– Grešiš, grešiš!

Istina je da olimpijada
predstavlja period od četiri godine između
olimpijskih igara, ali je takođe istina i to da su i
same olimpijske igre olimpijada.
– Ma hajde!
– Jeste, jeste. Evo, pogledaj u rečniku!
– Pazi, stvarno! Juuu, i to je još i prvo značenje
reči olimpijada!
– A i olimpijada i olimpijske igre pišu se malim
slovom. Zapamti i to!
– Da, vidim u rečniku, a evo i u Pravopisu piše.
Malim slovom! A ja mislio velikim… Auuu! Nisam
to znao!

– Ова кошава трајаће још два-три дана.

– Мени изгледа као да ће трајати 10–15 година.
Однела ми је и шешир! Баш ме нервира!
– Ма шта има везе?! Ионако си га платила код Кинеза
200–300 динара.
Овај дијалог је, нећете веровати, написан потпуно
тачно!
С цртицом се пишу комбинације бројева или именице с
бројем за означавање приближности, па је исправно
писати: два-три дана, пет-шест сати, три-четири
хиљаде, седам-осам пута, сат-два, литар-два, сто-
двеста динара.
Када се бројевима изражава распон (временски или
количински), између бројки се пише црта, без размака:
концерт ће трајати 2–3 сата, живеће још 40–50
година, коштаће 1000–2000 евра.
Ако првој бројки претходи ОД, морате употребити и
ДО, па неће бити: Боравићу на мору од 11–15 дана,
већ од 11 до 15 дана.

Rada Stijović:

Kuku, Rado!
HITNO MOLIM ZA POMOĆ, NISMO OVO PRAVILO
RAZJASNILI U PRETHODNIM RASPRAVAMA!
PREGLEDAM PISMENI!!! Ovog puta reč je o
junacima iz epskih narodnih pesama. Može li
neko da mi pojasni 42. tačku ,,Pravopisa".
Dakle, sve navedene primere razumem zbog
čega se pišu velikim slovom, na primer Majka
Jugovića, Majka Jevrosima, Kosovka Devojka.
Postavila sam pitanje koja je logika ovde
primenjena. Da li je i Kralj Vukašin, Vojvoda
Momčilo, Ljuba Vidosava, Car Lazar, Carica
Milica,Sluga Milutin itd?
7 Comments
1 Share
66
LikeShow more reactions
Comment
Share
Comments
Рада Стијовић Све што је само поетски лик иде великим
словом - Љуба Видосава, Слуга Милутин, као Мајка
Храброст, Мајка Јевросима. Историјске личности које су и
ликови у књ. делима пишу се онако како би се писале да
нису ликови - краљ Вукашин, цар Лазар, царица Милица.
Like · Reply · 11 · December 5, 2015 at 1:24pm

Jelena Mirković Hvala, mislila sam da je ta logika, to

je i razumno, ali mi je trebala potvrda.

Можете ли да ми појасните 42. тачку Правописа? Реч је о

јунацима из епских народних песама. Све наведене примере
разумем, нпр. због чега се пише Мајка Југовића, Мајка Јевросима,
Косовка Девојка. Али, да ли је и Краљ Вукашин, Војвода Момчило,
Љуба Видосава, Цар Лазар, Царица Милица, Слуга Милутин
итд.?
Јелена Мирковић, Београд
Тачка 42 Правописа Матице српске гласи:
Великим словом пишу се имена из уметничких дела (нпр. из
књижевности и филмова), ‘симболичка’ имена личности из јавног
деловања и сл.:
Божић Бата, Деда Мраз, Црвенкапа, Баш-Челик, Снешко
Белић, Паја Патак, Ружно Паче, Пипи Дуга Чарапа, Душко
Дугоушко; Мајка Јевросима, Мајка Југовића, Косовка
Девојка, Старина Новак, Стари Вујадин, Сестра Батрићева,
Сват Црногорац (из „Горског вијенца’’), Кир Јања, Фра Брне
(из Матавуљевог истоименог романа), Милић Барјактар,
Муса Џенерал; Мајка Храброст, Гвоздена Леди и сл.
У напомени ове тачке стоји да се тако пишу и индијанска
симболичка имена: Црвени Облак, Орлово Перо, Црна Нога, Луди
Коњ, Бик који Седи.
Из наведеног се види да се сваки члан имена поетског лика,
‘симболичког’ имена, пише великим словом, дакле и: Љуба
Видосава, Слуга Милутин. Историјске личности у уметничким
делима, па тако и у епским народним песмама, пишу се, међутим,
онако како би се писале да нису ликови из књижевног
стваралаштва – титула, звање и сл. малим словом, лично име
и(ли) презиме великим: краљ Вукашин, цар Лазар, царица
Милица.

