Arnaldur Indridason

Glas Anđela

Sa Islandskog prevela:
Tatjana Latinović

Naslov originala:
Arnaldur Indriđason - Röddin

2
 Index

PRVI DAN

DRUGI DAN

TREĆI DAN

3
 9

10

11

12

13

14

15

16

ČETVRTI DAN

17

18

19

20

21

PETI DAN

22

4
 23

24

25

26

27

28

29

BADNJE VEĆE

30

31

32

33

34

5
6
 Jao meni, gde li ću naći,
Kad nadođe zima, cveća?
Gde li sunčeva sjaja
I zemaljske sene?
Zidovi stoje
Nemi i hladni, na vetru
Barjaci zvekću.

7
 Iz Polovine života Fridriha Helderlina:

Konačno je došao taj čas. Zavesa se

podigla i pred njim se ukazala publika;
osečao se veličanstveno kad je video ljude
kako ga gledaju, i stidljivostije odmah
nestalo. Video je i neku decu iz škole i
nastavnike, a učinilo mu se kao da mu je
direktor škole odobravajuće klimnuo
glavom. Ali publika mu je većinom bila
nepoznata. Svi ti ljudi došli su da slušaju
njega i njegov divni glas, za koji se čak i u
inostranstvu čulo.
Žagor u publici polako se stišao, i sve
oči su bile uperene prema njemu u tihom
iščekivanju.
Video je svog oca u sredini prvog reda.
Sedeoje prekrštenih nogu, na nosu mu
naočare s debelim crnim okvirom, sa
šeširom u krilu. Video je kako ga kroz
naočare gleda i šalje mu ohrabrujući osmeh,
bio je to veliki trenutak u njihovom životu.
Odsad ništa neće biti kao pre.
Dirigent je podigao ruke. U publici je
zavladala potpuna tišina.
I zapevaoje svojim svetlim i lepim
glasom za koji je njegov otac govorio da je
božanski.

8
9
PRVI DAN

10
 1

Elinborg ih je čekala u hotelu.

U hotelskom lobiju je stajala velika okićena jelka, a
ćelo predvorje bilo je ukrašeno božičnim ukrasima,
granama bora i blistavim kuglama. Iz nevidljivih
zvučnika dopirala je „Tiha noć“. Pred hotelskim ulazom
stajali su veliki autobusi iz kojih je grupa turista hrlila
prema recepciji. Stranci koji će na Islandu provesti
božične i novogodišnje praznike, jer su zamišljali da je to
bajkovita i uzbudljiva zemlja. Iako su tek doputovali,
izgledalo je kao da su mnogi već uspeli da kupe islandske
džempere i bili su spremni da se prijave u hotel u toj
egzotičnoj zimskoj zemlji. Erlendur je rukom obrisao
susnežicu s kaputa. Sigurdur Oli je bacio pogled preko
lobija i ugledao Elinborg kraj liftova. Potegao je
Erlendura za rukav i zajedno su se uputili prema njoj.
Ona je već pregledala mesto zločina. Policajci koji su
prvi došli na uviđaj pazili su da ništa ne bude pomaknuto.
Direktor hotela ih je zamolio da ne prave nikakvu
gungulu. Upravo je tu reč koristio kad ih je pozvao. Ovo
je hotel, a hoteli žive od svoje reputacije, i zamolio ih je
da imaju to u vidu. Zbog toga ispred hotela nije bilo
policijskih automobila sa sirenama, niti su predvorjem
trčali uniformisa- ni policajci. Direktor hotela je rekao da
po svaku cenu treba paziti da se gosti ne isprepadaju.
Island ipak ne srne biti previše uzbudljiv.

11
 Direktor je stajao pored Elinborg i rukovao se s
Erlendurom i Sigur- durom Olijem. Bio je to čovek toliko
debeo da je izgledalo kao da će mu odelo pući. Na sakou
je imao samo jedno dugme, koje samo što mu nije
odletelo sa stomaka. Pojas pantalona nestajao je negde
ispod ogromnog trbuha, koji je virio ispod sakoa, a čovek
se toliko znojio da nije mogao da se rastavi od velike
bele maramice, kojom je svaki čas brisao čelo i vrat.
Kragna na beloj košulji bila mu je mokra od znoja.
Erlendur je prihvatio njegovu lepljivu ruku.
- Hvala vam - reče direktor hotela, dišući teško kao
kit. Skoro dvadeset godina rukovodi ovim hotelom i
nikad nije doživeo ovako nešto. -1 to usred božične
gužve - uzdahnuo je. - Ne razumem kako se to moglo
desiti! Kako se to može desiti? - ponovio je i bilo im je
jasno da je potpuno rastrojen.
- Da li je gore ili dole? - upitao je Erlendur.
- Gore ili dole? - dahtao je debeli direktor hotela. -
Mislite da li je otišao u raj?
- Da - reče Erlendur. - Baš to nas zanima.
- Hoćemo li liftom gore? - upita Sigurdur Oli.
- Ne - reče direktor, bacivši iznerviran pogled na
Erlendura. - On je u podrumu. Tamo ima sobičak. Nismo
hteli da ga izbacimo. I eto sada šta se desilo.
- Zbog čega biste hteli da ga izbacite? - upitala je
Elinborg.
Direktor hotela je pogleda, ali ne odgovori na njeno
pitanje.
Polako su sišli niz stepenište pored lifta. Direktor je
išao ispred njih. Bilo mu je teško spuštanje stepeništem, i
Erlendur se pitao kako će se tek popeti njim.

12
 Pristali su da budu diskretni, svi osim Erlendura.
Trudili su se koliko je to bilo moguće da se vladaju
pažljivo u hotelu. Tri policijska vozila i kola hitne
pomoći bila su parkirana iza hotela. Policajci i bolničari
ušli su na zadnja vrata. Patolog samo što nije stigao. On
je trebalo da potvrdi da se radi o smrtnom slučaju i da
naruči vozilo da se prenese leš.
Koračali su dugačkim hodnikom, predvođeni kitom
koji je jedva disao. Uniformisani policajci su ih
pozdravili. Što su dalje išli hodnikom, bilo je sve manje i
manje svetla. Sijalice na plafonu su pregorele i niko se
izgleda nije potrudio da ih se zameni. Konačno su u
mraku došli do otvorenih vrata kroz koja se videla mala
soba. Prostor je više ličio na ostavu nego na sobu, ali u
njemu su bili uzak krevet i mali pisaći sto, a na prljavim
pločicama bio je prostrt ofucan otirač. Skoro uz plafon
bio je prozorčić.
Na krevetu se nalazio čovek u sedećem položaju,
naslonjen na zid. Bio je obučen kao Deda Mraz, sve s
kapom na glavi, koja mu se spustila preko lica. Ono se
skoro nije ni videlo od ogromne veštačke bele brade.
Veliki kaiš oko stomaka bio mu je otkopčan, kao i jakna.
Ispod nje je bio samo u beloj potkošulji. Na srcu mu se
videla smrtonosna rana. Iako je bio ranjen na više mesta,
ta ga je očito koštala života. Ruke su mu bile isečene, kao
da je pokušavao da se odbrani od napadača.
Pantalone su mu bile spuštene do članaka. S penisa
mu je visio kondom.
- Deda Mraze, Deda Mraze, ne skreći sa staze -
zapevušio je Sigurdur Oli posmatrajući leš.
Elinborg mu je dala znak da ućuti.

13
 U sobi se nalazio i mali garderober, koji je bio
otvoren. U njemu su se nalazile složene pantalone i
džemperi, ispeglane košulje, donji veš i čarape. Na
vešalici je bila okačena uniforma, tamnoplava sa zlatnim
epoletama i svetlucavim dugmićima od mesinga.
Izglancane crne kožne cipele stajale su pored ormara.
Po podu su bili razbacani časopisi i knjige. Kraj
kreveta je stajao noćni stočić i na njemu lampa. Na
stočiću je bila samo jedna knjiga: A History of the Vienna
Boys’ Choir.
- Je li on ovde živeo? - pitao je Erlendur razgledajući
prostoriju. Elinborg i on su ušli u sobu. Sigurdur Oli i
direktor stajali su napolju, u sobi nije bilo mesta za sve
njih.
- Dali smo mu da bude ovde - odgovorio je direktor
zbunjeno i obrisao znoj sa čela. - Dugo je radio kod nas.
Još pre mog vremena. Bio je portir.
- Jesu li vrata bila otvorena kad je pronađen? - upitao
je Sigurdur Oli, trudeći se da zvuči vrlo službeno kako bi
se iskupio za pevušenje.
- Rekao sam joj da vas sačeka - reče direktor. -
Devojci koja ga je pronašla. U kafeteriji je za radnike. U
šoku je jadnica, možete zamisliti kako se oseća. Direktor
je izbegavao da pogleda u sobu.
Erlendur je prišao lešu i pogledao ranu na srcu. Nije
mogao da zamisli kakvom vrstom noža je čovek ubijen.
Digao je pogled. Na zid iznad kreveta bio je zalepljen
stari, požuteli filmski plakat sa Širli Tempi. Erlendur nije
prepoznao film. Zvao se The Little Princess. „Mala
princeza". Taj plakat je bio jedini ukras u celoj sobi.
- Ko je to? - upita Sigurdur Oli s vrata, gledajući

14
plakat.
- Piše ti - reče Erlendur. - Širli Tempi.
- Ko to beše? JeT živa?
- Ko je bila Širli Tempi? - upita Elinborg
zaprepašćena neznanjem Si- gurdura Olija. - Da li je
moguće da ne znaš ko je ona? Zar ti nisi studirao u
Americi?
- Neka holivudska zvezda? - upita Sigurdur Oli
gledajući plakat.
- Dečja zvezda - reče Elinborg. - Mislim da je živa.
Ne sećam se. Mislim da radi nešto za Ujedinjene nacije.
Erlendur je primetio da u sobi nema nikakvih ličnih
stvari. Bacio je pogled oko sebe, ali u njoj nije bilo police
za knjige, CD-ova, kompjutera, niti radio i TV aparata.
Samo pisaći sto, stolica uz krevet sa izgnječenim
jastukom i prljavom posteljinom. Sobičak ga je podsetio
na zatvorsku ćeliju.
Izašao je iz sobe i zagledao se ka mračnom kraju
hodnika. Osetio je slabašan smrad dima, kao da je neko
palio šibice iz zabave, ili da vidi kud ide.
- Šta se nalazi tamo? - upitao je direktora.
- Ništa - odgovori direktor i pogleda u plafon. - Samo
kraj hodnika. Neke sijalice su pregorele, daću da se
promene.
- Otkad je on živeo ovde? - upita Erlendur i vrati se u
sobu.
- Ne znam, bio je tu pre nego što sam ja počeo da
radim u hotelu.
- Bio je ovde kad ste vi postali direktor?
-Da.
- Zar hoćete da kažete da je u ovom ćumezu živeo

15
preko dvadeset godina?
-Da.
Elinborg je gledala u kondom.
- Barem je praktikovao siguran seks - reče.
- Očito nedovoljno siguran - reče Sigurdur Oli.
U tom trenutku se pojavio patolog u pratnji
službenika hotela, koji se odmah potom izgubio u
hodniku. Patolog je bio debeljuškast, mada po težini nije
mogao ni prići direktoru hotela. Kad se on uvukao u
sobicu, Elinborg je morala da izađe iz nje da uhvati
vazduh.
- Zdravo, Erlendure - reče patolog.
- Šta misliš? - upita Erlendur.
- Infarkt, ali moraću bolje da ga pregledam - reče
lekar. Bio je poznat po čudnom smislu za humor.
Erlendur je pogledao Sigurdura Olija i Elinborg, koji
su se nasmejali na njegovu šalu.
- Možeš li da proceniš kada je to moglo da se desi? -
upita Erlendur.
- Verovatno nedavno. Možda u zadnja dva sata. Jedva
da je počeo da se hladi. Jeste li mu našli irvase?
Erlendur je uzdahnuo.
Lekar je spustio pokojnikovu ruku.
- Potpisašu umrlicu - reče lekar. - Pošaljite ga u
mrtvačnicu u Baron- stiguru, pa će ga tamo otvoriti.
Kažu da orgazam liči na trenutak smrti - dodao je,
gledajući leš. - Ovaj je bio dvostruki.
- Dvostruki? - Erlendur ga nije razumeo.
- Mislim, dvostruki orgazam - reče lekar. - Vi ćete to
sve slikati, zar ne?
- Hoćemo - odgovori Erlendur.

16
 - Biće to fine slike za njegov porodični album.
- Čini se da nije imao porodicu - reče Erlendur
gledajući oko sebe. - Jesi li obavio svoje? - upita lekara.
Bilo mu je dosta njegovih šala.
Lekar je klimnuo glavom, izmigoljio se iz sobe i
nestao u hodniku.
- Zar ne bi trebalo da zatvorimo hotel? - upita
Elinborg, primetivši da je direktor ostao bez daha. - Da
zaustavimo izlazak i ulazak ljudi. Ispitamo sve goste i
radnike hotela. Zatvorimo aerodrom. Blokiramo morski
saobraćaj.
- Za ime božje! - prostenjao je direktor stiskajući
maramicu i molećivo pogledao Erlendura. - Pa to je samo
portir!
Marija i Josif ovde nikada ne bi dobili sobu, pomisli
Erlendur.
- Ova… ova… strava nema nikakve veze s mojim
gostima - reče direktor, revoltiran. - To su uglavnom
stranci i ljudi iz provincije, dobrostojeći svet, biznismeni
i slično. Niko od njih nema nikakve veze s portirom.
Ama baš nikakve. Ovaj hotel je drugi po veličini u
Rejkjaviku. Pretrpani smo za praznike. Ne možete ga
zatvoriti! To ne dolazi u obzir!
- Možemo ga zatvoriti, ali nećemo - reče Erlendur,
pokušavajući da smiri direktora. - Ali pretpostavljam da
ćemo morati da razgovaramo s nekim gostima i većinom
radnika.
- O, hvala ti bože! - uzdahnuo je direktor primirivši
se.
- Kako se zvao ovaj čovek?
- Gudlojgur - reče direktor. - Mislim da je imao oko

17
pedeset godina. I u pravu ste što se tiče porodice, mislim
da nije imao nikoga.
- Da li mu je iko dolazio u posetu ovamo?
- Zaista nemam pojma - uzdahnuo je direktor.
- Da li se ikada desilo nešto neuobičajeno u hotelu
vezano za njega?
- Ne, nije.
- Krađa?
- Ne. Nikad se ništa nije desilo.
- Pritužbe?
-Ne.
- Da li mu se ikad išta desilo što bi moglo ovo da
objasni?
- Koliko ja znam, nije.
- Da li je bio u svađi s nekim u hotelu?
- Koliko je meni poznato, nije.
- A van hotela?
- Mislim da nije, ali ja ga ne poznajem dobro. To jest,
nisam ga poznavao - ispravio se.
- Niste ga poznavali nakon dvadeset godina?
- Ne, ne mogu da kažem da jesam. Mislim da nije bio
mnogo druželjubiv. Bio je sam kad god je mogao.
- Da li vam se čini da je hotel dobro mesto za takve
ljude?
- Da li se meni čini? Ne znam. Bio je uvek vrlo
pristojan i niko se nikada nije ozbiljno požalio na njega.
- Ozbiljno?
- Ne, nikad se niko nije žalio na njega. U stvari, nije
bio loš radnik.
- Gde je kafeterija? - upita Erlendur.
- Odvešću vas tamo.

18
 Direktor je obrisao znoj sa čela; laknulo mu je što
hotel neće biti zatvoren.
- Da li je često primao goste ovde? - upita Erlendur.
- Molim? - reče direktor.
- Goste - ponovi Erlendur. - Bio je ovde s nekim koga
je poznavao, zar ne vidite?
Direktor baci pogled na leš i pogled mu se zaustavi
na kondomu.
- Ne znam ništa 0 njegovim prijateljicama - reče. -
Baš ništa.
- Vi baš ne znate mnogo 0 tom čoveku - reče
Erlendur.
- On je portir - reče direktor, kao da smatra da bi to
objašnjenje Erlen- duru trebalo da bude dovoljno.
Izašli su iz sobe. U nju je zatim ušao tim forenzičara
sa svojim aparatima i nekoliko policajaca. Nespretno su
se provlačili pored direktora. Erlendur ih je zamolio da
dobro pogledaju hodnik i mračan ćošak iza sobe.
Sigurdur Oli i Elinborg su još stajali u sobi i gledali telo.
- Ne bih voleo da mene ovako nađu - reče Sigurdur
Oli.
- Njemu je sad svejedno - reče Elinborg.
- Da, verovatno jeste - reče Sigurdur Oli.
- Jel’ ima nečeg u njemu? - upita Elinborg izvadivši
iz džepa kesicu s kikirikijem. Stalno je nešto grickala. Na
nervnoj bazi, činilo se Sigurduru Oliju.
- U njemu? - upita.
Mahnula je glavom u pravcu leša. Sigurdur Oli se
zagleda u nju i konačno shvati na šta misli. Malo je
oklevao, ali onda se spusti na kolena i pogleda kondom.
- Ne - reče. - Nema ništa. Prazan je.

19
 - Znači ubila ga je pre nego što je doživeo orgazam -
reče Elinborg. - Lekar je mislio…
- Ona? - reče Sigurdur Oli.
- Pa da, zar nije očigledno? - reče Elinborg i ubaci u
usta šaku kikirikija. Ponudila je i Sigurdura Olija, ali on
nije hteo. - Zar ti se ne čini kao da to sve ima neke veze s
prostitucijom? Možda je bio ovde s nekom ženskom -
reče. - Zar ne?
- To je najjednostavnija teorija - reče Sigurdur Oli
ustajući.
- Misliš da nije? - reče Elinborg.
- Ne znam. Nemam blage veze.

20
 2

Kafeterija za osoblje nije nimalo nalikovala na elegantan

lobi hotela i ostale lepo opremljene prostorije za goste. U
njoj nije bilo nikakvih božičnih ukrasa niti muzike, samo
nekoliko pohabanih kuhinjskih stolova i stolica.
Linoleum na podu bio je iscepan, a u maloj niši u ćošku
stajali su ormarići, aparat za kafu i frižider. Izgledalo je
kao da prostorija nikad nije očišćena. Na stolovima su
bile fleke od kafe i posvuda su stajale prljave šolje. Stari
aparat za kafu bio je uključen i iz njega je curila voda.
Nekoliko radnika hotela stajalo je u polukrugu oko
devojke, još u šoku otkad je našla leš. Plakala je, i crna
maškara slivala joj se niz obraze. Podigla je pogled kad
su Erlendur i direktor ušli u prostoriju.
- Evo je ovde - reče direktor kao da je devojka
oskrnavila svetost božičnih praznika. Oterao je ostatak
personala. Erlendur je zatim njega pogurao napolje, hteo
je u miru da porazgovara s devojkom. Direktor ga je
začuđeno pogledao, ali nije se protivio, rekao je da
ionako ima dosta posla. Erlendur je zatvorio vrata za
njim.
Devojka je rukom obrisala maškaru s lica i pogledala
u Erlendura, ne znajući šta može da očekuje. Erlendur se
nasmešio i privukao stolicu da sedne naspram nje.
Devojka je bila istih godina kao njegova ćerka, malo više
od dvadeset, nesigurna i još u šoku od svega što je videla.

21
Crne kose i mršava, obučena u ljubičasti mantil,
uniformu hotelske sobarice. Na gornjem džepu bila joj je
kartica s imenom. Osp.
- Da li dugo radiš ovde? - upita Erlendur.
- Skoro godinu dana - reče Osp tiho pogledavši ga.
Nije joj se činilo da će je maltretirati. Ušmrknula je i
ispravila se na stolici. Bilo je očito da je u šoku što je
pronašla leš. Prošla ju je jeza. Ime joj pristaje, pomislio
je Erlendur. Osp - jasika. Ličila je na grančicu na vetru.
- Voliš li da radiš ovde? - upita Erlendur.
- Ne volim - odgovori ona.
- Pa zašto onda radiš?
- Raditi se mora.
- Šta ne valja?
Pogledala ga je kao da misli da ne treba to ni da je
pita.
- Presvlačim krevete - odgovori. - Čistim klozete.
Usisavam. Ali opet, bolje je nego raditi u prodavnici.
- A ljudi s kojima radite?
- Direktor je odvratan.
- On izgleda kao hidrant iz kojeg curi voda - reče
Erlendur.
Osp se nasmešila.
- A neki gosti misle da, ako radiš ovde, imaju pravo
da te pipaju.
- Šta si tražila u podrumu? - upita Erlendur.
- Išla sam po Deda Mraza. Deca su ga čekala.
- Deca?
- Na božičnoj zabavi. Za radnike hotela i njihovu
decu, a i za decu gostiju u hotelu. On je bio Deda Mraz.
Rečeno mi je da odem po njega kad se nije pojavio na

22
vreme.
- To je sigurno bilo neugodno.
- Nikad dosad nisam videla leš. A i kondom… - Osp
kao da je pokušala da izbaci tu sliku iz glave.
- Da li je on imao neke prijateljice u hotelu?
- Koliko ja znam, nije.
- A da li znate za neku van hotela s kojom je možda
bio u vezi?
- Ništa ne znam o tom čoveku, i već sam ga se
nadgledala više nego što sam htela.
- Nagledala - ispravi je Erlendur.
- Molim?
- Kaže se nagledala, ne nadgledala.
Gledala ga je kao da nešto nije u redu s njim.
- Mislite da je to sad bitno?
- Da, mislim da jeste - reče Erlendur.
Odmahnula je glavom, zamišljeno.
- Ne znaš, znači, ništa o nekim posetama? - reče
Erlendur kako ne bi nastavili da se raspravljaju o
gramatici. Odjednom je zamislio neki sanatorium u
kojem gramatički bolesnici idu u bademantilima i
papučama, suočavajući se sa svojom bolešću: „Zovem se
Finur i ne znam gramatiku".
- Ne znam - reče Osp.
- Jesu li vrata od sobe bila otvorena kad si ga našla?
Osp je razmislila.
- Ne, ja sam ih otvorila. Pokucala sam, ali niko nije
odgovorio. Čekala sam malo i taman mislila da se vratim,
kad mi je palo na pamet da probam kvaku. Mislila sam
da su vrata zaključana, ali odjednom su se otvorila, i on
je bio tamo go, sa kondomom na…

23
 - Zašto si mislila da su bila zaključana? - Erlendur je
požurio da je prekine. - Vrata.
- Ne znam. Znala sam da je to njegova soba.
- Da li si na putu prema sobi primetila nekog?
- Ne, nisam.
- On se spremio za nastup, ali neko je došao kod
njega i omeo ga. Bio je obučen u kostim Deda Mraza.
Osp je slegnula ramenima.
- Ko mu je menjao posteljinu?
- Kako to mislite?
- Na krevetu? Izgleda kao da mu posteljina dugo nije
promenjena.
- Ne znam. Sigurno on sam.
- Mora da si se prepala.
- Bilo je odvratno videti ga - reče Osp.
- Znam - reče Erlendur. - Pokušaj to što pre da
zaboraviš, ako možeš. Da li je bio dobar Deda Mraz?
Devojka ga pogleda.
- Što me tako gledaš? - reče Erlendur.
- Ja ne verujem u Deda Mraza.
Žena zadužena za organizaciju božične zabave bila je
uredno obučena, niska i imala je oko trideset godina,
procenio je Erlendur. Rekla je da u hotelu radi kao
direktor marketinga i odnosa s javnošću, a Erlendura je
mrzelo da je pita o detaljima tog posla; većina ljudi koje
je sretao u posled- nje vreme radila je nešto u vezi s
marketingom. Njena kancelarija bila je na prvom spratu
hotela. Pričala je na telefon kad je Erlendur došao.
Novinari su čuli da se u hotelu nešto desilo, i ona je sad
verovatno lagala nešto nekom od njih. Naglo je prekinula
razgovor. Rekla je da ne dozvoljava da je citiraju i

24
spustila slušalicu.
Erlendur se predstavio i rukovali su se. Ruka joj je
bila suva. Pitao ju je kad je zadnji put razgovarala sa,
hmmm, čovekom iz podruma. Nije znao da li da ga zove
portirom ili Deda Mrazom, zaboravio mu je ime. Nekako
mu se činilo da ne može da ga zove Deda Mraz. Sigurdur
Oli je bio tip za Deda Mraza, njemu ni kostim nije bio
potreban.
- S Gulijem? - reče ona, oslobodivši ga muke. -
Jutros, podsetila sam ga na božičnu zabavu. Videla sam
ga kraj ulaznih vrata. Radio je. Bio je portir, što
verovatno već znate. I više nego portir, u stvari domar.
Popravljao je stvari i tako.
- Okretan? - reče Erlendur.
- Molim?
- Vredan, okretan, nije ga trebalo dvaput pitati?
- Ne znam. Da li je to važno? Za mene nije nikada
ništa uradio. Odnosno, nikada mi nije trebala njegova
pomoć.
- Zašto je baš on igrao Deda Mraza? Da li je voleo
decu? Ili bio sme- šan? Zabavan?
- On je bio Deda Mraz pre nego što sam ja počela da
radim ovde. Tu sam već tri godine, i ovo je treći put da
organizujem zabavu. On je bio Deda Mraz oba puta, kao
i pre. Bio je sasvim dobar. Kao Deda Mraz. Deca su ga
volela.
Izgledalo je kao da Gudlojgurova smrt nije ostavila
nikakav utisak na tu ženu. Kao da je se to nije ticalo.
Ubistvo je bilo samo gnjavaža za njene marketinške i PR
poslove, i Erlendur se pitao kako ljudi mogu da budu
tako bezdušni i dosadni.

25
 - Kakav je čovek bio?
- Ne znam - rekla je. - Nisam ga uopšte upoznala. Bio
je portir. I Deda Mraz. Pričala sam s njim samo u vezi s
tim. Mislim, u vezi s ulogom Deda Mraza.
- Šta je bilo s božičnom zabavom? Kad se ispostavilo
da je Deda Mraz mrtav?
- Otkazali smo je. Nije bilo druge. I zbog poštovanja
prema njemu - dodala je, kao da je htela da pokaže da
ipak nije toliko bezosećajna. Uzalud, Erlendur je video
da je njoj bilo sasvim svejedno šta se desilo s lešom u
podrumu.
- Ko ga je najbolje poznavao? - upita je. - Mislim, u
hotelu.
- Ne znam. Probajte da pričate sa šefom recepcije. On
je bio portirov šef.
Telefon na stolu je zazvonio i ona podiže slušalicu.
Pogledala je u Er- lendura kao da je ometa. Ustao je i
izašao iz njene kancelarije, misleći kako neće moći
večito da laže na telefon.
Šef recepcije nije imao vremena za Erlendura. Turisti
su se okupili oko recepcije, i on ih je upisivao s još tri
recepcionera, ali jedva su postizali. Erlendur ih je pratio
kako zapisuju podatke, pregledaju pasoše, pružaju
ključeve, smeše se i okreću se sledećem gostu. Red je bio
sve do izlaznih vrata. Erlendur je primetio još jedan
autobus koji se tek parkirao pred njima.
Policajci, većinom u civilu, ispitivali su radnike po
celoj zgradi. U kafe- teriji u podrumu uspostavljena je
improvizovana policijska stanica iz koje se rukovodilo
istragom.
Erlendur je razgledao božične ukrase u lobiju. Kroz

26
zvučnike je dopirala američka božična pesma. Iz lobija se
uputio u veliku salu za ruča- vanje. U njoj su se prvi gosti
već okupili oko raskošnog švedskog stola. Prošetao je
pored stola i razgledao haringe i dimljenu jagnjetinu,
hladnu prasetinu i goveđi jezik, razne priloge i deserte,
sladoled, torte sa šlagom, čokoladni puding, ili šta je to
već bilo.
Erlenduru krenu voda na usta. Jedva da je išta
prezalogajio čitavog dana.
Osvrnuo se i brzinom munje strpao u usta komadić
sočnog goveđeg jezika. Mislio je da ga niko nije
primetio, pa mu je skoro srce stalo kad je čuo oštar glas
iza leđa.
- Ali to se ne srne! Strogo je zabranjeno!
Erlendur se okrenu i ugleda kako prema njemu
korača čovek s visokom kuvarskom kapom, ljutitog
izraza lica.
- Šta to znači, trpati tako hranu u usta? Kakvi su to
maniri?
- Ma dobro - reče Erlendur i uze tanjir. Počeo je na
njega da tovari razne poslastice, kao da je upravo
nameravao da večera.
- Jeste li vi poznavali Deda Mraza? - upitao je kako
bi prestali da pričaju o goveđem jeziku.
- Deda Mraza? - reče kuvar. - Kakvog Deda Mraza?
Moliću vas da ne pipate hranu prstima. To nije…
- Gudlojgura - prekinuo ga je Erlendur. - Da li ste ga
znali? Bio je portir i majstor za sve ovde u hotelu, koliko
sam čuo.
- Mislite Gulija?
- Da, Gulija - reče Erlendur, stavivši velik komad

27
hladne šunke na tanjir i prelivši je hladnim sosom.
Razmišljao je kako bi trebalo da pozove Elinborg da
oceni ovu trpezu. Ona je bila veliki kulinar, već
godinama je pisala knjigu recepata.
- Ne, ja… kako to mislite „da li sam ga znao“? -
upitao je kuvar.
- Niste čuli?
- Šta? Šta se desilo?
- Umro je. Ubijen. Nije se još pročulo po hotelu?
- Ubijen? - proštenja kuvar. - Ubijen? Šta, ovde u
hotelu? Ko ste vi?
- U svom ćumezu. U podrumu. Ja sam iz policije.
Erlendur je nastavio da slaže poslastice na tanjir.
Kuvar je zaboravio goveđi jezik.
- Kako je ubijen?
- Ne smem da iznosim detalje.
- Ovde u hotelu?
-Da.
Kuvar se ogledao oko sebe.
- Ne mogu da poverujem - reče. - Zar neće biti
cirkusa zbog toga?
- Hoće - reče Erlendur. - I te kakvog.
Znao je da hotel nikada neće moći da se reši ubistva.
Neće moći da se reši tog belega. Odsad će se uvek pričati
o hotelu u kojem je pronađen mrtav Deda Mraz s
kondomom na penisu.
- Da li ste ga poznavali? - upita Erlendur. - Gulija?
- Vrlo slabo. Bio je portir i majstorisao je tu i tamo.
- Maj sto risao?
- Popravljao. Nisam ga uopšte poznavao.
- Znate li ko ga je najbolje poznavao ovde u hotelu?

28
 - Ne znam - reče kuvar. - Ništa ne znam o njemu. Ko
je mogao da ga ubije? Ovde? U hotelu? Bože Gospode!
Erlenduru se učini da se on više brine za hotel nego
za pokojnika. Došlo mu je da mu kaže da će se broj
gostiju možda povećati zbog ubistva. Tako su ljudi danas
razmišljali. Mogli bi da reklamiraju hotel kao mesto
ubistva. Razviti kriminalistički turizam. Ali nije mu se
pričalo o tome. Hteo je da sedne i uživa u poslasticama
koje je naredao na tanjir. Da bude malo na miru.
Sigurdur Oli se pojavio u tom trenutku.
- Šta ste pronašli? - upita Erlendur.
- Ništa - reče Sigurdur Oli, bacivši pogled na kuvara,
koji je odlazio u kuhinju da javi vesti drugima.
- A ti jedeš? - upitao je zgražavajući se.
- Nemoj sad i ti da me gnjaviš. Već sam imao
situaciju.
- Čovek nije imao nikakvu imovinu, ili ako ju je
imao, nije ništa držao u toj sobi - reče Sigurdur Oli. -
Elinborg je našla stare gramofonske ploče u garderoberu,
ništa više. Da li da zatvorimo hotel?
- Da zatvorimo hotel, jesi li ti normalan? - reče
Erlendur. - Kako bi zatvorio hotel? I na koliko vremena?
Da li bi trebalo da pretražimo sve sobe u hotelu?
- Ne, ali ubica bi mogao biti gost u hotelu. Ne
možemo ignorisati tu mogućnost.
- To uopšte nije sigurno. Postoje dve mogućnosti.
Ubica bi mogao biti u hotelu, da li gost ili radnik, ili
nema nikakve veze s hotelom. Mi treba da razgovaramo
sa svim osobljem hotela i svima koji odlaze iz hotela
narednih dana, pogotovo ako se neko odjavljuje pre nego
što je planirao. Iako sumnjam da će iko hteti tako da

29
privuče pažnju na sebe.
- Ne, u pravu si. Razmišljao sam o tom kondomu… -
reče Sigurdur Oli.
Erlendur je našao slobodan sto i seo za njega.
Sigurdur Oli je seo s njim, i krenula mu je voda na usta
pri pogledu na Erlendurov prepun tanjir.
- Ovaj, ako se radi o ženi, onda je ona verovatno u
godinama kad može imati decu, zar ne? Zbog kondoma.
- Da, to bi bilo tako pre dvadeset godina - reče
Erlendur uzimajući zalogaj dimljene šunke. - Kondomi
su danas više nego kontracepcija. Oni štite od raznih
pošasti, hlamidije, side…
- Po kondomu bismo mogli da zaključimo da nije
dobro poznavao tu, tu… osobu s kojom je bio u sobi. To
je bilo nešto na brzinu. Da je dobro poznavao tu osobu,
možda ne bi koristio kondom.
- Ne smemo zaboraviti činjenicu da kondom ne
isključuje mogućnost da se radi 0 muškarcu - reče
Erlendur.
- Kakav je mogao biti nož? Kojim je ubijen?
- Videćemo šta će obdukcija pokazati. Ovde
verovatno nije problem pronaći nož, ukoliko ga je napao
neko iz hotela.
- Jel’ to dobro? - upita Sigurdur Oli. Gledao je
Erlendura kako se sladi jelima, i malo je falilo da se i
sam posluži, ali nije hteo da skandalizuje: dva policajca
koja rade na istrazi ubistva u hotelu uživaju u
poslasticama kao da se ništa nije desilo.
- Zaboravio sam da vidim je li bilo nečeg u njemu -
reče Erlendur između zalogaja.
- Misliš li da ima smisla da jedeš ovako na mestu

30
ubistva?
- Ovo je hotel.
- Znam, ali…
- Rekao sam ti već, imao sam situaciju. Nisam mogao
drugačije da se izvučem. Da li je bilo nečeg u njemu? U
kondomu?
- Bio je prazan - reče Sigurdur Oli.
- Patolog je mislio da je doživeo orgazam. Čak
dvaput, ali nisam razu- meo o čemu je pričao.
- Ko će njega razumeti.
- Znači da se ubistvo desilo usred tog čina.
- Da. Nešto se desilo iz čista mira.
- Ali ako je sve bilo u redu, otkud onda nož?
- Možda je bio deo igre.
- Kakve igre?
- Seks se danas mnogo zakomplikovao od stare
misionarske poze - reče Sigurdur Oli. - Znači, mogao bi
biti ko god?
- Ko god - reče Erlendur. - Zašto se to zove
misionarska poza? O kakvom se misionarstvu radi?
- Ne znam - reče Sigurdur Oli uzdahnuvši.
Erlendurova pitanja ponekad su mu išla na nerve, jer je
umeo da postavlja jednostavna, a opet komplikovana i
dosadna pitanja.
- Nešto iz Afrike?
- Možda je to katolički običaj - reče Sigurdur Oli.
- Zašto misionarski?
- Ne znam.
- Kondom ne isključuje nijedan pol - reče Erlendur. -
Da to bude jasno. Ne možemo ništa isključiti s njim. Jesi
li pitao direktora zašto je hteo da se reši Deda Mraza?

31
 - Ne, nisam. Hteo je da se reši Deda Mraza?
- Tako je rekao, ali nije objasnio. Moramo saznati šta
je mislio pod tim.
- Zapisaću to - reče Sigurdur Oli, koji je uvek uz sebe
imao svesku i olovku.
- A znamo da jedna grupa koristi kondome više od
drugih.
- Da? - reče Sigurdur Oli začuđenog izraza lica.
- Prostitutke.
- Prostitutke? - ponovi Sigurdur Oli. - Kurve? Misliš
da ima takve sorte ovde?
Erlendur je klimnuo glavom.
- One se bave teškim misionarstvom po hotelima.
Sigurdur Oli je ustao i cupkao pred Erlendurom, koji
je pojeo sve sa tanjira i ponovo bacao pogled prema
posluženju.
- Ovaj, gde ćeš ti biti za Božić? - upitao ga je
zbunjeno.
- Za Božić? - ponovi Erlendur. - Biću… kako to
misliš gde ću biti za Božić? Gde bi trebalo da budem za
Božić? Šta se to tebe tiče?
Sigurdur Oli je malo oklevao, a onda se odvažio.
- Bergtora me je pitala da li ćeš biti sam.
- Eva lind planira nešto. Šta to Bergtora misli? Da
dođem kod vas?
- Ma ne znam - reče Sigurdur Oli. - Žene! Ko će ih
razumeti? - Od- marširao je iz trpezarije u podrum.
Kad je Sigurdur Oli ušao u mračni hodnik, video je
Elinborg kako stoji ispred sobe ubijenog čoveka i prati
rad forenzičara.
- Gde je Erlendur? - upitala ga je, gužvajući kesicu s

32
kikirikijem.
- Za švedskim stolom - reče Sigurdur Oli zlovoljno.
Preliminarni test urađen te večeri otkrio je tragove
pljuvačke na kondomu.

33
 3

Forenzičari su pozvali Erlendura čim su pronašli uzorak

pljuvačke. Još je bio u hotelu. Mesto zločina je izgledalo
kao fotografski salon. Mračni hodnik bi s vremena na
vreme obasjao jak blic. Gudlojgurov leš je fo- tografisan
sa svih strana, kao i sve stvari pronađene u sobi.
Pokojnik je zatim prenet u mrtvačnicu u Baronstiguru,
gde će biti urađena autopsija. Forenzičari su u portirovoj
sobi tražili otiske prstiju. Pronašli su ih mnogo i
uporediće ih s policijskom datotekom. Uzeće se otisci
prstiju čitavog osoblja hotela, a otkriće pljuvačke na
kondomu značilo je da će morati da uzimaju i te uzorke.
- A šta ćemo s gostima hotela? - upita Elinborg. - Zar
ne bi trebalo i od njih da uzmemo uzorke?
Išlo joj se kući, i odmah je požalila što je pitala; htela
je da završi ovu smenu. Njoj su božični praznici mnogo
značili - nedostajala joj je porodica. Okitila je svoju kuću
grančicama bora i raznim ukrasima. Pekla je ukusne
kolačiće, koje je poredala u plastične kutije i obeležila po
vrstama. Njena božična večera bila je čuvena gozba,
znalo se to i izvan kruga njene rodbine. Svaki Božić je za
glavno jelo služila švedski svinjski but, koji uso- li
dvanaest dana pre kuvanja, drži ga u pacu na terasi i
brine se o njemu kao da je sama beba Isus u jaslama.
- Mislim da moramo pretpostaviti, za sada, da je
ubica Islanđanin - reče Erlendur. - O gostima ćemo posle.

34
Hotel se sada preko praznika puni, i malo gostiju odlazi.
Razgovaraćemo s onima koji se odjavljuju iz hotela,
uzeti od njih uzorke pljuvačke i otiske prstiju. Ne
možemo ih sprečiti da otputuju iz zemlje, osim ako
nemamo osnovanu sumnju da ih treba zadržati. Treba
nam spisak svih stranih gostiju koji su bili u hotelu u
trenutku ubistva, ne trebaju nam gosti koji su kasnije
došli. Da ne kom- plikujemo stvari.
- Ali šta ako je to ipak komplikovano? - reče
Elinborg.
- Mislim da niko od gostiju ne zna da se ovde desilo
ubistvo - rekao je Sigurdur Oli, jer se i njemu išlo kući.
Njegova žena Bergtora zvala ga je predveče i pitala kad
će doći. Upravo sada je bio dobar trenutak, i ona ga je
čekala. Sigurdur Oli je znao o kakvom se trenutku radi.
Radili su na dete- tu, ali nije im išlo. Sigurdur Oli je
spomenuo Erlenduru da su razmišljali 0 veštačkoj
oplodnji.
- Jel’ treba da im daš u teglici? - pitao je Erlendur.
- Teglici? - ponovio je Sigurdur Oli.
- U čaši. Ujutro.
Sigurdur Oli ga je prvo začuđeno gledao, ali onda je
shvatio 0 čemu Erlendur priča.
- Šta mi je trebalo da ti kažem - brecnuo se besno.
Erlendur je otpio gutljaj neukusne kafe. Njih troje su
sedeli sami ukafete- riji u podrumu. Nije više bilo
gungule, policajci i forenzičari su otišli, a soba je bila
zapečaćena. Erlenduru se nije žurilo. Njega niko nije
čekao u njegovom mračnom stanu u soliteru. Božični
praznici nisu mu ništa značili. Dobio je nekoliko
slobodnih dana i nije znao šta da radi s njima. Njegova

35
ćerka bi ponekad došla u posetu i kuvali bi dimljenu
jagnjetinu. Ponekad bi im se pridružio i njen brat. A
Erlendur bi sedeo i čitao, kao što bi radio i da je sam.
- Idite kući - rekao je. - Ja ću ostati još malo.
Pokušaću da porazgova- ram s tim šefom recepcije, koji
je kao jako zauzet.
Elinborg i Sigurdur Oli ustadoše.
- Hoćeš li ti biti dobro? - upitala je Elinborg. - Što i ti
ne kreneš kući? Skoro pa će Božić i…
- Šta je to s tobom i Sigurdurom Olijem? Što me ne
ostavite na miru?
- Pa božični praznici su - reče Elinborg i uzdahnu.
Oklevala je načas. - Nema veze - reče. Sigurdur Oli i ona
izađoše iz kafeterije.
Erlendur je neko vreme sedeo zamišljen. Razmišljao
je 0 pitanju koje mu je postavio Sigurdur Oli, da li će biti
sam za Božić, a i 0 tome kako je Elinborg brinula o
njemu. Pred očima mu se pojaviše njegov stan, fotelja,
stari televizor i knjige po svim zidovima.
Ponekad je znao pred Božić da kupi flašu francuskog
šartroz likera i pijucka ga čitajući knjige o stradanjima i
smrti u vremenima kad su ljudi morali svuda da pešače, a
oko Božića je to bilo posebno varljivo. Rešeni da dođu
do svojih voljenih, ljudi bi se odvažili na svakakva
putešestvija, borili se sa surovom prirodom i stradavali:
za njihove voljene se slava roždestva Hristovog
pretvarala u moru. Neke su pronašli. Druge nisu. Nikada.
To su bile Erlendurove božične priče.

Šef recepcije nije više imao na sebi hotelsku uniformu i

oblačio je kaput kad ga je Erlendur našao u garderobi.

36
Rekao je da je mrtav umoran i da se kao sav svet žuri
kući, gde ga je čekala porodica. Čuo je za ubistvo, da,
jezivo, ali nije znao kako bi on mogao biti od pomoći.
- Čuo sam da ste ga ovde u hotelu vi najbolje
poznavali - reče Erlendur.
- Ne, nije tačno - reče šef, umotavajući debeo šal oko
vrata. - Od koga ste to čuli?
- Radio je u vašem sektoru, zar ne? - reče Erlendur,
ignorišući njegovo pitanje.
- U mom odeljenju, pa jeste, valjda. Radio je kao
portir, a ja rukovodim recepcijom i prijemom gostiju, već
ste to verovatno čuli. Da li znate dokle su prodavnice
otvorene večeras?
Izgledalo je kao da nije nešto posebno zainteresovan
da razgovara s Erlendurom i odgovara mu na pitanja, i
Erlendura je to nerviralo. Nerviralo ga je to što je izgleda
svima bilo svejedno kakva je sudbina zadesila čoveka u
podrumu.
- Do ponoći? Otkud znam! Ko je mogao da ubije
nožem vašeg portira?
- Mog portira? Nije on bio moj portir. On je bio portir
hotela.
- I zašto je bio bez gaća s kondomom na onoj stvari?
Ko je bio kod njega? Ko ga je posećivao? Ko su mu bili
prijatelji u hotelu? Ili van hotela? Ko su mu bili
neprijatelji? Zašto je živeo ovde u hotelu? Kakav je to
dogovor bio? Šta vi od mene sakrivate? Zašto ne
odgovorite na moja pitanja kao čovek?
- Slušajte, ja, šta…?
Šef je zaćutao.
- Ja samo želim da odem kući - rekao je konačno. -

37
Nemam odgovore na sva ta pitanja. Skoro će Božić. Da li
bismo mogli da se čujemo sutra? Čitav dan nisam glavu
digao od posla.
Erlendur ga pogleda.
- Razgovaraćemo sutra - rekao je. Izašao je iz
garderobe, ali odjednom se setio nečega što ga je mučilo
otkad se video s direktorom hotela. Okrenuo se. Šef
recepcije upravo je izlazio na vrata kad ga je Erlendur
pozvao.
- Zbog čega ste hteli da ga se rešite?
- Molim?
- Hteli ste da ga se rešite. Deda Mraza. Zbog čega?
Šef je oklevao.
- Dobio je otkaz - reče konačno.

Erlendur je našao direktora hotela kako jede. Sedeo je uz

veliki sto u kuhinji, s kuvarskom keceljom na sebi i listio
poslastice s polupraznih tacni sa švedskog stola.
- Ne mogu da vam opišem koliko volim da jedem -
rekao je, brišući usta kad je primetio kako ga Erlendur
gleda. - Na miru - dodao je.
- Potpuno vas razumem - reče Erlendur.
Bili su sami u ogromnoj izglancanoj kuhinji. Erlendur
nije mogao da mu se ne divi. Jeo je brzo, ali spretno i ne
halapljivo. Pokreti ruku bili su mu nekako elegantni.
Zalogaj po zalogaj je nestajao u njegovim ustima, glatko,
s očitom strašću.
Bio je mirniji sada kad je leš odstranjen iz hotela,
otišla policija, a i novinari koji su stajali pred hotelom;
prema naredbi policije, nisu smeli da uđu u hotel jer se
čitava zgrada vodila kao mesto zločina. Poslovanje hotela

38
vratilo se u normalu. Vrlo malo stranih turista čulo je za
leš u podrumu, iako su mnogi primetili gužvu i policiju i
raspitivali se šta se desilo. Direktor hotela je naredio
osoblju da kažu da se radi o starom čoveku koji je dobio
srčani udar.
- Znam šta mislite, čini vam se da sam prava svinja,
zar ne? - rekao je i prestao da jede kako bi popio gutljaj
crnog vina. Mali prst mu je odskočio u vazduh, veličine
kobasice.
- Ne mislim to, ali razumem zašto hoćete da
rukovodite hotelom - reče Erlendur. Ali onda ga je izdalo
strpljenje. - Vama je nadam se jasno da se tako ubijate -
rekao je osorno.
- Imam 180 kila - reče direktor. - Svinje je teško
nagojiti do te težine. Uvek sam bio debeo. Otkad znam za
sebe. Nikad na dijeti. Nikad nisam mogao zamisliti da
promenim životni stil, kako se to sad kaže. Osećam se
dobro. Bolje nego vi, koliko mi se čini - dodao je.
Erlendur se setio kako je jednom čuo da su debeli
ljudi veseliji nego mršavci. Nije bio nimalo ubeđen u to.
- Bolje nego ja? - reče Erlendur, smešeći se. - Blage
veze vi nemate. Zašto ste dali otkaz portiru?
Direktor je opet krenuo da jede; prošlo je nekoliko
trenutaka dok konačno nije spustio viljušku i nož.
Erlendur je strpljivo čekao. Video je da direktor razmišlja
šta bi bilo najbolje da kaže, kako da sroči odgovor, kad je
Erlendur već saznao za otkaz.
- Posao nam je slabo išao - reče konačno. - Preko leta
smo pretrpani i oko božičnih i novogodišnjih praznika
ima sve više i više posla, ali između toga ima perioda
mrtvila, koji znaju da budu baš teški. Dobili smo

39
direktivu od vlasnika da smanjimo troškove. Otpustimo
radnike. Činilo mi se da nema potrebe imati portira ćele
godine.
- Ali koliko sam shvatio, on je bio više od portira.
Deda Mraz. Majstor za sve. Popravljao je kvarove. Nešto
kao domar.
Direktor se ponovo koncentrisao na hranu, zbog čega
je nastala pauza u konverzaciji. Erlendur je bacio pogled
oko sebe. Policija je dozvolila radnicima koji su završili
smenu da odu kući, nakon što su zapisali njihova imena i
adrese; još se nije znalo ko je zadnji razgovarao s
pokojnikom, niti kako je proveo zadnji dan na ovom
svetu. Niko nije primetio ništa neobično na Deda Mrazu.
Niko nije video da je neko išao u podrum. Niko nije znao
da li je Deda Mrazu iko dolazio u posetu. Samo je mali
broj ljudi znao da je živeo ovde, da je sobičak u podrumu
bio njegov dom - izgledalo je kao da ljudi nisu hteli da
imaju ništa s njim. Vrlo malo ih je reklo da ga je
poznavalo, a činilo se da nije imao nijednog prijatelja
među kolegama. Osoblje nije znalo da li je imao nekog
prijatelja van hotela.
Kao vuk samotnjak, pomislio je Erlendur.
- Niko nije neophodan - reče direktor, uperivši
kobasičasti prst u Er- lendura kad je popio gutljaj crnog
vina. - Naravno da nikad nije ugodno nekome dati otkaz,
ali nije nam potreban portir tokom ćele godine. Zbog
toga je otpušten. Ni zbog čega drugog. A to nije nikad ni
bio neki posao, to stajanje na vratima. Oblačio je
uniformu kad su nam dolazile filmske zvezde ili
državnici, a inače je izbacivao skitnice koje hoće da uđu.
- Kako je on to podneo? Otkaz?

40
 - Mislim da je razumeo.
- Da ne fali neki nož ovde u kuhinji? - upita Erlendur.
- Ne znam. Svake godine imamo manjak noževa,
viljuški i čaša od nekoliko desetina hiljada kruna. I
peškira i… Što, mislite da je izboden nožem iz hotela?
- Ne znam.
Erlendur je dalje gledao direktora kako jede.
- Bio je ovde dvadeset godina, i niko ga nije
poznavao. Zar vam se to ne čini čudnim?
- Osoblje dolazi i odlazi - reče direktor i slegnu
ramenima. - U ovoj branši je česta izmena radne snage.
Mislim da su ljudi znali za njega, ali ko može da kaže da
poznaje ikoga? Ne znam. Ja nikoga ovde ne poznajem
dobro.
- Vi ste se ipak zadržali ovde, bez obzira na česte
promene.
- Mene je teško pomaknuti.
- Zašto ste rekli da ste hteli da ga izbacite?
- To sam rekao?
-Da.
- To je samo fraza. Nisam ništa posebno mislio time.
- Ali dali ste mu otkaz i nameravali ste da ga izbacite
- reče Erlendur. - I onda neko dođe i ubije ga. Izgleda da
mu poslednji dani nisu bili nešto sunčani.
Direktor se ponašao kao da Erlendura nema dok je
svojim gurmanskim prstima trpao u usta kolače i
pudinge, trudeći se da uživa u desertima.
- Ako je dobio otkaz, zašto je još uvek bio ovde?
- Trebalo je da ode pre kraja prošlog meseca. Ja sam
ga opominjao, ali nisam baš insistirao. Bolje bi bilo da
jesam. Onda nam se ne bi desio ovaj cirkus.

41
 Erlendur je ćutke gledao direktora kako uživa u hrani.
Možda je to bio švedski sto. Možda njegov mračni
soliterski stan. Gotova jela koja su ga tamo čekala.
Samoća za Božić. Nije znao. Uglavnom, nekako je
nesvesno postavio pitanje, pre nego što je stigao da
razmisli.
- Sobu? - reče direktor kao da nije razumeo šta ga
Erlendur pita.
- Ne treba da bude ništa posebno - reče Erlendur.
- Mislite za vas?
- Za jednu osobu - reče Erlendur. - Ne mora da bude s
televizorom.
- Pretrpani smo. Zao mi je.
Direktor se zagleda u Erlendura. Nije hteo da mu
policajac danonoćno visi za vratom.
- Šef recepcije je rekao da imate slobodnih soba -
slagao je Erlendur postajući sve odlučniji. - Rekao je da
neće biti problem i da pričam s vama.
Direktor ga je i dalje gledao. Spustio je pogled na
ostatak pudinga. Odgurnuo je tanjir, izgubio je apetit.

Soba je bila hladna. Erlendur je stajao kraj prozora i

pokušavao da gleda kroz njega, ali je u mračnom staklu
video samo svoj odraz. Već duže vremena nije stajao
licem u lice s tim čovekom, i primetio je kako je počeo
da stari, taj lik u mraku. Iza prozora su posvuda padale
pahulje, spuštajući se oprezno na zemlju, kao da su se
nebesa otvorila i prah iz njih prekrio svet.
Setio se male knjige pesama koju je imao kod kuće,
veoma elegantan prevod nekoliko Helderlinovih pesama.
Misli su mu lutale po stihovima dok se nije zaustavio na

42
rečenici za koju mu se činilo da pristaje čoveku koji ga je
gledao s prozora.
Zidovi stoje nemi i hladni, vetrokazi klepeću na vetru.

43
 4

Kroz dremež je začuo lagano kucanje na vratima i da

neko šapuće njegovo ime.
Odmah je shvatio ko je. Kad je otvorio vrata, video je
svoju ćerku Evu Lind kako stoji u hotelskom hodniku.
Pogledali su se u oči i ona mu se nasmešila i provukla se
pored njega u sobu. Zatvorio je vrata. Sela je za mali
pisaći sto i izvadila cigarete.
- Mislim da je ovde zabranjeno pušenje - reče
Erlendur, koji je poštovao tu zabranu.
- Da - reče Eva Lind vadeći cigaretu iz kutije. - Zašto
je ovako hladno ovde?
- Mora da radijator ne radi.
Erlendur je seo na krevet. Bio je u gaćama, a preko
glave i ramena prebacio je jorgan kao ogrtač.
- Šta to radiš? - upita Eva Lind.
- Hladno mi je - reče Erlendur.
- Mislim, hotelska soba, što ne ideš kući?
Uvukla je dim duboko u pluća, tako da je skoro
trećina cigarete izgorela, a onda ga izduvala i soba se
začas zadimila.
- Ne znam. Nemam… - prekinuo je u pola rečenice.
- Želju da odeš kući?
- Nekako mi se činilo da ovo odgovara. Ovde se
danas dogodilo ubistvo, jesi li čula za to?
- Da, neki Deda Mraz, pa šta s tim? Je li on ubijen?

44
 - Portir. Trebalo je da igra Deda Mraza na zabavi za
decu u hotelu. Kako si ti?
- Dobro sam - reče Eva Lind.
- Radiš još uvek?
-Da.
Erlendur je gledao u nju. Izgledala je bolje. Bila je
mršava kao i uvek, ali podočnjaci ispod njenih lepih
plavih očiju malo su izbledeli i obrazi joj nisu bili
usukani kao pre. Mislio je da se već skoro osam meseci
nije dotakla droge. Otkad je izgubila bebu i ležala u
bolnici u komi, na vratima pakla. Iz bolnice je došla kod
njega i živela s njim šest meseci. Pronašla je i posao,
nakon dve godine nezaposlenosti, a sad je već dva
meseca živela u iznajmljenoj sobi u centru grada.
- Kako si me pronašla? - upitao je Erlendur.
- Nisam mogla da te dobijem na mobilni, pa sam te
zvala u kancelariju. Tamo su mi rekli da si ovde. Kad
sam se raspitala za tebe, rekli su mi da si se prijavio u
hotel. Šta se dešava? Zašto ne ideš kući?
- Ne znam ni sam šta radim - reče Erlendur. - Božićni
praznici su čudno vreme.
- Da - reče Eva Lind. Oboje su zaćutali.
- Jesi li se čula s bratom skoro? - upita Erlendur.
- Sindri još uvek radi u provinciji - reče Eva Lind.
Cigareta u ruci joj se zažarila kad je dogorela do filtera, i
pepeo je pao na pod. Tražila je pepeljaru, ali nje nije bilo,
pa je ostavila cigaretu na kraj stola da se ugasi.
- A tvoja mama? - reče Erlendur. Uvek ista pitanja, a
i odgovori koji su sledili.
- Dobro je. Mučenica, kao uvek.
Erlendur je ćutao pod jorganom. Eva Lind je gledala

45
kako se plavičasti dim cigarete izvija iznad stola.
- Ne znam mogu li više da izdržim - reče, zureći u
dim.
Erlendur je pogledao ispod jorgana.
U tom trenutku neko je pokucao na vrata i njih dvoje
se zgledaše začuđeno. Eva ustade i otvori vrata. U
hodniku je stajao službenik hotela, obučen u uniformu.
Rekao je da radi na recepciji.
- U hotelu je zabranjeno pušenje - rekao je čim je
bacio pogled u sobu.
- Molio sam je da ugasi cigaretu - reče Erlendur u
gaćama pod jorganom. - Nikada nije htela da me sluša.
- Zabranjeno je i dovoditi devojke u sobe - reče
čovek. - Zbog svega što se desilo.
Eva Lind se nasmešila slabašno i pogledala svog oca.
Erlendur je pogledao prvo u nju, a onda u službenika.
- Čuli smo da se neka devojka uputila do vas -
nastavio je službenik. - To je zabranjeno. Moraćeš da
napustiš prostoriju. Odmah.
Stajao je na vratima i čekao da Eva Lind krene s
njim. Erlendur je ustao, još uvek ogrnut jorganom, i
približio se čoveku.
- Ona je moja ćerka - reče.
- Da, kako da nije - reče recepcionar, kao da se to
njega ne tiče.
- Ali zaista jesam - reče Eva Lind.
Čovek ih je gledao naizmenično.
- Neću da bude nikakvih problema - rekao je.
- Onda idi i ostavi nas na miru - reče Eva Lind.
Čovek se nije micao s mesta i gledao je u Evu Lind, a
zatim u Erlendura, u gaćama i s jorganom, koji je

46
nepomično stajao iza nje.
- Radijator je pokvaren - reče Erlendur. - Hladan je.
- Ona mora da krene sa mnom - reče čovek.
Eva Lind pogleda u svog oca i slegnu ramenima.
- Čujemo se - rekla je. - Dosta mi je ovoga.
- Šta si mislila time da ne možeš više? - reče
Erlendur.
- Čućemo se - reče Eva i nestade kroz vrata.
Čovek se nasmešio Erlenduru.
- Hoćete li popraviti radijator? - upita Erlendur.
- Reći ću majstorima - odgovori čovek i zatvori vrata.
Erlendur se vratio u krevet. Eva Lind i Sindri Snaer
bili su plod nesrećnog braka koji je propao pre više od
dvadeset godina. Posle razvoda je Erlendur bio vrlo malo
u kontaktu sa svojom decom. Njegova bivša žena
Haldora se pobrinula za to. Činilo joj se da ju je izneverio
i koristila je decu da mu se osveti. Erlendur je dopustio
da bude po njenom, iako se posle pokajao što nije bio
uporniji i što nije insistirao da ostane u vezi s decom.
Njih dvoje su ga sami pronašli kad su odrasli. Ćerka se
tada već drogirala, a sin je već nekoliko puta bio na
lečenju od alkoholizma.
Znao je šta je Eva mislila kad je rekla da ne zna može
li više. Nije se lečila. Nije se obratila nikakvoj instituciji
gde bi joj se moglo pomoći. Sama se borila sa svojim
problemom, bez ičije pomoći. Uvek je bila povučena,
prkosna i tvrdoglava kad se radilo o njenom načinu
života. Nije uspela da prekine s drogom u trudnoći.
Pokušavala je nekoliko puta i prekidala nakratko, ali nije
bila dovoljno odlučna da bi se zauvek ostavila droge.
Pokušavala je, i Erlendur je znao da se zaista trudi, ali

47
bilo je to jače od nje i vraćala bi se u stari pakao. Nije
znao zbog čega je bila tako zavisna od tog otrova, da je
bio jači od bilo čega drugog u njenom životu. Nije mu
bilo jasno odakle taj poriv za samouništenjem, ali znao je
da ju je on na neki način izneverio. Da je na neki način i
on bio kriv za njenu nesreću.
Sedeo je pored Eve Lind dok je ležala u komi u
bolnici i pričao joj, lekar je rekao da ona možda čuje
njegov glas i da će osetiti da je kraj nje. Kad se nakon
nekoliko dana probudila, prvo je tražila da vidi oca. Bila
je tako slabašna da je jedva uspela nešto da kaže. Spavala
je kad je došao kod nje, i on je seo i čekao da se probudi.
Kad je konačno otvorila oči i videla ga, pokušala je
da se nasmeši, ali samo su joj krenule suze. Prišao joj je i
zagrlio je. Drhtala je u njegovim rukama i on je pokušao
da je umiri, polegao ju je na jastuk i obrisao joj suze.
- Gde si ti više? - rekao je i obrisao joj obraze, trudeći
se da je ohrabri smehom.
- Gde je beba? - upitala je.
- Zar ti nisu rekli šta se desilo?
- Izgubila sam je. Ali nisu mi rekli gde je. Ne smem
da je vidim. Ne veruju mi.
- Malo je falilo da ja tebe izgubim.
- Gde je?
Erlendur je video mrtvorođenu bebu dok je ležala na
hirurgiji, devojčica koja bi se možda zvala Ojdur.
- Da li bi htela da je vidiš? - upitao je.
- Oprosti mi - reče Eva tiho.
- Na čemu?
- Na meni. Kako je beba…
- Nemam ja šta tebi da opraštam, Eva. Ne moraš se

48
izvinjavati za to kakva si.
- Moram.
- Nisi ti sama kriva za to.
- Hoćeš…
Eva Lind je ućutala i ležala iscrpljena u krevetu.
Erlendur je čekao bez reči dok nije skupila snagu.
Trebalo joj je dosta vremena. Konačno ga je pogledala.
- Hoćeš li mi pomoći da je sahranim? - reče.
- Naravno da hoću - odgovorio je.
- Htela bih da je vidim - reče Eva. - Molim te. Daj mi
da je vidim.
Erlendur je malo oklevao, ali onda je otišao u
mrtvačnicu i uzeo telo male devojčice koju je u mislima
zvao Ojdur, jer nije hteo da bude bezimena. Nosio ju je
bolničkim hodnicima zamotanu u beli peškir, jer je Eva
bila preslaba da bi ustala iz kreveta na intenzivnoj nezi.
Držala ju je u naručju i posmatrala, a onda je pogledala
svog oca.
- Za sve sam ja kriva - rekla je tiho.
Erlenduru se činilo da će zaplakati i iznenadio se kad
je uspela da se uzdrži. Bila je mirna, uspešno je prikrivala
odvratnost koju je prema sebi osećala.
- Plači slobodno - rekao je.
Eva ga pogleda.
- Ne zaslužujem ja da plačem - reče.
Sedela je u invalidskim kolicima na groblju u
Fosvoguru s nepokolebljivo krutim izrazom na licu i
gledala kako sveštenik baca zemlju na sanduk. Odbila je
Erlendurovu pomoć da ustane iz kolica, iako joj je to
jedva uspelo. Rukom je napravila krst preko groba svoje
ćerke. Usta su joj drhtala i Erlendur nije znao da li se bori

49
s plačem ili izgovara nemu molitvu.
Bio je lep prolećni dan, sunce je svetlucalo na
površini okeana u zalivu i ljudi su se šetali po lepom
vremenu. Haldora je stajala podalje od njih, a Sindri
Snaer je bio pokraj groba, što dalje od oca. Razdaljina
među svima njima bila je velika, neskladna grupa ljudi
koji osim životne muke nisu imali ništa zajedničko.
Erlendur je pomislio kako više od dvadeset pet godina
nisu bili na okupu kao porodica. Pogledao je prema
Haldori, koja je izbegavala njegov pogled. Nisu ni reč
jedno s drugim progovorili.
Eva Lind se bacila u kolica, a Erlendur je prišao da
joj pomogne i čuo ju je kako mrmlja:
- Jebeni život.
Erlendur se prenuo iz misli setivši se nečega što mu
je recepcioner rekao, i za šta je hteo da zatraži
objašnjenje, ali zaboravio je da pita. Ustao je, izašao u
hodnik i video kako službenik hotela ulazi u lift. Eve nije
bilo na vidiku. Povikao je za čovekom i ovaj je otvorio
vrata lifta, izašao iz njega i pogledao začuđeno u
Erlendura, koji je stajao pred njim bosonog, u gaćama,
prekriven jorganom.
- Šta ste hteli da kažete tim „zbog svega što se
desilo"? - upita Erlendur.
- Zbog svega što se desilo? - ponovi čovek začuđeno.
- Rekli ste da ne smem dovesti devojku u sobu zbog
svega što se desilo?
-Da.
- Jeste li mislili na to što se desilo s Deda Mrazom u
podrumu?
- Jesam. Otkud vi to…?

50
 Erlendur je bacio pogled na svoje gaće načas
oklevajući.
- Ja radim na istrazi - rekao je. - Policijskoj istrazi.
Čovek je gledao u njega i videlo se da mu ne veruje.
- Zašto ste povezali te dve stvari? - Erlendur se
požurio da ga pita.
- Ne razumem vas - rekao je čovek cupkajući pred
njim.
- Da Deda Mraz nije ubijen, onda bi kao bilo u redu
dovoditi devojku u sobu. Tako ste to rekli. Razumete li?
- Ne razumem - reče čovek. - Rekao sam „zbog svega
što se desilo"? Ne sećam se.
- Jeste, to ste rekli. Devojka nije smela biti u mojoj
sobi zbog svega što se desilo. Mislili ste da je moja
ćerka… - Erlendur se trudio da se delikatno izrazi, ali
nije mu išlo za rukom. - Mislili ste da je moja ćerka
kurva i došli ste ovamo da je izbacite zato što je Deda
Mraz ubijen. Da se to nije desilo, ne bi vam smetalo što
je ona u sobi. Obično puštate da devojke dolaze u sobe?
Kad je sve drugo u redu?
Čovek je gledao u Erlendura.
- O čemu vi pričate, kakve devojke?
- Prostitutke - reče Erlendur. - Da li se one muvaju
oko hotela i svraćaju u sobe, a vi na to ne obraćate
pažnju, osim sada kad se to desilo? Kakve Deda Mraz
ima veze s tim? Da li je on imao ikakve veze s tim?
- Ne znam o čemu govorite - reče recepcioner.
Erlendur je promenio taktiku.
- Mogu da razumem da hoćete da budete oprezni
nakon što se u hotelu desilo ubistvo. Ne želite da
privučete pažnju na bilo šta neobično ili nenormalno,

51
iako je to samo po sebi bezazleno i nema razloga da se
spominje. Mene se ne tiče šta ljudi rade i na šta troše
pare. Mene samo zanima da li je Deda Mraz imao išta s
prostitucijom u hotelu.
- Ja ne znam ništa ni o kakvoj prostituciji - reče
čovek. - Kao što ste videli, mi pratimo da li devojke
odlaze same u hotelske sobe. Da li je to zaista vaša
ćerka?
- Jeste - reče Erlendur.
- Rekla mi je da se nosim.
- Da, to liči na nju.
Erlendur je zatvorio vrata, legao na krevet i ubrzo
zaspao. Sanjao je da su se nebesa rasula preko njega i čuo
je klepet vetrokaza.

