Ova knjiga je posvećena Mjausi i Pili

– Irsa
PROLOG

Septembar 2004.

Zgrada škole bacala je hladnu senku preko praznog igrališta. Iza nje je sijalo sunce. Dok
su ulazili u tu senku, retki prolaznici su stezali svoje kapute i ubrzavali korak dok
ponovo ne izađu na toplu sunčevu svetlost. Tamo dalje bilo je prijatnije, ali ovde na
školskom igralištu duvao je leden vetar, klateći ljuljaške u uglu kao da su žive. Njihale
su se napred-nazad kao da na njima sede neka nevidljiva deca. Deca kojoj je dosadno,
kao što je Vaka. Ipak, još gora od dosade bila je hladnoća. Pekla joj je obraze i od nje su
je boleli nožni prsti. Svaki delić tela joj je bio smrznut. Od sedenja na kamenim
stepenicama samo je bilo gore jer njena nova postavljena jakna nije bila dovoljno duga
da joj pokrije zadnjicu. Zažalila je što nije poslušala majku i izabrala onu dužu, ali takva
je imala samo tamnoplava; ova kratka je bila crvena.
Vaka je namestila školsku torbu na leđima i upitala se da li da izađe na sunce. Onda
bi joj bar bilo toplo dok čeka – mada bi naravno i dalje bila usamljena. Ali senka koju je
bacala škola pružala se tako daleko da se plašila da, ako bi izašla iz nje, tata je ne bi
video i ponovo bi otišao. Ne, bilo je bolje da trpi hladnoću nego da rizikuje da se to desi.
Prošao je auto iste boje kao auto njenog oca, ali Vaka je videla da to nije ta marka,
da to nije taj čovek, i ponovo je klonula duhom. Da li je mogao da zaboravi da dođe po
nju? Bio joj je to prvi dan u novoj školi, tako da će otac možda pretpostaviti da će se ona
vratiti peške kući kao i obično. Po stoti put je osetila čežnju za svojim starim domom.
Jedino što je bilo bolje u vezi sa novim mestom stanovanja bila je njena soba, veća i
mnogo svežija od one u starom stanu. Sve ostalo se promenilo nagore, uključujući školu.
Pogotovo druga deca. Nikoga nije poznavala. U svom starom razredu je poznavala svu
decu, čak je znala i kako se zovu kućni ljubimci drugih devojčica. Sada je to bila gomila
novih imena a lica su se kovitlala u njenoj glavi i nikako nije mogla da ih poveže. Bilo je
to poput igre memorije, u kojoj nikada nije pobeđivala osim ako bi njena majka namerno
gubila.
Vaka je šmrcnula. Koliko će vremena trebati njenom tati da shvati da mora da dođe
po nju? Pogledala je u glavnu školsku zgradu u nadi da će opaziti nekoga, ali prozori su
bili mračni i nije bilo nikakvih znakova kretanja iza njih. Još jedan nalet vetra ju je
opekao po obrazima pa je zadrhtala. Uspravila se na noge i popela se uz stepenice do
ulaza. Mora da unutra ima odraslih, nekoga ko će joj dopustiti da se posluži telefonom.
Ali vrata su bila zaključana. Od kucanja nije bilo nikakve koristi; debelo drvo je
prigušivalo zvuk. Spustivši šaku, zagledala se u velika vrata u slabašnoj nadi da će se
ona ipak otvoriti. Ništa se nije desilo. Mogla je baš i da ponovo sedne. Nadala se da
stepenice neće biti onako ledene kao ranije.
Sve misli o hladnoći su joj nestale iz glave kada se vratila. Na dnu stepenica stajala
je devojčica koju je Vaka poznavala iz svog novog razreda. Nije je čula kako se
približava. Možda je hodala na prstima, mada Vaka ni da joj je život u pitanju ne bi
mogla da smisli razlog zašto. Nije ujedala, niti je među njima vladalo neprijateljstvo.
Nimalo se nisu poznavale, mada se Vaka nje jasno sećala. Bilo je nemoguće ne zapamtiti
je. Nedostajala su joj dva prsta: mali i domali na jednoj šaci. Devojčica je sedela sama
na prvim stepenicama i činilo se da je veoma tiha. Vaka je isprva bila ubeđena da je i
njoj prvi dan u novom razredu, ali učiteljica je nije predstavila ostalim đacima kao što je
predstavila Vaku, tako da to nije moglo da bude tačno. Kada je učenicima bilo
dozvoljeno da pričaju jedni sa drugima na času, ta devojčica nije progovarala ni reči. Za
vreme odmora sedela je po strani, zureći u prazno, kao Vaka na stepenicama maločas.
Lice joj je bilo bezizrazno čak i kada su dva dečaka počela da pevuše pesmicu koju je,
kako se Vaka sećala, njena baka recitovala: „Mali prstiću, mali prstiću, gde si ti? Domali
prstiću, domali prstiću, gde si ti?“. Vaka je pomislila kako je to strašno surovo, ali niko
od ostale dece ni reč nije rekao. Na kraju je i ona skrenula pogled, ne usuđujući se da se
umeša. Uostalom, ona je bila nova u razredu.
„Zatvoreno je.“ Devojčica se stidljivo osmehnula, ali je osmeh nestao brzo kao što
se i pojavio – možda je to bila samo igra svetlosti – ali na Vaku je ostavilo utisak njeno
lepo lice. „Uvek zaključavaju kad se završi nastava.“
„Oh.“ Vaka se premestila s noge na nogu, ne znajući šta da kaže. Nikada nije bila
naročito dobra u sticanju novih prijatelja ili u razgovoru s neznancima, a ovo je bilo prvi
put tog dana da je iko pokušao da je izvuče iz njene ljušture. „Htela sam da se poslužim
telefonom.“
„Možda bi mogla da se poslužiš onim u prodavnici. Nije daleko odavde.“
Devojčica je pokazala niz ulicu. Nosila je rukavice da sakrije svoju osakaćenu šaku.
Vaka je progutala pljuvačku i odgovorila s nelagodom: „Nemam novca.“ Trebalo je
da joj majka daje džeparac petkom, ali je stalno zaboravljala. Obično to nije bilo važno,
ali bilo je situacija, kao sada, kada je to predstavljalo problem. Jednako loše kao kada
tata zaboravi da dođe po nju. Kada je trebalo nešto upamtiti, odrasli nisu bili ni od kakve
koristi.
„Oh.“ Devojčica je izgledala tužno. „Nemam ni ja.“ Otvorila je usta, pa se
predomislila i ponovo ih zatvorila. Za razliku od Vakine jakne, koja je kupljena dovoljno
velika da je nosi dok raste, devojčici je jakna bila premala: rukavi su joj bili prekratki i
nije mogla čak ni da je zakopča kako treba. Nije nosila ni kapu i umršena kosa joj je
lepršala na vetru. Uprkos tome što je bilo suvo, nosila je stare, izbledele velingtonke.
Nasuprot njima, njene rukavice jarke boje izgledale su čisto i novo.
„Dobro. Sačekaću.“ Vaka je pokušala da se osmehne, ali nije uspela. Bilo je teško
kada moraš tako da čekaš u neizvesnosti. Sva je promrzla od zime i bila je gladna. Da je
tata došao na vreme, ona bi do sada sedela u njihovoj novoj kuhinji i uživala u tostu.
Mogla je da oseti ukus otopljenog putera i džema, a to joj je samo još više pojačalo glad.
Devojčica se promeškoljila. „Hoćeš li da ti pravim društvo?“ Nije gledala u Vaku
dok ju je to pitala, nego u stranu, u prazno igralište. „Mogu ako želiš.“
Vaka nije imala spreman odgovor na to. Da li bi to poboljšalo ili pogoršalo stvari?
Trebalo je da bira da li da sedi sama i smrzava se, ili pokuša da nađe nešto o čemu bi
pričala sa tom devojčicom kojoj nije znala čak ni ime. Ipak, iako je imala samo osam
godina, Vaka je znala da postoji samo jedan ispravan odgovor na neka pitanja. „Da,
molim te, ako si raspoložena.“ Kada se devojčica okrenula prema njoj sa ozarenim
osmehom, dodala je: „Ali moraću da idem čim tata dođe po mene.“
Osmeh je nestao i lice je opet bilo bezizrazno. „Da, naravno.“
Setivši se kako su se dečaci rugali toj devojčici i koliko je izgledala usamljena,
Vaka je pokušala da popravi stvar. „Možda bi mogao i tebe da odveze kući?“ Pokajala se
istog trenutka kada je to izlanula; često je slušala kako se njeni roditelji žale zbog cene
benzina. Nije želela da traži od oca da kilometrima skreće sa puta, pogotovo kada im je
ostalo tako malo novca posle kupovine novog stana. „Da li je tvoja kuća daleko?“
„Ne. Živim odmah tamo iza.“ Devojčica je pokazala na školu, verovatno misleći na
niz kuća koje je Vaka primetila kada je lutala iza glavne zgrade za vreme odmora. Bile
su odvojene od škole visokom ogradom, iza koje se nakupilo razno smeće: izbledela
kartonska pakovanja u raspadu, komadići papira, plastične kese i suvo lišće. Vaki se nije
dopadalo to smeće; bilo je odvratno, ali pošto je to bilo jedno od retkih mesta na
igralištu gde nije mogla da se čuje surova pesma dečaka, prišla je ogradi i zurila kroz
nju, ne obraćajući pažnju na smeće.
Proučavala je pogledom kuće, osećajući zahvalnost što njeni roditelji nisu kupili
jednu od njih. Izgledale su podjednako oronulo i zapušteno kao ograda; boja se ljuštila
sa njih, dvorišta su bila kao džungle. Spazila je zarđali stari roštilj na parčetu zemlje
zaraslom u visoki korov; izgledalo je kao da biljke rastu iz rešetke roštilja. Neoprane
zavese su iskrivljeno visile na prljavim prozorima. Na nekim prozorima je umesto njih
stajalo ćebe; na drugima, stare novine ili komadi kartona. Uznemirena tim prizorom,
Vaka se okrenula i vratila kod ostale dece, koja su se ponašala kao da ona ne postoji.
Ipak, ta ulica je imala jednu prednost: bila je blizu škole. Možda bi mogla da se
posluži telefonom ove devojčice? Trebalo bi joj samo nekoliko minuta da ode do tamo i
njen tata ne bi imao vremena da odmakne daleko ako bi naišao dok je odsutna.
Prikupivši hrabrost, Vaka je upitala: „Hej, da li bih možda mogla da se poslužim tvojim
telefonom?“
Uzrujao ju je uplašeni pogled kojim je dočekano to njeno pitanje. „Mojim
telefonom?“ Devojčica je progutala pljuvačku i oborila pogled. Zureći u rukavice,
stezala je i opuštala osakaćenu šaku. „Zar ne bismo mogle jednostavno da čekamo ovde?
Tvoj tata će sigurno brzo doći.“
„Da, valjda.“ Vaka je ponovo premestila školsku torbu na ramenu. Činilo se kao da
postaje sve teža, kao da se pritisak koji je vršila na njena ramena povećava sa svakim
minutom čekanja. „Ako mogu da se poslužim tvojim telefonom, ti kasnije možeš da
dođeš kod mene da se igramo.“ Vaka je pretpostavila da bi devojčica bila zahvalna za
izgovor da izađe napolje ako je živela u jednoj od onih groznih kuća. Možda je zato tako
loše reagovala na Vakin zahtev. Možda nije želela da bilo ko vidi njenu sobu.
Devojčici je izgleda bilo teško da odluči šta da odgovori. „Dobro. Ali moraćeš da
budeš stvarno brza. I samo ako kasnije možemo da odemo kod tebe da se igramo. Ipak,
ne smeš da praviš buku. Tata verovatno spava.“
Vaka je klimnula glavom, veoma zadovoljna tim ishodom, a takođe i što se
sprijateljila sa nekim iz svog razreda. Naravno da bi radije upoznala neku od ostalih
devojčica, pogotovo one zabavne i popularne, ali one su je izbegavale i očigledno im
nisu trebale nove prijateljice. Možda će se pokazati da je ova devojčica fina, iako nema
prste. Bar nije bila zla.
Ali kada su krenule, Vaku je ophrvala sumnja. Setivši se oronulih kuća, odjednom
je osetila jaku neodlučnost da uđe u bilo koju od njih. Bilo bi bolje čekati na ledenim
stepenicama. Ipak, bilo je prekasno. Izašle su iz kruga škole i približavale se kućama, i
sada su hodale po suncu.
Ipak, umesto da joj bude toplije, Vaki je sa svakim korakom bivalo sve hladnije.
Uzalud je tražila opravdanje da se vrati a da ne uvredi devojčicu. Njena nova
prijateljica je takođe ćutala, očigledno takođe svesna da ih svaki korak sve više
približava odredištu. Nisu razmenile ni reči dok se nisu našle na ispucalom betonu ispred
jedne od kuća. Vaka je prešla pogledom preko pročelja, vodeći računa da ne pomera
glavu kako devojčica ne bi videla šta radi. To mesto je bilo najviše oronulo u celoj ulici.
Kuća je bila dvospratna i pokrivena zarđalim limom, koji godinama nije video ni
kapljicu boje. Prednje dvorište je bilo podjednako neuredno kao ona koja je Vaka videla
tog jutra. Među maslačcima, mišjakinjom i zakržljalim žbunjem ležao je prevrnut tricikl,
zarđao kao i sama kuća. Skoro svi prozori su bili napukli a niko nije pokušao da na one
što gledaju na put okači neke lepše zavese. Kao da to nije bilo dovoljno loše, prednja
vrata su nakrivljeno visila na šarkama. Ovo je bilo loše mesto.
Vaka je pokušavala da smisli razlog zašto bi se okrenula i vratila, ali bilo je
prekasno. Devojčica ju je tužno pogledala i rekla: „Hajde. Ovo je moja kuća. Nemoj da
praviš buku i budi brza. Onda možemo da odemo kod tebe i igramo se. Hoćeš?“
Iščekivanje je sijalo iz njenih bezbojnih očiju i Vaka nije imala izbora nego da klimne
glavom.
Pošla je za devojčicom, osećajući se kao da joj je školska torba puna kamenja i da
joj je srce teško u grudima. Svaki korak je bio mučno iskušenje. Osećala se kao i uvek
kada je radila nešto za šta je znala da će se loše završiti. Kao kada su njeni roditelji
organizovali zabavu a ona pokušala da ponese previše tanjira odjednom kada su
postavljali sto. Čim je podigla gomilu tanjira znala je da je preteška, ali ju je svejedno
ponela. I svaki do poslednjeg tanjira se slomio. Upravo tako se sada osećala.
Devojčica je zastala s rukom na kvači. „Hajde. Zapamti, moraš da budeš brza.“ Bio
je to skoro šapat, kao da je unutra vrebalo čudovište koje nije smelo da zna da su one tu.
Vaka je sa strepnjom klimnula glavom i napravila poslednji korak prema vratima.
Sa svetlosti sunca u tamu. Dočekao ju je smrad cigareta i kiseli vonj zbog kojeg je
naborala nos. Devojčica je zatvorila vrata za njima i tama je postala još crnja. Možda je
to i bilo dobro. To će sakriti sav nered unutra, a devojčica neće moći da vidi Vakin
zgađeni izraz lica.
„Telefon je na spratu. Dođi“, šapnula je devojčica, skoro previše tiho da bi je Vaka
uopšte čula. Kada su se Vaki oči prilagodile na pomrčinu, primetila je da se devojčica
stalno osvrće čas na jednu čas na drugu stranu. Nestrpljivo je mahnula rukom pošto
Vaka nije odmah reagovala. Skinula je kaput, ali samo jednu rukavicu.
Vaka je naterala sebe da skrene pogled sa one druge, koja je sakrivala patrljke
prstiju, i oprezno zakoračila u hodnik. U tom trenutku su iznad njih zaškripale podne
daske. Devojčica je naglo trgnula glavu i pogledala uvis. Lice joj je bilo iskrivljeno od
straha.
Vaka je ukočeno hodala i osećala kako joj oči postaju užarene, kao da će briznuti u
plač. Šta li je ona radila ovde? Tiho je zaječala, ali jedva da se išta čulo, uprkos tome što
je u kući vladala tišina. Ovo je bila užasna greška. Gora od one sa tanjirima. Obuzeta
panikom, nije mogla jasno da razmišlja. Jedina misao u glavi bila joj je da čak ne zna ni
devojčicino ime.

Policija Habnarfjerdira traži pomoć u pronalaženju nestale devojčice. Vaka Oradotir,

stara osam godina, poslednji put je viđena danas u tri sata po podne, kako izlazi iz škole
u Habnarfjerdiru kako bi pošla kući. Opisana je kao sitna i mršava, sa smeđom kosom
do ramena, i na sebi ima kratku crvenu postavljenu jaknu, crvenu vunenu kapu,
farmerke i ružičaste patike. Veruje se da je Vaka i dalje negde u okolini. Svako ko ima
informaciju gde se ona nalazi treba da se javi policiji Habnarfjerdira na telefon 525 53
00.
2016.
1.

Huldar je spustio svežanj fotokopija na svoj pisaći sto. Na njemu jedva da je bilo ičega
osim prave male kolekcije dopola praznih šolja za kafu. U poslednje vreme je uglavnom
dobijao zadatke koje niko drugi u detektivskom odeljenju nije hteo da preuzme, kao što
je bio ovaj slučaj sa školom. Sve će se verovatno završiti kao neslana šala, kao što se
desilo s njim – šef odeljenja koji je pao u nemilost. Poslednjih dana je sedeo u
izgnanstvu u dnu kancelarije otvorenog koncepta, odakle je jedva mogao da vidi svoju
nekadašnju kancelariju.
Vodio je računa da nikada ne gleda u tom pravcu. Njega lično nimalo nije bilo briga
što se strovalio sa lestvica uspona u karijeri; način na koji su se njegovi bivši podređeni
odnosili prema njemu, kao da je njegov pad zarazan, bio je ono što ga je zaista pogodilo.
On je pretpostavljao da će se njegov odnos sa kolegama vratiti na onaj kakav je bio pre
njegovog kratkotrajnog unapređenja, ali nije bilo tako. Njihovo ćutanje kada im se
približavao i njihov šapat kada se udaljavao bili su toliko nepodnošljivi da je bilo
trenutaka kada je zaista želeo da se vrati na šefovski položaj.
Ali to osećanje ga nikad nije dugo držalo. Skoro odmah bi se setio koliko mu se
nije dopadao taj posao. Bezbrojni obrasci, izveštaji, sastanci i birokratija; da su ga
unapred upozorili šta je u opisu tog posla, nikada ga ne bi ni prihvatio. Ali, nažalost, u to
vreme je bio uskraćen za informacije. Čitav proces je bio sažet u jednu jedinu rečenicu:
Šta misliš o tome da dobiješ unapređenje? Uprava je bila pod pritiskom da postavi
nekoga da vodi važnu istragu ubistva, a pošto je većina starijih detektiva bila prinuđena
da se povuče zbog niza skandala, izbor je skoro slučajno pao na Huldara. Umesto
univerzitetskih diploma ili preporuka na koje su se oslanjali u drugim službama,
podobnost policijskog službenika za ulogu vođe uglavnom je bila zasnovana na
njegovim godinama ili dužini radnog staža. To je obezbeđivalo lako uporedive brojke.
Posle nedavnih potresa u policiji, Huldar je slutio da su se odlučili za sledeću
najzgodniju odliku policajaca – njihovu visinu. Bio je ubeđen da su važni tipovi u službi
opazili njegovu glavu kako viri iznad ostalih. Bilo bi mu bolje da je stajao pognut ili
sedeo. Tako bi i dalje radio svoj stari posao, negde u sredini hijerarhije, a ne bi bio
zaglavljen na samom dnu.
Ipak, Huldar nije bio ljut na one koji su mu ponudili priliku. Lako je mogao da je
odbije. Niti je bio ljut na one koji su bili odgovorni za njegovo ražalovanje. Držati njega
na istaknutom položaju nikada nije moglo da uspe na duže staze. Zabrljao je u istrazi
ubistva tako spektakularno da bi to bilo teško ponoviti. Jedino poređenje koje je mogao
da smisli, dok je pokušavao to da objasni jednoj od svojih sestara, bilo je kao kada bi
hirurg utrčao u operacionu salu sa visoko podignutim skalpelom, spreman da izvede
hitan zahvat, samo da bi se sapleo i slučajno odsekao pacijentu glavu.
Najgore je bilo što je za sobom povukao Freju, direktorku Dečjeg doma. Agencija
za zaštitu dece nije mogla da joj oprosti što je pucala u čoveka na svom radnom mestu i
prebacila ju je na mesto običnog dečjeg psihologa.
Zapravo bi oboje trebalo da budu zahvalni što nisu lutali ulicama u potrazi za
poslom.
Ali zahvalnost nije bila baš prvo što je Freji palo na pamet. U retkim slučajevima
kada bi im se putevi ukrstili posle kobnih zbivanja u Dečjem domu, ona bi se jedva
udostojila da ga pogleda. Kiptela je od gneva i nije bilo sumnje da je taj gnev usmeren
na njega. Huldar se namrštio prisetivši se svega. Još uvek je gajio nadu da bi njih dvoje
mogli da budu zajedno, uprkos neprijatnom početku, trzavicama ispunjenoj sredini i
katastrofalnom završetku. Mogao je da krivi samo sebe; njihov prvi susret je odredio ton
svemu ostalom i bilo je neverovatno što je uopšte uspeo da povrati njeno poverenje, čak
i ako je primirje bilo kratkotrajno. Pošto se opekao u svojim ranijim susretima sa
ženama kada je izlazio u klubove, prvi put kada je sreo Freju pravio se da je stolar i
proveo je noć sa njom lažno se predstavljajući. Retko je sretao žene koje su privlačili
panduri. Da bude još gore, obmanuo ju je koristeći svoje srednje ime, Jonas. Kasnije,
kada su se sreli tokom istrage ubistva koja će oboma uništiti profesionalni ugled,
razotkrivena je čitava ta nesrećna prevara; stolar Jonas je bio prinuđen da se predstavi
kao Huldar iz kancelarije komesara policije.
Ipak, ono što se dogodilo jednom moglo je i da se ponovi. Možda će dobiti drugu
šansu. Ta misao ga je bodrila.
Osmehnuo se mladom policajcu koji je sedeo nasuprot njega. Mladić mu je
stidljivo uzvratio osmeh, pa ponovo spustio pogled na svoj kompjuter. Ekran nije mogao
da bude naročito zanimljiv; on je primljen u detektivske odeljenje tako nedavno da je po
činu bio još niži od Huldara – najniži mogući. Ali iako je novajlija trenutno bio jedina
osoba u odeljenju manje poštovana od Huldara, bili su slabi izgledi da će takvo stanje
dugo trajati.
„Ubijaš se od posla?“ Huldar je vodio računa da mu se u glasu ne čuje
podrugljivost. Momak je bio neshvatljivo osetljiv. Ne bi mu škodilo da malo očvrsne, ali
za to je mogao da se poštara neko drugi. Huldar je imao dovoljno problema i bez
preuzimanja brige o detektivima koji još ne umeju ni da obrišu nos kako treba.
„Da. Ne.“ Čelo mladića koje je virilo iznad monitora postalo je jarkocrveno.
„Da li je odgovor da ili ne?“
„Ne, ne ubijam se od posla. Ali imam mnogo toga da uradim.“
„Znaš, postoje prednosti kada imaš malo ili nimalo posla. Bar iz perspektive
javnosti.“ Huldar je seo i privukao dokumente sebi. Što pre završi sa tim besmislicama,
to bolje. Potisnuo je poriv da uzdahne dok je pogledom preletao po dečjem rukopisu na
gornjoj stranici. U 2016. godini neće biti potrebe za automobilima. Umesto toga će
postojati mali helikopteri sa pogonom na solarne baterije. Biće pronađen lek za rak i
sve ostale teške bolesti. Niko neće umirati pre svoje sto tridesete godine. Island će i
dalje biti najbolja zemlja na svetu! Elin, 9-C. Iza potpisa su bila dodata dva srca i dva
smajlija. Bilo je to prvi put, koliko je mogao da se seti, da je u svom poslu video smajli.
„Da li bi ti zamenio svoj auto za helikopter na solarnu energiju?“ Huldar je
razmakao nekoliko letvica na roletni i provirio kroz prozor. Zimsko sivilo teško da bi
obezbedilo dovoljno energije helikopteru da poleti, a kamoli da ostane u vazduhu.
„Molim?“ Po tonu mladića je delovalo kao da on ovo smatra nekom vrstom
provere.
„Ništa.“ Huldar nije imao snage da objašnjava. Sinoć je išao u bar s nekim
ortacima, zadržao se i popio previše piva. Ili momak nije čuo za slučaj koji je Huldaru
dodeljen ili je razmišljao previše sporo da pohvata konce.
„Imamo li mi helikopter na raspolaganju?“
„Da.“ Huldar se odmah pokajao zbog svog odgovora pa se ispravio. „Ne. Mi
nemamo helikopter. Samo moram da čitam ova predviđanja budućnosti koja su pisali
školarci pre deset godina. Ovo je jedno od njih – kako ćemo se voziti u helikopterima na
solarni pogon. Verovatno to i nije najgluplja zamisao na koju sam naišao dok sam ih
iščitavao.“
Mladić je odgurnuo stolicu u stranu kako bi mogao da vidi Huldarovo lice. Ime mu
je bilo Gudlejgur, ali su ga u stanici zvali Gudli, uprkos njegovom negodovanju. Nije
bilo sumnje da će ostati Gudli dok se ne dokaže kao član tima – ako se dokaže. Nisu svi
uspevali da izdrže obuku. „Zašto moraš to da radiš?“
„Zato što je među tim radovima nađena čudna poruka i direktor škole se obratio
policiji.“ Huldar je dao Gudliju fotokopiju pisma o helikopterima. „U to vreme je
njihova škola bila pobratimljena sa jednom školom u SAD, a jedna od njihovih
zajedničkih inicijativa bila je da zakopaju vremensku kapsulu na igralištu. Ideja je bila
da se ona iskopa posle deset godina i da se uporede predviđanja dece o budućnosti. Sva
deca iz devetog razreda napisala su šta misle kakav će Island biti 2016. godine, a onda
su njihova pisma stavljena u vremensku kapsulu. Do tada je sve bilo kako treba, osim
što je jedno od njih izgleda sebi uvrtelo u glavu da predvidi neka ubistva. Moj posao je
da pokušam da pronađem onoga ko je napisao to pismo kako bi psihijatri mogli da
zaključe da li on predstavlja neku pretnju. Ja lično sumnjam u to, ali svejedno moram da
pregledam materijal.“
„Koga je rekao da će ubiti?“
„Postoji čitav spisak. Pomenuo je šestoro ljudi, ali nije naveo imena već samo
inicijale. A u dva slučaja samo jedno početno slovo.“ Huldar je prelistao papire tražeći
preteče pismo. Škola mu je dala fotokopije ostalih pisama, ali ovo je bilo originalno.
Sekretarica se namrštila dok mu ga je davala, a onda je izgledala kao da joj je laknulo,
kao da je to sada tuđa briga.
Gudlejgur ga je gledao kako prelistava gomilu papira. Huldar nije mogao da
porekne da je lep osećaj kada neki kolega jednom pokazuje zanimanje za ono što on
radi. Prošlo je već dosta vremena otkad se to poslednji put dogodilo. Šteta što je ceo
slučaj bio takvo gubljenje vremena.
„Zašto jednostavno ne bi razgovarali sa tim učenikom? Ne može biti toliko teško
pronaći ga.“
„Pismo nije potpisano.“
„Šta ćeš onda da radiš? Da otkriješ ko nije stavio pismo u vremensku kapsulu? Da
uporediš rukopis sa nekim starim domaćim zadacima?“
„Tako nešto. Postoji jedno pismo više nego što je bilo učenika devetog razreda u to
vreme, što ukazuje da je onaj ko je napisao ovo pismo ubacio dva. Zato moram da
uporedim pismo o ubistvima sa ostalim pismima iz kapsule. Šteta je što sva deca imaju
grozan rukopis. Posebno dečaci.“
„Da li je to bio dečak?“
„Pretpostavljam da jeste, s obzirom na to koliko je rukopis neuredan. Ili je to
možda bila devojčica koja je pisala levom rukom.“
„Ima li otisaka prstiju?“
Huldar se nasmejao. „Ma kako da ne. Kao da bih dobio odobrenje da pošaljem u
laboratoriju šezdeset pet pisama gomile tinejdžera kako bi sa njih uzeli otiske. Za to bi
mi trebao najmanje jedan leš. A još bolje svih šest.“ Izvadio je preteče pismo i ponovo
ga pročitao u sebi. U 2016. godini će umreti sledeći ljudi: K, SG, BT, JJ, PV i I. Nikome
neće nedostajati. Ponajmanje ne meni. Jedva čekam. Ovde nije bilo smajlija ni srcića.
„Dakle, smatraš da su svi ovi ljudi još živi?“
„Prilično sam ubeđen, mada pošto osim inicijala nemam ništa na osnovu čega bih
mogao da dalje istražujem, ne mogu da budem sto posto siguran.“ Huldar je dodao
Gudlejguru pismo. „Sekretarica škole kaže da niko sa ovim inicijalima nije ubijen u
poslednjih deset godina. Dodala je, doduše, da je jedan čovek čije ime počinje sa K
ubijen 2013. godine, ali krivac je osuđen i nije bio bivši učenik te škole niti je bio
odgovarajućih godina. Naravno da moram da proverim i sâm, ali čak bi i sekretarica
škole mogla da proveri kratak spisak ljudi ubijenih u ovoj zemlji.“
Gudlejgur ništa nije rekao dok nije završio sa čitanjem. Onda je pogledao u Huldara
sa nedokučivim izrazom. Lice mu je još uvek bilo meko, nos i obrazi istačkani pegicama
i nije bilo ni najmanje naznake brade na njegovoj vilici. Mora da je bio u kasnim
dvadesetim, malo stariji nego što bi danas bio pisac anonimnog pisma. „Postoji stranica
na Vikipediji.“ Gudlejgur je ponovo pocrveneo, zbog čega je izgledao još mlađe. „O
ubistvima na Islandu.“
Huldar je podigao obrve. „Ti je održavaš?“, rekao je pomalo prezrivo.
„Ne. Samo sam hteo da ti skrenem pažnju na nju. Uštedeo bi vreme ako proveriš
imena svih islandskih žrtava ubistva.“
Huldar se pokajao što je na trenutak pribegao podrugivanju. Bolje bi mu bilo da se
sprijatelji sa tim mladićem – koristilo bi mu da ima nekoliko saveznika na poslu. Ali nije
bilo vremena da ispravi stvar. Krajičkom oka je video kako se Ertla ustremila ka njima,
još uvek u kaputu. Usrdno se pomolio da ga neće izvući iz kancelarije i povesti sa
sobom. Samo što je bio ušao a najavljena oluja je počinjala da pokazuje zube. Ali
jednostavno ovo nije bio njegov dan.
Bilo je to četrdeset peto područje niskog pritiska koje je protutnjalo preko Islanda te
zime. Svako je izgledalo silovitije od onog prethodnog. Čovek bi pomislio da su se
bogovi vremena namerili na ostrvo i uživaju da ga redovno pogađaju nevremenom. Kao
da potvrđuje tu pomisao, nalet vetra je zalepio mokar list Huldaru na lice. Zalepio mu se,
hladan i ljigav, na obraz. Kada je podigao utrnule prste do lica, list mu se zalepio za
ruku. Otresao ga je silovitim pokretom i list je odleteo kroz dvorište.
„Jesi li nešto otkrio?“ Ertla se mučila da održi ravnotežu. Njena duga crna
policijska vetrovka delovala je kao jedro i Ertla se okretala bočno prema vetru, vodeći
računa da ne padne na nos ispred njega. Njihov odnos je postao prilično napet otkad je
ražalovan a njoj dat njegov posao. Nelagoda se osećala u celosti sa Ertline strane; on nije
osećao nikakvo ogorčenje prema njoj. Neko je morao da radi taj posao, pa zašto onda ne
ona? Po njegovom mišljenju, Ertla je bila pomalo gruba i nije imala takta za nekog na
tom položaju, ali možda su je, između ostalog, zato i izabrali. Policija je bila pod
pritiskom da unapređuje više žena, a sa Ertlom su dobili i jedno i drugo: ženu koja se
ponašala podjednako neotesano kao njene kolege muškarci.
„Ne. Nisam pronašao baš ništa. Ništa neočekivano, u svakom slučaju. To je samo
obično dvorište puno običnog smeća.“ Klimnuo je glavom prema raspaloj trambulini
privezanoj na drugoj strani travnjaka. Očigledno je prošlo mnogo vremena otkad je bilo
koje dete skakalo po njoj; platno je istrulelo i ostali su samo metalni okvir i nekoliko
opruga. Huldar je kucnuo rukom po rešetki zarđalog roštilja, ali nije se potrudio da
skrene Ertli pažnju na džakuzi u dvorištu pošto sigurno nije mogao da joj promakne.
Niko nije mogao da ne primeti koliko je dvorište bilo obično. „Mora da je u pitanju bila
neka šala, zar ne?“
„Šala?“ Ertla je osmatrala dvorište kako ne bi morala da susretne Huldarov pogled.
Ispod kapuljače je gledala kako Gudlejgur motkom pretura po žbunu bez lišća tražeći ko
zna šta. Nekoliko sasušenih listova, poput onoga koji se zalepio Huldaru na lice, poletelo
je u vazduh na vetru. Ertla se ponovo okrenula prema Huldaru, vodeći računa da usmeri
pogled u njegovu bradu, a ne u oči. „Ne vidim šta je toliko smešno, jebote.“
Huldar je slegnuo ramenima. „Ne. Ni ja.“ Bilo mu je teško da uvidi šta je zabavno
kada te na prevaru namame da izađeš po ovakvom vremenu. Šala svakako nije bila
osmišljena da pobudi ikakva topla osećanja prema onome ko ju je izveo. Usput im je
Ertla rekla da je poruka stigla odmah posle podneva, adresirana na nju, i da se u njoj
tvrdilo da bi u ovom dvorištu moglo da bude nečega što zanima policiju. Pismo je bilo
anonimno i u njemu nije bilo dodatnih pojedinosti. „Da li bismo možda mogli da
završimo za danas?“
Ertla ga je najzad pogledala u oči i Huldar je shvatio da bi bilo bolje da je držao
jezik za zubima.
„Ne. Tražićemo pažljivije, dođavola.“
„Dobro. Nema problema.“ Huldar je razvukao usne u osmeh, koji je skoro istog
trenutka nestao; bilo je teško pretvarati se da mu ne smeta što je primoran da ostane
napolju. Gledao je kako se Ertla kreće po dvorištu. Jedva je stajala na nogama pri
naletima olujnog vetra, ali je očigledno bila odlučna da ih savlada. On se okrenuo leđima
prema tremu ne bi li uočio neka potencijalna skrovišta. Bilo bi lakše da su imali bar
neku ideju šta traže.
Čuo se zveket u džakuziju i Huldar je video kako se teški poklopac malo podigao,
pa ponovo pao uz tresak. Kroz zavijanje vetra čuo je škripanje šarki. Na kućištu kade su
bila mala vrata koja Huldar još nije pregledao, pa joj je prišao praćen budnim pogledom
kućevlasnika sa stepeništa. Čovek po imenu Benedikt nije baš blagonaklono primio
njihovu posetu, i izgledalo je da ne može da shvati šta se tačno dešava. Činilo se malo
verovatnim da on ima bilo kakve veze sa anonimnom porukom: njegovu zapanjenost bi
zaista bilo teško glumiti. Reklo bi se da je nedavno otišao u penziju, jedan od onih
zapovednički nastrojenih starih gadova naviknutih da ih slušaju: tip kome je teško da se
pomiri s tim da su ti dani prošli.
Huldar mu je mahnuo i ponovo se osmehnuo. U odgovor je dobio samo mrštenje i
pokret koji je verovatno značio da ne treba da dira džakuzi. Čovek sigurno nije mislio da
Huldar namerava da uskoči u njega – nema sumnje da je više brinuo šta bi se desilo sa
poklopcem ako neko petlja oko šarki. Huldar, koji nije ni imao nameru da ih dira,
umirujuće mu je klimnuo glavom.
Jedino što je našao iza vratanaca bile su cevi i pumpa. Kada je Huldar proturio
glavu unutra da se uveri da se ništa ne skriva iza isprepletenih cevi, jako je udario u
drveno kućište, koje se oglasilo škripanjem kao u znak negodovanja. Polako se
ispostavljalo da je ovo bila uzaludna potraga. Ako se ikada dočepa onoga ko je napisao
pismo, biće u iskušenju da mu napravi čvorugu kakva mu se upravo formirala na glavi.
Teško da bi mu neko zamerio zbog jednog udarca. Ugled mu je ionako bio uništen.
Huldar je zatvorio vratanca i uspravio se. Protrljao je bolnu glavu dok je posmatrao
dvorište na koje se spuštao sumrak. Prečešljali su ga prilično temeljno, temeljnije nego
ono s prednje strane. Nadao se da Ertla neće uvrteti sebi u glavu da ga ponovo
pretražuje. Starac je stajao pored prozora, u pravilnim razmacima im dovikujući da treba
da paze na cveće, što je bila neka vrsta šale s obzirom na godišnje doba. Videle su se
samo gole stabljike.
Huldar je prstima zagladio kosu. Vetar je odgovorio tako što ju je ponovo prebacio
preko čela. Čisto gubljenje vremena, kao i svaki drugi aspekt ovog posla. Gde bi trebalo
sledeće da traži? Huldar je obišao oko dvorišta, ne bi li pronašao neko skrovište. Ertla i
Gudlejgur su lutali uokolo na slično besciljan način, a mladić je i dalje držao motku
podignutu u vazduh. Huldar se vratio do džakuzija i oslonio se na njega, uživajući u
toploj pari koja je izbijala iz otvora oko poklopca.
Tu nije bilo ničeg zanimljivog.
Mora da je pismo bilo neslana šala, osim ako neko nije stigao ovamo pre njih i
sklonio to što je navodno trebalo da traže. Možda su neki roditelji našli drogu u sobi
svog tinejdžera i poželeli da je predaju policiji a da ne uvlače dete u nevolje. Tinejdžer
ih je možda pratio i uzeo svoju robu kada su otišli. Malo verovatno. Baš malo verovatno.
Roditeljima bi bilo mnogo jednostavnije da bace drogu u klozetsku šolju nego da se
izlažu svoj toj gnjavaži.
Bez upozorenja, vetar je utihnuo i vruća para se podigla uz Huldarovo telo trepereći
mu oko lica. Bila je prožeta slabim mirisom koji je prepoznao. Imala je oštar metalni
miris krvi.
Skočio je na noge i podigao poklopac. Na prozoru na spratu se čulo uzrujano
lupanje.
Huldaru je trebalo nekoliko trenutaka da shvati šta pluta u kadi, ali kada je njegov
mozak obradio čudnu informaciju koju je primio, on je nehotice ustuknuo jedan korak
ispustivši teški poklopac. Vetar je iskoristio svoju šansu i zavitlao ga nazad tako silovito
da su šarke popustile. Poklopac je počeo da grebe po tremu klateći se na jednoj šarki. Ali
kada je Huldar podigao pogled da vidi reakciju vlasnika kuće, na starčevom licu se nije
video bes nego neverica.
Neverica i užasnutost.
Huldar je žurno zgrabio poklopac i napregnuo se da ga vrati na mesto. Doviknuo je
Ertli i Gudlejguru da dođu da mu pomognu. Prilikom novog naleta vetra ispao mu je iz
ruku. Mišići ruku su ga boleli kao da je imao upalu. Odjednom je iz dubine duše poželeo
da se vrati bavljenju beznačajnim problemom iz škole.
Jer su tu u crvenoj vodi plutale dve ljudske šake.
2.

Sve je bilo tiho i mirno u Dečjem domu već nekoliko dana i ovo jutro nije bilo izuzetak.
Freja je došla poslednja i ulazna vrata se posle toga nisu otvarala, dok je telefon na
prijemnom odeljenju uporno ćutao. Delovalo je kao da je zima iscrpila svu snagu iz
zlostavljača dece u celoj zemlji. Koliko god da joj je bilo dosta beskrajnog ciklusa oluja
i otopljenja, Freja je bila spremna da oprosti vremenskim prilikama ako su one zaista
imale taj učinak. Videla je previše skrhane dece i saslušala previše jezivih opisa
maltretiranja da ne bi bila zahvalna. Ovde su sve oluje sveta bile dobrodošle, ako je
ishod bio ovakav.
Nalet vetra je zatresao prozor, kao da odmah prihvata njen poziv. Freja je
uzdahnula. Nije se baš radovala neizbežnoj gnjavaži grebanja leda sa vetrobranskog
stakla i u sebi se pomolila da grejač u onoj njenoj krntiji bar jednom radi. Zadrhtala je na
tu pomisao. Da bi se zagrejala, podsetila je sebe da zima ima svojih prednosti. Sve dok
je vreme ovako loše, bar će da se odmori od dosadnih prijatelja koji su, kad god bi čuli
za neko brdo na deset sati pešačenja od Rejkjavika, pošto-poto pokušavali da je odvuku
na njega.
„Freja, da sam na tvom mestu, sklonila bih sve lomljive predmete. Čini mi se da
imaš posetioca.“ Elsa, nova direktorica centra, stajala je na vratima pretrpane male
kancelarije dodeljene Freji nakon što je smenjena. Žena je imala pedesetak godina i bila
je šef odeljenja u Agenciji za zaštitu dece pre nego što je preuzela posao od Freje posle
njenog debakla. Smatralo se da nije prikladno da osoba koja je u nekoga pucala bude
direktor centra. Iako je pucala u samoodbrani. Njeni šefovi su se plašili reakcije medija:
da će biti bačena sumnja na to koliko je ona dorasla poslu, posebno zato što je njen brat
Baldur bio u zatvoru. Na svu sreću, najveći strahovi agencije se nisu obistinili, ali ona je
izgubila posao koji je volela.
„Molim? Ne razumem te.“ Njena otupelost je nakratko ustuknula pred
iznenađenošću, ali to nije dugo trajalo. Pre nego što i postane toga svesna, ponovo će
nezainteresovano piljiti u svoj ekran, razmišljajući o svojoj sudbini. Da li će joj život
odsad izgledati ovako? Da li joj je suđeno da završi kao lako zamenljivi točkić u
mašineriji socijalne službe? Ili čak ne ni kao točkić, već samo kao sićušni zubac. Njena
potištenost nije imala nikakve veze sa novom pretpostavljenom. Elsa je bila fina i bila je
odlična direktorka. Ne, radilo se jednostavno o tome da je njena karijera, koja je sada
bila na mnogo nižem stepenu nego što bi ona mogla da prihvati, stagnirala. Hitac koji je
ona ispalila odjekivaće kroz Dečji dom i u predstojećim godinama. U poslednje vreme se
poigravala idejom da se vrati na univerzitet i počne iznova u nekoj drugoj oblasti, mada
nije tačno znala u kojoj. Nije mogla sebe da zamisli kao geologa ili računovođu. Njen
talenat je bio da pronikne u umove dece i adolescenata, a ne da analizira stene ili
knjigovodstvene tabele.
„Upravo se parkirao napolju. Tvoj prijatelj, zlosrećni pandur.“
„Huldar?“ Freja se nagonski namrštila. „On mi nije prijatelj. Naprotiv. Mora da je
došao da se vidi sa nekim drugim.“
Elsa je sumnjičavo coknula jezikom. „Čisto sumnjam.“ Podigla je ruku mršavu kao
u kostura da pokaže kroz prozor. „To je on, zar ne?“ Žena nije mogla da bude teška više
od pedesetak kilograma. Na sebi nije imala ni mrvicu viška koji bi prikrio ili ublažio
njen izraz i stoga joj je lice izgledalo neobično živo i uzbuđeno. Pokušavala je da sakrije
svoje mršavo telo u širokim hipi haljinama, ali su povremeno čak i one visile na njoj.
Zbog stroge frizure samo je još više podsećala na zatvorenika koji štrajkuje glađu,
pogotovo kada je nosila narandžastu boju.
Freja je brzo provirila napolje. Tamo je bio Huldar, koji se mučio da zatvori vrata
policijskog auta pod naletima vetra. „O gospode. Ne želim da razgovaram s njim.“
„Ako on želi da razgovara sa tobom, nećeš imati mnogo izbora. Pod pretpostavkom
da je došao poslom. Ne moram da te podsećam koliko je važno održati dobru saradnju sa
policijom.“ Po Elsinom izrazu lica jasno se videlo da Freja nema pravo glasa u ovom
slučaju.
Direktorka je nestala pre nego što je Freja mogla da iznese još neku primedbu.
Ostavila ju je da sedi tako u nadi da je Huldar došao da vidi nekog drugog. Čula je kako
se ulazna vrata otvaraju, a onda Elsin i Huldarov glas kako se približavaju. Pre nego što
je stigla da završi molitvu, njih dvoje su već stajali na vratima, a njena direktorka je
izgledala još sitnija pored visokog policajca. On je izgledao upravo onako kao kada ga je
poslednji put videla: umorno i istrošeno. Začudo, to mu je dobro stajalo. Do sada ga je
poznavala dovoljno dobro da zna da je to za njega uobičajeno. Čak i na sudu, obučen u
odelo, odavao je utisak da treba da ode pravo kući u krevet.
Crni podočnjaci, čekinje na bradi, čupava kosa.
Freju je nerviralo što je to bio njen tip muškarca, umoran ali snažan, koji u krevetu
neće trošiti vreme na zevanje. On bar nije, koliko se sećala, iako je to bila samo veza na
jednu noć. Ali mana mu je bilo to što je bio takva budala. Budala – ali neverovatan u
krevetu. Pre nego što su je obuzele te misli, podsetila je sebe da je on kriv za njene
sadašnje nedaće; on je vodio slučaj koji ju je koštao pozicije.
„Nema potrebe da vas predstavljam jedno drugom. Freja, vidi da li možeš da mu
pomogneš.“ Ne pominjući šta to podrazumeva, Elsa se okrenula i ostavila ih same.
Huldar se nelagodno osmehnuo. On nije bio toliko ljut na nju koliko ona na njega.
Zapravo nije nimalo bio ljut, sudeći po njegovim stalnim pokušajima da obnovi njihovo
poznanstvo. Otkad je opalila iz onog pištolja, povezivali su ih jedno s drugim mnogo
češće nego što se njoj sviđalo. Oboje su pozvani na suđenje čoveku u kog je Freja pucala
i, posle toga, mnogo kraće suđenje njenom bratu Balduru zbog posedovanja vatrenog
oružja bez dozvole. Dobio je još dvanaest meseci na već postojeću zatvorsku kaznu.
Freji je to bilo najteže, mada je sam Baldur to primio stoički. „Taman ću imati dosta
vremena za razmišljanje“, rekao joj je. O čemu će razmišljati za to vreme, Freja se nije
usuđivala ni da pomisli. Možda Baldur nije bio previše ozlojeđen zbog toga što je ona
bar pokušala da slaže o poreklu pištolja, tvrdeći da ga je negde slučajno pronašla.
Morala je priznati da ju je taj gad Huldar podržao, lažući da nije imao pojma kako se
oružje našlo u Frejinim rukama. Ipak, od toga nije bilo nikakve koristi, a zbog toga što je
bila njegov dužnik samo je još više bila ogorčena. Prisustvo Baldurovih otisaka na
pištolju zapečatilo mu je sudbinu, a ona sama se jedva izvukla da ne bude optužena za
krivokletstvo. To je bio još jedan faktor u odluci da bude smenjena sa rukovodećeg
položaja.
„Mogu li da uđem?“
„Da, izvoli“, hladno je odgovorila.
„Mogu li možda i da sednem?“
Istim hladnim tonom je ponovila: „Da, izvoli“, i gledala ga kako se smešta na
fotelju. „Kako mogu da ti pomognem?“
„Dobro je što si to pitala.“ Huldar je spustio list papira na sto. Primetivši žvrljotine,
Freja je pomislila kako je i mogla da pretpostavi da Huldar ima grozan rukopis. „Dobro
bi mi došlo mišljenje dečjeg psihologa u slučaju koji istražujem.“ Osmehnuo se istim
onim iskrivljenim osmehom koji mu se pojavio na licu dok je stajao na vratima. „A ti si
jedini dečji psiholog kojeg poznajem.“
„Razumem.“ Freja je odlučila da ostane na tome. Što manje kaže, to bolje. Nije
želela da ostavi utisak kako je raspoložena za prijateljsko ćaskanje.
„Da, pa… pre nego što počnem… kako si, uzgred?“ Gledao ju je u oči ne trepćući.
Veliki deo šarma tog gada ogledao se u načinu na koji bi joj se u potpunosti posvetio,
tako da bi onaj utisak zbunjenosti odjednom nestao. Nema sumnje da je takav bio prema
svim ženama.
„Dobro. Odlično.“ Nije mu uzvratila na ljubaznost pitajući ga kako je on.
„A tvoj brat?“
„Dobro. Odlično. Šta si hteo da pitaš?“
Njeni kratki odgovori kao da nisu smetali Huldaru. On se samo ponovo osmehnuo,
pa objasnio: „Ovde imam pismo koje je napisalo četrnaestogodišnje dete, najverovatnije
dečak. Moram da znam ima li razloga za brigu.“
„Daj da vidim.“
Huldar joj je dao papir. Ona ga je pročitala, pa mu vratila. „Pre koliko vremena je
napisano i u kojim okolnostima?“
„Pre deset godina, skoro tačno u dan.“ Ispričao joj je priču o vremenskoj kapsuli.
Freja ga je slušala bez zanimanja.
„Bojim se da ti ne mogu pomoći. Ovde nemam dovoljno materijala da radim. Mada
ne mislim da treba da lupaš glavu i sekiraš se. Mnogi tinejdžeri maštaju kako će jednog
dana ubiti svoje neprijatelje, ali bukvalno niko ne sprovede to u delo. Moraš da znaš
pozadinu priče – ako su tinejdžer ili tinejdžerka bili ljuti kada su to pisali, možda zbog
nečega što su ljudi sa spiska uradili tog dana, nema mnogo razloga za zabrinutost. Onaj
ko je napisao ovo pismo morao je to da izbaci iz sebe. Ako je, s druge strane, klinac
dugo u sebi gajio tu mržnju, to bi bilo mnogo ozbiljnije. Ipak, mali su izgledi za to.
Razlog stvarno mora da bude toliko jak da nekog drži takva mržnja čitavu deceniju.
Mnogo jak.“
„Dakle, postoji nada da ćeš mi jednog dana oprostiti?“ tužno se osmehnuo Huldar.
„Rekla sam da bi trebalo da postoji mnogo jak razlog, a ne da je nemoguće.“
Osmeh mu je nestao s lica a Freja je odmah zažalila zbog svojih reči. Istinu govoreći,
bilo je teško osećati ljutnju prema nekom ko sedi tačno ispred tebe. Mnogo lakše je bilo
kada si sam, i razmišljaš o svojoj uvređenosti. „Kako god, da sam na tvom mestu,
pokušala bih da ga nađem. Ne verujem da će išta ispasti od toga, ali bar ćeš taj problem
skinuti s dnevnog reda i preći na druge slučajeve. Pretpostavljam da policija ima posla
preko glave.“
„U stvari nema. Vremenski uslovi su uticali na stopu kriminala. Trenutno nam je
jedna važna istraga u toku – baš mračan slučaj – ali ja nisam u istražnom timu. Samo
pukim slučajem bio sam uključen u početnoj fazi. Više mi ne poveravaju ništa važno.“
Ovog puta je cilj Huldarovog osmeha bio da prenese poruku da njega stvarno nije briga,
ali nedostatak ubeđenosti samo je odao koliko je uvređen.
Iako je Freja previše dobro znala kakav je to osećaj, ništa nije rekla. Ako bi
dopustila da se u njenom oklopu pojavi i najsitnija pukotina, sva njena odbrana bi se
raspala pre nego što bi toga i bila svesna. Ipak, trebalo joj je rame za plakanje – neko da
je sluša dok kuka zbog problema na poslu; i pre svega, neko da je razume. A ta osoba je
sedela naspram nje. Njene prijateljice su bile beskorisne; pretvarale su se da saosećaju,
ali odale bi se čim bi otvorile usta. Po njihovom mišljenju, mogla je da krivi samo sebe.
Bila je njena odluka da spava sa stolarom Jonasom, za koga se ispostavilo da je pandur
Huldar; njena odluka je bila da se smuva s njim iako su postojali jasni pokazatelji da on
predstavlja nevolju; njena odluka je bila da donese pištolj na posao kako bi mogla da mu
ga preda; njena odluka je bila da povuče okidač. Niko drugi nije bio kriv. Zato je trebalo
da jednostavno prihvati ono što se dogodilo, prestane da se žali i pođe sa njima na čas
bikram joge. Jedina osoba koja bi možda bila voljna da je sasluša bio je njen brat Baldur,
ali nije mogla da natera sebe da se žali njemu; iako je sam bio kriv za svoje probleme, to
jednostavno ne bi bilo primereno. Na kraju se pokazalo da je njegov pas Moli Frejina
prijateljica od najvećeg poverenja. Uprkos sklonosti da zeva, mršti se i kotrlja po podu
tokom Frejinih monologa, ona je bar nikada nije kritikovala niti delila glupe savete.
Ali pre nego što je Freja stigla da popusti pred iskušenjem da mu otvori dušu,
Huldar je nastavio: „U svakom slučaju, siguran sam da te to ne zanima, pa ću se držati
suštine.“
Freja nije mogla da se ne osmehne u sebi. Nesvesno je upropastio priliku da sklopi
primirje s njom tokom ove posete. A ona će se prokleto dobro pobrinuti da ne dobije
novu šansu.
„Imam još jedno pismo, koje izgleda kao da ga je napisao isti taj klinac, verovatno
istog dana. Ali voleo bih da čujem tvoje mišljenje. Misliš da bi to mogla da bude ista
osoba?“ Dodao joj je drugu fotokopiju.
„Pa, rukopis je sličan. Ali sadržaj se razlikuje. Ne mogu da procenim. Zar u policiji
nemate neke stručnjake za to?“
„Da, ako to išta znači, ja sam se zapravo nadao da bi ti mogla da opaziš nešto u
izboru reči što bi ukazivalo da je reč o istom dečaku.“
Freja je pregledala grubo nažvrljan tekst. Dve hiljade šesnaeste će da izbije
nuklearni rat. Na Islandu će biti hladno, ali bolje nego u svim drugim zemljama gde će
svi umreti. Umesto da idu u zatvor, kažnjenici će biti poslati u inostranstvo. I oni će
takođe umreti. Trostir, 9-B. „Mogla bi da bude ista osoba. Pismo svakako odiše istom
negativnošću. Da li su ostala pisma bila ovako pesimistična?“
„Ne. Pa, možda jedno ili dva, ali ni blizu ovome. Mnogi su predvideli da će Island
pobediti na Svetskom prvenstvu u rukometu, ili pričali o uvrnutim i čudesnim načinima
prevoza, ili čistoj energiji i tome sličnom. Ili o tome kakvu vrstu hrane ćemo jesti u
budućnosti. Na svu sreću, većina njihovih predviđanja se nije ostvarila. Nisam baš
naročito raspoložen da počnem da jedem insekte i morsku travu u skorije vreme.“
„Da li si se raspitivao u školi o tom Trostiru?“
„Ne, nisam. Hteo sam da prvo čujem tvoje mišljenje. Osećao sam da nema potrebe
da ih uzbunjujem mogućnošću da je jedan od njihovih bivših učenika postao serijski
ubica. Dakle, nema razloga za brigu?“
„Ne, mislim da nema. Ako je to isti dečak, mora da je bio uznemiren iz nekog
razloga kada su predavali svoja pisma. To bi objasnilo njegovu negativnost. Sumnjam da
je u pitanju nešto ozbiljnije od toga.“
„Dobro.“ Huldar ničim nije pokazivao da namerava da krene, iako je izgledalo da
je razgovor završen. „To je dobro.“
„Da, jeste.“ Freja mu je uputila širok osmeh nadajući se da izgleda sarkastično.
Donela je odluku da ne kaže ništa više, ali onda je, iznenada se nečega doselivši, dodala:
„Pretpostavljam da si proverio da Ii je neko sa tim inicijalima umro u sumnjivim
okolnostima?“
„Da, naravno. Tek smo na početku godine, ali ništa tome slično se nije dogodilo do
sada.“ Ponovo je privukao fotokopije prema sebi i čvrsto ih urolao. „Ali 2016. je tek
počela. Ko zna šta će se dogoditi?“ Spremao se da ustane. „Ipak, nadam se da neće biti
nuklearnog rata. Hvala ti na pomoći.“ Ponovo se osmehnuo i ustao.
Freja ga je gledala kako odlazi s osećajem kajanja, koje joj je smetalo. Nije imala
skoro ništa da radi i Huldar je uneo bar malo živosti u dosadan dan. Kada se okrenuo na
vratima, pokazala mu je pažljivo namešten nezainteresovan izraz lica, pokušavajući da
izgleda kao da joj je drago što mu vidi leđa. „Ima li još nešto?“
„Zapravo ima. Da li bi bila raspoložena da se sretneš sa onim ko je napisao pismo
kada ga pronađem? Ako je još uvek pomalo nestabilan, ti bi to verovatno primetila.“
Freja je odgovorila i ne razmislivši. „U redu. Nije zgoreg da budeš siguran.“
Huldar je izgledao zadovoljno i Freja je shvatila da nema snage da bude ogorčena
deset godina. Ali pre nego što je imala vremena da razvije tu misao, Huldar je ispalio još
jedno pitanje, naizgled sasvim slučajno: „Ko može nekom da odseče ruke?“
 „Molim?“ Bila je toliko zatečena da je pomislila da ga je sigurno pogrešno čula.
„Ko bi mogao nekom da odseče ruke?“
„Zavisi. Da li je žrtva u to vreme bila mrtva ili živa?“
„Živa, najverovatnije.“ S njegovog lica je nestao svaki trag zadovoljstva.
Freja je odgovorila bez razmišljanja. Uostalom, nije znala ni za kakvo istraživanje
koje bi mogla da navede kako bi potkrepila svoj zaključak. „Luđak. Neko ko je ozbiljno
poremećen.“
3.

Ovog puta u imejlu nije bilo reči, samo atačment označen sa izdaja.jpeg. Došao je od
istog pošiljaoca kao i ostali: odmazda@gmail.com. Prvi je stigao nedugo posle ponoći
na Novu godinu. Nije bilo sumnje da ga je poslao Islanđanin. Iako kratka i jasna, poruka
nije mogla biti napisana pomoću programa za prevođenje. Posle svakog imejla
Torvaldiru se u stomaku stvarao grč koji nikakva količina džina i tonika nije mogla da
otkloni. Znao je jer je pokušao.
Čak ga je i prva poruka uznemirila, iako je tada pomislio da mora da je u pitanju
greška. Da li si napisao testament? Uvodna rečenica je ostavljala utisak da je u pitanju
spam: tokom godina primio je bezbroj takvih poruka i uvek se zapanjeno pitao da li
neko može da bude tolika budala da nasedne na njih. Kakav bi to čovek sastavio
testament u odgovor na imejl? Ali onda je nastavio da čita: Video si svoj poslednji
vatromet. Sada proslavi Novu godinu uz šampanjac. Neće ga više biti kada budeš u
mrtvačkom sanduku.
On je odavno završio sa slavljem kada je otvorio poruku na prvi dan nove godine,
dok ga je mučio jak mamurluk.
Imejlovi koji su sledili bili su u istom stilu. Pretnje u vezi s njegovom skorom
smrću – prilično preuranjenom, po njegovom mišljenju. Imao je samo trideset osam
godina, nije proživeo ni pola života, niti je imao nameru da umre pre nego što dođe
vreme. Bilo je besmisleno toliko se potresti zbog tih gluposti. Nije bio navikao na to.
Njega obično ništa nije potresalo: nikada nije bio uplašen u bioskopu, nikada dirnut do
suza, i do sada se nikada nije vozio na nekom rolerkosteru od kog bi mu se puls ubrzao.
U tome je i bio problem. Bilo mu je toliko strano da bude uplašen da je sada
dopustio da mu se ova besmislica uvuče pod kožu, nije znao kako da se smiri. Da je
samo bio u boljem psihičkom stanju kada je otvorio taj prvi imejl, sada ne bi sedeo sa
osećajem mučnine u stomaku, nesposoban da jednostavno obriše poruku sa slikom u
prilogu. Prokleti mamurluk je bio kriv za pokretanje glupog napada nervoze.
Jedina uteha mu je bila što pošiljalac nije mogao da zna kakav su učinak imale
njegove poruke. Torvaldir se odupro iskušenju da odgovori na njih, iako je poriv da
pošalje bujicu psovki povremeno bio nesavladiv.
Odmazda. Mora da je ključ bio u imenu. Ali on nije imao razloga da očekuje
odmazdu jer nikome nije naudio. Ne lično. Naravno, bilo je neizbežno, s obzirom na to
da je bio tužilac, da neki ljudi imaju potrebu da izmire neke račune s njim. Kad bolje
razmisli, dosta njih. Što nije bilo pošteno, jer su mogli da krive samo sebe za probleme
koje su imali. Ali ta mogućnost se nije mogla zanemarivati.
Ipak, poruke nikada nisu nagoveštavale da potiču od nekog sadašnjeg ili bivšeg
zatvorenika. Nije bilo ničega što bi nagoveštavalo vezu sa nekim sudskim slučajem.
Osim toga, tokom dvanaestogodišnje pravničke karijere naučio je da je gnev osuđenika
obično usmeren na neku drugu stranu – na njihove saučesnike, svedoke, policajce ili
sudije, dok su tužioci u potpunosti prolazili prilično glatko. Izgledalo je da kriminalci ne
shvataju koliku moć donosi položaj tužioca. Moć da optuži ili ne optuži. Da odluči koji
zakon da primeni. Da li će optuženi dobiti simboličnu kaznu za napad ili dug boravak u
zatvoru zbog pokušaja ubistva. Da odluči ko će biti optužen kao predvodnik a ko kao
saučesnik. Kao da niko od njih nije imao mozga da to shvati.
Osim ako imejlove nije slao neko ko je shvatio? Neko ko je ispaštao zbog jedne od
takvih odluka?
Ne. Malo je verovatno. U očima onih koje je tužio on je bio samo beznačajni sluga
pravosudnog sistema. Bila je to zabluda, da, ali vrlo zgodna.
„Zar ne bi trebalo da ste na sudu?“ Jedan od mladih službenika promolio je glavu
kroz vrata; momak koji je pomagao Torvaldiru u brojnim prilikama, ali čijeg imena nije
mogao da se seti ni za živu glavu.
Torvaldir je pokušavao da izgleda normalno i opušteno. Poslednje što je želeo bilo
je da se proširi priča kako ga je nešto uzrujalo. Važio je za čoveka koji nikada ne gubi
smirenost i želeo je da tako i ostane. Blago se nakašljao, pa kao obično prezrivo
pogledao momka. „Slučaj je odložen. Sudija je bolestan. Zvao je da mi kaže da nema
potrebe da idem u sudnicu.“
„Auh. Da li je on lično zvao?“
„Šta ti misliš?“ Torvaldir se nije trudio da sakrije ozlojeđenost.
„O, ne znam. Mislio sam da takve poslove obavljaju njihove sekretarice.“
„Zavisi od toga sa kim imaju posla. Ti ne bi primio takav poziv.“ Torvaldir nije
udostojio momka pogleda dok je govorio. Neka pocrveni. „Da li bi ti smetalo da zatvoriš
vrata za sobom? Prilično sam zauzet.“
Vrata su se zatvorila nepotrebno bučno, mada se nisu baš zalupila. Momak nije bio
budala, iako je imao još mnogo da uči.
Imejl je još uvek bio otvoren na njegovom ekranu, atačment je još bio tu, slika sa
neprijatnim nazivom: izdaja.jpeg. Da li bi poruka mogla da bude od nekadašnje devojke
koju je povredio? Njegove bivše žene? Sigurno ne. On nije imao naviku da se loše
odnosi prema ženama – iskreno govoreći, nije ni imao mnogo prilika za to. Otkad se
okončao njegov brak sa Ajsom, majkom njegove dece, on se zakopao u posao i nije
pokušavao da izlazi i traži žene. Nije bio sklon da se vrzma po gradskim barovima, a još
manje su mu se dopadale pijane prostakuše, vlažnih usana i staklastih očiju, koje su
naizgled bile jedine koje je on privlačio. U retkim prilikama kada bi sreo ženu čiji bi mu
se izgled dopao, na njegovo zanimanje nikada nije uzvraćano istom merom. Larma na
tim mestima je prigušivala svaki razgovor, tako da nije bilo mnogo svrhe u pokušajima
da ih ubedi da ono što mu nedostaje u seksualnoj privlačnosti on nadoknađuje svojom
uspešnošću. I dalje je sanjao da će jednog dana upoznati onu pravu, ali ta nada je
uminula za godinu i više dana otkad ga je Ajsa ostavila.
Pomisao na Ajsu je pokrenula gorke uspomene na njihov raskid. Prošao je veoma
loše – ne finansijski, jer je bio dovoljno lukav da zadrži stan na svoje ime i preuzme
odgovornost za isplatu rata hipoteke, što je nju ostavilo praznih ruku. Ali razvod ga je
lišio dece. To ne bi trebalo da bude iznenađenje za njega s obzirom na prednost koju su
majke uglavnom imale u sporovima o starateljstvu. Žena bi bezmalo morala da se pojavi
sa iglom koja joj visi iz vene, lulom za hašiš u ustima, flašom votke u ruci,
aluminijumskom kapom na glavi da odbije vanzemaljce, pre nego što bi bila procenjena
kao manje podobna da dobije starateljstvo od muškarca. Uprkos tome što je bio uzoran
otac i građanin, nije imao ni najmanju šansu da pobedi u sporu oko starateljstva nad
njihovo dvoje dece. Ajsa, koja je proglašena podobnijom starateljkom, bila je nevažno
stvorenje koje je radilo u opštini. Jedva je prošla završne ispite dok je on diplomirao kao
četvrti u svojoj klasi. I mada je morao da odloži postdiplomske studije, i njih bi završio
sa odličnim ocenama.
On je bio darovit; ona je bila prosečna. On je bio imućan; ona će se kao samohrana
majka mučiti s finansijama. No ipak je starateljstvo dodeljeno njoj. Neverovatno.
Naravno, nimalo nije pomoglo što je ona kao argument potegnula ono što je nazvala
njegovim preterivanjem u piću, a pošto je on bio muškarac, njegov način života je
podvrgnut dodatnom posmatranju. Sudija je progutao udicu, zajedno sa strunom i
plovkom, uprkos Torvaldirovim primedbama i pohvali njegovog karaktera koju je dala
ništa manje nego državna tužiteljka.
Njegov imejl je zapištao. Dobio je još jednu poruku sa adrese odmazda. Šta se
dođavola dešavalo? Napola se već odlučio da ceo problem iznese nadležnim organima.
Ili bar prijavi slučaj u okviru svoje službe. Sigurno bi momci iz IT odeljenja mogli da
otkriju ko stoji iza toga? Što je dosta – dosta je. Torvaldir se zamišljeno protrljao po
bradi. Ali šta ako su poruke bile od Ajse? Da li je zaista želeo da podseća svoje
pretpostavljene koliko je njihov razvod bio haotičan? Naravno, njegov šef je bila žena.
Uglavnom su se dobro slagali; znao je da prikrije svoje mišljenje da ona nema ni
stručnost ni iskustva koji bi se tražili od muškarca na njenom položaju. Ali na njihov
radni odnos je pala senka posle njegove borbe oko starateljstva i bio je svestan da se
njeno mišljenje o njemu pogoršalo. Žene su sklone da se drže zajedno u takvim
okolnostima. To je bio zakon prirode i stoga je svaki pokušaj da se to promeni bio
uzaludan.
Da li je poruka mogla da bude od nje? Od njegove šefice? Torvaldir je odmahnuo
glavom zbog te šašave pomisli. Naravno da ne.
Ni od njegove šefice, ni Ajse, niti od bilo koje od devojaka ili kriminalaca kojih je
mogao da se seti. Pa onda od koga je?
Niko nije mogao da ima razloga da mu želi zlo. Zašto onda ne požuri i naloži da se
istraži odakle je poruka došla? Da li ga je mučila sumnja da ovo u stvari nije bila
greška? Da li je to bio strah da bi istraga mogla da razotkrije nešto što bi on radije
sakrio? Naravno da se radilo o tome. Pošiljalac nije skrivao da ima nešto protiv njega.
Ali Torvaldir nije mogao ni da zamisli šta bi to moglo da bude. Možda se radilo o
nečemu na šta bi lako mogao da se ne obazire. Bio bi potreban jak razlog pretiti tužiocu
sa dugom – i mada je to rekao samo on sam – prokleto uspešnom karijerom.
Nikog se nije ticalo ako je taj uspeh delom zasnovan na njegovoj navici da
preuzima najmanje zahtevne slučajeve. Izgledalo je da to niko nikada nije primetio.
Osim ako su njegove kolege šaptale o tome iza njegovih leđa.
Da li je sada povrh svega ostalog postajao i paranoičan?
Torvaldir je duboko udahnuo. Prešao je pogledom po rukavima svog skupog sakoa,
na trenutak ga zaustavio na besprekorno beloj košulji koja je virila iznad ručnih
zglobova, pa protegao uredno manikirane prste. Taj prijatan prizor je umirujuće delovao
na njega. A to se samo pojačalo kada je malo povukao rukave košulje otkrivajući sjaj
skupih manžetni kojim je sebe nedavno častio, pošto ni od koga nije dobio neki
odgovarajući rođendanski poklon. Grubo nacrtane čestitke njegove dece se nisu
računale. Takve naivne rukotvorine za njega nisu imale nikakvu draž.
Manžetne su se svetlucale i Torvaldir je osetio kako mu se raspoloženje popravlja.
Nije morao da gleda u svoje blistave kožne cipele i svilene čarape kako bi povratio
hladnokrvnost i podsetio sebe ko je on. Pobednik. Čovek koji zna šta je za to potrebno.
Čovek koji izaziva strah i poštovanje, možda ne kod svakoga, ali kod većine.
Ti imejlovi su bili potpuno jadni. Mogao je da se kladi u sopstveni život da je onaj
ko mu je pretio sedeo za kršem od kompjutera, u prljavoj majici kratkih rukava i
izgužvanom donjem delu trenerke koja nikada nije prišla ni blizu nekoj teretani.
Gubitnik. Jedno je bilo sigurno, on je bio dvostruko veći čovek od pošiljaoca. Njega
ništa nije pogađalo. Tako da ništa nije moglo da ga spreči da klikne na atačment i
pogleda sliku, a zatim otvori najnoviju poruku. On je jak. Pobednik. Torvaldir se
samozadovoljno osmehnuo dok je nameštao kursor na fajl izdaja.jpeg i otvarao ga.
Fotografija je ispunila skoro ceo ekran. Kakva je to bila besmislica? Dvoje dece,
devojčica i malo stariji dečak, zurili su u njega, a njihov izraz lica je bio sve samo ne
srećan. Nije prepoznao nijedno od dvoje dece, ali opet, on nije bio naročito
zainteresovan za tuđu decu, a nijedno od ovo dvoje nije bilo ni na koji način vredno
pamćenja. Bili su bledi i prilično neuredni; nije bilo boje na njihovim obrazima ni sjaja u
njihovim otupelim očima. Dok su bezbrižni pogledi njegove dece otkrivali njihovu
beskrajnu sreću zbog toga što su živi, ovi pogledi su prenosili potpuno drugačiju, zreliju
emociju. Mogao je da se zakune da su bili optuživački.
Torvaldir je piljio u fotografiju, nesposoban da je zatvori i nastavi da radi. Što je
duže proučavao ta neupadljiva lica, u njemu je rastao osećaj da ima nečeg poznatog u
vezi sa njima. Odakle je on poznavao ta nesrećna stvorenja? Razmisli, dođavola,
razmisli. Morao je da se seti.
Preusmerio je pažnju na ostatak slike. Okruženje mu ništa nije govorilo: deca su
bila napolju, a iza njih su se jedva videli ugao neke zgrade i ulica. Mogli su da budu bilo
gde na Islandu. Nije mogao da odredi ni vreme nastanka fotografije; nije imao ništa na
osnovu čega bi bilo šta zaključio osim njihove odeće, a ona je izgledala kao da je
izabrana bez ikakve druge svrhe osim da pokrije nagost dece: neke stvari su bile
prevelike, druge premale, a sve zajedno izanđale.
Odjednom mu je sinulo. Sranje, sranje, sranje.
Užas koji ga je obuzeo odmah je uzmakao pred olakšanjem. Bogu hvala što nije
prijavio dobijene poruke. Bogu hvala.
Drhtavim prstima je otvorio najnoviji imejl. Nakon što ga je pročitao, dograbio je
telefon i izabrao Ajsin broj.
Kako divnu decu imaš. Vodi računa da se dobro brineš o njima. Ima ljudi koji bi
mogli da ih izdaju, kao što ti to vrlo dobro znaš.
4.

„To je isti rukopis. Bez ikakve sumnje. Onaj ko je pisao izgleda nije ni pokušavao da to
sakrije.“ Stručnjak za rukopis je podigao pogled sa uvećanih slova na svom ekranu.
„Nema znakova oklevanja a ni preterane pažljivosti, tako da možemo zaključiti da nije
pokušavao da kopira rukopis nekog drugog dečaka. Ovo je Trostir.“
„Sjajno.“ Huldar se uspravio. Do tada je stajao pognut i usredsređen iznad
čovekovog stola. Ranije nikada ne bi trošio vreme na ovako nešto, samo bi stručnjaku
poslao pisma i tražio njegovo mišljenje preko telefona. Ali iako je u stanici nastala
uzbuna nakon što su pronašli odsečene šake, on je imao sreće što je mogao da se bavi
vremenskom kapsulom. Ertla mu još uvek nije dodelila nikakvu ulogu u novoj istrazi i
on se pitao da li će to ikada i uraditi. Po onome što je načuo, u slučaju nije ostvaren neki
veći napredak. Šake su poslate na identifikaciju, ali još nije bilo nikakvih novosti. A
kada je u pitanju policijska istraga, nedostatak vesti je značio loše vesti.
„Da li zaista vredi da policija traći vreme na ovo?“, sumnjičavo je upitao stručnjak
za rukopis, nakon što je Huldar objasnio odakle pisma potiču. „Mali su izgledi da će se
četrnaestogodišnji dečak držati nekog desetogodišnjeg plana?“
„Ne, nažalost ne, ali mi smo ipak dužni da ispitamo stvar. Nikad se ne zna.“
Čovek je nešto progunđao, mada nije bilo jasno da li u znak slaganja ili prezira.
Huldara ionako nije bilo briga.
„Hvala. Onda mogu da nastavim dalje i razgovaram sa dečakom.“
„Mladićem, misliš. On je sada u dvadesetim godinama.“
Huldar se nije potrudio da odgovori. Odbio je ponuđene fotokopije i otišao. Ovog
puta napolju nije bilo vetra; oluja koja je ranije besnela sada se stišala. Zapalio je
cigaretu pošto je odavno odustao od pokušaja da prestane s pušenjem, iako o tome nije
pričao na sva zvona. Njegovih pet sestara nisu smele da saznaju – znale su da preteruju s
predavanjima protiv pušenja – a on trenutno nije bio raspoložen da ga gnjave.
Mobilni telefon mu je zazvonio dok je stavljao upaljač u džep i javio se ne
proveravajući ko ga zove. Nije bilo mnogo ljudi koji bi ga zvali. Ispostavilo se da je to
sekretarica škole, koja ga je sa primerenom ozbiljnošću obavestila da je oslobodila
vreme u direktorovom rasporedu obaveza i da on kasnije u toku dana može da primi
Huldara. U devet i deset. Pomalo iznenađen tim vrlo preciznim terminom, Huldar joj je
zahvalio i rekao da će doći, verovatno sa dečjim psihologom, za svaki slučaj.
Freja je rekla da vredi ispitati čitavu stvar, a nije bilo ničega lošeg u tome da se živi
u nadi.
Odlučio je da se vrati u kancelariju, iako je znao da tamo neće imati šta da radi
osim da surfuje po internetu. Posle sastanka u školi, nadao se da će saznati prezime
učenika kako bi mogao da se vidi sa njim. A kada to bude obavljeno i kada ustanovi da
je sve kako treba, slučaj će verovatno biti zatvoren. A njegova kaseta sa dokumentima
opet prazna. Povukao je poslednji dim, gurnuo ruke u džepove jakne i krenuo.

U policijskoj stanici je bilo užurbano kao u košnici, ali Huldarov pisaći sto kao da je bio
na drugoj planeti. Niko nije dolazio da se vidi s njim i niko ko je prolazio uopšte nije
skretao pogled prema njemu. Jedini ko je razgovarao s njim bio je Gudlejgur, koji je
delovao kao da gubi razum od stresa. Zadatak koji mu je dodeljen očigledno je
prevazilazio njegove sposobnosti. S vremena na vreme Huldar bi ugledao njegovo
znojem orošeno čelo iznad monitora. Bila je to lakrdija: on, jedan od najiskusnijih
detektiva u odeljenju, sedeo je tu i vrteo palčeve dok je pandur novajlija pucao pod
pritiskom.
Prelomna tačka je bila kada je Huldar uhvatio sebe kako gleda snimke mačaka na
Jutjubu. Odmarširao je do Ertlinih vrata, pokucao i otvorio ih ne čekajući odgovor,
svestan da ona može da ga vidi kroz stakleni zid i da su slabi izgledi da će ga pozvati
unutra.
„Moramo da popričamo. Obećavam da ću biti brz.“ Krajičkom oka je primetio sliku
bazaltnih stena Rejnisdrangar koju je on kupio da unese malo života u kancelariju onda
dok je bila njegova. Slika je bila skinuta i naslonjena na zid. Pošteno govoreći, provela
je najveći deo vremena na podu i dok je on tu boravio; nije mogao da se natera da je
okači na zid iz straha da ne izazove sudbinu. 1 I zaista, nedugo nakon što je slika zauzela
svoje mesto na zidu, on je izgubio posao. Ako su visoke crne stene imale moć da
izmalerišu svakoga ko se usudi da ih upotrebi kao ukras, Huldar se nadao da će ih Ertla
ostaviti tamo gde su sada.
Ertla je pokušavala da se ponaša opušteno, ali treptaj u njenim očima je ukazivao
da očekuje neprijatnu situaciju. Huldar je požurio da rastera njene strahove. „Treba mi
nešto da radim. Ne mogu da sedim ovde i igram pasijans dok se ostali iz tima dave u
poslu.“
„Dave? Ko se davi?“ Ertlin zapanjeni izgled bio je smišljen da ostavi utisak kako je
situacija neobično mirna. Ali njen pisaći sto, zatrpan fasciklama, opovrgavao je njene
reči.
„Gudlejgur, na primer.“
„Gudli?“
„Gudlejgur. Klinac koji sedi naspram mene. Izgleda kao da ne može da se izbori sa
poslom i ja bih mu rado pomogao. Ako već nema ništa drugo.“ Huldar je privukao
stolicu pošto Ertla očigledno nije nameravala da mu je ponudi. „I hoću da znam kako
istraga ide. To nije ništa čudno, zar ne?“

1 Aluzija na islandski mit o trolovima koji su se pretvorili u stene Rejnisdrangar.

 „Ne, naravno da nije. Samo sam trenutno malo prezauzeta. Nisam te namerno
ostavljala po strani. Samo sam mislila da već imaš dovoljno posla sa tim… šta ono bese
u pitanju?“
„Vremenska kapsula.“ Huldar je sedeo nepomično, ne obraćajući pažnju na njenu
tvrdnju da je zauzeta. „Mislim da ću sutra zatvoriti slučaj i posle toga neću imati šta da
radim.“
„O zaboga.“ Ertla nije ni zvučala ni izgledala kao da joj je naročito žao zbog toga.
Vremena su se promenila – nekada je bilo neprijatno gledati koliko jedva čeka da radi s
njim i svima je bilo jasno da joj se on dopada. Njemu to nije nedostajalo, ali je želeo da
ona pokaže kako je on još uvek deo tima. Nije mogao da razume zašto se okrenula
protiv njega, osim ako se plašila da je ogorčen i želela da izbegne neprijatnu scenu. Ali
on je nikada ne bi izazvao. Mogla je da zadrži svoje unapređenje; on je samo želeo da
mu vrate njegov nekadašnji posao.
Osmehnuo se, ali pogled mu je bio ozbiljan. „Dobro, u redu, jednostavno ću
razgovarati sa zamenikom komesara. Ako tebi ne trebam, siguran sam da će mi on
pronaći nešto da radim. On će to verovatno shvatiti kao znak da je tvoj tim nedovoljno
zaposlen i uvaliće ti papirologiju. Znam da jedva čeka da je se oslobodi.“ Huldarov
pogled je preleteo preko Ertlinog stola, obuhvatajući nekoliko dosadnih dokumenata koji
su mu izgledali poznato. Spremio se da ustane. Nije se nadao ovakvom ishodu, ali nije
imao nameru da dopusti da ga prave budalom. Bio je potpuno sposoban da to uradi i
sam.
„Sedi.“ Na Ertlinom licu se pojavio novi izraz. Posmatrala ga je, ne kao šefica ili
neko ko je ljut na njega, nego kao stara koleginica. Prošlo je već neko vreme otkad ju je
Huldar poslednji put video takvu. „Možeš da pomogneš momku. Gudliju, hoću da
kažem.“
„Gudlejguru.“
„Da, kako god.“ Zurila je u njega, a njene plave oči su bile krvave i umorne. „Stvari
se ne odvijaju baš dobro. Prošlo je tri dana, a još uvek ne znamo ništa o onim šakama.“
„Zar to niko nije prijavio?“ Huldar je potisnuo poriv da doda neozbiljnu opasku da
bi taj o kome se radi teško mogao da pozove nečiji broj. Trebalo mu je malo vremena da
se navikne da mora da se ponaša najbolje što ume kada je u Ertlinoj blizini.
Ertla je pogledala u svoj kompjuter kao da očekuje imejl sa svim odgovorima koji
su im tako očajnički trebali u istrazi. „Ne. Nema izveštaja. Ne još. Što ne sluti na
dobro.“
„Ne.“ Huldar se pitao da li bi onaj kome su šake pripadale radije umro nego da živi
bez njih. Bio je zahvalan što on sam nije bio suočen sa takvim izborom. „Da li onda
tražimo leš? Leš bez šaka?“
„Nije baš da ga tražimo. Mislim, odakle da počnemo? Svaki predlog je
dobrodošao.“
„Dakle, još uvek nemaš pojma čije su to šake?“
Ertla je odmahnula glavom. „Komisija za identifikaciju je uporedila otiske prstiju
sa onima koji postoje u bazi podataka, ali nije pronašla ništa.“ Još jednom je krišom
bacila pogled na svoj kompjuter, ali rezultat je bio jednako razočaravajući kao i ranije.
„U svakom slučaju, to bi bilo previše lako.“ Zagledala se u dokumente na svom stolu,
zaustavivši pogled na trenutak na najnapornijim formularima, pa dohvatila svežanj
papira iz jednog ugla. Huldar je prepoznao raspored kućica za popunjavanje na papiru i
zvanično zaglavlje na prvoj stranici. „Upravo su mi poslali izveštaj patologa. Nije baš
prijatan.“
„Ne. Obično nisu prijatni.“ Huldar nije ni pokušao da sakrije radoznalost. „Šta
piše?“
Ertla je dohvatila papir sa beleškama pored izveštaja. Huldar je prepoznao njen
rukopis. Dakle, još uvek je imala naviku da hvata beleške o svemu što vidi, čuje ili
pročita. On joj je odavno zavideo na toj osobini, ali nije bio u stanju da i sam izgradi
takvu naviku. Ertla je skoro u jednom dahu iznela zaključke. „Šake su pripadale
muškarcu. Prošao je sredovečno doba. Nikada se nije bavio fizičkim radom, osim ako je
to bilo pre mnogo vremena. Na domalom prstu leve ruke ima trag od prstena, verovatno
venčanog. Samog prstena nema, uklonila ga je ili osoba koja mu je odsekla ruke ili sam
vlasnik. Postoji trag od malo debljeg prstena i na domalom prstu desne ruke, mada ni tog
prstena nema. Trag ukazuje na vrstu prstena kakve ljudi dobijaju kada diplomiraju na
nekim stranim univerzitetima ili na masonski prsten, na primer. Nema načina da se
ustanovi kako je izgledao prsten. Tragovi oba prstena su tako izbledeli da patolog misli
kako je moguće da čovek nije nosio nijedan od njih dva u skorije vreme. Bar ne
redovno.“ Ertla je podigla pogled. „Čovek je bio živ kada su mu odsekli ruke. Ili bar
tako patolog smatra. Mada je dodao i razne oprečne primedbe.“
Huldar je klimnuo glavom. Lice mu je bilo bezizrazno. Čuo je kako njegove kolege
nagađaju o ovom zaključku, mada bez ikakvog čvrstog dokaza. Glasine da je žrtva bila
živa kada joj je to urađeno verovatno su pokrenute užasnom prirodom samog otkrića.
„Da li se zna čime su odsečene? Nožem ili testerom?“
„Motornom testerom.“
„Sranje.“
„Da. Sranje.“
„Verovatno ne postoji način da se ustanovi da li je čovek umro nakon što su mu
odsekli šake?“
Ertla je odmahnula glavom. „Ne. Ali patolog misli da se to verovatno desilo. Šanse
da je iskrvario do smrti usled tog… postupka… veoma su velike. Ovde je napisao da je,
u drugom slučaju, čovekovo telo moglo da upadne u šok, koji bi izazvao otkazivanje
mnogih organa. Nakon čega bi takođe umro, iako bi živeo duže nego da je nasmrt
iskrvario.“
„Ali to nije sigurno? Čovek bi još uvek mogao da bude živ?“
Ertla je slegnula ramenima. „Da, teoretski. Ali ako je tako, gde je on? Kladim se da
te muke nije izdržao ćutke.“
„Ne. Osim ako je bio onesvešćen ili drogiran.“
„To je naravno moguće.“ Ertla je ispustila uzdah i provukla prste kroz kosu,
ostavljajući je da stoji nakostrešeno, zbog čega je izgledala pomalo poput ludaka. Što je i
bila, pomislio je Huldar. „Ali rezultat testa krvi je bio normalan.“
„Gde može da se nabavi motorna testera?“
„U prodavnici Uradi sam. Ili u firmi za iznajmljivanje alata. Proveriću sve novije
kupovine i iznajmljivanja, nadam se da će nam to dati neki trag. Motorne testere se
uglavnom koriste za obaranje drveća i odsecanje grana, tako da za njima nema mnogo
potražnje u zimu. U svakom slučaju, kada sakupimo imena korisnika, spisak ne bi
trebalo da bude dug.“
„Šta je sa onim tipom koji ima džakuzi? Da li je njegova prošlost temeljno
proverena? Mora da postoji neki razlog zašto je izabrana njegova kuća. Mislim, džakuzi
se ne vidi sa ulice ni iz okolnih dvorišta, tako da počinilac nije mogao da se vozi po
kraju i iz čistog hira odluči da baš tu ubaci šake. Mora da je i on nekako povezan?“
„Benedikt Toft? Proveravamo ga. Do sada nema ničega sumnjivog, a njegova
izjava je verodostojna. Izgledao je iskreno zapanjen. On je penzioner i udovac i nema
dosije u policiji, što ne čudi s obzirom na to da je bio tužilac.“
„Da li bi to onda moglo da bude povezano sa nekim starim slučajem? Osveta zbog
zatvorske kazne, tako nešto?“
„Možda. Tek treba da uzmemo valjanu izjavu od njega. On to stalno odlaže a sada
je prestao da se javlja na telefon. Ako ne budemo mogli da ga danas dobijemo, narediću
da ga privedu. Ali sumnjam da će od toga išta ispasti. To je verovatno samo jedna od
onih uvrnutih slučajnosti; možda je počinilac bežao kroz dvorišta i morao brzo da se reši
ruku. Tako nešto.“ Kada je Ertla videla da Huldar ne veruje u to, pocrvenela je. Možda
se setila dojave; neko je želeo da nađu šake, tako da teško da je mesto bilo nasumično
izabrano. „U svakom slučaju, izgleda da je Toft potpuno običan građanin. A takođe je i
ozbiljno popizdeo.“
„To mogu da razumem. Nadam se da nikada neću naći ništa tome slično u svom
džakuziju kada se penzionišem.“
„O, on je to dobro prihvatio. Ne, on traži nadoknadu za polomljeni poklopac
džakuzi ja. Možda bih mogla da ga namamim da dođe u stanicu tako što ću se pretvarati
da hoću da razgovaramo o pričinjenoj šteti.“
Huldar je ostao bez reci. Što se tiče ponašanja ljudi, teško da je bilo šta moglo da ga
iznenadi, ali ovo je bila čudna reakcija, u najmanju ruku. „Ja bih ga dobro proverio da
sam na tvom mestu. Svakom normalnom bilo bi potrebno nedelju dana da se oporavi od
šoka pre nego što uopšte pomisli na nadoknadu.“
Ertlino lice je ponovo dobilo ozbiljan izraz. „Potpuno sam svesna toga. Mada
pretpostavljam da je zbog godina provedenih u sudovima postao tvrdokorniji od većine
drugih ljudi.“ Prekrstila je ruke na grudima i zavalila se u stolici. „Mogu ja da izađem na
kraj sa ovim, Huldare.“
Umesto da uzdahne on se osmehnuo. „Nisam nameravao da kažem da ne možeš.
Ali pusti me da pomognem, Ertla. Nimalo me ne zanima ova kancelarija i sve sranje
koje ide uz nju.“ Istovremeno su pogledali u formulare natrpane na stolu. „Veruj mi.“
Ertli je zazvonio telefon i okrenula se ne odgovorivši ništa na Huldarovu ponudu.
Bilo je nemoguće reći da li je prepoznala njegovu iskrenost. Ali kada mu je mahnula
rukom da ode i ne pogledavši ga, pretpostavio je da su njegove reći na jedno uvo ušle,
na drugo izašle.
Huldar se vratio za svoj sto i rekao Gudlejguru da mu je naređeno da mu pomogne.
Mladić je skočio na noge, zureći u Huldara sav porumeneo. Uprkos nagoveštaju sumnje
u njegovim očima, jasno se videlo da mu je laknulo. Žurno je objasnio na čemu radi i
dok je nabrajao jedan zamorni zadatak za drugim, Huldar je morao da podseti sebe da
može ili da se bavi time ili da gleda snimke mačaka u stresnim situacijama.
Kada je počeo da pregleda stare slučajeve u uzaludnoj potrazi za vezom sa šakama
ili amputacijama, nije mogao da se ne osmehne zbog vere koju je Gudlejgur očigledno
imao u njega. Mladić je stalno provirivao iznad svog monitora kao da očekuje da će
Huldar svaki čas doći do rešenja. Nažalost, njegova želja teško da će biti ispunjena.
Huldar je predosećao da će ovo biti jedan od retkih teških slučajeva koji su njima zapali.
Na Islandu je većina nasilnih incidenata ili ubistava bivala rešena ili istog dana ili u roku
od četrdeset osam sati. On nije sumnjao da će na kraju i ovo rešiti – ali kraj je još bio
veoma daleko.
5.

