Жозе Сарамаго

СЛЕПИЛО
С португалског превео Дејан Станковић

ЛИНГВА ФРАНКА
БЕОГРАД – 2001
Ако видиш, гледај. Ако можеш да гледаш, примећуј.

Књига савета

Посвећено Пилар и мојој ћерки Виоланте

 Наслов oригинала
José Samarago
Ensaio sobre a Cegueira

© Copyright романа Jose Samarago i Editorial Caminho

© Copyright превода Дејан Станковић
 Засветлео је жути круг. Два аутомобила најближа раскрсници убрзаше
да би прошли пре но што се упали црвено. На семафору за пешаке појавила
се слика зеленог човечуљка. Људи који су чекали на тротоару кренуше да
прелазе улицу ступајући по белим пољима исцртаним на црној површини
асфалта; уопште не подсећа на зебру а опет је тако зовемо. Возачи,
нестрпљиви, с ногом на папучици квачила, држе кола у напетости, као да су
већ кренули, па узмичу, попут бесних атова кад предосете фијук бича кроз
ваздух. Пешаци су већ прешли али ће се светло за слободан пролаз
возилима појавити тек за неколико секунди; постоје они који тврде да ова
задршка, на први поглед тако безначајна, помножена хиљадама семафора
који постоје у граду и бројем смена три боје на њима, претставља један од
најзначајнијих разлога за застоје у аутомобилском саобраћају, односно за
гужву, речено свакодневним језиком.
Зелено светло се напокон упалило, аутомобили нагле, али одмах је јасно
да нису сви кренули у исто време. Први у средњој колони још стоји, мора
бити да је у питању какав механички проблем, откачила се папучица гаса,
заглавила се полуга мењача, дошло је до квара у хидрауличном систему,
блокирале се кочнице, отказала електрика, или му је напросто нестало
бензина, не би било први пут да се догоди тако нешто. Нова група пешака
већ се окупља на тротоару испред прелаза, види возача с оне стране
ветробрана како млатара рукама док аутомобили иза њега френетично
трубе. Неколико их је већ искочило из својих кола у намери да одrypаjy
заустављено возило у крај, негде где не би ометало саобраћај, куцају му
љутито о стакло, а човек који седи унутра окреће лице ка њима, на једну па
на друГу страну, види се да нешто виче, по покретима усана јасно је да
понавља једну те исту реч, у ствари не једну, две, које ће успети да чују и
разумеју тек када им напокон пође за руком да отворе врата: Слеп сам.
Ко би рекао. Онолико колико је обичном посматрачу могуће да сагледа
у том тренутку, дакле летимице, очи возача делују здраво, дужица је
бистра, јасна, беоњача компактна, као од порцелана. Високо подигнути
капци, искривљено лице, извијене обрве, све то, јасно је, сведочи о
страшном очају. Брзим покретом човек се сакри иза стиснутих песница, као
да је хтео да у унутрашњости мозга задржи последњу виђену слику,
округло црвено светло семафора. Слеп сам, слеп сам, понављао је у очају
док су му помагали да изађе из кола, и док су му од суза што су навирале
блистале очи за које је тврдио да су мртве. Проћи ће то, видећете да ће
проћи, то је све на нервној бази, рече му једна жена. На семафору се већ
променило светло, неколико пролазника пришло је из радозналости, возачи
који тамо позади у колони не знају шта се догађа, мисле да је реч о
најобичнијем судару, сломљен фар, улубљен браник, ништа што би могло
да оправда оволику збрку, Зовите полицију, вичу, одвуците ту крнтију
одатле. Слепац је преклињао: Молим вас, нека ме неко одведе кући. Жена
која је тврдила да је све то на нервној бази, била је мишљења да би требало
позвати хитну помоћ да несрећника одвезе у болницу, али слепац то није
хтео, молио је само да га неко одведе до улаза у његову зграду. Ту је одмах,
близу, велику бисте ми услугу учинили. А кола, упитаједан глас. Други
одговори: Кључ је у колима, нек неко изгура кола на тротоар. Нема потребе,
умеша се трећи глас, ја ћу се побринути за кола и одвешћу господина кући.
Зачу се жамор одобравања. Слепац осети како га неко хвата за мишицу,
Дођите, крените са мном, рече исти глас. Помогли су му да седне на
сувозачко седиште, ставили су му сигурносни појас. Не видим, не видим,
шапутао је он кроза сузе. Кажите ми где станујете, замоли га пратилац.
Кроз прозоре су провиривала радознала лица, жељна новости. Слепац
подиже руке пред лице, махну. Ништа, као да сам усред магле, као да сам
заронио у море млека. Али слепило није такво, кажу да је слепило црно. А
мени је све бело, Може бити да је она жена била у праву, можда су стварно
само нерви; ти нерви, то уме да буде јако незгодно. Знам, знам, ово је
велика несрећа, велика. Кажите ми, молим вас, где станујете, рече док се
чуло како покреће мотор. Замуцкујући, као да му је недостатак вида
помутио и памћење, слепац даде своју адресу, па онда рече: Не знам како
бих вам захвалио, а пратилац му одговори: Нема везе, данас ја вама, сутра
ви мени, нико не зна шта га сутра чека. Потпуно сте у праву, како сам ја
јутрос, док сам излазио из куће, могао да помислим да ће ме задесити
оваква несрећа. Учини му се чудно што још увек нису кренули па упита:
Зашто стојимо. Црвено је, одговори му други, Ах, уздахну слепац и поново
заплака. Од сада више неће моћи да зна да ли је црвено или није.
Као што је и рекао, слепац је становао недалеко. Али тротоари су били
претрпани аутомобилима и нису имали где да се паркирају па су морали да
оду да потраже место у једној од попречних улица. Тамо, пошто је плочник
био узан, морали су да стану тако да између сувозачевих врата и зида није
било више од педаљ-два, па је слепац, да би избегао непријатно
премештање с једног седишта на друго и провлачење између ручне
кочнице, мењача и волана, изашао први. Изгубљен, насред улице, осећајући
као да му се тло измиче под ногама, покушао је да сузбије страву од које му
се стезало грло. Млатарао је рукама испред лица, као да плива по ономе
што је назвао море млека, и баш када му се уста отворише да пусте крик за
помоћ, на мишици осети лак додир пратиочеве руке, Смирите се, ја ћу вас
водити. Ходали су веома полагано; плашећи се да не падне слепац је вукао
ноге па се зато спотицао о неравнине плочника. Стрпите се још мало, само
што нисмо стигли, прошапута пратилац да би одмах затим упитао Да ли код
куће имате некога ко ће се побринути за вас, а слепац му одговори: Не знам,
моја жена вероватно још није стигла с посла, данас сам случајно изашао
раније, и видите шта ме је снашло. Видећете да вам није ништа, никада
нисам чуо да је неко ослепео тек тако, изненада. Чак сам се хвалио како
добро видим, никада нисам носио наочари, нису ми требале. Ето видите.
Стигоше пред улаз у зграду. Две комшинице су радознало пратиле како
комшију доводе за руку али им није пало на памет да упитају да вам није
нешто упало у очи, нису се сетиле, а и да јесу, шта би он могао да им каже:
Јесте, упало ми је некакво море млека. Када су ушли у зграду, слепац рече:
Велико вам хвала. и извините због деранжмана, овде ћу се ја већ сам снаћи.
Ма какви, попећу се с вама до стана, на шта би то личило да вас оставим
овде. С муком уђоше у тесан лифт. На ком спрату станујете. На трећем...
немате појма колико сам вам захвалан. Немате зашта да ми захваљујете,
данас ја вама... У праву сте, сутра ја вама. Када се лифт зауставио, изађоше
на ходник. Хоћете да вам откључам врата. Хвала вам, мислим да то могу и
сам. Извади из џепа омањи свежањ кључева, опипа их један по један по
назубљеној ивици па рече: Мора да је овај, и пипкајући врховима прстију
леве руке отвор кључаонице покуша да откључа врата, није овај. Дајте да ја
видим, ја ћу да вам помогнем. Врата се отворише из трећег покушаја. Тад
слепац упита кроз отворена врата има ли кога. Није било одговора, и он
рече: Као што сам и мислио, још није дошла. С рукама испруженим преда
се, ногу пред ногу, ушао је у предсобље, затим се окренуо у правцу где би
требало да се налазио пратилац. Како да вам се захвалим, упита. Урадио
сам само оно што ми је била дужност, објасни самарићанин, нема потребе
да ми се захваљујете, па додаде: Хоћете ли да вам помогнем да се сместите,
да вам правим друштво док вам не стигне супруга. Толика приљежност се
слепцу одједном учинила сумњивом. Није хтео да у кућу пусти потпуно
непознатог човека који, ко зна, можда баш у том тренутку у глави кује план
о томе како да веже или онесвести беспомоћног слепца, да би после из куће
однео све што вреди. Нема потребе, већ сте се довољно гњавили, рече, сам
ћу ја, па загварајући полако врата понови, нема потребе, нема никакве
потребе.
Уздахнуо је од олакшања када је чуо како се спушта лифт, Махинално,
на моменат несвестан стања у коме се налазио, отворио је поклопац
шпијунке и приближио око отвору. Са друге стране као да се уздизао
некакав бели зид. Осећао је додир металног прстена шпијунке на аркади
изнад ока, трепавице су му додиривале минијатурно сочиво, али није видео
ништа, све је било покривено непробојним белилом. Знао је да се налази
код своје куће, препознавао је тај простор по мирису, по атмосфери, по
тишини, препознавао намештај и предмете дотичући их, лак, овлашни
додир врховима прстију био је довољан, но ипак, чинило му се да се све то
растапа у некој чудној врсти димензије, без праваца и путоказа, без севера и
југа, без горе и доле. И он је, као вероватно и већина људи, некада, у
младости, покушао да сам са собом заигра познату игру – кад бих био слеп
– и после пет минута тумарања затворених очију дошао до закључка да би
слепило, ван сваке сумње језива несрећа, било бар донекле подношљиво
када би унесрећени успео да у сећању сачува не само боје, него и облике,
раздаљине, површине и обиме, све то наравно под условом да није слеп од
рођења, и чак је дошао до закључка да тама у којој живе слепи није ништа
више од обичног одсуства светлости, и да то што ми називамо слепилом
јесте само сакривање ствари и бића, да оне остају непромењене иза свога
црног вела. А сада, напротив, ево ra потопљеног у белило, тако блештаво,
тако компактно да би се пре могло рећи да прождире него да заклања, и то
не само боје него и саме ствари и бића, чинећи их на тај начин двоструко
невидљивима.
Крећући се према дневној соби, упркос опрезу и спорости с којима је
напредовао, вукући непрекидно једну руку дуж зида, он претури на под
једну вазу са цвећем, коју није очекивао тамо где је затекао, или је смео с
ума да она ту стоји, или ју је жена ту спустила док је кретала на посао у
намери да је доцније стави на прикладније место. Сагнуо се да процени
штету. Вода се разливала по угланцаном поду. Хтео је да покупи цвеће али
како се није сетио да припази на поломљено стакло, једна дуга танка
крхкотина забола му се у прст. Тад му поново, од бола и осећаја
напуштености, као детету, потекоше сузе, слепом од белила усред стана у
којем је, с касним поподневом већ почело да се смрачује. Не испуштајући
цвеће из руку, осећајући како му цури крв, сав се искривио не би ли из цепа
извадио марамицу и, најбоље што може, замотао прст. Потом, пипајући,
спотичући се, обилазећи намештај, газећи пажљиво да му се ноге не
заплету у тепих, некако се дочепа кауча са кога су он и жена гледали
телевизију. Седе, положи цвеће на крило и, врло пажљиво размота
марамицу. Крв, лепљива на додир, узбудила га је, сигурно зато што није
могао да је види, мислио је. Крв се претворила у безбојну течност, нешто
што му је на одређени начин било страно иако му је истовремено
припадало, попут некакве претње самоме себи. Полагано, пажљиво
опипавајући прстима здраве руке, потражио је крхки комадић стакла, оштар
као минијатурни мач, па га је ноктима палца и кажипрста спретно извукао у
једном комаду. Поново је марамицом завио повређени прст, и то снажно, да
би зауставио крварење, и коначно се, скршен и препуштен судбини, срозао
на кауч. Минут касније, у једноме од оних тренутака једа или очаја које
тело изабере да нас изда и посустане, иако би, ако би се водило искључиво
логиком, сваки нерв у њему требало да буде напет до пуцања, слепи човек
клону и утону у нешто што би се пре могло назвати полусном него сном,
али, опет, није ништа лакше од најдубље несвести. Одмах поче да сања
како се игра игре када бих био слеп, и како безброј пута затвара очи да би,
кад год их поново отвори, као да се вратио са неког пута, затицао све
облике и боје како га чекају, стамене и непромењене, у свету какав је
познавао. Испод те спокојне сигурности ипакје осећао како га бешумно
нагриза сумња, да је можда ипак реч о сну који је варка, о сну из кога ће пре
или касније морати да се пробуди ни сам не знајући каква га стварност
очекује. Касније, ако ова реч може да се примени у датој ситуацији јер је
санак потрајао свега неколико минута, када се већ налазио у оном стању
полујаве која нас припрема за коначно буђење, закључио је да није упутно
задржавати се дуже у том стању иробудити се – не пробудити се, јер увек
дође тренутак када нам нема друге него да се упитамо шта ја радим овде, с
овим цвећем на коленима, склопљених очију као да се плашим да их
отворим. Шта радиш ту, с тим цвећем на коленима, упита га жена.
Није сачекала одговор. Срдито се сагнула да сакупи крхотине и обрише
паркет, гунђајући, без икакве жеље да прикрије бес, Ово си могао и ти да
урадиш, али не, легао си мало да одремаш, као да то нема никакве везе с
тобом. Он не рече ништа, штитио је очи стиснутим капцима, напречац
обузет једном мишљу. Шта ако сада отворим очи и прогледам, питао се
обузет нервозном надом. Жена му приђе, и када примети марамицу
натопљену крвљу, бес је наједном напусти. Јадничак, како си се то посекао,
питала је сажаљиво док је одмотавала импровизовани завој. Тада он,
сакупивши сву снагу, пожеле да угледа жену како клечи пред њим, јер знао
је да је тамо, и одмах затим, потпуно сигуран да је неће видети, отвори очи.
Напокон си се пробудио, спавалице моја, рече она смешећи се. Наступи
часак тишине који он прекиде речима, Слеп сам, не видим те. Жена се
наљути. Мани се тих глупих шала, има ствари које нису за шалу. Камо
среће да се шалим, није шала, стварно сам слеп, не видим ништа. Молим
те, немој да ме плашиш, погледај у мене, овамо, овде сам, упаљено је
светло. Знам да си ту, чујем те, додирујем те, могу да претпоставим да си
упалила светло, али слеп сам. Она бризну у плач, загрли га, Није истина,
реци ми да није истина. Цвеће је пало на под преко окрвављене марамице,
крв је почела да каиље из повређеног прста, а он као да би другим речима
хтео да каже није све тако црно, прошапута: Видим само бело, и на лицу му
се појави тужан осмех. Жена седе до њега, загрли га чврсто, поче да га
иажљиво љуби по челу, по лицу, нежно по очима, Видећеш да ће то да
прође, ниси био болестан, нико не ослепи тако, одједанпут. Ваљдаје тако.
