Предраг Пузић, Небеских висина златни крст

Предраг Пузић
НЕБЕСКИХ ВИСИНА ЗЛАТНИ КРСТ

ЦРКВА СВЕТИХ АРХАНГЕЛА
МИХАИЛА И ГАВРИЛА У БРЕСТАЧУ
0
Предраг Пузић

Црква св. Архангела Михаила и Гаврила у Брестачу
Издавач
Српска читаоница Ириг
За издавача
Вера Новковић
Рецензенти
Јован Милановић
Ђорђе Бошковић
Лектор
Светислав Васић
Корице
Димитрије Пузић
Фотографија
Александар Стојаковић
Синиша Кокиновић
Кристина Стојковић
Штампа
Мала књига
Нови Сад
Тираж 300
Штампање помогла
ОПШТИНА ПЕЋИНЦИ
Удружење Весели Сремци, Пећинци
Насловна страна
Црква Св. Архангела Михаила и Гаврила у Брестачу, Фото, Завод за заштиту споменика
културе Сремска Митровица.
1
ПРЕДРАГ ПУЗИЋ

ЦРКВА СВЕТИХ АРХАНГЕЛА
МИХАИЛА И ГАВРИЛА У БРЕСТАЧУ
2
3
Присвячую Лiлiï, моïй дружинi
Посвећујем Лилији, мојој супрузи
4
САДРЖАЈ
МОЛИТВА СВЕТОМ АРХАНГЕЛУ ГАВРИЛУ

***
Јован Милановић: Предговор
УВОД ИЛИ КРАТКА ИСТОРИЈА СЕЛА БРЕСТАЧ И ЊЕГОВЕ ЦРКВЕ
ЦРКВА У ТУРСКО ДОБА
Списак са именима мештана
ЦРКВА ЗА ДОБА АУСТРИЈЕ
Стара црква
Нова црква
Просветна улога цркве и свештенства
Милица Брестачу у походе
ЦРКВА ИЗМЕЂУ ДВА РАТА
Запис о црквеној слави
РАТНО И ПОРАТНО ДОБА
КЊИЖЕВНО-АРХИВСКИ СПОМЕНИЦИ
МАТИЧНЕ КЊИГЕ, 1827 - 1909
ХРОНОЛОГИЈА РАДОВА НА ЦРКВИ, МАЈСТОРИ И ДАРОДАВЦИ, 1816 – 2006
НАРОДНИ ОБИЧАЈИ У БРЕСТАЧУ
Бадњи дан
Божић
Мали Божић
Ускрс
Чисти понедељак
Лазарева субота
Ивандан
Свети Козма и Дамјан
КРСНЕ СЛАВЕ БРЕСТАЧКИХ ФАМИЛИЈА
НАТПИСИ НА НАДГРОБНИМ СПОМЕНИЦИМА У ПОРТИ ЦРКВЕ У БРЕСТАЧУ
Георгије Берисављевић, ? – 1762
Стојан Стефановић, ? – 1782
Игњатиј Стефановић, 1728 – 1797
Јован Сретковић, 1736 – 1803
Баја Живковић, 1748 – 1807
Василије Сретковић, 1795 – 1831
Теодор (Бошко) Момировић, 1883 – 1914
КАПЕЛА СВЕТЕ ПЕТКЕ
СВЕШТЕНИЦИ БРЕСТАЧКЕ ЦРКВЕ, 1566 – 1987
Епитропи
Црквени тутори
Црквени појци
БРЕСТАЧАНИ СА СВРШЕНОМ БОГОСЛОВИЈОМ
Стефан Југовић, 1780 - ?
Јован Поповић, 1780 - ?
5
Максим Живковић, 1832 – 1907
Сава Теодоровић, 1858 – 1938
БРЕСТАЧКО ГРОБЉЕ
ДОКУМЕНТА:
Детаљ о Брестачу из турског пописа Сремског санџака (1566).
Извод из Протокола Епархије сремске о канонској визитацији цркве у Брестачу
(1748).
(1751).
(1754).
Извештај Брестачког свештеника Игњатија Стефановића о броју исповеђених у
шест села Митровачког протопопијата (1790).
Тужба Михаила Стефановића против брата Гаврила због узурпације имовине,
упућена митрополиту Стратимировићу (1804).
Извештај Митровачког протопрезвитера, адресиран на митрополита
Стратимировића, о упокојењу Брестачког свештеника Јована Сретковића
(1812).
Сведочење браће Лукић о погибији мужа Руже Гавриловић из Јадра, која моли
за дозволу да се уда у Брестач (1813).
Молба удове Стоине Игњатовић из Брестача, упућена митрополиту
Стратимировићу, за дозволу да се уда по други пут (1816).
Извод из Брестачке Матичне књиге венчаних (1817).
Молба Брестачког учитеља, свршеног богослова, Василија Сретковића,
упућена митрополиту Стратимировићу, да буде рукоположен у ђакона (1819).
Потврда Брестачке општине, којом се потврђује да Брестачки учитељ Василије
Сретковић беспрекорно обавља свој посао, и да је као такав погодан за
ђакона (1819).
Митровачки протопрезвитер обавештава митрополита Стратимировића о
раскиду договореног венчања у Брестачу (1819).
Уговор, склопљен између црквене општине села Брестача и дрворесца Павла
Бошњаковића, за израду иконостаса и певница (1822).
Молба Брестачког ђакона Василија Сретковића да буде рукоположен у
свештеника (1825).
Митровачки протопрезвитер Андреј Радовановић извештава митрополита
Стратимировића о упокојењу Брестачког свештеника Василија Сретковића
(1831).
Молба Брестачког ђакона и учитеља Петра Стојановића да буде рукоположен
у свештеника (1831).
Уговор склопљен између црквене општине села Брестача и сликара
Константина Лекића и златара Димитрија Лазаревића, за сликање, позлату и
марморирање иконостаса, певница, ариепископског престола и зидова цркве
(1834).
Потврда Брестачке општине да је учитељ Александар Јовановић погодан за
ђакона (1835).
Извод из Брестачке Матичне књиге венчаних (1837).
6
Молба Брестачана Григорија Николића, упућена Конзисторији у Сремским
Карловцима, да се ожени по други пут (1839).
Уговор Брестачке црквене општине и Јована Ебле, зидара из Новог Сада, о
поправци и малтерисању местног православног храма (1846)
Рачун прихода и расхода српске православне цркве у Брестачу (1851).
Извод из Брестачке Матичне књиге крштених (1852).
Атестат Брестачке општине у корист Стане Теодоровић (1855).
Сведочење Брестачана Михаила Гудовића и Новака Кромпића о Стани
Теодоровић (1855).
Списак способних за исповед душа парохије Брестачке (1856).
Уговор између црквене општине села Брестача са мајстором Јевтимијем
Коларићем о поправци и малтерисању торња на цркви (1856).
Молба Брестачана Рафаила Сретковића, упућена патријарху у Карловце, да се
ожени по други пут (1857).
Тужба тројице Брестачана против свештеника Илије Малешевића, упућена
Самуилу Маширевићу, Патријаршије српске администратору (1863).
Свештеник из Брестача, Илија Малешевић, у писму Епископу Самуилу
Маширевићу, одговара на оптужбе које су против њега поднели тројица
Брестачана – прво писмо (1863).
Брестачан Никола Николић, црквени тутор, сведочи у корист свештеника Илије
Малешевића (1863).
Брестачана – друго писмо (1863).
Уговор између Црквене општине из Брестача и мајстора Карла Хофмана и
Франца Алтмана, о постављању новог крова и црепа на цркви (1865).
Молба Брестачанке Босиљке Веселиновић, упућена патријарху Самуилу
Маширевићу, за дозволу да се уда по други пут (1868).
Молба Живојина Јанковића упућена Конзисторији у Сремске Карловце, да га
разреши брака од Марије Магарашевић(1868).
Извештај Алексе Баковљева, школског среског надзорника, о стању школе у
Брестачу и сукобу свештеника и учитеља (1874).
Тужба Дамјана Крњулца против супруге Пелагије, упућена патријарху у
Сремске Карловце (1876).
Молба Брестачког свештеника Јована Магарашевића вишим црквеним
властима да му се издејствује уредније давање месечних принадлежности
(1891).
Молба четворице Брестачана, упућена вишим црквеним властима, да им се
умањи порез (1894).
Писмо Црквене општине Брестач, са извадком ванредне скупштине, упућено
вишим црквеним властима у Сремске Карловце (1895).
Спор Црквене општине села Брестач и појединих кућедомаћина о неизмиреном
порезу (1895).
Закључак Црквене општине Брестач упућен вишим црквеним властима у
Сремске Карловце (1896).
Црквена општина Брестач бира изасланике за Народни црквени сабор у
Сремским Карловцима (1897).
7
Молба Црквене општине у Брестачу, упућена вишим црквеним властима, за
препоруку код Одјела за богоштовље и наставу за добијање новчане помоћи
(1898).
Записник црквене скупштине са темом о приходима и расходима (1898).
Брестачки црквени одбор доноси одлуку о покривању црквене куће црепом
(1900).
Извештај Митровачког протопопа Авакума Стајића о раду Брестачког црквеног
одбора (1900).
Извадак из записника Црквене скупштине у Брестачу – бирање нових
одборника и брисање неутеривих дугова (1906).
Свештеник Теодор Момировић у писму Конзисторији одговара на оптужбе
учитеља Стојана Аралице (1909).
Записник ванредне седнице Црквеног одбора, поводом права на упражњене
столове у цркви (1909).
Брестачки свештеник извештава духовне власти у Сремским Карловцима о
броју православних становника у месту (1914).
Брестачка црквена општина извештава Конзисторију у Карловцима о набавци
материјала за поправку ограде на црквеној порти (1914).
Именик чланова црквене скупштине и одбора у Брестачу (1914).
Брестачки свештеник Теодор Момировић обавештава конзисторију да није
интерниран (1914).
Библиографија
Скраћенице
Захвалница
О аутору
Пренумеранти
***
МОЛИТВА СВЕТОМ АРХАНГЕЛУ МИХАИЛУ
8
Молитва св. Архангелу Гаврилу
О, предивни Архангеле Божији Гаврило,

усрдни молитвениче за душе наше,
смирено те молимо као заступника нашег:
измоли нам твојим светим свемоћним молитвама
које пред Престолом Божијим свагда узносиш,
да се свети храм овај до краја овога света одржи,
да се вера Христова учврсти, укрепи и рашири,
да православни Хришћани светоотачку Православну
веру до краја наших дана непорочно сачувају,
да у свим заповестима Божијим непоколебиво ходе,
да истинско покајање за грехе увек Богу приносе,
и да се удостоје мирне кончине хришћанске
и доброга одговора на Страшном Суду Божијем.
Умоли да Царство Небеско наследимо и да скупа
с тобом прославимо Пречасно и Величанствено
Име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа,
сада и увек, и у све векове. Амин.
(Из Акатиста св. Архангелу Гаврилу)
9
Предговор
Писати о историјским догађајима или их описивати, врло је незахвалан

подухват јер писца доводи у ситуацију да мора да бира шта истаћи, а шта не,
шта ће поставити као најважнији сегмент у својој анализи, а шта изоставити
као споредно. Писати пак о траговима Божијим у овом свету посебно је
захтеван подухват, јер нас чини кроз само писање судеоницима и сведоцима
Божијег деловања на земаљској кугли. Најлепши траг који нам је Бог оставио
јесте што је пославши Сина свога Јединороднога, у Њему и око Њега, у
људима који верују у Њега, сачинио Цркву као сведочанство љубави Божије,
као „стуб и тврђаву истине“ (1 Тим 3,15). Такође, као знак историјског трајања
и повезивања генерација хоризонтално – у историји, али и вертикално – за
вечност, за Бога. Од првих времена зидани су храмови Богу живом, који су
својом унутрашњошћу подсећали вернике да је Бог међу њима и да за Њега
треба да припреме своје срце, а својом спољашњошћу подсећали на трајање и
постојаност Цркве. Наравно, и онда када су храмови из било којих разлога
рушени, остајала је та њихова унутрашња лепота пресликана у срца људи,
који су потом изнова, опет и опет, Господу се молећи зидали порушено или
градили ново.
Подизати храм, значи заправо подизати кућу која по свему, иако на
земљи, стоји на небу, јер доноси славу Божију, јер открива и доводи Бога у
овај свет. Из тог разлога су се наши преци, живећи на просторима северно од
Саве и Дунава, увек хватали у коштац са временом и приликама, те подизали
цркве где ће моћи, окренути небу, да осмишљавају свој живот на земљи. У
храмовима су постајали деца Божија крштавајући се, ту су освећивали себе
Светим Телом и Крвљу, и одатле су испраћани на починак чекајући васкрсење
мртвих. Зато су храмови зидани и зато је увек од посебног значаја свако
писано дело које говори о њима – о тим лађама које нас воде ка спасењу.
Пред нама је монографија Предрага Пузића, у којој се управо, са
изузетном пажњом и поштовањем описује Црква села Брестача кроз историју –
од оснивања, живота у Аустро-Угарској, па све до наших дана. На јасан и
занимљив начин аутор нас упознаје са историјом Цркве Светих Архангела, са
њеном бурном прошлошћу између ратова, у поратно време и данас. Кроз
писане споменике, матичне књиге, славе и свештенике упознајемо се са
богатом историјом храма, а уједно и села, која доказује да нема већих и
мањих, мање и више значајних. Управо, захваљујући овој књизи, на једном
месту се налазе описани сви они најважнији догађаји и личности, који показују
да је вера у Бога - жива непрестано и свугде где се слави име Његово.
Од посебног интереса су описи који се дају на основу матичних књига,
као и списак свештеника, јер сведоче да је село живело интензивним
црквеним животом. Треба похвалити труд Предрага Пузића да јавности
предочи сва она документа која је и сам користио приликом писања ове
10
монографије, јер тиме је показао истинску одговорност као научник,
представљајући (чак и физички) своје изворе, што је, обзиром на наше
историјске прилике, важно за чување од заборава и уништења (мало ли смо се
пута селили и остајали без књига?!).
Ова монографија је значајна и због тога што је први пут разјаснила и
до краја расветлила судбину капеле Свете Петке. Као и духовно ткиво
мештана Брестача и она се нашла на удару силника овога света. Писати о њој,
има за циљ да посведочи о свирепости тадашњих прилика, али и потакне све
нас, потомке тих и тадашњих људи да помогнемо, ако не да се обнови, а оно
бар да се не заборави постојање ове светиње.
Захваљујући се Богу и аутору што нам даје прилику да се упознамо са
овим местом и вером народа који у њему живи, надамо се да ће, како из пера
овог писца, тако и других истраживача и боготражитеља изаћи још која књига,
која ће нас подсећати на спасење нас људи које се кроз историју непрекидно
одвија кроз зидање храмова и храмова срца, и „зидање“ књига о тим и таквим
храмовима.
јереј Јован Милановић

професор Богословије
и парох Сремскокарловачки
11
Увод или кратка хронологија села Брестач и његове цркве
Први историјски писани спомен о Брестачу, који се у нас сматра

веродостојним, налази се у једној повељи манастира Крушедола, из 1520.
године, у којој стоји да је насеље Брестач у власништву деспотице Јелене
Бранковић, као саставни део њеног иришког добра. 1 Према Ђури Даничићу,
Брестач у то доба припада манастиру Крушедолу.2 Међутим, читав низ других
аутора овај датум помера за четврт столећа у назад, у 1496. годину: Вук
Караџић 1845. у Сербском летопису, Франц Миклошич 1858. у делу
Monumenta Serbica, Фрањо Рачки 1865. у листу Књижевник, Емил Пико у
двотомној књизи Срби у Угарској, публикованој у нас 1883. Ми ћемо се овде
позвати на Миклошича и Пикоа. Обојица указују на исти извор, документ који
је Јован Бранковић сачинио 4. маја 1496. у Беркасову. У спису се набрајају
села која Јован додељује за потребе крушедолске цркве и манастира који је у
оснивању. Текст је на црквенословенском и Миклошић га даје у оригиналу.
Прво је Купиново, а затим следе „мјесто Карловце и блато Кувалово и
пријевози водни, и село Крушедол, и село Марадик, и село Чортановце, и село
Грабовце, и село Кречедин, и село Пазуха, и село Инђија, и село Љуково, и
село Доброди, и село Нерадин, и село Пећунце, и село Брестачие, и село
Шашинце и село Микула, да будет сиа на крму с монастиру.“ 3 Емил Пико, као и
други писци из XIX века, констатује да су Брестач и његови житељи под
влашћу српског племства и српске цркве: „Ђорђе Бранковић, 1496. даде
својим калуђерима поклон, којега се изворан слог још налази у књижници
манастирској, а поклоњена добра беху ова: Купиново, Карловци, Крушедол,
Марадик, Чортановци, Грабовци, Крчедин, Пазова, Инђија, Љуково, Добродол,
Нерадин, Пећинци, Брестач, Шатринци и Микола.“4 Није искључено да је
наше село старије и од овог датума. Пико само потврђује његово постојање с
краја XV века. Како је Ђурађ Бранковић део сремске области добио од Угарске
око 1430, могуће је да се на списку његових нових добара нашао и Брестач.
Након турске окупације Срема, Брестач је записан у фискалном
регистру из 1566. године.5 Скоро два века потом, све до 1713, када је у
аналима Београдске митрополије евидентиран као пустара, историјски извори
не спомињу Брестач. Место је, по свој прилици, током већег дела агарјанске
1
Д. Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, књ. 1, 13.
2
Ђ. Даничић, Рјечник хрватскога или српског језика, 629.
3
Ф. Миклошич, Monumenta Serbica spectantia Serbiae, Bosnae, Ragusii, 541-542.
4
Е. Пико, Срби у Угарској – њихова повесница, повластице, црква, политичко и
друштвено стање, књ. 1, 45. (Историчар Душанка Динић-Кнежевић сматра да је овај
документ из 1496. у најмању руку несигуран и некритички преузет, и притом се позива
на Илариона Руварца - Наша критичка историографија о српском живљу на подручју
данашње Војводине у средњем веку, Зборник Матице српске за историју, бр. 54, 193.
Међутим, ни повеља из 1520. није оригинал. Крушедолска рукописи чувају се у Музеју
СПЦ у Београду.)
5
B. W. Mc Gowan, Sirem Sancagi Mufassal Tahrir Defteri, 304.
12
владавине било расељено.6 Три деценије доцније, 1743, кад Аустрија
учвршћује своју власт на припојеним територијама, он је ново, тек обновљено
село са око двадесетак домова. Након коморске (државне) и управе грофа
Колореда, од 1745. па све до револуције 1848, насеље припада Сремској
жупанији, и у оквиру ње Румском поседу племићке породице Пејачевић. У
наредних више од пола века, Брестач је припадао трима административним
целинама у склопу Царства. Од 1849. до 1860. село је у Војводству Србија и
Тамишки Банат, а након тога, до 1868, поново је под жупанијском управом; од
1868. до 1918, под јурисдикцијом је хрватске бановине у оквиру Троједне
краљевине. После распада Аустро-Угарске, насеље је у саставу краљевина СХС
и Југославије (1918-1941), тзв. Независне државе Хрватске (1941-1944),
социјалистичке Југославије (1945-1990), и, најзад, Србије, на размеђи два
миленијума. Данас је Брестач село које припада општини Пећинци, односно
Сремском округу. Према последњем попису из 2002, има 1.066 становника који
се претежно баве пољопривредом.
Од оснивања до данас, парохија у Брестачу припада Сремској
епархији, као самостална црквена општина. Током два и по века, колико
постоји, била је у саставу Митровачког, Сурчинског и Купиновачког
протопопијата, док данас припада Румском архијерејском намесништву. Има
парохијски дом и сесију. Налази се у центру села, у улици Лазара Кромпића
бр. 7. Матичне књиге вођене су од 1777, међутим, сачуване су само оне од
1820. године, па и те, услед ратова и других невоља, углавном непотпуне.
Данас се ове Матрикуле чувају у Историјском архиву „Срем“ у Сремској
Митровици. Црква је у првој аграрној реформи, одлуком нових власти од 22.
јануара 1946, од некадашњих 25, колико је дотад имала, остала са 10 хектара
земље пете класе.7 Одлуком-решењем Завода за заштиту споменика културе у
С. Митровици, бр. 231/74, из 1974. године, храму је додељен статус споменика
културе. Одлука је донета на предлог историчара уметности Мирјане Лесек:
РЕШЕЊЕ
Утврђује се да црква Св. Архангела Михаила и Гаврила у Брестачу,
заједно са земљиштем које поседује, уписана у з. к. уложак бр. 435К.о.
Брестач на:
Парцела број Назив земљишта Површина

1. 179 Кућа и двориште 61а 71квм
2. 30 Врт у селу 41.25
3 31 Врт у селу 20.04
4 185 Црква у селу 16.40
5 186 Центар у селу 38.12
6 1006/2 Њива у Гредицама 4ха,78а,50квм
7 1189/1 Њива у Салашу 1ха,65а,00квм
8 1210/7 Њива у Салашу 2ха,30а,19квм
6
Д. Руварац, Изборни Сабор 1713. и попис села која су потпадала под београдског
митрополита од 1699-1719, 44-45.
7
ИАС, СПЦ Свети Архангел Гаврило, Брестач 1945-1949, 8-39; А. Љ. Лисац, Српска
манастирска и црквена добра у Сријему 1941. године, 107.
13
Власништво Српске православне црквене општине у Брестачу, има
својство споменика културе.
***
Као што смо већ истакли, уништени су или загубљени бројни

документи који сведоче о раду цркве у Брестачу, њеног свештенства и
црквених одбора. Сачувано је свега неколико штампаних и рукописних књига.
Нема Летописа, који је својеврсни дневник живота и рада цркве и служитеља,
осим оног писаног у новије доба. Не знамо поуздано ко је и када градио сва
четири црквена здања, три храма и једну капелу. Стога су нам као извори за
писање Брестачке црквене хронике послужили малобројни историјски
фондови у окружењу. Ризница драгоцених података, додуше и та непотпуна,
јесте црквена архива у Сремским Карловцима. Некадашњи Брестачки
свештеници били су дужни да периодично шаљу извештаје, молбе и друге
податке вишим духовним властима, самостално или преко свог
протопрезвитера. Право на обраћање митрополиту или патријарху имали су и
мештани. Најчешће су то сведочења о породичним и комшијским споровима,
разнородне жалбе и молбе и томе слично. Таква писана документа, у
зависности од њихове форме, разматрали су Конзисторија, Административни
одбор и други органи који су стајали на расположењу Карловачким црквеним
властима. Дакле, иако непотпуна, сачувана историјска грађа пружа нам увид у
збивања током прошла дваипо века и даје какву такву слику о животу и раду
Брестачке цркве. Следе, затим, Покрајински Завод за заштиту споменика
културе са седиштем у Петроварадину, истоимени Завод и Историјски Архив
„Срем” у Сремској Митровици, Историјски Архив Војводине и Библиотека
Матице српске у Новом Саду, као и Завичајни Музеј у Руми. У осветљавању
повести цркве у Брестачу користили смо се и документима прикупљеним током
нашег рада на монографији На бари село – Књига о Брестачу. Иако се у
споменутом делу бавимо историјатом Брестачке цркве, сматрамо смо да је
14
нужна једна засебна публикација, у којој би, осим већ речених, били
представљени како нови подаци тако и необјављени документи. Надамо се да
све заједно пружа комплетнију слику о Брестачком православном храму, од
1566, када је први пут евидентиран, па све до нашег доба.
Мапа савременог Брестача са улицама
ЦРКВА У ТУРСКО ДОБА
Најранији писани трагови о постојању православног црквеног здања у

Брестачу потичу из средине XVI века, тачније из 1566. године. На то нам
указује већ спомињани турски попис сремских села, цркави и манастира, у
којем стоји да је свештенство Брестачког храма дужно да на име тапијске
таксе властима на годишњем нивоу уплати 60 акчи. У њему у то време служе
поп Јован и калуђер Петар.8 Није забележено име црквеног патрона, нити
даље има подробнијих података о самој цркви. Записано је још да у сеоском
атару постоји потес под именом Крстови, који се и данас тако назива, што
говори да је можда реч о хришћанском гробљу на којем је постојало и неко
црквено обележје. Први суседи Брестачки у то доба су следећа насеља:
Грдановци – северо-западно од Брестача, Барадинци – југо-западно, Ђурђевци
– испод Барадинаца, Суботиште – са источне стране. Осим овог документа из
1566, у следећа два века немамо ни један други којим би се потврдило
постојање било какве сакралне грађевине у Брестачу. О судбини споменуте
цркве можемо само да нагађамо. Турци нису дозвољавали поправку, а о
градњи да се и не говори, ако није одобрена од виших световних власти, што
8
О. Зиројевић, Сремске цркве и манастири у турским пописима из друге половине XVI
века, 27; B. W. Mc Gowan, Sirem Sancagi Mufassal Tahrir Defteri, 304.
15
је за мештане и свештенство представљало скуп и неизвестан подухват.
Могуће је да је црква била полуземуница, прављена од дрвене грађе и с
кровом од дасака, какве су у то време имала села по Срему (Краљевци,
Ривица), о чему сведочи наведени турски регистар. Сасвим је сигурно да је
била скромна и сиромашна, без звона и осликаних зидова, јер су османлије
пљачкали све што је имало неку вредност, посебно за ратних времена. Оно
што је важно истаћи, јесте да је насеље имало православни храм за доба
турске управе, који је вероватно грађен за време српске деспотовине, кад
област припада Сремској епархији са седиштем у Крушедолу. Такође, могуће
је да је он био порушен или спаљен током турске најезде 1526. и страшног
доба које је потом уследило, као и да је касније обновљен.
Списак са именима мештана
Турски порески попис, на који се позивамо још једном, преведен је на

енглески језик и штампан својевремено у Анкари. Захваљујући њему ми данас
знамо имена давнашњих житеља Срема, тако и оних који су насељавали
Брестач 1566. Познати су нам, такође, називи бројних села и пустара, као и
оних насеобина које су временом угашене. 9 Презимена српских сељака у то
време једва да су постојала. Обично је уз име наведено и име оца, односно
патронимик, док је понегде уз име додато занимање. Уписани су само
кућедомаћини и њих је у Брестачу укупно 35, заједно са два свештена лица.
Село Брестач
Кнез Никола Келемен, Никола ?, Ђура Радушин, Петко Хрељић, Павле
Јован, Крагуј Михаило, Никола Марко, Дамјан Михаило, Ђурица Никола, Илија
Иван, Радо Дабић, Петар Вукосав, Вечерина Дивић, Михаило Степан, Цветко
Виша, Јован Радосав, Ђура Вујак, Станко Вујак, Којин Хрњак, Радул Рајак,
Дмитар колар, Дмитар Цветко, Петко Радетић, Вучко Вачун, Јован поп, Степан
Рачетић, Петар Биратан, Драгојло Радоба, Радосав Радетић, Павле Милко,
Субота Милко, Лукач Гирјак, Ђурађ Малков, Раја пастир, Вуја Мадул, Петар
калуђер и Михал Јован.
ЦРКВА ЗА ДОБА АУСТРИЈЕ
Стара црква
Први званични податак о постојању православног храма у Брестачу у

XVIII веку, пронашли смо у Митрополијском архиву у Сремским Карловцима, и
односи се на 1750/51. годину. Реч је о изводу из Протокола Епархије сремске о
приходима архиепископа дијецезана и о канонској визитацији цркава и
гробаља, коју су, од 24. октобра 1750. до 26. марта 1751, извршили
ариепископски викар Арсеније Радивојевић и карловачки протопоп Јефтимије
9
Регистар нам је открио да је 1566. у близини Сремске Митровице постојало насеље
такође под именом Брестач, чији су становници били Турци. У XVI веку је надомак
Сомбора постојало село које се звало Брестач.
16
Радосављевић.10 У 134 села, колико их је комисија обишла у релативно
кратком времену (направивши за то доба прави подвиг), затечено је 114
православних здања. Рукопис, иако то по свему заслужује, ни до данас није
засебно публикован. У свесци невеликог формата, старој више од два и по
века, давно пожутелих листова, под редним бројем 33 стоји записано да је
црква у Брестачу посвећена светим Архистратизима, "од древета, ново
справљена", саграђена за време митрополита Павла Ненадовића. Цркву је по
старом календару, 8. маја 1751, на дан св. Апостола и јеванђелисте Јована
Богослова, освештао Епископ Партеније. То је прва црква која је у Брестачу
евидентирана након скоро два столећа. Не знамо тачно када је дошло до
градње храма, међутим, како је село обнављано почетком четврте деценије
XVIII века, вероватно је реч о овом међупериоду 1748-1750 (у једном другом
извештају који се чува у споменутом архиву, записано је да село 1748. године
има свештеника, попа Георгија, али не и цркву). 11 У то време, један од
законских прописа за градњу храмова по селима у Срему, био је да она могу
да имају богомољу под условом да у насељу живи најмање 30 фамилија.
Следеће визитације извршене су 1754. и 1756, којима је, што се Брестача тиче,
само потврђено претходно стање.
Иако је Брестачки храм посвећен св. Архангелима Михаилу и Гаврилу,
празнује се само св. архангел Гаврило, на његов саборни дан 26. јул, када се
прослављају његова јављања и чудеса кроз сву историју људскога спасења,
како подучава владика Николај (Велимировић) у Охридском прологу. Архангел
Гаврило један је од седам великих анђела. Његово име означава крепост
Божју, а његова служба је благовешће људског спасења. Празник није
уврштен међу велике празнике у календару СПЦ, која му ипак даје значај и
слави га као Благовесника који је учествовао и најављивао све значајне
догађаје везане за живот Господа Исуса Христа.
У првим пописима немамо прецизнијих података о спољном или
унутрашњем изгледу Брестачке цркве, осим да је дрвена и ограђена, као ни
регистар њеног инвентара. Да бисмо стекли какву такву представу о изгледу
тих здања, позивамо се и овде на поузданог Руварца који вели да су наше
цркве у Срему, половином XVIII столећа, биле веома сиромашне, већином
прављене од черпића, набоја, плетера и брвана, са сводом од дасака, затим
да су трском, шиндром, шашом или рогозом покриване. Ретке су оне цркве
које су зидане од камена, грађене још у време српских деспота. Ни куће по
селима нису боље изгледале. Углавном се радило о скромним колибама, а у
брдовитом делу Срема било је доста и земуница, које су годинама служиле као
људска станишта. У свој тој скромности наших цркава у Срему, Коста Петровић
бележи да су оне снабдеване различитим утварима и богослужбеним књигама
- антиминси, путири, дискоси, кашике од месинга, иконе, епитрахиљи од
свиле, стихари од беза, кадионице од туча, свећњаци, кандила, барјаци. 12 За
цркву у Брестачу знамо да је у то доба имала антиминс, тасове за скупљање
прилога, "крстилницу" и "оку воска", који је за спомен даровао мештан по
имену Исидор. Наводе се још новчани трошкови "за репарацију" (поправке),
10
АСАНУК, МПА, 1751/170.
11
АСАНУК, МП "Б", 1748/19.
12
К. Петровић, Статистички. подаци о Сремској епархији у 1750-1751 години, 81-82.
17
"за свеће, зејтин и тамјан", у износу од 14 форинти и 51 новчића. Према
књизи инвентара из 1791, види се да је иконостас ове цркве прављен од
чамових дасака и да је имао скромне иконе, рађене неколико година након
освећења, од којих је данас сачувано њих шест.
Остаје недоумица и око финансирања изградње цркве у Брестачу.
Нема сумње да је највећи део трошкова поднело село, односно његови
становници, у тежњи да имају свој храм. Није сачувана ни једна потврда о
томе колико је новца прикупљено и утрошено за његов настанак. У време
подизања црквеног здања, у месту је једва било четрдесетак домова, тачније
44, чији су се укућани претежно бавили сточарством и обрадом земље, нешто
мање трговином и занатством. Имовина којом су располагали била је више
него скромна. Већина фамилија дошла је у Брестачки атар с народном
милицијом оберкапетана Станише Марковића, 1739. године. 13 Имена ових
кућедомаћина, заслужних за градњу православне цркве у Брестачу, истичемо с
дужним поштовањем:
Станоје Стојановић, Малеш Остојин, Веселин Станојевић, Стојан
Стефановић, Новак Стефановић, Ђура Симеоновић, Сима Милутиновић, Илија
Јеремић, Лаза Радимировић, Јован Радованов, Обрад Вучетић, Владисав
Ђурђевић, Милић Божин, Јован Дудаш, Петар Јаковљевић, Михаило Милић,
Петар Живановић, Милош Ивановић, Јана удовица, Радосав Ђорђевић, Јован
Станојевић, Михаило Ранисављев, Гвозден ?, Јела Михаилова, Станоје ?,
Стојча Дмитровић, Ружица удовица, Милош Максимовић, Арсеније
Милутиновић, Никола Петровић, Никола Ђуричић, Богић Драгосављев,
Веселин Божић, Сава субаша, Ђурађ Башић, Михаило Илић, Игњат ковач,
Никола Божић, Милица удовица, Ђура Јарчанин, Пеша ешкут, Радојица ?,
Михаило Петровић, Станоје Јекић.14
13
Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини, књ. 2, 49; Исти, Срби у Срему до 1736/7, књ. 1, 54 и
105.
14
ДАХЗ, Фонд Угарске дворске коморе, Urbaria et conscriptia; ИАС, Микрофилмови,
Коморски Срем, Ф11/110, 1748-1754.
18
Детаљ из пописа Брестачана 1749. године
Осим попа Георгија (1750-1762), у старој цркви су за време њеног

кратког и по свему судећи привременог постојања, као свештеници служили
још јереј Захарија (1751), Игњатије Стојановић (1751-1785), Јован Сретковић
(1758-1803), Јован Дабић (1785-1792), Игњатије Стефановић (1785-1792) и
Гаврил Радивојевић (1789-1790). Стојановић, Сретковић и Радивојевић су
Брестачани, док је Стефановић према породичном предању у место дошао на
позив свог брата Стојана. Поред свештеника подељених у две парохије, црква
је имала своје епитропе, браћу Веселина и Станоја Стојановића, ипођакона
Игњатија Стојановића, тутора Радојицу Милутинова и црквеног сина Радојицу
Станкова. То је време кад се насеље проширује и добија нове становнике. У
око 120 кућа, саграђених до 1791. године, живело је близу 1.200 житеља, што
је Брестач сврстало у једно од већих места доњег Срема. Демографском
напретку погодовао је низак порез, бесплатно дрво за огрев и градњу домова,
добијена земља и окућница на уживање, које је нудио румски спахија
Пејачевић. У Брестачу је своја породична и пословна гнезда свило и неколико
занатлија и трговаца. Они саде прве винограде и воћњаке. Осим пчелара,
воскара и кречара, прву гостионицу с преноћиштем имао је Паја Гудовић.15
Крчма је пословала под строгим надзором властелинског чиновништва и
служила је за одмор и исхрану претежно путујућим трговцима, као и
официрима на пропутовању до Војне границе. Недељом и црквеним
празницима, у време литургије, у њој се нису служила алкохолна пића. Прву
сувачу, односно млин на коњски погон, држали су браћа Јанко и Баја
Живковић.16 Њих двојица су се бавили и трговином. Први је увозио стоку из
Србије и након прехрањивања трговао њоме по Царевини. Други, Баја, у
својим је залихама имао бакалску робу и потрепштине за домаћинство. Осим
15
С. Гавриловић, Хајдучија у Срему у XVIII и почетком XIX века, 117.
16
С. Гавриловић, Прилог историји трговине и миграције, Београд, 1969, 241.
19
њих двојице, трговином стоке на велико бавили су се и тројица мештана, који
су своје послове обављали заједнички, у некој врсти ортаклука – Стојан
Стефановић, Григорије Милошев и Станоје Стојановић. Они су закупљивали
околне пустаре и манастирске шуме, и у њима узгајали и чували претежно
свиње.
Нова црква
Данашња црква, према години уписаној на јужној страни торња,

зидана је неколико година и завршена 1792. Чини се да је она дуго грађена,
јер је у једном извештају из 1780. аустријског официра Јенеија евидентирано
да је она `камена`, што нам говори да је првобитна, дрвена, већ била
порушена.17 За сада не постоје било какви писани трагови о њеној градњи,
нема уговора са мајсторима, планова и скица, података о утрошеним новчаним
средствима, не зна се ко су били градитељи. У то време, као по неком
неписаном правилу, црквени одбори су у недостатку потребног новца,
започињали градњу без важећих дозвола, тражећи је накнадно, сугеришући
властима како је реч о темељној поправци старе цркве, а не о градњи нове.
Црква је зидана циглом и питање је да ли је та опека прављена у Брестачу
или је купљена на страни. Узгред, градитељство је национални занат Цинцара
и познато је да су они зидали Нештинску цркву, конаке манастира Беочина,
Кувеждина и Бешенова.18 Што ће рећи, да није без основа ако кажемо да су
цинцарски мајстори могући градитељи и Брестачке цркве.
Према положају појединих гробова у порти, сигурни смо да је црква
подигнута на истом месту, након што је порушена претходна дрвена
грађевина. Како смо истакли, село је у време подизања храма једно од већих у
доњем Срему, у којем живи неколицина имућнијих мештана, што говори да је
имало одакле да подигне богомољу. Старо здање је по свој прилици било
премало за повећани број верника. У књизи инвентара за 1791. стоји да је он
покривен храстовом шиндром и да има чамов иконостас пренет из старе
дрвене цркве. На врху овогог иконостаса налазио се крст са Распећем и
иконама Богородице и св. Јована Богослова, а са леве и десне стране по шест
апостола. Испод њих стајале су четири престоне иконе: св. Михаило,
Богородица, Христос и св. Јован, а подно ових икона, са леве стране, кнез
Лазар и св. Симеон, десно цар Урош (радови непознатог сликара). На дверима
су Благовести и цареви Давид и Соломон. Иконе су величине 95 х 60 цм. Од
речених, данас су сачуване три престоне иконе, Христос, св. Јован и св.
Арханђел Михаило (86 х 52 цм), а из сокла Кнез Лазар (Косовски), св. Симеон
и цар Урош. Побројане иконе нису сликане истовремено и не припадају раду
истог уметника. Иконе Христа и св. Јована су старије и мањих димензија од
осталих, 75 х 57 цм.
Стари иконостас је био у употреби све до 1836. године, када је израђен
нови, што дознајемо из два уговора које је црквена општина у Брестачу
склопила 1822. са дрворезбаром Павлом Бошњаковићем, затим 1834. са
17
Хрватска на тајним земљовидима 18. и 19. стољећа, 191-192.
18
М. Улић, СПЦ у С. Каменици, 38.
20
сликаром Константином Лекићем и позлатаром Димитријем Лазаревићем. 19
Бошњаковић је ученик познатог Карловачког дрворезбара Марка Вујатовића, и
година 1822. је време кад он отпочиње са самосталним радом. Претходно је
био дужан да приложи писмене потврде о својој вештини, као и о пређашњим
радовима – из Нових Карловаца и Буђановаца. 20
Иконостас у Брестачу Бошњаковић је радио у духу класицизма, према
узору иконостаса цркве манастира Раванице у Врднику. Подељен је у три
хоризонтална дела. Има ажурирану резбарију претежно биљне орнаментике –
винова лоза с грожђем, класје жита, розете и богато извијено лишће. Вазе у
облику пехара при врху двери обојене су у зелено, као и круне изнад
престоних икона св. Николе и Јована Претече, док су изнад Христа и
Богородице круне светло љубичасте. 21
Константин Лекић је, удруживши се са Димитријем Лазаревићем,
закључио уговор са црквеном општином у Брестачу за сликање иконостаса и
декорисање унутрашњости цркве, 1834. године. Посао је подразумевао и
осликавање зидова цркве са 14 икона - 3 у олтару, 5 на првом своду и 6 на
осталим сводовима.
Радови двојице уметника у Брестачкој цркви су током 90-тих година
прошлог века скоро потпуно девастирани. Услед нестручне рестаурације
премазане су све зидне иконе, а уместо њих насликане нове, са живљим и
светлијим бојама. На иконостасу су премазане и доста оштећене престоне
иконе, тако да се данас мало шта може видети од онога што је Лекић радио
далеке 1834. године. Такође, изнад улазних врата је поломљена слика
Архангела Гаврила, рад Стојана Аралице с почетка XX века, и уместо ње је
насликана нова.
19
АСАНУК, К, 1822, 81; К, 1834, 230.
20
М. Коларић, Класицизам код Срба, 3, 159.
21
Б. Гавриловић, Неки дрворезбарски центри у Војводини, 252-253.
21
Константин Лекић, „Сусрет Богородице и Јелисавете“22
Архитектура цркве углавном је остала иста у односу на 1792. годину.

