Dr RADOJICA BOJANOVIĆ

AUTENTIČNAI
NEAUTENTIČNA
LIČNOST

(o)

ZAVOD ZA UDŽBENIKE
BEOGRAD
2009
SADRŽAJ

Predgovor 7

Autentična i neautentična ličnost 9

Mišljenje i identitet 25
Netrpeljivost 45
Sklonost ka neslobodi 69
Pretpostavke o uništenju individue 91
Lični i društveni izvori idolatrije 115
Značenje fabula masovne kulture 127

Dodatak: Neke razlike između autentičnih

i neautentičnih ličnosti 136
Literatura 164
PREDGOVOR

Istraživanje kako pojedinac izgrađuje sebe kao nezavi-

snu, autentičnu ličnost i kako potiskuje svoju autentičnost,
jedna je od ključnih tema društvenih nauka. U svim rani-
jim društvima, kao i u savremenim pojedinac se svesno ili
nesvesno orijentiše ka prihvatanju društvene determinacije
i spoljašnjeg oblikovanja svoje ličnosti ili ka izgradivanju
svog ličnog stila. Često je njegov izbor izmedu ova dva
rešenja.
Kako svako društvo ili njegovi centri moći nastoje da
oblikuju pojedinca da bi služio njegovim interesima, borba
pojedinca da izgradi i sačuva svoju autentičnost često je ,,bor-
ba na život i smrt". Suština svih analiza u ovoj knjizi jesu
različiti oblici izgradivanja i rastakanja srži individualnosti.
Autentičnost i neutentičnost pojedinca povezani su s
fenomenima demokratske i represivne društvene klime i s
delovanjem demokratskih i represivnih centara moći, koji
ih podstiču ili ograničavaju. Taj odnos je „večita tema",
tema za sva društva i sva vremena.
Ali pojmovi demokratije i antidemokratije u ovoj
knjizi shvaćeni su uslovno, kao ekstremi. Svakako da je
izbegnut kliše da se pod demokratskom klimom, bezuslov-
no, podrazumeva društvena klima razvijenih zapadnih dru-
štava, a da se represivna klima vezuje za istočna društva.
Horkhajmer, Markuze i From pisali su da su upravo u najra-
zvijenijim zapadnim društvima najveći pritisci na pojedin-
ca da se konformira i da se odrekne svoje individualnosti.
Knjiga Autoritarna ličnost, najznačajnija u ovoj oblasti,
pisana je na osnovu ispitivanja u američkom društvu.
7
 Zapravo, u svakom društvu postoje i represivne i de-
mokratske snage, a prevlast jednih ili drugih najčešće je
osnova da se ona posmatraju kao demokratska ili represi-
vna. Ali moramo imati na umu stav Markuzea da su meto-
di pritiska na individuu u razvijenim zapadnim društvima
mnogo suptilniji i zato uspešniji.
Uostalom, fenomen društvene represije na pojedinca
koji je obeležio čitavu istoriju i danas je sveprisutan u svim
segmentima društva. Bobio (1990), i pored toga što je su-
mirao kako se od Drugog svetskog rata broj demokratskih
država neprekidno povećava, a represivnih smanjuje, ipak
je izneo stav da je demokratija, iako najbolji od svih posto-
jećih sistema, u praksi daleko od idealno zamišljenog mo-
dela demokratije. Ona, prema Bobiu, nije ostavila nijedan
od osnovnih principa demokratije. Tako, ona nije obezbe-
dila aktivno učešće značajnog broja gradana u rešavanju
društvenih problema. Ona nije uspela da eliminiše ključnu
ulogu različitih elita i oligarhija u vođenju društva. Autor
je analizirao osnovne odlike autoritarnih društava i konsta-
tovao da su one još uvek prisutne, u manjoj ili većoj meri,
i u društvima koje nazivamo demokratskim.

(Bojanović, 2004)
Autor

8
AUTENTIČNAI NEAUTENTIČNA LIČNOST

Da bi se shvatio odnos pojedinaca i društva, neophodno

je objasniti kako autoritarna i demokratska društvena klima
utiču na razvoj i strukturu ličnosti. Rast i regresija ličnosti ni-
su samo posledica nastojanja pojedinca da izgradi svoju indi-
vidualnost, već su i rezultat njegove borbe sa represivnim dru-
štvenim silama i isto tako njegove moći da apsorbuje podstica-
je za razvoj koji dolaze od demokratskih društvenih snaga.

Dva pristupa izučavanju ličnosti

Među različitim pristupima izučavanju ličnosti za nas je
najznačajnije razlikovanje medu savremenim psihološkim ori-
jentacijama u odnosu na problem autodeterminacije jedinke.
Tako je Olport (Allport, 1968) zapazio da najznačajni-
je psihološke škole gledaju uglavnom na dva načina ljud-
sku prirodu i čovekov odnos prema svetu. Prema jednom
shvatanju, čovek je reaktivno biće - njegovo ponašanje
prouzrokuju u najvećoj meri uticaji nezavisni od njegove
volje. Prema drugom shvatanju, čovek je proaktivno biće.
To znači da je njegovo ponašanje autodeterminisano, da se
on usmerava prema svome projektu budućnosti, koji i odre-
duje u najvećoj meri njegove postupke.
Bihej vioristička psihologija zainteresovana je za ispiti-
vanje reagovanja čoveka na različite spoljašnje stimulisan-
se i zato nužno projektuje reaktivističku sliku o čoveku - u
krajnjoj liniji, ona posmatra čoveka kao skup reagovanja
na spoljne nadražaje.

9
 Klasična psihoanalitička škola takođe projektuje re-
aktivističku sliku o čoveku - ona posmatra ponašanje je-
dinke kao unapred determinisano, samo što prema ovom
učenju njeno ponašanje ne određuju sile koje se nalaze u
spoljašnjoj sredini već u njoj samoj. To su nagoni, koji u
potpunosti odreduju čovekovu sudbinu. Sve čovekove više
potrebe, čak i umetničko i naučno stvaralaštvo, prema or-
todoksnoj psihoanalizi, predstavljaju samo transformaciju
bioloških nagona, a osnovni životni stil određen je već u
najranijem detinjstvu.
Predstavnici takozvane humanističke orijentacije u
psihologiji, koji su inspiraciju našli u delima filozofa eg-
zistencije, posmatraju čoveka kao aktivno biće, koje samo
određuje i planira svoju sudbinu. Čovek se ne ponaša reak-
tivistički, njegov život ne sastoji se pretežno od reagovanja
na moćne spoljašnje ili unutrašnje sile, već njegova projek-
cija budućnosti i traženje vlastitog identiteta usmeravaju
njegove najvažnije aktivnosti.
Činjenicu da različite psihološke škole tvore ovako ne-
saglasne slike o ljudskoj prirodi ne treba objašnjavati samo
saznajno-teorijskim razlozima.
Bihejvioristička ispitivanja u psihologiji proizišla su i
iz težnje da se ovlada ljudskim ponašanjem na način sličan
onome kako je čovek uz pomoć prirodnih nauka uspeo da
ovlada prirodom. Iz tog razloga je bihejvioristička psiholo-
gija zainteresovana za ispitivanje reaktivne strane ljudske
prirode, jer tim putem dolazi do objektivnih podataka o
ponašanju koji se mogu upotrebiti da se čovekovo pona-
šanje učini efikasnim, ali i da se podvrgne kontroli. Stoga
nije nimalo čudno što istraživanja u okviru ove orijentacije
često isključuju iz psihologije tipično ljudske odlike, kao
što su svrhe, ciljevi, planovi za budućnost i donekle vred-
nosti, a koje i definišu čovekov aktivan i slobodan odnos
prema svetu. S druge strane, ove tipično ljudske karakteri-
stike postaju centralni predmet proučavanja humanističke
psihologije, koja nastoji da se oslobodi mehanicističkog
i determinističkog metoda. Umesto istraživanja podataka
10
neophodnih za kontrolu ljudskog ponašanja, ova psihologi-
ja nastoji da sliku ljudske prirode izgradi na osnovu mak-
simalnih ljudskih potencijala, na osnovu onih atributa koji
određuju čovekov individualitet.
U skladu s tim, više autora (Krač, Olport, na primer)
iznelo je sud o povezanosti društvene klime sa psihološkim
orijentacijama. Objektivistička istraživanja determinisano-
sti pojedinca, kada postanu sistem mišljenja u psihologiji,
mogu služiti ciljevima autoritarnih društvenih snaga. Isto
tako je već više puta izneseno mišljenje da humanistička
psihologija prevodi u psihologiju neka načela demokratije,
jer nastoji da izgradi sliku o slobodnoj ličnosti i svojim me-
todima istraživanja trudi se da očuva integritet takve lično-
sti. Naravno da se o ovim postavkama može raspravljati, ali
je očigledna saglasnost između sadržaja pojma demokratije
načela humanističke psihologije, kao i izvesna saglasnost
izmedu ciljeva objektivističkih istraživanja i ciljeva autori-
tarnih društvenih snaga - ni objektivistička istraživanja ni
autoritarne društvene snage nisu zainteresovane za aktivnu,
samosvojnu ličnost. U svakom slučaju, demokratska i repre-
sivna društvena klima, odnosno demokratske i autoritarne
društvene snage determinišu donekle istraživačke orijenta-
cije u psihologiji. Štaviše, one sugerišu i prihvataju u do-
broj meri i odredenu opštu sliku o ljudskoj prirodi, pošto
ona odgovara njihovom pogledu na svet u celini.
Nesumnjivo je tačna Olportova ocena da je pristup
čoveku u psihologiji dvojak - reaktivistički i proaktivistič-
ki. Ali, sve što je rečeno odnosi se samo na pristup izuča-
vanju čoveka. Iz toga pristupa proizilazi i veoma opšta i
oskudna slika o ljudskoj prirodi. Kada je Olport govorio
o reaktivnoj i proaktivnoj slici ljudske prirode, on nije go-
vorio o ličnostima koje stvarno postoje, već o opštoj slici
ljudske prirode koja nastaje kao projekcija metodoloških
pristupa najuticajnijih psiholoških škola.
Ali ja mislim da su demokratska i autokratska klima
samo nadahnule, uz ostale činioce, reaktivistički i proak-
tivistički pristup u psihologiji. Aktivan i pasivan stav je-
11
dinke u težnji da izgradi svoju individualnost i demokrat-
ska i represivna klima doprinose stvaranju neautentične
i autentične (proaktivne) ličnosti. Autentična i reaktivna
ličnost realno postoje. One su ishodi interakcije društve-
nih uticaja i procesa individualizacije. Iako je reč samo
o ekstremnim tipovima ličnosti, najuticajnije psihološke
orijentacije nastoje da ih proglase najopštijim modelom
ljudske prirode.
Mislim da je razlikovanje izmedu autentične i neau-
tentične ličnosti primarno razlikovanje, plodotvornije od
mnogih drugih tipologija ličnosti. Ovo razlikovanje treba
da pokaže na realan način kako su problemi ličnosti tesno
povezani sa društvenom klimom.
Cilj ovog teksta je da opiše autentičnu i neautentičnu
ličnost i da iznese osnovne ideje u vezi s problemima auten-
tičnog i neautentičnog životnog stila (od kojih će neke biti
detaljnije analizirane u narednim tekstovima).

Autoritarna i demokratska klima kao izazov

Neprekidne presije i zabrane slobodnog izražavanja lič-
nosti u represivnoj klimi imaju za posledicu i potiskivanje
ljudskih potencijala. Autoritarne društvene snage na direk-
tan način - pretnjama, pritiscima, progonima - uspevaju da
kod mnogih ljudi potisnu autohton, nezavisan, individualan
odnos prema svetu. Negiranje individualnosti uslov je op-
stanka autoritamog društva. U ekstremno programiranom
autoritamom društvu, kakvo je hipotetično društvo u Orve-
lovoj 1984, ponašanje svih podanika potpuno je programira-
no i lišeno svega ličnog. Autoritamo društvo u psihološkom
smislu karakteriše, pre svega, regresija ličnosti njegovih čla-
nova. Ali odricanje od samosvojnog izražavanja radi održa-
nja egzistencije samo kod nekih ljudi, i to u dužim periodima
autoritarne presije, postaje i trajna karakteristika ličnosti.
Postoje i suptilniji „metodi" kojima autoritami režim
vodi osiromašenju ličnosti. Represivni režim razvija kod
mnogih ljudi osećanje krivice na taj način što neprekidno
12
moralno preispituje postupke pojedinaca i anatemiše one
koji odstupaju. On u ljude usaduje stav da i sami preispitu-
ju svoje postupke kao ispravne ili neispravne. Budući da je
slobodno izražavanje ličnosti nužno i da ga nije lako ugu-
šiti, kod mnogih ljudi javlja se osećanje krivice, jer uvek
postoji mogućnost da budu moralno degradirani i osuđeni.
Zato što se čoveku u represivnom režimu olako sudi za
mišljenje, zato što se olako poziva na odgovornost, veliki
broj ljudi doživljava čitav sistem kao pretnju. Paranoidnost
autoritarnog sistema indukuje se kod mnogih ljudi, sklona
je da se širi i da postane opšti stav prema realnosti. S druge
strane, osećanje ugroženosti, osećanje krivice i paranoidno-
sti parališu slobodno izražavanje. To su karakteristike jed-
ne inferiorne strukture ličnosti, koja se ne određuje prema
slobodi i prema samosvojnom izražavanju. Njeni egzisten-
cijalni motivi su ugroženi i zbog toga težnja za biološkim
održanjem postaje primarna težnja kod velikog broja ljudi
sve do promene društvene klime ili do onoga trenutka ka-
da se pritisci represivnog režima ne mogu više podnositi.
Ali kod nekih ljudi ova inferiorna struktura ličnosti trajno
ostaje.
Autoritarna klima, znači stvara uslove koji podstiču re-
gresiju ličnosti. Ali, mnoge ličnosti u represivnom režimu
doživljavaju snažniji prodor nego što bi ga doživele u dru-
gim uslovima, zbog toga što ugrožavanje sloboda može da
podstakne velike napore za očuvanje ličnog integriteta.
Demokratska klima, naravno, deluje u pravcu podsti-
canja rasta ličnosti. Slobodno ponašanje samosvojnih lič-
nosti predstavlja izazov i podsticaj i za druge ljude. Ali,
razume se, demokratska klima sama, bez napora da se ra-
zvije lični stil, ne vodi nužno rastu ličnosti. S druge strane,
konformističkim osobama demokratija postavlja odveć ve-
like zahteve stimulišući raspravu, odgovornost, rizik. Ona
predstavlja odveć veliku presiju na njihov integritet i zbog
toga često pospešuje njihovu dalju regresiju.

13
Autentična i neautentična ličnost
Kriterijumi za određivanje autentične i neautentične
ličnosti nisu sporni - oni se i logički i iskustveno mogu iz-
vesti iz pojma autentičnosti. To su: stepen individualnosti,
stepen autodeterminacije, izgrađivanje ličnog stila i vlasti-
tog sistema vrednosti. Definišući proaktivnu ličnost, što je
sinonim za autentičnu ličnost, Boner (Bonner, 1967) izno-
si stav da je proaktivnost prisutna u svakoj jedinki; ona
je izraz težnje za kretanjem napred. Stepen proaktivnosti
zavisi od ohrabrenja, odnosno sputavanja prirodne težnje
ka kretanju napred svake zdrave jedinke. Boner čak veruje
da smo svi mi obdareni određenim stepenom proaktivno-
sti, kao god i odredenim stepenom inteligencije, ali da ta
težnja može biti modifikovana u različitim životnim okol-
nostima. U ovom tekstu, međutim, naglasak je na uverenju
da se autentičnost izgrađuje tokom života, pri čemu taj pro-
ces trpi uticaje niza ličnih i društvenih činilaca.
Autentičnost i neautentičnost su karakteristični oblici
odnosa pojedinca prema sebi samom i prema svetu. I to su
ona dva oblika odnosa koji su najznačajniji za ličnost.
Autentične su one ličnosti koje su razvile svoju indivi-
dualnost. Neautentične ličnosti su potisnule ili uopšte nisu
razvile lični stil. Njihovo ponašanje deflnisano je unutar
manje-više stabilnog sistema socijalnih i psiholoških odno-
sa. Zbog toga je i njihov intelekt ograničen - i operiše unu-
tar definisanog sistema odnosa. On se kloni svega što bi
moglo da dovede u pitanje integritet toga sistema.
Svako prevazilaženje postojećeg nužno nosi neki ob-
lik sukoba sa drugima i upravo zbog toga su intelektualne
kombinacije neautentične ličnosti sputane. Postoje ljudi
čiji bi intelekt lako mogao da prevaziđe postojeće odno-
se, ali se oni intelektualno iscrpljuju do one granice koja
nužno zahteva redefinisanje odnosa sa sredinom. Tvorci
novih ideja redovno su ljudi koji izazivaju sukobe; to su
ljudi čija se psihološka ravnoteža ne bazira prvenstveno na
ravnoteži odnosa s okolinom.
14
 Neautentične ličnosti su usredsredene na postojeći po-
redak stvari, na realnu situaciju. One u sadašnjosti u izve-
snom smislu žive intenzivnije od autentičnih ličnosti. One
su ponekad bogatije u opservacijama u vezi sa realnom si-
tuacijom. Autentičnim ličnostima postojeći poredak stvari
ne nosi primarnu psihološku sigurnost i zato one i nisu na
njega u tolikoj meri usmerene. One su usmerene na traže-
nje i izgradivanje ličnog stila, a kada su to kreativne lično-
sti, i na prevazilaženje postojećeg. Njihove opservacije o
realnoj situaciji ponekad trpe od previda, ali su redovno
dublje, zbog toga što uvek sadrže kritički odnos prema po-
stojećem i nagoveštaje njegovog prevazilaženja. Autentič-
ne ličnosti ne osećaju se samo kao deo definisanog sveta,
već i kao deo sveta koji se neprekidno iznova definiše nji-
hovim ciljevima i projektima budućnosti. One su okrenute
prvenstveno budućnosti i ne osećaju se anksiozno pri pomi-
sli da se postojeći poredak stvari može izmeniti.
Neautentične ličnosti, koje su izgradile pozitivan stav
prema postojećem, osećaju strah od promene, jer ona do-
vodi u pitanje osnovu njihove egzistencije. Medutim, reak-
tivne su i one ličnosti koje imaju negativan odnos prema
postojećem i žele promenu, ali nisu izgradile svoj lični stil.
To su osobe koje negiraju postojeće, ali ne mogu da stvo-
re nikakvu realnu alternativu. Revolucionari koji su u sta-
nju da sruše stari poredak, ali nisu u stanju da ga zamene
novim, već ponavljaju ranije obrasce ponašanja, u stvari
su neautentične ličnosti. Negiranje postojećeg, bez novih
ideja, najčešće je rezultat neuspešne adaptacije, koja razvi-
ja neprijateljski odnos i želju za promenom, zapravo ruše-
njem. Stvarnu promenu nose samo autentične ličnosti, one
ličnosti koje svojim idejama, a ne neprijateljstvom, preva-
zilaze postojeće odnose.
I autentična i neautentična ličnost često se, a ponekad
i trajno, vezuju za jednu ideju, grupu, pokret, partiju. Ali to
vezivanje nije iste prirode i nema isto značenje kod jednih
i kod drugih. Neautentične osobe u snažnim i trajnim vezi-
vanjima nalaze psihološko sidro, orijentir, koji često traje
15
čitavog života. On im pomaže da na relativno stabilan na-
čin definišu svoje socijalne odnose. Takve osobe često svo-
je psihološko polje gotovo u celini organizuju oko jedne
ideje, koja postaje jedan od stubova njihovog integriteta.
Tako one mogu proživeti čitav život kao vatrene pristalice
ili protivnici neke ideje, ideala, pokreta. Sa porazom ideje
ili pokreta za koji su vezane, neautentične ličnosti često
doživljaju psihološku smrt. Poznato je da je nemali broj
aktivista političkih pokreta, posle silaska sa scene, naglo
propadao i fizički i psihički. Za autentične ličnosti, u princi-
pu, nije karakteristično vezivanje vernika. One nastoje da
vezivanjem za ideje i pokrete obogate sebe, da doprinesu
svome samoostvarenju. Zato poraz ideje ili pokreta za koje
su vezane nema posledice kakve ima za neautentične, jer
će one potražiti nove načine za samoostvarenje.
Sada dolazimo do neizbežnog pitanja: da li je prosečno
ljudsko biće bliže neautentičnoj ili autentičnoj ličnosti?
Stavovi mnogih pisaca, iako se nisu odnosili na pro-
blem neautentične i autentične ličnosti, relevantni su za
ovo pitanje. Egzistencijalisti i psiholozi bliski njima nagla-
šavaju značaj čovekovog projekta budućnosti i vrednosti i
ciljeva koje je sam sebi postavio. Pisci ove orijentacije naj-
češće su stvarali takve opise ljudske prirode koje su bliske
nekim opštim karakteristikama autentične ličnosti. S druge
strane, slika o čoveku velikog broja teoretičara lako se da
prevesti u reaktivističku doktrinu.
Mekgregor (McGregor, 1960) je prikazao shvatanje
ljudske prirode koje je najkarakterističnije za zapadni po-
slovni svet. Po tome shvatanju, prosečno ljudsko biće je pa-
sivno, nema ambicija, želi sigurnost i da bude vođeno. Za-
to ljude na radu treba kontrolisati, prisiljavati i zastrašivati
kažnjavanjem. Štraus (Strauss, 1963) piše da je težnja za
promenom i stvaranjem novoga, svakako, karakteristična
za profesore teoretičare, koji veruju da su ove težnje inače
karakteristične za većinu ljudi. Poziv profesora vezan.je
za promene i za otkrivanje novoga. Ali prosečno ljudsko
biće - sada se Štraus oslanja na poznate Fromove (Fromm)
16
misli - ne želi potpunu slobodu. Većina ljudi želi da zna
granice za svoje aktivnosti, ona će biti anksiozna kada se
nade u nepredvidljivim situacijama (argumentacija pomo-
ću Fromovih stavova na ovom mestu nije opravdana, jer
From nije posmatrao ovakvu ljudsku prirodu kao statičnu,
već kao privremenu posledicu medudelovanja određenih
društvenih zbivanja i dinamičkih psiholoških faktora).
Mekgregor je definisao i shvatanje o ljudskoj prirodi
za koje veruje da je bliže realnosti od prikazanog. Po tom
shvatanju (teorija ,,Y"), prosečno ljudsko biće nije pasi-
vno, ne izbegava već traži odgovornost i u procesu rada
ispoljava zavidni kreativni potencijal. Stoga je i klasično,
autoritarno rukovođenje u privredi neprimereno ljudskoj
prirodi. Ardžiris (Argyris, 1960) je u svojim analizama dao
najviše potvrda za stav da prosečan radnik u procesu rada
iskazuje potrebu za samoostvarenjem, za osmišljavanjem
rada i za kreativnošću, što su sve simptomi autentičnog
ponašanja.
Već i iz pregleda nekoliko stavova o ljudskoj prirodi
uočavamo da i jedno i drugo shvatanje - da je prosečno
ljudsko biće bliže autentičnoj, odnosno neautentićnoj lično-
sti - nalaze potvrdu u realnosti, ali i da se oba mogu valja-
no kritikovati.
Shvatanju da je prosečno ljudsko biće bliže autentič-
noj ličnosti može se suprotstaviti iskustvo koje govori da
je mnogo ljudi nalik na amorfnu masu, da rado služe tudim
ciljevima. Valja se upitati da li pisci koji na različite načine
iskazuju sliku o autentičnoj ličnosti, tom slikom zapravo
iskazuju čovekove mogućnosti, a ne pravo stanje stvari.
Ostaje i problem da li neki teoretičari dolaze do opšte pred-
stave o ljudskoj prirodi polazeći od svojih potreba, dakle,
projektujući svoju ličnost u opštu sliku ljudske prirode.
Ali i reaktivističkom shvatanju ljudske prirode može
se suprotstaviti iskustvo. Sklonost ka promeni, otpor auto-
kratskoj klimi i težnja za vlastitim izražavanjem nisu retke
pojave. One postaju izrazite i nameću se našem posmatra-
nju u periodima društvenih konflikata i u demokratskoj
17
 klimi. Ali upravo to njihovo periodično masovno ispoljava-
nje postavlja problem: da li su te osobine bazične ljudske
komponente koje su prigušene u određenim društvenim
uslovima ili su one samo retka nadgradnja nad primarno
reaktivnom ljudskom prirodom?
Iskustvo pokazuje da često u jednoj istoj osobi postoje
i reaktivne i autentične osobine, ili da kod nekih ljudi dola-
zi do nagle promene u stilu života. Nije mali broj ljudi čija
je osnovna vrednost u jednom periodu života bilo stvara-
nje novoga, a u kasnijem periodu oni se sasvim uklapaju u
prosečne, postojeće ciljeve i vrednosti, zamenjujući svoje
planove za budućnost i svoju životnu filozofiju težnjom da
odgovore zahtevima koje drugi pred njih postavljaju.
Sve ovo ukazuje da je pitanje: da li je prosečno ljud-
sko biće autentična ili neautentična ličnost, odveć grubo.
Naj verovatnije da to i nije pravo pitanje. Kako iskustvo po-
kazuje da ljudi masovno ispoljavaju „simptome" i autenti-
čnog i neautentičnog ličnog stila, i da se ti simptomi često
nalaze u jednoj istoj osobi, neophodno je ovaj problem po-
staviti na drugi način. Autentičnost treba posmatrati kao
razvojnu tendenciju koja je u određenoj, ali nejednakoj
meri, prisutna u svakoj jedinki. Ako problem posmatramo
sa vrednosnog stanovišta, tada rast ličnosti treba tumači-
ti kao razvoj od reaktivnog prema autentičnom životnom
stilu.

Odnos prema realnosti

Čovekov odnos prema društvu i lični stil najčešće se
primarno određuju u mladosti, ali se dograduju i menjaju
tokom čitavog života. Čovek se čitavog života određuje
prema društvenim podsticajima za konformiranjem, za
prihvatanjem društvenih obrazaca ponašanja, za uobličava-
njem, kao i prema društvenoj kontroli i presijama. On se
određuje i prema podsticajima ka razvijanju samostalnosti,
individualnosti, razlikovanja, kreativnosti. On se, isto ta-
ko, odreduje i prema najranijim oblicima ponašanja i mi-

18
 šljenja, koje dugo zadržava ili prevazilazi. On se određuje i
prema mnogobrojnim frustracijama - ukoliko nije u stanju
da ih prevazide ili obradi na prihvatljiv način, one ga vezu-
ju za neke probleme kojima može da robuje čitavog života.
Prihvatanje društvenog oblikovanja ponašanja, posebno
kontrole i presija, nudi izvesnu sigurnost, koja dolazi, pre
svega, otuda što u dobroj meri rešava probleme egzistenci-
je. Ali ono istovremeno znači odricanje od samosvojnog
razvoja. Neprihvatanje društvenog oblikovanja i pritisaka
ima najčešće za posledicu stalnu neizvesnost za održanje
egzistencije, ili bar za postizanje adekvatnog društvenog
položaja, ali ta je cena plaćena radi očuvanja psihološkog
identiteta.
Kao posledica interakcije ličnosti i društvenih uticaja
i pritisaka, kao posledica načina na koji ona „obraduje"
frustracije i kao rezultat njenih napora da izgradi svoju in-
dividualnost, razvoj ličnosti može ići u dva pravca. On mo-
že ići u pravcu rasta individualnosti i kreativnog odnosa
prema realnosti. Drugi put je sjedinjavanje sa definisanim
socijalnim odnosima, kada su svi izvori ponašanja van je-
dinke, bilo da se one prihvataju ili ne prihvataju. Svakako
da razvoj kod mnogih ljudi ide istovremeno i u jednom
i u drugom pravcu, pri čemu ponekad prevladava jedan,
a ponekad drugi pravac razvoja. Ali, kada pode jednim
pravcem i dostigne ekstremni stepen, tada se razvija nea-
utentična ili autentična ličnost. Neautentična i autentična
ličnost, znači, predstavljaju ekstremne tipove. Neautentič-
na ličnost jeste sputana ličnost. To je ona ličnost koja je
izabrala sigurnost prihvatanja, ili ona koja se vezala za ne-
giranje postojećeg. U oba slučaja to je ličnost koja je poro-
bila sebe i blokirala svoje individualne potencijale. Njeni
osnovni problemi nastajaće zbog blokade individualnosti,
zbog potrebe da neprekidno racionalizuje ovu blokadu i da
nalazi surogate za izražavanje individualnosti. Ovu ličnost
karakteriše bazična nesigurnost i strepnja zbog toga što su
njeni potencijali bar delimično potisnuti i što uvek postoji
mogućnost njihovog reaktiviranja.
19
 Integritet autentične ličnosti prvenstveno se zasniva
na nalaženju i očuvanju ličnog stila. Autentična ličnost je
bazično nesiguma „prema spolja" jer njen odnos prema
svetu nužno stvara probleme egzistencijalne prirode. Ali
ona neće pokazivati nesigurnost „prema unutra", kao što
je to slučaj kod neautentičnih ličnosti. Zato što je orijentisa-
na na istraživanje načina izražavanja svoje ličnosti, osoba
nužno mora ispoljavati nesigurnost istraživanja, a to nije
bazična nesigurnost onoga tipa koju srećemo kod neauten-
tične ličnosti.

Odnos prema drugim ljudima

Razumljivo je da autentične i neautentične ličnosti
imaju različit odnos prema drugim ljudima i prema značaj-
nim društvenim vrednostima - slobodi, demokratiji, auto-
ritetu i drugom.
Neautentična ličnost ili nije razvila ili je potisnula
autentične ljudske odlike. U ovom drugom slučaju, kao
što je već rečeno, uvek postoji mogućnost buđenja poti-
snutih težnji. Nagoveštaji njihovog buđenja izazivaju ank-
sioznost, jer oni prete da ugroze rigidni lični svet. Zbog
toga je neautentična ličnost neprijateljski raspoložena
prema potisnutom delu svoje ličnosti. Ali, ona je manje
ili više neprijateljski raspoložena i prema drugim ljudima
i prema svakom ispoljavanju autentično ljudskog, tj. slo-
bodnog i istraživačkog. Ona je uvek spremna da ograniči,
da spreči, da ugrozi slobodno ispoljavanje autentičnih lič-
nosti. Dok je odnos neautentične ličnosti prema autentič-
nim ličnostima obojen nesimpatijom i neprijateljstvom,
njihov odnos prema društvenim normama je pozitivan, i
to utoliko više ukoliko su one čvršće, zbog toga što su čvr-
ste društvene norme deo njihovog reaktivnog sveta. One
su deo sveta koji obezbeđuje psihološki status quo. Ove
ličnosti su za čvrstu društvenu kontrolu, a često i za autori-
tami društveni sistem. One nisu pristalice demokratije, a
ponekad su njeni oštri neprijatelji. Kada smo imali prilike

20
da nešto više saznamo o kastratorima slobode, mogli smo
da zaključimo da su to najčešće siromašne, neautentične
ličnosti.
Autentične ličnosti, budući da su i same usmerene na re-
alizaciju ljudskih potencijala, imaju najčešće tolerantan od-
nos prema drugim ljudima. One su često, ali ne uvek, ili pa-
sivne ili vatrene pristalice demokratije. Njihov odnos prema
strogim dmštvenim normama, za razliku od neautentičnih
ličnosti, najčešće je negativan. Autentične ličnosti često su
u sukobu sa strogim dmštvenim normama i jednoobraznim
pravilima ponašanja, pre svega s onim koje ograničavaju in-
dividualnost. Ideje, uverenja i ponašanje autentičnih osoba
uvek će naići na otpor u dmštvu, ma koliko bile opravdane i
racionalne, jer one unose nemir u dobro adaptirane i rigidne
osobe. Tako već pomenuti Štraus piše da su uverenja nekih
poznatih američkih autora, koji se zalažu za veće lične slo-
bode, antisocijalna. Očigledno je da protivnici demokratije
unose u pojam socijalnog više uniformnosti i poslušnosti,
kao što pristalice demokratije u većoj meri posmatraju dru-
štvenost kao koegzistenciju mnoštva individualiteta.
Ako podemo od toga da je formiranje autentičnog i
neautentičnog stila ključno za čovekove društvene odnose,
onda možemo na nov način definisati i neke interpersonal-
ne tipove ličnosti.
Autoritarna ličnost mogla bi se tumačiti kao ličnost
koja nije postigla autentičan razvoj. Njen razvoj ide u prav-
cu surogata za lični rast - u pravcu postizanja premoći nad
ljudima. Autoritarac kažnjava dmge ljude koji nastoje da
se slobodno izražavaju i na taj način sprečava njihov auten-
tični prodor. On istovremeno na taj način postavlja barika-
du pred nagoveštajima mogućih mšenja vlastite reaktivne
organizacije. Autoritama ličnost uvek je agresivna; to je
najnehumanija ličnost zbog toga što njen prodor znači ne-
gaciju drugih, potiskivanje humanog. Kao što vidimo, psi-
hologija autoritame ličnosti jeste ekvivalent socijalno-poli-
tičkog vida autoritarne klime, koju karakteriše ekonomska
i politička premoć vlastodržaca.
21
 Fašisti su najekstremnija varijanta autoritarne lično-
sti. Fašisti i fašističke organizacije u demokratskom dru-
štvu redovno osećaju katastrofu i redovno proklamuju da
je njihov cilj spasavanje zemlje. U psihološkoj transkripci-
ji, to znači da oni žele da spasu sebe same od demokratije,
od straha što dolazi kao posledica toga što demokratija
ugrožava rigidni način života i rigidni svet fašističke li-
čnosti.
Submisivne i konformističke osobe takode se mogu po-
smatrati kao jedna varijanta reaktivnih ličnosti. Vezivanje
za jake ličnosti kod submisivnih osoba jeste način na koji
se reaktivna struktura ličnosti može održavati, osmisliti i
opravdati. Konformisti su okrenuti nizu institucionalnih
uticaja koji njihov svet čine stabilnim. I konformizam je
jedan od načina održavanja i konkretizovanja reaktivne
strukture ličnosti.

Odbrana autentičnog izraza

U društvima sa demokratskom klimom, autentične lič-
nosti, naravno, nisu u sukobi s osnovnim snagama društva,
one čak daju impulse za razvoj društva. Problem je kako
u represivnoj klimi autentične ličnosti uspevaju da ostanu
autentične i, isto tako, kako ne uspevaju u tome.
U represivnoj klimi mnoge autentične ličnosti i stvara-
oci nastoje da izbegnu direktnu konfrontaciju sa režimom.
Ali, da li je taj beg od realnosti stvarni beg i ne ostavlja li
on posledice na integritet autentične ličnosti? Autentična
ličnost teži da svojim ličnim stilom da pečat realnosti i da
učestvuje u njenoj transformaciji. Zato bi se moglo reći da
ona, bežeći od realnosti i od borbe sa njom, istovremeno
beži od sebe same.
Autentična ličnost može da se izoluje od realne situa-
cije baveći se naukom i umetnošću koji nisu u direktnom
dodiru sa društvenim problemima. To su opšte, „večne",
istorijske teme. Ali tako se ipak ne može proživeti čitav
život, jer su u svim državama česte situacije u kojima se
22
intelektualci moraju izjašnjavati. Za autentične ličnosti to
izjašnjavanje znači ili potvrđivanje autentične prirode ili
zaokret ka adaptivnoj logici. Ali i nezavisno od kriznih situ-
acija, beg od realnosti u „neutralnu" nauku i umetnost kod
istinski autentičnih ličnosti nema pravih izgleda da uspe. U
umetnosti naročito. I dela s univerzalnim, istorijskim tema-
ma govore o savremenosti. U suštinama dela, u njihovim
najdubljim slojevima, u nejasnim obrisima, mogu se prepo-
znati osnovne dileme savremenosti. Suštine su transponova-
ne u sadržaj univerzalnih tema. Istinski autentični umetnici
koji se u autoritarnoj klimi bave univerzalnim temama i pre-
ma tome nisu direktno društveno angažovani, zapravo i ne
beže od suočavanja sa stvarnošću. Jer njihova dela najčešće
izražavaju nemoć jedinke pred moćnim društvenim silama,
beznađe, pesimizam, iracionalnu agresiju, filozofiju ljud-
skih sukoba, a to je ekvivalent represivne društvene klime.
Ova dela i sama utiču na stvaranje klime nemirenja, revolta
i kritičnosti. Uostalom, nemirenje, kritičnost, revolt i jesu
oni početni, duboki impulsi koji su i doveli do stvaranja de-
la s univerzalnim temama u autoritarnom društvu.
Ali od većeg značaja u ovoj klimi jeste ponašanje
ogromne većine autentičnih ličnosti koje nisu stvaraoci.
Jer, to su ljudi koji stvaraju demokratiju i koji ruše represi-
vni režim. Za njih je osnovni problem kako opstati i istovre-
meno očuvati lični integritet. Ako autentične ličnosti nepre-
kidno nalaze načina kako da se suprotstave represivnom
režimu, tada autoritarna vlada ostaje samo vlada. Sudbina
društva u velikoj meri zavisi od hoda ljudi na putanji od
reaktivnog ka autentičnom. Lako obaranje represivnog re-
žima i prodor autentičnog ponašanja masa posle promene
pokazuju da je autentični stil primaran kod mnogih ljudi,
da je konstanta njihove prirode. On je samo potisnut, prigu-
šen i oslabljen u kriznim periodima društva. Ali, u nekim
slučajevima ni to nije moguće.
To pokazuju oni neretki ljudi koji na direktan način
izražavaju svoju individualnost, koji ne trpe nikakve in-
direktne izraze svojih ciljeva i zato plaćaju skupu cenu u
23
represivnom društvu - od osude i progona do uništenja.
Oni pokazuju da očuvanje autentičnog ličnog izraza mo-
že biti važnije od bilo kog drugog cilja. Kao da postoji
odnos izmedu težnje za očuvanjem socijalnog i psihičkog
integriteta u represivnoj klimi: ukoliko je čovek više zainte-
resovan za očuvanje socijalnog integriteta i ukoliko je više
spreman da čini ustupke da bi ga očuvao, utoliko više trpi
integritet njegovog autentičnog izraza.

24
MIŠLJENJE IIDENTITET

Mišljenje koje ide dalje od prvih opažaja i ideja, koje

nalazi dublji smisao u svakodnevnom iskustvu i zato tran-
scendira neposredno opaženu realnost, mišljenje što se ne
miri sa ustaljenim poretkom stvari, nužno se sukobljava ili
sa inertnim duhom, ili sa vladajućim vrednostima i shvata-
njima, ili sa politikom moćnika, koji nastoje da urede svet
na osnovu hijerarhijskog principa i jednostavnih misaonih
šema. A ličnosti koje misle kritički, žive nemirnim, nesi-
gurnim životom, zato što ne postoji način da se konačno
pomire sa svetom.
Ali ako bismo defmisali intelektualca ili inteligenci-
ju preko kritičkog mišljenja, to bi bilo klasično, ili možda
odveć optimistično određenje. Danas intelektualci u razvi-
jenim društvima imaju glavnu reč u svim oblastima života
- u privredi, prosveti, nauci, kulturi i umetnosti, politici.
Oni su osnovni delovi sistema a često su izvan sistema;
oni su protiv centara moći ali i njihov deo, protiv represije
ali i deo represije ili apatični svedoci. Odredenje intelektu-
alaca preko mišljenja koje prelazi granice svakodnevnog,
očigledno se može primeniti samo na jednu njihovu katego-
riju - na nezavisne, autentične mislioce.
Zato što mišljenje nije puko korišćenje intelektualnih
sposobnosti radi shvatanja sveta i radi rešavanja teorijskih
ili praktičnih problema, iza gotovo svakog čina mišljenja
stoji izbor jednog oblika odnosa prema svetu. Kroz mišlje-
nje se izražava i lični identitet - način kako čovek doživlja-
va sebe, vlastiti odgovor na pitanje: ko sam ja, najsažetija
definicija kojom odreduje samog sebe.
25
 Tako je mišljenje osobe koja je izgradila konformistič-
ki odnos prema svetu najčešće određeno granicama opšte-
prihvaćenih vrednosti, šablonizovano, sputano, nedovolj-
no hrabro. Ali ona, istovremeno, ne može da doživljava
sebe kao hrabru, spontanu osobu, već, recimo, kao osobu
koja nastoji da se uspešno prilagodi, da valjano ispuni svo-
ju dužnost. Ona redovno pravda svoj osnovni životni stav
mnoštvom racionalizacija - recimo uverenjem da su dru-
štvu, da bi opstalo, najneophodniji pouzdani ljudi poput
nje same. Konformističko mišljenje, kao što vidimo, vodi
određenim oblicima psihičke neravnoteže.
Pitanje je da li svaka značajna promena odnosa i mi-
šljenja o svetu izaziva promene u ovom skupu uverenja i
opažanja koje čine lični identitet. Da li samo onaj intelek-
tualac koji kritički misli i koji zato živi sa nemirom i ne-
izvesnošću, ima to lično zadovoljenje da doživljava sebe
kao slobodno biće, kao biće koje se nije previše udaljilo
od svojih ličnih planova i od idealne slike o sebi? Da li bi-
lo koji oblik odstupanja od kritičkog odnosa prema svetu,
radi veće društvene sigurnosti, dovodi do lomova u dubo-
kim slojevima ličnosti, do narušavanja ličnog identiteta i
integriteta?
Ovaj tekst nije sociološko-filozofska rasprava o polo-
žaju intelektualaca u svetu. To je psihološka analiza iden-
titeta različitih kategorija intelektualaca. Ona nije vezana
ni za jedno određeno društvo, a sasvim je sigurno da ti
problemi nisu nastali u današnje vreme.