U školskom holu dočekala ih je tabla na kojoj je velikim slovima pisalo: Obrazovanje za

sve bez obzira na sposobnosti. Huldar nije to tražio; on je želeo da nađe kancelariju.
Freja je primetila još jednu tablu, sa mnogo manjim slovima, koja je upućivala posetioce
tamo – i u toalete. Prateći strelicu, ušli su u dugački hodnik koji vodi u unutrašnje
svetilište kojeg su se deca najviše plašila, u kancelariju vrhovne moći, direktora škole.
Možda je ona smeštena baš na kraj hodnika da učenicima da vremena za dostizanje
odgovarajućeg stepena straha i strahopoštovanja.
Huldar je vrlo dobro znao kakav je to osećaj iz školskih dana. Delići sećanja su se
smenjivali mutno i brzo: pernica puna osušenih flomastera, patrljaka olovaka, rezača i
prljavih gumica za brisanje; školska torba natrpana neurađenim domaćim zadacima;
kutija za ručak sa ostacima jabuke i mrvicama od sendviča; udžbenici izgužvanih
stranica tumbani po torbi, ali zapravo nikad nisu otvarani.
Osim škripanja lepljivog linoleumskog poda ispod njihovih nogu jedini zvuk koji
su mogli da čuju bio je odjek glasova nastavnika iz učionica. Zidovi su bili pokriveni
neveštim crtežima ćelija i ameba, na papiru koji je izgledao jeftino i reciklirano. Kada je
razmislio o tome, Huldar se setio da je i on jednom crtao nešto slično na času biologije.
Ali za razliku od ovih klinaca on se nije potrudio da crtež i oboji.
Vonj u hodniku bio je mešavina mokrih jakni, patika, lepka i sredstava za čišćenje.
Isti vonj kao u Huldarovoj školi tamo na istoku. Ali sada je na pokretnoj traci stigla nova
tura dece i bio je na njih red da zure kroz prozor dok nastavnici jednoličnim glasom
pričaju o mahovini, sporama, priloškim odredbama i drugim sličnim misterijama.
Huldar se pitao da li iste misli prolaze Freji kroz glavu. Za razliku od njega ona je
verovatno bila uzorna učenica, savesna kao devojčice u njegovom razredu ili njegovih
pet sestara, i nikada nije morala da nosi kući opomenu od koje bi se roditelji zacrveneli
od besa i sasipali grdnje što ne sluša na času i ometa nastavu.
Direktor ih je dočekao ispred svoje kancelarije. Bio je manje-više onakav kao što je
Huldar i očekivao: čovek od pedesetak godina, mršavih nogu, sa neukusno širokom
kravatom, koja je, bezuspešno, trebalo da skrene pažnju sa velikog stomaka. Direktor je
pogledao na sat na zidu i jedva primetno klimnuo glavom videvši da je tačno devet i
deset. Pošto im je ponudio kafu, za koju se ispostavilo da je grozno slaba i retka, uveo ih
je unutra.
Huldar i Freja su seli u fotelje sa utisnutim otiscima bezbroj osoba koje su tu sedele
pre njih, kao dokaz o roditeljima prinuđenim da tokom godina slušaju izlaganje o
najnovijim neprihvatljivim nepodopštinama svog potomstva, i zlokobna upozorenja da
će morati prilično da poprave ponašanje. Bilo je to kao da sedaju u kalupe.
Direktor je položio ruke na sto. Prsti su mu bili dugi i tanki kao i njegove noge.
„Zaista se nadam da policija ne misli kako joj traćim vreme. Smatram da je bolje da
budemo sigurni nego da nam kasnije bude žao.“
Huldar je odgovorio za njih oboje. „Uvek je najbolje prijaviti bilo šta sumnjivo. Vi
ste postupili ispravno u datim okolnostima, bez obzira na to da li postoji bilo kakav
razlog za zabrinutost.“
Direktor je blistao od zadovoljstva. Po tragu mleka na njegovoj gornjoj usni moglo
se zaključiti da, dok su gostima uvaljivane splačine, osoblje je uživalo u kapučinu.
„Dakle, kako mogu da vam pomognem? Malo sam u stisci s vremenom, tako da bi
najbolje bilo da pređemo na stvar.“
Huldar nije želeo da mu dvaput govore: bio je čudan osećaj sedeti u kancelariji
direktora posle svih tih godina. „Dobio sam potvrdu od stručnjaka za rukopis da je
preteče pismo, ako tako može da se nazove, napisala ista osoba kao i pismo koje je
potpisao dečak Trostir iz 9-B. Zato sam se pitao možete li da nam kažete prezime tog
Trostira, i ako ga se nekim slučajem sećate, da nam iznesete svoje mišljenje o dečaku.
Kao što sam vam rekao preko telefona, Freja je dečji psiholog iz Dečjeg doma, i pomaže
mi u istrazi. Ona se obavezala na čuvanje poverljivosti podataka, kao i ja sam.“ Huldar
je krenuo da potapše rukonaslon na Frejinoj fotelji, ali mu se isprečila njena ruka. Ona ju
je trznula kao da se opekla. Direktor je izgledao prilično zbunjeno, mada se trudio da to
ne pokaže.
„Jasno.“ Direktor se malo uspravio na svojoj fotelji, kao da je Huldarovo
pominjanje poverljivosti podiglo razgovor na viši nivo. „Proveriću spiskove odeljenja iz
te godine; već sam ih ranije izdvojio.“ Okrenuo se prema ekranu svog kompjutera i
počeo nešto da čita na njemu pažljivo pomerajući miša. „Trostir, rekli ste. Trostir,
Trostir. Evo ga. Trostir Agnesarson. Aha. On. Naravno.“
„Naravno?“
„Radi se o tome da se toliko dobro sećam dečaka da mi nije jasno kako nisam
odmah shvatio. Kada malo bolje razmislim, to je morao da bude on. U to vreme sam bio
tek imenovan za direktora i stalno sam dobijao pritužbe na njega, iako je i on bio nov u
školi. Novi učenici obično ne stvaraju mnogo problema. Ne na početku, u svakom
slučaju. On je bio izuzetak i imao je nesrećnu čast da bude prvi nezgodan učenik kojim
sam morao da se bavim kao direktor. Od tada ih je, razume se, bilo bezbroj. Nisam
siguran da se sećam onih kasnijih ni izbliza toliko dobro.“
„Da li je imao problema s ponašanjem?“, pitala je Freja.
„Ne. Ja to ne bih tako opisao. Ovo je bilo drugačije. Nije to bio uobičajeni
poremećaj pažnje, ili poremećaj pažnje praćen hiperaktivnošću. Nije mu
dijagnostifikovana ni disleksija ni autizam. Nije imao poremećaj protivljenja i odbijanja.
Podsećam vas da su mnoge od ovih dijagnoza bile prilično nove u to vreme, tako da je
moguće da bi njegovi nalazi danas bili drugačiji. Sada imamo više iskustva u
identifikovanju raznih simptoma i poremećaja.“
„Zašto su ga onda tako često slali na razgovor kod vas?“ Huldar je samo želeo da
čovek pređe na suštinu. Nije ga zanimao istorijat poremećaja pažnje i hiperaktivnosti, a
čak ako je Freju i zanimalo, ona je verovatno bila bolje obaveštena o tome od direktora.
Huldarova averzija prema toj temi poticala je delimično od shvatanja da je on sasvim
lako i sam mogao da se bori sa nekim takvim poremećajem u mladosti, ali nikada nije
dobio nikakvu pomoć. Ko zna, da je rođen kasnije, možda je danas mogao da bude
lekar? Ali možda je ciljao malo previsoko; bolja koncentracija bi bar mogla da mu
omogući da održi vezu sa drugom osobom.
„Dobro pitanje.“ Čovek je preleteo pogledom sa Freje na Huldara, pa ponovo na
nju. „On je bio potpuno sposoban da se koncentriše i nije imao nikakvih posebnih
poteškoća sa učenjem – kada bi se potrudio da se uključi. Njegovi problemi nisu bili
povezani sa školskim gradivom, ili sukobima sa drugim učenicima, ili nastavnicima. Bio
je to neki psihološki problem sa kojim mi nismo mogli da se izborimo. Mom osoblju i
meni je uskoro ponestalo ideja, pa smo uključili profesionalca. Dečjeg psihologa kao što
ste vi.“ Uputio je Freji pogled pun odobravanja. Huldar je osećao da ga je zadržao na
njoj sasvim dovoljno – u direktorovom slučaju nije bilo znakova poremećaja pažnje.
„Kakav je bio rezultat?“, upitao je.
„Nikada to nisam saznao. On je išao kod psihologa van škole. Dobio sam jedan
izveštaj, ako se dobro sećam, u kome je pisalo da bi dečaku trebalo da uskoro bude
bolje. Takođe je bio naveden savet kako da se ophodimo prema njemu ako i dalje
budemo imali problema. Ali dečak je otišao pre kraja školske godine, tako da je postao
problem neke druge škole, nekog drugog direktora.“
„Kako se to ispoljavalo?“, Freja se nagnula udesno, udaljavajući se što je moguće
više od Huldara.
„Dečak je bio… kako da kažem… Potišten, možda? Nikada nije bio srećan; ne
sećam se čak ni da sam ga video da se smeje. Bio je opsednut smrću i zlom. Na svim
njegovim crtežima bili su mrtvi ljudi a njegovi pismeni sastavi bili su puni pogubljenja i
ubistava. Mnoštvo nastavnika mi je upadalo u kancelariju da se žali na njega, bezmalo
su se smenjivali kao na obrtnim vratima. Danas u toku dana mogu da proverim da li još
uvek imamo neke njegove crteže. Ili pismene radove. Možete da procenite sami. Crteži
su bili naročito grozni. Zapravo, čisto sumnjam da bi ih bilo ko ovde zadržao.“
Očigledno Trostirove slike nisu krasile zidove u hodnicima. Huldar se upitao da li
je moguće nacrtati mrtvu ćeliju ili amebu. „Da li se upuštao u tuče? Da li je povredio
nekog od učenika ili svojih prijatelja?“
„Prijatelja? On nije imao prijatelje. Začudo, ipak, nisu ga maltretirali. Isprva sam
mislio da je to zbog toga što su drugi klinci bili previše dobrog srca, da im je žao momka
i da shvataju da on ima psihičke probleme. Ali uskoro je postalo jasno da se nije radilo o
tome. Oni su ga se jednostavno plašili. Previše su ga se plašili da bi ga maltretirali. To
vam nešto govori. Ali on nikada nije nikoga povredio. Ni ovde ni bilo gde drugde,
koliko ja znam.“
„Kažete da je psiholog bila optimista da će se njegovo stanje popraviti?“ Freja se
uspravila u fotelji kako bi mogla da vidi direktora preko monitora.
„Pa, ne znam da li je procena bila toliko dobra. To što su mi poslali nije bio toliko
konačni izveštaj koliko beleške o ostvarenom napretku kako bismo bili obavešteni. U
stvari, sećam se da je pisalo kako je dečakovo ponašanje bilo povezano sa nekom
dramom u porodici. Ali nije bilo pojedinosti. Njegova porodična situacija bila je sasvim
obična, koliko mogu da se setim; živeo je sa samohranom majkom i mlađom sestrom,
koja je, ko zna zašto, išla u drugu školu.
Razumljivo, to mi je pobudilo interesovanje i smatrao sam da bi bilo bolje da
saznam više o tome. Pozvao sam dečaka u svoju kancelariju i pitao ga šta mu se dešava
kod kuće, ali on se potpuno zatvorio. Nedugo posle toga njegova majka me je obavestila
da će on učiti kod kuće do kraja školske godine, pre nego što na jesen promeni školu.
Pošto je kraj polugodišta ionako bio blizu, nisam postavljao pitanje njegovog dolaska na
časove. Škola je svakako bolje funkcionisala bez njega u tih poslednjih nekoliko
nedelja.“
Ni Huldar ni Freja ništa nisu rekli; davali su sve od sebe da sakriju zgražavanje.
Čisto da bi zadovoljio radoznalost, ovaj čovek je dovukao dečaka u svoju kancelariju i
pokušao da izvuče iz njega zašto je uznemiren. Takav postupak teško da je mogao da
koristi i bilo je lako zaključiti da je odluka o promeni škole bila izazvana tim
nametljivim ponašanjem. Huldar je prekinuo ćutanje. „Da li se onda premestio u neku
obližnju školu? I da li znate kako se tamo snašao?“
„O ne. Njegova porodica se odselila i od tada ne znam ništa o njemu. Očigledno
nisu mogli nigde da se skrase. Po onome što sam saznao, bili su se doselili u ovaj kraj
tek početkom školske godine.“
Znači, promena škole možda nije bila motivisana njegovom odlukom da saslušava
dečaka. Nezadovoljstvo lokalnom školom bio je samo jedan od mnogih razloga zbog
kojih su se ljudi selili. Dečakova majka je možda dobila posao pa su morali da žive na
drugom kraju grada, ili su možda izgubili kuću. Kao samohrana majka, verovatno je
plaćala kiriju, a podstanari na Islandu ne uživaju u nekoj velikoj sigurnosti.
„Da li bismo mogli da pogledamo izveštaj?“, upitala je Freja sa samopouzdanjem
kao da ima puno pravo da to traži.
„Ne, nažalost. Skoro sigurno je označen kao poverljiv, pa pretpostavljam da bi mi
trebalo ovlašćenje od psihologa koji ga je napisao. A naravno, morao bih i da ga
pronađem. Nisam baš siguran da ga još uvek imamo u arhivu.“
„Da li bih onda mogla da saznam ime psihologa?“
„Da, naravno. Tako bi bilo najjednostavnije. Poštedelo bi me truda da tražim
izveštaj, što bi bilo pravo olakšanje. Imam posla preko glave, kao što i sami možete da
zaključite.“
Huldaru ništa nije ukazivalo na to. Čovekov pisaći sto je bio potpuno prazan a
telefon mu nijednom nije zazvonio dok su njih dvoje bili unutra.
Direktor se okrenuo prema kompjuteru. „Srećom, preduzeo sam meru
predostrožnosti da čuvam svaki poslovni imejl koji sam ikada dobio. Arhiviram ih po
godinama tako da ih je lakše pretraživati.“ Mrmljao je u po glasa dok je pomerao miša
napred-nazad i kuckao po tastaturi. „Kako se beše zvala? Gudlejg? Gudni?“ Izgledalo je
kao da razgovara sam sa sobom, ali se odjednom okrenuo prema svojim posetiocima.
„Ako biste samo mogli da mi date koji minut, pronaći ću je. Možda i izveštaj, mada
njega ne mogu da vam dam. U svakom slučaju, trebalo bi da razgovarate s njom jer
nešto mi govori da je ona imala posla sa Trostirom i ranije, dok je bio mlađi. Došlo je do
odlaganja nakon što je socijalna služba primila naš zahtev jer je upravo ta psihološkinja
insistirala da slučaj bude poveren njoj. Dakle, ona mora da zna mnogo više o njemu
nego ja.“ Ponovo se okrenuo prema ekranu. „Dakle, gde je to…?“
„Samo vi polako. Mi nigde ne žurimo.“ To je bilo i više nego tačno u Huldarovom
slučaju, a pretpostavljao je da to važi i za Freju. Kada ju je konačno dobio na telefon
juče po podne, ona je jedva dočekala priliku da ide sa njim u školu. A pošto nije skrivala
koliko joj ne odgovara njegovo društvo, očigledno ju je privlačio taj zadatak, a ne on.
Pokušao je da je pogleda u oči i osetio izvesno zadovoljstvo dok ju je posmatrao kako se
meškolji zbog njegovog pogleda.
„Aha! Evo ga.“ Direktor je podigao pogled. „Da li ste mi merili vreme? Koliko je
trajalo?“
Huldar je skrenuo pogled sa Freje. „Ovaj… nismo. Ali bili ste veoma brzi.“ Nije se
moglo poreći da je čovek pomalo ekscentričan; ne toliko kao njegov bivši učenik Trostir
Agnesarson, ali svejedno ekscentričan.
Možda je to bila posledica dugogodišnjeg rada s decom, što je morao da ih uči, čak
obavlja posao njihovih roditelja, sa ograničenim sredstvima za nametanje discipline.
Huldar bi odlepio da je morao da održava javni red bez pune snage zakona na svojoj
strani.
„Solvejg Gunarsdotir – tako se žena zvala.“
Freja nije imala nameru da zapiše ime. Ona je možda imala odlično pamćenje, ali
Huldar je znao da bi on zaboravio ime istog trenutka kada izađu iz zgrade. „Hoćeš da
zapišem?“, upitao ju je.
„Nema potrebe. Radim sa njom. Ona je honorarni psiholog u Dečjem domu.“ I
dalje nije htela da ga pogleda.
Direktor je pljesnuo rukama. „To je prava sreća. Da li smo onda završili? Treba još
nešto?“
„Da li želite da vam se vrati original? Pomenuli ste da su pisma bila izložena a
meni ono nije potrebno. Napravio sam kopiju.“ Huldar je spustio Trostirovo nepotpisano
pismo na sto i gurnuo ga prema direktoru. Direktor se trgnuo kao da je pismo
radioaktivno.
„Zaboga, ne. Ne, hvala vam. Nećemo ga koristiti za izložbu. Da li ste poludeli?
Slobodno ga uzmite. Bacite ga ili šta god da radite sa dokaznim materijalom za koji se
ispostavi da je nebitan. Verujem da ćemo izostaviti i njegovo potpisano pismo.“
Huldar je slegnuo ramenima i uzeo pismo. „Kada je izložba?“
„Otvara se sledeće nedelje. Sada skupljamo pisma, uključujući i fotokopije iz
Amerike. Biće veoma zabavno. Bar za mlade ljude koji su ih napisali pre deset godina.
Svi su pozvani na otvaranje.“
 „Trostir takođe?“, Frejin glas je bio leden. „Zar on neće biti iznenađen kada bude
video da njegovo pismo nije izloženo? Ono koje je potpisao?“
„On nije ostao do kraja polugodišta. Pozivam one koji su bili ovde na kraju školske
godine.“ Direktorovi dugački prsti su se sklopili u kupu. Školski moto Obrazovanje za
sve bez obzira na sposobnosti očigledno se nije primenjivao u ovom slučaju.
Frejin glas je ostao podjednako leden. Još nešto… šta ste saznali iz škole u koju je
išao pre ove? Da li ste kontaktirali sa njima kada je postalo očigledno da dečak ima
problema?“
Direktorovi dugi prsti su se upleli u čvor. „Nisam, ne. Sada ne znam šta ću pre, a
zamislite kakva mi je bila prva godina na ovom poslu. Morao sam da učim praktične
stvari usput. Kada je postalo jasno da je Trostir… da nešto nije u redu… bio je kod nas
skoro tri meseca; tada je bio naš učenik, naš problem. Nisam imao razloga da pitam
kako su se prema njemu ponašali u njegovoj prethodnoj školi: uostalom, to očigledno
nije funkcionisalo.“
„Dakle, na početku je on izgledao normalno? Skoro tri meseca?“
„Ne. Samo nam je trebalo toliko vremena da shvatimo da nešto ozbiljno nije kako
treba, i da se ne radi o privremenom odstupanju od normalnog. Uostalom, on je bio novi
učenik, i to izuzetno povučen.“ Direktorovi prsti su iznenada prestali da se pomeraju.
Raspetljao ih je i spustio obe ruke, sa dlanovima nadole, na sto ispred sebe kao da želi
da pregleda nokte. „A sada ču, nažalost, morati da završim ovaj sastanak. Već kasnim.“
„Šta je s njegovim roditeljima? Kakvi su oni bili i šta su imali da kažu o svemu
ovome?“ Freja nije nameravala tako lako da ga pusti. „Mora da ste upoznali bar njegovu
majku.“
„Naravno. Ipak, napominjem da nikada nisam video njegovog oca. Majka mu je
bila prilično bojažljiva žena, ako se dobro sećam. Bilo joj je teško da dođe u školu u
radno vreme a mi nismo imali sredstva da radimo do uveče. To ne ide tako. Ali jednom
je došla. Izgledalo je kao da se pomirila sa sudbinom, otprilike. Osim toga naša jedina
komunikacija bila je preko imejla.“ Nije im ponudio da pročita poruke ili odštampa
kopije. „U svakom slučaju, sada stvarno moram da žurim.“ Ustao je i napućio usne kao
da pokazuje da više neće biti odgovora.
Freja i Huldar su mu zahvalili i ustali da krenu, a njihove šolje s kafom koja nije
mogla da se pije ostale su bukvalno netaknute na stolu. Kada je Huldar ponudio da
ponese šolje, direktor mu je odmahnuo rukom, pa ponovo seo na svoje mesto ničim ne
pokazujući da bilo kuda žuri.

Deca su izašla na odmor kada su Freja i Huldar krenuli. Pošto je galama bila
zaglušujuća, nije bilo svrhe da pokušavaju da razgovaraju dok su išli preko igrališta.
„Šta ti misliš?“ upitao je Huldar kada su došli do parkinga. Dok je posmatrao
mnoštvo dece, pogled mu se zaustavio na nekoliko učenika koji su se osamili po strani, i
pretpostavio je da je čudak Trostir nekada bio kao oni.
„Ne znam. Sada sam manje sigurna nego kada sam čitala pisma. Ako se direktor
dobro seća i ako je Trostir već ranije išao kod Solvejg, pre nego što je upao u depresiju u
ovoj školi, to je pomalo zabrinjavajuće. Deca ne odlaze na redovne razgovore sa
terapeutom osim ako ne postoji neki istinski problem. Mora da sa dečakom nešto nije
bilo kako treba. Ili sa njegovim neposrednim okruženjem.“
„Dovoljno da postoji mogućnost da će postupiti u skladu sa svojim pretnjama? Ili
uraditi nešto podjednako ozbiljno?“
Freja je namrštila čelo kao da ponovo premišlja o svemu. „Verovatno ne. Ali volela
bih da razgovaram sa njim. Nakon što budem razgovarala sa Solvejg. Ali neću moći da ti
kažem o čemu smo pričale, samo kakav je bio zaključak. Veoma uopšteno.“
Zaboravio je koliko ona ima divan osmeh.
„Ako budeš imao sreće“, nastavila je, „mada, naravno, možda neću moći da
podelim s tobom ništa od onoga što mi ona bude rekla.“
„Dobro. Moraću da se zadovoljim time.“ Huldar ju je gledao kako pretura po džepu
tražeći ključ od auta. Palo mu je na pamet da, za razliku od većine žena, ona ne nosi
tašnu. Kad god bi se njegove sestre okupile, njihove tašne su krasile svaki naslon stolice
i svaki sto u blizini. Najčešća molba na takvim okupljanjima bila je: „Dodaj mi tašnu,
molim te?“, neizostavno upućena Huldaru. On je bio najmlađi u porodici i one nikada
neće prestati da ga smatraju potrčkom. Možda je ono što ga je najviše privlačilo kod
Freje bilo to što je bila potpuno drugačija od njegovih sestara. Radije bi ostatak života
proveo kao isposnik nego se spetljao sa ženom poput njih. „Pokušaću da pronađem
Trostira. Sada imam dovoljno informacija da pronađem njegov matični broj a ostalo bi
trebalo da bude jednostavno. Da li bi pošla sa mnom i srela se s njim?“
Primetio je da je Freja otključala svoj auto ključem a ne na daljinsku komandu.
Vozila je tu staru krntiju verovatno proizvedenu pre tog tehnološkog otkrića.
„Naravno“, rekla je. „Volela bih da budem tamo. U međuvremenu bi bilo najbolje
da proveriš ima li on krivični dosije. To bi moglo da bude zanimljivo.“ Ne
objašnjavajući na šta je mislila, sela je za volan i zalupila vrata.
Huldar je gledao kako se odvozi, pa se vratio do svojih kola razmišljajući o njenom
komentaru i njenom trezvenom izrazu dok ga je izgovarala.
6.

Kada se vratila u Dečji dom posle posete školi, Freja je zurila kroz prozor u nevreme.
Novi dan, nova oluja. Započela je dan pustivši Moli u neuređeno zadnje dvorište iza
stambene zgrade u kojoj je živela. Stan je pripadao njenom bratu Balduru i Freja je
nameravala da tu ostane samo privremeno, ali prošlo je skoro godinu dana a ona još
uvek nije uspela da pronađe sebi stan. Ako ovako nastavi, neće se iseliti pre nego što
Baldur bude pušten, što je odgođeno za dvanaest meseci. To je imalo svoje prednosti i
mane; bilo je dobro to što nije morala da se muči na komplikovanom tržištu stanova za
iznajmljivanje; a loše što mora da nastavi da živi među ljudima sa društvene margine.
Njene sustanare nije zanimalo uređivanje dvorišta niti čišćenje prostorije za kante za
smeće, ili drugih zajedničkih prostora. Oni su imali preče probleme, kao što je
pronalaženje sledeće doze droge – ili zapravo bilo šta drugo osim uzimanja usisivača,
metle ili đubrovnika.
Nedavno je primetila požuteli list papira zakucan na zid u hodniku, za koji se
ispostavilo da je raspored čišćenja za nenaznačenu – nesumnjivo odavno prošlu –
godinu. Pošto ju je prljavština mnogo nervirala, Freja je odlučila da čisti u dane kada je
bio red na Baldurov stan, u nadi da će postideti ostale stanare i navesti ih da slede njen
primer. To je takođe moglo da pomogne da ih pridobije, pošto ju je malo njih uopšte
pozdravljalo, i stekla je utisak da bi većina volela da joj vidi leđa. Ali njen plan je
propao. Dok se ona mučila s čišćenjem, njene komšije su na smenu virile iz stanova, da
vide šta se za ime sveta dešava. Na licima im se videla zapanjenost, čak i ljutnja ili
sažaljenje, kada su videli usisivač. Svakako nije stekla nikakve poene za svoj trud a
izgleda da je bilo malo onih koji su cenili čist hodnik ili otpušenu cev za smeće. Uprkos
tome, ona je bila odlučna da se drži prastarog rasporeda i nastavi sa čišćenjem kada dođe
red na nju.
Ako bi se dala na čišćenje dvorišta u proleće, njeni sustanari bi izgubili i poslednje
ostatke poštovanja prema njoj. Ali bar bi ona i Moli mogle da budu sigurne da će imati
malo čistog travnjaka za sebe. Ostali stanari su bili skloni da ostaju u stanovima dok
napolju ima dnevne svetlosti. Mogla je da postavi u dvorište sto i stolice i uživa na
suncu sa šoljom kafe dok Moli njuška okolo tražeći savršeno mesto da obavi nuždu.
Leđima okrenutim prema zgradi, Freja bi čak mogla da obmanjuje sebe da živi u
drugačijem, zdravijem okruženju.
Ali leto je bilo još daleko, pod pretpostavkom da će ga uopšte i biti, a niko ne bi ni
pomislio da sedi napolju u ovo doba godine. Freja zamalo nije poskočila od radosti kada
je Moli najzad završila i kada je mogla da krene na posao. U Dečjem domu je bar bilo
toplo, a i kafa je bila dobra. Kroz prozore Baldurovog stana duvala je promaja a aparat
za kafu izgleda više nije mogao da proizvede pristojan napitak. Da vreme nije bilo tako
grozno, otišla bi do prodavnice kućnih aparata i kupila novi. Gde za ime sveta da nađe
snage da preokrene svoj život ako je dopuštala da se malo vetra i snega ispreče između
nje i šolje dobre kafe?
Vrata Dečjeg doma su se otvorila i čuli su se glasovi, koji su gotovo odmah ponovo
utihnuli. Freja je zaključila da sada ima šansu da još jednom pokuša da razgovara sa
Solvejg. Kada je nešto ranije dolazila, Solvejg je već razgovarala sa nekim detetom, dok
Freja nije imala šta da radi osim da se bavi manjim zadacima, kao što je čitanje procena i
tabela za godišnji izveštaj centra. Izluđivalo ju je to što joj je Huldarov poziv da
pomogne policiji izazivao osećaj kao da je dobila na lutriji. On je bio poslednji čovek na
svetu sa kojim bi se družila, ali sve je bilo bolje nego da sedi tu i zuri u prazno. Morala
je da bude zaokupljena nečim, da ima neku svrhu u životu. Čišćenje zajedničkog
prostora u njenoj zgradi svakog drugog meseca jednostavno nije bilo dovoljno.
Uspela je da uhvati Solvejg kada je ova ponovo sela za svoj pisaći sto. Činjenica da
je honorarna saradnica imala veću, bolje opremljenu kancelariju od Freje mnogo je
govorila sama po sebi, ali Freja je, ne dopuštajući da je to izjeda, podsetila sebe zašto je
došla.
„Da li bismo mogle nakratko da popričamo? Radi se o dečaku koji je poslat kod
tebe pre deset godina a možda i nekoliko godina pre toga.“
„Pre deset godina?“ Solvejg se namrštila, a na čelu su joj se urezale četiri duboke
bore. Kao i obično, njena proseda kosa bila je vezana na potiljku u čvrstu punđu, ali nije
bilo ničega drugog u njenom izgledu što je ukazivalo na strogost. Njena svetložuta
suknja bila je pogrešno zakopčana a dugi smeđi džemper je nakrivljeno visio s njenih
širokih ramena. „Bože, ne mogu da se setim šta je bilo tako davno.“ Mahnula je Freji
rukom da uđe. Na ručnom zglobu su joj zazveckale narukvice. „Ali svejedno sedi.
Moram da priznam da sam radoznala.“
Frejina košulja je bila ispravno zakopčana i odeća je saliveno stajala na njoj. Pored
Solvejg se osećala uštogljeno, onako kao što se osećala u vezi sa čišćenjem zgrade: kao
snob koji shvata život previše ozbiljno i propušta zabavu. Psiholog u njoj nije mogao da
prestane da se pita da li je to istina. Možda je bilo vreme da pusti malo dužu kosu, iako
su se njeni raniji pokušaji da to uradi završavali katastrofalno. Bilo je vreme da se
oslobodi, ako ni zbog čeg drugog a ono da bi se malo provodila. Dolazio je vikend i
odlučila je da natera prijateljice da idu u neki klub. Onda će sledećeg dana mamurna
otići u grad i uložiti novac u novi aparat za kafu. Prvi korak u njenoj misiji da vrati svoj
život u kolosek. Sa pristojnom kafom, mogla je da se sklupča na sofi i pretražuje
kurseve koji se nude na univerzitetu sledeće jeseni.
„Ti možda ne znaš, ali pozvali su me da pomognem policiji oko jednog prilično
čudnog slučaja povezanog sa pomenutim dečakom.“ Dok je Freja iznosila slučaj, videla
je kako se bore na čelu njene koleginice produbljuju. Solvejg očigledno ništa nije čula o
tom zadatku, što je ukazivalo da je direktorka čutala o tome. Freja je bila iznenađena
time, pošto se obično o projektima na kojima je osoblje radilo raspravljalo sasvim
otvoreno u četiri zida Dečjeg doma.
Možda njeni slučajevi više nisu bili toliko važni da bi bili vredni diskusije.
Obnovljeno samopouzdanje stvoreno njenim planovima za vikend malo se poljuljalo.
Freja je naterala sebe da se usredsredi. „Direktor škole je rekao da su Trostira poslali kod
tebe na primarnu dijagnozu i on takođe smatra da si ti upoznala dečaka nekoliko godina
ranije. A možda i da si ga lečila, mada nije imao podatke o tome.“
„Oh, sve je to bilo tako davno.“ Solvejg je odmahnula glavom. Izgledalo je da
napreže mozak da se seti dečaka, škiljeći i stiskajući usta. „Ne, ne sećam se nikakvog
Trostira.“ Odjednom se osmehnula. „Znači da bar nije u pitanju ništa ozbiljno. Obično
ne zaboravljam teške slučajeve, dok mi sitni problemi, ako mogu tako da se nazovu,
često iskliznu iz sećanja. Stvarno je čudo što nismo sve na antidepresivima.“ Žena se
ponovo osmehnula, nakratko otkrivajući ne baš savršene zube. Njen osmeh takođe nije
bio baš iskren, pošto se nije odražavao u njenim očima.
I Freja je iskezila zube u podjednako neiskrenom osmehu. „Da li ti škole šalju
mnogo klinaca u poslednje vreme?“
„Zavisi šta podrazumevaš pod mnogo.“ Solvejg je odustala od lažnog osmeha i
namestila izraz umora od ovog sveta. Freja nije mogla da nabroji koliko je puta videla da
njene koleginice to rade i to ju je mnogo nerviralo. Radilo se o izrazu koje su nameštale,
naizgled nesvesno, kada su razgovarale među sobom, kao da žele da naglase kako imaju
mnogo posla i koliko su slabo plaćene. Možda bi mogla da povede neke od njih sa
sobom ako krene na taj kurs iz upravljanja finansijama?
„Naravno, čak i jedno dete sa problemima je previše“, dodala je Solvejg, i dalje s
onim umornim izrazom.
„Uvek će biti problema“, rekla je Freja energično, odbijajući da prihvati tu igru.
„Da li si u to vreme lečila mnogo dece?“
Solvejg naizgled nije uznemirila Frejina oštrina. „Da, moglo bi se reći da jesam.“
Ponovo se neiskreno osmehnula. „Imala sam sopstvenu praksu i pride davala psihološke
usluge u četiri škole. Ali sam davala samo primarne dijagnoze dece i adolescenata sa
problemima.
Ako bi se pokazalo da im treba lečenje, uglavnom su upućivani na psihijatrijsko
odeljenje za decu i adolescente. Veoma kratko sam radila sa njima, tako da nisam
iznenađena što se ne sećam tog Trostira.“
„Stvarno? Koliko sam razumela, ti si ga i pre toga lečila. Ne pominje se koliko je
godina imao u to vreme, ali u tom slučaju mora da si se bavila i nečim više od primarne
dijagnoze.“
„Bojim se da sam to potpuno zaboravila. Mora da me stižu godine.“ Solvejg je
ponovo namestila na lice onaj iritirajući osmeh, ali on je nestao kada se Freja nije
usprotivila toj njenoj izjavi. „Ako se bilo čega setim, obavestiću te.“
„Molim te.“ Freja se spremila da ustane. „U svakom slučaju, pretpostavljam da će
policija hteti da priča s tobom o dečaku i tom periodu njegovog života. Možda bi mogla
da pogledaš da li u dosijeu ima nekih izveštaja. Još uvek povremeno radiš za škole, zar
ne?“
„Da. Ali iskreno sumnjam da ti izveštaji još uvek postoje.“ Odgovor je usledio
malo previše spremno. „U svakom slučaju, bila bih veoma iznenađena ako postoje.“
„Stvarno?“ Freja je ostala da sedi na svom mestu. „Da li to znači da se izveštaji
uništavaju posle određenog vremena?“
„Ne.“ Solvejg je izbegavala da pogleda Freju u oči. „Mislim, ne znam.“ Izgledala je
uznemireno i nespretno je pokušala da popravi stvar. „Radi se samo o tome da je deset
godina čitava večnost, da i ne pominjem bilo šta pre toga. Naravno da je sasvim moguće
da izveštaj o dečaku još uvek postoji negde u sistemu. Ali s obzirom na to na koliko
slučajeva radimo, mislim da su mali izgledi za to. Samo to sam htela da kažem.“
„Shvatam.“ Freja se pitala da li da nastavi razgovor ili se vrati u svoju kancelariju.
Da završi svoje zadatke, a zatim posveti ostatak dana surfovanju po Internetu. Mogla je
da otvori nalog na Tinderu, kao što ju je njen brat uvek podsticao. Tako se on upoznao sa
čitavim nizom žena koje izgleda nije odbijala činjenica da je on iza rešetaka. Pa onda je
sigurno i ona, slobodna kao ptica, morala da ima neku šansu? Ali umesto da ustane i
krene, Freja je odlučila da ne dopusti koleginici da joj ovo tako lako prođe. Nije bilo
šanse da se Solvejg izvuče sa ovim glupostima. „Ne. U stvari, znaš šta? Nešto mi tu nije
jasno. Kakve veze sve te promene imaju sa izveštajem? Svi oni bi trebalo da se čuvaju u
dosijeu, baš kao svi ostali podaci o pacijentu. To što je sistem arhiviranja unapređen ne
znači da su svi do tada postojeći dokumenti uništeni.“
„Ne, naravno da ne. Pričam koješta. Naravno da izveštaji negde postoje.
Jednostavno nisam upoznata sa tim kako sistem funkcioniše. Ja popunjavam svoje
izveštaje, ali zapravo ne znam šta se s njima dešava kada budu obrađeni. Zar škola nema
kopiju?“
„Direktor tvrdi da on nikada nije dobio konačni izveštaj, samo uopšten sažetak. Zar
to nije neregularno? Škole nemaju pravo na uvid u izveštaje o psihičkom zdravlju
učenika.“
„Naravno da nemaju. Mora da je on dobio samo sažetak nalaza koji imaju veze sa
školom – ako je bio potreban neki poseban pristup u ophođenju prema dečaku. Mozak
mi još nije proradio od jutros. Izvini što sam bila tako rasejana. Imala sam poprilično
naporno jutro. Mnogo mi je žao što ne mogu da pomognem.“ Solvejg je uzdahnula i
ponovo namestila svoj izraz umora od sveta, ali Freja ponovo nije nasela.
„Mogla bi da mi daš ovlašćenje da pogledam sažetak izveštaja, pošto direktor misli
da će moći da ga nađe. Dok se ostali nalazi ne pojave, bolje i to nego ništa.“
Solvejg je bila zatečena, mada je pokušala da to prikrije. Freja je imala osećaj da
ona bezuspešno pokušava da nađe izgovor da je odbije. „Da, naravno. Svakako.
Pretpostavljam da bi to bilo u redu. Samo želim da se prisetim slučaja kako bih bila
sigurna da neću narušiti poverljivost podataka. Da li će biti kasno da to uradim tokom
nedelje?“
Freja je ustala. „Pretpostavljam da neće biti kasno. Očekujem da će ti se policija
obratiti neposredno u vezi sa drugim izveštajima. Ili će otići pravo u psihijatrijsko
odeljenje za decu i adolescente. Neko u bolnici mora da zna kako arhivi funkcionišu i
kako da im pristupi. Nisu baš veliki izgledi da će policajci sami čitati izveštaje –
verovatno će tražiti od tebe da ih pregledaš umesto njih. Ili od mene, kad smo već kod
toga.“
„Kako god, videćemo.“ Ženine narukvice su ponovo zazveckale dok se okretala
prema kompjuteru i spuštala mesnate šake na tastaturu. „Hvala ti što si me obavestila.“
Freji je pažnju skrenula oluja koja je besnela napolju. Bio je to verodostojan odraz
njenog trenutnog psihičkog stanja.

Freja nije našla nikakva podudaranja na Tinderu, osim jednog koje se srećom nije
računalo. Prevukla je nadesno na profilu tog muškarca i on joj je uzvratio na isti način.
Ali ispostavilo se da je privlačni tridesetogodišnjak klinac od devetnaest godina, kao što
je sam otkrio u poruci kada ju je pitao da li je ona kuguarka u potrazi za seksom sa
mlađim momkom. Ako je tako, on je raspoložen za to.
To joj nimalo nije popravilo raspoloženje. Zato je umesto da pošalje oštar odgovor
da žene od trideset i nešto godina nisu toliko očajne jednostavno obrisala njegovu
poruku. Mogla je da krivi samo sebe što najpoželjnije neženje na Islandu nisu baš čekale
u redu da se upoznaju s njom. Profil koji je napravila bio je prilično neinspirativan
manje ili više je maznula tekst od neke žene i postavila svoju sliku sa službene interne
mreže. Pošto je kamera na njenom telefonu bila pokvarena, jednostavno je prebacila sve
slike na kompjuter kako bi oslobodila malo memorije. Zašto je sve moralo da krene
nizbrdo u isto vreme?
U tom trenutku je dobila obaveštenje da se nekome dopala njena slika. Zbog toga je
nakratko prestala da se mršti, dok nije videla o kome se radi: Huldar. Kako se dođavola
to dogodilo? Zašto nije proverila ima li on profil na toj mreži pre nego što se prijavila?
Trebalo je da zna. Freja je uzdahnula. Kolike su bile šanse da on bude prvi muškarac na
koga bi naletela ako za vikend izađe u klub? Iznervirana tom mišlju, obrisala je svoj
nalog i isključila se s Interneta. Kada bi samo mogla i da potpuno isključi kompjuter.
Umesto da se prepusti tom porivu, neraspoloženo je zurila u ekran tražeći nešto što
bi radila što je neće dodatno razgneviti. Glava joj je bila prazna. Slika pejzaža koju je
postavila kao podlogu na ekranu jedva se videla od fajlova koje je sačuvala na desktopu
računara, uprkos upozorenju IT službenika u centru da to ne radi. Ti fajlovi joj sada nisu
ni za šta trebali, a slučajevi na koje su se odnosili bili su odavno zatvoreni. Imala je
izbor između još jedne ture surfovanja po internetu i otvaranja uobičajenih sajtova u
nadi da će biti apdejtovani brže nego što ona može da ih pročita, ili da zuri u ekran,
pitajući se zašto je njen život otišao dođavola. Treća mogućnost je bila da bolje razmisli
o zbunjujućoj reakciji Solvejg.
Ta mogućnost je preovladala i ne zastavši da razmisli ima li ovlašćenje da to radi,
Freja se uključila na internu mrežu Agencije za zaštitu dece. Prvo je potražila matični
broj Trostira Agnesarsona. Iako nije imala pojma da li su izveštaji školskih psihologa
završavali ovde, nije škodilo da proveri. Ako je zabrinutost zbog dečaka imala ikakvog
osnova, on je verovatno dobio dodatno lečenje, a u tom slučaju bi trebalo da bude u
sistemu.
Pošto je vrlo dobro znala da se sve pretrage beleže u sistemu, mogla je da očekuje
pitanja zašto je pregledala stare fajlove o mladiću koji nije bio jedan od njenih štićenika.
Ta mogućnost je nije uznemiravala; postojale su prednosti u tome kad se nalaziš na dnu
hijerarhije – nije morala da se spušta mnogo niže. Osim toga, uvek je mogla da iskoristi
policijsku istragu kao izgovor. Niko nije morao da zna da od nje nije traženo da pregleda
izveštaje. Ako je ispravno shvatila Huldara, on bi je podržao.
Odjednom je zažalila što se isključila sa Tindera umesto da je jednostavno
lajkovala njegovu sliku i zatim poslala ljubaznu poruku i objasnila da nije
zainteresovana. Sada je bilo prekasno za to.
Na osnovu matičnog broja odmah je dobila Trostirovo ime i datum kada je njegov
slučaj prvi put unet u sistem. Taj datum je odgovarao direktorovoj izjavi: decembar
2005, kada se dečak tek upisao u tu školu. Ali Freja je podigla obrve videvši drugi unos
podataka, i na početku pomislila da je u pitanju greška. Taj unos je bio iz 2001. godine i
odnosio se ne na Trostira Agnesarsona nego na Trostira Jounsona. Međutim, kada je
uporedila matične brojeve, oni su bili isti. U nekom trenutku između 2001. i 2005.
godine dečak je prestao da koristi patronim i zamenio ga prezimenom izvedenim iz
majčinog imena.
Dakle, direktor je bio u pravu: Trostir je takođe privukao pažnju sistema i
početkom januara 2001, kada je imao osam godina. Bilo bi zanimljivo saznati da li je
Solvejg oba puta vodila taj slučaj ili samo ovaj drugi. Uz treptaj uzbuđenja, Freja je
otvorila spisak izveštaja povezanih sa Trostirovim matičnim brojem. Mnogo se
iznervirala što ništa nije pronašla. Činilo se da je Solvejgbila u pravu: stari izveštaji, čak
i digitalni, mogli su da nestanu.
Freja se poigravala mišem. Kako da ih pronađe? Javila joj se jedna neprijatna
misao, nerazumna i neosnovana, ali istrajna. Da li je možda Solvejg ušla u sistem posle
njihovog razgovora i obrisala fajlove? A onda to uradila i sa izveštajem koji je sama
napisala, gde god da je on bio arhiviran? Ne, sigurno nije…
Freja je stavila slušalice i pozvala IT službenika iz Agencije za zaštitu dece. Dok je
čekala da se javi, dokono je razgledala njegovu sliku na internet sajtu, postavljenu u
skladu sa inicijativom da se zaposleni u agenciji međusobno prepoznaju, iako su radili
na različitim mestima po celoj zemlji. Teorija je bila da, ako podsetiš ljude da
razgovaraju sa drugim ljudskim bićem od krvi i mesa, njihova interakcija će biti
ljubaznija. Kao da su mogli da imaju bilo kakvu sumnju da razgovaraju sa stvarnom
osobom. Tip iz IT odeljenja je na studijskom portretu izgledao kao da je zatečen što ga
slikaju. Ako je i on bio na Tinderu, nadala se da ne koristi ovu sliku kao profilnu.
„Da li si već pročistila desktop na svom računam?“, odmah je upitao čovek.
„Da“, slagala je ni na trenutak ne oklevajući. „Kako to ide sa podacima o klijentima
u našem sistemu – može li neko da ih izbriše na daljinu?“
„Da, to je moguće. Ali ko bi uradio tako nešto?“ Čovek je zastao.
„Da li si nešto slučajno obrisala?“
 „Ne, naravno da nisam. Samo sam tražila neke podatke koji bi trebalo da su u
sistemu, ali izgleda da su nestali.“
„Jesi li sigurna da su bili tamo?“
„Da, morali su da budu. Klijentov matični broj je bio u sistemu i postoje dva
slučaja povezana sa njim, ali nema fajlova. Ni jednog jedinog. Zar to nije pomalo
čudno?“
„Da, rekao bih da jeste. Osim ako uopšte nisu ni postojali.“
„Prilično sam sigurna da su postojali.“ Freja je nakratko zastala, pa dodala: „Da li
bi mogao da mi proveriš da li su fajlovi postojali? Juče, na primer?“
„Juče?“
„Da. Na primer. Ili prošle nedelje. Ili prošle godine, kad smo već kod toga. Na tebi
je da zaključiš. Ali za juče bi bilo najbolje.“ Dala mu je Trostirov matični broj.
„Dobro. Pogledaću. Samo sekundu.“
Freja je bila iznenađena koliko ga je lako bilo ubediti da joj pomogne. „Hvala. Tvoj
sam dužnik.“
„Ništa mi ne duguješ. Ja sam IT službenik. Plaćen sam da se bavim glupim
zahtevima.“
Freja nije nasela na tu provokaciju. Osvetnički je pogledala u sve fajlove na
desktopu, zadovoljna što ih još nije pobrisala. Čak su i takve sitne pobede mogle da joj
poprave raspoloženje.
„Ne. Juče tamo nije bilo ničega. Hoćeš li da proverim za ranije periode?“
„Ne, to je dovoljno. Hvala.“ Bila je nepravedna prema Solvejg. Ali to nije
promenilo činjenicu da je u svemu ovome bilo nečega sumnjivog. Osećala je da nešto
nije kako treba.
7.

Jeftine male plastične saksije za cveće bile su poredane po prozorskim daskama u

dnevnoj sobi. Ajsa je odustala od nade da će prevariti bilo koje seme da poveruje kako je
već proleće. Kada je zavirila da proveri šta se dešava, bilo je onako kao što je i
sumnjala: nije bilo promene, unutra je bila samo gola smeđa zemlja. Možda je to bilo
dobro. Ako biljke odluče da niknu, ona neće znati šta da radi s njima kada prerastu svoje
male posude. Zima nije pokazivala naznake da će popustiti gvozdeni stisak, tako da nije
mogla da ih posadi napolju. Ajsa nije znala gotovo ništa o baštovanstvu. Zanela se tom
idejom nakon što je čula dve žene sa kojima je radila u kancelarijama skupštine grada
kako se hvale koliko su novca uštedele same uzgajajući svoje letnje cveće iz semena i,
zaražena njihovim poletom, nije videla razlog da i sama ne počne da ih uzgaja odmah
posle Nove godine. Za to je delimično bio krivac umor od ove naporne zime: pomisao
na cvetove kadife i biljke noć i dan bila je tako razveseljavajuća. Prošlog leta nije sebi
mogla da priušti nikakvo cveće da ukrasi svoje malo parče zemlje. Ali sada se činilo da
je protraćila novac na seme.
Ajsa je pokucala na veliki prozor, pa malo odškrinula onaj manji i pozvala dvoje
dece koja su se igrala napolju. „Vreme je da uđete unutra. Večera je spremna.“ Deca su
se okrenula da je pogledaju, umotana u jakne s kapuljačama, šalove i kape. Deo
obraščića koji se mogao videti bio je jarkocrven. Između njih je bila snežna humka –
verovatno sneško belić koga su pravili, ili bar počeli da ga prave. „Ulazite u kuću, ili će
se večera ohladiti.“ Ajsa je dodala ovo poslednje zbog komšija koji su možda slušali.
Nije bilo vruće hrane, ništa više nego obično, osim ako se tost nije računao kao topli
obrok. Nije bilo svrhe kuvati ništa zahtevnije: deca to ne bi cenila a ionako su svakog
dana u vrtiću dobijala nešto kuvano za ručak. Za večeru su najviše voleli hleb, sirni
namaz i hladnu kobasicu, i zašto bi ona to menjala kada im je svima odgovaralo? Bilo
joj je dosta povinovanja pravilima drugih ljudi tokom godina provedenih sa
Torvaldirom, koji je izražavao svoje mišljenje – neizostavno potcenjivačko – o svemu
što su ona ili deca radili. Mora da je uživao da bude sam i slobodan da uvek bude po
njegovom.
Karlota i Dadi su nevoljno krenuli preko malog travnjaka prekrivenog snegom.
Ruke su im visile pored bokova, rukavice im je povlačila težina snega koji se zalepio na
njih. Pošli su prema vratima kroz koja se ulazilo u dnevni boravak. Ajsa se odvažila da
kupi ovaj stan upravo zbog bašte, iako je to prevazilazilo njene mogućnosti. Nije baš
mogla da se pohvali platom, a otkad je postala samohrana majka, zbog dece nije mogla
da radi još jedan posao. Bilo bi razumnije da je kupila stan na prvom ili drugom spratu,
ne samo iz finansijskih razloga već i zbog uvek prisutnog straha da neki kriminalac
samo treba da razbije prozor kako bi ušao unutra. Iako je volela svež vazduh noću, otkad
se doselila ovamo, nije mogla da spava sa otvorenim prozorom. Svaki put kada bi
zatvorila oči, zamišljala je ruku koja poseže da otkači rezu. Takve brige joj nisu padale
na pamet kada je dopustila sebi da je opčini bašta. Tada je mislila samo na Karlotu i
Dadija kako se igraju napolju gde ona može da ih drži na oku.
Kada je otvorila vrata da ih pusti unutra, zapahnuo ju je hladan vazduh. Otirač u
hodniku uskoro je bio zatrpan snegom dok su ga deca otresala sa odeće i obuće. Veliki
deo je završio na parketu zbog njihovih nespretnih pokušaja da ga se oslobode, ali Ajsa
nije dopuštala da je to iznervira. Nekada, u prošla vremena, Torvaldir bi stajao iza nje i
gunđao zbog barica vode na podu. Ne mrdajući prstom da pomogne.
To ju je podsetilo da je Torvaldir ranije zvao telefonom. Pet puta, dakle, mora da je
bilo nešto važno. Ona je bila na poslu i nije joj ni palo na pamet da se javi pošto su se
razgovori sa njim retko završavali u dobrom raspoloženju. Nije mogla da dopusti da
njene kolege slušaju njihovu svađu.
„Idite da operete ruke, pa dođite da jedete.“ Ajsa je ponela gomilu vlažne odeće u
hodnik i počela da je kaci na vešalice. Sklonila je obuću ispod vešalica kako sneg koji se
otapa ne bi kapao u nju. Telefon joj je zazvonio dok se osvrtala oko sebe tražeći mesto
gde bi okačila pletenu kapu Mančester junajteda koju je Torvaldir kupio Dadiju kada je
bio na nekoj konferenciji u Velikoj Britaniji, mesec dana pre nego što je ona obznanila
da želi razvod. Kapa je bila izanđala i izbledela, ali Dadi nije hteo da nosi nijednu drugu.
„Mama! Zvoni ti telefon. To bi mogao da bude tata.“ Dadi je zvučao uzbuđeno, ali
bilo je teško reći da li je to bilo zadovoljstvo što njegov otac želi da razgovara sa njima
ili napetost zbog mogućnosti da će morati da sluša još jednu svađu. Bolje rečeno jednu
stranu u svađi, jer ni on ni Karlota nisu mogli da čuju šta njihov otac govori. I to je bilo
dobro. Jadna deca su ionako već imala i više nego dovoljno briga.
„Ne javljaj se!“ Ajsa je ugurala kapu u kapuljaču najbliže jakne, pa požurila u
kuhinju da spreči Karlotu ili Dadija da se jave. Ali zakasnila je. Kada je ušla, Dadi je
stajao sa telefonom na uhu i izgledao kao da je parlament upravo usvojio zakon o
ukidanju njegovog rođendana.
„Daj mi to. Daj mi telefon, Dadi. Odmah.“ Pokajala se što je podigla glas kada je
videla da je samo još više uznemirila svog sina. On joj je dao telefon.
„Jedemo, Valdi. Može li to da sačeka?“ Ajsa je pokušala da zadrži ljubazan ton.
Deca su netremice gledala u nju. Stajali su jedno pored drugog, ne pokazujući nameru da
sednu, iako je njihova skromna večera već bila na stolu. U uzbuđenju je slučajno
upotrebila stari nadimak odmilja za svog muža, iako je posle razvoda odlučila da ga
nikada ne zove nikako drugačije nego Torvaldir, čak ni u svojoj glavi.
„Da si ranije odgovorila na moje pozive, ne bih morao sada da zovem.“ Torvaldir je
mogao sebi da dozvoli da izrazi gnev pošto deca nisu mogla da ga čuju. Mada Ajsa nije
bila sigurna da bi se potrudio da se uzdrži ni da su deca stajala tik ispred njega. Ranije
nikada nije. Na svu sreću, činilo se da nije primetio kako joj se omaklo da ga oslovi.
Poslednje što je želela jeste da on misli kako ga ona još uvek voli.
„Bila sam na poslu. Znaš da ne volim da primam privatne telefonske pozive u
kancelariji.“
„Nećeš valjda da mi kažeš da si tek sad došla kući?“ Njegov sarkastični ton bio joj
je i te kako dobro poznat.
Nije nameravala da mu pruži zadovoljstvo da nabroji šta je sve uradila otkad je
završila s poslom: odjurila je u vrtić da izbegne pridike što preuzima decu tako kasno,
vukla ih kroz gužvu u samoposluzi nakon što je izabrala najjeftinije artikle, odvezla se
kući, uvela decu i unela kupljene stvari u kuću, skinula im odeću, sklonila hranu sa stola,
dala im da piju, pomogla im da ponovo obuku odeću za izlazak napolje, pustila ih
dvorište, ubacila veš u mašinu i spremila večeru. Nije imala nijedan slobodan minut da
uzvrati na njegov poziv. Ali svako pominjanje teškoća u održavanju domaćinstva i
čuvanju dece bilo bi muzika za njegove uši, pa je bilo bolje da se ugrize za jezik. „Šta
hoćeš, Torvaldire?“
„Šta hoću? Samo da znam da li ste dobro. Pa, ne ti, naravno. Za tebe me nimalo
nije briga. Pitam za Karlotu i Dadija. Oni su dobro, zar ne?“
Ajsi je odjednom postalo jasno da Torvaldir zvuči zabrinuto. Nije mogla da se seti
da ga je ikada čula da zvuči zabrinuto. To ju je uzrujalo. „Kako to misliš? Naravno da su
dobro. Zašto pitaš? Zar nešto nije u redu?“
„Ne, ništa. Samo sam hteo da znam.“ Torvaldir je utonuo u kratko ćutanje, pa
nastavio molećivim glasom, koji teško da je mogao da bude manje tipičan za njega:
„Pazićeš na njih, zar ne?“
„Šta nije u redu, Torvaldire? Reci mi.“ Trebalo je da pazi šta govori. Karlota i Dadi
su širom otvorili uči i gledali je otvorenih usta. Pokušala je da popravi situaciju dodajući
normalnijim glasom: „Ovde je sve kako treba. Baš sve.“
„Pazi na njih. Obećaj mi.“
Šta se za ime sveta desilo sa starim Torvaldirom? Sa nadobudnim čovekom
naviklim da deli naređenja na sve strane, i nikada mu ne bi ni palo na pamet da nekoga
nešto moli?
„To i radim. Nema potrebe da ti bilo šta obećavam.“ Okrenuvši deci leđa, Ajsa je
žurno izašla iz kuhinje i prošaptala da oni ne bi mogli da čuju: „Šta se dešava? Da li im
je neko pretio?“ Njena prva pomisao bila je da je Torvaldiru sigurno pretio neki od
kriminalaca koje je poslao iza rešetaka. „Ako jeste, moraš da mi kažeš.“ Sada je na nju
bio red da zvuči molećivo, vraćajući tako njihov odnos na stare osnove.
„Nema šta da se kaže.“ Torvaldir je pokušao da zvuči smireno, ali nije uspeo. „Baš
ništa. Samo se pobrini da im kažeš da ne razgovaraju sa neznancima niti da bilo kuda
idu sa nekim koga ne poznaju.“ Zastao je i opet rekao nadmeno: „I javi se na telefon
sledeći put kada pozovem. Nije baš da je tvoj posao toliko važan da ne možeš da odvojiš
dva minuta za razgovor sa mnom.“ Zatim je prekinuo vezu.
Večera je prošla u tišini. Ajsa je osujećivala svaki pokušaj dece da otkriju šta je njihov
otac hteo, a pošto nisu mogla da misle ni na šta drugo, nije imalo da se priča o mnogo
čemu. I sama je bila previše nervozna da bi popravila atmosferu. Kao i uvek kada su se
Karlota i Dadi osećali nesigurno, to se odražavalo na njihov apetit, pa je morala da ih
opominje da isprazne tanjire. Oni su rođeni mršavi, nikada nisu imali bucmaste obraze
kao druga deca, a pošto nisu imali zalihe sala koje su mogli da troše, nisu sebi mogli
priuštiti da propuste obrok. Mnogo su ličili na oca. Da nisu bili takve naravi, čovek bi
pomislio da ih je on sam rodio. Oni su bili nežni i nikada se nisu ljutili. Dakle, u tom
smislu nisu bili na oca. Ali ko zna, možda je on bio fino i milo dete?
„Laku noć.“ Ajsa je pružila ruku prema prekidaču za svetio stojeći na vratima.
Stavila je crvenu sijalicu u lampu na stočiću između njihovih kreveta kako bi imali blagu
svetlost uz koju mogu da zaspe. Ružičasti sjaj osvetlio je mala lica koja su virila ispod
pokrivača. Oči su im još uvek bile širom otvorene i iskolačene.
„Laku noć, mama. Obećavamo da nećemo sesti u auto sa lošim čovekom.“ Karlota
joj se umorno osmehnula. „Dadi takođe obećava.“
Ajsa joj je uzvratila osmeh i zažalila što je upozorila decu da se čuvaju neznanca
neposredno pre nego što su legla u krevet. Ne bi se iznenadila da se probude zbog
noćnih mora. Ali to bi bilo u redu ako bi iskreno prihvatili njenu pouku. „Ne radi se
samo o lošim muškarcima, dušice. Ima i loših žena. Moraš to da zapamtiš.“ Nije bilo
potrebe da pominje kako su šanse da neka žena pokuša da ih povredi bile zanemarljive u
poređenju sa lošim čovekom iz njihove mašte. Oni su morali da budu oprezni u vezi sa
svim neznancima, i muškarcima i ženama. „Ne možeš uvek da zaključiš da li su ljudi
loši na osnovu izgleda.“ Deca su još više razrogačila oči kada su to čula. „Ali nećemo
više o tome. Noć, noć.“ Ostavila je njihova vrata odškrinuta.
Kada je bila prilično sigurna da su zaspali, uzela je svoj telefon i pozvala Torvaldira
da odlučno traži da joj kaže šta se dešava. To je bilo jedino pošteno. Ali on se nije javio;
nema sumnje da ju je kažnjavao što se ona ranije nije javila njemu. Pozvala ga je još
nekoliko puta, ali ništa nije postigla. Otišla je u krevet podjednako neupućena u ono što
se dešava kao i kada joj je Torvaldir prekinuo vezu.
San joj je izmicao i što se više umarala, prevrtala i bacakala u krevetu, njene brige
su se sve više umnožavale. Dvaput je ustajala iz kreveta da se uveri da je prozor dobro
zatvoren i reza navučena. Drugi put je napolju spazila nepoznat parkiran auto. Nije bio
tu kada je ustala pre pola sata. U tami se činilo da je crn ili tamnoplav, jedan od onih
modela neprepoznatljivih ljudima koji se ne zanimaju za automobile. Da je morala da ga
opiše, rekla bi da je izgledao kao automobili koje crtaju deca: četiri točka, četvora vrata,
hauba i prtljažnik. Međutim, njena nelagoda je rasla ne zbog boje ili oblika auta, već
zbog ubeđenosti da je za volanom sedela neka tamna prilika. Nije mogla da bude
sigurna, ali njena mašta je popunjavala praznine i pre nego što se najzad odmakla od
prozora, već je ubedila sebe da je prilika zurila u njen prozor. Ili, još gore, u Karlotinu i
Dadijevu sobu.
Kada se probudila kasnije te noći i pogledala kroz prozor treći put, auto je bio
otišao.
8.

Dve iznurene prilike sišle su niz stepenice policijske stanice na Kvervisgati, jedna
pomalo stidljiva, u izgužvanom odelu od juče, a druga u običnoj odeći koja je videla i
bolje dane. Nijedna nije bila obučena u skladu s vremenskim prilikama i drhtale su u
tankim jaknama izlazeći na ulicu. Posle godina provedenih u redovnoj policijskoj službi,
Huldar je znao da je to vreme za izbacivanje onih koji su noć proveli u ćelijama. Iako
nije poznavao nijednog od dvojice ljudi iz viđenja, pretpostavio je da je tip u prljavim
farmerkama tu bio redovan gost, dok je elegantniji čovek verovatno tip kome je hapšenje
bilo šokantan događaj koji će ga navesti da piće stavi pod kontrolu. Bar je izgledalo da
potajno proverava da li je iko koga poznaje bio svedok njegovog poniženja. Drugog tipa
očigledno nimalo nije bilo briga. Čak je zastao na stepenicama da izvuče cigaretu iz
džepa i zapali.
Obe prilike su nestale kroz sneg koji je gusto padao.
Huldar je ugasio cigaretu i požurio uz stepenice. Nije morao da pita policajaca za
prijemnim pultom kuda da ide, samo mu je klimnuo glavom i ušao. Čovek koga je došao
da vidi, Gudmundir Lauruson, i dalje je bio u istoj kancelariji kao i kada je Huldar tek
počeo da radi u policiji, i nije bilo sumnje da će tu ostati do penzije. Što će biti uskoro.
Njegova vrata su bila otvorena, ali Huldar je iz pristojnosti pokucao. „Da li je ovo
možda loš trenutak?“
Huldar se zapanjio kada je Gudmundir podigao pogled. Ostario je. Njegova
neravna ćela sijala je kroz retku sedu kosu a koža mu je bila pokrivena pegama. Guste,
tamne obrve koje su nekada njegovom licu davale upečatljiv izgled sada su bile
izbledele i umršene.
„Bestraga mu glava! Huldare! Ne, taman posla. Uđi, uđi.“ Gudmundir se zavalio u
stolici i bacio olovku na sto.
„Ti s godinama izgledaš sve mlađi.“ Osmehujući se svom nekadašnjem šefu,
Huldar se spustio na stolicu.
„Gluposti. Ali ne mogu da kažem to isto za tebe. Šta ti rade tamo u kancelariji
policijskog komesara?“
„Izmiruju me.“ Huldar se iscerio. „Ako se ovako nastavi, uskoro ću ostariti kao ti.“
Gudmundir je frknuo. „Da li je ovo prijateljska poseta? Da ti donesem kafu? Ili si
došao službeno? U tom slučaju možeš da je uzmeš sam.“
„Službeno. I nisam bio odsutan dovoljno dugo da zaboravim koliko je ovde
odvratna kafa. Zato ne brini.“
„Imam mnoga zaduženja, a to da li želiš kafu ne spada u njih.“ Gudmundir je
sklopio ruke iza potiljka. „Dakle, pričaj. Kako mogu da ti pomognem?“
„Dobro pitanje.“ Bila je prava gnjavaža to što je morao da ponavlja priču o
vremenskoj kapsuli i razlogu za policijsku istragu, pa ju je izneo u kratkim crtama. Dok
je govorio, Gudmundirove bele obrve podizale su se sve više. Huldar nije mogao da
odredi da li je to bila reakcija na njegovu priču ili na činjenicu da je trošio njegovo
vreme na takve beznačajne slučajeve. Nadao se da se ne radi o ovom drugom. „…I
primetio sam, iako ih kasnije nije bilo, da je Trostir kao maloletnik izgleda imao jedan
sukob sa zakonom. To se desilo u decembru 2000, kada je imao samo osam godina, što
je pomalo čudno. Ili bar tako izgleda na osnovu jednog unosa u policijskoj bazi
podataka, kojoj ja ne mogu da pristupim. Pretpostavljam da je to on, iako je tada koristio
patronim, a ne matronim kao sada. U svakom slučaju, njegov matični broj je isti. Nikada
ranije mi nije bio ovako uskraćen pristup, tako da mi je neophodno specijalno odobrenje
kako bih pogledao te fajlove, možda zato što je bio maloletan u to vreme. A to
podrazumeva razne prepreke i zabrane. Zato sam hteo da te pitam da li bi ti mogao da
proveriš njegov dosije, da me poštediš maltretiranja. Kao stariji oficir, trebalo bi da imaš
ovlašćenje za to.“ Usluga koju je tražio nije bila tako jednostavna kao što je zvučalo,
pošto su službenici policije u poslednje vreme izvođeni pred sud pod sumnjom da su
ulazili u bazu podataka policijskog komesara bez valjanog opravdanja. Iako su
oslobođeni optužbi, to nije menjalo činjenicu da su ljudi sada oklevali da koriste tu bazu
podataka osim ako je neizbežno.
Gudmundir je klimnuo glavom, zamišljeno. „Mogao si to da uradiš i sam da nisi
ražalovan.“
„Potpuno sam svestan toga. Ali tu se ništa ne može. Tek kada iskrsne nešto ovakvo,
nedostaje mi da budem u rukovodstvu, pomalo.“ Huldar se nadao da se njegova
iskrenost lako mogla primetiti.
Njegov stari šef je slegnuo ramenima. „Nadam se da se nećeš uvrediti, ali bio sam
pomalo iznenađen kada sam čuo za tvoje unapređenje. Ali manje kada su te unazadili.
Iako mi nikada ne bi palo na pamet da će to biti tako kratko. Znaš li da si oborio
islandski rekord? A verovatno i evropski. Možda čak i svetski. To je prilično dobar
rezultat.“ Osmeh je nestao s njegovog umornog lica. „Sramota koliko je zluradosti bilo
među nekim od starih gadova ovde. Ljudi sa kojima si nekada radio. Ali ja nisam bio
jedan od njih.“
„To nikada ne bih ni pomislio.“ Huldar možda nije bio dobar rukovodilac, ali je
dosta dobro umeo da proceni ljudski karakter. Nije mu trebalo govoriti imena onih koji
su se naslađivali njegovim neuspehom. „Kako god, šta kažeš na to da mi pogledaš te
izveštaje?“
Gudmundir je ćutke razmislio, nakrivivši glavu. „Ti znaš da se svaki put kada
pristupimo sistemu to beleži? Šta da kažem ako me budu pitali zašto sam ih pregledao?“
„Jednostavno budi iskren. Ja sam ti tražio pomoć oko ovog slučaja. Svi u mom
odeljenju su u takvoj gužvi da niko ko ima pristup sistemu ne može da odvoji vreme za
to. Što je sasvim tačno.“
„Da li su zauzeti tim slučajem odsečenih šaka?“
„Da.“ Huldar se promeškoljio u neudobnoj stolici za posetioce kojoj je odavno
istekao rok trajanja. Gudmundir nije bio čovek koji bi tražio da se njegov kancelarijski
nameštaj zameni. Niti se, kako je izgledalo, brinuo zbog nove propisane policijske
košulje koja je nedavno uvedena u upotrebu. „Da li svi znaju za to?“
„Gela kafeterija bruji o tome.“
„Pretpostavljam da je to neizbežno.“ Huldar je uzdahnuo. U tom slučaju neće proći
mnogo vremena pre nego što mediji dođu do priče. Što je bilo i dobro i loše. Loše za
Ertlu, kojoj će pripasti uloga nekompetentne istražiteljke ako slučaj ne bude rešen u
sledećih nekoliko dana; a dobro zato što će zahvaljujući toj vesti možda stići dojava o
čoveku kome su šake pripadale. Možda bi trebalo da pozovu građane da jave ako nešto
znaju. „Pa, ako je priča već procurila, niko neće imati nikakvog razloga da sumnja
koliko smo trenutno zatrpani poslom – ako od tebe bude traženo da objasniš svoje
postupke. Odnosno, ako si voljan da mi učiniš ovu uslugu.“
„Zar nam nije bolje da se držimo zajedno? Nas dvojica protiv svih ostalih?“
Gudmundir se kratko i oštro nasmejao, iako nije delovalo da mu je to zabavno. „Ne
mogu da vidim kako bi to izazvalo bilo kakvu štetu. Ali neću ništa da odštampam.
Moraćeš da čitaš sa ekrana.“
To je Huldaru bilo dovoljno. Pročitao je Trostirov matični broj i gledao kako ga
Gudmundir pažljivo ukucava u kompjuter. Pojavilo se ime, ali nije bilo đosijea niti bilo
čega drugog korisnog. Umesto toga je pisalo Nije dozvoljen pristup, isto ono što se
pojavilo i na ekranu Huldarovog računara. „Pokušaj ponovo.“ Opet isto. Huldar se
uspravio, razočaran. „Tu poruku sam i ja dobio.“
„Čudno. To mi se nikada nije desilo. Proverio si policijski registar, zar ne?“
Registar je bio baza podataka sa opštim informacijama o svim pritužbama koje je
policija zabeležila. Njegovo postojanje je izazvalo kritike iz nekih sektora pošto mu je
nedostajala valjana zaštita podataka. Za razliku od zvaničnog policijskog sistema
informacija, nije bilo formalnih pravila za njegovu upotrebu; pristupi registru nisu
beleženi i samo je slučaj određivao koje su informacije išle uz pojedinačne unose i da li
su slučajevi bili istraženi. Registar je sadržao imena ne samo kriminalaca več i svedoka i
drugih građana koji su dali izjave o nekom slučaju. Ništa nikada nije brisano. Sada je u
registru postojalo preko trista hiljada pojedinaca, od kojih su mnogi bili pokojni. Huldar
je tražio Trostirovo ime u bazi podataka, ali ništa nije našao. Izgledalo je da su Frejina
sumorna predviđanja o njegovom kriminalnom dosijeu bila pogrešna. „Tamo nisam ništa
našao. Možda on ipak i nije u sistemu?“
„To ne može da bude tačno. U tom slučaju bi pisalo ’nije pronađen dosije’. Izgleda
da je on bio poznat policiji, ali je unos nekako uklonjen. Možda se to desilo kada su
informacije prebacivane između sistema. Sistemi su unapređivani nekoliko puta otkad je
taj Trostir napunio osamnaest.“
„Šta to znači? Da li je dosije izgubljen?“
Gudmundir je napućio usne i pokušao da ograniči pretragu samo na Trostirovo ime,
ali je dobio isti rezultat. „Očekujem da još negde postoji kopija u fizičkom obliku. Ali za
to bi morao da popuniš odgovarajuće formulare. Niko, ma koji čin da ima, ne može tek
tako da uđe u arhive i pretura po njima. Bar ja ne mogu.“ Zavalio se u svojoj fotelji,
mršteći se, odjednom ponovo izgledajući kao u mlađim danima. „Nešto u vezi sa svim
ovim zaudara. Pitam se da li su ti dosijei možda namerno zaključani.“
„Zašto bi to neko uradio?“
„Nemam pojma. Dečakovo ime me ni na šta ne podseća. Da ga je bio loš glas ili je
bio umešan u nešto krupno zahvaljujući čemu je mogao da živi u anonimnosti,
prepoznao bih ime. Ali ga ne prepoznajem.“
„Ni ja.“ Huldar je provukao prste kroz kosu i shvatio da mu je potrebno šišanje.
Napomenuo je sebi da preduzme nešto u vezi sa tim pre nego što mu Ertla naloži da ode
kod berberina. Nije mu se dopala ta pomisao a sumnjao je da bi i ona uživala u tome.
„Pretpostavljam da ću jednostavno morati da uputim zvanični zahtev da sam pregledam
fajlove.“
„Da. Ali to može da potraje, kao što i sam znaš. Sve više mislim da je ta družina u
arhivima pomalo spora – mentalno, hoću da kažem.“ Gudmundir je zatvorio bazu
podataka. „Da sam na tvom mestu, otišao bih da vidim tog momka. Postavio bih mu
nekoliko pitanja, i usmerio razgovor na njegovu prošlost. Na taj način bi verovatno
dobio odgovore mnogo pre nego što se fajlovi pojave.“
Huldar je klimnuo glavom. On bi voleo da zna više o mladićevoj prošlosti pre nego
što ode da ga vidi, ali sada nije bilo šanse za tako nešto. „Hvala ti na pomoći.“
„Šteta što nisam mogao da ti budem ni od kakve koristi. I tužno je što to postaje sve
uobičajenije u poslednje vreme.“ Gudmundir je uzeo svoju olovku i pognuo se nad
formularom na pisaćem stolu. Nije podigao pogled kada je dodao: „Obaveštavaj me šta
se dešava. U poslednje vreme mi ne stiže na radni sto nešto zanimljivo.“
Huldar mu je obećao da hoće, pa ga pozdravio i otišao. Nije još sve bilo izgubljeno:
Freja je mogla da pronađe nešto u dosijeima Agencije za zaštitu dece.

Oronula zgrada je podsetila Huldara na zapušteni blok u kome je živela Freja, mada se
uzdržao da to kaže. Ta sličnost njoj naizgled nije upala u oči. Niko nikada ne bi
pretpostavio da ona živi u takvoj rupi. Svakako nije izgledala kao da joj nedostaje novca.
Njena plava kosa bila je vezana u konjski rep visoko na potiljku i blistala je od
otopljenih pahulja snega. Nije bilo nijedne pseće dlake na njenoj odeći, koja joj je divno
stajala. Toliko divno da je Huldar morao da uloži svesni napor da je ne odmerava. Znao
je da to ne bi bilo dočekano dobrodošlicom; njegov pokušaj da joj se obrati preko
Tindera izgleda da ju je naveo da obriše nalog. Nije je ništa pitao u vezi sa tim, a ni ona
to nije pominjala. Neke stvari je bilo najbolje ostaviti neizgovorene. Zadovoljio se time
da mu bude drago što je ona tako spremno prihvatila da pođe i vidi Trostira, umesto da
to odloži za kasnije ili za sutra. Verovatno nije škodilo ni to što je započeo raz govor
preko telefona time što ju je obavestio o nestalim dosijeima, pošto su, kao što je ona
zatim objasnila, Trostirovi fajlovi nestali i iz kompjuterskog sistema Agencije za zaštitu
dece.
Činilo se da je Gudmundir bio u pravu kada je rekao da tu nešto zaudara.
„Živi ovde sa majkom i sestrom?“ Freja je osmotrila trospratnu zgradu. Pitanje je
bilo retoričko. Huldar joj je već ispričao u kakvim je uslovima živeo Trostir. Mladić nije
baš jedva čekao da se sretne s njima, ali je na kraju pristao. Huldaru se učinilo malo
čudnim što ga Trostir nije pitao šta hoće, i samo ga je obavestio da njegova majka i
sestra neće biti kod kuće – bilo bi bolje da Huldar dođe u vreme večere ako želi da
razgovara sa njima. Huldar se nadao da će se, kada dođe vreme, razjasniti zašto je
Trostir mislio da on želi da vidi i njih dve.
„Siroti, izgleda da im ne ide baš dobro.“ Freja se okrenula da pogleda u Huldara.
„Čudno je što nije odlučio da dođe u stanicu. Ja bih tako uradila.“
Huldar se osmehnuo pomalo budalasto. Očigledno nije bila svesna da njena zgrada
nije ništa bolja. „Rekao je da nema auto. Pretpostavljam da nije bio raspoložen da čeka
autobus po snegu.“
Freja je zabacila glavu da pogleda u oblačno nebo. „Sada ne pada sneg.“
Huldar je prišao interfonu pored vrata. Bronzana pločica i crni dugmići skoro
sigurno su bili iz šezdesetih godina, i na trenutak je posumnjao da će zvono raditi.
Možda Trostir nikada nije nameravao da ih pusti u kuću. Većina dugmića je bila
neobeležena, ali pored jednog je bila mala, požutela kartica sa imenima Trostira, njegove
majke Agnes i sestre Sigrun. Huldar je dvaput pritisnuo dugme i sačekao. Upravo je hteo
da ponovo pokuša kada se iz vrata začulo zujanje.
Hodnik i stepenište su bili onakvi kao što se i moglo očekivati: izvitoperen
linoleum i prljavi zidovi. Osećao se slab zadah mačje mokraće, koji se pojačavao što su
se više peli, ali je na sreću malo oslabio kada im je Trostir otvorio vrata na drugom
spratu.
Nije se predstavio niti ih pozdravio na uobičajen način. „Moraćete da budete brzi
jer se spremam da izađem.“ Izraz lica mu nije bio ni prijateljski ni neprijateljski.
„Polazim za petnaest minuta. Nećete ostati ni sekund duže.“ Na nadlanici je imao crnu
tetovažu sa ukrasnim gotskim slovima koja Huldar nije mogao da dešifruje gledajući ih
naopačke, mada je pomislio da je reč o nekom klasičnom latinskom citatu čiji autor
nikada nije mogao da zamisli da će on krasiti jednu islandsku šaku posle više od dve
hiljade godina. Trostir ih je pustio unutra. Huldar je primetio da ima sličnu tetovažu i na
drugoj ruci. Bila je u skladu sa ostatkom njegovog izgleda: uske crne farmerke i
dukserica sa simbolom anarhije, koji su samo isticali njegovo mršavo telo; ogromne alke
u ušnim resicama, pirsinzi u jednoj nozdrvi i na sredini nosa. Crna kosa mu je bila
prebačena napred i mlitavo visila oko lica, a tragovi češlja su se jasno videli u debelom
sloju gela. Huldar je video dovoljno varijacija te mode da zna kako ona omogućava
fizički slabom čoveku da se predstavlja kao čvrst.
Huldar se nije potrudio da mu pruži ruku, jer je znao da je ovaj neće prihvatiti. „Ja
sam Huldar. Ovo je Freja. Pokušaćemo da budemo brzi.“
Trostir ih je poveo unutra i pozvao ih da okače kapute. Freja i Huldar su se
pogledali i izuli cipele u prećutnom dogovoru, iako su, kada su pogledali smeđe podne
pločice u predsoblju, znali da će morati da promene čarape čim dođu kući. Šareni tepih u
hodniku je samo potvrdio njihove strahove. Izgledao je podjednako star kao i stan i na
nekim mestima se video donji sloj tkanja, ali kada se pažljivije pogleda, izgledalo je da
je nedavno bio usisan. Jeftine pločice i izlupana komoda pored kojih su prošli takođe su
brisani u skorije vreme. Huldar je bio spreman da se opkladi da su se za kućne poslove
brinule Trostirova majka ili sestra: usisivač i praško nisu se baš uklapali u revidirani
pank imidž.
„Možete da sednete ovde ako hoćete, mada nema svrhe da uopšte sedate.“ Trostir
im je oslobodio mesto na sofi okrenutoj prema ogromnom televizoru s ravnim ekranom,
koji je izgledao potpuno nov. Pobacao je stvari sa sofe na gomilu na podu, pa se smestio
u fotelju pored. „Znam sve o tome, ali ne znam šta mislite da ćete postići. Pokušaćete da
me sprečite da uradim nešto glupo? Kako tačno nameravate to da uradite? Odgovor je,
ne možete.“
Dok je sedao, Huldar je razmislio kako da odgovori na to. Nije mu palo na pamet
da će se Trostir setiti pisma posle svih tih godina. Možda ga je neko podsetio. Huldar je
mogao da pomisli samo da je direktor ili neko od školskog osoblja možda naleteo na
njega i pitao ga za pismo. Svakako Trostir nije mogao da se seti tačnog datuma kada će
vremenska kapsula biti iskopana? Osim ako se pokajao zbog pisma pa ga je sve ovo
vreme grizla savest. Nije bilo nepoznato da neko ko je lagao na sudu dođe i prizna to
mnogo godina posle samog događaja. Možda je ovo bilo nešto slično. „Samo ćemo te
pitati zašto si napisao ono pismo i ko su bili ljudi na tvom spisku za eliminaciju.“
„Pismo? “ Trostirova zbunjenost se jasno videla. „O čemu, jebote, pričaš?“
„Pismo koje si napisao pre deset godina, u školi. Ono koje si stavio u vremensku
kapsulu, koja je upravo iskopana. Pismo sa spiskom inicijala onih koji će navodno
umreti ove godine.“
„Ja… “ Trostir je zaćutao, otvorio usta da nešto kaže, pa ih opet zatvorio.
Freja se blago nakašljala i pogledala u Huldara pre nego što se umešala. „Potpuno
smo svesni da si sve to napisao pre mnogo godina jer si bio ljut i da pretnje nisu bile
ozbiljne. Ja sam dečji psiholog i znam da deca govore, pišu i rade nešto što…“ Nije
stigla dalje od toga.
Trostir je stezao rukonaslone na fotelji tako čvrsto da su mu zglavci pobeleli, a crne
tetovaže se pretvarale u oštro ocrtane reljefe. Huldar je razaznao reč ultio na levoj i
dulcis na desnoj šaci. Ali mu to ništa nije značilo.
„Dečji psiholog?!“, Trostir je prasnuo sa takvim besom da je njegove reci propratio
oblačić raspršene pljuvačke. „Nisi valjda iz Agencije za zaštitu dece?“
Freja nije pokazivala da je uzrujana. Njoj je to verovatno bilo kao dobar dan. „Ja
sam iz Dečjeg doma, kojim upravlja Agencija za zaštitu dece. Ipak, nisam došla u
njihovo ime, nego da pomognem policiji.“
To nimalo nije umirilo Trostira. „Napolje!“, povikao je. „Nemam šta da vam
kažem. A ti“, uperio je dugi, tanki prst u Freju, „i svi ostali psiholozi i seronje zaštitnici
dece – svi ste vi gomila pički, jebote. Da se ja pitam, svima bih vam odrubio glave i
popišao se po vama.“
 Huldar je brzo ustao. „Dođi, Freja.“ Primakao se mladiću, kome je sada udarila
pena na usta. „Još jedna takva reč i staviću ti lisice. Hoćeš li da provedeš noć u ćeliji?“
Glas mu je bio tvrd kao čelik, ali kontrolisan.
Trostiru su se raširile nozdrve od uzbuđenog disanja. „Napolje! Nemam šta da vam
kažem.“
Huldar je procenio da nema svrhe da pokušava da ga umiri. Moraće da ga pozove u
stanicu i tamo nastavi razgovor. Pošto je Trostirov bes izgleda bio usmeren uglavnom na
Freju i njenu profesiju, Huldar ju je izveo iz sobe prateći je u stopu, postavljajući se
između nje i mladića. Nije se plašio da će dobiti udarac rukom ili nogom od tog malog
mršavka, ali dok su izlazili, palo mu je na pamet da bi Trostir jednostavno mogao da
bude dovoljno lud da ih napadne nožem. ’Ako je tvoj mač previše kratak, približi se za
korak.’ Možda je latinski citat značio tako nešto. U svakom slučaju, činilo se da postoji
dobar razlog da se pretnje iz pisma shvate ozbiljno.
Huldar nije mogao da se opusti sve dok se Freja nije obula i izašla na odmorište.
Izašao je za njom, ali kada je Trostir pokušao da zalupi vrata, Huldar je pružio ruku da ih
zaustavi. Još uvek savršeno mirno, upitao je: „Šta si ti mislio zbog čega smo došli?“
Trostir je gurnuo vrata, ali Huldar je bio krupniji, teži i jači. „Pitao sam zbog čega
si mislio da smo došli.“
Mladićevo lice je bilo modro od besa i napora. Zarežao je: „Bio sam dovoljno glup
da pomislim kako će panduri biti zabrinuti zbog nas sada kad je on izašao. Trebalo je da
budem pametniji.“
Na trenutak zbunjen tim odgovorom, Huldar je popustio pritisak na vrata a Trostir
se bacio čitavom težinom svog sitnog tela na njih, zalupivši ih Huldaru pred nosom.
Šta je, dođavola, Trostir hteo da kaže? O kome priča?
Huldarov telefon je zazvonio. Na ekranu se pojavio broj policije.
„Halo, ovde Gudmundir. Samo sam hteo da te upozorim: nešto se dešava u vezi sa
Trostirom o kome smo ranije pričali. Upravo su mi tražili da objasnim zašto se zanimam
za njega. Prošlo je samo dva sata otkako si bio ovde. Da sam na tvom mestu, ne bih
uokolo pričao o tome da nameravaš da razgovaraš sa njim. I budi oprezan. Bog bi ga
znao zašto su tako pažljivi prema njemu, ali pretpostavljam da nije u pitanju nešto
prijatno.“
„Hvala na upozorenju, ali sad je malo kasno. Upravo stojim ispred njegovih vrata.
Samo što smo seli a on nas je izbacio napolje. Mislim da si u pravu: nešto je tu vrlo
čudno. Zvaću te kasnije, ako nemaš ništa protiv.“
Završili su razgovor i Huldar je gurnuo telefon nazad u džep. Na trenutak je zurio u
oljuštenu boju na vratima, pa požurio za Frejom.
Šta se, dođavola, dešava?
9.

Frejino i Baldurovo detinjstvo je bilo daleko od uobičajenog. Prvih nekoliko godina

odrastali su uz mladu majku, koja uopšte nije bila spremna za tu ulogu, ali je davala sve
od sebe da rasporedi svoje snage između dva za nju glavna prioriteta – svoje dece i
zabavljanja. Ovo drugo ju je na kraju koštalo života, prerano, a Baldur i Freja su poslati
da žive kod deke i bake. Ali ni deka i baka nisu mogli da se izbore sa tim zadatkom. Ne
samo da su bili uzdržani i kruti nego su oboje bili u penziji i stoga ne baš podobni da se
brinu o dvoje dece. Očevi dece bili su tipične vikend-tate koji su davali sve od sebe da
ispune svoje dužnosti, ali ubrzo je Freji i Balduru postalo jasno da osećaj dužnosti ne
može zameniti bezuslovnu ljubav. Nakon što im je majka umrla, nisu imali nikoga da im
to pruži. Osim jedno drugo.
I tako su odrastali, svako na svoj način: Baldur nemaran, ne poštujući mnogo ni
pravila ni autoritete; Freja odlučna da uspe i da ne bude ometena u tome. Možda je u
tome ulogu imala činjenica da su imali različite očeve, ali Freja je znala da to nije tako
jednostavno. Ljudi su proizvod i prirode i odgoja, a njihov uticaj je nemoguće
predvideti. Bez obzira na to, Baldur i ona su bili slični u jednom pogledu: oboje su bili
čvršći i otporniji od većine svojih vršnjaka, i nije moglo da ih obeshrabri ništa što im je
život donosio.
Zato je Freja sada bila potpuno nepripremljena za sopstvenu reakciju. Još uvek je
bila veoma uzdrmana posle posete Trostiru. Uprkos tome što je i ranije doživela nešto
slično, nije bila navikla na nasilje, i očekivala je da Trostir proprati svoj ispad udarcima.
Srce joj je još uvek ubrzano lupalo i činilo joj se da u njenoj maloj kancelariji nema
dovoljno vazduha, iako su prozori bili širom otvoreni. Sedela je na ledenoj promaji, a
cedulje zalepljene na njen kompjuter lepršale su kao žute zastavice.
Prijalo bi joj piće. Nešto žestoko.
Ispad je došao potpuno neočekivano. Jedva da je bila progovorila kada je čitav
razgovor otišao dođavola. Pre nego što je počela da radi u Dečjem domu, često je
prisustvovala razgovorima sa problematičnim tinejdžerima koji su se završavali tako što
subjekat izgubi kontrolu. Ali do tada bi se zvona za uzbunu već uključila: tinejdžer bi
počeo da diše ubrzano, pocrveneo bi, podizao bi glas i meškoljio se na stolici. Navikla je
da ima vremena za pripremu. Sa Trostirom je bilo potpuno drugačije. On je eksplodirao
kao da je neko pritisnuo dugme. S obzirom na mladićevu nestabilnu narav, sada je
verovala da postoje dobri razlozi da se njegovo pismo shvati ozbiljno. Koliko god bili
mali izgledi da će on progoniti i ubijati ljude sa spiska za odstrel sastavljenog pre deset
godina, ne bi želela da bude odgovorna za ono na šta bi on mogao da bude spreman ako
mu se ukaže prilika.
U svakom slučaju, onome koga je Trostir spomenuo da je izašao bilo bi bolje da se
pazi. Pre nego što su se rastali, Huldar je rekao da će pokušati da otkrije o kome se radi i
obavestiti je o tome. Freja je nepotrebno često pogledala u svoj telefon i dvaput
proverila da nije možda utišan. Shvatila je da ne može da se usredsredi na deo godišnjeg
izveštaja Dečjeg doma koji je napisala i stalno je gubila nit usred rečenice, jer se u
mislima vraćala na mladića i njegovo pismo. Solvejg joj još uvek nije dala ovlašćenje,
što je značilo da nije mogla da traži izveštaj od škole. Kada je Freja nešto ranije
proveravala, Solvejgina kancelarija je bila u mraku i u njoj nije bilo nikoga. To što nije
znala ništa o Trostirovoj prošlosti toliko ju je frustriralo da nije mogla da razmišlja ni o
čemu drugom.
Ako nastavi ovom brzinom, ostaće tu do ponoći. Izveštaj je trebalo poslati sutra
ujutro i bilo bi joj bolje da to završi u roku. U poslednje vreme je imala dovoljno briga i
bez toga da bude odgovorna za kašnjenje s predajom izveštaja. Da bude još gore, Moli je
nestrpljivo čekala kod kuće da je nahrani i prošeta. Ako zakasni, pas je bio u stanju da
izgrize i drugi naslon za ruke na sofi. Prvi je platio cenu kada je Freja jesenas morala da
radi dokasno.
Uzdahnula je pomislivši na Moli. To nije bio život o kakvom je sanjala kao dete. U
njenim mladalačkim sanjarenjima nije bilo godišnjih izveštaja, ni zvaničnih ukora ili
teškoća s koncentracijom. Mada je maštala i o psu, on je bio sladak, mali i beo, a ne
tačkasta smeđa zver uzgajena da uteruje strah.
Telefon je zazvonio i Freja ga je zamalo ispustila na pod u žurbi da se javi. „Freja“,
izgovorila je bez daha.
„Da li ti ime Joun Jounson nešto znači?“, upitao je Huldar bez ikakvog uvoda.
„Joun Jounson? Da li je ovo neka šala? Postoji li češće ime na Islandu?“
„Ne, verovatno ne.“
„Poznajem nekoliko njih koji se zovu Joun, a ima ih još više ako se računa i srednje
ime. Iako se ne sećam njihovih prezimena, jedan od njih mora da bude Jounson.“
„Nisam mislio lično. Da li ti je poznato ime Joun Jounson u vezi sa Dečjim domom
ili si se sretala s njim kroz posao uopšte?“
„Molim?“ Bila je zatečena pitanjem. „Ne. Ne mogu da kažem da mi je poznato.“
Samo što je to izgovorila, sinulo joj je i niz kičmu joj se spustio drhtaj. „Ne misliš
valjda…?“
Huldar ju je prekinuo: „Da. Pušten je iz zatvora pre manje od nedelju dana.“ Čuo se
suvi šum kada je teško uzdahnuo u slušalicu. „On je Trostirov otac.“
„Šta?“ Freja je bila toliko zaprepašćena da nije mogla ništa drugo razumno da kaže.
Pomenuti Joun Jounson je bio pedofil. Pedofil najgore vrste. Nosio je na savesti ne samo
seksualno zlostavljanje devojčice već i ubistvo. Sinu takvog čoveka nije bilo lako
odrastati. Nije čudo što je Trostir promenio prezime.
„Jesi li upoznata sa njegovim slučajem?“
 „Ne. To je bilo pre nego što sam počela da radim. Još sam bila na fakultetu.“ Posle
pauze je dodala: „Da li je stvarno izašao? Zar nije dobio šesnaest godina zatvora?“
„Da. Vreme leti. Odslužio je uobičajene dve trećine kazne – deset i po godina. Sada
je na uslovnoj.“
„Na uslovnoj?“ Freja je zatvorila oči i protrljala ih pokušavajući da potisne bes koji
se rasplamsao u njoj. Njenom bratu su stalno uskraćivali uslovnu kaznu, za razliku od
ovog čudovišta koje ju je dobilo. Mada je šteta koju je Baldur izazvao uključivala
nestalu imovinu, to ni izdaleka nije moglo da se poredi sa gubitkom deteta.
„Da. Takav ti je sistem. Verovatno se primerno ponašao u zatvoru.“
Freja je frknula. „On je silovao i ubio dete. Koga je briga kako se ponašao?“
„Veruj mi, mene ništa nisu pitali.“ Huldar je umorno uzdahnuo. „Mora da je Trostir
mislio da smo došli da obavestimo porodicu i razgovaramo o tome kako treba da se
ponašaju ako im se javi, i tako dalje. Pretpostavljam da je zato podivljao kada se
ispostavilo da smo došli iz potpuno drugačijeg razloga.“
„Da li se tako postupa u ovakvim slučajevima?“ Freja je prebacila telefon u levu
ruku. Htela je da osveži sećanje na slučaj Jouna Jounsona, a najbolji način za to bio je da
pregleda stare vesti iz medija. To nije moglo da sačeka da njih dvoje završe razgovor.
„Ne. Kada ljudi izađu, zatvorska služba preuzima odgovornost za njih. U
slučajevima uslovne kazne oni motre na puštene zatvorenike, ali koliko ja znam, ne
preduzimaju ništa u vezi sa porodicom osim ako se ona ne obrati njima prva.“
Freja je promrmljala neki odgovor dok je ukucavala ime Jouna Jounsona. Dobila je
oko dva miliona rezultata, a oni na vrhu stranice nisu bili povezani sa pedofilom. Prošlo
je mnogo vremena otkad se on pojavljivao u udarnim vestima. Dodala je 2004. godinu i
ponovo pretražila. „Dakle vi uopšte ne pratite te ljude? Pod vi mislim na policiju. Znaš
koliko je velika opasnost da će takvi ponovo počiniti zločin? Nema leka za pedofiliju,
samo terapije sa ograničenim uspehom da se takvi nauče da ne popuštaju svojim
izopačenim porivima. A takve terapije se čak i ne nude na Islandu.“
„Ja nisam stručnjak. Samo sam pretpostavio da se socijalne službe uključuju kada
takve puste na slobodu. Prate gde žive i tako dalje. Uostalom, to je tvoja oblast rada.“
Žurno je dodao: „Mislim na posledice njihovih postupaka – žrtve.“
„Mi ne dobijamo nikakva obaveštenja. Veruj mi, čula bih za to.“ Sada su se pojavili
linkovi u vezi sa traženim čovekom. Freja je kliknula na članak u jednom nedeljniku
koji više nije postojao. Dobro se sećala tog članka – bio je veoma kontroverzan. U to
vreme svi su smatrali da nikada nije trebalo objaviti intervju sa zatvorenikom i da je to
urađeno u ciničnom pokušaju da se poveća loša prodaja novina. Uprkos reakciji
zgrožene javnosti, to izdanje je rasprodate, ali članak nije postigao traženo čudo, već
samo odložio bankrotstvo novina na nekoliko nedelja.
„Kako god bilo, šta se sada dešava?“, upitala je Freja. „Da li bi trebalo da još
jednom pokušamo da razgovaramo sa Trostirom? Sada bar znamo nešto o njegovom
poreklu, a ovo naravno objašnjava zašto je imao problema kao adolescent; kada je pisao
to pismo, ’JJ’ se očigledno odnosilo na njegovog oca. Ubistvo se dogodilo manje od dve
godine pre toga, što nije mnogo vremena da se prevaziđe tako traumatičan događaj.“
 „Bojim se da druga poseta ne dolazi u obzir u skorije vreme.“
Na ekranu se pojavila fotografija Jouna Jounsona. Sedeo je u jednoj od pritvorskih
ćelija u zatvoru Litla-Hrejn koji je Freja odmah prepoznala, i piljio kroz uski prozor, kao
da nosi svu tugu sveta na ramenima. Međutim, koliko se Freja sećala, intervju je jasno
pokazao da nije bio baš naročito opterećen kajanjem, a njegova poza joj je delovala kao
besramno nameštena. Bilo je teško zamisliti kako su roditelji devojčice morali da se
osećaju dok su ovo čitali. Pogotovo deo u kome je Joun pričao o datumu kada će izaći iz
zatvora. Cela ta nepravda bila je skandalozna: on je mogao da odbrojava dane dok ne
izađe, dok je maloj Vaki Oradotir dodeljena smrtna kazna. Prenula se iz misli. „Jesi li
rekao da ne postoji namera da se ponovo razgovara sa Trostirom? Ali šta je sa pismom?
Zar ne bi trebalo da to više istražiš?“
„Ne. Rečeno mi je da to zasad ostavim po strani. U toku je hitnija istraga. Možda
ću moći da se vratim na ovaj slučaj kada ona bude zaključena.“
„Shvatam.“ Freja je zurila u profil Jouna Jounsona. Fotografija je bila mutna pošto
je članak skeniran, ali njegov izraz lica se nije mogao pogrešno protumačiti. Reč koja je
prva padala na pamet bila je ljigav. Odvratno ljigav. Odvojila je pogled od ekrana u
naporu da se usredsredi na razgovor. „Dakle, na slučaju se neće dalje raditi?“
„Ne. Trenutno ne. Javiću ti se kada se prašina malo slegne, ako nemaš ništa protiv.“
Huldar je oklevao. „U stvari, pitao sam se da li si zauzeta ovog vikenda…“ Nije rekao
ništa više.
„Zovi me ako se slučaj ponovo otvori. Zdravo.“ Prekinula je pre nego što je još
jednom stigao da je pozove da izađu. Ona će zaista izaći ovog vikenda, ali ne sa njim. Sa
njim apsolutno, definitivno neće. Ne razmišljajući više o tome niti dopuštajući sebi da
oseća krivicu što ga je tako sasekla na samom početku, zadubila se u intervju na ekranu
kompjutera. To što je policija zanemarila Trostirovo pismo ne znači da mora i ona.
Možda će čitanje intervjua ponovo pokrenuti njen mozak, naelektrisati je dovoljno da
pregleda godišnji izveštaj.
Dok je preletala pogledom preko teksta, sadržaj joj se vratio u sećanje. Mogla je da
oseti kako joj se lice krivi od gađenja. Ništa što se dogodilo nije bila krivica tog čoveka.
Stalno je tupio o tome kako je on alkoholičar i upozoravao čitaoce na opasnosti od pića.
Cinično se osmehnula. Alkohol je imao svoje loše strane, ali nije pretvarao ljude u
seksualne prestupnike, a kamoli pedofile. Mada na osnovu onoga što je Joun rekao,
pomislili biste da je to bio odlučujući faktor: počinio je to jer je preterivao u piću;
alkohol ga je lišio samokontrole. On nikada ranije nije uradio ništa slično tome i nikada
to neće ponoviti. Po njegovoj izjavi, on se nije sećao da je izvršio zločin. Iako nije išao
tako daleko da tvrdi da je nevin, bio je blizu. Nema sumnje da bi pokušao da porekne
svoju krivicu da dokazi nisu bili neoborivi. Nikada nije bilo nikakve sumnje, ako se
Freja dobro sećala: biološki uzorci i DNK uzet iz vagine devojčice, zajedno sa otiscima
prstiju na njenom grlu ili ustima koje je ostavio dok ju je davio ili gušio. Nije mogla da
se seti koji metod je primenio.
Ali sada je išao na tečenje, rekao je, i pronašao Boga. Ako bi mogao da podeli svoja
iskustva i pomogne drugima kada izađe, bilo bi mu drago. Freja je osetila mučninu.
Nijedne reči kajanja, nijednog nagoveštaja griže savesti zbog onoga što je uradio, ni
pomena devojčicinih roditelja. I naravno, ni reči o žrtvi, kojoj je prvo uzeo nevinost, a
zatim oduzeo život. Umesto toga razglabao je o tome kako mu je Bog oprostio i kako je
nameravao da koristi njegovu snagu u budućnosti, pošto je, kako je izjavio, on sada
radio Božji posao. Da je stvarno bilo tako, Bogu bi bilo bolje da preispita svoju politiku
opraštanja i nabavi detektor laži, pod hitno – i otpusti šefa osoblja kad je već kod toga.
Uprkos besu koji je članak izazvao, Freja je nastavila da čita. Nije mogla da se seti
da li je čovek pominjao svoju porodicu. Ako jeste, moglo je da bude nekih informacija o
Trostiru, a Freju je takođe zanimalo da li je Jounova žena održavala bilo kakav kontakt
sa njim dok je bio u zatvoru. Ali novinar ili nije pitao o Jounovoj porodici ili ovaj nije
bio voljan da odgovara.
Članak je Freji ostavio gorak ukus u ustima. Bila je ubeđena u tri stvari: prvo, da je
ori glumio svoju novopronađenu pobožnost. Njegovo lupetanje o Bogu jednostavno nije
zvučalo iskreno. On ne bi bio prvi koji je skrivao svoju stvarnu prirodu iza iznenadnog
prelaska u hrišćanstvo. Potrebno je samo da upamtiš nekoliko izabranih citata i izbacuješ
u redovnim razmacima. Nije škodilo ni da nosiš Bibliju uokolo sa sobom i tobože
pogledaš ka nebu s vremena na vreme, pogotovo kada oblake probijaju zraci svetlosti.
Drugo, nije se moglo mnogo verovati u njegovo proklamovanje da se odrekao
alkohola. Kako je uopšte mogao da nastavi da pije iza rešetaka? U zatvoru nije imao
drugog izbora nego da se prilagodi okolnostima. Osim toga, odlasci na sastanke
anonimnih alkoholičara predstavljali su prijatno skretanje pažnje sa inače turobnog
životarenja u Litla-Hrejnu, a čak i oni koji nisu imali problema s pićem pojavljivali su se
na sastancima prosto da razbiju monotoniju svakodnevice.
Treće, Freja je bila ubeđena da je laž kako je to bilo prvi i jedini put da je on
popustio pred svojom požudom prema deci. Pedofilski porivi se ne manifestuju iznenada
u srednjim godinama. Čovek kao on, pod stalnim dejstvom alkohola, morao je da
zlostavlja neko dete i ranije. A Freja je znala za mnoštvo uznemirujućih primera i mogla
je sa prilično velikom tačnošću da pretpostavi ko su bile te žrtve. Dete koje mu je
najbliže, razume se, što je značilo: ili Trostir ili njegova sestra Sigrun. Možda oboje.
Verovatno su socijalne službe zbog toga intervenisale u Trostirovom slučaju kada je
imao osam godina, ali to nije objašnjavalo zašto su izveštaji i ostala dokumentacija
nestali. Ni zašto se Solvejg, koja je lečila dečaka, ponašala tako čudno. S obzirom na to
ko je bio Trostirov otac, Freja je bila sigurna da ga se ona sećala. Direktorovo neznanje
je bilo uverljivije, pošto je dečakova majka sigurno skrivala identitet oca. Mora da je
želela novi početak za sebe i svoju decu, da ostavi prošlost za sobom. To bi takođe
objasnilo njihove česte selidbe.
Da bi se upoznala sa pojedinostima, Freja je pregledala beleške sa suđenja.
Godišnji izveštaj je mogao da čeka. Kao i Moli.
10.