Мање измене вршене су на звонику призиђивањем. Мештанин Душко Крњулац
упамтио је сеоско предање које каже да су звона на торањ подигнута уз помоћ
дебелих ужади и неколико пари волова. Један занимљив податак из
„Циркуларног протокола“ гласи да се на звонику налази четири звона, од којих
је једно посвећено св. Пророку Илији, те да се тим звоном звонило искључиво
пред временску непогоду, „на облаке“, молећи за спас летине парохијана. Оно
је и данас на свом старом месту. Власти су овакав обичај озакониле 1788, и то
је чинио сеоски учитељ, који је за то био плаћен.23
22
ЗЗСК, Сремска Митровица.
23
А. Цувај, II, 54.
22
Брестач на аустријској војној карти, 1856. 24
Краћи опис храма преузимамо из извештаја који је својевремено

радила Мирјана Лесек за потребе Музеја Срема у Митровици: „Једнобродна
грађевина са олтарском апсидом на источној страни и звоником на западној,
покривена двосливним кровом, омалтерисана споља и изнутра. На северном и
јужном делу налазе се певничке нише. Декорацију спољних зидних површина
чине сокл, пиластри и профилисани кровни венац. Олтарска апсида је са
спољне стране петострана, а са унутрашње је полукружна. Има три лучно
завршена прозора која се степенасто увлаче. Северна фасада је са два таква
прозора, а јужна са три. На јужној страни грађевине су лучно завршена врата,
изнад њих ниша са лучним завршетком у којој је смештена икона патрона
цркве, Архистратига св. Арханђела Гаврила.“ 25
24
Брестач је у саставу Провинцијала, односно цивилног дела Срема. "General - Karte
Des Oesterreichischen Kaiserstaates" - von Josef Scheda, http://www.davidrumsey.com
25
ПЗЗСК, Досије "Брестач", Е 434, инв. бр. 5/14.
23
Црква св. Архангела Михаила и Гаврила у Брестачу
Јужна страна
24
Звона
Иконостас
25
Схема иконостаса
Архијерејски престо Часна трпеза
26
Певница Западна страна
Епископ Сремски Василије у Брестачкој цркви, 2006.
27
Просветна улога цркве и свештенства
Брестачка црква и њено свештенство у другој половини XVIII столећа

имају важан и пресудан просветни удео. У периоду од 1740. до 1776. године
српске основне школе су одговарале грчком типу основних школа, какве су
постојале почетком XVIII века на читавом Балкану. У њима се настава
састојала скоро искључиво у учењу црквених књига, о чијем се формирању и
издржавању старао народ и свештенство.26 Ове ране основне школе похађали
су углавном будући свештенички кандидати, а само по изузетку деца имућних
трговаца и занатлија. Учитељи су били ђакони, свештеници или монаси.
Школских зграда у овом периоду није било, настава је одржавана у
парохијским домовима, приватним кућама или учитељским становима.
Вероисповедне школе биле су подељене на три класе: букварце, часловце и
псалтирце. Учило се из богослужбених књига. За финансирање просвете
митрополит Павле Ненадовић 1749. године установљава школско-клирикални
фонд, у који су сваке године добротвори, свештеници, црквене општине и
манастири уплаћивали одређене суме. Бригу над школама водиле су црквене
општине, које су се старале о згради и огреву, постављале учитеља и
одређивале му плату, вршећи надзор над његовим радом. Школе су имале три
разреда, од којих је сваки трајао по две године. Образовање и васпитање је
углавном препуштено свештенству и монасима који су омладину обучавали у
катихизису, црквеним молитвама и законима вере, уз честа похађања
богослужења.27 Читање се учило из Буквара Теофана Прокоповича, који је по
свом садржају служио и за учење веронауке. 28
Из пописа сремских цркава и манастира из 1754, дознајемо да је "у
касу школску" Брестачки епитроп Станоје Стојановић уплатио 4 крајцаре.29 Реч
је о новцу који је требао да буде прослеђен у школско-клирикални фонд у
Карловце. Село 1767. године има свог првог учитеља, Василија Ристића. 30 У
регистру из 1772, наводи се да место нема школску зграду, већ да свештеници
уче 2 до 3 дечака у парохијском дому, док поједина деца похађају наставу у
суседним местима.31 У следећој деценији, захваљујући једном извештају
надлежног окружног директора, Стефана Вујановског, из 1788, знамо поуздано
да школа у Брестачу постоји и да је њен управитељ сеоски свештеник.32 Уз
неке измене, овакво стање школског устројства наставља се и у наредном
веку. Брестачки свештеници и црквени одбори имали су и даље главну
просветну и културну улогу. Поједини од њих, попут Максима и Петра
Стојановића, Јована и Василија Сретковића, рођени су и стасавали у Брестачу,
а након свршене Гимназије и Богословије враћали се у свој завичај и добијали
место учитеља док су чекали на рукоположење и парохију.
26
Д. Кириловић, Српске основне школе у Војводини у 18 веку (1740-1780), 1.
27
Н. Гавриловић, Српске школе у Хабсбуршкој монархији у периоду позне
просвећености 1790-1848, 3.
28
Д. Кириловић, Српске основне школе у Војводини у 18 веку (1740-1780), 11.
29
АСАНУК, МП „Б“, 1754/9.
30
АСАНУК, МПБ, 1767/90.
31
С. Пецињачки, Православно-тривијалне школе на подручју карловачке митрополије у
1772. години,18.
32
Зборник за друштвене науке, 73, Матица српска, Нови Сад, 1982, 148.
28
Школа у Брестачу ради уз мање паузе током XIX столећа, у зависности
од социјалних, политичких и историјских прилика. Ту, пре свега, мислимо на
Први српски устанак из 1804, који је итекако утицао на подизање националне
свести и поноса међу мештанима, затим на чувену Тицанову буну с пролећа
1807, у којој учествују бивши Брестачки учитељи и одважнији мештани.
Педагози у ово време, 1797-1834, су Ваљевчан Јован Лукић, учитељ који је
четврт века подучавао сеоску младеж, затим Буковчан Георгије Адамовић,
онда Брестачани Василије Сретковић, Максим и Петар Стојановић, па
Карловчан Василије Игњатијевић и најзад Павле Јеремић. Сви они недељом и
празником помажу свештенику у цркви, о чему сведоче њихови записи на
корицама богослужбених књига. Максим Стојановић је 1807. имао 14 ученика,
којима је предавао следеће предмете: Молитви, Буквар, Часослов, Псалтир,
Аритметика, Катехисис и Граматику. Школска зграда у којој је држао наставу
била је `в добром состојанији.`33
У „Циркуларном протоколу“ Брестачке цркве налазимо једну табелу
јуноша који су похађали катихизис 1845. године, под надзором јереја Петра
Стојановића: Стефан, Марија, Теодор и Петар Поповић, затим Павле, Марија,
Симеон, Сава и Исак Петровић. Иако више нису учитељи, Брестачки пароси и
даље држе краће течајеве „у науци Христовој“, што дознајемо из „Циркуларног
протокола“ који води један од свештеника током предбожићњег поста 1856.
године. Број ученика је 9: Алексије (18 година), Влајко (16), Анастасија (13),
Гојко (7), Екатерина (12), Урош Богичевић (8), Стефан (17), Максим (15) и
Макрина (19). Године 1855. у школи је побројано 75 ђака, 1862, наставу
похађа 50 ученика, 1866. већ их је више - 77, 44 мушке и 33 женске деце, док
их је 1877. укупно 94.
Током хрватске бановинске управе стање школе у Брестачу није се
знатније мењало. Школом је руководио одбор састављен од учитеља,
свештеника, начелника општине, школског патрона и од 2 до 5 сеоских
одборника. Они су бринули о материјалном стању, управљали благајном,
набављали уџбенике и учила које су делом плаћали родитељи, а делом
општина. Сиромашни ученици су ослобађани свих трошкова. Сеоски кнез, који
је имао улогу и судије, заједно са бележником сваког је првог у месецу
обилазио школу, прегледао стање учионица и учила, распитивао се о
уредности похађања наставе. Одбор је тих година радио у следећем саставу:
парох Илија Малешевић, учитељ Теодор Јанић, трговац Воин Стефановић, и
земљоделци Иван Ђуричић, Иван Стојановић и Сергије Јовичић. 34 Школа је
сваке године држала приредбу поводом прославе Св. Саве.
У доњој табели дајемо Списак школске деце из 1876. године. Школа је
радила под управом Црквено-школског одбора којим је председавао Јован
Ђуричић.
1 Бранко, син Раденка Стојаковића

2 Михаил, син Мојсила Стојаковића
3 Крста, син Јевтимија Крњулца
33
С. Пецињачки, Подаци из 1807/8 године о српским школама у Срему, 182-183.
34
АСАНУК, Ш.О 1873, 122/125.
29
4 Сава, син Новака Јовичића
5 Драгомир, син Крсте Јеремића
6 Драга, кћи Јанка Игњатовића
7 Персида, кћи Прокопија Сретковића
8 Боса, кћи Димитрија Крњулца
9 Михаил, син Петра Рацковића
10 Тома, син Илије Крњулца
11 Кумрија, кћи Радивоја Зорића
12 Петар, син Андрије Велимировић
13 Јелена, кћи Милана Ковачевића
14 Јелисавета, кћи Милоша Николића
15 Живана, кћи Новака Крњулца
16 Георгиј, син Аврама Јовичића
17 Милан, син Георгија Гудовић
18 Рахила, кћи Милана Стојаковића
19 Иван, син Николе Рацковића
20 Милева, кћи Новака Ђуричића
21 Персида, кћи Тимотија Рацковића
22 Љубица, кћи Радивоја Ђуричића
23 Дамјан, син Милоша Богичевића
24 Дамјанка, кћи Срете Богичевића
25 Стојко, син Илије Ђуричића
26 Персида, кћи Милоша Ковачевића
27 Живана, кћи Николе Јеремића
28 Сава, син Јована Јовичића
29 Драгиња, кћи Стевана Малешевића
30 Милева, кћи Игњата Стојаковића
31 Сава, син Новака Јовичића
32 Цвета, кћи Андрије Стојаковића
33 Марко, син Ивана Рацковића
34 Милева, кћи Новака Петровића
35 Ивка, кћи Крсте Јеремића
36 Петар, син Десивоја Кокиновића
37 Гаврил, син Јеврема Малешевића
38 Стоја, кћи Мелентија Богичевића
39 Смиљана, кћи Антонија Николића
40 Пелагија, кћи Моше Стојаковића
41 Миливој, син Димитрија Крњулца
42 Павле, син Јована Стојаковића
43 Драгомир, син Новака Ђуричића
44 Софија, кћи Радомира Стојаковића
45 Персида, кћи Живоина Ђуричић
46 Ангелина, кћи Николе Дикића
47 Милош, син Павла Богдановића
48 Смиљана, кћи Ивана Богичевића
49 Радован, син Тимотија Рацковића
30
50 Гојко, син Јована Јоксимовића
51 Рокса, кћи Срете Богичевића
52 Новак, син Петра Богдановића
53 Софија, кћи Христифора Јеремића
54 Милица, кћи Радивоја Ђуричића
55 Срета, син Милана Стојаковића
56 Љубомир, син Ненада Ђуричића
57 Трифун, син Димитрија Крњулца
58 Босиљка, кћи Прокопија Сретковића
59 Јаков, син Антонија Николића
60 Јулијана, кћи Петра Ђуричића
61 Георгиј, син Михаила Ковачевића
62 Љубица, кћи Милоша Ковачевића
63 Милева, кћи Новака Ковачевића
64 Марија, кћи Ранка Романовића
65 Василија, кћи Петра Ђуричића
Милица Брестачу у походе
„Ја од Дуова до Видовдана нисам била дома, већ код зета у Брестачу.
За то време нити сам шта учила, нити радила, осим за Вас неколико басми и
преповетки што сам преписала.“ Наведене реченице су извод из писма Милице
Стојадиновић Српкиње, упућеног 25. јуна 1851. Вуку Караџићу у Беч.35 То је
најранија година кад Милица спомиње Брестач. У периоду од 1851. до 1862.
учиниће то још десетак пута. Искључиво у коресподенцији са Вуком и Ђорђем
Рајковићем.
За Милицом Стојадиновић Српкињом (Буковац, 1828 – Београд, 1878),
остале су три књиге песама и дневник објављен у два тома. Стихове је
публиковала у бројним ондашњим листовима (Војвођанка, Седмица,
Шумадинка, Даница, Путник), водила преписку са домаћим и страним
књижевним савременицима (Мина Караџић, Јован Суботић, Иван Мажуранић,
Сајдл, Франкл, Божана Њемцова). Своје родољубиве стихове сведочила је и
делом, идући пред народним поворкама у време Буне 1848; храбрећи српске
војнике на барикадама током турског бомбардовања Београда 1862. године.
Стасала у патријархалној средини, где се унапред знало место женској деци,
као будућим супругама и мајкама, окренутим дому и породици, Милица је
стизала да брине о својој браћи и сестри, о старим родитељима, о
виноградима и њивама, стављајући свој лични живот у други план. Преминула
је у Београду, у изнајмљеном скромном стану, сама и заборављена чак и од
најближих.
35
Преписка Милица – Вук – Мина, прир. Р. Гикић, 44. (Ради исцрпнијег приказа
Милициног боравка у Брестачу, понављамо у овом тексту биографије појединих
Брестачких свештеника, које су већ дате у списку свештеника у нашој књизи.)
31
„У Брестаче ишла сам у почетку овога месеца кад сам у Путинци код
теткине кћери била, ал` тамо од жалости ништа друго нисам могла тражити до
гроб оног честитог човека, свештеника, и Србина, зета нашег; јер смо у худом
стању нашли дом, и децу којој он лепо изображеније дати наумио, и почео.“
Ово је други пут да у преписци са Вуком Милица спомиње Брестач. 36 У ово
мало и скрајнуто село у доњем Срему, отишла је почетком септембра 1854.
године. Брестач у то доба броји нешто мање од хиљаду становника, који
углавном живе од земље и сточарства. Зет, о којем она говори али чије име не
наводи, је свештеник Петар Стојановић. У браку је са супругом Јелисаветом,
рођеном 1813.
Позабавимо се мало генеалошким, односно племенским стаблом
Стојановића. Петар потиче из староседелачке породице. Његов предак
Станоје доселио се однекуд са југа Србије, 1739. године на пустару Грдановци
у Брестачком атару. Био је војник у саставу народне милиције оберкапетана
Станише Марковића, званог Млатишума, која се повукла у Срем по завршетку
аустријско-турског рата. Како је и Брестач у то доба пустара, расељен по свој
прилици током минуле турске владавине, власти су, имајући у плану
разграничење између војног и цивилног дела Срема, одлучиле да Брестач
припадне провинцији, односно оном другом делу. Тако је Станоје Стојановић
положио своје оружије и са групом насељеника кренуо у суседни Брестач.
У аустријском попису из 1749. године, Станоје је забележен као
кућедомаћин који располаже са три јутра земље и три јутра ливада, има две
краве и три коња и бави се пчеларством. 37 Две године касније, 29. августа
1751, његов син Игњатије бива рукоположен у свештеника тек изграђеног
дрвеног храма Светих Архистратигов Михаила и Гаврила у Брестачу.38
Његовом заслугом старо дрвено здање је порушено, а на истом месту
отпочела је градња нове цркве од тврдог материјала. Служио је све до 1785,
када је преминуо и погребен на сеоском гробљу. То је време кад Брестач броји
скоро 1.400 душа, подељених у две парохије са по два јереја. Поп Игњатије за
собом је оставио сина Гаврила, рођеног 1771. године, а рукоположеног у чин
свештеника 1798. Црквене хронике забележиле су да је Гаврило у катихизису
одличан, и да је добар појац у новој цркви, довршеној 1792, коју његов отац
није дочекао. Током Тицанове Буне, априла 1807, први је писмено о овим
догађајима обавестио Митрополита Стефана Стратимировића. Међу првим је
мештанима, 1813. године, након слома Крађорђевог устанка, прихватио и
збринуо бројне избеглице из Србије. Такође, прикупио је новац за обнову и
осликавање цркве. Није дочекао да види завршен нови иконостас. Преминуо је
3. октобра 1827. године.39 На свештеничком месту наследио га је његов син
Петар.
Пре наставка наше приче о Петру Стојановићу и везама Милице
Стојадиновић са Брестачем, да би слика била потпунија дужни смо да
понешто кажемо о Јелисавети Стојановић. Биографски подаци којима
36
Исто, 115.
37
ИАС, Микрофилмови, Коморски Срем, Ф 11/110, 1748-1754.
38
Српска Митрополија Карловачка око половине XVIII века, 321; АСАНУК, МПА,
1751/170.
39
АСАНУК, Списак богослова карловачке богословије 1794-1820; К 1827,47/118.
32
располажемо су фрагментарни. Јелисавета је родом из Старих Бановаца, из
свештеничке породице. Милица за њу вели у једном писму: „моја сестра од
ујака.“ Парох у времену о којем пишемо у Старим Бановцима је Димитрије
Лазаревић (1823-1868)40. Међутим, како је Димитрије свет угледао 1795, а
брак склопио са извесном Теофаном 1823, јасно је да он није Јелисаветин
отац. Могуће је да је он Милицин ујак према некој побочној линији. Други траг
нас, чини се, одводи на поузданији терен. Милицина мајка, којој је такође
било име Јелисавета, рођена је у Старим Бановцима од оца Стевана
Николајевића.41 О њему још знамо да је имао сина и да није био свештеник.
Дакле, брат Милицине мајке је тај „ујак“ (чије име не знамо) на којег она
мисли када говори о својој сестри из Брестача. Ујак је, по свој прилици, својој
кћери дао име по рођеној сестри Јелисавети.
Петар Стојановић рођен је у Брестачу 1805. године. Школовао се у
Сегедину и Карловцима, говорио немачки и мађарски, служио се латинским
језиком. Једно време радио као учитељ у Брестачкој школи и јерођакон у
цркви. Рукоположио га је 6. децембра 1831. Митрополит Стратимировић.
Црквени летописац је у своју књигу унео да је Петар „нарави примерне, има
сопствени дом и парохијску сесију“. Учествовао је на великој Мајској
скупштини Срба у Сремским Карловцима, 1848. године, и заслужан за војно
организовање Брестачких сељака.42
Да подсетимо, Петар је онај „зет“ на којег мисли Милица Стојадиновић.
Супруг њене сестре од ујака, Јелисавете. Вратимо се другом писму Вуку, у
којем Милица спомиње „гроб оног честитог Србина, свештеника и зета нашег.”
Наиме, Петар је преминуо непуне две године раније, 24. децембра 1852. у 47-
ој години живота, и за собом оставио удову, „дом и децу у худом стању.”
Наследника је деветоро. Синови Љубивој, Гаврило, Михаило, Милан и Милен
(близанци), и кћери Ева, Олга, Стана и Љубосава. 43 Књижевник Ђорђе
Рајковић, пише 1862. године у листу Путник о Милицином књижевном раду, и
том приликом наводи за нас један важан податак: „ Само је врсни свештеник
из Б., муж сестре од ујака која је Милицу као рођену сестру љубила, њу у
сваком писму храбрио, набављао јој књига, Штурове јој новине и остале
славенске књиге и часописе слао, а оцу често говорио: `Течо, немојте је
збуњивати, нека она чита и пише, а за будућност бринуће се Бог`.” 44 Нема
места сумњи, оно што Рајковић овде наводи односи се на Петра Стојановића.
Милица Стојадиновић поново путује у Брестач крајем августа 1857.
године, „на Секованије“, то јест на црквени празник Усековање главе Св.
Јована Крститеља. О томе пише Вуку из Врдника, 19. септембра, жалећи што
није могла да се сретне са Алексом Вукомановићем, будућим Вуковим зетом,
40
М. Бабић, Црква Светог оца Николаја у Старим Бановцима, 314 и 331; Сербски
летопис, 1830, частица 1 и 3 (списак пренумераната).
41
Р. Г. Петровић, Живот и књижевно дело Милице Стојадиновић Српкиње, 37.
42
АСАНУК, К, 1852/58; К 1831/32, 52/107; МК крштених.
43
П. Пузић, На бари село – Књига о Брестачу, рукопис.
44
Ђ. Рајковић, Милица Стојадиновић Српкиња, песмотворка и списатељица српска, 164.
33
који је навратио у Врдник и у кући Стојадиновића затекао само Милициног оца
Василија.45
Коресподенција с Вуком се наставља. У писму од 16. септембра 1860,
Милица пише следеће: „Моја сирота сестра из Брестача дође ми сад опет. Није
друге, морам ићи с њоме сутра у Нови Сад, да молим мога Љубомира и снау,
да јој дете приме. Ви ваљда знате шта сам ја митрополиту писала.“ 46 Дакле,
Јелисавета Стојановић је у посети Врднику, а дете које се овде не именује
јесте Гаврило (то закључујемо из другог једног писма), рођен 1847, који је
требао да своје школовање настави уз помоћ Милициног брата Љубомира, у
то време професора Српске гимназије у Новом Саду. Одговор на питање зашто
баш Гаврило, који носи име по свом деди, треба даље да се образује, а не и
остали синови, је прост и прилично суров – старија браћа нису преживела
колеру која је харала током Буне 1848/9 године.
У Брестач је Милица радо ишла, јер, како се поверила Ђорђу Рајковићу
у писму од 27. јуна 1862, „у њему могу журно радити и на миру бити.“ 47 Истог
месеца планира пут у Брестач, али су је догађаји у Београду омели у том
науму. Испрва на Чукур чесми, а затим и на Великој пијаци, 15. јуна 1862.
избио је оружани сукоб између српских жандарма и турских војника, који је
однео неколико живота. Срби су направили барикаде, док су Турци из топова
бомбардовали град. На тим барикадама нашла се и Милица, храбрећи српске
војнике. Није била сама. У писму Вуку од 6. јула 1862, између осталог пише:
„Ја сам прекојуче била у Београду са једном кћером моје сестре из Брестача.“ 48
Следећег дана, 7. јула 1862, она пише Ђорђу Рајковићу о својим искуствима из
Београда, и наводи да је са њом била и „Гаврина сестра из Брестача.“ 49
Милица не казује њено име. Претпостављамо да је реч о Љубосави, која је
најстарија и у то време има 22 године.
Имамо на крају ових Милициних похода Брестачу и два наоко
збуњујућа податка. Још смо код њене коресподенције. У писму Вуку, од 6. јула
1862, Милица наводи следеће: „Примила сам Ваш поздрав из Шапца по моме
зету попу брестачком.“50 Недељу дана касније, 13. јула 1862, она из Врдника
поручује Ђорђу Рајковићу: „Дођите сад у недељу (прекосутра), јербо сам ја
рада о св. Илији ићи у Брестаче моме зету попи на имендан.“ 51 Споменуте
године Брестач има само једног свештеника, Илију Малешевића. Јасно је да је
он тај који прославља великог свеца, свој „имендан.“
Илија је рођен 1823. у Н. Саду, а рукоположен 21. 03. 1854. од
Епископа Будимског Арсенија Стојковића. Школовао се у Кечкемету, Сегедину
и Карловцима. Знао немачки, мађарски и латински. Био је учитељ у Огару
1849-1850 и Лаћарку 1853. У Брестачу је имао сопствени дом и парохијску
сесију, и у њему служио безмало четири деценије, од 1852. до 1890. када је
45
Преписка Милица – Вук – Мина, 136. (А. Вукомановић, Срезојевци, 1826-Београд,
1859, проф. Београдског Лицеја. Школовао се у Одеси и Кијеву. Супруг Минин од 1858.
Његов отац Петар рођени је брат кнегиње Љубице.)
46
Преписка Милица – Вук – Мина, 159.
47
Р. Гикић, Преписка Милице Стојадиновић Српкиње са савременицима, 93.
48
49
Р. Гикић, Преписка Милице Стојадиновић Српкиње са савременицима, 95-96.
50
51
Р. Преписка Милице Стојадиновић Српкиње са савременицима, 97.
34
преминуо.52 У браку са супругом Евицом имао је двојицу синова. Један од њих,
Богољуб, настрадао је као дете и сахрањен на Брестачком гробљу. Име другог
сина не знамо, али знамо да је он доцније живео у Славонском Броду, камо се
потом упутила и његова мајка, удова. Своме оцу подигао је за оно време леп
споменик који је и данас очуван. У каквом су ближем сродству Евица и
Милица, осим што су сестре, није нам познато.
Јелисавета Стојановић се у старим списима Карловачке митрополије
последњи пут спомиње 1857. године. На „Списку способних за исповед душа
парохие Брестачке,” који је саставио свештеник Илија Малешевић (други зет),
под кућним бројем 50, уписана је Јелисавета са петоро своје деце старије од 7
година, међу којима је и Гаврило. Живели су у улици према Никинцима, у делу
села који народ назива „Бирчанија.” У новијим историјским хроникама
Брестачки Стојановићи се ретко спомињу. Недостају бројна годишта у
Матичним књигама за другу половину XIX века, док их у наредном столећу
нема више ни у једном документу. Један од њих, по имену Иван, био је члан
школског одбора 1873. године, док се као управитељ школе наводи Илија
Малешевић.53
Милица је, као што смо видели, радо походила Брестач. Посебно за
живота Петра Стојановића који јој је пружао подршку у њеном списатељском
раду. Тамо је за Вука преписивала басне и приповетке које је слушала међу
мештанима. Бележила је за њега непознате речи и народне обичаје. Можда
писала и своје стихове. У Брестачу је, како је сама говорила, налазила
потребан мир и спокојство.
Аустријски писац, Лудвиг А. Франкл, са којим се упознала у Бечу,
једном је о Милици између осталог записао: „Црте би јој оживеле само кад би
говорила о свом завичају.”54
Осим Буковца где је рођена, и Врдника у којем је живела, можемо
слободно рећи да је и Брестач био део њеног завичаја.
ЦРКВА ИЗМЕЂУ ДВА РАТА
На самом почетку Првог светског рата, половином септембра 1914.

године, мађарски војници, тзв. фрајкор, су убили младог Брестачког
свештеника Теодора Момировића, заједно са општинским чиновником Васом
Букаловим, родом из Путинаца. Страдало је том приликом још петнаест
виђенијих мештана, док је један број одведен у Митровачки затвор као таоци,
где су држани све до пролећа наредне године. Две године је храм био без свог
пастира, а након тога су га повремено обилазили и држали Службу монаси из
фрушкогорских манастира. Земљу, којом је располагала црква, кућу, амбар и
помоћне зграде, издао је у закуп један од неименованих Брестачких
52
АСАНУК, АО Ексибит за год. 1890, бр. 388; К 1856/253; МПА 1864/129, К 1865,
247/177.
53
АСАНУК, Ш.О 1873, 122/125.
54
Вечерње новости, 15. април 2013.
35
трговаца.55 Под крај рата, 1917. године, у Брестач стиже свештеник Илија
Аћимовић, родом из Мирковаца, и у њему остаје четири лета. За њим је скоро
две деценије службе. Брестачкој цркви су током споменутог рата аустријске
власти реквирирале звона за потребе војске. Божја Служба и црквене
светковине су се десетак година оглашавали уз помоћ једног омањег звона.
Године 1928. на торањ су постављена дуго чекана нова звона, купљена уз
помоћ цркве, локалне самоуправе и верујућих житеља Брестача.
„У славу Божју и здравље парохијана, Његовог величанства Краља
Александра и Краљице Марије, престолонаследника Петра и Његове светости
Патријарха Димитрија, 1928. подижу житељи села Брестача.“ Тако гласи
реченица записана на једном од звона. Звона је у својој ливници у Загребу
излио Антун Блажина, чувени предратни и поратни звоноливац.
До 1941. године, поред споменутог Аћимовића, Брестачки храм су
опслуживали следећи свештеници: Стеван С. Аврамовић, Јован Тошић,
Живојин Јанковић, Петар Димитријевић, Ђорђе Станојевић, Милисав
Тодоровић и монах Иларион.
Запис о црквеној слави
Како смо нагласили, црквени патрон храма у Брестачу је Сабор светог

Архангела Гаврила (13/26јул), који је свештенство и народ смерно и свечано
прослављало све до пред Други светски рат, да би, у другој половини XX века,
у ондашњем тоталитарном режиму, ова свечаност готово замрла. А како је
некад, у време краљевине Југославије, тачије пред крај тридесетих година
прошлог века, изгледала прослава, описује Нада Вујиновић, по мајци потомак
Брестачке фамилије Стефановић (из њеног текста извукли смо наслов за нашу
књигу):
„Дан славе црквеног патрона св. Архангела Гаврила у овом великом
сремском месту нашао је Јелену на величанственој литургији. Одржава се у
древном храму са чијег се усправног белог звоника диже у небеске висине
златни крст, вечити извор вере и наде православног живља. Врата су широм
отворена да би омогућила свету, који није могао да стане у препуну цркву
него се тискао у порти ограђеној црним гвозденим шипкама, да колико-толико
прати ток службе. Гостују свештеници из околине и помажу локалном пароху
да ода почаст благом Гласнику, првом доносиоцу радосне вести будућој
Богородици. Обучени су сви у раскошне, златом извезене одежде, а он,
домаћин, у најлепшу и најскупоценију. Накупило се народа, црква је препуна
старијег света, девојака, момака, младих жена, деце. Само су средовечне жене
изостале да би код куће спремиле славски ручак, да дочекају укућане и госте.
Јелена стоји у женском одељењу у дну цркве. Звона брује. У одређено време
свештеник и остала духовна лица – он, носећи златом оковану икону патрона у
рукама, а они, сребрне кадионице из којих се шири мирис тамјана и измирне –
излазе у порту да поведу литију око храма. Свештенике следе одраслији
дечаци, озбиљног и поносног лица, у извезеним стихарима, једни са
55
АСАНУК, К 1915, 270/446.
36
свећњацима, други са позлаћеним рипидама. За дечацима иде остали народ и
стапа се са онима из порте.
Летње јулско сунце са плавог свода без иједног облачка пржи голе
главе, спуштене понизно у молитви. Гази се преко траве напола осушене од
жеге. Нигде ни дашка ветра. И природа се умирила, и она се укључила у
опште славље. После се сви опет враћају у цркву, служба се наставља све до
једног сата по подне. У црквеном дворишту по дрвеним столовима, па и
клупама, жене послагале плетене корпе застрте пешкирићима и напуњене
безбројним комадима насечене погаче, те нуде вернике после завршеног
богослужења.“56
РАТНО И ПОРАТНО ДОБА
Током рата усташке власти су забраниле Божју Службу у Брестачу, као,

уосталом у свим православним црквама у Срему, протерујући или затварајући
свештенике у логоре. Црквени торањ партизани су користили као
осматрачницу, због чега је гађан топовским гранатама са усташких положаја у
Буђановцима, а саму цркву комунисти су често користили као складиште за
своје потребе. Цркву су потом редом запоседале и друге војске, усташка и
немачка, а ујесен 1944. и припадници Љотићевих добровољаца, приликом
повлачења у Словенију. Након рата, нове власти су од свештеника одузеле
старе матичне књиге. Одузето је и две трећине обрадиве земље у власништву
цркве, која је остала са десетак хектара, раштрканих на више парцела. Према
званичном акту Епархијског управног одбора од 6 марта 1946, процењено је
да је на Брестачком храму штета од ратних разарања 279.000 динара.57 Више
од 30 година после ослобођења, 1977, заслугом ондашњег свештеника
Велизара Живановића, адаптиран је црквени брод. Црква је затим више пута
поправљана, углавном добровољним радом и новчаним и материјалним
прилозима мештана и локалних предузећа.
Након рата, па све до краја прошлог века, поједини учитељи су
бранили својим ђацима да учествују у црквеним свечаностима, претећи им и
изругујући оне који би ипак отишли. Било је и јавног понижавања поводом
вертепа (јахање ученика у учионици). Крсне славе након рата једва да је ко
светковао, а и то без свештеника, понекад и без иконе. На дан храмовне
славе, 26. јула, мало долази света у цркву, иако тај дан слави добар број
Брестачана.
КЊИЖЕВНО-АРХИВСКИ СПОМЕНИЦИ
Поред малобројних штампаних богослужбених књига којима располаже

Брестачка црква, сачувана су такође и два „Циркуларна протокола“, вођена од
1807. до 1857, тешко читљива, у којима су преписи посланица из надлежне
митрополије свештеницима и народу, извештаји протопрезвитера, упутства и
правила за рад парохија и свештенства, преписи наредби државних власти и
56
Н. Ј. Вујиновић, Вуковар једне младости,156-159.
57
Д. Давидов, Злодела и греси: уништене српске цркве и манастири Сремске епархије
1941-1950, 67.
37
слично. Јереји повремено бележе и податке о рођенима, умрлима и
венчанима. Са унутрашње стране друге свеске протокола пронашли смо један
веома занимљив рецепт за справљање мастила. Као потребни састојци наводе
се: стипса, со „мети двапут у два прста“, галица, двофлаша од киселе воде и
гуми арабика (састојак из дрвета акације):
„За добро мастило овако уради: све ситно у пра утуци и у двофлашу
успи, кишницом налиј, па метни стакло на сунце или на врућу пећ, и за два
дана често промућкај, и имаћеш готово и добро мастило.“
Рукописни саборник – корице картонске, обложене танком кожом
златно орнаментираном, 33 листа; садржи чинове и молитословља за
освећење нових одежди, сасуда и разних црквених утвари којих нема у
обичним црквеним требницима. Саборник је 1853. исписао Петар Владић,
учитељ из Добринаца.
Ирмологија – Москва, 1759; на полеђини Дамаскинове гравуре, са
неколико записа из прве половине XIX века.
Престоно Јеванђеље – Москва, 1782, без икаквих записа.
Минеји за април, мај и октобар – Москва 1793, са више записа
Брестачког учитеља из XIX века.
Недељна и празнична поученија Рајићева – Беч 1793, без записа.
Посни триод – руско издање из XVIII века, са записом из 1844.
Библија – III том, Пешта 1801-1804, са записом из 1817.
Књижица чин благодарствених ко Господу молитава – Сремски
Карловци 1917, са белешком из 1918. године. 58
Пролог за март-август, штампан у Москви, у другој половини XVII века,
налази се у манастиру Раваница у Врднику. На постави горње корице је
записано: „Ово је књига цркве села Брестача 1753. года.“ 59
Рукописне и штампане књиге
58
ПЗЗСК, Петар Момировић, Књижно-архивски споменици, Досије "Брестач", Е-434/ж,
бр. к. 6365. Црква је некад имала и дрвену касу са два кључа, од којих је један био код
свештеника а други код епитропа. Каса се није могла отворити само једним кључем.
Наредбом карловачког Архидијецезалног Административног одбора од 26. августа 1906,
све црквене општине морале су да поседују гвоздену касу ( Српски Сион, 1906, бр. 37,
612).
59
П. Момировић, Стари српски записи и натписи у Војводини, књ. 1, 176.
38
МАТИЧНЕ КЊИГЕ
Према Шематизму из 1892, Матичне књиге су пароси Брестачке цркве

увели још 1760, али оне нису сачуване. Тако су изгубљена бројна писана
сведочанства о становницима из друге половине XVIII века. Стари Протоколи
Српске православне цркве Св. Архангела Михаила и Гаврила у Брестачу,
крштених, венчаних и умрлих, сачувани су делимично за период од 1827 -
1909. године. Похрањени су у Историјском Архиву „Срем” у Митровици.
Претходно су дуго година стајали у згради Месне заједнице, на првом спрату.
Садрже бројна имена Брестачана, понегде и занимање (земљоделац, учитељ,
свештеник, трговац, бабица, бележник, ковач), сведоче о бројности појединих
фамилија и старим кумствима, о породицама којих одавно нема, о необичним
и лепим личним именима, на жалост и о високој смртности у појединим
годинама, посебно међу малом децом. У списе је покаткад уписана и
вероисповест (римокатоличка), као и друга национална припадност.
Протоколе је водило девет свештеника: Василије Сретковић, Василије Јелесић,
Петар Стојановић, Илија Малешевић, Јован Магарашевић, Корнилије Будић,
Јован Јовановић, Лазар Сабовљевић и Теодор Момировић. Њима имамо да
захвалимо на ономе што су сачували.60
Крштени Венчани Умрли

1828, 1829, 1831 1827, 1884, 1885, 1886 1844, 1846, 1850
1832, 1833, 1846 1887, 1888, 1889, 1890 1854, 1858, 1878
1848, 1849, 1850 1892, 1893, 1894, 1895 1879, 1880, 1881
1884, 1885, 1886 1896, 1900 1882, 1883, 1885
1887, 1888, 1889 1886, 1887
1892, 1893, 1896
1900, 1901, 1902
1903, 1904, 1905
1906, 1907, 1908
1909
Матичне књиге
60
ИАС, СПЦ Св. Арх. Гаврило, Брестач, Матичне књиге 1827-1909.
39
ХРОНОЛОГИЈА РАДОВА НА ЦРКВИ, МАЈСТОРИ И ДАРОДАВЦИ
Храм је током своје историје више пута обнављан. Године 1816,

митрополијски архиђакон Георгије Хранислав потврђује уговор између
Брестачке црквене општине и цимермајстора Јохана Шмита за поправку и
покривање оштећеног крова.61 Том приликом стара шиндра замењена је
новом, уместо црепом, по свој прилици због недостатка новца.
Три деценије касније, 15. маја 1846, Јован Евле, зидар из Новог Сада,
добио је прилику да замени делове оштећеног крова, зазида три прозора на
торњу, промени четири храстове греде које држе звона и да након тога
саструже стари креч са спољних зидова цркве и поново је окречи. Читав посао
вредео је 300 форинти у сребру.
Мајстор Јевта Коларић из Инђије поправљао је торањ и крст 1856,
након летњег невремена у којем је оштећен.62
Затим је парох Илија Малешевић, у месецу јулу 1865, склопио уговор о
новој поправци торња и крова са мајсторима из Руме, зидаром Карлом
Хофманом и дрводељом Францом Алтманом.63
Црквена општина је 1899. дала оглас у Српском Сиону, којим је
тражила мајсторе за следеће радове на цркви: зидарски и лимарски радови са
материјалом, столарски, браварски, стакларски и молерски радови, ковачки и
сајџијски радови и декорација. Председник Црквеног одбора Драгомир
Стојаковић понудио је будућим извршиоцима 1.784 форинте.64 Претходно је,
1897. године, у Брестачу био ангажован краљевско котарски мјерник из Руме,
који је начинио план извођења радова и трошковник. Ти подаци су уз
пропратну молбу потом достављени Високој Краљевској Влади у Загребу, која
је Брестачкој цркви као помоћ доделила 500 форинти. Преостали износ
Црквени одбор обезбедио је од пореза који је прикупљен од мештана током
ранијих година, и који је био чуван у Румској шпаркаси. Према једногласном
закључку скупштинара требало је урадити следеће: „да се сва црква споља
оправи, и то сва кула од доле до крова окречи, и то од доле до сатова да се
кречом окречи, а од сатова до јабуке односно до крова да се исти масном
бојом окречи или плехом покрије и исти плех масном бојом обоји, а сатови
црквени да се потпуно оправе и јабука на кули позлати, те кров добро
утврди.”65 (Наредног пролећа на парохијском дому замењен је кров, уклоњена
стара шиндра и греде, који су замењени новом грађом и црепом, све у
вредности од 600 круна.)
Зидар из Брестача, Живан П. Сретковић, на лицитацији одржаној 03/16
јула 1914, на којој су своју понуду за извођење радова дали и Мартин Шмит и
Штефан Фетер, зидари из Руме, као најјефтинији понуђач, одређен је да озида
и жицом утврди црквену порту. Градњу је подржала и Земљишна заједница у
Брестачу, приложивши 600 круна.66
61
АСАНУК, К 120/1816.
62
АСАНУК, К 379/1856.
63
АСАНУК, К, 1822, 120; К 1846, кут. 85/197; К 1865, 247/177.
64
Српски Сион, бр. 27, Сремски Карловци, 1899, 433.
65
АСАНУК, АО 1897, кут. 56/34, 112/91.
66
АСАНУК, К 1914, 266/32 и 46.
40
Звоноливац Антун Блажина из Загреба, излио је и поставио нова звона
на торњу Брестачке цркве, 1928.
Године 1976, 14. 01, на храму су постављена нова западна метална
врата на улазу у звоник, чији је мајстор Јован Срећков, ковач из Брестача.
Драгица Јовичић, домаћица, 29. јануара 1976, цркви дарује „дивну
одежду од броката боје сребра“ (Летопис СПЦ у Брестачу).
Године 1977. од 07 – 16. јуна, заслугом младог јереја Велизара
Живановића, адаптиран је црквени брод (мајстор Сава Диклић из Огара). Од
300 домова, прилог је дало свега 70, а највећи је стигао из Кливленда, у
америчкој држави Охајо, од Брестачанке Олге Филиповић-Лазовић.67
Митар и Јелена Романовић, 1981. дарују цркви „небески брод” од
платна (Летопис);
Године 1983, поправљен је кров (мајстор Вукашин Богдановић из
Суботишта) и постављени олуци (лимар Светозар Игњатовић из Брестача).
Године 1990, новчаним прилогом мештана, такође и Брестачана из
дијаспоре, обновљен је део око звоника. Највећи прилог дао је Србобран Бане
Крњулац, затим Драгица Јовичић, протонамесник Велизар Живановић, Стеван
Гудовић, Рада Радивојевић, Драгиша Малешевић, Павле Станишић, Драгиша
Гудовић, Синиша Крњулац, Јелена Стојаковић, Јела Лаћарац, Саво Зорић и
Душанка Војновић. Драгица Јовичић прилаже три иконе, а Ранка Миљковић
две иконе 1990 (Летопис).
Године 1991, озидана је чесма у порти, постављене нове стазе,
посађене воћке, ограђено двориште – бесплатним радом Драгомира Којића и
Милана Богуновића. Стефан Гудовић на дан храмовне славе, 1991, поклања
цркви нову стазу (Летопис); Мирко Мановски и Драгица Ковачевић 1992, дају
новчани прилог за прославу 200-годишњице храма (Летопис).
Године 1994, 11. априла, новчаним прилогом Фабрике шећера из
Пећинаца, поправљен је звоник и постављена су два рефлектора за
осветљење светог храма. Радове извео Јован Срећков са помоћницима; 12.
априла постављена бетонска ограда са стубовима и постављене две велике
вазе за порту, прилогом Томислава Спасојевића из Прхова.
Године 2001, Мирко Ковачевић у име своје породице цркви у Брестачу
дарује икону Богородице Тројеручице, рађену у манастиру Хиландару на
Светој гори.
Године 2006, августа месеца, Сава и Марко Јанковић обнављају
надгробну плочу браће Стефановић у црквеној порти; Томислав Којић,
Владимир Ћирић и Предраг Пузић, обнављају надгробну плочу свештеника
Василија Сретковића у црквеној порти; Владимир Ћирић обнавља слова на
надгробним натписима свештеника Георгија Берисављевића и Јована
Сретковића, као и трговца Баје Живковића.
НАРОДНИ ОБИЧАЈИ У БРЕСТАЧУ
О понеким народним обичајима у Брестачу, послужили смо се књигом