Biti u sistemu, biti uspešan

Intelektualci su često neautentične ličnosti — takve lič-
nosti čije je ponašanje i mišljenje potpuno odredeno unutar
čvrsto definisanih društvenih odnosa i vladajućih vrednosti
i normi. Njihovo mišljenje omedeno je granicama toga si-
stema, pa kada imaju značajan intelektualni potencijal, oni
u najvećoj meri i doprinose uspešnosti sistema (R. Bojano-
vić, 1973). To mogu biti vrlo uspešni naučnici, posebno u
26
oblasti prirodnih nauka, političari ili društveni radnici, za
koje je idealno upravo ono društvo u kome žive, makar se
njegova klima promenila i više puta. To su pisci koji afir-
mišu efemerne vrednosti društvene klime ili novinari što
uvek pogode onu pravu ideju koju očekuje urednik. To su,
naravno, i šablonizirane zvezde masovne kulture. Za njih
je osnovni cilj da se prilagode svojoj društvenoj jedinici i
da budu uspešni u njoj. Oni nikada ne postavljaju pitanje
sistema, pa i svoj lični neuspeh pripisuju svojim nedostaci-
ma, a ne slabostima sistema. Bilo koji sukob drugih ljudi
s ustaljenim poretkom stvari posmatraju kao posledicu nji-
hove nesposobnosti da budu uspešni u sistemu, a povreme-
ne presije na pojedinca, neophodne za održavanje svakog
sistema, skloni su da prihvate kao prirodnu stvar.
Ali, nije li uspeh u sistemu, u jednom dubljem znače-
nju, često neizlečiv lični neuspeh? Ljudi koji su se prepusti-
li spoljašnjoj determinaciji, koji nikada nisu imali značaj-
ne dileme, koji nisu preispitivali svoj odnos prema svetu i
problematizovali sam sistem, propustili su da sebi postave
ono osnovno pitanje valjanosti svog izbora i drugih mogu-
ćih izbora. Zato su ostali osiromašeni i u intelektualnom i
u etičkom pogledu. Oni ne postavljaju pitanje da li je uop-
šte opravdano ako su sistem i oni sami uspešni, čak i kada
je reč, recimo, o naučnom timu koji radi na projektima za
ratne potrebe, ili o stručnom timu autoritarnog režima, ili o
uspešnoj kompaniji koja postepeno guta malu privredu ili
svojim projektima otežava uslove života u sredini u kojoj
radi. Pitanje je, međutim, da li je onaj koji gubi sposobnost
preispitivanja sistema, znači kritičnosti, i dalje intelektua-
lac, ili samo operater sistema. Na sličan način razmišlja Mi-
rić o inteligenciji koja se okrenula birokratiji. „Stoga se taj
dio inteligencije čak ni u krilu birokracije ne može pojaviti
kao njezin nužni korektiv ni u onolikoj meri koliko je to i
apologetskoj funkciji nužno" (Mirić, 1970, str. 58).
Nije lako rešiv problem: da li su individualizam i kri-
tičko mišljenje danas u povlačenju pred neautentičnim,
konformističkim, jednodimenzionalnim mišljenjem (Mar-
27
kuze), pozitivnim umom (Horkhajmer). Za Froma (1966)
dominantne vrednosti našeg vremena - ekonomska uspe-
šnost društva i pojedinca, i težnja da se sve kvantifikuje
imaju uticaj i na mišljenje, koje sve više služi potrebama
uspešnog prilagođavanja pojedinca. „Mišljenje poprima
funkciju brzog razumevanja stvari i pojava, kako bi se nji-
ma moglo uspešno manipulirati... Takvo mišljenje dovodi
do visokog stupnja inteligencije, ali ne i do razuma... istina
koja se otkriva prodiranjem do suštine fenomena postaje za-
starjeli pojam..(str. 78, 79). I Horkhajmer (1963) ocenju-
je da je mišljenje danas podredeno utilitarnim zahtevima,
da je svedeno na puki instrument i da je, stoga, doživelo
pad. Umesto da bude kritičko orude koje će preispitivati
stvarnost, ono je svedeno, pomoću različitih vrsta pritisaka
na pojedinca da se prilagodi zahtevima razvijenog industrij-
skog društva, u vrlo efikasno sredstvo za povećanje eko-
nomske efikasnosti. ,,Um je likvidirao sam sebe kao sred-
stvo etičkog, moralnog i religijskog uvida" (str. 22).
Možda je pritisak na pojedinca da se upodobi i da misli
na „konstruktivan" način veća nego ikada ranije. Možda je
anoniman autoritet javnog mnenja, masovne kulture, zah-
teva različitih organizacija u koje je pojedinac uključen,
vrednosti uspešnosti i prilagođavanja, efikasniji nego auto-
ritet despotskih vlada. Ali anonimni autoriteti ipak nisu ne-
vidljivi i ne uvlače se u pojedinca neosetno. U mnogim
životnim situacijama pojedinac ima prilike da se u punoj
svesti opredeljuje za sistem ili za sebe samog. Zato neau-
tentičan odnos prema svetu ne treba posmatrati samo kao
posledicu spoljašnjih pritisaka. Nekritičan, neautentičan
odnos prema svetu pre svega je posledica izbora društvene
sigurnosti kao osnovne lične preokupacije. To istovreme-
no znači potiskivanje individualnosti, ili njeno svođenje
na granice unutar kojih nužno mora biti redefinisan odnos
prema stvarnosti.
Intelektualni rad neautentičnih, bilo da je reč o nauč-
nim analizama, pisanju poezije ili književnih recenzija, ne
produbljuje i ne problematizuje odnos prema realnosti, već
28
nosi pečat najamnog odnosa prema sistemu. Zato on može
da pruži mnoga zadovljstva, ali ne i velike radosti preispiti-
vanja i poniranja iza granica definisanog.
Zato što je izabrala društvenu sigurnost a potisla indi-
vidualnost, osnovni problem ove ličnosti biće nepostojanje
ličnih orijentira i zbog toga i bazična nesigurnost. Budu-
ći da je determinisana pretežno spolja, jako će zavisiti od
društvenih priznanja, a lična satisfakcija neće joj mnogo
značiti. Groteskno je koliko oni intelektualci koji nisu istin-
ski stvaraoci teže društvenim priznanjima, koliko im znače
naučne i umetničke nagrade i koliko osmišljavaju njihovu
egzistenciju.
Svet od koga su zavisne neautentične ličnosti nosi niz
neizvesnosti i brojne znakove promena. A budući da one
nemaju sigurnost koja bi bila zasnovana na vlastitom si-
stemu vrednosti, svaki takav znak preti da im ugrozi sta-
bilnost. Zato one pažljivo osluškuju znakove promene u
spoljašnjem svetu i prilagođavaju se onome što opažaju ili
slute. Promene ne destabilizuju u tolikoj meri autentične
ličnosti, jer za njih spoljašnji svet uopšte nema onakvo zna-
čenje kakvo ima za neautentične.
Ali najveći problemi ovih ljudi dolaze otuda što oni,
prihvatajući sistem kao takav, prihvataju i njegove etičke
principe, što znači i njegovu nehumanost, bezobzirnost
prema pojedincu i autoritarnu represivnost. Na primer, u
represivnoj društvenoj klimi ovi ljudi su, po definiciji, za
zvaničnu politiku i njene predstavnike, budući da su uvek
uz sistem i da se svi sistemi na svetu održavaju najviše
zahvaljujući njima. Oni su ubedeni da ljudi moraju biti uz
sistem, jer ako ne bi bili, bio bi doveden u pitanje osnovni
poredak stvari. U ime te logike oni previđaju, ili pravdaju,
i sveprisutnu represiju autoritarnog sistema. Jedno od nji-
hovih rešenja da održe povoljnu autopercepciju jeste da
potisnu saznanje o represivnosti sistema, saznanje koje ih
povremeno pohodi i iznova postavlja problem njihovog
identiteta. U ime sistema kao takvog oni mogu da na razli-
čite načine pravdaju represiju prema kritičkom mišljenju.
29
 Recimo logikom da su oni koji ne pristaju uz sistem izvor
njegove nestabilnosti, što je za njih najveći greh, jer nesta-
bilnost sistema za ove Ijude znači istovremeno i njihovu lič-
nu nesigurnost. Zato su uvereni da je represija prema auten-
V

tičnim misliocima neophodna odbrambena mera. Cesto je

i njihovo tumačenje da su kritički intelektualci avanturisti,
iščašeni, skloni aferama i lovci na prestiž, nevešti da izbeg-
nu „političke probleme", što u njihovom prevodu znači da
su nesposobni.
Biti u sistemu - naizgled jednostavna životna formula,
koja obećava i društvenu i psihološku sigurnost - kao što
vidimo, nosi ozbiljne uslove za psihološku nestabilnost,
jer nameće potrebu za potiskivanjem i za svakojakim ra-
cionalizacijama, kako bi bilo očuvano povoljno opažanje
samoga sebe.
Postoje i mnoge životne situacije koje na dramatičan
način testiraju ovaj naizgled miran, siguran, neuzbudljiv
izbor pristajanja uz sistem. To su, pre svega, one situacije
u kojima je sistem izrazito nehuman ili represivan. Na pri-
mer, kada kažnjava nedovoljno adaptirane članove grupe
(sistema), čiji je jedini greh težnja za više slobode. Tada
neautentične ličnosti mogu iz dileme koju stvara ova situ-
acija da izidu jednako ili čvršće vezane za sistem, jer tako
izbegavaju ili ublažavaju sve buduće sumnje. Svoje moral-
ne dileme mogu da razreše čak i na taj način što će postati
snažni oslonci sistema, a ne samo pristalice. Neautentična
ličnost može svoje dileme ponekad da razreši na taj način
što se potpuno okreće od sistema, ali to je manje očekivan
ishod, jer ona po definiciji mora biti uz sistem. Ono što
menja može biti određeni sistem - skup vrednosti i stavo-
va vezanih za određenu političku partiju, grupu prijatelja
i drugo. Ali ona uvek ostaje vezana za neku od društvenih
organizacija.

30
U službi sile
Neautentični su deo sistema upravo zato što su neau-
tentični, što u sistemu nalaze svoj životni okvir, koordinate
za svoje mišljenje. Psihološka analiza ne može da zaobide
ni onu kategoriju intelektualaca koja je u službi sile, koja
je deo mehanizma represije („sluge moćnika", „prodani in-
telektualci"). To su, recimo naučnici koji u demokratskim
društvima rade na ratnim projektima ili na političko-eko-
nomskim analizama čija je svrha ostvarivanje dominacije
nad određenim grupama. Zatim, to su intelektualci koji su
deo kulturnog aparata i u demokratskim i u represivnim
društvima, i to onaj njegov deo koji nastoji da eliminiše
otpore zvaničnoj politici, vršeći pritisak na centre otpora.
To su i oni intelektualci koji su postali pravi lovci na auten-
tične ličnosti, nastojeći da različitim tehnikama diskredito-
vanja otežaju njihovu poziciju. Teško je poverovati da ovi
intelektualci učestvuju u represiji zbog potrage za hlebom,
ili zato što je represija sama po sebi neodoljivo privlačna.
Po nekoj veoma jednostavnoj logici, onaj ko primenjuje re-
presivne mere najčešće mora biti nečim motivisan za agre-
sivan, neprijateljski odnos prema autentičnim intelektualci-
ma. Ostaje nam da udemo u analizu takve motivacije.
Dobro je poznato da su autoritarne vlade kroz čitavu
istoriju najčešće bile antiintelektualne - da su bile protiv
kritičkih intelektualaca. Intelektualci nisu, po pravilu, sara-
đivali sa njima, niti su, po pravilu, bili u ma kom obliku u
službi sile. Zato se i može reći da je samo jedna posebna
kategorija intelektualaca podržavala autoritarne vlade i bi-
la u službi sile. Budući da ona otežava slobodnu razmenu
ideja, pitanje je, zapravo, koliko samu sebe negira kao ka-
tegoriju intelektualaca.
U jednom slučaju, njihova intelektualna skučenost,
što znači i postojanje potrebe za očuvanjem siromašnog, ri-
gidnog sveta, u kome se osećaju najsigurnije, razlog je za
napad na ljude koji slobodno misle. Napad ima značenje
sprečavanja otvaranja intelektualnog prostora i životnih
31
 mogućnosti koje stoje iza njega. U ovoj kategoriji nalaze
se i intelektualci sa autoritarnom strukturom ličnosti, koji
po definiciji nastoje da ograniče mišljenje, kao oblik ispo-
ljavanja mnoštva društvenih interesa. Tu je i ona grupa
intelektualaca čija se stvaralačka nemoć preobražava u rat
protiv kreativnih. Nije teško zapaziti povezanost izmedu
nedarovitosti i težnje za usponom u društvenoj hijerarhiji,
za moći, za vladanjem. Težnja za moći je surogat za uspe-
šno stvaralaštvo i zato se ova grupa najčešće nade u kultur-
nom aparatu ili uz njega. Kako težnja za vladanjem pretpo-
stavlja nametanje ograničenja drugima, jasno je unapred
šta će biti osnovna preokupacija ove grupe intelektualaca.
Ona će optuživati, pretiti, proganjati kritičke intelektual-
ce. Ovi ljudi optužuju kritičke intelektualce da ugrožavaju
osnovne, deklarisane vrednosti društva, i, naravno, time
na najefikasniji način ugrožavaju njihov rad i egzistenci-
ju. Takav oblik odnosa prema neistomišljenicima i prema
onima koji se žele diskreditovati pratimo u prošlost bar
do prvih zabeleženih religijskih obračuna. Crkveni veliko-
dostojnici redovno su optuživali svoje protivnike za skre-
tanje od prihvaćenih dogmi. Naravno, oni su isti trik pri-
menjivali i prema onima koji nisu odstupali od religijskih
dogmi, ali je bilo svrsishodno da budu uništeni. Potpuno
isti obrazac primenjuje se danas u represivnim društvima
- neistomišljenicima se pripisuje ugrožavanje proklamo-
vanih principa, stavova i dogmi čak i kada njihova nesla-
ganja nisu povezana sa vladajućim vrednostima društva,
ili kada se proskribovani intelektualci upravo zalažu za
istinsko poštovanje onih principa koje društvo smatra za
svoje ideale.
Uostalom, taj metod obračuna sa neprijatnim intelek-
tualcima nije nepoznat ni demokratskim društvima. Tradi-
cionalisti optužuju intelektualce, koji ih iritiraju, da ugro-
žavaju vrednosti što stoje u osnovi društvene organizacije.
Valja primetiti, naravno, da u ovim društvima napadnuti
imaju mogućnost da odgovore. Izgleda da odgovor na pita-
nje: zašto se održao ovaj metod borbe sa neistomišljenici-
32
ma - preko optuživanja za ugrožavanje osnovnih vrednosti
društva, nije teško pronaći. Taj metod borbe sa neistomišlje-
nicima nastao je po logici najteže optužbe. On očigledno
računa s tim da kod širokih slojeva aktivira uvek prisutnu
nesigurnost. Kada se neko optužuje da ugrožava osnovne
vrednosti društva, time se širokim slojevima želi uputiti
poruka da postoji osoba koja dovodi u pitanje izvesnost
njihove egzistencije.
Svaka javna intervencija intelektualaca koji služe si-
li za njih same je neprijatan izlazak pred reflektore, jer
obelodanjuje neslavnu ulogu služenja moći i progonitelja
kritičkih intelektualaca. Kada polemišu sa nezavisnim in-
telektualcima, ovi poslednji ne propuštaju da ih podsete
na takvu ulogu, pa se zato njihova intervencija pretvara u
bumerang koji donosi često više problema njima samima
nego oponentima.
To je problem očuvanja pred javnošću one slike koju
žele da joj nametnu (imidž vrhovnih arbitara u kulturi, što
proističe iz ideje veličine i iz stvaralačke nedorečenosti)
i, povezano s tim, problem lične reinterpretacije vlastite
kulturne misije. Sukob kod ponekog od njih aktivira i ose-
ćanje krivice zbog uloge progonitelja. Za njih je veliki
problem i što svoju pravovernost i privrženost vladajućoj
politici moraju dokazivati žestokim udarcima po neisto-
mišljenicima, a žestoki udarci donose bumerang efekat
- reaktiviraju sve probleme koji proističu iz njihovog život-
nog izbora. Najzad, taj životni izbor sadrži nenadoknadivu
manjkavost: do istinske veličine i lične satisfakcije dolazi
se nesputanim mišljenjem, koje ne trpi čak ni kompromise,
a kamoli potpuno odstupanje, i koje pretpostavlja da čitav
život treba da bude ispunjen neprihvatanjem i čak osudom.
Intelektualci u službi sile žele da skrate put do priznanja ili
slave, verujući da će ih ona zapasti ako su bezuslovno uz
vrhušku, ako bespoštedno udaraju po autentičnim mislioci-
ma, ako za sebe pribave mnoga društvena priznanja, ako
neprekidno arbitriraju u kulturi. Slava zasnovana na istin-
skim vrednostima najčešće dolazi mnogo godina posle, a
33
ova grupa želi slavu sad i ovde. Oni pristaju da slavu i važe«
nje zamene čestim pominjanjem, neprekidnim prisustvom,
makar ono bilo i isforsirano. Ali je čak i ta efemerna zame-
na varljiva i ne uspeva da njihovu samosvest odbrani od
razornih sumnji.
Osnovni problem je ipak u tome što kritički intelektu-
alci ugrožavaju kod slugu moći onu sliku o sebi koju oni
nastoje da izgrade i nametnu. Sliku koja je bar toliko po-
voljna da se uz nju može živeti. Za njih je, javna rasprava,
zapravo, onaj destabilizujući činilac koji dovodi u pitanje
čitavu ličnu organizaciju. U njihovoj svesti oponenti su iz-
vor svih ovih problema, zapravo njihovog reaktiviranja.
Možemo čak i samo na osnovu logičkog zaključivanja da
dodemo do „tehnike" koju intelektualci u službi sile kori-
ste u ovoj situaciji. Oni žestoko jurišaju na oponente, žele-
ći da ih diskredituju, čak unište. To nije veliko otkriće, jer
se takva „tehnika" ponavlja nebrojano puta u mnogim de-
mokratskim i autoritarnim društvima. Ostaje problem psi-
hološkog tumačenja ove „tehnike". U načelu se agresivan
odnos prema neistomišljenicima, posebno prema onima ko-
ji kritički misle, očekuje od ove kategorije ljudi. Pored to-
ga, atakujući na ljude koji ugrožavaju njihov imidž, oni idu
za logikom da će, ukoliko više oblate svoje oponente, ono
što ti. ljudi govore biti manje prihvatljivo za svet. Uzdaju
se i u varljivo uverenje da se njima više veruje, zato što su
zvaničnici, ili bar osvedočeno uz njih.

Biti autentičan
U kojoj meri je slobodno mišljenje slobodno? Potiski-
vanje kritičkog mišljenja ili pad individuuma zbog podre-
divanja pojedinca društvenim interesima, Horkhaimer je
izrazio na dramatičan način: ,,U dvadesetom stoljeću pred-
met smijeha nije konformističko mnoštvo, nego prije eks-
centrik koji se još usuđuje misliti autonomno... Ali je pri-
tisak postojećih uvjeta na život prosječnog čovjeka takav
da pokorni tip... sve više prevladuje" (Horkhaimer, 1963,

34
 str. 104, 125). Ovaj i drugi već navedeni autori (izmedu
ostalih, Markuze, From, Pakard, Mils) analizirali su mno-
ge suptilne i nesuptilne oblike presija na kritičko mišljenje,
dolazeći do zaključka o padu individuuma, o povlačenju
kritičkog mišljenja, o bujanju konformizma. Ranijoj ana-
lizi njihovih stavova treba dodati da je najčešće navođe-
ni razlog za pad individuuma tehnološka revolucija, koja
je podredila potrebama ekonomske efikasnosti sve sfere
života, preobrazila i način života i vrednosti, a sam um
pretvorila u puki instrumenat za izvršavanje korisnih zada-
taka, kao i za prilagodavanje pojedinca zahtevima moder-
nog društva. Namećući pojedincu nove potrebe i vrednosti
ona ga efikasno porobljava. Razlog za povlačenje kritič-
nosti jesu i mehanizmi pritisaka na neistomišljenike da se
prilagode grupnim standardima, zatim vladavina masovne
kulture, koja takode osnažuje premoć onih vrednosti koje
društvo nastoji da nametne. Tu su i mnoge organizacije ko-
je nastoje da oblikuju svoje članove.
Zaključak o padu individuuma i kritičkog mišljenja
siromašan je za psihološku analizu različitih oblika odnosa
prema presijama na kritičko mišljenje. Takva analiza mo-
žda bi mogla da pokaže da li je reč o nestajanju kritičkog
mišljenja ili, recimo, o nestajanju suprotstavljanja presija-
ma na kritičko mišljenje. Da li je individuum pao ili postao
apatičan, da li su, znači, nastale korenite promene u njego-
vom biću ili samo u njegovom odnosu prema svetu? Već
i zato što govori o različitim oblicima odnosa pojedinaca
prema društvenim okvirima mišljenja, psihološka analiza
dovodi u pitanje opšti stav o padu individuuma.
Nezavisno, kritičko mišljenje, kao što je već rečeno,
često je u sukobu barem sa jednim delom društva. Dobro
je poznato da se zbog njega ponekad plaćalo glavom, a ni
danas taj lepi običaj ubijanja neistomišljenika nije sasvim
iščezao u nekim društvima. Teško je reći da li je medu zna-
menitim filozofima, kroz čitavu istoriju, bilo više onih koji
su bili proganjani, ili onih koji su svoj vek proživeli mir-
no. Ni danas nikakva značajna dela ili naučna, odnosno
35
 umetnička priznanja ne mogu učiniti bezbednim kritičke
intelektualce, jer istinski značajna dela, na ovaj ili onaj na-
čin, nose sukob sa tradicionalnim ili konformističkim sta-
vovima. Kritičko mišljenje, znači, samo izaziva sukobe,
a s druge strane, sukob dolazi kao posledica napada onih
koji ne prihvataju kritički odnos prema svetu. Pomenimo,
medu mnogim slučajevima, koji mogu biti ilustracija za
ove tvrdnje, da su u Nemačkoj danas na najžešćem udaru
jednog dela štampe i desne opozicije upravo najznačajniji i
najpriznatiji pisci (Bel, Engelman, Gras, na primer).
U represivnim društvima mišljenje je subverzivni
čin. Krada je samo prestup, koji ipak ne ugrožava društve-
ni poredak, a slobodno mišljenje se prikazuje kao najveća
opasnost za društvo. Ono se suprotstavlja onom načinu
vođenja društva koji žele da nametnu autoritarne vode.
Mišljenje često izražava različite oblike organizovanja
društva, što i jeste razlog da ga ljudi susreću sa posebnom
osetljivošću. Ali, i onda kada mišljenje koje se razlikuje
ne implicira promenu odnosa u društvu, ono i dalje izazi-
va oštre napade. Netrpeljivi brane svoja uverenja, pa tako
i svoju intelektualnu organizaciju i ličnu sigurnost napa-
dom na ona uverenja koja se razlikuju od njihovih. To je
svojstveno ljudima s uskim intelektualnim poljem, koji
moraju da ponište mnoštvo pogleda na svet da bi stvo-
rili jedinstvenu i čvrstu ličnu organizaciju (Bojanović,
1980).
Rečeno je već da postoje dobri razlozi da kritički in-
telektualac živi bar sa jednim delom društva u sukobu i
napetosti. Ali tu stalno prisutnu tenziju treba prihvatiti kao
prirodnu. U društvima sa manje-više demokratskom kli-
mom sukob mišljenja prihvata se kao neizbežan. I napetost
izmedu kritičkih intelektualaca i političara prihvata se kao
neizbežan. Ona je posledica težnje političara da vode „real-
nu politiku", da na život primene poglede dovoljno širokih
društvenih grupa, i da zaštite njihove interese, i večitog
nezadovoljstva ovih drugih i njihove težnje za humanijim
oblicima života.

36
 Ali u represivnim društvima napetost izmedu intelek-
tualca i političara ima drugačije značenje. Za razumeva-
nje tog odnosa značajne su bar tri stvari. Prvo, potreba
autoritarnih vođa neprikosnoveno programiraju društveni
život nužno se sukobljava sa nezavisnim mišljenjem. Dru-
go, zbog žalosnih posledica represivne klime, a donekle
i zbog narcizma autoritarnih voda, ovi su prinudeni da
stanje u društvu prikazuju mnogo boljim nego što jeste.
Kritički intelektualci su i ovde ozbiljna prepreka. I treće,
destruktivna težnja autoritarnih ličnosti upravljena je pre-
ma svemu onom što nije u skladu sa njihovim skučenim
i strogo definisanim pogledima na odnose u društvu. Sve
ovo, bar donekle, objašnjava progone i uništavanje inte-
lektualaca u represivnim društvima. Neizbežno se posta-
vlja pitanje: do koje mere mogu ići autoritarne vlade u
uništavanju najznačajnijih intelektualaca, da bi sačuvale
svoju poziciju. Zar ima smisla zadržati vodeću poziciju
u jednom društvu čiji su najbolji ljudi likvidirani? Ali ne-
izvesno je koliko je ovo pitanje valjano. Uništavanje inte-
lektualaca vodeno je ne samo potrebom za održavanjem
monopola vlasti, nego i destruktivnom težnjom, težnjom
za uništenjem izvora bogatog i slobodnog mišljenja, za
uništenjem razlike. Veoma je verovatno da takvoj struktu-
ri ličnosti naj više odgovara vladanje jednim potpuno osiro-
mašenim i bezvoljnim narodom.
Kritičko mišljenje ima i povoljan i nepovoljan odjek.
Ono iritira ljude koji se plaše svake promene ustaljenog
poretka. Oni veruju da bi kritičko mišljenje moglo da do-
vede do reakcije autoritarnih snaga ili tradicionalista, što u
krajnjoj liniji može doneti nevolje i njima samima. Tu su i
neautentične ličnosti čiji je životni izbor, sa stanovišta izra-
žavanja ljudskih mogućnosti, inferioran. Njih, makar samo
povremeno, mora da opterećuje osećanje neadekvatnosti,
koje je najčešće reaktivirano prisustvom kritičkih intelektu-
alaca. U svakom slučaju, obe grupe imaju razloga za napad
ili za neprihvatanje kritičkog mišljenja. Prvi da bi sprečili
promenu svoga položaja, a drugi da bi lečili osećanje nea-
37
dekvatnosti. Kritički intelektualci u njihovoj interpretaciji
postaju (u najboljoj varijanti) avanturisti, lovci na publici-
tet, egoisti nesposobni da shvate potrebe drugih.
Kada onaj koji se ne miri, ne prihvata olako, dobija
udarce od moćnika, to se očekuje. Ali neprihvatanje, nego-
dovanje i prezir okoline često ima vid iracionalne, a svaka-
ko nepravedne i zato teško podnošljive agresije.
Posebno u represivnoj društvenoj klimi, nezavisne lič-
nosti mogu biti usamljene, izbegavane, odbačene od mno-
gih ljudi (pogledaj, na primer, Priznanje Artura Londona).
Takav odnos prema njima znak je duboke krize društva.
One su, i pored neodobravanja sredine, usamljene, zrele,
integrisane ličnosti. Njihov bunt i nepristajanje ne dolazi
otud što su, mogućno, neuravnotežene, već zato što ne pri-
staju na intelektualnu smrt. One se ne mire sa stanjem le-
targije i možda se svojim buntom i svesno izlažu uništenju
ili progonu. Zato što autoritarne presije potpuno zatvaraju
mogućnost slobodnog mišljenja, održavanje integriteta u
toj situaciji zahteva ili sukob ili promenu identiteta, znači
prelazak na neki od onih drugih oblika odnosa sa svetom.
One svojim buntom na dramatičan način iskazuju svoje
nepristajanje na laganu smrt, koja već traje oko njih, i na
promenu svog identiteta. Osnovna njihova vrednost je oču-
vanje identiteta, a osnovna vrednost kod ličnosti koje se
mire je preživljavanje. Bunt, naravno, nije samo sredstvo
za očuvanje vlastitog identiteta već i ukazivanje na pravac
delovanja, na promenu kao jedino pravo rešenje.
„Stvarne individue našeg vremena su mučenici koji su
prošli kroz pakao patnje i poniženja, u svom otporu protiv
podjarmljivanja i tlačenja, a ne napuhane ličnosti popular-
ne kulture, konvencionalni dostojanstvenici. Ti neopjevani
heroji su svijesno izložili svoju egzistenciju kao individue
terorističkom uništenju kojem se drugi podvrgavaju putem
društvenog procesa. " (Horkhaimer, str. 140).
Bilo koje takozvano slobodno tretiranje neke važne
teme u literaturi, ili bilo koje novinarsko otkriće istine
koja se krije iza onoga što se rutinski saopštava javno-
38
sti, u demokratskim društvima izaziva i odobravanje i
V #

napade. Sils (Shils, 1972) je analizirao ograničenja slo-

bode istraživanja i predavanja na univerzitetima u SAD
u oblasti društvenih nauka. Slobodnije mišljenje o zna-
čajnim temama, ili bar takvo mišljenje koje nije u skladu
sa vrednostima i pogledima sredine, može da naide na
otpor na univerzitetima i, naročito, izvan njih. Otpušta-
nje i pretnja isključenjem sa univerziteta, uskraćivanje
izbora i unapređenja, različiti oblici opstrukcije i nepri-
hvatanja od strane kolega, češći su na malim, nedovoljno
afirmisanim univerzitetima i u sredinama sa jakim tradi-
cionalnim vrednostima. Sve te mere imaju za cilj da pro-
mene nepopularne stavove istraživača, ali ipak je njihova
osnovna svrha da obeshrabre naučnike, da učine manje
verovatnom slične pojave, znači da učine klimu predava-
nja i istraživanja manje povoljnom za samosvojne naučni-
ke. Krajnji cilj je samokontrola. Šils ističe da pritisci iz-
van univerziteta imaju malo izgleda na uspeh na velikim,
uglednim, nezavisnim centrima. Isto tako, malo je vero-
vatno da će najznačajniji intelektualci podleći pritiscima
iz spoljne sredine ili iz svoje škole. Uostalom, znamo da
je to pravilo koje se ponavlja u svim vremenima i u svim
društvima. Stvaraoci manjeg formata su preokupirani na-
stojanjem da budu prihvaćeni u svojoj sredini. Upravo
tako - da budu prihvaćeni, a ne da joj nametnu svoje
vrednosti. I za značajna dela i za nezavisan odnos prema
društvu neophodan je viši nivo lične integracije. Ali pri-
tisci ipak čine svoje. Možda je najbolje da uz tu opasku
stoji citat iz Šilsovog dela:
„Nije daleko od korektnog ako se kaže da je dobar deo
ograničenosti američkih naučnika u društvenim naukama
rezultat ne neke eksplicitne restriktivne mere ili straha od
moguće sankcije, već ograničenosti koju su poprimili za
vreme svojih studija (na manje razvijenim školama), od
nastavnika koji su sami studirali u vreme kada je čak i na
najvećim američkim univerzitetima bilo značajno manje
slobode nego danas". (Shils, str. 331).
39
 Zbog težnje za održavanjem egzistencijalne i društve-
ne sigurnosti, čovek ne interpretira uvek valjano pritiske
na mišljenje koji dolaze skrivenim putevima; on često
koristi niz racionalizacija da bi ih protumačio. Naučnici
i umetnici ponekad su uvereni da su do svojih rešenja,
ideja, analiza došli samosvojno, zahvaljujući jedino kre-
ativnom procesu, a zapravo su ih strah i težnja za sigur-
nošću pomerili prema „prihvatljivijim" gledištima. Tako
i kreativni ljudi daju svoj doprinos mnoštvu monotonih,
očekivanih, neinteresantnih, konvencionalnih, konformi-
stičkih ideja u nauci i umetnosti. Biti autentičan, to zna-
či shvatiti i skrivene puteve preko kojih konformistička
svest deluje na mišljenje. Znači shvatiti sve one procese
unutar i van sebe koji iskrivljuju mišljenje. Znači biti iz-
nad tih procesa, zreliji od njih. Autentično mišljenje nije
lako dostići upravo zato što ono nije samo intelektualni
čin. Hodati uspravno često je teže nego biti intelektual-
no uspešan - ako se pod uspehom podrazumevaju zrele
pesničke metafore, inteligentne novinarske reportaže, ili
logične naučne analize.
Napetosti i sukobi sa sredinom i egzistencijalni proble-
mi koji iz njih proističu lome mnoge osobe. Ali ne lome
sve. Autentične ličnosti često su imune na pretnje koje do-
laze iz spoljašnjeg sveta. To je logično pretpostaviti kod
osoba koje, pre svega, idu za vlastitim idejama. U auten-
tičnom stilu ima nečeg što je sasvim sigurna osnova lične
integrisanosti. Sa stanovišta ličnog razvoja, izbor autentič-
nog stila je, nesumnjivo, najvaljaniji. Zato ove osobe nisu
opterećene problemima adekvatnosti svoga izbora, potiski-
vanja moralnih promašaja, reaktiviranja unutrašnjih konfli-
kata izmedu ostvarenog i potisnutog životnog stila. I kada
imaju najviše problema u odnosima sa društvom, one ima-
ju manje problema u vezi s održanjem vlastitog identiteta
nego bilo koji drugi stil o kome je bilo reči. Zato i u situaci-
jama kada su suočene sa najvećim pretnjama, ove ličnosti
često ostaju mirne. Sećamo se da je Sokrat, osuđen na smrt
zbog mišljenja, ostao spokojan do kraja, verujući da nema

40
nijednog cilja vrednijeg od slobodnog raspravljanja i da ni
jedna pretnja iz spoljašnjeg sveta nije kadra da ugrozi lični
svet ka tom cilju usmeren.

Između samoostvarenja i sigurnosti

Biti autentičan, to ne podrazumeva samo misliti slo-
bodno i upravljati se po svojim vrednostima, već i izražava-
ti svoje mišljenje javno, ostaviti trag o svome postojanju.
Ako se autentična ličnost ne bori da vrednosti, koje smatra
humanijim od postojećih, prevede u život, ona sama ostaje
nedovršena. „Osnova našeg integriteta može da se zadobi-
je ili obnovi samo aktivnošću, uključujući saopštavanje, u
kojoj možemo da dajemo sebe uz minimum ličnog savla-
đivanja"... „Intelektualac treba da bude moralna savest
svog društva, bar u pogledu vrednosti istine" (Mils, 1966.
str. 14,31).
Ali se intelektualci ne čuju dovoljno često i dovoljno
glasno. Oni ne čine dovoljno za društvene promene u prav-
cu ostvarivanja humanih vrednosti, a u mnogim društvima
ne zalažu se dovoljno ni u odbrani akademskih sloboda.
Naravno, postoji mnoštvo izolovanih akcija: zahteva, pro-
testa, predloga, ali one redovno nisu bile masovne.
Možda j edini zabeleženi č in masovnog angažovanj a in-
telektualaca predstavlja „Pokret naučnika" u Sjedinjenim
Državama 1944. godine, koji je počeo zahtevima američ-
kih atomskih naučnika za postizanje medunarodne kontro-
le atomske energije i za izbegavanje njene primene u ratne
svrhe, ali su kasnije zahtevi prošireni na probleme politike
sigurnosti, genetičke probleme vezane za upotrebu atom-
ske energije, mira u svetu, ekonomskog razvoja i drugo.
Osnovni je bio zahtev da naučnici učestvuju u upravljanju
proizvodima svoga rada ali i u odlučivanju o značajnim
društvenim problemima. Pokret je imao uticaja, pre svega,
na formiranje javnog mišljenja o mnogim društvenim pro-
blemima. Ali pogledajmo i njegovo naličje. Uprkos masov-
nosti, misleći tu pre svega na broj pristalica, aktivni deo po-

41
 kreta brojao je svega neku stotinu ljudi. Teško je objašnjiv
podatak da mu nisu prišli naučnici iz oblasti društvenih
nauka. Koju godinu nakon jenjavanja pokreta, Makartijeva
manija (pedesetih godina) ispoljila je izrazito nepoverenje
prema intelektualcima, koji su i bili najviše na udaru tajne
službe i političara. Ali intelektualci nisu odgovorili na na-
pad masovno javnim istupima, već su se najčešće povlačili
u granice svoje profesije.
Teško je, medutim, tvrditi da nedovoljno energično de-
lovanje intelektualaca u društvu znači istovremeno i pad in-
dividuuma. Zaključak da društvene presije na autentičnost
dovode do rasta konformizma i povlačenja individualnosti
pomalo je doslovan i donekle u skladu sa težnjom da se
iznade prava i kratka linija između uzroka i posledice. Po-
stoji mnogo načina da autentičnost živi i u uslovima kada
je njeno društveno ispoljavanje otežano. Za autentične je
konformističko ponašanje moralno inferiorno, a cena koja
se plaća za javno delovanje često je odveć visoka. Ali ne sa-
mo javno delovanje, već kako ocenjuje Milošević (1977), i
samoostvarivanje kao ispoljavanje onog stvaralačkog u lič-
nosti, ne donosi autentičnim ličnostima samo sreću, kako
to veruju mnogi humanistički orijentisani psiholozi, već i
mnoge nevolje.
Zato između potrebe da deluju u društvu i potrebe da
izbegnu društvene pritiske i da žive neopterećeni sumor-
nim problemima, autentični ljudi često ostaju prigušeni u
samoizražavanju. Oni često stvaraju rezervate misli (bilo
da su to časopisi ili neformalne grupe), u kojima potpuno
slobodno razmatraju društvena, naučna i umetnička pita-
nja.
Dobro je poznato i da se društveni problemi mogu
transformisati u umetničke teme, kao trajni, univerzalni
problemi, pošto oni najčešće i jesu samo jedan njihov po-
javni oblik. Mnogi su naučnici u oblasti društvenih nauka,
i to je dobro poznato, svoja načela slobodnog mišljenja i
svoje demokratske vrednosti ostvarili, umesto društvenim
angažovanjem, kroz naučno istraživanje.

42
 Najpovoljniji životni ishod za snažne autentične lično-
sti jeste onaj kada pripadaju društvenom pokretu koji se za-
laže za korenite društvene promene. Ali kada pokret ostva-
ri svoje ciljeve i kada se institucionalizuje, po logici stvari,
autentične ličnosti više nisu njegove najbolje pristalice.
Najznačajnije autentične ličnosti najčešće ne mogu
računati na podršku neke organizovane društvene grupe i
zato im ostaje javna reč kao pravi ili jedini način društve-
nog delovanja. Kada ona nailazi na otpor i neodobravanje,
njihovo samoizražavanje je skučeno, a to logično vodi i
problemima identiteta. To su problemi očuvanja željene
percepcije sebe kao osobe koja slobodno misli i deluje u
skladu sa svojim idejama. Njihovi psihološki problemi pro-
ističu iz činjenice da nisu ostavili dubok trag u svojoj sredi-
ni, da su nedovoljno potvrdeni u njoj, pa zato i kao ličnosti
neiskazane ili nedorečene. Njih muče pitanja: da li su dru-
štvu dali sve što su mogli i da li je sve što čine dovoljno da
ih definiše kao istinski nezavisne, kritičke intelektualce?
Da li se može preživeti čitav život u svetu nauke i umetno-
sti, bez neposredne interakcije sa društvom? Ponekad oni
poveruju da se moraju boriti za ostvarenje onih vrednosti
za koje se zalažu, bez obzira na posledice, uprkos pritisci-
ma na mišljenje i podsticajima za konformiranje, uprkos
egzistencijalnim pretnjama. Autentično izražavanje tada
je cilj iznad svih drugih. Ponekad, međutim, kod njih pre-
vladava uverenje da treba izbeći suočavanje sa društvenim
presijama, sa onim grupama koje se ne libe da primene
bilo koje sredstvo da bi postigle svoje ciljeve. Ili da je an-
gažovanje uzaludno, jer i kada ne dovodi do sukoba i ot-
pora, najčešće ne donosi očekivane rezultate, pošto često
ostaje neprimećeno ili suočeno sa ravnodušnošću, ili nije
podsticajno koliko bi moralo biti. Tada kritički intelektual-
ci veruju da su ideje same za sebe, makar u rezervatskim
okvirima, dovoljne da ispune život. Ali oni se najčešće
zadržavaju izmedu ova dva rešenja, budući da nije lako
prosuditi koje od njih je valjanije. Prava dijagnoza svesti
i motivacije možda najvećeg broja intelektualaca danas ni-

43
 je pad njihove autentičnosti (pad individuuma), već stanje
konflikta u kome je teško načiniti valjan izbor, jer im je u
jednom slučaju ugrožena sigurnost, a u drugom potreba za
autentičnim izražavanjem.

' i

44
N E T R P E L J I V O ST

Neprijateljski odnos prema uverenjima, stavovima i

mišljenjima koja se razlikuju i prema neistomišljenicima
- osuda, suzbijanje i ograničavanje ideja, proganjanje i
uništavanje neistomišljenika - kroz čitavu istoriju bio je
neizbežan pratilac ljudskih odnosa. Netrpeljivost je bila
svojstvenija čoveku nego tolerantnost: problem razlika u
mišljenjima ljudi su češće „rešavali" osudama, progonima
i uništenjem onih koji se sa njima ne slažu nego nastojanji-
ma da razumeju i da tolerišu logiku suprotne pozicije.
Nije sigurno da je netrpeljivost u znatno većoj meri bila
svojstvena prošlim vremenima, a da je danas reda pojava i da
se ispoljava na manje surov način. Naravno, zato što se i da-
nas u mnogim društvima razlika u mišljenju plaća visokom ce-
nom - ponekad slobodom ili čak životom. Jedino se može reći
da danas najrazvijenija društva (ceneći razvijenost na osnovu
stepena demokratizacije društva) uspevaju da problem razli-
ka u mišljenju rešavaju najčešće na civilizovan način.

Osnove u ličnosti
Za netrpeljivost, svakako, postoje osnove u ličnosti.
Ali analiza tog fenomena pokazuje da u njegovoj osnovi
nije samo jedan već više tipova ličnosti.
1. Netrpeljivost prema ispoljavanju različitih mišlje-
nja i uverenja redovno se javlja kod destruktivnih osoba
- kod onih osoba koje karakteriše težnja da povrede ili uni-
šte druge ljude.

45
 Napad na različita mišljenja jeste napad na bogatstvo
života. Ideje često predstavljaju životne alternative i zato
je logično da destruktivne osobe, koje nastoje da unište
život u njegovim različitim oblicima, potiskuju različita
mišljenja i uverenja. Mekobi (Macobv, 1972) je ispitujući
različite odlike osoba sa izrazitom nekrofilnom, antiživot-
nom težnjom, našao kod njih i sklonost da prihvataju repre-
siju protiv neistomišljenika.
U represivnim društvima često se primenjuje praksa
bojkotovanja neistomišljenika iz drugih država. Njihova
se mišljenja mogu pojaviti samo u interpretaciji zvaničnih
komentatora, kao uvod u napad. Sličan postupak primenju-
je se i prema neistomišljenicima u vlastitom društvu. Po-
red napada, i bojkotovanje je čest metod obračunavanja sa
njima. Oni odjednom prestaju da postoje u javnom životu.
Sasvim je verovatno da je ovaj metod represije protiv nei-
stomišljenika inspirisao Orvela (u 1984) da u totalitarnom
društvu budućnosti predvidi kao jedan od najtežih oblika
kažnjavanja disidenata „brisanje iz istorije". Ali, razume
se, danas u mnogim državama nije neuobičajeno prekra-
janje istorije u tom smislu da se anonimusi proglašavaju
vodećim ličnostima nacije i da se do juče značajne figure
proteruju iz sveta poznatog i priznatog.
Koje je značenje proganjanja neistomišljenika iz jav-
nog života? Prvo je tumačenje, naravno, da se tako iskore-
njuje njihov uticaj u društvu. Ali, verujem da je težnju za
brisanjem vidljivih znakova nečijeg postojanja, za elimi-
nisanjem najbitnijeg oblika čovekovog izražavanja - kroz
javno iznošenje mišljenja - logično tumačiti i kao izraz
destruktivne težnje, kao nastojanje da se izazove intelek-
tualna smrt neistomišljenika. Ta pretpostavka zasniva se i
na stavu, nespornom, da nosioce autoritarnih režima, koji
su, naravno, autoritarne ličnosti, karakteriše agresivnost i
destruktivnost (vidi, na primer: Adirno et al, 1950).
Nije teško shvatiti vezu izmedu destruktivnosti i ne-
trpeljivosti. Ali ostaje otvoreno pitanje: da li je u svakoj
netrpeljivosti nužno pretpostaviti i težnju za destrukcijom?