„Umreću od hladnoće. Možemo li jednostavno da odemo, molim te?“ Trostir je čvršće

privio jaknu oko sebe. Iako je rajsferšlus bio pokvaren, jakna je mogla još dugo da se
nosi, tako da nije bilo potrebe da se troši na novu. U svakom slučaju, uz potpuni
nedostatak izbora na ovom usranom ostrvu, nije ni znao gde bi našao neku tako kul.
Cvokotao je dok je nemilosrdni vetar tražio poderotine na njegovim pantalonama.
Poderotine su ga dodatno koštale; one nisu nastale od iznošenosti. Ali sada su otkrivale
samo naježenu kožu ispod njih.
Ispao je velika budala. Zaboravio je kakvo je vreme i obukao se vodeći računa o
svom izgledu, a ne da se zadržava tu napolju. Ali i da se setio, to ne bi bilo od velike
koristi, pošto teško da je imao neku odgovarajuću odeću. Nosio je svoje jedine pristojne
čizme – crne, sa pertlama visoko uz potkolenicu – ali čak i one su bile ledeno hladne
pošto nije imao čarape. To nisu bile originalne martinke, ali su im bile dovoljno slične da
obmanu ljude iz daljine. Bar se tako nadao.
Nije bilo svrhe da se ljuti zbog vremena; trebalo je jednostavno da odu. „Sigrun,
tako je hladno, jebote. Mogli bismo da se vratimo sutra.“ Kada bi samo mogao da
ponovo potpali onu toplotu koja mu je strujala kroz vene ranije kada su onaj prokleti
pandur i ta kučka od psihologa ispljunuli šta im je zadatak, tada bi mogao da stoji go u
mećavi i ništa ne oseti.
Njegova sestra je odmahnula glavom. „Hajde da sačekamo. Ne bi bilo isto da se
vratimo sutra.“ Bila je toliko ušuškana da joj je jedva video lice. Pogled mu se spustio na
njene ruke. Nosila je stare rukavice na kojima je odsekla poslednja dva prsta pa zašila
rupe na desnoj ruci. Nije mogao da shvati zašto nije mogla jednostavno da nosi rukavice
bez prstiju i sakrije patrljke kao što je nekada radila. Ali on nikada ne bi pomenuo prste
koji joj nedostaju, mada nije znao da li da bi zaštitio nju ili sebe.
Potražio je cigarete u džepu. Negde je čuo da ti se krvni sudovi skupljaju kada
pušiš, zbog čega bi teoretski trebalo da ti bude toplije. Ovo je bio dobar trenutak kao i
bilo koji drugi da se to proveri. Osim toga, očajnički je želeo pljugu: nije popušio
nijednu otkad stoje na autobuskoj stanici. Zbog te navike mu je, između ostalog, novac
od socijalne pomoći tako brzo nestajao.
„Nemoj da pušiš.“ Sigrun ja mahnula kroz vazduh kao da je njen brat već zapalio.
„Ako primete dim, mogli bi da pretpostave da smo ovde. Tako ćemo samo privući
pažnju.“
 Cigareta je već bila napola izvučena iz paklice, ali Trostir ju je gurnuo nazad. Da je
ignorisao Sigrun i zapalio, samo bi je unervozio. A ona je bila u pravu: uostalom,
njegova sestra je bila stručnjak da ostane neprimećena. Nasuprot njegovom stavu sa
porukom „jebi se“, njen cilj je da bude što neupadljivija, skoro nevidljiva. Takva je bila
otkad je on pamtio: očajnički željna da prođe neprimećena, jer istog trenutka kada bi je
neko primetio, nastala bi katastrofa. Nigde nije bila sigurna: ni u školi ni kod kuće, u
klubovima ili na igralištima, u bilo kojoj aktivnosti koja je uključivala i drugu decu. Iako
je nasilje i ruganje bilo rede i blaže kako su godine prolazile, ona je još uvek trpela
posledice. Nemojte da me vidite. Nemojte da me primetite. Ja nisam ovde.
Ta želja za nevidljivošću odražavala se na njenoj odeći. Neznanci bi, ako bi je
uopšte opazili, stekli utisak da se Sigrun trudi da bude što aljkavija. Čovek bi pomislio
da je Amiš u toj odeći turobnih boja koja je bila previše duga i vrećasta da bi ikome
pristajala. Kosa joj je bila u skladu s odećom: duga, umršena i neuredna. Nikada nije
stavljala maškaru ili ruž, i mada to nikada ne bi priznao, on je provodio više vremena
ispred ogledala nego ona.
Znao je i zašto. Zbog toga ju je bez reči puštao da se šunja unaokolo. To je bio njen
metod; a on je bio potpuna suprotnost. A to je potvrdio i bol u ušima koji je osećao zbog
alki. „Koliko uopšte stojimo ovde?“
„Ne mnogo.“ Sigrun je provirila iza ugla velike bele crkve. „Mora da će uskoro da
krenu.“ Ponovo se naslonila na zid, ali on nije mogao da sledi njen primer: beton je bio
previše hladan. U nepovređenoj levoj ruci držala je stručak cveća koji su kupili u
supermarketu pre nego što su ušli u autobus do Fosvogura. Cvetovi su bili pomalo uveli
i jadni kao što bi se i očekivalo u jednom tako jeftinom buketu. To nije bilo važno:
buketi u cvećari su bili triput skuplji, a bilo bi besmisleno trošiti toliki novac na nekoga
ko je mrtav. Važno je bilo da misliš na tu osobu. Sigrun je još jednom krišom provirila
iza ugla. „Čim odu, možemo da krenemo.“
Trostir se uzdržao da se ne usprotivi. Godišnji odlazak na grob je mnogo značio
njegovoj sestri, mada je on lično mislio da je to gubljenje vremena. Mrtvi su mrtvi i neće
oživeti ma koliko se ljudi skupljalo na njihovom grobu. Ali pošto sestra od njega nije
često tražila neku uslugu, nije dolazilo u obzir da je odbije. Ionako nije imao pametnija
posla. Nikada ih nije ni imao. Bio je nezaposlen poslednjih šest meseci i mada mu je
postajalo malo dosadno, sve je bilo bolje nego provoditi dane u besmislenom rintanju.
Svi njegovi poslovi do sada bili su dosadni, uzaludni i loše plaćeni. Kada se sve uzme u
obzir, nije živeo mnogo gore od socijalne pomoći, a to što ujutro nije morao da ustaje iz
kreveta bila je velika prednost. Ipak, nije baš da je imao novca u izobilju: poslednji
posao koji je imao bio je honorarni a on nije shvatio da će mu se umanjiti socijalna
pomoć kada ga je izgubio. Ali bilo je lako naknadno biti pametan; novac je pokrivao
osnovne potrebe, tako da je mogao i gore da prođe. Ipak, nije se moglo poreći da bi bilo
lepo kada bi mogao da priušti par pravih martinki. I novu jaknu.
„Muda će mi se smrznuti.“ Istog trenutka se pokajao što se požalio. Pogled koji mu
je uputila kroz zamršenu grivu od kose koju joj je vetar nanosio na lice bio je povređen i
nervozan. Ona je bila užasno ranjiva. I najmanji nagoveštaj kritike koji većina ljudi ne bi
ni primetila mogao je da dobije ogromne razmere u njenim očima. Trebalo je da
razmisli.
Trostir se žurno ispravio: „Kako god, nema veze. Oni će sigurno krenuti za minut.
Koliko dugo mogu da se zadrže po ovakvom vremenu?“ Opazio je da se Sigrun malo
opustila. Međutim, onaj par tamo je nažalost bio podjednako dobro pripremljen za
ovakvo vreme kao i Sigrun: žena je nosila blistavu metalik perjanu jaknu sa kožnim
okovratnikom; muškarac je takođe nosio toplu odeću, mada ne tako živopisnu. Kakav
maler. Mogli su da legnu na grob i malo odremaju ako bi to poželeli i ne bi im ništa bilo.
Dok bi on u tom slučaju umro od hladnoće i dobio sopstvenu nadgrobnu ploču. Koliko
god neozbiljna bila ta misao, izazvala je čudan drhtaj u njemu. Mora da je zbog groblja.
Iako je imao samo dvadeset četiri godine i nije bilo verovatno da će ubrzo umreti,
pomisao da će jednog dana postojati nadgrobna ploča sa njegovim imenom na njoj bila
je uznemirujuća.
Zbog pomisli da će Sigrun biti jedina koja će obilaziti njegov grob ta ideja je bila
još sumornija. Bilo je malo verovatno da će njihova majka imati vremena za to.
Neprekidno je radila a kada bi došla kući, uglavnom se zatvarala u sobu, izmoždena. To
se neće promeniti u skorije vreme. Ona je bila beznadežna – po njegovom mišljenju, ali
ne i Sigruninom. Njegova sestra je volela majku kao što dete i treba da voli roditelja,
dok on nikada nije mogao da joj oprosti. Sigrun je objašnjavala da tu nije imalo šta da se
oprašta. Po njenom mišljenju, njihova majka nije mogla da se ponaša nikako drugačije.
Ona je bila žrtva okolnosti. Pa, Trostir nije imao saosećanja za takvu vrstu žrtava: čuvao
ga je za one prave žrtve, kao što su on i njegova sestra.
Nije mrzeo svoju majku, mada je nije ni voleo. Godinama nije osećao ništa osim
besa, ali kako je vreme prolazilo i njihova užasna prošlost postajala sve dalja, zatekao je
sebe kako je sažaljeva. To je bilo najbliže ljubavi što je osetio prema njoj.
Nisi mogao da je ne žališ kada joj je život bio tako grozan. Nije bilo važno čak ni to
što je njeno sadašnje bedno bivstvovanje bilo samonametnuto. Bio je njen vlastiti izbor
da se izoluje i ubija od posla, u uzaludnom pokušaju da ublaži ono što se nikada nije
moglo poništiti. Nije imala petlju da se spali, izvrši harakiri, ili da se bičuje kao ljudi u
nekim drugim kulturama. Njena pokora je bilo to da se pretvori u ljudski otirač za noge.
A povukla je i njega i njegovu sestru sa sobom, mada toga možda nije ni bila svesna.
Verovatno je mislila da se žrtvuje za njih i tako otplaćuje dugove. Ali to je bilo daleko od
istine.
Ponovo ga je obuzela žudnja za nikotinom dok je razmišljao o njihovom jadnom,
nestabilnom životu. Svi ostali kao da su imali neku vrstu sigurnosti, neku vrstu uporišta,
ali ne i on i Sigrun. Nakon što su njihovog takozvanog oca strpali u zatvor, seljakali su
se sledećih pet godina. Svaki put kada bi ljudi shvatili ko su, morali su da pokupe stvari i
krenu dalje. Istog trenutka kada bi majčine kolege počele da se sašaptavaju, ona bi
promenila posao, prelazeći sa jednog slabo plaćenog posla na drugi. Tako je to išlo dok
se nije zaposlila u fabrici ribe i otkrila da žene iz inostranstva koje su radile sa njom na
pokretnoj traci nemaju pojma o njenoj prošlosti. Kada im je jasno stavila do znanja da je
ne zanima njihovo prijateljstvo, ostavile su je na miru.
 Pošto njena plata u fabrici ribe nije bila dovoljna za njih troje, uveče je čistila
kancelarije kada bi svi ostali otišli kući. Prazne zgrade su nudile drugu vrstu predaha od
potajnih pogleda i šapata, i izgledalo je da je ona zadovoljna time, mada se na njenom
istrošenom licu i klonulim ramenima jasno videla hronična izmorenost. Kada je Trostir
posle deset godina prekinuo školovanje i zaposlio se, ona je mogla da se malo opusti, ali
nije. Umesto toga rekla mu je da stavlja svoju platu na štedni račun kako bi osigurao
budućnost. Uvek mučenica. On je spremno prihvatio njenu ponudu, ali je trošio svoj
novac jednako brzo kao što ga je zarađivao.
Iako joj je dobro išlo, Sigrun nije nastavila školovanje posle obaveznog
obrazovanja i pridružila se majci u fabrici ribe, gde se grozno osećala. Osujećena u radu
zbog nedostatka dva prsta nije mogla da radi dovoljno brzo, zbog čega su je stalno
opominjali, iako je radila vredno koliko je mogla. Ipak je, uobičajeno za nju, izdržala
čitavu godinu pre nego što je najzad dala otkaz.
Zatim je prihvatila posao službenice u kompaniji za osiguranje, u kojoj i sada radi,
srećno sklonjena u administraciju, sama među papirima koje je trebalo arhivirati. Radila
je svoj posao tako dobro da je postala nezamenljiva, mada se po njenoj plati to ne bi
reklo. Ali opet, ona nikada nije tražila povišicu niti imala bilo kakve druge zahteve. Šta
je radila sa svojim novcem, ne zna se. Izgledalo je da ništa ne troši. Verovatno ga je
uplaćivala na štedni račun, kao što je njihova majka savetovala Trostira, a to je značilo
da je do sada morala sakupiti sasvim pristojnu sumu. On ju je uvek podsticao da ugađa
sebi i prestane sa tim besmislenim cicijašenjem, ali ona bi ga samo postiđeno pogledala
kada bi je upitao za šta kog đavola štedi. Možda je maštala o putu oko sveta, da ode od
svoje prošlosti što dalje moguće. To je mogao da razume.
Trostir je zatopotao nogama u uzaludnom pokušaju da pokrene cirkulaciju u
nožnim prstima.
„Psst! Mislim da dolaze. Da pogledam?“ Sigrun je sklonila kapuljaču sa jednog uha
i oslušnula. Kada je prestao da lupa nogama, Trostir je čuo škripanje snega i slabašni
odjek razgovora. Mora da su to bili oni. Najzad. Uz malo sreće, požuriće do svojih
automobila i odvesti se. Bilo je malo verovatno da će dugo stajati i ćaskati.
Kada su on i Sigrun došli, jedan auto je već bio parkiran tamo a drugi je upravo
dolazio. Vozači su izašli, klimnuli glavom u znak pozdrava – prilično hladno, kako je
izgledalo – i kratko se rukovali, nakon što su prebacili cveće iz desne u levu ruku.
Njihovi buketi su bili veliki i glomazni, za razliku od jadnog stručka koji je Sigrun
držala. Ni muškarac ni žena nisu ni pogledali ka njima, a Trostir i Sigrun su se polako
povukli u zaklon crkve da im ne bi privukli pažnju.
Teško da bi Trostir opisao sebe kao sentimentalnog, ali čak ni on nije mogao da ne
razmisli o tužnoj sudbini roditelja. Prvi put kada su on i Sigrun došli na grob, ovaj par je
došao u istim kolima i čvrsto su držali jedno drugo dok su ulazili na groblje. Nije želeo
čak ni da pomisli na sahranu, na kojoj su roditelji delovali još bliži jedno drugom. Dok
su išli za malim belim sandukom, potpuno skrhano, lica su poprimila istovetan izraz
užasa kada su ugledali Trostira, Sigrun i njihovu majku. Ušunjali su se i seli na zadnju
klupu u crkvi, pošto je njihova majka mislila da će tako proći neopaženo.
 Sve glave u crkvi okrenule su se ka njima kada je par stao u mestu, zureći u njih
kao opčinjen. Činilo se da taj trenutak traje čitavu večnost. Onda je žena klonula na svog
muža, očiju zamrljanih maškarom rastopljenom od suza koje su joj neprekidno tekle niz
obraze. Lice njenog muža bilo je crveno i ljutito. Vlažne oči ostalih ožalošćenih
netremice su zurile u njih. Užasnutost uljeza je bila svima jasno vidljiva kada je majka
devojčice u sanduku počela da jauče od bola, i sve oči su ih pratile dok su se probijali
napolje kroz gužvu, bežeći od tog patnjom ispunjenog naricanja.
Trostir je potisnuo to sećanje.
Ono je samo pokretalo bol i gnev u njemu. Zašto nije bilo moguće premotati život
unazad i promeniti prošlost? Da su samo on i njegova majka bili kod kuće tog dana, sada
ga ne bi progonilo to nepodnošljivo sećanje, a posledice svega toga da i ne pominje.
Kao i za mnogo toga, smatrao je svoju majku odgovornom za incident na sahrani.
On i Sigrun su bili samo deca, ali ona je trebalo da bude pametnija. Njemu nije palo na
pamet da će roditelji devojčice kriviti njih, ali odrasla osoba je trebalo da to predvidi.
Kada je Sigrun navaljivala da odu tamo, njihova majka je trebalo da odbije, ali kao i
obično ona je odmah popustila. U njoj nije bilo ni trunke čvrstoće, kao da joj je negde
usput čitava kičma izvađena u jednom komadu. On je bio potpuno drugačiji. Iako je ono
što se dogodilo na sahrani bilo užasno, imalo je jedan pozitivan ishod. Te noći, dok je
ležao u krevetu slušajući sestrino prigušeno jecanje, Trostir je odlučio da će od tada
braniti samog sebe i kad god naiđe na nepravdu, suočiće se s njom direktno i bez
ustezanja. Niko ne mari za mučenike. Dok ne prođe jedno stotinu godina, a i tada će
divljenje prema njima biti mlako.
Vetar je stao bez upozorenja i osećanja lišen pozdrav dvoje ljudi jasno se čuo na
mestu gde su Trostir i Sigrun stajali. Provirio je iza ugla i video ih kako se brzo rukuju,
naizgled ne gledajući jedno drugo u oči. Ušli su svako u svoj auto i otišli. Video je
zadnja svetla kroz oblak izduvnih gasova dok su usporavali, skretali desno i nestajali.
Mogućnost da se najzad pokrenu malo je zagrejala Trostira. „Hajde. Otišli su.“
Sigrun je morala da i sama proveri pre nego što je mogao da je ubedi da obiđe iza
ugla, i stalno se osvrtala dok su ulazili na groblje, kao da očekuje da se ono dvoje vrate.
Mogli su da zaborave nešto pored groba. Trostir ništa nije rekao, mada ga je njeno
neurotično ponašanje nerviralo. Zašto je uvek morala da se tako ponaša? Ali znao je da
nema svrhe kritikovati je; njena nervoza bi samo postala još gora ako bi pokazao da ju je
primetio.
Znali su put do groba napamet, pošto su gazili tom stazom jedanaest godina. Prvi
put godinu dana posle devojčicine smrti, a onda svake godine posle toga na njen
rođendan. Kao neodlučni gosti na zabavi. Ona bi ove godine napunila dvadeset, da je
živa. Dok su dolazili ovamo, to je iznenada palo na pamet Sigrun: naglo se okrenula
prema njemu i glasno izgovorila taj broj. Mnogo glasnije nego što je bilo uobičajeno za
nju; dovoljno glasno da se jedina preostala putnica u autobusu osvrne i iznenađeno
zagleda u nju. Ona je pocrvenela i sačekala da se stara gospođa ponovo okrene na drugu
stranu pre nego što je objasnila. Nije se setila da je to tako važan rođendan, inače bi
kupila skuplji buket. Obuzeo ju je poriv da se vrati i kupi drugi, ali je Trostir, koji je
uživao u toplom autobusu, uspeo da je odgovori od toga, glup kao obično, jer su stigli u
isto vreme kao i roditelji a on zamalo umro od smrzavanja. Rekao je da su se već
istrošili za autobuske karte i buket – bilo je sasvim nepotrebno dizati toliku frku oko
imaginarnog dvadesetog rođendana nekoga ko je mrtav. Možda je to objašnjavalo
sadašnju Sigruninu napetost, iako nije bilo uvek lako pretpostaviti kako njen um
funkcioniše.
Stala je ispred groba ćutke, oborenog pogleda. Posle izvesnog vremena je podigla
bradu sa grudi i spustila cveće, koje je izgledalo malo i jeftino pored dva velika buketa
uspravljena uz nadgrobnu ploču. Trostir je morao da skrene pogled: taj otrcani buketić je
nekako simbolizovao njega i Sigrun.
Za razliku od svoje sestre, on se nije držao ustaljene rutine prilikom tih godišnjih
poseta, već se vrzmao okolo, čitajući natpise na obližnjim grobovima, paleći cigaretu ili
šutirajući sneg. U obzir je dolazilo bilo šta čime bi se zanimao dok je Sigrun meditirala,
ili šta god da je radila. Nikada nije mogao da natera sebe da je pita o čemu razmišlja.
Ovog puta je stajao malo podalje, tih i nepomičan kao i ona. Razmišljajući koliko
su usamljeni i kako su ih svi izneverili. Uvek. Pitajući se kako bi Sigrun reagovala kada
bi saznala da je njihov otac izašao iz zatvora. Kako je najbolje da joj saopšti vest da to
ne bi načula na poslu ili naletela na to đubre na ulici. Kako da ga spreči da se na silu
vrati u njihov život. A to ga je vratilo za pun krug do misli koja ga je progonila otkad ga
je pamćenje služilo: niko im nikada neće pomoći.
Na njemu je bilo da zaštiti svoju sestru. I on je neće izneveriti.
11.

Podzemni parking je bio prazan, u oštroj suprotnosti u odnosu na to jutro kada je na

njemu bilo samo nekoliko slobodnih mesta, i to naravno onih najnezgodnijih za
parkiranje. Kolbejn je kasnio na posao zbog gustog saobraćaja na putu od
Habnarfjerdira, i bio je prinuđen da se parkira tik pored stuba. Bila je potrebna izuzetna
veština da uveze auto u rikverc na slobodno mesto, ali on se prilično izveštio u tome
otkad je kupio novi skupi auto. Da je vreme bilo lepše, parkirao bi se napolju; uvek mu
je bilo pomalo nelagodno kada ostavi svoj ponos i radost uguran u tesan prostor tu dole.
Mnogi od ostalih korisnika garaže vozili su se okolo u izlupanim starim krševima i neka
mala ogrebotina ne bi ih nasekirala. On nije mogao da podnese tu pomisao, mada više
nije išao tako daleko da zapisuje registarske brojeve kola parkiranih pored njegovih, za
slučaj da na kraju dana zatekne ulubljenje na svojim kolima. Odustao je od te navike
otkad ga je jedan od kolega uhvatio u tome i popreko ga pogledao. Kasnije tog dana
Kolbejn je video kako se taj isti kolega, kod aparata za kafu, sa svojim pajtašima smeška
zbog te zgode. Kolbejn nije mogao da podnese da mu se podsmevaju. To je bilo još gore
od straha od ogrebotina na njegovom otmenom novom autu.
Njegovi koraci su odjekivali a sa jedne od cevi na tavanici čulo se kapanje vode.
Osim toga vladala je potpuna tišina. Svetiljke na tavanici su treperile i palile se jedna za
drugom dok je prolazio pored senzora, osim onih u kojima su nedostajale sijalice.
Mogao je da se zakune da ih je jutros radilo više.
Pre šest meseci radno vreme domara skraćeno je na povremeni rad u sklopu mera
smanjivanja troškova i zgrada je počinjala da trpi posledice, pogotovo u delovima u
kojima se čišćenje i održavanje smatralo manje važnim. Podzemni parking je
nesumnjivo bio jedan od tih delova. Računovođe očigledno nisu mislile na nedostatak
osvetljenja, sveprisutni vonj vlage i gomile smeća koje se skupljalo u ćoškovima. Ali
Kolbejnu nije padalo na pamet da to komentariše. Za skoro četrnaest godina, koliko je
već bio u firmi, naučio je da u praksi, mada je uprava podsticala ljude da kažu šta misle,
oni koji bi bili iskreni nisu dugo ostajali na poslu. Za one koji su se trudili da dobiju
unapređenje, laskanje je bilo daleko bolja politika. Ta taktika je svakako doprinela
njegovom vlastitom usponu u hijerarhiji, uprkos činjenici da nije imao formalne
kvalifikacije iz računovodstva ili prava. Generalni direktor ga je čak nedavno pohvalio,
rekavši da je, kada ga je zaposlio po preporuci starog prijatelja, pomalo sumnjao da je
Kolbejn sposoban za taj posao, ali se pokazalo da je potpuno pogrešio. Šteta što se
generalnom direktoru bližilo vreme za penziju. Nije bilo garancija da će njegov mlađi
naslednik podjednako ceniti Kolbejnove talente. A šta će se dogoditi sa njim ako dođe
do potresa u organizaciji?
Svetla su prestala da se pale kada se Kolbejn približio suprotnom kraju parkinga i
on je s neodobravanjem odmahnuo glavom. Ali kada je podigao pogled, video je da su
neonske sijalice polomljene. Zastao je i oslušnuo. Kapanje je sada bilo toliko često da je
bezmalo zvučalo kao kiša. Dok je stajao načuljivši uši, učinilo mu se da je čuo slab zvuk
grebanja iz pravca svojih kola – pod pretpostavkom da su ona još uvek bila tamo. Ovo
mu se nije dopalo. Ko bi osim lopova imao bilo kakav razlog da polomi sijalice? Na
parkingu bez prozora nije postojao drugi izvor svetlosti a mrak bi obezbeđivao savršeni
zaklon. Ako je bio u pravu, sigurno su meta lopova bila njegova kola. To je bilo jedino
poželjno vozilo na ovom mestu. Viši članovi uprave parkirali su se na obeleženim
mestima blizu ulaza ili pored liftova. A oni su ionako po običaju išli kući ranije. Ali sada
je celo ovo mesto bilo pusto kao groblje.
Šta ako su lopovi još tu? Šta ako ih prekine dok mu obijaju kola? Da li bi krenuli na
njega? Odgovor je bio očigledan: da, naravno da bi. Teško da bi se jednostavno udaljili
kao da se ništa nije dogodilo. Oh, izvinite. Ponovo se čulo grebanje. Kolbejn se
nakašljao, besmisleno glasno, u nadi da će uplašiti moguće lopove. Bilo bi najbolje da
pobegnu. On ih ne bi jurio, a kasnije bi morali da budu uhvaćeni. Ako bi zastali u
bekstvu da ga prebiju, mogao bi da im skrene pažnju na sigurnosne kamere i nada se da
će ih to naterati da se predomisle. Kolbejn se ponovo nakašljao, još glasnije. Mogao je
da se zakune da se zvuk grebanja takođe pojačao. Hteo je da se nakašlje treći put kada
mu je sinulo da lopovi već moraju biti svesni njegovog prisustva. Teško da su mogli da
ne primete svetla koja su se palila dok je ulazio na parking.
Da li si ti čovek ili miš? Kolbejn je naduvao obraze i polako ispustio vazduh. Nije
imao izbora osim da priđe kolima. U ulaznom holu više nije bilo obezbeđenja – još
jedna posledica mera štednje. Domar je sigurno otišao kući već pre nekoliko sati, a
Kolbejn ni u ludilu ne bi tražio od šačice onih što su preostali u zgradi da mu prave
društvo do njegovih kola. To bi im stvarno dalo povod za podsmevanje. Ako bi se
pojavio sa modricama ispod očiju i slomljenim nosem posle sukoba s lopovima, bar bi
stekao njihovo poštovanje.
Kolbejn je nastavio da hoda. To kako mu je srce lupalo nije slutilo na dobro, ali
uprkos tome je ubrzao korak. Najbolje bi bilo da završi sa ovim. Na vidiku mu se
pojavila hauba njegovih kola, isturena iza prokletog stuba koji je pružao savršeno
skrovište za lopove – ako ih je uopšte bilo. Srce mu je lupalo o rebra, kao da mu je u
grudima zatvoren vrabac koji se bori za život. Naravno da je neko vrebao u mraku,
možda i više njih. Nešto je moralo da stvara onu buku. Što se više približavao autu,
grebanje je postajalo glasnije, udruženo sa škripanjem metala i nečim nalik na
mrmljanje. Palo mu je na pamet da se lopovi možda sašaptavaju, kujući zaveru da ga
zaskoče iz zasede. Ali kako je prilazio, to mrmljanje je sve manje podsećalo na ljudske a
više na životinjske glasove. Možda su uostalom lopovi bili samo miševi ili pacovi.
Niko nije skočio na njega kada je napravio tih nekoliko poslednjih koraka do auta,
niti kada je drhtavim prstima pritisnuo dugme na daljinskom ključu da ga otključa.
Drhteći od strepnje, oprezno je obišao oko haube i osetio olakšanje što nikoga nije
zatekao s druge strane. Ali još nije bio izvan opasnosti, pa je ne dajući sebi vremena za
opuštanje požurio do vozačevih vrata. Pre nego što je seo za volan i napipao dugme za
zaključavanje svih vrata, brzo je pogledao iza kola da se uveri da tamo niko ne vreba u
zasedi. Odmah iza prtljažnika bio je do struka visok betonski zid koji je razdvajao
parking-mesto od platforme za spuštanje na donji nivo. Lopovi su lako mogli da se
sakriju iza njega, što je izgledalo vrlo verovatno pošto su grebanje, škripanje i mrmljanje
dopirali odatle. Na zid je bila postavljena ograda od čeličnih šipki, preko koje bi
kriminalci morali da se uspentraju pre nego što se dočepaju Kolbejna, ali ta misao nije
bila naročito utešna. Uskočio je na vozačevo sedište. Škljocanje elektronske brave bilo
je jedan od najprijatnijih zvukova koje je ikada čuo. Ne dajući sebi vremena da uživa u
tome, gurnuo je ključ u kontakt-bravu. Tek kada su zadovoljavajuće brektanje motora i
tutnjava iz radija nadjačali prigušene zvukove spolja, Kolbejn je dopustio sebi da diše
opuštenije.
Ovog puta se nije trudio da se pažljivo izveze sa parkinga, možda zato što se činilo
da je zveket iza njega postao jači čim se pomerio. Kolbejn je nagonski nagazio gas, ne
mareći za opasnost od prebrze vožnje u podzemnoj garaži. Ubrzo će biti napolju na
otvorenom i na putu kući.
Ali njegova radost je bila kratkotrajna. Osetio je silovit udarac, kao da je neko
naleteo na njegov auto otpozadi pri punoj brzini, što je bilo nemoguće jer on samo što se
bio izvezao sa parking-mesta. Poleteo je napred, i samo ga je sigurnosni pojas sprečio da
ne tresne glavom u vetrobransko staklo. Kolbejn je automatski zakočio, iako se auto
čudno ponašao i jedva da se iole pokretao.
Spreman na sve, pogledao je u retrovizor a onda se sledećeg trenutka izvio da
pogleda kroz zadnje vetrobransko staklo u pokušaju da shvati u šta tačno gleda.

Huldar je u potpunosti saosećao sa Ertlom, mada joj to nije rekao. Živci su joj bili toliko
tanki da se nije moglo predvideti šta bi moglo da je natera da prasne. Izgledalo je da se
ništa ne odvija glatko. Mediji su načuli za incident i fotografi su već izvršili opsadu, a
blicevi njihovih foto-aparata sevali su mu u oči svaki put kada se vrata otvore. Da bude
još gore, policija je još uvek čekala na prenosive reflektore pošto je deo podzemne
garaže koji su najhitnije morali da istraže bio u polumraku. Sijalice na tavanici su bile
polomljene i niko nije imao ni trunku sumnje da je to povezano sa onim što se dogodilo.
Huldar se naslonio na zid i zapalio cigaretu. Kao većina pušača, on je svrstavao
garaže u otvoren prostor. Odustao je od pokušaja da sakrije da se vratio toj navici; vonj
dima ga je već odao a ionako nikoga od njegovih kolega nije bilo briga za njegovo
zdravlje. Povukao je prvi dim, pa ga otpuhnuo prema zatvorenom izlazu. Teško da će mu
iko prigovarati jer su imali i više nego dovoljno posla kojim treba da se pozabave. Osim
toga, imao je spreman izgovor – ako bi zakoračio napolje, opseli bi ga novinari i
građani, okupljeni u nadi da će prisustvovati nečem uzbudljivom. Čudno je koliko su
ljude privlačili užasi i nesreće. Imao je osećaj da bi brzo izgubili polet da im prisustvuju
kada bi se suočili sa ovakvim prizorom. Ponovo je ispunio pluća dimom. Bar jednom je
veče bilo lepo i bez vetra, i to baš sada kada bi jedna oluja dobrodošla. Loše vreme je
odbijalo i fotografe i posmatrače da se vrzmaju oko mesta zločina.
U savršenom svetu on bi sada sedeo kod kuće, sa pivom u ruci, i gledao utakmicu.
Ali nije mu zapravo previše smetalo što to propušta; postojalo je mnogo drugih
utakmica, a u poslednje vreme skoro svako veće je bio slobodan. Raditi prekovremeno
sada je pre bio izuzetak nego pravilo. Pozvali su ga da večeras dođe jer je on bio jedan
od retkih koji već mesecima nije imao nijedan prekovremeni sat. To mu je Ertla rekla
kako ne bi pomislio da je ponovo u milosti rukovodstva. Krajičkom oka je opazio kako
mu se Ertla prikrada, namrštenog lica. Žurno je povukao još jedan dim pre nego što je
ugasio cigaretu, iako ju je bio popušio samo dopola. To će joj dati manje razloga za
zvocanje.
„Zar ovde nije zabranjeno pušenje?“ Ertla se nervozno osvrnula tražeći pogledom
table s upozorenjima, ali, iako ih je bilo mnogo, sve su se odnosile na usmeravanje ljudi
prema izlazu ili liftovima.
Huldar je primetio da se tu ne radi o pušenju. Ne obraćajući pažnju na njenu
opasku, upitao ju je: „Kako ide? Ima li najave da forenzičari dolaze?“
Ertla je uzdahnula i naslonila se na zid pored njega. „Navodno su krenuli ovamo.“
Odmahnula je glavom. „Kakav prokleti haos. Patolog odbija da dođe dok ovo šugavo
svetio ne bude popravljeno; domar je pravi davež i kaže da nije plaćen da sada dolazi, a
taj Kolbejn Ragnarson je jedan od najvećih tikvana koje sam ikada srela.“
„Oh?“ Huldar je skrenuo pogled prema čoveku koji je stajao i gledao preko ramena
policajca koji je uzimao izjavu od njega. Njegova pažnja je bila usmerena prema nečemu
u dnu garaže – njegovom autu, verovatno. „Da nije možda jednostavno u šoku?“
„Nije toliko šokiran koliko je zabrinut hoće li osiguranje pokriti štetu na njegovom
autu. Zadnja osovina je skoro istrgnuta.“
„Nisam iznenađen. Mora da je to bio đavolski jak trzaj.“ Lanac je bio obmotan oko
osovine, a drugi kraj oko struka mrtvaca koji je ležao sav izlomljen na parking-mestu.
Pretpostavljali su da je žrtva bila s druge strane betonske pregrade i da je, kada je
Kolbejn pokrenuo auto, čovek poleteo u vazduh, samo da bi se zaglavio u čeličnim
šipkama na pregradi. Ipak, samo na trenutak. Sila povlačenja je bila tako velika da se
telo žrtve presavilo i provuklo kroz šipke. Huldar, koji je na sebe preuzeo zadatak da
izmeri razmak između sipki, osetio je mučninu kada se pokazalo da on nije veći od
trideset centimetara. Nadao se da je čovek bio već mrtav, ali je sumnjao u to. Povez na
ustima je ukazivao da je počinilac želeo da osigura da žrtva ne može nikoga da upozori
da je u nevolji. To ne bi bilo neophodno da je čovek već bio mrtav. Mrtva usta ne
govore.
„Postoji li bilo kakva mogućnost da se radi o samoubistvu?“ Ertlin ton je jasno
pokazivao da i sama zna da su to samo puste želje.
„Mislim da odgovor na to mora da bude odričan. Postoji bezbroj lakših metoda ako
želiš da završiš sa samim sobom. I svaki od njih bi bezmalo bio bolji od ovoga.“ Huldar
je usisao vazduh kroz zube i coknuo jezikom. Više bi voleo da nije morao da razmišlja o
tome, ali se osećao obaveznim da odgovori pošto mu se Ertla bar jednom zaista
neposredno obraćala. Presavijeni leš je bio jedan od najjezivijih prizora koje je dosad
imao nesreću da vidi. Bogu hvala pa je lice žrtve bilo sakriveno. „Zamisli kako je
izgledalo to čekanje? Niko to ne bi sebi uradio. Kladim se da bi jadnik dao sve na svetu
da se uguši dok je čekao.“
„Možda. Nadam se da nije znao šta se sprema. Ali imam osećaj da se onaj ko je ovo
uradio potrudio da mu kaže. Ovo smrdi na sadizam. Postoji mnogo jednostavnijih načina
da nekoga ubiješ, tako da je namera sigurno bila da ga natera da pati. Nadajmo se da će
autopsija razjasniti o čemu se radi.“ Ertla je izvadila telefon iz džepa i proverila koliko je
sati. „Gde su svi, jebote?“
Huldar je dokono razmišljao koliko je njenih pitanja bilo čisto retoričko. Verovatno
mnogo. Ertla je bila potpuno svesna da on ne može da odgovori na to pitanje. „Prvo sam
proverio da li čovek ima obe šake“, rekao je. „Ovo ubistvo je toliko groteskno da se
uklapa u slučaj sa džakuzijem. Ne znam da li sam osećao olakšanje ili razočaranje kada
sam video da ima bar jednu. Imam osećaj da su ova dva slučaja povezana. Oba su
pojednako morbidna. A ne dopada mi se pomisao da su dvojica psihopata na slobodi. Šta
ti misliš?“
„Nemam pojma. Možda će biti jasnije kada patolozi i forenzičari dovuku guzice
ovamo i kada budemo identifikovali jadnika. Nadajmo se da će kod sebe imati novčanik,
ili kreditnu karticu, ili tako nešto. Šteta je što telo tako leži a mi ne možemo da mu
priđemo da proverimo.“ Ertla je uzdahnula tako teško da je bezmalo zvučalo kao
stenjanje. Onda se odgurnula od zida i otišla na mesto zločina bez ijedne reči.
Huldar je na trenutak stajao u mestu, pitajući se da li da ponovo zapali dopola
popušenu cigaretu, ali je na kraju krenuo za Ertlom, boreći se protiv jakog osećaja
neodlučnosti. To nije imalo nikakve veze sa njom, nego sa užasnom prikazom koja je
ležala presavijena kao salveta, vezana za auto teškim lancem. Jedva je mogao da
podnese pogled na taj prizor.
Situacija se nije popravila kada su se forenzičari najzad pojavili i postavili
reflektore. U njihovom nemilosrdnom sjaju bilo je teško ne skrenuti pogled na drugu
stranu. Tek kada je došao patolog, skupio je snagu da pogleda. Odmah se pokajao jer ga
je patolog pozvao da pomogne da isprave čoveka – ili da ga „razmotaju“, kako je rekao.
S rukavicama na rukama, uhvatili su sa obe strane torzo, koji je ležao presamićen preko
nogu, i polako ga ispravili da leži ravno. Čak i kroz čovekovu odeću Huldar je mogao da
oseti polomljena rebra, smrskanu kičmu i izmrcvareno meso, potpuno jasno kao da je
telo golo a on nema rukavice na rukama. Potiskivao je osećaj mučnine i skoro je uspeo
da ga savlada kada je patolog sklonio povez i krpu iz čovekovih usta.
Huldar je ustao i nakrivio glavu kako bi bolje pogledao lice. „Ertla. Pogledaj!“
Ertla se zamišljeno zagledala u mrtvog čoveka. „Evo našeg dokaza. Slučajevi su
povezani.“ Njena nervoza je bila očigledna. „Sranje. Sranje. Sranje. Jebiga. Kakvo
sranje, jebote.“ Provukla je prste kroz kosu. „Ovo je potpuno sjebana situacija.“
Huldaru je bilo drago što nije na njenom mestu. To neće dobro proći kod glavonja,
blago rečeno. Jedini svedok u slučaju odsečenih šaka bio je mrtav. Na betonskom podu
podzemne garaže ležao je Benedikt Toft, penzionisani tužilac i vlasnik kuće ispred koje
su šake nađene. On sada sigurno neće doći na razgovor u policiju.
12.

Svađa je i dalje odzvanjala u Huldarovim ušima, iako su bučni glasovi utihnuli pre
dužeg vremena. Sve aktivnosti na tom spratu su prestale dok se svaka reč, svaka uvreda i
psovka jasno čula kroz stakleni zid Ertline kancelarije. Sukob je završen isto tako gadno
kao što je i počeo, kada su dvojica starijih oficira izjurili napolje, zalupivši vrata i
ostavivši Ertlu da tamo sedi sama. Huldar nije bio dovoljno blizu da joj vidi lice, ali je
pretpostavio da bi ona želela da ostavi svojim zažarenim obrazima vremena da povrate
normalnu boju pre nego što izađe pred svoj tim.
Niko još nije rekao ni reči. Većina detektiva se pretvarala da radi, potajno
pogledajući u pravcu kancelarije. Nema sumnje da su mnogi očekivali da ona spusti
glavu na sto i brižne u plač, ali Huldar ju je poznavao bolje. Ona bi se radije bacila kroz
uski prozor sa četvrtog sprata na zemlju nego da pokaže i najmanji nagoveštaj slabosti.
„Misliš li da će biti otpuštena?“ Huldar je podigao pogled i video Gudlejgura kako
viri preko svog monitora.
„Ne.“ Huldar se zavalio u stolici, srećan što može da saseče takvu pomisao u
korenu, bar kod jednog člana tima. „Često je ovako kada istraga ne napreduje onako
dobro kao što bi trebalo. Ovi tipovi gore na spratu postanu napeti i siđu ovde da se na
nekoga istresu. Sledeći put će se obrušiti na nas pešadince.“
„Oh.“ Gudlejgur očigledno nije uživao u toj najavi.
„Moglo bi da bude mnogo gore.“ Huldar je ustao i pogledao prema Ertlinoj
kancelariji. Ne rekavši Gudlejguru ni reč, otišao je tamo. Neko je morao da napravi prvi
korak ili će nastupiti mrtvilo, pošto je Ertla bila previše ponosna da probije led a ostali
previše uplašeni da se obrate njoj ili jedni drugima iz straha da će ona pomisliti kako joj
pričaju iza leđa.
Huldar je lagano pokucao, pa otvorio vrata ne čekajući odgovor. Promolio je glavu
i susreo Ertlin oštar pogled. Njen glas je, kao i njeno držanje, bio odbojan. „Šta hoćeš?“
„Zapravo ništa. Samo da kažem da ne dopustiš toj kopiladi da te oneraspoloži.
Verovatno su se i oni naslušali sličnih gluposti od svojih nadređenih pa su morali da se
na nekom istresu.“ Huldar je ušao i zatvorio vrata za sobom. „Došao sam da se ponudim
kao vreća za udaranje ako ti treba.“
Ertla je škiljila u njega. „A koga ćeš ti da išutiraš? Svog psa?“
„Nemam psa. Moraće da posluži Gudlejgur.“ Na Huldarov široki osmeh nije
uzvraćeno istom merom.
 „Nema potrebe da me sažaljevaš. Mogu da izađem na kraj sa tim.“
„Potpuno sam svestan toga, Ertla. Znaš da jesam.“ Huldar je zastao, ali Ertla nije ni
pokušala da prekine tišinu, pa je on nastavio: „Šta god da misle glavonje, oboje znamo
da je ovo bilo nemoguće predvideti. Benedikt Toft je bio potpuno izgubljen kada su se
pojavile šake – niko nije mogao da pretpostavi da on ima bilo kakve veze sa tim.“ Ertla
je delovala malo manje napeto; ramena su joj se malo opustila a vilica joj više nije
izgledala kao da žvaće šljunak. „U svakom slučaju, nisam došao da pričam samo o tom
sranju. Hteo sam da znam ima li kakvog napretka i mogu li bilo šta da uradim. Sa onim
spiskom sam već uradio sve što sam mogao.“ Ponudio se da pregleda imena svih ljudi na
neki način povezanih sa ubijenim čovekom koje su mogli da pronađu, i proveri da li su
živi i imaju li obe šake. Nije uspeo da kontaktira sa svima, ali još nije bilo svrhe da
ponovo zove preostale sa spiska. Plan je bio da pošalju Gudlejgura do njihovih kuća da
baci pogled na njihove poštanske sandučiće i pokuša da otkrije jesu li već neko vreme
odsutni.
Kada je Ertla ponovo progovorila, zvučala je više kao ona stara – i dalje grubo i
neraspoloženo, ali ne onoliko kao kada je ušao. „Da li bi možda trebalo da proširimo
spisak? To mora da bude neko koga je on poznavao. To je razuman zaključak.“
Huldar je slegnuo ramenima. „Osim ako je Benedikt video zločinca kako stavlja
šake u džakuzi.“ Starac to nije priznao kada su ga ispitivali. Po Ertlinim rečima, izjava
koju je dao te večeri zvučala je uverljivo. Tvrdio je da nije primetio ništa neuobičajeno,
ali naravno da počinilac to nije mogao da zna. „Recimo da je govorio istinu kada se
zakleo da ništa nije video – da li je moguće da je prisustvovao nečemu a da toga nije bio
svestan? Možda je video neki auto napolju? Možda je počinilac odlučio da se oslobodi
mogućeg svedoka jer nije želeo ništa da rizikuje.“
„Možda. Ali metod ubistva je izopačen i komplikovan u tom slučaju. Zar ne bi bilo
jednostavnije da je provalio u Benediktovu kuću i izbo ga ili nasmrt prebio? Ovo što se
desilo u garaži nosilo je ogroman rizik da bude uhvaćen. Bilo bi glupo ubiti čoveka na
takav način osim ako nije postojala namera da ga natera da pati.“ Ertla je uzdahnula.
„Zatim, tu je i pismo koje sam dobila ranije, sa dojavom da bi u Benediktovom vrtu
moglo da postoji nešto što bi nas zanimalo. To mogu da protumačim jedino time da onaj
ko je tamo ostavio šake nije verovao da će Benedikt obavestiti policiju kada ih pronađe.
Koji drugi razlog je mogao da postoji? Zaključak je da Benedikt nije imao čistu savest.
Svaki normalan građanin bi nas odmah pozvao ako bi našao par odsečenih šaka u svom
džakuziju. Znači da je on morao da pretpostavi ko ih je tamo ostavio, uprkos tome što je
pokazivao da je šokiran i nevin. Ali naravno, to je samo puko nagađanje, kao i sve ostalo
u ovom prokletom slučaju.“
Kao i svi ostali uključeni u istragu, Huldar je mnogo razmišljao o metodu ubistva.
Njegov jedini zaključak je bio da je ubistvo krajnje čudno. Nestrpljivo su čekali rezultate
obdukcije, mada se Huldar nije nadao da će biti među prvima koji će ih videti. „Da li su
ti već poslali snimak sigurnosne kamere iz garaže?“
Ertla je frknula. „Neće biti nikakvog snimka. Kakav haos, jebote.“
„Stvarno?“ U garaži su se mogle videti dve sigurnosne kamere, mada nijedna nije
bila usmerena direktno na Kolbejnov auto. Jedna je pokrivala ulaz, a druga prostor
ispred parking-mesta na kome je Kolbejn ostavio auto. Pod pretpostavkom da ubica nije
iskočio iz kanalizacije, bilo bi nemoguće stići do kola a da ne budeš snimljen. Huldar je
zaključio da je ubica sigurno krio lice, ali na osnovu njegove slike svejedno bi mogli da
procene koliko ima godina i kakve je telesne građe. Snimak bi takođe mogao da pokaže
kako je ušao u garažu. Svi su se slagali da se sigurno dovezao kolima, jer kako bi inače
uneo žrtvu? Mada nisu mogli da isključe mogućnost da je na prevaru naveo čoveka da
uđe u garažu, bilo je teško zamisliti kako. Huldar je pretpostavljao da će snimak
sigurnosne kamere dati odgovor na to pitanje. Ako postoji problem sa snimcima, onda
nije dobro: moraće „peške“ da obave posao ispitujući svakoga ko je tog dana koristio
podzemni parking i možda opazio ubicu. „Zar kamere nisu bile međusobno povezane?“
Znao je da po objektivima nije bila isprskana boja jer ih je sam pregledao i osetio veliko
olakšanje videvši da su stakla čista.
„Nema sumnje da su povezane. Ali kompjuter na kome je trebalo da se čuvaju
snimci već mesecima je pokvaren, a po rečima domara upravni odbor zgrade je zaključio
da nema potrebe da bude zamenjen pošto su kamere same po sebi dovoljno dobro
sredstvo odvraćanja.“ Ertla se zgroženo namrštila. „To su iste one mere štednje koje su
ih navele da skrate radno vreme domara.“
Huldar je zabacio glavu i sklopio oči. Kao da se sve zaverilo protiv njih. „Da li
znamo nešto više o tome kada je Benedikt nestao? Ili odakle je otet?“
Ertla je odmahnula glavom. „Ne. Detaljno smo prečešljali njegovu kuću, ali nije se
pojavilo ništa korisno osim njegovog mobilnog telefona. Nije korišćen dva dana, ali ko
zna koliko je to bitno. Starac je bio penzionisani udovac a njegov sin živi u inostranstvu
sa ženom i decom. Uvid u ranije korišćenje telefona jasno pokazuje da je retko primao
ili upućivao pozive. A nismo uspeli da nađemo nikoga ko bi mogao da nam kaže nešto o
njegovom kretanju dvadeset četiri časa pred ubistvo. Jedini dokaz koji imamo jeste to
što su u dnevnom boravku bile jutarnje novine, a to ukazuje da je ujutro bio kod kuće na
dan ubistva.“ Glasno je zastenjala, pa pokrila lice rukama i snažno ga protrljala. „Ovo je
jedna velika zbrka, jebote. Nadam se da će se posle analize poveza na ustima i lanca
otkriti otisci prstiju. Ako ih ne nađemo, onda se sve urotilo protiv nas. Sve. Niko se ne
seća da je u poslednje vreme prodao ili iznajmio motornu testeru, tako da je sledeći
korak da proverimo sve motorne testere u zemlji u potrazi za krvlju sa odsečenih šaka.
Čitav naš tim će danima biti zauzet samo istražujući ko sve poseduje motornu testeru i
gde je drži.“
„Šta je sa Kolbejnom? Vlasnikom automobila. Da li je nešto iskrslo u razgovoru sa
njim?“
„Ništa.“ Ertla je ponovo prezrivo frknula. „Kaže da nema pojma zašto je izabran
njegov auto: nikada ranije nije video žrtvu niti mu je poznato ime. Još nismo uspeli da
pronađemo nikakvu vezu između njih dvojice.“ Ertla je prekopavala po papirima
razbacanim na stolu. „Ovde negde imam njegovu izjavu. Skoro je potpuno ista kao
Benediktova. On ništa ne zna i nikako ne razume zašto bi se ovo dogodilo baš njemu.
Što je zabrinjavajuće, s obzirom na ono što se dogodilo starcu.“
 „Možda i ne postoji veza. Njegov auto je bio parkiran u zadnjem delu garaže a to je
model sa jakim motorom. Da sam ja planirao nešto tako, verovatno bih ga i ja izabrao. U
svakom slučaju, počinilac je sigurno sačekao da većina automobila ode pre nego što je
sve udesio. Pitanje je koliko dugo je čekao. Da li se možda zna u koje vreme je mogao
da dođe?“
Ertla je odmahnula glavom. „Ne. Nadam se da će nam obdukcija dati neki
vremenski okvir. Valjda se na osnovu povreda na šakama i stopalima žrtve može
ustanoviti koliko dugo je bio vezan.“
„Izveštaj bi trebalo da stigne svaki čas, zar ne?“ Huldar se nadao da je taj
neuobičajeno dug razgovor znak da među njima ponovo postoji poverenje, da će on
konačno opet biti prihvaćen kao punopravni član istražiteljskog tima. Dovoljno dugo je
bio ostavljen po strani. „Možda bi mogla da mi kažeš šta piše u njemu?“
Ertla se blago namrštila. „Videćemo.“
Huldar je procenio da bi sada bilo pravo vreme da ode. Razgovor je od te tačke
mogao da krene samo nizbrdo. „Idem da na brzinu uzmem kafu. Hoćeš sa mnom?“
Uputio joj je ovaj poziv u nadi da će ga prihvatiti: istog trenutka kada izađe iz svoje
kancelarije, ribanje koje je pretrpela počeće da bledi iz sećanja njenih potčinjenih. To će
biti težak korak, ali mora da ga napravi pre ili kasnije. Na koliko god niskom položaju
bio u timu, bilo bi bolje da izađe s njim, ako ništa drugo, da bi mogla da se usredsredi na
ono što on govori i ne obraća pažnju na ostale.
„Ne, hvala. Moram da se spremim za sastanak o tome kako napreduje istraga koji
ćemo kasnije održati.“
„Nema problema.“ Gledao je kako se ponovo usredsređuje na dokumenta na
pisaćem stolu. „Uhvatićemo ga, Ertla. Samo je pitanje vremena kada ćemo naleteti na
pravi trag.“ Stvarno je tako mislio: slučajevi su najčešće upravo tako rešavani. U
uobičajenim ubistvima, to se najčešće dešavalo čim policija stigne, pošto su na Islandu
bile retke ubice koje su uopšte pokušavale da prikriju tragove. Neke bi zatekli na mestu
zločina sa oružjem u ruci. Koliko god se ovaj slučaj drugačije odvijao, Huldar nije
sumnjao da će na kraju doći do rešenja.

Gudlejgur je klonuo na svoju stolicu. Bio je crven u licu, ali ovog puta od hladnoće, a ne
od stida. „Ništa. Niko više nije preostao na spisku.“
Huldar se pomerio na stolici kako bi mogao da vidi mladićevo lice.
„Trojica su otvorili vrata kada sam pokucao i izgleda da su bili previše spori da se
jave na telefon kada si zvao. Za jednog se ispostavilo da je u bolnici, po rečima žene iz
susednog stana, a bar jedan je na moru. Njegova žena je bila kod kuće.“
Huldar je odgurnuo stolicu na svoje mesto. Pogled mu je slučajno pao na fotokopije
pisama iz vremenske kapsule i misli su mu odletele ka Freji. Koliko god bio zahvalan
što ima pravi slučaj na kome može da radi, bilo mu je žao što nema izgovor da je zove.
Možda će uskoro naići na maloletnog svedoka pa će ona morati da obavi razgovor. Ali to
je delovalo nerealno. A on svakako nije želeo da bilo koje dete bude deo ovog užasa.
Privukao je fotokopije sebi i ponovo pročitao preteče pismo. Ubistvo u garaži će na
kraju biti rešeno i posle toga će moći da se vrati misteriji vremenske kapsule, pozove
Freju na sastanak i pokuša da je pridobije. Ko zna, možda bi ovog puta zaista moglo da
uspe. Činilo se da se ona nije upustila u novu vezu, što je svakako bila prednost.
„Zašto se osmehuješ?“ Gudlejgurova glava se pojavila iznad Huldarovog ekrana.
„Onako.“ Huldar je žurno namestio uobičajen izraz lica. „Kako se zovu ta dvojica
za koje tek treba da potvrdiš da su živi i zdravi?“
Glava je nestala, pa se ponovo pojavila. Gudlejgur je pročitao sa parčeta papira:
Ajvar Ejnarson i Haraldir Jouhan Gudnason. Zašto pitaš?“
„Onako.“ Huldar nije bio raspoložen da objašnjava, a u svakom slučaju nijedno od
dva imena nije odgovaralo inicijalima sa Trostirovog spiska za odstrel. Inicijali
Benedikta Tofta naveli su ga na razmišljanje: BT se pojavilo u pismu, ali to je mogla da
bude čista slučajnost. On nije pokretao to pitanje sa Ertlom iz straha da će biti ismejan,
pogotovo ako bi dodao da K može da znači Kolbejn a JJ Joun Jounson. Niko nije
ozbiljno shvatao istraživanje vremenske kapsule, a pošto nije postojala veza između
Trostira i žrtve ubistva, on bi morao da vodi neravnopravnu borbu da ubedi tim u svoju
teoriju. I sam je bio dovoljno skeptičan povodom toga. Ali koliko god ta ideja bila
beznadežno prenategnuta, nije mogao da izbaci iz glave Trostira i kako je on odlepio
kada je shvatio zašto su došli da ga vide.
Budući da mu Ertla još nije dala nikakav novi zadatak a ostalo je još pola sata do
sastanka, Huldar je odlučio da brzo proveri podatke o Trostirovom ocu.
Čitanje o ubistvu Vake Oradotir ostavilo mu je mučan ukus u ustima. Taj čovek,
ako se mogao nazvati čovekom, silovao je malu devojčicu u krevetu svoje ćerke, a zatim
ju je ugušio jastukom. Nije mogao da ponudi nikakvo objašnjenje osim da je bio previše
pijan da bi znao šta radi. Njegova ćerka Sigrun, koja je išla u isti razred sa ubijenom
devojčicom, zatvorila se u ormar, u kojem ju je pronašla policija stigavši na mesto
zločina. Uprkos svim pokušajima, nisu uspeli da izvuku smislenu i povezanu priču od
nje. Mislilo se da ona nije direktno svedočila silovanju i ubistvu jer se sakrila u ormar ili
pre nego što se to desilo ili čim je postalo jasno šta će uslediti. Psihološkinja koja je
lečila Sigrun verovala je da će se ona na kraju otvoriti, ali i da se devojčica toliko plašila
oca da su bili mali izgledi kako će se to dogoditi pre nego što slučaj stigne na sud.
Nasuprot tome, njen brat Trostir, koji je tada imao dvanaest godina, nije se uzdržavao da
ispriča svoju stranu priče, iako je bio u školi kada se tragedija dogodila. Došao je kući,
otišao pravo u svoju sobu i zatvorio se unutra, potpuno nesvestan da u susednoj sobi leži
mrtva devojčica. U vreme večere je ogladneo i sišao u kuhinju, nasuo sebi žitarice i
mleko i pojeo ih sam, što nije bilo neuobičajeno. Njegova majka je bila čistačica i
recepcionerka u staračkom domu; smene su joj počinjale u podne a završavale se u osam
sati uveče. Pošto je na posao išla autobusom, nikada se nije vraćala kući pre devet.
Njegovog oca nije bilo nigde na vidiku, što, po Trostirovim rečima, takođe nije bilo
neuobičajeno. On je uvek bio pijan, ili onesvešćen na sofi u dnevnoj sobi, ili pogrbljen,
sav uzdrhtao, iznad prepune pepeljare u kuhinji. Njegova majka Agnes vratila se kući
oko devet, iscrpljena, bar je tako tvrdila, pošto je išla na posao s prehladom. Prilikom
medicinskog pregleda obavljenog dva dana kasnije nije moglo ni da se potvrdi ni da se
opovrgne ta izjava jer joj je do tada temperatura već bila normalna i nije pokazivala
nikakve simptome bolesti. Izjavila je takođe da je njen muž Joun bio budan i da je bio u
prizemlju kada je stigla kući. Do tada je Vaka bila mrtva u sobi njihove ćerke duže od
pet sati i već je nastupila mrtvačka ukočenost. On je smrdeo na alkohol i izgledao je
neobično grozno raspoložen, što je ona pripisala tome što mu nije kupila nikakvo piće,
mada mu to nije ni obećala – kao da je ta pojedinost imala bilo kakvu važnost. Njen muž
je reagovao besno i udario je tako jako da je pala, udarila glavom u zid i skoro izgubila
svest. On je izjurio napolje, ostavivši je da leži na podu. Isti medicinski pregled koji nije
uspeo da potvrdi da je bila prehlađena pokazao je da je žena imala veliki otok na desnoj
slepoočnici i modricu koja se spuštala od levog obraza do vilice, što je bilo u skladu sa
njenom izjavom. Kada je on otišao, žena je s naporom ustala i pogledala u dečje sobe.
Izgledalo je da njena ćerka leži usnula ispod jorgana, pa je zatvorila vrata i posle toga
razmenila nekoliko reči sa sinom. Potom je otišla u krevet i nije se probudila dok
policija nije došla sutra ujutro u osam sati. Trostir ih je pozvao kada je našao Vakino
telo. On je ušao da probudi Sigrun i našao je kako leži sa jastukom na licu. Kada je
sklonio jastuk, ugledao je nepoznatu devojčicu. Tokom telefonskog razgovora, nije
delovalo da je dečak shvatio da je ona mrtva; rekao je da u krevetu njegove sestre leži
bolesna devojčica i da on ne može da je probudi. Bila je hladna i čudna na dodir, i mada
je spavala, oči su joj bile otvorene. Od Sigrun nije bilo ni traga ni glasa.
Fotografije sa mesta zločina bile su mučne. Na njima se videla devojčica kako leži
među pocepanom, prljavom posteljinom u neurednoj sobi sa dotrajalim nameštajem. Na
slikama snimljenim pre nego što je policija bilo šta pipnula, pokrivači su joj bili
navučeni do vrata. Zurila je u tavanicu staklastim, krvavim očima, tipičnim za žrtve
gušenja. Svetlosmeđa kosa joj je bila rasuta oko glave, kao da je tako očešljana. Usta su
joj bila plava, a u uglu usana je bilo malo belo pero iz jastuka kojim je ugušena. Jastuk je
nađen pored njene glave, mada je po dečakovim rečima bio na njenom licu kada ju je
našao, tako da se nije mogla videti s vrata, što je podržalo majčinu priču.
Fotografije snimljene nakon što je jorgan sklonjen bile su mnogo više uznemirujuće
i Huldar se nesvesno izmakao na stolici. Devojčica je bila gola ispod struka: pantalone
su joj visile sa jednog gležnja, zajedno sa dečjim šarenim gaćicama. Devojčicine noge su
bile raširene a između njih je bila tamna mrlja od sasušene krvi. Huldaru je izgledalo kao
da je bilo istih takvih, samo starijih mrlja na čaršavu, što je ukazivalo da je ona zver od
oca zlostavljao i Sigrun. Huldar se prisetio Frejinog komentara kako su mali izgledi da
je Vaka bila Jounova prva i jedina žrtva. U dosijeu se jasno videlo da su izvršeni
pokušaji da se Trostir i Sigrun ispitaju upravo na tu temu, ali nijedno od njih nije htelo
da priča o tome. Njihova neodlučnost je pripisana strahu od oca.
Huldar je zatvorio fajlove o istrazi i posvetio se beleškama sa suđenja, ali u njima
nije bilo novih informacija. Jounu je u Okružnom sudu izrečena presuda na šesnaest
godina zatvora, što je potvrdio i Vrhovni sud. U tome nije bilo ničeg neočekivanog. Ali
Huldara je pretraga dovela do beleški sa drugog, starijeg sudskog slučaja. Tom prilikom
je optuženi oslobođen. Nisu bile zabeležene ni pojedinosti ni zakonske osnove za
njegovo oslobađanje. Jedino je navedeno da je podneta tužba za seksualno zlostavljanje
maloletnika i da je suđenje održano iza zatvorenih vrata. Huldar je potražio u arhivskoj
bazi policije, ali nije mogao da nađe izveštaj o istrazi koja je dovela do podnošenja
tužbe. Nije znao mnogo o sudskim slučajevima održanim daleko od očiju javnosti, tako
da nije mogao da zna da li je zaključak previše sažet. Sve je to bilo veoma zbunjujuće i
on se vratio šturoj presudi za slučaj da uspe da nešto pročita između redova.
Pokazalo se da nije bilo potrebe za tim. Pogled mu je pao na ime tužioca i skočio je
na noge: Benedikt Toft, čovek koji je ubijen u podzemnoj garaži.
13.

Dim se podizao sa velikog roštilja u Porodičnom parku a oko njega se sjatila gomila
dece. Kada se Ajsa primakla bliže, na miris prženog mesa osetila je žaoku gladi u
stomaku. Nije bila jedina: dok je prolazila kroz zoološki vrt, videla je kako životinje
stoje pribijene uz ogradu i njuškaju vazduh.
Sa staze se dobro videla gomila okupljene dece i ona je pogledom potražila Karlotu
i Dadija. Svuda unaokolo bile su male glave sa šarenim pletenim kapama. Proslava
godišnjeg praznika vrtića sa roštiljem u rejkjavičkom Porodičnom parku i zoološkom
vrtu izazvala je ogromno uzbuđenje, što je ona osetila na sopstvenoj koži. Tog jutra
njenim ukućanima trebala je čitava večnost da izaberu šta će da obuku. Karlota se
presvlačila triput a Dadi dvaput. Ali njihovo oduševljenje zbog tog jednostavnog izleta
toliko je bilo iskreno da Ajsa nije želela da im prigovara. Uostalom, posao neće propasti
samo zato što je ona malo zakasnila.
Larma piskavih dečjih glasića postajala je sve jača dok se približavala, sve dok se
Ajsa nije osetila kao da se nalazi usred kolonije morskih ptica. Dozivati Karlotu i Dadija
po imenu bilo bi besmisleno u tom metežu, pa se polako provlačila kroz gužvu,
pogledom pretražujući dečja lica. Deca su išla tamo-ovamo, prilazeći roštilju praznih a
odlazeći punih ruku. Zastajala je svaki čas da proveri da joj nisu slučajno razmazali
kečap ili sos po odeći. Krenula je najkraćim putem prema najbližoj vaspitačici i uspela
da stigne do nje bez usputnih nezgoda.
„Ćao!“ Mlada žena se osmehnula tako široko da su joj se videli svi kutnjaci. To je
bio uobičajeni pozdrav kad god je Ajsa dovodila decu ili dolazila po njih u vrtić;
prenaglašeno prijateljski stav potpuno neprimeren okolnostima.
„Zdravo.“ Ajsa je pokušala da odgovori na sličan način. „Došla sam po Karlotu i
Dadija. Nisi ih videla, zar ne?“
„Oh!“ Preteranu veselost zamenio je izraz jednako preterane tuge, sa komično
oborenim uglovima usta. „Ne smeju još da idu! Roštiljanje je tek počelo“
„Ma, ne, mogu da pojedu hotdog. Ne žurim. Samo sam htela da im kažem da sam
tu.“ Poslednje reči je skoro prigušio krik deteta kome je viršla ispala iz kifle. Mlada žena
je otišla da uteši dete, pa ga odvela nazad do roštilja. Ajsa je ostala da stoji, i dalje ne
znajući gde su Karlota i Dadi. Osvrtala se oko sebe, ali njih nije bilo. Unervozila se, ne
uspevajući da izbaci Torvaldirove čudne reči iz glave, iako se on nije ponovo javljao a
ona nije pokušala da ga zove posle te večeri. Koliko god očajnički žudila da sazna više,
nije želela da mu pruži zadovoljstvo da ga moli da joj kaže. Bio je na njega red da zove
nju.
To je ukratko oslikavalo koliko je njihov odnos postao toksičan. Čak su i
informacije za dobrobit dece bile manje važne nego prednost u njihovom sitničavom
malom ratu. Ajsa je proklinjala sopstvenu glupost dok se pažljivo probijala kroz gužvu
kako bi imala bolji pogled. Možda su Karlota i Dadi našli neku klupu ili kamen gde su
mogli da sednu i jedu. Ali nigde ih nije videla. Njena nervoza se upravo pretvarala u
strepnju kada je ugledala Betu, Karlotinu drugaricu, kako trči prema roštilju iz toaleta.
Ajsa je uzdahnula od olakšanja. Naravno, mora da su otišli da piške. Kad god bi jedno
moralo da ode u toalet, mogao si da budeš siguran da će drugo otići za njim.
„Beta!“, Ajsa je pozvala devojčicu, koja joj je mahnula rukom u rukavici dok je
žurila prema njoj. „Da li je Karlota u toaletu?“
Beta je šmrcnula. Iako nije bilo vetra, dan je bio leden i deci je curio nos. „Ne. Ona
je otišla.“ Devojčica je ponovo šmrcnula.
„Otišla?“ Ajsa je poželela da je zgrabi za ramena i prodrma. „Kuda je otišla?“
„Daleko.“ Beta se osmehnula, očigledno nesvesna kakav je učinak imala ova vest.
„Kuda daleko?“ Želja da prodrmusa dete postala je jača i Ajsa je morala da gurne
ruke u džepove.
„Samo je otišla. Rekla je da idu da vide neke kučiće.“
„Kučiće?“ Ajsa je shvatila da ponavlja svaku reč koju dete kaže. To joj je bar
davalo vremena da razmišlja. „Gde su ti kučići?“
„Ne znam. Meni nisu dali da idem.“
„Kako to misliš nisu ti dali da ideš?“
„Karlota je tako rekla. Čovek je hteo samo njima da ih pokaže.“ Činilo se da Beti
postaje jasno da nešto nije kako treba. Pogled joj je leteo s jedne na drugu stranu, kao da
traži putanju za bekstvo.
Ajsa se trudila da deluje smireno, što je bio veliki napor. „Da li taj čovek radi ovde
u zoološkom vrtu? Da li su kučići u zoološkom vrtu?“
„Ne.“
Za taj nejasan odgovor je bila sama kriva jer je postavila dva pitanja odjednom.
„Dakle, čovek ne radi ovde u zoološkom vrtu?“
„Ne znam. Ja ga nisam videla. Videla ga je samo Karlota.“ Beta je oklevala, „I
možda Dadi. Ali u zoološkom vrtu nema kučića. Čovek ih je odvezao u svom autu.“
Beta se zatim poverljivo nagnula prema Ajsi. Očigledno nije bila svesna koliko je
situacija ozbiljna. Vrtić je organizovao proslavu: ništa loše nije moglo da se dogodi.
„Rekao je da ne smeju da kažu vaspitačicama.“
Ajsa je u sebi zahvalila na tome što su joj ruke bile u džepovima pošto je poriv da
protrese dete postajao nepodnošljiv. Ali nije mogla da sakrije očajanje kada je ponovo
progovorila. „Kuda su otišli? U kom pravcu?“
„Tamo.“ Čupava mala rukavica bez prstiju pokazala je u pravcu iz kog je Ajsa
došla. „Otišli su u tom pravcu.“
Svesna da bi bilo uzaludno pitati dete koliko vremena je prošlo otkad su njena deca
nestala, Ajsa je odmah potrčala. Nije gubila dragocene minute ni da obavesti vaspitačice.
One joj ne bi bile od neke pomoći u ovakvim okolnostima. Sada je najvažnije bilo da
stigne do parkinga za slučaj da su njena deca još tamo. Ili u kolima nekog čoveka koji
očigledno nije smerao ništa dobro. Nadala se samo da taj čovek još nije stigao da ih
odvede daleko. Ili ih povredi. Nije mogla da podnese tu pomisao.
Ajsa je kroz dečju galamu čula kako je neko zove po imenu. Mora da je to bila neka
od vaspitačica, zbunjena njenim ponašanjem. Potrčala je brže. Ako su želele objašnjenje,
moraće da im ga da Beta. Pomisao na to koliko će se loše osećati kada shvate da su
izgubile Karlotu i Dadija izazvala je nalet dodatne energije, ali je bila u takvoj
grozničavoj žurbi da se saplela o kamen i tako razbila koleno kad je pala. Dva konja su
je posmatrala bez zanimanja. Nije obraćala pažnju na bol niti na razderotinu na novim,
nedavno kupljenim pantalonama, koje nije baš smela da priušti sebi da ih uništi. Nije
obraćala pažnju ni na toplu krv koja joj se slivala niz nogu. Uspravila se i odšepala
ostatak puta.
Kada se parking najzad pojavio na vidiku, Ajsa je bila previše zadihana da viče.
Imena dece su se tako slabašno čula iz njenih usta kao da im se obraća dok stoje tik
ispred nje. Nije bilo nikakvo iznenađenje što nije bilo odgovora. Došepala je, i dalje
dahćući, na delimično prazan parking, ponovo dozivajući njihova imena, sada već
glasnije jer je povratila dah, i zavirujući u jedan auto za drugim. Od dece nije bilo ni
traga, a kamoli od čoveka sa kučićima. Ostalo joj je da proveri još samo tri automobila
kada je čula kako je neko doziva. Ovog puta to nije bio glas odrasle osobe nego njene
ćerke: „Mama!“
Ajsa se okrenula u neverici. Mora da je pogrešno čula; u parku je bilo bezbroj dece
i sigurno je to neka druga devojčica zvala svoju majku.
U neverici, videla je Karlotu i Dadija kako dolaze skoro trčeći stazom pored ulaza
na parking, očigledno se vraćajući sa ulice. Mahnuli su joj, srećni i ozareni. Očigledno
im se nije desilo ništa loše i nisu imali pojma da su uradili nešto pogrešno. Iako im je
ona stalno kljucala o tome kako nikuda ne smeju da idu sa neznancima. Obuzeo ju je
bes. Iako je izgledalo da su nepovređeni, ovo je moglo katastrofalno da se završi.
Krenula je šepajući prema njima pa su se sreli pored ulaza. Preorala da bilo šta
shvate, deca su pitala da li mogu da dobiju hotdog, kao da je to nešto najprirodnije.
Bila je toliko besna da su joj reči zapinjale u grlu: „Gde ste bili? Koliko puta sam
vam rekla da ne idete bilo kuda sa strancima? O čemu ste razmišljali?“
Karlota i Dadi su zurili u nju, zbunjeni, a osmesi su im nestali s lica.
Duboko udahnuvši, Ajsa je uspela da progovori mirnije: „Kako vam je uopšte
moglo pasti na pamet tek tako da odete? Pogotovo kada sam vam rekla da to ne radite.
Stalno vam to pričam.“
„Da, ali…“ Karlota nije dovršila rečenicu. Namrštila se tražeći reči da objasni.
Dadi je stajao pored nje, ne odvajajući pogled od sestre iz straha da ne susretne prodorni
pogled svoje majke. On je imao samo tri godine i mogao je da se zakloni iza
petogodišnje Karlote kada nešto krene naopako.
„Nema ’da, ali’. Recite mi šta se desilo i zašto me niste poslušali.“ Ajsin bes je
popuštao sa svakom izgovorenom reči. Karlotine oči, tako neverovatno slične
Torvaldirovim, zurile su u nju ispod svetlih trepavica, svetlucajući od suza koje su se
nakupljale dok nisu postale dovoljno teške da joj se sliju niz crvene obraze.
„To nije bio… loš… čovek“, rekla je potiskujući jecaje. „On je… imao… neke
kučiće. To čak i nije… bio…“
Sada kad je ljutnje nestalo, Ajsa se pokajala što je bila tako oštra. Čučnula je, ne
obraćajući pažnju na bol u kolenu, i obrisala ćerkine obraze. Njeno nežno milovanje kao
da je otvorilo branu i Karlotine suze su slobodno potekle. Ajsa ju je zagrlila pa privukla i
Dadija u naručje.
Moglo je da bude mnogo gore.
Ajsa je ustala, uvela decu u auto i krenula kući. Nije joj palo na pamet da se vrati i
obavesti vaspitačice da je ipak sve u redu.

Raspoloženje je na putu do kuće bilo uzdržano. Polako ali sigurno, Ajsa je uspela da
izvuče priču od Karlote, dok Dadi nije rekao ni reči. Umesto da stalno prekida ćerku
pitanjima, Ajsa ju je pustila da sve ispriča na svoj način, za šta je trebalo vremena. Nije
mogla da misli ni na šta drugo nego da je sve ovo povezano sa Torvaldirom. On je
očigledno imao dobar razlog da pozove i pita da li su deca dobro.
Da im nadoknadi za nagli prekid proslave, Ajsa se zaustavila da im kupi po hotdog.
Smestila ih je na barske stolice za visokim stolom i izašla napolje. Htela je da razgovara
sa Torvaldirom, ali da je deca ne čuju. Kod kuće je postojao rizik da ih čuju kako
razgovaraju povišenim tonom. Da bi bila sigurna da će joj se javiti, poslala mu je
poruku: Ako me odmah ne pozoveš, pozvaću policiju – radi se o Karloti i Dadiju.
On je odmah pozvao. „Šta se, dođavola, dešava? Jesi li sišla s uma?“
Ajsa je ignorisala taj jadni pokušaj pretvaranja da je sve kako treba. „Neki čovek je
upravo namamio Karlotu i Dadija u svoj auto. Moraš da mi kažeš zašto si zvao i
upozorio me baš na takve stvari.“
„Kako to misliš? Zar nisi čula ništa što sam rekao? Jesi li ti luda? Zar ne možeš čak
ni da paziš na rođenu decu?“ Njegova reakcija nije bila mnogo drugačija od njene kada
je malopre našla decu.
„Zaveži, Torvaldire.“ Ajsa je zastala da vidi da li je to delovalo. S druge strane
linije mogla je da čuje samo njegovo disanje. „Naravno da sam ih upozorila. Stotinu
puta. Ali tvoj prijatelj je bio previše lukav za mene. Obukao se kao Deda Mraz i rekao
im da ima kučiće. U njihovim očima, Deda Mraz se ne računa u ljude, a kamoli loše
ljude. Mislili su da je bezbedno da pođu sa njim. Uprkos onome što sam im govorila.“
Torvaldir je nastavio teško da diše, pa upitao: „Zar mu nisu videli lice?“
„Ne. Upravo sam ti rekla. Nosio je odeću Deda Mraza. Sa belom bradom i svim
ostalim. To je sve što su mogli da mi kažu. Možda bi to mogla da bude i žena, mada
mislim da je to malo verovatno.“
„Gospode bože.“
„Da, Torvaldire, gospode bože. Nema potrebe da ti objašnjavam kako je ovo moglo
da se završi. Srećom, on im ništa nije uradio, ali ko zna šta će pokušati sledeći put.“
Nakašljala se i procedila kroz zube: „Ako ponovo pokuša.“
„Šta je tačno taj Deda Mraz radio?“, Torvaldir je zvučao istovremeno gnevno,
uplašeno i zbunjeno.
„Čekao ih je u zasedi za vreme izleta dece iz vrtića u Porodični park. Oni su izašli
iz autobusa i čekali ostale kada ih je namamio do svojih kola, parkirana pored ulaza.
Rekao im je da se vrate kada niko ne bude gledao a on će im pokazati kučiće. Zabranio
im je da bilo kome kažu ili povedu drugu decu sa sobom. Samo je njima hteo da pokaže
kučiće.“
„A oni su uradili kao što im je rekao?“
„Da. Uradili su kao što im je rekao.“ Ajsa se protrljala po čelu. Nije bilo
iznenađujuće što su joj današnji događaji izgleda izazvali migrenu. „To su samo deca.
On se prerušio u Deda Mraza. Deda Mraza sa kučićima. Naravno da su ga poslušali.“
„Sigurno su mogli da opišu auto?“
Ajsa se podrugljivo nasmejala. „Naravno da jesu. Vozio je auto koji nije bio crven.
To je sve što sam saznala. Veruj mi, pokušala sam.“ Sklopila je oči i protrljala ih. To nije
pomoglo; migrena je postajala sve jača i sada nije moglo da je spase ništa osim jakih
lekova za bolove. „Ušli su u auto i on ih je odvezao, rekavši im da su kučići tu blizu, ali
je ipak predaleko da pešače. Neko vreme se vozio okolo pre nego što ih je vratio tamo
gde ih je pokupio. Onda se zaustavio i rekao da ne može da se seti gde su kučići.
Jednostavno će morati da ih vide kasnije. Posle toga ih je pustio iz kola.“
„Nema ’i’. Izašli su, pozdravili ga i vratili se do parka, gde sam ja skoro doživela
srčani udar tražeći ih.“ Ajsa je želela da završi razgovor. Ako ga iole nastavi, imaće
previše jaku glavobolju da bi mogla da vozi. „Kada im je rekao doviđenja, zatražio je da
prenesu njegov pozdrav. Tebi.“
„Meni?“, Torvaldir je promuklo odvratio.
„Da.“ Ni njen glas nije bio ništa bolji. „Trebalo je da ti Karlota prenese pozdrave od
Vake.“ Torvaldir se čujno zagrcnuo. „Ko je, dođavola, Vaka, Torvaldire?“ Pošto nije
odgovorio, nastavila je dok je još mogla da govori: „Pozvaću policiju. Šta god ti rekao.
Ti možeš da im objasniš kako poznaješ tog čoveka i ko je Vaka.“
Ajsa je prekinula vezu. Mogla je kroz izlog da vidi Karlotu i Dadija kako sede i
jedu hotdog, dok im noge vise sa visokih stolica. Izgledali su kao da nemaju apetit.
Osetila je kako suze počinju da joj teku niz obraze, ali nije znala da li je to zbog
glavobolje, povređenog kolena, ili olakšanja što ih je uprkos svemu bezbedno vratila.
14.

