Jenny Colgan

Amandino vjenčanje
 1.

Većina zbilja kompliciranih stvari u životu zapravo i nema početka - one se

godinama samo gomilaju kao tragovi na neočišćenom podu u kupaonici (ljepljive mrlje,
sranje i slično).
Ova je priča, ipak, imala početak. Sigurno. I jako dobro ga se sjećam. No dobro,
nekako kroz maglu.
Krevet je, hvala Bogu, bio moj. Znači da sam a) bila u krevetu i b) - bio je moj. To
je za mene već bila prednost.
Uspjela sam otvoriti jako krmeljavo oko, koje sam pokušala fokusirati kako bih
otkrila odakle se širi smrad. Bila sam zalijepljena između zida i neopisivo golemog,
neprepoznatljivog komada mesa.
Taj je komad mesa s drugim komadima mesa bio povezan u pravilnom
redoslijedu, ali to sam primijetila tek kad sam se panično uspravila u sjedeći položaj, u
strahu od mogućeg kumovskog prizora u krevetu.
Sve se činilo nastrano prevelikim. Možda sam još pijana. Obrisala sam krmelj iz
kutka očiju. Ne, nešto nipošto nije bilo u redu.
Preko mene je neprimjereno visila neka ruka. Činilo mi se da je veličine mog
trbuha, a trbuh mi baš i nije poznat po vitkosti... Kroz glavu mi je počela svrdlati misao.
Misao mi je bila poznata i pokušavala sam je što dulje odgađati, ali uz mamuran
glas koji je jaukao »vode, vode« misao je šaptala: »O, Bože... pa to je Nicholas... opet!«
Napravila sam grimasu kao da sam progutala nešto odvratno - što je, ruku na
srce, vjerojatno i bila istina.
Polako sam se odvukla do ruba futona i, osjećajući se sve gore i gore, otpuzala u
kuhinju u potrazi za aspirinom i dijetalnom kolom. Fran je, naravno, čekala u zasjedi.
Ona ne stanuje ovdje, ali tu se bolje udomaćila nego ja. Stanovala je u garsonjeri od
šest kvadrata koja odmah izaziva Colditzovu groznicu pa sam se naviknula da dolazi i
odlazi kako hoće.
»Dobro jutro!« cvrkutala je Fran, vedro i veselo. Malo je pretjerala. Kroz neobičnu
maglu - a to je, pretpostavila sam, bio alkohol koji mi je ispunio tijelo sve do očiju -
zapravo je izgledala jako dobro. Nisam mogla fokusirati pogled na njezinu raščupanu
kosu, ali sam primijetila da je obukla moju majicu, koja joj baš i nije prekrila bedra, koja
se čak nisu ni spajala u sredini. Mrzila sam to.
Skupila sam svu energiju i procijedila: »Bok!«
"Mamurna?«
Ne, ne, super sam. Samo sam odjednom poželjela pola litre tople,ishlapjele
kole.«
Ma da . A onda je rekla: »Pretpostavljam da ti trebaju dvije čaše?«
Aaaaaah! Spustila sam glavu na kuhinjski ormarić.
Mel.Mel Mel Mel Mel Mel !
Ha?
»Nicholas...!«
»A-ha...«
»Dvaput...!«
» Aaaaaah!«
Fran je ustuknula.
»Znam, znam, znam«, priznala sam. »O, Bože. Sranje. SRANJE! Mislim da ću se
preseliti. Odmah.«
»Ovako, u ručniku?«
»Imaš pravo - sva odjeća mi je u spavaćoj sobi, a tamo više ne kanim ulaziti! A da
podmetnem požar?«
»Pa to je malo rizično, a ionako mislim da Nicholas ne bi stao u vatrogasna kola.«
»To je u redu! Možda pogine! Što bi, zapravo, bilo dobro!«
Fran nam je natočila čaj i žalosno me pogledala. »Ma daj, ne brini se. Gledaj to s
vedrije strane.«
»U krevetu mi leži knjigovođa od dva i pol metra koji smrdi kao tvor i pokraj
kojega sam se sad već DRUGI PUT probudila i tako uništila SVAKU moguću ispriku - a
ti mi veliš da sve gledam s vedrije strane?«
»Hmm, evo, recimo... ako proliješ čaj po ručniku? neće biti bitno jer će ti ručnik
biti pri ruci? No dobro... hm... evo: to znači da nisi cura za jednu noć?«
»O, Bože. ŠTO SAD? Linda nije tu?« Linda je bila moja zdepasta cimerica. Viđala
sam je svaka dva tjedna. Možda se skrivala od mene.
 »Projurila je prije dvadeset minuta. Činila se jako umornom. Možda smo sinoć bili
malo prebučni? Nicholas se pretvarao da zna svirati trubu?«
Namrštila sam se. »Nije bila truba.«
Fran se namrštila s gađenjem kad se svega opet sjetila. »Prokleta Amanda!«
rekla je. Bijesno sam kimnula.
Kad god se dogodilo nešto stvarno loše, Amanda je uvijek bila upletena.
Fran, Amanda i ja išle smo zajedno u školu u Wokingu, jednom od onih strašnih
beskonačnih mjesta u predgrađu Londona, koja nisu ni selo ni grad, nego samo
mnoštvo pod strehom na autobusnoj stanici koje se pita nije li nešto propustilo. Fran
sam upoznala kad je, u dobi od četiri godine, s palicom za kriket projurila kraj naše kuće,
za mojim starijim bratom.
Amanda je živjela u susjedstvu i nas tri smo godinama zajedno pješačile do
škole. Amanda je obično imala najnovije haljinice za Barbike i po nekoliko slatkiša koje
je dobivala od trgovca pomalo sumnjivih sklonosti iz dućana na uglu. Unatoč plavim
očima, svijetlim uvojcima i ružičastom tenu, bila je utjelovljenje zla i neprestano je
huškala Fran i mene jednu protiv druge kao prava talentirana trovačica iz obitelji Borgia.
Dok smo bile male, najveća nam je želja bila da postanemo slavne i završimo u
Celebrity Squares*. Dvadeset godina poslije još smo slijedile tu želju: Fran se upisala u
glumačku školu a onda se još godinama motala uokolo, najčešće po mom stanu. Ja sam
to odlučila postići udajom za nekog jako zgodnog i slavnog. Pozorno sam pratila časopis
Hello! i provjeravala kad su se slavni rastajali. Ali Amanda nas je sve zasjenila još u
školi, kad je prisilila tatu da izmisli novi način otvaranja te- trapaka za mlijeko ili nešto
slično, i odjednom postala odvratno bogata.
Ispočetka to zapravo i nismo primjećivale, samo smo primijetile to da je cijelu
zadnju gimnazijsku godinu uzdisala i govorila kako je sve dosadno - ali, onda smo bile
samo tinejdžerke. Tek kad smo vidjele novu kuću s bazenom i ugrađenim šankom,
postalo nam je jasno da se dogodilo nešto ozbiljno. U to je doba njezin tata već ostavio
mamu i bio previše zaokupljen ganjanjem droljica naše dobi da bi primjećivao što
radimo, pa smo priređivale velike tulume, kupovale i opijale se u novom jacuzziju sa
zlatnim pipama: bila je to fantastična godina.
Na kraju je Fran otišla u Središnju glumačku školu, gdje je tri godine glumila
guštera. Amanda je krenula na sveučilište Durham, a kako nisam imala baš previše
mašte, a kamoli pameti, i ja sam se tamo upisala.
Prvoga dana brucoškog tjedna jedva sam prepoznala Amandu - uglavnom zato
što je promijenila boju kose i način govora. Odvezla me u otvorenom sportskom autu koji
joj je tata poklonio za upis na fakuletet i projurila kroz grad kao da je cijeli svijet njezin.
Čim me ostavila u mojoj gajbi dva sa dva u jezivom studentskom domu u kojemu
se vlaga širila po zidovima i povikala: »Evo nas, draga! Vidimo se, jelda?« - znala sam

* Celebrity Squares - TV šou

da se nekako sve promijenilo. Stvari su se promijenile. Više uopće nije sa mnom
razgovarala, samo bi svakih šest mjeseci pokleknula i izvela me na piće da me podsjeti
kako je njoj krasno. Mislim da joj njezin sjajan uspjeh ne bi toliko značio da nije imala
nekoga koga će gledati svisoka, odnosno mene. Svaki put sam nasjela, a ona bi me
drugi dan ignorirala na hodniku.
Ako ima pravde, mislila sam, jednoga će dana i njoj smrknuti. Kako su stvari
stajale, ona je imala dobre ocjene pa je, zahvaljujući plavoj kosi, dobila posao u PR-u pa
su je sad pozivali na mnoge tulume slavnih. Ja sam i mala jezive ocjene, vjerojatno zbog
tragova žuči na papiru, pa sam na kraju završila kao redaktor u dosadnoj tvrtki za
uredski pribor u Holbornu.
Ali još sam je viđala. Znala je nazvati pa bismo se Fran i ja otišle vidjeti s njom;
ona bi se naslađivala, a mi pile na njezin račun. Tako je počelo i sinoć, kad je zazvonio
telefon.
»Melanie, draga moja.«
Napokon mi je postalo jasno da draga na jeziku krugova za odnose s javnošću
znači poznanik niže kategorije.
»Bok, Mandy.«
To nije podnosila.
»Čuj, a kako bi bilo da se Francesca, ti i ja nađemo večeras na cugi...?«
Večeras? Kao da nemamo pametnijeg posla.
»Imam vijesti«, cvrkutala je.
»Stvarno? Kakve?«
»A, ne. O tome se može samo uz cugu.«
»OK. Fran!« Franje ležala na kauču i crtala si brkove. »Jesi za piće s Amandom,
večeras?«
Fran je zarežala, divljački stresla glavom i iskrivila lice u grimasu kuguara, koju je
očito naučila u glumačkoj školi.
»Sjajno«, rekla sam u slušalicu. »Bit će nam jako drago. Gdje?«
»U Atlanticu?« cerekala se.
Ni slučajno. Kokteli i prenavljanje. Osim toga, ona živi u šminkerskom sjevernom
Londonu, a mi u Kenningtonu, jednoj od lijepih, ali zapuštenih londonskih četvrti pa je
dogovor sličio pokušaju osnivanja međugalaktičkog saveza. Moj protuprijedlog bili su
Ship i Shovel - prljavi i možda opasni.
»Oh, za Boga miloga, Melanie. Dobro, onda u Ozoneu.
 »Uzvraćam Pitcherom i Pianom i ni metra dalje.«
S druge strane linije čuo se uzdah. »Dobro, ako baš moraš...«, glasno se durila,
što na mene nije imalo nikakav efekt jer nemam penis.
»Zašto si pristala?« počela je gunđati Fran kad sam spustila slušalicu. »Ionako je
samo napredovala u poslu ili hoda s nekim napuhanim tipom iz mjuzikla na West Endu
ili nešto slično.«
»Nikad se ne zna«, rekla sam. »Možda je nešto krenulo naopako. Možda su je
napumpali nekakvi mornari i samo je mi, njezine najstarije prijateljice, možemo utješiti.
He he he.«
»Je li zvučala jadno? Ili možda sladunjavo i pobjednički?«
Razmislila sam na trenutak. »Hm, sladunjavo i pobjednički.«
»Eto ti. Sin Seana Conneryja pozvao ju je na objed. A mi ćemo dva dosadna sata
morati slušati kako joj je život fantastičan pa ćemo se napiti od dosade, ona će se onda
totalno trijezna odvesti na neko uzbudljivije mjesto, a mi ćemo ostati i ubiti se cugom od
jada i prezirati se i mrziti još danima.«
»Aha. I što ćemo obući?«
Amanda je dolepršala u kafić na vrijeme. Bila je oličenje elegantne, lijepe i
skladne djevojke.
»Bok, drage moje!« kreštala je kroz cijeli kafić. Zaboravila sam: kad se prenavlja,
postaje i glasna.
»Bijelo vino, može?«
»Za nas pivo, Amanda«, vikala je Fran. »Ali u čaši.«
Amanda je napokon dolutala s pićem, ali je prije provjerila vidi li ikog poznatog,
naprćila savršenu guzu i okrenula nam se s osmijehom djevojke koja ujutro čita
vremensku prognozu.
»I što je to novo«, pitala sam da joj pomognem.
»Nikad nećete pogoditi, cure!«
»Hm, dobila si na lutriji, za poštenje u dvoličnome svijetu? Zapravo si muško?
Ostala si trudna s četrdeset mornara?« Zadnju rečenicu Fran je izgovorila malo ispod
glasa.
»ZARUČILA sam se!!!«
»O, Bože? S kim?« povikale smo u istom trenutku.
»Ti ga poznaš, Mel. Sjećaš se Frasera McConnalda iz Durhama.«
 »Kojeg Frasera?« pitala je Fran.
Ali ja sam se sjećala. Sjećala sam se velikog, dobrog, dragog Frasera neuredne
kose i u staroj odjeći. Strašno mi se sviđao, ali on to nije znao pa sam se družila s njim
pretvarajući se da smo prijatelji. Nisam baš jako ponosna na to. Bože, pa zar ova cura
mora stalno pobjeđivati?
»Ti i Fraser! Prokleti seronje!« rekla sam. »Znači, udaješ se! Čestitam. To je
krasno! Bože, i na brzinu!«
Ako sam se dobro sjećala, Fraser nikad ništa nije radio na brzinu. Kroz misli mi je
prošla slika: Fraser se vuče po faksu, traži mjesto gdje bi sjeo i ispružio nevjerojatno
duge noge.
»O, znam.« Pokazala je prsten na savršeno manikiranom prstu. »Kaže da sam
ga oborila s nogu! Hi hi hi!«
Oborila s nogu? Ili pregazila parnim valjkom? Fraser čak nije ni volio da ga netko
obori s nogu, pomislila sam buntovno. Fraser je volio lutati brdima i čitati »Viz« i padati
na ispitima iz strojarstva.
»Sjećam ga se«, rekla je Fran, »...vidjela sam ga nekoliko puta kad sam bila
gore. Visok i mršav tip. Visok i mršav. Nije izgledao kao tvoj tip...«
»Ma da«, priglupo se smijuljila Amanda.
»Kako ste se upoznali? U šahovskom klubu?«
»Ne, baš to je i najsmješnije... Ja sam se grebla...«
»Molim«, pitala sam.
»Ah, tako ti se to kaže na mom poslu, draga, znaš.«
Grrrr.
»Radila sam nešto za klijente iz Edinburgha koji su pokretali neki vodič po starim
dvorcima. I koga ugledam u brošuri - starog prijatelja s faksa - Frasera.«
Nisam spomenula da je ona u to vrijeme progovorila s njim ukupno dvije riječi jer
se stalno crvenio i jer je tri godine svaki dan nosio conversice.
»Pa sam pomislila da bismo mogli popiti piće...«
»Čekaj malo«, prekinula ju je Fran. »Što je on radio u brošuri? To je bila brošura
za Converse tenisice?«
Amanda se ledeno nasmijala. »Ne, zapravo, ali kad malo bolje razmisliš, to je
ludo: ja, obična Amanda Phillips iz gimnazije u Portmountu...«
Ma da.
 »Što?« pitala je Fran.
»Pa, zapravo... on je laird!«
»Što je?«
Ali ja sam znala.
»Pa zar to nije medeno? On je kao neki plemić. Škotski!«
»Stvarno?« Fran me pogledala.
»Hm, znala sam da mu je stric bio. Možda, ako mu je tata umro,
pretpostavljam...«
Amanda me gledala u šoku. »Melanie, ti si cijelo vrijeme znala i nisi mi rekla!«
»Amanda, upoznala si ga jednom na tulumu i rekla da ti čudno smrdi.
»Ne, to sigurno nisam bila ja.« Opet se nasmijala. »Uostalom...«
»A smrdio je?« pitala me Fran.
»Samo kad je padala kiša.«
»Drage moje!« rekla je Amanda, na rubu živaca. »Ovo je moja VELIKA VIJEST.«

Smirile smo se, a njezin se tobože plahi osmijeh vratio.

»No, posve slučajno sam razgovarala s tim ljudima koji su radili vodič, a oni su mi
dali broj njegove mame, a ona mi je dala njegov broj, i to u Londonu, pa smo se našli i
zaključili da imamo toliko toga zajedničkog. Smijali smo se i smijali... Onda smo otišli
pogledati njegovo nasljedstvo, a onda je na Kaledonskom balu sve krenulo svojim
tokom...«
»Kakva slučajnost!« rekla je Fran.
»...i sad ću biti lairdess Amanda Phillips-McConnald!« završila je Amanda u
jednom dahu.
Nastupio je trenutak šutnje.
»Hej, pa i on se zove Phillips?« pitala je Fran.
»Ne, ne! Zadržat ću svoje prezime i uzeti njegovo. To je u feminističkom stilu.
Niste me vidjele u Tatleru*?«
Fran mi je poslije rekla da sam cijelo vrijeme tupo zurila. Pa je ona upitala: »I je li
bogat?«
»Baš si šašava, srce. Što je proslavilo Škotsku?«
*
Tatler – britanski eksluzivni ženski časopis
 »Povijest? Prirodne ljepote? Mel Gibson?«
»Ovce i alkoholičari, srce. Ne, on nije... ali postoji ″dvorac″ koji se mora urediti -
on ne zarađuje dovoljno zurenjem u mostove.«
Onda se Amanda totalno ufurala u dizajniranje interijera. Ja sam bila u tom
dvorcu. (Fraser je pozvao nas nekoliko, ali ja sam se pravila da je to izlet samo za
mene.) Nije to bilo ništa posebno - impresivan eksterijer, dvije sobe u kojima se moglo
boraviti, plinska grijalica, ali ona to očito još nije znala, s obzirom na to kako je daleko
bila spremna ići i postavljati metalne pregradne zidove.
»Mislim da ćemo se odlučiti za rubni, postindustribalistički look«, govorila je.
Znala sam da sad nešto moram reći - bilo što. Pa sam se držala svojeg starog
pravila i rekla prvo što mi je palo na pamet:
»To je, znači, pravo vjenčanje titule i love! To je parketično...«
Htjela sam reći hogarthovski*, ali prekasno. Probodena sam pogledom kojim bi se
moglo prerezati jabuku - i vrlo dugom stankom. Na kraju je rekla:
»Pa i mi Phillipsi možemo pratiti svoju obiteljsku povijest vrlo daleko.«
»Dokle, do Wokinga?« rekla je Fran.
»Ha ha, baš smiješno.« Okrenula se. »Ti se udaješ, Fran? Joj, oprosti, zaboravila
sam da uopće nemaš dečka. Možda bismo se, ako ga ikad nađeš, mogle za promjenu
rugati tebi.«
Fran je podigla pogled do neba i otišla do šanka po novu rundu.
Kad su završile muke, Amanda se prijateljski nagnula prema meni. »Znači, ti i
Fraser ste bili prilično bliski?« Nasmijala se kao da hoće pokazati da to ne znači BUDI
MI ZAVIDNA! BUDI MI ZAVIDNA!
»Pa baš i nismo«, rekla sam, misleći: On se meni sviđao, a ja njega nisam
zanimala.
»O, moraš doći na vjenčanje. Bit će prekrasno. Tata inzistira na tome da bude
veliko.«
Amadin tata se ženio četiri puta od moje šesnaeste. Ima popust.
»Rado ću doći.« Bit ću velikodušna. Ona je moja prva prijateljica koja se udaje, i
to za dragog dečka. Zašto se ne bih radovala? Odjednom mi je, bez najave, glavom
projurila pomisao na Alexa pa sam se trgnula.
»Sjajno! Ali mi je jako žao što mi ne možete biti djeveruše. Larisa i Portia su mi
tako dobre prijateljice s faksa da sam jednostavno morala njih zamoliti.«

*
Hogarthovski – aluzija na engleskog slikara Williama Hogartha(1694.-1764.)
 »A, tako...«
»Pa i ti ćeš već nekoga naći, znaš, Melanie. Nekog dragog. Baš šteta što je Alex
onako odjurio. Baš je bio pravi, jelda? I imao je tako dobre veze.«
I što joj sad to znači? Spustila sam piće, pomalo preglasno.
»Baš me briga za to. I baš me briga za Alexa.«
»Naravno, naravno«, rekla je, iritantno me gladeći po ruci.
Stalno sam zaboravljala koliko je Amanda doista sposobna za pravu zlobu. Kad
malo bolje razmislim, nadam se da će joj brak biti strašan i da će se rastati prije nego što
pojedemo tortu.
Fran se vratila s pićem, ali Amanda je odmah skočila i rekla da mora nekamo ići.
Zabacila je plavu kosu - bez izrasta - i odjedrila sa svojom prćastom guzicom u kožnim
hlačama kroz vrata do najnovijeg modela kabrioleta, već prislanjajući mobitel na uho,
veselo mašući i jureći na neko sigurno glamuroznije i uzbudljivije mjesto od puba u petak
navečer.
Fran i ja smo još neko vrijeme šutke sjedile, dok Fran nije rekla: »A jebi ga.«
Popile smo i njezinu i svoju cugu. Pa smo naručile još, da se malo razveselimo, pa još, a
onda nam je već postalo svejedno je li Amanda Phillips našla nekog zgodnog - makar i
neurednog - princa i hoće li živjeti u dvorcu. Bar malo.

Puno puno poslije toga nerazumljivo smo mljele o zadnjem tipu kojemu je Fran
metaforički dala nogom u guzicu i izbacila ga iz kuće - zapravo, kad malo bolje raz-
mislim, doslovno mu je dala nogom u guzicu, a on je samovoljno odšepao iz kuće - kad
sam kroz gužvu u pubu primijetila poznat par koljena. Pogled mi je krenuo prema gore
pa sam zaključila da je to stvarno Nicholas, najviši knjigovođa na svijetu. (Kako sam ga
ono upoznala?) Bože, kako je visok. A sviđali su mi se visoki.
Povukla sam Fran za rukav. »Gle - Nicholas.«
Fran se jedva okrenula. »Idiot«, rekla je.
Da Fran nije rekla idiot za svakog tipa kojeg smo spomenule u zadnjih sat i pol,
možda bih je poslušala i spasila se traume. Umjesto toga, mahnula sam mu velikim
kružnim pokretima. »Nicholas!« I raspala sam se od smijeha. Dojurio je i poljubio me. O,
pa znači da smo stari prijatelji.
»Melanie, baš mi je drago da te vidim. To je fantastično. Baš se ludo provodim s
kolegama knjigovođama.«
Bacila sam pogled prema drugom kraju šanka, ali se činilo da su svi tajanstveno
nestali.
»Bože, kako ludujemo. Sigurno će nas i policija zaustaviti! Hu hu hu!«
 »Plati nam cugu, Nik! Ti si pun love!«
»Odmah, mala.« I platio je, gorljivošću čovjeka koji točno zna koliko alkohola
mora uliti u ženu da je nagovori da ode s njim u krevet.
U normalnim okolnostima pobjegla bih glavom bez obzira od Nicholasa s kojim
sam slučajno spavala na jednom tulumu jer je, pa ovaj, jako visok. Odonda me stalno
naziva, a meni je postalo jasno da je, koliko god visok bio, on i najdosadniji frajer koji se
ikad rodio. Zapravo, on je najdosadniji knjigovođa koji se ikad rodio. Nakon neizbježnog
Franinog peckanja i podsjećanja na to kako je došao po mene u stonewash trapericama
i ružičastim kaubojkama, Linda se mjesec dana morala javljati na telefon. I sad je opet
bio tu, očajan, a ja sam očajnički željela nečiju pažnju - što je smrtonosna kombinacija.
Gurajući se u kutu kraj Fran - koja je izgledala kao da je već napola zaspala, ali s
pospanim pogledom koji je govorio da još grize ako bilo što pokušaš - Nicholas mi je
počeo pričati o najnovijim nepodopštinama koje su izveli on i njegovi fantastični kolege
knjigovođe. Kad su se napokon ukrcali u autobus koji su unajmili da ih odveze na
koncert Bryana Adamsa, već sam iz očaja glodala šake. Besprijekornom logikom
pijanca, zaključila sam kako bi najbolje bilo da ga poljubim samo da začepi gubicu. To
baš i nije tako jednostavno. Skoro kao da se penješ na drvo. Pijan. Kad sam stigla do
vrha, zaključila sam da je bolje ostati tamo dok drvo ne zaspi. Drugo jutro sam ispuzala
ispod ruševine.
»I što ću sad?« tužila sam se Fran. »U mojoj sobi je golemi smrdljivi čovjek kojeg
mrzim, a ako ga probudim, opet će mi početi pričati strašne priče o porezima.«
»Pa?«
»Pa, možeš mu ti, recimo... reći da ode?«
»Ja? Zašto ja? Pa po tebi je slinio! Osim toga, a što ako je gol?«
»A ti kao nikad nisi vidjela golog muškarca?«
»Ne dvometraša. Zgadit će mi sendvič s kobasicom.«
Odjednom se oglasilo superglasno zvono pa smo obje poskočile. Fran i ja smo se
pogledale, a ja sam odlučno odšepala prema vratima da prekinem paklenu buku.
OPA! Ravno iz moje sobe, gol golcat, mamuran dvometraš u panici je naletio na
mene i činilo se da nema pojma u kojem je dijelu galaksije.
»GDJE JE POŽAR?«
Trenutak smo stajali, zurili jedno u drugo kao zečevi kad ih obasja snop svjetlosti.
Onda je moj mozak donio neovisnu odluku i pretvorio me u moju mamu na neodređeno
vrijeme.
»Ne, Nicholas, nema požara. Odmah se obuci! Odmah!... inače ću otvoriti vrata.«
 Trepnuo je i povukao se ne izgovorivši ni riječ, krenuo prema sobi, a onda se
naglo okrenuo i skrenuo prema zahodu, iz kojeg se uskoro začulo dvometraško pišanje.
To je bio ili on ili se tamo slučajno zatekao neki Konj. Dakle, riješila sam jedan problem -
istjerala sam ga sobe - i otkrila drugi. Možda nam susjedi dopuste da se tuširamo kod
njih, ako ga uspijem zauvijek zatvoriti u kupaonicu.
Napokon sam otvorila vrata, namjestivši pogled pun pitanja - a debeli poštar nije
se ni nakašljao.
»Paket.«
Potpisala sam, pretvarajući se da nisam previše uzbuđena, ali paket je bio golem.
Možda imam tajnog obožavatelja koji će mi slati skupocjene darove jer je besramno
bogat, a možda i slavan.
Fran je prošla pokraj nas i pokušala ući u kupaonicu.
Nju je poštar primijetio - nju su svi muškarci primjećivali.
»Bok, debeli poštaru«, rekla je. A onda pokazala prema paketu: »To je za tebe?«
Okrenula sam ga puna očekivanja. »Ne, za Lindu. Bum bum bum.«
»Bože, što je to - najnovija kolekcija tanjura s Woodland farme? Zvjezdani ratovi
princeze Diane?«
»Ne, preteško je.«
Poštar je oteturao. Kao i uvijek, pogledale smo se pitajući se kako čovjek koji
svaki dan propješači petnaest kilometara može biti tako debeo.
»Knjige?«
»Linda ne čita knjige. Ona ih jede.«
»To je istina ili je ti jednostavno ne voliš?«
Pogledala sam u stopala.
»Ja je jednostavno ne volim.«
»Možemo ga otvoriti?«
»Ne, naravno.«
»Zašto ne? Neće se ljutiti.«
»Fran, mislim da će se ljutiti.«
Iskreno, nisam imala pojma hoće li se ljutiti ili ne. Zapravo, o Lindi sam znala
jedino to da radi u banci - nisam se mogla sjetiti kojoj - da je jedinica i da je naslijedila
novac od bake kojim je kupila ovaj predivni stan i presvukla ga pastelnom čipkom. A sve
sam to doznala na razgovoru za stan na kojem sam pokušala izgledati nevjerojatno
fascinirana pa sam se tako uselila pod lažnom isprikom - što je bilo veliko olakšanje jer
sam tada bježala od spletkara psihoterapeuta koji su me terorom izbacili iz stana u
Edmontonu. A tog se vremena u svom životu obično prisjećam samo u četiri ujutro kad
se budim u znoju.
Kao da je čula naše misli - ili, što je vjerojatnije, kao da je prislonila uho na vrata i
prisluškivala razgovor - Linda je izjurila iz sobe u dnu stana na hodnik i uspjela ne
pogledati nijednu od nas u oči, čak ni kad je zgrabila paket koji sam držala u ruci. Bila je
niska i okrugla i posve sigurno je imala brčiće. Kad se vratila u sobu, Fran i ja smo
razmijenile naš poznati »Linda«-pogled.
»M, ovaj... ha ha...«, čuo se prigušeni glas. »Mogu li, ovaj, sad izići iz
kupaonice.«
Fran je podigla pogled prema nebu. »Kad god poželiš, zlato. Čekamo te.«
Počela sam se smijuljiti.
»Dobro onda, evo me...«, govorio je glas. Nastala je tišina, a nas dvije se nismo
vratile u kuhinju.
Napokon su se otvorila vrata i pojavio se Nicholas, grudom toaletnog papira
kojom je pokrio genitalije. A to je stvarno bila gruda.
»A ha ha! Strašna noć, ha, moje dame!« vikao je, ali moram reći da se dobro
držao. »Što je za doručak?«
»Za tebe bus broj 68«, rekla je Fran. »Imaju dostavu u kuću.«
»Ha, ha, ha - samo da obučem svoje svečane hlače i odmah ću vam se pridružiti.
A kako si ti, ljubavi?«

Obje smo ga blijedo pogledale, a onda mi je sinulo da se obraća meni.

»O, mogla bih to nazvati varijantom fantastičnoga«, rekla sam dok sam još
pogrbljena stajala u ručniku.
Negativnom.« Odjednom sam na podu ugledala nešto što dotad nisam vidjela.
Podigla sam. Razglednica, ovaj put adresirana na mene.
Fra-an!« glas mi je podrhtavao dok sam išla za ujom u dnevnu sobu.
»Razglednica.«
Vidim. O, gle što je tamo, Nicholas - vrata!«
Ha ha!« dopirao je glas iz druge sobe. »Čekaj samo dok sve ovo ispričam
dečkima na poslu.«
Uzdahnula sam »Gle!« rekla sam uzbuđeno. »Pogledaj tko šalje.«
 Razglednica je prikazivala Empire State Building, gotovo potpuno zasjenjen
krupnim planom ženskih grudi. S druge strane je jednostavno pisalo: Oprosti mi, molim
te, ljubavi - bila je to velika pogreška. Vraćam se doma. Alex.
Duga, dramska pauza. Odnosno, nastala bi duga dramska pauza da Nicholas nije
baš u tom trenutku uletio u sobu u ljubičastim hlačama (nisam ni primijetila da su
ljubičaste, izgledale su kao da su doživjele nezgodu u tvornici pekmeza od šljiva), vičući:
»Hej, znaš što bi bilo totalno ludo - da napravimo toast za doručak!«
Fran ga je pogledala oštro kao Paddington Bear. »Otiđi po čokoladu, Nicholas.«
Bila sam šokirana i gotovo nisam ni primijetila kad je Nicholas nestao, a onda se
poslušno vratio s desetak čokoladnih mini-croissanta. Previše sam se zanijela u zurenje
ravno pred sebe bez treptaja dok sam pokušavala sve razumjeti: Alex, Alex, Alex -
»moja jedina prava ljubav«, kako sam ga ja nazivala. Alex, Alex, Alex, »prokleti smrad«,
kako ga je nazivala Fran, a i gotovo svi drugi ljudi.
Kad sam prvi put vidjela Alexa, pomislila sam: »Uf, da mu se bar mogu zavući u
hlače!« A on je pogledao mene i pomislio isto: čisto spajanje srodnih duša. O! Bilo je to
na usranom tulumu u zapadnom Londonu (baš sam bila luda kad sam išla na tulume u
zapadni London i još se nadala da ću se dobro zabaviti, ali bar se taj jedan isplatio).
Tražila sam skuplje pivo koje su domaćini sakrili u dnu frižidera, kad sam začula:
»To sam samo ja«, mumljao je muški glas, »ili svi ovdje izgledaju kao da imaju
crve u guzici?«
»To je trendy«, prosiktala sam. »Morao bi im biti zavidan. Samo se prave da im
nije dobro.«
»Ahaaa, sad mi je jasno. No dobro. Znači mogu pokušati otići iz zapadnog
Londona...«
»Nemoguće«, rekla sam.
»Točno... Ili mogu totalno prolupati i napraviti nešto strašno za što poslije mogu
odbijati svaku odgovornost.«
To je bilo tako točno da sam zastala i bolje pogledala tog tamnokosog,
metardevedeset visokog razbarušenog tipa s s najduljim trepavicama oko smeđih očiju
koje sam ikad vidjela.
»To«, rekla sam, »zvuči totalno neprimjereno.«
Osamnaest prekrasnih sati poslije, znojna, prljava i izgladnjela, ležala sam u
nepoznatoj sobi i dok mi je on škakljao trbuh vrećicom čaja, bilo mi je jasno da se do-
gađa nešto sjajno.
Godinu dana poslije bila sam na sedmom nebu, lebdjela sam okolo s Alexom koji
se pokušavao probiti u glazbenim vodama. Poznavao je sve; na kraju smo uvijek završili
na tulumu, a svi njegovi prijatelji bili su nastrani, pomalo neiskreni, ali su govorili tako
krasnim akcentom. Bila sam s bendom: bilo je super. On baš i nije bio najromantičnije
biće na ovom planetu, ali se na to nisam obazirala. I tako sam ja, Melanie Pepper, dva-
desetšestogodišnjakinja gledala minorne pop-zvijezde Kako bljuju po kutovima noćnih
klubova. Život je baš bio cool.
I još više od toga, obožavala sam ga. Voljela sam njegovu cool dugu lepršavu
kosu i njegove tužne smeđe oči šteneta i neprestano sam se trudila da me primijeti.
Skakala sam gore-dolje pokušavajući ga uhvatiti, a on bi mi se široko lijeno
nasmiješio i provjerio tko je još uključen razgovor. Povremeno bi me počastio pažnjom,
a ja bih bila kao jedan od onih jadnih zaljubljenih pasa koje pokušavaju spasiti u
emisijama Kraljevskoga društva za sprečavanje okrutnosti prema životinjama. Onda bi
se on beskrajno dugo upucavao drugim ženama, a ja bih se zabavljala nečim drugim.
Ukratko, nije baš bio dobar dečko, nema sumnje. Ali u kožnim hlačama... znate kako je,
cura je ipak samo cura, a kožne hlače i prijatelji među pop-zvijezdama su kožne hlače i
prijatelji među pop-zvijezdama, pa sam napravila ono što cool cura NIKAD ne bi smjela
napraviti - zaljubila sam se u cool dečka. To je sve upropastilo.
Ipak, ponekad bi se vratio. Povremeno bih primijetila nježnost na njegovu licu. Ili
bi me nazvao bez razloga. Ili bi se rano vratio doma s gaže. Vraćao bi se, to sam
osjećala. Volio me. Čak je prošao i test »molim te usput mi donesi tampone«. I baš sam
htjela predložiti da bismo... možda... mogli razmišljati o zajedničkom životu - ništa
ozbiljno, samo obično preseljenje stvari jer, napokon, zašto dvostruko trošiti na četkice
za zube, ha ha - kad je jednostavno nestao. Nestao s lica zemlje.
Jednog sam vikenda čekala da me nazove i nije nazvao. Jednostavnije nije
moglo biti. Pretpostavljajući da mu se dogodilo nešto iz Dosjea X i da nema nikakve
veze sa mnom, pričekala sam dvadeset četiri sata i onda nazvala njegovog cimera
Charlija u Fulham. Charlie baš nije bio jako sretan što mora rješavati Alexova sranja i bio
je prenapuhan da bi bio ljubazan. Umorno me obavijestio da je Alex otišao u Ameriku
pronaći sebe i da mu je žao što mi nije rekao ali tako se činilo lakše.
Ni običnu poruku nije ostavio! Alex me napustio, preselio se na drugi kontinent i
ostavio mi poruku kod jezgrovitog prijatelja!
Tjednima sam bila prenapeta da bih uopće plakala. Kao da mi je netko hladnom
žlicom izvadio utrobu.
Fran je bila divna. Nikad nisam upoznala nekoga tko bi znao toliko sočnih epiteta
i kletva. Ispljuvala je sav otrov umjesto mene, a ja sam sjedila u kutu i ljuljala se. Bilo mi
je neugodno otići u trgovinu po još čipsa jer sam mislila da mi na licu piše koliko sam
ponižena. Takvu bol još nisam upoznala, bilo je još gore nego onda kad mi je kolaž papir
zapeo u nosu (imala sam četiri godine, nisam baš takva luđakinja).
Kako su mjeseci prolazili, sve se smirilo na razinu povremene tupe boli koju sam
u zadnje vrijeme pokušavala ublažiti s gostom koji sad oblizuje usta prepuna čokoladnih
croissanta kao da su kavijar.
 »Dobro«, rekla je Fran. »Uzet ću ovo pisamce i staviti ga kamo spada...«
Istrgla sam joj ga iz ruke.
»Ma daj, Mel. Ovu je razglednicu poslao odvratni smrad. I, ako hoćeš, prepustit
ću ti čast da je zapališ.«
»Hej, cure, što se događa?« pitao je Nicholas, kojemu je intuicija bila jača strana,
kroz usta puna čokoladne kreme. Valjda bi umro da ne pojede 15.000 kalorija svaki dan.
Otvorila sam oči.
»Čuj, stvarno ne želim biti gruba, ali molim te, OTIĐI!« planula sam, ali nisam
uspjela ostati bijesna. »Hm, Fran i ja moramo napraviti nešto STVARNO JAKO VAŽNO,
nešto što smo odavno planirale...«
»Da, a zove se kako se riješiti Nicholasa«, rekla je Fran ne baš jako tiho.
»Ma nema problema, mala. Da dođem po tebe u sedam pa ćemo otići na
besramno skupu večeru na račun klijenta? Hu hu hu.«
»Na žalost TO što Mel i ja moramo napraviti trajat će GODINAMA«, rekla je Fran.
»Jako mi je žao. Ali moraš otići. ODMAH.«
»Hej, ohladi se. Nitko nikad nije rekao da Nicholas Snodley ne zna kad je dosta.«
Odjednom sam otrčala na drugi kraj sobe i počela čitati naslove Lindinih CD-a,
ako me slučajno pokuša poljubiti. Lindini CD-i: Najljepše ljubavne pjesme svih vremena -
jedan, Najljepše ljubavne pjesme svih vremena - dva i, za promjenu, Najljepše ljubavne
pjesme svijeta - svih vremena! I zvukovi dupina.
»Mel, mala, uskoro ću te nazvati? Recimo za Brianov tulum u svibnju?«
»Savršeno«, rekla sam. »BOK.«
Na odlasku je bio hladnokrvan: »Da, može. A koji ti je broj?«
Htjela sam mu dati krivi broj, ali sam se u zbrkanom emocionalnom stanju zbunila
i slučajno mu dala pravi.
»Ciao, cure«, odljigavio je i, sagnuvši se ispod okvira vrata, otišao. I čula sam
kako za njim niz hodnik odjekuje »hu, hu, hu«, časna riječ.
S neba pa u rebra, pomislila sam opet uzimajući razglednicu. Ustuknula sam,
srušila se na kauč uz Fran i naslonila joj glavu na rame.
»Molim te, više nikad nemoj ponoviti ovo s Nicholasom«, rekla je.
»Ali tebe to tako zabavlja.«
»Mel, znaš da bih radije umirala od dosade nego doživjela da ti bilo kamo odeš s
tim ljigavim dvometrašem.«
 Nemoćno sam držala razglednicu. »Tako mi je nedostajao.«
»Znam.«
»I još mi nedostaje.«
»Znam. Ali kakav mora biti muškarac koji napravi ono što je on tebi napravio a da
pritom ne bude totalni smrad?«
»Ne znam. Dečki su tako čudni.«
»Jesu. Svi. I još misle da smo mi čudne. Ali neki su čudni na dobar način, a neki
nisu. Razmišljaj o Alexu kao o Amandi u muškome svijetu. Zbog njega si se osjećala
kao i zbog te šmrkave krave kad se počela družiti sa snobovima i napustila te kao
smeće.«
»A ipak se još s njom družim.«
Fran je uzdahnula. »I osjećaš se bijedno. Što znači da vjerojatno nećeš poslušati
nijednu moju riječ.«
»Vjerojatno neću.«
»OK, zajebi onda prijateljske savjete. Ima još mini-croissanta?«
Gledale smo ostatke aluminijske folije rasute po podu.
»Taj me dečko zastrašuje«, mrmljala je Fran.
Legla sam na kauč, gunđajući. »O, Bože. Prvo Fraser pa Nicholas, a sad ovo.
Nadam se da karma nije stvarna.« Tad mi je glavom prostrujala misao: »Misliš da je
moguće da se Amanda uda je za Frasera samo zato da me zajebe?«
»Vjerojatno«, rekla je Fran, lijeno se protegnula i uključila TV »Bez brige, ako se
Alex vrati, možda se uda za njega.«
Nijedna mogućnost nije me ispunila veseljem.
 2.

U ponedjeljak sam se sva jadna jedva dovukla na posao. Na poslu sam se ionako
uvijek osjećala jadno pa, srećom, nitko ništa nije primijetio. A mogli su - da sam s nekim
doista razgovarala, ali nikad nisam. Pa je to bio tipičan tjedan.
Imala sam mračan ured, uvenulu biljku i gomile smeća na sve strane, a morala
sam korigirati materijale za neku tvrtku iz Holborna koja je proizvodila pisaće
potrepštine. Bio je to usran posao koji nije vodio nikamo, ali je zahtijevao minimum
intelektualnog napora i bolje su me plaćali nego u McDonald’su pa sam izdržala. Ispred
ureda su se često motale tajnice i sumnjičavo njuškale. S obzirom na to da sam ja na
poslu samo čitala, a one tipkale i javljale se na telefon, bile su jako oprezne u mojoj
blizini - kunem se da sam ih čula kako bruse posebno dugačke nokte svaki put kad sam
se pojavila. Uglavnom su me ignorirale. Ali me čak ni one nisu mogle ignorirati puna tri
dana i gledati kako zurim u holbornski vijadukt kroz prljavi mali prozor koji se nije mogao
otvoriti, držim u ruci razglednicu i bolno i zamišljeno gledam.
»Što se dogodilo, dušo?«
Shirley je bila glavna tajnica, u kasnim tridesetim, napadnoga držanja, a i boje
kose. Fran je s gađenjem odustala od mene, a Amanda bi rekla: »0, draga moja, primit
ćeš ga natrag?... Ti sama znaš najbolje, ali on je dečko iz Charterhousea, a oni su na
glasu po...« Zato sam očajnički trebala nekoga kome ću se moći povjeriti.
»Mm, ovaj, znaš, moj dečko. Bivši dečko. Hm, ovaj, ostavio me prije godinu dana
bez riječi i otišao u Ameriku. Sad se vraća, a ja ne znam što bih.«
»Imate djece?«
»Ne, zaboga.« Bila sam iznenađena jer sam s jezom osjetila pripadnost srednjoj
klasi i istodobno ljuta jer je mislila da sam dovoljno stara za djecu.
»Ima novca?«
»Pa... ne baš.«
»Onda mu reci nek odjebe. Jednostavno, jelda? Kakvog ima smisla biti s njim kad
se tako ponaša prema tebi?«
To je imalo smisla.
»To bi ti napravila?« pitala sam.
»Kad god me Stan naljuti, ja baš to napravim. On zna da me voli. Pa uvijek
dopuže natrag. I za sve mi plati, vjeruj mi.«
 »O«, bila sam zbunjena. »Znači, ne moram Alexu reći nek odjebe, nego mu sve
dobro naplatiti?«
»To ovisi o tebi.«
»Dobro. Dobro. Hvala.«
O Bože, nisam znala ni kad ću stići podići robu iz kemijske čistionice, a kamoli
donijeti razumnu odluku o gadu koji mi je iščupao srce i aortu, zgazio ih i zadovoljno me
sveo na osobu koja misli da je noć s Nicholasom fantastičan provod.
Pripremila sam šalicu svoje poznate sjajne kave od tri različite vrste praha
sastruganog s dna tuđih limenki, uključila sekretaricu - sjajan izum zahvaljujući kojemu
ne moram podizati slušalicu i razgovarati bilo s kim u uredu pa tako ništa i ne moram
raditi. Imala sam pet novih poruka. O, pa postajem popularna. Malo sam živnula.
Pomislila sam, kao i svakih pola sata od subote, da me možda zvao Alex.
Napokon, otkako me ostavio nisam baš pretjerano napredovala u karijeri. Znao je gdje
me može naći. Opet sam se uzbudila i popila kavu ne okusivši je (što je sjajan
napredak).
»Bok, Melanie draga, baš mi je drago što sam se neku večer vidjela s vas dvije -
čini se da ste se dobro provele kad sam ja otišla!«
Sjajno. Amanda »la la la, udajem se za muškarca kojeg volim i imat ćemo
petnaestoro divne djece i do kraja života živjeti u kući uređenoj u nacionalnom stilu«
Phillips.
Preskočila sam ostatak. Bilo je prerano da bih se time bavila.
»Mel.« Uf. Fran. Htjela mi je dati instrukcije.
»Dobro sam o svemu razmislila. Ako mu se vratiš, iskopat ćeš si grob. I nazovi
me - moramo se dogovoriti hoćemo li otići na Phillipsičinu strašnu djevojačku zabavu. .. i
dogovoriti se da ipak idemo, kao i uvijek, i očajno se provesti, kao i uvijek.«
Valjda mi je to Amanda rekla u poruci. Hoću li izići na kraj s njom i njezinim
napuhanim prijateljima - koji mi se sigurno neće svidjeti pa ću se napiti da bih podnijela
razgovor s njima, a onda ću biti previše pijana pa možda na kraju odem s nekim od već
spomenutih snobova i nastavim ciklus sramote? Ipak, tulum je tulum, koliko god bio
ponižavajući.
BIP
»Melanie, dobro jutro... m... imate li možda još onu brošuru koju sam vam dao
prije šest tjedana? Dečki iz marketinga se kunu da nije kod njih, ali sigurno nije ni kod
vas, zar ne? Čujemo se poslije. Doviđenja.«
 Sranje. Moj šef, Barney, bio je strašno pristojan, etičan, i u svakome je vidio ono
najbolje. Zato su svi mislili da nikad neće uspjeti pa su mu se stalno rugali. Očajnički
sam prekapala po stolu. Sve što je staro šest tjedana vjerojatno je dosad strunulo.
BIP
»Melanie. Flavi iz marketinga. Javio nam se tvoj šef i mislim da...«
BIP Čini mi se, Flavi, da sad imam važnijeg posla, tebi ne? Moram, recimo, riješiti
veliku emocionalnu krizu i slično.
Još jedna poruka. Imam li sreće?
BIP
»Mel. Sjajno, čuj, baš smo imali ludi vikend, ha?«
Brzina kojom mi je želudac reagirao na Nicholasov nazalni vapaj bila mi je jasan
znak koliko stvarno želim ruti Alexov glas. Samo zato da mu velim dvije-tri stvari,
naravno. Ili da ga čujem kako pati. A kako je Nicholas došao do ovog broja? Pomislila
sam na Lindu. Osvećuje mi se na bezbroj različitih načina zato što ne perem posuđe.
»Da, već sam se prije dogovorio s dečkima. Idem ružiti s drugim knjigovođama. A
stvarno su ludi! Ali, čuj, možda sam slobodan u utorak...!«
Nicholas, idiote, danas je ponedjeljak. Nisam još ništa isplanirala, ali, Bože, ni
slučajno ne mogu pristati na ovakav poziv!
»... ili možda u srijedu... Mogli bismo izići na neko lijepo mjesto. Hej, nazovi me
na 555 8923 - i pitaj za ludog Nicka, tu me svi poznaju! Hu! Hu! Ciao!«
Ciao? Odjednom sam osjetila depresiju koju osjećam cijeli život - ili bar zadnjih
mjesec dana. To je, znači, bilo to. Gubit ću vrijeme na usranom poslu do kojeg mi nije
stalo, odlaziti na fantastične proslave zaruka svojih takozvanih prijateljica, živjeti s nekim
tko misli da je usisavanje prašine dobra životna odluka, piti splačine umjesto espressa i
izlaziti s muškarcima koji govore »ciao« sve dok ne postanem prestara i preružna da bih
izlazila bilo s kim.
Stropoštala sam se na stol - gomile papira ublažile su tresak - i posegnula za
telefonom.
»Na vašu sekretaricu stigla je nova poruka«, rekao je mehanički glas.
Odmah mi je bilo jasno.
Stisnula sam »2«. Dosadan glas u mojoj glavi pjevao je: »Vraća se doma, vraća
se, Alex se vraća doma, vraća se...«
BIP
 »Mel, bok, ja sam... čuj, kako si?« U pozadini su se čuli glasovi. Osjetila sam
kako mu se onaj njegov lijeni osmijeh razvlači preko lica i širi na moje. »Sad je četiri
ujutro, tulumarimo... gdje smo to, dovraga?« »U Villageu«, rekao je američki ženski glas.
Fuj. »Nda, savršeno je i ja dooooolazim, vraćaaaam seee tebiiii«, počeo je pjevati. U
pozadini se začuo smijeh i nekoliko puta »opa!«, a nakon stanke: »Čuj, mala, stižem na
Heathrow. Danas.« A onda je spustio slušalicu.
Oh. Oh! Fantastično. Svaka stanica u mojem tijelu ponovno se rodila, a ja sam
sva drhtala. O, Bože! Kako ću to podnijeti? Za početak ću morati spremiti spavaću sobu.
I kupiti nove gaćice. I opet početi kuhati, šmrc. Mogu li smanjiti veličinu pozadine do... do
kad ono? Kad je to njegovo danas? Znači li to danas ili sutra? Sranje! Počela sam
paničariti. Zašto mi nije rekao kad stiže taj njegov glupi avion? Očito nije bio u vojsci.
Naravno, moram ići. Nikad i nisam pomišljala na drugu mogućnost. Adrenalin mi
je jurio kroz tijelo: osjećala sam se kao pobjednik. Kao da sam pobijedila Ameriku,
njegovu žudnju za lutanjem i, pa dobro, sve ostale žudnje koje je usput mogao osjetiti.
Vraća se. Doslovce sam skakala na mjestu i odlučila odmah izići. Tko će primijetiti? Hej,
pa nisam baš često odlazila zbog emocionalnih kriza. No dobro... možda ponekad.
Alex se vraća! Alex se vraća! Voli me! Voli me! Sažalno sam pogledala prekrasnu
rukom napisanu šefovu poruku o osjetljivom diplomatskom problemu između nas i
marketinga i odlučila odjuriti. Duboko sam udahnula, prošetala pred tajnicama i malo
preglasno izjavila: »O, Bože, cijeli dan sastanci. Ha! Znate kako je!!!« A onda sam
odjurila kao strijela, ostavljajući ih za sobom neka tiho sikću. Slobodna!
Cijelim putem do Heathrowa poskakivala sam gore-doIje u vagonu kao malo
dijete. Četvrti terminal bio je prepun ljudi, a ja sam odlutala kupiti brdo šminke i časopise
- tko zna, može potrajati. Baš sam razmišljala o tome kako bih mogla kupiti šampon i
oprati kosu, kad mi je sinulo.
Nazvao je u devet sati. Iz New Yorka. U četiri ujutro po njegovom vremenu. A sad
je jedanaest i dvadeset. Pola sedam ujutro? On još vjerojatno nije ni legao, a kamoli
ustao, spakirao se, izliječio mamurnost, stigao na aerodrom, javio se na check-in dva
sata prije leta, ukrcao, pogledao nekoliko filmova, napio i stigao ovamo. Da, čini se da
stignem oprati kosu.
Vratila sam se u Alexovo carstvo - na mjesto na kojemu sam totalno gubila glavu.
AAAAH. Ja sam najsmotanija osoba na svijetu. Nitko na svijetu još nije bio tako
šašav. Računala sam na prste. Može stići najranije u šest popodne. Previjala sam se u
agoniji neodlučnosti. Dio mene htio je čekati baš tu.
Dio mene htio se ukrcati u avion, poletjeti i naći se s njim na pola puta. NIJEDAN
DIO mene nije se htio vratiti u ured podvijena repa. Zapravo sam htjela vratiti vrijeme
kako se ništa od ovoga ne bi dogodilo. Stišćući guzu i skačući gore-dolje istodobno,
pitala sam se što bih, dovraga, mogla napraviti.
Kad nisi siguran, naravno, nazovi najbližu osobu u koju imaš povjerenja kako bi ti
pružila ljubav i potporu.
 »Mislim da bi sad najbolje bilo provaliti u aerodromsku službu sigurnosti, tamo
gdje drže zaplijenjeno oružje, zaplijeniti im jednu pušku i pogoditi ga snajperskim
metkom prije nego što stigne do carine.«
»Fraaaaan! Moram čekati cijeli dan i ne znam što bih sa sobom!«
»A da odrasteš? Ili si središ život? Ili počneš donositi svjesne odluke o sebi?«
»Mislila sam da bih mogla čitati ženske časopise«, mrmljala sam.
»E, to ti je prava ideja za nekoga tko je tužan kao ti. Prepuni su članaka s
naslovima >Kako usrećiti jadnog nevjernog podlog smrada svog života<.«
Šmrcala sam. Koliko god sam bila jadna, imalo je smisla to naglašavati.
»Da mi se nisi usudila frktati nosom. Ne namjeravam biti obzirna dok ti raširenih
ruku dočekuješ muškarca koji će ti nanijeti bol - a za to ćeš si sama biti kriva.«
Rekla sam bok i odlutala natrag na terminal osjećajući se potpuno sama i
nevoljena. Mislila sam da taj osjećaj potiču mladi parovi koji su posvuda oko mene trčali
jedni drugima u zagrljaj i odavno izgubljeni članovi obitelji koji su se ljubili, grlili i plakali.
Ali kad on iziđe iz aviona...
Odlučila sam cijelo aerodromsko iskustvo pretvoriti u pozitivan doživljaj. Otišla
sam na frizuru - ne na sisanje, samo na frizuru, zahvaljujući čemu sam se osjećala kao
djevojka koja na televiziji čita vremensku prognozu. Rado sam se pretvarala da sam
osoba koja odlazi na frizuru, iako bi to moglo biti oprečno očici koja se spuštala s
unutarnje strane čarapa (bila je skoro neprimjetna). Ne može se baš puno napraviti od
teške guste beživotne kovrčave kose, ali su se stvarno potrudile i naizgled sa
zanimanjem komentirale kad sam spomenula da sam došla pred dečka koji se vraća iz
Amerike.
Sjećanja su neprestano navirala. Sjećala sam se kako mi je došao u ured u 11
ujutro, prošao ravno pokraj brigade lešinara, navukao zastore i odmah me poševio.
Kako smo pijani ko deve pokušali provaliti u katedralu Sv. Pavla. Kako se pokvarilo
centralno a mi nismo htjeli ustati i otići po hranu pa smo ostali u krevetu petnaest sati i
pišali kroz prozor... Kako je tri dana tješio prijatelja, a ja nikad nisam doznala ni kojeg ni
gdje... Kako sam mu upoznala mamu i tatu - o ne, to se nikad nije dogodilo.
Blokirala sam ružne misli i zaključila da će ovaj put postojati čvrsta pravila. Ako mi
se hoće vratiti, vratit će mi se pod mojim uvjetima. Ovaj put će Fran biti ponosna na
mene.
OK: imamo mnogo toga zajedničkog. Više neće nestajati s dečkima... A što ako ja
budem cendrava i ako mu ne budem dala mira pa se on bude stvarno dosađivao, baš
kao i ja, pa na kraju počnemo ostajati doma i postavljati pitanja poput: »Mm... ide ti se u
kino?« Mmm.... nema veze...« »A što ti se gleda?« »Nema veze… " sve dok se ne
ubijemo! Možda to preskočim.
 OK, često ćemo pokazivati osjećaje u javnosti. Ne moramo se žvaliti, ali malo
držanja za ruke ne bi škodilo, tako da neće izgledati kao da mi je bratić iz ljepše grane
obitelji, ako ikad sretnemo nekog poznatog.
A mogao bi bar pokušati biti dobar s mojim prijateljima. Makar ga svi oni mrze.
Opet sam nazvala Fran.
»Pusti me. Više mi nisi prijateljica. Bratimiš se s nedodirljivima.«
»Fraaan.« Počela se nazirati moja iskrena panika.
»OK. Evo ti test. Nije ga bilo deset mjeseci, jelda?«
»Mda. Bila sam na frizuri.«
»O, to je baš profinjeno... No dobro, nije ga bilo deset mjeseci. Nestao je i nikad ti
se nije javio...«
»Osim razglednicom.«
»Razglednicu si dobila prije dva dana kad se sjetio da je ostavio Charlija u dreku i
da si mora naći novi stan.«
»Mmm.«
»OK. To su činjenice. Dovoljno si luda da ga čekaš. Mogle bismo, hipotetički,
pomisliti da bi ti mogao kupiti neki dar kao znak pažnje.«
»O, Alex ne vjeruje u darove. On misli da je to buržujski.«
Da mi je znati zašto je uzdahnula.
»Dobro, Mel, i što sad kaniš? Reci mi da ga nećeš primiti k sebi.«
»Mmm.«
»Fantastično. Rekla si Lindi za prinovu u sretnoj obitelji u Kenningtonu?«
»Ma složit će se. Neće ništa reći.«
»A to nije isto?«
Postala sam previše nervozna za razgovor. Što, uostalom, o mom životu zna
moja prijateljica od četvrte godine?
»Mel, znaš da ne bih ništa rekla da nisam zabrinuta za tebe i da mi nije stalo do
tebe, jelda?«
»Znam«, nezahvalno sam mrmljala.
»Onda me nazovi kad stigne. A kad dolazi?«
 »Hm, pa tako, u roku od petnaest sati.«
»OK. Cool. Bok.«
Istina. Alex mi je napravio strašnu, strašnu stvar. Za to su krivi Alexovi problemi...
odakle da počnem? Privatni internat, čudni hladni roditelji koji su se rano rastali i sve to.
Kad je o Alexu bila riječ, bila sam psihološki genij. Kad sam ga upoznala, baš je izišao iz
zadnje faze »nađi-sam-svoj-anus u Goi*«. E pa više neću biti njegov otirač.
O Bože, još samo šest sati.
Htjela sam izbjeći još jedno ispiranje ušiju, ali sam očajnički željela s nekim
razgovarati pa sam nazvala Amandu. Javio se neki tip.
»Halo, je li Amanda doma?«
»Ne, nije. Imate poruku?«
Prepoznala sam akcent!
»Frase! Bok, ovdje Melanie!«
Stanka.
»Melanie...«
Melanie Pepper. Sjećaš se! Mel!«
Isuse.
O, bok, bok. Da. Što radiš ovih dana?«
O, ništa, sjedim tako na Heathrovm. Slučajno sam došla kojih petnaest sati
prerano, otišla na frizuru i čekam sebičnog bivšeg dečka koji me prije gotovo godinu
dana ostavio u sranju i kojega još nisam preboljela, da se... možda... vrati iz Amerike pa
sam jutros bez objašnjenja otišla s posla.
»O, znaš... kao i obično.«
»Da, sjajno.«
Bože! Zar ne možemo biti malo iskričaviji?
»Onda čestitam!« rekla sam veselo. »Ženiš se s mojom starom prijateljicom!«
Pokušala sam ga zamisliti kako se naginje nad Amandu i ljubi je, ali mi nikako nije
išlo. Njegova kovrčava kosa pala bi joj u oči. To joj se sigurno ne bi svidjelo.
Nervozno se smijao. »Da, čini se.«
»A ti si laird!« dodala sam, puna nade.
*
Goa - drevni hinduski grad u Indiji
 »Da, jesam, jesam. I da joj ostavim poruku?«
»Oooo... zapravo nemam poruku. Nazvala sam je samo radi malih ženskih
razgovora.«
»Dobro. OK. Bok.«
Često sam sanjala romantične snove o tome kako bi bilo naletjeti na neku
simpatiju iz prošlosti, sad kad su im oči otvorene pa bi primijetili koliko sam se promije-
nila: kako sam blaga, sofisticirana i uzbudljivo poželjna. Iako su se odigravale na raznim
egzotičnim pozornicama, te su fantazije imale dvije zajedničke stvari: obično bi se
simpatija sjetila kakva sam bila i onda bi mu se živo fućkalo za mene. A meni bi se
objesili i nos i kosa.
Frigaj ga. Vratimo se počecima. Nazvala sam mamu. Ionako sam je morala
nazvati. Tamo negdje oko devet. Mama je slatka, doslovce slatka. Peče kolače... ali je
tradicionalist u punom značenju te riječi. Izgledala je kao Miriam Margolyes kad čak ni
Miriam Margolyes* nije više izgledala kao Miriam Margolyes. Čvrsto sam vjerovala da
zapravo ima samo četrdeset godina i da je u dubini duše frivolna, samo svaki dan
navlači kostim stare dobre mame i izvlači valjak za tijesto. Samo sam tako mogla
protumačiti sebe.
»Bok, mama. Kako si?«
»Melanie, baš sam te sad spominjala.«
To me nije začudilo jer je spominjanje mene i Stephena, starijeg brata, bilo
mamina omiljena zabava, poslije pečenja kolača. A ne bi me iznenadilo ni da je gledala
televiziju, igrala bridge, neprestano govorila nešto tati, koji je mogao samo mumljati. S
njim sam rijetko razgovarala na telefon jer mrmljanje nisu mogle pratiti razumljive geste
(makaroni sa sirom, pivo, daljinski - stvarno, moj je tata Homer Simpson† , bez duboke
svijesti o samome sebi) pa zato nije imalo smisla.
»Je li istina to što sam čula - da se Amanda Phillips udaje za onog dragog
mladića kojeg si jednom dovela doma?«
»Da. Oh, Alex se vraća.«
»Pa on je bio tako drag. Škot, jelda? Tako se lijepo smiješio. I bio je tako
pristojan.«
»Nema više četiri godine«, rekla sam ljutito. »Više ne mora biti pristojan.
Uostalom, Alex se vraća.«
»... vjenčanje će sigurno biti veliko - ta obitelj nikad ništa ne radi napola. Moraš
vidjeti novi bazen koji je Derek dogradio u dvorcu. Ja ga, naravno, nisam vidjela, ali je
navodno velik kao kuća!«

* Miriam Margolyes - britanska glumica, glumila u filmu »Doba nevinosti«, »Mala trgovina užasa«, seriji »Crna guja«
††
Homer Simpson – lik iz crtane serije Simponi
 »Zvuči sjajno. Uostalom, Alex se vraća.«
»Ti ćeš biti djeveruša? Možda bude još pristojnih škotskih dječaka pa možda
upoznaš nekog finog.«
Mama nije znala odvagnuti riječi.
»Neću biti djeveruša. Možda čak ne budem ni pozvana. Ali ja sam sad na
aerodromu...«
»Sigurno ćeš biti pozvana. Tako ste bile sjajne prijateljice u školi, vas tri. Kako je
Fran? Je li upoznala kakvog zgodnog muškarca?«
»Nije. Ali...«
»Pa možda obje odete na vjenčanje i ovaj put vas posluži sreća. OK, sunce,
moram ići, žemlje čekaju, a znaš da su one temperamentalne. Čujemo se. Bok, sunce.«
Izluđivalo me kad je mama rabila riječ temperamentalan. To čak nije ni bila prava
riječ. Ona je to radila zato da me razljuti. Možda je, razmišljala sam dok smo
razgovarale, sve radila da me naljuti. To bi mnogo toga objasnilo.
Jedan od čistača, kojeg sam već prije zbog nečeg opazila, prošao je pa smo se
pogledali. Zurio je u mene, pomalo sumnjičavo, mislila sam. Htjela sam otrčati do njega i
objasniti da doista imam gdje živjeti i da nisam terorist (iako bi mi na neobičan način bilo
drago da je to pomislio), ali sam zapravo odlučila ovdje obaviti nekoliko prijateljskih
razgovora, kupiti nešto i PRIČEKATI NEKOGA TKO ME VOLI, DOVRAGA! Pa sam se
zagonetno osmjehnula. Provjerila sam očicu na čarapama. Sranje. Gdje ću sad naći
čarape tu na aerodromu?
Prošla su još tri sata, a ja sam pomislila »sranje« i sve obavila uz pomoć kreditnih
kartica. Dotjerala sam se od glave do pete: uredila kosu, stavila Cliniqueov ruž, novi top,
seksi gaćice, samostojeće čarape (kompromis djevojke devedesetih, što se mene tiče) i,
na žalost, isti stari par cipela s ravnom petom jer čak ni ja nisam mogla ići tako daleko.
Na žalost, cure na parfemima nisu na vrijeme vidjele cipele, provjerile su samo
šminkerske krpice i masovno me zaskočile tako da sam mirisala kao godišnja opća
skupština kurvi.
Nakon još dva sata uspjela sam na kavu i napasno dansko pecivo potrošiti još
toliko koliko sam potrošila na odjeću i bilo mi je neudobno sjediti pa sam zurila kroz
prozor i čitala: »Što, zapravo, misli vaš muškarac dok se ševi s vašim frendicama i baca
pogled na psa – je li to način izražavanja novoga mekog muškarca?« Bila sam spremna
a) ubiti se; b) ići se igrati na automate; c) kupiti proklete cipele. Čak sam došla u
iskušenje da se sprijateljim s čistačem, ali je otišao iz smjene, zureći u mene i
odmahujući glavom.
Pa sam kupila cipele. I otišla na automate.
 Petsto godina poslije činilo se razumnim da počnem dočekivati avione. Kupila
sam četkicu za zube i pastu i pripremila se.
Četiri newyorška zrakoplova poslije, moj ukočeni smiješak već je počeo izgledati
očajno. Kako to rade turistički vodiči? Sigurno se drogiraju.
Već sam pomislila da ga možda nisam vidjela. Možda se već iskrcao i već je na
putu za nekamo - nazvao je prijatelja i odjurio taksijem u neku skupu četvrt. Možda je
prošao kraj mene dok sam gledala djevojku s golemim plišanim slonom. Možda onda
kad sam zbog sve one silne kave opet morala na zahod. O, Bože. Uzalud sam na
aerodromu cijeli dan.
Tjeskoba koja me obuzela dosegla je maksimum, a ja sam ga baš htjela pozvati
interkomom, tako da ga bar pokušam presresti, kad je napokon, napokon, napokon
iskočio kroz sad već jako dobro poznata automatska vrata.
Želudac mi se zgrčio. Izgledao je sjajno. Namjestila sam prikladan izraz lica pun
ljubavi, iskrivljen osmijeh i krenula prema njemu. Nije me vidio (to je sigurno zbog
frizure) pa sam na kraju morala trčati za njim u novim super seksi cipelama s visokom
petom i napasti ga s leđa kao lopov.
Skočio je kao da će me napasti kung-fu tehnikom, a onda je počeo shvaćati.
»Mel!«
Bila sam bez daha od trčanja i od toga što sam ga ugledala.
»Eh.... eh.... Alex!«
Primio me svojim snažnim rukama i zagrlio pravim filmskim zagrljajem. Da je bar
čistač bio negdje u blizini i vidio me.
»Ti... ti... smrade jedan«, gušila sam se.
Zaronio mi je licem u kosu.
»Bože, kako si mi nedostajala.«
 3.

