NASLOV ORIGINALA

Jasper DeWitt
The Patient

Copyright © 2020 by Jasper DeWitt, LL

Za Roja, koji me je naučio da vidim najbolje
u sebi umesto najgoreg u mislima drugih.
Rukopis koji je pred vama objavljen je u nekoliko nastavaka pod
naslovom Zašto sam zamalo napustio medicinu na MD-
confessions.com, danas nepostojećem lekarskom internet forumu koji
je ugašen 2012. Jedan moj prijatelj, diplomac Jejla, koga je zanimala
medicina, sačuvao ga je iz čiste radoznalosti i bio je dovoljno ljubazan
da ga podeli sa mnom, znajući koliko su me privlačile navodno istinite
horor priče. Originalni autor je, kao što ćete videti, pisao pod
pseudonimom, i svi pokušaji da se razotkrije njegov pravi identitet ili
identiteti drugih učesnika priče bili su uzaludni budući da je promenio
previše detalja da bi mu se moglo ući u trag.
 13. mart 2008.

Pišem ovo jer više nisam siguran jesam li došao u posed jedne užasne tajne
ili sam i sâm skrenuo s uma. Jasno mi je da za jednog psihijatra to ne bi bilo
dobro ni sa etičkog, ni sa poslovnog stanovišta. Ali pošto ne mogu da
prihvatim da sam poludeo, objavljujem ovu priču zato što ste vi verovatno
jedini koji bi u nju ikada poverovali. Za mene je ovo pitanje odgovornosti
prema čovečanstvu.
Priznajem da bih voleo da sam vam priuštio više detalja u vezi sa
imenima i mestima koje pominjem, ali posao mi je preko potreban i ne
mogu da priuštim da me medicinsko osoblje i psihijatri označe kao nekog
ko ide okolo i prosipa tajne svojih pacijenata, bez obzira na specifičnost
slučaja. Stoga, iako su događaji o kojima pišem istiniti, imena i mesta su
promenjena kako bih sačuvao svoju karijeru, ali i zaštitio svoje čitaoce.
Ono malo detalja koje smem da podelim su sledeći: moja priča odigrala
se početkom dvehiljaditih u jednoj državnoj psihijatrijskoj bolnici u
Sjedinjenim Državama. Moja verenica Džoslin, vrckasto inteligentna,
zapanjujuće temeljna i zanosno lepa stipendistkinja i privremeni predavač o
Šekspiru, u to vreme bila je okupirana doktorskom tezom o ženama u
Kralju Liru. Zbog njenog doktorata, kao i zbog želje da joj budem što bliži,
odlučio sam da tražim posao isključivo u bolnicama u Konektikatu.
Moji mentori, sa jedne strane, bili su vrlo isključivi po pitanju mojih
narednih profesionalnih koraka budući da sam diplomirao na jednom od
najprestižnijih koledža u Novoj Engleskoj i prošao jednako rigoroznu i
cenjenu praksu u istom delu Amerike. Malo poznate i siromašne bolnice
bile su za obične smrtnike sa Podank Stejta, ne za doktore na čijim
diplomama je pisalo Lux et Veritas, a naročito ne za doktore koji su studije i
stažiranje prošli tako dobro kao ja.
Meni, sa druge strane, takva profesionalna poređenja nisu bila nimalo
bliska. Od susreta sa ružnom stranom psihijatrije u detinjstvu, nakon što mi
je majka hospitalizovana zbog paranoidne šizofrenije, postao sam spremniji
za popravljanje kvarova u medicini nego za uljuljkivanje u njenim savršeno
funkcionalnim gornjim ešalonima.
 Čak i za najgoru bolnicu trebale su mi preporuke, što je značilo da će
predrasude nastavnog osoblja uticati na moju krajnju odluku. Jedan izrazito
namćorasti doktor kome sam se obratio poznavao je direktora obližnje
bolnice još iz svojih školskih dana. Rekao je da će me makar rad pod
nadzorom stručnjaka njenog renomea držati podalje od sticanja loših
navika, a moje „izraženo osećanje altruizma” pomoći će da se bolje
slažemo. Odmah sam pristao, delom kako bih osigurao preporuke, a delom
zato što je bolnica koja mi je preporučena – sumorno mesto koje ću nazvati
Konektikatska duševna bolnica (KDB) kako ne bih zaradio tužbu –
savršeno odgovarala mojim zahtevima jer je bila jedna od najzapuštenijih i
najslabije ocenjenih u čitavom zdravstvenom sistemu države Konektikat.
Da nisam bio pobornik naučnog načina razmišljanja koji prirodnim
fenomenima nikako ne pripisuje ljudske osobine, pomislio bih da su same
vremenske prilike pokušale da me upozore prilikom mog prvog odlaska na
razgovor. Ako ste ikada proveli proleće u Novoj Engleskoj, znate da se
vreme često pogorša bez upozorenja zato što je, da izvine Forest Gamp,
klima Nove Engleske poput kutije govana: šta god da zgrabite, smrdeće.
Ipak, taj dan je bio loš čak i za standarde Nove Engleske. Vetar je vrištao
u krošnjama i udarao najpre mene, a zatim i moj automobil silinom bika u
naletu. Kiša je zasipala šoferšajbnu. Put, tek delimično vidljiv uprkos
naporima brisača, više je ličio na stazu koja vodi do čistilišta nego na
magistralni put, oivičen dosadnom nijansom žute i hukom ostalih
automobila čiji su vozači nalikovali na utvare na vlažnom, sivom
prostranstvu. Magla je spustila svoje pipke čak do asfalta, izazivajući
navigator da okuša svoju sreću na osamljenim seoskim putevima.
Čim je putokaz za moje skretanje izronio iz magle, skrenuo sam i
zaputio se prvom od naizgled bezbroj turobnih staza utopljenih u izmaglicu.
Da nisam ištampao precizna uputstva sa Mapkvesta, verovatno bih satima
lutao planinskim stazama, po serpentinama koje su lenjo vijugale uz brda
podsmevajući se modernim tehnologijama navigacije, sve do Konektikatske
duševne bolnice.
Međutim, koliko god zlokobno delovala, vožnja nije bila ništa u
poređenju sa prizorom koji me je sačekao kada sam se parkirao i prvi put
ugledao zdanje Konektikatske duševne bolnice kako se uzdiže preda mnom.
Najblaže što mogu da kažem jeste da je mesto ostavilo snažan i neprijatan
utisak. Zgrada je bila iznenađujuće velika za mesto kojem nedostaju
finansijska sredstva, i odisala je dostojanstvenim propadanjem, uobičajenim
za nekada impresivne institucije koje ostanu prepuštene zubu vremena. Dok
sam se vozio pokraj redova napuštenih, zatarabljenih ruševina u kojima su
ranije sigurno bile smeštene ambulante, neke od izbledele, trošne crvene
cigle, a neke od nagrizenog krečnjaka, teško da sam mogao da zamislim da
je nekada bilo moguće raditi, pa čak i živeti u ovim grobnicama.
Na središtu kampusa, visoko iznad svoje zapostavljene bratije, uzdizala
se jedina zgrada koja je i dalje opstajala uprkos budžetskim rezovima:
glavna zgrada bolnice. Mada delimično funkcionalna, ta čudovišna naslaga
crvene cigle delovala je kao da je lečenje umno obolelih poslednje što bi u
njoj trebalo da se odvija. Nalik na toranj sa oštrim uglovima i rešetkama na
svakom prozoru, kao da je bila osmišljena da upotpuni očaj i još surovije se
poigra sa umovima pacijenata. Čak su i masivne bele stepenice koje su
vodile do vrata – jedini ustupak u cilju ulepšavanja – delovale izbeljeno, a
ne okrečeno. Dok sam zurio u njih, u nozdrve mi se uvukao fantomski
smrad sredstava za dezinfekciju. Nijedna građevina koju sam kasnije video
nije predstavljala tako snažno oličenje strogoće i ispraznosti pomoću kojih
je trebalo nametnuti duševno zdravlje.
Neverovatno, ali unutrašnjost zgrade bila je izuzetno čista i održavana,
mada jednako stroga i bezbojna kao i spoljašnjost. Bezvoljni recepcioner
uputio me je ka kancelariji direktora na poslednjem spratu. Lift je najpre
nekoliko trenutaka tiho zujao, što je bilo očekivano, a zatim se naglo trznuo
i zaustavio na drugom spratu. Dok su se vrata polako otvarala, pripremao
sam se za susret sa novim putnikom. Ipak, nisam ugledao samo jednog.
Ugledao sam tri medicinske sestre koje su okružile bolnički krevet na kom
se nalazio muškarac. Iako je bio vezan, bilo je dovoljno da ga letimično
pogledam i shvatim da to nije bio pacijent. Nosio je bolničku uniformu. I
vrištao je.
„Pu-sti-te me!”, zaurlao je. „Nisam završio sa njim!”
Umesto odgovora, dve sestre ugurale su krevet u lift, dok je treća –
starija žena tamne kose vezane u besmisleno visoku punđu – zacoktala, a
zatim pritisnula dugme za treći sprat.
„Dragi Grejame”, rekla je, a u glasu joj se začuo blagi prizvuk irskog,
„treći put ovog meseca. Zar ti nismo rekli da se držiš podalje od te sobe?”
Prisustvujući ovoj interakciji, naivno sam pomislio da su ovom mestu
očajnički potrebni moje znanje i veštine. Stoga se nisam iznenadio kada mi
je ponuđen posao, iako je doktorka Dži, direktorka ustanove, bila
začuđujuće rigorozna tokom razgovora.
I sami možete da pretpostavite da je rad u duševnoj bolnici, naročito
onoj koja se muči sa nedostatkom kadra, podjednako fascinantan i jeziv.
Većina naših pacijenata bila je na kratkotrajnom ili ambulantnom lečenju, a
njihovi slučajevi varirali su od bolesti zavisnosti do poremećaja u
ponašanju, naročito depresije i anksioznosti, šizofrenije i psihoze, čak smo
imali i omanju grupu onih sa poremećajima u ishrani. Kao državna
ustanova, imamo obavezu da pomognemo svakome ko nam dođe i često
smo se susretali sa pacijentima koje je sistem toliko bacao unaokolo da su
već bili iscrpljeni i emotivno i finansijski. Političke i ekonomske promene u
zdravstvenom sistemu značile su da imamo vrlo malu grupu trajnih
pacijenata. Većina osiguravajućih kompanija ne želi da plaća dugotrajnu
negu, te su grupu uglavnom činili privatni pacijenti i štićenici države.
Unutar zidina ovih odeljenja srešćete se sa ljudima čiji bi pogledi na svet
bili komični kada ne bi izazivali toliko patnje. Jedan od mojih pacijenata
očajnički je pokušavao da mi kaže kako članovi bratstva jednog elitnog
univerziteta u podrumu lokalnog restorana čuvaju nekakvo čudovište koje
jede ljude, i da su ga članovi tog bratstva nahranili njegovim ljubavnikom.
Zapravo, nesrećnik je doživeo psihotičnu epizodu i ubio je ljubavnika
sopstvenim rukama. Drugi pacijent bio je ubeđen da se lik iz crtanog filma
zaljubio u njega i doveden je na lečenje nakon što je uhapšen zbog
proganjanja animatora. Tokom prvih meseci rada na teži način sam naučio
da ljudima koji žive u zabludama nema svrhe ukazivati na stvaran svet.
Nećete im pomoći, samo ćete ih dodatno razbesneti.
Zatim smo imali trojicu uglađenih staraca od kojih je svaki za sebe
verovao da je Isus Hrist i čim bi se našli u istoj prostoriji, nastala bi vika.
Jedan od njih studirao je teologiju i predavao je u verskoj školi. Napadao bi
ostalu dvojicu nasumično odabranim citatima Svetog Tome Akvinskog, kao
da je time njegova tvrdnja dobijala na autentičnosti. Opet, sve bi to bilo
veoma smešno da istovremeno nije bilo tako beznadežno i depresivno.
Ipak, svaka bolnica, čak i sa ovakvim pacijentima, ima bar jednog koji je
čudan čak i za psihičkog bolesnika. Mislim na one od kojih su čak i doktori
odustali i koje su svi zaobilazili u širokom luku, bez obzira na profesionalno
iskustvo. Takav pacijent očigledno je lud, ali niko ne zna šta mu se desilo.
Međutim, jasno vam je da ćete vi poludeti ako pokušate to da shvatite.
 Naš štićenik bio je naročito bizaran. Za početak, primljen je u bolnicu
kao malo dete i nekako je uspeo da se tu zadrži više od dvadeset godina
uprkos činjenici da niko nije uspeo da mu postavi preciznu dijagnozu. Imao
je ime, ali rečeno mi je da ga se niko od osoblja ne seća, pošto je njegov
slučaj bio toliko nezgodan da je čitav dosije sklonjen sa strane. Kada su
morali da pričaju o njemu, zvali su ga „Džo”.
Kažem da su pričali o njemu zato što niko nije pričao sa njim. Džo
nikada nije izašao iz svoje sobe, nikada se nije pridružio grupnoj terapiji,
nikada nije imao seanse sa psihijatrom ili terapeutskim osobljem i gotovo
svi su savetovani da se drže podalje od njega. Navodno, bilo kakav ljudski
kontakt, čak i sa profesionalcem, samo bi pogoršao njegovo stanje.
Spremačice koje su mu menjale posteljinu i donosile poslužavnike sa
hranom i sestre koje su mu davale terapiju bile su jedine osobe koje su ga
redovno viđale. Ove posete obično su bile jezivo tihe i osoblje bi na kraju
svake izgledalo spremno da ispije kompletne zalihe alkohola koje su se
čuvale u bolnici. Nešto kasnije saznao sam kako se Grejam, bolničar kog
sam video vezanog kada sam dolazio na razgovor, upravo vraćao iz posete
Džou. Kao novi član osoblja, imao sam pristup Džoovom medicinskom
kartonu i spisku prepisanih lekova, ali u njemu nisam našao previše
podataka.
Karton je bio neobično tanak, podaci zabeleženi u njemu pokrivali su
samo prethodnih dvanaest meseci i uglavnom su se odnosili na redovno
izdavanje blagih antidepresiva i sedativa. Da stvar bude još čudnija, na
kartonima kojima sam imao pristup nije stajalo njegovo puno ime već samo
kratki nadimak „Džo”.
Kao mladi i ambiciozni doktor sa jakim ocenama i slabim osećajem za
skromnost, bio sam fasciniran misterioznim pacijentom i čim sam čuo za
njega, zarekao sam se da ću ja biti taj koji će ga izlečiti. Isprva sam to
pominjao u prolazu, gotovo kroz šalu, i oni koji bi me čuli, slatko bi se
nasmejali, pripisujući ambiciju mom mladalačkom entuzijazmu.
Međutim, jednoj od sestara koja se onog dana brinula o Grejamu priznao
sam kako mislim ozbiljno. Iz poštovanja prema njoj i njenoj porodici, zvaću
je Nesi, i baš sa njom počinje naša priča.
Trebalo bi da kažem nekoliko stvari o Nesi i da pojasnim zašto sam baš
njoj odlučio da se poverim. Nesi je bila član osoblja otkako je nakon
završene medicinske škole emigrirala iz Irske sedamdesetih godina.
Zvanično je glavna sestra i radila je isključivo dnevne smene, ali delovalo je
kao da je uvek na raspolaganju, pa biste pomislili da verovatno živi u
bolnici.
Nesi je bila od izuzetne koristi meni i ostalim doktorima i terapeutima jer
je svojom čvrstom rukom upravljala ne samo sestrama već i spremačicama i
čistačima. Činilo se da je umela da reši praktično svaki problem koji bi
nastao. Ako je trebalo umiriti razjarenog pacijenta, Nesi bi smesta došla,
prosede kose privezane u čvrstu punđu, i prostrelila bi ga svojim oštrim
zelenim očima. Ako bi pacijent odbijao da uzme terapiju, Nesi bi se našla tu
da ga ubedi. Ako bi član osoblja iz bilo kog razloga izostao sa posla, Nesi bi
ga pokrila. Kada bi čitavo mesto izgorelo do temelja, siguran sam da bi
Nesi savetovala arhitektu kako da ga ponovo sagradi.
Drugim rečima, ako ste želeli da znate kako stoje stvari ili ako vam je
trebao bilo kakav savet, obratili biste se Nesi. Samo ova činjenica bila bi
dovoljna da joj se poverim, ali imao sam dodatni razlog pošto je upravo
Nesi bila zadužena za davanje terapije Džou i samim tim jedna od retkih
koja se sretala sa njim relativno redovno.
Dobro se sećam našeg razgovora. Nesi je sedela u bolničkoj menzi i
držala papirnatu šolju svojim iznenađujuće čvrstim rukama. Znao sam da je
dobro raspoložena jer joj je kosa bila raspuštena, za razliku od čvrste punđe
koja je obično odgovarala stegnutom raspoloženju. Ovako razbarušena
frizura značila je da je verovatno nikada nisam video opušteniju.
Uzeo sam kafu i seo prekoputa nje. Kada me je ugledala, lice joj se
raširilo u srdačni osmeh i blago je nakrivila glavu.
„Zdravo, Parkere. Kako je naše genijalno čedo?”, pitala me je onim
blagim i utešnim irskim naglaskom. Uzvratio sam joj osmeh.
„Suicidalno, kako stoje stvari.”
„Gospode”, rekla je glumeći zabrinutost. „Da ti prepišem nešto
antidepresiva?”
„Ne, ne, ništa nalik tome”, nasmejao sam se. „Kada kažem ‘suicidalno’,
mislim da nameravam nešto što drugima može delovati kao budalaština.”
„I pošto je budalaština, došao si kod najstarije budale na odeljenju. Sve
mi je jasno.”
„Nisam tako mislio!”
„Dabome, derane. Nemoj se odmah ljutiti”, umirila me je. „Kakvu si to
egzibiciju smislio?”
 Zaverenički sam se primakao i napravio dramsku pauzu pre nego što
sam odgovorio. „Želim da isprobam terapiju na Džou.”
Nesi, koja se takođe primakla ne bi li me što bolje čula, uspravila se tako
naglo i uznemireno da biste pomislili da ju je nešto ujelo. Kafa iz njene
šolje pljusnula je na pod. Prekrstila se, gotovo refleksno.
„Isuse”, u dahu je izgovorila oštrim irskim akcentom. „Ne šali se s
takvim stvarima, đavole. Zar ti mama nije rekla da nije u redu plašiti jadne
starice?”
„Ne šalim se, Nesi”, nastavio sam. „Zaista sam...”
„Nego šta nego se šališ i bolje ti je da nikada ne pomišljaš na suprotno.”
Njene zelene oči sada su bile modre, ali gledajući je, mogao sam da osetim
da se ne ljuti na mene. Izgledala je kao medvedica koja je upravo izvukla
svoje mladunče iz opasnosti. Nežno sam joj spustio ruku na rame.
„Izvini, Nesi. Nisam hteo da te uplašim.”
Pogled joj je smekšao, ali to nije mnogo pomoglo njenom izrazu lica.
Sada je delovala samo izmučeno. Spustila je dlan preko mog. „Nisi ti kriv,
derane”, rekla je dok je strah polako nestajao s njenog lica. „Ali ti ne znaš o
čemu govoriš, i bolje je za tebe da nikada ne saznaš.”
„Zašto?”, pitao sam tiho. „Šta nije u redu sa njim?”
Znajući da mi verovatno neće odgovoriti, dodao sam: „Nesi, znaš da sam
previše pametan za svoje dobro i da ne volim zagonetke koje ne mogu da
rešim.”
„To nije moja krivica”, rekla je hladno i ponovo me oštro pogledala. „U
redu, reći ću ti zašto ako će te to sprečiti. Svaki put kad moram da nosim
lekove u... njegovu sobu, pitam se vredi li da se i sama zaključam u ovu
vražju bolnicu samo da više ne moram kroz to prolaziti. Nekad jedva
zaspim od svih košmara. Zato mi veruj na reč, Parkere, ako si pametan kao
što misliš da jesi, držaćeš se podalje od njega. U protivnom, možda završiš
u sobi sa njim. A niko od nas to ne bi voleo da vidi.”
Voleo bih da kažem da su njene reči postigle željeno. Zapravo, samo su
mi raspalile radoznalost, bez obzira što je to bio poslednji put da sa nekim
od članova osoblja otvoreno razgovaram o svojoj želji da izlečim
misterioznog pacijenta. Ali sada sam imao još bolji razlog: ako uspem da ga
izlečim, rešiću bede i Nesi i sve ostale koji su imali tu nesreću da se sa njim
susretnu. Morao sam da iskopam njegov dosije i pokušam da uspostavim
nekakvu dijagnozu.
 Možda se pitate zbog čega nisam tražio pomoć od šefa i zašto sam na
kraju pribegao prevari kako bih došao do dosijea. Struktura bolnice bila je
takva da sam vrlo retko sretao direktorku koja me je zaposlila. Moj direktni
nadređeni bio je čovek po imenu doktor Pi, i nažalost, čim sam ga upoznao,
znao sam da se nećemo slagati. Bio je to zapušteni, plećati muškarac
obrijane glave i brade toliko guste da je u njoj moglo da se sakrije nekoliko
životinjskih leševa. Njegove upale, umorne oči delovale su toliko
ozlojeđeno da se činilo da ga ni dobitak na lutriji ne bi oraspoložio. U
početku me je često provocirao, ali ubrzo sam shvatio da samo pokušava da
uspostavi starešinstvo. Kasnije sam saznao da je užasno lenj i da je jedva
funkcionisao na poslu – njegov pristup pacijentima sastojao se u kljukanju
lekovima dok ne otupe – zahvaljujući čemu sam imao neizmerno prostora
za sopstveni rad. Srećom, odnos kakvom je težio podrazumevao je da mu se
retko obraćam i još ređe tražim savet. Jedva da je učestvovao u redovnim
sastancima (skoro svakodnevnim diskusijama tokom kojih su se pravili
planovi za negu pacijenata). Gotovo nikada ga nisam video izvan
kancelarije gde se naprosto učaurio.
Vratimo se mojoj potrazi za Džoovim dosijeom. Da bih dobio pristup
dosijeu pacijenta koji je primljen pre 2000. godine, trebalo je da zamolim
arhivara da pretraži kartoteku koristeći prezime pacijenta kao polaznu
tačku. Bolnica, naime, nije digitalizovala ništa osim imena i datuma prijema
pacijenata pre 2000. Traženje po imenu ili datumu prijema bilo je moguće u
teoriji, ali rečeno mi je da je bolje da tako nešto ne tražim od arhivara
ukoliko mi je život mio.
Rešenje mi se ukazalo pukim slučajem. Zavirio sam u Nesin raspored
kada ga je nakratko ostavila bez nadzora. Na moju veliku sreću, ispostavilo
se da je to jedini dokument koji je navodio Džoovo puno ime: Džozef E. M.
Otišao sam u arhivu tokom vikenda, želeći da izbegnem službenika koji
je radio radnim danima, razdražljivog čak i kada bih mu se obratio sa
legitimnim zahtevom, i javio sam se Džeriju, jedva funkcionalnom
alkoholičaru. On me je pustio unutra, pokazao mi kuda da idem i dodao
kako mi je bolje da „vratim jebeni dosije na mesto” čim završim pre nego
što se ponovo zavalio u stolicu.
I pronašao sam ga. Džozef E. M. prvi put je primljen 1973, u šestoj
godini, i još uvek je bio pod bolničkim staranjem. Dosije je bio prekriven
debelim slojem prašine, kao da decenijama nije bio otvaran, i toliko nabijen
papirima da se činilo da će pući.
Unutra su se nalazili svi bolnički zapisi, i to iznenađujuće očuvani,
zajedno sa izgužvanom crno-belom fotografijom dečaka svetle kose koji je
zurio u foto-aparat širokim, životinjskim očima. Osetio sam nemir od
samog pogleda na fotografiju. Skrenuo sam pogled i posvetio se beleškama.
Dok sam čitao, shvatio sam da nedostatak Džoove dijagnoze nije sasvim
odgovarao istini. Zapravo, postojalo je nekoliko dijagnoza, ali problem je
bio u Džoovim simptomima koji su se nepredvidivo menjali. Ipak, najviše
od svega iznenadilo me je što je Džo u jednom trenutku bio otpušten, i to
nakon svega četrdeset i osam sati provedenih u duševnoj bolnici. Sledi
kompletan sadržaj lekarskih zapisa iz tog perioda:

5. jun 1973.

Pacijent Džozef M. je šestogodišnjak koji pati od akutnih noćnih

strahova, kao i složenih halucinacija nekakvog stvorenja koje živi u
zidovima njegove sobe i izlazi noću kako bi ga plašilo. Džozefa su
doveli roditelji nakon jedne izrazito nasilne epizode tokom koje je
zadobio ozbiljne kontuzije i ogrebotine na rukama. Pacijent tvrdi da su
nastale od kandži stvorenja. Moguća sklonost ka samopovređivanju.
Prepisano: Trazodon 50 mg, uz bazičnu terapiju.

6. jun 1973.

Pacijent prihvata terapiju. Pati od akutne entomofobije i mogućih

audio-vizuelnih halucinacija. Prošle noći nije imao problema sa
spavanjem, ali to objašnjava činjenicom da čudovište ‘ne živi ovde’.
Kada mu se, međutim, predoči da čudovište može biti plod njegove
mašte, dobro reaguje, što ukazuje na uobičajene dečje strahove.
Roditeljima su predložena dodatna 24 sata nadgledanja uz dodavanje
blage doze antipsihotika ukoliko se halucinacije nastave. Složili su se.
 Umalo sam se nasmejao. Činilo se neverovatnim da su ovako sažete
beleške uvod u decenije užasa. Ipak, nisam odustajao. Prema beleškama,
Džo je otpušten nakon dodatnog nadgledanja, kao što je obećano. Takođe se
pominjao audio-zapis sa jedne od Džoovih seansi čiji sam broj pažljivo
zapisao u svesci koju sam poneo sa sobom.
Međutim, doktorov optimizam nakon Džoove prve posete očigledno nije
bio opravdan pošto se Džo vratio već narednog dana, ovog puta sa znatno
ozbiljnijim skupom poremećaja. I ovoga puta nije bio otpušten. Beleške sa
drugog prijema navode:

8. jun 1973.

Pacijent Džozef M. je šestogodišnjak prethodno primljen zbog noćnih

strahova. Prepisani su mu sedativi i neke rudimentarne tehnike
suočavanja. Pacijentovo stanje se od tada dramatično promenilo. Više
ne pokazuje znake entomofobije niti mogućih halucinacija. Umesto
toga, pacijent kao da se povukao u preverbalno stanje.
Uz to, pacijent pokazuje snažan nagon za nasiljem i sadizmom.
Napao je brojne članove osoblja i morao je da bude obuzdan. Uprkos
relativnoj mladosti, pacijent kao da je intuitivno svestan delova tela
koji su najranjiviji i najosetljiviji na bol. Ovo može važiti i na striktno
individualnom nivou. Pacijent je šutnuo jednu od starijih sestara u
cevanicu koju je nedavno operisala. Sestra je morala da se posluži
invalidskim kolicima.
Pacijent više ne reaguje na terapiju. Umesto reči, koristi se
kliktavim i škripavim zvucima i nije sposoban da se kreće na dve noge.
I dalje je nasilan, te je morao da bude obuzdan i odveden nakon
pokušaja napada na doktora Eja.

9. jun 1973.

Pacijentovo stanje se ponovo izmenilo. Kada mu je sestra Ešli N. rekla

da je ‘nevaljali mali dečak koji se rita i udara’, pacijent je iznenada
povratio moć govora. Nastavio je da vređa gospođicu En, nazvao ju je
‘nosatom ubicom Hrista’, ‘glupavom jebenom kučkom’ itd. Gospođica
 Ešli ostala je trajno uznemirena, da bi na kraju zatražila premeštaj,
navodeći traumatska sećanja izazvana pacijentovim uvredama.
Pacijentovo targetirano fizičko i verbalno nasilje, kao i
antisocijalno ponašanje, ukazuju na formu antisocijalnog poremećaja
ličnosti, obično previše sofisticiranog za nekoga njegovog uzrasta.
Konkretni lični uvidi u pacijentovo stanje još uvek nisu objašnjivi.

10. jun 1973.

Pacijentovo stanje i dalje se pogoršava. Kada je doveden na pregled,

pacijent se nije trudio da se uključi u razgovor, već je započeo verbalni
napad na psihijatra. Nazvao ga je ‘jebenom bezvrednom pijanicom’,
‘ohlađenom ribom’ i ‘igračkom za veće dečake’, između ostalog. Sve
ove uvrede slažu se sa ličnim napadima koje je psihijatar doživeo u
trenucima akutne mentalne uznemirenosti. Pacijent upitan zbog čega
je izabrao ove uvrede. Pacijent je odbio da odgovori. Pacijent upitan
da li se njemu neko nekada obratio na takav način. Pacijent je odbio
da odgovori. Pacijent upitan zbog čega je odlučio da na ovaj način
uvredi druge. Pacijent je rekao da je morao, zato što je bio ‘nevaljali
mali dečak’. Pacijent upitan može li da prestane da bude nevaljali
mali dečak. Pacijent je pitao šta ja mislim. Ja sam pitao pacijenta šta
on misli. Pacijent je odbio da odgovori. Pacijent otpušten sa terapije.
Lično, želim da kažem da sam nakon samo jedne seanse sa ovim
dečakom poželeo da se, nakon dvadeset godina trezvenosti, vratim
alkoholu. Takođe, zahtevam da drugi psihijatar preuzme ovaj slučaj.

Nije bilo više unosa u vezi sa Džoovim tretmanom. Očigledno je jedna

seansa bila dovoljna da zgađeni autor odustane. Zavrteo sam glavom. Bez
obzira na nedostatak kadra, bolnica je morala više da se potrudi. Jedini
preostali zapis iz te godine bila je molba direktora bolnice da se Džo izoluje
od ostatka ljudstva. U naredne četiri godine nakon toga, nije bilo ničega.
 15. mart 2008.

Vau. Stvarno nisam očekivao da moj prvi post privuče ovoliku pažnju. Bio
sam ubeđen da ćete misliti da preterujem. Jeste, znam da su neki tako
odgovorili (čujem te, doktor Hause), ali većinski pozitivni odgovori zaista
su me oborili s nogu.
Takođe sam bio ubeđen da će zapisivanje svega ići znatno lakše, mada
me donekle teši što ste tako spremno poverovali u priču i čak razvili
sopstvene teorije. Pročitao sam vaše komentare i iako vam odmah mogu
reći da niko nije ni blizu da dokuči koliko je ovaj pacijent zapravo bio
sjeban (budući da još uvek nemate sve detalje), lepo je videti da vas drugi
shvataju ozbiljno. Možda ipak ima nade.
Nego, gde sam stao? Ah, da, Džoov dosije koji je naprasno nestao na
četiri godine.
Zapisi su se nastavili 1977. Ovog puta, čitavi pasusi bili su prepravljeni,
sa napomenom na početku svakog da se za originalne beleške kontaktira
doktorka Dži. Činilo se da su mere štednje naterale osoblje da smešta
pacijente u zajedničke sobe. Shodno tome, dodato je i uputstvo novog
direktora bolnice, doktora Eja, da se pronađe cimer čije stanje neće
isprovocirati Džoove simptome.
Ovo, očigledno, nije uspelo.
Sledeća iole smislena beleška takođe je bila od doktora Eja i upućena je
doktorki Dži, za koju znam da je direktorka. Beleška je glasila:

14. decembar 1977.

Ne znam ko je došao na ideju da Filipa A. premesti u Džoovu sobu, ali

ko god da je, treba da bude otpušten. Spojiti odraslog čoveka sa
ozbiljnim problemima sa besom i dečaka koji ima tako jaku potrebu da
provocira druge nikako nije dobro rešenje. Ako dečakova porodica
ikada sazna kroz šta je prošao, vrlo lako može da nas tuži. Verujem da
ste već čuli priče o tome kako su Filipu morali da daju sedative jer je
 pretio da će ‘ubiti malo čudovište’. Ne znam kako će se sve to odraziti
na Džoovo stanje, ali sumnjam da će biti dobro.

Po svemu sudeći, Džo je prebačen u opštu bolnicu zbog preloma ruke,

nagnječenja rebara, potresa mozga i naprsline na lobanji. Nakon ove
katastrofe, Džo je uparen sa pacijentom sličnih godina: osmogodišnjakom
sa teškim slučajem autizma. Ispostavilo se da je to bila još gora odluka.

16. decembar 1977.

Osiguravajuća kuća neće biti srećna ako se ponovi incident kakav smo
imali sa Vilom A. Jedina dobra vest, rekao bih, jeste što autopsija nije
otkrila tragove nasilja. Mora da su Džoove nasilne tendencije malo
oslabile. Ali čak i da nas autopsija oslobodi svake krivice, dobar
advokat će nas raščerečiti na sudu. Kada se desilo da dete od osam
godina umre od infarkta? Proverite sa sestrom i pomolite se da mu
nismo prepisali prejaku dozu ili tako nešto.

Džoov naredni cimer bio je dečak od šest godina koji je patio od

posttraumatskog stresnog poremećaja nakon što ga je otac seksualno
zlostavljao u ranom detinjstvu. Novi raspored spavanja praćen je molbom
sestrama i bolničarima da s vremena na vreme obilaze dečake, budući da je
pridošlica imao tendenciju da postane nasilan. Vreme će pokazati da je on
bio taj kome je trebala zaštita.