Миле Босић, Годишњи обичаји Срба у Војводини, објављеном 1996. Током
67
Писмо аутору, од 30. 07. 2006.
41
прикупљања података за свој више него вредни рад, Босићева се обрела и у
Брестачу. За ову прилику користио нам је и рад под насловом Традиционално
наслеђе у Брестачу, рукопис студента етнологије и антропологије Милоша
Рашића, рађен с пролећа 2011, који нам је љубазно уступио. Њихова
истраживања допунили смо нашим скромним трагањима, односно казивањима
појединих мештана.
Бадњи дан. Овај дан представља један од најрадоснијих дана у години,
препун је радњама које треба да изазову плодну наредну годину, као што је
препун и припрема за наредно славље једног од највећих хришћанских
празника – Божића. Оно што обележава ово вече је уношење сламе и бадњака
у кућу. Предвече, домаћин би са децом одлазио по сламу и бадњак. По
повратку, покуцали би на врата и повикали: `Добро вече, газдарице, честитам
ти Бадње вече!`, након чега би домаћица ту сламу распрострла по собама у
кући. Домаћица би онда из „мерице“ (посуде одговарајуће величине) бацала
кукуруз, бомбоне и жито по слами, посипајући успут децу која би то купила.
Затим домаћица баца орахе по буџацима у соби, што симболизује `крштење
собе`. Ако се деца ваљају по кукурузу, чија се зрна налазе на поду заједно са
сламом и житом, веровало се да их неће болети леђа.
Бадњак би се затим стављао у шпорет где се ложио, а сво време док се
ложи он се залива вином и пева му се песма:
„Наш Бадњаче, буди нам весео!“
На Бадње вече постојала је обредна поворка, под називом „Вертепи”,

коју су чинили искључиво мушкарци. Вертепе је чинило седам мушкараца,
односно четири цара и три губе. Цареви су Ирод, Мелхиор, Гашпар и Валтазар.
Они су облачили беле гаће и дуге беле кошуље, на главама би имали велике
ваљкасте круне, у рукама сабље, док су губе носиле наопако окренуте кожухе
и шубаре. У рукама су држали дрво са плекићем који би звонио док ходају.
Кад улазе у двориште изговарају следеће:
Ој с` улице, с` трумбаја.
Преко неба краснаја,
Преко неба краснаја
Па до неба јаснаја!“
Затим би у кућу улазила четири цара са сабљама, и Ирод би изговарао:
„Ја сам цар Ирод,

И пониже судија солина,
Слише збори ђела ваша,
Откуд идете вас две, три царине
И коме дар на поклон носите,
И како је име ваше?!“
На то би му Мелхиор одговарао:
„Име наше ако о`ш царе знати,
42
Ти можеш нас овако звати:
Цар Мелхиор, Гашпар, Валтезар,
То су наша три славна имена.“
Ирод:
„Као неки безнак од безнака,
Кога Ирод изабра за његова јунака,
Небо, земља, трепти, сја
Од његова страха!“
Прикључио би се и Гашпар:
„Ја сам цар Гашпар,
Ја се пишем од арапске стране,
Мене људи на божац не воде,
Од Истока ка Западу,
Младоме се цару поклонити
И њему се походити
И дар предати
Младој девици рођеној.“
Ирод:
„Окрен`те се на пут да идете,
Да доведете то рођено дете,
Да га ја даром даривам
И својом сабљом целивам.“
Валтезар:
„Ироде, Ироде, ти царе јудејски,
Сав је народ сад у твојој рупи,
О злу мисли тебе погубити,
Погубиш ли нашега младенца,
Пази, царе, с' ким ћеш царевати,
И над ким ћеш царство оставити.“
Након овога се завршава дијалог између четири цара, и, према речима

Љубице Стојаковић, тада би цареви отпевали песму „Рождество твоје“.68
Након отпеваног „Рождества” ушла би прва губа:
„Од вајата, до вајата,

Док ја нађох ова врата,
Три сам зуба поломио
68
Реч је о тропару Божића, црквеној песми која се пева на празник и гласи: /„Рођење
Твоје, Христе, Боже наш,/засија свету светлост разума,/ јер у њему они који звездама
служаху од звезде се научише/ да се клањају Теби, Сунцу Правде,/ и Тебе да познају с
висота Истока,/ Господе, слава Теби.”/
43
Док сам врата отворио.
Ви једете и пијете,
А мене, губу, не зовете.
Све што може у торбу моју ући
То је кадар на раме вући.
`Оди, `оди брате Станко
Да пијемо вино малко.“
Тада би ушле остале губе, а Станко би одговорио:
„Што ме зовеш брате Теодоре,

Ја сам овце оставио
У долу пасући.
Ево носим један лонац маслаца,
Моја гара цела лета пасла!“
Ту би се завршио комплетан дијалог вертепа и домаћин би их послужио

храном и пићем, после чега би вертепи одлазили у наредну кућу. Иако би
домаћини тог дана постили, вертепи би јели храну и колаче који су
припремљени за њих.
На Бадњи дан уочи Божића месио би се обредни хлеб под називом
`Здравље`, који би се јео првог дана Божића. `Здравље` је колач који се
наменски прави за Божић, познат у овом крају. Колач је ваљкастог облика (као
векна хлеба), и може да буде и кружног облика, што зависи од домаћинства у
којем се припрема.
Божић. Божићна слама се, према народним обичајима, у кућу уноси
заједно са бадњаком, распростире по главној просторији и не износи све
време божићних празника. Она симболизује сламу на којој је рођен Исус
Христос. Сматра се да се уношењем сламе у кућу уноси и Божји благослов. По
божићну сламу у Брестачу иду сви укућани.
Божић. На Божић, рано ујутру, такође се месио колач, и тај колач се
називао „Божићни колач“ или „Велики колач“, Колач је по обиму већи од
осталих обредних хлебова који су познати у овом крају. Колач је кружног
облика, а на колачу су се стављала четири ораха, у четири различите стране,
док би се у средину забадао босиљак. Овај колач се сече, односно ломи, за
време ручка. Колач ломе домаћин куће и „Радован“, док домаћица прелива
колач вином у смеру прављења крста, изговарајући возглас: „У име Оца и
Сина и Светога Духа. Амин“. Ујутру, на Божић, одлазили би у цркву, на
јутрење, након чега би се враћали кућама и дочекивали „Радована“.
Божић, као и Бадњи дан, био је пун ритуалних радњи, које су за циљ
имале да привуку срећу и берићет у дом. Једна од ритуалних радњи, која се,
безмало у свим кућама одвијала, јесте дочекивање „Радована“, ујутру на први
дан Божића. „Радован“ је прва особа која тог јутра уђе у кућу, обично би то
био члан породице, или породични пријатељ. Најчешће је то неки напредни и
развијени младић, јер се веровало да је „Радован“ онај који одређује будући
напредак породице. У кућама, у којима су имали ћерку која се удала у току
прошле године, „Радован“ је обавезно био зет. Примање „Радована“ у кућу,
обележавано је многим обредним радњама. Када би „Радован“ ушао у кућу,
44
чучнуо би у ћошак, док би домаћица узела „мерицу“, у којој је жито и кукуруз,
затим га посипала тиме и изговарала следеће речи:
„Родило, да да Бог,
Родило жито,
Да роди ку`руз,
Да рода буде,
Да будемо живи и здрави,
Да буде телади и ждребади,
Пилића, милића, ћурића.“
Овом набрајалицом, домаћица би исказивала жељу да у наредној

години њеној породици и укупном домаћинству буде боље, са пуно плода и
рода. Након ове обредне радње, „Радован“ би џарао ватру која је горела у
пећи и такође би изговарао набрајалицу:
„Колико жара, толико пилића, свиња, радости, берићета!“
„Радован“ је цео тај дан остајао у кући, раније би ту и преспавао до

наредног дана, када би га укућани свечано пратили. „Радован“ руча заједно са
породицом, када се ломи „Божићни колач“, онако како је описано у тексту.
Након ручка, или сутрадан, када би се „Радован“ пратио, домаћица га дарива
погачом, шунком, сиром, колачима. Обавезно га везуку `кошуљом`. Кошуља је
дуго бело или пругасто платно, налик свадбеним пешкирима. Радована би
укућани, уз пратњу песмом и свирком, понекад и звекетом клепетала, пратили
до куће. Познато је да у традиционалном веровању, звоњава клепетала и
лупање о металне предмете, односно прављење буке има за циљ да отера зло,
тако се и у овом случају зло терало од „Радована“, који је симболизовао
будућу срећу и напредак породице. Познате су и песме које су се певале само
овом приликом:
„Радоване, Радоване, буди нам весео,

Радоване, Радоване, седи док не сване,
А кад сване, а кад сване, добићеш рукаве.“
На Божић, увече, палио се бадњак чим зађе сунце. Док би горео

бадњак, укућани се окупљају око њега, а затим се бадњак `прати` у воће.
Пратили би га тако што би се формирала поворка. Затим се узима недогорели
бадњак и носи до краја воћњака, где се спушта, прелива вином и оставља.
Трећег дана Божића, чисте се собе од претходно посуте сламе. Слама
се скупља и носи код домаћих животиња, где је домаћин оставља. Такође је
ставља на дрвеће и воћке. Веровало се да ова слама има магијско својство -
уколико се простре у штали или се задене за дрво, тиме се поспешује раст
дрвећа и напредак животиња у домаћинству.
Божић се прослављао као један од највећих празника, он се сматрао
породичним празником, те раније нико из породице није одлазио у госте све
до трећег дана Божића. Данас, у пракси, нема оволико обредних радњи. Оне
су, углавном, остале у сећањима старијих мештана, или пак постоје и људи их
45
извршавају из поштовања, али не знају из ког разлога се то ради, већ то
представља неку врсту породичне традиције.
Св. Василије Велики - Мали Божић – Православна Нова година.
Празник који се назива „Мали Божић“ или „Нова година“, прослављао се 14.
јануара. Према црквеном календару слави се у част светог Василија Великог.
Мали Божић је раније светкован на сличан начин као и Божић: мешени су
обредни хлебови, готовио свечани ручак праћен обредним радњама, породица
би се окупљала. Од обредних хлебова спремане су „василице“, хлеб прављен
од слатког теста. Овај хлеб се дели сваком укућану и једе се током ручка. Пре
обеда се отпева „Тропар Божића“.
Ускрс. У Брестачу су за Ускрс фарбали јаја. Јаја се фарбају на Велику
суботу, односно дан пред Ускрс. Јаја боје разним бојама и разним техникама.
Раније су их фарбали у луковини и шарали воском, док данас за ту прилику
постоје куповне боје. Домаћица на јаје ставља травку, затим га меће у чарапу
и тако спушта у луковину или фарбу, и на тај начин би правила шару у облику
травке која се налази на јајету. Једно јаје се увек оставља са стране и оно се
чува до следећег Ускрса - то јаје је називано „чуваркућа“. Верује се да
чуваркућа штити кућу од зла и болести. На први дан Ускрса, у недељу, деца
иду од куће до куће и добијају јаја. Деца се окупљају на улици, где се такмиче
у лупању јаја. Гледало се чије је јаје најтврђе. Онај који полупа јаје
противника, добија то јаје, а своје чува за следећег „противника“.
Чисти понедељак. Први дан православног поста је Чисти понедељак
који долази после Беле недеље, завршног дана Месопусне недеље, која је
врхунац славља пред пост у који треба ући припремљен телесно и духовно.
Прва седмица часног поста зове се чиста, а последња је Недеља православља,
док се до Ускрса, уз посебна правила, смењују - Пачиста, Крстопоклона,
Средопосна, Глува, Цветна и Страсна или Страдална недеља. На Чисти
понедељак, или читаве Чисте недеље, не насађују се квочке, јер се у Брестачу
верује да ће тако кокошија јаја остати чиста, односно неће се у њима
заметнути пилићи.69
Лазарева субота-Врбица. Лазарева субота или Врбица се слави на
суботу уочи празника Цвети. Посвећена је успомени на васкрсење
четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца
свечано дочекала и поздравила. Док траје вечерња Служба Божја, у цркву се
уносе млади врбови ластари. Након освећења врбе, свештеник народу дели
њене гранчице, а онда се креће у трократни опход око храма са црквеним
барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропара
Лазареве суботе. Мајке своју свечано обучену децу доводе у цркву. Младе
врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Дан
уочи овог празника, увече, пале се ватре и у оранијама се кува кукуруз, а
омладина пева и игра. Такву забаву Брестачани називају „јелоле“, по песми
која се притом запева:
Пораниле девојке:
Јело ле, Јело, добра девојко,
Пораниле на воду,
69
Ово је искључиво народно веровање.
46
Јело ле, Јело добра девојко,
Ал' на води јеленче,
Рогом воду мућаше,
A очима бистраше,
Јело ле, Јело, добра девојко.
На Лазареву суботу старији нежно лупкају децу врбовим гранама и

говоре: „да нарастеш као врба“.
Ивандан. При брању ивањског цвећа и плетења венаца, девојке у
Брестачу су певале следећу песму:
Иванова стара мајко, кад је Ивандан?

Очо Иван на сејање још на Ивандан.
Нит` Ивана, нит` Милана, прође година!
Ивандан се прослављао на тај начин што су млади рано ујутру ишли на

уранак. Одлазе у оближња поља где беру ивањско цвеће. Цвеће, које се
набере дан уочи Ивандана, потапа се у воду да не увене, а на сам дан
Ивандана се од њега плету венчићи. Венчићи се стављају на кров куће, штале,
амбара, или би их окачили на капију. Са водом у којој је стојало Ивањско
цвеће, умива се лице, јер се веровало да је она лековита.
Свети Козма и Дамјан – Врачеви. На овај дан жене у Брестачу не раде
ручни рад због болести. Многе се заветују Врачевима. Након прележане теже
болести жене певају:
У Дамјана црква од тамјана,

У њој поје дван`ест апостола,
Све су свеце поменули редом,
А за три су и заборавили.
За Илију и за Пантелију,
И за сеју Огњену Марију.
Муњом сева свети Пантелија,
Громом грми светитељ Илија,
Огњом пали Огњена Марија.
КРСНЕ СЛАВЕ БРЕСТАЧКИХ ФАМИЛИЈА
Крсна слава је најособенији део духовног и породичног живота Срба,

карактеристична толико да представља знак нашег препознавања и
идентификације. То је породични празник који се преноси са колена на
колено, прослављање светитеља на чији дан су у давна времена, преци
примили Хришћанство крштењем. Крсна слава или Крсно име је српски,
народно-црквени обичај и после Ускрса и Божића најважнији породични
празник, увек повезан са даном одређеног православног светитеља.
Брестачани, који потичу из разних српских области, собом су у нови завичај
47
донели и своје Крсно име. Поједине породице имају за своје патроне Србе
светитеље. У табели дајемо списак Брестачких свечара, који је 2/15 новембра
1906, за потребе карловачке Конзисторије, записао свештеник Теодор
Момировић.70
Број породица
Тек. Списак породичних Славе (крсна имена) према
број презимена у парохији појединих породица презимену,
са надимцима надимку и
крсном имену
1 Алатић Св. Димитрије 1
2 Белић Св. Никола 6
3 Богдановић Св. Ђурђиц 7
4 Богичевић Св. Никола 11
5 Велимировић Св. Никола 2
6 Веселиновић Св. Симеон 1. септ. 3
7 Гудовић Св. Стеван 12
8 Грчић Св. Арх. Михаил 3
9 Дикић Св. Кирјак м.д. 3
10 Димовић Св. Никола 1
11 Ђурђевић Св. Ђурђиц 1
12 Ђуричић Св. Симеон 1. Сеп. 13
13 Ђуричић Св. Георгије 6
14 Ђурић Св. Кирјак М.д. 5
15 Зорић Св. Никола 13
16 Јанић Св. Арх. Михаил 3
17 Јанковић Св. Никола 1
18 Јелисављевић-Секулац Св. Никола 1
19 Јеремић Св. Ђурђиц 1
20 Јовановић Св. Никола 3
21 Јовичић Св. Јован 18
22 Јовичић-Иванов Св. Јован 1
23 Јовичић-Новаков Св. Јован 1
24 Јовичић-Радовановић Св. Јован 1
25 Јоксић-Поповић Св. Ђурђиц 4
26 Игњатовић Св. Никола 11
27 Ковачевић Св. Никола 15
28 Ковачевић-Малешевић Св. Никола 1
29 Кокиновић Св. Никола 5
30 Крњулац Св. Никола 16
31 Крњулац Св. Јован 5
32 Малешевић Св. Стеван 2
33 Малешевић Св. Лука 2
34 Николић Св. Алимпије 14
70
АСАНУК, Акта Админ. Одбора за год. 1906.
48
35 Петковић-Војновић Св. Јован 1
36 Петровић Св. Никола 3
37 Радивојевић Св. Никола 2
38 Радосављевић Св. Јован 2
39 Рацковић Св. Никола 8
40 Ратковић Св. Јован 1
41 Романовић Св. Никола 3
42 Савић Св. Стеван 1
43 Свирачевић Лазарева субота 1
44 Симичић Св. Лука 3
45 Сретковић Св. Ђурђиц 16
46 Стојаковић Св. Трифун 23
47 Стојковић Св. Георгије 6
48 Станимировић Св. Ђурђиц 1
49 Стефановић Св. Георгије 2
50 Цветковић Св. Јован 7
51 Угљешић Св. Игњатије Богон. 1
52 Филиповић-Радић Св. Георгије 1
Крсне славе Брестачких фамилија данас:
Број Списак фамилија са презименима Славе – крсна имена
1 Мијајловићи Св. Игњатије Богон.

2 Гудовићи и Јовановићи Свети Стефан
3 Адамовићи, Војновићи,
Вукосављевићи, Глушци,
Драгојевићи, Драгичевићи, Св. Јован
Јовановићи, Јовичићи,
Лазаревићи, Радосављевићи,
Саватићи и Цветковићи
3 Стојаковићи Св. Трифун
4 Марковићи, Михаиловићи, Лазићи Лазарева субота
и Савићи
5 Јапићи, Ђуричићи, Кокар, Лазићи, Св. Георгије
Нешковићи, Рувидићи и Топићи
6 Ђурчићи и Веселиновићи Преп. Симеон Столпник
7 Јокићи Св. Јоаким и Ана
8 Грчићи, Дикићи и Ђурићи Преп. Киријак Отшелник -
Михољдан
9 Волчевски Св. Петка
10 Гавриловићи, Малешевићи, Св. Лука
Саватићи и Симичићи
11 Брдаревићи Св. Димитрије
12 Лазаревићи и Ракановићи Св. Аврамије Затворник
49
13 Богдановићи, Крњулци, Лазићи и Св. Ђурђиц
Сретковићи
14 Андрићи, Грчићи, Јанићи, Матићи, Св. Арх. Михаил
Николићи и Станишићи
15 Николићи Св. Алимпије Столпник
16 Богдановићи, Богичевићи, Белићи,
Дикићи, Димитријевићи,
Дмитровићи, Ђурићи, Зорићи, Св. Никола
Игњатовићи, Илићи, Јокићи,
Ковачевићи, Кокиновићи, Котур,
Мирковићи, Радивојевићи,
Рацковићи и Романовићи
НАТПИСИ НА НАДГРОБНИМ СПОМЕНИЦИМА

У ПОРТИ ЦРКВЕ У БРЕСТАЧУ
У порти Брестачке цркве налази се пет надгробних споменика и једна

спомен плоча постављена на фасади лево од улаза у храм. Упркос прохујалим
вековима, натписи на овим каменим белезима релативно су очувани и
читљиви. Несумњиво је да имај меморијалну и културно-историјску вредност.
Захваљујући митрополијској архиви у Сремским Карловцима, рукописима и
публикацијама досадашњих вредних истраживача, као и увидом на терену, у
могућности смо да бар приближно осветлимо биографије особа које у овим
гробницама почивају. Натписи не сведоче само о једном, наизглед давно
прохујалом, времену и људима који су га чинили, они су и својеврсна слика
честитости и пожртвованости наших крстоносних предака. Свој животопис
неизбрисиво су уткали у историју једног малог сремског села.
Кренимо редом, од најстаријег сачуваног каменог споменика у
Брестачу.
Георгије Берисављевић
На југоисточној страни, у близини олтара, на непун метар од храма,
стоји усправан надгробни камен са следећим записом: „Здје почивает јереј
Георгиј П. М. д 1762“.71 Име овог свештеника први пут се спомиње 1744.
године, када је Брестач забележен као „ново село“ без цркве,72 а потом 1748, у
извештају који је рађен за потребе Сремске Епархије.73 То је доба у којем
Брестач територијално припада тзв. Провинцијалу, или Паорији, како су тај
део цивилног Срема подругљиво називали они из Војне границе. У склопу је
Румског властелинства племића Пејачевића, још увек нема цркву, и место се
обнавља пошто је више пута било расељавано, услед ратова, епидемија куге и
колере, турске окупације и тешких економских прилика. Поп Георгије је, у
поменутом спису, на име милостиње прикупио и предао 10 форинти; за
71
Натпис је на старој ћирилици, остале доносимо у савременом облику.
72
Д. Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, 47.
73
АСАНУК, МП „Б“ 1748/19.
50
сидоксију, односно таксу намењену свом дијецезану, издваја прописаних 6
форинти, као и 65 новчића димнице, то јест пореза који је прикупљан од
сваког домаћинства,што ће рећи од сваког оџака. Следећи документ у којем се
наводи овај свештеник датира из 1751. године, и чува се такође у
Карловачком архиву.74 Поред текућих новчаних издвајања, затим кратког
пописа водећих људи у месту, незнани хроничар бележи још један драгоцен
податак, презиме попа Георгија - Борисављевић. Димитрије Руварац његово
име налази и у спису из 1756. године, 75док му презиме чита као Велисављев.
Исто уноси и Велимир Михаиловић у свом Презименику.76 Међутим, други
један наш историчар, Коста Петровић, у тексту Статистички подаци о Сремској
епархији у 1750-51 години, утврђује да је реч о презимену Борисављевић. 77
Увидом у оригинал регистра из 1751, и поред неких давнашњих преправки,
није сасвим јасно уписано презиме. У последњем писменом сведочанству којим
располажемо, Георгије се (јасно се то види) презива Берисављевић, а дата је
и његова службена каракеристика: „Сингелију не имјет, седам тајни црковни
не знает, литургију не служит, читати не видит.”78 Спис је недатиран, и према
забелешки архивара, ради се о добу када је на митрополијском трону Павле
Ненадовић, а као могућа година наводи се 1763. Других података о Георгију
немамо, осим оног о години смрти са надгробног камена ПМд (преставилсја
месеца декембра) 1762. Скраћенице су иначе карактеристичне за надгробне
споменике из тог времена. Како рекосмо у уводу, храм у Брестачу, у месту које
онда једва да броји тридесетак кућа, основан је 1750. године, што ће рећи за
живота јереја Берисављевића. Без валидних службених докумената, без
потребног образовања и слабог вида, Георгије је ипак представљао стуб
духовних власти у Брестачу. Нема сумње да је он један од оних чијом је
заслугом подигнуто првобитно црквено здање, а засигурно и човек који је
предводио насељенике у обнови села. 79
Стојан, Ангелина и Игњатије Стефановић

У порти с јужне стране храма, покрај зида до улице, налази се
надгробна плоча на којој стоји следећи натпис: „Читатељу, не чуди се гробу
овому, таков будет конец животу твоему (...) Земља сербска на свет нас
донела, а Угарска у недра примила. Здје почивает раб Божји Стојан
Стефановић и супруга Анге... преставилсја 1782, и син јереј Игнатиј, парох
Брестач места, представилсја месеца декембра 5 дне 1797, поживе 75 лет.“
Према сачуваном породичном предању, Стојан је заправо Стефан, па је тако и
уписано на обновљеном надгробном камену из 2006. године. По истој легенди,
Стефан је био свештеник, а он и Игњатије сматрају се родоначелницима
породице Стефановић, чији потомци данас живе у Брестачу, Београду, у
Немачкој и САД. Међутим, неколико докумената нам указује на другачији
74
АСАНУК, III, ПМБ, кут. 15, инв. бр. 2.
75
Српска митрополија карловачка око половине XVIII века, 1902, 22.
76
В. Михаиловић, Српски презименик, 139.
77
Зборник за историју, бр. 16, Нови Сад, 1956, 89.
78
АСАНУК, МПБ, кут. 84, Н-Срем, 18.
79
Натпис са Георгијевог надгробног камена дословно преноси Петар Момировић у
књизи Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 1, 249; Фотографија споменика
налази се у публикацији Сеоске цркве и гробља у Војводини, 22.
51
закључак. У Аустријском попису становништва из 1749. бележи се да је у
Брестачу живео Стојан Стефановић.80 Петар Момировић, у споменутој књизи
Стари српски записи и натписи из Војводине, на страни 418, поред осталих
података које преписује са камена, недвосмислено бележи име – Стојан.
Тврдња да је Стефан био свештено лице не чини нам се веродостојном, јер на
надгробној плочи нема таквог записа. Такође, у исцрпном попису некадашњих
Брестачких пароха из 1905. године, у којем су дате и године службе, нема
његовог имена.81 Додуше, јесте постојао један Стефан Стефановић, син Воина,
трговца и арендатора из Брестача, али се у Матичним књигама уписује од
године 1833. И није био свештеник. С друге стране, Стојан Стефановић
спомиње се у два опширна документа похрањена у архиву САНУ у Сремским
Карловцима. У првом, који представља копију контракта, односно уговора, а
који је писао игуман Михаило 25. августа 1762, склопљен је споразум по којем
се Стојану Стефановићу, трговцу из Брестача, за цену од 11 дуката годишње,
дозвољава да за исхрану свиња храстовим жиром користи шуму Бешеновачког
манастира.82 Други документ сачињен је 18. новембра 1762.83 Реч је о тужби
коју митрополиту Павлу Ненадовићу упућују прво потписани Стојан
Стефановић и двојица Брестачана. Преосвећеном се указује да управа
манастира није у потпуности испоштовала све тачке из склопљеног уговора и
од њега се захтева да он пресуди у овом спору. У поменутом архиву нема
потом ни једног другог писаног трага о овом случају, па нам остаје само да
нагађамо на који је начин парница разрешена. Међутим, несумњиво је да је
Стојан Стефановић један од имућнијих житеља Брестача, кад у прилично
удаљено Бешеново (око 30 км), на јужне обронке Фрушке Горе, може да води
своју марву. Претпостављамо да је био и један од већих приложника, чијом се
новчаном потпором изградио првобитни православни храм у селу, на шта нам
посредно указује и његово гробно место. Заједно са њим, како стоји на плочи
оштећеној зубом времена, леже и земни остаци његове супруге Анге, или, што
је вероватније, Ангелине. Узгред, да се заиста ради о трговцу а не о
свештенику, доказује и Нада Вујиновић, потомак Стефановића по женској
линији.84 Старе матичне књиге из тог времена нису сачуване. Осим попа
Игњатија, који није имао потомства, не знамо поуздано ко су други Стојанови
наследници. У периоду 1749-1940, дакле читава два столећа, у селу имамо две
фамилије Стефановића. Прва се бавила трговином, виноградарством и
крчмарењем, а друга само пољоделством. Прва је селу дала и два свештеника,
1785 и 1817, и једног кнеза, 1851. Већ 1805, две деценије по Стојановом
упокојењу, у селу живе и раде два брата, Михаило и Гаврило Стефановић. 85
Михаило је узгајао винову лозу на површини од око 25 ари, док је Гаврило био
свештеник у Брестачкој цркви. Чини се да је ово генеалошки траг који води од
Стојана.
80
ДАХЗ, Фонд Угарске дворске коморе, Urbaria et conscriptia; ИАС, Микрофилмови,
Коморски Срем, Ф11/110, 1748-1754.
81
Српска православна Митроп. карловачка, по подацима од 1905. год., 321.
82
АСАНУК, МПБ, 1762, 150.
83
АСАНУК, МПБ, 1762, 196.
84
Н. Ј. Вујиновић, Вуковар једне младости, 158.
85
АСАНУК, К 1805, кут. 20/32.
52
Треће, уклесано име на храпавој површини заједничког надгробног
споменика јесте име јереја Игњатија. У регистру свештеника из 1905. године
прибележено је да је Игњатије Стефановић у Брестачу пастирствовао укупно
12 лета, од 1785. до 1797. Ова последња година видљива је и на каменом
белегу. Једно време радио је и као духовник протпопијата Митровачког за
села у Брестачком окружењу. У Карловачком архиву сачувано је још једно
писано сведочанство, које, у многоме, употпуњује биографију овог
свештеника.86 Јереј Игњатиј, удовац без деце, упокојио се 5. децембра 1797. у
69 години живота. Био је „добар, трезвен, исправан и живота часна“.
Убележен је и податак да је рукоположен 29. августа 1757, од Павла
Ненадовића и да је располагао грунтом од 15 јутара. Подсетимо да на
надгробној плочи пише да је Игњатије рођен у „земљи Сербској“, која је у то
доба још увек под турском управом. Брестач 1797. има 119 кућа и броји нешто
мање од хиљаду становника, што указује да је једно од већих насеља у доњем
Срему. Постоји и једна славено-сербска школа са учитељем Јованом Лукићем,
којом руководи црква. Приход свештеника за дванаест месеци службе износио
је зато доба скромних 68 форинти. Ако узмемо у обзир да је нова православна
црква у Брестачу подигнута 1792. године, нема сумње да је парох Игњатије
Стефановић учествовао у њеном оснивању и градњи. У наредном веку
потомци Стефановића даваће својој деци и унуцима имена Стојана и Игњатија,
оца и сина.87
Јован Сретковић
На јужној фасади храма, покрај певнице, стоји натпис следећег
садржаја: „Три сина оцу своему у спомен, јереју Јовану Сретковићу, пароху
Брестачком поставише. 67 лета поживе и в тих 45 последњи пастировав. В
1803 л, месеца марта 19. престави се и при темели певнице положи“. 88 О попу
Јовану имамо три писана трага, од којих је један, по свему судећи, непотпун и
нетачан. Кренимо прво од њега - у споменутом регистру свештеника
Карловачке митрополије из 1905. године, за пароха Јована Сретковића се
каже да је у Брестачу служио од 1778. до 1812. Јасно је да је овај последњи
податак у супротности са годином упокојења која је исписана на надгробном
белегу. Други податак, хронолошки старији, а како ћемо видети и поузданији,
преноси Димитрије Руварац: „Брестач, 1766, Јован Сретков, рукоположен 12.
јула 1758.“89 Кад наведеној години додамо бројку 45, слика постаје потпунија.
У трећем запису се констатује да је Јован, духовник протопопијата
Митровачког, преминуо 19. марта након десетодневне болести. 90 Године
службе говоре да је јереј Јован засигурно учествовао у подизању новог
Брестачког храма, као и у дочеку и смештају 184 избеглице из Јагодине и
86
АСАНУК, К 1790, 68/8; МПА, 1797/33.
87
ИАС, СПЦ Брестач, Матичне књиге рођених и крштених, 1828-1900.
88
Текст у целини и у оригиналу наводи Петар Момировић у књизи Стари српски записи
и натписи из Војводине, књ. 2, 142-143.
89
Р. Перовић, Грађа за историју српског покрета у Војводини 1848-1849, 247. Црквене
власти су често у својим списима користиле скраћенице, тако да су понекад презимена
остајала без суфикса `ић`.
90
АСАНУК, К 1803, кут 17/82.
53
околних села, након угушења буне у Кочиној крајини.91 Његовом заслугом,
такође, село у то време има школу и учитеља. Његов унук Јован пошао је
његовим примером. Након свршене Гимназије и Богословије, служио је као
свештеник у Брестачу 1805 – 1812.
Баја Живковић
На надгробној плочи од црвеног мермера, узиданој у фасади храма на
југо-источној страни, у близини олтара, уклесан је следећи натпис: „Три сина
оцу своему Баи Живковићу, купцу и житељу Брестачкому, спомен овај
поставише. 59 лета поживе, а во вјечност пресели се месеца јануарија првог
1807. года“.92 Баји Живковићу улазимо у траг у књизи Славка Гавриловића
Прилог историји трговине и миграције Балкан-Подунавље XVIII и XIX столећа.
Цинцарског је порекла. Рођен је у Блацу, у области грчке Македоније, а у Срем
је прешао код Земуна, 1764. године. Чини се да је своје цинцарско име
заменио српским још пре доласка у Срем, јер се у документима оно нигде не
спомиње. Према нашем мишљењу, старо име и презиме му је Бајо Живјакас.
Био је по занимању трговац („купац“), који испрва тргује ситном бакалском
робом - уљем, појасевима, марамама, концем и посуђем од глине, а касније и
робом на велико, посебно житом. Баја се по свој прилици обогатио, стекавши
лепо имање, о чему нам сведочи још један податак. Наиме, његов рођени брат
Јанко, због нерегулисаног држављанства, био је принуђен да прода сав свој
иметак и врати се у Србију. Тако је свом брату Баји уступио кућу за 450,
сувачу за 300, обор и запрегу за 200 и житарице за 300 форинти. Све укупно,
поприлична сума за оно време. То што је Баја имао своју кућу говори да је био
аустријски поданик с положеном заклетвом, 93 ожењен и трговац на велико, а
не торбарски трговац који је располагао мањим новчаним средствима и
капиталом. На основу његовог гробног места, претпостављамо да је један од
првих људи у селу и велики приложник у градњи нове Брестачке цркве.
Богатији Цинцари су и иначе волели да буду сахрањивани у близини храмова,
чинећи велике поклоне и завештавајући новац свештеницима за молитве за
спас њихове душе. Потомци Бајини наследиће и наставиће даље с трговином и
закупљивањем (арендацијом) земље. Последњи Живковићи, којих више нема у
Брестачу, записани су у Матичним књигама половином XIX века. Имали су две
куће у центру села, на бројевима 2 и 3, ковачку радњу и кафану.
91
Р. Прица, Насеља у Срему, Насеља у Срему - настанак, развој, значајни историјски
догађаји, 40.
92
И овај натпис даје П. Момировић, у другом тому своје књиге, на страни 246.
93
Заклетва је полагана код виших власти и о њој је издавана званична потврда.
Заклетва гласи: „Ја, Баја Живковић из места Блаце у Турској родом, заклињем се
живим Богом и пресветом нераздељивом Тројицом, Оцем, Сином и Духом светим,
преблаженом дјевом Маријом и свецима Божјим да се желим сасвим одрећи досадањег
турског поданства, и да сам га се одрекао, а примио поданство њеног цесарско-
краљевског апостолског величанства Марије Терезије и Јосифа II римског цара и
узвишеног дома Аустрије, и да у њихову поданству желим живети и умрети. Тако ми
Бог помогао, преблажена дјева Марија и изабрани Божји.“ У Руми су Цинцарски трговци
1792. основали малу капелу на којој се служило на грчком језику све до половине
наредног века. (Цитирано према књизи Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, 102-103 и
211.)
54
Блац на карти Егејске Македоније
Василије Сретковић
У порти, са јужне стране храма, на равно положеној каменој
надгробној плочи, стоји следећи натпис: „Здје почивает раб Божји Јереј
Василије Среткович, парох Брестачки. 36 лета поживе, а 1878, стара 83 лета
престави се супруга јего Екатерина, 1836 по попа лиел (...).“ Није јасно да ли
је на исто гробно место, пола века доцније, положена његова попадија
Катарина, са којом је имао кћери Софију, рођену 1829, и Ану, јер је текст на
надгробном камену поприлично избледео. Василије је према запису
Митровачког протопрезвитера преминуо 29. августа 1831. и сахрањен два
дана касније. Рођен је 1795, родитељи су му били земљоделци. Свршио је
Карловачку Гимназију, затим 1814-1816. похађао Богословију, након чега је у
митрополијској згради провео годину дана као канцелиста. У школи је „био
доброг гласа, и обхођења доброг“. Знао је немачки језик. Од 1817-1825, у чину
ђакона, млади Василије је помоћник Брестачком свештенику Гаврилу
Стојановићу. У раздобљу од 1819 – 1825 радио је на месту учитеља у локалној
основној школи. Рукоположен је у чин свештеника 14. марта 1825. и одређен
за администратора парохије Вуковарске, где проводи три године. Период
његове свештеничке службе у Брестачу је од 1828-1831.94
94
Надгробни натпис цитира П. Момировић у 5 тому своје књиге,108; Сербски летопис
за год. 1825, перва част, Будим, 1826, 12; АСАНУК, Списак богослова карловачке
богословије 1794-1820; К 1824/5, кут. 44/17; К 1831/32, 52/103.
55
Теодор (Бошко) Момировић
На зиду, лево од улаза у храм, стоји спомен-плоча на којој је исписан
следећи текст: „Бошко Момировић, свештеник, убијен од стране аустро-
мађарске казнене чете 16. септембра 1914.“ Право име му је Теодор, док су га
Бошком прозвали мештани Брестача. Рођен је у Шиду 1883. По свршетку
Гимназије и положене матуре, 1901. уписује се на прву годину Карловачке
Богословије.95 Рукоположен је 1906. и одређен за пароха у Брестачу. Доцније
постаје чланом Карловачке Епархијске скупштине (1907). Са супругом Зорком
имао је троје деце: син Златоје свршио је права и био судија у Митровици, а
други, Лазар, Богословију, и као свештеник служио у Карловцима. Бошко,
трећи син, рано је преминуо и сахрањен у Брестачу, 1907. Поп Теодор говорио
је мађарски и немачки језик. Године његове службе поклапају се једним делом
са годинама у којима у месту учитељује сликар Стојан Аралица (1904-1909). По
избијању Првог светског рата, након краткотрајног боравка делова српске
Тимочке дивизије у селу, половином септембра 1914, мађарске војне власти га
хапсе и подвргавају мучењу. Паљени су му бркови и брада, стављана
жеравица у уста, ударан је кундацима. Предвече, 16. септембра, он и
општински чиновник Васа Букалов96 одведени су у двориште једног оближњег
сеоског домаћинства и живи спаљени у житном чардаку. 97 Недуго затим, на
месту погубљења самоникла је црвена ружа. Теодор Момировић сахрањен је
на месном гробљу, крај свог сина Бошка.
Г. Берисављевић Ј. Сретковић В. Сретковић
95
АСАНУК, Управа прав. српског Богосл. училишта Карловци, бр. 123/1901-2.
96
Букалов је пре Брестача био општински благајник и бележник у Руми 1907, док је у
Брестачу на служби од 1910, заменивши свог претходника Милу Шојата, који је пре
Брестача радио у Путинцима (ИАС, Извештаји жупаније сриемске, 1907, 165; 1909, 199;
1910, 191).
97
Т. Искруљев, Распеће српског народа у Срему и Маџари, 51-54.
56
Б. Живковић Браћа Стефановић Т. Момировић
КАПЕЛА СВЕТЕ ПЕТКЕ
Капела посвећена преподобној мајци Параскеви/св. Петки (14/27.

