Универзитет у Приштини

Филозофски факултет у Косовској Митровици

Катедра за српску књижевност и језик
Основне академске студије

Семинарски рад из Романтизма 1

Тврдица Јована Стерије Поповића

Ментор: Студент:
Ассист. Маријана Стојковић Мирјана Вучковић
 Косовска Митровица, 2022. година
Садржај

1. Увод....................................................................................................................................................3
2. О Тврдици Јована Стерије Поповића................................................................................................4
3. Композиција драме............................................................................................................................7
4. Плаутова Аулуларија, Држићев Скуп, Молијеров и Стеријин Тврдица.........................................9
5. Протагониста Кир Јања...................................................................................................................11
6. Карактеризација осталих ликова....................................................................................................13
7. Закључак...........................................................................................................................................15
8. Библиографија.................................................................................................................................16
8.1. Извори.......................................................................................................................................16
8.2. Литература...............................................................................................................................16
 1. Увод

Јован Стерија Поповић (или Јован Поповић Стеријин) био је српски интелектуалац
и један од водећих књижевника свог времена. Сматра се оснивачем српске драме и један
од најбољих српских комедиографа. Рођен је 13. јануара 1806. године у Вршцу, у
трговачкој породици. Отац Стерија био је трговац, био је Грк (Стерија на грчком значи
звезда), а мајка Јулијана, ћерка чувеног сликара Николе Нешковића.Основну и средњу
школу похађао је у Вршцу, Темишвару и Пешти, а права у Кежмарку.

У културној историји Србије, Стерија је оставио дубок траг плодног књижевника.

Још као ученик писао је стихове, а прве песме штампао је у Темишвару као
седамнаестогодишњак. Године 1828. у Будиму је објавио историјски роман „Бој на
Косову“. Ускоро је написао и своје прве текстове за позоришне представе. Касније је
углавном напустио сентиментално романтичарски правац и окренуо се писању сатира.
Најпознатије су „Лажа и паралажа“, „Тврдица или Кир-Јања“, „Зла жена“, „Покондирена
тиква“ и „Женидба и удадба“. Поред писања текстова за позоришне представе, Стерија је
састављао и репертоар за позоришне дружине у Крагујевцу и Београду. Његова познатија
потоња дела су: „Смрт Стефана Дечанског“, „Хајдуци“, „Београд некад и сад“. По
одласку из Србије написао је снажну сатиричну комедију „Родољупци“, у којој је изнео
неслагање са правцем који је био попримио српски покрет у Војводини. Она је штампана
после Стеријине смрти.

Књижевну каријеру завршио је лирским, епским и дидактичким, али и

песимистичким стиховима које је у Новом Саду објавио 1845. у збирци „Даворје“ . Овде је
његова лирика прожета филозофским посматрањем живота и појединца у компликованом
сплету општељудских односа.

Јован Стерија Поповић је био један оригинални, свестран и веома талентован

човек. Својим трудом и залагањем будио је један реформаторски дух код својих читалаца
и тако завређивао њихову пажњу. Мој задатак је да кроз ово истраживање расветлим
његову позоришну уметност кроз призму комедије „Тврдица“, као и све оне људске

3
неправилности и мане које су тадашњег човека чиниле окрутним, а с друге стране и
комичним.

2. О Тврдици Јована Стерије Поповића

Тврдица је комедија карактера, али тврдичлук главног јунака – Кир Јање, Стерија
објашњава не само психолошким особинама главног јунака, већ и тадашњим утицајем
одређене друштвене средине, не инсистирајући да све остане уклопљено у локални
колорит. Извориште Стеријином делу могли би тражити у комедијама скоро истог наслова
Плаута и Молијера.