Кажи ми како је било, шта си осетио, када, где, не, још не, чекај, прво
морамо да позовемо лекара, очног, да не знаш неког. Не познајем ниједног,
ни ја ни ти не носимо наочари. Онда боље да те одведем у болницу. Неће
бити да у ургентни центар примају због очију што не виде. У праву си,
најбоље да одемо право офталмологу, потражићу у именику да нема нека
ординација у комшилуку. Устаде и упита: Примећујеш ли неку разлику.
Никакву, рече он. Пази сад, угасићу светло па ћеш ми рећи, сад. Ништа.
Како ништа. Ништа, стално видим исто бело, за мене је као да не постоји
ноћ.
Чуо је како жена ужурбано прелистава телефонски именик, како
шмркће задржавајући сузе, како уздише и напокон каже: Овај ће да
послужи, дај боже да може одмах да нас прими. Окренула је број, упитала
да ли је то ординација, да ли је господин доктор тамо, да ли би могла да
разговара с њим, Не, не, господин доктор ме не познаје, зовем због једног
веома хитног случаја, да, молим вас, разумем, добро рећи ћу вама али вас
молим да пренесете господину доктору, знате, мој муж је наједном ослепео,
да, да, баш као што вам кажем, одједном, не, није пацијент господина
доктора, мој муж не носи наочари, никада није ни носио, да, мој муж је
одлично видео, као и ја, и ја одлично видим, ах, пуно вам хвала, сачекаћу,
сачекаћу, да, господине докторе, зовем зато што је мој муж одједном
ослепео, да господине докторе, да, тек тако, одједном, каже да види све
бело, не знам тачно како, нисам имала времена да га питам, тек сам се
вратила кући и нашла сам га у овом стању, хоћете ли да га питам, ах, не
знате колико сам вам захвална, господине докторе, долазимо сместа,
сместа. Слепац устаде. Сачекај, рече жена, дај да ти прво превијем тај прст,
па нестаде на тренутак и врати се са бочицом хидрогена, бочицом са
хиперманганом, ватом и кутијицом фластера. Док га је превијала, упита га:
Где си паркирао кола, па бурно, како си возио у таквом стању, или си већ
био код куће када... Не, био сам на улици, док сам чекао на семафору...
Један човек је био љубазан да ме довезе, кола су паркирана одмах иза угла.
Добро, идемо онда, сачекаћеш пред улазом док ја довезем кола, где си
ставио кључеве. Не знам, он ми их није вратио. Ко он. Човек који ме је
довезао кући, рекао сам ти да ме је довезао један човек. Мора да их је
оставио ту негде, сад ћу ја да их потражим. Не вреди да их тражиш, није ни
улазио. Али кључеви мора да су ту негде. Највероватније је заборавио да
ми их врати, понео их је са собом а није ни приметио. Само нам јејош то
фалило. Узми своје кључеве, после ћемо видети. Добро, идемо, дај ми руку.
Слепац рече: Ако сам ослепео заувек, убићу се. Молим те, немој да причаш
глупости, доста нам је ова несрећа што нас је задесила, Ја сам слеп, а не ти,
како ти можеш да знаш шта је мене задесило, Доктор ће те излечити,
видећеш. Видећу.
Изашли су. Доле, у улазу, жена упали светло и шапну му на уво: Сачекај
ме овде, ако се појави неки комшија понашај се нормално, кажи да ме
чекаш, човек када те погледа никада не би рекао да не видиш, нема потребе
да сви знају шта нам се догодило. Добро, али немој дуго да те чекам. Жена
оде трчећи. Нико није ни ушао ни изашао. Из искуства, слепац је знао да је
улаз осветљен докле год може да чује како куца аутомат за искључивање,
зато је притискао прекидач сваки пут када би наступила тишина. Светло,
ово светло, за њега се претворило у шум. Није му било јасно зашто се жена
толико задржала, кола су била одмах иза утла, осамдесетак, највише сто
метара далеко. Ако наставимо овако да гњавимо, доктор ће отићи кући,
помисли. Није успевао да спречи махинални покрет, и свак час би подизао
леву руку и окретао очи ка њој не би ли видео колико је сати. Стезао је усне
као да га пресеца некакав нагли бол, и био је јако задовољан што се у
међувремену није појавио ниједан комшија, јер, ту и тако, не би био у
стању да изусти ниједну реч, само би бризнуо у плач. На улици су се
зауставила кола. Напокон, помисли, али одмах затим примети да мотор
звучи чудно, то је дизел, то је такси, рече и још једном упали светло. Ушла
је жена, нервозна, узбуђена. Твој анђео чувар, добра душа, украо нам је
кола. Немогуће, мора да ниси добро видела. Наравцо да сам добро видела,
ја видим добро, последње речи-'су јој излетеле нехотице, Рекао си ми да су
кола иза угла, али тамо их нема, да се нисте паркирали у некој другој улицћ.
Не, сигуран сам да смо се паркирали баш тамо. Онда их је стварно
прогутао мрак. Јасно, кључеви... Искористио је твоју изгубљеност и панику
и покрао нас је. А ја нисам хтео да га пустим у кућу, од страха, да је остао
да ми прави друштво до твог доласка, можда нам не би украо кола. Идемо,
чека нас такси, веруј ми да бих дала годину живота да и тај разбојник
ослепи. Немој да говориш тако гласно. И да му покраду све што има.
Можда ће се и појавити... Да, наравно, сутра ће нам сигурно закуцати на
врата да се извини што је забуном одвезао кола и да упита да ли си боље са
здрављем.
Ћутали су све до ординације. Она је покушавала да не мисли на
украдена кола, нежно је држала мужевљеву шаку међу својима, док он,
иогнуте главе да таксиста не би могао да му види очи у ретровизору, није
престајао да се пита како то да тако голема несрећа погоди баш њега, што
баш мене. До ушију му је допирала бука саобраћаја, понека гласнија реч у
тренуцима када би такси стао, и то се понекад догађа, као кад, док још увек
спавамо, спољни гласови почињу да продиру кроз вео несвести који нас
обавија као бео чаршав. Као бео чаршав. Човек климну главом уздишући,
жена га нежно додирну по лицу, као да је хтела да каже смири се, ту сам, а
он положи главу на њено раме не обазирући се на то шта би таксиста могао
да помисли, Е, да је теби што и мени, не би ни ти могао да возиш, помисли
инфантилно и чак и не приметивши колико је та мисао била апсурдна
честитао је сам себи зато што је, усред свег тог очаја, још увек у стању да
размишља логично. Док је, уз дискретну женину помоћ, излазио из таксија,
изгледао је потупно смирено, но, на вратима ординације, где је требало да
сазна своју судбину, дрхтавим шапатом упита жену: Какав ли ћу одавде
изаћи, па одмахну главом као да га је свака нада напустила.
Жена је објаснила службеници на пријему да је она та која је пре неких
пола сата телефонирала због свог мужа, и ова их уведе у омању просторију
у којој је чекала неколицина пацијената – један старац са црним повезом
преко ока, један дечко, чини се разрок, у пратњи једне жене, вероватно
мајке, једна млада девојка са тамним наочарима, и још две особе без
посебних видљивих обележја, али ниједан слепац, шта би слепац тражио
код офталмолога. Жена одведе мужа до једне слободне столице и, пошто
није било више слободних места, остаде да стоји крај њега. Мораћемо да
причекамо, шапну му на уво. Њему је било јасно зашто, чуо је гласове
присутних, но сада га је мучила потпуно другачија брига, мислио је да ће,
што доцније буде прегледан, његово слепило бити теже, дакле неизлечиво,
и неће му бити спаса. Мешкољио се у столици, неспокојан, и баш кад је
хтео да каже жени шта га мучи, отворила су се врата и медицинска сестра
им рече: Господо, молим вас уђите, па се обрати осталим пацијентима, тако
је наредио господин доктор, случај овог господина је хитан. Мајка разроког
дечака се побунила, ред се мора поштовати а на реду је она јер чека више
од сат времена. Остали пацијенти је подржаше испод гласа, али нико, па
чак ни она сама, није сматрао да је упутно истрајати у протестовању јер
лекар би могао да се заинати па да она своје нестрпљење плати још дужим
чекањем, и такве се ствари дешавају. Старац са повезом преко ока био је
највеликодушнији: Пустите га, јадника, њему је горе него било коме од нас.
Слепац га није чуо јер су већ ушли у ординацију, и жена рече: Много вам
хвала на љубазности, господине докторе, реч је о мом мужу, али ту стаде,
јер она, у ствари није ни знала шта се тачно догодило, знала је само да јој је
муж слеп и да су им украли кола. Лекар рече: Седите, молим вас. и сам
приђе да лично помогне пацијенту да седне, па му се потом, држећи га за
руку, лично обрати, кажите ми, дакле, шта то с вама није у реду. Слепац
објасни да се налазио у колима, да је чекао на семафору да се промени
светло, да је наједном обневидео, да су пролазници притрчали да му
помогну, да је једна жена, по гласу би се рекло старија, рекла да то мора да
су живци, и да га је после један човек допратио до куће јер он сам није био
у стању: Видим само бело, господине докторе. Крађу аутомобила није
помињао.
Лекар га упита, Да ли вам се икада раније нешто овако, односно слично,
догодило. Никада, господине докторе, чак не носим ни наочари. И кажете
да је било потпуно изненада. Да, господине докторе. Као кад се угаси
светло. Пре као кад се упали светло. Да ли сте последњих дана уочили
икакве промене у виду. Не, господине докторе. Да ли је било случајева
слепила у вашој породици. Међу родбином коју познајем, и о којој сам чуо,
никада. Да ли болујете од дијабетеса. Не, господине докторе. Од сифилиса.
Не, господине докторе. Од повишеног крвног или интеркранијалног
притиска. За интеркранијални не знам, али за остало знам да ми ништа не
фали, на послу редовно имамо систематске прегледе. Да нисте негде јако
ударили главом, данас или јуче. Не, господине докторе. Колико година
имате. Тридесет и осам. Добро, сад ћу вам прегледати очи. Слепац широм
отвори очи не би ли олакшао преглед, али га лекар узе за руку па га посади
иза направе која би некоме са много маште могла да изгледа као некакав
нови модел исповедаонице, где очи замењују речи и где исповедник може
да гледа право у грешникову душу. Ослоните овде браду, објасни, широм
отворите очи и не трепћите. Жена приђе мужу, положи му руку на раме и
рече: Видећеш да ће све бити у реду. Лекар помери горе-доле део апарата са
своје стране, налик двогледу, подеси фине завртње, и започе преглед. Није
нашао ништа на рожњачи, ништа на беоњачи, ништа на дужици, ништа на
мрежњачи, ништа на кристалном телу, ништа на жутој мрљи, ништа на
сочиву, ништа на очном нерву, нигде ништа. Устаде од апарата, протрља
очи, па седе и започе читав преглед изнова, без речи, и када је и други пут
окончао, са лица му се читала збуњеност. Нисам нашао никакве промене, са
очима вам је све у најбољем реду. Жена весело пљесну длановима и
ускликну: Лепо сам ја говорила, лепо сам ја говорила, све ће бити у
најбољем реду. Не обраћајући пажњу на жену слепац упита: Могу ли да
подигнем браду, господине докторе. Наравно, извините... Ако су ми очи у
најбољем реду, како кажете, зашто сам онда слеп, За сада не умем да вам
кажем, мораћемо да урадимо детаљније прегледе, анализе, екографију,
енцефалограм. Мислите да може да буде нешто с мозгом, Могуће, мада не
верујем. Али сами сте рекли, господине докторе, да је са мојим очима све у
реду. Тако је. Не разумем... Једино што ми је јасно јесте да сте де факто
слепи, и да је ваше слепило, бар за сада, потпуно необјашњиво. Сумњате да
сам слеп. Откуд вам то пада на иамет, проблем је што је реч о веома
неуобичајеном случају, ја лично, у читавој својој каријери нисам наишао ни
на шта слично, чак би се усудио да кажем да ништа слично није забележено
у историји офталмологије. Мислите да ми има лека. У принципу, како
нисам у стању да пронађем никаква оштећења ни урођене мане, мој
одговор требало би да буде потврдан. Али, по свој прилици, није. То је само
из опрезности, покушавам да избегнем да вам пружим наду а да после
испадне да за то нема основа. Разумем. Шта ћете... Да ли треба да узимам
лекове, некакву терапију. За сада вам не бих преписао ништа, не бих вам
давао лекове тек тако, наслепо. Употребили сте прави израз, примети
слепац. Лекар се направио да није чуо, устао је са столичице на окрегање
на којој је седео током прегледа, и, стојећи, испунио упуте за анализе и
испитивања која је сматрао неопходним. Папире је предао жени. Изволите,
госпођо, дођите поново са својим супругом када будете имали налазе,
уколико у међувремену приметите било какве промене у његовом стању,
јавите се телефоном. А преглед, господине докторе. Платите службеници
на рецепцији. Отпратио их је до врата, промрмљао охрабрујућу реченицу,
нешто као видећемо, видећемо, нема потребе да се очајава, а онда, када се
поново нашао сам, уђе у мало купатило, уз ординацију, и проведе читав
један дуги минут зурећи у огледало. Шта ли је то, прошапута. Потом,
вративши се у ординацију, позва сестру: Уведите следећег пацијента.
Те ноћи слепац је сањао да је слеп.
 У тренутку када се понудио да помогне слепцу, човек који је потом
украо кола није имао никакву злу намеру, баш напротив, једноставно се
повео оним осећањима несебичности и алтруизма који су, то сви знамо, две
најлепше особине људског рода, особине на које се може наићи чак и код
много окорелијих криминалаца него што је овај, ситан крадљивац
аутомобила без намере да аванзује у каријери, експлотисан од крупних
шефова мафијашког бизниса, јер они су ти који живе користећи муку
сиротиње. На крају крајева, ни у овом ни у другим случајевима не постоји
баш нека велика разлика између пружања помоћи једном слепцу да бисте
му потом украли кола и бриге о посрнулом и излапелом старцу не бисте ли
се после дочепали наследства. Тек када су стигли пред слепчеву кућу, на
памет му је пала та идеја, потпуно природно, баш тако се може рећи,
поступио је као да је пуким случајем наишао на продавца срећака и без
икаквог предосећања купио лоз, дакле – окушао је срећу унапред спреман
на сваки могући исход, изашло му нешто или баш ништа, рекло би се да се
напросто повео за рефлексом условљеним сопственом личношћу. Они
скептични када је у питању људска природа, а много их је и тврдоглави су,
тврде да уколико и јесте истина да прилика не чини баш увек лопова,
такође јесте потпуно јасно да му много помаже да то постане. Што се нас
тиче, узећемо слободу да поверујемо да би, да је слепац, у тренутку у коме
је доброта још увек могла да превагне, прихватио ону другу понуду за
помоћ тог на крају лажног самарићанина, дакле понуду да остане да му
прави друштво док му се жена не врати са посла, ко зна не би ли се, као
последица указаног поверења, јавила морална одговорност која би
предупредила злочиначко искушење и учинила да претегне оно светло и
племенито које је увек могуће наћи, чак и у најизгубљенијим душама. Све у
свему и народски речено, у облику једне од оних древних пословица,
слепац је, сам себи учинио медвеђу услугу.
