Professional Documents
Culture Documents
ОТКУД АУТОШОВИНИЗАМ - Final
ОТКУД АУТОШОВИНИЗАМ - Final
***
2
Из архиве: Радомир Kонстантиновић о Другој Србији, Радио Слободна Европа (2015,
28. октобар).
3
Реч је о инструменталном самодругојачењу, где је сугерисана сопствена „другост“
уоквирена као непролазна, идентитетска а не „ситуациона“, не последица односа моћи,
већ као, по себи, атрибут антинационалистичког политичког идентитета у српском
контексту. То је допринело да у неоколонијалној констелацији брзо постане
привилегована „другост“, као и да после промене 5. октобра 2000. године заузме
доминантан положај – и даље се издајући за „другост“ и тврдећи да је подређена
„паралелним политичким и институционалним центрима који су у дугом континуитету
од више од једног века доминирали српском политиком, невидљиви али доминантни“, у
Д. Стојановић, Латинка Перовић – нежељена елита, Пешаник (2015, 25. септембар).
4
А. Kишјухас, Друга Србија живи!, Данас (2022, 8. август).
5
Присвајање одреднице „грађански“ било је праћено уоквиравањем појма „грађански
националисти“ као оксиморона који је замењен пежоративним „славски националисти“.
6
Један од оснивача Београдског круга пише: „Осуђујући њихово националистичко
лудило, хтео сам да сперем мрље са свог језика, не само са своје савести. Тако сам
постао апатрид“, у В. Стефановић, Сонет на џелатовој секири, Ревија слободне мисли
99 33 (2001), 23.
7
Не постоји саморазумевање које изражава припадност такозваној „Првој Србији“.
8
А. Kишјухас, Друга Србија живи!.
2
растући број грађана верује не толико да Србија није њихов „свет,“ односно да није
„свет,“9 већ да не заслужује да постоји. То је Србија која се не мири ни са Србима ни са
Србијом. У наставку посматрам генезу аутошовинизма, појаве која настаје као радикалан,
дистопијски одговор дела високо образоване елите на модернизацијске изазове у једном
другачије европском друштву, наслоњеном на Запад. Она је обележила тај „врли нови
свет“, Србију настањену „грађанима“ које сам, следећи њихово саморазумевање, назвао
случајним Србима.
and effects, editor M. Hadžić, Belgrade, 2004, 123; Ž. Papić, Europe after 1989: Ethnic Wars,
Fascisation of Social Life and the Body Politics in Serbia, Filozofski Vestnik 2 (2002), 202.
34
Важан аспект континуитета везан је за (пост)комунистички кетман, који охрабрује
супротстављена и неспојива тумачења, што отежава анализу антиратног дискурса.
Стари комунистички манир само је прилагођен диктату либерализма и политичке
коректности како би могло да се каже неизрециво или прикрије недопустиво. При томе,
кетман омогућава ономе ко га користи, „ко поседује истину“, да себи додели ауру
моралне и интелектуалне супериорности, у C. Milosz, The Captive Mind, New York, 1955,
54.
35
Одредница „левичарски“ је у Србији временом постала синоним за
антинационалистички, док су појму „десничарски“ прилепљене конотације нацистички,
што је динамика која је неодвојива од појаве и успона аутошовинизма.
36
Појмови који садрже реч „фобија“, широко прихваћени у западним медијима и
академским радовима на које се наслања аутошовинистичко становиште, постали су
свеприсутни. Нажалост, одредница „антисрпски“, која не сугерише да изношење
култур-расистичких ставова о Србима представља симптом болести, везана је за режим
Слободана Милошевића и у Србији је претворена у денквербот.
37
J. K. Cox, Radomir Konstantinović and Provincial Philosophy: Binaries as Borders,
Colloquia Humanistica 6 (2017), 59.
38
“Паланку“, „дух паланке“, Србију и Србе немогуће је консеквентно распетљати у
опскурантском, привидно универзално релевантном, псеудохегелијанском тексту
7
друге стране брда, тамо где почиње светски хаос“ – и написао да она покушава „овај удес
да преобрази у своју привилегију“.39 Смртни непријатељ из имагинаријума
социјалистичког југословенства и српског аутошовинизма је исти. Он је унутрашњи на два
повезана нивоа – на државном, то је највећи конститутивни народ, Срби, и на нивоу
његовог „духа“, како наводног онтолошког и сазнајног утемељења тако и самовредновања
велике већине оклеветаног народа, схваћеног као „маса“ и избаченог у овој елитистичкој
фантазији не само из „света“ већ и из, како ћу касније показати, домена човечности.
Антиратни активизам је учинио да слика фаталне српске опасности буде подигнута
на виши ниво из неколико различитих углова – од величине претње, преко мере њене
(не)отклоњивости, до проширеног схватања по кога и по шта представља смртну претњу. 40
Ова промена, коју је донео нестајући посредник, није толико везана је за слику „српске
стране рата“41 и србоцентричну интерпретацију узрока ратова 42 колико за сугерисано
тумачење узрока и позадине „српских“ злочина. Они су представљени као, примарно,
друштвено, културално и идентитетски условљени, резултат „контаминираног“
менталитета,43 што је, наводно, учинило Србе предиспонираним, јединствено пријемчивим
за „геноцидне“ и сродне политике. Њихова политичка позадина уоквирена је као
секундарна, што је присутно и у анализама западних аутора. 44 Кључне одреднице српског
књиге.
39
Р. Константиновић, Философија паланке; друго издање, Београд, 1991, 7.
40
Српска негативна изузетност је подигнута на ниво европске и светске. То бива
изражено фразама као што су „нема нигде“, „само овде“ и „најгоре", што, уз често
подразумевану одредницу „на свету“, упућује да српска изузетност бива схваћена као
негативна јединственост у „светским“, глобалним размерама. Милован Ђилас 6. јуна
1992. године бележи констернацију Матије Бећковића ставом да су „Срби срамна мрља
на лицу човечанства“, који је временом одомаћен и нормализован у елитним круговима,
у М. Ђилас, Распад и рат: Дневник, 1989-1995, Београд, 2022, 347.
