USUDI SE

USUDI SE

Ksenija Ćaćić

Novi Sad
2021.
 I kad sve prođe,
kad dudovo lišće pretvori svoje niti u svilu,
umorni jablan iz dedinog dvorišta ukrade svoje poslednje proleće,
a dečiji smeh postane najlepša pesma naših uspomena,
ja ću i dalje stajati kraj tebe.

I nikad neću znati da li sam donela pravu odluku.

Ali jedno znam. Učinila sam to zbog ljubavi.
Zbog tebe.
Zbog nas.

Agnus Dei.
 Usudi se

Sve prema planu

...

J ednog dana, potpuno neočekivano, propala sam pod tanak led. Voda
je bila užasno hladna, ledila mi je krv u žilama. Pokušala sam da
isplivam, ali nisam uspevala da pomerim noge. Bila sam paralisana.
A onda odjednom, počela je da me obuzima neverovatna toplina.
Proticala je mojim venama grejući mi čitavo telo, a koža se podigla u
tačkice. Taj dodir promenio je ceo moj svet. Nisam znala šta se dešava,
niti gde sam, ni da li ću biti dobro. Znala sam samo da posle njega
više nikada neću biti ista, i prepustila sam se. Njegovo ime je - doktor
Nenad Ljubičić.
...

Gužva u ordinaciji Maričić. Rane i kasne trudnoće, ginekološke

intervencije, poneki ozbiljniji problem i zabrinuto lice pacijentkinje
koja ne zna šta je čeka, ali čeka svoj red. Prozivaju je. Odlazi, dr-
žeći u ruci fasciklu sa potrebnim papirima. Ima još njih dve ispred
mene, potrajaće. Gledam lica i u svakom pronalazim neku prepo-
znatljivu emociju, pomešano nestrpljenje da se čuju vesti, vidi beba
na ultra-zvuku u poodmakloj trudnoći, ali i donekle strah. Pomalo
sam usamljena i volela bih da je neka od mojih drugarica sada ovde
sa mnom.
Na primer, moja Jelena. Pitanje je da li će i kada jednom ona
čekati na prvi ultrazvuk svoje bebe. Peta vantelesna oplodnja - nije
uspela. Čule smo se samo da mi javi loše vesti i posle toga me nije
zvala, ni ja nju, kada sam saznala da sam trudna. Prirodnim putem.
Volela bih da u isto vreme čekamo bebu, baš kao što smo to zamišlja-
le još od osnovne škole.
Čudno je kako život ponekad ima drugačije planove od onih
koje mi napravimo. Još čudnije je kako nam se ti novi planovi često

9
 Ksenija Ćaćić

više dopadnu od starih. Spuštam nežno ruku na donji deo stomaka,

tamo gde se nalazi tvoja glavica, i pokušavam da zamislim na koga
ćeš ličiti kada se rodiš. Da li ćeš imati oči plave kao moje, ili će ti do-
minantni gen mog muža podariti dubinu svemira u pogledu, koja je
mene začarala pre toliko godina. Milan i ja. Presrećna sam što ćemo
uskoro postati roditelji. I to baš tebi.
Meškoljim se, već mi je teško da sedim. Nameštam se udobnije
u stolici i podižem pogled ka prozoru. Sunčan dan, pretopao za ovaj
period godine. Septembar, bez kiše. A ja volim kišu... Tada mogu
duže da spavam.
Poliklinika Maričić jedna je od najvećih i najboljih klinika u
Novom Sadu. Ima dosta ginekologa, kao i lekara iz drugih oblasti, ali
mi uvek deluje da su termini kod svih doktora, u svako doba dana,
popunjeni. Uvek dođem na vreme, a obavezno čekam još dvadesetak
minuta. To mi obično nije problem. Teši me činjenica da toliko žena
ima poverenja u ove lekare i zato sam sigurna da sam u pravim ruka-
ma i da oni zaista imaju zlatan tim. Međutim, sada mi je baš teško da
sedim i čekam. Ipak je ovo već 34. nedelja. Iako se nisam ugojila ništa
više od težine bebe i plodove vode, sve mi smeta i ne mogu normalno
da dišem. Osećam se kao tenk. Prevelik mi je stomak. Nadam se da
će me uskoro prozvati. Još jedna žena i moj je red.
Na prethodnom, a ujedno i poslednjem ultrazvuku kod svoje
doktorke, vodile smo razgovor o planovima za sam porođaj. Doktor-
ka Stojšin je imala dilemu kom stručnjaku od svojih kolega koji rade
i privatno i u porodilištu da me uputi, kako bi sve prošlo u najboljem
redu. Sviđa mi se taj psihološki pristup pacijentima, gde čak nastoje
da po senzibilitetu preporuče lekara, u kojeg misle da bismo mi imali
puno poverenje.
Doktor Nenad Ljubičić, prema njenim rečima, savršen je izbor
za mene. Skoro svaki dan je u Betaniji i velika je verovatnoća da će
mi zato biti dostupan kada mi zatreba. Složila sam se da je to važno.
Kada sam došla kući izguglala sam ga: na slici deluje okej, prijatna
fizionomija lica, lep osmeh i pitome, tople oči. Možda previše mlad,
ali ako doktorka Stojšin kaže da je stručnjak nemam razloga za brigu.
To veče sam mirno zaspala, srećna, jer sve protiče baš prema planu.