46
Da li se proganjanje i uništavanje neistomišljenika može u
potpunosti razumeti ako se u činu netrpeljivosti ne pretpo-
stavi postojanje određenog stepena destruktivnosti? I kada
otkrijemo da je netrpeljivost svojstvena i nekim drugim ti-
povima ličnosti, ostaje pitanje: da li je i kod njih prisutna
destruktivnost, kojom treba tumačiti surovije oblike ispo-
ljavanja netrpeljivosti?
2. Primitivne, siromašne ličnosti takode odlikuje sklo-
nost da se obrušavaju na ispoljavanje raznolikih gledišta i
da odobravaju represivan stav prema njima. Ova struktura
ličnosti nastaje ili zbog nesposobnosti shvatanja i prihva-
tanja mnoštva ideja i stavova, ili zbog težnje, koja može
biti posledica više činilaca, da se iz bogatstva života beži u
jednostavan, uprošćen svet (na primer, usled nesigurnosti
i straha od neizvesnosti i od višeznačnosti života). Primi-
tivne ličnosti brane svoju skučenost napadom na razuđe-
ni život, jer se on po logici stvari suprotstavlja njihovom
skučenom svetu. One imaju potrebu da se zgražavaju nad
postupcima drugih ljudi, jer na taj način uspevaju, bar deli-
mično, da otklone osećanje ličnog beznađa i praznine. To
je, naravno, objašnjenje za provincijsko osudivanje nekon-
formističkog ponašanja i svega onoga što je nerazumljivo i
što prelazi okvire ustaljenog gledanja na svet.
Agresivnost je, uostalom, bitna odlika primitivnih lič-
nosti. Logika sputavanja, potiskivanja, vodi nagomilavanju
agresije. Ali agresivnost postoji i kod onih primitivnih lično-
sti koje nisu formirane logikom potiskivanja - iskustvo nam
pokazuje da onaj ko nije sposoban da razume i prihvati mno-
ge ideje, ne ostaje prema njima ravnodušan, već agresivan.
Za njega je nerazumevanje ideje dovoljan razlog za
napad na ideju. Ta agresija je upravljena prema onome
što je neslično njemu, onome u čemu ne može prepoznati
svoj primitivni lik. Ona treba da potisne saznanje o nerazu-
mevanju, da ga prebaci na drugi kolosek, da mu da drugo
značenje. To je, recimo, objašnjenje napada na umetnost,
posebno modernu umetnost, onu koja je udaljena od klasič-
nih šema, nedovoljno ili nisko obrazovanih ljudi.
47
 3. Dok je demokratska ličnost tolerantna, antidemo-
kratsku ličnost (onu koja prihvata antidemokratski oblik
vladavine i odnosa medu ljudima) odlikuje represivan
odnos prema onim ljudima čija se mišljenja razlikuju od
njenih, koja se ne uklapaju u jednostavne misaone šeme an-
tidemokrata. Ona želi da ograniči, osudi i kažnjava neisto-
mišljenike.
Zapravo je demokratsku ličnost nemoguće odrediti
bez obeležja tolerantnosti, kao što je za antidemokratsku
ličnost netrpeljivost suštinska odlika. Može se grubo reći
da je onoliko tolerantnih koliko je njih istinski za demokra-
tiju, jer ona podrazumeva uvažavanje mišljenja drugih. Isto
tako, onoliko je netolerantnih koliko je antidemokrata.
U psihološkim ispitivanjima konzervativne osobe razli-
kuju se od liberalnih u nizu značajnih društvenih stavova,
kao što su stav prema cenzuri, religiji, seksu, patriotizmu,
obrazovanju, abortusu, razvodu, kontroli radanja, autorite-
tu i drugim. Ova i mnoga druga pitanja zapravo predstavlja-
ju sadržaje na osnovu kojih istraživači odvajaju konzerva-
tivne od nekonzervativnih osoba (vidi, na primer, Wilson,
1973), i to tako što na svim ovim pitanjima konzervativne
osobe pokazuju znatno restriktivniji stav. Za ilustraciju netr-
peljivosti konzervativnih možda je najinteresantniji njihov
isključiv odnos prema modernoj umetnosti, džezu, teoriji
evolucije, kompjuterskoj muzici. Ovi nalazi važe i za anti-
demokratsku ličnost, jer su pojmovi konzervativne i autori-
tarne, antidemokratske ličnosti srodni (Wilson, 1973).
Antidemokratski stavovi imaju i značenje opravda-
nja društvene nejednakosti u ekonomskom pogledu i u
pogledu mogućnosti uticaja na društvena zbivanja. To je
odveć jasno, posebno kod stava da se društvo deli na elitu
i masu, i da je društvena nejednakost logična posledica
bioloških i psiholoških razlika između ljudi. Prihvatanje
takvih stavova mora imati psihološku osnovu i upravo nju
i nazivamo antidemokratskom strukturom ličnosti. Veru-
jem da nju, nasuprot demokratskoj strukturi ličnosti, ko-
ju odlikuje težnja za istraživanjem i proširivanjem svoga

48
samoizražavanja, karakteriše, pre svega, težnja za samo-
ograničavanjem. I povlašćeni društveni slojevi i oni koji
su u nepovoljnom položaju, razvijaju sklonost ka ograni-
čavanju ljudskih mogućnosti kako bi mogli da prihvate
i antidemokratske stavove, bez pretnji za lični integritet
(Bojanović, 1980).
Sklonost prema samoograničavanju nastaje, pre sve-
ga, kao rezultat represivnog porodičnog vaspitanja, kojim
se u mlade usađuju vrednosti prihvatanja autoriteta i sred-
njih, opšteprihvaćenih stavova, kao i suzbijanje vlastitih
ubedenja. U istom pravcu, svakako, deluju i autoritarne
društvene snage, posebno kada je čitava društvena klima
represivna. Autoritarne društvene snage razvijaju antide-
mokratske vrednosti, pre svega, konformizam i suzbijanje
kritičkog mišljenja, osudama i, naravno, nasiljem. Rezultat
toga je da jedan deo članova društva odustaje od slobod-
nog izražavanja svoga mišljenja, a drugi deo razvija još
i mazohističku psihologiju samoograničavanja. Ona im
omogućava da izbegnu konflikte između zahteva autoritar-
nih snaga i svojih potreba za samoizražavanjem, što ne bi
bilo moguće bez razvijanja ove psihološke predispozicije.
Ona im, u krajnjoj liniji, omogućuje društvenu sigurnost u
represivnoj društvenoj klimi.
Težnja za samoograničavanjem nije posledica samo
represivnog vaspitanja i autoritarne društvene klime već i
nesposobnosti pojedinca da se suočava sa neizvesnošću, sa
mnogostrukim značenjima života. Samoograničenje znači
izbegavanje neizvesnosti i višeznačnosti života, da bi se
stvorila jednostavna i stabilna slika sveta. Antidemokrate
čitav život organizuju oko nekoliko čvrstih principa i klo-
ne se svega onoga što bi moglo da prede njihove okvire.
Netrpeljiv odnos antidemokrataprema neistomišljeni-
cima i prema gledištima koja se razlikuju od njihovih nije
teško objasniti. Slobodno izražavanje različitih mišljenja
suprotstavlja se strogo definisanom, skučenom svetu an-
tidemokrate, po logici stvari. Ono dovodi u pitanje nje-
gov životni stil, njegovu formulu života. I upravo zato
49
što je pod sumnjom osnovna formula života, antidemokra
ta agresivno reaguje na slobodno ispoljavanje razlićitif
gledišta. Borba mišljenja je pretnja njegovoj sigurnosti
demokratske slobode realno ugrožavaju psihološku stabil
nost antidemokrata, jer nužno vode suočavanju njihovo^
životnog stila sa mnogim drugim stilovima. One prete dz
reaktiviraju u njima potisnute impulse ka slobodnijem iz-
ražavanju.
Pored toga, borba mišljenja uvek nosi mogućnosi
izmene društvenih odnosa, znači i pozicije onih antide-
mokrata koji imaju povlašćen položaj u društvu. Ener-
getsko jezgro netrpeljivosti sada je u sukobu interesa,
što je najčešće razlog za surov odnos prema neistomi-
šljenicima.
Baš kao što se netrpeljivost antidemokrata očekuje.
očekuje se i njihova tolerantnost prema destruktivnim oso-
bama, jer se one dobro uklapaju u njihov sistem. Ali je od-
nos demokratskih ličnosti prema destruktivnim osobama
i idejama dosta složen. Jedan broj demokratskih ličnosti
veruje da mora biti oštro angažovan protiv destruktivnih
ljudi i ideja, jer time brani osnovne uslove demokratije,
prema tome i princip tolerantnosti. Čak i pasivan odnos
prema autoritarnim, destruktivnim društvenim snagama,
na neki način, može im pomoći da ostvare društvenu pre-
moć i da ugroze demokratske principe. Drugo gledište me-
đu pristalicama demokratije jeste da se autoritami odnosi i
netrpeljivost ne mogu prevladati netrpeljivošću, već samo
sasvim drugom logikom i sasvim drugim sredstvima - ra-
zvijanjem demokratskih vrednosti i tolerantnošću. Jernetr-
peljivost izaziva povratnu netrpeljivost. Sem toga, za netr-
peljiv odnos neophodna je osnova u ličnosti i pitanjeje da
li su oni koji su skloni netrpeljivosti istovremeno sposobni
za demokratiju. Logika ovog gledišta je valjana, ali nevo-
lja s njim je u tome što, dok demokrate ovog tipa razmi-
šljaju o načinima mirnog prevladavanja antidemokratije i
netrpeljivosti, netrpeljivi rade i menjaju društvene odnose.
Zato što su skloni da koriste silu, oni su uvek u izvesnoj
50
prednosti pred demokratama, ako problem posmatramo na
kratku stazu. U dužoj istorijskoj perspektivi, mirni preobra-
žaj društva sve više zatvara mogućnosti antidemokratama
za nasilno delovanje u društvu.
Medutim, istorijska perspektiva može biti beskrajno
daleka, jer periodi prevlasti netrpeljivih mogu trajati veo-
ma dugo. Zbog toga je neophodno oštro suprotstavljanje
demokrata destruktivnim osobama i idejama. Ali to suprot-
stavljanje ipak ne može imati ona obeležja destruktivnosti
koje je svojstveno netrpeljivima.
4. Sklonost ka potpunom predavanju jednoj ideji
(uverenju, stavu, teoriji, ideologiji) koja ima osnova u
ličnosti, često je razlog za netrpeljiv odnos prema svim
drugim idejama. Naučnici koji prihvataju različite šire te-
orije, umetnici različitih škola, pripadnici različitih religi-
ja i političkih partija, pokazuju često izuzetnu uzajamnu
netrpeljivost. Kao da je ukidanje onih drugih teorija, reli-
gija, ideja, škola jedini smisao života i jedini način „ozdra-
vljenja" nauke, umetnosti, ideologije i drugog. Budući da
nemajedino ispravnih stavova i jedino istinitih ideja, one
imaju puno značenje samo u interakciji sa drugim ideja-
ma i stavovima. Ali ljudi se često ponašaju tako kao da
su ideje kojima su oni prišli kao vernici jedino održive.
Očigledno je da ove ideje i uverenja imaju u njihovom
životu nešto drugačiju ulogu od one koju bi ideje i uvere-
nja trebalo da imaju. One imaju ulogu čvrstih principa na
kojima se zasniva lična sigurnost i lični integritet. One su
postale privatna religija, onaj jednostavni princip u koji
pojedinac veruje zato da ne bi više morao da postavlja
pitanja u šta treba da veruje. Sve što je u neskladu s ovom
privatnom religijom predmet je napada ovih osoba, jer
dovodi u pitanje ispravnost onih principa na kojima je za-
snovan lični integritet.
Čovek nije predodređen za jedno već za više gledišta.
On bira jedno gledište tek kada je u sebi pomirio više mo-
gućnosti, ali tako da ostale alternative nisu mrtve, već pred-
stavljaju manje ostvareni ili samo manje prihvaćeni, ali ne
51
 inttH

• |n I KWPI|i « HWM«

« ,*»» *»**»#< ******* m

w i > ' - * - ****** 4+imtmm'>**m*'

m m m
m m- m • m> *m** «
*m #*»* mm •«—» «t

iMHK Ortte' 4NMM " iMil> i #

* 'IIIIM «•**«

0rnmu> iHHliit - • <«#> »

***** ******* * »** **

"ii* » «•»* * »>|»ifr»t» »Wm..,,,

mm* ** >
jentacije koja je drugde jedino prihvatljiva. Za nemali broj
naučnika dovoljno je da neki njihov kolega prihvati teoriju
koju oni ne simpatišu, pa da ga diskvalifikuju kao stručnja-
ka. To je, naravno, daleko od zdravog razuma, zato što je
reč o teorijama, u bilo kojoj oblasti, od kojih svaka odražava
odredeni društveni interes, ima odredenu istorijsku osnovu i
najčešće dobro objašnjava samo jednu stranu fenomena ko-
jim se bavi naučna oblast. Kao što je poznato, pri sadašnjem
stanju znanja u većini naučnih oblasti, teorije se svode na
uprošćene, oštro iskazane formulacije koje dobro tumače
jedan segment ispitivanih fenomena, ali svoju istinu uopšta-
vaju i na fenomene koje stvarno ne dosežu. Za razvoj nauke
neophodna je, svakako, borba između različitih stanovišta.
Ali netrpeljivost je smetnja da se u nauci dode do složenijih
gledišta i da se dođe do novih istina transformacijom razli-
čitih gledišta. Ona je smetnja čak i valjanom osporavanju
neadekvatnih gledišta. Netrpeljivost ove kategorije naučni-
ka ukazuje na njihovu nesposobnost da posmatraju doprinos
drugih ljudi naučnoj misli u celini. Oni neprekidno ocenjuju
svoje kolege sa stanovišta svoje teorijske pozicije. Posledica
toga je da su ponekad spremni da diskvalifikuju i doprinos
velikih imena nauke. Poznato je, na primer, da neki pozitivi-
sti negativno vrednuju Hegela, da mnogi psiholozi u celini
gledano odbacuju Frojda, iako je on izveo jednu od revo-
lucija u psihologiji. Potreba da se u naučnoj raspravi bude
oštar nije ni jedino ni pravo tumačenje ovog fenomena, već
verujem da ga treba tražiti u psihološkoj analizi fenomena
netrpeljivosti, koja je već data u kratkim potezima.
Razume se da postoje i takvi teorijski stavovi koji su
sami po sebi izuzetno netrpeljivo formulisani. U društve-
nim naukama, to su, na primer, sva gledišta u čijoj osnovi
je konzervativizam. Kako je u biti konzervativizma restrik-
tivni stav prema mnogim pojavama, on pruža netrpeljivi-
ma intelektualno pribežište - on zadovoljava njihovu po-
trebu za pripadanjem jednoj široko prihvaćenoj doktrini i
istovremeno potrebu za represivnim odnosima prema mi-
šljenju drugih.
53
 Monoideizam svesti, o kome je reč, često se javlja i
kod onih ličnosti što ih analiziramo u ovom odeljku. T0
su: destruktivna, primitivna, antidemokratska i narcistička
ličnost.
5. Videli smo da je netrpeljivost nespojiva sa stvara-
lačkim procesom, ali smo se toliko puta uverili kako su
veliki stvaraoci mali ljudi utoliko što nisu sposobni da pri-
znaju vrednost drugih. Oni se ponekad prema svome delu
odnose kao prema dogmi, jedino osvedočenoj vrednosti,
a prema drugim stvaraocima pokazuju prezir i neprijatelj-
stvo.
Međusobnu netrpeljivost stvaralaca lako je moguće
objasniti njihovim rivalitetom, borbom za prestiž u svetu
umetnosti i nauke. Netrpeljivost je sada, u krajnjoj liniji,
oblik odbrane ličnih interesa i egoizma, naravno.
Ipak, narcizam stvaralaca predstavlja osnovni razlog
za njihovu netrpeljivost, kao šta je narcizam uopšte izvor
netrpeljivosti. Narcističke ličnosti nisu prevladale ono ih-
fantilno uverenje da su centar sveta, onaj infantilni egoi-
zam kome je svojstveno verovanje da je čitav svet njihov
suparnik. Samo one moraju uspeti, drugi ne smeju, jer
uspeh drugih kao da ograničava mogućnost njihovog vla-
stitog uspeha. Narcistička osoba želi za sebe sva priznanja,
a ako bi ih još neko dobio, to bi ugrozilo njeno intimno
uverenje da je ona jedina svetlost. Zato ona ponekad ulaže
više napora u obezvređivanje drugih stvaralaca i njihovih
ideja nego u svoje delo. Uspeh drugih ona doživljava bol-
no i zato čini sve da bi ga obezvredila ili umanjila. Ali i
narcisoidnim osobama koje još uvek nisu ništa stvorile, a
veruju da će njihovo vreme ipak doći, svojstvena je slična
logika. One nastoje da obezvrede sve stvaraoce, kako bi
ostao prazan prostor za njihov nastup.
Narcističke osobe, znači, isključuju mogućnost da isto-
vremeno mogu biti vredne i njihove ideje i ideje drugih.
U procesu rada one nisu oštećene ovom logikom - one
valjano kombinuju svoje i ideje drugih stvaralaca. Oštećen
je samo njihov odnos prema drugima - prihvatanje i vred-
54
novanje drugih. Očigledno je da stvaralaštvo može biti re-
lativno izolovano od drugih osobina ličnosti, pre svega od
odnosa prema drugim ljudima.

Suženo intelektualno polje i agresija

I pored razlika u strukturama onih ličnosti koje odli-
kuje netrpeljivost, mogli smo u njima da uočimo i nešto
zajedničko: njihovu težnju da eliminišu mnoge životne mo-
gućnosti i da tako suze vlastito intelektualno polje, da se
nekritički vežu za jedan veoma ograničen skup ideja i da
napadaju sve ono što izlazi iz njegovog okvira. U ovakav
kliše lako uklapamo primitivne ličnosti, antidemokrate,
one koje imaju sklonost da se vezuju u potpunosti za jednu
ideju, kao i narcističke osobe. U ovakvu sliku se uklapa-
ju i destruktivne osobe, iako to na prvi pogled ne mora
izgledati logično. Destruktivne osobe sužavaju krug ideja
u čijem polju se kreću tako što se obrušavaju na mnoge
ideje, želeći, zapravo, da unište život u njegovim različitim
pojavnim oblicima. Kada se i vežu za neku ideju, teško
možemo da poverujemo da je to slučajno. Destruktivni se
vezuju za one ideje koje su izrazito represivnog karaktera
- koje, znači, mogu biti instrumenat za proganjanje drugih
ideja. Na primer, opšte je poznato da je Hitler bio destruk-
tivna ličnost. Postoji i obilje studija koje to pokazuju (vidi:
From 1975). A veza između fašističke ideologije i destruk-
tivnosti više je nego logična i očekivana.
Netrpeljiv, znači agresivan odnos destruktivnih osoba
prema različitim mišljenjima, nije neophodno posebno ob-
jašnjavati, zato što oni ispoljavaju svoje rušilačko ponaša-
nje dosledno u svim situacijama. Za ostale strukture lično-
sti što smo ih analizirali suštinski je problem: u kakvom
je odnosu agresija na mišljenje drugih sa njihovim suže-
nim intelektualnim poljem? Iz analize netrpeljivih ličnosti
uočili smo da netrpeljiv odnos prema idejama drugih ljudi
ima značenje nekog oblika odbrane vlastitog životnog sti-
la, vlastite skučenosti. Ali neophodno je objasniti značenje
55
pojma odbrane vlastitog stila. Nije reč o tome da su netrpe-
ljivi ugroženi idejama drugih i da ih zbog toga proganjaju
kako bi odbranili svoje ideje, iako oni najčešće nastoje da
u to ubede sebe i druge. Iz nekog ugla bi se i sadistički svi-
repa dela mogla tumačiti kao odbrana određenih principa.
Netrpeljivi nisu ugroženi idejama drugih ljudi, već je ugro-
žena njihova potreba za monopolom nad idejama i njihov
egoizam. Zato u ovoj analizi reč odbrana može imati samo
psihološko značenje. Ono niukoliko ne može opravdati ne-
trpeljivost. Najzad, pravi način odbrane vlastitih ubedenja
jeste rasprava, a ne agresija na one koji se ne slažu sa na-
ma. Napad ima, znači, funkciju zaštite neprikosnovenosti
intelektualne formule netrpeljivih.
Sužavanje kruga ideja koje se mogu smatrati prihvatlji-
vima, pa samim tim i životnih mogućnosti koje su iza njih,
samo po sebi je čin agresije. Vlastiti životni stav može se
stvarati i bez agresivnog odnosa prema životnoj filozofiji
drugih. Ali kada se on stvara na taj način da se isključuje
pravovernost odredenih stanovišta i za sebe i za druge, ta-
da očekujemo da će svaki susret sa „prognanim" gledišti-
ma biti agresivan. U svakom susretu s idejama koje ne pri-
hvataju, netrpeljivi reprodukuju onaj čin agresije koji stoji
u osnovi stvaranja njihove intelektualne organizacije.

Društvena klima i netrpeljivost

Da bi se ostvarila suština demokratije — postojanje i
borba različitih društvenih interesa, u njoj nužno mora po-
stojati i mnoštvo različitih ideja. Uostalom, koegzistencija
ideja u različitim oblastima proizlazi iz određenja demo-
kratije, kao što je proganjanje ideja nespojivo sa njom. S
druge strane, kako represivni sistem odražava prevashod-
no interese vladajuće elite ili sloja, on po pravilu nastoji da
ostvari i ideološki monopol. Svi totalitarni sistemi zato što
su nastojali da sprovedu kontrolu i u oblasti duhovne kultu-
re, nužno su bili netrpeljivi. Oni posebno teško prihvataju
ideje iz drugih sredina, plašeći se njihovog uticaja.

56
 Znači, u represivnoj društvenoj klimi mnogo je više
netrpeljivosti nego u demokratskoj. Nju i definiše potpuna
dominacija određenog gledišta, što znači i netrpeljiv odnos
prema svim drugim gledištima. Proganjanje neistomišljeni-
ka u njoj ima, naravno, svrhu očuvanja ideološkog mono-
pola vladajuće elite i njenih interesa.
Ali i u demokratskim društvima postoje autoritarne
snage, koje vrše presiju na gledišta nesaglasna njihovim.
Stepen demokratičnosti društva iskazuje se merom u kojoj
ono uspeva da problem razlika u mišljenju rešava raspra-
vama i, isto tako, učestanošću pritisaka i proganjanja neis-
tomišljenika. I u razvijenim društvima danas ima mnogo
slučajeva progona i presije na intelektualce, koji nisu po
volji autoritarnim snagama društva.
Ali način na koji se proganjaju neistomišljenici u
represivnim režimima pokazuje da tu nije reč samo o od-
brani monopola vlasti. Mnoštvo materijala o isleđivanju
neistomišljenika u Staljinovom režimu pokazuje da i nosi-
oce autoritarnog režima i izvršioce kazni nad neistomišlje-
nicima rukovodi i destruktivnost, sadizam i mizantropija:
Medvedev (1971) je ubedljivo dokazao prisustvo sadizma
kod Staljina. Najsvežije primere sadističkog mučenja neis-
tomišljenika imali smo u postupcima sa političkim zatvore-
nicima u Argentini, Čileu, Nikaragvi pre revolucije, kao i
tajne policije Savak u Iranu.
Prisustvo destruktivnosti nije neočekivano kod onih
koji služe represivnom režimu, jer je on sam destruktivan,
pošto ljudima oduzima ili blokira najbitnija obeležja ljud-
skog.
Rasprava i osporavanje nesaglasnih gledišta u demo-
kratskoj društvenoj klimi, suštinski, znači i tolerisanje gle-
dišta sa kojima se polemiše. Osporavanje je u izvesnom
smislu uvažavanje, jer se njime osporavano gledište veri-
fikuje kao značajan deo intelektualne klime sredine, narav-
no, pod pretpostavkom da nije reč o krajnje neprihvatlji-
vim gledištima. Netrpeljivost, medutim, nema tu dimenzi-
ju. U njoj je prisutna težnja da priguši nesaglasno gledište,
57
da ga poništi. Jednak je i odnos prema nosiocima suprotnih
gledišta - i njega odlikuje agresivnost, a često i želja za
uništenjem.
Pristalice ideologije koja ima monopol vlasti u repre-
sivnoj društvenoj klimi spremne su da osude neistomišlje-
nike, čak i kada ne poznaju dovoljno njihove ideje. Zato su
i napadi na naučnike i umetnike, proskribovane od strane
režima, česti u takvim društvima. Oni kao da su ritual obre-
zivanja za vernike vladajuće ideologije, koji treba da doka-
že njihovu pravovernost. Ali, da li samo to?
Poznato je da je „prosečan čovek" sklon da koristi
mnoštvo lepih tumačenja, niz racionalizacija, za ono što
čini. On nije spreman da u svojim postupcima vidi mržnju i
agresiju, pa su njegova tumačenja vlastitih postupaka uvek
u zakašnjenju. Njima je potrebno vreme da probiju plašt
racionalizacija i eufemističkih tumačenja kojima brani svoj
identitet i idealnu sliku o sebi. Tako se i napad na neistomi-
šljenike u represivnom režimu prikazuje kao ideološka bor-
ba sa ljudima čiji su motivi javnog delovanja kompromitu-
jući. Ali, bez obzira na svu akrobatiku tumačenja napada na
neistomišljenike, više je nego očigledno za nepristrasnog
sudiju da se neistomišljenici najčešće bore za slobodu mi-
šljenja, pa da je osporavanje njihove težnje samo po sebi
destruktivan čin. Kako je osuda neistomišljenika u autori-
tarnoj klimi jednaka presudi, jer realno ugrožava sigurnost
njihove egzistencije, neće biti teško shvatiti da je ona za-
mena za pucanje u ljude. Upravo je neverovatno da su lju-
di spremni na ovakvu agresiju samo radi učvršćenja svog
političkog položaja. Kod njih mora postojati i predispozi-
cija za učestvovanje u ovakvom obliku obračuna - a to je
destruktivna organizacija ličnosti i neprihvatanje onih mo-
ralnih načela, čija je osnovna svrha očuvanje dostojanstva
i integriteta ljudske ličnosti. Uostalom, samo pristajanje uz
represivnu organizaciju znak je postojanja ovakvog sklopa
ličnosti. Naravno, nije neophodno sećati se imena onih broj-
nih intelektualaca, koji su proganjani ili likvidirani u repre-
sivnim režimima, jer su to odveć poznate stvari.

58
 Da pripadnici represivne organizacije pokazuju netr-
peljivost prema neistomišljenicima, nimalo ne iznenaduje.
Njima se pridružuju i netalentovani naučnici i umetnici,
želeći da povećaju svoj društveni prestiž, ali i neki talento-
vani bilo da su jako nesigurne ličnosti, bilo da imaju preten-
zije da postanu vrhovni arbitri u kulturi. Ali u represivnoj
društvenoj klimi netrpeljivost je jako raširena u rasprava-
ma i medu naučnicima, umetnicima, javnim radnicima i
drugima, koji čak i nisu članovi represivne organizacije.
Rasprave se pretvaraju u dvoboje, čiji učesnici žele da se
međusobno omalovaže, diskvalifikuju, unište. Budući da
represivni režim osujećuje osnovne ljudske potrebe (za slo-
bodom, jednakošću, obezbeđenjem sigurnosti egzistenci-
je), on nužno rada masovno nezadovoljstvo, koje se može
prazniti i preko agresivnosti. Manir netrpeljivosti u javnim
raspravama u represivnoj klimi, samo je, znači, jedan od
načina ispoljavanja kolektivnog nezadovoljstva i agresije.
Upravo ta opšta netrpeljivost u raspravama u velikoj
meri je pod uticajem represije vladajuće garniture protiv
neistomišljenika, koja predstavlja javni model ponašanja,
onaj model koji najbolje prolazi. On lako postaje uzor i ali-
bi za agresivne osobe, koje u autoritarnoj društvenoj klimi
nalaze svoj pravi psihološki ambijent. U svakom slučaju,
autoritama klima ne pospešuje javljanje drugih obrazaca
mišljenja, a posebno ne tolerantnost, i zato ona ima odjeka
kod onih osoba koje su u svojim postupcima vodene spolja-
šnjim podsticajima.
Društvenu klimu sredine sa nedovoljno razvijenom du-
hovnom kulturom često je teško odeliti od represivne dru-
štvene klime, jer i ova poslednja, budući da suzbija mnoge
ideje, onemogućuje njihovu interakciju i zato usporava
razvoj duhovne kulture. Najčešće, društvena klima nera-
zvijene duhovne kulture nastaje kao posledica dugotrajnih
autoritamih odnosa u društvu.
Zbog odsustva prave interakcije ideja, u nerazvije-
nim kulturama retko se javljaju stvaraoci koji imaju uni-
verzalnu vrednost. Malo njih se dokazuje svojim delom
59
 >

izvan granice vlastite sredine. To je, znači, sredina koja

nije proživela i doživela prave stvaralačke potvrde. Tu je
i osnovno tumačenje činjenice da u takvoj duhovnoj sre-
dini gotovo niko nikoga ne priznaje i da se svi uzajamno
doživljavaju kao suparnici. Odsustvo pravih stvaralačkih
potvrda razlog je i da narcizam stvaralaca postane masov-
na pojava - mnogi stvaraoci, koji nisu dobili pravu potvr-
du, nekritički obožavaju svoje delo i preziru sva ostala.
Masovni narcizam je privilegija nerazvijenih i nedovoljno
potvrdenih kultura.

Sukob interesa i netrpeljivost

U istoriji se vodio nemali broj ratova u kojima je su-
kob ideja bio istaknut kao osnovni uzrok neprijateljstva.
Valja reći da neki od njih spadaju u najkrvavije u hrono-
logiji ratovanja. Ali istorijska rekonstrukcija je otkrila da
su, pored sukoba ideja, postojali i suštinskiji uzroci ovih
ratova - pre svega sukobi interesa.
Poznato je da su inicijatori krstaških ratova (vode-
nih od kraja XI do početka XIII veka) istakli kao njihov
uzrok ideološke motive (borba ,,za oslobođenje Hristo-
vog groba od nevernika"), a da je u njihovoj osnovi bila
težnja Rimske crkve za duhovnom i svetovnom hegemo-
nijom, kao i težnja feudalaca za osvajanjem novih pose-
da pljačkom. Ali masa verskih fanatika stvarno je ratova-
la iz ideoloških razloga, očekujući kao nagradu „mesto
na nebu".
Takozvani religijski ratovi s kraja XVI i početka XVII
veka, neverovatno krvavi, uvek su na površini imali sukob
religijskih dogmi, koje su se ponekad neznatno razlikova-
le. Ali je danas već široko prihvaćeno gledište da u osnovi
tih ratova nisu bili samo sukobi ideja ili da oni nisu bili
primarni uzroci, već da ih treba tražiti u podeljenim inte-
resima zaraćenih strana i u problemima koji su nastajali u
vezi sa tendencijama za stvaranjem jakih nacionalnih drža-
va (Kamen, 1967).
60
 Borba između katolika i protestanata kalvinista (Huge-
nota), u Francuskoj, dostigla je vrhunac u hugenotskim ra-
tovima (1562-1598), u kojima je stradao veliki broj ljudi,
a samo u „Bartolomejskoj noći", pogubljeno je oko 20.000
Hugenota. Kao motiv ovih ratova proglašena je netrpelji-
vost između religijskih stavova, a zapravo je u njihovoj
osnovi bila borba za vlast moćnih feudalnih porodica.
Istoričari ni „Tridesetogodišnji rat" u Nemačkoj izme-
đu protestanata i katolika ne posmatraju samo kao religij-
ski, već kao rat za premoć između katoličkog carskog dvo-
ra i protestantskih kneževa.
XVI i XVII vek bili su svedoci nezapamćenih repre-
salija prema religijskim neistomišljenicima. U prvoj polo-
vini XVI veka u centralnoj Evropi, posebno u Nemačkoj,
dešavalo se da samo za mesec ili dva bude pobijeno na
desetine hiljada ljudi zbog njihovih verovanja. Isto tako,
u Engleskoj je palo nebrojeno jeretika u XVI veku. Ali su
žrtve egzekucija redovno bile pripadnici radničke klase,
što znači da je proganjanje neistomišljenika imalo karakter
klasne represije. Tako je izmedu 1527. i 1532. inkvizicija
u okolini Londona likvidirala 218. jeretika, od kojih su ve-
ćina bili radnici tekstilne industrije.
Šta znači otkriće da je osnovni uzrok ovih ratova su-
kob interesa, a ne sukob ideja? To znači da su oni koji
su pokrenuli ratove bili vodeni svojim interesima. Mi,
medutim, teško možemo da sudimo o stvarnim motivima
brojnih učesnika tih ratova. Oni su, verovatno, bili indok-
trinirani da ratuju iz ideoloških razloga, ili su nazirali, od-
nosno znali prave razloge rata u kojem su učestvovali. Ali
i kada su verovali da ratuju iz ideoloških razloga, ipak su
ratovali pod prinudom, tako da mi teško možemo da sudi-
mo o tome koliko su oni sami bili spremni da ratuju zbog
ideja.
Motivi zbog kojih se vode ratovi uvek su podložni ra-
cionalizacijama. Interesantno je, medutim, da su ideološki
razlozi bili pogodna racionalizacija za navedene ratove. Vo-
diti rat iz želje za prisvajanjem tude imovine ili za gospo-
61
 darenjem svetovnim prostorom, to je očigledno bio manje
častan motiv od ideoloških razloga. Kao da je ratovanje
iz ideoloških razloga čin žrtvovanja za uzvišene ciljeve j
dokaz privrženosti idejama. I upravo zaprepašćuje da ubi-
janje drugih zbog neslaganja u mišljenju nije vrednovano
kao najveći varvarizam već kao uzvišeno delo.
Današnje ratove zemlje napadači redovno pravdaju
obrazloženjem da napadnute zemlje ugrožavaju njihovu
bezbednost i interese. Ideološki razlozi nikako ne bi prošli,
jer je već prihvaćeno pravo (ali, naravno, ne i poštovano)
na različita uverenja i načine organizovanja društva.
Razlike u mišljenjima, uverenjima, ideologijama,
često su, prirodno, praćene razlikama u interesima. Razli-
čita mišljenja zapravo su sada samo oblik izražavanja inte-
resa. Suprotno mišljenje ne dovodi u sumnju samo isprav-
nost našeg stanovišta, već ugrožava i naše interese i nosi
mogućnost izmene naše životne alternative.
Najizrazitija netrpeljivost dvostruke prirode, koja ob-
uhvata i ideje i interese, bila je netrpeljivost kapitalistič-
ke i komunističke ideologije. Afirmacija jedne ideologije
znači negaciju druge, eventualna pobeda jedne značila bi i
propast drugog sveta. Sukob interesa, zapravo životnih po-
zicija, nužno je izazivao i ideološku netrpeljivost između
dva bloka.
Ali to je gotovo opšte pravilo: mnogi ljudi pokazuju
veliku netrpeljivost prema idejama koje su povezane sa
interesima suprotnim njihovim. Oni posvećuju sve svoje
sposobnosti i energiju, ponekad čitav život, kritikovanju,
osuđivanju i proganjaju suparničkih ideja. Oni to čine sve-
sno, ali često i nesvesno brane svoje interese napadom na
ideje koje su nesaglasne sa njima. Netrpeljivost je, znači,
deo njihove svesti i njihove podsvesti. Ona je oblik odbra-
ne vlastitih interesa, ali je i oficijelan oblik odnosa prema
suparničkim ideologijama, s obzirom na to da čitavi siste-
mi ispoljavaju netrpeljivost prema ideologijama drugih si-
stema. Tolerantnost je u njima jeres, jer ne radi za usko
shvaćene interese sistema.
62
 Poznato je da sukob interesa naše vreme još uvek naj-
češće rešava logikom ili-ili. Ono se tek prilagođava ideji
kompromisa, iako je ta ideja povezana sa problemom op-
stanka. Kao da je pobeda nad suparničkim sistemom još
uvek snažniji motiv od obostranog opstanka. Za kompro-
mis interesa još uvek se ne zalažu moćni, već najčešće oni
koji nemaju političku i ekonomsku moć.
Razvijena demokratska društva otvorena su prema
mnogim idejama, čak i prema onima što izražavaju njima
suprotne interese i načine organizovanja društva. One ne-
maju jednak status s idejama koje su u osnovi organizacije
ovih društava, ali im je bar priznato pravo na egzistenciju.
Mnogi ljudi danas razdvajaju svoje interese od svojih ideja
i skloni su da shvate i da prihvate logiku onih ideja koje
izražavaju interese suprotne njihovim. No to još uvek nije
dominantno obeležje ovog vremena.

Logika zatvorenog sistema

Netrpeljivost, znači, proizlazi iz društvene klime, su-
koba interesa i osnova u ličnosti. Pošto su sukobi interesa
neizbežan pratilac ljudskih odnosa i pošto se društvena
klima i ličnosti ne menjaju u kratkim vremenskim peri-
odima, lako je razumeti zašto su pozivi na tolerantnost
mnogih znanih i neznanih ostali bez odjeka. Ali oni izra-
žavaju uverenje, nimalo neosnovano, da se racionalnom
analizom može doći do uvida i u duboke korene ljudskih
postupaka i da se oni mogu menjati čak i ako su vezani za
osnovne uslove čovekove egzistencije. Rečeno je već da
nesaglasnost interesa redovno prati i sukob ideja sa njima
povezanih. Zato je sve do danas najčešći način smanjenja
ove vrste netrpeljivosti bio prevazilaženje sukoba intere-
sa. Poznato je, na primer, da je osiromašenje Španije i
Italije u XVII veku bilo povezano i sa njihovom netrpe-
ljivošću prema religijskim bundžijama, što je, pre svega,
otežavalo trgovinu, u kojoj su u velikoj meri učestvovali
Jevreji, često religijski otpadnici. Uspeh Engleske u to
63
 vreme, na sličan način, objašnjava se činjenicom da su
interesi privrede bili stavljeni iznad antišpanske politike
engleske vlade. Holandija je u XVII veku bila prestonica
religijskih sloboda u Evropi. Istovremeno je krajem XVII
veka bila jedina zemlja gde je pisanje i štampanje bilo
potpuno slobodno. Tolerantnost prema religijskim otpad-
nicima bila je povezana sa činjenicom da ona pospešuje
privredni razvoj zemlje (pre svega, zanatstvo i trgovinu),
jer je medu otpadnicima bio značajan broj nosilaca pri-
vrednog razvitka. Pored toga, tolerantnost je bila posledi-
ca i saznanja da proganjanje jeretika nikada nije vodilo
smirivanju društvenih potresa.
I danas, naravno, primećujemo da privredno poveziva-
nje zemalja može imati za posledicu smanjenje napetosti u
odnosima, pa čak i približavanje političkih stavova.
Ova dva istorijska preseka potvrduju stav da je preva-
zilaženje sukoba interesa osnovni put ka smanjenju netrpe-
ljivosti koja je posledica sukoba interesa. Ali već je bilo
reči o tome kako je prevazilaženje sukoba interesa veština
koja umnogome prevazilazi sposobnosti današnjeg čove-
kovog poimanja sveta.
Medutim, nesaglasnost ideja je nešto što često manje
boli od nesaglasnosti interesa. Zato otvorena društva pri-
hvataju ideje koje su nesaglasne sa njihovim interesima i
kada nisu spremne na kompromis interesa. Uostalom život
sa različitim idejama jeste uslov da on uopšte bude slobo-
dan. Ali on je i uslov i put razumevanja logike nesaglasnih
i suprotnih interesa. U prošlosti je sukob interesa redovno
pospešivao netrpeljivost. Razvoj tolerantnosti, po logici
stvari, doprineo bi prihvatanju i kompromisu nesaglasnih
interesa.
Netrpeljivost je imanentna autoritarnom režimu i zato
je zalaganje za tolerantnost u tome sistemu isto što i bor-
ba protiv njega. Vlastodršci lako prepoznaju opasnost za
sebe u zalaganjima za tolerantnost i njihove protagoniste
proglašavaju neprijateljima naroda. Stalna represija treba
da „ozdravi" i „očvrsne" narod, a oni što se zalažu za to-
64
lerantnost u ljudskim odnosima predstavljaju neprijatelje
naroda. Onaj ko govori sa pozicija sile uvek sebi može da
dozvoli ovakve logičke delikte.
Videli smo da autoritarni sistem razvija netrpeljivost u
društvu, čak i onu koja nije neposredno povezana sa repre-
sijom režima. U hipotetičkom slučaju, ako bi široki slojevi
u tom sistemu shvatili uzroke svoje netrpeljivosti i ako bi
se zalagali za princip tolerantnosti (makar i zbog toga da
bi sebi olakšali život), to bi ugrozilo autoritarne odnose
u meduljudskim odnosima i postalo princip koji nagriza
sistem u celini.
Nije neophodno isticati da demokratizacija društva
predstavlja najbolji put smanjenja netrpeljivosti. Ali kako
priroda sukoba interesa i karakteristike društvene klime za-
vise i od odlika ljudske prirode, ličnost je ključni fenomen u
razmišljanjima o mogućnosti prevazilaženja netrpeljivosti.
Obezvredivanje, krivo prikazivanje ili proganjanje ide-
ja za koje se zalažu drugi ljudi, netrpeljivi doživljaju kao
jedinu ličnu sreću, kao svoju pobedu ili bar kao veliko ra-
sterećenje od napetosti. Zato što su blokirani egoizmom i
potrebom za rivalitetom i za postizanjem monopola u obla-
sti ideja, oni nisu kadri da postave pitanje: koja je stvarna
posledica obezvređivanja i suzbijanja ideja koje ne prihva-
taju, i proganjanja i otežavanja uslova života neistomišlje-
nicima. Oni nisu kadri da shvate da akt netrpeljivosti znači
osiromašenje i sveta ideja i ljudskih odnosa i, u krajnjoj li-
niji, osiromašenje njih samih, zato što im se svakim aktom
netrpeljivosti sve više zatvaraju mogućnosti intelektualnog
rasta. Sve one valjane ideje sa kojima živimo čine nas boga-
tijim već i zato što smo shvatili njihovu unutrašnju logiku
i životne ishode koji su povezani sa njima. Mi, recimo, ne
moramo da simpatišemo ideje i način života hipika, ali ako
u nama nije potpuno mrtva ideja i radoznalost za potpuno
slobodan, ničim sputan način života, tada ne možemo ni
potpuno da odbacimo ili da osudimo hipi-pokret. Progoni-
teljski odnos prema tom pokretu najverovatnije da je pove-
zan sa suštinskijim odnosom prema slobodi.
65
 Iako se predispozicije u ličnosti za netrpeljivost stva,
raju u najvećoj meri u ranoj mladosti, izvesno je da i netr,
peljive osobe, koje su zadržale sposobnost da preispituj u
značenje svojih stavova i postupaka i da tumače podsticaje
iz svoje okoline, mogu da evoluiraju prema tolerantnosti
Prevazilaženje netrpeljivosti znači prevazilaženje suženog
intelektualnog polja, egoizma, težnje za monopolom u obla-
sti ideja, i, isto tako, agresivnosti. Netrpeljivost uvekznači
i neprihvatanje ljudi kao takvih, jer se teško može odvojiti
stav prema ljudima od stava prema njihovim raznolikim
idejama. I upravo je za prevazilaženje netrpeljivosti neop-
hodno saznanje da se ne može živeti u protivstavu prema
drugima. Zato nije opravdano očekivati da mogu evoluira-
ti prema tolerantnosti destruktivne, jako narcisoidne i veo-
ma primitivne osobe.
Lipit i Vajt (Lippit i White, 1960) veruju da se otvore-
nost duha - spremnost da se sasluša mišljenje drugih i da
se u izvesnoj meri prihvate mišljenja i ciljevi drugih osoba,
kao suštinska odlika demokratske ličnosti, mora razvijati
već u ranoj mladosti. Otvorenost duha, čije se značenje u
dobroj meri poklapa sa tolerantnošću, može se razvijati ta-
ko što će odrasli prenositi mladima različita mišljenja o
kontroverznim temama kao izazovnu i uzbudljivu intelek-
tualnu avanturu. Pored toga, kada izlažu mladima svoja
gledišta, odrasli treba uvek da izlože jasno i gledišta onih
sa kojima se ne slažu.
Nastojanje na interakciji ideja je ključno, jer ideje ima-
ju veliku privlačnu snagu - same po sebi, ali i zbog život-
nih ishoda koji stoje iza njih.
Medutim, upravo je ovakav odnos prema suparnič-
kim idejama izuzetno redak. Školski sistemi u mnogim
zemljama favorizuju vladajući pogled na svet, ali uz obez-
vredivanje drugih, čak uz negovanje mržnje prema njima.
I u nekim našim školskim udžbenicima, naročito onima
ranijim, zalagalo se samo za jedan pogled na svet, za jed-
nu teoriju, a odnos prema drugima bio je agresivan i uvre-
dljiv.
66
 U zemljama Istočnog bloka ideologija kapitalističkog
sistema prikazivana je kao čudovišna, tako da se nužno po-
stavlja pitanje kako to da je tako nastranu ideologiju prihva-
tao dobar deo čovečanstva. U zapadnim zemljama učenje
Marksa se često prikazuje bilo kao opasno, bilo kao irele-
vantno. Pored toga što ovaj način prikazivanja suparničkih
ideologija ima svrhu očuvanja ideološkog monopola, on
doprinosi i formiranju jednodimenzionalnog mišljenja i,
naravno, netrpeljivosti.
Uprošćeno i pogrešno prikazivanje shvatanja koja su
napadnuta, pa čak i neprikazivanje onih shvatanja koja se
žele obezvrediti - to su najčešći oblici netolerantnog odno-
sa prema idejama koje se žele suzbiti. I sve to najčešće ide
uz izjašnjavanje za slobodnu borbu mišljenja. Razume se,
ta deklarisanja nimalo ne ograničavaju pošto se svaka iole
privlačna ideja lako može proglasiti opasnom od onih koji
imaju monopol na ideološkom polju.