52
DRUGI DAN

53
 5

Šef recepcije se još nije bio pojavio na poslu kad je

Erlendur sutradan ujutro došao u lobi i raspitao se za
njega. Nije javio da neće doći na posao, niti je telefonirao
da kaže da je bolestan ili da će uzeti slobodan dan. Žena
u tridesetim godinama koja je radila na recepciji rekla je
Erlenduru kako se šef obično pojavljuje na vreme, uvek
je vrlo tačan i bilo je vrlo neobično da nije nikome javio
da će uzeti slobodan dan.
Pričala je to isprekidano dok joj je tehničar iz
bolničke laboratorije uzimao uzorak pljuvačke. Tri
laboranta su skupljala uzorke od svih zaposlenih u
hotelu. Druga ekipa išla je po kućama radnika koji nisu
bili u smeni. Uskoro će biti skupljeni uzorci svih radnika
hotela i moći će se uporediti s pljuvačkom pronađenom
na Deda Mrazovom prezervativu.
Detektivi su preslišali službenike o njihovim vezama
s Gudlojgurom i o tome gde su bili i šta su radili juče
posle podne. Ćelo policijsko odeljenje učestvovalo je u
sakupljanju informacija i dokaza u vezi s istragom.
- Šta ćemo s ljudima koji su donedavno radili u
hotelu, recimo do prošle godine, a koji su poznavali Deda
Mraza? - upitao je Sigurdur Oli. Pridružio se Erlenduru u
trpezariji i gledao ga kako uživa u haringi na ražanom
hlebu, hladnoj šunki, tostu i vrućoj kafi.
- Da vidimo prvo šta ćemo saznati ovim

54
propitivanjem - reče Erlendur srčući kafu. - Jesi uspeo da
saznaš nešto o tom Gudlojguru?
- Ne baš mnogo. Nema se šta puno reći o njemu.
Četrdeset osam godina, neoženjen, nema decu.
Dvadesetak godina je radio u hotelu. Koliko sam shvatio,
godinama je živeo u tom ćumezu u podrumu. Debeli
direktor kaže da je to trebalo da bude privremeno rešenje,
iako nije znao detalje. Preporučio je da razgovaramo s
čovekom koji je bio direktor pre njega.
On se svojevremeno dogovorio o tome s Deda
Mrazom. Debeli misli da je Gudlojguru u nekom
trenutku rečeno da se iseli, ali mu je dozvoljeno da tamo
drži svoje stvari, a onda se ispostavilo da on nikada nije
otišao.
Sigurdur Oli je zaćutao.
- Čuo sam od Elinborg da si noćas spavao u hotelu -
reče nakon male pauze.
- Ne bih mogao da preporučim. Sobe su hladne a
osoblje ti ne da mira. Ali hrana je dobra. Gde je
Elinborg?
U trpezariji je bilo mnogo ljudi i gosti hotela su bili
bučni dok su se služili doručkom. Uglavnom su to bili
stranci, obučeni u vunene džempere, planinarske cipele i
debelu zimsku garderobu, iako je većina njih išla samo
do centra grada, koji je bio desetak minuta od hotela.
Konobari su vodili računa da dosipaju kafu u šolje i
sklanjaju prljave tanjire. Iz zvučnika se čula tiha božićna
muzika.
- Znaš da danas počinje suđenje - reče Sigurdur Oli.
- Znam.
- Elinborg je na sudu. Šta misliš, kako će proći?

55
 - Dobiće nekoliko meseci uslovno. Kao i uvek s tim
bednim sudijama.
- Ali neće mu valjda dati malog?
- Ne znam - reče Erlendur.
- Đubre - reče Sigurdur Oli. - Trebalo bi ga staviti na
stub srama u centru grada.
Elinborg je vodila istragu u slučaju o kojem su
pričali. Osmogodišnji dečak je završio u bolnici nakon
veoma teškog fizičkog napada. Nije hteo da kaže ko ga je
povredio. Prvo se mislilo da su ga starija deca u školi
napala posle nastave i tako ga izmlatila da su mu slomili
ruku i jagodičnu kost i skoro izbili dva zuba. Jedva je
uspeo da se dovuče do kuće. Otac je pozvao policiju kad
se vratio s posla. Dečaka su kola hitne pomoći odvezla u
bolnicu.
Dečak je bio jedinac. Kad se to desilo, majka mu je
ležala u psihijatrijskoj bolnici „Klepur". On je živeo sa
ocem, direktorom i vlasnikom jedne internet firme, u
velikoj dvospratnoj kući s lepim pogledom na grad u
naselju Brejdholt. Otac se naravno potresao zbog napada
i pričao je kako će se osvetiti dečacima koji su tako
isprebijali njegovog sina. Zahtevao je da ih Elinborg
uhapsi.
Elinborg verovatno ne bi nikada ustanovila šta se
desilo da kuća nije bila na dva nivoa, a dečakova soba na
drugom spratu.
- Ona to veoma teško doživljava - reče Sigurdur Oli. -
Elinborg ima sina istog uzrasta.
- Ne treba takve stvari primati k srcu - reče Erlendur
zamišljeno.
- Vidi ko kaže!

56
 Mirnu atmosferu za doručkom prekinula je galama iz
kuhinje. Gosti su digli glave sa svojih tanjira i ogledali se
oko sebe. Jak muški glas je galamio i svađao se oko
nečega. Erlendur i Sigurdur Oli ustali su od stola i uputili
se u kuhinju. Glas je pripadao kuvaru koji je juče izgrdio
Erlendura kad je prstima strpao u usta komad goveđeg
jezika. Galamio je na laborantkinju koja je htela da uzme
uzorak njegove pljuvačke.
- … i gubi se odavde s tim odvratnim štapićima! -
vikao je kuvar na ženu od pedesetak godina, koja je na
stolu otvorila kutijicu sa štapićima s vatom. Ona se nije
obazirala na kuvarov bes, što ga je još više razljutilo.
Potpuno se razgoropadio kad je ugledao Erlendura i
Sigurdura Olija.
- Da li ste vi normalni! Da li zaista mislite da sam ja
išao u podrum kod Gulija da mu stavim kondom na onu
stvar! Šta vam je, bre?! Idioti! Ne dolazi u obzir.
Apsolutno ne dolazi u obzir. Ne zanima me šta god da
kažete! Strpajte me u zatvor i bacite ključ što se mene
tiče, ali ja neću ništa da imam s ovom vašim ludilom.
Jeste li čuli! Idioti!
Kuvar je izmarširao iz kuhinje, prepun mužjačkog
ogorčenja, koji je doduše podrivala visoka kuvarska kapa
na njegovoj glavi, što je Erlendura nasmejalo. Pogledao
je laborantkinju, koja mu se takođe nasmešila, i oboje
prasnuše u smeh. To je smanjilo tenziju u kuhinji.
Kuvarsko osoblje i konobari koji su se skupili da vide šta
se dešava zacenili su se od smeha.
- Jel’ teško ide? - upita Erlendur laborantkinju.
- Ne, nimalo - odgovorila je. - Svi su vrlo razumni.
Ovo je prvi put da neko pravi problem.

57
 Nasmešila se i Erlendur primeti kako ima lep osmeh.
Bila je njegove visine, guste kratke plave kose, u
šarenom vunenom džemperu na kopčanje. Ispod
džempera je imala belu košulju, a bila je u farmerkama i
kvalitetnim kožnim cipelama crne boje.
- Erlendur - rekao je skoro nagonski i pružio joj ruku.
Izgledalo je kao da se malo iznenadila.
- Da - reče i rakova se s njim. - Valgerdur.
- Valgerdur? - ponovio je. Primetio je da ne nosi
burmu.
Iz džepa mu se začuo telefon.
- Pardon - rekao je i javio se na telefon. Dobro poznat
glas tražio je njega.
- Jesi li to ti? - upitao je glas.
- Da, ja sam - reče Erlendur.
- Nikako ne razumem te mobilne telefone - rekao je
glas s drage strane linije. - Gde si? U hotelu? Možda
žuriš negde. Ili si u liftu.
- U hotelu sam.
Erlendur je stavio ruku na telefon i zamolio
Valgerdur da ga sačeka, a zatim je kroz trpezariju izašao
u lobi. Na vezi je bila Marion Brijem.
- Čujem da spavaš u hotelu - reče Marion. - Šta ti je?
Što ne ideš kući?
Marion Brijem je radila sa Erlendurom u Odeljenju
za kriminal dok je ono još postojalo. Već je radila na tom
odeljenju kad je on počeo da radi i bila je njegov mentor
za posao detektiva. Sad ga ponekad pozove i žali se što
joj nikada ne dolazi u posetu. Ali Erlenduru se nikada
nije previše sviđala njegova stara šefica i nije osećao
nikakvu potrebu da je posećuje u starosti. Možda zato što

58
su previše ličili jedno na drago. Možda je u Marion video
svoju budućnost i nije hteo da se suoči s njom. Marion je
vodila samački život i dosađivala se pod stare dane.
- Zašto zoveš? - upita Erlendur.
- Još ima ljudi koji mi omogućavaju da pratim stvari
iako ti to ne radiš - reče Marion.
Erlendur je hteo što pre da završi razgovor, ali je
oklevao. Marion mu je i pre samoinicijativno pomagala.
Nije imalo smisla da bude bezobrazan prema njoj.
- Mogu li nekako da ti pomognem? - upita Erlendur.
- Kaži mi kako se zove čovek. Možda mogu da
pronađem nešto što ste vi prevideli.
- Ti kao da nikad nećeš odustati.
- Dosadno mi je - reče Marion. - Nemaš pojma koliko
se dosađujem. Već skoro deset godina sam u penziji i
mogu ti reći da mi je svaki dan u tom paklu kao večnost.
Kao da traje hiljadu godina.
- Ima raznih aktivnosti za penzionere - reče Erlendur.
- Da probaš bingo?
- Bingo! - brecnu se Marion.
Erlendur joj je dao Gudlojgurovo ime. Ukratko joj je
objasnio slučaj i pristojno prekinuo razgovor. Istog
trenutka mu je ponovo zazvonio telefon.
- Da - reče Erlendur.
- Pronašli smo ceduljicu u njegovoj sobi - rekao je
glas na telefonu. Bio je to šef forenzičara.
- Ceduljicu?
- Piše: Henri 18.30.
- Henri? Čekaj, kad je ono devojka našla Deda
Mraza?
- Oko sedam sati.

59
 - Taj Henri je onda možda mogao biti u sobi kad je
ubijen?
- Ne znam. Ima još nešto.
-Da?
- Moguće je da je prezervativ bio Deda Mrazov. Našli
smo čitav paket od deset komada u portirskoj uniformi.
Fale tri iz njega.
- Jeste još nešto našli?
- Samo novčanik s nekoliko novčanica od petsto
kruna, starom ličnom kartom i računom iz prodavnice od
prekjuče. A da, našli smo i privezak s dva ključa.
- Kakvi su ključevi?
- Čini mi se da je jedan ključ od kuće, a drugi bi
mogao biti od nekakvog ormarića ili tako nešto. Manji je.
Pozdravili su se i Erlendur je pogledao oko sebe
tražeći laborantkinju, ali ona je već bila otišla.

U hotelu su bila dva strana gosta sa imenom Henri. Henri

Bartlet, Amerikanac, i Henri Vapšot, Englez. Englez se
nije javljao na telefon u sobi, a Bartlet se veoma
iznenadio kad je čuo da islandska policija hoće da
razgovara s njim. Priča direktora hotela o portiru i
infarktu očito se pročula.
Erlendur je poveo Sigurdura Olija na sastanak s
Henrijem Bartletom, jer je Sigurdur Oli studirao
kriminalistiku u SAD, i poprilično se ponosio tim.
Engleski mu je bio besprekoran. Erlendura je posebno
nervirao otegnut američki akcent, ali morao je da se
pomiri s tim.
Dok su se peli na Bartletov sprat, Sigurdur Oli mu je
rekao da su obavljeni razgovori sa svim osobljem hotela

60
iz smene kad je Gudlojgur napadnut. Svi su imali alibi i
mogli da nađu svedoke da posvedoče gde su bili u to
vreme.
Bartlet je imao otprilike trideset godina, broker iz
Kolorada. On i njegova žena su pre nekoliko godina na
nekom američkom jutarnjem programu videli reportažu o
Islandu, i oduševili se lepotom prirode i Plavom
lagunom, tri puta su već bili tamo. San im je bio da
provedu božićne i novogodišnje praznike u toj dalekoj
zimskoj idili. Bili su očarani lepotom zemlje, ali su im se
cene u restoranima i kafićima činile previsokim.
Sigurdur Oli je klimao glavom. Po njemu su
Sjedinjene Američke Države bile raj na zemlji, i bio je
impresioniran susretom sa američkim parom. Razgovarao
je s njima o bejzbolu i američkim božićnim tradicijama
dok Erlenduru to nije dosadilo, pa ga je cimnuo za rukav.
Sigurdur Oli je objasnio kako je portir ubijen i da je u
njegovoj sobi pronađena ceduljica. Henri Bartlet i
njegova supruga sada su zurili u policajce kao da su pali
s Marsa.
- Da li ste vi poznavali portira? - pitao ih je Sigurdur
Oli kad je primetio začuđen izraz na njihovim licima.
- Ubistvo? - proštenja Henri. - Ovde u hotelu?
- Oh, my God - reče njegova žena i sede na krevet.
Sigurdur Oli nije hteo da im kaže za kondom.
Objasnio je da su prema ceduljici pretpostavili da je
Gudlojgur trebalo da se nađe s nekim Henrijem, ali nisu
znali kojeg dana, možda se to već desilo, ili je trebalo da
se desi sledećih dana, nedelje ili možda nakon deset
dana.
Henri Bartlet i supruga kategorički su izjavili da ne

61
poznaju nikakvog portira. Nisu ga čak ni primetili kad su
stigli u hotel pre četiri dana. Bilo je očito da su ih
Erlendur i Sigurdur Oli potresli.
- Jesus - mrmljao je Henri. - A murder!
- You have murders in Iceland? - upitala je žena i
pogledala u brošuru islandske avionske kompanije na
stočiću. Rekla je da se zove Sindi kad se pozdravila sa
Sigurdurom Olijem.
- Rarely - reče on pokušavajući da se nasmeši.

- Taj Henri ne mora da bude hotelski gost - reče Sigurdur

Oli dok su čekali lift. - Ne mora da znači ni da je stranac.
Ima i Islanđana koji se zovu Henri.
- U pravu si - reče Erlendur. - Mora da je pravi
Islanđanin.

62
 6

Kad su sišli u lobi, Sigurdur Oli se pozdravio s

Erlendurom i otišao da se nađe sa starim direktorom
hotela, kojem je uspeo da uđe u trag. Erlendur se raspitao
o šefu recepcije i čuo da on nije došao na posao, niti se
javio da neće doći. Henri Vapšot je rano ujutro ostavio
ključ od sobe na recepciji a da ga niko nije primetio. Već
je skoro nedelju dana bio u hotelu i trebalo je da ostane
još dva dana. Erlendur je zamolio da ga pozovu čim se
Vapšot pojavi na recepciji.
Direktor hotela se teškim koracima gegao pored
Erlendura.
- Nadam se da ne uznemiravate moje goste - reče.
Erlendur ga je povukao u stranu.
- Koja su pravila hotela u vezi s prostitucijom? - upita
Erlendur direktno, dok su stajali pored božićne jelke u
lobiju.
- Prostitucije? O čemu pričate? - direktor je uzdahnuo
duboko i obrisao vrat izgužvanom maramicom.
Erlendur ga je gledao bez reči i čekao odgovor.
- Nemojte sad da mešate sve gluposti u ovaj slučaj -
reče direktor.
- Da nije portir bio umešan u prostituciju?
- Ma nemojte, molim vas - reče direktor. - Nema
ovde nikakvih kurv… U hotelu nema prostitucije.
- Prostitucije ima u svim hotelima.

63
 - A jelte, molim vas? - reče direktor. - To vi znate iz
ličnog iskustva?
Erlendur mu nije odgovorio.
- Hoćete da kažete da je portir bio makro? -
zgražavao se direktor. - Tako veliku glupost u životu
nisam čuo. Nije ovo neki striptiz ćumez. Mi smo drugi po
veličini hotel u Rejkjaviku!
- Znači ovde nema žena koje sede za barom ili u
lobiju i vrebaju muškarce? I odlaze s njima u sobe?
Direktor je oklevao. Činilo se da nije hteo da se
zameri Erlenduru.
- Ovo je veliki hotel - reče konačno. - Nemoguće je
pratiti sve što se u njemu dešava. Ukoliko je očito da se
radi o prostituciji, pokušavamo to da sprečimo, iako je to
vrlo teško. Mi intervenišemo ukoliko primetimo nešto
baš vrlo neobično. Inače ostavljamo goste na miru, ne
mešamo se u to šta se radi u sobama.
- Rekli ste beše da su gosti uglavnom stranci i
poslovni ljudi iz provincije?
- Da, iako ima i drugih, naravno. Ali ovo nije jeftin
hotel, nego luksuzan, i gosti su obično dobrostojeći ljudi.
Ne tolerišemo nikakav prostakluk, i ja vas molim da ne
počnete sad s takvim pričama. Konkurencija nam je
ionako jaka, a sad još i to ubistvo.
Direktor je ućutao.
- Hoćete li i dalje spavati u hotelu? - upitao je. - Zar
to nije veoma nepropisno?
- Jedino što je nepropisno u celoj priči je mrtav Deda
Mraz u vašem podrumu - reče Erlendur i nasmeja se.
Primetio je iz kuhinje laborantkinju kako izlazi iz
bara u prizemlju, noseći torbu s uzorcima. Klimnuo je

64
glavom prema direktoru i uputio se k njoj. Bila mu je
okrenuta leđima i žurila se prema garderobi pored
sporednih vrata hotela.
- Kako ide? - upita Erlendur.
Okrenula se i odmah ga prepoznala, ali je nastavila da
hoda.
- Vi rukovodite istragom? - upitala ga je, ušla u
garderobu i skinula kaput s vešalice. Zamolila je
Erlendura da joj pridrži torbu.
- Daju mi da učestvujem u njoj - reče Erlendur.
- Nisu svi oduševljeni idejom o uzimanju uzoraka -
rekla je. - Ne samo kuvar.
- Pre svega, pokušavamo da isključimo osoblje kako
bismo mogli da se koncentrišemo na druge, trebalo je da
vam kažu da to date kao razlog.
- Nije vredelo. Imate li neki drugi razlog?
- To je staro islandsko ime, zar ne, Valgerdur? - upita
Erlendur, ne odgovorivši na njeno pitanje.
Nasmešila se.
- Ne smete da razgovarate o istrazi?
- Ne, ne smem.
- Ne sviđa vam se? To što je Valgerdur staro ime?
- Meni? Ne, ja sam… - Erlendur je zamuckivao.
- Treba li vam još nešto? - upita Valgerdur i dohvati
torbu. Nasmešila se tom čoveku koji je stajao pred njom
u vunenom prsluku na kopčanje ispod iznošenog sakoa s
pohabanim laktovima, koji ju je gledao tužnim očima.
Bili su otprilike istih godina, ali on je izgledao deset
godina stariji od nje.
Pre nego što je shvatio šta radi, Erlendur je izgovorio
pitanje. Bilo je nečeg u vezi s njom.

65
 A i nije primetio prsten.
- Hteo sam da vas pitam da li ste raspoloženi da
večerate sa mnom ovde večeras, ponuda švedskog stola
veoma je dobra.
Upitao ju je to ne znajući ništa o njoj, kao da je znao
da nema šanse da će pristati, ali postavio je pitanje bez
obzira na to, i sad je čekao odgovor, misleći kako će mu
se ona najverovatnije nasmejati, da je udata, ima četvoro
dece, kuću i vikendicu, porodične zabave i maturantske
proslave, najstarije dete već u braku, a ona čeka da ostari
u miru sa svojim dragim mužem.
- Hvala vam - odgovori ona. - Hvala na lepom
pozivu, ali, nažalost, ne mogu. Ipak, hvala vam.
Uzela je torbu iz njegove ruke, zastala gledajući ga
načas, a zatim je izašla iz hotela. Erlendur je ostao sam u
garderobi, skoro kao ošamućen. Već godinama nije
pozvao ženu da izađe s njim. Iz džepa sakoa mu se začuo
telefon, i on ga je na kraju izvadio, rastresen. Elinborg je
bila na liniji.
- Evo ga, ulazi u sudnicu - prošaputala je u telefon.
- Molim? - upita Erlendur.
- Otac, ulazi s dvojicom advokata. Nije mu dovoljan
jedan branilac da sve zataška.
- Ima li publike? - upita Erlendur.
- Nema mnogo. Čini mi se da su tu neki iz porodice
dečakove majke i novinari.
- Kako on izgleda?
- Drži se dobro, kao i obično, u finom odelu s
kravatom, kao da ide na banket. Nema on ni zrnca
savesti.
- Ima bogami - reče Erlendur. - Ima u njemu savesti.

66
Erlendur se bio pridružio Elinborg u bolnici da popričaju
s dečakom čim to lekari budu dozvolili. Operacija je bila
gotova i dečak je ležao na pedijatriji s drugim malim
pacijentima. Na zidovima su bili dečji crteži, u krevetima
igračke, a kraj njih roditelji, neispavani od besanih noći,
satrti brigom o svojoj deci.
Elinborg je sela kraj njega. Glava mu je bila
zamotana u zavoje, od lica su mu se videla samo usta i
oči, kojima je sumnjičavo promatrao policajce. Ruka mu
je bila u gipsu i visila o maloj kuki. Jorgan je sakrivao
šavove od operacije. Lekarima je uspelo da mu spasu
slezinu. Dežurni lekar im je dao dozvolu da razgovaraju s
dečakom, iako nije mogao da garantuje da će on hteti da
priča s njima.
Elinborg se prvo predstavila, rekla je ko je i šta ona
radi u policiji, i da hoće da uhapsi one koju su mu to
uradili. Erlendur je stajao sa strane i posmatrao ih. Dečak
je zurio u Elinborg. Znala je da ne bi smela da razgovara
s njim bez-prisustva roditelja. S ocem su se dogovorili da
se nađu u bolnici, prošlo je već pola sata, a od njega nije
bilo ni traga.
- Ko ti je to uradio? - upitala je Elinborg konačno,
kad je procenila da je vreme.
Dečak je bez reči gledao u nju.
- Ko ti je to uradio? Slobodno možeš da mi kažeš.
Neće te više nikad niko tako izubijati. Obećavam ti.
Dečak je pogledao u Erlendura.

- Jesu to bili dečaci u školi? - upitala je Elinborg. - Stariji

đaci. Čuli smo da su dvojica koji dolaze u obzir
problematični. Znamo da su i pre napadali decu, ali ne

67
tako strašno kao tebe. Oni kažu da nisu krivi, ali čuli smo
da su bili u školi za vreme napada. Izašli sa zadnjeg časa.
Dečak je nemo gledao u Elinborg dok je pričala. Ona
je bila u školi i razgovarala s direktorom i nastavnicima.
Posetila je i ta dva dečaka kod njihovih kuća i procenila
njihovo okruženje. Njih dvojica su poricali da su bilo šta
uradili dečaku. Jednom je otac bio u zatvoru.
U tom trenutku je u sobu ušao pedijatar. Rekao im je
da dete treba da se odmara i da dođu kasnije. Elinborg je
klimnula glavom i njih dvoje su otišli.
Erlendur i Elinborg su kasnije istog dana posetili
dečakovog oca u njihovoj kući. Otac im je rekao da je
morao da ode na hitan telefonski sastanak sa svojim
saradnicima u Nemačkoj i Americi, i da zbog toga nije
mogao da dođe u bolnicu. Odjednom mu je to upalo,
rekao je. Kad je konačno završio sa sastankom i stigao u
bolnicu, njih dvoje su već bili otišli.
Dok im je on to pričao, zimsko sunce se probilo kroz
prozore i obasjalo mermerni pod u dnevnoj sobi i tapison
na stepeništu koje je vodilo na gornji sprat. Elinborg je
slušala njegovu priču kad je odjednom ugledala bledu
fleku na tapisonu, a onda i drugu na sledećoj stepenici.
Bile su to male fleke, i ne bi se ni videle da ih nije
obasjalo nisko zimsko sunce.
Fleke koje su skoro odstranjene iz tepiha i na prvi
pogled izgledale kao šara u materijalu.
Fleke za koje se pokazalo da su otisci malih nogu.
- Jesi li na vezi? - reče Elinborg na telefonu. -
Erlendur? Čuješ li me?
Erlendur se prenuo.
- Javi mi kako je prošlo - reče on i prekinu razgovor.

68
 Glavni konobar hotela bio je čovek četrdesetih
godina, vrlo mršav, obučen u crno odelo i crne lakirane
cipele izglancane do visokog sjaja. Sedeo je u maloj niši
pored trpezarije i proveravao listu rezervacija za večeru.
Erlendur se predstavio i upitao može li da mu zasmeta na
trenutak, na šta je konobar podigao pogled sa izgužvane
knjige rezervacija i pokazao svoje lice s tankim crnim
brkovima, tamnom bradom, koju je verovatno morao da
brije dvaput na dan, tamnoputo i crnih očiju.
- Vrlo slabo sam poznavao Gulija - reče čovek, po
imenu Rosant. - Jezivo je to što mu se desilo. Da li ste
uspeli nešto da saznate?
- Nismo još ništa - reče Erlendur odsečno. U mislima
su mu bili laborantkinja i otac koji je zlostavljao svog
sina, a razmišljao je i o vlastitoj ćerki, Evi Lind, koja mu
je rekla da ne može više. Bilo mu je jasno šta je to
značilo, ali duboko u sebi se nadao da greši. - Imate
mnogo posla oko praznika, zar ne? - upita Erlendur
konobara.
- Trudimo se što više da ih iskoristimo. Tri puta
bukiramo svaku stolicu za švedski sto, što može biti vrlo
teško, jer neki ljudi misle da, ako su rezervisali večeru sa
švedskim stolom, mogu da ga ponesu sa sobom kući. A
to ubistvo u podrumu nam baš i ne pomaže.
- Ne - reče Erlendur nezainteresovano. - Vi ne radite
dugo ovde, čim niste poznavali Gudlojgura.
- Ne, tek sam dve godine ovde. Nisam nešto bio u
kontaktu s njim.
- Ko ga je najbolje poznavao ovde u hotelu? Ili van
njega.
- Ne znam, pravo da vam kažem - reče glavni

69
konobar i prstom pogladi tanke brčiće. - Ne znam ništa o
tom čoveku. Spremačice, možda. Kada ćemo saznati
nešto o pljuvački?
- Kako to mislite?
- S kim je bio. Uradili ste neki DNK test, zar ne?
- Da - reče Erlendur.
- Hoćete morati da pošaljete uzorke u inostranstvo?
Erlendur je potvrdno klimnuo glavom.
- Da li je primao posete u podrumu, znate li nešto o
tome? Nekoga ko nije imao veze s hotelom?
- Jako je velik promet. Hoteli su vam takvi. Ljudi kao
mravi, ulaze i izlaze, idu gore ili idu dole, nikad mira. U
ugostiteljskoj školi smo učili da hoteli nisu zgrade, niti
sobe i usluge, nego ljudi. Hoteli su samo ljudi. Ništa
drugo. Naš posao je da im ugađamo. Da se osećaju kao
kod svoje kuće. Takvi su vam hoteli.
- Trudiću se da to zapamtim - reče Erlendur,
zahvalivši se.
Proverio je da li se Henri Vapšot vratio u hotel, ali još
ga nije bilo. Šef recepcije je došao na posao i pozdravio
je Erlendura. Pred hotelom se zaustavio još jedan
autobus, pun turista koji su nagrnuli u lobi. Šef se
zbunjeno nasmešio Erlenduru i slegnuo ramenima, kao
da je hteo da kaže da nije njegova krivica što ne može da
razgovara s njim i da će morati da ga pričeka.

70
 7

Gudlojgur Egilson je počeo da radi u hotelu 1982.

godine. Imao je dvadeset osam godina. Dotad je radio
razne poslove, a u hotel je došao s mesta noćnog portira u
Ministarstvu spoljnih poslova. Posao u hotelu je dobio
kad je odlučeno da im je potreban noćni čuvar u stalnom
radnom odnosu. U to vreme je turizam cvetao. Hotel je
dograđen i zapošljavalo se novo osoblje. Stari direktor
hotela nije mogao da se seti zbog čega je baš Gudlojgur
dobio taj posao. Činilo mu se da nije bilo mnogo prijava
za mesto noćnog portira.
Ostavio je dobar utisak na direktora hotela. Pristojan,
dobrih manira i uslužan, pokazao se kao dobar radnik.
Nije imao porodicu, ni ženu ni decu, što je pomalo
brinulo direktora. Iz iskustva je znao da su porodični
ljudi lojalnija radna snaga. Gudlojgur nije mnogo pričao
o sebi i svojoj prošlosti.
Ubrzo nakon što je počeo da radi u hotelu, došao je
na razgovor kod direktora i pitao da li bi mogao neko
vreme da živi u hotelu, dok ne reši svoje stambeno
pitanje. Nedavno je u vrlo kratkom roku morao da se iseli
iz podstanarskog stana i bio je na ulici. Rekao je
direktoru da zna za sobičak na kraju hodnika u podrumu,
i da bi mogao tamo da bude dok ne nađe neko drugo
rešenje. Otišli su zajedno da pogledaju sobicu. U njoj je
bilo raznog vašara, ali je Gudlojgur rekao da bi dosta

71
toga moglo da se baci, a ostatak bi on stavio na drugo
mesto.
I tako se Gudlojgur, portir i kasnije Deda Mraz,
uselio u sobičak u podrumu i živeo u njemu sve do svog
zadnjeg dana.
Direktor hotela je mislio da će on tamo biti samo
nekoliko nedelja. To mu je Gudlojgur i rekao, a ni soba
nije izgledala kao mesto u kojem se moglo dugo boraviti.
Ali Gudlojgur nikako nije nalazio stan, i uskoro su se svi
navikli da on živi u hotelu, pogotovo kad je osim
portirskog posla počeo da radi i kao domar. Svima je
odgovaralo da i dane i noći provodi u hotelu, pogotovo
ako bi se desio neki kvar, a za popravku su trebale
spretne ruke.
- Ubrzo nakon što se Gudlojgur uselio u podrum,
stari direktor hotela je prestao da radi - pričao je Sigurdur
Oli o svom sastanku s bivšim direktorom hotela. Sedeo je
s Erlendurom u njegovoj hotelskoj sobi. Već je bio kraj
dana i spuštao se sumrak.
- Da li znaš zašto? - upita Erlendur. Ispružio se na
krevetu i gledao u plafon. - Hotel tek dograđen, mnogo
nove radne snage je zaposleno, a on ubrzo prestaje da
radi. Zar ti se to ne čini čudnim?
- Nisam ga pitao o tome. Mogu da ga pitam ako ti
misliš da to ima veze s bilo čim. Nije znao da je
Gudlojgur glumio Deda Mraza. Počeo je s tim kasnije, i
on je stvarno bio u šoku kad je čuo da je ubijen.
Sigurdur Oli baci pogled na praznu sobu.
- Nećeš valjda ovde provesti Božić? - upitao je.
Erlendur mu nije odgovorio.
- Što ne ideš kući?

72
 Tišina.
- Poziv još važi.
- Hvala ti, i pozdravi Bergtoru - reče Erlendur
zamišljeno.
- Kakvi su ta planovi?
- Nemaju veze s tobom, ako uopšte nešto i planiram -
reče Erlendur. - Božićni praznici su dosadni.
- Idem onda - reče Sigurdur Oli.
- Kako ide pravljenje dece?
- Slabo.
- Jel’ problem do tebe ili nešto s vas dvoje nije u
redu?
- Ne znam. Nismo još išli ni na kakve preglede. Ali
Bergtora je počela da priča o tome.
- Da li ti uopšte želiš decu?
- Da. Ne znam. Ne znam šta hoću.
- Koliko je sati?
- Prošlo je pola sedam.
- Idi kud - reče Erlendur. - Ja ću potražiti tog drugog
Henrija.

Henri Vapšot se konačno vratio u hotel, ali nije bio u

svojoj sobi. Erlendur je na recepciji zamolio da ga
pozovu kad se pojavi, a zatim otišao na njegov sprat i
pokucao na vrata sobe, bez uspeha. Razmišljao je da li da
zamoli direktora hotela da otvore sobu, ali za to mu je bio
potreban nalog za pretres od suda, tako da bi se sve
odužilo do dugo u noć. Osim toga, nije uopšte bilo
sigurno da je Henri Vapšot taj Henri s kojim je Gudiojgur
trebalo da se nađe u pola sedam.
Erlendur je stajao na hodniku i razmišljao šta bi

73
trebalo da uradi kad se iza ćoška pojavio čovek u
pedesetim godinama približavajući mu se. Na sebi je
imao iznošen sako od tvida smeđe boje, zelene pantalone,
plavu košulju i crvenu kravatu. Proćelav, sa sedim
pramenovima pažljivo prevučenim preko ćele.
- Jeste li to vi? - upita čovek na engleskom kad je
prišao Erlenduru. - Rekli su mi da me neko traži.
Islanđanin. Kolekcionar? Hteli ste da se nađete sa
mnom?
- Vi ste Vapšot? - upita Erlendur. - Henri Vapšot?
Nije dobro govorio engleski jezik Dosta je razumeo,
ali mu je teško išlo da ga govori. Policija je zbog
povećanog međunarodnog kriminala držala kurseve
engleskog na koje je Erlendur išao, i svideli su mu se.
Počeo je i da čita knjige na engleskom.
- Henri Vapšot - reče čovek. - Šta vam treba?
- Možda da ne stojimo ovde na hodniku - reče
Erlendur. - Da uđemo u sobu? Ili…?
Vapšot pogleda u vrata od sobe, pa ponovo u
Erlendura.
- Da siđemo u lobi - reče. - Šta vam treba? Ko ste vi?
- Hajdemo dole - reče Erlendur.
Henri Vapšot ga je oklevajući sledio prema liftu. Kad
su stigli u predvorje, Erlendur je krenuo prema stolu za
pušenje i stolicama pored trpezarije. Seli su za njega.
Čim su seli, pred njima se pojavila konobarica. Gosti su
već posedali u trpezariji sa švedskim stolom, koji je
Erlenduru izgledao još primamljivije nego juče. Naručili
su kafu.
- Baš čudno - reče Vapšot. - Upravo na ovom mestu
trebalo je da se nađem sa čovekom, ali se on nije pojavio.

74
Nije ostavio nikakvu poruku, a onda se vi pojavite pred
mojim vratima i dovedete me opet ovamo.
- S kim je trebalo da se nađete?
- S jednim Islanđaninom. Radi ovde u hotelu. Zove se
Gudlojgur.
- I trebalo je da se nađete s njim danas u pola sedam?
- Tako je - reče Vapšot. - Šta…? Ko ste vi?
Erlendur mu je rekao da je policajac, da je Gudlojgur
ubijen i kako je u njegovoj sobi pronađena ceduljica po
kojoj se videlo da treba da se nađe s nekim Henrijem, a
to je očito bio on. Policiju je zanimalo zašto je trebalo da
se njih dvojica nadu. Erlendur nije spomenuo kako je
mislio da postoji mogućnost da je Vapšot mogao biti u
Deda Mrazovom ćumezu kad je ubijen. Samo je rekao da
je Gudlojgur već dvadeset godina radio u hotelu.
Vapšot je zurio u Erlendura dok je ovaj pričao i
odmahivao glavom u neverici, kao da nije potpuno
razumeo šta mu ovaj govori.
- Jel’ on mrtav?
-Da.
- Ubijen?
-Da.
- Bože moj - proštenja Vapšot.
- Otkud vi poznajete Gudlojgura? - upita Erlendur.
Činilo mu se da je Vapšot odsutan u mislima, te je
ponovio pitanje.
- Već godinama ga poznajem - reče Vapšot konačno i
nasmeši se, pokazujući sitne zube, potamnele od duvana,
neki u donjoj vilici bili su mu čak sasvim crni. Erlendur
je pretpostavio da puši lulu.
- Kad ste se prvi put sreli? - upita Erlendur.

75
 - Nismo se nikada sreli - reče Vapšot. - Nikad ga
nisam video. Danas je trebalo prvi put da se vidimo.
Zbog toga sam došao na Island.
- Došli ste na Island da se nađete s njim?
- Da, između ostalog.
- Ali kako ste ga onda poznavali? Ako se nikada niste
videli, u kakvoj ste onda vezi bili?
- Nismo mi bili ni u kakvoj vezi - reče Vapšot.
- Ne razumem vas - reče Erlendur.
- Nismo bili ni u kakvoj vezi - ponovio je Vapšot,
pokazujući u vazduhu znake navoda kad je spomenuo
vezu.
- O čemu se onda radi? - upita Erlendur.
- Samo jednostrano obožavanje - reče Vapšot. - S
moje strane.
Erlendur ga je zamolio da ponovi. Nije razumeo kako
je taj čovek, koji je došao čak iz Engleske i nije poznavao
Gudlojgura, mogao da ga obožava. Portira u hotelu.
Čoveka koji je živeo u sobičku u hotelskom podrumu i
pronađen je mrtav, spuštenih pantalona i s nožem u srcu.
Jednostrano obožavanje. Čoveka koji je bio Deda Mraz
na hotelskim zabavama.
- Nije mi jasno o čemu pričate - reče Erlendur. Onda
se setio da ga je Vapšot na hodniku pitao da li je
kolekcionar. - Zbog čega ste me pitali da li sam
kolekcionar? - upita. - Kakav kolekcionar? Na šta ste
mislili?
- Mislio sam da ste kolekcionar ploča - reče Vapšot. -
Kao ja.
- Kakav kolekcionar ploča? Ploče? Mislite…
- Ja sakupljam stare ploče - reče Vapšot. - Stare

76
gramofonske ploče. Vinil. Zbog toga znam za
Gudlojgura. Trebalo je da se nađem s njim, i veoma sam
se radovao tome, tako da možete da zamislite u kakvom
sam šoku sada kad sam čuo da je mrtav. Ubijen! Ko bi
njega hteo da ubije?
Njegova zapanjenost bila je izistinska.
- Da li ste se možda juče videli s njim? - upita
Erlendur.
Vapšot prvo nije razumeo na šta je Erlendur mislio,
ali onda mu je postalo jasno i gledao je policajca u
neverici.
- Mislite… mislite da lažem? Da sam ja…? Hoćete
da kažete da sam pod sumnjom? Mislite da ja imam neke
veze s njegovim ubistvom?
Erlendur ga je gledao bez reči.
- To je apsurdno! - reče Vapšot povisivši glas. - Već
dugo sam hteo da se nađem s njim. Godinama. Vi mora
da se šalite.
- Gde ste bili juče u ovo doba? - upita Erlendur.
- U gradu - reče Vapšot. - Bio sam u gradu. U
antikvarijatu pored glavne ulice, a onda sam večerao u
jednom indijskom restoranu.
- Već ste nekoliko dana u hotelu. Kako to da niste
videli Gudlojgura?
- Ali, pa zar niste upravo rekli da je mrtav? O čemu
pričate?
- Kako to da niste hteli da se vidite s njim čim ste se
prijavili? Kažete da ste se mnogo radovali susretu. Zašto
ste onda toliko dugo čekali?
- On je rekao gde i kad da se nađemo. Gospode bože,
šta mi se dešava?

77
 - Kako ste kontaktirali s njim? I šta mislite s tim
jednostranim obožavanjem?
Henri Vapšot je gledao u njega.
- Mislim… - Vapšot je krenuo nešto da kaže, ali mu
Erlendur nije dozvolio da završi rečenicu.
- Znali ste da je radio ovde u hotelu?
-Da.
- Kako ste to znali?
- Pribavio sam informacije. Uvek se trudim da se
dobro upoznam s mojim objektima. Kolekcionarskim.
- I zbog toga ste odseli ovde u hotelu?
-Da.
- Kupovali ste ploče od njega? - nastavio je Erlendur.
- Jeste se tako poznavali? Dva kolekcionara s istim
interesima?
- Kao što sam vam rekao, nisam ga znao, ali hteo sam
lično da ga upoznam.
- Kako to mislite?
- Vi nemate pojma ko je on bio, zar ne? - reče
Vapšot. Izgledalo je kao da se čudio što Erlendur ne zna
ko je bio Gudlojgur Egilson.
- On je bio domar ili portir i Deda Mraz - reče
Erlendur. - Šta bi još trebalo da znam o njemu?
- Da li vas zanima u čemu se ja specijalizujem? -
upita Vapšot. - Ne znam koliko ste uopšte upućeni u
kolekcionarstvo, a pogotovo u kolekcije gramofonskih
ploča, ali mogu da vam kažem da se većina kolekcionara
specijalizuje za određeni žanr. Neki postanu čak
ekscentrični u tome. Neverovatno šta sve ljudima padne
na pamet da sakupljaju. Čuo sam priču o čoveku koji ima
kolekciju kesa za povraćanje skoro svih svetskih avio-

78
kompanija. Znam i za ženu koja sakuplja kosu od barbi
lutaka.
Vapšot je gledao u Erlendura.
- Znate li u čemu se ja specijalizujem? - ponovio je.
Erlendur je odmahnuo glavom. Nije bio siguran da li
je dobro razumeo to o kesama za povraćanje. I šta on to
priča o barbi lutkama?
- Ja se specijalizujem za dečačke horove - reče
Vapšot.
- Dečačke horove?
- Ne samo dečačke horove. Mene posebno zanimaju
horski dečaci.
Erlendur je oklevao, nije bio siguran da li ga je dobro
razumeo.
- Horski dečaci?
-Da.
- Sakupljate ploče s horskim dečacima?
- Tako je. Sakupljam, naravno, i druge ploče, ali
horski dečaci su mi, kako da kažem, strast.
- Kakve to veze ima s Gudlojgurom?
Henri Vapšot se nasmešio. Dohvatio je crnu kožnu
akten-tašnu, koju je sve vreme držao uza se. Otvorio ju je
i iz nje izvukao mali omot singl ploče.
Izvadio je naočare iz džepa sakoa i Erlendur primeti
beli papirić koji je pao na pod. Sagnuo se da ga podigne,
i video na njemu ime Brener odštampano zelenim
slovima.
- Hvala vam - reče Vapšot. - To je salveta iz nekog
hotela u Nemačkoj. Kolekcionarstvo je opsesija - dodao
je kao da se izvinjava.
Erlendur je klimnuo glavom.

79
 - Hteo sam da ga zamolim da mi potpiše omot - reče
Vapšot pruživši ploču Erlenduru.
Na prednjoj strani omota stajala su zlatna slova u
luku: Gudlojgur Egilson, a pod njima je bila crno-bela
fotografija mladog dečaka, nije mogao imati više od
dvanaest godina, pažljivo zalizane kose i s pegama na
licu, koji se smešio prema Erlenduru.
- Imao je neverovatno prefinjen glas - reče Vapšot. -
A onda je došao pubertet i…
Slegnuo je ramenima kao da se predaje. U glasu mu
se osetila tuga i nostalgija.
- Čudno da vi niste čudi za njega i da ne znate ko je, a
istražujete njegovu smrt. Mora da je bio veoma poznat u
svoje doba. Koliko sam ja čuo, bio je poznata dečja
zvezda.
Erlendur diže pogled s omota prema Vašpotu.
- Dečja zvezda?
- Izdao je dve ploče, jednu solo i jednu na kojoj peva
uz pratnju crkvenog hora. Mora da je bio vrlo poznato
ime na Islandu. U svoje vreme.
- Dečja zvezda - ponovi Erlendur. - Mislite kao Širli
Tempi? Takva zvezda?
- Verovatno u vašim razmerima, mislim, ovde na
Islandu, u tako maloj zemlji na kraju sveta. Mora da je
bio dosta poznat, iako su ga sad izgleda svi zaboravili.
Širli Templ je naravno bila…
- Mala princeza - reče Erlendur tiho, kao za sebe.
- Molim?
- Nisam znao da je on bio dečja zvezda.
- Bilo je to pre mnogo godina.
- I šta? On je znači snimao ploče?

80
 -Da.
- Koje vi skupljate?
- Ja se trudim da nabavim primerke takvih ploča.
Specijalizujem se za horske dečake, kao što je on bio.
Imao je poseban dečački glas.
- Horski dečak? - reče Erlendur kao sam za sebe.
Setio se postera s malom princezom i hteo je da pita
Vapšota još o dečjoj zvezdi Gunlojguru kad ga neko
prekinu.
- A tu ste - Erlendur je čuo glas iznad sebe i podigao
glavu. Valgerdur je stajala iza njega, smešeći se. Nije
više nosila torbu s uzorcima. Bila je obučena u tanak cm
kožni mantil koji joj je dopirao do kolena, a ispod njega
je imala lep crveni džemper. Bila je našminkana tako
diskretno da se to jedva primećivalo. - Da li ponuda još
uvek važi? - upitala je.
Erlendur je skočio na noge. Vapšot ga je preduhitrio,
već je bio ustao.
- Oprostite - reče Erlendur - nisam znao. Naravno -
nasmešio se - kako da ne.

81
 8

Nakon što su se najeli poslastica sa švedskog stola u

trpezariji i popili kafu, prešli su u bar. Erlendur im je
kupio piće i seli su za sto na kraju bara. Rekla je da neće
moći dugo da se zadrži, što je Erlendur protumačio kao
pristojan oprez. On, naravno, nije imao nameru da je
pozove u sobu, nije mu to padalo na pamet i njoj je to
bilo jasno, ali osetio je neku nesigurnost u njoj i osećaj da
se brani, kao ljudi koji dolaze kod njega na ispitivanje.
Možda ni sama nije znala kako da se postavi.
Bila je zainteresovana za razgovor s detektivom i
htela je da sazna što više o njegovom poslu, o zločinima i
borbi protiv kriminalaca. Erlendur je odgovorio da je to
uglavnom dosadan kancelarijski posao.
- Izgleda da su zločini sve suroviji - reče ona. - Vidi
se po novinama. Sve gori i gori.
- Ne znam šta da kažem - reče Erlendur. - Zločini su
uvek ružni.
- Stalno čujemo vesti o narkomaniji i uterivačima
dugova koji napadaju decu koja duguju pare za drogu, i
ako ne mogu da plate, onda napadaju njihove porodice.
- Da - reče Erlendur. Bio je to jedan od razloga što se
on brinuo za Evu Lind. - Taj se svet dosta promenio.
Nasilje je sve surovije.
Sedeli su u tišini.
Erlendur je pokušao da promeni temu, ali nije ništa

82
znao o ženama. Pripadnice ženskog pola s kojima se on
susretao nisu mogle da ga pripreme za romantično veče
poput ovog. Elinborg i on su bili dobri drugari i kolege, i
njihov odnos je nakon dugogodišnje saradnje i
zajedničkih iskustava bio veoma blizak. Eva Lind je bila
njegovo dete, zbog kojeg se večito brinuo. Haldora je
bila žena kojom se oženio pre sto godina, a iza braka je
ostala samo mržnja. To su bile žene u njegovom životu,
ako se ne računaju neke kratke afere koje nisu ostavljale
ništa više od razočaranja i neugodnosti.
- A ti? - upita Erlendur kad su seli za sto. - Zašto si
promenila mišljenje?
- Ne znam ni sama - reče. - Već vrlo dugo nisam
dobila ovakav poziv. Kako ti je palo na pamet da me
pozoveš na večeru?
- Nemam pojma. Nekako mi je to ispalo iz usta kod
švedskog stola kao nekoj budali. Ni ja već sto godina
nisam bio u takvoj situaciji.
Nasmešili su se jedno drugome.
Ispričao joj je o Evi Lind i o svom sinu Sindriju, a
ona mu je rekla da i ona ima dva odrasla sina. Osetio je
da ne želi mnogo da priča o sebi i svom životu; to mu se
svidelo. Nije hteo da zabada nos u njen život.
- Da li ste saznali nešto o čoveku koji je ubijen?
- Ne mogu baš da kažem da jesmo. Taj čovek s kojim
sam razgovarao u lobiju…
- Jesam vas ja omela? Nisam znala da ima veze s
istragom.
- Ne, sve je u redu - reče Erlendur. - On je
kolekcionar ploča, mislim gramofonskih, a ispostavilo se
da je čovek u podrumu bio dečja zvezda. Pre mnogo

83
godina.
- Dečja zvezda?
- Snimao je ploče.
- Mogu da zamislim da je teško biti dečja zvezda -
reče Valgerdur. - Biti dete s raznim snovima i željama
koje se najčešće ne ostvare. Šta ih očekuje posle toga?
- Zakopaš se u šupu u podrumu i nadaš se da će te svi
zaboraviti.
- Misliš da je tako?
- Ne znam. Možda ga se neko seća.
- Misliš da to ima veze s tim što je ubijen?
- Šta to?
- Što je bio dečja zvezda.
Erlendur je pokušavao da kaže što manje o istrazi, a
da opet ne zvuči dosadno. Nije imao vremena da
razmišlja o tom pitanju i nije znao da li je važno.
- Ne znamo još - odgovori. - Videćemo.
Zaćutali su oboje.
- Ti nisi bio nikakva dečja zvezda - reče ona smešeći
se.
- Nisam - reče Erlendur. - Bez ikakvog talenta.
- Kao i ja - reče Valgerdur. - Crtam kao dete od tri
godine.
- Čime se baviš kad nisi na poslu? - upitala ga je
nakon kratke pauze.
Erlendura je iznenadilo njeno pitanje i oklevao je.
Ona se nasmeja.
- Nisam imala nameru da te napadnem - reče kad joj
nije odgovorio.
- Ma ne, nego… nisam navikao da govorim o sebi -
reče Erlendur.

84
 Nije mogao da joj kaže da se bavi golfom ili nekim
drugim sportom.
Neko vreme ga je interesovao boks, ali to ga je
odavno prošlo. Nije nikada išao u bioskop i pozorište i
retko je gledao televiziju. Leti je sam putovao po Islandu,
ali i to je zadnjih godina sve rede radio. Čime se bavio
kad nije bio na poslu? Ni sam nije znao. Uglavnom je bio
sam sa sobom.
- Čitam dosta - reče odjednom.
- Kakve knjige čitaš? - upita ona.
On je i ovoga puta oklevao s odgovorom, tako da se
ona opet nasmešila.
- Zar su to tako teška pitanja? - reče.
- O stradanju i patnji - reče on. - Smrti u brdima.
Ljudima koji se smrznu u divljini. Postoje čitave serije
knjiga na tu temu. Bile su popularne jedno vreme.
- Stradanje i patnja? - reče ona.
- I razne druge teme, naravno. Mnogo čitam. Istoriju.
Dokumentarce. Hronike.
- Sve što je staro i prošlo - reče ona.
Klimnuo je glavom.
- Prošlost je nešto što znaš šta je - reče. - Iako i ona
može biti varljiva.
- Ali zašto stradanja? Ljudi koji poginu u divljini?
Zar to nije morbidna tema za čitanje?
Erlendur se nasmešio.
- Ti bi trebalo da radiš u policiji - reče on.
Za vreme tog kratkog večernjeg druženja uspelo joj je
da dođe do nečega što je bilo veoma dobro zatvoreno i
ograđeno u njegovim mislima, nedostupno čak i njemu
samom. Nije hteo da priča o tome. Eva Lind je znala o

85
tome, iako ne u detalje i nije to povezivala s njegovim
interesovanjem za ljudska stradanja. Sedeo je dugo bez
red.
- Nekako je to došlo s godinama - progovori
konačno, iako se odmah pokajao zbog te laži. - A ti?
Čime se ti baviš kad ne ubadaš ljude štapićima?
Pokušao je da promeni temu i da bude duhovit, ali
nešto se između njih dvoje pokvarilo, i znao je da je sam
za to kriv.
- Ja nekako nikad nisam imala vremena za druge
stvari osim posla - reče, osetivši da je svojim pitanjem
nesvesno dotaknula nešto o čemu on nije hteo da
razgovara, iako joj nije bilo jasno šta. Bila je zbunjena, i
on je to osetio.
- Voleo bih da se ubrzo ponovo vidimo - reče on
kako bi završio veče. Nije mogao da podnosi laž.
- Svakako - reče ona. - Da budem iskrena, mnogo
sam se dvoumila da li da izađem s tobom, ali drago mi je
što jesam. Samo da znaš.
- I meni je drago - reče on.
- Fino - reče ona. - Hvala ti na svemu. Hvala i na
drambuiju - dodade, popivši liker. On ga je naručio i za
sebe, ali nije ga ni dotakao.

Erlendur je ležao na krevetu u hotelskoj sobi i zurio u

plafon. U sobi je još uvek bilo hladno, i ležao je u odelu.
Napolju je padao sneg. Meke, tople, lepe pahulje koje su
nežno padale na zemlju i otapale se za tren. Nije to bio
hladan, tvrd i nemilosrdan sneg koji ubija.

- Kakve su to fleke? - upita Elinborg oca.

86
 - Fleke? - upita on. - Kakve fleke?
- Ovde na tepisonu - reče Erlendur.
On i Elinborg su se upravo bili vratili iz bolnice gde
su videli dečaka. Zimsko sunce je obasjavalo stepenište
prema gornjem spratu, gde je bila dečakova soba, pa je
on tako i primetio mrlje na tepisonu.
- Ja ne vidim nikakve fleke - reče otac i sagnu se da
dobro pogleda tepison.
- Dobro se vide pod ovim svetlom - reče Elinborg
gledajući u sunce koje je sijalo kroz prozor dnevne sobe.
Bilo je nisko i zraci su se zabadali u oči. Pogledala je u
mermerne pločice krem boje, koje kao da su gorele na
podu dnevne sobe. Pored stepeništa je stajao lep ormar za
piće. U njemu su bile poređane flaše sa žestokim pićima i
skupim likerima. Flaše crnog i belog vina su ležale s
grlićima nadole. Na ormaru su bila staklena vrata i
Erlendur je na jednom staklu primetio tragove krpe. Na
strani ormara okrenutoj prema stepenicama primetio je
malu kap koja kao da je curila jedan centimetar. Elinborg
dotaknu trag kapi prstom i primeti da je lepljiv.
- Šta se desilo ovde pored ormara? - upita Erlendur.
Otac ga je pogledao.
- O čemu pričate?
- Kao da je poprskan nečim. Nedavno ste ga čistili.
- Ne - reče otac. - Nismo ga skoro čistili.
- A tragovi koraka na stepenicama - reče Elinborg. -
Čini mi se da su dečji, ako se ne varam?
- Ja ne vidim nikakve tragove na stepenicama - reče
otac. - Malopre ste spominjali fleke. Sad pričate o
koracima. Šta hoćete da kažete?
- Da li ste bili kod kuće kad je mali napadnut?

87
 Otac je ćutao.
- Napali su ga u školi - nastavila je Elinborg. - Igrao
je fudbal posle škole i neko ga je napao kad je krenuo
kući. Mi mislimo da se to tako desilo. Ni vi ni mi nismo
mogli da razgovaramo s njim. Mislim da on neće da kaže
šta se desilo. Ne usuđuje se. Možda su mu neki dečaci
zapretili da će ga ubiti ako nešto kaže policiji. Možda mu
je neko drugi zapretio da će ga ubiti ako nam nešto kaže.
- O čemu vi pričate?
- Zašto ste tog dana došli ranije s posla? Bili ste kod
kuće u po bela dana. On je dopuzao kući i popeo se u
svoju sobu, a vi ste ubrzo nakon toga došli ovamo i
pozvali policiju i hitnu pomoć.
Elinborg je interesovalo zašto je otac bio kod kuće
usred radnog dana, ali ga dosad nije pitala o tome.
- Niko ga nije primetio da dolazi kući iz škole - reče
Erlendur.
- Nećete valjda da kažete da sam ja… da sam ja
napao vlastito dete? Valjda ne insinuirate tako nešto?
- Imate li nešto protiv da uzmemo uzorke s tepisona?
- Mislim da bi najbolje bilo da vi sada odete - reče
otac.
- Ništa ja ne insinuiram - reče Erlendur. - Dečak će
nam već jednom reći šta se desilo. Možda ne odmah, ili
nakon nedelju dana, ili mesec dana, možda čak ni nakon
godinu dana, ali jednom će reći šta se desilo.
- Napolje - reče otac, sad već besan i ogorčen. - Kako
se samo usuđujete… nemojte da se usudite… Molim vas
da odete. Napolje. Gubite se!
Elinborg se odmah uputila u dečju bolnicu. Dečak je
spavao u krevetu s rukom u povesci okačenoj za kuku.

88
Sela je kraj njega i čekala da se probudi. Nakon nekih
petnaestak minuta dečak se promeškoljio i video umornu
policajku kako sedi kraj njega, ali nije primetio čoveka u
pletenom prsluku tužnih očiju koji ga je posetio ranije
tog dana. Gledali su jedno drugo u oči i Elinborg se
nasmešila, pitajući ga najljubaznije što je mogla.
- Je li ti to tata uradio?
To veče je opet otišla kod njih, ali je ovoga puta
imala nalog za pretres i povela je forenzičare. Proverili su
fleke na tepisonu, mermerne pločice i ormar s pićima.
Uzeli su uzorke. Usisali najsitnije trunčice s mermera.
Čerupali kap na ormaru. Otišli na gornji sprat i uzeli
uzorke s daske kod uzglavlja dečakovog kreveta. U
vešernici su razgledali krpe i peškire. I prljavi veš.
Otvorili su usisivač. Uzeli uzorke s metle. Napolju su
otvorili kantu za đubre i čeprkali po njoj. U kanti su našli
dečakove čarape.
Otac je stajao u kuhinji. Telefonirao je svom
prijatelju advokatu čim su se forenzičari pojavili.
Advokat se vrlo brzo pojavio i proverio je nalog za
pretres izdat od suda. Posavetovao je svog klijenta da ne
razgovara s policijom.
Erlendur i Elinborg su gledali forenzičare kako rade.
Elinborg je namrgođeno gledala oca, koji je odmahivao
glavom i izbegavao njene poglede.
- Nije mi jasno šta želite - reče on. - Uopšte vas ne
razumem.
Dečak nije optužio oca. Njegova jedina reakcija na
Elinborgina pitanja bile su oči pune suza.
Šef forenzičke ekipe se nakon dva dana javio
telefonom.

89
 - Zovem vas zbog fleka na tepisonu - reče.
- Da? - reče Elinborg.
- Drambui.
- Drambui? Liker?
- Našli smo tragove tog likera po celoj dnevnoj sobi i
na stepenicama prema dečjoj sobi.

Erlendur je zurio u plafon kad je začuo da neko kuca na

vrata. Ustao je s kreveta da ih otvori, i Eva Lind se
provuče pored njega i uđe u sobu. Erlendur je pogledao
na hodnik i zatvorio vrata iza nje.
- Niko me nije video - reče Eva. - Sve bi bilo
jednostavnije kad ti ne bi toliko mrzeo da budeš kod
vlastite kuće. Nije mi jasno šta radiš.
- Vratiću se kući - reče Erlendur. - Ništa se ti ne brini.
A šta se ti muvaš ovuda? Šta ti treba?
- Treba li da imam poseban razlog da bih se videla s
tobom? - reče Eva, sede za mali pisaći sto i izvadi kutiju
cigareta. Bacila je plastični omot na pod i namignula ocu.
- Donela sam ti neku garderobu - reče. - Da možeš da se
presvučeš, ako već imaš nameru da visiš ovde u hotelu.
- Hvala ti - reče Erlendur. Seo je na krevet naspram
nje i uzeo cigaretu koju mu je ponudila. Eva im je oboma
zapalila.
- Drago mi je što te vidim - rekao je i oduvao dim.
- Kako ide s Deda Mrazom?
- Ide sporo. Šta ima novo kod tebe?
- Ništa.
- Viđaš se s mamom?
- Da. Uvek ista priča. U njenom životu se nikad ništa
ne dešava. Posao, televizija i spavanje. Posao, televizija,

90
spavanje. Posao, televizija, spavanje. Je li to sve? Što
čoveka čeka? Da li sam se ja zbog toga očistila, da bih
robovala dok ne crknem? A vidi i tebe! Visiš kao neki
idiot u hotelskoj sobi umesto da odeš kući!
Erlendur je duboko uvukao dim i ispustio ga kroz
nosnice.
- Nisam mislio da…
- Ma ne, znam - prekinula ga je Eva Lind.
- Da li odustaješ? - reče on. - Kad si došla juče…
- Ne znam mogu li da podnesem.
- Šta to?
- Taj jebeni život!
Sedeli su i pušili, a vreme je prolazilo.
- Da li ikad razmišljaš o bebi? - upita Erlendur
konačno. Eva je bila u sedmom mesecu trudnoće kad je
izgubila bebu. Doselila se kod njega kad je otpuštena iz
bolnice i upala je bila u duboku depresiju. Erlenduru je
bilo jasno da se još nije izvukla iz nje. Krivila je sebe za
bebinu smrt. Poslala mu je poziv u pomoć to veče kad se
sve to desilo, i našao ju je kako leži u vlastitoj krvi pred
bolnicom. Bila je krenula u porodilište. Jedva je ostala
živa.
- Taj jebeni život! - reče ona još jednom i ugasi
cigaretu na stolu.

Telefon na noćnom stočiću je zazvonio nakon što je Eva

Lind otišla i Erlendur već legao u krevet. Na liniji je bila
Marion Brijem.
- Znaš li koliko je sati? - upita Erlendur bacivši
pogled na svoj ručni sat. Bila je prošla ponoć.
- Ne znam - reče Marion. - Razmišljala sam o

91
pljuvački.
- Na prezervativu? - upita Erlendur. Mrzelo ga je da
se nervira.
- Oni će to sigurno i sami naći, ali bilo bi dobro da im
spomeneš kortizol.
- Još nisam razgovarao s forenzičarima, sigurno će
nam reći nešto o kortizolu.
- Razne stvari se mogu izračunati pomoću kortizola,
saznati šta se desilo u tom podrumskom ćumezu.
- Znam, Marion. Jesi li još nešto htela?
- Samo sam htela da te podsetim na kortizol.
- Laku noć, Marion.
- Laku noć.

92
TREĆI DAN

93
 9

Erlendur, Sigurdur Oli i Elinborg sreli su se sutradan

ujutro u hotelu. Seli su za mali okrugli sto u ćošku i
poslužili se doručkom sa švedskog stola. Tokom noći je
padao sneg, ali sada je već otoplilo i ulice su bile čiste.
Meteorološki zavod je najavljivao da za Božić neće biti
snega. Božićne gužve u prodavnicama bile su na
vrhuncu. Na svim raskrsnicama bile su duge kolone
vozila i grad je bio prepun.
- Taj Vapšot - reče Sigurdur Oli. - Ko je on?
Mnogo vike ni oko čega, razmišljao je Erlendur
pijući kafu i gledajući kroz prozor. Hoteli su čudna
mesta. Boravak u hotelu činio mu se kao zanimljiva
promena, ali mu je istovremeno budio čudan osećaj da
neko ulazi u njegovu sobu kad on nije u njoj i sprema za
njim. Napustio bi sobu ujutro, i kad se vrati, sve bi bilo
vraćeno na svoje mesto: krevet namešten, peškiri čisti, u
kupatilu nov sapun. Osetio je prisustvo osobe koja je
spremila sobu, ali nije je video, nije znao ko je to
održavao red u njegovom životu.
Kad je tog jutra izašao iz sobe, otišao je na recepciju i
zamolio da mu se soba više ne sprema.
Tokom prepodneva je trebalo da se nade s Vapšotom
i sazna više o njegovoj kolekciji ploča i pevačkoj karijeri
Gudlojgura Egilsona. Rukovali su se nakon što ih je
Valgerdur prekinula prethodne večeri. Vapšot je stajao

94
ispravljenih leđa i čekao da ga Erlendur upozna s
damom, ali kad ovaj to nije uradio, pružio joj je ruku i
sam se predstavio uz lagan naklon. Onda ih je zamolio da
ga izvine bio je umoran i gladan i hteo je da ode u svoju
sobu da završi neke poslove, pre nego što večera i ode na
spavanje.
Nisu ga videli u trpezariji kad su otišli da večeraju, i
pomislili su da je možda naručio da mu se jelo donese u
sobu. Valgerdur je rekla kako joj se činio umornim.
Erlendur ju je otpratio u garderobu i pridržao njen
lepi kožni mantil dok se oblačila. Zatim je otišao s njom
do kružnih vrata, gde su stajali nekoliko trenutaka pre
nego što je izašla na sneg. Nakon što je Eva Lind otišla, u
san ga je ispratio njen osmeh, a osećao je i blag miris
njenog parfema, koji je ostao na njegovoj ruci od
njihovog pozdrava.
- Erlendure? - reče Sigurdur Oli. - Čuješ li me? Ko je
taj Vapšot?
- Znam samo da je engleski kolekcionar - reče
Erlendur, koji im je već rekao da se sastao s Henrijem
Vapšotom. - Sutra odlazi iz hotela. Ti bi trebalo da
telefoniraš u Englesku i tražiš informacije o njemu. Ja se
sastajem s njim pre podne i još ću ga propitati.
- Horski dečak? - reče Elinborg. - Što bi neko hteo da
ubije horskog dečaka?
- On, naravno, odavno nije bio horski dečak - reče
Sigurdur Oli.
- Jednom je bio poznat - reče Erlendur. - Snimao je
ploče koje su očito još uvek tražene i danas veoma
vredne. Henri Vapšot je zbog tih ploča i zbog njega čak
iz Engleske došao ovamo. Njegova specijalnost su horski

95
dečaci i dečački horovi iz celog sveta.
- Jedini takav hor za koji sam čuo je Hor bečkih
dečaka - reče Sigurdur Oli.
- Specijalizuje se za dečake - reče Elinborg. - Kakvi
tipovi skupljaju horske dečake i njihove ploče? Zar ne bi
trebalo da se zapitamo? Zar nije to nešto čudno?
Erlendur i Sigurdur Oli pogledaše u nju.
- Kako to misliš? - upita Erlendur.
- Šta kako mislim? - Elinborg je izgledala začuđeno.
- Misliš da je skupljanje gramofonskih ploča čudno?
- Ne gramofonskih ploča, nego horskih dečaka - reče
Elinborg. - Horskih dečaka na pločama. U tome je
razlika, i to velika, rekla bih. Zar se to vama ne čini
nenormalno?
Gledala je naizmenično u obojicu.
- Ja očito nemam tako prljavu maštu kao ti - reče
Sigurdur Oli i pogleda u Erlendura.
- Prljavu maštu! Jesam li ja to maštala o Deda Mrazu
sa spuštenim gaćama u podrumskom ćumezu s
kondomom na onoj stvari? Kakva ti mašta treba za to? A
onda se ispostavi da je u hotelu čovek koji obožava Deda
Mraza, ali samo iz vremena kad je imao dvanaest godina,
i koji je došao čak iz Engleske da ga vidi. Jeste li vas
dvojica normalni?
- Misliš da se radi o nekom seksualnom kontekstu? -
upita Erlendur.
Elinborg prevrnu očima.
- Vas dvojica ste stvarno kao neki kaluđeri!
- On je samo kolekcionar - reče Sigurdur Oli. - Što
reče Erlendur, neki skupljaju kese za povraćanje iz
aviona. Po tvojoj teoriji, kakav li je tek njihov seksualni

96
život?
- Nije mi jasno kako ste vas dvojica tako slepi. Ili
inhibirani. Zašto su muškarci uvek tako inhibirani?
- Nemoj sad da krećeš s tim - reče Sigurdur Oli. - Što
žene stalno pričaju o tome kako su muškarci inhibirani?
Kao da žene to nisu sa svojim večitim: o gde mi je ruž za
usne, i…
- Slepi i inhibirani kaluđeri - reče Elinborg.
- Šta znači biti kolekcionar? - reče Erlendur. - Zašto
ljudi sakupljaju neke stvari i u nečemu vide neku
vrednost, a u nečemu ne?
- Neke stvari su skupocenije od drugih - reče
Sigurdur Oli.
- Mora da traže nešto što je unikatno i posebno - reče
Erlendur. - Nešto što drugi nemaju. Zar to nije svrha
toga? Posedovati neko blago koje niko drugi nema.
- Zar to nisu obično čudni tipovi? - reče Elinborg.
- Čudni?
- Samci. Zar ne? Čudaci?
- Ti si našla neke ploče u Gudlojgurovom ormaru -
reče Erlendur. - Šta si uradila s njima? Jesi li ih
pregledala?
- Samo sam videla da su u ormaru - reče Elinborg. -
Nisam ih ni pipnula, još su tamo ako hoćeš da ih
pogledaš.
- Na koji način kolekcionar kao Vapšot stupi u
kontakt sa čovekom kao što je Gudlojgur? - nastavila je
Elinborg. - Kako je saznao za njega? Da li neko
posreduje? Šta on zna o izdavanju ploča islandskih
horova iz šezdesetih godina? O dečaku koji je pevao kao
solista pre trideset godina, i to čak na Islandu?

