadrana. Gledajući tvoje oči, ja uranjam u moje
detinjstvo... To je tako lepo.
Par je bez žurbe prošao pored čipkaste katedrale sa dva tornja
– Sen Vinsent de Pol, koja je Golubića pomalo podsećala na poznatu
kelnsku katedralu. Kratko su se zadržali pored spomenika vojnicima
„Garde Mobile", što su inače činili svakodnevno.
- Teška sećanja za Francuze. Rat je izgubljen, a mnogi od tih
vojnika, prikazanih na postamentu, nisu se vratili kućama. A svi oni
su tada imali manje godina nego ja sada. Rat je užasna stvar.
 - Govoriš kao da znaš šta je rat.
- Znam i to ne iz priča.
Izabel se zaustavi i zagleda u njegovo lice.
- Ne šališ se?
Golubić joj je ispričao kako je on, mladi italijan, student,
1912. godine dobrovoljno otišao da se bori protiv Turaka za
oslobođenje Grčke, pošto su njegovi preci po ocu bili Grci. To o
čemu je on pričao bila je skoro istina, uključujući detalje bitaka,
nazive gradove i sela koja su oslobađali od glavoseča janinskog paše,
zbog čega je njegova priča zvučala veoma ubedljivo. Žena je veoma
emotivno reagovala na neka potresna mesta, čvrsto ga stežući za
lakat, na koji se oslanjala.
Dalje je pričao kako se vratio studiranju na univerzitet u Beču
i u Parizu, postao diplomirani istoričar umetnosti i zaposlio se kao
profesor.
U međuvremenu su se našli nedaleko od dvorca Lonšam i
Mustafa je potkrepio svoju priču objašnjavajući arhitekturu dvorca, i
dokazujući time svoju obrazovanost.
- Kako interesantno ti pričaš. Tebe čovek može slušati
beskonačno, ali ja sam veoma gladna, izvini.
- O da, profesorska krasnorečivost. Izvinite madmuazel. Mi
smo pored luke. Znam jedan prijatan restorančić tamo. Šta kažeš na
jedan bujabes?
- To je malo teško za uveče, ali jako ukusno.
- Onda napred, tamo ćemo dobiti pravu riblju čorbu uz dobro
belo vino.
- Zašto ga zoveš „bujabes"? – sedeći u taksiju, zainteresova se
Izabel – u Marseju govore „bajabes".
- Da, primetio sam to, verovatno ste Vi u pravu, tako je
jednostavnije za izgovor.
* * *
Romansa se se postepeno razvijala, što je odmah primetila Žil
koja se vratila na posao. Ona je sad i sama smišljala razloge kako bi
drugaricu ostavila nasamo sa Mustafom. Šetajući sa devojkom on se
trudio da bira usamljena mesta, što je naišlo na njeno prećutno
razumevanje, ali zbog drugih razloga. Vrlo često su razgovori
prelazili na vojne teme – ipak su događaji u susednoj Španiji počeli
da utiču na svest Francuza. Jednom je ona pitala svog kavaljera o
rezultatima Prvog svetskog rata. Broj poginulih i obogaljenih koji je
izgovorio Golubić, izazvao je kod Izabel stanje bezmalo šoka.
- Jesi li siguran? Ali to je užasno. Dvadeset miliona ljudi. O
čemu mi mislimo?
- Sudeći po Nemačkoj, ljudi misle samo na revanš. Ne bih da
te razočaram, ali za mene je pitanje novog svetskog rata potpuno
izvesno.
- A to znači novih dvadeset miliona žrtava?
- Plašim se da će biti mnogo više. Sve ove mirne godine
najveći umovi čovečanstva su se jedino bavili pronalascima novog
oružja i poboljšanjem starog.
- Da, u pravu si. Znam da se na to troše ogromne pare.
- Draga Izabel, zašto se ti tako brineš? Arhitektura nije oružje.
Samo ti mirno radi svoj omiljeni posao.
- Grešiš Odiseju.
Žena je zaćutala i neko vreme sedela ćutke. Po svemu se
videlo da se ona s mukom savladava da ne podeli sa svojim
prijateljem nešto jako važno. U svakom slučaju bar za nju lično.
Golubić je nije požurivao, znajući da je jako važno da ona sama
odluči.
- Grešiš dragi. Mi se ne bavimo arhitekturom. Mi radimo
avione. Vojne avione koji će rušiti prelepe zgrade, koje su stvorile
arhitekte.
Mustafa je odglumio neverovatno iznenađenje.
- Zar ti nisi inženjer?
- Ne, ja sam tehnički crtač, ali ja sam jako važna za
aviokonstruktore. Ja sam njihov glavni pomoćnik.
Golubić je video da je Izabel savladala unutrašnju barijeru i da
je sada spremna da podeli sve što zna o svom super strogo
poverljivom poslu. On je samo uzeo njene ruke i prineo ih usnama.
- Da, ja i Žil pomažemo da se napravi ono što će zatim ubijati.
Sad sam to jasno shvatila. A šta da radim? Na mogu da napustim taj
posao. Dobro me plaćaju, tako da mogu da izdržavam celu porodicu.
Šta da radim, reci mi? Ti si tako pametan, toliko si toga video i
preživeo.
Mustafa je veoma oprezno objasnio ženi koja se uz njega
privila, da mnogo zavisi od toga u čijim rukama će biti oružje. U
rukama agresora to je oružje koje donosi smrt ljudima. U rukama
zemalja koje se bore protiv agresora, to je sredstvo za spašavanje
mirnog stanovništva. U agresore je on svrstao Nemačku, ispričavši
ono što je on video u Berlinu za vreme pogroma Jevreja. U
protivnike fašizma svrstao je Francusku i Englesku, a posle izvesnog
kolebanja i Sovjetski Savez.
- Jako mi je žao što u agresore moram da svrstam i moju
voljenu Italiju. – Fašista Musolini je nasankao moje zemljake –
miroljubive i pune života.
- A može li se rat nekako zaustaviti? Sprečiti?
- Mislim da se agresor može samo silom zaustaviti. Ako oni
znaju da njihov protivnik poseduje moćno odbrambeno oružje,
zaziraće da započnu klanicu.
- Kako bih želela da nekako pomognem onima koje ti nazivaš
antifašistima. Ali kako i na koji način?
Direktan odgovor na to pitanje za Golubića je prestavljao
veliku opasnost, zato se on ograničio na primere ljudi koji su
dobrovoljno stupili u redove Španske revolucionarne armije, ili su
poput Ernesta Hemingveja, kao novinari, pisali istinu o građanskom
ratu. Na rastanku je obećao da će razgovarati sa svojim prijateljima
sa univerziteta. Poljubio je Izabel strasno, i zamolio da nikom ne
priča o ovom razgovoru.
Nastavili su da se viđaju, ponekad u društvu Žil. Opasnu temu
više nisu pominjali, čak ni kad su bili nasamo.
Uskoro je rukovodstvo posavetovalo Golubića da napusti
Marsej pod nekim zgodnim izgovorom, uverivši ga da će mu naći
zamenu, pošto su rad sa ženom smatrali perspektivnim.
Izabelinom ogorčenju nije bilo kraja, kada joj je saopštio da će
morati da otputuje na par nedelja. Zamolila ga je da sačeka sa
odlaskom do petka, zato što će u četvrtak ona imati večernje
dežurstvo, posle čega će moći da budu ceo dan zajedno.
Na tom sastanku, u sobi koju je Mustafa iznajmio u hotelu na
aveniji što vodi za Nicu, ona mu je neočekivano uručila veliku
količinu crteža letilice, koje je mogla da iznese ispod odeće, kao i
film sa fotografijama aviacionog motora, koji je pronašla u jednom
od sefova sa crtežima.
- Znam da te uvlačim u opasnu avanturu, ali te molim da
uzmeš ova dokumenta. To je sve što ja mogu da uradim da bih
sprečila rat. Ne želim da ljudi poput tebe opet idu da ginu za one koji
sede i ništa ne rade. Molim te, voljeni moj. Čekaću te da se vratiš. A
sada dođi, želim da znaš koliko te volim.
Kada je otkriven nestanak dokumentacije, ona je već davno
bila u Moskvi. Mustafa je saznao da su crtačice suspendovali s posla
dok je trajala istraga, ali protiv njih nisu pronađeni dokazi, i one su
vraćene na posao. A u ruke sovjetskih aviokonstruktora dospeli su
crteži vrlo interesantnog aviona.
 Glavni neprijatelj u tom trenutku
U kabinetu Staljina su Dimitrov, Berija i Sudoplatov. Staljin
šeta po kabinetu sa lulom u ruci.