41
Н. Попов (уредник), Српска страна рата: Траума и катарза у историјском памћењу,
Београд, 1996.
42
S. Biserko (editor), Yugoslavia, Collapse, War Crimes, Belgrade, 1993.
43
Саморазумевање „грађана“ да су толико изузетни, „своји“, да имају „културу“ и добар
укус али не и менталитет, допринело је да појам буде стигматизован и коришћен као
пежоративан.
44
У одговору на питање шта ако Срби који су протестовали против НАТО бомбардовања
„заправо подржавају етничко чишћење – активно или пасивно“, америчка новинарка
одговара: „У том случају имамо свађу са српским народом. У том случају, ‘центар
гравитације’ у Југославији је нешто што је много теже уништити од војске или режима.
То је сам менталитет једне нације“, у S. Sullivan, Milosevic’s Willing Executioners, The
New Republic 19 (1999), 35. И закључак да је „преобликовање... владајућег менталитета
у Србији морално и, дугорочно гледано, практично неопходно“, одражава схватање да
је менталитет учинио да Срби постану „добровољни егзекутори“, у D. Goldhagen,
German lessons, The Guardian, (1999, April 29).
8
идентитета, „наш културни модел, тај паланачко-популистички културни модел“, 45
уоквирене су као генератори наводно „геноцидне“ гравитације, антицивилизацијске силе
којој су у стању да се одупру само прави грађани, схваћени као западнолики надљуди који
имају вољу и снагу да се самопорекну и искорене из српства.
У наставку, прво указујем на одлике југословенства и повезаног саморазумевања у
социјалистичкој Србији које су омогућиле деловање нестајућег посредника. Потом, у
централном делу рада, посматрам каталитичко дејство доминантног, грађанистичког
облика антиратног активизма током деведесетих година. 46 Усредсређен сам првенствено,
на формативне и репрезентативне ставове идеолога и „икона“ две главне, донекле
повезане, гране покрета – Радомира Константиновића и Латинке Перовић, (нео)либералне/
(пост)комунистичке гране, и Жаране Папић, феминистичке 47 – као и на перцепцију
њихових кључних идеја, како бих илустровао механизме медијације током периода у коме
су биле суспендоване многе извесности друштвеног живота, може се рећи и „ратног
сингуларитета“, „интервала кризе, сукоба, промена и отвореног потенцијала“, „тренутка
транзиције“ или „рупе у времену“, односно заграде историје у којој је деловао нестајући
посредник. Указујем да су у наративима истакнутих антиратних активиста ритуализована
помињања српског национализма и улоге поносно српских елита често била копрена која
прикрива култур-расистичко тумачење ратних злочина. Оно је садржало извртање
националистичког екцепционализма и матрицу негативне есенцијализације (српског)
„народа“,48 „масе“ уоквирене као супротност „грађана“, наводно добрих по себи,
45
Филип Давид у Kултурни модел у медијима: Може ли се прескочити сенка зла?, НДНВ
(2005, 2. новембар).
46
Док етнички национализам ствара слику о изузетности свог народа и тражи да он буде
суверен и слободан од спољног мешања, српски грађанизма то негира са позиција
схватања о сопственом позитивном изузетку унутар негативног српског изузетка. Може
се рећи да је то један контраинтуитивни, националистички антинационализам, као и да
је грађанизам аутошовинизму оно што је национализам шовинизму.
47
Феминистички део покрета је био склон присвајању антиратног активизма и истицању
„‘женскости’ грађанске пацифистичке струје“, праћеним позивањем на „потпорну тачку
феминистичке идеологије“ која каже „жене су по природи против рата“, у С. Слапшак,
Жене и рат у бившој Југославији, Република 145 (1996).
48
Негативни есенцијализам бива упарен, некад у истом тексту, са антиесенцијалистичким
приступом. Могу се наћи и конструкционистичке тврдње да је народ „празна
категорија“ односно да је „политичка конструкција с ратном намјеном“, у С. Поповић,
Пут у варварство, 2000, Београд, 215; В. Иванчић, Југославија и издаја, Реч 85.31
(2015), 129. Снажно је присутан друштвени есенцијализам. Тако тврдња „Ми смо
друштво неизлечиве инерције, помахниталог недогађања, бесконачне свакодневице,
друштво хиперсензитивно на све што ремети ту свакодневицу... а то ремећење
свакодневице не мора нужно бити нешто лоше, бомбардовање на пример“ бива
оправдана тумачењем: „Да ли смо ми, Срби, такви зато што нам је лоша генетика?
Уопште не. Са нашом генетиком је све у реду, али пазите сад: потчините Норвежане,
рецимо, српској – или српској сличној – културној и политичкој елити и већ ћете у
следећој генерацији добити апатичну, фрустрирану и злокобну масу подложну свакој
манипулацији“, у С. Басара, Срђа по други пут међу Србима, Данас (2015, 6. јун).
9
позитивних изузетака из српске негативне изузетности,49 и поистовећених са сликом
сопства уметнутом у антиратни рам.50 На крају рада, указујем на „судбину“ антиратног
посредника, који, оставши 2000. године без разлога због кога је настао, нестаје из
историјске слике али не престаје да постоји.
72
Само неколико година пошто је опциони, „мекани пројекат изградње југословенске
нације“ доживео врхунац на Седмом конгресу Савеза Комуниста Југославије, у T.
Ivešić, The Yugoslav National Idea Under Socialism: What Happens When a Soft Nation-
Building Project Is Abandoned?, Nationalities Papers 1 (2020), 1–20, 15.
73
Марковић, Однос партије и Тита, 24-25.
74
Исто, 31-32.
75
Исто, 33.
76
Pešić, Serbian Nationalism and the Origins of the Yugoslav Crisis, 9.
77
Марковић, Однос партије и Тита, 30-31.