Baldur je bio kočoperan, bezbrižan i optimističan kao i uvek. Skoro ludački. Sedeo je
zavaljen na uskom ležaju pričvršćenom za pod, koji je zauzimao najveći deo sobe.
Zatvorenici u Litla-Hrejnu primali su posetioce u starim ćelijama koje se više nisu
koristile. Freja se nadala da je smeštaj u kome je njen brat provodio dane bio prostraniji,
moderniji i bolje opremljen od ovih klaustrofobičnih malih kutija za cipele, ali nije se
usuđivala da pita iz straha da će se razočarati. Zatvorske zgrade su bile nemaštovito
nazvane Kuća 1, Kuća 2 i tako dalje, tako da nije imala prevelika očekivanja.
Neuspešno je pokušala da se udobno smesti na jedinoj stolici koja je mogla da
stane u ćeliju. Ni Balduru nije bilo ništa lakše, i stalno je premeštao duge noge dok je
pokušavao da nađe neki zgodan položaj. Pošto ga je tu posetila više puta nego što je
želela da se seća, znala je da neće uspeti u tome. Ona bi ponekad, kao sada, sela na
stolicu, a ponekad na krevet. Uvek je puštala njega da bira.
„Zar ne bi trebalo uskoro da te puštaju da izađeš na jedan dan?“ Kroz uski prozor je
mogla da vidi niske zgrade naselja Ejrarbaki. Zapitala se da li je njegova ćelija bila
okrenuta prema selu, moru ili glavnom putu, ali ga nije pitala. Više je volela da ga
zamišlja kako uživa u pogledu na more nego da sazna da može da gleda samo u slab
protok saobraćaja u Selfos i iz njega.
„Valjda. Nisam vodio računa o tome, ali kažu da će to da bude prilično uskoro.“
Baldur je zevnuo, naizgled nimalo se ne uzbuđujući što će imati mogućnost ograničene
slobode. A opet, možda nije bio spreman da priča o tome zato što je produžetak kazne
vodio do privremenog gubitka te privilegije. Freja je imala osećaj da je njemu ta tema
bila još neprijatnija nego njoj. Ona je često koristila dragoceno vreme ovih poseta da
više puta ponovi koliko joj je žao, primoravajući ga da troši isto toliko vremena
uveravajući je da on ne krivi nju. „Bar imam vremena koliko hoću da planiram kako ću
provesti taj dan.“
„Obavesti me čim saznaš, da mogu da uzmem slobodan dan“, rekla je Freja. „Da
mogu da te odvezem gde treba i tome slično“, žurno je dodala, kako ne bi pomislio da
namerava da ga ometa u njegovim planovima.
Baldur je klimnuo glavom. „Hoću. Ne pešači mi se do grada.“ Namignuo joj je i
ponovo zevnuo, a njegovo zanimanje za tu temu sada je bilo potrošeno. Kao da nije bio
svestan činjenice da je zatvoren na nekoliko godina i da mu je dopušteno da izađe samo
dva sata dnevno. Freja nije znala šta je radio u ostale sate u toku dana kada je bio budan.
Mada je on naravno ispunjavao kvotu poseta dopuštenih svakom zatvoreniku, i ne bi
imao problema da pozove više posetilaca kada bi pravila bila manje stroga. Freja je
imala sreće što je dobila termin s obzirom na to da se tako kasno najavila; obično je
morala da se zadovolji dvonedeljnim čekanjem. Njegova sadašnja devojka je uvek imala
pravo prvenstva pošto je on, prirodno, s više nestrpljenja iščekivao njen dolazak nego
ćaskanje sa sestrom. Ali ona je imala grip i nije mogla da izlazi iz kuće, što je Freja
protumačila kao znak da će njihova veza uskoro biti stvar prošlosti. Baldurov polet i
bezbrižnost bili su neodoljivi kada si s njim u društvu, ali čarolija je brzo nestajala kada
on nije bio tu, a što je manje vremena provodila s njim, njen uticaj je trajao kraće.
„Šta možeš da mi kažeš o zatvoreniku po imenu Joun Jounson, koji je nedavno
pušten? Bio je osuđen zbog silovanja i ubistva devojčice.“
Baldur je razrogačio oči. „Zašto te zanima to govno?“ Odmotao je čokoladnu
bombonu iž kesice koju je doneo sa sobom. Slanje slatkiša i hrane zatvorenicima
nedavno je zabranjeno: umesto toga im je bilo dopušteno da je naručuju i plaćaju iz
sopstvenog džepa. To je olakšavalo Freji život pošto je shvatila da je nemoguće da prati
Baldurove hirovite prohteve. Jednog dana je bio vegetarijanac, sledećeg vegan, pa je
postao pobornik sirove hrane, a onda sportski fanatik i nije jeo ništa osim proteinskih
napitaka, dok je u drugim prilikama želeo samo meso i slatkiše. Sada su paketi koje mu
je donosila bili ograničeni samo na nejestive predmete kao što su knjige, odeća,
kompjuterske igre i ostali vidovi zabave, od kojih su neki bili vrlo nezdravi. Nikada nije
dolazila praznih ruku, mada su njeni paketi isporučivani Balduru tek nakon što bi ona
odavno otišla. Izbor poklona joj je retko predstavljao problem jer je on uvek bio
opsednut nečim, mada kao ni njegove devojke te opsednutosti nikada nisu trajale dugo.
Baldur je ubacio slatkiš u usta i upitao dok ga je žvakao: „Da li je opet nešto uradio?“
Freja je zadrhtala. „Zaboga, ne. Bar se nadam da nije.“ Odbila je kesicu sa
slatkišima koju joj je ponudio. „Tražili su mi da pomognem policiji u slučaju u kome se
pojavilo njegovo ime. Pročitala sam beleške sa njegovog suđenja, ali tu ne piše mnogo
toga o samom Jounsonu, pa sam pomislila da pitam tebe. Mora da si ga sreo ovde.
Nedavno je izašao.“
Balduru kao da se slatkiš zaglavio na jeziku. Nerazgovetno je rekao: „Joun je
toksičan. Ne znam kako drugačije da ga opišem. Kada je bio u blizini, hvatao sam sebe
kako zadržavam dah.“ Crte njegovog lepog lica iskrivile su se od gađenja. „Sreća što
odavno nisam bio u istom hodniku sa njim.“
„Da li je stvarno tako zao? U intervjuu sam čitala kako je našao Boga u zatvoru. Ili
je bar tako tvrdio.“ Freja je i sada ostala ubeđena kao i pre mnogo godina da je taj čovek
glumio pobožnost.
Baldur je prezrivo coknuo jezikom. „On nije jedini koji igra tu igru. Ali on je jedan
od retkih koji je zbog toga postao još jeziviji. Nikada nisam video goru glumu. Ljudima
se oči obično pomeraju kada čitaju Bibliju, ali njegove se ne bi ni mrdnule. Kladim se da
je samo sedeo tamo i proživljavao svoje bolesne maštarije o deci.“ Ponovo se namrštio.
„Nema sumnje.“ Freja nije bila iznenađena Baldurovim opisom Jounsona. Pošto je
bilo malo verovatno da je iko zaista poverovao u njegova sranja o pronalasku vere, nije
mogla da shvati zašto je izvodio tu predstavu. Osuđenim ribicama nije bilo omogućeno
da izađu kada odsluže samo polovinu kazne, tako da teško da je to mogao da mu bude
motiv. „Da li takve kao što je on ne diraju u zatvoru? Ili je to radio da izbegne nasilje od
drugih zatvorenika?“
Baldur se nasmejao. „Ozbiljno? Velika je zabluda da pedofilima i silovateljima
zagorčavaju život u zatvoru. Niko neće da se cima da im zagorca život. Možda su malo
izolovaniji nego obični zatvorenici, ali to je sve. Zašto bismo mi preuzimali na sebe da
ih kažnjavamo? Ako nas uhvate, smanje nam povlastice i rizikujemo da nam produže
kaznu. Ne, ako javnost želi strože kazne za te gadove, na njoj je da to sredi.“
Tišina koja je usledila postala je nelagodna zbog buke koju je pravio par koji je
imao seks u susednoj ćeliji. Baldur je šuškao po kesici sa slatkišima a Freja se premestila
na dotrajaloj stolici u nadi da će naterati nogare da zaškripe. Jedva je čekala da on izađe
iz zatvora; želela je da se nađe sa svojim bratom negde gde ima prostora za disanje. Ali
to se neće desiti u skorije vreme. „Čemu onda ta šarada?“
„Na to bi trebalo pre ti da odgovoriš. Mislio sam da svakog dana radiš sa ljudima
kao što je on?“
Baldur nikada nije shvatio kako je Freja zarađivala za život, ni zašto je izabrala da
radi posao prepun patnje i bede. To je njemu bilo strano kao što bi njoj bilo bavljenje
kriminalom. On se trudio da izbegne sukob; to se nije dobro uklapalo sa neobuzdanim
optimizmom koji je bio preovlađujuća osobina njegovog karaktera. „Ja ne radim sa
takvim ljudima“, strpljivo je objasnila. „Ja radim sa njihovim žrtvama. Nikada ne viđam
zlostavljače, hvala bogu. Moglo bi se reći da ja raščišćavam za njima.“
„Neka tako i ostane. I kloni se tog zlog skota Jouna.“
„Ne brini.“ Freja nije imala nameru da priđe ni blizu tom čoveku. Samo ju je
zanimao njegov sin. Sada kad joj njegov nasilni ispad više nije bio tako živ u sećanju,
bila je sklona da misli kako Trostir ne predstavlja opasnost. Osim možda za sopstvenog
oca, pošto su se inicijali JJ u pismu verovatno odnosili na njega. Što se tiče ostalih
inicijala, bilo je teško reći, osim ako nisu ukazivali na poznanike oca pedofila. Ili
jednostavno na druge klince koje je dečak tada smatrao neprijateljima. Nije mislila da ti
pojedinci sada imaju bilo kakvog razloga da budu na oprezu, izuzev Jouna. Trostir i
njegova sestra Sigrun su skoro sigurno pretrpeli užasno zlostavljanje od oca, a sada kad
je Joun bio na slobodi, mora da su oboje sa strepnjom iščekivali njegov sledeći potez.
Možda ne zbog njih samih već zbog drugih mogućih žrtava. Koliko će proći pre nego što
se njihov otac ponovo propi je i izgubi samodisciplinu koju je možda stekao u zatvoru?
Nema sumnje da su strepeli da će morati ponovo da prožive iskustvo dece čudovišta čije
se ime razvlačilo po medijima. Verovatno nije bila slučajnost što je Trostir rekao da će
ubistva biti počinjena u godini kada njegov otac izađe iz zatvora. Porodica je sigurno
bila upozorena u vreme izricanja kazne Jounu da se njegovo oslobađanje može očekivati
nakon što odsluži samo dve trećine kazne. Možda je Trostir došao do neke sulude
zamisli da postane anđeo osvete i likvidira pedofile. Freja je napomenula sebi da proveri
inicijale u njegovom pismu sa imenima zlostavljača dece za koje se zna da su bili aktivni
pre deset godina.
 Bila bi tragedija ako Trostir postupi u skladu sa pretnjama iz svog pisma. Sud ne bi
imao milosti. Sistem ne voli kada ljudi uzimaju zakon u svoje ruke. „Misliš li da će Joun
ponovo izvršiti zločin?“, upitala je.
„Ja sam svesno izbegavao da ga upoznam, tako da nemam pojma šta će kog đavola
uraditi ili neće uraditi. Ali ništa me ne bi iznenadilo.“
„Ni mene.“ Freja je odlučila da ne pominje koliko rehabilitacija onih koje
seksualno privlače deca daje slabe rezultate. To bi moglo da dovede do razgovora o tome
koliko je teško rehabilitovati prestupnike uopšte, a pred njom je sedeo izvanredan primer
čoveka koji odbija da promeni svoje postupke, mada su naravno njegovi prestupi bili
potpuno različite prirode. „Znaš li da li je on u Verndu?“ Palo joj je na pamet da pozove
upravnika prihvatilišta za bivše kriminalce i pita ga gde Joun provodi dane.
„Zar nisi znala? On uopšte nije ni otišao u Vernd. Deo kazne koji bi inače proveo
tamo odslužio je ovde, jer upravni odbor prihvatilišta nije smatrao da on ispunjava
uslove da bi boravio tamo. A njihova odluka je konačna. Drugim rečima, nisu želeli da
ga vide, iako je navodno toliko pobožan u poslednje vreme.“
I te kako je mogla da razume tu odluku. „Šta je sa posetama? Da li je iko dolazio da
ga vidi? Njegova žena ili deca, na primer?“
„Ne znam. Koliko mogu da se setim, niko nije dolazio da ga vidi dok smo bili u
istom hodniku. Ne sećam se ni da sam ikada naleteo na njega u odeljenju za posete.
Naravno da to ne znači da nikada nije imao nikakve posetioce, ali oni sigurno nisi
dolazili naročito često.“ Baldur je prekopavao po kesici slatkiša koja naizgled uopšte
nije imala dno. „Ipak, dobijao je pisma. Toga se sećam.“ Odmotao je još jednu
čokoladnu bombonu, ubacio je u usta, pa pažljivo umotao papirić. „Ko u današnje vreme
uopšte dobija pisma?“
„Ja. Ti. Svi. Pretpostavljam. Ali uglavnom izvode iz banke ili zvanična cirkularna
pisma. Jesi li siguran da su njegova bila lične prirode? A ne samo upozorenja iz poreske
službe ili tako nešto?“
Baldur je odmahnuo glavom. „Ne. Ova su bila pisana rukom.“
„Od njegove dece, možda?“
„Mora da su onda pisali veoma dobro. Izgledalo je kao rukopis odrasle osobe.“
„Njegova deca su sada naravno odrasla“, rekla je Freja, napola samoj sebi. Baldur
je seo uspravno i naslonio leđa na zid, s nogama prebačenim preko ivice kreveta. Kao i
obično, bio je besprekorno obučen. Zahvaljujući Freji bio je više u trendu nego većina
slobodnih ljudi. Pošto je kirija koju mu je plaćala bila žalosno mala a on nije hteo ni da
čuje da je poveća, ona je to nadomešćivala kupujući mu odeću i druge stvari za koje je
mislila da su mu potrebne. Bili su slični po tome što su uvek želeli da izgledaju
savršeno, a boravak u zatvoru to nije promenio. Nije bila potrebna diploma iz
psihologije da se zaključi kako je to bilo zaveštanje odrastanja u kome su stalno slušali
kako o njima govore kao o „jadnoj deci bez majke“. Nijedno dete ne želi da bude „jadno
dete“ i njih dvoje su otkrili da je najbolji način da ubede ljude u svojoj okolini da je sve
kako treba tako što će izgledati jako. I pristojno. Taj metod je još uvek funkcionisao i
sada kad su bili odrasli. „Ta pisma su me kopkala jer je uvek izgledao čudno napet kada
stignu a ja sam hteo da znam zašto. Mada ne dovoljno da njuškam. Posle toga su me
premestili u drugi hodnik, tako da ne znam da li su pristizala i dalje.“
„Kada je to bilo?“ Pisma su mogla da budu od Trostira, iako je Freja mislila da je to
malo verovatno. Osim ako nije pisao ocu da mu preti. Ali u tom slučaju bi to kopile
verovatno pokazalo pisma upravi zatvora u nadi da će izazvati sažaljenje ili dobiti
zaštitu posle puštanja. Nema šanse da je od onih koji bi se žrtvovali zbog svoje dece.
„Pre jedno godinu i po dana, rekao bih.“ Baldur je na trenutak zaćutao i pogled je
odjednom počeo da mu luta. „Kad smo već kod pisama.“ Nagnuo se i posegnuo u svoj
zadnji džep. „Dobio sam ovo.“ Dao je Freji presavijen list papira, pa pogledao kroz uski
prozor u sivo nebo.
Freja je pročitala sadržaj, i mada nije razumela sve detalje priloženih rezultata testa,
stekla je opšti utisak. Sva pitanja koja je želela da postavi o Jounu Jounsonu odjednom
su delovala nevažno, prosto kao simptom njene potrebe da bude profesionalno zauzeta.
Ovo je, nasuprot tome, bilo nešto od opipljive važnosti. „Pouzdanije od ovog nema, zar
ne?“ Na tabeli su se videli rezultati testa očinstva. „Devedeset devet zarez devedeset
devet posto.“
Oborenog pogleda, ponovo je pročitala svaku reč i brojku – ne da se pažljivije
upozna sa sadržajem, već da dobije u vremenu. Nije znala da li da se raduje ili tuguje.
Sedela je i tupo zurila u papir. To joj je ličilo na tragediju u najavi. Iako dete nije
delovalo stvarno i nije osetila nikakav nalet porodičnih osećanja, pomisao na Baldura
kao na vikend-oca zaista ju je bolela. Vikend-oca koji je proveo više vremena u zatvoru
nego izvan njega. Vikend-oca napravljenog po istom kalupu kao i Baldurov rođeni otac i
stoga jedva dostojnog te titule. S obzirom na to koliko je za Baldura bio bolan njegov
otuđen odnos sa ocem dok je bio mali, sigurno će biti odlučan da se on sam ponaša
drugačije. Ali kako to da izvede iza rešetaka? Bilo je čudno kako često od dobrih namera
ništa ne ispadne. Freja je najzad podigla pogled. „Šta je s majkom? Da li si u vezi s
njom? Da li je ona dobra žena?“ Njen ton je umanjivao značaj pitanja. Osetila je
neodoljiv poriv da zgrabi brata za ramena, gnevno ga protrese i upita šta je kog đavola
mislio. Da li bi ga ubilo da je koristio kondom?
„Nismo u vezi. U stvari, nikada nismo ni bili. Dolazila je ovamo samo dvaput. Ali
datumi se uklapaju.“
„Da li je beba krštena? Ima li neko ime?“ List papira je otkrivao samo bebin pol i
matični broj. Devojčica je morala da ima deset meseci, mada je Freja bila previše
rastrojena da bi tačno izračunala.
„Zove se Saga.“
„Saga.“ Freja je vratila papir Balduru i najzad su se pogledali u oči. „Lepo ime.“
„Da, jeste. Iako mene niko ništa nije pitao.“ Baldur je skrenuo pogled. „Nisam ni
znao da ona postoji do pre tri meseca, kada su tražili da uradim testiranje krvi. Izgleda
da nas je bilo dvojica u igri, tako da to nije bilo samo pitanje priznavanja očinstva. Šteta
za nju što se nije ispostavilo da je taj drugi tip otac.“
Freja je osećala da je Baldur zabrinut kao i ona. Kakav će on da bude otac?
Odgovor na to neće odlučiti sreća i obrti sudbine: odgovornost je bila isključivo na
njemu. Moraće da odsluži ovu prokletu zatvorsku kaznu, započne novi život i dâ sve od
sebe da bude dobar otac. Dešavale su se i čudnije stvari.
„Pomoći ću vam oboma koliko budem mogla. Dok ti budeš ovde.“ Freja je naterala
sebe da se osmehne. „I kada izađeš, razume se. Ne bi se reklo da ću ja sama proširiti
ljudsku rasu u skorije vreme. Ako sam bila spremna da ti pomognem oko Moli, možeš
da zamisliš koliko sam tek spremna da ti pomognem oko ćerkice.“ Te reći su zvučale
čudno. Baldur je otac. Sve će izgledati stvarnije onda kada vidi dete. Onda to više neće
biti bezlična beba, već mala devojčica od krvi i mesa. Devojčica po imenu Saga. „Možeš
da se osloniš na mene, Baldure.“

Prve misli su počele da joj se prikradaju dok je vozila polako i pažljivo pustim,
zaleđenim putem preko prevoja Trengsli. Čini koje je Baldur bacio na nju nisu potrajale
ni do Hedlishejdija. Ona je ozbiljno mislila svaku reč kada je obećala da će mu biti
podrška, ali to neće biti tako jednostavno. Šta je s majkom devojčice? Baldur nije bio
voljan da razgovara o njoj, što je ukazivalo da se tu nije radilo ni o kakvoj izgubljenoj
ljubavi. To nije bio dobar znak. Ali čak i kada bi između njih sve bilo kako treba, da li bi
ona rado dočekala mešanje sestre oca svog deteta?
Nebo se namračilo dok je Freja prelazila planine. Zbog mećave koja je počela bila
je prinuđena da vozi brzinom puža. Obećala je da će pozvati Saginu majku čim stigne
kući. Bar je ovo zadržavanje odložilo taj mučan zadatak.
15.

Freja je krivudala između pisaćih stolova u detektivskoj kancelariji otvorenog plana, sve
do udaljenog ugla u kome je sedeo Huldar. Nekoliko detektiva je podiglo pogled; tu nije
baš svakog dana navraćala neka mlada žena. Nekoliko njih je, prepoznavši je iz slučaja
koji je doveo do Huldarovog posrnuća, ponovo spustilo pogled. Huldar je mogao da se
zakune da je video nekoliko zluradih osmeha. Ustao je i mahnuo, raspoložen zbog
prilike da gleda u nekog drugog osim Gudlejgura, čija je glava stalno iskakala iznad
monitora da postavlja pitanja. Ertla je naložila Gudlejguru da razgovara s majkom koja
je tvrdila da joj je decu oteo Deda Mraz, a on je očigledno strepeo od tog razgovora.
Neprestano je uvežbavao pitanja i izluđivao Huldara. Frejin dolazak je predstavljao
dobrodošlo odvraćanje pažnje.
„Dobro je što si svratila.“ Huldar joj se osmehnuo što je šire mogao i zažalio što
nije otišao na to šišanje koje je stalno odgađao. Kao i uvek, Freja je izgledala odmorno i
uredno, za razliku od njega. Njegov široki osmeh je malo splasnuo kada je spazio Ertlu.
Bila je nagnuta nad nečiji sto, ali kada je videla Freju, ispravila se i mrko ih posmatrala.
Huldar je uspeo da od nje izvuče odobrenje da istraži moguću vezu između pisma iz
vremenske kapsule i ubistva u podzemnoj garaži, ali je izostavio da doda kako namerava
da ponovo u to uključi i Freju. Ertla nije pokazala mnogo zanimanja kada joj je skrenuo
pažnju na učešće Benedikta Tofta u prvom suđenju Trostirovom ocu, Jounu Jounsonu.
Umesto da ustrepti od uzbuđenja kao što se on nadao, ona je hladno odgovorila da je
Island mala zemlja i da su svi bezmalo povezani. Bio je to argument koji su koristili
političari kada postave prijatelje i rođake na javne funkcije, i podjednako je mogao da
razbesni čoveka i kada mu ga neko izgovori u lice kao i kada ga pročita u štampi.
Ertla nije rekla ni reči o tom mogućem tragu na jučerašnjem sastanku, već je samo
nabrojala trenutne pristupe u istrazi i one koji su se pokazali kao neproduktivni.
Pretpostavio je da bi trebalo da bude srećan što mu je dozvolila da prati tu vezu, iako je
to uradila samo zato što je istraga još uvek tapkala u mestu. Bilo je očigledno da Ertla ni
na tren nije poverovala da će to doneti bilo kakve odgovore, a sada kad je ugledala
Freju, postojale su sve šanse da će povući svoje odobrenje i umesto toga mu naložiti da
proveri spisak vlasnika motornih testera.
Otkad su se prvi put srele pre godinu dana, njih dve su bile na ratnoj nozi. Tada je
Huldar slutio da Ertla gleda Freju kao suparnicu u borbi za njegovu naklonost. Iako se,
koliko je Ertla znala, ništa nije dogodilo između njih dvoje, to izgleda nije pomagalo;
uporno nije mogla da smisli Freju a ni ova očigledno nije mogla nju očima da vidi. Kada
bolje razmisli, njihova uzajamna netrpeljivost verovatno nije imala nikakve veze s njim:
jednostavno su bile nebo i zemlja. Opsovao je samog sebe što se nije dogovorio s
Frejom da se nađu izvan kancelarije.
„Da sednemo u sobu za sastanke?“ Huldar je krajičkom oka video da Ertla
pokazuje znake da će krenuti u njihovom pravcu i to je bilo jedino što je mogao da uradi
a da bukvalno ne odvuče Freju napolje. No ni soba za sastanke nije bila bogzna kakvo
utočište. Bolje bi bilo izaći iz zgrade, ali nije mogao da smisli uverljiv izgovor tek tako
iz prve. „Tamo je mirnije“, dodao je neubedljivo. Zgrabio je neke papire sa stola i
olovku, za koju se prekasno setio da ne piše. Nije bilo važno – morao je da ih oboje
skloni na sigurno pre nego što Ertla stigne do njih. Freja očigledno nije bila oduševljena
kada ju je skoro odgurao najkraćim putem između stolova do najmanje sobe za sastanke.
Držeći otvorena vrata, uveo ju je unutra sa istom užurbanošću. U istom trenutku je
krišom bacio pogled preko ramena i na svoje veliko olakšanje video Ertlu na sredini
kancelarije, udubljenu u telefonski razgovor. Zatvorio je vrata za sobom. „Izvini zbog
ovoga. Malo smo u gužvi.“ Videvši da njoj to izvinjenje nije nimalo popravilo
raspoloženje, dodao je: „Došlo je do novog obrta pa se sve ustalasalo. Kao što znaš,
naređeno mi je da odustanem od istrage u vezi sa Trostirovim pismom pošto smatraju da
to može da sačeka. Ali okolnosti su se promenile.“
„Šta se dogodilo?“ Freja je izabrala stolicu najudaljeniju od Huldara. On sam bi
radije seo bliže nje, ali se, videvši Ertlu kroz stakleni zid, predomislio.
„Moguće je da je to povezano sa drugim slučajem. Mali su izgledi, ali je moguće.“
Huldar ju je obavestio o ubistvu u garaži i vezi između žrtve Benedikta Tofta i Jouna
Jounsona, a takođe i o odsečenim šakama koje su se pojavile u Benediktovom džakuziju.
Zatražio je od nje da te informacije sačuva za sebe, ali samo reda radi jer su se mediji
već dočepali priče. Članci su bili grozni, kao što je i pretpostavljao, što i nije bilo neko
čudo. Teško da je Freja mogla bilo šta da doda na priče i nagađanja u štampi. „Nadao
sam se da ćeš poći sa mnom da još jednom pokušamo da razgovaramo sa Trostirom, a
ovog puta i sa njegovom sestrom i majkom. Takođe hoću da razgovaram sa Jounom
Jounsonom i cenio bih kada bi ti bila prisutna da pružiš psihološke uvide – da li je
verovatno da će on povrh svega biti nasilan, i takve stvari? Nije nemoguće da je povezan
sa ubistvom, ili čak da je on ubica.“
„Kao što sam ti već rekla, ja nisam stručnjak za seksualne prestupnike. Ja radim sa
njihovim žrtvama.“ Odvezala je šal i spustila ga u krilo. „Mogu da pođem sa tobom, ali
sumnjam da ću biti od neke koristi. Odlučila sam da pročitam materijal o Jounu i našla
presudu koju mu je izrekao Vrhovni sud, ali nisam mnogo saznala iz nje. Nije bilo
fajlova o tom slučaju u Dečjem domu, ali opet, centar je tek nedavno osnovan i trebalo je
neko vreme da se sudovi i istražitelji ubede da ga shvate ozbiljno. Izgleda da su nas u
potpunosti zaobilazili, što je bio uobičajeni problem na samom početku. Šteta, jer da
smo mi bili uključeni, oboje Jounove dece bi išlo na medicinski pregled. Ne vidim
nikakve dokaze da je to i urađeno. Ona su ispitana na sudu, ali su porekla da ih je
zlostavljao.“
 „Da li bi to nešto promenilo? Sudija je morao da se drži uskih parametara
optužnice, a pošto se nije radilo o zlostavljanju Jounove vlastite dece, nije video nikakav
razlog da dodatno komplikuje pravni postupak. Pretpostavljam da je ispitivanje
dopušteno samo zato što su pravni savetnici tog čoveka hteli da pokažu kako je napad na
Vaku bio izolovani slučaj. Mora da je sudija znao kako su deca tvrdila da ih otac nikada
nije ni takao, i verovao je da, kada bi se suočila sa njim na sudu, to ne bi promenilo
njihov iskaz.“
Freja se namrštila.
„Postoji još jedna presuda“, dodao je Huldar, „doneta nekoliko godina pre toga, u
Okružnom sudu Rejkjanesa. Mogu da ti dam kopiju. Nećeš je naći na Internetu jer je
Jounovo ime uklonjeno nakon što je oslobođen. Ne može se mnogo toga saznati iz
verzije koju imam – nedostaju konkretni detalji. Podneo sam zahtev za uvid u pun
izveštaj. Znam samo da je bio optužen za seksualno zlostavljanje maloletnika.“
„Pa, to je pravo iznenađenje.“ Freja je frknula. „Uzgred, išla sam da posetim brata,
Baldura. Rekao mi je da Jouna Jounsona bezmalo niko nije posećivao, ali je primao
mnogo pisama, pisanih rukom, rukopisom odrasle osobe. Možda od svoje dece, ili žene.
Mada je teško zamisliti zašto bi mu oni pisali.“
„Kada je to bilo?“ Huldar je posegnuo za olovkom da napravi belešku, pa se setio
da ne piše. „Pisma zatvorenicima se cenzurišu – pogotovo pisma pedofilima, rekao bih.
Pozvaću da pitam da li se iko seća šta je u njima pisalo i ko ih je slao.“ Huldar je kroz
stakleni zid video kako je Ertla gurnula telefon nazad u džep. Pogledi su im se sreli, i
ona nije izgledala nimalo zadovoljno. Taman je htela da krene kada joj je telefon ponovo
zazvonio. Huldar se još jednom spasao u zadnji čas.
„Tužilac koji je pronađen mrtav, taj Benedikt Toft, da li je on zaslužan za to što je
Joun osuđen za ubistvo?“
„Ne, on je bio tužilac u ranijem slučaju, kada je Jounson oslobođen.“
Freja je podigla obrve. „A vi mislite da ga je Joun Jounson ubio? Pre nego njegov
sin Trostir?“
„Ništa mi ne mislimo. Mi samo želimo da zaključimo postoji li ikakav razlog da
dodatno istražujemo Jouna. Benedikt Toft je imao dugu karijeru kao tužilac i bio je
uključen u bezbroj slučajeva koji su mogli da podstaknu nekog ludaka da se sveti.
Trenutno ih sve proveravamo, ali ja ovaj slučaj smatram najubedljivijim mogućim
povodom. Niko ga nije dirao sve do nakon oslobađanja Jouna Jounsona. To je čudna
slučajnost a ja se držim onoga da slučajnosti ne postoje.“
„Zašto bi Joun napao nekog iz tužilaštva u slučaju u kome je oslobođen? Zar ne bi
bilo logičnije da je krenuo na onog ko ga je poslao u zatvor?“
„Tako bi čovek pomislio, ali kada bolje razmisliš, bezmalo nije ni bitno ko je
tužilac u slučaju ubistva. To bi mogao da bude i tvoj pas Moli. Optuženi u slučajevima
ubistva nikada ne bivaju oslobođeni u ovoj zemlji.“ Ispred sobe za sastanke, Ertla je
najzad završila telefonski razgovor i krenula ka njima. Bilo bi previše nadati se da će se
viša sila umešati i po treći put da je zaustavi. Naglo je otvorila vrata i stala ispred njih
sevajući očima i vodeći računa da ničim ne pokaže kako je svesna Frejinog prisustva.
 „Upravo smo primili poziv sa groblja u Habnarfjerdiru. Jedan grob je oskrnavljen i
pričinjena je prilično velika šteta. Najbolje bi bilo da odeš tamo.“
„Ja?“ Huldar je bio zatečen. Bio je spreman za pridiku o nepozvanim gostima, ali
ne i za ovo. „Zar ne bi neko drugi mogao da se pobrine za to? Neko ko nije uključen u
istragu ubistva?“
„Svi su uključeni u istragu. Što bi trebalo da znaš. Razlika je u tome što oni prate
stvarne tragove, a ne trače vreme na lovljenje magle.“
Huldarovo lice se smrklo. On nije često gubio živce, ali kada bi se to desilo, bilo
mu je teško da se kontroliše. Ili bolje rečeno, nije to ni želeo. Kada je bio ljut, bio je
stvarno ljut. „Lovljenje magle si ti odobrila, ako se sećaš?“ Uzdržao se da
prokomentariše da ti drugi tragovi vode u ćorsokak. Nije bilo potrebe da otkriva takve
pojedinosti pred nekim sa strane.
„Otiđi u Habnarfjerdir.“ Ertline usne su se stegle u tanku liniju. „I uzgred, bilo bi
mi drago da ne dovlačiš ovamo koga stigneš a da se unapred ne posavetuješ sa mnom.“
Ljutito je trznula glavom prema Freji, i dalje ne gledajući u nju, pa ponovo prasnula:
„Groblje u Habnarfjerdiru. Smesta!“

Na putu do groblja Freja jedva da je zastajala da uzme vazduh dok je sasipala optužbe na
Ertlin račun. Huldar ju je ubedio da pođe sa njim, s jedne strane da bi mogli da nastave
razgovor o Trostirovom slučaju, a s druge u nađi da će je ubediti da ne odjuri nazad u
Dečji dom i napravi scenu. Koliko god bio ljut na Ertlu, više bi voleo da se ona ne
uvaljuje u još veće nevolje.
„Šta je toj ženi? Mislim, šta sam joj uradila? Bila je nepristojna prema meni prvi
put kada smo se srele, pre nego što sam stigla i reč da kažem.“
Huldar je nešto neodređeno promrljao dok je skretao na prazan parking. Činilo se
da mrtvi nemaju mnogo posetilaca radnim danima. Parkirao se pored upravne zgrade
gde je trebalo da se vidi sa čuvarom groblja. Ne želeći da na čoveka ostavi utisak da ne
shvata incident ozbiljno, trudio se da se ne nervira zbog ovog glupog zadatka sada kada
su mnogo bitnije stvari čekale da im se posveti. Ali nije mogao da se otrese ogorčenosti.
Zašto ovim nije mogla da se pozabavi policija iz Habnarfjerdira? Nema sumnje da je u
pitanju bila Ertlina osvetoljubivost.
Freja je izašla za njim iz auta, i dalje zvocajući. Huldar je s vremena na vreme
klimao glavom, ali je bio prećutno zahvalan kada je zaćutala nakon što su ušli u tihu
upravnu zgradu. Nije više rekla nijednu reč o Ertli dok se Huldar predstavljao čuvaru
groblja, niti dok ih je čovek vodio do oskrnavljenog groba, delimično zbog njegovog
prisustva ali delimično i zbog, kako je Huldar slutio, otrežnjujućeg uticaja beskrajnih
nizova krstova i nadgrobnih ploča. Kada bi se suočio sa tim simbolima prolaznosti
života, nije mogao da ne pomisli koliko su njihovi svakodnevni problemi tričavi.
„Evo ga ovde. Kao što možete da vidite, šteta nije pričinjena samo na ovom grobu.“
Čovek je pokazao na tragove vozila koji su ispresecali travu i razbacali zemlju po snegu
svuda oko oskrnavljenog groba. Spomenik je bio oboren a natpis je okrenut ka nebu:
onaj kome je bio posvećen sada je mogao da pogleda dole i pročita ga ako želi. „Nikako
ne mogu da razumem zašto bi neko uradio ovako nešto. Ovo se skoro nikada ne dešava.
Čak nas i najgori vandali uglavnom ostavljaju na miru.“
Huldar se sagnuo da bolje pogleda, iako nije imalo šta da se vidi osim razbacane
zemlje i šljunka. Ponovo se uspravio. „Ko je ovo pronašao?“ Sneg na stazi koja vodi do
tog dela groblja bio je skoro netaknut, a jedini trag bili su otisci stopala, za koje je čuvar
rekao da su njegovi. Pošto je preko noći palo veoma malo snega, vozilo koje je
napravilo štetu moralo je da dođe iz drugog pravca. Staze koje su se ukrštale po groblju
bile su dovoljno široke da se po njima vozi. Pažljivije osmotrivši oko sebe, Huldar je
opazio tragove gusenica koji su dolazili iz suprotnog pravca.
„Ja. Uvek obilazim groblje ujutro kako bih proverio da li je sve u redu. Ne viđam
često ništa posebno. Poneki krst bude malo nakrivljen, ali obično samo vetar obori
vaze.“
„Imate li sigurnosne kamere?“, upitao je Huldar, mada je već mogao da pretpostavi
kakav je odgovor. On nije primetio nikakve kamere na groblju ni na parkingu. Napravio
je nekoliko fotografija svojim telefonom za slučaj da policija odluči da nešto preduzme,
koliko god bili mali izgledi za to.
„Ne. Mislilo se da nema nikakve potrebe za tim. Kao što sam već rekao, ovde je
obično sve mirno.“
Huldar je klimnuo glavom. „Jasno.“ Upitao se šta bi mogao da uradi osim da zapiše
šta je zatekao i uzme izjavu od čuvara. „Drugim rečima, vandalizam koji želite da
prijavite jeste ovaj nered? Prevrnut nadgrobni spomenik i, šta još, površinski raskopana
zemlja?“
Čovek je izgledao iznenađeno. „Ne. Ne samo to. Bager koji koristimo za kopanje
grobova takođe je oštećen. Vandali nisu mogli da zatvore vrata kako treba kada su
završili i vetar ih je otvorio i polomio staklo. Mi ga nikada ne zaključavamo; ključevi
obično stoje u kontakt-bravi, ali nećemo ponoviti tu grešku. Šta sve ljudi neće sebi
dopustiti u poslednje vreme. Povešću vas da vidite bager; parkiran je iza zgrade. Vratili
su ga tamo, koliko god čudno to zvučalo.“
Oštećeni bager. Huldar je primetio kako Freja podiže obrve i nije bio iznenađen.
Ispostavilo se da je ovo potpuno gubljenje vremena. „Pogledaću, ako ništa drugo da
zabeležim štetu. Žao mi je što to kažem, ali malo je verovatno da će ovaj incident biti
rasvetljen. Pretpostavljam da su neke pijanice sinoć pomislile kako bi bilo baš zabavno
da se provozaju po groblju i nalete na grob. Možda su se zaglavili i raskopali zemlju dok
su pokušavali da izvuku bager.“
Čuvar se osvrnuo oko sebe, mršteći se. „Ne verujem da su tek tako, slučajno sleteli
s puta.“ Pokazao je na susedni grob, koji je sada bio zatrpan zemljom i šljunkom. „Ovde
su očigledno koristili kašiku bagera.“
Huldar je zurio u tragove zubaca na kašici, pokušavajući da ostane ozbiljan. Ovaj
nered se nije nalazio na spisku najvećih razbojničkih šteta koje je video. „Ne može se
zaključiti šta ih je navelo na to, ili šta su tačno pokušavali da postignu. Ali skoro sigurno
će biti nemoguće uhvatiti huligane koji su odgovorni za ovo.“
 „Mislite?“ Čuvar je izgledao nezadovoljno. „Zar ne možete da uzmete otiske prstiju
sa bagera? Ako nisu nosili rukavice, to bi moglo da vam pomogne da ih nađete.“
Huldar se nakašljao da prikrije uzdah. „To je posao forenzičara. Ali pošto su oni
trenutno malo zauzeti, sumnjam da će imati vremena da pošalju nekoga. Moraju da
postave prioritete. Činjenica da su huligani vratili bager tamo gde su ga našli ukazuje na
to da nije reč o sitnim kriminalcima koje imamo u bazi. Da jesu, oni bi ga ili ukrali ili
ostavili tamo gde su se zatekli kada su se umorili od igre.“ Huldar je napravio još
nekoliko slika da umiri čoveka. „Treba li vam pomoć da uspravite kamenu ploču?“
Čuvar je oklevao. Očigledno je bio nezadovoljan, ali Huldarova ponuda da
pomogne bila je primamljiva. „Nameravao sam da je uspravim pomoću bagera. Ali nas
troje zajedno bismo verovatno mogli to da obavimo. Kad ste već došli čak ovamo a niste
sproveli nikakvu ozbiljnu istragu.“
Ne obraćajući pažnju na to, Huldar je rekao, i dalje prijateljski: „Da onda to
uradimo? Za slučaj da neko dođe da obiđe grob.“
„Ovaj grob ne posećuje mnogo njih. Čovek koji ovde leži mrtav je već godinama.
Bol prolazi s vremenom, baš kao i sve drugo.“ Čuvar je navukao radne rukavice. „Ali
nikad se ne zna.“
Prišli su kamenoj ploči i rasporedili se što su bolje mogli. Izgledalo je da Freja nije
oduševljena što su je naterali da stoji u blatu i podiže nadgrobnu ploču. Navukla je
crvene rukavice, koje nisu bile napravljene za takav prljav posao. „Mislite li da ima neke
svrhe?“
Ni Huldar ni čuvar joj nisu odgovorili; bili su previše zauzeti guranjem i stenjanjem
od napora. Bio je to impresivan komad kamena; mora da je pokojnik bio neko važan. Za
njega nije bio dovoljan jednostavan drveni krst.
Zadihani, zaključili su da su dobro obavili posao. Huldar je rekao da im taj Ejnar
Adalbertson duguje uslugu, mada ona verovatno neće biti uskoro uzvraćena. Činilo se da
se ni čuvaru ni Freji nije svideo njegov smisao za humor, te su ćutke otišli do bagera. Tu
je Huldar snimio još nekoliko fotografija pre nego što su se pozdravili sa čuvarom i
vratili do kola.
Huldarov telefon je zazvonio čak i pre nego što je groblje nestalo iz retrovizora
automobila. Bila je to Ertla, i zvučala je pomalo uzbuđeno, ali inače normalno, kao da
nisu razumeli nikakve teške reči u sobi za sastanke nešto ranije. „Jesi li na groblju?“
„Ne. U autu sam, upravo odlazim. Nije trajalo dugo, što te neće iznenaditi.“
„Vrati se nazad.“
„Zašto?“
„Vrati se nazad. Došlo je do novog razvoja situacije.“
Huldar ju je poslušao i na sledećoj raskrsnici napravio polukružno skretanje. Kada
je Freja upitala šta se dešava, rekao je samo da mora nešto da proveri pre nego što se
vrate u grad. Ona nije postavljala dodatna pitanja, samo je rekla da će sačekati u autu
dok on otrči do groblja.
Nije bila sa njim kada je pitao čuvara koliko je duboko sanduk bio zakopan. Niti
kad je pitao može li da pozajmi metalnu šipku da njome proveri grob Ejnara
Adalbertsona.
16.

Više od tri stotine tona smeća svakodnevno je prevoženo na deponiju Sorpa na Alfsnesu,
po rečima bageriste koji je stajao pored Huldara. Uglavnom su dovožene teške bale, koje
su nagomilavane u humke kako bi na kraju bile zatrpane zemljom. Oni koji to nisu znali
nikada ne bi pogodili kako je novonastali pejzaž stvoren, mada je povremeno bilo
sasvim jasno vidljivo. Jato kreštavih galebova kružilo je iznad šarenog brdašca u potrazi
za hranom. U podnožju brdašca bila su dva bagera, sa ogromnim žutim kašikama u
zakočenom položaju, zaustavljena u poslu zbog pronađenog sanduka na deponiji. U
međuvremenu su se bale iz centra za razvrstavanje otpada u Gufunesu samo gomilale.
Neće biti obrađene dok policija ne završi pretragu celog područja, a bagerista je
sumorno predviđao da će biti potrebna čitava večnost da se nadoknadi izgubljeno vreme.
Građani Rejkjavika neće prestati da bacaju smeće samo zato što je na deponiji
pronađen mrtvački sanduk.
„Mora da ga je neko doneo ovamo sinoć. Nema šanse da nam je promakao juče.
Radili smo u tom delu deponije i uveravam vas da nismo videli nikakav sanduk, a niko
od nas ga nije tamo stavio.“ Bagerista koji je prijavio da je pronađen sanduk, po imenu
Gejri, prekrstio je ruke na isturenom stomaku. Njegovo masivno telo bilo je ugurano u
fluorescentnu radničku jaknu koju je jedva mogao da zakopča na sredini. Izgledao je kao
da je u vakuumskom pakovanju. „Nismo ga odmah videli jer je bio pokriven snegom, ali
opazili smo ga čim se vetar pojačao.“
„Ko ga je prvi video?“ Huldar je gurnuo ruke u džepove vetrovke da ih zaštiti od
oštrog vetra.
„On. Stebi.“ Gejri je pokazao na čoveka koji ih je posmatrao naslonjen na
prenosivu baraku za smeštaj radnika, sa šoljom vruće kafe u ruci. On je bio taj koji je
pojurio ka njima, mašući rukama da ih otera sa mesta gde je pronađen sanduk, kada je
Huldarov neobeleženi policijski auto skrenuo sa prilaznog puta. Opustio se kada se
Huldar predstavio, iako je sumnjičavo pogledao u Freju na suvozačkom sedištu, pošto
nikako nije ličila na policajku. Ona je još uvek bila u kolima odbijajući da izađe zbog
smrada, iako bi zapravo svi ubrzo prestajali da obraćaju pažnju na to. Kao što je
bagerista informisao Huldara, uloženi su svi napori da se otpad jakog vonja zadrži na
minimumu u Alfsnesu zbog pritužbi iz obližnjeg stambenog područja, a leti su koristili
hemikalije da ublaže smrad. Međutim, u zimu im na raspolaganju nije bio taj luksuz.
Možda su zbog toga galebovi pravili takvu buku.
 „Stebi je odmah prestao da radi. Njegov bager je još uvek tamo gde ga je ostavio.“
Huldar je klimnuo glavom. „Sasvim si siguran da ga niko nije doneo ovamo jutros
– nikakvo neovlašćeno lice, ili neko zaposlen u Sorpi? Da li bi to jednostavno mogao da
bude sanduk koji je neko bacio?“
Gomile bala su se uzdizale u nizovima stepenika poput zigurata. Sanduk je bilo
nemoguće ne primetiti; štrčao je sa jednog stepenika, ističući se, crn i prljav, naspram
šarenila otpada. Gejri se okrenuo od planine smeća prema Huldaru. „Sav otpad se sortira
pre nego što ga dovezu. Sanduci se ne odlažu ovde, tako da nije mogao da dođe iz
sortirnog centra. A nema šanse da bi bilo ko neovlašćen mogao da ga tu ubaci nakon što
smo jutros počeli da radimo.“
Gejri je izgledao kao da će nešto dodati, ali je zatvorio usta. Huldar je osetio
olakšanje: ako mu se pruži i najmanja prilika, brbljao bi o statistici u vezi sa čvrstim
otpadom i o tome koliko je njegov i Stebijev posao važan.
„Ima li ovde noću čuvara?“
Gejri je frknuo. „Čuvara? Zbog čega? Kome bi palo na pamet da krade ovo đubre.
U sortirnom centru se izdvaja sve što iole vredi.“
„Šta je sa sigurnosnim kamerama?“ Huldar nije primetio nikakve kamere, ni na
samoj deponiji ni na prilaznom putu, tako da ga Gejrijev odgovor nije iznenadio. Čovek
ili ljudi koji su ukrali sanduk sa groblja u Habnarfjerdiru prošle noći sigurno su ga
dovezli ovamo i ostavili na gomili otpada ne strahujući da će biti snimljeni.
„U koliko sati zatvarate?“
„U pet. Otvaramo u osam.“
Pljačkaš grobova je sigurno to uradio usred noći, a ne odmah posle zatvaranja
deponije. Prvo je morao da iskopa sanduk, vodeći računa da ne bude primećen, mada,
pošto grob nije bio vidljiv sa okolnih ulica, nije morao da brine zbog vozila u prolazu.
Huldar nimalo nije sumnjao da je to bio isti sanduk koji je nestao iz groba Ejnara
Adalbertsona. Bilo je nezamislivo da se radi o dva nepovezana slučaja – nestalom
sanduku i drugom sanduku koji se pojavio sutradan. Čuvar groblja nije mogao da nađe
nikakvu čeličnu šipku, ali posle raskopavanja zemlje na grobu malim bagerom, brzo je
ustanovio da je on zaista prazan. Ti vandali su bili pljačkaši grobova: ukrali su bager,
iskopali sanduk, izvukli ga napolje, a zatim zatrpali rupu da sakriju to što su uradili. Sam
bog zna šta je moglo da ih podstakne na to. „Misliš li da je sanduk izbačen ovde da bi ga
neko pronašao, ili da bi ga se otarasili?“
„A?“ Nije bilo čudno što Gejri, pošto je Huldar razmišljao naglas, nije odmah
shvatio šta je hteo da kaže. Ali brzo je ukopčao. „Mogu samo da kažem sledeće: da sam
ja to uradio, to bi bilo zato što bih se nadao da će biti pronađen. Nema šanse da bi
mogao da nestane među balama. Ali to nisam uradio ja, i kladim se u život da nije niko
drugi odavde. Ne mogu ni da pretpostavim šta su ti ljudi hteli da postignu.“
Sunce je provirilo iza oblaka i koliko god bilo nisko na nebu, Huldar je morao da
zakloni oči. „A siguran si da je telo unutra?“
„Nisam baš siguran. Ali Stebi i ja smo ga malo podigli i svakako nije prazan.
Poklopac je još uvek netaknut pa smo pomislili da je bolje da pozovemo policiju nego
da ga otvaramo. Pre ovoga sam radio u sortirnom centru. Navikao sam da ljudi bacaju
svakojaka čudna sranja, ali ovo nisam video.“
„Verujem.“ Za više od deset godina u policiji, Huldara nikada nisu pozvali na
groblje, a kamoli zbog sanduka u kome je neko telo. Jedva je čekao da proveri podatke o
Ejnaru Adalbertsonu. Ovde je moralo da bude u pitanju nešto više od glupe šale. Bacanje
čoveka na gradsko smetlište moralo je da bude simbolično: očigledno je neko mislio da
on ne zaslužuje da leži u osvećenom tlu. Mada je bilo čudno što ga niko nije dirao tako
dugo; sudeći po natpisu na njegovoj nadgrobnoj ploči, umro je pre jedanaest godina.
Zašto su čekali toliko da ga iskopaju?
„Šta misliš kada ćemo moći da se vratimo na posao? Ovde se na prekovremeni rad
ne gleda blagonaklono.“ Gejri je klimnuo glavom prema još jednom kamionu koji je
kipovao tovar bala.
„Pozovi ih i obustavi dodatne isporuke.“ Bale su skliznule sa karoserije kamiona i
pale na gomilu. Neke su se otkotrljale i skoro udarile u Huldarov auto sa suvozačke
strane. Frejin izraz lica nije bio nimalo srećan. Huldar je pomislio kako je dan koji je
počeo tako obećavajuće munjevitom brzinom krenuo nizbrdo i teško da je moglo biti
gore. Umesto da povede Freju da razgovaraju sa Trostirom a možda i sa Jounom, Huldar
ju je odvukao prvo na groblje, a zatim na deponiju. Jedino što bi moglo da upotpuni ovaj
katastrofalni dan bilo je da je odvede da upozna jednu od njegovih sestara. Odavno je
odustao od upoznavanja svojih mogućih devojaka sa svojim sestrama jer su one
neizostavno uspevale, nekim tajanstvenim sredstvima, da potegnu temu kako je imao
ogromnu glavu kada je bio beba. Obožavale su da njegovu glavu porede s bundevom.
Nijednu od devojaka koje su čule priču o njegovom rođenju nije bilo moguće ubediti da
ponovo spavaju s njim.
„To će samo prebaciti problem na njih. A oni nemaju dovoljno veliko skladište da
drže bale u njemu.“
Ako se ovako nastavi, Huldar će morati da naredi stanovnicima Rejkjavika da
prestanu da bacaju smeće do daljeg. Ponovio je svoje naređenje, ljubazno ali odlučno:
„Zaustavite bale. Forenzičari su krenuli ovamo i brzo će stići.“ Ponovo je pogledao u
izlupan sanduk. Kapljice vlage na izanđalom poklopcu svetlucale su kao dijamanti.
„Neće baš potrošiti mnogo vremena na pronalaženje tragova.“ Svuda unaokolo je bilo
razbacano smeće. Biće nemoguće zaključiti šta je pripadalo pljačkašima grobova, čak i
ako su ostavili tragove za sobom. Jutrošnja bura je zbacila tanki snežni prekrivač ne
samo sa sanduka nego i sa svih bala oko njega, brišući sve naznake otisaka stopa.
Forenzički tehničari verovatno neće uraditi ništa više osim da navuku zaštitne
kombinezone i spuste sanduk s gomile smeća. „Kada ste opazili sanduk, da li je bilo
otisaka stopala ili vidljivih tragova?“
Gejri je odmahnuo glavom. „Ne. Sneg je do tada počeo da nestaje. Vetar ga je prvo
oduvao sa poklopca kovčega, zato što je gladak. Ali ako bih morao da nagađam, rekao
bih da je kovčeg ostavljen ovde pre nego što je sneg počeo da pada prošle noći, ili dok je
još padao.“
„Dakle, nemaš pojma kako su ga doneli ovamo?“ Stepenik na koji je sanduk bio
postavljen bio je na oko tri metra iznad zemlje. Dvojici ili trojici ljudi ne bi bilo mnogo
teško da ga tu podignu.
„Pretpostavljam da su koristili uže. Ispod kovčega vire krajevi užeta. Nije bilo
teško da se podigne.“
„Dvojici ljudi? Ili trojici?“
„Ne bih znao, ali mislim da bi trojica bili i više nego dovoljni; dvojica bi bili
taman, ali čak je i jedan čovek mogao da to uradi sam, ako je dovoljno jak.“
Vozilo forenzičara se spustilo niz prilazni put i parkiralo pored Huldarovog auta.
Dvojica ljudi koje je Huldar prepoznao izašli su i nabrali nos kada ih je zapahnuo smrad
smeća. Ali oni su bili navikli i na gore i brzo su se povratili. Huldar se molio da ga tu ne
zadrže dugo. Bilo mu je već svega preko glave.

Freja se izmicala od Huldara što je dalje mogla. On je bio toliko prožet vonjem da ga
više nije bilo briga. Osim toga, navikao je da ona održava najveće moguće rastojanje
između njih. Za to nije bio potreban neprijatan miris. Strepeo je od povratka u auto,
očekujući da će se ona obrušiti na njega što joj je traćio vreme, ali to se nije desilo.
Umesto toga, zasula ga je pitanjima i izgledalo je da pažljivo prati šta rade forenzičari.
Nijednom nije pitala kako da objasni svojim pretpostavljenim šta je radila ceo taj dan.
Ali postojala je i jedna kvaka. Čim je seo u auto, Freja je objavila da moraju da se
zaustave kod prodavnice dečje odeće pošto treba da se vidi sa nekim posle posla te mora
da ponese poklon. Huldar nije video razlog zašto joj ne bi učinio tu uslugu, ako će to
izravnati račune među njima. Dok ona bude birala odeću, mogao je da iskoristi priliku
da nazove Ertlu i o svemu je izvesti. Naložio je forenzičarima da odnesu mrtvački
sanduk u odeljenje za patologiju Državne bolnice. Oni će naravno morati da provere da
li je telo u njemu i ako jeste, da li je to pravi čovek. Na osnovu svega što su znali,
pljačkaši grobova su mogli da ostave neke inkriminišuće dokaze unutra sa telom, mada
nije bilo ničega što bi ukazivalo da je neko petljao oko poklopca.
„Istraživala sam o Ejnaru Adalbertsonu dok si ti razgledao smetlište.“
„I?“ Huldar je morao da stane na semaforu, baš kada je saobraćaj konačno počeo da
se ubrzava.
„Izgleda da je bio uzoran građanin. Bivši predsednik gradskog veća Habnarfjerdira,
predsednik raznih udruženja i tako dalje. Nema naznaka da je uradio bilo šta čime bi
zaslužio ovo poniženje.“ Freja se poigravala svojim telefonom. „Iako priznajem da su to
podaci iz smrtovnice, tako da ne možeš ni očekivati da se u njoj bave njegovim manama.
Na osnovu svega što znamo, mogao je da bude i govno od čoveka. Osim toga, o njemu
ne može da se nađe bogzna šta na internetu. Samo kratki novinski članci o davnašnjim
poslovima u gradskom veću, fotografije na kojima potpisuje ugovore ili stoji iza drugih
ljudi koji to rade.“
„Možda je izabran nasumično.“ Huldar se ponovo malo pomerio niz ulicu. „Mada
to deluje malo verovatno. Prebacivanje nasumično izabranog neznanca sa groblja na
deponiju iziskuje mnogo truda da bi se radilo samo o šali. Ne mogu da zamislim da bi
iko smatrao kako je to zabavno ili vispreno.“ Saobraćaj je nastavio da mili i on je
iznervirano uzdahnuo. „Šta je sa porodicom? Da li je bio oženjen? Ima li dece? Možda
su ona umešana, ili je to neko uradio da izravna račune s njima.“
Freja je prešla prstom preko ekrana tražeći odgovarajući redak u smrtovnici. „Da.
Jedna ćerka i jedan sin iz prvog braka. I drugi brak bez dece, supruga je preminula pre
njega. Izgleda da mu je i sin umro – nije mogao da ima više od osamnaest godina. Ali
njegova ćerka i prva žena su još žive, ili su bar bile kada je smrtovnica pisana.“
„Pokušaj da pronađeš nešto o njima.“
Freja je ponovo počela da kucka po telefonu i ćutke se zagledala u ekran, pa najzad
ponovo podigla pogled. „Ćerka je živa, ali je njena majka, njegova prva žena, umrla pre
pet godina. Ćerka živi u Norveškoj, gde vodi obdanište. Prema tome teško da je ijedna
od njih ovo uradila.“
„Osim ako je ćerka trenutno na Islandu. Možda je to zakasneli čin osvete ocu jer je
ostavio njenu majku.“ Huldar nije zaista verovao u to objašnjenje, ali uostalom, nije bilo
očigledno normalnog, logičnog odgovora na ono sa čime su imali posla.
Freja je ponovo usmerila pažnju na telefon. „Ne. Njen profil na Fejsbuku je javni i
juče je postavila fotografiju na kojoj je sa grupom dece u vrtiću. Da li je to dozvoljeno?“
„Ne znam. Nisam stručan da govorim o pravilima privatnosti na internetu.“ Huldar
je prešao u drugu traku kako bi skrenuo u tržni centar Kringlan. Od tog pokreta su ga
skoro zabolele ruke. Izbegavao je tržne centre kao kugu, i posećivao ih samo pod
pritiskom pre Božića kada je besciljno lutao uokolo u potrazi za poklonima za svoju
porodicu. Na kraju bi se obavezno prepustio na milost i nemilost prodavačica, i slutio je
da njegove sestre sada poseduju stvari koje se nisu prodavale kao što se očekivalo pa su
uvaljivane muškarcima koji nemaju pojma o tome. „Pretpostavljam da je bolje da je
pozovem kasnije. Nikad se ne zna, možda bi ona mogla da nam kaže ko je imao nešto
protiv njenog oca. Verovatno je ionako treba obavestiti šta se dogodilo. Ona mu je
najbliži rod.“ Freja kao da ga nije slušala; svu pažnju je usmerila na telefon. „Jesi li
pronašla nešto zanimljivo?“, upitao je.
„Sačekaj. Proveravam drugu ženu. Možda ćemo tu nešto naći.“
„Slaba vajda. Ako je ona mrtva i nemaju dece.“
„Možda je ona ostavila muža zbog Ejnara. Mogao bi da bude umešan njen bivši.“
Huldaru je bilo teško da zamisli starog penzionera kako prekopava grob i zatim
podiže težak teret. Ko bi mu pomogao u tome? Njegov cimer iz staračkog doma?
„Gospode!“ Freja se trznula kao da je naletela na nešto odvratno.
„Nikada ne bi pogodio.“
„Unapred odustajem.“ Huldar se dovezao do Kringlana, stresajući se u sebi na
pomisao na glasnu muziku i beskrajne nizove izložene robe. Ispred njih je bio red vozila
koja su čekala da se parkiraju. Sneg očigledno nije odvraćao građane od njihovog
omiljenog načina da provedu slobodno vreme.
„Ejnarova druga žena je imala sina pre nego što su se njih dvoje upoznali. Izgleda
da nije bila u braku sa ocem svog sina, bar se u njenoj smrtovnici ne pominje nikakav
prethodni brak.“
 „I?“
„Ime sina je Joun. Joun Jounson.“ Freja je spustila telefon u krilo. „Imena njenih
unuka su Trostir i Sigrun.“ Upitno se zagledala u Huldara. „Auh.“
Huldar je stegao volan dok se spremao da izađe iz reda vozila, ali Freja mu je
pročitala misli i zatražila da ispuni obećanje koje joj je dao. Takođe je insistirala da uđe s
njom, nesumnjivo strahujući da će on pobeći. Imala je dobar razlog da mu ne veruje
kada je o tome reč.
Dok je Huldar u glavi pretresao razne teorije o Jounovoj mogućoj ulozi u krađi
mrtvačkog kovčega, morao je neprekidno da klima glavom i pravi se da iznosi svoja
mišljenja o bezbroj sićušnih odevnih predmeta za devojčice koje mu je Freja stalno
gurala u lice. Njegovi odgovori su se svodili na sledeće: „To je lepo. Ja bih to kupio“, ali
ništa nije upalilo. Na kraju, pošto je izabrala nešto ne pitajući ga za mišljenje, mogli su
da krenu.
Kada su se ponovo našli napolju na vazduhu, u glavi mu se razbistrilo.
Prvo: pronaći Jouna Jounsona i pozvati ga na ispitivanje.
Drugo: nije imao pojma šta će se sledeće dogoditi.
Znao je samo da će se dogoditi.
17.

Freja je bila zaprepašćena: Saga, Baldurova ćerkica, bila je potpuno ista kao internet
senzacija, Grumpy Cat. Sećajući se slika svog brata kada je bio mali, Freja je očekivala
guste plave uvojke, plave oči i sladak osmeh, ali ništa ne bi moglo da bude dalje od
istine. Stalno je mislila na 0,01 mogućnosti da Baldur u stvari nije otac. Saga je imala
tamnu kosu a njene rumene usnice bile su izvijene naniže, za šta je njena majka
uveravala Freju da je to njen stalni izraz lica. Jedino što je podsećalo na Baldura kada je
bio dete bili su njeni ljupki bucmasti obraščići. Ali Freja se nije usuđivala da ih dotakne.
Oči devojčice pratile su svaki njen pokret, a njena izvijena usta ukazivala su da očekuje
najgore. Freja nije rizikovala da je pomazi da ne bi počela da plače i jauče. Poseta je
ionako počela prilično nezgodno.
To je podsetilo Freju na sve one prilike kada su ona i Baldur išli u goste sa bakom i
dekom i kada bi ih odmah izbacili napolje da se igraju sa drugom decom kako bi odrasli
mogli da razgovaraju u miru. Ti susreti su se brzo svodili na poglede pune nelagode kada
bi sva laka i očigledna pitanja bila već postavljena: u koju školu ideš? Igraš li fudbal?
Imaš li psa? Trenutak u kome bi nastala tišina obično je sledio posle pitanja kakvu
konzolu za video-igre imaju njih dvoje. Druga deca jednostavno nisu mogla da se
povežu sa klincima koji nikada nisu imali tako nešto.
U sadašnjim okolnostima nije bilo potrebno ništa da izazove nelagodu. Ona je
započela čim su se vrata otvorila. Fani, Sagina majka, na početku je oklevala da pusti
Freju unutra, a čak i kada je to uradila, izgledalo je da ne zna šta da misli o svemu tome.
U jednom trenutku je bila veoma fina i prijateljski raspoložena, a u sledećem hladna i
oštra. No ipak je pristala na ovu posetu; nije baš da se Freja pojavila niotkuda i gurnula
joj poklon u ruke u nadi da će biti puštena da uđe. Haljinica koju je kupila bila je previše
vesela za dete koje bi verovatno izgledalo bolje u zagasitijim bojama – u nijansama sive
ili grobljansko crne, na primer. Svakako ne nešto u boji jagode i sa lepršavom
suknjicom, što je, kada je sad razmislila o tome, bio Huldarov izbor.
Haljinica je bila u neskladu i sa njihovim okruženjem. Stan je bio besprekoran;
svaka stvar je bila na svom mestu, okružena zaštitnom zonom širokom bar jedan metar.
To je podsetilo Freju na domove nekih drugih Baldurovih devojaka u kojima je, bilo da
se radilo o tegli za džem ili cediljci za limun, samo ako je predmet bio skup i imao
oznaku poznatog proizvođača, sve bilo postavljeno na vidno mesto. Na jednoj dugačkoj
polici nije bilo ničega osim jedne tašnice. Nigde nije bilo ni traga igračkama i Freja se
nadala zbog natmurene male Sage da negde niže niz hodnik postoji dečja soba. Ali
sumnjala je da ceo stan odiše istim praznim minimalizmom.
„Ti nemaš dece?“ Fani je pijuckala kafu iz šolje rojal kopenhagen. Freja je mogla
da se zakune da je namerno usporavala pokret ruke kako bi pokazala pečat na dnu šolje.
„Ne. Nisam u vezi. Trenutno.“ Uputila je ženi kratak, nepostojan osmeh, želeći da
razgovor pređe na neku drugu temu a ne na njen privatni život.
„To je u stvari bolje. Znači da ne moram da proveravam i tvog muža ili momka.“
Fani je elegantno vratila šolju na lepi tanjirić. „Ti deluješ fino, a pošto si kvalifikovani
dečji psiholog, pretpostavljam da si sigurno pouzdana i dobra sa decom. Bar se nadam
da je tako. Pošto nemaš momka, rizikujem samo sa jednom osobom, a ne sa dve. Moram
da kažem da je to veliko olakšanje. Mnogo sam rasterećenija. Sada kad sam upoznala i
tebe, razume se.“
Freja se nelagodno osmehnula. Nije imala pojma o čemu žena priča i u mislima se
stalno vraćala na slučaj u koji ju je Huldar umešao. Odgovorila je što je neodređenije
mogla. „U redu, hvala.“
„Baldur me je uveravao da je tvoj stan prikladan i pogodan za decu. Mogu li da mu
verujem ili treba da dođem i sama proverim?“
„O, mislim da, što se toga tiče, možeš da mu veruješ na reč.“ Freji ni u snu ne bi
palo na pamet da pusti tu ženu da vidi njen stan. U poređenju sa ovim, Bladurov stan je
ličio na prodavnicu polovne robe. Ali Fanino pitanje ju je zbunilo, mada je žena
izgledala sasvim zadovoljna njenim odgovorom da ne mora da dolazi u posetu, ili bolje
rečeno u inspekciju. „Izvini. Nisam baš sigurna da te pratim. Zašto želiš da pregledaš
moj stan?“
Fani je izgledala zapanjeno. „Nisi valjda mislila da ćeš moći da ostaneš ovde?“
Mala Saga je sedela na podu, savesno okrećući glavu da posmatra onu koja
trenutno govori, kao gledalac na teniskom meču. Odjednom je podigla obrve i namrštila
se, zbog čega je izgledala još gnevnije. Iako je bila premala da razume o čemu njih dve
pričaju, bila je dovoljno pametna da oseti ton razgovora: očigledno se dešavalo nešto
zanimljivo.
„Ne. Nije mi uopšte palo na pamet da ću da ostanem ovde. Mada moram da
priznam da te ne razumem najbolje.“
„Oh?“ Fani je podigla Sagu sa poda i stavila je sebi u krilo. Freji je u oči palo da
između majke i ćerke takođe nema sličnosti. Moglo bi se pomisliti da je dete neko
zamenio.
„Pričam o tatinim vikendima“, objasnila je Fani. „Obećala si da ćeš preuzeti umesto
Baldura dok je on… znaš…“ Pokrivši rukama devojčicine uši prošaptala je: „U
zatvoru.“ Onda je sklonila ruke sa ćerkinih ušiju i nastavila: „Treba mi najmanje svaki
drugi vikend da bih mogla da učim. Ne znam da li se Baldur upuštao u pojedinosti, ali
krenula sam na kurs posle Božića, uporedo sa poslom. Ispostavilo se da je to mnogo veći
pritisak nego što sam očekivala, tako da bi mi bilo od velike pomoći ako bih imala
nekoliko slobodnih dana svakog meseca da se usredsredim na kurs.“ Čvršće je stegla
Sagu. „Ali ne možeš da je zadržiš preko noći. Samo preko dana, dokučim.“
 Nekim čudom, Freja je uspela da izrazom lica ne oda šta misli. Haldur je dao
obećanje umesto nje a ništa je nije pitao. To nije bilo iznenađujuće. „Da, naravno. Izvini.
Ne znam o čemu sam razmišljala.“ On ju je očigledno poznavao bolje nego što je
poznavala samu sebe. Nije mogla da porekne da nije dala nikakvo slično obećanje, jer da
je to uradila, Fani bi joj skoro sigurno odmah pokazala vrata. A iza tih vrata bi ostala
čudna mala nećaka sa trajno namrštenim licem, koju ne bi ponovo videla do Baldurovog
izlaska iz zatvora.
Osim toga, da li je imala nešto važnije da radi svakog drugog vikenda? Život će biti
dovoljno težak za ovo jadno malo stvorenje čak i ako bi Baldur okrenuo novi list, pošto
nije lako odrastati sa ocem osuđivanim kriminalcem. U njegovom odsustvu, Freja će
predstavljati očevu stranu porodice. Bez oklevanja – kada dobro izriba Baldura što je
prebacio svoje roditeljske odgovornosti na nju a da nije imao dovoljno pristojnosti ni da
prvo popriča sa njom o tome. „Ona nije alergična na pse, zar ne?“
„Ne, ne pati od alergije. Imaš li psa?“ Fani je zvučala sumnjičavo. „Velikog?“
„Nije ona previše velika.“ U smislu da ni slonovi nisu previše veliki.
„Podrazumeva se da ću je držati podalje od Sage.“ Ako bi se pokazalo da je to teško da
se izvede, jednostavno će morati da ostavi Moli u štenari onim vikendima kada čuva
Sagu. „Jesi li sigurna da Sagi neće smetati da boravi kod mene? Da li je stidljiva? Ne
izgleda naročito srećno što me vidi.“ Možda je devojčica nameštala takav izraz lica jer
nije verovala Freji. Bila bi prava noćna mora provoditi čitav dan sa detetom koje plače.
Možda se ona inače samo osmehivala i kikotala.
„Nije srećna što te vidi? Ona je oduševljena tobom!“ Fani je isturila glavu da
pogleda u ćerkino lice, pa podigla pogled prema Freji. „Zar ne vidiš?“
Susrevši Sagin natmureni pogled, Freja se osmehnula. Mrštenje nije nestalo sa
devojčicinog lica. Ovo je bio izazov. Nateraće ona to dete da se osmehuje makar joj to
bilo poslednje što će uraditi.

Na kraju pridika koju je održala Balduru nije bila ni izbliza žestoka kao što joj je bila
namera. Ostavila mu je poruku da je pozove, a zatim prekoračila ograničenje brzine u
žurbi da stigne kući na vreme da primi njegov poziv. Kada je stavila telefon da se puni i
svalila se na sofu, osetila je kako njena ljutnja splašnjava. Dala je sve od sebe kada je
telefon najzad zazvonio, ali on je stalno zapitkivao o svojoj ćerki i Freja se uskoro
smirila. Umesto da ga grdi, opisala je devojčicu, izostavljajući podatak da je stalno
namrštena, i dok je naširoko hvalila dete, shvatila je da je zaista mislila svaku reč koju je
izgovorila.
Balduru je uskoro počelo da ponestaje pitanja, što je odavalo koliko on malo zna o
bebama. Kada je to shvatio, promenio je temu. „Hej, popričao sam malo sa tipom koji je
delio ćeliju sa Jounom.“
„Oh?“ Freja je sedela zavaljena na izanđaloj sofi, ali se uspravila kada je čula
pedofilovo ime.
„Pitao sam ga sve što sam mislio da bi moglo da te zanima. Po njegovim rečima,
Joun je bio vrlo lukav: uvek je pazio šta priča, kao da je mislio da ih neko prisluškuje ili
da im je ćelija ozvučena. Ipak, to nije neuobičajeno za ljude kao što je on. Oni su toliko
opsednuti pokušajima da izgledaju normalno da su stalno napeti. Ne verujem da treba da
ti to govorim, ali oni misle da su njihovi porivi prirodni i ne mogu da shvate zašto mi
ostali to ne odobravamo.“
Baldur je bio u pravu: nije morao to da joj govori. „Ništa zanimljivo nije otkrio o
njemu?“
„Naravno da jeste. Ipak, nije to ništa spektakularno.“ Baldur je zevnuo u telefon,
kao da želi da naglasi tu činjenicu. „Po rečima tog tipa, pisma nisu bila od njegove žene.
Ona je prekinula svaki kontakt sa njim istog trenutka kada je uhapšen. On je bio u
pritvoru dok nije osuđen, a papiri za razvod su mu poslati u zatvor. Njegova žena je
zgrabila prvu priliku da ga ostavi. Nije čekala da vidi da li će ga proglasiti krivim ili
nevinim. Uostalom, to je bilo očigledno. I nijednom ga nije posetila dok je bio unutra.“
„Razumljivo. Mora da je bila oduševljena što mu vidi leđa. Kladim se da se užasno
ophodio prema njoj. Tako to obično ide. To je složen proces koji uključuje psihičko
slamanje tih žena. Tek kada se odvoje od nasilnih partnera, one počinju da sagledavaju
stvari u pravom svetlu.“ Freja je na trenutak sklopila oči, odjednom savladana umorom.
„Šta je sa decom? Pretpostavljam da su ona sledila njen primer i prekinula svaki kontakt
s njim? Znam da oboje koriste matronim, a ne patronim.“
„Oh? Po rečima Jounovog cimera, bar jedno od njih je dolazilo u posetu.“
„Molim?“
„Ipak, samo jednom, po njegovim rečima. Pošto je Joun posle toga bio veoma
dobro raspoložen, mora da je poseta prošla dobro. Moguće je da je bilo još poseta, ali je
tip sa kojim sam razgovarao tada oslobođen, a kada su ga kasnije ponovo poslali ovamo,
završio je u drugom hodniku.“
„Da li je pomenuo kada je bila ta poseta? Da li je to bilo neposredno pre Jounovog
izlaska ili na početku izdržavanja kazne?“
„Mislim da je rekao pre otprilike dve godine.“
Jounova ćerka Sigrun bi u to vreme imala osamnaest godina, a Trostir dvadeset
dve. Možda je deset godina bilo dovoljno dugo vreme da jedno od njih zaboravi pravi
užas onoga što se dogodilo i zaključi da njihov otac nije baš toliko loš. Ili su možda
želeli da mu postave pitanja o njegovim planovima za budućnost, pošto se 2014. bližio
datum kada bi mogao da bude prebačen u prihvatilište za bivše zatvorenike. Oni nisu
mogli da znaju da mu neće biti ponuđena ta mogućnost kada dođe vreme za to. „Šta je
njegov cimer rekao o pismima? Da li su ona ipak mogla da budu od njegove dece?“
„On nije imao pojma šta je u pismima moglo da piše ni ko ih je slao, mada je bio
radoznao u vezi sa njima. Kao i ja i svi ostali. Možda su bila od njegove dece.“
Freja je odlučila da ne pominje da će Huldar pitati upravu zatvora u vezi sa tim
pismima. Baldur nije baš voleo policajce. „Da li si ga pitao šta misli da li će Joun
ponovo počiniti zločin? Ili tražiti osvetu?“
„Osvetu?“ Baldurov ton je ukazivao da ne može da se odluči da li da bude
iznenađen ili ljut. „Za šta kog đavola? Ako bi iko trebalo da traži osvetu, to su roditelji
devojčice koju je ubio. Ili njegova bivša žena. Njegova je vlastita krivica što je završio u
zatvoru i ne može za to da krivi nikog drugog.“
„Ja to znam, Baldure. Svi to znaju. Osim njega, možda. Možda se on oseća kao
žrtva u svemu ovome.“ Bila je to uzaludna rasprava i pošto joj nije padalo na pamet da
mu poveri šta se događa, bilo bi najbolje da je prekinu. Već su prekoračili vreme
dozvoljeno za telefonske razgovore zatvorenika. Zahvalila mu je i pozdravila se s njim,
ali tek nakon što joj je zatražio da mu još jednom opiše koliko je slatka njegova ćerkica.
Kada je prekinula vezu, u sebi se pomolila da će se Saga preobraziti u slatkiš od deteta
pre nego što Baldur bude pušten iz zatvora.
Freja je vratila telefon da se puni, pa ustala i otišla u kuhinju da nahrani Moli.
Stajala je i gledala kako pas proždire neukusnu hranu kao da jede prvoklasnu šniclu.
Istog trenutka kada je ispraznila posudu, Moli je skočila na ulazna vrata, udarajući u sve
na šta je naišla u malom hodniku, izvan sebe od pomisli da će izaći napolje. Sve je ti bio
deo ustaljene rutine: posle večere je vreme za šetnju. Kakvo god bilo vreme i kako god
se Freja osećala. Sve je bilo bolje nego da čistiš za psom u stanu.
Freja je obukla kaput i obula cipele kada je telefon zazvonio u dnevnom boravku.
Krenula je da se vrati, ali Moli je preteći zarežala. Bolje je bilo da kasnije uzvrati poziv
onom ko ju je zvao.

Ispostavilo se da je telefonski poziv bio od Huldara. Ostavio joj je poruku da je hteo da

je pita za mišljenje o nečemu i da li bi mogao da navrati? Sa bocom crvenog vina. Ili dve
boce. Na sopstveno zaprepaštenje, skoro da je odmah krenula da mu odgovori potvrdno.
Pokušala je da zavara sebe da je razlog tome njena uzbuđenost u vezi sa slučajem, ali na
kraju je morala da prizna da u stvari jedva čeka da ga vidi.
Pribrala se baš pre nego što mu je poslala poruku. Celibat ju je očigledno izluđivao.
Moraće da preduzme nešto u vezi sa tim za vikend, kao što je već odavno i planirala. Ali
onda se setila svoje nove uloge vikend-tate. Uzdahnuvši, ponovo je dohvatila telefon.
Neke stvari se jednostavno nisu mogle izbeći: ispiti, bljuzgavica, kvarenje zuba, porez i
– kako se činilo – Huldar. Ali ona neće dopustiti da ovo bude prvi korak prema obnovi
njihove intimne veze. A, ne. Staviće mu jasno do znanja da ona nema ništa slično u
planu.
18.

Budući da komisija za identifikaciju nije bila ništa bliža otkrivanju kome su odsečene
šake pripadale, policija je odlučila da se obrati široj javnosti u nadi da će neko
prepoznati opis. Očekivali su vrlo malo telefonskih poziva pošto su informacije bilo
toliko neodređene da su mogle da se odnose na hiljade ljudi. Žrtva je imala najmanje
pedeset godina, ali ne više od sedamdeset. Njegov bračni status je bio nepoznat pošto je
trag od prstena na prstu leve šake bio bled, što je ukazivalo da je ili bio razveden ili da je
jednostavno prestao da nosi burmu. Verovatno je radio kancelarijski posao. Inače je
mogao da bude u penziji ili nezaposlen. Na šakama nije imao ožiljke ni tetovaže. Krvna
grupa mu je bila nula pozitivna kao i kod polovine stanovnika zemlje, ali to nije
isključivalo mogućnost da je bio stranac. Verovatno je bio član neke organizacije kao što
su masoni. Opis nije išao dalje od toga.
Huldar je prvi put čuo za poziv javnosti na kraju Ertlinog jutarnjeg sastanka sa
istražiteljskim timom. Soba za hitne sastanke je bila toliko puna da su neki morali da
stoje. Ertla ih je obavestila o napretku različitih pravaca istrage, ali je izostavila da
pomene vremensku kapsulu i mrtvački kovčeg pronađen na deponiji. Međutim, prvi put
je pomenula moguću vezu sa Jounom Jounsonom, mada bez zalaženja u detalje. Huldar
bi više voleo da je opisala pismo, Jounovu povezanost sa ubijenim tužiocem
Benediktom Toftom i činjenicu da je u kovčegu bio Jounov očuh. Umesto toga je samo
uzgred pomenula da se ime Jouna Jounsona neočekivano pojavilo u vezi sa istragom.
Huldar je pokušao da ubedi samog sebe da je razlog tome što je nameravala da sutrašnji
sastanak posveti tom novom tragu. Ako nije, bilo je teško uvideti kako bi on mogao da
ostvari bilo kakav napredak. Istraživanje daljih mogućih veza bilo bi preveliki posao za
nega samog. Posebno je brinuo zbog jednoslovnog inicijala K, koji se mogao odnositi na
Kolbejna, vlasnika auta u podzemnoj garaži. Ertlu to nije brinulo.
Najbolji način da ustanovi da li je K označavalo Kolbejna ili nekog sasvim drugog
bio je da to izvuče iz Trostira. Uostalom, on je bio taj koji je sastavio spisak smrti. Taj
razgovor bi bio glavni prioritet da je bilo po Huldarovom, pored ispitivanja samog
Jouna. Čovek je već pokazao da je sposoban za neshvatljive postupke, a zahvaljujući
tome predstavljao je najboljeg kandidata za ubicu.
Ipak, Huldar je bio tako lepo raspoložen da nije mogao da oseća nikakvu
ozlojeđenost prema Ertli. Ovo jutro mu je bilo predodređeno da se oseća velikodušno
prema čitavom svetu, pošto prethodno veće nije moglo da prođe bolje.
 Huldar nije imao pojma šta je na kraju, po Frejinom mišljenju, uradio kako treba.
Nije razumeo žene, a ni muškarce kad smo već kod toga; nije mogao da shvati šta se
dešava u njihovoj glavi. Ali, iz ko zna kog razloga, ona je bila voljna da se nađe sa njim i
bar jednom ne priča o ubistvima ili zlostavljanju dece. Pozvala ga je u svoj stan i, za
početak, bila je prilično tiha, kao da se kaje zbog svoje odluke. Ali on se pobrinuo da
ona uopšte ne dobije priliku da ljubazno okonča njegovu posetu. Kada je u pitanju
suprotan pol, bio je veteran i za maratone i za obilaženje prepreka. Na kraju se opustila,
da li zahvaljujući vinu ili njegovoj nepresušnoj zalihi policijskih anegdota. Nije ga bilo
briga šta je od toga bilo u pitanju. Nakon što su zajedno ispili dve boce crvenog vina i
ona počela da nerazgovetno priča nešto o čuvanju bebe i vikend-tatama, što on nikako
nije mogao da poveže, premestio se i seo tik pored nje, pošto se celo veče malo-pomalo
primicao. Ona ga nije odgurnula – i za tili čas se nije znalo ko od njih dvoje više želi da
zbaci odeću sa sebe.
U tom trenutku je Huldar doživeo otkrovenje. Ako je sa tom ženom želeo nešto
ozbiljnije od veze za jednu noć, onda pijano kresanje na sofi kojoj je nedostajao jedan
naslon za ruke nije bio baš dobar početak. Zato se, umesto da iskoristi svoju prednost,
povukao i rekao Freji da bi bilo najbolje da ode. Zurila je u njega otvorenih usta
zbunjena i zaprepašćena, staklastih očiju i sa razmazanim ružem na usnama. Na trenutak
se njegova rešenost poljuljala, ali joj se, ne obraćajući pažnju na bol među nogama,
promuklo zahvalio za prijatno veče i otišao.
Dok je čekao taksi, podigao je pogled prema stambenoj zgradi i video kako ga
Freja posmatra sa prozora. Rešio je da to protumači kako je bar jednom uradio pravu
stvar. Najčešće bi žene sa kojima je spavao sutra ujutro mučio mamurluk, i nisu mogle
čak ni da podignu ruku da mu mahnu na rastanku. Prizor je neizostavno bio toliko
neprivlačan da se on nije trudio da im se ponovo javi, a ni one njemu, pošto će njegovo
lice u njihovoj glavi verovatno zauvek biti povezano sa povraćanjem i razornom
glavoboljom, a dobar seks od prošle noći će se svesti na maglovito sećanje.
Ertla je skrenula pažnju na sebe tresnuvši o sto daljinskim upravljačem projektora
montiranog na zid. „Da li me ti slušaš?“ Namrštila se. Kao i Huldar, imala je izražene
tamne krugove ispod očiju, ali njeni su bili posledica brige i preteranog rada, dok su
njegovi nastali zbog crvenog vina i preispitivanja koliko je njegova sinoćna odluka bila
mudra. „Ako ne možeš da se usredsrediš na posao, naći ću nekoga drugog da mi
pomaže.“
„Da. Ne. Samo sam na trenutak odlutao u mislima. Izvini.“ Huldar je naterao sebe
da se fokusira. Tražila je od njega da ostane posle sastanka da nakratko popričaju i
Huldar je očekivao ili da mu se ona izvini za jučerašnji ispad ili da mu pridikuje.
Nepredvidiva kao uvek, nije uradila ni jedno ni drugo. „Idem do bolnice da uzmem
izjavu od Kolbejna, tipa koji je izvukao onog jadnika Benedikta kroz metalne rešetke.
Lekari su nam dali odobrenje. Ideš li sa mnom?“
„Naravno. Svakako.“ Huldar je bio pomalo iznenađen, ali nije to pokazao.
Uzimanje izjave od Kolbejna je bilo važno; prvi pokušaj, izveden dok je Huldar bio na
deponiji smeća, bio je takva katastrofa da su Ertlu i njenog kolegu izbacili iz bolnice i
zabranili im da se vraćaju dok se Kolbejn ne oporavi. Iako ćovek nije bio fizički
povređen, to iskustvo je za njega predstavljalo, što nije bilo iznenađujuće, užasan šok.
Kada se Kolbejn vratio kući kasnije te večeri, doživeo je srčani udar pa su ga poslali na
hitnu angioplastiku. Već sutradan se pojavila Ertla da ga ispita i malo je falilo da čovek
ponovo završi u operacionoj sali.
„Da li će nas pustiti da uđemo?“, upitao je Huldar.
„Da. Svesni su koliko nam je važno da razgovaramo sa njim.“ Izbegavajući njegov
pogled, Ertla je počela da sakuplja dokumente koje je koristila na sastanku. „Moram da
zamolim momke sa sprata da razgovaraju sa višim konsultantom. Lekari odbijaju da
prime moje pozive. Javili su se samo jednom, i to da bi neka medicinska sestra mogla da
mi pročita zakon o narušavanju pravila službe. Kao da bih ja išla da vidim Kolbejna sa
izričitom namerom da mu izazovem još jedan srčani udar.“
Huldaru je odjednom sinulo – dakle, zato je Ertla želela da on pođe s njom. On je
jednom zamalo ubio čoveka ispitujući ga – nehotice, nije bilo ni potrebe da se napomene
– ali svodilo se na isto. To se dogodilo tokom kobne istrage koja ga je koštala posla. Na
osnovu njegovog radnog dosijea, ako bi ovog puta nešto krenulo pogrešno, on bi
obavezno bio okrivljen za to. Raspoloženje mu se malo pokvarilo, ali davao je sve od
sebe da ga sačuva. Da li je zaista bilo važno zašto mu je dozvolila da ide sa njom? Bar
će imati prednost da čuje Kolbejnovu izjavu iz prve ruke, a to će mu takođe dati priliku
da pita za neke moguće veze sa Jounom Jounsonom. Zato što one nisu bile očigledne,
kao što je to već ustanovio. Ako je Ertla zamišljala da će on krotko sedeti u tišini na
neudobnoj bolničkoj stolici i preuzeti krivicu ako se čovek sruši mrtav usred ispitivanja,
veoma će se iznenaditi.

Za promenu, bio je prelep zimski dan. Nebo je bilo bez oblaka, nije bilo ni daška vetra, a
sneg je sijao u netaknutoj belini. Iako ih je pekao po obrazima, ledeni vazduh je bio svež
i okrepljujući. Poslednji ostaci Huldarovog mamurluka su se raspršili kada je otvorio
prozor kola, proturio glavu napolje i napunio pluća vazduhom. Ponovo je duboko
udahnuo da bi bio siguran da će efekat potrajati, pa spustio prozor. Tokom ovakvih dana
osećao je poriv da ide na skijanje, mada nikada nije imao skije, nikada ih nije čak ni
iznajmio. Kada je bio dečak, ponudili su mu stare sestrine, ali one su bile ružičaste i
pune nalepnica sa zečićima, tako da ih on ni mrtav ne bi koristio.
On i Ertla jedva da su progovorili reč tokom kratke vožnje do Državne bolnice. On
se nije usuđivao da pokrene razgovor iz straha da će prozreti njen navodno prijateljski
postupak. A ona je izgleda to osećala, jer se usredsredila na vožnju, ali je i pored toga
uspela da naleti na svako crveno svetio na semaforima.
Dok su izlazili iz kola, Huldar je razgledao staru belu zgradu bolnice koja je
prvobitno bila napravljena da zadovoljava sve zdravstvene potrebe stanovništva u
doglednoj budućnosti. Ružna zbrka novih bolničkih krila bila je svedočanstvo koliko je
pogrešna bila ta samouverenost. Podigao je pogled prema trougaonom frizu umetnika
Gudmundira iz Midalura. Baka mu je ukazala na njega kada ga je jednom prilikom
povela sa sobom u Rejkjavik kako bi obavila medicinske preglede. Rekla mu je da se
delo zove „Nega i isceljenje“. Kao dete on nije sasvim shvatio šta to znači, ali sada se
divio umetnikovoj skromnosti u prepoznavanju ljudske ograničene sposobnosti da
interveniše u složenom krugu života. Ne mogu svi da budu spaseni: ponekad čovek
može samo da ublaži drugima patnje. U slučaju njegove bake, bezbrojni dolasci u
bolnicu nisu mnogo pomogli.
Pošto je Ertla dolazila već ranije, nisu se zaustavljali da pitaju kuda treba da idu,
nego su krenuli pravo prema liftovima. Društvo im je pravio pacijent u frotirskom
ogrtaču, priključen na prenosivi stalak za infuziju. Na glavi je imao vunenu kapu i
zaudarao je na duvan. Huldar je razmišljao da ponudi čoveku žvakaću gumu, ali pošto je
ovaj izašao na prvom spratu, nije imao prilike za to. Nema sumnje da će tip dobiti
predavanje o štetnosti pušenja od prvog člana bolničkog osoblja na kog naiđe.
Huldar je mogao da se zakune da se žena koja je sedela u staklenoj kabini u
hodniku i posmatrala ko dolazi i odlazi ukočila kada je videla Ertlu. Skočila je na noge i
nestala negde iza kabine, možda da upozori dežurnog lekara da se detektivka koja je
juče bezmalo ubila jednog od njihovih pacijenata sada vratila. Huldar se nadao da će
pomenuti lekar znati za ovlašćenje za koje je ona tvrdila da ga je dobila. Inače ovo neće
biti samo traćenje vremena već i veoma neprijatan doživljaj. Nije želeo da ga oteraju
nazad niz hodnik, dok ga prate pogledi ljubopitljivih pacijenata koji nemaju pametnija
posla.
Ali niko nije potrčao za njima te su uspeli da uđu u Kolbejnovu sobu bez ometanja.
U bolnici su smatrali da je najbolje da mu daju zasebnu sobu, umesto da ga ostave
odvojenog samo paravanom kao većinu drugih pacijenata. Da su ga smestili na odeljenje
da vrišti u snu usled svog traumatičnog iskustva, pravio bi mnogo buke.
„Uh. Opet ti.“ Kolbejn je posegnuo za zvoncem. Bio je bled i izmožden, prikačen
na infuziju kao onaj čovek u liftu, a takođe i na nekoliko monitora koji su ritmično
pištali. Njegovi otkucaji srca su bili pokretna linija na malom ekranu. „Da li si došla da
me dokrajčiš? Mislio sam da bi policija trebalo da istražuje smrtne slučajeve, a ne da ih
izaziva.“ Zvučao je promuklo i očigledno nije mnogo govorio tog dana.
Huldar je prišao i sklonio zvonce izvan njegovog domašaja pre nego što je Kolbejn
stigao da pozove pomoć. „Niko neće doći. Imamo dozvolu da budemo ovde. Obećavam
da ćemo ovog puta biti obzirniji.“ Sagnuo se i počeo da petlja oko poluge na krevetu, pa
podigao Kolbejna u sedeći položaj. Bilo je nemoguće ispitivati čoveka dok leži opružen
na leđima, zureći u tavanicu. Pogotovo kada je suštinski važno primetiti bilo kakve
promene njegovog izraza lica, koliko god bile slabašne. Imajući na umu da je Benedikt
Toft odlučno poricao da odsečene šake u njegovom dvorištu imaju bilo kakve veze s
njim, bili su potpuno spremni na Kolbejnov pokušaj da ih slaže za svoju vezu sa
čovekom kog je ubio iz nehata u podzemnoj garaži. Koliko god ovaj slučaj bio uvrnut,
niko ne bi počinio takve zastrašujuće zločine bez razloga. Kada bi mogli da otkriju šta
stoji iza njih, ostalo bi bilo jednostavno, ili bar jednostavnije.
Ertla je sela na stolicu pored kreveta a Huldar je doneo drugu iz ugla i seo pored
nje. Prešla je pravo na stvar. Možda se, kao i Huldar, plašila da bi osoblje moglo svakog
časa da se umeša. „Bojim se da moramo ovo da uradimo. Šteta je što je tvoje zdravlje
tako krhko, ali istraga nažalost ne može da bude zaustavljena dok se ne oporaviš. Ti si
ključni svedok.“
„Ja?“ Kolbejn je zakolutao očima dok je pokušavao da se udobnije namesti. „Ako
sam vam ja ključni svedok, onda ste u rasulu. Ja nisam video ništa osim… čoveka koji…
koji je, pa… umro. Nije bilo nikoga u blizini kada sam otišao po auto i nije bilo nikoga u
blizini kada sam ga parkirao tog jutra.“
„Dakle, još uvek misliš da je tvoj auto izabran potpuno slučajno?“ Ertlin glas je
odisao sarkazmom i Huldar je odlučio da se umeša prvom prilikom. Ako se čoveku
stanje iole pogorša, proći će mnogo vremena pre nego što budu mogli ponovo da
razgovaraju s njim; to su morali da izbegnu po svaku cenu.
„Da. Ne samo da mislim tako.“ Kardiogram je primetno poskočio, a brojevi na
ekranu su porasli u skladu sa tim. „Ja to znam.“ Očitavanja su se opet smanjila. Da li je
bilo moguće da se ovi monitori koriste kao detektori laži?
„Dobro.“ Huldar se nagnuo na svojoj stolici. „Ali čak i kad ljudi misle da su
sigurni, mogu naknadno da zaključe da su pogrešili. Zato ćemo ti postaviti nekoliko
pitanja i tražimo od tebe da odgovoriš na njih što savesnije. Daj sebi vremena koliko god
ti je potrebno da razmisliš; ovo nije brzinska trka.“
Kolbejn je izgledao zahvalno što može da se okrene prema Huldaru. U svakom
slučaju, očitavanja na monitoru su opala. „Ne mogu da vam pomognem. Parkirao sam
auto tog jutra i otišao u garažu nakon posla. Nemam ništa sa onim što se dogodilo i ne
poznajem nikoga ko bi bio u stanju da uradi onako nešto. Ne mogu da dam više nikakve
odgovore – koliko god naprezao mozak. Ja sam ovde žrtva. Izabrana nasumice.“
Huldar se ponovo ubacio istog trenutka kada je Kolbejn prestao da govori. „Reci mi
nešto. Sada kad si imao više vremena za razmišljanje, ne mogu da verujem da nisi
porazmislio o mrtvom čoveku. Zar ne možeš da se setiš ničega što bi moglo da te poveže
sa njim? Da li bi on mogao da bude neki stari klijent ili možda poznanik iz detinjstva?
Benedikt Toft je neuobičajeno ime.“
Kolbejn je podigao glavu sa snežnobelog jastuka, taman dovoljno da odmahne
njom. „Ne, ne i ponovo ne. Taj čovek je za mene bio potpuni neznanac; nikada ga nisam
poznavao i koliko znam, nikada nije bio jedan od naših klijenata. Mada ih ja naravno ne
znam sve po imenu. U našim knjigama ima više od hiljadu klijenata.“ Nijedan od tih
hiljadu klijenata nije se potrudio da mu pošalje cveće ili bombonjeru ili čak pismo sa
željama za brzo ozdravljenje. Stočić pored kreveta je bio prazan, ako se izuzme žuti
plastični bokal.
„On nije bio jedan od njihovih klijenata“, rekla je Ertla Huldaru iznervirano;
planirala je da sama vodi ovaj razgovor. „Naravno da smo to proverili.“ Ponovo se
okrenula prema Kolbejnu, koji se pomalo namrštio kada je shvatio da je ona ponovo
preuzela kormilo. Linija na njegovom kardiogramu postala je nepravilnija, mada je to
moglo da bude uzrokovano strahom da će mu ona izazvati još jedan srčani udar pre nego
pominjanjem imena Benedikta Tofta. „Zaboravi na to da su vam se putevi ukrstili preko
posla. Takođe smo proverili da li su vam se putevi ukrstili dok je radio kao tužilac i ništa
nismo pronašli. S druge strane, ne možemo da znamo ništa o tvom životu što nije u u
službenim beleškama. Na primer, žrtva je bila mason. Da li si ti mason ili si nekada
bio?“ Na sastanku je Ertla tome pridavala veliki značaj pošto je to bila jedina veza
između Benedikta i vlasnika amputiranih šaka. Ipak, veza je bila nategnuta; bilo je
daleko od sigurnog da je trag na prstu ostavio masonski prsten. U svakom slučaju, bilo
kakav trag je bio bolji nego nikakav, i na osnovu toga je policija sada motrila na
Benediktove kolege masone u potrazi za bilo kim ko je u skorije vreme nestao. Do sada
to nije donelo nikakve rezultate.
U Kolbejnovim inače bledim obrazima pojavio se nagoveštaj boje. „Ne. Nisam
mason i nikada to nisam bio.“ Zakašljao se, pa prekorno dodao: „Ne pitaš valjda
ozbiljno, zar ne? Ne misliš da čovek tako završi samo zato što je bio mason?“
„Ne. Naravno da ne.“ Ertlin glas nije izgubio ništa od svoje razdražljivosti.
„Jednostavno pokušavamo da ustanovimo moguću vezu između vas dvojice.“
„Ili da na sopstveno zadovoljstvo utvrdimo da takva veza ne postoji.“ Huldar se
osmehnuo, pretvarajući se da ne primećuje Ertlin izraz lica. „Ono što bi trebalo da znaš
– a to bi moglo da te ohrabri da se malo više napregneš da nam pomogneš – jeste da je
pre nekoliko dana čovek koji je umro vezan za tvoj auto bio u sličnoj situaciji kao ti
sada. On je takođe tvrdio da ne zna baš ništa o tome, i mi smo mu poverovali. Umesto
da ga odmah ispitamo, zaustavili smo se na tome. A on je ubijen. Možda ti nisi ni u
kakvoj opasnosti, ali bilo bi bolje da budemo sigurni. Zar se ne slažeš?“
„Ko bi za ime sveta želeo da me ubije? Ja nikada nikome ništa nisam uradio i…“
Kolbejn nije dovršio rečenicu. „Kunem se. Ne znam ama baš ništa o njemu.“
Ertla je iz džepa izvadila fotografiju Benedikta Tofta i pokazala ju je Kolbejnu.
„Tako je on izgledao. Kada si video njegovo lice u garaži, to je bila maska smrti,
iskrivljena od bola. Sumnjam da bi ga prepoznala i rođena majka. Da li ovo iole
pomaže?“
Kolbejn je uzeo fotografiju i pažljivo je pogledao. Izgledalo je da zaista pokušava
da se seti poznaje li tog čoveka. Ali Huldar je opazio da drži fotografiju tako da im ona
zaklanja pogled na njegovo lice. Možda je to bilo slučajno. „Ne. Kunem se da ga nikada
ranije nisam video. Mada je on naravno star na ovoj slici. Pretpostavljam da sam mogao
negde da naletim na njega pre mnogo godina. Njegovo lice je potpuno obično, potpuno
neupadljivo.“ Kolbejn je vratio sliku Ertli. „Da li ste stvarno ozbiljni? Mislite li da osoba
koja ga je vezala za moj auto sada želi da napadne mene?“ Strah u njegovom glasu je
zvučao iskreno. Kao i gnev koji se razbuktao odmah posle toga. „Ako sam u opasnosti,
zašto nema policijske straže ispred sobe? Šta je, dođavola, sa vama, ljudi?“ Očitavanja
na monitoru su ponovo porasla, čak i više nego ranije.
„Imaš li motornu testeru?“ Huldar je naučio da je delotvoran način da umiriš ljude
da ih obmaneš pitanjem koje nisu očekivali. Upalilo je.
„Motornu testeru? Kako to misliš? Šta će mi motorna testera?“
„Možda da bi sekao drveće u dvorištu. Da li je imaš ili nemaš?“
„Naravno da nemam. U mom dvorištu nema nikakvog drveća. Nekoliko žbunova
koje treba potkresati, ali niko ih ne bi napadao motornom testerom. Ja ne bih čak ni znao
kako da je koristim.“
„Dobro. Onda ti neće smetati ako malo razgledamo oko tvoje kuće?“ Ertla je
ponovo preuzela inicijativu u razgovoru, i najzad su sarađivali kao tim. Ispitivanja bi
trebalo da budu mečevi u dublu, mada je njihov protivnik obično bio sam. Jedva da je
iko koga su ispitivali tražio da bude prisutan i advokat.
„Da pretražite moju kuću? Hoćete da pretražite moju kuću?“ Kolbejnova reakcija je
ponovo izgledala iskreno, bio je iskreno zapanjen ovog puta. Ali na osnovu toga se nije
moglo ništa pouzdano zaključiti. Nisu samo profesionalci znali kako da glume. Kada su
ljudi saterani u ćošak, oni imaju čitav asortiman skrivenih talenata koje mogu da
aktiviraju, čak i fizičku snagu koju inače ne poseduju.
„Nećemo napraviti nered“, umirujuće je rekao Huldar. „Ti i tvoja žena nećete ni
osetiti da smo bili tamo. Pogotovo ti, razume se, pošto ti nećeš čak ni biti kod kuće.“
„Ja nemam šta da krijem. Ali stvarno mi se ne dopada pomisao da mi neznanci
vršljaju po ličnim stvarima. Nimalo mi se ne dopada.“
Ertla je coknula jezikom. „Nema problema.“ Kratko mu se osmehnula. „Tražićemo
nalog za pretres tvoje kuće. Većina više voli da to izbegne jer to mora da ide pred sudiju
i tako dalje. Ali to naravno zavisi od tebe.“
Kolbejna nije trebalo dodatno ubeđivati. Mogli su da pretražuju njegovu kuću
koliko hoće ako obećaju da neće uključivati u priču sudije i sudove. Očigledno je želeo
da izbegne da bilo šta baci i najmanju senku na njegov ugled. Možda je to bilo zbog
posla: teško da bi umešanost u neki kriminalni slučaj, kakve god on prirode bio, donela
dobar publicitet zaposlenom u računovodstvenoj firmi. Huldar je napomenuo sebi da
zapamti tu njegovu slabu tačku.
Nastavili su da ga pritiskaju u vezi sa svime čega su mogli da se sete, ali nisu
saznali ništa važno. Izgledalo je da je Kolbejn uzoran građanin koji je vodio prilično
dosadan život, nikada ne preuzimajući rizike niti praveći pogrešne korake. On je bio
jedan od onih koji su svakog jutra čitali novine od prve do poslednje strane, i obavezno
ostajali zaprepašćeni zbog bar jedne pročitane vesti. Ali radije bi umro nego
prokomentarisao neki članak na internetu ili na bilo koji način izdigao glavu iz mase.
Pio je čaj, ali je čeznuo za kafom, nesumnjivo je imao mnogo predrasuda o manjinama,
ali nikada ne bi izrazio takva gledišta u društvu. Ništa više nego što bi Huldar izrazio
svoje mišljenje o njemu. Nagonska odbojnost prema Kolbejnu nije bila zasnovana ni na
čemu opipljivom.
Ertla je htela da ustane kada je Huldar ubacio poslednje pitanje. Nije skretao pogled
sa čovekovog lica. „Poznaješ li Jouna Jounsona?“
„Jouna Jounsona? Moguće je. To je često ime.“ Kolbejnovo lice jedva da je
pokazivalo ikakvu reakciju, samo blago mrštenje dok je pokušavao da se seti nekog ko
se tako zove.
„Joun Jounson. Upravo je izašao iz zatvora nakon što je odslužio kaznu za ubistvo
devojčice. Poznaješ li ga ili imaš neke veze sa njim?“
Kolbejn nije odgovorio. Iznad okovratnika bolničke odeće Adamova jabučica mu
se podizala i spuštala dok je gutao pljuvačku. Onda je oštro udahnuo i rekao: „Ne. Ne
znam nikoga ko se tako zove. Baš nikoga.“ Ali boja na njegovim obrazima, porast
brojeva na monitoru i linija koja je poskakivala govorili su nešto drugo.
Ovog puta nije Ertla bila ta koja se umešala. Vrata su se otvorila i lekar i
medicinska sestra su upali unutra da ih obaveste kako je njihova poseta završena; njih
dvoje su morali da pregledaju pacijenta. Kada su videli očitavanja na uređajima, još više
su požurili da ih se otarase. Kolbejnovo olakšanje se moglo jasno primetiti: brojevi na
njegovom monitoru su započeli slobodan pad dok su dvoje detektiva išli prema vratima.
Huldar je ponovo bacio pogled prema ekranu. Grafički prikaz se vratio u stanje u
kome je bio kada su Ertla i on tek došli.
Đavo ga odneo. On jeste imao neke veze sa Jounom.
19.