18. decembar 1977.

Pacijent Nejtan I. prebačen je u sobu sa pacijentom Džozefom M. U 10

sati uveče obojica su zaključana i svetla su pogašena. U 1.34 ujutru
čuje se kako pacijent Nejtan jeca i vrišti. U 1.36 bolničar Bajron R.
ulazi u sobu i zatiče Džoa na Nejtanu, u aktu seksualnog napada.
Pacijent Nejtan je izveden iz sobe, a pacijent Džo je vezan i smešten u
izolaciju. Pacijent Nejtan zadobio je modrice, višestruke ugrize i blage
 ogrebotine na rektumu. Prebačen je u drugu ustanovu gde će mu biti
ukazana medicinska pomoć. Pacijent Džo biće zadržan u izolaciji
nedelju dana. Podsećamo osoblje da razgovore seksualne prirode ne
vode u blizini maloletnih pacijenata. Otpuštanje svih bolničara sem
bolničara Bajrona toplo se preporučuje.

Poslednji cimer koga je Džo izvukao bio je tinejdžer navučen na

metamfetamine sa snažnim paranoidnim poremećajem i verovatno je
izabran jer bi lako mogao savladati Džoa ukoliko bi ovaj pokušao da ga
napadne. Uz to, obojica su bili vezani kako ne bi povredili jedan drugog.
Međutim, ni ovog puta ishod nije bio ništa bolji.

20. decembar 1977.

Pre svega, neka neko pokuša da nabavi čvršće kaiševe za krevete.

Posle onoga što se sinoć desilo sa Klodom J. i svega što se izdešavalo
protekle nedelje, moraćemo da uverimo javnost da se ništa slično više
neće ponoviti. Takođe, narediti bolničarima da još jedanput pregledaju
sobu zato što, iskreno, ne mogu da poverujem u objašnjenje koje su
nam dali. Ne interesuje me koliko je Klod bio paranoičan: ništa u toj
sobi nije moglo da ga uplaši toliko da pregrize kožne kaiševe i baci se
kroz prozor. I uz nalet adrenalina, malo je verovatno da bi kaiševi
popustili. Ali da na silu otvori prozor sa rešetkama? Mora da nešto
nije bilo u redu ili sa rešetkama, ili sa krevetom, ili sa prozorom.
U svakom slučaju, nameravam da otkrijem šta to dete radi da
izazove ovakve nesreće. Sutra uveče mu dodelite jednog bolničara.
Postarajte se da ima sve što mu je potrebno da se odbrani. Tretirajte
pacijenta kao da je kriminalac, iako nemamo dokaze ni za šta osim za
incident sa Nejtanom. Još nešto, zamolite bolničara da unese
magnetofon u sobu. Ako to malo kopile samo zucne, hoću da to imam
za analizu.

Naredna beleška otkrila mi je gde mogu pronaći audio-zapis koji je

nastao kao rezultat ovog naređenja. Zabeležio sam i taj broj. Postojao je još
samo jedan unos doktora Eja u vezi sa Džoom i u njemu sam napokon
pronašao makar delimično obrazloženje za tolike pogrešne dijagnoze i
teškoće oko ovog pacijenta. Za razliku od prethodnih, ovaj nije bio
zvaničan. Napisan je rukom i bilo je očigledno da ga je doktorka Dži
sačuvala.

Draga Rouz,

Upravo sam razgovarao sa Frenkom. Može se reći da još najmanje

mesec dana neće biti spreman za rad, sudeći po njegovom trenutnom
stanju. I, znaš šta? Dozvoliću mu da uzme bolovanje za te dane zato
što sam ja kriv za to što mu se desilo. Ne možeš kazniti nekoga zato što
je izvršavao tvoja naređenja. Ako mu ne bude bolje dok se sve ovo ne
završi, moraćemo da ga zadržimo.
Takođe sam zaključio: šta god da je Džoov problem, mi ga sigurno
ne možemo izlečiti. Nisam siguran ni da možemo da postavimo
ispravnu dijagnozu. Očigledno je nema u priručniku. Sudeći po efektu
koji ima na druge, počinjem da sumnjam da bilo ko može da postavi
ispravnu dijagnozu.
Zaleteo sam se. Pre svega, reći ću ti šta mi je Frenk rekao. On kaže
da mu je Džo čitave noći nešto šaputao. Samo to. Samo je šaputao. Ali
nije to bio glas deteta. Nekako je uspeo da ga učini grlenim i grubim i
pokušavao je da podseti Frenka na stvari koje su radili zajedno – kao
da ga je odnekud poznavao.
Ali Rouz, znaš li na šta je Džo pokušavao da podseti Frenka? Na
košmare koje je ovaj imao kao dete. Frenku se činilo da se čudovište iz
njegovih davnih noćnih mora vratilo i šaputalo mu cele noći, da mu je
priznalo koliko mu je nedostajalo da ga juri, uhvati i na kraju pojede.
Zvučalo je besmisleno. Kako jedan dečak može znati šta je
četrdesetogodišnji bolničar nekada sanjao? Stoga sam preslušao
traku. I jedino što sam uspeo da zaključim jeste da je Frenk sve
izmislio. Nije se čuo nikakav zvuk iako je mikrofon bio pojačan do
maksimuma. Štaviše, Džo je bio vezan na drugom kraju sobe i da je
pokušao da dozove Frenka, mašina bi to sigurno snimila. Jedini način
 da se to izbegne bio bi da mu je Džo šaputao na uvo, što je očigledno
bilo nemoguće.
Da stvar bude još čudnija, nakon nekoliko sekundi, čuo sam glasno
Frenkovo disanje. Nije disao normalno. Zvučalo je kao
hiperventilacija. Kao napad panike. Preslušao sam traku nekoliko
puta, ali na njoj nije bilo drugih zvukova. Nikakvih. Tako da nemam
predstavu o čemu Frenk priča.
Nakon našeg razgovora i seanse sa Džoom, zasigurno znam da ne
možemo da ga izlečimo. Za tako nešto potreban je bolji doktor od
mene, a voleo bih da vidim da neko takav pristane da dođe u ovu
rupčagu. Možda će Džo ostati ovde do kraja života. Svejedno, mi mu
ne možemo pomoći.
Rouz, jednog dana ćeš preuzeti vođenje bolnice. Oboje to znamo.
Razgovarali smo o tome nadugačko i naširoko. Znam da misliš kako si
ti kriva za ovo. Znam da ćeš hteti da na njemu isprobaš nove stvari.
Nemoj. Samo ga čuvaj ovde, o trošku roditelja, i pričaj im šta god je
potrebno. Dovoljno su bogati da mu priušte doživotnu negu. Čak i da
nekim slučajem bankrotiraju, nađi sredstva iz budžeta. Ne bih podneo
da znam da je izašao u stvarni svet i povredio nekoga zato što mi
nismo uradili svoj posao. Obećaj mi, Rouz.

Tomas

Nakon ovog pisma sledio je samo zvanični dokument kojim se

potvrđivao prekid svih Džoovih terapija. Imaće sobu samo za sebe, ali će u
njoj biti vezan dvadeset i četiri časa dnevno, sedam dana u nedelji. Samo će
odabranim bolničarima biti dozvoljeno da mu presvlače posteljinu i donose
obroke, a jedino će najiskusnija sestra smeti da mu daje lekove. Ostalom
osoblju biće naređeno da ga se kloni. O njemu se neće razgovarati sem pod
ekstremno nejasnim nadimkom, tako da onaj ko bi poželeo više
informacija, ne bi znao odakle da počne. Bilo je to, ukratko, sve što sam i
sâm uočio otkako sam stigao u ovu ustanovu.
Ako sam ranije bio zaintrigiran, sada sam definitivno bio upecan.
Pružala mi se mogućnost da otkrijem dosad nezabeležen poremećaj – ne
puku permutaciju nečega što već postoji u priručniku za dijagnostičare, već
nešto potpuno novo! A nulti pacijent se nalazio pod krovom ove bolnice.
Počeo sam da verujem da me je sam Bog poslao ovde. Preostalo mi je samo
jedno: da preslušam trake o kojima sam čitao u beleškama.
Odmah sam otišao do arhivara i pokazao mu brojeve kaseta, očekujući
da ih relativno brzo pronađe. Međutim, na moje veliko iznenađenje, on je
najpre ukucao brojeve u računar, zatim zbunjeno izvio obrve i na kraju bez
reči odšetao u arhivu. Vratio se nekih deset minuta kasnije, izgledajući još
više zbunjeno nego kad je otišao.
„Doco, nema ničeg pod ovim brojevima”, rekao je. „Nikada nije ni bilo.
Jesi li siguran da si ih dobro zapisao?”
Bio sam prilično siguran da jesam i uz to, nisam želeo da mu dam još
jednu šansu da shvati o kojim se dosijeima zapravo radi. Čak i da su trake
nekada bile tu, bilo bi logično da su uništene ili premeštene budući da su se
ticale najproblematičnijeg pacijenta u istoriji ustanove. Odmahnuo sam
glavom i nasmešio se glumeći potištenost.
„Neko se našalio sa mnom”, odgovorio sam. „Izvini što sam ti protraćio
vreme.”
Izašao sam iz arhive i diskretno napustio bolnicu. Znao sam da će mi
trebati vreme da razmislim o svemu što sam upravo pročitao, te sam svratio
u kafeteriju na putu do kuće. Dok sam sedeo tamo, počeo sam da zapisujem
sopstvene beleške dok mi je sve još bilo sveže kako bih kasnije mogao da
analiziram. Upravo ove beleške činile su okosnicu iznova formiranog
dosijea o kom ste čitali na prethodnim stranicama.
Bilo je očigledno da se kod Džoa razvio poremećaj zasnovan na empatiji
koji se verovatno pogoršao nakon potresa mozga pri susretu sa prvim
cimerom. Da se radilo o detetu koje nasumično provocira ljude, bio bi to
knjiški primer antisocijalnog poremećaja ličnosti.
Međutim, Džoovi problemi sa empatijom račvali su se u neočekivanim i
ekstremnim pravcima. Njegova emocionalna empatija, odnosno sposobnost
da oseti šta drugi osećaju, očigledno je bila nepostojeća čim je naterao
druge da dignu ruku na sebe i pokušao da siluje dečaka u godinama u
kojima nije ni trebalo da zna šta silovanje znači. Ali njegova kognitivna
empatija, sposobnost da prepozna šta drugi osećaju, bila je neverovatna.
Gotovo nadljudska. Ne samo da je mogao da uoči nesigurnosti druge osobe
već je savršeno precizno mogao da predvidi kako da pomoću njih izazove
što veći nemir. Takvu veštinu očekivao sam od obučenog agenta CIA, ne od
deteta školskog uzrasta.
Dodatno me je zbunjivala prividna promena taktike odmah nakon
kobnog susreta sa prvim cimerom. Sve dotadašnje beleške sa terapija
ukazivale su na to da je Džo izazivao osećanja besa ili samoprezira kod
svojih žrtava. Ipak, odmah nakon ovog incidenta kao da je promenio način
delovanja i kod žrtava izazivao toliko jak strah da su se osećale sateranim u
ćošak. Čemu ova nagla promena? Šta je uzrokovalo promenu simptoma? I
ko može da tvrdi da je Džo za njih odgovoran? Šta ćemo sa snimkom
susreta sa Džoom koji otkriva samo tišinu?
Te noći, verovatno pod uticajem negativnog iskustva bolničara, vratio mi
se jedan od košmara iz detinjstva. Obično ne pričam o njemu jer mi budi
užasna sećanja, ali važan je za našu priču te ću ga sada detaljno objasniti.
Kada sam imao deset godina, moja majka je smeštena u duševnu bolnicu
zbog paranoidne šizofrenije. Moj otac ju je tamo smestio nakon što ju je
jedne noći zatekao klonulu za kuhinjskim stolom, nad kojim je prethodno
presekla vene najoštrijim nožem koji smo posedovali, kako mrmlja nešto o
insektima koje joj je đavo usadio u uši ne bi li je naterao da čuje vriske
prokletih. Pomislila je da će insekti napustiti njeno telo i da će prestati da
čuje glasove ako se iseče. Ja u to vreme nisam znao šta se dešavalo. Tata mi
je kasnije priznao da se trudio da me pošalje van kuće svaki put kada bi
mama doživela epizodu, što danas objašnjava zbog čega mi je tako često
dozvoljavao da prespavam kod drugara. Čak i u tim godinama, znao sam da
nešto nije u redu i nije me iznenadilo kada mi je otac jednog jutra za tim
istim kuhinjskim stolom, ozbiljnim ali tužnim glasom rekao kako je mama
morala da ode.
Međutim, bilo je prirodno da mi mama nedostaje i počeo sam da molim
tatu da me odvede da je vidim. Dugo je odbijao, ali je napokon popustio i
odveo me do Svete Kristine, bolnice u kojoj je mama bila smeštena. Jedna
jedina poseta tom mestu gotovo da me je slomila i ugasila svaku želju da
još nekad vidim svoju majku.
Kako biste bolje razumeli, reći ću vam da je Sveta Kristina jedna od onih
siromašnih, gradskih bolnica kojoj su hronično nedostajali lekari i koja se i
dan-danas suočava sa prijavama zbog lošeg odnosa prema pacijentima. U
očima lokalne vlade bila je to deponija za ljudski otpad, a grad u kom sam
rođen ne brine previše za komfor onih kojima je mesto na đubrištu.
 Srećom, moj otac je imao posao i taman toliko novca da mamu ne
viđamo kako gura kolica iz samoposluge niz ulicu i urla na slučajne
prolaznike. Sveta Kristina bila nam je jedina opcija. Kada sam bio mlađi,
nisam shvatao kako su neke bolnice bolje od drugih. Sve do te posete.
Moja majka bila je smeštena u omanjoj sporednoj zgradi gde je čuvana
većina pacijenata niske platežne moći i mnogo pre nego što smo stigli do
njene sobe, znao sam da ne pripadam tu. Teška i neugledna siva kapija
otvorila se uz zujanje koje kao da je bilo proračunato da vas poremeti i pre
ulaska. Hodnik je, međutim, bio štrokava kocka, sa stolicama toliko
propalim, da su ih i stenice izbegavale.
Pojedini pacijenti, umotani u identične, umrljane bolničke spavaćice,
tumarali su okolnim hodnicima, zurili u posetioce i ispuštali neljudske
zvuke. Čak i sa svojih deset godina, mogao sam da osetim gnev i strah u tim
očima koje su pretile da iskoče iz duplji. Šta tražiš ovde među prokletima,
siroto, glupavo dete? Zar ti mamica nije rekla da ovo mesto nije za tebe?
Ali moja mamica bila je jedna od prokletih. To sam shvatio čim nam je
bolničar otvorio vrata njene sobe. Istog trenutka zapahnuo me je oštar
smrad krvi i mokraće, pa je čak i bolničar zgađeno prekrio nos pre nego što
je pozvao kolege. Nisam imao predstavu da se nešto dešava i na prstima
sam ušetao u sobu.
Moja majka bila je sklupčana kraj zida, dok joj je mokraća sve više
natapala spavaćicu. U ruci je stezala kratki bodež, dopola zariven u zglob iz
koga je kapljala krv. Mora da je osetila moj zapanjeni pogled na sebi, zato
što se okrenula prema meni i toliko nasmešila da sam mislio da će joj obrazi
popucati. Čelo joj je prekrivala ružna tamnoljubičasta masnica, verovatno
od udaranja glavom o zid.
„Parkere, dete moje”, promumlala je. „Dođi da mi pomogneš sa ovim.
Prokleti crvi neće da izmile iz mene, dušo.”
Nisam znao šta da joj kažem. Nisam znao šta da mislim. Samo sam
stajao i zurio u grozotu koja mi je nekada bila majka. Videvši moje lice, bez
sumnje ukočeno od šoka i gađenja, moja majka je klonula i ispustila sečivo.
Dok joj je iz zgloba još uvek curila krv, podigla je glavu prema tavanici i
ispustila životinjski urlik koji se postepeno pretvorio u isprekidano
cerekanje. Ili jecaje. Zaista nisam mogao da odredim. Zatim je, vrlo polako,
krenula da puzi ka meni, a krv sa njene ruke sjedinila se sa mokraćom na
podu i formirala užasnu tekućinu svuda oko nje. Sigurno je negde duboko u
sebi i dalje znala da je majka i da je njeno dete uplašeno, jer je iznenada
krenula da mi pevuši uspavanku, glasom ogrubelim nakon višemesečne
patnje.
„Spavaj mi, bebo, spavaj mi ti”, zarežala je. „Spavaj mi, beeboooo...”
Iza mojih leđa začuli su se teški koraci, dvojica bolničara protrčali su
pored mene, a jedan od njih je u ruci držao špric. Mama je i dalje pevala, i
smejala se, dok su je savladavali i podizali na krevet.
„Spavaj mi, bebo, spavaj mi ti!”, zaškripala je. „Spavaj mi be...”
Igla je pogodila venu i zaćutala je. Okrenuo sam se i otrčao u zagrljaj
svog oca koji me je držao dok sam istinski jecao, neshvatljivo uplašen.
Sve ovo vam pričam kako biste shvatili da sam tog dana odlučio da
postanem psihijatar. I to ne bilo kakav psihijatar, već onaj koji neće odustati
ni od jednog pacijenta ma koliko beznadežno ili odbačeno delovao.
Sada se vraćamo na košmar koji sam imao nakon što sam pročitao
Džoov dosije. Jedna od najočiglednijih posledica traumatičnog iskustva jesu
ružni snovi, naročito ako vam je mozak nedovoljno razvijen, kao što je
meni bio u periodu kada sam posetio mamu. Kao što verovatno
zaključujete, još uvek se borim sa osećanjem obaveze prema apsolutno
svakoj osobi sa mentalnim poremećajem samo zato što se neki delić mene i
dalje pita jesam li ja bio kriv za majčino ludilo. Razume se da je takva vrsta
griže savesti iracionalna, ali deca – i odrasli koje još uvek muče traume iz
detinjstva – ne krive sebe jer potajno žude za samoprezirom. Oni krive sebe
zato što tako stiču privid kontrole nad naizgled nemogućom situacijom, to
jest zato što informacije mogu obraditi jedino ako ih prisvoje, čak i ako to
podrazumeva prihvatanje krivice za nešto na šta nikako nisu mogli da utiču.
Volim da verujem da sam sa godinama naučio da se nosim sa ovom
traumom bez potrebe da sebi postavljam nekakve nemoguće standarde ne
bih li stekao privid kontrole. Ipak, u početku to nisam umeo i verovatno
odatle i potiče pomenuti košmar.
U njemu je sve počelo baš kao u stvarnom životu. Sedeo sam u
neuglednoj čekaonici bolnice Sveta Kristina. Ovoga puta, osim mene, tamo
nije bilo nikoga. Zapravo, u snu, nekako sam znao da su svi napustili
zgradu osim mene. I njega. Stvorenja koje sam nazivao majkom.
Mogao sam da osetim njegovo prisustvo, a da ga uopšte ne vidim i ne
čujem. Užasna, strahovita nesreća prožimala je svaki pedalj zida, svaku
stolicu i ofucani tepih. Iako bih dao sve na svetu da mogu da se okrenem i
pobegnem iz tog očajnog, trošnog spomenika slomljenih duša, ono što sam
hteo da uradim i ono što mi je san dozvoljavao, bile su sasvim različite
stvari. Stoga sam samo ustao, kao omađijan, i polako, korak po korak,
krenuo preko umrljanog, sivog linoleuma sve do sobe u kojoj mi je majka
bila zatvorena.
Mogao sam da čujem njen smeh i pre nego što sam stigao tamo. Visoko,
otužno, turobno cerekanje prokletih zbog čega se činilo da se zidovi oko
mene uvijaju poput stomaka džinovskog udava. Što sam se više približavao,
to sam se jače borio da se okrenem, ali što sam se jače opirao, to me je san
snažnije privlačio. Hodnik iza kog se kliberio krivac za moje dečje traume
ispunio se zadahom krvi i mokraće dok me je košmar nemilosrdno vukao
dalje prema njegovom uzroku.
Moja majka je sedela sklupčana kraj zida svoje jazbine, a prljava
spavaćica bila je natopljena ispod pojasa. Osetila je moje prisustvo i
znatiželjno me pogledala.
Na ovom mestu je moja podsvest nekako uspela da već užasne detalje
tog sećanja promeni u pravi pravcati košmar. Osmeh moje majke nije bio
samo širok i mahnit – zinula je toliko da su joj se obrazi rascepali i otkrili
krvave desni sa kojih se grimizna pljuvačka slivala niže niz bradu. Iz
brutalno i neuredno isečenih vena na zglobovima sada su pokuljali crvi. I
mada sam majku oduvek smatrao visokom osobom, makar u poređenju sa
mnom, majka iz košmara bila je toliko visoka da nije mogla da se uspravi u
ćeliji, već se nadvila nada mnom, kao pauk koji se hrani krvlju nesrećne
mušice uhvaćene u njegovu mrežu.
Zatim je vrisnula. Obično bih bio pošteđen tog vriska jer bih u istom
trenutku i ja vrisnuo i probudio se. Iz meni nepoznatog razloga, te noći
nakon što sam pronašao Džoov dosije, moj um nije dozvolio mom grlu da
proizvede traženi zvuk. Bio sam primoran da progutam jezivu, škripavu
buku i zavijanje koje je doseglo do najmanje komore mojih slušnih kanala.
Ne mogu reći koliko je sve to trajalo jer vreme u snu ne možemo izmeriti ni
najpreciznijim uređajima, ali sudeći po količini uznemirenosti koju sam
kasnije osećao, moglo je trajati satima.
Međutim, moja podsvest sačuvala je još jedno jezivo iznenađenje. Još
jedan novi užas. Dok sam gledao kako se majka iz košmara izvija nad
mojom glavom, blatnjava bara pod njenim nogama najednom je počela da
ključa. Onda su iz dubine te ogavne, smrdljive vode najednom izronile dve
antene i užasnom čvrstinom se obmotale oko nje. Izgledalo je da su kožne,
obrasle u crnu dlaku, ali su se pomerale i trzale kao pipci zakačeni za
nekakvo podzemno stvorenje. Dok su je obarali na kolena sve bliže glibu
koji je prekrio pod, počela je da se smanjuje, rane su joj zarasle, a lice joj je
ponovo poprimilo onaj molećivi izraz koji je majka – moja stvarna majka –
imala kad god bi htela da me uteši.
„Dragi moj, dečko”, prošaptala je. „Bebice moja...”
San nije pokušao da mi priskoči u pomoć. Naprotiv, bio sam prisiljen da
gledam kako te odvratne, krute antene uvlače moju majku u nešto što je
sada podsećalo na jezero njene sopstvene prljavštine. Kada joj je glava
konačno stigla do površine, začuo se jeziv zvuk: ustreptalo, isprekidano i
poremećeno cerekanje negde iz podzemlja sadistički je odzvanjalo dok su
antene uvlačile poslednje ostatke moje majke u dubinu. Nekako sam uspeo
da povratim moć govora i zaurlao sam.
„Mama! Mama! Vrati se! Ma...”
„Parkere! Parkere!”
Osetio sam drmusanje, san je netragom nestao, i uhvatio sam sebe kako
zurim u umorne, preplašene, ali uprkos svemu vrlo ljupke oči moje verenice
Džoslin.
 18. mart 2008.

Zdravo, ljudi. Drago mi je da vidim da vas je sve više. I hvala vam na

komentarima. Ne, više joj ne mogu pomoći. Moja majka je preminula kad
sam bio relativno mlad, što je dodatno pojačalo moje uverenje kako nisam
mogao da je spasem. Ali ova priča nije o njoj. Samo sam hteo da znate za
taj deo moje prošlosti.
Srećom, san se te noći nije ponavljao i kada sam krenuo u bolnicu, već
sam na njega zaboravio. Bio sam rešen da upriličim seansu sa našim
misterioznim pacijentom. Premišljao sam se kako da preskočim lanac
komande, pošto sam znao da mi moj nadređeni to nikada neće dozvoliti.
Prilikom obilaska bolnice, što je bio sastavni deo moje obuke, namerno je
izostavio Džoove odaje. Kada sam ga pitao za njega, samo se brecnuo,
poručio mi da brinem za svoje pacijente i da se nikada nepozvan ne mešam
u rad drugog psihijatra. „Ne možeš svima pomoći.” Trebao mi je dobar
razlog. Međutim, kada sam stigao do bolnice, rešenje se samo nametnulo.
Ispred glavnog ulaza okupila se gomila ljudi, među njima i reporteri sa
mikrofonima i kamerama. Željan da saznam o čemu se radi, progurao sam
se kroz gužvu taman na vreme da vidim kako se mrtvačka vreća ubacuje u
policijsko vozilo. Zabrinuto sam se osvrnuo i prepoznao bolničara koji je
radio na mom odeljenju. Progurao sam se do njega i pitao ga šta se desilo.
„Nesi je umrla.” Glas mu je zvučao šuplje, kao da je milion kilometara
daleko. „Kažu da se bacila sa krova nakon večernje vizite. Niko ne zna
zašto, ali jedan pacijent kaže da je skočila nakon što je završila... znaš, sa
njim.”
Već podjednako prestravljen kao i moj sagovornik, nespretno sam ga
zagrlio, kao da hoću da mu poručim kako nije sam. Nije reagovao.
Očigledno je i dalje bio u šoku.
I baš tu, na tom mestu, moja želja da izlečim Džoa postala je lična.
Napomena: Nastavak objavljujem u petak. Bližimo se stvarima koje
stvarno nerado delim, tako da ću verovatno usporiti sa pisanjem.
 21. mart 2008.