Стеријин јунак тешко прихвата ново време и како истиче Радуловић „...не разуме га
и једино у новцу и стицању што веће гомиле види спас и тражи смирење“. (Радуловић
2009: 231) Поред Кир Јање који доминира у читавој комедији веома уверљиво су дати и
ликови Јуце – преварене удаваче, жртве Кир Јањине шкртости, и сав отпор који може да
му пружи је у томе да се понаша као каћиперка и помодарка. Нотарош Мишић –
чиновник, представник власти, човек нових погледа, занимљиво конципиран лик.
Срачунат и реалистичан у својим плановима, Стерија ће се њему подсмехнути, поготово
његовом извештаченом „словјанском језику“. Катица је епизодан лик, површно дат,
девојка патријахалног васпитања, слуша оца, макар и не мислила увек тако. Слуга Петар је
стална жртва Кир Јањина, писац га описује уверљиво, реалистички и ово је један од ретко
позитивних ликова у Стеријиним комедијама. Ликом Кир Диме (декадентног Цинцарина 1),
Стерија је обогатио радњу и још више мотивисао лик Кир Јање као тврдице.

Премијера Тврдице била је 1837. године у Земуну и Панчеву. Затим долази Нови
Сад, па извођење у скоро свим нашим позориштима до дана данашњег. Тврдицу је Стерија
назвао „шаљивим позориштем у три дејства“ и ова комедија чим је изашла из штампе
стекла велики број читалаца, да би већ 1838. изашло и друго издање. Друго издање је
преправљено и допуњено, а сам писац слутећи дуг живот ове комедије, написао је у

1
Цинцари су романски народ који живи на Балканском полуострву: „Према Грцима их је опредељивала
прошлост, према Арбанасимаи Румунима језик, а према словенима околина.“ (Поповић 2008: 276) Њихова
претерана штедљивост је главна особина овог народа. За српско друштво није постојало ништа одвратније
нити смешније од тог њиховог цицијаштва.

4
поговору: „Радоваћу се ако дело ово кадро буде моје име и у позније векове с истим
дејством, које сад производи, пренети и задржати...“

Прве Стеријине комедије доносе му признање савременика. Стеријино

стваралаштво сврстава се у епоху класицизма, почео је песмама које се настављају на
традицију 18. века, да би тек у последњој фази свог стварања сазрео као песник. Управо
овим делом он је стекао репутацију „српског Молијера“. Упоредо са комедијама писао је и
прозно дело „Роман без романа“ објављено 1838, које је ауторов обрачун са
сентиментализмом и раним романизмом. У поговору дела се истиче: „У комедијама је
сликао чаршију свога родног Вршца, који се тада налазио на периферији аустријске
монархије и до кога су допирали таласи бачких и пештанских улица, тргова и салона“.
(2009: 228) Као моралиста Стерија се не бави општељудским пороцима, него у првом реду
конкретним појавама својега доба и своје средине. Његова комедија изобличава
погрешноо васпитање, помодарство, снобизам, исмева надриученост и њихов накарадни
језик.

Код Стерије се смењују историјске трагедије, „жалосна позорја“, како их је сам

називао, с комедијама „веселим позорјима“. Стеријина „весела позорја“ су: Лажа и
паралажа, Тврдица, Покондирена тиква, Зла жена, Женидба и удадба, Београд некад и
сад, Родољупци. Стеријина „жалосна позорја“ су: Светислав и Милева, Смрт Стефана
Дечанског, Ајдуци, Владислав, Лахан, Сан Краљевића Марка. „Стерија као песник стоји уз
бок Стерији комедиографу“.(2009: 230) Стерија спада под епоху класицизма, почео је
песмама које се настављају на традицију 18. века, да би тек у последњој фази свог
стварања сазрео као песник.2

Јован Скерлић је посебно истакао о њему: „И пре Јована Ст. Поповића било је
људи који су писали драмске покушаје у српској књижевности, али све је остало само на
невештим и несрећним покушајима. Први је Јован Ст. Поповић дао право позоришно дело
и положио темељ српској драми и комедији“. (Скерлић 2009: 130) Његова јака памет и
ведра глава, осећање живота, критички поглед на људе и без илузија, има посматрачке
2
У ужем смислу класицизам је стилски правац који можемо пратити од 80-их година 18. досредине 50-их
година 19. века. „Класицизам се развио у репрезентативан песнички стил који је у том својству заменио
барокну поезију Орфелиновог и Рајићевог доба.“ (Деретић 2007: 515) Он је развио сопствене стилске
обрасце и од школске дисциплине развио у самосталну песничку традицију. Као доминантан стил епохе он
је од почетка био под притиском супротних тенденција и то домаћих и страних.