Савест коју је толико бескрупулозних људи досада пренебрегло, и још
чешће порекло њено постојање, јесте нешто што постоји и одувек је
постојало, то никако није измишљотина филозофа из оних давних времена
када душа није била више од конфузне идеје. С временом, животом у
заједници и усавршавањем генетског кода, успели смо да савест уградимо у
боју људске крви и со наших суза, па, као да нам то није било довољно,
претворили смо очи у неку врсту огледала окренутих унутра, постигавши
тиме да очи, често, без резерве одају оно што нам усне поричу. Додајмо на
ову општу тврдњу и једну посебну околност: код простодушних се бића
кајање због учињеног злодела меша са страховима наслеђеним из давнина,
оним из којих проистиче уверење да ће злочинца казна кад-тад сустићи,
можда не баш телесна, али засигурно двострука. Елем, у овом случају није
могуће тачно разлучити удео тих страхова од удела нечисте савести у
ономе што је почело да мучи лопова чим је покренуо аутомобил. Нема
никакве сумње да није било пријатно седети на истом оном месту на коме је
претходно седео неко ко је ослепео држећи руке на истом овом волану, ко је
гледао кроз исти овај ветробран', и одједном остао без очног вида, није
потребно бити богзна како маштовит да би се од ових мисли у човеку
пробудила грозоморна неман страха, и ено је, већ придиже главу. Уз то,
било је ту и кајања, тог отежаног облика савести, како је већ раније речено,
или – уколико бисмо желели да се изразимо на сугестивнији начин, савест
наоружана зубима, спремна да угризе, која му је пред очи непрестано
доводила слику беспомоћног слепца како затвара врата. Нема потребе, нема
никакве потребе, говорио је несрећник који никада више неће бити у стању
да учини један једини корак без туђе помоћи.
Лопов се усресредио на саобраћај не би ли спречио те застрашујуће
мисли да му потпуно обузму дух, био је свестан да није смео себи да
дозволи ни најмању грешку, ни тренутак непажње. По граду је било
полиције и било је довољно да га зауставе, возачку и саобраћајну молим, па
да поново заглави у затвору, тежак је живот лоповски. Предано се трудио да
поштује семафоре, да стане на црвено, поштује жуто и стрпљиво сачека да
се упали зелено, да би у једном тренутку схватио да је почео да светла
семафора прати на готово опсесиван начин. Тада је почео да прилагођава
брзину тако да ухвати зелени талас, убрзавајући или успоравајући до те
мере да је возаче иза себе доводио до лудила. Коначно, распамећен, напет
да напетији не може бити, скренуо је у једну споредну улицу знајући да у
њој нема семафора и паркирао се готово без гледања, толико је добар возач
био. Осетио је да је на ивици нервног слома, и баш му те речи прођоше
кроз главу, сад ћу да добијем нервни напад. У колима се гушио. Отворио је
прозоре с обе стране, али ваздух споља, уколико је и било дашка ветра, није
успевао да освежи атмосферу у унутрашњости аутомобила. Шта да урадим,
упитао се. Хангар у који је намеравао да одвезе кола био је далеко, у једном
насељу ван града а он, у стању у коме се налазио, никако није могао да
стигне донде, Још ми само фали да ме ухвати полиција или да се негде
слупам, мрмљао је. Тада је помислио да би му најбоље било да мало изађе
из кола, да проветри мозак, само да истерам ове бубе из главе, то што је
онај тип ослепео не значи да ће и мене исто да задеси, није то грип па да је
заразно, обићи ћу око блока и проћи ће ме ово. Изашао је, није било
потребе ни да закључава врата, одмах ће се вратити, и кренуо да се
прошета. Није ни тридесет корака прешао а већ је био слеп.
У ординацији, последњи пацијент који је тога дана ушао на преглед био
је доброћудни старац, онај који је имао благу реч за јадника који је
напречац ослепео. Дошао је само да би заказао оиерацију катаракте на
једииом оку којеје имао, празнину на месту другог покривао је црни повез,
али то није био разлог његовог доласка. То су Вам невоље које долазе са
старошћу, рекао му је једном ранијом приликом лекар. пустите само да
сазри па ћу вам је скинути, после нећете моћи да препознате свет у коме
сте све време живели. Када је старац са црним повезом изашао, болничарка
саопшти да у чекаоници нема више пацијената, па лекар узе картон слепог
човека да прочита податке, једном, други пут, размисли неколико минута па
телефоном позва једног колегу и с њим поведе следећи разговор. Само да
ти кажем да сам данас имао један веома чудан случај, дошао ми је један
човек који је напречац потпуно изгубио вид, испитивањем нисам успео да
уочим никакву видљиво оштећење нити било шта што би указало на
урођену ману, каже да види само бело, неку врсту млечног белила, густог,
које му се залепило за очи, покушавам да ти што верније пренесем опис
који је он мени дао, да, наравно даје субјективно, не, млад човек, тридесет
и осам година, да ти није случајно познат некакав сличан случај, да ниси
чуо, прочитао; Тако сам и мислио, за сада не видим решење, да бисмо
добили на времену дао сам му упут за анализе, да, могли бисмо заједно да
га прегледамо ових дана, после вечере ћу прелистати неке књиге,
проверити у литератури, можда ћу наћи неко решење, наравно да знам,
агнозија, психичко слепило, могло би да буде то, али то би био први случај
са оваквим карактеристикама јер нема сумње да је човек слеп а агнозија,
познато је, подразумева немогућност да се препозна оно што се види, јесте,
и на то сам помислио, постоји могућност да је реч о амаурози али као што
сам ти рекао, на почетку, ово слепило је бело, сасвим супротно амаурози
која је потпуна тама, једино ако не постоји бела амауроза, некакав бели
мрак, да се тако изразим, наравно, знам већ, овако нешто још није виђено, у
реду, позваћу га сутра ујутро да му кажем да бисмо желели да га
прегледамо заједно. Пошто је окончао разговор, лекар неколико минута
остаде непомичан, потом устаде и спорим, уморним покретима скиде бели
мантил. Оде до купатила да опере руке, али овога пута огледалу није
поставио оно метафизичко питање, шта ли је то, већ му се повратио научни
дух: чињеница да су агнозија и амауроза детаљно описане и дефинисане у
литератури и пракси не значи да не постоји могућност да се појаве
варијанте, мутације, ако је могуће употребити овај израз, а rio свему судећи
до тога је и дошло. Постоје хиљаде разлога да се ум затвори, тек тако, у
једном трену, као кад поноћни шетач затекне сопствену капију
замандаљену. Очни лекар био је љубитељ литературе и умео је, у складу са
приликом, да се сети пригодног цитата.
После вечере рече жени: Имао сам данас у ординацији један необичан
случај, могуће је да се ради о некој врсти психичког слепила или амаурозе,
али ми није познато да је нешто слично већ забележено. Какве су то
болести, амауроза и та друга, упита га жена. Лекар јој даде објашњење
разумљиво лаику, чиме задовољи њену радозналост, па оде до полице да
узме стручне књиге, неке старе, још са факултета, друге новије, а и оне тек
изашле из штампе, које још није имао времена да погледа. Потражи по
садржајима а затим методично поче да чита све што је нашао о агнозији и
амаурози, непрекидно мучен непријатном свешћу да је уљез у области која
није његова, у тајанственим просторима неурологије о којој није знао више
од најосновнијег. Негде у глуво доба загвори књиге које је изучавао,
протрља уморне очи и завали се у наслоњач. У том тренутку решење
загонетке му се чинило потпуно јасним. Да је у питању агнозија, пацијент
би сада видео исто оно шго је видео раније, односно не би постојала
никаква промена у квалитету вида, једино што би мозак постао неспособан
да препозна да је столица коју види столица, дакле, и даље би исправно
реаговао на светлосне надражаје које би му преносио очни нерв али, да се
изразимо обичним речима, разумљивим лаику, не би више био способан да
зна оно што зна, а још мање да објасни шта ее то са њим збива. Шго се тиче
амаурозе, о њој није могло бити ни говора. Да је заиста у питању ово
обољење, пацијент би видео све црно, наравно тај глагол видети овде
можемо узети тек условно, јер је реч о апсолутној тами. Слепац је
категорично тврдио да види, поново уз условну употребу тога глагола,
једноличну белу боју, непрозирну, као да се налазио потопљен, отворених
очију, у мору млека. Термин бела амауроза, осим што би етимолошки
представљао контрадикцију, такође би био неуролошки немогућ, јер мозак,
неспособан да разазна слике, облике и боје стварности, исто тако не би
могао, да се тако изразимо, да пресвуче белилом, као кречом, боје, облике и
слике које иста та стварност пружа нормалном виду, а, руку на срце, заиста
је проблематично прецизно дефинисати шта је то нормалан вид. Потпуно
свестан да је сатеран у ћорсокак из кога не види излаза, лекар разочарано
одмахну главом и погледа око себе. Жена је већ отишла у постељу, као кроз
маглу сећао се да му је у једном тренутку пришла, пољубила га у косу и
вероватно рекла идем на спавање, у стану је владала тишина, по радном
столу лежале су разбацане књиге, шта ли је то, помисли, и намах га обузе
страх, као да је одједном постао свестан да ће већ у следећем тренутку и
сам ослепети. Заустави дах и причека. Није се догодило ништа. Догодило
се минут касније, док је скупљао књиге да их врати на полицу: прво је
схватио да више не види своје руке, одмах затим било му је јасно да је слеп.
Проблем девојке са тамним наочарима није био тежак, имала је само
лак конјуктивитис, који би капи које јој је лекар преписао требало да излече
за свега неколико дана. Већ знате, ових дана наочари скидајте само када сте
баш намерили да спавате, рекао јој је. Исту ову шалу понавља већ
годинама, могли бисмо чак претпоставити да су је очни лекари преносили с
колена на колено, али сваки пут учинак је био исти: лекар ју је изговарао
осмехујући се, пацијент се смешио када би је чуо, а у овом случају све то се
чак и исплатило, јер девојка је имала лепе зубе и умела још лепше да их
покаже. Гоњен природним човекомрштвом, или многобројним животним
разочарањима, обичан скептик, упознат са појединостима из живота ове
жене, инсинуирао би да је лепота тога осмеха само трик једне
професионалке, што је злобна и неоснована тврдња јер је он, тај осмех, већ
био такав у она не тако давна времена када је жена била девојчица, када је
будућност за њу још увек била затворена књига а радозналост да ту књигу
отвори тек је требало да се роди. Упрошћено посматрајући ствари могуће је
ову жену сврстати у класу такозваних проститутки, али сложеност сплета
друштвених односа, како дневних тако и ноћних, како вертикалних тако и
хоризонталних, који су владали у овде описаној епохи, налагала је да се
заборави на све предрасуде и догматичност, што су мане којих, како смо по
природи склони да преценимо сопствену меродавност, тешко да ћемо се
икада ратосиљати. Иако је потпуно јасно у коликој је мери Хера саткана од
магле, не би никако било исправно тврдоглаво поистовећивати јелинску
богињу са нечим што није ништа више од масе водених капи што лебде у
атмосфери. Без сваке сумње, ова жена у кревет са мушкарцима иде за паре,
што би нам дало за право, вероватно, да је без икакве сумње назовемо де
факто проститутком, али, како је такође истинита тврдња да спава само с
онима с којима хоће, и када хоће, не може се искључити могућност да је, с
правне тачке гледишта, та чињеница искључује из поменутог еснафа, ако
поменуту професију схватимо на тај начин. Она, као и сви нормални људи,
има своје занимање, и такође, баш као и нормални људи, користи своје
слободно време да своме телу пружи одређена задовољства и задовољи
своје потребе, како насушне тако и оне друге. Уколико немамо намеру да је
сведемо на примарну дефиницију, о њој бисмо, генерално, могли рећи да
живи онако како јој се хоће, и да поврх тога одатле успева да извуче што
више ужитака.
Када је изашла из ординације, већ се било смркло. Није скинула
наочари, сметало јој је улично осветљење, посебно рекламе. Ушла је у
једну апотеку да купи лекове које јој је лекар преписао, и свесно је
игнорисала коментар апотекарског помоћника да је неправда што има очију
које се крију иза тамних стакала, примедба која је, осим што је сама по себи
била дрска – замислите, молим вас, шта све себи допушта обичан
апотекарски момак – бпла супротна њеном уверењу да са тамним
наочарима одаје утисак неразрешиве мистерије способне да привуче пажњу
мушкарацу у пролазу, а која би се могла чак и добро искористити, додуше
не данас, јер је већ имала заказан састанак од којег је могла очекивати само
добро, како што се тиче материјалне надокнаде тако и задовољстава друге
врсте. Човека са којим је требало да се нађе познавала је од раније, и није
се бунио када му је рекла да неће моћи да скине наочари, налог који јој,
истини за вољу, лекар у то доба још није ни дао, идеја му се чак и допала,
освежење је увек добродошло. Изашавши из апотеке девојка позва такси па
рече возачу име хотела. Заваљена у седиште, већ се унапред наслађивала,
да тако кажемо, најразноразнијим облицима путеног задовољства које ју је
очекивало, од првог лаког додира усана и првог интимног миловања до
низа експлозија оргазма који ће је исцрпсти и усрећити, као да је разапета,
боже ме опрости, обневидела на некаквој вратоломној вртешци. Стога,
дакле, имамо разлога да закључимо да је девојка са тамним наочарима, уз
услов да партнер уме да, што се темпа и технике тиче, како треба обави свој
део посла, поштено зарађује своју надницу. Усред тих мисли, без сваке
сумње зато што је малопре платила лекарски преглед, запитала се да ли би
већ требало да подигне цену онога што је, духовитим еуфемизмом,
називала поштено зарађеном компензацијом.
Таксисти рече да стане нешто даље од хотела, помеша се са људима који
су ходали у истом правцу препусти се да је, анонимну и недужну, носи
маса. У хотел је ушла природно, прешла преко предворја и села за бар.
Стигла је нешто раније, дакле мора мало да сачека, јер састанак је заказан
тачно у минут. Наручи освежавајуће пиће и испи га спокојно, али
спуштеног погледа, није хтела да ико помисли да је ту ради лова на
мужјака. Нешто доцније, попут туристкиње која полази у своју собу да се
одмори после напорног поподнева у музеју, упути се према лифту. За оне
које то не знају, ево још једног доказа да су, за разлику од врлине, чији је
пут трновит, грех и разврат миљеници среће; дакле, чим се приближила
лифту, пред њом су се отворила врата. Из лифта изађе двоје гостију, старији
брачни пар, а она уђе у кабину и притисну трећи спрат, ишла је у собу
триста дванаест, и ево је, дискретно куца на врата, десет минута касније
била је гола, ни петнаест није прошло а већ је јечала, у осамнаестом минуту
без претварања је шапутала љубавне речи, у двадесетом је почела да губи
главу, у двадесет и првом осетила да јој се тело растапа од уживања, у
двадесет другом је завриштала, сад, сад, и, када је повратила свест,
изнурена и задовољна рече: Још увек видим све бело.