Vraćali smo se podzemnom. Cijelim smo putem brbljali, iskreno oduševljeni što
se opet vidimo. Pričao mi je o putu u Ameriku: o tulumima u New Yorku; o engleskoj
pop-zvijezdi na koju je naletio u pustoši Montane i kako su sjajni prijatelji postali; o
strašnim poslovima koje je radio i zapanjujućim ljudima s kojima se sretao. Glas mu je
poprimio novi, američki ton. Nisam spomenula da nisam promijenila posao ni stan ni to
da, makar je izgledalo drukčije, uopće nisam došla k sebi otkako je otišao, nego sam,
umjesto toga, fantastično uljepšala opis ljubavnog života nekih zajedničkih prijatelja i
nekoliko dosadnih tuluma, Franine smiješne izmišljene mačke (sad sam već stvarno bila
očajna). Niti jedno od nas nije spomenulo kako je bilo strašno što je otišao; ponašali smo
se kao da je bio samo na, recimo, službenom putu, tako, otprilike dva tjedna, ili u
zatvoru.
Doma smo došli oko pola jedan u noći. Stan je bio zlokobno tih, što je značilo da
je Linda budna i da sluša svaki naš korak. Ipak, bila je to posebna prilika pa sam joj
svejedno maznula votku, nazvala na posao da sam bolesna i da imam ponoćni napadaj
povraćanja (nije ugodno ali je djelotvorno) i stropoštala se u krevet uz svog velikog - no
dobro, i pomalo smrdljivog - dragog koji je uspio uzbuditi cijelo moje tijelo prije nego što
je zaspao i spavao četrnaest sati. Sljedećeg sam ga dana gledala kako spava, a vrijeme
je samo prolazilo. Možda bi u aerodromske čekaonice morali postaviti lijepe usnule
muškarce.
Probudio se omamljen, na trenutak se zagledao u strop, a onda se dokotrljao do
mene i zgrabio me smijući se.
»O, Mel, ljubavi. Bit ću tvoj zauvijek...«
E to mi se već sviđa.
»...ako mi napraviš sendvič sa slaninom. Dva sendviča sa slaninom. I jaja.
Umirem od gladi.«
»To je bio«, rekao je dvadeset minuta poslije, kad sam već potrošila svu hranu
koju je Linda imala u frižideru, »najbolji sendvič sa slaninom koji sam ikad pojeo.
Amerikanci jednostavno ne znaju napraviti sendvič sa slaninom. Stavljaju je u smeđi
kruh i prekriju sranjem.«
»Čime, povrćem?«
»Ma da!«
»Imaš pravo... prokleti Ameri i njihova zdrava hrana! Zato su svi u tako dobroj
fizičkoj formi.«
Nasmijao se, a onda mije obuhvatio lice dlanovima. Evo ga.
 »Mel, tako je dobro biti doma. Amerikanci... nikad ne misle ono što kažu. Nikad ni
s kim nisam mogao toliko pričati o glupostima kao s tobom.«
»Mislim da je to najljepše što mi je itko ikad rekao«, rekla sam ozbiljno.
Nasmijao se i razbarušio mi kosu.
»Hoću reći... ponašao sam se kao pravi kreten, Mel. Oprosti. Stvarno mi je žao.
Stvarno je bilo strašno to što sam ti napravio. Znaš, nisam imao pojma što radim. Pa
onda moji roditelji, znaš... meni je tako teško otvoreno govoriti... i bojao sam se. Bojao
sam se da ćeš me... ignorirati. Što sam vjerojatno i zaslužio.«
»Jesi.«
»Tako mi puno značiš, znaš.«
»Znam. I ako IKAD samo probaš opet napraviti nešto slično, nabost ću ti svaki
testis na jedan krak škara i početi rezuckati.«
Trgnuo se. »Je li to ugodno?«
»Vidjet ćeš.«
I to je bilo to. Bila sam jako sretna.
Sljedeći je tjedan prošao u magli - prljavim plahtama, glupostima, hihotanju, u
magli po newyorškom vremenu. Napokon sam se zbrojila i otišla na posao, ali sam tako
zračila od veselja da sam prošla bolje nego inače. Čak mi ni tajnice nisu mogle ništa.
Nitko na svijetu nikad nije bio tako sretan kao nas dvoje i nitko nije imao pojma kako je
to. Lebdjela sam uokolo i povremeno se zaustavljala kako bih se sažalila nad ljudima
koji nisu bili sretni kao ja.
Doma sam se prestala javljati na telefon i to sam prepustila Lindi. Zločesto, jer je
ona to mrzila i jer su svi moji prijatelji mrzili razgovarati s njom. Na kraju se Fran pojavila
kao oluja, kad joj je postalo jasno da nije sve baš onako kako je planirala. Slutnja se
potvrdila kad se pojavila na vratima i kad joj je Alex otvorio, sa svim kostima na broju.
»O, bok, Fran«, rekao je pobjednički. »Drago mi je što te opet vidim.«
Pitala sam se što će ona napraviti. Na trenutak se činilo da će ga potpuno
ignorirati, a onda je zatresla grivom i nasmijala se.
»Bok! Baš mi je drago što te vidim... smrade odvratni! Jako mi je drago!« rekla je,
prošla kraj njega i poljubila me u obraz.
Alex se namrštio, a ja sam samo slegnula ramenima. Ja ga nisam mogla daviti
zbog onoga što mi je napravio, ali nisam imala ništa protiv da Fran to radi.
Pristavila sam vodu. Iz druge sobe dopirao je Franin uvježbani glas, razorno
ljubazan.
 »I jesi li bio na mnogim zanimljivim mjestima... seronjo?«
»Pa jesam«, mucao je Alex. »Da, malo sam putovao okolo, vidio nekoliko država,
uglavnom sam lutao.«
»Ma daj? Baš čudno... za takvu razuzdanu guzicu.«
»MEL!« viknuo je Alex i doletio u kuhinju. »Do kad ja ovo moram podnositi?«
»Dok traje... guzonjo.«
»Guzonja? To je sigurno kompliment.«
Pocrvenjela sam. »Šuti i odnesi čaj. I pokušaj se pomiriti s Fran.«
»Njoj nisam ništa napravio.«
»Baš hoćeš probuditi njezinu najgoru stranu? Budi dobar.«
Uzdahnuo je, spustio glavu, pa smo unijeli čaj.
»Sviđa mi se seronjin novi akcent«, rekla mi je Fran. »Sjećaš se kad se vratio s
Goe? Nije prestajao pričati o svojoj karmi i htio je biti hipi. Bože, kako je to bilo smiješno!
Kretenčina!« Nasmijala se piskutavim Amandinim smijehom.
»Fran, pusti me na miru!« rekao je Alex. »Žao mi je, žao mi je, jebi ga.«
»Pousti mej na mijru! Žaeo mi jei, jeibi gaa.«
»Prestani, za Boga miloga!«
»Preistani!«
»OK, OK, OK.« Ustao je kao da će otići iz sobe.
Fran još nije bila gotova. »I kakvi su sad tvoji planovi, bezvrijedni hemeroidu?«
Pogledao je u mene, a onda u pod.
»Iskupit ću se Melanie i nikad više neću iznenada otići i bit ću dobar čovjek i naći
dobar posao i postati uzoran, uh.«
Fran je polako kimala, namignula mi i nasmijala se Alexu, koji je polako opet sjeo.
Onda se bacila na tračeve. Izgledalo je kao da će sve biti OK.
I bilo je. Alex i ja lebdjeli smo Londonom i radili sve što nas inače ne bi zanimalo,
uživali u umjetnosti i kulturi, recimo. Kuhala sam izvrsna jela na koja sam pristojno
pozivala Lindu. Ali njoj se, čini se, nisu sviđala. Dobila je još jedan golemi paket i mnogo
vremena provodila u sobi, pa nisam imala prilike zahvaliti joj što pere posuđe.
Alex je imao planove. Neki tip, neka pop-zvijezda, navodno ga je htio zaposliti u
diskografiji pa će sve biti super, a on će možda čak i pokušati okupiti bend. Kimala sam
pokazujući mu svoju potporu... Zasad sam jednostavno bila sretna što mogu igrati poker
na svlačenje i bilo mi je svejedno.
Na kraju sam nazvala Amandu zbog tuluma. OK, bila sam sretna, ali me to nije
spriječilo da osjetim potrebu za naslađivanjem, ako mi se pruži i najmanja prilika.
»Bok, draga. Imam poziv na drugoj linji... pričekaj malo.«
Sranje. To znači da je sigurno sve čula pa je prešla u obranu, što znači da neću
imati zadovoljstvo prenijeti joj vijesti.
»Evo me«, rekla je. »A sad mi reci što to čujem o Alexu? Nisam mogla vjerovati
kad sam čula. Molim te, Melanie, nikad ti nije palo na pamet da si malo podigneš
cijenu?«
Uvijek mi to radi.
»Ne, super je«, rekla sam. »Mi smo stvarno... jako sretni što smo opet zajedno,
što smo sve riješili, znaš. Shvatili smo da želimo biti zajedno.«
»Oh!« skvičala je. »Reci mi da se i ti udaješ! Mogli bismo imati zajedničku
proslavu.«
Jako je dobro znala da se ne udajem.
»Ne, naravno. To je za odrasle. A kad smo već kod toga, doći ćemo ti u subotu.«
»OK... dobro, Alex će, pretpostavljam, sve poznati. Znaš da je obavezna večernja
haljina?«
»Aha.«
»OK, draga. Snađi se kako najbolje znaš. Jurim! Teletubby nam je zapeo u liftu!
Bok, draga!«
Sljedeće sam subote posve sigurno znala da je svijet u sigurnim rukama i da sam
spremna za Amandine zaruke. Sve sam isplanirala. Sigurno će biti mnogo gurkanja.
Netko će možda čak i reći: »Hej, pa vas dvoje ste sljedeći na redu!« A ja ću se skromno
zarumenjeti i stidljivo nasmiješiti, a Alex će me nježno pogledati i reći: »Pa nikad se ne
zna... možda jednoga dana, ako budem imao sreće!« I to će doći do svačijih ušiju, a ja
ću biti kraljica! U trenutku kad sam u mašti izgradila goleme kružne stube niz koje ćemo
silaziti praćeni snažnim pljeskom, morala sam se praviti da sam Fran i samoj sebi reći
da ne budem luda. Ali, oh - gle kako si pašemo! Nismo imali nijedan nesporazum cijeli
tjedan. On je puzao, ispunio je svoje obećanje. Vratio se, bio je predivan i bio je moj.
Sve je bilo sjajno.
Amandina se proslava zaruka pretvorila u jako snobovsku zabavu. Na sreću,
zahvaljujući seksu i gurmanskoj prehrani, ipak sam stala u prošlogodišnju sivu svilenu
haljinu. A kad sam desnom stranom okrenuta zidu, mrlja od vina jedva se primjećuje.
Alex je navukao uobičajenu majicu i traperice, ali je ipak izgledao sjajno.
 Molila sam Fran da dođe, ali je rekla da ne dolazi u obzir jer ću navlačiti Alexa
cijelu večer i jer će svi ostali biti odvratni.
Tulum je bio u ekskluzivnom klubu na Temzi: škripavi šljunak i golemi buketi
žutoga cvijeća neprirodnog izgleda oko gomile muškaraca koji su njakali i žena oštro
iscrtanih usnica. Svi su bili viši od mene i poznavali su jedni druge. Jedva sam napravila
dva koraka, a moje brižno njegovano samopouzdanje počelo se otapati, sve dok opet
nisam bila Melanie Pepper, nepristojna lajavica iz 2. c koja se brine zbog malo sala i pita
što će biti ako je George Michael ipak ne bude htio oženiti. (Nikad se ne zna.)
Definitivno nisam bila među pripadnicima svoje rase. Banda samozadovoljnih
anoreksičara i šminkerskih parazita! Uhvatila sam svoj odraz u golemom zlatnom zrcalu
na suprotnoj strani okružen šljokicama i sjajem. I zgledala sam kao da u maminim
cipelama idem zubaru.
Okrenula sam se oko sebe, tražeći utjehu u tome što pod ruku držim
najzgodnijega muškarca u sobi. Ali opet sam potonula. Kako sam mogla zaboraviti?
Alexova kosa nemarno je padala! Skijao je! Roditelji se nisu mogli sjetiti kako se zove!
On je bio jedan od njih! Čak i prije nego što sam stigla zgrabiti prvu čašu šampanjca (Ne
grabi, Mel! Imaš pravo biti ovdje, ne zaboravi), on je praktično otet.
»Al! Al, ljubavi! Pa gdje si bio?«
»Alex! Sara mi je rekla da je naletila na tebe u LA-u.Čujem da ste se sjajno
zabavljali nekoliko dana!«
»O, dođi, pozdravi se s Benedictom i Claire... nismo no vidjeli od tuluma na
bazenu!«
I ja sam bila na tulumu na bazenu i bilo mi je strašno. Ni ja otad nisam vidjela niti
jednog od ovih pederskih pozera. Pravila sam se pristojno zainteresirana i čekala da me
Alex ponovno predstavi.
»Dečki, sjećate se Melanie, jelda?«
Plavokosi konj me površno pogledao, a ja sam poželjela - za Boga miloga! - da
imam malo neobičnije ime.
U razgovoru je došlo do kratke stanke jer su mi se svisoka smijuljili i dobacivali mi
ispitivačke poglede, a onda su se opet grohotom smijali dok je Alex prepričavao svoje
avanture, dobacujući mi pogled pun isprike, a onda pohrlio u seciranje rugby sezone i
oblokavanje.
Eto kakva mi korist od svilene haljine! Cijeli krug mi je, kako se čini, okrenuo leđa
prkoseći zakonima fizike, a meni je postalo hladno. Ispuhana, pitala sam se što se
dogodilo s mojim fantazijama o predivnoj večeri na Amandinu tulumu. Ispričala bih se i
otišla, ali se nisam imala kome ispričati. Pa sam odlutala pretvarajući se da tražim zahod
i pitajući se da li da odem i malo se isplačem.
 Dok sam tako razmatrala mogućnosti, primijetila sam Amandu. Ona je, napokon,
bila domaćica, morala je sa mnom razgovarati! Odlutala sam do njezine skupine
zauzevši gard koji je jasno govorio: »Uopće nemam očajničku potrebu razgovarati s
nekim na ovoj zabavi! Ha!«
»Bok, srce!« rekla je Amanda ljubeći zrak. Ovaj put mi je njezina površnost bila
baš po mjeri pa sam joj bila jako zahvalna. Njezina haljina, koja bi po veličini odgovarala
Barbiki, bila je od nekakvog pastelnog, djevojačkog, čipkastog, gotovo prozirnog
materijala. »To je malo i previše za proslavu sjedinjenja s nekim koga ćeš voljeti cijeli
život«, pomislila sam zločesto dok se konobar naginjao cijelim tijelom i pokušavao joj
nazrijeti bradavice ali sam zaključila da nema smisla to spominjati.
»Ovaj, hmmm... zadovoljna si sa zabavom«, započela sam razgovor
zapanjujućim pitanjem.
»Fantastično je, draga! Došao je i fotograf iz Hello!«

Postoje različite vrste društvenog uspjeha.

Amanda je izgledala još sitnija i slađa nego ikad. Njezini vragolasti obrazi blistali
su obasjani blještavilom dok se ona neprestano ogledala u zrcalima i - kunem se -
smiješila samoj sebi.
»O!« rekla sam iskreno. »Možda bi htio slikati mene i Alexa sad kad smo
uskrsnuli!«
To je trebala biti mala šala, ali kako ja očito nikad neću biti dobar materijal za
Hello!, ispalo je pomalo žalosno.
»Pričaj mi o tome!« napućila se ozarena minijatura, brzo skenirajući cijelu sobu
kako bi provjerila vidi li itko da razgovara sa mnom.
Počela sam objašnjavati, ali tuđi sretni ljubavni životi tako su dosadni - ševili smo
se, zagledali se duboko jedno drugome u oči, imali samo svoju malu igru u kojoj je
jastučnica postajala raspjevana životinja - a Amanda je skrivala dosadu lošije od većine.
Nije pomoglo ni to što je druga polovica nerazdvojne ekipe umirala od smijeha
kilometrima daleko. Začula sam vlastiti glas kako se stapa s nezainteresiranim hmm, i
tako, sjajno je, nda, super. Onda je nastala velika stanka. Netko mi je gledao preko
ramena. Znala sam da sam pokazala već dovoljno poštovanja prema velikom događaju i
da sam već odavno morala otići, ali iz Alexova društva dopirao je grohotan smijeh - koji
jednostavno nisam mogla dijeliti (u tom sam trenutku već zašla u melodramu) - pa sam
se mogla očajnički kao priljepak držati Amande ili briznuti u plač u zahodu.
»Onda«, odugovlačila sam, »gdje je Fraser?«
»Ej, boook«, iza leđa su mi odjeknuli škotski tonovi. Okrenula sam se i iskreno se
nasmiješila, jedini put u cijeloj večeri. Valjda me se ipak sjetio.
»Frase!«
 Nosio je kilt, ali to ipak nije bio Fraser. Nije me čak ni gledao - gledao je Amandu,
koja je uzvratila prilično ledenim pogledom. Osjećala sam se totalno idiotski.
»Angus«, izgovorila je Amanda savršeno, »već si upoznao moju staru prijateljicu
iz škole, Melanie? Melanie, ovo je Fraserov mlađi brat.«
Gledala sam ga blijedo kao tele.
»Ej, boook«, ponovio je.
U mene je zurio mladić prilično crven u licu. Bio je iste visine kao Fraser, ali mu
nije bio sličan. Kosa mu je bila crvenkastosmeđa i bio je pjegav. Hmm.
»Bok«, rekla sam nehajno. »Ti si kum?«
Opa! To se očito ne pita. Ongas, ili kako god da se zvao, zacrvenio se do korijena
svoje - na ovom svjetlu gotovo narančaste - kose i promrmljao: »Pa, ovaj, mne, mislim...
ovaj, nisam.« Amanda je izgledala ljutito. »Morali smo donijeti toliko odluka oko
ceremonije u crkvi i slično!« To je bilo tako besmisleno da mi je sve bilo jasno, pa nisam
više ništa pitala. Amanda je, međutim, uspjela to reći na odlasku, ostavivši nas da
patimo od sindroma »nepopularnih na tulumu«. Oboje smo znali da smo otpaci pa nismo
ni željeli ragovarati jedno s drugim, ali nismo imali s kim.
»A čime se ti baviš, Anguse?« Isuse, zvučala sam kao Kraljica.
»Ja sam inženjer strojarstva.«
»O, kao i tvoj brat?«
»Mm, ovaj, ne, još malo dosadnije.«
Ova je primjedba, kao u okrutnoj šali, ispraćena još jednim grohotom iz društva u
kojemu je bio Alex, koje se očito zabavljalo bolje nego itko igdje ikad prije. Netko je imao
oči povezane ubrusom, primijetila sam.
Još jedna duga stanka. Svakim djelićem svojega bića željela sam da uleti Fran ili
da dojuri Alex i izjavi: »Oprosti, ljubavi, što nisam bio s tobom. Bože, kako su dosadni,
ne daju mi mira. Dopusti mi da te otmem i odvedeni u sjenicu, moja seksi lutkice.«
Možda otkrijem što je zapravo sjenica.
»Ti si, znači, iz Škotske?« Pitanje je, s obzirom na to da je nosio kilt, bilo
besmisleno još i prije nego što sam ga izgovorila. Zapravo sam umirala od znatiželje
zašto se on i dragi Fraser očito ne slažu i zašto su se posvađali, ali sam zaključila kako
je bolje da ga to ne pitam, s obzirom na to da izrazom lica nije uspio sakriti da ne može
povjerovati u to kakvo sam mu idiotsko pitanje postavila.
»Da. Jesam.«
Zapleli smo se, na teškim mukama, u nerazmrsivu mrežu mogućnosti prijevoza
od Škotske do Londona, a onda, opet, zapali u nedruštvenu tišinu. Na kraju sam
zaključila da su suze u zahodu mnogo bolji izbor pa .sam, pripremajući se za odlazak,
bacila zadnju kartu:
»I, kako ti se čine tvoj stariji brat i Mandica?«
Odjednom me pogledao ravno u oči i, prvi put, uspio izgledati hladno i ljutito, ne
pocrvenjevši pri tome. Plave oči su mu sjale. Odjednom je rekao: »Mislim da je on pravi
kreten. I oprosti, ali ja mislim da je tvoja prijateljici prava vještica. Ispričavam se.«
Tad sam ga dobro pogledala. Toliko o razgovoru ugodnom.
»Da malo razradimo temu?« pitala sam nadajući se da zvuči pomalo ironično, a
ne onako kako bi to rekla žena srednjih godina kad je muž obavijesti da ima ljubavnicu.
»Prema mami se ponaša kao da joj je sluškinja, prema bratu se ponaša kao da je
zadnje smeće, prema našoj tituli kao da je lijek za rak, i želi naš stari dom pretvoriti u
jebenu ludu kuću s King’s Roada. Zato, oprosti, nisam baš raspoložen za druženje s
njezinim prijateljicama. Ispričavam se.«
I onda je otutnjao i napustio me! Svinja jedna.
Potajno sam bila impresionirana. Bilo je to nekako točno. Amanda je bila vještica.
Fraser je bio kreten. Pa ipak! Ja sam htjela biti ljubazna prema jadniku koji očito nije
nikoga poznavao. Nije morao biti tako grub i otići čim mu se pružila prilika. Mogao je bar
pričekati da ja to napravim. Zurila sam za njim, a onda sam se zagledala u luster, da
netko ne bi slučajno pomislio kako ja to zurim za nekim tko me napustio umjesto da
zdušno proučavam lustere.
Ako ništa drugo, bar su predjela bila ukusna i skupa. Natrpala sam puna usta i
požalila što nisam donijela kakav časopis - gotovo sam uživala.
Alexovo društvo sad je bilo totalno pijano i histerično se smijalo bez razloga - ne
baš bez razloga, smijali su se nekom tipu kojeg su zvali Biffy i maštovito okrutnoj
učiteljici iz tjelesnog - ali, da budemo iskreni, nisam mogla pratiti pojedinosti. Alex je
prebacio pijanu ruku oko mene i dreknuo: »Lutkice!« Pretvarala sam se da se smijem i
slučajno sam uhvatila pogled Fraserova brata. Izraz njegova lica jasno je pokazivao
kako misli da smo hrpa idiota. U jednom sam kutu ugledala Joan, Amandinu prilično
pijanu majku kako pipa Alexovog bivšeg cimera Charlija, koji je i sam bio očito pijan, ali
se trudio uzvratiti. Prizor nije bio lijep.
Govori su bili dobrodošao prekid jer su morali šutjeti svi, a ne samo ja. Fraser je
bio rječit, Amanda je privlačno lepršala i rumenjela se. Onda je Amandin tata nešto
rekao, ali sam Bog zna što - izgubilo se u sudaru snobovskih i prostačkih vokala. A onda
su doveli irski samba bend, koji je očito bio zadnja točka na snobovskoj zabavi. Začula
se strašna buka kad je tristo ljudi dotutnjalo i naguralo se na podij. Odlučila sam se
pretvarati da mi nije dobro.
Sjela sam i trudila se izgledati blijedo i pomalo mučenički, nadajući se da će me
netko pitati što mi je i da ću mu se moći požaliti kako mi se vrti pa da ne želim nikome
pokvariti večer, i tako privući mnogo suosjećajne pozornosti na sebe. Sjedila sam tamo
neko vrijeme dok do mene - NAPOKON! - nije došao Alex kad je društvo nestalo na
podiju i zgrabio me ispod ruke.
»Zabavljaš se, sunce moje slatko?«
Pokušala sam pobjeći. »Mhmmm...«
Zanemario je ovu očitu poruku očaja i počeo me škakljati.
»Dođi, idemo plesati.«
Možda večer ipak bude spašena. Ipak, moja je zamisao romantičnoga plesa u
zagrljaju i pokazivanja zajedništva kojim bih svima mogla pokazati (bar onom Fra-
serovom kozičavom bratu) koliko sam uspješna, trajala samo dvije sekunde - dok se
nisam sjetila da je Alex jedan od najgorih plesača svih vremena. Skakutao je s noge na
nogu u pogrešnom ritmu. I ne samo to, bio je tako pijan da je zaboravio s kim pleše pa je
skakutao podijem kao Tigger iz Winnie Pooha prije nego što popije lijek, a ja sam sama
hopsala kao cura u spotu Human Leaguea. Pogledala sam koliko je sati. Bila je tek
ponoć.
Proklinjući činjenicu da se nisam nastavila pretvarati da mi je zlo prije dvadeset
minuta dok sam još mogla uhvatiti podzemnu, nagnula sam se i nježno, ali oštro,
privukla Alexovu pažnju.
»Idem doma«, slatko sam se nasmiješila.
»Molim?«
Ništa se nije čulo.
»IDEM DOMA! OVDJE MI JE GROZNO I IDEM DOMA!« Vikala sam baš kad je
glazba prestala svirati, a svi su se okrenuli kao da igraju »Nađi vješticu«. Ustuknula
sam, pokušala se kiselo nasmiješiti i odlučila zbrisati.
»Hvala Amanda, bilo je krasno, baš mi je drago što smo popričale, čujemo se,
bok!« Za promjenu sam ja nekome nešto dobacivala na odlasku.
Krenuvši prema vratima, dok je vrlo zbunjeni i pijani Alex teturao iza mene,
gotovo sam naletjela na Frasera, koji se opraštao od gostiju.
Na trenutak me upitno pogledao. Jebi ga. Nisam ga htjela opet podsjećati na to
koliko sam beznačajna bila u njegovu životu.
Alex se oprezno probijao pošljunčanim prilazom. Naravno, naručeni taksiji pojavit
će se tek za nekoliko sati, što je značilo šetnju od pola kilometra prilazom i lutanje po
usranom Fulhamu uz pokušaje zaustavljanja crnog taksija u vlažnoj subotnjoj noći, baš
u vrijeme kad svi odlaze iz pubova.
»Melanie?« začula sam iza sebe dok sam topćući odlazila.
 Okrenula sam se. Imao je isti kilt kao i Angus, ali nije toliko sličio svinji, a
kovrčava kosa mu je od plesa padala preko očiju. Oduprla sam se želji da potrčim, čvr-
sto ga zagrlim i bolno protrljam po glavi kako bih mu pokazala koliko mi je drago što ga
opet vidim.
»Bok«, rekla sam hladno. »Ehm... sjajna zabava.«
»Mislim da je. Da. Bila je. Oprosti što te nisam prepoznao na telefonu.«
Daj, pričaj još malo o tome.
»Ma ne, ni ja tebe nisam prepoznala«, mucala sam.
Zato sam i viknula »Frase!«
»Pa, dugo se nismo vidjeli.«
»Da, dugo.«
»Vidimo se onda.«
Prekrasno imanje bilo je tiho. Na velikoj kući ocrtavala se njegova silueta, bio je
visok, ali ne više tako tanak kao nekad. Fraser mi je izgledao kao stari prijatelj, ali sad i
kao neznanac.
»Sigurno.« Blistala sam.
»Idemo, ljubavi«, urlao je Alex pomalo zabrinuto. Slabašno sam se nasmiješila
Fraseru i krenula za Alexom niz puteljak. Budući da je izguran iz zgrade, nije bio siguran
je li napravio nešto pogrešno - a ni ja nisam bila sigurna. Napokon, na koga sam bila
ljuta? Na njega? Na njegove prijatelje? Svoje roditelje jer nisu bogatiji? Na daleke pretke
svojih roditelja jer nisu bili u kraljevoj sviti? Vidjela sam kako njegov zbunjeni mozak
pokušava odgonetnuti odgovor. Na sreću, za svaki slučaj se odlučio za prvo.
»Dobro si?«
Morala sam brzo razraditi strategiju. Htjela sam reći:
»Nisam, mrzim tvoje prijatelje jer su grozni prema meni. Nisu čak ni grozni,
jednostavno me ignoriraju jer nisam išla u pravu školu i imam glupo ime pa sam više
ljubomorna nego što ih ne volim, ali mi se to ne sviđa, buuuuuuu.«
Budući da sam neovisna djevojka devedesetih, s vlastitim mišljenjem, izgovorila
sam:
»Jesam zlato, samo jedva čekam da dođemo doma - pa sam te morala nekako
izvući.« I još sam dodala djevojačko hihotanje.
Dok su zasljepljujuća zlatna svjetla osvijetljene vile blijedila iza drveća, a ja
gledala svog velikog, snažnog, smirenog, pomalo teturavog, muškarca, opet sam se os-
jećala bolje.
 Proveli smo predivno nedjeljno jutro u krevetu i »liječili« njegovu mamurnost.
Onda se - kad je vidio da nisam previše zainteresirana za seciranje predivne večeri,
»posebno onoga dijela kad je Barfield ugurao ubrus u guzicu, ha ha ha!« - otišao vidjeti
s prijateljima.
Cijeli dan sam se razvlačila uokolo s novinama.
Vratio se kasno, uletio glasno, probudio mene i, vjerojatno, Lindu. Najprije je
lupao po kuhinji tražeći nešto za jelo (ovih dana nisam imala ništa za jelo, unatoč prvom
tjednu kad sam se pravila važna kako sam sjajna kuharica, pa Bog zna što je našao, a i
Linda se ovih dana činila još više nabrijana pa je možda to bio razlog. Čovjek bi mislio
da će joj biti drago što ima muškarca u kući - Bog zna da je meni drago) a onda je ušao
u sobu, sjeo na rub kreveta, poljubio me ravno u nos i izjavio: »Hej, pogodi što je novo!
Našao sam stan! Odnosno, našao sam svoj stari stan - Charlie mi je oprostio pa se
selim natrag k njemu!«
Uspravila sam se. Nisam racionalno o tome razmišljala, ali sad kad mi je rekao,
postalo mi je jasno da sam u svojoj glavi isplanirala našu budućnost. Zajedno bismo
potražili sobu na nekom lijepom mjestu, ili bismo možda unajmili stan, kad dobije taj
posao u diskografskoj kući. Ili bismo oboje ostali tu gdje smo sad - Lindi ne bi smetalo.
Možda bi se čak iselila - o ne, to ne bi mogla, stan je njezin. Svejedno, nisam zamišljala
da ćemo se tako brzo razdvajati, niti da će on sam tako veselo donijeti odluku. Unatoč
tome što su prošla samo dva tjedna, svakodnevno buđenje uz njega već sam osjećala
kao svakodnevnu životnu potrebu, kao nešto bez čega nisam mogla.
»Mmmm, super!« rekla sam kao da mi je svejedno. »Znači Charlie je još u...?«
Kao da smo Charlie i ja milijun puta razgovarali o intimnim stvarima.
»Fulhamu, da. Stan je super.«
»Ali to je kilometrima daleko! I u zapadnom Londonu... ti mrziš zapadni London!«
»Pa ne mogu te cijeli život daviti.«
A ja sam baš to planirala.
Lijepo sam se napućila, nadam se izazovno. »Ne bi mi smetalo.«
Pogledao me i opet mi promrsio kosu. Ali ne s toliko oduševljenja kao prije.
»Bit će dobro. Ti si još moja najslađa lutkica, jelda?« Jesam. Zaronili smo pod
plahte. Kraj priče. Osim kad sam ustala po čašu vode u tri ujutro i zatekla se kako
neobjašnjivo zurim u vlastiti odraz u kuhinjskom prozoru i počinjem plakati. Vratila sam
se u krevet i pokušala sve zaboraviti, prilijepivši se uz njega u noći.
 4.

Fran je osvanula u ponedjeljak navečer, a onda smo otišle u pub.

»Uživala na partiju?«
»Ha ha. Falila si nam.«
»Da, samo tebi i Alexovom odvratnom frendu Charliju, koji izgleda misli da ima
Bogom dano pravo da mi spusti ruku na guzicu svaki put kad se naloče, samo zato što
sam išla u državnu školu.«
»A, imam dobre vijesti o Charliju...«
Sve sam joj ispričala. Od nje sam samo htjela čuti: »Mel, to što se seli ne znači
da te ne voli. Osvaja vlastiti prostor i to je sve. Znači, kad god završite zajedno, bit će to
zato što ste htjeli, i sve će biti dobro.«
»O, Bože, Mel!« vikala je. »Trebalo mu je mjesto na koje može sletjeti, bojao se
vratiti doma sam, htio je malo pažnje u krevetu... U Americi mu vjerojatno nije bilo ni
slučajno tako zabavno kao što svima priča - hoću reći, je li mu se javila ona njegova
velika pop-zvijezda i dala mu posao? Kako samo možeš dopustiti da te netko tako
iskorištava? Ti misliš da ne zaslužuješ više od toga? Ha?«
Linda je ušla u dnevnu sobu. Debelo joj se lice snuždilo.
»Hmmm, nisam znala da je netko kod tebe.«
»Da, Fran poznaš, jelda?«
»Bok! Kako si?« živnula je Fran, uzevši kratku stanku u mukotrpnom urlanju.
»Dobro«, odgovorila je Linda. Čula sam je kako izlazi u pratnji nekih starijih
glasova.
»Sranje! Misliš da su to bili Lindini roditelji?«
Vrata su se zalupila.
»Bože, osjećam se strašno. Pa danas je ponedjeljak. Nedjelja je dan za
roditeljske posjete. To svi znaju!« Gunđala sam. »Zašto me ne obavijesti o takvim stvari-
ma?«
»Ne piše u kalendaru?«
»Tko još zapisuje stvari u usrani kalendar?«
 Fran je pokazala nešto veliko sa slikom mačića na kuhinjskim vratima. Mislila
sam da je to Lindin doživljaj umjetnosti. Ispod današnjeg datuma pisalo je velikim
ružičastim slovima: »danas dolaze mama i tata«. Za cijeli mjesec nije bilo zabilježeno
ništa više.
»Pa što je toj curi?« pokunjila sam se. »Zašto ne ode van s prijateljima i nalije se
kao i svi ostali?«
»A ona ima prijatelje?«
»Nema. Mislim da nema.«
»Nikad ti nije palo na pamet da je pozoveš s nama van?«
Mrzila sam Fran kad je imala ovakve ispade samilosti.
»Ti je pozovi!«
»Ona je tvoja cimerica!«
To je već postajalo djetinjasto pa sam samo uzdahnula i neraspoloženo
odmahnula, što je trebalo značiti OK, ali ne mislim se ni na što obvezivati«. Budući da je
Alex privremeno zaboravljen kad su se pojavile tuđe nevolje, palo mi je na pamet nešto
drugo.
»Pitam se što je u onim golemim paketima koje stalno dobiva.«
»Zašto ne pronjuškamo malo po njezinim stvarima pa da joj totalno zagorčimo
život?«
»Ti si prva počela!«
»Nisam!«
»Baš jesi! Kad je Nicholas bio ovdje!«
»Oh.«
Upitno smo se pogledale.
»Pa...«
»To bi bilo jako... zločesto«, nervozno se smijuljila Fran.
»Pa već sam joj pokvarila dan...«
Pogledale smo se i izjurile iz sobe.
Lindino je utočište bilo vjerojatno najčišće mjesto koje sam ikad vidjela. Svaki
medvjedić je izgledao kao da je prošao školu za timarenje. Sve u sobi bilo je ružičasto ili
boje marelice, a zid je bio u obje boje, uz strašan rub kakvi obično postoje samo u
motelima. Sve je bilo u čipki - zastori, posudice za suho mirisavo bilje, ukrasni praščići.
Izgledalo je kao uzbudljiv san sedmogodišnjakinje.
»Ideš«, rekla je Fran, podižući sa staklene ploče toaletnog stolića ispod koje je
bio tabletić, set četki u savršenom skladu s ostalim predmetima. »Služba za čišćenje
Miss Havisham svakako se popravila.«
Nisam vidjela paket koji sam tražila pa sam krenula prema ormaru. Fran je
podigla jednu od Laura Ashley7 pregačica koje je Linda najviše voljela i zaplesala po
sobi pjevajući: »Ja sam Linda. Nisam kriva što sam živa! Oprostite, platite stanarinu,
može pet penija mjesečno? Idem ja sad malo van, ali, Bože, pa ja nikad ne idem van...«
Namrštila sam se.
Odjednom je zazvonio telefon. Obje smo se trgnule kao da su nas uhvatili da
radimo nešto što se ne smije. Što smo, naravno, i radile.
»Ti se javi!« šapnula sam Fran, što je bilo apsurdno, i otela joj haljinu iz ruke.
Zatečena na krivoj nozi, poslušala me.
Ponovno sam objesila haljinu, a pri tome sam primijetila kutiju koja je virila iz dna
ormara. Osjećala sam se podlo, ali sam je ipak podigla.
Unutra su jedan na drugome bili složeni slojevi čokolade: sve od malih Flyte
štangica do golemih Galaxyja i onih enormnih Tobleronki koje se prodaju samo u dju-
tićima. Od nekih su ostali samo prazni omoti, razasuti na posve neprimjeren način.
»Isuse Bože!« viknula sam kad se Fran vratila.
»Kako si s ove udaljenosti znala da je Nicholas?«
»Gle ovo!«
»O, Bože. Čisti poremećaj u prehrani. Isuse!«
»Znam. Sve je deblja i deblja. Sigurno stalno potajno jede.«
»Što ćeš sad?«
»A što bi sad? Sigurno ću na sebe preuzeti svu odgovornost. Ne znam! Mi se čak
i ne pozdravljamo ujutro!«
Pogledale smo se.
Na prenakićenom noćnom ormariću, uz heklanu torbicu za papirnate rupčiće,
stajala je samo jedna slika na kojoj je Linda - bucmasto dijete - stajala uz zločestog
ponija.
O Bože, što ću sad - da joj spomenem? Ma da! Što savjetuju u časopisima?
Ostavite u blizini prikladne brošure. Ne znam da li uopće postoje brošure u kojima bi

7
Miss Havisham - lik iz Dickensova romana »Velika očekivanja«
pisalo: »Njuškale smo ti po sobi i našle nešto što si očito očajnički pokušavala sakriti.«
Da odemo u pub? Pokušala sam procijeniti koliko vremena bi moralo proći prije nego što
to predložim. Franin pogled mi je jasno govorio da to nije dovoljno dugo.
»Ha? Oprosti, razmišljala sam o Lindi.«
»I što misliš da bismo...«
»Nemam pojma...«
Stanka.
»A da budem ljubaznija prema njoj?« ponudila sam rješenje.
»Pa da, živite zajedno.«
»I ti skoro živiš s njom pa nisi ljubazna prema nikomu.«
»Zato što su ljudi većinom dosadni. Ali Linda je, znaš, bolesna.«
»OK, OK, dosta sad.«
Podigla sam se i otišla pospremiti svoje i Alexovo prljavo rublje. Pa i to je nešto,
za početak.
»A, hm, ovaj, to je Nicholas zvao?«
A ne, recimo, Alex (koji vani kupuje namještaj) koji se predomislio pa me moli da
se preselim k njemu u Fulham.
»Da. Čini se da si tražena.«
Hura!
»Ipak, rekla sam mu da se ne možeš javiti pa je onda mene pozvao van.«
Buu! Ma dobro, točno je da prezirem tipa, ali rado mislim da me razlikuje od
drugih jedinki moje vrste.
»Ha. I pristala si?«
»Što misliš?«
»Mislim da jesi, da ćeš ga voljeti do kraja života i da je ispričao još koju od svojih
urnebesno smiješnih anegdota.«
»O, i rekao je da se moraš testirati na neku bolest ili nešto slično.«
»MOLIM?!«
Fran mi je pokazala prst i zločesto se nasmijala.
 »Melanie, s obzirom na to da si vjerojatno jedina,soba koja je ikad spavala s njim,
ja se ne bih previše brinula.«
Kad je kratkotrajna napetost prošla, rekla sam joj kako je na zabavi bilo grozno i
znala sam da će je to razveseliti. Posebno ju je zanimao Angus.
»Zvuči zanimljivo. Je li zgodan?«
Na tragu, kao i obično.
»Hm, ne znam. Gledala si >Prašćića Babea<?«
»Izgleda kao svinja?«
»Saslušaj me do kraja...«
»Na farmera Hoggetta8 ?«
»Ne! Znaš onog psa koji se razljuti i počne gristi ljude...?«
»Izgleda kao pas?«
»Pa, izgleda kao ranjeni plemić.«
»U psećem obliku.«
»Hm...«
Obje smo uzdahnule.
»Bože, stvarno više nema muškaraca«, zavapila je Fran milijunti put.
Nisam mogla odoljeti, ali vjerojatno sam nehotice napravila izraz lica poput
Amandinog, jer se pravila da će me udariti koljenom u cice. Nije se baš pretvarala nego
me stvarno udarila. Fran se uvijek furala na grubost.
Linda se vratila sama. Obje smo se ukočile. Kao i obično, prošla je ravno kraj
dnevne sobe u svoju sobu. Zadržala sam dah, bojeći se da će otkriti kako nešto nije na
svojem mjestu. Možda je zalijepila kosu na okvir vrata, posula puder ili nešto pa će nas
sad ubiti...
Fran me znakovito pogledala pa sam se opet uspravila.
»Mm, Linda, jesi za kavu?«
Šutnja. Ovo je sigurno bio zastrašujući napad bez presedana. Bilo mi je strašno
neugodno i bilo me sram. Napokon:
»Ne, hvala.«

8 Farmer Hoggett - lik iz filma »Praščić Babe«

 »Ionako mislim da imaš samo pola kile šećera«, šapnula je Fran zločesto.
»OK!« viknula sam. »Mi idemo u pub. Ideš s nama?«
Linda je izišla iz sobe i pogledala me sumnjičavim blijedim plavim očima.
»Zašto?«
»Mm, tako, bez veze... znaš, ponedjeljak je...«, loše sam razvlačila.
»Ne, hvala. Pospremat ću ormar.«
»Ohhhh... hoću reći: O, dobro, zabavi se!«
Onda smo Fran i ja zbrisale u pub na sastanak s Alexom i Charlijem. »Amanda &
Fraser Ltd.« su se velikodušno udostojali pridružiti nam se: nazočnost dvojice zgodnih
dečki iz zapadnog Londona očito je podigla naš ugled u društvu.
Dok sam ulazila u pub, bacila sam iskosa pogled na Fran. Nije slutilo na dobro.
Amanda je sjedila između trojice muškaraca, praveći se važna najslađe što je znala.
Fraser ju je odano gledao - ili je možda zurio u nju s obožavanjem, nisam mogla
odgonetnuti što je istina a što moja zločestoća - a Alex i Charlie su se cerekali i gurkali.
Alex me poljubio, a ja sam otišla po pivo, dok je Amanda nešto govorila i svi su se
smijali. Gledala sam prekrasan profil muškarca kojeg sam voljela i odjednom sam se
osjetila prazno, čak i kad je povikao: »Mel, ljepotice moja, dođi i odmah mi sjedni na
koljeno.«
Kako je mogao biti tako sladak i istodobno se željeti preseliti k Charliju u Fulham?
Sjela sam mu na koljeno i trudila se da ne budem potištena, ali nije bilo lako.
»I tako«, kreštala je Amanda, »razgovarala sam s dizajnericom i rekla mi je da
nikad nije vidjela tako tanašan struk! Morat će sve raditi posebno za mene, ručno, i
stajat će još dvije tisuće funti! Zamislite samo!«
»Sranje!« rekao je Alex spremno.
Drugi dečki su tupo kimali. To me razbjesnilo: slušali su je jer je zgodna, a
nemaju pojma koliko stoji vjenčanica.
Onda je pogledala Frasera i pucnula prstima. Odmah je ustao i donio još jednu
rundu. Fran i ja smo se začuđeno pogledale.
Da bih zvučala bar malo zanimljivo, provalila sam Amandine tajne. Fran me
prijekorno gledala, ali samo zato jer se sama nije sjetila to ispričati. Svi su bili očarani pa
nisam pokušala puno uljepšati. No dobro, svi osim Fran, koja me prijekorno gledala, i
Charlija koji je zurio u Franine grudi. I Amande koja je pokušavala uzvratiti pričom o
tome kako sama možda boluje od anoreksije, o kojoj je govorila kao da je to tako cool
bolest.
 Odjednom je ušao Angus, a u zraku se osjetio led. Fraser ga je pozdravio
uznemirenim osmijehom, dok ga je Amanda strogo pogledala krajičkom prekrasno na-
šminkanih očiju i namjerno se smiješila bez osmijeha.
»O, bok, Angus«, rekla je. »Baš mi je drago da si došao.«
»Je.«
Bože dragi, tko je to? Sporedni glumac iz »Cold Comfort Farm«9? Angus je
ravnodušno sjeo.
Fraser je pogledao oko sebe. »Svi znate Angusa?« Svi su rekli mhm i pravili se
da ga poznaju - čak i ako ga (poput Fran) nikad u životu nisu vidjeli - pa se nismo morali
svi u krug upoznavati.
Došao je i taj osjetljivi trenutak kad čovjeku sjediš na koljenima i zaboraviš se
osloniti prstima o pod pa mu utrnu noge, a on je previše pristojan da bi ti to rekao.
»Čuj, sloničice moja jedina, ja te obožavam, ali ako mi se ne makneš s koljena,
srušit ću se mrtav«, rekao je moj dragi glasno.
Amanda je njakala od smijeha jer je ona po rječničkoj definiciji bila čista
suprotnost slonu, a ja, očito, njegov sinonim.
Nisam imala kamo sjesti pa sam se stisnula na sam rub, crvena u licu,
pretvarajući se da sam to shvatila kao šalu; sjela sam uz prirodno crvenog Angusa koji
je mrzovoljno zurio u englesko pivo. Situacija se loše razvijala, jer kad sam uspjela
isplivati sa svog nezapaženog mjesta i ponovno se uključiti u razgovor, on je već bio
daleko od moje šašave cimerice i opet na prokletim vjenčanjima.
»I tako«, govorila je Amanda, »unajmit ćemo cijeli dvorac, bit će vrijesa i tlačenice
i tartana i gajdaša...«
»... koji će paradirati iz moje guzice«, tiho mi je kraj uha šapnuo glas, vrlo dobro
oponašajući Amandino snobovsko cviljukanje. Nasmijala sam se prije nego što mi je
sinulo da je glas ispustio Durilo Angus. Nitko drugi nije primijetio.
»O, bok«, rekla sam toplije nego što sam htjela.
»Bok.«
»Lijepo si se proveo u subotu?«
»Hmmm«, rekao je uperivši pogled u zaručnike.
Nad nas se nadvila neugodna tišina koja je ubrzo ustalila.

9 »Cold Comfort Farm« - roman Stelle Gibbons

 »A ti si mlađi ili stariji od Frasea...« Odgovora sam se sjetila čim sam postavila
pitanje. Bože, moj radar za obične razgovore sve se više kvari.
»Još sam mlađi.« Kao da se nasmijao. Na trenutak sam se pitala kako izgleda
kad se doista smije.
Netko je pred mene stavio još jedno piće, a ja sam namirisala Alexov aftershave i
zažmirila.
»O, vas dvojica ste se upoznali?«
Alex i Angus su se rukovali onako kako se frajeri rukuju kad ih cura s kojom
hodaju upoznaje s drugim frajerom.
»Bok. Eeee, ti si Fraserov mlađi brat?«
Naravno da je. Ma daaaaj!
»Jesam. Jesam.«
»Bio si na zarukama, jelda? Sjajna večer, jelda?«
Onda se dogodilo nešto čudno. Angus i ja izmijenili smo poglede i gotovo se
nasmiješili jedno drugome.
»Da. Da, to je bila večer!«
»I, zašto si sad ovdje? Poslovno?«
»Da, radim na ugovor u Docklandsu. Mogao bih ostati kad bih htio...«
»Ali ti fale ovce i stočari u alkoholnim parama, ha?«
Smrzla sam se.
»Ne. I tu sam sreo dovoljno pijane stoke.«
Uu, oštro! Brr! Na sreću Alex se okrenuo Charliju i dodao još neku stočarsku
primjedbu pa nije čuo. Ali ja sam bila šokirana, i zbunjena: zašto nas taj riđokosi frajer
toliko mrzi? A ako nas mrzi, zašto je tu?
Dok se večer i dalje vukla, nije se dogodilo ništa što bi promijenilo moje mišljenje.
Angus se činio zbunjujuće neimpresioniran AIexovim američkim pričama, koje su meni
još bile smiješne, makar sam ih već nekoliko puta čula. Što smo više pili, više smo
brbljali, a on nije izgovorio nijednu rečenicu, čak ni primjedbu, a nije se ni nasmijao - čak
ni onda kad je Alex došao do priče kako je odlučio postati rodeo zvijezda!
Pogledala sam gdje je Fran. Uspjela je dopustiti Charliju, čije su oči bile okrugle
kao i Franine lijepo oblikovane grudi, da je totalno pritisne uza zid. Stisnuo ju je iza stola,
a svi ostali bili su u pomalo nekontroliranom svijetu u kojemu ne primjećuju mnogo toga
oko sebe (osim Amande koja je pila Aqua Libra, ali ona ionako nikad nije primjećivala
bilo koga osim sebe).
 »Ljubavi«, slinio je, »ti si prava poslastica...«
»Odjebi, Charlie«, Fran je zvučala opasno.
»Dođi, daj pusu Charliju...«
Ispružio je šapu prema njoj. Fran je podigla ruke i nehotice ga pljusnula.
Atmosfera se odjednom promijenila.
»Pa ti si me pljusnula, kurvo.«
Njegov se gospodski šarm prilično rasplinuo.
Fran se potpuno uspravila. Izgledala je kao da gori od poniženja i bijesa.
»Nisam, ali bi mi bilo drago da jesam, seronjo!«

»Kujo jebena!«
U tom se trenutku, ne šalim se, doista činilo da će navaliti na nju. Svi su izgledali
kao da su u zamrznutom kadru nekog SF filma, osim Fran, koja se usporeno kretala
natraške. Onda je odjednom nešto bljesnulo kad je Angus skočio, zgrabio Charlija za
nadlaktice i jednim pokretom bacio na zid svom snagom svojega tijela.
»PRESTANI!«
Nastala je duga stanka. Činilo se da mnogo ljudi zbog nečega uzdiše. Gazda je
zlokobno krenuo prema nama, a Angus i Charlie su napeto zurili jedan u drugoga.
Alex se nagnuo između njih. »Ma daj, Charles, pusti«, rekao je blago.
Nakon mučne stanke, Charlie je spustio pogled, uvukao pandže i izjurio iz puba.
Svi smo se zgledali, pomalo zabrinuti, pomalo oduševljeni od uzbuđenja.
»Koja pizda!« rekla je Fran. A tu riječ nikad nismo rabile.
Vani je Charlie očito htio otići, ali je Alex još oklijevao jer me htio vidjeti.
»Hm, mislim da je najbolje da Charlija odvedem doma. Ostat ću tamo noćas.«
Nisam htjela da ode, a pogotovo nisam htjela da ode s tim... idiotom.
»Onda laku noć«, rekao je Alex i otišao pridržavajući Charlija.
Mi ostali stajali smo i pitali se što ćemo sad. Fran se zahvalila Angusu, ali činilo
se gotovo neukusnim uopće to spominjati. Kao da je vidio kako su je silovali ili slično
Fraser je gledao prema nama, izgledao je zabrinuto, u onda ga je Amanda čvrsto
zgrabila za nadlakticu, okrenula i veselo rekla: »Mislim da je najbolje da idemo!«
Kao da su proveli popodne na seoskom proštenju. Dok ga je gurala prema autu,
Fraser je preko ramena pogledao Angusa, koji je stajao kao da mu je neugodno, i čudno
mu se nasmiješio kao da želi pokazati sram, ispriku, ponos i općenito dobro
raspoloženje. Angus mu je uzvratio i iznenada su se činili tako sličnima.
»Dobro! Znači idemo k meni?« pitala sam kao i obično. Fran i ja smo umirale od
želje da sve pretresemo, ali bilo bi mnogo lakše da Angus ne dođe...
On je, međutim, već odlazio u suprotnom smjeru.
»O, gle ga«, rekla je Fran krećući prema podzemnoj. »Moje prase na bijelom
konju. Moj usamljeni jahač. Moja mrkvica...«
»Šššš, Fran. On te spasio, dobro?«
»O Bože! Bilo mi je dosta gužve za danas, jelda?
Sad ju je pogodilo.
»Dođi, Franster, ne obaziri se. Kako se samo usudio, taj odvratni klipan - bljak...
Vrati se, popij čašu vina, ne brini se.«
Uzverale smo se do stana, i napokon nam je uspjelo držati jezik za zubima po
stubama. Fran je još bila pomalo u šoku pa sam je posjela, natočila joj veliku čašu
viskija (da, bio je to jedan od onih koje je Linda dobila na tomboli, ali bio je kao lijek) i
pustila je da mi sve opet ispriča, kao da ja nisam bila tamo.
Nisam mogla prestati razmišljati na glas.
»To je za mene dobra vijest«, dodala sam kad je, prema mojoj procjeni, prošlo
dovoljno vremena.
»Molim?«
»Pa Alex se sad sigurno neće odseliti Charliju. Sad kad zna da je ovaj praktično
silovatelj. Hmmm, možda čak nađemo svoj stan... i počnemo zajedno živjeti.«
»O, drago mi je što će ti moje izlaganje smrtnoj opasnosti pomoći srediti obiteljski
život.« U očima joj je sijevalo. »Hoćeš da odem do King’s Crossa, na štajgu? Onda ćete
možda moći uzeti hipoteku.«
»Ne! Samo sam rekla...«
»Ako se odseli Charliju...«, Franje pokazivala zube, što je uvijek bio zlokoban
znak..., »ako se odseli Charliju, nakon svega ovoga, ti ćeš ga nogirati, jelda?«
Jebi ga! Eto ti sad moralne dileme!
»Neće, kad ti velim.« Bila sam prilično vesela zbog svega.
»Ali recimo da se odseli.«
»Neće se odseliti.« Za Boga miloga.
 »U hipotetičkom bi svijetu svatko nogirao tipa koji odlazi živjeti s osobom koja je
napastovala njegovu najbolju prijateljicu.«
»Ti mene emocionalno ucjenjuješ? I, tehnički gledano, nije te napastovao.«
Čim sam to rekla, postalo mi je jasno kako je to strašno i da sam najgora
feministkinja svih vremena. Šokirane smo drugi put te večeri, a sad sam se ja ponašala
gore od Charlija. Odjednom sam se osjetila pijano i žalosno i strašno umorno.
»Nemojmo više o tome«, rekla je Fran nakon duge stanke.
Izvukla sam rezervne madrace pa smo šutke otišle spavati. Sad bi bar Linda
morala biti ponosna na mene.
 5.

Sljedećeg smo se jutra vukle kao da smo još mamurnije nego što smo doista bile,
tako da ne moramo razgovarati.
Fran je imala audiciju i ja sam joj poželjela sreću i krenula na posao. Šef me
čekao u uredu. To nije mogao biti dobar znak. Ne sjećam se da je ikad prije bio ovdje.
Nadala sam se da mi nije prekapao po stolu: bio je pun črčkarija »Volim Alexa«.
»Ah, dobro jutro, Melanie.« Smiješio mi se još ljubaznije nego inače. Bio je visok
metar i pol, ali savršenih proporcija: uvijek moraš odolijevati želji da ga pogladiš po
ćelavoj glavi.
»Hm, mmm, došlo je do strašne zbrke s marketingom zbog nove brošure.
Navodno je riječ >Fabricon< pogrešno napisana u cijelom tekstu.«
Uzdahnula sam. »To je izmišljena marketinška riječ«, upozorila sam. »Nije bitno
kako se piše, ionako ništa ne znači. Ne mogu je provjeriti u Oxfordskom rječniku, zar
ne?«
»Ipak«, o ne, zvučao je pompozno, »ipak, to je zaštićeno ime našeg najnovijeg
proizvoda i već je doseglo vrijednost od 45.000 funti u marketinškoj literaturi. Bilo bi
48.000 da nismo kasnili u proizvodnji zbog tvojeg rada koji je - oprosti što ti to moram
reći - ispod svih standarda.«
Odjednom sam se osjetila nevjerojatno malom. Ispod svih standarda? Da, opet
sam u četvrtom osnovne. Ali ovaj put nije problem moje nerazumijevanje širenja valova
nego moja čista lijenost. Prešla sam sve moguće opcije u glavi i izabrala najgore,
najlošije i najjadnije.
»Bože. Oprostite. Ja... znate, moja cimerica pati od bulimije i sad prolazim kroz
stvarno tešku životnu fazu.«
Izgledala sam kao da ću briznuti u plač. Baš sam odvratna. Gora od najgore naj
naj najveće gadure. To je prijestup za otkaz.
»O, Bože, sigurno vam je teško.« Sef je izgledao tako suosjećajno i uznemireno
da sam gotovo doista zaplakala. »Moja sestra je bolovala od te bolesti.«
Sranje! Eto ti sad: pakao, torbica, ja, van.
Spustio mi je ruku na rame. »Mislim da je jednako teško onima koji žive s
oboljelom osobom. To je tako frustrirajuće, zar ne?«
Kimnula sam tugaljivo i sve malo iskitila. Pričali smo o brizi za drage osobe još
deset minuta pa sam već pomislila da sam se izvukla kad je rekao:
 »Žao mi je, Mel, i znam da neće pomoći, ali iz marketinga traže da se preseliš k
njima u ured... tako da možete svi bliskije surađivati. Odsad ćeš biti u njihovom odjelu.«
Izgledao je kao da mu je iskreno žao. Nisam mogla progovoriti pa sam samo
žalosno kimnula.
»Preseli stvari što prije. Draga moja, bilo mi je zadovoljstvo raditi s tobom.«
Sigurno nije, ali sam tupo prihvatila ispruženu ruku, dok mi se u glavi ispreplitalo
milijardu strahota. Marketing! O Bože, oni tamo imaju narančaste zidove! I rabe riječ
»konceptualno«! I sad se moram napiti na božičnom tulumu i raditi idiota od sebe! A ne -
to sam već napravila. Uostalom, odsad ću cijeli dan morati raditi, raditi, raditi, baš kao
pravi ljudi! Zastenjala sam iz dubine duše. Zazvonio je telefon.
»Vidim da imaš posla pa ću te ostaviti da to riješiš.« Šef je pristojno ustao i
otplovio u svojim majušnim ručno izrađenim cipelama.
Bila je Fran, naravno.
»I? Jeste razgovarali?«
»Fran! Dobila sam premještaj! Premještaju me u marketing!«
»O, Bože, je li to dobro ili loše?«
Fran nije imala pojma što se događa u poslovnome svijetu. Za nju je korporacijski
posao značilo samo petljanje s tipovima iz Cityja.
»Pa morat ću raditi cijeli dan i više nikad neću razgovarati s tobom jer će me
okruživati hrpa ljudi koji misle da je baš cool biti u marketingu, sjediti u boksu umjesto u
uredu i pod pauzom njušiti tuđe pečene krumpire i slušati njihovo neprestano dosadno
blebetanje o fokusnim grupama, i još te k tome stalno gledaju što radiš i zločesto
komentiraju da nikad ne nosiš ništa narančasto... Ali inače bi moglo biti dobro.«
»Aha. A s Alexom si razgovarala?«
»Fran! Ovo je VAŽNO!«
»Važnije od činjenice da će ti dečko stanovati sa silovateljem?«
»Pa zapravo je.«
Zastale smo. Fran nije bilo jasno što bi u životu moglo biti važnije od hirova iz
privatnog života, a u normalnoj situaciji i ja bih se složila s njom. Na kraju je morala
osjetiti da je situacija prilično loša.
»Oprosti. Otpuštena si?«
»Ne, nisam otpuštena. Ma daj pusti sad to!«
»Imat ćeš manju plaću?«
 »Fran, sad ću razgovarati s Alexom, dobro?«
Sranje. Bar nije bila na audiciji, inače bi mi rekla. Živjela sam u neprestanom
strahu da će postati nevjerojatno poznata i da se nikad više neće družiti sa mnom, i ja ću
biti stara cugerica i za šankom nepoznatima pričati dosadne priče o tome kako mi je ona
bila najbolja prijateljica, u koje neće vjerovati.
Bila sam tako uznemirena, isfrustrirana, umorna i ljuta da mi je samo još trebao
razgovor s Alexom i ponavljanje teških pitanja. Da me bar nazove i veli mi kako mu je
sad jasno da je Charlie sinoć bio pravi gad, da bi se doselio k meni i živio sa mnom i da
me JAKO voli. Onda sam u prozorskom staklu vidjela kako bolesno izgledam i kako mi
se cijedi maskara pa mi je postalo jasno: a) da sam plakala i b) da bih, da sam na
Alexovu mjestu, pobjegla kilometrima daleko kad bih vidjela takvu facu.
Na sreću nisam Alex, jer je zazvonio telefon i bio je on.
»Bok, najdraža.«
»Bok, najdraži silovateljev prijatelju.«
»Joj da, baš se dobro nalio.«
»I stvarno je uznemirio Fran, znaš.«
»Fran? Pa ta bi cura Charlija mogla zdrobiti u sekundi. Da kuruzni nije uletio,
odgrizla bi mu glavu.«
To je sigurno.
»Ti još misliš stanovati s tim kretenom?«
»Pa ili to, ili ću prekapati po Lootu10 još dva mjeseca i završiti u nekakvoj turskoj
garsonjeri u jugoistočnom Londonu.«
»Ali Fulham... sve kreten do kretena.«
»Pa nisu tako loši kad ih bolje upoznaš.«
»Ali ja ih ne mogu upoznati! Svi su hladni i nedostupni.«
Uzdahnuo je. »Sad ćeš mi opet pričati kako si išla u državnu školu? Nemoj biti
tako sitničava.«
»Aha, da, baš je meni do toga da imam rentu, super posao u izdavaštvu i dugu
lepršavu plavu kosu.«
»Ma daj, Mel, nemoj biti blesava. Pa moram negdje stanovati. Pa mi... mi ne
možemo stanovati skupa.«
Zastala sam, malo predugo.