ЧЕКАО САМ ТЕ ДВА ДОБРА САТА

(о слагању речи које стоје уз бројеве у роду, броју и
лицу - I део)
У реченици с бројевима два (оба), три и четири (и
онима који се завршавају на 2, 3 и 4 – 22, 53, 104 и
сл.), именица мушког и средњег рода стоји у
данашњем генитиву једнине (то је, заправо,
некадашњи облик двојине), а именица женског рода у
данашњем номинативу, односно акузативу множине.
Атрибут уз именицу обавезно се слаже с њом у роду,
броју и лицу:
Чекао сам те два добра сата; Испорука следи свака
три дана; Пријавила су се двадесет и два такмичара;
Обишли смо сва три села; Дошле су три лепе девојке
итд. Одсуствовао је читаве четири године; Положиле
су обе вредне ученице;
С бројевима пет и већим од пет – и придев и именица
су обавезно у множини: Упознао сам пет добрих људи;
Добила је седам црвених ружа; Свих деведесет осам
посланика је гласало против.
Не може се, дакле, рећи: У последњих 24 часа
догодиле су се 125 саобраћајне несреће; Обишли смо
ових четири недеља више градова.
Треба: У последња 24 часа догодило се 125
саобраћајних несрећа; Обишли смо ове четири недеља
више градова.

МАРИНА МАЈКА
(исказивање припадања)
У српском језику се припадање некоме или нечему
исказује присвојним придевом (Марина мајка,
Андрићеве приповетке, бакин колач, очев сат, краљева
гарда и сл.) или присвојним генитивом (мајка лепе
Маре, приповетке Иве Андрића, сат мога оца, гарда
краља Петра и сл.).
Јасно су разграничене ситуације у којима ће се
употребити придев од оних у којима ће се употребити
генитив и ова два облика најчешће нису замењива.
У природи српског језика је да се посесивност
изражава присвојним придевом кад год је то могуће.
Рећи ће се: „Видео сам Петрову кућу”, а не „Видео
сам кућу Петра”; „Наследио сам очев сат”, а не
„Наследио сам сат оца”.
Када употреба придева није могућа, односно када се
мора употребити генитив?
1. Ако уз име појма коме нешто припада стоји нека
одредба (атрибут, апозиција, односна реченица): „То
је мајка лепе Маре"; „Пратио га је лик жене коју је
волео”; „То је капут Луке, нашег домара”. Ако би се
одредбе изоставиле, присвојни придев од поменутих
именица био би могућ и у посесивној конструкцији
једино оправдан: Марина мајка, Лукин капут, ауторово
име и сл.
2. Генитив се мора употребити и онда када се
истовремено наведу име и презиме онога коме нешто
припада: приповетке Иве Андрића (али: Андрићеве
приповетке), поезија Петра Петровића Његоша (али:
Његошева поезија) итд.
3. Присвојни генитив једино је могућ и када је име
појма коме нешто припада у множини: „Животи
становника нису више угрожени”; „Представљена су
дела писаца”.

ЛУЧИЋ (НИ)ЈЕ ПЕВАЛА

Читамо недавно: „Вучић је певала у више бендова”,
"Рекла је Танјугу Лучић, лекар у пензији”.
„Мушко” презиме (именица мушког рода) када
означава особу женског пола не може се употребити
самостално. Прво, зато што мушко презиме за
именовање женске особе облички није усклађено са
предикатом. Не може се, дакле, рећи: „Вучић је
певала”, јер је именица Вучић мушког рода (попут
момчић, коњић, папучић), а, наравно, не може ни:
„Лучић је певао” (како би граматички било исправно),
јер се ради о женској особи. Чак ни реченице у којима
овог неслагања нема (нпр.: „Лучић ће певати”, што је
језички коректно) нису прихватљиве, јер могу да унесу
забуну око пола именованог лица. Зато уз презиме
треба да стоји неки именски детерминатив како би се
знало да је реч о особи женског пола и како би, уз то,
реченица била граматички правилна: „Сања Лучић је
певала”, „Наша представница на Евровизији…” итд. У
другим случајевима то могу бити, осим имена – титула,
занимање, куртоазно именовање са госпођа и сл.
Када смо већ прихватили изражавање родне
равноправности путем језика (пре сто година борећи се
да и жене носе мушка презимена и не буду Лучићке
или Лучићеве, а данас успостављајући именице
женског рода за означавање свих занимања), онда
подједнако одлучно треба да се залажемо да језик због
тих одлука не трпи.