97
 - Iz časopisa? - reče Sigurdur Oli. - Internet?
Telefon? Drugi kolekcionari?
- Šta još znamo o Gudlojguru? - upita Erlendur.
- Imao je sestru - reče Elinborg. - I oca, još je živ.
Javili su im da je mrtav. Sestra ga je identifikovala.
- Zar ne bi trebalo da uzmemo uzorak Vapšotove
pljuvačke? - upita Sigurdur Oli.
- Svakako, ja ću se pobrinuti za to - reče Erlendur.

Sigurdur Oli je krenuo da prikuplja informacije o Henriju

Vapšotu, Elinborg je otišla da organizuje susret s
Gudlojgurovim ocem i sestrom, a Erlendur je otišao u
portirov sobičak u podrumu. Prošao je pored recepcije i
video da se šef recepcije pojavio na poslu. Pomislio je
kako kasnije treba da razgovara s njim.
Našao je ploče u Gudlojgurovom ormaru. Bile su to
dve singlice. Na jednoj je pisalo: Gudlojgur peva „Ave
Marija" od Šuberta. Istu tu ploču mu je pokazao Henri
Vapšot. Na drugoj ploči bila je slika dečaka koji stoji
ispred dečjeg hora. Sa strane je stajao dirigent hora, mlad
čovek. Velikim slovima preko celog omota pisalo je:
Gudlojgur Egilson peva solo.
Na poleđini omota bio je kratak tekst o mladom ali
veoma talentovanom solisti.
Gudlojgur Egilson je privukao veoma zasluženu
pažnju pevajući s dečjim horom Hafhatjjordura, i sa
sigurnošću tvrdimo da ga čeka svetla budućnost. Ovo je
njegova druga ploča na kojoj svojim prelepim svetlim
glasom peva s mnogo emocija pod vodstvom Gabrijela
Hermansona, dirigenta dečjeg hora Hafhatjjordura. Ova
ploča je pravi biser za sve ljubitelje lepe muzike, na njoj

98
solista Gudlojgur Egilson dokazuje da pripada vrhunskoj
klasi pevača. On se trenutno sprema za turneju po
Skandinaviji.
- Dečja zvezda - pomisli Erlendur i pogleda poster s
„Malom princezom" Širli Templ. - Šta ti radiš ovde? -
upita on lik na posteru. - Zašto te je čuvao? Zašto si ti
jedina stvar koju je ostavio iza sebe?
Uključio je mobilni.
- Marion - reče kad se ona javila na telefon.
- Da - reče glas na liniji. - Ti si?
- Šta ima novo?
- Jesi li znao da je taj Gudlojgur snimao ploče kad je
bio mali?
- Upravo sam to saznao - reče Erlendur.
- Diskografska kuća je bankrotirala pre nekih
dvadeset godina, i ništa više nema od nje. Neki Gunar
Hanson je bio vlasnik i direktor. Firma se zvala GH-
ploče. Izdavali su neke hipi ploče jedno vreme, ali onda
je sve otišlo dođavola.
- Da li znaš šta je bilo s lagerom?
- Lagerom? - reče Marion Brijem.
- S pločama.
- Mora da su ih potraživači uzeli. Valjda to tako biva.
Čula sam se sa dva Gunarova sina. Ta firma nije izdala
mnogo ploča, i veoma su se iznenadili kad sam ih pitala.
Već decenijama nisu ništa čuli o tome. Gunar je umro
sredinom osamdesetih i, kako su mi rekli, iza sebe je
ostavio samo dugove.
- Jedan gost ovde u hotelu skuplja ploče s horskom
muzikom, dečačkim horovima i. horskim dečacima.
Trebalo je da se vidi s Gudlojgurom, ali mu to nije

99
uspelo. Zanima me da li su njegove ploče na ceni i koja
im je vrednost. Gde bih mogao da se raspitam o tome?
- Pronađi nekog kolekcionara i raspitaj se - reče
Marion. - Hoćeš li da ja to proverim?
- I još jedna stvar. Da li bi mogla da pronađeš čoveka
koji se zove Gabrijel Hermanson i bio je dirigent u
Hafharfjorduru šezdesetih godina? Naći ćeš ga sigurno u
telefonskom imeniku, ako je još živ. Moguće je da je on
bio Gudlojgurov nastavnik muzike. Našao sam
gramofonsku ploču i na omotu je njegova fotografija,
mogao je tada imati tridesetak godina. Ako ga više nema,
onda naravno nema kud dalje da se ide.
- Tako to obično biva.
- Šta?
- Ako je neko mrtav. Onda se dalje ne ide.
- Tako je - Erlendur je oklevao. - Što sad pričaš o
smrti?
- Onako.
- Je li sve u redu?
- Hvala što mi daješ koju mrvicu - reče Marion.
- Zar nisi to htela? Da imaš po nečemu da čeprkaš
pod stare dane?
- Ovo će mi, naravno, spasti dan - reče Marion. - Jesi
li proverio ono s kortizolom u pljuvački?
- Proveriću - reče Erlendur i pozdravi se s njom.

Šef recepcije imao je malu kancelariju iza pulta u

predvorju i sedeo je tamo listajući papire kad je Erlendur
došao kod njega i zatvorio vrata iza sebe. Ustao je i
počeo da protestuje kako nema vremena da razgovara s
njim, da se žuri na sastanak, ali Erlendur je seo naspram

100
njega i prekrstio ruke.
- Od čega vi bežite? - upita ga.
- Kako to mislite?
- Juče niste bili ovde za vreme najveće gužve. Kad
sam razgovarao s vama one večeri kad je portir ubijen,
izgledalo je kao da bežite od nečega. I sad kao da ste na
iglama. Rekao bih da se vrlo visoko kotirate na listi
osumnjičenih. Čuo sam da ste u hotelu vi najbolje
poznavali Gudlojgura. Vi to poričete. Kažete da ništa ne
znate o njemu. Mislim da lažete. Bili ste mu šef. Trebalo
bi da pokažete barem malo volje za saradnju. Nije
prijamo provesti božićne praznike u pritvoru.
Šef je zurio u Erlendura ne znajući kako da reaguje, a
onda polako sede na stolicu.
- Nemate nikakvih dokaza protiv mene - reče. -
Potpuno je besmisleno tvrditi da sam ja ubio Gudlojgura.
Da sam ja otišao u njegovu sobu i… mislim, to s
prezervativom i sve to.
Erlendura je brinulo što su se najsitniji detalji slučaja
izgleda pročuli po hotelu, i osoblje je očito o tome
pričalo. Kuvar je znao razlog zbog čega su uzimali
uzorke pljuvačke. Šef je upravo opisao kako je portir
nađen u svom sobičku. Možda je direktor hotela prvi
krenuo s pričom, možda devojka koja je našla pokojnika,
a možda i policajci.
- Gde ste juče bili? - upita Erlendur.
- Bio sam bolestan - reče šef. - Bio sam kod kuće ćelo
prepodne.
- Niste se nikome javih. Jeste bili kod doktora? Da li
ste dobili uverenje? Mogu h da razgovaram s doktorom?
Kako se zove?

101
 - Nisam išao kod doktora. Bio sam u krevetu. Sad se
bolje osećam - nakašlja se izveštačeno. Erlendur se
nasmešio. Čovek je bio najnespretniji lažov kojeg je ikad
video.
- Što lažete?
- Nemate nikakvih dokaza protiv mene - reče šef. -
Jedino možete da mi pretite. Molim vas da me ostavite na
miru.
- Mogu ja da razgovaram i s vašom ženom - reče
Erlendur. - Da je pitam da li vam je juče donosila čaj u
krevet.
- Ostavite nju na miru - reče šef, a ton mu je postao
ozbiljniji i grublji. Lice mu se zajapurilo.
- Nemam ja šta nju da ostavim na miru - reče
Erlendur.
Šef je besno pogledao Erlendura.
- Nemojte razgovarati s njom - reče.
- Zašto ne? Šta tajite? Postali ste previše tajanstveni
da bih vas ostavio na miru.
Šef se zagledao u neku tačku ispred sebe i zastenjao.
- Ostavite me na miru. To nema nikakve veze s
Gudlojgurom. Upao sam u neke probleme lične prirode i
pokušavam da ih rešim.
- Kakve probleme?
- Ne moram vama da kažem kakve.
- Najbolje da ja to procenim.
- Ne možete me naterati.
- Kao što sam već rekao: mogu da nabavim nalog za
pritvor, a mogu i da razgovaram i s vašom suprugom.
Čovek zastenja.
Pogledao je u Erlendura.

102
 - Može li ovo da ostane među nama?
- Može, ako nema veze s Gudlojgurom.
- Nema veze s njim.
- Onda u redu.
- Neko je prekjuče telefonirao mojoj ženi - reče šef. -
Tog dana kad ste našli Gudiojgura.
Ženski glas koji njegova supruga nije prepoznala
pitao je za njega. Bilo je to usred radnog dana, ali često
se dešavalo da ga neko traži na kućni telefon u to doba.
Ljudi su znali da mu je radno vreme nestalno. Njegova
žena je lekar i radi u smenama, i telefon ju je probudio.
Trebalo je to veče da ide na dežurstvo. Ženska osoba na
telefonu se pravila kao da poznaje njenog supruga, ali
zvučala je odbojno kad ju je ova pitala za ime.
- Ko zove? - upitala je. - Zašto zovete na ovaj broj?
Odgovor ju je začudio i povukao sa sobom još više
pitanja.
- On mi je dužan - reče glas na telefonu.
- Pretila mi je da će zvati na kuću - reče šef
Erlenduru.
- Ko je to bio?

Nekih desetak dana ranije izašao je u život. Supruga mu

je bila na medicinskoj konferenciji u Švedskoj, a on je
izašao na večeru sa svoja tri prijatelja. Bilo je to njegovo
staro društvo i lepo su se proveli, posle večere su iz
restorana krenuli po barovima i završili u jednom
popularnom kafiću u centru. Tamo je izgubio svoje
prijatelje, otišao do šanka i sreo neke ljude koje je znao iz
hotelskog biznisa, stajao je kraj podijuma i gledao ljude
kako plešu. Bio je pripit, ali ne toliko da ne bude

103
priseban i sposoban da donosi razumne odluke. Zbog
toga to ne razume. Nikad mu se tako nešto nije desilo.
Kao u nekoj filmskoj sceni, prišla mu je s cigaretom
među prstima i zamolila ga za vatru. On nije pušio, ali je
zbog svog posla u džepu uvek imao upaljač. Bila je to
stara navika iz vremena kada su ljudi još mogli da puše
gde im se htelo. Počela je da priča s njim, ali nije mogao
da se seti o čemu i pitala ga je da li bi joj ponudio piće.
Pogledao ju je. Da, naravno. Stajali su za šankom dok je
naručivao piće, a zatim su seli za slobodan stočić. Bila je
vrlo privlačna i diskretno je koketirala s njim. On se nije
odupirao, nije mu bilo jasno šta se dešava. Žene se
obično nisu tako ponašale prema njemu. Sedela je
priljubljena uz njega i postajala sve napadnija i
samouverenija. Kada je ustao da im naruči drugo piće
pomilovala ga je rukom po butini. Pogledao ju je i ona
mu se nasmešila. Zgodna i lepa žena koja je znala šta
hoće. Bila je možda deset godina mlada od njega.
Nakon nekog vremena pitala ga je da li bi hteo da je
otprati kući. Živela je u blizini i pešice su krenuli prema
njenom stanu. On je bio nesiguran i oklevao je, ali je
istovremeno bio i uzbuđen. Čitava situacija bila mu je
tako čudna da mu se činilo kao da je na Mesecu. Za
dvadeset i tri godine braka, nikada nije prevario svoju
ženu. Za sve te godine možda mu se dva-tri puta desilo
da je bio u situaciji da poljubi drugu ženu, ali nikada nije
doživeo ovako nešto.

- Potpuno sam pobrkao lončiće - reče šef Erlenduru. - S

jedne strane, hteo sam da pobegnem kući i zaboravim na
to. S druge strane, hteo sam da odem s njom.

104
 - Jasno mi je koja je strana pretegla - reče Erlendur.

Stajali su na stepeništu pred vratima njenog stana u novoj

zgradi, i ona je stavila ključ u bravu. Čak je i ta kretnja
bila nekako senzualna. Vrata su se otvorila i ona mu se
približila:,,Dođi“, rekla je i prešla rukom preko njegovih
prepona.
Ušao je u stan za njom. Pripremila im je piće. Seo je
na kauč u dnevnoj sobi. Pustila je muziku i prišla mu sa
čašom. Kroz osmeh su joj se iza crvenog ruža videli lepi,
beli zubi. Sela je kraj njega, stavila čašu na sto, uhvatila
kaiš na njegovim pantalonama i otvorila rajsferšlus.

- To mi se… To je… Znala je neverovatne stvari - reče

šef.
Erlendur ga je gledao bez reći.
- Ujutro sam hteo da se iskradem, ali ona me
preduhitrila. Hteo sam da umrem od griže savesti, osećao
sam se kao gad što sam prevario ženu i decu. Imamo
troje dece. Hteo sam da odem i da sve to zaboravim. Da
nikad više ne vidim tu ženu. Ali ona je bila budna kad
sam pokušao da se po mraku išunjam iz sobe.

Podigla se u krevetu i upalila lampu. - Odlaziš? - upitala

je. Rekao je da već kasni. Na važan sastanak. Ili tako
nešto.
- Bilo ti je lepo noćas? - upitala je.
Gledao je u nju držeći pantalone u rukama.
- Super - reče on. - Ali ne mogu to da radim. Ne
mogu. Izvini.
- Hoću osamdeset hiljada kruna - rekla je ona mirnim

105
glasom, kao da se to podrazumevalo i da uopšte nije
morala da mu to spominje.
Gledao je u nju kao da nije čuo šta je rekla.
- Osamdeset hiljada - ponovila je.
- Kako to misliš? - reče on.
- Za noć - odgovori ona.
- Za noć? - reče on. - Šta, ti se prodaješ?
- A šta ti misliš? - reče ona.
Nije razumeo o čemu priča.
- Misliš li da bi ti ovakvu ženu mogao besplatno da
dobiješ? - reče ona.
Polako je shvatio o čemu se radilo.
- Ali nisi ništa rekla!
- Zar je trebalo nešto da kažem? Plati mi osamdeset
hiljada kruna i možda ću ti dozvoliti da me opet posetiš.

- Nisam hteo da platim - reče šef Erlenduru. - Otišao

sam. Bila je strašno besna. Telefonirala je na posao i
zahtevala da joj platim. Pretila mi da će zvati kući.
- Kako se ono beše zovu takve dame? - reče Erlendur.
- Ima neka engleska reč. Eskort. Eskort-dame? Je li ona
bila jedna od njih? Hoćete to da kažete?
- Ne znam šta je ona, ali tačno je znala šta radi, i na
kraju je pozvala na kuću i sve rekla mojoj ženi.
- Što joj niste jednostavno platili? Barem biste je se
rešili.
- Nisam baš siguran da bih je se resio i da sam joj
platio - reče šef. - Supruga i ja smo juče razgovarali o
celoj situaciji. Rekao sam joj šta se desilo kao što sam
vama sad ispričao. U braku smo dvadeset tri godine, i
mada nema opravdanja za to što sam uradio, ipak mislim

106
da sam uvučen u zamku. Da ta žena nije htela pare, to se
ne bi desilo.
- Znači sve je to njena krivica?
- Ne, naravno da nije, ali ipak… bila je to zamka.
Ćutali su.
- Jel’ se takve stvari dešavaju i ovde u hotelu? - upita
Erlendur. - Da li ih i tu ima, eskort-dame?
- Ne - reče šef recepcije.
- Vama to ne bi promaklo?
- Čuo sam da se raspitujete za to. Nema ovde toga.
- Naravno - reče Erlendur.
- Hoćete li biti diskretni u vezi s ovim?
- Dajte mi ime te žene ako znate kako se zove. I
njenu adresu. Ovo će ostati među nama.
Šef recepcije načas je oklevao.
- Prokleta kurveština - reče on, zaboravivši na svoju
ulogu pristojnog hotelijera.
- Hoćete li joj platiti?
- Žena i ja smo jedino oko toga mogli da se složimo.
Neće dobiti ni krunu.
- Mislite li da vam je to možda neko namestio?
- Namestio? - ponovi šef. - Ne razumem, kako to
mislite?
- Mislim, da li je moguće da neko toliko želi da vam
napakosti da je to sve isplanirano? Neko s kim se ne
slažete?
- To mi nije palo na pamet. Mislite da imam neke
neprijatelje koji bi mi ovako nešto uradili?
- Ne moraju to da budu neprijatelji. Neke šaljivdžije,
može biti i neko od vaših drugara.
- Ne, nemam ja takve prijatelje. Osim toga, ako je

107
ovo i šala, onda je zaista prešla sve granice.
- Vi ste otpustili Deda Mraza?
- Kako to mislite?
- Jeste mu vi rekli da dobija otkaz? Ili je obavešten
pismeno?
- Ja sam mu rekao.
- Kako je to podneo?
- Loše. Potpuno razumljivo. Godinama je radio ovde.
Duže i od mene.
- Mislite li da je on mogao ovako nešto da
organizuje?
- Gudlojgur? Ne, ne mogu to da zamislim.
Gudlojgur? Da ovako nešto napravi? Ne, nikad to ne bih
rekao. On je bio veoma fin čovek. Sasvim.
- Jeste li znali da je Gudlojgur nekada bio dečja
zvezda? - upita Erlendur.
- Dečja zvezda? Kakva?
- Snimao je ploče. Horski dečak.
- Nisam to znao - reče šef recepcije.
- Imam samo još jednu molbu - reče Erlendur
ustajući.
- Recite - reče šef.
- Da li biste mogli da nabavite gramofon i donesete
ga u moju sobu? - upita Erlendur. Video je kako ga šef
recepcije gleda s nerazumevanjem.

Kad je izašao u foaje, Erlendur je video šefa forenzičara

kako se penje stepeništem iz podruma.
- Kako ide analiza pljuvačke koju ste našli na
prezervativu? - upita Erlendur. - Jeste li izmerili kortizol?
- Radimo na tome. Šta vi znate o kortizolu?

108
 - Znam da može biti opasno ako je nivo kortizola u
pljuvački previsok.
- Sigurdur Oli se raspitivao o oružju kojim je ubijen -
reče šef. - Patolog kaže da to nije bio nekakav poseban
nož. Bio je kratak, sa uskom reckavom oštricom.
- Znači ne radi se o lovačkom ili kasapskom nožu?
- Ne, koliko sam razumeo, radi se o veoma prostom
instrumentu - reče šef. - Bio je to najobičniji nož.

109
 10

Erlendur je iz sobička u podrumu uzeo dve Gudlojgurove

ploče i odneo ih u svoju sobu, a zatim pozvao bolnicu i
tražio Valgerdur. Spojili su ga s njenim odeljenjem, ali se
na telefon javila neka druga žena. Pitao je opet za
Valgerdur, ženski glas mu je rekao da pričeka i
Valgerdur je konačno došla do telefona.
- Imaš li još tih štapića s vatom? - upita on.
- O jel’ to gospodin stradanje i patnja? - reče ona.
Erlendur se nasmešio.
- Imamo jednog stranca ovde u hotelu kojeg treba da
pogledamo.
- Je li hitno?
- Treba danas da se uradi.
- Hoćeš li ti biti tamo?
- Da.
- Vidimo se.
Erlendur je prekinuo vezu. Stradanje i patnja, pomisli
i nasmeši se. Trebalo je da se nađe s Henrijem Vapšotom
u baru u prizemlju. Otišao je tamo, seo za šank i čekao.
Zahvalio se kad mu je konobar ponudio piće. Onda je
promenio mišljenje i zamolio konobara da mu da čašu
vode. Gledao je u police s flašama iza šanka, redove flaša
vina u svim bojama duge, i redove likera.

Na mermernom podu u dnevnoj sobi pronašli su skoro

110
nevidljive čestice slomljenog stakla. Ostatke drambuija u
vitrini i fleke istog likera na dečakovim čarapama i na
stepenicama. Čestice stakla na portvišu i u usisivaču. Sve
je ukazivalo na to da je flaša s likerom pala na mermerni
pod.
Dečak je najverovatnije zagazio u baricu koja se
stvorila na podu, a zatim otrčao stepeništem u svoju
sobu. Po flekama na podu moglo se zaključiti da je
verovatno trčao, a ne hodao. Malim, preplašenim
nožicama. Zbog toga su pretpostavili da je dete
najverovatnije razbilo flašu, a otac se razbesneo i tako ga
isprebijao da je završio u bolnici.
Elinborg ga je pozvala na saslušanje u policijsku
stanicu u Ulici Hverfisgata. Rekla mu je za rezultate
forenzičke istrage, kako je dečak reagovao kad su ga
pitali da li ga je otac isprebijao, i da je ona sama uverena
da je on kriv. Erlendur je prisustvovao saslušavanju.
Rekla je ocu da ga sumnjiče i da ima pravo da pozove
advokata. Bilo bi dobro da advokat bude uz njega. Otac
je rekao da trenutno ne želi advokata. Bio je nevin i
ponovio je da mu je čudno što sumnjaju u njega, čak i
ako se flaša s likerom razbila po podu.
Erlendur je uključio kasetofon u prostoriji za
saslušanje.
- Evo šta mi mislimo da se desilo - reče Elinborg,
praveći se kao da čita neki izveštaj; pokušala je da ne
pokazuje emocije. - Mališan je došao iz škole. Između tri
i četiri sata. Vi ste došli malo kasnije. Koliko smo
razumeli, tog dana ste ranije izašli s posla. Možda ste već
bili kod kuće kad se to desilo. Dečaku je iz nekog razloga
iz ruku ispala velika flaša drambui likera i pala na pod.

111
On se preplašio i potrčao u svoju sobu. Vi ste se naljutili,
i to nemalo. Potpuno ste pobesneli i krenuli za malim da
ga kaznite. Situacija se otela kontroli, i tako ste izmlatili
vlastitog sina da je završio u bolnici.
Otac je bez reči gledao u Elinborg.
- Istukli ste ga nekim predmetom koji još nismo našli,
ali znamo da je okrugao bez oštrice; moguće je da ste ga
udarili tako da je pao na okvir kreveta. Uporno ste ga
šutirali. Pospremili ste dnevnu sobu pre nego što ste
pozvali hitnu pomoć. Baru od likera ste obrisali s tri
peškira, koje ste bacili u kantu za đubre pored kuće.
Usisali ste sve ostatke razbijenog stakla. Počistili ste
mermerni pod i na brzinu ga oprali. Pažljivo ste oprali
vitrinu. Dečaku ste skinuli čarape i bacili ih u đubre.
Nekim sredstvom protiv fleka pokušali ste da operete
tepison na stepeništu, ali niste uspeh da odstranite sve
fleke.
- Nemate dokaza - reče otac - jer ovo nema nikakvog
smisla. Mali nije ništa rekao. Nije rekao ko ga je napao.
Zašto se ne raspitujete kod njegovih drugara iz škole?
- Zašto nam niste rekli to za liker?
- Zato što to nema veze ni sa čim.
- A čarape u kanti za đubre? Tragovi njegovih nogu
na stepeništu?
- Flaša je razbijena, ali ja sam je razbio. Bilo je to dva
dana pre nego što je moj sin napadnut. Pio sam iz nje kad
mi je ispala iz ruku, pala na pod i razbila se u hiljadu
komada. Adi je to video i prepao se. Rekao sam mu da
pazi gde staje, ali on je već bio ugazio u liker i otrčao
gore u svoju sobu. To nema nikakve veze s napadom na
njega, i moram da kažem da mi je taj vaš scenario veoma

112
čudan. Nikakvih dokaza nemate! Jeste li od njega čuli da
sam ga ja napao? Mislim da niste. On to nikada ne bi
rekao, jer to nije istina. Nikad ne bih mogao tako nešto
da mu uradim. Nikada.
- Zašto nam onda niste to odmah rekli?
- Odmah?
- Kad smo našli fleke. Niste nam onda ništa rekli.
- Jer sam mislio da će se upravo ovo desiti. Znao sam
da ćete to povezati s napadom na Adija. Nisam hteo da
komplikujem stvari. Neki dečaci iz škole su ga napali.
- Vaša firma je pred bankrotom - reče Elinborg. -
Oko dvadeset radnika je dobilo otkaz, i čuli smo da ćete
morati da otpustite još ljudi. Pretpostavljam da ste pod
velikim pritiskom. Izgubićete kuću…
- To je samo biznis - reče on.
- Mi mislimo da ste ga i pre tukli.
- Ne, čekajte malo…
- Pregledali smo lekarske izveštaje. U zadnje četiri
godine dete je dva puta lomilo prst.
- A vi, imate li decu? Deca se svaki čas povređuju.
Ovo nema nikakvog smisla.
- Pedijatar koji ga je pregledao nakon drugog preloma
posumnjao je da nešto nije u redu i poslao je izveštaj
Službi za zaštitu dece. Radilo se o drugom prelomu istog
prsta. Služba je bila kod vas. Da provere u kakvim
uslovima živite. Nisu ništa našli. Pedijatar je našao
tragove igle na detetovoj ruci.
Otac je ćutao.
Elinborg nije više mogla da izdrži.
- Đubre jedno - odbrusila je.
- Hoću da razgovaram s advokatom - reče on

113
izbegavajući njen pogled.

- I said, good morning!

Erlendur se prenuo i ugledao Henrija Vapšota kako
stoji iznad njega i pozdravlja ga. Bio je duboko u
mislima o dečaku koji je trčao uz stepenice pa nije video
Henrija kako ulazi u bar i nije čuo njegov pozdrav.
Skočio je na noge i rukovao se s njim. Vapšot je bio u
istom odelu kao dan ranije. Kosa mu je bila još čupavija i
izgledao je umorno. Naručio je kafu i Erlendur mu se
pridružio.
- Pričali smo o kolekcionarima - reče Erlendur.
- Da - reče Vapšot, nasmešivši se kiselo. -
Samotnjaci, poput mene.
- Kako do engleskog kolekcionara kao što ste vi
dopru informacije da je pre četrdeset godina na Islandu
postojao dečak s lepim glasom koji je pevao s horom u
Hafnarfjorduru?
- Ah, bio je on više od lepog glasa - reče Vapšot. -
Mnogo, mnogo više od toga. Taj dečak je imao
jedinstven glas.
- Kako ste čuli za Gudlojgura Egilsona?
- Preko ljudi koje interesuju iste stvari kao mene.
Kolekcionari ploča specijalizuju se u nekoj određenoj
oblasti, mislim da sam vam rekao to juče. Ako uzmemo
recimo horsku muziku, kolekcionari se mogu podeliti u
one koji sakupljaju pesme, ili aranžmane, a ima i onih
koji sakupljaju horove. Drugi sakupljaju horske dečake,
kao ja. Neke interesuju horski dečaci, ali samo staklene
ploče na 78 obrtaja, a ta vrsta se ne proizvodi još od
šezdesetih godina. Drugi sakupljaju samo ploče na 45

114
obrtaja, ali samo one koje je izdala određena
diskografska kuća. Nebrojene su vrste specijalizacija.
Neki traže sve verzije jedne pesme, kao na primer Stormy
Weather, sigurno vam je poznata. Čisto vam to pričam da
shvatite o čemu se radi. Za Gudlojgura sam čuo preko
neke japanske kolekcionarske grupe, ili udruženja, koja
ima veoma dobru internet stranicu za razmenjivanje
informacija i prodaju. Niko ne sakuplja toliko
zapadnjačke muzike kao Japana. Oni su kao usisivači po
ćelom svetu, kupuju sve što nađu da je izdato na
pločama. Poznati su na sajmovima ploča, a što je najbolja
stvar, imaju para.
Erlendur je razmišljao srne li da se puši u baru, i
odlučio da proba. Primetivši da Erlendur uzima cigaretu,
Vapšot i sam izvadi ugnječenu kutiju česterfilda bez
filtera i Erlendur mu zapali.
- Mislite da sme da se puši? - upita Vapšot.
- Videćemo - reče Erlendur.
- Ti Japanci su imali jedan primerak Gudlojgurove
singlice - reče Vapšot. - Te koju sam vam sinoć pokazao.
Kupio sam je od njih. Preskupa ploča, ali nije mi žao.
Kad sam ih pitao o poreklu ploče, rekli su da su je kupili
od nekog norveškog kolekcionara iz Bergena na sajmu
ploča u Liverpulu u Engleskoj. Kontaktirao sam s tim
norveškim kolekcionarom, i ispostavilo se da je on kupio
ploče iz ostavštine vlasnika diskografske kuće u
Trondhejmu. Taj je verovatno ploču dobio sa Islanda,
možda od nekoga ko je hteo da promoviše malog u
inostranstvu.
- To zvuči kao veliki istraživački poduhvat zbog
nekakve stare ploče - reče Erlendur.

115
 - Kolekcionari su vam kao genealozi. Pronalaženje
porekla deo je ćele priče. Odonda sam pokušao da
nabavim još njegovih ploča, ali to je teško. Izdao je samo
dve ploče.
- Kažete da su vam Japanci prodali ploču za vrlo
velike pare. Koja je vrednost njegovih ploča?
- Vredne su samo kolekcionarima - reče Vapšot. - Ne
radi se o velikim iznosima.
- Ali opet dovoljno velikim da ste došli čak na Island
da biste ih kupili. Zbog toga ste hteli da se vidite s
Gudlojgurom. Da vidite ima li još ploča.
- Već neko vreme sam u kontaktu s dvojicom-
trojicom islandskih kolekcionara. Još pre nego što sam se
zainteresovao za Gudlojgurove ploče. Nažalost, njegovih
ploča više skoro i nema. Islandski kolekcionari nisu
mogli ništa da nađu. Nadam se da ću dobiti jedan
primerak iz Nemačke, našao sam ga preko interneta. Na
Island sam došao da se vidim s tim kolekcionarima i sa
Gudlojgurom, jer mi se veoma svidelo njegovo pevanje,
a i da obiđem antikvarijate ovde i vidim kakvo je tržište.
- I vi živite od toga?
- Ne, ma kakvi - reče Vapšot udahnuvši dim
česterfilda; prsti su mu bili žuti od dugogodišnjeg
pušenja. - Nasledio sam neke pare i nekretnine u
Londonu. Izdajem ih i održavam, ali najviše vremena mi
odlazi na sakupljanje ploča. Može se reći da mi je to
strast.
- I sakupljate horske dečake.
- Tako je.
- Jeste li naišli na nešto interesantno ovoga puta?
- Ne. Ništa. Čini mi se da ljude ovde ne zanima

116
čuvanje bilo čega. Izgleda kao da sve treba da bude novo.
Stare stvari kao da su otpad. Ništa nije vredno da se
sačuva. Rekao bih da su ploče posebno stradale. Samo se
bacaju. Iz ostavština pokojnika, recimo. Niko ih ne
pregleda, samo se bacaju na otpad. Dugo sam bio ubeđen
da je Sorpa u Rejkjaviku u stvari kolekcionarsko
udruženje. Malo-malo pa bih video to ime u
korespondenciji. Onda se ispostavilo da je to preduzeće
za otpad i reciklažu, koje ima prodavnicu polovnih stvari.
Kolekcionari nalaze razne skupocene predmete na otpadu
i prodaju ih za skupe pare preko interneta.
- Da li je Island po nečemu posebno zanimljiv za
kolekcionare? - upita Erlendur. - Kao zemlja?
- Najveća prednost Islanda po kolekcionarima je što
je tržište vrlo malo. Ploče se izdaju u veoma malim
tiražima i zbog toga brzo nestaju s tržišta i gube se. Kao
Gudlojgurove ploče.
- Mora da je veoma uzbudljivo biti kolekcionar u
svetu gde niko ne podnosi stare i pokvarene stvari. Ljudi
možda dobijaju neku satisfakciju spašavajući kulturnu
baštinu.
- Vrlo je malo nas ekscentrika koji se odupiremo
uništavanju - reče Vapšot.
- A u isto vreme nešto i zarađujete.
- Desi se i to.
- Šta se desilo s Gudlojgurom Egilsonom? Šta bi s
tom dečjom zvezdom?
- Ono što obično biva s dečjim zvezdama - reče
Vapšot - Odrastao je. Ne znam tačno šta mu se desilo, ali
on kao mladić i odrastao čovek nije više pevao. Njegova
pevačka karijera bila je kratka, ali lepa, a onda je nestao

117
u gomili i nije više bio poseban i jedinstven. Niko ga nije
podržavao kao zvezdu i verovatno mu je to nedostajalo.
Treba biti jak da bi se slava i popularnost u tako mladim
godinama podnele, a treba biti još jači kad ti ljudi okrenu
leđa.
Vapšot pogleda na zidni sat nad šankom, a zatim na
sat na svojoj ruci i zakašlja se.
- Ja večeras letim za London i treba da obavim još
neke poslove pre nego što krenem. Da li vas još nešto
zanima?
Erlendur je gledao u njega.
- Ne, mislim da je to sve. Mislio sam da sutra
odlazite.
- Uzmite moju vizitkartu ako mogu još nešto da vam
pomognem - reče Vapšot i pruži Erlenduru karticu koju
je izvadio iz sakoa.
- Promenili ste let? - upita Erlendur.
- Kad se nisam našao s Gudlojgurom - reče Vapšot. -
Obavio sam sve što sam planirao i uštedeću jednu noć u
hotelu.
- Još jedna stvar - reče Erlendur.
- Recite.
- Laborantkinja će doći da uzme uzorak vaše
pljuvačke, nadam se da je to u redu.
- Uzorak pljuvačke?
- Zbog istrage.
- Ali zašto uzorak pljuvačke?
- Za sada ne mogu da vam kažem zašto.
- Da li sam ja osumnjičeni?
- Uzimamo uzorke od svih koji su poznavali
Gudlojgura. Zbog istrage. Nema veze s vama.

118
 - Razumem - reče Vapšot. - Pljuvačka! Baš čudno.
Nasmešio se i Erlendur ugleda njegove zube u donjoj
vilici, crne od duvana.

119
 11

Ušli su u hotel na klizna vrata, on star i slab u

invalidskim kolicima, a ona iza njega, niska i mršava kao
čovek u kolicima, s tankim kukastim nosom i
namrštenim, probadajućim očima kojima je pretraživala
foaje. Žena koja je gurala kolica bila je pedesetih godina,
obučena u debeo zimski kaput braon boje, u visokim
crnim kožnim čizmama. Čovek je mogao imati oko
osamdeset godina, ispod obruba šešira videli su se tanki
pramenovi sede kose, a lice mu je bilo belo kao papir.
Sedeo je pogrbljen u kolicima, iz rukava crnog kaputa
virile su bele koščate ruke, oko vrata je imao cm šal, a
debele crne naočare su mu povećavale oči, pa su
izgledale kao u ribe.
Žena je dogurala kolica do recepcije. Šef recepcije je
u tom trenutku izašao iz svoje kancelarije i video kako se
približavaju.
- Izvolite - rekao je kad su prišli recepciji.
Čovek u kolicima ga nije ni pogledao, a žena je pitala
za policajca Erlendura, rečeno joj je da poslom ovde u
hotelu. Erlendur je upravo s Vapšotom izlazio iz bara i
video ih kad su ušli. Odmah ih je primetio. Bilo je nečeg
u tom paru što ga je podsetilo na smrt.
Razmišljao je da li da zabrani Vapšotu da se vrati za
London, ali nije mu padao na pamet dovoljno jak razlog
da ga zadržava tu. Razmišljao je ko bi mogli da budu ti

120
ljudi, čovek sa očima bakalara i žena s nosom orla, kad
ga je šef recepcije ugledao i mahnuo mu. Erlendur se
okrenuo da se pozdravi s Vapšotom, ali ovaj je već bio
nestao.
- Pitaju za vas - reče šef kad je Erlendur prišao
recepciji.
Erlendur je došao do njih. Oči bakalara gledale su ga
ispod šešira.
- Vi ste Erlendur? - upita čovek u kolicima, glas mu
je bio starački i nejasan.
- Mene tražite? - upita Erlendur. Orlovski nos se
podiže visoko.
- Da li ste vi nadležni za istragu ubistva Gudlojgura
Egilsona ovde u hotelu? - upita žena.
Erlendur reče da jeste.
- Ja sam Gudlojgurova sestra - reče ona. - A ovo je
naš otac. Da li bismo mogli da porazgovaramo negde u
miru?
- Da vam pomognem? - upita Erlendur, ali žena ga
pogleda kao da ju je uvredio i sama pogura kolica. Išli su
za Erlendurom u bar, do stola za kojim je malopre sedeo
s Vapšotom. Bili su sami u prostoriji. Čak je i konobar
nestao. Erlendur nije znao da li je bar uopšte otvoren u
prepodnevnim satima. Pretpostavio je da jeste pošto su
vrata bila otvorena, ali izgleda da je malo ljudi to znalo.
Žena je dogurala kolica do stola i zakočila točkove.
Zatim je sela naspram Erlendura.
- Upravo sam pošao do vas - slagao je Erlendur, jer je
planirao da pošalje Sigurdura Olija i Elinborg da
razgovaraju s Gudlojgurovom porodicom. Nije mogao da
se seti da li im je već dao taj zadatak.

121
 - Ne želimo policiju u svojoj kući - reče žena. - To
nam se nikad nije desilo. Zvala nas je neka žena,
verovatno vaša koleginica, mislim da je rekla da se zove
Elinborg. Pitala sam ko rukovodi istragom i rečeno mi je
da ste vi jedan od nadležnih policajaca. Nadam se da
ćemo brzo završiti i da ćete nas ostaviti na miru.
Na licima tih ljudi nije bilo ni traga tuge. Nimalo
žalosti zbog smrti bliske osobe. Samo neka hladna
mržnja. Očito su se osećali obaveznim da policiji daju
izjavu, ali takođe je bilo očito da je to bilo nevoljno, i
nisu se trudili da to sakriju. Izgledalo je kao da leš u
podrumu hotela nije imao nikakve veze s njima. Kao da
je sve to njima bilo ispod časti.
- Poznate su vam okolnosti u kojima je Gudlojgur
pronađen - reče Erlendur.
- Znamo da je ubijen - reče starac. - Izboden. Znamo
da je ubijen nožem.
- Znate li ko je mogao to da uradi?
- Ne znamo - reče žena. - Nismo u kontaktu s njim.
Ne znamo s kim se druži. Ne znamo njegove prijatelje, ni
neprijatelje ukoliko ih je imao.
- Kad ste ga zadnji put videli?
Elinborg je u tom trenutku ušla u bar. Prišla im je i
sela pokraj Erlendura. On ju je predstavio, ali njih dvoje
nisu pokazali nikakvu reakciju, vrlo odlučni da ništa od
onoga što se dešava neće uticati na njih.
- Mislim da je imao dvadeset godina - reče žena. -
Kad smo ga videli zadnji put.
- Dvadeset godina? - Erlenduru se činilo da je
pogrešno čuo.
- Kao što rekoh, nismo bili u kontaktu.

122
 - Zašto niste bili u kontaktu? - upita Elinborg.
Žena je nije ni pogledala.
- Zar nije dovoljno da razgovaramo s vama? Zašto
ova gospođa mora da bude tu?
Erlendur baci pogled na Elinborg. Izgledalo je kao da
se malo oraspoložio.
- Ne bih rekao da vam ga je žao - reče, ne
odgovorivši na njeno pitanje. - Gudlojgur. Vaš brat -
naglasi gledajući u ženu. - Vaš sin - reče pogledavši
starca. - Zašto? Zbog čega ga niste videli trideset godina?
I kao što sam rekao, ovo je Elinborg - dodao je. - Ukoliko
imate još nekih primedbi, odvešćemo vas u policiju i
tamo nastaviti s razgovorom, pa se žalite službenim
putem. Policijski automobil nas čeka pred ulazom.
Orlovski nos se uvređeno podiže. Oči bakalara se
skupiše.
- On je imao svoj život - reče ona. - A mi naš. Nema
šta da se kaže o tome. Nismo bili u kontaktu. Tako je to
bilo. Tako nam je odgovaralo. I nama i njemu.
- Hoćete da kažete da ga niste videli od sredine
sedamdesetih godina? - reče Erlendur.
- Nismo bili u kontaktu - ponovila je.
- Nijednom za sve te godine? Nijedan telefonski
razgovor? Ništa?
- Ne - reče žena.
- Zbog čega?
- To je porodična stvar - reče starac. - Nema veze s
tim što se desilo. Baš nikakve. Bilo pa prošlo. Šta vas još
zanima?
- Da li ste znali da radi u ovom hotelu?
- Dobijali smo tu i tamo vesti o njemu - reče žena. -

123
Znali smo da radi ovde kao portir. Obučen u neku glupu
uniformu, otvara vrata gostima hotela. Čula sam i da je
igrao Deda Mraza na zabavama.
Erlendur nije skidao oči s nje. Po njenom tonu moglo
se zaključiti da Gudlojgur nije ničim mogao gore da
osramoti svoju porodicu nego time što je pronađen ubijen
i polugo u sobičku u podrumu nekog hotela.
- Ne znamo mnogo o njemu - reče Erlendur. - Izgleda
da nije imao mnogo prijatelja. Živeo je u sobici ovde u
hotelu. Čini nam se da je bio u dobrim odnosima sa
svima. Bio je dobar prema deci. Kao što ste rekli, igrao je
Deda Mraza na božićnim zabavama. Ali čuli smo i da je
bio veoma talentovan pevač. Kao dete je snimao ploče,
mislim da su bile dve, ali vi sigurno to bolje znate. Na
omotu jedne ploče piše da je trebalo da ide na turneju po
Skandinaviji, i činilo se da će postati slavan u ćelom
svetu. I izgleda da je sve to odjednom nestalo. Niko
danas više ne zna za tog talentovanog dečaka, osim nekih
čudnih kolekcionara. Šta se desilo?
Dok je Erlendur pričao, orlovski nos se spuštao sve
niže i niže, a oči bakalara postajale su sve tamnije. Starac
je spustio pogled na sto, a žena, koja se još uvek trudila
da održi autoritet i dostojanstvo, nije više izgledala tako
samouvereno.
- Šta se desilo? - ponovi Erlendur i seti se da su ga
Gudlojgurove singlice za 45 obrtaja čekale u sobi.
- Ništa se nije desilo - reče starac. - Izgubio je glas.
Rano je ušao u pubertet, počeo da mutira s dvanaest
godina, i sve je bilo gotovo.
- I posle toga nije mogao da peva? - upita Elinborg.
- Imao je ružan glas - reče starac ljutito. - Nije mogao

124
da uči. Ništa nije moglo da se uradi s njim. Omrznuo je
pevanje. Postao je bundžija i gnevan, i ništa mu nije
valjalo. Ja mu nisam valjao. Njegova sestra, koja se
trudila sve da mu učini, nije mu valjala. Bio je besan na
mene i krivio me je za sve.
- Ako nemate drugih pitanja - reče žena gledajući u
Erlendura. - Zar vam nismo dovoljno rekli? Da li je to
dovoljno?
- Nismo našli mnogo stvari u Gudlojgurovom
sobičku - reče Erlendur, praveći se da nije čuo šta je
rekla. - Našli smo njegove ploče i dva ključa.
Zamolio je forenzičare da mu vrate ključeve kad ih
obrade i sad ih je izvadio iz džepa i stavio na sto.
Ključevi su bili zakačeni na privezak s malim džepnim
nožićem. Korice nožića bile su od plastike ružičaste boje,
a na jednoj strani je bio nacrtan gusar s drvenom nogom i
povezom na oku. Ispod slike je pisalo PIRATE.
Žena brzo pogleda ključeve i reče da joj nisu poznati.
Starac je podigao naočare na nosu i pogledao ključeve, a
zatim odmahnuo glavom.
- Jedan je najverovatnije ključ od kuće - reče
Erlendur. - Drugi je od nekog ormara ili sefa.
Nisu pokazali nikakvu reakciju, tako da je vratio
ključeve u džep.
- Našli ste njegove ploče? - upita žena.
- Dve - reče Erlendur. - Da li je snimio još ploča?
- Ne, samo te dve - reče starac gledajući u Erlendura,
ali je na brzinu skrenuo pogled.
- Da li bismo mogli da ih dobijemo? - upita žena.
- Pretpostavljam da ste vi naslednici svega što je
ostavio iza sebe - odgovori Erlendur. - Kad završimo s

125
istragom, dobićete svu njegovu imovinu. Nije imao nikog
drugog, zar ne? Dece? Nismo nikog pronašli.
- Koliko znam, bio je samac - reče žena. - Možemo li
još nešto da vam pomognemo? - upita ona kao da su
samim tim što su se pojavili u hotelu uveliko doprineli
istrazi.
- Nije on bio kriv što mu je glas mutirao i što se
promenio - reče Erlendur. Nije više mogao da podnese
njihovu hladnoću i aroganciju. Sin mu je umro. Ubijen
joj je brat. A oni su se ponašali kao da se ništa nije
desilo. Kao da se to njih ne tiče. Kao da njegov život
odavno nije imao nikakve veze s njihovim životom iz
nekog razloga koji Erlenduru nisu hteli da otkriju.
Žena je gledala u Erlendura.
- Ako ne trebate ništa više… - reče ona i otkoči
točkiće na kolicima.
- Videćemo - reče Erlendur.
- Vama se čini da mi ne pokazujemo dovoljno
saosećanja - reče ona odjednom.
- Meni se čini da vi ne pokazujete nimalo saosećanja
- reče Erlendur. - Ali, mene se to ne tiče.
- Ne - reče žena. - To se vas ne tiče.
- Ali me ipak zanima da li ste bilo šta osećali prema
tom čoveku. Bio vam je brat.
Erlendur se okrenuo prema starcu u kolicima. - A
vama sin.
- On je za nas bio stranac - reče žena i ustade. Starac
se namrštio.
- Jer nije ispunio vaša očekivanja? - i Erlendur je
ustao. - Jer vas je razočarao s dvanaest godina? Kad je
bio dete. Šta ste mu uradili? Jeste li ga oterali? Izbacili ga

126
na ulicu?
- Kako se usuđujete tako da razgovarate s nama? -
reče žena stisnutih zuba. - Kako se samo usuđujete? Ko
je vama dao za pravo da budete savest celog sveta?
- A ko je vama uzeo savest? - brecnu se Erlendur
zauzvrat.
Besno je gledala u Erlendura. A onda kao da je
odustala. Privukla je kolica prema sebi, okrenula ih od
stola i izgurala iz restorana. Brzim koracima je prešla
foaje prema kliznim vratima. Iz zvučnika je dopirao
melanholičan glas islandske operske pevačice… dotakni
moju harfu, božanstvena vilo… Erlendur i Elinborg su ih
pratili do ispred hotela, žena je išla pred njima pravih
leđa, a starac utonuo u kolica, tako da mu se samo glava
videla… a neki će zauvek ostati mala deca…

127
 12

Kad se Erlendur u rano poslepodne vratio u svoju sobu,

video je da je šef recepcije u njoj namestio gramofon i
dva zvučnika. U hotelu je bilo nekoliko starih gramofona
koji se već dugo nisu koristili. Erlendur je imao
gramofon kod kuće i nije mu trebalo mnogo vremena da
shvati kako da ga upali. On nije imao CD plejer, i već
godinama nije kupovao ploče. Nije slušao modemu
muziku. Na poslu je čuo za hip-hop, ali mislio je da je to
neka nova dečja igra.
Elinborg je krenula u Hafnarfjordur. Erlendur ju je
zamolio da se raspita gde je Gudlojgur išao u osnovnu i
srednju školu. Nameravao je to da pita njegovog oca i
sestru, ali nije stigao jer je njihov sastanak naglo
prekinut. Znao je da će još morati da razgovara s njima.
U međuvremenu je zamolio Elinborg da pronađe nekoga
ko je poznavao Gudlojgura u danima kada je bio dečja
zvezda, nekoga ko ga je poznavao u osnovnoj školi.
Zanimalo ga je kakav utisak je takozvana slava imala na
tako mladog dečaka, te kako su na nju reagovali njegovi
školski drugovi. Hteo je i da čuje da li se iko od njih seća
šta mu se desilo kad je izgubio glas i kako je to podneo.
Pitao se je li neko možda znao da li je imao neprijatelja u
tim godinama.
Sve te zadatke je izdiktirao Elinborg dok su stajali u
foajeu hotela, i video je da je nervira jer joj se činilo da

128
nema potrebe da ide u takve detalje. Bila je dobro
upoznata sa slučajem i potpuno sposobna da sama
organizuje posao.
- A posle se počasti sladoledom - reče on, zadirkujući
je. Promrmljala je neku psovku o muškom šovinizmu i
nestala kroz vrata.
- Kako mogu da prepoznam tog Vapšota? - reče glas
iza njega, a kad se okrenuo, video je Valgerdur kako stoji
kraj njega držeći u ruci tašnu s uzorcima.
- To ti je umoran, ćelav Englez s garavim zubima,
sakuplja horske dečake - reče Erlendur. - Ne može ti
promaći.
Nasmešila se.
- S garavim zubima? - upita. -1 sakuplja horske
dečake?
- Jako duga priča, ispričaću ti jednom sve o tome.
Ima li već nekih vesti oko uzoraka? Pretpostavljam da
treba vremena da se analiziraju?
Bilo mu je mnogo drago što je opet vidi. Kao da mu
je srce poskočilo kad je čuo njen glas iza leđa. Na
trenutak ga je umor napustio i u glasu mu se osetila
živost. Činilo mu se da ostaje bez daha.
- Ne znam dokle je došla analiza - reče ona. - Baš
smo mnogo uzoraka uzeli.
- Ovaj, ja sam… - Erlendur je pokušavao da nađe reči
kako bi opravdao sinoćne događaje. - Oduzeo sam se
sinoć. Stradanje i patnja. Nisam ti rekao istinu kad si me
pitala zašto me zanimaju pogibije u planinama.
- Nisi dužan ništa da mi kažeš - reče ona.
- Ne, treba da ti objasnim - reče Erlendur. - Da li
bismo mogli da ponovimo izlazak?

129
 - Nije to… - prekinula ga je u pola reči - nikakav
problem. Bilo je dobro i gotovo. Najbolje da zaboravimo.
U redu?
- U redu, ako misliš da je tako najbolje - reče
Erlendur nevoljno.
- Gde je taj Vapšot?
Erlendur ju je ispratio do recepcije, gde su joj dali
broj Vapšotove sobe. Rukovali su se iona je krenula
prema liftu. Gledao je za njom. Čekala je pred liftom ne
okrećući se. Predomišljao se da li da još jednom pokuša, i
skoro da je krenuo prema njoj kad se vrata otvoriše i ona
uđe u lift. Pogledala je u njega dok su se vrata zatvarala i
nasmešila mu se jedva vidljivim osmehom.
Erlendur je nekoliko trenutaka stajao na mestu i video
da se lift zaustavio na Vapšotovom spratu. Zatim je
pozvao lift. Vozeći se prema spratu gde je bila njegova
soba, osećao je miris njenog parfema.
Stavio je ploču s glasom horskog dečaka Gudlojgura
Egilsona na gramofon i pazio da je namesti na 45 obrtaja.
Legao je na krevet. Ploča je bila kao nova. Kao da nikad
nije puštena. Bez ijedne ogrebotine ili zrnca prašine. U
početku se čulo tiho pucketanje, zatim uvod, a onda je
čist i neverovatno lep dečački glas zapevao „Ave
Marija".
Stajao je u predsoblju i polako otvorio vrata očeve
sobe. Video ga je kako sedi na krevetu i gleda u
prazninu, preplavljen nemim bolom. Otac nije
učestvovao u potrazi. Nekim čudom je uspeo da se vrati
na farmu nakon što je u oluji koja je iznenada zahvatila
visoravan izgubio svoja dva sina iz vida. Lutao je kroz
namete i vikao za njima, ali mu je buka mećave

130
zaglušavala glas. Nema reči kojima bi se mogao opisati
njegov očaj. Poveo je dečake da mu pomognu da sakupi
ovce. Imao je malo stado i nekoliko njih odlutalo je na
visoravan. Hteo je da ih utera u tor. Već je došla zima, ali
prognoza je bila dobra i vreme je izgledalo lepo kad su
krenuli od kuće. Ali bila je to samo prognoza, a lepota
varljiva. Oluja je došla bez najave.
Erlendur je ušao u očevu sobu i stao kraj njega. Nije
mu bilo jasno zašto on sedi na krevetu, zašto se ne
pridruži ostalima u potrazi. Tražili su njegovog brata.
Možda je još bio živ, iako je nada bila slaba. Erlendur je
to shvatio po izrazima lica iscrpljenih ljudi koji su se
vraćali na farmu da se odmore i pojedu nešto pre nego
što ponovo krenu u potragu. Bili su to ljudi iz varoši i sa
okolnih farmi, došao je ko god je mogao, sa psima i
dugim štapovima koje su zabadali u sneg. Tako su
pronašli Erlendura, i tako su hteli da nađu i njegovog
brata.
Na visoravan su išli u grupama, osmorica ili
desetorica zajedno, zabadali su štapove u sneg i zvali
bratovo ime. Već su prošla dva dana otkako su pronašli
Erlendura, odnosno tri dana od oluje koja je razdvojila
njih trojicu. Braća su dugo uspela da budu zajedno.
Vikali su naspram mećave i pokušavali da čuju svog oca.
Erlendur je bio dve godine stariji od brata i držao ga je za
ruku. Ali šake su mu utrnule od mraza i nije osetio kad je
ispustio bratovu ruku. Činilo mu se da se još uvek drže
kad se okrenuo i video da ga nema. Mnogo kasnije mu se
činilo da se seća trenutka kad je bratova ruka iskliznula iz
njegove, ali to je bio samo plod njegove mašte. Nije se
tako dogodilo.

131
 Bio je ubeđen da će sa svojih deset godina umreti u
toj snežnoj mećavi koja ga nije ispuštala iz svojih kandži.
Sa svih strana ga je napala, kidala ga, sekla i
zaslepljivala, hladna, tvrda i nemilosrdna. Na kraju je pao
u sneg i pokušao da se ukopa u smet. Ležao je i
razmišljao o svom bratu, koji je kao i on umirao negde na
visoravni.
Probudio ga je bolan ubod u rame i pred njim se
odjednom pojavilo nepoznato lice. Nije čuo šta mu čovek
govori. Samo je hteo da nastavi da spava. Izvukli su ga iz
snežnog smeta i nosili ga naizmenično kući s
pustopoljine, ali slabo se sećao tog puta. Čuo je glasove.
Čuo je majku, koja ga je pazila. Lekar ga je pregledao.
Noge i ruke su mu bile promrzle, ali nije bilo opasno.
Video je očevu sobu i oca kako sedi na krevetu i izgleda
kao da ga se ništa od svega toga ne tiče.
Erlendur je nakon dva dana ustao iz kreveta.
Bespomoćan i uplašen, stajao je kraj oca. Kad je počeo
da se oporavlja i ponovo dobija snagu, obuzeo ga je
čudan osećaj krivice. Zašto baš on? Zašto on, a ne njegov
brat? Da nisu njega našli, da li bi im uspelo da pronađu
brata? Hteo je ocu da postavi ta pitanja i hteo je da ga
pita zašto on ne ide da traži brata. Ali nije ga ništa pitao.
Samo je gledao u njega, u njegove duboke bore na licu,
tek izraslu bradu i oči crne od tuge.
Vreme je prolazilo, a otac i dalje nije obraćao pažnju
na njega. Erlendur ga je uhvatio za ruku i upitao ga da li
je on kriv za to što se brat izgubio. Zato što ga nije
dovoljno čvrsto držao za ruku i zato što je trebalo bolje
da ga pazi. Trebalo je da budu zajedno kad su ga spasioci
našli. Glas mu je bio tih i drhtav i nije mogao da zaustavi

132
jecaje. Otac je još dublje spustio glavu. Očiju punih suza,
zagrlio je Erlendura i zaplakao. Njegovo veliko i krupno
telo drhtalo je u sinovljevom naručju.

Erlendura je preplavila reka uspomena sve dok se nije

prenuo uz škripanje ploče. Već jako dugo nije sebi
dozvolio da razmišlja o njima, ali sad su ga iznenada
napale i osetio je duboku tugu, za koju je znao da ga
nikada neće ostaviti.
Takvu je moć imao glas tog horskog dečaka.

133
 13

Telefon je zazvonio na noćnom stočiću. Ustao je,

podigao iglu s ploče i ugasio gramofon. Na telefonu je
bila Valgerdur. Henri Vapšot nije bio u svojoj sobi.
Zamolila je hotelsko osoblje da ga pozovu preko razglasa
i da ga potraže, nisu mogli da ga nađu.
- Rekao je da će biti tu - reče Erlendur. - Da se nije
odjavio iz hotela? Ima let večeras, koliko sam ga shvatio.
- To nisam proverila - reče Valgerdur. - Ne mogu
više da čekam i…
- Ne, naravno, izvini - reče Erlendur. - Poslaću ga do
tebe kad ga pronađem. Oprosti na gnjavaži.
- U redu je, onda odoh ja.
Erlendur je oklevao. Nije znao šta da kaže, ali nije
bio spreman da se oprosti s njom. Tišina se odužila, a
onda je odjednom čuo da neko kuca na njegova vrata.
Pomislio je da je to Eva Lind.
- Voleo bih da se ponovo vidimo - reče - ali shvatam
ako ti nisi raspoložena.
Opet se čulo kucanje na vratima, sad još glasnije.
- Hteo bih da ti kažem istinu, moju priču o stradanju i
patnji - reče Erlendur. - Ako želiš da je čuješ.
- Kako to misliš?
- Da li bi htela da me saslušaš?
Ni samom mu nije bilo jasno šta misli. Zbog čega je
imao želju da kaže toj ženi nešto što nikad nikome nije

134
rekao, osim svojoj ćerki. Zbog čega nije mogao da se
okane toga i nastavi da živi svoj život, bez mučnih misli.
Valgerdur nije odmah odgovorila, a na vratima se
kucanje začulo već treći put. Erlendur odloži slušalicu i
otvori vrata ne gledajući ko mu dolazi u posetu,
pretpostavio je da je Eva. Kad se vratio na telefon,
Valgerdur više nije bila na vezi.
- Alo - reče. - Alo.
Nije bilo odgovora.
Spustio je slušalicu i okrenuo se. U sobi mu je stajao
nepoznat čovek. Bio je nizak, u debelom zimskom
kaputu tamnoplave boje, sa šalom i plavim kačketom na
glavi. Na kačketu i kaputu svetlucale su kapi otopljenog
snega kao biseri. Lice mu je bilo debeljuškasto, punih
usana i ogromnih, modrih podočnjaka ispod sitnih,
umornih očiju. Podsetio je Erlendura na slike pesnika V.
H. Odna. Nos mu je bio vlažan.
- Vi ste Erlendur? - upitao je.
-Da.
- Rečeno mi je da dođem ovamo u hotel i da
razgovaram s vama - reče čovek, skide kačket i lagano ga
otrese o kaput. Obrisao je nos.
- Ko vam je to rekao? - upita Erlendur.
- Marion Brijem. Ne znam ko je to. Rekla je da
istražuje slučaj Gudlojgura Egilsona i da traži ljude koji
su ga pre poznavali ili koji ga sada znaju. Ja sam od tih
koji su ga nekad poznavali, i Marion me je zamolila da
vam se javim.
- Ko ste vi? - Erlenduru se čovek činio poznatim, ali
nije mogao da poveže odakle ga zna.
- Zovem se Gabrijel Hermanson i bio sam dirigent

135
dečjeg hora Hafnarfjordura - reče čovek. - Da li bih
mogao da sednem na krevet? Ovi dugi hodnici…
- Gabrijel? Naravno. Izvolite, slobodno sedite.
Čovek je otkopčao kaput i odvezao šal. Erlendur je
dohvatio omot jedne Gudlojgurove ploče i pogledao sliku
dečjeg hora Hafnarfjordura na njemu. Dirigent je veselim
očima gledao u kameru. - To ste vi? - upita ga pružajući
mu omot.
Čovek pogleda omot i klimnu glavom.
- Odakle vam to? - upita. - Ploče su već godinama
rasprodate. Ja sam moje primerke izgubio zbog gluposti.
Posudio sam ih nekome. Nikad nikome ništa ne treba
posuđivati.
- Ovo su njegove ploče - reče Erlendur.
- Ja sam imao, ne znam tačno, ali sigurno nisam imao
više od dvadeset osam godina - reče Gabrijel - otkad je to
slikano. Neverovatno kako vreme brzo prolazi.
- Šta vam je Marion rekla?
- Nije mi mnogo rekla. Rekao sam joj šta sam znao o
Gudlojguru, i ona mi je rekla da se čujem s vama.
Krenuo sam u Rejkjavik i pomislio da iskoristim priliku i
potražim vas.
Gabrijel je oklevao.
- Nisam bio siguran zbog glasa - reče - i nije mi bilo
jasno da li je to žena ili muškarac. Marion? Kakvo je to
ime? Bilo mi je neugodno da pitam, ali nisam mogao da
razaznam. Obično se po glasu čuje da li se radi o ženi ili
muškarcu. Da li je to muško ili žensko ime?
Pretpostavljam žensko. Zvučala je kao osoba mojih
godina ili starija, ali naravno nisam ništa pitao. Čudno
ime, Marion Brijem.

136
 Erlenduru se činilo kako to čoveka jako interesuje, da
je čak opterećen time, kao da je bilo važno o kom se polu
radi.
- Nisam nikada o tome razmišljao - reče Erlendur. - O
njenom imenu. Marion Brijem. Slušao sam ploču - reče
on upirući prstom na omot. - Veoma impresivno pevanje,
moram priznati. Imajući u vidu njegovu mladost.
- Gudlojgur je verovatno bio najbolji horski dečak
kojeg smo ikada imali - reče Gabrijel razgledajući omot.
- Gledajući u retrospektivi. Mislim da nismo znali o
kakvom se talentu radi sve do mnogo kasnije, možda
nam je to postalo jasno tek pre nekoliko godina.
- Kako ste se upoznali s njim?
- Otac ga je doveo. Živeli su u Hafnarfjorduru, a
mislim da je njegova porodica još uvek tamo. U to vreme
je majka tek bila umrla i otac je sam odgajao decu,
Gudlojgura i njegovu sestru, bila je malo starija od njega.
Otac je čuo da sam ja završio muzičku akademiju u
inostranstvu. Predavao sam muzičke predmete u
osnovnoj školi u Hafnarfjorduru, kao i u drugim
školama, a i davao sam privatne časove. Kad je osnovan
dečji hor, dobio sam posao dirigenta. Kako to obično
biva, u horu su bile uglavnom devojčice, a mi smo se
posebno trudili da pronađemo dečake, i Gudlojgurov otac
ga je zbog toga doveo kod mene. Bilo mu je tada deset
godina i imao je taj predivan glas. Predivan glas. A umeo
je i da peva. Video sam odmah kako mu je otac zahtevan
i strog prema njemu. Rekao je kako ga je sam podučavao
i naučio ga svemu što zna o pevanju. Kasnije sam čuo da
je on dete čak i maltretirao, kažnjavao ga je, nije mu dao
da izlazi iz kuće da se igra. Mislim da mali nije imao

137
dobro detinjstvo jer se od njega previše očekivalo, i nije
mu bilo dozvoljeno da se druži s drugom decom. To je
klasičan primer kad roditelji ne dozvoljavaju deci da
donose svoje odluke, nego ih formiraju po svome.
Mislim da Gudlojgur nije imao srećno detinjstvo.
Gabrijel ućuta.
- Izgleda da ste dosta o tome razmišljali, zar ne? -
upita Erlendur.
- Video sam vlastitim očima šta se dešava.
- Šta se dešavalo?
- Nema ničeg goreg od sputavanja vlastite dece
strogošću i postavljanja nerealnih očekivanja. Ne mislim
na strogost kao kad su deca nevaljala i potrebna im je
disciplina i upućivanje, to je sasvim druga stvar. Naravno
da je svoj deci potrebna disciplina. Mislim na one
slučajeve kad se deci ne dozvoljava da budu deca. Kad
im se ne dopušta da budu ono što hoće da budu, nego se
savijaju i čak i lome kako bi postali nešto drugo.
Gudlojgur je imao prelep glas, dečački sopran, i otac mu
je bio namenio veliku ulogu u životu. Ne kažem da je
namerno bio loš prema njemu, na neki proračunat način,
ali bio je potpuno preuzeo na sebe njegov život. Oteo mu
je detinjstvo.
Erlendur je razmišljao o svom ocu, koji je u njega
usadio neke dobre osobine i umeo da mu pokaže da ga
voli. Ništa nije tražio od njega osim da bude pristojan i
dobar prema ljudima. Njegov otac nikada nije pokušao
od njega da stvori nešto što on nije bio. Razmišljao je o
ocu koji je sada čekao presudu zbog napada na svog sina
i zamislio je Gudlojgura kako čitav život pokušava da
ispuni zahteve svog oca.