октобар), била је задужбина Брестачке фамилије Радивојевић. Није утврђено
када је тачно подигнута, мада се зна да је то било негде у другој половини XIX
века. Према породичном предању, један од мушких чланова Радивојевића, по
имену Павле, видео је светитељку док је чувао стоку недалеко од села. Сишла
је са облака и заветовала га да јој подигне обележје, на око 150 метара
југоисточно од цркве, што је овај недуго потом и урадио. При копању темеља
пронађено је неколико икона, које су, по свој прилици, оставили за собом
житељи у некој од присилних сеоба. Ратни хроничар Светозар Николић
преноси сеоско предање по којем је том приликом пронађен цео иконостас и
двери са олтара, те да је то био део инвентара давнашње Брестачке цркве.
Према казивању Боже Стојаковића, које је слушао у народу, Павле је за
зидање капеле ангажовао једног мајстора зидара. Међутим, преконоћ би оно
што је он урадио ујутро освануло порушено. Нису помогла ни Павлова ноћна
дежурства. Нови дан донео би исту невољу. Најзад, једне ноћи, Павлу се у сну
указала светитељка и посаветовала га да је само на њему и његовим рукама
да црквицу изгради. `Како ћу, кад не умем`, упитао је Павле. `Почни, и све ће
ти се само рећи`, зачуо је одговор. Тако је и било, кад је Павле узео алат и
цигле и стао да зида своју задужбину. Након што је саграђена, поред капеле је
ископан бунар са лековитом водом која је лечила болести главе и очију.
Капела је убрзо била чувена у овом делу Срема, па су је о празницима,
посебно на дан св. Петкe, обилазили бројни посетиоци. Старији Брестачани
сећају се да су у озидани бунар бацани новчићи за срећу и здравље.
Историјски записи нам сведоче да је Павле рођен 1819. године. Женио
се два пута. У првом браку са годину дана старијом супругом Маријом имао је
три кћери, Стану, Кумрију и Племенку, у другом, са супругом Ксенијом, кћер
Митру.98 Учесник је Буне из 1848/9. Не знамо како је црквица изгледала, јер
чланови породице нису сачували њену фотографију. Поједини мештани веле
да је грађена по угледу на цркву водицу у Бешки. Према катастарском плану,
величина поседа на ком се налазила износио је 6 ари и 37 кв. метара.99
98
АСАНУК, МПА 1857/643; ИАС, СПЦ у Брестачу, Матичне књ. крштених 1849.
99
Катастарска општина Брестач, Копија плана, бр. посед. листа 4.
57
Досад имамо три историјска документа о капели. Први је из 1873, када
је за извесне оправке Црквена општина издвојила 23 форинте.100 Изгледа да
су поправке на њој биле озбиљније природе, а то се није могло без дозволе
виших црквених власти. Стога, 8. јула 1875. године, чланови одбора
састављају молбу и упућују је у Карловце, патријарху Прокопију Ивачковићу:
„Ваша Свјатости
Милостивиј Господине, долеподписата Православна црквена обштина
поднела је молбу под бројем 6, 1873. године, Његовој Преузвишености Г.
Никанору Грујићу, Администратору Патријаршије Србске ради обновљења
старе наше капеле, и ту молбеницу предаде Г. парох Илија Малешевић, парох
мјесни, самому Његовој Преузвишености Г. Никанору Грујићу у руке, и до
данас још ми не добисмо дозволе, ради чега са колена преклоненим молимо
Вашу Свјатост да би поделили дозволу и Светога Вашег благослова.
У прочем љубећи Вашу Свету десницу остајемо понизними
Илија Малешевић, парох

Милош Ковачевић
Никола Николић
Срета Сретковић“
Други запис је од 07. јуна 1908, у којем

Брестачки свештеник Теодор Момировић
обавештава Конзисторију у Карловцима о прекиду
богослужења због чишћења и укршавања унутрашњости цркве, поводом
предстојеће храмовне славе Сабора св. Архангела Гаврила 13. (26.) јула.
Црквене утвари премештене су у „стари храм“, односно капелу, у којој је
служба настављена.101
Капела св. Петке постојала је око један век, све до 1948. године, када
су локални и обласни комунистички функционери одлучили да је поруше. У
плану су, како је то онда рађено по директивама и наредбама виших
партијских господара, имали изградњу тзв. дома културе, односно места на
којем би се држали партијски скупови, организовале приредбе и прослављали
новопрокламовани државни празници. Дакле, уклањано је једно светилиште
да би се на његовом месту градило друго, посвећено лажним идолима.
Рушењу су се успротивили старији и побожнији мештани, али њихове бројне
протесте и незадовољство власти нису узеле у обзир. На иницијативу Среског
одбора пројекат за дом израдио је инг. Захарије Ристић, чиме је судбина
капеле била дефинитивно утврђена. Негде ујесен 1948, окупљени су мајстори
задужени за прве радове, односно скидање крова. Присутна је била и група
старијих Брестачана, предвођени својим свештеником Вићентијем, који су
немо посматрали оно што се збива. Када је скинут први цреп, како пише у
Летопису цркве, на дотад ведром небу, одједном су се појавили густи црни
облаци и недуго затим на село се стуштила незапамћена олуја, праћена
градом и јаком кишом. За неколико дана капела је уклоњена, да би тек после
100
АСАНУК, АО 1896 321/274.
101
АСАНУК, К 1908, 45.
58
пет година на њеном месту била довршена предвиђена зграда. Поједине иконе
пренете су у цркву, а кључ од улазних врата данас чувају потомци
Радивојевића који живе у селу.
Случај Брестачке капеле, да га тако назовемо, иако по среди није био
случај већ намера, је 1949. године стигао и до самог Јосипа Броза. У подужем
писму, упућеном „маршалу“ 29. априла/16. марта, патријарх Гаврило у име
Светог Синода протестује због бројних невоља и зла које је, вољом нових
власти, снашло српску цркву, свештенство и верујући народ. Под редним
бројем 7, патријарх помиње и вандалско рушење Брестачке капеле посвећене
св. Петки.102
Нови дом културе у Брестачу постојао је око четрдесет година. У
међувремену је оронуо и запуштен. Нова општинска власт у Пећинцима је
2008. године одобрила и извршила његову темељну обнову, иако се знало да
је некад на том месту постојала капела. Данас, у самом месту, не постоји
добра воља ни код сеоске управе, ни код већине мештана, да се исправи
давно учињена неправда и црквица сагради макар уз фамозни дом културе.
Павле Радивојевић преминуо је 1883. и погребен на сеоском гробљу.
Временом је избледело сећање на његов подвиг. Како му гроб није имао ко да
одржава, и он је утонуо у заборав. На тристо корака од места на ком је некад
поносно стајала црквица, под незнаним каменим белегом Павле почива и сања
како изнова гради своју капелу.
Део центра Брестача са уцртаном капелом
102
Саво Б. Јовић, Утамничена црква, 51.
59
План капеле103
103
ПЗЗСК Петроварадин, Б – 393/ђ, бр. инв. 14567. План Бешчанске капеле - Цркве
водице, на основу којег је изграђена Брестачка капела.
60
СВЕШТЕНИЦИ БРЕСТАЧКЕ ЦРКВЕ (1566-1987)
Јован, 1566; Петар, 1566.

Георгије Берисављевић, 1744 – 1762
Захарија, 1751.
Игњатије Стојановић, 1751 – 1785
Јован Сретковић, 1758-1803
Јован Дабић, 1785-1792
Игњатије Стефановић, 1785-1797
Гаврил Радивојевић, 1789-1790
Гаврил Стојановић, 1798-1827
Гаврил Стефановић, 1805 – 1816
Јован Сретковић, 1803-1812
Василије Сретковић, 1828-1831
Василиј Јелесић, 1831-1832
Петар Стојановић, 1832-1852
Алексије Радовановић, 1833.
Петар Љубинковић, 1852.
Јован Сабовљевић, 1852-1854
Илија Малешевић, 1852-1890
Неофит Живковић, 1890-1891
Јован Магарашевић, 1891-1894
Корнилије Будић, 1892-1893
Јован Јовановић, 1893-1899
Миливој Поповић, 1893, 1896.
Лазар Сабовљевић, 1899-1906
Теодор (Бошко) Момировић, 1906-1914
Доситеј Тодоровић, 1916.
Илија Аћимовић, 1917-1921
Стеван С. Аврамовић, 1921.
Јован Тошић, 1923.
Петар Димитријевић, 1927.
Живојин Јанковић, 1928-1933
Ђорђе Станојевић, 1934-1935
Милисав М. Тодоровић, 1938.
Иларион, монах - 1940
Вићентије Јовић, 1945-1953
Рафаило Бабић, 1954.
Милутин В. Миленковић, 1955.
Живко Сувајџић, 1955-1961
Миодраг Матић, 1961-1968
Миленко Тукелић, 1968-1975
Велизар Живановић, 1975-1978
Боривој Веселиновић, 1978-1987
Томислав Којић, 1987. до данас
61
Јован поп, Петар калуђер, свештеници прве Брестачке цркве за
агарјанске владавине (1566).104 Црква под њиховим вођством издваја
прописаних 60 акчи годишњег пореза.
Георгије Берисављевић (1744-1762), оснивач и градитељ другог,
дрвеног храма. Предводио досељенике у обнови насеља. Почива у порти крај
олтара. Очуван му је надгробни белег. 105
Захарија (1751), по свему судећи, помоћни свештеник попа
Георгија.106Спомиње се као јереј који је 1751. у Брестачкој старој дрвеној
цркви венчао Стефана и Ану.
Игњатије Стојановић (1751-1785), рукоположен 29. 08. 1751, пре
тога био "иподијакон“. Једно време `намјестник` за протопопијат
Купиновачки.107 Поклонио Московски Требник цркви у Краљевцима, при
генералној визитацији 1763. 108 Његови отац и стриц припадају реду заслужних
житеља Брестачких. Син Гаврил и унук Петар пошли су његовим стопама и
били свештеници у Брестачу.
Јован Сретковић (1758-1803), рукоположен 12. 07. 1758, оснивач и
градитељ нове, зидане данашње цркве – почива крај певнице. Служио 45
година. Његов унук Јован наследио га је на његовом пастирском месту.
Јован Дабић (1785-1792), такође оснивач и градитељ данашње цркве
у којој је служио седам година.109
Игњатије Стефановић (1785-1797) оснивач и градитељ цркве,
почива у гробници у порти, десно од улаза.
Гаврил Радивојевић (1789-1790). Свега годину дана месни парох.
Његови потомци и данас живе у селу. 110
Гаврил Стојановић (1798-1827), рођен 1771, син попа Игњатија, „у
катихисису одличан, пастирска богословија врло добра, гласа доброг“. Отац
петоро деце. Бавио се воћарством. Јереј је за бурних година Тицанове буне
која је имала драматичан одјек у Брестачу. Његовом заслугом прихваћене су
избеглице 1813, након слома Карађорђевог устанка. Склопио уговор са
цимермајстором Шмитом, "житељем Румским" (01. 07. 1816.) за покривање
цркве "ситном чамовом шиндром, и за цели покривач церкве собствене ексере
дати, и когда церков будет со всем покривена он должен будет целиј кров
церкве својом цервеном фарбом офарбати". Потписник је уговора са
дрворесцем Павлом Бошњаковићем (29. 08. 1822.) за израду иконостаса и
певница. Није дочекао да види осликан иконостас, 1834. Преминуо је 3.
104
105
О свештеницима Г. Берисављевићу, И. Стефановићу, Јовану старијем и Василију
Сретковићу, више у поглављу под насловом Натписи на надгробним споменицима. У
загради дајемо године службе.
106
АСАНУК, III, ПМ "Б", кут. 15, инв. бр. 2.
107
Српска православна Митроп. карловачка, 321; АСАНУК, МПА, 1751/170; МПБ,
1767/90.
108
П. Момировић, Стари српски записи и натписи у Војводини, књ. 1, 265.
109
Српска православна Митроп. карловачка, по подацима од 1905, 233.
110
Исто.
62
октобра 1827. На свештеничком месту наследио га је његов син Петар. Осим
њега имао је и кћер Стану, удату у Сибач. 111
Гаврил Стефановић (1805-1816). Потиче из стародеделачке
фамилије, подељене на трговце и земљоделце. Пастир је друге Брестачке
парохије. Имао је брата Михаила с којим је дуго био у свађи због нерешеног
наследства. Бавио се виноградарством, садећи различите врсте лозе. Доцније
живео у Нерадину.112
Јован Сретковић (1803-1812). Рођен око 1780. у Брестачу. Унук поп
Јованов. Испрва учитељ у месту. Свршио Гимназију и Богословију у
Карловцима с одличним оценама. Помоћник је паросима Стојановићу и
Стефановићу. Успешно се бавио воћарством, првенствено узгајањем шљива на
површини од 2 јутра. Преминуо је 17. октобра 1812. и сахрањен у Брестачу.
Према једном запису, његова попадија је након његовог упокојења живела са
децом сиротињски.113
Василије Сретковић (1828-1831), почива у порти, близу певнице.
Његову молбу црквеним властима у Карловцима од 20. априла 1819, да буде
произведен у ђакона, подржали су сеоски прваци својим атестом у којем
између осталог наводе да је њихов учитељ `честнога, мирног и доброг
обхожденија.`114 О Василију више у одељку под насловом `Натписи на
надгробним споменицима у порти цркве у Брестачу`.
Василиј Јелесић (1831-1832), родом из Буђановаца. Кратко се
задржао, опслужујући као администратор Брестачку парохију.115
Петар Стојановић (1832-1852), рођен у Брестачу 1805, рукоположен
6. децембра 1831. од митрополита Стефана Стратимировића. „Ожењен и
добро живет, нарави је примерне, има сопствени дом и парохијску сесију“. Са
попадијим Јелисаветом имао осморо деце, „које пристојно васпитава“ – синове
Љубивоја, Гаврила, Михаила, Милана и Милена (близанце), и кћери Еву, Олгу
и Љубосаву. Деци су кумовали Драгић Живановић и високоучени Гдин Јаков
Живановић, професор из Карловаца. Јелисавета је родом из Старих Бановаца,
из фамилије Лазаревић, из које је и мајка Милице Стојадиновић Српкиње.
Милица је Јелисавету звала сестром. Петар потиче из породице свештеника.
Његови, отац Гаврил и дед Игњат, били су такође јереји у Брестачком храму.
Петар се школовао у Сегедину и Карловцима. Говорио је немачки, служио се
латинским језиком. Једно време радио као учитељ у Брестачкој школи и ђакон
у цркви. Са сликаром Константином Лекићем из Земуна и позлатаром
Димитријем Лазаревићем из Карловаца, 2. септембра 1834. склопио уговор за
сликање, позлату и марморирање иконостаса, певница, архиепископског
престола и зидова цркве. Опслуживао цркву у Суботишту, 1839. Учествовао је
на великој Мајској скупштини Срба у Сремским Карловцима, 1848. На
последњим странама Његошеве књиге Лажни цар Шћепан Мали, објављене у
Загребу 1851, забележен је као пренумерант. Преминуо је 24. децембра 1852,
111
АСАНУК, Списак богослова карлов. богословије 1794-1820; К 1827, 47/118.
112
АСАНУК, К 1805, кут. 20/32; К 1816, кут. 34/21.
113
АСАНУК, К 1810/11, кут. 27/27; К 1812, кут. 29/196; МПБ 1812/10.
114
АСАНУК, К 1819, кут. 39/98.
115
ИАС, СПЦ Брестач, МК крштених.
63
у 5 сати изјутра, у 47-ој години живота, и сахрањен наредног дана на гробљу у
Брестачу.116
Алексије Радовановић (1833), помоћни свештеник Петру
Стојановићу, пре тога парох у Сибачу.
Петар Љубинковић (1852). Привремени свештеник, након упокојења
Петра Стојановића.117
Јован Сабовљевић (1852-1854), рођен 1822, свршио Гимназију у
Карловцима, рукоположен 27. маја 1847. од Епископа Карлштадског Евгенија
Јовановића. Говорио „српски, немецки и латински“. Са супругом Аном имао
четворо деце, три сина и кћер. Пре Брестача служио у Лаћарку, где је касније
и преминуо, 10. 05. 1868.118
Илија Малешевић (1854-1890), ожењен Евицом, отац два сина и
једне кћери (син Богољуб као дете преминуо и сахрањен у Брестачу). Рођен је
1823. у Новом Саду, рукоположен 21. 03. 1854. од Епископа Будимског
Арсенија Стојковића. Школовао се у Кечкемету, Сегедину и Карловцима. Знао
немачки, мађарски и латински. Био учитељ у Огару 1849-1850 и Лаћарку 1853.
У Брестачу имао сопствени дом и парохијску сесију. Бавио се воћарством. Са
мајстором зидаром Карлом Хофманом и дрводељом Францом Алтманом
склопио уговор о поправци цркве, замене кровне шиндре црепом, 1865. У селу
је био познат по својој строгости и правичности. У сродству је са Милицом
Стојадиновић Српкињом. Пријатељ је Вука Караџића. Преминуо је 17.
фебруара 1890. и сахрањен на Брестачком гробљу. Очуван му је надгробни
белег.119
Неофит Живковић (1890-1891). Рукоположен од Никанора Грујића
1867. Свршио тзв. нормалну (основну) школу у Силбашу 1875, једном од
најстарији насеља у Бачкој. Претходно служио у Моловину 1870, Ђипши 1876,
Визићу 1876-1887, затим у Брестачу, најзад у Суботишту 1891. Рођ. 1825,
преминуо 1892. и сахрањен у порти манастира Кувеждин. Спомен му подигла
Перса Јелачић.120
Јован Магарашевић (1891-1894), рођен 1867. у Сремској Митровици,
у занатлијској породици. У Новом Саду свршио Гимназију са испитом зрелости,
у Карловцима богословске науке 1886-1890, "са добрим успехом, морално
владање безпрекорно". Рукоположен 12/24 јануара 1891. "во ђакона", а 13/25
јануара 1892. у презвитера, од патријарха Георгија Бранковића. Ожењен, имао
једно дете. У Брестач стигао почетком фебруара 1891. Брестачка парохија је у
то време парохија V класе, па му је сходно томе припадала скромна месечна
плата од 41 форинте и 66 новчића. Претплатник је Доситејеве књиге Живот и
прикљученија из 1892. После Брестача парох у Суботишту, затим и Чепину
116
АСАНУК, К, 1852/58; К 1831/32, кут. 52/107; Косовац, 347; МК крштених; Преписка
Милица-Вук-Мина, 67; П.П. Његош, Лажни цар Шћепан Мали, 198.
117
О Радовановићу и Љубинковићу, у Српска православна Митрополија карловачка, по
подацима од 1905. год., 233.
118
АСАНУК, К, 1852/60; МПА 1864/129; 1868, К 192/122; МПА 1870/320.
119
АСАНУК, АО Ексибит за год. 1890, бр. 388; К 1856/253; МПА 1864/129, К 1865,
247/177; Преписка Милица-Вук-Мина, 166.
120
Косовац, 233, 284, 347; АСАНУК, Арх. Ш.О. 1875, кут. 3, 103/96; П. Момировић,
Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 4, 187.
64
1897. Сарађивао у Српском Сиону. Члан Архидијецезалног административног
одбора и Конзисторије (1907). Одликован црвеним појасом 1909. 121
Корнилије Будић, (1892-1893), јеромонах манастира Мала Ремета.
Рођен 1850. у Парабућу (данас Ратково), једном од највећих насеља у Бачкој.
У манастирима Гргетег и Фенек приправљен за монашки чин. Није слушао
богословске науке, „морално владање беспрекорно”. Рукоположен у
Карловцима 26. 12. 1883. у ђакона, затим одређен за јерођакона у манастиру
Фенеку. Дао новчани прилог за градњу споменика С. Стратимировићу 1894. По
потреби, често је администрирао у разним парохијама. Након службе у
Брестачу, служи у Сурдуку 1894-1895, Иригу 1897, Краљевцима 1898, Визићу
1902-1903.122
Јован Јовановић (1893-1899). Рођен 1868. у Старим Бановцима у
трговачкој породици. Свршио Гимназију у Карловцима с испитом зрелости,
Богословију 1889-1893. Рукоположен 25. 10. 1893. у ђакона, следећег дана у
презвитера у Саборној цркви у Карловцима. У Брестачу радио с прекидима.
Доцније парох у Иригу и Шашинцима. Имао је супругу Милену и кћер Невенку,
која је рано преминула и сахрањена у Брестачу 1899. 123
Миливој Поповић (1893 – администратор, 1896), родом из Сремских
Карловаца, из свештеничке породице, где је свет угледао 1863. Свршио
Гимназију и Богословију у Карловцима, 1882-1887. Рукоположен 1891. Једно
време капелан у Земуну (1892). Након Брестача свештеник у Грабову и
Свилошу, где је шест година био под суспензијом због тога „што се је пратио
селом гајдашем, а у његову стану да му је више пута гајдаш свирао.”
Свештеник у Вери, 1914-1915.124
Лазар Сабовљевић (1899-1906), рођен 26. 07. 1875. у Нерадину.
Свршио Гимназију с матуром и Богословију у Карловцима, 1895-1899. Током
школовања члан је и благајник богословског књижевног друштва Слога. Као
ученик завршне године, одлуком Саборског одбора од 21. 09. 1898, из
Клирикалног фонда добија стипендију од 120 форинти. Рукоположен за ђакона
24. 10. 1899, за презвитера 26. 10. 1899, од Епископа бачког Митрофана
Шевића. Удов, једно дете, син Богољуб, рођен 1900. у Брестачу. Супруга му се
звала Јелена-Јелка, девојачко презиме Малушевић. Преминула је веома млада,
у 24 години, и сахрањена на гробљу у Брестачу, крај рано умрлог сина Бранка.
Лазар је доцније капелан и протопрезвитерски помоћник у Саборној цркви у
Карловцима, и протојереј Доње цркве. Члан Архидијецезалног школског
одбора 1908. Објављивао је краће текстове у Новосадској Застави. За време
121
АСАНУК, Списак рукополож. свештеника 1873-1910, К 1909, 234/183, К 1914,
261/628; Косовац, 210, 212, 245, 347; Н. Гавриловић, Карловачка богословија 1794-
1920, 238; Именик достојанственика, чиновника и јавних службеника краљев. Хрватске
и Славоније, 212; Српски Сион, 1907, бр. 3, 3.
122
АСАНУК, Списак рукоположених свештеника 1873-1910, К 1915, 270/622; Српска
православна Митрополија карловачка, по подацима од 1905. год., 284, 313; Српски
Сион, бр. 7, 1894, 110, бр. 1, 1897, 13; бр. 7, 1898.
123
АСАНУК, Списак рукоположених свештеника 1873-1910; 1870, К 495/28; Именик
достојанственика, 1896, 284 и 1898, 289; Н. Гавриловић, Карловачка богословија 1794-
1920, 233.
124
Шематизам за год. 1892, 50; Српски Сион, 1893, 5 и 1896, 78/79 и бр. 40, 1899, 650;
Н. Гавриловић, Карловачка богословија 1794-1920, 248.
65
Првог светског рата два пута је хапшен у Карловцима и затваран у зграду
Кадетске школе у Сремској Каменици.125
Теодор (Бошко) Момировић (1906-1914).
Доситеј Теодоровић (1916), јеромонах манастира Крушедола
(Летопис). У Брестач стигао из Свилоша, након погибије пароха Теодора
Момировића. На почетку рата, током августа 1914, једно време провео у
затвору као таоц, а затим пуштен.126
Илија Аћимовић (1917-1921), рођен 19. 12. 1878. у Мирковцима.
Свршио Гимназију у Винковцима, Богословију у Карловцима 1898-1902. Током
школовања добијао стипендију из Клирикалног фонда у вредности од 120
форинти годишње. Рукоположио га Епископ бачки Митрофан 1902. у
манастиру Беочин. Говорио немачки, ожењен, имао двоје деце. Пре Брестача
служио у Маркушици 1903-1906, Рачи 1906-1908 и Мартинцима 1909.
Претплатник је Државног календара Краљевине СХС 1921. 127
Стеван С. Аврамовић (1921), из Сремских Карловаца, потом парох у
Сибачу (1923) и Карловцима 1947. Протојереј, носилац напрсног крста.
Похађао Богословију у Карловцима, 1908-1912. Августа 1914. био ухапшен и
затворен, а онда пуштен да се врати у Сибач.128
Јован А. Тошић (1923). Рођен 1883. у Бежанији. Свршио Гимназију и
Богословију у Карловцима, 1901-1908. Рукоположен 1908. Ожењен. Пре
Брестача служио у Суботишту 1909, а након Брестача у Крњешевцима и
Бежанији, где је на месту пароха наследио свог оца Атанасија.129
Петар Димитријевић (1927).130
Живојин Јанковић (1928-1933), родом из Сремске Митровице.
Богословију у Карловцима похађао 1911-1913.131
Ђорђе Станојевић (1934-1935), после у Сибачу.132
Милисав М. Тодоровић (1938), доцније у Суботишту (1939).133
(Летопис).
Вићентије Јовић, јеромонах, 1945-1953. Према Матичним књигама,
он је сахрањивао Брестачане изгинуле на Сремском фронту, у пролеће 1945,
чак и виђеније локалне комунисте. Успротивио се рушењу капеле 1948. 134
125
АСАНУК, Списак рукополож. свештеника 1873-1910, К 1914, 267/174 и 169; Косовац,
212, 297, 372; Именик достојанственика, 1904, 259; Н. Гавриловић, Карловачка
богословија 1794-1920, 252; Српски Сион, 1898, бр 39, 629.
126
АСАНУК, К 1914, 267/62.
127
П. Момировић, Стари српски записи и натписи у Војводини, књ. 5, 315; Српска
православна Митрополија карловачка, по подацима од 1905. год ., 230, 338, 343; Н.
Гавриловић, Карловачка богословија 1794-1920, 222; Српски Сион, 36, 1898, 584;
Календар, Београд 1921, 59-60; Именик достојанственика, 1917, 116.
128
Н. Гавриловић, Карловачка богословија 1794-1920, 221; П. Момировић, Стари српски
записи и натписи из Војводине, књ. 4, 333 и 404; АСАНУК, К 1914, 267/62.
129
Српска православна Митрополија карловачка, по подацима од 1905. год., 347; Н.
Гавриловић, Карловачка богословија 1794-1920, 256; П. Момировић, Стари српски
записи и натписи из Војводине, књ. 4, 361.
130
Казивања Р. Рацковића.
131
Н. Гавриловић, Карл. богословија 1794-1920, 233; АЈ, Фонд 69, 1918-1933.
132
АВ, Ф126/II – 3407/936.
133
Летопис; П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 4, 385.
66
Рафаило Бабић (1954), јеромонах. Пре Брестача служио у Рајевом
селу и Мохову, у којем га власти хапсе и затварају 1952. Након пензионисања,
живео у Рајевом селу.135
Милутин В. Миленковић, професор (1955). Публициста. У
Православљу писао о Милутину Миланковићу, у Православној мисли 1968.
штампао `Календар за сву хришћанску прошлост и далеку будућност: стари и
нови стил`. Аутор је књиге Природне лепоте и богатство Поморавља, Стига,
Браничева, Звижда и Хомоља, издате у Београду 1935. Пре Брестача парох у
Јакову, 1950-1952, и поново 1958-1959.136
Живко Сувајџић, (1922-2008), на служби у Брестачу од 1955-1961;
родом је из Врдника, доцније свештеник у Гргуревцима и Шуљму, најзад у
Врднику, где је произведен у протојереја и архимандрита, након што прима
анђелски образ-монашки постриг. Почива у порти манастира Раванице. 137
Миодраг Матић, (1961-1968). Рођен у Ваљеву 1933. Са супругом
Радмилом, медицинском сестром родом из Суботишта, погинуо 13. новембра
1968. у саобраћајној несрећи. Има сина Растка.
Миленко Тукелић (1968-1975). Рођен 1946. у Крњешевцима, од оца
Павла, црквеног појца, и мајке Јелене. Основну школу похађао у родном месту
и Шимановцима, Богословију у Призрену 1961-1965. Након Брестача са
супругом Георгином одлази у Шашинце (1975-1990), затим у Сремске Лазе и
Јанковце (1990-1992), онда у Чортановце (1992-1994) и најзад у Сусек (1994-
2008), где је и пензионисан. Живи у Сремској Митровици.
Велизар Живановић, рођен 1953. у Свилеуви код Коцељева.
Службује у Брестачу од 1975-1978, доцније у Војки и Сурчину као
протонамесник. Има достојанство протојереја-ставрофора, секретар је
Епископа сремског Г. Василија и старешина Саборног храма Светог оца
Николаја у Карловцима.
Боривој Веселиновић (1978-1987). Рођен 12. маја 1946. на Љукову,
где је похађао прва четири разреда основне школе, а друга четири у Инђији.
Прве две године Богословије учио у Београду, а друге две у Карловцима.
Служио у Прхову (1973-1978), Брестачу и Суботишту (1978-1987),
Добановцима (1988), Путинцима (1988-1998), Љукову (1998-2009). Ожењен
Лепосавом из Жарковца. Преминуо 2009.
Томислав Којић, од 1988. до данас. Рођен је 22. септембра 1964. у
Доњој Борини код Малог Зворника, од оца Драгомира и мајке Станојке.
Основну школу похађао у месту рођења, а Богословију у Карловцима, коју
завршава 1985. Рукоположен у чин ђакона 15. децембра 1987. у манастиру
Јазак, у чин свештеника 19. децембра 1987. у Саборном храму у Карловцима
(оба пута од Њег. преосвештенства Еп. Сремског Г. Василија). За свештеника у
Грабовцима постављен 1. јануара 1988, где службује до 16. септембра исте
године, а од тада до данас на служби је у Брестачу и Суботишту. Одликован је
звањем протонамесника, 7. јула 2007. Ожењен Славком.
134
Летопис парохије и цркве у Брестачу; ИАС, СПЦ у Брестачу, Књига преминулих 1945-
1949.
135
Д. К. Петровић, Историја сремске епархије, 119.
136
П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 4, 428-429.
137
Православље, Београд, 2008; Д. К. Петровић, Историја сремске епархије, 113.
67
Епитропи (председници црквених одбора) 138
Веселин Стојановић, 1751; Станоје Стојановић, 1751-1754; Јован
Радовановић, 1756; Рафаило Стефановић, 1789-1790; Сергије Јовичић, 1851;
Милош Зорић, 1856; Јован Ђуричић, 1870; Прока Сретковић, 1895-1897;
Драгомир Стојаковић, 1897-1900; Никола Радосављевић, 1900-1905; Душан
Зорић, 1907-1909; Чеда Цветковић, 1914; Ранко Сретковић, 1914.
Црквени тутори
Игњатиј Стојановић, 1751; Радојица Станковић, 1754; Радојица
Милутиновић, 1756; Дамјан Станимировић, 1835; Живојин Николић, 1870;
Мојсило Стојаковић, 1872; Ненад Ђурић, 1894; Петар Кокиновић, 1914.
Црквени појци
Урош Малешевић, 1863; Ђорђе Микашевић из Парага, 1876-7; Петар
Зорић, 1893; Крста Прокин Николић, 1906-1913; Кузман Стојаковић, 1922;
Давид Ивановић из Стапара, 1933; Стеван Стојаковић, 1940/41.
Брестачани са свршеном Богословијом:

Стефан Југовић, рођен око 1780, ожењен, родитељи земљоделци, био
учитељ два лета у Бежанији, а затим свештеник (1825). Учио за попа 1797-
1799, у Карловачкој Богословији.139
Јован Поповић, рођен око 1780, свршио Гимназију у Карловцима, од
1798-1800, похађао карловачку Богословију.140
Максим Живковић. Потиче из чувене породице Брестачких трговаца,
чији је родоначелник Баја Живковић. Отац му се звао Пантелејмон, а мајка
Јулијана. Према записима локалних свештеника, Пантелејмон и његова
супруга Јулијана, имали су четворо деце, три сина и кћер, Алексија,
Прокопија, Максима и Марију. У регистру солдата из Буне 1848, Алекси је 25
лета, што казује да је свет угледао 1823. Као десетогодишњак кумује у
Брестачком храму Светих Архистратига Михаила и Гаврила, Марији, ћерки
Андреја и Гроздане Игњатовић. Средњи син, Прокопије, како је заведено,
крштен је 19. јула 1829. Кума му је Ева Георгијевић, житељница Румска.
Заобилазимо овај пут Максима и наводимо његову сестру Марију због једног
значајног повода. Још смо код Матичних књига. Године 1850, поводом кумства
породици Игњатовић, уз Маријино име је додата напомена да је она кћи
почившег Панте. Дакле, Максим остаје без оца с једва 18 лета. Даљих записа о
његовој браћи и сестри више нема.
Мајка Јулијана реченог Максима рађа иза Аранђеловдана, 12.
новембра 1832, по старом календару, на дан Светог Јована Милостивог и
прочих. Крштен је равно месец касније, на Материце, другу недељу пред
Божић. Кума је била Ева, кћи почившег Кирила Панаотова из Руме, по свој
прилици Цинцара, а парох Петар Стојановић, доцније учесник Мајске
скупштине 1848, треће колено Брестачких пастира Стојановића. Изгледа да је
Максимово образовање било с прекидима, јер га је окончао у својој 26 години.
138
Епитроп – члан извршног органа власти црквеног одбора, који у присуству
политичких власти саставља инвентар о покретној и непокретној црквеној имовини и
одговоран је за вођење црквене благајне.
139
АСАНУК, Списак богослова карловачке богословије 1794-1820.
140
Исто.
68
Похађао је прва три разреда основне школе у Брестачу, код младог учитеља
Стефана Лазића, родом из Брестовца, којем недељом и празником помаже у
чтенију и појању у цркви. Скромно школско здање било је у близини
православног храма, на путу за Буђановце, у крају који је народ називао
Кућер. На дан храмовне славе, 13. јула, учествује у литији, носи барјак и пали
свећу свом претку Баји. Његова побожна мати, и учитељ, свршени осечки
препарандиста и карловачки богослов, уливају му прва општа знања и љубав
ка Богу, вери и жртви својих отаца. У то време Брестачку школу, од око 150
јуноша за њу стасалих, једва да похађа тридесетак ђака. Своје даље
образовање наставља у Карловцима, у чувеној Гимназији. Био је одличан
ученик у свим разредима, и током школовања, 1856, штампан му је писмени
рад под називом Слово. Његов школски пут га води даље, овај пут у
Богословију, расадник будућих пароха, из које излази са знањем мађарског и
латинског.
Крштеница Максима Живковића
Рукоположен је 1858. за ђакона. Исте године упловљава у брачну луку.