10 Loot - oglasnik
 »Ne, naravno, ne možemo.« Bože, pa to čak nije ni zvučalo kao moj glas.
Tišina. A onda je rekao: »Čuj, oprosti što sam te povrijedio kad sam otišao. Ali
otišao sam zbog ovakvih stvari. Uvijek se previše žuriš, ljubavi. Hoću reći, vratio sam se
prije samo dva tjedna. Možeš se malo - ohladiti?«
»Dobro. Onda dobro. Ovaj, nazvat ću te poslije.«
»Ma daj, Mel, nemoj biti takva. Uzrujat ćeš se. Samo hoću reći da ne moramo
prenagliti...«
Spustila sam slušalicu. Nek sve ide k vragu! Možda bih morala nabaviti majicu s
natpisom: »Žena s nevjerojatno velikim potrebama. Jako se uzruja ako nema nekoga tko
će je obasipati stalnom pažnjom i biti joj vječno odan. Histrionskih sklonosti. Ne može
živjeti sama bez muškarca. Nevjerna prijateljima. Rasplače se bez razloga.«
Rasplakala sam se.
Znam da su prošla samo dva tjedna, ali to zapravo nije točno, ako se računa
godina prije nego što je nestao, mojom pogreškom, kako se sad čini, ali ipak...
Opet je prošao šef.
»Draga moja. Tako mi je žao. U marketingu će ti baš biti dobro, znaš - oni te vole.
Nemoj misliti da je to korak natrag, razmišljaj o tome kao o dobroj prilici. No,no.«
Imao je besprijekorno čist rupčić.
»I ne brini se previše ni za svoju sustanarku.«
Nikako se nisam mogla sjetiti zašto bih se morala za nju brinuti, a onda sam se
na sreću ipak prisjetila.
»Ne možeš sve na ovom svijetu nositi na svojim leđima, znaš. Znaš što...«
Izgledao je vragolasto. »Uzmi .slobodan dan. Neću nikome ništa reći.«
Pravila sam se šokirana, ali sam ranjenim osmijehom pokazala da ću sudjelovati
u prijevari.
»To nikad ne bih napravio. Ali samo ti otiđi. Vidim da ti treba.«
On je stvarno najljubazniji čovjek na svijetu. Čak me otpratio do vrata, glasno
govoreći o nekom imaginarnom projektu. Imala sam čudan osjećaj deja vua, a onda sam
pojurila na svjež zrak - hura!
Slobodan dan u Londonu, ja u totalnoj depri, a dečko mi se seli u Fulham. Što
sad? Mogu, recimo, u šoping. Ili možda u - šoping. Zaključila sam da zaslužujem šoping
Jer sam u komi pa mu se mogu mirne duše posvetiti. I Linda nije povisila stanarinu dvije
godine pa sam solventna. Krenula sam prema Regent Streetu makar nisam obrijala
pazuha ni obukla donje rublje za šoping.
 Već su postavili božične ukrase, što me podsjetilo da je tek studeni. Predstoje
nam još dugi, dugi, dugi zimski mjeseci. A Alex će me ostaviti jer sam nezasitna krava.
I moja najbolja prijateljica ga mrzi. A moja se suparnica udaje i imat će savršen
život. I nosi cipelu broj 36. Gotovo sam opet počela cmizdriti na ulici, ali sam se pri-
brala kao i obično (zamišljajući da kraj mene prolazi najveći školski svadljivac koji je
postao stvarno uspješan, ugleda me i nasmije se) pa sam krenula prema Dickinsu i
Jonesu. Miris parfema odmah me smirio.
Lutala sam po Hobbsu, razmišljajući kako je stvarno došlo vrijeme da promijenim
image i postanem otmjena djevojka. Ali kakve koristi od toga da nosim smeđe uz smeđu
kovrčavu kosu i oči smeđe mišje boje i smeđe pjege: samo bih izgledala kao dugi
hodajući drek.
Na odjelu rasprodaja počela sam uzimati komade odjeće, uključujući i smiješne
ružičaste hlače do pola lista, za broj premale, samo zato što su s $79.99 snižene na
$14.99. Tko zna, možda ću u njima odmah izgledati fantastično. Ne znam samo zašto
sam pomislila da sam slična Fran, koja ima prekrasne duge noge koje su bile koščate i
nespretne dok je bila mala, ali su danas divljački poželjne. U garderobi je bilo vruće, a ja
sam stalno ispadala kroz zastor dok sam pokušavala navući hlače na svoje noge. Kad
sam se uvukla u njih i proučila svoju prenatrpanu pozadinu u zrcalu, osjećala sam se
odvratno, koliko se fizički zdrava osoba može osjećati odvratno.
»Pogledaj se samo!« pomislila sam. »Tako si jadna da si morala doći ovamo i
obući si noge u dvije debele ružičaste kobasice! Što ti je?«
Izjurila sam van provjeriti hoće li veliko zrcalo pomoći - aha - pa sam nemoćno
zurila u raščupanu kosu, znojno crveno lice, kvrgave bokove, a oči su mi, tako se činilo,
potpuno nestale, pobunivši se protiv tolikog plakanja i ostavivši za sobom samo crne
mrlje od maškare.
»O, barem Alex neće proći ovuda«, tješila sam se.
Prošao je Angus.
Nehajno je hodao u nečemu što bi se moglo opisati samo kao anorak, a ja sam
najprije pomislila da me neće vidjeti. Onda je podigao pogled i ugledao me u zrcalu. Na
trenutak se činilo da se gotovo razveselio, ali se ubrzo prisjetio mojeg statusa Amandine
prijateljice i Alexove ljubavnice pa mi je ukočeno prišao.
»Boook.«
»Što ti, zaboga, radiš na odjelu sa ženskim hlačama?« vikala sam služeći se
dobro poznatom »napadačkom« tehnikom, u pokušaju skrivanja neugode.
»Pokušavam mami kupiti rođendanski poklon. A što je tebi?«
»Ništa. DOBRO SAM.«
»Sviđaju mi se hlače.«
 »Ne seri. O Bože, oprosti.« Odjednom sam se umorila od zloće. »Nisam to
mislila. Dan mi je bio usran pa nam uzela slobodno i mislila da će biti super, ali je straš-
no i SVEGA MI JE DOSTA.«
»Oh.«
I tako smo stajali: ja u ružičastim hlačama tako uskim da ih nisam mogla
zakopčati, a on u anoraku.
»Jesi li za čaj i pecivo?« pristojno je ponudio.
Šmrcnula sam. »Da, molim.«
Sjedili smo u kafiću i bilo nam je prilično neugodno, dok u oko nas sjedile bogate
bučne žene. Pitala sam se da Ii nas ljudi gledaju i razmišljaju u kakvim smo odnosima ja
to uvijek radim. Ili je možda očito da je on ogorčeni mlađi brat zaručnika moje ne-
prijateljice.
Izgledala sam malo bolje kad sam se trljanjem od kojeg nastaju bore uspjela
riješiti najgorih mrlja od maskare, kad sam raščešljala kosu i opet se uvukla u svoje
tamnoplavo odijelo - ono u kojemu mi guzica gotovo ne strši, iako izgledam kao da
nemam grudi, a ako ga zakopčam onda sam kao Pee-wee Herman11.
»Ti mami obično kupuješ rublje?«
»Ne, samo sam lutao okolo. Nikad ne znam što bih joj kupio, pa lutam u nadi da
će mi nešto fantastično pasti s neba - a onda joj na kraju kupim tepih za kupaonicu ili
nešto slično.«
Taj mi je osjećaj bio poznat. Nisam znala koliko kuharica Delije Smith mama
može podnijeti, ali ih je hrabro podnosila.
»Zašto se ti i Fraser ne udružite i ne pošaljete je na krstarenje, recimo?«
»Ne znam... Koliko ti potrošiš na svoju mamu?«
»Pa, oko trideset funti.«
»Oh.«
Nastupila je duga stanka pa sam se počela bojati da sam mu uvrijedila mamu:
znala sam kakvi su Škoti. A baš mi je to trebalo: razljutiti još nekoga na svijetu. Postajem
popularnija od ebole.
Namrštio se. »Tako bi došla na pola puta do Camdenskoga kanala, zar ne?«
»Kao stara čizma.«

11 Pee-wee Herman - lik iz dječje TV emisije koji glumi komičar Paul Ruebens
 Nasmijao se mojoj usranoj šali pa mi je postalo jasno da je i njemu neugodno kao
i meni.
»Da, i ne potrošim ja tih trideset funti samo tako«, nastavila sam.
»Znam, vidi se po onim ružičastim hlačama.«
Nasmijala sam se prvi put u tom danu.
»Hvala ti za modni savjet, ljubitelju anoraka.«
Nasmiješio se.
»Što je?« pitala sam.
»Ništa.«
»To je čarobni anorak?«
»Ne.« Ali sad se već cerio.
»Je, čaroban je, jelda? To je čarobni anorak koji ti da je - ne znam, natprirodnu
sposobnost opažanja vlakova.«
»Ffff. Zapravo, moj lijepi anorak je klasik sa sjevernih mora. Danas sam se morao
sastati s ljudima iz BP-a12 , a oni te uzimaju ozbiljnije ako misle da si baš izišao iz
helikoptera.«
»Ideš, bio si u helikopteru? Ma daaj. Što ti misliš tko sam ja - Amanda?«
»Da«, rekao je ozbiljno. »Baš kao Noel Edmonds13.«
»Pa nisam znala da letiš helikopterom. Mislila sam da se spuštaš po cijevima i
slično.«
»To je točno. Ali mi treba helikopter da bih došao do cijevi. A cijevi su ispod
vode.«
Bila sam impresionirana, ali to nisam htjela pokazati.
»Ti onda hoćeš reći da je to tvoj James Bond anorak?«
Zagledao mi se ravno u oči.
»Točno, srce, to je moj James Bond anorak.«
I, čudno, u tom mi se trenutku Angus McConnald počeo sviđati.
Sat i pol nakon toga kupili smo njegovoj majci nekakve odvratne sitnice za golf u
Disneyevom dućanu. (Ona igra golf. Pitala sam se je li to možda obvezno kod Škota, ali

12 BP – British Petrol

13 Noel Edmonds - TV voditelj

je, kako se čini, bio pravi hobi.) A ja sam kupila udobne mornarsko plave hlače veličine
40 u Racing Greenu, što pokazuje da starim, ali morala sam nešto kupiti.
Dečko koji voli šoping? Jako sam se razveselila, jer sam sigurno svima izgledala
kao cura koju dečki dovoljno vole da s njom idu u šoping, čak i ako su pomalo čudni. A i
mogli smo razgovarati o čemu god hoćeš - osim kad smo prošli kraj golemog izloga s
kristalom u jednom od odjela staklane. Mlad, otmjeno odjeven par gledao je kristal i
križao stvari na golemom popisu.
»Marcus, požuri i izaberi garnituru«, govorila je djevojka zapovjednim tonom.
Marcus, koji je izgledao točno onako kako je izgledao i sa šest godina, samo što je sad
bio veći, durio se i crvenio.
Angus se nagnuo prema meni.
»Zar svi u Londonu traže maloljetne plemiće pet minuta nakon smrti njihova oca i
navaljuju na njih kao pirane?«
Iznenađeno sam se okrenula prema njemu. »Poznaješ ga?«
»Znam taj tip«, rekao je mračno, gledajući djevojku. To me razljutilo.
»Oprosti. Nisam znala da je danas međunarodni dan muških šovinista. I, ako baš
hoćeš znati, odgovor je - da. A ja osobno samo ubijam vrijeme s tobom prije nego što
navalim na princa Williama.«
»Ha!« rekao je. A onda mirnije dodao: »Nisam tako mislio.« Onda je zanijemio
kao - riba.
Ipak, bilo je vrijeme za odlazak doma, a ja sam stvarno bila opuštena.
»Baš mi je drago da sam naletjela na tebe«, rekla sam neuvjerljivo na stanici
podzemne.
»Slučajno smo se sreli. Na sreću.« Osmjehivao se kroz anorak.
»Oj, kako je to lijepo! To bi me moralo zapaliti?«
Bože, ZAŠTO sam to rekla? Angus se zacrvenio i niti jedno od nas više nije znalo
što bi reklo.
»Mmmm, ne, ne bi. Vidimo se...« I nestao je u mnoštvu.
»Angus!« vikala sam za njim.
Ugledala sam odbljesak njegove neonski narančaste kose dok je skakutala
prema podzemnoj, a onda se okrenuo baš na vrijeme.
»Hvala«, vikala sam. »Hvala za ono sinoć. Fran je stvarno zahvalna.«
Opet se nasmijao, zarazno. »Vama na usluzi, gospo«, rekao je duboko se
naklonivši nasred Piccadilly Circusa.
 Alex je ostavio poruku u kojoj kaže da je otišao na nogomet pa sam izgledala kao
da sam u koroti kad sam se na hodniku susrela s Lindom lice u lice. Onda sam se sjetila
svoje politike ljubaznosti.
»Hej, Linda, kako je? Ideš van?«
Bože, zar nikad ne mogu reći što treba?
»Ne...«, oklijevala je, »htjela sam gledati >Engleskog pacijenta<.«
Cura je tako čudna. Ali, Bože moj, ne sastoji se život samo od cuge, vjetropira i
nesporazuma sa svim prijateljima, pa sam joj se pridružila i dobro sve zalila velikom
čašom bijeloga vina (ne računa se kao alkoholizam ako gledaš TV).
Tijekom filma uglavnom sam pokušavala odgonetnuti zašto Kristin Scott Thomas
mora biti Kristin Scott Thomas, a ja moram biti ja, sve dok mi pogled nije pao na Lindu.
Cijelo joj je lice bilo natopljeno - suzama, šmrkljima i sličnim.
»Dobro si?«
»To je tako žaalosnoooo!« šmrcala je.
»Ali to si vidjela već sto puta. Ne misliš valjda: >Hej, možda ovaj put stigne do
špilje<?«
»Šuti. Ovo je moj film i što te briga. Nikoga nije briga.« Zurila je u nožne prste dok
joj se lice topilo. Prije sam primijetila omot od Kit Kata u košu za smeće što se nije činilo
pretjeranim, ali nikad se ne zna.
O, Bože, problemi. Da je Fran tu, rekla bi nešto pametno i mudro, ali tu sam samo
ja. Netko je jednom rekao da si samo mladi mogu priuštiti da budu sebični, a za to su mi
preostale još dvije i pol godine. Sad se nisam htjela zamarati s ovim.
»Dobro si?« opet sam pitala. »Ovako plačeš svaki put kad gledaš film?«
Glasno je šmrcala. »Možda. Gdje je Alex?«
To me malo iznerviralo. »Ehm, sad je na nogometu s dečkima. Seli se k Charliju
u Fulham.« To bi je moralo razveseliti.
»Oh.« Gledala me kroz goleme debele naočale, zamagljene od suza. »Oh... falit
će ti.«
»Da. Hoće.«
Bože dragi, pa mi se zbližavamo.
»Još se viđamo... to je samo dok ne nađemo stan za oboje, ako znaš što
mislim?«
Neodređeno je kimnula. O ne, nadam se da neće naći nekoga tko bi se doselio
na moje mjesto, to bi bilo glupo. Ali kad sam je pogledala, bilo mi je jasno da me uopće
ne sluša. Potpuno je uronila u dramu. Pitala sam se koju ulogu igra iza tih debelih
naočala i psorijaze. Koliko toga ne znam o toj potpuno zaobljenoj osobi s kojom živim? A
onda sam pomislila, jebi ga, i kad sam (točno) utvrdila da više nema izgleda da će se u
kadru pojaviti guzica Ralpha Fiennesa, moje je zanimanje splasnulo, pa sam skuhala čaj
i krenula rano na spavanje. Bio je to velik dan.
 6.

Kad sam se sljedećeg jutra probudila, bilo mi je jasno da a) za promjenu ne patim

od čudnog osjećaja mamurnosti i b) da danas moram ići na posao u marketing, jebi ga. I
c) da je Fran ljuta na mene i d) da ću se pred Alexom morati pretvarati da je sve SUPER
i nikad ga više neću gnjaviti i e) da Alex ne leži kraj mene, da me ne moli da ne
ustanem, ne drži me čvrsto uza se i ugodno miriše. Gdje bi samo mogao biti?
Pada kiša? Dobro.
Bezobrazno sam se dovukla u ured, gotovo prekasno. Oko mojega stola već su
bili nepoznati ljudi koji su se nabacivali mojom uvenulom lončanicom. Barneya, lukavo,
nije bilo ni blizu.
»Znači već se selim?« dobacila sam radnicima (sarkastično, tako sam bar
mislila).
»Bez brige, ljepotice.« Veći od dvojice tipova gledao me sažalno, kao da svaki
dan ljudima posprema stolove, što je vjerojatno točno. Bože, pa oni su sigurno stručnjaci
za ljudsku nesreću. Mislila sam da će reći: »Ne daj Bože većeg zla«, ali nije.
»Za čas ćemo vas iseliti.«
Da bar. Odjednom sam primijetila da njegov kompić sa smiješnim ušima i nečim
što je izgledalo kao selotejp zalijepljenim za bradu, pruža ruku prema mojoj ladici za
nezgode u kojoj su bile gaćice, tamponi i brojevi nekoliko uglednih klinika.
»Mm, to ću ja uzeti«, vrisnula sam glasom u kojemu se osjećalo da ne želim
samo pomoći.
Onaj prvi je ovoga s čudnim ušima pogledao pogledom koji govori »sve smo to
već vidjeli«.
»Čuj, ljepotice, ne moramo mi otvarati ladice da bi preselili ormarić.«
»A onda dobro, OK.« Sranje. Okretala sam se tražeći nešto što bih mogla uzeti
da izgleda kao da pomažem, ali sam zaključila da će biti dovoljno reći: »Sad sam se
sjetila da moram pogledati nešto jako važno«, pa sam odjurila.
Na putu prema marketingu zastala sam kako bih se pozdravila sa svim
prijateljima u nakladničkom odjelu, a onda sam se sjetila da ih nemam.
»Već ideš«, čula sam Shirley.
 »Ionako sam mislila da ona radi samo pola radnog vremena«, rekao je netko
drugi, a ja sam napravila grimasu (za sebe, naravno, nisam htjela da mi oči iskopaju
prsti s dugim lažnim noktima i nakitom) pa sam nestala prema samom dnu zgrade.
Odjel marketinga opet je oličen - mmm svijetlozeleno i tirkizno, šašavo. Netko je
htio da ljudi pomisle kako im je posao zabavan - inače će dobiti svoje. Već se bojim.
»Bok, ti si sigurno Melanie!« žena se topila od zadovoljstva što me vidi pa sam
pomislila da mi je neka davno izgubljena rođakinja koja misli da sam bogata. »Ja sam
Flavi!«
To je znači Flavi, vrhunska gadura s kojom sam se gotovo godinu dana svađala
preko sekretarice? Eto ti sad. Izgledala je kao prenašminkana pomoćna prodavačica u
parfumeriji.
»Tako te krasno vidjeti! Tony i Elvis nose tvoje stvari?«
Kako samo zna njihova imena? Zločesto sam se pitala.
»Da, čini mi se. Vidjela sam ih gore...«
»Sjajno, sjajno, tamo smo ti napravili mjesta.«
Prestani biti tako ljubazna prema meni! Što je to, prvi dan u Malory Towersu?
Otišla sam do tog mjesta i pogledala ga, ali nisam baš bila sigurna što bih rekla.
Tip koji mi je bio zdesna u jeftinom odijelu i s lancima pozdravio me veselim Cockney
kimanjem. Prepoznala sam mu lice s nekoliko mutnih fotografija koje su obješene na
oglasnu ploču poslije božične fešte. Sigurno bih prepoznala i druge dijelove njegova
tijela. Imao je oko 21 godine i bio je mršav kao hrt, kose počešljane prema naprijed,
sjajne i slijepljene gelom.
S druge strane mi se napola osmijehom, napola grimasom smiješila slatka
djevojka bucmasta lica, a meni je postalo jasno da je njezino lice vjerojatno odraz mojeg.
Krajičkom oka primijetila sam kako joj je otišla očica pa sam osjetila simpatiju prema
njoj.
»Bok!« rekla sam srdačno, nabacujući hrabro lice kao onda u mažoretkama kad
su Amandu izabrali za vođu. Veseli Cockney mi je namignuo.
»Sve OK, mala? Na što su tebe osudili?«
»Na pet do deset, ako budem dobra.«
»Aha«, rekao je dobacivši mi čudan letimičan pogled. Očito se pitao pokušavam li
se praviti pametna i, ako je tako, što ću učiniti da mu otmem položaj.
Okrenula sam se lijevo, ali djevojka s očicom na čarapama vodila je vrlo osoban
razgovor na telefon. Ha. Zaposlila sam se pospremanjem stvari - kao da to obično radim
- kako Flavi ne bi došla do mene i provjerila kako sam. U vrijeme pauze, napokon, otišla
sam potražiti telefonsku govornicu. Nisam htjela ostaviti dojam kako mi je loše prvi dan
na poslu.
Dok sam izlazila na ledeni popodnevni zrak, nisam čak htjela ni razmišljati o tome
gdje je Alex prespavao sinoć. Zadnji put kad sam nazvala Charlija, bio je kilometrima
daleko.
A svinja me nije čak ni nazvala. Već sam htjela početi bjesniti, kad sam se sjetila
da su Elvis i Tony imali isključen telefon cijelo jutro pa me nije mogao dobiti čak i da je
htio. Da je pokušao, sumorno sam pomislila, ali sam odlučila vjerovati da je zvao pa sam
prvo nazvala doma. Za čudo, Linda se javila. Zapravo uopće nisam htjela razgovarati s
njom. Nakon brze duševne borbe sa samom sobom i razmišljanja o tome hoću li reći
samo »oplostite... klivi bloj« užasnim kineskim naglaskom i spustiti slušalicu, pitala sam
je li Alex tamo, ne predstavivši se.
»Nije, iselio je stvari. To si ti, Melanie?« znatiželjno je pitala.
»Ne! Oprostite! Đenja«, rekla sam i spustila slušalicu naslonivši se uza zid. Iselio
je stvari. Još jedan jebeni bijeg pod okriljem noći. Kamo je ovaj put otišao? Pitala sam
se. U Kinu? Na Tibet? Nek se smrzne na Sjevernom polu, ako uopće zna gdje je to. Da
mu...! Kako je mogao?! Opet?
Primijetila sam posebno vruću vizitku neke prostitutke zataknutu za telefon. Žena
je bila nagnuta naprijed, zapešća zavezanih za gležnjeve. Iznad telefonskog broja
ispisanog dječjim rukopisom stajalo je: »Melanie, nova u kvartu, podložna - voli kazne.
Služit će svim vašim potrebama.« To je bio znak. To je sigurno bio znak. Ali što bi
mogao značiti?
Pojela sam sendvič i odlutala do svog novog kutka, gdje je čovjek štakorskoga
lica s moje desne strane odlučno jeo komično smrdljiv hamburger. Komadići salate i
neopisivog ljepila kapali su na moj... na ono što je izgledalo kao moj... no, dobro, golemi
buket istovaren ravno na moj stol. Razmišljala sam o mogućim pošiljateljima: David
Duchovny, glumačka ekipa »Hitne službe«, Alex sa Sjevernog pola...
Krajičkom oka primijetila sam kako djevojka s očicom na čarapama pokušava
neprimjetno plakati.
Brižno sam podigla buket. »Bok, ljubavi«, pisalo je na kartici. Sažet kao uvijek.
Odahnula sam.
»Opet šalješ cvijeće samoj sebi?« nakašljao se Staki, prskajući po meni
hamburgerske izlučevine.
»Ne, cvijeće je zapravo za tebe. Nisam znala da se i tvoj dečko zove Alex. Kakva
podudarnost!«
»Misliš da si duhovita«, mrmljao je Staki i nastavio žvakati.
Okrenula sam se djevojci.
 »Dobro si?«
»Jesam«, cmizdrila je, jer očito nije bila dobro. »Leća.«
Čovjek sa selotejpom na bradi napokon je stigao s mojim telefonom. Čini se da je
telefonska sekretarica bila isključena, a kad sam potražila Charlijev broj u adresaru
primijetila sam da je bijesno precrtan - ne znam jesam li to napravila ja ili Fran - pa sam
sjedila i uzaludno čekala dok nije zazvonio.
»Bok«, rekao je Alex nježno. Raznježio me ton kojim je govorio.
»Preselio si stvari«, rekla sam.
»Pa nije imalo smisla ostati. Tvoja me cimerica ružno gledala.«
»Ozbiljno, razroka je. I stvarno me ružno gledala.«
»Ah.«
Trenutak šutnje.
»Jesi li...«
»Dobila sam...«
Govorili smo istodobno.
»Dobila sam cvijeće. Hvala. Prekrasno je.«
»Htio sam se ispričati. Nisam htio povrijediti tvoje osjećaje i morao sam te nazvati
kad sam sinoć ostao kod Charlija. Ne želim ništa požurivati. Ali, još imamo za to
vremena, znaš. Za zajednički život. Za sve imamo vremena.«
»Znam«, uzdahnula sam. »To bi bilo neoprezno. Prebrzo. I slično.«
Trenutak šutnje, a onda je pokušao progovoriti.
»Opet smo prijatelji?«
»Samo prijatelji?«
»Ma ne. I doći ćeš me posjetiti u Fulham?«
»Neću.«
»Ni ako te budem molio?«
»Ne, ali me možeš malo početi moliti, ako hoćeš.«
»Molim te!« vikao je. »Draga moja Melanie, srce i dušo, sunce mojega života,
kreni na besmrtni put District Lineom i opet uđi u moje carstvo užitka.«
Hihotala sam se.
 »Neću.«
»Večeras?«
»Neću.«
»Znači vidimo se oko šest?«
»Neću.«
»Sjajno. Vidimo se poslije. Donesi vino.«
Spustio je slušalicu, a ja sam se u sebi smješkala.
»O, to je znači bila tvoja ljubavnica?« pitao je Cockney.
»Aha. Tvoja mama.«
»Odjebi.«
Još sam morala riješiti problem s Fran. Zatekla sam je doma, odnosno u njezinoj
garsonjeri. Živjela je skromno, u blizini Kenningtona.
»Franster?«
»Zvučiš mi kao da se umiljavaš. Da vidimo: hoćeš da te sponzoriram na
biciklističkoj utrci oko svijeta za gnjavatore? Hoćeš da ti dam svoju koštanu srž? Ili se
Alex vratio natrag onom kretenu Charliju a ti nisi ništa poduzela?«
»Hmmm... to su sve mogućnosti?«
»Aha.«
»Oprosti! Nisam mogla, ne to! Ne bi razumio! Fran, nemoj me...«
»Bože, što je ovo? >Sofijin izbor<? Dobro. Hoćeš izlaziti s idiotom koji živi s
drugim idiotom, a jebi ga onda, takav je život, s cvijećem ili bez njega.«
»Znaš za cvijeće?«
»Molim? Da, dobila sam golemi buket od Charlija. Odvratni smrad.«
»Oooo. Ja sam dobila cvijeće od Alexa.«
»Baš lijepo. Očito su dobili količinski popust.«
»Hmmm. Koliki je tvoj buket?«
»GOLEM. A tvoj?«
»Prosječan. Prosječan do dobar.«
»Ha ha ha. Čuj, opet me nazvala ona vještica Amanda.«
»Ideš, sad se zaljubila u tebe.«
»Samo je htjela tračati Charlija. I pita hoćemo li pomoći izabrati dijadem.«
»Prije bih si pojela nogu.«
»I ja.«
 7.

Sjedili smo u Ali Bar One poslije šest sati provedenih s Amandom u potrazi za
jebenim dijademom, jer joj je mama bila u »Prioryju«, klinici za pijance koja je bila toliko
ekskluzivna da je Amanda uspjela priču okrenuti tako da ispadne kako je čast završiti
ondje, a djeveruše su sve bile na Barbadosu ili nekom sličnom mjestu. Nisam samo bila
prisiljena glasno se diviti Amandi dok je isprobavala 4000 identičnih filigranskih
predmeta koji koštaju više od moje tri mjesečne plaće, nego sam morala paziti da Fran
ne počne krasti od dosade. Zamoran dan.
»Onda, Manda, kad imaš djevojačku?« pitala je Fran.
Amanda, začudo, nije odmah počela pričati kao obično nego se zacrvenjela.
»Hmm... Nisam sigurna hoću li... ma znate, hoću sve skromno.«
»Ali sad si rekla da hoćeš da sve bude kako treba!« rekla sam, no nije razumjela.
»Ne možeš se udati bez djevojačke večeri!«
»Ehm, da, znam...«, otezala je. »Zapravo, imam djevojačku, ali samo za nekoliko
bliskih prijateljica s faksa.«
Bila sam iskreno šokirana.
»Molim?!« vikala je Fran. »Kad? Zašto nisi i nas pozvala, beštijo?«
»Ehm, za nekoliko tjedana. Čuj, oprostite. Nisam vas htjela uvrijediti.«
Aha, sigurno...
»... oprostite. Ali, znate, nisam vas pozvala jer biste se vi vjerojatno napile i
posvađale. Vas dvije uvijek upadate u nevolje. Jelda je tako, drage moje?«
Nasmijala se.
»Fraser i ja na ovom položaju imamo neke prijatelje. Uostalom idemo u Quagli’s,
a tamo je jako skupo, a onda u Yanna’s pa ću pozvati samo najbliže prijatelje.
Razumijete me, jelda?«
»Najbliže prijatelje! Amanda, a nama si došla cmizdriti kad si imala dvije menge u
razmaku od tri dana u sedmom osnovne!« Fran je bila bijesna. »A kad je Daryl Stobson
rekao da si ga jašila i kad su mu svi vjerovali, nas dvije smo ih uvjerile u suprotno makar
je sve bila istina!«
Bila je istina?
 »O, Bože dragi, Francesca! Pa zar ti nije jasno da vas baš zato ne mogu pozvati?
Što ako počnete pričati ta... sranja pred svim mojim prijateljima? Potpuno biste me
razotkrile. Mi smo samo... Sad je sve drukčije.«
»Ne, nije«, režala je Fran. »Ti si još razmažena krava kakva si uvijek bila. Bože,
kako mi je žao Frasera. Dođi, Mel, idemo.«
Odvukla me za rukav.
»Jesmo li... jesmo li ipak pozvane na vjenčanje?« morala sam jadno pitati dok
smo odlazile.
»Jeste. Ali svi su pozvani«, rugala se Amanda i okrenula nam leđa.
Vani sam gledala kako se Fran puši iz nosnica kao konju.
»Glupa krava«, rekla sam da joj pokažem da smo na istoj strani.
»Jebe mi se!« rekla je Fran. »Ionako ne želim ići na šminkersko vjenčanje. Za
koga me briga? Za seronje u kravatama? Nekog jadnika bez muda kojemu će upro-
pastiti život?«
»Fraser nije jadnik bez muda.«
»Možeš misliti, a Alex nije ljigavac.«
Išle smo mrzovoljno jedna uz drugu i šutjele. Onda mi je sinula sjajna ideja.
Stvarno sjajna, sjajna ideja.
»Naravno«, počela sam okolišajući, »uvijek možemo...«
Fran me pogledala iskosa. »Što?«
»Ne, vjerojatno ti se ideja neće sviđati.« He he he. Moja obrnuta psihologija je
bila nenadmašna.
»Dobro, onda ništa.«
Hodale smo šutke.
Opet sam počela.
»Možemo«... izvalila sam... »pitati Angusa možemo li doći na momačku i tako je
stvarno razbjesniti.«
»Moja obrnuta psihologija je nenadmašna«, rekla je Fran. »Ali znaš što?«
»Što?«
»Ma ne, ne bi te zanimalo...«
»Što?« pitala sam.
 »To uopće nije loša ideja.«
»Hvala«, rekla sam ponosno.
»Mogle bismo ih jako razljutiti. Zapravo, nekoliko malih riječi u Fraserovo uho...
Možda mu možemo pokazati kakva je gospođica prije nego što joj da dvorac i sve
ostalo.«
Gledala sam je u šoku.
»Misliš, da mu ispričamo sve o Amandi?«
»Zašto ne? Ti si njegova prijateljica, točno?«
»Valjda.«
»A ako prijatelju kažeš da će ga progutati krokodil, onda si ga upozorila, točno?«
»Hmm«, zvučalo mi je malo sumnjivo.
»Veliki, otrovni krokodil, Mel!«
»A ima otrovnih krokodila?«
Pogled na Franinu licu govorio mi je da ima.
»Dobro onda«, pristala sam, »može, pretpostavljam da može.«

»Jamesh Bond?«
»Dobro jutro, Moneypenny.«
»Znaš onu zloću koju onaj tvoj brat uporno želi oženiti?«
»Mislim da sam čuo za osobu o kojoj govoriš.«
»Pa, imam za tebe tajnu misiju koja bi je mogla totalno razbjesniti.«
»Da čujem.«
Ispričala sam mu sve o njezinoj izdaji i on je odmah pristao pozvati nas na
Fraserovu momačku večer.
»Makar nisam kum, ipak sve organiziram. McLachlan ne zna gdje mu je glava,
što ćeš vidjeti kad ga upoznaš.«
»Hoće li biti striptizeta?«
»Zašto, vas dvije biste to radile?«
 »Misliš da bi Fraser pristao?«
»Oh, pa znaš ti mojeg brata. Ionako će se sakriti pod stol. Da, možda bude
striptizeta, ali ništa, znaš ono...«
»Što?« pitala sam nedužno. I kroz telefon sam mogla osjetiti kako njegovo ionako
crveno lice sve više crveni.
»Prestani se pretvarati da si zločesta djevojka. Sve će biti u redu. U subotu
navečer u Princess Louise. I reci onoj svojoj mršavoj prijateljici da se više ne tuče.«
»Ha! To joj ti reci! Pa da mogu mirno gledati kako te mlati po glavi.«
Alex je bio blago uznemiren jer nije pozvan na momačku večer, a mi jesmo.
»Pa ti njega čak i ne poznaješ«, napomenula sam. »Dvaput si ga vidio.«
»Znam Amandu i njezine prijatelje.«
»Pa idi onda na njezinu djevojačku večer.«
»Ne hvala. Hrpa vrištećih Harpija. Zašto ti ne ideš?«
Zakolutala sam očima.
»Duga priča. OK, čuj, dođi s nama. Nikome neće smetati.«
Osim Angusu, koji te iz neobjašnjivih razloga mrzi, pomislila sam. O da, i Fran,
koja te jedva podnosi.
»Dobro«, rekao je popustljivo kao da smo ga svi satima molili da dođe.
Ispružio je noge na chaise longue. Charlijev stan, iako lijep i očito vrlo skup, bio je
uređen u stilu »majka i sin«. Namještaj blagih linija - nedvojbeno suvišni komadi iz
vikendice - zajednička prostorija za bicikle, skupa istrošena stereo oprema na skupom i
istrošenom stoliću. Iznad svega dašak opreme za ragbi. Ipak sam sve češće kretala na
dvosatno putovanje prema zapadnom Londonu jer je Alex jasno pokazivao kako nerado
prelazi rijeku ako baš ne mora. Bilo je nedjeljno popodne.
Charlie je ušao i ignorirao me kao i obično.
»Iverak!« dreknuo je Alexu.
»Riblja pašteta!« uzvratio je Alex i oboje su prasnuli u smijeh.
»Imam karte za Twickerse u subotu.«
Alex je skočio. »Sjajno! Kako ti je uspjelo, gade jedan obični.«
Charlie je dodirnuo svoj hugenotski nos. »Samo moraš imati pravog čovjeka na
pravom mjestu«, rekao je loše oponašajući Cockney naglasak.
 »U subotu je Fraserova momačka večer«, rekla sam.
Charlijeve napola zatvorene oči odjednom su zasjale. »Momačka večer! U-huuu!«
»A ti NISI pozvan«, dodala sam.
»Kako znaš? Pa to je momačka večer. Dečki, pivo i komadi, haj hoj!«
»Jer ću ja ići, Fran će ići i, o da, hrpa drugih ljudi koji poznaju mladoženju.«
Charlija je očito uzrujalo kad sam spomenula Fran, ali je samo projurio kroz
kuhinju govoreći: »Ženske na momačkoj? To je nedopustivo. Zvuči bez veze, ako mene
pitate.«
»Idemo van na ručak?« pitala sam Alexa zajedljivo.
Alex me pogledao kao pokunjeni pas i odvukao se za mnom van.
»Drži te na uzdi, ha, stari?« čulo se dok smo odlazili.
»Mislim«, rekla sam dok smo išli niz ulicu, »da je moja mržnja prema njemu
dosegla vrhunac. On je takav... kreten.«
»Charlie nije kreten!« rekao je Alex ljutito. »A ne voli ni on tebe.«
»Buuuhuuuu«, rekla sam. »Silovatelj me ne voli.«
»Svaki dan si sve sličnija onoj svojoj prijateljici Fran«, rekao je.
Za objedom smo nadureno čitali novine. Na kraju sam ga udarila ispod stola i
osmjehnula mu se. Uzvratio mi je osmijehom i podignuo obrve pa smo se u razmjernom
skladu vratili svaki svojim novinama, čitajući naglas najbolje tračeve o slavnima i tko je s
kime spavao tog tjedna, a onda je Alex nestao u nepoznatom smjeru u novom autu
svojega prijatelja Henryja - dvosjedu, naravno.
Ona moja prijateljica Fran čekala je ispred mog stana kad sam se vratila
popodne.
»Nije mi jasno zašto mi jednostavno ne daš ključ«, puhala je.
»Nije mi jasno zašto misliš da stanuješ kod mene.«
Fran se tromo odmaknula od zida i udostojila popeti uza stube do mojega stana.
Još je dobro izgledala ovako nadurena, s obzirom na to da je nama ostalima to prestalo
pristajati u devetnaestoj.
»Čuj...«, sjela je i rekla paleći cigaretu. To je kod Linde bilo strogo verboten, ali mi
se činilo da nije baš raspoložena za sitničarenje. »Onaj smrad, onaj gnjavatorski prijatelj
tvojeg osobnog smrada nazvao me i pozvao na cugu.«
»Molim? Charlie? NEMOGUĆE. Kad?«
 »Prije otprilike dva sata.«
»Isuse. Znači sad će ti platiti večeru prije nego što te pokuša silovati.«
»Čini se«, rekla je Fran stisnuvši oči.
»Bože. To je stvarno previše. Nije čudo da si dobila veliki buket. I što si
odgovorila?«
»Nisam odgovorila: ostavio mi je poruku. Bar mislim. Znaš kakvi su ti snobovi.
Rekao je: >A da odemo na cugu, ha? OK, nda, oprosti, onda bok, nda.< Što je,
statistički gledano, moglo značiti svašta.«
»I što ćeš onda?«
»Ne znam. Mogla bih mu, mislim, reći da si sad odmah ugura slušalicu u guzicu i
nazove hitnu ili ću ja to napraviti glasno pred svima.«
Kad malo bolje razmislim, to bi moglo biti dobro. Dapače, moglo bi biti jako dobro.
»Ooo, napravi ovo drugo. Koje je najjavnije mjesto na kojemu ga možeš
nogirati?«
»Pa...« Uzdahnula je kao glumica i nagnula se. »Najprije sam razmišljala o tome
koji je najgledaniji TV show. Onda mi je sinulo da bismo se morali kvalificirati za
»Zvijezde u njihovim očima<.«
»Nemoj mi reći... Sony i Cher?«
»Keith Harris i Orville14.«
»Fuj. A tko bi bio Orville?«
»Što misliš?«
Trgnula sam se. »Pa pretpostavljam da bi se naviknuo.«
»Bi.«
»Znači nogirala bi ga u »Zvijezdama u njihovim očima<?«
»A ne. To bi dobili, postigli bi rekord i onda bi nas tražili da okrenemo bubanj
nacionalne lutrije i onda bih ga nogirala.«
»Ideš! Plan je skoro savršen.«
»Kako to misliš ›skoro savršen‹?«
Zagrlila sam je.
»Oprosti, zlato. Ali mislim da ni pravi Keith Harris ne bi pobijedio u toj emisiji.«

14 Keith Hariss i Orville – dječji zabavljač i njegov lutak

 Melodramatično je uzdahnula. »Plan B je na Amandinoj djevojačkoj večeri, stol
do onoga za kojim će sjediti ona i njezine otmjene, laskave vještice. Mislila sam da bih
mogla urlikati i možda nešto zapaliti.«
Plan mi se jako sviđao.
»O da, molim te, molim te, daj to napravi.«
»Na žalost, djevojačka je u petak i sve je puno.«
»Provjerila si?« pitala sam puna divljenja.
»Pa zar me ne zovu...«, zastala je. »Kako me ono zovu?«
Južnolondonska lažljiva drobilica muškaraca, nisam rekla.

»Hmmm... nitko te nikako ne zove. Samo Fran.«

»Ha. No dobro, prijeđimo na plan C.«
»?«
»Čitaj novine.«
»Molim?«
Fran je dramatično podigla bradu.
»Seksat ću se s njim dok ne umre.«
O ne. Fran je već prije izvodila to seksanje do smrti. Prizor nikad nije bio lijep.
Svodilo se na to da muškarac provede noć koju nikad neće zaboraviti sa ženom za koju
se nikad ne bi nadao da će s njom završiti u krevetu - odnosno s Fran - a nakon toga je
ponizno tjednima prati i moli za još jednu priliku. Dosad je uvijek uspjelo, a bila je to
kazna za najteže prijestupnike.
»Sigurna si?« pitala sam je. »To je prilično ozbiljno.«
»To je poetska pravda«, najavila je ozbiljno i posegnula za telefonom.
»Charlie! Bok! Kako te lijepo čuti!«
Bijesno sam skakutala gore-dolje ispred nje sve više naglašavajući grimasu
povraćanja. Uzvratila je pokazujući da je lud dok je istodobno razgovarala s njim.
»Da, to bi bilo divno.«
Nisam se smjela smijati.
»Pola devet? Vidimo se... OK. Bok.«
Spustila je slušalicu i ispustila prigušen smijeh.
 »Gotov je!« rekla sam. »Ubila si čovjeka ne trepnuvši okom.«
»Sumnjam da će ga uopće uspjeti izvaditi iz gaća«, rekla je Fran. »Sve je skoro
prejednostavno.«
Sljedećeg dana zabunom sam ušla u lift, a tek onda sam se sjetila da sam sad
tamo, u podrumu boje graška.
Cockney je bio u formi. »Hej, uobražena!« viknuo mi je. Pogledala sam ga
najboljim izdanjem prezriva pogleda. Već sam se preplašila da sam sav svoj strah na
poslu prenijela na njega. Onda sam mu na bradi ugledala nerazmazane tragove
dezinfekcijske kreme i pomislila: što se mora...
»Uobražena«, ponovio je. »Sinoć sam bio s curom, znaš. Navalila je na mene.«
»Znam«, rekla sam slatko se smijući. »Ostavila ti je pseći make-up na licu.«
»Ha«, rekao je ne smijući se. »Kladim se da si ti ostala doma i gledala
>Eastenderse<.«
»Zapravo jesam, ali nisam znala da u slobodno vrijeme igraš ulogu Robbija
Jacksona15.«
Podrugljivo mi se nasmijao i ostavio me na miru. S desne strane je Janie opet
imala crvene oči. Još nismo prešle fazu u kojoj je ja svakoga dana pitam je li dobro kad
je očito da nije, na što ona silovito kima na rubu suza. Njoj sam donijela kavu, ali
Cockneyu nisam, a njezine su oči zasjale na takvu običnu ljudsku ljubaznost.
U vrijeme pauze uzela sam knjigu i pecivo s ciabattom - ali je pravi dojam
pokvario paketić kolutića s govedinom - i povukla se u nišu koju sam otkrila iza re-
cepcije. Bila sam prilično ljuta kad sam otkrila da je niša zauzeta. Janie je bila tamo i
šmrcala u odvratan komad zelenog papirnatog ručnika. Uzdahnula sam i u sebi o-
dustala od mirnog objeda.
»OK, reci mi što ne valja.« Ako nije doživotna zaluđenost Engleskim pacijentom,
sigurno mogu pomoći. O, Bože, nadam se da nije rak ili nešto stvarno strašno. Ili su joj
možda roditelji na samrti - o ne! To bi bilo strašno. Zgrbila sam se od iščekivanja. Uvijek
sam mislila da sam dobra osoba, ali sad mi je postalo jasno da je to bila potpuna
zabluda. Ja sam zapravo išla linijom manjeg otpora. Sranje!
Postupno se šmrcanje počelo smirivati. Pokušala sam je pogladiti po ramenu i
ohrabrujućim glasom reći: »Ne brini se!« To je donijelo novi val. Sendvič mi je u mislima
počeo nestajati u nekom sasušenom zagrobnom životu.
Napokon je pokleknula: »James... moj dečko... je... buhuuuuuuuu...«
No dobro, do nečega smo došli. Nesavršeni dečki su moja specijalnost.

15
Robbie Jackson - lik iz knjige Toma Clancyja »Patriotic Games
 »Možeš mi slobodno ispričati«, rekla sam. »Preselio se u Fulham živjeti s nekim
koga mrziš iz dna duše?«
»Ne«, pogledala me na trenutak iznenađena.
»Opa, ne, to je moja priča«, prisjetila sam se. »Pa što je on učinio?«
»Sinoć nije bio doma... a nije me čak ni nazvao.« Zadnji dio rečenice prigušio je
dramatičan jecaj.
»Hm, pa što onda?« rekla sam veselo. »Tko si ti? Ally McBeal16? To uopće nije
problem! Vjerojatno je otišao na pivo ili nešto slično.«
Glasno je šmrcala. »Zašto me onda nije nazvao?«
»A zašto? U braku ste?«
»Nismo.«
»Imate djece? Ljubimce? Uši?«
»Ne.«
»Pa zašto bi te onda morao nazvati? Oboje ste neovisni.«
Bože, kako je to dobar savjet. Sjajna sam.
Opet je šmrcnula.
»A ti si njega nazvala?«
»Jesam«, rekla je tiho.
»Više nego jednom?«
»Da?«
»Koliko puta?« pitala sam, ne želeći znati odgovor.
»Pa... samo sam...«
»... stiskala ponovno biranje cijelu noć?« prekinula sam je.
Nijemo je kimnula.
»Pfff. To je loše. Koliko ste dugo zajedno?«
»Šest tjedana.«
U glavi mi je odjeknula glazba iz »Psiha«.

16
Ally McBeal - glavni lik istoimene serije, odvjetnica
 »A... dobro.«
Opet sam se smjestila u lonac s cvijećem. Priča je očito bila duga.
Bila je duga, ali ne i nova. Zaručnik ju je ostavio kad su već debelo ušli u fazu
biranja tanjura za svadbu i otad se vješa za svaku slamku. James je burzovni mešetar i
činio se savršeno dosadnim i dobrim pa je mislila da se uopće ne mora brinuti.
»Ne moraš se brinuti«, rekla sam. »Zvuči savršeno... dobro. I bogat je, ako ništa
drugo.«
»Znam«, napućila je usne. »Kad se vjenčamo, mislim da ćemo kupiti lijepu kuću u
Claphamu... ako ikad opet sa mnom progovori.«
Čekaj malo, šizo jedna!
»On ne zna da se ženi, jelda?«
»Ne.«
»Onda ga pusti na miru, za Boga miloga. Janie, on će ionako napraviti što god
bude htio, plakala ti zbog toga ili ne.«
Gledala me kao da će opet zaplakati.
»Ma daj, prestani. Znaš da je to istina. Pusti ga na miru. Čini se da je dobar, a
ovako ćeš ga samo otjerati.«
Smrcnula je kao da je to kraj i pogledala me.
»Znam. Oprosti. Samo ponekad malo poludim.«
»Ha! Ne brini se zbog toga«, rekla sam srdačno, pokušavajući rukom dohvatiti
sendvič.
»A ti«, rekla je iznenada. »Kakav je tvoj ljubavni život?«
»Oh...«, zagonetno sam podigla obrve. »Dobro. OK. Ne, stvarno, OK je,
uglavnom... Ma znaš kako je, ha ha.«
»Pa da«, rekla je. »Pozovi me kad god budeš željela o tome pričati.«
Čekaj malo, pomislila sam. Je li to... hoću reći...
»Okidoki«, rekla sam. (Pa ja nikad ne govorim »okidoki«.)
Pogledala sam kroz atrij u kišu.
»Hoćeš kolutić?«
»Hvala«, rekla je Janie i uzela četiri.
 8.

Alex je nazvao te noći.

»Hej, ljubavi.«
»Hej.«
»Što radiš?«
»Pa znaš, motam se po kući u crnom svilenom čipkastom rublju... o kako je toplo!
Moram otkopčati negliže.«
»Da da da.«
»O, netko zvoni? O Bože, vodoinstalater. Dobar dan. Došli ste mi... očistiti
cijevi?«
»Mel, daj ušuti malo.«
»Dobro... veliki dečko.«
»Slušaj, hm, ovaj, Charlie stvarno želi ići na onu momačku u subotu.«
»Ne, ne želi. Njemu je to grozno, tako je bar rekao.«
»Pa, kad sam u nedjelju došao doma, rekao je da stvarno hoće ići i zamolio me
da te pitam.«
»Bože, pa što je njemu, zar on nema svojih prijatelja? To je prvi tulum na koji je
pozvan? Čekaj malo, ne, htjela sam reći - to je zadnji tulum na koji nije pozvan?«
»Ne, ne znam što se dogodilo. Stalno me gnjavi i ja sam rekao da ću te nazvati.
To je sve.«
»Ha ha ho ho... mislim da znam.«
»Što je? Što?«
»Neću ti reći. I ne - ne može. Dosadan je.«
»Ma daj, Mel... molim te. Molim te. Napravi kompi uslugu.«
»Kompi? Kome? Tebi?«
»Pa znaš što mislim.«
»Ti si moj kompić?«
 »Da«, rekao je. »Tvoj idealni partner. I molim te, molim te, možeš Charliju srediti
pozivnicu?«
»Alex, izbacit će te iz stana ako ga ne uguraš na taj tulum?«
»Hmmm... da?«
»Super. Ne, definitivno ne može doći.«
»Ja ću... ja ću prati posuđe.«
»Pa... vjerojatno neću primijetiti.
»Ma daj... Mel. Bit će zabavno.«
Uzdahnula sam. »Dobro, dobro, kad ti to toliko znači.«
»Fantastično.« U glasu mu se osjećala znatiželja. »A zašto želi ići?«
Ha! Mislim da Alex to ne mora znati. Fran je očito pokrenula postupak.
»Ah«, rekla sam. »Pa...«, rekla sam. Onda me nešto nadahnulo. »Charile očito
nikad prije nije vidio striptiz, a vjerojatno će ga... biti.«
»Ma daj? Ni ja ga nikad nisam vidio.«
»Bože dragi, u što su se samo pretvorile te privatne škole? No dobro. Drago mi je
da si sretan. Vidimo se u subotu... ako ne želiš sad malo navratiti...?«
»Isuse, Mel, pa do tebe mi treba dva sata.«
»A, tako znači. Onda se vidimo u subotu.«
»Bok, slatkice.«
»Bok, medeni.«
Nazvala sam Frasera da provjerim hoće li naglo povećan broj gostiju biti u redu.
Angus je već dobio dozvolu za naš dolazak kad je zaprijetio da će otkazati striptizetu ne
bude li nam dopušten ulaz, pa smo bar Fran i ja bile sigurne. Javila se Amanda.
»O, bok«, rekla sam hladno. Pripremila sam se za to. »Fraser je doma?« Hi hi hi.
»To si ti, Mel draga?«
Aha: što je sad to, zastrašujuća obrnuta psihologija? Možda planira pretvoriti
moje noge u pileće.
»Oprosti, molim te, za ono neki dan, draga. Napetost prije vjenčanja i slično.«
Nisam znala što bih rekla. Čini se da ta napetost prije vjenčanja kod nje traje
dvadeset šest godina.
 »Ništa zato«, mrmljala sam.
»Tako bih voljela da dođeš na moju djevojačku večer, draga. Ozbiljno.«
»Ali...«
»Ne, nema >ali<, draga. Molim te, dođi.«
»A Fran?« pitala sam, vjerna prijateljici. A i bilo bi me previše strah kad bih išla
sama.
Uzdahnula je. »Da, i Fran. Kod Quaglija u osam, sljedeći petak. Nekako ćemo
vas ugurati.«
»Pala si s kruške na glavu?«
»Ne, draga, samo sam... mislila... O, bilo bi tako glupo i neugodno kad bi se vas
dvije pojavile na Fraseovoj momačkoj večeri. Mislim, to poniženje...«
»A ne. Pa ići ćemo mi tamo. Baš će biti zabavno«, rekla sam.
»Ne budi luda, draga. To je za dečke. Oni te ne žele tamo!«
Znala sam! Nije mogla podnijeti da netko drugi bude u središtu pozornosti ma i
jednu sićušnu mikrosekundu.
»Mogu dobiti Frasera, molim te? I hvala što si nas pozvala... ipak. Lijepo što si
mislila na nas.«
»Čuj, to sam ti rekla samo zato što sam htjela biti ljubazna...«, rekla je zločesto,
»ali on uopće ne želi da se vi tamo pojavite. To se dogodilo samo zato što je onaj njegov
retardirani brat mislio da će biti zabavno. I Fraser misli da će biti neugodno. Svi će vam
se rugati.«
ŠUTI, VJEŠTICE! Tako sam to željela izgovoriti.
»Čuj, Amanda«, rekla sam što sam mirnije mogla, »sve će biti dobro. Svima će
nam biti dobro. Ne brini se za nas. Možeš li sad pozvati Frasera na telefon, molim te?«
Šutnja, pa grozničavo šaptanje. Htjela sam spustiti slušalicu, ali sam se prisilila
ostati na vezi.
»Mmmm, halo«, javio se hrapav, poznat glas.
»Mbok, Frase...«
Trenutak smo šutjeli. Mogla sam zamisliti Amandu u pozadini kako povlači prstom
preko grla... dramatično bijesna kao kraljica u Snjeguljici.
»Frase, stvarno će ti smetati ako dođemo na tvoju momačku večer?«
Fraser je očito odvagivao: cure i striptizeta ili ništa.
 »NE. NIPOŠTO.«
Neugodan ton me iznenadio.
»JESI LI RAZUMJELA? NI SLUČAJNO. DOBRO?«
Onda je spustio slušalicu. Zadovoljno sam zagrlila samu sebe. Sve ide dobro.
Iako mi se činilo malo zabrinjavajućim kako je Fraser prevario svoju zaručnicu. Hoću
reći, ja sam je smjela mrziti - ja se neću s njom vjenčati.
Sjetila sam se da sam ga zaboravila pitati za Alexa i Charlija. Ma nema veze,
sigurno će se stopiti s pozadinom.
Napokon sam, osjećajući već kako mi se slušalica lijepi za uho, uspjela uloviti
Fran i ispričati joj što se dogodilo. Bila je zadovoljna.
»Sve bih dala da sam mogla biti duh, uvući se u njezinu sobu i vidjeti joj lice kad
se to dogodilo.«
»A ne bi radije bila muha na zidu?« pitala sam.
»Da li bih radije bila muha nego duh?«
»No dobro, možemo o tome poslije? Jer ćeš mi SAD ispričati što se dogodilo s
Charlijem.«
Zločesto se smijala. »O, Bože, ne mogu ti to ispričati na telefon. Bilo je stvarno
odvratno. Tako sjajno. Skoro je šteta što ga moram kazniti, stvarno.«
»Ali kaznit ćeš ga.«
»Na žalost, pravila su pravila. I vidjet ćeš u subotu. Je li nazvao i molio da ide s
nama?«
»Je.«
»Excellente!«
Subota se brzo približavala, a ja sam shvatila da nemam pojma što ću obući na
momačku večer. Cockney se jako začudio što smo uopće pozvane na tako nešto, i čak
mi je ponudio da će me naučiti kako birati koktele sugestivnih imena.
Janie je izgledala mnogo bolje, samo je skakala dva metra svaki put kad je
zazvonio telefon i pitala me mislim li kako je prerano da Jamesa predstavi roditeljima.
Razmišljala sam o tome trenutak.
»Pa, ja sam uvijek mislila da je čitanje oporuke jedina stvarno neopasna prigoda.
Ali takvi su možda samo dečki koje ja poznam.«
Pozelenila je, a ja sam požalila što sam uopće otvorila usta.
 Svađala sam se sa samom sobom hoću li obući traperice, a onda sam zaključila
da neću, ako slučajno završimo u jednom od onih noćnih klubova gdje više vole jeftine
sjajne kostime iz Top Shopa nego pravu odjeću. Dobra večernja haljina, međutim, nije
pravi izbor jer će sigurno u jednom trenutku netko početi prolijevati pivo. Ne dolazi u
obzir ništa usko ili kratko, da me ne pobrkaju sa striptizetom. I ništa prejednostavno, jer
bi mogli misliti da sam lezba pa zato moram ići s dečkima van. Bljak. Tako mi je ostao
samo nasumce kupljen »mačji kostim«, koji sam tako nazvala jer bi se mačke, kad god
bih u njemu prošla kraj njih, nakostriješile i ispuštale »sssssssssuuuuuuuu« zvukove.
Fran je, kad se pojavila, izgledala sjajno u nečem dražesnom i nevjerojatno
trendovskom. Bilo je sve gore. Uzela sam kilt iz dna ormara. Fran je zapovjednički
stresla glavom. I baš dok sam skakala uokolo u crnim čarapama i nekakvom čudnom
japanskom kimonu koji je na tajanstven način dospio među moju odjeću, netko je
pozvonio.
»Možeš otvoriti?« rekla sam. »To su sigurno Alex i Charlie.«
»Moji najdraži muškarci«, čeznutljivo je prela.
Fran je otplovila iz moje sobe, a ja sam čula bučne glasove. O, zvučala je
pristojno. Onda mi je do sobe dopro Alexov glas:
»MOLIM TE, prestani me zvati seronja.«
Nasmijala sam se samoj sebi.
Zvučali su malo prebučno. O Bože, nadam se da se nisu napili. To bi bilo strašno.
Napokon sam se odlučila za elegantne hlače i cvjetnu košulju, nabacila maškaru i
sjajilo i pojavila se vani.
Alex i Charlie izvukli su jednu od Lindinih boca vina i glasno raspravljali koju bi
ludu ragbijašku pjesmu mogli zapjevati. Uh oh. Pogledala sam Fran, koja je kimnula i
podigla pogled. Bili su totalno, savršeno, razuzdano pijani.
»BESTIJALNO JE BAJNO!« vikao je Charlie.
Na to je Alex odmah odgovorio:
»GURNI KLADU U MEKU ROLADU!«
»SPUSTI BATINU NA ZELENU TRATINU!« urlao je Charlie požudno.
»BESTIJALNO JE BAJNO!« zaključili su zajedno, pridržavajući jedan drugoga.
»O Bože«, rekla sam Fran. »Ne možemo ih povesti. Odvratni su.«
»To im ti reci.«
»Zašto to uvijek ja moram?«
»Pa nisam ja pozvala Charlija.«
 Kad je čuo Fran kako izgovara njegovo ime, Charlie je pao na pod i uhvatio je oko
gležnjeva. Tresnula ga je.
Okrenula sam se dečkima. Obojica su bili jako crveni u licu, a vino je opasno
pljuskalo uokolo.
»Alex, ti si pijan kao zemlja«, rekla sam trudeći se da ne zvučim kao učiteljica.
»Isuse, lutkice, zvučiš kao moja stara učiteljica«, mumljao je ljuljajući se naprijed-
natrag.
»Ne možeš takav ići na momačku večer!«
»MOMAČKA VEČER! MOMAČKA VEČER!« počeli su skandirati. Charlie je ustao
s poda i zbunjeno pogledao oko sebe. »Gdje smo?«
»Ma daj začepi!« Strpljenje mi je ishlapilo i nisam to više mogla podnijeti. »Ne
možete s nama pa fino odjebite.«
»SABLJOM MLATI, NEK SE PAMTI«, počeo je Alex neumorno.
»SVRDLOM BUŠI, KUĆU SRUŠI«, pridružio mu se Charlie.
»O Bože«, rekla sam Fran. »Što ćemo sad? Zbrisati?«
»Dobra ideja«, rekla je. »Možda ih Linda kad se vrati s večeri za samce u Tescu
nađe kako se valjaju u bljuvotini i pišalini po njezinom tepihu.«
»BESTIJALNO JE BAJNO, KOMPA! BESTIJALNO JE BAJNO!«
»Možda ih možemo izvući van i onda nestati.«
»Dobra ideja. I dobro da si Alexu uzela njegove ključeve.«
»Sranje.«
»Čuj, idemo. Vjerojatno će biti dobri.«
»JA JE LJUBIM OD SVEG SRCA, ZELEN GRAŠAK IZ NJE FRCA!« viknuo je
Charlie odjednom. Fran i ja smo prestale razgovarati pa smo se okrenule.
»To je kriva pjesma, idiote«, rekao je Alex.
»ZNAM!« vikao je Charlie. »Mmmm... ! GURNI MOTKU U OVCU KROTKU!«
»TO JE VEĆ BOLJE!« vikao je Alex. »TERET ISTOVARI U ŽABU U BARI!«
»O Bože«, sjela sam, a onda opet ustala kad sam primijetila da sjedim u vinu i na
dometu pljuvačke.
»To je sjajno. To je jednostavno sjajno. Kao prvo, Amanda više nikad neće s
nama razgovarati jer smo joj radile iza leđa.«
 »Da i a) boli me i b) kako će otkriti?«
»Pa vjerojatno ubrzo nakon uhićenja ove dvojice i njihove slike u novinama.«
»SEKSAJ KOZU ZA NERVOZU!«
»PUSTI TIGRA NEK SE IGRA!«
»A onda«, nastavila sam hrabro, »onda ćemo se pojaviti na tom tulumu i biti
izbačeni, a Angus i Fraser više nikad s nama neće razgovarati. Tako sam u samo
jednom danu uspjela udaljiti oko trideset tri posto svih svojih prijatelja. Da ne
spominjemo Alexa, kad se ujutro probudi od udaraca kojima mu lice pretvaram u krvavu
kašu.«
»Zašto to ne bi sad napravila, ionako ne bi primijetio?«
»Kakvog bi to imalo smisla?«
»Idemo«, Fran me uhvatila pod ruku. »Prekinimo s tim. Možda ispadnu iz
taksija...«
»Da, u neku drugu dimenziju. Hajde vi tamo, idemo.«
Počeli su teturati prema vratima.
»ŠTAP SMJESTI ŽIRAFI NA CESTI!«
»KOPLJEM MAŠI KRAVI NA PAŠI!«
Pa smo svi četvero zapjevali spuštajući se niz hodnik:
»BESTIJALNO JE BAJNO, KOMPA! BESTIJALNO JE BAJNO.«
Gotovo smo izbačeni iz taksija, a ja sam morala upotrijebiti svu svoju sposobnost
smirivanja situacije kako bismo stigli do puba Princess Louise u Holbornu. Bacila sam
nervozan pogled prema Fran, ali se ona činila vrlo hladnokrvnom, iako je Charlie
pokušavao kleknuti pred nju i elokventno iz dubine duše izraziti svu svoju odanost. Kad
god se previše približio, udarila ga je koljenom u grb na ragbijaškoj majici.
Duboko sam udahnula na vratima, uspravila se i krenula unutra.
»Ne može, tu je privatna zabava, kompa«, rekao je čudan stvor na vratima,
majmun koji govori.
»Da, točno«, rekla sam. »Momačka večer Frasera McConnalda.«
»Lairda McConnalda«, pomogla je Fran.
Majmun je uzdignuo obrve.
»Vi ste...«
 »Ne, nismo. Mi smo pozvani gosti. Dođi, Mel...«, i Fran nas je bahato progurala
unutra.
Kao u filmovima o vampirima, svi su zašutjeli kad smo ušli u krčmu. Mnogo
mladića stajalo je i pijuckalo u ugodnoj atmosferi, a sad su došla dva para cica i sve im
pokvarila. Neki dečki su čak pušili cigare pa atmosfera jedva da bi mogla više podsjećati
na Freuda. Htjela sam se okrenuti natrag, ali je na sreću Angus priskočio u pomoć.
»O, bok!« prišao nam je, sav ozaren. »Drago mi je što ste došli.«
Osmijeh mu je nestao s lica kad je pogledao preko ramena i primijetio teturajuće
figure Alexa i Charlija.
»Oprosti!« rekla sam odmah. »Bacili bi ih u rijeku u vreći, pa ih nismo imale srca
ostaviti.«
Angus se kiselo nasmiješio. »Oh, pa dobro, kad su već tu... Hoće li«, pokazao je
na Charlija, »izazivati nevolje?«
Fran je nekako uspjela niotkuda izvući cigaru s kojom je izgledala mačkasto
prelijepa.
»A ne«, prela je. »On neće izazivati nevolje, zar ne, veliki moj dečko?« I
namignula je Charliju kao vještica iz tridesetih, dok su njemu ispadale oči.
Angus je, razumljivo, bio zbunjen, pa se okrenuo prema meni.
»Mogu li ti donijeti piće?« rekao je žustro.
»Hm... bocu Budvara, molim.«
»Meni produljenu votku, molim«, naručila je Fran bahato.
»Što?« pitala sam kad je Angus otišao do bara. »Što to izigravaš? Vamp
kraljicu?«
»Ma daj, Mel«, rekla je. »Pogledaj oko sebe. Četrdeset muških i nas dvije. Kad
sam zadnji put otišla s muškarcem?«
»U četvrtak.«
»Njega ne računam. To je bila dužnost. I večeras je beznadno pijan, a ja sam
raspoložena. Ja sam osamljena lavica. Makni mi se s puta.« Povukla je cigaru i u mene
otpuhnula kolutove dima.
»Ha. Moj dečko je tu...« Okrenula sam se. Alex je skamenjen ležao na sofi. »Pa
moram biti dobra.«
»Da?«
»Da!«
 Angus se vratio s pićem, a Fran je svoje iskapila. Oči su joj sjale, okrenula se oko
sebe. »Tko je... ono?« rekla je Angusu, pogledavajući muškarca bebastog, blijedog lica
koji je stajao uz zdjelu punča i obilno si natakao.
»To je Johnny McLachlan... kum. Zašto, želiš se upoznati s njim?«
»Da. Oprati i...«
»Fran!«
Angus je očito mislio da smo obje poludjele, ali je svejedno domahnuo Johnnyju
McLachlanu da dođe k nama. Johnny McLachlan je širokim pokretom ruke pitao »tko,
ja« i na kraju prišao, blago pogrbljen.
»Johnny, ovo su naše prijateljice Melanie i Fran.«
»Bok«, rekla sam.
»Drago mi je«, povikala je Fran. »A sad mi reci sve o sebi i o tome kako si postao
kum dragom Fraseru.«
»Je, aha, bok«, rekao je Johnny naglaskom uz koji je Angus zvučao kao princeza
Anne. »Pa ja sam, ovaj, učitelj zemljopisa, ’naš.«
»O, kako je to uzbudljivo«, Fran se prisno nagnula prema njemu. Johnnyjevo čelo
osulo se graškama znoja.
Angus i ja smo se samo pogledali i odmaknuli u stranu.
»Što je, zaboga, tvojoj prijateljici? Tjera se?«
»Čini mi se.«
»Ona to misli ozbiljno?«
»Ozbiljno? Pa, na Johnnyjevom mjestu bih uplatila životno osiguranje.«
»Pojest će ga živog?«
»Isisati do kostiju.«
»Uuf«. Zastao je.
»O, sad sam se sjetila zašto sam došla«, rekla sam.
Angus me upitno gledao.
»Mladoženja? Vjenčanje? Potkovice i slično? Sjećaš se!«
»O da. Baš sam užasan domaćin. Dopusti...«, naklonio se i ponudio mi ruku...,
»otpratit ću te do gospodinova stola.«
»Tako si ljubazan.«
 Fraser je sjedio na velikoj kožnoj klupici u kutu, okružen mladim muškarcima koji
su izgledali kao tehničari. Pretpostavila sam da su to njegovi kolege inženjeri. Svi su
izgledali prilično jadno, a ne kao da doživljavaju primitivno iskustvo povezivanja.
»Hej«, rekla sam, još držeći Angusa pod ruku.
Fraser je pogledao prema meni i nasmijao se.
»Hej. Drago mi je da si došla.«
»I meni. Upast ćeš u nevolje?«
»Oh, Fraser je uvijek u nevolji... jelda, stari?« rekao je Angus i svi su prasnuli u
smijeh. Fraser se skrušeno nasmijao.
»Ne, neće, naravno. Svi su prisegli da će šutjeti.«
Začulo se zborno »Aha, da!« i »Koliko ćeš nam platiti?«.
»Dovela si onu svoju strašnu prijateljicu?«
»Da. Tamo je i ponaša se strašno.«
Fraser pogleda prema njoj.
»O, Bože moj, siroti mali Johnny. Nisi je valjda pustila na njega?«
»Nema nikakve veze sa mnom, na žalost. Danas se ponaša kao lavica.«
Angus i on razmijene poglede.
»Išao sam u osnovnu školu s Johnnyjem. Nisam se poslije baš viđao s njim, ali je,
kad sam tražio kuma, ispalo da mi je najstariji prijatelj. Bože, nadam se da neće u njega
zariti svoje pandže...«
U kutu je Fran gutala drugi martini s rukom na Johhnyjevu reveru. On joj je nešto
zdušno objašnjavao - valjda joj je pričao o proširenim riječnim rukavcima, ali ja sam
vidjela da ga ona ne sluša nego samo zabacuje glavu uz bučan i razuzdan smijeh.
»Oženjen je osam godina, a žena ga nikad ne pušta iz kuće. Došao je ovamo
samo zato što sam obećao da neće biti striptizeta.«
»Fraser, koliko si laži morao izgovoriti dok si organizirao ovu večer?«
»O tome ne želim ni razmišljati. Tko je za još jedno?«
»Daj, daj«, vikali su dečki za stolom i skupili se da mi naprave mjesta.
Pokazalo se da uopće nisu jadni, samo su ozbiljno pristupili raščlanjivanju
»Dosjea X«, e e cummingsa17, politike, komedija i opće situacije u svijetu, bar u onome