138
 - To se najbolje vidi u verskim sektama - nastavio je
Gabrijel. - Deca koja se rode u okviru neke religije
prisiljena su da se poklone veri svojih roditelja i tako žive
njihov život više nego svoj. Ne dozvoljava im se da budu
slobodni, da iskorače iz sveta u kome su rođeni i da sami
donose odluke o svom životu. Deca naravno shvate to tek
kasnije, a nekima to čak nikada ne postane jasno. Ali
često se desi da u pubertetu, ili kad odrastu, kažu „ja to
više ne želim", i onda može doći do sukoba. Dete
odjednom ne želi da živi istim životom kao njegovi
roditelji, i to može prouzrokovati veliku tugu. Vidimo to
sa svih strana: lekar hoće da mu dete bude lekar.
Advokat. Direktor. Pilot. Posvuda ima ljudi koji od svoje
dece zahtevaju nemoguće.
- Da li se to desilo Gudlojguru? Da li je rekao da mu
je dosta svega? Pobunio se?
Gabrijel je nekoliko trenutaka sedeo u tišini.
-Dali ste se videli s njegovim ocem? - upita.
- Razgovarao sam s njima pre podne - reče Erlendur.
- S ocem i njegovom ćerkom. Puni su nekog gneva i
odbojnosti, i očito je da nisu gajili neka lepa osećanja
prema Gudlojguru. Ni suzu nisu pustili.
- A on je u invalidskim kolicima? Otac?
- Da.
- To se desilo nekoliko godina posle toga - reče
Gabrijel.
- Posle čega?
- Nekoliko godina nakon koncerta. Tog jezivog
koncerta pre nego što je mali trebalo da ide na turneju po
Skandinaviji. Bio je to neviđen događaj. Da neki
islandski dečak ide da peva kao solista sa horovima u

139
Skandinaviji. Otac je poslao njegovu prvu ploču
norveškoj diskografskoj kući, koja se zainteresovala za
njega, organizovali su turneju s namerom da izdaju
njegove ploče u Skandinaviji. Otac mi je jednom rekao
da mu je bio san, znači, njegov san, a ne njegovog sina,
da on peva sa Horom bečkih dečaka. I sigurno je mogao
da peva s njima, bez dileme.
- Pa šta se onda desilo?
- To što se pre ili kasnije desi svim dečacima koji
pevaju sopran, sila prirode - reče Gabrijel. - Njemu se to
desilo u najgorem mogućem trenutku koji se može
zamisliti. Da se barem dogodilo na vežbama, ili kod kuće
kad je bio sam. Ali desilo se tamo, i jadno dete…
Gabrijel je gledao u Erlendura.
- Nas dvojica smo čekali iza pozornice. Dečji hor je
trebalo da peva nekoliko pesama s njim i mnogo dece iz
Hafnarfjordura se skupilo, kao i muzičari iz Rejkjavika,
velika imena, čak i neki kritičari. Koncert je mnogo
reklamiran i otac mu je sedeo u sredini prvog reda.
Dečak mi je mnogo kasnije, kad se već odselio od kuće,
ispričao kako je on doživeo to sudbonosno veče. Često
sam posle razmišljao o tome kako jedan jedini događaj
može nekoga obeležiti za čitav život.
Sva sedišta u bioskopskoj sali u Hafharfjorduru bila
su zauzeta i publika je brujala. Već je dva puta posetio tu
lepu kuću kad je išao u bioskop, i bio je oduševljen
svime: osvetljenjem, gledalištem, izdignutom pozornicom
na kojoj su se održavale predstave. S mamom je gledao
reprizu filma „Prohujalo s vihorom “, a s tatom i
sestrom je išao na najnoviji crtani film Volta Diznija.
Ali publika ovoga puta nije došla da gleda heroje

140
filmskog platna, došli su njega da slušaju. Da čuju
njegov glas, koji je već bio ovekovečen na dve
gramofonske ploče. Umesto stidljivosti, sad ga je bila
obuzela neka nesigurnost. Nije mu ovo bio prvi nastup,
pevao je već u crkvi u Hafharfjorduru i u svojoj školi,
pred velikom publikom. Često je bio stidljiv, možda čak i
uplašen. Onda je shvatio kako su ljudi hteli da slušaju
kako peva, i to mu je pomoglo da savlada stidljivost.
Ljudi nisu bez razloga dolazili da čuju kako peva, nisu
bez razloga dolazili da ga slušaju i nije bilo razloga da
se on zbog toga stidi. A taj razlog bio je njegov glas,
njegovo pevanje. Ništa drugo. On je bio zvezda.
Otac mu je pokazao reklamu u novinama. Večeras
nastupa najbolji dečji sopran na Islandu. On je bio
najbolji. Otočje bio tako veseo, bio je uzbuđeniji od
njega zbog večerašnjeg nastupa. Danima je pričao o
tome. „ Da je samo tvoja majka doživela da čuje kako
pevaš u Gradskom bioskopu", govorio je. „Kako bi se
radovala. Kako bi joj bilo drago."
I u inostranstvu su čuli za njega, i trebalo je i tamo
da nastupa. Hteli su da izdaju njegovu ploču. „Znao
sam", govorio je njegov otac bez prestanka. „Znao sam.
“ Radio je neumorno na pripremi turneje. Koncert u
Gradskom bioskopu trebalo je da kruniše sav njegov
trud.
Inspicijent mu je pokazao gde da proviri kroz zavesu
i vidi publiku kako ulazi u auditorijum i smešta se. Čuo je
galamu i video mnogo nepoznatih lica i znao je da ih
možda nikada neće upoznati. Primetio je dirigentovu
suprugu kako s njihovo troje dece seda na kraj trećeg
reda. Video je nekoliko školskih drugara s roditeljima,

141
čak i neke koji su ga zadirkivali, i video je oca kako se
namešta u sredini prvog reda i sestru kako zuri u plafon.
Došla je i mamina rodbina, tetke koje nije dobro
poznavao, muškarci su držali šešire u rukama i čekali da
se podigne zavesa.
Hteo je da se tata ponosi njim. Znao je koliko se
žrtvovao da bi on uspeo u muzici, i ovo je bio trenutak
kada će taj teški trud roditi plodom. Danonoćno je
vežbao. Nije bilo druge. Samo bi razbesneo oca ako
pokuša da se žali.
Imao je potpuno poverenje u svog oca. Oduvek. Čak i
kad ga je terao da nastupa protiv njegove volje. Otac ga
je gurao napred i podržavao i na kraju je uvek sve bilo
po njegovom. Bio je na velikim mukama kada je prvi put
pevao pred nepoznatima; bojao se pozornice, bilo ga je
stid od ljudi. Ali otac je bio nepokolebljiv, čak i kad su ga
zafrkavali zbog pevanja. Što je češće nastupao u školi i u
crkvi, dečaci, a i poneke devojčice, postajali su sve gori
prema njemu, nazivali su ga ružnim imenima i imitirali
njegovo pevanje, a njemu nije bilo jasno zbog čega.
Nije hteo da naljuti oca. Majčina smrt ga je dotukla.
Za samo nekoliko meseci skrhala ju je leukemija. Otac je
danonoćno bdeo nad njom, otišao s njom u bolnicu i
spavao kraj nje dok ju je život napuštao. Na izlasku iz
kuće te večeri rekao mu je: „Misli na mamu. Kako bi se
ona ponosila tobom".
Hor se već namestio na pozornici. Devojčice su sve
bile obučene u iste haljine, finansirane od opštine
Hafriarjjordur. Dečaci u belim košuljama i crnim
pantalonama, kao on. Došaptavali su se, uzbuđeni zbog
pažnje koju je hor privukao i spremni da pevaju najbolje

142
što mogu. Dirigent Gabrijelje razgovarao s
inspicijentom. Voditelj je bacio cigaretu na pod. Sve je
bilo spremno. Zavesa će uskoro biti podignuta.
Gabrijel ga je pozvao da mu priđe.
- Je li sve u redu? - upitao je.
- Jeste. Dvorana je puna.
- Da. Svi su došli da te vide. Zapamti to. Ljudi su
došli da vide i čuju samo tebe i nikog drugog, i ti treba
da budeš ponosan i zadovoljan i nema potrebe da se
stidiš. Možda te malo hvata nervoza, ali proći će čim
počneš da pevaš. Znaš i sam.
- Znam.
- Da počnemo?
Klimnuo je glavom.
Gabrijel ga je uhvatio za ramena.
- Biće ti sigurno teško da gledaš u sve te ljude, ali ti
samo zapevaj i sve će biti u redu.
- Dobro.
- Posle prve pesme dolazi uvod. Vežbali smo to. Ti
poeni da pevaš i sve će biti u redu.
Gabrijel je dao znak inspicijentu. Ovaj je mahnuo
horu, koji se začas umirio i namestio. Sve je bilo kako
treba. Bili su spremni.
Svetla u dvorani su pogašena. Publika je prestala da
žumori. Zavesa je podignuta.
„Misli na mamu."
Zadnja slika u njegovim mislima pre nego što se
dvorana ukazala pred njim bila je njegova majka u
bolničkom krevetu kad ju je poslednji put video. Na
trenutak je izgubio koncentraciju. On i otac sedeli su
svako sa svoje strane njenog kreveta, a ona je bila tako

143
slaba da nije mogla da gleda. Zatvorila je oči i izgledalo
je kao da je zaspala, ali odjednom se prenula i pogledala
ga, pokušavajući da se nasmeši. Nisu više mogli da
razgovaraju. Digli su se kad je došlo vreme da odu, i on
nikada nije sebi oprostio što je nije poljubio, u tom
poslednjem trenutku koji su proveli zajedno. Ustao je i sa
ocem izašao iz bolničke sobe, a vrata su se zatvorila za
njima.
Zavesa se podigla i on je uhvatio pogled svog oca.
Nije video publiku, i jedino što je primetio bile su očeve
oči, koje kao da su ga probijale.
Neko je počeo da se smeje u dvorani.
Prenuo se. Hor je počeo s pesmom i dirigent mu je
dao znak, ali ga on nije primetio. Dirigent je pokušao da
spase situaciju i nastavio je da diriguje horu, koji je
ponovio pasaž, i tada je zapevao na dobrom mestu. Tek
je bio počeo s pesmom kad se nešto desilo.
Nešto se desilo s njegovim glasom.

- Vuk - reče Gabrijel, koji je s Erlendurom sedeo u

njegovoj hladnoj hotelskoj sobi. - Vuk mu je napao glas,
što bi se reklo. U prvoj pesmi, i sve je bilo gotovo.

144
 14

Gabrijel je nepomično sedeo na krevetu, zagledan u

prazno, vraćen na binu u Gradskom bioskopu, gde je hor
malo-pomalo zanemeo. Guđlojguru nije bilo jasno šta mu
se dešava s glasom. Nakašljavao se i nastavljao s
pokušajima da zapeva. Otac je skočio na noge, a sestra je
dotrčala do njega na binu da ga prekine. Publika se u
početku došaptavala o dečakovim pokušajima, ali šapat u
publici ubrzo se tu i tamo pretvorio u smeh, koji je
postajao sve glasniji, a odnekud se čulo i zviždanje.
Gabrijel je prišao Gudlojguru i hteo da ga odvede s
pozornice, ali je on stajao kao skamenjen. Inspicijent je
pokušao da spusti zavesu. Voditelj je, još sa cigaretom u
ruci, izašao na pozornicu ne znajući ni sam šta da uradi.
Gabrijelu je konačno uspelo da pomeri Gudlojgura i
izgura ga sa bine. Sestra je prišla do njega, uhvatila ga za
ruku i viknula prema publici da prestanu da se smeju.
Otac je stajao kao skamenjen, u potpunom šoku.
Gabrijel se prenu i pogleda Erlendura.
- I dan-danas me jeza prođe kad se toga setim - reče.
- Vuk mu je napao glas? - reče Erlendur. - Ne
razumem se u…
- Kaže se i da glas pukne. U pubertetu se glasne žice
produžuju, i dečaci nastave da koriste glas kao pre, ali on
se produbljuje za osminu. To ne zvuči lepo, kao da
jodluješ sve dublje i dublje. Zbog toga propadaju dečački

145
horovi. Gudlojgur je možda mogao imati još dobre dve-
tri godine, da nije tako rano sazreo. Hormoni su mu
prerano proradili, i oni su krivi za to najgore veče
njegovog života.
- Vi mora da ste mu bili dobar prijatelj kad vam je
sve to kasnije poverio.
- Da, moglo bi se reći da jesam. Poveravao mi se. A
onda je ta veza oslabila, kako to obično biva. Pokušao
sam da mu pomognem koliko sam mogao. I dalje je
dolazio kod mene na časove. Otac nije hteo da odustane.
Hteo je od sina da napravi pevača. Pričao je da će ga
poslati u Italiju ili Nemačku. Čak možda i u Englesku.
Tamo se najviše radilo s dečačkim sopranima, kod njih
ima propalih horskih dečaka koliko hoćete. Niko nema
kraći rok trajanja od dečje zvezde.
- Od njega znači nikada nije ispao pevač?
- Ne. Bilo je gotovo. Nije imao loš glas kao odrastao
čovek, doduše, ništa posebno, ali izgubio je interes. Sav
trud koji je uložio u pevanje, čitavo njegovo detinjstvo,
sve je to te večeri nestalo. Otac ga je vodio kod drugih
nastavnika, ali ništa nije vredelo. Nije više bilo onog žara
u njemu. Prvo je slušao oca i išao za njim, ali onda je
zauvek odustao. Jednom mi je rekao da on sam u stvari
ništa od toga nije želeo. Da bude pevač i horski dečak i
da nastupa. Sve je to bio san njegovog oca.
- Rekli ste da se nešto desilo nekoliko godina nakon
toga - reče Erlendur. - Nekoliko godina nakon koncerta u
Gradskom bioskopu. Učinilo mi se kao da to ima veze s
tim što je njegov otac u invalidskim kolicima. Da ne
grešim?
- Između njih se s vremenom stvorio dubok jaz.

146
Između Gudlojgura i njegovog oca. Opisali ste mi kako
se on ponašao kad je s ćerkom došao da razgovara s
vama. Ja, doduše, ne znam ćelu priču. Čuo sam samo
parčiće.
- Ali iz vaše priče, on i sestra su se voleli.
- To je tačno - reče Gabrijel. - Ona je često dolazila s
njim na horske vežbe i uvek ga je pratila kad je nastupao
na priredbama u školi ili u crkvi. Bila je dobra prema
njemu, ali bila je i vezana za oca. On je bio izuzetno
dominantna ličnost. Nepokolebljiv i uporan, i sve je
moralo biti po njegovom, ali tu i tamo je umeo da bude i
blag. Na kraju je stala na njegovu stranu. Dečak se
pobunio protiv oca. Ne znam tačno zbog čega, ali na
kraju ga je zamrzeo i okrivljivao za sve. Ne samo za to
što se desilo na tom koncertu nego za sve.
Gabrijel je na trenutak prekinuo priču.
- U jednom od naših poslednjih razgovora mi je rekao
da mu je otac oteo detinjstvo. Da je od njega napravio
nakazu.
- Nakazu?
- Da, tako je rekao, ali nije mi bilo jasno šta je time
mislio. Bilo je to malo pre nesreće.
- Nesreće?
- Da.
- Šta se desilo?
- Mislim da je Gudlojguru moglo biti oko dvadeset
godina. Napustio je školu. Odselio se iz Hafnarfjordura.
Skoro smo sasvim izgubili vezu, ali moguće je da ta
nesreća nekako ima veze s njegovom pobunom.
Prouzrokovana tim besom koji se taložio u njemu.
- On se odselio nakon te nesreće?

147
 - Da, koliko sam razumeo.
- Šta se desilo?
- U njihovoj kući bilo je visoko i strmo stepenište. Iz
predsoblja za gornji sprat. Bio sam jednom kod njih.
Usko kružno drveno stepenište. Navodno su Gudlojgur i
otac započeli jednu od svojih svađa, u očevoj radnoj sobi
na gornjem spratu. Došli su do ograde stepeništa i
Gudlojgur ga je, kako sam čuo, gurao sve dok ovaj nije
pao u prostor unutar zavoja stepeništa. Pao je s velike
visine. Više nije ustao. Slomljena kičma. Paralizovan
ispod struka.
- Da li je to bio nesrećni slučaj?
- To je samo Gudlojgur znao. I njegov otac. On i
sestra su ga nakon toga potpuno isključili iz svog života.
Prekinuli su svaku vezu s njim i nisu hteli da čuju za
njega. Po tome bi se moglo zaključiti da je on napao svog
oca. Da to nije bio nesrećni slučaj.
- Kako to da vi znate sve o tome? Ako niste bili u
vezi s njima?
- Po ćelom mestu se pričalo da je Gudlojgur gurnuo
oca niz stepenište. I policija je to ispitivala.
Erlendur je gledao u čoveka.
- Kad ste zadnji put videli Gudlojgura?
- Video sam ga ovde u hotelu, sasvim slučajno.
Nisam znao šta se desilo s njim. Bio sam ovde na večeri s
nekim ljudima, i primetio ga u portirskoj uniformi.
Nisam ga odmah prepoznao. Prišao sam mu i pitao ga da
li me se seća, pa smo se malo ispričali.
- O čemu ste pričali?
- O svemu i svačemu, a u stvari ni o čemu posebno.
Pitao sam ga kako je i u tom smislu. Nije mi mnogo

148
rekao o sebi. Kao da mu je bilo neprijatno da razgovara
sa mnom. Kao da sam ga podsećao na prošlost koju je
hteo da zaboravi. Činilo mi se da ga je sramota što je u
portirskoj uniformi. A možda je nešto drugo bilo u
pitanju. Ne znam. Pitao sam ga za porodicu i rekao mi je
da nije u vezi s njima. Onda smo ostali bez teme za
razgovor i pozdravili se.
- Imate li neku ideju ko bi hteo da ubije Gudlojgura?
- upita Erlendur.
- Nemam, zaista - reče Gabrijel. - Neko ga je napao?
Kako je ubijen?
Pitao je oprezno, s tugom u očima, i nije izgledalo da
pita kako bi mogao da priča o tome kad se vrati kući ili
sretne neko društvo, već da bi saznao kako se završio
život talentovanog dečaka kojeg je on učio pevanju.
- Ne mogu da vam kažem detalje - reče Erlendur. -
To su delikatne informacije za koje ne želimo da se
prečuju zbog istrage.
- Da, naravno - reče Gabrijel. - Razumem. A
policijska istraga… da li ste nešto saznali? Ali šta mi je,
naravno da ne možete da pričate o tome. Ne mogu da
zamislim ko bi hteo da ga ubije, ali ja već odavno nisam
u vezi s njim. Znam samo da je radio ovde u hotelu.
- Radio je ovde godinama kao portir i neka vrsta
domara. I kao Deda Mraz.
Gabrijel uzdahnu.
- Kakva sudbina.
- U njegovoj sobi smo našli samo ove ploče i filmski
plakat na zidu. Film sa Širli Templ iz 1939. godine, zove
se „Mala princeza", ili The Little Princess. Da li znate
zašto je čuvao taj poster ili voleo taj film? U sobi nije

149
bilo ničeg drugog.
- Širli Templ?
- Dečja zvezda.
- To je, naravno, očigledna veza - reče Gabrijel. -1
Gudlojgur i svi oko njega mislili su da je on bio dečja
zvezda. Nikakvu drugu vezu ne vidim.
Gabrijel je ustao, stavio kačket na glavu, zakopčao
kaput i vezao šal oko vrata. Nisu progovorili ni reč za to
vreme. Erlendur je otvorio vrata i ispratio ga na hodnik.
- Hvala vam što ste došli - reče i ispruži ruku.
- Nema na čemu - reče Gabrijel. - To je najmanje što
sam mogao učiniti za vas. I za jadnog dečaka.
Oklevao je kao da je hteo još nešto da kaže, ali nije
znao kako da se izrazi.
- U njemu je bilo neke nevinosti - reče konačno. - Bio
je potpuno bezazlen. Ubedili su ga da je poseban i
jedinstven i da će biti slavan, da će ceo svet čuti za njega.
Hor bečkih dečaka. U ovoj našoj zemlji sve se naduva
izvan svake mere, sada možda više nego ikada pre; to je
karakterna osobina nacije koja nikada ni u čemu ne
pobeđuje. U školi su ga maltretirali jer je bio drugačiji, i
svašta je pretrpeo zbog toga. A onda se ispostavilo da je
on samo normalan dečak, i ceo njegov svet srušio se u
jednoj večeri. Treba za to imati čvrste kosti.
Pozdravili su se i Gabrijel je krenuo niz hodnik.
Erlendur je gledao za njim i činilo mu se kao da je priča
o Gudlojguru Egilsonu potpuno iscrpla starog dirigenta.

Erlendur je zatvorio vrata. Seo je na krevet i razmišljao o

horskom dečaku i kako ga je našao u kostimu Deda
Mraza sa spuštenim gaćama. Pitao se kakav ga je put

150
naneo u taj sobičak i smrt, nakon svih tih godina otkad ga
je život razočarao. Razmišljao je o Gudlojgurovom ocu u
invalidskim kolicima i sa debelim naočarima, o njegovoj
sestri sa oštrim orlovskim nosem i mržnjom prema bratu.
Razmišljao je o debelom direktoru hotela koji mu je dao
otkaz i o šefu recepcije koji se pravio da ga ne zna.
Razmišljao je o osoblju hotela koje nije imalo pojma ko
je Gudlojgur u stvari bio. Razmišljao je o Henriju
Vapšotu, koji je izdaleka došao da pronađe tog horskog
dečaka, jer je Gudlojgur sa svojim nežnim i lepim glasom
kao takav još uvek postojao i nikada neće nestati.
I pre nego što je shvatio šta se dešava, počeo je da
razmišlja o svom bratu.
Stavio je istu ploču na gramofon i legao na krevet.
Sklopio je oči i u mislima se vratio kući.
Možda je to bila i njegova pesma.

151
 15

Kad se Elinborg predveče vratila iz Hafharfjordura,

uputila se odmah u hotel na sastanak s Erlendurom.
Popela se na njegov sprat i pokucala na vrata,
jednom, pa još jednom, jer nije odgovorio, a onda i treći
put. Spremala se da ode kad Erlendur konačno otvori
vrata i pusti je u sobu. Dremao je i bio još uvek u svojim
mislima kad je Elinborg počela da mu priča šta je saznala
u Hafnarfjorduru. Razgovarala je sa bivšim direktorom
osnovne škole, starim čovekom koji se dobro sećao
Gudlojgura. Uz to je njegova pokojna supruga, umrla je
pre deset godina, u svoje vreme bila dobra prijateljica
dečakove majke. Uz njegovu pomoć je ušla u trag trojici
Gudlojgurovih školskih drugara koji su živeli u
Hafnarfjorduru. Jedan od njih je bio na koncertu u
Gradskom bioskopu. Razgovarala je sa bivšim susedima
porodice i ljudima s kojima su se nekada družili.
- U ovoj našoj patuljastoj državi nema mesta za
nekoga ko se bilo čime ističe u masi - reče Elinborg i
sede na krevet. - Niko ne srne biti drugačiji od drugih.
Svi su znali da je Gudlojgura bila određena neka
posebna uloga u životu. On sam nikada o tome nije
pričao, štaviše, nikad nije uopšte pričao o sebi, ali to se
znalo. Učio je da svira klavir i pevanje, prvo ga je otac
podučavao, a onda dirigent dečjeg hora. Posle toga je
odlazio na časove kod poznatog pevača koji se vratio s

152
rada u Nemačkoj. Ljudi su ga neprestano hvalili,
aplaudirali mu, a on se klanjao obučen u belu košulju i
crne pantalone, gospodski i otmeno. Gudlojgur je tako
lepo dete, govorili su ljudi. Čak i peva na pločama.
Uskoro će se proslaviti i u inostranstvu.
Poreklom nije bio iz Hafnarfjordura. Porodica je bila
sa severa i jedno vreme su živeli u Rejkjaviku. Pričalo se
da mu je deda bio orguljaš i da mu je otac u mladim
danima studirao pevanje u inostranstvu. Pričalo se da je
kuću u Hafnarfjorduru kupio od nasleđa, jer mu se otac
obogatio od poslovanja sa američkom vojskom posle
rata. Pričalo se da je nasledstvo bilo toliko da uopšte nije
morao da radi. Ali nije se nikada hvalio svojim
bogatstvom. Nije bio upečatljiva osoba u mestu. U šetnji
sa svojom suprugom skinuo bi šešir kad sretne ljude i
pristojno sve pozdravljao. Pričalo se da je ona ćerka
vlasnika ribarske firme, ali nije se znalo iz kojeg mesta.
Nisu imali mnogo prijatelja u gradiću. Nekoliko prijatelja
koje su imali bili su iz Rejkjavika. Nisu primali goste u
svojoj kući.
Kad bi deca iz susedstva ili školski drugari pitali za
Gudlojgura, obično im je govoreno da ne može da se igra
jer mora da uči ili da vežba klavir ili pevanje. Ponekad je
ipak smeo da izađe s njima, i deca su primetila da nije
bio neobuzdan kao oni i bio je veoma osetljiv. Nikada
nije isprljao odeću, nije skakao u bare, nije umeo da igra
fudbal i izražavao se veoma prefinjenim stilom. Ponekad
je spominjao neke ljude sa stranim imenima. Nekog
Šuberta. Kad su mu dečaci pričali o najnovijim
dogodovštinama likova iz stripova ili filmova koje su
videli, on bi im odgovorio da čita poeziju. Možda ne

153
zbog toga što je sam hteo da čita pesme, nego zato što je
njegov otac mislio da treba da ih čita. Koliko su ga
razumeli, otac je to zahtevao i bio je vrlo strog u pogledu
toga. Svako veče jedna pesma.
Sestra mu je bila drugačija. Jača od njega. Više je
ličila na oca. Otac njoj izgleda nije postavljao iste
zahteve. I ona je učila klavir, i kao i brat počela da peva u
dečjem horu kad je osnovan. Njene prijateljice su pričale
kako je ponekad bila ljubomorna na brata kad ga je otac
hvalio, a čini se da je i majka više volela sina nego ćerku.
Ljudima se činilo da su sin i majka vrlo vezani. Ona je
bila njegov anđeo zaštitnik.
Jednom je jedan od Gudlojgurovih školskih drugara
prisustvovao velikoj diskusiji oko toga da li bi on smeo
da ide napolje da se igra. Otac je, sa svojim debelim
naočarima, stajao na stepeništu, Gudlojgur ispod njega u
prizemlju, a majka kod vrata predsoblja. Govorila je kako
bi trebalo da mu dopuste da se igra napolju. Nije imao
mnogo drugara i retko se dešavalo da neko dolazi po
njega. Mogao je kasnije da nastavi s vežbanjem.
- Da nastavi s vežbanjem! - vikao je otac. - Misliš da
je to nešto što može da se prekine kad god ti padne na
pamet i nastavi kao da se ništa nije dogodilo? Ti pojma
nemaš šta je u pitanju, zar ne? Ti to nikada nećeš
razumeti!
- Ali on je dete - reče majka - i nema mnogo
prijatelja. Ne možeš ga držati stalno unutra kao u
zatvoru. Treba mu dozvoliti da bude dete.
- Nema veze - obrati se Gudlojgur dečaku prilazeći
mu. - Izaći ću možda kasnije. Idi ti, a ja ću posle doći.
Dečak je krenuo napolje i dok su se vrata iza njega

154
zatvarala, čuo je Gudlojgurovog oca kako viče: „Da to
više nikada nisi uradila, da se svađaš sa mnom pred
drugima”.
S vremenom se Gudlojgur još više osamio u školi i
dečaci iz viših razreda počeli su da ga zadirkuju.
Ispočetka bezazleno. Ionako su svi sve zadirkivali, deca
bi se potukla na školskom igralištu ili pravila neke obesti,
ali nakon dve godine, kad je Gudlojgur imao jedanaest
godina, sve zadirkivanje se okrenulo samo prema njemu.
Škola je bila poprilično mala i svi su znali da je
Gudlojgur drugačiji od drugih. Išao je u muzičku školu,
pevao u dečjem horu i nije smeo da se igra s drugom
decom. Bio je bled i bolećiv. Uvek samo kod kuće.
Dečaci iz razreda i iz naselja nisu više odlazili da pitaju
za njega, nego su počeli da ga zadirkuju kad dođe u
školu. Nestala bi mu školska torba, ili bi bila ispražnjena
kad je dohvati. Gurali su ga na ulici. Derali mu odeću.
Tukli ga. Zvali ga ružnim imenima. Nikad ga niko nije
pozivao na rođendan.
Gudlojgur nije znao kako da se odbrani. Nije
razumeo šta se dešava. Otac se žalio direktoru škole, koji
je obećao da će srediti situaciju, iako nije imao autoritet
da to uradi. Gudlojgur je i dalje dolazio iz škole sav
poderan, s ispražnjenom torbom. Otac je razmišljao da li
da ga ispiše iz škole, ili da se možda čak odsele u neko
drugo mesto, ali nije to uradio. Bio je tvrdoglav i nije
hteo da se preda, učestvovao je u osnivanju dečjeg hora i
svideo mu se mladić koji je njim dirigovao, a i bio je
ubeđen da će u njemu Gudlojgur moći da se vežba i
privuče pažnju. Gudlojgur je jednostavno trebalo da istrpi
taj mobing. - Doduše, ta reč i nije postojala u to vreme u

155
islandskom jeziku - dodade Elinborg.
Dečakova reakcija bila je potpuna predaja. Povukao
se i osamio, potpuno se posvetio pevanju i klaviru.
Izgledalo je da je u tome nalazio duševni mir. U muzici
mu je sve išlo od ruke. U njoj se videlo koliko je
sposoban. Ali većinu vremena se osećao loše, a kad mu
je još i majka umrla, činilo mu se kao da ni od njega nije
ostalo ništa.
Kad god su ga ljudi videli, bio je sam. Pokušao bi da
se nasmeši ako vidi decu iz škole. Snimio je ploču o
kojoj je pisano u novinama. Izgledalo je kao da je njegov
otac sve vreme bio u pravu. Od Gudlojgura će ispasti
nešto u životu.
Jedna od njegovih školskih drugarica bila je s
roditeljima na koncertu u Gradskom bioskopu. Kad su
počeli da mu se smeju, ona je zaplakala, gledajući kako
ga sestra i dirigent odvode s pozornice.
A uskoro nakon toga, skoro niko nije znao zašto,
Gudlojgur je dobio nov ružan nadimak.
- Kako su ga zvali? - upita Erlendur.
- Direktor škole nije znao - reče Elinborg - a školski
drugovi su ili rekli da se ne sećaju, ili nisu hteli da kažu.
U svakom slučaju, to je veoma uticalo na Gudlojgura. To
su mi svi rekli.
- Koliko je sati? - upita Erlendur odjednom kao da se
prenuo.
- Mislim da je malo posle sedam - reče Elinborg. -
Što?
- Dođavola, prespavali ceo dan - reče Erlendur
skačući na noge. - Moram da nađem Henrija. Trebalo je
da mu uzmemo uzorak pljuvačke u podne, ali nismo ga

156
našli.
Elinborg baci pogled na gramofon, zvučnike i ploče.
- Jel' valja išta? - upita.
- Neverovatan je - reče Erlendur. - Trebalo bi da ga
poslušaš.
- Idem kući - reče Elinborg. I ona je ustala. - Imaš li ti
zaista nameru da provedeš Božić u hotelu? Zar nećeš
kući?
- Ne znam - reče Erlendur. - Videću još.
- Mogao bi da dođeš kod nas. Znaš da si dobrodošao.
Biće hladne prasetine. I goveđi jezik.
- Ne brini se za mene - reče Erlendur i otvori joj
vrata. - Idi kući, ja ću proveriti šta je s Henrijem.
- A gde je Sigurdur Oli ceo dan? - upita Elinborg.
- Hteo je da proveri sa engleskom policijom imaju li
nekih informacija o Henriju. Sad je verovatno već otišao
kući.
- Zašto je ovde tako hladno?
- Radijator je pokvaren - odgovori Erlendur i zatvori
vrata.
Pozdravili su se kad su sišli u foaje i Erlendur je
otišao da nađe šefa recepcije u njegovoj kancelariji.
Ispostavilo se da Henrija čitav dan niko nije video. Ključ
od njegove sobe nije bio na recepciji, a nije se ni odjavio
iz hotela. Račun nije bio podmiren. Erlendur je znao da je
Henri nameravao da se vrati u London večernjim letom,
ali nije imao nikakve dokaze protiv njega da bi mogao da
ga spreči. Nije se još čuo sa Sigurdurom Olijem. Stajao je
uznemiren u foajeu.
- Možete li me pustiti u njegovu sobu? - upitao je šefa
recepcije.

157
 Šef je odmahnuo glavom.
- Možda je pobegao - reče Erlendur. - Da li znate kad
ide avion za London večeras? U koliko sati?
- Poslepodnevni let je mnogo kasnio - reče šef. Zbog
svog posla je morao da zna sve o rasporedu letova. -
Trebalo bi da poleti oko devet sati.
Erlendur je obavio nekoliko razgovora. Saznao je da
je Henri Vapšot imao kartu za večerašnji let za London,
ali nije se još bio čekirao. Zatim je dao nalog da ga
zaustave na pasoškoj kontroli na aerodromu i vrate u
Rejkjavik. Morao je policiji u Keplaviku da da neki
razlog da ga zadrže. Na trenutak je oklevao razmišljajući
da li da nešto slaže. Znao je da bi novinari poludeli ako
bi rekao istinu, ali nikakva laž mu nije padala na pamet,
tako da je rekao činjenicu, da je Henri pod sumnjom u
istrazi ubistva.
- Zašto ne možete da me pustite u njegovu sobu? -
upitao je Erlendur šefa recepcije još jednom. - Neću ništa
ni taknuti. Samo treba da vidim da li je otišao. Trebaće
mi sto godina da dobijem nalog za pretres. A samo treba
da provirim.
- Sasvim je moguće da se on još nije odjavio - reče
šef, sad već sav ukrućen. - Ima dosta vremena do leta, i
on bi još mogao da se vrati u hotel, uzme prtljag, plati
račun, odjavi se i uhvati autobus za aerodrom. Što ne
sačekate malo?
Erlendur je razmišljao.
- A da li biste mogli da pošaljete spremačicu u sobu,
a ja mogu samo da prođem pored otvorenih vrata? To ne
bi trebalo da bude problem, zar ne?
- Morate da shvatite moj položaj - reče šef recepcije.

158
- Mi pre svega moramo da vodimo računa o interesu
naših gostiju. Oni imaju pravo na privatnost kao da su
kod svoje kuće. Ako prekršim to pravilo, i to se pročuje
ili se spomene u sudskom procesu, naši gosti više neće
moći da imaju poverenja u nas. To je jednostavno tako.
Morate to razumeti.
- Mi istražujemo ubistvo koje se dogodilo upravo
ovde, u vašem hotelu - reče Erlendur. - Zar vam
reputacija već nije otišla dođavola zbog toga?
- Pokažite mi nalog za pretres i neće biti problema.
Erlendur je uzdahnuo i okrenuo se. Izvadio je telefon
i pozvao Sigurdura Olija. Telefon je dosta dugo zvonio
dok se Sigurdur nije konačno javio. Erlendur je čuo
glasove s druge strane linije.
- Gde si ti uopšte? - upita Erlendur.
- U lepinjicama - reče Sigurdur Oli.
- Lepinjicama?
- Pravimo mustre u božićnim lepinjicama. S
Bergtorinom porodicom. To im je tradicija pred Božić. A
ti, jesi li otišao kući?
- Šta si saznao od Engleza o Henriju Vapšotu?
- Još ništa, čekam. Treba da mi jave sutra ujutro. Ima
li nešto novo s njim?
- Rekao bih da neće da nam da uzorak pljuvačke -
reče Erlendur, primetivši kako mu šef recepcije prilazi s
papirom u ruci. - Mislim da pokušava da ode iz zemlje
bez pozdrava. Čujemo se sutra. Pazi da ne isečeš prste.
Erlendur vrati telefon u džep. Šef mu je prišao.
- Palo mi je na pamet da proverim malo tog Henrija
Vapšota - reče on i pruži Erlenduru papir. - Da vam
pomognem. Ne bi trebalo to da radim, ali…

159
 - Šta je to? - upita Erlendur i pogleda papir. Na njemu
je stajalo ime Henrija Vapšota i neki datumi.
- On već tri godine odseda kod nas u hotelu pred
Božić - reče šef. - Ne znam da li vam to išta pomaže.
Erlendur se zagledao u datume na papiru.
- Meni je rekao da mu je ovo prvi dolazak na Island.
- Ne znam ništa o tome - reče šef recepcije. - Ali u
ovom hotelu je već gostovao.
- Ali ne sećate ga se? Da li vam je on stalni gost?
- Ne sećam se da sam upisao njegove podatke. U
hotelu ima preko dvesta soba i oko božićnih praznika je
obično velika gužva, tako da nije čudno da ga nismo
primetili, a osim toga uvek je ostajao kratko. Samo
nekoliko dana. Nisam ga primetio čak ni ovoga puta, ali
setio sam ga se kad sam ga tražio u sistemu. Liči na vas
po jednoj stvari. Ima iste zahteve.
- Kako to mislite, kao ja? Kakve zahteve? - Erlendur
nije mogao da zamisli šta bi zajedničko on i Henri
Vapšot mogli imati.
- I njega je izgleda interesovala muzika.
- Kako to mislite?
- Vidite ovde - reče šef pokazujući na papir. - Mi
zabeležimo ako gosti imaju posebne želje. Mislim, skoro
uvek to zabeležimo.
Erlendur je pogledao šta piše na papiru.
- On je hteo da mu u sobu donesemo muzički uređaj -
reče šef. -1 to ne CD plejer, nego stari krš. Baš kao i vi.
- Đubre lažljivo - prosikta Erlendur, dohvativši se
telefona.

160
161
 16

Te večeri je izdat nalog za hapšenje Henrija Vapšota.

Uhvatili su ga kad se ukrcavao u avion za London.
Odvezen je u pritvor u policijskoj stanici u Hverfisgati, a
Erlenduru je odobren nalog za pretres njegove sobe.
Forenzičari su oko ponoći došli u hotel. Pročešljali su
sobu tražeći oružje kojim je izvršeno ubistvo, ali nisu
našli ništa. Pronašli su samo torbu koju je Vapšot očito
nameravao da ostavi, pribor za brijanje u kupatilu, stari
gramofon sličan onom u Erlendurovoj sobi i nekoliko
engleskih novina i časopisa. Među njima je bio časopis
za muzičke kolekcionare Record Collector.
Stručnjak za otiske prstiju tragao je za nekim
dokazom da je Gudlojgur bio u sobi. Pažljivo je
pregledao ivice stola i kvake na vratima. Erlendur je
stajao na hodniku i pratio rad forenzičara. Pušilo mu se, a
odjednom ga je uhvatila i želja da sedne u svoju fotelju i
čita knjigu, uz čašu šartreza - Božić samo što nije došao.
Hteo je da ide svojoj kući. Ni sam nije znao zašto je
odseo u ovom hotelu smrti. Nije znao šta da radi sam sa
sobom.
Sitan prah koji su forenzičari koristili za traženje
otisaka prstiju rasuo se po podu.
Erlendur je primetio direktora hotela kako se
hodnikom gega prema njemu. U ruci je držao maramicu,
stenjao je i uzdisao. Bacio je pogled u sobu u kojoj su

162
forenzičari radili i nasmešio se širokim osmehom.
- Čuo sam da ste ga uhvatili - reče on, brišući vrat
maramicom. - I da se radi o strancu.
- Gde ste to čuli? - upita Erlendur.
- Pa na radiju - reče direktor. Nije mogao da sakrije
svoju radost, imao je mnogo razloga za nju. Pronašli su
krivca, nije bio Islanđanin i nije bio radnik u hotelu.
Direktor je stenjao: - Na vestima su rekli da je uhapšen
na aerodromu i da je išao za London. Znači, neki Englez?
U tom trenutku je Erlenduru zazvonio telefon.
- Ne znamo još da li je on ubica - reče i javi se na
telefon.
- Ne moraš da dolaziš u stanicu - reče Sigurdur Oli. -
Zasad.
- Šta, ispekao si lepinjice? - upita Erlendur i udalji se
malo od šefa hotela.
- Pijan je - reče Sigurdur Oli. - Henri Vapšot. Nema
vajde od razgovora s njim sada. Najbolje bi bilo da ga
pustimo da odspava i ispitamo ga sutra ujutro.
- Da li je pravio neki cirkus?
- Ne, nikakav. Slušao je bez red. Zaustavljen je na
pasoškoj kontroli i smešten u sobu za pretragu. Policajci
su ga posle odvezli direktno za Rejkjavik. Bez galame.
Navodno je bio vrlo miran i zaspao u putu. Eno ga sada
spava u ćeliji.
- Navodno se o tome čulo na vestima - reče Erlendur.
- Da je uhapšen.
Pogledao je u direktora hotela. - Neki se nadaju da
smo uhapsili pravog čoveka.
- Nosio je samo ručni prtljag. Veliku akten-tašnu.
- Šta je nosio u njoj?

163
 - Gramofonske ploče. Stare. Kao onaj vinilski krš
koji smo našli u podrumskoj sobi u hotelu.
- Misliš ploče s Gudlojgurom?
- Da, tako mi se čini. Nekoliko primeraka. I još nekih
drugih ploča. Možeš da pogledaš sutra.
- Znam da je tražio Gudlojgurove ploče.
- Možda mu je uspelo - reče Sigurdur Oli. - Da se
nađemo u stanici sutra ujutro?
- Treba da mu uzmemo uzorak pljuvačke - reče
Erlendur.
- Ja ću se pobrinuti za to - reče Sigurdur Oli i time su
završili razgovor.
Erlendur je vratio telefon u džep.
- Da li je priznao? - upita direktor hotela. - Da li vam
je priznao?
- Da li ga se sećate kad je pre odsedao u hotelu?
Henrija Vapšota. Englez. Šezdesetih godina. Rekao mi je
da mu je to prva poseta Islandu, a onda se ispostavilo da
je već nekoliko puta odsedao u ovom hotelu.
- Ne sećam se nikog s tim imenom. Imate li možda
njegovu sliku?
- Nemam, moraću da je nabavim. Da se raspitam kod
osoblja da li im je poznat. Možda će ga se neko setiti.
Nema veze ako je nebitno, sve će nam informacije dobro
doći.
- Valjda ćete uspeti brzo da završite čitavu stvar -
reče direktor uz dubok uzdah. - Već je nekoliko
rezervacija otkazano zbog ubistva. Uglavnom islandskih.
Vesti još nisu stigle do stranaca. Ali imamo manje gostiju
na švedskom stolu i manje rezervacija. Šta mi je trebalo
da mu dozvolim da živi u podrumu. Eto šta se desi kad

164
imaš dobru dušu. Dođavola s dobročinstvom.
- Ta vaša dobra duša se nadaleko vidi - reče Erlendur.
Direktor ga je pogledao, ne znajući da li mu se ruga
ili ne, ali Erlendur se pravio lud. Šef forenzičarske ekipe
je izašao na hodnik, pozdravio direktora i povukao
Erlendura na stranu.
- Sve izgleda uobičajeno za gosta u maloj hotelskoj
sobi u Rejkjaviku - reče šef. - Nismo našli nikakvo oružje
na noćnom stočiću, ako si se tome nadao. Nema ni
krvave odeće u koferu niti ičeg drugog što bi ga moglo
povezati s čovekom u podrumu. Otisaka prstiju koliko
hoćeš. Ali očito je da je čovek pobegao. Soba je izgledala
kao da je samo trknuo u kafanu. Aparat za brijanje je
uključen u struju. Par cipela na podu, a i papuče. Jedino
to možemo sa sigurnošću da zaključimo. Negde mu se
žurilo. Od nečega je bežao.
Šef se vratio u sobu, a Erlendur je prišao direktoru
hotela.
- Ko sprema sobe u ovom hodniku? - upita. - Ko ima
pristup? Da li žene ili muškarci koji spremaju kod vas
dele posao po spratovima?
- Znam ko sprema ove sobe. To su samo žene, iz
nekog razloga u tom poslu nema muškaraca.
U glasu mu se čula ironija, kao da je po njegovom
mišljenju očito da je spremanje ženski posao.
- Znači, ko sprema? - upita Erlendur.
- Pa, recimo, devojka s kojom ste već razgovarali.
- S kojom sam ja razgovarao?
- Ona iz podruma - reče direktor. - Koja je prva našla
leš. Devojka koja je našla ubijenog Deda Mraza. Ovo je
njen hodnik.

165
 Eva Lind je čekala oca pred njegovom sobom, dva
sprata ispod Vapšotovog hodnika. Sedela je na podu,
naslonjena na zid, s bradom na kolenima. Erlenduru se
činilo da spava. Digla je glavu kad joj je prišao i ispružila
noge.
- Kako volim da te posećujem ovde u hotelu - reče. -
Što već jednom ne odeš kući?
- Uskoro ću - reče Erlendur. -1 meni je već dosadila
ova zgradurina.
Provukao je karticu kroz prorez na kvaci i otvori
vrata. Eva Lind skoči na noge i uđe za njim u sobu. Kad
je zatvorio vrata, bacila se na njegov krevet. On je seo na
stolicu kraj malog pisaćeg stola.
- Kako ide biznis? - upita Eva ležeći na stomaku
zatvorenih očiju, kao da je htela da zaspi.
- Sporo - reče Erlendur - i dosta više s tim biznisom.
Što ne možeš lepo da pitaš: kako ide slučaj?
- Ma hajde - reče Eva Lind i,dalje zatvorenih očiju.
Erlendur se nasmešio. Gledao je svoju ćerku na tom
krevetu i razmišljao kakav je roditelj mogao biti. Da li bi
očekivao mnogo od nje? Upisao je na balet? Podsticao je
da svira klavir? Nadao se da je ona neki mali genijalac?
Da li bi je udario da je razbila flašu njegovog omiljenog
likera?
- Gde si odlutao? - upita ona još uvek zatvorenih
očiju.
- Nigde, ovde sam - reče Erlendur umorno.
- Što ćutiš?
- Šta da kažem? Što moram uvek nešto da pričam?
- Recimo, šta radiš u ovom hotelu. Stvarno.
- Ne znam ni sam. Nije mi se išlo u moj stan. Ovo je

166
mala promena.
- Promena? Ima li razlike između blejanja ovde u
sobi i blejanja kod kuće? Sam sa sobom.
- Hoćeš da čuješ malo muzike? - upita Erlendur ne bi
li skrenuo pažnju sa sebe. Počeo je da joj priča o slučaju,
detalj po detalj, kako bi i sam sebi stvorio neku sliku o
svemu. Rekao joj je za devojku koja je pronašla nožem
izbodenog Deda Mraza, koji je nekad davno bio
talentovan pevač u dečjem horu i koji je snimio dve ploče
o koje su se sada otimali kolekcionari. Imao je jedinstven
glas.
Dohvatio je ploču koju još nije bio preslušao. Na njoj
su bila dva psalma; bilo je očito da je izašla pred Božić.
Na omotu ploče bio je Gudlojgur, široko se smešio s
kapom Deda Mraza na glavi. Erlendur je razmišljao o
ironiji sudbine. Stavio je ploču na gramofon i sobom se
razlegao lep i ujedno tužan glas horskog dečaka. Eva
Lind otvori oči i uspravi se na krevetu.
- Neverovatno - reče.
- Jelda da je predivan?
- U životu nisam čula dete koje tako lepo peva - reče
Eva. - Mislim da nisam nikad čula nikog da tako lepo
peva.
Bez reči su odslušali pesmu. Erlendur je zatim
okrenuo ploču i pustio psalm s druge strane. Poslušali su
i njega, a Eva Lind je tražila da ga ponovo pusti.
Erlendur joj je ispričao o Gudlojgurovoj porodici, o
njegovom koncertu u Gradskom bioskopu, kako više od
trideset godina nije bio u vezi sa ocem i sestrom i o
engleskom kolekcionaru koji je pokušao da pobegne iz
zemlje, a kojeg su zanimali samo horski dečaci. Rekao

167
joj je kako su Gudlojgurove ploče danas veoma
dragocene.
- Misliš da je zbog toga ubijen? - upita Eva Lind. -
Zbog ploča? Zato što su sad na ceni?
- Ne znam.
- Koliko ih ima?
- Mislim da ih nema mnogo - reče Erlendur. - Valjda
su zato na ceni. Kolekcionari uvek traže raritete. Ali to
uopšte nema veze s tim. Možda ga je ubio neko ovde u
hotelu, neko ko nije ništa znao o horskom dečaku.
Erlendur je odlučio da joj ne kaže kako su našli
Gudlojgura. Znao je da se bavila prostitucijom dok se
drogirala i da je znala sve o tome u Rejkjaviku. Ali ipak
je oklevao da započne razgovor na tu temu. Ona je živela
svojim životom za koji on nije nikada mogao ništa da joj
prigovori. Međutim, pala mu je na pamet mogućnost da
je Gudlojgur možda platio za tako nešto u hotelu, i
odlučio da je pita je U znala nešto o prostituciji u hotelu.
Eva Lind pogleda oca.
- Jadan čovek - reče ona, ne odgovorivši na njegovo
pitanje. Još uvek je razmišljala o horskom dečaku. -
Sećam se jedne devojčice iz moje škole. Još iz osnovne
škole. Zvala se Vala Dog. Možda je se sećaš? Bila je jako
popularna. Pevala je božićne pesme. Slatka mala
devojčica, plave kose.
Erlendur je odmahnuo glavom.
- I ona je bila dečja zvezda. Pevala je u dečjim
emisijama i u drugim programima na televiziji, imala je
vrlo lep glas. Otac joj se nešto bavio zabavnom
muzikom, ali mama joj je bila skroz luda i bila je
ubeđena da će od nje napraviti veliku zvezdu. Malu su

168
svi zadirkivali zbog toga. Bila je jako draga i nimalo
uobražena, ali večito su je maltretirali. Neverovatno kako
su ljudi zavidljivi i zli ovde kod nas. Toliko su je
maltretirali u školi da se ispisala i počela da radi. Često
sam je viđala kad sam počela da se drogiram, bilo je
strašno videti je. Bila je u gorem stanju od mene. Propala
i zaboravljena. Jednom mi je rekla da joj je to bilo
najgore.
- Što je bila dečja zvezda?
- Da, to ju je potpuno uništilo. Nije se nikad izvukla
iz te uloge. Nije joj bilo dozvoljeno da bude ono šta jeste.
Majka joj je bila vrlo dominantna. Niko nikad nije nju
pitao šta je ona htela. Volela je da peva i da nastupa, ali
nije razumela druge stvari koje su se dešavale oko nje.
Morala je uvek biti samo ta mala slatka devojčica iz
dečjih emisija. Smela je da ima samo jednu dimenziju.
Bila je mala slatka Vala Dog. A upravo zbog toga su je
zadirkivali, što ona nije mogla da razume sve dok nije
odrasla. Onda joj je postalo jasno da od nje nikad neće
biti ništa, da će ona uvek ostati samo mala slatka lutka
koja peva obučena u male slatke haljine. Da nikada neće
postati svetski poznata pevačica, kao što ju je majka uvek
ubeđivala.
Eva Lind prekide s pričom i pogleda oca.
- Potpuno je upropašćena. Rekla je da je mobing bio
najgori, osećala se kao govno. Čovek o sebi ima isto
mišljenje kao i oni koji ga muče.
- Gudlojgur je verovatno bio u sličnoj situaciji - reče
Erlendur. - Mlad se odselio od kuće. Deci je sigurno
veoma teško da prežive tako nešto.
Ćutali su.

169
 - Naravno da u hotelu ima prostitutki - reče Eva Lind
odjednom i baci se ponovo na krevet. - Šta, misliš da
nema?
- Šta znaš o tome? Da li bi mogla da mi pomogneš
oko toga?
- Prostitutki ima svugde. Možeš ih naručiti telefonom
i one te sačekaju u hotelu. To su prefinjene kurve. Za
sebe ne kažu da su kurve, kažu da su „pratilje".
- Da li znaš neke koje rade ovde u hotelu? Devojke ili
žene?
- Ne moraju sve biti Islanđanke. Neke su možda
uvezene. Dođu kao turisti na nekoliko nedelja, ne treba
im viza za to. Onda dođu ponovo, recimo, nakon šest
meseci.
Eva Lind pogleda u oca.
- Probaj da pitaš Stinu. Ona mi je drugarica. Zna sve
o tome. Misliš da ga je ubila neka prostitutka?
- Ne znam.
Ćutali su dalje. Napolju su kroz mrak svetlucale
pahulje u padu. Erlenduru je palo na pamet da u Bibliji
piše nešto o snegu, o gresima i snegu, i pokušao je da se
seti citata: ako gresi vaši budu kao skerlet, pobeleće
poput snega.
- Mislim da ću poludeti - reče Eva Lind. U glasu joj
nije bilo napetosti. Nikakvog zanosa.
- Možda ne možeš sama da se boriš sa svim tim - reče
Erlendur. On ju je već i ranije podsticao da potraži
pomoć. - Možda ti treba neko ko će ti pomoći.
- Nemoj sad da počinješ s nekim psihološkim
glupostima - reče Eva.
- Nisi se još oporavila i očito je da se osećaš loše, i

170
opet će ti se desiti da tražiš utehu po starom sistemu, i
onda ćeš opet završiti u istom paklu iz kojeg pokušavaš
da se izvučeš.
Malo je falilo da Erlendur kaže ono o čemu dosad
nije mogao da razgovara sa svojom ćerkom.
- Uvek isto popovanje - reče Eva Lind i ustade već
iznervirana.
Odlučio je da kaže, pa šta bude da bude.
- Izneverićeš svoje mrtvo dete.
Eva Lind je gledala u oca očima crnim od besa.
- Druga mogućnost koju imaš jeste da se suočiš s tim
jebenim životom, kao što ga sama zoveš, i da trpiš muke
koje su deo njega. Da trpiš bol kao što ga svi mi trpimo,
uvek, da bismo mogli da preživimo i da bismo u njemu
mogli da pronađemo neku radost i mogli da uživamo u
njoj i u sreći što smo na kraju krajeva ipak živi.
- Pazi ko priča! Nisi u stanju vlastitoj kući da odeš za
Božić jer tamo nema ničega! Ničega, i ti se ne usuđuješ
da odeš u vlastiti stan jer znaš da te čeka samo ta jazbina
i nisi u stanju više u nju da se zavlačiš.
- Ja sam uvek kod kuće za Božić - reče Erlendur.
Eva Lind je oklevala. Nije ga razumela.
- O čemu pričaš?
- O onome što je najgore u vezi s Božićem - reče
Erlendur. - Ja se uvek vraćam kući.
- Ne razumem - reče Eva Lind i otvori vrata. - Nikad
te neću razumeti.
Zalupila je vrata za sobom. Erlendur je ustao s
namerom da krene za njom, ali se predomislio. Znao je
da će se vratiti. Prišao je prozoru i gledao svoj odraz na
staklu, sve dok nije progledao kroz njega u mrak i

171
svetlucave pahulje.
Zaboravio je da je nameravao da se vrati kući, u
jazbinu, kako je Eva Lind zvala njegov stan. Odmaknuo
se od prozora i stavio Gudlojgurovu ploču na gramofon,
legao na krevet i slušao dečaka koji je mnogo godina
kasnije svoj život završio ubijen u sobičku u hotelskom
podrumu, zaboravljen od svih. Razmišljao je o gresima
belim kao sneg.

172
ČETVRTI DAN

173
 17

Probudio se sutradan rano ujutro i primetio da je ćelu noć

spavao u odeći nepokriven. Trebalo mu je dugo vremena
da se razbudi. Sanjao je oca, i taj san ga je pratio u
mračno jutro. Pokušao je da ga zapamti, ali ostao je samo
poneki detalj: njegov otac, mlad i jak, smešio mu se u
pustoj šumi.
Hotelska soba bila je mračna i hladna. Do svitanja je
bilo još nekoliko sati. Nastavio je da leži i razmišlja o
snu, svom ocu i bratovoj pogibiji. Kako je ta tragedija
napravila rupu u njegovom svetu. I kako je ta rupa stalno
rasla, a on je stajao na njenoj ivici, gledajući u prazninu,
spremnu da ga proguta kad bi pao u nju.
Uspeo je da se otrese tih misli i razmišlja o zadacima
koji su bili pred njim. Šta je Henri Vapšot skrivao? Zašto
je lagao i dao se u bezizlazan beg, pijan i bez prtljaga.
Erlenduru je to ponašanje bilo misterija. Ali ubrzo su mu
misli odlutale prema dečaku u bolnici i njegovom ocu;
slučaj na kojem je Elinborg radila i o kojem mu je pričala
do najsitnijih detalja.

Elinborg je pretpostavljala da je dečak zlostavljan i pre

ovog slučaja, a sve je ukazivalo na mogućnost da se to
dešavalo kod kuće. Otac je bio pod sumnjom. Tražila je
da ga drže u pritvoru dok se slučaj istražuje. Bez obzira
na glasne proteste oca i njegovog advokata, dobijen je

174
nalog za nedelju dana pritvora. Kad je nalog za pritvor
odobren, Elinborg je došla po oca sa četiri policajca u
uniformi i dovela ga u policijsku stanicu u Hverfisgati.
Sprovela ga je dugim zatvorskim hodnikom i sama
zatvorila vrata njegove ćelije. Otvorila je prozorčić na
vratima i pogledala u čoveka koji je još stajao na istom
mestu gde ga je ostavila, okrenut leđima prema njoj,
pogrbljen i nekako bespomoćan, kao što to obično biva s
ljudima koji su silom odvojeni od sveta i zatvoreni kao
životinje u kavezu.
Polako se okrenuo prema njoj i pogledao je u oči kroz
prorez na metalnim vratima. Elinborg zatvori prozorčić.
Počela je da ga saslušava sledećeg dana rano ujutro.
Erlendur je takođe prisustvovao, ali Elinborg je vodila
glavnu reč. Sedeli su nasuprot ocu u prostoriji za
saslušavanje. Na stolu između njih bila je pepeljara,
zašrafljena za ploču. Otac je bio neobrijan, u izgužvanom
odelu, iznošenoj beloj košulji zakopčanoj do vrata, sa
savršeno vezanom kravatom, kao da je njena uloga bila
da sačuva ono što je ostalo od njegovog samopoštovanja.
Elinborg je uključila magnetofon i unela podatke o
saslušanju, ko prisustvuje i evidencioni broj slučaja. Bila
je dobro pripremljena. Videla se sa dečakovim razrednim
starešinom, koji joj je rekao za njegovu disleksiju,
odsustvo koncentracije i slab uspeh u školi. Razgovarala
je i sa svojom prijateljicom psihologom, koja joj je
objasnila termine kao što su razočaranje, stres i
poricanje; s dečakovim prijateljima, susedima, rodbinom
- svima za koje je mislila da znaju nešto o dečaku i
njegovom ocu.
Čovek nije hteo ništa da prizna. Rekao je da ga

175
policija maltretira, da će ih tužiti i nije hteo da odgovara
na njihova pitanja. Elinborg je pogledala u Erlendura.
Čuvar je došao po zatvorenika i odveo ga u ćeliju.
Nakon dva dana ponovo su zakazali saslušanje.
Advokat mu je doneo udobniju odeću i sada je bio
obučen u farmerke i majicu kratkih rukava, skupe marke
s nekim vezom na grudima koji je nosio kao medalju za
besmisleno skupu kupovinu. Potpuno je promenio stav.
Kao što to obično biva, tri dana provedena u pritvoru
načela su njegovu aroganciju, i shvatio je da samo od
njega zavisi hoće li i dalje čamiti u ćeliji ili ne.
Elinborg je tražila da ga bosonogog dovedu na
saslušanje. Bez ikakvog objašnjenja su mu uzeli čarape i
cipele. Pokušao je da sakrije noge pod stolom kad je seo
ispred njih.
Elinborg i Erlendur su kao i prošli put sedeli
nepomično pred njim. Iz magnetofona se čulo tiho
zujanje.
- Razgovarala sam s razrednim starešinom vašeg sina
- reče Elinborg. - Nastavnica je naglasila da su vaši
razgovori s njom poverljive prirode, međutim, želela je
da pomogne detetu i da pomogne nama u istraživanju
ovog krivičnog dela. Rekla mi je da ste ga jednom fizički
napali pred njom.
- Da sam ga napao! Samo sam ga lagano ošamario.
Kakav fizički napad. Bio je nevaljao. Nemiran. On je
teško dete. Vi to ne možete razumeti. Taj pritisak.
- I vi, znači, mislite da je u redu da ga zbog toga
kažnjavate?
- Mi smo dobri drugari, moj sin i ja - rekao je otac. -
Volim ga. Samo se ja brinem o njemu. Njegova majka…

176
 - Znam sve o njegovoj majci - reče Elinborg. -
Razumem da može biti teško biti samohrani roditelj. Ali
to što ste vi njemu uradili je… neopisivo.
Otac je sedeo u tišini.
- Ništa mu ja nisam uradio - reče konačno.
Elinborg je prekrstila noge i svojim cipelama s tvrdim
đonom i oštrim ivicama slučajno udarila čoveka u bose
noge, a on zastenja od bola.
- Oprostite - reče Elinborg.
Pogledao ju je s bolnim izrazom na licu. Nije mu bilo
jasno da li ga je namerno povredila.
- Nastavnica mi je rekla da ste malom postavljali
nerealne zahteve - reče Elinborg, kao da se ništa nije
dogodilo. - Da li je to tačno?
- Šta su nerealni zahtevi? Da želim da završi školu i
da nešto ispadne od njega.
- To razumem - reče Elinborg. - Ali on ima osam
godina, disleksičan je i veoma malo fali da možda dobije
dijagnozu hiperkinetičkog poremećaja. Ni vi nemate ni
srednju školu.
- Ali imam vlastitu firmu.
- Koja je bankrotirala. Skoro pa ste izgubili kuću,
džip, sve bogatstvo koje vam je dalo neki položaj u
društvu. Svi vas uvažavaju. Vi ste glavna faca kad se
sretnete sa starim drugarima. Ili kad idete s prijateljima
da igrate golf u inostranstvu. Sve ćete to izgubiti. To
mora da vas mnogo frustrira, a uz to vam je žena na
psihijatriji, a sin loš đak. Sve vam se nakupilo, i nije čudo
da ste pukli kad vam sin, koji verovatno ceo život prosipa
mleko i lomi tanjire, onda još razbije flašu likera na
mermernom podu u dnevnoj sobi.

177
 Otac je pogleda u oči. Bez ikakve reakcije.
- Moja žena nema nikakve veze s tim - reče.
Elinborg je posetila ženu u psihijatrijskoj
bolnici,,Klepur“. Bolovala je od šizofrenije i s vremena
na vreme je morala da ide u bolnicu, kad ima
halucinacije i bude skrhana glasovima u glavi. Elinborg
nije mogla ništa od nje da dozna jer je bila na jakim
lekovima. Samo je sedela ljuljajući se napred-nazad i
pitala Elinborg da li ima cigaretu. Nije joj bilo jasno
zašto je došla da je vidi.
- Ja se trudim koliko mogu da ga vaspitam kako treba
- reče otac u prostoriji za saslušavanje.
- Tako što ga bodete iglama.
- Zaveži.
Elinborg je razgovarala sa očevom sestrom, koja je
rekla da su joj se njegove vaspitne metode ponekad činile
pregrubim. Navela je za primer jedan događaj kojem je
prisustvovala kod njih. Dečak je imao četiri godine i
žalio se da se ne oseća dobro, bio je plačljiv i njoj se
činilo da možda ima grip. Njen brat je izgubio strpljenje
jer ga je mali gnjavio i podigao ga u naručje.
- Šta ti je? - grubo je upitao dečaka.
- Ništa - reče dete tiho i oklevajući, kao da se predaje.
- Onda prestani da cmizdriš.
- Dobro.
- Znači šta ti je onda?
- Ništa.
- Sve je u redu?
- Da.
- U redu. Ne cmizdri se bez razloga.
Otac nije menjao izraz lica dok mu je Elinborg

178
prepričavala to što je čula od njegove sestre.
- Moja sestra i ja nismo u dobrim odnosima - reče. -
Ne sećam se toga.
- Da li ste vi istukli svog sina tako da je završio u
bolnici? - upita Elinborg.
Otac je gledao u nju.
Elinborg je ponovila pitanje.
- Ne - reče on. - Nisam. Kakav bi otac to uradio?
Napadnut je u školi.
Dečak je otpušten iz bolnice. Služba za zaštitu dece
smestila ga je u hraniteljsku porodicu i Elinborg je nakon
saslušanja otišla da ga poseti. Sela je kraj njega i pitala ga
kako se oseća. On nije progovorio ni reč u njenom
prisustvu od njihovog prvog susreta, ali sada joj se činilo
kao da hoće da joj kaže nešto.
Pročistio je grlo, nesiguran.
- Fali mi moj tata - reče plačljivim glasom.

Erlendur je doručkovao u trpezariji hotela kad je video

kako prema njemu idu Sigurdur Oli i Henri Vapšot. Iza
njih su dva detektiva sela za sto. Engleski kolekcionar
ploča izgledao je još neurednije nego obično, čupave
kose i izmučenog izraza lica, koje je pokazivalo potpuno
poniženje i izgubljenu borbu s mamurlukom i zatvorom.
- Šta se dešava? - upita Erlendur i ustade. - Što si ga
doveo ovamo? I što nije u lisicama?
- Lisicama?
- Na rukama.
- Misliš da su potrebne?
Erlendur pogleda u Vapšota.
- Nisam više mogao da te čekam - reče Sigurdur Oli.

179
- Možemo da ga držimo u pritvoru samo do večeras, tako
da moraš što pre da odlučiš da li ćeš ga optužiti ili ne. A i
on je hteo da se vidi s tobom. Neće da priča sa mnom.
Kaže da hoće samo s tobom da razgovara. Kao da ste
drugari iz mladosti. Ne traži da ga pustimo, nije tražio
advokata ni pomoć iz ambasade. Rekli smo mu da ima
pravo na pomoć iz svoje ambasade, ali on samo
odmahuje glavom.
- Jesi li dobio neke informacije o njemu iz Engleske?
- upita Erlendur i pogleda u Vapšota, koji je spuštene
glave stajao iza Sigurdura Olija.
- Proveriću sad kad ga ti preuzmeš - reče Sigurdur
Oli, jer još nije ništa uradio na tome. - Javiću ti ako
nađem nešto.
Sigurdur Oli se pozdravio s Vapšotom, popričao
nakratko s detektivima i otišao. Erlendur je Englezu
ponudio da sedne. Vapšot se pokunjeno spusti na stolicu.
- Nisam ga ja ubio - reče tiho. - Ja nikad ne bih
mogao da ga ubijem. U životu nisam nikoga ubio, ni
muvu nisam u stanju da ubijem, a kamoli tog divnog
horskog dečaka.
Erlendur je gledao u Vapšota.
- Mislite Gudlojgura?
- Da - reče Vapšot. - Naravno.
- On odavno nije bio horski dečak - reče Erlendur. -
Gudlojgur je imao skoro pedeset godina i igrao je Deda
Mraza na priredbama.
- Vi to ne razumete - reče Vapšot.
- Ne - reče Erlendur. - Možda mi možete objasniti.
- Nisam bio u hotelu kad je ubijen - reče Vapšot.
- Gde ste bili?

180
 - U potrazi za pločama.
Vapšot podiže pogled i na licu mu se pojavi trag
osmeha.
- Razgledao sam to što vi Islanđani bacate. U
prodavnici starih stvari. Gledao sam šta se baca na otpad.
U reciklaži. Čuo sam da su skoro dobili imovinu iz neke
ostavštine i da je tamo bilo gramofonskih ploča koje bi
završile na otpadu.
- Od koga?
- Šta od koga?
- Od koga ste čuli za tu ostavštinu?
- Od radnika. Dam im malu nagradu ako mi jave. Dao
sam im svoju vizitkartu. Već sam vam to rekao. Obilazim
antikvarijate, viđam se s drugim kolekcionarima i idem
na buvljake. Kolaportid, to je vaš glavni buvljak, zar ne?
Radim sve što svi kolekcionari rade, pokušavam da
pronađem vredne stvari.
- Da li ste bili s nekim kad je Gudlojgur ubijen? S
kim bismo mogli da porazgovaramo?
- Nisam - reče Vapšot.
- Ali neko mora da se seća da vas je video na tim
mestima.
- Pretpostavljam da je tako.
- Jeste li našli nešto zanimljivo? Neke horske dečake?
- Nisam. Ovoga puta nisam ništa pronašao.
- Zašto ste onda bežali? - upita Erlendur.
- Išlo mi se kući.
- I zato ste ostavili sve stvari u hotelu?
- Da.
- Osim nekoliko Gudlojgurovih ploča.
- Da.