Венчао се с Љубицом, 28. априла 1858, ћерком Константина Николајевића,
најстаријег сина Јоакимовог. Пред олтар их је привео архимандрит Беочински
Лукијан, млађи брат Костин, чије је мирско име Љубомир. Кум им је
Константин Руварац, књижевник, син поп Василија, и брат Илариона и
Димитрија Руварца, чувених историографа српске Цркве. Куму је у то време 21
година, и студент је права и естетике у Бечу. Стари сват је Александар
Јанковић, житељ Нерадина. Према једном запису из 1876, Максим и Љубица
имали су мушко дете. Године 1862. бива рукоположен за презвитера, од
Епископа Сергија Каћанског и Самуила Маширевића. Исте и наредне 1863,
69
Максим је протопрезвитерски капелан у Карловцима и катихета Науке
хришћанске у VII и VIII разреду карловачке Гимназије. Тако се њен
некадашњи полазник поново вратио међу ђачке клупе. Затим је одређен за
пароха у Старом и катихету у Новом Сланкамену, 1864, где остаје у наредних
четврт века. Године 1864, умире Коста, његов венчани кум, велика
родитељска и национална нада, и бива погребен у Старим Бановцима.
Максимов рад на црквеном и просветном пољу награђен је црвеним појасом
1878. На 66 седници загребачког Сабора Краљевина Хрватске, Славоније и
Далмације, од 15. фебруара 1887, потврђен је за народног заступника за
изборни котар Стара Пазова. Дао је новчани прилог за градњу споменика С.
Стратимировићу 1894. Заслужан је за обновљење цркве у Белегишу. За
пароха у Бешки, једном од највећих сремских села, изабран је после Ускрса
1889. и у њој остао свега годину дана. На свештеничком месту наследио је
свог претходника, Николу Константиновића. Као пастир Бешчански конкурисао
је за окружног протопрезвитера у Митровици, 30. новембра 1889. Доцније
постаје члан Саборског и Административног одбора у Карловцима. Служио је
Богу и људима вредно и предано 45 година, од тога последњих 17 у Новим
Карловцима (Сасе), где је једно време радио као учитељ у школи којом је
управљао Василије Руварац. Преминуо је 1910. и сахрањен на Сасанском
сеоском гробљу. Очуван му је надгробни белег. 141
Сава Теодоровић. Рођен је у Брестачу, 10. јануара 1858, преминуо у
Земуну, 1938. Отац му је био парох. Основну школу Сава је похађао у Брестачу
и Иригу. Свршио је Велику гимназију, положивши испит зрелости са одликом
(1877) и богословске науке (1881) у Карловцима, с врло добрим успехом;
рукоположен 02. 07. 1882. за ђакона, 13/25 11. 1885. у презвитера. Редовни
професор и катихета Краљевске реалне (осмогодишње) гимназије и Трговачке
академије у Земуну до првог светског рата (06. 09. 1882 - 01. 02. 1913).
Управитељ српских народних вероисповедних школа у Земуну. Члан испитне
комисије за оспособљење катихета на средњим школама Карловачке
Митрополије био је скоро три деценије, и вршио је дужност члана разних
комисија за унапређење верске наставе у основним и средњим школама. Од
1913 - 1920. у пензији. Реактивиран је 01. 09. 1920. и до 1925. предаје
латински језик у истој гимназији. Поново је пензионисан 01. 05. 1925.
Одликован црвеним појасом 1894. Земунска гимназија је основана 1858, као
четврта у Српству, после Карловачке, Румске и Новосадске. „Није било
необично да се три наставника после наставе заједно враћају кући, али је
редак случај какав је био у Земуну, да се три наставника веронауке (Сава
Теодоровић, др Иво Краљевић и рабин др Хинко Урбах), улицом шетају и
разговарају једног дана латински, другог дана грчки, а трећег дана хебрејски.
Већ и сама чињеница да стари Земунци памте ове „мандаринске разговоре'
говори о угледу који су уживали професори Земунске гимназије код грађана”.
141
Н. Гавриловић, Карловачка богословија 1794-1920, 255; Српска православна
Митрополија карловачка, по подацима од 1905. год., 299; АСАНУК, 1858, К 1147/531, К
1864, 78/170, К 1873, 83/22, К 1876, кут. 140, 184/111; ИАС, МКВ СС, 1858; Глас истине,
Н. Сад,1889, 126, 335; К. Петровић, Историја срп. прав. велике гимназије карловачке,
334; Кронологички и алфабетички Нашастари, 130; С. Станојевић, Народна
енциклопедија, том 4.
70
Аутор је следећих уџбеника: Православна моралка: за више разреде
средњих школа, Нови Сад, 1899; Православно морално учење: и неколико
приговора против њега, С. Карловци, 1900. и 1901; Православна догматика: са
апологетским разјашњењима – за више разреде средњих школа и
препарандије, С. Карловци 1909, 1917. и 1931; Православно морално
богословије за више разреде средњих школа и препарандије, С. Карловци,
1901, 1907, 1918, 1931, 1939; Основи веронауке, Београд, 2002.
Сава Теодоровић један је од најбољих познавалаца старог Карловачког
појања. Писао је црквене беседе и разне чланке, понајвише апологетског,
етичког и догматског садржаја, у Гласу истине, Српском Сиону, Хришћанском
веснику, Веснику Српске Цркве, Богословском гласнику и Пастирској речи. 142
БРЕСТАЧКО ГРОБЉЕ
Први запис о Брестачком гробљу налазимо за годину 1751. Некадашња

пустара тек је заживела. Саграђено је четрдесетак кућа и скромна дрвена
црква у којој служе јереји Георгиј и Захарија. У давно записаном извештају
стоји да је порта црквена ограђена, а да је гробље још увек недовршено.
Дакле, оно већ постоји на неких двеста корака северозападно од храма и као
такво одржаће се све до наших дана.143 Морамо овде да се за кратко вратимо
на турски фискални регистар из 1566. Између осталог, у њему је записан потес
Крстови у североисточном делу Брестачког атара. Питање је, да ли нам овај
назив говори о постојању старог гробља? Ако је одговор потврдан, онда је то
место где су погребени давнашњи житељи још из времена српске деспотовине
и каснијег доба под османлијама. Потес Крстови и данас постоји под истим
називом, међутим нема трагова о евентуалном гробљу.
Надгробни споменици су нека врста споне између света живих и
преминулих. Представљају однос поштовања и бриге према вечном боравишту
наших предака. Они обележавају место и верску припадност погребених. Када
је реч о прецима, српска немарност показује се и у Брестачком случају. Мало
је данас очуваних надгробних белега из XVIII века. Због константног
неодржавања, појединачне и друштвене небриге, већина споменика је одавно
утонула у земљу. Записи на каменим површинама, писани старом
калиграфском ћирилицом, једва су читљиви. Бројни оронули споменици су у
доцнијим временима уклоњени, да би се направило места за нове покојнике.
142
АСАНУК, Списак рукоположених свештеника 1873-1910; Списаније архидијецезе
карловачке 1873-1910, каса; Косовац, 371; С. Станојевић, Народна енциклопедија, IV,
536; К. Петровић, Историја српске православне велике гимназије карловачке, 334;
Српски Сион, бр. 33, 1894, 521.
143
АСАНУК, МПА, 1751/170.
71
Није редак случај да се данас, док се копају нове раке, наиђе на остатке давно
погребених Брестачана. Најочуванији је споменик попа Георгија
Берисављевића из 1762, захваљујући томе што је положен у црквеној порти.
Стари споменици су углавном грађени од камена пешчара, налик граниту,
хладно беле боје, с високим процентом кварца у себи, и као такви отпорни су
на хабање и дуговеки. Камен је лако обрадљив и подесан за клесање. Некад
су њиме зидани средњевековни манастири и цркве. Облици, начин
украшавања и текстуалне поруке условљени су временом и местом настанка,
као и захтевима наручиоца и могућности и вештини клесара. Обично је дата
усправна крстообразна форма – стуб, са каменом капом која га делимично
штити од атмосферских падавина, затим квадар или квадер над земљом, висок
50-60 цм, са ширим западним и источним странама. Обе форме су укопане
доњим делом у земљу. На свима доминира уклесан крст. Углавном их
карактерише следећи почетни слог: Здје почивает раб Божји, затим следи име
и презиме, и најзад месец и година упокојења. Због ограниченог простора,
често је текст писан без размака и скраћеницама – бжии (Божји), п.м.
(преставио се месеца). Понекад је на споменику карактеристичан запис о
пореклу, занимању и животу покојника. Речит пример је поново из порте,
заједничка надгробна белег-плоча сина и оца, свештеника Игњатија и трговца
Стојана Стефановића. У XIX и првој половини XX века, на гробљу и даље
доминирају споменици изграђени од камена пешчара, сада са уметнутим
порцеланским сликама покојника. И њих је релативно мало очувано. Овај пут
присутни су и споменици од црвеног мермера, који је набављан у Мађарској.
Био је у своје време поприлично скуп и поручивале су га богатије фамилије.
Данас на Брестачком гробљу преовладају споменици од разноврсног
природног и вештачког камена у комбинацији са обичним бетоном.
Новак Стојаковић Викентиј Радосављевић Жика Крњулац

1833-1861 1799-1851 1885-1912
72
ДОКУМЕНТА
Детаљ о Брестачу из турског пописа Сремског санџака, 1566. године. 144
Сремски дефтер бр. 549.

Село Брестач – порез на црквено земљиште 60 акчи.
Јован Поп, Петар калуђер.
***
Извод из Протокола Епархије сремске о канонској визитацији цркве у

Брестачу (1748).145
Ф. Н.
Село Брестачие. Расељено више од полак
Димнице ........................................................... 65
Милостиње ....................................................... 50
От попа Георгија сидоксие 6
Здје пријде Гдин Капитан Максим, и плати

за село шанац Огар димнице ............................ 90
Милостиње ....................................................... 4
***
Извод из Протокола Епархије сремске о канонској визитацији цркве у

Брестачу (1751).
Село Брестачие
Церков светих Архистратигов: од древета, неосвјешћата,
новосправљена, Антиминс освјешћат Високо Преосвјешћеним (...) Гдином
Архиепископом и Митрополитом Павлом Недадовићем.
Миро великое и крстилницу имејут.
Парох поп Георгиј Берисављевић: сидоксије и помоћи ... 12ф
Игњатиј Стојанов ипођакон.
Епитроп Веселин Стојанов предал хесап.
Церковни син Радоица Станков.
Дома димнице ................................................................. 5.60
Конака ............................................................................ 5.53
Милостиње (...) ............................................................... 14
Исидор писа за спомен: (...) оку воска
Кнез Михаил Ранисављевић
144
145
АСАНУК, МП "Б", 1748/19. (Ф – форинти, Н – новчића.) Црква у селу у ово време још
није била саграђена.
73
Ешкут Пеша Јакшић
Правила (...) пунити не имејут
Протокол: непишет
Порта церковна заграђена, а гробље још све не совершили.
За антиминс дарат Христијани ....................................... 58
С 46.73146
Извод из протокола о Брестачу, 1751.
***
Извод из Протокола Епархије сремске о канонској визитацији Цркве у
Брестачу (1754).
Протопопијат Сурчински Фор Новч.

Село Брестачие
Но 53 Церков Светих Архистратигов, епитроп Станое
Стојановић предал хесап од лета 753-го Јануара 22-го:
до лета 754-го Јануара 14-го. Како показал тефтер (...)
от тасова и свечаров .................................................. 11 65
У разлики ................................................................... 9 94
146
АСАНУК, МПА, 1751/170. Попис су сачинили архиепископски викар Арсеније
Радивојевић и карловачки протопоп Јефтимије Радосављевић.
74
О празнику храма ....................................................... 1 67
Сума 23 26
Потрошав од вишеписате суме, од лета

и дна, до лета 753-го Јануара 14-го
за репарацију, за свеће, зеитин, тамјан 14 51
У касу школску 4
На дугу, на селу и епитропу 4 75
Сума 23 26147
Запис о Брестачкој цркви из 1754.
***
147
АСАНУК, МП „Б“, 1754/9.
75
Извештај Брестачког свештеника Игњатија Стефановића о броју
исповеђених у шест села Митровачког протопопијата (1790). 148
Репорт
Описание исповједајушћих Православних Христијан (...) на именованих
местах Протопопијата Дмитровачког во Светих Рождества Христова пост лета
1790.
Места: Душа:
Буђановци.....................................291
Добринци...................................... 70
Мали Радинци................................ 83
Путинци........................................ 74
Петровци...................................... 141
Сибач............................................ 67
Сума 726
У Брестачу 28 декем. 1790.

Игњатиј Стефановић
Парох Брестачки
Духовник Протопопијата
Дмитровачког
***
Тужба Михаила Стефановића против брата Гаврила због узурпације
имовине, упућена митрополиту Стратимировићу (1804).
Ваше Превасходитељство, Милостиви Архипастиру!

Ништо тако силно не би могло печал и обиду мне нанешену ублажити
и олакшање спорби мојој донети, као Ваше Превасходитељство, Милостиви
Архипастиру! Бодро око и приљежно размотрение правди ради (...) трпити и
невин страдати од брата моего Гаврила Стефановића пароха Брестачког у
следећем:
Дом с братом моим по цени од 150 форинти погодио јесам, као капару
мој виноград 3 ½ мотике од 50 ф њему дао сам, и то указати могу Вам Јоаким
и Трифун житељи ондашњи, и не толико казати но и заклетвом потврдити,
остало је још 100 ф последњих њему дати, но њему није по вољи купљени дом
мени дати, већ му је по вољи изгнати мене са супругом мојом и с невином
децом, тако да у једној штали пребивасмо угњетавани мразом и зимом љутом.
Такође амбар, који ми је у деоби припао, не само да присвојити хоће
но и мене разним поругатељним и чину његовом непристојним речима
безчести.
148
АСАНУК, К 68/VIII 1790.
76
Узео је такође за 1.000 ока жита 100 ф, за две краве 42 ф, хаљине и
књиге по смрти оца што су остале, не хоће мени да поврати трошак за његову
иншталацију и синђелију. Молим да се мени врати плод винограда који је он
на силу узео.
На крају мој брат Гаврил службу моју шестогодишњу (...) на два равна
тала разделио, и тал припадајући себи присвојио, напротив он од
парохијалних прихода (...) себи задржи, мени ништо од тога послати дати.
Тога ради Милостиви Архипастиру с усрдном молбом и сколена
преклоњеног просим, да би мени праведну Вашег Превасходитељства заштиту
дали за горе споменуте ствари (...).
С страхопочитанијем изумирем
У Брестачу 14-ог Декембра 804.

покорњеиши раб
Михаил Стефановић149
***
Извештај Митровачког протопрезвитера, адресиран на митрополита
Стратимировића, о упокојењу Брестачког свештеника Јована Сретковића
(1812).
Ваша Екселенција
Гдине и Архипастиру високомилостиви
Всеблаги Бог благоизволилсја јереја Јована Сретковића Пароха
Брестачког 17 Октомврија овога љета од ове маловремене жизни во вечност
преселити. По уставоположенију церковному свештених лица спровод
погребални 18 Октомврија в Брестачу совершен јест.
Всепокорњејше јавити имам, да је убудуће парохиа Брестачка за два
пароха весма сиромашна јест, зато што многи Брестачани у Земун се иселише,
и због тога и сиромаштва ради пре неколико лета јереј Гаврил Парох
Брестачки хтео је себе у Нерадин преместити, и вашој Екселенцији речени
јереј много пута досађивао је, јер он с пет своји невоспитаних детеј живети
тамо не може, почем је он једини на дому, што и ваша Екселенција опоменути
се може.
Ова сва предизложења по дужности званија мојего вашој Екселенцији
всепокорно поднашам. Милости архипастирској се препоручам, са
страхопочитанием изумирем.
в Дмитровици 19 Октомвр 812.

всепокорњеиши раб Гаврил Исаковић, протопрезвитер150
149
АСАНУК, К 1805, кут. 20/32. Браћа Стефановић су своја имена вероватно добили
према заштитницима Брестачке цркве, архистратизима Михаилу и Гаврилу. Чини се да
су они директни потомци трговца Стојана Стефановића, који почива у порти храма.
150
АСАНУК К 1812, 196. О Јовану Сретковићу (млађем) више у одељку Свештеници
Брестачке цркве 1566-1987, у овој књизи. Споменути поп Гаврил презивао се
Стефановић. Исељење у Земунску Горњу варош збило се 1789. године, а на пут су
77
***
Сведочење браће Лукић о погибији мужа Ружа Гавриловић из Јадра,
која моли за дозволу да се уда у Брестач (1813).
Свидетељство
Ми долеподписани Атестирамо са овим писмом овој нашој синовици
Ружи која се била удала за Јована Гавриловића из Јадра у место Липиновић по
нашему тврдом знању, да ест истино погинуо код Лешнице где је погинуло и
више од иљаду момака. Још по Воскресењу од Томиној недељи, од који
момака ту што је остало живи сад Турци до Шабца долазећи и на много места
бијући се изгинули, који би ову истину показали да су овамо живи прешли
како и ми. А она пак синовица наша Ружа од празника Сошествија Свајатаго
Духа по погибели мужа њенога код нас у Стублини пребивала у Ваљевској
Наији, која сад намерава овде у Срему у месту Брестачију удати се, тога ради
за горе реченога Јована Гавриловића посведочавамо и крстове полажемо да
ест истино да је погинуо.
У Брестачу 19. октомв. 1813.

пред мноју: Гаврил Стојановић, парох
Свидетељи
Вучета Лукић
Јован Лукић
стричеви
Сава Лукић
брат151
***
Молба удове Стојне Игњатовић из Брестача, упућена митрополиту
Стевану Стратимировићу, за дозволу да се уда по други пут (1816). 152
Ваша Екселенција, милостиви Архипастиру!

Усуди се покорну под крило вашего високопревасходитељства
подвергнути, и високија Архипастирскија милости за втори брак просити.
Узрок тому что муж мој Давид Игњатовић родом из Брестача у години 1813 у
Јануару у Барон Хилер Регименту у солдате дат, кои у 1814-ои у Декемб. у
Граду Мантуи у Шпитаљу умрео, кое ми перво из писма Јанка Јанића из
Брестача солдата 1814, и второ из истога 1815 на нашего Гдина Пароха
послата разумели јесмо, Гдин Парох потрудио се и Гдину Протопрезвитеру
Дмитровачком све тако пригнуто (...) дати с прва два горе споменута с воине
пошле углавном фамилије које су се у Брестач доселиле 1788, након пропасти Кочине
Крајине.
151
АСАНУК, К 1813, 289. Јован Лукић био је учитељ у Брестачу од 1797–1813.
152
АСАНУК, К 1816, 21. Ј. Јанић је речена два писма упутио свом оцу Илији, преко
Брестачког пароха Гаврила Стефановића, а овај је тужну вест саопштио Давидовом оцу
Јовану. Јанић се вратио са европских бојишта у Брестач, и године 1819. забележен је у
једном документу као општински сенатор.
78
писана и послана. Гдин Протопрезвитер исказа да то не може бити и всја мени
назад поврати. Онда пак усуди се прибегнути Комесариату у Осек и от туду
истино писмено свидатељство о смерти мужа мога Давида Игњатовића получи,
здје приказано.
За кое свенижаише просим вашу Екселенцију да бисте ми сиротнои
милост учинили и удати се втори крат. Покорно понизњеиша раба
Стојна Давида Игњатовића бивша воина из Брестача.
У Брестачу, 26. Јануара 1819.
***
Извод из Брестачке Матичне књиге венчаних (1817). 153
Екстракт
Протокола венчаних при церкви храма светих Архипасторов у
Брестачу.
По прекратному у церкви оглашенију (...), обручих и венчах женика
Григорија Прокина житеља Брестачког с невестом по имену Пелагија, кћер
Станише Елесића житеља Брестачког, месеца јануара дана 28-ог лета 1817.
чрез мене овдашњег јереја Гаврила Стојановића пароха церкве светих
Архипастиров у Брестачу. Кум је био Јован Ђуричић житељ Брестачки, који и
сведочи са мном.
Да је Екстракт протокола венчаних својем оригиналном протоколу у
свему равногласан, сопственим потписом и печатом потврђујем
У Брестачу дана 19-ог Марта 1837.
Петар Стојановић
Парох
***
Молба Брестачког учитеља, свршеног богослова, Василија Сретковића,
упућена митрополиту Стевану Стратимировићу, да буде рукоположен у ђакона
(1819). 154
Ваша Екселенцијо, милостиви Гдине и Архипастиру
Подписани клирик и учитељ Обшћества долеименованог, вашу

екселенцију, с приложеним Обшћества Атестатом, с колена преклоњених и
всепокорњејше молити усуждава се: что би ваша Екселенција, њега, по
совршенију Гимназиалних и Богословских наук са успехом, во Ђакона
Конзисторијалног закључити, и када вашој Екселенцији угодно буде,
рукоположити, умилостивитисја благоизволели.
Ву прочем, надајући се штедро на ваше Екселенције помилование, в
глубочаишем страхопочитанији, целивам десницу ваше Екселенције.
153
АСАНУК, К 1837, 171/4.
154
АСАНУК, К 1819, 98. О Василију Сретковићу више у одељку `Натписи на надгробним
споменицима у порти цркве у Брестачу.`
79
У Брестачу, 20. априла `819.
Високопокорњејши раб
Василиј Среткович
клирик и учитељ
Детаљ из молбе Василија Сретковића из 1819.
***
Потврда Брестачке општине, којом се потврђује да Брестачки учитељ

Василије Сретковић беспрекорно обавља свој посао, и да је као такав погодан
за ђакона (1819).155
Атестат
Са којим Обшћество наше Брестачко, клирика Василија Сретковића,
учитеља јуности, атестира, да је он честнога, мирног и доброг обхожденија. Да
се трудољубиво о јуности нашој стара, и да делу церковному подражанија
достојно прилажава. Словом, да све похвалне добродјетељи код себе има, за
које у поменутога учитеља свога Обшћина гласом за Ђакона имати жели и у
великој покорности проси.
Дано у Брестачу 15. априла `819.
Пред нама
Маноило Гудовић, кнез
Јанко Јанић, сенатор
Михаило Стојаковић, сенатор
Павле Игњатовић, касир
У име целе Обштине.
155
АСАНУК, К 1819, 98.
80
Детаљ из Атестата Брестачке општине о Василију Сретковићу
***
Митровачки протопрезвитер обавештава митрополита Стратимировића

о раскиду договореног венчања у Брестачу (1819).
Ваша Екселенција, Господине и Архипастиру високомилостиви!

По високом ваше Екселенције налогу, представљам вам тужбу Илије
Ракића, житеља Дечанског, противу Пелагије, кћери Јоакима Скокића из
Брестачија, у предмету одступљенија од брачног уговора – мени је на лицу
места Брестачија дне 9. Јуниа остало изићи и сврху тога иследованије
следушће сатворити.
Девица Пелагија, кћи Јоакима Скокића из Брестачија прстенована је
први пут са Лазаром Сударевићем из парохије Дечанске, и доказано би
противу воље своје. Тога ради поменута девица, по одласку женика, следећи
је дан родитељу Јоакиму Скокићу и нарочито стрицу Николају Скокићу
објавила, да у Деч поруче да она тамо неће удати се. Родитељ и стриц не
ураде тако, и у договорено време женик и сватови из Деча у Брестачије
пришли, и девица се тада изјаснила да она никојим начином за женика
венчати се хоће. Илија Ракић, тутор поменутог женика Сударовића, дошав 8.
Јуниа у Брестач, задовољан је био што девица Пелагија силом браку
притјагнута не била, још ако би њему проузроковани трошак од 54. форинте
аустријске вредности од родитеља девице Игњатија Скокића праведно
исплаћен био. Родитељ поменути, у сврху тога изјаснио се био да у том
случају није само он крив већ и брат његов Николај Скокић, као и Захариј
Ђуричић отац Максима Ђуричића, за којега девица Пелагија се драговољно
удала и потом за њега венчана бијаше: криви су и што женику у Деч поручити
нису хтели да са сватовима не иду. И тако у присуству неколико старијих лица
из Обшћества, закључено би: да Јоаким Скокић као родитељ, Николај Скокић
као стриц, и Захарија Ђуричић као свекар, дају по 18 форинти Лазару
Сударовићу из Деча, свега 54 форинте платити имају. Обаче тога што је
закључено, месни кнез забранио је, запретивши бијењем и глобом, присутним
81
лицима да они никоим начином не изиграју закључено. Принадлежни
солгабиров све троје житеља Брестача позвао је да плате договорено, а мени
је преостало да по дужности мојој Вашој Екселенцији објавление поднесем и
мене милости архипастирској препоручам.
В Дмитровици 16 Септе. 819 всепокорњеиши раб

Андреј Радовановић
Протопрезвитер
Конто
Што ја доле подписати јесам учинио јесенас када сам био даривао
Пелагију кћер Аћима Скокића из Брестача која јесте натраг ударила а била је
даривана, у трошку, то јест
једног вола продао у безцење за 60 форинти, и то све јесте како доле следи
потрошено
1-во Када сам руво морао натраг повратити јесам штете имао 10 ф
2-го Једно кезме купљено и о јабуки и јоште звања потрошено 10 ф
3-ће Један аков вина 9 ф
4-то Један фертаљ ракие 3 ф
5-то У Земун ишао, морао сам кола платити за известије 6 ф
6-то Јоште када се веће то раскинуло да неће девојка поћи, морао сам (...) у
Карловце носити и трошка учинио 16 ф
(...) 20 Јуни 819 Сума 54 ф
Илија Ракић, арендатор и сведок

Лазар Сударовић, женик
Симеона, мати његова156
***
Уговор, склопљен 29. августа 1822. године, између православне
црквене општине села Брестача и дрворесца Павла Бошњаковића, за израду
иконостаса и певница.157
УГОВОР
156
АСАНУК, К 1819, кут. 39/141. Пелагија је Максиму родила двоје деце, Вићентија и
Јакова, и потом остала удовица.
157
АСАНУК, АПМ, К, 1822, 81; Класицизам код Срба, књ. 3, 157-158. Овај уговор
Конзисторија је првобитно одбила да потврди, наводећи да је мајсторово искуство још
непознато, јер га нигде није показао опитом нити веродостојним сведочанством свог
учитеља. На ово је Бошњаковић упутио преко митровачког протопрезвитера неколико
доказа о свом раду у Новим Карловцима и Буђановцима. Протопрезвитер је у
пропратном акту додао да је дрворезац у Брестачкој цркви током 1822. сасвим добро
направио архијерејски сто, којим је обшћество особито задовољно и побуђено да
поменутом мајстору повери израду иконостаса. Конзисторија најзад оверава уговор и
Бошњаковић приступа послу.
82
Између Павла Бошњаковића, билдхауер мајстора из Чортановаца, с једне и
општине Брестачке с друге стране.
1-во. Да он као мајстор уговори да у цркви Брестачкој темпло и певнице
по плану манастира Раванице тачно и периодично уради и за годину и четири
месеца заврши.
2-о. Општина Брестачка има њему дати као помоћ 4 или 6 греда, које ће из
олтара темпло држати, и гвожђе што год буде од потребе, а такођер и плату -
у готову новцу 1.400 форинти на квартове издавати.
600 ока жита.
један фат дрва
за сво време рада имаће стан
на располагању
И тако од горе поменуте
суме од 1.400 форинти готових
новаца, даје се у капару по
склапању и потписивању, на
име уговора 400 форинти, а
преосталу суму од 1.000
форинти у три дела. Први и
други по истеку сваког
тромесечја по 333.22ф, а трећи
и последњи део од 333.22ф. по
завршетку рада и прегледу
часних лица. А жито и дрва
када буде потребно, такође и
за потребну грађу где се буде
куповала, у Митровици,
Земуну, Новом Саду, општина
је дужна кола дати и донети, и
у том времену док буде радио
и када би кући пошао кола ће
се дати да га одвезу и довезу.
3-ће. По завршетку и после
прегледа часних лица, мајстор
се обавезује да ће у наредне 3
или 4 године, ако би се какова
фалинка и недостатак нашао,
он о своме трошку све
поправити, а општина сва
његова добра покретна и
непокретна у кауцију полаже.
Овај уговор у два истоветна примерка остаје код једне и друге стране,
а потписници крстове полажу код свога имена за боље веровање.
У Брестачу, 29. августа 1822. лета

Павле Бошњаковић Гаврил Стојановић, парох
билдхауер мајстор Андреј Радовановић, протопрезвитер
83
***
Молба ђакона Василија Сретковића да буде рукоположен у свештеника

(1825). 158
Ваше високопревасходитељство, Милостиви Гдине и Архипастиру

Услед разних упражњених парохија, подписани Ђакон Вашему
високопревасходитељству усуђује се поднети покорну молбу, да би сте њега у
свештеника рукоположили, и њему, по благому вашему мненију, једно место
администратора парохије милостиво благоизволели дати: а посебно због тога
што је он похађао и завршио са успехом како Гимназијалне, тако и
Богословске науке у Карловцима, и што је стекао богато једногодишње
искуство у Архи Епископској Митрополијској канцеларији, и што је непрестано
био и још увек јесте дјетонаставник јуности Обшћества Брестачког. Тога ради,
после шест лета Ђаконства свога жели чин свештеника, Богу и људима
ревносно служити, с дубоким страхопоштовањем према благодејанију вашег
милостивог високопревасходитељста, за сигурност своју и недорасле деце
своје, всепокорно молим.
Пре свега, вашој Архипастирској милости себе препоручујем, са
смиреним целивањем свете деснице.
У Карловцима, 24. 02. 1825

Всенижаиши раб
Василиј Среткович
Ђакон Брестачки
***
Митровачки протопрезвитер Андреј Радовановић извештава

митрополита Стевана Стратимировића о упокојењу Брестачког свештеника
Василија Сретковића (1831).159
Ваше високопревасходитељство, милостиви Господине и Архипастиру!

Богу благоизволилсја, јереја Василија Сретковића, Пароха
Брестачкогот свја маловременија жизни дне 29. Августа т.л. во вечност
преселити. дне 31. Августа во прописаное времја по уставоположенију
Церковном со прочим свјашћенством обично опело совершити, и между тим до
даљше воспоследовати (...) високог налога удову Паројиху Пароху
буђановачком уручити.
По дужности званија моего вашему високопревасходитељству
покорњеише (...) мене милости Архипасирској препоручам са
страхопочитанием изумирају.
В Дмитровици 31. Августа 1831.
158
АСАНУК, К 1825, 17.
159
АСАНУК, К 1831, 103.
84
нижаиши раб
Андреј Радовановић
Протопрезвитер
***
Молба Брестачког ђакона и учитеља Петра Стојановића да буде
рукоположен у свештеника (1831). 160
Ваша Екселенција, Милостиви Господине!

Поводом упражњенија парохије Брестачке, с покорном молбом Вашој
Екселенцији приступам, високу милост просим, како бисте мене
долеподписаног у презвитера рукоположили, на поменуту парохију Брестачку
за администратора приставити благоизволели, и због тога што онде своју
немалу домовину имам, с којом и своју част сједињену, и што је и отац мој
почивши у реченом месту двадесет и осам лета пастировао.
Рачунам на високу милост Ваше Екселенције, са страхопоштовањем
У Брестачу, 9. септембра 1831. нижаиши раб

Петар Стојановић
Ђакон и Учитељ Брестачки
***
Уговор склопљен 2. септембра 1834. годне између православне

црквене општине села Брестача, с једне и сликара Константина Лекића и
златара Димитрија Лазаревића, за сликање, позлату и марморирање
иконостаса, певница, ариепископског престола и зидова цркве. 161
УГОВОР
Између општине Брестачке и живописаца Г. Константина Лекића из
Земуна, и Г. Димитрија Лазаревића из Карловаца због изображенија цркве,
под данашњим датумом на следећи начин закључен и потписан.
1-во. Споменути художници обавезују себе, да ће они у цркви речене
општине сав иконостас скупа са певницама и ариепископским столом, и све то
са фином фарбом и најбољшим искуством у отменом и красном укусу
измалати, и златом чистим и финим позлатити. Онда сав изнутра црквени зид
такођер фином фарбом измарморирати и на њему 14 икона, у олтару 3, у
првом своду 5, даље по сводовима 6, лепо и укусно поставити, и цело ово
дело од потврде уговора за два лета завршити. Због бољег веровања, сваки
своју кућу у кауцију полаже.
2-го. Речена општина тим истим художницима за таково њино дело
3.000 фл. в. в. и словом три хиљаде флорена валутални готовога новца, 10
хватова дрва, 12 на свако лето подвоза, од сваке кућне нумере један пар
160
АСАНУК, К 1831, 107. О Петру Стојановићу више у одељку `Свештеници Брестачке
цркве 1566-1987`.
161
АСАНУК, АПМ, К, 1834, 230.
85
пилића и 10 јаја кокошињи, у квартовима дати на овај начин: первиј кварт
који се састоји у 750фл в. в. таки по закљученију контракта, други у равној
суми кад заврше први део. Трећи део по свршетку другог, последњи по
завршетку и прегледу целог рада. Општина тражи да они у цркви раде само
лети, али не и зими.
3-ће. Обе стране су сагласне да ради бољег веровања уговор сачине у
три иста примерка, један у општини, други код Ч. А. Е. М. Конзисторијума
(карловачка митрополија) предати, а трећи горе поменутим мајсторима у руке
предати.
Дано у Брестачу, 2. септембра 1834.
Константин Лекић, молер Јереј Петар Стојановић, парох

Димитрије Лазаревић, златар пред Андрејем Радовановићем
Протопрезвитером
***
Потврда Брестачке општине да је учитељ Александар Јовановић

погодан за ђакона (1835).162
162
АСАНУК, К 1836, кут 59/53. Александар Јовановић похађао је гимназију и
Богословију у Карловцима (1830-1832). Према Екстракту Крешћаемих (крштених),
рођен је у Гргуревцима, 4. марта 1810, од оца Јована и мајке Јулијане, која је, како је
записано, била удова. Кумовао му је Арон Маргарић, житељ Илочки. По свршетку
школовања, три године провео је на месту учитеља у Бешенову. У Брестачу се задржао
две године.
86
Ми долуподписани од стране целога Обшћества подаемо Александру
Јовановићу клирику и нашему Дјетонаставнику писмено о тому слово
Свидјетељство, што ради јесмо њега као освидјетељствована добра человјека
у церкви нашој за Ђакона имати тога ради и препоручамо њега
Надлежатељству за получение желаемаго чина. В Брестачи дне 8-го Дек. 1835
лета.
предамном
јерејем Петром Стојановићем
парохом
Новак Стефановић, кнез, Сима Јовичић, касир, кметови Петар Велимировић и

Сима Зорић
Дамјан Станимировић, тутор, Јефта Ђуричић, Дамјан Зорић, Марко Цветић,
Јован Јеремић, Димитрије Николић163
Диплома Александра Јовановића из 1829.
***
163
Новак Стефановић име је добио по свом деди, једном од првих досељеника у тек
оживели Брестач, 1749. године. У браку са супругом Маријом имао је сина Крсту и кћер
Катарину. Кум им је Јевтимије Кокиновић. Славио је св. Георгија. Преминуо је 1844;
Симеон Сима Јовичић рођен је 1797. У браку са годину дана млађом Мартом имао је
ћерку Христину и синове Мојсеја, Аврама и Стефана. Аврам се бавио узгојем
лиценцираних пастува расе `нониус`. Сви су учесници у Буни 1848/9; Петар
Велимировић имао је сина Андрију и унука Петра. Славио је св. Николу; Симеон Сима
Зорић - први се пут његово име наводи у уговору који је Брестачка црквена општина
склопила за израду иконостаса 1822. Славио је св. Николу. Његов унук Сима, оснивач
је и први председник прве Брестачке сељачке задруге 1902. године и потом један од
петнаесторице страдалника из 1914; Станимировићи су током XIX века једна од
бројнијих фамилија у селу. Славили су св. Ђурђиц. Данас их више нема у Брестачу;
Дамјан Зорић имао је супругу Косану и кћер Сару, рођену 1829.
87
Молба Брестачана Григорија Николића, упућена Конзисторији у
Сремским Карловцима, да се ожени по други пут (1839).
Честњеиши Конзисториум, Господи високопочитаемои!

Услед моего прошенија, још лета 1836, и пак 1837. честњеишему
Конзисторијуму поднесеног, просим да би брак между мноју и одбеглу пре
многога времена супругу моју, уничтожили били и мени дозволили даље во
ини ступити. Услед тога, на умоленије честњеишег Конзисторијума,
високославни Консилиум одбеглу супругу моју по свему Краљевству
Курентацију отпослао јест, и по истеку те Курентације два лета истекла јесу, и
одбегла супруга моја возвратила није, зато просим честњеиши Конзисториум,
да би по смислу Канонском наше Православне церкве, дозволила мени во ини
брак ступити дати.
С високопочитанием јест, во Карловце дне 6-го Јуниа 1839
нижаиши раб
Григориј Николић
житељ Брестачки164
***
Уговор Брестачке црквене општине и Јована Ебле, зидара из Новог

Сада, о поправци и малтерисању месног православног храма (1846).165
Контракт
Између обшћества Брестачког с једне и Јохана Ебле зидара Новосадског од
друге стране, данашњим даном закључен.
1. Обшћество погађа са именованим зидаром рапарацију цркве и то:
фарбању кречом и олаином бојом; позлату јабуке целе са дршком и зрацима
(...). Торањ с црквом заједно малтерисати, стари креч састругати и наново
окречити – цреп гди фали или пукнут био изменити и попунити; долња на три
торањска пенџера зазидати на полукруг; место за сат на све четири стране
пробити, к тому на козама звона држашћим четир растове греде изменити и
гвозденим шрафовима утврдити. За три стотине форинти у сребру.
2. Обшћество обвезује се нужни песак и скеле с целим материјалом и
назначено чрез мајстора месна довести, и момцима подвоз сваке недеље до
Руме давати.
3. За цели горе изложени посао обећава мајстор о свом трошку материјал
купити и на послове употребити, за кое
164
АСАНУК, К 1839, 16. Григорије Николић рођен је 1797. Супруга му се звала Пелагија,
ћерка Станка Елесића из Брестача. На старању су му били поверени малодобни
синовци Аксентије и Живојин, након смрти њихових родитеља. Живојин је, кад је
стасао, радио у селу као мајстор и извесно време на месту учитеља и црквеног тутора.
Григориј је учествовао у Буни 1848/9. Радио је као слуга код локалног трговца Живка
Живковића. Своју молбу поновио је и следеће, 1840. године. У појединим документима
потписивао се својим шпиц-наметом Прокин и Прокић.
165
АСАНУК, К 1846, кут. 85, 197.
88
4. Обшћество целу суму од три стотине форинти у сребру, по окончаном
послу и по изјашњењу задовољства обштинара у сврху урађеног посла, на
један пут положити дужно биће и потврђује.
Контракт овај у три равногласна екземплара написан, од који један часном
Конзисторијуму, други обшћеству а трећи мајстору зидару припада.
Надлежним подписом утврђен јест у Брестачу 15. маја 1846.
Johan Eble чрез Алекс. Николајевић
***
Рачун прихода и расхода српске православне цркве у Брестачу за
годину 1851. 166
Рачун у сверху приходов и Расходов церкве стих Архистратигов

Михаила и Гаврила в Брестачу, сума за лето 851 од 1. Јануариа до последнаго
Декембра чрез протокол епитропа Сергија Јовичића показиваниј.
Н1 Приходи
1 После учињенаго у лањскоме 1850. лету заостало и предано
садашњому епитропу 1.485 форинти
2 Лета 1851. прихода било:
А Од тасова 83.16
Б Свечаров 113.36
В Столова 40.30
Г Разне милостиње и славе 37.17
Д Сватова 22.15
Е Звонооглашенија 116.5
Ж Лане добивено 276.15
Сума прихода 2.176.14
Н2 Расходи
1 За зејтин, восак и тамјан 68.14
2 Просфора 12.30
3 Служитељ црквени 50.00
4 Разни трошак 9.58
Сума расхода 141.9
Сумарум
Приход 2176.14 Расход 141.9
У готову: 2.035.5
Од предпоказаних 2035ф и 5кр. вв новаца преко трошка осталое у

каси церковнои и словом две тисјачи тридесјат и пјат флоренов и крајцара
виенски валути и убо.
166
АСАНУК, Ка 1852, 74.
89
1. Во обвез народнаго Правитељства 250
2. Во обвез пароха Пећиначког за нар. потребу 0.50
3. В готовом остае у каси 1735.5
4. Во обвезу обшћества 117.42
5. Сума 2152.47
Сергиј Јовичић, епитроп
Да настојашћи рачун за лето 1851 (...) височаишаго Ц. К. Регуламента чрез его

Стост Г. Патриарха и Митрополита Јосифа Рајачич (...) во присуствии нас
долепотписаних (...) и сочињен јест, подписују наших имен и приложением
обичниа печата (...) В Брестачу (...) Дек. 1851.
Јован Сабовљевић, парох

Рафаил Игњатовић, кнез
Леонтиј Ненадовић167, Десивој Ђуричић168, Живко Живковић кмет, Урош
Малешевић
Предамном:
У. Милутиновић
протопрезвитер Митровачки169
***
Извод из Матичне књиге крштених (1852).
Извод
Записника Крешћаемих при Церкви Храма светих Архистратигов
Михаила и Гаврила в Брестачи от 1832 лета:
Родисја младенец пола мужескога месеца Ноемвриа дне 12-го лета
1832. Отец младенца Пантелеимон Живковић, мати же Јулиана житељи
Брестачки. Крестисја и миром светим помазасја чрез мене Јереја Петра
Стојановића Пароха церкве светих Архистратигов в Брестачи месеца
Декемвриа дне 12-го лета 1832. И дано бист в етом Крешћенији младенцу имја
Максим. Восприемница бист Ева кћи поч. Кирила Панаотова житељница
Румска.
Да овај Извод Записника Крешћаемих своме Подлинаку со всем сходен
јест собственоручно подписују и Приложением Церковнија печати
свидетељствују. В Брестачи 26 Септемвриа 1852. лета.
Јован Сабовљевић
Парохие Брестачке привр. адмоинистратор 170
167
Леонтиј је рођен 1802. Путовао је на Мајску скупштину, 1848, заједно са Брестачким
парохом Петром Стојановићем. Активни је учесник Буне, 1848-1849. Једно време био је
кмет у селу. Супруга му се звала Скевиа, која је преминула 1849. Имао је синове
Игњатија и Марка, и кћери Дафину и Анку.
168
Рођ. 1804. Учесник је Буне 1848-1849. Имао је сина Антонија.
169
Својевремено, 1867, путовао је у Моску на Сверуску етнографску изложбу, на којој
су биле представљене рукотворине и народна ношња из Брестача.
90
***
Атестат Брестачке општине у корист Стане Теодоровић (1855).
Атестат
Даје Брестачка општина, за Госпоју Стану Теодоровић атестат, коесмо
сва општина долазили у свако доба и нисмо никакви неваљалства код ње
видили, увек смое трезвену и ведру нашли, и свагде нас лепо и поштено
предусрела, зато даемо од себе дае сотим код нас една честа и поштена
Госпоја, за коју цело место наше тако за сведочити може, за ова три фртаља
године како се код нас налази дае једна чесна душа.
Го 1855-го, Месјаца 10-го Октобра
Радосав Николић Кнез
Теодор Стефановић Кмет
Арсение Сретковић Кмет
Писала у Брестачу Општина171
170
АСАНУК, К, 1852/60. О Максиму Живковићу више у одељку `Брестачани са свршеном
Богословијом` у овој књизи. О Јовану Сабовљевиђу више у одељку `Свештеници
Брестачке цркве 1566-1987.`
171
АСАНУК, К 1855/322. Супруг Стане Теодоровић, Гаврил, жалио се 31. маја 1855.
Конзисторији у Карловцима на њено непримерено понашање, желећи да тако
издејствује поништење тек склопљеног брака. Навео је да се она „тако лако у пиће
упушта да је изван себе. Лупа по дому судове, лупа прозор, разлупа врата сикиром и
браве са врата обие.“ Гаврил је своју тврдњу поткрепио и писменим изјавама двојице
сведока, Воина Стефановића и Јанка Јаснића, који је доцније повукао своје сведочење.
Међутим, Стана је узвратила уверљивом жалбом и сведоцима који су изнели да је
истина другачија, и да је Гаврил склон да се „преко мере опија“. Гаврил Теодоровић је
рођен 1817. Испрва је живео у Буђановцима, али се због претњи тамошњих житеља
током Буне 1848. досељава у Брестач. Године 1856. саставља уговор између Брестачке
црквене општине и мајстора Јевте Коларића за поправку црквеног торња. Један је од
потписника овог документа. Као образованог човека и мештана упућеног у збивања у
селу, више власти га ангажују у анкети о историјату Брестача, 1859/60. Дужност јавног
бележника обављао је и за потребе становника Буђановаца, Сибача и Суботишта. Са
супругом Анастазијом живео је у кући број 6, у центру села. Претплатник је књиге
`Дјела Јована Суботића`, из 1860, поручене за `сина Саву`. Стана (Анастазија) је
рођена 1817.
91
Сведочење Брестачке општине у корист Стане Теодоровић из 1855.
***
Сведочење Брестачана Михаила Гудовића и Новака Кромпића о Стани