ДОБРО ДОШЛИ
Поздрав „добро дошао” пише се одвојено, дакле, као
две речи: „Добро дошли у наш град”; „Драги Петре,
добро дошао” и сл. Поздравна синтагма може бити и
проширена: „Добро сте нам дошли”.
Придев добродошао (добродошла, добродошли итд.)
пише се као једна реч: „Ти си добродошао гост”, „Она
је увек добродошла”, „Промене су добродошле”. То је,
највероватније, разлог због кога се и поздрав врло
често пише као једна реч. Ипак, треба запамтити: када
некога поздрављамо, пишемо две речи –„добро
дошли” (као и у „добар дан”, „лаку ноћ” и сл.).

МАЛА ПРАВОПИСНА ПОУКА

Између бројева у значењу предлога ДО пише се ЦРТА
(левом руком притиснете Ctrl, а десном куцате
цртицу), не цртица како се често среће. Дакле: стр. 5–
9; 15–17 степени; 5–10 метара; рат 1914–1918. год.
Када се уместо ДО пише црта, никада се испред првог
броја не пише предлог ОД; значи, или стоји ‘рат 1914–
1918.’ или ‘рат од 1914. до 1918’.

ПРОМЕНА МУШКИХ ПРЕЗИМЕНА, RADA STIJOVIĆ

1. Господин Поповић. Презимена на -ић мењају се као
одговарајуће именице мушкога рода: од господина
Поповића, господину Поповићу, позовите господина
Поповића, господине Поповићу! с господином
Поповићем, говоримо о господину Поповићу.
2. Господине Почек. У складу са тежњом у савременом
српском језику да се сачува аутентичан, неизмењен
облик личних имена и презимена, облици на -ек се у
вокативу обично не мењају: господине Почек, Мачек и
сл. Старија нормативна литература је дозвољавала
облике са наставком -у, који не утиче на промену
претходног сугласника: господине Почеку, Мачеку и сл.
Наставак -е се не препоручује, јер би он утицао на
промену сгласника к у ч, што би довело до
нагомилавања сугласника ч (Почече, Мачече).
3. Господо Дивац и Ибровац. У складу са поменутом
тежњом о непроменљивости личних имена понашају се
и презимена на -ак, -ец, -ац, па тако у вокативу имамо
облике једнаке номинативу (Јиречек, Ибровац, Дивац,
Барац, Милисавац, Брабец, Сремец). Међутим, нису
неправилни ни облици с наставком -е (с променом
сугласника: Ибровче), односно -у (Јиречеку). У
осталим падежима промена је попут одговарајућих
именица: од Јиречека, с Јиречеком итд.
4. Дружење с Пушкином. Презимена на -ов, -ев и -ин у
српском, а и у другим словенским језицима по пореклу
су присвојни придеви, а данас су именице мушког
рода. Норма препоручује да се наша презимена мењају
по именичкој промени, нпр.: Разговарао сам с
Веселиновом и Ивковом; Шетао сам се с Поповом;
Како си, Јовине? Иди за Јовином. Под утицајем
средина у којима су оваква презимена честа, а у којима
је у употреби придевска промена, норма је прихватила
и ову промену. Тада она у вокативу остају без наставка
(господине Попов, Васиљев, Глишин, Милин), а у
инструменталу имају наставак -им (с Поповим,
Глишиним). У генитиву и дативу увек је именичка
промена: узми од Попова (као од пустолова, из спева),
а не од Поповог (као од доброг).
Када су страна презимена у питању, нема разлога за
придевским наставком. Промена у руском језику нас не
обавезује, а у бугарском је и нема и зато не треба
говорити: с Медведевим, с Димитровим и сл. већ се
треба придржавати именичке промене: с Медведевом,
Пушкином, Чеховом, Калашњиковом. Тако је и у
случају када је лично име постало општа именица као,
нпр., с пушком која је добила име према презимену
њеног конструктора Калашњикова: имам калашњиков,
иде с калашњиковом у рукама. Истина је да се
новинари (за разлику од преводилаца) не придржавају
овог правила, вероватно под утицајем дописника из
Русије, и користе наставак -им. Дакле, препорука је
наставак -ом, али ако пракса са -им превлада, не
треба јој се опирати.
Ретка домаћа презимена попут Мали задржавају
придевску промену: од Јована Малог, с Миланом
Малим.
5. Романи Милоша Црњанског. Презимена на -ски:
Црњански, Бугарски, Стравински, Мусоргски, Бјелински
и сл. по пореклу су такође придеви и, мада су
поименичени, задржавају придевску промену. Мењају
се, дакле, попут придева београдски, српски и сл.: Да
ли сте читали: „Есеје о Црњанском” и „Са Црњанским
у Лондону”? Јесте ли знали за романсу Коко Шанел и
Игора Стравинског? Дакле: Црњански, од Црњанског, о
Црњанском, са Црњанским. Од ових поименичених
придева не могу се, као ни од правих придева на -ски,
правити нови придеви и зато се не може рећи:
Црњанскијеви романи, црњанскијевски стил,
Стравинскијева музика. Исправно је једино: романи
Милоша Црњанског, музика Игора Стравинског.