 Крадљивца аутомобила до куће је довео полицајац. Није никако могао
тај потресени и саосећајни чувар реда и мира да зна да под руку води
окорелог лопова, и то не да би га спречио да побегне. што би било
очекивано, него да би несрећнику помогао да се не спотакне и не падне.
Зато нам је много лакше да замислимо колики је шок доживела
криминалчева жена када се, отворивши врата, нашла очи у очи са
униформисаним полицајцем у чијем је чврстом стиску, тако јој се бар
учинило, био заробљеник коме се, судећи по несрећном изразу лица,
догодило нешто много горе од обичног хапшења. У првом тренутку жена
помисли да су јој мужа ухватили на делу и да је полицајац дошао с њим да
би извршио претрес куће, идеја којају је, на одређени начин, колико год то
парадоксално звучало, смирила, пошто је знала да њен муж краде
искључиво кола, а њих, због димензија, није могуће сакрити под кревет.
Полицајац је одмах све разјаснио: Господин је ослепео, побрините се о
њему, а жена, којој је у почетку сигурно пао камен са срца јер је полицајац
био само у својству пратиоца, схвати колика их је тешка несрећа снашла
тек када јој је, ушавши у кућу, муж, гушен од суза, пао у наручје и
испричао нама већ познату причу.
Девојку са тамним наочарима до стана њених родитеља довео је такође
полицајац али пикантност околности под којима је ослепела – гола жена
вришти у хотелу, саблажњавајући госте, док мушкарац који је био с њом
покушава да се извуче непримећен, наврат-нанос навлачећи панталоне – у
одређеној је мери ублажавала очигледну драматичност ситуације. Слепа,
снуждена од срамоте, осећања које је, колико год се против тога бунили
лажни моралисти и притворни пуританци, потпуно компатибилно са
наплаћиваним љубавним делатностима којима се она бавила, после болне
вриске у коју се дала схвативши да губитак вида није тек једна нова и
непозната последица путеног задовољства, готово да се није усуђивала ни
да се пожали док су је, грубијански, онако дроњаву и рашчупану, такорећи
изгурали из хотела. Полицајац, тоном који би био саркастичан да није био
једноставно простачки, хтео је да зна, пошто ју је претходно упитао где
станује, да ли има новца за такси. У оваквим случајевима држава не сноси
трошкове, гласило је упозорење, којем се, узгред ваља приметити, не може
порећи да је на одређени начин логично, јер дотична особа припада оном
соју који не плаћа порез на своје неморално стечене приходе. Она потврдно
климну главом, али, како је била слепа, помисли, сиротица, да полицајац
није приметио тај гест па промрмља, да, имам, да би себи у браду додала:
Камо среће да га немам, речи које нам се могу учинити нелогичнима, али,
ако узмемо у обзир вртлоге људског духа, кроз који преки и прави путеви
готово да и не постоје, ове ће нам се речи саме разјаснити, њима је хтела да
каже да ју је сустигла казна због њених грехова, неморала, ето, баш то.
Мајци је рекла да неће јести код куће а ево је, долази на време за вечеру,
још пре оца.
Са офталмологом ствари су текле потпуно другачије, не само зато што
је ослепео код куће већ и зато што, као лекар, није могао себи да допусти да
се скрштених руку преда очају, како чине они што су свесни да имају тело
само кад их нешто заболи. Чак и у ситуацији као што је ова, када притисне
несрећа, свестан да га очекује бесана ноћ, успео је да се сети Хомерових
речи из Илијаде, епопеје смрти и патње: Један лекар, сам за себе, вреди за
неколико људи, речи које не би требало да схватимо у квантитативном, већ
у квалитативном смислу, и у које ћемо се убрзо уверити. Био је довољно
храбар да легне не пробудивши жену чак ни када се она, мрмљајући нешто
кроз полусан, промешкољила не би ли му пришла ближе. Пребдео је сате и
сате, а оно мало сна што је ухватио дошло је из чисте изнурености.
Пожелео је да ноћи никада не дође крај да не би морао да објави, он чији је
посао био лечење туђих болесних очију, слеп сам, док је, са друге стране,
жарко желео да што пре дође светло дана, и баш те речи му прођоше кроз
мисли, светло дана, а знао је да га неће видети. Истини за вољу, слеп очни
лекар не може богзна шта да уради, али дужност му је била да обавести
надлежне санитарне органе, да их упозори да се налазе на прагу нечега што
би могло да прерасте у општенародну катастрофу, јер били су суочени са
једним новим, дотада непознатим типом слепила, које је, по свему судећи,
веома заразно, и које наступа без икаквих претходних најава, односно без
патолошких промена инфламаторног, инфективног или дегенеративног
типа, судећи према ономе што је могао да закључи на основу прегледа
слепог пацијента који му је дошао у ординацију, и да потврди на свом
сопственом случају, јер је патио од тако лаког облика кратковидости, и тако
благог астигматизма да није чак ни наочари носио. Обневиделе, потпуно
слепе очи биле су у беспрекорном стању, без икаквог оштећења, старог или
недавног, стеченог или урођеног. Присећао се свих детаља прегледа слепог
човека, који је обавио, тога како су разни делови ока доступни
офталмолоскопу деловали потпуно здраво, без и трага патолошких
промена, на шта се ретко наилази код једног тридесетосмогодишњака, па
чак и код млађих особа. Нема разлога да онај човек буде слеп, помисли, на
тренутак заборавивши да је и он сам ослепео, до тих граница може ићи
људска несебичност, а то није од јуче, сетимо се само шта нам вели Хомер,
додуше другим речима.
Правио се да спава када је жена устала. Осетио је благ пољубац који му
је спустила на чело, нежан, као да није желела да га пробуди из наизглед
дубоког сна. Вероватно је помислила: Јадничак мој, касно је легао, ко зна
до ког доба је проучавао невероватан случај човека који је ослепео. Сам.
као да га је полако давио некакав густ облак прво му притиснувши груди,
да би му затим продро кроз ноздрве ослепљујући га изнутра, лекар испусти
кратак уздах, дозволи двема сузама да му преплаве очи и излију се низ обе
слепоочнице при томе се питајући да ли су беле; сада је разумео страх
својих пацијената када би му говорили, чини ми се да губим вид, господине
докторе. До собе су допирали звуци из кухиње, жена само што није дошла
да провери да ли још спава јер се приближавало време за одлазак у
болницу. Пажљиво је устао, пипкајући је пронашао и обукао кућни мантил,
ушао у купатило, уринирао. Затим се окренуо према месту на коме је знао
да се налази огледало али овога пута није питао шта ли је то, није рекао ни:
постоје хиљаде разлога да се затвори људски ум, само је испружао руке док
није дотакао стакло, знао је да је његов лик тамо и да га посматра, лик види
њега али он не види лик. Чуо је жену како улази у собу. А, већ си устао,
рече она, а он јој одговори: Јесам. Одмах затим је зачу поред себе. Добро
јутро, љубави моја. И после толико година брака имали су нежну реч једно
за друго, а он рече, као да су глумили у каквом позоришном комаду и ово је
био његов текст. Мислим да није баш добро, нешто ми се догодило с очима.
Она је обратила пажњу тек на последњи део реченице. Дај да видим,
замолила га је, па му погледа у очи са највећом пажњом, не видим ништа,
ову реченица је очигледно изрекла грешком, јер то је очигледно била
његова реплика, па је он понови у поједностављеном облику, овако: Не
видим, и додаде, претпостављам да сам се јуче заразио од оног пацијента,
С временом и услед блискости жене лекара и саме стекну одређено
знање о медицини, и ова жена, толико блиска са својим мужем, научила је
довољно да зна да се слепило не шири заразом, као епидемија, да се не
може ослепети од погледа на некога ко је слеп, јер слепило је приватна
ствар између човека и очију с којима се родио. У сваком случају, један
лекар не може тек тако да даје неодговорне изјаве, зато је толико година
студирао, и уколико овај, осим што тврди да је слеп такође отворено каже
да је слепилом заражен, откуд жени право да сумња, па макар била и удата
за лекара. Разумљиво је, опет, што је несрећна госпођа, суочена с
непобитним доказима, на крају реаговала као што би реаговала било која
друга жена, два случаја су нам већ позната – грлећи мужа и показујући
природне знаке очаја. Шта нам је сада чинити, питала је кроза сузе.
Морамо обавестити власти, министарство здравља, и то што хитније, јер
уколико је реч о епидемији, непоходно је предузети мере предострожности.
Али епидемија слепила, то још није виђено, рече жена хватајући се за ову,
последњу сламку наде. Исто тако није забележен случај човека који је
ослепео без видљивог разлога, а сада знамо да постоје бар два случаја. Још
није како треба ни завршио последњу реченицу, а лице му се изобличи.
Грубо одгурну жену од себе, скоро насилнички, и сам устукну: Одлази од
мене, не приближавај ми се, могу да ти пренесем инфекцију, и одмах затим
поче да се удара по глави стиснутим песницама, глупане, глупане, какав
идиот од лекара, како ми ,го није пало на памет, читаву ноћ смо провели
једно уз друго, требало је да останем у радној соби, да се закључам унутра,
то је требало да урадим. Молим те, немој тако да говориш, шта мора бити,
биће, ајде, дођи, припремићу ти доручак. Остави ме, пусти ме. Нећу да те
оставим, врисну жена, шта би ги хтео, да се спотичеш наоколо, да се
судараш са намештајем, да телефонираш без очију да у именику пронађеш
број који ти треба, а да ја за то време мирно седим испод стакленог звона и
посматрам спектакл. Ухвати га снажно за руку и рече: Хајдемо, мили мој.
Када је лекар завршио са јелом, можемо замислити с каквим апетитом, а
да га жена није натерала, не би ни ту шољу кафе и парче двопека.
доручковао, још увек је било прерано да би на радним местима затекао оне
које је имао намеру да обавести. Логика и жеља да буде што ефикаснији
налагали су да о ономе што се догађа обавести директно некога на високом
положају у министарству здравља, али убрзо је био принуђен да промени
мишљење, јер чињеница да се представио као лекар који има веома важну
информацију коју жели што хитније да саопшти, није била довољна да у њу
поверује чиновник средњег ранга са којим га је телефонисткиња, после
силног мољакања, напокон спојила. Човек је, пре но што га споји са својим
непосредним претпостављеним, желео да зна о чему је реч, а јасно је да
ниједан лекар са осећајем одговорности не би саопштио првом ћати на
којега наиђе да је избила епидемија слепила, јер то би моментално изазвало
панику. Чиновник министарства му је зато одговорио: Ви се представљате
као лекар, и ја вам, да вам право кажем, чак и верујем, али постоје овде
правила која ја морам да поштујем, уколико ми не објасните о чему је реч ја
не могу ни са ким да вас повежем, У питању је поверљива информација,
Поверљиве информације се не дају преко телефона, најбоље би вам било да
лично дођете овамо, Не могу да изађем из куће, Да нисте болесни, Јесам,
болестан сам, рече слепи лекар после кратког оклевања, У том случају
требало би да позовете лекара, али правог лекара, одбруси чиновник и,
одушевљен сопственом непопустљивошћу, прекиде везу.
Ова дрскост погодила је лекара као шамар. Требало му је неколико
минута да се прибере да би жени описао на каквог је простака налетео.
Потом, као да је открио нешто што је већ много раније морао да зна, тужно
промрмља, Од тога смо ми створени: пола од равнодушности, пола од
злобе. И баш када се у неодумици запитао, и шта сад, схватио је да је до
тада губио време, да једини начин да информацију, сигурним путем, дотури
до релевантних ушију јесте да се обрати директору болнице у којој је
радио, као лекар лекару, без бирократских посредника, па нека он после
гледа како ће да активира проклети административни апарат. Жена је
окренула телефон, број болнице је знала напамет. Када су са друге стране
одговорили, лекар се представи, па брзо рече, Добро сам, хвала; по свој
прилици, телефонисткиња га је упитала како је, а он јој је одговорио, што
би рекао народ, стиснувши петљу, оно што одговоримо када нећемо да
откријемо сопствене слабости, па макар били на самрти, Добро сам –
феномен тако неприродан да је примећен само код људских бића. Када се
директор јавио на телефон, Изволите, кажите, он га упита да ли је сам, да
нема некога у близини ко би могао да чује разговор; да ће телефонисткиња
прислушкивати, нису се плашили, она има паметнија посла него да слуша
разговоре о очним болестима, њу занима само гинекологија. Лекарев
извештај био је кратак али свеобухватан, без увијања, без сувишних речи,
без непотребног разглабања, с хладнокрвном објективношћу која је, узевши
у обзир околности, директора изненадила. Ви сте баш потпуно слепи,
упитао је, Потпуно, У сваком случају, могуће је да је реч о коинциденцији;
постоји могућност да није у питању, у правом смислу речи, зараза, Слажем
се, није доказано постојање заразе, али није ово случај да смо нас двојица
ослепели независно један од другог, свако код своје куће, без међусобног
контакта: пацијент ми је дошао слеп у ординацију а ја сам изгубио вид
неколико сати доцније, Како бисмо могли да пронађемо тог човека, Имам
његово име и адресу у канцеларији, Послаћу сместа некога тамо, Лекара,
Наравно, колегу, Зар не мислите да би требало да обавестимо
Министарство о овим догађајима, За сада мислим да је још прерано;
замислите колика би се прашина подигла од такве вести; побогу, па
слегшло није прелазно, Није ни смрт, па на крају сви умремо, Добро,
останите ви код куће а ја ћу се позабавити проблемом, после ћу послати
некога по вас, желео бих да вас прегледам, Не заборавите да сам ослепео
јер сам прегледао слеиог пацијента, За то не постоје чврсти докази,
Постоји, у најмању руку, солидна претпоставка базирана на следу узрока и
последица, То без икакве сумње; у сваком случају, још увек је прерано за
извођење било каквих закључака, два изолована случаја са становишта
статистике смаграју се безначајнима, Постоји могућност да нас у овом
тренутку већ има више од двоје, Разумем стање духа у коме се налазите,
али морамо се трудити да нас не захвати песимизам, који би после могао да
се покаже неоснованим, Хвала вам, Ја ћу вам се још јавити, Чујемо се.
Пола сата касније, пошто се лекар неспретно, уз женину помоћ, већ
обријао, зазвонио је телефон. Био је то управник болнице, али овога пута
глас му је био измењен, Имамо овде једног дечака који је такође наједном
ослепео, види све бело, мајка каже да је јуче била са сином у вашој
ординацији, Претпостављам да мали пати од дивергентног страбизма левог
ока, Тако је, Нема сумње, то је он, Ово почиње да ме брине, ситуација ми се
сад чини већ прилично озбиљна, Хоћете ли јавити Министарству, Наравно,
сместа ћу сазвати управни одбор болнице.
Нека три сата доцније, док је лекар са женом ручао у тишини,
набадајући виљушком комадиће меса које му је она претходно исецкала,
телефон је поново зазвонио. Слушалицу је подигла она, да би му одмах
рекла, Мораћеш ти да дођеш до телефона, зову из Министарства. Помогла
му је да устане, одвела га до радне собе и ставила му слушалицу у руку.