5
способности и редак дар да слика речима, да живо и рељефно прикаже поједине типове и
прилике из српског живота, да да пуну илузију стварности. Романтичар у драми и
трагедији, он је реалист у комедији. Он полази од сасвим нове идеје да треба приказивати
стварност и сликати типове који се сусрећу у савременом животу, али увек да треба
изобличавати и поправљати зло у друштву и народу.

Стерија приступа свом делу са једног здраворазумског становишта, труди се да

мислећи и напињући свој ум на најбољи начин осветли ону искривљену страну живота, а
уз то њему није намера да се хвали и да преувеличава свој труд: „Но овде нека нико не
помисли да је моје намјереније хвалити се (премда су гдикоји баш овим поводом то исто
напомињали), но из тога највише узрока ово наводим да се види какве је наша литература
среће, гди сирјеч списатељи све силе ума свога на приватна дјела обраћају, а к сочиненију
дјела једног, које се воопште целог народа тиче, само часове одохновенија, тј. у којима
списатељ писајући одмора тражи (!!!), посвећавати могу“. (Поповић 1968: 93)

Онај који је међу првима назрео значај овог великог реалисте:„Стерија је дуго био
недовољно схваћен, романтичарски покрет га је био гурнуо у страну, а идеалистичка
критика потцењивала, многа његова дела су дошла у јавност тек педесет година после
његове смрти...“ (Скерлић 1968: 6) Стерија је жив по свом реалистичном методу тумачења
стварности, по томе што је био веран тумач збивања у коме је учествовао, тако да га као
друштвеног сатиричара на позорници нико није превазишао, нити достигао.

„Моје је намјереније при писању Тврдице било, узимајући навластито на

расужденије мало, боље рећи никакво число комедија на нашем језику, таково дјело
написати, које би читатеља или гледатеља (јер је време, мислим, да се и код нас театри
заведу) на зевање не натерало, но паче часове брига и домашњи незгода пуне разгалило, а
при том — ако уши слишати има — и науку живлења придодало“. (Поповић 2009: 3)
Стерија жели да без претензија на вечност забави и разгаљује своју публику. Али он жели
и да је поучи, просвети. Тако је и за Јована Стерију Поповића „театр школа где се људи
уче“. Он пише или да сликањем славне прошлости национално окрепи и подигне Србе,
или да исмејавајући мане и ругобе ситне садашњости начини Србе бољим и разумнијим.

6
 3. Композиција драме

Драма је подељена на три чина или дејства, а они су даље подељени на позорја.
Сваки чин у себи расветљава најмање један догађај који ће да покаже дозу Јањиног
тврдичлука и његову промућурност.

У првом чину Јуца шије хаљину, што је повод Јањи да говори о модирању и
расипништву савремених жена (тада се по први пут откривa његов тврдичлук):

КИР ЈАЊА: Пан метрон аристон, красно грчко мудрост. Све сос мера, све сос мера, па ћиш
дођиш до велика слава. Ама проклето садашње свет оћи све високо: оћи мамузу, оћи бал, оћи
кафана, оћи свилена кадифа. О тис анангис! Оћиш мода! Камо аспри? Гледиш на барон, гледиш на
господа? Кајмено! Не знајш да ћи да пропадни свет? Нема шпекулација, нема трговина. Пошто
тифтику? — бађава; пошто памвук? — бађава. Сад је дошло време да човек иди без чизму.

ЈУЦА: И то би лепо јошт било!

(2009: 5)

После прича како се у кући много једе. Јуца га учи да ће се развести ако јој не купи
макар шешир. Ипак, Јања ни тада не попушта. У наставку долази нотар Мишић и тражи
прилог за болницу. Иако је пре тога уживао разговарајући са ковчегом пуним дуката, Јања
одговара да нема новца за прилог. Ипак му даје једну форинту. Јуца иронично добацује
предлог да разгласе да су похарани како би се људи сажалили на њих. Не схватајући такав
предлог какав је, Јања похваљује жену за сјајну замисао. У даљем току рада, он намерава
да ћерку Катицу уда за трговца Кир Диму. Иако је Дима вишеструко старији од Катице,
Јања прихвата његову просидбу јер неће бити ни свадбе ни мираза, а самим тим никаквог
трошка.