- Moram da Vam kažem, druže Dimitrov, da vi tamo u
Kominterni mnogo besposličite. A neki vaši saradnici direktno
pomažu našim neprijateljima. Nama se protivi samo jedan čovek. U
celom trockističkom pokretu, osim samog Trockog, nema ni jedne
značajne figure. Ipak, trockizam postoji kao ideologija. Znači treba
ukloniti tu jednu jedinu značajnu figuru. To je zadatak za naše
organe. A Vaš je zadatak, druže Dimitrov, da organizujete rad na
ideološkom frontu, kako bi sami meksikanci zahtevali da taj izdajnik
svetske revolucije bude izgnan iz njihove zemlje. Nadam se da je to
jasno?
- Tako je druže Staljin, jasno. Danas ćemo razmotriti Vaše
dragocene smernice.
- Vrlo dobro, slobodni ste druže Dimitrov.
- A šta je s našim organima? – obrati se Staljin ostalima, kada
se za Dimitrovim zatvoriše vrata. – Nadam se da imate nameru da
postupite odlučnije, nego ti pekmezi iz Kominterne?
- Da, druže Staljin. Pohapsili smo prethodno izdajničko
rukovodstvo inostranog odeljenja NKVD. Spremni smo da ozbiljno
aktiviramo rad tog odeljenja, zato predlažem da za novog
rukovodioca odredite druga Sudoplatova.
Sudoplatov odmah skoči na noge.
- Dobro, dobro, sedite druže Sudoplatov. Pogledao sam Vašu
biografiju. Dobra, ratna biografija. Polažemo nade u Vas.
Sudoplatov opet pokušava da ustane, ali Staljin ga zaustavlja
blagim pokretom ruke.
- Svima treba da vam je jasno, da imamo vrlo malo vremena.
Fašizam će uskoro započeti rat, zato Trockog, kao pomagača fašizma
treba likvidirati tokom ove godine. Dakle, šta ti predlažeš Lavrentije?
- Formirali smo udarnu grupu od meksičkih i španskih
komunista pod uslovnim nazivom „Konj“. Već su im pridružene naše
mobilne grupe iz Evrope, kao i Grigulović koji se lepo odomaćio u
Americi. Celom operacijom će neposredno rukovoditi Sudoplatov, a
na mestu operacije radi Ejtington, ilegalno ime ,,Tom“. Pomaže mu
Golubić koji Vam je dobro poznat, ovaj put pod pseudonimom
,,Filipe“. Za svaki slučaj formiramo još jednu grupu ,,Mati“. To su
španski komunisti koji su nam beskrajno odani druže Staljin.
Verujem da će operacija ,,Patka“ proći uspešno.
- Vrlo dobar naziv za operaciju, i dobro je što ste uključili
grupu Mustafe Golubića, to su pouzdani i provereni ljudi. Želim vam
uspeh. O toku operacije – obaveštavajte me lično.
- Dobro druže Staljin.
 Meksiko – poprište borbe
Meksiko. Kuća u predgrađu. U spavaćoj sobi su Golubić i
Frida Kalo, žena poznatog meksičkog umetnika Diega Rivijere. Frida
u lakom prozračnom penjoaru, hramajući, ide do niskog stočića,
uzima dve čaše s vinom i vraća se u široki krevet.
- Viljeme, za jedino radi čega vredi živeti – za ljubav! Čekaj,
može se živeti i radi umetnosti. Onda jednostavno za tebe moj strasni
Bosanac. Interesantno, ali u ljubavnim strastima ne zaostaješ za
vatrenim Meksikancima. Uzgred, čija je ovo kuća?
Mustafa ispi vino i poljubi pripijenu uz njega ženu.
- Ovo je kuća jednog mog dobrog prijatelja. Ne boj se, neće
nas izdati.
- A ja se i ne bojim. Ako treba neka se on plaši. A može li moj
muž ovog puta da zna da si u Meksiku?
- Bolje da ne zna. Ovog puta sam došao poslom. Nemam
nameru da se viđam s njim... slušaj, a zašto je tvoj muž izbacio tog
poznatog ruskog revolucionara? Pisale se novine da oni više nisu
prijatelji.
- Kao prvo, on nije Rus, nego Jevrej. A drugo, Diego je počeo
da sumnja da ima nešto između mene i Lava. Priznajem da nije bilo
bez osnova. Ja ne mogu da odbijem muškarca ako me on želi. U
mojim venama teče vrela krv. Ne budi ljubomoran, bolji si od njega.
Mada pomalo lagiš. Rekao si da si došao ovde poslom. Ali kakva ti
možeš imati druga posla osim ljubavnih? Ti si rođeni ljubavnik.
Žigolo. Isto kao i ja. Brzo mi reci da si došao isključivo zbog mene,
inače ću te zadaviti. Ne, ne moraš da odgovoriš, svakako ću te
zadaviti.
Ljubavnici nestaju u strasnom zagrljaju.
O svojim posebnim odnosima sa Golubićem, temperamentna
Frida je otvoreno ispričala srpskom novinaru Mariću: „On – Bosanac
dolazio je i pred rat poslom u Meksiko.. Bili smo veoma bliski...
mnogo više od prijatelja.. I on me je uvek upozoravao da li sme moj
muž da zna da je on ovde ili ne“.
* * *
 U baru „Kit i Ket“ koji se nalazi u centru Meksika, omiljenom
mestu meksičkih umetnika i boema, u posebnom separeu „pirovali"
su Sikejros, Riviera i Grigorij Rabinovič – predstavnik sovjetskog
Crvenog krsta u Njujorku – jedan od rukovodilaca operacije za
likvidaciju L. Trockog. To je Mustafa Golubić.
- Drugovi, operacija ,,Patka“ je potpuno spremna. Oružje i
maskirna odela su već tu. Sad je na vas red. Moram da vam
prenesem, da rukovodstvo Kominterne polaže nade u vas. Neprijatelj
svetskog komunističkog pokreta mora biti likvidiran.
- Recite, molim Vas, a drug Staljin, zna li za ovu operaciju? –
interesovao se Sikejros. Na njegovom finom ženstvenom licu pojavi
se nemir.
- Ja vam ne mogu tačno reći drugovi, ali vi znate da se
Kominterna uvek rukovodi direktivama druga Staljina. Znači, vašoj
grupi će biti pridodana još jedna manja grupa profesionalaca, kojima
ne možemo uskratiti učešće u operaciji. Zapamtite njihova imena:
Martines, Alvares i Himenes. Oni su zaslužili tu čast. Naći ćemo se
na dogovorenom mestu.
* * *
Noć između 23. i 24. maja 1940. godine prema kući-
utvrđenju Trockog, tiho su se privukla četiri automobila. Iz njih su
poiskakali ljudi obučeni u vojne i policijske uniforme i za tili čas se
stvorili pored zida zgrade.
Sikejros, odeven u majorski mundir, kuca na vrata.
- Ko je, – upita čuvar Robert Šeldon Hart.
- Otvaraj, Amur, to sam ja, – odgovori Sikejros.
Hart odškrinu vrata, kroz koja momentalno nagrnuše
napadači. Odmah otvoriše žestoku vatru iz automata. Neko je bacio
granatu u pravcu stražarske prostorije.
- Ipak treba proveriti spavaću sobu, – viknu Sikejros.
- Ja ću to uraditi. Čovek s maskom, figurom i glasom sličnim
Griguloviću, nestade u vratima. Zaustavivši se oko vrata spavaće
sobe on otvori ubistvenu paljbu po krevetima.
- Idemo, idemo, – ponovo viče Sikejros. – Amure, ideš li s
nama. Ne smemo te ostaviti.
Grupa jurnu prema izlazu.
 U kući zavlada tišina koju je remetio dečji glas.
- Deko, deko, gde si?
- Bože moj! Oni su uzeli Sevu! – obuzet užasom viče Trocki,
ostavši da leži ispod kreveta. Njegova žena skače na noge i trči u
unukovu sobu u plamenu. Dečak je već iskočio u dvorište i potrčao u
pravcu čuvarske kućice, vukući ranjenu nogu.
***
Auto izlazi u dvorište vile i zaustavlja se pored visokog
drveća. Iz njega izlazi jedan od braće Arenal i čuvar Trockog – Hart.
U autu su Sikejros, koji je već skinuo veštačku bradu i Grigulevič.
- Ne smemo ga ostaviti živog. Video me je, nervozno govori
poslednji.
- Molio sam te da se maskiraš. Sad sam rešavaj svoj problem.
- A da mi pomogneš. Nekako mi je nezgodno.
- Ne, druže. Od mene je dosta i ono u kući. Tamo je čini mi se
vrištalo dete.
Grigulevič bogoradajući izađe iz auta. Zatim ga obiđe od
pozadi i nađe se iza Hartovih leđa.
- Alal ti vera druže. Da nije bilo tebe namučili bismo se s
kapijom. A i digla bi se nepotrebna buka, – Arenal pohvali Harta.