Разговор је био кратак. Из министарства су захтевали листу пацијената који
су претходног дана били код њега у ординацији, на шта лекар одговори да
су сви подаци о тим пацијентима, имена и презимена, годишта, брачно
стање, занимање, адресе итд. забележени у њиховим картонима, и понуди
се да оде до ординације да би помогао ономе, или онима који тамо буду
отишли да их узму. Одговор је био одсечан, Нема потребе. Затим је телефон
преузео неко други, и из њега проговори другачији глас, Добар дан, овде
министар, желео бих да вам у име владе захвалим на ажурности, уверен
сам да ћемо, захваљујући вашој благовременој интервенцији успети да
ситуацију ставимо под контролу, у међувремену бих вас најлепше замолио
да не излазите из свога стана. Последње речи изречене су формалним,
куртоазним тоном, но није било ни трунке сумње да се радило о наређењу.
Лекар одговори, Наравно, господине министре, али веза је већ била
прекинута.
Неколико тренутака доцније поново је зазвонио телефон. Управник
болнице, узбуђен, замуцкујући, Малочас ми је јављено да су полицији
позната још два случаја изненадног слепила, Полицајци, Ма не, један
мушкарац и један жена, њега су покупили са улице, јер је викао да је слеп, а
она је ослепела у хотелској соби, изгледа некаква швалерска прича,
Неопходно је утврдити да ли су и то моји пацијенти; да ли знате како се
зову, Нису ми рекли, Јављали су ми се из Министарства, послаће некога у
моју ординацију по картоне, Каква компликована ситуација, Мени причате.
Лекар спусти слушалицу, покри очи рукама као да је хтео да их заштити од
још тежих зала, ria коначно, готово нечујно проговори, Како сам уморан,
Што мало не прилегнеш, одвешћу те до кревета, рече жена, Бадава, не бих
могао да заспим, а осим тога дан се још није завршио, још штошта има да
нам се догоди.
Било је скоро шест када је телефон зазвонио последњи пут. Лекар, који
је седео поред телефона, подигао је слушалицу, Да, ја сам. рече па пажљиво
саслуша оно што су му с друге стране саопштавали тек лагано климнувши
главом пре но што је прекинуо везу. Ко је то био, упита жена,
Министарство, за пола сата по мене ће доћи болничка кола, Јеси ли то
очекивао, Да, више-мање то, Где ће те одвести, Не знам, претпостављам у
неку болницу, Спаковаћу ти кофер, одећу и шта већ треба, Не идем на пут,
Не знамо где идеш. Пажљиво га је одвела до собе и помогла му да седне на
кревет, Седи ти само с миром, ја ћу се о свему побринути. Лекар је слушао
како хода тамо-амо, како отвара фиоке и ормаре, како вади ствари и слаже
их у кофер отворен на поду, али није могао да види да је она, осим његове
одеће, у торбу ставила и неколико блуза и сукања, пар панталона, једну
хаљину и пар ципела које су могле бити само женске. На трен је помислио
како му неће бити потребно толико ствари али не рече ништа, није био
тренутак да се прича о стварима без значаја. Зачуло се шкљоцање бравица
кофера, и жена рече, Ето тако, болничка кола већ могу да дођу. Сама је
однела торбу до улазних врата одбивши помоћ мужа који је протестовао,
Пусти ме да ти помогнем, то могу и ја, нисам баш толики инвалид, гунђао
је. Потом су сели на кауч у дневној соби да чекају, Не знам колико дуго
ћемо бити одвојени, а она му одговори, Не брини.
Чекали су скоро читав сат. Када је зазвонило звоно на улазу, она устаде,
оде да отвори врата, али у ходнику није било никога. Јави се онда на
интерфон, Добро, он ће одмах сићи, одговорила је. Вратила се до мужа у
рекла му, Онима што доле чекају изричито је наређено да у зграду не улазе,
Министарство се, по свему судећи. добро наплашило, Идемо. Сишли су
лифтом до приземља, она је помогла мужу да сиђе низ последње степенике,
и потом да уђе у амбулантна кола, вратила се до степеница по кофер, сама
га донела и убацила у кола. Коначно, и сама је ушла у кола и села крај
мужа. Са предњег седишта возач се побунио, Само њега могу да повезем,
тако ми је наређено; госпођо, молим вас, изађите. Жена му смирено
одговори, Мораћете и мене да поведете, управо сам ослепела.
 На идеју је дошао сам министар. Било је то, из које год перспективе
посматрано, срећно решење, такорећи савршено, како што се тиче чисто
здравственог вида случаја тако и његових социјалних импликација и
политичких последица. Све док се не открије узрочник, или, да употребимо
примеренији израз, док се не утврди етиологија белог синдрома, како ће се,
благодарећи надахнућу једног маштовитог члана министрове екипе,
слепило убудуће званично звати, све док се за њега не пронађе прикладна
терагшја или лек, или чак вакцина којом би се предупредила појава нових
случајева, сва лица која су ослепела, као и они који су са њима били у
телесном контакту или непосредној близини, биће приведена и изолована,
не би ли се избегли будући случајеви заразе, која се, очигледно, да се
изразимо математичким речником, ширила такорећи геометријском
прогресијом. Quod erat demonstrandum, закључио је министар. Да то
кажемо свима разумљивим речима: радило се о успостављању карантина за
сва горепоменута лица, у складу са староставном праксом установљеном у
доба колере и жуте грознице, када је бродовима који cv носили заразу, или
је постојала икаква сумња да је носе, било забрањено да пристану уз обалу
најмање четрдесет дана, па до даљњега. Баш те речи, До даљњега,
категоричне али нејасне због своје неодређености, изрекао је министар, да
би их тек доцније додатно разјаснио, Хтео сам рећи да би то једнако могло
бити четрдесет дана као и четрдесет недеља, или четрдесет месеци, или чак
четрдесет година, важно је да оданде нико не може да изађе, Сада само
треба да одлучимо где ћемо их сместити, господине министре, рече
председник комисије за логистику и сигурност, на брзину оформљене у ту
сврху, којој су у задатак пали превоз, изолација и снабдевање пацијената, А
шта у овом тренутку имамо на располагању, желео је да зна министар,
Имамо једну празну лудницу, напуштену, тек треба да јој се одреди нова
намена, касарну која је после недавне преструктурације армије стављена
ван употребе, сајмиште у поодмаклој фази градње, а осим тога, нисам
успео да сазнам како, један супермаркет под стечајем, Шта би од свега тога,
по вашем мишљењу, било најприкладније за намену коју имамо у виду,
Касарна пружа најбоље безбедносне услове, Наравно, Опет, она има и један
озбиљан недостатак, превелика је, што би отежало и поскупело надзор над
интерниранима, Разумем. Што се тиче супермаркета, ту би се вероватно
јавили проблеми имовинско-правне природе које би било неопходно
разрешити, А сајмиште, Сматрам, господине министре, да би најбоље било
да сајмиште ни не узимамо у обзир, Зашто, Привредној комори се то
сигурно ни најмање не би допало, у питању је милионска инвестиција, У
том случају, преостаје нам лудница, Да, господине министре, лудница,
Добро, онда нека буде лудница, Руку на срце, господине министре,
лудница, и овако и онако, пружа најбоље услове јер, осим што је са свих
страна ограђена високим зидом, она има ту предност да се састоји из два
крила; једно бисмо наменили слепцима а друго интерниранима под
сумњом, док би централни блок послужио као нека врста ничије земље
преко које би они који ослепе били пребацивани у крило оних који су већ
били слепи, Чини ми се да ту постоји један проблем, Који, господине
министре, Мораћемо да обезбедимо особље које би надгледало трансфер
пацијената из крила у крило, а чисто сумњам да ћемо за тај посао наћи
добровољце, Не верујем да ће то бити неопходно, господине министре,
Како то мислите, У случају да неко од потенцијално заражених ослепи, до
чега ће највероватније пре или касније доћи, нема сумње да ће га остали,
они који још увек виде, сместа избацити из свог крила, У праву сте, Исто
тако нема сумње да неће дозволити да у њихов простор уђе икакав слепац
ако, којим случајем, одлучи да се пресели, Фино сте ви то смислили, Хвала,
господине министре: можемо, дакле, да кренемо у акцију, Наравно, дајем
вам одрешене руке.
Комисија је деловала ефикасно и брзо. Пре но што се смрачило,
сакупљени су сви слепци за које се знало, као и одређени број потенцијално
заражених, они које је било могуће идентификовати и локализовати у
оквиру муњевите акције обављене у породицама и на радним местима
жртава губитка вида. У напуштену лудницу први су доведени лекар и
његова жена. Објекат се налазио под оружаном стражом. Капија је отворена
тек толико да их пусте унутра, и одмах затим поново затворена. Уместо
рукохвата, од капије до главног улаза у зграду разапето је дебело уже. Са
ваше десне стране налази се конопац, ухватите се за њега и пратите га, без
скретања, до степеништа, има само шест степеника, упозорио их је
наредник на дужности. У згради, уже се рачва надвоје, једно је водило на
леву а друго на десну страну. Наредник им довикну, Пажња, идите надесно.
Вукући кофер, жена је водила мужа ка спаваоници најближој улазу. То је
била дуга просторија, попут старинских болничких соба, са два реда сивих
кревета са којих је, додуше, фарба већ одавно почела да се љушти. Чаршави
и ћебад били су исте сиве боје. Жена одведе мужа до дна собе, поможе му
да седне на један кревет и рече му, Остани ту док ја не видим како ово
изгледа. У крилу је било још спаваоница, дугих и уских ходника,
канцеларија у којима су некада, веровагно, били лекари, штрокавих
клозета, једна кухиња која је још увек смрдела на лошу храну, велика
трпезарија са столовима обложеним поцинкованим лимом, три ћелије са
зидовима тапацираним до висине од два метра а изнад тога обложеним
плутом све до таванице. Иза зграде налазило се запуштено, зидом ограђено
двориште са непоткресаним дрвећем, са чијих стабала као да је била
оглодана кора. На све стране лежало је разбацано ђубре. Лекарева жена се
врати у зграду. Кроз одшкринута врата једног ормара приметила је лудачке
кошуље. Када се вратила до мужа, упита га, Да ли можеш да претпоставиш
где су нас довели, Не могу. Она заусти да каже, У лудницу, али је муж
предупреди, Ти ниси слепа, не могу да дозволим да останеш овде, У праву
си, нисам слепа, Захтеваћу да те одведу кући, рећи ћу им да си их
преварила да би била крај мене, Не вреди ти то, они оданде не могу да те
чују, а све и да те чују, не би их било брига, Али ти видиш, За сада, видим,
али питање је само хоћу ли ослепети за који дан или за који минут, Иди
одавде, молим те, Не вреди да наваљујеш; у сваком случају кладим се да ми
војници не би дозволили ни да крочим на степениште, Не могу да те
натерам, Тако је, љубави, не можеш, остаћу овде да пазим на тебе и на
остале који буду дошли, само немој да им кажеш да видим, Какви сад па
остали, Не мислиш ваљда да ћемо овде бити сами, Па ово је лудило, Мора
да јесте, у лудници смо.
Остали слепци дошли су заједно. Похватали су их по кућама, једног по
једног, прво оног из кола, после оног што му је кола украо, девојку са
тамним наочарима, разроког дечака, по њега нису морали да иду, мајка га је
довела у болницу. Она није дошла са њим, није се лукаво досетила, као
лекарева жена, да каже да је слепа иако није била; простодушно биће – није
била у стању да слаже чак ни за своје добро. У спаваоницу су ушли
спотичући се, пипкајући по ваздуху, јер у соби није било конопца да се за
њега придржавају, мораће преко сопствене грбаче да науче да се сналазе,
дечко је цмиздрио, призивао мајку, а девојка са тамним наочарима га је
смиривала, Сад ће мама, сад ће, а како је носила тамне наочари није се
видело је ли слепа или није; док су остали колутали очима али нису ништа
видели, она је, са тамним наочарима на носу, говорила, Сад ће мама, сад ће,
притом остављајући утисак као да види очајну мајку како стоји на вратима.
Лекарева жена прошапута мужу на уво, Четворо их је, једна жена, два
мушкарца и један дечкић, А мушкарци, како они изгледају, упита је муж
пригушеним гласом. Она их описа а он ће, Првог не познајем, а за другог
бих, по твоме опису, рекао да је онај слепац што је био код мене у
ордннацији, Мали је разрок а девојка носи тамне наочари, лепа је, Обоје су
били код мене. Од буке коју су правили покушавајући да нађу место на
коме би се осећали сигурнима, слепци нису чули овај разговор; вероватно
су мислили да су сами у просторији а, како су вид изгубили пре сувише
кратког времена, чуло слуха није успело да им се изоштри. Коначно, као да
су се сагласили да не вреди мењати готово за вересију, свако седе на онај
кревет о који се прво спотакао, да тако кажемо; двојица мушкараца,
несвесни тога, сместише се врло близу један другоме. Тихим гласом девојка
са тамним наочарима и даље је тешила дечака, Немој да плачеш, видећеш,
сад ће да ти дође мама. Затим наступи кратак период тишине и тада
проговори лекарева жена, гласно, не би ли је чули на другом крају
спаваонице, уз врата, Нас је двоје, колико је вас. Изненађени неочекиваним
звуком, придошлице поскочише али двојица мушкараца не рекоше ништа;
одговори јој девојка, Мислим да нас је четворо, ту смо ја и дечак, И још,
зашто се и остали не огласе, упита лекарева жена, Ту сам и ја, промрмља,
као да му је било тешко да говори, један мушки глас, И ја, прогунђа,
незадовољно и други мушкарац. Лекарева жена рече, као сама за себе, Ова
двојица се понашају као да се плаше да се упознају један са другим. Видела
је да су намрштени, напети, истежу шије као да нешто њуше, али, зачудо,
изрази лица су им били слични, мешавина претње и страха, иако страх
једнога није био једнак страху другога, баш као што ни претње нису биле
исте. Шта ли је то међу њима, запита се.
У том тренутку зачу се продоран, сувопаран глас, глас некога ко је,
судећи по тону, навикао да издаје наређења. Долазио је из звучника изнад
врата кроз која су ушли. Реч Пажња изговорена је три пута а затим глас
започе, Власти изражавају своје дубоко жаљење због чињенице да су биле
принуђене да, енергично приступе извршавању онога што сматрају својим
правом и дужношћу, дакле, да, применом свих расположивих средстава
заштите становништво у кризи кроз коју пролазимо у тренутку када се
налазимо пред избијањем једног облика епидемије слепила, привремено
назване бели синдром, и наду да ће у својим напорима да обузда епидемију
моћи да рачуна на савест и сарадњу свих грађана, све ово под условом да
јесте реч о епидемији а не о стицају за сада необјашњивих околности.