17
e e(Edward Estlin)Cummings (1894.-1962.)- američki pjesnik i slikar
dijelu povezanom sa strojarstvom i »Dr. Whoom«. Čudno, učinilo mi se da su
fascinantno društvo bez predrasuda, beskonačno opuštajuće. Naravno, pomoglo je i to
što nisu morali plaćati piće.
Svaki čas začulo bi se glasno roktanje ili provala smijeha i činilo se da su se Alex
i Charlie spustili na razinu bestijalne komunikacije. Ali baš kad sam razmišljala o tome
kako mi se jako sviđaju Fraserovi prijatelji, začulo se komešanje oko vrata. Ušla je žena
u dugom kaputu iz kojega su virile sandale s visokom potpeticom i mrežaste čarape.
Cijela relevantna politička i kulturna rasprava odmah se raspršila. Odjednom sam
imala mnogo manje mjesta na klupi jer se razina testosterona povećavala pa je dečkima
odjednom trebalo mnogo mjesta za širenje nogu.
Iza striptizete stajao je golem čovjek koji je traženje utičnice za kazetofon uspio
pretvoriti u veliki problem. Odmah se začulo »Hey, Big Spender«. Ne gaseći cigaretu,
žena je nonšalantno krenula prema sredini sobe i, ne pokazujući zanimanje, zbacila
kaput.
Dotad pristojni i šarmantni dečki kraj mene pretvorili su se u zvijeri. Lavež je bio
nevjerojatan, naglašen vučjim kricima dok se žena iznenada stresla na »Spend ... a little
time with me«.
Na kraju je krenula prema našem stolu. Uzbuđeno »iiii haaa« začulo se kad se
nagnula da joj netko otkopča grudnjak, a dečko kojem se približila jedva se suzdržao -
nakon mrkog izbacivačeva pogleda - da ga ne odapne. Grudnjak je odletio kroz zrak i
sletio u blizini iznenađenih Fran i Johnnyja koji su se žvalili u kutu kao da su baš sad to
izmislili.
Grudnjak je dobio buran pljesak, ali su sve oči brzo skrenule prema glavnoj
atrakciji. Dečki su širom otvorili oči dok žena umalo da nije zijevnula, prostački me
pogledala (pomislila sam) i podigla nogu na stol kako bi otkopčala haltere.
I ja sam skoro zijevnula i pogledala prema mjestu gdje sam zadnje ugledala
Alexa i Charlija koji su mumljali kao dva stara cugera na željezničkoj stanici. Alex se s
mukom pridigao, a Charlie ga je podupirao. Dok sam kao hipnotizirana gledala,
ignorirajući sve jaču histeriju iza sebe, Alex je pokupio grudnjak od zlatnog lamea i
zakopčao ga preko košulje, plešući uz glazbu Shirley Bassey. Približio se Fran i
Johhnyju, izvodeći sve raskalašenije pokrete, dok ga je Charlie povicima ohrabrivao.
Striptizeta se, napokon, kad su je svi pogledi zaobišli, okrenula i ugledala Alexa kako se
njezinim kostimom kao ručnikom trlja između nogu.
»Ej!« viknula je i to je izbacivaču bilo dovoljno da prestane samo izgledati
prijeteće, nego da stvarno nekog izbaci.
Prišao je Alexu i stavio mu ruku na rame. Nevjerojatno pijani Alex se
nekontrolirano cerio. Charlie je, međutim, opet bio na nogama.
»Pusti ga«, vikao je drsko.
Izbacivač je pogledao Charlija svojim najzlokobnijim pogledom.
 »Da?«
»Da! Ili jednostavno... odjebi!«
Trenutak zlokobne tišine, osim jedva čujnog šuma koji sam proizvela
pokušavajući pobjeći. O, Bože, opet je to napravio. A ja sam ga dovela.
Izbacivač je oprezno uzeo grudnjak iz Alexove mlitave ruke i spustio ga na stol.
Onda je polako, gotovo nježno, poveo obojicu van. Nitko se nije pomaknuo dok su s
druge strane vrata dopirali zvukovi tučnjave kao iz crtića. Nakon otprilike tri minute,
izbacivač se vratio otirući ruke.
»Ideš, Leese?« pitao je.
Leese je već bila odjevena - na svoj način. Stajala je pred Angusom dok joj je
plaćao, a onda je par otišao u dostojanstvenoj tišini.
Zažmirila sam od strahote. Nitko nije ništa rekao. Onda je napokon osamljeni glas
s glasgowskim naglaskom tužno rekao:
»Mislio sam da je tip bolji plesač.«
Napola sam otvorila jedno oko. Fraser se okrenuo, ali sam mu u očima mogla
vidjeti sjaj.
»Hoćeš reći da sam doveo striptizetu na momačku večer za gomilu pedera?«
Cijela je prostorija prasnula u smijeh u kojem se osjećalo olakšanje napetosti, pa
su naručene nove runde. Prišla sam Angusu.
»O, Bože, tako mi je žao. Hoću reći... oni su tako... oprosti.«
»Razumijem te«, rekao je ljubazno. »A sad mi sve ispričaj.«
»Hoću, samo moram provjeriti je li Alex dobro.«
»Zašto? Pa zaslužio je.«
»Ne nije! To je bila samo šala.«
»Njoj nije.«
»No dobro, pa znaš kakvi su dečki.«
»Ha. Nisu svi isti.«
Osjećala sam kako me gleda dok sam išla prema vratima. Fran i Johnny su sad
izgledali kao da pripadaju drugoj biološkoj vrsti pa sam skrenula pogled.
Vani je sve bilo mirno. Nigdje nisam vidjela dečke, a nisam čula ni prigušeno
stenjanje. Ispitivala sam situaciju gotovo pola sekunde, a onda sam čula provalu dje-
čačkoga smijeha s vrha stuba i zaključila da bih se mogla vratiti na toplo i na pivo.
 Unutra su svi izgledali crvenije. Fran i Johnnyja nije bilo niotkuda, ali su dečki
Fraseru upravo davali napuhanu plavokosu lutku koja je izgledala baš kao Amanda.
Ustao je, crven u licu, kad je Angus sjeo kraj mene i dodao mi bocu piva, iz koje
sam zahvalno potegnula.
»Htio sam reći...«, počeo je Fraser muževno.
»Cice van«, vikao je glasgowski glas.
»Šuti, Nash.«
Okrenula sam se da pogledam tko je taj Nash. Bože, pa uopće ne zvuči kao
Crnac, pomislila sam, a onda se odmah osjetila kao najgluplja osoba na svijetu.
»Samo sam htio reći«, nastavio je Fraser, »da mi je drago što vas je danas ovdje
toliko.«
»Svi osim kuma«, doviknuo je netko, a zatim se začula provala opscenoga
smijeha.
»No da, dobro, svi osim... hm... gospodina McLachlana koji je, kako se čini,
zauzet nečim drugim.«
»Je, tamo nekom kurvicom.«
»Hej!« rekla sam Angusu. »Oni govore o mojoj prijateljici.«
»A tvoja prijateljica se ne ponaša kao obična kurva?«
»Ha. Pa možda.«
»Dobro, smiri se...«, Fraser je izgledao malo uznemireno. »Samo sam vam htio
zahvaliti što ste došli, a znam da su neki od vas prevalili dug put. Ženidba je
zastrašujuća stvar, iako nije tako zastrašujuća kao pogled na sve vas kako tulumarite u
jednoj prostoriji.«
Začulo se prijateljsko mrmljanje.
»Ozbiljno. Sjajno vas je sve ovdje vidjeti. Htio bih zahvaliti bratu, koji je sve
organizirao, gospodinu Flahertyju, koji nam je iznajmio pub i... svima vama dečki.«
»I cure!« zacvilila sam.
»I počasni dečki«, rekao je Fraser naklonivši se prema meni. Nasmiješila sam se.
»Pa popijte nešto. I oprostite za striptizetu...«, više nije znao što bi rekao.
»U Fraserovo zdravlje!« povikao je Angus.
»U Fraserovo zdravlje!« vikalo je društvo. Mislim da sam samo ja primijetila da je
izostavio mladenku iz zdravice.
 »Za striptizetu!« viknuo je netko.
»Za zmazanu flojsu koja je odvukla Johnnyja!«
»Molim?« pitala sam Angusa. »To je prosto?«
»Ne obaziri se.«
Odlutali smo natrag do Fraserova stola i pridružili se društvu.
Večer je tekla dalje - vlasnik i McConnaldov otac nekad su zajedno pili pa ga baš
nisu brinula ograničenja radnog vremena. Upala sam u ugodno pijanstvo - sve je tako
mirno plutalo kraj mene, a ja sam po miloj volji uskakala i iskakala iz različitih razgovora.
»Razgovaraj s njim«, rekao je Angus.
»Čuj, samo sam je jednom vidio. Činila se u redu.«
»Nije u redu. Ona je obična kravetina i pretvorit će mu život u pakao. Zato sam
vas sve doveo - da ga nagovorite da odustane.«
»O čemu vas dvojica razgovarate?« upala sam vedro.
»Ni o čemu«, rekao je Angus kratko i nastavio piti.
»Ti si upoznala tu >Amandu< koju će Frase oženiti«, pitao je drugi mladić.
»Jesam, naravno. Znam je cijeli život.«
Angus me samo pogledao.
»I kakva je ona?« pitao je tip.
Zastala sam, nisam znala što bih rekla. Idiotski, ali odjednom sam se osjećala
prilično lojalnom. Fran i ja smo mogle govoriti o Amandi i vaditi joj utrobu kao lešinari, ali
nije bilo u redu da to netko drugi radi.
»Pa... ona je prilično lijepa i odvratno bogata. Draga je.«
»Pošteno«, rekao je tip Angusu. »Ništa mu neću reći. U takve se stvari čovjek ne
smije miješati. Moja sestra se udala za pravog gada i nitko joj ništa nije mogao reći.«
»Što se dogodilo?« pitala sam.
»Pa pokazalo se da je pravi gad. Ostavio je i nju i djecu i sve.«
»O Bože dragi, Mel«, planuo je Angus. »Ona je vještica i ti to dobro znaš.«
Uzdahnula sam.
»Oprosti ako baš ne razumijem najbolje, ali ti neprestano o njoj govoriš. Pa zašto
je toliko mrziš? I Alexa i Charlija... no, dobro, nema ništa loše u tome što mrziš Charlija...
Ali, hoću reći, kad smo se upoznali, mislila sam da si odvratan jer si nas tako sve mrzio.
Ali sad znam da nisi, da si zapravo dobar, ali ništa ne razumijem. Ti si pritajeni
komunist? Mrziš šminkere? Pa i ti si šminker. Tvoj brat je pravi plem... ovo zadnje nisam
mislila onako kako je zvučalo.«
»Gotova si?« pitao je Angus.
Razmislila sam na trenutak. »Hm... jesam.«
Protrljao je oči zapešćima.
»Čuj«, rekao je, »kad bih ti nešto rekao, bi li se zaklela da to nećeš reći
Fraseru?«
Tip je još bio s nama i nije htio privlačiti pozornost na sebe tako da ustane i ode,
ali mu je bilo neugodno što sluša privatan razgovor. Trudio se zuriti u pepeljaru.
»Možda«, rekla sam. »Možda na život svog psa.«
»Uozbilji se. Ti nemaš psa.«
»OK, ali ništa ne obećavam.«
Pogledao je u stranu. »Čuo sam jednom što je rekla. Na onaj svoj glupi
minijaturni mobitel. Kad je došla mami u posjet prije nekoliko tjedana i kad se prema njoj
ponašala kao gospodarica. Morala se nagnuti kroz prozor da dobije signal, a ja sam bio
u susjednoj sobi.«
»S čašom prislonjenom uza zid?«
»S otvorenim prozorom. Čuj, hoćeš da ti ispričam ili ne?«
»Da, molim«, rekla sam krotko.
»Razgovarala je s nekim iz časopisa Hello!.«
Dramatično je zastao. Pogledala sam ga kao da je lud.
»Iz časopisa Hello!? I to je sve? Pokušavaš im upropastiti brak i prije nego što je
sklopljen zbog Hello! i... i njihovih beznačajnih slika nesretnih i slavnih??«

Nastavio je ne obazirući se na mene.

»Nudila im je prava na vjenčanje. Čuo sam je. Obećala im je da će moći >snimiti
Taru<. A znaš da oni vole ta sitnoaristokratska sranja. >Nisu li bogatuni krasni? Evo
jednoga od njih kraj konja.< I slično tome. Vještica!«
Mrmljao je u čašu.
»Ne razumijem«, rekla sam. »Samo je htjela da joj slika bude u novinama.«
»Nije«, rekao je polako, kao da sam idiot. »Tražila je 15.000 funti da im dopusti
fotografirati i«, oponašao je njezino kreštanje, »»opsežan intervju sa mnom o novom
dvorcu... nema smisla razgovarati s plemićem, draga... znaš i sama što imaju između
ušiju, hi hi hi.<«
»Isuse. I dobila je novac?«
Pogledao me tmurno.
»Ne znam. A ako i je, Fraser sigurno o tome ništa ne zna.«
»Ne. Ti misliš da je ona sve namjestila?«
»Govoriš o...«, okrenuo se. »Govoriš o ženi koja se pojavila, potpuno slučajno, u
životu moga brata mjesec dana poslije tatine smrti, kad smo svi bili sjebani od šoka... i
još smo... i pogodi što se događa! On zažmiri usred bijela dana i već su zaručeni. Da bi
ona bila na naslovnici jebenog Hello!. Vjerojatno je proučila sve ekscelencije u zemlji.
Mislim da ona to može, ti ne?«
»Sigurna sam da to nije istina«, rekla sam makar uopće nisam bila sigurna.
»Sigurna sam da ga voli.«
»Zašto? Što, reci mi iskreno što misliš, netko poput nje vidi u nekom poput njega,
osim one glupe srednjovjekovne ruševine u Kirkudbrightshireu?«
Pogledala sam na drugu stranu. Fraser je bio znojan i neuredan, a kovrčava kosa
mu je padala u oči. Jednom rukom je zagrlio svog velikog prijatelja Nasha, a drugom
Amandu za napuhavanje i svi su (lutka je samo zijevala) pjevali »Danny Boy«, jako jako
loše, i izmišljali riječi.
»Mislim da je mami dosta što je izgubila jednog člana obitelji u ovoj godini.
Jebena titula. Samo zato što ste samostalne moderne žene, mislite da se tako nešto
više ne događa. Ali događa se.«
Okrenuo se i zagledao u piće. Lice mu je bilo crveno. Zurila sam u stol.
»Mislim da nam treba još jedno piće«, rekla sam.
»Donijet ću«, viknuo je tip za našim stolom, skočio i odjurio na drugu stranu puba.
Oboje smo začuđeno gledali za njim. Kad smo se okrenuli, Fraser i Nash izvodili su
bravure pokušavajući otpjevati visoku notu na kraju »Danny Boya«, a onda su odjednom
zastali kad se na vratima pojavila silueta vrlo blijedog, vrlo prljavog Johnnyja
McLachlana, koji je izgledao kao da ga je napala lavica.
Prolomio se grohotan smijeh dok je Johnny teturao među stolovima širom
otvorenih očiju. Od Fran ni traga. Sjeo je potišteno za šank, crvenih očiju.
»Veliko, molim.«
Nash je od smijeha tresnuo na pod zajedno s lutkom. Svi su se u prostoriji smijali
i lupkali Johnnyja po ramenu. Odjednom sam se osjetila jako osamljenom
predstavnicom ženskoga roda.
 Zgrabila sam piće i krenula u zahod u potrazi za Fran. Kao u jednoj od onih knjiga
Agathe Christie u kojoj osobe jedna za drugom nestaju sa zabave. Sad su već svi bili
jako pijani i sve je postalo zbrkano. Dugo sam obučena sjedila u zahodu i koncentrirano
proučavala prljave podne pločice trudeći se da ne padnem sa zahodske školjke.
Nisam imala pojma koliko sam dugo bila ondje, kad sam začula kako netko ulazi
u kabinu do moje.
»Fran!« šapnula sam odmah.
Duga stanka.
»Mmm... ne, ja sam.«
Bio je to jedan od braće, ali nisam znala koji. Zvučao je kao Angus.
»Što ti tu radiš, ludo.«
»Muški zahod je tako... odvratan. Ima krvi. Pomiješane s...«
»Dobro, dobro, ne želim sad o tome razmišljati.«
»Oprosti.«
»Nema veze. Angus, to si ti?«
Stanka.
»Mmm... da.«
»Čuj, oprosti za ono što sam rekla. Stvarno mi je žao. Nisam znala...«
»Ma ništa zato. Ponekad sam malo razdražljiv. To je vjerojatno zato što svi misle
da je moj brat tako divan.«
Čula sam nešto što je zazvučalo kao prigušen smijeh, ali sam ga odlučila
zanemariti.
»Čuj, ja se zapravo slažem s tobom«, rekla sam. »Ja mislim da je Amanda krava,
ti misliš da je Amanda krava, ali tvoj frend ima pravo: nema smisla petljati se u to. Ljudi
jednostavno nešto naprave, htjeli mi to ili ne. Tko zna: možda je drukčija kad je s njim
nego sa svim drugim osobama na ovom planetu.«
Odjednom je u susjednom zahodu spuštena voda i vrata su se zalupila. Polako
sam ustala, dopuštajući da mi se krv slije iz glave. Drhteći sam otvorila vrata. Sranje.
»Majmune lažljivi!« vikala sam na njega. Bila sam bijesna.
Fraser je bio jarko crven u licu. »Samo sam htio čuti što ćeš reći. Zbog čega ti je
žao?«
 »Ne tiče te se što sam htjela reći! Ja sam razgovarala s Angusom a ne s tobom!
Kako je to bilo glupo.«
»Da, samo zato što si tako pijana da ne razaznaješ glasove.«
Zurila sam u njega. »O, sad je to moja pogreška. Molim? Ne znam. Ne znam
zašto uopće razgovaram s tobom. Baš me briga«, krenula sam prema vratima. Uhvatio
me.
»Čuj, oprosti. Molim te, nemoj ići.« U njegovu se glasu čulo koliko mu je to prijeko
potrebno.
»Dobro!« Sad sam bila u prednosti. »Mogu ostati, otići... Baš me briga,
shvaćaš?«
»Šuti malo. Molim te. Oprosti.«
Stajali smo trenutak ne progovorivši ni riječ. Onda je oslonio svoje vitko tijelo o
umivaonik i izbacio duge noge. Smočio je guzicu, ali se činilo da ne primjećuje.
»Je li istina...«, oklijevao je. »Hoću reći, ti si... svi ste...? A jebi ga.«
Duboko je udahnuo i počeo iznova.
»Čuj, to s Amandom... mislio sam da se ona i Angus jednostavno ne slažu.
Odbila je da mi bude kum čim ju je upitao zašto poziva sve te ljude koje jedva poznaje,
samo zato što su slavni.«
»Ne valjda sina Seana Conneryja?«
»Da, takve ljude. Pa to je njezin posao, jelda?«
To je zvučalo poznato.
»Hoću reći«, rekao je tiho, »ti si joj najbolja prijateljica. Ni ti je ne voliš?«
Glas mu je bio tako blag i nježan da ga nisam mogla povrijediti.
»Ona nije moja najbolja prijateljica, ljubavi. Gotovo je uopće ne viđam. Ovih dana
je gotovo i ne prepoznajem...«
Po izrazu njegova lica bilo mi je jasno da ovo ne pali. »Hoću reći, ona je OK.
Stvarno, poznajem je cijeli život... Čuj, sjećaš se onda na faksu, kad sam htjela izići s
Flattypussom Malloyem? A ti ga nisi mogao podnijeti jer je imao kvrgu na vratu?«
»Bilo je odvratno! Stvarno... posebno s onog mjesta na kojem sam ja stajao.«
Između nas je bilo najmanje trideset centimetara razlike u visini.
»A on je zapravo bio jako dobar«, nastavila sam.
»Grbavi gad.«
 »Pa, nekad neke ljude ne volimo a da zapravo ne znamo zašto.«
»Što je s njim na kraju bilo?«
»Čula sam da je na kvrgu nacrtao drugo lice i da se iznajmljuje za tulume.«
»Ideš!«
Na trenutak smo razmišljali o tome. Gledala sam svoj odraz u zrcalu. Ili mi je miš
prešao preko lica, ili je došlo do teškog maskaroprolića.
Odlučila sam opet pokušati.
»Čuj, kad Amanda nešto poželi«, rekla sam iskreno, »ona to svakako nastoji i
dobiti. Sva se usredotoči samo na jedno i ništa je ne može zadržati.«
Za razliku od mene. Nježno sam mu dodirnula lice. Trepavice su mu bacale sjenu
na obraze.
»Znači da te stvarno, stvarno želi.«
Gledao me ranjenim pogledom.
»Stvarno tako misliš?«
»Da.«
Uzdahnuo je.
»Toliko je voliš?« pitala sam, iznenada osjetivši čežnju za trunkom romantične
drame u mom životu.
»Ona je... znaš, tako lijepa i samouvjerena, i poznaje toliko ljudi i... tako...« Fraser
je spustio pogled. »I, znaš, stvarno se htjela udati za mene!«
»Zar je u to bilo tako teško povjerovati?«
Nasmijao se. »Ne znam.«
Dočekalo nas je nekoliko slabašnih »u-hu-a« kad smo skupa izišli iz ženskog
zahoda, ali je jednoumna brigada bila već prilično umorna, a prostorija puna zamagljenih
glava spremnih na odlazak. Fran nije bilo nigdje na vidiku pa sam hrabro odlučila sama
otići doma...
Veselo sam mahnula Nashu i primijetila Angusa u kutu kako duboko razmišlja
ispijajući viski.
»Idem ja«, najavila sam.
»Onda bok.«
»Čuj, oprosti«, rekla sam drugi put te večeri.
 »Zašto?« smijao se umorno. »Samo smo raspravljali i to je sve.«
»Da, valjda.« Nisam mu htjela reći što se dogodilo u zahodu...
»Nikad mi nisi ispričala...«
»Što?«
»Nikad mi nisi ispričala o Alexu.«
»Duga priča.«
»To si i prije rekla. Imam puno vremena.«
»Onda drugi put. Hm, kad ga već imaš puno. Ali ne večeras kad je meni preostalo
samo dvadeset osam minuta i odbrojavanje prije nego što se onesvijestim gdje god da
se nađem.«
Nagnula sam se kako bih ga poljubila za laku noć. Neočekivano me zagrlio.
»Hoćeš da idem s tobom potražiti taksi?«
»Ne treba«, rekla sam zahvalno. »Ovo je Holborn, za Boga miloga... što mi mogu,
goniti me do smrti?«
»Onda laku noć.«
Osmjehnula sam se, okrenula i otišla da nekim svojim nespretnim potezom ne
pokvarim draž trenutka.
Vani sam primijetila taksi i baš sam podigla ruku kad sam začula nekoga kako me
zove slabašnim glasom iz pokrajnje uličice.
Ne želeći prihvatiti istinu, pretpostavila sam da zli duh dolazi po mene zbog prošle
noći pa sam odskočila metar i pol u zrak. Kad sam ugledala ruku kako mi se približava iz
uličice, razabrala sam da je bar napola ljudska... Nadala sam se.
Prišla sam joj i sagnula se nad jadno biće.
»Uuuuuuuuh, Alex! Tražila sam te... mislila sam da si otišao.«
»Nije mi bilo dobro.«
»Što ti se, zaboga, dogodilo?«
»Mm, udario me. Onda sam osjetio umor pa sam morao odspavati. Probudio sam
se i nisam znao što bih. Onda si ti došla.«
»Zato što sam ja zapravo anđeo Gospodnji«, rekla sam strogo. »Možeš ustati?«
 Htjela sam otkriti u koliko je lošem stanju. Još je bio pijan, na oku mu je izbijala
prekrasna modrica, ali je njegov krasan patricijski nos ostao krasan patricijski nos i nije
mi se činilo da je išta slomio. Podigla sam ga na noge.
»I povraćao sam.«
»Da, jesi!« rekla sam, odjednom primijetivši, ali mi je ipak uspjelo da ga ne
ispustim kao kamen.
»Charlie?«
»Pojma.«
»Fran?«
»Pojma.«
Uzdahnula sam.
»Hajde, daj.«
Pozvala sam taksi. Vozač je usporio, ugledao me kako gotovo nosim tijelo,
pobljuvanu ratnu žrtvu, pa je opet ubrzao.
»Smrad!« vikala sam za njim. »Usrani, usrani smrad.«
Jedan ledeni sat poslije, svi su moji lijepi, zbunjeni, pijani osjećaji isparili, a ja sam
proklinjala London, tulume, taksiste, a posebno sam proklinjala golemu smrdljivu vreću
krumpira koju su mi dodijelili da je vučem uokolo samo zato što sam u nju zaljubljena.
Napokon smo našli taksista koji je bio previše napušen da bi ga bilo briga za
bljuvotinu - to je zapravo, sudeći po mirisu taksija, bila njegova specijalnost - i koji nas je
vratio u Kennington do pola četiri ujutro. Cijela je zgrada bila tiha i u potpunom mraku.
Alex je samo htio u krevet, ali u ovakvom stanju nije bilo nikakve šanse da mi se
približi pa sam ga istovarila odjevenog od glave do pete pod tuš i otvorila vodu.
Odmah je počeo zavijati kao pas. Zamahnula sam rukom kroz zrak, što je
uspješno zaustavilo zavijanje, ali je pritom pao i zastor. Srušio se uz snažan tresak dok
sam ja tamo stajala, držala mu ruku preko usta, svijena u strašnom luku i mokra od
glave do pete. Zastor nas je prekrio kao golema haljina za duha, a ja sam samo čekala
kad će sići svi susjedi i početi bacati cipele na mene. Alex me pogledao, začuđeno i
izgubljeno, a ja sam zažmirila i pokušala smisliti kamo bih se mogla odseliti kad me na
kraju izbace iz stana.
Ništa se nije dogodilo. Izvukla sam se ispod zastora i nakrivila glavu poput lisice.
Ni glasa. Izvukla sam Alexa, obrisala gotovo svu sasušenu krv s njegova lica. Tupo je
stajao dok sam ja u tišini pokušavala namjestiti zastor za tuš, ali sam onda odlučila sve
zanemariti, nadajući se da će problem do jutra nestati.
 Nedjelja je već napola prošla kad sam odšepala do kuhinje u očajničkoj potrazi za
tekućinom. Popila sam dva i pol deci mlijeka - BLJAK - jer je samo toga bilo i psihički se
pripremala da odem pogledati kupaonicu. Bila je besprijekorna, kao da nikad u njoj
nismo bili. Zastor je opet bio namješten, krv oprana. Pitala sam se na trenutak jesam li
možda sanjala, a onda sam stresla glavom da se razbistrim.
»Hm, Linda?«
Stidljivo sam zakucala na njezina vrata. Otvorila je onako kako to rade žene u
»Policajcima« dok njihovi muževi bježe preko ograde iza kuće.
»Da?« zurila je u mene kroz debele naočale.
»Oprosti zbog zastora u kupaonici.«
»Nema veze.«
»Stvarno... kupit ću ti drugi ili... hm kupit ću ti drugi.
»Nema veze.«
Nisam se htjela s njom upuštati u natjecanje u zurenju pa sam se postupno
povlačila, osjećajući se odvratno, i vratila u sobu s još jednom čašom mlijeka. Alex je još
bio u totalnoj nesvijesti, a oko mu je postajalo fluorescentno.
»Alex«, siktala sam, bacajući se kraj njega. »Alex! Probudi se! Bojim se svoje
asocijalne cimerice! Mislim da će me sasjeći sjekirom! I ostaviti me ovdje, i nitko me
neće naći tri tjedna!«
»Ndaaaj.« Alex je pokušao otvoriti oči, pa je shvatio da ne može jer je imao šljivu.
Usredotočio se na čašu mlijeka, oči su mu iskočile, a koža pozelenila.
»NE! Nemoj povraćati!« maknula sam čašu. »Ne opet!«
Polako je zažmirio i onesvijestio se.
»Sjajno«, pomislila sam. »Uhvaćena između tihog psihopata i nesvjesnoga
flegmatičnog stroja.«
Morala sam izići iz stana. I, naravno, morala sam otkriti što se dogodilo s Fran.
Mislila sam da bi bilo bolje otići do nje nego telefonirati, udahnuti svjež zrak i nabaviti
nešto protiv mamurnosti. Navukla sam traperice i nekoliko nasumce odabranih pulovera
i odlutala u hladno poslijepodne.
Fran je živjela u gotovo praznoj garsonjeri, oko petsto metara niz cestu.
Garsonjera je bila bijela, netaknuta i potpuno prazna. Ali, zapravo, to nije bio dizajnerski
hir: ona nije imala mašte i mrzila je taj stan pa je zato praktički stanovala kod mene - moj
je stan možda bio pun psihopata, ali su bar bili nekakvo društvo. Krenula sam odlučno,
zastala zbog hitne infuzije dijetalne kole prije nego što povratim zbog predoziranja
mlijekom. I predoziranja pivom, pretpostavljam. Glavni ulaz u zgradu bio je otvoren kao i
obično, a ja sam krenula uza stube.
 »Juu-huuuu!« viknula sam kroz vrata, glasno ih zalupivši.
»Na noge lagane, zlato. Moramo obraditi PUUUUNO tračeva, a ti POSEBNO,
gospođice radodajko.«
Iznutra su dopirali glasovi i čula sam kako se netko kreće.
»Hajde!« vikala sam nestrpljivo. »Moram doznati sve o tebi i onom žgoljavom
malom bezveznjaku i ispričati ti o Angusu i Frasera i svemu ostalom.«
S druge strane vrata dopirali su zvukovi kao da netko pokušava navući hlače,
gubi ravnotežu, skakuće i onda se stropošta na pod.
Odjednom mi je sinulo da možda i nije sama. Pokušala sam se prisjetiti što se
dogodilo s Johnnyjem McLachlanom kad se vratio za šank. Sranje! Sigurno je otišao i
došao ovamo! Ah! Nadala sam se da nije čuo da sam ga nazvala bezveznjakom. A ona
nije čak ni znala da je oženjen! Ili - bljak! - nismo otkrili što se dogodilo Charliju. Možda
se već jednom vratila na ševi-dok-ne crkneš postupak. Ideš, kako će biti ljuta. O ne, ili je
oženjen čovjek ili je seronja! Preeeviše koktela.
Naslonila sam se na vrata.
»Em... hoćeš da odem i vratim se poslije...?«
Prekasno: Fran je već otvorila vrata. Stajala je ondje, izgledala iscrpljeno u
muškoj košulji i s ručnikom oko bokova. Napravila sam grimasu.
»Mogu otići, znaš. Nije mi problem.«
»Bok, Mel«, rekla je umorno. »Ne, mislim da je OK.«
Maknula je ruku s vrata, a ja sam ušla u zagušljivu, mračnu sobu - i ugledala, ni
više ni manje nego Angusa, koji je izgledao prilično krotko dok je provjeravao je li mu
zatvarač na hlačama do kraja zatvoren.
»!«, pobunila sam se.
Zurili smo jedno u drugo. Pocrvenio je kao cikla, a ja sam pokušavala doći k sebi.
»Bok!« rekla sam živahno, dobacujući Fran bijesan pogled.
»Boook«, rekao je Angus, gledajući u pod. Pretvarao se da gleda na sat. »Hmmm
mislim da bih morao ići... rekao sam Fraseru da ću mu... hm, pomoći da izabere
kravatu.«
Polako sam kimnula. Svi smo ukočeno stajali, dok Fran nije sinulo da mora
skinuti košulju. Praktično ju je zgrabio i zakopčao brzinom svjetlosti.
Fran, koja nije htjela pokazati da joj je neugodno, smireno je stajala u grudnjaku.
Na trenutak mi se učinilo da će se rukovati s njim i zahvaliti mu što je došao.
 Angus je otišao zamuckujući. Pričekala sam punih pola sekunde i onda se
okrenula.
»ŠTO je to DOVRAGA bilo?!!!?«
»O, za Boga miloga, Melanie, pa ne moraš se tako uzrujavati.«
»Uzrujavati?? Ja?? Pa nisam se ja seksala s dvojicom u osam sati.«
»Ni ja, draga moja. Da pristavim kavu?«
»Ha? Pa što ti je?«
Fran je obišla sobicu, podigla rolete i otvorila prozore, a onda uključila aparat za
kavu. Stajala sam nasred sobe i frustrirano kršila ruke.
»Reci mi!« molila sam je. »Mislila sam da sam ja zadužena da se napijem i
budem zločesta.«
Fran je sanjarski gledala kroz prozor sve dok mi nije došlo da je ubijem. Uvijek je
bila prilično milostiva prema suprotnom spolu, ali ovo je bilo previše - prvo Charlie, onda
Johnny i sad Angus, ni više ni manje nego Angus. Moj novi prijatelj za kojega sam
mislila, moram si priznati, da mu se prilično sviđam, a), i b) da je prilično plemenit.
Kava je napokon bila gotova, a ona je sjela kraj mene u svojoj »Frankie Says
Relax« majici koja joj je još dobro stajala.
»Molim te, Fran«, rekla sam pokušavajući zvučati mirno, »samo mi reci što se
događa. Iz svemira si uključena u posebnu misiju da spavaš sa svim muškarcima koje
poznajemo?«
Nježno me pogladila po ruci. »Nije ono što misliš.«
»Molim, uključene su i životinje?«
»Nisu.«
»Pa što je onda?«
»Znaš da sam lavica?«
»0 da. Znači da zapravo i jesu u pitanju životinje...«
»Johnny se baš i nije pokazao kao lav.«
»Ne čudi me. Praktično si mu odrubila glavu.«
»Nije istina.« Dobacila mi je oštar pogled. »Izišli smo...«
»Da, da vas uhite.«
»... udahnuti svježi zrak...«
 Otpuhala sam.
»... i prije nego što smo prešli dva metra, briznuo je u plač.«
»Iskreno, Frannie, to me nimalo ne čudi.«
»Mel, je li ti itko ikad rekao da previše pričaš?«
»Hm. Zapravo i je. Često to čujem. Smiješno, baš je neki dan Alex rekao da
uvijek više pričam kad sam...« - izgledala je kao da ju je pogodio grom - »... nervozna«,
završila sam.
Fran je zarežala. »I onda je briznuo u plač i rekao da mrzi ženu i život i posao i da
sam ja nešto najljepše što mu se ikad dogodilo i da je sve tako depresivno i da je ovo
jedini tulum na kojemu je bio u zadnjih osam godina i da nemam pojma kako je to iz
dana u dan predavati zemljopis gomili nepismenih životinja.«
Zastala je, čekajući moj komentar, ali nisam ništa rekla.
»Na kraju smo završili u baru u prizemlju, a ja sam provela najdosadnija i
najtreznija tri sata u životu slušajući o nečijem odvratnom životu.«
»Zašto nisi pobjegla i došla me potražiti? Ja sam se sjajno zabavljala.«
»Kad god sam napravila najmanji pokret, počeo je ridati u čašu i ponavljati da
sam mu najbolja prijateljica koju je ikad imao.«
»Ma daj.«
»Ozbiljno, Mel«, gledala me izmoždeno, »imaš li ti pojma koliko sad znam o
papirologiji potrebnoj za upis u državnu školu.
»Pa možda će ti koristiti ako budeš ikad igrala Miss Jean Brodie18 «, rekla sam,
ohrabrujući je.
»Zato sam napokon odlučila otići prije nego što počnem zabijati viljušku u bedro.
A onda me pokušao poševiti.«
»Pa to je razumljivo s njegovog gledišta.«
»Bezobraznik jedan! Da je bio blijed i zanimljiv stranac, nemam ništa protiv. Ali
ako sam se morala beskrajno dosađivati tri sata slušajući o njegovoj ženi, onda može ići
pišati u vjetar, što se mene tiče.«
»Ti si vjerojatno najljubaznija osoba koju sam ikad upoznala.«
Uzdahnula je. »Znam, a onda sam ga napucala.«

18 Miss Jean Brodie - glavni lik romana »The Prime of Miss Jean Brodie« britanske književnice Muriel Spark, objavljenog 1961.
 »Udarila si ga?«
»Ne doslovno. Žaba cmizdrava. Onda sam popila piće-dva i vratila se gore i
tražila te.«
»Ostala sam do kraja, pa znači da sam vjerojatno baš bila otišla.«
»I jesi... vidjela sam te s prozora kako vučeš Alexa niz cestu.«
»I nisi mi došla pomoći?«
»Bilo je ledeno.«
»Da, bilo je, hvala na pitanju.«
»A u baru gotovo nikoga više nije bilo osim Angusa, koji se nalijevao duplim
viskijima.«
»Znam, vidjela sam ga prije nego što sam otišla.«
»Izgledao je prilično jadno pa sam počela razgovarati s njim.«
»Je li me uopće spomenuo?«
»Hm, ne, nije.«
»O. OK.«
»Zašto pitaš?«
»Tako, bez veze.«
»Ha.« Opet me oštro pogledala. »Uostalom, bio je prilično pijan pa sam mu
dopustila da ostane ovdje. I to je sve.«
Bilo mi je toliko lakše.
»Znači, nisi s njim spavala?«
»Pa jesam, spavala sam s njim.«
»Odvratna si!«
»Ja sam odvratna? Što je gore - Angus ili Nicholas.«
»To nije bitno.«
»Baš to je bitno. Uostalom, nije ozbiljno.«
»Pa on ti se čak i ne sviđa. Ti misliš da izgleda kao pas.«
»To ti misliš.«
 »Ja? Ne sjećam se da sam to rekla. Osim ako možda nisam htjela reći da su psi
jaki i dobri, valjda. Čekaj, psi nisu takvi. Gdje mi je bila pamet...«
»Kako je Alex?« pitala je Fran, srčući kavu.
»Tko? O, mislim da je dobro.« Ispričala sam joj sve o tušu.
»Nadam se da nije imao potres mozga ili nešto slično«, rekla sam odjednom. »O
Bože! Što ako godinama bude u komi samo zato što ga ja nisam odvela u bolnicu!«
»Onda ću moći izvesti svoj poseban ples sreće«, rekla je Fran. »Popij kavu i ja ću
ti ispričati kakav je Angus u krevetu.«
I ispričala mi je.
Ostavila sam Fran nakon otprilike jednoga sata kako bi se mogla naspavati i
otišla sam doma, dok mi se u glavi sve vrtilo.
Kupila sam slaninu i jaja, a zatim tiho ušla u stan. Ništa se nije čulo. Htjela sam
na prstima otapkati u kuhinju, kad sam začula stenjanje.
»Mel... ti si?«
Virnula sam u svoju sobu koja je smrdila po viskiju.
»Alex?«
»Ja sam...«, rekao je slabim glasom.
Sjela sam kraj njega na krevet. Oko mu je bilo crveno i ljubičasto-zeleno, ali više
nije bilo otečeno i zatvoreno.
»Kako si?« pitala sam nježno.
»Kao da me pregazio Death Star.«
»O, ljubavi. Što ti mogu donijeti?«
»Samo ne mlijeko, molim te«, rekao je. A onda se blago nasmiješio. »Bio sam
tako strašan?«
»Bio si zločest, a prijatelj ti je bio oličenje zla.«
Smijao se, a onda se trgnuo.
»Nismo mislili ništa loše. Samo smo bili na ragbiju i popili nekoliko piva...«
»A onda je počela gužva. Sjajno, jelda?«
Na silu se nasmijao. »Koliko smo bili strašni?«
»Za sve si platio.«
 »Mogao sam ga zdrobiti, znaš.«
»Naravno, ljubavi.«
»Da se ponovno s njim sretnem, srušio bih ga...« Pospano je pružio ruku prema
meni, a ja sam mu dopustila da me zgrabi.
»Ja sam najtolerantnija cura na svijetu, znaš?«
»Znam«, rekao je pospano. »Znam.«
 9.

Očajnički sam trebala nekoga s kim ću razgovarati na poslu, ali izgledi mi baš
nisu bili najbolji. Samo se Cockney, čije je ime, naravno, bilo Steve, udostojao pitati kako
je bilo na momačkoj.
»Super«, rekla sam. »Ispalo je da je striptizeta lezba i ja sam se šlatala s njom.«
»Ma daj?« promrmljao je, a oči su mu bile okrugle kao tanjuri.
»Ne.«
»Lezba! Vjerojatno se nisi mogla ni s kim šlatati«, mrmljao je ispod glasa.
»Pa to, zapravo, i nije točno. Obično pustim dečke da nas gledaju. Ali samo one
koji mi se sviđaju... znači nemaš sreće!«
Nadurio se i vratio poslu, koji se, koliko mi se činilo, sastojao uglavnom od
dodavanja boje.
»Kako si, Janie?« pitala sam je blagim, boležljivim glasom koji sam čuvala za
osobe slomljena srca.
»Dobro«, rekla je hrabro, »imao je kartu za ragbi u subotu, ali je ipak bio sa
mnom u IKEI.«
»Vidiš? Voli te. A ja sam bila na tom tulumu u subotu, znaš...«
»Ali nije htio ići na izložbu >Naš dom< u Earls Courtu...«, počela je šmrcati. »I
došao je tek poslije emisije >Sve o nogometu<! Kad je već bilo prekasno!«
Zurila sam u nju. »Jesi ti normalna? Ne možeš voditi dečka na izložbu >Naš
dom< nakon samo dva mjeseca. Ne možeš ga uopće voditi na izložbu >Naš dom<. Isu-
se! Moraš prestati čitati prokleti >Daily Mail< A na tulumu je bio frajer koji mi se prilično
sviđa, znaš, ali je na kraju završio s mojom najboljom prijateljicom. A ionako mi se ne
smije sviđati jer imam sjajnog dečka u kojeg sam zaljubljena preko glave. Ali on - ovaj
prvi, a ne moj dečko - pokušava sabotirati bratovo vjenčanje i hoće da mu pomognem.
Ali ako se to ne uzme u obzir, on je stvarno dobar. A ja sam, naravno, zaljubljena u
svojeg dečka. Ali sam stvarno ljuta jer je ovaj prvi frajer spavao s mojom prijateljicom.
Čak mi se činilo da sam ljubomorna - ali zapravo nisam ljubomorna. I što da sad
radim?«
Zurila je u mene, zinuvši.
»Osim da ih odvedem na izložbu >Naš dom< i provjerim koji će od njih naći
najčvršći tepih?«
 Nisam mogla vjerovati - opet su joj navirale suze.
»Samo sam htjela pogledati jastučiće. Pa bar jastučići nisu obvezujući, jelda?«
Ah! Sad mi je dosta. Moram nazvati Samaritance i pitati njih. Ali kakve sam sreće,
samo će me tješiti ili biti potpuno rastreseni. Namjestila sam mučenički izraz i okrenula
se prema Janie kao svetica.
»Dooobro. Kao prvo, zašto ga ne pustiš na ragbi? On je dečko, a dečkima treba
ragbi. Vjeruj mi, ja to znam.«
Treptala je. »Ti svog dečka pustiš?«
»Pa daa!«
»I onda je sve OK?«
Razmislila sam na trenutak. Nisam htjela reći: Dobro, osim tučnjave i vrijeđanja
striptizeta i povraćanja po meni i nemirnog sna...
»Pa daa!« rekla sam. Bože, daj da je pod hitno nogira pa da mogu za promjenu ja
pričati o svojim problemima.
»Znate što bi vi, cure, morale«, rekao je Cockney kojemu je nekako uspjelo
istodobno nanositi boju i slušati naš razgovor. »Morale bi naučiti igrati ragbi, ne? Onda
bi vi same mogle trčati po igralištu, uvaljati se u blato i slično. Tako bi svi bili sretni -
dečki jer mogu gledati ragbi, a vi bi igrale, ne...«
Obje smo se okrenule i pogledale ga.
»Ti si jako dugo bio sam u spavaćoj sobi dok si bio tinejdžer, jelda?« pitala sam
ga.
»Ne«, durio se. »Nisam.«
»Iz dana u dan zurio si u zid, stiskao prišteve i slušao Phila Collinsa.«
»Daj zašuti.«
»Sanjao o danu kad će Linda Lusardi19 proći i slučajno zakočiti pred tvojom
malom cockeneyevskom kućom.«
Podigao je ruke i otišao. »Ne moram to slušati.«
»Oh, Steve, Steve, hvala ti što si mi popravio auto... ali kako bih ti ja, Linda
Lusardi, mogla uzvratiti?«

19 Linda Lusardi - kazališna glumica i TV voditeljica

 Okrenuo se na vratima i pokazao mi dvojku. Ali se lagano nasmiješio. Nadala
sam se.
Dobila sam tri poruke. Jednu od Fran koja je pitala što bi obukla na Amandinu
djevojačku večer. Ako misli tamo ići, mora pitati nekog drugog. A neću ići ni ja, jer ne
želim da mi netko tamo iskopa oči, hvala na pitanju.
Drugu od Alexa koji je »samo htio reći dobro jutro, dušice«. Bio je jako sentiš od
subote. Što je, jasno, bilo dobro, ali pomalo neobično. Dosad se to, zapravo, nikad nije
dogodilo. Zvučao je skoro ljigavo!
Treća je počela čudno. Najprije duga stanka i nekakav »err«. A onda se čulo
glasno pročišćavanje grla i ispričavanje. Bilo mi je jasno tko je.
»Angus«, rekla sam u telefon, makar je to bila samo poruka. »Bez brige, to sam
ja. Da, mislim da si gnjavator, ali to je OK. Nema veze.«
»Em, bok, em, ovdje Angus. Em, Angus McConnald.«
A, taj Angus.
»Pa, ovaj, mm, samo sam te htio pitati kako si poslije subote i, em, jesi li za objed
ili nešto slično da porazgovaramo, znaš... da se malo izbrbljamo... Neću spominjati ni
vjenčanje ni bilo što...« Zastao je. »Dobro, možda možemo malo o vjenčanju... Ne smiju
se... O, Bože. Ma, uostalom... nazovi me na 555 2127. Oprosti, 0171 555 2127.
Kretenski engleski pozivni brojevi. Ah. Oprosti. OK. Bok.«
Bilo mi je jasno da neće ostati samo na ovom. A ni Fran. Nekako bih htjela da me
izostave iz svega, ali mrzim kad me zaobilaze. A i nešto u meni želi ga opet vidjeti.
Nisam ga odmah nazvala, ali sam tintom zapisala njegov broj u adresar.
»Pozvane smo, znaš«, govorila je Fran, »pa ćemo se pojaviti i nešto izvesti.
Terminatorice.«
»To nije čak ni smiješno.«
»Možda bismo mogle pozvati onu striptizetu u Quagli’s.«
Našle smo se na ratnom vijeću. Odnosno, Fran me došla nagovoriti da nešto
napravim, a Alex je već ionako bio u stanu. Rekla sam Fran što je Angus rekao na mo-
mačkoj. Uzbudila ju je mogućnost zločestoće i još je čvršće vjerovala da ćemo učiniti
dobro ako pokušamo sve upropastiti, bar malo. Ja baš nisam bila tako sigurna. Alex je
čitao »Sunday Times« i sve ga se to nije ni najmanje ticalo.
Zazvonio je telefon. Javila sam se, a onda rukom prekrila slušalicu i provirila kroz
vrata dnevne sobe.
»Angus!« šapnula sam Fran. Dva telefonska poziva u dva dana, mislila sam. U
mislima sam samu sebe grlila od sreće. Znala sam da imam pravo. Mislila sam da je
možda malo zaljubljen u mene. Jako malo, kad je tako brzo otišao s Fran. Mrzim
devedesete. Malo udvaranja ne bi škodilo. Morao me obožavati deset - petnaest godina
i biti sretan kad mu dobacim cvijetak ili tako nešto.
Fran je slegnula ramenima.
»Onda«, pitala sam, »da ga pozovem?«
»A zašto bi to meni smetalo?«
»Ne znam... jer te, hm, vidio iznutra?«
Alex podigne začuđen pogled sa sportske stranice, ali i on je znao kakva je Fran.
»Stvarno, nema veze«, rekla je. »Rado bih ga vidjela. Drag je. I može se priključiti
našem planu.«
»Hmm«, nisam znala koliko blisku suradnju želim između njih dvoje.
»Hej!« vratila sam se telefonskom razgovoru brzinom koja je točno odavala što
sam radila.
»Hoćeš nam se pridružiti? Sjedimo, pijuckamo vino i zločesto tračamo
poznanike.«
»Aha, OK.«
Dala sam mu adresu i očekivala da će me tražiti nekoliko sati i pojaviti se psujući
kretenske južnjačke ceste, ali došao je za pola sata, naoružan dvjema dobrodošlim
bocama vina. On i Alex ledeno su se osmjehnuli jedan drugome i rukovali, na što je Alex
rekao: »Pustit ću vas troje da masakrirate ostale.« I vratio se svojim novinama.
»Uuuu«, rekla je Fran. »Gospodin Savršeni uzvraća udarac.«
»OK, prestanite vas dvoje.«
Fran mu je dobacila završni ubojiti pogled, a onda nam se pridružila na
jastučićima na podu.
»Onda«, rekao je Angus kroz stisnute zube. Očito je razmišljao što bi rekao.
»Ovo nije nezgodno, jelda?«
»A što to?« pitala je Fran.
Udarila sam je u gležanj. »Ne, nije«, dodala sam. Fran se slatko smijala, tako da
je Angusu bilo neugodno.
»Kako je Fraser?« pitala sam.
»Dobro. Oporavio se. Ona ga«, ton je bio vrlo jasan: tako ljudi govore o Margaret
Thatcher, »prisiljava da izabere servis. A kad god on nešto izabere, ona veli da je krivo.«
 »Obožavam tu igru«, rekla sam.
Fran se ispružila na podu i okrenula licem prema stropu, s rukama iza glave.
»Čuj, a zašto mu jednostavno ne veliš? Odi i reci: Fraser, nemoj je oženiti. Ona je
gadura. Žgoljava poblajhana odvratna gadura. Beštija od glave do pete. Da je
predsjednik zvala bi se Agaduraham Lincoln.«
»Što hoćeš reći?«
»A da je kauboj, zvala bi se Butch Gadury.«
»Fran, to je prilično suptilna ideja. Ali mislim daju je Angus već na neki način
isprobao.«
Angus je lagano kimnuo.
»Tako nekako. Ali nisam otpjevao cijelu pjesmu o beštiji.«
»I što se dogodilo?«
»Gledao me kao poslušno pseto i rekao«, glas je bio iskren, »>Angus, vas dvoje
se jednostavno niste našli. Vjeruj mi, ona je tako slatka. Bit će sve dobro.<«
»Ah!« rekla je Fran. »Ne mogu vjerovati da postoji nešto na svijetu što više mrzim
od žena za koje muškarci govore da su slatke, ali koje su zapravo prave pravcate
BEŠTIJE!«
Alex je zašuštao novinama i provirio preko njih. »Stvarno? A što je sa ženama
koje ne mogu cijeli dan prestati vikati i biti beštije?«
»A jel? A što s muškarcima koji zbrišu u Ameriku i jebu se okolo?«
Smrznula sam se.
Kako sam ja čula Fran - a ona uvijek sve govori namjerno - mislim da sam
pretpostavila, nagađala da je Alex svašta radio dok ga nije bilo, ali, ovaj, nikad nisam
bila sigurna i mislila sam... Pogledala sam ga i bilo mi je jasno da su mi oči pune suza,
onih koje sam pokušavala progutati dok ne počne boljeti. Fran se nagnula, iznenada
zabrinuta zbog onoga što je rekla.
»Melanie...«
Alex je bacio novine i odjurio. Mislila sam da će jednostavno otići - vjerojatno
zauvijek. U grlu sam imala osjećaj kao da me netko guti.
Alex očito nije znao što bi pa je opet dojurio u sobu i kimnuo mi da dođem za
njim, ali ja sam bila paralizirana.
»Dođi«, rekao je oštro. Ustala sam i krenula za njim u hodnik. Zgrabio me i čvrsto
zagrlio, a onda naslonio čelo na moje, pokušavajući vratiti mir.
 »Tvoja prijateljica me stvarno mrzi, jelda?«
»Da«, rekla sam grizući donju usnu. Gotovo nisam mogla postaviti pitanje.
»I, je-jesi li?« drhtala sam.
»Mel, znaš da sam se pokušavao pronaći. Isprobati nešto novo. Da otkrijem
kamo spadam, gdje mi je mjesto. Ovdje. S tobom.«
Odmaknula sam pogled s njegovih širom otvorenih očiju i netremice zurila u pod.
»Amerika... to mi sad izgleda kao drugi život. Tamo sam napravio milijun stvari
koje ovdje ne bih. Glupih, nebitnih stvari. Moraš mi vjerovati, ljubavi.«
Htjela sam, tako sam htjela vjerovati.
»Ti si tako posebna - stalno ti to ponavljam, ali ne vjeruješ u sebe. Čuj, vratio sam
ti se izdaleka, jelda? Znaš kakvu zbrku imam u glavi. Ali sam tu!«
Opet sam ga pogledala u oči. Činilo se da je tako iskren, da očajnički želi sve
popraviti. I sam se skoro rasplakao.
»Molim te, Mel.«
Dugo smo netremice gledali jedno u drugo.
»Dobro je«, rekla sam napokon. »Dobro je. To je bilo davno.«
»Stvarno to misliš? Ti si fantastična.«
»Da«, rekla sam tiho.
»Stalno sam mislio na tebe«, rekao je.
»Stvarno? Ja uopće nisam mislila na tebe«, na silu sam se nasmijala.
»Sad je to sranje gotovo, obećavam. Odsad postojimo samo ti i ja. Zapravo, kad
bi se samo mogla riješiti one Fran, bilo bi apsolutno savršeno.«
»Lex, ona mi je najbolja prijateljica?«
»A ja nisam?«
»Ti si moja srodna duša, sjećaš se?«
»A, da.«
Morala sam pitati.
»Alex, voliš me?«
Nasmijao se i poljubio u usta.
 »Pa ševim te, ne?« rekao je prenaglašenim cockney naglaskom.
»Samo mi reci.«
»Micica, volim te, koliko mogu nekoga voljeti.«
Nakon toga je otišao. Stajala sam na vratima, ne želeći se još vratiti u dnevnu
sobu. Na odvratnom stoliću stajala je hrpa pošte. Obično je nikad ne gledam, račune
prepuštam Lindi, a sve ostalo mi ona obično gurne pod vrata. Ali sam je nasumce
prelistala, pitajući se koliko životinjskih dobrotvornih društava postoji u svijetu. Odjednom
sam izvukla omotnicu za Alexa naslovljenu na mene. Bila je debela, bijela. Čudno. Ispod
nje je bila jedna i za mene.
Odmah mi je sinulo što je to - pozivnice za vjenčanje! Napokon, koliko inače
dobivam debelih bijelih omotnica? (Ovo je prva.) Mogla bih je staviti na policu iznad
kamina! Ali nju je Linda već prekrila minijaturnim staklenim mačićima.
Vratila sam se u dnevnu sobu. Angus i Fran su me gledali, očito zabrinuti.
»Oprosti!« odmah je viknula Fran, da sve bude jasno.
»Dobro sam«, rekla sam, sjela i natočila još jednu čašu vina.
»Samo sam nagađala, Mel. Nisam čak ni mislila...«, Fran je izgledala pogođeno.
Pogladila sam je po ruci.
»Idemo van. Moram ti nešto reći.«
Krenula je za mnom.
»Fran, bez brige. To je donijelo više dobra nego zla. On je...«, bilo me pomalo
sram i osjećala sam se glupo. »Nisam to htjela reći pred Angusom, ali... rekao je da me
voli. Prvi put.«
»Ta hulja?« Franje odmah počela napadati. »On voli samo sebe.«
Dob acila sam joj pogled koji je govorio da joj nije oprošteno.
»OK, OK, prestat ću. Drago mi je zbog tebe. Stvarno mi je drago.«
»Čuj, Fran, sad sam ozbiljna: možeš prestati biti tako odvratna u njegovoj
blizini?«
Fran je gunđala.
»Možeš? Hoću reći, to izluđuje njega - i mene.«
»OK. OK. Ako to stvarno želiš, obuzdat ću svoje prirodne instinkte prema tom
ljigavcu.«
Prijateljski sam je stisnula. »Fran, voljela bih da tvoji prirodni instinkti nisu instinkti
pume uhvaćene u klopku.«
 Zarežala je prema meni puna ljubavi. Pošle smo natrag u sobu.
»Uvijek živite u tako napetoj drami«, pitao je Angus koji se mirno igrao svojom
čašom vina.
»Čekaj - podsjeti me, tko tu pokušava sabotirati vjenčanje? A ti si taj, jelda?«
podsjetila sam ga. »Uh, sad sam se sjetila - gle!«
Izvukla sam omotnice.
»Pozivnice?« Fran ih je zgrabila. »Kako to da ste dobili odvojene?«
»Pa oni si to, valjda, mogu priuštiti«, rekla sam živahno, otvarajući pozivnicu.
U šoku sam se zagledala u pozivnicu sa zlatnim okvirom.
»Vještica pokvarena!«
»Što je?«
»Gle!«
Fran mi je uzela pozivnicu iz ruke.
»Dvadeset jebenih godina! Vještica POKVARENA!«
Joan i Derek Phillips, pisalo je, pozivaju Vas na primanje nakon vjenčanja njihove
kćeri Amande Serene Phillips i Frasera Alasdaira McConnalda koje će se održati 21.
prosinca u Pyrford Manoru. Gostima iz središta Londona bit će na raspolaganju autobus
u 16.30. Svečana odjeća nije nužna.
Fran i ja zurile smo jedna u drugu. Onda je razderala Alexovu. I naravno, pisalo
je: Joan i Derek Phillips pozivaju Vas na vjenčanje svoje kćeri Amande Serene Phillips i
Frasera Alasdaira McConnalda u seoskoj crkvi u Pyrfordu, u podne 21. prosinca, a
nakon toga na objed u Le Coq Fantastique, nakon kojega je ples u Pyrford Manoru.
Svečano odijelo.
Uz obje pozivnice bio je priložen popis darova u Heal’su. Najjeftiniji dar na popisu
koštao je tristo funti.
Fran i ja zurile smo jedna u drugu.
»OK«, rekla sam Angusu. »Kako ćemo sjebati to vjenčanje?«
»To bi bilo pravedno«, dodala je Fran. »Za godine i godine sranja koja nam je
priređivala u školi.«
Naježila sam se od sjećanja. »Za sva ona vremena kad je nagovarala dečke da
nas drže dok nas je ona vukla za kosu.«
»Kad je navaljivala da nam uzme novac za gablec i dade ga u dobrotvorne
svrhe«, siktala je Fran.
 »Kad nije htjela priznati da je učitelju ukrala ravnalo pa sam ja bila kriva.«
»Kad je rekla Stacey Norton da se želim tući s njom.«
Angus nas je zapanjeno gledao.
»Kad te tužila da si ukrala ruž u Woolworthsu!«
»O da!« sjetila se Fran. »Kad smo trebale ići u kino, a ona nije htjela ići pa se
pravila da joj je zlo sve dok nije bilo prekasno tako da smo na kraju propustile film.«
»Ah!« rekla sam. »Kad je uspjela ući u noćni bar, a ja nisam, a ona se nije vratila
po mene!«
»Kad je prohodala s Dugonogim Fortersom samo zato što se tebi sviđao!«
Zaronila sam glavu pod jastuk. »Dugi! Dugi!« Postale smo histerične.
»Idemo!« vikala je Fran. »Za svaku najsitniju zločestoću koju nam je ikad učinila,
idemo.«
Zapalila sam se. »Daaaaa!«
Pogledale smo Angusa koji je ustuknuo, prestrašeno nas gledajući.
»Znate, cure, moramo ih samo nagovoriti da odustanu od vjenčanja, ne moramo
ih raznijeti bombom ili slično.«
Otvorila sam treću bocu vina.
»OK, trebamo plan.«
»Pa otići ćemo na djevojačku«, rekla je Fran.
»Ne, nećemo.« Dobacila sam joj opasan pogled.
»Dobro. Ako hoćeš ostati doma i sliniti se s jedinim čovjekom tvog života, dobro.
Ja tamo idem izviđati. I to ozvučena.«
Nitko ništa nije rekao.
»Molim?«
»Čuli ste, ozvučite me. Snimit ću što govori pa ćemo, ako bude dovoljno ružno,
snimku pustiti Fraseru. Bolno, ali učinkovito.«
Opet stanka.
»To je sjajno!« rekao je Angus.
»Pa onda moram ići i ja«, javila sam se dragovoljno. »Mm... inače nećeš nikad
upasti.«
 »Hoćeš se kladiti.«
»Preestanite, vas dviijee. Već imam dosta glavobolja. OK, Francesca, to je sjajna
ideja.«
Dobro sam ih promotrila tražeći natruhe seksualne napetosti, ali kao da se nikad
ništa nije dogodilo.
»Morat ćeš obući nešto široko da se ne vidi.«
»Nemam ništa široko. Kako to rade one kurvinski obučene cure na televiziji?«
»Nije bitno. Nešto ćemo smisliti.«
»Čekaj«, rekla sam. »Što ako ne budu sjedili zajedno? Tamo će biti stotine ljudi.«
»Pa morat ćete onda biti prijateljski raspoložene prema njoj.«
Fran se rugala. »Aha, s obzirom da nas nije htjela pozvati, to će biti lako.«
Imala sam trenutak inspiracije. »Znam! Mogla bi se pretvarati da si se nalila pa joj
se onesvijestiš ispod stola pod nogama! Onda bi mogla sve uloviti.«
Oboje su me začuđeno pogledali.
»Možda bi ti to mogla izvesti«, rekla je Fran. »Onda se ne bismo morali
pretvarati.«
»Ha ha ha«, nadurila sam se.
»OK, dobro, samo pokušajte biti blizu nje i potrudite se da održi pravi govor«,
rekao je Angus uzbuđeno. »Onda ćemo to pustiti Fraseu pa će se opametiti!«
»Kako će znati da nismo snimile kraljičinu božičnu poruku? Ona baš tako zvuči«,
rekla sam.
»Nije bitno. Nije bitno.«
Cijeli sam tjedan nakon toga bila jako uzbuđena. Imali smo misiju. Sljedeće večeri
Alex i ja smo izišli na jako romantičnu večeru. Mislio je da je plan djetinjast, ali mu to nije
smetalo. A imao je i razgovor za posao, u diskografskoj kući, što je značilo da ide na
bolje. Živio je besplatno kod Charlija i redovito je dobivao novac od roditelja koji su time
ublažavali vlastiti osjećaj krivnje pa nije mogao umrijeti od gladi. Igrala sam se s dagnja-
ma i zurila kroz prozor Cafe Rougea - OK, nije baš Ritz, ali zasad može proći.
Fran i ja otišle smo u potragu za mikrofonom u trgovine koje rade do kasno, što je
bilo lakše reći nego napraviti, posebno u specijaliziranim trgovinama u glavnoj ulici u
kvartu.
»Imate mali mikrofon?« pitala sam balavca mutna pogleda koji je stajao uz vrata.
Bijelo je pogledao prema policama s CD-ima i nervozno se pravio da traži nešto čega
tamo očito nema.
 »E, mmm, nee.«
»A što je to?« pitala je Fran, slatko se smiješeći i podižući mikrofon.
»Je, to je mikrofon, aha.« Dečko se nervozno češao. Gdje samo uzgajaju takve
kretene?
»Imate manjih?« nastavila gaje Fran ohrabrivati.
»E, ovaj, to je najmanji koji postoji.« Primijetila sam da mu se pod pazuhom
pojavljuju mokre mrlje.
»A... što je onda ovo?« pitala je Fran podižući manji mikrofon. Grimasom sam joj
pokazala da prestane.
Dečko je tamo stajao, zurio ravno pred sebe u katatoničkom stanju i izbjegavao
odgovor na pitanje. Pitala sam se je li ga itko ikad udario.
»Čuj«, rekla sam dečku, »stvar je jednostavna: nama samo treba mali mikrofon
kao oni koje imaju na televiziji - znaš, na televiziji. Neki koji bismo mogle priključiti na
walkman i nešto snimiti.«
Opet se pribrao i isključio svoj obrambeni sustav. »Ja ću... provjerit ću otraga.«
I nestao je. Zauvijek. Fran je dovoljno dugo gunđala njegovom šefu koji nam je
napokon prodao mikrofon.
Isprobala ga je u najbližem kafiću, uguravši diktafon u traperice, a mikrofon u
košulju. Onda smo nestale u WC provjeriti kako radi.
»Bože, kako su ti cice bučne«, rekla sam joj pomalo preglasno.
»Sššš! Za Boga miloga. Čekaj malo.« Premotala je kasetu i uključila je. I čuo se,
malo prigušen, dosadan razgovor dvaju starih bankara koji su sjedili kraj nas. Svaka
riječ njihove beskrajne rasprave bila je razgovijetna. Nasmijale smo se jedna drugoj
preko školjke.
»Opet tulum?« pitao je Cockney u petak ujutro, lupnuvši po mojoj sjajnoj torbici i
rezervnim najlonkama. »Ako ovako nastaviš postat ćeš prava alkosica.«
»Misliš, bit će mi zlo ujutro? A ja sam mislila da je to zato što tebe vidim.«
»Misliš da si duhovita, ne?«
»Zapravo ne. Ali dok god ti idem na živce, baš me briga.«
Otišao je i donio kavu sebi i Janie. A meni nije. Svinja.
Jako me brinula predstojeća večer. A što ako Amanda nije rezervirala mjesto za
nas? Što ako nas ne pusti? Što ako cijela priča košta 100 funti, a mi si to ne možemo
priuštiti? Fran je ionako stalno bez love.
 I što smo si mi to zamislile? Mislim, ona to u principu zaslužuje, ali naše uplitanje
sigurno neće mnogo pomoći: ljudi uvijek naprave ono što su nakanili, a ovako će me
samo još više mrziti.
Duboko sam uzdahnula nad tekstom. Htjela sam na trenutak zaustaviti život,
odmaknuti se i udahnuti, a onda početi iznova, umjesto da stalno jurim naprijed.
Pokušala sam izvoditi vježbe dubokog disanja, ali sam poslije trideset sekundi shvatila
da je to strašna gnjavaža i da ću, ako baš uvijek zastanem kako bih razmislila o onome
što se događa, vjerojatno pasti u katatoniju i slušati ljude kako me žale dok me nose u
kola hitne pomoći. Zato sam nazvala Fran i dogovorila se s njom da se vidimo.
 10.