10
 Usudi se

„Ana Rudić“, iz misli me trže glas ljubazne sestre iza pulta or-
dinacije. Ispada mi hemijska. Podižem je lenjo i kačim u gornji levi
ugao fascikle. Ustajem i prilazim.
„Tu sam. Izvolite podatke. Nadam se da sam sve dobro popu-
nila.“
„Hvala, pogledaćemo“, osmehnula se i prihvatila formular,
„doktor Ljubičić Vas očekuje. Pravo hodnikom, druga ordinacija sa
desne strane. Vrata su otvorena, videćete.“ Sugeriše mi rukom u kom
smeru treba da idem.
„Hvala.“
Krenula sam nesigurnim korakom, onako kako ljudi obično
prilaze nepoznatim situacijama. Šta ako mi se doktor ne dopadne?
Prva ordinacija, druga. Tu sam. Provirujem unutra držeći se rukom
za okvir vrata. Kucam, kurtoazno.
„Dobar dan. Uđite slobodno.“ Ljubazno mi se obraća dubokim
muškim glasom i ustaje sa stolice. Prilazi. Oduvek verujem da crte
lica, mimika, gestikulacija, kao i čitava pojava, mogu dosta toga reći
o čoveku, kao i da prvi utisak retko vara. A ja nisam neko ko ne pri-
mećuje lepo. I muško i žensko. Nekad čisto radi opservacije. Veliki
sam esteta i vidim detalje. Nekada na sreću, a nekada ne. Kod Milana
mi je od prvog momenta najslađa bila šiška koja mu je neprestano
padala preko čela i ometala vid, a nije rešavao taj problem. Godina-
ma. Ja bih to odavno ošišala i napravila drugačiju frizuru. Kraću. Kao
na primer što ima doktor. Vidi se čelo i pogled je jasniji, jer mu ništa
ne stoji na putu. Osmatram ga. Gusta crna kosa neobavezno podš-
išana, a opet uredna, ravne malo gušće obrve, a ispod topao pogled
iza ovalnih kestenjastih, pomalo razigranih dečačkih očiju. Siguran,
stamen hod dok mi prilazi, veoma široka ramena i ruke blago povi-
jene, šakama okrenutim ka gore, kao da čeka da mu se stave rukavice
pred operaciju. Objektivno, izgleda mnogo bolje nego na slikama.
I mlađe. Visok, sigurno metar 95. Lepo baš. Ali to je samo izgled.
Meni je potrebno i da mu verujem, kao doktoru, za svoje prvo dete.
„Ja sam Nenad“, pruža mi ruku. Rukujemo se, karakterno i kul-
turno. Stegao je šaku.
„Ana, drago mi je.“ Stežem je i ja.

11
 Ksenija Ćaćić

„Izvolite, Ana“, propušta me da prođem i ukazuje na okruglu

stolicu za pacijente. Prijatan miris parfema širi se po ordinaciji, a
meni se na trenutak zavrtelo u glavi. Biće da je od pritiska, mada se
to obično dešava samo kada naglo ustanem. No, ovo je ipak drugo
stanje, pa se vremenom i navikavam da je sve moguće. Sedam na
stolicu kraj njegovog pisaćeg stola i duboko udišem, pa kratko zadr-
žavam dah. Pogled mi se razbistrava. Dobro sam. Srebrne iskre su mi
se raščistile iz uglova očiju. Polako izdišem.
Doktor seda preko puta mene i pokazuje rukom sestri da mi
može izmeriti pritisak. Zašto mislim da neće biti samo 90/60?

12