Одлука да се сва заражена лица окупе на једном месту, и на блиској, али
одвојеној локацији, они који су са зараженима били у било каквој врсти
контаката, донесена је тек после озбиљног разматрања. Власти су потпуно
свесне своје одговорности и надају се да су и они којима је ова порука
упућена, као лојални грађани, што сигурно јесу, свесни одговорности коју
морају преузети на себе, те да су свесни да изолација у којој се сада налазе
представља, изнад свих личних интереса, чин солидарности са остатком
заједнице. У складу с изнесеним, молимо да са највећом пажњом
саслушате инструкције које следе; прво, светла ће увек бити упаљена, сваки
покушај руковања прекидачима је беспредметан, стављени су ван употребе;
друго, свако неовлашћено напуштање зграде биће моментално кажњено
смрћу; треће, у свакој спаваоници постоји телефонски апарат који се може
користити искључиво за наручивање испоруке средстава за личну и општу
хигијену; четврто, интернирани ће сами, на руке, прати своју одећу и
рубље; пето, предлаже се да у свакој спаваоници буде изабрано једно
одговорно лице, наглашавам, реч је о препоруци а не о наређењу,
интернирцима је дозвољено да се организују на начин који сматрају
најсврсисходнијим, уз услов да у потпуности испуњавају правила, како она
већ наведена тако и она која следе; шесто, три пута дневно, са десне и леве
стране улазних врата биће остављане кутије са храном, намењене, десне за
пацијенте, леве за потенцијално заражене; седмо, сав отпад мора бити
спаљен, где се под отпадом подразумевају, осим евентуалних остатака
хране, кутије, посуђе и прибор зајело, који су направљени од запаљивог
материјала; осмо, спаљивање отпада мора бити обављено у унутрашњим
двориштима зграде или у задњем дворишту; девето, сами интернирци су
одговорни за било какве евентуалне негативне последице тог спаљивања;
десето, у случају пожара, како случајног тако подметнутог, ватрогасна
служба неће интервенисати; једанаесто, интернирци, исто тако, не могу да
рачунају ни на какву спољну помоћ у случају избијања болести, нереда и
насиља међу њима; дванаесто, у случају смрти, независно од њеног узрока,
интернирци ће без обреда сахранити преминуле у задњем дворишту;
тринаесто, веза између крила за пацијенте и крила за потенцијално
заражене одржаваће се преко централног блока зграде кроз који сте ушли;
четрнаесто, потенцијални заражени који ослепе дужни су да без одлагања
пређу у крило намењено слепима; петнаесто, ово обавештење биће
поновљено свакога дана, у исто ово време, ради давања на знање
новопридошлима. Влада и Отаџбина очекују да свако обави своју дужност.
Лаку ноћ.
Кроз тајац који је настао зачуо се дечаков глас, Хоћу моју маму, али
речи су биле изговорене безизражајно, као да су долазиле из некаквог
аутоматског магнетофона који је, грешком, заустављен у пола речи да би се
сада, у погрешном тренутку, поново укључио. Проговори лекар, Наређење
које смо малочас чули отклања сваку сумњу, налазимо се у изолацији,
вероватно строжој него што је икада раније ико био, и без изгледа да одавде
будемо пуштени пре но што се изнађе лек за ову болештину, Ваш глас ми је
познат, рече девојка са тамним наочарима, Ја сам лекар, офталмолог, Јуче
сам била у вашој ординацији, то је тај глас, А ви, ко сте ви, Имала сам
конјунктивитис, претпостављам да га још увек имам, али сад, кад сам
слепа, то више нема никакве везе, А малишан који је са вама, Није мој, ја
немам деце, Јуче сам прегледао једног разроког дечака, јеси ли то био ти,
упита лекар, Јесам, господине, у дечаковом одговору осетила се увређеност,
није му се допало то што је наглас поменут његов физички недостатак, и
био је у праву, јер мане, овакве и другачије, чим постану предмет разговора,
сместа прерасту из готово непримегних у потпуно очигледне. Да ли
познајем још некога, упита лекар, да није случајно овде човек који је јуче са
супругом био у мојој ординацији, онај који је ослепео изненада, за воланом,
То сам ја, одговорио је први слепац, Ту је још једна особа, представите се,
молим вас, бићемо иринуђени да живимо овде,' ко зна колико дуго, зато је
неопходно да се мећусобно упознамо. Лопов процеди кроза зубе, Да, да,
мислећи да је довољно да потврди своје присуство, али доктор је и даље
инсистирао, По гласу би се рекло да сте млад човек; ви нисте старији
пацијент са катарактом, Нисам, господине докторе, нисам ја тај, Добро
онда, како сте ви ослепели, Ходао сам улицом, И, И ништа, ходао сам и
ослепео. Лекар заусти да упита да ли је његово слепило такође бело, али не
рече ништа, какве је то, уопште, сад имало везе, бело или црно, одавде му
нема излаза. Испружи дрхтаву руку ка жени, и сусрете се са њеном,
испруженом усусрет. Она га пољуби у образ, нико други није могао да види
то увело лице, бледе усне и умртвљене очи, као од стакла, застрашујуће јер
су изгледале као да виде, а биле су слепе, И на мене ће доћи ред, помисли
она, можда ће ме баш сад прекинути у пола мисли, или у било ком другом
тренутку, изненада као што је задесило све остале, или ћу се пробудити
слепа, можда ћу ослепети склапајући очи пред сан мислећи да сам заспала.
Погледа четворо слепаца, седели су на креветима, крај ногу им је
лежало оно мало пртљага који су могли да понесу са собом: дечак са
школском торбом, остали са коферима, невеликим, као да су кренули на
викенд. Девојка са тамним наочарима тихо је разговарала са дечаком, у
другом реду кревета, близу један другом, делио их је свега један празан
кревет, први слепац и крадљивац аутомобила седели су окренути један
прем^другоме, несвесни тога. И лекар рече, Сви смо чули наређење; било
шта било, једно је јасно, нико нам неће притећи у помоћ, зато би било
упутно да одмах почнемо да се организујемо, јер неће много проћи а
спаваоница ће бити крцата народом, ова и остале, Откуда знате да има још
спаваоница, упита девојка, Обишли смо, колико смо могли, зграду пре но
што смо се уселили овде, ова је најближа улазу, објасни лекарева жена
стиском руке упозоравајући мужа да обрати пажњу. А девојка рече,
Најбоље би било да ви, господине докторе, будете старешина спаваонице,
ви сте ипак лекар, Чему служи лекар без очију и лекова, Ипак имате
ауторитет. Лекарева жена се насмеши, Мислим да би требало да
прихватиш, наравно, ако се и остали слажу, Ја не мислим да је то добра
идеја, Зашто, Зато што нас је, за сада, овде само шесторо, сутра ће нас
сигурно бити више, долазиће нови из дана у дан, готово је немогуће
рачунати да ће сви бити спремни да прихвате ауторитет који нису сами
изабрали а који, поврх свега, нема шта да им понуди у замену за њихово
поштовање, ако уопште ико буде спреман да поштује ауторитет и правила
понашања, По свему судећи, живот ће нам овде бити тежак, Биће права
срећа ако буде само тежак. Девојка са тамним наочарима рече, Ја сам имала
најбољу намеру, али, изгледа ми да сте у праву, господине докторе, свако ће
вући на своју страну.
Да ли зато што су га погодиле ове речи, или зато што више није могао
да обузда сопствени бес, један од мушкараца напрасно скочи на ноге, Овај
овде је крив за нашу несрећу, да имам очи одмах бих га средио, заурла
упирући прстом у правцу у коме је мислио да се налази други човек. Није
пуно промашио, али драматични покрет је ипак изгледао комично јер је
упрти, оптужујући прст показивао на једну недужну нахткасну. Смирите се,
препоручи му лекар, код епидемија нема криваца, сви су жртве, Да нисам
добродушан као што јесам, да му нисам иомогао да дође до куће, још увек
бих имао своје лепе очи, А ко сте ви, упита га лекар, али не доби одговор.
Тужилац се изгледа већ покајао што је уопште проговорио. Тада се зачи
глас другог човека, Истина је да ме је допратио до куће, али после се фино
овајдио о моју муку, украо ми је кола, Лаже, нисам ја ништа украо, Јесте
украли, украли сте, Ако вам је неко уопште и дрпио кола, ја нисам, ја сам за
своје добро дело другачије награђен, ослепео сам; осим тога, где су вам
сведоци, баш бих волео да их видим, Свађом нећете ништа решити, рече
лекарева жена, кола су негде напољу а ви сте овде унутра, најбоље би вам
било да се помирите, знате да ћемо овде морати да живимо сви заједно, Ви
како хоћете, али ја поред овога нећу да живим, идем у другу спаваоницу,
нећу да будем поред џукеле као што је овај који је био у стању да покраде
једног слепца, и још се жали да је због мене ослепео, па нека је, има правде
на овоме свету. И зграби торбу па, вукући ноге да се не би спотакао, изађе
на пролаз између два реда кревета, Где су друге спаваонице, упитао је али
одговор, уколико му га је ко и дао, није успео да чује, јер се потпуно
неочекивано на њега обрушила киша удараца, рукама, ногама – лопов је,
како је најбоље умео, испунио своју претњу да ће се осветити ономе који
му је натоварио беду на врат. Ухваћени укоштац, један преко другога,
ваљали су се по уском пролазу, с времена на време ударајући у ноге
околних кревета док је разроки дечкић, престрављен, поново почео да
плаче и дозива мајку. Лекарева жена узе мужа под руку, знала је да сама не
може да их развади, и одвуче га до места где су се, дахћући, тукла два
разјарена противника. Помогавши мужу да ухвати једног, она је сама
дограбила другог, слепца који јој је био при руци, и уз велике муке успеше
да их раздвоје. Понашате се неразумно, грдио их је лекар, ако сте намерили
да нам живот претворите у пакао, само напред, на добром сте путу, али
немојте да заборавите да смо препуштени сами себи, споља нам нема.
никаве помоћи, чули сте шта је речено, Он ми је украо кола, жалио се први
слепац, ошамућенији од батина него супарник, Пустите сад то, сада вам је
и онако свеједно, кола вам нису ничему служила ни када су вам их украли,
Нису ми служила, али била су моја, и овај разбојник ми их је украо и
одвезао ко зна где, Највероватније се ваш аутомобил налази тамо где је овај
човек ослепео, Што сте ви паметни, господине докторе, свака част,
иронично ће лопов. Први слепац се покрену, као да је хтео да се отргне из
стиска руку које су га држале, али не претерано срчано, као да је схватио да
му гнев, чак и оправдан, неће вратити кола, нити би му кола вратила вид.
Лопов му припрети, Ако мислиш да ћеш се извући, грдно се вараш, украо
сам ти кола, јесам, и ако сам, али ти си мени украо очни вид, тек да се види
ко је од нас двојице гори лопов, Доста, престаните с тим, подвикнуо је
лекар, овде смо сви слепи и нема шта да се жалимо нити да било кога
кривимо, Шта је мене брига за туђе муке, одговори лопов бахато, Уколико
хоћете у другу спаваоницу, моја жена ће вас одвести, она се боље сналази,
Предомислио сам се, остаћу овде. Шта је, мали се уплашио, да ти не дође
некаква бабарога, на пример ја, Доста, викну лекар изгубивши стрпљење,
Миран, докторчићу, зарежа лопов, овде смо сви исти, немате ви шта мени
да наређујете, Не наређујем ја вама, само вам кажем да пустите човека на
миру, Добро, добро, али са мном само пажљиво, јер кад ми удари крв у
главу, умем да будем опасан, умем ја да будем много добар, али што умем
да будем незгодан... Љутитим покретима лопов је потражио кревет на коме
је претходно седео, гурнуо кофер под њега, па најавио, Идем да легнем,
таквим тоном да је звучало као да хоће да каже, Окрените се, хоћу да се
скинем. Девојка са тамним наочарима рече разроком дечаку, И ти идеш у
кревет, лези с ове стране, ако ти током ноћи нешто затреба, зови ме, Пишки
ми се, зацвилио је дечак. Чувши га, сви осетише наглу и неодољиву
потребу за мокрењем, и помислише, вероватно овако: Шта ћемо сад. Први
слепац поче да пипка испод кревета, тражећи нокшир, истовремено желећи
да га не нађе јер би га било срамота да врши нужду у присуству других
људи; да нису могли да га виде, тога је био свестан, али шум пишања је
индискретан, немогуће је прикрити га, додуше, мушкарци имају више
среће, могу да се послуже триком који женама није доступан. Лопов седе на
кревет и рече, У пизду материну, где се овде пиша, Пазите на речник, није
лепо пред децом, упозори га девојка са тамним наочарима, Јесте, слатка,
али уколико не пронађемо клозет, твој ће се мали упишати у гаће, па ти
види. На то ће лекарева жена, Мислим да знам где су тоалети, чини ми се
да сам успут осетила смрад канализације, Ја идем са вама, рече девојка са
тамним наочарима ухвативши малишана за руку, Најбоље би било да
кренемо сви, предложи лекар, тако ћемо сви знати пут, кад нам затреба,
Капирам ја тебе, нећеш да ме твоја женица води на пишање сваки пут када
ми се прохте, помисли лопов али се не усуди да изговори оно што му је
пало на памет. Ова му мисао, својим прикривеним имплицитним значењем,
изазва лаку ерекцију, што гаје изненадило, као да би губитак вида природно
требало да подразумева губитак или смањење сексуалне жеље, Добро,
помисли напокон, на крају, није све изгубљено, и ћорава кока набоде неко
зрно, и преставши да прати разговор препусти се фанатазијама. Нису му
дали времена, лекар је већ говорио, Најбоље да станемо у колону, моја жена
ће ићи напред, а остали нека ставе руку на раме оног испред себе, тако се
нећемо изгубити. Први слепац рече, Ја са овиме не идем, што се,
несумњиво, односило на лопова.
Нешто зато што су покушавали да буду једно уз друго а истовремено и
покушавали да се избегну, тек једва су некако успели да се прегрупишу у
уском пролазу, посебно зато што је лекарева жена морала да се прави да је
слепа. Коначно, некако су стали у колону, иза лекареве жене ишла је девојка
са тамним наочарима водећи разроког дечака за руку, за њом лопов, у
гаћама и поткошуљи, па лекар, и на крају, за сада безбедан од напада, први
слепац. Напредовали су веома полако, као да нису имали поверења у
предводника, слободном руком су пипкали по ваздуху, покушавајући да
нађу чврст ослонац, какав зид или довратак. Лопов, који је стајао иза
девојке са тамним наочарима, подстакнут њеним парфемом и оном
ерекцијом од малопре, одлучио је да искористи руке што је боље могао, па
је једном почео да је мази по потиљку, испод косе, а другом, без увијања, да
је пипка по грудима. Она је покушала да се отресе напасти, али он ју је био
добро зграбио. Зато га девојка, наглим трзајем и свом снагом, ритну ногом.