14
Не чуди да је успон српског национализма у првим годинама доминације Слободана
Милошевића, тада са места Председника Председништва Централног комитета Савеза
комуниста Србије, представљен као оживотворење латентне српске претње,
„повампирење“ великосрпског хегемонизма,78 иако је, у великој мери, представљао
реакцију на различите одлуке, укључујући Устав из 1974. године, донесене као последица
схватања српства као опасности без преседана, као и на „врло специфичан третман
[Србије] после ослобођења“ и „крајњу неспособност и неспремност српских комуниста да
заштите српске националне интересе“.79 Када, крајем деведесетих, Жарана Папић, водећа
феминистичка антиратна активисткиња, не негира трауме, она их релативизује знацима
навода („траума“) и помињањем баука „историјске хегемонијске позиције“ да би их
увезала у посттитоистичку слику, где више нема српске буржоазије и хегемонија се
експлицитно везује за Србе: „Храбрећи профашистички национализам, Милошевић је
(зло)употребио српску ‘трауму’ под Титом (и трагичну судбину Срба током Другог
светског рата) и искористио је као најсмртоносније оруђе против свих других нација.
Уместо лаганог демократског ослобађања Срба од илузије Шангри Ла идеолошког
братства и јединства, и нарочито од њихове историјске хегемонијске позиције и
дисперзивне локације, њихово буђење је било као из ‘неконтролисаног’ културног delirium
tremens-а: после 1987. године Срби нису знали тачно ко су, али су били потпуно спремни
да то открију мрзећи друге, или бивајући хладно незаинтересовани за њихову судбину“. 80
Историјска траума је најсмртоносније оруђе у овој слици хомогенизованог етничког баука,
обојеној фашистичким тоновима, где сународници или мрзе друге или су
незаинтересовани.
Уместо да буде вођена чињеницом да је, „[б]уквално по сваком релевантном
критеријуму... Југославија била најкомпликованија од нових држава међуратне источне и
централне Европе“,81 еволуција социјалистичког југословенства била је вођена страхом од
српства, који је временом елиминисао његову интегралистичку димензију. Она је ишла је
од „мита о партизанском југословенству“ 82 до „редефинисања југословенства у мање
културном, мање националном и мање политичком смислу и перцепција Југославије не као
државе, већ све више као ‘заједнице’, ‘организације’ или ‘конгломерата’“. 83 Титоистичко
југословенство је временом сведено на „врсту интернационализма“, 84 чиме су постављене
основе да оно у Србији, после промене кровног идеолошког предзнака крајем осамдесетих
78
С. Селинић, Југословени и југословенство крајем шездесетих и почетком
седамдесетих година XX века, Kултура 61 (2018), 106.
79
Nikolić and Dobrivojević, Creating a Communist Yugoslavia, 257; 262.
80
Ж. Папић, Рат на Kосову, феминистичка политика и фашизам у Србији, у:
Феминистичка етика одговорности: Читанка за феминистички дискусиони кружок
Феминистичка етика одговорности, уреднице С. Зајовић и М. Урошевић, Београд, 2014,
55.
81
J. Rothschild, East Central Europe Between Two Wars, Seattle, 1974, 201.
82
К. Николић, Мит о партизанском југословентсву, Београд, 2015.
83
Štiks, Nations and Citizens in Yugoslavia, 90.
84
Марковић, Однос партије и Тита, 18.
15
и почетком деведесетих, с лакоћом мутира у космополитско, позападњачено
постјугословенско грађанско саморазумевање, које није комплементарно српском већ му је
супротстављено. Распадом СКЈ, а затим и саме Југославије, из карактеристичног става о
социјалистичком југословенству, изнетог још септембра 1960. године на састанку
Идеолошке комисије ЦК СКЈ, који каже да „иза појма Југословен увек стоји и одређена
национална припадност“,85 из саморазумевања (пост)комунистичких елита уклоњен је
појам „Југословен“.86 Истовремено, српска национална припадност је важном делу
интелектуалне и политичке елите постајала све одбојнија, некима и неприхватљива; табу.
Нестајући посредник је током ратова деведесетих ове новорођене, идентитетски
осиромашене „грађане“ усмеравао ка становишту које је деценију касније названо
аутошовинистичким.87
„Антибирократска револуција“, помоћу које је у Србији испуњен „велики вакуум
моћи“ настао после „Титове смрти и смене политичких генерација“, 88 и у чијој сенци је
рођен вишестраначки систем, учинила је да ново саморазумевање урбаних елита добије
изражену антинародну димензију,89 која се наслонила на дихотомију село/град, оснажену
сумњичавошћу југословенских комуниста према сељаштву. 90 Анимозитет према народу –
који је превреднован и од „доброг“, радног, претворен у „лош“, српски – бојио је тумачења
распада Југославије која су нудили антиратни активисти. 91 Ипак, ни са овим антинародним
„додатком“, србофобична потка социјалистичког југословенства не може сама да објасни
како се од принципа „кужне јединке се одстрањују“, који је обележио прве године
социјализма у Србији,92 стиже до схватања о кужној нацији која заслужује да буде
одстрањена.
85
Исто, 22.
86
Комунистичко вођство се половином шездесетих „оградило од етничког схватања
југословенства“, али није успело, не само у Босни и Херцеговини, где је отпор
„релативизацији југословенства“ био најснажнији, да спречи да југословенски
идентитет буде схватан и као „национално опредељење“, у Исто, 22; 30-31.
87
З. Ћирјаковић, Слобода је мржња, НИН (2006, 6. април).
88
N. Vladisavljević, Serbia’s Antibureaucratic Revolution: Milošević, the Fall of Communism
and Nationalist Mobilization. New York, 2008,1.
89
„Откако се пре неколико година Србима ‘догодио народ’, стално му се нешто ружно
догађа. Овде, нажалост, увек све касни, само рат стиже пре времена“ Tepavac, 1996, 6.
90
Томе је допринела и чињеница да су се, после успона Милошевића на чело Савеза
комуниста Србије, „промене структуре моћи и ширење национализма“ десиле „под
јаким притисцима одоздо“, у Vladisavljević, Serbia’s Antibureaucratic Revolution, 209.
