LIKOVI:

PIŠONJA
ŽUGA
IĆO
ANKA
MARIJA
STANA
VESNA
AMILA
POLICAJKA I
POLICAJKA II

I ČIN
I SCENA

(Na scenu uz veselu galamu ulaze Pišonja, Žuga, Ićo, Anka i Marija. Čuju se zvuci koji
dočaravaju atmosferu igrališta u stambenom gradskom bloku. Svi stoje, međusobno se
huškaju i cerekaju )
ANKA: Jedva čekam moj rođendan!
MARIJA: Bogami, načekaćeš se… Pa, tek je na ljeto!
ANKA: Eto baš zato! Jedva čekam ljeto! Moji ove godine treba prvi put da me vode na
more. Zamislite to? Plaža, prozirna voda, pjesak, merak!
IĆO: Prvi put, a? Meni je prič’o moj stari da mu nikad i nigdje ljepše nije bilo, nego kada ih
je profesorka u desetom razredu vodila na more. A, pričali su nama trojici i Lepi i Moke, je
l’ se sjećate?
PIŠONJA: Jeste! Moke kaže da su bile mnogo dobre koke iz Itali…
(U pola rečenice ga prekida zvuk trube nekog kombija u prolazu)
IĆO: Šta je sada?
MARIJA: Ma… onaj vozač kombija iz ”Doma invalida”. Nije on zdrav, ba! Prije neko veče
me je zamalo pokupio dok sam prelazila cestu.
ŽUGA: (obraća se Pišonji) Kombi iz doma invalida? Pišonja, kad smo već kod mora, sjeti
me nešto poslije da ti ispričam.
ANKA: Nego, nauči li ti da odsviraš nešto na tome? (cimanjem glave pokazuje na
improvizovanu gitaru koju Pišonja sve vreme vuče sa sobom)
PIŠONJA: Da znaš da jesam! A, sam sam je skrpio, nije uopšte loša kol’ko izgleda.
MARIJA: Pa, ‘ajd’ bar nešto da čujemo!
IĆO: Jest’, mogli bismo! Jes’ naučio što novo, ili i dalje ne možeš da skineš ”Crnog
leptira”?
ŽUGA: (ironično) A, pa nemoj tako! Ovo je moj boem! Samo reci koju sjetnu pjesmu
hoćeš i biće skinuta istog trena!
(Pišonja vrlo samouvereno uzima gitaru da bi im pokazao kako nisu u pravu, ali ne
uspeva da izvede ono što je hteo, a ovo četvoro počinju histerično da se smeju)
IĆO: Joooj pjesme! Hahaah, evo me, padam u sevdah!
ANKA: Hahaha, i ja! Evo, sve mi suze teku!
MARIJA: Uuuu, ovo je pravo dobro! Osjećam da ćete raja na rukama nosit’ (onda tiho Ići
I Mariji) …što dalje odavle…hahahahah
ŽUGA: E, kakvi ste… Ne dirajte mi jarana, pamtiće njega k’o Bregu! Hahaahah
IĆO: (trgne se) Jooj, kol’ko je sati? Ubiće me babo, obeć’o sam mu pogurat fića do Halida
mehaničara prije mraka, ‘aj’, vozdra! (odjuri sa scene)
MARIJA: (hvata Anku pod ruku) Odosmo i nas dvije, trebamo pokupit’ neke karte za kino
PIŠONJA: Što ćete gledat?
ANKA: A, ovaj novi, što svi pričaju o njemu, “Sjećaš li se Doli Bel”
ŽUGA: Oooo, pa još niste?! (okreće se Pišonji i imitira scenu iz filma) “Svakoga dana, u
svakom pogledu sve više napredujem…”
PIŠONJA: (okida akord na gitari i zapeva) “Na morskome plavom žalu, gdje ćarlija vjetrić
mio…”
ŽUGA: (pridružuje se Pišonji, pa zapevaju zajedno) “…plavušu sam bajnu srio, o kako
sam sretan bio…”
MARIJA: (vuče Anku) ‘Ajmo Anka, pokvariće nam film, ne merem ih više slušat!
ANKA: (odlazeći sa Marijom) ‘Aj’ momci, gledamo se sutra!
(Pišonja i Žuga im mahnu, ne prestajući da pevaju, Marija i Anka odlaze sa scene)