I uopšte je od bogatstva ideja mogućno braniti se sa-

mo u jednom zatvorenom sistemu. I netrpeljiv pojedinac,
kao god i društveni sistem, može se posmatrati kao zatvo-
reni sistem, sa zatvorenim granicama prema nesaglasnim
idejama i stavovima.
Zbog prirodne čovekove težnje da se ispolji na razno-
vrsne načine i da živi uz mnoštvo ideja i životnih ishoda,
zatvoreni sistem mora koristiti nasilje da bi se održao. Ne-
trpeljivost je instrumenat tog nasilja.
Ali zatvoreni sistemi propadaju po logici stvari. Lič-
nost koja je zatvoreni sistem atrofira, društvo koje je zatvo-
reno nužno stagnira zbog nedostatka interakcije sa drugim
društvima. Logika opštenja zatvorenog sistema sa drugima
jeste osuda, a ne stvarna interakcija različitog, radi oboga-
ćivanja sistema.
Problem je u tome što se zatvoreni sistem ne otvara la-
ko. Članovi represivnog sistema moraju ukinuti taj sistem
da bi se društvo otvorilo prema ostalim društvima. Drugi
67
povoljan ishod jeste da se zbog potrebe za ekonomskim
razvojem, društvo otvori prema drugim sredinama, §to
ima za posledicu i interakciju ideja. Slučajevi tolerantnosti
prema različitim ideologijama, radi usaglašavanja ekonom-
skih interesa, ranije pomenuti, jesu primeri takvog otvara-
nja sistema.
U svakom slučaju, netrpeljivost je povezana sa proble-
mom opstanka ili stagnacije društva i pojedinca i zato je ra-
di njenog prevazilaženja neophodno da prevlada onaj um
koji je kadar da shvati da se u okviru zatvorenog sistema
može održati monopol jednog gledišta samo neko vreme
i u odredenim okolnostima, ali da on vodi slabljenju siste-
ma. Taj um je, dalje, kadar da shvati da je netrpeljivost bila
i da je još uvek samo jedan od načina ispoljavanja ljudskih
odnosa, koji su doveli u pitanje čovekov opstanak i da se
može prevazići jedino promenom kvaliteta samih odnosa.

68
SKLONOST KA NESLOBODI

Nesloboda i autoritarni odnosi jesu pojmovi od kojih

je svaki teško razumeti bez onog drugog. Autoritarni od-
nosi, u kojima pojedinac ili manja grupa ima kontrolu nad
ponašanjem, pa čak i mišljenjem većine, uvek nose kao
posledicu ograničenje ili gubitak slobode pojedinca, grupe
ili društva u celini.
Osnovno pitanje kojim se bavi ovaj tekst jeste: ka-
kav je čovekov stav prema autoritarnim odnosima, koje
osobe su im sklone više nego druge? S obzirom na to da
su autoritarni odnosi veoma raznoliki (na nivou društva, u
porodici, u školi, među prijateljima), u njima nije jednak
gubitak slobode pojedinca. On je gotovo potpun u totali-
tarnim režimima, a značajno manji u naučnom institutu u
kome autokratski rukovodilac nastoji da kontroliše ponaša-
nje samosvojnih osoba. Ali neizbežan je u svim oblicima
autoritarnih odnosa.
Upravo zbog toga što autoritarni odnosi uvek znače
i gubitak slobode, a često i nasilje nad pojedincem i dru-
štvom, pitanja: da li i koji pojedinci prihvataju autoritarne
odnose, da li je „prosečan čovek" efikasniji na radu kada
je rukovodenje autoritarno ili demokratsko, da li u većoj
meri gubi sigurnost u demokratskoj ili autoritarnoj klimi,
nisu samo akademska. Mi zapravo analiziramo strukture
ličnosti onih osoba koje su sklone da prihvate neslobodu
i nasilje.
Jedno od neverovatno kratkih odredenja ljudske istori-
je jeste da je ona kretanje prema slobodi, ili borba slobode
i dominacije (Rustow 1980). Takvo gledište pretpostavlja
69
 da je u osnovi ljudske prirode težnja ka slobodi, ka takvim
oblicima odnosa koji ne porobljavaju već oslobadaju poje.
dinca. Ali zašto ljudsku istoriju odreduje težnja ka slobodi,
a ne sloboda sama, odnosno različiti oblici njenog ostvare-
nja? Zašto je demokratija bila pre prolazna epizoda nego
trajniji oblik uredenja društva kroz čitavu istoriju, koju su
obojili različiti oblici autoritarne vladavine? Istina, okolno-
sti u kojima je čovek živeo nisu bile povoljne za težnjuka
slobodi, jer je borba za ekonomsku, vojnu i političku pre-
moć bila dosad osnovni obrazac društvenog ponašanja, pri
čemu je društvo bilo organizovano prema hijerarhijskom
principu, kako bi bile očuvane postojeće razlike. Logično
je pretpostaviti da su sveprisutni odnosi dominacije i pod-
redivanja u određenoj meri uticali i na formiranje ljudske
prirode. Oni kod mnogih ljudi nisu mogli da priguše niti
da unište impulse prema slobodi i individualizmu. Ali su
kod mnogih doveli do introjektovanja principa dominacije
i podredivanja i na taj način doveli do sklada strukture lič-
nosti i autoritarne društvene klime. U svakom slučaju, po-
stoje i psihološki razlozi za prihvatanje i održavanje auto-
ritarnih odnosa. Ova analiza bavi se upravo istraživanjem
onih struktura ličnosti koje su odgovorne za održavanje
autoritarnih odnosa.

Jednostavni odgovori
Odgovaraju li ljudskoj prirodi autoritarni odnosi i da
li je pojedinac u najvećem broju slučajeva spreman da ih
prihvati i živi sa njima, a da pri tome ne trpi njegov integri-
tet? Uverenje da autoritarni odnosi ne odgovaraju Ijudskoj
prirodi vuče daleke korene. Tiranija kao najekstremniji i
najbrutalniji oblik autoritarnih odnosa često je ocenjivana
kao sasvim suprotna ljudskoj prirodi. Još je Ksenofont u
spisu Hijeront ili o tiraninu (Ksenofont, 1980) izrazio uve-
renje da narod ne prihvata tiraniju dobrovoljno, da mu je
nametnuta i da se održava pomoću terora i straha. Tiranin
ima neprijatelje na sve strane i vidi ih svuda kako kuju za-
70
veru. Ali ne samo tiranija, već i autoritarni odnosi u grupi,
u porodici, školi, na radu ocenjivani su često kao nepri-
mereni ljudskoj prirodi. Tipično za ovakav način gledanja
jeste shvatanje Lipita i Vajta (Lippit, White 1960) prema
kojima autoritarno rukovodenje grupom nužno ima za po-
sledicu nezadovoljstva, frustracije i agresivnost članova
grupe. Eksperimentalna ispitivanja ovih autora pokazala
su da u kratkotrajnim autoritarnim grupama ove negativ-
ne emocije mogu biti ublažene iz više razloga. Pre sve-
ga, kada su članovi grupe ocenjivali da je demokratska
altemativa neizvesna, zatim kada su verovali u mudrost
autokratskog vode i njegovu nezamenljivost, ili kada su
želeli da izbegnu strah od kazne. U svakom slučaju, ne-
zadovoljstva, frustracije i agresivnost članova autoritarne
grupe mogu biti samo anestezirani, ali se nužno javljaju
kao posledica autoritarnih odnosa - to je suština ovog gle-
dišta. Kada neke osobe prihvate autoritarne odnose, tada
je reč, prema mišljenju Lipita i Vajta o inferiornim struk-
turama ličnosti.
Lako je shvatiti da iza ocene da autoritarni odnosi ne
odgovaraju ljudskoj prirodi stoji uverenje da oni blokiraju
vitalne potrebe pojedinca, pre svega potrebe za samoizraža-
vanjem i za društvenim prestižom.
I da istovremeno negiraju osnovne vrednosti jednakosti
i slobode. Autori koji s ovog stanovišta ocenjuju autoritarne
odnose, očigledno, visoko vrednuju „ljudsku prirodu".
Ali, nije retko izrican ni sud da Ijudsku prirodu odli-
kuje sklonost ka prihvatanju autoritarnih odnosa i autori-
tarne vladavine, kao i prihvatanje vode, ,jakih ličnosti".
Frojd, koji je u nekim delima pisao o individualizmu kao
o bitnom ljudskom atributu i o čovekovoj nesklonosti da
bude ograničen i zarobljen zahtevima kulture, ipak je na-
pisao i to da je prosečan pojedinac sklon da sledi autori-
tarnog vodu. Nesklonost slobodi i bazična nesigurnost
pojedinca uvek su bile deklarisane premise pristalica pro-
gramiranog društva budućnosti, medu kojima je danas naj-
glasovitiji Skiner.
71
 S;

Možemo pretpostaviti da je uverenje kako prosečan

čovek želi da bude voden i da voljno prihvata autoritame
odnose ponekad relativno nezavisno od drugih stavova i
gledišta. Ali je teško poverovati da to može biti pravilo, $
obzirom na to da ovo gledište, logično, implicira i stav da
je prosečan čovek pasivan, nesklon sJobodi, nezreo, nesi-
guran i uz to da prihvata uslov društvene nejednakosti. Jer
upravo to i jesu pravi razlozi čovekove sklonosti autoritar-
nim odnosima. Logički, znači, verovanje da je čovek sklon
da prihvati autoritarne odnose i da bude voden ide uz nega-
tivnu opštu ocenu ljudske prirode. Poznata Mekgregorova
(1960) teorija X dobra je ilustracija za ovu tvrdnju. Teori-
jom X ovaj autor je definisao klasično autoritarno rukovo-
denje u privredi zapadnih zemalja i odlike Jjudske prirode
koji odgovaraju takvom obliku rukovodenja. Prema ovoj
teoriji, zato što prosečan čovek nema zavidan kreativni po-
tencijal i druge odlike koje bi ga definisale kao aktivno i
autentično biće, autoritarno rukovodenje je jedini adekva-
tan način odlučivanja na radu. Jedino ono može da polcre-
ne pojedinca na zalaganje, pošto on sam nema unutrašnje
podsticaje za aktivitet. Neki pisci polaziJi su od uverenja
0 manjkavosti ljudske prirode i dolaziJi do zaključka da ta-
kvoj prirodi odgovaraju autoritarni odnosi. Ali je poznato
je da su konstrukcije o ljudskoj prirodi, nepouzdane kao što
1 moraju biti opšte konstrukcije o ljudskoj prirodi, posledi-
ca težnje da se opravdaju autoritarni društveni odnosi, što
znači i nejednak društveni položaj članova društva. Učenje
o eliti i masi, o tome da se društvo deli na masu koja je neo-
dgovorna i koju je moguće motivisati samo spoljašnjim
podsticajima, nasuprot eliti koja je motivisana unutrašnjim
pokretačima i koja je odgovorna, pa da stoga ova druga tre-
ba da preuzme odgovornost za značajne društvene odluke,
odveć jasno ukazuju na povezanost shvatanja o Jjudskoj
prirodi sa potrebom za opravdanjem ili teorijskim fundira-
njem autoritarnih odnosa.

72
x
 Opšti stavovi o sklonosti ili nesklonosti ljudske priro-
de („prosečnog čoveka") prema autoritarnim odnosima,
znači, povezani su sa našim vrednosnim sistemom i opštim
pogledima na ljudsku prirodu. Oni su opterećeni i potre-
bom za očuvanjem određenih društvenih interesa. To oči-
gledno nisu izvorni stavovi, iako njihovi autori teže da ih
uzdignu na nivo autentičnih gledišta.

Psihološke predispozicije za prihvatanje

autoritarnih odnosa
Zbog toga možda analizu čovekovog stava prema
autoritarnim odnosima treba početi pitanjima: kojim ti-
povima ličnosti odgovaraju autoritarni odnosi i u kojim
uslovima veliki broj ljudi postaje sklon da ih prihvati ili
toleriše?
Pomenuto empirijsko ispitivanje Lipita i Vajta otkriva
da su autoritarnom rukovodenju grupom sklone one oso-
be čiju ličnost odlikuje težnja za redom i disciplinom, i
težnja da budu vođene i da se oslone na „jake" ličnosti.
Od značaja su još i sklonosti ka identifikovanju sa liderom
i osobama koje na bilo koji način mogu da predstavljaju
figuru oca.
U literaturi nailazimo na logičnu opasku da su autori-
tamim odnosima sklone osobe čija je ličnost obeležena i
takvim psihološkim kategorijama kao što su autoritarnost,
submisivnost, dominantnost. Može se lako izvesti tuma-
čenje da je tako stoga što autoritarni odnosi sadrže bitan
princip psihološke organizacije ovih ličnosti - princip hije-
rarhije u ljudskim odnosima. Medu pristalice autoritarnih
odnosa spadaju i one osobe koje se plaše promene, kao i
konformisti i nesigurne osobe, pošto autoritarno rukovođe-
nje društvom, ali ne samo društvom, nastoji da porazi i da
uništi izvore lične i društvene nesigurnosti. Ono, naravno,
nastoji da uništi promenu i neizvesnost ličnog i društvenog
73
eksperimenta kao izvore nesigurnosti, i da ih zameni ba-
zičnom nesigurnošću koja nastaje kao posledica kontrole
i sputavanja.
Analiza onih tipova ličnosti koje su u većoj meri
nego druge sklone da prihvate i da tolerišu autoritarne
odnose ukazuje i na neke zajedničke karakteristike. Za
većinu njih (dominantne, submisivne, autoritarne) svoj-
stvena je interiorizacija društvenog principa hijerarhije,
koji tako postaje i lična vrednost. Pored toga, sve njih
odlikuje značajan stepen šablonizovanosti u ponašanju i
mišljenju (pogledaj, na primer, Brunswik, 1948), i podre-
denost društvenim okvirima ponašanja i mišljenja. Tako
dolazimo na ideju da u osnovi prihvatanja autoritarnog
vođstva, koje na jednostavan i shematičan način određuje
društvene odnose, stoji i odsustvo individualnosti, ličnog
stila, autentičnosti.
From je branio gledište da su osobine podredivanja
i nadredivanja, kao najrelevantnije za prihvatanje autori-
tarnih odnosa, nastale kao posledica principa hijerarhije,
odnosno podredivanja i nadredivanja u društvenim odno-
sima, koji se reprodukuje kroz čitavu istoriju ljudskog dru-
štva.
„Analiza historije društva, s pet ili šest tisuća godina
eksploatacije, većinom od vladajuće manjine, jasno poka-
zuje da je psihologija dominacije i podređivanja prilagoda-
vanje društvenom uredenju, a ne njegov uzrok. Apologe-
tima društvenog uredenja, koje se zasniva na upravljanju
elite, naravno, veoma odgovara uvjerenje da je društvena
struktura rezultat čovekove urodene potrebe, da je stoga
prirodna i neizbježiva. Društvo primitivnog čovjeka u ko-
me vlada jednakost pokazuje da to jednostavno nije tako"
(From, 1975, str. 1.45/6).
Ideju da je hijerarhijsko uredenje društva posledica
urodene težnje pojedinca za dominacijom i podređivanjem
teško je braniti jer je u suprotnosti sa činjenicom da ove
težnje nisu univerzalne. Pored toga, sklonost prema domi-
naciji i podredivanju nije nepromenljiva - u demokratskoj
74
klimi pojedinci svoje sklonosti prema dominaciji i podredi-
vanju koriguju i ublažavaju, što ne bi bilo moguće da su to
konstante ljudske prirode.
Da rezimiramo. Obrazac hijerarhijskih odnosa repro-
dukuje se hiljadama godina u svim društvima i logično je
da postaje deo vrednosti mnogih osoba. Ali je bitno da ne
postaje deo vrednosti svih. Primetili smo i da one osobe
koje prihvataju autoritarne odnose odlikuje mali stepen
individualizma i samosvojnosti. Dodajmo ovome da nas
iskustvo uči da mnoge osobe prihvataju autoritarne odno-
se u okolnostima pritiska. One, znači, nastoje da izbegnu
konflikt sa autoritarnim društvenim snagama. Sve što je
rečeno dozvoljava nam samo da naslutimo, s obzirom na
to da je naše saznanje o ovoj materiji danas oskudno, da po-
jedinac prihvata ili ne prihvata autoritarne odnose zavisno
od svoje sklonosti da prihvati rizik i snage da se odupre
društvenim pritiscima i da izgraduje svoj lični stil.

* * *

Šta, zapravo, govore psihološke analize i ispitivanja

osoba, koje su više sklone autoritarnim odnosima od dru-
gih? One govore o vrednosnim orijentacijama, o preferen-
ciji demokratskih ili autoritarnih odnosa. Ali bilo bi pogre-
šno zaključiti da u realnoj situaciji samo navedene osobe
prihvataju i podržavaju autoritarne odnose. Jer iskustvo
govori da u nekim okolnostima ljudi masovno prihvataju
ili tolerišu autoritarne odnose. Prihvataju ih, znači, i one
osobe čija struktura ličnosti, prema psihološkim analiza-
ma, nije predisponirana za njih.
Postavimo li samo pitanje: koliko je ljudi spremno da
se odupre autoritarnim odnosima na radu, na primer banal-
nom slučaju maltretiranja pojedinca od strane šefa, nužno
moramo odgovoriti da je na to spremna manjina. Većina je
pasivna jer je uplašena da ne ugrozi svoj položaj. Ali malo
je oponenata autoritarnim rukovodiocima i medu onima za
koje nema bojazni da će trpeti posledice. Danas vladajuće
75
 garniture u većini društava donose gotovo sve odluke, bez
oslanjanja na javno mnenje. To je posebno slučaj u spolj.
noj politici, na koju narod gotovo ni u jednom društvune-
ma značajan uticaj. Prosečan čovek, medutim, odveć retko
pokazuje simptome neslaganja, otpora i zainteresovanosti
da nešto menja. No njegov pasivan stav još uvek ne znači
da je sklon autoritarnim odnosima.
0 spremnosti za pokoravanje autoritetu dosta govori
poznati Milgramov (Milgram, 1963) eksperimenat (,,Bi-
hejviorističko proučavanje poslušnosti"). Ispitanicima
raznolikog zanimanja i obrazovanja (u prvom opitu bilo
je četrdeset muškaraca između 20. i 50. godina) rečeno je
da učestvuju u ispitivanju čiji je cilj utvrdivanje uticaja ka-
žnjavanja na učenje. Saučesnici eksperimentatora u ovom
opitu bili su „učenici", privezani elektrodama za šok-gene-
rator, a pravi ispitanici imali su ulogu „učitelja". Učitelj
je davao test učenja učeniku, a kad god bi ovaj odgovorio
pogrešno, on bi, prema instrukciji eksperimentatora, prime-
nio električni šok kao kaznu (šok je bio lažan, ali ispitanici
to nisu znali).
Ispitanici su mogli jednostavno da odbiju da poslušaju
nalog eksperimentatora. Ali u toku čitave procedure, uz ne-
prekidno povećavanje snage električnih šokova i, naravno,
lažnih znakova žrtve da joj je nanesen bol, samo 35 posto
ispitanika odbilo je daposluša nalog eksperimentatora. Ve-
ćina je bila poslušna i pored toga što je situacija u kojoj
nanose bol drugima izazvala kod njih jaku emocionalnu na-
petost, nervozu i druge oblike neadaptiranog ponašanja.
Osnovni plan Milgramovog eksperimenta ponovilo je
nekoliko istraživača u više varijanti. U svakoj od njih razli-
čit, ali značajan procenat ispitanika pokazao je spremnost
da prihvati uputstvo eksperimentatora i da primenjuje bol-
ne električne šokove.
Rezultati Milgramovog opita različito su tumačeni, ali
je najčešća ocena da oni ukazuju na sklonost „prosečnog
čoveka" da prihvati nalog autoriteta i da čak u njegovo
ime nanosi zlo drugim ljudima. From (1975) ocenjuje da
76
eksperimentator u Milgramovom opitu predstavlja autori-
tet nauke, a pošto „prosečan čovek" danas slepo veruje u
nauku, on veruje da primenjujući električne šokove čini
nešto što je u skladu sa naukom, pa da zato ne može biti
loše. Drugi autori insistiraju na činjenici da su ispitanici,
primenjujući električne šokove, pokazivali niz simptoma
nervoze i nelagodnosti, što, naravno, znači da nisu bili uve-
reni da je ono što rade dobro. Taj podatak, svakako, govori
da je nanošenje bola drugima u neskladu sa vrednosnim
sistemom većine ispitanika i da to i izaziva kod njih zna-
ke nelagodnosti. Kod njih su u konfliktu, kako je već Mil-
gram primetio, vrednosni sistem i sklonost ka prihvatanju
naloga autoriteta.
Najbitnija za našu analizu jeste činjenica da je veći-
na ispitanika u Milgramovom opitu, prihvatajući da bude
pomoćnik eksperimentatora i da izvršava njegove naloge,
zapravo prihvatila autoritarne odnose, čak i takve u koji-
ma drugima pričinjava zlo. Autoritet čije naloge prihvata u
ovom opitu jeste nauka, ali da li su „prosečni ljudi" sprem-
ni da prihvate autoritarne odnose samo u ime nauke? Poli-
tički vrhovi još lakše indukuju prihvatanje svojih odluka,
jer imaju moć i, vezano s tim, realno ugrožavaju one koji
se ne slažu.
Ali, razume se, tek treba objasniti činjenicu da mnogi
ljudi, iako ne svi, lako prihvataju ili tolerišu autoritarne
odnose uopšte i podređen položaj u odnosu na političke
i naučne autoritete. Logično je da to objašnjenje pode od
činjenice da čovekov odnos prema svetu odreduju i dve
oprečne težnje - da bude uključen u društvene odnose, da
bude njihov deo, s jedne strane, i da sačuva svoju individu-
alnost, da se ne podredi društvenim obrascima ponašanja
i mišljenja, s druge strane. Pojedinac se mora osećati kao
deo odredene društvene organizacije (uslovno „sistema"),
jer to obezbeđuje njegove egzistencijalne potrebe, a isklju-
čenost iz nje izaziva strah. Strah je realan, jer sistem re-
dovno kažnjava one koji napuštaju njegove osnovne premi-
se. Pojedinac pobeduje društveni sistem i njegove velike
77
 organizacije samo u kriminalnom fllmu, u kome iživljava
pobedenu težnju da pojedinačna ličnost bude iznad sist e .
ma. Bitna je, medutim, činjenica da je autoritarni princip u
osnovi društvene organizacije u većini društava, što znači
da manjina ima presudnu moć u procesu odlučivanja. Sto-
ga, prihvatanje društvene organizacije često znači, u odre-
denoj meri, i prihvatanje autoritarnih odnosa.
„Prosečan čovek" često usvaja i vrednosti slobode,
samosvojnosti, razlikovanja od drugih i od sistema u ce-
lini, i ljubomorno nastoji da sačuva svoju privatnost, na-
suprot društvenim uticajima ka uniformnosti. On je često
kritičan prema „sistemu" i shvata da društvena determini-
zacija u velikoj meri sputava njegove najbolje impulse -
za individualnošću i stvaralaštvom. On često protestvuje
protiv stroge društvene determinacije. Ali u situacijama
kada su presije društvene organizacije i njegovi podstica-
ji za individualnošću u sukobu, on najčešće bira pristaja-
nje uz sistem i autoritarne odnose. Jednostavno zato što
nepristajanje uz sistem najčešće nosi ozbiljne posledice.
Ono dovodi u pitanje egzistencijalne potrebe (uključuju-
ći sigurnost), a izneveravanje svoga vrednosnog sistema
nosi samo još jedno razočarenje. Razume se da mnogi
pojedinci, za koje individualizam ima puno značenje, na-
stoje da nadu prostor za prevazilaženje granica sistema,
ali im na putu stoje i društvene sankcije i one osobe čija
je struktura ličnosti u potpunosti prilagođena pristajanju
uz sistem.
U procepu u kome se nalazi, „prosečan čovek" će još
uvek biti spremniji da u ime sigurnosti i ostajanja u okviri-
ma sistema učini delo koje se kosi sa njegovim moralom
i vrednostima, nego da se suprotstavi sistemu (pridružiće
se osudi neistomišljenika, kada oceni da je to povezano sa
vlastitom sigurnošću, ići će u rat i onda kada odbijanje ne
bi ugrozilo njegov život).
U „prosečnog čoveka" motiv za sigurnošću jači je od
potrebe za samostalnošću i stvaralaštvom. Pored toga, od-
nos društva prema pojedincu danas je još uvek represivan.
78
Pojedinac često, znači, nije u stanju da se uzdigne iznad
ustaljenih dmštvenih odnosa, jer je još uvek ograničen nji-
hovim okvirima. On je ponekad spreman da učestvuje i
u nasilju sistema samo radi toga da ne bi doveo u pitanje
svoj skladni odnos sa njim. Prevedeno na jezik ljudskih
potreba, „prosečan čovek" u okolnostima presije još uvek
češće reaguje logikom egzistencijalnih nego logikom raz-
vojnih potreba.

Manipulisanje strahom
Postoje i takvi uslovi u kojima su i pojedinac i čita-
vo društvo u većoj meri spremni da prihvate autoritarne
odnose. Vladajuće grupe dobro poznaju te uslove i njima
manipulišu.
Sasvim je izvesno da strah igra značajnu ulogu u odr-
žavanju represivnih režima - diktatura, totalitarnih režima,
mada mnogo šta u tom odnosu ostaje manje izvesno. Strah
je jedna od konstanti ljudske prirode. Za Sartra „odluču-
jući argumenat koji se upotrebljava od strane zdravog ra-
zuma protiv slobode sastoji se u tome da nas podseti na
našu nemoć" (Sartr, 1970). Staljin, kao dobar manipulator
strahom, verovao je da čovek nikada ne može prestati da
se plaši. Ta sveprisutnost straha u našoj civilizaciji navela
je Ruzvelta da proglasi medu četiri slobode (sloboda mi-
šljenja i govora i ekonomska sigurnost) i slobodu od straha
(prema: Ortman, 1968).
Ali je pitanje izvora straha jr nerazjašnjeno. (Za nas ni-
je suštinsko i čak ne bi ni bilo obavezno da se ne postavlja
redovno u raspravama o ulozi straha u održavanju autori-
tarnih režima). Ako je strah uroden ili ako je neizbežan re-
zultat odredenih razvojnih problema, iz kojih čovek izlazi
sa značajnim potencijalom straha, koji se u toku čitavog
života može lako aktivirati, autoritarni vladaoci samo ko-
riste taj potencijal. I u slučaju da je strah nužna posledica
karakteristika naše civilizacije i uslova života, represivne
vlade koriste već postojeći potencijal straha da bi se održa-
79
 le i da bi ponašanje naroda usmeravale u željenom pravcu.
Treća mogućnost ne računa sa neophodnim potencijalom
straha. Represivna vladavina i sama nužno izaziva strah,
primenjujući pretnje i prisilu.
U svakom slučaju, autoritarne vlade ili aktiviraju po-
stojeći potencijal straha, ili izazivaju strah nezavisno od
ličnih predispozicija. One na taj način - to shvata veći-
na pismenih ljudi - nastoje da spreče promenu društvene
klime i da usmere ponašanje članova društva u željenom
smeru.
Strah je, znači, nezaobilazna psihološka kategorija u
tumačenjima održavanja autoritarnih vladavina. On je kon-
stanta bez koje bi bilo teško razumeti zašto ljudi tolerišu
onaj oblik društvenih odnosa u kome su prinudeni da u
egzistencijalnom smislu regrediraju na niži nivo. Strah
za vlastitu bezbednost, za očuvanje elementarnih uslova
življenja, razlog je za odricanje od viših uslova egzistenci-
je - od slobode i učestvovanja u odlučivanju o društveno
važnim problemima.
Veliki broj ljudi već je uočio osnovne tehnike manipu-
lisanja strahom, koje autoritarne vlade koriste radi očuva-
nja režima. Najčešće su, moralno diskreditovanje, zastraši-
vanje, kažnjavanje i uništavanje neistomišljenika. Postoji
i „skriveni" metod - stalno ukazivanje na spoljašnjeg ili
unutrašnjeg neprijatelja. Autoritarna vlada na taj način dr-
ži narod u strahu i neizvesnosti, i istovremeno učvršćuje
svoju poziciju, stvarajući utisak da je neprekidno zauzeta
suzbijanjem neprijatelja.
Blisko manipulisanju strahom je manipulisanje nesi-
gurnošću, jer osećanje nesigurnosti redovno izaziva ispo-
ljavanje straha. Nesigurnost je verovatno i osnovnije sta-
nje od osećanja straha i nužno prisutno u svim ljudima.
U periodima masovne nesigurnosti, autoritarne grupe
se javljaju s obećanjima da će ukinuti izvore nesigurnosti
i da će zavesti red i mir. Sećamo se da je Hitler iskoristio
masovnu nesigurnost srednje klase, izazvanu privrednom
krizom, da prigrabi vlast. Čak i u periodima relativno sta-
bilnih društvenih odnosa, autoritarne osobe obećavaju više
reda i sigurnosti. Time one, svakako, dešifruju svoju vlasti-
tu nesigurnost, ali istovremeno prizivaju saglasnost onih
osoba koje se trajno osećaju nesigurna. I ekonomske kri-
ze parališu aktivnost pojedinca, jer ga čine bespomoćnim
(Đurišić, 1982). Ekonomske krize su opasne i za vladaju-
ću gamituru. Ali izgleda da se one i namerno izazivaju,
zato što, kada nisu ekstremne, mogu i same, pobudujući
masovnu nesigurnost, paralisati političku moć masa (Ko-
rošić, 1980).
Zaključujemo da su autoritarnim odnosima sklone oso-
be koje su interiorizovale autoritarne principe (poštovanje
autoriteta, hijerarhija u ljudskim odnosima i drugo). Veći-
na ljudi, medutim, prihvata ili toleriše autoritarne odnose
samo u određenim uslovima, i to redovno onda kada po-
stoji pritisak, kada neprihvatanje autoritarnih odnosa dovo-
di u pitanje njihove egzistencijalne potrebe. Većina ljudi,
znači, nije sklona autoritarnim odnosima. Jer, da je sklona,
ne bi bili potrebni teror, prisila, manipulacija, demagogija,
indokrinacija, čija je svrha da „ubede" narod da treba da
prihvati neslobodu.

Patologija pristajanja uz neslobodu

Dosadašnja analiza polazila je od pretpostavke da
su autoritarni odnosi prisutni u svim društvima u manjoj
ili većoj meri. Kada su analizirane one ličnosti koje su
sklone autoritarnim odnosima, implicirana je bila ideja da
ljudi mogu da biraju izmedu autoritarnih i demokratskih
odnosa.
Ali kada je autoritarno vodenje osnovni oblik odnosa
u društvu, organizaciji ili grupi, tada problem moramo da
posmatramo iz drugog ugla. Nosioci autoritarnih odnosa,
po prirodi stvari, primenjuju represivne mere prema onima
koji ne prihvataju njihove stavove i to je razlog da oprede-
ljenje pojedinca za ili protiv autoritarnih odnosa više nije
samo pitanje izbora, odnosno vrednosnog sistema.
81
 JL ; neaaarar
nmrrm.
TSOEttSHiaL

rar Mzse: - -rsrs- TST: &B TiiSL

jgggjgp. S^^SCSB T^-nfš

e^msrrs^m. ^msL vscL. & r i r -

st-a«ftiscmaw. » z r c r ise
r -. -jssk - issiiii^natt^ * aemv
nm^nsz _ mszzmmm mgtt
/s: . r^sraricr ts&rrt^ir^jr
'ms. , e.t^;
•-T^.

*S<
. . — T
-• >
 Da bismo razumeli zašto pojedinac prihvata ili toleri-
še neslobodu i autoritarne odnose u autoritarnim društvi-
ma, moramo poći od činjenice da su ova društva agresivna,
da ih odlikuje veliki stepen represije prema neistomišljeni-
cima i uopšte neprijateljstva medu pojedincima.
Demokratska društva pretpostavljaju relativno ravno-
merne mogućnosti u raspodeli materijalnih i duhovnih do-
bara medu članovima (Malinovvski, 1964), uz poštovanje
odredenih principa ili pravila igre. Autoritarna društva, na-
suprot tome, polaze od nejednake raspodele materijalnih i
duhovnih dobara i nejednake raspodele moći članova dru-
štva. Zapravo, ona su tako organizovana da efikasno održa-
vaju tu nejednakost. Nosioci autoritarnih odnosa nisu volj-
ni da čine kompromise. Oni problem rivalstva u materijal-
nom ili duhovnom pogledu rešavaju ratom do istrebljenja
ili bar otežavanjem egzistencije onima „koji su na drugoj
strani". Jedina logika koja ih vodi jeste logika održavanja
vlastite premoći ili premoći „poslodavaca".
Ima u logici autoritarnih društava i autoritamih lič-
nosti nagomilanih regresivnih stanja svesti, zaostalih iz
ranijih perioda ljudske istorije. Iz dana kada je načelo ,ja
ili on" bilo osnovno načelo rešavanja sporova. U svakom
slučaju, neravnomerna raspodela materijalnih i duhovnih
dobara medu članovima društva i manjih ili većih grupa s
autoritarnom klimom jedan je od razloga da su oni suprot-
stavljeni jedni drugima i da u društvu uopšte postoji mno-
go agresije, neprijateljstava i netrpeljivosti.
Ugrožavanje potreba članova autoritarnog društva ili
grupe za samoizražavanjem, prestižom i slobodom drugi
je bitan razlog da je u ovim društvima i grupama mnogo
agresije. Osujećenje osnovnih potreba pojedinca nužno na-
gomilava agresivni potencijal. Mnogi pojedinci potiskuju
nezadovoljstva, neprijateljstva, agresiju prema nosiocima
represije, a postoji pretpostavka da se taj potencijal lako
aktivira u različitim situacijama. Ali mnoge osobe nužno
ne potiskuju agresiju, ona je prirodan odgovor na nepovolj-
no stanje. Autoritarna represija suprotna je po svome zna-
82
čenju i po svojim posledicama logici razvoja jedinke, pa
je stoga iracionalna. Bitno je, medutim, da je ponašanje i
mišljenje mnogih ljudi u takvim okolnostima iracionalno.
Oni često prihvataju agresiju kao opšti obrazac ponašanja.
Ali su i apatija i različiti mehanizmi samoanestezije, tako-
de, neadekvatni sa stanovišta razvojnih mogućnosti jedin-
ke. Iracionalnost autoritarne klime treba istaći kao njenu
bitnu odliku koja nam pomaže da shvatimo zašto nemali
broj ljudi u autoritarnoj klimi toleriše neslobodu.
Već je pomenuti eksperimenat Lipita i Vajta sa grup-
nom klimom pokazao da u autokratski vodenoj grupi ima
više agresije i neprijateljstva nego u demokratski vodenoj
grupi. Taj je nalaz potvrđen u više istraživanja i nije spo-
ran. On je u psihološkoj literaturi najčešće interpretiran ta-
ko da autoritarno rukovodenje izaziva agresivan stav nekih
članova grupe prema vodi, ali ga oni, pošto bi upravljanje
agresije prema pravom vinovniku bilo često opasno, pome-
raju prema drugim članovima grupe. Tako se agresivnost
izazvana autokratskim rukovodenjem difuzno širi medu
članovima grupe. Ali, čini se da je ova interpretacija me-
hanicistička. Ona pretpostavlja da se agresija može, pod
uticajem sila koje deluju u autoritarnoj klimi, usmeravati
u različitim pravcima, kao da se presipa iz jednog u drugi
sud.
Shvatanje o pomeranju agresije članova autoritarne
grupe s autoritarnog vode na druge članove grupe ima, iz-
gleda, zajedničko jezgro sa varijantom teorije o žrtvenom
jarcu. Prema ovoj interpretaciji, kada vlast u jednom dru-
štvu krene u obračun sa nekom etničkom ili profesional-
nom grupom, ona tada nastoji da nezadovoljstvo naroda
zbog krizne situacije u društvu okrene prema proskribova-
noj grupi. Pri tom vlast računa s tim da nije bitno što se pro-
skribovana grupa logički ne može osuditi za krizna stanje,
već polazi od stava da je nezadovoljnoj masi neophodan
„ventil" za kanalisanje agresije, za njeno skretanje sa stvar-
nih izvorišta krize. U odnosu na originalne stavove teorije
o žrtvenom jarcu, prema kojoj je jedna grupa kažnjavana
83
 za grehove drugih, inteipretacija koju analiziramo dostaj e
slobodna. Pre svega, nije jasno čije grehove proskribova,
na etnička ili profesionalna grupa plaća - da li autoritarna
vlast polazi od uverenja da je sama kriva za nastalo stanje
i da mora da pronade grupu koja će biti kažnjena za njenu
krivicu? Najvažnije je, medutim, da ova interpretacijame.
hanicistički objašnjava put agresivnog potencijala u poje-
dincu - da se može usmeravati sa jednih na druge grupe,
Članovi društva s autoritarnom klimom posmatraju se u
ovom tumačenju kao masa kojom se može manipulisati na
podsvesnom nivou, tako da ona, zapravo, i ne zna šta sesa
njom radi.
Agresivnost je, kao što je već rečeno, raširen model
ponašanja u autoritarnoj klimi i zato je sasvim očekivano
da u takvoj klimi označavanje određene grupe kao neprija-
teljske izazove i paljbu agresije prema njoj. I to najpre onih
koji reaguju agresivno na svaki povod, ali i simpatizera
autoritarnog vladanja, kao i konformista koji osećaju daje
agresivno ponašanje oportuno u datom trenutku. Razumlji-
vo je da će „poziv" autoritarnog „jezgra" na agresiju biti
prihvaćen od priličnog broja ljudi. Ali je malo verovatno
da će to biti, kako pretpostavlja teorija o žrtvenom jarcu,
pomeranje agresije sa stvarnih izvora društvene krize na
proskribovane grupe. Malo je verovatno, zapravo, da su
agresija i nezadovoljstvo pomereni sa pravih izvora samo
zato što su ispoljeni prema nekoj drugoj grupi. Zatim, činje-
nica da agresijom prema proskribovanoj grupi u najvećoj
meri reaguju simpatizeri vladajuće grupe i konformisti,
takođe dovodi u pitanje primenu teorije žrtvenog jarca u
ovoj situaciji. Jer ona pretpostavlja da će jak odziv biti
upravo kod širokih slojeva koji nisu vezani za autoritamo
jezgro na vlasti.
Neautentični pojedinci, po definiciji, lako su usmera-
vani od društvenih okvira ponašanja, pa zato lako prihva-
taju i agresiju kao oblik ponašanja. Ali ne samo agresiju:
oni, pre svega, prihvataju princip hijerarhije i sami nastoje
da ga primene. Oni su sasvim pokorni prema nadređenima,
84
\
 ali svoj viši cilj vide u osvajanju pozicije koja će im omo-
gućiti da vladaju drugim ljudima. Oni, naravno, odobrava-
ju i represiju sistema prema neistomišljenicima.
U literaturi koja se bavi problemom autoritarnih reži-
ma ponekad je eksplicirana, a ponekad samo podrazume-
vana, ideja da se autoritarni režimi najčešće održavaju
zahvaljujući apatiji članova društva i njihovoj sebičnosti,
odnosno verovanju da represija sistema neće pogoditi njih
same. U osnovi ovog shvatanja jeste uverenje da većina
članova društva ne želi autoritarni sistem, ali da ga trpi jer
nema dovoljno hrabrosti i sposobnosti da valjano sudi o
mogućim posledicama toga sistema. Ovo uverenje previda
jednu kategoriju ljudi - onu koja je prihvatila agresivan
obrazac ponašanja i čije je najgore potencijale (neprijatelj-
stvo, agresivnost, netolerantnost) aktivirao autoritarni re-
žim. Kada autoritarni režim traje dugo, ova grupa prihvata
taj režim po logici stvari, upravo zato što je represivan,
zato što uvek ima na meti neku grupu i što joj na taj način
stvara uslove za pražnjenje ili za održavanje agresivnog
tona. Problematično je tumačenje da su podanici autori-
tamog režima homogena skupina, koja jednostavno nije
kadra da se odupre sistemu. Poznato je, na primer, da su
mnoge autoritarne vlade kroz čitavu istoriju vršile masov-
nu egzekuciju ne samo kriminalaca nego i neistomišljeni-
ka. To su bile javne predstave u kojima su prisutni često pa-
dali u trans, iako nužno nisu znali mnogo o žrtvama, osim
da su označene kao krivci koji se suprotstavljaju nekim od
osnovnih vrednosti što ih je proklamovala vladajuća elita.
Poenta je u tome da se i danas autoritarne vlade razračuna-
vaju sa neistomišljenicima po sličnom scenariju. One pribi-
jaju neistomišljenike uz stub srama, optužujući ih za razli-
čite grehe i nastojeći da za to dobiju aplauz širokih slojeva.
Aplauz širokih slojeva najčešće izostaje, ali ga autoritarne
snage ipak dobijaju od osoba sa onom strukturom ličnosti
koju analiziramo. Kada posmatramo u autoritarno vodenoj
grupi kako vođa vrši pritisak i nasilje nad neistomišljenici-
ma, mi postavljamo pitanje: zašto je većina pasivni posma-
85
trač? Uopšte ne polazimo od ideje da neki članovi grupe
jednostavno ne žele da se suprotstave. Njihova potrebaza
suprotstavljanjem nasilju je potisnuta, oslabljena ili je ustu-
pila mesto potrebi za nekim oblikom učešća u nasilju. Ovo
tumačenje polazi od stava da je autoritarna klima patološki
fenomen. Da svodi uslove ljudske egzistencije na minimal-
ni nivo, gajeći, umesto razvojnih potreba, rivalitet medu
članovima društva, aktivirajući agresiju i neprijateljstvo, i
izazivajući odbrambene reakcije, uključujući agresiju, radi
zaštite osnovnih uslova egzistencije. Svakako da ovakva
logika nije svojstvena svim ljudima u autoritarnoj klimi.
Ali često i oni koji su zadržali najveći stepen samosvojno-
sti pokazuju neke simptome regresije, kao što su apatija i
povlačenja iz društvenog života.
Regresivnost autoritarne klime ogleda se, znači, u svo-
denju mogućnosti izražavanja pojedinca na najmanji nivo,
u zastrašivanju i obeshrabrivanju, kao i u manipulisanju eg-
zistencijalnim potrebama pojedinca tako da je on neprekid-
no zastrašen i zabrinut. Prihvatanje autoritarnih odnosa u
dugotrajnoj autoritarnoj klimi ili je iznuđeno ili je rezultat
manje ili više trajnog regresivnog psihološkog složaja lič-
nosti članova društva. Ono je rezultat ponašanja i mišljenja
pojedinca na nivou ispod njegovih realnih mogućnosti.
Razume se da u autoritarnoj klimi veliki broj pojedi-
naca nije sklon da prihvati neslobodu i da joj aplaudira,
a medu njima ima i takvih koji se na različite načine su-
protstavljaju. Autoritarne vođe označavaju ih redovno kao
uzročnike kriznog društvenog stanja. Ali kada su neistomi-
šljenici optuženi i za manje teške grehe od ugrožavanja
sistema i tada veliki broj Ijudi pokazuje prema njima ne-
prijateljstvo. Oni jednostavno reaguju logikom regresivne
svesti koja ne želi ugrožavanje status quoa, preplašena je
od promena i odustala od postavljanja visokih zahteva.
Postoje i drugi, manje vidljivi motivi za neprijateljstvo
prema neistomišljenicima. Oni, kao moralna savest ljudi u
autoritarnoj klimi, podsećaju konformiste na njihov nesla-
van izbor i time izazivaju agresiju i nesimpatiju (From),
86
kao i niz racionalizacija čiji je cilj da neistomišljenicima
pripišu diskreditujuće motive (avanturisti, lovci na publici-
tet i drugo). Diskreditujući motivi, naravno, opravdavaju
neprijateljstvo prema neistomišljenicima. Pored toga, neki
od onih koji su prihvatili autoritarnu klimu potisnuli su im-
pulse prema slobodnijem izražavanju. Postojanje onih što
se ne mire, preti da reaktivira te impulse i zajedno sa njima
opasnost, pa je to novi razlog za neprijateljstvo. Neprijatelj-
stvo je, znači, simptom prepoznavanja u sebi impulsa za
slobodnijim izražavanjem. Oni su prihvatili da autoritarne
snage preuzmu cenzuru njihovih potreba za slobodnijim
izražavanjem. Autoritarna vlast postala je tako neka vrsta
njihove negativne savesti, instanca koja sprovodi u delo nji-
hovo mazohističko samoodricanje, štiti njihovu sigurnost
i brani ih od njih samih. Ali su vremenom razvili i autocen-
zuru i čak postali pomoćni cenzori u slučajevima kada se
pojavi spoljašnja opasnost.
Oni koji ne prihvataju autoritarne odnose nastoje,
zapravo, da poboljšaju životni prostor za sve članove dru-
štva. Zato neprijateljstvo prema njima otkriva, u jednom
dubljem značenju, simptom autoagresije. Konformisti re-
aguju na trenutne egzistencijalne i psihološke probleme,
ali na duži period otežavaju svoje životne uslove. I to je
samo još jedan simptom regresije pojedinca u autoritarnoj
klimi.