91
Тврдња да су српски радници „изабрали да буду Срби, а не радници“ – односно, у
оригиналном контексту, да су „дошли пред савезну скупштину као радници, а вратили
се као Срби“ са митинга на коме је говорио Милошевић, одржаног у Београду октобра
1988. године – добила је важно место у стигматизацији „радног народа“, тачније и
радника и народа, у Imširović, 2009, 7. „Тело које је убијало“ је касније представљено
као, примарно, „сиромашнији слојеви, лумпен-пролетаријат или сеоска сиротиња“, у
Papić, Europe after 1989, 201-202.
16
ГРАЂАНИСТИЧКИ РАТ ПРОТИВ УНУТРАШЊЕГ НЕПРИЈАТЕЉА
102
Из грађанистичког угла, српство није само „убило“ Југославију већ је спречило да
Србија постане модерна. Социјализам је, као и претходне модернизацијске идеологије,
доживео неуспех и тиме је, наводно, Србија пропустила шансу коју су многи видели као
последњу.
103
И. Kаић, Повратак Kонстантиновићу, Одјек - Ревија за умјетност, науку и друштвена
питања 3-4 (2013), 50.
104
Т. Марковић, Философија фаланге, Бетон (2012, 20. новембар).
105
Ф. Давид, Човек суштине, Ревија слободне мисли 99 41-42 (2003), 46
19
‘пророчанске’, ингениозне антиципације за све што се десило деведесетих“, док
„националистичко и паланачко постаје све оно што је део првог света, Прве Србије, а
књига се углавном чита и разуме као феноменологија тих људи, њиховог менталног
склопа, дакле, неких који су потпуно другачији од ‘нас’, или од којих се макар ‘ми’ из
анти-света трудимо да се разликујемо“.107 Књига је у редовима „Друге Србије“ била
схваћена као стаклена кугла, кључ за „критичко дешифровање“ и разумевање српске
стране рата, схваћене као једина релевантна страна рата, и почињених злочина. „Питање је
шта се заиста дешавало последњих двадесетак година на овим балканским,
ексјугосоловенским и/или српским просторима? Тешко је поверовати да најпримеренији
одговор на то питање може да се нађе у једној књизи која је написана и објављена пре
четрдесет година (тачније 1969. год.)“.108 Једно касније издање је промовисано као
„живописни радиограм једног отуђеног ретроменталитета, за нас је исто тако значајна и
као, макар и делимична, критичка визија наше културе“. 109 Уз помоћ увида других
„учитеља“, уоквирених, као и Константиновић, као објективни, бескомпромисни и „храбри
у спознаји, мишљењу и изразу“, и цементираних флоскулом да само „треба гледати у своје
двориште“,110 злочини су представљени као оличење српске анти-културе, дијалектичка
нужност, логична последица српске историје и геноцидни климакс паланачког
ретроменталитета.111
Бројни су примери тумачења распада Југославије у којима политичка позадина бива
гурнута у сенку незападних одредница српског идентитета и институција које их
отелотворују. „Етно-религијска димензија ратова је наглашена више него раније. То се
106
Оно што може да збуни јесте да „Друга Србија“ настаје као „антисвет“ свету који је
Константиновић уоквирио као „антисвет“. Ако желимо да разумемо шта је „Друга
Србија“, потребно је имати на уму да је утемељена на двоструком супротстављању,
односно да она представља „реактивни, несамосталан анти-свет назван... Друга Србија
коју је Константиновић дефинисао баш тако – референтно и без икакве аутономне
структуре“, у Kаић, Повратак Kонстантиновићу, 50.
107
Исто.
108
М. Беланчић, Повратак паланке, у: Феноменологија духа паланке: Нова читања
"Философије паланке" Радомира Kонстантиновића, уредник С. Даутовић, Београд, 2008,
99.
109
Сабрана дела Радомира Константиновића; том 8., Фондација Станислав Винавер,
2019.
110
У складу са схватањем о српској негативној изузетности, југоносталгични активисти из
окружења нису инсистирали само на чишћењу српског дворишта већ и на „брисању“
Србије, у којој су постали спољни, „објективни“ верификатори аутошовинистичког
становишта, у Б. Дежуловић, Укините Србију!, Пешчаник, (2015, 5. септембар).
111
И када је сугерисана идеолошка позадина ратних злочина, она је обично била помоћна,
нека врста саучесништва у „удруженом злочиначком подухвату на релацији држава-
школа- окружење- породица“, где „клеро-националистичке елите... као нуклеарни
реактори производе мржњу“ и стварају „наци-зомбије, сиромашне послушнике и
идеолошке слијепце“, у Д. Бурсаћ, Балкански круг пакла: Ментални масакр над
рођеном дјецом, Al Jazeera Balkans (2020, 19. децембар).
20
може објаснити кроз запажену улогу Српске православне цркве током последње две
деценије 20. века, улогу која је била више национално-политичка него верска... Српска
православна црква, као једна од цркава Истока, такође је била заснована на том органском
принципу. Јавља се као носилац националног идентитета и везан је за државу...
Реализација етнонационалне државе иде руку под руку са сталним ратовима за територије
и етничким чишћењем“.112 Упоредо с тим, врши се, привидно не-србоцентрично,
поистовећивање национализма са фашизмом. „Чинило се да је формула за опстанак
Југославије коначно пронађена у Уставу из 1974. године... У међувремену, националисти
поражени у антифашистичком рату.... сви су се спремали за освету. Овај широки савез
чији су чланови били подстакнути различитим мотивима, постепено је прерастао из
тактичког у стратешки. Али и даље је остао веома конфузан. Кристализација се догодила у
Србији“.113 У раним артикулацијама антиратног становишта, препознају се корени два
важна аспекта аутошовинистичког: схватање да су Срби супротстављени „целом свету“, да
су се исписали из света и историје, и да су сами криви за сваку казну коју добију:
„Политика владара [расутих Срба], у супротности са временом, ставила је Србију у
опозицију целом свету, а овај је заузврат казнио Србију изолујући је и ускраћујући јој
тековине савремене цивилизације. Нема алтернативе осим ако се Србија подвргне
бескомпромисној самоанализи.114 Њено одлагање ће само повећати трагедију. Пре него
што је постала најтежи светски пацијент, Југославија је поражена изнутра“. 115 Не треба да
чуди да водећи активисти – као и комунисти који „никада нису прихватили да је у
Југославији [током Другог светског рата] уопште и вођен грађански рат“ 116 – нису
сматрали да су сукоби деведесетих у које су били укључени Срби грађански ратови.