Kuckanje sata na zidu Solvejgine kancelarije izluđivalo je Freju. Imala je jaku

glavobolju posle sveg onog vina juče uveče i morala je s naporom da se usredsredi na
svaku reč kako bi pratila izlaganje. Još uvek nije mogla da shvati šta se dogodilo, kako
se veče završilo na onakav način, zašto se Huldar iznenada pozdravio s njom i izašao baš
kada je ona najzad poželela da ostane. Bilo joj je drago što neće morati da se susretne s
njim na poslu a da u glavi ima uspomene na noć provedenu s njim. Ali to nije bila njena
odluka. U čemu je bio njegov problem?
„Dakle, drugim rečima on je povredio svoju sestru?“ Freja je potisnula iznenadnu
želju da stisne glavu rukama. „Kada je imao osam godina?“ Bila je iznenađena kada ju
je Solvejg pozvala čim je Freja ušla na vrata. Freja je došla sa pola sata zakašnjenja,
izgledajući kao da se šminkala na zadnjem sedištu auta koje je vozio početnik na prvom
času vožnje. Umesto da kaže kako je zauzeta i kako će navratiti kasnije kada se bude
osećala bolje, Freja je poslušala. Sada je morala da se pretvara da je sve kako treba,
uprkos osećaju da joj je u glavi izraslo novo srce koje je kucalo u istom ritmu sa onim u
grudima.
„Da. Tako je završio kod mene.“ Solvejg je izgledala još neurednije nego obično.
Majica kratkih rukava koja se videla ispod njene hipi haljine s tregerima bila je naopako
obučena tako da joj se videla etiketa. Mora da se oblačila u žurbi ili u mraku. Ali njen
nakit je bio na mestu: narukvice, ogrlice i teške minđuše koje su joj istegle ušne resice
za nekoliko milimetara. Svakako nije bilo prijatno nositi ih. „Ne sećam se kako se to
desilo – ako sam ikada i znala – ali devojčica je izgubila dva prsta. Ili tri. Nisam sasvim
sigurna. Ipak, bila je u bolnici dosta dugo, i čak je bila u smrtnoj opasnosti.“
„A ti si se iznenada slučajno setila svega toga?“
„Pa, možda ne iznenada. Morala sam da napregnem mozak, ali pomoću nekih
starih dnevnika – uvek zapisujem glavne stavke koje se pojave na mojim terapijskim
seansama – uspela sam da sklopim celinu. Međutim, nisam mogla da nađem izveštaje.“
Solvejg je pogledala Freju u oči, samo da bi odmah skrenula pogled u stranu. „Možeš to
da kažeš policiji. Ako bi radije razgovarali sa mnom lično, mogla bih da nađem vremena
u svom rasporedu, iako sam prilično zauzeta.“ Te reči je propratila kratkim uzdahom,
toliko prenaglašenim kao da dolazi iz neke radio-drame.
„Policija ne zakazuje sastanke. Oni se samo pojave.“ Freja nije mogla da shvati
zašto je ta žena toliko nervira. Možda je to bilo zbog mamurluka. Ali ne, nije bilo samo
to; radilo se o sumnji da Solvejg nije bila potpuno iskrena prema njoj. „U svakom
slučaju, videćemo. Ja sam više zainteresovana za decu. Brat je povredio sestru,
očigledno ne slučajno. Šta onda? Ti si odredila dijagnozu dečaku i lečila ga. Da li sam to
dobro razumela?“ S obzirom na stanje u kome je trenutno bila, Freja je bila vrlo ponosna
na sebe što je to izgovorila ne zaplićući jezikom.
„Da. U to vreme sam radila na slučajevima zaštite dece za gradsko veće
Habnarfjerdira i kada se nesreća dogodila, poslali su ga kod mene. Ako je moj dnevnik
tačan… a jeste… posle toga sam se pet puta videla sa njim. To je bio ceo tok lečenja.
Posle toga sam pokrenula sopstvenu praksu i dobila ugovor da pružam usluge podrške
za škole, tako da ne znam šta se dešavalo kada sam otišla. Ali kao tinejdžer mi je ponovo
poveren na brigu zbog nenormalnog ponašanja u školi. U pitanju je bio daleko manje
ozbiljan problem, ali ja sam prepoznala njegovo ime i pitala da li mogu da ga lečim.“
„Šta je proizišlo iz tvoje prvobitne dijagnoze? Šta je navelo dečaka da povredi
svoju sestru?“
„Kao što sam rekla, ne mogu da nađem izveštaje o Trostiru iz tog vremena, tako da
mogu da se oslonim samo na ono čega se sećam.“
„Bolje išta nego ništa.“
„Da. Upravo tako. Ako se dobro sećam, dečak je bio bolesno ljubomoran na sestru.
On je bio jedan od onih klinaca koje je teško zavoleti, ali nju su svi voleli. Pošto je bila
mlađa, ona je nesumnjivo uživala u većoj pažnji roditelja. Dečak je takođe imao teškoća
da kontroliše svoju narav. Te dve stvari čine lošu kombinaciju.“
Freja nije bila dovoljno mamurna da bi se okanila ovoga. „Da li je moguće da si
nešto zaboravila?“
„Šta?“
Freja se nagnula napred. „Sada kad znaš ko je bio njihov otac, zar ne vidiš nikakav
razlog da posumnjaš u svoju analizu? Zar ne misliš da je moguće da je dečakov gnev
proizašao iz nečega mnogo ozbiljnijeg nego što su problemi sa samokontrolom? Ja
smatram da su izuzetno mali izgledi da je on povredio sestru u nadi da će privući pažnju
roditelja. Da li je provereno u kakvim su uslovima živeli?“
Solvejg nije odmah odgovorila. Njena debela donja usna se izvila kao da ima
tikove. „Ja nisam bila zadužena za to. To je bila briga Socijalne službe u Habnarfjerdiru.
Meni su poslali izveštaj da je – ponovo se oslanjam na svoje pamćenje – živeo u
normalnoj porodici.“
„Nije bilo alkoholizma ili problema te vrste? Nije bilo zlostavljanja?“
„Ne. Mislim da sam u pravu kada kažem da su njegovi roditelji procenjeni kao
potpuno podobni. A ja nisam bila u položaju da dovodim u sumnju tu procenu.“
„Ali mora da si razgovarala sa Trostirom o njegovoj porodici. Sećaš li se kako je on
opisao odnos sa ocem?“
„Ne. Zaboravila sam. To je bilo pre skoro šesnaest godina. Čudo je da se uopšte
ičega sećam.“
Freja je odlučila da zasad ostane na tome. Trenutno je mogla da misli samo na
hladnu vodu – bila je toliko žedna da joj se jezik bukvalno sasušio. „Dobro. Hvala u
svakom slučaju. Očekujem da će policija uskoro uputiti zahtev za izveštaje gradskom
veću Habnarfjerdira ili Agenciji za zaštitu dece, i da će to razjasniti stvari. U
međuvremenu, bilo bi sjajno ako bi mogla da središ ovlašćenje da direktor Trostirove
nekadašnje škole može da mi da kopije svega što ima.“
Solvejg je rekla da će se pozabaviti time kasnije.
Freja je osećala blagu vrtoglavicu kada je ustala, ali je uspela da održi ravnotežu i
izađe iz kancelarije bez ikakvih usputnih nezgoda. Na sudoperi je natočila čašu vode i
ispila je nadušak, ponovo je napunila i otišla u svoju kancelariju. Nedugo posle toga je
čula kako se vrata Solvejgine kancelarije zatvaraju, a zatim i ulazna vrata. Ona je otišla
kući, iako je radni dan tek počeo. Čudno. A naravno da nikakvo ovlašćenje nije
ostavljeno ni u Frejinom pretincu za poštu ni u Solvejginoj napuštenoj kancelariji.

Do pauze za ručak Freja se već osećala bolje. Ibuprofen koji joj je dala medicinska
sestra u Dečjem domu pomogao je, kao i hamburger i milkšejk koje je uzela za ručak.
Kada je stigao telefonski poziv iz policijske stanice na Hlemuru, osećala se spremnom
na sve. Čovek koji je zvao predstavio se kao Gudmundir Lauruson i rekao je da mu je
njen broj i ime dao Huldar, koji nije imao vremena da se sam pozabavi time. Zahtev je
bio jednostavan ali hitan: da li bi ona mogla da dođe pravo na Hlemur i pomogne policiji
u razgovoru sa osobom koja je došla i bila, kako se pokazalo, povezana sa slučajem na
kome je Huldar radio. Huldar je rekao da je Freja upoznata sa okolnostima i da bi mogla
pomoći da se umiri naizgled neutešna žena. Usledio je opis napada koji je ona doživela u
hodniku stanice, vrišteći na čoveka za prijemnim pultom sve dok nije telefonirao na
sprat tražeći pomoć.
Kada je Gudmundir najzad rekao ženino ime i objasnio njenu povezanost sa
Huldarovim slučajem, Freja je skočila sa stolice, navukla kaput i izjurila do svojih kola
dok su joj Gudmundirove pozdravne reči na kraju razgovora još uvek odjekivale u
ušima. Žena koja je napravila scenu u policijskoj stanici bila je niko drugi nego Dagmar,
majka Vake, devojčice koju je Joun Jounson ubio.
Saobraćaj nije bio gust i nije bilo mnogo ljudi, ali Freja je stalno naletala na crveno
svetio na semaforu pa je sedela u autu nestrpljivo, lupkajući prstima po volanu. Da li će
stići do stanice pre nego što Vakina majka ode? Pitala se zašto je Huldar nije sam pozvao
i to ju je vratilo na važnije pitanje zašto je otišao od nje prošle noći. Još uvek nije mogla
to da shvati.
Freja nije trošila vreme na ubacivanje novčića u parking-sat ispred policijske
stanice – ako joj napišu kaznu, Gudmundir je nesumnjivo mogao da iskoristi svoj uticaj i
poništi je. Utrčala je u hol i zadihano se predstavila dežurnom policajcu. Verovatno je
upravo on morao da trpi tiradu Vakine majke. Nije pokazivao da je uzdrman. Zapravo,
bio je krajnje nekomunikativan, mada je uspeo da je uputi kuda treba.
Gudmundir Lauruson je izašao da je dočeka. Imao je sedu kosu i izgledao prilično
krhko. Ali ogromna šaka spuštena na kvaku na vratima svedočila je o njegovoj
nekadašnjoj fizičkoj snazi. „Smestio sam je ovde – to je neka vrsta čekaonice koju ne
koristimo mnogo. Odbila je da razgovara sa mnom. Izgleda veoma potišteno posle onog
ispada, jadnica. Nadam se da ćeš moći da je utešiš i malo je urazumiš, ako je moguće.
Možda je izgubila razum posle tog užasa koji se dogodio njenoj ćerki. Ne bi bilo prvi
put da se to desi roditelju u takvoj situaciji. Razmišljam da pozovem njenog muža da
dođe po nju. Šta ti misliš?“
Freja je rastrojeno klimnula glavom, jedva čekajući da uđe unutra i vidi ženu.
Gudmundir je otvorio vrata i uveo je, ne nameravajući da se i sam zadržava unutra,
pa zatvorio vrata za njom. Freja je pretpostavila da će odmah otići da pozove Orija,
Dagmarinog muža.
Prostorija bez prozora teško da je mogla da bude skromnije i strože uređena.
Između dve male sofe okrenute jedna prema drugoj stajao je stočić. Na njemu je stajala
gomilica raskupusanih trač-časopisa, među kojima su onom na vrhu nedostajale korice.
Na stolu u uglu ležali su zamršeni kompjuterski kablovi koji su izgledali kao da su tu
bačeni. Žena je sedela na jednoj sofi, dlanovima pokrivajući lice. Činilo se da nije ni
primetila da više nije sama.
Freja je prišla bliže, sela na sofu naspram nje i nakašljala se. „Zdravo. Jeste li vi
Dagmar?“
Žena je podigla crvene oči, a na licu nateklom od suza videla se iznenađenost.
„Ja sam Freja. Zamolili su me da razgovaram sa vama. Znam ponešto o slučaju
vaše ćerke.“
„O slučaju moje ćerke?“ Dagmar je besno zaškiljila. „O slučaju moje ćerke? Šališ
se? Ne postoji nikakav slučaj moje ćerke.“
„Izvinite. Loše sam se izrazila.“
Freja je ćutala dok ženin gnev nije uminuo. Sada je zurila u prazno, kao da ne zna
gde se nalazi. Onako zbunjena izgledala je mlađe, duboke bore na čelu između očiju su
nestale, oči su joj se raširile a tanka, napola otvorena usta ukazivala su na nevinost koja
ju je napustila pre mnogo vremena. „Ko si ti zapravo, Freja? Zašto nisi u uniformi?“
Dagmar se ponovo namrštila, izvivši gornju usnu kao da reži. Njen stvarni gnev je
ponovo isplivao.
„Ja ne radim u policiji. Radim u Dečjem domu, ali ponekad pomažem policajcima u
slučajevima povezanim sa decom.“
„Ma, stvarno?“ Dagmar je zgađeno frknula, kolutajući očima ka nebu kao da pita
višu silu zašto je opterećuje ovakvim glupostima. „Sjajno. Da li si ti onda sociolog?
Nameravaš li da napišeš članak o onome što se dešava ljudima koji izgube dete?“
„Ja jesam psiholog, ali ne pišem nikakav članak.“ To je bilo tačno, iako je Agencija
za zaštitu dece često podsticala zaposlene da čitaju svoje radove na konferencijama i
šalju članke naučnim časopisima. „Došla sam samo da vam pružim priliku da se
oslobodite tereta koji nosite. Pretpostavljam da ste došli ovamo s razlogom, ali još niste
dobili razumevanje. Osim ako niste jednostavno želeli da iskalite gnev. To je bolje nego
da se istresete na muža, na primer.“
„Na muža? Ja sam sama.“
Dakle, nije bilo mnogo svrhe da Gudmundir pozove Orija. Niko neće doći po
Dagmar u skorije vreme. Iako je Freja s vremena na vreme mislila o Vakinim
roditeljima, nije proveravala šta im se dešavalo nakon što su izgubili ćerku. Nije bilo
neko veliko iznenađenje što su se rastali: stopa razvoda među roditeljima koji su
preživeli takvu traumu bila je viša od prosečne, naročito ako su imali samo jedno dete.
„Ne verujem da će to da pomogne, ali i ja sam sama i znam da nije uvek lako, pogotovo
kada se osećaš loše a nemaš rame za plakanje.“
„Molim te, poštedi me tih sentimentalnih sranja. Ne bi se moglo reći da srno
prijateljice.“
Freju nisu uzrujale te grube reci. Dagmar nije bila prva osoba koja je tako
reagovala; roditelji dece koja su dolazila u Dečji dom retko su mogli da se obuzdaju i
često su imali verbalne ispade. Posao psihologa nije bio za osetljive ljude. „Naravno da
nismo. Onda bi možda mogla da mi kažeš zašto si došla?“
Dagmar se uspravila, poravnala revere kaputa i protrljala nabore na nogavicama
pantalona. Bio je to žalostan pokušaj da povrati ponos, sličan metodama koje su koristili
Freja i Baldur kada su bili mladi. Verovatno se kajala što se onako ponela dole na
prijemnom odeljenju. „Došla sam da kažem policiji šta mislim o njoj. A kada sam
počela, setila sam se da sam zgađena čitavim ovim pravnim sistemom, u koji spadaju i
ljudi kao što si ti; ljudi koji žive u zabludi da mogu nešto što je razbijeno u komadiće
ponovo da zalepe u celinu.“
„Nisam ovde da ti dajem savete. Mada mislim da ti ne bi škodilo da potražiš
pomoć. Postoje razne metode kako se nositi sa bolom koje bi mogle da ti pomognu. Bol
neće nestati, kao što znaš, ali život bi mogao da bude bar iole podnošljiviji. Nikada nije
kasno da se pokuša s terapijom, čak i mnogo godina posle gubitka.“
„To me ne zanima. Jesam li bila dovoljno jasna? Pitala si zašto sam došla i ja ti to
govorim. Nešto nije u redu s načinom na koji se upravlja ovom zemljom i ja sam htela
da to kažem. Neko mora da kaže, inače će ova katastrofalna, neefikasna mašinerija
jednostavno nastaviti da melje sve pred sobom, uverena da su svi zadovoljni njome. Pa,
nismo svi zadovoljni. Ja svakako nisam.“
„Da li bi mogla da mi daš neki primer?“
„Kako je moguće da je čovek koji je silovao i ubio dete pušten na slobodu posle
nekoliko godina, dok je porodici deteta dodeljena doživotna kazna? Kako je to
moguće?“ Glas joj je napukao i utonula je u ćutanje, dok je sav vazduh izašao iz nje kao
iz probušenog balona.
„To nikako nije pošteno, slažem se. Ali takav je naš pravni sistem i jednostavno
moramo da se nadamo da donekle služi društvu. Ako ljudi budu dobijali doživotne
kazne, bez šanse da preokrenu svoj život, postoji opasnost da će počiniti još gore zločine
kada osete da su saterani u ćošak. Ubice bi mogle početi da ubijaju svedoke, pošto za
njih ne bi bilo nikakve razlike; ionako bi bili osuđeni da provedu život u zatvoru. Možda
ovi argumenti ne zvuče naročito uverljivo, ali ne postoji savršen sistem kada je u pitanju
kažnjavanje.“
Dagmar ju je slušala. Nije je prekinula niti kolutala očima nego je slušala pažljivo,
pognute glave. „Treba da idem. Ne znam ni sama šta sam mislila.“
 Pre nego što je stigla da ustane, Freja je ugrabila priliku. Nije želela da kaže
Huldaru kako iz žene nije izvukla ništa važno, već prosto trošila vreme raspravljajući o
dobrim i lošim stranama islandskog pravosudnog sistema. „Prošlo je dvanaest godina
otkad je tvoja ćerka ubijena. Da li si ranije dolazila ovamo iz istog razloga? Ako nisi, šta
te je navelo da danas dođeš?“
„Videla sam ga. Onog gada. Išli smo istom stranom ulice, udisali isti vazduh…“
Dagmar je zaćutala i odmahnula glavom. Šmrcnula je, pa nastavila: „Izgledao je srećno.
Kao da mu godine u zatvoru ništa nisu značile. Pre nego što smo se razveli, bivši muž
mi je rekao kako sam počela da hodam pognuto. Nisam mu ukazala na to da je i on
počeo tako da hoda. Znam da još uvek tako hodam. Kao i on.“
Freja je sedela i gledala ženu ništa ne govoreći. Dagmar su se zatresla ramena i
nekoliko suza je palo na njene svetle pantalone. Posle kratke pauze, Freja je blago
upitala: „Gde je to bilo?“
„Da li je to važno?“
„Možda jeste. A možda i nije.“
Dagmar je podigla pogled. „Da li to onda znači da ga držite pod nadzorom?“
„I da i ne.“ Freja je namerno odgovorila nejasno. Nije želela da podstiče ženine
nade. Iako je Huldar želeo da razgovara sa Jounom, to nije bilo isto kao da ga prate.
„Zašto ja nisam obaveštena? Zašto? Da li bi to ubilo nekoga ili oštetilo budžet?“
Dagmar je zurila u Freju, a oči su joj se ponovo napunile suzama. „Volela bih da sam
imala mogućnost da se pripremim. Da li tražim previše?“
Freja je svim srcem želela da se vrata otvore i da Huldar uđe i preuzme vođenje
razgovora. Poslužio bi čak i stari Gudmundir. Bilo ko ko bi mogao da objasni zašto
sistem ovako funkcioniše. Da li je stvarno bilo tačno da niko nije imao odgovornost da
obavesti žrtve ili njihove najbliže srodnike u ovakvim slučajevima? Na Islandu je bilo
skoro neizbežno da ljudi pre ili kasnije nalete jedni na druge. „Ne, ne tražite previše.
Nažalost, ja ne znam dovoljno o tome; pretpostavljam da je to pitanje zaštite
privatnosti.“ Duboko je udahnula i brzo nastavila pre nego što je Dagmar dobila priliku
da ponovo podivlja. „Ja nisam zadužena za ova pravna pitanja, ali po mom mišljenju
trebalo je da obaveste tebe i tvog bivšeg muža. A takođe i Jounovu porodicu, koja takođe
nije obaveštena. Ne znam da li je to greška ili standardni postupak.“
Dagmar je polako klimnula glavom. „Pričaj mi o tome.“
„Da li bi ti smetalo da mi kažeš gde si videla Jouna?“
„Kao što rekoh, da li je to važno?“
„Ne znam. Možda jeste.“
Dagmar je razmislila o tome kao da je to neka tajna koju nije voljna da podeli.
„Išao je niz Borgartun. Jutros.“
„Gde tačno na Borgartunu?“
„Pored jedne od poslovnih zgrada. Odavao je utisak da njuška okolo u potrazi za
nečim. Možda je sakupljao limenke za reciklažu da zaradi nešto para.“ Zastala je, pa
grubo dodala: „Nadam se da je tako.“
„Da to nije bilo pored one velike računovodstvene firme?“
 „Kako si, dođavola, znala?“ Krhki osećaj poverenja koji se razvijao među njima
kao da se našao na ivici uništenja.
Freja je izbegla pitanje, mada je pretpostavila da je žena neće pustiti da se izvuče
tako lako. „Poznaješ li čoveka po imenu Kolbejn Ragnarson, koji radi u toj zgradi?“
„Ne. Da li bi trebalo?“
Freja je ponovo izbegla da odgovori na Dagmarino pitanje. „A Benedikta Tofta,
penzionisanog tužioca?“
„Ne. Šta se dešava? Ko su ti ljudi? Pedofili?“
Freja se zbunila. „Ne, oni nisu osumnjičeni za bilo šta slično.“ Uporedila je
inicijale u pismu iz vremenske kapsule sa imenima pedofila za koje se znalo da su bili
aktivni pre deset godina, ali nije našla podudaranja. Niti je prepoznala inicijale iz bilo
kog od slučajeva koji su prošli kroz Dečji dom.
Utom su se otvorila vrata i Freja je bila spasena od obaveze da objašnjava zašto je
pomenula tu dvojicu ljudi. Sada se pokajala što je to uradila i iz sveg srca se pomolila da
Dagmar neće krenuti da traži Kolbejna jer ga je ona sumnjičila da je na neki način
povezan sa Jounom Jounsonom. Na vratima je stajao Gudmundir Lauruson.
„Tvoj muž je došao po tebe.“
„Moj muž?“ Dagmar je ustala. Pocrvenela je, ali od besa, a ne od postiđenosti. „Šta
je vama, dođavola?“
Čovek od četrdesetak godina se progurao pored Gudmundira. Držao je ključ od
auta obema rukama, okrećući ga kao katolik brojanicu. „Hajde, Dagmar. Odvešću te
kući.“ Nije gledao svoju bivšu ženu u oči. „Nisu znali da smo razvedeni, a ja ih nisam
ispravljao. Samo sam hteo da pomognem.“
„Da pomogneš?“ Dagmar je prebacila tašnu preko ramena i sakupila okovratnik
kaputa kao da sakriva nedra. „Ne treba mi tvoja pomoć ni za šta.“ Izašla je ne rekavši ni
reći Freji, gurnula Gudmundira, koji joj se slučajno našao na putu, i odjurila niz hodnik.
„Molim vas da joj ne zamerite.“ Muž je izgledao postiđeno, kao da je on kriv za
njeno ponašanje. Možda je otišao od nje kada su stvari stigle do samog kraja, kada više
nije bio u stanju da živi sa ženom koja će ga uvek podsećati na ono što su izgubili.
Možda je on bio spreman da ostave prošlost za sobom, ali ona nije. Ili obrnuto. Ili je
možda ljubav koju su nekada osećali jedno prema drugom jednostavno uvenula.
„Obično nije takva. Ili bar nije bila.“ Klimnuo je glavom u znak pozdrava i požurio za
ženom koju je nekada voleo.
Freja se odjednom prisetila šta je uzrujalo Dagmar a nju dovelo u policijsku
stanicu. Potrčala je za čovekom dovikujući: „Joun Jounson je izašao iz zatvora. Zato je
došla ovamo tako besna. Mislila sam da bi trebalo da znate.“
Ori je stao kao ukopan, pa se polako okrenuo. Njegovo mirno držanje je nestalo i
odjednom mu se u očima video ludački sjaj, kao da se pretvorio u ručnu bombu iz koje
je Freja upravo izvukla osigurač. Prišao joj je korak bliže. „Šta si rekla?“ Glas mu je
postao dublji i sporiji. Možda njih dvoje, Ori i Dagmar, uostalom, i nisu bili toliko
različiti.
Freja je instinktivno uzmakla za dva koraka, bliže Gudmundiru. Trebalo je da drži
jezik za zubima. Možda baš zato ljude u takvim okolnostima nisu obaveštavali kada
puštaju zatvorenike.
20.

Kao što obično biva, nije u pitanju bila jedna velika nego veći broj manjih stvari koje su
na kraju navele Ertlu da se predomisli u vezi sa mogućom povezanošću Jouna Jounsona
sa ubistvom u garaži i odsečenim šakama. Huldar je osetio preveliko olakšanje da bi ga
bilo briga šta ju je navelo da promeni mišljenje. Ertla je bila glavna i bez njene podrške
ruke su mu bile vezane; bilo je previše nejasno definisanih čvorova koje je trebalo
raspetljati, previše poslova koje je trebalo obaviti. Koliko god teško bilo, krio je
zadovoljstvo. Osećao se kao onda kada je postigao pobednički gol u utakmici protiv
drugog odeljenja u školi. Njegove nevolje su ostale za njim; put napred je bio čist i
jasan. Sa devet godina je bio uveren da je njegov pobednički gol ulaznica u
profesionalnu karijeru u inostranstvu, mada je, kako se kasnije ispostavilo, njegova
fudbalska karijera dostigla vrhunac u tom trenutku. Slično tome, sada je bio ubeđen da
će njegova pobeda nad Ertlinom tvrdoglavošću voditi do proboja u istrazi ubistva. Iako
su ciljevi bili različiti, osećaj trijumfa je bio isti. Skoro je poželeo da izađe napolje i
proslavi to uz kolač od kokosa kao kada je imao devet godina.
Huldarove nade su prvo podstaknute dok su on i Ertla stajali u hodniku nakon što
su ih isterali iz Kolbejnove bolničke sobe. Ona možda nije bila naročito vešta u
društvenim odnosima, ali Ertla je bila dobra detektivka i znala je da proceni ljude.
Kolbejnova laž joj nije promakla. Bilo je očigledno da je ime Jouna Jounsona upalilo
lampicu u njegovoj glavi.
Telefonski poziv iz patohistološke laboratorije bio je drugi faktor koji je doprineo
da ona promeni mišljenje. Posle pregleda tela u mrtvačkom sanduku, patolog je bio
prilično siguran da uzrok smrti nije odgovarao onome koji je naveden u potvrdi o smrti
Ejnara Adalbertsona. On nije hteo da otkrije nikakve dodatne pojedinosti preko telefona,
već je zamolio Ertlu da lično dođe ili pošalje nekog svog predstavnika. Policajac koji je
otišao umesto nje tek je trebalo da se vrati.
Još jedan faktor je bio Ertlin telefonski razgovor sa Ejnarovom ćerkom. Žena
uopšte nije bila uznemirena kada su je obavestili o nepredviđenom izletu njenog oca na
deponiju za otpad, i odgovorila je samo da, što se nje tiče, njegov sanduk može da
ostane tamo gde mu je mesto, sa ostalim đubretom. Zatim je prekinula vezu.
Prelomna tačka je verovatno bio Ertlin pokušaj da uđe u trag samom Jounu
Jounsonu. Potrudila se da obavesti Huldara da je to samo zato što je sumnjala kako je on
ukrao mrtvački sanduk svog očuha, ali Huldar je znao da nije baš tako. Mučila ju je
sumnja. Sedeo je u njenoj kancelariji dok je obavljala jedan telefonski razgovor za
drugim, dobijajući samo iste odgovore. Niko nije znao kud je taj čovek nestao. Njegova
bivša žena i deca nisu se javljali na telefon a zatvorska služba nije mogla da im pomogne
nikakvim informacijama. Ista priča je bila i u Litla-Hrejnu, u socijalnoj službi
Rejkjavika i u svim prihvatilištima za beskućnike: niko od njih nije ni čuo ni video
Jouna, niti je imao pojma šta se s njim desilo. Kao da je u zemlju propao istog trenutka
kada je iskoračio, kao slobodan čovek, iz zatvorskog kombija u centru Rejkjavika.
Dok je Huldar slušao Ertline telefonske razgovore i sam je primio poziv od
Gudmundira Laurusona. Njegov nekadašnji šef je želeo da ga obavesti da je majka Vake,
devojčice koju je Joun ubio, napravila scenu u stanici na Hlemuru. Huldar je zaključio
da je bolje da se drži blizu Ertle kako bi mogao da kuje gvožđe dok je vruće. Bez obzira
na to, radoznao da sazna šta je Vakina majka imala da kaže, zamolio je Gudmundira da
pozove Freju. Od tada se nije čuo ni sa jednim od njih dvoje. Pozvaće Freju čim se
prašina tamo slegne. Ipak, znao je da je stvarni razlog što joj se nije obratio neposredno
bila prošla noć. Morao je nekako da objasni svoj nagli odlazak koji će ga prikazati u
dobrom svetlu, kao što je osećao da zaslužuje. Problem je bio u tome što nije mogao da
u svoju odbranu tvrdi da je želeo da ih oboje poštedi uobičajenog ishoda njegovih
pijanih susreta na jednu noć. Bili su slabi izgledi da bi Freju oduševilo bilo kakvo
pominjanje njegovog dugog i šarolikog spiska osvajanja. Suočen sa neminovnošću da će
do tog razgovora doći, počeo je da sumnja u mudrost svoje odluke da ode od nje. Kada
se osvrne na to, verovatno bi bilo pametnije da je ostao i proveo noć sa njom. I ne samo
pametnije nego i daleko prijatnije. Ipak, sada je bilo prekasno. Odagnao je tu misao iz
glave. Morao je da se usredsredi na Ertlu i istragu.
Malo-pomalo, preneo joj je sve informacije koje je prikupio u prilog svojoj teoriji,
strpljivo kao kad majka hrani dete. Znao je da je bitka dobijena kada mu je rekla da
pozove komisiju za identifikaciju i traži od njih da obave još jedno poređenje otisaka
prstiju na odsečenim šakama i otisaka Jouna Jounsona. Iako nije bilo podudaranja posle
upoređivanja otisaka sa odsečenih ruku sa onima u policijskoj bazi podataka – gde su
verovatno čuvani i podaci o Jounu Jounsonu – Ertla je smatrala da bi vredelo posebno
pregledati njegove otiske, s obzirom na njegov nestanak. Komisija za identifikaciju i
odeljenje zaduženo za otiske prstiju nisu bili ništa više nepogrešivi nego bilo ko drugi.
Ali, kako se ispostavilo, postojao je drugi, mnogo ozbiljniji problem.
„Kada je ponovo pozvao, rekao mi je da Jounovih otisaka nema. Nisu u bazi. Ako
su ikada i bili. Pretpostavljam da je moguće da su propustili da ih uzmu tokom istrage
ubistva. Uostalom, to je bio potpuno jasan slučaj“, rekao je Huldar.
„Da li me ti to zajebavaš?“ Ertla se namrštila. „To jednostavno ne može da bude
tačno.“
„Ne, u stvari, u pravu si, ne može. Njegovi otisci su nađeni na jastuku kojim je
ugušio devojčicu. Tako da mora da su bili zabeleženi, ali nisu uneti u bazu podataka. Ista
priča kao i sa raznim drugim podacima u vezi sa Jounom i njegovim sinom Trostirom;
trebalo bi da postoje, ali ih nema. Još uvek nisam dobio ništa iz Okružnog suda
Rejkjanesa o slučaju u kojem je oslobođen.“
 „Šta se, jebote, dešava?“ Ertla je posegnula za telefonom.
„Nemoj da se mučiš. Tip sa kojim sam pričao bio je sasvim siguran – otisaka nema
u bazi podataka.“
„Sjajno. Pa šta ćemo, dođavola, sada da radimo?“ Pitanje nije bilo upućeno
Huldaru; ona je jednostavno razmišljala naglas. „Šta je sa Litla-Hrejnom? Možda bismo
mogli da uzmemo njegove otiske sa nekog predmeta tamo? Mora da je ostavio neke
stvari za sobom. A kao za inat do sada su sigurno počistili njegovu ćeliju i uselili novog
zatvorenika.“
„Vredi pokušati.“
Ertla je utučeno odmahnula glavom. „Ovaj slučaj se pretvorio u potpuno rasulo.“
Huldar je mogao samo da se složi s tim. „Razgovaraću sa njima. A uzgred ću pitati
za pisma koja je Joun primao dok je bio tamo. Možda će se oni setiti ko ih je slao –
osoba koja ih je pisala ponudila mu je krov nad glavom.“ Ertla nije bila ni najmanje
ljubazna kada je zvala da pita zatvorsko osoblje o Jounu, i Huldar je sumnjao da bi drugi
poziv od nje bio dobro primljen.
Ispustila je prezriv zvuk, koji je on odlučio da protumači kao slaganje. Pošto se
vratio za svoj sto, laknulo mu je kada je video da Gudlejgur nije tu. Morao je da se
koncentriše a mladić ga je stalno prekidao. U poslednje vreme njegova pitanja su se
uglavnom odnosila na to kako da pronađe radnje u kojima se prodaju lanci kao oni
korišćeni za ubistvo Benedikta Tofta.
Čuvari u Litla-Hrejnu nisu zalupili slušalicu Huldaru, ali čovek sa kojim je
razgovarao mislio je da je malo verovatno da je tamo ostalo bilo šta na čemu bi mogli
biti Jounovi otisci. U njegovu ćeliju se uselio drugi zatvorenik a ono malo stvari koje su
pripadale Jounu nestalo je zajedno s njim. Ali čuvar je obećao da će proveriti. Pre nego
što je stigao da prekine vezu, Huldar je uspeo da ubaci pitanje o Jounovim pismima.
Čovek je morao da ode i razgovara sa jednim od svojih kolega, a kada se vratio, njegov
odgovor je bio još jedno razočaranje. Pisma su bila od Jounovog advokata i stoga je
njihov sadržaj bio poverljiv; pravna prepiska se nije smela otvarati, a telefonski
razgovori između advokata i klijenata se nisu smeli prisluškivati. Joun je takođe napisao
svom advokatu veći broj pisama i njihova komunikacija se nastavila skoro do poslednjeg
dana njegove robije. Bolje išta nego ništa; možda će advokat znati gde je nestao njegov
klijent, ili se, što bi bilo još bolje, lično pobrinuo za njegov smeštaj.
Huldar je prekinuo vezu. Kuckao se slušalicom po čelu dok je razmišljao da li da
pozove advokata, izvesnog Sigurvina Helgasona. Naravno da advokat neće moći da
odgovara ni na kakva pitanja osim onih za koja je bio siguran da Jounu Jounsonu ne bi
smetala njegova otkrića u vezi s njima, ali Huldar je morao da pokuša. Tapkali su u
mestu, a ipak je taj prokletnik morao da razgovara s nekim otkad je izašao.
Pre nego što je uspeo da natera sebe da ukuca advokatov broj, zazvonio mu je
mobilni. Na ekranu se pojavilo Frejino ime. Sedeo je zureći u njega, a zvono kao da je
postajalo jače i upornije sve dok ljudi za okolnim stolovima nisu počeli da gledaju u
njega pa više nije mogao da izbegava da se javi. Grozničavo je tragao za iskrenim,
razumnim objašnjenjem onoga što se dogodilo: hteo je da kaže da je naravno mnogo
želeo da spava s njom, ali je, s obzirom na ranija iskustva, hteo da to urade kad nije
pijana – u isto vreme izbegavajući da kaže „spavam sa tobom“, „ranija iskustva“ i
„pijana“. Pogotovo pošto su njegove kolege naćulile uši.
„Ćao!“ Zvučao je besmisleno raspoloženo, kao prodavač zdravstvenog osiguranja.
„Hvala ti na onom sinoć.“ To je bilo najbolje što je mogao da smisli.
Freja je sačekala nekoliko trenutaka pre nego što je odgovorila. „Da, ovaj, hvala
tebi.“ Zvučala je postiđeno, što je samo pogoršalo stvar. Razgovor u kome jedna osoba
umire od stida dovoljno je loš, ali kada su oboje u istoj situaciji, to je već beznadežno.
Međutim, njegovi strahovi su se pokazali kao neosnovani, pošto je Freja brzo povratila
pribranost. „U svakom slučaju, nisam zvala zbog toga. Samo sam htela da te izvestim o
svom odlasku u Hlemur. Da vidim Dagmar, Vakinu majku. Pretpostavljam da želiš da
znaš šta se dogodilo.“
„Da, naravno. Naravno.“ Morao je da priguši smeh, osećajući ogromno olakšanje
što je pošteđen obaveze da prolazi kroz minsko polje oko njihove veze – ili nepostojeće
veze. Koliko su ljudi nesrećni što su jedine životinje koje moraju da brinu o nečem
takvom. „U čemu je bio problem?“
„Bila je besna što je nisu obavestili da je Joun Jounson izašao iz zatvora. Njena
reakcija je bila slična Trostirovoj. Njen bivši muž je takođe došao. Ni on nije izgledao
ništa srećnije zbog toga. Da li si znao da su njih dvoje razvedeni?“
„Ne. Ja zapravo ne znam ništa o njima.“
„Kao ni ja, uprkos tome što sam neko vreme sedela sa njom. Osim da ima preku
narav. Kao i on.“
„Kako su čuli za to?“ Island je mala zemlja, ali Huldaru je bilo teško da zamisli
prijatelja ili kolegu s posla koji ushićeno uzima telefon da im saopšti vest.
„Ona ga je videla. Čik pogodi gde?“
„Gde?“ On to nije mogao ni da pretpostavi. Ništa više nego što je mogao da nasluti
odgovore kada su mu njegovi mali sestrići postavljali besmislena pitanja: Pogodi kako
se moja učiteljica zove?Pogodi šta sam našao na ulici?Pogodi o čemu razmišljam?
„Pored firme za računovodstvo. One u kojoj je ubijen onaj čovek.“
„Kada je to bilo?“
„Jutros. Ili bar tako Dagmar tvrdi. Ali nije rekla kada tačno.“
„Slušaj. Moram da razgovaram sa tobom kasnije. Zvaću te.“ Prekinuo je vezu i
požurio da Ertline kancelarije. Ako se toj ženi nije priviđalo, Joun Jounson je ipak bio
živ i zdrav.

„Već sam se izvinila i slažem se s tobom da je sistem beznadežno pun nedostataka.

Nisam sigurna da li ću se izraziti iole jasnije ako to sve iznova ponovim. Sada bi stvarno
pomoglo kada bi ti odgovorila na pitanja koja smo došli da postavimo. Što pre to uradiš,
pre ćeš nas se otarasiti.“ Ertla je održala ovaj govor skoro i ne zastavši da udahne. Sve
otkad ih je Dagmar pustila da uđu, stalno je vraćala razgovor na pritužbe kako se prema
žrtvama i njihovim porodicama postupa loše kada nasilni kriminalci izađu iz zatvora.
Ertla je dala sve od sebe da je umiri odobravajući svaku njenu reč, ali to nije bilo
dovoljno.
Sedeli su u dnevnom boravku, koji je nesumnjivo bio uređen po poslednjoj modi;
sve je bilo u međusobno saglasnim nijansama sive: zidovi, nameštaj, vaze, jastučići,
tepisi, čak i slike. Svaki put kada bi Huldar skrenuo pogled sa dve žene, osećao se kao
da odjednom vidi svet u crno-belom. Mora da je preovlađujuća tema bila depresija. To bi
se dobro uklapalo sa klasičnom muzikom koja se čula iz skrivenih zvučnika, sa
kompilacije, koja se, kako bi se moglo pretpostaviti, zvala: „Plačna muzika za sahrane“.
Ono što ga je iznenadilo bilo je potpuno odsustvo Vakinih slika. Očekivao je da ih vidi
kako vise na svakom zidu i stoje na svakoj polici. Možda je ženi bilo dovoljno teško da
se bori sa svojim bolom i da je ne podsećaju na njenu ćerku svaki put kada se spusti na
sivu sofu da gleda crno-beli film na televiziji.
„Žao mi je. Žao mi je.“ Dagmar je pokrila lice rukama. Sada je bila u potpuno
drugačijem izdanju od onog koje je Freja opisala, a njeno ranije stanje uzrujanosti
zamenio je umor. Ona je bila privlačna žena; u svoje dobre dane možda i lepa. Crte lica
su joj bile neobično upečatljive: visoke jagodice i krupne oči sa tamnim trepavicama.
Jedina mana su joj bila usta; mogla je da bude foto-model da nije bilo tih tankih,
bezbojnih usana, koje su izgledale kao da nisu u stanju da se osmehuju. A to nije ni bilo
čudo. Na Huldara su utisak ostavile i njene oči: bile su beživotne, kao da joj je duša
umrla.
„Znam da niste vi krivi. Obično nisam takva. Obično me ništa ne dotiče. Više mi
ništa nije važno.“
Huldarov pogled je lutao, ali se onda naglo usredsredio. Bar su se pokrenuli sa
mrtve tačke. „Nema problema.“
Dagmar se oglasila suvim, neveselim smehom, ne razvlačeći usne. Nisu se čak ni
trznule. „Hoću da se odselim u Ameriku. To je glupo, znam. Čak i ne znam dobro
engleski i tamo nikoga ne poznajem. Ali Amerikanci bar ne puštaju iz zatvora takve
odvratne životinje.“ Okrenula je glavu i piljila u zid. „To jednostavno nije pošteno.“
„Možeš Ii da nam kažeš malo više o svom jutrošnjem susretu sa Jounom?“
Dagmar ih je ponovo pogledala, umorno. „Zašto? Kao što sam ranije rekla onoj
ženi, kakve to ima veze?“ Onda je, ne čekajući odgovor, nastavila: „Videla sam ga na
Borgartunu, oko pola deset, rekla bih. Znam to jer držim frizerski salon u istoj ulici, a u
deset otvaramo. Vrzmao se oko jedne od onih staklenih zgrada u kojoj je firma za
računovodstvo. Nosio je vetrovku i farmerke. Nije se mnogo promenio, mada mu se
kosa proredila i naravno ostario je. Ali neverovatno je što nimalo nije propao od onda
kada je bilo suđenje. Izgleda da mu je zatvor prijao. Da li možete da poverujete?“
„Da li je on video tebe?“
„Ne, ne verujem.“ Dagmar je ponovo okrenula glavu na drugu stranu. „Zanimljivo.
Ori i ja smo presedeli svaki dan na suđenju; osećali smo da moramo da čujemo svaku
reč. Sve vreme sam zurila u tog čoveka, zamišljajući kako ću ga iskidati na komade ako
mi se ikada ukaže prilika. Ruku na srce, moje misli nisu bile lepe, ali su me održavale u
životu.“ Ponovo je ispustila onaj isti hladni smeh i rezignirano odmahnula glavom. „I šta
se onda desilo kada sam konačno naletela na njega? Pobegla sam. Mislim da sam se zato
onako izbezumila u policijskoj stanici. Ljuta sam na sebe. Jednostavno sam morala to da
izbacim iz sebe, da svalim krivicu na nekog drugog.“
„Normalni ljudi ne posežu za nasiljem tako lako. Trebalo bi da ti bude drago što si
tako reagovala. Ne bi ti bilo nimalo lakše da si ga napala“, rekao je Huldar kroz smešak,
ali joj nije izmamio osmeh.
„Nisam baš sigurna. Iskreno, mislim da bih se sada mnogo bolje osećala. Osećala
bih se prokleto sjajno…“
Ertla ju je prekinula: „Kako to da nisi otišla pravo u stanicu? Došla si tek posle
dvanaest sati.“
„Nisam mogla da izađem ranije. Trebalo je ošišati, frizirati i ofarbati mušterije. Ali
postajala sam sve napetija i u vreme ručka sam odjurila pravo u stanicu. Hoćete li da
čujete imena mušterija i koleginice koja me je zamenila? Jesam li iz nekog razloga za
nešto osumnjičena?“ Dagmarino lice se ozarilo. „Da li se nešto desilo Jounu? Nemojte
mi reći da je bio napadnut?“ Nije skrivala oduševljenje zbog takve mogućnosti. Njena
tanka gornja usna se podigla otkrivajući prednje zube kao da reži, što je podsetilo
Huldara na hijene u dokumentarnima o životinjama, dok kruže oko plena koji je oborio
lav. Sumnjao je da je ikada imala takav izraz lica dok je njena ćerka bila živa.
„Ništa mu se nije dogodilo, koliko mi znamo. Da li si sasvim sigurna da je čovek
kog si jutros videla Joun Jounson? Da nisi možda pogrešila?“ Ertline reči su sasekle
Dagmarino osvetoljubivo likovanje uspešno kao kad lavica otera hijenu.
„Sigurna sam. Stopostotno sigurna.“
„Da li znaš nekoga ko radi u računovodstvenoj firmi pored koje si videla Jouna?
Kolbejna Ragnarsona, na primer? Da li ti njegovo ime nešto znači?“ Huldar se nagnuo
napred, pažljivo posmatrajući ženu. Hteo je da bude siguran da će moći da protumači
njen izraz lica, da zapazi i najmanji nagoveštaj da prepoznaje bilo koje od imena koja je
nameravao da pomene.
„To su me pitali i jutros. Ko je taj čovek?“ Dagmarino lice nije odavalo ništa osim
sumnjičavosti.
„Ako ga ne poznaješ, nije važno. Šta je sa Benediktom Toftom?“
„Ko su ti ljudi? Zašto bih ih poznavala? Zar nemam pravo da znam sa kim
pokušavate da me povežete?“ Kada joj ni Huldar ni Ertla nisu odgovorili, zavalila se u
fotelju sa prezrivim izrazom na licu. „Za boga milog, kao da ne mogu jednostavno da ih
nađem na internetu. U kom veku vi živite?“
„Ne možemo da te sprečimo u tome. Slobodno ih potraži na internetu ako hoćeš.“
Huldar se uspravio na stolici. Nije opazio ništa zanimljivo u Dagmarinoj reakciji. Ništa
osim njene prepoznatljive ljutnje i prezira.
„Dakle, to je sve.“ Pogledala je Huldara u oči. „Imate li još nešto da me pitate?“
„Nemamo.“
„Mogu li nešto da kažem pre nego što odete?“ Dagmarin bes se jasno video.
Zaškiljila je a mišići lica se napeli, još oštrije ističući njene jagodice. „Nikada, nikada ne
zovite ponovo mog bivšeg muža. On nije moj najbliži srodnik; on više nema nikakve
veze sa mnom. Baš nikakve. Razveli smo se pre deset godina i ne mogu da pređem
preko činjenice da ste imali drskosti da ga umešate u ovo. Trebalo bi da se stidite. Kako
biste se vi osećali da vašeg bivšeg supružnika nateraju da dođe po vas u policijsku
stanicu? Kada ste tako nisko pali?“
Budalasto su odmahnuli glavom. Nijedno nije želelo da odgovori, ali pošto je
Huldar za to bio malo više kriv od Ertle, osetio je obavezu da nešto kaže u ime oboje.
„Opet, možemo samo da se izvinimo.“
Dagmar ga je prostrelila pogledom, ne pokazujući ni najmanju želju da prihvati
izvinjenje. „Da li smo onda završili? Dosta mi je policije za jedan dan. Dosta za ceo
život.“
Huldar je pomislio kako nikada nije sreo nekoga iz koga izbija toliko silovitih
osećanja, i to sva negativna. U njoj su se smenjivali bes, mržnja, želja za osvetom i
zluradost. Jedina blaga emocija koja je izgleda bujala u njenim grudima bila je patnja:
patnja koja je kidala utrobu i verovatno bila izvor svih drugih osećanja. Pitao se da li je i
njen bivši muž bio u sličnom stanju. Da li je gubitak njihovog deteta i njemu oduzeo sva
životna zadovoljstva?
Dok je izlazio, Huldar je slučajno pogledao kroz otvorena vrata. Bila su to vrata
glavne spavaće sobe, što je zaključio po velikom, uredno nameštenom krevetu. Ipak, nije
mu on privukao pažnju, već zidovi, od poda do plafona pokriveni uramljenim
fotografijama. Fotografijama male devojčice u različitim uzrastima. Verovatno Vake.
Iako je prošao pored vrata previše brzo da bi bio siguran, mogao je da se zakune da je tu
takođe bila slika sa venčanja Dagmar i Orija. Onda nije bilo sumnje ko je koga ostavio.
Sa ubistvom ćerke ova žena je izgubila sve do čega joj je bilo stalo: porodicu, dete i
čoveka kog je volela. Jounu Jounsonu je išlo na dušu mnogo toga.
21.

Iako je bio petak, Huldar je imao osećaj da je u tom sumornom malom stanu još uvek
tek utorak. Možda je na tom mestu zauvek utorak. Tu nema ni petka ni vikenda. Nema
praznika ni ostalih posebnih dana da razbiju monotoniju.
Sve zavese su bile navučene da spreče slabu svetlost dana da kvari sliku na velikom
televizoru ravnog ekrana. Uprkos veličini, televizor je izgledao kao neki najjeftiniji
model. Nema sumnje ko je bio odgovoran za to što je kupljen: Trostir je izgledao kao tip
koji radije bira veličinu nego kvalitet. Njegova sestra i majka su s druge strane izgledale
kao ona vrsta ljudi koji unedogled odmeravaju moguću kupovinu kako bi bili sigurni da
dobijaju najviše što je moguće za svoj novac, pre nego što na kraju odluče da ništa i ne
kupe. Huldar je takođe primetio da je, za razliku od njega, ova porodica izgleda imala
naviku da popravlja pokvarene stvari. Dve lepkom sastavljene porcelanske figurice na
stočiću svedočile su o ovom duhu štedljivosti, iako je onaj ko je izvršio popravke
nespretno obavio posao: delovi su spojeni nakrivo a lepak je iscurio iz spojeva. Osećao
je jak poriv da ponese figurice sa sobom kada krene i baci ih u kontejner.
Ova poseta je protekla sasvim drugačije od one prve. Prošli put on i Freja jedva da
su i seli pre nego što su im pokazana vrata; ovog puta su se zadržali mnogo duže, mada
još uvek nisu uspeli da izvuku odgovore po koje je došao. Freja je bila napeta, stalno je
pogledala u stranu da proveri da li su ulazna vrata i dalje na svom mestu. Ali Trostir nije
stvarao nevolje, iako bi ga teško bilo opisati kao ljubaznog ili gostoljubivog. Kada im je
njegova majka Agnes ponudila kafu, brecnuo se na nju, i ona se zbog toga snuždila.
Sada je sedela, ukorena, pored svoje dece na sofi.
Poseta je ugovorena na brzinu. Ertla je želela da neko otkrije ima li porodica bilo
kakve novosti o Jounu Jounsonu. Činilo se kao da je u zemlju propao, kao što sneg
nestaje u kanalizacionim odvodima u proleće. Iako je porodica prekinula svaku vezu sa
njim, kao da su odsekli neželjenu granu sa svog stabla, policija je pretpostavljala da će
im se on javiti, možda s uverenjem da će dobiti oproštaj sada kad je odslužio kaznu – i
usput pronašao Isusa. Takođe su tražili neki predmet sa njegovim otiscima, pošto
policija nije mogla da se jednostavno osloni na Dagmarinu tvrdnju da je Joun živ i ima
obe šake. Najzad, Huldar je hteo da pritisne Trostira u vezi sa inicijalima u njegovom
pismu, iako je sumnjao da će mladić pričati o tome pred majkom i sestrom. Nije bilo
sumnje da će morati da ga za vikend pozovu u policijsku stanicu na zvanični razgovor.
Kada je Huldar telefonirao da zakaže sastanak sa njih troje, ponudio im je dva izbora: da
dođu u stanicu – ako ne bi došli svojevoljno, po njih bi bila poslata kola da ih dovedu –
ili da policija dođe i razgovara sa njima kod njihove kuće. Trostir, koji se javio na
telefon, izabrao je drugu mogućnost.
Ertla je dozvolila Huldaru da razgovara sa porodicom pošto je ona sama morala da
nadređenima podnese izveštaj o tome kako napreduje istraga. Nije bilo šanse da odgodi
taj sastanak; oni su očekivali da se pojaviš čak i ako si u bolničkoj pidžami sa cevčicom
za infuziju u ruci. Ali ona nije pokazivala znake da strepi od tog sastanka sada kad se
istraga najzad pokrenula. Nije bilo naodmet kada je Huldar obznanio da se neće truditi
da preuzme zasluge što je opazio vezu između ubistva Benedikta Tofta i Jouna
Jounsona. Ako se pokaže da je to bio lažan trag, bio je spreman da se kladi da će krivica
odmah biti svaljena na njega.
Huldar nije nameravao da sada brine o tome. Problemima se bavio onda kad se
pojave; nije bilo svrhe brinuti unapred. Svejedno, nije baš izgarao od želje da obavi
neizbežan razgovor sa Frejom nakon što se ova poseta završi. Oboje ih je zadržala
uobičajena saobraćajna gužva petkom i imali su vremena samo da razmene nekoliko reči
ispred zgrade pre nego što su se popeli do stana. Bili su toliko željni da skrate neprijatan
susret da su naleteli jedno na drugo u žurbi da pritisnu zvonce. Sada se Huldar kajao što
se nije zadržao dovoljno dugo da skine taj njihov kratki razgovor s dnevnog reda.
„Dakle, niko od vas nije ni čuo ni video Jouna otkad je izašao?“ Trojka na sofi je
složno odmahnula glavom. „Više bih voleo da svako od vas odgovara pojedinačno.
Počnimo od tebe, Sigrun.“ Jedna od ono malo stvari koje mu je Freja rekla pre nego što
su ušli u zgradu bila je da nikada ne sme da govori o Jounu Jounsonu kao o njihovom
tati. Ta reč je bila neprimereno nežna u ovim okolnostima. Takođe ga je posavetovala da
ne pita brata i sestru da li ih je otac zlostavljao kada su bili deca. To je moralo da se pita
nasamo, a ne ovako iznebuha, u njihovoj kući.
Mlada žena je podigla pogled i nakratko susrela Huldarov pre nego što ga je
ponovo spustila. Duga, neuredna kosa padala joj je preko lica kada je tankim glasom
rekla: „Ja nisam razgovarala s njim. Niti sam ga videla.“
„Nije pokušao da stupi u kontakt sa tobom? Da te pozove na mobilni, na primer?“
Mlada žena je odmahnula glavom.
„Bio bih ti zahvalan ako bi odgovarala rečima, umesto da klimaš ili odmahuješ
glavom.“
Sigrun je podigla pogled i mada nije gledala Huldara u oči, bar je mogao da joj vidi
lice. Ponovo je primetio koliko je ono neupadljivo. Ako bi zatvorio oči, bilo bi mu teško
da se seti kako ona izgleda.
„Ja nemam mobilni telefon.“
Huldar je u čudu podigao obrve. „Molim?“
Sigrun je pocrvenela i počela da nešto petlja svojom osakaćenom šakom. Do sada
je držala ruke u krilu, kao da želi da sakrije da joj nedostaju prsti. „Rekla sam da nemam
mobilni telefon.“
„Izvini, to je baš neobično u današnje vreme.“ Huldar je pokušao da joj se
osmehne, ali to nije pomoglo. Trostir se nakostrešio a njihova majka je izgledala kao da
ne zna kud bi se denula. „U svakom slučaju, to je dobro za tebe. Mobilni telefoni su
užasno traćenje vremena.“ Trojac na sofi se malo opustio. „Šta je sa tobom, Trostire? Da
li si ti video ili čuo svog oca?“
„Ne.“ Trostir je uspeo da čak i tu jednosložnu rečicu ispuni besom. Kad ga je
Huldar poslednji put video, nokti su mu bili lakirani u crno, ali lak je počeo da se ljušti,
zbog čega su mu ruke izgledale prljavo i skretale pažnju na njegove tetovaže Ultio
dulcis. Huldar je bacio pogled na njih i hteo je da pita Trostira zašto je izabrao da ukrasi
svoju kožu baš tim citatom, ali biće vremena za to kasnije.
„Da nisi možda video poziv koji si odlučio da ignorišeš?“
„Ne.“ Trostir je isprsio svoje slabašne grudi što je više mogao. Pritom mu se
izgužvana majica zategla, otkrivajući sliku glave čoveka sa pištoljem prislonjenim na
jednu slepoočnicu i mlazom krvi i mozga koji se rasprskava iz druge. Čovekovo lice je
bilo iskrivljeno u vrisku. Huldar je osetio iznenadni poriv da odvuče Trostira ne mesto
gde je izvršeno samoubistvo i pokaže mu kako zaista izgleda kada neko sebi raznese
mozak. To bi ga nateralo da dvaput razmisli pre nego što ponovo obuče tu majicu.
„U redu. Šta je s tobom, Agnes? Da li ti znaš nešto o njemu?“
Žena je podigla pogled, vidno iznenađena što je na nju došao red. Nervozno je
skrenula pogled na svog sina kao da on kontroliše njene odgovore, ali Trostir nije
obraćao pažnju na nju. „Ne.“
„Da li te to iznenađuje? To što se nije javio nikom od vas?“
„Ne. Da. Ne znam.“ Majka i ćerka su bile slične, obe pognute i postiđene, a ruke su
im bile nemirne. Naravno, Sigrun je izgledala mnogo mlađe od svoje majke, ali Huldar
je pretpostavio da će za trideset godina biti potpuno ista kao ona sad. Bilo je teško
pogoditi koliko je Agnes godina. Ispijena i spuštenih ramena, potpuno malodušna i
obeshrabrena, verovatno je izgledala starije za svoje godine. „Mislim da ne.“
„Kada si poslednji put razgovarala sa njim?“
„Oh, nisam razgovarala s njim godinama.“ Agnes je širom otvorila oči i lice joj se
na trenutak ozarilo. „Mnogo godina.“
„Možeš li da kažeš koliko?“
„Nisam razgovarala s njim otkako se to desilo… Od njegovog hapšenja. Ne znam
koliko je tačno prošlo godina. Pokušavam da ne mislim o… o svemu tome.“ Činilo se da
žena ne može da pogleda Huldara u oči; njen pogled je stalno izmicao u stranu, gore,
dole, svuda samo da ne gleda u njega. Međutim, sada je gledala u Freju, što je Huldar
shvatio kao znak dobrog ukusa; na njenom mestu i on bi radije gledao u Freju. Slutio je
da je Agnes neprijatno u društvu muškaraca, i to nije ni bilo neko čudo: njen muž, koji je
trebalo da bude njen životni saputnik, odnosio se prema svojoj porodici gore nego što bi
se moglo opisati. Bolje bi im bilo da su imali pitona u kući.
Naizgled pročitavši Huldarove misli, Freja se uključila u razgovor. Govorila je
blagim glasom, bez ikakvog nagoveštaja nadmoći. „Šta je sa izdržavanjem dece i takvim
stvarima? Morali ste u nekom trenutku da razgovarate o tome.“
„Nikada nisam tražila sredstva za izdržavanje dece. Nisam želela nijednu paru od
njega; htela sam samo da dobijem razvod što je brže moguće.“ Agnes se posle tih reči
malo ispravila na sofi, kao da je negde u njoj još uvek vrebao duh njenog ponosa.
„Glavno je bilo preseći sve veze sa njim. Čak i da je novac dolazio preko socijalnog
osiguranja, još uvek bi bio uprljan jer je povezan sa njim.“
„Shvatam.“ Freja je klimnula glavom pa nastavila i dalje blago: „Znamo da je Joun
dobijao pisma u zatvoru, rukom pisana pisma od odrasle osobe. Da ih možda nisi ti
slala?“
„Da li se ti to šališ? Ja mu nikada nisam pisala.“
„Shvatam. Da li je pokušao da ostane u kontaktu sa tobom ili decom dok je bio u
zatvoru? U prvim godinama, na primer, pre nego što je shvatio da si ozbiljna u nameri
da prekineš svaki kontakt? Da li je slao božićne čestitke, rođendanske poruke, bilo šta
slično?“
Agnes je ozlojeđeno coknula jezikom. „Ne. Ništa slično. Stvarno bih se
zaprepastila kada bi se on setio Sigruninog i Trostirovog rođendana, a kamoli mog.
Božić teško da bi mogao da mu promakne, ali i tada nas je ostavljao na miru.“
„Kakve su ovo gluposti?“ Trostir je isturio glavu napred a njegova majka se
instinktivno trznula. „Božići? Rođendani? Zašto, jebote, pitaš o tome?“
Huldar je hteo da se umeša, ali izgledalo je da ovog puta Freji nije potreban vitez u
blistavom oklopu. Svi znaci nervoze su nestali i nije primećivao ni najmanji nagoveštaj
straha kada je odgovorila. Sa uvređenim ženama nikad ne znaš na čemu si. „Dobro“,
rekla je sa iznenadnom oštrinom u glasu. „Onda mi reci nešto drugo. Tvrdiš da se tvoj
otac nikada nije javljao; kažeš da ga nisi video i da te niko nije obavestio da on izlazi iz
zatvora. Pa kako si onda znao da je pušten na slobodu onda kada smo navraćali pre neki
dan?“
Trostirovo lice je postalo tamnocrveno. Njegova hrapava koža se zategla, a lice mu
je izgubilo i poslednje ostatke privlačnosti. Nozdrve su mu se raširile, od čega se alka na
septumu između njih zatresla. „Kako sam znao?“ Sevao je pogledom na Freju u
uzaludnom pokušaju da je uplaši.
„Da. Mora da se sećaš toga. On je izašao pre samo nedelju dana.“ Freja je uzvraćala
momku pogled sa ledenom staloženošću.
„Naravno da se sećam.“
„Pa onda nam reci kako si znao.“
Trostir je čvrsto stisnuo tanke usne, ali pre nego što su Huldar ili Freja imali šanse
da ga pritisnu, umešala se njegova majka. „Ja sam mu rekla.“ U lice joj se vratilo malo
boje. „Zvali su me iz zatvorske službe.“
„Ali koliko smo razumeli, vi niste dobili nikakvo upozorenje?“ Huldar je pokušao
da istovremeno prati reakcije i majke i sina, ali to je bilo nemoguće. Izabrao je da se
fokusira na Agnes pošto su bili veći izgledi da će nju odati nervoza.
„Zvali su me. Ne da nam kažu da je izašao ili bilo šta drugo, nego zato što su hteli
Jounovu adresu. Ona koju im je on dao bila je pogrešna. U svakom slučaju, nije živeo na
njoj.“ Agnes je poravnala pantalone i zagledala se u prazno kao da je hipnotisana.
„Kasnije sam ispričala Trostiru za to.“ Trostir je klimnuo glavom i iscerio se, očigledno
zadovoljan tom intervencijom.
 Huldar se okrenuo prema Sigrun. Ona je delovala iskreno, ako ništa drugo, bar j e
izgledala previše nevino da bi se koristila prevarama. A opet, ponekad je potrebno više
hrabrosti da se kaže istina nego laž. Možda je ona bila najgora među njima. „Šta je s
tobom, Sigrun? Da li si i ti čula vest od svoje majke?“
Sigrun je brzo pogledala u brata, bespomoćna pred tim obnovljenim napadom. Prsti
su joj se trzali u krilu pa je protrljala patrljke. Ali pre nego što je stigla da odgovori,
Trostir ju je preduhitrio: „Ne. Ja sam joj rekao. Nisam hteo da se pred njom izlanu neki
glupi kreteni.“
Nema sumnje da se „glupi kreteni“ odnosilo na Huldara i Freju. Nijedno od njih
nije ni trepnulo.
„Da li je to tačno, Sigrun?“ Freja je ponovo primenila svoj umirujući glas. Čitavo
držanje joj je bilo blaže nego kada je razmenjivala oštre reči sa Trostirom, kao kada pas
prestane da se kostreši kada sretne neko bezazleno stvorenje. „Da li ti je brat rekao?“
Sigrun nije gledala u Freju, kao da je odjednom postala impresionirana dvema
napuklim figuricama na izgrebanom stočiću. „Da. To sam čula od njega.“
„Sećaš li se kada?“
„Pre nekoliko dana. Ne mogu da se setim kada tačno.“
Huldar u ovo nije ni na trenutak poverovao i pretpostavio je da neće poverovati ni
Freja. Bilo je dobro poznato da se ljudi tačno sećaju kada ili gde su čuli veoma važne
vesti. A ova vest je morala da bude veoma važna za sve njih. No bilo je jasno kao dan da
Huldar neće izvući nikakvu razumnu izjavu od tih žena dok je Trostir prisutan. Koliko
god se Huldaru nije dopadala pomisao da ih sve odvuče u stanicu da budu ispitani
odvojeno, to se nije moglo izbeći. Porodica je već preturila mnoge strahote, ali nažalost
nije postojala gornja granica kada je u pitanju patnja. „Shvatam. Da promenimo temu…
Da nemaš slučajno nešto što je pripadalo Jounu?“
Svi su kao jedno podigli pogled i zbunjeno se zablenuli u Huldara. Onda su se brat i
sestra okrenuli prema majci i čekali napeto kao i Huldar na njen odgovor. Agnes je
shvatila da će morati da odgovori. „Ne. U ovom stanu nema ničega njegovog. Otarasila
sam se većine njegovih stvari kada je postalo jasno da se neće vratiti kući, a ono što je
preostalo bacila sam kada smo se preselili. Ponekad bismo naleteli na nešto njegovo, ali
selili smo se bezbroj puta posle Habnarfjerdira.“
„Pa, ako naletiš na nešto, bio bih zahvalan ako bi nas odmah obavestila.“ Huldar se
okrenuo prema Trostiru i Sigrun. „Koliko sam shvatio, neko od vas ga je posetio u
zatvoru bar jednom. Jesam li u pravu?“
Trostir je pocrveneo dok je odmahivao glavom. Nije bio baš dobar lažov; niko od
njih nije bio. Možda im je to bilo genetski. „Ne. Sigrun nikada nije išla tamo. A nisam ni
ja.“
„Da li je to istina, Sigrun? Naši izvori nam kazuju drugačiju priču.“
Glas joj je zvučao pištavo. „Trostir je u pravu.“
Huldar se okrenuo prema Freji. To je onda bilo sve. Moraće da ih ispita odvojeno.
Ako bi sada nastavio, postojala je opasnost da porodica pripremi odgovore kako bi
uskladili priču. „Da završimo za danas?“
 Freja se složila i ustali su. Majčino i ćerkino olakšanje bilo je skoro opipljivo, kao
da ih je posetio Stazi2 i da su pošteđene pogubljenja u poslednjem trenutku. Trostir je
bolje glumio ravnodušnost. On ih je ispratio, stajao iznad njih dok su se obuvali, pa
zalupio vrata za njima ne pozdravivši ih.
Sišli su niz stepenice bez reci, pa zastali na pločniku, nelagodno se premeštajući s
noge na nogu, sve dok Huldar nije prekinuo tišinu: „Što se tiče prošle noći…“
„Moramo li da pričamo o tome? Ne bi trebalo da liznem alkohol. Nek ostane na
tome.“ Freja je zakopčala jaknu i navukla kapuljaču.
„U redu. Samo sam hteo…“
„Dobro. Molim te, nemoj ništa više da kažeš.“ Sneg se nahvatao na krznenom
okovratniku njene jakne i Huldar je čeznuo da ga otrese. Freja se tog dana našminkala
neuobičajeno nemarno; jedan očni kapak joj je bio zamazan maškarom a u uglovima
usana su joj se videli tragovi karmina, ali zbog tih nesavršenosti samo je izgledala još
lepše. Da su sada bili na onoj sofi, nema šanse da bi ustao i otišao.
Pored njih je prošao auto, prskajući bljuzgavicu na pločnik gde su stajali. Izmakli
su se od ivičnjaka i Huldar je video da ona pretura po džepu u potrazi za ključevima od
auta. Čim ih nađe, pozdraviće ga i otići, tako da je bilo sad ili nikad. „Da li si večeras
zauzeta?“
Freja je držala ključeve u ruci. Slabašno se osmehnula. „Ne. Ali leći ću ranije. Još
se nisam oporavila od onog vina.“
„A sutra uveče?“
„Ovog vikenda čuvam bebu. Svoju nećaku. Probaj na nekoj drugoj adresi.“
„Da li sam ti ikada rekao kako umem sa decom? Obožavaju me.“ Nije bilo potrebe
da pominje kako on ima samo nećake. „Mogu li da vas obe pozovem u bioskop?“
„Ona nema još ni godinu dana.“
„Onda da hranimo patke? Mora da umiru od gladi po ovom vremenu.“
Freja je zvecnula ključevima. „Videćemo. Možda ću te pozvati.“ Nije se ni
osmehnula ni namrštila, niti dala bilo kakav nagoveštaj da li da se nada. „Vidimo se.“ I
otišla je.
Huldar je stajao i gledao kako Freja nestaje iza ugla, pa se vratio do svojih kola.
Izvadio je cigarete iz džepa, ali pre nego što je stigao da izvadi jednu iz paklice,
zazvonio mu je telefon. Bio je to čuvar iz Litla-Hrejna sa kojim je ranije razgovarao.
„Našli smo nešto što je pripadalo Jounu Jounsonu. I to je bilo samo njegovo, niko
drugi to nije dotakao. Možeš li to da preuzmeš ili da ti pošaljem?“
„O čemu se radi?“
„O njegovoj Bibliji. Ostavio ju je za sobom. Obično ih ostavljaju.“

2 Tajna bezbednosna služba Istočne Nemačke u vreme Hladnog rata. (Prim. prev.)
22.

Ajsi su njena deca značila više od bilo čega drugog na svetu. Ona su bila jedino važna:
bez njih život ne bi bio vredan življenja. Svejedno, nije mogla da ne oseća zahvalnost za
vikende koje su provodila sa ocem. Mogla je da duže spava, uživa u slatkišima, pojača
televizor koliko god želi bez opasnosti da ih probudi, propusti obrok ili jede kada je
raspoložena, naruči piću – za promenu neku drugu a ne margaritu – i leži na sofi čitajući
knjigu bez potrebe da oseća krivicu. Drugim rečima, to joj je davalo priliku da se
razvlači, da lenčari i uživa u svakom trenutku. Takođe je mogla i da izađe u grad, ako su
njene prijateljice planirale večernji provod samo za devojke, mada je to sad bilo mnogo
rede jer su našle muževe i dobile decu.
Za ovaj vikend nisu se ništa dogovorile. Bila je suočena sa mogućnošću da ga
provede sama u stanu, sa svojim brigama kao jedinim društvom. Trebalo je da Torvaldir
dođe svakog trenutka da preuzme decu, ali nije verovala da će ih on paziti kako treba.
On je bio podjednako loš kao onaj glupi pandur koji je razgovarao s njom nakon što je
prijavila incident u Porodičnom parku. Ne samo da nije pridavao značaj njenoj
zabrinutosti nego se još usudio da nagovesti kako ona sve to izmišlja. Pa, ona je znala
istinu, a naravno, znao je i Torvaldir. Tvrdio je da ne poznaje nikakvu ženu po imenu
Vaka, ali znala je kada on laže. Možda je ta Vaka bila nova žena u njegovom životu a
čovek u odeći Deda Mraza njen ljubomorni bivši muž. Ako je tako, želela je da taj čovek
ostavi njihovu decu na miru i iskali se tako što će raspaliti Torvaldira pesnicom.
Ko bi, za ime sveta, uradio tako nešto? Da namami tuđu decu u kola i odveze ih?
Juče su je ceo dan mučila takva pitanja; prošle noći su joj se nametala u snu i nije mogla
da ih se otrese čak ni kada se probudila. Kada je ispričala kolegama za incident, krišom
su kolutali očima. Čak su i vaspitačice u vrtiću delovale sumnjičavo, mada je naravno
njima i bilo u interesu da ne poveruju u njenu priču. Ako je Ajsa pričala besmislice, onda
nisu morale da se osećaju postiđeno što nisu ispunile svoju dužnost da paze na decu u
parku.
Prokletnik je tačno znao šta radi kada je obukao taj kostim. Da je izostavio taj deo
sa Deda Mrazom, policija bi se prema toj stvari odnosila potpuno drugačije i ne bi
poslala policajca koji je po godinama izgledao bliži Karloti i Dadiju nego njoj.
„Kada tata dolazi?“ Dadi je odvojio pogled od televizora i s nadom se zagledao u
majku. Na ekranu iza njega treperio je crtani film. Crtani junaci koji nisu ličili ni na
ljude ni na životinje borili su se u nekom salunu na Divljem zapadu. Sumnjala je da
Dadi ima pojma šta se tu dešava. Izgledao je spreman da se sruči u krevet, iscrpljen od
nedeljnih zbivanja, kao i uvek petkom. „Čekamo sto godina.“
„Nije baš sto godina, Dadi. Samo što smo došli kući.“ Prišla je i pomilovala ga po
glavi, pa se sagnula i poljubila ga u čelo. Oči su mu bile staklaste i znala je da će svakog
trena zaspati na sofi, uprkos vrisci u crtanom filmu. „Tata samo što nije stigao. Nemoj da
zaspiš, znaš koliko ti je teško da se posle ponovo probudiš.“ Bilo je besmisleno to uopšte
pominjati; ako Torvaldir uskoro ne dođe, Dadi će sigurno zaspati.
Karlota je ušla u dnevni boravak. „Da li će tata doći?“ Uvek ista priča: postavljali
su isto pitanje na smenu. Svakog drugog petka Ajsa je morala da se bori sa bujicom
pitanja od trenutka kada bi ušli na vrata sve dok se Torvaldir ne udostoji da se pojavi.
Kada bi kasnio, ponekad je mislila da će je deca izludeti.
„Da, Karlota. Samo što nije stigao.“ Stvarno je trebalo da bude zahvalna što deca
jedva čekaju da borave kod oca. Slušala je priče o deci koja su uvek plakala kada dođe
vreme za tatin vikend, držeći se majci za noge pa su morali da ih odvajaju silom. Kako
bi se osećala da su njihovi rastanci bili takvi? Nesumnjivo još gore nego sada.
„Kupiće vam sladoled. Sa prelivom. Onaj veliki, a ne onaj za decu kakve uvek
dobijate.“
Ajsa se naterala da se osmehne. „Kladim se da će biti zabavno.“ Torvaldir ih je
tokom vikenda koje su provodili sa njim kvario do srži, kljukajući ih slatkišima i vodeći
ih u bioskop. Bez pravila, samo su uživali i radili šta god su hteli. Ona nije mogla da se
takmiči sa tim; kada je na nju bio red da ih čuva preko vikenda, uvek je bila mrtva
umorna od radne nedelje, a osim toga nije sebi mogla da priušti da im obezbedi
dvodnevni dečji raj. Nije krivila Torvaldira; i ona bi radila to isto da je na njegovom
mestu, odnosno da je imala novca. Posle vikenda provedenog s njim, nije bilo lako
vratiti ih u normalu, onako ulepljene šećerom i s poremećenim ritmom spavanja, ali ih je
bar vraćala pod svoje okrilje. Sada se plašila da ih Torvaldir neće dobro paziti i da će
„Deda Mraz“ ponovo da vreba i iskoristi svoju priliku.
Zvonce na vratima je prodorno zazvonilo i Ajsa je poskočila. „Pa, Karlota, šta
misliš ko je to?“
„Tata!“ Karlota je otrčala do vrata u stopu praćena Dadijem, trenutno zaboravljajući
na umor. Ajsa je pojurila za njima, ali oni su već otvorili ulazna vrata pre nego što je
izašla u hodnik. Na trenutak joj je palo na pamet da to možda nije Torvaldir nego čovek
iz parka. Ali na vratima je bilo poznato lice, izglancane cipele i sako koji je izgledao kao
da je pre samo pet minuta skinut sa vešalice. Torvaldir je bio kao mačka: uvek uredan i
doteran, šta god se dešavalo.
„Idite po stvari. Moram nakratko da popričam sa vašim ocem.“ Ugurala ih je unutra
da donesu torbe koje su spakovali prošle večeri, potrošivši beskrajno mnogo vremena na
biranje odeće i igračaka mada je Ajsa znala da ništa od toga neće ni taknuti. Kod
Torvaldira su imali sve što im je potrebno, stvari koje im je on kupio pošto očigledno
nije želeo da budu viđeni u iznošenoj odeći koju je jedno nasledilo od drugog i koju su
doneli od kuće. Pa, to je bio njegov problem.
Torvaldir je zakoračio u hodnik, namrštivši se kao i uvek kada je morao da uđe u
stan. Radije bi čekao na odmorištu, uživajući u svom osećaju požrtvovanja. „Šta je bilo?
U žurbi sam. Rezervisao sam sto – ne želim da kasnim. Imaš li pojma kakva je gužva u
restoranima? U ovo vreme turista ima na svakom koraku.“
Ajsa nije imala pojma. Nije jela van kuće već mesecima. Ali bilo je malo verovatno
da će u ovo godišnje doba velike grupe turista večerati po restoranima. Bilo je tipično za
Torvaldira da diže buku ni oko čega. Zbog njega se nadala da na jelovniku nisu samo
eskargo i kobeanska govedina.3 Ako je morao da rezerviše sto, bilo je malo verovatno da
će voditi decu na pljeskavicu i pomirit, iako ne bi bilo čudno od Torvaldira ni da
rezerviše sto u fast-fudu. „Ko je Vaka? Hoćeš li mi reći?“
„Ne poznajem nikakvu Vaku. Prestani više sa tim, hoćeš li?“ Torvaldir je pogledao
preko ramena kao da proverava gde su deca. Oboje su znali da to radi kako bi izbegao da
je pogleda u oči.
„Ako nećeš meni da kažeš ko je ona, moraćeš da kažeš policiji. Pozvaću ih i oni će
ti se uskoro javiti.“ Zapravo, nije bilo šanse da se to dogodi. Mladi policajac koji je bio
došao stalno ju je prekidao besmislenim pitanjima da li koristi drogu ili ima naviku da
umišlja, tako da je Ajsa izostavila deo o Vaki u očajničkom pokušaju da ga zadrži na
glavnoj temi. Ali Torvaldir to nije morao da zna. Odlučila je da ponovo pozove policiju
u ponedeljak ujutro i zatraži da završi davanje izjave. Postalo je potpuno jasno da se oni
neće javiti njoj.
„Ne mogu policiji da kažem ništa o nekoj ženi koju čak i ne poznajem. Za ime
božje, prestani da zvocaš.“ Torvaldir je zabacio glavu i povikao: „Hajde, klinci!
Zakasnićemo na večeru.“
Ako je Ajsa imalo poznavala Karlotu i Dadija, oni će dojuriti vukući rance za
sobom, u panici da će otac otići bez njih. Posle toga neće moći u miru da razgovara s
Torvaldirom. Očigledno nije bilo svrhe pritiskati ga u vezi sa tom Vakom. Nju nije bilo
briga ako je želeo da sačuva svoju devojku u tajnosti. U pitanju je bilo nešto važnije.
„Hoćeš li obećati da ćeš paziti na njih i ni na minut ih nećeš ispuštati iz vida?“
„Šta je s tobom? Naravno da ću paziti na njih. Da li im se ikada išta desilo dok su
sa mnom?“ Sam je odgovorio na svoje pitanje pre nego što je Ajsa stigla da pomene ono
kada je Dadi posekao ruku na tatin brijač, ili kada je Karlota zapalila kosu zakačivši
pletenicom sveću na stočiću u njegovoj kući. „Ništa se nije desilo jer ja dobro brinem o
njima. Bolje od tebe. Sa kim su bili kada ih je navodno kidnapovao ’Deda Mraz’?“
Napravio je znake navoda rukama dok je izgovarao te reči.
„Ne mogu da se gnjavim raspravljajući se sa tobom. Iako nećeš da priznaš, znam da
ovo ima neke veze s tobom, i samo tražim da budeš posebno pažljiv ovog vikenda. Ni na
sekundu ih ne ispuštaj iz vida.“ Ajsa je čula bučni dolazak Karlote i Dadija iza sebe.
Toliko o tome da porazgovaraju na miru. „Obećaj mi, Torvaldire.“
„Šta? Šta da obeća?“ Karlota ju je povukla za džemper.
„Da pazi na vas, dušo. A vi morate obećati da se nećete odvajati od tate. Morate sve
3 Escargot, fr. puž, specijalitet od baštenskih puževa koji se obično služi kao predjelo; kobeanska govedina
koja se proizvodi u okolini japanskog grada Kobea poseduje izuzetne nutritivne osobine i nizak udeo masti, i
najskuplja je govedina na svetu. (Prim. prev.)
vreme da budete pored njega. Ceo vikend.“
„Šta?“ Dadi se progurao pored nje i stao pored oca. „Šta ako moram da odem da
piškim?“
„Ili ako tata mora da ide u toalet? Da li i mi moramo da idemo sa njim?“ Karlota se
zakikotala i progurala pored Ajse i Dadija. Oni nisu imali pojma koliko je situacija
ozbiljna; bili su previše mali da razumeju da napolju ima ljudi koji su u stanju da
povrede druge, čak i decu. Koliko god se trudila da im to usadi u glavu, u njihovim
očima drugi ljudi su postojali samo da učine život lakšim i zabave ih. Ostala deca su
postojala da se igraju sa njima a odrasli su se brinuli da oni imaju hranu na stolu, da
budu toplo obučeni i da im omoguće da se igraju između obroka.
„Slušajte šta govorim. Obećajte mi.“
Radost im je nestala s lica dok su davali obećanje. Torvaldir je odmah počeo da im
oblači jakne i pomaže im da obuju čizme. Ajsa se sagnula da primi dva poljupca u znak
pozdrava. Torvaldirova završna žaoka bila je da je mogla da ih obuče malo lepše – oni
izlaze na večeru, zaboga. Zatim ih je izveo napolje. Karlota je mahnula majci dok je otac
zatvarao vrata za njima.
Ajsa je još uvek osećala njihove poljupce na obrazu. Požurila je u spavaću sobu i
posmatrala kako im Torvaldir pomaže da se popnu na zadnje sedište njegovog auta i
vezuje im pojaseve. Dok je auto nestajao niz ulicu, osetila je kako je savladava strepnja.
Njeni strahovi su se udvostručili kada joj je palo na pamet da Torvaldir uopšte nije
obećao da ih nikada neće ispuštati iz vida, kao što je tražila. Zašto mu nije jednostavno
rekla da su deca bolesna? Ali onda bi morala da traži od Karlote i Dadija da podrže
njenu laž, a to ne bi bilo pošteno prema njima.
O bože.
Vikend je počeo. Sada je mogla da korača napred-nazad po sobi.

Torvaldir je progutao još jednu tabletu ibuprofena i zalio je sa malo vode, nadajući se da
će mu to olakšati muke. Glavobolja ga je ubijala: mora da je sinoć vino u restoranu bilo
lošije nego što je navikao. Osim ako to nije bilo zbog druge čaše viskija koju je popio
kada je stigao kući. Gospode. Sada mu je jednostavno trebalo ledeno hladno pivo da ga
okrepi. Nije da ga nije imao – u frižideru je bilo celo pakovanje od šest flaša. Ali to nije
dolazilo u obzir. Čuvao je decu i morao je da ima obzira prema njima. Ne bi bilo dobro
ako bi se kasnije pojavio u bioskopu zaudarajući na alkohol. Moraće da se osloni na to
da će mu ibuprofen pomoći da pregura vikend, baš kao i prethodnih vikenda koje je
provodio sa decom.
Torvaldir je namestio bademantil i čvršće pritegnuo pojas. Moraće da pronađe
klincima nešto za jelo; bilo je već skoro pola deset a oni još nisu doručkovali. Kada su
banuli u njegovu sobu u osam sati, uspeo je da obezbedi sebi malo mira posadivši ih
ispred televizora. To je potrajalo do pola devet. Onda je počeo crtać koji im je bio
dosadan. I dalje mamuran, nagovorio ih je da izađu u dvorište da se igraju u snegu. Još
uvek su bili napolju i verovatno umirali od gladi. Ako bi ih sada pozvao unutra, imao bi
vremena da se pribere dok skidaju odeću u kojoj su bili napolju i peru ruke. Da se
dovoljno pribere, u svakom slučaju, da može da im spremi žitarice s mlekom.
Gorčina u dnu stomaka mu se pojačala kada se setio lekcije koju mu je Ajsa juče
očitala. Klinci su bili napolju u dvorištu sat vremena, sami i bez nadzora. Da li je bilo
moguće da…? Ne, naravno da ne. Dvorište je bilo ograđeno. Stomak mu se okrenuo,
kao bubanj mašine za veš na kraju ciklusa. O čemu je razmišljao? Drvena ograda nije
bila neka naročita prepreka; nije bila napravljena da zadrži neprijatelja napolju. Ako bi
neko odlučio da je preskoči, ništa ga ne bi zaustavilo.
Torvaldir je naćulio uši, odjednom previše uplašen da pogleda napolje. Šta ako su
klinci nestali? Olakšanje koje ga je preplavilo kada je pomislio da je čuo njihove glasove
bilo je tako jako da mu je glavobolja prestala, a čak mu se i stomak privremeno smirio.
Sišao je u dnevni boravak, gazeći bos po hladnom parketu. Dok je prilazio prozoru,
jasnije je čuo njihove glasove. Nije bilo sumnje u to, Karlota i Dadi su se svađali.
Njegova zabrinutost je popuštala sa svakim korakom; nije imao čega da se plaši. Kada je
stao pored prozora da mahne deci da uđu unutra, svi njegovi strahovi bili su
zaboravljeni.
A onda su deca počela da vrište.
23.