Etički problem
U ovoj raspravi neizbežno je pitanje: ko je odgovoran
za nastajanje i održavanje represivnih odnosa i autoritarnih
režima? Da li samo oni koje odlikuje autoritarna struktu-
ra ličnosti i želja za moći? Da li su ostali članovi društva
samo žrtve koje ne mogu značajno da utiču na odnose u
društvu?
Ideja da ceo narod može biti odgovoran za autoritarni
režim i neslobodu najviše ili jedino zbog toga što je bio
pasivan na samom početku nastajanja autoritarnih odnosa
87
 Često je potkrepljena izjavama pojedinaca koji su u vreme
nastajanja fašizma verovali da teror ne može da traje dugo,
ili da je, pošto sami nisu pogođeni, najbolje da ostanu po
strani. Ovi primeri ipak otkrivaju da nije reč samo o pasiv-
nosti.
Pitanje: zašto ljudi tolerišu nasilje autoritamog režima,
najčešće postavljamo odveć kasno. Vlastodršci, nastojeći
da pridobiju saradnike i mase, na početku svoje vladavine
najčešće izbegavaju primenu sile, odlažući je za kasniji pe-
riod, kada potpuno osvoje vlast.
Uskraćivanje podrške onima koji žele da vladaju ljudi-
ma dok još nisu stekli pozicije sa kojih mogu da kažnjavaju
druge najčešće ne nosi nikakav rizik. Tada veliki broj ljudi
ne vidi nikakvu opasnost za sebe i zato najčešće, prećutno,
prihvata ili toleriše autoritame odnose. Upravo to je etički
inferioran čin, koji proističe iz sebičnosti i nesklonosti ka
procenjivanju društvenih odnosa sa stanovišta viših etičkih
principa. I u periodu kada autoritame ličnosti počnu da pri-
menjuju presiju protiv neistomišljenika - zapravo, protiv
mišljenja - mnogi veruju da treba da „ostanu po strani",
dogod nisu ugroženi osnovni uslovi njihove egzistencije.
Oni ipak nisu po strani, jer prećutno prihvatanje omoguću-
je eskalaciju autoritame vladavine. Kada autoritami režim
stvori čvrste pozicije i kada otpočne sa širokom primenom
terora, tada on više gotovo nikome ne odgovara, izuzev
onim strukturama ličnosti o kojima je bilo reči ranije.
Autoritarne vlade nikada ne mogu da zagospodare
svim oblastima života za kratko vreme. Ali one teže da to
učine. Težnja vlasti za ekspanzijom može se tumačiti na
više načina. Može se jednostavno iz empirijskog iskustva
izvesti generalizacija da svaka autoritama vlast nastoji da
postane apsolutna, totalna, pa prema tome, da je to u njenoj
biti. Psihološko tumačenje bi logično moglo da pođe od sta-
va da je u prirodi težnje za moći ekspanzija, ili da je odlika
autoritame strukture ličnosti težnja da porobljava sve više
drugih Ijudi, što je za nju potvrda vlastite vrednosti (kako
je From uočio, to je surogat za prave razvojne potrebe poje-
88
dinca). Do zaključka o prirodnoj ekspanziji autoritarne vla-
davine možemo doći Čak i ako problem posmatramo Šema-
tizovano - kao odraz borbe „nagona života", ili razvojnih
snaga u čoveku, i „nagona smrti", ili destruktivnih težnji.
Razume se da pretpostavljamo da autoritarne snage odli-
kuju destruktivne težnje, budući da ove snage objektivno
nastoje da poraze različite oblike slobodnijeg izražavanja
pojedinca. Prema ovoj hipotezi, ukoliko su razvojne snage
pojedinca više potisnute, utoliko veću ekspanziju doživlja-
vaju destruktivne potrebe.
S ekonomskog stanovišta, takode, lako shvatamo potre-
bu autoritarnih snaga za ekspanzijom i za ograničavanjem
sloboda članova društva. Jedino u društvu koje je politički
kontrolisano moguće je održati punu ekonomsku kontrolu.
Ali ekonomska kontrola ne podrazumeva kontrolu u svim
oblastima života, pa je zato, uz ekonomska tumačenja, nu-
žno imati u svesti i psihološka i sociološka.
Međutim, nije neophodno da tragamo za najboljim tu-
mačenjem, iskustvo pokazuje da autoritarne vlade najče-
šće postepeno osvajaju društveni prostor. U periodu kada
tek počinju da zamenjuju slobodu neslobodom, masovno
neprihvatanje onemogućilo bi njihovo širenje. Ali veliki
broj ljudi nije spreman na otpor čak i kada on nužno ne
nosi rizik.
Da li mnogi ljudi danas, u većini društava, mada žele
demokratske odnose, nemaju mogućnost da razviju pune
psihološke predispozicije za demokratsko ponašanje? Lo-
gično je pretpostaviti da je struktura ličnosti velikog broja
ljudi još uvek pod uticajem autoritarnih odnosa koji su vla-
dali kroz čitavu istoriju. A to znači da oni posmatraju dru-
štvene odnose iz svoje trenutne pozicije i da nisu kadri da
pravovremeno procene opasnost autoritarnih odnosa, zbog
zabrinutosti za očuvanje osnovnih uslova egzistencije. Oni
veruju da ih autoritarni odnosi manje pogađaju od nemašti-
ne ili od sporog napredovanja u službi, s obzirom na to da
ovo drugo neposredno osujećuje njihovu potrebu za pre-
stižom i društvenim priznanjem. Kada autoritarno jezgro
89
 ostvari kontrolu u svim oblastima života, većina uspeva^
shvati da je autoritarni odnosi pogadaju više nego druga
osujećenja, jer onemogućuju pojedincu da se u punoj merj
realizuje.
Blizu smo istine ako kažemo da čitavo društvo uče.
stvuje u razvoju i održavanju autoritarnih odnosa i daje
zato i odgovorno za njih. Pasivnost i stajanje po strani nisu
suprotnost prihvatanju autoritarnih odnosa i nisu odbrana
od neslobode. Za osvajanje ili održavanje slobode neop-
hodna je neprekidna borba, neprekidan tonus i težnja da
se sloboda brani. Pasivnost i držanje po strani doprinose
razvoju tiranije koju sprovodi autoritarna vlada, autoritarni
rukovodilac radne grupe ili autoritarni profesor. Oni znače
da nismo iskazali ni solidarnost prema onima koje ugroža-
vaju autoritarne snage. To može biti znak da su naše razvoj-
ne potrebe potisnute ili duboko oštećene.
Izmedu većine autoritarnih vlada i velikog broja ljudi
kao da se vremenom uspostavlja prećutni dogovor: ukoli-
ko oni ne postavljaju pitanje legitimnosti vlada i ukoliko
se odreknu kritičnosti, neslaganja i suprotstavljanja, težnje
za promenom, tada će njihova elementarna egzistencija bi-
ti izvesna. Simpatizerima se nudi i znatno više, ali velikoj
većini samo toliko. To je prećutni pristanak velikog broja
ljudi da svoju egzistenciju izjednači sa siatus quoom, sa
konformizmom ili ćutanjem, sa preživljavanjem.
Ali pristanak na uslove autoritarne vlasti nije samo ma-
zohistički čin autoagresije već je istovremeno presuda za
sve sadašnje i buduće neistomišljenike, jer osnažuje pozici-
ju autoritarnih vlasti.

90
PRETPOSTAVKE O UNIŠTENJUINDIVIDUE

Izvan sumnje je da autoritarni odnosi i pritisci na ne-

zavisno mišljenje i na antikonformističko ponašanje, kao
i manipulisanje ljudima, u nekoj meri utiču na promene u
psihologiji jedinke, a verovatno i u ljudskoj prirodi.
Tako je lako dovesti u vezu nastajanje relativno traj-
nih odlika ličnosti kao što su autoritarnost, dominitarnost
i submisivnost sa hiljadugodišnjom hijerarhijskom organi-
zacijom društva.1 Tradicionalno, restriktivno porodično va-
spitanje takođe često vodi formiranju submisivnih i autori-
tamih, ali i manje inteligentnih i manje kreativnih ličnosti.
I manipulatori u oblasti politike, meduljudskih odnosa na
radu i u privrednoj propagandi, takode, izazivaju odredene
promene u svesti jedinke.
Tvrdnje o promenama nekih psihičkih sadržaja, pod
uticajem ubedivača i manipulatora, nisu sporne. Problem
nastaje usled toga što mnogi mislioci u ovim promenama
vide mogućnost ili predznak da jednog dana ljudska jedin-
ka bude u potpunosti kontrolisana i modelovana.
Ali od navedenih simptoma promene jedinke do pot-
pune kontrole i modelovanja ljudske prirode odveć je veli-
ka razdaljina. To nameće pitanje: zašto nemali broj pisaca
veruje da su sadašnji oblici promene svesti pojedinca pred-
znaci potpunog gušenja nezavisnog mišljenja, individuali-
teta i beskrajnog modelovanja ljudske prirode? Na kojim
pretpostavkama se zasniva uverenje da je ljudsku prirodu
uopšte moguće modelovati?

1
Pogledaj tekst: „Sklonost ka neslobodi"
91
 Pretpostavke o načinima modelovanja ljudske priro,
de dosad nisu jasno formulisane. Jedino je izvesno da su
autoritarne vlade, kroz čitavu istoriju, „kreirale" niz tehni-
ka ubedivanja, manipulisanja i prisile, kako bi prigušile
ili eliminisale otpor režimu. Izvesno je i to da su one vre-
menom došle do saznanja da je otpor najlakše suzbiti kod
onih jedinki koje su trajno izmenjene - čija je individual-
nost uništena ili blokirana. Konformistička masa prihva-
ta autoritarnu vladavinu bez konflikata. Trajna promena
ljudske prirode postaje san i intelektualni projekt mnogih
centara moći. Suzbijanje otpora represivnom režimu i te-
žnja za modelovanjem ljudske prirode postaju povezani
ciljevi ovih režima.
Sklonost ka manipulisanju ljudima i ka modelova-
nju ljudske prirode, međutim, nije karakteristična samo
za autoritarne vlade, već je, u skladu s tim, u biti auto-
ritarne strukture ličnosti uopšte. Autoritarne ličnosti je
teško shvatiti ako ne uzmemo u obzir njihovu težnju da
usmeravaju, kontrolišu i utiču na ljude, kao i da modeluju
ljudsku prirodu. Ove osobe najradije gledaju na ljudsku
prirodu kao na amorfnu masu, jer je ona prijemčiva na uti-
caje i lako je s njom manipulisati. Ali, teško je tvrditi da
autoritarne osobe imaju neko jedinstveno gledište o tome
kako se može uticati na ljudsku prirodu. One su jednosta-
vno vodene težnjom da ograniče mogućnosti izražavanja
pojedinca i, možda, da ljudsku materiju svedu na najma-
nju zajedničku meru.
Pretpostavke o tome kako je moguće uništiti indivi-
duu biće izvedene iz veoma raznolikih literarnih i nauč-
nih analiza i ogleda, kao i iz naučne fantastike i negativ-
nih utopija, koje su postale značajna duhovna vrednost
našeg vremena. Biće analizirani i oni slučajevi uticaja
na jedinku iza kojih očigledno stoji težnja za promenom
ljudske prirode, kao i oni koji su motivisani potrebom
autoritarne vlade za stvaranjem pozitivnih stavova pre-
ma sistemu, jer je u oba slučaja reč o manipulisanju je-
dinkom.
92
— - .. , ..tt.. - . — | i m ! • > la •> a M A ^ A -—• ^ M t ^ t J ^ * t . - t - t .... —

1 N ^ m mm
m+r ******** *t *

i4t
već postojećom potrebom kupca, ubeđujući ga da će kupo-
vinom zadovoljiti i ono na šta proizvod nužno ne asocira.
Tako je, recimo, pasta za zube u službi seksa. Na taj način,
kako ocenjuje Pakard (1967), reklameri, zapravo, prodaju
ljudima nekoliko osnovnih potreba - emocionalnu sigur-
nost, uverenost u sopstvenu vrednost, zadovoljenje sop-
stvenog ega, težnju za kreativnim izražavanjem, osećanje
moći, osećanje ukorenjenosti, priželjkivanje besmrtnosti.
Ali za nas je najbitnije da „filozofija" uslovnog reflek-
sa implicira da je ljudska ličnost skup fragmenata koji se
mogu izdvojiti iz celine i pojedinačno modelovati veziva-
njem za „uslovnu draž".
I poznati projekat društva budućnosti psihologa Ski-
nera (Skinner 1973), koji je, inače, naišao na oštre osude,
zasniva se na metodu uslovnog refleksa. Ovaj naučnik
veruje da se ljudska jedinka može modelovati osnovnim
tehnikama uslovnog refleksa. To su negativno i pozitivno
„potkrepljenje", odnosno kažnjavanje za nepoželjne akcije
i nagradivanje za poželjne. Skiner ne veruje da u nastaja-
nju društva budućnosti, koje će biti oslobođeno problema
današnjeg sveta, mogu biti od koristi osećanje odgovorno-
sti jedinke, sloboda, dostojanstvo i druge integralne odlike
ličnosti. On veruje samo u modelovanje svakog posebnog
oblika ponašanja, koje se da objektivno zapaziti, i to postup-
kom koji u svojoj suštini vuče korene od dresure životinja
(golubova). Razume se da modelovanje ljudi nije isto što
i dresura životinja, pa je stoga Skiner uložio veliki napor
da iznađe mnoštvo mogućnosti da u današnjoj civilizaciji
primeni potkrepljenja, koja bi vodila selekciji očekivanog
ponašanja.
U svakom slučaju, uslovni refleks je deo bihejvioristič-
ke psihologije, koja ne prihvata postojanje integralnih atri-
buta ličnosti i, baveći se objektivno merljivim jedinicama,
projektuje fragmentarnu sliku ljudske ličnosti.
Sve što je dosad rečeno govori da iza različitih ob-
lika uticaja na ljude stoji uverenje da je ljudska ličnost
mozaik sačinjen od slabo povezanih delova. To i nije neo-
94
čekivano, jer se u principu može uticati samo na psihičke
elemente. Nije jasno kako se može uticati na integralne
odlike ličnosti, na njenu životnu filozofiju, pogled na svet
i životni stil. Oni su proizvod procesa individualizacije,
koji je suštinski različit od nastajanja parcijalnih odlika
putem manipulativnih tehnika. Međutim, manipulatori ve-
ruju da promena pojedinih delova ličnosti vodi promeni
celokupne ličnosti, upravo zato što ona za njih nije drugo
do suma delova.
Valjanost uverenja da će manipulisanje delovima pro-
meniti celokupnu ličnost, jednakaje valjanosti uverenja da
ličnost nije ništa više od zbira delova.
Rečeno je već da je reklama u odredenoj meri uspešna,
a razlog tome je, svakako, činjenica da ona najčešće nastoji
da veže parcijalne činove ponašanja za dublje potrebe. Ali
ona je često i neuspešna (vidi Pakarda). Njeni rezultati svo-
jom prividnom kontradiktornošću često zbunjuju psihoteh-
ničare u ovoj oblasti. Tako iza jednog izbora može stajati
težnja za konformiranjem sa svojom socijalnom grupom,
a iza drugog izbora iste osobe težnja za identifikovanjem
sa višom socijalnom grupom, za prevazilaženjem svoga
socijalnog statusa. Tehnika manipulisanja, zasnovana na
uslovnom refleksu i na atomističkoj doktrini, ne doseže do
dubljih saznanja o ličnosti jedinke, koja bi nam pomogla
da razumemo prividnu kontradiktornost.
Manipulisanje delovima daje nepouzdane i varljive
rezultate, upravo zbog toga što ne doseže do integrišućih
odlika koje daju značenje delovima. Neka osoba može da
prihvati grupni pritisak zato što ocenjuje da je u trenutku to
za nju pogodno. Ali, u promenjenim okolnostima, i pored
nastavljanja grupnog pritiska, može doneti odluku da napu-
sti grupne standarde ponašanja ili mišljenja.
Medutim, autoritarni manipulatori, posebno u oblasti
politike, čvrsto se drže svojih uverenja o ljudskoj prirodi
- oni jedinku posmatraju kao polipa sa hiljadu krakova,
kao biće bez suštine. Friziranje informacija, koje redovno
čine autoritarni manipulatori, radi toga da bi neprekidno
95
održavali željenu sliku sistema, nužno ima zaposledicuna-
stajanje niza kontradikcija. Ali to autoritarne manipulatore
ne brine mnogo. Oni nastoje da svaka njihova informacija
bude prihvaćena i često veruju da će biti prihvaćena na
ovaj ili onaj način. Oni ne veruju u postojanje integralnih
odlika ličnosti - životne filozofije i celovitog pogleda na
svet. Ili ne računaju sa njima ili pokazuju prezir prema nji-
ma. Isto tako, oni ne računaju sa sposobnošću pojedinca
da uporeduje informacije, ili da ih procenjuje sa stanovišta
opštih vrednosti.
Integralne odlike ličnosti o kojima je reč (životna filo-
zoflja, specifični skup vrednosti i drugo), ne samo da čine
njenu samosvojnost, već su i osnova njene autodetermini-
sanosti. Čovek se u svemu rukovodi svojim pogledom na
svet i životnom filozofijom. Neprihvatanje ovih svojstava
jednako je uverenju da je čovek proizvod sredinskih uslo-
va. Šušnjić (1976) ocenjuje da je osnovna pretpostavka
manipulacije uverenje da je čovek proizvod sredinskih uti-
caja. To je logično, jer je takvo uverenje preduslov da bi
se uopšte moglo verovati u moć manipulacije. Na izvestan
način, ovo je uverenje, kao što smo videli, povezano sa
onim o fragmentarnosti ljudske prirode.
Poznato je da i medu onim autorima što se protive ma-
nipulisanju ljudima ima značajan broj takvih koji veruju
da manipulatori već danas uspešno utiču na naše mišljenje.
V t • • 1 •

Cesto čujemo da ljudi veruju da su njihovi sudovi nezavi-

sni, a zapravo su proizvod fine manipulacije, da se manipu-
latori veoma uspešno infiltriraju u našu podsvest, da centri
moći upravljaju našim postupcima i mišljenjem u većoj
meri nego što mislimo itd. Ako ovi pisci humanisti veruju
da centri moći imaju takav uticaj na pojedinca, postavlja
se pitanje: kakvo je njihovo shvatanje ljudske prirode? Sa-
svim je logičan zaključak da i oni veruju da ljudska ličnost
nema snažna integrativna svojstva, pa da je zato podložna
spoljašnjim uticajima.

96
Početni uspesi manipulatora
Niz pisaca u različitim oblastima ocenjuje da su utica-
ji na pojedinca već dali prve rezultate. Pritisci na pojedinca
ozbiljno su ugrozili nezavisno, kritičko mišljenje. Individu-
alnost i samosvojnost slabe, a prihvatanje grupnih vredno-
sti postaje najrašireniji oblik ponašanja.
U kojoj meri je sud da je individua ugrožena verova-
tan, teško je reći bez detaljnije analize pojedinih opservaci-
ja o napadima na kritičko mišljenje.
U oblasti reklame, kao što je već rečeno, niz autora
zapazilo je simptome povlačenja kritičkog mišljenja pred
organizovanim uticajima manipulatora i to na osnovu toga
što reklameri uspevaju da manipulišu izborima, potrebama
i stavovima pojedinca. Pri tom oni koriste postojeće potre-
be kupaca i za njih vezuju reklamnu poruku. Prevara je u
tome što reklameri na skriven način prodaju ljudima njiho-
ve osnovne potrebe. Ali osnovna struktura potreba ostaje
netaknuta, promene su na površini svesti - u oblasti stavo-
va i izbora. Promene su nešto dublje kada reklama razvija
potrošački mentalitet i izgraduje nove vrednosti i intereso-
vanja. Pitanje je, medutim, da li ta manipulacija na bilo
koji način ugrožava samostalnost pojedinca. Ona u maloj
meri utiče na odluke pojedinca koje nisu povezane sa potro-
šnjom. Nema, prema tome, osnova tvrdnja da navodenje
na odredeni izbor, medu mnoštvom jednakih proizvoda,
gde je svaki izbor, zapravo, jednako vredan, indicira da je
sam pojam individue ugrožen. To je suštinski stav, kome
gotovo da i nije neophodno dodati sud mnogih radnika u
oblasti reklame (vidi Pakarda), da potrošači najveći broj
izbora vrše potpuno racionalno, procenjujući na osnovu in-
formacija koje im stoje na raspolaganju.
U procesu rada (u američkoj privredi) više autora, me-
đu kojima Štraus (1972) i Mekgregor (1960), zapazilo je
da se radnici često ponašaju apatično i konformistički, da
ne pokazuju sklonost ka inicijativi i kreativnom rešavanju
problema. Štraus je sklon da ove simptome tumači kao

97
prave pokazatelje ljudske prirode. Mekgregor, međutim,
veruje da su oni posledica autoritarnog rukovodenja u pri-
vredi, koje pojedincu ne pruža mogućnost da se ponaša
drugačije J e r ga tretira kao pukog izvršioca. Pasivno i kon-
formističko ponašanje posledica je, znači, prilagodavanja
nepovoljnoj klimi u procesu rada.
Za nas je, međutim, najznačajnije pitanje: da li prilagođa-
vanje nepovoljnim uslovima rada ostavlja trajnije posledice
na jedinku? Da li ono trajno potiskuje njenu individualnost?
Ardžiris (Argyris 1958) ocenjuje da su mnogi simp-
tomi neprilagođenosti u procesu rada (apatičnost, neurot-
ski simptomi, štrajkovi), u stvari, posledica nemogućnosti
pojedinca da u procesu rada zadovolji svoje potrebe za
kreativnošću, samostalnošću, prestižom. Ali, ne samo to,
opservacije ovoga autora govore da prosečan radnik, koji
se često ponaša konformistički, istovremeno pokušava da
nade načine da osmisli svoj posao, da stvori uslove da se
samorealizuje u procesu rada. Eksperimenat Lipita i Vajta
(1960) pokazuje da pasivni i submisivni dečaci, kada do-
du u grupe sa demokratskim vodstvom, postaju vremenom
aktivniji i samostalniji. Ovaj nalaz ide u prilog tezi da pri-
lagođavanje nepovoljnoj autoritarnoj klimi ne vodi nužno
eroziji individue. I, razume se, on nije vezan samo za pona-
šanje u procesu rada, već ima šire značenje.
Vajt (1967) analizira kako različite društvene organi-
zacije (pre svega radna, ali i ostale, pri čemu je i društvo u
celini organizacija) utiču na pojedinca, terajući ga da se pri-
lagodi njihovim zahtevima. Prema ovom autoru, taj uticaj
je toliko veliki, da on govori o „čoveku organizacije" kao
najčešćem tipu ličnosti, koji sve više prihvata društvenu eti-
ku - verovanje da je pripadanje najvažnija potreba i da je
grupa izvor stvaralaštva. Čovek organizacije prihvata dru-
štvene standarde ponašanja i mišljenja u svim značajnim
oblastima života: u stavovima prema pripadnosti, društvu
i radu, u organizovanju svog privatnog života, u načinu
vaspitanja dece, u porodičnom životu, u izboru i načinu
trošenja robe, i čak u vrednovanju umetničkih dela.
98
 Ali sam Vajt, koji je našao mnoštvo primera ponašanja
„prosečnog čoveka" u skladu sa zahtevima organizacije,
ocenjuje da je harmonija pojedinca i organizacije prividna.
Sklad je spoljašnji, a u samoj individui situacija je bitno
drugačija, tako da postoji suštinski konflikt izmedu poje-
dinca i organizacije.
U svojoj poznatoj studiji psihologije prosečnog Ame-
rikanca, Risman (1965) analizira proces gubljenja indivi-
dualnosti, u dužem periodu. On zaključuje da je pojedinac
sve više usmeren na druge i da čak prihvata filozofiju koja
to opravdava.
U nizu autoritarnih društava, pod pritiscima vlasto-
držaca, masa se često ponaša konformistički, a povlače-
nje kritičkog mišljenja postaje odveć česta pojava. Ve-
rovatno je upravo to bio jedan od razloga zašto su neki
pisci počeli govoriti o potiskivanju ili gubljenju individu-
alnosti. Ali, masa koja se doskora ponašala konformisti-
čki, posle promene režima, pokazuje simptome radikal-
ne promene. To nas opet vraća na pojam prilagođavanja
nepovoljnim, autoritarnim uslovima, kao i na problem:
koliko duboke promene u ličnosti izaziva takvo prilago-
đavanje?
Poznati zapadni kritički mislioci (između ostalih Hork-
hajmer, Markuze, From) na više načina iznosili su sud da
se danas pojedinac, pod uticajima pritisaka na slobodno
mišljenje a za prihvatanje grupnih standarda ponašanja
i mišljenja, sve više uklapa u masu i ima sve manje mo-
gućnosti za izražavanje svoje autentične ličnosti. Kritičko
mišljenje sve više se povlači i ustupa mesto opštim, natu-
renim, „prosečnim", neoriginalnim stavovima, što je, u ce-
lini, simptom povlačenja individualnosti.
Ocena Horkhaimera, Markuzea i Froma predstavlja
integralni sud, koji je nastao na osnovu niza opservacija,
svakako i onih već analiziranih. Pitanje je, medutim, da
li je povlačenje kritičkog mišljenja moguće objasniti sla-
bljenjem individualnosti ili prilagodavanjem nepovoljnim
društvenim uslovima.
99
 "1

Problem erozije individualnosti, međutim, neizbežno

je prisutan, čak i ako je masovno konformističko ponaša-
nje samo strategija opstanka ili sredstvo za postizanje lič-
nih ciljeva. Jer osobe sa snažnom individualnošću ne bi
prihvatile konformiranje, čak ni kao privremenu, instru-
mentalnu reakciju.
Ali, teško je govoriti o tome u kojoj meri je pogodena
individua. Ono što mi opserviramo, to su spoljašnji znaci
psihičkih sadržaja. Individualnost, medutim, nije lako op-
servirati i sud o njoj nosi breme svih naših pristrasnosti i
opštih ubedenja. Tako, ako simptome masovnog konformi-
zma tumačimo sa stanovišta zabrinutosti za sudbinu neza-
visne ličnosti, tada se sve što zapažamo može protumačiti
krajnje pesimistički. Masovno konformističko ponašanje
može se, znači, tumačiti ili kao simptom potiskivanja indi-
vidualnosti i autentičnosti, ili kao simptom prilagođavanja
društvenim uslovima i pritiscima, koje je privremeno i ne
ostavlja dublji trag u ličnosti. Nijedno od ta dva tumačenja
ne može se pouzdano dokazati.
Psihološka ispitivanja onih odlika ličnosti koje ukazu-
ju na veću ili manju samosvojnost pojedinca ili na stepen
njegove individualnosti (konformizam, autoritarnost, in-
dividualizam i drugo), svakako, daju korisne podatke za
naše opredeljenje izmedu ove dve hipoteze. Ali je teško
dati opštu ocenu na osnovu mnoštva ispitivanja koja su
radena na veoma raznolikim uzorcima, sa različitim instru-
mentima, u različitim razdobljima. Uočljiva je, medutim,
tendencija da u razvijenim zapadnim zemljama ispitanici
najčešće imaju relativno visoke rezultate u svim direkmim
i indirektnim merama individualnosti. To se posebno odno-
si na više obrazovane slojeve. Izvesno je i da se na uzorci-
ma iz manje obrazovanih slojeva, kao i u manje razvijenim
društvima, dobijaju, najčešće, manji skorovi na merama
individualnosti. Možda smo najbliže istini ako ocenimo
da psihološki nalazi ne govore o ozbiljnoj krizi individual-
nosti. Ove nalaze je moguće, bar delom, objasniti činjeni-
com da su individualizam, samosvojnost, razlikovanje od

100
drugih, danas visoko cenjene vrednosti. Ispitanici se često
opredeljuju za njih u većoj meri nego što to odgovara pra-
vom stanju.
Činjenica da je u psihološkim istraživanjima individu-
alnost manje izražena u određenim slojevima populacije,
govori da ona može biti prigušena u nepovoljnim društve-
nim uslovima. Ostaje da ponovimo kako ne možemo sa
sigurnošću tvrditi da li prigušivanje individualnosti vodi ili
ne vodi njenoj trajnijoj eroziji. Pomenuto ispitivanje Lipita
i Vajta govori u prilog stavu da nepovoljni uslovi ne ošteću-
ju trajno individualnost jedinke.

Nagoveštaji uništenja individue

Većina pisaca koji govore o pritiscima na kritičko
mišljenje i na nezavisnost pojedinca danas, o masovnom
prihvatanju grupnih standarda ponašanja i mišljenja, o sve
raširenijem konformizmu, iznosi sud o mogućem unište-
nju nezavisne individue, ukoliko se proces oblikovanja
jedinke nastavi. Često se u analizama naučnika u oblasti
društvenih nauka, ali i publicista i pisaca, pominje orvelov-
ska perspektiva - pretvaranje većine ljudi u amorfnu masu
koja jednako misli i oseća.
Čak su i Horkhajmer, Markuze i From izražavali skep-
tične sudove o opstanku nezavisne, kritične individue u
budućnosti.
Pakard je ocenio da su početni uspesi reklame u ma-
nipulisanju ljudima skromni, ali da nagoveštavaju velike
mogućnosti modelovanja ljudske prirode.
Lako je definisati pretpostavku koja stoji u osnovi
svih ovih uverenja: ako pritisci na nezavisno mišljenje da-
nas vode suzbijanju nezavisnog mišljenja i širenju konfor-
mizma, tada će pojačani pritisci dovesti do još pogubnijeg
povlačenja individue. Ako današnji represivni režimi, koji
u velikoj meri kontrolišu pojedinca, budu zamenjeni totali-
tarnim režimima koji će ga u potpunosti kontrolisati, to će
dovesti do uništenja individue.
101
 Ovu ideju su poznati autori negativnih utopija Zamja-
tin i Orvel, kao i pisci naučno-fantastičnih romana, nači-
nili kristalno jasnom u svojim delima. Najpre Zamjatin
a zatim Alvaro i Orvel, konstruisali su totalitarni sistem
budućnosti, koji dovodi do krajnjih konsekvenci bitneod-
like današnjih represivnih režima. Zapravo, ovi su auto-
ri ugradili u svoje vizije totalitarnih sistema neke odlike
današnjih režima, a neke njihove odlike su hipertrofirali
do krajnosti. Tako je praćenje i kontrola neistomišljenika
u današnjim represivnim režimima, u njihovim vizijama
pretvorena u apsolutnu kontrolu ponašanja i mišljenja
svake jedinke (kod Zamjatina to je membrana na uličnim
zidovima, koja snima govor, kod Orvela to je teleekran
koji u svakoj sobi registruje i zvuk i sliku). Manifestaci-
je odanosti sistemu u današnjim represivnim društvima,
pretvorene su u negativnim utopijama u svakodnevne
organizovane aktivnosti. Pokušaji usmeravanja aktivno-
sti pojedinca prerasli su u delima ovih autora u potpuno
programiranje života svakog pojedinca. Propaganda koja
u autoritarnim društvima danas modiflkuje neke informa-
cije, a druge potiskuje i negira, hipertroflrana je do pot-
puno bezočnog odnosa ne samo prema onom što se sada
dešava, nego i prema onome što se dešavalo u prošlosti,
tako da se ona menja svaki čas, da bi odgovarala bilo ko-
joj informaciji značajnoj za režim (Orvel). Neprijateljstvo
prema neistomišljenicima takode je dovedeno do krajnjih
granica - njih totalitarni režim budućnosti uništava i čak
briše iz istorije (Orvel).
Razume se, autori negativnih utopija i naučno-fanta-
stičnih romana definisali su i ljudsku jedinku u totalitar-
nim režimima. Po njima, većina ljudi u ovim sistemima
čini amorfnu masu koja ne pokazuje nikakve simptome lič-
nog rasuđivanja (u Orvelovoj 1984 ideal režima je jedinka
koja ne misli ništa i koja je ovladala veštinom refleksnog
ponavljanja šablonizovanih oblika komunikacija), ali u svi-
ma njima postoji manji ili veći broj pobunjenika ili apatič-
nih ljudi, koje sistem nije uspeo da oblikuje.
102
 Valja istaći da negativne utopije, o kojima je reč, ne
prenose samo verno odlike današnjih represivnih režima i
hipertrofiju nekih od njihovih odlika. Shvatajući logiku tota-
litamih sistema na osnovu samo nekoliko, već danas prisut-
nih elemenata, njihovi autori su uspeli da anticipiraju celinu
koja još nije, ali bi mogla biti realizovana. Upravo zato su
njihove vizije u tolikoj meri prisutne u našem razmišljanju
o budućnosti i o problemima autokratije i demokratije.
Kada analiziramo pretpostavku o kojoj je reč, moramo
zaključiti da je ona logički krajnje jednostavna - manji pri-
tisci vode manjem oblikovanju jedinke, a veći će dovesti
do potpunog oblikovanja. To je logika jednostavne aritme-
tike. Nije ni potrebno isticati da je prosto sabiranje sasvim
neadekvatno u analizi složenih psihičkih fenomena. Ali ta
jednostavna logika izgleda da nikada ne gubi privlačnost.
Poznato je da je Orvel predvideo da će totalitarna država
budućnosti nastati 1984. godine i da će tada dobar deo po-
danika tog sistema biti potpuno oblikovani robovi. Intere-
santno je, međutim, da je u svetu dosad objavljen veliki
broj tekstova i održano mnoštvo rasprava sa temom: šta je
od Orvelovih vizija već postalo realnost. Nije sporno da
su neke odlike Orvelove totalitarne države već prisutne u
mnogim današnjim društvima. Ali, postavljanje problema
na ovaj način pretpostavlja da svet neizostavno ide u prav-
cu Orvelove totalitarne države i isto tako u pravcu potpu-
nog uništenja individue. Pitanje: šta je već ostvareno od
Orvelovih predviđanja, sasvim je umesno kada posmatra-
mo tehničku stranu problema. Razumljivo je da su sred-
stva kontrole pojedinca svakim danom moćnija. Isto tako,
logično je pretpostaviti i da autoritarni centri u sve većoj
meri nastoje da imaju kontrolu nad ljudskim ponašanjem i
Čak mišljenjem. Ali kada pođemo od stava da ovo podrazu-
meva i sve obuhvatnije oblikovanje pojedinca, tada je ova-
kvo postavljanje problema sporno. Zamjatin i Orvel su oti-
šli najdalje u definisanju totalitarne države budućnosti kao
mogućnosti. Oni su istovremeno „pratili" promene ljudske
prirode u takvoj državi sve do potpunog utapanja pojedin-
103
 ca u masu. Ipak, oni su otišli dalje od mnogih koji su mj.
slili o ovom problemu i u tom smislu da su shvatili brojne
protivrečnosti države s apsolutnom kontrolom (o čemu će
kasnije biti reči). I pored toga što su mnoge podanike ovih
država prikazali kao amorfnu masu, u njihovoj viziji nema-
li broj pojedinaca zadržao je individualnost.
Hipoteza u čijoj osnovi je jednostavna aritmetika pre-
vida i problem o kojem se već raspravljalo, naime da nije
lako utvrditi ni značenje promena koje danas zapažamo.
Koja je suprotna hipoteza?
Polazimo, svakako, od stava da je individualnost su-
štinska odlika ličnosti. Ona integriše sve ostale odlike, ko-
je dobijaju svoj smisao tek kada se posmatraju kroz skup
karakterističnih uverenja, pogled na svet i životnu filozo-
fiju jedinke. Ako bismo jednom hipotetičkom operacijom
odstranili iz strukture ličnosti određene osobe sve ono što
čini njenu individualnost, pitanje je da li bi se i dalje moglo
govoriti o postojanju te konkretne osobe.
Stoga napad na individualnost - pritisak na izražava-
nje ličnog mišljenja i ukidanje mogućnosti da pojedinac
planira svoj život i da se ponaša na način kako to odgovara
njegovim potrebama, zapravo predstavlja udar na lični in-
tegritet. Autoritarna svest ne može da prihvati ovu logiku,
jer ona, kao što je već rečeno, ne računa s integrativnim
odlikama pojedinca.
Određeni stepen presije na slobodno mišljenje i na
druge oblike izražavanja samosvojnosti izaziva prilagođa-
vanje, čija je suština u odricanju od dela individualnosti
kako bi individualnost i integritet bili sačuvani. Medutim,
povećanje presije do granice koja ugrožava opstanak indi-
vidualnosti, ne dovodi do njenog daljeg povlačenja. Budu-
ći da presija sada preti integritetu ličnosti, logični ishodi
su povlačenje jedinke iz društvenog polja u vlastiti svet,
patološki poremećaji i autodestrukcija.
Kidanje veza sa sistemom, izolovanje i povlačenje u
sebe jesu nešto što već danas zapažamo kao masovno po-
našanje u autoritarnim sistemima, a vrlo je verovatno da bi
104
Dni bili još izraženiji u uslovima maksimalne presije. Mo-
žemo čak da postavimo hipotezu da bi povlačenje u sebe
dobilo masovne razmere kao odbrambena, uslovno rečeno
patološka, reakcija.
Da pobuna može biti ishod dugotrajne presije na in-
dividualnost, ne treba posebno obrazlagati. Negativne uto-
pije (Zamjatin, Alvaro, Orvel) uključile su motiv pobune
kao jednu od svojih ključnih tema. Pobuna je često i jedina
tema naučno-fantastičnih romana pisanih po ugledu na Or-
velovo delo.
Što se tiče simptoma dezintegracije ličnosti pod utica-
jem dugotrajnih pritisaka, ovaj tekst neće biti puka speku-
lacija, već će polaziti od nekih opservacija o uticaju repre-
sivnih režima na mentalno zdravlje.
Svakako da je represivna klima povezana sa nizom ne-
urotskih simptoma, kao što su strah, anksioznost, osećanje
krivice, agresivnost i drugi. Ali ovde će biti reči o težim
patološkim poremećajima.
Koje oblike dezintegracije može izazvati dugotrajna
presija na individualnost?
1. Represivni, autoritarni sistemi su paranoidni siste-
mi, koji prenose paranoidno mišljenje, u određenoj meri, i
na članove društva.
Represivni sistemi, s obzirom na to da neprekidno vr-
še represiju, počinju jednoga dana - to naše iskustvo po-
kazuje nepogrešivo - da ispoljavaju nesigurnost. Njihovi
nosioci očekuju odmazdu za represiju i vide neprijatelje
na sve strane. Poznato je da ovi režimi vrše mnogo nasilja
i zato da bi suzbili eventualne odmazde za svoju represiju.
Staljinova paranoja i destruktivnost samo je najpoznatiji
primer ove vrste. Represivni sistemi indukuju paranoid-
nost kod članova društva zbog toga što realno ugrožavaju
njihovu egzistenciju. Oni se osećaju ugroženim zato što
su realno ugroženi. Taj motiv paranoičnosti, osećanja ugro-
ženosti, koje preplavljuje ličnost i postaje osnovni oblik
odnosa prema realnosti u represivnom društvu, bio je već
tema više književnih dela.
105
 Paranoja je neizbežna „tehnika" održavanja autoritar-
nih sistema. Oni neprekidno ukazuju na postojanje nepri-
jatelja kako bi paralisali bunt i stvorili atmosferu kojaje
pogodna za sprovođenje represije. Nije isključeno dajei
to razlog da se kod jednog broja ljudi javlja paranoičnost.
Autoritama presija izaziva paranoidnu reakciju kod
izvesnih osoba. Sasvim je logična pretpostavka da bi u
uslovima neograničene represije paranoidno mišljenje bilo
znatno raširenije.
2. Šizofreni simptomi. To je najpre bila Zamjatinova
ideja. Glavni junak njegovog romana, u trenucima kada
postupa istovremeno prema svojim prirodnim impulsima
i prema zahtevima jedinstvene države (totalitarnog režima
budućnosti), doživljava sebe kao dvostruku ličnost. Oči-
gledno su zahtevi totalitarne države u suprotnosti sa pri-
rodnim težnjama jedinke i ako ona nastoji da se ponaša u
skladu sa zahtevima države, to nužno dovodi do cepanja
ličnosti.
Ovu ideju Orvel je detaljno razradio i obogatio. Da
bi vladajuća autoritama partija mogla da manipuliše ljudi-
ma, ona nužno odbacuje empirijsko mišljenje i nameće su-
bjektivizam i idealizam, prema kome je tačno samo ono
što partija tvrdi da je tačno. Budući da je to u suprotnosti
sa zdravim razumom, postavlja se pitanje: kako u takvom
sistemu jedinka može da funkcioniše? Orvel definiše na-
čin fiinkcionisanja svesti koji može da reši ovaj problem
- t o je „dvomisao". Dvomisao ujedinjuje u sebi dva suprot-
na načina mišljenja i dve verzije realnosti. Ona znači...
„imati istovremeno dva mišljenja koja su se međusobno
isključivala, znajući da su protivrečna, a ipak verujući u
oba; služiti se logikom protiv logike, odbacivati moral zah-
tevajući ga, verovati da je demokratija nemogućna a da je
partija čuvar demokratije; zaboravljati sve što je trebalo
zaboraviti, a onda to ponovo vratiti u pamćenje u potreb-
nom trenutku, pa ga zatim smesta ponovo zaboraviti i, pre
svega, tom postupku podvrgnuti i sam taj postupak". (Or-
vel, strana 46.)
106
 Razvijanje dvomisli istovremeno je izvor cepanja
svesti. Življenje u protivurečnostima totalitarnog sistema
budućnosti dovodi, po Orvelovom sudu, do neke vrste kon-
trolisanog ludila, pri čemu se ovaj termin odnosi samo na
mentalnu pocepanost. Jedna finesa - oni koji nisu shvatili
načela partije, a prihvatili su ih, jedini su ostajali normalni.
Drugim rečima, ako bi jedinka ušla u svet protivurečnosti,
njen mentalni aparat ne bi izdržao. U svakom slučaju, ko-
lektivno ludilo, o kojem Orvel često govori, odnosi se sa-
mo na članove partije, jer su oni predmet indoktrinacije, a
ne i na masu („prole"), koja je izvan domašaja neprekidne
indoktrinacije.
Članovi partije, koje odlikuje kolektivno ludilo, s
osnovnim simptomom pocepane svesti i sa potpuno ispra-
žnjenim emocijama (što je takođe simptom šizofrenije),
ipak nekako funkcionišu u Orvelovom društvu, i to onako
kako to od njih očekuje partija. Naravno da je mogućnost
takvog funkcionisanja problematična. Ali Orvel najvero-
vatnije računa sa tim da uvežbavanje kolektivnog ludila
u dugom periodu može da spreči potpuni rascep ličnosti i
istovremeno da očuva efikasnost jedinke. I ova postavka je
krajnje hipotetična.
3. Autodestrukcija se očekuje kod onih osoba koje ne
trpe presije na slobodno izražavanje, posebno kada one do-
stignu toliki nivo da je doveden u pitanje njihov opstanak
kao slobodnih, nezavisnih bića. Autodestrukcija je čin ne-
pristajanja na uslove koji ljudsku egzistenciju degradiraju
ispod podnošljivih granica.
Na kraju valja reći da se ne može govoriti o tome koji
bi patološki fenomeni prevladavali u ekstremno totalitar-
nom svetu budućnosti kakav su zamislili Zamjatin i Orvel.
Ali je verovatno da bi „vrli novi svet" bio svet kolektivnog
ludila.