Висока потпетица, танка и оштра као бодеж, зарила се у голу криминалчеву
бутину, и овај врисну од изненађења и бола. Шта се догодило, упита
лекарева жена осврћући се, Спотакла сам се, одговори девојка са тамним
наочарима, изгледа да сам ударила човека иза себе. Између прстију лопова
који је, јаучући и псујући, покушавао да утврди шта га је снашло, навирала
је крв, Повређен сам, ова риба не пази где гура ноге, А ви не пазите где
гурате руке, одговори му одсечно девојка. Лекаревој жени одмах постаде
јасно о чему се ради, и прво се насмеши али одмах затим схвати да рана
изгледа озбиљно, низ ногу несрећне барабе лила је крв а нису имали ни
хидрогена, ни хипермангана, ни фласера, ни завоја, нити било какво
дезинфекционо средство; једном речју, нису имали ништа. Колона се
распала, а лекар упита, Где сте повређени, Овде, Где овде, У ногу, зар не
видите, риба ми је забила штиклу у бутину, Саплела сам се, нисам ништа
крива, понови девојка, али одмах затим пуче од беса, Овај манијак ме је
ваћарио, шта он мисли, шта сам ја. Умеша се лекарева жена, Сада је
неопходно очистити и превити рану, А где има воде, упита лопов, У
кухињи, у кухињи има воде, али не можемо ићи сви, ја и мој муж ћемо
одевести овог господина а остали нека чекају овде, нећемо се дуго
задржати, Мени се пишки, рече дечак, Сачекај малчице, одмах ћемо да се
вратимо. Лекарева жена је знала да мора да скрене надесно, па после
налево, да настави ходником који је завијао под правим углом и на чијем се
крају налазила кухиња. На почетку се направи да се збунила, заустави се,
врати се неколико корака, па узвикну, А, већ се сећам, и одатле кренуше
право у кухињу, није могла да губи више времена јер је из ране лила крв. Из
чесме је прво потекла мутна вода, морали су да сачекају да се избистри.
Била је млака, устајала, као да је иструлела у цевима, али рањеник ју је
дочекао с уздахом олакшања. Рана је изгледала гадно. Како ћемо му сада
превити ногу, упита лекарева жена. Испод стола лежале су некакве прљаве
крпетине, вероватно коришћене за рибање пода, и било би крајње неупутно
користити их као завоје, Изгледа да овде нема ничега, рече, глумећи да
тражи око себе, Али не можете ме оставити у овом стању, господине
докторе, крв не престаје да липти, молим вас да ми помогнете, извините
молим вас што сам малопре био онако дрзак и неваспитан, кукао је лопов,
Трудимо се да вам помогнемо, зато смо овде, рече лекар, и затим, скините
поткошуљу, нема нам друге. Рањеник прогунђа да ће му поткошуља
недостајати али је ипак скину. Брзим покретима, лекарева жена смота
поткошуљу, обави је око ноге, и снажно је притегнувши успела је некако да
повеже крајеве у велики чвор. То никако нису били покрети које би један
слепац могао да тако лако изведе, али она није могла да губи више времена
на симулирање, доста је већ било што се претварала да је залутала. Лопову
се ситуација учинила помало чудном, ако је ту лекар, па макар и очни, он
би, по свакој логици, требало да му превије рану, али сазнање да му је
напокон пружена помоћ отклонило је сумње, ионако нејасне, које су му за
тренутак заголицале свест. Водећи лопова, који је храмао, вратише се до
места на коме су оставили остале. Чим су стигли, лекарева жена је уочила
да разроки дечак није успео да се суздржи и да се упишкио у гаће, што ни
први слепац ни девојка са тамним наочарима нису могли да примете. Испод
дечакових ногу ширила се барица мокраће а са панталона му је још увек
капало. Као да се ништа није догодило, лекарева жена рече, Хајдемо онда
да потражимо клозет. Слепци почеше да пипају по ваздуху тражећи једни
друге, сви осим девојке са тамним наочарима која је одмах рекла да не
жели више да хода испред манијака који ју је пипкао, те напокон некако
стадоше у колону тако што су лопов и први слепац изменили места, а
између њих је и даље био лекар. Лопов је још више храмао и вукао ногу.
Повез му је сметао а рана му је пулсирала тако снажно да му се чинило да
му срце више није тамо где му је место, већ се спустило у само дно рупе на
нози, и тамо куца. Девојка са тамним наочарима и даље је водила дечака за
руку, а он је покушавао да хода што даље од осталих у страху да неко не
открије да се упишкио, на пример лекар који је њушио ваздух, Смрди на
урин, а жена потврди његов утисак, Истина, нешто смрди, није могла да
каже да долази из клозета, који су још увек били далеко, а како је морала да
се прави да је слепа, још мање је могла да открије да непријатан мирис
долази из дечакових упишаних панталоница.
Сви су се сложили, како мушкарци тако и жене, када су стигли пред
клозете, да би дечак требало први да се олакша, али на крају мушкарци
уђоше сви заједно, не правећи разлику по нужди нити по старости, клозет
је био заједнички, какав би иначе био на месту као што је ово, а заједничка
су била и купатила. Жене остадоше пред вратима да чекају, верује се да су
жене издржљивије по том питању, али све има своје границе па неколико
секунди касније лекарева жена рече, Можда има још клозета, а девојка са
тамним наочарима одговори, Што се мене тиче, нема проблема, могу да
сачекам, И ја исто, сложи се лекарева жена, па после кратког ћутања
настави, како сте ослепели, Као и сви остали, одједном сам престала да
видим, Били сте код куће, Не, Значи ослепели сте чим сте изашли из
ординације мога мужа, Мање-више, Како то мислите мање-више, Нисам
ослепела чим сам изашла, Да ли вас је болело, Није, отворила сам очи и
била сам слепа, Ја нисам, Нисте шта, Нисам ни затварала очи, ослепела сам
у тренутку када сам увела мужа у амбулантна кола, Имао је среће, Ко, Ваш
муж, овако сте заједно, И ја сам имала среће, Богами јесте, Да ли сте ви
удати, Не, нисам, а како стоје ствари нећу се ни удавати, ко ће ме овакву,
Али ово слепило је до те мере абнормално, тако супротно свему што
познаје наука да је немогуће да потраје заувек, А шта ако останемо овакви
до краја живота, Ко ми, Сви, То би било страшно, свет слепих, Нећу ни да
замишљам.
Разроки дечко је први изашао из клозета, није морао ни да улази.
Подврнуо је ногавице до колена и изуо је чарапе. Рече, Ево ме, девојка са
тамним наочарима одмах испружи руку у правцу из кога је зачула глас, није
га нашла испрва, ни из другог покушаја, тек је из трећег успела да нађе
дечакову руку изгубљену у простору. Убрзо потом појавио се лекар, одмах
за њиме и први слепац, па један од њих упита, Где сте. Лекарева жена
једном руком ухвати мужа, док је другом дохватила девојку са тамним
наочарима. Први слепац у почетку није имао ослонца, али му се убрзо
нечија рука спусти на раме. Јесмо ли сви овде, упита лекарева жена,
Рањеник је остао да обави и ону другу нужду. Тада девојка са тамним
наочарима рече, Може бити да има још клозета, да извините, стварно ми је
пригустило, Потражићемо, рече лекарева жена и одоше руку под руку.
Вратиле су се десетак минута касније, уз једну ординацију нашли су мали
санитарни чвор. Лопов је већ изашао, сад се жалио на болове и хладноћу.
Стадоше у колону, онако како су и дошли, и без незгода и с мање труда него
на доласку, вратише се до спаваонице. Спретно и неупадљиво, лекарева
жена им је помогла да дођу до кревета у којима су раније били. Још пре но
што су ушли у спаваоницу, као да је реч о нечему што је потпуно јасно
свима, подсетила је да би најбољи начин да свако нађе своје место био да
броје кревете од улаза, Наши су, рече, последњи са десне стране,
деветнаести и двадесети. У пролаз између два реда кревета први је ушао
лопов. Био је скоро го, дрхтао је целим телом, желео је да негде положи
болну ногу, што је довољно разлога да га пусте да уђе први. Ишао је од
кревета до кревета пипајући по поду, тражећи свој кофер, и када га је
нашао, рече наглас, Ево га, па додаде, Четрнаест, Са које стране, упита
лекарева жена, С леве, одговори, поново лагано изненађен, као да би она и
без питања требало да зна с које стране је његов кревет. За њим је ушао
први слепац. Знао је да је његов кревет други од лопова, са исте стране.
Више га није било страх да лежи близу њега, нога му је, судећи по јауцима
и кукњави, била у тако јадном стању да је једва могао да се креће. Када је
стигао до свога кревета, рече, Шеснаест, лево, па се баци у постељу
потпуно одевен. Тада девојка са тамним наочарима замоли тихим гласом,
Будите добри па нам помозите да се преселимо ближе вама, најбоље је да
будемо једни прекопута других. Ишли су заједно и заједно су се веома брзо
сместили. Неки минут доцније разроки дечак рече, Гладан сам, а девојка са
тамним наочарима само прошапута, Сутра, сутра ћемо да једемо, сада идеш
на спавање. Затим отвори своју ташну и по њој потражи бочицу коју је
купила у апотеци. Скинула је наочари, нагла главу уназад и, широм
отворених очију, наводећи једну руку другом, ставила капи. Нису баш све
до једне капљице пале у очи, али конјунктивитис, када се тако брижљиво
лечи, прође очас посла.
Морам да отворим очи, помислила је лекарева жена. Кроз спуштене
капке, када се у неколико наврата током ноћи пробудила, распознала је
суморну светлост којом сијалице једва да су обасјавале спаваоницу, али
сада јој се чинило да примећује разлику, присуство још неког светла – може
бити да је то први освит зоре, или јој је, можда, море млека већ
преплављивало очи. Рече сама себи да ће бројати до десет и да ће одмах
затим отворити очи; два пута је бројала, два пута их није отворила. Чула је
како на кревету до ње муж дубоко дише, како неко хрче. Како ли је нога
онога човека, упитала се, али је знала да није реч о искреној самилости,
покушавала је да себе завара бригом о другима, она у ствари није желела да
отвори очи. Али очи се отворише одмах затим, саме од себе, не зато што је
она тако хтела. Кроз прозоре који су се протезали од средине висине зида
скоро до таванице продирала је сивкасто-плавичаста светлост праскозорја.
Нисам слепа, прошапута, па се одмах, преплашена, усправи у кревету.
Девојка са тамним наочарима која је лежала на кревету преко пута могла је
да је чује. Али, спавала је. На кревету поред ње, оном уза зид, спавао је
разроки дечак. Урадила је исто што и ја, дала је маломе боље, заштићеније
место, слаби бисмо бедеми ми биле, тек камен на путу, ни за шта не бисмо
послужиле него да се непријатељ спотакне о нас, непријатељ, какав
непријатељ, овде нас нико неће напасти, чак и да смо пљачкали и убијали
тамо напољу, нема тих полицајаца који би ушли овамо да нас хапсе, онај
што је украо кола никада није био боље заштићен од силе закона; толико
смо далеко од света да ускоро нећемо знати ко смо, нећемо се ни
сопствених имена сећати, а и шта ће нам она, за шта нам служе имена, пас
пса не познаје, а ако га и упозна, сигурно га не зна по имену које су му
наденули, препознаје га по мирису, и по мирису њега препознају други, ми
смо овде као нека посебна псећа раса, препознајемо се по лавежу, по
говору, остало – црте лица, боја очију, коже, косе, ништа више није важно,
као да не постоји, ја још увек видим, али ко зна докле ћу. Мало се
смрачило, немогуће је да се враћа ноћ, биће да се наоблачило, да облаци
одлажу јутро. Из правца кревета на коме је спавао лопов чуло се јечање, А
шта ако се рана загадила, помисли лекарева жена, немамо ништа чиме
бисмо га лечили, баш ништа, и најмања незгода у овим условима може да
прерасте у трагедију; они вероватно на то и рачунају, цркнуто псето не
уједа. Лекарева жена устаде са кревета, надви се над мужа, хтеде да га
пробуди, али није имала храбрости да га отргне из сна да би сазнала да је
још увек слеп. Босонога, ногу пред ногу, дошуњала се до лоповљевог
кревета. Лежао је отворених, укочених очију. Како се осећате, упитала га је
лекарева жена. Лопов се окрену у смеру из кога је долазио глас и рече,
Лоше, боли ме нога, она заусти, Дајте да погледам, али се на време
заустави, каква би то била неопрезност, али он, несвестан да су око њега
само слепци, без размишљања учини покрет који би учинио свега неколико
сати раније, тамо напољу, да му је лекар рекао покажите ми то, и подиже
покривач. Чак и у оваквом полумраку, онај кога очи и најмање служе видео
би душек натопљен крвљу, и тамну рупу, рану отеклу по ободима. Повез је
био развезан. Лекарева жена пажљиво навуче ћебе па брзим лаганим
покретом превуче руку по болесниковом челу. Сува кожа је горела. Светло
се начас променило, размакли су се облаци. Лекарева жена се врати до
свога кревета али не леже. Посматрала је мужа како нешто шапуће кроза
сан, обрисе осталих испод сивих покривача, прљаве зидове, празне кревете
како очекују, и сталожено пожеле да и она ослепи, да продре кроз видљиву
кожу ствари око себе у њихову унутрашњост, у блештаво и неизлечиво
слепило.
Изненада, споља, вероватно из предворја које је делило два крила
зграде, зачу се снажан жамор, Напоље, напоље, Излазите, Далеко вам лепа
кућа, Овде не можете остати, Наређења су наређења. Галама се појачала,
затим се утишала, гласно се залупише некаква врата, и сада се могао чути
тек понеки јецај и они препознатљиви звуци спотицања и падања. У
спаваоници су сви већ били будни. Окренули су се ка улазним вратима, није
било потребно да виде да би знали да ће ући још слепаца. Лекарева жена
устаде, пожелела је да изађе пред новопридошле, да им понуди реч утехе,
да их доведе до кревета, да им објасни; обратите пажњу, овај је седам лево,
ово је четири десно, пазите да не погрешите, овде нас је шесторо, доведени
смо јуче, да, били смо први, имена, какав значај имају имена, један мислим
да је украо, други је покраден, ту је једна тајанствена девојка са тамним
наочарима која ставља капи у очи, лечи се од конјунктивитиса, како ја,
слепа, знам да су јој наочари тамне, знате, мој муж је очни лекар, она је
била у његовој ординацији, да, и он је овде, ово слепило никога не штеди, а,
умало да заборавим, ту је и један дечак, разрок. Није се ни померила с
места, само рече мужу, Ево их, долазе. Лекар устаде из кревета, жена му је
помогла да обуче панталоне, што и није било важно, ионако нико није
видео, и у том моменту почеше да улазе слепи. Лекар рече, гласно, Само
мирно, нема потребе за јурњавом, овде нас има шесторо, колико је вас,
требало би да има места за све. Они нису знали колико их је; истина, успут
су додиривали једни друге, сударали се међусобно у комешању док су их
избацивали из левог крила и протеривали у ово, али опет нису знали колико
их је. И дошли су празних руку. Када су се тамо, пробудили слепи, и почели
да јадикују, остали су их, без икакве расправе, избацили, не давши им
времена чак ни да се растану са пријатељима или рођацима које су тамо
имали. И лекарева жена предложи, Најбоље би било да се пребројимо тако
што ће свако рећи ко је. Затечени, слепци су испрва оклевали, али неко је
морао да почне, и, како то често бива, два човека проговорише заједно, а
онда обојица ућуташе, те започе трећи, Један, и ту учини паузу, изгледало је
као да ће рећи име, али не, он рече само занимање, Ја сам полицајац, и
лекарева жена помисли, Није рекао како се зове, али то је у овом тренутку
ионако без значаја. Одмах се представио и други мушкарац, Два, и
поступивши по примеру првога, додао: Ја сам таксиста. Трећи човек рече,
Три, ја радим у апотеци. Затим женски глас, четири, ја сам собарица у
хотелу, и као последња, Пет, ја сам службеница. То је моја жена, моја жена,
где си, кажи ми где си, Овде сам, овде, рече она кроза сузе, тетурајући
између кревета, разрогачених очију, као да је рукама покушавала да растера
море млека у коме се налазила. Сигурнији на ногама, он крену ка њој, Где
си, где си, мрмљао је речи као молитву. Рука срете руку, и у следећем
тренутку падоше једно другом у загрљај, тела су им се преточила у једно
једино, пољупци су тражили пољупце, с времена на време се губећи јер
нису били у стању да виде где су образи, очи, уста. Лекарева жена се приви
уз мужа грцајући, као да су се и њих двоје поново сусрели, али кроз јецаје
је говорила следеће, Каква несрећа нас је снашла, каква катастрофа. Затим
се зачу глас разроког дечака како поставља питање, Је л' ту моја мама.