112
Препознатљива је и носталгија за диктатуром, која илуструје антидемократску потку
активизма: „Српска православна црква је у другој половини 20. века сведена на своју
основну функцију. Чак је и сама та функција смањена, а Црква је надзирана у њеном
вршењу. Када је комунистички пројекат, у оквиру којег је у 20. веку обликован модел
револуција широм источне Европе, ушао у завршну фазу кризе, Српска православна
црква се укључила у политику. Да би спречила модернизацију друштва... верска елита је
реафирмисала идеологију етнонационалне државе“, у Perović, The socio-political and the
ethno-religious dimension of wars in Yugoslavia, 122-124.
113
L Perović, Yugoslavia Was Defeated from Inside, in: Yugoslavia, Collapse, War Crimes,
editor S. Biserko, Belgrade, 1993, 62-63.
114
Латинка Перовић не захтева анализу већ да из анализе буде изведен њен закључак.
115
Perović, Yugoslavia Was Defeated from Inside, 63.
116
Николић, Мит о партизанском југословентсву, 468.
21
патологизацију), фантазију о колективној „болест“118 за коју или нема лека119 или српски
„болесник“ одбија оне које им преписују грађанистички „дијагностичари и терапеути“. 120
То је било праћено инфатилизацијом 121 и представљањем Србије као „душегупке“,
„Мордора“ и „септичке јаме“, што се може описати као фекализација, као и фантазијама о
завери, тровању, бујици, пошасти и најезди, што су, иначе, стандардни чиниоци
шовинистичких и (прото)фашистичких наратива, које су, пре империјалног феминизма,
хомонационализма и аутоколонијализма, углавном стварале „мушке фантазије“. 122 Тако
уоквиреног непријатеља активистички антиратни научници су представили као, (научно)
доказано, супротстављеног не само модерности већ и човечности – контаминираног на
начин који омета деконтаминацију. Другим речима, сугерисано је да нема политичких
решења за земљу која је дошла у „трагични интелектуални и културни ћорсокак“. 123 Све
три кључне дискурзивне стратегије уз помоћ којих је нестајући посредник обављао своје
каталитичко дејство имају ослонац у Философији паланке, али Константиновићев главни
допринос је везан за тезу о „српском нацизму“ и његову наводну „нужност“. 124 Имајућу у
117
Било је и случајева дискурзивног освињивања: „Праисторијски ловци сматрали су да
дух убијене животиње прелази на ловца. [Ратко] Младић је постигао више: оним што је
учинио у Сребреници освињио је један народ који га још увек сматра за свог хероја“, у
М. Станисављевић, Позлаћивање Сребренице, Република145-146 (1996), 34.
118
“Пре пар година владика Атанасије Јевтић био је у ‘Интервјуу гледалаца’... [K]асете са
његовом говоранцијом обилазиле су Србију као редак мелем. Мало ко је тада схватио да
у овој земљи постоји много алтернативних лудила, али мало алтернативних лудилу. Кад
један народ залута, он изгледа постаје отворен за све врсте лудила, једино за разум не“,
у М. Станисављевић, Катарза и катаракта, Београд, 2001, 68.
119
Д. Стојановић, Уље на води: Огледи из историје садашњости Србије, Београд, 2010,
291.
120
Жарана Папић је дијагностификовала шизофренију: „Као и код свих шизофренија,
стварности је требало времена да дође до средишта своје виртуелне опсесије:
хронолошки гледано, Косово је последње захваћено ратом и великосрпском
окупацијом, која се управо заснива на косовском миту“, у Papić, Europe after 1989, 203.
121
„Некрофилија постаје манир уважених. Убијени и мртви се касапе. Они су нам криви за
нашу стваралачку импотентност и недораслост да у овим бурним временима сачувамо
брод који се зове друштво, систем, заједница“, у Б. Kовачевић, у: Некрофилија постаје
манир уважених. Друга Србија – 10 година после, приредио А. Мимица, Београд, 2002,
287. Унутаревропска различитост бива уоквирена и као „страх од културне
недораслости захтјевима модерних капиталистичких поредака“, у М. Kрижан, Трагање
за нормалним животом, Република 342-343 (2004).
122
Узет заједно, овај дискурс наводи на закључак да декларативно антифашистички
антиратни активизам у Србији може бити посматран као анти-антифашистички. Видети:
K. Тheweleit, Muške fantazije, Zagreb, 1983.
123
Давид, Човек суштине, 47.
124
Константиновић, Философија паланке, 366-397.
22
виду ограничену дужину рада, фокусираћу се искључиво на дискурзивну нацификацију,
која је водила и ка стварању псеудоисторијске слике о „коначној фашизацији“ Србије. 125
Претходно, потребно је истаћи да је важна одлика Философија паланке
мистификујући манир којим је писана. Он је чини отвореном за супротстављена тумачења,
па и тврдње да Константиновић не говори оно што казује, али, истовремено, захтева
„превођење“ не толико на језик политике колико на употребљив језик. Спуштајући се са
„највишег“, његови тумачи нису увек били у стању да контролишу свој праведнички жар –
често се чинило више антисрпски него антиратни. 126 Ту је до изражаја дошла и чињеница
да елитистичке нискости обично крећу из „највишег“, што храни илузију да начитани
„имају стила“. Она служи дисквалификацији најближих, који су, обично, једине „масе“
које врле „космополите“ познају. У том привилегованом свету, отрцано и јефтино лакше
постаје заводљиво када се наслања на највише, на увид који се нуди као филозофска мисао
дестилована из врхова западног канона, на пример из „читања Хегела“. Опонашајући
Константиновића, његови наследници су баналност свог аутошовинизма покушавали да
сакрију маглом филозофирања.127 У тексту у коме имитира Константиновићев кетман,
карактеристичну стратегију замагљивања једне неприхватљиве слике врхунског
125
Овај и сродни наративи о српској негативној изузетности и јединствености одржавају
схватање да су у Србији све модернизацијске идеологије доживеле неуспех, да је реч о
„коначном“ краху, о нацији која је не толико неспојива са модерношћу колико
непријатељ модерности, сваћене у западноцентричној једнини. Отуђене српске елите су
тако „избациле“ своју нацију из „замишљене чекаонице историје“, у коју су смештани
незападни народи који „касне“, који „још нису“, прво цивилизовани касније модерни, у
историцистичком наративу где легитиман, исправан временски ток следи схватање
„прво на Западу, затим другде“, у D. Chakrabarty, Provincializing Europe: Postcolonial
Thought and Historical Difference, Princeton, 2000, 6-8. Тиме не бива порекнута само
српска другачија, вернакуларна модерност, чему су склоне све српске елите које су
модерност различиту од западне тумачиле као „неуспех“, већ бива изведен закључак да
Србија не може бити модерна, да модернизација не може бити успешна односно
завршена. Један од најупорнијих заговорника западноцентричних теза о „модернизацији
без модерности“ и „неуспелој модернизацији“ у Србији и другим посткомунистичким
државама је професор Јовица Тркуља, у Ј. Тркуља, Антиномије демократије и људских
права на прагу XXI века, у: Зборник радова, Правни факултет Универзитета у Источном
Сарајеву, Пале, 2011, 13.