107
Modelovani pojedinac je uspešan operator
Represivni sistemi nastoje da manipulišu pojedincem
i da ga kontrolišu, usmeravaju, modeluju. Ali oni nastoje
i da budu ekonomski i vojno efikasni, kako bi opstali i
dokazali svoju vitalnost. Iz ovih zapažanja proizlazi pret-
postavka autoritarnih manipulatora da modelovan i osiro-
mašen pojedinac može biti efikasan u procesu rada, da
može biti uspešan operator sistema. Koliko je realna ova
pretpostavka?
Psihološka ispitivanja pokazuju da, u najvećem broju
slučajeva, radnici postižu veću produktivnost u grupama
s demokratskom nego u grupama s autoritarnom klimom
(pogledaj: Kreč, Kračfild i Balaki, 1972). Ova ispitivanja
su, međutim, pokazala da submisivnim osobama više od-
govara autokratski nego demokratski oblik rukovodenja i
da su efikasnije u autoritarnoj grupi. Submisivne osobe se
u autoritarnoj radnoj grupi osećaju sigurnije zbog toga što
autoritarni rukovodilac detaljno programira njihove aktiv-
nosti i često se ponaša prema njima zaštitnički, ukoliko
slede njegove instrukcije. Sasvim je izvesno i da submisiv-
nim osobama više odgovara autoritarna nego demokratska
vlada, jer ih prva, takođe, oslobađa odgovornosti za značaj-
ne odluke. Ali, sa povećanjem presije u ekstremno totalitar-
nim režimima, i submisivne osobe nužno gube sigurnost,
jer se sistem više ne ponaša prema njima zaštitnički, već
destruktivno. Zato ne treba očekivati da bi u ekstremno
totalitarnom režimu „prosečan čovek" bio efikasan i da bi
mogao služiti režimu.
Nije teško shvatiti zašto je većina ljudi efikasnija nara-
du u demokratskoj nego u autoritarnoj klimi. Kreativnirad
zahteva angažovanje svih potencijala jedinke i zato posta-
vljanje ograničenja stvaralačkom delu i njegovom autoru
ima značenje destrukcije stvaralaštva. Dobro je poznato da
su upravo najznačajniji stvaraoci najčešće u sukobu s auto-
ritarnim režimima. Neki autoritarni režimi, kroz čitavu isto-
riju, bili su mudriji, jer su shvatili nešto od specifičnosti
108
stvaralaštva i obezbeđivali su umetnicima i naučnicima po-
vlašćen položaj, što je ovima omogućavalo da u manjoj
meri osete presiju.
Svakako da je sposobnost prilagodavanja pomogla
nekim stvaraocima da rade u punoj formi i u uslovima ti-
ranije. Neki od njih doživeli su kasnije psihičke lomove,
a nekima su u prilagođavanju pomogli izvitopereni etički
principi. Oni su, ipak, retki slučajevi medu značajnim stva-
raocima.
Ali i u drugim oblicima rada radnik mora imati mo-
gućnost da ispolji inicijativu i kreativnost i da učestvuje
u odlučivanju. Ukoliko je stavljen u položaj pukog izvrši-
oca, to blokira njegove potencijale i udaljava ga od siste-
ma. Autoritarna društva su izgubila bitku upravo na pri-
vrednom planu - blokirajući potencijale građana, u svim
oblastima rada, učinila su ih neefikasnim, a posledica je
da su ova društva po pravilu danas najzaostalija i da teško
uspevaju da ostvare značajan privredni rast. Autoritarne
birokratije nastoje da isprobaju mnoštvo načina da moti-
višu, zapravo da ubede radnike da povećaju efikasnost,
ali nikako ne uspevaju da se nose sa radom na granici
prihvatljivog - to je tihi štrajk, onaj oblik otpora koji je
teško ugušiti.
Nesumnjivo je da su neka autoritarna društva u ograni-
čenom vremenu bila ekonomski efikasna. Ali sistem moti-
visanja radnika u tim periodima po pravilu nije proizlazio
iz vrednosnog sistema društva, Već najčešće iz religijskog
zanosa i nacionalizma. Kada su sistemi motivacije bili za-
snovani na vrednostima autoritarnog sistema (na primer,
na žrtvovanju za jaku državu ili za vodu), relativno brzo su
iscrpljivali svoju energiju.
Povećanje autoritarnog pritiska nužno ima za posledi-
cu sve veće udaljavanje pojedinca od sistema, znači i sve
manju motivisanost da se angažuje za sistem. Istovreme-
no, blokiranje njegovih potencijala nužno ga čini manje
efikasnim. Sasvim je logično da pretpostavimo da u savr-
šeno totalitarnom sistemu budućnosti ljudi ne bi bili efika-
109
sni operatori, kako to veruju autoritarni manipulatori, već
potpuno apatični i neefikasni podanici. Orvel je totalitarno
društvo budućnosti video kao potpuno neproduktivno i nee-
fikasno društvo - u njemu je sve katastrofalno loše, izuzev
policije i vojske.

Protiv osnovnih psiholoških postavki

Kada se pažljivo analiziraju različiti oblici političke
manipulacije, kao i autoritarnog delovanja na ljudsku pri-
rodu, pada u oči da oni ignorišu neke osnovne psihološke
postavke.
Tako, na primer, autoritarni ubeđivači nastoje da u
ljude usade ljubav prema autoritarnom sistemu, koji je de-
struktivan, jer ugrožava osnovne uslove njihove egzistenci-
je. Manipulatori su uvereni da je dovoljno da mnogo puta
ponavljaju kako je taj sistem bolji i humaniji od ostalih i
da je emocionalno vezivanje za njega nešto što se očekuje,
pa da masa zaista počne da voli i sistem i njegove glavne
predstavnike. Ali, već je rečeno da ljudi kroz rad ne iskazu-
ju simptome vezanosti za autoritarni sistem, a povlačenje,
ravnodušnost i nesimpatija su masovni znakovi emocional-
nog odnosa prema sistemu,
Zamjatin i Orvel su čak pretpostavili da autoritarno
modelovanje može uništiti čovekovu vezanost za poro-
dicu. U Orvelovoj viziji paranoidna autoritarna država
masovno angažuje decu da špijuniraju roditelje. U Zamja-
tinovom romanu porodica i ne postoji. Bilo je, naravno,
primera, posebno u staljinističkim čistkama, da su članovi
porodice bili okrenuti jedan protiv drugog. U negativnim
utopijama možda su upravo ti primeri generalizovani i do-
vedeni do krajnosti. Ali valja imati na umu da je reč o
retkim slučajevima ekstremno indoktriniranih osoba, koje
su i same bile progonjene u jednoj patološkoj društvenoj
klimi. Zato je malo verovatno da bi to bio opšti obrazac
ponašanja u uslovima progresivnog povećanja presije na
pojedinca.

110
 Zamjatin i Orvel su pretpostavili da će u totalitarnom
društvu budućnosti biti moguće nametnuti ljudima bilo ko-
ju logičku besmislicu, ili psihološki apsurd, jer će oni, to
je, svakako, implicitan stav, neprekidnim manipulisanjem
biti pripremljeni za to. U Zamjatinovom društvu ljubav i
muzika su lišeni svega ličnog, matematizovani. Svest o
svojoj ličnosti doživljava se kao bolest, a sloboda kao di-
vlje stanje. Glavne parole Orvelovog režima su: „Rat je
miru, „Sloboda je ropstvo" i „Neznanje je moć", čime pi-
sac ističe da autoritarni režimi nastoje da potpuno negiraju
vrednosni sistem koji danas ima univerzalnu vrednost. I ne
samo to; pošto se indoktrinirani deo društva ponaša u skla-
du sa zahtevima vlastodržaca, ideja je i da oni prihvataju
obrtanje najvažnijih vrednosti.
Represivni režimi nastoje da promene i osnovnu struk-
turupotreba jedinke. Po logici stvari, oni žele da potisnu in-
dividualne izvore zadovoljstva i sam individualizam i da ih
zamene kolektivnim, pri čemu je kolektivizam ograničen
na prihvatanje i sjedinjavanje s autoritarnim kolektivom.
Individualizam ima pežorativni prizvuk, ali nije u potpu-
nosti eliminisan. Neguje se nekakav spoj individualizma
i kolektivizma. Autoritarni manipulatori dobro znaju da je
eliminisanje individualizma veoma teško i zato nastoje da
postignu da se pojedinac oseti vrednim kao ličnost ukoliko
uspe da bezrezervno služi kolektivu.
Negativne utopije i totalitarne države iz naučne fan-
tastike otišle su korak dalje i potpuno su proterale indivi-
dualizam i individualnost, uz pretpostavku da svi izvori
zadovoljstva mogu poticati iz sjedinjavanja sa totalitarnim
režimom.
, VRazume se da ova logika ne izdržava proveru realno-
sti. Cak i u uslovima kada tek počinju da budu ugroženi
Hčni izvori zadovoljstva (nizak životni standard, naglašeni
kolektivizam i snažno politizovanje svih oblasti života),
Ijudi postepeno doživljavaju sistem kao neprijateljski. Ali,
uprkos tome, autoritarni manipulatori veruju da mogu bez-
granično da eksperimentišu sa ljudskom prirodom. Oni
111
ponekad pred pojedinca postavljaju kao cilj odricanje u
ime apstraktnih principa, ponekad nastoje da za postojeće
motive vežu zahteve autoritarne vlade. Ponekad žele da
menjaju neki od vitalnih motiva jedinke. Oni, očigledno.
posmatraju ljudsku ličnost kao mehanički sklop, čiji sede-
lovi mogu modifikovati, zamenjivati ili povezivati s autori-
tarnom doktrinom.
Kao štoje već rečeno, pretpostavke autoritamih mani-
pulatora o tome kako se može modelovati ljudska priroda
često su nelogične i po pravilu suprotne osnovnim psiholo-
škim saznanjima. Stoga se nužno postavlja problem: kako
se one uporno održavaju? Logičan je odgovor da ovepret-
postavke predstavljaju neizbežni deo autoritarne svesti. Po-
red toga, neke znakove prilagodavanja autoritamim utica-
jima (o kojima je bilo reči u prvom poglavlju) autoritarna
svest je sklona da tumači kao potvrdu svojih načela.
Pretpostavke koje analiziramo najčešće su u neskla-
du sa realnošću. Ali autoritarni manipulatori nastoje da ih
ostvare u određenim uslovima, verujući da ih oni potpo-
mažu.
Strah je, svakako, jedan od aduta autoritamih manipu-
latora. Poznato je da izazivanje straha kod masa predsta-
vlja ključni činilac u održavanju autoritarnih režima (vidi
Neumann, 1974). No ovde nije reč samo o tome. U autori-
tarnoj svesti postoji i nedovoljno jasno definisana idejada
strah može da učini da počnemo verovati u ono u šta inače
ne bismo verovali i da uopšte strah može da igra odredenu
ulogu u oblikovanju jedinke.
Poznato je da strah izaziva konformističko ponaša-
nje kod mnogih ljudi. Neki od njih počinju da veruju u
reklamne poruke autoritarnih režima - o mudrosti vode, o
pravičnosti režima, o neprijateljskom delovanju disidena-
ta. Na taj način oni izbegavaju sukob s autoritarnim snaga-
ma i istovremeno racionalizuju svoj strah i ponašanje koje
etički nije najsjajnije. Jer, ako su poruke autoritarne vlade
tačne, tada je apatično, konformističko, nesamosvojno po-
našanje pojedinca u određenoj meri shvatljivo. Ali, dokle
112
mogu ići racionalizacije, do koje mere one mogu štititi po-
jedinca od saznanja o vlastitoj poziciji? Kada autoritarni
pritisci postanu onoliko snažni koliko su to u ekstremno
totalitamim režimima i kada ovi odbace svako prikrivanje,
tada više nema nikakvog privida koji bi ostavio prostor za
racionalizaciju. Tada samo pojedinci čija je individualnost
potpuno prigušena mogu i dalje da posmatraju svet na na-
čin koji više nema funkciju realnog opažanja, već biolo-
škog održavanja.
Strah, verovatno, u većoj meri tera ljude da se ponaša-
ju konformistički nego što doprinosi promeni ličnosti.
U negativnim utopijama i u naučno-fantastičnim roma-
nima jasna je ideja da totalitarni sistem budućnosti mora
biti zatvoren, sistem. On mora sprečiti svaki uticaj, svaku
informaciju spolja, i zato se u literarnim tvorevinama o ko-
jimaje reč redovno javlja zid, koji hermetički zatvara tota-
litamu državu.
Potpuno zatvoren sistem, naravno, predstavlja hiper-
trofiju prakse današnjih autoritarnih režima. Njihove vode
nastoje da ućutkaju sve neprijatne informacije i da spreče
kontakt s idejama koje nisu u skladu sa vladajućom dok-
trinom. Očigledno je u autoritarnoj svesti prisutna pretpo-
stavka da bi u potpuno zatvorenom društvu, u kome su po-
tisnuti svi drugačiji načini življenja i mišljenja, bilo lakše
zadobiti lojalnost gradana i isto tako modelovati ljudsku
prirodu. Ali, ne samo to. Autoritarne ličnosti veruju da in-
formacije u principu mogu da utiču na ljude i da oblikuju
njihovu prirodu, i zalažu se, čak i u demokratskim društvi-
ma, za odstranjivanje „štetnih" ideja, informacija, načina
ponašanja, kao da će odsustvo nekih informacija usmeriti
razvoj članova društva u određenom pravcu. Pored toga,
nemali broj ljudi veruje da će neke informacije biti prihva-
ćene od većine samo zato što nema alternativnih informaci-
* • « •

ja, 1I1 zato što se mnogo puta ponavljaju.

Ideja da je u zatvorenom prostoru moguće lako obli-
kovati pojedinca može se dovesti u pitanje na različite na-
čine. Zatvaranje granica i obračunavanje sa alternativnim
113
 idejama i informacijama nije dalo očekivane rezultate u
autoritarnim društvima. Ono je izazvalo sumnju i nepove-
renje, i čak povećalo privlačnost zabranjenih ideja. Razu-
me se, pitanje je koliko je danas uopšte moguće načiniti
zatvoren sistem u kome će biti potpuno eliminisane sve
nepoželjne informacije. Potpuno zatvoren sistem, sanepro-
bojnim zidom, može se načiniti samo nasilno, a u tom slu-
čaju je nemoguće obezbediti lojalnost gradana. Sasvimje
verovatno da u svesti autoritarnih osoba postoji ideja da
bi postepeno zatvaranje autoritarne države imalo za posle-
dicu da se ljudska jedinka u sve većoj meri prilagođava
uslovima sistema. Ranije je, medutim, već izraženo uve-
renje da postepeno pojačavanje presija ne vodi sve većem
oblikovanju jedinke.
Ideja zatvorenog društva dovedena je do ekstrema u
Zamjatinovom romanu, u kome ono traje vekovima, tako
da gradani više nemaju nikakvog kontakta sa tradicional-
nim načinom života. Da li zamisao potpuno zatvorenog
društva počiva samo na uverenju da će eliminisanje drugih
načina mišljenja i ponašanja dati veće izglede autoritarnim
manipulatorima?
U potpuno zatvorenom društvu ljudi su zamorčad auto-
ritarnih manipulatora i to zamorčad koja nema mogućnost
izbora. Stoga je očigledno da ideja sa potpuno zatvorenim
sistemom, zapravo, izražava sklonost autoritarnih mani-
pulatora ka nasilju nad ljudskom prirodom. To je logična
konstatacija - svako manipulisanje jeste nasilje, a manipu-
lisanje u totalno zatvorenom sistemu samo je njegov eks-
tremni oblik. „Cilj podešavanja je da zauvek liši ljudsko
biće njegove sposobnosti da misli i da hoće, a pošto je ovo
sposobnost koja nas čini ljudima, za dobro ili za zlo, po-
dešavanje je pokušaj da se uništi sama ljudska jedinka"
(Tojnbi, 1970).

114
UČNIIDRUŠTVENIIZVORIIDOLATRIJE

Masovna privrženost idolima javnog života, identifi-

kovanje sa njima i podražavanje njihovog stila ponašanja,
svakako, imaju svoje korene u dubokim slojevima lično-
sti, ali i u društvenim uslovima života. Pojava idolatrije
logično je povezana sa problemima koje ima pojedinac u
nastojanju da izgradi svoj životni stil, da nade svoj identi-
tet i mesto u društvu, jer ona predstavlja ekstremni oblik
negiranja vlastite individualnosti.

Beg od anonimnosti
Bezlične gigantske organizacije, premoć masovne kul-
ture i njenih vrednosti, kao i zahtevi pred pojedincem da
prihvati vladajuće obrasce ponašanja i mišljenja, u značaj-
noj meri sužavaju prostor na kome on može da nade sebe,
da se izbori za svoj pogled na svet i za svoj lični stil. U
opštoj težnji za kvantifikovanjem i za izražavanjem samo
masovnih pojava, pojedinac se gubi iza opštih tendencija,
nestaje u bezličnosti proseka.
Ali, naravno, nesposobnost pojedinca da nađe svoje
mesto u društvu i svoj životni stil ne potiče samo od dru-
štvenih prepreka, već i zbog problema u ličnom razvoju.
Pre svega, ona je posledica nemogućnosti prevladavanja
naslaga ranog narcizma.
Rani narcizam se - to je opšte mesto - razvija iz potre-
be mladih da se o njima staraju, da budu u centru pažnje
roditelja, i on je, neophodan za opstanak jedinke. On se

115
 \ I

* »»TMFL-•.•^iHi I^AHMI
« • - «*** • 'amii««* 'HiKf,,^.
• •« ..• ** , HMMil t|| »'u..

«**>«*** v%MI*«a*S V u •» * ftg* MIH • ««MT

« HH^t' • »H> •*»' 4«)**-«
..'« ^»'"ijt iMHUm .«»r
* ***** *mm»*
%<. »rnimm**:-: <M*» MH^ 4ilMMfMMe*Mft
» ' »'MsMl MiaMP IM4A: ^
~ ... • tfrtMMM«**:^IMI'1^ «N*I* •
HM,i'Mto«M i iMM * « #
-• ..»nmii • ««Mi S

•4T V M IIWMiiinKiin'**

* ^TTI IIMII VMTKIHMLMHI T«HR. ' M * «R

»» *'»M«NM * «# 4MM

^VN**,-^ »•«HM)l«, | HlMi' - *

• • - » • ' -4M- tfMt
»V

4WMW||' M ^ t rMMtiji
• tt V
•'f M*MM
( MM «MM • . ««>-.-<•> • , ««*,> . MMM

^ (tfdi
*
 Dva kanala američke televizije potpuno su ogolela
potrebu ljudi da se pojavljuju na ekranima i dovela je do
apsurda. Ona su nedavno u različitim emisijama pružila
priliku da se pojavi na ekranima iz sasvim beznačajnog po-
voda, ili bez povoda, gotovo svako. Recimo, bračni parovi,
debele osobe koje se takmiče u ružnoći, pa čak i ekscen-
trici, transvestiti, egzibicionisti i oboleli od Parkinsonove
bolesti. Odziv gledalaca bio je ogroman. Poenta ovde nije,
naravno, u izravnjavanju računa, u nekoj vrsti pravde da
se na televiziji ne pojave samo poznati, lepi, sposobni, već
i nepoznati, ružni, nesposobni. Poenta je u potvrdi nečeg
što je inače dobro poznato - da je potreba za publicitetom
postala masovna.
Pojedincu je teško da izroni iz anonimnosti - to je
privilegija olimpijaca masovne kulture. Ali mnogi nalaze
rešenje koje čak izgleda logično - oni se identifikuju sa po-
znatim, slavnim ličnostima i na taj način prisvajaju za sebe
deo njihove popularnosti i slave. Osnovni smisao identifi-
kacije je približavanje svetu poznatih. Armija idolopoklo-
nika nastoji da se približi svojim idolima podražavajući ih,
grozničavo sakupljajući informacije o njima, nastojeći da
se prikaže kompetentna u vezi sa njihovim privatnim živo-
tom i težeći da dode sa njima u neki oblik kontakta. Na taj
način, ona je makar malo bliže; žiži javnog, poznatog što
vrlo verovatno donekle doprinosi zadovoljenju potrebe za
bežanjem od anonimnosti.
Kako zvezde postaju zvezde? Logičan put bi bio da po-
tencijalni kandidat za zvezdu krene da se penje uz Olimp
popularnosti zahvaljujući nekim svojim adutima i da se sve
više približava vrhu ukoliko publika u većoj meri prihvata
te adute. Drugim rečima, logično je da popularne ličnosti
stvara publika. Ali, najčešće stvar ide po sasvim drugači-
jem scenariju: publika ne pravi zvezde, već ih pravi pro-
pagandna mašinerija. Publika ih prihvata tek kada dobiju
sertifikat sredstava masovne kulture. Tada ona počinje da
,,šizi", jer ne želi da bude po strani, ona želi da je u emoci-
onalnom kontaktu sa onim što je ozvaničeno kao vrednost.

117
 Možda se mas-mediji pomalo rugaju publici, jer oni mogu
da stvore zvezdu od bilo kog materijala. Ali publika ipak
nije prevarena. Ona želi zvezde da bi bila u kontaktu sa
njima.
Identifikujući se sa vedetama masovne kulture, koje
su u žiži publiciteta, pojedinac stvara iluziju da je prisu-
tan i, možda čak, da je značajan. Ali, nastojeći da se ve-
zivanjem za zvezde masovne kulture izdigne iznad svoje
beznačajnosti, armija idolopoklonika još više potvrđuje
svoju beznačajnost. Jer masovno obožavanje i podraža-
vanje kolektivnih idola ne može da joj donese očekivani
prestiž, već, suštinski, može samo da još više obezvre-
di njenu individualnost. Uostalom, ni same vedete ma-
sovne kulture, idole armije obožavalaca, ne odlikuje vi-
sok stepen individualnosti. I one se biraju i „doteruju"
prema standardima masovne kulture. Njihove osnovne
vrednosti i pokretači su težnja za uspehom i za publicite-
tom. Izuzetno kreativne i samosvojne ličnosti ne postaju
vedete masovne kulture. Njihova je osnovna vrednost i
orijentacija kreativno samoostvarenje, a publicitet je, na-
ravno, smetnja ovom cilju. Analizirajući životnu istoriju
i osobine ličnosti izuzetnih naučnika i umetnika koji su
u najvećoj meri bili samoaktuelizovane ličnosti, Maslov
je našao da njih, između ostalog, odlikuje težnja da izbe-
gavaju publicitet.
Edgar Moren piše da vedete masovne kulture personi-
fikuju vrednost individualizma. Ali je takvu ocenu teško
valjano braniti. Razvijena individualnost podrazumeva sa-
morealizovanje u određenoj oblasti. Vedete masovne kul-
ture, medutim, nalaze sebe u potvrdi javnosti, a njihove
specifične sposobnosti samo su sredstvo da to postignu.
Autentične i veoma sposobne ličnosti teško mogu posta-
ti pogodan model za podražavanje (kako je odnos prema
njima pretežno racionalan, on ne ulazi u okvire analize ido-
latrije). Stavovi i mišljenja vedeta masovne kulture jako
su nalik jedni na druge i iza svih kao ideja vodilja stoji
želja da uspeju u smislu da se dokažu pred javnošću. I kod

118
velikog broja zvezda masovne kulture otkrivamo naslage
neprevaziđenog narcizma, jer one su najčešće zaokupljene
jedino sobom. Narcisoidne zvezde su u punoj formi dok su
u zenitu popularnosti. S opadanjem popularnosti, javljaju
se znaci slabije ili jače dezintegracije njihove ličnosti, jer
je postojanje mase obožavalaca za narcističku zvezdu je-
dini zadovoljavajući oblik odnosa sa drugim ljudima. Na
sličan način piše i Horkhaimer „ ... tako u masovnoj kultu-
ri retorika individualizma, dualizma, namećući obrasce za
kolektivno oponašanje, poriče samo načelo koje propovije-
dau (str. 138).
Pojačano interesovanje za zvezde masovne kulture
može jednostavno biti posledica nedovoljne gipkosti duha
i konformističkog odnosa prema standardima mas-medi-
ja. Idolatrija, medutim, podrazumeva i više od toga. Ona
podrazumeva da vedete masovne kulture igraju značajnu
ulogu ili da dominiraju životnim prostorom podražavala-
ca. U ekstremnom slučaju odnos između obožavalaca i
idola postaje u odredenoj meri patogen. On uključuje ne-
adekvatno, histerično reagovanje pri susretu s idolima. Po-
red toga, obožavaoci su uvereni da njihovi idoli nisu nalik
ni jednom drugom biću. Kako to objasniti? Najlakše je
tumačenje da su ljudi skloni da u svoje idole projektuju
idealne osobine. Ali, to je ipak samo najlakše tumačenje.
Ono ostavlja pitanje: zašto su ljudi skloni da u svoje idole
projektuju idealne osobine? Nije potrebno posebno dokazi-
vati da obožavaoci projektuju u svoje uzore i idole odlike
koje oni nemaju. Ako jezgro za projektovane osobine nije
u uzorima i idolima, u kome je? Jezgro za te osobine mora
negde postojati, one nisu jednostavno izmišljene, zbog to-
ga što patogen odnos izmedu obožavaoca i idola ukazuje
na psihološku funkciju projektovanja idealnih osobina u
idole. Samo dve osobe su u igri: idol i obožavalac. Kako
psihološko jezgro za idealne odlike projektovane u idole ni-
je u samim idolima, logično je, iako neočekivano, da pret-
postavimo da je ono u obožavaocu. Zapravo u njegovom
neprevazidenom infantilnom narcizmu. Rečeno je već da

119
 osobe koje nisu prevazišle rani narcizam nisu sposobne da
nadu svoj identitet i da se samoaktualizuju. One zadovolja-
vaju potrebe-surogate, pre svega potrebu za publicitetom,
za bežanjern od anonimnosti. Jedan od puteva da to posti-
gnu jeste i identifikovanje sa vedetama masovne kulture.
Prestiž vedeta masovne kulture verovatno odgovara po in-
tenzitetu neprevazidenom infantilnom narcizmu obožavao-
ca, pa zato i dolazi do vezivanja za njih. U tom vezivanju
dolazi do „oslobađanja" infantilnog narcizma na taj način
što se on projektuje u objekte vezivanja. Sažeto rečeno, u
infantilnom narcizmu ove kategorije obožavalaca leži psi-
hološko jezgro da se u idole projektuju osobine koje po
svemu odgovaraju onome kako narcističke ličnosti perce-
piraju same sebe.
Težnju za pojavljivanjem, za publicitetom (zato što
iza nje stoji veoma raširena potreba za begom iz anonim-
nosti) lako prepoznajemo u mnogim aspektima kulture i
interpersonalnih odnosa. Ali, pre svega, u sklonosti veli-
kog broja ljudi da u većoj meri budu privučeni onim što
je vidljivo, pojavno, nego onim što je suštinsko. Razume
se da je ta sklonost posledica i uspavanog, anesteziranog
duha, ali je, bar delom, posledica fasciniranosti činom po-
javljivanja pred javnošću. Poznato je, na primer, da mladi
pridaju najveći značaj pozivima glumca, manekena, peva-
ča, stjuardese. Veliki broj ljudi pamti fllmove po glumci-
ma, režiser ima manji prestiž, a scenarista najmanji, iako
je on tvorac materije kojom se film bavi. Za mnoge ljude
naučnici i ozbiljni umetnici nemaju onaj prestiž koji imaju
sportisti, interpretatori zabavne muzike i glumci. A medu
svima njima najveći prestiž imaju oni koji se najčešće po-
javljuju pred javnošću, jer je pojavljivanje često sinonim
za vrednost.
Odnos armije obožavalaca prema šampionima popu-
larnosti je raznolik. Mnogi jednostavno obožavaju idole,
ali ih mnogi ne vole. Nemali broj ljudi istovremeno i obo-
žava i mrzi idole: voli ih zato što su uspeli i mrzi ih zato
što su uspeli.
120
 Masa se identifikuje s idolima javnog života da bi,
kao što je rečeno, stvorila iluziju da je bliže žiži javnog i
poznatog, pa time i iluziju o begu od anonimnosti. To je,
naravno, zamena za željeno rešenje - da se stvarno bude
na površini, pred reflektorima, da se eksponira vlastita lič-
nost. Rešenje surogat je varljivo i, svakako, ne deluje traj-
no anestezirajuće. Popularne ličnosti zauzele su ona mesta
koja bi želela i masa obožavalaca. To je razlog za mržnju.
Jedino mržnjom može se logički tumačiti kompulzivni in-
teres mase obožavalaca za crnu stranu života zvezda, za
njihove promašaje i manjkavosti. Oni koji su preokupirani
vedetama masovne kulture razvili su, istovremeno, čitavu
disciplinu istraživanja i konstruisanja krajnje nepovoljnih
životnih storija zvezda. Nije teško naslutiti da je značenje
ove discipline u malom lukavstvu svakog člana armije ido-
lopoklonika: idoli su postigli mnogo više od mene, izdižu-
ći se iz mase anonimnih, ali su se, doživevši fijasko u lič-
nom životu, pokazali manje uspešnim od mene u jednom
važnom pogledu.

Društveni koreni idolatrije

Kada je idolatrija masovna pojava, ona je simptom kri-
ze društva, jer je njeno značenje da vrednost pojedinačne
ličnosti ne stoji visoko i da pojedinac nije izborio značajan
uticaj u društvenim zbivanjima. Upravo zbog toga on traži
surogate za izlazak na društvenu scenu i za samoostvariva-
nje.
Filozoflja demokratije je filozofija individualizma i za-
to demokratska društva podrazumevaju ostvarenje nekih
principa koji stvaraju uslove za samoostvarenje pojedinca.
Najvažniji su principi da pojedinac treba da utiče na dru-
štvena zbivanja i da reaguje na nepravde i da je, čak delo-
vanje svakog pojedinca na društvena zbivanja značajno i
merljivo. Važno je i načelo da svaki pojedinac u odlučiva-
nju o važnim problemima mora imati jednake mogućnosti.
Ako bi demokratska društva stvarno bila u stanju da oži-

121
 votvore ove principe, to bi, u velikoj meri, suzilo osnovu
na kojoj se razvija idolatrija. Ali u mnogima od njih danas
odlučujuću reč o društvenim zbivanjima imaju gigantske
privredne organizacije i krupni kapital, kao i snažne poli-
tičke grupacije. Uticaj pojedinca na društvena zbivanja,
svodi se, prema većini teoretičara zapadnog političkog si-
stema, na mogućnost da svakih nekoliko godina glasa za
predstavnika jedne od političkih partija, i na druge, manje
efikasne, oblike kontrole upravljanja društvom (proteste,
peticije i slično). Pored toga, bitno je da pojedinac u ovim
društvima može javno da iznosi svoje mišljenje o društve-
nim problemima i da na taj način utiče, u izvesnoj meri, na
društvena zbivanja.
Ali i neke druge odlike demokratskih društava, pre sve-
ga njihov vrednosni sistem, stoje, u izvesnoj meri, na putu
težnji pojedinca da u punoj meri nade sebe u društvenim
zbivanjima. Naglašeni individualizam, kada je povezan sa
oštrom kompeticijom, kao jednom od osnovnih vrednosti
društva, dovodi do toga da veliki prestiž imaju samo po-
bednici i vedete masovne kulture. To, naravno, znači da su
velikoj većini ograničene mogućnosti da izroni iz anonim-
nosti i, istovremeno, to usmerava masu anonimnih prema
nekritičnom vezivanju za javne idole. I težnja za ekonom-
skom efikasnošću, ako se prenosi i na oblast međuljudskih
odnosa, pa to dovodi do toga da pojedinac bude posmatran
kroz prizmu ekonomskih merila, takode, deluje u pravcu
potiskivanja individualnosti. Na sličan način deluju i već
pomenuti podsticaji za konformiranje (izmedu ostalog, pre-
sije na slobodno mišljenje, vladavina masovne kulture i
pritisak opšteprihvaćenih vrednosti).
Demokratska društva samo podstiču razvoj individual-
nosti i stvaraju, u izvesnoj meri, uslove da se pojedinac sa-
morealizuje. Ali ona nikome ne poklanjaju društveni polo-
žaj sa prestižom. Njega svaki pojedinac mora sam da osvo-
ji. A to se ne postiže lako. Posebno je to teško mladima,
čiji je razvoj već nametnuo potrebu za samoostvarenjem i
za prestižom. Njihov stepen zrelosti i kvalifikovanost, me-
122
dutim, nisu na nivou već razvijenih potreba. Zato oni traže
zamenu za samorealizaciju, a to je ulazak u žižu javnog i
priznatog. Oni veruju da je vezivanje za javne idole kratak
put do popularnosti. To je, istovremeno, i objašnjenje zašto
mladi čine najveći deo armije idolopoklonika.

Idolatrija kao sredstvo porobljavanja

Dok je u demokratskim društvima idolatrija posledi-
ca ličnih problema i problema u ostvarenju demokratskih
principa, autoritarna društva svesno neguju političku idola-
triju, jer ona doprinosi očuvanju monopola vlasti.
Sartr je pisao da je u Staljinovom totalitarnom režimu
narodu nudeno identifikovanje samo sa jednom osobom.
Staljinova individualnost naduvana je do neverovatnih
razmera, jer je bila zamena za sve izgubljene individual-
nosti. Pitanje je, međutim, da li je ova ocena dovoljna da
objasni kult ličnosti.
U svakom slučaju, u autoritarnim društvima postoji
težnja da jedna ličnost zameni narod. U njima se često sta-
vlja znak jednakosti izmedu vode i naroda, vode i države,
vođe i vrednosnog sistema društva. Sve što narod postiže,
sistematski se pripisuje vodi, oko koga se stvara oreol ne-
pogrešivosti. Nemoć pojedinca i čitavog naroda, da odlu-
čuju o svojoj sudbini ide paralelno sa potpunim gubitkom
prestiža pojedinačne ličnosti i čitavog naroda, dok prestiž
vlastodržaca raste do neverovatnih razmera, a u ekstrem-
nim slučajevima poprima oblik kulta ličnosti. Svakom po-
jedincu nudi se, ipak, nešto prestiža, ali samo zato što je
deo naroda na čijem je čelu neprikosnovena veličina. To je
strategija čiji je cilj da iz javnog života bude istisnut poje-
dinac, ali i čitav narod.
Gotovo svaki mediokritet na čelu autoritarnog režima
stvorio je svoj kult. Režimu je neophodan kult vode iz više
razloga. Pre svega, povoljna slika o vodi doprinosi učvr-
šćenju čitavog sistema, sa kojim je voda neizbežno asoci-
ran. Kult ličnosti doprinosi, u izvesnoj meri, eliminisanju

123
** mm 4m» ** *****
m**-- mmmmm* + i»*

% 'iiimiii iw«iH> »
1 4 ^ '

«*u«tt v«« » mm&t*** • <*

* V ^ m * mmm * *»»*«

0mmm » >»w>i» »m iwwmn ,

>»«t
1
ri •m^lPP* «»***•» I 4««..4 4
tNpr • m • vm*n**t*\m m
mm* * »MI-

***** *****mmm .M , '

*m i * tt »'tnn
 mašina, naravno, veoma dobro oseća ovu potrebu voda
i radi na stvaranju slike emocionalne povezanosti vode i
naroda. Orvelov vrhovni diktator, koji vrši egzekucije nad
neistomišljenicima, je „veliki brat". Uz ime Staljin išlo je
bezbroj prideva koji bi bili prikladniji za opisivanje lju-
bavnih odnosa. Po Fromovoj oceni (1973), Staljin je po-
slednjih nekoliko godina patio od paranoidnih tendencija,
jer je već imao previše neprijatelja da bi i dalje mogao da
veruje da je „voljeni otac svojih podanika". U jednoj epi-
zodi Orvelove 1984, islednik zna sve o gresima disidenta
i poigrava se njime u seansama ispitivanja. Medutim, on
ne želi da ga likvidira. Tek kad uspe da ga pridobije za
režim i za vođe, i da kod njega izazove kajanje, dolazi
vreme za likvidiranje, kao neizbežna kazna za ranije gre-
he. Na prvi pogled neobjašnjivo i parodoksalno. Ali kada
kod autoritarnog egzekutora pretpostavimo stravičnu do-
zu narcizma, tada postaje jasno zašto on želi priznanje i
prihvatanje čak i od svoje žrtve. On jednostavno ne može
da se pomiri sa činjenicom da postoji neko ko ne odobrava
njegove stavove.
Prema oceni psihologa, narcizam nije redak ni medu
političarima demokratskih zemalja. From ocenjuje da pot-
puna samouverenost voda u svoje sposobnosti i misiju, zna-
či uverenost u ideje vlastite veličine i nepogrešivosti, pro-
ističu iz narcističke grandioznosti. Publika često ima pove-
renje u lidere koji su izuzetno samopouzdani. Ali, s druge
strane, narcisoidni političari, i uopšte javni radnici, imaju
potrebu za javnim nastupom. „Njima su potrebni uspjeh i
aplauz radi vlastite mentalne ravnoteže ... ekstremno nar-
cisoidne osobe često su gotovo prisiljene na to da postanu
slavne, jer u protivnom mogu postati deprimirane i umobol-
ne... javni uspjeh je, tako reći, njihova samoterapija protiv
depresije i ludila ... boreći se za svoje ciljeve oni se u stva-
ri bore za svoje zdravlje. " (From, str. 28, II tom.)
Koji su dublji motivi mase idolopoklonika? Koji su
razlozi da ona pristane na ponižavajući čin negiranja vlasti-
te individualnosti?

125
 Pre svega, u masi poklonika mnogo je submisivnih,
konformističkih i autoritarnih osoba koje rešavaju problem
svoga osećanja nesigurnosti i beznačajnosti vezivanjem za
, j a k e " i poznate osobe. Politička idolatrija može biti posle-
dica i kukavičkog ponašanja, ili načina prilagođavanja na
nepovoljne životne uslove u autoritamoj klimi. Ukratko,
pojedinac pristaje na stanje kakvo jeste da bi očuvao osno-
vne uslove biološke egzistencije. On pristaje i na ritual
klanjanja političkim vodama, ako je to znak raspoznava-
nja za političku lojalnost. Mnogi iz ove grupe počinju da
potiskuju saznanje o realnoj situaciji i da veruju u sliku o
autoritamom vodi koji je stvorila propagandna mašina. Jer,
na taj način, zapravo, potiskuju saznanje vlastitoj poziciji.
Oni veruju da bi bilo apsurdno ako ne bi sledili nepogreši-
vog vođu. I ne pada im na pamet jednostavna ideja, da, čak
i kada bi voda bio nepogrešiv, bilo bi i tada neopravdano
da on upravlja svim aspektima života, jer bi to osiromašilo
društvo, u najmanju ruku, za ona manje valjana rešenja,
koja moraju postojati zajedno sa najboljima.
Treba imati u vidu i čovekovu sklonost da traži razli-
čite načine za zadovoljavanje svojih potreba. Ako to nije
moguće preko učestvovanja u odlučivanju i borbe mišlje-
nja, poneko će iskoristiti mogućnost da se oseti značajnim
time što sledi velikog vodu. Mišljenja konformističkih po-
klonika, zajedno sa propagandnim parolama, stvaraju u
autoritarnoj klimi sliku mrtvila i jednoglasja. Ali to nije
slika pravog stanja, već samo onog što ima pravo javnog
izražavanja.
Autoritami režimi blokiraju težnju pojedinca za samo-
izražavanjem - za prestižom, za slobodnim mišljenjem.
Ali, podstičući identifikovanje sa vođama, oni nastoje da
reaktiviraju njegove potencijale za samorazvojem, ovoga
puta u službi režima. Nude mu prestiž preko identifikacije.
No to nisu prave, već surogat-potrebe. Zato je politička,
kao i svaka druga, idolatrija oblik neautentičnog izražava-
nja ličnosti.