181
 - Zašto ste me lagali da vam je ovo prvi dolazak na
Island?
- Ne znam ni sam. Nisam hteo da skrećem pažnju na
sebe. Nemam nikakve veze s tim ubistvom.
- Ali to sada ne izgleda tako. Valjda vam je to bilo
jasno. Kad ste lagali. Moralo vam je biti jasno da ću sve
saznati. Da ću pronaći da ste već odsedali ovde u hotelu.
- Ja nemam nikakve veze s ubistvom.
- Sada ste me upravo uverili da imate veze s tim.
Niste hteli da privučete pažnju na sebe.
- Nisam ga ja ubio.
- Kakav je bio vaš odnos s Gudlojgurom?
- Već sam vam to rekao, i ništa nisam slagao.
Zainteresovao sam se za njegovo pevanje i za ploče koje
je snimio kao horski dečak. Stupio sam u kontakt s njim
kad sam čuo da je još živ.
- Zbog čega ste lagali? Već ste nekoliko puta bili na
Islandu, odsedali u ovom hotelu, i sigurno ste se već
susreli s Gudlojgurom.
Vapšot je razmišljao.
- To se mene ništa ne tiče. Mislim, ubistvo. Kad sam
čuo šta se desilo uplašio sam se da ćete saznati da sam ga
poznavao. Sve me više hvatao strah i morao sam sebe da
prisilim da ne pobegnem odmah i ne privučem time
pažnju na sebe. Morao sam da čekam nekoliko dana, ali
na kraju me je uhvatila panika i pobegao sam.
Jednostavno su mi popustili živci. Ali nisam ga ja ubio.
- Šta znate o Gudlojgurovom životu? - upita
Erlendur.
- Ne znam mnogo.
- Zar kolekcionari ne traže informacije o onome što

182
sakupljaju? Hoćete da kažete da vi to niste radili?
- Ne znam mnogo - reče Vapšot. - Znam da mu se
desilo da je izgubio glas na koncertu, da je izdao samo
dve ploče, da se posvađao s ocem i…
- Čekajte malo, kako ste saznali kako je umro?
- Kako to mislite?
- Gostima hotela je rečeno da se radi o nesreći ili
srčanom udaru, a ne o ubistvu. Kako ste vi saznali da je
ubijen?
- Kako sam saznao? Pa vi ste mi to rekli.
- Da, ja sam vam to rekao i vi ste bili kao jako
iznenađeni, toga se sedam, ali sada mi kažete da ste se,
kada ste čuli za ubistvo, uplašili da ćemo vas mi povezati
sa slučajem. Znači, čuli ste o tome pre nego što smo se
nas dvojica videli. Pre nego što smo vas povezali sa
slučajem.
Vapšot se zapiljio u njega. Erlendur je poznavao
situacije kad su njegovi sagovornici pokušavali da kupe
vreme, i dozvolio je Vapšotu da se sabere. Dvojica
policajaca sedela su na podesnoj razdaljini. Erlendur je
kasno došao na doručak i trpezarija je sada bila skoro
prazna. U daljini je primetio visoku kapu kuvara koji je
poludeo kad je trebalo da da uzorak pljuvačke. Setio se
Valgerdur. Laborantkinje. Šta li ona sad radi? Bocka
plačljivu decu koja pokušavaju da je šutnu?
- Da li vas dvojicu veže možda nešto drugo osim
interesovanja za ploče? - upita.
- Nisam hteo da se petljam u to - reče Vapšot.
- Šta tajite od nas? Zašto niste hteli da zovemo
britansku ambasadu? I zašto ste odbili advokata?
- Čuo sam kako ljudi pričaju o tome u lobiju.

183
Hotelski gosti. Pričalo se da je ubijen. Neki Amerikanci
su pričali o tome. Tako sam saznao. I brinulo me da ćete
nas povezati i da ću se naći upravo u ovoj situaciji u
kojoj sam sada. Zbog toga sam pobegao. Eto zašto.
Erlendur se setio Amerikanca Henrija Bartleta i
njegove žene. Sindi, tako se predstavila Sigurduru Oliju,
sva jedan veliki osmeh.
- Koja je vrednost Gudlojgurovih ploča?
- Kako to mislite?
- Mora da su veoma vredne kad ste došli ovamo
usred zime da ih kupite. Koja im je cena? Jedna ploča,
koliko košta?
- Ako hoćete da prodate ploču, onda je stavite na
aukciju, može i na internetu. Nemoguće je proceniti po
kojoj će se ceni na kraju prodati.
- Ali otprilike. Šta mislite, koliko biste dobili za nju?
Vapšot je razmišljao.
- Stvarno ne mogu da kažem.
- Da li ste se videli s Gudlojgurom pre nego što je
umro?
Henri Vapšot je oklevao.
- Jesam - reče konačno.
- Ceduljica koju smo našli kod njega, na kojoj je
pisalo 18:30, to je bio vaš sastanak?
- To je bilo dan pre nego što je ubijen. Našli smo se u
njegovoj sobi na kratkom sastanku.
- O čemu?
- O njegovim pločama.
- Kako mislite o njegovim pločama?
- Hteo sam da vidim da li je imao još ploča, već dugo
me to interesovalo. Zanimalo me je da li je tih nekoliko

184
mojih primeraka i onih za koje sam znao kod drugih
kolekcionara bilo sve. Iz nekog razloga nije hteo da mi
kaže. Prvi put sam ga pitao o tome u pismu još pre
nekoliko godina, i onda opet kad sam se prvi put sreo s
njim pre tri godine.
- I šta, da li je imao još ploča?
- Nije hteo da mi kaže.
- Mislite da je znao koliko vrede?
- Dosta otvoreno sam mu to objasnio.
-1 koliko vrede?
Henri nije odgovorio odmah.
- Kad sam se sreo s njim pre otprilike dva-tri dana,
počeo je da popušta - reče konačno. - Hteo je da
razgovara sa mnom o svojim pločama. Ja…
Henri je i dalje oklevao. Bacio je pogled iza sebe na
policajce koji su ga čuvali.
- Dao sam mu pola miliona.
- Pola miliona?
- Kruna. Kao uplatu ili…
- Rekli ste mi da se ne radi o velikim iznosima.
Vapšot je slegnuo ramenima i Erlenduru se učinilo da
se smeška.
- Znači, lagali ste - reče Erlendur.
-Da.
- Uplatu za šta?
- Za sve ploče koje je imao. Ako je uopšte i imao
neke.
- I dali ste mu pare kad ste ga zadnji put videli iako
niste znali ima li ploče ili nema?
-Da.
- I šta se onda desilo?

185
 - Onda je ubijen.
- Mi nismo našli nikakve pare kod njega.
- O tome ne znam ništa. Ali znam da sam mu u
njegovoj sobi dao pola miliona kruna dan pre nego što je
ubijen.
Erlendur se setio da je rekao Sigurduru Oliju da
proveri Gudlojgurove račune u banci. Pomislio je kako
mora da se seti da ga pita je li išta saznao o njima.
- Da li ste videli ploče u sobi?
- Nisam.
- Zašto da vam sad verujem? Lagali ste mi o svemu
drugom. Zašto da verujem bilo čemu što mi kažete?
Vapšot je slegnuo ramenima.
- Znači imao je pola miliona kruna u džepu kad je
napadnut?
- Ja o tome ništa ne znam. Samo znam da sam mu
dao pola miliona i da je nakon toga ubijen.
- Zašto mi niste odmah rekli za te pare?
- Hteo sam da me ostavite na miru - reče Vapšot. -
Nisam hteo da mislite da sam ga ubio zbog para.
- A da li ste ga ubili zbog para?
- Nisam.
Sedeli su u tišini.
- Hoćete li me optužiti? - upita Vapšot.
- Mislim da mi niste sve rekli - reče Erlendur. -
Zadržaću vas do večeri. Onda ćemo videti šta dalje.
- Ja nikad ne bih mogao da ubijem tog horskog
dečaka. Obožavao sam ga, i još uvek ga obožavam. U
životu nisam čuo lepši dečački glas.
Erlendur je gledao u Hernija Vapšota.
- Čudno kako ste vi nekako sami u svemu tome - reče

186
bez razmišljanja.
- Kako to mislite?
- Nekako ste sami na svetu.
- Nisam ga ja ubio - reče Vapšot. - Nisam ga ja ubio.

187
 18

Vapšot je napustio hotel u pratnji dvojice policajaca, a

Erlendur je otišao da potraži Osp, devojku koja je
pronašla Gudlojgura. Rekli su mu da radi na četvrtom
spratu. Liftom je došao na taj sprat i odmah je ugledao
kako gura kolica s prljavim vešom iz jedne od soba. Nije
ga primetila dok joj nije prišao i pozdravio je. Odmah ga
je prepoznala.
- Vi ste - reče nezainteresovano.
Izgledala je još umornije i potištenije nego prošli put,
kad ju je video u kafeteriji za osoblje. Erlendur je
pomislio da božićni praznici ni za nju nisu veseo period.
Bez razmišljanja ju je to i upitao.
- Ne voliš božićne praznike? - upita.
Nije mu odgovorila, već je samo pogurala kolica do
sledeće sobe, pokucala na vrata, a nakon nekoliko
trenutaka izvadila ključeve i ušla u nju. Pitala je da li je
slobodno, u slučaju da gost nije čuo njeno kucanje, a
onda je počela da sprema sobu, namestila je krevet,
podigla peškire s poda u kupatilu i isprskala ogledala
sprejom za čišćenje. Erlendur je ušetao u sobu za njom i
pratio kako radi. Nakon nekog vremena konačno je
primetila da nije sama.
- Ne smete biti u sobi - reče. - Privatnost.
- Ti si spremala sobu 312 na trećem spratu - reče
Erlendur. - U njoj je bio jedan engleski čudak. Henri

188
Vapšot. Da li si primetila nešto neuobičajeno u njegovoj
sobi?
Gledala je u njega kao da ga ne razume.
- Kao recimo okrvavljen nož? - reče on i pokuša da se
nasmeši.
- Nisam - reče Osp. - Ništa nisam videla. Kakav nož?
Jel’ on ubio Deda Mraza? - upita.
- Ne sećam se tačno šta si rekla prošli put kad smo
pričali, ali nešto si pomenula da vas neki gosti napadaju.
Činilo mi se kao da si mislila na seksualno
uznemiravanje. Da li je on bio takav tip?
- Nije, samo sam ga jednom videla.
- I nisi ništa…
- Potpuno je poludeo - reče ona - kad sam ušla u
sobu.
- Poludeo?
- Omela sam ga u nečemu, i izbacio me je iz sobe.
Otišla sam da se raspitam u čemu je stvar, i ispostavilo se
da je na recepciji posebno zahtevao da mu se ne sprema
soba. A meni niko nije ništa rekao. Ti idioti mi nikad
ništa ne kažu. Tako da sam ja ušla u njegovu sobu i on je
potpuno poludeo. Napao me, kreten. Kao da ja nešto
značim u ovom hotelu. Bolje bi bilo da je napao
direktora.
- On je pomalo tajanstven.
- Ma on je odvratan.
- Kažem za Vapšota.
- A ja za obojicu.
- Znači, nisi ništa neobično primetila u njegovoj sobi?
- Bio je veliki vašar, ali ništa neobično.
Osp je prekinula sa spremanjem i zastala na trenutak,

189
gledajući zamišljeno u Erlendura.
- Da li ste saznali nešto? O Deda Mrazu?
- Vrlo malo reče Erlendur. - Zašto?
- Ovo je čudan hotel - reče Osp tihim glasom i
pogleda na hodnik.
- Čudan? - Erlenduru se učinilo da je ona odjednom
postala nesigurna. - Bojiš li se nečeg? Nečeg ovde u
hotelu?
Osp mu ne odgovori.
- Bojiš se da ne izgubiš posao?
Pogledala je u Erlendura.
- Baš tako, ovakav posao niko ne bi hteo da izgubi.
- Pa šta onda?
Osp je malo oklevala, a onda kao da je donela neku
odluku. Kao da je shvatila da to što hoće da kaže nije bilo
vredno gubljenja živaca.
- Iz kuhinje se krade - reče ona. - Kradu koliko god
mogu. Mislim da godinama nisu morali ništa da kupe.
- Krade se?
- Sve što nije zašarafljeno za pod.
- Ko krade?
- Nemojte nikome red da ste čuli od mene. Glavni
kuvar. On sigurno.
- Kako ti to znaš?
- Guli mi je rekao. On je znao sve što se dešava u
hotelu.
Erlendur se odjednom setio kako ga je glavni kuvar
napao kad je uzeo goveđi jezik sa švedskog stola. Setio
se njegovog besa.
- Kad ti je to rekao?
- Pre jedno dva meseca.

190
 - I šta s tim? Da li ga je to brinulo? Da li je imao
nameru da ih prijavi? Što je baš tebi to rekao? Mislio sam
da ste se jedva poznavali.
- I nismo se poznavali.
Osp je zaćutala na trenutak.
- Maltretirali su me nešto u kuhinji. Prostačili. „Svrbi
li te ona stvar?" Tako nešto. Najodvratniji prostakluci
koji su tim kretenima mogli da padnu na pamet. Guli je
to čuo i popričao sa mnom. Rekao mi je da se ne brinem.
Da su to sve lopovi i da je mogao da ih ocinkari da je
hteo.
- Da li je pretio da će ih tužiti?
- Nije on ništa pretio - reče Osp. - Rekao je to samo
da me uteši.
- Šta se krade? - upita Erlendur. - Da li ti je rekao
nešto o tome?
- Rekao je da direktor hotela zna sve o tome, ali da
nije hteo ništa da preduzme; i on krade. Kupuje
švercovanu robu. Za barove. I to mi je Guli rekao. Glavni
konobar je bio u toj šemi.
- Gudlojgur ti je to rekao?
- Uzmu razliku.
- Zašto mi to nisi rekla kad smo prvi put razgovarali?
- Kakve to ima veze sa svim?
- Možda ima neke veze.
Osp je slegnula ramenima.
- Nisam to znala, a i nisam bila sasvim prisebna
nakon što sam ga videla. Gudlojgura. S prezervativom. I
izbodenog nožem.
- Da li si videla neke pare u njegovoj sobi?
- Pare?

191
 - Pre nego što je ubijen, dobio je dosta velike pare, ali
ne znam da li ih je imao kod sebe kad je napadnut.
- Nisam videla nikakve pare.
- Ne - reče Erlendur. - Znači nisi ti uzela novac? Kad
si ga našla.
Osp prekide s poslom i spusti ruke niz bokove.
- Mislite da sam ih ja ukrala?
- Dešava se.
- Mislite da…
- Jesi ih uzela ili nisi?
- Nisam.
- Ali imala si priliku.
- Kao i taj ko ga je ubio.
- U pravu si - reče Erlendur.
- Nisam videla ni paru.
- Nisi, u redu.
Osp se vratila spremanju. Prskala je sredstvo za
čišćenje po klozetskoj šolji i čistila je četkom kao da
Erlendur ne stoji kraj nje. Nekoliko trenutaka gledao je
kako radi, a onda joj se zahvalio na pomoći.
- Šta si mislila s tim da si ga omela? - reče zaustavivši
se na vratima. - Henrija Vapšota? Ako si se najavila kao
malopre, onda si verovatno tek bila zavirila u njegovu
sobu.
- Nije me čuo.
- Šta je radio?
- Ne znam da li smem…
- Ostaće među nama.
- Gledao je televiziju - reče Osp.
- Da, sigurno nije hteo da se to pročuje - prošaptao je
Erlendur kao zaverenički.

192
 - Mislim, video - reče Osp. - Gledao je neki pornić.
Odvratno.
- Zar imate kanal s porno-filmovima ovde u hotelu?
- Ne sa takvim, to je zabranjeno.
- Kakav je to film bio?
- Dečja pornografija. Prijavila sam direktoru hotela.
- Dečja pornografija? Kakva dečja pornografija?
- Kakva? Pa zar treba da vam opisujem?
- Kojeg je to dana bilo?
- Perverznjak odvratni!
- Kad je to bilo?
- Istog dana kad sam našla Gulija.
- I kako je direktor hotela reagovao na to?
- Nikako - reče Osp. - Rekao mi je da zavežem o
tome.
- Da li znaš šta je Gudlojgur bio?
- Kako to mislite, portir? Bio je portir. Šta je drugo
mogao da bude?
- Kao dete. Pevao je u dečjem horu i imao je veoma
lep glas. Snimio je i ploče.
- Pevao u horu?
- U stvari, bio je dečja zvezda. A onda mu je život
krenuo naopako. Odrastao je i sve je bilo gotovo.
- Nisam to znala.
- Ne, niko nije ništa znao o Gudlojguru - reče
Erlendur.
Stajali su neko vreme u tišini, svako u svojim
mislima.
- Ti ne voliš božićne praznike? - Erlendur je ponovio
pitanje. Činilo mu se da je pronašao srodnu dušu.
Okrenula se prema njemu.

193
 - Božićni praznici su za srećne ljude.
Erlendur je gledao u Osp, i na licu mu se pojavi mali
osmeh.
- Ti i moja ćerka biste se vrlo lepo slagale - reče on i
dohvati svoj mobilni.

Sigurdur Oli je začuđeno slušao Erlendura kako mu priča

o parama koje je Gudlojgur verovatno čuvao u svom
ćumezu. Razgovarali su o tome kako bi trebalo da
provere Vapšotovu izjavu da se muvao po
antikvarijatima u vreme ubistva. Sigurdur Oli je stajao
pred Vapšotovom ćelijom kad ga je Erlendur pozvao i
opisao u kakvim su okolnostima morali da uzmu uzorak
Englezove pljuvačke.
U ćeliji u koju je bio smešten pre njega su boravili
razni nesrećnici, sve od bednih pijandura do siledžija i
ubica, koji su po zidovima ispisali ili urezali komentare o
svom boravku u pritvoru. U ćeliji je bio klozet i krevet
zašarafljen za pod. Na krevetu je bio tanak madrac i tvrd
jastuk. Prozora nije bilo, ali je nad zatvorenikom bez
prestanka bleštala fluorescentna sijalica, tako da nije
mogao da zna da li je dan ili noć.
Henri Vapšot je kao skamenjen stajao uza zid
naspram teških metalnih vrata. Dva stražara su ga držala.
Elinborg i Sigurdur Oli su ušli u ćeliju sa sudskim
nalogom za uzimanje uzorka pljuvačke, a Valgerdur je
bila uz njih držeći u ruci štapić sa vatom, spremna da
uzme uzorak.
Vapšot je buljio u nju kao da vidi samog đavola, koji
je došao da ga odvuče u večiti pakleni oganj. Oči samo
što mu nisu ispale iz glave i pokušavao je da se izmigolji

194
što dalje od nje. Nije hteo da otvori usta, bilo šta da su
pokušavali.
Na kraju su ga srušili na pod i držali ga za nos sve
dok nije ostao bez vazduha i otvorio usta. Valgerdur je
iskoristila priliku i ubacila mu štapić u usta, protrljala ga
dok se nije zagrcnuo i na brzinu ga izvadila.

195
 19

Erlendur se uputio u kuhinju, ali je u prolazu kroz lobi

hotela primetio Marion Brijem kako stoji na recepciji, u
iznošenom kaputu, sa šeširom na glavi. Koščati prsti
njenih ruku nisu nikako mogli da miruju. Erlendur joj se
javio i ponudio da sednu u restoran. Primetio je da je
njegova bivša šefica mnogo ostarila za tih nekoliko
godina otkako se nisu videli, ali oči su joj bile žustre i
radoznale kao uvek, i po običaju nije gubila vreme na
ćaskanje.
- Grozno izgledaš - reče Marion sedajući. - Šta te to
toliko muči?
Iz dubine kaputa izvukla je tanku cigaretu i šibice.
- Ovde ne srne da se puši - reče Erlendur.
- Više nigde ne sme da se puši - reče Marion paleći
cigaru. Na licu je imala bolan izraz. Koža joj je bila siva i
izborana. Bezbojne usne stisnule su cigaretu. Koščati
prsti s beskrvnim noktima protegli su se za cigaretom kad
je napunila pluća.
Iako su se dugo poznavali i svašta zajedno prošli,
nisu nikada bili u vrlo dobrim odnosima. Marion je
godinama bila Erlendurov šef i htela je da ga nauči
zanatu. Erlendur je bio nabusit i nije hteo da sluša, nikada
nije podnosio autoritet. Marion je to nerviralo, i među
njima je često dolazilo do sukoba. Međutim, znala je da
boljeg od njega neće naći, ako ni zbog čega drugog onda

196
zato što Erlendur nije imao porodicu sa svim obavezama
koje oduzimaju vreme. Samo je radio, ništa drugo. Baš
kao i Marion Brijem, koja je čitav svoj život provela kao
samotnjak.
- Šta ima novo kod tebe? - upita Marion pućkajući.
- Ništa - reče Erlendur.
- Božićni praznici ti idu na nerve, zar ne?
- Nikad mi nije bilo jasno čemu sva ta galama oko
Božića - reče Erlendur odsutno, tražeći pogledom
kuvarsku kapu u kuhinji.
- Ne - reče Marion. - Previše veselja i sreće za tvoj
ukus, pretpostavljam. Što ne nađeš neku ženu? Nisi ti
toliko mator. Ima mnogo ženturača koje bi bile presrećne
da se brinu za takvog namćora kao što si ti. Veruj mi.
- Probao sam - reče Erlendur. - Šta si pronašla u…?
- Misliš na tvoju bivšu ženu?
Erlendur nije imao nameru da sedi i priča o svojim
privatnim stvarima.
- Dosta više - reče.
- Čula sam da…
- Rekao sam dosta - reče Erlendur ljutito.
- U redu - reče Marion. - Ne tiče me se kako živiš.
Samo znam da samoća polako ubija.
Marion je zaćutala.
- Ali ti, naravno, imaš decu. Zar ne?
- Da li bismo mogli da ne pričamo o tome? - reče
Erlendur. - Ti si… - nije uspeo da završi rečenicu.
- Šta sam ja?
- Zašto si došla ovamo? Mogla si i da telefoniraš.
Marion je gledala u Erlendura i izgledalo je kao da joj
se na staračkom licu pojavio osmeh.

197
 - Čula sam da spavaš ovde u hotelu. Da usred
božićnih praznika ne ideš kući. Šta se dešava s tobom?
Zašto ne ideš kući?
Erlendur nije odgovarao.
- Zar si toliko sam sebi dosadio?
- Da li bismo mogli da promenimo temu?
- Poznat mi je taj osećaj. Kad sam sebi dosadiš.
Dosadi ti đubre koje si postao i koje ne možeš da izbaciš
iz glave. Ponekad ti to i uspe, ali se to đubre uvek vraća i
iznova počinje da te gnjavi. Čovek pije pokušavajući da
zaboravi. Promeni sredinu. Spava u hotelima kad se
oseća najgore.
- Marion - zamoli Erlendur. - Ostavi me na miru.
- Ko god ima ploče Gudlojgura Egilsona - reče
Marion Brijem, odjednom menjajući temu - taj leži na
zlatu.
- Zašto to misliš?
- Zato što su one danas veliko blago. Doduše, vrlo
malo ljudi ih ima ili zna za njih, ali oni koji se razumeju
u njih spremni su da daju velike pare da bi ih se domogli.
Gudlojgurove ploče se smatraju velikim raritetom u
kolekcionarskim krugovima i veoma su tražene.
- O kojim iznosima se radi? Desetinama hiljada?
- Stotinama hiljada - reče Marion Brijem. - Za jednu
ploču.
- Stotinama hiljada?! Lažeš.
Erlendur se uspravio na stolici. Razmišljao je o
Henriju Vapšotu. Postalo mu je jasno zašto je dolazio na
Island da traži Gudlojgura. Tražio je njegove ploče. Nije
se radilo samo o obožavaocu dečačkog glasa, kao što je
Vapšot tvrdio. Erlendur je shvatio zašto je on naizgled iz

198
čista mira dao Gudlojguru pola miliona kruna.
- Koliko sam uspela da saznam, dečko je izdao samo
dve ploče - reče Marion Brijem. - A skupocene su ne
samo zbog njegovog neverovatnog pevanja nego i zato
što su izdate u vrlo malom tiražu i što se skoro ništa nisu
prodale. Zbog toga danas nema mnogo vlasnika tih ploča.
- Da li je kvalitet pesme uopšte važan?
- Čini mi se da je pravilo da je stanje u kome su ploče
važnije od kvaliteta same muzike, to jest sadržaja.
Muzika može biti nikakva, ali ako se radi o pravom
interpretatoru prave pesme kod prave izdavačke kuće u
pravo vreme, vrednost je neprocenjiva. Ne radi se samo o
umetničkim vrednostima.
- Šta se desilo s tiražom? Šta si saznala o tome?
- Niko ne zna. Izgubljen tokom svih ovih godina ili
jednostavno bačen. Desi se to. Tiraž je verovatno bio
mali, možda nekoliko stotina primeraka. Razlog što su te
ploče danas toliko skupe je pre svega što ih ima tek
nekoliko u ćelom svetu. Pomaže i što je dečakova
karijera bila vrlo kratka; radi se o samo dve ploče, obe
izašle iste godine. Onda je, koliko sam shvatila, mali
izgubio glas i više nikada nije zapevao.
- To mu se desilo na koncertu, jadničku - reče
Erlendur. - Vuk mu je napao glas, tako se kaže. Kad glas
pukne.
- I onda, decenijama posle toga, završi ubijen.
- Ako je vrednost tih ploča nekoliko stotina hiljada…
-Da?
- Zar to nije dovoljan razlog da ga neko ubije?
Pronašli smo po jedan primerak obe ploče u njegovoj
sobici. Skoro ništa više nije ni imao.

199
 - Znači da ko god ga je ubio, nije znao koliko vrede -
reče Marion Brijem.
- Misliš, ukrao bi ih da je znao?
- Kako su izgledale te ploče?
- Kao nove - reče Erlendur. - Bez mrlje ili nabora na
omotima i čini mi se kao da nikada nisu ni puštane…
Pogledao je u Marion Brijem.
- Da li je moguće da je Gudlojgur imao čitav tiraž? -
upita.
- Zašto ne? - reče Marion.
- Pronašli smo neke ključeve kod njega i ne znamo od
čega su. Gde bi mogao da ga čuva?
- Ne mora da znači da je imao čitav tiraž - reče
Marion. - Možda je imao deo. Ko bi drugi i trebalo da ga
ima nego sam horski dečak?
- Ne znam - reče Erlendur. - Držimo u pritvoru
jednog kolekcionara koji je došao čak iz Engleske da se
vidi s Gudlojgurom. Neka tajnovita bitanga, hteo je da
nam pobegne, obožava tog horskog dečaka kakav je
nekad bio. On je jedina osoba za koju znam da zna koliko
vrede Gudlojgurove ploče. Skuplja ploče s dečačkim
horovima.
- Jel’ on normalan? - upita Marion Brijem.
- Sigurdur Oli radi na tome - reče Erlendur. -
Gudlojgur je radio kao Deda Mraz ovde u hotelu -
dodade, kao da je Deda Mraz stalno zanimanje.
Marion se smeškala staračkim osmehom.
- Kod Gudlojgura smo našli ceduljicu na kojoj je
pisalo Henri i 18:30, kao da se našao ili je trebalo da se
nađe s njim u to vreme. Henri Vapšot nam je rekao da su
se videli u pola sedam dan pre nego što je ubijen.

200
 Erlendur zaćuta, duboko u mislima.
- O čemu razmišljaš? - upita Marion.
- Vapšot mi je rekao da je platio Gudlojguru pola
miliona kruna kako bi mu pokazao da ima ozbiljne
namere. Da kupi ploče. Te pare su možda bile u sobici
kad je napadnut.
- Hoćeš da kažeš da je neko čuo za Vapšota i njegove
poslove s Gudlojgurom?
- Moguće je.
- Možda neki kolekcionar?
- Možda. Ne znam. Taj Vapšot je čudna ptica. Znam
da nešto krije. Nešto o sebi ili o Gudlojguru, ne znam.
- A para, naravno, nije bilo kad ste ga našli.
- Tako je.
- Treba da krenem - reče Marion ustajući. Erlendur je
takođe ustao.
- Ne mogu ni pola dana da izdržim na nogama - reče
Marion. - Ubi me umor. Kako ti je ćerka?
- Eva? Ne znam. Mislim da nije dobro.
- Možda bi trebalo da budeš s njom za Božić.
- Da, možda.
- A ljubavna situacija?
- Dosta više s ljubavnom situacijom - reče Erlendur,
pomislivši na Valgerdur. Hteo je da joj telefonira, ali nije
se usuđivao. Šta bi mogao da joj kaže? Šta se nje ticala
njegova prošlost? Šta se koga ticao njegov život? Šta mu
je trebalo da je pozove da izađu? Ni sam nije znao šta ga
je spopalo.
- Priča se da si izašao na večeru s nekom damom -
reče Marion.
- Kažu ljudi, to se nije desilo godinama.

201
 - Ko ti je to rekao? - upita Erlendur zabezeknuto.
- Ko je ta žena? - upita Marion, ne odgovorivši mu. -
Čula sam da je zgodna.
- Niko - brecnu se Erlendur i ljutito ode. Marion
Brijem je gledala za njim, a zatim sporim korakom izašla
iz hotela smeškajući se.

Silazeći u predvorje, Erlendur je razmišljao kako da na

fin način optuži kuvara za krađu, ali Marion ga je
potpuno smela. Kad je konačno uhvatio kuvara u kuhinji
i odgurao ga na stranu, u njemu više nije bilo nimalo
diskretnosti.
- Jesi li ti lopov? - upita direktno. - I svi vi ovde u
kuhinji? Kradete sve što može da se pomeri, jelda?
Glavni kuvar je gledao u njega.
- Kako to mislite?
- Mislim da je Deda Mraz možda nastradao jer je
znao koliko se krade ovde u hotelu. Možda je izboden
nasmrt jer je znao ko krade. Možda si ti otpuzao u
rupetinu u podrumu gde je on živeo i možda si ga izbo
nožem da ne bi pričao o tome. Šta misliš o tome? I onda
si ga još i opljačkao.
Kuvar je zabezeknuto zurio u Erlendura. - Vi niste
normalni! - proštenja konačno.
- Kradeš iz kuhinje, zar ne?
- S kim ste vi pričali? - upita kuvar ozbiljnog lica. -
Ko vas je to lagao? Neko ovde u hotelu?
- Da li si dao uzorak pljuvačke?
- Ko vam je to rekao?
- Zašto nisi hteo da daš pljuvačku?
- Dao sam, na kraju. Mislim da vi niste normalni.

202
Uzimati pljuvačku od svih radnika hotela! Zbog čega?
Da svi ispadnemo budale! A sad me još optužujete za
krađu. Ja nikada nisam ukrao ni glavicu kupusa odavde iz
kuhinje. Nikada! Ko je to lagao?
- Ako te je Deda Mraz raskrinkao jer si lopov, možda
te je zbog toga ucenjivao? Recimo da…
- Zaveži! - viknuo je kuvar. - Jel’ si to od makroa
čuo? Jel’ on to lagao? Erlenduru se činilo da će ga
napasti. Kuvar mu se tako približio da su im se lica skoro
dodirnula. Visoka kuvarska kapa se nakrivila napred, i
Erlendur je podigao pogled prema njoj.
- Jel’ to bio onaj prokleti svodnik? - šištao je kuvar.
- Ko je svodnik?
- Ono đubre odvratno od direktora - procedi kuvar
kroz stisnute zube. U tom trenutku u Erlendurovom
džepu zazvoni telefon. Gledali su se u oči, ni jedan ni
drugi nisu hteli da se predaju. Na kraju se Erlendur javio
na telefon. Kuvar se okrenuo od njega i dalje besan kao
ris.
Na telefonu je bio šef forenzičara.
- Zovem zbog pljuvačke na prezervativu - reče kad se
predstavio.
- Da - reče Erlendur - jeste li našli vlasnika?
- Ne, nismo, još nismo ni blizu - reče šef. - Ali
obavili smo analizu, mislim na sadržaj, i pronašli tragove
duvana.
- Duvana? Mislite za pušenje?
- Da, ali više za žvakanje - reče glas na telefonu.
- Za žvakanje? Ne razumem.
- Hemijski sastav. Nekad se to moglo kupiti u
prodavnicama duvana, ali mislim da ga više ne prodaju.

203
Možda u trafikama, nisam siguran da li je to još uvek
legalno. Treba da se proveri. Ljudi to stavljaju u usta, ili
sam duvan, ili u gazi, mora da ste to videli.
Kuvar se spotaknuo o vrata ormara i počeo da psuje
kao lud.
- Duvan za žvakanje - reče Erlendur. - Znači, u
pljuvački s prezervativa našli ste tragove duvana za
žvakanje?
- Tako je - reče šef.
- Šta to znači?
- Ko god je bio s Deda Mrazom, žvakao je duvan.
- Šta nam to govori?
- Ništa. Zasad. Samo sam mislio da treba da znate. I
još jedna stvar. Pitali ste me za kortizol u pljuvački.
-Da.
- Nismo našli veliku količinu, bio je u granicama
normale.
- Na šta to ukazuje? Da je sve bilo mirno?
- Povećana količina kortizola znači da je pritisak
povišen zbog napetosti ili stresa. Ko god je bio s
portirom, bio je veoma smiren sve vreme. Bez stresa. Bez
napetosti. Ničega se nije bojao.
- Dok se nešto nije desilo - reče Erlendur.
- Da - reče šef. - Dok se nešto nije desilo.
Završili su razgovor i Erlendur vrati telefon u džep.
Kuvar je stajao i buljio u njega.
- Da li znaš nekoga u hotelu ko žvaće duvan? - upita
Erlendur.
- Zaveži! - zavrišta kuvar.
Erlendur duboko udahnu vazduh i pokri lice rukama,
trljajući umorne oči kad mu se odjednom u mislima

204
ukazaše zubi Henrija Vapšota, crni od duvana.

205
 20

Erlendur se raspitao za direktora hotela na recepciji i

rečeno mu je da je izašao nakratko. Glavni kuvar nije
hteo da objasni zašto je za odvratno đubre od direktora
rekao da je svodnik. Kuvar je bio jedan od naj
temperamentnijih ljudi koje je Erlendur u životu video i
bilo je sasvim moguće da je u svom uzbuđenju rekao
nešto što nije imao nameru da kaže. Ali nije mogao ništa
više iz njega da izvuče. Samo je pričao o nevažnim
stvarima ili je psovao, u kuhinji je bio na svom terenu.
Erlendur je razmišljao da, ne bi li izjednačio igru, pozove
u hotel četiri uniformisana policajca koji bi kuvara u
marici priveli u policijsku stanicu u Hverfisgati na
saslušanje.
Razmišljao je o toj ideji neko vreme, ali onda je
odlučio da sačeka s tim.
Umesto toga je otišao u sobu Henrija Vapšota.
Prelomio je policijski pečat na vratima. Forenzičari su se
potrudili da ne pomaknu ništa u sobi. Erlendur je dugo
nepomično stajao u jednoj tački sobe i razgledao prostor
oko sebe. Tražio je ambalažu duvana za žvakanje.
Bila je to dvokrevetna soba s dva razdvojena kreveta,
oba nenameštena, kao da je Vapšot ili spavao u oba, ili
imao gosta. Stari gramofon na stolu bio je povezan za
pojačalo i dva mala zvučnika. Na drugom stolu bili su
televizor i video-rikorder. Kraj njega su bile dve video-

206
kasete. Erlendur je stavio jednu u aparat i uključio
televizor, ali naglo ga je ugasio čim se pojavila prva
slika. Osp nije lagala kad mu je rekla za pornografiju.
Zatim je otvorio fioke na noćnom stočiću i dobro
pregledao Vapšotov kofer, otvorio ormar i otišao u
kupatilo, ali nigde nije mogao da nađe duvan. Kanta za
đubre takođe je bila prazna.
- Elinborg je bila u pravu - reče Sigurdur Oli, koji se
odjednom pojavio u sobi.
Erlendur se okrenuo prema njemu.
- O čemu ti to? - reče.
- Konačno sam od Engleza dobio informacije - reče
Sigurdur Oli razgledajući prostoriju oko sebe.
- Tražim duvan za žvakanje - reče Erlendur. - Na
prezervativu su nađeni tragovi duvana.
- Mislim da znam zašto on neće da kontaktira s
ambasadom i odbija advokata, i nada se da će ovo sve što
brže proći - reče Sigurdur Oli i poče da iznosi Erlenduru
informacije koje mu je engleska policija poslala o
kolekcionaru ploča.
Henri Vapšot, neoženjen i bez dece, rođen je pred
Drugi svetski rat, 1938. godine u Londonu. Porodica
njegovog oca imala je nekoliko veoma vrednih
nekretnina u centru grada. Neke od njih su uništene za
vreme Drugog svetskog rata, i umesto njih su izgrađene
zgrade sa stanovima ili kancelarijskim prostorom od
kojih se porodica veoma obogatila. Zahvaljujući tome,
Vapšot čitavog života nije morao ništa da radi. Bio je
jedino dete svojih roditelja, školovan u najboljim
školama, na Itonu i Oksfordu, iako nije završio fakultet.
Nakon što mu je otac umro, on je preuzeo porodične

207
poslove, ali njega, za razliku od oca, nije interesovalo
bavljenje nekretninama. Vrlo brzo je prestao da dolazi na
posao i pojavljivao se samo na najvažnijim sastancima.
Uskoro je i to prestao i poslove je u potpunosti prepustio
svojim direktorima.
Čitav život je živeo u kući svojih roditelja. Njegovi
susedi su 0 njemu mislili da je samac, čudak, prijatan i
pristojan ali čudan, nekomunikativan i nedruštven. Samo
ga je interesovalo sakupljanje gramofonskih ploča. Kuća
mu je bila prepuna ploča koje je kupovao iz ostavština
umrlih ili na buvljacima. Zbog te kolekcionarske opsesije
je mnogo putovao. Pričalo se da je imao najveću privatnu
kolekciju u celoj Velikoj Britaniji.
Već je dva puta osuđivan i bio je na listi seksualnih
prestupnika pod posebnim nadzorom britanske policije.
Prvi put je optužen i osuđen na zatvorsku kaznu jer je
silovao dečaka od dvanaest godina. Mališan je živeo u
Vapšotovom susedstvu i sprijateljili su se zbog
zajedničkog interesovanja za gramofonske ploče. Zločin
se desio u kući Vapšotovih roditelja, i kad je čula 0
nedelu vlastitog sina, njegova majka je doživela nervni
slom; o tom slučaju se mnogo pisalo u britanskim
medijima, pogotovo u žutoj štampi. Vapšot, pripadnik
privilegovane klase, prikazan je kao čudovište. Tokom
istrage slučaja ispostavilo se da je on dečacima i
mladićima plaćao velike iznose za razne seksualne
usluge.
Majka mu je umrla dok je bio u zatvoru, i kad je
izašao na slobodu, prodao je roditeljsku kuću i preselio se
u drugi kraj grada. Nekoliko godina kasnije opet se
pojavio u medijima kad su dva četrnaestogodišnjaka

208
rekla da im je Vapšot nudio pare da se skinu goli u
njegovoj kući, a uz to je optužen i za silovanje. On je bio
u Baden Badenu u Nemačkoj kad se to pročulo i uhapšen
je u luksuznom hotelu „Breners hotel & spa“.
Nije pronađeno dovoljno dokaza da ga osude za
silovanje, i Vapšot je pobegao u Tajland. Zadržao je
britansko državljanstvo i svoju kolekciju ploča u
Engleskoj, gde je često dolazio u potragu za novim
primercima. Počeo je da koristi devojačko prezime svoje
majke Vapšot, ali pravo ime mu je Henri Vilson. Otkako
je otišao iz Engleske, nije imao više sukoba sa zakonom,
ali vrlo malo se znalo o njegovom boravku u Tajlandu.
- Nije ni čudo što nije hteo da skreće pažnju na sebe -
reče Erlendur kad mu je Sigurdur Oli ispričao ćelu priču.
- Zadnja sorta perverznjaka - reče Sigurdur Oli. -
Možeš da zamisliš zašto je odabrao baš Tajland.
- I oni nemaju nikakav otvoren slučaj protiv njega? -
upita Erlendur. - Engleska policija?
- Ne, verovatno im odgovara da ne moraju da se bave
njim - reče Sigurdur Oli. - Elinborg je bila u pravu.
- O čemu beše?
- Da je Henrijevo interesovanje za Gudlojgura,
horskog dečaka a ne Deda Mraza, seksualne prirode.
Rekla nam je da smo kao kaluđeri jer nemamo njenu
maštu.
- Znači, Henri je bio s njim dole u njegovom sobičku
i tamo ga ubio? Horskog dečaka kojeg je obožavao? To
baš nema logike.
- Ja to ne mogu da shvatim - reče Sigurdur Oli. - Ne
mogu da shvatim ljude koji se tako ponašaju, ne mogu
zamisliti gora čudovišta od njih.

209
 - Nikad to ne bih rekao o njemu, onako na prvi
pogled - reče Erlendur i popi čašicu zelenog šatrez likera.
- Nikad se to i ne vidi na njima, prokletim
perverznjacima - reče Sigurdur Oli.
Sišli su u prizemlje i uputili se prema malom baru. Za
šankom je bila gužva. Strani turisti su bili veseli i glasni i
videlo se da su se lepo provodili, crvenih obraza, obučeni
u islandske džempere.
- Jesi li saznao da li je Gudlojgur imao neke račune u
banci? - upita Erlendur. Upalio je cigaretu i pogledao oko
sebe. Primetio je da samo on puši u ćelom baru.
- Još to proveravam - reče Sigurdur Oli, pijuckajući
pivo.
Na vratima se pojavila Elinborg, i Sigurdur Oli joj je
mahnuo. Klimnula je glavom kad ih je videla i progurala
se do šanka, uzela veliko pivo i pridružila im se. Sigurdur
Oli joj je ukratko izneo informacije koje je dobio od
Skotland jarda o Henriju i ona se nasmešila.
- E, znala sam - reče.
- Šta si znala?
- Da je to njegovo interesovanje za horske dečake bio
seksualne prirode. Verovatno ga je zbog toga i Gudlojgur
zanimao.
- Hoćeš da kažeš da su se njih dvojica nešto igrali
tamo dole? - upita Sigurdur Oli.
- Možda je prisilio Gudlojgura na to - reče Erlendur. -
Neko je tamo imao nož.
- Baš mi je to trebalo, usred božićnih priprema, još o
tome da razmišljam - reče Elinborg.
- Da, nije baš ukusno - reče Erlendur i isprazni čašu.
Hteo je da naruči još jedno piće. Bacio je pogled na sat.

210
Da je u kancelariji, dosad bi završio posao. U baru više
nije bila velika gužva i on je pozvao konobara.
- Barem dve osobe bile su u njegovoj sobi, jer ne
možeš nikome pretiti ako klečiš.
Sigurdur Oli je pogledao Elinborg, bojeći se da je
preterao s opisivanjem.
- Sve gore i gore - reče Elinborg.
- Da ti se smuče kolačići - reče Erlendur.
- Okej, ali zašto je izbo Gudlojgura nožem? - upita
Sigurdur Oli. - I to ne jednom, nego više puta. Kao da je
pomahnitao. Ako ga je Henri ubio, onda mora da se u toj
sobi desilo nešto što je izludelo tog engleskog
perverznjaka.
Erlendur je hteo da naruči još jedno piće, ali Sigurdur
Oli i Elinborg su se zahvalili i oboje pogledali na sat,
oboje savladani božićnim stresom.
- Ja bih rekao da je kod njega u sobi bila neka žena -
reče Sigurdur Oli.
- Izmerili su kortizol u pljuvački na prezervativu -
reče Erlendur. - Bio je u granicama normale. Ako je neka
ženska bila s njim, verovatno je već bila otišla kad je
ubijen.
- Ja to ne bih rekla, s obzirom na položaj u kome smo
ga našli - reče Elinborg.
- Ko god da je bio s njim, bio je tamo svojevoljno i
bez prisile - reče Erlendur. - Mislim da je to jasno. Da je
kortizol bio povišen, to bi značilo uzbuđenje ili povišenu
napetost u telu.
- Znači, radi se o kurvi - reče Sigurdur Oli - na poslu.
- Da li bismo mogli da razgovaramo o nečem
prijatnijem? - zamoli Elinborg.

211
 - Postoji mogućnost da se iz hotela kralo i da je Deda
Mraz znao nešto o tome - reče Erlendur.
- I zbog toga je ubijen? - reče Sigurdur Oli.
- Ne znam. Uz to, moguće je da u hotelu ima i
prostitucije, pod pokroviteljstvom direktora hotela. Ne
znam da li to ima ikakve veze sa slučajem, ali mislim da
bi trebalo da proverimo sve te stvari.
- Ima li to ikakve veze s Gudlojgurom? - upita
Elinborg.
- Sasvim je -moguće, s obzirom na to u kakvom je
stanju bio kad je pronađen - reče Sigurdur Oli.
- Kako ide s tvojim čovekom? - upita Erlendur.
- Bio je mrtav hladan na sudu - reče Elinborg popivši
gutljaj piva.
- Mališan još nije svedočio protiv oca, jelda? - upita
Sigurdur Oli. I on je bio upućen u slučaj.
- Siroče je nemo kao grob - reče Elinborg. - A đubre
od njegovog oca ne odustaje od svoje izjave. Kategorično
odbija da je napao malog. A uz to ima i dobre advokate.
- I znači dobiće opet starateljstvo nad detetom?
- Sasvim je moguće.
- A dečko? - reče Erlendur. - Da li on hoće da se vrati
ocu?
- To je ono najčudnije u ćelom slučaju - reče
Elinborg. - Još uvek je jako vezan za oca. Kao da misli
da je zaslužio sve to što mu se desilo.
Sedeli su u tišini.
- Erlendure, da li zaista nameravaš da provedeš Božić
u hotelu? - upita Elinborg. U glasu joj se osećao
osuđujući ton.
- Ne, treba da idem kući - reče Erlendur. - Da budem

212
s Evom. Skuvam dimljenu jagnjetinu.
- Kako je ona? - upita Elinborg.
- Onako - reče Erlendur. - Nije loše.
Mislio je da vide na njemu da laže. Znali su sve o
problemima njegove ćerke, ali su to retko spominjali.
Znali su da on ne želi mnogo da priča o tome, i nisu ga
nikada ispitivali u detalje.
- Sutra je Sveti Torlakur - reče Sigurdur Oli. - Je li
sve spremno za praznike, Elinborg?
- Ma ništa nisam završila - uzdahnula je.
- Razmišljam o tom hobiju, sakupljanju ploča - reče
Erlendur.
- Šta s tim? - upita Elinborg.
- Zar to nije nešto čime ljudi počnu da se bave u
detinjstvu? - reče Erlendur. - Ne znam, doduše, ništa o
tome. Nisam nikada ništa sakupljao. Ali zar to nije neka
zanimacija tipična za decu, kada skupljaju sličice s
glumcima ili modelima aviona i, naravno, poštanske
marke, plakate i ploče? Skoro svi to prerastu, ali neki
nastave da skupljaju knjige i ploče dok ne crknu.
- Šta hoćeš time da kažeš?
- Razmišljam o kolekcionarima kao što je Vapšot,
mada ne kažem da su svi perverznjaci kao on. Da li je to
interesovanje za sakupljanje stvari vezano za želju da
zadrže nešto iz detinjstva? Za potrebu da se sačuva nešto
što bi inače nestalo iz njihovog života, a oni nisu spremni
da se toga odreknu. Da li je sakupljanje pokušaj da se
sačuva nešto iz mladosti? Nešto vezano za uspomene
koje čovek neće da pusti nego ih gaji i održava tom
opsesijom?
- Misliš da je Vapšotovo sakupljanje ploča s horskim

213
dečacima neka vrsta opsesije mladošću? - upita Elinborg.
- I kad mu se ta opsesija onda pojavi od krvi i mesa
ovde u hotelu, on onda pukne? - reče Sigurdur Oli. -
Dečak se pretvorio u sredovečnog muškarca. Tako nešto?
- Ne znam.
Erlendur je rastreseno gledao u turiste u baru i
primetio je čoveka srednjih godina, azijskog lica, koji je
govorio engleski s američkim naglaskom. U ruci je držao
novi video-rikorder i slikao društvo koje je bilo s njim.
Erlenduru je u tom trenutku palo na pamet da u hotelu
možda postoji video-nadzor. Nisu to bili proverili.
Direktor hotela i šef recepcije nisu spomenuli da imaju
takav nadzor u hotelu. Pogledao je Sigurdura Olija i
Elinborg.
- Jeste li se vi raspitali ima li hotel sistem video-
nadzora? - upita.
Njih dvoje se pogledaše.
- Zar se nisi ti raspitao? - upita Sigurdur Oli.
- Ja sam zaboravila - reče Elinborg. - Zbog Božića i
sve te gužve oko praznika. Potpuno sam zaboravila.

Šef recepcije je pogledao u Erlendura i odmahnuo

glavom. Rekao je da se u toj stvari u hotelu radi prema
veoma strogim pravilima. U zgradi hotela nije bilo
kamera, niti u predvorju, na recepciji, u liftovima, na
hodnicima, ni u sobama. Pogotovo ne u sobama, to se
podrazumeva.
- Inače ne bismo uopšte imali gostiju - reče šef
recepcije ozbiljnog lica.
- Da, to sam i mislio - reče Erlendur, razočaran. Za
trenutak se ponadao da su neke kamere možda uhvatile

214
nešto što bi im moglo koristiti u istrazi, nešto što se ne bi
slagalo sa izjavama i svedocima, nešto neuobičajeno ili
čudno, u suprotnosti s onim što je policija već otkrila.
Krenuo je od recepcije s namerom da se vrati u bar,
kad je šef recepcije povikao za njim.
- Na južnoj strani hotela je filijala banke, na drugoj
strani zgrade. Tamo su prodavnice suvenira i banka, i
odande može da se uđe u hotel. Taj ulaz se mnogo manje
koristi. Banka sigurno ima video-obezbeđenje. Ali na tim
kamerama se sigurno vide samo ljudi koji idu u banku.
Erlendur je znao gde se nalaze banka i prodavnice
suvenira, i odmah se uputio tamo, ali filijala je već bila
zatvorena. Pogledao je u plafon i primetio skoro
nevidljivo oko kamere iznad ulaznih vrata. U filijali nije
bilo nikoga. Pokucao je na staklena vrata da su se
zatresla, ali niko mu nije odgovorio. Na kraju je
telefonom dao nalog da se privede šef filijale.
Dok je čekao, razgledao je robu u prodavnicama
suvenira, koja je turistima nuđena po naduvanim cenama;
tanjiri s crtežima Gulfosa i Gejzira, izrezbarene figurice
Tora, privesci za ključeve s lisičjom dlakom, plakati s
vrstama kitova koji se nalaze u moru oko Islanda, bunde
od tuljanove kože, koje su koštale više od njegove
mesečne plate. Predomišljao se da li da kupi neki suvenir
o toj čudnoj zemlji, Turistislandu, koja je postojala samo
u mislima bogatih stranaca, ali nije našao ništa jeftino.
Šef filijale banke, žena četrdesetih godina, krenula je
na božićni koktel i nije bila nimalo zadovoljna što su je
omeli u tome; prvo je pomislila da je opljačkana banka.
Dva uniformisana policajca pokucala su na njena vrata i
bez ikakvog objašnjenja je zamolili da pođe s njima.

215
Gledala je besno Erlendura kad joj je objasnio da treba da
pregleda snimke njenih kamera za obezbeđenje. Pušila je
cigaretu za cigaretom i upalila novu na opušku stare i
Erlendur je pomislio kako godinama nije video tako
strastvenog pušača.
- Zar to nije moglo da čeka do sutra? - upita ona
hladnim glasom. Erlenduru se činilo da čuje kako
ledenice padaju s nje na pod i pomislio je kako sigurno
ne bi hteo da bude u situaciji da joj duguje pare.
- Umrećete od toga - reče Erlendur, pokazujući na
cigaretu.
- Neću još - odgovori mu ona. - Što ste me dovukli
ovamo?
- Zbog ubistva - reče Erlendur. - U hotelu.
- I? - reče ona, kao da je spomen ubistva uopšte nije
impresionirao.
- Trudimo se da što pre obavimo istragu.
Pokušao je da se nasmeši, ali nije mu uspelo.
- Kakva glupost - reče ona i naredi Erlenduru da pode
za njom. Dvojica policajaca su već otišla, očito su hteli
da se otresu žene, koja ih je vređala sve vreme dok su se
vozili od njene kuće do hotela. Povela ga je prema ulazu
za osoblje banke, ukucala kod, otvorila vrata i rekla mu
da požuri.
Ispostava banke bila je mala. U njenoj kancelariji bila
su četiri mala televizorska ekrana vezana za kamere iza
dva blagajnika, u sali i iznad ulaznih vrata. Uključila je
ekrane i objasnila Erlenduru da su kamere bile uključene
24 sata i da je sve snimano na kasete, koje su se čuvale tri
nedelje, a zatim se ponovo koristile. Uređaji za snimanje
nalazili su se u malom podrumu ispod prostorija banke.

216
 Žena ga je odvela u podrum pušeći treću cigaretu i
pokazala mu kasete, pažljivo obeležene datumima i
lokacijom kamera. Kasete su čuvane u zaključanom sefu.
- Radnik iz glavne banke dođe ovamo svaki dan i
namesti sve. Ja se u to ništa ne razumem, i moliću vas da
ne čačkate ništa što vas se ne tiče.
- Hvala vam - reče Erlendur pokorno. - Hteo bih da
počnem danom kad je ubijen.
- Samo izvolite - reče žena, baci ispušenu cigaretu na
pod i stade odlučno na nju.
Pronašao je tačan datum na kaseti obeleženoj s „ulaz"
i stavio je u uređaj priključen za mali televizor.
Pretpostavio je da ne mora da gleda snimke kamera iznad
blagajnika.
Šefica je pogledala na svoj zlatni ručni sat.
- Na svakoj kaseti su dvadeset četiri sata - uzdahnula
je.
- Kako izdržite? - upita Erlendur. - Na poslu?
- Kako to mislite, kako izdržim?
- S pušenjem? Šta radite?
- Šta se to vas tiče?
- Ne tiče me se, zaista - reče brzo.
- Zar ne biste mogli da uzmete kasete? - reče ona. - Ja
nemam vremena. Već je odavno trebalo da budem na
jednom mestu, i nemam nameru da visim ovde sa vama
dok vi gledate sve te kasete.
- Ne, u pravu ste - reče Erlendur. Pogledao je kasete u
sefu. - Uzeću dve nedelje pre ubistva. Znači, četrnaest
kaseta.
- Da li znate ko ga je ubio?
- Ne, ne znamo još - reče Erlendur.

217
 - Dobro ga se sećam - reče ona. - Portira. Već sedam
godina vodim ovu filijalu - dodade, da bi bolje objasnila.
- Činio mi se fin čovek.
- Da li ste skoro razgovarali s njim?
- Nikad nisam progovorila s njim. Ni reč.
- Da li je bio mušterija ovde kod vas? - upita
Erlendur.
- Nije. Nije imao račun. Barem koliko ja znam.
Nisam ga nikada videla u banci. Da li je uopšte imao
neke pare?
Erlendur je naredio da se četrnaest kaseta prebaci u
njegovu sobu i da mu nabave televizor i video-rikorder.
Predveče je počeo da gleda prvu kasetu kad mu je
zazvonio telefon. Sigurdur Oli se javljao.
- Moraćemo ili da ga optužimo za nešto, ili da ga
pustimo - reče. - A nemamo u stvari ništa protiv njega.
- Da li se žali?
- Ni reč još nije rekao.
- Je li tražio advokata?
- Nije.
- Optuži ga zbog dečje pornografije.
- Dečje pornografije?
- Imao je kasete s dečjom pornografijom u svojoj
hotelskoj sobi. To je zakonom zabranjeno. Imamo
svedoka koji je video kako gleda to đubre. Sada možemo
zbog toga da ga uhapsimo, a posle ćemo videti. Neću da
ga pustim da odmah zbriše za Tajland. Moramo još da
proverimo da li je rekao istinu o tome šta je radio tog
dana kad je Gudlojgur ubijen. Neka se još malo
preznojava u ćuzi, pa ćemo videti.

218
219
 21

Erlendur je skoro ćelu noć gledao kasete.

Izveštio se da ubrzava traku kad na snimcima nije
bilo nikoga. Kao što se moglo očekivati, pred bankom je
najveća gužva bila od devet sati ujutro do četiri posle
podne, nakon toga je bilo mnogo manje ljudi, a skoro ih
je nestalo nakon šest sati, kad su se zatvarale prodavnice
suvenira. Ulaz u hotel je doduše bio otvoren dvadeset
četiri sata, i tamo je bio bankomat, ali on je vrlo retko
korišćen usred noći.
Nije primetio ništa zanimljivo na snimcima onog
dana kad je Gudlojgur ubijen. Lica ljudi koji su ulazili u
hotel mogla su dobro da se razaznaju, ali Erlendur nije
prepoznao nikog. Brzo je preletao preko noćnih snimaka,
i izgledalo je da su ljudi kao munje uletali kroz vrata,
zaustavljali se pred bankomatom i izlazili. Tek poneko je
ulazio u sam hotel. Erlendur je dobro gledao te ljude, ali
nije prepoznao nikoga ko bi mogao imati veze s
Gudlojgurom.
Video je da osoblje hotela koristi taj ulaz. Primetio je
šefa recepcije, debelog direktora hotela i Osp kako se
žure kroz vrata i pomislio kako je ona verovatno jedva
čekala da se izvuče odande nakon radnog dana. Na
jednom mestu je primetio Gudlojgura kako prelazi preko
predvorja i zaustavio je kasetu. To je bilo tri dana pre
ubistva. Bio je sam, sporim koracima se pojavio pred

220
kamerom, pogledao u banku, okrenuo glavu, pogledao
prodavnice suvenira i onda ponovo nestao u hotel.
Erlendur je premotao natrag i ponovo gledao Gudlojgura,
ponovivši to četiri puta. Bilo mu je čudno da ga vidi
živog. Zaustavio je traku u momentu kad se Gudlojgur
okrenuo prema banci i gledao njegovo skamenjeno lice
na ekranu. Video je horskog dečaka. Čoveka koji je
nekad davno imao divan i melanholičan dečački glas.
Dečaka zbog čijeg se pevanja Erlendur setio svojih
najbolnijih uspomena.
Neko je pokucao na vrata i Erlendur ugasi televizor.
Eva Lind je došla u posetu.
- Spavaš? - upita ona i provuče se mimo njega u sobu.
- Kakve su to kasete? - upita.
- Vezano za slučaj - reče Erlendur.
- Kako ide?
- Nikako.
- Jesi razgovarao sa Stinom?
- Stinom?
- Rekla sam ti za nju. Stina! Pitao si me o
prostitutkama koje rade u hotelu.
- Ne, nisam još pričao s njom. Kaži, da li možda znaš
devojku otprilike tvojih godina koja radi ovde u hotelu,
zove se Osp? Vas dve imate otprilike iste poglede na
svet.
- Kakve poglede?
Eva Lind ponudi ocu cigaretu i ponudi mu vatru.
Bacila se na krevet. Erlendur je seo za sto i pogledao
kroz prozor u mračnu i hladnu noć. Dva dana do Božića,
pomisli. Onda će se sve vratiti u normalu.
- Poprilično mračne - reče.

221
 - Misliš da sam ja jako veliki negativac? - reče Eva
Lind.
Erlendur je ćutao, a Eva je zafrktala, ispuštajući dim
kroz nosnice.
- A ti si kao oličenje vedrine? - reče ona.
Erlendur se nasmešio.
- Ne poznajem nijednu Osp - reče Eva. - Kakve ona
ima veze sa slučajem?
- Nikakve - reče Erlendur. - Barem mislim da nema.
Ona je prva naišla na leš, i čini mi se da zna dosta o
raznim stvarima koje se dešavaju u hotelu. Pametna
devojka. Zna da se izbori sama za sebe. Malo me podseća
na tebe.
- Ne poznajem je - reče Eva. Zaćutala je i zagledala
se u neku tačku pred sobom, a on ju je gledao u tišini i
tako su proveli veče. Ponekad nisu imali šta da kažu
jedno drugome. Ponekad su se svađali kao pas i mačka.
Nisu nikada ćaskali o nevažnim temama. Nisu nikada
pričali o cenama, politici, sportu, garderobi ili bilo čemu
na šta su drugi ljudi trošili vreme - njima se to činilo kao
traćenje vremena. Jedino što im je bilo važno bili su njih
dvoje, njihova prošlost i sadašnjost, porodica koja nikada
i nije bila porodica jer ih je Erlendur napustio, tragična
sudbina Eve i njenog brata Sindrija, mržnja njihove
majke prema Erlenduru - to su im bile jedine teme o
kojima su razgovarali, i obeležile su sve njihove susrete.
- Šta bi htela za božićni poklon? - Erlendur je
prekinuo tišinu.
- Božićni poklon? - reče Eva.
- Da.
- Ne treba mi ništa.

222
 - Nešto ti sigurno treba.
- Šta si ti dobijao za Božić? Kad si bio mali?
Erlendur je razmišljao. Setio se rukavica.
- Uvek neke sitnice - reče on.
- Mama uvek daje Sindriju lepše poklone nego meni -
reče Eva Lind.
- A onda je jednom prestala da mi daje poklone.
Rekla je da ću ih ionako prodati za drogu. Dala mi je
jednom prsten, koji sam prodala. Da li je tvoj brat
dobijao bolje poklone nego ti?
Erlendur je osetio kako ga ispipava. Najčešće mu je
postavljala vrlo direktna pitanja, i uspevala svojom
otvorenošću da ga izbaci iz ravnoteže. Mnogo rede se
dešavalo da pokuša da bude obzirna prema njemu.
Kad je Eva izgubila bebu i ležala u komi na
intenzivnoj nezi, njen lekar je rekao Erlenduru kako bi
bilo dobro da on bude kraj nje i da joj što više priča, jer
je moguće da će ona čuti njegov glas i osetiti njegovu
blizinu, iako se nije znalo da li će išta razumeti. Jedna od
stvari o kojima joj je Erlendur pričao bio je njegov brat i
oluja na visoravni iz koje je samo on spasen. Kad se Eva
probudila iz kome i došla iz bolnice u njegov stan, pitao
ju je da li se seća ičega što joj je pričao. Rekla je da se ne
seća ničega, ali to pitanje joj je probudilo znatiželju i
pritiskala ga je dok joj nije ponovio sve što je rekao u
bolnici, što nikada nikome nije rekao i niko nije znao.
Nikada pre toga nije pričao o svojoj prošlosti i Evi se
činilo da se zbližavaju i da ga bolje poznaje, bez obzira
na to što je uvek njega optuživala za sve svoje jade i iako
je znala da ga verovatno nikada neće u potpunosti
razumeti.

223
 Na jedno pitanje nikada nije dobila odgovor, a to ju je
strašno mučilo i gnevilo, i obeležilo je njihov odnos.
Razvodi nisu bili retka pojava, to joj je bilo jasno. Bračni
parovi su se često rastajali, neki razvodi su bili ružniji od
drugih, a posle nekih bi ljudi potpuno prestali da
komuniciraju. To je sasvim razumela. Ali nije nikako
mogla da razume zašto se Erlendur rastao i od svoje
dece. Zašto ga nisu interesovali kad je otišao. Zašto ih je
čitav život zapuštao sve dok ga Eva jednog dana nije
našla u mračnom stanu u nekoj zgradurini. O tome je
želela da razgovara sa svojim ocem, ali on nikada nije
mogao da joj da nikakve odgovore.
- Bolje poklone? - reče on. - Uvek smo isto dobijali.
Kao što se kaže u pesmicama: sveće i špil karata.
Ponekad sam želeo nešto lepše, ali naši roditelji su bili
sirotinja. U to doba su svi bili sirotinja.
- A nakon što je on umro? Tvoj brat?
Erlendur je ćutao.
- Erlendure? - reče Eva.
- Nakon što je on nestao, više nikada nismo slavili
Božić - odgovori Erlendur.

Nakon što mu je brat poginuo, u njihovoj kući se više

nije slavilo rođenje Spasitelja. Prošlo je mesec dana od
njegovog nestanka, i u kući nije bilo radosti, poklona ni
gostiju. Obično im je na Badnje veče dolazila u posetu
porodica njegove majke i pevale su se božićne pesme.
Kuća u kojoj su živeli bila je mala i bilo je tesno, ali
porodica je bila na okupu, što je stvaralo toplinu i
svetlost. Tog Božića majka nije htela da primi goste.
Otac je u dubokoj depresiji provodio dane u krevetu. Nije

224
učestvovao u potrazi za sinom, kao da je znao da nema
vajde, kao da je mislio da je on kriv što mu je dete umrlo,
i da niti on, niti iko drugi ne može ništa da uradi. Za sve
je to bio samo on kriv.
Majka je bila neumorna. Obezbedila je negu za
Erlendura. Bodrila je spasioce da nastave s potragom, a i
sama je išla da traži sina. Vratila bi se s visoravni
iscrpljena tek kad bi pala najcrnja noć i nije imalo smisla
tražiti dalje, a nastavljala sutradan, čim bi svanulo. Čak i
kad je svima bilo jasno da njen sin sigurno više nije živ,
nije htela da prekine, tražila ga je sa istim žarom. Predala
se tek kad je došla najgora zima, s velikim snežnim
nanosima i najsurovijim vremenom. Bila je primorana da
se suoči s činjenicom da joj je dete poginulo na
visoravni, i da će morati da sačeka do proleća kako bi
našla njegovo telo. Svakog dana bi gledala u pravcu
visoravni i psovala: „Dabogda vas trolovi pojeli što ste
mi uzeli dete!”
Pomisao da mu brat leži mrtav negde na pustopoljini
bila je nepodnošljiva, i Erlendura su počele da muče
noćne more, iz kojih se budio plačući i vrišteći. Borio se
protiv mećave, zakopan u sneg, mala leđa njegovog brata
okrenuta prema oluji, a pored njih smrt.
Erlendur nije mogao da razume svog oca, kako je
mogao da sedi kod kuće dok su ljudi davali sve od sebe u
toj potrazi. Činilo se da ga je taj događaj potpuno skrhao
i pretvorio ga u apatičnu olupinu, i Erlendur se čudio
silini tuge koja je to mogla da uradi njegovom ocu, pre
toga tako jakom i energičnom čoveku. Gubitak deteta je s
vremenom potpuno iscrpeo svu volju za životom iz
njega, i on se nikada više od toga nije oporavio.

225
 Kasnije, kad je sve prošlo, prvi i zadnji put je čuo
svoje roditelje kako se svađaju. Tada je saznao da
njegova majka nije htela da oni idu na visoravan tog
dana, ali otac je nije slušao. Vremenske prilike su bile
dobre i njemu se činilo da ona zanoveta. Doneli su
zajedničku odluku da nikad više ne pričaju o toj raspravi
pre tragedije, kao da bi prekidanjem tišine o tome
prekinuli i zadnju nit koja ih je povezivala. I u toj tišini je
Erlendur morao da se bori s vlastitim osećanjem krivice,
jer je on bio taj koji je preživeo.