126
Филип Давид, један од Константиновићевих апологета, осетио је потребу да замоли
„Радета да нам опрости што смо често, пречесто, поједностављивали његову
филозофију паланке, употребљавајући убојите цитате ове сјајне студије у дневне
сврхе... Радетова Философија паланке постала је нека врста наше библије: у њој смо
проналазили историјат овдашњих заблуда, али и јасно наговештавање будућих“, у
Давид, Човек суштине, 47.
127
Стварајући затамњену слику људи из свог окружења, стално присутних српских „маса“
које презиру, елитисти су склони да насликају аутопортрет. Зато не чуди да је
Константиновићева псеудофилозофска пресуда Србији / паланки – где се тврди и да је
„један од кључних налога духа паланке... налог баналности“ – завршила у баналности
аутошовинизма, у Беланчић, Повратак паланке, 100.
23
негативног изузетка како би сам могао да крши либералне табуе, Сретен Угричић оставља
могућност да се вишеструки „убица“, што је персонификација Србина, очовечи тако што
ће постати дезертер.128 Потребна је само воља, какву је имао Угричић, како би се ствари
преокренуле и „убица“ исписао из „народа добровољних поданика, извршилаца,
конзумената“ и постао „грешка у алгоритму“. Он храбри „убицу“ и друге потенцијалне
дезертере из српства: „Ништа ти не могу. Ти више ниси као они. Ти си човеколики“.
Нарцисоидну слику српске „човеколикости“ Угричић везује за свој „подвиг“, вољу која му
је омогућила да се изузме из народа чијим припадницима је човечност „ускраћена
рођењем“. Он је „хтео“ и поручује да је хтење „довољно за човеколикост, за подвиг, за
човечност“. Срби, које је Угричићев кетман преименовао у „много људи на свету“, они су
„који потиру своју човеколикост, који поништавају ту нестабилну замисао, то хтење, тај
задатак, тај избор, ту слободу“.129
Константиновић у Философији паланке инсистира на разликовању „српског
нацизма“,130 као, у суштини, онтолошког, и немачког „национал-социјализма“, 131 као
идеолошког. Та књига је, речима угледног апологете, „црна хроника средњо-европског и
балканског ‘источњаштва’“, она „предочава језиво источно лице овог региона“ и тако
производи слику „колективног Мефиста који се угнездио у човеку појединцу“. 132 Одатле
долази и тумачење „српског нацизма“ као нужног, неисторијског али суштинског,
нераздвојивог од српске историје и културе, 133 насупрот немачког „национал-социјализма“
као случајног, антиисторијског али епизодног, тамне странице славне немачке историје,
суштински небитног колико год да је светскоисторијски. Другим речима, српска је
менталитетска док је немачка била идеолошка катастрофа, коју је великом западном
народу донела „само мала група ‘криминалаца’ [који] су активно организовали систем и
политику терора и масовних убистава, као и ратне напоре и ратне активности“. 134 Зато је у
Немачкој тражена (идеолошка) денацификација а у Србији се захтева „културна
деконтаминација“.135 При томе, појам „деконтаминација“ – истовремено кључну реч
128
С. Угричић, Пронађи уљеза, Пешчаник (2009, 18. фебруар).
129
Исто.
130
Константиновић, Философија паланке, 203; 366; 367; 368; 373; 375; 378; 383; 388; 397.
131
Исто, 366; 384.
132
Л. Вегел, Други свет, Ревија слободне мисли 99 41-42 (2003), 52. Сродно тумачење
каже „да на овим просторима није било ренесансе, да је култура или религиозни обред
стилизовао насиље“, у Н. Даковић, Матори асистент са Филозофског факултета, у:
Друга Србија – 10 година после, приредио А. Мимица, Београд, 2002, 133.
133
„Он није дело ‘туђинства’ или, како се то уобичајено каже, ‘одрођавања’“, у
Константиновић, Философија паланке, 373.
134
A. Lüdtke, "Coming to Terms with the Past": Illusions of Remembering, Ways of Forgetting
Nazism in West Germany, The Journal of Modern History 3 (1993), 561.
135
Уврежила се (ре)интерпретација која каже да је „[з]а масовни злочин карактеристична
заједничка култура која повезује припаднике групе тако што им даје заједничка
искуства и погледе на свет. Та култура покреће на чињење злочина и нуди оправдање за
злочин“ и да је, зато, „изузетно тешко, ако не и немогуће, извести транзицију из режима
24
антиратног дискурса у Србији и сублимацију појаве у настајању 136 – у контексту
„загађености“ људских заједница, увео је Адолф Хитлер (Adolf Hitler), 137 па се не може
говорити о иновацији већ о илустрацији мере у којој је антиратни активизам у Србији био
не само дехуманизујући већ и анти-антифашистички. Схватање о „српском нацизму“ као
истовремено културалном нацизму и смоодрживом нацизму, самонацизму, допринело је да
аутошовинизам добије најекстремнију црту – жудње за анхилацијом „својих“.