Čoveče, znao sam da će prethodna objava izazvati buru, ali ovo nisam
očekivao. Moderatori su me postavili na vrh foruma, pobogu! Nikada nisam
očekivao da će moja mala ispovest privući ovoliku pažnju i dobiti ovoliko
ljubavi, i nema reči kojima bih opisao svoju zahvalnost. Takođe, vaši
pokušaji da postavite Džoovu dijagnozu prilično su me zabavili, mada niko
nije bio ni blizu istini. Čitanje vaših komentara pomoglo mi je da se setim
svih sranja koja su ostali doktori odbacili, što mi je opet pomoglo da se
prisetim dodatnih detalja.
Još nisam ni došao do dela u kom sam posumnjao u svoj razum, a već
osećam kako mi je potrebno piće da nastavim sa pisanjem. Moja verenica je
u početku bila zabrinuta, ali kada sam joj objasnio o čemu je reč, razumela
je. Ona je jedina koja zna celu priču i veruje mi – ili zato što me voli, ili
zato što je širokih shvatanja. Svakako mi je drago što mi dosta vas takođe
veruje i neki od vas su se pomalo približili istini u poslednjim komentarima.
Ne verujem da je bilo ko u stanju da shvati sve. Još uvek ne. Jednostavno,
nemate dovoljno informacija.
U svakom slučaju, stao sam kod Nesinog samoubistva nakon koga su
mnogi ostali šokirani.
Iskreno, razumem ih. Iako sam tek nedavno stigao u bolnicu, znao sam
da će se gubitak Nesi osetiti u godinama koje slede. U danima nakon
užasnog događaja postalo je očigledno da je moje odeljenje s naporom
funkcionisalo kada Nesi nije bila tu da ponese većinu tereta. Policija nam
takođe nije bila od pomoći, rešena da ispita apsolutno svakog člana osoblja,
što nas je još više usporilo i pokrenulo neprijatna govorkanja o zaveri. Ipak,
slučaj je na kraju zatvoren kao samoubistvo i policija nas je napokon
ostavila na miru.
Zarad mira na odeljenju, doktor Pi je bio primoran da preuzme kontrolu
nad osobljem koje je, teoretski, već bilo pod njegovim nadzorom. Njegov
novi, agresivni način rada sastojao se u tome da urla na mene da prestanem
da gubim vreme na psihoterapije s mojim pacijentima, da tome služe
grupne seanse, i da ih samo nakljukam lekovima kako bi se utišali. Krotkiji
doktor verovatno bi se sa time složio, ali ja nisam. Umesto toga, zamolio
sam doktora Pija da obiđe moje pacijente ako je smatrao da moje metode
nisu delovale, jer ću u suprotnom morati da napišem kako mi je tražio da
preduzmem mere koje nisu efikasne. On se najpre razbesneo i počeo da me
naziva imenima koja ovde neću navesti, ali je na kraju ipak popustio jer je
znao da su pacijenti pod mojim nadzorom dobijali odgovarajuće terapije i
da im je moja dodatna pažnja koristila.
„Ubedio si me”, zarežao je. „Ali posle Nesine smrti svi moramo više da
potegnemo. Ako tvoje metode ne mogu da se uklope, nađi drugo radno
mesto.”
Nije pogrešio kada je rekao da ćemo morati „više da potegnemo”, i ne
znam šta mi je bilo da mu pošaljem memorandum sa spiskom pacijenata i
trijaža koje sam spreman da preuzmem od njega kako bih ga rasteretio.
Dodao sam još dvoje pacijenata koji su patili od teške depresije i, što je još
važnije, uvrstio ime Džozef M. na spisak.
Sledećeg dana sam stigao na posao pre doktora Pija i proturio sam
žućkastu kovertu sa spiskom ispod njegovih vrata. Dva sata kasnije, doktor
Pi je stigao, bučan i nezadovoljan kao i uvek, i bez pozdrava bilo kog člana
osoblja, otvorio vrata svoje kancelarije i ušetao unutra. Čulo se gužvanje
papira i video sam kako najpre okleva, a zatim se saginje po nešto. Na
brzinu sam se udaljio i posvetio se svom poslu. Kakva god bila reakcija
doktora Pija, želeo sam da mu dam barem dva minuta pre nego što čujem...
„Prokleti Parker!”
Glas mu je odzvanjao poput teškog, zarđalog zvona. Ovo će biti
zanimljivo. Čuo sam ljutite korake kako se približavaju, a onda i video lice
doktora Pija na vratima svoje kancelarije, crveno od šoka i besa.
„U moju kancelariju, vunderkinde1! Smesta!”
Ustao sam, trudeći se da ostanem pribran, i krenuo za njim dok su mi se
dlanovi polako znojili. Stegao sam ih i seo ispred doktorovog stola dajući
sve od sebe da delujem savršeno smireno.
Doktor Pi je podigao moj spisak i praktično mi ga bacio preko stola.
„Šta je ovo?”, pitao je ubadajući ime Džozef M. debelim prstom.
„Šta je, kog đavola, ovo?!”
Slegnuo sam ramenima. „Tražili ste da potegnem. Nudim vam svoju
pomoć.”
 Doktor Pi je oštro udahnuo pokušavajući da se umiri. „Odakle ti ovo
ime?”, pitao je polako. „Ko ti je rekao da imamo ovog pacijenta? Znaš li
uopšte ko je to?”
„Znam ko je to. Nesi mi je rekla.” Što je tehnički bilo tačno.
Oči doktora Pija skupile su se u dve ljutite linije. „Da li znaš bilo šta o
ovom pacijentu?”
„Znam, i hoću da ga lečim.”
„Ne! Ne znaš, i jebeno nećeš. Ne znaš ti ništa o njemu. Samo hoćeš da
dokažeš da si prokleti kralj nekakve usrane planine. Ali preterao si, Parkere.
Ovako ćemo dalje. Ti ćeš izaći iz ove kancelarije. Više nikada nećeš
pomenuti ovo. Nikada. Ili ću se lično postarati da te otpuste i vrate u onaj
tvoj Nju Hejven sa repom među nogama, jasno?!”
„Dosta je, Brus.”
Poskočio sam. Hladni, oštri glas koji se začuo na dovratku iza mojih leđa
mogao je pripadati samo doktorki Dži. Doktor Pi, koji se naslonio na sto ne
bi li me što više zaplašio, odjednom je prebledeo i srušio se u svoju fotelju.
„Rouz”, rekao je. „O čemu ti... hoću da kažem, uvek je zadovoljstvo
videti te na odeljenju, ali zašto si...”
„Moram da se nađem s nekim”, odgovorila je glatko doktorka Dži i
uklizala u kancelariju u oblaku kraljevske hladnoće.
„Naravno, ako si završio sa davanjem razloga za tužbu mladom kolegi.”
„Oh”, uzvrati doktor Pi. „Ja... Ovaj...”
„Napolje, Bruse.”
„Samo sam...”
„Ne mogu ti opisati koliko me malo zanima. Napolje.”
„Ali... čekaj... ovo... ovo je moja kancelarija.”
„I trebaće mi tvoj sto na nekoliko minuta.”
Doktor Pi se snuždio, ustao i krenuo ka izlazu. Ipak, dok je to radio, kao
da ga je nešto štrecnulo i okrenuo se ka meni sa izrazom gneva, ali i
sažaljenja.
„Derište jedno glupo”, procedio je. „Pokušavam da te zaštitim. Dobro si
radio. Nerado to priznajem, ali jesi. Beži odavde dok još nije...”
„Napolje, Bruse. Smesta.”
Doktor Pi me je još jednom bolećivo pogledao i izašao iz kancelarije.
Ostao sam sâm sa doktorkom Dži, koja je sela za njegov sto i nepoverljivo
me pogledala. Dok se spuštala u fotelju, za oko joj je zapao moj spisak
pacijenata i razvukla je usne u sumoran osmeh dok ga je čitala.
Tek sada shvatam da vam nikada nisam opisao doktorku Dži. Sudeći po
datumima na dosijeima, morala bi da ima preko pedeset godina iako nije
izgledala ni dan starije od četrdeset, sa kestenjastom kosom do ramena,
prodornim zelenim očima i okruglim, blago zašiljenim licem. Takođe je bila
prilično visoka – u poslovnim crnim štiklama bila je viša od mene – i
mršava poput čiviluka, građena pre kao atletičarka nego kao doktor. Da sam
stariji, verovatno bi mi se dopala, ali sada me je njen orlovski pogled samo
bolno podsećao na sopstvenu mladost i manjak iskustva. Kao da sam bio
izložen rendgenu sklonom osuđivanju.
Trebalo joj je nekoliko minuta da napokon progovori.
„Pretpostavljam da je ovo bilo neizbežno. Pa, recite mi. Zbog čega želite
da pokušate terapiju sa neizlečivim pacijentom?”
„Nisam siguran da je neizlečiv”, odgovorio sam.
„Kako to znate? Jeste li razgovarali sa njim?”
„Nisam.”
„Zašto?”
Zinuo sam. „Hoću da kažem, pretpostavio sam da bi me otpustili ako bih
pokušao, jer mi svi samo prete da se držim podalje od njega.”
„Ko vam preti?”
„Pa... kao što ste videli, doktor Pi. I Nesi.”
„Ah”, uzdahnula je doktorka Dži. „Bez obzira na to što je preuzela
gotovo sve dužnosti u ovoj ustanovi, tvrdim vam da Nesi O’S nije imala
pravo da bilo koga otpusti. Mogli ste jednostavno uzeti ključeve i posetiti
Džoa kad god ste želeli.”
Trepnuo sam. „Hoćete da kažete da ne postoji nekakva posebna
procedura?”
„Za lečenje, da”, odgovorila je doktorka Dži. „Ali za vizitu? Ne. Mislim
da svi izbegavaju Džoa iz straha od Brusa, straha od Nesi i straha od priča
koje o njemu kruže. Ako ga i neko poseti, ne zadržava se duže od nekoliko
minuta osim ako ne mora. A oni koji moraju... pa, videli ste šta se dogodilo
Nesi.”
„Jesam”, potvrdio sam. „Video sam.”
Nakrivila je glavu. „I to vas nije obeshrabrilo? Ne plašite se da ćete i vi
tako završiti?”
 „Ne”, odgovorio sam. „Zapravo, njenu žrtvu doživeo sam lično.”
„Shvatam”, reče ona. „U redu, sledeće pitanje. Niste razgovarali sa
Džoom. Da li ste videli njegov karton?”
„Nisam”, odgovorio sam brzo, ali je doktorka očigledno prozrela moju
laž i zagledala se u mene.
„Imam pametnija posla nego da slušam laži mladog kolege. Recite mi
istinu ili smo završili.”
Progutao sam. „U redu”, priznao sam. „Jesam.”
„Tako je bolje. Dakle, ako ste pročitali karton i još uvek želite da radite
sa njim, sigurno vam na pamet pada nekakva dijagnoza. Da li biste bili
ljubazni da mi otkrijete šta je to što ste vi videli, a što je svima nama
promicalo ovih dvadeset godina?”
Htela je da me uhvati u zamku. „Ništa vam nije promaklo”, oprezno sam
odgovorio. „Ali u kartonu piše da je lečenje poslednji put pokušano krajem
sedamdesetih. Priručnik za dijagnostičare od tada je dopunjen, kao što i
sami znate.”
„Prestanite da mi povlađujete i odgovorite na pitanje.”
Uh. „Mislim da je prvobitna dijagnoza bila tačna i da imamo posla sa
veoma, veoma prefinjenim sociopatom. Ni nalik bilo čemu za šta se znalo
sedamdesetih. Ima i tragova sadizma, kao i neke vrste psihičke progerije
zbog čega deluje zrelije. Najčudnija od svega je njegova sposobnost da
stvara privide u umovima drugih, što jeste retko, ali je moguće. Takođe,
mislim da bi trebalo proveriti na koji način uspeva da podražava emocije
drugih ljudi...”
Podigla je ruku. „Grešite. Cenim vaš pokušaj, ali ipak grešite. I, iskreno,
niste ni mogli sve da znate. Niste pročitali karton.”
Izvio sam obrvu. „Zar vam nisam malopre priznao da sam ga pročitao?”
„Niste videli kompletan karton. Nisam ja glupa. Znam da svakih
nekoliko godina neko uspe da pronađe rupu u sistemu i prelista dosije.
Umesto da ga sakrijem, jednostavno sam ostavila nešto dokumenata u
arhivi, znajući da će to biti sasvim dovoljno da preplaši radoznalce. Videli
ste ono što sam želela da vidite. Ništa više.”
Začuđeno sam trepnuo. „Koliko dokumenata nedostaje?”
„Preostali nalazi su tehničke prirode i nešto su direktniji od onoga što ste
pročitali. Naravno, tu su i dve kasete. Inače, tako sam i znala da lažete.
Svaki put kada neko arhivarima pomene njihove brojeve, oni mi to prijave.
Ne znaju zbog čega im to tražim, ali vi verovatno možete da pretpostavite.”
„Brojeve kaseta znaju samo oni koji su pročitali karton”, odsutno sam
rekao.
Klimnula je glavom. „Što znači da ste ga pročitali pre nego što sam došla
ovamo.”
Zavalila se u fotelju doktora Pija i zadovoljno me pogledala. Pitao sam
se da li se ovako oseća miš kog je mačka saterala u ćošak.
„Dakle”, kratko je rekla, „pošto smo već ustanovili da sam ja ta koja ima
pristup podacima, recite mi, osim što smatrate da nismo u stanju da uočimo
nešto samo zato što ga još uvek nema u priručniku ili da dve decenije
nikome od nas nije palo na pamet da pacijent pati od mešavine retkih
poremećaja... zašto baš vama da dozvolim pristup pacijentu koga sam
odvojila od ostatka osoblja? I, molim vas, nemojte više smatrati da moji
razlozi nisu inteligentni.”
„Ja...”, zastao sam kako bih se pribrao. „Pretpostavljam da nema svrhe
direktno vas pitati za razloge?”
„Naprotiv, drago mi je što ste pitali”, uzvratila je i nasmešila se, što
nisam očekivao. „Još uvek nema svrhe, ali cenim što ste postavili pitanje
umesto da ponovo srljate sa odgovorom. Jedan poen za vas. Ipak, volela bih
da pokušate da pogodite odgovor i ako budete dovoljno pronicljivi, možda
vam pomognem.”
Zamislio sam se. „Nekoliko stvari u vezi sa njegovim lečenjem mi
nemaju smisla. Pretpostaviću da to nije slučajno, pa bih krenuo od toga da
vidimo gde će me to odvesti.”
Nije ništa rekla, ali nije ni prestala da se smeši. Ili sam bio na dobrom
putu, ili sam promašio toliko spektakularno da sam je zabavljao.
„Za početak, rekli ste mi da bilo ko može da razgovara sa njim ako to
poželi, ali da niko to zaista ne radi”, nastavio sam. „Međutim, kada sam
doktoru Piju pomenuo kako hoću da probam da izlečim Džoa, bio je van
sebe. Teoretski, terapija nije ništa drugo sem razgovora, ali ako je svima
dozvoljeno da razgovaraju sa njim, sigurno verujete da mu psihoterapija i
lekovi ne pomažu ili barem da im je potrebno nešto dodati. Nešto što
zahteva trošenje dodatnih resursa.”
„Niste na dobrom putu”, blago je odmahnula glavom. Međutim, nisam
se pokolebao.
 „U redu, možda su psihoterapija i lekovi sve što je potrebno”, nastavio
sam sporije, kao da uklapam delove slagalice. „Dalje, toliko se snažno
protivite psihoterapiji da sam siguran da je i najmanji kontakt sa pacijentom
opasan. Čak i da smemo da razgovaramo sa njim, nekoliko razgovora nisu
isto što i terapija. Ja mogu da priđem katatoničnom pacijentu i upustim se u
razgovor sa njim, ali to ne znači da je on moj pacijent. Nisam odgovoran za
njega samo zato što sam pokušao da sa njim razgovaram. Ali ako ga
zvanično preuzmem, imaću znatno veću odgovornost i za njegovo lečenje i
za njegovo čuvanje. Njegova porodica nas može tužiti ukoliko nešto krene
po zlu. Sa druge strane...”
Pokušala je da me prekine, što je značilo da su poslednje tri reči izazvale
više panike nego što je trebalo, ali su svakako imale efekta. Zatvorila je usta
i nastavila da me sluša. Polako sam izdahnuo.
„Sa druge strane”, nastavio sam, „smatrate da je neizlečiv, tako da
pretpostavljam da su svi ostali doktori pokušali sve što su mogli, ali pacijent
je i dalje pod vašim nadzorom. Dakle, ne brine vas previše nezadovoljstvo
porodice, što znači da štitite nekog drugog.”
Najednom mi je sinulo. „Mora da postoji neko drugi! Poslednji upravnik
bolnice lično vam je pisao da pacijent mora ostati na odeljenju čak i u
slučaju da porodica prestane da plaća kako bi se ostatak sveta zaštitio od
njega. Ali to i dalje ne objašnjava zbog čega ne dozvoljavate doktorima da
ga preuzmu. Od nas se očekuje da se nosimo sa stvarima koje su za većinu
ljudi previše.”
Reči su kuljale iz mene i sumnjam da je mogla da me zaustavi i da je
htela. Nije pokazala ni najmanju nameru da to učini. Naprotiv, izgledala je
gotovo ponosno.
„Osim ako problem nije još opasniji po nas”, nastavio sam. „Što nije
uobičajeno kod psihičkih pacijenata, ali jeste ako u karantinu držite
pacijenta zaraženog opasnom bolešću. Takvi pacijenti zaista se drže podalje
od svih, osim nekolicine koja prati detaljne procedure, zbog povećanog
rizika od zaraze. Nekoliko minuta u sobi sa pacijentom koji boluje od ebole
ne garantuje da ćete se i sami zaraziti, ali ako provodite sate sa njim ne
pridržavajući se propisanih mera, praktično ste sebi potpisali smrtnu
presudu.
„Sudeći po tome kako ste sve postavili, nekoliko minuta razgovora sa
pacijentom verovatno ne predstavlja opasnost ni po koga. Video sam šta se
dogodilo Grejamu, bolničaru, i Nesi. Nesi se sretala sa njim svake noći i na
kraju je izvršila samoubistvo. Zabrinuti ste zato što bismo preuzimanjem
ovog pacijenta izložili sebe većem riziku i možda završili kao oni.”
Iznenada sam se zaustavio, osetivši kako me obliva hladan znoj.
„Doktorko Dži, drugi koji su pokušali da ga izleče... smem li da pitam šta se
sa njima desilo?”
Podigla je dlanove i polako zapljeskala. „Na to pitanje mogu da vam
odgovorim.” Govorila je tiho. U njenom glasu se umesto oštrine sada čulo
žaljenje. „Moraćete da pođete sa mnom.”
Ustala je i hitrim korakom napustila kancelariju doktora Pija, ne vodeći
računa o tome idem li za njom. Potrčao sam i stigao je tek kod lifta. U tišini
smo se odvezli na poslednji sprat, a zatim odšetali do njene kancelarije.
Otključala je jednu od fioka, izvukla podebelu fasciklu i otvorila je.
„Doktor Ej je postavio inicijalnu dijagnozu ili je makar pokušao”, rekla
je. „Verovatno ste primetili razmak u trajanju od četiri godine. Samo,
verovali ili ne, Džo to vreme nije proveo sam. Razni doktori pokušavali su
da ga izleče. Zapravo...”
S mukom je progutala. „Ja sam bila prva. Samo što sam započela staž,
doktor Ej me je poslao da probam. Diplomirala sam kao najbolja u klasi, a
psihijatrijske bolnice su u to vreme bile mnogo bolje finansirane, te su
mogle sebi da priušte samo najbolje. Niste jedini u kancelariji koga su zvali
pametnicom.”
Pogledala je nadesno, a ja sam podigao glavu i ugledao njene diplome.
Doktorske studije. Veritas. Stažiranje u najboljoj ustanovi u zemlji,
stipendija, sertifikati dva različita odseka. Baš je bila ‘diplomata’.
„Doktor Ej je bio u pravu. Bila sam pametnica. Ali to me nije sprečilo da
iz ambulante ukradem bocu pilula i zamalo je celu progutam svega četiri
meseca od početka rada sa Džoom. Doktor Ej me je skinuo sa slučaja i
poslao na obavezno odsustvo kako bih se oporavila. Vratila sam se nakon
nekoliko meseci rada na privatnoj klinici, ali mi više nije bilo dozvoljeno da
vidim Džoa. Naredni doktor lečio ga je nekih godinu dana. Sve do trenutka
kada je prestao da dolazi na posao. Pronađen je dva dana kasnije nakon što
smo prijavili njegov nestanak. Policija ga je pronašla kako se krije u kući,
najverovatnije pod jakim uticajem nervnog sloma. Kažem ‘najverovatnije’
jer je nasrnuo na policajce nožem čim su ušli u kuću i nije im ostalo ništa
drugo nego da ga upucaju.”
 Zastala je i značajno me pogledala pre nego što će nastaviti. „Džoova
sledeća doktorka izdržala je samo šest meseci, a onda je postala katatonična
i morala je da bude primljena na lečenje. Verovatno biste je lečili, a da niste
svesni o kome se radi, da nekih mesec dana pre vašeg dolaska nije uzela
sečivo i prerezala sebi vrat. U svakom slučaju, posle nje smo odlučili da
pošaljemo nekog čvršćeg. Naredni doktor imao je iskustvo u vojsci i došao
je kod nas iz bolnice u kojoj je radio pretežno sa mentalno poremećenim
kriminalcima. Godinu i po dana kasnije podneo je ostavku jednom jedinom
rečenicom i pucao sebi u glavu.”
Došla je do dna stranice i uzdahnula. „Posle njega je Tomas, hoću reći
doktor Ej, odlučio da sâm preuzme slučaj. I mora mu se odati priznanje jer
je preživeo. Međutim, i on je prekinuo tretman nakon osam meseci. A pre
nego što je podneo ostavku na mesto upravnika nekoliko godina kasnije,
priključio se odboru kako bi se postarao da svaki sledeći upravnik potpiše
da Džoov slučaj neće dodeliti nikome sa kim pre toga nisu obavljene
opsežne pripreme. Kao i svi pre mene, i ja sam potpisala takav ugovor i
nisam želela da dodelim Džoa nikome ko nije proveren. Zato što ste bili u
pravu. Njegovo ludilo je zarazno. Videla sam kako je uništilo moje kolege,
čak i čoveka koji mi je bio mentor i koji me je pripremao za posao koji
danas obavljam. I zamalo je uništilo i mene.”
Pogledi su nam se sreli i na trenutak sam uočio nešto drugo osim
hladnoće i oštrine. Video sam skrhanu, gnevnu mladu doktorku koja je
verovala da je genijalna, baš kao i ja, i koja je samo mogla bespomoćno da
posmatra kako jedan pacijent uništava njen život i živote onih oko nje.
„Ovo je moja provera”, rekao sam tiho. Klimnula je glavom.
„Šta on radi ljudima, doktorko Dži? Ako je njegovo ludilo već tako
zarazno, voleo bih da znam od čega preti opasnost. Možda mogu da se
zaštitim.”
Oči su joj se raširile, a zatim se gorko nasmešila. „Plašim se da na to ne
mogu da odgovorim, Parkere”, izdahnula je. „Nažalost, samo ćeš ti moći da
dođeš do odgovora i zaslužio si priliku koliko god mi bilo mrsko da još
nekog izlažem opasnosti. Pokazao si da si dovoljno pametan i sposoban da
pokušaš. Moram da te pitam – koji je tvoj najveći strah?”
„Hm.” Probao sam da razmislim, ali mi ništa nije padalo na pamet.
„Nisam... nisam siguran.”
 „Izvini, ali to nije dovoljno”, prekorila me je. „Ako želiš da pokušaš
terapiju sa njim, moraš da znaš odgovor na to pitanje. To će ti biti prva
linija odbrane. Zapravo, biće i moja jer ću morati da znam šta mi se šeta
hodnicima. Probaj još jednom. Ne žuri.”
Osetio sam jezu duž kičme. „Hoćete da kažete da on zna čega se mi...”
„Samo. Odgovori. Na. Pitanje.”
Veću potvrdu od ove neću dobiti. Stoga sam se zamislio. Nekoliko
minuta sam razmišljao u potpunoj tišini, a doktorka Dži me nije prekidala.
Činilo se da ju je moj budući odgovor opčinjavao u jednakoj meri u kojoj je
mene mučio. Razume se, prošao sam sve uobičajene odgovore – davljenje,
insekti, požar – ali jedna stvar uporno mi se vraćala u misli: prizor moje
majke u bolničkoj sobi. Samo jedan odgovor dolazio je u obzir.
„Najviše se plašim da neću moći da zaštitim one do kojih mi je stalo”,
napokon sam rekao. „Najviše se plašim da neću moći da ih spasem.”
Doktorka Dži je delovala istinski iznenađeno.
„Zanimljivo”, prokomentarisala je. „Sada mi reci, ima li nekoga među
osobljem do koga ti je toliko stalo da bi te pogodila njegova smrt? Ne
moraš da se ustručavaš.”
Uprkos njenom uputstvu, nekoliko trenutaka sam se ustezao, a zatim sam
odmahnuo glavom. Ona je klimnula.
„Nisam ni mislila. Nisi dovoljno dugo sa nama”, pojasnila je. „Vodi
računa da se u bliskoj budućnosti ne vežeš ni za koga.” Zaćutala je, izvukla
prazan papir iz stola, nažvrljala nešto na njemu, potpisala se i predala mi ga.
„Odnesi ovo doktoru Piju. Od ovog trenutka ti si Džoov novi lekar”,
rekla je. „Skinuću te sa slučaja, ako mi to zatražiš, pod jednim uslovom.
Moraćeš da se sastaneš sa mnom i da mi što detaljnije obrazložiš šta je Džo
uradio da te natera da odlučiš kako više nisi sposoban za njegovo lečenje.”
Dohvatila je dve kasete iz fioke i stavila mi ih je u ruke, zajedno sa
ostatkom dokumentacije o pacijentu.
„I, Parkere? Pokušaj da se ne ubiješ pre toga”, pogledala me je pravo u
oči. „Sada nađi Brusa, gde god da se duri, i daj mu taj papir.”
Doktora Pija sam zatekao kako sedi u hodniku odeljenja, istovremeno
izgledajući i prkosno i strahovito umorno. Nezadovoljno je progunđao dok
sam prilazio njegovoj stolici, ali se nije okrenuo ka meni.
„Šta je bilo, vunderkinde?”, pitao je. „Završio si sa ispovedanjem šefici?
Došao si da pokupiš stvari?”
 Nisam znao kako da odgovorim, te sam mu samo pružio papir preko
ramena. Prihvatio ga je, pročitao i poskočio kao čovek koji je upravo
saznao da mu je bliski rođak nastradao. Zatim se okrenuo ka meni i, prvi
put, nije izgledao neprijateljski niti ljuto. Umesto toga, u njegovim očima
videli su se samo poraz i strah.
„Dođavola”, izdahnuo je. „Biće da si ubedio Rouz da si pametan. Šteta.
Zato što znam da to što pokušavaš znači da si ujedno najgluplji i najluđi
prokletnik na ovom odeljenju. Sada ćemo otkriti i koliko si zapravo glup.
Nemoj samo da dozvoliš da zbog novog čudaka posustaneš u ostalim
dužnostima. Očekujem da ispoštuješ sve delove ponude.”
Klimnuo sam. „Naravno. Da li ste možda želeli da razgovarate o spisku
pacijenata i radnom vremenu koje sam predložio?”
Setno se nasmejao. „Ne, dečko, nisam. Sad prestani da me zadržavaš i
idi uradi nešto za svoje nove pacijente. Mislim i na Džoa.”
Uputio mi je kiseli osmeh. „Mislim da ti nije potrebna pomoć da
pronađeš sobu.”
Ne. Nije.
 24. mart 2008.

Uh. U redu, ovo ću morati brzo da napišem ili ga nikada neću završiti. Biću
mamuran kao nikad u životu, ali jebiga. Zapisivanje ovih događaja je poput
hemoterapije za moju dušu. Đavolski boli, ali uništava nešto mnogo gore.
Svakako nema smisla odlagati, stoga hajde da pričamo o mom prvom
susretu sa Džoom. Jeste, pokušao sam da zapišem sve onako kako se desilo,
ali nisam imao magnetofon, tako da ću neka mesta morati da parafraziram
kako ne bi zvučala umetnuto. Nadam se da ćete mi progledati kroz prste.
Džoova soba nije obilovala klišeima iz horora uprkos tome što je ostatak
osoblja strahovao od njega. Tačno je da se nalazila na kraju dugačkog
hodnika i svako ko bi joj se približavao imao je dovoljno vremena da
razmisli o tome što radi, verovatno uz rastuće osećanje užasa, ali prilično
sam siguran da je ovo urađeno smišljeno. Čak je i sažeti medicinski karton
ukazivao da ima smisla držati ga dalje od drugih pacijenata, a uz to je vrlo
mali broj zaposlenih imao bilo kakav kontakt sa njim. S obzirom na to da se
insistiralo na bogatstvu njegove porodice, moguće da mu je bolnica učinila
ustupak time što mu je obezbedila jednu od prostranijih i bolje osvetljenih
soba, uprkos čestim nedostacima slobodnih kreveta.
Međutim, silno grešite ako mislite da je bilo šta od toga umanjilo moju
strepnju dok sam koračao pomenutim hodnikom. Sve do tada Džo je bio
samo daleka intelektualna zagonetka o kojoj se maštalo i o kojoj su se
razvijale teorije. Ali sada sam i zvanično bio njegov lekar. Mada je možda
bilo prekasno za zdravo rasuđivanje, osetio sam se prilično uznemireno
pred susret sa pacijentom odgovornim za smrt ne samo pacijenata, već i
onih obučenih da se bez straha suoče sa ludilom. U glavi su mi odzvanjale
reči doktorke Dži, doktora Pija i, najviše od svih, Nesi. Kada sam prišao
vratima, gotovo da sam očekivao da me pri dodiru sa kvakom udari struja.
Ipak, ništa slično se nije desilo.
Džo nije delovao ni najmanje opasno. Nije mogao biti viši od 170 cm i
bio je mršav na granici neuhranjenosti. Lice su mu prekrivali ućebani
pramenovi plave kose koja je izgledala kao da godinama nije videla češalj.
 Sedeo je leđima okrenut ulazu, na jednoj od jeftinih bolničkih stolica, i
očekivao sam da makar na njegovom licu ugledam neke tragove užasa. Ali
čak me je i ono razočaralo. Njegovo lice bilo je izduženo, bledo, nalik
konjskom, sa slabašnom bradom, visokim jagodicama i pomalo požutelim
zubima. Pogled njegovih bledoplavih očiju delovao je izgubljeno i gotovo
odsutno, nalik pogledu nekih katatoničnih pacijenata koje sam video.
Gledali smo se nekoliko trenutaka pre nego što sam progovorio.
„Džo?”, započeo sam najprofesionalnijim mogućim tonom. „Ja sam
doktor Ejdž. Doktorka Dži me je zadužila za tvoje lečenje, ako nemaš ništa
protiv.”
Nije ništa rekao. Uopšte nije reagovao.
„Ako sad nije dobar trenutak, mogu da se...”
„Mlad si.”
Glas mu je bio suv i tih, ogrubeo usled retkog korišćenja. Zvučao bi
uznemirujuće da nije bio toliko natopljen tugom, od čega je delovao još
jadnije.
Klimnuo sam i blago mu se osmehnuo. „Jesam”, smireno sam
odgovorio. „Da li ti to smeta?”
Slegnuo je ramenima. „Drugi nisu bili toliko mladi. Treba li da ti se
divim?”
Trepnuo sam. „Da mi se diviš? Zbog čega?”
„Mora da si stvarno naljutio nekoga ako su te poslali ovde u tvojim
godinama.”
Nasmešio sam se bez razmišljanja. Bio sam spreman na najgore.
Očekivao sam verbalno zlostavljanje, izazivanje, recitovanje uznemirujućih
fantazija, čak i pokušaj da se neke od njih ostvare. Nisam očekivao da se
Džo našali, a kamoli da ispadne duhovit.
„Verovatno si u pravu, ali zašto bi te to zadivilo?”
Džo je ponovo slegnuo. „Divim se svakome ko uspe da iznervira
osoblje. Smatram ga za srodnu dušu, na neki način. Uostalom, šta god da si
uradio da te meni dodele, mora da je bilo stvarno zajebano.”
Namrštio se. „Ili to, ili je sa godinama postala još zlobnija. Ili očajnija.”
„Ko?”
„Znaš ti ko”, gorko se nasmejao. „Ona. Ona koja me drži pod ključem.
Zašto mi jednostavno ne preseče grkljan? Verujem da se mnogih drugih
tako rešila.”
 „Ako misliš na doktorku Dži, ja...”
„Oh, doktorka, doktorka, doktorka”, Džo je tiho rekao. Zatim je bez
najave udario pesnicom u zid i zgađeno uzdahnuo. „Ona je očajan lekar. Ne
može da me izleči, drži me zaključanog bez gotovo ikakvog kontakta sa
drugima, onda pošalje novo lice kao što si ti. Da pogađam: ti si najbistriji
lekar na odeljenju i oni veruju da ćeš možda ti, i samo ti, uspeti da me
izlečiš?”
Trebalo bi da budem iznenađen načinom na koji je prokljuvio intimne
detalje o meni, ali nisam. Ipak, nekakav šok mi se sigurno ocrtavao na licu
jer se tada prezrivo zakikotao.
„Ne moram da budem mađioničar da to shvatim”, rekao je. „Ta kučka
šalje ljude ovde samo iz jednog razloga: želi da ih se reši. Znaš da sam
primljen ovde dok si ti još bio u pelenama i da od tada niko nema predstavu
šta da radi sa mnom? Ona zna da nisam ‘izlečiv’, shvataš. Ti si samo
žrtveno jagnje o kome će pisati mojim prokletim roditeljima kako bi
nastavila da im uzima novac i rešiće se svakog mladog doktora koji joj se
zameri.”
Zaprepastio sam se. Nikako nisam očekivao da se najstrašniji pacijent
ove bolnice ovako ponaša. Tačno je da je bio ogorčen i frustriran, ali
delovao je iznenađujuće lucidno, čak razumno. Ni nalik na osobu koja je
provela više od dvadeset godina zbunjena i uplašena, da ne govorimo o
neprestanom bolničkom nadzoru. Sem toga, njegovi komentari ostavili su
mi gorak ukus u ustima i naterali me da posumnjam u sve što mi je rečeno.
Da li je moguće da je sve bila samo predstava kako bi se održao priliv
sredstava u bolnicu? Namrštio sam se.
„Džo, misliš li da je sa tobom sve u redu?”
„Otkud ja to znam, jebote?”, brecnuo se. „Što se mene tiče, svi ostali
odjednom odlepe! Toliko puta sam to video da sam počeo da sumnjam kako
to rade namerno ne bi li me izludeli dok čekaju da vide kakvu će ludost
neko drugi napraviti.”
Zvučao je toliko iskreno da sam počeo da osećam sažaljenje uprkos
svemu što sam znao. Ipak, neke od tih priča bile su dovoljne da me drže na
oprezu, stoga mu nisam odmah odgovorio. Bolje da ga pustim da priča.
„Hajde, šta čekaš”, kiselo se nasmejao. „Sigurno sam te nečim izludeo u
ovih nekoliko minuta, a da nisi ni primetio.”
Odmahnuo sam. „Ne.”
 „Hale-jebeno-luja. Vidim kako ti se vijuge pokreću. Ispljuni. Šta te
toliko brine?”
Slegnuo sam ramenima. „Iskreno, ne znam šta da mislim, Džo. Ne
izgledaš kao čudovište, ali u tvom kartonu ima zaista užasnih stvari.”
„Stvarno?”, iscerio se. „Ovo će biti dobro. Kakvih stvari?”
„Ne verujem da bi normalna osoba pokušala da siluje šestogodišnjeg
dečaka prve noći nakon dolaska.”
Džo je uzdahnuo. „Tako pišu o Nejtanu?”
Morao sam da obuzdam iznenađenje. Nemilosrdni zlikovci, kakvim su
Džoa predstavljali, uglavnom nisu pamtili imena žrtava nakon toliko
godina. Možda su se sećali samog čina, ali su žrtve toliko dehumanizovali u
svojim umovima da im imena ništa nisu značila.
„Šta se desilo sa Nejtanom, Džo?”, pitao sam. „Zašto mi ne ispričaš
svoju verziju?”
Isprva nije odgovorio, već je zgađeno šutnuo okvir kreveta. Nakon
nekoliko trenutaka tišine odmerio me je pogledom.
„Pre nego što ti kažem”, započeo je, „moram nešto da te pitam.”
„Da?”
„Imaš li žvaku?” Iskezio se. „Nesi mi ih je donosila. Zaokupljaju mi
misli. Otklanjaju dosadu.”
Slučajno sam u džepu imao zgužvano pakovanje žvaka. Iščeprkao sam
ga i predao mu jednu. Uzeo ju je, odvio i sa uživanjem je celu stavio u usta,
a zatim mi je uputio još jedan iskrivljeni osmeh.
„Hvala, doco”, rekao je. „Izgleda da si u redu.”
Uzvratio sam mu osmeh uprkos zbunjenosti. „Dakle... Nejtan?”
„Tako je, Nejtan.” Džo je zamišljeno žvakao. „Znam da mnogi tvrde
slično, ali istina je... on se meni nabacivao.”
„Teško mi je da u to poverujem, Džo. Imao je šest godina. Ti si imao
deset.”
„Da, da, znam, bio je previše mlad”, odvratio je Džo ljutito, odmahnuvši
na moj komentar, „ali misliš da je on to znao? Tata ga je silovao otkako je
prohodao. Verovatno je mislio da je to bila ljubav. U svakom slučaju, rekao
mi je da ne može da zaspi dok mu ga neko ‘ne stavi’ i zamolio me je da to
uradim. I sam sâm bio dete, nisam znao bolje. Na ovakvom mestu ti ne
pričaju baš o rodama, znaš. Uradio sam to. Ali nisam znao šta radim, niti
sam imao bilo šta da lakše uđem i on je počeo da vrišti. Bolničari su bili
ispred vrata i nisam imao vremena da se sklonim. Misliš li da bi me
saslušali nakon onoga što su videli?”
Prevrnuo je očima. „Doduše, ne bi trebalo da se žalim, makar neću
umreti nevin. Nisam planirao da tako izgubim nevinost, ali ne možemo sve
imati.”
Morao sam da priznam da mu je priča zvučala uverljivo. Ipak, u kartonu
je bilo previše incidenata da bi se svaki otpisao kao nesporazum. Nastavio
sam da ga pritiskam.
„Čak i da ti verujem, Džo”, započeo sam, „nije to bio jedini slučaj. Svi
tvoji doktori su nastradali ili poludeli.”
„I ti misliš da sam ja kriv za to?”, pitao je Džo. Pokazao je na sebe i
ogorčeno uzdahnuo. „Da li ti izgledam preteće, doktore?”
„Ne”, priznao sam, „ali ako im gasiš svetlo2...”
„Ako radim šta?”
Teško da je znao za taj izraz. Sumnjam da mu je neko pustio film. „Hoću
da kažem, ako namerno pokušavaš da ih izludiš.”
Frknuo je. „Gluposti. Nisu se oni ubili zato što sam ja lud. Ubili su se
zato što su i oni i svi koji su ikada radili na mom slučaju znali da sam
normalan.”
Razjapio sam vilicu pre nego što sam mogao da shvatim o čemu se radi.
Džo je to primetio i oduševio se.
„Znam, znam, zvuči besmisleno, ali veruj mi da je istina. Tako je još
otkada su me govnari od roditelja po drugi put sklonili ovde, jer nisu
uspevali da se izbore sa mnom, i rekli su lekarima da izmisle bilo kakav
razlog da me zadrže. Pohlepna gamad je izmišljala svakakve gluposti, ali
makar su znali da je sve farsa. A onda je ona došla.”
Pre nego što je nastavio, snažno je pljunuo na pod. „Znaš li šta su hteli
da urade sa mnom pre nego što je tvoja draga doktorka Dži došla ovde,
doco? Hteli su da od mene naprave njihovo zamorče. Onaj prokletnik,
doktor Ej, doneo je manje-više zvaničnu odluku da mi šalje najniže
rangirane doktore, jer niko nije želeo da leči zdravog pacijenta koga drže
zatvorenog isključivo po zahtevu roditelja. Imao sam tu nesreću da
doktorka Dži prva dobije taj nezahvalni zadatak. Da ti kažem nešto o
doktorki Dži. Njena ambicija bila je prevelika da bi se time zadovoljila. I,
šta je uradila? Prodala je priču kako je sa mnom užasno raditi, ostavila
oproštajno pismo drugim doktorima i dok si trepnuo, već je bila na
bolovanju. Kada se vratila nastavila je da radi sa pravim pacijentima, a ja
sam od pacijenta koga niko neće postao pacijent koga se svi plaše. I šta
rade? Počinju da mi šalju doktore koje žele da otpuste, jer tako imaju razlog
da ih se otarase. Jadni doktori znali su da će im ta kučka i njen surovi
mentor okončati karijere ako ne uspeju da me izleče, ali čim bi popričali sa
mnom, znali bi da je to nemoguće zato što nisu imali šta da leče. Najduže su
se zadržali oni koji su nameravali da izvuku otpremninu od bolnice samo da
bi im napakostili. A ja sam morao da gledam kako jedine osobe kojima je
iole stalo do mene polako gube razum.”
I dalje sam gajio sumnje, ali što sam ga duže slušao, bio sam spremniji
da mu poverujem. Ako bih morao da imenujem jednu stvar koja je kod
mene probudila samilost, bilo bi to njegovo držanje. Možda ne uspevam to
da prenesem na papir, ali iako se pravdao, glas mu je zvučao prazno i
rezignirano, kao da je znao da ni činjenica da mu ja verujem neće ništa
promeniti. Iznosio je svoju odbranu kao na autopilotu. I upravo me je
nedostatak nade u njegovom glasu naveo da poverujem u njegovu iskrenost.
Sa ove distance, trebalo je da prepoznam pokušaj jednog psihopate da me
izmanipuliše, ali usled sopstvenog neiskustva i činjenice da me je uhvatio u
raskoraku, vrlo je moguće da me je zadivio više nego što je trebalo.
Međutim, nisam bio sasvim naivan. Znao sam da svaki pacijent, ukoliko
nije sasvim oduzet ili katatoničan, može da izmami dobar prvi utisak. Stoga
sam se narednih četrdeset i pet minuta trudio da uočim bilo kakve znake
latentnih psihičkih poremećaja, znake koje samo profesionalac ume da
prepozna. Ipak, i tu sam naišao na ćorsokak. Jedini simptomi koje je Džo
ispoljavao ukazivali su na blagu depresiju i agorafobiju, što se i moglo
očekivati od pacijenta koji je više od dvadeset godina proveo zaključan i
susretao se samo sa doktorima čije se psihičko stanje postepeno urušavalo.
Naravno da bi vešti psihopata i to uspeo da odglumi, ali ništa u
Džoovom ponašanju nije ukazivalo na obmanu. Sećam se da je tokom
našeg prvog susreta jedna ptica udarila u prozor sobe. Psihopata na to ne bi
reagovao, ali Džo je otišao do prozora i zabrinuto se zagledao, lica
priljubljenog uz staklo, sve dok ptica nije ponovo zalepršala krilima i
odletela. Teško da se mogao zamisliti očigledniji primer zdrave empatije.
Dobra strana svega bila je što sam nakon našeg prvog susreta osećao
mučninu, ali ne iz razloga koji sam očekivao. Uprkos svim užasima
zapisanim u njegovom dosijeu, nisam video ništa sem činjenice da je Džo
jedno očajnički usamljeno žrtveno jagnje koje su roditelji napustili, a
siromašna i oronula duševna bolnica pretvorila u svoju privatnu nakazu. U
takvim okolnostima obično bih nadređenom preporučio otpuštanje
pacijenta, ali ako je makar deo Džoove priče bio istinit, takva odluka bila bi
katastrofalna. Sa druge strane, bolnica se neće lako odreći zlatne koke poput
njega, čak i da je normalan.
Ipak, bila je to samo jedna seansa, a optužbi protiv njega bilo je bezbroj.
Odlučio sam da sačekam barem mesec dana pre nego što preduzmem
drastične mere. Možda je baš tog dana bio dobro raspoložen i vrlo brzo će
se preobraziti u zavisnika iz noćnih mora kakvim je predstavljen u kartonu.
Sem toga, još nisam preslušao audio-zapise, niti sam pregledao originalne
beleške koje mi je dala doktorka Dži.
Ne bi trebalo da vam to govorim, ali odneo sam čitav dosije kući. Ako ga
je već doktorka Dži čuvala pod ključem, u mojoj fioci nije bio siguran.
Imao sam razlupani sto koji se nije zaključavao i važio sam za doktora koji
nije obezbeđivao svoje prostorije budući da je većina kartona odavno
digitalizovana, te nisam ostavljao ništa vredno niti poverljivo da leži
unaokolo.
Nisam mogao da se posvetim čitanju čim sam stigao. To veče bilo je
posebno teško za Džoslin i mene. Moj novi posao, uključujući i opsednutost
Džoom, i njena nervoza oko doktorata, značili su da nismo provodili mnogo
vremena zajedno. Mislim da je to bila nedelja kad se slomila i ispričala mi
da je profesor odbacio materijal koji je pisala godinu dana. Trebalo bi da
mentori podržavaju svoje studente, ali ovaj član odbora bio je zadrti
drkadžija koji je neprestano omalovažavao i nju i njen rad. Pretpostavljam
da je želeo da spava sa njom ili da je makar uplaši. Ili je ovo bilo njegovo
shvatanje normalnog, pošto većina pripravnika prema uvrnutoj tradiciji
mora da prođe kroz zlostavljanje kao način da se „oduži”. Posvađali smo se,
ali to nije zadugo trajalo. Naterala me je da joj prepričam košmar koji nas je
oboje probudio, a ja sam saslušao probleme koje je imala sa profesorom. Na
kraju smo oboje bili toliko umorni da smo zaspali sklupčani, a posao
ostavili da čeka.
Naredne noći bacio sam se na Džoov karton i odlučio sam da počnem sa
kasetama. Nadao sam se da će mi prva seansa – kada se smatralo da pati
samo od noćnih strahova – ukazati na nekakvu, naizgled banalnu činjenicu
koja je drugima promakla.
Kaseta je bila stara i pohabana, i plašio sam se da neće raditi na mom
plejeru. Ipak, nakon nekoliko pretećih i oštrih zvukova, točkići su počeli da
se okreću, i iz zvučnika je potekao limeni muški glas sa blagim akcentom
Istočne obale.