Ovaj ne stiže da odgovori. Grigulevič mu je pucao u potiljak.
- Jesi li poludeo? – dreknu Arenal. – Pa to je naš drug.
- Nemam pravo da ga ostavim u životu. Video je sve nas. Ne
možemo ostavljati u životu takvog svedoka, – jako malo ga
poznajemo. Osim toga, gde da ga krijemo i kako da ga izvedemo iz
zemlje?
- Bože moj, prošaputa Arenal,k – lako je ubiti svoga.
- Ako nekad budeš morao da ubiješ mene za opšte dobro,
molim te uradi to bez razmišljanja. On je još jedan bezimeni heroj i
žrtva svetske revolucije.
* * *
U vili gde se Golubić viđao sa Fridom Kalo, sami su on i
Karlos Kontreras. On je italijanski komunista Vittorio Vidali.
Mustafa besno odbacuje novine.
- Oni su upropastili celu stvar. Molim te samo pogledaj šta
pišu novine. Ti nesposobnjakovići prosuli su u tri sobe više od dvesta
metaka, a praktično nikog nisu pogodili. Samo je jedan metak
okrznuo kožu na nozi unuka ,,Patke“.
- A ja sam ti, ako se sećaš, govorio da se taj slučaj ne sme
prepustiti umetniku.
- Bio nam je potreban čovek poznat u Meksiku, ali on nije bio
sam. A gde su bili Španci? Ako išta znaju – znaju da pucaju.
Dođavola! Sad će ,,Tom“ morati da odgovara centrali.
* * *
Kuća Trockog. Jedan od čuvara prikucava na zid dasku, na
kojoj je napisano: ,,U znak sećanja na Roberta Šeldona Harta, 1915-
1940, kojeg je ubio Staljin".
* * *
Kabinet Staljina. Berija podnosi izveštaj. Bled je i očito
zabrinut:
- ,,Tom“ javalja o neuspehu, druže Staljin. Dana 24. maja
1940. g. izvršen je napad na kuću Trockog u Meksiku. Najpotpunije
o okolnostima izveštavaju američke novine ,World telegraf’. U vezi
onoga što se dogodilo, dobili smo iz Amerike dojavu od našeg
čoveka. Ovako stvari stoje:
- O našoj nesreći Vi znate iz novina detaljno. Izveštaj će vam
biti predat kada se ja ili „Filipe" izvučemo iz zemlje.
Za sad su svi ljudi zdravi i čitavi, a deo je napustio zemlju.
- Ako ne bude posebnih komplikacija, kroz 2-3 nedelje ćemo
pristupiti ispravljanju greške, pošto su sve rezerve iscrpljene.
- Za završetak posla treba mi još 10-15 hiljada dolara, koje
treba hitno poslati.
- Preuzimajući na sebe krivicu u potpunosti za taj užasni
neuspeh, spreman sam da na Vaš prvi poziv doputujem, kako bih
primio kaznu koja sleduje za takav neuspeh. 30. maja. Tom“.
Staljin, koji je sve to vreme sedeo za stolom, s kamenim licem
je saslušao izveštaj, kod poslednjih reči malo se opustio i ustao iza
stola. Ćutke je prošetao po kabinetu. Zaustavio se pored dugačkog
stola sa zelenom čojom i pažljivo pogledao skamenjene Beriju i
Sudoplatova.
- A gde je sad taj Ejtingon?
- On je već u Moskvi, druže Staljin. Razrađujemo plan
,,Mati“.
Dobar naziv plana. Baš kao kod Maksima Gorkog. Dopala mi
se neposrednost druga Ejtingtona. To je boljševička neposrednost.
On pošteno priznaje svoju krivicu i spreman je da ispravi grešku. I to
je isto boljševički. Evo šta ja mislim: hajde da damo drugu Ejtingonu
punu samostalnost u donošenju odluke na licu mesta. Nećemo od
njega tražiti usaglašavanje sa centralom svakakvih sitnica i detalja.
Neka on sam odabere potrebne ljude. Ako mu bude potrebna pomoć,
mi ćemo mu je odmah pružiti. A što se tiče para, ne treba cicijašiti
kad je u pitanju tako blagorodna i za zemlju potrebna stvar. Dajte mu
ne trideset, nego trista hiljada dolara. Mislim da će tako biti ispravno.
* * *
Poznata vila u Meksiku. Golubić na vratima pozdravja lepog,
mladog čoveka.
- Dobar dan druže Babiću. Ili ste Vi sada već Frenk Džekson?
Bolje da Vas zovem Frenk. Znam za Babića, pošto sam ja lično
intervenisao za Vaš originalni jugoslovenski pasoš. Ja sam Filipe,
Pablov pomoćnik. Ovih dana bolje da se ne viđate s njim. Recite, da
li ste spremni da izvršite nalog centrale?
- Da. Već sam rekao Pablu, da ne menjam datu reč. Svestan
sam koliko je to odgovoran i počasni zadatak.
- Dobro, Frenk. Drago mi je. Ti si dostojan sin svoje majke.
Zapamti. Operacija je planirana za 20. avgust. Tvoja poznanica
Silvija je otputovala, to je dobro – neće te zamajavati i smetati. Pablo
i mati će te čekati na rastojanju sto metara od kuće u dva odvojena
auta. Kad izađeš iz kuće možeš trčati ili levo prema autu majke, ili
desno – prema Pablovom autu. Ovo drugo je poželjnije. Pablo će biti
smireniji od majke. Brzo nestanite, ostalo mi preuzimamo na sebe.
Srećno Ramone. Doviđenja.
* * *
Pozno leto u Beogradu. Mančićeva i Golubić lagano šetaju
centrom grada.
- Drago mi je što si najzad zaboravio tu svoju Evropu i došao
u Beograd. Toliko si zauzet, jako me retko posećuješ. Ali ja vidim da
si zbog nečeg jako zabrinut. Kupio si sve moguće novine, kao da
čekaš neko važno saopštenje. Šta si danas zanimljivo pročitao u
novinama? Tako si hmiknuo, da ne znam jesi li se iznervirao ili
obradovao?
- Da, zaista očekujem loše vesti iz Nemačke. Ali danas me je
šokirala jedna vest iz Meksika. Novine pišu da je u Meksiku ubijen
Lav Trocki. Znam da ne voliš politiku, ali sigurno si za njega čula.
- Pa nisam baš do te mere apolitična da ne znam ko je Trocki.
- Eto, ubio ga je neki mladi udvarač njegove sekretarice.
Moguće iz ljubomore. Nisam zbog toga hmiknuo, već zato što je Lav
Trocki kao dopisnik boravio u Beogradu. Čak je napisao članak o
ubistvu nadvojvode Ferdinanda. Osim toga, poznavao je jednog od
učesnika sarajevskog atentata – Vladimira Gaćinovića.
- A i ti si ga poznavao? Jesi. A šta se s njim desilo?
- Umro je u Švajcarskoj, u Bernu. Kružile su glasine da je
ubijen. Možda je izgovorio nešto što nije trebalo. Možda baš tom
Trockom. To niko ne zna.
Jelisaveta korača neko vreme ćutke, oborivši oči i nervozno
čupkajući rese svilene marame. Zatim podiže pogled prema svom
prijatelju.
- Mustafa, da li bi ti mogao da ubiješ čoveka?
Mustafa je pogleda začuđeno. A onda se u njegovim očima
ukaza razumevanje. Oćutao je malo, kao da razmišlja o pitanju, i
odgovorio, pažljivo birajući reči.
- Naravno. Ja sam tri puta bio u ratu. Videla si mi ožiljke.
- Ne, ne mislim na to... ne na takvo ubistvo... iz daljine. Nego
da li bi mogao ubiti čoveka kojeg poznaješ?
Golubić odgovara posle izvesne pauze.
- Verovatno bih mogao. U svakom muškarcu spava ratnik. Ali
to je vrlo teoretsko pitanje. Sve zavisi od okolnosti. Zavisi šta je taj
poznat mi čovek uradio. A zašto pitaš?
Onako. Nešto sam se rastužila zbog tvojih novosti. A reci mi
plašiš li se ti smrti?
- Znaš Liza, kada godinama slušaš iznad glave kako fijuču
meci i zvižde mine, i svaka od njih svakog trenutka može da te
raskomada, postepeno se navikneš na to. Počinješ sve da prihvataš
kao težak krvav posao. Neizbežan posao.
- A veruješ li ti u boga, moj dragi, moj voljeni Mujko?
 Umesto odgovora, Mustafa samo uzdahnu.
- Moliću se za tebe. Ništa se ti ne boj. Ja ću tako boga moliti,
da ti se ništa ne može desiti.
Par se zaustavlja pored manje fontane oko koje trčkaraju
dečica. Golubić ih neko vreme posmatra s neskrivenom tugom.
Mančićeva primećuje njegov tužni pogled.