Слично је са презименима типа Горки, која се мењају
као придеви: Горки, од Горкога, са Горким. За разлику
од овог типа презимена, презимена Рипли, Вивалди,
Перголези и сл. имају именичку промену: То је за
Риплија, Вивалдијева музика и сл. – зато што то нису
по пореклу придеви већ именице.
6. Господине Попивода. Презимена на -а мењају се
попут именица типа Никола: од господина Попиводе,
господине Попивода, с го¬спо¬дином Газиводом, о
Кангрги. Међутим, ако би се у крају одакле је говорно
лице или носилац оваквог презимена рекло Попиводо,
Газиводо, то се не би могло сматрати погрешним.
Правило је да се имена (и презимена) мењају на начин
на који се мањају у крају из кога је носилац имена или
особа која говори, под условом да је та промена у
књижевнојезичком систему, а облик Попиводо јесте,
попут вокатива Љубо од имена Љуба и судијо (поред
судија) од номинатива именице судија.
7. Домазете, чувај ми ћерку. Презимена на сугласник
као: Домазет, Ајдин, Пешикан мењају се попут других
именица мушког рода на сугласник: „Домазете, донеси
ми књигу”; „Господине Ајдине, зову вас на састанак”;
„С Пешиканом сам ишао у школу”. Вокатив ових
презимана може да буде и једнак номинативу:
„Професоре Хајдин, имате реч”. Вокатив презимена
као што су Чанак и Улемек боље је да буде једнак
номинативу због промена које би вокативни наставак е
унео у њих, мада се не би косило са нормом када би
се додао наставак у, који не изазива гласовне промене.
8. Ћерка Милице и Милана Поповића. Ако се испред
презимена налазе и мушка и женска имена, презиме ће
се управљати према последњем имену: од Милице и
Драгана Поповића, односно: од Драгана и Милице
Поповић. Код презимена на -а, која се мењају било да
су њихови носиоци мушкарци било да су жене,
свеједно је које име долази на крају: концерт Јована и
Наде Колунџије или концерт Наде и Јована Колунџије.
9. Петар Петровић а не Петровић Петар. У српском
језику прво се наводи име па презиме, изузев у
списковима, где је због азбучног (абецедног) реда
потребно навести прво презиме.
Рада Стијовић
December 5, 2015
О ПРОМЕНИ ЖЕНСКИХ ПРЕЗИМЕНА
1. Књига госпође Петровић. Презимена на -ић, на -о и на
сугласник чији су носиоци жене не мењају се по падежима:
Позови госпођу Петровић, разговор с професорком Јовин,
белешке Милене Ђого, поздрав докторки Ћук, с Милом Ћук.
2. Интервју Јелене Ћурувије. Презимена на -а мењају се по
падежима попут одговарајућих именица на -а: разговор с
Надом Колунџијом, веће на челу с Јеленом Говедарицом,
књига Милице Паовице.
3. Колунџија и Поповић су одржале концерт. Ниједно
презиме када означава особу женског пола не може се
употребити самостално (‘Разговарам с Ћурувијом‘; ‘Казала је
Мићић’, ‘Колунџија је допутовала’). Прво, зато што мушко
презиме за именовање женске особе облички није усклађено
са предикатом. Не може се, нпр., за Зору Петровић рећи:
„Петровић није дошла”, јер је именица Петровић му¬шког
рода (попут момчић, дечкић, коњић, папучић), а не може ни:
„Петровић није дошао”, јер се ради о женској особи. Чак ни
реченице у којима овог неслагања нема (нпр.: „Петровић нам
долази у посету”, што је језички коректно) нису прихватљиве,
јер уносе забуну око пола именованог лица. Зато уз презиме
мора да стоји неки именски детерминатив како би се знало да
је реч о особи женског пола – име, занимање, титула и сл.:
‘сусрет с Јеленом Петровић’, ‘разговор с глумицом
Ћурувијом’, ‘госпођици Рукавини’.
4. Поповићева и Поповићка. „Мушко” презиме може добити
„женски” облик ако му се дода наставак -ева или -ка:
Поповићева или, ређе, Поповићка. Оно се онда може мењати
(и мења) по падежима – Реците то Поповићевој; Чућете од
Поповићке и сл. (Некада је облик Поповићева означавао
ћерку господина Поповића, а облик Поповићка – супругу
господина Поповића; данас се та разлика не прави).
5. Госпођица Милица Поповић сада је госпођа Милица
Поповић Марковић. Када се девојка уда и свом презимену
дода мужевљево, прво долази њено девојачко па онда
мужевљево презиме.
6. Овације Плисецкој. Руска женска презимена на -аја
(Плисецкаја, Крупскаја и сл.) преносе се у српски језик без
завршног слога и мењају се на следећи начин: Плисецка, од
Плисецке, гледамо Плисецку, разговарамо са Плисецком;
Крупска је била револуционар, говоримо о Крупској,
Богинска, Богинској и сл. Акцентована ова презимена гласе:
Маја ПлисЕцка, Надежда КрУпска, Светлана БогИнска.
Guldin bi moglo da joj je to lično ime, kao što imamo Dorisin od