126
ZNAČENJE FABULA MASOVNE KULTURE

Dela masovne kulture (pre svega, kriminalni i avantu-

ristički romani i filmovi, melodramski tekstovi i filmovi,
vestem film, strip i mnoge popularne TV emisije) danas su
najbrojniji duhovni proizvodi, a svakako znatno brojniji od
dela sa nesumnjivim estetičkim kvalitetima. Logično je zato
očekivati i mnoštvo različitih oblika sadržaja ovih dela. Ali,
psihološka analiza otkriva samo nekoliko varijanti fabula
dela masovne kulture. Pomenimo samo najčešće oblike.
Prvi tip fabule svodi se na egzibiciju glavnog lika. U
vestemu, on dolazi, izvodi bogat repertoar svojih umeća
i odlazi. U kriminalnom filmu i romanu, u liku sjajnog
detektiva, rešava zamršene slučajeve. U avanturističkom
romanu i stripu to je, takode, junak kome sve polazi za
rukom. U drugom obliku priče glavni akter je opterećen
uverenjem drugih da je nepošten, ili je optužen za teška
zlodela (vestern i kriminalni roman, strip, avanturistički
roman). On nastoji i uspeva da dokaže nepravdu, da bude
rehabilitovan. U trećem obliku priče glavnijunakje u opa-
snosti, gonjen kao zver, u bezizlaznoj situaciji, ugrožen,
pritešnjen. On beži, pokušavajući da se izbavi iz životne
opasnosti. Ovaj motiv je posebno čest u kriminalnom roma-
nu i filmu (Bojanović, 1978).
Koje je značenje činjenice da se ogroman broj dela
masovne kulture može podvesti pod samo nekoliko kate-
gorija? Da li ona govori samo o stereotipnosti masovne
kulture ili pak da iza njenih fabula stoje neke univerzalne
psihološke kategorije, koje i čine sadržaj dela masovne kul-
ture stereotipnim?
127
Funkcija redukovanja nezadovoljstva
Najraširenije psihološko tumačenje masovne kulture
govori o njenoj katarzičnoj funkciji. Poznato je, naprimer,
objašnjenje da se preko agresivnih sadržaja u delima ma-
sovne kulture prazni agresija i nezadovoljstvo i donekle
ublažava osećanje frustriranosti publike. Popularna je i te-
za da se funkcija rasterećenja postiže preko identifikacije
publike sa glavnim junacima masovne kulture, koji sve la-
ko postižu, i koji su, bar nakratko, uspešniji i bolji u svemu
od sveta oko nas, u kome nam baš najbolje ne ide.
Ovim idejama može se dodati još poneko objašnjenje
koje pokazuje da su fabule masovne kulture takve kakve
su upravo zato da bi omogućile pražnjenje nezadovoljstva.
Masovna nezadovoljstva i frustracije redukuju se i preko
onog oblika fabule koji se svodi na dokazivanje nepravde
i vrednosti glavnog junaka i njegovu rehabilitaciju. Neza-
dovoljne osobe, koje su još opterećene osećanjem neade-
kvatnosti i veruju da je svet oko njih vinovnik njihovog
nepovoljnog položaja, sklone su pričama s otkrivanjem
nepravde i s rehabilitacijom glavnog junaka, jer takve pri-
če simbolišu i njihovu ličnu situaciju i težnju za prome-
nom. Njihovu motivaciju dobro pogadaju i one fabule koje
iznose ideju da su ljudi na marginama društva pošteni i
sposobni, a da protuve treba tražiti među zvaničnicima i
moćnicima. Te fabule, znači, saopštavaju privlačnu ideju
da je raspodela moći i dobara, kao i društvenih priznanja,
nepravedna. Fabule sa motivom bežanja i pokušajima izba-
vljenja u sazvučju su s onim psihološkim sklopom u kome
dominira doživljavanje sveta kao pretećeg.
Prema shvatanju koje izlažemo, znači, sadržaj masov-
ne kulture treba posmatrati, pre svega, mada ne isključi-
vo, kao grupu stereotipnih fabula koje omogućavaju da
se publika bar donekle rastereti negativnih emocija - ne-
zadovoljstava, osećanja frustriranosti i agresivnosti, ili, u
najmanju ruku, d a se isključi iz neprijatne i nedramatične
svakidašnjice.

128
 Kada se uporedi sadržaj sanjarenja sa sadržajem stori-
ja masovne kulture, otkriva se velika bliskost (Bojanović,
1963). U sanjarenju nalazimo one osnovne motive koje
prepoznajemo i u delima masovne kulture. Klasična je već
podela sanjarenja dece i adolescenata na dva tipa. Glavni
junakprvog tipa je „heroj pobednik", kome sve lako polazi
zarukom, on izvodi podvige i zadivljuje okolinu. U centru
drugog tipa je „heroj mučenik", kome na početku ne ide do-
bro, bilo zato što je loše ocenjen ili što je pritisnut neprav-
dom, što trpi poniženja, da bi na kraju i on trijumfovao.
Nije teško ova dva tipa sanjarenja dovesti u vezu sa dva
već opisana tipa storije masovne kulture. Isto tako, u sanja-
renjima i snovima odraslih često se javlja motiv bežanja i
pokušaja izbavljenja, iza koga se, naravno, nalazi osećanje
ugroženosti i straha.
Na osnovu ovih poredenja nametnuo se zaključak da
iza storija masovne kulture stoji sanjarenje, da one imaju
karakter sanjarskih tema. Sanjarenje se najčešće odreduje
kao skup imaginarnih sadržaja u kojima pojedinac postiže
ono što ne uspeva da postigne u realnosti. Sanjarenje, zna-
či, ima fimkciju rasterećenja, ublažavanja nezadovoljstva,
isključivanja iz neprijatne svakodnevice. Povezanost fabu-
la masovne kulture i sadržaja sanjarenja nesumnjivo je još
jedan argument za shvatanje da značenje sadržaja „maso-
vne kulture" treba tražiti u funkciji rasterećenja.
Masovna kultura je, znači, pre svega psihološki feno-
men. Ona nužno odražava i neke dominantne društvene
vrednosti i stavove, ali to je njena manje značajna strana.
Delamasovne kulture treba, prema ovom shvatanju, posma-
trati kao katarzični ritual. Ona su pisana kompulzivno, bez
neophodne lične distance prema sadržaju koji se oblikuje.
Zato je možda najopravdanije ne podvrgavati masovnu kul-
turu strogim racionalnim i estetičkim analizama. Ali, mi
čitamo „kritike" ovih dela od kojih svaka po ko zna koji
put otkriva da su ona stereotipna, čak tupava i da nastoje
da plasiraju inferiorne vrednosti. Medutim, dela masovne
kulture, svakako, nisu privlačna zbog stereotipnosti ili glu-

129
posti, što znači da je njihova suština van domašaja ovakvih
kritičkih otkrića. Upravo zato što je ta literatura jedna vrsta
masovnog psihičkog rituala, čija je svrha smanjenje neza-
dovoljstva i agresivnosti, onaje nužno stereotipna, onanu-
žno ponavlja nekoliko opštih obrazaca.
Artur Miler je jednom prilikom napisao daje moderna
civilizacija opteretila pojedinca mnogim pritiscima i osu-
jećenjima, ali da on u njoj nalazi i neke načine da se oslo-
bodi nagomilanog nezadovoljstva i frustracija. Jedan od
tih načina je i masovna kultura. Od vremena kada je prvi
put iznesena ideja da masovna kultura ima u odredenoj me-
ri i funkciju psihičkog rasterećenja, ta ideja počela je sve
više da se primenjuje i da se javlja u pojednostavljenom
obliku. Iz uprošćenih interpretacija katarzičnog delovanja
masovne kulture proizlazi da se dela masovne kulture mo-
gu posmatrati kao neka vrsta terapeutskog sredstva, da se
mogu uzimati umesto sedativa (kao „pilule sreće"). Ali,
dela masovne kulture, uz katarzično, nemaju i terapeutsko
delovanje, pod uslovom da ova reč zadrži makar malo svo-
ga izvornog značenja.
Jedan psihološki eksperimenat izveden je tako što je
najpre upitnikom meren stepen agresivnosti grupe dečaka,
a zatim je ova grupa gledala filmove s agresivnom sadr-
žinom. Posle toga je ponovljeno ispitivanje agresivnosti i
ispitivači su utvrdili da je došlo do smanjenja agresivnosti,
koja se, očigledno, praznila posredstvom agresivnih filmo-
va. Ali, s obzirom na to da deca reaguju mnogo spontanije
od odraslih, ovaj nalaz bi se teško mogao upotrebiti za obja-
šnjenje katarzičkog delovanja lake literature kod odraslih
osoba.
Masovna kultura ne deluje jednako na sve ljude. Neke
strukture ličnosti uopšte nisu sklone sanjarskom razrešava-
nju svojih problema. Iako je izvesno da laka literatura, kao
i sanjarenje, donosi izvesno olakšanje, teško je ipak utvrdi-
ti koliko je to olakšanje. I najzad, osnovno je pitanje: koje
je značenje psihičkog rasterećenja pod uticajem masovne
kulture?
130
 Rasterećenje preko literature koja je vodena logikom
sanjarenja, svakako, da najviše odgovara jednoj odredenoj
strukturi ličnosti. To su one ličnosti koje pokazuju sklonost
da prenose realne probleme u imaginarni svet. To je speci-
fičan način negiranja stvarnosti - to nije želja da se ona
prevaziđe na bilo koji način. Te osobe prihvataju osnov-
ne društvene vrednosti, pre svega uspeh. One nisu sklone
da prevaziđu svoje nezadovoljstvo iznalaženjem stvaralač-
kog, ličnog odnosa prema životnim problemima, već su
pre sklone da negiraju nepovoljno stanje i da nalaze suro-
gate za kreativno rešavanje problema. Ali, naravno, ne tre-
ba biti previše strog u oceni ove strukture ličnosti, jer je
sklonost ka jednoj ili drugoj vrsti rasterećenja svojstvena
povremeno i samosvojnim, kreativnim ličnostima.
Pojam psihičkog rasterećenja kroz uživanje u umetnič-
kim delima podrazumeva da se ličnost, preko eliminisanja
neprijatnih afekata, oplemenjuje. Da li se ličnost opleme-
njuje i preko uživljavanja u dela masovne kulture? Uživlja-
vanje u dela masovne kulture donosi ponekad olakšanje,
ponekad smirenje, a ponekad samo isključenje iz nepri-
jatne i nedramatične svakodnevice. Tako se zadovoljava
sklonost ka rasterećivanju snovima, ali se ne menja odnos
prema realnosti i prema samom sebi. Zapravo, svaki susret
sa ovim delima samo potvrduje onu psihičku strukturu ko-
janije sklona stvarnim promenama, već samo ublažavanju
neprijatnosti. Ona uvek postiže isto kroz stereotipne storije
i kroz ritual koji se ponavlja i koji ne može da pruži nešto
više od toga.
Ali, može li katarzička funkcija sadržaja masovne kul-
ture u potpunosti da objasni njegovo značenje?

Tragovi ranih iskustava

Teško možemo da poverujemo da funkcija rastereće-
nja iscrpljuje psihološko značenje fabula masovne kulture.
One, svakako, nose i neko značenje koje nadilazi potrebu
za redukovanjem nezadovoljstava. Ako je, na primer, funk-
131
cija nekih fabula isključivanje iz neprijatne i nedramatične
svakodnevice, zašto se ta funkcija ostvaruje posredstvom
ovih nekoliko tipova fabula, a ne posredstvom nekih dru-
gih?
I sanjarenje ne treba posmatrati samo kao sredstvo za
redukovanje neprijatnih emocija, već i kao oblik transfor-
misanja realnosti, stanja svesti, pa čak i pojma ličnosti.
Onaj oblik storija masovne kulture u kome je glav-
ni junak u centru pažnje, u svemu daleko bolji od svih
ostalih, gde briljira i telom i duhom, može se označiti kao
egzibicionistički, narcisoidni tip, a nije ni jasno kako bi
drugačije mogao biti označen. Drugi oblik storije, sa vari-
jantom koju odlikuje osećanje ugroženosti i pokušaj spase-
nja glavnog junaka, i varijantom u kojoj je on opterećen
nepovoljnom ocenom drugih, pa je prinuden da izvede do-
kazni postupak i da se rehabilituje, može se označiti kao
paranoidni tip.
Da li je narcističko predstavljanje glavnog junaka po-
sledica samo nagomilanog nezadovoljstva sanjara, koji na-
stoji da u imaginarnom svetu postigne i mnogo više od
onoga što ne može da postigne u realnosti? Teško je u to
poverovati, jer motiv da se bude iznad svih, neponovljiv,
koji je projektovan u ovaj oblik priče, prevazilazi, bar u iz-
vesnoj meri, težnju za redukovanjem nezadovoljstva zbog
niza osujećenja u životu. Ostaje, znači, da pretpostavimo
da je u osnovi i stvaranja i primanja ovog oblika storija nar-
cizam. Narcizam kao naslaga, ostatak ranog odnosa prema
svetu. Pitanje je da li se narcizam može potpuno prevazići.
Sem toga, izgleda da se on javlja masovno u sanjarenjima i
u snovnim konstrukcijama, kakve su i storije masovne kul-
ture. Narcizam kao oblik ranog odnosa prema svetu, kao
jedna od prvih ličnih filozofija, javlja se, znači, u izvesnim
regresivnim stanjima svesti.
Entoni Stor (Storr, 1979) je predstavnik one grupe
autora koji veruju da se u svesti odraslih osoba nalazi (naj-
češće u potisnutom obliku) mnogo od onoga što je bilo
deo stanja svesti u najranijem razvoju. Jedan od najranijih
132
 stavova prema svetu, ili stanja svesti, jeste paranoidan stav
(za Melani Klajn to je paranoidno-šizoidna faza). Parano-
idni stav razvija se kao rezultat činjenice da je dete u naj-
ranijem periodu razvoja stvarno bespomoćno i da se oseća
bespomoćno, da percepira odrasle kao bića koja poseduju
magičnu moć i da oseća da ono samo zavisi od milosti
starijih. I uopšte, ono često doživljava spoljašnji svet kao
preteći. Pošto u ličnosti postoji ovakva osnova, Stor veruje
da u kasnijem periodu kod svakog pojedinca lako može
biti induciran paranoidni stav - doživljavanje manjinskih
grupa kao neprijateljskih i projekcija u njih agresivnih im-
pulsa, sumnjičavost, ideja progonjenja itd.
Paranoidni stav može se razviti, i tokom kasnijih faza
života, jer ima više razloga da pojedinac počne da doži-
vljava svet kao preteći, neprijateljski. Odnos prema svetu
i osnovna životna filozofija, svakako, ne nastaju, kako to
veruju psihoanalitičari, primarno iz ranih iskustava. Ali je
uverljiv stav da u svesti mnogih odraslih pojedinaca posto-
je naslage iz ranog perioda, izvesni recidivi, izvesni oblici
odnosa prema realnosti, koji ne moraju da igraju značajnu
ili presudnu ulogu u stvaranju životne filozofije i ličnog
stila. Oni se javljaju u izvesnim regresivnim stanjima, za-
jedno sa regresivnim stavovima nastalim tokom kasnijeg
života - u sanjarenjima ili u prepuštanju proizvodima ma-
sovne kulture, kada intelektualni tonus popušta, kada se
iza sadržaja svesnog, konstruktivnog dela strukture lično-
sti diže zavesa.
Verovatno da narcistički i paranoidni stav nisu jedini
regresivni stavovi, iako su možda najčešći, koji se javljaju
u storijama masovne kulture. Tako se, na primer, u njima
čestojavlja ideja spasavanja sveta (glavni junaci spasava-
jugradove, države, čak i planetu). Ideja spasenja često je
bila prisutna kod religijskih fanatika i proroka. Ali, ona se
javlja i kod šizofrenih bolesnika. Da li je ona deo osećanja
svemoći, koje je takode često prisutno u ranoj fazi razvo-
ja? Ima i drugih motiva u storijama masovne kulture, čije
bi značenje trebalo odgonetnuti.
133
Alternativna stanja svesti
Sadržaj storija masovne kulture, naklonost prema nji-
ma, kao i one osnovne psihičke sadržaje koji vuku koren
iz prvih stanja svesti, treba dovesti u vezu i s osnovnim
odlikama ili tipovima ličnosti.
Ako podemo od toga da je odnos prema svetu najzna-
čajnija odredba ličnosti, tada dolazimo do stava da je razli-
kovanje izmedu autentične i neautentične ličnosti najbitni-
ja podela ličnosti.
Kakav je odnos autentičnog i neautentičnog životnog
stila i onih stanja svesti što delimično vuku koren iz ranih
iskustava, a delimično su nastali u kasnijem životnom pe-
riodu, a među kojima smo se najviše bavili narcisoidnim
i paranoidnim stavom? Autentičan i neautentičan stil su
osnovni oblici odnosa pojedinaca prema svetu. Zato što
jasno definišu odnos prema svetu, oni u značajnoj meri sta-
bilizuju ličnost. Kakav ishod možemo očekivati onda kada
pojedinac nije uspeo da izgradi autentičan odnos prema
svetu, ili kada ima ozbiljnih problema u potpunom stapa-
nju sa svetom, u izgrađivanju neautentičnog stila? Postoje,
naravno, različiti ishodi, postoji više mogućnosti koje stoje
između autentičnosti i neautentičnosti. Ali i paranoidni i
narcistički stav mogu biti neka rešenja u ovoj stuaciji.
Bavljenje stereotipnim sadržajima storija masovne
kulture nije bilo uzaludno, jer oni saopštavaju neke važne
podatke o ličnim stilovima.
Paranoidni i narcistički odnos prema svetu mogu se
posmatrati kao regresivna stanja koja dolaze do izražaja
posebno u snovima, sanjarenjima i u sadržajima koji iz
njih nastaju, kakve su storije masovne kulture. Ta regre-
sivna stanja su prisutna kao naslage ranih iskustava. Ona
mogu postati i način gledanja na svet, deo životnog stila.
Pri tome je verovatno da je to češći slučaj kod neautentič-
nih osoba, jer su one u većoj meri sklone da u postojećim
regresivnim stavovima „nađu građu" za ličnu organizaci-
ju. Logično je pretpostaviti i da autentične osobe, zato što
134
su u većoj meri izgradile svoj lični stil, u manjoj meri budu
zavisne od prvobitnih stavova i pogleda na svet. Ali, svaka-
ko, da se u izmenjenim stanjima svesti, kakvi su i snovi i
sanjarenja, ovi regresivni stavovi pojavljuju i u autentičnih
ličnosti. Logično je pretpostaviti da su neautentične osobe
uvećoj meri nego autentične sklone regresivnim stanjima
svesti. Ali je to ipak samo pretpostavka, koja proističe iz
prirode strukture ličnosti koje analiziramo. Za pouzdaniji
sud neophodna je analiza empirijskih podataka.
Kao što smo videli, iza storija masovne kulture stoje,
najčešće, alternative za autentičan i neautentičan odnos pre-
ma svetu. Stanja svesti koja vuku koren iz prvih iskustava
istovremeno su sadržaji koji omogućavaju rasterećenje ili
beg iz nedramatične svakodnevice. Sve to objašnjava kako
je mogućno da veoma stereotipni sadržaji budu privlačni
za veliki broj ljudi. Najopštije rečeno, možda je osnovni
psihološki smisao masovne kulture u tome što ona pred-
stavlja medij preko koga se mogu iskazati alternative za
prihvaćeni životni stil, za utvrdeni odnos prema svetu, za
visoki tonus.

135
DODATAK: NEKE RAZLIKE IZMEĐU
AUTENTIČNIH I
NEAUTENTIČNIH LIČNOSTI

Autentična ličnost, po definiciji, teško može biti ispi-

tivana empirijskim nomotetskim postupkom, jer se ona
jednostavno ne može uokviriti u kategorije („varijable")
nomotetskih istraživanja. Ona je idiosinkratski pojam u pu-
nom smislu te reči. To znači da svaka autentična ličnost
ima jedinstvenu životnu filozofiju, pogled na svet i život-
ni stil. Čak i jedna ista odlika, na primer, „odnos prema
slobodi", nema isto značenje za dve autentične ličnosti.
Ipak, valja istaći da autentične ličnosti, pored mnogih je-
dinstvenih i specifičnih odlika, imaju i zajedničke odlike.
Odredenja autentičnosti Bonerova (Bonner, 1967), Komb-
sova (Combs, 1977,) Kantrilova (Cantril, 1967), data su na
osnovu zajedničkih odlika. Postoji, znači, nekoliko bitnih
odlika koje sve autentične ličnosti čine autentičnim. Na
osnovu ispitivanja ovih odlika mogli bismo da saznamo
ponešto o autentičnim ličnostima uopšte, mada ne i o bilo
kojoj pojedinačnoj ličnosti. Konkretnu autentičnu ličnost,
prema tome, teško možemo ispitivati standardnim tehnika-
ma. Ali autentičnost, kao razvojnu tendenciju koja je u ve-
ćoj ili manjoj meri prisutna u svakom pojedincu, možemo
empirijski ispitivati. Ona je jezgro svake autentične lično-
sti i zato, ispitujući ovu tendenciju, saznajemo ponešto i o
autentičnoj ličnosti.
Empirijsko ispitivanje je neophodna provera ideja i
stavova iznetih u prethodnim tekstovima, koji su pisani
poslednjih deset godina. Ono, svakako, ne može da bude
136
 direktna provera pretpostavki iznetih u ovim tekstovima,
jer empirijsko ispitivanje, u načelu, u ovako složenim pro-
blemima ne može u punoj meri da prati teorijsko mišljenje.
Ali nam ono može pružiti niz podataka koji predstavljaju
bar indikaciju za proveru nekih postavki.
Ispitivanje autentičnosti izvedeno je na grupi od dve-
sto dvadeset studenata i mlađih radnika. Iz uzorka je izdvo-
jeno dvadeset subjekata sa najvišim i dvadeset dvoje sa
najnižim skorom na skali autentičnosti, pa su dve grupe
uporedivane prema nizu osobina.
To je, ispitivanje manjeg obima i po broju subjekata i
po broju fenomena koji su bili predmet ispitivanja. Ali to
nije veliki nedostatak, pošto je njegov osnovni cilj bila pro-
vera nekih postavki iznetih ranije.
Stepen autentičnosti ispitivan je preko niza indikatora,
koji, prema dosadašnjim analizama, predstavljaju najvažni-
je atribute ovog fenomena. To su:
1. stepen individualnosti (postojanje vlastite životne filo-
zofije i pogleda na svet, kao i specifičnih vrednosti,
mišljenja i uverenja)
2. stepen autodeterminisanosti
3. odnos prema društvenim normama (stepen zavisnosti
od normi)
4. spremnost za kompromise sa sredinom (spremnost na
odricanje od svojih pozicija)
5. odnos prema društvenim priznanjima (postojanje vla-
stitih kriterijuma vrednovanja rada i uspeha)
6. odnos prema slobodi (značenje i značaj slobode)
7. postavljanje pitanja o značenju zivota
8. odnos prema stvaralaštvu i kreativnosti
9. estetički način gledanja na život
10. odnos prema pluralitetu ideja
11. odnos prema promeni (stepen tolerisanja promene)
12. odnos prema neizvesnosti (stepen tolerisanja neizve-
snosti)
13. odnos prema principu hijerarhije.

137
Ključ za razumevanje drugih osobina ličnosti
Autentičnost pretpostavlja da pojedinac prima utica-
je sredine, ali da postepeno izgrađuje i svoj životni stil.
Da istovremeno i prihvata i ne prihvata društvene podsti-
caje, što znači, da ima kontrolu nad njima. To nije sporan
stav.
Društvena determinacija u mnogih osoba igra presu-
dnu ulogu na taj način što trajno oblikuje njihovu ličnost,
usadujući u nju stereotipne oblike ponašanja i načine gle-
danja na svet. I ne samo to, ona obeležava ove ličnosti
i trajnim odlikama ili crtama, kao što su autoritarnost,
submisivnost, dominantnost, konformizam, konzervati-
vizam. Autentična ličnost - ličnost koja je razvila svoju
individualnost - ne može, stoga, biti ni konformistička,
ni autoritarna, ni submisivna. Govoreći o moralnom čove-
ku, sa stanovišta humanističke psihologije, znači o samo-
svojnom, autentičnom pojedincu, Sas (Szasz, 1967) oce-
njuje da njemu nisu primereni pojmovi dominantnost i
submisivnost.
Tendencija autentičnost-neautentičnost je ključ za
razumevanje niza osobina ličnosti, posebno onih koje su
povezane s odnosom prema sebi i prema drugim ljudima
(interpersonalne karakteristike ličnosti). Pored već navede-
nih, to su, između ostalih, nadmoćnost i društvena plašlji-
vost, nezavisnost-zavisnost, povlačenje i destruktivnost,
prihvatanje i odbijanje drugih, takmičarstvo, egzibicioni-
zam i povučenost.
Izgradivanje vlastitog stila znači istovremeno za-
tvaranje mogućnosti razvijanja takvih osobina ličnosti
koje u najvećoj meri odražavaju društvenu determinaci-
ju. Ili, rečeno na drugi način, razvijanje osobina kao što
su autoritarnost ili konformizam istovremeno znači po-
tiskivanje vlastitog stila, autentičnosti. Zato je logično
očekivati da u empirijskom ispitivanju utvrdimo tesnu
vezu izmedu autentičnosti i osobina ličnosti o kojima
je reč.
138
 Nije bilo moguće ispitivati sve odlike ličnosti koje
odražavaju prenaglašeni kulturni uticaj. U ovo ispitivanje
su uključene samo submisivnost, dominantnost i konformi-
zam, koje su, verovatno, dobri predstavnici ovih osobina.
Podaci dobijeni ispitivanjem pokazuju značajne razli-
ke između grupe autentičnih i neautentičnih u izraženosti
osobina submisivnost, dominantnost i konformizam:

srednja vrednost
autentični neautentični
Submisivnost (9 tvrdnji) 1,90 7,50
Dominantnost (14 tvrdnji) 14,40 16,59
Konformizam (20 tvrdnji) 8,05 19,10

U pogledu submisivnosti i konformizma situacija je

sasvim jasna. Neautentična grupa je u celini značajno iz-
nad grupe autentičnih ispitanika u submisivnosti i konfor-
mizmu. Analiza pojedinačnih slučajeva govori znatno više
od razlika srednjih vrednosti.
U grupi autentičnih ni jedan ispitanik nije pokazivao
značajno izraženu submisivnost, dok ih je u grupi „neau-
tentičnih" bilo čak 14, a i ostali nisu imali niske skorove
na ovoj osobini. Slična je situacija i sa konformizmom: 14
ispitanika medu neautentičnim pokazuje značajno izražen
konformizam. Medu autentičnima samo jedan ima ume-
reno izraženu ovu osobinu. Razume se da je i postojanje
ovog jednog ispitanika s izraženim konformizmom logički
apsurd, jer je teško dovesti u vezu istovremeno postojanje
autentičnosti i konformizma. Ali se ovaj nalaz, najverovat-
nije, može smatrati jednim od uobičajenih artefakta empi-
rijskih istraživanja.
U tekstu „Autentična i neautentična ličnost" izneta je
tvrdnja da su submisivnost, autoritarnost i konformizam
samo varijante neautentičnosti. Podaci o čvrstoj vezi sub-
misivnosti i konformizma sa stepenom autentičnosti jasno
idu u prilog tom stavu.

139
 Medutim, sa dominantnošću je drugačija situacija. Po-
šli smo od pretpostavke da će autentični pojedinci imati
niske rezultate na ovoj osobini jer i ona, u velikoj meri,
odslikava prenaglašeni uticaj društvenih činilaca na lični
stil.
Podaci govore da u grupi autentičnih ima šest pojedi-
naca s umereno izraženom ili nešto iznad umereno izraže-
ne dominantnosti. To nisu slučajevi ekstremne dominantno-
sti, ali se može govoriti da je, bar u tri slučaja, ova osobina
jasno izražena. U grupi neautentičnih ima 12 pojedinaca s
umerenom ili nešto izraženijom dominantnošću. Podatak
da nemali broj autentičnih pokazuje osobinu dominantno-
sti jasno govori da oni ovu odliku uklapaju na neki način
u svoj lični stil. Najverovatnije je da samosvojnost i lični
prodor za neke osobe istovremeno znače i težnju za domini-
ranjem nad drugima. To je sklonost ka posmatranju svojih
rešenja kao najboljih, ka naturanju tih rešenja drugima, ka
kontroli drugih.
Kasnije ćemo videti da je reč o jednoj homogenoj gru-
pi autentičnih koja, uz ove, pokazuje još neke druge odli-
ke. Ali, prisustvo dominantnosti u strukturi nekih autentič-
nih ličnosti zahteva dalju analizu.
Posebno u društvima u kojima su individualizam, pre-
stiž i takmičarstvo visoko cenjene vrednosti, težnja ka do-
miniranju nosi predznak društveno poželjnog. Dominacija
je u takvom društvu i tom sistemu vrednosti znak da je
pojedinac uspeo.
Čak je i takav autor kao Ardžiris (1967), koji je blizak
humanističkoj psihologiji, analizirajući razvojne tendenci-
je zrele ličnosti, pisao kako zdrave osobe „teže da se ra-
zviju iz podređenog položaja u obitelji i društvu u dečjoj
dobi u biće koje teži da zauzme jednak ili nadređen položaj
prema sebi ravnima", str. 127. Psiholozi humanističke ori-
jentacije, medutim, počeli su da na drugačiji način gledaju
na težnju za dominiranjem i na dominantnost. Takve oso-
be, u njihovoj interpretaciji, odražavaju prenaglašeni uti-
caj društva na pojedinca i zato su simptom neautentičnog
140
odnosa pojedinca prema svetu (već je navedeno mišljenje
Sasa, prema kome dominatnost nije primerena autentičnoj
ličnosti). Tako se otvara kontroverza u vezi s odnosom do-
minantnosti i autentičnosti.
Problem prisustva dominantnosti u naših šest autentič-
nih subjekata možemo razumeti ako imamo u vidu nekoli-
ko podataka:
1. Dominantnost autentičnih u ovom uzorku nije viso-
ko izražena.
2. Kako je u ovom radu iz grupe od 220 ispitanika
za grupu autentičnih odvojeno oko 20 subjekata,
moguće je da je to sasvim blag kriterijum izbora
autentičnih. Tako su ovaj kriterijum mogle da pro-
du i osobe koje nisu autentične u punom smislu
te reči. Moguće je da autentična osoba, bar u izve-
snoj meri, nosi pečat društvene klime. To znači da
autentične, mada u manjoj meri nego neautentične,
u ovoj društvenoj klimi odlikuje i odreden stepen
dominantnosti.
3. Ali je najverovatnije da je kontroverza imanentno
prisutna u jednom tipu autentične ličnosti.
Ona je uspela da inkorporira u svoju strukturu i takvu
osobinu, koja inače, logički ne pripada ličnosti autentičnih.

Značenje paranoidnog stava i narcizma

U tekstu „Autentična i neautentična ličnost" rečeno
je da razvoj svakog pojedinca ide u dva pravca - u pravcu
prilagođavanja društvenoj sredini i u pravcu izgrađivanja
vlastite individualnosti i ličnog stila. Svakako, jedan ili
drugi pravac razvoja prevladavaju, a kada jedan od njih
dostigne ekstremni rast, tada govorimo o autentičnim i ne-
autentičnim ličnostima. Svaki pojedinac je, znači, determi-
nisan i društvenim uticajima i vlastitim pogledom na svet
i sistemom vrednosti. Za Rola Meja (May, 1980) osnovna
ljudska dilema je u tome što se čovek mora osećati i kao
141
 objekat i kao subjekat. Ovaj autor ocenjuje nerealnim po-
kušaj da se pojedinac proglasi kao autodeterminišuće biće
(Rodžers), ali i kao produkt uticaja sredine (Skiner), s obzi-
rom na to da svaka osoba sjedinjuje u sebi i jedno i drugo.
Ali, da li smo svi u jednakoj meri determinisani sredinom
i našim vlastitim podsticajima? Odnos prema društvenim
podsticajima je u tolikoj meri različit, da iz njega proizla-
zi mnoštvo raznolikih ličnih stilova. Mi smo beskrajno
različiti upravo prema tome kako se odnosimo prema dru-
štvenim podsticajima za oblikovanjem, prema ranim isku-
stvima, prema osnovnim vrednostima i odlikama sredine u
kojoj živimo.
Upravo ta nejednakost osnova je za nastajanje razlika
izmedu autentičnih i neautentičnih ličnih stilova.
Koji su to sadržaji svesti koji vuku korene iz ranog is-
kustva i opterećuju i autentične i neautentične ličnosti, ali
ne u jednakoj meri i ne na isti način? Svakako da ih ima
više, ali će ovde biti analizirani samo neki od njih. Auten-
tični su po definiciji manje zavisni od ranih sadržaja svesti
i uopšte ranih iskustava. Ali, da li se može, pored ovog,
utvrditi još neka relacija izmedu stepena autentičnosti i od-
nosa prema ranom iskustvu? Da li, recimo, možemo tvrditi
da su neautentični u većoj meri opterećeni paranoidnim sa-
držajima ranog razvoja, a autentični ranim narcizmom?
Već je pomenut psihoanalitički stav (u tekstu „Znače-
nja fabule masovne kulture") da je paranoidni stav jedan
od najranijih sadržaja svesti gotovo svake ličnosti. Antoni
Stor (1972) ocenjuje da je paranoja danas sveprisutna i da
se veoma lako može aktivirati upravo zato što za nju po-
stoji osnova u svesti svake jedinke. Aktualni paranoidni
stavovi su, prema ovom tvrdenju, aktivirane naslage ranih
iskustava. Verovatno da najmanje spora izaziva ocena da
je paranoidni stav često prisutan u mnogih pojedinaca da-
nas (vidi: Kecmanović, 1972).
Ali može li se sveprisutni paranoidni stav objasniti sa-
mo naslagama ranog iskustva? Pre svega, kao što je već
rečeno (u tekstu „Značenje fabula masovne kulture"), pa-
142
ranoidni stav se može razviti i tokom kasnijeg života, jer
postoji mnogo razloga da pojedinac počne da doživljava
svet kao preteći.
Dalje, logično je, kao što je već rečeno, da pretposta-
vimo da rano iskustvo nema jednak ili univerzalan značaj
za sve ljude.
Maslov (1956) ocenjuje da psihoanaliza otkriva ono
štonamje zajedničko, ili što je ostalo kao posledica ranog
iskustva, a humanistička psihologija nastoji da istražuje
nadgradnju nad tim iskustvom. Ali, možda ovaj stav treba
radikalizovati. Autentične osobe ne samo da nadgraduju
nad postojećim osnovama - nad ranim iskustvom i poti-
snutim sadržajima, već u dobroj meri prevladavaju i čak
negiraju te sadržaje.
Paranoidni stav znači da pojedinac posmatra druge lju-
de kao opasne, kao neprijatelje koji mu žele nauditi, koji
kuju zaveru protiv njega. Pojedinac doživljava čitav svet
kaopreteći. Teško je razgraničiti veoma rašireni paranoid-
ni stav od paranoje kao psihopatološkog fenomena, jer u
njihovom sadržaju postoji veliko slaganje. Verovatno je
bitna razlika u tome što paranoja kao psihopatološki simp-
tom, u znatno većoj meri, dezintegrišuće deluje na ličnost.
Poredtoga, verovatno je i da paranoidni stav nije neprekid-
no prisutan u svesti pojedinca.
Logično je pretpostaviti da se autentični i neauten-
tični razlikuju bitno u sklonosti paranoidnim stavovima
- verujem da će neautentične osobe u većoj meri nego
autentične ispoljavati paranoidne stavove. Razlog je što
su u njihovoj strukturi ličnosti u većoj meri prisutni sa-
držaji ranog iskustva. Ali to nije jedini razlog. Neauten-
tična ličnost je spojena sa spoljašnjim svetom u tom smi-
slu da su osnovni izvori njenog delanja i mišljenja izvan
nje same. Kada spoljašnji podsticaji ne orijentišu njeno
ponašanje u dovoljno meri, što se dešava u kriznim si-
tuacijama, ona se nužno oseća nesigurno. Ali ne samo
to. Nedostatak sredinskih podsticaja (ili adekvatnih sre-
dinskih podsticaja) realno ugrožava ovu osobu i logično
143
je da ona tada počinje da doživljava spoljašnji svet kao
preteći, kao neprijateljski, što je osnova za nastajanje pa-
ranoidnog stava.
Bit je u tome da, pošto nije vezana u tolikoj meri za
spoljašnje podsticaje, autentična ličnost neće u periodima
krize razvijati paranoidni stav. Činjenica da je manje zavi-
sna od sredinskih uticaja, a više od svojih planova i vredno-
snog sistema, činiće je u određenoj meri imunom na razvi-
janje paranoidnog stava.
U odredenimuslovima, posebno u autoritarnoj društve-
noj klimi, sklonost ka razvijanju paranoidnog stava poveća-
va se i za neautentične i za autentične, mada verovatno ne
u jednakoj meri (pogledaj tekst „Autentična i neautentična
ličnost"). I to, svakako, zato što je sistem preteći i što real-
no ugrožava egzistenciju članova društva.
Kako ne postoji poseban instrumenat za merenje para-
noidnog stava, u ovom radu je ispitivana paranoidna neu-
rotska tendencija (preko Cornel indexa). Rečeno je već da
je sadržaj paranoidne tendencije i paranoidnog stava teško
razlikovati.

Srednja vrednost na skali paranoidne tendencije:

za grupu autentičnih 1,50
za grupu neautentičnih 2,82

Očigledno je da se grupa autentičnih i neautentičnih

značajno razlikuju u izraženosti paranoidne tendencije.
Analiza pojedinačnih slučajeva pokazuje da u grupi
neautentičnih ima četiri ispitanika sa pet poena (na skali od
6. tvrdnji) na paranoidnoj tendenciji. U grupi autentičnih
nema ni jednog subjekta s ovako visokim skorom na para-
noidnoj tendenciji, a samo jedan ima četiri poena.
Treba podsetiti da je ispitivanje bilo izvedeno na grupe
mlađih osoba (uglavnom između 18. i 23. godine). Verovat-
no bismo na grupi starijih ispitanika našli upadljivo više po-
jedinaca s izraženom paranoidnom tendencijom, jer se ova
tendencija razvija u mnogih osoba tokom kasnijeg života.
144
 Valja primetiti da i medu neautentičnim ima osoba kod
kojih paranoidna tendencija nije značajno izražena. Razu-
me se da to nije neočekivano. Polazna pretpostavka je bila
da će u toj grupi biti više ljudi sa paranoidnom tendenci-
jom. Sasvim je logično da mnogim neautentičnim osobama
uspešan spoj sa sredinom obezbeduje lični integritet i čuva
ih, makar samo privremeno, od mnogih ličnih problema.
Pored svega što je rečeno o različitim izvorima parano-
idnog stava, treba proveriti i hipotezu da paranoidni stav
neautentičnih nije posledica odsustva ličnog stila, već da
se javlja kao posledica sklonosti manje obrazovanih ljudi
da koriste paranoidna tumačenja za vlastite neuspehe i,
uopšte, za nepovoljan razvoj dogadaja. Pri tom polazimo
od pretpostavke, koja je potvrdena i u ovom radu, da je ne-
autentičnih više medu manje obrazovanim ljudima.
Kada su izdvojeni ispitanici sa najmanje izraženom
tendencijom autentičnosti iz visokoobrazovane grupe (iz
grupe studenata Filozofskog fakulteta), primećujemo da u
ovoj grupi učestalost paranoidne tendencije ne opada zna-
čajno. To znači da odnos izmedu autentičnosti i paranoi-
dne tendencije ne zavisi od obrazovanja.
Rečeno je već da potpuno spajanje sa društvenom sredi-
nom može biti za neke neautentične osobe osnova za postiza-
nje sigurnosti i ličnog integriteta. I doista, konstatovali smo
da u grupi neautentičnih ispitanika ima više pojedinaca koji
ne pokazuju patološke simptome što su bili predmet ovog
rada (paranoja, narcizam, depresija). To je bilo osnovno pi-
tanje: da li grupa ekstremno neautentičnih u celini ispoljava
više patogenih tendencija od grupe neekstremno neauten-
tičnih. Pretpostavka je proveravana najpre na paranoidnoj
tendenciji. Podaci govore da je broj pojedinaca sa značajno
izraženom paranoidnom tendencijom rastao sa opadanjem
autentičnosti, duž čitavog kontinuuma ove osobine. To je
slučaj i sa depresijom. Očigledno je da grupa ekstremno ne-
autentičnih, u celini, u najvećoj meri podložna patogenim
procesima. Njena potpuna vezanost za spoljašnju determina-
ciju, očigledno, teško može da joj obezbedi lični integritet.
145
 Videli smo da je stepen neautentičnosti značajno po-
vezan sa paranoidnom tendencijom. Ako je autentičnost
osnovni sadržaj takvih osobina ličnosti kakve su dominant-
nost, submisivnost, konformizam, tada je logično očekiva-
ti da se utvrdi značajna veza i između ovih osobina i para-
noidnosti. Ispitivanja to i potvrduju.
Tako je Mekkloski (McClosky, 1970) u više ispitiva-
nja našao značajnu vezu između dominantnosti-submisi-
vnosti (kao simptoma odsustva sinergije) sa paranoidnom
tendencijom. Stepen povezanosti u tri studije:

0,66
0,51
0,52

Mekkloski nalazi značajnu vezu i između konzervati-

zma i paranoidne tendencije.
U ovom radu takode je nadena značajna veza izmedu
paranoidne tendencije, s jedne strane, i submisivnosti i kon-
formizma, s druge strabe. Veza između paranoidne tendenci-
je i konformizma: r = 0,21, a između paranoidne tendencije
i submisivnosti: 0,37. To su značajne korelacije, ali svaka-
ko ispod nivoa koji smo očekivali. Razlog za to je činjenica
da je u ovom radu korišćena veoma kratka skala za ispitiva-
nje paranoidne tendencije, što je smanjilo raspon odgovora
u ovom obeležju, a na taj način i visinu korelacije.
Kako protumačiti povezanost između takvih osobina
kao što su submisivnost, konzervativizam i konformizam
sa paranoidnom tendencijom? Ta veza očigledno logički
ne proizilazi iz prirode ovih osobina - nema, na primer,
ubedljivog razloga za očekivanje da submisivni budu u
većoj meri skloni paranoidnoj tendenciji od manje sub-
misivnih. Jedino tumačenje koje je donekle održivojeste
da su submisivne, konzervativne i konformističke osobe,
zato što nemaju jaku organizaciju ličnosti, u većoj meri
sklone patogenim simptomima. Ali, zašto baš paranoidnoj
tendenciji?
146
 Verujem da je pravo tumačenje u činjenici da su sub-
misivnost, konzervativizam i konformizam u velikoj me-
ri zasićeni stepenom autentičnosti (zapravo neautentično-
šću), kao svojim osnovnim sadržajem. Već je utvrdeno da
je autentičnost značajno povezana sa paranoidnom tenden-
cijom. Ta je veza, znači, osnovna.
Postoji mogućnost da proverimo ovu tvrdnju. Ako po-
vezanost izmedu submisivnosti i paranoidne tendencije,
koja, kao što je navedeno, iznosi 0,37, posmatramo po-
sebno u grupi autentičnih i u grupi neautentičnih ispitani-
ka, tada smo eliminisali uticaj autentičnosti na vezu izme-
du submisivnosti i paranoidne tendencije. U poduzorku
autentičnih, veza izmedu submisivnosti i paranoidne ten-
dencije iznosi 0,10, a u poduzorku neautentičnih - 0,12.
To znači da eliminisanje stepena autentičnosti dovodi do
gubljenja veze izmedu submisivnosti i paranoidne tenden-
cije.
I narcizam je, svakako, jedna od naslaga ranog isku-
stva, ranog odnosa prema svetu (vidi tekst „Lični i dru-
štveni izvori idolatrije4'). Već je šematsko tumačenje da
narcizam u ranom razvoju nastaje kao posledica činjenice
da dete mora biti u centru pažnje roditelja da bi opstalo.
From (1964) ocenjuje da određeni stepen narcizma nikada
ne može biti u potpunosti prevladan tokom života i da je
čakneophodan za opstanak jedinke. Ali, svakako, sazreva-
nje pojedinca ide uporedo sa prevladavanjem ranog narci-
zma. I konačno, ako nije u stanju da u potpunosti prevlada
naslage ranog narcizma, on je u najmanju ruku sposoban
da ih drži pod kontrolom. To je, medutim, šematizovan
način mišljenja. Iskustvo govori da je narcizam prisutan
u većoj meri nego što očekujemo prema ovakvom scena-
riju razvoja zrele osobe. Čak se i ovo doba često naziva
narcističkim.
Prema podacima ovog rada sklonost ka idolatriji i
težnja za publicitetom izraženiji su u grupi neautentičnih
nego u grupi autentičnih, ali je očekivana značajno veća
razlika između dve grupe:
147
 idolatrija publicitet
srednje vrednosti
autentični 5,50 5,15
neautentični 6,32 6,32

Brojke govore da je grupa autentičnih u celini neznat-

no ispod „teorijske" srednje vrednosti na ovim osobinama.
Samo tri člana grupe imaju jasno izraženu sklonost ka ido-
latriji i publicitetu.
U tekstu „Lični i društveni izvori idolatrije" iznesen je
stav da se idolatrija i težnja za pojavljivanjem, u principu,
u znatno većoj meri očekuju kod neautentičnih osoba, jer
su ove sklonosti surogat za lični rast. U tekstu o idolatriji,
medutim, izneta je i hipoteza da idolatrija i sklonost ka pu-
blicitetu mogu biti masovna pojava u društvima u kojima
pojedinačna ličnost, zato što još uvek nije postala dovoljno
značajan pokretač društvenih zbivanja, traži surogate za lič-
no izražavanje.
Podatke iz ovoga rada nije lako tumačiti zbog toga što
idolatrija i pojavljivanje nisu ipak izraženi u tolikoj meri
da bismo o njima govorili kao o bitnoj odlici bilo koje od
dve grupe.
Podaci ispitivanja govore da je grupa autentičnih čak
iznad grupe neautentičnih u stepenu izraženosti narcizma
(srednje vrednosti 6,10 i 5,59), mada razlika između dve
grupe nije značajna.
Logično je bilo očekivati da grupa neautentičnih u celi-
ni ispoljava veći stepen narcizma od grupe autentičnih, jer
su neautentični u većoj meri opterećeni naslagama ranog
iskustva i u većoj meri su skloni traženju zamena za lični
rast. Ali nije neočekivano što među autentičnima nalazimo
dobar broj osoba s izraženim narcizmom. To je činjeni-
ca koja se ne može negirati. Problem je u tome što grupa
autentičnih u celini, iako nema visok skor na narcizmu,
ipak ima viši skor od grupe neautentičnih.