Unatoč hladnoći, u West Endu je u petak u osam navečer bilo živo. Ljudi su imali
namještene izraze lica, kao da »Zabavi« prijete teški problemi ako je ne pronađu.
Studenti, u nekoj groznoj akciji prikupljanja novca za siromašne, iritirali su prolaznike
dok su trčali oko njih vezanih nogu i nosili kante i pivo.
Fran je bila neuobičajeno nervozna. »Bit će zabavno, jelda?«
Nisam htjela pokazati svoje sumnje. Ulazak u prostoriju punu nepoznatih osoba
sa svim predispozicijama da te mrze, pokušaj uklapanja u društvo i snimanje razgovora -
nije baš moja predodžba o savršenom večernjem izlasku.
»Hoće, naravno«, rekla sam. »Razmišljaj o tome kao o velikoj ulozi. Tvoj debi na
West Endu.«
Nacerila se. »Ako nešto krene krivo, brišemo, OK?«
»Idemo, Mulder.«
»OK, Scully.«
Gurnule smo teška vrata restorana. Štirkani stolnjaci i zrcala protezali su se
kilometrima. Rasvjeta je bila prigušena i zlatna.
»Bože, zar opet McDonald’s!« šapnula sam Fran. Nasmiješila se, stresla glavom i
reskim, kazališnim engleskim jezikom i kraljevskim hodom krenula prema maitre d’ i
nasmijala se.
»Stol gospođice Phillips, molim vas.«
»Naravno, gospođo. Izvolite za mnom.«
Poveo nas je između stolova za kojima su sjedile elegantne žene i korpulentna
starija gospoda. Sve je svjetlucalo i zveckalo, a pogledi su skrenuli prema Fran koja je
držala glavu visoko i izgledala kao da je ona vlasnica tog restorana.
Na klupi u kutu stiskalo se nekoliko griva ravne svijetle kose. Ukočila sam se.
»Amanda, draga moja!« Fran je krenula prema njoj i poljubila je, pazeći da se ne
približi previše kako Amanda ne bi osjetila žice i pokušavajući izbjeći Amandin brižljivo
nanesen ruž.
Pozorno sam proučila drsko malo lice. Ako je bila ljuta što nas vidi, to nipošto nije
pokazivala.
 »Stigle ste, drage moje!« Zapravo, bilo je naznaka napetosti. Kad sam pogledala
oko sebe, brzo sam shvatila zašto.
Zakasnile smo pola sata - nismo mogle dopustiti da uđemo same - a za stolom su
bila postavljena mjesta. Sigurno ih je bilo trideset i protezala su se sve do četvrtine
restorana. Ipak, oko Amande je bilo samo pet osoba, sve potpuno iste plavuše.
»A gdje su ostale?« upitala sam i odmah požalila.
Amanda se oštro nasmijala. »O, pridružit će nam se poslije - većina ljudi ima što
raditi vikendom u Londonu!«
»O, da, naravno.« Sjela sam i zagrizla u grisini da ne ugrizem nju.
Fran je sjela kraj Amande, a njezina je smeđa kosa iskakala iz plavetnila.
»Hajde, predstavi nas ostalima.« Očito se trudila.
»Pa ovo su Jacintha, Araminta, Veronica, Larissa i Mookie.«
»Bok svima«, rekla je Fran dražesno.
»Mmm... bok, Mookie«, rekla sam.
Nastupio je trenutak neugodne tišine.
»Dobro«, rekla je Amanda. »Večerica!«
Fran i ja dobacile smo jedna drugoj nervozan pogled dok smo uzimale jelovnik.
Sve što je bilo unutra činilo se iznimno kompliciranim i zastrašujuće skupim. Našla sam
nešto što bih mogla podnijeti, ali sam onda shvatila da su to prilozi. Bilo mi je strašno i
pomisliti kakve bih sve krasne stvari mogla kupiti umjesto toga.
Amanda je profesionalno domahnula konobaru.
»Četiri boce Bollingera«, rekla je odrješito. »Za početak. I bocu Perriera za
mene.«
Fran i ja dobacile smo jedna drugoj pogled, zastrašene najnovijim razvojem
događaja. Amanda ga je primijetila. »Bez brige, cure, ja častim«, najavila je. »Tako mi je
drago što vidim svoje prave prijateljice.«
Glas joj je bio obojen razočaranjem pa mi ju je bilo skoro žao, posebno ako je u
definiciju uključila Fran i mene. Uz to, ovih ostalih pet bile su tako bezbojne i izgledale su
tako jednake da su se mogle računati kao jedna. Baš tužno. Pogledala sam jelovnik s
novim žarom i kušala tek natočeni Bollinger. Baš me briga, pomislila sam. Prijatelji su
prijatelji, gdje god bili. Šampanjac je šampanjac, a šminka je šminka pa zašto onda ne
bih uživala.
»Za Amandu!« nazdravila sam, gotovo protiv volje. »I njezinog divnog budućeg
mužića.«
 »Za lady Amandu Phillips-McConnald«, zacvilila je jedna plavuša - Jacintha,
mislim. »Kako je to glamurozno!«
»Šteta za mužića!« cvilila je druga, pa su sve prasnule u smijeh i kucnule se.
Naručila sam skupu paštetu za predjelo i nešto jako komplicirano od govedine za
glavno jelo. A mogla sam pogledati i kolica s desertima i tomu sam se veselila. Fran je
naručila neku jako rijetku ribu - jedinu na svijetu, sudeći po cijeni - i mladu janjetinu.
Ostalih šest naručilo je običnu salatu s limunovim sokom.
»Ma dajte, cure!« rekla sam veselo. »Mislila sam da slavimo! Što ćete jesti?«
Pogledale su me i zahihotale se kao da sam provalila vic godine.
»Bože, ne biste vjerovale kolika su mi bedra bila prošli tjedan kad sam se
pogledala u zrcalo«, rekla je jedna od njih.
»Isuse, znam. Mislila sam da ću prijeći 51 kilu!«
Sve su jednoglasno uzdahnule.
»Ja jedem samo pet miligrama masnoće tjedno do vjenčanja«, tvrdila je Amanda.
»Pet miligrama? Umrijet ćeš!« rekla sam zastrašeno. »Ili ćeš izgledati kao na
samrti. Kad se pogleda Frasea i tebe, ti si skoro dvodimenzionalna.«
Dražesno se nasmijala na spomen njezina životnog partnera i vratila sočnim
detaljima i tome tko je sve svakodnevno povraćao u ime nacionalne slave.
»Pa znaš da je na televiziji svaki dan, stalno mora izgledati mršavo. Čula sam da
živi na dijetalnoj koli, dexedrinu i dipsomaniji!«
Plava brigada glupo se cerekala kad je konobar donio naša predjela. Odjednom
sam postala jako svjesna toga kako mi se bedra taru jedno o drugo pa više nisam bila
gladna. Popila sam još šampanjca. Fran me upitno gledala, a onda je navalila. U
garsonjeri je imala malo kuhalo pa cordon bleu nije baš često bio na njezinu stolu.
Cure su pune očekivanja gledale u moj foie gras - i slinile. U to sam bila sigurna.
Dovoljan bi im bio čak i hladan prepečenac. Za razonodu, okrenula sam se najbližoj
plavuši.
»A čime se ti baviš?«
»O, ja radim na televiziji, znaš.«
Nisam znala.
»Da, za koga?«
»O, za dokumentarni program. Zapravo je strašno dosadno.«
»Ne zvuči dosadno. Na čemu si radila?«
 »Pa, ovaj, ja se... uglavnom bavim istraživanjem.«
Amanda me gurkala s druge strane.
»Araminta pronalazi goste za Trishu«, rekla je šapćući. »Ne voli o tome govoriti.«
»Aaaa. OK.«
Araminta je brisala usta makar nije ništa jela. Mislim da sam je uznemirila. Ipak,
razonoda je bila dovoljna da uronim u hranu koja je bila savršena.
Očito sam je uznemirila jer je odmah zapalila Marlboro Light i duboko uvukla. Kao
na zapovijed, i drugih pet je napravilo isto. Gledala sam kako mi pašteta nestaje u
kolutovima tjeskobnoga dima.
»A ti?« slegnula je ramenima.
»Oh, vodila sam biokemijske ekspedicije na Arktik.«
»Ozbiljno?«
Razgovor je bio gotov i ona se opet okrenula plavuši s naše druge strane, a ja
sam nekoliko puta ispod glasa rekla »jebi ga«.
»Uglavnom, bila sam kod Guccija«, počela je jedna, »i rekla sam mu. Rekla sam
>ako će Meg Matthews to nositi, ja s tim ne želim imati ništa, OK?< To sam mu rekla.«
»Nda!« kimnule su sve glave oko stola. Začuđeno sam primijetila kako i Fran
živahno kima. Što to ona sad pokušava?
»Ona je kao Antikrist, znaš. Samo napravi suprotno od onoga što ona kaže i bit
će sve OK.«
»A Kate je mrzi, očito«, priključila se druga.
»Mislim da je debela«, rekla je jedna.
»Šališ se? Izgleda kao da je oguljena!« rekla sam.
Zavladala je tišina. Ipak, sve su to bile dobro odgojene djevojke pa su pokušale
biti ljubazne prema nama propalitetima.
»O, znaš, ja ću ipak biti na filmu!« viknula je odjednom jedna. Fran je naćulila uši.
»Da, tata je dao najveći ulog. Nikad ga više, naravno, neće vidjeti, ali režiser je tako
super, a i Rufus je, očito, zainteresiran.«
»Spusti viljušku«, pokušala sam telepatski poručiti Fran, »samo je mirno spusti i
nitko neće biti ozlijeđen.«
Dobro se snalazila, iako je izgledala pomalo napeto. Još je nisam imala prilike
pitati hoće li opet vidjeti Angusa. Uostalom, nije me ni zanimalo. Inače mi sve veli, a to
gotovo nije spominjala. Možda je posrijedi bilo samo pijano pipkanje.
 Amanda je govorila o cvjetnim aranžmanima za crkvu, a ja sam primijetila lukav
pogled u Franinim očima. Odvratila sam joj pozornost, u strahu za Amandinu sigurnost.
»I što će Fraser obući na veliki dan?«
»O, Bože, on se uopće ne zna obući.«
»Meni se sviđaju Converse tenisice«, ubacila je Fran.
»Da, neki vole točeno pivo, a neki šampanjac, Francesca.«
Fran joj je iza leđa mahala kao da će joj zariti pandže u vrat.
»Tata ga je odveo svom krojaču pa će bar donekle izgledati pristojno.«
»Je li uzbuđen?«
»Zašto? Zbog odlaska krojaču?«
»Zbog vjenčanja, kozo.«
Amanda je zamišljeno gledala u čašu.
»Pretpostavljam.«
Dobacila sam otvoren pogled Fran, koja je podigla pogled prema nebu i kimnula.
Da, snima se...
Zanijela sam se: »Bože, kako ćete vas dvoje biti sretni!«
Zagledala se u mene.
»Znaš, ovo ću reći za tvoje dobro, ali ti si nekad tako naivna, Melanie.«
Ha, reci mi nešto što nisam znala.
»To... hoću reći, uf, to je sjajna isprika za slavlje, ali je i dozlaboga praktična
stvar. Taj se dvorac mora urediti, a tata je sretan što će u to uložiti novac.«
Širom sam otvorila oči. To je dokaz - pretpostavljala sam. Onda mi je nešto
sinulo: ona je o tome govorila tako suhoparno, činjenično. Možda Fraser osjeća isto?
Možda stotine ljudi tako sklapaju brak. Napokon, plemstvo to radi već generacijama.
Pretpostavila sam da tako sve funkcionira. Bez obzira na velike količine šampanjca,
odjednom sam osjetila tugu.
»Ti njega ne voliš?«
Frknula je nosom. »Dobar je on dečko. Dobra prilika. Bit će to krasno vjenčanje.«
»Živjeli!« rekla je jedna od mladih bogatašica.
Amanda je otpila piće i nastavila: »Ne vjeruješ valjda u sva ta hollywoodska
sranja? O Bože, koliko se puta moraš na to popiknuti, Melanie? Muškarci su totalne
svinje. Pogledaj što je Alex napravio tebi. Tom Hanks se baš i ne bi tako ponašao, jelda,
draga moja? Ovako svi dobivaju. Imat ćemo prekrasan dom i prekrasan život i bit ćemo
sretni kao i bilo koji bračni par danas, jer smo u brak ušli otvorenih očiju. Fraser je
krasan dečko i neće se protiviti tome da živimo svatko svoj život.« Okrenula se
konobaru. »Oprostite, ali ne znam zašto gubite vrijeme donoseći nam bilo što kad ni
limunadu ne znate donijeti.«
Pogledala sam Fran tražeći potporu, ali ona je kimala kao da se slaže s njom -
vjerojatno zato da Amanda nastavi govoriti, ali se nije tako činilo. Odjednom je postalo
opasno. Krv mi je malo udarila u glavu. Nesigurno sam ustala.
»Baš me briga«, rekla sam drhtavim glasom. Konobar je mislio da govorim njemu
pa je zakoračio naprijed, a onda opet brzo ustuknuo. »Ja vjerujem u to sranje. Možda ne
baš u sve. Ali ujedan dio. U onaj da se čovjek može zaljubiti. Hm, da. I... mislim da ti
gubiš. Jer imaš sjajnog dečka poput Frasera, a ti mu se rugaš i samo razmišljaš o
dvorcu - koji sam, usput, vidjela i totalno je sranje - i prokletoj tituli, a nemaš pojma što
imaš i koliko bi te to moglo usrećiti. Zato mislim da gubiš.«
Okrenula sam se i krenula iz restorana. Kad sam primijetila da nemam torbicu,
dostojanstveno sam se okrenula prema WC-u, a onda se nagnula i pogledala u slabo
osvijetljeno zrcalo, teško dišući. Grlo mi se stiskalo.
Što sam to napravila? Ako sam se htjela posvađati s Amandom, morala sam to
učiniti davno prije. I koga sam ja to, zapravo, branila? A onda opet, ako je Fraser imao
širom otvorene oči - u što sumnjam - Angus sigurno nije. Zbog svoje ratobornosti uopće
nije imao razumijevanja za Frasera. O Bože.
Fran je uletjela za mnom u WC, držeći dvije čaše šampanjca. Bila je oduševljena.
»O Bože, da si joj samo vidjela lice! O čemu si to, zaboga, govorila?«
Zaronila sam glavu u ruke.
»Stvarno ne znam.«
»Napala si je.«
»Znam. A ne znam čak ni zašto!«
»Sama je to tražila«, razmišljala je Fran.
»Ne nije! Možda je čak u pravu. Što mi znamo? To je vjerojatno najbolji način za
sklapanje braka: naći dobrog dečka s kojim ćeš se dobro slagati i ignorirati sljedećih
pedeset godina.«
»Pa čula sam i gluplje razloge.«
»Koje recimo?«
»Znaš mog brata Brendana?«
 »Aha.«
»On se oženio jer je stalno gubio sokne.«
»Ma daj ne jebi!« nakratko sam je pogledala.
»Istina. Stalno je gubio sokne i jednoga je dana rekao: >Dosta mi je, sit sam
gubljenja sokni. Oženit ću prvu na koju naiđem, ako zna brojati sokne.< I to je i
napravio.«
»I u kakvom su mu stanju sokne?«
»Očajnom. Rastala se od njega jer je seksistička svinja koja cijeli dan govori
samo o soknama.«
Zahihotala sam se. »Totalni soknualni manijak.«
»Totalni.«
Obje smo se nasmijale i srknule šampanjac, a ja sam se odmah bolje osjećala.
Pomoglo je i to što su zahodi bili ljepši od cijelog mojeg stana.
»Onda, hm...«, igrala sam se čašom.
»Što ću s Angusom?«
»Baš si opsjednuta!«
Nasmijala se. »Mislila sam da će se pojaviti prije ili poslije.«
»Mislila sam da se već pojavio.«
»Sviđa ti se?«
»Ne.«
»Lažljivice.«
»Odjebi!«
»Da te umirim - makar bih, ako mi dozvoliš tu drskost, da ti napucaš g.
Trevelyana i odeš sa zdepastim, ali divnim g. McConnaldom, ja bila najsretnija najbolja
frendica na svijetu - nazvao me da mi se ispriča.«
»Da ti se ispriča? Zašto?«
»Jer me nije htio nazvati. Na što sam ja rekla da nema veze i da mi to uopće ne
smeta.«
»Ne, ne, čekaj malo. Ne razumijem. Nazvao te da ti kaže da te neće nazvati?«
 »Da. Tako da se mogu ponašati kao i prije i da mogu prestati čekati da mi
zazvoni telefon. Što ja, naravno, nisam radila. Tako smo lijepo malo porazgovarali i op-
rostili se. Vrlo civiliziran svršetak jednonoćnog seksa, moram priznati.«
»Čudno. Ne znam je li to strašno pristojno ili je riječ o prokletstvu današnjega
dekadentnog društva.«
Fran je provjerila šminku u zrcalu i ja sam joj se pridružila, još razmišljajući.
»Što ćeš sad?« pitala je.
Trgnula sam se. »O, Bože. Ispričat ću se Amandi, pretpostavljam. Nisam
normalna. Vjerojatno mi se sve rugaju i smiju.«
»Te cure možeš nasmijati jedino ako im veliš da se Anthea Turner20 udebljala
dvadeset kila. Hoćeš ostati?«
Razmišljala sam.
»Sve si snimila?«
»Ako radi, onda jesam.«
»Onda baš i nemamo zašto ostati.«
»Pa i nemamo.«
S čežnjom sam razmišljala o kolicima s desertom.
»Pa još je ostao puding«, rekla je Fran.
Pljesnula sam je po ramenu.
»Hoće li uvijek biti deserta, Fran«, pitala sam ozbiljno.
»Uvijek će biti deserta, Mel. Obećavam.«
Duboko sam udahnula i izišla. Sve su cure bile na okupu i očito nas ogovarale,
ignorirajući odvratnu salatu. Vjerni konobar čuvao nam je glavno jelo na vrućem pladnju.
Prišla sam i oslonila se na naslon stolca.
»Oprosti«, rekla sam Amandi što sam iskrenije mogla.
»Uf, ne sekiraj se ni trena«, rekla je mahnuvši mi da sjednem. Zahvalno sam se
nasmijala.

20 Anthea Turner - TV voditeljica

 »Bila si malo naivna, jelda, draga moja? Ne mogu očekivati da to prestaneš biti
samo zato što si navodno odrasla!« Odjeknuo je patentirani Amandin smijeh. Gledala
sam kako se Fran ceri kraj nje.
»Još šampanjca za sve! Inzistiram.«
»Toooooo!« vikale su druge djevojke, kao da misle istim mozgom. Priglupim.
Konobar je donio glavna jela za Fran i mene pa smo navalile, pustivši djevojke da
nastave raspravu o tome kakav čiji dečko ima auto. Odjednom je gotovo cijeli restoran
zašutio. Podigla sam pogled s tanjura, okrenula se i vidjela što je. Lebdeći između
stolova, prilazila je jedna od najljepših djevojaka koje sam ikad uživo vidjela. Bila je
visoka gotovo metar osamdeset pet, a njezina se sjajna, prirodno svijetla kosa ljeskala
pod svjetlima. Bila je u blijedoj, uskoj, elegantnoj, lepršavoj odjeći i činilo se da lebdi.
Odnos njezinih nogu i ostatka tijela bio je otprilike 2:1.
»Tako ću ja izgledati kad budem velika«, šapnula sam Fran, koja je snažno
kimnula. Iza nje išao je predivan, predivan dečko u skupom - ali ne i razmetljivom -
odijelu. Izgledao mi je nekako poznat.
Amanda je ustala, nabacila ponizan izraz lica, koji nisam često na njoj vidjela.
»Lili! Draga moja!« vrištala je damski. Bio je to najnaglašenije izgovoren »draga
moja« koji sam ikad čula iz njezinih usta. »Tu smo!«
Lilin labuđi vrat malo se pomaknuo, a ona je prešla pogledom preko naše bijedne
grupice. Prazna mjesta zauzeli su kasni gosti - bučni dečki iz Cityja koji su se došli
praviti važni. Njezine su oči prešle preko mene ne pogledavši me. Očito sam ispod neke
zamišljene crte ispod koje ljudi postaju nevidljivi.
Bijeli su zubi zasjali na trenutak kad je dobacila tek naznaku blistavog osmijeha.
Amanda je, začudo, bila nervozna i gotovo je molila.
»Upoznala si Jacintu, naravno, iz Freud’sa... Aramintu iz Carltona... Molim te,
sjedni. Natočit ću ti čašu... vidim da si dovela prijatelja ha ha.« Gotovo se čulo kako joj
glas puca.
Lili se elegantno sagnula, bijele ruke bile su duge i vitke. »O, ne možemo ostati,
idemo na Philippin tulum. Samo smo se došli sa svima pozdraviti«, dubok glas zvučao je
oštro, »i sad idemo.« Petnaest puta je poljubila Amandine obraze, a onda se okrenula i
odlebdjela u oblaku rijetkog i skupocjenog parfema. Muškarčeva široka ramena nestala
su dok ju je nježno vodio kroz restoran držeći je za lakat.
Ugušila sam strašnu potrebu za hihotanjem. Baš kad čovjek pomisli da je probao
sve, otkrije novi sloj hrane o kakvoj gotovo nije ni sanjao.
»Tko je to bio?« pitala je Fran, žvačući zadnji zalogaj janjetine.
»Zar nije sjajna?« pitala je Amanda, širom otvorenih očiju.
 »Po dubokom i emotivnom karakteru ovog sastanka rekla bih da je prepotentna
krava.«
Začudo jedna od plavuša - mislim da je to bila Mookie - nasmijala se samostalno,
a onda pocrvenjela i zagledala u svoj carpaccio.
Amanda je frknula nosom. »Da, tako bi ti nazvala jednu od najvećih faca u
londonskome svijetu mode. I došla mi je na djevojačku večer.«
Fran i ja smo se pogledale. »Ona nije došla na tvoju djevojačku večer!« rekla je
Fran zapanjeno. »Ona je prozujala kraj tvoje djevojačke večeri kao borbeni zrakoplov.«
Udarila sam je u gležanj. Ali činilo se da Amandu to nije uznemirilo.
»Pokazala se, draga moja. A samo to je bitno.«
Fran me pogledala, a ja sam samo slegnula ramenima. Ništa što je Amanda
radila meni nije imalo smisla.
Budući da je glavna točka večeri očito završila, Amanda je pozvala konobara.
Fran i ja čeznutljivo smo pogledale prema kolicima s desertima.
»Nitko ne želi desert...«, jasno je odzvanjao Amandin glas... »pa mi samo
donesite račun, molim vas.«
Opustila sam ramena i otpila još malo šampanjca.
»Možemo sad ići?« šapnula je Fran. Kimnula sam.
»I možete li nam naručiti nekoliko limuzina?« pitala je Amanda.
Bože dragi, nisam čak ni znala da se to može. I nikad nisam bila u limuzini...
Naglo sam pogledala Fran. Uzdahnula je i podigla pogled, a onda kimnula.
»Onda«, vikala je Amanda vedro, »spremne za tulum?«
Djevojke su se hihotale i vriskale. »Daaaaaaaaaa!
»Znam da su limuzine pretjerane, ali danas je moja djevojačka! Idemo ludovati!«
Sedam suzdržanih šminkerica svim se silama trudilo izgledati šašavo dok je
Amanda sva sretna potpisivala i pokazivala zlatnu kreditnu karticu. Onda su nas poveli
između stolaca. Vani su, kao iz bajke, stajale dvije potpuno nestvarne crne limuzine.
»Kočije nas čekaju! K Yanni, molim!« rekla je Amanda vozačima.
Yanna je bio neki očajnički ekskluzivan klub u Mayfairu. Slegnuvši ramenima,
Fran se uvukla u prvi auto, a ja sam krenula za njom. Vani je nastao zastoj kad smo
primijetile da se sve djevojke žele voziti s Amandom u drugom autu, a ne s nama, ali se
to nekako riješilo pa se ona identificirana kao Mookie dražesno ukrcala.
 Razgledavala sam limuzinu. Bila je uređena u stilu kasnih sedamdesetih, sva u
bordo koži, s bijelim tepihom na podu, telefonima, TV-om i malim frižiderom u kojemu je
- hura - bilo još šampanjca.
»Bože, ovo je san svih siromašnih bijelaca«, uzdisala je Fran dok sam ja otvarala
šampanjac. »Pitam se koliko je odvratnih staraca ovdje ševilo plavokose tinejdžerice?«
»Da pitamo vozača?« rekla sam zločesto, pokazujući gumb kojim se podizao
zaslon.
»Stvarno te zanima? Fuj!«
»A ako je Mick Jagger bio ovdje s petnaest djevica. Sigurno da me zanima.«
»On vjerojatno vozi za stotinu pedeset djevojačkih večeri godišnje i dva visoka
dužnosnika«, rekla je Fran mrzovoljno. »Ovo stvarno izgleda kao pomalo nastran auto.«
Kao u znak potvrde, čim je auto skrenuo u Regent Street, neki su studenti prišli
zamračenim staklima, nešto stresli na nas i vikali: »Smrdljivi bogataši!«
Pogledala sam Fran ne vjerujući. »Mi smo smrdljivi bogataši!«
»Hura!« rekla je Fran.
»Čuj, kako je to zabavno«, rekla je Mookie gledajući studente, makar se nije
smijala. Sve dosad je šutjela pa sam mislila da je razočarana jer nije u princezinoj limu-
zini. »Poznate te dečke?«
Pogledala sam je. »Hm, ne, zašto? A ti ih poznaš?«
Počela se smijuljiti. »Ne! Ni ja ih ne poznam!«
Zvučalo je gotovo kao razgovor, makar to baš i nije bio.
»Aha. Dobro se zabavljaš?«
»Pa, ovaj... nda, naravno.« Izgledala je pomalo začuđena pitanjem. »Pa restoran
je ovog mjeseca bio u >Vogueu<, skoro je nemoguće dobiti rezervaciju.«
»Stvarno?« pitala je Fran. »Bože, koju mi sreću imamo.«
»Kako dugo poznaš Amandu?« uporno sam htjela nastaviti razgovor, dajući svoje
poznate neprimjetne znakove Fran da uključi kazetu. Namrštila se.
»Pa, Jacinta i ja smo sestrične i išle smo u školu s Philippom - ona večeras ima
drugi tulum i ne voli Amandu...« - začuđeno sam je pogledala - »mislim da je i ona bacila
oko na Frasera. Da, većina plemića je već obećana ili izlaze samo s manekenkama ili su
totalni šmokljani, pa ih zapravo nije još puno ostalo«, tužno je zaključila.
Oh.
 »E, a Vryker-Lyonsi su naši stari susjedi sa sela, pa je Araminta, kad je bila tamo,
upoznala Amandu i tako se sve uklopilo.«
»Aha. Jasno mi je.«
»Znači«, rekla je Fran, »ti i Amanda ste stvarno dobre prijateljice?«
»Pa ja ću biti jedna od djeveruša.« Mookie je sve više crvenjela, zasuta pitanjima.
Pitala sam se nije li, ispod površine, zapravo dobra cura.
»To je krasno«, rekla sam umirujući je. »A... što misliš o Fraseru?«
Očekivala sam da će me napasti, sjećajući se mog ispada, ili da će šutjeti i ostati
povučena.
Umjesto toga, nasmiješila se s blagom neugodom i opet pocrvenjela.
»Pa«, rekla je. Fran joj je pomogla natočivši joj još jednu čašu.
»Daj, možeš nam reći«, rekla sam. »Nikom nećemo reći.«
Samo Fraseru, pomislila sam.
»Časna riječ«, rekla je Fran držeći jednu ruku iza leđa.
Nasmiješila se. »Nećete reći Amandi?«
»Ma neeee.«
Pripita, podrignula je i rekla: »Znaš, nekako se slažem s onim što si prije rekla.«
Kimnula sam, ohrabrujući je.
»Kad se Fraser tek pojavio, bio je stvarno naivan, znaš. Stalno su ga pozivali na
tulume, a on je mislio da ga pozivaju jer se sviđa nekim ljudima s kojima se upoznao na
faksu, znaš.«
»Bože, kako ljudi mogu biti glupi«, rekla sam, smiješeći se kroz zube.
»Stvarno! Pa smo najprije bili ljuti, posebno kad je Amanda tako navalila na
njega... Ona se tada viđala s tipom iz Les Misa.«
»A da?«

»Ozbiljno - mislim da je prekinula s njim. Zbog vjenčanja i toga.«

»Baš lijepo od nje.«
»Onda sam ga malo bolje upoznala. I sad mislim da je stvarno dobar.«
»I je, dobar je.«
 »A Amanda mu stalno zapovijeda. Strašno. Znam da je u javnosti sva slatka i
medena, ali ozbiljno« - spustila je glas - »čula sam je kako je stvarno zla prema njemu.«
»Baš čudno«, rekla sam.
Fran se rugala. »Za Boga miloga, idemo je jednostavno ubiti«, rekla je.
Mookie je iznenada spustila glavu i zahihotala se. »Oh, to je sigurno od
šampanjca«, stenjala je. »Molim vas, obećajte da nećete nikom reći.«
»Hm... obećavamo.«
»Ja se, na određen način, slažem s vama. Stvarno mislim da se ne bi smjeli
vjenčati.«
Bila sam dirnuta.
Izišle smo iz glupog auta. Na pločniku je čekala gomila ljudi, ali Amanda je znala
kamo ide pa nam je žustro domahivala. Očito je tamo bilo mnogo ljudi koji se nisu mogli
dovući na večeru, a Amanda je prešla red ljubeći se i skvičeći od smijeha. Svi su bili dva
metra viši od mene, u odjeći s potpisom i vrlo bučni. Mookie je nestala u moru plave
kose. Noć je bila puna paunova i kriještanja egzotičnijih ptica od nas, a iz kluba je dopi-
ralo potmulo rockersko bubnjanje iz sredine osamdesetih. Bila sam jako umorna od
detektivskog posla. Potražila sam Amandu. Stajala je na početku reda i čula sam je kako
govori: »Naravno, Lili je došla.«
»Idemo?« upitala sam Fran.
»Mislila sam da to nikad nećeš pitati«, rekla je, pa smo se napokon srušile u taksi
i krenule doma.
Nismo govorile sve dok se nismo približile kući. Duboko smo uzdahnule, jedna za
drugom, zbog prilično različitih razloga.
»Ideš k meni?« pitala sam dok sam plaćala vozaču. A ona je već bila nasred
pljesnivih stuba.
 11.

Sjedile smo u dnevnoj sobi, cerekale se i pokušavale preslušati snimku. Bojala

sam se da ne podignemo preveliku buku jer je Linda na moja vrata objesila veliku po-
ruku: »Molim, ne bući!!« (sic!) pa mi se činilo da sam dobila zadnju priliku.
Čulo se škripanje i šum od premještanja - i Franinog žvakanja - i napokon se čuo
razgovor:
»Znaš, ovo ću reći za tvoje dobro, ali ti si nekad tako naivna, Melanie.«
Poznati cilik. Pužem.
»Zašto joj dopuštam da mi se tako obraća?«
»Jer nemaš samopoštovanja«, primijetila je Fran. »Da je rekla bilo što lijepo, ti bi
mislila da nije dovoljno dobra za tebe pa se nikad više ne bi s njom ni vidjela.«
Pokušavala sam to odgonetnuti dok smo preslušavale kazetu, ali je snimka bila
jača. Bilo je nepodnošljivo. Kad je snimka došla do mog slavnog: »vjerujem u sva ta
sranja«, valjala sam se po podu od neugode - najprije zbog svog tona, a i zbog cijele
odvratne situacije u kojoj se čovjek nađe dok sluša samoga sebe kako u bijesu izgovara
gluposti, što se u životu, na sreću, uglavnom ne ponavlja.
Nagnula sam se i isključila kazetofon.
»To je to«, rekla sam.
»Što«, Fran je bijesno zgrabila kazić.
»Nećeš to pustiti Angusu. Ni Fraseru. Ni bilo kom drugom. Odmah ću to baciti.«
»Ali Mel«, rekla je Fran, tobože naivno, »ja vjerujem!«
»Šuti!«
»Ne! Ne, ja doista vjerujem u moć ljubavi, zahvaljujući tvojim dirljivim riječima.«
»Odjebi!« skočila sam na nju pokušavajući joj oteti kazetu. Zgrabila me za ruke i
kotrljale smo se po tepihu, srušile čipkastu svjetiljku sa sjenilom u kašmir uzorku. Srušila
se sa stolića.
»O, Bože«, uspravila sam se dok je Fran držala kazetu izvan mog dohvata.
»Pssst!« Iz susjedne sobe dopirao je gotovo neprimjetan dugačak uzdah. Dođi, tiho sam
pozvala Fran i otišle smo u moju sobu, koja je bar bila na drugom kraju stana, a vrata su
se mogla čvrsto zatvoriti.
 »To mu nikako ne možeš pustiti«, siktala sam. »Zvučim kao odvratna Barbara
Cartland. Fraser će misliti da sam zaljubljena u njega.«
Fran me nije slušala, samo je tiho, sebi u bradu, pjevušila »The Power of Love«.
Udarila sam je.
»Premotaj. Premotaj do onog dijela s Mookie u limuzini.«
Nažalost, Mookie u limuzini zvučala je kao Bagpuss21 , samo su joj samoglasnici
bili još nejasniji.
»Što je sad rekla?« Nagnula sam se. »>Svavem fe?< Ffim fe ona to svave?
Bože, pa to je strašno.« Snimka je bila puna buke automobila.
»Ovo je besmisleno«, rekla sam.
Fran me pogledala. »Nije. Jednostavno ćeš dečkima morati pustiti samo prvi dio.
Pa što ako pomisle da si zaljubljena glupača?«
»Mislim da već dovoljno ljudi na svijetu misli da sam glupača«, rekla sam
nadureno. »Ne želim da ikome pustiš tu glupu snimku. Nek se vjenčaju. Baš me briga.«
»Dobro. Ni mene nije briga.«
»Dobro.«
»Dobro.«
»O Bože.«
Fran je napućila usne.
»Dobro, pusti im tu prokletu snimku. A možeš im reći da to nisam ja?«
»Aha, to bi mogla biti jedna od milijun prijateljica koje su sa mnom bile na toj
djevojačkoj večeri. S wokinškim akcentom.«
»Evo! Stani odmah prije ovog dijela. Tako će se samo čuti da je Amanda prava
krava i nitko neće čuti moj govor.«
Fran je izvukla rezervni madrac ispod mog kreveta i stavila kazetofon pod jastuk.
»Ali to neće biti zabavno«, bunila se.
»Hej, nitko nije rekao da je detektivski život lagan, zlato moje.«
Alex i ja vidjeli smo se sutradan. Bio je vani s nekim prijateljima pseudorokerima i
izgledao je prilično iscrpljeno. Htjela sam rano obaviti dio božične kupovine, ali ne bi
imalo smisla to predložiti pa smo ljenčarili kod Charlija i liječili mamurnost.

21
Bagpuss - jedna od najboljih dječjih TV emisija u Britaniji sedamdesetih, jedan od glavnih likova je krpena mačka Bagpuss
 Rekla sam mu za pozivnice pa je predložio da nazove i nabavi mi pozivnicu za
vjenčanje, ako mi to toliko znači, onda sam mu morala objasniti da to nije bitno, a on je
pitao u čemu je onda problem pa sam ga pogledala kao da je lud, a on je slegnuo
ramenima i pitao što onda hoću od njega, da pročita »Muškarci su s Marsa, žene s
Venere«, a ja sam rekla ne, nema veze, imam menstruaciju.
Ali nisam mogla ostati loše volje, jer sam mu morala ispričati što se sinoć
dogodilo - u strogo cenzuriranom izdanju, naravno. Uglavnom sam se usredotočila na
svoje moralne ograde u cijeloj priči. Nije mi vjerovao da smo doista išle tako daleko i
ozvučile se, ali mu se činilo prilično cool.
»Da uđemo u FBI kad budemo velike?« pitala sam zaneseno.
»Da, morale bi. Misliš da im se javlja milijun idiota dnevno s molbom da se
priključe njihovom odjelu za strance?«
»Ne znam. Možemo ih nazvati i pitati, pa ćemo vidjeti koliko će bijesan biti glas
osobe koja se javi. Ta je detektivska vještina nužna za priključivanje organizaciji.«
Alex je mudro kimao. »I što ćete s vrpcom?«
»Ne znam. Fran misli da bismo je morale pustiti Fraseru. Ali ja nisam baš
sigurna.«
»Zašto ne?«
»Pa... to je protuzakonito.«
»Ti, znači, misliš da bi vas Fraser mogao prijaviti policiji?«
»Ne... ali nikad se ne bih mogla pridružiti FBI-u s policijskim dosjeom.«
»Ili bez američkoga državljanstva. Ma daj, ti stvarno misliš da je to
protuzakonito?«
»Neeee... jednostavno mislim da je neugodno i sad bih najradije da to nismo
napravile. Što ako Fraser samo slegne ramenima i nikad više s nama ne progovori ni
riječ?«
»Pa, znaš ti mene, meni stvarno nije ni najmanje stalo do tog usranog vjenčanja...
ni do bilo kojeg vjenčanja...«
Sve jasno.
«... ali ako misliš da je to tako strašno, zašto sve onda ne spriječiš? Kao što
nećeš dopustiti prijatelju da pijan sjedne za volan.«
»O Bože, opet taj prokleti krokodil.«
»Molim?«
 »Ništa, ništa. Ja želim to spriječiti. Nisam mislila da ću, znaš, morati raditi teške
stvari.«
»Zato ljudi jedni drugima govore da ne zabadaju nos u tuđe stvari.«
»Znam.«
»Ali ako oni inzistiraju na tome da se upletu, ljubavi... nek to i naprave. Mogu ja
čuti?«
»Ne.«
»Zašto ne? Što kaže? Amanda se odriče Frasera jer očajnički želi moje tijelo?«
»Da, sigurno.«
Alex slegne ramenima.
»Stvarno? Ti bi to želio?«
»Ne, ljubavi, ja više volim da moje ženske budu... rubensovskih oblina.«
»Odjebi! Ne mogu vjerovati. Kad bi ušla ovamo potpuno gola i ponudila ti se, ti bi
pristao?«
»A ti bi još bila tu?«
»Ne. Recimo da ja uopće ne postojim.«
»Pa, možda.«
»Možda?«
Nacerio se. »Pa, znaš...«
»Ali ona je zla!«
»To ti veliš.«
»Vidio si da je zla!«
»Kad?«
Imao je pravo. Nisam se mogla sjetiti nijedne prilike. Bože, kako je ona to dobro
skrivala pred muškarcima.
»Imaš moral puža balavnjaka«, mrmljala sam.
»Ma daj, sama si pitala.«
»Jesam, a ti si morao reći >ne<. Uvijek. Čak i da izgleda kao lezbijska
kombinacija Helene Christensen i Naomi Campbell. Uvijek moraš reći ne, uvijek moraš
reći da sam ti ja draža.«
 »Ali ti ne postojiš.«
»No, dobro, osim toga.«
Dolutao je Charlie. Kad me vidio, izgledao je kao da mu je pomalo neugodno.
Nisam ništa rekla.
»Hej«, rekao je Alex.
»Hej«, rekao je Charlie. A onda je duboko udahnuo.
»Hhm... Melanie.«
Pogledala sam ga začuđeno.
»Strašno mi je žao zbog onoga prošli tjedan.«
»Oh, pa ja sam sve to već zaboravila«, lagala sam.
»Uh. Dobro onda. Mm, a kako je tvoja prijateljica?«
»Koja?« namjerno sam pitala.
»Pa, nda, znaš, mm... Fran.«
Nasmiješila sam se i pokušala malo uljepšati stvari. »O, fantastično! Otkako hoda
s Angusom...«
»Ona hoda s Angusom?« odjednom je uletio Alex. »Otkad?«
»Zapravo od one noći.«
Charlie je izgledao kao da mu je pokislo perje. »Bože, stvarno sam onda zasrao.«
»Molim?« rekao je Alex. »Uvalila je jezik drugom tipu kad smo mi otišli.«
»Pa znaš kakva je Fran. Uvijek u potrazi za avanturicom.«
Charlie je malo živnuo. »Stvarno?«
»Samo kad su Škoti u pitanju«, rekla sam sažalno. Opet se pokunjio i okrenuo se
izlazeći iz sobe.
»Prokleta predivna fifica«, promrmljao je.
Uh, uspjelo je.
Proučavala sam Alexa. »Činilo mi se da te zapanjila pomisao da bi Fran mogla
imati dečka.«
Vragolasto me pogledao. »Zapravo i nije. Samo nikad ne bih spojio njih dvoje.
Zamisli, oboje su tako divlji.«
 »Nisu!« rekla sam ljutito. »No dobro, Franje divlja. Ali Angus je pitoma ovčica.
Baš je sladak.«
»Znači da neće dugo trajati. Hoćeš čaj?« Alex je otišao pristaviti vodu.
Zapravo je već gotovo, mislila sam, pomalo posramljena jer sam izgovorila takvu
besmislenu laž.

»ŠTO si im rekla?!« pitala je Fran.

»Mislila sam da će biti zabavno. Malo podbosti Charlija.«
»Ja odlučujem o tome kad će se podbosti Charlija.«
»Ma nemoj. NOVO PRAVILO!«
»Ma daj pusti sad to. Stvarno si lajava.«
»Da, kad smo već kod toga.«
Povrijeđena i uznemirena, srušila sam se u stolac. Bile smo u jeftinoj birtiji u
sjevernom Londonu i čekale Angusa koji je silom htio znati što se dogodilo sa snimkom.
Očajnički sam se igrala prljavom bocom za sos i pila čaj pomalo sumnjivog podrijetla.
»Angus!« rekla je zadovoljno kad je osvanuo u našem separeu, otresajući sa
sebe kišu kao pas.
»Angus!« promrmljala sam ispod glasa, a onda odustala i kiselo mu se
nasmiješila. Uzvratio je i sjeo preko puta mene, kraj Fran, a njegov težak rebrasti sivi
pulover zauzeo je više od polovice njegove strane. Zabacio je tamnocrvenu kosu.
»I onda?« rekao je vedro.
Pogledala sam Fran. »Prvo doručak!« rekla je, pa smo se udružili i naručili
slaninu, kobasice, gljive, rajčice, grah, jaja i bijeli kruh i maslac, a iza svega toga
kolesterolski napad.
»Imam časnu dužnost obavijestiti vas«, počela je Fran kad smo navalili na klopu,
»da Mel ne želi da pustim kazetu.«
»Zašto«, pitao je Angus, pozorno me gledajući.
»Pa znaš, tamo su tekli potoci besplatnog šampanjca, a Amanda je rekla puno
inkriminirajućih stvari a ja sam znaš, rekla puno gluposti«, zbrzala sam.
Nasmijao se, a oči su mu se zacaklile. »Oh, a ja nikad ne kažem ništa glupo kad
sam pijan.«
Uzvratila sam osmijeh. »Ja, zapravo, obično držim oštre političke govore o
europskom monetarnom sustavu. Ne znam što mi je bilo u petak.«
 »Valjda loš... šampanjac.«
»OK, vas dvoje, imate li malo vremena?«
»Imamo«, rekao je Angus. »Hrabrost časnika za svaku pohvalu.«
Fran je izvadila kazetofon. Zgrbila sam se i potpuno se posvetila kobasici. Angus
me upitno gledao.
Jasno se čuo uzvišen ton:
»Znaš, ovo ću reći za tvoje dobro, ali ti si nekad tako naivna, Melanie. To... hoću
reći, uf, to je sjajna isprika za slavlje, ali je i dozlaboga praktična stvar. Taj se dvorac
mora urediti, a tata je sretan što će u to uložiti novac.«
Angus je pocrvenio. »Prokleta krava«, rekao je bijesno.
»Ti njega ne voliš?« To sam bila ja, trgnula sam se.
»Dobar je on dečko. Dobra prilika. Bit će to sjajno vjenčanje.«
Dalje je govorila kako je Fraser dobar i kako se neće protiviti tome da ona živi
svoj život.
»Fraser stvarno to misli?« šapnula sam Angusu.
»Naravno da ne misli.« Gotovo je zaboravio jaja.
I evo mog velikog govora.
»Baš me briga«, čula sam se kako razdražljivo vičem. »Ja vjerujem u to sranje.« I
tako dalje i tako dalje. »Zato mislim da ti gubiš!« Tu mi se glas malo slomio, jer sam bila
spremna na uzmak. Cijelo mi se tijelo zgrbilo.
Nakon toga Fran je isključila kazetofon.
»Hvala«, pokazala sam joj izrazom lica. »Mogla si to i prije isključiti.«
»Misliš?«
Onda smo neko vrijeme samo šutke sjedili. Činilo se da je Angus bijesan. »Kako
je glup«, rekao je. »Ne mogu vjerovati da je godinu dana stariji od mene i takav totalni
kreten.« Onda me pogledao preko prljavog stola.
»Stvarno misliš ono što si rekla?« zapitao je odjednom.
Slegnula sam ramenima. »Možda. Malo mi je žao što sam rekla ono za dvorac.«
»Ja uopće ne mislim da je to neugodno. A dvorac je stvarno totalno sranje. Mislim
da imaš pravo«, rekao je. »A i Fraser. Zato ga moramo zaustaviti prije nego upadne u
gužvu.«
 »Pustit ćeš mu to?« pitala je Fran.
Angus je teško uzdahnuo.
»Ne znam.«
»Gus!« molila sam ga. »Nakon svega kroz što sam prošla?«
»A da, ja sam samo sve snimala i nosila žicu i sve složila i neprimjetno uključila i
isključila«, uvrijedila se Fran.
Angus je gledao ostatke svog doručka. »O, Bože, to je tako neugodno. I tako
pogrešno.«
Kimnule smo.
»Ali pretpostavljam da moram.«
Opet smo kimnule.
Fran je otišla po još kave.
»Mel«, šaptao je Angus, »da li bi... da li bi htjela biti sa mnom kad mu pustim
snimku?«
Bila sam dirnuta.
»Pa da... A zašto zoveš mene?«
»Hm... pa ako nastane gužva i ako me pokuša udariti ili nešto slično. A ti i Fran
ste jedine žene koje ovdje poznajem.«
»Aha, dobro. A zašto ne pitaš nju?«
»Hoću, ako hoćeš. Ali znaš da Fraser i... i, pa, bilo bi mi draže da si ti tamo.«
»Cool. OK.«
»Što OK?« rekla je Fran, pridružujući nam se.
»OK, to je definitivno najbolji način skupljanja pjene u šalici čaja«, rekla sam i
podigla šalicu.
»Fascinantno«, rekla je Fran. »Znate, ja mislim da ste vas dvoje stvoreni jedno za
drugo.«
Morali smo izabrati večer kad je Amanda vani. To je, srećom, bilo svake večeri pa
i nije bilo jako teško. Preselila je Frasera u svoj mali stan, nakon previše ljutitih pritužbi
na njegov momački stan u Finsbuiy Parku i na primjerke FHM-a koji su ostavljeni
zgužvani kraj zahoda za slučaj nužde. U tom su stanu bili privremeno: njezin je otac
obilazio London u potrazi za velikom građanskom kućom prikladnom za život njegova
plemenita potomstva.
 Njihov je sadašnji stan bio malen ali besprijekoran i nalazio se u stambenoj zgradi
u St. John’s Woodu, odmah uz Regent Park. Angus i ja sastali smo se prije, kako bismo
razradili plan i pružili jedno drugome moralnu potporu. Bio je studeni i dok smo prolazili
parkom, puhao je ledeni vjetar. Vidjelo se da je Angus nervozan, jer je putem stalno
udarao nogom po lišću.
»Dobro«, rekao je Angus, »kako ćemo to izvesti?«
»Imaš kazetu?«
»OK, počnimo od sljedeće faze.«
»Hm... ozbiljno, mislim da moramo jednostavno ući i da uopće ne smijemo biti
ljubazni. Jednostavno ćemo proći kraj njega ozbiljnoga lica i reći: >Čuj, Fraser, moramo
ti nešto reći<.«
»S dubokim američkim naglaskom?«
»Aha.«
Obgrlila sam samu sebe.
»Hladno ti je?«
»Nervozna sam. I hladno mi je.«
Nakratko me zagrlio, što je pomoglo, jer sam se nevjerojatno zacrvenjela i gotovo
odmah ugrijala.
»Još malo.«
»Moramo biti okrutni, Gus. Moramo ući i jednostavno mu sve reći, uključiti kazetu
i otići. Oprostit će ti za... tako, četiri-pet dana.«
Angus nije ništa rekao.
»Molim? Je li ti žao što umjesto mene nisi poveo Fran?«
»Ne... samo sam razmišljao.«
»O čemu?«
Okrenuo se oko sebe.
»Kako je krasna noć za šetnju. Baš je šteta što ćemo, znaš...«
»Napraviti nešto ružno.«
»Da.«
Išli smo dalje.
»Zapravo, tako je hladna i strašna noć za šetnju«, rekla sam.
 »Da, mislim da je.«
»Hoćemo li onda obaviti taj ružan posao?«
»Aha, može.«
Kad je Fraser otvorio vrata, moj tajnoviti, skamenjeni izraz lica FBI agentice trajao
je otprilike deset sekundi.
»Bok! Uđite, baš mije drago što vas vidim! Bok, Mel sunce.« Poljubio me u obraz.
Kad god sam ga vidjela, sjetila sam se kako je divan.
Neće biti lako.
»Jeste li preživjele djevojačku večer? Mandi mi je rekla da je bilo sjajno.«
»Da, bilo je.«
»Bok, Gustard.« Razigrano je udario Angusa u želudac. Angusu je išlo bolje nego
meni i on se kiselo se nasmiješio.
»Uđite, uđite. Što ćete popiti? Pivo, vino...?«
Otišao je u kuhinju, a mi smo ušli u malu, ali ukusno uređenu dnevnu sobu. Tepih
i kaučevi bili su bijeli, što me činilo jako nervoznom. U kutu je stajao veliki puf od
leopardove kože i neki svijećnjaci koji su izgledali skupo. Fraser je donio zdjelice s
kikirikijem i grickalicama, očito očekujući naš posjet. Sažalno su gledali u mene pa sam
ih nekoliko pojela za sreću.
»Amanda ne voli da bilo tko dolazi k nama... boji se za tepih«, rekao je Fraser,
pojavljujući se iz kuhinje s tri čaše i otvorenom bocom crvenog vina. Progutala sam
knedl.
»Stvarno? A gdje je ona večeras?« pitala sam.
Angus me ružno pogledao, a ja sam shvatila da nije vrijeme za takve razgovore.
Fraser nam je rukom pokazao da sjednemo i raskomotimo se. Kauč je bio mekši
nego što se činilo pa je, dok sam uranjala, iz čaše poletjela kap vina. Na sreću, pala mi
je na hlače. Angus je ostao stajati.
»O, to sam Bog zna. Uvijek nestane na neki tulum.« Smijao se. »Ne stignem
pratiti.«
»A ti ne ideš?«
»Ni slučajno. To je tako DOSADNO.«
Kimnula sam i uzela još grickalica. »Zapravo je djevojačka večer...«
Angus se predramatično nakašljao pa smo ga oboje pogledali. Izvukao je
kazetofon i sjeo kraj mene. Prekrila sam čašu rukom.
 »Fraser«, rekao je ozbiljno, »Melanie i ja...«
Fraser se smiješio sumornom tonu, ali se nagnuo naprijed kako bi poslušao.
»Moramo ti reći nešto o vjenčanju.«
Stvarno? Ne sjećam se da smo se to dogovorili.
»Pa, ovaj, ja sam tu više radi moralne potpore...«, rekla sam.
Angus me ignorirao i nastavio: »Fraser, mrsko mi je što ti to moram reći, ali...
mislim da se ne smiješ oženiti Amandom.«
Fraser je uzdahnuo i srknuo vino. »Ne mogu vjerovati. Već si mi to prije rekao.
Zapravo, to mi govoriš gotovo svakoga dana otkako sam je upoznao. Molim te, reci mi
da nisi zato došao. Bože, a ja sam mislio da ste mi došli u posjet.«
»Je, aha. I Mel se slaže sa mnom.«
Fraser me pogledao ranjenim pogledom.
»Ali, mislio sam...«
I ja sam zurila u bolan izraz njegova lica i bilo mije strašno krivo i neugodno.
Angus je zaorao, bez obzira na sve: »A imamo i dokaz... oprosti.« Spustio je
kazetofon na stol. Jedan svijećnjak od kovanog željeza se srušio.
»Što se događa«, pitao je Fraser. »Zar ćemo osnovati nekakav moonovski22 kult
u kojemu ćeš moći bratu zabraniti brak?«
»Ne.«
»Pa ne pleti se onda u to.«
»Zbog tebe, brate.«
»Što je na toj kazeti?«
»Melanie je s njom razgovarala. Ne voli te, idiote. Ona samo hoće titulu, bilo koju
titulu pa da se može pohvaliti u Hello! i imati prijatelje snobove jer je zapravo površna
krava.«
Fraser je gledao u kazetu kao da je zmija.
»Je li to rekla?« pitao me.
»Ne baš«, šaptala sam. Glas mi je zvučao potreseno. Osjećala sam se strašno.
Tiho je otišao na drugi kraj sobe - što je, s obzirom na njezinu veličinu, trajalo
dvije sekunde - čvrsto se uhvatio za prozorsku dasku i pogledao kroz prozor.

22 moonovski - prema nazivu za pripadnike Crkve ujedinjenja, vjerske sljedbe koju je osnovao Koreanac Sun Myung Moon
 »Pusti tu prokletu snimku.«
Angus me gledao, ali ja mu nisam mogla uzvratiti pogled. Bilo je mnogo gore
nego što sam mogla zamisliti. Zamišljala sam kako nam čak zahvaljuje. Angus se
naslonio i pritisnuo prekidač. Opet se začulo:
»Tako si naivna, Melanie.«
Odjekivalo mi je u mozgu kao posebni efekti.
»Tako si naivna, Melanie.«
Naravno, bila sam naivna, zašto bih inače došla u tu malenu, netaknutu,
prezagrijanu sobu, izdala jednog prijatelja i izgubila drugog?
»Tako si naivna, Melanie.«
Što sam si ja to zamišljala? Da sam Mystic Meg23? Zašto sam to napravila?
Počela sam tiho plakati. Ovaj divni, predivni dečko ipak će se oženiti, i još me k tome
zamrziti.
Fraser je ukočeno stajao, promatrao kišu i gust promet. Na sreću, Angus je uspio
zaustaviti traku prije mog velikog govora, pa smo bili bar toga pošteđeni.
Nitko dugo ništa nije rekao, bar se tako činilo. Pokušala sam obrisati suze tako da
nitko ne primijeti. Na žalost, da ne bih narušila tišinu, morala sam dopustiti da mi iz nosa
kapnu šmrklji da ne moram šmrcati. Tiho su kapnuli na bijeli tepih, a ja sam ih utrljala
nogom.
Fraser se napokon okrenuo.
»Ona, zapravo, nije rekla ništa od onoga što si ti spomenuo, nije govorila o tituli ni
o časopisima ni o sličnom sranju.«
Osjetila sam kako me Angus gleda, ali nisam mogla uzvratiti pogled. Fraserov je
glas bio bijesan.
»Zapravo je deset sekundi govorila o tome kako će sačuvati svoju individualnost
kad se uda i kako je o tome unaprijed razmišljala, a ti to uzimaš kao dokaz da je beštija
koja se samo želi popeti na društvenoj ljestvici. Kao da ti išta znaš o mom vjenčanju, ili o
mojoj curi ili o mom jebenom životu. I ne samo to, uspio si i neke moje prijatelje uvući u
taj idiotski plan... Ti plačeš, Melanie?«
»Neeee«, cmizdrila sam.
Prišao je, stao kraj mene i pogladio me po ruci - što je, naravno, sve još više
pogoršalo - ne prestajući govoriti.

23 Mystic Meg - poznata astrologinja

 »Pa dobro, Gus, što ti, dovraga, hoćeš? Što ti stvarno hoćeš? Ti hoćeš jebenu
titulu? Kad dižeš toliku buku oko toga, uzmi si je. Meni ništa ne znači, ali mi se čini da
tebi znači.«
»Naravno da mi ništa ne znači«, režao je Angus, crven od bijesa.
»Pa što onda? Što je onda, za Boga miloga? Zašto to ne možeš prihvatiti?
Pokušavaš sve sabotirati, a ja čak ne znam ni zašto.«
Na licu mu se vidjela ljutnja pomiješana s jadom i iskreno nerazumijevanje.
Angus je pognuo glavu. »Žao mi je što smo došli.«
»I meni je žao što ste došli. I zašto uvlačiš Melanie u to, za Boga miloga?«
Šmrcnula sam.
»I zbog toga mi je žao«, rekao je Angus. »Mislio sam najbolje. Oprosti.«
»Molim te«, rekao je Fraser. »Molim te, samo... ne petljaj se. Ti si kao pas koji
nešto drži u zubima, Gus. Uvijek si bio takav. Ništa ne možeš ostaviti na miru.«
»Najbolje bi bilo da odem.«
»Da.«
Ustala sam kako bih krenula za njim.
Fraser me uhvatio za ruku i zabrinuto pogledao. »Dobro si?«
»Mrziš me?« gušila sam se.
Tužno se nasmiješio. »Ne, naravno, ne mrzim te. Gus, odvest ćeš je doma?«
Angus je kimnuo. Fraser nam je okrenuo leđa. »Onda bok.« Tim riječima nas je
otpravio.
Krenuli smo kroz hodnik. Kad smo došli do vrata, Angus se okrenuo i vratio u
sobu. Slijepo sam ga slijedila.
»Hoćeš...«, zaustio je kad je zakoračio kroz vrata. Fraser je sjedio zureći u
kazetofon u ruci. Pogledao je brata vlažnih očiju.
»Što?« zarežao je, zatečen.
Angus se bijesno zacrvenio. »Ništa. Samo sam htio pozvati taksi. Bok.« i onda
smo zaista otišli.
Angus je bijesno hodao kroz park, kiša mu se slijevala niz kosu i kaput, a svaka
pomisao na taksi očito je zaboravljena. Kaskala sam uz njega, stideći se sebe i bojeći se
onoga što će reći. Osjećala sam se tako glupo. Činilo se da smo prošli kilometre dok nije
progovorio. Došla sam u iskušenje da kliznem iza njega i odem u drugom smjeru, ali se
nisam usudila. Odjednom sam se u mraku spotaknula na nešto i prigušeno kriknula.
Angus se brzo okrenuo, a njegovo se kameno lice odjednom smekšalo.
»Dobro si?« vikao je kroz vjetar.
»Jesam... dobro sam«, kriještala sam, makar mi uopće nije bilo dobro. Pokušala
sam ustati i bilo je strašno. Angus me uhvatio, nagnuvši se.
»Što se dogodilo?«
»Mislim... mislim da sam iščašila gležanj.« Svom snagom sam se naslonila na
njega, osjećajući laganu mučninu.
»Povraćat ćeš?«
»Neću...«, pokušala sam zakoračiti, »tu mogućnost možeš isključiti.«
»Sjajno«, rekao je sumorno, podupirući mi lakat. »Je li ovo najljepša večer koju si
ikad doživjela?«
Uspjela sam napraviti još jedan korak, trzajući se. »Pa to je najbolja ledena
obiteljska svađa uz iščašeni gležanj koju sam ikad doživjela.«
»I to je već nešto, pretpostavljam.«
Pokazao je klupu u parku, ali ja sam u daljini ugledala svjetla Camdena i
pokazala prema njima.
»Možeš?«
»Možeš me nositi?«
»Mogu pokušati.«
Zahihotala sam se. »Šalim se. Ubila bih te. Samo mi dozvoli da se naslonim na
tebe.«
Sljedećih deset minuta bilo je strašno, ali smo se napokon skljokali u prvi pub na
koji smo naletjeli. Bilo je tako dobro skloniti se od hladnoće i vlage, da sam se već bolje
osjećala. Pub je bio tih i starinski. U kaminu je gorjela vatra, a mi smo sjeli uz nju kako
bismo se osušili.
Angus je ustao i donio mi viski. Radije bih bila popila čašu bijelog vina, ali sam se
u ovakvim situacijama prepuštala njegovoj procjeni.
Angus se vratio s dvije velike čaše. »Hvala Bogu'za civilizaciju«, rekao je.
»Mogu li dobiti leda?«
»Ne, ne možeš.«
»Nije civilizirano govoriti ljudima što smiju.«
 Oboje smo neko vrijeme zurili u vatru.
»Što ti misliš, što će se dogoditi?« usudila sam se ipak pitati. Angus je uzdahnuo.
»Kad bih bar znao«, rekao je. »Osjećao sam se tako glupo. Reci mi da smo to
morali napraviti, Mel.«
Pomislila sam na Fraserovo lice - tako bolno i jadno.
»Hm... valjda jesmo.«
Angus je protrljao oči. »Riječ je o ostatku njegova života. Svakoga dana morat će
se buditi kraj osobe koja misli da je glupan. O Bože, ne znam. Tako je mrzim. I, znaš,
imam samo jednog brata. Otkako je tata umro... bili smo tako bliski. Bar sam to mislio.«
»I prije ste se svađali?«
»Nikad ovako. Osim za figurice iz Ratova zvijezda. Ali to je bilo davno. Obično se
šali kad mu govorim o vjenčanju... a to je tako skoro.«
»Bože, da... tako skoro, jelda?«
»Za tri tjedna. U seoskoj crkvi u Pyrfordu. Dobri protestantski vikar i četiri stotine
gostiju za objedom u pet slijedova.«
»Bez mene.«
»Oh, žao mi je...«
»Nema veze, svejedno mi je.«
»Možda sve bude u redu. Vidjela si kako je držao kazetofon?«
»Da, jer je bio tako ljut na tebe.«
»Misliš? Ja sam mislio da je bio ljut na nju.«
Otpila sam piće.
»Hmmm«, rekao je. »Mel, mogu te nešto pitati?«
Mrzim kad mi to kažu. Ljudi tad obično misle: Mel, smijem li te uvrijediti i izvući se
nekažnjeno jer sam te unaprijed upozorio?

»Aha.«
»Zašto si se rasplakala?«
»To je, mmm, jako dobro pitanje.«
»Oprosti. Nisam htio biti nametljiv.«
 »Nema veze. Zapravo mi je stvarno žao. Sve me to uznemirilo - činilo mi se tako
pokvarenim. Zašto ne mogu svi biti dobri i spojiti se s dobrima?... To zvuči patetično.«
»Ne, ne zvuči«, rekao je nježno. »Uključuješ li i sebe u >sve<?«
»To je standardna definicija. Oprosti. Za sve.«
»O, ne, ja sam kriv. Bez brige, siguran sam da ćemo se pomiriti. Napokon, mi
smo braća. Krv nije voda i slično. Mislim da ću ga sutra malo nazvati, kad se sve
slegne.«
Pfuuu, bar ja to nisam morala napraviti. Popila sam viski i odjednom sam postala
jako pospana.
»Kako ćeš se vratiti doma?« pitao je Angus.
Na svoje vlastito iznenađenje, odjednom sam shvatila da ne želim ići doma.
Htjela sam se sklupčati pred tom velikom vatrom i spustiti mu glavu na rame. Ali mu to
nisam rekla.
»Ne mogu na taksi, bilo bi preskupo«, rekla sam. »Mislim da ću nazvati Alexa.
Može doći po mene Charlijevim autom.«
Angus mi je posudio telefon.
»Ovo radi u podvodnim cjevovodima?« pitala sam podižući veliki telefon s
debelom fluorescentnom prugom.
»Možda«, nasmijao se.
Javio se Charlie.
»Alex je doma?«
»Hm, molim?«
»Charlie, Mel.« Šupljoglavi. »Alex je doma?«
»Ha, mmmm ovaj, sad sam došao... Hm, idem pogledati.«
Dobacila sam pogled Angusu. »Taj dečko je svakim danom sve veći idiot.«
»To je zbog odgoja.«
Kimnula sam. U pozadini se čulo šuškanje i šaptanje.
»Halo?« pitao je Alex kao da ne vjeruje.
»Alex, bok, ja sam.«
»O, bok, ljubavi. Hm, ovaj, mislio sam da si danas vani.«
»I jesam. Bila sam. Čuj, iščašila sam zglob, prilično jako. Možeš doći po mene?«
 »Hm... gdje si?«
»U Camdenu.«
»Isuse, u Camdenu. Pa to je na drugom kraju svijeta! Ne možeš pozvati taksi?«
»Da zarađujem dvostruko više nego sad, pozvala bih taksi. Čuj, ne bih, nije mi
dobro i stvarno me boli.« Opet sam se počela uzrujavati. »Ne možeš doći po mene?«
»Čuj, Mel, ljubavi, baš sad nešto radim.«
»Što? Sto, dovraga, radiš? Zašto te moram moliti da dođeš po mene?«
»Hm, došli su neki dečki i popio sam previše da bih vozio.«
»Ne vjerujem ti. Mislim da jednostavno ne želiš doći po mene.«
»Došao bih da mogu, ljubavi, ozbiljno. Vjeruj mi, jednostavno ne mogu. Zašto ne
pozoveš taksi pa ćemo se vidjeti sutra?«
Zašutjeli smo. Nisam znala što bih rekla pa sam spustila slušalicu.
Angus je gledao u stranu, bilo mu je neugodno. Pričekala sam dok više nisam
osjećala želju za plakanjem pa sam progutala slinu.
»Svinja«, rekla sam.
»Tako je i zvučalo«, rekao je Angus. »Ja bih te nosio doma.«
Pogledala sam. »Znam da bi.«
»Dama u nevolji. Moja specijalnost.«
Nasmijala sam se. »Padam u kušnju.«
»I padni.« Glas mu je odjednom postao ozbiljan. Gledao me u lice, onim svojim
izravnim pogledom, a moje je srce počelo ubrzano tući. Gledali smo se dugo, bar se
tako činilo. Lica su nam se približila. Onda sam se malo pomaknula i iz sve snage
udarila gležnjem u stolac.
»AAAAAAAAAJ!« viknula sam, naginjući se. Svi pospani posjetitelji u baru
pogledali su koga to kolju. Spustila sam ruku na gležanj, pokušavajući ublažiti bol, ali to
je bilo kao agonija. Bol mi se širio kroz nogu.
»Au! Au! Au au au au au.«
»Sirotice.« Angus je ustao sa mnom dok sam ja skakutala na jednoj nozi.
»Au au au. Bože, kako boli! Jebem ti gležanj.«
»Hoćeš se nasloniti na mene? Idemo na hitnu?«
 »Ne, ne ne. Isuse! Ovo mi se već događalo. Hm, najbolje bi bilo kad bih mogla
doći doma i popiti aspirin. Sranje.«
Pogledali smo se. Trenutak kad se moglo dogoditi svašta, otišao je u nepovrat.
Angus je otišao do šanka i pozvao taksi. On i barmen otpratili su me van, a jedan
sat poslije bila sam na sigurnom, umotana u krevetu, s četiri Nurofena i utjehom da ću
sutra ujutro sigurno biti na bolovanju.
 12.