ЈАЊА: Е, де де, опет једно шпекулација! Право кажи греческо мудрост: Тихи тон антропон
прагмата ук еввулиа. Кир Диму и поштен човеку, не ишти новци, не ишти високо штафируг. Оћи
само газдарица. Ајде де, нека има. Катицу и добра. Катицу и вредна.

(2009: 21)

7
 Потом долази слуга Петар и обавештава да се штала срушила и убила коње, што
Јања прима са згражавањем.

У другом чину Јуца и Катица причају о Јањином тврдичлуку. Кроз овај дијалог
приказан је њихов присни однос, однос маћехе и пасторке исте јачине као код мајке и
ћерке. За то време, Јања у штали јадикује над начињеном штетом. Од слуге Петра тражи
да одере коње, чувши од Мишића да прода коњску маст може добро зарадити (што Немци
већ раде):

МИШИЋ: Чекајте да вам кажем што стоји у новина. Један је изнашао у Берлину нов неки
начин луфтбалон правити и то искључително коњском машћу. Рђав последак, ако кој има такове
масти, нека се јави, може имати за центу хиљаду форината сребра. Како су ваши коњи дебели,
изићи ће три центе; па ћете не само штету надокнадити, него јошт и профитирати.

ЈАЊА: Ели то истина, господин нотариус?

МИШИЋ: дођите код мене, кад год хоћете, пак ћу вам исте новине дати да се сами
уверите.

ЈАЊА: Пи, пи, пи! Господин нотариус, то је добра шпекулација!... да купим више коњи, па
да и гоим и после колим Каква лепа профита!

(2009: 27)

Јуца, Катица и Мишић касније воде разговор без елемената важних за фабулу, али
у којем опет наглашавају Јањине негативне особине себичности и тврдичлука. На пример,
Јања према Јуцином сведочењу скиде и топи печате са старих писама, а све да би касније
могао да употреби жарењем добијени восак. Иако је тако остварена зарада занемарљива,
то му није битно јер не мора да купује нов материјал. Овај разговор прекида изненадни
долазак Јање, који успаничено и избезумљено обавештава како су га преварили лопови:
узели су његове дукате у замену за лажне новце. То се десило приликом састанка у циљу
уновчавања златника.

У трећем чину Јањиним мукама као да нема краја. Након рушења штале, страдања
коња и подвале приликом трансакције дуката и новца, сазнао је да му је кукуруз болестан,
а самим тим и неупотребљив. Сем тога, неко му је украо обавезу на хиљаду форинти у

8
сребру, као и двадесет форинти готовог новца. Најновија вест је да му је исцурило сирће
из бурета, јер није хтео да замени ослабелу славину. Очајан је и жели да се убије, али му
сваки могући начин самоубиства (пушка, вешање, отров) изгледа скуп, недовољно
ефикасан или исцрпан. Отпушта Петра и закида му од плате, јер је овај пресекао улар како
се коњ не би угушио у пожару, а ватру гасио млеком и тиме му нанео финансијску штету.
На крају, намерен да уразуми Јању, Мишић га уцењује да ће га тужити због постављања
лажног новца (у питању је онај који је добио након размене). Успаничени Јана га моли да
то не чини, а да ће му узврат дати Кртичину руку и изгубљену обавезу као мираз. Мишић
на то пристаје, а потом открива да је сада све у реду — у међувремену су повраћени и
документи и дукати. Када то сазнаје, Јања жели да повуче реч, али је осујећен у томе
услед присуства великог броја сведока. Напослетку, „он је једини на губитку, што је у
сагласју са народном пословицом коју изговара Мишић: Шкрт више плаћа“. (Ђорђевић
2010: 24) Сумирањем поенте у једну реченицу трочинка се завршава.