Теодоровић (1855).
За онај Атестат од Воина Стефановића коега Госп. Бележник у честни

Конзисториум поднео, кои је тако против Госпое гадно и неправедно
изговарао, дие Госпоја у његовој кући на Ђурђев дан са своим Господином
само онда била, и да је била пијана, и натое после чак у октобру атестат дао,
дисмо нас двадесет душа и Госп. Парох били та тим асталом, за кое сви
праведно засведочити увек оћемо, да је Госпоја пред свима нама здраво,
честно и трезвено и поштено седила, и пре свију нас отишла и са свима нама
поздравила. Зато је наивише морала отићи, што се Господин преко мере свое
напио, зато је морала Господина испод руке кући одвести, да се не би у
друштву каква од њега већа неприлика догодила, ди су се неки већ зачели
смејати.
92
Зато Воиновом атестату нетреба веровати, кои је после само за свој
интерес дао, што се код њега Господин од Дуова наши на косту и на конаку и
данас налази.
1855 Месеца Новембра 3-го

сведоци
Михаило Гудовић
Новак Кромпић172
***
Списак способних за исповед душа парохие Брестачке 1856.173
Списак је 28. априла 1856, уочи Ускрса, сачинио Брестачки свештеник

Илија Малешевић. У попис нису ушли сви мештани, већ само они верујући који
су постили – изузета су и деца до 6 година старости. Бројност појединих
фамилија указује на породичне задруге. У попису је 530 имена (исповеђено
482). Списак исповеђених поновљен је и наредне, 1857. године (њега дајемо у
нашој монографији о Брестачу, и тамо је више имена, укупно 607). У новом
регистру изостављена су поједина имена, што значи да се нису исповедили.
Малих одступања има и када се наводе године старости појединих мештана.
Кућ. Презиме и чланови

број
2 Живковић Наталија 40г, Марко 20, Софија 15, Јелисавета 13
3 Живковић Живко 67, Ана 50, Елена 24 Дафина 13
4 Гудовић Михаило 41, Ана 41, Стефан 33, Стана 32, Живана 53,
Сава 19, Радивој 17, Срета 9, Настас 32, Јулиана 34, Елена 8,
Кузман 15, Обрад 24, Љубица 22, Милица 11, Стојан 25,
Персида 25, Георгиј 23, Петра 20
5 Сретковић Срета 51, Прокопиј 20, Марија 22, Новак 13, Радивој
13
6 Теодоровић Гаврил 40, Стана 35
7 Ђуричић Јован 45, Јулка 47, Петар 14, Живојин 10, Наталија, 16
9 Јовичић Сергије 58, Јелисавета 52, Субота 53, Витока 52,
Христифор 25, Фатима 24, Христина 12, Ева 29, Урош 32,
Пелагија 31, Ранко 8, Милан 25, Латинка 23
172
АСАНУК, К 1855/325. Михаило Гудовић учесник је Револуције 1848/9. Тих је година у
задрузи са још два брата, Марком и Милошем, од којих је овај први, као старији, био
кућедомаћин. Задруга је бројала 19 чланова. Михаило је рођен 1814, и живео је у браку
са Аном, такође рођеном 1814. Од 1858. се спомиње као кнез у месту. Заслужан је за
обнову крова на Брестачкој цркви, 1865, када је стара шиндра замењена црепом и
новом кровном грађом. Живео је у центру села, на кућном броју 4. Прве комшије су му
Живковићи, трговци и занатлије, као и породица Сретковић; Новак Кромпић рођен је
1833, отац му се звао Висарион (преминуо 1846), а мати Ангелина. Стефан, син реченог
Воина Стефановића, био му је кум на крштењу.
173
АСАНУК, МПА 1856/596.
93
10 Ковачевић Милица 44, Ева 15, Екатерина 9, Ана 12, Матеј 40,
Смиљана 24, Милош 33, Пеладија 33
11 Николић Теодор 59, Негован 29, Николај 33, Манда 34, Станко
14, Димитрије 13, Антоније 30, Латинка 30, Урош 11
12 Николић Радослав 40, Марија 41, Петар 22, Јован 12, Ружа 14,
Рава 8
13 Јанић Мирко 50, Екатерина 47, Михаил 28, Кумрија 25, Милован
18, Стефан 12
14 Станимировић Мојсеј 20, Стефанија 15, Дамјанка 25
15 Дикић Николај 25, Фатима 28, Љубомир 45, Марта 40
16 Радосављевић Павле 23, Петар 19
17 Ненадовић Леонтиј 54, Марко 23, Ана 20, Дафина 24
18 Јовичић Стефан 34, Неранџа 34, Персида 9, Новак 25, Јулијана
25, Никола 51, Јован 20
19 Сакулски Димитрије 26, Теодосиа 23, Христина 42, Екатерина
15, Стана 11
20 Јабучански Адам 26, Видосава 26
24 Крнулац Дамјан 35, Босиљка 34
25 Крнулац Давид 38, Јулијана 38, Рокса 15, Љубица 11, Јевтимије
29, Персида 27, Илија 21
26 Стефановић Теодор 45, Евгенија 36, Милош 18, Јован 19,
Екатерина 20
27 Ђурђевић Марија 52, Обрад 14, Стана 9
28 Скокић Јован 47, Иконија 44, Нестор 20, Младен 11
29 Јоксић Стефан 67, Нестор 63, Савка 60, Димитрије 31, Персида
29, Павел 10, Милан 6
30 Ђуричић Стојко 52, Илија 17, Петар 32, Јана 28, Живојин 19
31 Станимировић Марјан 54, Николај 18, Милош 35, Дафина 27,
Љубица 14
32 Ђуричић Дмитра 45, Станко 22, Петар 12, Јулијана 19, Стана 17,
Рокса 16, Ева 14, Љубица 8, Павел 14
33 Јовичић Симеон 62, Марта 61, Матеј 42, Јелица 39,Василија 18,
Јефимија 10, Петар 9, Јован 35, Марија 30, Елена 6, Аврам 29,
јулијана 30, стефан 22, Дмитра 20
34 Ђурић Мирјана 51, Ђурђија 16, Груја 10, Теофана 70, Живојин
20, Лазар 31, Персида 21
35 Николић Езекиљ 42, Екатерина 42, Љубинко 14, Гроздана 12,
Стана 9, Јован 40, Јулијана 38, Цветко 11, Христина 15
36 Обрадовић Раденко 30, Екатерина 30
37 Стојковић Николај 42, Ана 39, Аврам 41, Андреј 11, Параскева
9, Радивој 32, Филип 30, Анастасиа 30, Павел 32
38 Ђуричић Пеладија 55, Вићентије 33, Марта 35, Недељко 11,
Јаков 28, Вирсавиа 16
39 Радић Јаков 36, Босиљка 13, Георгиј 10, Урош 20, Ефтимиа 17,
Сибинка 21, Живана 53
40 Крнулац Петар 38, Стојна 40, Павел 31, Рокса 35, Милутин 8,
Андреј 6
94
41 Крнулац Милисав 50, Ана 56, Новак 32, Драгиња 32, Срета 11
42 Крнулац Николај 40, Софија 45, Живана 16, Сара 48, Димитрије
13, Ефтимиа 20, Племенка 18, Савка 16, Прокопије 19, Круна 15
43 Крнулац Живко 60, Неранџа 50, Исак 25, Бошко 19, Косана 15,
Персида 8
44 Петковић Ангелина 60, Јована 20, Арсеније 30, Живана 25
45 Ковачевић Софија 68, Јован 38, Јевра 38, Михаил 15, Живота
10, Ана 16, Екатерина 13, Обрад 8, Новак 27, Ана 30, Мирко 18,
Ангелиа 20, Јелица 18, Николај 12, Сибинка 56
46 Ковачевић Радивој 54, Ана 54, Стефан 30, Стана 20, Новак 21,
Смиљана 24
47 Јеремић Јаков 50, Ана 50, Никодим 24, Елена 22, Христифор 24,
Симеон 28, Божана 28, Љубица 20
48 Стојановић Јелисавета 43, Љубосава 16, Олга 14, Станка 12
49 Стефановић Војин 58, Милица 58, Стефан 31, Персида 31

50 Стојковић Нинко 48, Алексија 44, Јован 12
51 Бркић Ћира 40, Живка 40
52 Јовичић Сибинка 27
53 Стојаковић Ивко 39, Јулијана 38, Јован 26, Пеладија 25,
Радомир 12, Живојин 6, Драгомир 7
54 Стојаковић Рафаило (прецртан), Иларион 46, Десанка 45, Новак
22, Пауниа 21, Живана 60, Алексија 50, Живко 25, Марија 20,
Љубинко 12, Персида 18, Јевра 15, Косана 11, Раденко 19,
Ранко 15
55 Бркић Созонт 47, Стана 40, Ранко 19, Јулијана 8
56 Бркић Богосав 54, Даница 56, Екатерина 14
57 Бркић Ранко 39
58 Малешевић Нинко 48, Савка 45, Раја 9, Екатерина 11
59 Стојаковић Самоило 55, Самуил 22, Персида 21, Спиридон 18,
Дафина 14, Марија 11
62 Савић Цветко 37, Цветко 14, Љубомир 20
63 Стојаковић Анка 30, Игњат 13
64 Јанић Теодор 32
65 Стојаковић Григорије 33, Анка 31, Игњат 14, Босиљка 7,
Љубинка 10
66 Радосављевић Созонтие 35, Ева 35, Живана 13, Аксентије 30,
Јулијана 28
67 Зорић Константин 37, Цвета 35, Сибинка 13, Стана 10, Станиша
33, Игњат 30, Лођиа 29, Дамјан 25, Ружа 28, Софија 12
68 Јовановић Живота 38, Марија 30, Екатерина 13, Јока 11, Косана
17, Христифор 37, Драгиња 35, Марија 11
70 Цветковић Срета 50, Милица 47, Елена 21, Јулијана 18, Персида
10
71 Јаснић Текла 28, Милош 18
72 Елесић Михаил 29
73 Мојсилов Марија 50, Лазар 19
95
74 Думић Смиљана 60
75 Ђуричић Марија 40
76 Ђуричић Десивој 51, Екатерина 53, Теодор 30, Ана 29, Макарие
50, Јелица 10, Христифор 46, Марија 46, Стефан 23, Милица 26
77 Игњатовић Марија 58
78 Јоксимовић Видак 50, Марија 47
79 Ђуричић Петар 51, Димитрије 48, Марија 41, Владимир 9, Јован
45, Стана 30, Радивој 35, Косана 7
80 Веселиновић Станко 48, Косана 33, Срета 15
81 Адамовић Милош 31, Ана 30, Ката 54
82 Петровић Мирко 48, Јелисавета 45, Николија 16, Драгиња 12,
Јевтимие 44, Даница 44, Екатерина 11
83 Ђурић Мирјана 45, Савка 16
84 Белић Јован 26, Живана 24
85 Белић Ана 31, Јована 21
86 Петровић Марија 50
87 Велимировић Станко 37, Екатерина 12, Андреј 23, Сара 23
88 Игњатовић Рафаил 56, Неранџа 54, Михаил 36, Софија 26,
Живана 25, стана 22, Стефан 20, Јован 41, Ката 40, Јанко 24,
Сара 24
89 Игњатовић Емануил 53, Ћирка 50, Максим 33, Марија 33,
Живојин 19, Наста 49, Марко 12, Персида 11
90 Кокиновић Милинко 28, Јулијана 32, Везиља 23, Јегда 21,
Анушка 16
91 Кокиновић Ватима 38, Макрена 13
92 Јанковић Ана 23, Живота 15, Пеладија 25
93 Богдановић Стефан 42, Јелица 45, Марко 37, Екатерина 18
94 Радивојевић Јулијана 36
95 Грчић Јован 40, Стана 40
96 Николић Григориј 60, Живојин 31, Живана 25
97 Грчић Спиридон 17, Милица 16
98 Малешевић Ана 12
99 Малешевић Ана 48, Урош 49
100 Николић Иконија 17, Павел 28
101 Цветковић Раденко 40, Љубивој 17
102 Кромпић Софија 22, Јегда 47
103 Зорић Милош 38, Јевра 38, Никола 34, Живана 32, Илија 30,
Милица 30, Радивој 25, Марија 15, Рокса 11
104 Зорић Екатерина 57, Вићентие 26, Љубица 25
105 Романовић Максим 73, Станка 62
106 Малешевић Ева 19
107 Сретковић Арсеније 51, Георгије 16
108 Сретковић Ружа 14, Живана 13
109 Богичевић Љубинко 48, Драгиња 16, Милинко 45, Ана 43, Јован
17, Десанка 10, Еклатерина 32
110 Богичевић Богосав 35, Трифун 11, Урош 9
96
111 Рацковић Марко 50, Евгенија 47, Јован 19, Наталија 13, Цветко
46, Стана 40, Никодим 14, Дафина 18, Тимотеј 20
112 Ђурић Јела 78
113 Симиџић Марта 28, Рафаил 30, Милица 28, Макрена 7, Живана
?
114 Малешевић Анастасиа 61, Јеврем 28, Јелена 28, Партениј 28,
Персида 16
115 Брештански Живана 46, Атанасије 26, Екатерина 13, 7
116 Ђуричић Михаил 25, Ватима 14
117 Игњатовић Богдан 45, Јулијана 47, Фатима 32, Радивој 18,
Драгиња 18, Елена 13, Милош 32
118 Сретковић Живана 27, Павел 29, Савка 17, Атанасиа 65
119 Радивојевић Павел 37, Кумрија 11
120 Паић Дафина 55, Радоња 13
121 Богичевић Живоин 62, Јека 65, Срета 22, Милош 28, Ана 28
***
Уговор између црквене општине села Брестача са мајстором
Јевтимијем Коларићем о поправци и малтерисању торња на цркви (1856). 174
Контракт
Из међу обшћества Брестачког с једне, и Евтимија Коларића мајстором
зидаром из Инђије с друге стране доле назначеног дана на сљедушчи начин
учинити.
1. Обшћество Брестачко ступилое у споразумие са горе поменутим
мајстором Евтимиом Коларићем и погодилое истог да подигне крст
на Кули, потом да на кули едан ћошак коие од олује порушен,
цигљом испуни и узида, потом са добрим малтером шприцуе и
окречи.
2. Обвезуе се исти Маистор покраи крста на оном месту, докле скеле
допиру, горњу част Куле добрим малтером шприцовати и окречити.
3. Обвезуе се исти маистор скеле и све принадлежеће утвари својим
трошком набавити.
4. Обштина Брестачка обвезуе се, поменутом маистору Евтимију
Коларићу 28 посленика и 8 подвоза дати, потом дужна ће обштина
бити њему сав материал као циглу, креч и сву дрвену грађу
набавити.
5. За сав таи труд дужна ће обштина Брестачка бити, поменутом
маистору Евтимију Коларићу Сто Тридесет форинти сребра издати
и обаче на таи начин кад Комисиа изишла и посо прегледала буде
– пре пак него што сав посо готов буде, не може маистор никакву
награду примити.
У Брестачу 27. Августа 856

И. Малешевић, парох
174
АСАНУК, К 1856/379.
97
Пред нами Аврам Јовичић
Арсение Сретковић обштински предстојник
Урош Малешевић Радослав Николић
Христофор Ђуричић
чланови
Милош Зорић
епитроп
подписао Гаврил Теодоровић

Евта Коларич
маистор
Детаљ уговора са Јевтом Коларићем из 1856
***
Молба Рафаила Сретковића, житеља Брестачког, упућена патријарху у
Карловце, да се ожени по други пут (1857).
Ваша Светост, Милостиви Господине!

Покорњејше долустављени, по несрећи мојој постанем пре годину и
више дана удов. Младост моја и потреба дата моја изискивала је да се по
други пут оженим. Имајући пред очима сва својства, која једну супругу и
домаћицу красе, изберем себи за будућу сапутницу живота мога Марију удову
Јовановић. Још месеца октомвриа, по обичају србском даривам исту удову, по
установљенију матере наше церкве будемо и испитани, и Г. свештеник наше
парохије, искуси међу нама мало сродство које је мојој цељи на штету моје
куће, препона ево до сада је била. Удова иста, коју сам себи за супругу
изабрао, била је мојој са... (снаји?), снаја, као што степен сродства овде
показује:
Сретковић
Јовановић = Живоин и Ева = Живоин и Рафаил
Марија
98
4. степен пријатељства двородног. Знајући пак да једина Света
десница светим своим Благословом мене срећна учинити може, с колена
преклоњеног Вашу Светост молим, да би Свети свој благослов к цељи овј
излити благоизволила, и да би ми дозволила Ваша Светост во брак са
поменутом удовом ступити, с којом ја једном само мислим срећан бити и
весело овај живот провести.
Познавајући велику шћедрост Светости ваше у надежди изумирем
чекајући.
У Брестачу, 16. јан. 1857. покорњеиши раб

Рафаил Сретковић
житељ Брестачки175
***
Тужба тројице Брестачана из 1863, против свештеника Илије
Малешевића, упућена Самуилу Маширевићу, Патријаршије српске
администратору.
Ваше високо превасходитељство,

милостиви Господине!
Покорњеише долуподписани у име обштине Брестачке принуђени смо
нашу тужбу против нашег Г. свештеника илије Малешевића поднети. Истина,
да нам је немила ова тужба. Место свог свештеника да љубимо, морамо да га
тужимо и да се на њега јадикујемо – ваша Екселенција! Он није наш
свештеник, -наш духовни отац, наша утеха и прибежиште но он је наш
Душманин, гори него онај у босни Турчин. Он је, ако ћемо управо казати, наш
убица, целе обштине наше највеће зло. Свакој несрећи, која се у обштини
догоди, он је узрок. Он људе између себе завађа, он људе на ово или оно зло
дело подстрекава, он с неваљалцима се меша, он лопове пред судијама нашим
заступа и брани, а напротив поштене год господе наше опада; једнима
навлачи батине, а другима ариште – ваша Екселенциоја! Он је тако непоштен
човек, без срца и без савести, да оно што јесте он је и што човек ни
помислити није, да јесте не стиди се казати, шта више и заклетвом потврдити.
Он је пре десет дана најактивнијег нашег обштинара и трговца пред Г.
великим судцем Румским тако олаго и оклевето, ктому јошт клевету своју, он
свештеник и заклетвом својом потврдио, усљед које је исти наш трговац 14
175
АСАНУК, МПА 1857/49. Рафаил је рођен 1825. Оженио се веома млад, у 20-тој
години и десетак година касније остао удовац са двоје малодобне деце, сином Лазаром
и ћерком Ружом. У кућу је 1857. године довео шест година млађу Марију Јовановић,
што значи да је њихов брак био одобрен. Од 1858-1860 он је кнез у селу и током своје
управе, за потребе виших жупанијских власти, одговорио је на око 50 питања о
историјату Брестача, што нам говори да је био образован и обавештен. Важио је за
угледног домаћина и човека весељака, који је умео да попије чашицу више. Тако је
једном приликом, 1863. године, око поноћи пијан ушао у цркву, звонио и звоно
превалио. Био је бангав у једну ногу и поштеђен учешћа у Буни 1848/9. Крсна му је
слава св. Ђурђиц. Након кнештва, он је на дужности кмета, 1878. Имао је браћу Матију,
Арсенија, Николу и Живојина.
99
дана у Руми затворен био; но после претрпљене каштиге, страдалац је тужбу
поднео и своју невиност ће са шест сведока доказати.
Десет година дана има, како се ми с њим патимо, десет година има
како је он код нас, на велику нашу несрећу и наше зло. Камо срећа наша, да
га нигда ни видили нисмо! Наша је обштина била једна од најодабранији
обштина под покојним свештеником нашим; но од како он у обштини нашој
примером предходи, зло је обвладало у целој обштини – ваша Екселенција!
Верујте нашем простом и злоувређеном срцу. Сви пороци су код њега, а од
добродјетељи баш ни једне нема. Пак најпосле све да је, само сплеткарош,
опадач или клеветник и лажа да није. То су три порока који нас све убијају.
Честњеишем Конзисторијуму је врло добро познато, да смо се ми више пута на
њега тужили, но на нашу жалост, нигда нам ништа одговорено није. Сад нам је
већ догрдило и ми најпокорније молимо, да би високу милост ваша
Екселенција имала, из обштине га наше уклонити што скорие, да не би
обштина каквог зла достала. Предупредите нам ту неповољност, да се на
обштину Бешеновачку не угледамо. Ми смо једанпут пре три године Комисију
на нашу тужбу добили, но резултат те Комисије ни чули ни видили. Ми
држимо, да је свештеник нас ради, а не ми њега ради. Молимо дакле
најпокорније да нам ма ког другог свештеника определите, сваки је други
зацело од њега бољи. Трпити га више никако, но не само трпити, него ни
гледати га више не можемо.
Ваша Екселенција! Што ћемо овде напоследку навести, то ће све они,
којих се тиче самом заклетвом посведочити:
Он је са светог престола свеће без ичијег знања узимо, испред матере
Божје он пешкире крао. Новце црквене коме он хоће даје, а интерес исти у
свој џеп меће. Даје исте новце шта више таким људима, који се са такозваним
шверцунгом занимају. Код њега су се крадени гушчићи у његовом кавезу
налазили, он поклоњено јагње у својој кући изеде. Он, ваше
високопревасходитељство, оне које мрзи, к светом причешћу не пушта. Он
напред знаде које ће ноћи пожар у обштини бити, и друга неваљалства, која
ће сва поједини обштинари посведочити.
У надежди да ће наша горка тужба услишана бити, целујући свету
десницу остајемо ваше Екселенције најпокорнији раби.
У Брестачу 8 јуниа 1863.

Настас Кромпић
Кнез
Цветко Савић
Воин Стефановић
трговац176
176
АСАНУК, К 194, 1863. Настас Кромпић рођен је 1819. Имао је двоје деце, ћерку
Круну и синове Лазара и Васу, доцније чувеног градитеља амбара; Цветко Савић свет
је угледао 1819. У браку са супругом Дамјанком имао је синове Стефана, Милоша и
Уроша, који је рано преминуо. Један је од потписника уговора из 1865, између
Брестачке црквене општине и Румских мајстора Алтмана и Хофмана, о поправци крова
на цркви. Како је носилац овог уговора свештеник Илија Малешевић, претпостављамо
да је дошло до обостраног измирења; Воин Стефановић рођен је 1800. године,
преминуо је крајем XIX века у дубокој старости. У два наврата биран је за кнеза, 1851.
100
Детаљ тужбе тројице Брестачана из 1863.
***
Брестачана (прво писмо). 177
Ваша прузвишености,
Најмилостиви Гдине!
На тужбу у име Обштине Брестачке од житеља Брестачки Настаса
Кромпића, Цветка Савића и Воина Стефановића, вашој Преузвишености
поднешену, предаем овај одговор.
Ако се ико о напредку Обштине и о утврђењу Православиа, о љубови
међу парохианима, о чувању црквени добара старати има, то је заиста
дужност Свештеничка и добром вољом све то чинити. Да ја свему томе за
доста чиним, то ест, да сам се како у моме службеном пословању, тако исто и
у приватном понашању спрама поедини Парохиана, у чувању црквени добара
увек отликово, сведочи овде под А приложено сведочанство Обштине
Брестачке; Отуда се види да је поменута Тужба са свим неоснована, јербо
тужитељи све оно што у њој на мене потварају, нисучим недоказују, а свако
и 1870. Потомак је Стојана Стефановића, трговца, једног од оснивача новог села. И сам
се целог живота бавио трговином, углавном бакалском, као и угоститељством – у
Брестачу и у Сибачу је дуго имао своје кафане. Учесник је Буне 1848/9. У браку с првом
супругом Евом имао је четворо деце, три кћери и сина Стефана, рођеног 1824. Године
1831, ступа у брачну заједницу са Милицом, удовом Петра Теодоровића из Огара. И њу
је надживео и подигао јој споменик од црвеног мермера. Свој иметак оставио је
братанцу Аркадију Стефановићу.
177
АСАНУК, К 1863, 380.
101
тужбено излагање, кое није доказима поткрепљено, не вреди баш ништа, нити
се може у судеиски претрес узети, нити се може на основу њеном ма какво
пуноважно решение донети, већ се мора, као лажљиво потварање, просто
одбити.
Добивши поменуту тужбу у руке, да дам одговор за 14 дана, видио сам
из ње, да поменути Тужитељи име обштинско злоупотребљују, па да су у име
Обштине, која се подпуно с њима слаже, тужбу поднели. Ни само кобно
тужбено излагање није ме се тако срдца коснуло, као што ме је та околност у
срце дирнула, да ме је цела обштина тужила. У овој прилици нисам мого
остати равнодушан, него сам славној Среској власти у Руми поднео жалбу од
5/17 Јулиа 863, број 1396, у којој сам се и жалио на поменута три тужитеља, и
уједно молио, да се иследование против поменути тужитеља, то јест дал су
они са знањем целе Обштине вашој Преузвишености тужбу поднели, званично
предузме, и као што иследование под Б сведочи, поменути су Тужитељи без
знања и дозволења прочи житеља у име обштине, и против воље Обштине
поменуту тужбу поднели, и да ће против Настаса Кромпића, као са званиа
дигнута Кнеза због употребленија дате му власти даље иследованије
следовати.
Из до сада наведенога увидиће ваша Преузвишеност да је поменута
Тужба лажна, нити се може у иследование узети, и ако се ваша
Преузвишеност о неистинитости поменуте Тужбе, и о злом владању Тужитеља
уверити жели, нека се изволи на Славни Срески суд званично обрати, па ће се
уверити да су поменути Тужитељи рђави људи, особито пак да је њи
подстакао и уједно Тужитељ Воин Стефановић са свим неваљо човек, јербо се
противу њега и његови недела, већ цела Обштина подигла, и тужбу коју овде
под В у препису прикључујем, Славном Среском суду у Руми, ради
иследованија поднела.
Молим вашу Преузвишеност, да би поменуте Тужитеље са својом
неоснованом Тужбом одбити изволела.
У Брестачу 10. Јулиа 863. покорњеиши

слуга
Илија Малешевић
парох
***
Брестачан Никола Николић, црквени тутор, сведочи у корист

свештеника Илије Малешевића (1863). 178
Свидјетељство!
На захтевание честњеишег Гдина Пароха Илије Малешевића, овим
изјашњавам, да ја пред Настасом Кромпићем бившим Кнезом и Кметом Петром
Ђуричићем, као што су исти у Тужби њиовој навели, ни казо нисам да је Г.
Парох црквене свеће крао и својој кући носијо. Ово наведено и на мене као
178
АСАНУК, К 1863, 384.
102
сведока позвано Дјело одбијам с том примједбом да сам у свако доба готов
овај мој садашњи исказ и Заклетвом потврдити.
У Брестачу 21 Августа 1863. Никола

Николић
Тутор
Пред нама
Милош Малешевић, Кнез
Теодор Николић, Бележник
Јован Ђуричић, Кмет
103
Тројица Брестачана сведоче у корист свештеника Илије Малешевића
***
104
Брестачана (друго писмо). 179
Ваша екселенција!
Милостиви Архипастиру!
Прокажена овца, Воин Стефановић, крчмар Брестачки, предавши већ
једаред безутешну тужбу, не престае никако на мене, као свога Пастира, вашој
Екселенцији неистина доношенија чинити, којим начином своје сажитеље
изопачава, и немир у селу прави, али срећом није нашао последоватеља за то
своје пакостно насртање, до само штое два житеља: Настаса Кромпића и
Цветка Савића, као просте и поводљиве људе, које ја више сажаљевам него да
се на њи срдим, да му буду присталице наговорио, па и сам главни Тужитељ
Воин Стефановић може бити, да је у своме гневу тужитељском оне погрдне и
саблажњиве речи, каквие пуна тужба, изговорио само, али сачинитељ ове
Тужбе, за кога се бар препоставља, да је член вишега друштва, кад је и он
онаке погрде сачинити и написати могао, онда се њему мора предпоставити да
је сам у најнижем степену изображења, и да је још у најсировијем дивљачењу;
тужбу пак и све у њој изложене точке оповргавам овим редом:
У Првој точки говоре Тужитељи да ја уочи благи дана вечерњу не
чиним, и да у часне постове редовну службу не држим; но почем Тужитељи
ову тужбену точку нису ни са каквим доказима подкрепили, тао се то има
сматрати као лаж.
Друга Точка тужбе такое пуна пакости, хулења, опадања, безумиа, да
је таково што могао написати само онај, који је са ума сишо, јер човеку који у
себи има иоле човечие свести и искрицу разума, неби мого тако што ни
помислити, акамоли својом руком написати.
Тужитељи се у тој другој точки позивају на судејске записнике у Руми,
али кад би такова записника у Руми било, они не би зацело тако удесну
прилику пропустили, да изводе из ти судејски записника својој тужби не
прикључе; али почем такови записника нема, зато то нису могли ни учинити.
Овае дакле точка пуна пакосне клевете, и ја ћу зато код мирске власти, за ове
болестие Тужитељу уврачеванија наћи.
А: У Трећој Тужбеној точки начинили су ме Тужитељи са своим
заступником Татом и Разбојником црквеним, и за доказ тога наводе сведока
Николу Николића,180 тутора црквеног, као да се он зато тужио пред
кметовима: Настасом Кромпићем и Петром Ђуричићем; 181 али исти тутор и
сведок, као што он сам у свом сведочењу под А изјављује, пред поменутим
179
АСАНУК, К 1863, 380.
180
Никола Николић рођен је 1821. Отац му се звао Теодор, а млађа браћа Антоније и
Негован. Учесник је буне 1849/9. Био је старатељ Брестачке школе и члан
поджупанијске скупштине у Руми, 1875. Имао је жену Манду и ћерку Анђелију, удану за
мештана Теодора Ђуричића.
181
Петар Ђуричић рођен је 1806. Имао је супругу Милицу и кћер Персиду. Учесник је
Буне 1848/9. Живео је у задрузи са браћом Димитријем, Владимиром, Радивојем и
Јованом, у делу Брестача који су мештани звали Бирчанија. Потомак је Николе
Ђуричића, једног од првих досељеника у Брестач.
105
кметовима никада казо није, дам ја свеће црквене кући мојој носио; и у овој је
точки само гола клевета.
Б: Истое тако и Четврта точка неоснована, јер исти сведок Моисеј
Јовичић,182 на кога се тужитељи позивају за сведочанство, да ја црквене
пешкире скидам и својој кући носим, у своме овде под Б приложеном
сведочанству Тужбеном излагању сасвим противно изјављује и тужитеље у
лаж тера.
В: У Петој Тужбеној точки наводе Тужитељи, да ја некога Радована
Јовановића183 из освете кад је умро нисам тео саранити, али извод протокола
умирајушчи овде под В прикачен јасно показује, да је поменути покојник на
време сарањен, а (...) ради овога тужбеног излагања као излишно наводим
ово: поменути Радован Јовановић био је родом циганин и чим Богу душу
предао, одма долете к мени јато цигана обоега пола са Петром Ђуричићем,
сведоком тужитеља, и ти сви навале на мене да самртника одма сараним, које
нисам смео учинити по прописима закона. Поменути покојник Радован
Јовановић осим черге никаквог имања није имо, нити сам му се могао због
чега светити, нити сам се мого надати, да ћу за сарану моју на плату добити,
нити сам за ту сарану, још до данас наплату добио, нити је тражим.
На изјаву Тужитеља у В тачки, као да ја христијане од С. Причешћа,
имено пак да сам Станку Романовић184 и Милицу Стефановић (жену Тужитеља
Воина Стефановића) одбио, наводим следеће: Станку Романовић пре 5 година
одбио сам зато од исповести, што ми је сама исповедила, да са својом
комшиницом већ годину дана не говори, на које речи ја јој Пастирски
одговорим, да иде кући, падасе са својом комшиницом помири, и да ми онда
на исповест дође, и то је она учинила, исповедавши се и Причаставши се; а
Милица Стефановић дошламие једаред пред олтар, кад сам почео Службу
Божију служити, да је исповедим; наравно, да нисам мого службу прекинути,
да њу исповедим, и такосе својом а не мојом кривицом тај дан није
причестила.
Г: У Седмој точки наводе Тужитељи да ја Воину Стефановићу
Тужитељу о његовом крстноме имену ни водицу не светим, ни колача несечем
из мрзости прама њега. Али то није истина, јеро сам ја њему, као што
приложено овде под Г сведочанство гласи, у кући његовој светио водицу, а
колач ми сам није тео дати да пресечем, зато што је исчекиво неког свога
рођака попу Крсту Јелесића из Товарника, па да му он колач пресече, ја сам с
тим био задовољан, и пошавши кући кажем му, да пошље помене ако поп
Крста недође.
На Осму точку одговарам ово: по (...) вишој наредби, неуправљам сам
са црквеном касом, већем се она под трегубним кључем чува, а новци црквени
са допуштењем црквеног одбора издају се и инкасирају се, ова ствар дакле не
тиче се само мене, и још два човека, но и одбора црквеног, дакође и дотичног
Г. Протопрезвитера под којим је и надзиранием, који ако какав неред или
недостатак у каси црквеној нађе, мора одма нуждне мере предузети.
182
Мојсеј Јовичић рођен је 1814. Отац му се звао Симеон, а мати Марта. Био је удовац
са троје деце, кћерима Василијом и Јевтимијом, и сином Петром.
183
Радивој Јовановић рођен је 1823. у Манђелосу. Имао је супругу Екатерину.
184
Станка Романовић рођена је 1795. Супруга је Максима Романовића.
106
У Деветој точки на мене изложена жалба, да моја марва по гробљу
пасе неоснована је, јер кад обштина гробље у доброј загради држи, онда
ничија, а кад је одграђено, онда свачија марва улази у гробље.
Да ја лопове, као што тужитељи у десетој точки своје тужбе говоре, за
црквењаке узимам, није истина, јер Тужитељи нису то ничим доказали, нити је
кад год предамном који црквењак каково лоповско дело учинио, а реч о
пилету, о ком тужитељи у овој точки говоре, спада у басне.
Д: Не само да су ме Тужитељи татом начинили, него ми јошт подмећу
и злочинство, и крађу, и псовку, и јошт и друга безделија; за доказ тога
наводе ову околност, да је једно гушче у мом кавезу Арсеније Сретковић 185 као
своје нашо. Али као што прикључено овде Д. сведочанство гласи, ствар се то
овако има: мени једном нестану из авлије два гушчета без да сам ја знао о том
шта. Моја попадија пошље сведока Уроша Малешевића 186 у прву суседну кућу,
код Арсенија Сретковића, који ту заиста нађе два гушчета, и мојој кући
дотера, и тек сутра дан пронађесе, да је једно гушче моје, а друго туђе; сусед
Арсеније Сретковић буде запитан од мога слуге, да ли њему једно гушче фали,
он, рекавши да му заиста једно гушче фали, дође у моју авлију, позна своје
гушче, и однесега. Јагањце за цркву не купим ја по селу, нити мени ко тим
начином даје, него Тутор купи и Тутору се даје. Ја сам имо у мом шљивику
једну Тургуњу, коју је Тужитељ Цветко Савић са својим сином, сусед са
шљивиком, увек тресо, и због тога смо увек речи имали, и затосам, да та
распра престане, дао ту тургуњу одсећи. А да сам Стефана Стефановића, сина
тужитеља мога Воина Стефановића, псовао претећи му са сикиром у руци, то
је измишљено.
Дванајста Тужбена точка таковог је садржаја лажљивог, да не би
требало на њу ништа одговорити, јер бивши кнез Рафаил Сретковић, збачен је
са кнештва од бивше среске власти, за своје иступљение, које је учинио пијан
будући, почем је у поноћ звонио, и звоно превалио, и за тај преступак нисам
га ја, негосу га жандари власти придвели, а тосе све не тиче Тужитеља.
Тужитељи у својој 13 точки криве ме, да нисам Мојсилу Стојаковићу 187
тео дати да мења новце из таса трајућем мироносању, то су једно казали
тужитељи да је истина, јер ја нити сам кад год дао, нити и сад допуштам, да се
185
Арсениј Сретковић, кмет 1855-1863. Рођен је 1803. Учесник је Буне из 1848/9.
Његово име налазимо у уговору цркве и мајстора за поправку торња, 1856. Живео је у
задрузи са старијим братом Матијом. У кумству је са Павлом Радивојевићем,
градитељем Брестачке капеле. Са првом супругом Дафином имао је ћерку Стану,
рођену 1829, док је са другом супругом, Софијом, имао сина Георгија, рођеног 1841.
186
Урош Малешевић, кмет 1851. Рођен је 1793. Као кмет спомиње се у Рачуну прихода
и расхода цркве за годину 1851, доцније и у уговору из 1856, склопљеним за поправку
црквеног торња. Учесник је Буне из 1848/9. Два пута се женио. Из првог брака са
супругом Дамјанком имао је сина Живка, у другом, са Аном, сина Косту и кћер Софију.
Од 1863. спомиње се као служитељ у Брестачкој цркви. Према Матичним књигама
преминуо је 1868.
187
Мојсило Стојаковић - За време његове управе, на Брестачкој цркви је стари кровни
покривач од храстових дасака, након 70 година, замењен новим од црепа. Биран за
црквеног тутора 1863. и 1872, биран за сеоског кнеза 1865. Рођен је 1801. У браку са
шест година млађом супругом Василијом имао је синове Михаила, Самуила и
Спиридона, и ћерке Персиду, Даницу и Марију.
107
новци, док траје мироносање, у тасу мењају, почем то звекетање одвраћа
христијане од побожности и смерности.
Није доста тужитељима, што су ме татом, и лоповом, и разбојником, и
псовачем, и јатаком, и неуредним служитељем цркве, и кривоклетником, и
пакостним парничаром, и осветником, и највећим народним развратником и
нарушитељем свети гробова, и нарушитељем мира обштинског, и нападачем
на поштене људе, начинили, него су ме још, да своје погрде и своје клевете
крунишу, палиоцем учинили, потварајући, да сам ја мом слуги пошавшем у
виноград на ноћиште казо, да се кући жури, јер ће ноћас ватре бити у селу, и
кад заиста потом су се две ватре у селу подвиле, да сам идући кроз село рекао
пред Тужитељем Цветком Савићем, и Павлом Николићем188: ето, ја сам казо да
ће бити две ватре. У селу Брестачу прошавше године ватре су тако учестале,
да је ретко кад ноћ прошла, да није једна или две ватре било у селу, тај палеж
трајо готово 6 месеци. Ја сам кроз то време и у цркви чинио молебствија, и
учио, и одвраћо од тога злочинства, и више сам пута са главним људма
долазио и тужио се среској власти, и представљо начине, како би се том
паљењу крај учинити могао, али су сва та моја покушенија безуспешна била, и
кад нисмо ни одкуд помоћи имали, да се предупреди то злочинство, онда нам
свима житељима није ништа друго предстојало, него да буде сваки за себе, и
своју имовину целе ноћи на опрезу исчекивати сваки час да ватра од куд не
букне, и зато сам мом слуги пошавшем у виноград и казо био, да се пожури
кући доћи, јер лако може бити, да ће се ватра у селу појавити, па да будемо
обојица на ногама, а то сам тим пре моро рећи што сам са Јованом
Ђуричићем189, Радивојем Ковачевићем190 и више људи идући једно после
подне с вечерње, поред крчме чуо, кад је тужитељ мој Воин Стефановић,
крчмар у селу, повикно, спуштајући се у подрум да вина донесе: Пите децо,
дан пие, ноћ плаћа; и на те речи Јован Ђуричић окренувши се рекне ми, чуете
ли попо, убио га Бог шта рече!
Из ове моје одбране увидиће ваша Екселенција да је тужба овим
сасвим неоснована, и зато најпонизније молим вашу Екселенцију, да би
тужитеље одбити изволела.
Вашој Екселенцији
наипонизни
У Брестачу 26 Августа 863. Илија Малешевић
парох
***
188
Павле Николић, рођен је 1828. Учесник је Буне 1848/9. Отац му се звао Илија.
189
Јован Ђуричић, рођен је 1810. Године 1865, забележен је као потписник уговора
црквене општине и мајстора, којим је договорена промена кровне конструкције на
православном храму. Учесник је Буне из 1848/9, кмет је 1863. Доцније, у години 1870,
спомиње се као школски старатељ и председник црквене скупштине. Живео је у
задрузи са браћом Петром, Дмитром и Радивојем. У браку са супругом Јулијаном имао
је четворо деце, синове Петра, Живојина и Вукашина, и кћер Наталију.
190
Радивој Ковачевић, рођен 1798. У првом браку, са супругом Макрином, имао је
ћерку Пелагију, док је са другом женом Аном изродио синове Стефана и Новака, и
кћери Стану и Смиљану.
108
Уговор између Црквене општине из Брестача и мајстора Карла
Хофмана и Франца Алтмана, о постављању новог крова и црепа на цркви
(1865).191
УГОВОР
Између обштине Брестачке и мајстора зидара Карла Хофмана и
дрводељца Франца Алтмана оба из Руме на следећи начин уговорен и утврђен.
1-во. Мајстор зидар Карл Хофман прима од ове обштине цркву за
оправити, да исту црепом покрије и малтером цреп с крова залие а по врху
крова плехом црвеним пошие тако, да са сваке стране плех цреп у ширини од
6 палаца опасати мора.
2-го. Глава торња и то од јабуке пак до ксимса белим плехом покрити,
а друга два трбува од торња циглом изрибати тако да црвено обојадисани
буду; прочи пак сав торањ има се са малтером изравнати и двапут бело
окречити. Ксимсови на торањ пак имају се с фришком циглом оправити и
новим црепом покрити и цреп ако би бео био са црвеном бојом тако
обојадисати да изрибаним трбувима торња раван изглед има.
3-ће. Исто тако цркву свуд унаоколо малтером изравнати и двапут
окречити.
4-то. Мајстор дрводеља Франц Алтман исто тако прима потребити посо
дрводељски и уједно обвезује се сву потребиту грађу сам набавити, као дигод
кои рог фали кои у растојанију од 3 стопе поставити бити мора као и оне
рогове кои би се као натрули нашли са фришком растовом грађом у истој
дебљини изменити, венчанице пак која би натрулиле биле на исто место нову
грађу растову ставити; рогове пак све по потреби на сниже срезати, и како на
свака два фата рогове са пајантама и гвозденим шрафима свезати, тако исто и
венчанице са гвозденим кључевима/шлисовима стегнути.
5-то. Колико год на цркву летава потребно буде има мајстор као год и
грађу и то нове сам ставити.
6-то. Сад постојећи кров који е од шиндре има мајстор сам о свом
трошку скинути, шиндра и летве припадају обштини а грађа која би мало
натрулила била и за пречаге на рогове употребити се могла слободное
мајсторима с тим додатком саме употребити да исту грађу кроме за пречага
нигди употребити не смеду.
7-мо. Оба ова мајстора обвезују се заједно како циглу и цреп тако и
сву грађу која је за оправљање цркве нужна као и потребито гвожђе за
свезање крова о свом трошку набавити и исто тако све шалукатре на кулским
пенџерима кроз столара дати оправити и изнова зеленом бојом обојадисати а
обштина пак дужнае истима потребита креча и песка набавити и колико год
мајсторима за подвоз свога материјала кола потребито буде толико им на
дишпозицију ставити; у овом се разуме да се мајсторима и кола за сеобу у
обштину и из обштине као и за набавку ране за њиове момке сваке недеље по
двоја кола за подвоз до Руме ставити имају.
191
АСАНУК, 1865, К 247/177.
109
8-мо. Мајстори морају допустити да се ова обштина кроз свое вештаке
или у Руми или пак у Велики Радинци цреп изабере и само од та два места сме
се цреп на ову цркву употребити.
9-то. За овај посао обвезује се обштина мајсторима заједно 1.150
ф.а.в: словом једну хиљаду једну стотину и педесет форинти аустријске
вредности у следећим роковима платити као: при почетку посла 500 ф.а.в. у
полу посла 300 ф.а.в. а при свршетку свог посла и кад посо комисијски
прегледан буде и за добро пронађен осталу своту од 350 ф.а.в. без ика
изговора положити.
10-то. За сигурност ове обштине обвезују се оба мајстора заједнички у
случају ако би или кроз неатост њиовог посла или ако би ови стари зидови од
цркве од терета црепа упустили или ако би малтер са торња и с цркве опо за 3
године дана, све о свом трошку без ике накнаде од обштине оправити.
11-то. Прочи елементарни случаеви изузимају се из овог
обвезатељства.
12-то. У случају какове штете кои би се из у 10-том пункту наведени
узрока трефили јамче мајстори са својим имањем и дозвољавају по процени
случајне штете да се обштина на њиово под кућним бројем 225 и 1390 уписано
недвижимо добро без потребе њиовог даљег споразумевања у грунтовници
укњижити може.
Обе стране потврђују овај уговор својим подписом У Брестачу 7/19
јулија 1865.
Карл Хофман предамном