Zdravo, Džo. Ja se zovem doktor Ej. Tvoji roditelji mi kažu da imaš

problema sa spavanjem.

Pretpostavljam da je Džo klimnuo glavom, jer je nakon kratke tišine

doktor Ej nastavio.

Možeš li da mi kažeš zašto?

Još jedna pauza, praćena detinjim glasom.

Stvorenje u zidu mi ne da.

Ej: Jasno. Žao mi je zbog toga. Hoćeš li da mi ispričaš o stvorenju iz
zida?
Džo: Gadno je.
Ej: Gadno? Kako to misliš?
Džo: Gadno je. I strašno.
Ej: Hoću da kažem, možeš li da ga opišeš?
Džo: Veliko je i dlakavo. Ima oči kao muva i dve superjake ruke kao
pauk sa stvarno dugim prstima. Telo joj je kao crv.

Nevoljno sam zadrhtao. Bez obzira na dečju maštovitost, ovaj prikaz bio
je stvarno ružan. Džo je već imao dijagnozu akutne entomofobije, te je ovaj
opis delovao kao logičan izraz tog straha. Još uvek nije bilo razloga da se
smatra za bilo šta više od uplašenog deteta. Doktor Ej je očigledno delio
moje mišljenje.

Ej: Stvarno zvuči strašno. A koliko je veliko?

Džo: Veliko je! Veće od tatinog auta!
 Ej: Jasno. A da li su ga tvoji roditelji ikada videli?
Džo: Nisu. Sklanja se u zid kad oni dođu.
Ej: Tako veliko stvorenje stane u tvoj zid? Ne slomi ga?
Džo: Istopi se. Kao sladoled. Izgleda kao da je u zidu.
Ej: Razumem. On te je izgrebao po rukama?
Džo: Jeste. Probao sam da zaštitim lice, da ga ne gledam. Sklonio mi
je ruke i prstima mi otvorio oči.
Ej: Zašto je to uradio?
Džo: Voli kad se plašim. Zato mi ne da dâ zaspim.
Ej: Kako to misliš?
Džo: Hrani se lošim mislima.

Pobogu. Da nije bio zaključan u bolnici, ovaj klinac bi postao odličan

pisac horora.
Takođe je, na moje veliko razočaranje, bio sasvim običan. Nastavio sam
da slušam, zadivljen njegovom hrabrošću. Materijal sa trake uglavnom se
poklapao sa beleškama u kartonu i ništa tokom seanse nije ukazivalo na
užase koje je dečak preživeo nakon što je drugi put primljen. Zapravo, ako
bih sudio samo po kasetama, sve što se desilo nakon te seanse zvučalo je
nemoguće. Nešto se nije uklapalo i bio sam sve više ubeđen da je odrasli
Džo govorio istinu.
Bez obzira na sve, bila je to samo jedna kaseta. Moraću da preslušam i
drugu, onu koju je bolničar snimio tokom noći provedene sa njim.
Prvi put kada sam je video, primetio sam nešto neobično. Usko parče
samolepljivog papira na kome je pisalo „3.00-4.00”. Bio sam zbunjen.
Zašto bi snimio samo jedan sat? Onda sam se setio. U dosijeu je pisalo da je
zapis uglavnom činila tišina. Ovo je verovatno jedina kaseta na kojoj je
zabeleženo bilo šta interesantno. U protivnom, zašto bi je sačuvali?
Pripremio sam se za šezdeset minuta pažljivog slušanja, ubacio sam kasetu i
pritisnuo plej.
Prvih dvadeset minuta očekivano je proteklo u mrtvoj tišini i nekoliko
puta sam se pomučio da ostanem budan. Najzad sam odlučio da ispod glasa
brojim sekunde i s vremena na vreme pogledam na sat ne bi li mi makar
nešto zadržalo pažnju. Po isteku dvadesetog minuta, traka kao da je oživela
i začuo sam nešto.
Najpre se čulo disanje, opisano u dosijeu. Doktor Ej nije preterivao,
zvučalo je kao da neko doživljava napad panike. Usplahireno disanje
nastavilo se nekih tridesetak sekundi, a tada se nešto pomerilo i...
Koraci. Brzi koraci, kao da je neko trčao, praćeni udarcem nečeg mekog
po nečemu čvrstom. Čulo se i teško disanje, verovatno osobe koja je trčala,
pa grube psovke koje su se ponavljale sve glasnije. Zatim ponovo koraci, da
bi negde oko tridesetog minuta opet zavladala tišina.
Iznervirano sam premotao traku. Bilo mi je jasno šta sam čuo. Bolničar
se očigledno previše uplašio i pobegao je – pod pretpostavkom da su
beleške bile tačne. Možda je naprosto odlučio da ode kući i odglumio beg
kako bi održao legendu o Džou u životu. Ipak, odlučio sam da još jedanput
poslušam deset minuta aktivnosti i uverim se da mi ništa nije promaklo.
Ovoga puta priključio sam slušalice i pojačao zvuk do granice bola.
Isti zvuci. Isprekidano, nervozno disanje. Zvuk tela koje se pomera. Trk.
Psovke. Smejanje. Neko se udaljava.
Samo malo. Smeh? Toga nije bilo malopre. Ponovo sam premotao traku.
Na tihim zvučnicima moglo se učiniti da je u pitanju pozadinski šum. Ali
sa slušalicama pojačanim do maksimuma nije bilo dileme. Dok je bolničar
psovao u mikrofon, u pozadini se čulo tiho, prigušeno kikotanje koje kao da
je dopiralo iz velike daljine. Uživo je sigurno bilo neuporedivo glasnije čim
ga je mikrofon zabeležio. Da je snimak bio boljeg kvaliteta, ne bih imao
razloga da sumnjam u njegovu autentičnost i verovatno bih odmah odustao
od svega.
Vidite, taj smeh nije ličio ni na jedan zvuk koji bi ljudsko biće bilo u
stanju da proizvede. Bio je previše grub, previše dubok i previše grlen, kao
da je neko dodelio ritam ljudskog smeha glečeru koji se ruši. Bio je daleko,
a uz to je snimak bio jako star i vrlo lako je u pitanju mogao biti samo
pozadinski šum izvitoperen od godina nekorišćenja. Izbacio sam kasetu,
uveren da iz nje više ništa neću naučiti, i posvetio se beleškama.
Njih neću transkribovati samo iz jednog razloga: ako sam pre čitanja
smatrao da je Džo preterao kada je rekao kako mu dodeljuju samo najgore
lekare, posle čitanja sam bio ubeđen da je u pravu. Bili su to neki od
najrastrzanijih, najbeskorisnijih i najnepovezanijih izveštaja koje sam u
životu pročitao. Skakali su sa dijagnoze na dijagnozu, sa leka na lek, kao da
su bacali novčić sve dok se nisam zapitao da li su, zapravo, razne nuspojave
polako dovodile Džoa do ludila. Neko je zapisao da je Džo bio vezan i da
mu je stavljana brnjica čak i tokom seansi, što mi se učinilo
kontraproduktivnim. U čemu je poenta psihoterapije ako pacijent ne može
da govori? Dovoljno je reći da sam do kraja poverovao kako su svi ovi ljudi
naprosto iskaljivali svoje frustracije na bespomoćnom pacijentu i stresao
sam se od pomisli na tužbe koje su mogle biti podnete na osnovu svega što
sam pročitao.
Jedine beleške koje sam uspevao da ispratim ostavila je doktorka Dži.
Iako je bilo jasno da ih je sastavio stručnjak, i one su na kraju samo
potvrdile Džoove pretpostavke. U početku su bile pune prezira, i u svakoj
rečenici koju je napisala o njemu, mogao sam da osetim nezadovoljstvo.
Bilo je jasno da ga je smatrala osobom nižeg reda i očajnički se trudila da
dobije novo zaduženje. Međutim, vrlo brzo je nezadovoljstvo ustupilo
mesto izuzetnom osećanju trijumfa. Istovremeno su beleške postajale sve
kraće i kraće, kao da je doktorka Dži bila sve sigurnija da joj neće trebati i
da je blizu razrešenja. Ovo je dobar primer:

Džo dobro reaguje na poslednji tretman. Kontrola za sedam dana, ako

proces uopšte potraje toliko.

Kakav god „poslednji tretman” bio, nema sumnje da je dao nekakve

rezultate. Tačno sedam dana kasnije usledila je poslednja poruka, toliko
drukčija od prethodne da mi se zavrtelo u glavi. U nastavku prenosim njen
sadržaj:

Počev od sutra, dajem ostavku na svoje radno mesto u KDB. Izneverila

sam svoje pacijente, izneverila sam svoje kolege i izneverila sam sebe.
Nikada se za to neću iskupiti. Molim vas da mi ne šaljete ček od
poslednje plate, ne zaslužujem je, niti verujem da će mi trebati.
Zahvalna sam na prilici da radim sa vama i žao mi je što sam vas tako
duboko izneverila. Žao mi je. Jako mi je žao.
Rouz

Suvišno je da kažem da sam postao sumnjičav. Istina, moglo se desiti da

se doktorka Dži odlučila za katastrofalno loš tretman, ali nakon svega što
sam čuo i pročitao, bilo je verovatnije da je rešila da to bude poslednji
tretman koji će ona prepisati Džou, jer je planirala da iscenira pokušaj
samoubistva. U protivnom, zašto bi beleške o naizgled uspešnom tretmanu
bile toliko šture?
Sa moje tačke gledišta, bio je ovo poslednji ekser u kovčegu zvanom
„misteriozni pacijent koga niko ne može izlečiti”. Mada sam i dalje bio
rešen da Džoova terapija traje mesec dana, zapitao sam se kako da nekoj
višoj instanci ukažem na količinu zlostavljanja koje je ovaj jadni čovek
istrpeo od strane nemarne i bezdušne doktorke Dži. Više se nisam pitao da
li mi je promakao neki zvuk sa kasete, fantomski smeh, već da li je nekako
izmenjena budući da je svih ovih godina bila u njenom posedu. U svakom
slučaju, činilo se da košmar nisu preživljavali ni doktori ni bolničari, već
samo pacijent.
Nije ni čudo što se doktor Pi uzrujao kada sam mu predložio da
preuzmem Džoov slučaj. Zapravo, čudilo me je što je doktor Pi još uvek
radio kao lekar, i to ni manje ni više nego kao načelnik odeljenja. Nije
postavljen na to mesto da nekoga izleči; postavljen je da čuva jedini
pouzdani izvor prihoda koji je bolnica imala. Svoj nedostatak empatije
pokazao bi svaki put kada bi preskočio sastanak, ili mi savetovao da
nakljukam pacijente lekovima „dok ne otupe”. Naravno da se uzrujao zato
što je neko poput mene došao na njegovo odeljenje sa namerom da pomaže
ljudima. Sama namera bila je pretnja načinu na koji je čuvao svoje mesto.
Slabije kvalifikovani doktori kojima je posao na njegovom odeljenju bio
neophodan verovatno bi ustuknuli pod pretnjama, ali moj pedigre stavio me
je izvan domašaja, što je matorog gada nesumnjivo razbesnelo još više od
činjenice da ga je drugi doktor pretekao u trci za mesto direktora bolnice.
Kad se samo setim da se pretvarao da mi pomaže time što me drži podalje
od Džoa. Gluposti. Matoro kopile samo je htelo sebe da spase.
Da sve bude još gore, čitava afera bacala je sasvim drukčije svetlo na
Nesino samoubistvo. Dobrodušna starica sigurno je znala šta se dešava.
Kako da ne zna kada se brinula o Džou otkad je bio dete? Verovatno ga je
gledala kao sina, ali su je i pored toga terali da ga muči lekovima, drži
zatvorenog i pospešuje njegovu maniju duže od tri decenije. Ne iznenađuje
me što nije želela da mu se bilo ko drugi približava; sigurno je mislila da je
jedino ona u stanju da bude dobra prema njemu. A možda su joj doktorka
Dži i doktor Pi dopuštali da ga neguje jer su smatrali da ne može da se
odvoji od bolnice u kojoj je provela tolike godine. Ipak, čini se da je sve
bilo previše za nju i da je osećala toliku grižu savesti da se na kraju ubila.
Što objašnjava zbog čega je pokušavala da otera svakoga, čak i ljude kojima
je verovala, kako ne bi doživeli njenu sudbinu.
I sve zbog toga što je jedna okrutna žena bila previše arogantna i previše
ambiciozna da prihvati slučaj ispod svog nivoa.
Uprkos svemu, osetio sam olakšanje. I dalje sam pred sobom imao horor
priču, ali sada se činilo da čudovište ima ljudsko obličje. A ako je doktorka
Dži zaista bila čudovište kakvim sam je smatrao, zarekao sam se da ću joj
do kraja probiti srce kocem.
 27. mart 2008.

Ako ste stigli dovde, to znači da možemo da skinemo pomoćne točkiće i

preskočimo prepričavanje. Znate da sam imao prvu seansu sa navodno
neizlečivim pacijentom samo da bih saznao da je on, izgleda, normalan.
Idemo dalje, i to brzo.
Povratak u bolnicu narednog dana bilo je prilično napeto iskustvo, što se
moglo očekivati. Počeo sam da sumnjam da ću morati otvoreno da se
usprotivim direktoru na svom prvom radnom mestu nakon tolikih godina
obuke i sve što je do tada delovalo rutinski, postalo je mračno. Proučavao
sam ponašanje drugih doktora tokom naših redovnih jutarnjih sastanaka.
Dvaput sam razmislio o svakom novom receptu koji bih izdao i pitao se
hoću li biti žrtvovan u slučaju negativnih reakcija. Posmatrao sam sestre
kako se smenjuju na dužnosti.
Jednom kad sam počeo da uviđam pravilnosti, postalo je bolno
očigledno da me neprestano prate dvojica bolničara, pravih titana. Jedan od
njih, Marvin, bio je ćelava, bleda grdosija visine blizu dva metra, a bolnička
uniforma napinjala mu se preko grudi i ruku prekrivenih tetovažama. Drugi,
Henk, bio je crni kolos sa dredovima, slične visine kao Marvin, i delovao je
kao da bez muke može da podigne teret dvostruko teži od sebe. Upali bi u
oči i manje pronicljivoj osobi, ali za mene, njihovo konstantno prisustvo
ukazivalo je da imaju loše namere. Što nije značilo da su se ponašali
upadljivo. Naprotiv, bili su dovoljno pribrani da se prave da su zauzeti svaki
put kada bih ih pogledao, bilo kartonima pacijenta ili nošenjem brda
opreme u ormariće. U početku sam osećao samo blagi nemir, ali narednih
dana postao sam veoma rastrojen. Doktorka Dži je delovala zadovoljno
mojim radom sa Džoom i zato me je prismotra činila još nervoznijim i
sumnjičavijim.
Vratimo se mojim razgovorima sa Džoom. Psihodinamička terapija, ili
terapija razgovorom kako je često zovemo, obično podrazumeva jednu do
dve vizite nedeljno. Želeo sam da saznam što više detalja o njegovoj
prošlosti. Povećani obim posla značio je da sam morao više da balansiram
između obaveza, ali nakon perioda stažiranja – svi znaju da su lekari na
početku karijere hronično neispavani i preopterećeni – bio sam više nego
spreman na to. Dan nakon što sam preslušao stare kasete, otišao sam na
narednu seansu sa Džoom.
Zatekao sam ga na krevetu kako otvara pasijans. Moram da priznam da
mi je laknulo. Doktori nisu morali da veruju u njegovu nevinost, ali je
svakako bilo lepo od njih što su mu pružili nekakav izvor zabave.
Pogledao me je sa istim nakrivljenim osmehom od prethodnog dana.
„Zdravo, doco”, rekao je. „Lepo je videti te opet. Izgleda da te nisam
sasvim preplašio.”
Učtivo sam se osmehnuo. „Zdravo, Džo.”
Džo je prekrstio noge na krevetu i pokazao na stolicu na rasklapanje u
uglu. „Ne moraš zbog mene da stojiš. Sedi.”
Odvukao sam stolicu do središta sobe, okrenuo je prema Džou i udobno
se smestio. „Sinoć sam pročitao tvoj dosije.”
„Stvarno?” Podigao je obrve. „I? Koliko sam opasan i lud?”
„Mislim da i sam to znaš, Džo.”
Namrgodio se. „Znam. Pitanje je da li i ti u to veruješ.”
„Ne znam u šta da verujem. Jasno mi je da tvoji prethodni lekari nisu bili
oličenje efikasnosti, ali svakako se dosta toga ne slaže.”
„Stvarno? Imam ja vremena, doco”, odgovorio je Džo tiho, a zatim
prebacio nekoliko karata sa jedne gomile na drugu. „Slobodno pitaj.”
„Ok”, rekao sam. „Recimo da govoriš istinu. Recimo da te drže ovde da
bi bolnica mogla da nastavi da uzima novac tvojim roditeljima. Zar njima
ne bi smetalo da to znaju?”
Džo je odmahnuo. „Naravno da ne bi. Moji roditelji su vrlo bogati i
brinuli su o meni dok sam bio savršeni dečak koji se uklapao u njihovu
zamisao porodice. Čim su shvatili da nisam kao oni, odlučili su da vredi
zaključati me ovde samo da bi sebe poštedeli neugodnih pitanja komšija.”
„Kako možeš da budeš tako siguran?”, pitao sam. „Zar nije moguće da
jednostavno ne znaju da te bolnica drži samo zbog novca? Zar nije moguće
da veruju kako ti stvarno treba pomoć?”
Džo se grubo nasmejao. „Ne budi idiot. Svakako ne bi marili.”
„Zašto tako kažeš?”
Džo je prekinuo mešanje karata i prostrelio me pogledom. Glas mu je
bio ravan, ali je i pored toga svaki slog bio natopljen bolom. „Ako je mojim
roditeljima stalo do mene, kako to da me nijednom nisu posetili?”
 Moj izraz lica ostao je nepromenjen, nisam želeo da ga podstrekujem niti
da izgledam kao da sam zagrizao mamac. „Svima se savetuje da se drže
podalje od tebe, Džo, uključujući i doktore. Nije teško zamisliti da tvoji
roditelji veruju u ono što se i nama govori.”
„Ne tražim da igraju za mene, niti da mi donose novi štrikani džemper za
Novu godinu. Ali kako je moguće da za trideset jebenih godina nijednom
nisu ni provirili u moju sobu? Ili se raspitali o tome ko me leči? Nijedan od
doktora koje sam imao u ovoj rupi nije ih pominjao. Pitao sam nekoliko
bolničara i svi su odgovorili da niko spolja nije pitao za mene. Priznajte,
doco, ostavili su me da istrunem. Ne zanima ih gde sam, samo je važno da
nisam sa njima.”
Mora da sam izgledao nedovoljno ubeđeno, ili sam pogodio živac, zato
što je njegov bes i dalje rastao. „Ispričaću ti jednu priču, doco, i shvatićeš
kakvi su govnari moji roditelji.
„Kada sam imao pet godina, našao sam mačku u šumarku na
porodičnom posedu. Nije bila kao ostale mačke. Bila je prijatna i pitoma,
dopuštala mi je da je mazim i držim. Nazvao sam je Vlaknasti Cvet, ili
kraće Vlaknasta, jer se moj otac obogatio na tekstilu i često sam ga čuo
kako koristi izraz ‘vlaknasto drvo’. Bila je jako lepa i činilo mi se da joj ime
Cvet savršeno pristaje. Bio sam dete, i u tom uzrastu je bilo sasvim u redu
jednostavno mešati reči. Uglavnom, nakon nekog vremena, prestala je da se
krije u šumarku i izlazila je na travnjak kada bi me videla. Ostavljao sam joj
hranu, i na neki način smo se zbližili. Sve dok moji roditelji nisu saznali za
nju.”
Stegnuo je pesnice. „Moj tata je bio alergičan na mačke. Čim je saznao
da sam doveo mačku na imanje, razbesneo se. Pokušao sam da mu
objasnim da ću biti dobar i da joj neću dozvoliti da mu smeta, da je to dobra
mačka, da se družimo, ali nije me slušao. Izašao je iz kuće i odmarširao do
mesta na kome je Vlaknasta sedela. Ona je već navikla na ljude i naravno
da nije bežala. Bilo bi mi draže da je pobegla. Zato što ju je moj otac
podigao i šutnuo u jebenu šumu pre nego što mi je rekao da će isto uraditi i
sa mnom ukoliko me još jednom vidi sa njom. Zatim me je istukao i
zaključao u sobu. Više nikada nisam video tu mačku.” Zastao je i zagledao
se u karte. Onda je podigao glavu i pogledao me. „Sigurno se pitaš gde je
moja majka bila dok sam ja urlao i zapomagao.”
 Ponovo je zastao. Šta god da je bio uzrok njegovom oklevanju, činilo se
da mu je vrlo neprijatno da nastavi.
„Moja majka je molila oca da prestane zato što, kako je rekla, ‘komšije
mogu da nas čuju’. Otac se okomio na nju. ‘Komšije će pričati? Džozef je
doneo mačku na naše imanje, Marta. Prokletu mačku. Znaš šta mi se desi
kada sam blizu njih. Hoćeš da umrem, Marta? Hoćeš da umrem samo da
komšije ne čuju?’ Udario ju je posred lica tako snažno da se preturila.
Nakon toga mu se nikada više nije usprotivila. I mada su moje batine bile
ozbiljne, osećao sam se još gore kada sam video njeno otečeno oko. Svaki
put kada pomislim kako sam završio ovde, setim se podliva na njenom licu.
Čini mi se da je krivila mene za to i, iskreno, osećao sam se krivim što sam
bio toliko glup. Još uvek sanjam kako zuri u mene kroz taj podliv, a kad se
probudim, osećam da sam ovde po kazni zbog užasa koji sam joj priredio.
Znam, to je glupa pomisao, ali kada si dete kome je očajnički potrebna
ljubav, pristaćeš na sve samo da bi te roditelji ponovo zavoleli. Šteta što je u
mom slučaju to bilo nemoguće.”
Od njegove priče okrenuo mi se želudac. Pogledao sam ga pravo u oči i
rekao: „Verujem ti.”
A Džoov izraz lica zapanjujuće se promenio – uputio mi je širok osmeh
prepun olakšanja.
 3. april 2008.