Doris, Katrinin od Katrin, no s prezimenima ne ide baš tako, na

primer ne bismo kazali Merkelin ili Tačerin, već pripadnost

iskazujemo preko genitiva i nastavka za ženski rod koji se dodaje na

prezime (dopis Tačerove, ukaz Merkelove), te bi stoga i ova ptica

bila amadina Guldove, ili amadina gospođe Guld.

Zdenka: Čitala sam u „Nju Jork Tajms“-u na
srpskom jeziku jedan članak o globalnom
zagrevanju i kažu tamo…
Spomenka: Sigurno nisi čitala u „Nju Jork
Tajms“-u, već u Njujork tajmsu. Napiši i New
York Times ako želiš, ali je to po engleskom
pravopisu, a mi pišemo Njujork tajms – Njujork
spojeno, a tajms malim slovom. I ne treba ti ona
crtica ispred padežnog nastavka.
Zdenka: Aaa, jel?! A da li treba staviti i znake
navoda? Vidim da ti nisi…
Spomenka: Navodnike ne moraš stavljati. Naziv
novina možeš naglasiti kurzivom ili drukčijim
fontom (ukoliko to želiš), ali slobodno možeš
ostaviti i ovako. Piše u Pravopisu.
Zdenka: Stvarno? Nisam znala! Pa onda bi ovo
bilo ispravno – Pisalo je u Politici; Deda kupuje
samo Večernje novosti, a baba voli Danas.
Spomenka: Baš tako!
Zdenka: E, svakog dana po nešto naučim!
Spomenka: Ponešto, spojeno.