- Zašto je tako hladno u sobi? - upita Eva Lind i umota se

u svoju jaknu.
- Zbog radijatora - reče Erlendur. - Ne radi. Šta ima
novo kod tebe?
- Ništa. Mama ima novog momka. Našla ga je na
nekoj seljačkoj zabavi u Olveru. Ne možeš da zamisliš
koliko je to odvratan tip. Rekla bih da koristi briljantin i
češlja kosu u nekakvu masivnu loknu navrh glave i nosi
košulje s ogromnim kragnama. A još kad počne da
pucketa prstima kad čuje neke seljačke pesme na
radiju…
Erlendur se nasmešio. Eva je najviše mrzila „momke"
njene mame, koji su po njenim pričama bili najgora sorta.
Sedeli su u tišini.
- Pokušavam da se setim kakvo sam ja dete bila kad
sam imala osam godina - reče Eva odjednom. - Ne sećam
se ničega osim samog rođendana. Ne sećam se proslave,
ali sećam se tog dana. Stajala sam na parkingu ispred
zgrade i znala sam da mi je rođendan i da punim osam
godina. Nekako me ta potpuno nebima uspomena prati

226
čitav život. Samo to, da sam znala da mi je rođendan i da
imam osam godina.
Pogledala je u Erlendura.
- Rekao si da je on imao osam godina. Kad je
poginuo.
- Da, napunio je osam godina tog leta.
- Kako to da nikada nije pronađen?
- Ne znam.
- Znači da je još uvek tamo negde na visoravni.
- Da.
- Njegove kosti.
- Da.
- Osam godina.
- Da.
- Jesi ti za to bio kriv? Što je on poginuo?
- Ja sam imao deset godina.
- Da, ali…
- Niko nije bio kriv.
- Ali mora da si pomislio…
- O čemu pričaš, Eva? Šta te zanima?
- Zašto nikada nisi stupio u vezu sa mnom i Sindrijem
nakon što si otišao? - upita Eva Lind. - Zašto nisi hteo da
budeš s nama?
- Eva…
- Nismo bili vredni toga, jelda?
Erlendur je bez reči gledao kroz prozor. Opet je
počeo da pada sneg.
- Pokušavaš da povučeš neku paralelu? - reče
konačno.
- Nikad mi niko nije dao nikakvo objašnjenje.
Pomislila sam…

227
 - Da to ima neke veze s mojim bratom? Kako je on
nastradao? To hoćeš da kažeš?
- Ne znam - reče Eva. - Uopšte te ne poznajem. Sreli
smo se tek pre nekoliko godina, i to zato što sam ja tebe
pronašla. To o tvom bratu je jedina stvar koju znam o
tebi, osim što si policajac. Nikada nisam mogla da
shvatim kako si mogao da ostaviš Sindrija i mene.
Rođenu decu.
- Dopustio sam da bude po volji vaše majke. Možda
je trebalo da insistiram da imam pravo da vas viđam,
ali…
- To te nije interesovalo - završi Eva rečenicu.
- Nije istina.
- Jeste, istina je. Ali zašto? Zašto se nisi brinuo za
vlastitu decu kao što je trebalo?
Erlendur je nemo gledao u pod. Eva je ugasila treću
cigaretu. Ustala je, otišla do vrata i otvorila ih.
- Stina može sutra da se vidi s tobom ovde u hotelu -
reče. - U podne. Sigurno ćeš je primetiti, ima nove sise.
- Hvala ti što si je pitala.
- Nema na čemu - reče Eva.
Oklevala je na vratima.
- Šta bi ti htela? - upita Erlendur.
- Ne znam.
- Mislim, za božićni poklon.
Eva pogleda u svog oca.
- Moju bebu - rekla je i tiho zatvorila vrata.

Erlendur duboko uzdahnu, sedeći još neko vreme na

krevetu, a onda se vrati pregledavanju kaseta. Ljudi su
kao mravi puzili preko ekrana, s kesama i paketima u

228
rukama, pripremajući se za proslavu Božića.
Došao je do petog dana pre Gudlojgurovog ubistva
kad ju je ugledao. Nije je odmah primetio, ali neka
lampica mu se upalila u podsvesti, pa je premotao traku
nazad da ponovo pogleda. Nije ga privuklo njeno lice,
nego ćela pojava, koraci i oholost. Ponovo je pritisnuo
„plej“ i video da je to zaista ona i da ulazi u hotel.
Premotao je traku unapred. Nakon nekih pola sata
ponovo se pojavila na ekranu, izlazeći iz hotela, brzim
koracima pored banke i prodavnice suvenira, ne
okrenuvši se nijednom.
Ustao je s kreveta zureći u ekran.
Gudlojgurova sestra.
Žena koja već decenijama nije videla svog brata.

229
PETI DAN

230
 22

Erlendura je kasno pre podne probudila neka buka.

Trebalo mu je dugo vremena da se razbudi nakon besane
noći, i nije odmah mogao da ustanovi kakva je to galama
koja je odjekivala po njegovoj maloj sobi. Bio je dugo
budan, gledao jednu kasetu za drugom, ali Gudlojgurovu
sestru nije više video. Nije ni za trenutak pomislio da je
igrom slučaja bila u hotelu; da je iz nekog drugog razloga
došla tamo a ne da poseti svog brata, iako je njemu rekla
da već decenijama nije u vezi s njim.
Pronašao je laž, a znao je da za policijsku istragu
nema boljeg napretka nego kad se pronađe laž.
Buka nije prestajala i Erlendur je konačno shvatio da
dopire iz telefona. Javio se i čuo glas direktora hotela.
- Treba da siđete u kuhinju - reče direktor. - Ovde je
neko s kim bi trebalo da razgovarate.
- Ko je to? - upita Erlendur.
- Mladić koji je otišao s posla jer je bio bolestan onog
dana kad smo našli Gudiojgura - reče direktor. - Treba da
dođete.
Erlendur je ustao. Bio je još uvek u odelu. Otišao je u
kupatilo i pogledao se u ogledalo. Video je bradu od
nekoliko dana i prešao rukom preko nje, praveći zvuk
kao kad se šmirglom prelazi preko grubog drveta. Brada
mu je bila gusta i gruba, baš kao očeva.
Pozvao je Sigurdura Olija pre nego što je krenuo i

231
zamolio ga da sa Elinborg ode u Hafnarfjordur i da
privedu Gudlojgurovu sestru na saslušanje u policijsku
stanicu u Hverfisgati. Rekao je da će im se kasnije
pridružiti. Nije objasnio zašto je hteo da razgovara s
njom. Nije hteo da joj njih dvoje to slučajno kažu. Hteo
je da vidi njen izraz lica kad joj postane jasno da zna da
ga je slagala.
Kad je ušao u kuhinju, Erlendur je video direktora
hotela kako stoji kraj izuzetno mršavog mladića u
dvadesetim godinama. Prvo je pomislio da mu kontrast s
direktorom možda vara oči - naime, ko god da stane
pored njega, izgledao bi kao kostur.
- Evo vas napokon - reče direktor. - Izgleda kao da ja
moram da vodim tu vašu istragu, da vam pronalazim
svedoke i bog zna šta još.
Pogledao je svog radnika.
- Red mu šta znaš.
Mladić je počeo da priča do najsitnijih detalja, kako
se oko podneva tog dana kad je Gudlojgur pronađen u
svojoj sobici nije dobro osećao. Jedva je uspeo da dođe
do kante za đubre u kuhinji da se ispovraća.
Bacio je posramljen pogled na direktora.
Zbog bolesti je dobio dozvolu da ode ranije s posla i
otišao je kud s temperaturom i kostoboljom. Bio je samac
i nije gledao vesti toga dana, tako da nije ni sa kim
razgovarao o tome šta je znao do sledećeg dana, kad se
vratio na posao i čuo da je Gudlojgur ubijen. Naravno da
su ga vesti šokirale, iako nije dobro poznavao pokojnika -
tek je nekih godinu dana radio u hotelu - mada bi
ponekad popričao s njim, a i posetio ga je u podrumu,
ali…

232
 - Da, da, da - nestrpljivo ga prekide direktor. - Ne
zanima nas to, Deni. Nastavi s pričom.
- Gudlojgur je došao u kuhinju malo pre nego što sam
otišao kući tog jutra i zamolio me da mu nabavim nož.
- Zamolio te da mu pozajmiš nož iz kuhinje? - upita
Erlendur.
- Da. Prvo je hteo makaze, ali pošto ih nisam našao,
dao sam mu nož.
- A da li je rekao zašto su mu trebale makaze ili nož?
- Zbog kostima Deda Mraza.
- Kostima?
- Nije mi ništa drugo rekao, mislio sam da treba
možda nešto da opara.
- Da li je vratio nož?
- Nije, barem dok sam ja još bio na poslu, ali otišao
sam u podne i ne znam šta se posle toga desilo.
- O kakvom se nožu radi?
- Rekao je da mu treba nešto oštro - reče Deni.
- Evo ovakav, kao ovaj - reče direktor izvadivši iz
fioke mali nož za sečenje mesa s drvenom drškom i
testerastom nožicom. - Te noževe postavljamo gostima
ako naruče naše velike goveđe krmenadle. Jeste li ih
probali? Prste da poližeš. Meke kao testo.
Erlendur je uzeo nož i razgledao ga, razmišljajući da
li je moguće da je Gudlojgur sam naoružao svog ubicu.
Da li je ta priča o kostimu bila samo izgovor? Da li je
moguće da je Gudlojgur očekivao nekog gosta i mislio da
treba da bude naoružan; ili je nož jednostavno ostavio na
stolu dok je popravljao svoj kostim, a napad je bio
iznenadan, bez predumišljaja, izazvan nečim što se desilo
u sobičku? Znači da ubica nije došao naoružan da se nađe

233
s Gudlojgurom; nije došao s namerom da ga ubije.
- Dajte mi taj nož - reče Erlendur. - Moram da
proverim jesu li dužina i oblik oštrice isti kao na ranama.
U redu?
Direktor je klimnuo glavom.
- To je Englez, jelda? - reče on. - Ili ste možda našli
nekog drugog?
- Hteo bih malo da popričam s Denijem - reče
Erlendur, ne odgovorivši na direktorovo pitanje.
Direktor je klimnuo glavom ne pomaknuvši se s
mesta, ali kad je shvatio šta mu Erlendur govori, pogleda
ga uvređeno. Navikao je da bude u centru pažnje, i nije
mu odmah bilo jasno šta mu Erlendur kaže. Kad je
konačno shvatio, visokim glasom je najavio da ima neka
posla u kancelariji i otišao. Činilo se kao da je Deni
odahnulo kad je njegov šef otišao, ali ta opuštenost nije
dugo trajala.
- Jesi li otišao u podrum da ga ubiješ? - upita
Erlendur.
Deni ga je gledao u čudu.
- Nisam - reče on oklevajući, kao da ni sam nije bio
siguran. Sledeće pitanje ga je još više zbunilo.
- Da li žvačeš duvan? - upita Erlendur.
- Ne - reče on. - Duvan? Šta…?
- Jesi li dao uzorak pljuvačke?
- Šta?
- Koristiš li kondome?
- Kondome? - ponovi Deni, potpuno zbunjen.
- Imaš li devojku?
- Devojku?
- Pa moraš da paziš da ne zatrudni?

234
 Deni je ćutao.
- Nemam devojku - reče konačno, i Erlenduru se
učini da mu je to teško padalo. - Zašto me ispitujete o
svemu tome?
- Ne tiče te se - reče Erlendur. - Poznavao si
Gudlojgura. Kakav je bio čovek?
- Bio je dobar.
Deni je ispričao Erlenduru kako je Gudlojguru bilo
dobro u hotelu i da nije hteo da ga napusti, i kako je
strepeo od pomisli da će morati da se odseli kad je dobio
otkaz. Koristio je sve usluge koje su bile na raspolaganju
u hotelu, i bio je jedini radnik kojem je to dozvoljeno. Za
male pare je jeo u hotelu, u vešernici su mu prali rublje, a
za sobicu u podrumu nije plaćao ni krunu. Otkaz je
doživeo kao veliki šok, ali rekao je da je uspeo dovoljno
da uštedi tokom godina i da neće više morati da radi.
- Kako je to mislio? - upita Erlendur.
Deni je slegnuo ramenima.
- Ne znam. Umeo je da bude tajnovit. Rekao bi tako
nešto što niko nije razumeo.
- Šta, na primer?
- Ne znam, recimo, nešto o muzici. Ponekad. Kad bi
popio. Ali uglavnom se ponašao normalno.
- Da li je mnogo pio?
- Ne, nije. Ponekad za vikend. Ali nije nikad zakasnio
na posao ili uzeo bolovanje. Nikad. Mnogo se ponosio
time, iako taj njegov posao i nije bio ništa posebno. Biti
portir i tako to.
- Šta ti je pričao o muzici?
- Voleo je lepu muziku. Ne sećam se tačno kako je to
rekao.

235
 - Šta je mislio time da neće više morati da radi?
- Kao da je imao neke pare. Nije nikada ništa plaćao i
mogao je da uštedi. Mora da je na to mislio. Da je imao
veliku ušteđevinu.
Erlendur se setio da je već zamolio Sigurdura Olija
da proveri Gudlojgurove račune u banci, i pomislio da će
morati da ga podseti na to.
Oprostio se od zbunjenog Denija, koji je još uvek
razbijao glavu oko duvana, kondoma i devojaka, i uputio
se prema predvorju, gde je naleteo na devojku koja se
glasno svađala sa šefom recepcije. Činilo se kao da je šef
recepcije hteo da je izbaci iz hotela, ali ona se odupirala.
Erlendur je pomislio da je to možda dama koja je
ucenjivala šefa zbog noći koje su proveli zajedno i
krenuo je da im okrene leđa kad ga devojka ugleda.
- Jeste li vi policajac? - viknula je za njim.
- Molim vas da izađete iz hotela! - rekao je šef
recepcije neuobičajeno grubim glasom.
- Eva Lind vas je dobro opisala - reče ona gledajući u
Erlendura. - Ja sam Stina. Rekla mi je da vam se javim.

Seli su za sto u baru. Erlendur im je uzeo kafu. Trudio se

da ne obraća pažnju na njene grudi, ali bilo je teško ne
gledati ih. U životu nikada nije video tako velike grudi na
tako mršavom i sitnom telu. Na sebi je imala dugačak
kaput bež boje s krznenom kragnom, i kad ga je skinula i
stavila na stolicu, pred njim su se ukazale veoma uska
crvena bluza, koja je jedva pokrivala stomak, i crne
pantalone širokih nogavica, koje su joj stajale na pola
zadnjice. Bila je jako našminkana, s tamnim ružem na
usnama, iza kojih su virili lepi zubi kad bi se nasmejala.

236
 - Trista hiljada - reče, češkajući se ispod desne dojke
kao da je nešto žulja. - Mislite na sise, jelda?
- Jel’ sve u redu s njima?
- Ma to su šavovi - reče mršteći se. - Ne smem da ih
češem. Moram da se pazim.
- Šta…?
- Novi silikon - prekinula ga je Stina. - Operisana
sam pre tri dana.
Erlendur se trudio da ne zuri u njene nove grudi.
- Odakle se vi i Eva Lind poznajete? - upitao je.
- Rekla mi je da ćete to pitati i da vam kažem da je
bolje da ne znate. U pravu je. Verujte mi. Još je rekla da
vi možete da mi pomognete oko jedne stvari i da ja mogu
da pomognem vama, razumete?
- Ne - reče Erlendur. - Ne znam o čemu pričate.
- Eva je rekla da ćete moći da mi pomognete.
- Eva laže. O čemu pričate? Oko kakve stvari vam
treba pomoć?
Stina je uzdahnula.
- Moj dečko je uhvaćen na aerodromu s hašišem.
Vrlo mala količina, ali mogao bi da dobije tri godine
zatvora zbog toga. Idioti presuđuju u tim stvarima kao za
ubistvo. Samo mrvica hašiša. I nekoliko tableta! Rekli su
mu da će dobiti tri godine. Tri! Pedofili dobijaju tri
meseca, i to uslovno. Drkadžije!
Erlendur nije razumeo zadnju reč i nije znao kako bi
on mogao da joj pomogne. Izgledala je kao malo dete
koje nije razumelo kako je svet velik i komplikovan i
kako je u njemu teško funkcionisati.
- Uhapšen je na međunarodnom aerodromu?
- Da.

237
 - Ne mogu ništa da uradim - reče Erlendur. - A ne bih
hteo i da mogu. U lošem ste društvu. Švercovanje droge i
prostitucija. Što ne nađete neki kancelarijski posao?
- A da barem pokušate? - reče Stina. - Da popričate s
nekim. Ne može dobiti tri godine!
- Da li sam ja dobro razumeo - reče Erlendur
klimajući glavom - vi ste prostitutka?
- Prostitutka, prostitutka - reče Stina vadeći cigaretu
iz crne tašnice koja joj je visila na ramenu. - Plešem kod
Grofa.
Nagnula se prema njemu i prošaptala kao da dele
tajnu: - Pare su bolje u tom drugom poslu.
- I bili ste s mušterijama ovde u hotelu?
- Da, s dosta njih - reče Stina.
- Radili ste ovde u hotelu?
- Nisam nikada radila ovde.
- Zanima me jeste li hvatali mušterije ovde ili ste
dolazili s njima iz grada?
- Kako mi se htelo. Smela sam da budem ovde sve
dok me debeli nije izbacio.
- Zbog čega?
Stinu su opet zasvrbele grudi i pažljivo se počeškala.
Namrštila se i, iako se trudila da se nasmeje, Erlendur je
video da se ne oseća dobro.
- Znam jednu devojku koja je išla na istu operaciju i
nije joj uspelo - reče. - Sise joj izgledaju kao prazne kese.
- Šta će ti tolike grudi? - Erlendur nije mogao da
izdrži da ne pita.
- Zar nisu lepe? - reče ona gurnuvši ih prema njemu,
mršteći se od bola. - Šavovi me ubijaju - prostenjala je.
- Jesu, ali… velike su - reče Erlendur.

238
 - Nove novcijate - reče Stina ponosno.
Erlendur je primetio direktora hotela kako ulazi u bar
u pratnji šefa recepcije i prilazi im žustrim koracima.
Pogledao je oko sebe da se uveri da nikog drugog nema u
baru i prosiktao prema Stini kad je došao na nekoliko
metara od njih.
- Napolje! Marš napolje! Odmah! Gubi se odavde!
Stina pogleda u direktora, pa u Erlendura i zakoluta
očima.
- Isuse - proštenja.
- Ne želimo kurve kao što si ti u hotelu! - vikao je
direktor.
Zgrabio ju je kao da hoće sam da je izbaci iz hotela.
- Pusti me - reče Stina ustajući. - Razgovaram s
čovekom.
- Pazi na grudi! - viknuo je Erlendur, ne znajući šta
drugo da kaže. Direktor ga je zapanjeno pogledao. -
Nove su - objasnio je Erlendur.
Stao je između njih, bezuspešno pokušavajući da
zaustavi direktora. Stina je pazila da zaštiti grudi, a šef
recepcije je sa strane gledao šta se dešava. Konačno je
prišao da pomogne Erlenduru, i na kraju im je uspelo da
razdvoje direktora i Stinu.
- Sve što… ona… kaže o… meni je… čista laž! -
šištao je direktor. Savladan naporom, lica mokrog od
znoja, nije mogao da dođe do vazduha.
- Nije ništa rekla o vama - reče Erlendur da bi ga
smirio.
- Hoću… da se… izgubi… odavde.
Direktor se baci na stolicu i izvadi maramicu da
obriše znoj.

239
 - Oladi, debeli - reče Stina. - On je makro, to znate
sigurno?
- Makro? - Erlendur nije odmah shvatio.
- Uzima procenat od nas što radimo ovde u hotelu -
reče Stina.
- Procenat? - ponovi Erlendur.
- Procenat! Komisiju! Uzima ih za sebe.
- Laž! - povika direktor. - Marš odavde, kurveštino!
- On i šef restorana su hteli da uzmu više od polovine
- reče Stina, pažljivo nameštajući grudi - a kad ja nisam
htela da pristanem na to, rekli su mi da se izgubim i da se
ne pojavljujem više u hotelu.
- Laže - reče direktor, koji se sada već malo primirio.
- Uvek sam terao sve te šmizle, kao i nju. Nećemo da se
pročuje da po hotelu rade kurve.
- Šef restorana? - reče Erlendur, prisetivši se tankih
brčića. Zvao se Rosant, ako ga pamćenje nije varalo.
- Čuj, terao nas - profrktala je Stina okrenuvši se
prema Erlenduru.
- On je nas zvao. Ako sazna za goste koji su za to i
imaju pare, javi nam i nasadi nas ovde za šank. Kaže da
je to dobro za popularnost hotela. To su uglavnom gosti
koji dolaze na konferencije i tako to. Stranci. Usamljeni
muškarci. Uvek nam javi kad su velike konferencije.
- Koliko vas ima? - upita Erlendur.
- Nas nekoliko imamo agenciju za poslovnu pratnju -
reče Stina. - Na visokom nivou.
Stina je s velikim ponosom pričala o tome, skoro kao
o novim grudima.
- Ma kakva agencija - reče direktor, koji je konačno
došao do vazduha.

240
 - Vise ovde u hotelu za šankom i pokušavaju da
uhvate goste i da odu s njima u sobu. Laže da ih ja
zovem. Kurvo lažljiva!
Erlendur je zaključio da nema smisla da nastavi da
razgovara sa Stinom u baru, te je zatražio od šefa
recepcije da mu pozajmi svoju kancelariju, ili u
suprotnom da svi odu u policijsku stanicu da tamo završe
diskusiju. Direktor hotela duboko uzdahnu, bacajući
besne poglede prema Stini. Erlendur ju je izveo iz bara
prema kancelariji, ostavivši direktora samog. Izgledao je
potpuno iscrpljeno i ljutito je oterao šefa recepcije, koji je
pokušao da mu pomogne.
- Ona laže, Erlendure - vikao je za njima. - Laže šta
god da kaže!
Erlendur je seo za pisaći sto u kancelariji šefa
recepcije, a Stina je ostala na nogama, paleći cigaretu kao
da je se ne tiče što je u ćelom hotelu zabranjeno pušenje,
s izuzetkom bara.
- Da li poznaješ portira ovde u hotelu? - upita
Erlendur. - Gudlojgura?
- Bio je vrlo fin čovek. On je od nas skupljao
procenat za debelog. I onda ga je neko ubio.
- On je…
- Mislite da ga je debeli ubio? - Stina mu je upala u
reč. - On je najveći odvratnjak kojeg znam. Znate zašto
ne smem više da dolazim ovde u hotel?
- Ne.
- Nije mu bilo dosta da uzima procenat od nas, nego
je još tražio i…
- Šta?
- Da radimo razne stvari za njega. Lično. Mislim…

241
 - I šta onda?
- Nisam htela. Ne dolazi u obzir. Salo na tom
odvratnjaku. Gadi mi se. Sasvim je moguće da je on ubio
Gudlojgura. Sigurna sam da je sposoban za to. Možda je
seo na njega.
- Kakav si ti imala odnos s Gudlojgurom? Jesi i
njemu pružala neke usluge?
- Ma kakvi. Njega to nije interesovalo.
- Ne bih baš rekao - reče Erlendur setivši se
Gudlojgurovog tela u sobičku sa spuštenim pantalonama.
- Nije da je bio potpuno nezainteresovan.
- Ja ga u svakom slučaju nisam interesovala - reče
Stina i pažljivo podiže grudi. - Niti druge devojke.
- Da li je i šef restorana upetljan u to s direktorom?
- Rosant? Jeste.
- A šef recepcije?
- On se uvek protivio da budemo tu. Nije hteo
nikakvu prostituciju ovde, ali ova dvojica odlučuju o
tome. Šef recepcije je hteo da da otkaz Rosantu, ali
debeli previše zarađuje na njemu.
- Reci mi još nešto. Da li žvačeš duvan? U gazi, kao
vrećice čaja. Što se stavlja između usana i desni.
- Fuj, ne - reče Stina. - Šta vam je? Ja jako pazim na
zube.
- A da li znaš nekog ko to koristi?
- Ne znam.
Ćutali su sve dok Erlendur više nije mogao da izdrži,
osećajući se primoranim da joj očita bukvicu. Mislio je
na Evu Lind. O tome kako je počela da se drogira i
sigurno se prostituisala kako bi kupovala drogu, iako
verovatno nije to radila u finim gradskim hotelima.

242
Razmišljao je o odvratnoj sudbini žena koje su se
prodavale svakom muškarcu, gde god i kad god to bilo.
- Zašto se baviš time? - upitao je, trudeći se da ne
zvuči kao da je optužuje. - Silikonske sise? Da ležeš pod
svakakve muškarce, s konferencija po hotelskim
sobama? Šta će ti to?
- Eva Lind mi je rekla da ćete to pitati. Nemojte se
truditi da shvatite - reče Stina gaseći cigaretu na podu. -
Nema potrebe.
Bacila je pogled kroz otvorena vrata kancelarije
prema predvorju. U tom trenutku tamo se ukazala Osp.
- Zar Osp još radi ovde? - upita.
- Osp? Poznaješ je?
Erlendurov telefon zazvonio je u njegovom džepu.
- Mislila sam da više ne radi ovde. Pričale smo
ponekad kad sam dolazila.
- Kako se vas dve znate?
- Tako, zajedno smo…
- Nije se valjda i ona prostituisala? - Erlendur je
dohvatio telefon i hteo da se javi.
- Ne - reče Stina. - Nije ona kao njen mlađi brat.
- Brat? - reče Erlendur. - Ima brata?
- On je veća kurva od mene.

243
 23

Erlendur je zurio u Stinu pokušavajući da razume šta mu

je rekla o Ospinom bratu. Stina je cupkala pred njim.
- Šta? - reče. - Šta sam rekla? Što se ne javite na
telefon?
- Zašto si mislila da Osp više ne radi ovde?
- Zato, posao je sasvim bezvezan.
Erlendur se odsutno javio na telefon.
- Konačno - reče Elinborg s druge strane linije.
Sigurdur Oli i ona su otišli u Hafnarfjordur s
namerom da privedu Gudlojgurovu sestru na saslušanje u
policijsku stanicu u Rejkjaviku, ali ona je odbila da krene
s njima. Tražila je da joj objasne zbog čega hoće da je
saslušaju, a kad oni nisu hteli da joj kažu razlog, rekla je
da ne može da ostavi oca samog u invalidskim kolicima.
Ponudili su da nađu nekog da ostane s njim, a i da može
da dođe u pratnji advokata ako želi, ali izgledalo je kao
da ona ne razume koliko je situacija ozbiljna. Nije
dolazilo u obzir da ide u policijsku stanicu, tako da joj je
Elinborg ponudila drugo rešenje, iako se Sigurdur Oli
nije s tim slagao. Predložila joj je da odu s njom u hotel
da razgovara s Erlendurom, kako bi nakon toga mogli da
odluče šta će dalje. Razmišljala je o tom predlogu.
Sigurdur Oli je gubio strpljenje i spremao se da je silom
privede kad je konačno rekla da pristaje. Telefonirala je
komšinici, koja se odmah pojavila na vratima, očito

244
navikla da se brine o starcu kad god je to bilo potrebno.
Ali onda je ona ponovo počela da se buni, što je izludelo
Sigurdura Olija.
- On ti je dovodi - reče Elinborg. - Iako je hteo da je
baci u zatvor. Sto puta nas je pitala zašto hoćeš da pričaš
s njom, i nije nam verovala kad smo joj rekli da ne
znamo. A zašto u stvari hoćeš da razgovaraš s njom?
- Bila je u hotelu par dana pre nego što joj je brat
ubijen, a nama je rekla da ga već decenijama nije videla.
Zanima me zašto nam to nije spomenula, zašto laže.
Hoću da vidim njen izraz lica kad je to pitam.
- Mislim da je ljuta - reče Elinborg. - Sigurdur Oli
nije oduševljen njenim ponašanjem.
- Šta se desilo?
- Reći će ti on.
Erlendur je ugasio telefon.
- Kako to misliš da je on veća kurva od tebe? - upita
Stinu koja je gledala u svoju torbicu i razmišljala da li da
zapali cigaretu. - Ospin brat? O čemu pričaš?
- Molim?
- Ospin brat. Rekla si da je veća kurva od tebe.
- Pitajte nju - reče Stina.
- Hoću, ali, mislim… on je njen mlađi brat, jesi li to
rekla?
- Da, on je bigej.
- Bigej? Misliš…?
- Biseksualac.
- I šta, prostituiše se? - upita Erlendur. - Kao ti?
- I te kako. Narkoman. Stalno ga neko ganja da ga
isprebija zbog dugova.
- A Osp? Kako se vas dve znate?

245
 - Išle smo zajedno u školu. I on, samo je godinu dana
mlađi od nas. Nas dve smo isto godište. Išle smo u isti
razred. Ona nije bila nešto jako pametna.
Stina uperi prst u glavu.
- Prazna, potpuno - reče. - Prekinula je školu nakon
osnovne. Pala na svim ispitima. Ja sam sve položila.
Završila sam i gimnaziju.
Stina se nasmeja širokim osmehom.
Erlendur je gledao u nju.
- Znam da si prijateljica moje ćerke i da si mi
pomogla - reče on - ali ne bi trebala da se upoređuješ sa
Osp. Kao prvo, nju ne svrbe nikakvi šavovi.
Stina ga pogleda još uvek sa osmehom na licu, a
zatim bez reči izađe iz kancelarije u predvorje. Hodajući
prema izlazu, teatralno je zamahnula kaputom s
krznenom kragnom, ali sada su joj pokreti bili bez
ikakvog dostojanstva. Usput je naletela na Sigurdura
Olija i Gudlojgurovu sestru, koji su u tom trenutku ušli u
predvorje, i Erlendur je primetio kako su se Sigurdurove
oči zalepile za Stinine grudi. Pomislio je kako joj se
investicija sigurno isplatila.
Direktor hotela je stajao po strani kao da je čekao da
Erlendur završi sastanak sa Stinom. Osp je stajala kraj
lifta i gledala Stinu kako izlazi iz hotela. Na licu joj se
videlo da je poznaje. Šef recepcije je podigao glavu kad
je Stina prošla pored stola za kojim je sedeo i gledao je
kako izlazi na vrata. Pogledao je u direktora, koji se
odgegao prema kuhinji, dok je Osp nestala u liftu.
- Šta ovo treba da znači, moliću lepo? - Erlendur je
začuo glas Gudlojgurove sestre kad mu je prišla. - Čemu
ta drskost i prostakluk?

246
 - Drskost i prostakluk? - upita Erlendur. - Ne znam o
čemu govorite.
- Ovaj ovde - reče Gudlojgurova sestra, očito ne
znajući kako se Sigurdur Oli zove - tako je bezobrazan
prema meni da moram da zahtevam da mi se izvini.
- Ne dolazi u obzir - reče Sigurdur Oli.
- Gurnuo me i izvukao iz vlastite kuće kao da sam
neki kriminalac.
- Stavio sam joj lisice - reče Sigurdur Oli. - I ne pada
mi na pamet da se izvinjavam. Ne dolazi u obzir. Psovala
je i mene i Elinborg i pružala otpor. Hoću da je
uhapsimo. Za ometanje policije u izvršenju zadatka.
Gudlojgurova sestra je gledala u Erlendura bez reči.
Znao je da se zove Stefanija i razmišljao da li je imala
neki nadimak kad je bila mala.
- Nisam navikla na ovakav tretman - reče ona
konačno.
- Odvedi je u stanicu - reče Erlendur Sigurduru Oliju
- i stavi je u ćeliju pored Henrija Vapšota. Ispitaćemo je
sutra.
Pogledao je u nju. - Ili prekosutra.
- Ne možete to da uradite - reče Stefanija, i Erlendur
je video da je uspeo da je šokira. - Nemate pravo da se
tako ponašate prema meni. Otkud vam pada na pamet da
možete da me strpate u zatvor? Šta sam uradila?
- Lagali ste - reče Erlendur. - Doviđenja. Čućemo se -
rekao je Sigurduru Oliju.
Okrenuo se od njih i krenuo u pravcu direktora
hotela. Sigurdur Oli je uhvatio Stefaniju za ruku i hteo da
se vrati s njom, ali ona je stajala kao ukopana i gledala za
Erlendurom.

247
 - U redu - viknula je za njim. Pokušavala je da se
otrgne od Sigurdura Olija. - Nema potrebe za tim - reče. -
Zar ne možemo da sednemo i popričamo o tome kao
ljudi!
Erlendur se zaustavio i okrenuo prema njoj.
- O čemu tome? - reče.
- O mom bratu - reče ona. - Kad već hoćete, hajde da
porazgovaramo o mom bratu. Iako ne znam kakve koristi
vi od toga imate.

Otišli su u Gudlojgurovu sobicu. Sama je rekla da hoće

da ode tamo. Kad ju je Erlendur pitao da li je ikada bila u
njoj, rekla je da nije. Pitao ju je da li je za sve te godine
ikad videla svog brata, ponovila je to što je već rekla, da
nije bila ni u kakvoj vezi s njim. Erlendur je bio ubeđen
da laže. Da njena poseta hotelu pet dana pre nego što je
Gudlojgur ubijen nije bila nikakva slučajnost, nego je
imala veze s njim.
Bez ikakvog izraza na licu i bez reči gledala je u
poster male princeze Širli Templ. Otvorila je ormar i
videla portirsku uniformu. Onda je sela na jedinu stolicu
u sobi, a Erlendur je stajao pored ormara. Sigurdur Oli je
otišao u Hafnarfjordur da se nađe s nekim
Gudlojgurovim školskim drugarima, tako da ih je
napustio čim su došli u podrum.
- Ovde je umro - reče sestra bez ikakve tuge u glasu, i
Erlendur se ponovo upitao, baš kao kad su se prvi put
videli, zbog čega ta žena nije osećala ništa prema
vlastitom bratu.
- Uboden u srce - reče Erlendur. - Najverovatnije
kuhinjskim nožem - dodao je. - Na krevetu još ima

248
tragova krvi.
- Kako je ovo sve bedno - reče ona posmatrajući
prostoriju. - Da je živeo ovde sve te godine. Šta mu je to
uopšte trebalo?
- Nadam se da ćete vi moći da mi pomognete da to
razjasnimo.
Pogledala ga je bez reči.
- Ne znam - nastavio je Erlendur. - Kao da mu je to
bilo dovoljno. Neki ljudi moraju da žive u vilama od
petsto kvadrata. Koliko sam shvatio, bilo mu je dobro
ovde u hotelu. Imao je pristup raznim uslugama.
- Da li ste našli oružje kojim je ubijen? - upita ona.
- Ne, ali imamo nešto što nalikuje tome - reče
Erlendur. Prekinuo je s pričom i čekao da ona nešto kaže,
ali ona je sedela u tišini dosta vremena, dok konačno nije
progovorila.
- Zašto ste rekli da sam lagala?
- Ne znam do koje mere je to laž, ali znam da mi niste
sve rekli. Niste mi rekli istinu. U stvari, vi meni niste
rekli ama baš ništa, i nije mi jasna vaša reakcija ni
reakcija vašeg oca na Gudlojgurovu pogibiju. Kao da vas
se to uopšte ne tiče.
Dugo je bez reči gledala u Erlendura, a onda kao da
je donela neku odluku.
- Između nas su tri godine razlike - progovori
odjednom - i iako sam bila tako mala, mislim da se
sećam kad su ga doneli kući iz porodilišta. Valjda je to
moja prva uspomena u životu. Od prvog dana je bio
ženica tatinog oka. Obožavao ga je i od malih nogu je
imao velike planove za njega. To se nije desilo kasnije i
samo po sebi, kao što bi možda bilo normalno, nego je

249
naš tata od njegovog rođenja mislio da će Gudlojgur biti
neki velikan kad odraste.
- A vi? - upita Erlendur. - U vama nije video
nikakvog genija?
- Prema meni je uvek bio dobar - reče ona - ali
Gudlojgura je naprosto obožavao.
- I vršio pritisak na njega sve dok ga nije slomio.
- Ako morate tako da pojednostavite stvari - reče ona.
- Ali život je vrlo retko tako jednostavan, i rekla bih da bi
upravo vi, gospodine inspektore, trebalo za to da imate
razumevanja.
- Ne razgovaramo o meni - reče Erlendur.
- Ne - reče ona. - Naravno.
- Zbog čega je Gudlojgur završio u ovom ćumezu,
sam i napušten? Zašto ste ga toliko mrzeli? Možda mogu
da razumem vašeg oca, ako je izgubio zdravlje zbog
njega, ali vas ne mogu da razumem, zašto ste vi bili tako
grubi prema njemu.
- Izgubio zdravlje? - upita ona gledajući zapanjeno u
Erlendura.
- Jer ga je gurnuo niz stepenice - reče Erlendur. - Čuo
sam za to.
- Od koga ste čuli?
- Nije važno. Da li je to istina? Da li je on obogaljio
vašeg oca?
- To se vas uopšte ne tiče.
- U pravu ste - reče Erlendur. - Osim ako nema veze s
istragom. Onda nas se to i te kako tiče.
Stefanija je bez reči gledala fleke od krvi na krevetu,
i Erlendur se pitao zašto je htela da razgovara s njim
ovde u sobičku u kojem joj je brat ubijen. Razmišljao je

250
da li da je pita o tome, ali nije se usudio.
- Ne mogu da verujem da je to uvek bilo tako - reče. -
Vi ste svom bratu pomogli da siđe s pozornice u
Gradskom bioskopu kad je izgubio glas. Nekad ste bili
bliski. Nekad vam je bio brat.
- Otkud vi znate šta se desilo u Gradskom bioskopu?
Gde ste to iskopali? S kim ste pričali?
- Skupljamo informacije. Ljudi u Hafnarfjorduru se
još uvek toga sećaju. Voleli ste ga. Kad ste bili deca.
Stefanija je ćutala.
- Sve je to bila jedna noćna mora - reče ona. - Jedna
stravična noćna mora.

U njihovoj kući u Hajhaijjorduru je celog dana pre

njegovog koncerta u Gradskom bioskopu vladala velika
radost. Ona se rano probudila i pripremila doručak,
misleći na majku - činilo joj se kao da je preuzela njenu
ulogu udomaćinstvu, i bila je ponosna na to. Otac ju je
hvalio kako je vredna i kako vodi računa o njima dvojici
otkako je mama umrla. Kako se ponašala kao odrasla i
odgovorna osoba u svemu stoje poduzimala. Ništa drugo
nije o njoj govorio. Nije se brinuo o njoj. Nikada.
Nedostajala joj je mama. Njene zadnje reči na
bolničkoj postelji bile su da mora da se brine o tati i
bratu. Da ne srne da ih izneveri. „Obećaj mi“, rekla je
njena majka. „Neće ti uvek biti lako. Ni meni nije uvek
bilo lako. Tvoj tata zna da bude jako tvrdoglav i strog, i
ne znam kako će Gudlojgur to podneti. Zato ti moraš da
mu držiš stranu, Gudlojguru, obećaj mi“, rekla je majka
i ona je klimnula glavom i obećala joj. Držale su se za
ruke sve dok mama nije zaspala i ona joj pomilovala

251
kosu i poljubila je u čelo.
Umrla je dva dana kasnije.
- Pusti Gudlojgura da još malo spava - reče njen otac
kad je sišao u kuhinju. - Ovo je njegov veliki dan.
Njegov veliki dan.
Ona nikada nije imala svoj veliki dan. Uvek je on bio
u centru pažnje. Njegovo pevanje. Snimanja. Dve ploče
koje su već izašle. Turneja po Skandinaviji. Koncerti u
Hafharfjorduru. Večerašnji koncert u Gradskom
bioskopu. Njegov glas. Njegove vežbe, za vreme kojih je
morala da se kreče po kući kao miš kako ne bi ometala
njih dvojicu u dnevnoj sobi, Gudlojgura koji je stajao uz
klavir i oca koji ga je na njemu pratio, podučavao ga i
podsticao, pokazivao mu ljubav i razumevanje kad mu se
činilo da mu dobro ide, ali bio odlučan i strog kad mu se
činilo da se ne koncentriše dovoljno. Ponekad bi izgubio
strpljenje i izgrdio ga. A ponekad bi ga zagrlio i govorio
mu da je predivan.
Da je ona dobila barem malčice od sve te pažnje i
podstreka kojim je on obasipan svakog dana jer je imao
lep glas. Činilo joj se da ona nije ništa vredela jer nije
imala nikakav talent koji bi privukao pažnju njihovog
oca. Ponekad bi rekao kako je šteta što ona nema lep
glas. Smatrao je da nema vajde učiti je da peva, ali njoj
se činilo da laže. Znala je da nije hteo da troši trud na
nju jer nije imala nekakav poseban glas. Nije bila
talentovana za pevanje kao njen brat. Pevala je u horu i
sviruckala klavir, ali su i njen otac i njen profesor
klavira, kod kojeg je išla na časove jer on nije imao
vremena da se bavi njom, govorili da nema smisla za
muziku.

252
 Za razliku od nje, njen brat je imao predivan glas i
veoma izražen smisao za muziku. Ali na kraju krajeva, on
je bio sasvim običan dečak, kao što je ona bila obična
devojčica. Nije joj bila jasna razlika između njih dvoje.
Bili su isti. Ona ga je do neke mere i odgajala, pogotovo
otkad im se majka razbolela. Bio je poslušan i uvek radio
to što bi mu rekla i poštovao ju je. Ona je njega volela,
ali je istovremeno bila i ljubomorna, pogotovo kad bi se
oko njega dizala velika buka. Bojala se tih svojih
osećanja i nije o njima pričala ni sa kim.
Čula je Gudlojgura kako silazi niz stepenice, i onda
se pojavio pred njima u kuhinji i seo pored oca.
- Isto kao mama - reče kad je video kako mu sestra
sipa kaju u tatinu šolju.
Često je spominjao mamu, i znala je da mu jako
nedostaje. Uvek se njoj obraćao kad mu je bilo loše, kad
ga je neko zadirkivao ili kad bi otac izgubio strpljenje, ili
jednostavno kad je imao potrebu da ga neko zagrli iz
čista mira, ne samo kao nagradu za dobar rad.
U kud je ceo dan vladalo veliko iščekivanje i
uzbuđenje, koje je kulminiralo predveče, kad su se obukli
u svoju najfiniju odeću i uputili se u Gradski bioskop.
Ispratili su Gudlojgura iza pozornice i otac se pozdravio
s dirigentom hora, a onda su se uputili u salu, koja je već
počela da se puni. Pogašena su svetla. Podigla se
zavesa. Gudlajgur je stajao na sceni, visok za svoje
godine, lep i nekako naročito odlučan, i zapevao je
svojim melankoličnim dečačkim sopranom.
Zaustavila je dah i zatvorila od.
Došla je k sebi tek kad ju je otac zgrabio za
nadlakticu da je zaječala od bola i čula kako otac stenje:

253
„Gospode Bože!".
Otvorila je od i videla očevo lice belo kao kreč, a kad
je pogledala na pozornicu, videla je Gudlojgura kako
pokušava da peva, ali nešto mu se desilo s glasom.
Zvučalo je kao da jodluje. Ustala je i pogledala publiku
iza sebe, i videla kako su ljudi počeli da se smeškaju, dok
su se neki već grohotali. Potrčala je na pozornicu do
brata i pokušala da ga odvede iza zavese. Dirigent hora
joj je prišao u pomoć, i na kraju su uspeli da ga odvuku.
Videla ja kako otac stoji kao skamenjen pred prvim
redom i gleda u nju kao bog grmljavine.
Te večeri, dok je pokušavala da zaspi, srce joj je još
uvek ubrzano tuklo kad se seti tog strašnog trenutka, ne
zbog straha ili panike zbog toga što se desilo i zbog brige
za brata, nego zbog čudne radosti koju nije znala da
objasni, i koju je pokušala da potisne u sebi kao zločin.

- Pekla vas je savest zbog tih misli? - upita Erlendur.

- Nisam mogla da ih shvatim - reče Stefanija. -
Nikada pre nisam tako nešto mislila.
- Mislim da likovati nad nesrećom drugih nije neka
nenormalna reakcija - reče Erlendur - čak ni ako se radi o
nekom ko nam je blizak. To može biti nagonski, neka
vrsta odbrambenog mehanizma kad smo u šoku.
- Možda ne bi trebalo da vam tako podrobno pričam o
tome - reče Stefanija. - Nećete steći jako lepu sliku o
meni. Možda ste u pravu. Svi smo bili u šoku. Jezivom
šoku, možete samo zamisliti.
- Kakav je bio odnos između njih dvojice nakon tog
događaja? - upita Erlendur. - Između Gudlojgura i vašeg
oca?

254
 Stefanija mu nije odgovorila.
- Da li znate kako je ne biti ničiji ljubimac? - upitala
je umesto da mu odgovori. - Kako je to biti samo
prosečna osoba i nikada ne privlačiti pažnju na sebe? To
je kao da vas nema. Svi te uzimaju zdravo za gotovo,
niko ti ne posvećuje pažnju. A u isto vreme se nekome za
koga smatraš da je isti kao ti pruža sva pažnja kao da je
odabran, stigao na ovaj svet da svojim roditeljima i
ćelom svetu pruža neviđenu radost. Gledaš to dan za
danom, nedelju za nedeljom, godinu za godinom, i to
nikada ne prolazi, obožavanje je sve veće i veće, postaje
religijskih razmera.
Pogledala je u Erlendura.
- Nije čudno da se iz toga rađa ljubomora - reče. -
Ljudski je. Ali umesto da se boriš protiv nje i ugušiš je u
korenu, ti je podstičeš jer znaš da ti ona pomaže da se
bolje osećaš.
- Mislite li da je to objašnjenje što ste se radovali
bratovoj nesreći?
- Ne znam ni sama - reče Stefanija. - Nisam mogla da
kontrolišem to osećanje. Preplavilo me je kao hladan tuš
od kojeg sam se tresla i drhtala i pokušavala da ga
izbegnem, ali nije htelo da me ostavi na miru. Nisam
znala da tako nešto može da se desi.
Proveli su nekoliko trenutaka u tišini.
- Zavideli ste svom bratu - reče Erlendur.
- Možda jesam, neko vreme. Posle mi ga je bilo žao.
- A na kraju ste ga zamrzeli.
Pogledala je Erlendura.
- Šta vi znate o mržnji? - reče.
- Ne mnogo - reče Erlendur. - Ali znam da može biti

255
opasna. Zašto ste nam rekli da niste imali nikakve veze s
bratom već trideset godina?
- Zato što je to istina - reče Stefanija.
- Ali to nije istina - reče Erlendur. - Lažete. Zbog
čega lažete?
- To je laž zbog koje hoćete da me uhapsite?
- Ukoliko to bude potrebno, uhapsiću vas - reče
Erlendur. - Znamo da ste bili u hotelu pet dana pre nego
što je ubijen. Rekli ste nam da decenijama niste bili u
kontaktu s njim. A onda se ispostavi da ste bili u hotelu
par dana pre nego što je ubijen. Zašto ste ga posetili? I
zašto ste nas lagali?
- Mogla sam da dođem u hotel iz drugog razloga, a ne
da se vidim s njim. Ovo je veliki hotel. To vam nije palo
na pamet?
- Čisto sumnjam. Mislim da niste igrom slučaja
posetili hotel nekoliko dana pre nego što je on ubijen.
Video je da okleva. Da razmišlja šta dalje. Očito je
bila svesna da će morati da im da detaljniji izveštaj od
onoga što im je rekla na prvom sastanku, i sada je
razmišljala da li da se odvaži.
- Kod njega je bio ključ - reče tako tihim glasom da
ju je Erlendur jedva čuo. - Taj koji ste pokazali tati.
Erlendur se setio priveska za ključeve koji su našli u
Gudlojgurovoj sobi i džepnog nožića ružičaste boje sa
slikom gusara koji je visio na njemu. Na privesku su bila
dva ključa, jedan je izgledao kao od kućnih vrata, a drugi
je bio manji, mogao je biti od nekog sefa, ormara ili
kutije.
- Kakav je to ključ? - upita Erlendur. - Da li vam je
poznato? Šta otvara?

256
 Stefanija se hladno nasmešila.
- Ja imam isti takav ključ - reče.
- Kakav je to ključ?
- Od kuće u Hafharfjorduru.
- Mislite vaše kuće?
-Da - reče Stefanija. - Moje i tatine. Otvara
podrumska vrata. Iz podruma vode stepenice do
predsoblja u prizemlju iz kojeg se ulazi u dnevnu sobu i
kuhinju.
- Hoćete da kažete…? - Erlendur se trudio da razume
šta mu govori. - Mislite da je on dolazio kući?
- Da.
- I da li mu je to uspelo?
- Jeste.
- Ali mislio sam da niste bili u vezi s njim. Sami ste
rekli da ni vi ni otac već decenijama niste imali nikakvog
kontakta s njim. Zašto ste nas lagali?
- Zato što tata to nije znao.
- Šta nije znao?
- Da je dolazio. Mora da smo mu nedostajali. Nisam
ga pitala, ali mora da jesmo. Čim je dolazio.
- Šta tačno vaš otac nije znao?
- Da je Gudlojgur ponekad noću dolazio kući, bez
našeg znanja i bez ikakve galame sedeo u dnevnoj sobi, i
otišao bi pre nego što se mi probudimo. Godinama je to
radio a da mi nismo imali pojma.
Pogledala je fleke od krvi na krevetu.
- Sve dok se ja jedne noći nisam probudila i videla
ga.

257
258
 24

Erlendur je gledao u Stefaniju dok su mu njene zadnje

red tutnjale kroz glavu. Više nije bila tako nadmena kao
kad su se prvi put sreli i kad se Erlendur razbesneo nad
njenom hladnoćom i odsustvom osećanja za brata. Sada
je razmišljao kako je bio brzoplet u svojoj osudi. Nije
imao pravo da je optuži za tako nešto ne znajući ništa o
njoj ni o njenoj prošlosti. Pokajao se što ju je optužio za
odsustvo savesti. Nije bilo na njemu da osuđuje druge,
mada je uvek upadao u tu klopku. On u stvari ništa nije
znao o toj ženi, koja je sada stajala tako žalosna i
usamljena pred njim. Shvatio je da joj život nije bio lak,
prvo dok je odrastala u bratovoj senci, zatim kao siročetu
bez majke, a na kraju kao odrasloj osobi koja se nije
micala od oca, zbog kojeg je sve žrtvovala.
Stajali su neko vreme, svako u svojim mislima. Vrata
sobe su bila otvorena i Erlendur je izašao na hodnik.
Odjednom mu se učinilo da mora da proveri da nema
napolju nikoga ko bi prisluškivao njihov razgovor.
Gledao je po slabo osvetljenom hodniku, ali nije video
nikoga. Okrenuo se na drugu stranu; tamo je bio potpuni
mrak. Pomislio je da ako je nekoga i bilo tamo u mraku,
taj je morao da prođe pored sobe i on bi to primetio.
Hodnik je bio prazan, ali kad se vratio u sobu, obuzeo ga
je jak osećaj da nisu sami u podrumu. Na hodniku se
osećao isti miris kao kad je prvi put došao u njega, kao

259
da je nešto zapaljeno, ali nije znao šta. Nije se dobro
osećao ovde. U mislima mu je bio urezan prizor kad su
pronašli leš, i što se više upoznavao sa životom čoveka u
kostimu Deda Mraza, sve teže mu je padalo da se seti te
slike, i znao je da nikada neće moći da ga izbaci iz misli.
- Da li je sve u redu? - upita Stefanija, koja je mimo
sedela na stolici.
- Jeste, sve je u redu - reče Erlendur. - Pala mi je na
pamet neka glupost. Kao da ima nekog na hodniku. Da
odemo nekud? Jeste li za kafu?
Bacila je pogled na sobičak i ustala klimajući
glavom. Bez reći su izašli u hodnik i stepenicama se
popeli do predvorja i u restoran, gde je Erlendur naručio
dve kafe. Seli su za sto u ćošku kako im strani turisti ne
bi smetali.
- Moj otac bi se ljutio na mene - reče Stefanija. -
Uvek mi je branio da pričam o porodici. Ne podnosi da
mu se iko meša u lične stvari.
- Kakvo mu je zdravlje?
- Dobro, s obzirom na godine. Ne znam…
Prekinula je u pola rečenice.
- U policijskim istragama nema ličnih stvari - reče
Erlendur. - Pogotovo kad je neko ubijen.
- To mi je sve jasnije. Mi smo hteli da se rešimo toga
kao da nas se ništa ne tiče, ali valjda niko ne može tako
da se ponaša kad je u pitanju takva strahota. Valjda se to
tako ne radi.
- Ako sam vas dobro razumeo - reče Erlendur - vaš
otac i vi ste prekinuli svaku vezu s Gudlojgurom, ali je
on krišom noću dolazio u vašu kuću a da to niste
primetili. Zbog čega? Šta je radio tamo? Zašto je

260
dolazio?
- Nije mi to nikada objasnio. Samo bi bez reči sedeo
sat-dva u dnevnoj sobi. Inače bih ga ja već primetila.
Godinama je dolazio nekoliko puta godišnje. Nije dolazio
svake noći. Pre neke dve godine, mučila me je nesanica i
jedne noći oko četiri ujutro učinilo mi se da čujem nešto
u dnevnoj sobi. Naravno da sam se prepala. Tatina soba
je u prizemlju i vrata su mu uvek otvorena, pa sam
mislila da me on zove. Opet sam čula neku škripu i
pomislila da je možda lopov u kući, pa sam se tiho
spustila niz stepenište. Videla sam da su tatina vrata
otvorena kako sam ih ja ostavila, a kad sam sišla u
predsoblje, videla sam senku čoveka kako beži niz
stepenište i povikala sam za njim. Na moj užas, on je
zastao i vratio se uz stepenice.
Stefanija je zaćutala, zureći pred sebe kao da se
vratila u vremenu na to mesto.
- Mislila sam da će me napasti - reče konačno. -
Stajala sam na kuhinjskim vratima, upalila svetio i
ugledala ga. Nisam ga godinama videla, otkad je bio
mlad čovek, tako da mi je trebalo malo vremena da
shvatim da je to zaista moj brat.
- Kako ste reagovali? - upita Erlendur.
- Bila sam potpuno zaprepašćena kad sam shvatila da
je to on. Bilo me je i strah, jer da je to bio lopov, nisam
smela da idem za njih, da ga ganjam, nego da pozovem
policiju. Stajala sam tako tresući se od straha i panike i
zavrištala kad sam upalila svetio i videla njegovo lice.
Mora da su moja nervoza i histerija bile komične, jer je
on počeo da se smeje.

261
- Nemoj da probudiš tatu - reče on stavivši prst na usta,
dajući joj znak da bude tiha.
Nije mogla da veruje vlastitim očima.
- Jesi li to ti? - prostenjala je.
Nije bio nimalo nalik sebi iz mladih dana, i videla je
kako ga godine nisu poštedele. S tamnim podočnjacima,
tankih bezbojnih usana, razbarušene kose, gledao je u
nju svojim beskrajno tužnim očima. Instinktivno je počela
da računa koliko mu je godina. Izgledao je mnogo stariji
nego što je bio.
- Šta radiš ovde? - prošaptala je.
- Ništa- reče. - Ništa ne radim. Samo mi se ponekad
ide kući.

- Ništa drugo nije rekao, zbog čega je ponekad dolazio

noću kod nas i sedeo u dnevnoj sobi, ne javljajući se
nikome - reče Stefanija. - Ponekad mu se išlo kući.
Nemam pojma šta je time hteo da kaže. Da li je to imalo
veze s detinjstvom, kad je mama još bila živa, ili je
mislio na godine pre nego što je gurnuo tatu niz
stepenište. Ne znam. Možda mu je sama kuća nešto
značila, jer on sam nikada nije stekao svoj dom. Imao je
samo neki prljavi ćumez u hotelskom podrumu.

- Treba da ideš - reče ona. - Mogao bi da se probudi.

- Znam - reče on. - Kako je on? Jel’ sve u redu s
njim?
- Dobro je. Iako mu treba danonoćna nega. Mora da
se hrani i pere i oblači i vodi u šetnju i stavlja pred
televizor. Voli crtane filmove.
- Nemaš pojma koliko patim zbog toga što se desilo -

262
reče on. - Sve ove godine. Nisam hteo da se to sve tako
završi. Bila je to velika greška.
- Jeste - reče ona.
- Ja nikada nisam hteo da budem slavan. To je bio
njegov san. Jedino što sam ja morao da uradim jeste da
mu ga ispunim.
Zaćutali su.
- Da li ikada pita za mene?
- Ne - reče ona. - Nikada. Nekoliko puta sam
pokušala da razgovaram s njim o tebi, ali nije dozvolio
da te spominjem.
- Još uvek me mrzi.
- Mislim da ga nikada neće proći.
- Zato što sam ja takav kakav sam. Ne podnosi me
zbog toga što sam takav.
- To je između vas dvojice…
- Sve bih za njega uradio, sama to znaš.
- Znam.
- Uvek.
- Da.
- Svi njegovi zahtevi prema meni. Neprekidno
vežbanje. Koncerti. Snimanja. Sve je to bila njegova
želja, a ne moja. Sve je bilo u redu kad je on bio
zadovoljan.
- Znam.
- Zašto onda ne može da mi oprosti? Zašto ne može
da se pomiri sa mnom? Nedostaje mi. Hoćeš li mu
preneti to? Nedostaje mi vreme kad smo bili zajedno.
Kad sam mu pevao. Ti i on ste moja porodica.
- Pokušaću da popričam s njim.
- Hoćeš li? Hoćeš li mu reći da mi nedostaje?

263
 - Hoću.
- Ne podnosi me jer sam ovakav kakav sam.
Stefanija je ćutala.
- Možda je to bila neka pobuna protiv njega. Ne
znam. Pokušao sam to da sakrijem, ali ne mogu da se
pravim da sam nešto što nisam.
- Treba da kreneš - reče ona.
- U redu.
Oklevao je.
- A ti? - upita.
- Šta ja?
- Da li me i ti mrziš?
- Treba da kreneš. Probudiće se.
- Jer sam ja za sve kriv. Tvoj život sada, to što stalno
moraš da se brineš o njemu. Mora da…
- Idi- reče ona.
- Oprosti mi.

- Šta se desilo nakon što je otišao od kuće, posle nesreće?

- upita Erlendur. - Da li je bio izbrisan kao da ga nikada
nije ni bilo?
- Otprilike tako. Znam da je tata ponekad slušao
njegove ploče. Sakrivao je to od mene, ali primetila bih
ponekad kad dođem s posla. Zaboravio bi da vrati omot
na svoje mesto ili da makne ploču s gramofona. Ponekad
bismo čuli nešto o njemu, a pre mnogo godina smo
jednom i pročitali intervju s njim u nekom časopisu.
Članak je bio o dečjim zvezdama. Naslov je bio „Gde su
sada?“, ili nešto tako stravično. Novinari su ga negde
našli, i on je izgleda bio spreman da priča o svojoj staroj
slavi. Nije mi jasno zašto je uopšte na to pristao. Nije

264
ništa rekao u tom intervjuu osim da su to bila zabavna
vremena kad je bio u centru pažnje.
- Neko ga se ipak setio. Nije bio potpuno zaboravljen.
- Uvek ima nekoga ko se seća.
- U tom intervjuu nije pričao o zadirkivanju u školi i
očevim zahtevima, kako je izgubio majku i kako od svih
njegovih ambicija, koje je vaš otac i te kako potpirivao,
na kraju nije ostalo ništa i da je oteran od kuće?
- Šta vi znate o zadirkivanju u školi?
- Čuli smo da su ga deca maltretirala jer je bio
drugačiji. Zar to nije istina?
- Ne bih rekla da je moj otac potpirivao njegove
ambicije. On je bio veoma priseban i realan čovek. Ne
znam zašto tako pričate. Jedno vreme je izgledalo da bi
moj brat mogao da ima veliku karijeru u pevanju, da bi
mogao da nastupa u inostranstvu i da postane mnogo
slavniji nego što smo mi inače navikli u ovom malom
društvu. Otac mu je to objasnio, ali mu je stavio do
znanja da treba mnogo vežbe, truda i talenta da bi to
postigao, te da ne bi smeo previše da se nada tome. Moj
otac nije glup čovek. Nemojte to da mislite.
- Ne mislim ja ništa - reče Erlendur.
- Dobro.
- Da li je Gudlojgur ikad pokušao da uspostavi
kontakt s vama? Ili vi s njim? Za sve ove godine?
- Ne. Mislim da sam vam već odgovorila na to
pitanje. Nikada, osim toga što je ponekad krišom dolazio
kod nas a da mi nismo primetili. Rekao mi je da je to
godinama radio.
- A vas dvoje niste pokušali da ga tražite?
- Ne, nismo.

265
 - Da li je bio blizak s majkom? - upita Erlendur.
- Sve mu je značila u životu - reče Stefanija.
- Mora da je jako teško podneo njenu smrt.
- Svi smo mi jako teško podneli njenu smrt.
Stefanija uzdahnu duboko.
- Rekla bih kako je u svima nama nešto umrlo s njom.
Nešto što nas je činilo porodicom. Mislim da sam tek
mnogo kasnije shvatila da je ona bila veza koja nas je sve
spajala, ona je stvarala ravnotežu u porodici. Tata i ona
nisu bili istog mišljenja u vezi s Guchojgurom, i svađali
su se oko vaspitanja, ako uopšte mogu da kažem da je to
bilo svađanje. Ona je mislila da treba da mu se dozvoli da
bude kakav jeste i da ga ne forsiraju, bez obzira na to što
je lepo pevao.
Pogledala je Erlendura.
- Mislim da otac nikada u njemu nije video dete, nego
nekakav projekat. Njegov projekat na kojem je samo on
trebalo da radi i razvija ga.
- A vi? Šta ste vi o svemu tome mislili?
- Ja? Mene nikad nisu pitali o tome.
Sedeli su u tišini slušajući zvukove trpezarije i
gledajući strance kako razgovaraju i smeju se. Erlendur
je pogledao Stefaniju, koja kao da je nestala u
uspomenama o svojoj krhkoj porodici.
- Imate li vi ikakve veze sa ubistvom svog brata? -
upita Erlendur oprezno.
Činilo se kao da nije čula njegovo pitanje, i on ga
ponovi. Podigla je pogled.
- Ne, nikakve - reče ona. - Da je barem živ da mogu
da…
Stefanija zaćuta.

266
 - Da možete šta? - upita Erlendur.
- Ne znam, možda da nadoknadim…
Ponovo je zaćutala.
- Sve je to jezivo. Sve. Počne nekim sitnicama, i onda
raste i raste i odjednom izmakne kontroli. Ne želim da
kažem da je sitnica to što je on gurnuo tatu niz stepenice.
Ali čovek stane na nečiju stranu i ne promeni mišljenje.
Valjda to ne želi. A vreme teče, godine prolaze, sve dok
ne zaboraviš taj osećaj, razlog zbog čega je to sve tako
krenulo i zaboraviš, namerno ili nenamerno, na sve
prilike koje si imao tokom svih tih godina da popraviš
situaciju, a onda odjednom shvatiš da je kasno. Sve te
godine koje su protekle i…
Duboko je uzdahnula.
- Šta se desilo nakon što ste ga našli u vašoj kuhinji?
- Razgovarala sam s tatom. Nije hteo da čuje za
Gulija, i to je bilo to. Nisam mu rekla o njegovim noćnim
posetama. Nekoliko puta sam pokušala da pričam s njim
o pomirenju. Rekla sam mu da sam srela Gulija u gradu i
da je hteo da se vidi s njim, ali tata je bio nepokolebljiv.
- A brat vam više nije došao u posetu kući?
- Koliko ja znam, nije.
Pogledala je u Erlendura.
- To je bilo pre dve godine, i tada sam ga zadnji put
videla.

267
 25

Stefanija je ustala i htela da krene. Kao da je rekla sve što

je trebalo da kaže. Erlendur je imao osećaj da mu je
ispričala samo ono što je sama htela da mu kaže, a drugo
je zadržala za sebe. I on je ustao i predomišljao se da li
da je zasad ostavi na miru, ili da nastavi da je pritiska.
Odlučio je da joj dozvoli da sama izabere. Bila je mnogo
raspoloženija za saradnju nego pre, i to mu je bilo
dovoljno. Ali nije mogao da izdrži a da ne pita nešto što
nikako nije mogao da razume.
- Mogu da razumem da je vaš otac zbog tog udesa bio
besan na njega čitav život - reče Erlendur. - Ako je mislio
da je on kriv što je završio u invalidskim kolicima. Ali
vas ne razumem. Ne razumem vašu reakciju. Zašto ste
stali na očevu stranu? Zašto ste na takav način vlastitom
bratu okrenuli leđa i sve te godine niste hteli da stupite u
vezu s njim?
- Mislim da sam vam dosta pomogla - reče Stefanija.
- Njegova smrt se ne tiče ni mene ni mog oca. Ona ima
veze s nekim drugim životom kojim je moj brat živeo i
koji ni tata ni ja ne poznajemo. Nadam se da ćete uvažiti
da sam pokušala da budem što otvorenija prema vama i
da vam pomognem, i da nam nećete više smetati. Da me
više nećete stavljati u okove u vlastitoj kući.
Pružila mu je ruku kao da je htela da zapečati
nekakav ugovor, po kojem će ih on ostaviti na miru.

268
Erlendur je prihvatio njenu ruku i pokušao da se nasmeši.
Znao je da će pre ili kasnije morati da prekrši taj njihov
dogovor. Previše još ima pitanja, mislio je. A premalo
pravih odgovora. Nije još hteo da je pusti i znao je da ga
još uvek laže, ili barem ne govori ćelu istinu.
- Znači, niste nekoliko dana pre pogibije vašeg brata
došli u hotel da ga posetite? - reče on.
- Ne, nisam. Došla sam da se nađem s jednom
prijateljicom ovde u restoranu. Popile smo kafu. Možete
da je pozovete i pitate da li vas lažem. Zaboravila sam da
on radi u ovom hotelu, i nisam ga videla kad sam bila tu.
- Možda ću da proverim - reče Erlendur i zapisa ime
prijateljice. - Još nešto: da li poznajete nekog Henrija
Vapšota? On je Englez koji je bio u kontaktu s vašim
bratom.
- Vapšot?
- Kolekcionar ploča. Interesovao se za ploče vašeg
brata. On skuplja ploče s horskim pevanjem i
specijalizuje se za horske dečake.
- Nisam nikad čula za njega - reče Stefanija. -
Specijalizuje se za horske dečake?
- Ima još čudnijih kolekcionara od njega - reče
Erlendur, ali nije hteo da se upušta u opisivanje kesica za
povraćanje avionskih kompanija. - Po njegovom
mišljenju, ploče vašeg brata danas imaju veliku vrednost.
Da li znate nešto o tome?
- Ne, ne znam ništa - reče Stefanija. - Kako je to
mislio? Šta to znači?
- Nisam siguran - reče Erlendur. - Ali znam da su
dovoljno dragocene da je Vapšot došao ovamo da se vidi
s vašim bratom. Da li je Gudlojgur imao nešto svojih

269
ploča?
- Ne bih rekla.
- Da li znate šta se desilo s tiražem?
- Mislim da je sve rasprodato - reče Stefanija. - A da
još postoji taj tiraž, da li bi bio na ceni?
Erlendur joj je u glasu osetio uzbuđenje, i zapitao se
da li se pretvara, da li možda zna mnogo više o tome
nego što hoće da prizna i pokušava da otkrije koliko on o
tome zna.
- Sasvim je moguće - reče Erlendur.
- Da li je taj Englez još na Islandu? - upita ona.
- Uhapsili smo ga - reče Erlendur. - Mislimo da zna
mnogo više o vašem bratu i o tome kako je ubijen nego
što nam je rekao.
- Mislite da ga je on ubio?
- Zar niste čuli vesti?
- Nisam.
- Pod sumnjom je, ništa drugo.
- Ko je taj čovek?
Erlendur joj je gotovo rekao šta su saznali od
Skotland jarda i o pedofilskoj pornografiji koju su našli u
Vapšotovoj sobi, ali se uzdržao. Samo je ponovio da se
radi o kolekcionaru ploča koga su zanimali horski dečaci,
da je bio gost u hotelu i u vezi s Gudlojgurom, i da je
zbog toga bio dovoljno sumnjiv da su imali razlog da ga
pritvore.
Erlendur ju je pratio pogledom nakon što su se
pozdravili, i kako je kroz restoran izašla u predvorje. U
tom trenutku mu zazvoni telefon u džepu. Potražio ga je i
javio se. Na njegovo veliko čuđenje, na vezi je bila
Valgerdur.