Ertla je bila ushićena: sastanak je očigledno prošao dobro i potapšali su je po ramenu što
je postigla nekakav rezultat – ako bi to moglo da se nazove rezultatom. Huldar je slutio
da je na sastanku ostavila utisak da su na ivici proboja u istrazi. Kako je predstavila
Jouna Jounsona – kao osumnjičenog ili kao žrtvu – bilo je teško pogoditi, ali to je
očigledno imalo željeno dejstvo. Ertla nikada nije bila dobra u skrivanju osećanja; da su
je šefovi prekoreli, to bi joj se videlo na licu. Huldar je pretpostavio da su bili zaslepljeni
Jounovim imenom. Šta bi moglo da bude bolje od već osuđivanog zločinca? Imali bi
manje-više slobodne ruke da istražuju; bili su mali izgledi da bi bilo ko pokušao da
pronalazi mane u njihovim metodama ili diže galamu zbog ljudskih prava osumnjičenog.
Ako je, s druge strane, Joun Jounson bio žrtva – ako je bio lišen šaka i možda još nečeg
– čitava javnost bi bila zainteresovana da sazna koliko je grozno patio. Identitet
počinioca bi bio skoro nevažan; uostalom, ljudi bi bili skloni da saosećaju sa njim ili
njom, ma koliko to ne bi želeli da priznaju.
Očigledno se proširila vest da je Ertla ponovo u milosti nadređenih i da je bezbedno
biti viđen sa njom, jer su se pripadnici istražnog odeljenja sjatili oko nje, jedan za
drugim, nadajući se da će ih primetiti kada dođe do raspodele novih zadataka. Svež trag
je pozivao na promenu prioriteta. Ali iako su svi jedva čekali da počnu da rade, niko nije
želeo da mu zapadnu bezvezni poslovi koji su uvek bili deo akcije širokih razmera.
Huldar je smatrao da je mudro držati se u pozadini; bio je siguran da ga Ertla neće
prevideti. Tačnije, bio je uveren da će mu poveriti jedan od bezveznih zadataka. Pa, nije
bilo šanse da joj se on uvlači, ili bilo kome drugom, kad smo već kod toga. Još uvek je
bio previše ponosan momak sa sela da bi radio tako nešto.
Jedini preostali član istražnog tima koji se nije pridružio ostalima bio je čovek koji
je poslat kod patologa u vezi sa ostacima Ejnara Adalbertsona. On je sedeo za svojim
stolom, zureći u ekran kompjutera, ustajući s vremena na vreme da donese čašu vode.
Huldar je, osećajući sažaljenje prema momku, ostavio za sobom bulumentu ubeđenu da
su na ivici da rese slučaj i prišao da razgovara sa njim. On lično je mrzeo odlaske u
patohistološku laboratoriju – to je uvek bilo mučenje za oči, nos i uši. A isto je izgleda
važilo i za njegovog kolegu pepeljastog lica. Čovek je bio primoran da sluša predavanje
patologa o raspadanju ljudskog tkiva posle sahrane, pre nego što je video sadržaj
mrtvačkog sanduka Ejnara Adalbertsona. Čovek se skoro zagrcnuo dok je Huldaru
opisivao to iskustvo i ponavljao ono što mu je patolog rekao.
 „Enzimi i mikrobi razaraju organe, i za nekoliko godina ih sasvim unište, tako da
nema šanse da budu ispitani.“ Namrštio se. „Hvalim ti se bože. Nisam siguran da bih to
izdržao. Ipak, na kostima je još uvek bilo komadića kože i mesa. Da je bio samo kostur,
ne bih imao primedbi.“ Zatvorio je oči, stresao se i otpio gutljaj vode. „Bilo je jezivo.
Nije imao oči, možda su utonule u lobanju, ali nisam se usuđivao da pitam u slučaju da
je patolog pokušao da ih izvadi. Na glavi je imao pramenove kose.“ Duboko je udahnuo.
„Ja ću da naložim da me kremiraju.“
„Ne verujem da si jedini koji je došao do tog zaključka posle posete laboratoriji.“
„Ipak, izgleda da sam ja imao sreće. Moglo je da bude mnogo gore. Patolog je
rekao da bi se telo pretvorilo u smrdljivu crnu kašu da je sanduk bio hermetički
zatvoren.“
„Šta si još izvukao iz te posete, osim tog prijatnog iskustva? Šta je sa uzrokom
smrti?“ Najmanje što je mogao da uradi, nakon što ga je naterao da sluša taj opis od kog
se stomak prevrtao, bilo je da mu doturi neke informacije.
„Pa, ispostavilo se da se ne zna tačno, kao što je on rekao Ertli. Insistiraće na
detaljnoj obdukciji i nada se da će to razjasniti uzrok smrti, pošto sigurno nije bio
posredi srčani zastoj.“ Ponovo se stresao. „Čak sam i ja mogao to da vidim kada mi je
pokazao zadnji deo lobanje.“
„Šta si video? I ne počinji ponovo o sasušenim komadićima kože i kose“, dodao je
Huldar ispod glasa.
„Rupu. Skoro savršeno okruglu.“
„I? Koliko sam razumeo, udario je glavom u nešto kada se onesvestio u kupatilu.
Imao je srčane smetnje, zar ne?“
„Da. Na njegovom potiljku postoji fraktura koja odgovara udarcu o ivicu kade. Ali
postoji još jedna povreda, koja nije mogla da bude uzrokovana time – okrugla rupa
nastala od udarca tupog predmeta. Ili bar patolog tako misli.“
„Zašto to nije pomenuto u prvobitnom izveštaju sa obdukcije? Nema nikakve
sumnje da je to isto telo, zar ne? Pretpostavljam da nije nemoguće da negde postoji još
jedan prazan grob i da će se Ejnarov sanduk pojaviti kasnije.“
„Njegovo telo uopšte nije ni pregledano. Nikada nije obavljena nikakva autopsija.
U to vreme nije bilo sumnje kako je Ejnar umro. Bio je na listi čekanja za ugradnju
pejsmejkera; lečili su ga od aritmije, što je izazivalo napade ošamućenosti. To nije bilo
prvi put da je tako pao. Rana na njegovoj glavi odgovarala je udarcu o ivicu kade, a u
izveštaju o smrtnom slučaju pominje se da je bilo krvi i kose na kadi na mestu gde je
udario u nju. Živeo je sam i ništa nije ukazivalo na to da je bilo ko drugi bio prisutan
kada je umro.“ Čovek je slegnuo ramenima. „Jedini njegov blizak srodnik bila je
njegova ćerka, koja nije imala razloga da zahteva istragu. Izgleda da je svima
odgovaralo da to opišu kao nesrećan slučaj. Ali sada kada je tkivo lobanje nestalo…
očigledno je ostalo na jastuku kada su mu podigli glavu…“, sa čovekovog lica je nestalo
boje, „…skoro je sigurno da to nije bio nesrećan slučaj. Ali nije jasno da li je doktor koji
je napisao izveštaj o smrti mogao da shvati da postoje dve rane i bez autopsije.“
Huldarov mozak je ubrzano radio. „Dakle, to je definitivno on?“, upitao je.
 „Da. Dokazi su prilično neupitni. Ime njegove pokojne žene ugravirano je na
venčani prsten koji mu i dalje visi sa kosti prsta. Na kosturu je takođe bio prsten
masonske lože. Ali patolog će tražiti njegov zubni karton, ako još uvek postoji. Takođe
će pogledati Ejnarov zdravstveni karton ne bi li našao dokaze o nekim starim frakturama
ili drugim povredama koje bi mogle da posluže za utvrđivanje njegovog identiteta.
Postoji mogućnost da je to neko drugi, ali je veoma mala.“
Grupa oko Ertle se smanjivala. Zanimljivi zadaci su verovatno već podeljeni, a
ostali sa samo oni najdosadniji. Oni koji su još uvek čekali da dobiju zadatak držače
pognute glave u nadi da ih ona neće primetiti.
Huldar je ustao i vratio se za svoj sto. Potražio je Ejnara Adalbertsona u policijskoj
bazi i našao dokument o njegovoj smrti od pre jedanaest godina. Ponovo je očekivao da
neće ništa naći – da će se ispostaviti da je fajl nestao ili izbrisan. Možda optimizam
istražnog tima ipak nije bio neutemeljen i zaista su stigli do tačke preokreta.
Dokument nije sadržao mnogo pojedinosti, ali to je bilo dovoljno da Huldar stekne
jasniju sliku nezgode. Ejnarova kućna pomoćnica se pojavila kao i obično u jedanaest
sati u ponedeljak ujutro samo da bi ga našla kako leži na podu u kupatilu u lokvi krvi.
Čula je da voda teče iz česme i pošla da proveri da li je Ejnar još uvek kod kuće. On je
obično izlazio dok ona čisti. Žena se izbezumila kada je pogledala kroz otvorena vrata i
videla ga kako leži na krvlju umrljanim pločicama. Nije tražila znakove života niti ga je
uopšte dodirnula, samo je odjurila da pozove hitnu pomoć. Doktor je proglasio čoveka
mrtvim na licu mesta i pozvao policiju, mada je mislio da je prilično jasno šta se
dogodilo.
Čovek je pao i udario glavom o ivicu kade. Nije zabeleženo da je pio jer se nije
osećao na alkohol. Bio je u pidžami i u jednoj ruci je stezao četkicu za zube sa pastom
na njoj. Lekovi u ormariću u kupatilu ukazivali su da se lečio od visokog krvnog
pritiska, a tu činjenicu je potvrdio i lekar koji mu je prepisao lekove. Lekar je dodao da
je Ejnar patio od aritmije, što je i ranije uzrokovalo padove. Ništa nije ukazivalo da je
njegova smrt bila išta drugo nego nesrećan slučaj.
Posle pažljivije provere, ustanovljeno je da je Ejnar dobio SMS poruku od unučeta
to veče kada je umro. Pomenuti unuk je bio dečak od trinaest godina, sin Ejnarovog
posinka. Dečak je poslao poruku da pita da li bi Ejnar kupio neki toalet-papir koji je on
prodavao da sakupi novac za humanitarne svrhe i, ako bi hteo da ga kupi, da li bi on
mogao da dođe da uzme novac. Ejnar je odmah uzvratio poruku i pristao. Kada je
policija pitala dečaka kako je njegov deda izgledao te večeri, rekao je da je on navratio
samo nakratko, na najviše pola sata, pošto se njegov deda nije baš osećao dobro i rekao
je da mora da legne. Dečak je dodao da nije imao pojma da je njegova bolest tako
ozbiljna. Dečak se zvao Trostir Agnesarson. Kada su ga pitali, rekao je da mu je otac
mrtav, a policajac koji je vodio slučaj očigledno to nije proveravao. Ime Jouna Jounsona
uopšte nije bilo pomenuto.
Zaključak je bio da je Ejnar Adalbertson poginuo u nesrećnom slučaju
uzrokovanom njegovom bolešću. Slučaj je zatvoren bez dodatne istrage i izdata je
potvrda o smrti.
 Huldar je ponovo ustao. Izgledalo je da će u Trostirovom slučaju morati da
rezerviše sobu za ispitivanje na nekoliko sati. Spisak pitanja je postajao sve duži.
Ertla se nije ni pomerila. I dalje je stajala tamo i pričala sa jedinim preostalim
članom grupe. On je izgledao prilično potišteno. Kada je Huldar prišao, čovek je
iskoristio priliku da pobegne.
„Kako ide?“ Huldar je uzeo plastičnu čašu, gurnuo je pod cev automata sa napicima
i izabrao crnu kafu. Slova na tom dugmetu su odavno izbrisana, dok su ona za kafu s
mlekom i kapučino bila kao nova.
„Dobro. Prokleto dobro. Stvari zaista počinju da se pokreću sa mrtve tačke.
Osećam to. Obavićemo hapšenje do utorka. U najgorem slučaju do srede.“
„Da li si to rekla rukovodstvu?“ Huldar je gledao kako tamni mlaz ispunjava čašu.
„Da. Možda se nisam izrazila baš tako odlučno, ali rekla sam da sam optimista da
ćemo uskoro izvršiti hapšenje.“
Huldar je srknuo vrelu kafu. Ertla je napravila veliku grešku, ali nije bilo svrhe da
joj to govori. „Razgovor sa Trostirom će biti dug i težak. Moramo da odlučimo kako da
se postavimo prema njemu.“
„To može da čeka. Nekoliko nas izlazi na večeru. Da proslavimo uz piću i pivo.
Postoji popust na piće ako naručimo pre sedam.“
„Ko ide?“ Huldar nije bio siguran da je raspoložen za to. A opet, nije imao šta
drugo da radi; većina njegovih prijatelja imala je partnere i decu, i mada su još
povremeno izlazili u grad, to nikada nije bilo spontano. Uvek ih je trebalo obavestiti
nekoliko dana unapred, ponekad i nekoliko nedelja.
Ertla je nabrojala imena onih koji idu, ali Huldar je prestao da sluša negde na
sredini spiska; doneo je odluku. „Idem i ja.“ Bio je gladan, a ne bi odbio ni pivo ili dva.
Možda će to pomoći da obnovi svoj odnos sa kolegama, ili bar sa nekim od njih. Ako
bude tako, to ne bi bilo potpuno gubljenje vremena.

Tri sata kasnije još je bio u pabu. Sedeli su oko velikog stola. Na sredini je bilo nekoliko
preostalih komada piće. Odavno su popili mnogo više od jednog ili dva piva i nije bilo
naznaka da će prestati. Do sada su već svi pričali glasnije, smejali se jače i ponašali kao
da nemaju nikakvu brigu na svetu. Sa svakom turom Huldarov odnos sa ostalima se
polako vraćao na onaj kakav je bio pre njegovog privremenog unapređenja. Muzika mu
se sada činila bolja nego kada su došli, a razgovor zanimljiviji. Izgledalo je da nije jedini
tako mislio pošto su neki počeli da, iako nisu imali sluha, pevaju kad god bi se začuo
neki poznat refren, ili da bučno bubnjaju po stolu.
Svi su se složili da ovo treba češće da rade. A uskoro je pala i odluka da će ovo od
sada biti redovan događaj petkom. Čak i oni za koje je Huldar znao da su porodični ljudi
oduševljeno su podržali tu sjajnu ideju. Ni sledeći korak nije bio daleko. Grupisaće se u
parove pa će jedno drugome govoriti kako su divni, a onda će razmeniti brojeve telefona
kako bi održali svoje novootkriveno prijateljstvo.
Konobar je došao sa poslužavnikom prepunim piva, što je izazvalo novi nalet
oduševljenja. Podigli su čaše i nazdravili nekoj zamisli koju niko nije sasvim razumeo,
čak ni osoba koja je držala zdravicu. Kada su ponovo tresnuli čašama o sto, prosipajući
penu po stolu, niko to nije primetio niti pokušao da obriše.
Ertla, koja je sedela pored Huldara, sada mu je bila mnogo bliža nego na početku
večeri. Osećaj je bio dobar i on je sedeo mirno, čak prebacivši ruku preko naslona
drvene klupe iza njenih leđa. Izgledalo je da joj to ni najmanje ne smeta. Kada je osetio
njenu toplu ruku na butini, učinilo mu se da je to najprirodnije mesto gde bi i trebalo da
bude. Sve dok je nije premestila tamo gde je osećaj bio još bolji.
Huldar joj je pomilovao ruku da pokaže da mu ne smeta, mada je i sama to mogla
da primeti.
A onda više nije bilo povratka.
24.

Kolbejn je bio bolje, ali se takođe osećao i mnogo gore. Lebdeo je u stanju otupele
ravnodušnosti, ali to je verovatno bilo zaostalo dejstvo anestetika i lekova protiv bolova
koje su mu stalno ubacivali u grlo. Dok je pakovao ono malo svojih stvari, podsetio je
sebe da proven hoće li mu dati još tih pilula da ih ponese kući. Pre svega, bilo mu je
prijatno; brige koje su mu se motale po glavi otkad su ispratili detektive iz njegove sobe
sada su izgledale nerealno i nevažno. Dok policija ne uhapsi onoga ko je lancem vezao
onog čoveka za njegov auto, bilo bi najbolje da mu bude omogućeno da ostane u
ovakvoj prijatnoj omamljenosti. U svakom slučaju, njegovoj ženi Hejdi će biti drago
zbog toga. Pitala je da li će biti mnogo uvređen ako ona sa svojim krojačkim udruženjem
ode na planirani vikend izlet u London, uprkos činjenici da je on u malo lošijem
zdravstvenom stanju.
U malo lošijem zdravstvenom stanju.
Evo njega ovde, oporavlja se od srčanog udara, a ona će radije da ode da uživa u
inostranstvu nego da ga neguje. Nije čak imala ni dovoljno pristojnosti da dođe u
bolnicu i to mu kaže, već je to jednostavno obavila preko telefona. Ipak, koliko god bio
svestan njenog bezosećajnog ponašanja, nije mogao da oseti nikakvu uvređenost kroz
izmaglicu opijata. Kada su završili razgovor, zapravo se budalasto osmehnuo zbog
žalosnog stanja njihovog braka.
Morao je da nabavi recept za još ovih čudesnih pilula.
Više mu nije ostala nijedna u ormariću ni na odvratnom stočiću pored kreveta. Sve
što je tu imao, osim odeće koju je nosio, sada je bilo natrpano u narandžastu plastičnu
torbu u kojoj mu je Hejda bila donela stvari, kada se najzad udostojila da dođe. Kolbejn
je ošamućen ležao u krevetu kada mu je dala torbu. I tu je i ostao tokom čitave njene
kratke posete. Hejda je bila previše zaokupljena kukanjem da bi uopšte obratila pažnju
na to kako se on oseća. A on je bio previše udrogiran da bi komentarisao plastičnu torbu
koju mu je ona bez ustručavanja spustila na stomak. Kada ga je pozdravljala, nagnula se
i poljubila ga u čelo, kao ostarela tetka svog nećaka. Pri tome je celom težinom
pritisnula torbu, ali naizgled to nije primetila i otišla je ne sklonivši je sa njegovog
stomaka.
Kada se prenuo iz dremeža, neko je ispraznio plastičnu torbu, okačio njegovu
odeću na vešalice, stavio četkicu i pastu za zube u čašu na lavabou i spustio njegov
tablet na stočić pored kreveta. Baterija je bila prazna a Hejda je ili zaboravila ili nije
mogla da se gnjavi tražeći punjač. Isto je važilo i za njegov mobilni telefon, koji je ležao
na računaru.
Naslanjajući se na krevet da održi ravnotežu, Kolbejn se polako spustio na stolicu.
Jedino tako je mogao da se obuje. Dok ih je nogom privlačio ka sebi, ponovo ga je
dočekao prizor rasparenih čarapa. Kroz izmaglicu lekova pokrenuo se blagi osećaj
ogorčenosti prema Hejdi. Da li je bilo previše tražiti da mu donese par istih čarapa? Da i
ne pominje donji veš? Kako je mogla i to da uprska?
Umesto da se fokusira na Hejdino bedno ponašanje, bilo je mnogo lepih stvari o
kojima je mogao da razmišlja. Na primer o činjenici da je generalni direktor njegove
firme lično telefonirao da pita za njega. Mlada medicinska sestra prenela je Kolbejnu
njegove želje za brz oporavak kada mu je donela pilule. On ih je radosno progutao, iako
mu u tom trenutku nisu trebale nikakve pilule da ga obodre; bilo mu je dovoljno to što je
direktor zvao. On obično nije pokazivao mnogo interesovanja za Kolbejna, samo bi
klimnuo glavom kada bi prošli jedan pored drugog u hodniku, a u retkim prilikama kada
mu se obraćao brzo je postajalo jasno da je pobrkao Kolbejna sa nekim od njegovih
kolega. Uvek se raspitivao za fudbalsku zvezdu. Kolbejn i Hejda nisu imali dece, ali sin
jednog od menadžera odeljenja igrao je za reprezentaciju Islanda. Pošto Kolbejnu ni u
snu ne bi palo na pamet da postidi direktora ukazujući mu na njegovu grešku, puštao je
da to tako prođe i odšunjao bi se čim mu se pruži prilika.
Zavezao je pertle. Zatim se pljesnuo po butinama, uhvatio za rukonaslone na stolici
i podigao se na noge. Nije bilo svrhe da se zadržava tu. Bio je otpušten iz bolnice, koja
je bila kao pretrpan hotel, i nije dolazilo u obzir da mu dopuste da ostane i sekundu
duže, koliko god da ih molio. Sledeći pacijent je čekao napolju i pre nego što Kolbejn
uopšte izađe iz bolničkog krila, dovešće ga na njegovo mesto.
Sa torbom u ruci, Kolbejn se izgegao u hodnik. Čovek koji je čekao da zauzme
njegovo mesto hrkao je, širom otvorenih usta – očigledno je još bio živ. Osim tog zvuka
sve je bilo tiho. Bilo je veče i drugi pacijenti su spavali, omamljeni pilulama za
spavanje, koje su deljene kao slatkiši. Možda je trebalo da traži da dodaju neke na
njegov recept; morao je da spava ceo vikend ako misli da se vrati na posao u ponedeljak.
Iako bi bilo bolje da to ne pominje ponovo. Kada je to uradio ranije tog dana, doktor ga
je odvratio od toga, preporučujući mu da se odmori i opusti najmanje sledeće dve
nedelje. Ne dolazi u obzir. Morao je da ode na posao, ako ništa drugo, da zaustavi
tračeve. Mora da je trenutno bio najpopularnija tema razgovora među kolegama i nije ga
bilo briga za to.
Kolbejn je zastao pored staklene kabine u kojoj je medicinska sestra sedela nagnuta
nad nekim dokumentima. Nije ga primetila dok nije kucnuo po staklu, a onda je podigla
pogled i osmehnula se. „Dakle, sve je sređeno?“ On je klimnuo glavom a ona se ponovo
osmehnula: bar će se njega otarasiti. „Kako se osećate?“
„Dobro. U redu. Bolesno. Ne znam.“
„To nije neobično. Ali prošli ste najgore i potpuno ćete se oporaviti ako se budete
držali naših saveta i ne budete se naprezali.“
„Da, hoću.“ Kolbejn se upitao da li će morati da traži recept. Izgledalo je da mu ga
medicinska sestra neće dati sama od sebe.
„Da li neko dolazi po vas?“
Na sopstveno iznenađenje, Kolbejn je odgovorio bez stida: „Ne. Uzeću taksi.“
„Dobro. Mogu ja da ga pozovem ako želite.“ Odjednom se medicinska sestra
nečega setila. „Ne, baš sam šašava, zaboravila sam. Kada je vaš šef ranije zvao, rekao je
da će poslati auto po vas. Možda je sada tamo napolju – rekla sam mu kada izlazite.
Bolje je da proverite pre nego što pozovete taksi.“
Na Kolbejnovom licu pojavio se glupav osmeh pre nego što je stigao da ga
zaustavi. Možda su priče koje su kružile na poslu ipak bile prožete saosećajnošću. On je
bio sasvim zadovoljan da glumi žrtvu, jadni Kolbejn – jer je to bilo daleko bolje nego da
ga sumnjiče da je umešan u zverstvo. Zverstvo. To je bila reč koju je izabrao da koristi
za nesreću u podzemnoj garaži. Pomagala mu je da se distancira od toga što se desilo.
Zverstvo. Ta reč je izražavala njegovo poštovanje prema ozbiljnosti događaja, ali nije
dočaravala groznu sliku unakaženog leša ili stravičan zvuk lomljenja kostiju. Na
trenutak savladan vrtoglavicom, Kolbejn je pokušao da se usredsredi na ženu ispred sebe
i izbaci iz glave sve misli o onome što se nije moglo promeniti ni poništiti. „Mogu li da
dobijem recept od vas?“
„O da, tako je – doktor koji je potpisao vaš otpust pobrinuo se za to pre nego što je
otišao.“ Izvadila je recept iz kartonskog pretinca na stolu. „Imate Ii nekog ko to može
sutra da vam uzme?“
„Da.“ Lagao je; nije imao koga da zamoli. Jednostavno će morati da dođe sam
ujutro. Uzeo je recept koji mu je dala, zajedno sa papirnom kesicom sa nešto malo
pilula.
„Ovo će vam potrajati noćas i do sutra ujutro, dok vam neko ne podigne novu
količinu na recept.“ Medicinska sestra ga je gledala dok je stavljao papir u džep,
podsetila ga na sledeći pregled na odeljenju za akutnu kardiologiju, pa ućutala, čekajući
da ode. On je na trenutak stajao ništa ne govoreći, pa je nespretno pozdravio.
Dok se spuštao liftom, Kolbejn je staklastim pogledom zurio u čoveka u ogledalu,
pognutu, usamljenu figuru sa plastičnom torbom u ruci, masnom kosom i pogrešno
zakopčanom košuljom. Kaput mu je visio s ramena kao da mu se telo skupilo dok je bio
u bolnici. Pretpostavljao je da bi trebalo da bude zahvalan što ga nisu izbacili usred noći
kao neke pacijente. I što je živeo u Rejkjaviku. Ne bi bilo mnogo zabavno besciljno
lutati po gradu sa plastičnom torbom, ubijajući vreme do sledećeg leta na drugi kraj
zemlje. Izgledao je kao beskućnik i ako bi ga policija ugledala, sigurno bi ga privela.
Panduri su bili dobri u takvim stvarima: u bavljenju sitnim prekršajima. Ali nisu imali
vremena da postave čuvara ispred njegove bolničke sobe dok je ležao tamo bespomoćan,
uprkos prepoznatom riziku. Osim ako su čuvari bili dole u holu?
Ali dole nije bilo baš nikoga: ni pacijenata, ni osoblja, ni posetilaca, a kamoli
policajaca. Prodavnica je bila zatvorena i osim šuštanja njegove plastične torbe, jedini
zvuk je bilo brujanje frižidera prislonjenog uza zid, prepunog raznih nezdravih
grickalica i pića. Kolbejn je kao opčinjen zurio u drečava, šarena pakovanja slatkiša.
Ponovo ga je dočekao sopstveni odraz, ovog puta u prozorima hola napravljenog u
obliku potkovice. Ovo se nije moglo nazvati oporavkom. Čovek bi pomislio da je on
psihički bolesnik koji stoji i zuri u iznutra osvetljene vending aparate kao dete u božićnu
jelku. Što pre stigne kući i legne u svoj krevet, to bolje. Tamo niko neće moći da ga vidi
u ovakvom stanju.
Izašao je napolje, nadajući se da će videti nekoga iz svoje firme kako ga čeka. Nije
mogao da pozove taksi pošto mu telefon nije bio napunjen, a poslednje što je želeo bilo
je da se vrati na odeljenje i moli dežurnu medicinsku sestru da ga pozove.
Njegove brige su se pokazale kao neosnovane. Malo dalje od ulaza čekao je auto s
upaljenim motorom. Blesnuo je svetlima ka njemu. Nije mogao da vidi vozača kroz
svetlost farova, tako da nije znao 232 kome je od kolega dodeljen zadatak da ga odveze
kući, osim ako je to jednostavno bio neki taksista. Nadao se da je u pitanju ovo drugo.
Nikako ne bi mogao da vodi razgovor sa nekim kolegom, koji bi sigurno umirao od
radoznalosti.
Kolbejn je veoma sporo prišao kolima i seo na zadnje sedište. Kasno mu je palo na
pamet da je verovatno trebalo da sedne napred, ali nije imao snage da se premesti. Tu se
ništa nije moglo. Vozač nije rekao ni reči, samo je sačekao da Kolbejn zatvori vrata i
pokrenuo auto. Na Kolbejnovo veliko olakšanje, čovek je naizgled bio zadubljen u neku
dosadnu političku emisiju na radiju. U svakom slučaju, to nije bio jedan od n jegovih
kolega, tako da je bilo malo verovatno da će im se putevi ponovo ukrstiti. Ćutanje im je
izgleda obojici odgovaralo.
Kada se auto zaustavio ispred Kolbejnove kuće, on se bar potrudio da se zahvali
čoveku i poželi mu laku noć. Kao odgovor je dobio mrmljanje koje nije uspeo sasvim da
razume. Nije ni bilo važno. Kolbejn je zalupio vrata i odšepao do ulaza u kuću. Kada se
sagnuo da uzme ključ, koji je Hejda obećala da će ostaviti ispod otirača, pomislio je
kako je čudno što nije čuo da se auto odvezao. Možda je čovek želeo da se uveri da je on
ušao bez problema. Kakva ljubaznost. A to bi takođe bilo korisno u slučaju da je Hejda
bila podjednako aljkava u vezi sa ključem kao i ostalim stvarima u poslednje vreme. Ali
video je sjaj metala kada je podigao otirač. Dok je gurao ključ u bravu i otključavao,
pomislio je da je čuo kako se vrata auta otvaraju, i polako se okrenuo da vidi šta taj
čovek sada hoće. Nije zaboravio ništa, osim da plati. Jednostavno je pretpostavio da je to
već rešeno.
Ako je vozač pošao po svoj novac, radio je to na čudan način. Kolbejn je gledao
kako čovek saginje glavu i juri ka njemu kao pobesneli bik. Kolbejn je reagovao kao na
usporenom snimku: čuo je samog sebe kako izgovara: „Oh“, sa mirnom pribranošću, ali
nije pokušao da se izmakne. U trenutku pre nego što ga je čovek gurnuo kroz otvorena
vrata, palo mu je na pamet da bi mu bilo bolje da leži na klupi u centru grada sa
plastičnom torbom pod glavom umesto jastuka.
25.

Nije to bilo prvi put da se Huldar probudio u ovakvim okolnostima. A ipak je bio
bespomoćan kao i uvek, previše mamuran da smisli bilo kakav plan da ublaži neizbežnu
postiđenost. Umesto toga je samo ležao go u tuđem krevetu, i nije imao pojma šta
sledeće da uradi, samo je znao da će to biti nešto mučno. Već se prenuo iz sna ranije,
uznemiren zvonjavom svog telefona, ali nesposoban da se suoči s novim danom,
nastavio je da spava. Sada je bio budan. Ne baš u najboljoj formi – ali budan.
Huldar je malčice otvorio jedno oko i osmotrio okruženje. Bio je sam u krevetu. To
je bilo dobro, ali je značilo da nije imao pojma s kim ga je delio prošle noći. A nije ni
naročito želeo da se seti identiteta osobe sa kojom je spavao. Želeo je da još malo uživa
u svojoj amneziji. Ali onda je ugledao košulju na naslonu stolice. Izgledalo je kao da je
tamo bačena s drugog kraja sobe. Košulja mu je bila poznata, toliko poznata da nije
uspeo da potisne dubok uzdah. Bila je to prava policijska košulja, samo mnogo manja od
njegove, sa kraćim rukavima i uža u ramenima. Huldar je sklopio oči dok su mu se
vraćala sećanja na prošlu noć.
Ertla.
Potukao je sopstveni rekord u nepromišljenom kresanju. Upravo je spavao sa
šeficom. Njen jorgan je bio zguran u dno kreveta, a jastuk pod njegovom rukom.
Odgurnuo ga je i pokušao da se okrene na leđa, ali nije uspeo. Može on to, ali sad bi mu
bilo drago kada bi samo mogao da navuče jorgan preko golog tela. Iako je bio sam u
sobi, Ertla nije mogla da bude daleko i mogla bi da se pojavi svakog trenutka. Bile su
samo puste želje očekivati da je možda izašla i sedi u svom autu, ispunjena kajanjem,
čekajući da on ode.
Pomislio je da čuje nejasan zvuk tuša. Svi instinkti su mu naređivali da iskoristi
priliku i pobegne. Ali to bi mu obezbedilo samo kratak predah. Nije mogao zauvek da je
izbegava. Huldar je uzdahnuo. Kako će se, dođavola, ovog puta izvući? Njih dvoje su
radili zajedno, sretali su se svakog jutra. Istraga će verovatno zahtevati da rade danas a
nesumnjivo i sutra, iako je bio vikend. Prema tome neće imati priliku da se oporavi ili
pripremi za ono što sledi. Ako nije mogao da podnese da razgovara s njom sada, neće se
izvući iz ove nevolje osim da da otkaz. O čemu je, zaboga, razmišljao?
Zbog prisećanja da se sa njima u pabu opijao veći broj njihovih kolega Huldar se
nije osećao bolje.
Čulo se škripanje i utihnuo je zvuk vode koja teče. S naporom je uspeo da dohvati
jorgan i pokrije se. To je već bilo nešto za početak. Oprezno je ponovo otvorio jedno
oko, a odmah i drugo. Onda je prikupio svu snagu i prevrnuo se u krevetu. Iako je
pomislio da mu je stomak ostao negde iza njega a glava samo što mu se ne rasprsne,
osetio se bolje. Ali kada je prešao pogledom preko sobe i video njihovu odeću razbacanu
na sve strane i praznu flašu vina na njenom noćnom stočiću, skoro se ponovo okrenuo
licem nadole. Umesto da se prepusti tom porivu, usredsredio se na pokušaj da pronađe
pantalone. Naravno da su bile onoliko daleko od kreveta koliko je to uopšte bilo
moguće. Oslušnuo je i čuo korake u hodniku. Podigao je glavu, pitajući se da li bi
mogao da se iskoprca iz kreveta, uzme pantalone i navuče ih pre nego što se Ertla
pojavi, ali pre nego što je stigao do bilo kakvog zaključka, ona je već stajala na vratima.
Ertla se naslonila na dovratak, umotana u beli peškir koji je pridržavala jednom
rukom dok je brisala mokru kosu drugim, manjim peškirom. Ispod peškira su joj se
videle noge prekrivene kapljicama vode. „Dobro jutro.“
Huldar je pročistio grlo. „Dobro jutro.“
„Trebalo bi da odeš pod tuš. Osećaćeš se mnogo bolje. I ispraćeš smrad dima iz
kose. Kako to smrdi, jebote.“
„Da, trebalo bi.“ Huldar je prstima zalizao raščupanu crnu kosu, odjednom i te kako
svestan smrada cigareta.
„Napraviću kafu. Hoćeš li neko sranje za doručak?“
„Ne, hvala.“ Način na koji je to rekla ubio bi svaki apetit. Mada iskreno govoreći,
morao je da prizna da mu se dopadao njen prljav rečnik noćas dok su bili u krevetu. To
je stvarno delovalo na njega. „Koliko je sati? Nigde ne vidim svoj telefon.“
„U dnevnom boravku je. Jedanaest je sati. Vreme za…“ Ertla nije dovršila rečenicu
kada je njen telefon počeo da zvoni u drugoj sobi, tako da Huldar nije uspeo da čuje za
šta je vreme. Okrenula se na peti i uskoro posle toga ju je čuo kako daje kratke
odgovore, ozbiljnim tonom. Čuo je njen glas bliže i pre nego što je stigao da iskoristi
priliku da zgrabi svoju odeću, ponovo se pojavila na vratima, nakostrešene mokre kose.
„Bićemo tamo – ja ću biti tamo, hoću da kažem. Da okupim ostale.“ Prekinula je vezu.
„Nešto se dešava?“
„Da, moglo bi tako da se kaže.“ Na tome se Ertlina predusretljivost završila. Možda
je želela da je Huldar moli, ali on nije nameravao da joj pruži to zadovoljstvo. „Požuri
pod tuš. Ispričaću ti usput.“
Huldar je sada sedeo u krevetu i nije znao šta da radi. Ertla se nije pomerala s vrata;
noge su joj se osušile – kapljice su sada mogle da se izbroje na prste jedne ruke. „Biću
brz.“ Ali nije se pomerio, nadajući se da će ona shvatiti poruku.
„Ne izgleda kao da baš mnogo žuriš.“ Ertla se iscerila. „Nisi valjda stidljiv? Zezaš
me?“ Još šire se osmehnula. „Noćas nisi bio stidljiv.“
Huldar nije bio navikao da oseća stid od svoje nagosti pred ženama sa kojima je
spavao, ali one obično nisu bile njegovi šefovi. „Ne, nisam stidljiv. Samo mamuran.“
Polako se pomerio prema ivici kreveta. Najbolje je bilo da završi sa ovim.
„Da li ti ovo iole olakšava?“ Uhvativši peškir za uglove, strgnula ga je sa sebe.
Ukazalo se njeno golo telo, čisto i atletski građeno, sa ružičastim bradavicama, koje su
štrcale sa njenih malih, lepih grudi.
Ako joj je namera bila da stvori nudističku atmosferu kako Huldar ne bi bio toliko
postiđen, u potpunosti je omanula. Sada je imao još veći problem u vezi sa ustajanjem.

Većina članova istražnog tima bila je u lošem stanju. Izbegavali su da pogledaju jedni
druge u oči, dok su im sve besmislene izjave i obećanja od prošle noći još bili živi u
sećanju. Ljudi su se neprekidno redali ispred aparata sa soda-vodom dok ga nisu
ispraznili, tako da je iz njega sada tekla samo obična hladna voda sa čudnim metalnim
ukusom.
„Da li je to tačno?“ Gudlejgur je ustao da bi mogao dobro da pogleda Huldara u
lice. On sam je bio nepodnošljivo vedar i kočoperan pošto nije izašao sa njima prošle
večeri; možda je bio zauzet, a možda su zaboravili da ga pozovu.
„Šta?“ Huldar je nastavio da zuri u monitor, iako je dobro znao na šta je mladić
mislio.
„Ertla. Znaš već. Da li si otišao kući sa njom?“
„Ne. Šta te, zaboga, navodi da to pomisliš?“ Huldar nije podigao pogled. Bio je
zadovoljan svojom sposobnošću da laže u tako lošem stanju u kome se nalazio. Skoro je
uspeo da ubedi i samog sebe da se noć sa Ertlom uopšte nije ni dogodila.
„O… čuo sam da pričaju o tome. Onda ste došli zajedno. A ti nosiš istu odeću kao i
juče – imaš istu mrlju od kafe na rukavu.“ S vremenom će Gudlejgur postati veoma
dobar pandur. Svakako mu se nije mogla osporiti moć zapažanja.
„Ne bi trebalo da veruješ u sve što čuješ. Jutros sam bio previše umoran da tražim
novu košulju. A potpuna je slučajnost što smo Ertla i ja došli u isto vreme. To je sve.“
Huldar je najzad pogledao Gudlejgura u oči. „Zar ti nemaš pametnija posla?“
Gudlejgur je ponovo seo, izgledajući zbunjeno. Uglavnom je ćutao otkako je
Huldar došao, osim što mu je poverio da je očekivao da bude prekoren zbog te priče o
Deda Mrazu. Ona je dobila prilično neočekivan obrt. Na osnovu ono malo informacija
koje je Huldar čuo, teško da je to bila Gudlejgurova krivica. Kako je on mogao da
pretpostavi da je taj događaj povezan sa slučajem ubistva? I dalje nije bila jasna
povezanost; policija je trenutno znala samo da su deca koju je kidnapovao čovek u
kostimu Deda Mraza upravo našla dva amputirana stopala u dvorištu svog oca.
Huldar je gotovo čujno uzdahnuo od olakšanja saznavši da neće morati da pravi
društvo Ertli kada krene do kuće oca te dece kako bi videla dokaze. Mogućnost da gleda
dva odsečena stopala u belom snegu ne bi bila naročito privlačna ni policajcu u punoj
snazi, a kamoli čoveku u njegovom trenutnom stanju. To bi takođe značilo da će biti
nasamo sa Ertlom u kolima, a on joj je već rekao sve što je mogao, ne rekavši zapravo
ništa. Više puta je pokušala da usmeri razgovor na noć koju su proveli zajedno i kako će
se to odraziti na njihov profesionalni odnos, dok je on nastavljao da se žali na razornu
glavobolju zbog koje nije mogao ni da govori. To nije bilo preterivanje, iako se sada
osećao malo bolje, nakon što je progutao poslednje tri pilule protiv bolova iz kutije za
prvu pomoć u kancelariji.
 Zazvonio mu je telefon. Na ekranu je bilo Ertlino ime.
Huldar se javio i protiv svoje volje. Odlučio je da pita može li da promeni sto posle
vikenda. Radije bi sedeo u toaletu nego tu pod Gudlejgurovim budnim pogledom. Ne bi
trebalo da bude nikakav problem da dobije ono što želi, sada kad je bio u milosti šefice.
Iako će se u stvari zbog njihove intimne veze verovatno ustručavati da joj bilo šta traži. I
danas, i sutra – i zauvek. Možda bi imalo više smisla da traži premeštaj u drugo
odeljenje. Huldar je na trenutak zatvorio oči i duboko udahnuo dok je izbacivao te misli
iz glave. To će morati da sačeka. Umesto toga se usredsredio na telefonski poziv, i te
kako svestan da Gudlejgur može da čuje svaku reč.
„Zdravo.“
„Slušaj, upravo sam poslala tog tipa, Torvaldira Svavarsona, tu u stanicu. Oca dece
koja su našla stopala. Nismo mogli da izađemo na kraj s njim – on je neverovatan
drkadžija. Hoću da ga dočekaš i počneš ispitivanje. Nadam se da ću se vratiti pre nego
što završiš.“ Huldar se u sebi ponadao da neće.
„Dobro. Da li treba na nešto posebno da obratim pažnju?“
„Da. Glupi seronja radi za kancelariju državnog tužioca. Kao Benedikt Toft. Ne
moram da ti govorim koliko su male šanse da je to slučajnost. Ali moraćeš da budeš fin
prema njemu. Mnogo je važno da održimo dobar odnos sa tužilaštvom.“ Začulo se
pucketanje u Huldarovom uhu kada je vetar dunuo u Ertlin telefon. „Postupaj pažljivo
dok se ne vratim.“ Prekinula je bez pozdrava, usred psovke koja je izgleda bila upućena
nekome u Torvaldirovom dvorištu.
Huldar je žurno potražio Torvaldira u policijskoj bazi, ali ništa nije pronašao. To se
i moglo očekivati: zaposleni u tužilaštvu obično nisu dolazili u dodir s policijom osim u
slučajevima na kojima su radili. Ni posle pretrage na internetu nije došao do mnogo
podataka.
Kada se Torvaldir pojavio četvrt sata kasnije, Huldar je video da mu uostalom i ne
treba mnogo unapred poznatih informacija. Na njemu se sasvim jasno videlo o kome se
radi: njegova odeća i držanje odavali su da je on porodični tip koji sebe smatra
nadmoćnim u odnosu na ostale. Huldar se predstavio uz osmeh, stežući njegovu mlitavu
ruku u čvrst stisak.
„Mogu li da vam ponudim kafu pre nego što sednete?“
„Ne, hvala.“ Kao da mu je Huldar upravo ponudio čašu urina. On je očigledno bio
naviknut na nešto bolje od bućkuriša iz policijske stanice. „Ali ako imate malo kisele
vode, to bi mi dobrodošlo.“ Ili je možda i on bio mamuran.
„Žao mi je – imamo vodu sa česme i kafu.“
Torvaldir je odbio i jedno i drugo, pa seo u malu sobu za ispitivanje. Huldar mu je
rekao da će snimati razgovor, na šta mu je ovaj nezainteresovano odmahnuo rukom u
znak da se slaže. „Hajde samo da završimo sa ovim. Ne znam šta očekujete da vam
kažem. Ta stopala nemaju nikakve veze sa mnom. Bolje vam je da krenete u potragu za
njihovim vlasnikom, da i ne pominjem onoga ko je to uradio. Ne mislite valjda da sam ja
odgovoran?“ Da bi to naglasio, Torvaldir je povukao rukave košulje da pokaže manžetne
ispod skupog sakoa. Nosio je kravatu, ali čvor je bio malo iskrivljen, što je bio znak
nepažnje koja skoro sigurno nije odgovarala njegovom karakteru.
„Da li ste krenuli na neki sastanak jutros? U vezi sa poslom?“
„Ne. Poslednji put kada sam proveravao bila je subota. Imam slobodan dan, kao i
sav normalan svet.“
„Na sahranu, onda? Ili na koncert?“
„Ne. Kakva su ovo pitanja?“
Ovo nije bio baš dobar početak. Setivši se svog obećanja Ertli, Huldar je odustao
od pokušaja da otkrije zašto se Torvaldir obukao tako elegantno. „Da li biste mogli da
opišete kako su vaša deca našla ta stopala? Pomoglo bi ako biste mogli da nam kažete
njihova imena za zapisnik.“
„Karlota, ima pet godina, a Dadi tri godine, uskoro će da napuni četiri. Bili su
napolju i igrali se u dvorištu a onda su počeli da vrište. Požurio sam napolje i video šta
ih je uplašilo – u snegu na kraju dvorišta ležala su dva stopala, odsečena u gležnjevima.“
Torvaldir je zastao i na trenutak zatvorio oči. „Bilo je jezivo.“
„Da li su bili malo pre toga izašli napolje?“
„Ne. Igrali su se napolju pola sata ili tako nešto. Možda i duže, ali ne više od sata.“
„I nisu odmah primetili stopala?“
„Ne. Držali su se blizu kuće. Pokušavali su da naprave sneška, stalno pokušavaju,
ali im nikada ne polazi za rukom. Iskoristili su najveći deo snega pored kuće pa su
krenuli dalje kroz dvorište da uzmu još. Tada su ugledali stopala, ali nisu shvatili šta je u
pitanju. Dok im nisu prišli sasvim blizu. Čak i tada im je trebalo trenutak-dva da shvate.
To je važilo i za mene. Isprva nisam mogao da poverujem sopstvenim očima.“
„Pretpostavljam da ste u kancelariji tužioca čuli priču o odsečenim šakama? I
ubistvu Benedikta Tofta?“
„Da. Pričalo se o oba slučaja.“
„Da li ste i na koji način uključeni u njih? I da li je kancelarija tužioca već počela
da radi na tome?“
„Da, počeli smo da ih proveravamo. Ali ništa još nije zaključeno. Otežava nam to
što je Benedikt radio za nas. Ne želimo da budemo optuženi za sukob interesa.“
„Dobro. Onda odmah u ponedeljak ujutro možete da ih obavestite da vi nećete ni
prići ovom slučaju. Verovatno će od vas tražiti da uzmete odmor dok istraga ne bude
završena.“
Torvaldir mu je uputio zgađeni pogled s visine. „Ne dolazi u obzir. Upravo sam
vam rekao da to nema nikakve veze sa mnom. A neverovatno je drsko od policije da
misli kako može da izdaje naređenja drugoj državnoj instituciji.“
Huldar je pažljivo zadržao bezizrazno lice, ne dopuštajući da Torvaldirove reči
izazovu bilo kakvu reakciju kod njega. Neko drugi će morati da mu objasni koliko je
slučaj ozbiljan. „Da li ste poznavali Benedikta Tofta?“
„Naravno. Radili smo zajedno. Ali on se penzionisao pre otprilike tri godine i
nisam ga video u skorije vreme.“
„Benedikt je bio tužilac u slučaju za koji verujemo da je zajednička karika između
svih ovih incidenata. To je bilo pre četrnaest godina – slučaj zlostavljanja deteta.
Optuženog je oslobodio Okružni sud Rejkjanesa i nije bilo žalbenog postupka. Nažalost,
ne možemo da nađemo mnogo podataka o tome, ali poslali smo zahtev vašoj kancelariji
da nam preda svu dokumentaciju.“
„Pa? Mislite da se ja bavim takvim stvarima?“
„Nemam pojma i zaista me nije briga. Moje pitanje je: da li ste vi pomagali
Benediktu ili radili sa njim na pomenutom slučaju?“
„Ne, nisam.“
„Zar ne bi trebalo da znate ime optuženog pre nego što odgovorite?“
„Ne. Ime je nebitno. Pre četrnaest godina nisam radio u kancelariji tužioca. Tamo
sam tek dvanaest godina. Ili bolje rečeno trinaest.“ Čovek je sijao od samozadovoljstva.
„Dakle, vaša teorija je potpuno besmislena, ako bi se to uopšte moglo nazvati teorijom.
Jedva čekam da čujem kakvu ste moguću vezu našli između slučaja koji je završen
oslobađajućom presudom pre toliko godina i Benediktovog ubistva. Da i ne pominjem
šake i stopala.“
Huldar bi u tom trenutku dao sve na svetu da bude svež i budan. Nije mogao da
podnese pomisao da izvuče deblji kraj u sukobu sa tim odvratnim drkadžijom. „Da li ste
radili za tužilaštvo kada je Jounu Jounsonu suđeno za ubistvo Vake Oradotir? Suđenje je
održano pre jedanaest godina.“
Torvaldirovo samozadovoljstvo je splasnulo. Obliznuo je usne vrhom jezika i
prekrstio noge. „Tada sam već radio tamo, da. Ali nisam bio uključen – bio je to važan
slučaj a ja sam tada bio novajlija. Možda su mi dali neke manje zadatke u vezi sa tim, ali
ništa važno.“ Huldar je promenio temu, što je bila taktika koju je često koristio da osobi
koju ispituje oteža mogućnost da pripremi odgovore. S obzirom na njegovu profesiju,
Torvaldir je sigurno bio upoznat sa ili tom tehnikom, ali verovatno nikada nije bio onaj
na koga se ona primenjuje. „Kako se meni čini, svesno ili nesvesno, vi ste povezani sa
ovim slučajem. Obrazac počinje da deluje poznato. Benedikt je tvrdio da ništa ne zna
kada su pronađene one šake. Onda je nestao. A sada vi sedite ovde, tvrdeći da ništa ne
znate, i slutim da je sledeće što ćemo čuti da ste i vi nestali. Ne verujem da ste naročito
oduševljeni tom mogućnošću?“
„Ne, nisam.“ Torvaldir je skrenuo pogled. „Ali još uvek mislim da kucate na
pogrešna vrata.“
„Nadajmo se da je tako.“ Huldar je na trenutak ćutao, pa dodao: „To je za vaše
dobro.“ Nagnuo se napred, pa pokazao na Torvaldirovu desnu ruku. „Lep prsten. Da li
ste vi mason?“
Torvaldir je trgnuo ruku. „Ne vidim zašto bi se vas to ticalo.“
„Benedikt je bio mason. A na jednoj od odsečenih šaka postoji trag koji je ostavio
takav prsten. Čudna podudarnost.“
Nije stigao dalje od toga. Vrata su se širom otvorila i Ertla je umarširala u sobu.
„Možeš da ideš, Huldare. Mi ćemo sada preuzeti.“ Iza nje se pojavio jedan od njenih
pretpostavljenih: Torvaldirova funkcija tužioca očigledno je navela više rukovodstvo da
se umeša. Ton kojim će biti postavljana pitanja od sada će nesumnjivo biti više
prijateljski. Pa, to je bio njihov problem. Bar se po licima dvojice ljudi jasno videlo da
oni nemaju pojma šta su Ertla i on radili prošle noći. Ona je nastavila zapovednim
tonom: „Ti možeš da privedeš Trostira, njegovu majku i sestru, i ispitaš ih odvojeno.
Sam odluči kojim redom ćeš ih dovoditi.“
Huldar je klimnuo glavom. Odjednom mu je palo na pamet da pita može li da
povede Freju sa sobom, računajući na to da Ertla ne može sebi dozvoliti da pobesni pred
ovom dvojicom. To bi mogla da mu bude poslednja prilika da izvuče neku korist od
Frejine stručnosti. Pre ili kasnije moraće da kaže Ertli da nije zainteresovan da nastavi
njihovu vezu jer gaji izvesna osećanja prema Freji. Ali nije mogao to da uradi danas. Ne
kada se osećao ovako loše; ne tako brzo nakon što su njih dvoje spavali zajedno. Kada
bude saopštio tu vest Ertli, neće biti šanse da ona dopusti Freji da se približi slučaju;
verovatno je ne bi pustila da uopšte uđe u zgradu. „Da li mogu da povedem Freju iz
Dečjeg doma na razgovor sa bratom i sestrom, za svaki slučaj? Moram da ih pitam za
njihov odnos sa ocem, da otkrijem da li ih je zlostavljao.“
Očekivao je da će morati da iznese dodatne razloge da opravda svoj zahtev, ali
Ertla je odgovorila istog časa kada je on zaćutao. „Naravno. Pozovi je. Dobra ideja.“
Ovog puta mu se osmehnula, naizgled iskreno.
Huldar je požurio napolje pre nego što se predomislila. Pozvao je Frejin broj. Ako
ona odmah pristane, Ertla neće imati vremena da povuče svoju odluku. Ali Freja se nije
javila. Razočaran, poslao joj je SMS. Rekla mu je da preko vikenda mora da čuva svoju
malu nećaku, što je značilo da je možda zauzeta. Neće moći da zajedno idu da hrane
patke ako istraga potraje ceo vikend, ali ako bi mogao da je ubedi da dođe u stanicu, bar
bi je video.
Odgovor je stigao i pre nego što je došao do svog stola. Danas sam zauzeta. I
sutra. I prekosutra itd. Ne zovi me više. Nadam se da si sinoć uživao.
Huldar je sklopio oči.
Ertla. Znači, zato je onako bila zadovoljna. Ertla je rekla Freji. Umor koji je Huldar
rasterivao redovnim unosima kofeina sada ga je savladao. Nije mogao čak ni da bude
ljut na Ertlu; bio je previše besan na samog sebe.
Sve u svemu, on je bez sumnje bio odgovoran za ovu brljotinu. A on će morati to i
da sredi. Mada sam bog bi ga znao kako će to da izvede.
26.

Po onome što je videla u njenom stanu, Freja je pretpostavila da se Sagina majka loži na
lepe, skupe stvari, ali njena sklonost prema Armiranim stvarima očigledno nije
obuhvatala i dečja kolica. Freja je primetila toliko čudnih pogleda drugih majki da se
osetila kao da bi isto bilo da je gurala Sagu kroz grad na trpezarijskoj stolici. Iako su
pogledi uglavnom bili usmereni na kolica, mrštenje koje je Saga upućivala svakome ko
bi slučajno provirio ispod tende kolica takođe je imalo svoj udeo u tome. Usta su joj i
dalje bila odlučno povijena nadole i Freja je u potpunosti omanula u pokušajima da joj
izmami osmeh. Ali iz kolica se razlegao glasan smeh kada se neki čovek okliznuo i pao
na zadnjicu tačno ispred njih. Freja je bila toliko iznenađena da je, ne obraćajući pažnju
na čoveka koji se mučio da se uspravi na noge, jurnula napred da vidi Sagino lice. Do
tada se izraz trajne namrštenosti već vratio.
„Šta ćemo sada da radimo?“ Freja je pružila kašiku sladoleda prema Sagi,
istovremeno otvarajući usta u vekovima starom instinktivnom pokretu – kao da je u
poslednje vreme na Zapadu bio problem ubediti decu da jedu. Saga se namrštila, pa se
povinovala datom signalu i napunila usta sladoledom.
Ovo se protivilo Faninim strogim uputstvima da devojčica ne sme da okusi ništa što
sadrži šećer. Ali razmišljajući da se sladoled pravi od mleka, Freja je zaključila da bi s
ovim mogle da se izvuku. Naravno, gumene bombone koje joj je ranije dala bile su
druga priča. Ipak, to je bila njihova tajna, a Freja je mogla da ima poverenja u dete koje
ne ume da priča da je neće odati. „Hoćemo li još jednom da odemo na ljuljaške i
tobogane?“ Saga je progutala sladoled. Nije pokazivala da je baš oduševljena tom
mogućnošću. Freja više nije imala ideja: nije čuvala malo dete još od leta kada je bila
tinejdžerka i pazila na dvogodišnjeg dečaka. Njemu je igralište bilo omiljeno mesto, ali
dečak je bio stariji od Sage, ograđena rupa s peskom nije bila zamrznuta, a ljuljaške i
tobogani nisu bili prekriveni mokrim snegom. Nisu mogle da odu ni u Frejin stan.
Pokazalo se da je Moli preterano zainteresovana za njihovu malu gošću i stalno je
pokušavala da je lizne po licu. Sagi to nije smetalo, ali Freja je bila toliko nervozna da je
na kraju nosila dete svuda uokolo sa sobom. Izlazak u šetnju sa njima nije rešavao
problem. Moli je neprekidno gurala glavu u kolica da onjuši i lizne Sagu. Možda je
devojčica mirisala na Baldura. Na kraju je Freja bila prinuđena da odvede Moli kući da
bi Saga i ona mogle da uživaju u šetnji.
Freja je obrisala Sagi usta i obraze, pa se uspravila i pogledala šta je uradila. „Eto!“
Sagnula se prema njenom malom licu i omirisala. U njenom dahu se nepogrešivo osećao
miris sladoleda, a takođe i nagoveštaj gumenih bombona.
Bližilo se dva sata po podne; uskoro će morati da vrati devojčicu. Sagina majka je
rekla da ne želi ništa da radi na brzinu; sutra Freja može da uzme Sagu i provede
vremena s njom kao i danas. To je Freji odgovaralo; nije mogla ni da zamisli šta bi radila
sa detetom ceo dan, iako će to vreme uskoro doći. Bolje bi joj bilo da se posavetuje sa
svojim prijateljima koji su imali lično iskustvo vikend-tate.
Možda bi bila dobra ideja da pita za savet razvedenog oca koji je počeo da ćaska sa
njom dole pored jezera. Freja je bila jedina žena među armijom očeva, a čovek koji je
flertovao s njom najbolje je izgledao među njima. Njega je takođe zabavljala Sagina
stalna namrštenost. Pitao je šta se dogodilo pa je devojčica tako tužna i kada je Freja
odgovorila da je ona stalno takva, on je zamišljeno klimnuo glavom i rekao: „Kul.“ U
redu, možda nije bio najduhovitiji tip na svetu, ali bio je zgodan i doteran. Dete u
njegovim kolicima bilo je malo starije od Sage, ali nije mu se mogao odrediti pol. Freja
nije želela da pita da li je dečak ili devojčica iz straha da ga ne uvredi. Ali ako skupi
hrabrosti da pozove broj koji joj je tutnuo u ruke, nekako će morati da sazna.
Obično bi Freja oklevala da uzme broj od nepoznatog čoveka u subotu ujutro, ali u
tom trenutku joj je to stiglo kao dar s neba. Dok je stavljala parče papira u džep, u njoj je
skoro splasnuo bes zbog onog gada Huldara. Skoro. Čudo bi moralo da se desi da bude
potpuno ravnodušna, tako brzo posle onog telefonskog razgovora. Pozvala ga je da vidi
da li hoće da siđe do jezera s njom i Sagom, ali se umesto Huldara na njegov mobilni
javila Ertla, mrtva hladna, i kada je Freja pitala može li da razgovara s njim,
pretpostavljajući da je sigurno na poslu, kučka ju je obavestila da on spava. Može da
pokuša ponovo, ali ne pre podneva pošto je slabo spavao prošle noći. U tom trenutku je
Freja poželela da ima stari dobri fiksni telefon sa slušalicom koja može da se da zalupi
sa zadovoljavajućom silinom.
Ponovo se nagnula prema Sagi, navukla joj kapicu i čvrsto joj je privezala ispod
brade, pa je podigla na plastičnu stolicu za hranjenje, koja nije bila prilagođena za
islandsku decu u odeći za sneg. Jedna Sagina čizmica se zakačila za stolicu i pala na
pod, ostavljajući smeđu vunenu čarapu da joj visi s nožnih prstića. Freja se sagnula da je
podigne držeći dete u naručju kada joj je zazvonio telefon. Bilo je pravo čudo što taj ko
ju je zvao nije odustao pre nego što je najzad smestila devojčicu na stolicu i podigla
čizmicu. Uprkos tome, Freja je ipak zastala na trenutak da proveri da nije Huldar. Na svu
sreću nije bio on. Uostalom, SMS koji mu je poslala tog jutra bio je nedvosmislen, čak i
za idiota kao što je on. „Freja“, javila se.
„Zdravo, Freja. Ovde Elsa.“
„Elsa? O, zdravo.“ Direktorka Dečjeg doma je obično nije zvala vikendom.
„Preći ću pravo na stvar. Primila sam poziv iz kancelarije komesara policije.“
„Oh?“ Freja je stegla telefon između uha i ramena dok se saginjala da obuje Sagi
čizmu. Devojčica joj nije nimalo olakšavala.
„Da. Koliko sam shvatila, odbila si da pomogneš u istrazi u vezi sa mogućim
slučajem istorijskog zlostavljanja deteta. Samo sam htela da čujem tvoju stranu priče i
otkrijem da li se radi o nesporazumu. Ti znaš koliko nam je važno da sačuvamo dobre
odnose sa policijom.“
Freji nije padalo na pamet da objašnjava šta se dešavalo između nje i Huldara.
„Nažalost, zauzeta sam. Ne mogu da se izvučem. Pomenuti slučaj povezan je sa
ubistvom. Potpuno je neprimereno povezivati ga sa starim slučajem seksualnog
prekršaja i pokušavati da se krivica svali na pojedince koji su možda bili žrtve. Pri tome
oni više nisu deca; oboje su u dvadesetim godinama.“
„To je sasvim moguće, ali nisam sigurna da se ti bilo šta pitaš. Ako oni hoće da
sada istraže te navodne zločine, to će i da urade. A ako je slučaj osetljiv, onda postoji još
više razloga da prisustvuješ razgovoru.“
„Šta je sa Solvejg? Zar ne može ona da ode? Ona zapravo poznaje jedno od tih koje
nameravaju da ispitaju; lečila ga je kada je bio dečak. Mislim da bi ona bila idealna za
taj posao.“
Elsa je na trenutak zaćutala, pa rekla: „Možda.“ Zastala je. „Prepuštam to tebi.
Razgovaraj sa Solvejg, i ako je budeš ubedila da ide, onda dobro. U suprotnom, moraćeš
ti. I ne želim izgovore. Razgovor počinje u četiri.“
Freja je osetila kako počinje da ključa od besa, ali uspela je da završi razgovor ne
rekavši nešto zbog čega bi se pokajala. Nije želela da je izbace s posla ovog leta kada je
plan bio da sačeka jesen i započne novi život. Možda bi trebalo da se upiše u pomorsku
školu. Tamo bar ne bi nedostajalo naočitih kapetana brodova koje bi posmatrala
uživajući za vreme dosadnih predavanja. To bolje zvuči nego da gleda ono đubre
Huldara. Očigledno se žalio na nju, povrh svih ostalih svojih grehova.
Čizmica je konačno kliznula na svoje mesto. Freja je spustila nogavicu Saginog
odelca za sneg i zakopčala remen ispod njenog đona. „Sećaš se, Saga?“ Devojčica ju je
namršteno pogledala. „Huldar“, rekla je Freja. „Huldar.“ Freja je napravila grimasu
gledajući u nju i čekala.
Saga se zastrašujuće natmurila a Freja se iscerila. Bravo devojčice.

Čim je Freja vratila devojčicu u naručje njene majke, koja se ponašala kao da je
dočekala svoju ćerku posle putovanja na Mesec, telefonirala je Solvejg. Razgovor je
počeo dobro: Solvejg je bila oduševljena što je iznenada toliko tražena – sve dok nije
čula da su u slučaj umešani Trostir i Sigrun. U tom trenutku je odjednom otkrila sve
moguće razloge zašto ne može da dođe za tako kratko vreme. To ne bi bilo
profesionalno, rekla je. Posle toga ništa što je Freja pokušala, ni molbe ni prikrivene
pretnje, nije imalo nikakvo dejstvo. Bilo je čudno što se ona toliko opirala da pomogne.
Freja je nakratko pomislila na „S“ u pismu… ali zašto bi Trostir želeo da povredi nekoga
koga je jedva i sreo, i ko nije imao nikakve veze sa suđenjem njegovom ocu? A koliko
ima ljudi na Islandu čije ime počinje na S?
Nije bilo vredno truda da otpešači do kuće po auto, pa je ušla u autobus. I dalje loše
raspoložena, sela je pozadi i obrisala zamagljen prozor. Pogled kroz prozor je bio
obeshrabrujući. Prolaznici u vetrovkama su kao zombiji vešto napredovali preko
klizavih pločnika, pognute glave, s rukama u džepovima. S vremena na vreme u staklu
se pojavljivao Frejin odraz. Lice joj je bilo grozno crveno, a kosa raščupana od borbe sa
nevremenom. Ipak, nije baš da je trebalo da nekoga zadivi u turobnim kancelarijama
istražnog odeljenja.
Izašla je iz autobusa i pridružila se redovima zombija, navlačeći kapuljaču, gurajući
ruke u džepove i pokušavajući da zakloni lice od pahuljica koje su joj udarale u lice.
Skoro je stigla do upravne zgrade policije kada je prošla pored jednog auta parkiranog
napolju. Vozač je netremice zurio u ulaz i tek kada je već trebalo da uđe unutra, njoj je
sinulo. To je bio Ori, Vakin otac, čovek koji je došao da odvede svoju bivšu ženu iz
policijske stanice.
Freja se okrenula i pažljivo ga pogledala. On je zurio u vrata, očigledno ne
shvatajući da ga ona posmatra. Šta je, dođavola, hteo? Produžila je unutra i stresla sneg s
nogu. Veliki sat na zidu naspram ulaza pokazivao je da ima još dvadeset minuta do
razgovora. Pošto nije imala nameru da provede u Huldarovom društvu nimalo više
vremena nego što je neophodno, odlučila je da ostane u predvorju. Namestila se pored
vrata i kroz staklo posmatrala Orija.
Čovek je piljio u zgradu kao da je hipnotisan. Pomislila je da drži nešto ispred očiju
– možda dvogled. Šta je, za ime sveta, smerao? Bilo je nečega vrlo nezdravog u tom
prizoru: otac odavno mrtve devojčice sedeo je u autu ispred zgrade policije, s
dvogledom, u leden zimski dan. Da život nije bio toliko surov prema njemu, sada bi bio
kod kuće ili na poslu, još uvek u braku sa Dagmar; Vaka bi se do sada odselila od njih i
možda bila na putu da zasnuje sopstvenu porodicu. Sneg koji se topio kapao je s
Frejinog kaputa, kao da plače nad tragičnom sudbinom te porodice. Ako je Ori vrebao
priliku da napadne Jouna Jounsona, njihova sudbina će biti još tragičnija.
Ponovo zakopčavši kaput, Freja je izašla napolje, prišla njegovom autu i pokucala
na prozor. Kada se okrenuo i susreo njen pogled, izgledao je užasnuto, kao čovek
uhvaćen u provali. Freja mu je dala znak da spusti prozor.
„Zdravo. Ja se zovem Freja. Sreli smo se kada si došao po svoju bivšu ženu u
policijsku stanicu na Hlemuru.“
„Da. Sećam te se“, rekao je spuštajući dvogled na suvozačko sedište i prebacujući
novine preko njega. „Šta hoćeš?“
„Samo sam htela da proverim da li čekaš nekog.“
„Ne.“ Čovek je zastao, pa dodao, razdražljivo: „Je li zabranjeno da se sedi ovde?
Nikoga ne ometam.“
„Možeš da sediš ovde koliko god hoćeš. Samo sam htela da ukažem kako ovo nije
najbolje mesto da se nekome postavi zaseda – ako je to tvoj plan. Razmisli o tome – ovo
je upravna zgrada policije. Odmah bi te uhapsili.“
Ori je izgledao pomalo postiđeno i zbunjeno. Freja je gotovo mogla da ga čuje kako
razmišlja: Da li da poričem ili da joj zahvalim na savetu i odem kući? Nadala se da će se
opredeliti za drugu mogućnost. Ako bi sada uradio nešto glupo, to bi samo pogoršalo
njegove i Dagmarine probleme. „Ne znam da li si toga svestan, ali ljudi koji se svete ne
prolaze baš glatko kroz pravni sistem, ma kakav zločin da je počinjen nad njima.“
 Ori je i dalje ćutao. Izgleda da nije imao dovoljno poverenja u sebe da pogleda u
Freju.
„Mogu li nešto da ti kažem?“
Klimnuo je glavom.
„Sada samo nagađam, ali mislim da si se nadao da ćeš naleteti na Jouna Jounsona,
možda zato što želiš da ga ubiješ. Nema potrebe da ovo potvrđuješ ili poričeš, ja nisam
policajka.“ Videvši da se čovek opustio na te njene reči, dodala je: „Ali trebalo bi da
imaš na umu da je izuzetno retko – izuzetno retko – da se neko zaista usudi i to i uradi.
Ljudi možda maštaju o osveti, ali kada dođe taj trenutak, bezmalo svi odustanu. A
postoji razlog za to: tvoj život više nikada neće biti isti. Ako budeš upao u ambis, nikada
nećeš izaći iz njega. Zato bi ti bilo bolje da ostaviš tog čoveka na miru. On nije vredan
toga.“
„Lako je tebi da to kažeš.“
„Ja znam o čemu pričam. Pomažem seksualno zlostavljanoj deci, tako da sam srela
bezbroj roditelja sa istim tim mislima sa kojima se ti sada boriš.“
„Ali ti ne radiš sa decom koju su takvi ljudi ubili. Ili njihovim roditeljima“,
bezmalo je zarežao.
„U pravu si.“ Freja se upitala da li bi trebalo da stane na tome i prestane da se meša.
Šta god on planirao, kada dođe do toga, verovatno će se završiti time što će prebiti
čoveka. Možda će se zbog toga dobro osećati. Ili je možda Ori bio jedan od onih koji ne
bi mogli da se uzdrže od težeg nasilja. „Ali ono što zasigurno znam jeste da nećeš
izlečiti bol ako napadneš tog čoveka. Samo ćeš se uvaliti u užasnu nevolju.“
Ori je progunđao. „To nema nikakve veze sa tobom, ali iskreno govoreći, ja u stvari
ne znam šta radim ovde.“
„Zašto onda ne ideš kući?“
„Kući?“
„Da.“ Sneg se pretvorio u bljuzgavicu i nogavice su joj bile mokre. „Ili na posao.“
Prisetila se da joj je Gudmundir Lauruson rekao da je Ori agent za nekretnine. I to vrlo
uspešan. „Kada te nešto muči, moglo bi da pomogne ako se zadubiš u neki posao. To
može da donese privremeno olakšanje.“
„Privremeno, da.“
„Razmisli o tome.“ Freja se uspravila. Moraće da se vrati unutra ili će zakasniti. A u
svakom slučaju nije mogla da raspetlja čovekov emocionalni čvor tu napolju na
bljuzgavici. Izvadila je svoju posetnicu i tutnula mu je u ruku. On je oklevao. „Uzmi za
slučaj da želiš da razgovaraš sa nekim. Moja specijalnost su deca, ali možda bih mogla
da preporučim nekoga ko može da ti pomogne – ako se pokaže da sam ja beskorisna.“
Ori je uzeo posetnicu. Pregledao je, pa je spustio na sedište pored dvogleda.
„Hvala. Mada sumnjam da ću te zvati.“
„To svakako zavisi od tebe.“
Podigao je prozor ne pozdravivši je. Freja je krenula nazad unutra. Sat u predvorju
je pokazivao da je stigla tačno na vreme. Dok je ulazila u lift, osvrnula se za sobom i
videla da je njegov auto još uvek tamo.
27.

Ispostavilo se da je Freja nepotrebno brinula da će zakasniti. Huldar nije ni bio tamo

kada je došla. Dočekao ju je Gudlejgur, stidljiv i znojavih dlanova. On ju je obavestio da
je Huldar otišao da dovede Trostirovu sestru Sigrun, pošto je plan bio da nju prvu
ispitaju. Mlada žena je zvala da kaže kako sumnja da će moći da dođe a on je pomislio
da je najsigurnije da uskoči u kola i sam ode po nju.
U detektivskim kancelarijama je bilo tiho, iako je bukvalno svaki sto bio zauzet.
Detektivi su bili bledi i nekomunikativni. Možda je u pitanju bila neka zaraza.
Gudlejgur je, nasuprot tome, izgledao vedro i orno, uprkos zlosrećnim pokušajima
da pokrene razgovor. Uspeo je da ponudi Freji kafu ne manje od tri puta, ali se činilo da
ne može da smisli ništa drugo što bi rekao. Posle nelagodne tišine, pozvao ju je u sobu
za hitne sastanke. Međutim, kada je krenuo da otvori vrata, zastao je, očigledno se
prekasno setivši da ona zapravo nije član istražnog tima. Sa mesta na kome je stajala,
Freja je mogla da vidi dokumente i slike prikačene po celom zidu i komentare ispisane
po tabli. Spazila je nekoliko jezivih fotografija. Nije bilo čudo što je Gudlejgur oklevao.
Ona ga je brže-bolje umirila da se već obavezala na čuvanje poverljivih podataka, tako
da je potpuno bezbedno da je pusti unutra. Njena radoznalost je bila podstaknuta; nije
svakog dana dolazila u kontakt sa nečim ovakvim.
Freja je pregledala izložene fotografije i čitala odlomke teksta, užasnuta, skoro
zaboravljajući da se Gudlejgur s nelagodom meškolji iza nje. Najzad se okrenula prema
njemu mršteći se. „Ovo je veoma krupna stvar.“
„Znam.“ Stidljivo se osmehnuo. „Mora da si ti prilično čvrsta. Da nisi slučajno
doktorka? Lekar, mislim, a ne psiholog?“
„Ne, ja sam psiholog.“ Freja se ponovo okrenula i pažljivo pogledala fotografiju
šaka. „Možda ove slike ne utiču previše na mene jer izgledaju toliko nestvarno. Mislim,
znam da su stvarne, ali moj um ne može to da prihvati. On jednostavno pretpostavlja da
su obrađene u fotošopu.“
„Uveravam te da nisu. Veruj mi, bio sam tamo kada su ih našli.“
„Šta je sa ovim… stopalima?“ Freja je pokazala na sličnu fotografiju. „Nisam znala
za to.“
„Otkrivena su tek jutros.“
„Da li pripadaju istoj osobi?“
„Skoro sigurno, ali moraćemo da uradimo DNK test pre nego što to sa sigurnošću
potvrdimo. Međutim, krvna grupa se podudara, a patolog smatra da i šake i stopala
pripadaju čoveku istih godina.“ Gudlejgur je zurio u fotografiju. „Stopala su takođe
odsečena motornom testerom, ali smatra se da je žrtva do tada već bila mrtva. Mnogo mi
je laknulo kada sam to čuo.“
Freja mu se osmehnula. Njegovo priznanje je bilo neobično iskreno, i odmah je
pretpostavila da je sigurno sa sela. „Vidim da ste počeli da shvatate Trostirovo pismo
ozbiljno. Ono iz vremenske kapsule, hoću da kažem.“ Pokazala je rukom na tablu gde su
u jednoj koloni bili ispisani inicijali. Iza nekih od njih bila su dodata imena. BT je
označavalo Benedikta Tofta, K Kolbejna Ragnarsona a JJ Jouna Jounsona. Iza S i PV su
bili znaci pitanja, kao i iza I. Na dnu je bilo ime Torvaldira Svavarsona, propraćeno sa
dva upitnika. „Ko je Torvaldir Svavarson?“
„U njegovom dvorištu su nađena stopala. On je tužilac, ali izgleda da do sada nije
nađena nikakva veza sa Jounom Jounsonom. Osim što je pre neki dan neki neznanac
namamio njegovu decu u auto, pa ih vratio s porukom da pozdrave svog oca od Vake.“
„Vake Oradotir?“
„Mi tako mislimo. To smo saznali tek jutros kada je ponovo obavljen razgovor sa
njihovom majkom. Nju su pozvali da dođe po decu kada su otkrivena stopala – ona i
Torvaldir su razvedeni. To nismo saznali onda kad je davala izjavu o otmici dece.“
Postiđen, Gudlejgur je dodao: „Tačnije, nije to pomenula tada. Majka, hoću da kažem.“
„Šta je sa čovekom koji je odveo decu? Da li je on uhvaćen?“
„Ne. Nosio je kostim Deda Mraza a oni ne mogu da opišu ni njega ni njegov auto.
Mali su – idu u vrtić.“
Freja je dobro znala koliko deca mogu da budu neprecizna kada je u pitanju
opisivanje. „Joun Jounson je očigledni kandidat. Da li vam se posrećilo u pokušaju da ga
pronađete?“
Gudlejgur je odmahnuo glavom. „Ne. Nažalost.“ Onda se malo razvedrio. „Ali
ustanovili smo da šake ne pripadaju njemu. Uporedili smo otiske sa onima na njegovoj
knjizi i ne poklapaju se.“
„Zar policija nema njegove otiske u bazi?“
„Ne. Došlo je do propusta. A sada kancelarija tužioca ima problema da pronađe
neke dokumente koje želimo da vidimo. Ali to je neizbežno kada imaš posla sa starim
slučajevima. Ništa se ne čuva zauvek.“
Freja je bila sumnjičava. Gubljenje jednog seta otisaka moglo je da bude greška, ali
s obzirom na to koliko je zvaničnih dokumenata povezanih direktno ili indirektno sa
slučajem Jouna Jounsona nestalo bez traga, u tome je moralo da bude nečeg više.
Pomislilo bi se da su fajlovi sistematski uništeni. Nije mogla da zamisli kako je neko to
mogao da uradi, ko je to mogao da bude, i zašto, ali je ćutala jer nije želela da deluje kao
teoretičar zavere. Mora da je policija shvatila koliko tu nešto debelo nije kako treba.
Osim ako je to bio uobičajeni problem: šta je ona znala o čuvanju dokumenata u
državnim službama? „Da li je on vaš glavni osumnjičeni za sve ovo?“ Mahnula je rukom
prema materijalu na zidovima.
„I da i ne. Nemamo osumnjičene. Mada, kad smo kod toga, verujemo da ima dva
saučesnika. Teško je poverovati da bi jedna osoba mogla da nosi mrtvački sanduk, a
kamoli da ga izvuče iz groba.“ Gudlejgur je pokazao neke komentare ispisane na tabli:
„1 ili 2 osobe?“ i „1, 2 ili 3 slučaja?“, koji su više puta zaokruženi. „Kao što možeš da
vidiš, nismo sigurni čak ni da li sanduk, ubistvo i odsečeni udovi spadaju u isti slučaj.
Da i ne pominjem pismo iz vremenske kapsule. Možda je sve to povezano, a možda i
nije.“
„Povezano? Sigurno jeste. Ejnar Adalbertson, čovek u mrtvačkom sanduku, bio je
očuh Jouna Jounsona, a Trostir, koji je napisao pismo, njegov je sin. To ne može da bude
slučajnost. A Benedikt Toft je bio tužilac u jednom od suđenja Jounu.“
Pribravši se malo, Gudlejgur je prilično pompezno objavio: „Nadamo se da će
situacija uskoro biti razjašnjena. Treba odgovoriti na mnoga pitanja, ali stvari se kreću u
pravom smeru. Uprkos tome, staro pismo nam je dalo nekoliko razloga za glavobolju.
Da li je Trostir sam sastavio spisak ili su to imena za koja je znao da su na spisku
neprijatelja njegovog oca? U tom slučaju, zašto su tu i inicijali njegovog oca? Teško da
je Joun Jounson nameravao da sredi samog sebe.“
„Ne. Teško da jeste.“ Mada Freja nije mogla da ne pomisli kako bi to bilo zgodno.
„Ako su to Jounove izabrane mete, pretpostavljam da je Trostir mogao da doda svoje
inicijale na spisak kako bi lično sredio svog oca.“
Gudlejgur izgleda nije mislio da je ovo vredno komentara. Protrljao je svoju glatku
vilicu. „Muči nas još jedna zagonetka. Ako je Joun Jounson počinilac, ko je njegov
saučesnik? On nema mnogo prijatelja. Ne bi se reklo ni da ima mnogo poznanika. Bio je
u zatvoru više od deset godina. Razgovarali smo sa Litla-Hrejnom i većina zatvorenika
nije mogla da ga podnese; držao se po strani. Prema tome, mali su izgledi da je tamo
stekao prijatelja koji bi sada mogao da mu bude saučesnik.“
„A mali su izgledi i da mu pomaže njegov sin.“
„Ne bih znao. Nikada nisam sreo Trostira.“ Gudlejgur je prekrstio ruke i seo na
ivicu stola. „Ali ne možemo da isključimo mogućnost da je on umešan. On je čak
potencijalni osumnjičeni za ubistva, ili Benedikta Tofta ili onog kome su pripadale šake i
stopala, ili obojice.“
„Ali šta ako su mu trebala dvojica saučesnika?“
Gudlejgur je slegnuo ramenima. „Prijatelj, njegova majka – čak njegova sestra,
mada ona, koliko sam shvatio, ne bi ni mrava zgazila. A ja lično ne verujem da je u to
mogla da bude umešana žena.“
Freja se suzdržala od komentara da žene nisu nesposobne za tako nešto. Zapravo,
one su se pokazale sposobnim za izuzetnu surovost, pogotovo kad je reč o pedofilima.
Ali ništa slično se nije dogodilo na Islandu do sada; nijedna žena – ili muškarac, kad
smo već kod toga – nije se svetila na tako užasan način kao što je bilo prikazano na zidu.
Ni žrtve se nisu uklapale u taj scenario; bar Benedikt Toft nije. Koliko je ona znala, on
nije bio pedofil. „Da li je bilo ko od ovih ljudi – Benedikt Toft, Kolbejn ili taj Torvaldir
– osumnjičen da je zlostavljao decu?“
„Ne. Temeljno smo proverili njihovu prošlost, jedino ako to nisu majstorski dobro
zataškali.“
 Bilo je kao što je ona sumnjala. Ovo se jednostavno nje uklapalo. „Šta je sa
Vakinim ocem, Orijem? Da li ste razmišljali o njemu? Ili njenoj majci?“
„Da, ali nigde nismo stigli s tim. Sve dok postoji pretpostavka da su šake mogle
pripadati Jounu, Ori je jak kandidat, a ako Joun bude pronađen mrtav, taj tip će se vratiti
na vrh našeg spiska. A njegova bivša žena će biti druga na tom spisku. Ali ne uviđamo
kakav je motiv on imao da ubije Benedikta Tofta. Ili šta ga je moglo podstaknuti da
nekome odseče šake i stopala.“
„On je upravo sada tu napolju. Sedi u kolima i motri na ulaz. Mislim da čeka da se
pojavi Joun Jounson. To ne znači da verujem da će ga zaista ubiti – ali ko zna.“
Izašla je s Gudlejgurom iz kancelarije i prišla prozoru, ali auta više nije bilo.

Atmosfera u sobi za ispitivanje bila je teška. Sama soba je bila jednolična i nevesela;
požuteli zidovi su namerno ostavljeni goli da ne bi bilo ničega što bi odvlačilo pažnju
onom koga ispituju; stolice su bile tvrde kako ispitaniku ne bi bilo previše udobno; sto je
bio dotrajao i prljav. Ni Frejin i Huldarov zategnuti odnos nimalo nije ublažavao
napetost. Ona je sve vreme gledala na drugu stranu, a on je izgleda shvatio poruku pošto
uopšte nije gledao ka njoj.
Izgledao je postiđeno i utučeno. Kada se pojavio sa Sigrun, izbegavao je Frejin
pogled i samo joj je ponudio kafu. Ona je to brzo odbila, sada već vrlo uvežbano jer je to
bila četvrta takva ponuda otkad je ušla u zgradu.
Sigrun je upotpunjavala sumorni prizor. Sedela je licem okrenuta prema njima kao
neko kome su upravo javili za smrt bliskog srodnika. Ramena su joj bila spuštena, ruke
u krilu, mada je izgledalo kao da se neprekidno pomeraju, sudeći po trzanju ramena.
Duga, suva kosa padala joj je preko obraza poput zavese. Do sada je odgovarala na sva
Huldarova pitanja jednosložnim rečima. Ne, ona ne zna gde je njen otac. Ne, nije ga ni
čula ni videla. Ne, ne zna ništa o Trostirovom pismu. Ne, nije poznavala Benedikta
Tofta, Kolbejna Ragnarsona ni Torvaldira Svavarsona. Ne, nema pojma ko je mogao da
iskopa mrtvački sanduk čoveka koga nazivaju njenim dedom, mada nisu u krvnom
srodstvu. Ne, nije bila umešana u to; ona nema vozačku dozvolu i ne bi znala da upravlja
mehaničkim rovokopačem. Ne, nikada nije taknula motornu testeru i ne poznaje nikoga
ko poseduje neku takvu stvar. Svaki odgovor je bio izrečen skoro šapatom i Freju je
zabolela glava od toga što je morala da se napreže svaki put kada Sigrun otvori usta.
Freja je osetila vibraciju u džepu kaputa. Njen telefon. Mora da je to bio Baldur,
željan da čuje kako se snašla sa čuvanjem bebe. Zažalila je što je smanjila zvono; bilo bi
pravo olakšanje da je mogla da ima izgovor da izađe i ćaska sa svojim bratom. Ovde nije
mogla ništa da doprinese. Samo je sedela i slušala razgovor između Huldara i Sigrun.
Baldurov poziv je bio važniji, on nije mogao da jednostavno pozove nekog drugog. Freji
je bilo još gore nego ranije, jer je bila uznemirena mišlju da izneverava najvažniju osobu
u svom životu. Strpljenje nije bilo jedna od Baldurovih vrlina i znala je da će telefon
zavibrirati još samo nekoliko puta pre nego što on odustane. Sigrunine ruke su se
pojavile ispod stola kad je sklonila kosu s lica. Ponovo su videli njen lutajući pogled na
bledom, bezizraznom licu. Freja je pored sebe čula Huldara kako pita: „Šta ti se desilo s
rukom?“
Rezultat je bio najduži odgovor koji je Sigrun do tada dala, i Freja se prenula
vraćajući se u stvarnost. „Nezgoda. Bila sam veoma mala, zapravo se i ne sećam.“
Sigrun je zurila u patrljke gde su nekada bili mali i domali prst desne ruke, kao da ih vidi
prvi put. Onda se trznula i ponovo gurnula ruke ispod stola.
„Koliko sam shvatio, to ti je uradio tvoj brat Trostir. Da li je to tačno?“ Huldar je
gurnuo pakovanje bombona opal prema Sigrun, koja je odmahnula glavom, iako nije
bilo jasno da li je to bio odgovor na pitanje ili odbijanje slatkiša. Huldar nije odustajao.
„Dakle, Trostir nema nikakve veze sa tim?“
„Ne. Ne u tom smislu. Namerno.“
„Nije namerno? Kako to misliš? Šta se tačno dogodilo?“
„Da li je to važno?“ Sigrun je susrela Huldarov pogled, pa ponovo oborila oči, lica
prepunog tuge.
„Mi to jednostavno ne znamo u ovoj fazi istrage. Ali jedno mogu da ti kažem, što
više znamo, veći su izgledi da ćemo naći ubicu koji je još na slobodi. On je već ubio
dvojicu ljudi. Zato bih ti bio veoma zahvalan ako bi nam odgovorila na sva pitanja.“
„Moram li odmah da odgovorim na ovo?“ Tanki glas je zvučao kao da pripada
devojčici.
„Ovaj… ne moraš, pretpostavljam da je to u redu“, Huldar je rekao zatečeno –
očigledno je ovo bio neuobičajen zahtev na saslušanjima. „Poslednji put kad smo se
sreli, pitali smo te za posete ocu u zatvoru. Sada znamo da si jednom išla tamo; to je
zabeleženo a ti si potpisala formular. Zašto si ga posetila i zašto više nikada nisi ponovo
otišla?“
„Otišla sam da mu kažem da ga ne mrzim.“
U tom trenutku se Freja po prvi put umešala. Pitanje i odgovor su podstakli njenu
radoznalost. Ljudi kao što je Sigrun obično ne postupaju impulsivno; oni pažljivo
odmeravaju stvari. „Zbog čega? Šta te je podstaklo da tada odeš?“
„Ja… čitala sam neku knjigu. Knjigu za samopomoć.“ Sigrun je zaćutala, očigledno
jer nije imala nameru da dodatno pojašnjava. Teško da je i bilo potrebe. Čisto iz
profesionalnog interesovanja, Freja je zvirnula u nekoliko takvih knjiga i vrlo lako je
mogla da zamisli poglavlje o tome kako ljudi treba da se suoče sa strahovima; kako je
napad najbolja odbrana i tako dalje. U Sigruninom slučaju, takav savet je bio veoma
upitan; ona je imala sva prava da živi u miru i sigurnosti, i nije je trebalo terati da se
suočava sa svojom traumatičnom prošlošću bez nečije pomoći. Susret sa napadačem
licem u lice retko je pomagao žrtvama seksualnog nasilja da prevaziđu traume. U
najboljem slučaju, efekti su bili kratkotrajni. Trauma se brzo vraćala.
„Da li je ta knjiga preporučivala da se suočiš sa svojom prošlošću? I da li si ti to
protumačila da treba da sretneš svog oca i razgovaraš sa njim?“
„Da.“ Sigrun nije podigla pogled.
„Smatraš li da ti je to iole pomoglo?“
Sigrunina kosa slična zavesi zaljuljala se napred-nazad kada je odmahnula glavom.
„Ne. Samo sam se osećala gore. Povratila sam u autobusu na povratku u grad.“
„Reci mi nešto, Sigrun. Pošto si očigledno zainteresovana da rešiš svoje probleme,
zar nikada nisi išla na terapiju? Kunem ti se da bi ti to bilo korisnije od bilo kakvih
knjiga za samopomoć.“
„Ne, nisam.“
„Čak ni kao dete? Nakon što su tvog oca poslali u zatvor?“
„Ne.“
„Mogu li da pitam zašto? Mogla si da dobiješ besplatno lečenje od države.“
„Mama nije želela da idem. Kao ni Trostir. Oni su protiv takvih stvari.“
„Shvatam.“ Freja je pogledala jadno stvorenje pred sobom, i dozvolila svom
pravedničkom gnevu da se razbukta, pa ponovo zgasne, pre nego što je nastavila. Bilo bi
uzaludno kritikovati Sigruninu majku ili brata, koji su bili podjednako slomljeni i
oštećeni kao i ona. „Mislim da bi kasnije trebalo da popričamo o raspoloživim
mogućnostima. Nikada nije prekasno da se prevaziđu problemi sa kojima se ti sigurno
boriš, a ja mogu da ti pomognem ako želiš. “ Drugi put tog dana Freja je izvadila svoju
posetnicu. Pretvarala se u hodajuću reklamnu kampanju. Obično su njene posetnice
stajale netaknute dok se toliko ne izgužvaju da mora da ih baci.
„Da. Možda.“ Sigrun je stavila posetnicu u džep svoje jakne, koju nije skinula iako
je u prostoriji bilo toplo.
„Da li bi bila voljna da odgovoriš na pitanje o tome kako si izgubila prste?“
„Onda mogu da idem? Kada odgovorim?“
Huldar je coknuo jezikom. „Da. Može.“ On je klonulo sedeo na svojoj stolici, ali
sada se ponovo uspravio. Dohvativši pakovanje bombona opal koje ni Freja ni Sigrun
nisu ni taknule, ubacio je dve u usta i nastavio pomalo promuklo: „Reci mi kako je
Trostir bio umešan.“
„On to nije uradio. Ne smete to da mislite.“
„Ne znam šta da mislim. Na tebi je da to razjasniš. Nastavi.“ Huldarov glas je
dobio grublji, autoritativniji prizvuk nego ranije.
„Bio je nesrećan slučaj. Greška.“
„Moraćeš da budeš određenija. Postoje različite vrste nesrećnih slučajeva i grešaka.
Ali se obično ne završavaju tako što neko izgubi prste.“
„Ja stvarno ne znam ništa više od toga. Znam samo da to nije uradio namerno.“
„Šta nije uradio?“
„Ne znam. Bila sam previše mala da bih zapamtila.“
„Svakako su tvoja majka ili Trostir morali da ti ispričaju šta se desilo?“
„On me negde odveo i to se desilo. Mama mi je rekla da je bio nesrećan slučaj; on
je bio samo dete, tako da nije mogao da zna šta bi moglo da krene naopako. Sećam se
policajca koji nas je našao, i svog dede. On je došao po nas. Onda se sećam bolnice. I
kako sam se kasnije čudno osećala. Dugo vremena sam mislila da će mi prsti ponovo
izrasti.“ Sigrun je naglo zaćutala, kao da je iznenadila samu sebe tim dugim govorom.
„Imala sam samo četiri godine, razumete.“
„Stvarno? Niko ti nikada nije rekao šta se tačno dogodilo?“
 „Ne.“
„A ti nikada nisi pitala?“ Huldar nije mogao da sakrije zaprepašćenje. Nagnuo se
nad sto u pokušaju da izrazi zabrinutost i interesovanje. Iako mu je iz glasa nestalo
grubosti, Sigrun se trznula. Njegova blizina joj je očigledno izazivala nelagodu, kao i
ranije kada je pružio ruku da je uvede u sobu. Freja se pitala da li bi bilo bolje da je
razgovor vodila neka policajka. Neobrijan, raščupane kose, Huldar je pucao od
muževnosti, mada ne bi bilo mnogo razlike ni da je bio uredan i glatko izbrijan.
„Nekada sam pitala. Davno. Ali nikada nisam dobijala prave odgovore. Mama mi je
rekla ono što sam ja rekla vama. Bila je to greška, nesreća. Bolje je ne razmišljati o
tome. Ionako samo pijanistima treba svih deset prstiju.“ Sigrun je dočekala Huldarov
pogled sa za nju neuobičajenom čvrstinom. „A mi nikada nismo imali klavir.“
Razgovor nikuda nije vodio. Ali pre nego što su ga završili, Freja je odlučila da
postavi pitanje koje joj se motalo po glavi otkad je prvi put videla tu devojku.
„Tvoj otac je na suđenju tvrdio da nikada nije zlostavljao dete pre tog užasnog dana
kada je Vaka umrla. Dakle, ja sam upoznata sa takvim slučajevima i ozbiljno sumnjam u
njegovu izjavu. Ako je lagao, moguće je da je zlostavljao i druge devojčice ili dečake.
Pitala bih da li je on ikada seksualno zlostavljao tebe ili tvog brata, mada verujem da već
znam odgovor.“
Sigrun je ustala, izgledajući uzdrmano. Stegnula je jaknu oko svog mršavog tela i
počela da traži rukavice po džepovima. „Ne. Ni ja ni Trostir nismo doživeli ništa slično.
Trebalo bi da to imate u dosijeu.“ Drhtavim rukama je izvadila rukavice i izašla.
28.