Nažalost, ujutro mi je gležanj bio prilično dobro. Bio je otečen i bolan kad sam se
svom težinom oslonila, ali ne dovoljno da opravda bolovanje. A kako sam općenito
osjećala da mi ugled nije na najvišoj razini, spremila sam se za posao.
Mozak mi je bio kao omlet pa sam odlučila ispeći jaja za doručak.
»Linda, hoćeš i ti omlet?«
Provirila je iz sobe, potpuno odjevena, ali još je izgledala pospano. Njezin mi je
pogled jasno govorio koliko je zapanjena pri samoj pomisli na mene u kuhinji. Ipak,
začudo, prihvatila je. Pa, bila je riječ o hrani.
Bilo bi besmisleno, slutila sam, pitati je za savjet. Pa sam je umjesto toga pitala
kako je u banci.
»U kojoj banci?«
»Hm, a ti ne radiš u banci?«
»Ne.«
Znam i ja samoj sebi soliti rane, hvala na pitanju.
»Pa gdje onda radiš?«
»Kod Brimleya.«
»Kod Brimleya?«
»Osiguravajuće društvo.«
»Aha! Aha... I kako je?«
»Dobro.«
Pijuckala sam čaj. Bit će to dug dan.
»Trebam vikend«, rekla je iznenada.
Mislila sam da traži da joj vratim nešto što sam posudila pa sam napregnula
mozak pokušavajući se sjetiti što je to bilo.
»Što?«
»Vikend«, rekla je izgovarajući vrlo sporo, kad sam ja očito takav idiot.
 »Ahaaa... vikend«, rekla sam. Razgovor se polako pretvarao u trajnu
konverzacijsku moru.
»Prije Božića. Trebam stan za vikend.«
»Oh, dobro«, rekla sam ne razmišljajući. »To neće biti problem. A koji?«
»Cijeli.«
»Koji vikend?«
»Onaj prije Božića«, objasnila je strpljivo.
Aha. Izgovaraj cijele rečenice, lijena kravo.
»OK. OK. Dobro.«
Tog je vikenda vjenčanje, pa pretpostavljam da nas ionako neće biti. Ali što to
Linda samo smišlja? Sama pomisao na to da ona nešto radi prijeti stabilnosti mog
ionako krhkog pogleda na svijet.
»A što planiraš?« pitala sam.
Pogledala me razrogačenih očiju, odjednom ustala od stola i izišla. Sjajno.
Nisam se mogla suočiti s pranjem tavice u kojoj su se pekla jaja pa sam je
ostavila i oteturala na posao.
»Hej ti, uobražena.« Na ulazu sam naletjela na Stevea. »Ravno s ratišta?«
Zarežala sam. »A tek da vidiš onog drugog. I još je bio iz tvog kvarta.«
»Aha, mošmislit. Pa ne bi te više bilo.«
»Zapravo, kad malo bolje razmislim, to je točno. Radije bih se ubila nego imala
fizičkog dodira s nekim iz tvog kvarta.«
Otišla sam u ured i odjednom osjetila snažan deja vu. Na stolu mi je bio još jedan
jeftin buket. A cura za susjednim stolom opet je šmrcala.
»Što je sad opet?« zapitala sam oštro, bacajući cvijeće u koš.
»Mislila sam da je za mene.«
»Hoćeš ga?« Pogledala sam cvijeće u košu, koje je sad bilo prekriveno korom od
banane i starim plastičnim šalicama za kavu.
»Ne. Pa nećeš čak ni karticu pročitati?«
»Znam što piše.« Ipak, bacila sam pogled.
»Žao mi je zbog gležnja, jedina. Vidimo se večeras? Doći ću po tebe«, pisalo je.
 »Odjebi«, rekla sam gorko i srušila se na stolac. Zazvonio je telefon.
»Odjebi«, ponovila sam i podigla svu neotvorenu poštu, koja je već počela
ispadati sa stalka.
Tog je jutra telefon zazvonio četrnaest puta. Svaki sam put opsovala i
koncentrirala se na posao. Na kraju se Janie nagnula prema meni i tiho rekla: »Znaš,
možeš uključiti sekretaricu, onda ne moraš slušati kako zvoni.«
Razbjesnio me tako razuman prijedlog pa sam samo rekla »ha« i opet se nafurila.
U pauzi za objed recepcionerka je provirila kroz vrata ureda podijeljenog na
boksove.
»Melanie Pepper!« zavrištala je.
Pokušala sam podići glavu.
»Ne javljate se na telefon!«
Prestani urlati na mene! Pažljivo sam ustala.
»Netko vas čeka na porti.«
Isuse. »Muškarac?«
»A tko bi drugi.«
»Možete li mu... reći da sam na službenom putu?«
»Niste na službenom putu!«
»Ne, ali možete mu vi to reći?«
»Dođite gore i recite mu sami.«
»Pa kako...? Ma nema veze.«
Recepcionerka se već povukla uza stube. Išla sam za njom polako, pokušavajući
smisliti plan. Svinja. Platit će on to meni, svinja sebična.
Na vrhu stuba nervozno je stajao Fraser, pretvarajući se da se divi godišnjem
izvješću. Izgledao je napet. Da je bilo neko drugo doba, igrao bi se šeširom i ruka-
vicama.
Zastala sam da ga časkom promatram, a onda sam mu se prišuljala iza leđa.
»Nemoj mi reći: ti si mazohist«, rekla sam iznenada. Iznenađeno se okrenuo i
stidljivo nasmijao.
»Boook.«
»Što ti tu radiš?«
 »Ovaj, Angus mi je rekao gdje radiš...«
»Razgovarao si s Angusom? Što je rekao?«
»Odmah ću ti ispričati. Mogu li te pozvati na objed? Ja radim u blizini. A iza ugla
je talijanski restorančić...«
»Znam«, rekla sam. »Hvala.«
Steve je prolazio pokraj porte.
»Bok, Steve, molim te reci Flavi da sam vani na objedu.«
»Jebe mi se gdje si.«
»Hvala.«
Fraser se čudio. »Neformalni odnosi u uredu?«
»Tako nešto.«
Kod Talijana je bila gužva i prekrasno je mirisalo. Sjetila sam se da sinoć nisam
večerala, a od prženih jaja prošlo je nekoliko sati pa sam naručila špagete carbonara. I
kruh s češnjakom. I sirom. I minestrone. I čašu vina.
»Kako je gležanj? Angus mi je rekao.«
»Puno bolje, hvala na pitanju. I, što se dogodilo između vas dvojice? Sve mi
ispričaj.«
Fraser me gledao kako žvačem kruh s češnjakom. »Čini se da si u formi.«
Napravila sam grimasu. »Došao si vidjeti da li sam još cmizdrava sirotica?«
»Tako nekako. Angus me zamolio da pogledam jesi li dobro. Zabrinut je za tebe,
a zna da radim u blizini - znaš Xylerovu zgradu?«
»Veliku ružičastu? Da, znam, tu je preko puta. Ha! A ja sam mislila da si doletio
kako bi me oteo i odveo na glamurozan objed.«
»A ovo nije glamurozno?«
Čuli smo kako se dva konobara glasno svađaju na talijanskom kroz šarene
plastične trake koje su prekrivale vrata.
»Pa, znaš, za nas navikle na Quaglijeve specijalitete...«
»Ha, ha.«
Uzeo je komad kruha i namakao ga u ostatke moje juhe.
»Onda, ispričaj mi«, rekla sam, radoznala kako su se uspjeli pomiriti.
 »Pa nije to bilo ništa. Gustard i ja se stalno svađamo.«
»Njegova je priča bila drukčija.«
»Aha, da. Figurice iz >Ratova zvijezda< i slično.«
»Cure?« pitala sam zločesto.
Nacerio se.
»Bolje ti je. Ne, obično se ne svađamo zbog cura.«
»Osim ove.«
Krivo me razumio.
»Koga, tebe?«
»Ma, ne... Amande.«
»Aha, jasno mi je.«
Na trenutak nam je bilo neugodno pa smo uzrujano pogledom tražili konobara.
Pred mene je stigao tanjur tjestenine koja se pušila, a ja sam pohlepno udisala
mirise.
»Što si onda ti rekao?« ispitivala sam.
»Pomirili smo se. To nikad nećeš pojesti.«
»Gledaj samo, žgoljo.«
»Došao je kasno sinoć kad si ti otišla i ispričao se. Zapravo mislim da je bio više
zabrinut za tebe nego za mene.«
»To je bio samo paravan. Dečki.«
»Hm. Svejedno. Povukao je riječ, bla bla bla i obećao da više neće spominjati
vjenčanje i tako dalje.«
»Dobro«, osjećala sam perverzno razočaranje.
»Ljuta si na njega, jelda?«
»Nisam.«
»Nema veze, znaš.« Smiješio se. »Meni ne smeta što ti ne želiš da se oženim.«
»Ma nije to bitno«, pobunila sam se lažući mu. »Ja samo ne želim da se oženiš
Amandom.«
»Aha, znači priznaješ.«
 »Naravno da priznajem. Oprosti. Molim te, nemoj me mrziti.«
»Ne mrzim te. Već sam ti rekao. A kad smo već kod toga, preslušao sam ostatak
snimke.«
»O sranje. Stvarno?«
»Bez brige, oprostio sam ti ono što si rekla o mom dvorcu.«
»O tvojoj hrpi kamenja.«
»Svejedno.«
Igrala sam se sa špagetima.
»Nemoj je oženiti, Fraser. U pitanju je samo lova.«
Bilo mi je jasno da sam opet rekla nešto pogrešno, ali je on dobro shvatio.
»Bože, ako nije jedno, vas dvoje smislite drugo. Sad sam odjednom ja gad. Ona
je dobra, a ja sam gad kojemu je samo do novca pa se ženim zbog krivih razloga.«
»Oprosti! Uvijek kažem nešto krivo.«
»Nema veze. Tog mi je vjenčanja već na vrh glave. Mel, molim te, mi smo dugo
prijatelji. Možeš li mi, kao Angus, obećati da ćeš me prestati napadati?«
Razmislila sam. »Samo zato što to nije moja briga?«
Kimnuo je.
»OK. Samo zato jer si ti u pitanju. I jer smo tako dugo prijatelji. Osim onih pet
godina između kad smo izgubili vezu.«
Pružio je ruke. »Nestala si. Prvo si se na promociji malo nacugala, a onda si se
pojavila kao grom iz vedra neba pet godina poslije.«
Nikad nisam u stanju reći »zbogom«.
»Dobro onda. Obećavam.«
Kad je pojeo lazanje, navalio je na moje špagete.
»Doma ti ne daju jesti?«
»Pa tako nekako. Smijem jesti manje od pet miligrama masti tjedno sve do
vjenčanja.«
»Eto vidiš, ti si prvi počeo! Trajalo je manje od dvije sekunde! Vjenčanje,
vjenčanje, vjenčanje. Na, uzmi.«
Tužno se nasmijao, a ja sam se osjećala jadno. Pa kakvu smo mi to igru igrali s
tim kazetofonima i sličnim sranjima? Mi smo se to zajebavali s nečijim životom.
 Kad god se upustim u raspravu o tome određuju li nas geni ili okolina - a što, da
budem iskrena, i nije tako često jer ovih dana baš i ne srećem svoje prijatelje genetičare
- uvijek spomenem svoju neodoljivu želju da unatoč totalnoj kulinarskoj nesposobnosti
nahranim one koje žalim i sjetim se mame.
»Mogu li te pozvati k sebi na večeru?« Pitala sam ga. Prokleti geni.
Fraser me, naravno, poznavao već neko vrijeme pa je podignuo pogled s mog
tanjura iz kojega je gutao tjesteninu.
»Žališ me?«
»Ma ne, ne. Nipošto. Ne. Zapravo to već odavno planiram.«
»Stvarno? A koga si htjela pozvati?«
»Pa...« - a jebi ga sad! - »ti si počasni gost - ti izaberi društvo.«
»Bože. Zapanjen sam. Planiraš večeru za puno ljudi?«
»DA!«
»Za sve nas?«
»Tko smo to mi?«
»Ti, ja, Amanda i Angus.«
»Nisam sigurna baš u tu definiciju >nas<. Ali da, zašto ne?«
»O, a mogu dovesti i Nasha? Doći će. McLachlan... je nekako odustao od toga da
mi bude kum, pa sam umjesto njega zamolio Nasha.«
»Ideš. Da, svakako.«
»A Amanda će htjeti dovesti jednu od svojih djeveruša.«
»Ne sili.«
»Oprosti, mislio sam da će biti nešto veliko.«
»Pa i hoće. A možeš li je onda nagovoriti da pozove Mookie?«
»Pa ja ih, da se ubijem, ne mogu razlikovati. Zašto baš nju?«
»Tako.«
»To je ona s kraja kazete koja zvuči kao Bagpuss?«
»Možda.«
»To sam i mislio.«
 Pogledao me i nasmiješio se.
»Sigurna si da ćeš se u sve to upustiti?«
»Pa što? Samo moram kupiti klopu, skuhati, servirati i oprati suđe za šest osoba?
Zar to može biti teško? Jutros sam ispekla jaja.«
»O - pa to je ugodno iznenađenje! Hvala. Baš ljubazno.«
Sjala sam od sreće.
»Hm, mogu te nešto pitati?«
O ne. Ne opet.
»Zanima me...«, nagnuo se preko stola, »što se točno događa između tebe i mog
malog brata?«
Bila sam iskreno iznenađena.
»Ništa!«
»To mi je i on rekao. Što znači da jedno od vas sigurno laže.«
»Hvala, Sokrate.«
»Joj, daj. Reci mi.«
»Ništa se ne događa. Ja već imam dečka.«
»Angus veli da je svinja.«
»Angus čini se misli da ima pravo na zadnju riječ o svim vezama.«
Fraser se nasmijao. »Pa da. A sviđa ti se?«
»Tvoj mali brat?«
»Da.«
»Zašto? Što ti je on rekao?«
»Ništa.«
»Dobro. Ni ja ti ništa neću reći.«
»Pa sad si mi rekla.«
»Začepi. Začepi. Začepi.«
»O, Bože. Pa stvarno ti se sviđa.«
»Ma daj zašuti«, rekla sam. »Iskreno, trenutačno ne znam ni što ni tko mi se
sviđa. Sve je tako sjebano. Svi hodaju s krivim ljudima. Sve je sad tako zbrkano. Alex
me izluđuje, ali kakva je razlika između toga i tvog brata koji me isto izluđuje? Možda si
imao pravo kad si rekao da ne smijemo zabadati nos u tuđe veze.«
Sigurno sam zvučala ozbiljnije nego što sam htjela, jer je Fraser pognuo glavu i
polako kimnuo.
»Opa! Da, gospođo.«
»Tako je. Častiš me objedom, s obzirom na to da si skoro bogat?«
»Ti bi mene morala častiti, jer si mi pokušala upropastiti vjenčanje.«
»Ti bi mene morao častiti, jer si se pojavio nenajavljeno.«
»Ti bi mene morala častiti, jer si me napala iz zasjede u vlastitoj kući.«
»Ti bi mene morao častiti, jer si mi postavljao nepristojna osobna pitanja o bratu.«
Nasmijao se.
»Ha! Ti bi mene morala častiti, jer si mi govorila nepristojne stvari o mojoj
zaručnici, ne misliš tako?«
Konobar se vratio s računom.
»Zapravo«, rekla sam tiho. »Ti bi mene morao častiti, jer sam zaboravila novčanik
u uredu.«
Nasmijao se. »Bestidnice! Ali bit će mi zadovoljstvo.«
»Uzet ću ga drugi put. A hoću i vidjeti imaš li napisano >laird< na kartici.«
»A zašto? Za slučaj da netko od prisutnih još ne misli da sam luđak?«
Krenuli smo niz ulicu kroz mnoštvo koje je besciljno lutalo u pauzi za objed.
»Hvala što si me pozvao«, rekla sam.
»Zahvali Angusu - on je predložio. Angus i Mel, zaljubljeni par, grlil...«
»Šuti.«
»Koliko maltretiranja čovjek može podnijeti?«
»To ćeš otkriti u sljedećih četrdeset godina svog života. Sad briši.«
Mahnula sam mu, mnogo mirnija nego prije jedan sat.
Imala sam rekordnih dvanaest poruka na sekretarici, mješavinu Alexovih
dodvoravanja i recepcionerkinih uvreda. I jednu od Fran. Čim sam je čula, pomislila
sam: »O Bože, Fran!« Potpuno sam je zaboravila kad sam planirala večeru. Ali sad nas
je šest, i Alex, pretpostavljam. A vjerojatno ću morati pozvati Lindu jer neće biti vani... a
imam samo pet stolaca... a da joj jednostavno ne velim? Ta mi je pomisao bila strana.
Obično nisam mogla ni sokne obuti, a da joj nekoliko puta ne telefoniram. Vodila sam
duševne borbe... Morat ću pozvati Lindu, jer će ionako biti tamo, a ona baš i nije poznata
po sposobnosti da popravi atmosferu... možda bih mogla nagovoriti Amandu da ne
dovede Mookie...
Odjednom mi je sinulo u što sam se upustila. Bože, u što sam se to uvalila?
Nemam dovoljno veliku posudu za omlet za osam osoba. Nije mi problem motati se po
kuhinji kad imam nekoliko sati vremena i kad ćemo samo Alex i ja jesti punoglavce, ako
ničeg drugog nema, ali ovo je bilo strašno. Da se bar nisam pravila važna i da se bar
nisam tako očajnički željela odužiti Fraseru.
Odlučila sam nazvati Angusa. Što je on to smislio kad se tako naglo povukao? To
baš i nije slično Braveheartu. Nažalost, bio je zauzet. Zamolili su ga da dulje ostane u
Londonu pa mu bar posao ide dobro.
Isključila sam sekretaricu, ako slučajno zazvoni telefon. Što se odmah i dogodilo.
Srce mi je poskočilo - Bože, kako mi je brzo odgovorio. Ali bio je Alex.
»Oprosti«, rekao je. »Molim te ko Boga. Jučer smo se malo nacugali pa je sve
izmaklo kontroli. Morao sam ti poslati taksi.«
»Idiote. Tako si me osramotio pred prijateljima.«
»Pred kojim prijateljima?«
Odjednom nisam bila sigurna želim li da zna kako sam bila sama s Angusom.
»Samo pred Angusom i Fran... bili smo kod Frasera.«
»Fran?«
»Da, zašto pitaš?«
»Hm, samo tako. Mislim da sam je sinoć vidio u podzemnoj.«
Sranje, kakva glupa laž.
»Hm, nisam mislila na Fran. Mislila sam na Holly.« Spomenula sam drugu
prijateljicu koju ovih dana baš i ne viđam.
»Dobro.«
Zastao je i bila sam sigurna da zna da lažem. Ali je očito to odlučio zanemariti.
»Opraštaš mi, ljubavi?«
Uzdahnula sam.
»Zašto imam osjećaj da ti cijeli život opraštam? Već mi je toga dosta.«
»Kako to misliš?«
 Postala sam vrlo svjesna Janie i Stevea koji su se s druge strane pretvorili u uši.
»Pa znaš, jednostavno...«, slušala sam vlastiti glas: »jednostavno nisam sigurna
da i dalje želim podnositi takvo ponašanje.«
Tišina. Odjednom sam u sebi osjetila veliku, veliku hladnoću. Odakle sad to?
»Čuj, ja...«, slušala sam Alexa kako prstima prolazi kroz kosu, kao i uvijek kad mu
je nešto smetalo. Duboko je udahnuo. »Možemo li o tome razgovarati?«
»Ne sad.«
»Dobro, kad god hoćeš. Vidimo se kad završiš s poslom? Možemo otići na piće,
možda. Mislim... moramo razgovarati.«
Srce mi je bilo u grlu. Što je sad to? Došlo je tako naglo. Maloprije sam planirala
kako ću ga mučiti jer je sebičan, a sad mi se činilo da sam slučajno pokrenula lanac koji
će na kraju dovesti do prekida. Uvijek počinje s »moramo razgovarati«, uvijek. Ako,
naravno, jednostavno ne odu u inozemstvo. Bože, uopće nisam sigurna.
»Naravno, kako hoćeš«, uspjela sam nehajno reći. Druga faza: pristanak na
razgovor.
Rekao je gdje ćemo se sastati, a ja sam drhtavom rukom zapisala, spustila
slušalicu i zagledala se u prazno, ne vjerujući.
Janie je napeto čekala. »O, Bože, dao ti je nogu?«
»Nije«, rekla sam ljutito. »Ja sam skoro njemu dala nogu. Sad traži pomilovanje.«
Oči su joj se raširile. »A zašto bi ti njemu dala nogu?«
»Jer je sebična svinja koja misli samo na sebe i svoje zadovoljstvo.«
Izraz lica ostao joj je isti.
»Ti nikad nikom nisi dala nogu?« pitala sam. Nijemo je odmahnula glavom.
»A što je po tebi dobar razlog da se nekog napuca?«
Slegnula je ramenima i dalje šuteći. Uspjela sam se nekako nasmiješiti.
»Bez brige. Imam zamjenu.«
Obrve su joj gotovo dosegle rub kose.
Cockney Steve namjerno je ignorirao ove ženske razgovore - ili ih je prestao
pratiti onog trenutka kad je shvatio da nisam ja nadrapala.
»A jesi li ti ikad dobio nogu, Steve?«
»Nisam, naravno.« Pocrvenio je do korijena kose s previše gela.
 »A jesi li ikad imao curu, Steve?«
»Odjebi!«
»Sigurno nisi peder? Mnogi u marketingu su pederi, znaš. Pogledaj samo boju
zidova.«
Prstom je prebirao po zlatnim lančićima i nešto mrmljao.
Odmah mi je bilo bolje, ali to nije riješilo problem. Što se to, zaboga, događa? Sve
mi se činilo kao da je počelo jako sjebano razdoblje u mom životu.
Bože, mjesecima sam slinila za Alexom i čekala ga da mi se vrati. Što se i
dogodilo. A sad, eto, nemam pojma što radim, a niti što osjećam. Voljela sam ga, ali me
izluđivao. Više nego bilo što drugo, željela sam da netko dođe, pokaže mi smjer i kaže:
Kreni ovim putem, to je put do sreće. Idi tim putem.
Nisam mislila da će se to dogoditi. Ali ipak sam nazvala Fran.
»Razmišljam o prekidu s Alexom«, rekla sam joj čim se javila.
Zastao joj je dah. »Zašto?«
»Kako to misliš >zašto<? Pa ti misliš da je on bezvrijedni seronja. A to nije
dovoljan razlog?«
»Ne, htjela sam pitati zašto sad?«
»O, pa imam milijun sitnih razloga. Kao recimo sinoć. Gležanj me jako bolio, a on
nije čak ni htio doći po mene. Rekao je da je s nekim trendovima, ali mu ne vjerujem.
Mislim da je jednostavno bio lijeni gad. Hoću reći, stvarno mu nimalo nije stalo do
mene.«
»Mislim da je, znaš.«
»Pa što je sad to, Klub Alexovih obožavatelja?«
»Pa dobro onda. Znaš što mislim. Odmah mu daj nogu i iziđi s jednim od onih
krasnih McConnalda.«
»Kako to misliš s jednim od krasnih McConnalda? Pa znaš da je samo jedan
slobodan.«
»Pa ćeš uzeti onog koji je dostupan?«
»Šuti! Uopće mi ne pomažeš.«
»Pomažem ti. Riješi se Alexa odmah i iziđi s nekim dobrim. Kako ti bolje mogu
pomoći?«
»Ali Fran... pa u pitanju je Alex, znaš.«
 »Alex u kojeg si bila ludo zaljubljena. Znam. Ali se sad ponaša kao kreten i ti više
nisi zaljubljena u njega. I baš ti se fućka. Idi dalje!«
»Ali ja sam velika kukavica!«
»Zato to moraš napraviti sad kad si ljuta na njega.«
»Ne znam što ću napraviti. Mislim da ću znati tek kad ga vidim. Nazvat ću te
poslije. Bože, zlo mi je.«
»Dobro, onda povraćaj, baš me briga. Ali molim te NAPUCAJ idiota jednom
zauvijek.«
»Nnnn«, rekla sam.

Dan kao da je trajao trideset četiri sata. Pokušala sam se koncentrirati, ali nije bilo
lako. Srce mi je ubrzano tuklo pa nisam mogla mirno sjediti. Cijelo mi je vrijeme kroz
glavu prolazila mantra: život bez Alexa. Život bez Alexa. Već tako dugo nisam
razmišljala o toj mogućnosti - zapravo, nikad nisam o tome razmišljala.
Sjetila sam se izraza na njegovu licu onoga dana kad smo planirali snimanje, kad
je rekao da me voli i kad mi se utroba stisnula. Ali, ako me voli, zašto se onda tako i ne
ponaša? A on neprestano radi samo ono što hoće i onda mi se poslije ispričava.
Da bar mogu negdje šetati gore-dolje. To bi možda pomoglo.
»Razvedri se, možda se ipak ne dogodi«, namignuo je Steve.
»Znam. Ali ako je tako, da li da onda odmah krenem dalje? Ili bih morala i dalje
ostati i raditi ne nečemu što se možda počelo stvarati?«
»Totalno si pošašavila«, rekao je zlovoljno.
Napokon slobodna. Izjurila sam iz zgrade najvećom mogućom brzinom, čak i za
sebe. S Alexom sam se dogovorila u popularnom baru malo niže od Covent Gardena.
On je već bio tamo kad sam stigla. Sjedio je leđima okrenut meni i njegov je lik, u kožnoj
jakni, izgledao tužan i očajan. Rukom je pridržavao pivo i zurio u prazno. Srce mi se
steglo. Poželjela sam potrčati prema njemu i zagrliti ga, privući k sebi.
Okrenuo se i ugledao me kako stojim na vratima i gledam ga. Bez riječi je ustao i
potrčao prema meni, privukavši me. Osjetila sam njegovo snažno tijelo uz svoje i
zatvorila oči. Suze su potekle.
»Molim te, ne prekidaj sa mnom«, rekao je.
»Ne smiješ to više raditi!«
Lice mu je izgledalo sivo i ispijeno.
»Znam, znam.«
 »Ne možemo više voditi ovakve razgovore! Pa ništa drugo ne radimo! Ponašaš
se kao kreten, a onda ti ja opraštam!«
»Pst. Dođi. Sjedni.«
Sjeli smo za stol.
»Što ćeš popiti?«
Naručila sam kavu. Zurila sam u prazno dok mi je on otišao po kavu i pokušavala
smisliti što ću reći.
Vratio se i sjeo nasuprot meni. Šutjeli smo.
Napokon sam progutala slinu i progovorila. Morala sam čuti kako on to ne može
prihvatiti. Morala sam ga čuti kako mi govori da me treba.
»Alex, mislim da bismo se možda morali prestati viđati na neko vrijeme.«
Sjedio je vrlo mirno. Na kraju je, na moje veliko olakšanje, rekao: »Znam. Molim
te, ne radi to, Mel. Molim te.«
»Reci jedan dobar razlog zašto ne. Otkako si se vratio... za mene je sve bilo kao
jedna pljuska za drugom.«
»Pa ne možeš prekinuti samo zato što sam bio previše pijan da bih došao po
tebe.«
»Ne prekidam zbog toga. Prekidam jer dolaziš pijan, vrijeđaš moje prijatelje,
tučeš se s mojim prijateljima, ostavljaš me na cjedilu i ne želiš se vezati. Je li popis
dovoljno dug?«
Još miran, primio me za ruku, a onda pogledao u strop kao da pokušava pribrati
misli.
»Mel, moram ti nešto reći...« A onda je ponovno razmislio. »Ma, ne mogu ti reći.
Ali ozbiljno, kad bi ti znala, to bi sve promijenilo.«
»Reci mi. Ili se ništa neće promijeniti.«
»OK. Čuj, Mel, nisam dobio posao. Onaj u diskografskoj kući. Onaj tip koji mi je
trebao pomoći... ne uzvraća na moje pozive, a ne želi me ni vidjeti ni bilo što drugo.«
Izgledao je slomljeno.
»Mislim da nikad neću ući u posao. Hoću reći, imam dvadeset devet godina, a oni
danas očito traže samo šesnaestogodišnjake.«
Čekala sam da nastavi.
»Ne znam od čega ću živjeti. Nikad nisam mnogo radio. Moj je život, zapravo,
totalno usran.«
 »Hvala...«
»Sve osim tebe«, utješio me. »Razmišljao sam o ovome - uz pomoć nekih
tehnika koje sam naučio kad sam bio u Indiji, znaš. Pokušavao sam sve shvatiti. I mislim
da, podsvjesno, mislim da nisam dovoljno dobar za tebe. Pokušavam te odgurnuti kako
bi mi pokazala da me voliš zbog mog lošeg ponašanja.«
»Ma daj ne seri! To je najgora isprika koju sam ikad čula.«
»Žao mi je što misliš da je sve to sranje«, rekao je mirno. »Žao mi je što misliš da
je sadašnja faza u mom životu čisto sranje.« Zurio je u praznu čašu.
»Ne mislim«, rekla sam. »Jedino mi nije jasno zašto moraš biti pokvaren prema
meni, ako se ti osjećaš jadno.«
»Znam. Nema smisla. Nema isprike. Zato ti pokušavam objasniti i samome sebi
sve razjasniti. Ti si zadnja osoba na svijetu koju bih htio povrijediti. Ali ja to radim gotovo
svaki dan. Mislim... hoću reći, znaš, tebi dobro ide, imaš dobar posao.«
»Moj posao je strašan!«
»I pribrana si.«
»Sva sam zbrkana!«
Gledao me znatiželjno. »Uostalom, ti imaš stabilan život i ne trebaš me. Mislim da
samo pokušavam privući tvoju pažnju. I upozoriti te da se držiš podalje od ovakvih
kretena poput mene. Što zapravo ne želim.« Zastao je. »Želim te.«
»Nikad ne misliš na mene. Nisi mislio na mene sinoć kad sam bila u Camdenu,
kilometrima od doma i ranjena.«
»Vjeruj mi, jesam. Mislio sam na tebe cijelu noć. I tad sam počeo razmišljati o
tome zašto je naša veza ovakva.«
»Takva je zato jer si ti sebična svinja.«
»Ne, Mel. Takva je jer se bojim... bojim se svojih osjećaja prema tebi.«
Žustro je maknuo kosu s očiju.
»Ozbiljno. I želim vjerovati u sebe dovoljno da mogu biti s tobom.«
Oči su mi se skupile.
»Znači, više se ne moram bojati«, rekao je.
»Ne moraš se bojati.«
Igrao se šalicom kave.
 »Ne. Jednom u životu neću odstupiti. Mel, mislio sam...«, na kratko je pogledao u
mene, a onda u stol. »Ovaj... ako me još hoćeš... ako me još želiš... ako me baš ne
mrziš, kao što ja u ovom trenutku mrzim sebe... ako mi možeš oprostiti, ako mi želiš dati
zadnju priliku, možda bismo mogli, ovaj, pokušati živjeti zajedno? Neko vrijeme. I vidjeti
možemo li prijeći u sljedeću fazu. Poslije Božića, hm, mislio sam da bismo mogli pronaći
sobu ili stan?«
Bila sam zatečena kao Kojot kad u lovu za Pticom Trkačicom primijeti da visi u
zraku.
»Mislim da baš nismo najbolje komunicirali otkad sam se vratio«, nastavio je
Alex. »Uvijek smo u gužvi i mislim da smo toliko zaokupljeni tuđim problemima da smo
zanemarili vlastite.«
Pogledao me pun nade.
»Otkad sam se odselio u Fulham gotovo te i ne viđam.«
»Ti si se odselio«, naglasila sam. »Sto kilometara daleko.«
»Da, ali tek sam se vratio. Pokušavao sam se pronaći. Snaći. Rekao sam ti da ne
želim ni u što ulijetati. Ali sad sam razmislio. I mislim da si cijelo vrijeme bila u pravu. Mi
jesmo suđeni jedno drugome.«

Zaboravila sam da je to bila moja ideja.

»Morali bismo se skrasiti. Pokušati. Što misliš?«
Zurio je u mene, još miran, mislila sam. Onda sam spustila pogled i primijetila da
mu noga podrhtava kao da je na audiciji za Riverdance. Odjednom sam osjetila snažan
val ljubavi prema njemu.
»Ne znam što bih rekla«, rekla sam. »Zar sam cijelo vrijeme izlazila s tvojim
zločestim blizancem?«
Uhvatio me za ruku. »Pa na neki čudan način jesi.«
Povukla sam ruku. »Ma daj, sad me plašiš.«
»Oprosti. Sinoć sam do kasno ostao budan razmišljajući o svemu ovom.«
»Sigurno.« Zurila sam u stolnjak dok su mi uši gorjele. Na to uopće nisam bila
naviknuta. U mojem svijetu »moramo razgovarati« znači da će ti netko reći da nešto ne
valja i da je sve svršeno na poslovnom/ljubavnom/ /prijateljskom planu. Potišteno sam
razmišljala kako bi to riješila Lili, Amandina glamurozna prijateljica. Njoj to pitanje
vjerojatno postavljaju petnaest puta dnevno. Ona ih vjerojatno najprije prisili da joj kupe
stan, a onda ih odbije i zadrži stan.
»Ne moraš se odmah odlučiti«, rekao je Alex, brižni velikodušni kralj hipija.
»Ne moram?«
 »Ne, naravno. Ne želim te požurivati.« Nasmiješio se poznatim Alexovim
osmijehom. »Iako me, očito, potpuno izluđuješ, ljubavi.«
To je već bilo sličnije njemu. »Poludjet ćeš od mene?« pitala sam.
»Bit ću očajan dok god ne dobijem tvoj odgovor.«
»Dobro. Tako ti i treba, za promjenu.« Naslonila sam se i sklopila ruke.
Opet je ustao, šutke, i donio nam još kave. Začuđeno sam gledala njegova široka
leđa za šankom.
Odjednom se u meni upalila iskrica uzbuđenja. Zajednički život! Duga lijena
nedjeljna jutra u krevetu, kuhanje, kupovina, dugi noćni razgovori, zajedničko kupanje.
Više se neću sama vući doma, više se neću vraćati u praznu kuću. Nikad i nije bila
prazna, ali kao da je i bila, koliko je topline bilo u njoj. Večere i druženje u paru. Bože,
kako građanski, i Bože, kako dosadno, ali... sviđala mi se zamisao.
Alex je još stajao za šankom i nervozno tapkao prstima. Srce mi se smekšalo.
Koliko mu je samo trebalo da me to pita? Sigurno se satima mučio. O, i morat će reći
Charliju. Hura! A ja ću moći reći Amandi koja je uvijek jasno pokazivala da misli kako
nisam dovoljno dobra za njega. I, Bože, upoznat ću njegove roditelje. Mašta mi je bila
puna slika parova iz reklama za namještaj koji se uvijek zbog nečega tuku jastucima. To
smo mi. A kamo idemo? Alex će sigurno za Božić dobiti hrpu love od roditelja pa ćemo
moći dati polog za neki lijep stan. Možda nam plate i cijelu stanarinu, ako budemo imali
sreće...
Već sam počela birati zastore kad se vratio s još dva cappuccina.
Sjeo je. »Reci mi da u mislima biraš zastore.«
»Ne budi lud. Pokušavam o svemu razumno razmisliti.«
»O čemu tu moraš razmišljati? Pa nećemo se vjenčati.«
»Nećemo, valjda.«
»Ma daj, ljubavi, reci da. Baš će biti zabavno. Obećavam da ću biti dobar. Neće
biti Charlija, ragbija, dvadeset četiri sata obožavat ću samo tebe«.
»Pseto lažljivo«, rekla sam.
»I’m just a soul whose intentions are good«, pjevao je. »Oh Lord, please don’t let
me be misunderstood.«
Pogledala sam ga.
»O Bože, u što se sad upuštam?«
 »Pristala si! Pristala je!« viknuo je cijelom baru. S obzirom da je bio pun Engleza,
a ne Amerikanaca, nitko nije odmah spontano zapljeskao nego su nas pogledali kao par
prebučnih idiota.
Ostatak večeri uzbuđeno smo pričali, planirali gdje, kako i kada. Dogovorili smo
se da ćemo živjeti na nekom lijepom mjestu u sjevernom Londonu. Postojali su dobri
izgledi da njegovi plate stanarinu, što bi bilo divno. Lindi ću dati rok od dva mjeseca, a
poslije Božića počinjemo tražiti stan. Tražit ćemo stan! Bila sam tako uzbuđena. Onda
smo se vratili doma i cijelu noć vodili ljubav, da obilježimo početak nečeg novog.
»I da si ostao takav«, rekla sam mu strogo dok smo ležali zagrljeni. »Ovo ti je
zadnja, najzadnja prilika.«
»Znam«, rekao je pospano. »I hvala Bogu, dobio sam je.«
 13.

Fran je bila bijesna. Luda od bijesa. Bila je gotovo neizrecivo ljuta i pitala je zašto
se nisam jednostavno prodala trgovcima bijelim robljem, ako to želim u životu. Znala
sam što ona o tome misli, ali je ipak boljelo, a ona je stvarno pretjerivala.
»Znaš zašto«, rekla je zločesto kad je iscrpila sve druge načine uvjeravanja.
»Charlie ga više ne želi u svom stanu.«
»A kako ti to znaš?«
»Charlie i ja smo se... dogovorili«, rekla je.
»Vidjela si se s njim?«
»Možda.«
»Ali! Ali... nisi smjela! Takvo je pravilo!«
»Pa možda su se pravila promijenila.«
»Sranje! Znači bila si tamo? I vidjela si Alexa?«
»Za Boga miloga, živo mi se jebe za Alexa.«
»A znaš što? A meni se živo jebe za Charlija. Što se mene tiče, mogla si se ševiti
i sa Stephenom Hawkingom. Meni bi bilo svejedno. Zašto mi jednom ne dopustiš da
budem sretna?«
Uzdahnula je. »Čuj, možemo mi ovo preskočiti? Samo ćemo se posvađati.«
»Za promjenu.«
»Čuj, nemojmo više o tome. Za šest mjeseci ja ću ovdje skupljati krhotine kao i
obično.«
»Uvijek moraš imati zadnju riječ, jelda, Fran?«
»Ne, samo kad si sjebeš život s velikim monstrumom.«
Spustila sam slušalicu.
Angus me nazvao i ostavio poruku, ali nisam odgovorila. Nisam htjela previše
razmišljati o toj večeri. Možda smo tražeći utjehu postali prebliski, a ja sam se htjela
držati svoje nove politike neuplitanja. Odluka je donesena: sad sam se morala
usredotočiti na svoju vezu i toga sam se htjela držati. Njegov glas na sekretarici tijekom
nekoliko sljedećih dana postajao je sve zbunjeniji, a onda je posve prestao nazivati.
 Nisam imala dovoljno vremena da bih osjećala kako mi nedostaje. Alex i ja
objedovali smo zajedno, provodili zajedno svaku noć, odlazili u kino, izlazili s njegovim
frendovima ili jednostavno nismo radili ništa, tražili smo stan, planirali što ćemo gledati. I
uvijek smo odlazili k meni. Paranoično sam ga pitala za Charlija, ali je samo odmahivao
- ja sam morala ustajati ujutro i ići na posao, a on me dvadeset i četiri sata obožavao.
I predala sam otkaz Lindi. Dočekala ga je s najvećim i najširim osmijehom koji
sam ikad vidjela i rekla da je to u redu. Kroz njezine naočale posve je sigurno zaiskrilo
svjetlo. Nisam bila sigurna je li to dobar ili loš znak.
Tako se činilo da sve - napokon - dolazi na svoje mjesto. Život je odjednom
postao manje kaotičan. Gotovo miran. Sve dok Amanda nije opet nazvala...
» Kako je to ljubazno od tebe što spremaš večeru za sve nas, draga.«
Kakvu večeru? O Bože, potpuno sam zaboravila.
»To je ovaj vikend, jelda?«
Ovaj vikend? Isuse, nisam imala pojma. »Hmmmm...«
»Pozvala sam Mookie... Začudilo me da se vas dvije tako dobro slažete. Ali opet,
ona je uvijek bila malo ekscentrična... I naravno, Nash dolazi iz Glasgowa tjedan dana
prije, kako bi sve stigao. Da vidimo... znaš, Fraser mi je tek sad rekao! Bože, on je
nekad tako trom, nije bio čak ni siguran da bismo se morali... opa! Oprosti! Skoro sam
zaboravila... pred Melanie ne smijem tračati mužića. Ha ha ha! Negdje imam adresu.
Sigurna si da želiš pozvati i Angusa? Znaš kako on može biti naporan, pogotovo ako je
u jednom od onih svojih raspoloženja, a stalno je takav. Zašto ne pozoveš onog
simpatičnog Charlija? Tako je zabavan. Znala si da njegov otac ima trkaće konje?
Uostalom, jesi li uopće sigurna da ćeš se snaći sa svim tim, draga? Ovaj, oprosti, ali
kuhanje nikad nije bilo tvoja jača strana, zar ne? Osim ako nisi mislila spremiti tost sa
sirom! Ha ha ha! Čuj, moramo doći svečano odjeveni? I mislila sam da ne moramo, na-
ravno, ali samo reci ako hoćeš da se potrudimo...«
»Hm, možeš malo pričekati?«
»Naravno, draga, nema problema, imaš puno posla, ha? Vidimo se u subotu.
Pretpostavljam u osam/pol devet - normalni ljudi obično pripremaju večere u to doba,
draga. Ciao!«
Sjela sam, skamenjena. Isuse. Potpuno sam zaboravila. Zadnji događaji su
prevladali.
Nije mi bilo jasno kako sam mogla pozvati sedam osoba, koje se međusobno
uglavnom mrze, i među kojima je osoba koja misli da će me zabadanjem igala u voodoo
lutkice s mojim likom protjerati iz svog stana, jedna koju sam htjela... glp, ovaj, nema
veze, i sad ionako ne odgovaram na njegove pozive, i dvije koje zapravo ne poznam.
Alex je mislio da je ideja sjajna. Okupiti sve i objaviti da ćemo živjeti zajedno - nije
to baš i neka najava, ja se jednostavno nisam viđala ni s kim drugim - i nešto popiti i
opustiti se s prijateljima. Čak mi je obećao da će mi pomoći kuhati, na što sam se
stvarno zagledala u njega i pitala se ima li istine u »Dosjeima X« i nije li mu vlada isprala
mozak kroz inhalator za astmu. Naravno, nisam mu mogla reći zašto ne želim da Angus
dođe.
Uspjela sam pozvati Lindu. Pogledala me onim svojim pogledom bez treptaja koji
je uvijek trajao predugo.
»U subotu navečer?«
»Da, večera, samo nekoliko prijatelja, par pića... bez divljanja.«
»Ali sljedeći te vikend neće biti?«
»Ne, obećavam ti da me neće biti.«
Sljedećeg je vikenda vjenčanje - napokon, veliki događaj - pa smo odlučili uzeti
noćenje s doručkom. Ostala bih kod roditelja, ali mi se vrijeme nakon vjenčanja nije
činilo baš najboljim za to da im predstavim svog novog partnera za život u grijehu, a
vjenčanje će biti u prekrasnom malom selu Pyrfordu, mjestu najbližem engleskoj ruralnoj
ljepoti koje postoji u Wokingu.
Duboko je razmislila.
»OK.«
»Fantastično! Sjajno!« rekla sam, pokušavajući pokazati koliko će nas njezina
prisutnost obogatiti. Kad sam se poslije vratila, na njezinom kuhinjskom kalendaru s
mačkicama ružičastim je slovima pisalo: »Večera. Subota - osam/pol devet.« Pitala sam
se kako će samo sve stići.
U petak navečer nazvala je Fran. Nismo razgovarale cijeli tjedan. Izbjegavala
sam je. I ona je to znala.
I »Bok«, rekla je veselo, i nervozno, što je značilo da je zabrinuta. Da je mislila da
je sve u redu, bila bi mrzovoljna.
»Što si planirala ovaj vikend?«
»O, hm... vidjeti se s Alexom, znaš, uobičajene dosadne stvari.«
»Ma da, ma da. Znači, ne pripremaš večeru za društvo niti bilo što slično?«
Snuždila sam se. Naravno, morala sam znati da će doći do nje. Pokušala sam
smisliti odstupnicu kako ne bih ispala tako loša, ali je nije bilo.
»Hoćeš i ti doći?« pitala sam tiho, očekujući da mi spusti nešto zajedljivo.
Stanka.
 »Hoću!« rekla je, kolebajući se. Opet je zastala. A onda smo se, glupo, obje
počele smijati. Smijale smo se bez razloga, smijale smo se jer smo prijateljice i smijale
smo se jer sam je uspjela nagovoriti da dođe ranije i pomogne mi kuhati.
»Sad će nas biti devet«, mrmljala sam. »Ne bi li broj gostiju na takvim večerama
morao biti paran?«
»Pa uvijek možeš pozvati Charlija...«, počela je.
»Ni slučajno!« rekla sam. »A nemoj ni ti. Ti si pozvana samo zato da a)
razgovaraš s Angusom jer misli da ga mrzim i b) da mi ispričaš SVE o Charliju - baš
sve.«
»OK«, rekla je. »Možeš ignorirati Angusa cijelu večer dok ja budem s njim
razgovarala, što će biti dokaz da ga ti ne mrziš?«
»Da.«
»A ja ću tebi ispričati sve o nekom koga jedva poznajem i koga rijetko viđam.«
»Ne vjerujem ti.«
»Ha. Vidjet ćeš sutra.«
»Što radiš večeras?«
»Tajna. Bok!«
Više nije bilo dvojbe. Alex i ja morali smo ići u kupnju. U našem novootkrivenom
statusu para s punim radnim vremenom to ćemo često raditi, pa možemo sad krenuti u
pokusnu vožnju.
Morali smo kupiti hranu i piće za devet osoba, svijeće i cvijeće i slična sranja -
iako nisam znala kako će to prikriti činjenicu da su svi stolci različiti, neki od susjeda,
neki s cvjetnim naslonima i jedan strašan visok iz sedamdesetih s kojega će nas onaj
tko ga dobije gledati kao sudac. I sve će biti nagurano oko dva stola različite visine koji
će biti spojeni i prekriveni starim plastičnim stolnjakom. A moramo kupiti i vjenčani dar
za Amandu i Frasera, šešir za mene, novu kravatu i gaće za Alexa. Njegove su se gaće
odjednom odlučile na spontanu pobunu pa su sve netragom zbrisale na slobodu. (I više
ih nikad nismo vidjeli.)
Niti jedno od nas nije se moglo suočiti s paklom središta Londona u subotu prije
Božića, pa smo krenuli prema najbližem južnolondonskom ekvivalentu: šoping centru
Elephant and Castle, zastrašujućem jarko ružičastom monstrumu koji je izgledao kao
robot koji povraća frape od jagode. Tamo se prodavalo mnogo jeftine krame, ali vrlo
malo toga što bi se doista moglo svrstati među vjenčane darove.
Žalosno smo jedan sat zurili u metle, izbjegavajući manijakalnog Djeda Mraza i
na brzinu pogledali u »sve po 99 penija«, ali nas ništa nije inspiriralo. Alex je očito ludio
od dosade, ali se trudio da to ne pokaže, čak me pozvao da isprobam one šešire pred
kojima bi čovjek poskočio da ih slučajno vidi kako leže na podu, jer bi mislio da su
mutirani kukac.
U dva (dugo smo ljenčarili u krevetu, što je bilo krasno, ali nam je pomalo
zgusnulo raspored, posebno zato što sam planirala pripremiti lazanje) već sam pomalo
počela paničariti.
»Kad bi bar postojala trgovina koja bi se zvala >Sve što vam treba za polusrušeni
dvorac<«, žalila sam se, već četvrti put uzimajući divovske imitacije suncokreta.
»A što njima treba?«
»Ništa! Baš ništa! Amanda ima Dualit toster, cjedilo za limun Philippa Starcka i
svaku drugu sitnicu koja se ikad pojavila u nekom časopisu, uz otvoren račun kod
Heal’sa i dekoratera. A vidjela sam i popis darova za vjenčanje i, žao mi je, ali nisam
spremna prodati svoje organe bogatim Amerikancima.«
»Ma daj, ljubavi, smiri se. A što bi Fraser želio?«
Razmislila sam na trenutak. »Hm, vjerojatno Gameboy.«
Alex je pljesnuo. »Savršeno. Onda ćemo mu to kupiti.«
»Gameboy?«
»A što misliš koliko će Gameboya dobiti?«
»Hmm. Pa nijedan, pretpostavljam.«
»Eto ti onda. Savršeno.«
Dvije minute poslije u Woolworthsu sve je bilo gotovo. Vrećica, dodatne igrice,
programi. Ja sam platila - ipak su oni moji prijatelji.
»Vidiš da nije bilo teško«, rekao je Alex vedro. »I gle...«, pokazao je trgovinu u
kojoj su se na prvi pogled prodavali lavori svih veličina, ali kad se malo bolje pogleda,
tamo su se prodavali i CD-i, čajnici, gaće i mnogi drugi nasumce odabrani predmeti.
»Osam pari bokserica za pet funti!« viknuo je pobjedonosno.
»Oh, već osjećam njihov elektricitet od kojega se sav nakostriješiš.«
»Baš me briga. Možda ostale gaće postanu ljubomorne na novu, inferiornu
zamjenu pa se vrate doma.«
»Dobar razlog.«
Dvije smo stvari riješili. A uz to je Alex odlučio da će ići u staroj školskoj kravati,
što me razljutilo, ali samo malo, i što nas je gotovo dovelo u prednost. Odustala sam od
šešira.
 Tesco je bio nešto posve drugo. Alex je rekao da ga prljavština i gužva
podsjećaju na Indiju, ali ga nisam slušala, u potrazi za paketom cijelih zelenih lazanja.
On je u međuvremenu u kolica natovario jeftino crveno vino i bocu džina.
»To je puno vina«, rekla sam sumnjičavo.
»Dolazi puno ljudi.«
Uzdahnula sam. »Idemo dalje. Ne znam kako ću se snaći s devet osoba.«
»Devet? Mislio sam da si rekla osam.«
»Da, znam. Fran me nazvala, a ja sam osjetila grižnju savjesti pa sam i nju
pozvala. Nema veze ako smo u neparu.«
Činilo se da je Alex ljutit.
»Ima. Bože, Mel, ona će sve pokvariti. Možeš je nazvati i reći joj da ne dođe?«
»Ne! Bože dragi, kako ste vas dvoje strašni. Već sam s njom razgovarala o tome
da ne bude tako gruba prema tebi. Bit će dobra. Posjest ću je kraj Angusa ili nekog
drugog.«
»Ipak mislim da će nas biti previše. Mogla bi je nazvati. Razumjet će.«
»Alex, nije li malo prerano da počnemo zastajkivati u trgovini i svađati se? Doći
će, dobro? Bit će nadoknada za Lindu, koja nema osobnost, i Mookie, koja ima samo
pola. I ušutkat će Amandu ako postane prejezičava.«
»Aha, sigurno. Samo Fran smije biti jezičava. U ime Britanije.«
»Prestani.« Napokon smo bili u redu, a to je bilo sjajno. Dijete u klokanici ispred
mene udarilo me po glavi zvečkom pokrivenom keksima i slinom.
»To smo riješili, dobro?«
Na trenutak se činilo da se Alex duri, a onda je nestao.
»Hej«, rekla sam. »Pa nećeš mi pomoći s ovim?«
»Hoću«, rekao je, »ali sam nekako kratak... Možeš ti riješiti ovaj račun, a ja ću
drugi?«
»Ali natrpao si sto boca vina!«
»Ma daj ne radi scenu. Hoćeš da neke vratim?«
»Ne, nema veze. Ostavi ih. Popit ćemo ih drugi put, ako ih ne popijemo večeras.«
»Dobro, ljubavi - večeras ih nećemo nikad popiti.«
»O, Bože! Da se bar nisam nikad ponudila za ovo.«
 Zagrlio me. »Bez brige. Sve će biti dobro. Bit će sjajno. Zablistat ćeš kao
domaćica i svi će te voljeti pa ćemo opet svi biti prijatelji. Ohladi se.«
Pokušala sam se ohladiti dok sam potpisivala golemi račun za Visu, ali nije bilo
lako. Oko četiri smo bili doma sa svim kutijama, a ja sam ih sa zahvalnošću bacila na
kuhinjski stol. Alex me odmah pokušao odvući u spavaću sobu na popodnevno
gužvanje. Ali danas nije bio dan za to.
»Alex, za četiri sata moram skuhati gomilu stvari koje ne znam skuhati. Budi od
koristi pa nešto nareži.«
»Dobro.« Razigrano me poljubio u vrat. »Samo idem pogledati rezultate
nogometnih utakmica.«
»Ne ideš!«
»Deset minuta, ljubavi!«
Nestao je i ponovno se pojavio za dvije sekunde, zaplijenio jednu bocu, čašu i
otvarač.
»I da se nisi usudio napiti!« vikala sam. Pratila sam ga do sofe na koju se udobno
smjestio podignuvši noge. Linda je nijemo vadila kazetu »Engleskog pacijenta« iz videa.
Primijetila sam da je stajao kraj »Titanica«. Zanimljivo.
»Ja ću to uzeti«, rekla sam smijući se i vraćajući bocu vina. »Znaš što se dogodilo
zadnji put.«
»Zapravo se sjećam vrlo malo.« Prebacio je na nogomet.
»Baš sam to htjela reći. Linda, hoćeš čašu vina?«
Zapanjeno je pogledala na sat. »Ne, ali možda jedan šeri...«
»Seri, ha?« Lindin bar bio je dobro opskrbljen pićem, što je bilo čudno jer ona
rijetko pije. Povremeno joj i ja pomognem.
»Hajde, samo hrabro«, pružila sam joj njezino piće. Pocrvenjela je i odjurila u
sobu.
Da sve bude ravnopravno, natočila sam si čašu prije nego što sam ponovno
začepila bocu. Pred nama je bila duga noć. Uzela sam nož za sjeckanje i uzdahnula.
Dva sata poslije, mljeveno meso, koje nisam htjela ni pipnuti, impresivno je
kipuckalo u velikom loncu na štednjaku. Povremeno bih ga promiješala i bilo mi je jako
vruće jer je sve tako dugo trajalo, uz, naravno, četiri pokušaja pripreme jednostavnog,
bijelog umaka bez grudica. Kuhinja je izgledala kao iz stravića s puno krvi - prepuna
komadića mesa i crvena od rajčice. Kad sam otišla po Alexa da nasjecka voćnu salatu,
on je spavao i nije se probudio čak ni kad sam namjerno sjela na njega. Od Linde ni
traga. Pretpostavljam da se prežderavala čokoladom kako se ne bi osramotila kad
divljački navali na hranu i kruh s češnjakom.
 U šest je zacviljelo zvono na vratima, a ja sam se, kao i obično, stresla kao luda i
počela paničariti, ali onda sam se sjetila da Fran dolazi pomoći.
Ušla je, a tamne su joj se oči caklile od hladnoće - vani je napokon bilo hladno i
zamrznuto i mirisalo je na snijeg, za koji sam pretpostavljala da će pasti sljedeći tjedan,
baš na vrijeme za veliki dan. Amandin ga je otac vjerojatno naručio na veliko. Fran je
stigla oboružana dvjema bocama vina i četvrt boce džina.
»Zašto si, zaboga, donijela toliko cuge?« nisam mogla vjerovati. Kuhinja se
pretvarala u vinski podrum, a ja sam već ulila pola boce u lazanje.
Gledala me kao da sam kreten.
»Bez veze. Daš mi čašu, molim te?«
Natočila sam za obje, podsjećajući samu sebe da stanem na loptu. Odjednom se
pojavio Alex. Izgledao je potpuno osvježen. On i Fran kimnuli su jedno drugome s
daljine dok sam mu ponovno nalijevala u čašu, a onda je opet nestao, rekavši nešto
veselo o »previše baba...«.
Fran je podigla pogled, a onda oslonila svoje dugo tijelo o kuhinjski ormarić i
nastavila brbljati sa mnom, dok sam ja pokušavala izrezati kivi na jednake komadiće ne
razmišljajući predugo o besmislu svega toga.
»Zašto mi sad ne ispričaš sve o Charliju?« prekinula sam njezine pogrde na
račun šmrkave krave koja ju je posluživala u trgovini s alkoholnim pićima, kad sam us-
tanovila da cura nije završila na hitnoj.
Uzdahnula je. »Moram?«
»Ako večeras želiš jesti, moraš.« Maknula sam skupe pistacije koje je uništavala.
Opet si je natočila. Bilo je gotovo sedam.
»Stvarno je pravi idiot.«
»Stvarno.«
»Sve je bilo normalno: bio je jadan i slijedio me poput psa. Pa smo se kao... opet
vidjeli.«
»Molim?! Pa ti to nikad ne radiš!«
»Znam. Nemam pojma što mi je.«
»SVIĐA ti se.«
»Ne sviđa mi se. On je bučni seronja.«
»Tebi se to sviđa. O Bože, Fran se zaljubila, Fran se zaljubila!«
»Dodaš mi taj nož, molim te?«
 Kobnu pogrešku otkrila sam tek kad samo joj već dodala nož bez razmišljanja.
»OK. OK. Prestat ću!«
»Sigurno?«
»Da!«
Fran je polako spustila kuhinjski nož na stol, a ja sam ga se usudila ponovno
uzeti i u tišini nastaviti rezati kivi.
Alex je dolutao u kuhinju u potrazi za skupim oraščićima.
»Ova tišina mi je sumnjiva... koga to vas dvije secirate - hoću reći o kome
razgovarate?«
»O nikom«, rekla sam hrabro.
»Aha. Znači ili o meni ili o...«, dobacio je pogled Fran pa je sigurno znao,
»Charliju.«
»O Charliju«, rekla sam očajnički, želeći da ne pomisli kako cijeli dan s
prijateljicama pričam samo o njemu.
»O. Šteta«, rekao je. Pokušao je u prolazu uzeti oraščiće. Fran ga je, bez
razmišljanja, udarila po nadlanici, što je on ignorirao, povlačeći se s oraščićima pred
televizor baš kad je počeo »Sastanak na slijepo«.
»Kako je Alex?« pitala je Fran skrušeno. Iz dnevne sobe se čulo kako zavija i laje
kao pas kad se pojavila najnesretnija neudana žena.
»O, odgovoran i odrastao kao i obično«, rekla sam.
»Žao mi je što sam bila tako ljuta.«
»Nema veze.«
»Vau, vau, vau«, dopiralo je iz susjedne sobe.
»Možeš mi pomoći složiti roladice od lososa?«
Fran je dvojila, a onda je skinula pulover. Ispod njega je nosila prekrasnu
prozračnu tamnoplavu haljinu u stilu tridesetih koja se čini gotovo prozirnom, ali se, kad
se bolje pogleda, kroz nju ništa ne vidi.
»O, Bože! Bez brige«, rekla sam iskreno. »Krasna haljina. Izgledaš sjajno.«
»Hvala: maznula sam je od Madam Elizabeth.«
»Nisi valjda!«
 Fran je nekoliko dana radila kao statist u visokobudžetnoj melodrami iz tridesetih.
Nije čudo da joj je haljina tako dobro stajala: skrojena je za nju. Polako se okretala oko
sebe. Bila je tanka i prozirna i prekrasna. Svim srcem sam željela da i ja mogu obući
takvu haljinu, a da ne izgledam kao debeljuškasta petogodišnja balerina, pa sam savila
file od lososa i pjene od sira na koliko-toliko estetski privlačno.
»Misliš da imamo dovoljno hrane?« pitala sam bezvoljno.
»I previše! Amanda i Mookie ne jedu, zaboravila si?«
»Ma da.« Uzdahnula sam s olakšanjem. »Znači, samo dečki i nas dvije, ne?«
Fran je pokazala Lindinu sobu.
»Sranje. Čuj, možeš skočiti preko puta i donijeti još jedan francuski kruh?«
»Ali netko će me opljačkati i ubiti«, tužila se.
»Poslat ću Alexa s tobom.«
»Zašto ne pošalješ Alexa samog?«
»Jer bi se vratio za tri dana s ribama za večeru i novim štapom za pecanje. Alex!«
Pojavio se. Čak je i on bio zatečen kad je vidio Fran u prekrasnoj haljini:
»Možeš otpratiti Fran preko puta po kruh... kavu - pravu kavu - i...«, pokušavala
sam se sjetiti što sam još zaboravila. »O, i još svijeća.« Namještala sam ih u stare boce
od vina, baš kao što rade pravi studenti.
»Mogu ići sama«, rekla je Fran nezadovoljno.
»Ne bi mi bilo drago kad bi te netko opljačkao i ubio. Osjećala bih se jadno«,
rekla sam gurajući ih oboje kroz vrata. Zalupila sam ih za njima i slušala kako se šutke
udaljavaju. O Bože, kad bi se bar njih dvoje slagalo. Sve bi bilo dobro. I evo, imam
stalnu vezu, dočekujem goste i doista kuham. Bila sam neobično ponosna na sebe. Alex
i ja ćemo stalno pozivati goste na večeru. Hej, pa ući ćemo u krug parova koji se
pozivaju na večere. Bit će fantastično. Pjevušeći, otišla sam postaviti stol.
Nakon pola sata, odmaknula sam se korak kako bih pogledala svoje djelo. Bila
sam ponosna na sebe. Kad sam ugasila sva svjetla i posvuda postavila svijeće, bla-
govaonica više nije izgledala kao iz »Laure Ashley«. Sad je više podsjećala na gotički
horor: vrpce i ukrasi dobili su čudan odsjaj i izgledali su kao budoar mladenke iz
stravića. Umjetnički sam razmjestila zdjelice s oraščićima. Kuhinja je možda i izgledala
kao da je na nju pala atomska bomba, ali ovdje je bilo dobro, posebno kad sam Lindine
CD-ove Celine Dion (kad već nema knjige) podmetnula pod noge stola tako da su sad
bili gotovo iste visine. Poigravala sam se idejom da postavim oznake mjesta, ali onda su
mi sinule dvije stvari: a) postala sam idiot i, b) gdje su, dovraga, Alex i Fran? Do trgovine
je trebalo pet minuta. Možda nije bilo kruha pa su otišli u drugu.
 To praktično objašnjenje ipak mi nije bilo dovoljno. Što ako je jedno od njih dvoje
pogazio auto pa je završio u bolnici? A što ako su ih oteli? Počela sam paničariti. A što
ako su se opet strašno posvađali pa ga je Fran udarila pa je završio na intenzivnoj, a
ona na policiji? O Bože, to bi bilo strašno. Ta me ideja tako fascinirala da gotovo nisam
čula zvono na vratima, makar je bilo bučno kao podmornička truba.
Hvala Bogu. Odjurila sam do vrata pitati ih gdje su. Ali nisu bili oni. Bili su Angus i
Nash. Stajali smo na otvorenim vratima, gledajući se, a ja sam postajala sve svjesnija
činjenice da ne samo da su oni došli tri četvrt sata ranije, nego sam i ja još u kuharskoj
odjeći - koja se, jer nisam imala kuharsku odjeću, zapravo sastojala od moje pidžame i
Lindine pregače s mačkicama. A nisam se ni počešljala - jer sam kuhala - i bila sam
puna odvratnih mrlja. A nisam se ni okupala. Ni podrezala nokte na nogama, a bila sam
bosa. A jebeš ga sad. Obojica su bili u odijelima, a Nash je bio još viši od Angusa, vitak i
zgodan, pa su izgledali i predobro za ovu priliku.
Nash je zabrinuto pogledao Angusa.
»Siguran si da je to večeras?« šapnuo je.
Kad sam to čula, pribrala sam se.
»Nash! Angus!« viknula sam bezbrižno. »Došli ste JAKO, JAKO rano.«
»Oprosti«, rekao je Angus, »pogrešno smo procijenili vrijeme. Da odemo u pub i
vratimo se poslije?«
»A vani je tako zima«, rekao je Nash. Primijetio je moj zastrašujući širok pogled
Harpije. »Ali, čuj, nema problema...«
»NE! Ne, uđite, uđite. Oprostite, zatekli ste me nespremnu.«
Nisam znala što bih prije, posebno kad su počeli skidati kapute i šalove i pružati
mi ih. Držala sam ih u ruci.
»Ovuda«, rekla sam i povela ih do dnevne sobe, pitajući se jesam li se sjetila
obući gaće.
Dva su stola, primijetila sam, ispunila svaki kutak prostora.
»Hoćeš da sjednemo za stol?« pitao je Angus.
»Ne! Ne!« pokazala sam kauč, koji je pogurnut uz niz različitih stolaca.
»Tu sjednite!«
Dečki su se micali pažljivo i stisnuli na kauč.
»Samo se moram presvući i, znate, pripremiti.«
»Zapravo«, rekao je Angus, »meni se baš sviđa ta žlica u tvojoj kosi.«
 Pljesnula sam se dlanom po glavi i pronašla žlicu prekrivenu pireom od rajčice,
koja je virila iz jedne od mojih neukrotivih kovrči. Zgrabila sam je, ali mi je ispao jedan
kaput. Nash je opet ustao.
»Da ti pomognem?«
»Ne, ne, mogu sama«, cvilila sam, pokušavajući dosegnuti kaput na podu tako da
mi ne ispadnu grudi iz vrećaste pidžame. Unatoč tome što sam bila gotovo histerična,
sjetila sam se sljedeće točke u zlatnim savjetima za dobre domaćice.
»Jeste li za piće?«
Dečki su promrmljali da bi to bilo krasno, pa su počeli vaditi vino koje su donijeli.
Angus je donio i viski.
Pružili su mi ih iako sam imala pune ruke kaputa. Nisam znala što bih pa sam
pokazala da natovare boce na kapute. Kako ni oni nisu znali što bi, to su i napravili, a ja
sam oteturala do kuhinje. Ili sam bar to pokušala. Nisam još ni stigla do nje kad mi je sve
palo na pod. Dečki su zabrinuto dojurili kad su začuli buku, ali na sreću ništa se nije
razbilo - sreća je te večeri bila na mojoj strani.
»Dobro si?« Angus mi je pružio ruku, a ja sam skočila, jako pocrvenjevši.
»Smiri se«, rekao je nježno, ne puštajući mi ruku. »To smo samo mi. Mene se
sjećaš, ja sam dobar, a Nash je malo trknut.«
»Je, aha«, rekao je Nash.
»Večera će sigurno biti izvrsna, nitko drugi neće stići još satima, pa dopusti da si
sami natočimo piće i nestani, presvući se i uljepšaj, a onda opet dolepršaj kao leptirić.«
»Pravit ćete se da sam netko drugi?«
»Ako hoćeš. Samo ostavi te kapute, mi ćemo sve riješiti. Idi sad.«
Pobjegla sam pod tuš i na brzinu se otuširala. Opet sam navukla sivu svilenu
haljinu i nabacala šminku. Dvadeset pet minuta poslije bila sam skoro gotova. A Fran i
Alexa još nije bilo.
Vratila sam se u dnevnu sobu, gdje su dečki pristojno zapljeskali. Pokazali su
zanimanje kad sam im objasnila što me muči.
»Da zovem policiju?« pitala sam.
»Mnee, oni tak i tak čekaju četrdeset osam sati«, rekao je Nash.
»Molim?«
»Hoće reći da te neće ni slušati dok ne prođe nekoliko dana od nestanka«,
objasnio je Angus. »Dotad pretpostavljaju da se negdje luđački zabavljaju.«
Nisam se osjećala nimalo bolje.
 »Misliš da nešto mute?« pitao je Nash, kao da mu je to baš sad sinulo. Angus se
namrštio.
»Ne, oni se mrze«, objasnila sam. »Zato sam tako zabrinuta.«
Ustala sam, odvukla se u kuhinju i donijela bocu vina.
»Vjerojatno su nekamo otišli na pivo da ti ne moraju pomoći«, rekao je Angus.
Olakšanje koje sam osjetila, jer je to očito bilo točno, miješalo se s ljutnjom.
»Imaš pravo. Njih dvoje se ponekad ponašaju kao razmaženi blizanci.« Zastala
sam, trpajući pistacije u usta, užurbano kao da baš izlaze iz mode.
Opet je netko pozvonio.
»Isuse, što je to«, pitao je Nash.
»Ja ću.« Nadala sam se da su oni i da ću ih moći isprašiti. Na vratima je,
međutim, stajala Mookie, mršava, plava i apsolutno smrznuta.
»Bok! Uđi!« rekla sam.
»Hvala. Mislim, ono, taj Južni London! Pa, čuj, znam ići prijateljima u Chelsea, ali
obično nikad ne idem ovako daleko!«
»To je fantastično«, rekla sam, uzimajući njezinu Barbour jaknu.
Zaroktala je od smijeha. »Više sam naviknuta na Kensington nego na
Kennington!« rekla je valjajući se od smijeha.
I ja sam se veselo smijala. »Znaš, Mookie, ti si baš smiješna«, rekla sam.
Odmah je prestala.
»Stvarno misliš?«
»Ne!« rekla sam, a ona se, glupača, počela smijati, iako sam ja bila iskrena.
Provela sam je do dnevne sobe. Angus i Nash su bili skriveni iza stola.
»O Bože, zar sam prva? To je tako neugodno. Skamenila sam se. Mislila sam da
će osam i petnaest biti dosta, ali sam očito sve pomiješala. O Bože. To mi se uvijek
događalo u Švicarskoj.«
»Mookie«, rekla sam blago, »nema veze.«
Dečki su podigli ruke iza stola i žustro mahnuli.
»Želiš li nešto popiti?« pitala sam.
»Votka martini, molim.«
 Ahh. Lindin bife bio je prilično bogat, ali votku smo popili, a martini se nije
udostojila imati.
»Aha! Gle kakvo si lice napravila, stvarno smiješno«, rekla je Mookie. Već mi je
bilo žao što sam je pozvala. U taksiju mi se činila pristojnom.
»Evo, draga!« Izvukla je golemu bocu Absolut votke, neki martini za koji nikad
nisam čula i masline.
»Pripremila sam se. Imaš limunade, draga? A malo leda?«
Kimnula sam, zapanjena takvom velikodušnošću. Opet mi se počela sviđati.
»Hoće još netko?« Dečki su kimnuli, a ja sam s bocama krenula natrag prema
kuhinji. Mookie je dotapkala za mnom. »Dopusti mi da ih ja napravim«, gukala je. »Imam
posebne zahtjeve.«
Prepustila sam joj piće i pridružila se dečkima. Opet sam gutala pistacije, što je
očito značilo da postajem napeta. A kad se Mookie vratila s izvrsnim martinijima, sjeli
smo stisnuti među noge od stola u ne baš ugodnoj tišini. Osjetila sam da mi Angus
dobacuje blago ranjeni pogled jer mu nisam uzvraćala pozive.
»A gdje ti radiš, Nash«, pitala je Mookie.
»Na platformi, znaš.«
»Naftnoj?«
»Ne, političkoj«, rekao je, iskreno se smijući u sebi. Nisam imala pojma kamo
cilja.
»Političkoj? Stvarno?« pitala je Mookie. »A što se tamo radi?«
Nash joj se smilovao. »Bez brige«, rekao je. »Mislio sam na naftnu platformu.
Čuj, Angus, čuo si koja je najnovija platforma?«
»Nisam«, rekao je Angus smiješeći se.
»>Hej, McLeod, skini mi se<!«
Prasnuli su u smijeh, makar meni ništa nije bilo jasno. A ni Mookie, s obzirom na
to kako je zurila u prazno.
»Bože, to i moj tata ima«, ispalila je. »Ali ja sam mislila da si rekao...«
Na sreću, opet se oglasilo zvono na vratima. Amanda i Fraser ušli su s
propuhom, ispunili zrak glamuroznim parfemom i otresli snijeg s teških kaputa.
»Pada snijeg!« viknula sam. »Fantastično!«
»Ja bih rekla - odvratno. Bok, draga. Kako si«, pitala je Amanda i poljubila zrak uz
moj obraz.
 Izdajnički, htjela sam reći, ali nisam.