270
 - Da li bismo mogli da se vidimo večeras? - upita ona
bez uvoda. - Još uvek si u hotelu?
- Mogu da budem - reče Erlendur ne sakrivajući
čuđenje u glasu. - Mislio sam da…
- Oko osam sati? U baru?
- Važi - reče Erlendur. - Dogovoreno. Šta…?
Hteo je da upita Valgerdur šta joj treba, ali ona je već
prekinula vezu i na liniji je ostala samo tišina. Ugasio je
telefon razmišljajući zašto mu se javila. Potpuno je
otpisao mogućnost da je bolje upozna i bio je ubeđen da
je potpuno izgubljen kad su u pitanju žene. A onda ga je
ona pozvala tako neočekivano da nije znao šta da misli.
Već je bilo rano poslepodne i Erlendur je bio mrtav
gladan, ali umesto da jede u restoranu, otišao je u sobu i
naručio ručak. Još je trebalo da pregleda nekoliko kaseta
i pustio je jednu dok je čekao da mu donesu jelo.
Ubrzo je izgubio koncentraciju, misli su mu odlutale
sa ekrana i razmišljao je o Stefanijinim rečima. Zašto je
Gudlojgur noću krišom dolazio kući? Svojoj sestri je
rekao da je hteo da se vrati kući. Samo mi se ponekad ide
kući. Šta je mislio time? Da li je to njegova sestra znala?
Šta je njemu značila kuća? Šta mu je nedostajalo? On
više nije bio član te porodice, a njegove majke, osobe s
kojom je bio najbliži, već odavno nije bilo. Tokom svojih
poseta nije ometao oca i sestru. Nije dolazio preko dana,
kao sav normalan svet, ako je uopšte postojalo nešto što
se zove normalan svet, da se obračuna s nečim, da se
suoči sa sukobima i besom, s mržnjom koja je narasla
između njega i njegove porodice. Dolazio je pod okriljem
noći, pazeći da ne smeta nikome i opet bi se iskrao
napolje a da ga niko ne primeti. Nije izgledalo da traži

271
pomirenje ili oproštaj, već nešto što mu je više značilo,
nešto što je samo on mogao da razume i što nije moglo
da se objasni, sadržano u toj jednoj jedinoj reći.
Kući.
Šta je njemu značila ta reč?
Možda mladost u roditeljskoj kući pre nego što mu se
desio život, sa svim svojim nerazumljivim
komplikacijama i sudbinom koja je donela samo
uništenje i tugu. Sećanje na vreme kada je trčao po toj
kući znajući da su u njoj i tata i mama i sestra, njemu
dragi ljudi. Mora da je u toj kući tražio uspomene koje
nije hteo da zaboravi i koje su ga održavale kad mu je
život postajao nepodnošljiv.
Možda se vraćao kako bi se suočio s vlastitom
sudbinom. Nepopustljivi zahtevi njegovog oca,
maltretiranje jer je bio drugačiji od svih, majčina ljubav
koja mu je značila sve na svetu, sestra koja se brinula o
njemu; šok kad se vratio s koncerta u Gradskom
bioskopu, a čitav njegov svet bio uništen, i očevo
razočaranje nakon toga. Ima li za dečaka kakav je on bio
ičeg goreg od osećanja da je razočarao vlastitog oca?
Nakon sveg truda koji je sam uložio, očevog truda, truda
ćele porodice. Žrtvovao je svoje detinjstvo kako bi
postao neko i nešto što ni sam nije razumeo šta je, niti je
na to mogao da utiče - a na kraju ništa od svega toga.
Njegov otac se kockao njegovim detinjstvom i lišio ga
njega.
Erlendur je uzdahnuo.
Zar nam se ne desi svima ponekad da hoćemo kući?

Ležao je na krevetu kad je odjednom začuo tih zvuk u

272
sobi. Nije odmah mogao da razazna odakle dolazi.
Pomislio je da se gramofon sam od sebe uključio, ali
video je da je ugašen. Zvuk se opet začuo, i Erlendur je
pogledao oko sebe. U sobi je bio mrak i nije dobro video.
Jedina svetlost dolazila je od ulične rasvete. Krenuo je da
upali svetio na noćnom stočiću kad je ponovo začuo
zvuk, ovoga puta glasnije. Nije se usudio da se pomeri.
Odjednom se setio gde ga je pre već čuo.
Uspravio se na krevetu i pogledao prema vratima. Na
slabom svetlu je video sitan lik, poplaveo od mraza,
šćućuren u ćošku iza vrata, kako gleda prema njemu,
drhtureći i tresući glavom uz tihe jecaje.
Erlenduru je bio poznat taj zvuk.
Gledao je u tu osobu koja je gledala u njega i
pokušavala da se nasmeši, ali joj od mraza to nije
polazilo za rukom.
- Jesi li to ti? - prošaputa Erlendur.
Malo telo nestade u istom trenutku, i Erlendur se
prenu iz sna, na pola puta iz kreveta, zureći u vrata.
- Jesi to ti bio? - prošaputa, još uvek gledajući parčiće
sna, vunene rukavice, kapu, kaput i šal. Njihovu odeću u
kojoj su otišli od kuće.
Odeću njegovog brata.
Koji je drhturio u toj ledenoj sobi.

273
 26

Dugo je stajao u tišini pored prozora i gledao sneg kako

pada na zemlju.
Na kraju se vratio gledanju kaseta. Gudlojgurova
sestra se više nije pojavila na snimcima, niti bilo ko
njemu poznat, osim nekoliko radnika hotela koje je
prepoznao i koji su u žurbi dolazili na posao ili odlazili.
Telefon u sobi je zazvonio i Erlendur se javi.
- Rekla bih da nas Vapšot nije lagao - reče Elinborg. -
Znaju ga u antikvarnicama i na buvljaku.
- Da li je bio tamo u terminima koje nam je dao?
- Pokazala sam im slike i pitala o vremenskom
periodu, i sve se uglavnom poklapa. Barem dovoljno da
ne možemo da utvrdimo da je bio u hotelu kad je
Gudlojgur ubijen.
- I ne izgleda mi kao ubica.
- On je pedofil, ali ubica verovatno nije. Šta hoćeš da
radiš s njim?
- Vratićemo ga u Englesku.
Završili su razgovor i Erlendur je sedeo, razmišljajući
o Gudlojguru i njegovom ubistvu. Nije mogao da dođe ni
do kakvog zaključka. Razmišljao je i o Elinborg, i uskoro
su mu misli odlutale do slučaja dečaka kojeg je otac
maltretirao i kojeg je Elinborg toliko mrzela.

- Niste vi jedini - reče Elinborg ocu. Nije imala nameru

274
da ga teši. U glasu joj se čuo optužujući ton, kao da je
htela da mu stavi do znanja da je on isti kao mnogi sadisti
koji maltretiraju svoju decu. Htela je da mu pokaže u
kakvom je društvu. Statistiku u koju se uklapao.
Proučila je statističke izveštaje. Od 1980. do 1999.
preko četiri stotine dece pregledano je na pedijatriji zbog
sumnje na zlostavljanje. Od te brojke, u 232 slučaja
sumnjalo se na seksualno zlostavljanje, a u 43 na batine
ili drugo nasilje. Uključujući trovanje, Elinborg ponovi
reč, trovanje i zanemarivanje. Mirnim ali hladnim glasom
čitala je brojke sa papira: povrede glave, slomljene kosti,
opekotine, ogrebotine, ugrizi. Ponavljala je listu
gledajući ga ravno u oči.
- Sumnja se da je dvoje dece umrlo zbog
maltretiranja za tih dvadeset godina - rekla je. - A nijedan
slučaj nije došao do suda.
Rekla mu je da se po mišljenju stručnjaka radilo o
prikrivenom problemu, što je značilo da je verovatno bilo
mnogo više slučajeva nasilja nego što je prijavljeno.
- U Engleskoj - rekla je - četvoro dece nedeljno umre
zbog zlostavljanja. Četvoro - ponovila je. - Nedeljno.
- Da li vas zanimaju razlozi za to? - nastavila je.
Erlendur je bio s njima u prostoriji za saslušavanje, ali
nije se mešao. Bio je tamo za svaki slučaj da pomogne
Elinborg ako zatreba, ali činilo mu se da nema nikakve
potrebe da se meša.
Otac je sedeo pognute glave i pogleda prikovanog u
krilo. Pogledao je kasetofon. Nije bio uključen. To nije
bilo pravo saslušavanje. Njegov advokat nije bio
prisutan, ali otac se nije protivio niti prigovarao. Nije se
žalio ni na šta.

275
 - Da navedem nekoliko - reče Elinborg i krenu da
nabraja neke razloge zbog kojih roditelji zlostavljaju
svoju decu. - Stres - rekla je. - Finansijski problemi,
bolest, nezaposlenost, izolacija ili nedostatak pomoći od
partnera, trenutna neuračunljivost.
Elinborg je gledala u oca.
- Da li se možda nešto od toga odnosi na vas? Možda
trenutna neuračunljivost?
Nije joj odgovorio.
- Neki ljudi ne mogu da izdrže pritisak, i desi se da su
roditelji toliko moreni osećajem krivice da i sami
priželjkuju da ih otkriju. Da li vam je poznat taj osećaj?
I dalje je ćutao.
- Odvedu dete kod lekara, recimo kod porodičnog
lekara, i kažu da je dete stalno prehlađeno. A u stvari ne
dolaze zbog prehlade nego se nadaju da će lekar otkriti
modrice i rane na detetu. Žele da ih neko raskrinka. A
znate li zašto?
Sedeo je bez reći.
- Zato što i sami žele da to prestane. Da ih neko
spreči. Da neko prekine taj pakleni krug u kojem su se
našli. Pakao iz kojeg ne mogu sami da se izvuku i nadaju
se da će lekar videti da nešto nije u redu.
Gledala je u oca. Erlendur je pratio sve bez reći.
Bojao se da će Elinborg preterati. Činilo se kao da se iz
sve snage trudi da bude profesionalna, da ne pokaže
koliko ju je taj slučaj potresao. Nije joj to polazilo za
rukom, i izgledalo je kao da je i sama svesna toga. Bila je
previše uzbuđena.
- Razgovarala sam s vašim porodičnim lekarom - reče
Elinborg. - Rekao je da je već dva puta poslao prijavu

276
službi za zaštitu dece zbog povreda na dečaku. Služba je
u oba slučaja obavila uviđaj, ali nisu mogli da dođu ni do
kakvog zaključka. Naravno da nije pomagalo što dečak
nije ništa hteo da kaže, a vi niste ništa hteli da priznate.
Nije isto prijaviti nasilje i priznati da si siledžija.
Pročitala sam izveštaje. U drugom slučaju je dečak
upitan kakav je odnos između vas dvojice, ali on kao da
nije razumeo pitanje. Pitali su ga:„U koga imaš najviše
poverenja?” I on je odgovorio:„U tatu. U tatu imam
najviše poverenja.”
Elinborg je prekinula.
- Zar to nije strašno? - reče.
Pogledala je u Erlendura, a zatim se ponovo okrenula
prema ocu.
- Zar to nije strašno?

Erlendur je razmišljao kako bi nekad davno i on sigurno

odgovorio kao taj dečak. I on bi naveo svog oca.
Kad je došlo proleće i sneg počeo da se otapa, krenuo
je na visoravan u potragu za sinom. Pokušao je da
osmisli kojim je putem mogao ići u oluji, imajući u vidu
na kojem su mestu pronašli Erlendura. Izgledalo je kao
da se oporavio, ali morila ga je griža savesti.
Popeo se uz visoravan sve do planine, čak dalje nego
što je ikako bilo moguće da je njegov sin mogao da ode,
ali nije ništa našao. Spavao je u šatoru. Erlendur je
ponekad išao s njim, a nekad bi im se pridružila i majka.
Ponekad su im komšije pomagale, ali dečaka nisu mogli
da nađu.
Bilo im je jako važno da nadu njegovo telo. Dok nije
bilo tela, činilo se kao da nije mrtav, već samo nestao.

277
Rana je bila otvorena i iz nje je kuljala neizmerna tuga.
Erlendur se sa svojom tugom borio sam. Bilo mu je
teško, i to ne samo zbog toga što je izgubio brata. Mislio
je kako je on sam spasen igrom nekog slučaja, ali mučio
ga je osećaj krivice jer je spasen on, a ne njegov mlađi
brat. Morila ga je uspomena kako je u oluji ispustio
bratovu ruku, i mislio je da je i sam trebalo da umre. Bio
je stariji i trebalo je da pazi na brata. Tako je to uvek
bilo. Uvek ga je pazio. U svim njihovim igrama. Kad su
bili sami kod kuće. Kad bi ih poslali na neki zadatak.
Uvek je on imao odgovornost za sve. Toga puta ga je
izneverio, i možda nije trebalo ni njega da spasu kad mu
je već brat umro. Nije znao zašto je on ostao u životu, ali
ponekad je mislio kako bi bilo bolje da je on nestao na toj
visoravni.
O tome nikada nije pričao sa svojim roditeljima i u
svojoj samoći je umislio da i oni ponekad to isto misle.
Njegov otac se izolovao vlastitim osećanjem krivice i
nije dozvoljavao nikome da mu priđe. Majci je srce
prepuklo od tuge. Oboje su mislili da su krivi. Između
njih je zavladala tišina glasnija od bilo kakvih urlika, a
Erlendur je sam morao da se bori sa svojim demonima i
da razmišlja o odgovornosti, krivici i sreći.
Da nisu njega našli, da li bi onda našli njegovog
brata?

Stajao je kraj prozora u hotelskoj sobi, razmišljajući o

posledicama bratove pogibije na njegov život, i pitao se
da li su veće nego što je ikada sam mogao da shvati.
Često je razmišljao o tim događajima, nakon što je Eva
Lind počela da ga ispituje. Nije znao šta da joj kaže, ali je

278
duboko u sebi znao gde da traži odgovore. Sam je sebi
često postavljao ista pitanja koja su mučila Evu kad ga je
ispitivala o njegovoj prošlosti.
Čuo je kako neko kuca na vrata i okrenuo se od
prozora.
- Izvolite! - povika. - Otvoreno je.
Sigurdur Oli otvori vrata i uđe u sobu.
Ceo dan je proveo u Hafnarfjorduru razgovarajući s
ljudima koji su poznavali Gudlojgura.
- Šta ima novo? - upita Erlendur.
- Saznao sam kako su ga zvali. Sećaš se, nadimak
koji je dobio kad je sve krenulo naopako.
- Da, od koga si čuo?
Sigurdur Oli uzdahnu i sede na krevet. Njegova žena
Bergtora se žalila kako nikad nije kod kuće, a Božić
samo što nije došao: morala je sama da obavlja sve
pripreme oko praznika. Trebalo je da ide kući i da odu
zajedno da kupe jelku, ali morao je prvo da se javi
Erlenduru. Rekao joj je to preko telefona dok se vozio
prema hotelu i obećao je da će požuriti, ali ona je već
toliko puta čula istu priču da je znala da ne može da mu
veruje i bila je ljuta kad su završili razgovor.
- Hoćeš ti ćele praznike provesti u ovoj sobi? - upita
Sigurdur Oli.
- Neću - odgovori Erlendur. - Šta si saznao u
Hafnarfjorduru?
- Što je toliko hladno ovde?
- Radijator - reče Erlendur. - Ne radi. Hoćeš li već
reći šta si saznao?
Sigurdur Oli se smeškao.
- Jel’ i ti kupuješ jelku? Za Božić?

279
 - Da kupujem jelku, onda bih je sigurno kupio za
Božić.
- Našao sam čoveka koji mi je, nakon dugog
blebetanja, rekao da je dobro poznavao Gudlojgura u
mladosti - reče Sigurdur Oli. Znao je da ima informacije
koje bi mogle biti značajne za razvoj istrage, i uživao je
da drži Erlendura u neizvesnosti.
Sigurdur Oli i Elinborg su odlučili da razgovaraju sa
svim ljudima koji su išli s Gudlojgurom u školu ili su ga
znali u detinjstvu. Većina ga je pamtila i sećali su se
nečega oko njegove pevačke karijere i zadirkivanja zbog
slave. Nekoliko njih se dobro sećalo, i znali su šta se
desilo kad mu je otac ostao paralizovan. Jedan čovek je
imao bliži odnos s njim nego što je Sigurdur Oli mogao
da zamisli.
Jedna Gudlojgurova školska drugarica uputila ga je
na njega. Živela je u velikoj kući u najnovijem delu
Hafnarfjordura. Javio joj se telefonom tog jutra, tako da
ga je očekivala kad se pojavio na njenim vratima.
Rukovali su se i pozvala ga je da uđe u dnevnu sobu. Bila
je udata za pilota i radila je pola radnog vremena u
knjižari, deca su im bila odrasla.
U najsitnije detalje mu je ispričala o svom
poznanstvu s Gudlojgurom, iako se nisu dobro poznavali,
a setila se i njegove sestre, za koju je znala da je bila
starija od njega. Činilo joj se da se seća kako je izgubio
glas na vrhuncu karijere, ali nije znala šta se desilo s njim
kad su završili osnovnu školu i šokirala se kad je videla u
novinama da je ubijen u podrumskoj prostoriji nekog
hotela.
Sigurdur Oli je rastreseno slušao njenu priču. Većinu

280
toga već je čuo od drugih Gudlojgurovih školskih
drugara. Kad je konačno završila sa svojom pričom, pitao
ju je da li se seća nadimka kojim su ga zadirkivali kad je
bio mali. Nije se sećala, ali je dodala, kad je videla da se
Sigurdur Oli sprema da krene, da je jednom davno čula
nešto o Gudlojguru što bi moglo da interesuje policiju,
ako im to već nije bilo poznato.
- Na šta mislite? - upita Sigurdur Oli, već na nogama.
Rekla mu je, radujući se što je uspela da probudi
policajčevu znatiželju.
- Da li je taj čovek živ? - upita Sigurdur Oli, i ona
odgovori da misli da jeste i dade mu njegovo ime. Ustala
je da dohvati telefonski imenik i Sigurdur Oli pronađe
njegovo ime i adresu. Živeo je u Rejkjaviku. Zvao se
Baldur.
- Da li je to sigurno on? - upita Sigurdur Oli.
- Sigurna sam - reče žena smešeći se kao da se nadala
da je mogla nešto da im pomogne. - Pričalo se o tome -
dodala je.
Sigurdur Oli je odlučio da odmah krene, nadajući se
da će zateći čoveka kod kuće. Već je bilo kasno.
Saobraćaj prema Rejkjaviku bio je gust i Sigurdur Oli je
pozvao Bergtoru, koja ga…
- Hoćeš li već jednom reći šta si došao da mi kažeš -
reče Erlendur nestrpljivo, prekidajući Sigurdura Olija u
pola rečenice.
- Slušaj me - reče Sigurdur Oli, zadirkujući ga. -
Bergtora me pitala da li sam te pozvao kod nas za Badnje
veće. Rekao sam joj da jesam, ali da mi još nisi
odgovorio.
- Eva Lind i ja ćemo biti kod mene za Badnje veče -

281
reče Erlendur. - Eto ti odgovora. Hoćeš li sad završiti
priču?
- Okej - reče Sigurdur Oli.
- I nemoj da čujem to okej.
- Okej.

Baldur je živeo u lepoj drvenoj kući u naselju Tingholt i

upravo se vratio kući s posla; bio je arhitekta. Sigurdur
Oli je pozvonio na njegova vrata i predstavio se kao
detektiv, rekavši da je došao zbog ubistva Gudlojgura
Egilsona. Čoveka to nije iznenadilo. Odmerio je
Sigurdura Olija od glave do pete, nasmešio se i pozvao
ga da uđe.
- Da budem iskren, očekivao sam da neko od vas
dođe - reče. - Razmišljao sam da vam se sam javim, ali
sam nekako to odgađao. Niko ne razgovara drage volje s
policijom.
Nasmešio se i ponudio Sigurduru Oliju da mu obesi
kaput.
U njegovoj kući je sve bilo na svom mestu. U
dnevnoj sobi su gorele sveće i jelka je već bila ukrašena.
Čovek je ponudio Sigurduru Oliju čašicu likera, ali se on
zahvalio. Bio je srednje visine, vitak i vedrog lica,
proređene kose koja je bila pažljivo raščešljana po glavi,
a na kojoj se još držala riđa boja. Sigurduru Oliju se
učinilo da iz malih zvučnika u salonu čuje Frenka
Sinatru.
- Zbog čega ste nas očekivali? - upita Sigurdur Oli
sedajući na veliki crveni kauč.
- Zbog Gulija - reče čovek i sede naspram njega. -
Znao sam da ćete već to iskopati.

282
 - Da ćemo šta iskopati? - upita Sigurdur Oli.
- Da smo Guli i ja bili zajedno u davna vremena -
reče čovek.
- Kako to misliš da je bio zajedno s Gulijem u davna
vremena? - upita Erlendur, prekidajući priču. - Šta je
mislio time?
- Tako se izrazio - reče Sigurdur Oli.
- Da je bio s Gudlojgurom?
- Da.
- Šta mu to znači?
- Bili su u vezi.
- Misliš da je Gudlojgur bio…?
Kroz glavu mu brzinom munje proleteše nebrojene
misli, dok se nisu sve zaustavile na strogom izrazu lica
Gudlojgurove sestre i njegovog oca u invalidskim
kolicima.
- Tako to kaže taj Baldur - ponovio je Sigurdur Oli. -
Ali Gudlojgur nije hteo da se to pročuje.
- Nije hteo da se sazna da je u vezi s njim?
- Nije hteo da se sazna da je gej.

283
 27

Čovek iz Tingholta je ispričao Sigurduru Oliju kako je

njegova veza s Gudlojgurom počela kad su obojica imali
oko dvadeset pet godina. To je bilo vreme diskoteka i
Baldur je iznajmljivao podrumski stan u naselju Vogar.
Ni jedan ni drugi nisu bili otvoreno gej.
- U to vreme se drugačije gledalo na
homoseksualnost nego danas - rekao je smešeći se. - Iako
su promene već dolazile.
- Nije da smo baš živeli zajedno - dodao je Baldur. -
U to vreme muškarci nisu živeli zajedno kao danas, kada
to više nije nikakav problem. Tih godina su
homoseksualci jedva mogli da opstanu na Islandu.
Većina je otišla u inostranstvo, kao što vam je sigurno
poznato. Da kažemo da mi je često dolazio u posetu.
Prespavao bi kod mene. On je iznajmljivao sobu u
zapadnom delu grada, i ja sam ponekad odlazio kod
njega, ali kod njega je bilo previše neuredno za moj ukus,
pa sam prestao da idem tamo. Bili smo uglavnom kod
mene.
- Kako ste se vas dvojica upoznali? - upita Sigurdur
Oli.
- U to vreme su postojala mesta gde smo se mi
homoseksualci susretali. Jedno od tih mesta bilo je blizu
centra grada, nedaleko odavde u Tingholtu. Nisu to bili
neki klubovi, nego više mesta za susrete u privatnim

284
kućama. Nikad nisi znao šta može da ti se desi u klubu ili
kafiću, znalo je da se desi da te izbace ako plešeš s
muškarcem. Ta mesta gde smo se sastajali bila su
mešavina svega mogućeg, kafića, hotela, noćnih klubova,
savetovališta i skloništa. On se jedne večeri pojavio tamo
s nekim svojim poznanikom. Tamo sam ga prvi put
video. Oprostite, baš sam nepristojan, jeste li za kafu?
Sigurdur Oli pogleda na sat.
- Verovatno vam se jako žuri - reče čovek, zagladivši
pažljivo tanku ofarbanu kosu.
- Ne, ne radi se o tome, za čaj sam ako imate - reče
Sigurdur Oli misleći na Bergtoru. Znala je baš da se
naljuti ako se nije držao plana. Bila je mnogo sitničava
oko tačnosti i dugo bi mu zvocala ako kasni.
Čovek je otišao u kuhinju da skuva čaj.
- On je to veoma potiskivao - nastavio je da priča iz
kuhinje glasno, kako bi ga Sigurdur Oli čuo. - Ponekad
mi se činilo da mrzi što je homoseksualac. Kao da sam
sebi nije to u potpunosti priznao. Mislim da je koristio
naš odnos kako bi sam sebi pomogao da se suoči s tim.
Još uvek je tražio nešto, iako je već imao toliko godina.
Ali to, naravno, ne treba da čudi. Ljudi se autuju i u
četrdesetim godinama, neki nakon mnogo godina braka u
kojem su dobili četvoro dece.
- Da, ima tu svega - reče Sigurdur Oli, iako nije imao
pojma o čemu mu čovek govori.
- Da znate da ima. Hoćete li jači čaj?
- Jeste li dugo bili zajedno? - upita Sigurdur Oli i reče
mu da hoće jači čaj.
- Neke tri godine, iako smo se pri kraju već vrlo retko
viđali.

285
 - A da li ste ostali u vezi posle toga?
- Ne, nismo. Čuo bih tu i tamo nešto o njemu - reče
čovek ulazeći u dnevnu sobu. - Homoseksualni krugovi
nisu veliki na Islandu.
- Šta mislite s tim da je to potiskivao? - upita
Sigurdur Oli dok je čovek stavljao šolje na sto. Doneo je
i tanjirić sa suvim kolačićima, koje je Sigurdur Oli
prepoznao jer ih je Bergtora uvek pekla pred Božić.
Pokušao je da se seti kako se zovu, ali bez uspeha.
- Bio je veoma tajnovit i zatvoren, počeo bi da priča o
sebi samo ako bismo se napili, ali znam da to ima neke
veze s njegovim ocem. Nije bio u vezi s njim, ali mnogo
mu je nedostajao, kao i njegova starija sestra, koja mu je
okrenula leđa. Majka mu je umrla mnogo pre nego što
smo se nas dvojica upoznali, ali najviše je pričao o njoj.
Mogao je satima da priča o svojoj majci, što je, moram
da priznam, umelo da bude zamorno.
- Kako mislite da mu je okrenula leđa? Mislim,
njegova sestra?
- Bilo je to odavno, a i nije mi nikada sve ispričao u
detalje. Samo znam da se uvek borio protiv svoje prirode.
Znate na šta mislim? Kao da je trebalo da bude neko
drugi.
Sigurdur Oli je odmahnuo glavom.
- Mislio je da je prljav. Nenormalan. Zato što je bio
gej.
- I borio se protiv toga?
- I jeste i nije. Kolebao se oko toga. Mislim da ni sam
nije znao kako da se postavi. Mučenik. Nije imao visoko
mišljenje o sebi. Ponekad mi se činilo kao da sam sebe
mrzi.

286
 - Da li znate za njegovu prošlost? Da je bio dečja
zvezda?
- Znam - reče čovek dižući se na noge, ode u kuhinju
i vrati se sa vrelim čajnikom, iz kojeg im je nasuo čaj u
šoljice. Vratio je čajnik u kuhinju i nastavili su da piju
čaj.

- Možeš li malo brže nastaviti s pričom? - upita Erlendur

Sigurdura Olija, ne skrivajući nestrpljivost dok je stajao
kraj pisaćeg stola u sobi i slušao ga.
- Trudim se da budem što precizniji - reče Sigurdur
Oli bacivši pogled na sat. Već je četrdeset pet minuta
kasnio na sastanak s Bergtorom.
- Da, da, hajde, nastavi…

- Da li je ikada pričao o tome? - upita Sigurdur Oli,

stavljajući šolju na sto i uzimajući-kolačić. - O tome kako
je bio dečja zvezda?
- Rekao je da je izgubio glas - reče Baldur.
- I da li je bio ogorčen zbog toga?
- Veoma. To se desilo u najgorem mogućem trenutku,
ali nikada nije hteo da priča o tome. Rekao mi je da su ga
deca u školi maltretirala jer je bio slavan, i to mu je teško
padalo. Doduše, on nije koristio reč „slavan". Nije o sebi
mislio kao o nekoj zvezdi. Bila je to želja njegovog oca i
malo je falilo da mu se ispuni. Ali osećao se loše, a onda
mu se probudio taj poriv, homoseksualni. Ali nije hteo da
priča o tome. Vrlo malo je pričao o svojoj porodici.
Uzmite još jedan kolačić.
- Ne mogu, hvala - reče Sigurdur Oli. - Da li znate ko
je mogao da ga ubije? Nekoga ko je hteo da mu

287
napakosti?
- Gospode bože, kako bih mogao da znam! On je bio
plah kao miš, ni muvu ne bi zgazio, tako ga se sećam.
Nemam pojma ko bi mogao tako nešto da uradi.
Mučenik, tako da završi. Da li ste pronašli nešto?
- Nismo još - reče Sigurdur Oli. - Da li ste ikada
slušali njegove ploče, imate li ih?
- Kako da ne - reče čovek. - Bio je fenomenalan.
Predivno ga je slušati. Mislim da nikada nisam čuo dete
koje tako lepo peva.
- Da li se on ponosio svojim pevanjem kad je
odrastao? Kad ste ga poznavali?
- Nije nikada slušao svoj glas. Nije hteo da sluša te
ploče. Koliko god da sam pokušavao.
- Zbog čega nije hteo?
- Nije bilo šanse da ga nagovorim. Nije hteo da kaže
zašto, jednostavno nije hteo da sluša svoje ploče.
Baldur je ustao i prišao ormaru u dnevnoj sobi, iz
kojeg je izvadio dve ploče s Gudlojgurovim pesmama i
stavio ih na sto pred Sigurdura Olija.
- Dao mi je ove ploče kad sam mu pomagao oko
selidbe.
- Oko selidbe?
- Ostao je bez sobe u zapadnom delu grada i zamolio
me je da mu pomognem da se preseli. Našao je drugu
sobu i tamo prebacio sav svoj vašar. U stvari, osim ploča
i nije imao mnogo stvari.
- Da li je imao mnogo ploča?
- Da, gomilu.
- Da li je slušao neku posebnu vrstu muzike? - upita
Sigurdur Oli.

288
 - Ne razumete - reče Baldur. - To su sve bile iste
ploče. Ove ovde - reče pokazujući na dve ploče na stolu.
- Imao je gomilu svojih ploča. Rekao je da je dobio ćele
tiraže.
- Imao je pune kutije svojih ploča? - reče Sigurdur
Oli ne krijući svoje uzbuđenje.
- Da, barem dve kutije.
- Da li znate gde su sada?
- Ja? Ne znam, nemam pojma. Jesu li te ploče danas
na ceni?
- Znam jednog Engleza koji bi ubio da ih se dokopa -
reče Sigurdur Oli. Na Baldurovom licu pojavio se jedan
veliki upitnik.
- Kako to mislite?
- Nije važno - reče Sigurdur Oli, pogledavši na sat. -
Moram da krenem - reče. - Možda ću vam se javiti ako
mi bude trebalo još nekih informacija. Takođe bih vam
bio zahvalan da me pozovete ako se setite nečega, nije
važno ako je neki beznačajan detalj.
- Da budem iskren, u to doba nismo imali mnogo
izbora - reče čovek. - Danas je to sve drugačije, svaki
drugi muškarac je gej ili bi hteo to da bude.
Nasmešio se Sigurduru Oliju, koji se zagrcnuo čajem.
- Pardon - reče Sigurdur Oli.
- Jak je čaj.
Sigurdur Oli je ustao i Baldur krenu za njim da ga
isprati do vrata.
- Znamo da su deca maltretirala Gudlojgura u školi -
reče Sigurdur Oli kad se pozdravio - i da je imao nekakav
nadimak. Da li je ikada pričao o tome s vama?
- Bilo je očito da je bio žrtva mobinga, jer bio je u

289
horu i pevao, umesto da je igrao fudbal, a i ponašao se
kao devojčica. Koliko sam ga shvatio, bio je vrlo
nesiguran u komunikaciji s drugima. Pričao mi je o tome
kao da je razumeo zašto su ga šikanirali. Ali ne sećam se
da mi je ikad spomenuo neki nadimak…
Baldur je oklevao.
- Da? - reče Sigurdur Oli.
- Kad smo bili zajedno, znate…
Sigurdur Oli je odmahnuo glavom, ne razumevši.
- U krevetu…
- Da?
- Hteo je da ga ponekad zovem svojom malom
princezom - reče Baldur i na usnama mu se pojavi
slabašan osmeh.

Erlendur je zurio u Sigurdura Olija.

- Malom princezom?
- Tako mi je rekao - Sigurdur Oli je ustao sa
Erlendurovog kreveta. - Moram da krenem. Bergtora će
poludeti. Bićeš znači kod kuće za Božić?
- A šta je s pločama u kutijama? - reče Erlendur. -
Gde li su sada?
- On nema pojma o tome.
- Mala princeza? Film sa Širli Templ? Kakve to ima
veze s bilo čim? Da li ti je tip to objasnio?
- Ne, nije ni sam znao šta to znači.
- Ne mora da znači ništa posebno - reče Erlendur kao
za sebe. - Neke pederske priče koje niko ne razume.
Možda i nije ništa čudnije od drugih stvari. I šta, kazao je
da je sam sebe mrzeo?
- Vrlo malog samopouzdanja, tako je rekao taj njegov

290
prijatelj. Neodlučan.
- Zbog vlastite homoseksualnosti ili nečeg drugog?
- Ne znam.
- I nisi ga pitao?
- Možemo opet da ga ispitamo, ali mislim da ne zna
mnogo o Gudlojguru.
- Kao ni mi - reče Erlendur umorno. - Ako nije hteo
da se zna pre dvadeset-trideset godina da je gej, da li je
moguće da je i dalje nastavio da se skriva?
- Sasvim je moguće.
- Nisam još ni od koga čuo da je bio homoseksualac.
- E pa, moram da krenem - reče Sigurdur Oli. - Treba
li još nešto da se uradi danas?
- Ne treba - reče Erlendur. - Dobro je. Hvala na
pozivu i pozdravi Bergtoru u moje ime. Potrudi se da
budeš dobar prema njoj.
- Uvek sam dobar prema njoj - reče Sigurdur Oli i
požuri kući. Erlendur je pogledao na sat i video da je
došlo vreme da se nađe s Valgerdur. Izvadio je poslednju
kasetu iz plejera i stavio je na vrh gomile. U isto vreme
mu zazvoni telefon.
Na liniji je bila Elinborg. Rekla je da je pričala s
državnim tužiocem u vezi s ocem koji je napao svog sina.
- Koliko misle da će dobiti? - upita Erlendur.
- Misle da bi čak mogao da se izvuče - reče Elinborg.
- Neće dobiti osudu ako bude uporan. Ako nastavi da
poriče. Neće uopšte morati u zatvor.
- Ali šta je sa svim dokazima? Tragovima na
stepenicama? Flašom od likera? Sve ukazuje na…
- Ne znam što se uopšte trudimo. I juče je pala
presuda zbog nekog fizičkog obračuna. Čovek je

291
nekoliko puta izboden nožem. Napadač je dobio osam
meseci zatvora, od kojih su četiri uslovna, što znači da će
biti dva meseca u zatvoru. Ko to može da razume?
- A da li će mu vratiti sina?
- Najverovatnije hoće. Jedina svetla tačka u svemu
tome, ako mogu tako da kažem, jeste što on dečaku jako
nedostaje. To ne mogu nikako da razumem. Kako može
da bude toliko vezan za oca ako ga ovaj tuče? Ne
razumem taj slučaj. Mora da u tome svemu nešto fali.
Nešto što smo prevideli. Jednostavno se ne uklapa.
- Čućemo se kasnije - reče Erlendur pogledavši na
sat. Već je kasnio na sastanak s Valgerdur. - Možeš li da
mi učiniš uslugu? Stefanija je rekla da je bila s
prijateljicom ovde u hotelu pre neki dan. Da li bi htela da
se čuješ s tom njenom prijateljicom i proveriš da li je to
istina?
Erlendur joj je dao ime žene.
- Kad ćeš ti već da odeš kući iz tog hotela? - upita
Elinborg.
- Nemoj i ti da me gnjaviš - reče Erlendur i prekinu
vezu.

292
 28

Erlendur je sišao u predvorje i primetio glavnog

konobara Rosanta. Oklevao je, predomišljajući se da li da
krene prema njemu. Valgerdur je sigurno već stigla.
Erlendur pogleda na sat, namršti se i priđe konobaru.
Brzo će to obaviti.
- Kaži mi o prostitutkama - obrati se bez uvoda
Rosantu, koji je sav ljubazan pričao s dvojicom gostiju
hotela. Bilo je očito da su Islanđani i gledali su zapanjeno
u njega i Rosanta.
Rosant se nasmešio tako da su mu se brčići podigli.
Izvinio se gostima uz naklon i odvukao Erlendura na
stranu.
- Hotel su gosti u njemu i mi se trudimo da se oni
ovde dobro osećaju, tako si nešto lupetao, zar ne? - reče
Erlendur.
- To nije lupetanje. Tako su nas učili u ugostiteljskoj
školi.
- A jesu li vas učili i da glavni konobari treba da budu
makroi?
- Ne znam o čemu pričate.
- Ne znaš, e pa reći ću ti ja. Ti ovde u hotelu vodiš
javnu kuću.
Rosant se nasmejao.
- Javnu kuću? - reče on.
- Ima li to ikakve veze s Gudlojgurovom smrću, taj

293
tvoj kurvarluk?
Rosant je odmahivao glavom.
- Ko je bio s Gudlojgurom kad je ubijen?
Gledali su se u oči sve dok Rosant nije spustio
pogled.
- Niko koga ja poznajem - reče konačno.
- Ti nisi bio tamo?
- Neko od vas je već uzeo moju izjavu. Imam alibi.
- Da li je Gudlojgur imao nešto s kurvama?
- Nije. I ja ne podvodim nikakve kurve. Ne znam
odakle vam informacije o krađi iz kuhinje i
prostitutkama. To je sve neka glupost. Nisam ja nikakav
makro.
- Ali…
- Mi muške goste hotela snabdevamo informacijama.
Strance koji dolaze na konferencije. I Islanđane. Pitaju
nas za društvo, i mi se trudimo da im pomognemo. A ako
se sretnu s nekim zgodnim devojkama za šankom i ako
su zadovoljni…
- Onda su svi zadovoljni. To su ti zahvalni gosti?
- Naravno.
- Tako da ih ti snabdevaš pratiljama - reče Erlendur.
- Ja…
- Jako si mi romantičan. I direktor hotela je u tome s
tobom. A šta je sa šefom recepcije?
Rosant je oklevao.
- A šef recepcije? - ponovi Erlendur.
- On nema istu želju kao mi da ugodi raznim
potrebama naših gostiju.
- Raznim potrebama gostiju - ponovi Erlendur za
njim. - Gde si naučio tako da govoriš?

294
 - U ugostiteljskoj školi.
Erlendur pogleda na sat.
- I kako se mišljenje šefa recepcije slaže s tvojim?
- Ponekad dođe do sukoba.
Erlendur se setio kako mu je šef recepcije rekao da u
hotelu nema prostitutki, i pomislio kako je on verovatno
jedini od šefova ovde kome je bilo stalo do ugleda hotela.
- Ali ti se trudiš da prorediš te sukobe, zar ne?
- Ne znam o čemu pričate.
- Da li vam on mnogo smeta?
Rosant nije hteo da odgovori.
- Ti si mu podmetnuo prostitutku, zar ne? Malo
upozorenje ako bi hteo da vas ocinka. Izašao si to veče,
video ga i poslao si mu jednu od tvojih kurvi.
Rosant je oklevao.
- Ne znam o čemu pričate - ponovio je.
- Ne, naravno da ne znaš.
- On je jezivo pošten - reče Rosant, a brčići mi se
podignuše u nevidljivom ironičnom osmehu. - Nikako da
shvati da je bolje da mi sami vodimo taj biznis.

Valgerdur ga je čekala u baru. Kao i prošli put kad su se

videli, bila je diskretno našminkana, tako da su joj crte
lica bile izražajnije. Bila je obučena u belu svilenu
košulju ispod crne kožne jakne. Rukovali su se i ona se
nesigurno nasmešila. On se pitao da li je to novi početak
njihovog poznanstva. Nije mu bilo jasno zašto je htela da
se vide, prilikom njihovog zadnjeg susreta u predvorju
hotela činilo mu se kao da nije imala više šta da mu kaže.
Nasmešila se i ponudila mu piće ako nije na dužnosti.
- U filmovima policajci nikada ne smeju da piju kad

295
su na dužnosti - reče.
- Ne gledam filmove - reče Erlendur smešeći se.
- Ne - reče ona. - Ti čitaš knjige o patnji i smrti.
Pronašli su sto u ćošku i sedeli neko vreme u tišini
gledajući ljude oko sebe. Erlenduru se činilo da su gosti
bili svakim danom sve glasniji pred praznike, božićne
pesme su drndale iz zvučnika, strani turisti su imali pune
ruke šarenih paketa i pili su pivo kao da im nije smetalo
što je ono najskuplje u celoj Evropi, a možda i na svetu.
- Uspeli ste da uzmete uzorak pljuvačke od Vapšota -
reče on.
- Kakav je to lik? Morali su da ga bace na pod i silom
da mu otvore usta. Bilo je jezivo gledati kako se ponašao
i kako se otimao u ćeliji.
- Nisam siguran o čemu se radi - reče Erlendur. - Nije
mi jasno zašto je došao ovamo i šta krije.
Nije hteo dalje da opisuje Vapšota, da priča o
pedofiliji i pornografiji i njegovim presudama za
seksualne zločine iz Engleske. Činilo mu se da to nije
umesna tema za razgovor s Valgerdur, a osim toga,
Vapšot je ipak imao pravo na privatnost i nije hteo da
priča o njemu s drugima kojih se on nije ticao.
- Pretpostavljam da si ti na to već navikao, za razliku
od mene - reče Valgerdur.
- Nisam nikada morao da vadim uzorak pljuvačke iz
nekoga ko je oboren na pod i vrišti.
Valgerdur se nasmejala.
- Nisam mislila na to - reče ona. - Nisam ovako sama
sedela ni sa kim osim s mojim mužem već… valjda ima
trideset godina. Molim te da mi oprostiš ako ti se
učinim… trapavom.

296
 - Oboje smo trapavi - reče Erlendur. - Ni ja nemam
nekog iskustva s tim. Već ima skoro dvadeset pet godina
otkako sam se razveo. Mogu na tri prsta da izbrojim žene
u mom životu.
- Mislim da ćemo se rastati - reče Valgerdur sumorno
i Erlendur je pogleda.
- Kako to misliš? - reče on. - Hoćeš rastavu braka?
- Mislim da je gotovo, i htela sam da ti se izvinim.
- Meni?
- Da, tebi - reče Valgerdur. - Ja sam takav idiot -
uzdahnu. - Htela sam da te iskoristim za osvetu.
- Ne razumem o čemu pričaš - reče Erlendur.
- Ne razumem ni ja. Grozno se osećam otkako sam
saznala.
- Šta si saznala?
- Da me vara.
Rekla je kao da je to neka činjenica s kojom je
morala da se suoči, i Erlendur nije mogao da pročita kako
se oseća, u glasu joj se samo čula praznina.
- Ne znam ni kako je sve to počelo, ni zbog čega -
reče ona.
Prekinula je s pričom, a Erlendur nije znao šta da
kaže. Sedeli su neko vreme u tišini.
- Da li i ti nisi bio veran svojoj ženi?…. - upita ga
odjednom.
- Nisam - reče Erlendur. - Nije to bio razlog. Bili smo
mladi i nismo odgovarali jedno drugom.
- Niste odgovarali - reče Valgerdur odsutno. - Šta to
znači?
- Imaš li nameru da se rastaneš od njega?
- Pokušavam da donesem neku odluku - reče ona. -

297
Zavisi i od njega, šta on namerava.
- Kakva je to afera?
- Kakva? Zar ima različitih vrsta varanja?
- Da li te vara već godinama ili je tek počeo? Da li te
je varao s jednom ili s više žena?
- Kaže da je već dve godine u vezi s jednom ženom.
Nisam se usudila da pitam za druge, da li ih je bilo pre.
Nekih za koje nisam znala. Niko ništa ne zna. Veruješ
svojim bližnjim, svom mužu, a on onda jednog dana iz
čista mira počne da priča o braku, kako je upoznao neku
ženu i s njom je već dve godine u vezi i čini ti se kao da
si potpuni idiot. Ne znaš o čemu priča. I onda ispadne da
su se njih dvoje sastajali po hotelima, poput ovog,
recimo…
Valgerdur je ućutala.
- Da li je i ona udata? - upita Erlendur.
- Razvedena. Pet godina mlađa od njega.
- A da li ti je dao bilo kakav razlog za tu vezu?
Zašto…?
- Misliš da li je to moja krivica? - upade mu
Valgerdur u reč.
- Ne, nisam tako…
- Možda sam ja kriva - reče ona. - Ne znam. Nije
spomenuo nikakav razlog. Samo bes i nerazumevanje,
valjda.
- A sinovi?
- Nismo im još rekli. Nijedan ne živi više s nama.
Možda je to razlog. Premalo vremena za nas dok su bili s
nama, a previše vremena kad su otišli. Možda se više ne
poznajemo. Dva stranca nakon svih tih godina.
Ćutali su.

298
 - Nema potrebe meni da se izvinjavaš - reče Erlendur
gledajući u nju. - Daleko od toga. Pre bi trebalo ja tebi da
se izvinim, jer nisam bio iskren.
Lagao sam te.
- Lagao? Mene?
- Pitala si me zašto me interesuju smrtni slučajevi u
planinama, tragedije i čemer i nisam ti dao iskren
odgovor. Valjda zbog toga što nikada o tome nisam ni sa
kim pričao i teško mi je da se otvorim. Mislim da nikoga
ne treba time da opterećujem. Čak ni moju decu. Moja
ćerka je imala udes, i mislio sam da će umreti; tek tada
sam osetio poriv da joj se poverim. Da joj ispričam o
tome.
- O čemu? - upita Valgerdur pažljivo. - Šta se desilo?
- Moj brat se smrzao u snežnoj oluji - reče Erlendur. -
Imao je osam godina. Nikada ga nismo pronašli.
Odjednom je usred hotelskog bara potpuno
nepoznatoj ženi rekao ono što mu je ležalo kao čemer na
duši otkako zna za sebe. Možda je to bio dugo sanjani
san. Možda nije više hteo da stoji sam u toj mećavi.
- U jednoj od tih knjiga koje čitam je priča o nama -
reče on. - Kako je moj brat poginuo, kako su nas tražili, i
o celoj tragediji koja je zadesila moju porodicu. Veoma
detaljan opis svega, po pričanju nekih komšija, tatin
prijatelj je napisao knjigu. S našim imenima i opisom
porodice i reakcijom moga oca, koji se svima činio jako
čudnim jer su ga beznađe i krivica potpuno skrhali, i
samo je sedeo u sobi i gledao u zid dok je sav drugi
narod išao u potragu. Niko nas nije pitao za dozvolu kad
je ta knjiga izašla, i moji roditelji su mnogo patili zbog
toga. Mogu da ti je pokažem, ako hoćeš.

299
 Valgerdur je klimnula glavom.
Erlendur je nastavio s pričom i ona ga je mirno
slušala. Kad je završio, uzdahnuo je glasno i zavalio se u
naslon stolice.
- Nikada ga niste našli? - reče ona.
Erlendur odmahnu glavom.
- Dugo nakon toga, a još uvek mi se ponekad čini da
je možda živ. Da je nekako uspeo sam da side s
visoravni, ranjen i s amnezijom, i da ću ga negde sresti.
Ponekad ga tražim u gužvi na ulici i zamišljam kako bi
sada mogao da izgleda. To je, navodno, normalna
reakcija u slučajevima kad neko nestane bez traga i ne
nađe mu se telo. Znam to iz policije. Nada ostaje čak kad
više ničeg drugog nema.
- Vas dvojica ste se voleli - reče Valgerdur. - Braća.
- Bili smo dobri drugari - reče Erlendur.
Sedeli su u dubokoj tišini, svako sa svojim mislima,
prateći gužvu i galamu u hotelu. Čaše su im bile prazne,
ali ni njemu ni njoj nije padalo na pamet da naruče još
jedno piće. Prošlo je dosta vremena i Erlendur pročisti
grlo, nagnu se prema njoj i upita je nešto što je hteo da je
pita otkad je počela da priča o aferi svog muža.
- Da li bi htela da mu se osvetiš?
Valgerdur ga pogleda i klimnu glavom.
- Da, ali ne odmah - reče ona. - Ne mogu…
- Ne - reče Erlendur. - U pravu si. Naravno.
- Pričaj mi neku priču o nestancima ljudi koje te
toliko zanimaju. Iz knjiga koje čitaš.
Erlendur se nasmešio, razmislio malo i počeo da joj
priča o slučaju kad je čovek nestao u po bela dana; slučaj
Jona Bergsona, lopova u Skagafjorduru.

300
 Taj je otišao na led u zalivu Skagi da donese ajkulu
koju je dan pre neko upecao kroz rupu u ledu. Odjednom
zaduva vetar s juga koji donosi kišu, santa leda se odlomi
od obale i otplovi s njim na pučinu. Vreme je bilo tako
loše da čamci nisu mogli da krenu za njim i santa je
nestala u oluji.
Jona su zadnji put videli dvogledom, kako trči
napred-nazad po santi leda i nestaje na horizontu prema
severu.

301
 29

Ugodna ambijentalna muzika u baru delovala je

umirujuće na njih, i neko vreme su sedeli u tišini, sve dok
se Valgerdur nije nagnula prema njemu i uhvatila ga za
ruku.
- Treba da krenem - reče.
Erlendur je klimnuo glavom i oboje su ustali.
Poljubila ga je u obraz i privila se uz njega na trenutak.
Ni on ni ona nisu primetili Evu Lind, koja je u tom
trenutku ušla u bar i ugledala ih iz daljine. Videla je kako
ustaju, kako ga žena ljubi i, kako joj se učinilo, grli ga.
Eva se stresla i žustrim koracima došla do njih.
- Kakva ti je to ženturača? - upita Eva zureći u njih.
- Eva - reče Erlendur oštro, iznenađen što je vidi. -
Budi pristojna.
Valgerdur joj je pružila ruku, a Eva Lind je pogleda
prvo u lice, a zatim njenu ispruženu ruku. Erlendur ih je
naizmenično gledao, a onda sevnu očima prema Evi.
- Ovo je Valgerdur, moja prijateljica - reče on.
Eva Lind pogleda u oca, a onda opet u Valgerdur, ne
prihvatajući njenu ruku. Valgerdur se zbunjeno nasmeši i
okrenu se da pođe. Erlendur ju je ispratio iz bara i gledao
kako odlazi preko predvorja. Eva Lind mu je prišla.
- Šta je to? - reče ona. - Počeo si da kupuješ bludnice
po birtijama?
- Kako možeš da budeš tako bezobrazna - reče

302
Erlendur. - Kako se usuđuješ da se tako ponašaš? To se
tebe ne tiče. Ostavi me na miru!
- A je li! Ti možeš da se petljaš u moje poslove ceo
bogovetni dan, a ja nemam pravo da znam s kim se ti
vucaraš po hotelima!
- Prestani s tim prostaklucima! Ko ti daje za pravo da
tako razgovaraš sa mnom?
Eva Lind je ućutala, ali je i dalje besno gledala u oca,
a on je ljutito zurio u nju.
- Šta ti hoćeš od mene, dete? - prodrao se na nju i
potrčao za Valgerdur. Ona je već kroz kružna vrata izašla
iz hotela i video ju je kako ulazi u taksi. Kad je istrčao na
ulicu ispred hotela, video je crvena zadnja svetla taksija
kako nestaju iza ugla.
Erlendur tiho opsova gledajući taksi kako mu nestaje
iz vida. Nije hteo da se vrati u bar, gde ga je Eva Lind
čekala, te se rastreseno uputi niz stepenice u podrum. Pre
nego što je primetio gde ide, našao se u hodniku blizu
Gudlojgurove sobe. Napipao je prekidač i upalio svetio.
Svetlost tek nekoliko ispravnih sijalica sumorno je
obasjala hodnik. Erlendur je pažljivo krenuo njim dok
nije stigao do sobice i upalio svetio u njoj. Na zidu ga je
dočekao poster Širli Templ.
Mala princeza.
Čuo je lagane korake na hodniku i znao ko dolazi čak
i pre nego što se Eva Lind pojavila na vratima.
- Gore mi je neka devojka rekla da je videla kako ideš
u podrum - reče Eva i proviri u sobu. Pogled joj se
zaustavio na flekama od krvi na krevetu. - Ovde je
ubijen? - upita.
- Da - reče Erlendur.

303
 - Kakav je to poster?
- Ne znam - reče Erlendur. - Nije mi jasno što se tako
ponašaš. Kako možeš da kažeš da je ženturača i da nećeš
da se rukuješ s njom? Šta je ona tebi uradila?
Eva Lind je ćutala.
- Sram da te bude - reče Erlendur.
- Izvini - reče Eva.
Erlendur joj nije odgovorio. Stajao je i gledao u
poster. Širli Templ obučena u lepu letnju haljinu, s
mašnicom na glavi, smeši se u tehnikoloru. Mala
princeza. Film snimljen 1939. godine po priči Frensis
Hodžson Barnet. Širli Templ u njemu igra veselu
devojčicu koju otac šalje u internat u Londonu jer on
odlazi u inostranstvo, i ostavlja je tamo u rukama veoma
strogog upravnika.
Sigurdur Oli je na internetu pronašao informacije o
tom filmu, ali to im nije pomoglo da odgonetnu zašto je
Gudlojgur baš taj poster obesio na zid u svojoj sobi.
Mala princeza, pomisli Erlendur.
- Setila sam se mame - reče Eva Lind stojeći mu iza
leđa. - Kad sam te videla s njom u baru. I mene i Sindrija.
Nikad te nismo zanimali. Pomislila sam na sve nas. Kao
porodicu, jer bez obzira na sve, mi smo ipak još uvek
porodica. Ja barem tako mislim.
Zaćutala je.
Erlendur se okrenuo prema njoj.
- Ne razumem zašto si tako nezainteresovan -
nastavila je. - Pogotovo za Sindrija i mene. Ne razumem.
A ni ti baš ne želiš da mi pomogneš. Nikada nećeš da
pričaš o sebi. Nećeš da pričaš ni o čemu. Ni reč. Kao da
pričam sa zidom.

304
 - Zašto treba za sve da nađeš neko objašnjenje? - reče
Erlendur. - Neke stvari se ne mogu objasniti. A neke
nema potrebe objašnjavati.
- Čuj, kaže policajac!
- Ljudi previše pričaju - reče Erlendur. - Bolje bi bilo
da malo manje pričaju. Da se ne bi raskrinkali.
- Ti misliš na kriminalce. Uvek misliš samo na
kriminalce. Ali mi smo tvoja porodica!
Stajali su bez reči.
- Valjda sam i ja napravio neke pogreške - reče
Erlendur konačno. - Ne s vašom majkom, to ne bih
rekao. Iako, možda jesam. Ne znam. Nije čudno da se
ljudi rastaju, i ja u to vreme nisam mogao da podnesem
da živim s njom. Sigurno sam zgrešio prema tebi i
Sindriju. Nisam ni sam toga bio svestan sve dok me ti
nisi pronašla i počela da dolaziš kod mene s njim. Nisam
bio svestan toga da imam dvoje dece s kojima nisam bio
u vezi čitavog njihovog detinjstva i koji su oboje skrenuli
s pravog životnog puta. Naravno da sam počeo da se
pitam da li sam kriv za to jer nisam bio s vama. Mnogo
sam razmišljao o tome. Kao i ti. Zašto nisam preko suda
tražio pravo da vas posećujem, zašto se nisam borio kao
lav da bih bio s vama. Ili je možda trebalo više da se
potrudim da razgovaram s vašom majkom i da pokušam
da nađem neko rešenje. Ili čak da vas sačekam pred
školom i kidnapujem.
- Tebe prosto nije bila briga za nas - reče Eva Lind. -
Priznaj!
Erlendur je ćutao.
- Priznaj, je'l tako? - ponovi Eva.
Erlendur zatrese glavom.

305
 - Nije - reče. - Da je barem tako jednostavno.
- Jednostavno? O čemu ti pričaš?
- Mislim…
- Šta?
- Ne znam kako da to kažem. Mislim…
- Šta?
- Mislim da sam i ja nestao na onoj visoravni.
- Kad ti je brat poginuo?
- Teško je to objasniti, možda i nemoguće. Možda
nije moguće naći objašnjenje za sve, a neke stvari je
bolje i ne objašnjavati.
- Kako to misliš da si i ti nestao?
- Ne znam… kao da je deo mene umro.
- Molim te…
- I ja kao da sam umro, iako sam spasen. Nešto u
meni je umrlo. Nešto što je postojalo u meni pre toga i
više ga nije bilo. Ne znam tačno šta je to. Poginuo mi je
brat, i s njim i deo mene. Uvek sam se osećao
odgovornim za njega i činilo mi se da sam ga izneverio.
Oduvek sam se tako osećao. Ubija me osećaj krivice jer
su mene spasli, a ne njega. Odonda izbegavam bilo
kakvu odgovornost. I iako ne mogu da kažem da su mene
moji roditelji zapostavili kao što sam ja zapostavio
Sindrija i tebe, uvek mi se činilo da im više ništa ne
značim. Ne mora da znači da sam u pravu, i valjda to
nikada neću saznati, ali me taj osećaj prati od trenutka
kad sam stigao iz te mećave.
- Sve te godine?
- Ne možeš meriti vreme u osećajima.
- Zato što si ti preživeo, a ne on?
- Umesto da iz tih ruševina nešto gradim, kao što sam

306
mislio da pokušavam s vašom majkom, ja sam se još više
ukopao u njih, jer mi se nekako činilo jednostavnije da u
njima pronađem zaklon. Kao ti kad se drogiraš.
Jednostavnije je. To je tvoj zaklon. A kao što i sama
znaš, iako je čoveku jasno da povređuje ljude oko sebe,
on je sam sebi najvažniji. Zato se ti i dalje drogiraš. I zato
se ja stalno zatrpavam u te smetove na visoravni.
Eva Lind je gledala u svog oca, i iako možda nije
razumela sve što joj je rekao, videla je da je iskren i da se
zaista trudi da joj objasni zagonetku koja ju je celog
života mučila i zbog koje ga je tražila. Bilo joj je jasno da
je stigla do nekog mesta u njemu gde niko drugi nije
uspeo da priđe, možda čak ni on sam, osim kad je hteo da
se uveri da je tamo sve zatvoreno i netaknuto.
- A ta žena? Kako se ona uklapa u sve to?
Erlendur je slegnuo ramenima, krenuvši da zatvara
vrata koja su se načas otvorila.
- Ne znam - reče.
Dugo su stajali bez reči, sve dok Eva Lind nije rekla
da treba da krene i izašla na hodnik. Izgledalo je kao da
nije bila sigurna na koju stranu da krene i bacala je
pogled u tamu na kraju hodnika. Erlendur odjednom
primeti kako kao da njuška nešto.
- Osećaš li miris? - upita ona, dižući nos.
- Kakav miris? - upita Erlendur zbunjeno.
- Kao hašiš - reče Eva.
- Hašiš? - reče Erlendur. - O čemu pričaš?
- Hašiš - reče Eva Lind. - To je hašiš. Nemoj da kažeš
da ne znaš kakav miris ima hašiš?
- Hašiš?
- Zar ne osećaš miris?

307
 Erlendur je izašao na hodnik i počeo da njuška kao
ona.
- Jel’ to hašiš? - upita.
- Valjda ja znam - reče Eva Lind.
I dalje je mirisala vazduh.
- Neko je ovde pušio hašiš, i to nedavno - reče ona.
Erlendur je znao da je taj kraj hodnika bio dobro
osvetljen tokom istrage, ali nije bio siguran da li su ga
dobro pregledali.
Pogledao je u Evu Lind.
- Hašiš?
- Tako smrdi hašiš - reče ona.
Vratio se u sobu da uzme stolicu i prineo je jednoj od
sijalica koja je gorela u hodniku. Bila je zažarena i morao
je da navuče rukav da bi je odvrnuo. Pronašao je
pregorelu sijalicu na kraju hodnika i zamenio je dobrom.
Mraka odjednom nestade, i Erlendur skoči sa stolice.
Na prvi pogled nisu primetili ništa neobično, ali Eva
Lind je svome ocu skrenula pažnju na to kako je jedan
ćošak besprekorno očišćen u odnosu na ostatak hodnika.
Erlendur je klimnuo glavom. Izgledalo je kao da je neko
očistio sve do najsitnije mrlje na podu i po zidovima.
Erlendur je čučnuo i dobro pogledao pod. Cevi od
radijatora su se niz zidove spuštale do poda, i on se
spustio na sve četiri kako bi dobro pogledao šta je pod
njima.
Eva Lind je videla kako se zaustavlja i pruža ruku
ispod cevi kako bi dohvatio nešto što mu je privuklo
pažnju. Ustao je i prišao da joj pokaže šta je pronašao.
- Prvo mi se činilo da je pacovski izmet - reče on
držeći u ruci neki mali predmet smeđe boje.

308
 - Šta je to? - upita Eva Lind.
- Mala gaza - reče Erlendur.
- Gaza?
- Da, za duvan za žvakanje, stavi se između desni i
usana. Neko je ili bacio, ili ispljunuo duvan ovde na
hodniku.
- Ko? Ko je mogao biti ovde?
Erlendur pogleda u Evu Lind.
- Neko ko je veća bludnica od mene - reče ona.

309
BADNJE VEČE

310
 30

Rečeno mu je da Osp radi na spratu iznad njegove sobe.

Uputio se tamo nakon što se za doručak počastio kafom i
sendvičima u restoranu.
Pozvao je Sigurdura Olija i zamolio ga da prikupi
neke informacije i pozvao Elinborg da je pita da li je
pronašla Stefanijinu prijateljicu s kojom se ona navodno
susrela u hotelu tog dana kad je uhvaćena na kameri.
Elinborg nije bila kod kuće i nije se javljala na svoj
mobilni.
Erlendur je ćelu noć proveo budan u najcrnjem
mraku. Kad je na kraju odustao od pokušaja da zaspi i
ustao na noge, pogledao je kroz prozor. Biće ovo beo
Božić. Sneg je počeo da pada, i to u velikim količinama.
Video je to gledajući u svetio oko bandera. Guste pahulje
su padale kroz zrake od sijalica i stvarale nešto nalik
kulisi za Božić.
Eva Lind se pozdravila s njim u podrumskom
hodniku. Dogovorili su se da se nadu kod njegove kuće
te Badnje večeri i da kuvaju dimljenu jagnjetinu.
Razmišljao je šta da joj da na poklon. Otkako je počela
da dolazi kod njega za Božić, davao joj je obično neke
sirnice, a ona je njemu jednom dala čarape, za koje je
priznala da ih je ukrala, a drugi put rukavice, koje je
navodno kupila, a on ih je brzo izgubio. Nije ga nikada
pitala za njih. Možda mu se kod njegove ćerke najviše

311
sviđalo što ga nikad nije pitala za stvari koje nisu bile
važne.
Sigurdur Oli ga je pozvao da mu kaže šta je saznao.
Nije bilo bogzna šta, ali bilo mu je dovoljno. Erlendur ni
sam nije znao šta tačno traži, ali hteo je da testira svoju
hipotezu.
Gledao ju je kako sprema kao prošli put, sve dok ga
nije primetila. Nije mu se činilo da je iznenađena što ga
vidi.
- Probudili ste se? - reče, kao da je najlenji gost u
hotelu.
- Ne mogu da spavam - reče on. - Ćelu noć
razmišljam o tebi.
- O meni? - upita Osp, stavljajući gomilu peškira u
korpu. - Ništa nepristojno, nadam se - reče. - Sita sam
prostakluka u ovom hotelu.
- Ne - reče Erlendur. - Ništa nepristojno.
- Debeli me pitao da li sam vam cinkala neke
gluposti. A i kuvar se drao na mene kao da mu kradem
hranu sa švedskog stola. Znaju da sam pričala s vama.
- Izgleda da ovde u hotelu svi sve znaju - reče
Erlendur. - Ali niko mi ništa ne govori. Jako je teško
raditi s takvim ljudima. Recimo, s tobom.
- Sa mnom?
Osp je ušla u sobu koju je trebalo da spremi. Erlendur
je kao i pre ušao za njom.
- Ti, recimo, kažeš sve što znaš i čovek ti poveruje jer
izgledaš kao poštena osoba koja govori istinu, a u stvari
kažeš samo deo onoga što znaš, i to je u stvari laganje.
Nama policajcima se to tako čini, i vrlo ozbiljno to
shvatamo. Takva vrsta laži. Ti znaš o čemu govorim?