4. Плаутова Аулуларија, Држићев Скуп, Молијеров и Стеријин Тврдица

Стеријину комедију треба посматрати спрам тематски блиских, а веома утицајних

комедија какве су Молијеров Тврдица и Плаутова Аулуларија, као и Држићевог Скупа.
Како истиче Мирон Флашар „...ући у поређење Стеријиног Тврдице са Платовом
Аулуларијом значи поредити нашу комедију о кир-Јањи са античком грчком комедијом.
Јер Плаутов комад, како се види већ из грчког имена његовог јунака Еуклиона, и није
друго до латинска прерада неког комада...“ (Флашар 2006: 771) Највећа заслуга Плаутова
је што уводи мноштво певаних делова. Плаутова комедија најбољи је пример за комедију
карактера. Мотив тврдице овде је удружен са мотивом љубави. Аулуларја говори,
превасходно, о часноме сиромаху кога налажење блага баца у опседнутост, да неко не
открије новац и не узме га. „Еуклион није приказан као злоћуд отац. Али он обећава кћер
старијем, имућном суседу, јер овај, угледан и добар човек уосталом не тражи мираз уз
девојку“. (Флашар 2006: 786) Што јасно показује да је Стерија ту врсту проницљивости
могао да преузме од претходника. Аулуларија је међу највише превођеним комедијама.
Можда најтрагичније моменте у сликању „тврдице“ Еуклиона даје Стробил. Када он легне
9
да спава ставља мех на уста „Да у спавању не би изгубио што од своје душе. Он плаче чак
и за водом коју просипа кад се умива“. (Плаут 1923: 6)

Скуп Марина Држића је прерада Плаутове комедије Аулуларија, која говори о

тврдици. Први пут је изведена 1555. године на гозби Саба Гајчина са глумачком
дружином „Њарњаси”. Већ у прологу Држић каже да је дело украо од Плаута, али се
сумња да није аутентично. Надахнуће за ово дело пронашао је у свом граду Дубровнику.
„Држић је алудирао на ствари тадашњим Дубровчанима познате. На дело њима блиско јер
је Плаут био знан свима још од школских дана будући да га је као лектиру увео, мисли се,
хуманиста Илија Цријевић”. (Бојовић 2014: 7) Држићева изузетна даровитост исказана је у
језичком слоју кроз мајсторску употребу идиома, као и народног говора. Свој „Скуп“
Држић је прилагодио дубровачким приликама. Из овог дела сазнајемо о градском животу,
брачним односима, материјалној подлози бракова. Скуп је потпуно свестан казне која га је
стигла, а Држић је перфектно описао страх човека који је тврдица. Пошто је постао
господар злата, неминовно он постаје и његов роб. И овде проналазимо шкртост према
миразу па он из тог разлога ћерку Андријану жели да уда за странца коме неће давати
мираз. Долази до низа комичних сцена у вези са крађом његовог злата. Скуп је шкрти
старац коме ништа у животу није важно осим његовог блага које је пронашао. Цео свет му
се врти око њега, па је толико сумњичав и мисли да ће га неко убити зарад богатства.
Писац износи дубоку поруку кроз хумор, док су морал и читава радња утемељени на
свемоћној власти новца.

Жан Батист Поклен Молијер сматра се једним од највећих мајстора комедије свих
времена. У много чему се ослањао на Аристофана, Плаута и Теренција, као и на
италијанске, шпанске и француске комедиографе. Павле Поповић је разграничио
Молијерово и Стеријино сликар лика и типа тврдице. „Молијеров Харпагон је тип врло
широких димензија , тип крајњи потенцован до последње мере, општи. Харпагон је
страшан са својим тврдичерњем, опасан, зликовац; то је једна фамилија са Балзаковим
Грандеом. Он је кајшар, зеленаш, глобаџија колико је тврдица“. (1939: 179) Насупрот томе
Стеријин тврдица је безазлен, наивнији тип, Стерија гомила анегдоте стварајући
карактеризацију свог тврдице, али се у томе не служи градацијски него је то низање
комичних ефеката. За комедију „Тврдица“ Молијер се послужио неколиким позајмицама:

10
из Плаутове „Аулуларије“ узео је неколико елемената – лик слуге који је покрао новац
сакривен у врту, потом стални тврдичин страх да не остане без блага, затим прегледање
слугиних руку. Такође, узимао је мотиве и од других писаца и драматичара: Раблеа,
Монтења, Бокача и Сервантеса.