Nemojte pogrešno da me shvatite, ali nikada nisam dobio toliko komentara

u kojima me istovremeno nazivaju glupakom i traže mi još informacija.
Pomešana osećanja, zar ne? Neka, razumem ih. Ova priča stvarno liči na
horor film i vaša tumačenja mojih odluka govore mi da pomno pratite. Kao
gledaoci ispred ekrana dok viču dadilji da nipošto ne silazi u podrum! Ali
šta je urađeno, urađeno je. Pogledajmo šta se sledeće dogodilo.
Saosećanje sa Džoom nakon što sam čuo njegovu potresnu priču držalo
me je dugo nakon što sam izašao iz njegove sobe tog sudbonosnog drugog
dana konsultacija. Zapravo, trajno je promenilo moj odnos prema poslu.
Ako sam došao u KDB sa namerom da generalno budem od pomoći
odbačenim pacijentima, sličnim mojoj majci, odluka da ostanem doneta je
isključivo iz ličnih razloga. Bio sam potreban Džou, ili da dokažem da je
normalan, u šta sam sada bio gotovo siguran, ili da iskorenim tragove
latentnog ludila koji su se nalazili duboko u mozgu tog usamljenog i
mučenog parije3. Priznajem, čak i najplemenitiji doktori moraju prilaziti
problemima mentalnih bolesnika sa izvesnom dozom skepticizma, ali
potpuna jasnoća i emotivna iskrenost incidenta sa Vlaknastom ukazivala je
da imam posla ili sa vrlo precizno konstruisanom obmanom – što je nije
sprečavalo da vuče korene iz konkretnog događaja u prošlosti – ili sa
autentičnim sećanjem. U svakom slučaju, bio je to putokaz koji mi je
pomogao da dublje zađem u psihu pacijenta.
Sem toga, na osnovu Džoove priče napravio sam plan za narednih mesec
dana, tokom kojih je trebalo da zaključim da li mu verujem. Čak i da nisam
mogao da izlečim neke od neverovatnih poremećaja navedenih u kartonu,
bilo je stvari u kojima sam mogao da pomognem. Bilo je očigledno da je
patio od depresije, a zlostavljanje od strane roditelja učinilo ga je krajnje
nepoverljivim.
Morao sam da se vratim njegovom kartonu. Mada je većina napisanog u
svetlu našeg razgovora zaista delovala kao izmišljotina, primetio sam
nekoliko detalja koje autori nisu našli za shodno da sakriju. Najvažniji od
svih bio je podatak da su Džoa u bolnicu doveli staratelji, što je značilo da
je on, sada već punoletna osoba, u bilo kom trenutku mogao da se odjavi.
Rešio sam da ga pitam za to sledeći put kad ga vidim.
Velika greška.
„Zašto jednostavno ne odeš?”, pitao sam dok smo igrali karte tokom
druge nedelje sastanaka. „Ako tvoje roditelje zaista ne zanima gde si, zašto
jednostavno ne izađeš? Zvanično si došao na kliniku dobrovoljno i odavno
si punoletan. Imaš pravo da se oglušiš o savete lekara i napustiš bolnicu.”
„Da li si pročitao moj karton?”, pitao je tiho. Vazduh u sobi najednom je
postao leden.
„Jesam. Ceo. Zašto me...”
„Zašto mi onda postavljaš pitanje na koje znaš odgovor?”
„Ja... ne znam”, zamucao sam. „Ja zaista ne znam šta je to što te još uvek
drži ovde.”
Duboko je udahnuo. „Pokušavao sam da odem otkako sam napunio
osamnaest. Ali ko bi me pustio sa onakvim kartonom? U početku su menjali
doktore na svakih nekoliko godina, da ne ispadnu iz štosa, a onda su počeli
da izmišljaju svakakva sranja. Jebote. Žvaku, molim.”
Stekao sam naviku da uvek kod sebe imam pakovanje žvaka očekujući
da će mi ih tražiti. Pružio sam mu jednu i posmatrao sam kako mahnito
žvaće. Kada se konačno primirio, nastavio je.
„Bio sam blizu da poverujem u spas dok mi je Nesi donosila lekove.”
Netremice sam ga gledao. „Nesi?”, upitao sam suvo. „Kakve je veze
Nesi imala sa tim?”
Sažaljivo me je pogledao.
„Dakle, poznavao si Nesi”, rekao je sumorno. „Kaži mi onda, doco, da li
ti Nesi liči na tamničara?”
Nisam morao dugo da razmišljam. Odmahnuo sam glavom. Počašćen
sam setnim osmehom.
„U pravu si. Ne liči”, nastavio je. „Znala je šta mi rade, i to ju je
izjedalo. Čak je i meni bilo jasno da ne mogu da je otpuste, a ona nije htela
da ode. Toliko se vezala za ovo mesto da nisam uspeo da je nagovorim da ih
razotkrije. Tačnije, sve do našeg poslednjeg susreta. Sećaš se one noći kada
je počinila samoubistvo?”
„Ne misliš valjda...”
„Da su je ubili? Ne”, dovršio je moje pitanje. „Zato što nema načina da
to dokažem. U svakom slučaju, ako sam i gajio iluzije da ću izaći odavde,
one su se raspršile malo pre tvog dolaska.”
Psihijatar u meni urlao je kako je sve samo posledica Džoove izolacije,
od koje je nesumnjivo postao paranoičan, čak je počeo da fantazira o
mogućnosti bekstva. Da se radilo o bilo kom drugom pacijentu, tu bih
stavio tačku. Ali njegov slučaj bio je toliko pomeren da ovo objašnjenje
nipošto nije bilo dovoljno. Džo je delovao toliko lucidno da je bilo teško
zamisliti fantaziju poput ove zakopanu duboko ispod fasade. Uostalom, ako
je zaista bila fantazija, kako objasniti Nesinu smrt? Video sam je
neposredno pre nego što će nastradati. Tačno je da je izgledala izmoreno i
nesigurno u sebe, ali daleko od toga da je izgledala spremno da se ubije.
Sem toga, ako odbacim mogućnost paranoje, slučaj iz lekarskog nemara
prerasta u ozbiljnu kriminalnu zaveru. Plašilo me je ono što bi se moglo
desiti ako se umešam, ali nikako nisam bio spreman da postanem saučesnik.
Tokom vremena provedenog sa Džoom, shvatio sam da mi je do njega stalo
isto kao do svakog drugog pacijenta, ako ne i više.
Međutim, nisam gajio nade da ću uspeti da promenim bilo šta, a da i sam
ne prekršim zakon. Ako se obratim vlastima – policiji ili lekarskom odboru
– verovatno će me poslati na posmatranje zbog tvrdnji kako je
tridesetogodišnja duševna bolest zapravo rezultat složene zavere, a sve to na
osnovu iskaza pacijenta s kojim je povezan zaprepašćujući spisak
povređenih, suicidalnih ili umrlih pacijenata i članova osoblja. Ako
demonstrativno podnesem ostavku, samo ću ostaviti Džoa na milost i
nemilost nekome sa manje obzira. A bio sam apsolutno siguran da ni u
kakvim okolnostima neću pristati da učestvujem u ovako nehumanom i
sramnom postupku. Postao sam lekar kako bih se protiv takvih stvari borio.
Mogao sam, naravno, da nastavim da lečim Džoa kao da je bilo koji drugi
pacijent, da mu pružim onoliko pažnje koliko mu je Nesi pružala ne bih li
mu makar malo olakšao zatočeništvo. Sama pomisao na tako pasivno
učešće budila je bes u meni. Koliko je samo lekara našlo izgovor za surovo
tretiranje drugih „problematičnih” pacijenata, poput moje majke,
zahvaljujući masnom čeku i nespremnosti da podignu glas?
Cela situacija bila je loša, a moje opcije još gore.
Postojalo je samo jedno rešenje. Moraću da pronađem način da ga
izvedem iz bolnice u tajnosti. Ako ne uspem, najgore što mogu je da me
otpuste. Naravno, ukoliko pokrenu krivični postupak, moguće je da će mi
zabraniti da se bavim medicinom, ali ako se ispostavi da je doktorka Dži
zaista toliko osvetoljubiva, makar ću imati priliku da bacim svetlo na celu
stvar pošto više ionako neću imati šta da izgubim. Znam šta mislite, posle
onoga što se dogodilo Nesi. Moguće je da neće prezati ni od gorih stvari, ali
sigurno ću naći način da se zaštitim?
A ako uspem? Vratiću donekle paranoičnog, ali u suštini stabilnog
pacijenta u društvo i nastaviću sa radom čiste savesti znajući da je zaveri
došao kraj.
Pre nego što sam bilo šta preduzeo, konsultovao sam se sa Džoslin. Ako
nešto krene naopako, imaće uticaj na ceo moj život, a samim tim i na njen.
Džoslin me je pitala koliko sam siguran da Džo nije opasan. Zatim me je
pitala da li verujem sebi. Nisam znao šta da joj odgovorim; bio sam zatečen
pitanjem. Stoga je dodala: „Ako ti ne veruješ sebi, kako očekuješ da ti
pacijent, kolega ili verenica veruju?”
Tako, dakle. Samo mesec dana nakon što mi je odobren pristup pacijentu
na kome sam želeo da napravim karijeru, rizikovao sam njenu propast
njegovim puštanjem na slobodu.
Ipak, izvlačenje pacijenta iz svake duševne bolnice težak je posao.
Sigurnosne kamere pokrivale su svaki kutak ustanove, a osoblje je pažljivo
pratilo svakoga ko je imao pristup ključevima odeljenja. Ako želim da mi
plan uspe i da makar pokušam da se sačuvam, moraće da izgleda kao
nesrećan slučaj.
Najviše šanse za uspeh imao sam dok je bolnica radila smanjenim
kapacitetom, te sam se dobrovoljno prebacio u popodnevnu smenu. Hteo
sam da utvrdim ko je ostajao na odeljenju van radnog vremena i, još
važnije, da sklonim sumnju sa sebe ukoliko bi me neko video kako šetam
hodnicima u kasne sate. Sem toga, nakon Nesine smrti, preuzeo sam na
sebe gomilu obaveza i bolnički sati bili su mi neophodni.
Moj plan bio je da, naizgled slučajno, zaboravim laboratorijski mantil (i
ključeve) u Džoovoj sobi, a da zatim jednako slučajno aktiviram
protivpožarni alarm, nakon čega će većina osoblja napustiti odeljenje i time
omogućiti Džou da nesmetano izađe. Takođe sam mu dostavio planove
zgrade, sa označenim požarnim izlazima, u jednom od pakovanja žvaka
koja sam mu redovno donosio.
Iz današnje perspektive, plan je bio previše naivan, što je i Džo primetio
kada sam mu ga izložio.
 „Ti si luđi od mene, doco”, rekao je sa karakteristično iskrivljenim
osmehom. „Ako ovo uspe, ja sam Miki Maus.”
„Uspeće”, ubeđivao sam ga. „Osoblje je lenjo, ti do sada nisi pokušavao
da bežiš i neće posumnjati da ti bilo ko iznutra pomaže. Naročito nakon
onoga što se dogodilo sa Nesi.”
Tvrdoglavo je odmahivao glavom, ali mi je sjaj u njegovim očima
govorio da sam uspeo da u njemu probudim možda i prvi tračak nade
otkako je doveden ovde.
„Neću odmah da planiram letovanje”, rekao je ironično. „Ako me uhvate
i strpaju nazad, neću im reći da je plan bio tvoja ideja. I, doco? Bog vidi šta
radiš. Ako nam ovo uspe, neću zaboraviti da tebi dugujem slobodu.”
To je bilo sve. Ostalo je samo da plan sprovedemo u delo. Tri sedmice
kasnije hodao sam prema Džoovoj sobi ošamućen od uzbuđenja, dok su mi
se dlanovi znojili. Prigušeno mrmljanje i baljezganje umno obolelih
pacijenata zvučalo je gotovo kao odjek razbacanih misli unutar moje glave.
Ako me uhvate, ili ako njega uhvate, hoće li me samo otpustiti?
Ili će od mene napraviti primer za sve one koji su znali za tajnu, ili koji
bi previše zabadali nos u Džoov slučaj?
Možda Nesina smrt nije bila toliko čista.
Možda su zaista želeli nešto da poruče bilo kome ko bi rešio to da
preispita.
Na kraju krajeva, upoznao sam doktorku Dži i nije mi delovala kao
osoba koja voli da ostavlja tragove.
Uostalom, nisam zaista morao ovo da radim, je li tako?
Mogao sam da se okrenem i odem.
Trebalo je da se okrenem i odem. Imao sam verenicu. Čitav život pred
sobom. Ništa od ovoga nije me se ticalo. Trebalo je da gledam svoja posla,
zar ne?
Ipak, znao sam da nije tako. Učiniću pravu stvar, neću dozvoliti da
postanem saučesnik u otmici i ubistvu samo zato što sam se previše plašio
za svoj život. Pored toga, osoblje je bilo svedeno na minimum, i u trenutku
kada se oglasi alarm na odeljenju, neće biti gotovo nikoga u blizini da
spreči Džoa da pobegne. Plan je bio gotovo savršen. Sve će biti u redu.
Kada sam stigao do Džoovih vrata, začuo sam bat teških koraka i
ugledao Henka, bolničara, kako se gega hodnikom noseći pregršt posteljine.
 Sranje. Šta ako je znao šta smeram? Ne, to nije bilo moguće. Niko nije
mogao da zna. Treba samo da ostanem u Džoovoj sobi dok Henk ne pređe u
drugi hodnik. Moći ću da ga čujem i kroz teška vrata. Biće u redu. Sve će
biti u redu.
Usredsredio sam se na disanje. Neće pomoći ako delujem uznemireno.
Otključao sam vrata, ušao u sobu, obazrivo ih zatvorio i okrenuo se prema
Džou. Stajao je okrenut leđima i gledao je kroz prozor. Jedva da sam
obratio pažnju na njega dok sam izbezumljeno skidao mantil i spuštao ga na
njegov krevet, a zatim seo i nastavio da osluškujem Henkove korake.
„Doco?”
Okrenuo sam se i video da Džo zuri u mene. U pogledu su mu se videli
glad i žudnja, kao kod izgladnelog čoveka koji zna da mu se sprema gozba.
Podigao sam obrvu. „Da, Džo?”
„Hvala”, prošaputao je promuklo. „Ovo mi je baš trebalo.”
Njegov izbor reči učinio mi se čudnim, ali nisam se time predugo
zamarao. Nasmešio sam se.
„Nema na čemu.”
Nakon tih reči otvorio sam vrata i iskoračio u hodnik. Dok sam ih
zatvarao, najednom su mi se oko ramena sklopile šake velike kao bejzbol
rukavice.
„Zaboravio si nešto, Parkere?” Henk je zagrmeo. Sledio sam se. Bolničar
mi se nacerio na uvo. „Za jedno pametno dete praviš ozbiljne gluposti.”
Zatim se iza mojih leđa začuo ogrubeli glas doktora Pija. „’Broveče,
vunderkinde.”
O, jebemti.
„Jednom da i ja ostanem bez teksta.” Doktor Pi je uzbuđeno obišao
Henka, zlokobno se cereći. Primakao mi se dovoljno blizu da osetim zadah
viskija.
„Poslaću nekoga u sobu po tvoj mantil, a ti i ja? Mi idemo kod doktorke
Dži da joj kažeš šta si nameravao da izvedeš sa svojim novim pacijentom.”
Čuvši to, pokušao sam da se oslobodim Henkovog stiska, mada je to bilo
kao da hoću da razdvojim gvozdene šipke. „Pusti me!” rekao sam tiho. „Ne
znam šta su ti rekli, Henk, ali ti ne razumeš. Zatvorili su zdravog čoveka!
Toliko im para donosi da nikog nije ni briga šta mu je! Ubila je Nesi da bi
sačuvala tajnu, Henk. Pusti me da razgovaram sa njim i videćeš. Kunem ti
se, videćeš.”
 Doktor Pi se iskezio. Henk mu se nije pridružio, ali nije ni popuštao
stisak. „Rekla je da ćeš pokušati nešto slično. Izvini, dečko. Ne mogu.”
Čitava težina neuspeha svalila mi se na leđa, a već sam bio rastrzan od
saznanja da radim nešto nedozvoljeno. Pokušavao sam da obuzdam jauk
kada sam čuo nešto zastrašujuće.
Neko se smejao u Džoovoj sobi. Ali to nije bio Džo: nije mogao biti.
Glas nije zvučao ljudski. Vlažan i isprekidan, kao da je dolazio iz istrulelog
mrtvačkog grla. Već sam ga čuo ranije, bio je to isti smeh koji se razlegao iz
bare krvi i mokraće u mom snu dok je uvlačio moju majku u dubinu.
Stresao sam se, ali ni Henk ni doktor Pi nisu reagovali. Nisam bio
siguran ni da li su ga čuli i nisam bio dovoljno pri sebi da ih pitam. Samo
sam zurio u vrata Džoove sobe dok me je Henk lagano odvlačio, a grubi
zvuk košmara odjekivao hodnicima.
 10. april 2008.

Ovde priča postaje zaista mučna i bilo bi mi mnogo lakše da naprosto

stanem. Ali pisanje na mene deluje kao protivotrov, doduše godinama
kasnije. Ipak, neću vas zamarati svojim patnjama.
Doktor Pi se naslađivao čitavim putem do direktorkine kancelarije.
„Prozreo sam te čim su te primili. Znao sam da će pametnjaković sa
koledža samo doneti probleme ovom odeljenju. Uveravao sam je da sve
teče kako treba, da nema potrebe da talasamo i uvlačimo nekakvog
nadobudnog žutokljunca. Ne, morala je da učini uslugu starom prijatelju.
Doduše, kada se sve uzme u obzir, odlično si napredovao sa ostalim
pacijentima. Takvi kao ti uvek misle da su popili svu pamet ovog sveta, čak
se i ona ponadala da ćeš uspeti nešto da izvučeš iz Džoa. Kako će se samo
razočarati. Upozorio sam te, barabo. Seti se. Da si me slušao, i dalje bi bio
vunderkind. Morao si da se upetljaš u nešto što ne razumeš. Arogantni
bedniče. Ti...”
Bez preterivanja, njegov monolog potrajao je celih deset minuta koliko
nam je trebalo da stignemo do kancelarije doktorke Dži.
Nisam znao šta me čeka, niti sam uspevao da shvatim gde sam pogrešio.
Može se reći da mi je delimično i laknulo što su me uhvatili budući da laž i
prikrivanje nisu bili moji najjači aduti, iako me je i dalje mučilo što je Džo
ostao zatvoren. Mada... šta sam to, dođavola, čuo iz Džoove sobe?
Razmišljao sam o svemu što mi je Džo rekao prisećajući se doktorke Dži,
koja me je upozoravala da je njegovo ludilo prelazno, i pitao sam se da li je
bila u pravu. Ili su me svi lagali od samog početka?
Osetio sam taj demonski smeh duboko u kostima. Da li sam izgubio
razum od straha da budem uhvaćen? Ili je Džo nekako uspeo da
reprodukuje smeh iz moje najgore noćne more?
Henk je prekinuo moje mahnite, zbrkane misli tako što me je bez reči
ugurao u kancelariju doktorke Dži. Umalo sam nosom poljubio tepih i
trebalo mi je nekoliko trenutaka da se saberem i razaznam ljude oko sebe.
Tako je, ljude. Doktorka Dži je, naravno, stajala za svojim stolom i zurila
u mene poput sokola koji nadleće nad trulom lešinom samo da bi shvatio da
nije vredna truda. Iza nje, u kožnoj fotelji ručne izrade, koja je obično
rezervisana za načelnika, sedeo je naborani, umorni starac u sportskom
kaputu sa zakrpama i zamišljeno me gledao kroz dotrajale naočare sa
srebrnim okvirom. Nisam imao predstavu ko je to, ali ako mu je doktorka
Dži dozvolila da sedi u njenoj fotelji, sigurno je bio neko važan. Bio je
previše star za detektiva u civilu, sudeći po izboranom licu i proređenoj
sedoj kosi. Imao je najmanje sedamdeset godina. Ali ko bi onda mogao
biti?
Doktorka Dži se okrenula Henku i doktoru Piju, koji je napokon ućutao,
mada se i dalje ponosno smeškao, i rekla: „Hvala vam, gospodo. Odavde ja
preuzimam.” Ispratila ih je iz kancelarije i nežno zatvorila vrata.
Stariji muškarac se nakašljao, a zatim je progovorio povišenim tonom sa
naglaskom Istočne obale, koji mi je zazvučao začuđujuće poznato.
„Ovo je najnoviji, je li, Rouz?”
Doktorka Dži je ćutke klimnula glavom. Njen gest učinio mi se neobično
i odmah sam shvatio zašto. U njemu nije bilo ni trunke grubosti ili oholosti
kojom bi se meni obraćala. Naprotiv, delovao je ponizno i blago. Ohrabren
uočenom slabošću, ustao sam i ispitivački upro prstom u nju.
„Ne znam da li planirate da me otpustite ili nešto još gore, ali pre nego
što bilo šta uradite zahtevam jebeno...”
„Parkere...”, započela je doktorka Dži, ali sam ja nastavio paljbu.
„Objašnjenje! Mislili ste da ću da sedim i gledam kako me zavlačite? Da
li je moguće da sve one gluposti u Džoovom kartonu služe da ga zadrže
ovde?”
„Parkere...”
„Čak i da nije tako, zašto ste poslali dvojicu siledžija da me prate ako
nemate šta da krijete? Zašto me je jedan od njih vukao po hodnicima kao da
sam zatvorenik? I koliko me već pratite, ako znate da...”
„PARKERE!”
Plamteći glas doktorke Dži ispunio je prostoriju i zaćutao sam skoro
instinktivno. Starac za stolom se zakikotao.
„Prgav je. Podseća me na nekoga, Rouz”, nastavio je. Bolni izraz lica
doktorke ulio mi je još malo hrabrosti.
„Još nešto. Ko ste, dovraga...”
„Parkere, sedi i umukni dok nisi rekao nešto zbog čega ćemo oboje
zažaliti.” Na štiklama je bila neznatno viša od mene, ali njen brutalan
nastup i držanje poput strele učinili su da me potpuno zaseni. Nisam želeo
da više iskušavam sreću i potražio sam najbližu stolicu. Doktorka Dži je
polako izdahnula i naslonila se na radni sto.
„Dobro”, počela je, „moramo nešto da raščistimo pre nego što krenemo
dalje. Nemam nameru da te povredim. I bez obzira na to što si prilično
preterao, neću te ni otpustiti.”
Razjapio sam usta od iznenađenja. Nasmejala se.
„Vidim, ćutiš. Ostani takav, pošto do sada nisi rekao ništa što bi
ukazivalo na bilo kakav prekršaj, pa možemo ignorisati šta god da si hteo
da uradiš sa Džoom.”
Prostrelila me je pogledom pre nego što će nastaviti. „Pre svega, da
odgovorim na tvoja implicitna i eksplicitna pitanja. Poslala sam bolničare
da te nadgledaju zato što je to standardna procedura za sve Džoove lekare
još od 1973. Obično ih šaljemo jednom u dve nedelje, ali tvoja reakcija
posle prve seanse naterala me je da te malo pomnije pratimo.”
Zaustio sam da je nešto pitam, ali podigla je ruku takvom brzinom da
sam zaćutao.
„Kao prvo, tvoja prva seansa trajala je gotovo dvostruko duže od seansi
ostalih lekara. Kao drugo, nisi delovao uplašeno, već uzdrmano i nesigurno,
što je ukazivalo da nisi imao isto iskustvo kao prethodni terapeuti. Zapravo,
što smo te duže posmatrali, sve si manje ličio na druge lekare. Nastavio si
sa dugim seansama i ponekad bi posle njih izgledao zadovoljno. To nije
imalo smisla ni bolničarima ni meni. Stoga sam uradila isto ono što bi
uradio svaki drugi doktor na mom mestu. Potražila sam drugo mišljenje.”
„Tu ja uskačem”, oglasio se starac.
„Doći ću do vas.” Doktorka Dži ga je prekorno pogledala preko ramena,
a zatim se ponovo okrenula prema meni.
„Pretpostavljam da mogu da vas predstavim. Parkere, ovo je doktor
Tomas, Džoov prvi terapeut i moj najstariji mentor.”
Odjednom sam shvatio odakle mi je poznat njegov glas. Bila je to
ostarela, neznatno grublja verzija glasa koji sam čuo na kasetama. Jedva
sam u to poverovao. Ako je doktor Ej još uvek živ, mora da je veoma star.
Ipak, delovao je bistro, čak oštroumno. Naročito njegov pogled.
Nakon što me je nekoliko trenutaka promatrao, klimnuo je. „Drago mi
je, Parkere. Mada ne mogu da kažem da sam zadivljen onoliko koliko bih
želeo. Posle svega što se večeras desilo, nameće se zaključak da si najslabiji
lekar koga je Džo ikada imao.”
Njegove reči delovale su kao so na ranu. Utisak je dodatno pojačao
hladan, neosetljiv ton kojim ih je izgovorio. Sigurno sam delovao snuždeno
budući da me je još pažljivije pogledao.
„Vidim da nisi navikao na pridike”, primetio je. „Ipak, zaslužio si ih, i
hvala bogu što si bio tako predvidljiv. U protivnom, tvoj idiotizam mogao je
da izazove veliku štetu. Zanima te kako smo znali. Rouz mi je rekla kako je
tvoj najveći strah da nećeš moći da spaseš onoga do koga ti je stalo. Rekla
mi je i da, posle Nesi, među osobljem više nije bilo nikoga za koga bi se
vezao i da su sve tebi bliske osobe daleko od bolnice. Prema tome, bilo je
jasno da će te Džo mučiti tako što će te naterati da se vežeš za njega samo
zato da kasnije ne bi uspeo da ga spaseš.”
Okrenuo se ka doktorki Dži. „Razumem kako ti je ovo promaklo, Rouz.
Ako se dobro sećam, i sama si pala na sličan trik.”
Doktorka Dži je pocrvenela, na šta je doktor Ej prevrnuo očima. „Znam,
ni ti ne voliš da te prekorevaju baš kao ni ovaj dečko ovde, ali bila si mlada.
Prerasla si to.”
Ponovo se posvetio meni. „I ti ćeš morati to da uradiš, Parkere, i to
veoma brzo. Brus je hteo da te otpusti, i ne krivim ga. Čovek je sirovina, ali
zna kako se štiti institucija. Srećom po tebe, Rouz ima visoko mišljenje o
tvojim intelektualnim sposobnostima i smatra da ćeš moći da nam pružiš
nove uvide u mentalno stanje tog prokletog pacijenta.”
„U redu je, Tomase”, umešala se doktorka Dži. „Ne želim da jadničak
odmah odustane, a ti si već počeo da se razmećeš. Uz to, ova priča ima još
jednu pouku. Parkere, namerno govorim neodređeno o tvojim namerama
kako bismo mogli da se pozovemo na neznanje. Za sada imamo samo jednu
osobu koja tvrdi da si joj se poverio, a s obzirom na to ko je u pitanju,
možemo ga zanemariti sve dok sam izričito ne priznaš. Sada ću ti reći ko je
naš svedok, ali pre nego što to uradim, moraš mi obećati da nećeš izgovoriti
nikakvu glupost kojom bi potvrdio optužbe. Dogovoreno?”
Bio sam krajnje izbezumljen, ali sam ipak klimnuo glavom. U tom
trenutku još uvek sam osećao olakšanje i zahvalnost za direktorkine napore
da zadržim posao.
„Odlično. Parkere, doveli smo te ovamo zato što je jedan od Džoovih
bolničara doznao kako planiraš da pomogneš Džou da pobegne iz bolnice.
Čuo je to direktno od Džoa.”
Čak i da sam želeo da priznam, nisam bio u stanju. Vesti su me
ošamutile; kičma mi se ledila; usta su mi bila suva; pokušam li da
progovorim, povratiću. Videvši moj izraz lica, doktorka Dži je iz fioke svog
stola izvukla flašu viskija i veliku kristalnu čašu. Izdašno je natočila.
„Izgledaš kao da bi ti dobrodošlo. Poslušaj doktorku.”
Uprkos komešanju u stomaku, učinio sam kako mi je rečeno. U početku
sam se osećao još gore, ali ubrzo mi se otupljujuća vrelina razlila po mozgu
i osetio sam kako mi se mišići opuštaju. Nakon svega što sam čuo, trebao
mi je predah. Doktorka Dži mi je uputila pogled pun saosećanja. Ali je
doktor Ej i dalje delovao sumorno.
„Rouz, ne treba da tetošimo prestupnika. Treba da ga ispitamo. Moguće
da je razgovarao sa Džoom više nego drugi. Mora nam reći o čemu su
pričali na seansama.”
Možda usled šoka od toga što sam upravo čuo, možda od besa koji je
tražio prostor da se izduva, ili možda od viskija, ali nešto u meni je puklo.
Dojadilo mi je da me nipodaštavaju, kao nevaljalo dete koje nije čak ni
prisutno. Smučilo mi se da slušam gomilu informacija koje nisam stizao da
obradim. Najteže od svega pala mi je pomisao da su me od početka
pripremali na neuspeh.
Uzvratio sam doktoru Eju jednako hladnim i prezrivim pogledom
kakvim je on mene častio. „Nema šanse, starče. Koliko sam shvatio, ti i
tvoja ‘učenica’ očekivali ste da me pacijent povredi i niste mi otkrili sve
činjenice. Nije trebalo da ga izlečim, je li tako? Bio sam vaš laboratorijski
pacov, hteli ste da vidite šta će se sa mnom desiti. Gotovo je s tim. Ako vas
zanima šta sam otkrio, moraćete vi meni da kažete sve što znate. Sve. Zašto
je ona pokušala da se ubije, zašto si ti jebeno odustao od njegovog lečenja,
zašto ga uporno spajate sa ranjivim pacijentima kada vrlo dobro znate za šta
je sposoban.”
Doktor Ej nije delovao uzrujano, mada sam mogao da osetim kako je
njegova aura genijalnosti splasnula čim sam zaćutao. Da nisam bio ispunjen
besom pravednika, verovatno bih se pokolebao. Dok sam se obraćao
doktorki Dži, osećao sam se kao sićušna životinja, oči u oči sa grabljivicom,
ali beskrvni, ledeni pogled tog pogrbljenog starca bio je jedva dostojan
ljudskog bića. Više je ličio na statističku grešku koja je imala drskosti da
odgovori. Nisam odustajao. Nastavio sam da zurim u njega sve dok se nije
vratio u fotelju i iznervirano uzdahnuo.
„Valjda neće škoditi da ti pružimo još malo informacija”, rekao je. „Sam
bog zna da večeras nemam pametnija posla. Shvati jedno, Parkere. Pre nego
što čuješ sve detalje, moraš da prihvatiš sledeće: onaj užas u prizemlju ne
može se izlečiti. Može se samo obuzdati.”
„Ja sam njegov lekar”, pobunio sam se. „Na meni je da to procenim.”
„Pretpostavljam da jeste”, odgovorio je tiho. „Ali ponovo praviš vrlo
veliku grešku: ti nisi njegov doktor. Ti si samo oruđe za prikupljanje
podataka o njemu. Ja sam njegov doktor, taj krst nosim otkako je on kročio
u ovu bolnicu. Koštao me je karijere, a sada će me koštati i penzije. On je
moje životno delo. Trebalo je da ga Rouz preuzme kad ja odem, ali ne
nameravam da ga ostavim nerešenog toliko dugo. Ti ne razumeš, nikada
nećeš razumeti kako je kada si jedina osoba koja stoji između Džoa i sveta
koji ga ne razume ili ne ume da mu se odupre. Sada drži jezik za zubima,
inače letiš odavde.”
Malo je nedostajalo da mu odgovorim, ali deo mene znao je da je to loša
ideja. Od tog ogorčenog, oholog starca neću izvući veće priznanje i već sam
dobio više nego što sam očekivao. Potisnuo sam sopstveni bes i klimnuo,
glumeći nezainteresovanost. Izgleda da mu je to bilo dovoljno.
„U redu”, nastavio je. „Rouz, zašto mu ne ispričaš o poslednjem
neustrašivom i samovoljnom mladom lekaru koji je oprobao sreću sa našim
čudovištem?”
Okrenuo sam se ka doktorki Dži i, na moje veliko iznenađenje, njen
pogled nije bio ravnodušan kao ranije. Sada me je gledala tužno i sažaljivo.
„Žao mi je”, zaustila je, tako da je samo ja vidim. Zatim je započela
izlaganje samouverenim glasom naučnika.
„Džo je imao svega šest godina kada sam počela da ga lečim, i u
trenutku kada sam preuzela njegov slučaj, bio je u bolnici tek mesec dana.
Pročitao si moje beleške i znaš da sam u to vreme iznela jednostavnu
teoriju: sadizam i sociopatija koje je demonstrirao bili su posledica
traumatskog stresnog poremećaja nastalog usled niza godina nelečenih
noćnih strahova, delotvornih zahvaljujući njegovoj očiglednoj paralizi sna i
akutnoj entomofobiji. Evidentna psihička progerija bila je samo odbrambeni
mehanizam kojim je uveravao sebe da ima kontrolu nad situacijom, a
njegovo čudovišno ponašanje trebalo je da mu ulije hrabrost za suočavanje
sa zamišljenim čudovištem. Da budem iskrena, smatrala sam čitav slučaj
sramotno jednostavnim i nedostojnim mog vremena, što si verovatno
zaključio iz dosijea.”
Zastala je kako bi sabrala misli, a zatim je nastavila da govori.
„Predložila sam da ga suočimo sa traumom kombinacijom hipnoze, terapije
razgovorom i sedativa, u nadi da će se košmari povući. I to znaš iz dosijea.
Međutim, ono što ne znaš jeste da je moja terapija uspela. Izuzetno. Mladi
Džo jedva da je ispoljavao bilo kakve znake poremećaja koje je doktor Ej
naveo u inicijalnoj dijagnozi. Međutim, ispoljio je nešto drugo. Veoma se...
vezao za mene.”
Progutala je, bilo je jasno da je sećanja još uvek bole. „Neću preterati
ako kažem da se Džo ponašao prema meni kao da sam mu surogat-majka.
Pretpostavila sam da su se roditelji udaljili od njega budući da nikada nisu
dolazili da ga posete, te nisam bila previše iznenađena. Činilo se da mu je
sve bolje što se više vezivao za mene. Više nije ličio na prototipičnog
sociopatu, već samo na uplašeno malo dete.”
Glas joj je zadrhtao. „Moraš nešto da shvatiš. I ja sam imala težak odnos
sa roditeljima od najranijeg detinjstva, gotovo da nisam imala prijatelje sve
do kraja školovanja. Retko sam izlazila, nikada se nisam udala niti imala
decu, nisam dozvoljavala nikome da mi se približi. Ipak... nešto u načinu na
koji se Džo vezao za mene, u meni je probudilo majčinski instinkt. Prvi put
u životu osetila sam se bezuslovno voljenom i uprkos tome što sam se
trudila da održim profesionalnu distancu, polako sam se topila. I što sam
mu više povlađivala, to se on bolje osećao.”
Oči su joj se ispunile suzama, ali je brzo zatreptala i obrisala ih, mada joj
je glas i dalje pucao. „Bila sam sigurna da ću ga izlečiti do kraja četvrtog
meseca i dozvolila sam mu da drži ljubimca, što je bio završni test njegovih
sposobnosti za empatiju. Odlučila sam se za mačku, imala sam mačke
tokom odrastanja i verovala sam da će se povezati sa njima na isti način kao
i ja. Ne sećam se kako ju je nazvao. Nešto u vezi sa cvetom, čini mi se.”
„Vlaknasti Cvet”, dodao sam tiho.
Raširila je oči. „Da. Tačno. Kako si...”
„Završi priču, Rouz”, umešao se doktor Ej. „Jednom kad završiš, lako
ćemo ustanoviti šta sve zna.”
Doktorka Dži je uvukla vazduh i klimnula, kao da prebacuje gusti veo
preko prethodno pokazane ranjivosti. „Bilo kako bilo, odnela sam mu
mačku i složila se sa doktorom Ejom da ćemo ga smatrati izlečenim ukoliko
bude u stanju da se nedelju dana stara o njoj.”
Lice joj se ponovo smrklo, ali ovog puta ne od tuge. Već od besa. „Šest
dana je pazio tu jadnu životinju kao da mu je sve na svetu, a onda joj je
poslednjeg dana otkinuo glavu i ostavio je da leži nasred sobe. Od njene
krvi je iscrtao strelicu koja je vodila do natpisa ‘za Radoznalu Rozi’.”
Glas joj je postao oštar poput dijamanta. „Niko me nije nazvao
‘Radoznala Rozi’ otkako su me u njegovim godinama zadirkivali na
igralištu i sumnjam da je čuo kako me bilo ko zove po imenu. Nije bilo
načina da pogodi taj nadimak. Ipak, uspeo je. Počeo je da se cereka čim sam
ušla u sobu. Kunem se, zvučao je identično kao dečak koji me je maltretirao
najviše od svih. Kada sam ga čula, i kada sam videla šta je to dete učinilo
nedužnoj mački... pukla sam. Izašla sam odatle, podnela ostavku i...
zapravo, ostatak znaš.”
Izgledala je ljuto i povređeno. Refleksno sam joj pružio ruku, ali odbila
ju je pre nego što sam joj se približio, kao da mi je poručivala kako i dalje
ima svoj ponos i ne namerava da prihvati samilost podređenog. Morao sam
da se zadovoljim pogledom punim poštovanja i razumevanja.
Tada se iza njenih leđa oglasio doktor Ej. „Nego, Parkere, još misliš da
možeš da izlečiš malog prokletnika? Imaš li dijagnozu za onoga ko
momentalno rekreira zadirkivanje sa igrališta i uoči najranjivije tačke
sagovornika kao magijom? Dakle?”
Samo sam bespomoćno odmahnuo glavom. „Nisam znao. Ja... ja... ne
znam.”
„Naravno da ne znaš.” U starčevom glasu osetilo se zadovoljstvo.
„Nemaš predstavu šta nije u redu sa njim. Uz to, poverovao si u sve mitove
koji ga okružuju zato što si mlad, zato što si povodljiv i zato što ne znaš
bolje. Zato nisi njegov lekar. Ja sam njegov lekar. I ja znam bolje.”
 20. april 2008.