II SCENA

(Pišonja i Žuga polako prestaju da pevaju, jer nemaju više publike. Pišonja kao štima
gitaru, Žugi je vidno dosadno, šara nekim štapom po zemlji. Onda vidi neku zgužvanu
konzervu, ustane i počne je šutkati kao da je fudbalska lopta)
ŽUGA: ‘Ajmo fuce, dik se!
PIŠONJA: (nevoljno ustaje i ostavlja gitaru) A, gdje si me sad naš’o, baš mi se ne da!
ŽUGA: (šuta konzervu kao da je u napadu) ‘Ajd’, mrdaj! Željo u napadu!… Baždarević
dodaje Paprici, Paprica Arnautoviću….
(šutiraju konzervu i žestoko njom ”igraju fudbal”. Žuga uspeva da je proturi Pišonji kroz
noge.)
ŽUGA: Iiiii, goooool!!!! Pravo kroz noge!!! Ljudi moji, da li je to moguće???!!! Ori se
Grbavica, idemo plavi!!!!

III SCENA

(Žuga skače kao da je na stadionu, Pišonja se smeje. Na scenu izlazi Stana vičući im
imena, pokušava da ih nadglasa)
STANA: Već pola sata vas vičem, a vi me ne čujete!
PIŠONJA: Ooo, pa gdje si ti nama ba?! Vid’ je što je kupila nove tene. Prava si za studije,
nema šta!

ŽUGA: Bona, traperice ti se vuku po podu, podavrni ih malo.

STANA: Jao, kako nemate pojma. Pa, to vam je sada moda! E, nisam vas, bogami, dugo
vidjela. Gdje ste pošli?
ŽUGA: Ma, ništa ba… tu, malo, po kraju se vucamo…
PIŠONJA: A, gdje ćeš ti?
STANA: Ma, ništa, tu, kod ovih mojih sa studija.. Zvala bih vas sa mnom, ali nije ta ekipa
za vas. (kaže šaljivo)
PIŠONJA: Kako to misliš “za nas”?
ŽUGA: Ama, pusti je, vidiš da neće da se blamira da dovodi mlađe.
STANA: Da, da, kako da ne. ‘Ajte sa mnom, al’ ponašajte se fino, idem kod Amile.
ŽUGA: Ko ti je sad pa ta?
STANA: Ma, njoj starci rade negdje u Iraku. Gajba joj je stalno prazna, pa pravi derneke.
Znate kako je lijepa, možda joj se i svidi neki od vas dvojice...
PIŠONJA: Pa, ni nemamo baš što pametnije raditi. Dakle, vodiš nas?
STANA: Naravno, ‘aj’ polazite. Ta raja je kulturna.

II ČIN

I SCENA

(na sceni je trosed, ispred njega je mali sto na kojem je par flaša piva, u pozadini se čuje
remiks neke tuc-muc muzike. Pišonja, Žuga i Stana ulaze, Amila im otvara vrata)
AMILA: E, Stano, stigla si! (grli je i tiho pita) Jes’ donijela?
STANA: (tiho, pokazujući očima na Pišonju i Žugu da pazi da je ne čuju) Naravno da
jesam… (onda glasno puštajući Amilu iz zagrljaja) Da te upoznam, ovo su moji jarani iz
kvarta, Pišonja i Žuga. Malo su mlađi, nadam se da ti ne smeta što su sa mnom?
AMILA: Taman posla! Rekoh ti da povedeš i doneseš štogod poželiš! Hahahah (namiguje
Stani, a ova joj krišom pokazuje da ćuti) Ja sam Amila, drago mi je, smjestite se momci!
ŽUGA: (gleda oko sebe i iznenađeno govori Pišonji) Šta je ovo?
PIŠONJA: (isto tako iznenađeno, ali zadivljeno se smeškajući) Ne znam! Pogle’ ovaj
luster, kauč… Čak joj je i piva neka za koju nisam čuo.
ŽUGA: Pa, ja ću cijelo veče da se osvrćem da nešto ne polomim. ‘Ajd’ da ne ostanemo
dugo. Ispoštujemo Stanu i palimo pred Piramidu, ima finih putera.
PIŠONJA: ‘Aj odmori malo, matere ti! Vid’ trebe kakve su! Idi ti do one tamo, ja ću do
Amile, pa ćemo da vidimo kako ćemo i gdje ćemo.
(Obojica uzimaju pivo i odlaze na dve različite strane scene. Fokus je na Pišonji koji
prilazi Amili i Stani koje pričaju od kad su ušli u kuću. Stana se odmakla i sela je sama na
desni kraj kauča. Žuga je otišao na drugu stranu scene i stao je pored Beograđanke
Vesne i dalje nesiguran da bi počeo konverzaciju)
AMILA: A, Pišonja, je l’ tako? Kako smiješan nadimak. Otkud ti je to palo na pamet?
PIŠONJA: Pa, znaš kako, tamo na jednom igralištu kod moje stare kuće smo se okupljali,
mi djeca. Ne znam ni koliko godina mi je billo, al’ dugo nisam vidio kumu iz Australije.
Ona baš ubola trenutak kada da dođe. Igrali smo drotova i lopova i ja nisam imao
vremena da… (prekršta noge kao da mu se piški) Ma, znaš na šta mislim (počinje da se
smeje, postaje mu neprijatno, pa zbrzava priču) Ona kad je zakoračila na igralište i
viknula moje ime, znao sam što me čeka - jak zagrljaj. Reče ona meni:” O kumče moje!”,
a ja, kako je ona to rekla, …uh….samo mi se nogavica pomokrila… A, Žuga se prvi
dosjetio nadimka!
(Izraz lica mu je bio kao da je izveo nastup. Par sekundi je prošlo u čekanju Amiline
reakcije, a ona je, jer nije htela da ga uvredi, iz face polu-otvorenih usta, došla do nekog
kiselog osmeha)
AMILA: Aha… Daj, dovedi mi Stanu, sjetila sam se da imam nešto da joj ispričam.
PIŠONJA: (sakrivajući snuždenost i razočarenje) Da, da, odmah…
(Odlazi do kauča i šalje Stanu do Amile. Ova ga potapše po ramenu u znak saosećanja i
ode kod Amile. Pišonja, iako snužden, ne odustaje od Amile i gitaru, koju je sve vreme
nosio sa sobom, uzima u ruke, nabada akorde i pokušava da odsvira ”Crnog leptira”.
Fokus se prebacije na Žugu i Beograđanku, Vesnu. Žuga vrlo nesigurno stoji pored nje i
skuplja malo hrabrosti da joj priđe. За то време, Стана је запаила своју другарицу. Она игра
сама и једноставно као да зрачи неком позитивном енергијом. Стана јој прилази и сада је
фокус пребачен на њих две)