У радњу се у све четири комедије уводи причом о благу и стављањем тврдице у

први план. Непосредно након представљања његовог лика, и његове главне преокупације,
у драмску се радњу уводи и друга прича, а то је прича о тврдичиној ћерки, која воли
једног младића, а њу проси старац, тврдичин пријатељ. Током целе комедије ове две
радње теку паралелно, да би се тек на крају преплеле и саставиле у један ток. Код
Молијера радња се додатно усложњава увођењем и трећег тока, а то је постојање
тврдичиног сина који води свој засебан живот и уз кога се такође развија љубавна прича,
додатно закомпликована тиме што се он и његов отац боре за наклоност исте девојке. Сва
четири дела темеље се на подражавању драмских узора из антике, па према томе и
основних елемената који чине комедију, а то су композициона начела. Како закључује
Александра Соврлић подвлачећи једну комапаративну црту између ових комедија: „Сваки
књижевни период носи у себи одлике које писци и ствараоци неминовно и несвесно
уткивају у своје дело. Некад је то пуко подражавање претходних епоха, које долази као
неизоставни манир у том периоду, а некада су то продори оригиналних духова појединаца
који својим стваралаштвом успостављају нове каноне у књижевности и уметности“.
(Соврлић 2020: 110) Неминовно је да су се писци угледали на своје узоре и верно их
подражавали кроз своје дело, али и доказали нам колико је мотив тврдице кроз коју год
епоху га ми пратили неминовно модеран и у себи носи једну карактерну црту која уз себе
веже читав сплет околности.

5. Протагониста Кир Јања

Главни лик, Кир Јања , је трговац пореклом Грк који има велику опсесију за
новцем. Иако је добростојећи трговац и има породицу, не жели га трошити ни на основне
животне потрепштине. Он, штавише има страх од губљења или крађе његовог новца. Сва
несавесност и немарност коју има према људима и стварима око себе утиче на његов
однос са породицом. Стеријин Тврдица је чoвек коме је новац једино мерило и како
11
истиче Скерлић „човека датог и савим особено и као појединца од крви и меса, Кир Јања
је узорно приказан тип који даје велику могућност правоме глумцу“. (Скерлић 1968: 11)
Многи се данас сећају из свог искуства типова сличних Кир Јањи, који из штедње
пуштају да се руши шупа на коње скоро скапале од глади, и јадном слуги стављају у рачун
кривице које немају смисла. А што је Стеријин Кир Јања жив то је зато што је Стерија
пластично дао друштвено типичну фигуру у типичном времену.

Кир Јања у Тврдици представљен је као неко ко хоће да коти своје дукате, али он
није рационални капиталиста: где би успешнији трговац разумно израчунао ризик и
трошак, затим заменио дотрајалу славину, обновио шталу и одмерио могућност да му се
новац не врати назад, Јања, сасвим неразумно тврдичи, похлепан је за каматама и увек
губи. А његова тежња је већа од његових способности.

С његовим ликом тесно су повезане како оне особине које су универзалне, које
потичу из његовог доминантног порока, тврдичења, тако и друге које су више локалне и
регионалне, чије је исходиште у његовој сталешкој, етничкој и цивилизацијској
припадности. Кир Јања је типски тврдица и уједно регионални, балкански тип, а такође
личност која живи снажним унутрашњим животом. Јован Деретић сматра да он у својим
новчаним шпекулацијама не успева највише зато што „новац воли на посебан начин, што
је заљубљен у њега, што га воли више због његове физичке привлачности него због
његове вредности“ (2007: 613) Јања је свој када је са својим дукатима насамо, када може
да успостави телесни додир с њима, да им говори нежне речи и да их милује. Он са
новцем разговара као са женом која се воли. Зато су и његове патње због сталних губитака
истинске, дубоке. Он је смешан али и несрећан човек, чије понашање изазива смех, али
није далеко од тога да може да изазива и сузе.

Кир Јањина „греческа мудрост“, његово цитирање изрека грчких мудраца и

помињање њихових имена доживљавају комичну деградацију. Стеријине речи пуне су
античких митолишких имена, поетских мотива, поетичких изјава, у њима се сустичу разне
традиције и поетике.

На крају дела остаје сам и жали себе. Оплакује новац који чак није бадава
потрошен или бачен већ је преваром завршио код његовог будућег зета нотара Мишића.