Hej, ljudi, izvinjavam se što se nisam javljao, ali hteo sam da se potrudim
da iznosim svoja sećanja o ovim događajima što preciznije, inače bi svi
moji budući postupci delovali besmisleno. Nadam se da sam u tome uspeo.
Nakon što je izvršio izlaganje, doktor Ej je uhvatio naslone fotelje i
polako i obazrivo ustao, kao da bi svaka kost u njegovom telu mogla da
pukne ukoliko bi načinio nagli pokret. Uprkos godinama, videlo se da je
nekada bio impozantno građen. Iako pogrbljen, bio je visok blizu metar i
osamdeset pet i bio bi još viši kada bi mogao da se ispravi. Jednom rukom
pridržao se za ivicu stola, a drugu je pružio prema doktorki Dži, koja je
spremno podigla štap za hodanje od tamnog drveta sa bronzanom glavom
jastreba na vrhu. Doktor Ej ga je uzeo od nje i sporim koracima obišao
radni sto. Primetio sam da steže debelu, prašnjavu fasciklu koja je
verovatno sadržala sva dokumenta koja sam video.
Seo je kraj mene i prostrelio me pogledom.
„Pre nego što nastavim, moraš nešto da razumeš”, počeo je. „Ako sam u
pravu za Džoa, onda njegovim čuvanjem iza brave činimo uslugu ne samo
spoljnom svetu, već i njemu samom. Da njegovi roditelji nisu toliko imućni
i pravno zaštićeni, do sada bi načinio neuporedivo veću štetu. Nemamo
dovoljno sredstava za pravnu borbu koja bi nastala ukoliko bih prijavio
svoje sumnje. Zato je najbolje za sve da ga držimo ovde. Da li si shvatio?”
Potvrdio sam, ovoga puta iskreno ravnodušan. Starac se kiselo nasmejao.
Zatim je otvorio Džoov karton.
„Kada sam prvi put upoznao Džoa”, izvukao je crno-belu fotografiju
dečaka nalik na vuka, „izgledao je kao normalno dete koje muče noćni
strahovi. Ipak, pogrešno sam ga procenio. Strahovito pogrešno. Kada se
vratio, bio je nasilan i nije mogao da govori. Bio sam zatečen. Nisam znao
gde sam pogrešio. Štaviše, nisam imao predstavu kako je promenio taktiku.
Sigurno si primetio. Sa verbalnog zlostavljanja prešao je na zastrašivanje. U
svakom slučaju, do trenutka kada sam podneo ostavku, nisam bio ništa bliži
objašnjenju. Ipak, u penziji imam dovoljno vremena za prelistavanje starih
slučajeva i što sam više čitao, to je cela stvar imala više smisla.”
 Okrenuo je nekoliko stranica i prstom pokazao na tekst. „Prvi trag
pronašao sam kada sam shvatio zbog čega se njegovo stanje neprestano
menja. Njegov um reaguje na određen način svaki put kada ga neko nazove
novim pogrdnim imenom. Seti se šta se desilo kada smo ga doveli. Nije
govorio. Onda ga je sestra nazvala ‘nevaljalim dečakom’ i odjednom je
počeo da izaziva druge. Možda ti se to ne čini kao velika stvar, ali
razgovarao sam sa terapeutima koji su lečili sve njegove žrtve i znaš li šta
su mi rekli? Svi oni, uključujući i Rouz, rekli su isto: nazivao ih je imenima
kojima su i sami bili nazivani dok su odrastali, uglavnom od strane siledžija
ili druge bezobrazne dece. Nijedno ime nije bilo previše konkretno, ali
činilo se da razume koja provokacija najbolje deluje na svakog od njih.
Shvataš li sad? Neko ga nazove ‘nevaljalim dečakom’, na šta on započne sa
provokacijama sve dok ne naleti na onu koja ostavi najveći utisak, a zatim
se ponaša tako.”
Okrenuo je još nekoliko stranica. „Vidi ovo. Nakon godina maltretiranja
drugih, napokon nailazi na nasilnog pacijenta koji ne želi da trpi njegova
sranja. I, šta taj pacijent uradi? Prebije ga na mrtvo ime i nazove ga
‘jebenim čudovištem’. Dok si se okrenuo, Džo se već ponaša kao čudovište
koje je proganjalo jednog od naših bolničara, verovatno i ostale cimere.
Zato je prvom detetu stalo srce, zato je pokušao da siluje žrtvu seksualnog
nasilja, zato je uplašio nekoga toliko da ovaj pokuša da izvali gvozdene
rešetke na prozorima. Ako će već biti čudovište, biće najgore čudovište koje
je svaka od žrtava u stanju da zamisli. Umesto da učini da se osete loše,
odlučuje da ih zastraši kao nikada u životu.”
Značajno me je pogledao preko naočara. „Mudri lekar kao što si ti
sigurno je već shvatio da je Džo izuzetno povodljiv, ako ništa drugo. To
nagoveštava neprijatnu epizodu iz detinjstva, pošto deca tog uzrasta obično
ne usvajaju negativne kritike ukoliko ih roditelji ne uslovljavaju. Nakon
prve seanse sa njim, imali smo čvrste dokaze da je trpeo užasno
zlostavljanje. Rouz, možeš li?”
Doktorka Dži je otvorila fioku i izvukla kasetofon i dve kasete.
Prepoznao sam kopije kaseta koje su bile u mom posedu. Pustila je prvu.
Glas doktora Eja ispunio je prostoriju. Već sam slušao ovu seansu, ali u
svetlu skorašnjih saznanja, ono što sam čuo poprimilo je vrlo mračne
nijanse.
 Ej: Zdravo, Džo. Ja se zovem doktor Ej. Tvoji roditelji mi kažu da imaš
problema sa spavanjem. Možeš li da mi kažeš zašto?
Džo: Stvorenje u zidu mi ne da.
Ej: Jasno. Žao mi je zbog toga. Hoćeš li da mi ispričaš o stvorenju iz
zida?
Džo: Gadno je.
Ej: Gadno? Kako to misliš?
Džo: Gadno je. I strašno.
Ej: Hoću da kažem, možeš li da ga opišeš?
Džo: Veliko je i dlakavo. Ima oči kao muva i dve superjake ruke kao
pauk sa stvarno dugim prstima. Telo joj je kao crv.

Doktor Ej je zaustavio traku. „Muvine oči, osim što podsećaju na

vanzemaljske, takođe nemaju kapke. A glavna karakteristika koju pripisuje
rukama stvorenja jeste da su velike i snažne, verovatno dlakave, otud i
referenca na pauka. A telo joj je kao crv. Drugim rečima, kao falus. Imamo,
dakle, nešto falusnog oblika sa velikim, snažnim, dlakavim rukama i očima
koje ne trepću. Šta bi to moglo da bude?”
Pokrenuo je traku. Glasovi su se ponovo začuli.

Ej: Stvarno zvuči strašno. A koliko je veliko?

Džo: Veliko je! Veće od tatinog auta!

Ponovo je pauzirao. „Zašto baš ‘tatin auto’?”

„Njegovi roditelji bili su dovoljno bogati da ga drže ovde od
sedamdesetih godina”, rekao sam bez razmišljanja. „Moguće da su imali
dva automobila.”
„Netačno”, odbrusio je doktor Ej. „Proverio sam, imali su samo jedan
automobil i oboje su ga vozili. Zašto je onda baš tim rečima opisao veličinu
čudovišta? Vrlo specifična asocijacija, rekao bih. Dalje, zašto bi Džo
pomislio na svog oca nakon što je opisao nešto falusno sa dlakavim rukama
kako ga pritiska i netremice zuri u njega? Stvar postaje sve čudnija. Ali ne
zalećimo se. Hajde da vidimo kako su njegovi roditelji reagovali na
navodnog uljeza.”
 Ej: Jasno. A da li su ga tvoji roditelji ikada videli?
Džo: Nisu. Sklanja se u zid kad oni dođu.
Ej: Tako veliko stvorenje stane u tvoj zid? Ne slomi ga?
Džo: Istopi se. Kao sladoled. Izgleda kao da je u zidu.

„Roditelji, dakle, ne znaju da to stvorenje postoji”, zaključio je doktor

Ej. „Šta misliš, zbog čega? Ako si me pratio, biće ti jasno zašto bi otac
negirao njegovo postojanje. Ali majka? Možda je naprosto odbijala da
prihvati ono što je Džoov otac radio, čak i dok je stajao pored kreveta. Džo
nije razumeo da mu se majka nalazi u procesu poricanja, te je jedini logičan
zaključak bio da ju je otac naveo da veruje kako je on sam deo zida. Sve se
uklapa. Idemo sada na glavni deo.”

Ej: Razumem. Od njega imaš ogrebotine na rukama?

Džo: Da. Pokrio sam lice da ne bih morao da ga gledam. Čudovište ih
je sklonilo i prstima mi je otvorilo oči.
Ej: Zašto je to uradilo?
Džo: Voli kad mi je loše. Zato me ne pušta da spavam.
Ej: Kako to misliš?
Džo: Hrani se lošim mislima.

„Odgovor je sve vreme bio tu.” Doktor Ej je odsutno zurio u kasetofon.

„Samo što nisam obratio dovoljno pažnje. Džo nam je govorio kako je bio
seksualno zlostavljan. Opisao je kako ga otac drži za ruke i napastvuje time
što je uveo čudovište sa svim atributima odraslog čoveka. Čak nam je
nagovestio i da mu je otac sadista kada nam je rekao da se čudovište hrani
lošim mislima, što sadisti rade kada se naslađuju sopstvenom okrutnošću.
Uz to, Džoova pasivnost i povodljivost u početku uklapaju se u ponašanje
zlostavljanog deteta pre i posle psihičkog sloma.”
Uzdahnuo je. Govorio je za sebe, jednako kao i meni. „Naravno, ostaje
nejasno zbog čega je Džo podražavao očev sadizam kada smo ga vratili. To
nas dovodi do poslednjeg dela kasete.”

Ej: Razumem. I mislim da znam kako da ga se rešimo.

 Džo: Stvarno?!
Ej: Stvarno. Ako se hrani lošim mislima, treba samo da misliš o
dobrim stvarima kada ga vidiš.
Džo: Kako to da uradim? Strašno je!
Ej: Ono samo hoće da te ubedi da je strašno, Džo. Ali znaš šta? Nije
strašno. To je samo plod tvoje mašte. Znaš li šta znači mašta?
Džo: Onako.
Ej: Onda znaš da ona stvara ideje. Ponekad su te ideje dobre, a
ponekad su strašne. Mogu da izgledaju opasno. Džo, čak i da
tvoje ideje deluju strašno, i dalje su tvoje. I tvoja mašta ne može
da te plaši ako joj ne dozvoliš.
Džo: Znači, ja mogu da je kontrolišem?
Ej: Tako je, Džo.
Džo: Kako to znaš?
Ej: To mi je posao. Moja supermoć je da pomažem ljudima koji se
plaše. Zato ljudi dolaze ovde, da se ne bi više plašili. I, znaš šta
još? Svi ti ljudi plaše se samo ideja. Onih delova sebe koje ne
mogu da kontrolišu.
Džo: Vau.
Ej: Da. Nego, kladim se da si već veliki i da ne piškiš u krevet, je li
tako?
Džo: Uf! To je gadno!
Ej: Zamisli sada da je to veliko, strašno čudovište mokrenje u krevet.
Ono je samo deo tebe nad kojim si izgubio kontrolu.
Džo: Smešno je. Čudovište mi je u piši.
Ej: Ne baš. Ipak, i jedno i drugo možeš da kontrolišeš, zato što su u
tebi. Da li ti sada deluje tako strašno?
Džo: Ne! To sam samo ja. I znam šta ću mu reći kada ga budem video!

Doktor Ej je zaustavio traku i video sam da su ga poslednji minuti

iznurili.
 „Zbog toga nikada nisam odustao od ovog slučaja”, rekao je glasom
jedva jačim od šapata. „Moja arogancija dovela je do svih problema koje
danas ima. Između prve i druge seanse, vođen mojim rečima, Džo je prestao
da veruje da je žrtva čudovišta koje se hrani ljudskim psihozama i
poverovao je da je on čudovište. Zamislite kakav to efekat ima na žrtvu
seksualnog zlostavljanja. Već im je pretio rizik od disocijacije. Ono što sam
rekao Džou... moglo je lako da preraste u disocijativni poremećaj budući da
je pomisao kako je sam odgovoran za zlostavljanje bila nepodnošljiva.
Stoga je stvorio drugu ‘čudovišnu’ ličnost koju će kriviti za sadizam koji je
doživeo od oca. Tada to nismo videli, a danas... danas je ‘čudovište’ toliko
ovladalo njegovom psihom da su se njegov um i ponašanje prilagodili
ispunjavanju njegovih zamišljenih potreba. Sama činjenica da veruje da je
čudovište, čini ga jednim od najčistijih sadista i psihopata u istoriji
psihijatrije. Ovo konkretno čudovište iskreno veruje da mora neprestano biti
izloženo lošim mislima ne bi li preživelo, jednako kao što ti i ja moramo da
jedemo. Posledica svega jeste to što je njegovo osećanje empatije evoluiralo
do te mere da ume da izazove psihozu kod žrtve svega nekoliko sekundi po
upoznavanju sa njom.
Uz to, njegova povodljivost omogućava mu da izazove različite oblike
patnje kao po komandi. Drugim rečima, njegove zablude toliko su snažne
da veruje kako je u stanju da uradi stvari koje su van ljudskih moći.
Naravno, moguće je da sve žrtve naprosto pate od iste zablude ili su
zaboravile da su tokom razgovora otkrile ključne detalje o sebi. Čak i da je
to tačno, jedno se ne može poreći: sposobnost da navede druge na
samoubistvo predstavlja njegov odbrambeni mehanizam, slično načinu na
koji je njegova prava ličnost ‘umrla’ kako bi napravila mesta za čudovište. I
sve je funkcionisalo savršeno. Do sada.”
Zaklopio je fasciklu i ponovo me pogledao pravo u oči. „Zbog toga si
nam potreban. Ti nisi mrtav i na svojoj koži si osetio njegove trikove.
Možda si nam jedini svedok, ne računajući Rouz, koja ga je lečila u ranijoj
fazi, toliko davno da se više ne možemo pouzdati u njena sećanja. Ti si
jedina osoba koja nam može podneti precizan izveštaj o tome na koji način
je pokušao da te izmanipuliše.”
Nakon tih reči, uhvatio me je za bradu tankom, ali iznenađujuće
snažnom rukom i čvrsto me držao dok je govorio.
 „Zato te ponovo pitam, Parkere. Reci mi, za Džoovo dobro ako ne za
moje, šta se desilo između vas dvojice?”
Više nisam imao razloga da bilo šta prećutkujem. Stoga sam im ispričao.
Ispričao sam im kako Džo deluje razumno, kako vrlo precizno tumači
prirodu svog zatočeništva i kako je na sebe preuzeo ulogu deteta iz
incidenta sa Vlaknastim Cvetom. Prepričao sam njegovo savršeno
proračunato prihvatanje krivice za majčine povrede, jer sam i ja
svojevremeno užasno patio zbog nedaća svoje majke. Ispričao sam im kako
je iskoristio moju tugu zbog Nesine smrti. Pomenuo sam i doktora Pija, čiji
su nemar i pokušaji zastrašivanja doveli do toga da znatno lakše poverujem
u Džoovu verziju događaja. Oboje su me pažljivo slušali, a doktor Ej
delovao je naročito pogođeno svime što je čuo.
„Dakle”, rekao je, „nije se koristio detaljima iz tvog života. Jednostavno
je prepoznao empatiju u tebi i ponašao se shodno tome. Verovatno je
slučajnost što njegova epizoda sa majkom prilično podseća na tvoju. Većina
dečaka je osetljiva kada su majke u pitanju. Štaviše, krivio je oca za ono što
se desilo njegovom ljubimcu verovatno zbog toga što je on bio ličnost od
autoriteta. Tako da je najzad uspeo da iskaže bes zbog zlostavljanja, makar i
posredno. Možda si ipak rešio ovaj slučaj, Parkere. Hvala ti, Rouz, mislim
da smo razrešili ovu zagonetku. Razume se da ne možemo reći njegovim
roditeljima, stoga ćemo ih obavestiti da je njihov sin zaista neizlečiv slučaj i
da mora da ostane kod nas na neodređeno vreme, za svoje dobro. A Parkera
ćemo skinuti sa slučaja.”
„Ne!” Objašnjenje doktora Eja delovalo je pogrešno. Starac me je
pogledao u neverici.
„Ne?”, pitao je. „Parkere, slučaj je rešen. Upravo si potvrdio našu
hipotezu, a čak i da nisi, veruj mi da je potreban daleko iskusniji psihijatar
od tebe da bi taj jadni mladi čovek ozdravio. Sve da se i dalje bavim
medicinom...”
„Ali ne bavite se. U penziji ste. I mislim da grešite. Nešto se ne uklapa.”
„Kako se usuđuješ?! Upravo si...”
„Smiri se, Tomase”, umešala se doktorka Dži. „Ako Parker ima drugu
ideju, želim da ga saslušam. Drugo mišljenje ne može da škodi.”
Doktor Ej je progunđao i vidno iznervirano odmahnuo.
Opet sam osetio nervozu, te sam pročistio grlo i odlučio da se oglasim
pre nego što me sasvim obuzme.
 „Pre nego što dalje razvijem svoju teoriju, moram da postavim nekoliko
pitanja kako bih proverio neke činjenice”, rekao sam.
„Oh, pobogu...” Doktor Ej se požalio, ali je doktorka Dži podigla ruku.
„Da, Parkere?”
„Krenuću od noćnih strahova”, nastavio sam. „Da li ih je Džo pominjao
kada je drugi put primljen?”
Doktor Ej se već spremio da mi odbrusi, ali se iznenada zamislio.
„Vidiš, nije”, rekao je. „Mada je tada verovatno već bilo kasno.
Uostalom, bio je pod sedativima i otac verovatno nije uživao kada dete nije
osećalo bol.”
„Možda”, okrenuo sam se prema doktorki Dži. „Nisam siguran da smo
dobro razumeli poreklo njegovog ‘čudovišta’. Doktorko Dži, rekli ste da je
Džo patio od entomofobije?”
Doktorka Dži je polako klimnula. Nije bila sigurna šta sam hteo da
kažem. „Roditelji su to pomenuli kada su ga prvi put doveli.”
„Da li je pokazivao strah od insekata dok ste ga lečili?”, pitao sam.
„Ne preterano”, odgovorila je. „Pokušali smo da ga izložimo insektima,
ali nije reagovao kao entomofob.”
„Očigledno je entomofobija bila samo sredstvo da izrazi ono što je
doživljavao”, ubacio se doktor Ej. „Rouz, zaista...”
„Doktore Ej”, obratio sam mu se, „možete li da nam još jednom pustite
Džoov opis čudovišta?”
Doktor Ej mi je uputio dugi, umorni pogled, ali je ipak pristao i počeo da
premotava traku sve dok nije došao do odgovarajućeg dela.

Veliko je i dlakavo. Ima oči kao muva i dve superjake ruke kao pauk sa
stvarno dugim prstima. Telo joj je kao crv.

„Ovaj prizor uznemirio bi entomofoba više od bilo čega, slažete li se?”,

pitao sam ih.
„Ne čudi što je baš entomofobija rezultat onoga što je zamislio”, frknuo
je doktor Ej.
„Istina”, složio sam se. „Ali ima još nečega. Možete li da premotate na
deo kada mu kažete kako je sve samo plod njegove mašte?”
Doktor Ej je uzdahnuo i premotao unapred.
 Ej: Zamisli sada da je to veliko, strašno čudovište mokrenje u krevet.
Ono je samo deo tebe nad kojim si izgubio kontrolu.
Džo: Smešno je. Čudovište mi je u piši.
Ej: Ne baš. Ipak, i jedno i drugo možeš da kontrolišeš, zato što su u
tebi. Da li ti sada deluje tako strašno?
Džo: Ne! To sam samo ja. I znam šta ću mu reći kada ga budem video!

Traka se zaustavila. Doktor Ej je izgledao još nervoznije, a doktorka Dži

je i dalje bila zbunjena.
„Ne zvuči kao žrtva silovanja kojoj su upravo rekli kako je sama kriva za
sve, je l’ da? Zvuči kao da mu je laknulo. Zvuči srećno. Ne biste to
očekivali od nekoga ko prolazi kroz disocijativnu epizodu. Ako je toliko
povodljiv kao što tvrdite, zašto tog trenutka nije počeo da se ponaša kao
čudovište? Zašto je zadržao svoju ličnost?”
„Njegov um verovatno nije sasvim obradio sve podatke”, promrmljao je
odsutno doktor Ej.
„Ili”, dodao sam, „disocijativne epizode nije ni bilo. Zapravo, šta ako
nije bilo ni zlostavljanja, ni noćnih strahova? Šta ako je Džoa zaista mučilo
nešto što je umelo da iskoristi njegovu entomofobiju jednako vešto kao
strahove svih ostalih? I šta ako je nakon svega postao ta druga ličnost za
koju verujete da je rezultat zlostavljanja? Šta ako je doneo čudovište sa
sobom u bolnicu kada se vratio?”
„Kako da ne, siguran sam da mu se i glava okreće oko svoje ose i da
bljuje supu od graška”, dodao je doktor Ej prilično ljutito. „Prekini da se
ponašaš kao ljubitelj horor filmova, sinko, i saberi se. Ti si naučnik, za ime
boga.”
„Samo me saslušajte”, zamolio sam. „Do večeras ni ja u to ne bih
poverovao, ali stvar je u tome što...”
Primetio sam da sve teže dolazim do vazduha. „Znam da biste voleli da
poverujete da je slučajno došao do informacija ili da su ljudi nekako
zaboravili šta su mu pričali, ali tvrdim da sa mnom to nije bio slučaj. Dok
me je Henk vukao iz sobe, Džo je počeo da se smeje na identičan način kao
stvorenje iz mog najgoreg košmara. I garantujem vam da mu nisam
otkrivao svoje probleme, naročito nakon što me je doktorka Dži upozorila.
Kako je onda mogao da zna za taj smeh?”
 „Čuo si ono što si želeo da čuješ”, brecnuo se doktor Ej. „Očekivao si
glas čudovišta. Tvoj mozak je reagovao i pretvarao se da čuje ono što želi.”
„Ali o tome se radi – nisam to želeo. Zapamtite, u trenutku kada me je
Henk odvlačio, bio sam uveren u Džoovu nevinost, ali sam svejedno čuo taj
glas. Prisustvovao sam natprirodnoj pojavi kada sam je najmanje očekivao.
Šta ako ni ostali, poput doktorke Dži, ne lažu? Šta ako mu zaista ništa nisu
rekli, ali je on ipak znao kako da ih uplaši?”
„Ima pravo, Tomase. Nemam čime da dokažem, ali garantujem ti da
nemam predstavu otkud je Džo saznao da su me deca zvala ‘Radoznala
Rouzi’. Ne sećam se da smo ikada razgovarali o tome. Mislim da sam i
sama zaboravila na taj nadimak sve dok nisam videla umrljani natpis na
njegovom podu.”
„Možda je saznao kako se zoveš i slučajno pogodio, Rouz!” Doktor Ej je
eksplodirao. „Nema previše uvreda koje se rimuju sa tvojim imenom. I dete
bi to pogodilo!”
„Dobro znaš da nije u redu smatrati simptome za slučajnost samo zato
što se ne slažu sa tvojom teorijom, Tomase”, rekla je doktorka Dži tiho.
Doktor Ej je bio van sebe. „U redu”, prosiktao je otrovno. „Recimo da
ste oboje u pravu, iako se to kosi sa svim naučnim principima koji su nam
poznati. Kakvo lečenje predlažete, da vas čujem? Hoćemo li mu ispumpati
želudac? Ili izbušiti rupu u lobanji da pustimo demona da izađe? Prosvetlite
me.”
„Rekli ste da ste odbacili sve ostale mogućnosti”, nastavio sam.
„Pretpostavljam da niste uzeli u obzir isterivanje duhova?”
„Za kakvog me šarlatana ti...”
„Poštedi nas naučnih principa, Tomase”, prekinu ga naglo doktorka Dži.
„Oboje znamo da si pokušao nekoliko nekonvencionalnih metoda, mada to
nigde nisi zapisao.”
Doktor Ej nije odgovorio, ali je prvi put te večeri delovao kao da mu je
nelagodno.
„Ako mu ti ne kažeš, Tomase, ja ću.”
„Pobogu, Rouz, odustali smo od te gluposti i ti to dobro znaš. Zašto da
potpirujemo maštu jednog neposlušnog šteneta beskorisnim
informacijama?”
„Dakle, probali ste isterivanje duhova”, rekao sam smireno. „Šta se
desilo?”
 „Desilo se ono što se moglo očekivati od Džoa”, zarežao je doktor Ej.
„Došao je sveštenik, počeo da čita i apsolutno ništa nije uradio. Džo se
čitavo vreme zavitlavao sa njim, govorio mu kako je on anđeo poslat sa
neba zato što je sveštenik izdao svoju veru. Upravo ono što bi svako od nas
rekao ako hoće da uznemiri religioznu osobu.”
„Verujem da je tog sveštenika prilično uzdrmao, zar ne?” Navaljivao
sam. „Kladim se da nije mogao ni da dovrši ritual?”
„On je... otišao ranije, tako je”, potvrdio je doktor Ej. „Šta hoćeš da
kažeš?”
„Da li ste snimali proces?”
„Naravno da nismo!” prasnuo je doktor Ej. „Neću da bilo ko zna da sam
pristao na takvu budalaštinu!”
„Šteta”, rekoh. „Da ste snimali, sigurno ne biste snimili njegov glas.
Zato što Džo, vaš pacijent, nije krivac. Krivac je stvorenje koje je ušlo u
bolnicu zajedno sa Džoom i sada ga koristi kao žrtveno jagnje.”
„Stvarno veruješ da se nekakva utvara krije pod našim krovom kao slepi
putnik?” Doktor Ej se prezrivo nasmejao. „Rouz, zamoli Henka da se vrati
sa ludačkom košuljom. Izgleda da je naš nesuđeni spasilac izgubio
kompas.”
„Postoji način da proverim jesam li u pravu”, okrenuo sam se
popustljivijem od njih dvoje, doktorki Dži. „Znam da zvuči čudno, ali ako
se ispostavi da grešim, možete me skinuti sa slučaja.”
Doktorka Dži je spojila prste na rukama i nekoliko sekundi me
posmatrala. Izgledala je zainteresovano i protiv svoje volje. Napokon je
odmahnula. „Nastavi.”
Udahnuo sam. „Ako mi dozvolite, sutra bih uzeo slobodan dan kako bih
mogao da razgovaram sa jedinim osobama koje mogu da potvrde ili obore
obe hipoteze, makar i indirektno. Hoću da posetim Džoove roditelje i
pregledam sobu u kojoj se sve dogodilo.”
„To će sigurno upaliti”, nacerio se doktor Ej. „Šta planiraš da kažeš?
Izvinite, gospodine, da li vas je naročito uzbuđivalo ako dete vrišti dok ga
zlostavljate? Sećate li se najezde džinovskih insekata od pre nekoliko
decenija?”
„Obojica znamo da postoje suptilniji načini da se kod ljudi otkriju
tragovi sadizma”, trudio sam se da ne nasednem na provokaciju. „Želim
samo da proverim da li moja teorija ima osnova u stvarnosti i nikako im
neću dati razloga za uzbunu. Prikriveni sadisti mogu se uočiti i kada su
ispitanici sasvim opušteni. A ako postoji bilo koji dokaz da neko
natprirodno stvorenje živi u njihovim zidovima, ili da je kuća ukleta, to će
se prilično lako otkriti.”
Uporno sam zurio u doktora Eja. „Znate šta? Ako ne pronađem dokaze o
poremećenosti roditelja, niti o postojanju natprirodnih bića, priznaću da ste
bili u pravu i da sam dopustio da mi izmišljotine pomute um. U redu?”
Ponovo smo se zagledali jedan u drugog, i mogao sam da osetim kako
pristaje na dogovor iako nije želeo da me udostoji odgovora. Tada sam
krajičkom oka uhvatio kretanje na drugom kraju kancelarije, gde je
doktorka Dži nešto zapisivala u svoj kalendar.
Pogledala me je. „Uzmi slobodan dan. Bez obzira na sve što Tomas
kaže, želim da znam šta ćeš otkriti. Ne brini, reći ću Brusu da sam te poslala
na poseban zadatak. Adresa ti je u kartonu, ne verujem da su se selili. Sada
idi kući i pokušaj da se naspavaš. Potrebno je da sutra budeš odmoran.”
 24. april 2008.

Nisam verovao da će mi biti ovoliko teško što se priča dublje razvija.