- Da li si nekad želeo da imaš decu, Mujko?, – upita ona,
privijajući se uz njega.
- Uvek sam želeo, kao i svi normalni ljudi. Samo mi život nije
dozvolio. Prvo rat, onda besparica. Kad sam bio u Rusiji zbog
„Crvenog krsta“ imao sam tamo vezu, ali ta žena nikad ne bi mogla
doći u Jugoslaviju. A ja ne bih mogao da živim bez moje Srbije. A
onda sam sreo tebe, ljubavi moja.
- A zašto ne bismo razmislili o deci zajedno?
- Bojim se draga da je sada pomalo kasno. Ne zbog godina.
Plašim se novog rata. Bio sam u Nemačkoj. Video sam kako
predstavnici najcivilizovanije evropske nacije, koji nas Srbe ne
smatraju za ljude, ubijaju Jevreje i pljačkaju njihove kuće. Sad
gledam ovu decu i pitam se šta ih čeka kroz godinu-dve. Šta čeka sve
nas? Razumi me. Novi rat će biti mnogo strašniji. Meni ne ginu
rovovi, a tebe ću poslati na selo. Tamo će biti najbezbednije. U selo,
još dalje u planine. Jednom rečju Lizice, ode ti u partizane.
- Fu, tako to pričaš kao da se već desilo. Kao da je rat već
počeo.
- Da draga moja. Okupacija Poljske i jeste njegov početak.
Nećemo više tužne teme. Htela si u bioskop. Izvini, ne mogu s
tobom. Imam sastanak, ali kratak. Čekam te kod kuće sa flašom vina,
imaj na umu. Zato ne očijukaj tamo u bioskopu. Nećeš imati vremena
za to.
Veče. Mančićeva izlazi iz bioskopa i polako ide kući. Utonula
je u svoje, očito nevesele misli. Penje sa na trem, polako otvara
ulazna vrata i na prstima prilazi vratima dnevne sobe. Oprezno otvara
vrata i vidi Mustafu koji sedi sa slušalicama ispred male radiostanice
kako zapisuje Morzeovom azbukom. Jelisaveta uplašeno pritvara
vrata i izlazi napolje. Prošetavši se malo oko kuće ona se ponovo
penje na trem i namerno trupće po stepenicama i zveckajući
ključevima otvara vrata. Otvoriviši ih, odmah pade u Mustafin
zagrljaj.
- Hej, na smrt si me preplašio. Jesi ti to mene čekao iza vrata?
- Kako da ne. Gde je on?
- Koji on? – prihvatajući igru, zbunjeno i zavodnički pita
Jelisaveta.
- Kako koji? Tvoj udvarač, koji te dopratio do kuće i pokušao
da te poljubi. Evo razmazao ti je sav karmin. Ili te je ipak poljubio?
Noge ću mu polomiti.
- Smiri se, oterala sam ga. Ugovorila sam drugi da...
Mustafa joj ne dade da završi, pritisnu joj poljubac na usne.
* * *
Neverovatne koincidencije i paralele se ponekad dešavaju u
životu. Dva čoveka, dva revolucionara: Mustafa Golubić i Lav
Trocki. Život ih je odveo opasnim stazama političkih borbi i
evropskih ratova sasvim blizu. Neverovatno blizu jednog drugom.
Obojica su rano ušli u revolucionarnu borbu. Trocki je deset
godina stariji od Golubića. Ta razlika se očuvala u glavnim
dogođajima iz njihove biografije. Trocki je prvi put je bio uhapšen sa
19 godina. Mustafu je osudio vojni sud u Solunu kad mu je bilo 28
godina. Obojica su bili osuđeni na dve godine. Ali nije to najvažnije,
već nešto drugo.
U periodu od 1912-1913. godine, Golubić je aktivni učesnik
balkanskih ratova. Novinar Trocki, predstavnik novina „Ukrajinska
misao“ u Srbiji, izveštava o toku bitaka, boravi u Makedoniji i
Bugarskoj. Jedan oslobađa svoju otadžbinu od turskog jarma, sa
oružjem u ruci brani je od bugarskog agresora. Drugi, pridržavajući
se pacifističkih stavova, što se teško povezuje sa likom budućeg
vatrenog borca Trockog, objavljuje veliki broj članaka sa
oslobođenih teritorija Makedonije i Bugarske. Neki od njih su
otvoreno antisrpski i svedoče o autorovom dubokom nerazumevanju
sve složenosti vekovnih etničkih i političko-ekonomskih odnosa
naroda koji žive na Balkanu.
U junu 1914. godine Mustafa u Sarajevu neposredno rukovodi
atentatom na austrijskog prestolonaslednika, a Trocki, boraveći u
Beogradu, u svom članku naziva mladobosance dečurlijom koja su
izazvala rat. Očigledno da Lav Davidovič, bez sistematskog visokog
obrazovanja, nije znao Aristotelove premise o razlikovanju povoda,
koji je doveo do rata, od njegovog uzroka.
I u narednim godinama, životi te dvojice ljudi se stalno
ukrštaju. Golubić postaje rukovodeći saradnik tajnog odeljenja
Kominterne, čiji je jedan od rukovodilaca bio Trocki. Istovremeno
Mustafa je agent vojne obaveštajne službe, dok je Trocki na čelu
Revolucionarnog vojnog saveta (Revvoensoveta), kome se vojna
obaveštajna služba podčinjava.
Ali sa svakom godinom njihovi putevi se sve više udaljavaju.
Golubić postaje dosledan revolucionar-internacionalista, čiji je cilj
revolucionarni preobražaj ne neke pojedinačne zemlje, već pobeda
radničke klase u celom svetu. Istovremeno pretendovanje Trockog na
liderstvo u revolucionarnom pokretu odvode ga sve dalje u sektaške i
opozicione vode. Njega interesuje samo jedno – lična uloga i mesto u
svetskom radničkom pokretu. Za vodeće mesto on je spreman da
plati čak direktnom izdajom interesa tog pokreta i sklapanjem
dogovora sa fašističkim režimom Nemačke.
Poguban uticaj trockizma Golubić je video ne samo na
primeru Komunističke partije Jugoslavije, već i na primeru drugih
partija koje su bile članice Kominterne. Naročito ga je pogađalo to,
što Trocki vodi ciljanu borbu lično protiv Staljina, koji je za Mustafu
ostao ne samo lični prijatelj i učitelj, nego i priznat vođa celog
svetskog proletarijata.
* * *
Ponovo Staljinov kabinet. Vođa sluša svog pomoćnika
Poskrebiševa: „Drugu Staljinu J. V. Grupa radnika NKVD je l940.
godine uspešno izvela specijalni zadatak. NKVD SSSR moli da se
ordenom SSSR-a nagradi šest drugova, koji su učestvovali u
izvršenju tog zadatka. Molim Vašu saglasnost. Narodni komesar
unutrašnjih poslova (L. Berija).
- Čitajte nacrt naredbe.
- Za izvršenje specijalnog zadatka nagraditi ordenom Lenjina
– Merkader Karidad Ramonovnu, Ejtingona Nauma Isakoviča;
ordenom Crvene zastave – Vasiljevskog Lava Petroviča, Sudoplatova
Pavla Anatoljeviča; ordenima Crvene zvezde – Griguloviča Josifa
Romualjdoviča i Pasteljnjak Pavla Pantelejmonoviča.
Staljin uzima papir i krupno ispisuje olovku:
„Saglasan" (bez publikacije).
* * *
Moskva. U stanu su Karidat Merkader i Ejtingon. Na stolu
flaše votke, konjaka, vina. Žena je već malo popila. Tiho plače.
- Pij, pij druže Pablo, ili kako ono beše. Pij! Ovo vino
„Napareuli" nam je poslao Berija. Čitaj etiketu. Vidiš. Berba 1907.
Carsko vino. Sad ga piju glavni boljševici. Šta tiše, nema tiše. Koga
ja sada da se plašim?
Žena se naginje ka stolu i šapuće svom šefu i ljubavniku:
- Nisam im više potrebna. Znaju me u inostranstvu. Postalo je
opasno koristiti me. Ali oni takođe znaju da ja više nisam ona stara...
Karidad Merkader to nije samo Karidad Merkader, već najcrnji
ubica... Stani... Ne prekidaj me... Ajde, pij. Ti najbolje znaš da sam
putovala po celoj Evropi, tražeći čekiste koji su napustili domovinu,
da bih ih nemilosrdno ubijala. Učinila sam i više od toga!... Pretvorila
sam u ubicu mog sina Ramona. Učinila sam to zbog njih.. videla sam
svog sina koji izlazi iz kuće Trockog, vezanog, okrvavljenog... ja čak
nisam smela da mu priđem... morala sam da bežim od njega... A sada
je on u zatvoru. I on... boji se svojih šefova... svojih gazda... On je
odbio da pobegne iz zatvora, mada smo mogli lako da to
organizujemo. Zašto? Ne, ti mi reci zašto? Ćutiš, zato što ih se i ti
plašiš... I ja se plašim. Dali su mi orden. Hvala. Orden u zamenu za
moj život.