JEDNA PRAVOPISNA NESUGLASICA

Gospođa Violeta Babić, urednica u izdavačkoj
kući Kreativni centar u Beogradu, predložila
nam je da objasnimo jednu nedoumicu -- o
upotrebi i pisanju oblika reči -- LI (skraćeno L),
jer su pravopisna uputstva o tome nejednaka.
Naime:
1. U Pravopisu srpskog jezika (iz 1993), u
njegovom rečniku, piše: ,,li (rečca) -- je li (ali
jelte), da li, bi li" i sl., a u odgovarajućem
objašnjenju (tačka 63 s) kaže se: ,,Rečca LI kad
je u vezi s glagolom ili karakterom rečenice
redovno se piše odvojeno, kao: da li znaš, bi li
došao, je li znao i sl. Odvojeno se piše je li i kao
-- uzrečica, ali spojeno ako dobijete oblik
množine -- jelte".
2. U Pravopisnom priručniku za škole, u
rečničkom delu se uz reč LI takođe kaže da je LI
,,rečca" i navodi: ,, je li, da li, bi li, ko li, što li,
gde li, ako li itd." -- odvojeno, ,,ali: jelte" --
zajedno.
U istom rečniku se uz je li kaže da je je li
-- ,,pitanje i uzrečica; razg.: jel', jelte, jelda".
Međutim, u objašnjenju, pod tačkom 90, kaže se:
,,Ako je rečca LI povezana s karakterom
rečenice ili s glagolom, piše se odvojeno: Da li
dolaziš? Učiš li? Je li tako? -- Ne bi li mi to
učinio, neće li doći, divna li dana, dogodi li se
tako i sl. Odvojeno se piše u uzrečica (u
razgovornom stilu) je li; u množini se
upotrebljava redukovanj oblik jelte".
I ovog proizilazi: da je LI i ,,rečca", i ,,pitanje"
i ,,uzrečica", da se piše odvojeno, sem što se u
razgovornom jeziku piše -- spojeno s apistrofom:
jel', a spojeno bez apistrofa -- jelte, jelda.
(Zvanični veliki Pravopis iz 1993, međutim,
oblike jel' i jelda ne pominje).
3. Ivan Klajn, opet, u svome Rečniku jezičkih
nedoumic (izd. 2003) navodi -- da se LI ( u
upitnoj funkciji) piše ,,odvojeno ( je li, da li, bi li,
gde li, ako li"), odnosno -- ,,skraćeno je l'; je l'
da; je l' te, dakle -- uvek odvojeno, ali i sa l +
apostrof. Za razliku od zvaničnih pravopisa,
Klajn oblik jelte piše rastavljeno (je li te), a na
isti način piše i: je l' i je l' da (za razliku od
školskog Pravopisa koji piše jel' spojeno s
apistrofom, a jelda samo spojeno).
4. Pravopisni priručnik za škole M. Dešića
pominjao je kao rečcu sraslu uz veznike (tipa ali,
ili i sl.), a odvojeno ,,u rečenicama (obično
upitnikom i u drugim)" (tipa Da li? Čitaš li? i sl.).
Ako, međutim, potpunije razmotrimo slučaj,
mislimo da se može reći sledeće: Osnovna
gramatička odlika oblika je li (u posmatranim
slučajevima) dvojaka: u jednom slučaju li je --
rečca sa upitno-uzvičnom funkcijom, a u drugom
slučaju li je funkcionalna rečca, poštapalica.
Ova razlika je bitna. U prvoj finkciji LI, kao
leksema, ima punu semantičku samostalnost i
ne može se iz iskaza izostaviti; u tim
slučajevima LI se piše: ili u punom obliku,
odvojeno (npr.: Jesi li došao?; Da li si tu? ili
takođe odvojeno, ali u skraćenom obliku, s
apostrofom (npr. Jesi l' došao?; Da l' di tu?).
Skraćena forma je odista svojstvo razgovornog
stila, mada valja naglasiti da je skraćena forma
izgovorno moguća (mada ne uvek), a time i
pravopisno opravdana, jedino onda kad se reč
ispred LI (l') završava vokalom (može se reći:
Jesi l' tu?; Da l' je tako?, ali ne i: Jesam l' tu?;
Čitaš l' knjigu?).
Međutim, kad je posredi uzrečica (uzvik), oblik l
nema posebnu značenjsku vrednost, već je,
zapravo, deo celovite reči -- jel, jelda (jelde) i
jelte. Element l (+ da / + te) nije, naime, deo
konstrukcije za postavlhanje pitanja. Naprotiv,
oblikom jel, jelte, jelda iskazuje se, u dijalogu,
uverenje govornika u tačnost što je rečeno,
odnosno tim se oblikom sagovornik pripituje ili
od njega traži potvrda u vezi s rečenim u
značenju: zar ne, kao npr.: Mi smo, jelda, na
dobrom putu?; On je to naslućivao. Jelte? Ti
ćeš, jel, da me učiš!
Proizilazi, dakle, da su jel, jelda, jelte celovite
lekseme u kojima se delovi -da ( u jel-da) i -te (u
jel-te) partikule, bez značenja, pa ih je
ooravdano pisati -- spojeno i bez apostrofa, a u
rečenici između zapeta (za razliku od: Je l' da te
to boli?; Da l' te to boli? -- gde je l' skraćena
upitna rečca LI).
Slično se, uostalom, može reći i za neke druge
uzvike, poput: ajmo, ajte (prema turskom haydi),
gle, glete (glededer), paste (pasteder) i sl. u
kojih se -te takođe ne može pisati odvojeno (kao
aj-te, pas-te i dr.), mada pravopis(c)i ni o ovom
tipu reči ništa posebnk ne govore.
Jezičke doumice, Egon Fekete