Verujte, voleo bih da sam mnogo ranije objavio nastavak, ali mislim da će
vam biti jasno zbog čega to nije bilo moguće. Kunem vam se da ne
odugovlačim namerno. Jednostavno mi je teško da se svega setim, da se u
mislima vratim na to mesto. Ipak, jednom kada sednem za pisaći sto, reči
naprosto poteku. Osetim trenutno olakšanje, kao kada se probuši plik koji
vas je dugo žuljao.
Onima koji su još uvek sa mnom, zahvaljujem na strpljenju. Onima koji
očekuju odgovore, poručujem da je došao red na njih.
Planirao sam da poslušam savet doktorke Dži i pošteno se naspavam, ali
posle svega što sam saznao, nije bilo šanse da zaspim. Mozak mi je
užurbano radio, začuđen mojom spremnošću da prihvatim besmislene i
apsurdne teorije. Pre samo nedelju dana bio sam siguran da je Džo zdrav
čovek koga grupa kriminalaca drži u zatočeništvu. Uhvaćen sam dok sam
pokušavao da ga oslobodim. A sada krećem u potragu za dokazima o
opsednutosti... čime tačno? Demonima? Osvetoljubivim duhom?
Utvarama? Ne misli li svaka poremećena osoba kako je ona, zapravo,
normalna? Ko može da tvrdi da nisam odlepio kao svi njegovi prethodni
doktori i da me doktorka Dži ne čeka sa ludačkom košuljom? Posle svega
što se dogodilo, teško da bih im to uzeo za zlo.
Da sve bude još gore, cerekanje iz Džoove sobe nikako mi nije izlazilo iz
misli.
Nažalost, Džoslin nije bila tu da mi pomogne da prođem kroz sve ovo ili
da mi pak malo olakša. Na ceduljici u kuhinji pisalo je kako će se zadržati
dokasno u biblioteci ne bi li stekla početnu prednost za naredni segment
doktorata. Poslao sam joj poruku kako bi znala da sam kod kuće, i odmah
me je nazvala, želeći da čuje imam li još uvek posao ili treba li da
očekujemo da nam policija pozvoni na vrata. Nisam hteo da se raspravljam
preko telefona, te sam joj ponovio kako je sve u redu i kako ću joj sve
ispričati kada je budem video.
 Već očajan od umora, zalio sam šaku pilula sa dosta vina i kombinacija
hemikalija nekako je uspela da me uspava. Tek što sam zaklopio oči,
oglasio se alarm i dodao razarajuću glavobolju na dugačak spisak užasa od
prethodne noći.
Ipak, hladan tuš, lek protiv bolova i more kafe učinili su me sposobnim
za vožnju. Na prvoj stranici Džoovog dosijea pronašao sam adresu njegovih
roditelja.
Odmah mi je bilo jasno kako je porodica mogla da priušti više od četvrt
veka bolničkog lečenja. Živeli su u delu zemlje toliko čuvenom po
bogatstvu da je sam pomen oblasti prizivao slike pozlaćenih automobila,
luksuznih palata i dugačkih jahti. Štaviše, Mapkvest je locirao kuću na
središtu prostranog imanja oivičenog vodom. Da su okolnosti bile drukčije,
verovatno bih bio nestrpljiv da izbliza vidim toliku raskoš, ali u ovom
slučaju, pomislio sam samo na to koliko je mesto bilo izolovano i koliko je
svako ko se tamo zatekne – naročito malo dete – daleko od bilo kakve
pomoći. Sa druge strane, bilo je svega sat i po udaljeno od Nju Hejvena, ili
manje ukoliko nema gužve. Odložio sam uputstva na suvozačevo sedište i
krenuo ka rodnom mestu Džoovog ludila, ukoliko je to zaista bilo ludilo.
Vožnja kroz Konektikat gotovo da me je ubedila kako priroda ima smisla
za ironiju. Svež jesenji dan kakav se samo poželeti može, prazni auto-putevi
i, na sve to, poruka od Džoslin u kojoj mi želi sreću i podseća me da će me
čekati kada se vratim. Ukratko, savršen dan pod bilo kojim drugim
okolnostima, zbog čega sam postajao sve nervozniji kako sam se
približavao predvorju pakla.
Prizori nalik na slike s razglednica koji su se smenjivali pored puta samo
su pojačavali kognitivnu disonancu. Sigurno sam prošao na stotine
ogromnih, ali s ukusom uređenih vila kakve je samo staro bogatstvo moglo
da izgradi, koje su više ličile na palate iz romana Džejn Ostin nego na
stambene objekte na Istočnoj obali Amerike. Ono malo žitelja koje sam
spazio izgledali su kao da su upravo izašli iz kataloga Bruks braders ili Džej
pres, svaki komad njihove garderobe vredeo je nekoliko mojih mesečnih
plata, dok su ručni satovi sigurno prevazilazili moju godišnju zaradu. Moj
relativno skromni, mada pristojno održavani ford taurus nesumnjivo je
štrčao pokraj čitave armije mercedesa, audija i bentlija. Činilo mi se
neverovatnim da bilo kome od ovih ljudi ikada zatreba lekar opšte prakse, a
kamoli usluge Konektikatske državne bolnice. Na ovakvim mestima se
svaka vrsta bola spirala lekovima i privatnim seansama ili prekomernim
trošenjem. Ukratko, bilo je to mesto odakle se svaka neprijatnost,
uključujući i natprirodne užase, nemilosrdno sklanjala daleko od očiju i još
dalje od srca.
Tek kada sam se parkirao ispred teške kapije od kovanog gvožđa, osetio
sam prve zloćudne naznake. Mada, možda je za to bio zaslužan nasrtljivi
radnik obezbeđenja koji je izgledao kao da mu je mesto na ratištu, a ne pred
kapijom tihe porodične kuće. Potisnuo sam nervozu i pribrano izjavio da
sam lekar i da sam došao da razgovaram sa ukućanima o njihovom sinu.
Okrenuo se vojnički precizno i odmarširao do kućice, u kojoj je okrenuo
nekoliko brojeva. Iz zvučnika se začuo glas, pristojne ali uštogljene ženske
osobe, kakav se obično čuje kod starijih pripadnika visokog društva. Nakon
kraćeg razgovora s radnikom obezbeđenja koji me je upravo zaustavio,
odobrila je da uđem. Čuvar je pritisnuo dugme, na šta se kapija bešumno i
glatko otvorila. Osećao sam kako mi se stomak steže dok sam prolazio.
Prilaz porodičnoj kući pružao se na blagoj, opsesivno pokošenoj
travnatoj uzbrdici, okruženoj šumarkom javora i crvenog hrasta. Na vrhu
brda, između visokih bukovih stabala, nalazila se kuća – kameno zdanje u
gotskom stilu od kog su se sunčevi zraci odbijali u pastelnom sjaju. Predao
sam ključeve automobila uštogljenom batleru, vidno uvređenom što mora
da odveze tako skromno vozilo poput mog, i spremio se da se suočim sa
svim što mi je kuća spremila.
Međutim, što sam duže zurio u nju, postajao sam sve napetiji. Iskreno,
mislim da bi me manje uznemirilo da je Džoova porodica živela u zamku
od crnog granita, sa iskeženim demonskim gargojlama oko kojih neprestano
sevaju munje. Kuća je bila ogromna: toliko velik da je bez problema mogla
da smesti celu školu i da i dalje izgleda prostrano. Prilično sam siguran da
je po veličini mogla da se takmiči sa glavnom zgradom KDB-a. Ukrasi na
fasadi odavali su vrlo prijatan utisak, s obiljem kamenih ruža i anđela koji
su se osmehivali sa svakog prozora i prolaza, da ne pominjem brojne, ručno
izrezbarene ograde i nepregledne površine vitraža. Ali čak su i mom
neuvežbanom oku, ovi ukrasi delovali poput nalepljene blistave fasade, za
ono što je suštinski bila spartanska, stroga građevina, oštrih uglova, strmih
krovova i uzdignutih tornjeva. Pitao sam se kakav je to arhitekta mogao da
projektuje ovakvu kuću i kakvi su to ljudi mogli da žive u njoj. Nije ni čudo
da je iz ove gotske imitacije Bastilje potekao neizlečivi duševni bolesnik.
 Dok sam se penjao blistavim stepeništem od krečnjaka, ulazna vrata su
se otvorila i sićušna žena prefinjene lepote krenula mi je u susret. Priznajem
da mi je u prvi mah delovalo neverovatno da takva osoba pristane da čuva
tajnu o seksualnom zlostavljanju sopstvenog deteta. Bila je blaga, ali toliko
aristokratski hladna da se činilo kako je rođena sa zvoncetom za poslugu u
ruci.
„Doktore Ejdž”, rekla je istim akademskim naglaskom koji sam čuo kroz
zvučnik, „zadovoljstvo mi je da vas ugostim. Doktorka Dži je najavila vaš
dolazak i moram vam priznati da mi je laknulo. Kako je moj sin? Dugo sam
mislila na mog jadnog Džozefa, a od bolnice nismo dobijali nikakve novosti
– osim, naravno, računa – tako da možete da zamislite koliko ste me
obradovali. Molim vas, uđite.”
„Hvala vam, gospođo Em”, ljubazno sam odgovorio i prihvatio njenu
ruku na način koji mi se činio najpodesnijim. „Drago mi je što sam vas
zatekao kod kuće, jer sam planirao da razgovaram sa oba Džoova roditelja.”
„Plašim se da ćete dobiti samo mene”, rekla je setno. „Džozefov otac je
umro pre deset godina. Ali daću sve od sebe da vam pomognem. Samo
uđite u salon i razgovaraćemo.”
Salon je zapravo bila zasvođena odaja sa visokim plafonima i masivnim
nameštajem od starog mahagonija i trešnjinog drveta, u kojoj je bilo
okačeno nekoliko vešto prepariranih životinjskih glava. Nenaviknut na tako
očigledne ispade bogatstva, začuđeno sam se osvrtao sve dok me jedan
prizor nije naterao da ustuknem i ispod glasa uzdahnem.
Biću iskren, nije to bila glava kakvu sam ikada video, niti kakvu bih
ikada više želeo da vidim. Ako se ispostavi da je prava, proganjaće me u
snovima do kraja života. Zaobljena, dugačka blizu trideset centimetara, sa
bolesno žutim očima i nekoliko redova neravnih zuba sa kojih kao da se
cedio otrov. Traksidermista4 se očigledno svojski potrudio da joj udahne
život, te su joj oči još uvek besno sijale, a zubi besno štrčali iz vilice, kao da
će stvorenje svakog časa zaklopiti usta i zdrobiti glavu nedužne žrtve
svojim stiskom. Između redova zuba pružala se glava najveće pijavice na
svetu, spremna da usisa sve pred sobom.
Videvši koliko sam užasnut, gospođa Em se stresla.
„Jezivo, zar ne?”, rekla je. „Ipak, nisam imala srca da je sklonim. Ne
brinite, u pitanju je umetničko delo – nije stvarno. Čarls, hoću reći,
Džozefov otac, bio je strastveni lovac i kada su se Džozefovi noćni strahovi
prvi put javili, pokušao je da mu pomogne praveći se da je uhvatio
čudovište, a zatim namestio njegovu glavu na zid salona. Angažovali smo
umetnika da je izradi prema Džoovim opisima i crtežima. I evo šta je
napravio.”
Gorko se osmehnula. „Naravno, grozota nije nimalo pomogla Džozefu.
Zapravo, verujem da ga je još više uplašila. Ali čuvam je ovde otkad je
smešten u bolnicu, delom da me podseća koliko je Čarls želeo da vidi
Džozefa izlečenog, delom kao simbol nade da će Džozef jednoga dana
pobediti bolest koja ga je naterala da zamišlja ovakve užase.”
Istovremeno opčinjen i zgađen, morao sam prilično da se potrudim kako
bih odvojio pogled od tog nakaznog opisa čudovišta šestogodišnjeg deteta.
Ipak, na pomen noćnih strahova prisetio sam se pravog razloga svoje posete
i okrenuo se ka Džoovoj majci.
„Gospođo Em, upravo zato sam i došao”, ponavljao sam tekst koji sam
uvežbavao u automobilu. „Posle brojnih terapija kojima smo pokušali da
pomognemo vašem sinu, pitamo se da li je njegova psihoza nekako
povezana sa njegovim noćnim strahovima. Nismo im se posvetili kako treba
kada je prvi put primljen i moguće da nam je promaklo nešto veoma
važno.”
Džoova majka prostrelila me je pogledom, i prvi put mi se učinilo
uprkos njenoj prividnoj uzdržanosti, da grozničavo, čak očajnički, želi da
čuje dobre vesti.
„Doktore Ejdž, pre svega, zovite me Marta”, odgovorila je. „Ako ste
ozbiljni u nameri da mi vratite sina, red je da mi se obraćate po imenu.
Pitajte me šta god želite. Ako znam odgovor, reći ću vam.”
Klimnuo sam glavom. „Hvala vam, gosp... Marta.”
Znao sam da je trebalo da se držim noćnih mora, ali dok sam posmatrao
raskoš oko sebe, nešto drugo mi je palo na pamet. „Najpre... moram da se
zapitam. Zašto ste doveli Džoa u našu bolnicu?”
Marta se veselo nasmejala. „Mislite da je vaša bolnica previše obična za
ljude poput nas? Pretpostavljam da vam nije poznat sistem upisa u privatne
škole?” Zavrteo sam glavom.
„Plašili smo se da će prijem u ustanovu blisku našoj zajednici umanjiti
Džozefove šanse za upis u bolju školu i samim tim uticati na ostatak
njegovog života. Moj suprug i Tomas zajedno su išli na Čout5. Doktor Ej je
pristao da leči Džozefa u tajnosti, kao uslugu. Naravno, nekoliko godina
kasnije naša tajna je otkrivena. Ipak, Čarls je insistirao da Džozef ostane
pod Tomasovim nadzorom. Bili smo sigurni u njegovu veštinu i
posvećenost.”
„Kako su izgledali prvi simptomi? I kada ste ih uočili?”
„Džozef je imao pet godina”, rekla je Marta. „Preselili smo se u novu
kuću i odlučili da je vreme da dobije svoju sobu. U to vreme čekali smo
njegovu mlađu sestru, Elajzu, i bili smo spremni da srušimo nekoliko
zidova i proširimo dečju sobu, ali su nas prijatelji ubedili kako je dečak od
pet godina previše veliki da spava u istoj sobi sa bebom – ne bi bilo fer da
ga izlažemo njenom plaču. Angažovali smo dekoratera, preuredili apartman
na najvišem spratu u jednu od najslađih soba za dečake koje ste mogli da
zamislite i tamo smestili Džozefa. Oduševio se kada ju je video, i njegova
dadilja je praktično morala da ga vuče napolje kada je bilo vreme za večeru.
Ali te noći...”
S naporom je progutala i pružila ruku. „Ako nemate ništa protiv, doktore
Ejdž, sipala bih sebi jedno piće pre nego što nastavim. Mogu li vama doneti
nešto?”
„Parker, molim vas”, odgovorio sam. „Ne, hvala.”
Hitrim korakom odšetala je do ručno rezbarenog globus-bara i sipala
tečnost boje ćilibara u finu kristalnu čašu koju je nekoliko puta zavrtela pre
nego što je otpila gutljaj. Vidno osnažena, sela je i nastavila svoju ispovest.
„Te noći... Parkere, ne možete zamisliti taj užas. Džozef je počeo da
vrišti nepun sat nakon što smo ga smestili na spavanje. Kada smo došli do
njega, rekao nam je kako mu je džinovska buba uhvatila glavu i pokušava
da ga povredi. I odeća i lice delovali su mu uredno, te smo oboje pomislili
da ima košmare jer se još nije privikao na novu sobu. Mislili smo da će
nakon te noći prestati, ali nisu prestali. Nastavili su se.”
Otpila je još jedan gutljaj pića, koji je ovoga puta bio nešto duži i
mučniji.
„Sve smo pokušali”, rekla je skrhano. „U početku smo mislili da je sve
samo plod njegove mašte, ali njegove reakcije bile su previše jake i snažne.
Postavili smo zamke u hodniku, blizu zida iz kog je čudovište navodno
izašlo. Ali nijednom se nisu aktivirale kada bi počeo da vrišti, iako
stvorenje te veličine ne bi moglo da ih zaobiđe. Zamolili smo dadilju da
pokuša da ga izmori tokom dana, u nadi da će čvršće spavati. Ali tada...”
Zastala je, prisećajući se nečeg što ju je očigledno još uvek mučilo.
„Tada je njegova dadilja počela čudno da se ponaša, do te mere da smo
morali da je otpustimo. Tako je, sada se sećam. Primili smo je čim smo se
doselili ovamo, delovala je ljupko i drago. Trebala nam je osoba koja se
dobro snalazi sa malim detetom i sa bebom, budući da je Elajza svakog časa
trebalo da se rodi. Međutim, nekoliko nedelja kasnije, zatekli smo je kako
zasipa Džoa najstrašnijim psovkama dok ovaj sedi šćućuren u ćošku.
Pretpostavljam da su se njegovi problemi preneli i na nju, ali šta god bio
uzrok, nismo mogli da dozvolimo da se istresa na detetu. U svakom slučaju,
otpustili smo je i na njeno mesto doveli nešto stariju dadilju. Sa više
iskustva. Nadali smo se da će biti nešto strpljivija. Nažalost, nakon
izvesnog vremena, nova dadilja je prilično posustala. Postala je aljkava i
spora. Dobro se starala o Elajzi, što nam je tada verovatno bilo i najvažnije,
ali nikako nije mogla da drži korak sa Džozefom. Ja sam se brinula o njemu
dokle god mi je trudnoća to dozvoljavala.
„Svakog dana bismo rekli Džozefu kako je soba ‘očišćena od čudovišta’,
ali bi on tvrdio da je ono i dalje tu. Premestili smo ga u drugu sobu, ali ni to
nije pomoglo. Narednih mesec dana puštali smo ga da spava sa nama, ali
Čarls nije želeo da to potraje. Džozef je i dalje nemirno spavao i imao je
košmare, mada znatno blaže, i morali smo da ga naučimo da spava sam. Da
odraste. Počeli smo da mu dajemo sedative, ali oni bi nam doneli svega
nekoliko sati mira pre nego što bi nas njegovo zavijanje sve probudilo.
„Tada je moj suprug angažovao skulptora da napravi onu stvar koju ste
videli kada ste ušli i pretvarao se da ju je on ulovio, ali ni to nije pomoglo.
Pomislili smo da je problem u insektima koje je Džozef viđao po kući.
Naprosto bi histerisao kada bi ih ugledao. Zbog toga smo angažovali
čoveka iz službe za dezinsekciju da svakodnevno dolazi i zamolili ga da
očisti celu kuću svakog dana, posebno Džozefovu sobu, kako bi ubio svaku
bubu koju nađe u njoj. Ni to nije vredelo. On je i dalje tvrdio kako ga
čudovište svake noći mazi svojim kandžama dok mu zubima steže lobanju.”
Otpila je još malo. „Čarls je bio ubeđen da će dečak sve prerasti, da svi
dečaci sanjaju nekakve nakaze i da Džozef nije izuzetak. Brinuo se da će
terapija ili bolničko lečenje ostaviti teže posledice od bilo čega što mu je
dolazilo u san. I verovao je da će se negativno odraziti na njegove šanse za
upis u dobru školu.
„Devet meseci kasnije postalo je još gore. Džozef je postao malodušan.
Ne znam da li šestogodišnjak može da pati od depresije, ali tako je
delovalo. Nije pričao o tome, ali smo ga noću čuli kako jeca. A onda. Onda
je došao na doručak sa modricama. Trebalo mi je nekoliko dana da shvatim
šta se dešava: isprva sam pomislila da ih je zaradio u igri sa drugarima.
Onda su se pojavile i ogrebotine na rukama. Nisam mogla više da
podnesem i naterala sam Čarlsa da pozove Tomasa, koji ga je primio na
KDB.”
Završila je svoje piće i ustala, trudeći se da zadrži pribranost. Okrenuta
leđima, napunila je čašu, a ja je nisam prekidao. Bilo mi je jasno da joj je za
nastavak priče potrebna sva moguća snaga.
„Ostao je tamo. Dan ili dva, ne sećam se. Da ste ga videli posle toga,
rekli biste da se to dete nikada nije ničega plašilo. Čitavim putem veselo je
pričao kako se više ne plaši čudovišta. Sada je hrabar, čudovište je samo
plod njegove mašte. ‘Ne mogu sebe da se plašim, mama! Doktor iz zamka
gde žive uplašeni mi je tako rekao!’ Neprestano je ponavljao te reči.”
Suvo se nasmešila. „Podsetio me je na Čarlsa. On je godinama govorio
kako čudovište nije stvarno, kako je sve samo zamislio, ali pretpostavljam
da je za promenu bio zaslužan Tomas. Bio je poseban lekar. Te noći smo
pokušali da mu damo sedative, ali nije želeo da ih uzme. Želeo je da se
suoči sa čudovištem i da mu kaže kako više neće da ga se plaši.”
Primetio sam da su joj ruke zadrhtale. „U početku je vrištao, ali bi se
utišao pre nego što bismo stigli do sobe. Pretpostavili smo da se bori sa
svojim strahovima, da saveti lekara zaista deluju. Naredne noći se nije
oglašavao, te smo pretpostavili da mirno spava.
„Ali sledećeg jutra zatekli smo ga kako čuči u uglu. Ispuštao je odvratne
zvuke i... nekako nam se cerio. Nisam mogla da ga prepoznam. Bilo je
užasno.
„Odmah smo ga vratili kod Tomasa”, nastavila je. „Znam da zvučim
okrutno, ali kada se vratio u bolnicu, osetili smo kako nam je ogroman teret
pao sa ramena. I znam da sam ja kriva jer nisam mogla da podnesem da
budem bespomoćna, ali... Dugo sam brinula da sam ja kriva za sve što se
dešavalo mom malom dečaku. Da ga nisam dovoljno volela. I da je zato...
takav.”
 Tek sada sam spoznao pravu tragediju slučaja, mada se još uvek nije
sasvim uklapao u moju teoriju. „Ne treba sebi da prebacujete. Jasno je da
ste ga voleli, a pretpostavljam i da ga je vaš suprug voleo”, rekao sam joj.
Nastavio sam nešto blažim tonom. „Ako smem da pitam, zbog čega niste
posetili Džoa otkako je primljen u bolnicu?”
Marta me je iscrpljeno pogledala. „Hteli smo, Parkere.” Glas joj je bio
tih poput šapata. „Verujte mi, godinama ništa drugo nismo hteli. Ali Tomas
nam nije dozvoljavao. Rekao nam je da je Džozef previše osetljiv i da bi ga
naše prisustvo samo još više poremetilo. Zahtevali smo da ga vidimo, sve
dok Tomas nije izgubio strpljenje. Praktično se izdrao na nas, rekavši da je
Džozef, moj mali Džoi, opasan i lud. Nestabilan. Nasilan. Da je i za njega i
za nas najbolje da se ne sretnemo. Ako se stanje popravi, rekao je da će nas
pozvati. Prošle su decenije i... nije nas pozvao. Na kraju smo odustali.
Mislim da je to slomilo Čarlsa...
„Ipak, sada ste vi ovde.” Pokušala je da prikrije očaj, ali nije uspela
uprkos stoičkom držanju.
Slušajući je, postalo mi je neprijatno što sam uopšte poverovao u tvrdnje
doktora Eja i očajnički sam poželeo da joj pomognem da njene nade ne
ostanu uzaludne. „Marta, moram da vas zamolim za uslugu. Verujem da će
doneti dobro Džou.”
„Naravno”, klimnula je glavom. „Šta god vam treba.”
„Mi smatramo da Džo nije umislio čudovište, već da veruje kako deo
njega jeste čudovište”, rekao sam. „Moramo da saznamo sve što možemo o
njegovom poreklu i faktorima okoline. Na jednom od snimaka Džo kaže da
je čudovište izašlo iz zida. Ako dozvoljavate, pregledao bih zidove u
njegovoj sobi kako bih utvrdio ima li tamo nečeg neobičnog. Možda je
službi za dezinsekciju nešto promaklo?”
Marta se nije dugo premišljala. Ispila je sadržaj čaše u jednom gutljaju,
ustala i krenula iz sobe. Primetivši da ja i dalje sedim, nestrpljivo je trznula
glavom.
„Šta čekate? Naravno da vam dozvoljavam. Dođite.”
Krenuli smo na četvrti sprat prostrane, ali besprekorno uređene kuće. Na
nižim spratovima dominirale su blage nijanse zelene i zlatne, s drvenim
podovima koji su me podsećali na devedesete godine, dok je uzani tepihom
pokriveni hodnik na poslednjem spratu otkrivao smeđe, zemljane tonove
sedamdesetih. Pretpostavio sam da su se, nakon Džoovog odlaska, sva
renoviranja dešavala na nižim spratovima. Odmah po ulasku bilo mi je
jasno da u njegovoj sobi veoma dugo niko nije boravio. Prašina se
nataložila po svemu, a većina igračaka delovala je zarđalo. Ali čak i da je
tako, bila je to soba u kojoj bi se opustilo čak i nervozno dete. Igračke, od
akcionih figura preko plišanih životinja do vernih minijatura železničkih
pruga postavljenih celom dužinom sobe. Zidovi su bili okrečeni u
opuštajuću nijansu tamnoplave, izuzev strane koju je pokrivao masivni,
hiperrealistični mural crvenog trkačkog automobila. Krevet sa baldahinom
bio je toliko pretrpan jastucima da je podsećao na oblak. A pod je prekrivao
gusti, mekani tepih iste boje kao i zidovi.
Ipak, Marta je oklevala pred vratima, naizgled zatečena prizorom. Zatim
se uspravila, ušetala u sobu i dovela me do ispusta dugačkog tri metra.
Zgađeno je pokazala prstom na njega.
„Džozef je tvrdio da stvorenje ovuda ulazi. Što je, naravno, bilo
nemoguće. Čak i da verujem da postoji, nije moglo tu da se krije. Ovo je
spoljni zid. Sa druge strane nema apsolutno ničega.”
Pogled kao da joj je poskakivao po sobi. Bespomoćno je odmahnula
rukom i pogledala me.
„Hvala vam, Marta”, odgovorio sam.
Ljubazno je klimnula glavom. „U hodniku ispred vrata nalazi se interfon.
Pretpostavljam da i dalje radi, pa me pozovite ako vam budem potrebna.”
Zatvorila je vrata za sobom.
Nije mi preostalo ništa drugo nego da istražim sobu. Započeo sam s
naizgled beskonačnom kolekcijom igračaka, igara i knjiga. Odmah mi je
upalo u oči da nema ničega u vezi sa insektima; ničega nalik na jezivu
figuru čiju sam skulpturu video u prizemlju. Džoove lične stvari nisu bile ni
po čemu posebne osim možda po količini. Bilo je tipično za sobu bogatog
deteta, iako je bilo jasno da su igre i knjige s početka sedamdesetih godina.
Prešao sam na ormane i komode. Pregledao sam i krevet, doduše vrlo
obazrivo budući da je oblak prašine koji je pretio da se podigne lako mogao
da me uguši. Vlagu i ustajali vazduh nekako sam podnosio. Bilo mi je drago
što je Džoova soba ostala netaknuta otkako je otišao, mada još uvek nisam
našao ništa značajno.
Zapravo, gotovo ništa. Jedna stvar činila se neobičnom. Većina Džoovih
igračaka bila je slomljena. Ovo je naročito važilo za plišane igračke, što je
prkosilo teoriji da su one vrlo retko meta dečjeg iživljavanja. Ipak, većina
plišanih igračaka koje sam pregledao imala je zašivene udove ili je iz njih i
dalje virilo punjenje. Način na koji su osakaćenje govorio mi je da je
počinilac, makar to bilo i dete, morao imati vrlo bujnu maštu. Pogotovo jer
nigde u sobi nisam primetio predmete dovoljno oštre za nanošenje ovakve
štete. Niti su igračke bile isečene na uobičajenim mestima – uši, vrat, rep –
što me je nateralo da se zamislim ko ih je zapravo isekao. Da li je to bio
Džo? Ili njegov otac? U nastupu sadizma, sa željom da naudi detetovim
stvarima? Prisetio sam se teorije doktora Eja. Ali trebalo mi je još dokaza.
Morao sam da pregledam pomenuti zid.
Na prvi pogled, delovao je sasvim obično. Stao sam između zida i
kreveta, opipao ga rukama, a zatim polako pokucao, tražeći bilo kakvu
naznaku mekoće ili raspadanja. Tražio sam ostatke stenica ili neke druge
gamadi.
Prelazio sam pogledom preko zidova, podova i kreveta... i najzad sam
uočio dva mesta na kojima je tepih bio neznatno nagnut. Između dušeka i
tepiha postojao je prostor od nekih tridesetak centimetara u kom sam nešto
ugledao.
Spustio sam se na kolena, pitajući se da li se to samo svetlost poigrava
mnome, opipao nabor i ustanovio da je deo tepiha najpre strgnut sa poda, a
zatim nehajno vraćen na mesto.
Zaintrigiran, povukao sam ivicu te poderotine, i dugačka traka tepiha se
lako odvojila od poda, kao da je u pitanju posteljina. Tek tada sam primetio
da je taj deo poda, koji je tepih trebalo da sakrije, obložen svetlijim i
skromnijim drvetom od ostatka kuće gde je preovladavao fini mahagoni.
Pominjem to samo zato što sam zahvaljujući svetlijoj boji drveta uspeo
da uočim trag sitnih smeđih mrlja koji je pratio putanju pocepanog tepiha i
zaustavljao se kraj zida iza mene. Nekolicina otpadaka koje je moje
izvežbano lekarsko oko odmah identifikovalo kao nokte razrešila mi je
misteriju. Dete se toliko snažno držalo za tepih da su mu se nokti otkinuli
kada se tepih odlepio od drvenog poda, ostavivši krvavi trag čak do zida.
Ustao sam i dugo zurio u zid, a zatim sam pozvao Džoovu majku. Kada
se popela, pokazao sam joj pocepani tepih i krvavi pod i pitao je da li je
nekada ranije to primetila. Ne znajući da je tepih uopšte bio oštećen,
zapanjila se videvši krv i nije znala šta da misli o tome. Pogledom je pratila
trag krvi, a zatim se prestrašeno zagledala u zid.
 Morao sam da joj mahnem kako bih joj privukao pažnju. „Marta, hteo
bih da pogledam šta se nalazi u zidu. Da li je to u redu?”
„Da... jeste. Šta vam treba?”
„Imate li sekiru?”
Deset minuta kasnije vratila se noseći vatrogasnu sekiru koju je pronašla
u kutiji u dečjoj sobi na kraju hodnika. Bila je smeštena pokraj staromodnih
požarnih stepenica. Preporučio sam joj da sačeka ispred vrata; nisam bio
siguran koliki ću nered napraviti, niti šta ću pronaći.
Dohvatio sam sekiru i započeo napad koristeći svaki atom snage. Gips i
drvene grede ipak nisu bile dostojan protivnik oštrini sečiva i ubrzo se
odlomio poveći komad unutrašnjeg zida. Od užasa koji sam otkrio sledila
mi se krv u žilama i pitao sam se jesam li već izgubio razum ili to upravo
sledi. Zapahnuo me je strahovit smrad.
Nastavio sam sa udarcima sve dok se od zida nije odvojio komad gipsa
dužine blizu pola metra, otkrivši omanju nišu. U tom uvučenom prostoru,
savršeno oivičenim drvetom, pronašao sam lobanju deteta.
Užasnut, odmakao sam se od zida i prekrio usta rukama jer je smrad
truleži decenijama skrivene iza gipsa i drveta bio neizdrživ. Još gore od toga
bilo je osećanje neverice. Nisam mogao da poverujem u to što vidim i
osećam. Bilo je nemoguće da je udubljenje u zidu napravljeno sa tolikom
preciznošću da ste morali da srušite zid da biste otkrili leš. Nije bilo smisla!
Nije bilo svrhe! Ali onda, u iznenadnoj najezdi užasa, sve se uklopilo!

Ne mogu da se plašim samog sebe, mama! Doktor u zamku gde dolaze

uplašeni ljudi mi je to rekao!
Shvatio sam kako se menjalo njegovo stanje. Obuzela bi ga nova
zabluda svaki put kada bi ga neko nazvao novim pogrdnim imenom.
Kada oni dođu vraća se u zidove. Topi se. Kao sladoled. Izgleda kao
da je u zidu.
Sledeći put kad ga budem video, reći ću mu da ga se ne bojim!

Misli koje su mi navirale bile su toliko jezive da sam morao da

uzviknem. U tom trenutku shvatio sam da je ono što se desilo bilo daleko
strašnije od bilo čega što smo Rouz, Tomas ili ja mogli da pretpostavimo.
Pravi Džo nastradao je iste noći kada se vratio iz bolnice. Ugušio se u
grobnici koju su napravile ruke koje su topile zidove, ruke Stvari koja ga je
mučila. A zatim je čudovištu koje se hranilo njegovim strahom i patnjom
rečeno da je on zapravo Džo i nastavilo je da živi hraneći se stanovnicima
„zamka za uplašene”. Tokom naredne dve decenije, mučilo je zlosrećne
pacijente, članove osoblja i lekare. Tovilo se lošim mislima kojih je bilo u
izobilju. A svaki naš pokušaj da „izlečimo” tog nepoznatog, zloćudnog
parazita donosio je novu žrtvu. Ukoliko je u meni i bilo vere u isceliteljske
moći nauke i medicine, ovo otkriće ju je definitivno uništilo.
Ipak, osim bola i užasa, bilo je i surovih činjenica. Marta, Džoova mama,
uletela je u sobu, i ja sam shvatio da ću morati da osvetim jadnog dečaka
čije sam ostatke upravo iskopao.
Kada je Marta pogledala u rupu u zidu, pomislio sam da njen um odbija
da prihvati ono što vidi. Isprva je samo zurila, raširenih ukočenih očiju, u
maleni skelet koji je tolike godine proveo zatvoren u grobnici.
Napokon se trgla i pogledala me nalik na dete koje od mene, lekara, traži
racionalno objašnjenje.
„Šta ovo znači?”
Nisam ni pokušao da joj odgovorim. Umesto toga, odgovorio sam
pitanjem. „Gospođo Em, smem li da zadržim ovu sekiru?”
I dalje me gledajući s mešavinom straha i neverice, polako je klimnula
glavom.
 27. april 2008.