Fraser me zagrlio. »Oprosti što sam te uvalio u sve ovo«, šapnuo je.
»Ma ne! Sama sam kriva! Sama«, rekla sam veselo, a trebala sam reći Ma uopće
mi nije bilo teško.
»Uđite, uđite.«
»Oh, pa ja nikad nisam bila u tvom skromnom domu, draga.« Amanda je svukla
kaput i šuljala se uokolo.
»Da, vjerojatno zato što nisi došla kad sam te zadnji put pozvala«, rekla sam. »Za
moj rođendan.«
Amanda se pravila da nije čula i teatralno je ušla u sobu. Imala je predivnu haljinu
boje šampanjca, ne previše elegantnu, ali ni previše običnu. Prekrasno je isticala njezinu
zlatnu kosu.
Nash i Angus su ustali kako bi je pozdravili. Kimnula im je kao kraljica i poljubila
Mookie, koja se odgegala po još martinija, Bog je blagoslovio.
»Svi smo tu?« pitala je Amanda.
»Mmmm... ne. Nedostaju Alex i Fran...«
Okrenula se prema meni. »Gdje su?«
»Otišli su po kruh prije dva sata i još se nisu vratili. Jako sam zabrinuta zbog
njih.«
»Zabrinuta? Bože, vjerojatno su otišli u Ameriku, draga. A gdje se može sjesti? Ili
već idemo za stol?«
»Mmm, ne«, rekla sam, svladavajući želju da je pljusnem. »Bojim se da baš
nema previše mjesta, pa ako ti ne smeta sjedni na kauč...« Nash se skupio i napravio joj
vrlo malo mjesta između sebe i Angusa, što je s prezirom primijetila. »... a kad se svi
skupimo moći ćemo jesti.«
»Mislim da ću stajati, draga. Ova se haljina strašno gužva, znaš.«
Prihvatila je piće od Mookie ne rekavši hvala. A onda su, naravno, i svi ostali
morali ustati. Pa smo se naslonili na stol. Nash je gotovo srušio svijeću, a Amanda se
pripremila za najnoviju rundu »vijesti o vjenčanju«. Primijetila sam kako je bacila
značajan pogled prema Fraseru dok je blebetala o cvjetnim aranžmanima, a on je
pristojno kimnuo, djelić sekunde prekasno.
A gdje je, dovraga, ono dvoje? Kladim se da su u nekom jebenom pubu. I
najvjerojatnije me tračaju. Vjerojatno raspravljaju o tome zašto je Melanie tako grozna.
Bila sam bijesna.
 Odlučila sam poslužiti predjelo jer sam pojela sve pistacije pa, sam se potajno
povukla kad je Amanda započela s podrobnim repertoarom svečanih pjesama.
Angus je došao za mnom u kuhinju.
»Čuj, Melanie... jesam li... jesam li te čime uvrijedio?«
»Nisi!« rekla sam. »Ne, nipošto.«
»Pa, znaš, mislio sam da smo prijatelji, ali mi nisi uzvraćala pozive niti si...«
»Oprosti«, rekla sam. »Bila sam u strašnoj gužvi.« Pa sam mu objasnila sve o
zajedničkom životu s Alexom. Bio je zapanjen.
»Mislio sam... hoću reći, on je pravi gad. Oprosti.«
»Ma ništa zato. Zapravo i nije gad. Samo... znaš, pobrka stvari, a sad prolazi kroz
vrlo teško razdoblje.«
»A ti ne«, rekao je nježno.
Nije mi se činilo, ali prije nego što sam ga stigla pitati, uzeo je bocu vina i krenuo
prema dnevnoj sobi.
»Oprosti što sam ti smetao«, rekao je.
»Nikad mi nisi smetao.«
Nasmiješio se skrušeno i blago. Kad je otvorio vrata, slučajno sam rekla:
»Angus!«
Okrenuo se i pogledao me, ali nisam imala pojma što bih mu rekla.
»Ja... ovaj...«
Nastala je duga stanka.
»Kao da čekaš da zazvone vrata i spase te«, rekao je smiješeći se.
Na trenutak sam nagnula glavu prema vratima. Baš kad sam htjela odustati,
doista se oglasilo zvono.
»To!« rekla sam udarajući u prazno.
Opet se osmjehnuo i vratio se ostalima. Bilo me sram.
»Gdje ste, dovraga, vas dvoje?«
Prekriveni snijegom, ružičastih obraza i nasmiješeni, Alex i Fran stajali su na
vratima poput djece.
Alex se nagnuo i poljubio me u nos.
 »Mirili smo se!« objavio je. »Mislili smo da će ti biti drago.«
»Bilo bi mi draže da niste nestali po cičoj zimi usred noći, a trebali ste se vratiti za
pet minuta!«
»Tekje četvrt do devet, ljubavi. Ne možeš reći da je duboka noć.«
Tako sam se osjećala.
»Što ste radili?« pitala sam opet s nepovjerenjem.
Fran se stidljivo smijuljila. Nikad je u životu nisam vidjela da to radi.
»Odlučili smo da se prestanemo svađati. Zbog tebe, Mel.«
To mi je bilo sumnjivo.
»Vi se ne svađate, vi pucate jedno na drugo«, pobunila sam se.
»Pa sad kad kanimo živjeti zajedno...« Alex je ušao i obgrlio me oko ramena.
»Fran i ja smo razgovarali i odlučili pokušati se slagati.«
»Tako da svi možemo biti prijatelji«, dodala je Fran.
Zurila sam u njih. Sun Moon! Crkva Ujedinjenja!
»Sigurno niste zombiji«, pitala sam. »Ili vampiri koje moraš pozvati da prijeđu
kućni prag prije nego te pojedu?«
»Vampiri ne jedu«, rekao je Alex. »Oni se metaforički seksaju s tobom. Zapravo,
u mnogim drevnim kulturama. ..«
»TO JE DOSADNO!« viknule smo Fran i ja istodobno. A ja sam se opustila, uzela
im kapute i otišla provjeriti kako se zabavljaju gosti u drugoj sobi.
Oni u drugoj sobi nisu se baš dobro zabavljali, a ja sam se odmah osjetila prazno,
i kao domaćica i kao osoba.
Amanda je elegantno počivala na rubu kauča, lice uz lice s Mookie, koju je
gledala pomalo prijekorno. Angus i Nash nešto su tiho mrmljali kraj njih dvije. A Fraser je
sjedio sam i zurio u prazno.
»Bjegunci su se vratili!« glasno sam objavila, pokušavajući razbiti napetost. Svi
su pogledali kao da su iscrpljeni, pa su kratko pozdravili bez velike topline. O Bože, to je
strašno.
»Mookie!« zacvilila sam. Sve je počelo sličiti na Abigailinu zabavu.
»Možeš nam napraviti još jednu rundu tih tvojih odličnih martinija? A ako svi žele
sjesti, možemo početi.«
 Dečki su očito umirali od gladi pa su počeli bučiti. Čim su sjeli, bacili su se na
kruh kao pohlepni vukovi.
»Donijeli ste još kruha?« šapnula sam Fran.
»Nismo.«
Amanda je sjela na čelo stola. S njezine desne strane sjedio je Fraser, a s
njegove desne Mookie. Amanda se nagnula preko njega kako bi razgovarala s njom. On
je strpljivo sjedio.
Alexa sam smjestila sebi s jedne strane, a Nasha s druge, dok su Fran i Angus
sjedili do Mookie. I, napokon, donijela sam rolade od lososa, koje su gotovo izgledale
kao puževi, kako je bilo zamišljeno. Gotovo.
Natočila sam bijelo vino pa smo svi napokon sjeli, iako su neki bili viši od drugih.
»Za domaćicu!« nazdravio je Angus i svi su mu se pridružili. Led se napokon
počeo razbijati, a ja sam se mogla opustiti. Alex je Nashu i Angusu počeo blebetati
odiskografiji, a oni su pristojno slušali. Fran je slušala Amandu sa sjajem u očima i
čašom u ruci, što bi joj, pretpostavljala sam, poslije moglo stvarati probleme.
»Idem provjeriti lazanje«, najavila sam kad su se svi udobno smjestili, osim
Amande i Mookie koje su pristojno odbile - pa i ne baš tako pristojno. Amanda je izjavila:
»Ti očito jedeš mliječne proizvode, Melanie, ali neki od nas žele sačuvati liniju«, i
grubo vratila dva tanjura. Nisam baš sigurna da Mookie nije htjela jesti, ali nije baš
dobila priliku.
»Ti ćeš to jesti?« Amanda je oštro pitala Frasera.
Fraser je tupo kimnuo. Svi su zašutjeli očekujući što će ona napraviti. A ona je
jednostavno napravila lice žrtve i nastavila ga ignorirati.
U kuhinji su me čekala dva šoka. Prvi je bio taj što lazanje koje sam pripremila
nisu bile u pećnici. A pećnica uopće nije bila uključena.
»Sranje«, stenjala sam gledajući pećnicu u svom njezinu tamnocrvenom i
ledenom sjaju.
Drugi je bila Linda, koja si je neprimjetno pokušavala natočiti čašu šerija.
»Sranje!« opet sam zavikala. »Jebi ga! Linda! Zašto nisi u drugoj sobi?« odmah
sam je počela napadati.
Zurila je u pod sliježući ramenima.
»Dođi! Napravit ću ti martini s votkom, a onda ću te upoznati s ostalima.«
»Možda ne bih trebala doći.«
 Osjećala sam se kao pravi idiot dok sam gurala lazanje u hladnu pećnicu pa je
uključila, istodobno Lindi pripremajući martini s votkom i pokušavajući se dodvorno
nasmijati.
»Naravno da bi«, rekla sam. »Dođi, umiru od želje da te upoznaju«, lagala sam.
Miješajući piće i gledajući u noge, Linda me slijedila u dnevnu sobu.
»Hm, ovaj, ovo je... Linda«, objavila sam. Čak sam zaboravila i postaviti pribor za
nju pa sam je smjestila na svoje mjesto, makar sam već zagrizla roladu. Onda sam joj
natočila veliku čašu vina i namignula Fran da s njom razgovara, što je ona mudro
zanemarila.
Odvukla sam se u kuhinju kako bih dovukla još i supervisoki stolac za koji sam
mislila da ga neću morati upotrijebiti. Provjerila sam lazanje u pećnici, ali su još bile
tvrde i hladne. Ova večer neće biti laka. Teško uzdahnuvši, odvukla sam se u dnevnu
sobu s još nekoliko boca crvenog vina.
»Ovo je bilo fino«, rekao je Angus, dok su ostali mrmljali kako se slažu s njim, a
Amanda samo frknula. »Što je sljedeće?«
»Ah«, rekla sam. »Pa dogodilo se nešto smiješno... Dok sam bila u kuhinji,
lazanje su prošle kroz tajanstveni proces smrzavanja koji je poništio njihovo kuhano
stanje i vratio ih u rudimentarni nekuhani oblik. Nisam sigurna da li se vrijeme vratilo
unatrag ili je došlo do nekontroliranog zamrzavanja, ali FBI je na putu. U međuvremenu
ćemo se«, stavila sam vino na stol, »jednostavno morati napiti.«
Svi su zastali, a onda je Alex počeo otvarati boce.
»Baš su ti alieni nezgodni«, rekao je. »Moramo im se suprostaviti ovim čarobnim
napitkom.«
»Koliko je vremena ostalo, kapetane«, pitao je Fraser i odmah živnuo.
»Promijenila sam polaritet neutronskog toka«, ozbiljno sam izvijestila.
»Rekonstituirane lazanje možemo očekivati za četrdeset pet minuta.«
»Bože, kako su djetinjasti«, čula sam Amandu kako šapće Mookie. A bila sam na
drugom kraju sobe.
»Imaš još kruha?« pitao je Nash.
»Žao mi je. Ali imam salatu.«
Tužno je zurio u prazan tanjur.
»Pravi Škoti ne jedu salatu.«
Čudno, ali nedostatak hrane probio je led. Nitko se još neko vrijeme nije micao, a
na kraju se i ugodan, topao miris lazanja počeo probijati do sobe, svijeće su gorjele, a
Nashu smo u frižideru našli konzervu hladnog graha. Svi su se zadovoljili sve većim
količinama crnog vina, a s njima se povećavala i glasnoća razgovora.
Samo je Fraser šutke sjedio usred žamora. I Linda, naravno, ali za nju nisam bila
toliko zabrinuta. Isplazila sam mu jezik. I on je uzvratio pa sam pretpostavila da još ne
razmišlja o samoubojstvu. S druge strane, Amanda je pokušavala započeti razgovor o
namještanju dvorca, a Fran se pretvarala da sluša i davala sve sarkastičnije komentare
na koje se Amanda nije obazirala. Nash i Alex su razgovarali o ragbiju i američkom
nogometu (nisam sigurna tko je što zagovarao), a rasprava je izgledala kao da će
završiti tjelesnim ozljedama, dok je Nashu iza leđa Angus tiho razgovarao s Lindom. Lin-
da se činila zastrašenom, ali bi ipak povremeno kimnula. Odjednom je Alex povikao:
»Igra! Igra!«
Svi su prestali razgovarati.
»Kakva igra«, pitala je Fran.
»Ne znam. Idemo se igrati. Nešto. Hmm, Igru istine.«
Svi su gunđali.
»Da imamo petnaest godina«, rekla je Fran, »ideja bi bila sjajna.«
»Ma dajte, ljudi... iz vica.«
Fran mu je dodala praznu bocu. »Hej, možda to možemo zavrtiti!«
»Dobro, dobro.« Alex je mrzio gubiti na taj način. »Baš me briga. Samo sam
mislio unijeti malo živosti, kad već umiremo od gladi.«
»Baš ti hvala«, dobacila sam s visokog stolca. Onda sam se sjetila da su to moji
gosti i da ih ja na smrt izgladnjujem, pa sam opet zašutjela.
»Ja stvarno nemam ništa protiv, ali zašto ne postaviš prvo pitanje pa da vidimo
hoćemo li igrati ili ne«, rekla je Mookie tiho. Cura je rođena za kompromis.
Alex je još bio malo naduren. A onda je popio još vina i sjeo.
»Dobro onda.« Svi oko stola su rogoborili, ali je vino lagano teklo, a nismo mogli
vječno razgovarati o nogometu. Pogledala sam Angusa i činilo se da je osjetio olakšanje
jer će njegove bebisiterske dužnosti na trenutak prestati.
»Evo«, rekao je Alex. »Tko je...«
»Ček, čekaj malo«, rekao je Nash. »A što je kazna?«
»Vidjet ćeš.« Alex se nacerio.
»Oh, pa to nije pošteno, stari. Ne možeš sam izmišljati pravila.«
»Za Boga miloga, prestanite!« rekla je Fran. »Isuse, dečke ne smiješ ostaviti
same dok se igraju.«
 Nash je opet sjeo.
Alex je odlučio početi s Mookie, koja je sjedila nasuprot njemu.
»OK, Mookie, za koga se sramiš priznati da ti se sviđao?«
»Čekaj«, rekla sam, »mora biti slavan?«
»Da. Osim ako ga svi prisutni ne poznaju.«
»Dobro.«
Mookie je razmišljala trenutak.
»Pa, imali smo jako slatku osobu koja je radila u konjušnici, ali mislim da se to ne
računa.«
»Curu ili dečka«, pitao je Alex znatiželjno. Bacila sam ubrus u njega.
»Ma daaj«, rekla je Mookie, pocrvenjevši. »Ne, mislim da to ipak mora biti...
Adam Ant.«
»Zaljubiti se u Adama Anta nije sramota!« rekle smo Fran i ja skoro istodobno.
Dečki su urlali od smijeha.
»O Bože, što te najviše uzbudilo«, pitao je Alex smijući se. »Kad je bio razbojnik
ili gusar?«
»Šuti! Onda to nije bila sramota!«
»Em, zapravo, i sad mi se sviđa«, rekla je Mookie pocrvenjevši.
»Ooooo.« Tad su stvari krenule drugim smjerom.
»A što je sad«, pitala sam.
»Ne znam. Još je razbojnik, valjda«, rekla je zaneseno. Fran i ja smo širom
otvorile usta i sa stravom pogledale jedna drugu.
»To te definitivno dovodi na vrh ljestvice«, rekao je Alex.
»Mislio sam da igramo Igru istine«, rekao je Nash. »Kako to da se daju bodovi?«
»Bodovi se daju za najneugodniju istinu«, rekao je Alex.
»Aha, sjajno. Novo pravilo«, rekao je Nash. Svi su viknuli na njega da zašuti.
»Ok. Ti si sljedeći«, rekao je Alex.
»Ne igram se ako mi ne veliš što je kazna.«
Alex je izgledao Ijutito. »Melanie«, doviknuo mi je neočekivano, »iako ćemo živjeti
zajedno, nikad nećemo imati djece ako ispadnu kao on, OK?«
 Kimnula sam s razumijevanjem.
»Evo ti kazna: ako ne odgovoriš na pitanje, objesit ću te kroz prozor za gležnjeve,
na dvije minute.«
»To nije kazna za mene nego za tebe.«
»Vjeruj mi, to je kazna za tebe.«
Nash je na trenutak razmislio.
»Je, OK, može.«
»Onda, za koga se najviše sramiš priznati da ti se sviđao?«
Nash je na trenutak stidljivo pogledao u ruke, a onda se nasmiješio sam sebi.
»Gail Tilsley.«
Trebalo nam je neko vrijeme da se dosjetimo tko je ta osoba, a onda nam je
sinulo: Coronation Street.

»Ma daj!«
»Kad?«
»Kako?«
»Pa čujte, meni je nje bilo žao i tako je nekako sve krenulo.«
»Bilo ti je žao? Zašto?« pitala je Fran. »Jer još kovrča samo pola glave?«
Nash se i dalje smijuljio od neugodnosti.
»Ne, onda kad je Brian umro...«
Veselo sam se nasmijala. Ipak sve dobro ide.
»Prilično dobro«, rekao je Alex.
»I dobijem bodove?«
»Ne, žao mi je, ali dvadesetogodišnja vjernost čovjeku koji je dobio ime po kukcu
više vrijedi nego prolazna ljubav iz samilosti prema izmišljenom liku.«
Amanda je bila sljedeća.
»To je glupa igra«, rekla je.
»O, Bože - pa nije valjda poni!« viknula je Fran. Svi su prasnuli u smijeh. Tu je
poteklo već malo previše vina, a još je bilo tako rano.
 »Ne budi smiješna, Francesca.« Amandino lice poprimilo je uobičajen prezriv
izgled.
»Kazna! Kazna! Kazna!« skandirali su Angus i Nash.
»O, za Boga miloga!« izgledala je bijesno.
»Kazna! Kazna! Kazna!« Alex je počeo udarati po stolu priborom za jelo.
»O, sranje. No dobro onda: prokleti Geriy Adams. I odjebite već jedanput.«
Odjednom je nastala tišina. Fran je pljesnula rukom preko usta.
»Ne!«
»Ha, i evo sad mi ne vjerujete!«
»Ne, ali...«
»Ne moraš ništa reći. On je političar i to je sve.«
»On nije političar! On je...«
Amanda je pogledala Fran jako strogo. Fran se nacerila i blago povukla.
»Ti ga... ne poznaješ, jelda?«
»Ne, naravno. I dobro, možemo sad nastaviti, molim vas. Ja sam svoje obavila.«
Alex podigne obrve. »Bojim se da je lukavi Irac nadmašio ušminkanog razbojnika.
Sorry, Mooks.«
Amanda je bila kao led, ali kad su svi pogledali prema Fraseru, primijetila sam
kako je otpila velik gutljaj vina. A jebeš ga onda. Možda u toj ženi i ima dubine. A možda
jednostavno voli bradu i osjećaj opasnosti. Sigurno.
Fraser je razmišljao. »Pretpostavljam da bih morao reći Amanda«, rekao je. Nitko
se nije smijao. »Šalim se«, rekao je. Ipak, nitko se nije smijao, iako smo se trudili
izgledati ohrabrujuće.
»Bože, ne znam«, uzdahnuo je.
»Ja znam«, rekao je Angus zločesto.
»Tko?« pitao je Fraser.
»Znaš.«
»Ne. Ne znam. Podsjeti me.«
Angus je odmah ustao i počeo gladiti i maziti zamišljenu dugu kosu.
»Don ’t push too far...«, pjevao je. »Your dreams are/China in your hand...«
 Fraser se široko nasmijao. »Ni slučajno!«
»Don’t wish to hard/Because they may come true.«
»Ona crvenokosa patuljčica iz T’paua24 ...?
».. .And you can ’t help them/Don ’t push too far...«

»Isuse, pa ne mogu se čak ni sjetiti kako se zove!«

»China in your hand...«, završio je Angus, istodobno pantomimom pokazujući da
ima goleme cice a istovremeno djeluje stidljivo. »Volim te, Fraser McConnald.«
Prolomio se pljesak, onoliko snažan koliko snažno može zapljeskati osam osoba
- sedam, ako se ne računa Amandu koja je bila bijesna.
Fraser se od srca nasmijao. »Jesam, mislio sam da je krasna, a onda sam je
jednoga dana pogledao i izgledala je odvratno.«
»Bila je odvratna«, složila sam se, živo kimajući.
»Znam. Evo vam sad. I kako stojim na ljestvici, Alex?«
»Ne baš dobro, stari moj.«
»Zašto?«
»Ha!« rekao je Nash.
»Mm, nema razloga«, rekao je Alex, pocrvenjevši.
»I ti...« počela sam oduševljeno. Fran se zahliknula crvenim vinom koje joj je
počelo curiti na nos.
»Carol Decker!« frfljala je, a crveno vino teklo je na sve strane. »Tako se zvala!«
Morala sam se nasmijati kako je Fran pljuvala na sve strane.
»Ali ona je bila visoka 1,25!« viknula sam. »Kraj nje je Kylie Minogue25 izgledala
kao krava!«
»Kylie Minogue ima samo kravlji mozak«, rekla je Fran.
»Hm, Kylie je bila moj izbor«, rekao je Angus. »Sad više ne moram ništa reći.«
»Ne!« viknula sam. »Nije mi jasno što se vama dečkima sviđa na tim žgoljavim
patuljčicama! Oprosti, Amanda.«

24 T ’pau - najprije glazbeni duo, a onda grupa

25 Kylie Minogue - australska pop pjevačica

 Odjednom mi je sinulo da sam se ispričala za nešto za što se nikad ne bih smjela
ispričavati.
Noge, usta, jednostavne upute za ubacivanje.
Amanda je bahato frknula nosom i pogledala na sat.
»Je li igra gotova? Naime, Fraser, vrijeme je za polazak.«
»Amanda, tek je deset sati, a još nismo ni jeli.«
»A ja sam umorna i hoću doma. Vodi me doma, molim te.«
Fraser ju je pogledao ravno u oči. »Još nisam spreman. Bilo bi nepristojno,
gladan sam i želim ostati ovdje razgovarati s prijateljima.«
»O, Bože dragi, Fraser! Hoćeš da odem sama?«
»Nemam ništa protiv.«
Tišina.
»Onda dobro, idem.« Lice joj je bilo vrlo napeto. »Zapravo, mislim da ću sama
zaružiti.«
»Mislio sam da si umorna.«
»Zaveži!«
Zgrabila je mobitel, tresući se.
»Jacintha? Bok, draga, Amanda.«
»Da... ne, na nekoj stvarno dosadnoj večeri. Mislila sam da bih mogla navratiti.
Gdje si?... Oh, kod Blinskija - sjajno. Idem na taksi i vidimo se za pola sata. Bok, draga.«
Spustila je slušalicu, a onda bahato izišla iz sobe.
»Sama ću uzeti kaput, hvala«, viknula je kad me čula da ustajem.
»Ideš, Mookie?« čuli smo iz hodnika.
Mookie nas je prestravljeno pogledala. Fran je snažno odmahnula glavom. »Ne
moraš ići«, šapnula je. Mookie je duboko udahnula.
»Hm... ne«, rekla je tiho. Čuli smo Amandu kako je zastala.
»Pozdravi Gerryja!« urlao je Alex.
Onda su se vrata zalupila i ona je otišla.
 14.

Nastala je tišina. Svi su zurili u tanjure. Napokon je Fraser uzdahnuo.

»Žao mi je.«
»Zašto? Zbog žene? Mogao bi se na to naviknuti«, rekla je Fran.
»Šššš«, rekla sam Fran. »Nema veze, Frase. Sigurno je jako napeta.«
»Napeta«, rekao je. Gledali smo ga susprežući dah, ali nije više ništa rekao.
»Bolje reći stroga«, rekao je Alex, a Nash se prigušeno smijuljio.
»Možemo li nastaviti igru, molim vas«, Alex je natočio još jednu čašu vina.
»Hvala, g. Osjećajni«, rekla sam podmuklo.
»Bože, ovo je večer spajanja smiješnih parova«, naglasila je Fran. Alex ju je
nafureno pogledao, a ona je zašutjela.
Krajičkom oka vidjela sam Nasha kako izaziva sudbinu i uzima komadić salate.
»O Bože! Lazanje!«
Odjurila sam u kuhinju, a Angus me pratio u stopu. Kad sam otvorila pećnicu a iz
nje je počeo sukljati dim, on je kleknuo uz mene ozbiljno me gledajući.
»Mislim da ODMAH moramo napasti Frasera«, šapnuo je ozbiljno.
»Bože, koliko ti puta moram “reći da me ne uvlačiš u ozbiljan razgovor dok u ruci
držim izgorene lazanje?«
Nasmijao se. »Znaš što sam mislio. Ja ću reći Mookie - ona je na našoj strani...«
»Ja više nemam stranu.«
»Oh, ma daj. Imaš.«
»Ne, nemam.«
Ignorirao me.
»Onda ćemo ga razljutiti i nagovoriti ga da se ne ženi.«
Bacila sam lazanje na kuhinjski ormarić. Bile su crne i tvrde na rubovima. Počela
sam te dijelove uklanjati nožem.
»Ti misliš da je ovo Nemoguća misija?«
 »Ma daj. Gle kako se ponaša. Mogu se kladiti da se on sad dvoumi.«
»Gustard, nitko nema pojma što se događa u tuđim vezama. Mi to jednostavno
ne znamo. Mislim da ih moramo ostaviti na miru. Čini mi se da je njemu dobro.«
»Kome je to dobro?« pitao je Alex dolazeći po još vina. Na trenutak je ispustio
kvaku, ali se brzo opet uhvatio.
»Hm, uvijek lazanjama kažem >on<. Onda se, mm, bolje dižu.«
Alex je blijedo gledao u crnu masu koja je stajala pred njim. »Meni ovo izgleda
kao rak u zadnjem stadiju.«
»Mda, ništa zato. Vrati se i sjedni.«
Zgrabivši još jednu bocu, oteturao je natrag u dnevnu sobu odakle se začuo
grohotan smijeh Fran i Mookie. Sigurno im je rekao kakve su mi lazanje, hulja.
Odmaknula sam se i probola svoje djelo nožem.
»A da jednostavno nahranim Nasha i naručim pizzu za sve ostale...«
»To bi bilo sjajno«, rekao je Angus ljubazno.
»Cijeli dan sam pripremala ove lazanje.«
»Znam.«
»A stavila sam muškatni oraščić i sve ostalo.«

»Ne sekiraj se.«

Vratila sam se u dnevnu sobu i nakašljala se. Fraser je još nesretno zurio u čašu i
slijevao vino u grlo nevjerojatnom brzinom dok ga je Nash prijateljski tapšao po ruci.
Alex se premjestio i sjeo između Mookie i Fran koje su se smijale i izgledale kao
starlete, a on je ispitivao Lindu, čije je lice poprimilo jezivu boju.
»Ma daj, srce«, navaljivao je, »samo nam reci tko je.«
Lindino je lice izgledalo kao da će eksplodirati.
»Daj, reci nam«, ohrabrivala ju je Mookie. Čini se da su svi zaboravili Lindino ime.
Napokon je zaškripala zubima. »Ralph Fiennes«, rekla je gotovo nečujno.
Fran je mahnula čašom. »Ne, Linda, mora biti netko zbog koga ti je neugodno, a
ne netko bogat i zgodan i veličanstven i drag i...«
»Metar i pol«, završio je Alex podmuklo.
Linda ga je pogledala crvenih očiju.
 »Nikad nećete razumjeti!« vikala je. Nikad je nisam čula vikati. »Nitko od vas
nikad neće razumjeti što mi on znači!« I odjurila je u sobu i zalupila vrata za sobom.
Tišina.
»Dvije manje«, rekao je Alex, što baš i nije pomoglo.
»Hoćeš da odem pogledati kako je?« ponudila se Mookie ozbiljno.
»Hvala«, rekla sam, »ali...«
»Idem ja«, rekao je Angus.
Zahvalno sam se okrenula. »Hoćeš?«
Kimnuo je. »To znači da me neće biti ovdje kad im veliš za lazanje.«
»Što je s lazanjama?« pitao je Nash potreseno. »Ah.«
Pola sata poslije sve je bilo mnogo bolje. Pizze su stigle i čak je i Nashu bilo
dosta makar je uporno s njih micao svaki komadić povrća. Linda je otišla spavati, a
Angus nam je potvrdio da je dobro. Bar nije na rubu samoubojstva. Maknuli smo glupe
stolove različite visine iz sobe pa je nas sedmero sjedilo oko kauča ili smo ležali na
trbuhu udarajući se petama i trudeći se da ne srušimo svijeće kojih je još bilo. Pustili
smo Van Morrisona, ali jako jako tiho.
»Tebe nismo čuli«, rekao je Alex Fran.
»Ma daj molim te, neću se igrati.«
Počeo ju je podbadati u rebra.
»Moraš! Inače ti slijedi kazna, zaboravila si?«
Fran se otkotrljala i legla na trbuh.
»Odbijam odgovoriti. Prihvaćam kaznu.«
»Buuuuuu«, vikali smo. »Kazna! Kazna!«
»A koja?«
Alex se nasmijao. »Pokaži nam cice.«
Udarila sam ga. »Ne budi odvratan.«
Fran je uzdahnula. »Da, a svi su ih vidjeli.«
»Ja nisam!« rekla je Mookie.
Svi su je pogledali.
»Poslije«, rekla je Fran.
 Angus se nagnuo nad sofu.
»Znam što ćeš napraviti, Francesca«, rekao je blago.
Svi su ga počeli slušati.
»Ti si glumica. Zašto nam ne bi malo glumila? Iz nekog komada. Na koju audiciju
ideš?«
Začulo se zborno »dobra ideja«. Fran je bilo neugodno, ali je slegnula ramenima.
»Idem na audiciju za Mnogo vike ni za što«, rekla je. »Glumit ćemo po školama.
A ja sam se prijavila za ulogu Beatrice.«
»OK, pokaži nam malo.«
Razmjestili smo se da joj napravimo prostora. Otprilike sekundu se pretvarala da
nije baš oduševljena time što se od nje traži, a onda je jednostavno pristala.
»Beatrice su baš pitali hoće li se udati«, rekla je i počela:
»Ne, neću, sve dotle dok Bog ne bude stvarao muškarce od neke druge tvari,
umjesto od zemlje. Nije li za ženu bolno da njome gospodari komad razgoropađena
gliba?«
»Razgoropađena gliba?« šaptao je Alex glasno. »Uuuuu... zastrašujuće.«
»Pssst«, rekla sam.
»... da mora polagati račun o svojemu životu komadu svojeglava i tvrdoglava
lapora? Ne, ujače, ja neću nijednoga: Adamovi su sinovi moja braća, a ja zbilja mislim
da bih zgriješila, kad bih se udala za rođaka.«
Bila je jako dobra. Glas joj je bio snažan, a riječi su odzvanjale savršenom
jasnoćom.
»Glazba će biti kriva, rodice, ako ne budeš prošena u pravoj mjeri: ako knez bude
presilovit, reci mu da se u svemu treba držati mjere, pa ćeš tako proplesati odgovor.«
»Još jedna koja mrzi muškarce«, rekao je Alex. Stvarno je bio strašno pijan, pa
sam ga jako štipnula za bedro.
»Jer, čuj me, Hero:
prosidba, svadba, kajanje - to su ti kao plesovi - živahna škotska žiga, pavana,
galjarda: prvo je - vatren, buran ples, kao škotski skočac, zbilja čudesan; svadba je
pristojan i čedan ples, poput pavane, pun dostojanstva i starinske gospodstvenosti: a
onda dolazi kajanje, ples u kojemu noge sustaju, pa se pretvara u sve sporiju i sporiju
galjardu, koja konačno završava u grobu.«
Svi su zapljeskali, a onda se Fraser odjednom nagnuo naprijed i uhvatio se za
glavu.
 »Bože!« rekao je. »To je previše! To je tako velik korak!«
Uzvrtili smo se oko njega i govorili mu da se ne brine.
»Nisam siguran da želim plesati dosadne plesove«, uzdahnuo je držeći čašu.
»Ne još.«
»Imaš pravo«, rekao je Angus. »Poslušaj instinkt. Nemoj to napraviti. Zapravo,
idemo svi glasati. Ruke gore oni koji misle da se Fraser ne bi smio ženiti.«
»Molim vas, nemojte to raditi, ljudi«, rekao je Fraser, ali prekasno. Angusova je
ruka već bila u zraku, kao i Franina. Alex je podignuo ruku, »ali samo zato što je svaki
brak veliko sranje.« Dok je sjedio na podu, izgubio je ravnotežu i pao na leđa, a onda je
zaključio da neće više ustajati. Kad smo ustanovili da nije zapalio kosu, ostavili smo ga
tako. »Slažem se«, rekao je Nash. Mookie je, kad je shvatila da su svi drugi podigli ruke,
pokušala podići svoju.
Fraser je gledao ravno u mene. »A ti, Mel? Svjesno se protiviš? Zar je neka
sumnja ušla u tvoju glavu nakon divnog ponašanja moje zaručnice večeras?«
Sinulo mi je da sam zaboravila podići ruku.
»O ne, samo su mi, ehm, na trenutak odlutale misli.«
»Ali i ti podižeš ruku?«
Podigla sam ruku i odlučno se zagledala u njega.
»Da. Svakako.«
»Samo provjeravam.«
»A ti podižeš svoju?« pitao je Angus Frasera.
Fraser se šuplje nasmijao. »Što misliš? Zar ja imam pravo na svoje mišljenje
nakon svih vas?«
»Da, samo naprijed, Fraser, čemu ti daješ svoj glas?« rekla je Fran.
»Recite mi što radi«, rekao je Alex.
Fraser je gledao u čašu i smijao se. »Mislim da nemam pravo glasa.«
»Imaš, naravno«, rekao je Angus. »Sam odlučuj za sebe, čovječe.«
Fraser je ustao teturajući. »Protiv moći svadbene industrije, pyrfordske župne
crkve, cvjećarske kompanije >Earthworks<, magazina Hello!, PR industrije, salona
vjenčanica Charlotte Coleman, krojača Gieves & Hawks, Sloane cateringa, Asprey’sa,
Moet&Chandon, trgovine namještaja Heal’s, Phillipsovih, McConnaldovih i moje pratete
Margaret koja ima 82 godine i dolazi iz Australije«, dramatično je recitirao, »bojim se da
ja nemam pravo glasa«, naklonio se. »Nemam ni najmanje pravo glasa.«
 Svi smo ga neko vrijeme gledali.
»Sad bi«, rekao je, »bio sjajan trenutak za odlazak. Kad bih htio otići i kad ne bih
htio sjediti ovdje i piti viski mojega mlađeg brata. Samo ako mi svi obećate da nećete ni
spomenuti jebeno vjenčanje.«
I tako je Mookie, kad je on otišao na zahod, imala jedinu priliku iznijeti svoju
zamisao o bombi.
Alex se odmah uspravio kad je čuo za bombu.
»Što...«, kašljao je. »Kakva bomba?«
Mookie je pocrvenjela, kao i obično kad je bila u središtu pozornosti.
»Pa, ovaj, pretpostavljam, to je bila strašna psina u školi.«
»Što to«, pitao je Alex.
»Kad smo htjeli jahati na ponijima i kad nam se nije išlo na dnevni zbor.«
»O Bože, da, i mi smo to radili, jelda, Mel?« Dobacila sam Fran pogled djevojke iz
Wokinga.
»No, bacali smo dimne bombe - stvarno naprave nered - koje su uključivale
požarni alarm, a kad se sve riješilo, bilo je prekasno za bilo što. A vjenčanja su jedno za
drugim, ne? To je kao Heathrow. Ako propustiš let, zaglavio si zauvijek.«
Zagledali smo se jedni u druge, zapanjeni kriminalnim genijem.
»Nash«, rekao je Angus, preuzimajući zapovjedništvo, »odi zabavi Frasera.«
»Hej, pa ja sam kum. Ako već moram umrijeti od gušenja, onda bar hoću čuti sve
o tome.«
»Dobro. Alex, možeš ti?«
»Ha? Ići na zahod s tvojim bratom? Mislit će da sam peder.«
»Ma daj, Alex«, rekla sam. »Pa tebi je ionako svejedno. Samo ga zabavi. Pleši
step ili izmisli nešto.«
»Step. Aha. Da. Step.« Posrćući je ustao. »Jebeš step.«
Zatim smo čuli kako se otvaraju vrata od kupaonice i kako netko povraća. Do nas
je dopirao Fraserov glas koji je pitao je li sve u redu.
»Kakav genijalac«, rekao je Angus.
»Bolje reći kakav pijanac«, rekla sam ljutito.
»OK«, rekao je Angus. »Plan je sjajan.«
 »Kao i prošli?« dodala sam.
»A imamo li mi muda za to?« nastavio je Angus.
Pogledali smo se. Iako je ideja bila njezina, Mookie se opet povukla i zurila je u
pod.
Primijetivši našu šutnju, Angus je nastavio:
»Gdje se mogu nabaviti bombe, Mookie?«
»Hm, pa, jedan moj bratić je na prilično visokom položaju u gradskoj policiji.«
»Šališ se - ukrast ćemo ih policiji?«
»Zapravo ih nećemo ukrasti - on ih ima doma.«
Nash je zazviždao kroz zube.
»Onda nam treba nekoliko ljudi koji će provjeriti alarm - i još nekoliko koji će se
pobrinuti da bakice iziđu i slično.«
»Možda ne bismo uopće smjeli dopustiti da bakice uđu u crkvu«, predložio je
netko.
»Čekaj!« rekla sam. »A što ako dođe do stampeda pa stotine ljudi nahrupe i
poubijaju se? Što ako Amanda dobije histeričan napad i počini samoubojstvo? Što ako
Fraser više ni s kim od nas ne progovori ni riječ? Što ako vas sve uhite?« Bože, gotovo
sam poželjela da sam i ja pozvana.
»To bi mogao biti znak«, rekao je Angus. »Zvijezda vodilja preko zemlje za one
kojima prijete bračni lanci.«
»O ne! Opasna vizija Davida Koresha26!« rekla sam uzrujano. Iza kulisa činilo se
da se povraćanje smirilo. Nadam se da neće uzeti moju četkicu za zube.
»Kako bi ljudi bolje razmislili zašto ulaze u brak i s kim. Bacit ćemo samo jednu
malu. Pazit ćemo se da ne nastane panika. Onda ćemo pobjeći. Razmišljajte o tome kao
o maloj zločestoći a ne kao o poremećenom zločinačkom planu.«
»Ja sam za«, rekla je Fran.
»Naravno da si ti za: sadrži elemente kaosa!« rekla sam.
»Ha! Pa dobro, ako ti tako misliš...«
»Znam kamo se mora postaviti bomba, znaš... zapravo znam koje je najbolje
mjesto za eksploziju«, rekla je Mookie sramežljivo.

26 David Koresh - od 1990. vođa Davidove grane, vjerske sljedbe iz Wacoa u Texasu, pravo ime Vernon Howek
 »Sjajno, sjajno«, rekao je Angus. »A ti Nash, ti ćeš biti naprijed pa su bakice tvoja
zadaća. Fraser će ti pomoći.«
»Sumnjam da će plan zvučati tako dobro kad se ujutro probudimo«, rekla sam
gorko.
»A ja ću se pobrinuti za požarnu uzbunu.«
»I bit ćeš glavni mozak zločinačke organizacije«, rekla sam. »Ideja je strašna.«
»Tebe zapravo i ne trebamo«, rekla je Fran.
Sjajno. Kuju planove u mom domu, a ne smijem čak ni imati dojam da me trebaju.
Promrmljala sam nešto o kavi i otišla.
Alex je pio vodu kraj sudopera.
»Osjećam se sjajno!« rekao je. »Mnogo bolje.«
»Zelen si.«
»Ali se osjećam... sjajno!« odskakutao je natrag u dnevnu sobu. »Još piva,
gazdarice.« Čuo se smijeh.
Fraser je još stajao kraj sudopera pokušavajući biti od koristi. Skrušeno smo se
smiješili jedno drugome.
»Hvala za sve, Mel«, rekao je ljubazno. »Rekao sam ti da se ne moraš mučiti.«
»Znam. Nikad ne slušam razumne.«
»A da, mene, Frasera pl. Razuma.«
»Što ćeš reći Amandi?«
»Htio sam sve svaliti na tebe... Smijem?« Glas mu je bio ljubazan, ali prilično
ozbiljan.
»Da se nisi usudio!«
»OK. Stvarno, bilo je krasno.«
»Bilo je jezivo.«
»Sve su večere jezive. Ova je bila bolja od većine.«
Iz susjedne sobe odjeknule su nove salve smijeha.
»Vidiš? Sjajno se zabavljaju.«
»Ne želiš znati čemu se smiju«, rekla sam.
»O, mislim da znam.«
 Dodao mi je čašu vode. Uzela sam je.
»Oprosti što sam te upleo u sve ovo«, rekao je odjednom.
»Nema veze«, rekla sam veselo. »Inače nikad ne bih upoznala tvog brata.«
»A da... on je drag dečko.«
»Da... Gle!« potrčala sam prema prozoru. »Snijeg je napadao!«
»Stvarno.« Fraser je došao do mene i pogledao. »Obožavam snijeg.«
»I ja. Idemo raditi ledene svece?«
Pogledao me i nasmijao se. »Može.«
Pogledala sam ga. »Je li to izazov?«
»Mogao bi biti. Dorasla si mu?«
Oklijevala sam sekundu. »Jesam!« Na prstima smo se odšuljali do vrata, šapćući,
kako nitko ne bi primijetio kamo se spremamo. Išuljali smo se, ostavivši otključana vrata
i krenuli dolje umirući od smijeha.
Na ulici nije bilo ni žive duše, i oko nas su bile samo visoke, trošne viktorijanske
zgrade. Bacila sam se prva, a onda je Fraser legao tako da svojom glavom dodiruje
moju kako bi sveci ispali simetrični. Snijeg nije bio jako dubok, pa smo ubrzo strugali
šljunak i ležali promočeni i smrznuti, umirali od smijeha i gledali hladne, hladne zvijezde.
»Sve je to sranje, jelda, Mel?« vikao je glas iznad moje glave.
»Kao snijeg«, uzvratila sam metafizički. »Izgleda sjajno, a ispod njega se skrivaju
samo pseći drek i šljunak.«
Smijao se. »A kad si u njemu, hladno ti je i vlažno.«
»Ali ako nisi u njemu...«
»Nema svetaca!« rekli smo zajedno.
I tako smo neko vrijeme ležali dok nismo procijenili da će netko pitati za nas i
shvatili da ne osjećamo ruke i noge, pa smo odlučili vratiti se prije nego što završimo
tragično.
U jednom od mojih smiješno malih pulovera Fraser mi je pomagao skupiti šalice
od kave pa smo sve iznijeli. Samo je Angus podignuo pogled, svi drugi bili su previše
pijani da bi primijetili kako vrijeme prolazi. Ton se potpuno promijenio, a ljudi su počeli
iznositi svoje teorije o svijetu pijanim, ali iskrenim tonom, pa sam se ja napokon počela
opuštati.
Dok sam ispijala Angusov viski, dopustila sam da sve postane mutno pa sam
razmišljala o svemu i povremeno se dala nagovoriti da odgovorim na pitanja ili da se
pobunim kad se Alex opet sjetio predložiti igru istine. Povremeno sam čula kako netko
spominje nekakvo vjenčanje i dim, a onda bi svi išli »pssssst!« i počeli se cerekati. I
napokon, napokon je Nash pogledao na sat i izjavio:
»Isuse, ne vidim koliko je sati. A to znači da je vrijeme za doma.«
Ustao je kako bi pozvao taksi i, uhvaćena u vrtlog vremena koje nisam ni
primijetila, već sam mahala i slala poljupce. Angus me toplo zagrlio. Fraser je pokušao
odbiti hrpe pizze koje mu je Alex uporno davao za zaručnicu, jer ona nije ništa jela, ali je
na kraju ipak popustio. Ledeni vjetar puhnuo je na trenutak dok sam mu pružala ruku i
pozdravljala se s njim. Njegova kovrčava kosa još je bila vlažna od snijega.
Odvukla sam se natrag u dnevnu sobu i pogledala mjesto pokolja. Pepeljare i
prazne boce preplavile su prostoriju. Kao da smo popili sve što nam je palo pod ruku.
Pospano sam se odvukla u kuhinju i počela razmicati stvari.
Prvi šok: nisam ušla u kuhinju nego u ugrađeni ormar.
Drugi šok: sigurno sam bila bijesna jer nisam imala pojma da imamo ugrađeni
ormar.
Treći šok: Alex i Fran su se ljubili u ugrađenom ormaru.
 15.

Ustuknula sam, zgrabivši se za zid. Alex me nije vidio, ali me zato vidjela Fran.
Njezine su se tamne oči raširile od jeze pa je gurnula Alexa u rame.
»Što je, hmm?« pitao je, mazeći se.
Pokazala je prema meni, a on se okrenuo.
Neko smo se vrijeme svi gledali. Bila sam kao zaleđena, kao da je kroz mene
tekao smrznuti vodopad i stezao mi grlo i srce i ledio mi želudac. I dalje sam uzmicala.
Znala sam da moram nešto reći, ali nisam znala što. Kroz glavu mi je prolazio samo stari
strip u kojem se muž prerano vraća doma, a ljubavnik se skriva u ormaru. To, međutim,
nije bilo smiješno.
Napokon, sam, vriskom koji nije podsjećao na moj glas, rekla: »Idi doma!«
Alex je zateturao prema meni, naglo se otrijeznivši.
»Da, Fran, mislim da bi najbolje bilo da odeš. Melanie...«, srušio se na mene
pruženih ruku.
»Melanie, ne znam što bih rekao. Ja... ne mogu vjerovati... to mi se nikad nije
dogodilo... previše vina...«
Nisam uopće čula što govori.
»Idi doma!« opet se začuo strašan vrisak. »Gubite se! Oboje! Gubite! Gubite!«
Okrenula sam se, pobjegla od njih u svoju sobu i bacila se na krevet. Htjela sam
usnuti plačući, ili bar razmisliti o svemu, ali vino i šok bili su jači pa sam se gotovo
onesvijestila na krevetu.
Probudila sam se u pet ujutro, nekontrolirano se tresući. Ležala sam na krevetu i
primijetila u mraku - dva kaputa. Odmah sam se svega sjetila, sve se srušilo na mene
kao mračan oblak. Uvukla sam se u krevet i pokušala zagrijati, ali sam shvatila da mi
zubi cvokoću zbog nečeg drugog. Pokušala sam o tome razmisliti, ali mi je bilo jasno da
to ne želim. Mogla sam samo razmišljati o tome kako su nestali na dva sata... sigurno su
pucali od smijeha dok su mi se rugali. Pogledala sam na krevet. Ipak sam ih uspjela
otjerati bez kaputa. Kad sam se toga sjetila, zaplakala sam. I nisam prestala.
Plakala sam cijeli sljedeći dan, iako sam uspjela silom spriječiti Lindu da opere
posuđe. Činilo se da je na stropu bilo nagorenih lazanja. To bi me nasmijalo da nisam
plakala kao luda. Plakala sam dok sam praznila pepeljare, plakala sam dok sam nosila
boce u kontejner. Čak sam se pretvarala da su boce koje sam razbijala njihove glave, ali
nije pomoglo. Plakala sam svaki put kad je zazvonio telefon pa se nisam mogla javiti, a
Linda je primala poruke zahvale - nijednu od Fran. Plakala sam kad sam razmišljala o
vjenčanju, plakala sam kad sam razmišljala o stanu koji bismo unajmili, o pansionu koji
bismo rezervirali za sljedeći tjedan, plakala sam kad sam se sjetila da moram iz stana
zbog Lindinih tajnih razloga i da nemam kamo. Plakala sam kad sam pomislila na jebeni
novac koji sam potrošila kako bi se Alex mogao dovoljno napiti da se počne upucavati
mojoj najboljoj prijateljici.
Alex se pojavio oko podneva. Smrad čak nije mogao ni spavati cijelu noć pred
mojim vratima. Zaprijetila sam da ću pozvati policiju ako ne prestane zvoniti na zvono od
čijega mi se zvuka raspadala glava.
»Daj mi bar kaput«, vapio je tužno.
»Spalila sam ga.«
»Molim te, Mel. Molim te.«
»Idi k Fran. Sigurna sam da će te zagrijati.«
»No dobro, bar razgovaramo.«
Udaljila sam se ignorirajući ga. Ovaj dio kad sam vikala na njega, na neki čudan
način, i nije bio tako loš. Tek ono što dolazi, kad ostanem bez njega, tek će to biti teško
podnijeti.
Satima je sjedio pred mojim vratima. Na sebi je imao dvije ragbi majice, ali nije
imao pljosku.
Kad je postalo jasno da mu se neću približiti, čula sam ga kako ustaje i odlazi.
»Idem«, vikao je.
»Baš me briga.«
»Ako ti o ovome ne želiš razgovarati kao odrasla osoba...«
»Poševiš najbolju prijateljicu svoje cure - bivšu prijateljicu - u ugrađenom ormaru,
a onda se hoćeš natjecati u zrelosti?«
»Bar čuj moju stranu.«
»Ti nemaš svoju stranu. Pitao si me da li želim živjeti s tobom, a onda šest dana
poslije odeš s drugom. Kraj priče. Promijeni jebenu ploču, Alex.«
S druge strane vrata začuo se uzdah. Onda se nagnuo nad sandučić za pisma i
nježno rekao: »Samo zato što sam se napio ne znači da ne možemo skupa živjeti.«
»Naprotiv. Mislim da Europski sud za ljudska prava kaže da znači.«
»Za Boga miloga, Melanie, zar ti nemaš nimalo razumijevanja? Moje ponašanje
je reakcija na veliki korak koji poduzimamo. Pokazuje koliko te volim - koliko se bojim.
Koliko sam voljan žrtvovati. Bilo je to nešto što se dogodilo u trenutku i, kunem ti se,
nikad se više neće ponoviti.«
»Hoće«, vikala sam. »Ali ne meni. Odjebi.«
»Nazovi me«, rekao je. »Nazovi me kad budeš spremna na stalnu vezu. Mislim
da tvoja pretjerana reakcija samo pokazuje da se bojiš kao i ja.«
Nagnula sam se i zalupila mu otvor za pisma preko prstiju. Jauknuo je, a ja sam
se osjećala bolje. Okrenuo se, zastao, i onda doista otišao.
U sobi sam se opet srušila. Unatoč svoj hrabrosti koju sam pokazala, ipak sam se
osjećala prazno. Kiša je otjerala snijeg pa je vani sve lijepo odražavalo moje raspo-
loženje.
»Što sad?« razmišljala sam. Nisam imala pojma. U mojoj glavi nije bilo svjesnih
misli. Osjećala sam potrebu da nekamo odem, ali nisam mogla samu sebe nagovoriti da
se pomaknem. Htjela sam s nekim razgovarati, ali nije bilo te osobe na svijetu s kojom
sam htjela razgovarati. Htjela sam se nekako razonoditi, ali sva razonoda bila bi puna
slika sretnih, uzbuđenih ljudi koji rade nešto veselo i uzbudljivo, a ja nisam bila među
njima. Nisam nisam nisam. Opet sama. Sama u prosincu. Da sam bar pričekala s
božičnim darom. Iako Alex misli da su malograđanski. O Bože, koji kreten.
Legla sam, žudeći za medom ili sličnom glupošću koju bih zagrlila kad mi zatreba.
Razmišljala sam o tome da nazovem Samaritance. Iako mi nije bilo ni na kraj pameti da
se razbacujem noževima. Mislila sam da Samaritanci postoje samo za stvarno žalosne
ljude. Ne za mene. Bože, kako mi nedostaje. Ne nedostaje. Nedostaje. Ne nedostaje. To
je poput mantre kuckalo u mojoj glavi pa sam opet zaplakala makar više nisam imala
suza. Napokon sam, ljuljuškajući se naprijed natrag, utonula u san. I to je bio moj
vikend.
Budući da sam tako rano zaspala, probudila sam se na vrijeme. Mogla sam birati:
hoću li još jedan dan plakati u krevetu ili otići na posao. Odlučila sam se za posao.
Velike debele suze tekle su mi niz obraze dok sam navlačila tajice. Pogledala sam se u
zrcalo. Izgledala sam kao ljudi koje slikaju za plakate kojima se upozorava na opasnosti
od heroina. Buu. Huuu huuuu.
Ušla sam u ured očekujući kako će svi pasti na koljena od tuge kad primijete
mene i moju golemu tragediju ali su se, što me silno uzrujalo, svi ponašali kao i obično.
»Bok, kompa, još jedan teški vikend, ha? Izgledaš usrano«, rekao je Steve dok
sam se vukla, izgledajući kao, po mom mišljenju, Marija Magdalena.
»Tako se i osjećam«, odgovorila sam bezvoljno. »Samo manje smrdim.«
Čudno me pogledao. »A što ti je, ha?«
»Sve. Napucala sam dečka.«
 »Zašto? Ma nemoj. Poseksao se s drugom pa si ti morala spašavati obraz i nabiti
mu nogu?«
»Isuse, Steve, kad će ti se razviti prednje moždane vijuge? Odjebi, ne želim o
tome.«
Janie mi je u tišini dodala svoje papirnate rupčiće. Uzela sam ih sa zahvalnošću i
odlučila dopustiti suzama da slobodno teku, umjesto da dobijem migrenu pretvarajući se
da ih nema.
»Kako je James?« pitala sam je, radi ironije. I oni vjerojatno organiziraju
vjenčanje.
»O Bože«, počela je, zgrabivši rupčiće. »U subotu smo bili na tulumu i tamo je
bila njegova bivša cura.«
»To je u redu.«
»A ja sam, naravno, odmah otišla. Ali on nije htio ići sa mnom!«
»Gdje je bio tulum?«
»U Kentu.«
»I ti si se vratila čak iz Kenta samo zato što je njegova bivša cura bila na
tulumu?«
»Pa za Boga miloga! To je bilo tako bezosjećajno!«
»Znao je da će biti tamo?«
»Pa on veli da nije, ali ja ne znam mogu li mu vjerovati. To je bilo na faksu,
znaš.« Kao da to sve objašnjava.
»Oooo. A kakav je to bio tulum?«
»Sastanak nekadašnjih studenata...« Odjednom se snuždila.
Pogledala sam je. Ova je žena stvarno šašava.
»Znači, moglo se očekivati da će biti tamo...«
»To mi nije palo na pamet«, problijedila je.
»Pa kad si luda.«
»O Bože, siroti James. Kako sam mogla?«
»Jer si luda. Mogu opet posuditi rupčiće, molim te?«
»Ovaj put će me stvarno ostaviti!« Glas joj je postao histeričan. Držala je rupčiće
kao da joj o njima ovisi život.
 »Isuse!« rekao je Steve. »Sad mi je dosta. Tražit ću premještaj prije nego mi se
menga poklopi s vašom, luđakinje.«
Za objed sam neutješno pojela sendvič, sjećajući se one pauze kad je Fraser
neočekivano došao po mene. Sad bi mi to dobro došlo. Ako to uskoro ne izbacim iz
sistema, eksplodirat ću. Onda sam se sjetila da će za šest dana imati dosta svojih
problema, i samo mu još fali ovakva luda Harpija.
Sjetila sam se i Angusa, ali to je bilo teže. Sve je bilo tako komplicirano.
Uspjela sam se nekako nasmijati razmišljajući o dimnim bombama. Ako to
stvarno naprave... Ideja je luda, ali Bože, moglo bi biti zabavno. Moglo bi čak i uspjeti.
Vjerojatno ipak neće. Sigurna sam da vikari danas obavljaju službu bilo gdje. Mogao bi
skočiti u susjedstvo i obaviti to u pubu.
Ja sigurno neću ići na primanje. Vjerojatno će biti naoružanih čuvara koji će me
ionako zaustaviti na ulazu. A i nije mi baš bilo do vjenčanja. Fran će se vjerojatno
pojaviti. Ta cura ima obraza za sve.
Fran. Za njom čak još nisam ni počela tugovati. Bila sam prezauzeta rezanjem
žila za Alexom. Nije pomoglo nazvati je beštijom. Poznavala sam je cijeli život. A sad...
sad je gotovo, kao da je umrla. Nije me čak ni nazvala. Vjerojatno ju je bilo previše sram.
Možda joj je čak bilo svejedno. Ta me pomisao ispunila tugom. Možda su sad negdje
zajedno. Alex zaključuje kako je napravio veliku pogrešku jer je izlazio sa mnom. A
zašto bi i htio - Fran je bila prekrasna i mršava. Vjerojatno će mu pomoći pronaći posao
među pop-zvijezdama samo zato što je mršava, puna prezira i glamurozna. Na pamet
mi je pala strašna pomisao da on njome trguje. A odmah iza te, pala mi je na pamet još
jedna strašna pomisao: da sam oduvijek znala da bi on to napravio. Pretpostavljam da
sam samo čekala da se dogodi. Mislila sam da nisam dovoljno dobra za tog smrada.
Opet sam plakala. Samo nisam mislila da će to biti netko meni blizak i to je sve.
Ovaj put nije bilo cvijeća. Znao je da više ne bi upalilo. Vjerojatno je imao pune
ruke Fran. Vjerojatno su se smijali nečem glupom što sam rekla. »O Bože, kako je dobro
opet biti SLOBODAN!« rekao bi Alex. »Da, ovaj put si skoro zaglavio«, odgovorila bi
Fran. A možda ga, zapravo, i nije mrzila. Možda ga je cijelo vrijeme nazivala kretenom
samo zato što je bila zaljubljena u njega, onako kao što je još u školi odguravala od
sebe dečke koji su joj se sviđali. Možda je samo pokušala privući njegovu pozornost.
Pa evo joj ga sad, pomislila sam tužno i pokušala se usredotočiti na nešto, na bilo
što.
Odjednom, kao da sam ih telepatski prizvala, u ured je nahrupila gomila ljudi sa
šeširićima i konfetima koji su plesali congu: »Da dam da dam da da da da... dam dam.«
Iz kazetofona su odjekivali božični hitovi. Bila sam tako iznenađena da sam skoro
prestala plakati.
»Što je to«, pitala sam Stevea kad mi je jedna okruglasta žena srušila aparat za
klamanje sa stola.
 »Danas je božični party, jelda? Ljudi se zagrijavaju. Hoćeš me odvuć pod imelu,
ha, ljubavi?«
»Radije bih poljubila vlastitu guzicu. Isuse, pa tko normalan tulumari u ponedjeljak
na večer?«
»Svaka večer je dobra za tulume kad sam ja u blizini«, cerio se. »Dođeš?«
Zgrabio me za ruku i protiv moje volje odvukao plesati congu. I tada mi je, dok
sam skakutala uokolo i trudila se izgledati dostojanstveno dok plešem congu, bez
prijatelja, karijere i ljubavnika, postalo jasno da sam dosegla dno. Deset sekundi poslije,
kad je počela svirati pjesma »Do They Know it’s Christmas?« postalo mi je jasno da sam
opet dosegla dno.
»Ovo je bolesno«, rekla sam Steveu. »Neću plesati na pjesmu o izgladnjelima!
Pusti me!«
Janie je izgledala bezvoljno.
»Doći ćeš na tulum večeras?« pitala je.
»Ni slučajno«, odgovorila sam.
»Ma daj. Moraš malo ostati. Piće je besplatno do sedam.«
»Mogu mi kupiti i kuću pa ipak neću ostati na tom tulumu. Idem doma jesti
grickalice i plakati nad svojom sudbinom. James će doći? I nemoj plakati kakav god
odgovor bio.«
Usne su joj podrhtavale. »Ima trening.«
»Oh... brusi formu, ha?«
Gledala me u čudu. »Da... kako si znala?«
»Pogodila sam.«
»Molim te, ostani malo«, rekla je. »Mislim da bih morala ostati zbog karijere.
Čovjek mora razvijati mrežu.«
»Steve će te čuvati«, rekla sam. Steve se vratio u prostoriju. Čvor na jeftinoj
svilenkastoj kravati bio je opušten, a on je nosio golemi balon u obliku penisa. Janie me
pogledala.
»Molim te. Ostani malo.«
Bog zna zašto sam pristala. Da ne razmišljam, pretpostavljam. Dan se vukao u
beskraj. Nitko me nije nazvao i pitao jesam li dobro. Nikoga nije bilo briga. U pet, Flavi je
pljesnula i održala božični govor o tome kako je ove godine odjel marketinga bio
ZABAVAN i kako ćemo se strašno ZABAVLJATI sljedeće godine i raditi zajedno kao
jedan veliki fluidni pogon za slogane. Stajala sam u pozadini i vikala »buuu« dok su svi
drugi pljeskali.
Onda su podijelili jeftino - jako jeftino, a moj ukus nije baš pretjerano profinjen -
vino u plastičnim čašama, i svi smo zbunjeno stajali, razgovarajući o poslu, što bismo i
inače radili.
»Evo, ovo je zabavno«, rekla je Flavi općenito. Njezino shvaćanje zabave bilo je
doista posebno. Steve me lupnuo po ramenu.
»Dođi«, rekao je. »Idemo upasti knjigovođama na tulum. Uvijek je puno bolji.«
»To mi je i lako i teško povjerovati.«
Steve je prisvojio dvije boce vina pa smo nas troje otišli na drugi kraj zgrade.
Buka s tuluma u računovodstvu čula se na kilometar. Ljudi su vrištali, a fotokopirka je
radila. Unutra su knjigovođe plesali jive - e to se mora vidjeti - trčali uokolo i igrali se
kozlića. Neki je tip ležao na podu dok su mu u usta ulijevali vino s velike visine.
»Ideš. Tko bi mislio da je ovo tako zabavan posao«, primijetila sam.
»A, to je samo jednom godišnje«, rekao je Steve. »Potroše džeparac i polude.«
Pokraj nas je prošao stariji poslovnjak plešući valcer, a oko struka mu je visila ho-
norarka. »Počnu u deset ujutro.«
»Ozbiljno?« Poslije vikenda nisam bila raspoložena za piće, ali sam prihvatila
malu čašu šampanjca i čestitala si na dobroj tehnici odvlačenja pozornosti. Kad god sam
popustila stisak, pod nogama mi se otvarao duboki ponor koji me podsjećao da se ne
smijem napiti pa sam se pokušala usredotočiti na to da budem samo nepristrani
promatrač čak i kad mi je netko slučajno podignuo suknju i zavrtio me spreman na borbu
do smrti.
U kutu je jedan knjigovođa baš objasnio zašto on zapravo nije knjigovođa, kako je
zapravo trebao biti bubnjar i kako je jednom bio na audiciji za »Motorhead«27. Onda je
to i demonstrirao uzevši dva ravnala i počeo sumanuto lupati po svemu, povremeno
udarajući po telefonskim tipkama radi potpunog perkusionističkog ugođaja. Kakofonija
se razlijegala u mojoj glavi i odjednom mi je postalo jasno da moram pobjeći. Izjurila
sam iz sobe i otvorila prozor u praznom hodniku, duboko udišući ledeni zrak. Ured
knjigovodstva bio je na dvanaestom katu pa sam mogla vidjeti sve susjedne zgrade. Iza
nekoliko krovova prepoznala sam Fraserovu. Znala sam da je to smiješna stara zgrada
od crvene cigle s isklesanim pticama uz rub strehe.
Odjednom sam morala razgovarati s njim. Morala sam razgovarati s nekim, a to
je bio on. Inače ću jednostavno poludjeti. Nije bilo tako kasno, možda još nije završio.
Jednostavno ću se pretvarati da slučajno prolazim onuda pa ću naletjeti na njega, a
onda ćemo nekamo otići na brzinu na kavu.