На Константиновићеву слику „српског нацизма“ надовезала се теза о „коначној
фашизацији“ српског друштва. Жарана Папић се, пишу уреднице/и једне феминистичке
„читанке“, „осврће на друштвене и политичке процесе које тумачи као коначни чин
‘фашизације’ српског друштва“, односно, тумачи како ће се „нормалност... овде
претворити у ‘консензус о фашистичкој политици’“: „Последња деценија па (чак и раније)
у Србији би могла бити дефинисана као специфична историјска процесуалност, као
‘транзиција’ од пројугословенског комунизма у политички аутистичан, агресиван,
профашистички колективизам. То је разлог због чега, између осталог, никада није било
значајније демократске алтернативе Милошевићевој политици рата заснованој на
‘етничкој борби’ против свих. Чак и такозване опозиционе ‘вође’ нису могле да се уздрже
и да не учествују, свако према својим способностима, у овој игри ‘мени-не-смета-ако-сте-
очишћени’. Једини политички субјекти у Србији који су се усудили да упуте изазов тој
смртоносној игри, од почетка ратова 1991. године, биле су неке (сада веома
маргинализоване) политичарке и одређене феминистичке и пацифистичке групе“. 138 Папић
тврди да је у Србију успостављена „култура нормалности фашизма“, што се препознаје у
„специфичној мешавини политике, културе, ‘менталних моћи’ и пауперизације живота у
Србији, мешавину руралног и урбаног, премодерног и постмодерног, поп културу и
хероине, стварно и виртуелно, мистично и ‘нормално’ итд.“.139 Начин на који су антиратни
активисти уоквирили „српски нацизам“ и српски „етнички национализам, тачније,
који је увукао грађане у масовни злочин, јер та транзиција не може да се изведе без
промене културне основе друштва огрезлог у злочин“, у Д. Илић, Продужено кривично
дело, Реч 85.31 (2015), 92-93.
136
Она у јавни говор улази оснивањем Центра за културну деконтаминацију у Београду:
„Настао у време ратног и транзиционог разарања, Центар је успео да се развије у
институцију отпора. Отворен је 'Првом деконтаминацијом', 1. јануара 1995. године, у
уверењу да се национализам, ксенофобија и сваколико насиље могу довести у питање
онако како су и развијани – културом, уметношћу и јавним говором“, у О нама: Место
где људи долазе да се осећају слободно, ЦЗКД, n. d..
137
У говорима и интервјуима половином тридесетих година, Хитлер реч користи у истом
смислу као и антиратни активисти у Србији, да би оправдао интервенцију у друштвено
ткиво: „У вези са политичком деконтаминацијом нашег јавног живота, влада ће кренути
у систематску кампању за обнављање моралног и материјалног здравља нације. Цео
образовни систем, позориште, филм, књижевност, штампа и емитери – све ово ће се
користити као средство за остварење тог циља“, у D. Welch, The Third Reich: Politics and
Propaganda; Second Edition, London, 2002, 22-23.
138
Папић, Рат на Kосову, 55.
139
Papić, Europe after 1989, 2002, 199.
25
етнофашистички национализам“140 обликовао је једну од, политички, најважнијих
димензија схватања о српској негативној изузетности – да Срби немају право на
национализам, јер је, наводно, српски национализам по себи нацизам. 141 Уместо приступа
политици као уметности могућег, „уметности придобијања страсти других“, 142 нестајући
посредник је инаугурисао антидемократско схватање српске политике као императива
кроћења страсти народа, уметности покоравања.
Антиратни активизам у Србији је имао облик рата – али не против рата већ против
„сопственог народа“: „то је било на неки начин као рат са сопственим народом, осећала
сам се као да су моји непријатељи овде, а не негде тамо“. 143 Главни корелат антиратног
активизма је био антинационализам, у мери да их је било немогуће раздвојити. Да би
разумели његову улогу као нестајућег посредника потребно је узети у обзир дух привидно
постисторијског и постидеолошког времена, који је реафирмисао и оснажио већ присутне
србоцентричне, недоследно антинационалистичке ставове и тумачења, што је погодовало
натурализацији и укорењивању српског аутошовинизма. Мит о крају историје је оживео
„пројекат категоричког разликовања национализама“, потребу да „буде спроведено јасно
разликовање између варијанти национализма“,144 и погодовао је селективној
стигматизацији национализама и, самим тим, „њихових“ нација. Схватање да постоје
„добри“ и „лоши“ национализми има дугачку историју, која одаје „[д]убоко укорењену
амбивалентност изазвану национализмом“.145 Постојану привлачност истовремено
недоследног и радикалног облика антинационализма, који су антиратни кругови у Србији
преузели из схватања социјалистичког југословенства,146 треба посматрати у контексту
140
Исто, 192.
141
То је потребно имати у виду када размишљамо о српском антинационализму, који је – у
контексту незавршене државоградње на постјугословенском простору, где државе и
њихово становништву нису сведене на „праве мере“ из сукобљених националистичких
имагинаријума – по себи национализам за друге. Видети: B. O’Leary, Introduction, in:
Right-sizing the State: The Politics of Moving Borders, editors B. O’Leary, S. I. Lustick and
T. Callaghy, Oxford, 2004.
142
N. Berman, Nationalism "Good" and "Bad": The Vicissitudes of an Obsession, Proceedings
of the ASIL Annual Meeting vol. 90, 1996, 218.
143
Јасмина Тешановић у Fridman, ‘It was like fighting a war with our own people’, 517.
144
Berman, Nationalism "Good" and "Bad", 215.
145
Исто.
146
У Београду је југословенство било важан део саморазумевања урбане елите. Оно је у
елитистичким наративима служило да истакне сугерисану дистинкцију, изузетност и
супериорност. Ту улогу је касније преузела слика о себи као правом, исправном
„европљанину“, која је постала важан део грађанистичког редефинисања схватања
„нормалности“, једне од кључних речи и антиратног и аутошовинистичког дискурса.