Smiri se draga, smiri se. Dođi da te zagrlim. Eto. Sad će ti dati
da se odmoriš. Ali nisu te zaboravili. Kad im zatrebaju verni odvažni
ljudi, pozvaće te. Ti ćeš još mnogo toga učiniti.
* * *
Staljin, njegova žena Nadežda, njena majka i Mustafa Golubić
sede za trpezarijskim stolom. Doduše ručak je već gotov. Muškarci
piju vino iz dubokih čaša.
- Baš lepo druže Mustafa što ste se upoznali sa mojom taštom
u Kislovodsku. Inače ne bih imao tu čast da Vas upoznam. Ajde još
po jednu čašu. Sudeći po Vašim prstima, vi ste pušač? I čini mi se,
druže Mustafa, da Vi pušite lulu, baš kao i ja. Eto, pogodio sam,
zasmeja se Staljin.
- A da zapalimo po jednu lulu prijateljstva? A? Nemate ništa
protiv?
Staljin i Golubić sede u foteljama sami u specijalnoj sobi za
pušenje. Polako i odmereno puštaju tanke pramenove gustog dima iz
lule. Staljin se naginje sasvim blizu Golubićevom licu.
- Dobro je što sam te upoznao Mustafa, – neočekivano pređe
na ti.
- Ti si pravi nacional patriota – revolucionar. Uskoro, vrlo
brzo ćeš postati pravi internacionalista. Meni, – posebno naglašava
reč „meni“, – Meni su potrebni takvi hrabri, odani ljudi koji ne
brbljaju o liberalizmu i humanizmu, već dejstvuju, hvataju se svakog
posla, koji je potreban svetskoj revoluciji. Sakupi u šaku svoje
najvernije i najodanije prijatelje. Imam za vas posao. To nije
jednostavna stvar. To je za istoriju. Onakvu kakvu si već napravio u
Sarajevu.
Mustafa polako korača Crvenim trgom, ne primećujući ništa
oko sebe. Oči mu radosno sijaju.
 Svakodnevica revolucionarne borbe
Kancelarija Centralnog komiteta Komunističke partije
Jugoslavije u Parizu. U sobi Milan Gorkić – prvi sekretar partije,
inteligentan, obrazovan čovek, prijatnih manira. Po sobi nervozno
korača Rodoljub Čolaković, naizmenično se zagledajući u lice
Svetislava Stefanovića i Petka Milanovića, koji pažljivo slušaju tihi
razgovor Golubića i Gorkića. Mustafa sedi pored otvorenog prozora
sa svojom nerazdvojnom lulom u ruci.
- On je, vidite, došao da nam prenese nezadovoljstvo druga
Dimitrova našim radom. Bože moj! Ja vrlo poštujem te ljude, ali
kako oni mogu da sude o našem radu, i o uslovima u kojima se on
odvija, samo na osnovu naših dojava i izveštaja.
- Nadam se da mu to nisi rekao? – tiho upita Mustafa, –
pažljivo razgledajući nešto u svojoj luli. – Jasno ti je da to ne smeš
učiniti.
- Ne tako direktno, ali rekao sam mu ponešto o onome šta ja
mislim o tome.
- On je i meni dosađivao. Tražio je da ja dam principijelnu
partijsku ocenu stanja stvari i rada CK, – uključi se u njihov razgovor
Sreten Žujović. – Rekao sam da to pitanje mora da se razmotri na
našem zajedničkom sastanku, gde svi mogu da iznesu svoj stav.
- Uzgred, a šta ti misliš o njemu? Jesi li se viđao u Moskvi s
njim i njegovim „drugovima" – Đilasom i Kardeljom – upita Mustafu
Gorkić.
- Video sam ga nekoliko puta u Kominterni, razmenili smo par
reči, ali s Josipom nisam razgovarao. Nikada nisam ni bio s njim
nasamo. Gde je on sad?
- Sada je on kod Zdenka Rajha. Proverava finansijske knjige.
Centrala hoće da zna na šta mi trošimo partijski novac.
- Proverava finansijske knjige... komunista-revolucionar..
nekakva birokratska organizacija. Sednice, zapisnici, izveštaji,
knjigovodstvo, pisarnica... šta se to s vama dešava dragi moji? Nije
valjda da se revolucija ne diže bez svega toga?
Vrata kabineta se naglo otvaraju, ulazi Josip Brzo Tito. Za
njim Žujović s gomilom kancelarijskih fascikli.
Josip Broz, izrazito poslovan, energičan. Govori autoritativno,
tonom rukovodioca, kome se ne sme protivrečiti, za njim se mogu
samo zapisivati mudre misli i uputstva.
- Pogledao sam vaša finansijska dokumenta. Nešto mi nije
jasno. Na primer, kao ste izveli da sačuvate sav novac od partijskih
članarina kao i pomoć? Objasnite mi od čega ste živeli, radili, ili
niste ni radili?
- Već sam te molio druže Broz da ne donosiš ishitrene
zaključke već da se upoznaš sa realnim stanjem stvari, – počinje da
pada u vatru Gorkić. – I molim te zadrži za sebe taj mentorski ton.
Pred tobom nisu balavci, i nemamo ništa manje partijskog staža od
tebe. Zato učiti nas...
- Smiri se. Za svakog je korisno da uči. Tako nas je učio
Lenjin, – lenjo mu uzvraća Tito, zagledajući se u lica prisutnih.
Njegov pogled se susreće s Golubićem. Ovaj sedi sa neutralnim i
nezainteresovanim izrazom na licu, vrteći vrhom izglancane cipele.
Tito se namršti i zaćuta. Očito da ne želi da nastavi razgovor u
prisustvu Golubića. Ovaj shvata, ustaje i polako izlazi iz kabineta, ne
pozdravljajući se.
- A ovaj, često ovde biva? – upita Broz, čim mu ugleda leđa.
Svi ćute. Najzad Gorkić objašnjava.
- Naša vrata su otvorena za svakoga, naročito za zemljake.
Ljudi dolaze s raznim pitanjima. Neko i sa problemima. A naši su
razvejani po celoj Evropi.
- A ovaj, čime se on bavi?
- Mi se nekako nismo posebno zanimali za to. Znam da radi na
liniji „Crvenog krsta“, ali ne znam tačno. I, kako stoje naše finansije?
– skrete temu Gorkić.
- Evo, pitao sam kako ste uspeli da sačuvate pare? Od čega ste
živeli?
- Vrlo jednostavno druže Broz. Mi smo sav dobijen novac
stavili u razne banke, a živimo i radimo od kamate.
- Aha. Rentijeri znači. Gle, gle.
* * *
Priča Čolaković: „Sreo sam Mustafu potpuno neočekivano u
jednom od pariskih muzeja. Bio sam s damom i pokušavao da je
očaram svojim poznavanjem savremenog slikarstva, veoma sam se
trudio. Moj kitnjast govor prekinuo je poznati zajedljivi glas“.
- Izvinite što Vas prekidam, ali ne mogu da ne izrazim
divljenje Vašem govoru, mada su neke misli, po mom mišljenju
donekle sporne.
Naglo se okrenuvši Čolaković od radosti pljesnu rukama:
„Dragi moj“, – ućutao sam, pošto nisam znao pod kojim imenom
Mustafa tumara po Parizu, ali više od svega me je šokirao njegov
izgled. Izmršavio, pocrvenelih upalih očiju. U primetno proređenoj
kosi belasalo se mnogo sedih vlasi.
- Da, da, to sam ja. – shvatio je moju pauzu Golubić, i
okrenuvši se mojoj saputnici, predstavi joj se polunaklonom.
- Gavrilo Stilinović – profesor povjesti umjetnosti na
zagrebačkom sveučilištu. Prijatelji, ako mi je sudbina već udesila
ovaj sastanak, dozvolite mi da vas pozovem na večeru.
Čolaković nastavlja sa svojom pričom.
„Seli smo u jedan od mnogobrojnih restorančića. Mustafa je
bio vidno nervozan. Još sam usput primetio da sve vreme pokušava
da otkrije da li ga neko prati. Uskoro se moja pretpostavka potvrdila.
Nismo stigli ništa ni da poručimo, kad je Mustafa predložio da
menjamo restoran. Zatim još jedan, pa još jedan. Moja dama se
umorila, nije mogla da shvati šta mi tražimo i zamolila je da ode
kući. S tugom i dubokim saosećanjem sam posmatrao lice mog
velikog prijatelja. Jasno mi je da je posle nekoliko decenija života u
ilegali, tog neobičnog i izuzetnog obaveštajca, zadesila profesionalna
bolest – manija gonjenja. Znao sam da će ga to sada pratiti do kraja
života, i da će nalazeći se među svojima, u svojoj zemlji, da se osvrće
i s nemirom zagleda u lica, pokušavajući da otkrije svog progonitelja.