СТАНА: Е Мило моје, па да ми је неко рекао да ћу те сада и овде срести, тачно му не бих
ни поверовала! Окле ти?
ФИКРЕТА: Ееј Стано! Ево ме, ту дошла мало попити нешто. Сјећаш ли се оног мог момка?
СТАНА: Сјећам се, наравно. Где је Неле? Јеси дошла с њим?
ФИКРЕТА: Ех, оставио ме Стано. Мало сам дошла да скренем мисли са свега тога.
СТАНА: Чу магарца! Дођи ти овамо плесат с нама. Одмах ће ти бити лакше. Ту су и
Пишоња и Жуга ако желиш да им се јавиш.
ФИКРЕТА: Хвала ти пуно, али знаш да је мени најлепше самој. Поздрави ми момке пуно,
али реци да им се нисам могла јавити…
СТАНА: Добро Мило моје. Видимо се Фикрета.
( У позадини се чује песма Забрањеног пушења ,, Фикрета”. Фокус се пребацује на Жугу
који коначно прилази Весни.)

ŽUGA: Kako dobra piva, a?

VESNA: Ne pijem ja to.
ŽUGA: Da, da, sad vidim. Nego, šta ti je to?
VESNA: Pa, martini sa maslinom. Hoćeš da probaš?
ŽUGA: (Klimne glavom i uzme joj čašu. Čim je probao, složio je razočaranu facu, kao da
je očekivao nešto više.) Da znaš da sam se uplašio na sekund! Kada si mi rekla to ime,
svašta sam očekivao. Kad ono… Moja rođaka Mara pravi znaš kakvu rakiju! Da sam
znao, donio bih je, pa da vidiš šta je alkohol!
(Vesna zgroženo okrene glavu na stranu suprotno od Žuge i pokušava da mu da do
znanja da ne želi da ulazi u dalju konverzaciju)
ŽUGA: A, ti, nisi odavle?
VESNA: Ne, ja sam iz Beograda. Amilini i moji roditelji rade zajedno, pa smo često u
gajbama jedna kod druge.
(Žuga se nasmešio neprijatno, jer nije imao više šta da kaže)
VESNA: (pretura po torbici i traži kesicu trave koju, kada konačno iskopa iz nje, kao trofej
pokazuje Žugi uz osmeh na licu.) Hoćeš malo?
(Žuga, prvo ne shvativši šta mu je ponudila, kao da nije nosio naočare, čkiljio je očima i
gledao u kesicu par trenutaka, dok mu mozak nije procesovao šta bi to moglo da bude.
Kada je shvatio da ona drži travu, izbezumio se)
ŽUGA: Ma, da l’ si normalna ti?! (okrenuo se oko sebe da vidi gde je Pišonja, pa je otišao
do njega polu-istraumirano, pa mu kaže uspaničeno) E, lijepo sam ti rek’o da se meni
ovdje ništa ne sviđa! Ova te pije, te se drogira tu! Nalomio bih je da je malo bolje
poznajem, stare mi! ‘Ajde idemo odavde, ne mogu više, sav sam nervozan. Baš mi nije
prijatno. Ništa mi se ne sviđa, ni muzika ni…