Dragi prijatelji, to je to. Došli smo do kraja priče koju sam skrivao više od
deset godina. Napokon iznosim istinu o događaju koji je gotovo uništio
moje zanimanje za medicinu i psihijatriju, slomio mi srce, pomutio razum i
doneo silnu patnju mnogim ljudima povezanim sa Konektikatskom
državnom bolnicom. Očekivao sam da mi zapisivanje ovih redova padne
najteže od svega, ali vaše pozitivne reakcije donele su mi veliko olakšanje.
Znam da su neki od vas različito protumačili ono što sam otkrio u Džoovoj
sobi, ali mislim da ćete sve shvatiti kada čujete završetak priče.
Sati nakon otkrića protekli su u magnovenju. Predložio sam Marti da
pozove policiju, ali je ona bila previše šokirana da bi me čula. U svakom
slučaju, smatrao sam da je vreme da napustim njeno imanje pošto sam
upravo raspršio svaku nadu da će joj se sin vratiti i, verovatno, nametnuo
pitanje o tome čije su lečenje plaćali svih ovih godina. Obrazložio sam joj
da bi bilo najbolje da se obrati nekom drugom psihijatru, izvinio se, i uputio
se prema autu.
Sećam se da sam izašao iz vile u četiri sata po podne sa sekirom u ruci.
Ali se nisam odvezao pravo u bolnicu. Želeo sam da na delu uhvatim Stvar
koja je sebe zvala „Džo” i svratio sam u prodavnicu tehnike kako bih
pokupio diktafon i prazne kasete. Pretpostavio sam da će se izlanuti ukoliko
ne bude znao da ga snimam.
Zatim sam krenuo u bolnicu.
Stigao sam u petnaest do šest i na trenutak pomislio kako bi bolje bilo da
ponesem sekiru iz gepeka i na licu mesta završim sa svim, ali me je u tome
sprečilo moje poznavanje bolničkih procedura. U to vreme u bolnici je bilo
previše svedoka i iako sam bio željan osvete, nisam želeo da završim u
zatvoru.
U tom trenutku nije mi bio cilj da ubijem „Džoa”, već da od njega
dobijem odgovore. Bez obzira na sve, i dalje je bio zatvorenik ostavljen na
milost i nemilost onome ko je imao ključeve njegove sobe. Uleteo sam u
bolnicu, usput svrativši do kancelarije po mantil, i uputio se prema jazbini
ukletog stvorenja. Ispred njegovih vrata ubacio sam kasetu u diktafon,
započeo snimanje i smestio uređaj u unutrašnji džep. Zatim sam otključao
vrata i snažno ih otvorio, dozvolivši da moj pravednički bes nadvlada bilo
kakvo osećanje straha koje se pre toga javilo.
„Džo” je podigao pogled. Prepoznavši me, prepoznatljivo se nacerio, kao
da se od našeg neuspelog pokušaja bekstva nije dogodilo ništa vredno
pomena. Progovorio je istim grubim glasom koji je koristio dok se
pretvarao da je normalan.
„Vidi, vidi, dugo te nije bilo, doco.”
„Prestani”, brecnuo sam se. „Šta si ti?”
„Šta sam ja? Nema šta, dobro te je obradila. Rekao sam ti, ja sam zdrav
čovek koga koriste da izv...”
„Da se nisi usudio”, zarežao sam. „Bio sam u kući pravog Džoa. Video
sam šta je u zidu. Pitam te ponovo: znam da nisi čovek, dakle šta si onda?”
Ustručavam se da naredni deo zapišem onako kako ga se sećam.
Godinama sam pokušavao da ubedim sebe, koristeći sva dostupna
psihijatrijska oruđa, kako je moje sećanje samo plod moje mašte. Ipak, ono
se uporno održalo. Prema tome, kada već osećam obavezu da vas upozorim
na opasnost, moram i da se uzdam u sopstveno sećanje i prenesem događaje
onako kako ih ja pamtim, mada bih više voleo da verujem kako sam
privremeno izgubio razum.
„Džo” me je dugo posmatrao. Očigledno nije očekivao da znam toliko.
Ustao je i pružio mi ruke otkrivši podlaktice. Rane na zglobovima polako su
mu se otvorile, uklanjajući kožu poput magije. Ali iz njih nije potekla krv;
bila je to lavina ljigavih, užurbanih, raspomamljenih crva. Osmeh mu se
širio sve dok mu se obrazi nisu rascvetali. Žuta bara obrazovala mu se pod
stopalima, oivičena crvenkastim potocima. Izdužio je noge i trup tako da se
nadvio nada mnom i zlokobno me pogledao.
Stvar koja je sebe nazivala „Džo” ponovo je otvorila usta, pokazala mi
ogoljene, krvave desni i nasmejala se vlažnim, trulim smehom iz mojih
košmara. „Parkere... dete moje”, zavijao je podražavajući glas moje majke.
„Pomozi mi.”
Strah me je nakratko paralisao. Da sam čovek slabijih živaca, da istog
dana u unutrašnjosti zida nisam pronašao lobanju i kosti, verovatno bih
ostao paralisan. Verovatno bih istrčao iz sobe nekontrolisano se cereći samo
da bih i sam nešto kasnije završio zavezan. Godine pod pritiskom krivice
preživelog i razdirući bes zbog nepravde, morali su učiniti svoje i shvatio
sam da Stvar zapravo želi da ga se plašim. A ja niti sam to mogao niti hteo.
Užaren od besa, izdrao sam se u unakaženo i iskeženo lice Stvari koja je
sebe nazivala „Džo”.
„Nosi se! Zvučiš kao moja majka zato što misliš da se plašim da ti
uzvratim. Isto kao što si znao da će džinovska buba uplašiti pravog Džoa.”
Umesto odgovora, iz osakaćenih usta Stvari pokuljalo je još krvi. Ipak,
činilo se da pokušava nešto da kaže. Morao sam prilično da se potrudim da
ne ustuknem pred njenim ogavnim dahom, mada mi nije delovalo da želi da
me napadne. Samo je podigla dugačku, tanku ruku i pokazala mesto na
kome sam skrivao diktafon. Zatim je polako odmahnula prstom, uz još
jedan vlažni osmeh. Značenje je bilo jasno: to ti neće pomoći. Prošla me je
jeza. Ipak, uz dosta napora, odbio sam i ovaj napad. „Šta si ti? Moram da
znam.”
Donja vilica stvorenja uz škripu se odvojila i ovog puta uspela da izusti
nekoliko reči.
„Šta... ti... misliš?”
Bila je to zamka. Stvar je htela da se igra sa mnom.
„Mislim da si mali plišani zeka”, osmehnuo sam se. „Zvaću te Čupko.”
Stvar se još jednom nasmejala užasnim, promuklim smehom.
„Ti... to...”
Napravila je neočekivano dugu pauzu, a krv joj je i dalje curila niz
bradu.
„...ne...veruješ.”
Presekao sam je pogledom.
„Možda ne, ali ne pristajem na tvoju igru. Znam kako funkcionišeš”,
rekao sam. „Reći ću ti šta još znam. Znam da si ti ubila Džoa. Ubila si ga i
zauzela njegovo mesto.”
Stvorenje mi nije odgovorilo. Nekoliko sekundi uopšte nije reagovalo.
Zatim je Stvar, uz još jedan osmeh natopljen krvlju, naglo trznula glavom
gore-dole, potvrdno klimajući. Potisnuo sam jezu.
„Zašto?” Pitao sam više refleksno nego iz iskrene radoznalosti.
Stvorenje je izgledalo kao da ozbiljno razmišlja o mom pitanju. Prišlo mi
je toliko blizu da sam se gotovo ugušio od njegovog ogavnog zadaha.
„Nikada... nisam... imao... priliku... da... postanem...”
„Da postaneš ljudsko biće?”, završio sam njegovo izlaganje tihim,
užasnutim šapatom. Ponovo je odmahnulo prstom i znalački zavrtelo
glavom.
„... da... postanem... plen...”, završilo je, posebno naglasivši poslednju
reč.
Osetio sam mučninu, ali morao sam da očuvam pribranost. Stvorenje me
je izazivalo, ali makar je bilo iskreno.
„Zašto si ostao ovde? Mogao si da budeš na slobodi. Mogao si da
nastaviš da mučiš ljude bez bojazni da ćeš biti zatvoren. Šta te je toliko
dugo držalo ovde?’”
„Nisam... znao... kako... da... budem... plen...” Stvar je prosiktala.
„Ovde... toliko... hrane. Ovde... sigurno. Ovde... učim... kako plen... misli.”
Pokazala je prstom na sebe, a zatim i na mene.
„Radoznala”, zašištala je. „Kao i ti.”
Nevoljno sam ustuknuo, zapanjen njenom optužbom.
„Ja nisam ni nalik... tome što si ti!” odbrusio sam nekontrolisano. Njen
iscepkani smeh uvukao mi se u uši.
„Jesi. Oboje... živimo... od... patnje. Ti... zarađuješ. Ja... se... hranim.”
„Umukni”, pokušao sam da viknem, ali zvučalo je slabašno i drhtavo.
Stvar mi se unela u lice, bila mi je toliko blizu da sam osetio bizarnu
intimnost.
„Mogu... da pomognem. Mogu... da pokažem... čega se... drugi plen...
plaši.”
Toliko mi se slošilo da sam morao da se naslonim na zid, ali nisam
odustajao. Prikupio sam svu preostalu hrabrost.
„Ne”, rekao sam. „Znam šta radiš. Znaš da se najviše od svega plašim da
neću moći da pomažem drugima. Hoćeš da poverujem da me možeš spasti
samo da bi me gledala kako propadam i hranila se mojom patnjom.”
Lice Stvari, ako ga možemo tako nazvati, momentalno se smračilo. Ipak,
nedugo zatim, ponovo me je potopilo svojim kiselim smehom.
„Ne možeš... da... pobediš...”, zaškripalo je. „Glupi plenu. Ti si...
bespomoćan.”
„Ti mi kažeš”, uzvratio sam nesmotreno. „Ti si ta koja je bespomoćna,
Služiš se jeftinim trikovima da zastrašiš ljude, ali ako ne ne uspeš, u
govnima si.”
„Probaj... onda... da me... ubiješ, hoćeš? Idi po... sekiru. Vrati se. Probaj.
Jedva... čekam.”
 Sekiru? Zanemeo sam i osetio kako mi se strah polako prikrada. Zatim
sam se iznenada dosetio i uzvratio joj imitirajući njeno sadističko cerenje.
„Ne moram da te ubijem”, rekao sam polako. „Treba samo da nagovorim
ostale da prestanu da obraćaju pažnju na tebe. Šta mogu da uradim sada
kada znam šta si uradila pravom Džou. To bi te zaista ubilo, zar ne? Ako
prestanemo da ti šaljemo bolničare, sestre i doktore, ostaćeš bez žrtava.
Umrećeš od gladi. Stoga uživaj u ono malo loših misli koje dobijaš od
mene, parazitu prokleti, zato što će one biti poslednje što ćeš ikada pojesti.
To ti obećavam!” Spremio sam se da izađem, kada sam ponovo začuo Stvar
kako mi se obraća, ovoga puta normalnim, Džoovim glasom. Ali to je samo
učinilo ono što će reći još jezivijim.
„Doco? Preslušaj kasetu. Za svoje dobro, preslušaj je pre nego što bilo
šta preduzmeš. Molim te.”
Nevoljno sam se okrenuo. „Džo” je preplašeno zurio u mene. Svi tragovi
krvi i sakaćenja nestali su sa njegovog lica i odeće, i povratio je svoj
nekadašnji izgled pacijenta. Pod je bio potpuno suv, kao da je u pitanju bila
kratkotrajna iluzija. Ipak, nisam dozvolio da me taj prizor uplaši. Okrenuo
sam se i zalupio vrata za sobom, kipteći od besa. Kada sam stigao do auta,
izvadio sam diktafon i premotao traku. Na putu do kuće pritisnuo sam plej
želeći da čujem šta sam tačno snimio.
Voleo bih da kažem da sam znao šta me čeka, ali čak sam se i ja potajno
nadao da ću dokazati sebi kako nisam izgubio razum.
Pretpostavljate šta sam čuo: moj glas i moji povici bili su besprekorno
snimljeni, a hroptavi i prosiktali odgovori Stvari koja je sebe nazivala Džo
netragom su nestali.
Umesto njih, čulo se prestravljeno zapomaganje zvonkog muškog glasa,
promuklo, ali sasvim obično.
Razume se da sam razlupao kasetu čekićem čim sam stigao kući. Nisam
imao kud. Nikome nisam mogao da kažem šta sam saznao. Stvorenje me je
nadigralo. Bez dokaza o postojanju neljudskog čudovišta koje se hrani
strahom i patnjom svakog ko mu se približi, teško da sam mogao očekivati
da će bolnica dići ruke od pacijenta. Istini za volju, sa svakim satom koji je
prolazio, rasla je i moja sumnja u sve što se upravo dogodilo. Nisam bio
siguran da sam još uvek pri sebi.
U filmovima bi se ova epizoda završila tako što bi junak prevazišao
svoje sumnje, vratio se u bolnicu i čudovištu koje je sebe nazivalo Džo,
zario sečivo sekire u lobanju ili učinio nešto podjednako dramatično.
Nažalost, iako u ovoj priči svakako ima elemenata holivudske psihodrame,
ona se ne završava tako.
Nisam se vratio u bolnicu te noći. Zapravo, nisam siguran da sam se
ikada više vratio u Džoovu sobu, ali ne iz razloga koji vam padaju na
pamet.
Zašto kažem da nisam siguran? To je, vidite, poslednja čudnovata stvar u
ovoj priči.
Džoslin je još uvek bila budna i dočekala me je kada sam se vratio iz
posete Stvari koja je sebe nazivala Džo. Moram priznati da je odmah
primetila kako nešto nije u redu, kao i da još uvek nisam spreman da o tome
razgovaram. Donela mi je piće i držala me u naručju sve dok
Iste noći sanjao sam kako se vraćam u bolnicu, ali u njoj iz nekog
razloga nije bilo svetla. Apsolutno svaki prozor bio je u potpunom mraku i
da sam bio budan, ne bih umeo da se snađem. Ipak, san je očigledno znao
kuda sam krenuo jer me je uporno vodio napred. Ispostavilo se da moja
podsvest poznaje bolnicu bolje od mene, zato što nisam ušao na glavni ulaz.
Umesto toga, provukao sam se kroz jedan od zabačenih požarnih izlaza koji
je nekim slučajem ostao otvoren. Ponavljam, da sam bio budan, verovatno
bih tumarao stepeništem i opipavao hodnike pitajući se gde sam, ali još
jednom, deo mog uma zadužen za viziju znao je kuda da ide, i bez greške
me je vodio unutra.
Moje odredište, kao što verovatno nagađate, bila je soba Stvari koja je
sebe nazivala Džo. Ali put do nje nije delovao normalno. Ne znam da li
zbog bosih nogu u snu, ali pod bolnice bio je neuobičajeno klizav. Gotovo
mokar, kao da ga je domar upravo prebrisao vlažnom krpom. Ipak, to nije
bila najčudnija komponenta sna. Ona je usledila kada sam stigao do sobe i
video kako se vrata sama otvaraju.
Odjeknuo je užasno poznati, hroptavi glas, a iz otvora je pokuljala
tečnost. Kao da sam razbio staklo ogromnog akvarijuma, niz hodnik je
krenula bujica praćena zaglušujućim odjekom turobnog, ogrubelog smeha.
Tečnost je smrdela na metal, krv i mokraću, iste stvari koje su me
proganjale u snovima od rane mladosti. Moguće da je u snu bilo još nečeg,
ali vlažan, hladan osećaj koji mi je prelazio preko kože naglo me je
probudio i osetio sam kako me Džoslin uznemireno drmusa. Ispostavilo se
da ju je moje trabunjanje u snu probudilo i toliko uplašilo da je morala da
me trgne. Moja odeća i posteljina bili su natopljeni znojem. Ubedio sam
sebe da je u pitanju znoj, jer bi alternativa bila previše uznemirujuća.
Narednog jutra pred bolnicom sam zatekao električarski kombi, kao i
nekoliko policijskih automobila. Znao sam da se dogodilo nešto ozbiljno
budući da su i osoblje i pacijenti koje sam video na putu do direktorkine
kancelarije izgledali potreseno.
Doktorka Dži je držala sastanak, ali čim me je ugledala, izbacila ih je iz
kancelarije kako bismo razgovarali nasamo.
„Hoću da znam šta se juče dogodilo”, rekla je vidno potresena. „Ali pre
toga moram nešto da ti kažem... prošle noći pukla je jedna od vodovodnih
cevi na drugom spratu i voda je poplavila razvodnu tablu. Ona je važan deo
sistema i trebalo bi da bude otporna na vremenske nepogode i katastrofe.
Električar je uspeo da je popravi, ali je pre toga čitava bolnica ostala bez
struje nekih sat i po-dva. Tokom tog prekida neko je provalio u bolnicu i
otključao vrata pacijentove sobe – Džoove sobe, kao i glavna vrata
njegovog odeljenja.”
„Otključao ih je? Neko ga je pustio napolje?”, upitao sam drhtavim
glasom. „Jeste li ih uhvatili? Jeste li njega uhvatili?”
Izraz lica neznatno joj se promenio, kao da je tek tada prihvatila
činjenice. „Da, neko ih je otključao. Nismo uhvatili počinioce. Nažalost,
prekid struje pogodio je i sigurnosne kamere. Ni njega nismo uhvatili. Džo
je pobegao.”
 30. april 2008.

Znam da je prethodna objava bila nešto kraća. Kada sam otkucao poslednju
rečenicu „Džo je pobegao”, odložio sam kompjuter jer sam morao da se
pritajim neko vreme. Neke stvari koje su se tog dana desile još uvek me
progone i teško mi je da o njima govorim. Nisam bio siguran da ću izdržati,
naročito nakon reakcija koje su usledile – vidim da su mnogi od vas
nezadovoljni sadržinom prethodnog teksta, ali moram da budem iskren do
kraja bez obzira na vaše stavove. Čuli ste srž misterije, ali i završetak je
podjednako bitan.
Policajci su, naravno, sumnjali da sam bio umešan u Džoovo bekstvo.
Sigurnosne kamere snimile su kako ulazim u Džoovu sobu nešto ranije tog
dana, oko šest časova po podne, a Henk, bolničar koga je doktorka Dži
zadužila da me prati, izjavio je da me je čuo kako se svađam sa pacijentom,
ali nije video ništa uznemirujuće, što je značilo da nije video Džoovu
transformaciju. Uz to, doktor Pi je dao pisanu izjavu kako sam verovatno
pokušao da pomognem Džou da pobegne samo dan ranije. Međutim,
Džoslin je potvrdila da sam čitavu noć proveo sa njom, a mnogo kasnije
sam saznao i da je doktorka Dži izjavila kako je „bekstvo” zapravo bio deo
studije o kojoj je ona bila obaveštena. Nedugo zatim oslobođen sam
sumnje. Osoblje bolnice, pre svih, Marvin i Henk, nisu tako brzo prihvatili
moju nevinost, ali nisam mogao da trošim vreme na njihove sumnjičave
poglede.
Da ironija bude još veća, policija je smatrala da je neko nameravao da
povredi Džoa. Prema proceduri, bolnica mora da obavesti vlasti ukoliko
pacijent, čak i onaj koji je dobrovoljno prijavljen, pobegne. Brinuli su se da
je Džo žrtva neslane šale ili nečeg još goreg. Nije imao dosije u policiji; ako
njih pitate, bio je potpuno bezopasan. Uz to, većina bolničkog osoblja
možda jeste prezirala Džoa ili se držala podalje od njega, ali nisu bili u
bolnici dovoljno dugo da bi znali za njegove zločine iz detinjstva. Ukoliko
su i čuli glasine kako oni koji se nađu u njegovoj blizini polude, nisu se
oglašavali plašeći se ismevanja. Policija je krenula u potragu za odraslim
muškarcem kome, smatrali su, nije dobro i kome je potrebna nega.
 Pojma nisu imali.
Diskusiju između doktorke Dži i mene prekinule su loše vesti u vezi sa
njenim mentorom, doktorom Ejom. Morala je smesta da ode i nisam stigao
da joj ispričam za skelet koji sam otkrio u spavaćoj sobi Džoa M. Niti sam
joj ispričao za večernji susret sa kreaturom koja je potvrdila moja otkrića,
ali mi nije ostavila nikakve upotrebljive dokaze. U svakom slučaju,
doktorka Dži je bila neutešna i ubrzo je uzela višenedeljno odsustvo, te
nisam imao priliku da ponovo sa njom razgovaram. Kako se ispostavilo,
doktor Ej je preminuo od posledica srčanog udara u svom domu. Čistačica
ga je pronašla kako leži na kuhinjskom podu, a policija veruje da su
simptomi bili teški i užasno bolni. Nešto dalje od tela pronašli su prevrnutu
fotelju, a kraj tela su pronađeni slomljena šolja ili čajnik, i hrpa papira koju
je najverovatnije pregledao.
Nekih nedelju dana kasnije, primio sam poruku od direktorke
podsredstvom doktora Pija, koji je, iz nekog razloga, delovao raspoloženo i
osokoljeno nakon odlaska pacijenta poznatog kao Džo. Kao da smo
zamenili mesta. Ja sam se osećao potišteno i umorno, polako gubeći veru u
profesiju, dok je doktor Pi prštao od energije. Doduše, više se nije drao na
mene, što mi je dalo razlog da prihvatim promenu. Doktorka Dži mi je
poručila da je Marta, Džoova majka, izvršila samoubistvo. Baštovan ju je
pronašao dva ili tri dana kasnije. Činilo se da se bacila sa prozora Džoove
sobe. U sobi, kao ni u ostatku kuće, nisu pronađeni nikakvi sumnjivi
tragovi. U policijskom izveštaju nije bilo nijedne reči o rupi u zidu ili kripti
za kosti njenog sina. Nisam znao šta o tome da mislim, a nisam mogao ni da
čujem šta o tome misli doktorka Dži pošto je više nisam video.
Rad bolnice polako se vraćao u normalu, ali sam ja bio izuzetno napet.
Uprkos tome što sam bio jedini lekar koji je izašao iz susreta sa Džoom
nepovređen, ipak sam doživeo strahovit neuspeh. A prava nesreća tek se
spremala.
Dve nedelje nakon što je pacijent nestao, policija na kampusu me je
probudila i odvela do univerzitetske bolnice, gde je Došljin primljena sva u
modricama. Čim sam je ugledao, znao sam da je sve pošlo po zlu. Njene
obično vedre i izražajne zelene oči bile su prazne i staklaste. Kosa joj je bila
raščupana. Delovala je toliko skrhano da sam se zaprepastio. Pokušao sam
da je zagrlim, ali ona je poskočila kao da joj je sama pomisao na dodir
izazivala mučninu. Ipak, nekako mi se prepustila i razvukla usne u slabašni
osmeh koji je jasnije od bilo čega potvrdio kako je pretrpela strahovitu
traumu.
Policija mi je objasnila kako je došli napadnuta dok je izlazila iz zgrade
biblioteke. Tražili su joj da opiše napadača i verovatno pogađate da je
opisala vitkog muškarca neuredne plave kose i maglovitog pogleda –
drugim rečima, ljudsku formu koju je zauzela Stvar koja je sebe nazivala
Džo. Mogao sam samo da pretpostavim da me je pratila sve do grada.
Čuvši to, umalo se nisam srušio. Postao sam lekar jer nisam mogao da
podnesem da meni draga osoba, moja majka, pati zbog mog nemara, a sada
sam dopustio da žena koja mi najviše znači strada, i to ponovo zbog mog
nemara. Pomisao na to me je mučila, voleo sam došljin svim srcem i
strahovito me je pogodilo što je vidim ovakvu. Da nije pretrpela tako
ozbiljne povrede, možda bih otišao iz Nju Hajvana, daleko od nje, daleko
od svega u svom životu, znajući da sam podbacio u jedinom zadatku koji
sam imao na ovom svetu – da štitim i lečim druge. Jasno mi je koliko
nerazumno zvučim, ali mora se priznati da sam tada bio prilično rastrojen.
Opasnost u koju sam nenamerno doveo došli, kao i ostatak sveta, nije se
mogla zanemariti, baš kao ni totalna bezosećajnost situacije. Baš kada sam
pomislio da sam raskrinkao pacijenta, ponovo me je iznenadio. Mislio sam
da je želeo da bude zatvoren, okružen jadnicima, zašto je onda pobegao?
Decenijama je udobno živeo na odeljenju i s lakoćom je neutralisao moju
pretnju. Zašto bi rizikovao izlaskom?
Nažalost, odgovor na ovo pitanje ispunio me je krivicom. Tokom našeg
poslednjeg razgovora, sećam se da je rekao kako ostaje u bolnici jer „ne zna
kako da bude plen”, odnosno kako da se ponaša kao ljudsko biće. Štaviše,
nije promenio oblik nakon što sam ga isprovocirao pominjanjem „plišanog
zeke” jer ja u to nisam verovao. Iako su se sve njegove metode psihičke
torture oslanjale na znanja nedostupna ljudskom umu, način na koji ih je
primenjivao bio je dostupan ljudskim bićima. Prema tome, jedini zaključak
do kog sam uspeo da dođem jeste da je Stvar mirovala dokle god su se svi
članovi osoblja odnosili prema njoj kao prema ljudskom biću.
Nesrećni Džo je, dakle, držao čudovište pod kontrolom terajući ga da se
pretvara da je ljudsko biće. Jedan od pacijenata nazvao ga je „jebenim
čudovištem”, ali to je mislio u prenesenom značenju, nikako bukvalno.
Pacijent nije poverovao da je čudovište, te nije mogao da se promeni. I sve
dok su se ostali prema njemu ponašali normalno, nije mogao da se promeni.
 Ali onda sam se pojavio ja i rekao mu kako ne samo da verujem da nije
ljudsko biće, već da to znam. Nema sumnje da sam mu dozvolio da
preuzme najdelotvorniju moguću formu čudovišta, druge osobe ili talasa
mokraće i krvi iz mog sna. Pošto je povratio sposobnost da se menja, više
mu nije trebalo utočište u bolnici gde su ljudi obučavani da ne veruju u
čudovišta.
To je moja teorija o uzroku njegovog bekstva. Nažalost, ne verujem da
ću ikada dobiti priliku da je dokažem ili opovrgnem, što znači da će mi
ostati na savesti, nerazjašnjena, zauvek.
 1. maj 2008.

Mislio sam da će mi objava od 30. aprila zaista biti poslednja, ali ne mogu
da dozvolim da moja priča ima tako turoban završetak. Hoću da znate gde
smo sad i šta sam sve uradio ne bih li se iskupio.
došljin je dugo patila od posledica napada. Nakon nekoliko dana
bolničkog lečenja, poslata je kući, gde ju je pogodila strahovita depresija.
Kada je pomenula kako nema želju da završi svoj doktorski rad, a naročito
nakon što je preda mnom razlupala svoj kompjuter, predložio sam joj da se
preselimo. I nama bi značilo da pobegnemo.
Džoslin se ispisala sa programa, a ja sam otvorio privatnu ordinaciju.
Kontakti koje sam ostvario tokom školovanja i stažiranja omogućili su nam
da se preselimo. Priznaću vam da smo napustili Konektikat, ali neću vam
otkriti gde smo. Napad i trauma menjaju čoveka. Dugo vremena jedva sam
uspevao da prepoznam Džoslin, a verujem da je i ona osećala isto kada sam
ja u pitanju. Ipak, naša ljubav je opstala i venčali smo se osamnaest meseci
kasnije. Svakog dana učili smo nove stvari jedno o drugom. Naši ožiljci i
dalje su prisutni i vidim da se Džoslin još uvek bori sa depresijom. Prema
meni je prijatna, ali posvetila se životu domaćice i nema nameru da stiče
nove prijatelje. Kaže da sam ja sve što joj je potrebno.
Što se mene tiče, oduvek sam želeo da uradim nešto značajnije. Možda
zato što nisam odrastao u izobilju kao Džoslin, ili možda zato što sam znam
da snosim odgovornost za svoju ulogu u ovoj priči, provešću ostatak života
okajavajući svoje grehe.
Rešio sam da iskoristim stečeno znanje na najbolji mogući način.
Otvorio sam privatnu ordinaciju specijalizovanu za lečenje dece koja pate
od paranoičnih iluzija ili poremećaja uzrokovanih strahovima. Neki od
slučajeva bili su uobičajeni, dok su neki uključivali zajedničke zablude,
poput roditelja koji su smatrali da njihovog sina proganja duh njegove
sestre, umrle na rođenju.
S vremena na vreme, pojavi se dete koje mi se poveri kako mu čudovište
ne dozvoljava da zaspi. Ponekad izlazi iz zida. Ponekad iz ormana. Ponekad
se krije ispod kreveta. Uvek bira mesto koga se deca najviše plaše.
Međutim, sada postoji još jedan detalj od kog čak ni ja ne mogu da spavam:
neka od čudovišta kinje svoje žrtve, govore im da su deca pretvorena u
čudovišta i traže od njih da ih oslobode tako što će im reći da su oni takođe
deca. Da stvar bude još gora, ponekad nisam siguran traže li uopšte moju
pomoć i jesu li to uopšte deca. Možda su slični Džou, hvale se svojim
delima pred jedinom osobom koja zna ko su oni zaista i kako se mogu
zaustaviti. Ponekad pomislim kako mi se smeju u lice iza tih preplašenih,
nevinih dečjih očiju.
Ipak, koji god razlog imali da mi ispričaju svoje priče o tome ko ih
proganja noću, činjenica je da neki od njih zaista jesu samo deca. Upravo
sam zbog njih i zbog njihovih porodica odlučio da postanem lekar. Zato što,
za razliku od ostalih lekara, znam koliki je ulog u igri. Možda sam
paranoičan, ali sećam se reči čudovišta. Sećam se kako mi je priznalo da
niko poput njega nije imao priliku da postane plen i stresem se svaki put
kada se setim tih reči zato što znam šta zapravo znače: šta god da je „Džo”
bio, nije bio jedini. Moguće je da čitava rasa tih stvorenja živi pored nas i
da tek sada shvataju da mogu da žive među nama.
Ipak, pre ću umreti nego što ću dozvoliti da te prokletinje odnesu još
jedan dečji život. I čini mi se da sam u pravu, jer se deca koju lečim od
takvih noćnih pojava vrlo retko vraćaju.
Sve do sada, Džoslin je bila jedina osoba koja je znala celu priču. I
veruje mi. Podržala me je u nameri da je podelim sa nekim, do te mere da
mi se čini kako je to želela više od mene. Dugo sam je odbijao.
Ipak, samo nekoliko meseci pre nego što sam počeo sa svojim objavama,
rekla mi je da je trudna. I ovog puta je imala prokleto dobar razlog da traži
objavljivanje moje priče.
„Hoću da znaš da si dobar čovek, Parkere”, rekla mi je. „Možda ne
razumeš, ali ti si nešto najbolje što mi se desilo. Ne možeš da zamisliš
koliko se slobodno osećam pored tebe. Koliko volim sebe kada sam sa
tobom bez obzira na sve što se dogodilo. I možda nikada nećeš ni moći.
Ako ti ne znaš da si dobra osoba, kako misliš da budeš dobar otac našoj
deci? Ko zna? Možda ćeš naći način da oprostiš sebi nakon što sve ispričaš.
Sem toga, misliš li da dobar čovek ne bi podelio sa svetom ono što ti znaš?”
Na trenutak sam iza sumornog, setnog osmeha koji je nosila još od
nesreće uočio ženu u koju sam se zaljubio. Znao sam da posle toga nisam
mogao da je odbijem.
 I eto me sada, pišem i molim se da mi poverujete. U redu je i ako mi ne
verujete. Nisam siguran ni da ja u sve ovo verujem, možda je sve samo
epizoda neke veće psihoze koja će me jednog dana načiniti jednako ludim
kao što su moji pacijenti. Ali ako među vama ima roditelja ili psihijatara, i
ako vam pacijenti ili deca pričaju priče nalik na Džoovu, struka i ljudskost
nalažu mi da vas upozorim:
Šta god radili, nemojte govoriti deci da su čudovišta koja vide samo plod
njihove mašte, jer ako je i najmanji delić ove priče istinit, potpisaćete im
smrtnu presudu.
Hvala na čitanju.
Sve najbolje,
Parker
 Izjave zahvalnosti

Pre svega, hvala Džejmi Levin iz izdavačke kuće Hoton Miflin Harkor
(HMH) što mi je podarila urednika kome mogu bezrezervno verovati,
znajući da će izoštriti i zamračiti moje misli do perfekcije. Hvala i doktoru
Harisonu Levinu na odgovorima na brojna pitanja iz oblasti psihijatrije
upućenih od strane amatera punog entuzijazma. Sve greške u tekstu su
moje, ili ih je Džo tražio. Takođe, želim da zahvalim Kejti Kimerer,
glavnom uredniku u HMH, kao i Lori Brejdi, koja je radila redakciju
rukopisa. Uz to, dugujem zahvalnost Vendi Muto, iz Vestčester izdavaštva,
što je navodila Pacijenta kroz sve korake proizvodnog procesa.
Hvala i mojoj publicistkinji u HMH, Mišel Trijant, koja je staloženo
odgovarala na sve moje panične imejlove. Hvala osobi za marketing, Hani
Harlou; izdavaču HMH Brusu Nikolsu; direktoru HMH Helen Atsma;
asistentu urednika Farizi Hok; Tomiju Heronu i čitavom audiotimu: kao i
Edu Spejdu, Kolin Marfi i celom odeljenju prodaje. Dalje, hvala Elen Arčer,
predsednici trgovine HMH; Lori Glejzer, potpredsednici izdavaštva; Metu
Švajceru, potpredsedniku marketinga; Beki Saikija-Vilson, saradnici u
izdavaštvu; Džil Lejzer, potpredsednici produkcije; Kimberli Kifer,
menadžerki produkcije; Emili Snajder, supervizoru za dizajn; i Kristoferu
Moasonu, direktoru umetničkog odeljenja. S tim u vezi, hvala i Marku
Robinsonu za veličanstveno klaustrofobični i uznemirujući dizajn korica
knjige.
Hvala mom menadžeru Džošu Dovu iz Strajd Menadžmenta što mi je
pružio priliku pre nego što sam shvatio da je zaslužujem; mom agentu za
film i televiziju Holi Džiter iz Vilijam Morisa (WME), koja me je upoznala
sa sjajnim svetlima Holivuda; i mom književnom agentu Džoelu Gotleru iz
IPG, čuvaru moje kreativnosti u svetu književnosti. Hvala i Džun Horton i
Bou Levinsonu iz WME što su neumorno pregovarali u moju korist, noseći
se sa svim udarcima holivudskog pravnog sistema. Hvala Rajanu Rejnoldsu
i Roju Liju, koji su mi zauvek promenili život odlukom da moje nesuđeno
čudovište postave na veliki ekran.
 Hvala mnogim prijateljima koji su poslužili kao inspiracija za likove i
ohrabrili me da o njima pišem. Naročitu zahvalnost dugujem grupi za
društvene igre (znate ko ste) koji su mi prvi predložili da se oprobam u
pisanju. Hvala Makeni bez koga Pacijent ne bi dobio ime. Hvala mojoj
majci što mi je tokom odrastanja negovala maštu i nije odustajala čak i kada
ja jesam. Hvala Stivenu, ocu kakvog je trebalo da imam. Hvala Sofi, koja
me je neprestano terala da se usavršavam, verujući u moje veštine pisca.
Hvala IHOP-u za hektolitre ledene kafe koja me je održala kroz prva četiri
poglavlja, pre nego što sam uopšte odlučio da podelim ovu priču sa svetom.
Najzad, hvala svakom korisniku Redita koji je glasao za ovu priču
otkako se pojavila u decembru 2015. Bez vas Pacijent nikada ne bi bio
završen. Bez vas ne bi bio tamo gde je danas. Bez vas ja bih bio drukčiji
čovek. Od srca vam hvala.
 Napomene

[←1] Vunderkind (nem. Das Wunderkind) je reč koja prevedena na srpski

znači čudo od deteta. (Prim. lekt.)
[←2] Engl.: gaslighting: oblik sistematske psihičke manipulacije sa ciljem
da žrtva posumnja u sopstveno mentalno zdravlje, prvi put pomenut u drami
Gaslight, popularizovan u filmskim adaptacijama 1940. i 1944. (Prim.
prev.)
[←3] Uobičajeni naziv za pripadnike najnižih indijskih kasta; figurativno:
siromašan i bedan čovek iz najnižeg reda ljudi, prezreni rob. (Prim. lekt.)
[←4] Osoba koja se bavi prepariranjem životinja. (Prim. lekt.)
[←5] Engl.: Choate Rosemary Hall – privatna obrazovna ustanova u
Volingfordu, Konektikat. Njeni bivši učenici bili su, između ostalih,
nekadašnji predsednik SAD Džon E Kenedi i glumci Majkl Daglas i Pol
Đamati. (Prim. prev.)
 NASLOV ORIGINALA
Jasper DeWitt
The Patient

Copyright ©2020 by Jasper DeWitt, LLC