Bilo mi ga je žao do suza...“
* * *
Dan je. Ali Mustafa po svom običaju spava na krevetu
odeven. U snu vidi scenu streljanja Davidovića-Apisa. Vojnici stoje u
krugu. U centru trojica osuđenih oficira. Dobro se vidi jedino
Apisovo lice. On je veoma nervozan, puši bez prestanka, jedva
uspevajući da pusti dim. Neko iz komandira streljačkog voda: „Puši
već četvrto paklo, otkako smo krenuli".
I evo osuđeni već stoje u pripremljenim jamama. Apisu je
ivica nešto iznad kolena. Dvojica vezani užetom za stub stoje pozadi.
Apis nije vezan. Razležu se pucnjevi. Od prodornog zvuka Golubić u
postelji drhti celim telom, kao da pucaju tu u njegovoj sobi. Dim se
razilazi. Apis leži, ali jama mu je očito mala. Glava i ramena su na
ivici. On se pomera i polako ustaje. Sve ga boli. Celo njegovo
ogromno telo se trese od bola i užasa. Mustafa se vrti u postelji. Apis
viče vojnicima: „Momci, budite precizniji. Ajde, ajde, ne budite
malodušni. Nišanite u glavu i ovde“, – govori on, upirući prstom u
svoje srce. Pucanj. Apis pada i leži nepomično.
Musafa, teško dišući, sedi na krevetu.
 Specijalni zadatak
Noć. U Golubićevoj sobi u hotelu ,,Luks“ ulaze oficiri sa
šapkama na glavi sa obodom boje različka: „Spremite se. Brzo.
Idemo“.
- Da ponesem stvari?
- U vezi stvari nije bila instrukcija.
Prozori na automobilu su sa zastorima. Šuma. Zgrada. Ulaze
unutra. Dočekuje ih general. Ulaze u mračni kabinet. U uglu sto sa
upaljenom lampom. Iza stola ustaje Staljin.
- Izvini Mustafa što ti ne dadoše da spavaš.
- Ništa, druže Staljine.
- Ništa, ništa, ali izgledaš mi jako umorno. Primetno si
smršao. Dođi ovamo za ovaj stočić, da popijemo po jedan dobar
konjak. Ili možda nešto drugo? Da pojačam svetlo?
- Ne treba druže Staljine. Sve je dobro.
- Onda, sipaj, molim te i meni starom čiki. Ne, stariji sam
puno od tebe, ali ja više sedim za stolom, a ti se motaš po celom
svetu.
Staljin lukavo začkilji.
- Znam sve o tebi. Budi mi zdrav dragi moj Mustafa. Uzmi
limuna, odlično ide posle čašice konjaka, – govorio je Staljin nekako
usiljeno.
- Hvala druže Staljine. Jeste da sam umoran, što ste vi dobro
primetili, ali spreman sam da izvršim svaki Vaš nalog.
- A da ipak malo uzmeš predaha? Da odeš na Kavkaz da se
odmoriš. Ti znaš kako je lepo na Kavkazu – u Staljinovom glasu
provejava pritajena seta.
- Dobro, dobro, vidim da te moj predlog vređa, – Staljin se
pažljivo zagleda u sagovornikove oči. – Teška su vremena. Nikome
nije lako. Ali ti si mi jako potreban u Beogradu, Mustafa. Jako. Bliži
se rat. Veliki i opasan rat. Meni je, inače, veoma potreban vojni savez
sa Srbijom. Razumeš li me? Ti moraš i možeš to da uradiš. Upravo ti,
a ne Tito. Molim te da odeš. Lično te ja molim. Nadam se da kao i
pre veruješ u našu pravednu stvar? Ne ljuti se, vidim da veruješ, zato
te i molim da se vratiš u Beograd. Prvo se promuvaj po Evropi. I
molim te, bez bilo kakvih rizika. Ajde, Mustafa, verujem u tebe.
Samo u tebe.
Bio je mart 1940. godine.
Golubić sedi na klupi u Aleksandrovskom vrtu pored Kremlja.
Utonuo u misli, očito nevesele misli:
,,Eh Mujaga, Mujaga. Sam sediš, sam živiš, sam spavaš. Što si
sam Mujaga"? I dodaje, gledajući u pravcu Kremlja: ,,I on je isto
sam, sasvim sam“.
Ustaje i polako, teško pomerajući noge, nekako starački hoda
stazom vrta. Glava mu je oborena, uvučena u ramena.
* * *
Otkad te nisam video, moj druže Mustafa, – široko raširenim
rukama dočekuje gosta Dušan Simović, general srpske armije. – Gde
si ti sve ovo vreme? Ček, da te vidim. Dobar si, dobar. Sad bi ti
pristajao mundir. Video sam te samo sa epoletama poručnika. A sad
bi ti sledovalo, minimum pukovnika. Nedostajao si nam. Prođi,
prođi, dragi.
Odgovorivši na pozdrav, Golubić prođe po kabinetu i zaustavi
se, čekajući domaćina.
- Evo, ovuda, izvoli, pokaza mu mali stočić u uglu kabineta.
Sto serviran zakuskom i flašama.
- Čekaj, čekaj, daj prvo da popijemo za one koji više nisu sa
nama. Šta sad piješ? Sigurno francuski konjak, ili možda dobar viski?
Ili votku?
- Ne, gospodine generale, rođen sam kao Srbin i umreću kao
Srbin. Morao sam da pijem sve i svašta, ali najviše volim našu
staromanastirsku rakiju.
- Za stare prijatelje i dalje sam Dušan. Neka generala za ove
mlađe. – Za one naše prijatelje, sa kojima i poginuti nije bilo strašno.
A sad, pričaj, šta ima.
* * *
- Eto to je cela moja „Odiseja", – završi Mustafa. – Da nije u
pitanju sudbina Srbije, moglo bi se i u mirovanje.
- Neka, ne preteruj. Kakva penzija u našim godinama. Evo ja
još uvek letim i ne mislim da batalim. Hajmo još po jednu, pa da
pređemo na stvar. Vidim ti po očima da imaš nešto važno.
Razgovorali su veoma dugo. Ađutant je ulazio i izlazio. Nešto
menjao na stočiću. Donosio kafu sada već za veliki sto. Menjao
pepeljaru.
- Znači, garnizoni će krenuti za tobom. Dobra nam je
obaveštajna služba, blage veze nemaju. Ali vi, svaka vam čast. Takav
posao ste odradili i nigde ništa nije procurilo.
Ranije, kada bi se u Srbiji nešto spremalo, najpre bi se na
pijaci povela rasprava vredi li ili ne vredi počinjati.
Sad se glava lako gubi, zato jezik za zube. Sve mora biti
dobro. Mi ćemo naći načina da ljude izvedemo na ulicu, a dalje je sve
vaša, oficirska stvar. Vaše odbijanje da rasterate narod po kućama,
nateraće ih da odu, ne može da ih ne natera. A čim odu, odmah u
Moskvu. Tamo je sve već spremno.
- Nek nam je Bog u pomoći. Spasi i sačuvaj našu napaćenu
Otadžbinu. Živela Srbija! – podiže ruku Simović.
- Živela Srbija – ponovi Golubić.
* * *
Zanimljivo je prebirati po fotografijama tih martovskih dana:
na većini od njih radosna, uzbuđena lica brojnih ljudi na ulicama
raznih gradova Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Bosne i Hercegovine.
Parole u Srbiji: Živela Srbija! Živelo srpsko junaštvo! Srbija i Rusija
– sestre zauvek. Demonstracije su održane u svim većim gradovima
Jugoslavije.
A na ovoj zaista istorijskoj fotografiji vidi se kako grupica
ministara napušta zgradu vlade. U susret im idu ljudi u vojnim
uniformama. A na jednoj je general Simović u paradnom mundiru,
potpisuje nekakve papire.
A ovo je već noćna Moskva. U kabinetu u Kremlju sede
Simović i Molotov, potpisuju ugovor. Banket sala. Božini Simiću
koji stoji po strani, prilazi Staljin sa čašom vina, predlaže da
nazdrave.
- Čestitam i zahvaljujem se gospodine Simiću. Odlično,
odlično ste odradili svoj deo posla. Prenesite Mustafi moje pozdrave.
Još jednom hvala, – i približivši se neočekivano Simićevom licu, sa
izvesnom dozom pritajene zavisti, dodade: „Daaa, „Crna ruka“, – i
udalji se i ostavi samog i zabezeknutog sagovornika.