12
Поред тога што ће тај новац користити његовој ћерки, Кир Јања оплакује изгубљено. Иако
га у делу издвајамо као лик типичног тврдице, његов порок добија епске размере и постаје
несхватљив. Није сасвим логично да биће које има урођену слободу размишљања и
живљења, не разуме и не види приоритете у животу.

6. Карактеризација осталих ликова

Сем Јање, други главни ликови су његова значајно млађа супруга Јуца, ћерка из
првог брака Катица, нотарош Мишић, суседни зеленаш Кир Дима и слуга односно
помоћник Петар. Од друштвених мотива присутних у комедији издвајају се зеленашење,
себичност, глупост и остале свевремене, увек актуелне теме. 

Јуца је Кир Јањина жена која је доста година млађа од њега. Удала се под
наговором мајке и са њим је у браку без љубави и среће у сталном сукобу са његовим
тврдичлуком. Њен младалачки дух тражи да је у сталном иновирању, да купује нове
хаљине, нови шешир, а Јања који је старомодан уз то окрутан и тврдица стално јој
пребацује да не воли да штеди, да просипа његово богатство и мотри на њу да га не
превари са неким млађим. Ту јасно видимо сукоб генерација и велике разлике у годинама
која влада међу њима. Она на известан начин сажаљева његову ћерку Ктицу која је
осуђена да трпи његов окрутни став према људима који га окружују, која своју младост
мора да спутава због његових одлука. На самом почетку видимо њихов сукоб због новог
шешира, она је и код своје мајке носила шешир, а он је ускратио њену младост и сада не
жели да она своју женскост држи на завидном нивоу. Јован Христић чак сматра да је она и
доброћудна, „и све Јуце које сам у позоришту имао прилике да видим биле су незлобиве,
мало оштре младе жене, жртве порока свога супруга, односно – комични антипод – тог
порока. (Христић 2006: 759) Јуца је карактер далеко сложенији од приче у којој се налази
и драмске функције коју у тој причи треба да има, само што би развијање таквог Јуциног
карактера захтевало и једну другу причу коју Стерија није написао. Јањина жена Јуца, као
добра маћеха поучава своју кћер Катицу у отмености, дајући јој неколико очигледних
генералних директива, пошто отац неће да је да у институт.

13
 Катица је епизодан лик, површно дат, девојка патријахалног васпитања, слуша оца
макар и не мислила увек тако. Она је једна слика патријахалног васпитања, послушна и на
неки начин врло трагична, због свог тврдичлука Јања је њу чак ускратио редовног
школовања. Из своје грабљивости жели да је уда за Кир Диму иако је он стари зеленаш,
али није један од момака који ће да тражи мираз. Ипак се на срећу или превару спасава
тога брака и удаје за нотара Мишића који је у њу заљубљен. Још се за њу каже да она
пати, иако то можда није ни свесна због шкртости свога оца и одева се јако просто, што
указује на њену немарност за свој изглед. Међутим, њено неискварено срце је спасава од
велике беде да не живи под кровом свога оца.

Нотарош Мишић – чиновник, предстваник власти, занимљиво је конципиран лик.

Радуловић образлаже да је он „срачунат и реалистичан у својим плановима“ (2009: 231)
Стерија ће се и њему подсмехнути, поготову његовом извештаченом „словјанском“ језику.
Лудо је заљубљен у Катицу па стално долази у дом Кир Јање како би је видео и могао
причати са њом. Сам нотарош Мишић је бледа фигура. Успева на превару да од Кир Јање
ћерку и уз њу добар мираз, како би успут одржао лекцију његовој грчкој надмености.

Кир Дима (декадентни Цинцарин) један је од ликова којима Кир Јања верује јер је
хтео да ожени његов ћерку Катицу без мираза. Он је лукав и успео је да продре у
психологију Кир Јање и да му говори речи које Јања жели да чује како би му извукао
новац. Ма колико апсурдна била Кир Димина претензија на срце младе девојке, он би је од
оца добио, да овај није открио да је Кир Дима изгубио иметак. Јер иметак је његова
религија. Са њим је Стерија обогатио радњу и још више мотивисао лик Кир Јање као
тврдице.