(Žuga shvati da ga Pišonja uopšte ne sluša i da u stvari nabada akorde za ”serenadu”

koju želi da navežba za Amilu. Žuga počinje da se smeje i zove rukom Stanu, da joj
pokaže šta Pišonja radi)
STANA: E, pa smiješan si stvarno ako misliš da će ti to proć’ kod nje! Plus, ne znaš ni
akorde, a ni riječi pjesme. Ovo će biti totalna propast!
PIŠONJA: (Penje se na trosed) Zaustavite muziku! Amila, ovo je samo za tebe!
(Nastane ceo performans ”Crnog leptira”, koji kada se završi, Stana gura Amilu da ga
poljubi u obraz, pa ona to i uradi. Vesna prevrće očima)
II SCENA

(U trenutku kada se izvođenje pesme završi, ulaze pandurke)

POLICAJKA I: (zaurla sa vrata) Gasi muziku!!! Gotov dernek!
POLICAJKA II: ‘Ajmo svi, vadite lične karte!
(Muzika staje, nastaje opšti metež. Jedna policajka pregleda lične karte, druga pretresa
osobu koja govori svoje podatke. Stižu do Stane i pretresom joj nalaze travu i prislanjaju
je uza zid. Fokus je na prednjem planu, Amili I Pišonji koji nisu ni videli od gužve da Stani
stavljaju lisice na ruke. Amila je prestrašena prišla Pišonji s leđa)
AMILA: (šapuće) Pišonja! Želim nešto da ti poklonim. Primi ovaj dar, zbog pjesme koju si
mi odpjevao, prelijepa je bila. Ali, nemoj sada da ga otvoriš. Tek ujutro, kada prođe ovo
sa murijom.
(Pišonja i dalje pod utiskom poljupca koji je dobio, a sada još i zamajan poklonom, nije
zaista ni pogledao šta mu je Amila stavila u džep dukserice, samo je očaran gleda i
mrmlja nešto. U to, prilazi mu policajka i pretresa ga. Nalazi Amilin poklon)
POLICAJKA I: (uzima toki voki i u njega govori) Slavko, imamo dilera.
POLICAJKA II: (zavrće mu ruke na leđa i stavlja lisice) ‘Ajmo momak, budi dobar da ne
budeš modar!
PIŠONJA: (poslušno stavlja ruke, ali uplašen, mucajući) Drugarice milicajka, kakav diler?
Ne razumijem! Nemam ja ništa s tim!
POLICAJKA I: (podrugljivo, ali prostački) Jes’, jes’, nemaš ništa s tim, k’o ni moj rahmetli
babo s mojom majkom! Al’ eto mene! Hahahah
(Smeju se policajke toj pošalici i vode ga ka izlazu, kao i Stanu, dok Žuga trčka za njima
vičući)
ŽUGA: Drugar’ce, ostav’te ga stvarno, dajte da prestanemo sa ovom šegom! Pustite mi,
bolan, jarana!
POLICAJKA II: E, pa jarane, ‘ajd i ti s njim onda, kad već ne možeš bez njega! (stavlja i
njemu lisice i vodi napolje. Gase se svetla)
III ČIN

(Stana, Pišonja i Žuga u stanici, koju čine samo tri stolice na sredini scene, a svo troje
imaju lisice na zglobovima ruku)
STANA: Oprostite mi momci što sam vas uvalila u ovaj belaj… Baš mi je krivo.
ŽUGA: Ma, nije do tebe Stano, nego je lijepo trebalo da se krene kada sam ja to rekao!
Ali ne, moj boem je opet napravio problem! Moja intuicija? Pa, ona nikada ne laže! Zar
nisam bio sve u pravu, ‘ajd’, reci.
PIŠONJA: Pa, jesi, al’ jarane moj…
ŽUGA: Šta jarane?
PIŠONJA: (pauza, pa širok osmeh) Ona je mene poljubila!
(gase se svetla i u pozadini se čuje refren pesme.)