Freja je gurnula telefon u džep, osećajući olakšanje što Baldur nije odustao od pokušaja
da je dobije. To ne samo da joj je umanjivalo osećaj krivice što se nije javila kada ju je
ranije zvao nego joj je takođe davalo izgovor da odloži razgovor sa Huldarom dok
čekaju Trostira. Dala je sve od sebe da razvuče telefonski razgovor, ponavljajući
Balduru tri puta priču o jutru koje je provela sa njegovom ćerkicom. Posle toga, Baldur
nije mogao da se uzdrži da je ne pita da li se kod nje nešto dešava. Ona je natenane
opisivala zgodnog samohranog oca koga je tog jutra srela pored jezera, i rekla da će ga
zvati. Obično ni sa kim nije delila takve informacije, ali ovom prilikom je napravila
izuzetak, svesna da Huldar može da čuje svaku njenu reč.
Dok je Freja preterano hvalila Balduru princa iz bajke kog je srela kraj jezera,
krišom je pogledala prema Huldaru. Izgledao joj je izmučeno.
Napolju se spustio mrak i ulična svetla su sijala na mokrom asfaltu. Parking-mesto
na kome je Ori čekao bilo je prazno. Iako je susnežica prestala, nebo je bilo oblačno i
pretilo da sruči još snega. Freja je opsovala sebe što nije došla kolima; pomisao da čeka
autobus po takvom vremenu nije bila primamljiva, pogotovo sada kad joj se odeća
najzad osušila. Bila je izgužvana i prljava – ali suva.
„Izvini zbog onog jutros. Voleo bih da sam išao da hranim patke sa tobom.“
Iako pogled kroz prozor nije bio ništa posebno, Freja je nastavila da zuri napolje
kao opčinjena. „Nema potrebe da se izvinjavaš. Meni nije bilo važno da li ćeš doći ili
ne.“ Dala je sve od sebe da priča normalno; nije želela da pomisli kako je ljuta što joj ga
je Ertla preotela.
„Možda, ali meni je važno. Voleo bih da sam išao s tobom.“
Freji je bilo dovoljno da se samo malo izmakne kako bi videla svoj odraz i hodnik
iza sebe na staklu. Huldar je stajao naslonjen na zid, prekrštenih ruku, zatvorenih očiju.
Da ga upravo nije čula da govori, pomislila bi da je zaspao. „O, dobro“, rekla je i
ponovo prinela lice uz staklo.
„Prestaću da pijem.“
„Zvuči pomalo preterano.“ Dahom je napravila okrugli oblačić na staklu, koji se
brzo smanjivao i isparavao. „Šta se desilo sa Trostirom? Mislila sam da će biti ovde
odmah posle Sigrun? Moram da idem kući.“ U stvari, nije imala nikakvih planova, ali
sve je bilo bolje nego da se zadržava ovde. Moli će pregladneti, bez obzira na činjenicu
da ju je Freja dobro nahranila pre nego što je izvela Sagu u šetnju. Pomisao na psa
prizvala joj je u misli sliku njene sofe i odjednom je imala utisak da će pasti.
„Sigrun je otišla ranije nego što smo očekivali. Trebalo bi da Trostir bude ovde za
deset, najviše petnaest minuta.“ Huldarov odraz je otvorio oči i zurio u nju.
Freja je dopustila sebi da tiho uzdahne. Da li je stvarno morala da stoji tu i sluša
Huldara kako cvili čitavih deset minuta? „Šta misliš koliko će razgovor trajati?“
„Ne dugo“, odvratio je neodređeno. „Ne očekujem da će nam reći bilo šta korisno.“
Uzdahnuo je. „Kolbejnova žena je zvala iz Londona da nam kaže kako ne može da
dobije muža. On je takođe nestao. Uradićemo pretres kuće. Voleo bih da mogu da
shvatim kako je sve ovo povezano.“
„Onda bih ja možda mogla da se izvučem? Ili ćeš me ponovo prijaviti ako to
uradim?“ I dalje nakostrešena zbog prljavog trika koji je primenio na njoj, nije mogla da
sakrije gorčinu u glasu.
„Ne možeš da odeš sada. I ja te nisam prijavio. Zvao sam Dečji dom jer ti nisi htela
da razgovaraš sa mnom. Šta je drugo trebalo da uradim?“
„Ostavi me na miru.“
Više nisu progovorili ni reč. Huldar je ponovo sklopio oči a Freja je nastavila da
pilji kroz prozor. Poneki auto bi prošao niz ulicu rasprskavajući bljuzgavicu. Odlučila je
da uzme taksi do kuće; nije bila raspoložena da bude mokra do gole kože na putu do
autobuske stanice.
„Hoćeš li opal?“ Pitanje je bilo toliko besmisleno da je Freja okrenula glavu.
Huldarov glas je bio pun nade.
„Ne, hvala.“ Htela je da doda neku oštru opasku, ali je zaključila da je to uzaludno.
Nije bilo razloga za svađu. Neka radi šta god hoće. Njih dvoje nisu bili u vezi.
„Mogu li još jednom da se izvinim?“ Huldar je zatvorio pakovanje bombona.
„Nemaš zbog čega da se izvinjavaš. Meni to nije važno.“ Njena mirna ravnodušnost
kao da je jače delovala na njega nego da je bila ljuta ili uzrujana. Možda je navikao da
žene budu besne na njega. Nije ništa odgovorio, samo je vratio bombone u džep i
klimnuo glavom. Šiške su mu pale preko očiju i kada ih je sklonio, lice mu je bilo tužno.
Freja je popustila i odlučila da ipak uzme jedan opal od njega kada su se, začuvši
korake, oboje okrenuli. Bila je zahvalna što su ih prekinuli. Ka njima je išao Trostir, u
pratnji policajca. Huldar se uspravio, a tuga s njegovog lica je nestala.
Izgledao je gotovo kao obično dok je pozdravljao Trostira, koji se ponašao kao da
nije video njegovu ispruženu ruku.
Trostir se očigledno ponovo trudio da obuzda gnev, da glumi anarhistu koga uopšte
ni za šta nije briga. Njegova čiroki frizura se sva iskrivila na putu do stanice. Bio je
neadekvatno obučen, u tankoj kožnoj jakni i iscepanim farmerkama. Na nogama je imao
duboke čizme, čije su dugačke pertle bile prljave od povlačenja po zemlji. Kožu oko
očiju obojio je u crno, sve do jagodica. Nije bilo jasno da li je to uradio namerno ili mu
se maškara razlila. Koža mu je bila bubuljičava, leva nozdrva upaljena na mestu gde je
ranije bio pirsing, a ni alke u septumu više nije bilo. Možda mu se nos inficirao. Bez
pirsinga na licu, Trostir je izgledao skoro detinjasto ranjiv, uprkos ratničkim bojama.
„Ovuda.“ Huldar je uveo Trostira u sobu za ispitivanje, automatski podižući ruku
da mu je spusti na rame, ali mladić ju je vesto izbegao, kao i njegova sestra ranije.
U početku je razgovor bio bezmalo isti kao onaj koji su vodili sa Sigrun. Ista
pitanja, isti odgovori. Ne i ponovo ne. On ništa nije znao, nije prepoznavao nijedno od
imena koja su mu pomenuta. Freja je slušala ništa ne govoreći, čekajući da od nje bude
zatraženo da se uključi. Trostir je bio potpuno drugačiji od svoje sestre: osorno je
skrivao svoja osećanja iza debelog spoljašnjeg oklopa. Za njega bi bilo čudo da se
otvori. Soba je bila zagušljiva, i jedino zahvaljujući mirisu crvenih bombona opal koje je
Huldar stalno žvakao moglo se disati.
„Pričaj mi o svome dedi. Da li ste bili bliski?“
Trostir se na stolici izmakao dalje od stola nego Sigrun ranije, i izvalio se opruženih
nogu i prekrštenih ruku. Ponovo je podsetio Freju na divlju životinju. Širio se da izgleda
veći nego što zaista jeste, kako bi nadomestio nedostatke na slabašnom telu koje je bilo
sama koža i kost. „I da i ne. Umro je pre mnogo godina. Zašto je to važno?“
Huldar nije odgovorio na to. „Koliko sam razumeo, ti nemaš vozačku dozvolu – bar
te nema u bazi. Da li je to tačno?“
„Da.“ Trostir je opustio ruke. Pošto je do sada sedeo nepomičan kao kip, Freja je
pretpostavila da ga je ovo pitanje iznerviralo, mada joj nije bilo jasno zašto.
„Ipak, tvoja majka ima vozačku dozvolu, zar ne?“
„Da. Možda. Nemam pojma. Ona nema auto.“
„Ne. Ona nema auto.“ Freja je krajičkom oka primetila kako se Huldar slabašno
osmehuje. „Ali pre neki dan je iznajmila jedan. Jesi li znao za to?“
Trostir je stisnuo usne i ponovo prekrstio ruke. Freja je pomislila da mu se šake
tresu i da pokušava da to sakrije. „Ne.“
„Znači, ne možeš da nam kažeš zašto je to uradila? Znaš, razgovarali smo sa
mnogim firmama za iznajmljivanje kola i ni u jednoj nije zabeleženo da je ranije
iznajmljivala kola. Dakle, to mora da je bila neka posebna prilika. Možda je izbacivala
stare stvari iz kuće? Uzela je karavan, u kojem možeš da napraviš mnogo prostora ako
spustiš zadnja sedišta.“
„Nemam pojma za šta joj je trebao.“
„Stvarno?“ Huldar je zastao. „Očekujem da će se sve razjasniti kada je kasnije
budemo pitali za to. Zar ti ne misliš tako?“
„Nemam blage veze. To nema nikakve veze sa mnom, jebote.“
„U redu. Zaustavimo se na tome. Vratimo se tvom dedi. Ti si ga poslednji video
živog, zar ne?“
„Video sam ga na dan kada je umro, to je tačno. Ali ne znam da li se video još sa
nekim pošto sam ja otišao.“
„Prodavao si mu rolne toalet-papira da prikupiš novac?“
„Da. Tako nešto.“
„Možeš li da se setiš za šta si ga sakupljao?“
„Ne. To je bilo pre sto godina, jebote. Imalo je neke veze sa školom. Ne mogu da se
setim. Sa izletom, možda.“
„Stvarno?“ Huldar je prenaglašeno glumio iznenađenje. „Stvar je u tome što smo
proverili u tvojoj nekadašnjoj školi, u kojoj već godinama važi pravilo da učenicima nije
dozvoljeno da skupljaju novčana sredstva. Vrlo čudno. Da li bi želeo da ponovo
razmisliš o svom odgovoru?“ Policija očigledno nije sedela dokona.
„Ne. Rekao sam ti. Ne sećam se. Mora da je onda u pitanju bilo nešto drugo.“
„Da. Možda.“ Huldar je polako klimnuo glavom. Trostir se drsko šepurio što je
duže mogao, pre nego što je najzad popustio i oborio pogled. „Mrtvački sanduk tvog
dede je iskopan iz njegovog groba na groblju u Habnarfjerdiru u sredu tokom noći. Imaš
li bilo kakve veze sa tim?“
„Ne.“ Trostirov odgovor je stigao prebrzo. Nije pokazivao znake iznenađenosti,
mada je trebalo da taj incident predstavlja novost za njega.
„To se desilo uveče istog dana kada je tvoja majka iznajmila auto.“ Pošto Trostir
ništa nije rekao, Huldar je nastavio. „Prihvataš ovu vest veoma mirno. Da je u pitanju
moj deda, ja bih želeo da saznam više. Da li si već čuo za to?“
Trostir je dao sebi vremena da razmisli o odgovoru. „Da.“
„Gde?“
„Ne sećam se.“
„Čudno da tako mlad čovek bude zaboravan.“ Huldar se oštro zagledao u Trostira.
„Sve mi nešto govori da nisi baš mnogo voleo svog dedu.“
Trostir je podigao pogled, a lice mu je bilo potamnelo od besa. „Prvo, taj čovek nije
bio moj deda. On je bio očuh mog takozvanog oca. A koliko ja znam, nije zločin ako ti
se ne dopada neki tip koji ti čak i nije član porodice. Hoćeš li me uhapsiti zbog toga?“
„Ne. Ako te uhapsim, to će biti zbog nečega mnogo ozbiljnijeg.“ Huldar je malo
opustio svoju stegnutu vilicu. „Ali ne mogu da se ne upitam zašto si odlučio da odeš da
ga vidiš kada si pokušavao da prodaš taj… šta ono beše? O da, toalet-papir… ako ti se
tip nije dopadao.“
Trostir se pribrao i povratio malopređašnju drskost. „Jesi li ti nekakav moron?
Misliš li da prodavcima moraju da se dopadaju kupci? Zvao sam ga jer sam znao da će
nešto da kupi od mene. To je sve. Zar vi kerovi nemate ništa pametnije da radite nego da
istražujete prodaju toalet-papira iz prošlosti?“
Freja je motrila na Huldarovu reakciju, ali njega ova uvreda kao da nije bila
dotakla. Policajcima se to verovatno svakodnevno dešavalo. Kada je ponovo progovorio,
glas mu je bio normalne visine i smiren. „Samo polako, dečko.“
„Ja nisam dečko.“
„Nisi? Onda prestani da se ponašaš kao da jesi.“
Na trenutak su zaćutali. Freja je uhvatila sebe kako razmišlja koliko ih život nije
mazio. Trostir nije rođen loš, a ako je bio povezan sa ovim zločinima, bilo je to samo
zbog onoga što mu se dogodilo. Da je imao normalno detinjstvo, sada ne bi sedeo ovde.
Žudela je da izađe iz te klaustrofobične prostorije, ode kući, baci se na dotrajalu sofu i
gleda film sa činijom kokica u krilu. A najbolje bi bilo da to bude film u kome loši
momci dobijaju ono što su zaslužili a njihove žrtve prolaze nepovređene.
„Pređimo na pismo koje si stavio u vremensku kapsulu… Pošto si do sada imao i
više nego dovoljno vremena da se setiš okolnosti, bilo bi zanimljivo čuti šta te je
podstaklo da ga napišeš i čiji su inicijali.“
Trostir je sedeo nepomično, iako je njegova čvrsto stegnuta vilica ukazivala da
škrguće zubima, kao Huldar maločas. „Već sam ti rekao, ne sećam se.“
„Ne. Naravno da se ne sećaš.“ Huldar uopšte nije izgledao kao da se zabavlja. „Da
ti kažem šta mi mislimo. Mi mislimo da BT znači Benedikt Toft, K – Kolbejn Ragnarson
a JJ – Joun Jounson. Benedikt je ubijen, a Kolbejn je nestao kao i tvoj otac Joun. Stvar
izgleda mnogo ozbiljnije nego prošli put kada smo razgovarali. Zamoliću te da prestaneš
da se zavitlavaš i kažeš mi ko su PV, S i I. Moramo da dođemo do njih. Hitno.“
Trostir je tvrdoglavo ćutao i Freja se pitala šta mu prolazi kroz glavu. Ni na tren
nije poverovala da on ne može da se seti pisma; njegove reakcije su odavale da nešto
krije. Ali šta? Gledajući žalosno mršavog mladića u pank odeći, shvatila je da joj je
teško da veruje kako bi bio fizički sposoban da ubije nekoliko ljudi, iako je znala da
ljudi mogu da budu nasilni bez obzira na visinu i građu. Život bi bio lakši kada bi svi oni
ličili jedni na druge. Misli su je odvele tamo odakle je i počela: deca se ne rađaju loša; ni
Trostir ni bilo ko drugi.
„Odgovori na pitanje.“
„Ne sećam se šta sam mislio. To je bilo pre deset godina. Možeš li ti da se setiš
školskog zadatka koji si radio pre deset godina? Šta, jebote, ja radim ovde?“
„Došao si ovamo da bi bio saslušan u vezi sa istragom ubistva. Ti i tvoja porodica
ste povezani sa slučajem na razne načine. Trenutno si u govnima do guše, bez pojasa za
spašavanje. Ako ne počneš da pričaš, potonućeš u njima. Čuješ li šta ti govorim?“
„Jesmo li završili? Mogu li sada da idem?“ Trostir se obratio Freji.
„Ne, ne možeš da ideš i… ne, nismo završili. Gledaj me kada ti pričam.“ Huldarova
ljutita naredba nije imala dejstva. Trostir je zadržao pogled na Freji. Ona je bila
prinuđena da sedi i glumi ravnodušnost pred mladićevim podrugljivim cerenjem.
Huldar je ponovo pokušao. „Dobro. Nek ti bude. Sledeći put kada se sretnemo
najverovatnije ćeš biti uhapšen. Forenzičari pregledaju iznajmljeni auto upravo sada dok
mi razgovaramo. Ako nađu bilo šta što ukazuje da ste ti, Benedikt, Kolbejn ili čak i
samo onaj sanduk ikada bili u njemu, nijedan sudija nam neće osporiti nalog za
hapšenje. I za tvoju majku takođe. A možda i tvoju sestru.“
Trzanje mišića na Trostirovom obrazu pokazivalo je da je Huldar pogodio u metu.
„Ovo nije šala i ako i dalje budeš odbijao da govoriš, nećemo imati izbora osim da
zaključimo da nešto kriješ.“ Huldar je na trenutak zastao da prostreli pogledom Trostira,
koji je davao sve od sebe da glumi opuštenost. „Šta možeš da mi kažeš o tim tetovažama
na svojim rukama?“
„Ništa. Šta te briga šta znače.“
„Ultio dulcis. Da li to znači nešto kao ’Osveta je slatka?’“
Trostir je slegnuo ramenima. „Ne sećam se.“
„Naravno da se sećaš. Gledaš u njih svaki dan. Reci mi kakvu osvetu si imao na
umu kada si se za ceo život obeležio tim motom? Da li to ima ikakve veze sa ljudima
čije si inicijale napisao u onom pismu?“
„To se tebe ne tiče.“
 Začulo se kucanje navratima. Gudlejgur je promolio glavu i zatražio da popriča sa
Huldarom. Freja je ostala da sedi sama sa Trostirom. Ako je ovo bio onaj trik sa dobrim i
lošim pandurom, zaboravili su da je obaveste o tome. Trostir ju je i dalje netremice
gledao u oči, namerno pokušavajući da je iznervira. Uspeo je. Iz hodnika su se čuli
glasovi. Zvučali su vrlo ozbiljno, ali to je mogao da bude i samo plod njene mašte.
Pretpostavila je da će razgovor biti završen kada se Huldar vrati. Bilo zato što su
pronašli dokaze u kolima pa Trostira će odvesti u pritvor, bilo zato što nemaju ništa što
bi mogli da mu pripišu pa će biti slobodan da ode. Ovo bi mogla da bude poslednja
prilika za pitanje koje je umirala od želje da mu postavi.
„Reci mi nešto, Trostire, sada kad smo sami. Da li je tvoj otac zlostavljao tebe ili
tvoju sestru dok ste bili deca? Pre nego što je napao Vaku? Ako jeste, nema razloga da
ga štitiš. Zahvaljujući tome bi mogao da stekneš saosećanje za bilo šta što si uradio, u
zavisnosti od toga koliko je ozbiljno. Ja radim u Dečjem domu, tako da sam upoznata sa
tim slučajevima; znam koliko je teško pričati o tome.“
Trostir je besno frknuo kroz nos. „Ti glupa kučko.“ Uhvativši se za ivicu stola
nadneo se nad nju, unoseći joj se neprijatno u lice. Freja je poželela da se Huldar vrati.
Soba je izgledala manja nego ranije, a vrata još dalje. Šta bi uradila ako bi je napao?
Pokrila rukama glavu da se zakloni od udaraca? Freja je duboko udahnula. Ne. Pribrala
se ne dozvoljavajući da bude uplašena. Ako je napadne, braniće se. Bili su slične težine a
ona je skoro sigurno bila u boljoj formi od njega.
„Dakle, misliš da sam glupa kučka. Možeš li da odgovoriš na pitanje, molim te?“
„Odgovoriću. Odgovor je ne. Ništa mi se nije desilo, ništa se nije desilo Sigrun. A ti
možeš da nabiješ to pitanje sebi u dupe.“
Freja je zamalo prasnula u smeh. To nije čula još otkad je bila u školi. Očigledno
nije bilo svrhe nastavljati ispitivanje u ovom pravcu. „A kako je Sigrun izgubila prste?
Rekli su nam da si ti kriv za to. Da li je to istina?“
„Gospode, vi ste tako glupi. Nemate pojma. Nemate pojma, jebote. Vi glupe pičke,
jebote.“
Vrata su se otvorila i ušao je Huldar, koji je obavestio Trostira da može da ide, ali
da ne napušta grad pošto će uskoro biti pozvan na dodatno ispitivanje. Trostir je skočio i
izjurio napolje. Namerno je udario ramenom Huldara u rame. Ovome se lice smračilo, i
to je bilo sve od njegove reakcije. Što je bilo dobro. Freji je svega bilo preko glave. Bilo
joj je dosta gnevnih rasprava za jedan dan.
„Nešto je iskrslo. Moram da idem. Razgovaraćemo sa njegovom majkom sutra, ali
ti sada možeš da ideš.“
Freja je izašla u hodnik, u kojem ju je okrepio svež vazduh. Promrmljala je
pozdrav. Krenula je nekoliko koraka prema liftu kada je čula kako Huldar dovikuje:
„Izvini za jutros. To nije bilo u redu.“ Podigla je ruku i odmahnula ne okrećući se.
Izgledalo je da on neće odustati. Ali što se nje tiče, među njima je bilo gotovo, pre nego
što je uopšte i počelo.
Dok je stajala i čekala taksi ispred policijske stanice, misli su joj se vratile na
Trostira i Sigrun. Bila je primorana da se suoči s mogućnošću da je pogrešila. Oboje su
to veoma odlučno poricali, kao da ih je pitanje uvredilo ili razbesnelo. Možda ih otac
nikada nije ni prstom taknuo a napad na Vaku je zaista bio jedinstven slučaj. Možda je
slika koju je stekla o slučaju bila potpuno pogrešna. A možda – a to bi bilo najgore – isto
važi i za Huldarov istražni tim: možda su svi bili na potpuno pogrešnom tragu.
Taksi se dovezao i Freja je ušla, zbunjenija nego što je bila veoma dugo vremena.
29.

Huldar je bio toliko iscrpljen da se plašio da će, ako samo trepne, odmah zaspati. Želja
da će ranije leći, a zatim se probuditi u cik zore i otići u teretanu da vežba neće se
ostvariti. Nažalost. Nameravao je da navuče bokserske rukavice i razbuca vreću za
udaranje u podrumu, da pronađe izduvni ventil za svu frustraciju nakupljenu poslednjih
nekoliko dana i nedelja. Frustraciju potpuno usmerenu na njega samog. Ali ako se ovako
nastavi, imaće sreće ako stigne kući u iole razumno vreme. A imaće još više sreće ako
stigne do teretane u bilo koje vreme pre nego što slučaj bude rešen.
Nije imao čemu da se nada osim neprekidnom radu, nedostatku sna i beskrajnom
osećaju krivice. Ipak, mogao je da bude zahvalan za jednu stvar: bar mu se stomak
manje-više oporavio pre nego što je stigao na mesto zločina i ugledao telo Kolbejna
Ragnarsona.
„Naručiću piću. Sa čim želiš?“ Bilo je teško čuti šta Gudlejgur govori iza gas-
maske. Kao najmlađem u grupi, njemu su neizostavno zapadali takvi zadaci, ali nije
pokazivao da smatra kako mu je to ispod časti. Na kraju će se pobuniti, ali do tada će se
verovatno pojaviti drugi, još mlađi novajlija da preuzme njegovu ulogu.
„Sa bilo čime što podrazumeva prokleto mnogo mesa i sira. I pivo.“ Huldar je
zakopčao jaknu i spremio se da zakorači napolje. Na njega je bio red da čuva stražu.
Ljudi se obično nisu otimali za tu čast, ali u ovom slučaju to je bio daleko najpoželjniji
zadatak. Niko od njih nije baš mogao da uživa u radu u blizini nedavno preminulog
čoveka, pogotovo ako se uzme u obzir da je telo bilo u ovako groznom stanju. Kad god
bi Huldar slučajno skrenuo pogled u kuhinju, u kojoj je Kolbejn dočekao svoj kraj, nije
mogao da ne pomisli kako bi bilo bolje da ga je dotukao srčani udar.
„Dobro, još jedna sa više mesa i pivo.“
„Šalio sam se u vezi sa pivom. Naruči mi koka-kolu. Dve. Ne, neka budu tri.“
Huldar je navukao vunenu kapu. Jedva je čekao da izađe na hladan, svež vazduh. Čak ni
gas-maske nisu mogle da zaustave smrad od koga se stezalo grlo. Ertla im je naredila da
otvore sve prozore, mada se to protivilo propisima. Nisu imali izbora. Tim je oklevao da
uopšte uđe u kuću iz straha da se ne otruju, ali nisu sebi mogli priuštiti da čekaju do jutra
dok sav smrad ne iščili.
„Tri koka-kole.“ Gudlejgur je dodao tri crtice na ižvrljanoj cedulji, pa podigao
pogled, podsećajući sa tom maskom na ogromnog insekta.
„Možeš da skineš to čudo kad si napolju.“ Stajali su u hodniku; unutrašnja vrata
kuće bila su zatvorena a ulazna su bila malo odškrinuta.
„Oh.“ Gudlejgurove oči su se raširile iza dva velika ispupčena stakla. Umesto da
strgne masku kao što je uradio Huldar, na trenutak je razmislio, pa metodično olabavio
vezove. „Auh, dobro je ratosiljati se ovoga.“
Huldar je širom otvorio ulazna vrata, izašao napolje i napunio pluća noćnim
vazduhom. Gudlejgur, koji je izašao za njim, pratio je njegov primer, noseći masku
prebačenu preko ruke. Huldar je svoju spustio na pod.
„Kako neko može da uradi tako nešto živom čoveku?“ Gudlejgur je izvadio telefon
da naruči piću.
„Nemoj mene da pitaš. To je neshvatljivo.“ Huldar je ponovo duboko udahnuo.
Ovo je bilo bolje od bilo koje cigarete. „Koliko će vremena trebati forenzičarima?“
„Ne znam. Ertla je sada sa njima, ali svi nestrpljivo očekuju novosti. Izvikala se na
mene kada sam otvorio vrata da pitam kakvu će piću.“
Obično bi se Huldar osmehnuo na to, ali spominjanje Ertlinog imena u ovom
trenutku mu nije zvučalo naročito zabavno. „Kako onda vi, narode, nameravate da
jedemo piću? Da li treba da jedemo tamo unutra? Sa maskama na glavi?“
„Ne, moraćemo da jedemo u kolima.“ Gudlejgur još uvek nije pozvao broj picerije.
Kao da je želo da produži razgovor što je duže moguće kako bi odložio povratak unutra.
„To će biti u redu. Ne verujem da oni unutra uopšte imaju apetita.“ Naglo se okrenuo i
osmotrio malu izdvojenu kuću u kojoj su živeli Kolbejn i njegova žena. Huldar je
pretpostavio da će žena iskoristiti priliku da je proda. Po rečima policajca koji je
razgovarao s njom, bilo je malo verovatno da će njeno tugovanje dugo trajati. Kada je
čula vest u Londonu, gde je otišla na izlet s prijateljicama, malo je plakala preko
telefona, pa počela da pita za kuhinju. Da li je sumporna kiselina kojom su napali njenog
muža uništila i nameštaj? Naročito se brinula za pod… Koliko god bezosećajno zvučalo,
to praktično pitanje je verovatno bilo znak da njen um grčevito traga za nečim što bi
mogao da razume. Svakom čiji je supružnik doživeo takvu užasnu sudbinu bilo bi teško
da to prihvati. Imalo je smisla brinuti o parketu.
Dovoljno okrepljen ledenim vazduhom da rizikuje da ponovo zapali, Huldar je
potražio po džepu ono što mu je ostalo od jučerašnjih cigareta, izgužvanu paklicu
natopljenu pivom. Kada je zapalio, dim je imao ukus piva. „Zar nećeš da pozoveš? Ljudi
ovde umiru od gladi.“
Gudlejgur je izabrao broj. „Na čekanju sam“, obavestio je Huldara, koji nije od
njega tražio nikakav komentar. „Možemo da razgovaramo dok čekam.“
Huldar je povukao još jedan dim i pitao se šta da kaže. Nije nameravao da se žali
Gudlejguru na probleme sa ženama, mada je bilo jasno da bi imao svu njegovu pažnju
ako bi samo načeo tu temu. Njegova noć sa Ertlom je bila sočni trač tog dana. Pošto se
niko iz tima nije usuđivao da pokrene priču o tome s njom, Huldar je bio predmet svih
njihovih šala. Više puta je poricao njihovu malu avanturu i smatrao je da se do sada
izvukao, pošto trenutno niko nije obraćao pažnju na to. Ipak, kada se oporave, bojao se
da će se nemilosrdno zadirkivanje nastaviti. Svi su oni bili obučeni da prozru laži, ali
Huldar je znao za sve opasnosti u razgovoru s njima i još je mogao da se izvuče. „Kako
čovek dođe do sumporne kiseline?“
„U radnjama sigurno ne. Ovde je upotrebljena ogromna količina.“ Gudlejgur se
namrštio.
„Uz malo sreće mogli bismo da otkrijemo preko kog je uvoznika kupljena. Ili
radnju u kojoj je kupljena – ako se to igde zaista prodaje na litre.“ Onda se Huldar setio
motorne testere – teško da je ona spadala u uobičajenu opremu u prosečnoj islandskoj
kući ili firmi. A ipak policija do sada nije imala nikakvog uspeha u pronalaženju kupca
motorne testere. Niti su uspeli da uđu u trag sumnjivoj kupovini nekoliko metara
čeličnog lanca. Možda će tako biti i sa kiselinom. Sledeći korak će biti provera da li su i
testera, i lanac i kiselina ukradeni, kada policija shvati kakva bi to firma držala u
magacinu sva ta tri artikla. On bi pretpostavio da se radi o nekoj radionici ili
građevinskoj firmi, kakvih je postojalo na stotine.

„Jebote, ima da te ubijem ako mi prospeš taj sos po kolima.“ Ertla je sedela za volanom
sa parčetom pice u jednoj i limenkom koka-kole u drugoj ruci. Pošto je najveći deo
vremena bila u kuhinji, dišući za vrat forenzičkim tehničarima i patolozima dok su
radili, kosa i odeća su joj se natopili vonjem sumpora. Huldar i Gudlejgur, s druge
strane, trudili su se da ne zapuše nos dok jedu. Huldar je osećao punu snagu tog smrada
na suvozačkom sedištu. Uprkos odlučnosti da ne završi u autu s Ertlom, ona ga je
zapovednički pozvala da joj se pridruži, što je izazvalo mnogo gurkanja i namigivanja
među ostalim članovima tima. Toliko o Huldarovim naporima da uguši tračeve. U
poslednjem pokušaju da izbegne da ostane nasamo sa njom, pribegao je tome da odvuče
jadnog Gudlejgura sa sobom. Nikako nije bio raspoložen da sa njom priča o bilo čemu
drugom osim o istrazi.
Dok su išli prema kolima, promrmljao je Gudlejguru da će mu, ako ne bude
održavao razgovor, debelo platiti za to. Međutim, njegov pokušaj da usmeri momka na
prednje sedište je propao, pošto je istog trenutka kada je otvorio vrata Ertla zarežala na
njega da sedne na zadnje sedište. Jadni Gudlejgur nije osvojio nikakve poene kod svoje
šefice za to, ali Huldar mu je svakako dugovao veliku uslugu.
„Da li se zna vreme smrti?“, upitao je Gudlejgur punim ustima.
„Juče kasno uveče, ili prošle noći.“ Ertla je izabrala još jedno parče iz kutije
smeštene između prednjih sedišta. „Imaćemo preciznije vreme smrti posle autopsije.
Mada, bog bi ga znao kako misle da je obave. Veći deo tela će morati da pokupe s
kuhinjskog poda kašikom.“
„Nema otisaka prstiju?“
„Ne. Nikakvih. Ima ih mnogo po nameštaju, razume se, ali ništa na praznim
kanisterima ili kablovima kojima je bio vezan za stolicu. Etikete su takođe uklonjene, a
ja se nadam da to znači da se ubica bojao da bi one mogle nekako da se povežu s njim.
To je obećavajuće. Pronaći ćemo gde je kiselina nabavljena. Nema mnogo prodavnica
koje drže takve stvari.“ Ertla se zagledala u praznu ulicu; stanovnici okolnih kuća su
najzad odustali od pokušaja da love bilo kakav znak koji bi objasnio prisustvo policije.
„Bilo bi previše nadati se otiscima prstiju. U današnje vreme čak i deca znaju kako da ih
ne ostave.“
Kratko ćutanje koje je usledilo bilo je znak na koji je Gudlejgur čekao. „Da li je
bila greška što nismo postavili policijsku stražu ispred njegove bolničke sobe?“
Ertla se okrenula i proturila glavu između sedišta. Iako Huldar nije mogao da joj
vidi izraz lica, sumnjao je da je bezazlen. „To ništa ne bi promenilo. Samo zapamti to. I
ovako i onako će nam se krvi napiti, nema potrebe da dolivamo ulje na vatru.“ Ponovo
se okrenula napred. „Ako nekoga treba kriviti, to je bolnica. Kako smo mogli da znamo
da će ga otpustiti a da nas ne obaveste o tome? I to kasno uveče. Dok je bio u bolnici,
nije bio ni u kakvoj opasnosti.“
„Hmmm.“ Huldar se do sada nije mnogo uključivao u razgovor, ali je osetio da ne
može više da ostavi sirotog Gudlejgura da nosi sav teret. „Da li u bolnici još uvek tvrde
kako ga je sačekao neko iz njegove firme?“
„Medicinska sestra koja je bila na dežurstvu odlučna je u toj tvrdnji. Ali generalni
direktor računovodstvene firme – čovek za koga ona tvrdi da je telefonirao u bolnicu –
bez oklevanja poriče da je poslao auto po Kolbejna. Mora da je ubica telefonirao i
predstavio se kao on. Ime direktora i nije neka tajna, a Kolbejn nije lično primio taj
poziv. Čitava stvar je totalni zajeb.“
„Da li smo otkrili bilo kakvu vezu sa Jounom Jounsonom?“ Huldar je gledao u
okrajak piće u svojoj ruci; nije se sećao da je pojeo parče. Obuzela ga je dremljivost čim
je završio prvo i sada se mučio da drži oči otvorene.
„Ne. Ne još. Prilikom pretrage kuće nismo došli ni do kakvih dokaza a Kolbejnova
žena tvrdi da ništa ne zna. Nema tragova dečje pornografije u njegovom kompjuteru,
tako da nisu mogli da se upoznaju preko nekog pedofilskog kruga. Ali negde postoji
veza. Video si kakav je izraz napravio kada si mu pomenuo Jouna Jounsona. Nesrećniku
bi bilo bolje da nam je sve otvoreno rekao. Možda bi trebalo da slikamo njegov leš i
pokažemo ga Torvaldiru, pošto je bio toliko tvrdoglav. To bi moglo da ga natera da
priča.“ Ertla je iskapila koka-kolu i zgnječila limenku u ruci. „A moglo bi takođe i da
pomogne u ubeđivanju drugih ljudi koji odbijaju da progovore. Bože, uradila bih to istog
časa.“
„I dobila bi otkaz.“ Iako je bio gotovo previše pospan da govori, Huldar je pomislio
da je bolje da saseče tu zamisao u korenu. Postojala je izvesna mogućnost da je Ertla
mislila ozbiljno.
„Gluposti. Kaži mi ime bar jednog službenika policije koji je otpušten.“ Pošto
Huldar nije odgovorio, rekla je: „O tome ti pričam.“
„Šta je sa Torvaldirom? Da li ima obezbeđenje?“, ubacio se Gudlejgur posežući za
još jednim parčetom piće.
„Ne. Glupi drkadžija je odbio kad smo ponudili. Kune se da ovo nema nikakve
veze sa njim, a ako budemo insistirali da ga neko nadgleda, ispašće da mu ne verujemo.
A to bi moglo da nam pokvari odnose sa kancelarijom tužioca.“
„Ja bih svejedno nekoga poslao. Ovde se skoro sigurno radi o osveti, a nigde ne
piše da moraš da budeš stvarno kriv pa da neko poželi da izravna račune sa tobom.
Pogotovo ako ti je posao da tužiš ljude.“
„Ko je tebe pitao za mišljenje?“, prasnula je Ertla. Gudlejgur ne samo da je imao
smelosti da dovede u pitanje njene liderske sposobnosti nego se uz to i nepozvan ugurao
u njen auto. „Razgovarali smo sa kancelarijom tužioca i oni tako hoće. Ako se iole
umešaju, na kraju bi ispalo da su u sukobu interesa. U tom slučaju bi morali da budu
naimenovani novi tužioci, a kancelarija već i ovako ima dovoljno problema da radi u
okvirima budžeta koji joj je dodeljen. Isto važi i za nas. Nemamo dovoljno sredstava da
obezbedimo tom nadmenom seronji čuvara dvadeset četiri časa. Osim toga, njegovi
inicijali nisu na spisku za eliminaciju.“
Gudlejgur se povukao nazad u senku a Ertla se okrenula prema Huldaru. „Rekla
sam im sasvim jasno da im je bolje da nam sutra dostave sve dokumente u vezi sa
ranijim suđenjem. Čak i ako to znači da čitava kancelarija mora da ih traži cele noći.
Ona žalosna beskorisna bulumenta u Okružnom sudu Rejkjanesa kaže da ne može da
nađe nikakve dokumente, tako da nema svrhe vršiti pritisak na njih. Neverovatno,
jebote. Tako da je onima u kancelariji tužioca bolje da pomere guzice.“
Bez obzira na Ertlin optimizam, Huldar je sumnjao da će se tog vikenda pojaviti
bilo kakvi dokumenti. Bilo je malo verovatno da će policija dobiti makar jedan list
papira pre utorka ili srede, u najboljem slučaju. Do tada bi već moglo da bude prekasno
da se spase sledeća žrtva. „Šta je sa Jounovim advokatom? On možda više nema nikakve
dokumente, ali mora da se seća slučaja. On bi mogao da zna identitet deteta ili dece o
kojoj se radilo. Postoji mogućnost da bi čak mogao da nam kaže gde da nađemo Jouna.
A ako on neće da priča sa nama, možemo da probamo sa sudijom. Ja ću to da preuzmem,
ako hoćeš. Meni ne smeta da ih uznemirim u nedelju. Čisto sumnjam da će biti u crkvi.“
Taj kratki govor je istrošio poslednje rezerve Huldarove snage pa je široko zevnuo.
„Ako bilo ko sutra sluša reč božju, možeš da se kladiš da je to sudija“, rekla je
Ertla. „Ali trebao bi ti medijum da razgovaraš s njim. Tražila sam da pričam sa njim
kada sam razgovarala sa onim dilejama u Okružnom sudu, ali ništa od toga. On je pre
više godina postao sudija u Vrhovnom sudu, ali sada miriše ljubičice odozdo.“
Huldar je hteo da iznese neku važnu opasku, ali nije mogao da se seti šta je hteo da
kaže. Klonuo je na sedištu, tupo trepćući, i osetio kako mu korica piće klizi iz ruke kada
je utonuo u san.
Tako da nije čuo kada je Ertla isterala Gudlejgura iz kola.
30.

Od onih kojima je naređeno da rade te nedelje, Huldar se pojavio poslednji. Morao je da

nadoknadi spavanje koje je propustio prethodne noći. Njegovo telo je tačno vodilo
računa o satima odmora i ako ih je bilo premalo, zahtevi tela su bili nemilosrdni. Alarm
na njegovom telefonu je malo šta tu mogao da uradi kada je zazvonio u podešeno vreme,
mnogo pre izlaska sunca. Opipavajući, oborio je telefon sa stočića pored kreveta i sada
se videla naprslina posred ekrana. Kada je najzad došao sebi, bio je kao nov, čak se i
njegov osećaj krivice povlačio. Posle tuširanja vrućom vodom i brijanja, bezmalo se
ponovo osetio kao čovek.
Njegovo dobro raspoloženje nije dugo potrajalo. Isprva je mislio da ga kolege zovu
Uspavana Lepotica jer se uspavao i zakasnio na posao. Tek nakon što je sat vremena
sedeo za svojim stolom, shvatio je da misle na njegovu jučerašnju dremku u Ertlinim
kolima. Kada se probudio, bio je sam; Gudlejgur i Ertla su se vratili u kuću sa ostatkom
tima. Dok je sedeo trljajući ukočeni vrat, kao kroz maglu se setio da je ona pokušavala
da ga probudi i kako mu miluje kosu i obraz. Kakva srećna okolnost da se nije probudio.
„Hej, Huldare! Uspavana Lepotice!“ Jedan od kolega mu se podrugljivo cerio sa
obližnjeg stola, sa šoljom kafe u ruci. „Ertla je danas ljuta. Da li je neko propustio da
obavi svoju dužnost prošle noći? Previše pospan, a?“ To je bilo propraćeno smeškanjem.
Huldar nije odgovorio, ali mogao je da oseti kako mu strpljenje popušta iz minuta u
minut. Sledećem ko mu uputi takav komentar otkinuće glavu. Vreća za udaranje nije bila
jedini način da se oslobodi pritiska.
Ertlina odluka da ga pusti da spava u njenim kolima dok su ostali rintali u užasnom
smradu uništila je svaku šansu koju je Huldar možda imao da se pretvara kako se ništa
nije dogodilo. Na nju bi više ličilo da pljusne šoljom kafe čoveka koji je zaspao na poslu
nego da ućutkuje prisutne kako ga ne bi probudili. „U šta ti gledaš?“ Huldar je
iznervirano podigao pogled sa monitora a onda, setivši se da duguje Gudlejguru uslugu,
dodao prijateljskijim tonom: „Izvini. Moram da obavim telefonski poziv kome se baš i
ne radujem.“
„O, izvini.“ Gudlejgur se stidljivo osmehnuo. „Samo sam hteo da ti kažem da
mislim da znam kako je sudija umro, taj Ingvi Sigurhjartarson. To je samo pretpostavka,
ali prilično sam siguran.“
„Ispljuni je onda.“ Huldar je bio zahvalan za izgovor da odloži podizanje slušalice;
razgovor sa Ertlom nije bio jedini od kojeg je strepeo. Kroz maglu umora sinoć mu se
nije činilo da je neka velika stvar uznemiriti advokata u nedelju, ali sada kad je došao taj
trenutak, bilo mu je teško da odluči šta da kaže. Nije bio raspoložen da trpi popovanje ili
kinjenje što mu je palo na pamet da zove mimo radnog vremena. Ali pošto dokumenti iz
kancelarije tužioca još uvek nisu dostavljeni, nije bilo druge mogućnosti.
„U izveštaju piše da je umro iznenada. A Vrhovni sud je izdao kratko saopštenje za
štampu – objavili su samo da je preminuo i nanizali podatke o njegovom obrazovanju i
karijeri. Takođe sam pregledao čitulje. Ima ih na gomile. Ali nigde se ne pominje ništa o
tome kako je umro; većina čitulja zaobilazi tu temu ili samo pominje preuranjenu smrt.
Stvar je u tome što se isto desilo kada se jedan moj prijatelj ubio: niko nije želeo da
uvredi njegove roditelje direktno pominjući činjenicu da je oduzeo sebi život.“
Gudlejgur je zastao da udahne. „Zato smatram da je sudija izvršio samoubistvo. Naravno
slabi su izgledi da to ima bilo kakve veze sa ovim slučajem, ali svejedno je pomalo
čudno.“
„Kada je to bilo?“ Huldar nije znao dovoljno o čituljama ili izveštajima o smrti da
kaže da li je Gudlejgurov zaključak tačan, a još manje da li je uopšte važan.
„Skoro. Pre samo dva meseca.“
Dakle, za dlaku su propustili priliku da razgovaraju s tim čovekom. To je bilo
sumnjivo. Da li je on znao da se priprema oluja i odlučio da se spase? Bila je to čudna
slučajnost, ako ništa drugo. „Da li je bio oženjen?“
„Jeste.“
„Dobro. Pozovi udovicu i pitaj je šta se desilo. Otkrij kako je umro.“
„Šta?“ Gudlejgur je izgledao užasnuto.
„Hajde. Možeš ti to. Samo se seti kako si razgovarao sa roditeljima svog prijatelja
na njegovoj sahrani. I pažljivo biraj reči. Žena je još u žalosti. Reci joj istinu – da se ime
njenog muža pojavilo tokom istrage, mada on naravno nije optužen ni za kakvo nedelo.“
Gudlejgur je ubledeo. „Dobro. Samo mi treba trenutak da se pripremim.“ Seo je,
nestajući Huldaru s vidika.
Huldar je dohvatio telefon.
Advokat se javio posle trećeg zvona, i zvučao je kao da polaže velike nade u taj
razgovor. „Očekivao sam poziv od vas. Da li ovo znači da je pronađen?“
„Izvinite – jeste li rekli da ste očekivali ovaj poziv?“
„Da. Zar policija nije raspisala poternicu za Jounom? Pretpostavljam da ste ga
uhvatili i da je on tražio mene. Šta je ovog puta uradio?“
Huldaru su počele da se slažu kockice. „Pozivamo da nam se dostave informacije
pošto ga niko nije video otkad je izašao iz zatvora. U stvari, zvao sam vas zbog nečeg
drugog.“
„Da li je već izašao? Bože, kako vreme leti.“
„Hoćete da kažete da niste znali?“
„Ne. Jednostavno sam mislio da je pobegao i da ste krenuli u poteru za njim. Nisam
se čuo sa njim otkad je presuda vraćena u Vrhovni sud.“
„Molim?“ Huldar je počeo da pretura po hrpi papira sa nažvrljanim zabeleškama
pored svog kompjutera. „Meni su rekli da ste vodili redovnu korespondenciju sa njim. O
njegovom slučaju, kako sam pretpostavio. U svakom slučaju, tako je uprava zatvora
rekla.“
„Šta? Ja?! Ja mu nikada nisam pisao niti sam mu bilo šta poslao.
Mora da su pogrešili.“
Huldar je podigao obrve. Advokat je zvučao kao da je ne samo siguran u ono što
govori već i zapanjen. Nije verovao da je taj čovek poslao u zatvor ni jedno jedino
pismo. „Onda mora da sam ih pogrešno razumeo. U svakom slučaju, nisam zbog toga
zvao. Pitao sam se da li biste mogli nešto da mi kažete o oslobađanju Jouna Jounsona u
Okružnom sudu Rejkjanesa. Imamo mnogo problema da pronađemo bilo kakve
informacije o tom suđenju i nadao sam se da vam ne bi smetalo da mi kažete neke
pojedinosti. Znam da je nedelja, ali stvar je prilično hitna.“
„Shvatam. Mogu li da pitam zašto?“
„Povezano je sa istragom u toku, radi se o ozbiljnom incidentu.“
„Benedikt Toft.“
„Da. On je bio tužilac u slučaju koji sam upravo pomenuo. Pokušavamo da
otkrijemo da li je njegov posao imao neke veze sa njegovim ubistvom.“
„Znači, mislite da je Joun Jounson ubica?“
„Možda. To je jedna od mogućnosti koje istražujemo. Sećate li se tog suđenja? Ne
verujem da ste sačuvali dokumentaciju?“
„Naravno da čuvam svu dokumentaciju. Nikada ništa ne bacam. Slobodno možete
da kopirate sve što ne ugrožava poverljiv odnos između mene i klijenta.“
„Hvala, bili bismo vrlo zahvalni na tome, ali kad biste nam rekli nešto u kratkim
crtama, takođe bi nam značilo. Sve što znamo jeste da mu se sudilo zbog seksualnog
zlostavljanja maloletnika.“
„Shvatam. To ne bi trebalo da bude problem. Slučaj je bio toliko čudan da mi se
urezao u sećanje, iako je to bilo odavno.“ Huldar je čuo korake s druge strane, a zatim
zatvaranje vrata i škripanje kože kada je advokat seo. Možda čak i zveckanje kockica
leda. Zamislio ga je kako pijucka viski. To bi bilo dobro, pošto bi mu alkohol sigurno
razvezao jezik. „Joun je bio optužen da je zlostavljao sopstvenu ćerku i sina. Ne sećam
se njihovih imena. Sve je počelo kada je devojčica krenula u školu sa šest godina i
ispričala to svojoj učiteljici. Već je i to samo po sebi bilo prilično neuobičajeno. Trebalo
je da deca u razredu pričaju čime se njihovi roditelji bave a ona je pogrešno razumela
pitanje. Pre nego što je učiteljica uspela da je zaustavi, devojčica je opisala izvesne
postupke, koji su bili eksplicitni, u najmanju ruku. Učiteljica ju je odvojila na stranu i
kada je čula celu priču, bila je ubeđena da nije izmišljena, pa je odvela devojčicu u
policiju.“
„Izgleda da nema nikakvih dosijea o tome.“
„To me ne iznenađuje. Mora da je učiteljica bila čvrsta i odlučna, sudeći po izjavi
koju je dala kao svedok. Policija u Habnarfjerdiru nije htela čak ni da je sasluša, pa je
otišla u Rejkjavik i tamo prijavila incident. To je konačno pokrenulo stvari. Ali kao
nagradu za to dobila je pismo od škole u kojem joj je saopšteno da je otpuštena. Prosto
neverovatno.“
 Huldar je ponovo preturao po papirima dok nije našao list hartije sa presudom
Okružnog suda. Pošto je proverio datum, napravio je proračun u glavi. „Da li sam u
pravu da je devojčica imala šest godina kada je slučaj prijavljen, a da je suđenje održano
manje od godinu dana kasnije? To je neuobičajeno brz preokret.“
„Da, skoro neviđeno do tada. Ali tako je bilo. Istraga je bila potpuno zbrkana i
čitava stvar je zbrzana.“
„A on je pušten? Kako je to moguće ako je svedočenje deteta bilo tako čvrsto?“
„Nije bila stvar u njenom svedočenju, uveravam vas. Ali njen brat je tvrdio da je
njihov otac nevin – da nije ni taknuo nijedno od njih. Takva izjava bi obično ozbiljno
potkopala optužnicu, ali tužioca izgleda nije bilo briga za to. Uopšte nije ispitao dečaka.
Tužilac je bio Benedikt Toft, naravno. Imao sam osećaj da mu nije bilo mnogo stalo da
dobije taj slučaj, i nikada nije uložena nikakva žalba. Stalno sam se uzdržavao da ne
intervenišem i ne radim posao tužioca umesto njega, jer je napravio mnogo propusta ne
postavljajući odgovarajuća pitanja. Čitav taj postupak mi je ostavio gorak ukus u ustima.
Ali majka je podržala dečakovu izjavu, predstavnik socijalne službe Habnarfjerdira dao
je pozitivan izveštaj o porodici, dečji psiholog koju je angažovala lokalna vlast rekla je
da je devojčica to verovatno izmislila, i dok si lupio dlanom o dlan, sve je bilo završeno.
Ime učiteljice nije čak ni bilo na spisku svedoka, tako da ona nikad nije saslušana kao
svedok. Dve nedelje kasnije objavljena je presuda i – šta mislite? – Joun Jounson je
oslobođen. Nisam posebno ponosan na tu pobedu i nije bilo iznenađenje kada je ponovo
počinio zločin godinu dana kasnije. Naravno, to je bilo mnogo ozbiljnije. Ali znate,
suđenja su bila potpuno drugačija u to vreme.“ Bez sumnje se čulo zveckanje kockica
leda i slab zvuk pijenja.
„Imate li neku ideju šta se dešavalo?“
„Pa, imam neke sumnje, ali to su samo nagađanja. Nisam siguran da li bi trebalo da
ih podelim sa vama.“
„Sada bismo bili zahvalni na bilo kakvoj informaciji. Još jedan čovek je ubijen –
Kolbejn Ragnarson – a trećeg još nismo identifikovali. Verujemo da bi još ljudi moglo
da bude u opasnosti.“
„Da li ste rekli Kolbejn Ragnarson?“
„Da. Jeste li ga poznavali?“
„Mogao bih da se zakunem da se čovek koji je predstavljao socijalnu službu
Habnarfjerdira na suđenju zvao Kolbejn. Kako ste rekli da mu je bio patronim? Tužilac
nikada nije doveo u pitanje njegovo učešće na suđenju, mada je imao dobre razloge za
to. On je bio nekakav šef odeljenja u gradskom veću Habnarfjerdira, i nije imao
kvalifikacije za socijalnog radnika. A bilo je još mnogo takvih nepravilnosti.“
„Šta je bilo sa sudijom? Zar nije trebalo da on postavi pitanja koja je tužilac
propustio?“
„Da, ali nije to uradio. Ingvi Sigurhjartarson je pokazivao isto tako malo zanimanja
za slučaj kao i tužilac. Sve je to bilo veoma čudno. Nisam znao šta da mislim o tome
kada je unapređen na mesto u Vrhovnom sudu nedugo posle toga. Možda je već znao da
će dobiti unapređenje pa nije bio usredsređen na posao.“
 „Nedavno je umro. Jeste li čuli za to?“
„Da. Po sudovima se govorkalo o tome.“
„Govorkalo? O čemu?“
„Oh, baš ne volim da prenosim tračeve.“ Čovek je uzdahnuo i telefon je zapucketao
Huldaru na uhu. „Bolje bi bilo da to uzmete s rezervom, ali govorkalo se da je reč o
samoubistvu.“
Dakle, Gudlejgur je bio u pravu. „Kako?“ Nisu bili nepoznati slučajevi ubistva
izvršenih tako da izgledaju kao samoubistva, a ubica kog su oni tražili ne bi se
ustručavao da uradi nešto tako.
„Koliko sam shvatio, utopio se u moru.“ Čovek je zastao, pa dodao: „Ali kao što
rekoh, nisam to čuo iz nekog pouzdanog izvora.“
„Shvatam.“ Huldar se upitao da li bi trebalo da sve ostavi na tome, pa se setio da je
jedno pitanje ostalo bez odgovora. „Rekli ste da gajite sumnje u vezi sa razlogom zbog
koga je Jounovo prvo suđenje bilo lakrdija. O čemu se radi?“
Advokat se hladno nasmejao. „Mislim da ću proglasiti da sam u sukobu interesa
ako ili kada Joun bude uhapšen zbog tih ubistava. Biće mi drago da ga ponovo uhapse.
Nemam želju da ga ponovo branim.“ Kockice leda su ponovo zvecnule o čašu kada je
otpio još jedan gutljaj pre nego što je nastavio: „U to vreme sam imao utisak da je
Jounov otac – ili očuh, bolje rečeno – imao neke veze s tim. Mada nemam dokaz za to
osim činjenice da je on bio krupna riba u Habnarfjerdiru – čini mi se da je čak možda
bio gradonačelnik.“
„Ejnar Adalbertson je bio predsednik gradske skupštine, a ne gradonačelnik. Ali bio
je uticajan u svoje vreme, predsednik raznih udruženja, da i ne pominjem njegove
političke veze.“
„Upravo tako. S obzirom na to, čovek ne može da se ne upita ko je bio odgovoran
za čudnu odluku da pošalje Kolbejna da predstavlja lokalnu vlast na sudu. I šta je sa
psihologom? Koliko je ona bila nepristrasna? Optuženi je bio pastorak čoveka koji je po
svim osnovama bio njen poslodavac.“
„Ali ako je Joun bio Ejnarov pastorak, to znači da mu je Sigrun u neku ruku unuka.
Šta je s njom? I njenim bratom Trostirom?“ Huldar nije mogao da razume zašto bi
Sigrunin deda radije pomagao svom pastorku da se izvuče nego da spase svoju unuku od
zlostavljanja.
„Dobro pitanje. Ejnar je prisustvovao suđenju i sećam se da sam ga posmatrao dok
je devojčica svedočila i pitao se kako se on oseća. Sigurno nije prijatno slušati kako
tvoja unuka iznosi detaljan izveštaj o nezamislivim grozotama koje joj je tvoj pastorak,
njen otac, uradio. Da sam ja bio na njegovom mestu, nema sumnje na čijoj strani bih
bio.“
„Isto važi i za mene.“
„Još nešto za kraj. Koliko mogu da vidim, Ejnar i sudija su bili najbolji drugari.
Ejnar i tužilac takođe. Još jedna nepravilnost.“
„Zar nije trebalo da sudija proglasi da se radi o sukobu interesa?“
„Tako bi se pomislilo. Ali Joun je bio sin Ejnarove druge žene i nikada nije
zvanično usvojen, tako da je sudija mogao da ima drugačije gledište. Naravno, to nije
neka bogzna kakva odbrana, ali ko je trebalo da skrene pažnju na tu činjenicu? Ja nisam
mogao to da uradim pošto bi to bilo protiv interesa mog klijenta. A i tužilac je izgleda
bio takođe u sukobu interesa, tako da ni on nije izneo nikakve primedbe. Sigrunin brat i
majka su tvrdili da je sve u redu, kao i drugi svedoci koji su dali izjave na suđenju.
Jedina osoba koja je izgleda želela pravdu bila je sama devojčica. Ali ona je bila premala
da shvati da nešto nije kako treba. A ostalo je istorija.“ Advokat je zastao, pa dodao: „Ali
ja ni za živu glavu ne mogu da uvidim zašto bi Joun hteo da ubije Kolbejna ili
Benedikta. Nijedan od njih nije pokazao nikakvu želju da ga strpa iza rešetaka. Naprotiv.
Ja mislim da tražite pogrešnog čoveka.“
Pozdravili su se, obojica u sumornijem raspoloženju nego kada su započeli
razgovor. Huldar je zatvorio oči da bi mogao bolje da se koncentriše i sedeo je tako sve
dok budale za okolnim stolovima nisu počeli da se šale kako je ponovo zaspao. Zatim je
skočio na noge i odmarširao do Ertline kancelarije, ne da joj razjasni svoja osećanja, već
da priča o onome što je zaista bilo važno – o istrazi.

„O čemu ste Ertla i ti razgovarali?“ Gudlejgur se uzdržavao čitavih pet minuta kada se
Huldar vratio. Momak je zaslužio da mu se oda priznanje jer on bar nije zamalo iščašio
vrat pokušavajući da proviri kroz stakleni zid u Ertlinu kancelariju kao njegove kolege.
Teško je bilo reći kakav su spektakl očekivali.
„Izvestio sam je o svom telefonskom razgovoru od malopre. Koji je, mogu da ti
kažem, bio prilično zanimljiv.“
„U kom smislu?“
„Prvo mi reci šta je udovica imala da kaže. Osim ako nisi telefonirao svojoj mami
dok sam bio odsutan.“
„Ne, naravno da nisam.“ Gudlejgur je pocrveneo, svestan da je Huldar načuo
bezbroj razgovora između njega i njegove majke. „Bio sam u pravu: on se ubio.“
„Da. Znam to. I?“
„Kako si znao? Zašto sam onda morao da je zovem?“
„Advokat mi je rekao, ali trebala mi je potvrda. I da otkrijem kako je to uradio.“
„Utopio se u moru.“
„U redu. I to sam znao. Još nešto?“
„Njegovo telo nikada nije pronađeno. Samo njegov auto, parkiran na Groti, i
njegova odeća uredno složena pored svetionika, sa pismom njegovoj ženi u džepu
kaputa. Njegov sat i nakit bili su položeni na odeću.“
„Nakit? Kakav nakit?“
„Venčani prsten. I masonski prsten.“
„Masonski prsten?“
„Da. On je bio sudija Vrhovnog suda. Svi su oni masoni. U svakom slučaju, tako
njegova žena kaže.“
Huldar nije trošio vreme na ukazivanje da je malo verovatno da se to odnosi i na
ženske sudije. „Ponovo je pozovi. Reci joj da dolazimo kod nje.“
Gudlejgur je izgledao užasnuto. „Ne, molim te. Ti to uradi. To je bio neverovatno
neprijatan razgovor.“
„Uradi šta ti kažem. Ja ću dovesti auto i sačekaću te dole ispred. Obećavam da ti ne
moraš da kažeš ni reći kada se sretnemo sa njom. Ja ću da pričam.“
„Ali…“
„Pozovi je. Na putu do tamo prepričaću ti telefonski razgovor sa advokatom.
Požuri, moramo da odemo tamo i vratimo se pre nego što forenzičar završi posao za
danas.“ Ne ostavljajući Gudlejguru priliku da negoduje, Huldar je otišao. Odlučio je da
ne obavesti o tome Ertlu: nije bilo vremena za gubljenje ni potrebe da joj nepotrebno
potpiruje nadu. Uskoro će je ionako teško razočarati.

Manje od sat vremena kasnije, izašli su iz kuće Ingvija Sigurhjartarsona. Huldar je nosio
plastičnu kesu. Poseta je bila mučno neprijatna; ženi su se oči stalno punile suzama kao
da je na ivici da se slomi. Trebalo joj je toliko vremena da pronađe nešto što je samo
Ingvi koristio da su njih obojica hteli da iskoče iz kože od nestrpljenja. Najzad je našla
tablet koji je samo on koristio, u fioci u njihovoj spavaćoj sobi. Huldar ga je uzeo od nje
s rukavicama na rukama i stavio ga u providnu plastičnu kesu. Na svu sreću, žena je bila
previše pometena da ponovi svoje pitanje zašto su im, za ime sveta, potrebni njegovi
otisci. Kada su najzad dobili ono što su hteli, skoro su pali jedan preko drugog u žurbi da
izađu pre nego što ona shvati istinu.
Tek donekle poštujući ograničenje brzine, Huldar je uspeo da se vrati u kancelariju
pre nego što je forenzički tehničar završio za taj dan. Čovek je duboko uzdahnuo kada
mu je Huldar naložio da skine kaput i donese opremu za uzimanje otisaka, ali je
poslušao.
Uporedio je otiske na tabletu sa otiscima na šakama pronađenim u džakuziju
Benedikta Tofta. Istog trenutka kada su se rezultati pojavili, njegove pritužbe su
zaboravljene.
Ostavljajući forenzičara u trijumfalnom raspoloženju, Huldar je osetio posebno
zadovoljstvo kada je upao u Ertlinu kancelariju da joj prenese novosti. Pronašli su kome
su pripadale šake: nikom drugom do sudiji Vrhovnog suda, Ingviju Sigurhjartarsonu.
Sada se niko neće usuditi da ga nazove Uspavanom Lepoticom.
31.

Torvaldiru je bilo hladno. Bože, kako mu je bilo hladno. Pod te paklene rupe je bio
mokar; sa tavanice je kapalo a hrapavi zidovi su bili ledeni i vlažni, čak mestimično
sluzavi. Iako je po pravilu prezirao ljude koji tvrde da imaju bolesti izazvane sporama
budi, počinjao je da se pita da li bi u tome ipak moglo biti istine. Osećao je struganje u
grlu od plesni u vazduhu, i ono se sada proširilo sve do pluća. Ako se ne pribere, svašta
će mu padati na pamet pa će umišljati kako mu se zelene spore šire kroz bronhije, što će
doneti godine hronične bolesti koja će mu uništiti planove za budućnost – kao da oni u
ovom trenutku već nisu bili dovoljno sumorni. Svakako je bilo teško uvideti kako da se
izvuče zdrav i čitav iz nevolje u kojoj se trenutno nalazi.
Nije smeo tako da razmišlja.
I nije smeo da dopusti da mu pogled luta do bezoblične hrpe ispod otrcanog starog
ćebeta u uglu. Još uvek se nije usudio da pogleda ispod njega jer ga je odbijao odvratni
smrad. Šta god da je to bilo, teško da je moglo da mu pomogne da se izbavi odatle. Na
betonskim zidovima nije bilo prozora a čelična vrata su bila zaključana.
Nikada nije imao spretne ruke niti obavljao bilo kakav fizički posao. Bilo mu je
teško čak i da zamisli neki alat koji bi mu pomogao da provali vrata i izvuče se odavde.
Na pamet mu je padao samo pištolj, ali njime ne bi otvorio vrata. Iako bi s pištoljem bar
mogao da savlada onog ko ga je zarobio.
Da je koliko juče pitao sebe da li bi bio spreman da puca u čoveka, odgovor bi bio
odrečan. Danas bi ciljao pravo u srce ili glavu. Ne trepnuvši.
Ali on nije imao pištolj. To je bila čista fantazija. Neće biti prilike da prekorači
preko mrtvog tela onoga ko ga je doveo ovamo; da obriše cipele o njegov leš dok bude
izlazio kroz otvorena vrata.
Nije mogao da odredi koliko dugo već sedi tu zarobljen. Telefon mu je nestao a
skupi sat mu je skinut sa ručnog zgloba. Kada je to otkrio, osetio je čudno olakšanje,
mada to nije potrajalo. Najpre je bio uveren da je opljačkan. Ali onda je počeo da
razmišlja. Poznavao je svoje sunarodnike: znao je da se pljačke na Islandu ne vrše
ovako.
Bilo bi lepo da je mogao da se uteši pretpostavkom kako je ovo jedan od onih
uobičajenih, traljavih, nespretnih islandskih zločina. Ali više nije mogao da se zanosi
tom fantazijom. Ovo je bilo nešto potpuno drugačije i mnogo gore. Torvaldir je čvršće
stegnuo skupi voki-toki, opazivši ga kako leži na koliko-toliko suvom delu poda. Isprva
je bio oduševljen, i mislio je da je onaj ko ga je doveo ovamo sigurno zaboravio to
sredstvo za spašavanje života. Ali onda je shvatio da je birač kanala uklonjen. Njegovi
više puta ponovljeni pozivi u pomoć na kanalu na koji je bio uključen nisu rezultirali
ničim osim pucketanjem statičkog elektriciteta. Voki-toki nije ostavljen greškom. U
očajanju je čekao poruku svog misterioznog tamničara. Kada se ništa nije desilo,
pomislio je da je radio-uređaj ipak bio možda samo neki stari komad otpada.
Kap mu je sa tavanice pala pravo na glavu, od čega mu je postalo još hladnije, ako
je to bilo moguće. Torvaldir je pokušao da se usredsredi na nešto dobro. Bar neće umreti
od žeđi.
Zurio je u ćebe kojim je nešto u ćošku, ko zna šta, bilo prekriveno. Ako bi ga
obmotao oko sebe, mogao bi da se nasloni na zid a da ne ostane sav mokar. Možda čak i
da odspava. A opet, kada se probudi dočekao bi ga pogled na samu tu stvar, a smrad bi
sigurno bio dvostruko gori. Ne, bolje je bilo da ne dira to ćebe.
Kako je mogao da bude tako glup? Zašto nije bio oprezniji kada je izlazio iz
policijske stanice? Trebalo je da zna da je čovek koji ga je posmatrao mislio ozbiljno.
Ako bi se njegove sumnje pokazale kao tačne, čovek je već ubio dvoje, a možda i troje.
Toga je bio potpuno svestan dok je išao prema svojim kolima, čestitajući sebi što se
odupro molbama policajaca da im kaže sve što zna.
Zapravo nije mogao da se seti mnogo čega posle onog udarca u glavu. Sećao se
kako je otvorio vrata kola, ali posle toga je sve bilo u prekidima: ležao je na zadnjem
sedištu svojih kola trudeći se da ne povrati. Nejasno se sećao kako je izvučen napolje i
kako se klonulo oslanjao na nekoga ko ga je vukao po pošljunčanoj stazi ili prilaznom
putu. Zatim se sećao kako stoji nasred ove prostorije, boreći se protiv vrtoglavice i
mučnine. Pravo je čudo što je uspeo da ostane na nogama.
Sijalica s tavanice je zatreperila i Torvaldir je podigao glavu ka njoj. Nije mogao da
podnese misao da bi mogla da se ugasi svakog trenutka, ostavljajući ga samog u mrklom
mraku. Sa tom stvari u ćošku.
Voki-toki je zakrčao i Torvaldir je poskočio. Prineo ga je uhu kako ništa ne bi
propustio, samo da bi ga naglo odmakao kada je jak glas zagrmeo: „Zdravo, Torvaldire.
Kako si?“ Jačina zvuka je bila dobra, mada se to nije moglo reći i za njegov kvalitet.
Glas je bio grub i nejasan, što je bilo dodatno pogoršano činjenicom da je onaj ko je
govorio očigledno pokušavao da ga zamaskira. Torvaldir je smatrao da je to dobar znak:
ako je čoveku namera bila da ga ubije, zašto bi bilo bitno da mu on ne prepozna glas?
„Ko je to? Šta hoćeš?“ Shvatio je da je zaboravio da pritisne dugme za emitovanje i
ponovio je svoje reči. „Ko je to? Zašto ovo radiš?“
„Ne brini ti zbog toga. Uskoro ćeš saznati.“
„Ko je to?“
„Zaveži. Još jedno pitanje i prekinuću vezu. Da li je to jasno?“
Pretpostavivši da sledi još nešto, Torvaldir je sačekao. Voki-toki je ponovo zakrčao.
„Odgovori mi kada te nešto pitam, govno jedno.“
Torvaldir je pritisnuo dugme. „Da. Razumeo sam.“
„Ne razumeo sam. Odgovaraj sa da ili ne. Nema ako ili ali. Da ili ne. Jasno?“
 „Da.“ Torvaldir je jedva zaustavio sebe da ne kaže razumeo sam.
„Imam za tebe jednu ponudu. Hoćeš li da je čuješ?“
„Da.“ Njegov umor je nestao. Umesto toga, Torvaldira su obuzeli bes i ozlojeđenost
što je primoran da komunicira pod tim uslovima.
„Možeš da očekuješ posetioce. Nadoknadiću ti što sam ti oduzeo malo vremena od
tvog vikenda sa decom.“
Kao da je postalo još hladnije. Torvaldirovi prsti su bili skoro previše ukočeni da bi
pritisnuo dugme da odgovori. Nije moguće da se ovo dešava. „Ne.“ Morao je da se
ugrize za usnu kako bi sprečio sebe da kaže još nešto.
„To je najmanje što mogu da uradim.“
„Ne.“ Dao je sve od sebe da ispuni tu reč dubokim značenjem. Njegova deca nisu
smela da budu umešana u ovo. O bože, ne. Ali to nije mogao da kaže. Ta reč mu je
odjekivala u glavi, zvučeći kao da je jednostavno odbio ponuđenu kafu.
„Ali to nije samo uobičajeno porodično okupljanje, pozvaću još jednog gosta.“
Torvaldir nije znao da li da odgovori potvrdno ili odrično, ali se odlučio za „da“,
kako bi sačuvao svoja „ne“ za kasnije. Ona će imati veću težinu ako ne bude svaki put
odgovarao odrično. „Da.“
„Trebalo bi da ga poznaješ.“
„Da.“
„Kako to misliš ’da’? Znaš li o kome se radi?“ U glasu mu se osetio gnev i na
trenutak je zaboravio da maskira svoj glas. Torvaldir je odjednom shvatio da je u pitanju
žena. Žena sa dubokim glasom. Ili muškarac sa ženskim glasom.
„Ne.“
„Nisam ni mislio da znaš. Tvoj gost će biti niko drugi nego Joun Jounson. Sjajno
ćeš se provesti. Zar se ne raduješ tome?“
„Ne.“
„O, dobro. Sada ćemo preći na moju ponudu. Pažljivo slušaj.“
Reći su odjekivale u prostoriji, grube i prodorne, i svaka mu je parala bubne opne.
Kada je glas najzad utihnuo, Torvaldir je izgubio kontrolu, pritisnuo dugme i vrisnuo u
radio: „Nema šanse, ti jebena pičko! Nemoj ni na trenutak da pomišljaš da ćeš se izvući
sa ovim.“ Zastao je da povrati dah, pa dodao mirnije, uzdržavajući se da ne viče iz straha
da će mu reči biti previše izobličene da bi bile razumljive: „Ubiću te. Kada se izbavim
odavde, ubiću te.“ Pustio je dugme i sačekao.
Dugo nije bilo nikakvog zvuka: ni krčanja, ni statičkog šuma, ni glasa. Onda se
ponovo začuo, miran kao što je i njegov bio na samom kraju: „Prekršio si pravila. Zato
ću morati da ti kažem zbogom. Ali učini mi nešto. Pogledaj ispod ćebeta. Shvatićeš da
mislim ozbiljno.
I malo se upristoji. Dolaze ti gosti, sećaš se?“
Radio je utihnuo i ništa se nije dešavalo, mada je Torvaldir pritiskao svu dugmad i
urlao kao ludak, i u uređaj i prema betonskoj tavanici. Kada je konačno odustao, bio je
iscrpljen.
Zagledao se u bezobličnu hrpu na drugoj strani prostorije. Moraće da pogleda ispod
ćebeta. Uzaludno je da se opire. Najbolje je da završi s tim.
Ukočen od hladnoće i umora, prišao je hrpi ispod ćebeta. Morao je da zapuši nos
dok se saginjao da dohvati vuneno ćebe. Brzo je podigao jedan kraj, tek toliko da zaviri
ispod. Uprkos groznom prizoru koji ga je dočekao, jezivom koliko je i strahovao, to nije
bilo dovoljno; morao je da vidi više, pa je podigao ćebe. I osetio jaku mučninu.

Telefon je zapištao. Ajsa se upitala da li da ga ignoriše i nastavi da gleda dosadni crtać sa

decom, ili da proveri od koga je dobila poruku. Ustala je. Ionako je bilo vreme da im
spremi nešto da jedu. Otkad su se vratili, bili su vrlo tihi i bezvoljni, previše potišteni da
bi imali apetit, previše istraumirani da bi mogli da se izbore sa sopstvenim mislima.
Nijedan od priručnika za podizanje dece koje je pregledala nije sadržao nikakav savet za
roditelje dece koja su naišla na par odsečenih stopala.
„Vi nastavite da gledate. Ja idem da spremim nešto za jelo.“ Kao da je ni Karlota ni
Dadi nisu slušali. Piljili su u ekran, očima umornim i crvenim od plača. Pošto se njima
očigledno nije žurilo da jedu, Ajša je pogledala svoj telefon. Poruka je bila od Torvaldira
i uprkos tome što je bila ljuta na njega, otvorila ju je: Dozvoli mi da izvedem decu na
ručak. Dugujem im to a to bi moglo i da ih malo razvedri. Molim te. Ti si takođe
dobrodošla ako želiš da pođeš.
Ponovo je pročitala poruku, pa brzo bacila pogled na dve male glave jedva vidljive
iznad naslona sofe. Iako nije želela da ide bilo kuda sa Torvaldirom, znala je da ideja
nije toliko loša. Karlota i Dadi bi bili oduševljeni da nakratko izađu iz kuće, sve dok to
ne podrazumeva izlazak u baštu. Proći će mnogo vremena pre nego što iko bude mogao
da ih ubedi da ponovo izađu u dvorište da se igraju. Nesumnjivo bi im takođe koristilo
da što je pre moguće vide oca. Ako ga ne vide dve nedelje, kako je bilo određeno po
rasporedu, postojala je opasnost da će ga zauvek povezivati sa mišlju o amputiranim
stopalima. Takođe, Torvaldir bi joj dugovao uslugu, što je značilo da će možda moći da
ga natera da joj objasni šta se dešava. Jedan bedni obrok će vredeti truda.
„Da li biste želeli da izađete na ručak sa tatom?“
Karlota i Dadi su se podigli na kolena da provire preko naslona sofe. Bilo je teško
protumačiti njihove izraze lica. „Gde?“
„Ne znam. Verovatno će vas pustiti da vi birate.“
„Ne želim da idem u njegovo dvorište.“ Mora da je Dadiju bilo teško da to kaže.
On je obožavao svog oca: u njegovim očima Torvaldir je bio superioran na svaki način i
sve što je njemu pripadalo bilo je najbolje. Uključujući i njegov vrt.
„Ne morate da idete tamo. Naravno da ne. Izlazite samo na ručak.“
„Šta je sa onom gospođom iz policije?“ Karlota je namotala uvojak kose oko prsta,
kao što je često radila kada se osećala nesigurno. „Da li i ona dolazi?“
„Ne. Otkud ti to?“
„Gospođa je rekla da on mora da ode u policiju. Hoće da razgovaraju sa njim. Ali
mogu da pričaju sa njim i kod kuće.“ Pustila je uvojak. „Možda će otići u zatvor.“
„Neće otići u zatvor, Karlota. Poziva vas da izađete da jedete. I mene je pozvao,
ako hoćete da pođem i ja.“
„Jupi!“ Dadi se sav ozario, a umor je nestao. „Idemo da jedemo sa mamom i
tatom!“
Čim je videla njegovu reakciju, Ajsa je shvatila da je to bila greška. Sada će Dadi
sigurno misliti da će njih dvoje ponovo biti zajedno. Baš kada je najzad prestao da pita
za to. Prekasno. Deca su podivljala od oduševljenja. Uzela je telefon i napisala
Torvaldiru poruku da prihvata njegovu ponudu. Nije stigla ni da spusti telefon kada je on
ponovo zapištao. Otvorila je poruku, u kojoj je pisalo samo: Napolju sam.
Namrštivši se, Ajsa je počela da se premišlja. To je bilo tipično za Torvaldira: da
sedi napolju, uveren da će dobiti ono što želi. Prišla je prozoru i videla njegov auto.
Dovezao se u rikverc do kuće, tako da je mogla da vidi samo blistavu zadnju haubu kroz
oblak izduvnih gasova.
„Stigao je.“ Pustila je zavesu. „Obujte čizme. Požurite.“
32.

Ertla je stajala raširenih nogu sa jednom rukom na boku. Gledano otpozadi, izgledalo je
kao da se ili sprema za napad ili peva prateći vokal u grupi koja nastupa na Evroviziji.
Trostir je sedeo na sofi ispred nje, sa lisicama na rukama iza leđa. Njegovu majku su već
odveli u stanicu i čekali su da se auto vrati po njega.
Na velikom televizijskom ekranu pojavila se slika vojnika naoružanog do zuba.
Trčao je niz peskovitu uličicu, mašući automatskom puškom. Huldar je prošao istom
tom uličicom kada je igrao jednu video-igru sa svojim prijateljem. Call of Duty – Black
Ops II. Još nekoliko koraka i ratničku figuru će oboriti snajper sa obližnjeg krova.
Daljinski upravljač je ležao na stočiću gde ga je Trostir spustio kada su oni došli. Pored
njega su bile one zalepljene figurice isto onako žalosne kao i prošlog puta. Proći će neko
vreme pre nego što Trostir bude mogao da završi svoju igricu. Izgledao je neuobičajeno
skromno i obično, bez one crne maškare i pirsinga. Zbog toga je izgledao mlađe: lice mu
je bilo ogoljeno i nevino, a njegova mršava figura upadljivija. Ali odavale su ga oči:
tamne na bledom licu, preletale su sa jedne na drugu stranu u potrazi za mogućnošću za
bekstvo.
„Ponavljam: gde ti je sestra?“ Ertlin ton je jasno ukazivao da neće pitati ponovo.
„Ponavljam: ne znam.“ Trostir je morao da zabaci glavu kako bi je pogledao u oči.
„U redu. Odustajem. Ako hoćeš tako, tako ćemo i da uradimo.“ Ertla se okrenula
prema Huldaru i trznula glavom. „Vodi ga dole. Trebalo bi da su kola krenula ovamo.
Pobrini se da se gadno ne ugruva prilikom pada niz stepenice.“
Huldar je uhvatio Trostira za nadlakticu i povukao ga na noge. Momak je bio
neobično težak. S obzirom na njegovo ispošćeno telo, Huldar je očekivao da će ovo biti
kao da za sobom vuče dete. „Hajde.“ Trostir je pustio da ga on vodi, naizgled pomiren sa
hapšenjem. Kada su izašli u hodnik, čak je pustio Huldara da mu prebaci prljavu jaknu
preko ramena, nakon što je uzalud tražio neki topliji kaput. Huldar se nadao da neće
morati dugo da čekaju kola. Za svaki slučaj, stavio je Trostiru na glavu vunenu kapu. To
očigledno nije dočekano s odobravanjem, što se nije ni očekivalo.
„Znaš da bi bilo bolje za sve ako nam kažeš gde ti je sestra. Na kraju ćemo je
ionako naći. Ako moramo da krenemo u poteru, svi će znati da je ona umešana u ovo.“
Huldar je to izgovorio gledajući u Trostirov potiljak dok je išao za njim niz stepenice, ne
popuštajući svoj stisak.
„Ona ništa nije uradila. Vi nemate pojma šta radite.“
 „Videćemo što se toga tiče. Moramo da razgovaramo sa njom. Što pre, to bolje za
sve.“
Nijedan od njih dvojice nije ponovo progovorio dok su izlazili napolje na hladnoću.
„Da li pušiš?“ Huldar je izvukao paklicu iz džepa kaputa. Pošto Trostir nije odgovorio,
dodao je: „Ako pušiš, da sam na tvom mestu, pripalio bih jednu. Proći će mnogo
vremena pre nego što ćeš ponovo dobiti priliku za to.“ Videvši da se Trostir koleba,
gurnuo mu je cigaretu u usta i zapalio je.
Trostir je pohlepno pućkao cigaretu i izbacivao dim. Huldar se poveo za njegovim
primerom. „Bojim se da si do guše u govnima.“
Trostir je povukao još jedan dim, pokušavajući da se drži opušteno. Blago je
drhtao. Ali bilo je nemoguće reći da li zbog hladnoće ili nevolje u kojoj se našao. „Jebi
se“, promrmljao je.
Huldar se osmehnuo i nastavio da puši. „Šta misliš koliko dugo će tvoja majka
izdržati ispitivanje – pre nego što se slomi i sve nam ispriča?“ Zagledao se niz praznu
ulicu, posmatrajući kako semafor na uglu besmisleno menja boju svetla od crvene preko
žute do zelene. „Ja joj dajem petnaest minuta. Pet minuta da sedne, sasluša pitanja, koja
će se ponavljati iznova i iznova, sa sve većom ozbiljnošću. Deset minuta za plakanje, i
onda pun pogodak – i jezik će da joj se razveže, a posle toga niko neće moći da je
zaustavi. Tvoja sestra je možda malo žilavija, zato njoj dajem sat vremena. A onda će
poteći suze.“ Povukao je dim i pustio ga da mu se kovitla između usana. Bože, kako je
to bio dobar osećaj. „Nagledao sam se toga, druškane. Ne pokušavaj da se zavaravaš da
će ovog puta biti iole drugačije.“
„Jebi se“, ponovo je promrmljao Trostir, prigušenim glasom zbog cigarete između
usana.
Huldar se osmehnuo. Što se njega ticalo, Trostir je mogao da ga psuje dok ne
pomodri u licu; ništa ga nije doticalo u ovom trenutku. Slučaj samo što nije rešen, u
velikoj meri zahvaljujući upravo njemu. Nameravao je da se naslađuje svojom pobedom
pošto će ona uskoro da izbledi; uslediće drugi slučajevi a njegov uspeh će biti
zaboravljen. U policiji niko nije mogao da spava na lovorikama. Ponovo se okrenuo
prema Trostiru. „Samo ti govorim onako kako jeste. Na tebi je da ih poštediš ovoga. Da
nisi tako tvrdoglav, siguran sam da bi nam one rado ispričale čitavu tu groznu priču.“
Trostir je otpuhnuo još jedan dim, pa dao znak da želi da govori. Huldar mu je
izvukao cigaretu između usana. Možda će kao nagradu za to dobiti samo novu bujicu
psovki, ali nije ga bilo briga. „One nemaju ništa s ovim. Ama baš ništa. Nemoj da ih
uvlačiš u ovo. Izigravaj sadistu kod svoje kuće, znaš.“
Huldar mu je gurnuo cigaretu nazad među usne. Ovo nije upalilo. „Našli su zemlju
u iznajmljenom autu. Priličnu količinu, i to na zadnjem sedištu, koje je očigledno bilo
spušteno da bi se napravilo mesta za nešto prilično veliko. Pitam se šta je to moglo da
bude?“
Trostir je okrenuo glavu na drugu stranu da sakrije reakciju od Huldara.
„Uzorci koje smo uzeli biće upoređeni sa zemljom iz groba a pretpostavljam da
rezultati neće izgledati naročito dobro po vas. Zašto, dođavola, niste vratili auto? Oni bi
ga oprali i to bi nam mnogo otežalo život. Da li je ponuda na nedelju dana zaista bila
tako neodoljiva?“
Trostir ništa nije rekao.
„Ali… vi ste u svemu neverovatno nespretni. Kao sa tom vremenskom kapsulom.
Jednostavno ne mogu da razumem zašto si, kog đavola, ubacio to pismo u nju. Da nije
bilo tvog spiska, trebalo bi mnogo više vremena da se sve shvati. To je bio mnogo loš
potez. Mada si ti u to vreme bio samo balavac, pretpostavljam.“
Patrolna kola su se pojavila i zaustavila pored ivičnjaka. Huldar je izvadio cigaretu
iz Trostirovih usta, bacio je u najbliži slivnik, pa zafrljačio i svoju za njom. Zatim je
ugurao Trostira na zadnje sedište i seo napred. Pre nego što su krenuli, okrenuo se da
pažljivo pogleda mladića, koji je zurio u oronulu zgradu. Niko ne čezne da gleda svoj
dom kako nestaje u daljini u retrovizoru policijskog auta. „Još nešto. Na kraju one
uličice je snajper na jednom krovu. Moraš da ga skineš pre nego što nastaviš dalje. Iza
onih ručnih kolica imaš dobro mesto za gađanje.“ Ponovo se okrenuo napred, prilično
siguran da će Trostir zaboraviti taj savet pre nego što se vrati svojoj kompjuterskoj
igrici. Zato što se neće vratiti kući u skorije vreme.

„Kakav je to čovek koji nema čak ni mobilni telefon? Danas ga čak i trogodišnjaci
imaju.“ Ertla nije mogla da se okani toga, iako su im sve telefonske kompanije u zemlji
to potvrdile. Postojalo je toliko drugih stvari na koje je trebalo da usredsredi pažnju. Nije
se baš moglo reći da su svi ostali delovi spojeni u celinu. Huldar je želeo da Ertla
prestane sa tim. Goreo je od nestrpljenja da počne da ispituje Trostira, koji je sedeo i
čekao ih u sobi za ispitivanje sada već duže od četrdeset pet minuta. „Zar ne bi trebalo
da krenemo?“
„Da.“ Okrenula se, a izraz lica joj je bio uzbuđen i nemilosrdan. Huldar je
prepoznao taj izraz – kao kad se ide u lov na guske, onaj trenutak kada metak pogodi
lovinu. Ona nije likovala zbog sudbine Trostira i Sigrun; jednostavno joj je bilo drago
što se nazire kraj istrage. Isto je bilo i sa njim i njegovim drugovima u lovu: njih nije
uzbuđivao čin ubijanja – to je bilo samo nužno zlo, trenutak u vremenu, kao treptaj oka.
„Bolje bi nam bilo da uradimo ovo kako treba. Ti znaš koliko rizikujemo.“
Huldar je klimnuo glavom. Ispred sobe su čekala dvojica starijih policajaca
ozbiljnog lica. Šefovi su bili zapanjeni kada su saznali da je među žrtvama ubistva ne
samo tužilac već i sudija Vrhovnog suda.
Profesionalni status žrtava je bio nebitan Huldaru, Ertli i istražnom timu. Sva
njihova pažnja je trenutno bila usmerena na žive, na Torvaldira Svavarsona i njegovu
decu, koji bi možda još mogli da budu spaseni. Sve raspoloživo osoblje je pretraživalo
područje prestonice i kretalo se ka severu, pogotovo po obalama Kvalfjerdira i seoskim
područjima oko Akranesa i Borgarnesa. Do sada nije bilo novosti, a policija je sve više
brinula da neće naći članove porodice na vreme. Ni minut se nije smeo protraćiti na
nešto drugo, uključujući i Huldarovo sučeljavanje sa Ertlom. Na trenutak se njihova
interakcija vratila u normalu, a komunikacija između njih je bila kratka i precizna.
 Ertla je popila vodu i tresnula čašom o konferencijski sto. „Neću pustiti Trostira
dok nam ne kaže gde su ta deca. Spremna sam da presedim sa njim celu noć ako treba.“
„Uz tebe sam.“
Požurili su napolje, ali nisu stigli daleko pre nego što su stariji policajci zaustavili
Ertlu da popričaju sa njom. Huldar je nestrpljivo stajao sa strane. Gledao je Ajsu, majku,
koja je sedela pognute glave, iscrpljena od plakanja. Baš dok su oni odvodili Trostira u
stanicu, ona je pozvala broj službe za hitne slučajeve izbezumljena od užasa, i prijavila
da su joj deca kidnapovana. Služba za hitne slučajeve je poslala policijska kola da je
dovezu pošto je žena izbačena pored puta u Kvalfjerdiru, bez telefona i tašne, a pozvala
ih je sa obližnje farme.
Kada je stigla do stanice, potpuno se raspala, u jednom trenutku je jecala, a već
sledećeg vrištala na policiju da joj nađu decu. Imala je grozne ogrebotine na jednom
obrazu i na obe ruke, a iz potiljka joj je curila krv. Ali nije se žalila, činilo se da nije čak
ni bila svesna svojih povreda.
Kada su je najzad umirili i saslušali, čitava kancelarija se digla na noge. Odjednom
su se prioriteti promenili; bili su u trci s vremenom da pronađu dvoje male dece pre nego
što se dogodi nešto strašno. Ubica je već pokazao da je sposoban za nezamislive strahote
i bilo bi naivno pomisliti da bi ga mala deca sprečila u tome. Policija je odmah pozvala
njihovog oca Torvaldira, ali pošto nisu uspeli da ga nađu, zaključili su da je i on otet jer
je, po rečima njegove bivše žene, zločinac imao njegov auto i telefon.
Ajsa je rekla da je na prevaru namamljena da uđe u auto bivšeg muža. Pošto je
smestila decu na zadnje sedište, dobila je udarac u glavu dok im je vezivala sigurnosne
pojaseve. Kada se osvestila, auto je jurio kroz mrak. Ruke i noge su joj bile vezane a na
lice joj je bila navučena fantomka, tako da bezmalo ništa nije videla. Vozač je, shvativši
da ona dolazi sebi, zaustavio auto i izbacio je na put, pa odjurio dalje. Nije mogla da
opiše napadača, mada je mislila da je onaj ko ju je izvukao iz auta bila žena – ili možda
muškarac sitnih šaka. Policija je za sada radila na osnovu pretpostavke da je to bila
Sigrun. To što nije imala vozačku dozvolu nije značilo i da ne ume da vozi, a iza te
blage, stidljive prirode možda se skrivala potpuno drugačija osoba.
Ertla se najzad odvojila od šefova, kolutajući očima. Ona i Huldar su bez reći,
odlučnog lica, zajedno otišli sprat niže, do sobe gde je Trostir čekao. Ertla je naglo
otvorila vrata, uletela unutra i privukla stolicu naspram njega uz glasno škripanje. „Sada
ćeš nam sve ispričati. Nemaš izbora.“ Tresnula je o sto fotokopiju pisma koje je napisao
pre deset godina. „Ko je ko na ovom tvom spisku? Da počnemo od toga. Ko je još uvek
u opasnosti?“
Huldar se spustio na stolicu pored njene posmatrajući Trostira. Izgledao je umorno,
svi znaci kočopernosti su odavno nestali, ramena su mu klonula, a ispod očiju se
ocrtavale tamne senke.
„Mogu li da dobijem vode?“
„Ne.“ Pored toga što je naložila čuvarima da drže Trostira budnog, Ertla im je
zabranila da mu daju bilo šta za jelo i piće. Nije mu dopušteno ni da ode u toalet.
„Ne možete me ostaviti da umrem od žeđi. Moram da popijem vode.“
 „Nećeš dobiti ništa za piće. Možeš da se žališ Amnesti intemešnelu ako ti se to ne
sviđa.“ Bio je to prljav trik, ali neophodan u ovim okolnostima. Postojale su i druge, još
grublje metode koje su mogli da primene da ga izlože još većem pritisku kako bi
progovorio, i možda će im kasnije i pribeći. „Dok se prisećaš imena, možeš da mi kažeš
kuda je tvoja sestra odvela decu. Ako mi ispričaš, možeš da dobiješ malo vode. U
suprotnom, ništa.“
Trostir je podigao pogled i zapiljio se u Ertlu. Njegova zapanjenost je bila
očigledna. „Koju decu?“
„Decu Torvaldira Svavarsona. Tvoja sestra ih je otela i negde se sakrila.“
„Već sam vam rekao da nemam pojma ko je Torvaldir Svavarson. Govorim istinu,
kunem se. A Sigrun ih nije otela. Ona je jednostavno nekud otišla – s vremena na vreme
nestane kada se oseća loše, ali samo ode u dugu šetnju ili tako nešto. Kunem se da nije
pobegla ni sa kakvim klincima.“
„Nismo mi od juče, Trostire.“ Posegnuvši preko stola, Ertla ga je grubo uhvatila za
bradu. „Znamo kako su ti ljudi povezani sa tobom i tvojom sestrom; znamo da su vas
oboje izneverili dok ste bili mali. To je bilo loše, ali vaš bolesni osvetnički pohod je
sulud. Vas dvoje niste ništa bolji od onih koji su vas povredili.“ Pustila ga je tako naglo
da mu je glava odskočila. „Gde su oni?“
„Kunem se, ne znam ništa ni o kakvim klincima. Ne poznajem nikakvog
Torvaldira. On nije na spisku.“
„Ma stvarno?“ Ertla se zavalila u stolici. „Pa ko su ti ljudi? I šta, dođavola,
predstavlja taj spisak? Znamo da je sudija Ingvi među žrtvama, ali on nije na spisku. I
šta je sa Torvaldirom? Da li su oni kasnije dodati? Možemo li da očekujemo još takvih?“
Trostir je zurio u papir ispred sebe. „Nije trebalo da budu oteta nikakva deca. To
nije trebalo da se desi.“
Huldar je pružio ruku preko stola da pokaže na inicijale. „Ko su oni, Trostire? Ako
nam sada pomogneš, sistem će prema tebi biti blaži. Ali ako deca budu povređena, onda
si ga ugasio. Otići ćeš u zatvor i bićeš obeležen za čitav život. Baš kao tvoj otac. Hoćeš
li da pođeš njegovim stopama?“ Huldar je povukao ruku. „To su mala deca. Ona nisu
kriva što se sistem loše poneo prema vama. Ako imaš i mrvicu časti, reći ćeš nam gde su
oni.“
„Već sam vam rekao stotinu puta, ne znam. Jednostavno ne znam.“
„Dobro. Recimo da je to istina. Ali ti znaš ko ih je oteo.“
Nastala je tišina. Huldar i Ertla su gledali Trostirovo teme dok je on napregnuto
gledao u spisak. Onda se uspravio. „BT je Benedikt Toft. On je studirao pravo sa tim
kopiletom, mojim takozvanim dedom. Pristao je da zbrza ceo slučaj kako bi optužnica
bila potpuni fijasko. Uradio je to kao uslugu starom ortaku koji nije mogao da se suoči
sa skandalom da bude povezan sa pedofilom. K se odnosi na Kolbejna. Nisam mogao da
se setim njegovog patronima kada sam ovo pisao. On je radio za gradsko veće
Habnarfjerdira i pobrinuo se da izveštaj socijalne službe o našoj porodici bude dobar.
Zauzvrat je deda povukao veze da mu nađe bolji posao u računovodstvenoj firmi u kojoj
je imao deonice. S je Solvejg. Ne mogu da se setim njenog patronima. Ona je bila
psiholog koja je izdala Sigrun; rekla je na sudu da moja sestra ima previše bujnu maštu,
mada je znala da je to glupost. Ranije je i meni to uradila. Njena nagrada je bio veliki i
unosan ugovor sa gradskim većem. Ono što me najviše izluđuje jeste što nju nisu
roknuli. Ona je jedna odvratna kučka.“ Podigao je pogled kada je to rekao, a njegov
izraz im nije ostavljao nikakvu sumnju da je tako stvarno i mislio. Zatim je nastavio. „I
se odnosi na Ingvija, sudiju.“
„Ingvi se ne piše sa I, već sa Y.“
„Pa šta? Ovo nije test iz pravopisa. To govno je izdalo mene i moju sestru da bi se
deda zauzvrat povoljno izjasnio o njegovoj kandidaturi za mesto u Vrhovnom sudu. Za
njega je to bila velika stvar; ali to nije bilo tako dobro za mene i Sigrun. I Vaku. Ne
zaboravimo na nju.“
„Ne. Nismo.“ Ertla je pokazala na fotokopiju. „Šta je sa ovim PV?“
„Valdi. Policajac Valdi.“
„A ko je policajac Valdi?“
„Pandur kod koga sam otišao da tražim pomoć.“
„Kada si mu tražio pomoć? Nama su rekli da je čitava stvar isplivala na površinu
kada je Sigrun ispričala u školi šta se desilo.“
„Pre toga. Davno pre toga. Kada je Sigrun imala četiri a ja osam godina.“ Trostir je
ponovo spustio pogled. „Kada je čudovište od našeg oca počelo da pokazuje zanimanje
za nju. Ja sam mu dosadio.“ Prestao je da govori, polako udahnuo, pa šmrcnuo. Ni Ertli
ni Huldaru nije padalo na pamet da ga prekidaju; bili su previše zauzeti pokušajima da
shvate te jezive strahote za koje su mislili da ih razumeju, mada se sada činilo da uopšte
nisu imali ni najmanju predstavu o njima. „Odlučio sam da odem kod pandura. Trebalo
bi da panduri hapse kriminalce. To je bilo u decembru, dan pre raspusta za božićne
praznike. Otišao sam do stanice, prestravljen ali rešen da spasem Sigrun. Pandur sa
kojim sam pričao predstavio se kao pozornik Valdi. Odveo me je u stranu a ja sam mu
ispričao čitavu priču. Prvi put sam nekome ispričao šta mi se dešavalo. Kada me je
saslušao, pomislio sam da ćemo se odvesti mojoj kući u policijskom autu i uhapsiti mog
oca. Ali to se nije dogodilo. Rekao je da to prvo moraju da istraže i pitao postoji li neko
ko bi mogao da dođe po mene. Rekao sam mu ime svog dede jer naravno nisam želeo da
dođe moj otac, a ni majka. Deda je došao i on i Valdi su otišli da popričaju. Onda me je
deda odvezao kući i rekao mi da bi trebalo da naučim da držim jezik za zubima i ne
širim laži o čoveku koji nije uradio ništa drugo osim što mi je bio dobar otac. Sve je
ispričao tati. Te noći sam dobio najgore batine. Nikada više nisam čuo ništa o Valdiju,
niti o istrazi. Deda mi je kasnije rekao da je ubedio pandura da ništa ne priča o tome. On
je studirao pravo a deda je obećao da mu sredi dobar posao kada diplomira. Mora da je
to i uradio, jer Valdi nikada nikome nije rekao ni reči. Ni na prvom ni na drugom
suđenju. Toliko o mom pokušaju da spasem Sigrun.“
„Zar nisi razgovarao ni sa kim drugim? Sa svojim učiteljem, lekarom, majkom?
Nekom drugom odraslom osobom?“ Huldar je vodio računa da mu glas ostane uzdržan.
Ovo nije bio pravi trenutak da pokaže bilo kakvo sažaljenje prema jadnom momku, iako
je to bilo teško.
 Trostir je podigao pogled. Bes i mržnja su se vratili. „Hej, imao sam osam godina.
Bio sam dovoljno glup da mislim kako, kad želiš pravdu, treba da se obratiš pandurima.
Nakon što su me oni izdali, nisam više imao kuda da odem. Mama je bila totalno
beskorisna, potpuno potčinjena tom nasilniku i nespremna da se suoči sa onim što se
dešavalo. Pokušavao sam da joj ispričam, ali nije htela da sluša. Samo bi mi rekla da
ućutim i prestravljeno se osvrtala za slučaj da nas je otac čuo. Zato sam odabrao ono što
mi je izgledalo kao jedini izlaz. Pobegao sam sa Sigrun.“
„Ne verujem da ste daleko stigli.“
„Sklonili smo se iza fabrike aluminijuma. Pokušavao sam da nas odvedeni do
Keblavika. Mislio sam da možemo da uđemo u avion i odemo u inostranstvo. Ali bilo je
ledeno hladno a vetar se pojačavao i počeo je da pada sneg. Zamalo da umremo od
hladnoće. Sigrun je dobila promrzline na prstima jer ja nisam bio dovoljno pametan da
ponesem rukavice. Neko nas je opazio kroz mećavu i spasao nas. Ipak, bilo je prekasno.
Sigrun su morali da amputiraju dva prsta. Nju su odveli u bolnicu a deda je došao po
mene. U autu me je tako jako udario da mi je prokrvarilo oko. Ali niko me nije pitao šta
se dogodilo. Poslali su me kod psihologa – kod te kučke Solvejga ona je najveći deo
vremena potrošila na pokušaje da me ubedi kako sam celu stvar umislio ili kako sve
izmišljam; kako potičem iz dobre porodice i da bi trebalo da budem zahvalan na tome.“
Prestao je da govori i zaškrgutao zubima. Zatim je nastavio, sada već režeći od besa:
„Mrzim je i žao mi je što ona nije bila prva, i što se izvukla nekažnjeno.“
„Neće se izvući.“ Huldar je sada mogao da razume svu tu mržnju, čak i nasilnost i
svirepost ispoljenu u ubistvima. Zločini brata i sestre nisu zbog toga bili oprostivi, ali to
je ipak bilo bolje nego da su bili motivisani čistim sadizmom. „Odgovaraće za to, to ti
obećavam.“
„Aha, kako da ne.“ Trostir se malo pribrao. „Baš ti verujem.“
„Izaći ćemo samo na trenutak.“ Ertla je ustala. „Nećemo se dugo zadržati.“
Ostavili su Trostira da sedi unutra. Huldar je napola očekivao da bude izriban što
daje obećanja koja ne može da ispuni, ali ništa nije ukazivalo na to.
„Policajac Valdi mora da je Torvaldir“, rekla je Ertla. „Kada su se ona stopala
pojavila u dvorištu, proverila sam njegovu prošlost, i pokazalo se da je počeo da radi za
kancelariju tužioca čim je diplomirao, što je prilično neobično. Dok je studirao,
privremeno je radio u policiji, između ostalog i u Habnarfjerdiru. Tako je on povezan sa
ovim, a ne preko kancelarije tužioca.“ Ertla se namrštila. „Nego, nešto mi nije jasno.
Trostir je bio vrlo uverljiv kada se kleo da ne poznaje nikakvog Torvaldira Svavarsona;
čovek koga je trebalo ubiti bio je policajac Valdi. Dakle, on nije mogao da učestvuje u
napadu na njega.“ Očigledno nije očekivala nikakav odgovor jer je nastavila, sve
umornije: „To se jednostavno ne uklapa. Šta, jebote, da radimo ako se ispostavi da on
nije umešan? Za Torvaldira me baš boli dupe, ali hoću da nađem njegovu decu. Živu i
zdravu.“ Na čelu su joj se pojavile dve duboke bore. Kada joj je zazvonio telefon,
pogledala je broj na ekranu pa se javila. Huldar je čuo muški glas i Ertline kratke
odgovore. Prekinula je vezu. „Pronašli su Sigrun.“
„Gde?“
 „Policajci koji su motrili na njihovu zgradu videli su je kako se vraća kući. Uhapsili
su je i na putu je u stanicu. Tvrdi da je bila u bioskopu. Išla je u dugu šetnju, svratila u
knjižaru, pa otišla da gleda neki film.“
„Da li govori istinu?“
„To tek treba potvrditi. Ovo mi se ne dopada. Ni najmanje.“ Polako je ispustila
vazduh iz pluća, pa se pribrala. „Donesi mu vode, i hajde da nastavimo.“
Huldar je to uradio bez prigovora – pronašao je najveću čašu u kuhinji i napunio je
vodom. Kada se vratio, Ertla je ponovo sedela na svom mestu naspram Trostira.
Progovorila je istog časa kada je Huldar ušao. „Dakle, sada znamo šta stoji iza ovih
grozota. Ali ostaje pitanje: gde su Torvaldirova deca? Deca policajca Valdija?“
„Kunem se da ne znam.“ Trostir je posegnuo za čašom vode, ali Huldar ju je
izmakao.
„Možeš ti bolje od toga. Ko ih je odveo? Sigrun?“
„Ne. Ni Sigrun ni ja. To nije spisak ljudi koje ću ja da ubijem. A kamoli ljudi koje
će ona da ubije.“
„Nego šta je, kog đavola?“ Ertla je zgrabila list papira i protresla ga ispred
Trostirovog lica.
„To su ljudi koje će ubiti Vakini roditelji.“ Trostir je zurio u čašu vode. „Mogu li
sada da pijem?“
Huldar mu je gurnuo čašu.
33.