312
 Osp mu nije odgovorila. Menjala je posteljinu na
krevetu. Erlendur ju je gledao. Nije mogao da vidi na njoj
o čemu razmišlja. Pravila se kao da on nije u sobi. Kao
da je mogla da ga se otrese ako se pravi kao da ga nema.
- Recimo, nisi mi rekla da imaš brata - reče Erlendur.
- A zašto bi trebalo to da vam kažem?
- Zato što je on u škripcu.
- Nije on ni u kakvom škripcu.
- Nema to veze sa mnom - reče Erlendur. - Ne pravim
mu ja probleme. Ali on se s vremena na vreme nađe u
nekoj frci, i onda se obrati sestri za pomoć.
- Ne znam o čemu govorite - reče Osp.
- Evo o čemu govorim. Dva puta je već bio u zatvoru,
nakratko, doduše, zbog provale i krađe. Nekad ga uhvate,
nekad ne, tako to obično biva. Tipični prekršaji sitnog
lopova. Tipične krađe narkomana koji duguje pare.
Drogira se skupim drogama i nikada nema para. A dileri
ne čekaju. Već su ga nekoliko puta isprebijali. Jednom su
mu pretili da će mu maljem rasturiti kolena. Tako da je
on primoran da, osim krađe, radi i razne druge stvari. Da
bi mogao da plati dugove.
Osp je stavila posteljinu na krevet.
- On, znači, na razne načine finansira svoju
narkomaniju - reče Erlendur. - Ti to verovatno znaš. Kao
i druga deca beznadežni narkomani.
Osp mu nije odgovorila.
- Razumeš li šta ti govorim?
- Jeste li to od Stine čuli? - reče Osp. - Videla sam da
je bila juče u hotelu. Često je viđam ovde, i ako se neko
kurva, onda je to ona.
- Nije mi ona ništa rekla - reče Erlendur, ne

313
dopuštajući joj da skrene s teme. - Tvoj brat je nedavno
bio u podrumu gde je Gudlojgur živeo. Moguće je da je
bio tamo posle ubistva. Na kraju hodnika je mrak, i tamo
niko ne zalazi. Možda je bio tamo nedavno. Još se oseti
smrad od njega, ako znaš od čega je. Znaju oni koji
prepoznaju kako se oseća hašiš, spid ili heroin.
Osp je zurila u njega. Erlendur nije imao mnogo
argumenata kad je došao da se nađe s njom. Samo da je
taj deo hodnika bio temeljno očišćen, ali po njenoj
reakciji je zaključio da je na dobrom tragu. Predomišljao
se da li da riskira još više. Dvoumio se načas, ali onda je
odlučio da proba.
- Našli smo i duvan koji je on žvakao - reče Erlendur.
- Da li to već dugo radi?
Osp je i dalje bez reči gledala u njega. Onda pogleda
u krevet i čaršav koji je držala u rukama. Dugo je gledala
u taj čaršav, a onda ga ispusti na krevet kao da se predaje.
- Od petnaeste godine - reče tako tiho da ju je
Erlendur jedva čuo.
Čekao je da nastavi da priča, ali ona više ništa nije
rekla, i njih dvoje su nemo stajali jedno naspram drugog
u hotelskoj sobi. Erlendur je dopustio da provedu
nekoliko trenutaka u tišini. Osp na kraju duboko uzdahnu
i sede na krevet.
- On nikada nema novca - reče tiho. - Svima je dužan.
Uvek. Prete mu i prebijaju ga, a on samo nastavlja i pravi
još veće dugove. Ponekad dođe do nekih para i uspe
nešto da plati. Mama i tata su odavno digli ruke od njega.
Oterali su ga od kuće kad je imao sedamnaest godina.
Slali su ga na lečenje, ali je on uvek bežao. Nekad ne bi
po nedelju dana došao kući, i morali smo da dajemo

314
oglas u novine da ga tražimo. Njemu je bilo svejedno. Od
onda skita. Samo ja od ćele porodice održavam vezu s
njim.
Ponekad zimi ga pustim da bude ovde u podrumu. Da
prenoći kad se krije od nekog. Rekla sam mu da ne srne
tamo da se drogira, ali ne sluša me. On nikoga ne sluša.
- Da li mu daješ pare? Da otplati dugove?
- Ponekad, ali nikada nije dosta. Dolazili su oni i kod
mame i tate da im prete, jednom su uništili tatin auto.
Mama i tata pokušavaju da plate da bi ih se rešili, ali to
su ogromni dugovi. Još dodaju neke ogromne kamate na
dugove, a kad pokušaju da se žale policiji, kao što si ti,
onda im kažu da ne mogu da im pomognu jer su to samo
pretnje, kao da je u redu pretiti ljudima.
Pogledala je Erlendura.
- Ako mi ubiju tatu, onda ćete možda raditi na našem
slučaju.
- Da li je poznavao Gudlojgura? Tvoj brat? Mora da
su znali jedan za drugog tamo u podrumu.
- Poznavali su se - uzdahnu Osp duboko.
- Kako su se znali?
- Guli mu je plaćao za… - prekide.
- Za šta?
- Za razne usluge.
- Seksualne?
- Da, seksualne.
- Kako to znaš?
- Rekao mi je brat.
- Da li je bio kod Gudlojgura tog popodneva?
- Ne znam. Nisam ga videla već nekoliko dana, od
onda… - ućutala je. - Nisam ga videla od Gudlojgurovog

315
ubistva - reče. - Ne javlja se.
- Mislim da je skoro bio u podrumu. Nakon što je
Gudlojgur ubijen.
- Ja ga nisam videla.
- Misliš li da ga je on napao?
- Ne znam - reče Osp. - Ali znam da nikada nikoga
nije povredio. On je u večitom begu i sada sigurno beži
zbog toga, iako nije kriv. On nikada nije bio u stanju
nikoga da povredi.
- I ti ne znaš gde je on sada?
- Ne znam. Nisam se čula s njim.
- A da li ti je poznato da li se znao sa onim Englezom
za kojeg sam te pitao? Henri Vapšot? Što je gledao
pedofilske filmove?
- Ne, ne zna ga. Barem mislim da ga ne zna. Zašto to
pitate?
- Da li je on homoseksualac? Tvoj brat?
Osp je gledala u njega.
- Znam da bi on za pare svašta uradio - reče ona. - Ali
mislim da nije gej.
- Hoćeš li mu reći da bih ja hteo da razgovaram s
njim. Moram da ga pitam da li je video nešto u podrumu.
I da ga pitam za njegov odnos s Gudlojgurom. Da li se
video s njim toga dana kad je ubijen. Hoćeš li mi učiniti
tu uslugu? Reći mu da hoću da popričam s njim?
- Mislite da je on to uradio? Da je ubio Gudlojgura?
- Ne znam - reče Erlendur. - Ali ako se ne javi
uskoro, moraću da izdam poternicu za njim.
Osp nije pokazala nikakvu reakciju.
- Jesi li ti znala da je Gudlojgur gej? - upita on.
Osp podiže pogled.

316
 - S obzirom na to što sam čula od brata, rekla bih da
je bio gej. A i pošto mu je plaćao da bude s njim…
Osp ućuta.
- Jesi li znala da je Gudlojgur mrtav kad su te poslali
po njega? - upita Erlendur.
Osp ga pogleda.
- Ne, nisam to znala. Nemojte sada mene u to da
petljate. To pokušavate, jelda? Mislite da sam ga ja
ubila?
- Nisi mi rekla za svog brata u podrumu.
- On je uvek u nekim problemima, ali znam da za to
nije kriv. Znam da on nikada ne bi mogao tako nešto da
uradi. Nikada.
- Vas dvoje mora da ste vrlo bliski kad se toliko
brineš o njemu.
- Uvek smo bili dobri prijatelji - reče Osp ustajući. -
Reći ću mu ako se javi. Da hoćete da razgovarate s njim
u slučaju da zna nešto o tome.
Erlendur klimnu glavom i reče joj da će biti ceo dan u
hotelu i da može da ga pozove bilo kad.
- Neka mi se što pre javi, Osp - reče on.

317
 31

Erlendur se vratio u predvorje i primetio Elinborg kako

stoji kraj recepcije i razgovara sa šefom. On je uperio
prstom prema njemu, i Elinborg se okrenula. Tražila ga
je i sad je brzim koracima krenula prema njemu sa
zabrinutim izrazom lica, s kakvim Erlendur nije navikao
da je vidi.
- Šta se desilo? - upita kad mu je prišla.
- Da sednemo negde? - reče ona. - Jel’ otvoren bar? 0
bože, kako je ovo odvratan posao! Ne znam šta mi to sve
treba.
- Šta je bilo? - upita Erlendur, uhvati je za ruku i
povede do bara. Vrata su bila zatvorena, ali bilo je
otključano i njih dvoje uđoše unutra. Iako je prostorija
bila otvorena, šank je bio zatvoren. Erlendur je video
znak na kojem je stajalo da će se otvoriti za sat vremena.
Seli su za sto.
- A i Božić mi je sav upropašćen - reče Elinborg. -
Nikada nisam tako malo kolača napravila. A sva
muževljeva porodica dolazi kod nas večeras i…
- Ispričaj mi šta se desilo - reče Erlendur.
- Sve se zabrljalo - reče ona. - Ne mogu da ga
razumem. Uopšte ga ne razumem.
- Koga?
- Maloga! - reče Elinborg. - Ne znam šta misli.
Rekla mu je da je prethodno veče, umesto da ode

318
kući da peče kolače, otišla u psihijatrijsku bolnicu u
Klepuru. Ni sama nije znala zašto, ali ceo taj slučaj sa
ocem i sinom nije joj izlazio iz glave. Nije se nasmešila
ni kad se Erlendur našalio da joj je možda dosadilo da
peče kolače za muževljevu familiju.
Već je jednom posetila psihijatrijsku bolnicu kad je
pokušala da razgovara s dečakovom majkom, ali žena je
bila toliko bolesna da ništa nije mogla da sazna od nje.
Situacija je bila ista i sinoć. Majka je sedela ljuljajući se
napred-nazad i nije bila svesna sveta oko sebe. Elinborg
ni sama nije znala šta hoće da sazna od nje, ali se nadala
da žena zna nešto o vezi deteta sa ocem, nešto što još
nisu čuli.
Znala je da je majka samo privremeno smeštena na
psihijatriju. Slali su je tamo s vremena na vreme, kad bi
pobacala svoje lekove u klozet. Bila je koliko-toliko
dobro ukoliko ih je redovno pila. Dobro se brinula o
domaćinstvu. Elinborg je od dečakovih nastavnika u
školi čula da je vodila računa o njemu.
Medicinska sestra je dovela majku u čekaonicu
psihijatrije i Elinborg ju je gledala kako uvija kosu oko
prsta i nešto nerazumljivo mrmlja. Pokušala je da
razgovara s njom, ali izgledalo je kao da je žena ne
primećuje. Nije uopšte reagovala na njena pitanja.
Izgledala je kao da hoda u snu.
Elinborg je neko vreme sedela sa njom i nesvesno
počela da razmišlja o svim kolačima koje je još trebalo
da ispeče. Ustala je da pozove nekoga ko bi odveo ženu u
njenu sobu, i naišla na jednog čuvara. Bio je to čovek od
tridesetak godina, izgledao je kao bodi-bilder. Obučen u
bele pantalone i belu majicu, jaki bicepsi su mu se

319
zatezali pri svakom pokretu. Kratke kose i okruglog,
bucmastog lica, sa sitnim duboko usađenim očima.
Elinborg ga nije pitala kako se zove.
Krenuo je za njom u čekaonicu.
- A, to nam je Dora - reče čuvar, priđe joj i uhvati je
pod ruku. - Mirna si večeras.
Žena ustade i dalje nesvesna bilo čega.
- Toliko su te drogirali, sirotice - reče čuvar. Elinborg
je povredio njegov ton. Kao da je razgovarao s detetom
od pet godina. Šta mu je to značilo da je mirna večeras?
Nije mogla da prećuti.
- Nemojte da pričate s njom kao da je malo dete -
reče ona, strože nego što je nameravala.
Čuvar je pogleda.
- Šta se to vas tiče? - reče on.
- Ona ima pravo da je se poštuje kao bilo koga
drugog - reče Elinborg, jedva se uzdržavajući da mu ne
kaže da je iz policije.
- Naravno da ima - reče čuvar. - Ne bih rekao da sam
neučtiv prema njoj. Ajmo, Dorice - reče vodeći ženu
prema hodniku.
Elinborg je izašla za njim.
- Šta ste mislili time da je mirna večeras?
- Mirna večeras? - ponovi čuvar kao papagaj
okrenuvši se prema njoj.
- Kazali ste da je večeras mirna - reče Elinborg. - Što
ne bi bila mirna?
- Ja za Doru nekad kažem da je begunac - reče čuvar.
- Stalno nam beži.
Elinborg ga nije razumela.
- O čemu pričate?

320
 - Niste videli takve slučajeve? - upita čuvar.
- Beži? - upita Elinborg. - Odavde, iz bolnice?
- Da, ili kad izađemo s njima u šetnju u grad - reče
čuvar. - Poslednji put u gradu nam je pobegla. Hteli smo
da poludimo dok je vi niste našli na Hlemuru i vratili je u
bolnicu. Onda joj niste pokazivali neko veliko
poštovanje.
- Mi?
- Znam da ste iz policije. Samo ste je šutnuli ovamo.
- Kad je to bilo?
Razmišljao je načas. On je bio s njom i još dvoje
pacijenata kad se iskrala. Bili su na trgu u centru grada.
Dobro se sećao kad je to bilo. Tog dana je oborio vlastiti
rekord u dizanju tegova iz ležećeg položaja.
Bilo je to dan napada na dečaka.
- Zar njenom mužu nije javljeno da je pobegla? -
upita Elinborg.
- Taman smo hteli da mu telefoniramo kad ste je
pronašli. Obično im damo malo vremena da se sami
vrate. Inače bismo večito morali da visimo na telefonu.
- Zna li njen muž da je tako zovete? Begunac?
- Ne zovemo mi nju tako. Samo ja to tako kažem. Ne
zna on to.
- A da li zna da ona beži?
- Ja mu nisam rekao. Ona se uvek vraća.
- Ne mogu da verujem - proštenja Elinborg.
- Treba uvek dobro da se nadrogira kako ne bi bežala
- reče čuvar.
- To menja ćelu situaciju!
- Ajde, Dorice - reče čuvar i vrata odeljenja se
zatvoriše za njim.

321
 Elinborg je gledala u Erlendura.
- Bila sam tako ubeđena da je to on. Da je otac
krivac. A sad se ispostavilo da je ona mogla da pobegne s
psihijatrije, ode kući, isprebija dete i ponovo se vrati u
bolnicu. Da je barem budala mala nešto rekla!
- Ali zašto bi ona napala vlastitog sina?
- Nemam pojma - reče Elinborg. - Možda ima
halucinacije.
- A slomljeni prsti i masnice? Svih tih godina? Da li
je to uvek bila ona?
- Ne znam.
- Jesi li razgovarala sa ocem?
- Sad dolazim od njega.
- I?
- Ja mu nisam najbolja prijateljica. Nije video
vlastitog sina otkako smo mu provalili u kuću i sve
okrenuli naopačke. Rekao mi je sve i svašta i…
- Šta je rekao o svojoj ženi, o mami? - Erlendur joj
upade u reč nestrpljivo. - Mora da je nešto sumnjao.
- Mali nikad ništa nije rekao.
- Osim da mu nedostaje tata - reče Erlendur.
- Da, samo to. Otac ga je našao u njegovoj sobi i
pomislio da je u takvom stanju došao iz škole.
- Ti si maloga pitala u bolnici da li mu je to tata
uradio. Mora da te je nekom svojom reakcijom uverio da
je otac kriv.
- Mora da sam ga pogrešno shvatila - reče Elinborg
pokunjeno. - Nešto u njegovom ponašanju navelo me je
na to…
- Ali nemamo nikakav dokaz da je to mogla biti
majka. Nemamo ništa što dokazuje da nije bio otac.

322
 - Rekla sam mu da sam mu posetila ženu u bolnici i
da se ne zna gde je bila tog dana kad je mali napadnut.
To ga je jako iznenadilo. Kao da mu na pamet nije palo
da je mogla da pobegne iz bolnice. On je još uvek ubeđen
da su ga napali neki dečaci na školskom igralištu. Kaže
da bi mu se sin sigurno poverio da ga je majka istukla.
Ubeđen je u to.
- A zašto mu mali to nije rekao?
- Valjda je u šoku, mučenik mali. Ne znam.
- Jer je voli? - reče Erlendur. - Bez obzira na to što
mu je uradila.
- Ili možda iz straha - reče Elinborg. - Možda se jako
boji da će se to ponovo desiti. Možda čuti da zaštiti
majku. Ko će znati.
- Šta hoćeš da uradimo? Da obustavimo postupak
protiv oca?
- Razgovaraću s nekim u javnom tužilaštvu da vidim
šta kažu.
- Da, najbolje to prvo da uradiš. Red mi drugu stvar,
da li si telefonirala onoj ženi koja je navodno bila sa
Stefanijom ovde u hotelu par dana pre nego što je
Gudlojgur ubijen?
- Jesam - reče Elinborg rastreseno. - Zamolila ju je da
nas slaže, ali nije joj pošlo za rukom.
- Trebalo je da laže za Stefaniju?
- Prvo je rekla da su sedele ovde u restoranu, ali onda
se strašno spetljala i na kraju nije bila u stanju ništa da
slaže, jer se rasplakala na telefonu kad sam joj rekla da
dođe u policiju da da izjavu. Navodno ju je Stefanija
pozvala, njih dve su stare prijateljice iz nekog muzičkog
društva, da je zamoli da kaže kako su bile zajedno u

323
hotelu, ako je neko pita. Rekla je da prvo nije htela da
pristane na to, ali Stefanija je ucenjuje nečim, iako nije
htela da mi kaže čime.
- To je od početka bila prozirna laž - reče Erlendur. -
Znali smo to oboje čim joj je ispalo iz usta. Nije mi jasno
zašto nas zavlači time, osim ako zna da je kriva.
- Misliš da je ona ubila vlastitog brata?
- Ili zna ko ga je ubio.

Nastavili su da sede neko vreme, piju kafu i pričaju o

dečaku, njegovom ocu i majci i njihovoj teškoj
porodičnoj situaciji. To je Elinborg podsetilo da pita
Erlendura gde će biti za Badnje veče. Rekao je da će biti
sa Evom Lind.
Rekao je Elinborg šta je našao u podrumskom
hodniku i kako sumnja da Ospin brat, mladi delinkvent u
večitim finansijskim problemima, ima neke veze sa
slučajem. Zahvalio joj se na pozivu za Badnje veče i
rekao joj da uzme slobodno do Božića.
- Nema više vremena do Božića - reče Elinborg i
smešeći se sleže ramenima, kao da joj Božić, spremanje
kuće, kolačići i muževljeva familija više nisu bili važni.
- Hoćeš li dobiti nešto na poklon? - upita ga.
- Možda čarape - reče Erlendur. - Nadam se.
Malo je oklevao.
- Nemoj to sa ocem da primaš k srcu - reče konačno.
- To može uvek da se desi. Budemo potpuno ubeđeni u
nešto, a onda krenemo da sumnjamo u to kad se desi
nešto novo.
Elinborg je klimnula glavom.
Erlendur ju je ispratio do predvorja i tamo se

324
pozdraviše. Nameravao je da ode u sobu da pokupi svoje
stvari. Bilo mu je dosta izbivanja iz vlastite kuće.
Nedostajala mu je njegova prazna jazbina, s knjigama,
foteljom i Evom Lind na kauču.
Čekao je lift i nije primetio Osp, koja se odjednom
pojavila pred njim.
- Našla sam ga - reče ona.
- Koga? - upita Erlendur. - Tvog brata?
- Dođite - reče Osp i krenu prema stepenicama koje
su vodile u podrum. Erlendur je oklevao. Vrata lifta su se
u tom trenutku otvorila, i on pogleda u kabinu. Ušao je
ubici u trag. Možda je sestra nagovorila svog brata,
dečaka s duvanom, da se preda. Erlendur nije osećao
nikakvo uzbuđenje zbog toga. Nikakvo iščekivanje niti
osećaj trijumfa što će uskoro resiti slučaj. Osećao je
samo umor i melanholiju jer je taj slučaj probudio u
njemu uspomene na vlastito detinjstvo i jer je znao da
ima toliko stvari u vlastitom životu s kojima je trebalo da
se suoči, da nije znao od čega da počne. Najradije bi da
može da zaboravi na posao načas i da ode kući. Da bude
s Evom Lind. Da joj pomogne da prebrodi svoje
poteškoće. Da ne mora da razmišlja o tuđim poslovima, i
da se brine o sebi i svojim najbližima.
- Jel' dolazite? - prošaputa Osp, čekajući ga na
stepeništu.
- Evo me - reče Erlendur.
Krenuo je za njom niz stepenice, u kafeteriju
hotelskog osoblja, gde ju je prvi put sreo. Prostorija je
bila prljava kao i pre. Zaključala je vrata kad su ušli.
Njen brat, koji je sedeo za jednim stolom, skoči na noge
kad je Erlendur ušao.

325
 - Ja mu nisam ništa uradio - reče sitnim glasom. - Osp
kaže da vi mislite da sam ja nešto uradio, ali nisam.
Nisam mu ništa uradio!
Na sebi je imao prljavu zimsku jaknu plave boje,
pocepanu na desnom ramenu tako da se videlo belo
punjenje. Farmerke su mu bile crne od prljavštine, a na
nogama je imao velike crne cokule bez pertli. Među
dugačkim prljavim prstima držao je cigaretu. Duboko je
povukao dim i izdahnuo ga. Zvučao je uzrujano i hodao
nervoznim koracima po kafeteriji kao životinja u kavezu,
sateran u ćošak, pred policajcem koji je došao da ga
uhapsi.
Erlendur pogleda u Osp, koja mu je stajala iza leđa, a
onda ponovo u njenog brata.
- Ti mora da imaš poverenja u svoju sestru, čim si
došao.
- Nisam ništa uradio - reče on. - Rekla je da ste vi
okej i da vam samo trebaju neke informacije.
- Zanima me kakve ti imaš veze s Gudlojgurom - reče
Erlendur. - Nemam pojma da li si ga ti ubio.
- Nisam ga ja ubio - reče on.
Erlendur ga je promatrao. Bio je nekakva mešavina
mladića i odraslog čoveka, nekako detinjast, ali tvrdog
izraza lica, ljut i ogorčen na nekog ili nešto što Erlendur
nije mogao da prepozna šta je.
- Niko nije rekao da si ti to uradio - reče Erlendur,
pokušavajući da ga smiri. - Kako ste se ti i Gudlojgur
poznavali? U kakvoj ste vezi bili?
Momak pogleda u Osp, koja je bez reči stajala kraj
vrata. Zatim pogleda opet u Erlendura.
- Tu i tamo bih mu učinio uslugu, i on me za to

326
plaćao - reče on.
- A kako ste saznali jedan za drugog? Otkad se znate?
- Znao je da mi je Osp sestra. Bilo mu je smešno, kao
i svima, što smo brat i sestra.
- Zašto?
- Ja se zovem Rejnir.
- I? Šta s tim?
- Osp i Rejnir. Jasika i oskoruša. Mama i tata su se
zezali. Kao da se bave šumarstvom.
- A Gudlojgur?
- Upoznali smo se ovde u hotelu kad sam došao da se
nađem s Osp. Pre jedno šest meseci.
- I?
- Čuo je za mene. Osp mu je rekla. Da me ponekad
pusti da prespavam u hotelu. U hodniku kod njegove
sobe.
Erlendur se okrenuo prema Osp.
- Svaka čast kako si mu spremila ćošak - reče on.
Osp ga je nemo gledala kao da ne razume o čemu
priča. Ponovo se okrenuo prema Rejniru.
- Znao je ko si ti. A ti si spavao pred njegovom
sobom. I šta onda?
- Dugovao mi je pare. Rekao je da će da mi plati.
- Zašto ti je dugovao?
- Jer sam mu nekad nešto učinio i…
- I šta?
- A i on meni ponekad.
- Da li si znao da je gej?
- Pa zar to nije očito?
- A kondom?
- Uvek smo koristili kondome. Neka njegova

327
paranoja. Rekao je da neće da rizikuje. Da ne zna da li
sam zaražen ili nisam. Ja nisam zaražen - naglasi on,
gledajući u svoju sestru.
- Ali ti žvaćeš duvan.
Momak začuđeno pogleda u Erlendura.
- Kakve to ima veze? - reče on.
- Ne tiče te se. Žvaćeš li duvan?
- Da.
- I bio si s njim tog dana kad je ubijen?
- Da. Molio me da se vidimo jer je hteo da mi plati.
- Kako je kontaktirao s tobom?
Rejnir izvadi telefon iz džepa.
- Oblačio se u kostim Deda Mraza kad sam došao kod
njega - reče.
- Kazao je da se žuri na priredbu i platio mi dug, ali
onda je pogledao na sat i video da ima još malo vremena
za zabavu.
- Da li je imao mnogo para u sobi?
- Nisam video. Video sam samo pare koje je meni
dao. Ali rekao je da očekuje veliku lovu.
- Odakle?
- Ne znam. Rekao je da sedi na blagu.
- Kako je to mislio?
- Trebao je nešto da proda. Ne znam šta. Nije mi
rekao. Samo je rekao da treba da dobije brdo love, ili
mnogo para, on nikada ne bi rekao lova. Nije tako pričao.
Uvek je pričao veoma dostojanstveno i koristio fine reči.
Bio je vrlo pristojan. Dobar čovek. Nikad mi ništa loše
nije uradio. Plaćao je uvek. Znam puno gorih faca od
njega. Ponekad je samo hteo da pričamo. Bio je
usamljen, tako mi je barem rekao. Da osim mene nema

328
nijednog prijatelja.
- Da li ti je ikad pričao o svojoj prošlosti?
- Nije.
- Nije ti rekao da je bio dečja zvezda?
- Ne. Dečja zvezda? Kako to?
- A da li si video u njegovoj sobi neki nož koji je
mogao biti iz hotelske kuhinje?
- Video sam nož u sobi, ali ne znam odakle je mogao
biti. Kad sam došao kod njega, sekao je nešto na
kostimu. Rekao je da će kupiti sebi nov za sledeći Božić.
- I nije imao nikakve druge pare, osim tih što je tebi
platio?
- Ne, mislim da nije.
- Nisi ga ti opljačkao?
- Nisam.
- Nisi ukrao pola miliona kruna iz njegove sobe?
- Pola miliona? On je imao pola miliona?
- Čuo sam da tebi uvek trebaju pare. Očito je kako ih
zarađuješ. Duguješ raznim facama. Koje prete tvojoj
porodici…
Rejnir besno pogleda u sestru.
- Nemoj u nju da gledaš, gledaj u mene. Gudlojgur je
imao pare u sobi. Više nego što ti je dugovao. Možda je
prodao nešto iz te svoje riznice. Ti si ugledao pare. Hteo
si još. Radio si mu neke stvari za koje si mislio da treba
još da ti plati. On je odbio, počeli ste da se svađate,
zgrabio si nož da ga ubodeš, on se branio, ali si na kraju
uspeo da ga pogodiš u prsa i da ga ubiješ. Uzeo si pare…
- Pederu jedan - prosikta Rejnir. - Kakvo je to sranje!
- … i odonda duvaš hašiš i bodeš se i ko zna šta još…
- Đubre jedno pedersko! - zavrišta Rejnir.

329
 - Reci mu sve - povika Osp. - Reci mu sve što si meni
rekao. Sve mu kaži!
- Šta sve? - reče Erlendur.
- Pitao je da li bih hteo da mu učinim uslugu pre nego
što ode na zabavu - reče Rejnir. - Kazao je da nema
mnogo vremena, ali da ima pare i da će mi dobro platiti. I
onda taman kad smo počeli, odjednom se pojavi žena na
vratima.
- Žena?
- Da.
- Koja žena?
- Prekinula nas je.
- Reci mu - reče Osp iza Erlendurovih leđa. - Reci mu
ko je ona!
- O kojoj se ženi radi?
- Žurili smo se i zaboravili smo da zaključamo sobu, i
vrata su se odjednom otvorila i ona je upala kod nas.
- Ko?
- Ne znam ko je to bio. Neka baba.
- I šta se onda desilo?
- Ne znam. Ja sam pobegao. Počela je da se dere na
njega, i ja sam zbrisao.
- Zašto nam nisi odmah to rekao?
- Izbegavam policiju. Večito me neko ganja, i ako se
čuje da pričam s policijom, misliće da cinkam i onda ću
nadrljati.
- Ko je ta žena koja vas je omela? Kako je izgledala?
- Nisam dobro obratio pažnju. Odmah sam zbrisao.
On je bio u šoku. Odgurnuo me je i počeo da viče,
potpuno je poludeo. Kao da se jako bojao nje. Mnogo ga
je bilo strah.

330
 - Šta je vikao? - upita Erlendur.
- Stefi.
- Šta?
- Stefi. Samo sam to čuo. Stefi. Zvao ju je Stefi i bilo
ga je strah od nje.

331
 32

Okrenula mu je leđa stojeći na vratima njegove sobe.

Erlendur je zastao i promatrao je. Uočio je veliku
promenu na njoj od njihovog prvog susreta, kad je sa
ocem umarširala u hotel. Sada je pred njim stajala samo
jedna umorna i skrhana sredovečna žena, koja je živela sa
ocem u invalidskim kolicima, u kući u kojoj je provela
čitav svoj život. Iz nekog razloga koji Erlenduru još nije
bio jasan, ta žena je došla u hotel i u njemu ubila rođenog
brata.
Kao da je osetila da stoji na hodniku, žena se okrete i
uperi pogled u njega. Nije mogao da pročita s njenog lica
o čemu razmišlja. Znao je samo da je ona osoba koju je
tražio od dana kad je došao u hotel i video Deda Mraza
kako sedi u lokvi vlastite krvi.
Stajala je bez reči i pokreta kraj vrata dok joj nije
prišao.
- Moram da vam kažem nešto - reče. - Ukoliko je
važno.
Erlendur je pretpostavio da je došla zbog laži koje im
je rekla u vezi sa svojom prijateljicom, i da joj se sada
činilo da mora da mu kaže istinu. Otvorio je vrata i ona je
ušla ispred njega, uputivši se prema prozoru iza kojeg se
videlo kako pada sneg.
- Rekli su da neće biti snega ovaj Božić - reče ona.
- Da li vas je neko zvao Stefi? - upita on.

332
 - Kad sam bila mala - reče ona, gledajući i dalje kroz
prozor.
- Da li vas je brat zvao Stefi?
- Jeste - reče ona. - Uvek me je tako zvao. Ja sam
njega zvala Guli. Zašto pitate?
- Zbog čega ste bili u hotelu pet dana pre nego što
vam je brat ubijen?
Uzdahnula je duboko.
- Bilo bi bolje da sam vam odmah rekla istinu.
- Zašto ste išli tamo?
- Zbog njegovih ploča. Mislili smo da imamo pravo
na deo njih. Znali smo da ih ima dosta, verovatno ceo
tiraž koji nije prodat, i hteli smo da dobijemo deo od
prodaje.
- Kako to da je sav tiraž bio kod njega?
- Tata ga je imao i čuvao kod kuće u Hafnarfjorduru,
a Guli je pokupio sve kutije kad se odselio. Rekao je da
su to njegove ploče. Samo njegove.
- A kako ste znali da će da ih proda?
Stefanija je oklevala.
- Lagala sam vas i o Henriju Vapšotu - reče. -
Poznajem ga. Ne znam ga dobro, ali trebalo je da vam
kažem za njega. On vama nije mene spomenuo?
- Nije - reče Erlendur. - Ima on raznih drugih
problema. Da li je išta od svega što ste mi dosad rekli
istina?
Nije mu odgovorila.
- Zašto bi sada trebalo da vam verujem?
Stefanija je nemo gledala pahulje kako padaju na
zemlju. Činilo se kao da je u mislima odlutala u vreme u
svom životu kad nije znala za laži i sve oko nje je bilo

333
istina, čista poput belih snežnih pahuljica.
- Stefanija? - reče Erlendur.
- Nisu se posvađali zbog pevanja - reče ona
odjednom. - Kad je tata pao niz stepenice. Nije to bilo
zbog pevanja. To je poslednja i najveća laž.
- Mislite kad su se posvađali na stepeništu?
- Da li znate kako su ga deca zvala u školi? Kakav su
mu nadimak dali?
- Mogu da pretpostavim - reče Erlendur.
- Zvali su ga Mala princeza.
- Zato što je pevao u horu i bio ženskast i…
- Zato što su ga videli u maminoj haljini - prekide ga
Stefanija.
Odmaknula se od prozora.
- Nakon što je umrla. Jako mu je nedostajala,
pogotovo nakon što je prestao da peva u horu i ponovo
postao običan dečak sa običnim glasom. Tata nije znao
za to, ali ja jesam. Ponekad, kad tata nije bio kod kuće,
on bi se kitio maminim nakitom i oblačio se u njene
haljine, stajao pred ogledalom, a nekad bi se i našminkao.
Jednog leta su neki dečaci prolazili pored naše kuće i
zavirili kroz prozor u dnevnoj sobi. Dečaci iz njegovog
razreda. Zavirivali su ponekad kroz naše prozore jer se
pričalo da smo čudni. Počeli su da mu se smeju i rugaju,
veoma nemilosrdno. Nakon toga su svi pričali o njemu da
je nakaza. Deca su ga zvala Mala princeza.
Stefanija zaćuta.
- Ja sam mislila da je to zato što mu nedostaje mama -
reče. - Da je na taj način pokušavao da ostane u vezi s
njom, preko njene odeće i nakita. Nisam znala da ima
neke neprirodne porive. A onda se to pokazalo.

334
 - Neprirodne porive? - reče Erlendur. - Zar vi tako na
to gledate? Vaš brat je bio homoseksualac. Zar niste
mogli to da mu oprostite? Zbog toga niste bili u vezi s
njim sve te godine?
- Bio je vrlo mlad kad ga je otac uhvatio s nekim
dečkom, radili su neke neopisive stvari. Ja sam znala da
je u sobi s njim, mislila sam da uče. Tata je neočekivano
došao kući, tražio je nešto i ušao u njegovu sobu, da vidi
taj užas. Nije hteo da mi kaže šta je video. Kad sam ja
došla, taj momak je trčao niz stepenište spuštenih
pantalona, a tata i Guli su se svađali na hodniku, i videla
sam kako ga je Guli odgurnuo od sebe tako da je izgubio
ravnotežu i pao niz stepenice. Više nikada nije stao na
noge.
Stefanija je opet okrenula lice prema prozoru i
gledala božićni sneg kako pada. Erlendur je ćutao i pitao
se šta joj prolazi kroz glavu kad se tako zatvori u svoj
svet. Nije mogao to da pretpostavi, ali ona mu je sama
odgovorila na to.
- Ja im nikada nisam bila važna - reče ona. - Ništa što
sam ja radila nije bilo važno. Ne kažem to iz
samosažaljenja, odavno se ne osećam tako. Samo hoću
sama da shvatim i pokušam da objasnim zašto nikada
nisam stupila u vezu s njim. Nekad mi se čini kao da mi
je drago što se sve to tako završilo. Da li možete to da
zamislite?
Erlendur je odmahnuo glavom.
- Odjednom sam postala važna kad je on otišao. Ja,
ne on. Nikada više on. I ja sam iz nekog čudnog razloga
bila zadovoljna time, bilo mi je drago što on više nije ta
velika zvezda koja je trebalo da postane. Valjda sam

335
uvek bila ljubomorna na njega, i to više nego što sam bila
toga svesna, zbog pažnje koju su mu svi posvećivali zbog
njegovog glasa. Njegovog božanstvenog glasa. Kao da je
bio blagoslovljen svim talentima, a ja nisam imala
nijedan; drndala sam po klaviru kao konj. To je tata
govorio kad je pokušavao da me uči. Da sam potpuno
netalentovana. Ali ja sam ga uprkos tome obožavala i
znala sam da je u pravu. Znao je on često biti dobar
prema meni, a kad je ostao bogalj, ispostavilo se da imam
dara za negu, i od tada sam mu ja bila najvažnija. I tako
su godine prolazile i ništa se nije menjalo. Guli se
odselio, tata je bio nepokretan, a ja sam vodila računa o
njemu. Nisam nikada razmišljala o sebi, šta ja hoću. Tako
mogu godine da prođu a da čovek ne uradi ništa, samo da
živi po nekim starim navikama. Godinu za godinom.
Godinu za godinom.
Prestala je s pričom i zagledala se u sneg.
- I kad ti postane jasno da je to sve od života, počneš
da ga mrziš i pokušavaš da pronađeš nekoga da ga
optužiš za sve to. Meni se činilo da je moj brat kriv za
sve. S vremenom sam počela da mrzim i njega i njegovu
izopačenost zbog koje nam je uništen život.
Erlendur je hteo nešto da kaže, ali je ona nastavila.
- Ne znam mogu li to nekako bolje da objasnim.
Kako sam se zatvorila u svoj vlastiti život u kojem se
nikada ništa ne dešava zbog nečeg što se decenijama
posle ispostavi da nije važno. Uopšte nije važno.
- Koliko smo mi mogli da shvatimo, njemu se činilo
da nije imao normalno detinjstvo - reče Erlendur. - Da
nije mogao da bude ono što hoće i da je bio primoran da
bude nešto drugo, pevač, dečja zvezda, i da mu je teško

336
padalo zadirkivanje u školi. I onda se sve to izjalovilo, a
uz to su se pojavili i ti „neprirodni porivi", kako vi to
zovete. Ne mogu da verujem da se dobro osećao. Možda
on nije sam tražio svu tu pažnju koju ste vi očito
priželjkivali.
- Nije imao normalno detinjstvo - reče Stefanija. -
Moguće je.
- Da li je vaš brat ikad pokušao da razgovara o svojoj
homoseksualnosti sa ocem ili s vama? - upita Erlendur.
- Nije, iako je moglo da nam bude jasno kuda to sve
ide. Ne znam ni da li je on sam razumeo šta se dešavalo s
njim. Ne znam. Mislim da on ni nije znao zašto je hteo da
se oblači u mamine haljine. Ne znam kako ili kada takvi
ljudi saznaju da su drugačiji od drugih.
- On je na neki čudan način zavoleo svoj nadimak -
reče Erlendur. Ima poster filma i čuli smo da…
Erlendur se prekinuo u pola rečenice. Nije znao treba
li da joj kaže o Gudlojgurovom ljubavniku od kojeg je
tražio da ga zove Mala princeza.
- Ne znam ništa o tome - reče Stefanija - osim da mu
je taj poster visio na zidu. Možda je sam sebe mučio
uspomenama. A možda je u njima bilo nečeg što mi
nismo nikada razumeli.
- Kako ste se upoznali s Henrijem Vapšotom?
- Jednog dana se pojavio kod nas i hteo da priča s
nama u vezi s Gudlojgurovim pločama. Zanimalo ga je
imamo li neke primerke. To je bilo prošle godine za
Božić. Preko nekog kolekcionara je čuo za Gudlojgura i
nas, i rekao nam da su njegove ploče na veoma visokoj
ceni u inostranstvu. Pričao je s mojim bratom, koji prvo
nije hteo ništa da mu proda, ali onda se predomislio i

337
hteo da mu da sve što je hteo.
- A vi ste hteli deo profita, zar ne?
- Činilo nam se normalnim da dobijemo nešto. Mislili
smo da tata ima pravo na nešto. On je svojim parama
finansirao snimanje tih ploča.
- O kakvim iznosima se radi? Koliko je Vapšot nudio
za ploče?
Stefanija klimnu glavom, rastreseno.
- Milione.
- To smo i mi čuli.
- On je veoma bogat, taj Vapšot. Koliko sam ga
razumela, nije hteo da ploče stignu na tržište. Kako sam
shvatila, hteo je da kupi sve primerke ploča kako ih ne bi
bilo previše na tržištu. Bio je veoma iskren i nudio je
neverovatne pare za sve ploče. Mislim da je sad pred
Božić uspeo da nagovori Gudlojgura. Verovatno se nešto
desilo kad ga je na kraju napao.
- Napao? Kako to mislite?
- Pa zar ga niste uhapsili?
- Jesmo - reče Erlendur - ali nemamo nikakvih
dokaza da je on napao vašeg brata. Kako mislite da se
nešto desilo?
- Vapšot je došao kod nas u Hafnarfjordur i rekao
nam da je nagovorio Gudlojgura da mu proda sav tiraž i
hteo je da se uveri, barem sam ga tako shvatila, da su to
sve ploče. Rekli smo mu da jesu, da je Gudlojgur
svojevremeno odneo sve ploče sa sobom.
- Zato ste došli u hotel da ga tražite - reče Erlendur. -
Da tražite svoj deo zarade.
- Bio je obučen u portirsku uniformu - reče Stefanija.
- Videla sam ga u foajeu kako nosi kofere nekim

338
strancima. Promatrala sam ga neko vreme, i onda me je
video. Rekla sam mu da hoću da razgovaram s njim u
vezi s pločama. Pitao me je za tatu…
- Da li ste na očev zahtev došli kod Gudlojgura?
- Nisam, nije me on poslao. Od nesreće nije hteo da
čuje njegovo ime.
- A Gudlojgur je prvo pitao za njega kad vas je video.
- Jeste. Otišli smo u njegovu sobu i pitala sam ga za
ploče.

- Na sigurnom su mestu - reče Gudlojgur; smešeći se

svojoj sestri.- Henri mije rekao da se čuo s tobom.
- Rekao nam je da hoćeš da mu prodaš ploče. Tata
kaže da on ima polovinu u njima i da treba da nam daš
polovinu para koje za njih dobiješ.
- Predomislio sam se- reče Gudlojgur.- Neću da ih
prodam.
- Šta ti je Vapšot rekao na to?
- Nije mu bilo drago.
- Nudi ti dobre pare za njih.
- Mogu da zaradim više ako ih sam prodam, jednu po
jednu. Kolekcionari se jako interesuju za njih. I Vapšot
hoće sigurno sam to da uradi, iako mije rekao da hoće
da ih otkupi kako ne bi otišle u promet. Mislim da laže.
Hoće da ih proda i da zaradi na meni. Svi su uvek hteli
da zarađuju na meni, pogotovo tata, ništa se ne menja.
Ništa.
Gledali su se dugo u oči.
- Dođi kući da se vidiš s tatom. Nije mu ostalo još
mnogo.
- Da lije Vapšot razgovarao s njim?

339
 - Ne, nije bio kod kuće kad je Vapšot došao u posetu.
Samo sam mu rekla za njega.
- I šta je rekao na to?
- Ništa. Samo da hoće svoj deo.
-A ti?
- Šta ja?
- Zašto nikada nisi otišla od njega? Zašto se nisi
udala i stvorila vlastitu porodicu? Ti ne živiš svoj život,
živiš njegov. Gde je tvoj život?
- Rekla bih da je u invalidskim kolicima u koje si ga
stavio - brecnu se Stefanija - i nemoj ti da me pitaš o
mom životu.
- On nad tobom gospodari isto kao nekada nada
mnom.
Stefanija je kipela od besa.
- Neko je morao da se brine o njemu. Njegov
ljubimac, njegova zvezda postala je peder bez glasa koji
ga je bacio niz stepenice i više reč s njim nije progovorio,
nego sedi usred noći u njegovoj kući i beži pre nego što
se on probudi. Čime on još uvek gospodari nad tobom?
Ti misliš da si ga se zauvek rešio, ali pogledaj se!
Pogledaj na šta ličiš! Šta si ti? Reci mi! Niko i ništa!
Bednik.
Prestala je s tiradom.
- Oprosti mi - reče on. - Nije trebalo da pokrenem tu
priču.
Nije mu odgovorila.
- Da li ikada pita za mene?
- Ne.
- Nikada ne priča o meni?
- Ne, nikada.

340
 - Ne podnosi kako živim. Ne podnosi što sam takav
kakav sam. Ne podnosi me. Nakon svih tih godina.

- Zašto mi to niste odmah tako ispričali? Čemu to

sakrivanje?
- Sakrivanje? Pa možete i sami da zamislite. Nisam
htela da pričam o prljavom vešu moje porodice. Mislila
sam da mogu da nas zaštitim, naše stvari.
- Da li je to bilo zadnji put da ste se videli s bratom?
- Da.
- Sigurno?
- Da - Stefanija pogleda u njega. - Na šta insinuirate?
- I niste naišli na njega s jednim mladićem, kako radi
iste stvari kao kad ga je vaš otac zatekao i poludeo, kad
vas je zadesila nesreća u životu, i sad ste hteli da je
prekratite?
- Ne, o čemu…?
- Imamo svedoka.
- Svedoka?
- Momka koji je bio s njim. Mladića kojem je vaš brat
plaćao za razne usluge. Naleteli ste na njih u podrumu,
dečko je pobegao, a vi ste napali vlastitog brata. Ugledali
ste nož na stolu i napali ga njim.
- To nije istina! - reče Stefanija shvativši da je
Erlendur zaista mislio to što joj je rekao, osetivši da se
omča sve više steže oko nje. Zurila je u Erlendura kao da
ne veruje vlastitim ušima.
- Svedok je… - poče Erlendur, ali nije uspeo da
završi rečenicu.
- Kakav svedok? O kakvom to svedoku pričate?
- Znači, poričete da ste ubili vlastitog brata?

341
 U tom trenutku zazvoni telefon u hotelskoj sobi. Pre
nego što je Erlendur uspeo da se javi na njega, u džepu
mu zazvoni i mobilni. Gledao je izvinjavajućim
pogledom u Stefaniju, koja je i dalje besno zurila u njega.
- Moram da se javim - reče Erlendur.
Stefanija se smirila i video je kako vadi iz omota
jednu od Gudlojgurovih ploča, koja je stajala na pisaćem
stolu. Razgledala ju je kad se Erlendur javio na hotelski
telefon. Sigurdur Oli je bio na liniji. Erlendur se javio i
na mobilni telefon i zamolio da sačeka trenutak.
- Javio mi se maločas neki čovek u vezi s ubistvom u
hotelu, i dao sam mu tvoj broj mobilnog - reče Sigurdur
Oli. - Da li te je već pozvao?
- Upravo mi je sad neko na vezi na mobilnom - reče
Erlendur.
- Rekao bih-da smo rešili slučaj. Razgovaraj s njim,
pa ćemo se čuti. Poslaću tri vozila. Elinborg je s njima.
Erlendur spusti slušalicu i javi se ponovo na mobilni.
Nije prepoznao glas, ali čovek se predstavio i počeo da
priča, potvrdivši sve Erlendurove sumnje. Dosta dugo su
razgovarali, i Erlendur ga je zamolio da ode u policiju i
da se javi Sigurduru Oliju kako bi dao izjavu. Onda je
pozvao Elinborg i rekao joj šta da radi. Zatim je ugasio
telefon i okrenuo se prema Stefaniji, koja je stavila
Gudlojgurovu ploču na gramofon i pustila je.
- Nekada davno - reče ona - kada su te ploče snimane,
mogli su da se čuju neki dodatni zvukovi, jer ljudi nisu
bili jako pedantni, a i uslovi pod kojima se snimalo nisu
bili idealni. Ponekad se čak čuo saobraćaj s ulice. Da li
ste znali to?
- Nisam - reče Erlendur. Nije razumeo šta hoće da mu

342
kaže.
- Čuje se u ovoj pesmi, ako dobro poslušate. Mislim
da to niko ne bi razaznao ako ne zna.
Pojačala je zvuk. Erlendur je pažljivo slušao i usred
pesme čuo neki zvuk, kao iz daljine.
- Šta je to? - upita on.
- To je tata - reče Stefanija.
Ponovo je pustila pesmu, i Erlendur je još jasnije čuo
isti zvuk, iako nije mogao da odgonetne šta je to.
- To je vaš otac? - upita Erlendur.
- Kaže mu da je predivan - reče Stefanija setno. -
Stajao je kraj mikrofona i nije mogao da se suzdrži.
Pogledala je u Erlendura.
- Otac je umro sinoć - reče ona. - Prilegao je na kauč
posle večere i kao i obično zadremao, ali se ovoga puta
nije probudio. Osetila sam da ga više nema čim sam ušla
u sobu. Pre nego što sam ga dotakla. Lekar je rekao da je
dobio infarkt. Zato sam došla ovamo, da vam sve kažem.
Više ništa nije važno. Ni njemu, ni meni. Ništa od svega
ovoga više nije važno.
Pustila je pesmu i treći put, i Erlenduru se sada
učinilo da čuje šta otac govori. Samo jedna reč koja se
pribila uz pesmu kao fusnota.
Predivan.
- Tog dana kad je Gudlojgur ubijen, došla sam u
njegovu sobu da mu kažem da tata hoće da ga vidi i da
hoće da se pomire. Rekla sam mu da je Gudlojgur imao
ključ od kuće i da je krišom dolazio kod nas i sedeo u
dnevnoj sobi, ali da se uvek iskradao napolje da ga mi ne
bismo primetili. Nisam znala kako će Gudlojgur
reagovati, da li je hteo da se vidi s tatom ili je bilo

343
nemoguće pomiriti ih, ali htela sam barem da pokušam.
Vrata su bila otvorena…
Glas joj je zadrhtao.
- … i on je ležao sav u krvi…
Zaćutala je.
- … u tom kostimu… spuštenih pantalona… sav u
krvi…
Erlendur joj je prišao.
- Gospode bože - prostenjala je. - U životu nisam…
ne mogu da opišem tu grozotu. Ne znam šta sam
razmišljala. Tako sam se uplašila. Mislim da mi je samo
palo na pamet da moram da pobegnem i da to zaboravim.
Kao sve ostalo. Sama sam sebe ubedila da me se to ne
tiče. Da nema veze da li sam bila tamo ili nisam, to je
bila gotova stvar i nije me se ticala. Odgurnula sam to od
sebe kao neko dete. Nisam htela da imam ništa s tim, i
nisam tati rekla šta sam videla. Nisam nikome ništa rekla.
Pogledala je Erlendura.
- Trebalo je da pozovem pomoć. Naravno da je
trebalo da pozovem policiju… ali… to… bilo je tako
odvratno, tako neprirodno… da sam pobegla od njega.
Samo sam to mislila. Da pobegnem. Da se maknem s tog
odvratnog mesta da me niko ne vidi.
Načas je prestala s pričom.
- Mislim da sam uvek bežala od njega. Nekako sam
uvek bila u begu od njega. Čitav svoj život. I tamo…
Plakala je bez glasa.
- Odavno je trebalo da pokušamo da se pomirimo.
Odavno je to trebalo uraditi. To je moj zločin. I tata je to
isto hteo. Pre nego što je umro.
Stajali su bez reči i Erlendur pogleda kroz prozor.

344
Video je da sneg sve manje pada.
- Najgore u svemu tome je…
Ućutala je kao da nije mogla da podnese ni da misli o
tome.
- Bio je još živ, zar ne?
Odmahnula je glavom.
- Rekao je samo jednu reč i onda je umro. Video me
je na vratima i prostenjao moje ime, kojim me je zvao
kad smo bili mali. Uvek me je zvao Stefi.
- I oni su čuli kako je rekao vaše ime pre nego što je
umro. Stefi.
Gledala je zaprepašćeno u Erlendura.
- Ko je čuo?
U tom trenutku se otvoriše vrata i Eva Lind se pojavi
u sobi. Gledala je u Stefaniju, pa u Erlendura, a onda
ponovo u Stefaniju i zatresla glavom.
- Koliko ti njih imaš? - reče ona, gledajući u oca
optužujućim pogledom.

345
 33

Nije primetio nikakvu promenu na Osp. Erlendur je

stajao i promatrao je kako radi, misleći da li će ikada
pokazati neko kajanje ili znak da je peče savest zbog toga
što je uradila.
- Da li ste pronašli tu Stefi? - upita ga kad ga je
ugledala na hodniku. Stavila je hrpu peškira na kolica za
prljav veš, uzela čiste i odnela u sobu. Erlendur joj se
približio i zaustavio se na vratima sobe, zamišljen.
Razmišljao je o svojoj ćerki. Uspelo mu je da joj
objasni ko je Stefanija i kad je ona otišla, zamolio je Evu
Lind da ga sačeka. Rekao je da neće ostati dugo i da
mogu zajedno da krenu kući. Eva je sela na krevet, i on je
odmah primetio da je drugačija, da se vratila starim
navikama. Bila je agresivna i krenula je da ga optužuje za
sve što nije bilo dobro u njenom životu, a on je stajao i
slušao je bez reći, bez protivljenja, jer nije hteo još više
da je razbesni. Znao je zašto je ljuta. Nije ona bila ljuta
na njega, već na samu sebe jer je opet počela da se
drogira. Nije više sama sebe mogla da podnese.
Nije znao čime se ovaj put drogirala. Pogledao je na
sat.
- Žuri ti se negde? - reče ona. - Da spaseš svet!
- Možeš li da me sačekaš ovde? - upita.
- Gubi se - reče ona, grubim, promuklim glasom.
- Zašto sebi to radiš?

346
 - Zaveži.
- Hoćeš li me sačekati? Neću biti dugo, pa ćemo kući.
Važi?
Nije mu odgovorila. Samo je sedela spuštene glave,
gledajući kroz prozor u prazno.
- Brzo ću - reče on.
- Nemoj da ideš - zamolila ga je, i glas joj više nije
bio grub. - Stalno negde odlaziš.
- Šta nije u redu? - upita on.
- Šta nije u redu?! - zavrišta ona. - Ništa nije u redu!
Ništa! Sav taj odvratni, jebeni život. To nije u redu, život
nije u redu.
- Eva, biće…
- Gospode bože, kako mi je žao što je nema - Eva
uzdahnu duboko.
Zagrlio ju je.
- Svakog dana. Jutrom, kad se probudim, i noću, kad
idem da spavam. Razmišljam o njoj i o tome šta sam joj
uradila svaki božji dan.
- To je dobro - reče Erlendur. - I treba da misliš na
nju svakoga dana.
- Ali to je tako teško i nikako da me prođe. Nikada
me neće proći. Šta da radim? Šta mogu da uradim?
- Pamti je. Misli o njoj. Uvek. Tako će ti ona pomoći.
- Bože, kako mi je žao što je nema. Kakvo sam ja to
ljudsko biće? Kakav čovek uradi tako nešto? Rođenom
detetu.
- Eva - držao ju je u svom naručju i ona mu se
naslonila na rame. Sedeli su tako na krevetu dok je sneg
tiho padao na grad.
Nakon nekog vremena Erlendur prošaputa u Evino

347
uho da ga sačeka u sobi. Rekao je da će je povesti kući da
proslave Božić zajedno. Pogledali su jedno drugo u oči.
Malo se primirila i klimnula glavom.

U mislima je još bio sa Evom kad je stao na vrata sobe na

spratu ispod njegovog i gledao Osp kako radi svoj posao.
Znao je da mora da joj se što pre vrati, da je odvede kući
i dočeka Božić s njom.
- Razgovarali smo sa Stefi - reče on u pravcu sobe. -
Pravo ime joj je Stefanija, ona je Gudlojgurova sestra.
Osp je izašla iz kupatila.
- I šta, da li poriče sve ili…?
- Ne, ne poriče ona ništa - reče Erlendur. - Zna ona
jako dobro šta je zgrešila i razmišlja mnogo o tome šta je
krenulo kako ne valja, kada se to desilo i zbog čega. To
joj sve vrlo teško pada, ali počela je da razrešava to sama
sa sobom. Teško je, pogotovo što je kasno da se bilo šta
popravi.
- Da li je priznala?
- Jeste - reče Erlendur. - Skoro sve. U suštini. Nije
baš naglas sve rekla, ali svesna je svoje krivice u celoj
priči.
- Skoro sve? Kako to mislite?
Osp se provuče pored njega da dohvati sredstvo za
čišćenje i krpe, i vrati se u kupatilo. Erlendur je ušao u
sobu i pratio je kako čisti kao uvek, pre nego što je rešio
slučaj i kad mu je bila skoro kao prijateljica.
- Skoro sve - reče on. - Osim ubistva. Samo ubistvo
neće preuzeti na sebe.
Osp nije pokazala nikakvu reakciju na to, samo je
nastavila da čisti ogledalo, prskajući sredstvo za čišćenje

348
po njemu.
- Ali moj brat ju je video - reče ona. - Video je kako
je nožem ubola svog brata. Ona ne može to da porekne.
Ne može poricati da je bila tamo.
- Ne - reče Erlendur. - Bila je u podrumu kad je umro.
Ali nije ga ona izbola.
- Jeste, Rejnir je sve video - reče ona. - Ne može ona
to da porekne.
- Koliko ti njima duguješ?
- Dugujem?
- Koliko?
- Kome ja dugujem? O čemu pričate?
Osp je glancala ogledalo kao da se radi o životu ili
smrti, kao da je mislila da će sve biti gotovo ako prestane
da ga glanca, maska će pasti i ona će morati da se preda.
Nastavila je s prskanjem i glancanjem, vodeći računa da
ne gleda svoj lik u ogledalu.
Gledajući u nju, Erlendur se seti rečenice iz knjige o
siromasima iz davnih dana koju je jednom pročitao: ona
je bila kopile ovog sveta.
- Moja koleginica Elinborg je malopre pronašla tvoj
zdravstveni karton u ambulanti hitne pomoći - reče. - U
ambulanti za žrtve silovanja. Bila si tamo pre nekih šest
meseci. Bila su trojica. U nekoj kolibi kod jezera
Raudavatn. Samo si to rekla. Rekla si da ih ne poznaješ.
Da su te kidnapovali u gradu u petak uveče i odvukli te u
tu kolibu, gde su te jedan za drugim silovali.
Osp je i dalje glancala ogledalo, i Erlenduru se činilo
kao da nimalo nije potresena time što joj je govorio.
- Na kraju si odbila da kažeš ko je to bio, i nisi htela
da ih tužiš.

349
 Osp je bila nema.
- Radiš ovde u hotelu, ali plata ti nije dovoljna za
dugove i za drogu. Mogla si da ih podmiruješ malim
iznosima, i oni te snabdevaju drogom, ali počeli su da ti
prete, a ti znaš da oni svoje pretnje uvek ispunjavaju.
Osp nije htela da ga pogleda.
- Niko ne krade po hotelu, zar ne? - reče Erlendur. -
Rekla si to da nas zavaraš, da nas navedeš na krivi trag.
S hodnika se čulo neko komešanje, i Erlendur je pred
vratima ugledao Elinborg i četiri policajca. Dao im je
znak da sačekaju.
- Tvoj brat je u istom škripcu. Možda imate
zajednički račun kod tih tipova, šta znam. I njega su
uhvatili nekoliko puta i izmlatili nasmrt. I njemu prete.
Prete i vašim roditeljima. A vi se ne usuđujete da ih
tužite. Policija ne može ništa da uradi samo na osnovu
pretnji, a ako vam nešto i urade, ako te napadnu u gradu i
siluju u nekoj straćari kod jezera, ti nećeš da ih prijaviš.
Niti tvoj brat.
Erlendur je ućutao i pratio njenu reakciju.
- Malopre me je pozvao jedan kolega iz odeljenja za
narkotike. On tu i tamo dobija informacije od cinkaroša i
tako prati šta se dešava na ulici u vezi s drogom. Sinoć,
odnosno noćas, pozvao ga je neko s pričom o devojci
koja je silovana pre nekih šest meseci i koja nikako nije
mogla da otplati dugove dilerima sve do pre dva dana,
kad je odjednom uspela da otplati čitav dug. I svoj i
bratov. Da li ti je poznato nešto o tome?
Osp je odmahnula glavom.
- Ništa ne znaš o tome? - Erlendur ponovi pitanje. -
Taj doušnik je znao ime devojke i da radi u hotelu u

350
kojem je ubijen Deda Mraz.
Osp je i dalje odmahivala glavom.
- Znamo da je u Gudlojgurovoj sobi bilo pola miliona
kruna - reče Erlendur.
Prestala je da glanca ogledalo, spustila ruke niz
bokove i zurila u svoj odraz u njemu.
- Pokušala sam da prestanem.
- Da se drogiraš?
- Ništa ne vredi. Nemilosrdni su kad im duguješ pare.
- Hoćeš li mi reći ko su oni?
- Nisam imala nameru da ga ubijem. Bio je uvek
pristojan prema meni. Ali onda…
- Videla si pare?
- Trebale su mi pare.
- Znači radilo se o parama? Zato si ga napala?
Nije mu odgovorila.
- Jesi li znala za vezu između Gudlojgura i tvog
brata?
Osp je i dalje ćutala.
- Da li se radilo o parama? Ili o tvom bratu?
- Možda zbog obe stvari - prošaputa Osp.
- Htela si da uzmeš pare.
- Da.
- A on je iskorišćavao tvog brata.
- Da.

Videla je svog brata u klečećem položaju, gomilu para na

krevetu i nož. Bez razmišljanja je uhvatila nož i pokušala
da ga ubode. Podigao je ruke da se odbrani, ali ona to
nije ni primetila, nego je nastavila da zamahuje nožem
sve dok nije prestao da se brani i pao prema zidu. Iz rane

351
na grudnom košu šikljalaje krv, ravno iz srca.
Nož je bio sav okrvavljen, kao i njene ruke, a fleke su
se proširile i po njenoj uniformi. Njen brat je ustao s
poda i pobegao u hodnik u pravcu stepeništa.
Gudlojgurje teško disao.
U sobičku je vladala mrtva tišina. Zurila je u
Gudlojgura i nož u svojim rukama. U tom trenutku se
Rejnir vratio u sobu.
- Neko ide niz stepenice - prošaptao je.
Uzeo je pare i povukao svoju sestru, koja je stajala
skamenjena, van sobe. Sakrili su se u udubljenje u zidu
na kraju hodnika. Nisu se usudili ni da dišu kad se žena
približila. Gledala je u mrak, ali ih nije videla.
Kad je došla do vrata sobice, vrisnula je prigušeno i
oni začuše Gudlojgurov glas.
- Stefi? -prostenjao je.
Ništa se više nije čulo.
Žena je ušla u sobu,ali videli su da je odmah izašla iz
nje. Koračala je unatraške sve do zida u hodniku, a onda
se okrenula i udaljila brzim koracima, ne okrećuči se.

- Bacila sam uniformu i našla drugu. Rejnir je pobegao.

Nije mi bilo druge nego da nastavim da radim. Inače
biste vi sve odmah ukapirali, tako mi se činilo. Onda mi
je neko rekao da odem po njega zbog priredbe. Nisam
mogla da kažem da neću. Nisam smela ništa da uradim
što bi privuklo pažnju na mene. Sišla sam u podrum i
čekala na hodniku. Vrata njegove sobe bila su otvorena,
ali nisam ušla u nju. Vratila sam se gore i rekla da sam ga
našla u sobičku i da mislim da je mrtav.
Osp uperi pogled na pod.

352
 - Najgore u svemu tome je što je on uvek bio dobar
prema meni. Možda sam zbog toga pobesnela. Zato što je
on bio jedan od retkih ljudi koji su prema meni bili dobri,
a ovamo je koristio mog brata kao prostitutku. Poludela
sam. Nakon svega što…
- Nakon svega što su oni tebi uradili? - reče Erlendur.
- Ništa ne vredi tužiti te svinje. Čak i ako su krivi za
najodvratnija, najkrvavija silovanja, odleže možda
godinu do godinu i po u zatvoru. I onda ih puste. Od vas
nema pomoći. Nigde nema pomoći. Kako god da se
postaviš. Uzela sam pare i platila im. Možda sam ga ubila
zbog novca. Možda zbog Rejnira. Ne znam. Ne znam…
Zaćutala je..
- Poludela sam - ponovi. - Nikad mi se tako nešto nije
dogodilo. Da potpuno poludim od besa. Odjednom sam
se setila svega šta se desilo u onoj kolibi. Oni su mi došli
pred oči. Sve sam ponovo preživela. Zgrabila sam nož i
pokušala da ga izbodem gde god sam mogla. Pokušala
sam da ga isečem, on se branio, a ja sam ga ubadala i
ubadala sve dok nije prestao da se miče.
Pogledala je u Erlendura.
- Nisam znala da je to tako teško. Kako je teško ubiti
čoveka.
Elinborg se pojavila na vratima sobe i gestikulirajući
prema Erlenduru pokazala da ne razume šta se dešava,
zašto već jednom ne uhapse devojku.
- Gde je nož? - upita Erlendur.
- Nož? - ponovi Osp prilazeći mu.
- Koji si koristila?
Oklevala je na trenutak.
- Vratila sam ga - reče. - Očistila sam ga koliko sam

353
mogla u kafeteriji i stavila ga na njegovo mesto pre nego
što ste vi došli.
- Pa gde je on sada?
- Stavila sam ga na njegovo mesto.
- U kuhinju, s drugim noževima?
- Da.
- U hotelu ima sigurno barem petsto takvih noževa -
reče Erlendur u očajanju. - Kako da ga nađemo?
- Možete početi za švedskim stolom - reče ona.
- Za švedskim stolom?
- Neko ga tamo sigurno koristi.

354
 34

Erlendur je ostavio Osp u rukama Elinborg i policajaca i

požurio u svoju sobu, gde ga je čekala Eva Lind.
Provukao je karticu kroz skener na vratima i otvorio
vrata. Video je Evu Lind kako stoji na prozorskoj dasci i
gleda sneg koji je padao na zemlju nekoliko spratova
ispod njih.
- Eva - reče Erlendur mimo.
Eva je rekla nešto što nije čuo.
- Dođi, dušo - reče on, prišavši joj pažljivo.
- To izgleda tako jednostavno - reče Eva Lind.
- Hajde, Eva - reče Erlendur tiho. - Da idemo kući.
Okrenula se prema njemu. Gledala ga je nekoliko
dugih trenutaka i na kraju klimnula glavom.
- Hajdemo - reče ona tiho, siđe s prozora i zatvori ga.
Prišao joj je i poljubio je u čelo.
- Jesam li ti ja oteo detinjstvo, Eva? - upita tiho.
- Molim? - reče ona.
- Ništa - reče on.
Erlendur ju je dugo gledao u oči. Ponekad je u njima
video bele labudove.
Sada su bili crni.

Erlendurov mobilni zazvoni dok su liftom silazili u

prizemlje. Odmah je prepoznao glas.
- Samo sam htela da ti poželim srećan Božić - reče

355
Valgerdur. Zvučalo je kao da šapuće u telefon.
- Takođe - reče Erlendur. - Srećan Božić.
Kad su došli u foaje, Erlendur je pogledao u
trpezariju punu stranaca koji su se častili poslasticama s
božićnog švedskog stola, ćaskajući na svim jezicima
sveta; celim spratom širio se veseo žagor. Erlendur nije
mogao da se reši pomisli da neko od tih gostiju drži u
rukama nož kojim je ubijen Gudlojgur.
Rekao je šefu recepcije kako je sasvim moguće da je
Rosant naručio ženu da ga zavede i spava s njim, a onda
traži da joj plati. Šef mu je odgovorio da je i sam već
sumnjao na to. Vlasnicima hotela dao je izveštaj o
aktivnostima koje su se odvijale pod pokroviteljstvom
direktora hotela i glavnog konobara, ali nije znao da li će
išta biti preduzeto protiv njih.
Erlendur je krajičkom oka primetio direktora hotela
kako začuđeno gleda u Evu Lind. Pravio se da ga ne
primećuje, ali direktor ga je video i preprečio mu put.
- Samo sam hteo da vam se zahvalim, i vi naravno ne
morate da platite za sobu!
- Već sam podmirio račun - reče Erlendur. -
Doviđenja.
- Šta će biti s Henrijem Vapšotom? - upita direktor,
skroz se približivši Erlenduru. - Šta ćete s njim?
Erlendur se zaustavio. Držao je Evu Lind za ruku, a
ona je gledala u direktora pospanim očima.
- Poslaćemo ga za Englesku. Da li vas još nešto
zanima?
Direktor hotela je oklevao.
- Da li ćete preduzeti nešto u vezi sa onim što vam je
devojka lagala o gostima s konferencija?

356
 Erlendur se nasmešio u sebi.
- Brine vas to? - reče.
- To su sve laži.
Erlendur zagrli Evu i oni se uputiše prema izlazu.
- Videćemo - reče on.

Prolazili su foajeom i Erlendur odjednom primeti da se

ljudi zaustavljaju i gledaju oko sebe. Više se nisu čule
sentimentalne američke božićne pesme i Erlendur se
nasmeši kad shvati da mu je šef recepcije ispunio želju i
promenio muziku koja se čula iz zvučnika. Razmišljao je
o pločama. Pitao je Stefaniju da li zna gde su, ali ona nije
znala ništa o njima. Nije imala pojma gde ih je njen brat
čuvao, i mislila je da ih sigurno nikada neće ni naći.
Žamor u trpezariji je utihnuo. Gosti hotela gledali su
jedni u druge sa začuđenim izrazom lica, podižući pogled
u potrazi za čudesno lepom pesmom koja je dopirala do
njih. Osoblje hotela stajalo je bez pokreta i slušalo.
Izgledalo je kao da je vreme na trenutak zastalo.
Izašli su iz hotela i Erlendur je sam za sebe pevao
psalm malog Gudlojgura i osetio još jednom tu duboku
želju u dečakovom glasu.
Bože, daj mi da budem svetio koliko god da mi kratak
bude život…

-KRAJ-

357
358
Table of Contents
PRVI DAN 10
1 11
2 21
3 34
4 44
DRUGI DAN 53
5 54
6 63
7 71
8 82
TREĆI DAN 93
9 94
10 110
11 120
12 128
13 134
14 145
15 152
16 162
ČETVRTI DAN 173
17 174
18 188
19 196
20 206
21 220

359
PETI DAN 230
22 231
23 244
24 259
25 268
26 274
27 284
28 293
29 302
BADNJE VEĆE 310
30 311
31 318
32 332
33 346
34 355
Index 3

360