– Halo, dobar dan! Jeste li vi pisali „Knjigu za

svaku devojčicu“?
– Jesam.
– Aha, baš dobro što vas nađoh! Molim vas, da
vas pitam nešto – zašto ste tamo napisali
devojčicama jednu reč koja ne postoji u
srpskom jeziku? Moja ćerka ne zna šta ona
znači, a kako će tek druga deca znati?!
– A koja je to reč?
– To je reč BLAZINICA! Evo, na strani 76 piše,
citiram: „Toplom vodom ovlaži kuglicu vate ili
blazinicu“. Svašta! Šta je to blazinica?
– Blazinica je jastučić od vate. Potražite je u
rečniku. Videćete da je blazinica deminutiv od
reči blazina, a blazina je jastuk.
– Ah, ja znam da se kaže BLAZNICA, a ne
blazINIca; za blaznicu sam već čula! Čitala sam
u ženskim časopisima.
– I zato mislite da je baš ta reč ispravna jer piše
u novinama? Verujte, u ovom značenju tačno je
samo blazinica, a neko je čuo za blaznicu –
grešku u tkanju koja nastaje usled prekidanja
žice – pa je pomislio da je to baš ono što mu
treba i ostade pogrešna reč u ženskom
časopisu. Pozdravljam vas … i objasnite
značenje reči svojoj devojčici.

– … I primetio sam onda da u hodniku zgrade

preko puta gori svetlo. U tri sata ujutru! Zamisli!
– Čekaj, čekaj! A šta si ti radio tamo u tri ujutru?
– Pa vraćao sam se sa žurke… I prešao sam
onda prekoputa da bih video ko to pali noću
svetla po hodnicima…
– U redu, Darko, završićeš mi posle priču. Ali ja
bih da ti nešto objasnim.
– Šta to?
– Pa ovako: pisaćeš odvojeno to „preko puta“
ako želiš da kažeš da si, na primer, prešao preko
puta, preko ulice, a ako misliš na svetlo u
hodniku zgrade koja se nalazi prekoputa, sa
suprotne strane ulice, e onda ćeš to „prekoputa“
pisati spojeno.
– Dobro, ponovićeš mi to i sutra!

Nijedan naš rečnik sem Šipkinog još ne priznaje reč

prekoputa, nema je ni u Matičinom iz 2011. tako da
je pitanje treba li to proglasiti za pravilo. I Pravopis
je dvosmislen, u rečniku stoji isključivo preko puta,
bez ikakve napomene da je u nekim slučajevima
dozvoljeno i spajanje, dok se u tački 130 pkao
predlog pominje i prekoputa, i to u sintagmu
prekoputa fakulteta, s tim što mu ni tad značenje ne
bi trebalo da bude isto kao i 'preko puta' to jest isto
što i 'preko ulice', nego da bi trebalo da znači
nasuprot, kao moja kuća se nalazi prekoputa tvoje.

– E, ćao! Gde si? Šta radiš? Da se vidimo?

– Evo žurim! Idem do knjižare. Hoću da kupim
onu knjigu Deset dana u „ISLAMSKOJ DRŽAVI“.
– Aha! Ali ne piše se Deset dana u „ISLAMSKOJ
DRŽAVI“…
– Nego kako? Pa tako piše na koricama knjige!
– Greška! Ako se već nešto piše verzalom (svim
velikim slovima), onda ga ne treba naglašavati i
stavljanjem u kurziv ili bold, ili koristiti i jedno i
drugo, a uz to još i da sve bude pod
navodnicima! Treba izabrati samo jednu vrstu
naglašavanja.
– Je l’ misliš da bi bolje bilo da je na koricama
naslov bio odštampan ovako: Deset dana u
ISLAMSKOJ DRŽAVI?
– Tako je! Ili Deset dana u "Islamskoj državi".
– E baš ću im reći!
– E baš će te neko poslušati!