Слуга Петар је стална жртва Кир Јањина, „писац га описује уверљиво реалистички
и ово је једанод ретко позитивних ликова у Стеријиним комедијам“. (Радуловић 2009: 232)
Он је веран слуга који у кући Кир Јање ради једанаест година, ретко када је примио своју
плату, „отпуштајући га, жели да закине од плате зато што је пресекао улар да се коњ у
пожару не би угушио и тиме му нанео штету, што је гасио пожар с млеком“. (Ђорђевић
2012: 22) Може се рећи да је измалипунисан лик због понашања Кир Јање према њему
када га наводи да одере коње како би се од њих узела маст и на крају уместо да добије
своју захвалност коју је заслужио, он добија отказ и неисплаћен дуг за вишегодишњи рад.

14
 7. Закључак

Јован Стерија Поповић носи један стварни печат свог времена и епохе класицизма,
али оно што је кључно је то да је оставио дубок траг у драмском стваралаштву и претеча
комедије карактера на нашим просторима. Оно што је он урадио за српску драму остали
писци ће само реинкорпорирати у своја дела. Његовом заслугом ми смо кроз те комедије
оживотворили ликове и епизоде и схватили да су они живи и дан данас и да се неминовно
понављају.

Он је мотив тврдице ставио у први план и његову комичну страну истакао да би он

био исмејан и у његовој представи и у нашој свести, а та његова комична природа све
више постаје и трагична у неку руку. Иако је то дело које је имало своје узоре и он их је
преузео од Молијера, Стерија даје јединствени колорит друштвеног феномена који је
обојен локалним цртама. Свог протагонисту он ће представити и у монолозима у којима
открива како се он опходи према свом новцу, њему највише верује, велича га и ставља
изнад свега. Новац ће њега ставити у светло најразличитијих дешавања, ставити га у разна
искушења, али све у циљу тога да се представи његово ропство, а у крајњој линији и свих
људи који дозвољавају да новац влада њима.

У свом семинарском раду сам се потрудила да мотив тврдице, себичлука и

тврдичлука изнесем на површину, јер сам схватила да се аутор трудио да мото радње и
њен главни лик ни у једном тренутку не заостају у односу на сва дешавања која нам аутор
представља.

Разобичавајући разне карактере, и жалосне и веселе, Стерија је кроз свој опус

оставио неизбрисив траг и остао упамћен као „Отац српске драме“.

15
 8. Библиографија
8.1. Извори

1. Плаут, Т., М. (1923). Одабране комедије. Београд: Српска књижевна задруга.

2. Поповић, Ј., С. (2009). Тврдица. Антологија српске књижевности. Преузето са Веб
сајта: www.ask.rs.
3. Поповић, Ј., С. (1968). Предсловије. У: Јован Ст. Поповић: Комедије. Београд:
Просвета.

8.2. Литература

1. Бојовић, З. (2014) Историја дубровачке књижевности. Београд: Српска књижевна

задруга.
2. Деретић, Ј. (2007) Историја српске књижевности. Зрењанин: SEZAM BOOK .
3. Ђорђевић, Ч. (2012) Књижевност и српски језик 2. Нови Сад: Издавачке агенције
Д-Ђорђевић : Венцловић.
4. Поповић, П. (1939) Српска драма у XIX веку. Београд: Српска књижевна задруга.
5. Радуловић, Ј. (2009) О Стеријиним комедијама. У: Јован Стерија Поповић:
Изабране комедије. Београд: Логос.
6. Скерлић, Ј. (2009) Историја нове српске књижевности. Антологија српске
књижевности. Преузето са: www.ask.rs.
7. Скерлић, Ј. (1968) Стерија и почеци српске драме. У: Комедије. Београд: Просвета.
8. Соврлић, А. (2020) Плаутова Аулуларија, Држићев скуп, Молијеров и Стеријин
Тврдица – компаративни кључ четири комедије. Филозофски факултет
универзитета у Приштини: Зборник радова филозофксог факултета бр. 20.

16
9. Флашар, М. (2006) О Еуклиону, Харпагону и Кир Јањи. У: Јован Стерија Поповић:
Дела. Београд: Драганић.
10. Христић, Ј. (2006) Стеријине комедије и њихова драматургија. У: Јован Стерија
Поповић: Дела. Београд: Драганић.

17