Frejinom telefonu je ponestalo memorije. Snimila je bezbroj Saginih fotografija za svog

brata u nadi da će bar jedna biti valjana, ali mala devojčica je imala čudnu sposobnost da
se okrene ili zatvori oči baš kada Freja napravi snimak. Nije pomoglo ni to što se na
jedinim fotografijama koje nisu bile mutne trajna namrštenost jasno videla.
Freja je odvela Sagu do jezera pod izgovorom da hrane patke, mada je prava
namera bila da ponovo naleti na zgodnog samohranog oca. On se nije pojavio, ali nije
manjkalo drugih očeva sa decom u kolicima i kesama hleba. Debele patke plivale su
uokolo u rupi u ledu, usisavajući beskrajne količine hrane. One neće gladovati sve dok je
male dece u kolicima na Islandu.
Moli se čitavom težinom sručila na pod pored sofe na kojoj je Freja ležala. Upravo
se nažderala mlevenog mesa. To je trebalo da bude dovoljno za dva obroka, ali Freju je
toliko grizla savest što je ostavila psa samog tokom celog vikenda da joj je sipala sve
odjednom u zdelu.
Kao i obično nedeljom uveče, ništa se nije dešavalo. Njene prijateljice su bile
zauzete postavljanjem zaprepašćujuće dosadnih objava na društvene mreže: banalni
citati o sreći ili važnosti pravih vrednosti, fotografije kako večeraju ili se nalaze u nekim
toliko izuvijanim joga položajima da su sigurno bili lažni.
Možda je uzrok njenog lošeg raspoloženja ležao u tome što nije imala kome da
sprema hranu osim Moli. Zalupila je svoj laptop i dohvatila mobilni telefon. Još uvek je
imala broj samohranog oca, ali nije bilo baš idealno vreme da ga zove. Kao i ona, on je
ceo vikend čuvao i zabavljao malo dete i sigurno je mrtav umoran. Bolje je da sačeka.
U tom trenutku zazvonio joj je mobilni, a na ekranu se pojavio broj koji nije
prepoznala. Da li bi to mogao da bude on? „Halo.“
„Halo. Da li je to Freja? Psiholog?“ Nije prepoznala glas.
„Da: Ja sam. Sa kim razgovaram?“
„Izvini, ovde Ori. Dala si mi svoj broj ispred policijske stanice.“
„Ah, da. Zdravo.“ Freja se uspravila u sedeći položaj. „Nisam očekivala da ćeš se
javiti.“
„Ni ja nisam očekivao da ću te pozvati.“ Mogla je da čuje njegovo disanje, ali baš
kada je pomislila da se predomislio i neće više da ragovara sa njom, on je nastavio:
„Znam da je nedelja uveče i tako to, ali ja sam u rasulu i ne znam kome da se obratim.
Ni psihički nisam dobro, tako da sam posle mnogo razmišljanja odlučio da se javim.“
 „To je dobro. Da li se loše osećaš?“ Pokušala je da se seti imena nekih kolega koji
leče odrasle i bili bi spremni da preuzmu hitan slučaj u slobodno vreme.
„Stvarno se osećam loše, ali ne radi se o tome. Radi se o mojoj bivšoj ženi,
Dagmar. Bojim se da s njom nešto ozbiljno nije u redu.“
„Da li je ona sada tu sa tobom?“
Kao da se uvredio misleći da Freja insinuira kako je u krevetu pored njega ludača
kojoj je pošla pena na usta. „Ne. Bože blagi, ne.“
„Gde je onda ona?“
„Ne znam.“ Ori je oklevao kao da se pita koliko je bilo mudro da je pozove. „Ali
imam neke sumnje.“
„Dobro. Ostavimo to po strani na trenutak. Bojiš li se da bi mogla da naudi sebi?“
„Mogu li da navratim do tebe?“, ispalio je.
Freja se osvrnula po sobi, pogledala u unakaženu sofu punu pasjih dlaka i nered
koji je celog vikenda nameravala da sredi. „Ne, bojim se da to nije moguće.“
„Oh. Shvatam. Onda ti možeš da dođeš kod mene… ili da se nađemo negde? Vrlo
mi je neprijatno da razgovaram o ovome preko telefona.“
Freja je razmislila. Šta je drugo imala da radi? Da provede veče na društvenim
mrežama i poludi od dosade? „Može li to da sačeka do jutra? Da li možeš da dođeš do
Dečjeg doma? Mogla bih da ti pomognem da nađeš psihologa koji je specijalizovan za
odrasle. Koliko je hitno?“
Ori se suvo i neveselo nasmejao. „Ako se ispostavi da su moje sumnje tačne, teško
je zamisliti bilo šta hitnije.“
„Rekla bih da joj treba lečenje. Savetujem ti da pozoveš psihijatrijsko odeljenje u
Državnoj bolnici. Ja ne mogu mnogo da pomognem u takvim okolnostima.“
„Pokušao sam. Neće da razgovaraju sa mnom. Ja joj nisam najbliži srodnik, i
stekao sam utisak da misle kako pokušavam da izravnam račune sa njom zbog razvoda.
Ali moraš da mi veruješ, ne radi se o tome. Između nas nema ničeg duže od deset
godina?’ Zastao je, pa nastavio ravnim glasom, a njegovu raniju uzbuđenost zamenio je
ton poraženosti. „Ne znam šta da radim.“
„Dobro. Hajde da se nađemo.“ Freja je pomenula jedan kafe u okolini koji je
sigurno još bio otvoren a verovatno neće biti ni pun ni potpuno prazan. Nije želela da se
nađe sa tim čovekom nasamo: njegov zahtev je bio čudan i nije mogla da dokuči šta
hoće. Ali onda se setila koliko je sudbina bila surova prema tom bračnom paru. Vakina
smrt im je uništila brak, a ipak je Ori očigledno još uvek osećao neku naklonost prema
Dagmar. „Razumem da ti je još uvek stalo do bivše žene, a nikad se ne zna, možda ću
moći da pomognem na neki način.“
Ali u ovom slučaju njena psihološka pronicljivost je omanula.
„Dagmar? Boli me dupe za nju. Ja se brinem za druge.“

Freja je stajala ispred kafea i posmatrala Orija, koji je još uvek bio unutra i tupo zurio u
slike na zidovima. Ruka kojom je držala telefon drhtala je od hladnoće i šoka. Ori je
pričao skoro neprekidno, jedva jednom otpivši gutljaj kafe. Njena šolja je stajala
netaknuta na stolu. S vremena na vreme bi ubacila poneku reč, ali osim toga je sedela i
slušala njegov osećanja lišen monolog. Dok je studirala, čitala je članke o ekstremnim
slučajevima psihopatskog ponašanja poput onoga koje je on opisivao, ali nikada joj nije
palo na pamet da će se sa tim susresti. Kada je završio, trebalo joj je malo vremena da
uživa u tihoj običnosti kafea i prigušenom ćaskanju nekoliko gostiju. Kako se samo
kajala što je pristala da se nađe s njim umesto da ostane kod kuće i na Fejsbuku
prelistava slike dece svojih prijateljica sa njihovim bojankama.
Ori uopšte nije izgledao iznenađen ili uznemiren zbog njenog ćutanja; činilo se da
je i njemu prijala trenutna pauza.
Na kraju se Freja pribrala, ustala i rekla mu da će pozvati policiju. Takođe su mogli
da obaveste i psihijatrijsko odeljenje u bolnici, ali to sada nije bio prioritet. Bila je
spremna da će on reagovati ljutito i podsetiti je na obavezu psihologa da čuva
poverljivost podataka, ali on nije uradio ništa slično. Samo je klimnuo glavom i rekao da
će sačekati.
Huldarov telefon je zazvonio nekoliko puta. Freja se plašila da se neće javiti – što
je bila ironija, jer pored toga što uopšte nije želela da ga zove, više bi volela i da mu više
nikada ne čuje glas. Kada se najzad javio, nije okolišala: „Moraš da pošalješ policijski
auto. Ja sam sa Orijem, Vakinim ocem, i on mi je upravo ispričao šta misli da je njegova
bivša žena uradila.“
„Gde si ti?“ Nije pitao šta je Dagmar navodno uradila. Ili je u potpunosti verovao
Freji ili je već nešto znao. Ona je pretpostavljala da je u pitanju ovo drugo. Nije ni bilo
važno. Glavno je bilo što će je on spasti tog košmara. Rekla je naziv kafea a on je
prekinuo: „Znam gde je to. Dolazim. Ostani tu i ne puštaj ga da ode.“
Freja je prekinula vezu i ponovo se okrenula prema izlogu kafea. Kroz prljavo
staklo je susrela Orijev umorni pogled. Podigla je ruku i budalasto mu mahnula. Zatim
se mirno vratila unutra.

Oblak dima cigarete lebdeo je u mirnom, ledenom vazduhu. Jedan policijski auto je
odvezao Orija do stanice. Tamo će mu naložiti da ponovi svoju priču i potpiše zvaničnu
izjavu. Šta će biti s njim posle toga, Freja nije znala, a zapravo je i nije bilo briga.
Izgleda da je on imao utisak da je sa njim sve kako treba, ali to je bilo daleko od istine.
Na drugima će biti da procene koliko je bolestan. Možda je jednostavno bio jedan od
najgorih podstrekača u istoriji.
„Hvala na pozivu. Uradila si tačno ono što treba.“ Huldar je stajao sa cigaretom u
ruci, očigledno ne žureći da ode. Izgledao je bolje nego poslednji put kada ga je videla;
sad nije onoliko sažaljevao sebe. Zapravo, izgledao je samouvereno i optimistično.
„Nikad se ne zna, ovo bi nam moglo pomoći da pronađemo Torvaldirovu decu na
vreme.“
„Nadajmo se da hoće.“
Posle razgovora sa Orijem, Huldar je odvojio vremena da je obavesti o slučaju.
Isprva je pomislila da postoji profesionalni razlog za to, ali je onda krenuo da joj
objašnjava da joj se u stvari zbog toga još uvek nije izvinio kako treba. Na to je
odgovorila samo ledenim pogledom. „Možeš li da pošalješ nekog iz Borgarnesa pravo
tamo?“, upitala je.
„Da, oni su već pozvani. Ako pronađu porodicu, idem tamo. Da li bi i ti bila voljna
da pođeš? Deci će sigurno trebati profesionalna pomoć.“ Otpuhnuo je dim pa dodao: „Ili
se bar tome nadamo. O drugoj mogućnosti ne treba ni razmišljati.“
Freja nije odmah odgovorila. Trenutno joj nije baš bilo do toga da se sat ili dva vozi
kroz mrak sa Huldarom. „Šta će se dogoditi sa ovo dvoje?“
„Teško je reći. Ako govori istinu, on bi mogao da se izvuče sa opomenom. Naravno
da je trebalo da ovo odavno prijavi. Moguće je da će pokušati da tvrdi kako nikada nije
poverovao da će Dagmar zaista sprovesti svoje planove u delo, ali posle nedavnih
događaja to jednostavno nije verodostojna izjava. Istog trenutka kada se ime Beneđikta
Tofta pojavilo u medijima, trebalo je da shvati da ona možda ispunjava svoju fantaziju o
osveti. Da se tada oglasio, Torvaldir i njegova deca bi bili bezbedni, čak i ako je bilo
prekasno da se spasi Kolbejn.“
Freja je klimnula glavom. Uvukla je ruke u rukave kaputa; mraz je počeo da ih
štipa. „Misliš da laže?“
„Ne. Ali istina ima mnogo lica. Tako on to vidi. Ona možda vidi drugačije.“ Huldar
je povukao poslednji dim cigarete pa je ugasio. „Kako ti je on sve to opisao? Priča
možda nije sasvim ista kao ona koju je ispričao meni. Ponekad može da se zaključi
mnogo toga iz nepodudarnosti; nijedan lažov ne razradi baš sve pojedinosti kada počne
da izmišlja.“
„To je bila veoma duga priča – nisam sigurna da mogu da je ponovim u detalje. Ali
sećam je se u glavnim crtama.“
„Ispričaj mi.“
„Počelo je sasvim uobičajeno. Pričao je koliko ih je oboje teško pogodila Vakina
smrt. Isprva su naizgled isto podnosili bol, ali kako je vreme prolazilo, postajalo je sve
očiglednije da Dagmar želi da – kako je on to rekao? – sve vreme provodi gledajući u
retrovizor, dok je on želeo da gleda u put ispred njih. Ono što ih je na kraju razdvojilo
bio je Trostirov dolazak kod njih nakon što je njegov otac osuđen. Oni su se susreli sa
njim i Sigrun kada su se deca pojavila na sudu da svedoče, i mada je Ori oklevao da
kaže šta se tačno dogodilo, priznao je da njemu i Dagmar ne služi na čast njihovo
tadašnje ponašanje. Takođe su se loše poneli prema deci na Vakinoj sahrani. Izgleda da
ga je bilo stid i da ga je pogodilo što su u to vreme bili van sebe. U njihovim očima
Sigrun je bila kriva što je pokrenula niz događaja koji je doveo do smrti njihove ćerke.“
„To se prilično podudara sa onim što mi je ispričao. Bilo je manje tih emotivnih
gluposti, ali u svakom drugom pogledu to je manje-više to. Šta je rekao o dedi, Ejnaru
Adalbertsonu?“
Freja je želela da ga isproziva zbog pominjanja tih „emotivnih gluposti“, ali je
shvatila da nema snage za to. Ne bi imalo svrhe; on je imao pravo na svoje stavove i
mogao je da živi u skladu sa njima – kao necivilizovani grubijan, kakav je i bio.
 „Rekao je da je Trostir pokucao na njihova vrata nakon što su se sreli u Okružnom
sudu Rejkjanesa, skoro godinu dana posle ubistva. Došao je da im kaže da on i njegova
sestra nisu krivi. Pokušali su da zaustave svog oca, ali ih je deda osujetio. Trostir je
tvrdio da je išao u policiju kada je bio još mlađi, ali niko nije hteo da ga sasluša, a
Sigrun se poverila svojoj učiteljici, nakon čega je podneta tužba. Ali njegov otac je
oslobođen jer su ih svi izdali. Trostir je rekao da ga je pre suđenja deda Ejnar odveo u
stranu i hvalio se da ih sve – sudije, advokate, socijalne radnike – drži u šaci, i da ako se
Trostir ne zakune da je kod kuće sve savršeno, nateraće ga da zažali zbog toga. Starac je
rekao da će ga ubiti ako ne uradi kao što mu je rečeno. Zato se Trostir naravno
povinovao. Očigledno je deda očitao Sigrun istu lekciju, ali izgleda da to nije upalilo.
Doduše, njenim svedočenjem ništa nije postignuto.“
„To se manje ili više poklapa sa onim što nam je Trostir ispričao. Odveli smo ga u
pritvor. Zar Ori ništa nije rekao o svojoj i Dagmarinoj poseti Ejnaru?“
„Jeste. Tada sam posumnjala u njegovu verziju događaja. Rekao je da nisu u
potpunosti verovali Trostiru. Naterali su dečaka da ih odvede do Ejnarove kuće.“
Freja je duboko udahnula, puneći pluća čistim, ledenim vazduhom. „Isprva je Ejnar
sve poricao, kao što bi se i očekivalo, i nije rekao istinu dok mu Dagmar nije zapretila
čekićem koji je ponela sa sobom. Ori je rekao da je nameravala da njime polupa starcu
sve po kući. Ali umesto da mu preti da će mu uništiti imovinu, počela je da govori kako
će mu smrskati lice. Ejnar je bio previše uplašen da bi lagao. Iako ne znam zasigurno,
sumnjam da je i Ori imao svoju ulogu u tome. Trostir bi mogao da nam kaže više o tome
ko je i kako pretio Ejnaru. U svakom slučaju, starac je progovorio i rekao im ko je tačno
učestvovao u zataškavanju slučaja i čime je podmitio sve te ljude. Trostir je bio
primoran da sve to sluša.“
„Šta je sa Ejnarovom smrću? Da li je Ori objasnio kako se to dogodilo?“
„Da, mada tvrdi da ne zna šta se tačno desilo. Bio je toliko besan nakon što je Ejnar
sve priznao da je morao da izađe u hodnik kako bi se smirio. Sledeće čega je bio svestan
bio je prasak a kada se vratio, starac je ležao s glavom na staklenom stočiću,
prekrivenom krvlju. Ori kaže da je bio sasvim siguran da je Dagmar izgubila kontrolu i
čekićem udarila starca u potiljak. Ipak, u to vreme se Dagmar zaklinjala da je Ejnar pao i
glavom udario o stočić. Naravno da je to budalaština, kao i njegova tvrdnja da joj je
poverovao. Kako god bilo, izbezumili su se pa su mu navukli plastičnu kesu na glavu i
odvukli ga, mrtvog, ili je možda bio na samrti, u kupatilo. Tamo su sklonili kesu,
uhvatili ga za glavu i udarili njome o ivicu kade. To ga je dokrajčilo. Onda su prosuli krv
iz kese oko kade, i očistili stočić. Na kraju su gurnuli Ejnaru u ruku četkicu za zube i
pobegli. Jadni Trostir je sve to svojim očima gledao i po Orijevim rečima, Dagmar je
pretila da će i njega ubiti ako ne bude držao jezik za zubima. Ali ovog puta su obećali
Trostiru nagradu. Ako bude ćutao, Dagmar će ubiti sve one koji su izdali njega i Sigrun
– i Vaku naravno – ali tek kada njegov otac izađe iz zatvora. Dagmar je htela da čeka
tako dugo jer je bila čvrsto rešena da ubije i Jouna Jounsona. A to je značilo da sačeka sa
odmazdom dok on ne bude pušten.“
Huldar je zakopčao vetrovku do grla. „Hoćeš li da završiš priču u kolima? Možeš
da sediš napred.“ Osmehnuo se. „Umreću od hladnoće.“
Grejanje u kolima je radilo, za razliku od onog u njenoj krntiji od kola, i mada je
mlaz vazduha bio hladan prvih nekoliko sekundi, obećavao je mnogo željene toplote.
„Molim te, nastavi.“ Huldar je protrljao ruke i dunuo u njih. „Samo da stignu vesti iz
Borgarnesa.“
„Gde sam ono stala?“
„Dagmar je ubila Ejnara Adalbertsona i pretila Trostiru.“
„Tako je. Ori je rekao da je posle toga Dagmar bila potpuno opsednuta odmazdom.
Isprva je pokušavao da ne obraća pažnju na to. Ali kako je vreme prolazilo, nju ništa
drugo nije zanimalo i na kraju im je brak propao. Čekao je da Vrhovni sud donese
presudu, nadajući se da će ona prihvatiti da je Joun dobio ono što zaslužuje, ali to joj
nije bilo dovoljno. Nastavila je da planira kako da ubije sve koji su umešali prste da
Joun bude oslobođen na prvom suđenju. Za nju su svi oni bili podjednako krivi. Ori to
nije odobravao i, kako je rekao, kap koja je prelila čašu bilo je to kada je počela da
sakuplja razne alate, sumpornu kiselinu i druge zabrinjavajuće stvari. Bila je odlučna da
ih nabavi mnogo godina unapred kako ne bi moglo da im se uđe u trag kada dođe vreme.
Kaže da je otišao onog dana kada je došla kući sa motornom testerom.“
„To mogu da razumem.“ Huldar je prineo šake iznad rešetke grejača. „Kada bi
moja žena donela kući motornu testeru, pobegao bih istog trenutka.“
„Da, kako da ne. Samo se ti zanosi.“ Freja nije bila zainteresovana da razgovara o
njegovom ljubavnom životu. Htela je da završi priču kako bi mogla da ide kući. „Nakon
što je otišao, kaže da je prestao da prati šta ona radi, tako da nije znao da li je istrajala u
svojoj opsesiji. Nadao se da će se nakon razvoda prizvati pameti. Ali onda mu se ona pre
nekoliko meseci javila da zatraži uslugu. Trebala joj je kuća na zabačenom mestu, sa
podrumom bez prozora, htela je da je iznajmi na neko vreme. On je vrlo uspešan agent
za nekretnine, tako da je u ponudi imao mnoga imanja koja su pripadala propalim
bankama a sad zvrje prazna. Po njegovim rečima, pretila je da će ispričati policiji za
njegovo saučesništvo u ubistvu Ejnara Adalbertsona ako joj ne pomogne. Zato joj je dao
ključeve ogromnog imanja nadomak Borgarnesa, koje nije moglo da se proda u skorije
vreme. Mogao je da ga izda Dagmar bez ikakve opasnosti da će neki potencijalni kupci
želeti da ga pogledaju. Dodatna prednost je bila što je kuća na ogromnom posedu, a to je
značilo da u okolini nema komšija.“
„Sigurno su deca tamo. Moraju da budu. Njihova majka je izbačena iz auta u
nedođiji na obalama Kvalfjerdira. Pretpostavljam da je Dagmar izabrala da se vozi
dužim putem oko fjorda kako bi izbegla kamere u tunelu. Nije mogla da ide nekim
drugim putem.“ Pogled koji je Huldar uputio Freji bio je skoro molećiv, kao da je
preklinje da prihvati njegovu teoriju, da ga uveri da će sve biti kako treba.
„Ne gledaj u mene. Ti to bolje znaš od mene. Ja znam samo ono što mi je Ori
rekao, a nisam ubeđena da je on pouzdan.“
„Šta je rekao o ubistvima? Da li je išta znao o njima?“
„Tvrdi da nije. Rekao je da se zapanjio kada je video ime Benedikta Tofta u
novinama, ali nije želeo da poveruje da bi Dagmar mogla da bude umešana. Meni to nije
mnogo uverljivo, s obzirom na to da je znao da ona ima motornu testeru. Onda je ućutao
i kao da je čekao da mu postavljam pitanja. Ali ja sam samo htela da ga se otarasim, pa
sam pozvala tebe. Naravno da je trebalo da pitam zašto je to ispričao tek sada, ali
nisam.“
„To nije važno, jer ja jesam.“
„Šta je rekao?“
„Da nije mogao da nastavi da obmanjuje sebe nakon što je objavljeno Kolbejnovo
ime a odsečeni udovi su izgleda bili povezani sa oba slučaja. Kada je policija pozvala da
se dostave informacije o Torvaldiru i njegovoj deci, nije više mogao da ćuti i pozvao je
tebe.“
„Zašto mene? To je očigledno problem policije. Zašto je mene umešao?“
„Sumnjam da je tada razmišljao pribrano. Možda je samo hteo da prebaci teret na
nekog drugog. Ti si pozvala policiju, a ne on. Da li je to mogao da bude pokušaj da
ublaži krivicu koju je osećao zbog Dagmar? Da uveri sebe kako je nije izdao i da su mu
u srcu samo njeni interesi – da je želeo da joj obezbedi psihijatrijsku pomoć, iako je
zakasnio deset godina?“
„Ti ipak nisi toliko loš u ovim ’emotivnim glupostima’.“
„Ha-ha.“
„Još jedno pitanje pre nego što odem.“ Freja se približila mlazu toplog vazduha iz
grejača. „Da li si mu poverovao?“
Huldar je slegnuo ramenima. „I jesam i nisam. Ti?“
„Isto važi i za mene: i jesam i nisam. Uostalom, on se kompromitovao priznavši
saučesništvo u ubistvu Ejnara Adalbertsona. Da li bi zbog toga prema njemu mogao biti
primenjen neki blaži pristup?“
„Za ulogu koju tvrdi da je imao – možda. On je samo omeo sprovođenje pravde. A
pošto ti slučajevi zastarevaju nakon deset godina, sada na sudu ne može da se pokrene
nikakav postupak za to krivično delo i postoje velike šanse da će se izvući. Kladim se da
bi inače ćutao.“
Huldarov telefon je zazvonio i on ga je zgrabio. Nije rekao skoro ništa, već je
pustio onoga ko ga je zvao da govori. Poruka je bila kratka i Huldar je prekinuo vezu.
„To je bio jedan od policajaca iz Borgarnesa koji su poslati na imanje.“ Ubacio je
menjač u brzinu.
„I? Šta je rekao?“
„Ukratko: Sranje, ovo ne valja. Gospode bože, gospode Bože. Onda je rekao da su
im smesta potrebni stručnjaci na licu mesta.“ Huldar je pojurio niz ulicu pre nego što je
Freja uopšte imala priliku da izađe iz kola.
Tako se našla na putu ka severu do Borgarfjerdira – moleći se bogu – da pomogne
prestravljenoj deci.
34.

Nije bilo sumnje da su na pravom putu. Mnoštvo svežih tragova guma ispresecalo je
sneg na makadamskom putu. Dok su se približavali, ugledali su svetla i Huldar je
instinktivno ubrzao, razbacujući šljunak ispod točkova na obe strane. Proklizali su u
krivini i on je malo usporio, ne iz straha da će izgubiti kontrolu nad autom već zato što
je Freja vrisnula, uhvatila se za kvaku na vratima kao da joj od toga život zavisi i vikala
na njega ostatak puta do kuće.
Farovi čitavog voznog parka obasjavali su okolinu, oslikavajući svaku neravninu na
golim betonskim zidovima kuće u oštro ocrtan reljef. Bez obzira na to, bilo je lako
zamisliti kako bi kuća izgledala da je njena izgradnja dovršena: velika i impozantna u
svojoj nadmenoj jednostavnosti. Takvi letnjikovci nicali su po celoj zemlji u vreme kada
su se ljudi zanosili idejom da su bogatiji nego što jesu, a vrlo malo njih je čekalo, napola
dovršeno poput ovoga, da se vrate bolja vremena. Huldar nikada nije pripadao bogatom
društvu, i nije znao da li bi ga privlačilo ovako nešto. Nadao se da ne bi.
Na svim prozorima su bile zakucane daske, ali svetlost je dopirala kroz otvorena
ulazna vrata iz jakih reflektora unutra. Unutra mora da je vladala ogromna gužva, koliko
god besmisleno veliki bio taj takozvani letnjikovac. Pored kombija forenzičara, Huldar
je prepoznao i Ertlina i patologova kola, kao i nekoliko drugih policijskih vozila iz
Rejkjavika. Tu su bila i dvoja kola hitne pomoći parkirana na prilaznom putu i dva
policijska automobila iz Borgarnesa. Na zadnjem sedištu oba policijska automobila iz
Rejkjavika videla se po jedna pognuta prilika. Činilo se da je jedna od njih bila žena –
Dagmar, pretpostavio je Huldar. U drugim kolima je bio muškarac. Kratka tamna kosa
bila mu je masna i neuredna. Joun Jounson ili Torvaldir?
Huldar i Freja su izjurili iz auta. Tresak vrata je odjeknuo među obroncima brda, a
sneg im je škripao pod nogama. Mraz je tu jače stezao nego u gradu, dok im se dah
maglio u oblačićima. Nije bilo vetra, samo se osećao čudan vonj. Nažalost, bio je to vonj
koji je Huldar i previše dobro poznavao – smrad raspadanja. Potapkavši se po
džepovima kaputa, shvatio je da je zaboravio da ponese kremu od mentola, koja dobro
dođe da se namaže ispod nosa u ovakvim okolnostima. „Možda bi radije sačekala
napolju.“ Pogledao je u Freju, ali ona je odmahnula glavom. „Onda navuci džemper
preko nosa. Ovo će da bude mnogo gadno.“ Zastala je da posluša njegov savet, pa
krenula za njim unutra, razrogačenih i iskolačenih očiju.
Huldar je zatekao Ertlu kako razgovara sa policajcem koga nije poznavao,
verovatno jednim od ljudi iz stanice u Borgarnesu. Stajali su na vrhu podrumskog
stepeništa, odakle je izgleda dopirao nesnosni smrad.
„Kako ide?“
Ertla se okrenula. „Dobro. S obzirom na to da imamo leš u užasnom stanju. Ali
moglo je da bude i gore.“ Pogledala je iza njega i opazila Freju. „Nadam se da je ona
došla zbog dece, a ne kao tvoja specijalna gošća.“
„Došla je zbog dece. Gde su?“
Ertla je ponovo pogledala u Huldara. Ispod nosa joj se sijala krema od mentola. „U
ambulantnim kolima. Predlažem joj da odvuče dupe tamo. Odmah. Pre nego što se
ispovraća po svojim skupim cipelama.“ Ertla je imala oštro oko; Frejina obuća je bila
potpuno neprikladna za mesto zločina.
Huldar se vratio kod Freje, koja mora da je čula svaku reč. Pretvarala se da je nije
briga, ali ljutito je zaškiljila iznad džempera navučenog na nos.
„Deca su u jednim od ambulantnih kola. Bolje idi da ih vidiš.“
Otišla je bez reči, dok je kuckanje njenih potpetica odjekivalo po goloj betonskoj
prostoriji.
„Dobro onda. Hoćeš da proviriš dole?“ Ertli se raspoloženje popravilo istog
trenutka kada je Freja otišla. Možda ju je odobrovoljila njegova bespogovorna
poslušnost. „Mada te upozoravam, to je prizor koji nećeš brzo zaboraviti. Ili bi ipak to
da izbegneš?“
„Ne.“ Lagao je, ali opet, nije imao izbora. Huldar stvarno nije podnosio leševe. Već
sam zadah je bio dovoljno loš, i bez utiskivanja groznog prizora u sećanje. Uzeo je
mentol od Ertle i namazao ga ispod nosa, ali to nije mnogo pomoglo.
Ertla je krenula prva, naizgled otporna na zadah koji je postajao sve mučniji sa
svakim pređenim korakom. Bila je tu duže od njega i izgleda da je potpuno otupela. Ali
ona je bila čvršća od mnogih muških kolega – ne samo u ovome već i u drugim
okolnostima. „Patolog je upravo završio. Otišao je sa forenzičarima po nosila i ostalu
opremu kako bi odneli telo. To bi trebalo da malo popravi atmosferu.“ Nije oklevala
kada je stigla u podnožje stepeništa, već je krenula pravo ka otvorenim čeličnim vratima,
odakle je dopirala svetlost.
Huldar ju je pratio. Davao je sve od sebe da ostane priseban u nadi da će moći da
osmotri prizor bez osećanja, ne upijajući ono što vidi. Ali nije uspeo. Zastao je na
vratima, zgroženo zureći u telo nekadašnjeg sudije Vrhovnog suda Ingvija
Sigurhjartarsona. To je morao da bude on jer su mu nedostajale šake i stopala.
„Držali su ga tu kao zarobljenika, Dagmar i Ori. Bio je tu dva meseca, verovao ili
ne, nakon što su ga zaskočili iz zasede. Dagmar je rekla da nije trebalo mnogo truda da
ga podstaknu da napiše poruku o samoubistvu, bilo je dovoljno samo obećanje da ga
neće ubiti ako to uradi. Ljudi veruju u razne gluposti kada nemaju izbora. Ostavili su mu
hranu i vodu, ali kuća je toliko zabačena da nisu mogli da dolaze često, tako da hrana na
kraju sigurno nije bila naročito ukusna.“
„Je si li rekla oni?“, upitao je Huldar, glasom prigušenim ispod lakta kojim je
pokrio nos i usta. Nije mogao čak ni da se pretvara da je čvršći od Ertle u ovakvim
okolnostima.
Ona je okrenula glavu, ali nije komentarisala kada je videla kako on sve ovo prima.
Teško da je bio prvi koji ne može da podnese zadah raspadajućeg mesa. „Dagmar tvrdi
da su ona i Ori sve smislili zajedno. Razvod je bio deo plana, da neko ne pomisli kako
sarađuju. Znam da on poriče da je imao ikakvog udela u tome, ali ovo je njena priča.
Istina će na kraju izaći na videlo.“
„Da, nadajmo se da hoće.“ Sada je bilo uzaludno trošiti vreme na razmišljanje o
pojedinostima. Sutra će policija započeti saslušanje Dagmar i Orija, i na kraju će izvući
istinu iz njih, ili bar jednu njenu verziju. U složenim slučajevima poput ovoga, policija
na kraju istrage nikada nije bila sasvim sigurna u sve činjenice. Neke pojedinosti nisu
bile ni tačne ni pogrešne; sve se svodilo na percepciju pojedinca.
Siva koža leša koja se videla ispod krvlju umrljane odeće podsećala je na mermer.
Patrljci su bili ružna krvava kaša. Ruke su bile gore od nogu; postojala je mogućnost da
je došlo do gangrene i nastanka modrica pre nego što je čovek umro, dok su rane na
njegovim nogama izgledale relativno čisto. Otvorene oči je prekrivala koprena koja im
je zamagljivala boju, a poplavele usne su bile razdvojene kao da je uzdahnuo kada je
najzad ispustio dušu. Od olakšanja, možda.
„Po rečima patologa, bilo je malo verovatno da će poživeti duže čak i da mu nisu
odsekli ruke. Od čvrstih lisica na ručnim zglobovima imao je rane, koje mora da je
naneo sam sebi pokušavajući da se oslobodi. Jadnik nije imao šta drugo da radi. Doktor
je rekao da bi uskoro dobio sepsu – ako ne bi pretrpeo srčani udar. Ni pre toga nije bio u
nekoj fizičkoj formi.“
„Šta treba ja da uradim?“ Huldar se revnosno molio u sebi da to neće uključivati da
se tu dole zadrži. Pogled mu je pao na malu, naftom umazanu motornu testeru na podu
pored vrata i skoro da je mogao da čuje brujanje motora i vrištanje jadnog čoveka.
„Možeš li da preuzmeš razgovor sa Torvaldirom? Sećaš se kako je bio nesnosan
kada smo ga ranije ispitivali?“ Huldar je klimnuo glavom. „Pa, on je sada potpuno drugi
čovek – bar zasad. Tako da je bolje da to iskoristimo pre nego što se oporavi.“
Dok je izlazio, Huldar je spazio okrvavljenu hrpu boje kože na drugoj strani
prostorije i zastao. Ispred nje je bio žuti obeleživač sa brojem, koji su forenzičari tu
postavili da označe dokaz. „Šta je to?“
„O, to je Torvaldirova šaka.“ Ertla je prišla i stala pored njega.
„Dagmar mu ju je odsekla.“

„Ne shvatam zašto ne mogu da je prišiju. Sigurno bi vredelo pokušati.“ Torvaldir je

ležao na nosilima u ambulantnim kolima. Lekar je seo napred pored vozača, dok je
Huldar razgovarao sa žrtvom deset minuta, koliko mu je bilo dopušteno. Torvaldir je bio
skoro neprepoznatljiv, potpuno drugačiji od onog elegantno obučenog, oholog tužioca
koji je još juče sedeo u policijskoj sobi za ispitivanje. Isto skupo odelo se još naziralo
ispod ćebeta, ali okovratnik košulje mu je sada bio izgužvan i prljav, a sako je video i
bolje dane. Kosa mu je bila mokra i raščupana, lice pepeljastosivo i prljavo. Leva ruka
mu je ležala na ćebetu, umotana u beli zavoj i neprirodno kratka.
„Doktor kaže da rez nije bio dovoljno čist i da je prošlo previše vremena. Kada se
to desilo?“
„Ne znam. Pre nekoliko sati.“ Torvaldir je desnom rukom držao patrljak. „Ali ne
mnogo. Zašto neće ni da pokušaju?“
„Oni znaju šta rade. Bar nije desna ruka.“
„Ja sam levoruk.“
„Oh.“ Huldar je skrenuo pogled u stranu, postiđen što to nije primetio. „Moglo je
da bude i gore. Imaj to na umu.“
Torvaldir je podigao pogled do Huldarovog lica. „Kako su deca?
Jesu li dobro? Karlota…“
„Paze na njih. Mladi su. Prevazići će ovo.“
„Stvarno tako misliš?“
„Da, mislim.“ Naravno da on ništa nije znao o tome, ali je dopustio sebi da se nada.
„Pokušao sam. Pokušao sam i zbog toga izgubio ruku. To je za mene bio kraj.
Nisam mogao da podnesem da izgubim i drugu. Trebalo je odmah da popustim… trebalo
je da…“
„Šta je trebalo?“
Torvaldir je ponovo spustio pogled na svoju ruku. „Mogao sam da biram. Da
završim kao čovek ispod ćebeta…“
„Ingvi Sigurhjartarson. Sudija Vrhovnog suda.“
„Stvarno? Trebalo je da ga prepoznam. Ali to… taj… leš uopšte nije ličio na
njega.“
„Ne. Pretpostavljam da nije.“ Huldar je pokušao da izbaci iz glave sliku čovekovog
odvratno izobličenog lica. „Nastavi – mogao si da biraš da završiš kao on ili…? Šta je
bila druga mogućnost?“
„Da žrtvujem jednu ruku za Karlotu, a drugu za Dadija. Ako žrtvujem obe ruke, oni
će biti spaseni. Ali na kraju sam mogao da spasim samo jedno od njih.“
„Rečeno ti je da će oni biti ubijeni?“
„Ne. Da će biti silovani. Da će ih silovati Joun Jounson. Rekla je da to ne bi trebalo
da mi smeta jer sam ranije pokazao da mislim kako je to u redu. Dovukla ga je da mi
pokaže da je on stvarno tu.“
„Shvatam. Da li je mislila na ono kada je Trostir došao kod tebe po pomoć pre
mnogo godina, kada si privremeno radio u policiji Habnarfjerdira?“
„Da.“ Torvaldirove oči su se iznenada napunile suzama. „Ali nije bilo tako. Nikada
nisam mislio da je to u redu. Jednostavno nisam imao nikakvog izbora.“
„Uvek imamo izbora, Torvaldire. Ako mene pitaš, nisi uradio ništa da pomogneš
Trostiru jer si dobio mnogo dobru ponudu za posao od njegovog dede. Zar ne?“
„Bilo je mnogo komplikovanije od toga. Njegov deda je rekao da će se pobrinuti da
budem otpušten ako budem išta preduzeo u vezi sa tim, a ja nisam mogao podneti da mi
to bude ubeleženo u radnoj biografiji. Tvrdio je da je dečak patološki lažov i da to nije
prvi put da je izašao pred organe reda sa gomilom besmislica. Koliko ja znam, to bi
mogla da bude istina – kako sam mogao da znam da je sam taj čovek lažov? Onda je
dodao da, ako budem ćutao, on će se pobrinuti da dobijem dobro mesto u kancelariji
tužioca kada diplomiram. Zato što sam pokazao da se na mene može osloniti.“ Suza mu
se slila niz obraz u uho. „Ispunio je obećanje. To je bila moja velika šansa. Ja nisam
imao nikakve veze. Bio bih prinuđen da se sam probijam, da traćim godine čameći i
radeći na nekom nevažnom poslu. Tu ponudu nisam mogao da odbijem. A on je rekao da
je dečak lažov. Tako je rekao.“
„Gluposti. Trostir je govorio istinu.“ Huldar nije mogao da se natera da žali
Torvaldira; čovek je već dovoljno sažaljevao sebe. Suze su nastavljale da teku. „Pričaj
mi o Karloti. Moramo da znamo šta se tačno desilo kako bi joj bila pružena potrebna
pomoć.“
Torvaldir je šmrknuo. „Isprva nisam verovao da ozbiljno misli da mi odseče ruku.
Motorna testera je nekako izgledala nestvarno. Izvinio sam se što sam izneverio Trostira
i indirektno time izdao i njenu ćerku. Izvinjavao sam se do iznemoglosti. Ali ona nije
htela da sluša, samo je insistirala da moram da biram između toga da pustim da Joun
Jounson zlostavlja moju decu ili žrtvujem ruke. Zato sam rekao da hoću da spasem
Karlotu i Dadija, i pružio sam ruku. Deca su se bila izbezumila od straha – bili su
potpuno van sebe – držala su se za mene dok se sve to dešavalo. Ja sam se spustio na
kolena da bih mogao da ih zagrlim, i pružio sam ruku misleći da će se ona uplašiti. Ali
nije. Zgrabila ju je i podigla testeru. Onda…“
„Nastavi.“
„Izgubio sam svest. Kada sam došao sebi, patrljak je bio utrnuo i umotan nekim
krpama. Ona je još stajala tu. Karlota i Dadi su prestravljeni pobegli u ugao. Bili su
umrljani krvlju. Sećam se da sam umirao od žeđi. Ali ona nije htela da mi da ni kap
vode. Samo me je šutnula u bok i rekla mi da biram: spasao sam jedno svoje dete, ali ne
i drugo. A ja sam odustao. Nisam više mogao da podnesem.“ Ućutao je, sklopio oči, pa
nastavio: „Karlota i Dadi su počeli da vrište – ne verujem da su razumeli šta se dešava,
ali znali su da to ima neke veze s njima – da sam ih izdao. Ali nisam imao vremena da ih
tešim jer je ona rekla da će brojati do deset, a onda ću morati da biram koje ću od njih da
žrtvujem.“
„A ti si izabrao Karlotu?“
„Nisam mogao da razmišljam. Bio sam u šoku. Jedino što sam razaznavao bili su
brojevi – svaki je delovao bezgranično dragoceno jer sve dok je ona brojala, nisam
morao da izgovorim nijedno ime naglas. Onda je odjednom izbrojala do deset. A ja sam
ispalio ’Karlota’. Ne znam zašto. Tek kada ju je izvela iz sobe, upitao sam se šta bih
uradio da sam imao vremena da razmislim kako treba. Još uvek nisam mogao da
odlučim. Da li je gore za dečaka ili devojčicu da pretrpi tako nešto? Da li je bolje da si
mlađi? Ili stariji? Da li sam napravio pravi izbor?“
„Oba izbora su bila podjednako loša.“ Huldar je video kako se doktor okreće na
prednjem sedištu, sa užasnutim izrazom lica. Kucnuo je po svom satu da podseti
Huldara da mu je vreme skoro isteklo. „Stalno govoriš ona. Da li si video lice te žene?
Da li bi mogao da je prepoznaš?“
 „Da.“ Torvaldir je zatvorio oči. „Ne verujem da je uopšte mislila da pusti mene i
decu da preživimo. Možda smo ipak imali sreće.“
„U to nema nikakve sumnje.“ Huldar je spustio ruku Torvaldiru na rame. „Još nešto
pre nego što te ostavim na miru. Da li si video još nekoga osim nje? Nekog muškarca, na
primer?“
„Video sam Jouna Jounsona. Ona mi ga je pokazala. I nikoga drugog. Bila je
sama.“
Huldar ga je na rastanku stegao za rame, pa ustao. Kada je izašao iz ambulantnih
kola, Torvaldir je promuklo doviknuo: „Šta bi ti uradio? Koga bi izabrao? Karlotu ili
Dadija?“
Huldar se okrenuo. „Ne mogu da odgovorim na to. Ja nemam dece.“ Zatvorio je
vrata za sobom.

Freja je sedela u zadnjem delu drugih ambulantnih kola držeći Karlotu u naručju.
Devojčica je bila umotana u ćebe a lice je prislonila Freji na grudi. Ružičasta čarapica,
mokra i prljava od blata, virila je ispod ćebeta. Njeno malo mršavo telo se treslo od
jecaja. Njen brat je ležao sklupčan u položaju fetusa na nosilima, naizgled usnuo. Huldar
je ušao i pritvorio vrata za sobom. „Kako je ona?“
Freja je odmahnula glavom. „Nije dobro. Vratiću se u grad sa hitnom pomoći. U
Dečjem domu čekaju doktor i medicinska sestra, a pozvali su i medicinsku sestru iz hitne
službe za žrtve seksualnog nasilja.“
„Dakle, on je…?“ Huldar je bez reči mahnuo rukom, nadajući se da će ga razumeti.
Freja je slegnula ramenima i nežno podigla ćebe sa devojčice. Nije imala odeću od
struka naniže, osim čarapica. „Ne znam. Treba da krenemo; samo čekam doktora.“
Huldar je klimnuo glavom. „Pozvaću te ako ne bude previše kasno kada se vratim.
Ili ćemo razgovarati sutra.“ Pružio je ruku prema maloj glavi i pomilovao prljavu, od
znoja ulepljenu kosu. „Srećno. Najgore je prošlo.“
Posle toga je neko vreme stajao na prilaznom putu, naduvajući obraze i brzo
udišući u naporu da obuzda bes. Pokušavao je da se pribere kada je drugi doktor izašao
iz kuće i ušao u kola hitne pomoći da se pridruži Freji i deci.
Dvoja kola hitne pomoći su otišla. Piljio je u njihova poziciona svetla dok nisu
nestala iza brda.
„Dolaziš?“, doviknula je Ertla iza vrata.
„Samo da popušim jednu i dolazim.“ Glas mu je bio dubok i prazan od umora.
„Da li je sve u redu?“, Ertla je pitala zabrinuto. „Vodi računa da ne povratiš nigde u
blizini kuće.“
„Dobro sam. Doći ću za minut.“ Huldar se naterao da se osmehne a Ertla je ponovo
nestala u kući. Zapalio je i uvukao dim duboko u pluća. Nikotin nimalo nije ublažio
njegov ubilački gnev; samo ga je pojačao. Ali bes je izoštravao sliku, oslobađao mu je
um nakon što su mu trideset godina punili glavu time kako treba lepo da se ponaša, da
razlikuje ispravno od pogrešnog. Ponekad je nasilnim nagonima trebalo pustiti na volju.
 Najbolje je bilo završiti sa tim.
Još uvek pušeći, prišao je policijskim kolima u kojima su držali Jouna Jounsona.
Zastao je pored zadnjih vrata i povukao još jedan dim zagledajući tog čoveka. Prepoznao
ga je sa fotografija: lice mu je bilo još više podbulo i prljavije, ali i dalje je to bila ista
ružna njuška, sa istim podlim osmehom. Osetivši da neko stoji pored auta, Joun Jounson
je okrenuo glavu i susreo se s Huldarovim pogledom. Budalasto je otvorio usta dok je
zurio u policajca. Bio je mrtav pijan.
Huldar je ponovo povukao dim i žar na vrhu cigarete se usijao. Onda je otvorio
vrata auta i zapahnuo ga je kiseli vonj alkohola koji mu je bio i te kako poznat. Tako
ljudi smrde kada piju danima. Joun se blago njihao, pokušavajući da održi ravnotežu.
Kada ga je Huldar pljunuo u lice, kao da to nije ni primetio.
Huldar je povukao poslednji dim, pa ugasio cigaretu u čovekovom vodnjikavom
oku. Onda je zalupio vrata i zapalio novu. Iza sebe je čuo vrisak agonije.
Krenuo je prema kolima u kojima je sedela Dagmar.
35.

„I ti se držiš te priče?“ Žena iz unutrašnje kontrole pogledala je na trenutak kolegu u oči,

pa su oboje ponovo preusmerili pogled na Huldara. On je poznavao taj izraz lica, pošto
ga je bezbroj puta video u ogledalu kada bi na brzinu otišao do toaleta usred
saslušavanja osumnjičenog. Bio je čudan osećaj sedeti sa druge strane stola. Znao je šta
prolazi kroz glavu istražitelja iz unutrašnje kontrole, prepoznavao je poglede i taktiku
koja je stajala iza ponovljenih pitanja i promena u intonaciji. Uvek je znao šta sledi – a
oni su znali da on zna. „Stvarno očekuješ da poverujemo u to?“
„Da.“ Huldar nije skretao pogled i vodio je računa da se ne meškolji na stolici niti
kucka prstima. „Da li neko kaže drugačije?“
Lice muškarca se skamenilo, skupio je usne a između očiju su mu se pojavile
duboke bore. „Postoje dve verzije, kao što već znaš, siguran sam. Jedna se prenosi pored
aparata za kafu; druga je ona koju su tvoje kolege pripremile da bude zvanično
prihvaćena. A ta koju ti ne baš mudro uporno ponavljaš jednostavno ne pije vodu. Niko,
koliko god bio pijan, ili izopačen ili šta god drugo se moglo reći za Jouna Jounsona, niko
ne bi ugasio cigaretu sam sebi u oko.“
„A ipak izgleda da je on upravo to uradio.“ Huldar je slegnuo ramenima. „Dešavale
su se i čudnije stvari. Šta on kaže? Da sam ja to uradio?“ Znao je da nije tako; Ertla mu
je to došapnula pre nego što su ga pozvali na saslušanje. A takođe je znao i da su svi
spremni da podrže njegovu priču. Kada je tog jutra došao, nekoliko kolega ga je zapravo
potapšalo po leđima.
„Ne može da se seti. Bio je previše pijan.“ Žena se zajedljivo osmehnula. „Kao što
sam sigurna da i ti znaš.“
Huldar se zadovoljio time da ponovo slegne ramenima. Nije bilo potrebe da ih
vređa protivrečeći im.
„Kako si se povredio?“ Žena je pokazala na Huldarovu ogrebanu bradu i ruke.
„Pao sam.“ Propustio je da pomene da ga je Gudlejgur oborio kako bi ga sprečio da
stigne do Dagmar. Mladi policajac je izašao iz auta da udahne malo svežeg vazduha,
video kako je napao Jouna Jounsona i reagovao munjevitom brzinom. „Okliznuo sam se
na šljunku na mestu zločina. Ništa ozbiljno, ali hvala što pitaš.“
„Izigravaš nekog pametnjakovića?“ Muškarac je privukao list papira koji je bio
spustio na sto, ali ga nije ni taknuo otkako je seo. „Kako bi bilo da nam kažeš istinu?
Dajemo ti reč da ćemo se prema celoj stvari odnositi pošteno. Potpuno smo svesni da je
ova istraga bila mučna za sve koji su u nju bili uključeni, a promena tvog statusa na
poslu verovatno ti nije nimalo olakšala život.“
Pre ili kasnije ovo je moralo da se desi: počeli su da se ponašaju prijateljski,
pretvarajući se da su na njegovoj strani. Sve po priručniku. Ako bi naseo na njihove lepe
reči, završio bi u „Kutiji“, podrumskoj sobi u kojoj su oni što su zaslužili otkaz traćili
dane na besmislenu statistiku. Niko nikada iz „Kutije“ nije ponovo dobio neko normalno
radno zaduženje. Huldar je pobesneo. „Nimalo me nije briga za izgubljeno unapređenje.
Što se mene tiče, neka Ertla slobodno zadrži tu poziciju.“ Ovo je zazvučalo loše i on se
zavalio na stolici pa ispod glasa odbrojao do deset. Izrazi lica ispred njega koji su
govorili O jadan ti naterali su ga da se uzdrži još nekoliko trenutaka. Onda je, malo se
pribravši, mirnije dodao: „Ertla je bolji šef odeljenja nego što sam ja ikada bio.
Uveravam vas da nisam razočaran što sam ražalovan. Ni najmanje.“
„Da, sigurno.“ Žena se nagnula prema muškarcu i pročitala napomenu koju je on
napisao. „Pošto si pomenuo Ertlu, imamo još jedno pitanje.“
„Oh?“ Huldaru se stegao stomak. On se psihički spremio za ispitivanje, ali nije
očekivao nikakva iznenađenja.
„To je osetljiva stvar i potpuno razumemo ako bi radije razgovarao o tome sa
savetnikom. Možemo da ti zakažemo razgovor. Isto važi i za to ako ti bude neprijatno da
jedno od nas, ili oboje, budemo tu dok daješ izjavu. Neki ljudi više vole da pričaju o
tome sa ženom, a neki sa muškarcem.“
„Šta?“ Huldar nije bio siguran da ju je dobro čuo. „Ne pratim te.“
Žena je podigla list papira. Bio je predaleko da bi Huldar mogao da pročita sitna
slova, ali naslov se jasno video: Reagovanje na seksualno uznemiravanje na radnom
mestu. Stomak mu se prevrnuo. To je moglo da znači samo jedno. Da li je Ertla zaista
pala tako nisko da podnese prijavu protiv njega? Da li je previše odlagao razgovor sa
njom? „Šta je to?“
„Nisi upoznat sa sadržajem?“ Žena je spustila papir na sto i gurnula ga prema
njemu. „Ovo se obavezno mora pročitati. Trebalo bi da to znaš.“
Huldar nije ni dodirnuo papir. „Pročitao sam. Samo ne razumem kakve to veze ima
sa mnom.“ Pitao se da li bi trebalo da traži dozvolu da razgovara o tome sa savetnikom.
To bi mu bar dalo malo vremena da predahne.
„O, mislim da razumeš. Štaviše, ubeđeni smo da je ovo jedan od faktora koji su
doveli do incidenta u nedelju uveče. Ako nam ispričaš istinu, to će biti uzeto u obzir
kada budemo obrađivali slučaj uznemiravanja.“ Reč je preuzeo muškarac. „Svima je
teško da razgovaraju o tome. Mi to razumemo. Zato ljudi tako retko istupaju sa ovim
problemom. Ti si jedan od retkih koji su imali dovoljno sreće da sve prijavi treća
strana.“
„Molim?“ Huldar je pomislio kako su njih dvoje sigurno na drogama. „Ja? Imao
sreće?“ Bilo mu je drago što ga bar Ertla nije izdala. Ali ideja da je imao sreće nije imala
nikakvog smisla.
„Da. Ti sam verovatno nikada ne bi podneo prijavu. Muškarci retko preduzimaju taj
korak.“
 Huldar je bio potpuno pometen. Ertla se nije žalila na njega; on čak i nije bio
osumnjičen. On je bio žrtva. Ni za milion godina ne bi očekivao tako nešto. Ko mu je,
dođavola, to uradio? I Ertli? Avaj, postojalo je mnoštvo sumnjivaca: odeljenje je brujalo
od tračeva o noći koju su proveli zajedno. Osoba koja je to prijavila mora da je htela
osvetu. Da izravna račune sa njim ili sa Ertlom. Ili možda iz šale, ali njemu to nije bilo
zabavno. „Mogu li da pitam ko vam je servirao tu gomilu laži?“
„Možeš da pitaš, ali mi ne možemo da ti kažemo. Mada možeš da budeš siguran da
je naš izvor pouzdan.“ Čovek ga je saosećajno pogledao. „Nema razloga da se stidiš
zbog toga. Isključivo druga strana treba da se stidi.“
„Ne. Ne, ne, ne. To je neka greška. Ona mene nije uznemiravala. Ni seksualno ni na
bilo koji drugi način. Molim vas, bacite taj izveštaj i ne pominjite mi ga više. To je
nesporazum.“ Zastao je da udahne. „Zaista.“
„Poričeš li da ti se nabacivala? Da je koristila položaj šefa da te namami da imate
seksualni odnos?“
„Da. Ja to poričem. Delimično. Nije bilo kao što kažete, i insistiram da odbacite taj
izveštaj ili optužbu ili šta god da je to sranje.“ Huldar se spremio da ustane. Mogao je
svašta da trpi, ali do određene granice. „Neko vas pravi budalama.“
Prvi put je par sa suprotne strane stola izgledao manje sigurno u sebe. Odustali su
od prezrivog držanja. „Pa, videćemo. Ti samo natenane razmisli pa ćemo razgovarati o
tome ponovo kasnije. Prijava će biti proverena, dopadalo se to tebi ili ne, a biće
sprovedena i istraga šta se dogodilo Jounu Jounsonu. Nijedno od ta dva pitanja nije
zatvoreno.“
Huldar je skočio na noge. Nije više mogao da provede tu nijedan jedini minut.
„Moram da idem. Ljudi me čekaju.“ Nije nameravao da im kaže kako treba da se
pridruži Ertli da ispitaju Dagmar. Oni su bili u stanju da ga isključe iz slučaja dok istraga
o Jounovoj povredi ne bude završena. A unutrašnja kontrola je radila tako sporo da će
slučaj ubistava biti rešen mnogo pre nego što se to dogodi. Samo zahvaljujući Ertli nije
već prebačen na neki drugi posao. A on je očajnički želeo da čuje Dagmarinu priču. Bio
je dovoljno ogorčen zbog toga što je morao da propusti jučerašnja ispitivanja. Ertla ga je
odmah poslala nazad u grad sa Gudlejgurom posle napada na Jouna i naredila mu da u
ponedeljak ostane kod kuće i ohladi se. Tako da je samo iz druge ruke čuo šta je do sada
otkriveno.
„Pre nego što odeš…“
Huldar je zastao na vratima.
„Ako si u intimnoj vezi sa svojom šeficom Ertlom, sada treba da je okončaš. Ili će
ona izgubiti posao. Jasno?“
Huldar se okrenuo prema njima, ne uspevajući da ukloni osmeh sa lica. „Jasno.“
Jednim potezom su zbrisane sve njegove brige kako da prekine taj odnos. Sve u svemu,
ovaj razgovor je mogao da prođe i mnogo gore.

Huldar je polako pokucao na vrata sobe u kojoj je trebalo da se sasluša Dagmar. Otvorio
ih je, izvinio se što kasni i seo pored Ertle. Naspram njih su sedeli Dagmar i njen pravni
zastupnik, mlađi advokat koga je Dagmar nasumično izabrala sa spiska koji joj je bio
ponuđen.
Prošlo je više od dvadeset i četiri časa od njenog hapšenja. Ćelije su bile prepune
posle dramatičnih događaja za vikend – Joun Jounson, Ori, Trostir i njegova majka
Agnes, svi su bili zatvoreni zasebno. Policija je odlučila da te večeri pusti majku i sina.
Agnes je priznala da je pomogla sinu da otkopa mrtvački kovčeg i prenese ga na
deponiju; Trostir je priznao isto krivično delo a takođe i da je prikrivao ubistvo Ejnara
Adalbertsona pre jedanaest godina. Ovo drugo je bilo zastarelo. Osim toga, Trostir je u
to vreme bio maloletan. On i njegova majka će morati da izađu pred sud zbog
skrnavljenja groba i nezakonitog postupanja prema telu pokojnika, ali ti prekršaji su
kažnjavani samo novčanom kaznom ili sa nekoliko meseci zatvora. Ispostavilo se da
Sigrun nije bila umešana ni u jedan incident. Ona je jedina iz svega izašla čiste savesti,
ako ne računamo Torvaldirovu decu.
Trostir neće tako lako moći da porekne umešanost u slučaj ubistava. On je ometao
sprovođenje pravde svesno prikrivajući informacije. Ipak, pošto je konačno pristao da
sarađuje, njegovo dalje zadržavanje u pritvoru ne bi ničemu služilo.
Ori je bio druga priča. Bilo im je teško da dokažu kako je on imao bilo kakvu
neposrednu ulogu u ubistvima. Dagmar je izjavila da jeste i većina istražnog tima je bila
sklona da prihvati njenu verziju. Nisu poverovali ni na tren, koliko god Orijev iskusni
advokat to uporno tvrdio, da je ona patila od psihotičnih obmana. Ali njene reči su se
morale uzeti sa rezervom s obzirom na to da nikakav čvrst dokaz nije potvrđivao Orijevu
umešanost, a niko od svedoka nije podržao njenu izjavu. Ako se ne pojave dokazi, Ori je
sasvim lako mogao da se izvuče sa uslovnom kaznom. Bilo bi nemoguće dokazati da je
on bio saučesnik, a kamoli ravnopravan saučesnik u ubistvima, kao što je Dagmar
tvrdila. Njena sklonost da nedosledno govori o konkretnim detaljima dodatno je oslabila
njenu izjavu.
Njen pravni savetnik je želeo da se ona podvrgne psihijatrijskoj proceni, ali ona je
to odmah odbila i zapretila mu da će uzeti drugog advokata. Uprkos njenom odbijanju,
sudijabi ipak mogao da insistira na tome. Da stvari budu još zamršenije, sudije bi mogle
da proglase sukob interesa, pošto se njoj sudilo za ubistvo jednog njihovog kolege. A
niko iz kancelarije tužioca nije mogao da preuzme sudijska zaduženja na suđenju zbog
njihovih profesionalnih veza sa Benediktom Toftom i Torvaldirom; morao bi da bude
uključen neko spolja. Torvaldir je bio na bolovanju na neodređeno vreme i verovatno se
neće vratiti na posao čak ni kada se oporavi od gubitka šake. Isto je važilo za psihologa
Solvejg; ona je poslata na plaćeno odsustvo dok je trajala istraga i kao u slučaju
Torvaldira, nisu bili ništa manji izgledi da će joj biti dopušteno da se vrati na posao.
„Vidi, vidi, nije li to pušač?“ Dagmar se iscerila. Vrlo neobično, sada je izgledala
mnogo bolje nego prvi put kada ju je Huldar video. Izgledala je srećnije, bezbrižno.
Pustili su je da se sredi, imala je lepu frizuru i bila je našminkana, kao da očekuje
fotografe. „Moj omiljeni pandur.“ Ona je bila svedok njegovog napada na Jouna
Jounsona, ali do sada to nije pominjala. Nije imala pojma da je ona bila sledeča na
njegovom spisku, a čak i da jeste, to verovatno ne bi promenilo njen stav. Joun Jounson
je bio osoba koju je mrzela najviše na svetu a ništa ne ujedinjuje ljude kao zajednički
neprijatelj.
Huldar se pretvarao da je nije čuo, a Ertla je naredila Dagmar da nastavi sa svojom
pričom. Žena se ponovo okrenula ka njoj. „Već sam ti sve ispričala, i juče i prethodne
noći, ali pošto ti izgleda sporo shvataš, ponoviću sve iz početka.“ Sklonila je uvojak
kose koji joj je pao na obraz. „Kao što sam rekla, nikada mi nije bila namera da pustim
Jouna Jounsona da ide do kraja sa tom devojčicom.“
„Ime joj je Karlota.“ Ertla se zagledala Dagmar u oči. „Pokušaj da to upamtiš.“
„Karlota. Prilično pretenciozno ime, zar ne? Nema veze. Samo sam htela da njen
pokvareni otac čuje njen vrisak. Kao što je Vaka onda vrištala. Istog trenutka kada se
Joun spremio da…“ Zastala je, odjednom kao da joj je neprijatno, pa slegnula ramenima
i nastavila nemarno kao i ranije: „Kada se spremio da to uradi, ja sam ga odgurnula. Bio
je toliko pijan da nije mogao da mi se odupre. Najviše se kajem što ga tada nisam ubila,
dok sam imala priliku za to. Ali zadovoljila sam se time da ga nokautiram i nameravala
sam da sačekam da se probudi pre nego što donesem motornu testeru.“
„Motornu testeru, da.“ Ertla je napravila zabelešku, a mladi advokat je pobledeo.
„Mogu li da razgovaram sa svojom klijentkinjom nasamo, molim vas?“
„O, hoćeš li prestati da smetaš? Ti si ovde da se ispune formalnosti. Nije važno šta
kažem ili uradim. Dobiću uobičajenih šesnaest godina.“
„Ne mora da znači. Može da bude i dvadeset godina. Ili doživotna. Ako takva
kazna do sada nikome nije izrečena, to ne znači da ne može da bude.“ Advokat je
pogledao u Ertlu i Huldara tražeći njihovu podršku, ali uzalud. Na Dagmar je bilo da
štiti sopstvene interese. Ako ona otera svog advokata, neka joj bude.
Dagmar je zakolutala očima. „Bla-bla-bla. Mogu li da nastavim?“
„Da, molim te.“ Huldar se najzad uključio u razgovor. „Ispričaj nam o svom odnosu
sa Jounom Jounsonom. Kako si ga pridobila na svoju stranu?“
„Bilo je jednostavno. Dopisivala sam se s njim. Nabavila sam koverte sa
odštampanim imenom njegovog advokata a adresom frizerskog salona, kako bi izgledale
zvanično, i dodala sam advokatovo ime na naše poštansko sanduče. Niko nije primetio.
Pisala sam mu da mu kažem da ga razumem; kopirala sam tekstove koje sam našla na
Internetu u kojima ljudi tvrde da je pedofilija prihvatljiva seksualna orijentacija. Pao je
na to, a ja sam jednostavno nastavila da ga zamlaćujem, govoreći da mogu da mu
obezbedim materijal koji će zadovoljiti njegove porive kako bi ostavio pravu decu na
miru. Da sam rekla da ću mu obezbediti decu, provalio bi me. Ovako je poverovao da je
našao srodnu dušu, ženu koju privlače zatvorenici.“
Dagmar je zaćutala i samozadovoljno pogledala u Ertlu i Huldara. Izgledalo je da
očekuje da joj aplaudiraju zbog dovitljivosti. Kada su joj samo uzvratili pogled s
kamenim izrazom na licu odustala je, bezbrižno odmahnula glavom i nastavila: „Pomalo
sam brinula da će me prozreti, ali nije bilo potrebe za tim. Mislim, nije imao nikoga
drugog na koga bi se oslonio. Utopljenik ne razmišlja o tome koliko je dobar pojas za
spašavanje koji su mu dobacili.“
 „A kada je izašao?“
„To smo se dogovorili u našim poslednjim pismima. Trebalo je da mi telefonira
kada dođe u grad. Ja bih vodila računa o njemu dok se ne snađe.“ Dagmar se sumorno
nasmejala. „Sve se odvijalo glatko. Pozvao je iz telefonske govornice a ja sam otišla po
njega. Imala sam bocu viskija na prednjem sedištu i rekla mu da je to da proslavimo
njegov izlazak iz zatvora. Malo je oklevao i to me je zabrinulo. Plašila sam da će me
prepoznati sa suđenja ako bude trezan. Ali nisam morala da brinem – odvrnuo je čep i
nategnuo iz boce. Posle toga je sve išlo kao po loju. Odvela sam ga do vikendice u kojoj
smo Ori i ja ostavili dušek, piće, hranu, električnu grejalicu i neki odvratni materijal koji
smo skinuli sa interneta i odštampali pre mnogo godina. To je bilo sve što mu je
potrebno i posle toga više nismo morali da razmišljamo o njemu. Mada sam mu ja
oduzela cipele kako ne bi mogao da nekuda ode, i zaključala sobu u kojoj smo držali
Ingvija. Napominjem da je do tada Ingvi prestao da vrišti i bio je skoro gotov. A onda je
umro.“ Dagmar je otpila gutljaj vode. „To je zapravo bila greška.“
„U kom smislu?“ Ertla je podigla pogled sa beleški koje je hvatala dok je Dagmar
govorila.
„Bili smo ubeđeni da će Joun ranije izaći. Ali njegovo oslobađanje je iz nekog
razloga odgođeno, tako da smo bili zaglavljeni sa tim prokletim Ingvijem dva meseca.“
„Zašto ste ga čekali?“ Huldar je pretpostavljao da je to razjašnjeno prethodnog
dana, ali njega su obavestili samo o glavnim tačkama u njenoj izjavi. „Zašto niste
jednostavno ubili izabrane mete dva meseca ranije? Planirali ste to tako dugo da ne
shvatam zašto vam je bilo tako važno da li će se to desiti dva meseca ranije ili kasnije.“
„Iz dva razloga, moj omiljeni murkane. Prvo, uvek smo planirali da izgleda kao da
ih je sve ubio Joun. Drugo, sva ubistva su morala da budu izvršena u kratkom
vremenskom razmaku. To bi smanjilo opasnost da ćemo biti uhvaćeni pre nego što
završimo – kao što nažalost jesmo. Volela bih da sam sredila tu kučku Solvejg, i naravno
da je bila greška što je Joun preživeo. Za to je kriva policija. Da ste došli sat kasnije, već
bih ga isekla na komade. Pred Torvaldirom, da se on ne bi dosađivao.“
„I pred njegovom decom takođe?“
Dagmar je slegnula ramenima. „Ne. Verovatno ne.“ Njenom advokatu je vidno
laknulo posle tog odgovora. „Ali da ti kažem nešto, gospodine Marlboro Mene,“ 4
Dagmar se osmehnula Huldaru, ali izgleda da joj nije smetalo što on nije odgovorio na
isti način. Činilo se da ju je sve to zabavljalo. „Do tada me više nije bilo briga da li će
ubistva biti pripisana Jounu ili ne. Nije me bilo briga šta će se dogoditi kada se sve
okonča. Ali Ori je mislio drugačije.“
„Jesi li sigurna u to?“, ubacila se Ertla pre nego što je Huldar stigao da progovori.
Nervirale su je Dagmarine neprestane aluzije na tu priču sa cigaretom. „Prilično sam
sigurna da bi ti uklonila sve otiske prstiju i druge dokaze svog prisustva, kao što je
izgleda uradio i Ori, da te nismo pronašli tada kada jesmo.“
„Ne. Grešiš. Da smo uspeli da ih sve ubijemo, ja bih bila zadovoljna. Mogla bih da

4 Figura iz reklame za cigarete marlboro, arhetip grubog i čvrstog muškarca, obično kauboja. (Prim. prev.)
umrem srećna. Vidiš, nešto se slomilo kada je Vaka ubijena. Pre toga sam bila srećna.
Volela sam je više od života. Volela sam Orija i živeli smo ne povređujući nikoga. Onda
jednog dana nje više nije bilo. Tog jutra smo bili u žurbi i nije bilo vremena da kažemo
jedno drugom bilo šta važno, da je poljubimo u glavicu ili joj kažemo da je volimo. Bili
smo previše zaokupljeni time da je smirimo pošto joj je to bio prvi dan u novoj školi.
Poslednje što sam joj rekla bilo je da pazi da ne izgubi kašičicu iz svoje kutije za ručak.
Možeš li da zamisliš? Glupu kašičicu.“ Dagmar je na trenutak ućutala. „Nikada nam
nisu vratili njenu školsku torbu. Ni njenu odeću. Mora da su te stvari još uvek ovde u
vašem skladištu. A verovatno i kašičica.“ Više nije izgledala nadmeno, već potpuno
poraženo. „Pre nego što je Trostir došao kod nas, oboje smo izgubili volju da nastavimo
dalje. Ujutro nismo mogli da ustanemo iz kreveta. Mogli smo da razmišljamo samo o
tome kroz šta je Vaka morala da prođe. Naša draga mala devojčica. Ja sam imala napade
povraćanja, zamišljala sam kako to čudovište stenje i njen plač. To je postala zvučna
podloga našeg života. Ori nije osećao mučninu, ali je doživljavao napade besa. Ni zbog
čega.“
Niko više ništa nije rekao. Naravno da nijedno dete ne bi smelo da izgubi život na
tako užasan način, izmučeno, izbezumljeno i prestravljeno. Ali to nije opravdavalo ono
što je usledilo. Dagmar se pribrala i nastavila: „Onda se pojavio Trostir. To veče je
predstavljalo preokret: ponovo smo imali neki cilj. Osvetu. Naša misija je bila da
pravično kaznimo sve one koji su stavili sopstvene interese ispred dece koju je trebalo
da štite. Da li postoji izdaja koja zaslužuje veće prezrenje? Za mene ne. Ni za Orija. Ne
znam za vas, ali opet, vi nikada niste morali da prođete kroz ono kroz šta sam ja prošla.“
Dagmar je ponovo zaćutala i tišina je zavladala u prostoriji. Advokat je postajao
uzrujan, ali izgleda da je naučio svoju lekciju o ometanju. „Dok smo slušali kako Ejnar
preokreće čitavu priču, nešto je puklo u meni. U oboma. U tom trenutku je bilo kao da
stojimo na ivici i zurimo u vrtlog. Znali smo da, ako dopustimo da nas usisa, bićemo
slobodni da zadovoljimo svoj bes, žeđ za osvetom. Ne bismo više morali da se borimo
da to prevaziđemo; ne bi nam više govorili da nastavimo svoj život i vedrije posmatramo
stvari. Da li znaš da su svi to očekivali od nas?“ Pošto nisu odgovorili, Dagmar je
nastavila: „Umesto toga smo mogli da posvetimo svu svoju snagu suprotnom cilju,
gajenju mržnje. Istog trenutka kada sam to shvatila, zamahnula sam čekićem i više nije
bilo povratka.“
„Gde je bio Ori u tom trenutku?“
„U hodniku. Izašao je kada je Ejnar završio svoju priču. Ali nije bio baš ljut zbog
onoga što se desilo. Ma kakvi! Kada se vratio, bio je zadovoljan. Ne obraćajte pažnju na
to šta sada govori. Bio je taman toliko zadovoljan da prihvati ideju da ih sve sredimo
posle Jounovog oslobađanja. Bili smo odlučni da završimo s tim. Naravno da smo
raspravljali o razlozima za i protiv, ali uskoro smo počeli da se pripremamo. Sumnjam
da ste uspeli da povežete ijedan od predmeta sa nama, sada, više od deset godina
kasnije.“ Proučavala je Ertlino i Huldarovo lice kao da se nada da će biti pohvaljena
zbog svoje dovitljivosti, ali njihova lica su ostala bezizrazna. Nastavila je: „Kupili smo
sve što nam je trebalo, čak i alkohol za Jouna. Odlučili smo kako će svako od njih da
umre. To ne bi bilo ono danas živ, sutra mrtav. Ne, umirali bi sporo, a pre toga bi ih
nešto uzdrmalo, nagovestilo im šta ih čeka. Kada se osvrnem na sve to, mislim da je
sumporna kiselina bila najspektakularnija. Kladim se da bi se i Kolbejn složio.“ Dagmar
se ponosno osmehnula, pa podigla obrve, očigledno iznenađena izostankom jake
reakcije prisutnih. „Nedugo nakon što smo smislili plan, doneli smo odluku da se
razvedemo, da izbegnemo sumnje kada dođe vreme za sprovođenje plana u delo. Jer
niko nije mogao da izvede takve akcije sam. Bilo je teško, užasno teško. Volela sam
Orija i on je voleo mene. Ali bili smo spremni da idemo tako daleko. Kada je
brakorazvodna parnica okončana i svi pomislili da smo zakleti neprijatelji, sastajali smo
se dvaput godišnje da razgovaramo o planovima. Pored Vakinog groba, na njen
rođendan i na godišnjicu njene smrti. Onda kad mi je Joun napisao da izlazi iz zatvora,
pozvala sam Orija sa prijateljičinog telefona, i jedne večeri smo se sastali u rezervatu
prirode Hejdmerk, da podelimo zadatke i razradimo detalje.“
„Izgleda da ti je prepustio sve najvažnije poslove. Da li je to tačno?“ Ertla je
dohvatila bokal s vodom i dopunila Dagmarinu napola praznu čašu. „Ili on jednostavno
nije uradio svoj deo?“
„On je preuzeo odgovornost za razne stvari. Obezbedio je smeštaj, pomogao mi da
kidnapujem sudiju i odvezem ga do vikendice, a oboje smo učestvovali u smrti
Benedikta Tofta u garaži. No on je odjednom počeo da se plaši. Tvrdio je da se ubija od
posla i da će, ako zapadnemo za oko policiji, on biti sumnjiviji od mene. Onda je počeo
da paranoiše kako je Joun primećen ispred vikendice. Pokušala sam da spasem situaciju
pretvarajući se da sam ga videla u gradu. Namera mi je bila da uverim Orija da će, ako
počnu da traže Jouna, to biti ovde u Rejkjaviku, a ne na selu. Čini mi se da sam dosta
dobro odglumila ženu na ivici nervnog sloma. Nekada sam bila takva. Ali ne više.“
Huldar je sklopio izgrebane ruke iza potiljka. Činilo se da je Ori uvek igrao dobro
smišljenu igru, vodeći računa da ne ostavi za sobom nikakve inkriminišuće dokaze.
Možda je na početku i on bio poletan kao Dagmar, ali, kako je i sama izjavila,
predomišljao se kada je shvatio da nju nije briga ako budu uhvaćeni kada sve bude
završeno. Njegova odluka da se obrati Freji ukazivala je da je želeo da ispriča svoju
stranu priče pre nego što bude prekasno – zapravo, zahvaljujući njemu su spasli
Torvaldira i njegovu decu.
„Bolje ti je da dobro i pažljivo razmisliš o svemu što bi moglo da poveže tvog
bivšeg muža sa zločinima. Da li je njega iko čuo ili video? Postoji li neki alat na kome bi
mogli da budu njegovi otisci? Bilo šta što bi moglo da potvrdi tvoje navode? Jer on priča
sasvim drugačiju priču. Tvrdi kako je mislio da je to sve samo tvoja maštarija i da ti je
izdao kuću ne shvatajući zašto si je tražila. Sada je to tvoja reč protiv njegove i sasvim je
moguće da će proći mnogo bolje nego što zaslužuje. Ne verujem da si srećna zbog toga.
Uostalom, on je bio taj koji je zakasnio po Vaku u školu. Da je došao na vreme, ništa od
ovoga se ne bi dogodilo.“
Dagmar se nagnula prema Huldaru. „Znaš šta, gospodine Pušaču? Baš me briga.
Nije Orijeva krivica što se zaglavio u saobraćajnoj gužvi. Što se mene tiče, on može da
prođe bez ikakvih posledica. Joun takođe. I Solvejg. I Torvaldir. Ali oni će dobiti šta
zaslužuju. Ja nemam šta drugo da radim sledeću deceniju ili više osim da planiram kako
će se njihovi životi završiti.“
Advokat ju je prekinuo. „Savetujem ti da ne kažeš više nijednu reč.“ Pogledao je u
Ertlu. „Nemojte ovo da zapišete. Nije mislila ozbiljno. Insistiram da razgovaram sa
svojom klijentkinjom nasamo. Odmah.“
Ertla je skupila svoje papire. „Nema problema.“ Huldar je pošao za njom napolje,
ali se osvrnuo kada ga je Dagmar pozvala.
„Hej, Marlboro Mene. Mi nismo toliko različiti, ti i ja. To je samo pitanje do kog si
stepena stigao. Na mom mestu ti bi uradio isto.“
Huldar nije odgovorio. Osetio je snažan poriv da se umije, da stane pod vreo tuš.
Dagmarine reci su ga zatekle nespremnog. Bilo je vreme da stavi svoj život pod
kontrolu.
Pošao je za Ertlom uz stepenice. Kada uđu u kancelariju, ispričaće joj za razgovor
sa unutrašnjom kontrolom i tako staviti tačku na bilo kakvu dalju seksualnu vezu sa
njom. Pomalo na sopstveno iznenađenje, osećao je blago kajanje. Ali bilo je prekasno za
to. Sada će usmeriti sav svoj trud na Freju. Ona je bila primorana da sedi s njim u autu
duže od sat vremena na putu do mesta zločina i dobro su se slagali. Nikad se ne zna;
možda će mu dopustiti da sa njom ode do jezera da hrane patke. Imao je predosećaj da
će, ako stigne do toga, bitka biti dobijena.
EPILOG

Spustili su kovčeg u grob. Ljudi su očigledno bili iskusni; nije bilo opasnosti da se nagne
u stranu ili padne uz tresak. Pustili su konopce, pa se malo povukli da stanu sa strane,
uspravni i ozbiljni, dok je sveštenik izgovarao nekoliko reči, s Biblijom u ruci. Trostir
nije obraćao pažnju ni na koga od njih. On je bio jedini prisutni na ovoj ponovnoj
sahrani, što je bio oštar kontrast u odnosu na onu prvobitnu. Malo ili nimalo istaknutih
ličnosti koje su se onda nagurale u klupe u crkvi sada bi želelo da ih povezuju sa
pokojnikom. Kako su sada morali da se kaju zbog pohvala kojima su ga obasipali u
čituljama. I treba da se kaju.
Trostir nije nameravao da dođe; bila je to odluka u poslednjem trenutku. Po
njegovom mišljenju, sahrana je označavala kraj putovanja koje je davno počelo u
policijskoj stanici u Habnarfjerdiru. Ispalo je da ni on ni njegova majka ni Sigrun nisu
bili obavešteni da će sahrana biti obavljena, pošto niko nije očekivao da će joj
prisustvovati. Čuo je za to od Ejnarove ćerke iz Norveške. Ona je pozvala, a desilo se da
se on javio. Razlog što je zvala bio je da im kaže za ponovni ukop, ali i još nešto. Ako je
ono što je žena ispričala bilo tačno, njen otac je bio pravo čudovište. To nije bila novost
za Trostira. Ali iznenadio se kada je saznao da je nju i njenog brata otac zlostavljao dok
su bili deca, a još više se zapanjio kada mu je rekla da je Ejnar verovatno takođe
zlostavljao i svog posinka Jouna.
To je sve objašnjavalo. I nije objašnjavalo ništa.
Zašto je slično iskustvo stvorilo toliko različite pojedince? Ženin brat, Ejnarov sin,
ubio se posle duge borbe sa depresijom. Uopšte nije sumnjala šta je bio uzrok tome. Ona
sama je uspela da se izbori sa svojim traumama iz detinjstva, iako nije verovala da će se
ikada potpuno oporaviti. Joun, Trostirov rođeni otac, odao se piću i završio kao
čudovište koje ga je oblikovalo. Sledeća generacija se takođe razvijala na različite
načine: Sigrun se povukla u sebe što je više moguće, dok je on prkosio celom svetu i
sada više nije znao kako da prestane.
Jedino što je ženina priča zaista otkrila bio je razlog zašto Ejnar nije okrenuo leđa
svom pastorku kada je Trostir pokušao, kao mali dečak, da obavesti vlasti. Nije to bilo
samo pitanje izbegavanja sramote zbog povezanosti sa njim; on se plašio da će Joun
otkriti zlostavljanje kome je bio izložen kao dečak. Bilo je čudno što to Joun nije uradio
kasnije, tokom suđenja, ali možda je shvatio da to ne bi imalo nikakvog uticaja na
njegovu kaznu.
 Telefonski razgovor je bio kratak. Kada se oslobodila tereta rekavši ono što ju je
mučilo, razmenili su samo još nekoliko reči, uprkos bolnom iskustvu koje im je bilo
zajedničko. Svako je nosio svoj krst, i on, i Sigrun, i žena iz Norveške takođe. Svako od
njih će morati da nađe način da se s tim bori sam; udruživanje ih ne bi nimalo ojačalo.
Zato je i došao ovamo. U žalosnom pokušaju konačnog svođenja računa sa
mrtvacem. Čuvar groblja nije znao šta bi sa sobom kada mu je postalo jasno ko je
Trostir. Na kraju je, kao i većina ljudi, krenuo linijom manjeg otpora, pretvarajući se da
ne zna da je tu prisutan pljačkaš grobova lično, koji je došao da vidi kako kovčeg
vraćaju na mesto. Sveštenik i nosači kovčega, s druge strane, nisu imali pojma ko je on,
nisu postavljali pitanja i naizgled su prosto jedva čekali da se sahrana završi.
Sveštenik je naglo zatvorio Bibliju i mahnuo Trostiru da priđe grobu, pre nego što
se izmakao. Trostir je stao na daske položene sa obe strane rake. Pitao se da li je
iskopavanje kovčega bilo pametan potez, ili je samo pogoršalo njegove probleme. Nije
mogao da se odluči.
Cilj je bio da obezbedi da na Ejnaru bude izvršena pravilna autopsija, kako bi
policija poverovala Trostiru kada im najzad kaže da mu je Dagmar zadala smrtonosni
udarac. Pošto ga niko iz sistema nikada ranije nije slušao, nije imao razloga da veruje
kako će stvari ovog puta biti išta drugačije. Ali želeo je da smanji rizik da će on ili
Sigrun biti optuženi za umešanost u Dagmarin i Orijev krvavi pir. Oni su bili očigledni
osumnjičeni pošto su oboje imali sve razloge da žele smrt žrtvama. Povrh toga, on je bio
nasmrt uplašen od Dagmar i Orija, kao što je uvek i bio posle one kobne večeri. Nakon
što je završila sa Ejnarom, Dagmar je rekla Trostiru da neće stati na tome, a on je bio
prestravljen od pomisli da će pokušati da se otarasi i njega i Sigrun. Izgledalo je da su to
dvoje spremni na sve.
Taj strah je tek sada počeo da popušta. Nije bio ni izbliza tako veliki kao na
početku. Ta prva godina nakon što je prisustvovao ubistvu svog dede bila je najteža. Kad
god bi noću pokušao da zaspi, zamišljao je kako ono dvoje provaljuje unutra. Tajna
smrti njegovog dede i Dagmarina pretnja su ga izjedali, podstičući njegovu anksioznost.
Odjednom mu je postalo teško da se usredsredi na školu. Čitav njegov život je zatrovan
tim događajima. Tek kada mu je palo na pamet da se rastereti pomoću vremenske
kapsule, iskusio je osećaj slobode. Postojala je izvesna uteha u znanju da postoje
informacije zakopane u zemlji, koje čekaju da ugledaju svetlost dana. Ako on bude
ubijen pre nego što ono dvoje eliminiše ostale mete, pismo bi moglo da pomogne da
budu razotkriveni. Pomisao da bi mogli da ga ubiju i izvuku se s tim bila je
nepodnošljiva. A ipak se nije usuđivao da osujeti njihove planove. Tada ne.
Naravno da je Trostir želeo da oni uspeju; njegova želja za osvetom je verovatno
bila ravna njihovoj i nije mu padalo na pamet da se zavarava misleći da nije tako.
Razlika je bila u tome što je on želeo da njih dvoje na kraju budu uhvaćeni. Problem je
bio u tome da se nađe pravi trenutak da ih prijavi, ni prerano ni prekasno. Pokušao je da
sazna u kakvom bi položaju bio gledano iz pravnog ugla ako bi ih predugo prikrivao i
shvatio je da to ne bi bilo dobro. Zato se nije usuđivao da ih pusti da ispune svoju misiju.
Nažalost. Uživao bi znajući da je Solvejg patila kao buba smrskana pod petom
nemilosrdnog deteta. Ali zbog većine ostalih stvari nije žalio.
Zamišljeno je posmatrao sanduk na dnu rake. Bio je to isti sanduk koji su on i
njegova slabašna majka iskopali pre nekoliko dana. Ejnarova ćerka mu je u telefonskom
razgovoru rekla kako se smejala kada su je pitali da li želi da kupi novi sanduk.
Pažljivo je pogledao izlupani poklopac sanduka. Ispod njega je ležao početak i kraj
svih njegovih nevolja. Sklopivši oči, duboko je udahnuo. Video je, poslednji put, kako se
nadao, trenutak kada je otvorio vrata Sigrunine sobe, onog dana kada je Vaka došla u
njihovu kuću da se posluži telefonom. Video je svoju sestru, lica podbulog od suza, kako
sedi na krevetu i doteruje devojčici kosu svojim češljem. Čuo je sopstvene bolne krike
kada je povukao jorgan sa devojčice i opazio da je mrtva. Trebalo je samo da vidi mrlju
od krvi na čaršavu da bi shvatio šta se dogodilo. Poznavao je takve mrlje i previše dobro
iz sopstvenog iskustva.
Trostir je čvrsto zatvorio oči. Ovo će biti poslednji put da dozvoli sebi da se seća.
Kada ode odatle, to će biti zbog toga da bi započeo novi život. Dopustio je sebi da se seti
Sigruninog glasa dok mu je između jecaja govorila da Vaka nije mogla da prestane da
plače. Plakala je i plakala, a Sigrun je morala da spreči da je njihov otac čuje i vrati se.
Ali kada je sklonila jastuk, devojčicino lice je bilo modro i ležala je potpuno nepomično.
Od tada nije mogla da je probudi.
Trostir je ponovo proživljavao razorni osećaj šoka. Nije mogao da razume kako se
pribrao da uzme jastuk od Sigrun, odnese ga u spavaću sobu u kojoj je njihov otac ležao
omamljen alkoholom i gurne jastuk u njegove mlitave ruke u nadi da će njegovi otisci
ostati na njemu. Uspelo je. U njegovom sećanju, on se vratio u Sigruninu sobu, spustio
jastuk preko devojčicinog lica, uhvatio Sigrun za ramena i rekao joj da ona ništa nije
uradila. Njihov otac je ubio njenu drugaricu. Ona se bila sakrila u ormar i sada treba da
se vrati tamo i sačeka dok neko ne otvori vrata. Možda će morati da čeka veoma dugo.
Dok bude sedela u mraku, treba stalno da misli kako je njihov otac stavio jastuk
devojčici preko lica. Ne ona. Zapamtila je pogrešno. Nikada ne sme da kaže ni reč o
onome što je prvo pomislila da se dogodilo. Nikada, baš nikada. Onda ju je zatvorio u
ormar i otišao u svoju sobu.
Ni do današnjeg dana nije znao da li je Sigrun uspela da ispere sebi mozak ili se
sećala šta se stvarno desilo. Iz sveg srca je želeo da ona poveruje kako je njihov otac
kriv za to. Kao što je i bio, kada se sve uzme u obzir.
I čovek u mrtvačkom sanduku, naravno.
Trostir je bacio pogled na sveštenika i nosače sanduka koji su nestrpljivo čekali.
Onda je raskopčao pantalone i popišao se na sanduk.
Kada je završio, prešao je preko dasaka i vratio se na stazu. Nije mario za
zapanjenost i zgađenost prisutnih. Krenuo je krupnim koracima prema izlazu lakše se
mireći sa životom nego ikada pre.
 O autorki

Irsa Sigurdardotir (Yrsa Sigurðardóttir, 1963) nagrađivana je islandska autorka koja je

najpre pisala romane za decu, a u kriminalističkoj prozi debitovala je 2005. godine
romanom Poslednji rituali, koji je predstavljao početak bestseler serijala o Tori
Gudmundsdotir. Pored ovog, napisala je i serijal od šest romana o policijskom
inspektoru Huldaru i dečjem psihologu Freji, kao i nekoliko stand-alone trilera.
Njeni romani prevedeni su na više od trideset jezika. Dobitnica je nagrada Palle
Rosenkrantz (za najbolji kriminalistički roman), Petrona (za najbolji skandinavski
kriminalistički roman) i Blood Drop (za najbolji islandski kriminalistički roman).
Živi u Rejkjaviku, gde radi kao građevinski inženjer.