Франц Алтман И. Малешевић, парох
Михаило Гудовић, Мојсило Стојаковић кнез, Петар Крнулац кмет,

Станко Велимировић тутор, Сима Јовичић, Радован Ковачевић, Цветко Савић,
Софроније Николић, Милош Станимировић.
Имена подписатељ
Теодор Николић бележник, Срета Сретковић, Јован Ђуричић, Новак
Ковачевић.
***
Молба Брестачанке Босиљке Веселиновић, упућена патријарху Самуилу
Маширевићу, за дозволу да се уда по други пут (1868).
Ваша Светости, Милостиви Господине

Ја подписана удам се пре 13 година за Петра Веселиновића, житеља
Брестачког и с њиме породим 4 деце, и сви су фала милостивом Богу живи и
здрави, но по мојој несрећи у 3-ој Регрутацији узет је у војнике и 9 година
служијо је у војсци, и за то је време више пута долазијо кући.
У години 1866, позван буде као резервиста опет натраг у војну, у своју
регименту и тако отиде. Али на велику несрећу и жалост моју, још више деце
моје и његове, чим отиде у првој ватри погибе, као што сам од више његови
другова чула, а и сама Компанија његова одписала је на славну Обштину
Брестачку да је погубљен и да се не зна за њега (као што прилог гласи који
сам из Новог Сада добила).
110
Са колена, приложеном молбом, најмилостивије умољавам Вашу
Свјатост смилујте се на мене и моју ситну и сиромашну децу да се могу удати,
дарујте ми допуштење венчати се.
Са овом молбом најмилостивије умољавам, љубећи вашу свету
десницу.
У Брестачу 7. априла 1868, Босиљка Веселиновић, удова. 192
***
Молба Живојина Јанковића упућена Конзисторији у Сремске Карловце,
да га разреши брака од Марије Магарашевић(1868).
Пречасни Конзисторијум
Господо високопочитована
Понизно подписани који сам се родио у селу Брестачу у провинцији
сремској, отац ми се звао Јанко а мати Милица Јанковић и који су после
покрета на неколико година помрли; и после себе наследнике мене и моју
сестру, која се пре десет година у Буђановце удала, оставили.
По смрти речени родитеља моји, ја на моју страну наследим кућу у
горе реченом селу, са осам јутара земље; од ког се времена са обрађивањем
земље бавим, и просто као земљоделац у мојој кући уживам.
Пре пет година т.ј. 853 оженим се несретно са Маријом Магарашевић,
у безаконом браку рођеном, из села Адашеваца, и с њоме једну годину али с
натегом као супружници проведемо; јер она одма после три месеца састанка
нашег, почне сасвим ладнокрво са мном поступати и у против мојој вољи
радити: из куће смок, и друго потајно, а без мог знања издавати; такођер и
мене који сам женском рад заувек био, неготовити ми никаквог јела и то све
тако док ја једанпут дошавши с посла код куће је не нађем; и на моју већу
жалост, доцније приметим да је она моји више ствари са њеним однела, т.ј
мене похарала и у свет отишла.
Од тога доба како је она мене оставила већ су четири године прошле,
и ја при свем мојем о њој испитивању и трагању никад за њу гди је и како је
нисам дознати могао.
Као што јасно увидити може пречастни Конзисториум из горенаведени
околности, с којим неизбежну пропаст куће моје и мене самога, усуђујем се,
јер не могући никако даље горак и чемеран живот мој подносити, а у крајњој
нужди мојој пречастни Конзисторијум замолити да би милостиво мене од
дужности супружника са више реченом коначно разрешити, и са другом
венчати се.
У прилогу такође прилажам и лични опис вишеспоменуте Марије
Магарашевић бивше жене моје, ради даљег по изискујућим околностима
употребљења.
У Брестачу 1-ог Септембра 868.
Живојин Јанковић193
192
АСАНУК, 1868, К 370/295. Петар Веселиновић рођен је 1836. Отац му се звао Станко
и учесник је Буне 1848/9, а млађи брат Јован. Босиљка је у Брестачу радила као сеоска
бабица.
111
Име – Марија, кућедомаћица, становала у Брестачу, жупанија сремска,
стара 25 година, верозакона православног источног, стаса средњег, лица
округлог, косе црне, очију граорастих, уста редовних, носа редовног, особитог
знака нема. Гди се налази непознато.
***
Извештај Алексе Баковљева, школског среског надзорника о стању
школе у Брестачу и сукобу свештеника и учитеља (1874).
Високоблагородни господине!
По налогу вашем од 24/9 874. добивеном, похитао сам одма у Брестач
да извидим како стање школе, тако и тужбу против тамошњег учитеља Аврама
Филиповића.
Што се пак тужбе тиче, ствар је у овоме: тамошњи свештеник који је и
школски управитељ Илија Малешевић је са учитељем у највећој завади и тужи
учитеља да ништа у школи за ово време од како је у Брестачу са децом није
радио, потврђује с тим, да је он на испиту запитао дете из нар. песама, које му
је одговорило, да они то нису ни учили; даље: да није никад јављао децу што
у школу не долазе, те је при испиту од 130 за школу способне деце само 4
ученика било; даље исти свештеник навађа, да је једанпут обилазећи школу,
од учитеља са Крст и Бога псујући отеран био.
Аврам Филиповић учитељ бранећи се навађа, да то није истина, и да
свештеник никада није обилазио школу, осим једанпут, када је покупио сву
децу (у време школско) да му башту плеве, и да свештеник не може знати је
ли он радио у школи или не, кад није никад у школу долазио. Децу пак зато
није тужио, што нема пописа деце (у записнику од покојног учитеља
Брестачког има 65 ђака, које је садањи учитељ затекао).
Испитавши онда још 10 до 12 паора, који сви једногласно рекоше, да
они немају нишпта против садањег њиовог учитеља, и да су они за сад са њим
задовољни )још рекоше, да цело село тако мисли), и да, од како је исти
свештеник у Брестачу, никада не може да им дуго остане учитељ, јер се
свештеник са учитељем посвађа, и гледа како ће га отерати.
Дознао сам још да је свештеник учитељу још пре два месеца одказао
службу, усљед чега је учитељу и плата обустављена, из разлога, што је он
привремено за учитеља постављен; даље, да је свештеник позвао одбор да
стечај распишу, а одбор не хтеде изјаснивши се, да им је овај учитељ добар,
те се сада не зна на чему је ствар. Овоме је управитељ одказао - плата
обустављена – школу још није започео – а другога учитеља немају.
193
АСАНУК, 1868, К 220/114. Живојин Јанковић рођен је 1841. Сестра му се звала Ана,
и била је старија од њега осам година. У новом браку рађа му се син Славко, рођен
1874, који је доцније похађао гимназију и препарандију у Сремским Карловцима.
Живојинов отац Јанко рођен је 1811. Учесник је Буне 1848/9. Имао је десет година
млађег брата Прокопија, инвалида у једну ногу, због чега је био поштеђен војске. Јанко
је сам ископао бунар на излазу из села према Буђановцима и поклонио га мештанима
на коришћење. По њему је и тамошњи топоним добио име `Јанков бунар`. Јанковића
данас нема у Брестачу.
112
Из свега сам пак увидио, да је лична мрзост међу свештеником и
учитељем, а паори га зато бране, што мрзе сви без разлике на свештеника, и
што их учитељ не тужи, те тако не морају слати децу у школу (а да је какав од
добри учитеља, који би их натеривао да шаљу децу у школу, тај би на сваки
начин био хрђав, а овај, који није заслужан да се учитељем назива, и скроз
покварени човек је добар). Жалост!
Још би приметити имао, да је поменути учитељ при испитивању
најскареднијим речма нападао на свештеника, управо рећи горе се понашао
него ли један свињар; заиста велика жалост, када су таким људма поверене
најневиније душе, да их они васпитавају, јер они су само кадри тровати душу,
а чему доброме научити – то се неда ни замислити.
Што се пак школе тиче, из испуњених овде приложених таблица, може
се видити, како је јадно стање школе Брестачке (испуна је врло хрђавим
мастилом, али у целом Брестачу нисам добра мастила добити могао, а другу
нисам могао правити, ради потписа).
У кратко рећи: осим слика за науку гледања, табле са савим хрђавим наслоном
и не сасвим подпуне рачунаљке – никакви други школски учила нема.
Рума, 29. Септембра 874. с највећим поштовањем

Алекса Баковљев
учитељ, срески надзорник194
***
Тужба Дамјана Крњулца против супруге Пелагије, упућена патријарху
у Сремске Карловце (1876).195
Ваша светости!
С највишим страхопоштовањем и људском учтивошћу узимам слободу
Вашој Светости као управи Цркве наше доленаведену тужбу поднети. Жена
моја Пеладија Крнулац, жителница Брестачка, живила је са мном у
законобрачном животу седам година, и сада пре два месеца без да сам је и
натерао, мање још злоставијо, оставила ме је и сада се у месту Брестачу у
кућама нашег пароха г. Илије Малешевића, и браће Ненада и новака Ђурића
налази. Да неби у мојим старим годинама и код моји четворо деце кућу моју
194
АСАНУК, ШО 1876, Кут. 4, 1876/9, ШО 46/22. Извештај је упућен Ђорђу Натошевићу,
ондашњем главном референту српских народних школа. Учитељ Аврам Филиповић
родом је из Дивоша (рођ. 1837), у којем је похађао основну, а потом манастирску
школу. У Брестачу је остао до половине јануара 1875, када га је заменио Живојин
Николић. Након Брестача Филиповић је учитељ у Малим Радинцима и Доњим
Петровцима.
195
АСАНУК, 1876, К 363-269. Дамјан је рођен 1821. Имао је браћу Давида и Јефту и сви
су учесници Буне 1848/9. Прва му се супруга звала Босиљка. Био је поштован у селу
као вредан и честит домаћин, али познат и по томе што понекад није умео да
контролише своју нарав. Након његове жалбе, духовне власти у Карловцима издале су
налог Брестачком свештенику Илији Малешевићу, да позове и саслуша обоје
супружника, да покуша да их помири и да затим о томе поднесе писмени извештај.
Речено је обављено, уз сачињен уговор о будућем међусобном уважавању двоје
завађених.
113
занемарио и кзућу упропашћивао, молим Вашу Светост да би милост имала,
господину местном пароху Илији Малешевићу и браћи Ненаду и Новаку
Ђурићу, наложити да ју у своју кућу не примају, и тим би само онда моју жену
правом женом начинити и мене од сваког даљег потраживања уздржати. Јесам
љубећи свету десницу Ваше Светости покорни слуга.
У Карловци, 20. јуна 876.

Дамјан Крнулац, житељ Брестачки
***
Молба Брестачког свештеника Јована Магарашевића вишим црквеним
властима да му се издејствује уредније давање месечних принадлежности
(1891).
Славном Архид. Адм. одбору у Ср. Карловце.

Почетком месеца фебруара т.г. дошао сам у својству администратора
на парохију Брестач, која је по високом кр. рескрипту парохија V класе, те ми
припада месечна плата од 41 фор. и 66 новч.
За ових 6 месеци од како сам на парохији добио сам у име паројихала
само 80 фор. и то тешком муком и мољакањем.
По смрти покојног пароха Илије Малешевића, укупља парохијал
овдашњи бирташ Аркадије Стефановић – те сам нехатошћу како његовом тако
и председниковом упућен сваки час залазити у прост бирцуз те мољакати
плату парохијалну – а сумња постоји да дотични укупљач, уплађени новац
потроши – а кад с друге стране набави да ми онда даје кад 5 кад 6 фор. а кад
и кад и понеколико сексера.
Да би се ових непријатности као свештеник ослободио, молим Славни
Административни Одбор, да би, пошто нема згодније личности за укупљање
парохијала, својим начином издејствовао да овдашња политичка општина,
парохијал укупља.
Овдашњи је председник прост човек те његовом нехатошћу списак
дужника за парохијал ове године није Сл. Административном одбору
поднешен.
У нади да ће ми славни исти, моју скромну молбу уважити ја сам
понизан
Јован Магарашевић
У Брестачу 9 јула 891.г. администратор196
196
АСАНУК, АО 1891, 466/235. Није познато како је решен овај спор. Јовановић је на
дужности свештеника остао до 1899. У наредним годинама, 1896-1905, Аркадије
Стефановић постаје перовођа, односно записничар Црквеног одбора, што није могао да
постане уколико није био угледан у селу. У време учитељевања Стојана Аралице, био
је школски надзорник. Осим крчмарења Аркадије се бавио и трговином, коју је
наследио од свог стрица Војина. Имао је велику кућу у центру Брестача, непосредно
иза зграде садашње школе. Цркви је 1911. године даровао барјак са ликом св. Георгија,
који је и данас у употреби. Рођен је 1855. и у браку са супругом Јеленом, из Брестачке
фамилије Радивојевић, имао је четворо деце, синове Војина, Миленка и Саву, и кћер
Љубицу. Прва два сина су рано преминула, док је Сава наследио фирму. Љубица је у
114
***
Молба четворице Брестачана, упућена вишим црквеним властима у

Сремске Карловце, да им се умањи порез (1894).
Славном Архидиецезалном административном одбору у Сремским

Карловцима. Потписани моле најпонизније славни архидиецезални
административни одбор да би се смиловала на сиромаштво житеља без
земљишних поседа, да кључ распореза од 31. марта/12. априла 1894. год.,
који је углављен код црквене скупштине а нема никакова погледа на
сиромаштво, те молимо славни архидиецезални административни одбор да би
изволео овај прилежећи кључ распореза неуспешним узети, те одредити
установу и дан за други кључ распореза, да се узме у обзир сиромаштво које
није у стању толико плаћати, те да се иста свота распореже по јутру урбанског
земљишта које исти беземљаши неки по неко јутро поседујемо, те с тим би
нам лакше плаћати било, је ли се код нас поседују неке зване крчевине које се
не рачунају у фртаље урбанског земљишта, те молимо славни архидиецезални
административни одбор за смањење одредбе установе другог распореза на
даље благочатно уредовање.
У Брестачу, 8. априла 1894. год., најпонизнији Богољуб Симоновић,
Драгомир Стојаковић, Лазар Кромпић и Драгомир Гудовић.“197
***
Писмо Црквене општине Брестач, са извадком ванредне скупштине,
упућено вишим црквеним властима у Сремске Карловце (1895).
Број 10 ех 1895.
Славном Архидијецезалном административном одбору У Карловце.
У прилогу подастире се извадак ванредне скупштине црквене, држате
дне 25. априла 1895. год. са својим решењем гледе црквених обвезница на
даље благодатно уредовање.
Црквена обштина у Брестачу, 26. априла 1895. год.
Руми похађала гимназију и својевремено јој се удварао млади Брестачки учитељ Стојан
Аралица, којег је одбила зато што су му нокти вечито били умрљани фарбом. За
успомену, он јој је поклонио икону св. Георгија. Након првог светског рата удала се за
Димитрија Јанковића, бележника из Добринаца, са службом у Кленку. Родила је двоје
деце, сина Саву и ћерку Наду. Рано је остала удовица. Случај комедијант је хтео да
Сава студира сликарство у Немачкој. Живео је у САД, радећи као инжењер и сликар
портретиста (преминуо 2012). Доцније се бавио књижевношћу, објавивши неколико
запажених књига. Нада је живела у САД и Канади (погинула 1997. на Аљасци), ћерка
Лидија је глумица у Лос Анђелесу. Аркадије Стефановић је имао први грамофон у селу,
који је током последњег рата однео злогласни фолкдојчерски официр Бауер.
197
АСАНУК, АО 1894, 246-237. Молба је усвојена и Одбор је наредило Црквеној
општини у Брестачу да своје закључке преиспита и донесе нови распорез који не би
био на штету сиромашних.
115
перовођа председник
Богољуб Симоновић198 Прока Сретковић199
***
Спор Црквене општине села Брестач и појединих кућедомаћина о
неизмиреном порезу (1895).200
Извадак из записника држате ванредне црквене скупштине дана 25.

априла 1895г, сазване налогом славног архидиецезалног Административног
одбора број 809/188 од 1. априла 1895.
Присутни: председник Прока Сретковић, Јован Јовановић
администратор (свештеник), Богољуб Симоновић перовођа; одборници:
Драгомир Стојаковић, Петар и Илија Ђуричић, Стеван Јовичић, Стеван
Малешевић, Никола Дикић и Андрија Крњулац. Скупштинари: Лазар Кромпић,
Аврам и Милан Јовичић, Војин Белић, Милан и Рада Стојаковић, Раја Крњулац,
Ђорђе Сретковић, Петар Ковачевић, Љубинко Цветковић, Павле Кокиновић,
Сава Гудовић, Негован Николић и Радивој Зорић.
Предлог: председник предлаже, да је записник седнице Црквеног
одбора одржаног 13/25 јануара 1895. ради тога да старе обвезнице разних
дужника који су црквеној општини од много година дуговали једном уреди и
да дужници нове и уредне обвезнице од своје стране овој црквеној општини
издаду.
Пошто овој седници позвати дужници нису своје дугове и дугове својих
предшастника (претходника) друкчије признати хтели, нити од своје стране у
корист црквене благајне нове обвезнице издати хтели нису, чим ако им се
камата урачунала не би, то је црквени одбор у седници својој од 13/25 јануара
1895, да би стање црквене благајне једном уредио, закључио да дужнике од
камата ослободи пошто су ионако неутериве биле.
Пошто су у седници од 13/25 јануара 1895. сви позвати дужници дошли
и неки од њих од своје стране нове обвезнице издали, а неки потраживану од
њих дуговину признати нису хтели, то је од стране председништва 10/22 марта
о.г. под бр. 5 записник исте одржане одборске седнице слав. Арх. Адм. Одбору
на увид и одобрење послали, на што је од слав. Арх. Адм. Одбора А.О. 509/88
1895, од 20. марта/1. априла о. г. упутство на ову црквену општину дошло да
именички исказ дужника састави и дугујуће своте назначи, те да црквеној
скупштини преда да закључак свој донесе. Стога председник подноси црквеној
скупштини закључак црквеног одбора од 13/25 јануара о. г. да и она према
налогу арх. Адм. Одбора свој закључак донесе.
Решење:
198
Богољуб Симоновић се бавио трговином и земљорадњом.
199
Прокопије Прока Сретковић рођен је 1832. Отац му се звао Срета. Живели су у
центру села, на кућном броју 5. Имао је браћу близанце Радивоја и Новака и сестру
Марију. Бавио се израдом амбара са котобањом. Један његов амбар саграђен је 1904.
за потребе породице Јовчић у Јагодиној улици. Имао је супругу Марију и ћерке
Босиљку и Персиду (удала се 1885. за Радована Пандуровића из Краљеваца) и једног
сина. Прокини потомци су у два наврата деци давали његово име.
200
АСАНУК, АО 1896, 321/274.
116
Црквена скупштина прима од следећих дужника обвезнице, и то
обвезницу:
1. Ранка Сретковића на 23 форинте; 2. Милана Белића на 30ф; 3.
Петра Ђуричића на 8ф; 4. Стевана Јовичића на 10ф; 5. Ненада Ђурића на 18ф
86 новчића; 6. Митра Крњулца на 10ф; 7. Адама Сретковића на 25ф; 8. Станка
Ђуричића на 10ф; 9. Петра Богдановића на 22ф 76 нов; 10. Аркадија
Стефановића, коју признаје, на 12ф; 11. Милоша Стефановића на 20ф; 12.
Стевана Велимировића на 12ф 50 нов; 13. Ранка Ковачевића 9ф 80 нов; 14.
Раје Николића на 3ф.
Сви са 6% камате од 13/25 јануара 1895. год. У погледу дуговања
Лазара Велимировића од 12ф и 50 нов. коју он не признаје, закључује
скупштина да се утужи; у погледу Аркадија Стефановића дуговине од 30ф и
дуговине Радивоја Игњатовића од 25ф коју обојица не признају, решава
скупштина да се утуже, дочим председник изјављује да их је већ утужио;
дуговина Николе Дикића од 20ф и 20 нов. осуђена је и оврха затражена;
Мојсила Стојаковића наследник Михаило, који дуговину од 10ф не признаје,
осуђен је и оврха затражена; обвезница Проке Крњулца осуђена је те
скупштина решава да се оврха тражи; дуговину Петра Крњулца од 2ф и 80
нов. прима на себе Петар Ковачевић да исплати у року од месец дана, које
скупштина прима; дуговину Милоша Малешевића од 40ф чији је наследник
Стеван Малешевић, који ту дуговину не признаје, скупштина решава да се
утужи суду; дуговину Раденка Обрадовића, наследник његова жена не
признаје дуг од 10ф, скупштина решава да се тужи и оврха иште; дуговину
Нинка Стојковића од 6ф скупштина решава да се брише ради неутеривости;
дуговину Николаја Стојковића од 4ф скупштина решава да се брише ради
неутеривости; дуговину Ђорђа Милошевића од 10ф, за кога се не зна ни где је
данас, скупштина решава да се брише; обвезница од 16. јула 1873. год.
гласећа на 22ф, скупштина брише пошто је на оправку мале цркве потрошено;
обвезница издана 7. новембра 1891. год., без камата на своту од 547ф и
потписана по црквеном одбору има се исплатити црквеној благајни из
распореза тог новца за оправку парохијалног дома.
Закључено и потписано у Брестачу 25. априла 1895.
председник
Прока Сретковић в.р.
Богољуб Симоновић в.р.
перовођа Јован Јовановић, адм. в.р.
Андрија Крњулац в.р., Петар Ђуричић в.р., Љубинко Цветковић в.р., Лазар
Кромпић в.р., Стеван Јовичић в.р., Драгомир Стојаковић в.р., +Милан
Стојаковић в.р., +Илија Ђуричић, +Никола Дикић, +Петар Ковачевић
Сви под знаком + подписати по перовођи Симоновићу 201
201
Карловачки Административни одбор уважио је закључке Брестачке црквене
скупштине, с тим да се „издане обвезнице имају осигурати на непокретностима
дотичних дужника, уколико исти не би свој дуг у течају ове године исплатили,“ како
пише на полеђини истог документа. Одбор уједно упућује Скупштину да дужници своје
камате уредно исплаћују и забрањује јој убудуће да из касе даје новац на зајам, док тај
зајам не осигура непокретном имовином дужника.
117
Детаљ записника од 25. априла 1895.
***
Закључак Црквене општине Брестач упућен вишим црквеним властима
у Карловце (1896).202
Бр. 3 ех 1896.
Славном архидијцезалном административном одбору у Карловце.
На цењени налог од 17. јануара број 2051 ех 1895/75 ех 1896, част је
председништву црквене општине поднети закључак црквене одборске седнице
држане 5. фебруара 1896. гледе распореза за покриће верозаконског приноса
и саборске трошкове на благохатно више одобрење.
Српска православ. цркв. општина у Брестачу 17. марта 1896.
А. Стефановић председник
перовођа Прока Сретковић
Извадак
из записника држате ванредне одборске седнице дана 5 фебруара
1896.
Присутни:
г. парох Јован Јовановић. Председник Прока Сретковић. Одборници:
Драгомир Стојаковић, распорез Петар Ђуричић, Никола Дикић, Илија Ђуричић,
Андрија Крњулац, Петар Грчић и Стеван Јовичић.
202
АСАНУК, АО 1896, 321/278.
118
Предмет:
III
Предлаже се решење главног Архид. Админ. одбора у Ср. Карловци од
17/29 Јануара 1896. у ствари јесте укидање закључка скупштинског од 3/15
1895 установљеног кључа за распорез дугујућег верозаконског приноса и
саборског трошка на које се упућује ова обштина на други начин распореза, те
подједно установљује позив скупштине на дан 15/27 фебруара т. године.
Одбор једногласно усваја сазив скупштине за дан 3/15 март тек.
године у сврху установљења кључа за распорез верозаконског приноса и
саборских трошкова.
Г. Парох Јован Јовановић да се на основу одлука обћинског
поглаварства у Брестачу којом стару школу црквеној обштини на вечито ивање
уступа да се иста школа грунтовно што пре на црквену обштину преведе како
би црквена обштина преоправити могла па ако се прилика укаже и под кирију
изда.
Одбор усваја једногласно да се ствар што пре у ред стави.
Пошто г. Петар Панајотовић грађар у Руми потражује од црквене
обћине стару дуговину да му се исплати.
Будући пак да је истом у години 1895 у име целокупне дуговине
исплаћено 90ф то није могуће да му ова општина 30-40 фор. плати, парох
Јовановић предлаже одбору да из своје средине изабере два члана који ће са
председником извидити тачно потраживање поменутог грађара.
Одбор изабира за избор тражбине поменутог грађара два члана и то:
Драгомира Стојаковића и Аркадија Стефановића са председником ради извида
правог стања потраживања.
Председник полаже рачун од предујмљеног новца за утуживање
дужника на потрошене биљеге и дневнице.
Председник примио је у име предујма у готовом 25/4 895 свега 23 ф.
20кр, па са предајног рачуна издаје 23ф 66кр. Издао је од својих новаца при
уређивању црквене дуговине 46 кр. које му се из цркв. касе повраћа у готовом
а утошак према судској осуди осуђени су дужници на платеж од 23 ф 66 кр.
Одбор прима на знање и одобрава.
Закључено и подписано
Јован Јовановић, парох, председник Прока Сретковић, перовођа А.

Стефановић. Одборници: Стеван Јовичић, 203 Драгомир Стојаковић,204 Петар
203
Стеван Јовичић, одборник Црквене општине 1896. У првом браку са супругом
Неранџом имао је сина Радивоја, рођеног 1850. Други пут се оженио 1888, удовицом
Настом Ђуричић.
204
Драгомир Стојаковић, рођен 1849. Отац му се звао Јован, а мајка Пелагија. У браку
са супругом Љубицом имао је сина Милана, рођеног 1892. Драгомир је председник
Црквеног одбора 1897-1900. Због болести се повукао из рада одбора. По занимању је
ковач. („Председник Драгомир Стојаковић приопћује Скупштини да се захваљује на
Председничкој части, с разлога пошто је оболио те тако ислабио да није кадар
Председничку дужност обављати, те моли Скупштину да његову оставку уважи.
Скупштина једногласно, изражајући Председнику признање за његово тачно и ревно
управљање Црквеним иметком, а увиђајући његово болесно стање , решава га
Председничке дужности.“ АСАНУК, АО 1900, кут. 67/45-46. Седница од 02. 01. 1900.
119
Ђуричић, Андрија Крњулац,205 Никола Дикић,206 Илија Ђуричић,207 Петар
Грчић.208
За тачан препис јамчи Срп. православна цркв. обштина у Брестачу 6 фебруара
209
1896.
Одборници Црквене општине 1896.
***
Црквена општина Брестач бира изасланике за Народни црквени сабор
у Сремским Карловцима (1897).210
Записник обдржаване ванредне седнице месног Црквеног одбора у

Брестачу дана 3/15 јуна 1897. године у Брестачу.
Присутни: Драгомир Стојаковић, председник; Новак Богичевић,
подпредседник; одборници: Петар Ковачевић, Петар Грчић, Гавра Малешевић,
Љубинко Цветковић, Прока Сретковић и администратор парохије Јован
Јовановић.
Предмет: Председник Црквене општине Драгомир Стојаковић позива
скупљене бираче општине Брестачке да према налогу Славног
Архидијецезалног Административног одбора од 19/31 маја 1897, број 567/277
ех 1897, приступе избору изборника ради избора заступника свештеничкога и
световнога реда за наступајући српско православни народно-црквени сабор
који ће се дне 29. јуна (11.јула) 1897. у Карловци отворити.
Присутни бирачи једногласно на позив председника Драгомира
Стојаковића изабирају следећих шест изборника и то: Драгомира Стојаковића,
205
Андрија Крњулац, рођен 1849. Отац му се звао Павле, мајка Рокса. Имао је браћу
Милутина и Новака.
206
Никола Дикић, из првог брака имао кћи Ангелину. Друга супруга звала се Ката
Ковачевић, удова из Обрежа. Узели су се 1888. године.
207
Илија Ђуричић, рођен 1839. Оцу му је име Стојко. Имао је браћу Јована, Павла и
Живојина, и сестру Јану.
208
Петар Грчић, рођен 1838. Оцу му је име Јован, мајци Стана. Имао је старију сестру
Наталију и млађег брата Живана. Оженио се у позним годинама, 1888, две године
млађом Наталијом Ђуричић.
209
АСАНУК, АО 1896, 807/311.
210
АСАНУК, АО 1897, кут. 55, 212.
120
Николу Рацковића, Проку Сретковића, Андрију Крњулца, Петра Ковачевића и
Косту Игњатовића.
У Брестачу 3/15 јуна 1897. Драгомир Стојаковић

Јован Јовановић председник
перовођа и адм. парох.
Новак Богичевић, Прока Сретковић, Петар Грчић, Гавра Малешевић, Љубинко
Цветковић, Петар Ковачевић
Чланови Црквене општине у Брестачу 1898.
***
121
Молба Црквене општине у Брестачу, упућена вишим црквеним
властима, за препоруку код Одјела за богоштовље и наставу за добијање
новчане помоћи (1898).211
Славном Архидијецезалном Административном Одбору у Ср.

Карловцима.
Усљед оптписа Високе кр. земаљске Владе одјела за богоштовје и
наставу од 16. јула о.г. број 10/42 којим на сврхе српско-православне цркве
14.000 форинти за подручје Провинцијала у име потпоре за црквене општине
и набаву црквених потреба и оправака парохијалних цркава дозначује,
слободна је била и ова црквена општина Високој кр. земаљској Влади своју
молбу ради получења припомоћи у сврху оправке свога светог храма
подастрети.
Да би пак овој црквеној општини њена молба од стране Високе кр.
земаљске Владе уважена бити могла, слобдна је ова Цркв. општина Славни
Архидијецезални Административни Одбор најпонизније замолити да би њену
молбу у погледу получења припомоћи Високој кр. земаљ. влади топло
препоручити благоизволела, и то с једне стране из разлога тога што ће се
Славни Ар. Адм. Одбор из приложеног нацрта и трошковника заиста уверити
моћи да је оправак св. храма неопходно потребан, а црквена ова општина није
у стању властитим својим силама оправку извести без получења припомоћи,
јер јој лоше материјалне околности томе на путу стоје; с друге пак стране из
разлога тога што је Славни одбор исти закључак ове цркв. општине од 26. окт.
1897. године број 58 да своју цркву оправити може, решењем својим од 19.
фебруара/3. марта 1898. одобрио и дозволио да ова црквена општина своју
готовину уложену у Румској штедионици у износу од 600 форинти у сврху
оправка своје цркве употребити може ако јој затражена припомоћ од стране
Високе кр. земаљске Владе дозвољена буде.
У пуној нади да ће Славни Архидијецезални Административни Одбор
најпонизнију молбу ове црквене општине милостиво уважити благоизволети,
те да ће јој молбу њену управљену на Високу кр. земаљску Владу у сврху
получења припомоћи с топлом препоруком спровести и тиме овој општини
припомоћи да веома нужну оправку свога св. храма извести може.
У Брестачу 5./17. септембра 1898.

јесам
Славног Арх. Админ. Одбора најпонизнији слуга
Драгомир Стојаковић
председник Црквене општине
***
Записник црквене скупштине са темом о приходима и расходима
(1898).212
211
АСАНУК, АО 1898, кут. 60/958.
212
АСАНУК, 1898, кут. 61/1236.
122
Записник обдржаване редовне седнице мјесне црквене скупштине дана
1/13 новембра 1898. у месту Брестачу.
Присутни потписани: Драгомир Сретковић, председник; Јован
Јовановић, парох. Одборници: Петар Ковачевић, Прока Сретковић, Новак
Богичевић, Љубинко Цветковић, Лазар Кромпић, Гавра Малешевић, Сава
Јовичић, Петар Игњатовић и Петар Грчић. Скупштинари: Ђорђе Сретковић,
Новак Ковачевић млађи, Радивој Зорић, Новак Ђурић, Аврам Јовичић, Јован
Рацковић, Живан Брештански, Негован Ђуричић, Груја Петровић, Петар Јанић,
Раја Игњатовић, Аркадије Стефановић, Никола Рацковић и Живота Ђурић и
госп. Миле Шојат, управитељ и биљежник политичке обћине Брестачке, на
основу налога Сл. Кр. Кот. Области у Руми од 8. новембра 1898. број 12143 у
заступању Сл. Кр. Кот. Области.
Предмет: Председник предлаже скупштини да одобри за годину 1899.
прорачун за подмирење чисто црквених потреба са приходом у следећем:
Приход
1. Закупнина од црквене земље 11.ф30
2. Камата од дате у зајам главнице 9.30
3. Главнице и камате уложене у штедионици 864.55
4. Приход од проданих земних производа 31.00
5. Приход од таса 36.00
6. Приход од звонооглашења парастоса и рипида 30.00
7. Приход од свечара и сватова 36.00
8. Приход од разних тражбина 12.00
10 Приход од продатих столова 10.00
Укупан приход: 1040.15 ф
Расход
1. Плата поскурача 16.ф00
2. Плата црквењацима 47.00
3. Плата рачуноревизору 3.00
4. Порез на црквене непокретности 3.00
5. Оправак цркве и других црквених зграда 20.00
6. За обезбеђење цркве 15.00
7. Набава црквених утвари 30.00
8. Набава брашна, вина, свећа, тамјана 10.00
9. Набава барута 14.00
10 Набава тисканица и писаћег прибора 8.00
11. Непредвиђени трошкови 10.00
12. Подвоз госп. протопрезвитеру 3.00
Укупан расход за годину 1899. 179.00ф
Надаље председник предлаже скупштини да одобри за годину 1899.

прорачун за подмирење парохијала и других црквено-општинских потреба са
приходом:
1. Закупнина од црквено-општинске земље (баште) 11.30

2. Од распореза на 264 главе урбаријалног
123
земљишта (и то од сваке урбаријарне главе
2ф36) свота од 623.04
3. Од распореда од 29 глава беземљака по 1ф за
исто износи своту од 29.00
4. Распорез од 4 беземљака по 1ф, исто износи
своту од 4.00
Укупан приход за годину 1899. 608.14ф
Расход:
1. Плата свештенику 500.00ф
2. Протопрезвитерски перцент 15.00
3. Перовођи 30.00
4. Верозаконски принос 28.65
5. Епархијски фонд 11.00
6. Саборски трошак 27.60
7. Оправак црквено-општинских зграда 25.85
8. Преплата „Сиона“ 4.05
9. За тисканице 7.67
10. За писаћи прибор 4.00
11. На дневнице и путне трошкове 10.78
12. Непредвиђени трошкови 3.00
Укупан расход за годину 1899. 667.60ф
Скупштина једногласно прихвата оба предложена прорачуна те их

потпуно у свему одобрава.
Председник предлаже црквеној скупштини да приступи решавању у
погледу распореза парохијала за годину 1899.
Укупан распорез за парохијал и друге црквено-општинске потребе:
1. Пароху плата 500.00ф

2. Верозаконски принос 28.65
3. Епархијски фонд 11.00
4. Саборски трошак 27.60
5. Протопрезвитерски перцент 15.00
6. Рачуноревизорска пристојба 3.00
7. За перовођу 30.00
8. За оправак парохијалног стана 25.45
9. Непредвиђени трошкови 10ф
Укупна потреба за годину 1899. износи
Скупштина на предлог председнка и на позив посланика политичке

обштине Милана Шојата приступа решавању у погледу распорезаа парохијала
за годину 1899. те једногласно, изузев Петра Игњатовића, решава да се исте
парохијалне потребе на следећи начин распорежу:
Пошто у месту Брестачу има 264 главе урбаријалне (сеионалног
земљишта), то се има на сваку земљишну главу распорезати свота од 2ф36
што изнаша своту од 623.04. Надаље њих 29 беземљака сваки да плати своту
124
од 1ф што износи своду од 29ф, а 4 беземљака сваки да плати по 1ф20 што
износи своту од 4ф80.
Одборник Петар Игњатовић жали да се иста свота парохијална
распореже по душама, што целокупна скупштина једногласно одбија и горњи
распорез прихваћа.
За потпис записника изабира скупштина Аркадија Стефановића и Рају
Игњатовића.
С тим би записник закључен и подписан.
У Брестачу 1/13 новембра 1898.