27 Motorhead - legendama britanska hard-rock grupa

 Iako vjerojatno mora napraviti milijun drugih stvari. Vjerojatno mora ići doma i
provjeriti petnaest haljina za djeveruše ili već nešto. Aranžirati buketiće. Lizati
gazdaričine čizme.
Predomislila sam se deset puta u sekundi, a onda mi je postalo jasno da ću
svejedno otići, pa bih onda mogla i krenuti. Samo pozdrav bit će dovoljan.
U jazbini knjigovođa atmosfera je postajala razuzdanija. Pokupila sam torbu i
okrenula se da se pozdravim sa Steveom i Janie. Zapanjeno sam primijetila kako se
gužvaju na ormariću za registratore. Janie se potrudila da joj haljina spuzne preko
ramena. Bože dragi. Njoj to i treba. Htjela sam se išuljati bez riječi, ali me primijetila
preko njegova ramena, podigla palac i zabacila glavu smijući se. No no no. Nadam se
da ju je to izliječilo. Svakako je izgledala sretnije nego ikad prije. Ali zašto je to morao biti
baš Steve...
Osjećajući se malo optimističnije, iskočila sam iz zgrade na hladan noćni zrak.
Motala sam se ispred Fraserova ureda dvadeset minuta, pokušavajući izgledati
nonšalantno kao da sam tek u prolazu. Bila sam totalno smrznuta i više nisam osjećala
nos. Napokon se, oko pola sedam, pojavio i hodao pognuto protiv vjetra. O Bože, baš
glupa ideja. Nisam znala kako nonšalantno proći. Izgledat ću kao glupača. Okrenula
sam se kako bih pobjegla.
»Čekala si me?« nježno je rekao škotski glas.
Okrenula sam se. »Nisam. Zapravo, jesam.«
Nasmiješio se. »Nešto ozbiljno?«
»Žuri ti se nekamo? Nije ništa, oprosti, ovaj, samo sam prolazila, ali moram ići...«
Na moju sreću, uvukao me u obližnju slastičarnicu, jednu od onih u kojima
odvjetnicima i turistima prodaju preskupu kavu.
»Dođi. Izgledaš smrznuto.«
»Ma ne, ne, samo sam prolazila.« Smirila sam se.
»I tako dalje«, rekla sam.
»Zvao sam te u nedjelju da ti se zahvalim, ali te nije bilo.«
»Bila sam. Samo nisam ni s kim htjela razgovarati.«
»Valjda ne zbog Amande.«
»Ne...«
I onda sam mu sve ispričala. Rekla sam mu da smo trebali živjeti zajedno i
ispričala mu sve o ugrađenom ormaru, Americi, Charliju, Fran. Uz nekoliko neugodnih
stanki kad nam je konobarica donijela kavu i kolače - naslutila je da vodimo važan,
dramatičan razgovor pa se pretjerano trudila da ne privlači pozornost na sebe, a učinak
je bio upravo suprotan - napokon sam sve izgovorila.
Još suza - odakle samo dolaze? - palo je na kolač s vanilijom. Pokušala sam se
nasmiješiti i promijeniti temu prije nego se totalno raspadnem.
»Vidim da opet jedeš kolače«, rekla sam.
Fraser se nasmijao. »Zaključio sam da kolači više vrijede od dvodimenzionalnog
izgleda na vjenčanju.«
»I stvarno ćeš to napraviti?«
»Kad sam već stigao do ove točke. Uostalom, sad razgovaramo o tebi. Što ćeš
sad?«
Uzdahnula sam. »Mislim da ja tu više ništa ne mogu. Hoću reći, više ga ne želim
vidjeti... Zapravo će mi nedostajati Fran.«
Kimnuo je sažalno.
»Mislim da ćeš joj oprostiti«, rekao je.
»Ni slučajno joj ne mogu oprostiti! Nikad joj neću oprostiti!«
»Postaješ melodramatična. Zanijela se. Hoću reći, godinama ste najbolje
prijateljice, ali ona je uvijek bila prava fifica, koliko se meni čini. Samo se čudim da se to
nije i prije dogodilo. Preboljet ćeš.«
Razmislila sam o tome na trenutak.
»Riješi se Alexa«, nastavio je. »On je totalni gubitnik. To mi je bilo jasno čim sam
ga upoznao. Totalni, kompletni, usrani gubitnik. Bježi od njega. Ali, znaš, Fran je
zabrljala. Ona ne može pogledati muškarca a da mu u mislima ne skida gaće.
Jednostavno je izabrala pogrešnog. Kladim se da je totalno ponižena i da ne može
samu sebe prisiliti ni da te nazove.«
»Ili je kod Alexa i super se zabavlja.«
»Nee.« Otpustio je kravatu. »Kakav je kolač?«
»Pokušavaš promijeniti temu?«
»Da.«
»Dosadna sam?«
Uzdahnuo je. »Ne budi luda. Samo mislim da bi na trenutak morala prestati misliti
o tome. Inače... ma ne znam, ja kad počnem o nečemu razmišljati, cijelu noć ležim
budan i samo se mučim. Nemoj to raditi.«
»Što tebe muči?«
 Razmislio je na trenutak.
»Hmm... koji je kolač najbolji. Koji ti jedeš?«
Odustala sam. »S vanilijom.«
»Ti su najbolji?«
»Možda... nekad su im gotovo ravne francuske pite. I rođendanska torta. I torta
od jagoda.«
»Vidiš? Nema kraja.«
I tako smo polako prešli na normalan razgovor - bez emocija, bez stidljivosti,
prešli smo na miran razgovor - čak smo se povremeno i smijuljili. Slastičarnica je bila
prazna i pred zatvaranjem, vani je bio mrak, a mi smo ovdje, u ovom obasjanom kutku,
bili sigurni i bilo nam je ugodno i nismo željeli otići. Vani je bilo toliko toga od čega bi
nam moglo biti hladno.
Doma sam se vratila kasnije nego inače i bila sam mirnija. Linda je u dnevnoj sobi
gledala »Titanic«. Suze su se slijevale niz njezin debeli nos. Bez riječi sam sjela kraj nje.
Ispružila je ruku. Prihvatila sam je i približila se. Na kraju sam, kad je brod počeo tonuti,
spustila glavu na njezino rame.
»Ali svejedno moraš otići ovaj vikend«, rekla je odlučno.
To sam zaboravila. Sranje. A kamo, dovraga, mogu otići? K roditeljima,
pretpostavljam. Nisam se veselila pitanju: onda, kako ljubav, sunce?
»Možeš otići tek u subotu ujutro.«
Zahvalila sam joj na velikodušnosti i odmaglila u krevet gdje sam ležala nekoliko
sati i zamišljala prizore smrtonosne osvete AIexu i Fran prije nego što sam iscrpljena
utonula u san.
Na poslu nije bilo nikoga. Neki su ranije otišli na božične blagdane, a nekoliko
preostalih - uglavnom financijaša, što me nije čudilo - još se liječilo od tuluma.
Nisu došli ni Janie ni Steve, ali mi je Steve ostavio poruku na sekretarici: »Reci
Flavi da nećemo doći jer smo prezauzeti ŠEVOM.« A u pozadini se smijala Janie i
vikala: »A ako nazove James, reci mu nek ODJEBE!«
Siroti James, već je sigurno puno toga preživio, pomislila sam. Luđaci! Ali su mi
ipak, na neki čudan način, falili. Što je manje ljudi bilo u blizini, imala sam više vremena
za razmatranje situacije, a to nije bilo zabavno.
Nisu me nazvali ni Fran ni Alex. Alex je sigurno napokon shvatio da je gotovo.
Ipak, odustao je jako brzo. Ali to, rekla sam ozbiljno samoj sebi, nema nikakve veze.
Možda ih nikad više neću vidjeti. I neće mi nedostajati.
 Nazvala sam mamu koja je, naravno, znala da je u subotu veliki dan (cijeli je grad
znao, a većeg društvenog događaja u Wokingu neće ni biti - ako ne računamo Paula
Wellera28, koji je rođen ovdje i koji je cijeli život omalovažavao ovo mjesto) i nije joj bilo
jasno zašto ja ne idem. Nisam joj rekla sve, naravno. Rekla sam joj da smo se razišle,
karijere su nam krenule različitim putevima.
»O, sjećaš se kad si izgubila torbicu pa ste se posvađale zbog toga? Pomirile ste
se za tren oka.«
»Mama, Amanda je uzela tu torbicu i rekla da će nagovoriti nekoga iz sedmog
razreda da nas pretuče, ako se ne budemo htjele opet družiti s njom.«
Ignorirala me. »Sigurna sam da ćete sve riješiti, štogod to bilo. O, Amanda će biti
tako lijepa mladenka. Uvijek je bila tako zgodna i sićušna.«
»I vještica.«
»Što je sad, sunce? Daj dođi doma, jedva čekamo da te vidimo. Moći ćeš nam
ispričati sve novosti... Kako ti je na novom uzbudljivom poslu? Dođi k nama. Ali otiđi na
vjenčanje - bit će ti žao ako ne odeš. Derek Phillips se zna isprsiti kad hoće!«
»Hvala, mama. Neću ići i to je sve. Ali vidimo se za objed u subotu?«
»Dobro, dobro, vidimo se.«
I s tugom je zaključila kako je glupo propustiti ovakav veličanstven događaj.

28 Paul Weller - nekadašnji frontman grupe »The Jam«, danas ima solo- karijeru
 16.

U subotu sam se probudila vrlo rano, s glavoboljom i teškim slutnjama. Kad sam
se osvijestila, sinulo mi je koji je dan i na srce mi je pao težak kamen. Zagrlila sam
poplun i pomislila kako ne smijem biti tako luda. Bio je to normalan dan, ustat ću, otići
doma i za promjenu biti dobra prema mami i neću se duriti. Možda ću nešto kupiti i
gledati TV. Nema problema.
Zapravo, htjela sam ležati potrbuške, udarati se nogama i vrištati i mučiti samu
sebe. Ali ne. Ustat ću, umiti se i otmjeno se odjenuti, a onda izići i mirno se i s lakoćom
suočiti sa svijetom. Možda se Alex i Fran zajedno pojave na vjenčanju. To će baš biti
krasno za njih. Nadam se da će dan svima biti prekrasan. Čak i da se uključi
protupožarni alarm, pretpostavljam da neće na dugo odgoditi događaj... a kako će se
samo svi tome još godinama smijati u velikom krugu prijatelja. Možda će se Alexova i
Franina djeca igrati s Amandinom i Fraserovom. Vjerojatno će ići i na ljetovanje. Kako
krasno, krasno, krasno.
Iz susjedne sobe dopirala je buka premještanja namještaja. Što to, zaboga, Linda
tamo radi? Zijevnula sam i stresla glavom da se razbudim.
BZZZZZZZZZZZZ! Zvono na vratima oglasilo se uobičajenom glasnoćom koja
razdire dušu. BZZZZZZZZZZ!
BZZZZZZZZ! Nije zvučalo kao debeli poštar. Bolje bi bilo da nije Alex. Bijesno
sam navukla pidžamu i ustala otvoriti vrata. Lindino sjajno lice provirilo je iz dnevne sobe
- očito se bojala da neću poslušati njezinu zapovijed. Mahnula sam joj i provirila kroz
otvor za pisma. Angus.
»Što je?« viknula sam.
»Mogu ući?«
Razmišljala sam trenutak.
»Zašto?«
»Pusti me pa ću ti reći!«
»A ako je prevara?«
»O čemu ti to pričaš?«
Nisam znala, pa sam otvorila vrata i pustila ga. Vragolast osmijeh nestao mu je s
lica kad me ugledao.
 »Isuseee, što je tebi? Izgledaš kao da si plakala tjedan dana.«
»Koja intuicija! Što ti ovdje radiš? Nije li danas neko vjenčanje na koje moraš
ići?« Bila sam hladna. »Ili su ga možda otkazali?«
»Nisu, koliko znam.«
»0!« Gledala sam ga kroz maglu.
»Sad si se probudila?«
»Hm, jesam. Oprosti. Krasan kilt. Može kava?«
Pogledao je na sat. »Može. Bok, Linda!«
Linda je zaskvičala kao bijesan miš i nestala.
»Ne bih smjela biti ovdje«, šapnula sam. »Rekla sam joj da me danas nema.«
»Jer ideš na vjenčanje.«
»Naravno da ne idem na jebeno vjenčanje.«
Išao je za mnom u kuhinju. »O, da, hm, zapravo ideš. Fraser mi je sve rekao.
Zato sam ovdje. Došao sam po tebe. Moraš doći sa mnom.«
Pristavila sam vodu i okrenula se prema njemu.
»Oprosti. Koliko god ti htjela pomoći u tvom dobrotvornom radu, ja a) sigurno
neću ići i b) nisam čak ni pozvana.«
Angus me ignorirao i vadio šalice dok sam ja pristavljala vodu. Zapravo je veselo
zviždukao. Napokon smo sjeli. Kuhinjski je stol nestao. Zanemarila sam tu činjenicu s
obzirom na to da je moj svijet već bio dovoljno čudan i da sam doručkovala s
muškarcem u suknji.
Angus je sjeo i nastavio tiho zviždati sve dok me to nije počelo živcirati.
»Prestani«, rekla sam. »Ja neću ići na to vjenčanje, koliko god ti zviždao.«
Nastavio je zviždati. »Moram dovesti gosta.«
»Pozovi Kylie Minogue.«
Nastavio je zviždati.
»Kladim se da Alex neće biti tamo«, rekao je, mudro otpijajući kavu.
»Baš me briga.«
»Ni Fran.« Melodija se promijenila u »Over the Sea to Skye«.
»Još me manje briga.«
 »Ma daj. Presvuci se. Unajmio sam auto pa nam neće trebati puno vremena.«
»Ne, uopće neće trebati puno. Kad odeš i ostaviš me na miru.« Prekrižila sam
ruke preko grudi. »I prestani zviždati.«
Poslušno je prestao i mirno sjedio čekajući.
»Zašto uopće hoćeš da dođem? Neću bacati tvoje proklete dimne bombe.«
Slegnuo je ramenima. »Ja to želim. I mislim da bi morala. Znači, moraš doći sa
mnom.«
Srce mi je počelo ubrzano tući. »Bit će strašno. Svi znaju da mi se dečko seksa s
najboljom prijateljicom.«
»Ne, ne znaju. A ako i znaju, nije ih briga.«
»Amanda će umirati od smijeha.«
»Mislim da Amanda ima previše toga na pameti, ti ne?«
»Valjda... Ma ne mogu, Angus. Ne mogu ići i gledati kako dvoje ljudi prisiže na
vječnu vjernost, ili što već, i proživljava najsretniji dan u jebenom životu dok ja pro-
življavam pakao. Samo ću sjediti tamo i ridati. A to mogu i sama, hvala na pitanju.
Vjerojatno ću tuliti kad budu izgovarali >da< i sliniti dok budu rezali tortu.«
»To će se lijepo uklopiti«, rekao je Angus.
»Nemoj mi se rugati. Ne idem i gotovo. Idem doma, razgovarati s mamom o
kolačima, a nadam se da ću ih se i najesti.«
Kimnuo je. »Ideš.«
»Što ćeš napraviti, kidnapirati me?«
»Moraš doći. Iz dva razloga. Jedan je da uzdigneš glavu i kažeš: dobro, to je
sranje gotovo, pogledajte me, preživjela sam, bla bla bla. Moraš. Oporavit ćeš se. Još
ćeš godinama poslije biti ponosna.«
Hmm. »A koji je drugi razlog?«
Pogledao me.
»Ja najozbiljnije hoću da dođeš. I najozbiljnije hoću da dođeš sa mnom. Što si
znala. Ali si ipak pitala. Što dokazuje da se ti meni rugaš. Što dokazuje da nisi toliko
depresivna da ne možeš iz kuće. Što znači da ideš.«
Dugo smo zurili jedno u drugo. Ja sam prva spustila pogled. Njegov čvrst modri
pogled nije popustio. Srce mi je tuklo sve brže i brže.
»Ja... ovaj...«, nakašljala sam se. »Mislim da nemam što obući.«
 Široko se nasmijao mojoj kapitulaciji. »Dođi u pidžami, meni je svejedno.«
»Da, ali ti si u suknji.«
»Obuci što god hoćeš. Meni je svejedno. Mislim da si u svemu lijepa.«
On misli da sam lijepa! pomislila sam, odjednom radosna. A onda mi je kroz glavu
prohujalo: Kao da sam mala curica koja će nasjesti na to. A onda: Pa što?

»Hm, OK, idem... pogledati što mogu pronaći.«

Kimnuo je, kao da je to znao od samoga početka, što je vjerojatno i bilo točno.
»Dobro. Opet ću pristaviti vodu. Linda, jesi li za čaj? Uskoro ćemo otići.«
»Ne, hvala«, promrmljala je, kuckajući nešto. Što li je to samo radila?
U sobi sam sjela na futon i dugo i pomno razmislila. Bila sam nevjerojatno
uzbuđena. Potreba... da nešto učinim, da mi se nešto dogodi... bila je tolika da sam je
osjetila kao plimni val. Želudac mi je tjeskobno zavijao.
Lagala sam kad sam rekla da nemam što obući. Imala sam staru brokatnu haljinu
boje kupine koju sam dala očistiti tjedan prije nego što smo se Alex i ja počeli spremati
za - ha. Navukla sam haljinu i cipele s gumbima u stilu dvadesetih. Nisam imala šešir, ali
sam imala odgovarajuću vrpcu kojom sam ukrotila kovrče. Odijevajući se, na brzinu sam
pogledala u zrcalo. Izgledala sam lijepo, bar jednom. Dobro. Obrazi su mi se rumenjeli a
oči sjale. Bila sam tako uzbuđena da sam stalno pogrešno zakopčavala gumbe na
rukavu, ali sam napokon bila spremna.
Angus me čekao. »Bože, izgledaš sjajno«, rekao je.
»Hvala. I ti«, odgovorila sam. I bio je vrlo zgodan i čvrst u kiltu.
»Da nazovem tvoju mamu i kažem joj da nećeš doći?«
Bože, na nju sam gotovo zaboravila.
»Hm, ako baš ne želiš španjolsku inkviziciju koja će te ispitivati tko si, zaboga, i
zašto kidnapiraš njezino najmlađe dijete, rekla bih ti da je ne zoveš.«
Ja sam je nazvala. Kupila je mnogo toga za kolače, ali je zvučala mnogo veselije
kad sam rekla da idem na vjenčanje i da smo se svi napokon pomirili.
»Tko zna... možda tamo sretneš kakvog zgodnog muškarca«, rekla je.
Pogledala sam Angusa koji je prao šalice od kave.
»Tko zna«, rekla sam.
Okrenuo se čim sam spustila slušalicu.
»Vrijeme je?« pitao je, nudeći mi ruku.
 »Idemo«, rekla sam nervozno, prihvaćajući je.
»Bok, Linda!«
Čulo se nešto kao dahtanje, a mi smo je tome prepustili.
Dok smo se vozili prema selu, nismo mogli mnogo govoriti. Toliko se toga
događalo. Bila sam previše nervozna. Prstima sam u ritmu lupkala po koljenu. Angus mi
je nježno stisnuo ruku. Njegova je ruka bila mnogo veća od moje.
»Bez brige«, rekao je. »Glavu gore. Pokazat ćemo im.«
Tad mi je nešto sinulo.
»Nećeš valjda baciti onu dimnu bombu?«
»Hm, ne znam. Mookie nije sigurna može li ih nabaviti, a mi smo izgubili vojnika
kad nas je prokleta Francesca izdala. Pa možda ne uspije.«
»Ali ipak želiš pokušati?«
»Ako budemo morali.«
Kimnula sam i zurila ravno pred sebe.
»Znaš da ih to neće spriječiti?«
»Neće. Ali će ih uznemiriti.«
Pogledala sam ga. Oči su mu se caklile od smijeha. I ja sam se smijala.
»Računaj na mene.«
»Stvarno?«
»Ozbiljno. Ako je tako lud da je nakon svega oženi, malo dima u mozgu neće mu
škoditi.«
»Točno. Ti ćeš paziti na bakice.«
Smijala sam se, a živci su mi bili sve čvršći. Osjećala sam se spremnom za sve;
spremnom na sve. Spremnom na slobodu, na to da ostavim sve iza sebe. Da se upu-
stim u avanturu.
»Osjećam se jako avanturistički«, izjavila sam.
»Stvarno?« gledao me sa zanimanjem.
»Samo upozoravam.«
»Dobro.«
 U zraku se osjećalo blago sunce, koje baš i nije obećavalo. Mali oblaci su jurili
uokolo kao da izviđaju za velike koji dolaze nakon njih. Od pogleda na crkvu je, među-
tim, zastajao dah. Savršena viktorijanska crkva kao sa slike. Posvuda je bilo božikovine,
oko malih vrata, oko glavnog ulaza, s glogom, bršljanom i imelom. Sve mi se to činilo
pomalo poganim, ali je bilo jako lijepo.
Vani se motalo mnoštvo, onako zbunjeno kako to već bude prije vjenčanja, kad
ljudi gledaju u daljinu ili se mentalno pripremaju na dugotrajne razgovore s nepoznatima.
Bilo je parova koji su se dovezli izdaleka i koji su se, očito, putem bili izgubili pa su sad
bili previše ljutiti da bi razgovarali, i starije rodbine koja bi zgrabila svakoga tko bi prošao
i prisilila ga da otkrije mnogo osobnih detalja.
Primijetila sam pravu razliku između dvije strane. Amandini su gosti bili bučni i
skupo odjeveni - mnoštvo mladih žena i ragbijaša koji su nešto značili u Cityju, ili su
htjeli da zbog njihovih gumba za manšete misliš da nešto znače. Bio je tu priličan broj
otvorenih sportskih automobila - unatoč činjenici da je bilo samo plus četiri - i poprilično
cilindara i smokinga, što mi se, i protiv moje volje, svidjelo.
Fraserova je strana, međutim, izgledala jednostavno... normalno, osim činjenice
da su muškarci uglavnom došli u suknji. Vidjela sam njihovu majku, a s njom me Angus
prvom i upoznao. Nasmiješila mi se, nekako prepredeno, ali šarmantno i toplo. Tu su bili
i neki dečki s momačke večeri i bilo ih je lijepo ponovno pozdraviti. Onda sam primijetila
Nasha koji je stajao sam pod drvetom. Mahnula sam mu.
»Hej, bok, kako je?«
Izgledao je zelen.
»A, nije loše, stara moja.«
»Nervozan?«
»Je, možeš... aha, jesam, malo, aha.«
»Kakav će govor kum održati?«
Još je više pozelenio i počeo je pretraživati po sebi. »Hm, tu mi je negdje, sad
sam ga...«
»Bez brige, bit ćeš dobar. Ali čuj, mislila sam da će Frase biti ovdje s tobom?
Valjda je tvoj posao da ga dovedeš u crkvu na vrijeme. Gdje je?«
Nash je izgledao kao da mu je mučno. »Je, da, rekao je da ćemo se tu vidjeti.«
Još je nekoliko ljudi prišlo, raspitujući se gdje je mladoženja. Ljudi su počeli zbijati
glupe šale i šaputati. Pogledala sam Angusa koji je naglašeno slegnuo ramenima.
Bilo je deset do dvanaest, a obred je trebao početi u dvanaest. Išlo je prilično
dobro. Pogledom sam tražila auto za mladence, ali ga nisam vidjela. Stizalo je sve više
gostiju, a vijest da se mladoženja još nije pojavio počela se širiti kroz mnoštvo. Fotograf
je bijesno škljocao i približavao nam se, provjeravajući popis u ruci.
»Znači«, rekao je Angusu, »vi ste drugi laird?«
Angus ga je pogledao, začuđen, odmahujući prema kameri. »Tko ste vi?«
»Jof de Beauvoir. Fotograf. Hello! magazin. A moja majka je kći earla od
Suffolka.«
»O, u tom slučaju...« rekao je Angus i grubo prošao kraj njega, povukavši me za
sobom.
Uz crkvena vrata stajao je čopor djeveruša - šest plavuša u punoj veličini i dvije
sićušne. Malene su navlačile svoje bež vrpce, izbacivale donje usnice i tukle se kad su
mislile da ih nitko ne gleda. I ja sam se tako osjećala. Nijedna od starijih djeveruša nije
se obazirala na djecu. Bile su previše zaokupljene neprestanim ispitivanjem izgledaju li
dobro i brisanjem zamišljenih tragova šminke.
Uz njih je stajao muškarac iz drugog vremena i prostora u teškom Barbour
kaputu. Već bi se po tome isticao, da nije još na osam uzda držao bijele guske. I ne
samo to, činilo mi se da guske imaju bež leptir kravate.
»Nemoj me...!« viknuli smo Angus i ja istodobno.
»Nikad se neću udati bez gusaka«, rekla sam.
»Nadam se da neće eksplodirati u eksploziji«, rekao je Angus sumorno.
»Pa to bi meni riješilo problem objeda, s obzirom na činjenicu da za mene nema
mjesta na primanju.«
Angus je pogledao na sat, a i ja sam vidjela koliko je sati.
»Bože«, rekla sam, povukavši se iza Angusa. »Pojavit će se u zadnji čas i
prirediti nam šok za infarkt.«
»Hmmm«, rekao je Angus zamišljeno.
Mookie nam se neprimjetno pridružila.
»Bok!« poljubila sam je.
»Imam ih«, šaptala je.
»Dobro je, nema nikoga u blizini - ne moraš šaptati.«
Otvorila je Chanel torbicu i pokazala dva mala cilindrična predmeta.
»Makar nisam sigurna da ćeš ih sad stvarno trebati. A jeste li vidjeli guske?«
 Stajali smo raštrkani dok nije izišao vikar i počeo pozivati ljude u crkvu. »Jako mi
je žao, bit će mu tako neugodno kad se pojavi, ali imam još jednu službu u dva pa, ako
vam nije jako teško...«
Nije mi bilo teško. Vani sam se smrzavala. Angus je zgrabio Nasha i rekao nešto
o »slanju auta«, što nisam dobro čula. Zatim sam krenula za mnoštvom u crkvu.
U crkvi je bilo isto tako prekrasno kao i vani, ali nekako... no, too much. Svaki
kutak bio je ukrašen girlandama i vrpcama, a bilo je i pet tisuća svijeća. Ružine latice
prekrivale su tepih, a bio je tu i cvjetni aranžman u obliku njihovih isprepletenih inicijala
koji su se ponavljali na svakoj klupi i pomno razrađenom Redu službe koji sam dobila.
Bila sam tako zatečena da nisam mogla odgovoriti na pitanje »mladenkina ili
mladoženjina strana«?
»Molim?«
»Jeste li mladenkina ili mladoženjina gošća?«
Nemoćno sam pogledala Angusa. »Ne znam«, rekla sam.
»Mladoženjina«, rekao je Angus. »Onda možeš sjesti kraj mene«, dodao je kad
smo ušli.
Orguljaš je svirao nešto jako komplicirano, a mi smo sjeli naprijed - Angus pokraj
majke, a ja pokraj Angusa. Činilo mi se čudnim i pomalo pogrešnim sjesti u prvu klupu,
ali nisam se bunila. Proučila sam Red službe. Kako se činilo, vjenčanje će trajati četiri
sata.
»Kahil Gibran! Baš originalno!« šapnula sam Angusu. Podignuo je pogled.
»Mislim da je ona isplanirala službu.«
Gledala sam u vijence od fuksije koji su skrivali oltar. Isprepleteni inicijali bili su i
na golemoj Bibliji.
»Nemoj me!«
S druge strane crkve, Mookie je mahala i pokazivala protupožarni alarm. Kimnuli
smo joj. U dnu želuca još sam osjećala uzbuđenje. Crkva se napunila, a Jof fotograf, koji
je žudio za boljim poslom, počeo je slikati kongregaciju, prema uputama iz male crne
knjižice i mjestu na kojem je stajala najljepša plavuša. Ljudi su se i dalje okretali, a vikar
je uzrujano hodao gore-dolje. Nashu nije bilo ni traga.
»Što se događa?« šapnula sam Angusu. Opet je slegnuo ramenima. Okrenula
sam se i pogledala njegovu mamu, ali se ona nije činila previše uznemirenom. Prilično
mirno držala je pjesmaricu. Nisam znala što bih joj rekla pa sam se opet zagledala u
crkvu. Svi su šaptali i smijuljili se. Bilo je dvanaest i deset, dvanaest i četvrt. Ugledala
sam Amandinu mamu. Ne znam je li joj sanatorij koristio, ali meni se činila pijanom.
Čupkala je latice iz buketića i ljuljala se.
 Pitala sam se je li Fraser imao dodatnu momačku večer pa sad stiže vlakom iz
Aberdeena. »Negdje si ga svezao?« šapnula sam Angusu. »Bolje bi ti bilo da nisi.«
»Časna riječ, nemam pojma gdje je«, odgovorio je šaptom. Cijela se kongregacija
gnijezdila i pogledavala na sat. Bilo je dvanaest i dvadeset pa dvadeset pet.
Odjednom su se vrata u dnu crkve treskom otvorila. Svi smo se okrenuli kao
jedan. U okviru vrata stajala je Amanda.
Izgledala je prekrasno. Haljina joj je bila bijela, ali je izgledala kao da je
presvučena zlatom. Bila je bez rukava što je naglašavalo njezine lijepo oblikovane ruke i
krhka ramena, a suknja je odražavala svaki pokret i obavijala je poput paučine. Imala je
snježnobijelu stolu preko ramena koja je izgledala kao da je od - nije valjda - krzna.
Bože, ne može biti sjeverni medvjed, ili se varam? Ali ostavljala je bez daha.
S druge strane, lice joj je bilo potpuno drukčije. Bila je blijeda kao krpa i bijesna.
Svi su šutjeli. Ukočeno je krenula prema oltaru - ne toliko uravnotežena kao inače.
Nekoliko se djeveruša promijenilo iza nje, ali su zastale iza klupa. Orguljaš je počeo
svirati svadbenu koračnicu, ali ga je netko očito pljesnuo po ruci jer je melodija prestala
uz bolno siktanje. Amanda je krenula naprijed, blijeda i ukočena. Stala je ispred nas.
»Gdje je, dovraga?« prosiktala je prema Angusu.
Angus ju je pogledao ravno u oči.
»Ne znam, kunem se.«
Povisila je glas koji je odjeknuo crkvom:
»Smrade jebeni, ovo si pripremao od početka. Znaš ti dobro. Gdje je?«
Glas mu je bio blag, nimalo pobjednički. »Žao mi je, Amanda. Nije mi rekao ništa
o ovome. Ozbiljno, misliš li da bih bio ovdje da znam? Možda samo zakasni.«
»Neće zakasniti«, puhala je. »Svi ste vi jebeni idioti, svi redom.«
Okrenula se prema meni. »A ti si kolaboracionist, Kravo bijedna. Čula sam sve o
tebi. Ja sam bar dovde došla.«
Tresla sam se od siline napada, ali nisam mogla ništa reći. S neugodom sam
pogledala oko sebe.
Amanda se opet okrenula Angusu. Kad je to napravila, meni je pogled pao na
prizor od kojega sam ostala bez daha: u dnu crkve, iza djeveruša, kao tamna silueta iza
koje se naziralo crkveno dvorište, stajao je Fraser. U lovačkom tartanu i uškrobljenoj
širokoj bijeloj košulji, izgledao je kao da je sad stigao iz vrištine. Usta su mu se stisnula u
čvrstu crtu dok je napeto slušao. Nitko drugi nije ga primijetio. Amanda je još bila u
zamahu i svima je privlačila pozornost.
»Možeš reći svom kretenskom, glupom, žgoljavom, ušljivom bratu da će me
sljedeći put vidjeti na sudu kad podnesem zahtjev za nadoknadu troškova vjenčanja.
Ako uspiješ to zapamtiti, ti glupa seljačino koja u životu nije poševila ništa drugo osim
ovce. Bože, kad samo pomislim da sam skoro zaglavila u toj odvratnoj obitelji!«
Gosti su zgroženo mrmljali. Angus nije ništa rekao, ali ju je mirno promatrao.
Bijesna, uzela je golemi prigodni buket i zamahnula ga u njega - i pogreškom pogodila
mene... Bar mislim da je bila pogreška.
Svima je u crkvi zastao dah kad sam se ja nagnula natrag i opet uspravila. Stavila
sam ruku na glavu, a kad sam je odmaknula bila je krvava od trnja. Odjednom sam
osjetila vrtoglavicu.
Amanda me podrugljivo pogledala i okrenula se, odlazeći kao zla vila na slavlju.
Onda se našla licem u lice s mnoštvom.
»Gadovi!« vikala je ogorčeno. Njezin se wokinški akcent vratio u svom punom
sjaju. »Vama se ovo sviđa... vi ste...«
U tom su se trenutku dogodile dvije stvari. Najprije joj je glas zamuknuo, a oči
ukočile kad je pogledala u dno dvorane. Svi su slijedili njezin pogled. Osim mene,
naravno, jer sam ja znala koga gleda.
Amanda je vrisnula, a njezin se vrisak brzo pretvorio u jaki kašalj. Na suprotnoj
strani crkve ljudi su se odjednom počeli gušiti, dok se dizao gust dim...
Pogledala sam Angusa. Oči su mu se krijesile. »Dođi«, šapnuo je, »izvedi
bakice...«
Nakon toga nastao je kaos. Svi su krenuli prema vratima. Čuli su se vapaji i jauci
dok su ljubavni parovi gazili jedni druge pokušavajući pobjeći. Jedna je svijeća pala i
činilo se da ćemo imati posla s pravim požarom kad se zapalio nečiji sintetički šešir u
stilu Barbare Cartland. Začulo se glasno gakanje kad su guske počele bježati na zrak i
kad je čovjek u Barbour ogrtaču otrčao natrag u crkvu kako bi spasio ptice.
Već sam primijetila sporedni ulaz i počela se probijati prema njemu gurajući što
sam više ljudi mogla. Cvijeće - koje je nedvojbeno bilo pošpricano jako zapaljivim
parfemom - sad je plamtjelo, a dok sam gurala ljude prema vratima, primijetila sam
Angusa kako obavlja svoj dio posla protupožarnim aparatom. Amandina mama stajala je
usred gužve i teturala kao da ne zna gdje je, a meni je bilo lakše kad sam vidjela kako je
Mookie vuče za ruku.
Vikar je vani skakutao, tugujući za svojom crkvom.
»Bože, da sam bar katolik«, rekao je. »Onda bih mogao piti misno vino.«
»Sve je dobro... gospodine«, nisam baš znala osloviti vikara, »mislim da je sve
pod kontrolom.«
»Čovjek bi pomislio kako će ovo vjenčanje biti ugodna promjena u usporedbi s
normalnim dosadnim vjenčanjima«, rekao je Nash koji je u blizini brojao ljude.
 Nije baš tako izgledalo dok su zabrinuti, uznemireni ljudi stajali vani, kašljali i
bjesnili. Čula sam zavijanje vatrogasne sirene. O Bože, a što ako smo odgovorni za ovo
pa nas odvedu u zatvor?
Međutim, baš u trenutku dok sam o ovome razmišljala, zadnji stup dima isukljao
je iz crkve, a onda se pojavio Angus, gušeći se od kašlja.
»Vatra je ugašena«, rekao je. »Dobro je.« Izgledao je kao da će se onesvijestiti, a
ja sam potrčala prema njemu.
U međuvremenu je kraj mnoštva koje je šaptalo prošla Amanda, ne obraćajući se
nikome. Jof, koji se dočepao senzacije svog života, cijelo je vrijeme škljocao, sve dok
mu nije zaprijetila da će ga udariti, a njemu je bilo jasno da misli ozbiljno. Osam
djeveruša - od kojih je nekoliko, primijetila sam, na haljinama imalo tragove gusjeg dreka
- stisnulo se u krugu pred crkvom, a Amanda ih je, nimalo svečano, obavijestila:
»Odjebite - nitko vas neće trebati.«
Frasera nigdje nije bilo - a nijedan auto nije odlazio. Kao da je nestao u dimu.
Nitko se nije usudio približiti Amandi koja se okretala, motrila ratnu zonu - dim koji
se još vukao iznad zemlje i neprijateljski raspoložene ljude - i ugurala se u sjajnu
limuzinu.
Otac je trčao za njom i dozivao je: »Slatkice, slatkice, sve ću ja to popraviti, bez
brige. Dat ću ga ubiti - što god želiš.«
Ali ona ga je ignorirala, zalupila vrata i rekla vozaču da nestane odavde.
Veliki je automobil prošao kraj vatrogasnih kola. Trljala sam krastu koja mi je
nastajala na čelu. Ovo je postajalo ludo.
»Drago ti je što si došla?« mrmljao je Angus i uhvatio me za ruku.
»Pa, drukčije je...«, rekla sam. Zašutjela sam. S druge strane crkvenog dvorišta
nervozno su stajale i gledale prema meni dvije dobro poznate osobe.
Krenuli su prema meni čim su shvatili da sam ih primijetila. Skamenjeno sam
pogledala Angusa.
»Bez brige«, rekao je. »Moraš o tome razgovarati. Morat ćeš, prije ili poslije.«
Nježno me gurnuo naprijed.
Fran je izgledala umorno i iscrpljeno. S oklijevanjem mi se smiješila. Nisam joj
uzvratila. Alex je nabacio lažnu otmjenost kao i uvijek kad je zbog nečega bio zabrinut.
Na kraju smo stajali sučelice. Prekrižila sam ruke.
»Bok«, rekla je Fran.
»Bok«, odgovorila sam.
 »Pa... ovaj, mislila sam da nećeš s nama htjeti razgovarati telefonom.«
»Točno.«
»Ali smo znali da ćeš biti na vjenčanju.«
»Nije baš i bilo neko vjenčanje«, rekla sam.
»Vidjeli smo.«
»O, sad ste već >mi<. To je dobro znati.«
Fran je s mukom progutala slinu.
»Naravno da nismo, Mel... hoću reći, ja nisam... a ni on nije... i sve je to...«
Prisilila sam se pitati.
»Kad? Prije Amerike, ili kad?«
Alex je progovorio: »Ne, naravno.«
»O, znači, tek na tulumu, ha?«
Spustio je glavu.
Sve kockice su se zastrašujuće poklopile. Kako sam mogla biti tako glupa?
»One noći kad sam iščašila gležanj, jelda?«
Fran me bolno gledala.
»Reci mi.«
»Otišla sam do Charlija, ali se još nije vratio...«, počela je Fran, ali mi nije ništa
više morala reći. Charile se još nije vratio, ali je Alex bio tamo a on nikad nije odbio ništa
što mu se nudilo na tanjuru.
Uzdahnula sam i otrljala sasušenu krv s čela.
»Bože... kako ste mogli, oboje? Što ste, dovraga, radili kod mene na večeri?«
»Oprosti«, rekla je Fran. »Znala sam da želi živjeti s tobom... zbog mene. Morali
smo o tome razgovarati... a onda...«
Nisam mogla vjerovati.
»Ali ti si mi... bila najbolja prijateljica.«
»Znam. Ne znam...«
Napravila sam korak natrag i pogledala Alexa.
»Pa, pretpostavljam... da ga možeš zadržati za sebe.«
 Alex je sad izgledao defanzivno i posramljeno. Znao je da su drugi odlučili za
njega. Nije imao kontrolu. Nije imao izbora.
Fran se nije činila ništa sretnijom. Nakratko se okrenula Alexu, koji je zurio u pod,
a onda je pogledala mene.
»Mislim da bih radije zadržala tebe«, rekla mi je. »Jako mi je žao.«
»Sad je malo prekasno za to.«
»Možeš još jednom razmisliti?«
Lice joj je bilo tako molećivo i tako jadno. Ni ja nisam bila baš jako sretna, ali sam
bar znala. Fran je tužno stresla glavom. Alex je sad bio samo njezin, a činilo se da ga
više ne želi.
Slegnula sam ramenima i opet zakoračila unatrag. Angus me čekao s druge
strane crkvenog dvorišta. Amandin otac hodao je od jednog do drugog gosta, glasno
objavljujući da je platio sjajnu gozbu pa možemo u njoj i uživati - i, za čudo, ljudi su ušli u
automobile i krenuli na primanje. Nisam mogla zamisliti zašto, iako mi jednostavno nije
bio potreban dobar skandal kad sam bila usred vlastitoga.
Vidjela sam kako Alex poseže za Franinom rukom. Ona ju je bolno otresla. Nisam
ih mogla zamisliti zajedno. Prvi put sam je sažaljevala.
U susret automobilima koji su napuštali dvorište dojurio je sportski auto i uz škripu
se zaustavio ravno ispred nas. Pogledala sam kakvo je to najnovije iznenađenje.
Raščupana figura iskočila je iz auta gotovo prije nego što se zaustavio i pojurila prema
Fran. Bolje sam pogledala. Bože dragi - bio je to Charlie.
»Znao sam da ćeš doći«, vikao je. Kleknuo je na jedno koljeno. »Molim te, ne
muči me više. Ti ne voliš ovog kurvinog sina«, rekao je pokazujući Alexa.
»Ne, ne volim ga«, rekla je Fran. Činilo se da se, za čudo, Alex iznenadio.
»Nisam ti smio dopustiti da dođeš ovamo s njim! To me razdire. Od one noći...
obožavam te, Fran. Ti si stvorena za mene!«
»Ali ti si nasilan snob i pijani luđak!«
»Znam! A ti si pijana nasilnica i lažljiva kurva! Stvoreni smo jedno za drugo! Dođi!
Otiđi sa mnom... nestat ćemo nekamo gdje ćemo silovito, opijeno, luđački voditi ljubav
dok ne... eksplodiramo!«
Pogledala sam Angusa koji je tresao glavom ne vjerujući. Fran je pogledala
Charlija, zatim je pogledala Alexa i na kraju mene.
»Ah«, rekla je preciznim, uvježbanim tonom. Opet se okrenula Alexu.
»Mislim da ću sad otići. Zbogom, dragi... bilo je zanimljivo.«
 »Molim!?« rekao je Alex. Izgledao je očajno. »Kamo, dovraga, ideš?«
»Nemam pojma. Zbogom, Melanie. Oprosti. Jako mi je žao. Možda ćemo jednoga
dana opet moći biti prijateljice.«
»Možda«, rekla sam. Morala sam se nasmijati.
»I zapamti što sam ti rekla o ovim zgodnim McConnaldima. Bok, Angus!«
Mahnula mu je, a on je veselo uzvratio.
Onda su Charlie i Fran uskočili u mali sportski auto. Fran je omotala, šal oko
vrata kao Audrey Hepburn i stavila velike sunčane naočale.
»Zbogom svima!« mahala je kraljevski. Auto je izjurio iz crkvenog dvorišta i
odjurio cestom uz strašnu buku.
Oni koji su ostali, gledali su jedni u druge. Nisam si mogla pomoći. Odjednom
sam se počela smijati i plakati istodobno, uz neprivlačno šmrcanje.
Instinktivno, Alex je krenuo naprijed i pružio ruku kako bi me zagrlio. Ali prije nego
što je stigao, tu se našao i Angus.
»Oprosti«, rekao je kruto Alexu.
Alexu je bilo neugodno pa je ustuknuo.
»Oprosti.«
Angus me ogrnuo svojim toplim kaputom i poveo prema autu. Alex nas je gledao,
a onda se okrenuo i otišao.
»Dobro si?«
»Jesam - šmrc - samo sam... histerična! Oprosti! Bit ću dobro za koji trenutak.«
Otvorio je auto i posjeo me na suvozačko mjesto.
»Evo«, rekao je, posegnuo za torbicom i izvadio pljosku.
»Ovo sam donio za Frasera, ako mu zatreba. Uzmi gutljaj. Bit će ti mnogo bolje.«
Otpila sam gutljaj, jako šmrcajući. Topla tekućina širila mi se cijelim tijelom,
donoseći toplinu i mir. Disanje mi se usporilo i vratilo u normalu.
Angus je sjeo na vozačko mjesto i tako smo neko vrijeme sjedili zajedno u autu.
»Što ćemo sad?« napokon je upitao.
»Hm?«
»Pa, o čemu razmišljaš?«
 »O Fraseru«, odgovorila sam iskreno. »Gdje je? Što radi? Pretpostavljam da ovo
znači da se sad neće oženiti.«
Moje nepredvidivo srce počelo je opet kucati.
Angus se okrenuo prema meni.
»Razmišljaš o Fraseru?«
»Hm, da.«
»Ne... o Alexu ili, hm, meni?«
Pogledala sam njegovo milo lice. U očima mu se vidjela stvarna zabrinutost.
»Hm, pa, znaš, Fraser je prošao... Bože, to je moralo biti strašno, ne znam kako
se...«
Angus je teško uzdahnuo.
»Ja neprestano razmišljam o tebi«, rekao je jednostavno.
Prestala sam blebetati i opet sam ga pogledala. Nisam znala što bih rekla. Znala
sam što želim reći... kako je on najmiliji, najčasniji, najbolji, najslađi muškarac kojeg
znam, ali da sam... nisam mogla...
»Ali«, rekao je, »ti si zaljubljena u mog brata.«
»Ne budi smiješan«, rekla sam odmah.
»O da, na žalost jesi. Mislio sam da ti se sviđam, ali to je samo zato što te
podsjećam na njega.«
»Nije istina«, rekla sam oštro.
»Je, možda.«
»Sigurno. Sviđaš mi se zbog milijun razloga, a to nije jedan od njih.«
»Samo ti se sviđam?«
»Ne, volim te. Samo, znaš, ne tako.«
»Onako kako voliš mog brata.«
Nisam ništa rekla. Nisam mogla ništa smisliti.
»Znao sam, znaš... vjerojatno i prije nego ti«, rekao je Angus. »Zasjala bi kao
iskra kad bi se on našao u radijusu od pet kilometara. Ali sam uvijek mislio da će se
pružiti prilika... makar mala. I znao sam da Frase mora proći kroz cijeli ovaj cirkus, pa...
Bože, kako sam sebičan. Ali morao sam pokušati. Svidjela si mi se protiv moje volje pa
sam se nadao...«
 »Kako to misliš - ti si znao?« prekinula sam ga. »Tu se nema što znati.«
Ali bila sam tako znatiželjna.
»Bilo je očito. Sjećaš se one večeri kad smo mu odnijeli snimku? Mislim da znam
zašto si bila tužna te večeri.«
»Nije istina...« Bila je istina.
»Nisi smjela razmišljati o njemu pa si se sprijateljila sa mnom.«
»Nije istina, Gustard.«
»Čak me i zoveš kao on.« Prsti su mu poigravali po komandnoj ploči. Uši su mu
gorjele.
»Angus, bez obzira na to što je od svega ovoga točno, s tobom sam se
sprijateljila jer si mi stvarno drag. Jer si zabavan i pametan i zanimljiv i privlačan i dobar.
A ostalo... mislim da te nikad nisam zavodila. Oprosti... hoću reći, mislim da nisam ništa
napravila.«
»Ne, nisi, oprosti. Morao bih znati bolje gubiti.«
»O Bože, pa ja gubim. Sve sam izgubila, znaš. Ni Fraser me neće htjeti vidjeti.
Pogledaj u kakvom je sranju. Zadnje što će htjeti u životu je Amandina prijateljica.
Zapravo, sad je vjerojatno već kod Amande, ispričava se i planira sve iznova.«
»Sumnjam.«
»Zato, molim te, nemoj reći da sam te iskoristila i dopustiti da i tebe izgubim. Jer
te nisam iskoristila, kunem ti se. Ili ako jesam, nisam htjela. Oprosti.«
Iznenada me pogledao. Sjaj se vratio, iako malo zatamnjen.
»Jesi li...«, počeo je. »Jesi li ikad pomislila na tu mogućnost?«
»Svaki dan«, rekla sam, gotovo iskreno.
Nasmijao se.
»Dođi«, rekao je i privukao me k sebi. Dugo smo se grlili ispred auta.
 17.

Na kraju smo se odmaknuli.

»Što ćeš sad?« pitao je.
»Stvarno bih išla doma. Vraćaš se u London?«
»Zapravo, mama je otišla na prijem. Pa se moram i ja otići pozdraviti sa svima,
posebno zato što ću biti jedini muški član obitelji McConnald. To je teška zadaća.«
»Misliš da je mami bilo drago?«
»Drago? Bila je oduševljena. A još će je više oduševiti što može piti šampanjac i
jesti vol-au-ventse na račun gospodina Phillipsa.«
»On to može platiti. Hm, možeš me odvesti do stanice?«
»Bit će mi zadovoljstvo.«
Angus me ukrcao u spori vlak za London. Stajao je na peronu i mahao dok vlak
nije krenuo, a sunčeve su mu zrake svjetlucale u kosi. Gledala sam ga sve dok nije
postao posve malen i dok mi nije nestao iz vidika, a onda sam s uzdahom sjela na
mjesto.
Žena nasuprot meni čudno me gledala. Trudeći se gledati kroz prljav prozor,
primijetila sam kako još imam krvi na glavi i kako mi se niz lice cijedi maškara. Krasno.
Odjednom mi je sinulo da ne mogu doma. Bilo mi je zabranjeno zbog Lindinog
tajnog projekta. Isuse! A jebi ga sad. Baš me briga, pa makar zabavljala cijelu vojnu
regimentu - to je bio moj dom i tamo sad moram ići. Nisam ja kriva što je vjenčanje
propalo. Ostat ću u sobi cijeli dan. Linda će se već snaći.
Potražila sam rupčić u džepu, a onda sam shvatila da sam još u Angusovu
kaputu. Bože, baš je sladak. Mirisao je smirujuće muški, a u njemu je i bio rupčić. U uglu
je bilo izvezeno F.A.M. Bio je Fraserov, a ne Angu- sov. Probola me strijela. Ovo je
njegovo. Zgrabila sam ga kao najdraži kamen. Stavila pod nos, ali mirisao je samo na
rublje, što je, na neki način, bilo olakšanje. Potapkala sam krv i maškaru.
Žena preko puta mene nagnula se naprijed. Imala je pedesetak godina i izgledala
je kao kruh od cjelovitog zrna - na sebi je imala mnogo šalova, cipele su izgledale kao
da su izrezbarene od drva i imala je crnu kosu poput žice. Bila je lijepa, u skladu s
godinama.
»Ja sam vidovnjakinja, znate.«
 O, Bože. Luđakinja u vlaku! Samo mi je to trebalo. Pogledala sam po vagonu
tražeći pomoć, ali svi su nas pomno ignorirali, naravno! Pa ovo je britanski vlak, što sam
si ja zamišljala!
Odmahnula sam glavom i poželjela da imam novine iza kojih bih se mogla sakriti.
»Dobivam vrlo snažne vibracije od vas.«
»Kakve? Da ne vjerujem u vidovnjake?« rekla sam, pokušavajući se ljubazno
nasmiješiti i ušutkati je.
Smiješila se. »To je u redu. Mnogi ne vjeruju. I ja sama nekad s tim imam
teškoća.«
Nepomično sam zurila kroz prozor.
»Imate problema u životu.«
»Da, to je vjerojatno dobar prosjek za svakoga.«
»U redu je«, rekla je. »Alexander vas voli. Otiđite k njemu.«
Uspravila sam se.
»Što ste rekli?«
»Rekla sam da vas voli. Otiđite k njemu.«
»Ne, ne, ne. Ne razumijete. Rekli ste Alex? On je totalna svinja. Da niste naopaka
vidovnjakinja? Možda Australka?«
»Ne«, rekla je. »Nekad dobijem poruku i moram je prenijeti. Znam da vam nešto
znači. I eto je.«
»Za mene je to totalna glupost.«
»Pa nekad tako govori glava, dok srce misli drukčije.«
»Ne, nekad tako govore luđaci koje sretneš u vlaku«, mrmljala sam mrzovoljno.
Vidovnjakinja se naslonila, zadovoljna što je obavila posao, a ja sam zurila kroz
prozor grozničavo razmišljajući.
Kako je samo znala za Alexa? Njemu bi bilo i slično da namjesti tako nešto, žaba
ljigava. Ali kako je mogao znati da ću biti u ovom vlaku... u ovom vagonu? Odlučno sam
stresla glavom kako bih razbistrila misli i usredotočila se na nešto drugo, bilo što drugo.
Poput Frasera. Kao da je brana popustila, ukidanje embarga izazvalo je bujicu.
Moj anđeo u snijegu. Iz crkve je otišao dugim koracima poput g. Rochestera29 - nisam
ga vidjela, ali sam ga tako zamišljala. Njegov iskošen osmijeh, blage oči, spremne na

29 Rochester - lik iz romana »Jane Eyre« Charlotte Bronte

smijeh... kako se postupno pojavljivao London, kroz predgrađa i željezničke stanice. Ne
mogu... mislila sam... pa danas je bilo njegovo vjenčanje, za Boga miloga. Ne mogu se
nadati - hoću reći, vjerojatno se pokušava pomiriti. Napokon, došao je, zar ne. Pola sata
kasnije, ali bio je spreman i voljan za ženidbu.
Vjerojatno sad nije najbolji trenutak da ga pozovem van.
Na Waterloou sam se probijala kroz mnoštvo kao da plivam pod vodom. Znala
sam da izgledam više nego smiješno u lijepoj haljini i s uništenim licem, ali nije me bilo
briga. Samo sam htjela stići doma, kratko i jasno.
Uzela sam taksi do stana. Ulica je bila mirna. Bilo je strašno hladno, ali u
Angusovu kaputu bilo mi je toplo. Mogla sam se, pretpostavljam, vratiti u krevet. Za-
nemariti cijeli ovaj dan. To bi možda bilo razumno.
Vukla sam se stubama i tiho pokucala na vrata prije nego što sam ih otključala
svojim ključem. Linda se odmah pojavila.
»Oprosti!« rekla sam kroz vrata. »Stvarno mi je žao. Vjenčanje je krenulo
naopako, a ja nisam imala kamo... Molim te, mogu li ući?«
Linda je odškrinula vrata i gledala me sumnjičavo.
»Mogla sam misliti da neće uspjeti«, rekla je žalosno. Ali je s oklijevanjem otvorila
vrata i pustila me unutra.
»Hvala!« rekla sam zahvalno. »Neću ti biti na putu, što god radiš, obećavam.
Zapravo, idem odmah u krevet i ostat ću tamo dok ne veliš da smijem izići. Zapravo,
vjerojatno ću tamo biti i duže.«
»Nema veze«, rekla je. »Netko te čeka u kuhinji. Baš smo lijepo razgovarali.«
Netko me čeka? Razgovaraju? Nisam imala pojma o čemu govori. Odjednom
sam postala jako nervozna pa sam krenula prema kuhinjskim vratima. Možda se Fran
vratila ranije iz svoje male avanture. Unatoč svemu, ne bi mi smetalo da je sad tu i da
mogu s njom razgovarati.
Polako sam otvorila vrata - a prizor koji me dočekao tako me iznenadio da, prvi
put u životu, nisam mogla izgovoriti ni riječ.
U kuhinji je bilo ledeno - prozor je bio otvoren, baš kao i frižider i zamrzivač,
primijetila sam. U cijeloj velikoj prostoriji nalazili su se modeli raznih životinja. Bila je tu
žirafa, pelikan, klokan - i svi veliki i predivno izrađeni. Bili su smeđi i tako precizno
napravljeni da se činilo da će poletjeti ili odgalopirati - kao da ih je filigranar uhvatio u
pokretu.
Kuhinjski je stol bio vraćen na mjesto. Za njim je sjedio Fraser. Izgledao je
umorno i napeto, ali smijao se mom iznenađenju.
»Nisu li predivne?« pitao je. Kimnula sam.
 »Mislim da je tvoja cimerica preskromna.«
Okrenula sam se Lindi.
»Tko je to napravio?«
Ljutito je pocrvenjela i slegnula ramenima.
»Od čega su?«
»Od čokolade.«
Zaprepastila sam se.
»Sve je to od čokolade? Od čokoladica?«
»Ja radim skulpture«, rekla je sramežljivo. »Danas će doći po njih za izložbu.
Vježbam na malima, ali ih moram brzo napraviti jer se inače rastope. A sad se
stvrdnjavaju. Uskoro će doći po njih.«
»Isuse!« pogledala sam oko sebe u jestivu menažeriju. »Prekrasne su.«
Linda se smiješila. To je bio tako rijedak prizor da sam joj uzvratila osmijehom.
Onda se Fraser nasmiješio meni. Pokajnički, na jednu stranu. Kao obrnuti kraj
»Reservoir Dogsa«.
Srce mi je skočilo u petu. Približila sam mu se. Zurili smo jedno u drugo kao
hipnotizirani.
Sjela sam za stol preko puta njega.
»Možete pojesti kornjaču, ako hoćete«, rekla je Linda stidljivo. »Krivo je ispala.«
A ja sam nastavila zuriti u Frasera. Shvaćajući da se nešto događa - sirota Linda
se povukla - pa zar joj nikad neću dopustiti da se u vlastitome stanu osjeća kao doma?
Nastupila je tišina.
»Onda«, pitala sam brzopleto.
Spustio je glavu.
»Onda, cijelo si vrijeme bila u pravu?« rekao je.
»Ne, to nije to značilo... Značilo je ›onda‹, što se dogodilo«
Pogledao me.
»Znaš, nikad se nisam htio oženiti.«
Začuđeno sam pogledala.
 »Stvarno nisam. Sve se dogodilo tako brzo... a kad smo se zaručili, postalo mi je
jasno... koliko je sve to pogrešno. Uz tvoju i bratovu malu pomoć, naravno.«
Spustila sam pogled. »Ha.«
»A vjenčanje je bilo dogovoreno prije nego što sam stigao trepnuti. Mislio sam...
pa, zaručeni smo. Obećao sam. Bilo bi pogrešno sad prekinuti samo zato što sam se
predomislio.«
»Ne, bilo bi bolje. Dugoročno.«
»Možda. Uostalom, kad god sam to pokušao spomenuti, ona bi samo prešla
preko toga. Rekla je da će biti dobro.«
»Ne mislim da je htjela baš tebe.«
»Ne, ni ja.«
Uzdahnuo je.
»Cijelu sam noć presjedio. Ja uopće ne vjerujem u Boga, a sad sam skoro
povjerovao. Trebao sam nekoga da mi pokaže put.«
»To su radili srednjovjekovni vitezovi.«
»Znam. I koljena bole.«
»I? Pomoglo je?«
»Nije. Satima sam tamo sjedio, drijemao i opet se budio... satima. I tada sam, oko
jedanaest sati, pomislio: sad je prekasno. Ja sam velika strašljiva hulja i moram prihvatiti
što mi je suđeno. Bila je to moja kazna jer se nisam prije s tim suočio.«
»Uh.«
»I nisam mislio da će ona... no, napraviti ono što je napravila. Mislio sam da će
čekati i gnjaviti me jer sam zakasnio.«
»Sigurno je i ona znala duboko u sebi.«
»Pretpostavljam. Joj.«
»Što je?«
»Ništa. Osjetim bol kad god se sjetim svega što je rekla. Oh, a ti jadnice!«
Dodirnuo mi je glavu i odjednom sam postala svjesna kako strašno izgledam.
»O, ne, nije boljelo. Samo me ogreblo trnje.«
»Mogla ti je oko iskopati.«
»Pa, znaš... sve bih učinila da pomognem.«
 Nasmijao se i nježno dodirnuo ožiljak. Zadrhtala sam.
»Ali osim toga«, rekao je, »mislim da mi je napravila uslugu. Izvukao sam se, a
nitko nije kriv.«
»Osim činjenice da si za sve ti kriv.«
»Da, Bože, u pravu si. Za sve sam ja kriv. Hoću reći, drago mi je da nisam ispao
bezdušni gad. Jer ja to nisam. Bar mislim da nisam.«
»I ja mislim da nisi.«
Ruka mu je još bila na mom čelu.
»Zašto si došao ovamo«, pitala sam.
»Vidjeti te«, odgovorio je jednostavno.
»Oh.«
Spustio je pogled i odmaknuo ruku.
»Ti i Angus... oprosti, znam da se to mene ne tiče, ali ima li... pa, ovaj, ima li
nešto između vas dvoje? On je rekao da nema, ali ja mislim da je pokušao poštedjeti
moje osjećaje. On je takav.«
»Znam«, rekla sam. »I ne. Nema. Nikad nije ni bilo. Ja sam se... ovaj, nadam se
da ga nisam povrijedila. Mislim da mi se svidio - ne samo zbog toga jer se on meni
stvarno jako sviđa, znaš, mislim da je sjajan... Ali, mislim, nekako me podsjećao na
tebe.«
Njegove blage oči dvaput su zatreptale od iznenađenja.
»To je istina?«
»Da«, rekla sam gutajući knedle.
»Ti... ovaj, ja, ovaj znaš...?«
»Hm, da«, rekla sam nadajući se da je to pravi odgovor.
Stisak njegove ruke postao je čvršći, a zatim je primaknuo i drugu i obuhvatio mi
lice. Vani je opet sniježilo.
»Na kraju mi je postalo jasno...« počeo je. »Postalo mi je jasno da me strah da
ćeš biti s njim i da ćeš usrećiti njega, a ne mene. Bio sam tako ljubomoran.«
Zurila sam u njega.
»Ti si bio ljubomoran? Pa ti si se ženio!«
 »Znam. Jednostavno mi se nije činilo pravednim da on dobije tebe jer je on
a-
izabrao pravi trenutak, a ja najgori mogući. Kao da nisam imao dosta briga!«
Nisam mogla vjerovati da sve ovo a- čujem. Stavila sam ruku preko njegove.
»Srela sam vidovnjakinju u vlaku«, rekla sam smijući se. »Nisam mogla vjerovati.
Totalna luđakinja. Znaš, rekla mi je da se vratim Alexu.«
»I jesi«, rekao je Fraser.
Pogledala sam ga u čudu.
»Alasdair. Moje srednje ime. Gelski oblik imena Aleksandar.«
Izvukla sam rupčić. Pa da! F.A.M. Luđakinja je vjerojatno vidjela »A« dok sam ga
manijački stiskala, pa je jednostavno pametno nagađala. Ako, naravno nije... pogledala
sam njegove sjajne oči.
Gotovo usporeno počeli smo se dodirivati po rukama i licu, prvi put otkrivajući
jedno drugo. Osjećala sam njegova snažna ramena kroz košulju. Sve su mu se dlačice
na podlaktici nakostriješile od hladnoće i bliskosti. Pokušala sam dodirnuti jedan od
njegovih gumba.
»Mislim da ću oslijepiti, budem li još plakala«, mrmljala sam, pokušavajući se
suzdržati.
»To bi objasnilo što vidiš u meni.«
»Ha ha ha.«
Odjednom sam osjetila njegove snažne ruke kako me obuhvaćaju oko struka i
kako im se stisak steže. Izraz na licu bio je izazovan, uzbuđen, nervozan, nesiguran...
zapravo, prilično siguran.
Pogledala sam ravno u njega.
»Znaš, da je ovo knjiga«, rekla sam, »morala bi završiti vjenčanjem.«
»Nije nužno«, rekao je. »Mogla bi jednostavno završiti poljupcem.«
A tako je i završila.
 Epilog

Htjeli smo se odmah išuljati. Morali smo razgovarati o mnogo čemu i napraviti
mnogo toga. Negdje na selu, mislili smo, gdje bismo šetali i razgovarali i, no dobro, radili
ono drugo. Bila sam zapaljena kao božična lampica. Potrpala sam neke tople stvari u
torbu pa smo krenuli prema vratima. Na izlazu sam čula kako zvoni telefon. Linda se
javila.
»O«, čula sam je kako govori. »Mel!«
»Mislim da se ne želim javiti, a ti?«, pitala sam Frasera.
»Ne spominji ni mene«, rekao je.
»O Bože, ne pada mi na pamet.«
»Psst...« Zagrlio me s leđa objema rukama i naslonio mi se na rame. »Imamo
mnogo vremena za to.«
»Mel!« vikala je Linda. Linda viče! U što će se još pretvoriti ovaj dan. »Neki
Nicholas! Pita jesi li slobodna... čekaj... večeras ili ostatak vikenda?«
Upitno sam pogledala Frasera. Snažno je odmahnuo glavom.
»Mislim da je odgovor >ne<, Linda«, rekla sam.
Stanka. Zatim je provirila kroz vrata.
»Mene je pozvao van umjesto tebe!« rekla je bez daha.
»Oh...«
Što je loše u tome? Ima love, ima dobar auto, visok je, nije... pa, nije oličenje zla,
a Linda mora izići iz kuće.
»Zašto ne odeš?«, rekla sam ljubazno. »On je OK. Moglo bi biti zabavno.«
Linda me upitno pogledala.
»S onim golemim, ludim, smrdljivim knjigovođom? Pa što ti misliš o meni?«

-Kraj-

By Ginger – crowarez.org