A evo i jutarnjih novina sa krupnim naslovima: „Moskva i
Beograd potpisali ugovor o uzajamnoj pomoći u slučaju napada na
jednu od zemalja".
Berlin. Hitler besan, korača po kabinetu.
- Jesu li oni u Beogradu poludeli? Ja ne mogu ništa da
započnem dok mi se to dešava na Jugu. Pukovniče, pišite naređenje:
„Feldmaršalu Kejtelu i generalu Jodlu. Naređujem da se početak
operacije po planu „Barbarosa" prenese na 22. jun 1941. godine.
Dalje: Direktiva broj?
- 25, moj fireru.
Direktiva broj 25. Naređujem svim snagama, raspoređenim na
tom pravcu, da krenu u napad na Jugoslaviju. Zauzeti Beograd u
najkraćem roku. Adolf Hitler.
 Provera
Velika soba osvetljena stonom lampom. Na prozore su
navučene debele, teške zavese. Na masivnom pisaćem stolu pisaća
mašina. Na njoj neko kuca, ali ne vidi se lice. Vide se šamo šake i
prsti muškarca koji kuca. Vidi se veliki prsten na domalom prstu
desne ruke. S leđa se vidi da on završava kucanje, vadi papir,
pažljivo čita tekst, savija list i stavlja u unurašnji džep sakoa,
prebačenog preko naslona stolice. Neko oprezno kuca na vrata.
- Uđite. Ko je to?
- To smo mi. Ne smetamo? – u sobu ulaze Milovan Đilas i
Aleksandar Ranković, – najbliži Titovi saradnici.
- Uđite, uđite drugovi. Nešto ste danas poranili. Nešto se
dogodilo?
- Ne, nije se ništa dogodilo. Ali dešavaju se neke čudne stvari,
pa smo hteli da se posavetujemo s tobom.
- Dakle, o čemu se radi?
- Radi se, evo o čemu, – poče da objašnjava Ranković, visok,
blago pogrbljen muškarac, dugačkog ovalnog lica, na kojem se
izdvajao poveći nos. – Neki naši drugovi, i to dobro provereni
drugovi, počeli su da otkazuju izvršenje partijskih zadataka.
- Kakva je to novost? A koji su razlozi? – prekide ga Tito.
- O tome se i radi, – umeša se u razgovor Đilas.
Svi oni tvrde da rade po zadatku nekog važnog i poznatog
čoveka. Ime mu ne nazivaju, ali utvrdili smo da im naloge daje jedan
isti čovek.
- Najčudnije od svega je to, zamišljeno se umeša Ranković, –
što ti ljudi pristaju da rade za njega bez konsultacija sa nama. On je
poslao Voju Nikolića u Niš, Sela Jovanovića negde u okolinu
Leskovca i Vranja. Oko njega se još okupljaju i Matija Vidaković,
Čile Kovačević, Radivoje Uvalić, Čeda Popović, Čeda Kruševac,
Miloš Mamić... zatim onaj Ranko Stefanović, braća Kusovac.
- Tako, znači, – zamisli se Tito. – Znate šta drugovi, trebalo bi
nabaviti njegovu fotografiju pod hitno. Ali to treba učiniti
neprimetno. Je li to izvodljivo?
 - Mislim da neće biti teško. Čak znam ko bi to mogao da nam
uradi, – uveravao je Đilas.
- Samo oprezno, – okrenu se ka njemu Tito, da ne isprepadate
čoveka.
Ranković i Đilas se rukuju sa Titom i odlaze.
Tito zamišljeno korača po sobi. Na njegovom autoritativnom,
samouverenom licu, vidi se nemir.
- Ko bi to mogao biti? Ko bi mogao biti? Nije valjda – onaj?
A što da ne? Nešto davno ništa nisam čuo o njemu. I niko mi nije
javio da je on u Beogradu. Kad li se vratio? Nije ni važno kad. Važno
je – zbog čega. I sa kakvim ovlašćenjima? I zašto Moskva ćuti? Zašto
niko nije javio? Takav lik, tu pred nosom. Misli, misli Josipe. To
može da bude veoma opasno. Šuškalo se u Kominterni da on i
Staljin... tako, tako. Baš lepo.
Mora se hitno nešto preduzeti. Ne, prvo treba utvrditi da li je
to on, a tek onda nešto činiti. Gle iznenađenja. Možda da zamolim
Georgija? Ne, ne radi se to tako. Polako, razmisli. Što bi rekli Rusi
„дров бы не наломать."1

U današanjem centru Beograda, tamo gde ulica Maršala Tita

izlazi na Slaviju, Milovan Đilas i Aleksandar Ranković su se našli sa
Vasom (Vasilijem) Kovačevićem, zvanim Čile.
- Znaš šta, druže Vaso, imamo s tobom ozbiljan razgovor.
Hajdemo negde da sednemo, popijemo po kafu.
Napolju u bašti za stolom nije bilo nikoga. Trojica sedoše za
krajnji sto i naručiše po tri rakije i kafu. Neko vreme su ćutali, kao da
čekaju piće, zatim, razmenivši zdravice ,,živeli“, zapališe cigaru.
Otpoče Đilas.
- Druže Kovačeviću, Svetozar Vukmanović nam reče da si
nabavio nekog poslodavca. Toliko si zauzet da ti ne preostaje
vremena za našu rabotu. Plaćaju li te bar?
- Nego šta? Probaj u današnje vreme da nađeš bilo kakav
posao. Nema veze, navikli smo mi da se bavimo društvenim poslom,

1
дров бы не наломать – ne skršiti drveće u značenju ne počiniti mnogo
grešaka (prim. prev.)
za koji još treba i da doplaćuješ. Ali stvar je drugovi veoma ozbiljna i
zahteva mnogo vremena.
- A da li bi mogao da nam pokažeš svog poslodavca? – upita
Ranković. – Možda i nama nešto zapadne?
Čile odrično odmahuje glavom.
- Malo teže. Ne verujem da bi on želeo da se sretne. Veoma je
zauzet. A o čemu se radi? Nešto se desilo?
- Slušaj, ako je teško da se nađemo, možda da nam pokažeš
njegovu fotografiju, da znamo s kim imaš posla?
- To mogu. To ću vam učiniti.
- Samo nemoj da ga isprepadaš. Uradi to neprimetno. Što
džabe čoveka da sekiraš.
- A da vi niste nešto smislili? Nije valjda da ste naumili da ga
likvidirate?
- Jašta, nemamo pametnija posla. Kako možeš tako nešto da
nas pitaš, šta ti pada napamet? Naravno, jasno ti je da ne moramo da
ti se ispovedamo.
- Pitam onako, za svaki slučaj, – nasmeši se Vasa. – Mutna su
ovo vremena, nemaš pojma gde je ko.
- Ne, – umiri ga Ranković, – nego jedan naš drug hoće da
proveri da li su se negde sretali ranije. Recimo u Moskvi.
- Aha, jasno... Samo u njega nemojte da sumnjate. Ako mislite
na onoga na koga i ja mislim, to je odan čovek. Odaniji i pouzdaniji
ne postoji.
- Odan, zavisi čemu je odan.
- On je, između ostalog, bio ,,mladobosanac“, a zatim zajedno
sa Dimitrijevićem-Apisom član „Crne ruke“. I na Sarajevo, tačnije na
prestolonaslednika Ferdinanda je digao ruku. Sve naše ratove proveo
je u stroju Tankosića, odlikovan je „zlatnim krstom" za hrabrost.
- Ako je on? – videlo se da su oba sabesednika potrešeni
saznanjem. – Onda ga sigurno znamo.
- Naravno da ga znate. Kad vidite sliku, znaćete. Njega svi
znaju. Hajdemo ovako: prekosutra se nalazimo ovde. Odgovara?
- Dobro. Ako ne budemo sami, neko od nas će prići. Neko
koga ti dobro znaš, da se ne muvamo previše.
* * *
 Đilas i Ranković kod Tita u konspirativnom stanu, u dobro
poznatoj sobi sa navučenim zastorima. Tito zaprepašćeno posmatra
fotografiju koju su mu doneli. Na njoj je Mustafa Golubić. Sudeći po
njegovom statičnom, mirnom izgledu, fotografija nije načinjena
iznenada, neprimetno za njega. Tito je očito nervozan, ali ostavlja
utisak da ništa novo nije saznao.
- A ovaj. Znam ga... Znači, ništa ne preduzimati, ja sve znam.
- A šta ćemo s našim ljudima? – zbunjeno pita Ranković.
- Rekao sam, ništa ne raditi. Ja ću sam sve rešiti i saopštiću
vam. Šta još ima interesantno?
Tito je sam u sobi. Zbunjen je. Hoda iz jednog ugla u drugi.