26
чињенице да је ова дистинкција добила нове, глобалне димензије и инјекције легитимитета
„током деколонизације, између доброг ‘самоопредељења’ унутар колонијалних граница и
лошег ‘сецесије’ од нових независних држава; и после 1989, између добре ‘еманципације’
од комунизма и лошег етничког ‘иредентизма’“.147 При томе, постколонијална и
посткомунистичка реафирмација селективног антинационализма оснажена је локално, где
је проблем српског национализма, уоквирен као проблем српских „империјалних тежњи“,
супротстављен новом, либералном поретку, чиме је не само превреднован западни
империјализам већ се иде даље и каже се да је „[н]ајвећи грех западноевропљана био је у
томе што нису на време схватили да се либерално и империјално боре до смрти у
Југославији“,148 што је једна од раних артикулација аутоколонијалног становишта. 149
Антиратни активисти су тврдили да се боре против „[р]азних облика хегемонистичких
национализама, националних сепаратизама, шовинистичког и расистичког искључивања
или маргинализације (старих и нових) мањинских група“, 150 али то су чинили на начин
који је утабао пут дехуманизацији и искључивању већине у Србији и обезбедио моћне
аргументе не само за обесправљивање већ и елиминисање српских мањина у државама у
окружењу.151
152
Томе је погодовало схватање о „заједничком злочиначком подухвату“, што представља
иновацију у међународном кривичном праву, која се јавља тек у пракси ad hoc
Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, познатијег као Хашки
трибунал, који се снажно ослањао на антиратне активисте из Србије.
153
Ж. Свирчев и И. Ковач, Kолективна и персонална кривица, Република 494-495 (2011).
154
Исто.
155
Један од разлога зашто родомржња у Русији, иако подједнако екстремна и са много
дужом историјом, нема исте друштвене последице и поредив антиразвојни учинак везан
је за чињеницу да је азијство уписано у мапу Русије док се српско другоевропејство не
види на карти. Иако је код значајног дела руске руске елите изазивало „непријатно
осећање,“ сазнање које каже „и ми смо Азијати“ је непорециво, у N. Knight, Was Russia
Its Own Orient?: Reflections on the Contributions of Etkind and Schimmelpenninck to the
Debate on Orientalism, Ab Imperio 1 (2002), 29. Другим речима, руска различитост има
географски печат док је српска унутаревропска различитост производ историје, што
олакшава игнорисање и клеветање. Може се рећи да је географија руска а историја
српска судбина на континенту на коме је пожељно све плурализовати – сем европејства.
28
РАСТЕЗАЊЕ ДЕВЕДЕСЕТИХ И ШИРЕЊЕ АУТОШОВИНИЗМА
156
Идеја “европеизације“ другачије европских делова Европе је, по себи, истовремено
десубјективизујућа и клеветничка. Она унутаревропске различитости обликоване
ваневропским утицајима уоквирава као друштвене патологије и културалне дефекте.
157
О. Fridman, Memory Activism and Digital Practices after Conflict: Unwanted Memories,
Amsterdam, 2022.
158
Антиратни активисти и предузетници селективног „суочавања“ су ретко уважавали
чињеницу да „су ратови вођени у суседним земљама, а стравична зверства и ратни
злочини вршени су систематски, али не и у ужој Србији“, у Fridman, ‘It was like fighting
a war with our own people’, 508-509).
159
Z. Ćirjaković, Transitional justice against democracy in Serbia: aiding transitions or
facilitating neocolonial interventions, Srpske studije 12 (2021), 237.
160
Оба „идеала“ – стање „суочености“, главни циљ „активизма сећања“, и стање
„деконтаминираности“, круна аутошовинистичког подухвата – постављени су као
неодредиви, самим тим и недостижни циљеви. И „суочавање“ и „деконтаминација“
подсећају на популарни троп из комунистичког доба о „револуцији која траје“ – заувек.
29
била да осудимо ‘пројекат’“.161 Ни истраживачица ни њене саговорнице не дефинишу
„пројекат“. Противљење је везано за актере („свакога ко је користио насиље“, „Milosević“
[sic], „режим“, „један тоталитарни режим“, „политичаре који су желели да прикрију
информације“), средства („рат“, „национализам“, „насиље, „хушкање на рат“, „вршење
ратних злочина“, „агресију“, „милитаризам“), пратеће појаве („круг тишине“, „порицање“,
„консензус“, „апатију“) и учинак („ратне злочине“, „етничко чишћење“) – али ни реч
„пројекту“, иако је, како верују, надживео ратове. 162 Није лако одупрети се закључку да је
главни циљ активизма лични, противљење по себи, а не друштвени; више жеља да огласе
себе него да осуде „пројекат“ – ванвременски, вечан као и замишљени српски изузетак.
Постконфликтна колотечина је уздрмана 2012. године. Различити актери су
„(не)очекиване“ резултате избора протумачили као „рестаурација старог режима“. 163 То је
створило илузију о „повратку деведесетих“ и интензивирању рада на „пројекту“ – и
омогућило повратак нестајућег посредника на историјску позорницу. У новој, пост-
транзиционој инкарнацији, он је каналисао израстање аутошовинизма из уског,
елитистичког оквира, његово ширење и укорењивање у боље образованим слојевима и
улазак у друштвено ткиво. Порастао је број људи који Србију не виде као свој „свет“ и
који се питају да ли Срби заслужују да постоје, неретко реторички, са афирмативним
одговором који се помаља у позадини. Тај други живот нестајућег посредника – његово
каталитичко дејство које је после 2012. године подстицало овакво (само)разумевање и
обликовало самоодрживу, распршену културу аутошовинизма – остаје тема за неки други
рад.
Зоран Ћирјаковић
161
Fridman, ‘It was like fighting a war with our own people’, 519.
162
Fridman, Исто.
163
М. Јовановић и Д. Вучићевић, Уводник, у: Избори у Србији 2012. године: (не)очекивана
промена, уредници М. Јовановић и Д. Вучићевић, Београд, 2013, 8.
30