148
 Narcizam u nekih osoba nije jako udaljen od auten-
tičnosti. Nastojeći da izgrade svoj životni stil, pogled na
svet, originalnost, one istovremeno razvijaju uverenje o
svojoj izuzetnosti; ili ne uspevaju da prevazidu rani nar-
cizam, s obzirom na to da se on uklapa u njihov skup
uverenja.
Sasvim je logično da narcizam ima drugačije značenje
u autentičnih i neautentičnih osoba. Narcizam je u neau-
tentičnih najčešće posledica opterećenja ranim sadržajima
svesti, kao i činjenice da nisu izgradili vlastiti životni stil.
U autentičnih osoba značenje narcizma je sasvim drugači-
je. Sada je narcizam stalni pratilac želje za razvijanjem sa-
mosvojnosti, on je opasnost koja vreba na putu razvijanja
individualnosti.
Da li su, znači, paranoidni stav i narcizam, zapravo,
dve altemative koje su uvek prisutne za autentičnu i nea-
utentičnu ličnost? Da li su to logični ishodi u situacijama
kada pojedinac ne može da izgradi svoj lični stil ili kada
ima teškoća u stapanju sa sredinom?
Zamena za autentični stil jeste želja da budemo značaj-
ni, mada ne u smislu postizanja nekih opipljivih rezultata.
Razvoj narcizma, ili nemogućnost njegovog prevazilaže-
nja, dakle, predstavlja regresivno rešenje u odnosu na iz-
gradivanje ličnog stila. Ali to je logično regresivno rešenje
za one koji nisu okrenuti u značajnoj meri spoljašnjoj de-
terminaciji.
Slično tome, paranoidni stav, kao osnovni način ob-
jašnjenja ličnih i društvenih dogadaja, jedan je od logič-
nih ishoda za one osobe koje su imale ozbiljnih teškoća
u stapanju sa sredinom. Kao što je već rečeno, neuspeh u
spajanju sa sredinom znači da smo počeli da ne dobijamo
očekivane orijentacije i podsticaje iz sredine, i da je doži-
vljavamo kao preteću. U tom slučaju, kada nismo izgradili
vlastiti životni stil, paranoidni stav je logično tumačenje
naših neuspeha. Paranoidni stav znači da verujemo da nam
socijalna sredina ne daje ono što očekujemo, da nam nije
naklonjena, da je neprijateljska. Podatak o potpunom odsu-

149
stvu paranoidnog stava u autentičnih osoba, nesumnjivo
je snažna potpora za ovo razmišljanje. Ali, svakako, i u
autentičnih osoba se može razviti paranoja kao psihoza,
koja, najverovatnije, ima drugačiju etiologiju. (Bilo bi zani-
mljivo empirijski proveriti hipotezu da postoji povezanost
između stepena autentičnosti i učestanosti psihotičnih obo-
ljenja. Da li neautentični oboljevaju češće od paranoje, a
autentični od šizofrenije?)
U tekstu „ZnaČenje fabula masovne kulture" već je
rečeno da se u sanjarenjima dece i adolescenata, ali često
i odraslih, beskrajno mnogo puta ponavlja motiv egzibici-
onističke, narcističke ekspresije, i isto tako paranoidnog
dokazivanja nepravdi i zavera. Ovi motivi se ponavljaju
nebrojano puta i u snovima. I u njima su najčešći motivi
narcističko iživljavanje, osećanje ugroženosti, težnje ka
izbavljenju, dokazivanje nepravde, odbacivanje nepraved-
nih optužbi.
U pomenutom tekstu konstatovano je da je i u sadržaj
najvećeg broja dela masovne kulture projektovan paranoi-
dni i narcistički stav.
Razume se da beskrajno ponavljanje narcističkog i pa-
ranoidnog motiva u snovima, sanjarenjima i u delima ma-
sovne kulture pokazuje da su narcizam i paranoidni stav u
nekom obliku prisutni u svesti mnogih ljudi.
Čak i ako u empirijskom ispitivanju ustanovimo ma-
li broj ljudi sa izraženom paranoidnom tendencijom i
narcizmom, analiza snova, sanjarenja i masovne kulture
ukazuje nam na to da su ovi fenomeni u značajnoj meri
prisutni u strukturi ličnosti - kao mogućnost, kao alterna-
tiva za utvrdeni odnos prema svetu, kao regresivna stanja
svesti.
Osnovna ideja je, znači, da je paranoidni stav regresiv-
no rešenje za neautentične, rešenje koje je uvek prisutno,
bilo kao naslaga ranog iskustva, bilo da se razvija tokom
kasnijeg života. Regresivno rešenje za autentične je narci-
zam bilo kao naslaga ranog razvoja koja nije prevaziđena
zato što postoje problemi u razvoju ličnog stila, bilo zato
150
što je narcizam logično rešenje, nezavisno od naslaga ra-
nog razvoja, onda kada postoje problemi u postizanju pune
autentičnosti.
Ova ideja je sasvim potvrdena empirijskim podacima
V

u pogledu prisustva paranoidnog stava. Sto se tiče gotovo

jednakog prisustva narcizma u autentičnih i neautentičnih,
verujem da je reč o narcizmu različitog porekla. U autentič-
nih to je narcizam, kao pretežno regresivno rešenje, alter-
nativni životni stil, dok je u neautentičnih reč, pre svega, u
naslagama ranog iskustva.
Očigledno je da empirijski podaci ne mogu da budu
adekvatni test za različito značenje narcizma u autentičnih
i neautentičnih. Oni, ne mogu biti adekvatan test ni za ide-
ju da se težnja ka autentičnosti često rastvara u narcizam,
zato što u tom procesu teško da i dalje možemo govoriti o
autentičnosti.
Ali jedan opštiji stav iz teksta „Značenje fabula masov-
ne kulture" - da će neautentični u većoj meri nego auten-
tični biti naklonjeni regresivnim stanjima svesti (paranoid-
nom stavu i narcizmu), je potvrden ovim ispitivanjem, jer
se dve grupe ne razlikuju bitno u narcizmu, a neautentični
su značajno viši na paranoidnoj tendenciji. Pored toga, jed-
no pitanje korišćeno je kao neposrednija provera odnosa
autentičnih i neautentičnih prema paranoidnom i narcistič-
kom sadržaju masovne kulture. Ovim pitanjem utvrdivana
je privlačnost dve priče, jedne iza koje očigledno stoji pa-
ranoidni i druge iza koje stoji narcistički motiv. Razume se
da je to pomalo grub način ispitivanja sklonosti ka regresiv-
nim stanjima svesti, jer u ovako ogoljenim oblicima priča
više nema iluzije koju nosi kompletan doživljaj, kada je
narcisoidni i paranoidni sadržaj pretvoren u laku literaturu
ili film. U svakom slučaju, podaci govore da za 50 posto
autentičnih nijedan od dva oblika priče nema privlačnost,
dok samo 10 posto neautentičnih ne vidi u ovim pričama ni-
šta privlačno. To je, svakako, potvrda stava da su neauten-
tični u većoj meri naklonjeni regresivnim stanjima svesti
(iznetog u tekstu „Značenja fabula masovne kulture").
151
 Paranoidni stav i narcizam nisu jedini tragovi ranog
iskustva, ili široko rasprostranjeni sadržaji ličnosti, koji su
uslovljeni odlikama naše kulture. Teško je, medutim, pou-
zdano reći koji drugi univerzalni sadržaji predstavljaju deo
strukture ličnosti većine ljudi.
U istraživanju takvih sadržaja mogu nam donekle
pomoći shvatanja razvojnih tendencija (na primer, opšte
razvojne tendencije, tendencije moralnog i kognitivnog
razvoja i slično). Više autora (Ardžiris, Kolberg, Pijaže
i dr.) u svojim shvatanjima razvoja ličnosti pošlo je od
ranih stanja svesti, od ranih oblika organizacije ličnosti
i „pogleda na svet", kao prvih stadijuma u razvoju lično-
sti. Ali ti prvi stadijumi često predstavljaju one univer-
zalne ljudske početke koje često veliki broj ljudi nikada
u potpunosti ne može da prevaziđe, i zato ostaju opšti,
civilizacijski uslovljeni sadržaji ličnosti. Medu njima su
svakako i zavisnost, pasivnost, nesposobnostuspostavlja-
nja adekvatnih meduljudskih odnosa, strah, fiksideje, ose-
ćanje krivice.
Svakako da bi ispitivanje odnosa autentičnih i neau-
tentičnih, prema većem broju naslaga ranog iskustva ili
civilizacijski uslovljenih psihičkih fenomena, u značajnoj
meri pomoglo da saznamo više o psihologiji ova dva tipa
ličnosti.

Autentičnost i demokratičnost
Da li se autentični i neautentični bitno razlikuju u
onom skupu vrednosti koji čini demokratsku - antidemo-
kratsku orijentaciju? To su jednakost, demokratsko odluči-
vanje, sloboda, društveno angažovanje.

Srednje vrednosti na demokratskom stavu:

Grupa autentičnih 9,55

Grupa neautentičnih 9,27

152
 Pošto skor 8. označava „neutralnu tačku" na stavu pre-
ma demokratiji, očigledno je da su obe grupe samo neznat-
no iznad nje i da pozitivniji stav prema demokratiji auten-
tičnih ne predstavlja i značajnu razliku izmedu grupa.
Inače, ispitivanje opšteg stava prema demokratiji na
studentskoj populaciji u našoj sredini redovno daje znatno
pozitivnije stavove nego ispitivanje vrednosti koje su neop-
hodni deo demokratije.
Detaljni podaci govore da je grupa neautentičnih ne-
znatno iznad autentičnih u vrednosti jednakosti. Valja reći
da je samo deset osoba sa najizraženijom autentičnošću
čvrsto za jednakost medu ljudima u različitim oblastima
(materijalnom položaju, odlučivanju i dr.), dok ih je šesto-
ro protiv jednakosti. U izboru izmedu demokratskog i ne-
demokratskog odlučivanja o društvenim problemima dve
grupe su jednake. Opet valja primetiti da je samo polovina
autentičnih čvrsto za demokratsko odlučivanje, ali isto ta-
ko i da su samo tri člana ove grupe za sasvim autokratsko
odlučivanje. Grupa neautentičnih u većoj meri je za lično
angažovanje u rešavanju društvenih problema nego grupa
autentičnih. Samo jedan član grupe autentičnih je za inten-
zivno angažovanje u rešavanju društvenih problema, a četr-
naestoro ih je za umereno angažovanje.
Odnos prema demokratskim vrednostima autentičnih
i neautentičnih verovatno ima sasvim različito značenje.
Kada neautentični prihvataju demokratske vrednosti, to
je najverovatnije zato što su ove vrednosti danas široko
prihvaćene. Kada prihvataju nedemokratske vrednosti, to
je zato što one najviše odgovaraju njihovom ograničenom
psihološkom polju.
Autentični prihvataju demokratske vrednosti zato što
one u najvećoj meri odgovaraju njihovoj težnji za razvojem
i za samoizražavanjem. U svakom slučaju, očigledno je da
činjenica da su autentični i neautentični kvantitativno izjed-
načeni u pogledu demokratskih vrednosti ne znači mnogo.
Možda je čak bolje reći da ta činjenica maskira pravo znače-
nje odnosa izmedu autentičnosti i demokratičnosti.
153
 Najbitnije je da utvrdimo da u grupi autentičnih ve-
ćina prihvata demokratske vrednosti, ali da istovremeno
postoji i manji, nipošto beznačajan, broj onih koji ih ne
prihvataju.
Goldštajnov i Maslovljev pojam samoostvarene lično-
sti, takve ličnosti koja je u najvećoj meri realizovala svoje
potencijale i postala ono što je mogla postati, svakako je
blizak pojam autentične ličnosti. Bliskost pojmova ogleda
se, pre svega, u tome što samoostvarena ličnost mora biti
autentična, jer ona razvija vlastite potencijale, pa zato i lič-
ni stil. Ali autentična ličnost, koja teži izgradivanju ličnog
stila, ne mora nužno dostići stepen pune samorealizacije.
U ispitivanju malog broja samoostvarenih osoba (ukupno
četrnaest ispitanika, ne računajući istorijske ličnosti i po-
tencijalne slučajeve), Maslov (1974) je našao da su svi nje-
govi subjekti, bez izuzetka, bili demokratske ličnosti. I to
u „najdubljem mogućem smislu". Za Maslova, u osnovi de-
mokratske strukture karaktera stoje vrednosti jednakosti i
uverenje da je svako ljudsko biće dragoceno samo po sebi.
Osobe sa demokratskom karakternom strukturom, takođe,
nisu sklone da vrednuju ljude po hijerarhijskom principu
(na osnovu rase, porekla, imena), već prema karakteru, spo-
sobnostima, talentu.
Maslov je nešto uže odredio vrednosti koje stoje u
osnovi demokratije, ciljajući, svakako, na one najosnovni-
je. Izuzetno mali uzorak takođe je mogao da bude razlog
da se u njemu nadu samo demokratske ličnosti.
Ali, iskustvo pokazuje da i medu najautentičnijim oso-
bama, čak među najznačajnijim stvaraocima, ima takvih
koje se ne opredeljuju za demokratiju i koje su po svojim
psihološkim predispozicijama antidemokratske ličnosti.
Uostalom, to nije odlika samo naših dana, već su se mnogi
značajni mislioci prošlosti opredeljivali protiv demokratije.
Indikativno je, na primer, da su neki istaknuti intelektualci
odobravali ili simpatisali fašizam, makar samo u jednom
periodu svoga života. To, naravno, ne znači da je ovakav
odnos prema fišizmu potpuno odgovarao njihovom siste-
154
mu vrednosti (pomenimo samo Igora Stravinskog, Benede-
ta Kročea, Luidi Pirandela, Tomasa Mana, Viljema Jejtsa,
Tomasa Eliota i Ezru Paunda).
Tipovi autentičnih. Može se, svakako, na više načina
govoriti o razlikama medu autentičnim ličnostima, ili čak
i njihovim tipovima. Ali verujem da je odnos prema demo-
kratiji ono opredeljenje na osnovu koga se jasno razliku-
ju autentične ličnosti. Osnovna je, znači, razlika između
autentičnih antidemokrata i autentičnih demokrata.
AutentiČne antidemokrate odlikuje, pre svega, nepri-
hvatanje demokratije. Podaci govore da oni dosledno izra-
žavaju svoju antidemokratsku orijentaciju na svim vredno-
stima koje su u njenoj osnovi. Njih odlikuje i individuali-
zam, koji je uopšte svojstven autentičnima. Ali uz njega ne
ide sklonost ka kooperaciji sa drugima, već egoizam. To
je egoistički individualizam. Od šest autentičnih antidemo-
krata (koliko ih je bilo u našem uzorku), njih četiri istovre-
meno pokazuje makar umereno izraženi narcizam.
Antidemokratija može biti prihvaćena iz sasvim raci-
onalnih razloga - kao posledica procene da demokratsko
vodenje društva ili bilo koje grupe ne može biti toliko efi-
kasno kao autoritarno vodenje kompetentnih pojedinaca.
Sasvim je mogućno da naša dva autentična antidemokrata,
koji nemaju visoko izraženi narcizam, spadaju u ovu ka-
tegoriju. Ali spoj antidemokratije i narcizma, svakako, je
posebne prirode. Verovatno da u narcizmu ovih osoba leži
osnova za verovanje da društvo ne treba da bude demokrat-
ski uredeno, već da treba da ga vode izuzetni pojedinci.
Od četiri ispitanika koji imaju makar umereno izraženi nar-
cizam, tri istovremeno stoje visoko na dominantnosti. Oni
verovatno žele da vide sebe u ulozi osobe koja kontroliše
ponašanje drugih.
Od značaja je još jedan podatak: svi autentični anti-
demokrati, koji su istovremeno narcisoidni, imaju izrazito
nepovoljni opšti stav prema drugim ljudima (nepovoljno
opšte mišljenje o ljudima, o njihovim sposobnostima i mo-
ralu, sumnja u namere drugih ljudi).
155
 Veza između antidemokratskog stava i opšteg negativ-
nog mišljenja o drugim ljudima sasvim je prirodna i oče-
kivana. U tekstu „Sklonost ka neslobodi" ocenjeno je da
je autoritarno rukovodenje (u privredi) često opravdavano
nepovoljnim mišljenjem o ljudima uopšte, što znači daje
taj stav samo racionalizacija. Ali je taj spoj logičan i kada
nije reč o racionalizaciji.
Podaci koje već imamo o autentičnim narcisoidnim an-
tidemokratima daju nam mogućnost da lako skiciramo neke
osnovne odlike njihove ličnosti da taj spoj prepoznamo u
realnosti. To su autentični individualisti koji su zaokupljeni
sobom, vlastitim projektima i vlastitim uspehom. Oni nisu
skloni takvoj interakciji u kojoj će predano i iskreno raditi
za interese drugih ili za društvo u celini. Spremni su da se
žrtvuju jedino za vlastite interese, a za društvo čine mnogo,
samo onda kada to doprinosi zadovoljenju njihove želje za
uspehom i slavom. Narcizam ih čini jako motivisanim da
na raznolikim poljima postižu zavidne rezultate.
Autentični demokrati su, pored individualizma, razvili i
sposobnost kooperacije sa drugima. Za njih su demokratske
vrednosti verovatno najznačajnije, zbog toga što im demo-
kratija omogućava razvoj i slobodno izražavanje, ali istovre-
meno omogućuje to i drugima. A to je za ovu grupu ljudi
osnovno načelo: društveni poredak ima smisao samo ako sva-
ko ljudsko biće u njemu ima jednake šanse. Vlastiti razvoj i
vlastiti uspeh ne daju ovim ljudima dovoljno satisfakcije uko-
liko i drugi ljudi nemaju mogućnosti za samorazvoj i uspeh.
Maslovljevi samoostvareni subjekti bliski su ovom tipu.
Već je utvrdeno da autentični imaju nešto više, mada
ne značajno više, skorove od neautentičnih na skali narci-
zma. Ali kada posmatramo one autentične subjekte koji
imaju jasnu demokratsku orijentaciju, uočavamo dajekod
njih narcizam izražen u znatno manjoj meri nego u grupi u
celini. Za grupu autentičnih, u celini, srednja vrednost na
skali narcizma bila je 12,1, a za grupu autentičnih demo-
krata 10,1. Valja, primetiti da niko u ovoj grupi ne prelazi
granice umerenog i blago izraženog narcizma.
156
 Izvori demokratske i antidemokratske orijentacije su
mnogostmki, a narcizam je, ili samo jedan od njih. I narci-
soidni ljudi mogu biti, i često jesu, pristalice demokratije,
zato što racionalno procenjuju da je taj poredak društveno
najefikasniji, ili najpravedniji, ili da njima samima pruža
najviše šansi. Znači, lako smo medu našim autentičnim
demokratima mogli naći i narcističke osobe. To što ih ni-
smo našli, svakako je posledica specifičnosti uzorka ovog
rada.
Autentične osobe sa nedemokratskom orijentaci-
jom, po pravilu, imaju negativan opšti stav prema ljudi-
ma. Autentični sa demokratskim stavom imaju, s jednim
izuzetkom, visoke skorove na opštem stavu prema dru-
gim ljudima. I ovaj usamljeni slučaj nije teško razumeti.
Ukoliko su demokratičnost i opšti odnos prema ljudima
dublje utemeljeni u strukturu ličnosti, oni bi morali biti
povezani. Ali, ukoliko je demokratičnost samo stav koji
je prihvaćen u sredini u kojoj pojedinac živi, ili ukoliko
on ocenjuje da je to najpravedniji ili najefikasniji oblik
odnosa, bez obzira na opšte uverenje o drugim ljudima,
tada ova dva stava ne moraju biti uskladena. Logičan je
i takav spoj uverenja gde postoji stav da su ljudi u prin-
cipu rdavi, ali da svako od njih ipak ima pravo da izrazi
svoja uverenja, što je jedino moguće u demokratskim od-
nosima.
Iz svega proizlazi da je najveća razlika između auten-
tičnih demokrata i antidemokrata u činjenici da antidemo-
krate karakteriše u značajno većoj meri narcizam i nepo-
voljno opšte mišljenje o drugim ljudima. Pored toga, ove
dve grupe bitno se razlikuju i u dominantnosti (srednja
vrednost za demokrate: 11,0, za antidemokrate: 16,5). Me-
du autentičnim demokratama samo jedna osoba ima umere-
no izraženu dominantnost.
Zaključujemo da i jedna i druga grupa autentičnih ima
duboke razloge za svoje demokratsko, odnosno antidemo-
kratsko opredeljenje, zapravo da u njihovoj ličnosti posto-
je predispozicije za ovo opredeljenje.
157
 Tipovi neautentičnih. Opredeljenje za demokratiju, od-
nosno antidemokratiju poslužiće kao polazna osnova i za
ovu analizu.
Iz grupe neautentičnih izdvojili smo one koji iskazu-
ju demokratsko opredeljenje i one koji su antidemokrati.
Među šest neautentičnih osoba sa najizrazitijom demokrat-
skom orijentacijom tri imaju niske skorove na poverenju
u druge ljude i visoke na dominantnosti, submisivnosti i
konformizmu. One, znači, imaju predispoziciju u ličnosti
da se opredele za antidemokratiju i ako bi to bio slučaj,
njihove osobine ličnosti i vrednosti bile bi u skladu. Ali to
nije slučaj.
Na sličan način, medu četiri neautentične osobe ko-
je su ispoljile antidemokratsku orijentaciju, samo jedna
ima takvu strukturu ličnosti koja odgovara ovoj orijen-
taciji.
Nije neočekivano što neautentični imaju neke od oso-
bina ličnosti koje su predispozicija za antidemokratski stav
(nepoverenje u ljude, dominantnost, submisivnost, konfor-
mizam). Spoj tih osobina i neautentičnosti je logičan i o to-
me je ranije bilo reči. Problem je u tome što uz ove osobine
ličnosti idu nesaglasne vrednosti. Ali i to je logično. Kada
razviju one osobine koje su tipične za neautentične ličnosti
(konformizam, submisivnost, na primer), tada je stvorena
osnova da tokom kasnijeg života prihvate društveni podsti-
caj za bilo koju vrednost ili stav. Neautentična struktura
ličnosti bliska je po svom značenju antidemokratskoj struk-
turi ličnosti. Ali - što je paradoks - ova ličnost je sklona da
prihvati sve dominantne stavove svoje sredine, pa, narav-
no, i demokratsku orijentaciju.
Za razliku od autentičnih, čija životna filozofija ujedi-
njuje pojedinačne lične odlike u koherentni sistem, neau-
tentične, kao što vidimo, ne odlikuje takav sklad.
Znači, postoje neautentični demokrati i antidemokrati
koji imaju psihološke predispozicije za to opredeljenje, ali
i takvi koji ih nemaju, i čija psihička struktura zbog toga
nije dovoljno čvrsta.

158
 Medu onim neautentičnim pojedincima koji imaju de-
mokratsku orijentaciju, a nemaju za nju predispozicije u
ličnosti, redovno se javljaju značajno izražene narcističke
tendencije. To je još jedna nesaglasnost. Kada smo anali-
zirali podatke o autentičnim osobama, prisustvo narcizma
bilo je objašnjenje antidemokratskog stava.
Da li je trebalo da očekujemo da neautentični imaju
čvršću i koherentniju strukturu ličnosti, zato što njihovo
vezivanje za sistem može biti izvor integriteta? Da li je tre-
balo da očekujemo da to bude slučaj bar sa onim neauten-
tičnim osobama čija je antidemokratska struktura ličnosti
u skladu s antidemokratskim stavom?
Podaci ovog rada ne govore u prilog ovakvom razmi-
šljanju. Sklad osobina ličnosti i vrednosti (pre svega, od-
nosa prema demokratiji) neautentičnih ličnosti može biti
doveden u pitanje u izmenjenim društvenim okolnostima,
kadanjihov sistem vrednosti odudara od dominantnih vred-
nosti društva.
Pored toga, videli smo da su u neautentičnih, u prin-
cipu, u većoj meri prisutne one osobine ličnosti koje bi-
smo mogli označiti kao devijantne, iako su široko raspro-
stranjene (submisivnost, dominantnost, konformizam). U
strukturi ličnosti neautentičnih u većoj meri su prisutne i
neurotske tendencije (paranoidna tendencija, a pored nje i
depresivna: srednja vrednost za autentične: 1,30, za neau-
tentične: 2,09).
Očigledno je da je autentičnost, što znači izgrađivanje
ličnog stila i životne filozofije, osnova za stvarni lični iden-
titet i integritet, za koherentno organizovanu strukturu lič-
nosti. Svakako da i autentične ličnosti imaju probleme koji
se odražavaju na lični integritet, ali je poenta u tome da ih
neautentični imaju značajno više.
Već je rečeno da pojmovi autentične i samoostvarene
ličnosti imaju mnogo zajedničkog. Valja istaći da je Ma-
slov, analizirajući svoje samoostvarene subjekte, zapravo,
pisao teoriju o mentalnom zdravlju.

159
Autentičnost i netrpeljivost
Indikatori koji su korišćeni u ovom radu za ispitiva-
nje netrpeljivosti bili su: negativan odnos prema nesagla-
snim idejama, spremnost na borbu protiv tih ideja, sprem-
nost za prihvatanje osude koje političari upućuju idejama
naučnika i umetnika, spremnost na prihvatanje umerenih
represivnih mera protiv neistomišljenika i prihvatanje
oštrih represivnih mera (sudski procesi, ugrožavanje eg-
zistencije).
Podaci pokazuju da su neautentični u znatno većoj me-
ri skloni netrpeljivosti nego autentični:

srednje vrednosti
(na 7 indikatora)
autentični 2,15
neautentični 6,23

Detaljnija analiza pokazuje da u grupi autentičnih ne-

ma nijedne osobe koju odlikuje makar i umereno izražena
netrpeljivost.
U grupi ekstremno neautentičnih, međutim, čak polo-
vina članova ispoljava makar umerenu netrpeljivost. I u
ovoj grupi, ima malo pojedinaca koji pokazuju visok ste-
pen netrpeljivosti. To je očekivano, jer ispitivanje upitni-
kom ne može da pruži sasvim realnu sliku netrpeljivosti.
Ova osobina ispoljava se u punoj meri u situacijama kada
centri moći vrše pritisak na pojedinca da osudi neistomi-
šljenike i u situaciji kada se neistomišljenici doživljavaju
kao rivali. Ali neki pojedinci su, skloni netrpeljivosti neza-
visno od ovih situacija. Značajan je podatak da polovina
neautentičnih u našem radu pokazuje makar umerenu netr-
peljivost, a neretko prihvata i oštre mere odmazde protiv
neistomišljenika, čak i u ispitivanju upitnikom, koji samo
simulira situaciju presije.
160
 U tekstu „Netrpeljivost" rečeno je da su netrpeljivosti
prema neistomišljenicima najčešće sklone osobe koje su
u svojim postupcima vodene spoljašnjim podsticajima. To
su, naravno, neautentične osobe. Empirijski podaci predsta-
vljaju potvrdu ovog stava.
Nedovoljna osetljivost upitnika za ispitivanje netrpelji-
vosti ispoljena je i u grupi autentičnih. Upitnik, kao što je
rečeno, nije otkrio ni jednu osobu iz ove grupe koja poka-
zuje simptome izrazite ili umerene netrpeljivosti. Iskustvo,
medutim, govori da i medu visoko samosvojnim i čak krea-
tivnim osobama ima takvih koje visoko cene svoje ideje, a
pokazuju prezir i netrpeljivost prema idejama drugih ljudi
(detaljnije u tekstu „Netrpeljivost"). Ispitivanje upitnikom
ne pruža takve izazove za ispoljavanje netrpeljivosti kakve
pruža realna situacija. Verovatno, da ono odslikava realne
odnose, samo manje izražene.
Indikatori netrpeljivosti pokazuju da je ona nesumnji-
vo povezana s agresijom i nasiljem. Zato su za ovu analizu
značajna i ispitivanja čiji su autori nastojali da otkriju od-
nos ljudi različitog obrazovnog nivoa prema nasilju. Diks
(Dicks, 1972) je ispitivao stavove veće grupe ljudi prema
zločinima nacističkih glavešina, a Kelman i Lorens (Kel-
man i Laurence, 1972) su ispitivali odnos 1000 ljudi pre-
ma odgovornosti narednika Kelija, koji je izazvao pokolj
u vijetnamskom selu Mi Laj, u vreme Vijetnamskog rata.
U oba ova ispitivanja jasno su se odvojile dve grupe lju-
di. Jedna smatra počinioce zločina odgovornim za njihova
dela i opravdava sudske procese protiv ovih ljudi. Druga
grupa ih ne smatra odgovornim i ne opravdava sudske pro-
cese. Ova grupa, znači, opravdava i prihvata nasilje, ako
iza njega stoji neka društvena potpora.
Sempson (Sampson, 1976) vezuje sklonost ove druge
grupe da prihvati nasilje za onaj tip ličnosti koji se može
slobodno označiti kao neautentična ličnost. „Očigledno je
da DR grupa (grupa koja ne prihvata odgovornost Kelija
- primedba R. B.) posmatra sebe kao piona u mašini dru-
štvenog sistema, dok AR grupa (grupa koja smatra da je
161
Keli odgovoran) posmatra sebe kao aktivnog agensa ili vla-
snika društvenog sistema, lično uključenog u javne odlu-
ke" (Sampson, str. 373).
Centri moći, ali i veliki deo manje obrazovanih, sklo-
ni su da posmatraju autentične, samosvojne ljude, koji ne
prihvataju stereotipni način mišljenja, kao opasne osobe.
Istovremeno su za njih oni pojedinci koji nemaju dovoljno
izražen lični stil, već su u velikoj meri definisani obrasci-
ma kulture, „mirne", neagresivne osobe. Podaci iz ovog ra-
da pokazuju da su takve osobe češće od autentičnih sklone
agresivnoj netrpeljivosti, koja, svakako, predstavlja smet-
nju i široj demokratizaciji društva.
Postoje, naravno, valjani razlozi za to da neautentične
osobe budu u znatno većoj meri sklone netrpeljivosti nego
autentične.
1. Neautentične ličnosti, s obzirom na to da su u ve-
likoj meri proizvod spoljašnje determinacije i da u najve-
ćoj meri primaju podsticaje društvene klime i centara dru-
štvene moći, logično će ponekad prihvatiti i organizovanu
represiju prema neistomišljenicima, koju mnoga društva
često primenjuju.
2. Neautentični se u principu u većoj meri osećaju
ugroženim od mogućih promena društvenih odnosa i vla-
stitog psihološkog polja, i u vezi s tim od različitih ideja.
U njima postoji potreba za redukovanjem ideja kako bi lič-
no i društveno polje bilo jasnije definisano. To je razlog
za agresivan odnos prema nesaglasnim idejama (vidi tekst
„Netrpeljivost").
Ali, još uvek nije u dovoljnoj meri razrešen problem:
kako je moguće da potpuno vezivanje za društvene podsti-
caje vodi ponekad etički neadekvatnom ili inferiornom, pa
i devijantnom, ponašanju? Jer agresivna netrpeljivost, kao
i prihvatanje represije, mora biti tako ocenjena.
Sam čin potpunog konformiranja i nekritičkog usvaja-
nja društvenih podsticaja jeste čin agresije prema individu-
alnosti - to je osnovni stav koji jedino može da razreši ovaj
problem. Taj čin, po definiciji znači ne samo neprijateljstvo
162
prema pluralitetu ideja, već i prema individualnosti uopšte,
i zato on sadrži klicu netrpeljivosti. On sadrži preduslove
za svaki budući akt agresije prema nesaglasnim idejama.
Autentični su opasni za ustaljeni sistem u tom smislu
Što nose klicu promene. Ali njih ne odlikuje agresija u zala-
ganju za promene, već težnja da se kroz koegzistenciju ide-
ja dode do novih iskustava. Agresivnost neautentičnih, kao
što smo videli, proizlazi iz organizacije njihove ličnosti.

163
LITERATURA

1. Adorno et al., The Authoritarian Personality, Harper, New

York, 1950.
2. Allport, G., Person in Psychology, Beacon Press, Boston,
1968.
3. Argyris, C., Personality and Organization, Harper and Brot-
hers, New York, 1958.
4. Argyris, C., „Ljudska ličnost", u: Sutermeister, R., Ljudi i
produktivnost, Panorama, Zagreb, 1967.
5. Bobio, N., Budućnost demokratije, Filip Višnjić, Beograd,
1990.
6. Bojanović, R., „Vestern i sanjarenje", Psihološki bilten, I, 1963.
7. Bojanović, R, „Psihološka funkcija masovne kulture", Knji-
ževnareč, 118, 1979.
8. Bojanović, R., Psihologija meduljudskih odnosa, Nolit, Beo-
grad, 1980.
9. Bojanvić, R., Autoritarnipogled na svet, Centar za primenje-
nu psihologiju, Beograd, 2004.
10. Bonner, H., „The Proactive Personality", u: Challenges of
Humanistic Psychology, ured. Bugental, McGraw-Hill, New
York, 1967.
11. Cantril, H., ,,A Fresh Look at a Human Design", u: Challen-
ges of Humanistic Psychology, ured. Bugental, McGraw-
-Hill, New York, 1967.
12. Combs, A., ,,A Choice of Futures", u: Humanistic Psycho-
logy, ured. Nevill, Gardner Press, N e w York, 1977.
13. Nicks, H. V., Licensed Mass Murder, Basic Books, NeW
York, 1972.

164
 14. Đurišić, M., Autoritarna i demokratska ličnost (neublikovani
magistarski rad), Filozofski fak., Beograd, 1982.
V

15. From, E., Covjekza sebe, Naprijed, Zagreb, 1968.

16. From, E., The Hearth ofMan, Harper, New York, 1971.
17. From, E., Anatomija Ijudske destruktivnosti, Naprijed, Za-
greb, 1975.
18.Frenkel-Brunswik, „Tolerance toward Ambiguity", Amer.
Fsychol., 1942.
19. Horkheimer, M., Pomračenje uma, Veselin Msleša, Saraje-
vo, 1963.
20. Kamen, H., The Rise ofToleration, McGraw-Hill, New York,
1972.
21. Kecmanović, D., Izmedu normalnog ipatološkog, Ideje, Beo-
grad, 1972.
22. Kelman i Lawrence, „Assingment of Responsibility in the
Case of Lt. Calley, Journal of Social Issues, 28, 1872.
23. Korošić, M., Antinflacionapolitika, Ekonomski fakultet, Za-
greb, 1980.
24. Kreč, KraČfild, Balaki, Pojedinac u društvu, Zavod za izdava-
nje udžbenika, Beograd, 1972.
25. Ksenofont, Hijeront ili o tiraninu, u: Straus, L., O tiraniji,
GZH, Zagreb, 1980.
26. Lippit and White: Democracy and Autocracy, Harper, New
York, 1960.
27. Maccaby, M., „Political Attitudes and Political Choices", Po-
litics and Societv, 1972. (zima)
28. Mc Closky, H., ,,Pshychological Dimensions of Anomie44,
navedeno prema: Turner, C. Radical Man, Schenkman, Lon-
don, 1970.
29. Mc Gregor, D., The Human iSde of Enterprise, McGraw-
-Hill, New York, 1960.
30. Malinowski, B., Freedom und Civilization, Indiana Univ.
Press., 1964.
31.Maslow, A.f „Self-Actualizing People: A Study of Pscyho-
logical Health", u: The Self, ured. Moustakas, Harper, New
York, 1974.

165
32. Maslow, A., ,,Personality Problems and Personality Growth",
u: The Self, ured. Moustakas, Harper, New York, 1974.
33. May, R., Psihologija i Ijudska dvojba, Naprijed, Zagreb,
1980.
34. Medvedev, R., Let History Judge, Knopf, New York, 1971.
35. Miligram, E., „Behavioral Study of Bedience", Jourinal of
Abnormal and Social Psychology, 1967. 371-378.
36. Milošević, N., „Boginja od žada", Nin, 1400, 1977.
37. Mils, R., Znanje i moć, Vuk Karadžić, Beograd, 1966.
38. Mirić, M., Rezervati, Razlog, Zagreb, 1970.
39. Moren, E., Duh vremena, Kultura, Beograd, 1967.
40. Neumann, F., Demokratska i autoritarna država, Naprijed,
Zagreb, 1974.
41.0rtman, E. J., Chalenge of Democracy, Philosophical Li-
brary, New York, 1968.
42. Orvel, Dž., 1984, Jugoslavija, Beograd, 1968.
43. Pakard, V., Industrija svesti, Sedma sila, Beograd, 1967.
44. Risman, D., Usamljena gomila, Nolit, Beograd, 1965.
45. Rustow, A., Freedom andDomination, Princeton Univ. Press,
1980
46. Sampson, E., Social Psychology and Contemporary Society,
John Wiley, New York, 1976.
47. Sartre, J. P, The Specter of Stalin, Hamish Hamilton, Lon-
don, 1956.
48. Sartre, J. P, Egzistencijalizam i marksizam, Nolit, Beograd,
1970.
49. Shils, E., The Intelectuals and Power, University of Chicago
Press, Chicago, 1972.
50. Skinner, B. F., Beyond Freedom and Dignity, Penguin Bo-
oks, Middlesex, 1973.
51. Stor, A., Human Destructivenes, Villiam Morrow, New York,
1975.
52. Strauss, G., „The Personality versus Organization Hypothe-
sis", u: The Social Science of Organization, Prentice-Hall,
NewJersey, 1963.

166
53. Szasz. T.. „Moral Man: A Model of Man of Humanistic Psy-
chologv". u: Challenges of Humanistic Psycholog\\ (ured.
Bugental), Mc-Gray-Hill. New York. 1967.
54. Šušnjić. Đ., Ribari Ijudskih duša. Mladost. Beograd. 1976.
55. Tojnbi. A.. Istraživanje istorije. Prosveta. Beograd, 1970.
V

56. Vajt. V., Covek organizacije, Prosveta, Beograd. 1967.

57. Wilson. G., The Psychology of Conservatism, Academic
Press. London. 1973.
58. Zamjatin. J.. M, Prosveta. Beograd, 1969.

167
ite® mmftmii d m i i ^ ' ^ i \\m<m u

ifjfii^t^ mmMmm> j j ^ f e očl

( • I M ^ m © i im fl
§MŠSjiXs> illj d&šgMISfi® ^ j f a a i & g te

^•JHtefn^i m n i i m ) (1(1 II© ^ j m M o J r i

itmiš) Mfeb u^svv Mm feioilto

l&iHc?) <mM ( s t e i ^ ) (lli

itei^m ( ^ K i f t f i ^ dii)
oiDiHKiii o šmv
šfeftdfeD m žfrm 3 « o
fiu&iiMi MfO d n M f e (5) feoflM tjm* i / c ^ t ^