Јован Јовановић
парох и перовођа с.р.
Одборници: Прока Сретковић, Лазар Кромпић, Сава Јовичић, Љубинко
Цветковић, Новак Богичевић, Петар Ковачевић, Петар Грчић, Петар
Малешевић, Гавра Игњатовић.
Миле Шојат, биљежник и управитељ обћине, као изасланик Кр. Кот.
области.
Скупштинари: Раја Игњатовић, Аркадије Стефановић.
У Брестачу 10/22 новембра 1898.
За тачност преписа јамчи
Јован Јовановић, парох и перовођа Драгомир Стојаковић, председник
***
Брестачки црквени одбор доноси одлуку о покривању црквене куће
црепом (1900).213
Извадак из записника редовите седнице месног црквеног одбора у

Брестачу, држане дана 11. априла 1900.
Присутни: Никола Радосављевић, председник; Лазар Сабовљевић,
парох; те одборници Прока Сретковић, Љубинко Цветковић, Сава Јовичић,
Петар Грчић, Новак Богичевић, Гаја Малешевић, Рада Стојаковић и Жика
Стојаковић.
Предмет (бр.4): Живојин Угљешић моли да се покрије црквена кућа у
којој он станује, пошто је кров на истој сасвим трошан и прокисује.
ад4. Одбор прима једногласно да се кућа покрије црепом.
Закључено и потписано у Брестачу дана 11. априла 1900.
Одборници: Прока Сретковић, Новак Богичевић, Сава Јовичић, Петар

Грчић, Гаја Малешевић, Рада Стојаковић, Љубинко Цветковић, Жика
Стојаковић.
Председник Никола Радосављевић, парох Лазар Сабовљевић, перовођа
Јова Гр. Бандур, учитељ
***
213
АСАНУК, АО 1900, кут. 69, 604/324.
125
Извештај Митровачког протопопа Авакума Стајића о раду Брестачког
црквеног одбора (1900).214
Брестач. Црквена скупштина има 30 чланова, обновљена 25. 04. 1899,

црквени одбор изабран 08/20.02. 1897. Председник Црквеног одбора Никола
Радосављевић, потпредседник Новак Богичевић, писмени оба и оба воде своју
дужност доста уредно. Перовођа и рачуновођа, учитељ Јован Бандур.
Записници скупштински и одборски се засебно воде. На седницама је увек
била присутно више од половине заступника, сви се заступници уредно
потписују. Свештеник увек присуствује. Благајнички дневник се води и књига о
обвезницама. Дневник је прошивен и званичним печатом утврђен, као и
потписом два одборника, а дневник има пет страна. Благајнички дневник
закључује се свака три месеца, а црквени одбор прегледа рачуне свака три
месеца и пребраја готовину по подмирењу потреба. Дражбени записници и
најамни уговори у сврху изданих у закуп црквено-општинских непокретности
се састављају. Сва документа се чувају у каси. Од иметка којим располаже,
црква има једну кућу и башту која се даје у закуп под најам, а новац се уноси
у црквену касу. Општина нема гвоздену већ дрвену касу окивену гвожђем, са
три браве и три кључа, а смештена је у општинској кући. Црквено-општински
новац се не даје у зајам приватним дужницима. Црквени дужници не плаћају
уредно камате на обвезнице и предани су суду. Општина није поднела своје
рачуне Административном одбору на одобрење.
У Брестачу 1/14. јуна 1900.

Авакум Стајић, протопрезвитер Дмитровачки
***
Извадак из записника Црквене скупштине у Брестачу – бирање нових
одборника и брисање неутеривих дугова (1906).215
Извадак уз записника обдржаване редовне седнице местне црквене

скупштине у Брестачу 11. (24) новембра 1905.
Присутни: председник Никола Радосављевић, госп. Лазар Сабовљевић
свештеник, Жика Николић подпредседник. Скупштинари: Ранко Сретковић,
Ђока Сретковић, Гаја Малешевић, Бранко Богичевић, Радивој Игњатовић,
Коста Игњатовић, Петар Игњатовић, Чеда Цветковић, Лазар Кромпић, Никола
Ковачевић, Живота Малешевић, Срета Стојаковић, Драгомир Гудовић, Новак
Малешевић, Аврам Јовичић, Стеван Јовичић, Раја Крњулац, Душан Зорић,
Живота Ковачевић, Михајло Стојаковић, Војин Белић, Петар Кокиновић, Раја
Игњатовић, Урош Зорић, Петар Зорић, Сава Јовичић, Нестор Сретковић, Крста
Јеремић, Радивој Зорић, Душан Сретковић и Милан Шојат биљежник као
котарски изасланик.
Број 10. Председник предлаже да се на место досадањих одборника
Жике Стојаковића, Михајла Стојаковића и Петра Богичевића који занемарују
одборничку дужност и неће да присуствују одборским седницама, Скупштина
214
АСАНУК, АО 1900, кут. 70, 1018.
215
АСАНУК, АО 1906, кут. 98/30.
126
једногласно бира за одборнике Радивоја Игњатовића, Нестора Сретковића и
Петра Зорића.
Број 11. Председник предлаже скупштини да се 1/3 скупштинара
коцком избаци и њихова места попуне. Коцком избацују се Павле Кокиновић,
Милутин Крнулац, Радивој Ђуричић, Срета Стојаковић, Драгомир Гудовић,
Бранко Богичевић, Сава Јовичић, Петар Игњатовић, Чеда Цветковић и Новак
Малешевић, а на њихова места бирају се Драгомир Крнулац, Андрија Крнулац,
Петар Јовичић, Јаков Николић, Арсеније Симиџић, Милан Гудовић, Живан
Гудовић, Сима Сретковић, Ђока Јовичић и Марко Рацковић.
Број 12. Председник предлаже скупштини да се обвезнице наиме
гласом исказа обвезница дугујућа свота крајем 1904. заједно са каматама
бришу, пошто су доле наведени дужници без икаквог иметка које помрли које
осиромашили и то:
1. Станко Ђуричић са .......................................... 32 К(круне)
2. Стеван Велимировић .....................................40
3. Гаја Николић .................................................9.60
4. Аврам Јовичић .............................................. 32
5. Адам Сретковић ................................. камате 30
пошто је обвезницу као црквењак одужијо.
Укупно 113.60
Надаље, гласом исказа старих црквених тражбина крајем 1904. за отпис
предлажу се ови.
1. Парохијална благајна у име предујма изданог из прошлих година на
исплату свештеника .................................. 789К 14п
2. Испуштене тражбине за Дом и школу .............. 228К 94п
износ 1018К 08
Пренос .............................................................. 1018

Марко Ковачевић 4 Варвара Матејин 1.20
Станко Николић 2.90 Новак Ђуричић 1.20
Живан Ђуричић 4.20 Лазар Стојковић 5.40
Ђока Зорић 90 Сима Зорић 40
Новак Радивојевић 2.40 Рашко Сретковић 40
Јован Јеремић 3.60 Миливој Крњулац 40
Цвеја Кромпић 90 Љубомир Димовић 20
Негован Стефановић 40 Душан Цветковић 40
Сава Игњатовић 4.80 Урош Зорић 40
Петар Стојаковић 5.20 Пера Јанић 80
Милован Ђуричић 1.40 Раја Ђуричић 2.40
Милан Станимировић 1.80 Рада Ђуричић 40
Божа Јоксић 4.40 Раја Малешевић 3.60
Укупно 1072К 18 потура
Надаље предлаже се исказ неутеривих парохијана од прошле године

за брисање како сљеди
Крста Савић 45.50 Лазар Велимировић 91.72
127
Недељко Белић 10.00 Ђорђе Веселиновић 66.02
Драгомир Гудовић 27.30 Миливој К. Ђуричић 7.08
Новак Ђуричић 24.88 Жика Н. Ђуричић 36.02
Жика О. Ђурђевић 21.50 Миле Игњатовић 33.00
Никола Игњатовић 25.30 Никола Јанковић 40.54
Ђока Јовановић 27.68 Михајло Радовановић 49.82
Милан Јоксић 17.80 Марко Ковачевић 19.80
Милан Малешевић 36.88 Раја Малешевић 14.20
Цветко Николић 12.70 Раја Николић 69.02
Арсеније Недељковић 10.00 Стеван Петковић 10.20
Илија Радивојевић 22.90 Новак Радивојевић 10.40
Богољуб Симоновић 3.40 Милан Станимировић 6.00
Негован Стефановић 33.16 Дамјан Стојаковић 28.78
Живота Стојковић 36.00 Јован Стојковић 5.96
Стеван Стојковић 7.00 Живота Цветковић 32.72
Трифун Цветковић 23.70 Негован Цветковић 26.30
Милан Карановић 2.00 Војин Максимовић 2.00
Теодор Петровић 2.00 Косана Јанков 57.50
Милош Јаснић 2.00 Сима Јовичић 12.50
Гавра Костић 4.00 Раја Станимировић 2.00
Укупно 1017К 25
Скупштина усваја предлог за брисање једногласно.
За тачан препис извадка јамчи

Председништво српске православне црквене општине у Брестачу дана
12. (25) јануара 1906.
Аркадије Стефановић, перовођа
председник Н. Радосављевић
***
Свештеник Теодор Момировић у писму Конзисторији одговара на
оптужбе учитеља Стојана Аралице (1909). 216
Високопречасна Конзисторијо!
На високопречасни налог од 12/25 новембра 1909, бр. 40/2, 1613/1187
ех 1909, слободан је понизно потписани изјаснити следеће:
Своју катихетску дужност сам увек најсавесније вршио и вршим,
имајући увек на уму одговорност за исту узвишену дужност пред Богом и пред
својом духовном влашћу, што најбоље сведочи и врло добар степен којим ме
је моја контролна власт у лицу високопречасног госп. Ј. Јеремића окр.
216
АСАНУК, К 1909/10, 1840/67. (Конзисторија је донела решење којим се свештенику
даје за право, а школска област у Вуковару моли да учитеља дисциплински казни.)
Аралица је био учитељ у Брестачу од 1904-1909. Осликао је неколико икона које се и
данас чувају у месту. У Брестач је поново дошао почетком априла 1975. Међу
мештанима који су му организовали дочек, било је и неколико живих бивших ученика.
128
протопрезвитера, приликом последње канон. визитације оценила, дочим је
истог учитеља Стојана Аралицу (што сам слободан одмах у почетку навести)
његова контролна власт жуп. школски надзорник приликом последњег
прегледа школе у књизи опажених мана и недостатака овако оценила: „Од
млада учитеља какав је у овој школи могло би се с правом више очекивати
али канда ту мањка свака племенита амбиција.“
Употребити онако ординаран израз да је потписани „пијан“ на
катихизацију одлазио не наводећи зато никаквог сведока нити доказа, могао је
само исти учитељ, кога ће високопречасни наслов из даљег изјашњења добро
упознати; дочим је за исти навод могао више сведока навести када би истини
одговарао, јер ићи на катихизацију пијан и враћати се, не могући је
неопажено, пошто од парох. стана до школе постоји прилична удаљеност.
Да децу „страшно злостављам“, тај је навод исто као и горњи једна
ординарна лаж, јер за више од 3 године моје катихетске службе ни једно дете
нисам у школи друкчије осим пацке казнио , изузевши само једнога кога је
ваљда исти учитељ тако исто научио да неће да пружи руку када му катихета
наложи, те је исти приморан ради одржавања дисциплине изшибати га, али
ипак не по глави, или тако да би му могао шкодити. За исти навод требао је
госп. учитељ Стојан Аралица навести бар једно школско дете које сам икад
озледио, а како је могао до истог навода доћи не разумем, јер никада за моје
време на часу веронауке није био присутан, што му шк. закон наређује. Истина
је додуше да сам од њега више пута прут, а не „штап“, као што он хотимично
увеличава, затражио, пошто је у једноразредној школи са до 100 школских
способњака, без икакве казне и са децом која никаквог домаћег васпитања
немају, немогуће потребну дисциплину одржати.
Са катихизације сам само спречен парох. дужностима, у месту и на
страни, изостајао.
Да сам ја у 1908/1909-ој шк. години до маја месеца, т.ј. управо до
канон. визитације свега 17 пута катихизацију дртжао, очита је лаж, јер за 17
часова научити само у првом разреду сву децу која још не зна ни читати, све
прописане молитве, а осим тога и са осталим разредима сво прописано
градиво, па да успех још буде врло добар, очита је немогућност. Потписани је
више пута замољен од истог госп. учитеља и њега у школи заменуо, кад се он
на својим путовањима налазио, на којима је обично средом после подне кад је
катихизација, и четвртком бивао, те не знам како је истих 17 часова
искомбинирао, могуће из књиге шк. способњака у коју потписани није редовно
изостанке шк. деце бележио, него могуће свега 17 пута.
Приложени записник седнице месног шк. одбора, као и приложени
допуст сведоче најбоље о истинитости свега овде наведенога и о злонамерном
обмањивању Стојана Аралице своје претпостављене власти, ради којих само
би требао строго дисциплинарно кажњен бити, јер прво: Драгомир Стојаковић
који је неовлаштено на приложеном записнику седнице месног шк. одбора
потписан као председник м. шк. одбора, није председник м. шк. одбора, нити
је икад законито био, јер до данас декрета за месног шк. надзорника није
добио, него је председник м. шк. одбора за моје више од 3 године службе увек
био па и данас је Аркадије Стефановић, који му је и на приложеном допусту
потписан, и који је у свима седницама м. шк. одбора ове шк. године, па и у
последњој од 28. XI 1909. председавао, као што то и приложена сведоџба од
129
стране опћ. пучке школе потврђује. Госп. учитељу Ст. Аралици су требала
ваљда ради допуста за његова путовања два председника, те је истог
Драгомира Стојаковића незаконито као предсеника м. шк. одбора држао.
Друго: Потписани није као катихета и вирилни члан м. шк. одбора
никад у 1909-ој години, осим пописа шк. способњака, у седнице позиван те
није ни знао досад да су какове седнице држане, те су усљед тога само све те
седнице, па и она од 18. VI 1909. незаконите, и нема ни на једној мога
потписа.
Треће: Иста је седница од 18. VI 1909, који је записник уз очитовање
приложен, незаконита и зато што је у њој као перовођа фунгирао Стојан
Аралица и кад се тицало строго лично само његове ствари: моје пријаве
против њему, а не и против м. шк. одбора, које је он хотимично и злонамерно
смешао, само да задобије м. шк. одбор за њему погодну изјаву, дочим ја месни
шк. одбор у Брестачу никад ником тужио нисам, него само његову немарност.
Све ово јасно сведочи каквим се средствима у своју одбрану а проту
мене служио госп. учитељ Стојан Аралица, проту кога је и овдашње парох.
звање путем архид. Конзисторије поднело 3./16. априла 1909. бр. 42 ех 1909
пријаву на земаљску владу – одео за богоштовље и
наставу, на коју до данас проту њему поступано
није, него се исти налази сада на једногодишњем
допусту у Минхену на сликарском усавршавању, а
овамо је послана женска сила,217 те је потписани
приморан све црквене учитељске дужности вршити
без правога појца.
Усљед свега тога слободан је потписани
умолити високопречасну конзисторију да овим
поводом кр. жупанијску област упозорити
благоизволи да проти истом учитељу поступати
благоизволи, јер ако се и од стране потписаног
свештеника тако површно и несавесно дужности
буду вршиле као и од стране истог учитеља, онда
ће бити у месту 9/10 аналфабета, а у цркви неће бити детета да чита апостол
и да на јектенија одговара, као што је за његово време већ био случај, због
чега се потписани на славну кр. жупанијску област и обраћао.
Уједно понизно умољавам високопречасни наслов да ово моје
изјасњење на знање узети благоизволи, пошто наводи Стојана Аралице
учитеља, већ и према осведочењу високопречасног господина Јована
Јеремића окр. протопрезвитера не одговарају истини.
У Брестачу 27. новембра/10 децембра 1909.
217
Момировић овде мисли на учитељицу Олгу Глибоњски, која је заменила Аралицу.
Олга је ћерка Ђорђа Глибоњског, родом из Сомбора, педагога који је студирао у
Дрездену, доцније радио као професор на Српској вишој девојачкој школи у Н. Саду,
потом на Српској учитељској школи у Карловцу у Хрватској. Бавио се астрономијом и за
собом оставио више радова. Са супругом Меланијом изродио је шест ћерки, које су све
биле учитељице (Б. Д. Јовановић, Ђорђе Глибоњски и астрономија, 279-282). Олгу је на
месту учитеља школе у Брестачу, године 1910, заменио Никола Р. Сенић.
130
Теодор Момировић, парох
***
Записник ванредне седнице Црквеног одбора, поводом права на

упражњене столове у цркви (1909). 218
Записник ванредне одборске седнице одржане дана 10/23 децембра

1909.
Присутни: Душан Зорић председник, г. Теодор Момировић парох.
Одборници: Душан Цветковић, Петар Јовичић, Милан Гудовић, Миливој
Крнулац и Петар Јанић.
Предмет бр. 28. Председник предлаже одбору да је упражњен сто
Николе Ковачевића, упражњен усљед тог што је исти самовољно оставио свој
сто и заузео сто за певницом, с разлога што неће да се повинује досадањем
обичају у овом месту, да се по старешинству помести, коме се обичају досад
увек сви притежанди црквених столова повиновали. Исто тако и Сава
Стојаковић неће да се повинује истом вајкадашњем лепом местном обичају по
коме никад млађи испред старијега а старији иза млађег у столу не стоји.
Позива црквени одбор да за ова два случаја донесе решење.
Црквен одбор једногласно решава да онај који неће истоме увек
практикованом обичају да се повинује, губи права на сто, те да му црквени
одбор има право одузети, уједно поверава црквени одбор председнику да ово
решење изведе.
Закључено и подписано.
А. Стефановић, перовођа
Душан Зорић, председник
Теодор Момировић, парох
***
Брестачки свештеник извештава духовне власти у Сремским
Карловцима о броју православних становника у месту (1914). 219
Званична сведоџба
Којом се од стране званичног парохијског звања усљед налога
Архидијецезалне Конзисторије Ад К. II 798/ през. и 1914. од 19. фебруара (4.
марта) 1914. званично потврђује да број душа православних Срба у овој
парохији „Брестач“ износи према попису у прошлој 1913-ој години 1406,
словом једну хиљаду четири стотине и шест.
Правосл. српско парохијско звање
у Брестачу 24. фебруара 9. марта 1914.
Теодор Момировић
парох
***
218
АСАНУК, АО 1909/10, 234/164.
219
АСАНУК, К 1914, 263/18.
131
Брестачка црквена општина извештава Конзисторију у Карловцима о
набавци материјала за поправку ограде на црквеној порти (1914). 220
Пречасној Архид. Конзисторији II одсеку у Карловци.

Усљед пречасног налога од дана 3/16 јула 1914. бр. К II 2881/315 ех
1914, извештава подписана црквена обштина да је она сав материјал цигљу,
креч, песак, који за ограду своје цркв. порте сама набавила а сви су
парохијани сав подвоз за довоз материјала безплатно допринели. Тако исто је
гвоздену жичану ограду по ценовнику једино зато познате фирме у овој
околини Вица Ференца у Новом Саду сама поручила.
Једино за зидарски рад предвиђен у трошковнику са К 180 словом
једну стотину и осамдесет круна је дражбу – пошто је прво свестрано
прогласила у месту и околини – одржала, на коју су осим једног овдашњег
зидара приступила још два зидарска обртника из Руме, о којој дражбени
записник као и уговор са најнижим досталцом шаље подписана црквена
обштина на одобрење.
Пошто је материјал већ сав довежен и неопходно је потребно
одпочињати са зидарским радом одмах, јер је и прочелник земљишне
заједнице изјавио да новац предаје председнику цркв. обштине само у томе
случају ако ће са радњом одма одпочети (то подписана цркв. обћина моли да
пречасни наслов благо изволи приложени дражбени записник као и уговор са
најнижим досталцем, за зидарски рад што пре одобрити.
Православна цркв. обштина у Брестачу 11/24 јула 1914. 221
Перовођа Живан П. Сретковић

председник Ранко Сретковић
***
Именик чланова црквене скупштине и одбора у Брестачу (1914).222
ИМЕНИК
чланова црквене скупштине и одбора и осталих часника
правосл. српске црквене општине у Брестачу
Председник: Ранко Сретковић
Потпредседник Милан Цветковић
Перовођа: Живан П. Сретковић
Рачуновођа: - II –
Тутор: Петар Кокиновић
220
АСАНУК, К 1914, 267/40.
221
Румски зидари о којима је реч, су Штефан Фетер и Мартин Шмит, док је Брестачки
зидар, који је дао најнижу понуду, Живан П. Сретковић (уједно и записничар Цркв.
општине). Конзисторија је одобрила уговор 16/29 јула 1914, међутим, због ратних
прилика и погрома који је месец дана касније уследио у Брестачу, када су међу
осталима страдали свештеник и два члана Цркв. одбора, није познато да ли су
извршени радови на поправци.
222
АСАНУК, К 1914, 267/45.
132
Тек. Име и презиме На чије је место Дан, месец и година
бр. одборника за скупштинара избора
накнадно изабран
1 Миливој Крнулац223 14/27. 06. 1909.
2 Петар Јанић224 14/27. 06. 1909.
3 Петар Кокиновић Марко Рацковић 22.01/04.02.1910.
4 Милован Ђуричић 14/27. 06. 1909.
5 Љуба Јовичић 21.05/03.06.1912.
6 Лазар Крнулац225 21.05/03.06.1912.
7 Павле Ђуричић 21.05/03.06.1912.
8 Радивој Аркадије 07/20.02.1913.
Ковачевић226 Стефановић
Тек. Име и презиме На чије је место за Дан, месец и година

бр. скупштинара скупштинара избора
накнадно изабран
1 Дамњан Стојаковић Жика Петровић 20.01/02.02 1913.
2 Тривун Богдановић Лазар Крнулац 07/20.02.1912
3 Крста Прокин227 Петар Стојаковић 20.01/02.02 1913.
4 Петар Крнулац 31.05/13.06 1909.
5 Живота Ђурић Обрад Ковачевић 20.01/02.02 1913.
6 Жика Гудовић Петар Јанић 07/20.10 1912.
7 Иван Сретковић 31.05/13.06 1909.
8 Сима Сретковић228 31.05/13.06 1909.
9 Ранко Сретковић Михајло 29.11/11.12 1909.
Стојаковић
10 Љубомир 31.05/13.06 1909.
Веселиновић229
11 Душан Зорић 31.05/13.06 1909.
12 Гаја Малешевић230 Сава К. Јовичић 20.01/02.02 1913.
13 Војин Белић231 27.05/09.06 1911.
14 Живота Малешевић 27.05/09.06 1911.
15 Петар Ж. 27.05/09.06 1911.
223
Рођ. око 1865. Отац му се звао Димитрије.
224
Имао супругу Јулијану и сина Негована, рођ. 1889.
225
Рођ. 1886, по занимању зидар. Отац му се звао Младен. Имао је супругу Јелену и
синове Дамјана (1908) и Јосима (1919).
226
Имао је супругу Јелу и сина Саву, рођ. 1886. У кумству је са трговцем Аркадијем
Стефановићем.
227
Појац у Брестачкој цркви, 1906-1913. Прокин му је шпиц-намет, а право презиме
Николић.
228
Симеон Сима Сретковић у браку са супругом Анком имао је сина Душана, рођ. 1888.
229
Са супругом Љубицом имао сина Божу, рођ. 1889. и ћерку Крунију, рођ. 1893.
230
Чланом Црквене скупштине у Брестачу био је више од 20 година. У кумству је са
Стојаковићима.
231
У кумству је са Цветковићима. Чланом Црквене скупштине у Брестачу био је преко
20 година.
133
Стојаковић
16 Петар Ђуричић 27.05/09.06 1911.
17 Досад не попуњено + Петар
Игњатовић
18 Живан Гудовић 27.05/09.06 1911.
19 Раја Војновић 27.05/09.06 1911.
20 Досад не попуњено Радивој Ковачевић
21 Милан Романовић 20.01/02.02 1913.
22 Милорад Зорић 20.01/02.02 1913.
23 Васа Кромпић 20.01/02.02 1913.
24 Драгомир Крнулац 20.01/02.02 1913.
25 Обрад Стојаковић 20.01/02.02 1913.
26 Сима Зорић 20.01/02.02 1913.
27 Милан Цветковић 20.01/02.02 1913.
28 Обрад Јовичић 20.01/02.02 1913.
29 Негован 20.01/02.02 1913.
Стефановић
30 Михајло Рацковић 20.01/02.02 1913.
За тачност јамчи Православна српска црквена општина у Брестачу, 5.

(18.) јула 1914.
Перовођа
Живан П. Сретковић Председник Ранко Сретковић
***
Брестачки свештеник Теодор Момировић обавештава конзисторију да
није интерниран (1914).232
Високопречасној Архид. Конзисторији I одсеку у Карловцима.

На високопречасни налог од 0/21 августа 1914. бр. К I 3520 извештава
понизно подписано парохијско звање да се овдашњи парох Теодор Момировић
до сада још налази на месту свог службовања. Истом је познато да су из ове
околине од сабраће уклоњени са својих парохија и као таоци одведени Стеван
Аврамовић адм. парохије сибачке, Љубомир Суботић парох пећиначки и
Владимир Хранисављевић адм. парохије добриначке. Даље је из поузданог
извора познато потписаном парохијском звању да су у истом својству таоца
одведени још веома многи свештеници у Архидијецези, као и то да су се исти
свештеници обратили на надлежно место са молбом да би се у том својству
могли измењивати са другим угледним људима у месту. Заиста је чудно да баш
у сваком месту морају свештеници ову дужност вршити када у многим местима
има много популарнијих људи од свештеника који пред масом имају већи
углед као што су напр. политичких обштина одборници. Ради тога је слободно
подписаном парох. звању ову молбу у понизности предочити Високопречасном
232
АСАНУК, К 1914, 267/65. Извештај је написан 12. августа 1914, уједно и последњи
допис који је написао Момировић. Убијен је месец дана касније, 16. септембра 1914.
134
наслову са молбом да би се иста молба могла на надлежном месту потпомоћи
и на уважење препоручити.
Правосл. српско парохијско звање
у Брестачу 12. 25. Августа 1914.
Теодор Момировић
парох
Детаљ из последњег извештаја свештеника Теодора Момировића
135
БИБЛИОГРАФИЈА
Андрија Љ. Лисац, Српска манастирска и црквена добра у Сријему 1941.

године, Зборник за друштвене науке, 16, Нови Сад, 1957.
Бисерка Гавриловић, Неки дрворезбарски центри у Војводини, РАД
Војвођанских музеја, 3, Нови Сад, 1954.
Божидар Д. Јовановић, Ђорђе Глибоњски и астрономија, Зборник
развој астрономије код Срба III, Београд, 2004.
Велимир Михаиловић, Српски презименик, Нови Сад, 2002.
Bruce W. Mc Gowan, Sirem Sancagi Mufassal Tahrir Defteri, Ankara, 1983.
Грађа за повијест школства краљевина Хрватске и Славоније од
најстаријих времена до данас: од године 1780. до 2. ожујка 1835, свезак II,
прибрао и уредио Антун Цувај, Загреб. 1910.
Димитрије Кириловић, Српске основне школе у Војводини у 18 веку (1740-
1780), Сремски Карловци, 1929.
Димитрије Руварац, Изборни Сабор 1713. и попис села која су потпадала под
београдског митрополита од 1699-1719, Архив за историју српске православне
карловачке митрополије, година I, С. Карловци, 1911.
Динко Давидов, Злодела и греси: уништене српске цркве и манастири Сремске
епархије 1941-1950, Београд, 1990.
Душан К. Петровић, Историја сремске епархије, Сремски Карловци, 1970.
Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, књ. 1, Београд, 1950.
Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књ. 2, Нови Сад, 1990.
Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, Београд, 2008.
Душанка Динић-Кнежевић, Наша критичка историографија о српском живљу на
подручју данашње Војводине у средњем веку, Зборник Матице српске за историју, бр.
54, Нови Сад, 1996,
Ђорђе Рајковић, Милица Стојадиновић Српкиња, песмотворка и списатељица
српска, Путник, 1862, св. 4
Ђура Даничић, Рјечник хрватскога или српског језика, Загреб, 1976.
Емил Пико, Срби у Угарској – њихова повесница, повластице, црква, политичко
и друштвено стање, прев. Др Стеван Павловић, Нови Сад, 1883, књ. 1
Именик достојанственика, чиновника и јавних службеника краљевина Хрватске
и Славоније, Загреб, 1894; Исто, 1904; Исто, 1917.
Коста Петровић, Статистички подаци о Сремској епархији у 1750-1751 години,
Зборник за историју Матице српске, 16, Нови Сад, 1956.
Коста Петровић, Историја српске православне велике гимназије карловачке,
Нови Сад, 1951.
Кронологички и алфабетички Нашастари к стенографичким записницима
Сабора Краљевина Хрватске, Славоније и Далмације за трогодиште 1884-1887, Загреб,
1899.
Мила Босић, Годишњи обичаји Срба у Војводини, Нови Сад, 1996.
Милан Улић, Српска православна црква у Сремској Каменици, Нови Сад, 1981.
Милорад Бабић, Црква Светог оца Николаја у Старим Бановцима, Ст. Пазова, 2011.
Милош Рашић, Традиционално наслеђе у Брестачу (рукопис).
Миодраг Коларић, Класицизам код Срба, 3, Београд, 1967.
Нада Ј. Вујиновић, Вуковар једне младости, Београд, 2000.
Никола Гавриловић, Српске школе у Хабсбуршкој монархији у периоду позне
просвећености 1790-1848, Београд, 1999.
Никола Гавриловић, Карловачка богословија 1794-1920, Сремски Карловци,
1984.
136
Петар Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 1, Нови
Сад, 1993; књ. 2, Нови Сад, 1995; књ. 5, Нови Сад, 2001.
Петар Петровић Његош, Лажни цар Шћепан Мали, Загреб, 1851.
Предраг Пузић, На бари село – Књига о Брестачу (рукопис).
Преписка Милица-Вук-Мина, прир. Р. Гикић, Н. Сад, 1997.
Олга Зиројевић, Сремске цркве и манастири у турским пописима из друге
половине XVI века, Зборник Матице српске за ликовну уметност, Нови Сад, 25/1989.
Радмила Гикић, Преписка Милице Стојадиновић Српкиње са савременицима, Н.
Сад, 1991
Радмила Гикић Петровић, Живот и књижевно дело Мили Стојадиновић
Српкиње, Н. Сад, 2010
Радомир Прица, Насеља у Срему, Насеља у Срему - настанак, развој, значајни
историјски догађаји, Сремска Митровица, 1991.
Радослав Перовић, Грађа за историју српског покрета у Војводини 1848-1849,
Београд, 1952.
Саво Б. Јовић, Утамничена црква, Београд, 2007.
Сеоске цркве и гробља у Војводини, Нови Сад, 2000.
Славко Гавриловић, Хајдучија у Срему у XVIII и почетком XIX века, Београд,
1986.
Славко Гавриловић, Прилог историји трговине и миграције, Београд, 1969.
Срета Пецињачки, Православно-тривијалне школе на подручју карловачке
митрополије у 1772. години, Београд, 1969.
Срета Пецињачки, Подаци из 1807/8 године о српским школама у Срему, РАД
војвођанских музеја, 21-22, Нови Сад, 1972-1973.
Српска митрополија карловачка око половине XVIII века, по архивским
списима приредио Димитрије Руварац, Сремски Карловци, 1902.
Српска православна Митрополија карловачка, по подацима од 1905. год .,
уредник Мато Косовац, С. Карловци, 1910.
Станоје Станојевић, Народна енциклопедија, том 4, Београд, 1929.
Тоша Искруљев, Распеће српског народа у Срему и Маџари, Нови Сад, 1936.
Франц Миклошич, Monumenta Serbica spectantia Serbiae, Bosnae, Ragusii,
Viennae, 1858.
Хрватска на тајним земљовидима 18. и 19. стољећа, Загреб, 2001.
Шематизам источно-православне српске архидијецезе сремско-
карловачке за годину 1892, Н. Сад, 1892.
СКРАЋЕНИЦЕ
АВ – Архив Војводине, Нови Сад.

АЈ – Архив Југославије, Београд.
АСАНУК – Архив САНУ у Сремским Карловцима.
ДАХЗ – Државни архив Загреб, Хрватска.
ЗЗСК – Завод за заштиту споменика културе, Сремска Митровица
ЗМР – Завичајни музеј у Руми
ИАС – Историјски Архив „Срем“, Сремска Митровица
ПЗЗСК – Покрајински Завод за заштиту споменика културе,
Петроварадин
137
ЗАХВАЛНИЦА
Радованки Гулан и Катарини Добрић, Покрајински завод за заштиту

споменика културе, Петроварадин; Ђорђу Бошковићу, Завичајни музеј, Рума;
Мирославу Марлогу, Весни Башић, Архив Војводине, Нови Сад; Дејану
Мостарлићу, Ненаду Бањцу, Историјски Архив Срем, Сремска Митровица;
Дијани Милиновић, Слађани Ђурић, Архив САНУ, Сремски Карловци; Ивану
Филиповићу, Завод за заштиту споменика културе, Сремска Митровица.
Посебну захвалност дугујем оцу Томиславу Којићу, пароху Брестачком и

Суботишком, и Њег. преосвештенству Епископу Сремском госп. Василију, на
подстицајима и поверењу.
О АУТОРУ
Предраг Пузић (Оџаци, Србија, 1965).
Објављене књиге:
„Ломача за Сенса“, Каирос, Сремски Карловци, 2003.
Приређене књиге:
Светислав Стефановић, „Бунтовне песме“, Артас, Нови Сад, 2005.
Светислав Стефановић, „Старим или новим путевима – одабрани политички
списи 1899 – 1943“, АртПринт, Нови Сад, 2006.
У припреми за штампу:
„На бари село – Књига о Брестачу“, монографија.
„Песме за Сару“, поезија за децу.
„Вук Караџић“, драма.
У изради:
Азбучник српских учитеља у Срему 1718-1918.
Азбучник српских свештеника у Срему, 1545-1945.
Добитник је награде Дисовог пролећа за есеј (1992. и 1993.) и награде
Задужбине Милош Црњански за публицистику (2003).
Запослен у Средњој школи „Милан Петровић“ у Новом Саду.
Пренумеранти
Сава и Зорана Јанковић, Балтимор САД; Илија и Зора Лончаревић, Бостон,
САД; мр Драган Васиљевић, Београд; Војислав Јовановић, Београд; Антон и
Дорис Стефановић, Келн, Немачка; Богдан Малешевић, Перт, Аустралија.
138
Молитва св. Архангелу Михаилу
Сав си свет, чист и безгрешан, дивни Првоангеле Божји;

молимо те свесвети, молимо те свечисти,
молимо те свебезгрешни, учи нас дан и ноћ
како да живимо свето, чисто и безгрешно, и даруј нам
твоје херувимске силе, да бисмо истински и стварно
херувимски живели на земљи ми који по неизмерном
човекољубљу Божјем престављамо херувиме на земљи.
Не остави нас у отровном блату наших сластољубивих
земањских жеља, него хас подигни у небеске анћелске висине
и оспособи нас да анђелски свето чисто поживимо
док смо у телу на земли. Милостивно погледај на нас,
Свепобедни Архангеле, снисходљиво се спусти до нас,
те нас, заспале у гресима, пробуди на борбу са злом,
са грехом, са смрћу, са ђаволом, да бисмо,
вођени и сокољени тобом, лако савлађивали сваки грех,
сваку страст, сваку смрт, сваког ћавола.
Ми знамо, богоносни Архангеле: ти имаш власт
над нечистим дусима, над болестима, над смрћу,
над гресима; испуни душе наше божанском силом својом,
еда бисмо и ми неустрашиво ратовали и херувимски побеђивали
све непријатеље спасења нашег, вере наше, душе наше.
(преп Јустин, на Спасовдан, Ћелије, 1956.)

Предраг Пузић, Небеских висина златни крст

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Предраг Пузић, Небеских висина златни крст

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Предраг Пузић

НЕБЕСКИХ ВИСИНА ЗЛАТНИ КРСТ

НЕБЕСКИХ ВИСИНА ЗЛАТНИ КРСТ

НЕБЕСКИХ ВИСИНА ЗЛАТНИ КРСТ

МОЛИТВА СВЕТОМ АРХАНГЕЛУ ГАВРИЛУ

О, предивни Архангеле Божији Гаврило,

(Из Акатиста св. Архангелу Гаврилу)

Писати о историјским догађајима или их описивати, врло је незахвалан

јереј Јован Милановић

Први историјски писани спомен о Брестачу, који се у нас сматра

Парцела број Назив земљишта Површина

Као што смо већ истакли, уништени су или загубљени бројни

Мапа савременог Брестача са улицама

ЦРКВА У ТУРСКО ДОБА

Најранији писани трагови о постојању православног црквеног здања у

Списак са именима мештана

Турски порески попис, на који се позивамо још једном, преведен је на

ЦРКВА ЗА ДОБА АУСТРИЈЕ

Први званични податак о постојању православног храма у Брестачу у

Осим попа Георгија (1750-1762), у старој цркви су за време њеног

Данашња црква, према години уписаној на јужној страни торња,

Архитектура цркве углавном је остала иста у односу на 1792. годину.

Краћи опис храма преузимамо из извештаја који је својевремено

Архијерејски престо Часна трпеза

Епископ Сремски Василије у Брестачкој цркви, 2006.

Брестачка црква и њено свештенство у другој половини XVIII столећа

1 Бранко, син Раденка Стојаковића

Милица Брестачу у походе

ЦРКВА ИЗМЕЂУ ДВА РАТА

На самом почетку Првог светског рата, половином септембра 1914.

Запис о црквеној слави

Како смо нагласили, црквени патрон храма у Брестачу је Сабор светог

РАТНО И ПОРАТНО ДОБА

Током рата усташке власти су забраниле Божју Службу у Брестачу, као,

Поред малобројних штампаних богослужбених књига којима располаже

Рукописне и штампане књиге

Према Шематизму из 1892, Матичне књиге су пароси Брестачке цркве

Крштени Венчани Умрли

Храм је током своје историје више пута обнављан. Године 1816,

НАРОДНИ ОБИЧАЈИ У БРЕСТАЧУ

О понеким народним обичајима у Брестачу, послужили смо се књигом

„Наш Бадњаче, буди нам весео!“

На Бадње вече постојала је обредна поворка, под називом „Вертепи”,

Затим би у кућу улазила четири цара са сабљама, и Ирод би изговарао:

„Ја сам цар Ирод,

„Име наше ако о`ш царе знати,

Након овога се завршава дијалог између четири цара, и, према речима

„Од вајата, до вајата,

Тада би ушле остале губе, а Станко би одговорио:

„Што ме зовеш брате Теодоре,

Ту би се завршио комплетан дијалог вертепа и домаћин би их послужио

Овом набрајалицом, домаћица би исказивала жељу да у наредној

„Колико жара, толико пилића, свиња, радости, берићета!“

„Радован“ је цео тај дан остајао у кући, раније би ту и преспавао до

„Радоване, Радоване, буди нам весео,

На Божић, увече, палио се бадњак чим зађе сунце. Док би горео

На Лазареву суботу старији нежно лупкају децу врбовим гранама и

Иванова стара мајко, кад је Ивандан?

Ивандан се прослављао на тај начин што су млади рано ујутру ишли на

У Дамјана црква од тамјана,

КРСНЕ СЛАВЕ БРЕСТАЧКИХ ФАМИЛИЈА

Крсна слава је најособенији део духовног и породичног живота Срба,

Крсне славе Брестачких фамилија данас:

Број Списак фамилија са презименима Славе – крсна имена