„Evo ko je organizovao sve te demonstracije. I prevrat. A ja se čudim
što se to naši oficiri odjednom pokrenuše. I sporazum sa Moskvom je
sigurno njegovih ruku delo. To već ne valja. To nije dobro i opasno
je. Zašto Moskva ćuti? Možda oni sigurno znaju ko je sve to odradio?
A šta ako je neko od njegovih ljudi bio u Moskvi na potpisivanju tog
sporazuma koji se pojavio niotkuda. A moji – alal im vera. Niko ništa
ne zna. Pola partije radi sa strane, a oni spavaju. Sve sam moraš da
radiš, apsolutno sam za sve. Polako, smiri se. Moram sve na miru
izanalizirati i doneti odluku. Jedinu ispravnu. Čvor se mora preseći
dok još ima šanse da sve preokrenem u svoju korist“. I uz ciničan
smešak dodade: ,,u svoju... i u korist partije takođe".
Veče. Zvuk pisaće mašine, i opet se ne vidi osoba koja kuca
na njoj. Vide se samo šake ruku i krupni prsten na domalom prstu
desne ruke. Krupnim slovima na listu piše:
Mustafa Golubić, rodom iz Stoca, iz Hercegovine.
Kroz nekoliko meseci Tito je naredio da se pronađu i
likvidiraju svi članovi udarne grupe Mustafe Golubića.
 Umesto epiloga
Kasno veče na obali Dunava. Sa druge strane reke je
Rumunija. U sumraku se čuje šuštanje i ubrzo se ukazaše dve muške
prilike koje se oprezno prikradaju.
- Gotovo druže pukovniče, to je to mesto. Juče sam proverio,k
– kraj same vode su dva balvana. Daću vam pojas i pomoći ću vam
da se vežete. Onda ćemo gurnuti balvane u vodu i zbogom. A sad
hajde da večeramo i čekamo dok se skroz ne smrkne.
- Hvala ti, ali nije mi sad do jela. Da ne zaboravim, evo ti
uzmi, – pruža saputniku paket. – zapamti pukovniče, to je jako važan
dokument. Do te mere važan i oštar, da može da obori ubicu naše
partije. U slučaju opasnosti mora se potopiti, ne sme im dopasti šaka.
- Razumeo sam Vas generale. A sad bi ipak bilo bolje da
pojedemo nešto. Trebaće nam snage. Dunav je široka i moćna reka.
Moramo se sve vreme držati zajedno. Tiho! Izgleda da neko ide.
U tami se čuju zvuci koraka nekolicine ljudi.
- Pazi, to je ovde negde. Dobro sam čuo. Vas dvojica siđite do
vode. Pregledajte da nema čamca ili splava. A mi idemo gore. Oružje
na gotovs.
Razilaze se. Neko vreme se čuje samo teško disanje i šum
koraka. Odjednom krik.
- Stoj! Pucaću!
Razleže se pucanj.
- Pazi, naoružani su. Stoj! Pucam!
- Skačite generale, skačite! Spašavajte se, ja ću ih zadržati.
Pucnjevi, pucnjevi, krici i iznenadni jauk.
* * *
Veliki kabinet, ogroman. Na sredini je veliki polirani sto.
Pored zadnjeg zida, poprečno u odnosu na veliki sto za nekoliko
osoba, stoji drugi kancelarijski sto za jednu osobu. Za stolom sedi
gazda. U toj ogromnoj prostoriji, on ne samo da izgleda usamljen i
jadan, već i nakazno malen. Kucanje na vratima. Gazda kabineta
podiže pogled s papira.
- Uđi.
 Ulazi okretan omalen oficir za poverljive poslove. Kucka
potpeticama i staje mirno.
- I..?
- Novosti s granice.
- Govori!
- Pri pokušaju prelaska granice sa Rumunijom ubijen je
general pukovnik Arsa Jovanović.
- I.
- Kod njega je nađena ova fascikla.
- Daj ovamo.
Oficir prilazi stolu i stavlja fasciklu. Zatim, ne okrećući se,
vraća se do vrata.
- Šta je tu?
- Ne mogu znati. Niko nije raspečaćivao.
- Bio je sam?
- Ne, bilo ih je dvojica.
Ovaj što ispituje začuđeno podiže obrvu.
- Šta je s njim?
Teško je reći. Nisu našli telo.
- Tražite još. Angažujte čuvara bova – posebno naglašavajući
reč „čuvar bova“, reče on, neka sazna s one strane, šta znaju oni. Ako
ima nešto odmah dođite meni.
- Razumem, – izlazi iz kabineta.
Gazda nervozno dobuje prstima po stolu. Zatim ustaje, uzima
fasciklu i nestrpljivo skida s nje nepromočivi papir. Ispod je
najobičnija kancelarijska fascikla. Gazda je drži u rukama, na
njegovim debelim prstima – prstenje sa krupnim kamenom. Na
fascikli piše: „Dosije Mustafe Golubića".
- Ovaj! Opet ovaj!
Naglim pokretom otvara korice – fascikla je prazna.
 Epilog
Vedro letnje jutro. Mladi par, očigledno zaljubljen, prilazi
manjem skveru preko puta Skupštine u Beogradu. Držeći se za ruke,
prilaze i pažljivo razgledaju male spomen ploče, nedavno postavljene
na mestima gde su sahranjeni narodni heroji, koji su položili živote
za otadžbinu. Bilo je očito da traže nečiji grob.
- Ne sećaš se bar približno gde se nalazi? – zbog nečega
šapućući upita devojka.
- Tu negde, takođe šapatom odgovori ovaj, – ne brini, naći
ćemo uskoro. Nema ih tako mnogo. Mislim da je ovde.
- Gle, tamo ima neko, – prekida ga devojka.
Prateći njen pogled, mladić ugleda iza gustog žbuna jorgovana
stariju sedokosu ženu, koja kleči ispred nadgrobne ploče. U rukama
je držala buket poljskog cveća. Videlo se da nešto govori ili čita
molitvu, povremeno se sagibajući nad pločom.
Mladi su oprezno obišli žbun i zastali pred jednim grobom,
našavši se iza leđa žene, utonule u žalost.
- Tiho, nećemo joj smetati, – prošaputa u uvo devojke
kavaljer. – Mislim da je ona baš na Mustafinom grobu. Nije mu
valjda rođaka? Kad bi s njom popričali.
- Tiše, ne smetaj.
Kroz desetak minuta žena je položila cveće na ploču, i
priljubivši se čelom, bez reči ostala tako neko vreme. Zatim je
celivala ploču i pokušala da ustane ali nije mogla. Posle drugog
neuspelog pokušaja mladić pusti ruku svoje saputnice i pritrča ženi.
- Dozvolite da vam pomognem.
Podigavši se uz pomoć mladića, žena ga pomilova pogledom
po licu, i ćuteći mu klimnu glavom. Zatim je mahinalno stresla
haljinu i krenula nesigurno kratko ošišanim travnjakom. Interesantno,
ko li je ona, i koga li je oplakivala?
Pogodio sam, bila je na Golubićevom grobu. Ali ko je ona?
Koliko ja znam, on nema živih rođaka. A jesi li čula šta je govorila,
tačnije molila. Nisi. Molila je Boga da oprosti Mustafi njegove grehe,
pre svega ubistva ljudi koje je bio prinuđen da izvrši. Govorila je da
je ubijao samo otvorene neprijatelje Srbije i svih Južnih Slovena, i
ipak tražila za njega oproštaj. Na kraju je rekla: „Ti si milostiv
Gospode. Svojim patnjama Mustafa je zaslužio tvoje praštanje.
Oprosti mu i pomiluj ga“. Potrešen sam. Bože! Kakvi ljudi!
 Poslednja informacija
Godine 1944. Crvena armija i jugoslovenski partizani su
oslobodili Beograd. Posmrtni ostaci Mustafe Golubića su preneti u
Moskvu i sahranjeni uz vojne počasti.

Lapidus
Spomen ploča Mustafi Golubiću na Novom groblju u Beogradu
 Sadržaj
Predgovor
Pre mnogo godina
1941. godina
Mlada Bosna
Početak borbe
Marksista početnik
Ratnik
Izdaja
Zakletva
Atentat
Prvi svetski rat
Prvo putovanje u Rusiju
Prvi put u Rusiji
Kralj igra belim
Rastanak
Novi stari prijatelji
Posle rata s fašistima
Štiteći revoluciju
Tajni rat pre rata
Dobra mirna vremena
U potrazi za kraljem
Pozornica događanja Pariz
U međuvremenu
Slučaj s generalom Milerom u Parizu
Prve sumnje
Susret sa prošlošću
Slučaj u Marseju
Glavni neprijatelj u tom trenutku
Meksiko – poprište borbe
Svakodnevica revolucionarne borbe
Specijalni zadatak
Provera
Umesto epiloga
 Epilog
Spomen ploča Mustafi Golubiću na Novom groblju u Beogradu
Poslednja informacija