Седећи на кревету уз њега девојка са тамним наочарима рече, Доћи ће, не
брини се, доћи ће и она.
Овде је својим домом човек могао да зове једино место на коме спава,
зато не треба да нас чуди што је прва брига нридошлицама била да себи
изаберу кревет, баш као што су претходног дана учинили у спаваоници у
другом крилу, када су још увек имали очни вид. У случају жене првога
слепца није било сумње, њој је природно припало место уз њеног човека,
на кревету број шеснаест, оставивши тако кревет осамнаест празан, нешто
као ничију земљу између њих и девојке са тамним наочарима. Такође није
изненађивало то што су сви несвесно тежили да буду близу једни другима,
јер многобројне су везе међу њима – једне су нам већ познате, а друге ће се
сад открити, на пример, апотекарски помоћник је продао капи за очи
девојци са тамним наочарима, таксиста је превезао првог слепца и његову
жену, оиај који је рекао да је полицајац затекао је слепог лопова како плаче
као изгубљено дете, а хотелска собарица била је прва која је ушла у собу
пошто се девојка са тамним наочарима дала у вриску. Једно је јасно, неће
све ове везе бити обелодањене, да ли што за то неће бити прилике, да ли
што нико није ни помислио да су оне и могле да постоје, или, једноставно,
из обзира и такта. Собарица не може ни да сања. да се овде налази жена
коју је видела голу, апотекарски помоћник је засигурно услужио још
муштерија са тамним наочарима који су купили капи за очи, нико не би био
до те мере безобзиран да полицајцу сада открије да се ту налази човек који
је украо кола, а таксиста је могао да се закуне да у последње време није
превезао ниједног слепца. Наравно, први слепац већ је рекао жени,
шапатом, да је један од интернираних баш она битанга која им је украла
кола, Замисли каква коинциденција, али како му је било јасно да несрећна
вуцибатина лежи тешко рањена, великодушно додаде, Већ је довољно
кажњен. А она, од грдне туге што је слепа, и неизмерне среће што је поново
са мужем, а радост и туга нису као вода и уље, могу да постоје заједно, није
се ни сетила да је дан раније рекла да би дала годину живота, сопственога,
да и злочинац ослепи. И уколико је у њој још увек и постојала нека еенка
жеље за осветом, она се, без све сумње, расплинула када је рањеник јечећи
завапио, Господине докторе, молим вас, помозите. Вођен женином руком
лекар му је благо опипавао ободе ране, није вредело ништа чинити, чак је
било бесмислено прати је, инфекција је проузрокована оштром штиклом, а
она је подједнако могла бити у контакгу са патогеним клицама како на
улици тако и овде унутра, а било их је, врло вероватно, и у устајалој води,
полумртвој, из дотрајалог и оронулог водовода. Девојка са тамним
наочарима, која је устала чим је зачула вапаје, полако је сад пришла
пребројавајући кревете. Нагнувши се напред испружила је руку, њоме прво
додирну лекареву жену, по лицу, а затим, ни сама не знајући како, пронађе
рањеникову руку која је горела у грозници, па покајнички рече, Молим вас
да ми опростите, ја сам за све крива, није било потребе да реагујем како
сам реаговала, Пустите сад то, одговори јој мушкарац, живот је такав, и ја
сам урадио шта није требало да урадим.
Готово надгласавши његове задње речи из звучника се зачу одсечан
глас, Пажња, пажња, обавештавамо да је храна, заједно са ередствима за
личну хигијену и чишћење, одложена испред улаза; нека слепи прво изађу
по своје, интернирци из крила за заражене ће бити обавештени када на њих
дође ред, пажња, пажња, храна је стављена испред улаза, прво нека изађу
слепи, прво слепи. Избезумљен од грознице рањеник није разумео поруку,
помислио је да им наређују да изађу, да је укинут карантин, па покуша да
устане, али га лекарева жена спречи, Куд сте кренули, Зар нисте чули,
рекли су да изађу слепи, Да, али само да бисмо отишли по храну. Рањеник
испусти једно разочарано Ах, и поново осети оштар бол како му пробада
месо. Лекар рече, Ви останите овде, ја ћу да изађем, Идем и ја с тобом, рече
жена. Док су излазили из спаваонице, један од новопридошлих упита, Ко је
овај, и први слепац му одговори, Лекар, очни лекар, Какав добар фазон,
дошао нам је ко кец на једанаест, једини лекар који ничему не може да нам
послужи, Имамо још један адут, таксисту који не може никуд да нас одвезе,
добаци саркастично девојка са тамним наочарима.
Кутија са храном већ је била у предворју. Лекар замоли жену, Одведи ме
до улазних врата, Зашто, Хоћу да им кажем да имамо једно рањено лице са
тешком инфекцијом а немамо лекова, Сећаш се обавештења, Сећам, али
можда у конкретном случају... Сумњам, И ја исто, али наша обавеза је да
бар покушамо. Кад отворише врата, жену заслепи светлост дана, и то не
зато што је била прејака, небо су покривали тамни облаци, као да се
спремала киша, Тако ми је мало требало да се одвикнем од светла дана,
помисли она. У том тренутко са капије повика један војник, Стој, вратите
се, имам наређење да пуцам, и одмах, потврђујући претњу нанишани
пушком, Наредниче, неки типови су намерили да изађу, Нећемо да изађемо,
порекао је лекар, Ја вас најозбиљније саветујем да вам тако нешто и не
падне на памет, довикну наредник приближавајући се капији па,
провирујући кроз решетке, упита, Шта је било, Један човек је рањен и рана
је очигледно инфицирана, неопходно су нам потребни антибиотици и други
лекови, Мени су дата врло јасна наређења, не излази нико, улази само
храна, Уколико се инфекција искомпликује, до чега ће највероватније и
доћи, пацијент ће умрети, То већ није у мојој надлежности, Онда
обавестите своје надлежне, Слушај бре, ћоро, сад ћу ја теби нешто да
пренесем: или ћете ти и та твоја да се вратите тамо одакле сте дошли, или
ћете да попијете rio метак, Идемо, рече жена, немамо овде шта да тражимо,
нису они криви, преплашени су и поступају по наређењима, Не желим да
поверујем да се ово догађа, па то је против свих начела човечности, Боље
би ти било да поверујеш јер никада ниси био суочен са суровијом истином,
Још сте тамо, викао је наредник, бројаћу до три, уколико до три не будете
унутра, рачунајте да никада нећете ни ући, једаааан, двааа, трии, види ти
молим те како делују магичне речи, па обраћајући се војсци, Све да ми је
брат... али није објаснио на кога је мислио, на човека који је дошао по
лекове, или на онога са загађеном раном. Унутра, рањеник је пожелео да
зна да ли ће им послати лекове, Како знате да сам ишао да тражим лекове,
упита га лекар, Претпоставио сам, доктор сте, Јако ми је жао... Хоћете да
кажете да нема ништа од лекова, Баш тако, Фино, богами.
Стигло је ни више ни мање него пет оброка. Стигло је неколико боца
млека и бисквити, али онај који је припремао пошиљку заборавио је да
спакује чаше, није било ни тањира, ни прибор за јело није дошао, стићи ће
вероватно са ручком. Лекарева жена дала је млека рањенику, али он је све
исповраћао. Таксиста је гуђао, не воли млеко, хтео је да зна да случајно
нема кафе. Пошто су јели, неки су се вратили у своје кревете, из
спаваонице су изашли једино први слепац и његова жена, повео ју је да јој
покаже околину. Апотекарски помоћник је пожелео да разговара са
господином доктором, желео је да му господин доктор каже да ли већ има
оформљено мишљење о овој болести, Не верујем да се ово, у правом
смислу речи, може назвати болешћу, поче да објашњава лекар, па затим, уз
доста поједностављивања, изнесе суштину онога што је пронашао у
литератури пре но што ће ослепети. Неколико кревета даље, таксиста је
пажљиво слушао и када је лекар окончао своје објашњење он се умеша,
Кладим се да су нам се зачепили канали који воде од очију до мозга, Какав
магарац, прогунђа презриво апотекарски помоћник, Ко зна, насмешио се
лекар нехотице, у ствари очи нису ништа више од сочива, објектива, мозак
је орган који види, на њега се, као на филм, преноси слика предмета, и ако
су се, како рече онај госцодин, зачепили канали... То је као карбуратор, ако
бензин не стигне до њега, мотор не ради, кола не иду, Просто ко пасуљ,
рече лекар апотекарском помоћнику. Шта мислите, господине докторе,
колико ћемо дуго остати овде, упита собарица, У најмању руку, све док не
прогледамо, А кад ће то бити, Искрено, не верујем да то ико зна, Да ли је
реч о нечему пролазном или ћемо овакви остати заувек, То бих и ја волео да
знам. Собарица уздахну, па после неколико тренутака тишине проговори,
Баш бих волела да знам шта се догодило с оном девојком, С којом девојком,
упита апотекарски помоћник, Оном из хотела, како ме је само преплашила:
гола, ко од мајке рођена, само са наочарима за сунце, вришти, виче како је
слепа, највероватније сам се од ње и заразила. Лекарева жена је посматрала
сцену, угледала је девојку како полако, неприметно скида наочари за сунце
истовремено се обраћајући разроком дечаку, Хоћеш ли још један кекс. По
први пут откако су стигли овамо, лекарева жена се осетила као да се налази
иза неког микроскопа кроз који посматра бића која чак ни не сумњају да је
она ту, и осети се нечасно, перверзно, Немам права да посматрам оне који
мене не могу да виде, помисли. Дрхтавом руком девојка је стављала капи у
очи. Тако је барем могла да каже да то што јој тече низ лице нису сузе.
Када се, неколико сати доцније, из звучника зачуло обавештење да се
може ићи по ручак, таксиста и први слепац добровољно се пријавише да
обаве тај задатак, за који, де факто, очи баш и нису биле неопходне:
довољно је било чуло додира. Кутије су лежале подалеко од улазних врата
па су морали да се крећу четвороношке, односно ослоњени на две ноге и
једну руку док су другом, испруженом руком пипали под пред собом, и
нису имали већих тешкоћа приликом повратка једино захваљујући идеји
лекареве жене, коју је ова пажљиво оправдала позивајући се на сопствено
искуство, дакле, поцепали су на траке један чаршав, траке су свезали у неку
врсту ужета које су везали једним крајем за спољну кваку врата спаваонице
а другим за ногу онога који је ишао по храну. Вратише се два човека, овога
пута донесоше и прибор за јело и тањире, али хране је и даље било само за
петоро, наредник страже вероватно није знао да је број слепих порастао,
јер, посматрано с оне стране капије, чак и уколико би пажљиво пратили
покрете у унутрашњости зграде, тешко да су могли да уоче сенке како
прелазе пз једног крила у друго. Таксиста се понуди да оде да потражи још
хране, па пође сам, није му било потребна пратња, Није нас пет,
једанаесторо нас је, викнуо је војницима а исти онај наредник му одговори,
Немојте да се секирате, биће вас још много више, и то тоном који се
таксисти учинио подругљивим, судећи по ономе што је изговорио када се
вратио у спаваоницу, Он као да ме зајебава. Поделише храну, пет порција
на десеторо, јер је рањеник и даље одбијао храну, једино је молио за воду,
само да му поквасе уста, преклињао је. Кожа му је била ужарена. Како није
подносио тежину и додир ћебета по рани с времена на време би откривао
ногу, али би га хладноћа спаваонице убрзо натерала да се поново покрије, и
то се понављало сатима, без прекида. Јечао је у уједначеном ритму
испуштајући пригушеие крике, као да је бол, упорна и чврста, повремено
прерастала праг његове издржљивости.
Средином поподнева пристиже још троје слепих, протераних из другог
крила. Једно је била сестра из пријемне собе лекареве ординадије, њу је
лекарева жена одмах препознала, а друга двојица су, игром судбине, били
човек који је био са девојком са тамним наочарима у хотелској соби и онај
неотесани полицајац који ју је одвео кући. Тек што су се домогли кревета и
сели на њих, насумице – девојка горко плачући а мушкарци не
проговарајући ни реч, као да им још није било јасно шта их је то снашло,
споља допре ново комешање и крици, извикивање наређења, разуларена
дрека. Сви слепци у спаваоници окренуше лица ка улазним вратима, у
очекивању. Нису могли да виде, али већ им је било јасно шта ће се
догодити за који трен. Лекарева жена, седећи на кревету уза свога мужа,
рече пригушеним гласом: Овако мора. бити, обећани пакао само што није
почео. Он јој стисну руку шапућући, Не иди од мене, од сада па надаље не
постоји ништа што можемо учинити. Крици су минули и сада се чуло
некакво тумбање по ходнику то су се слепци, дотерани као стадо, сударали
једни са другима, заглављивали се у вратима, неки су тумарајући кренули
ка другим спаваоницама, али већина је, посрћући, читави гроздови људи
што се држе једни за друге, или изгубљени појединци који су безглаво,
дављенички млатарали рукама, продрла у спаваоницу као вихор, као да их
је од позади гурао некакав парни ваљак. Неколико их и паде на под, остали
их прегазише. Стешњени у пролазу, слепци, мало-помало, почеше да
продиру у уске просторе између кревета, и тамо, као бродови који су се
усред олује напокон дочепали сигурне луке, заузеше своја лична сидришта,
односно кревете, одмах саопштавајући како је место већ заузето а ко је
закаснио нек себи потражи друго. Са дна просторије лекар је викао да има
још спаваоница, али оно мало новопридошлих који су остали без кревета,
плашили су се да изађу, било их је страх лавиринта који су замишљали,
соба, ходника, затворених врата, степеништа које откријеш тек у
последњем часу. Коначно ипак схватише да ту не могу остати па с муком
почеше да траже врата кроз која су ушли, да се потом отисну у непознато.
Као да су и они тражили што безбедније уточиште, слепци из друге групе,
оних петоро пребачених из крила за заражене, већ су раније заузели празне
кревете између њих и прве групе. Само је рањеник остао сам, незаштићен,
на кревету четрнаест, лево.
Неких четврт сата касније, ако изузмемо покоји јецај, понеку јадиковку,
дискретне звуке претурања по стварима, тишина, али не и спокој, поново је
завладала спаваоницом. Сада су сви лежајеви били заузети. Спуштало се
вече, бледе сијалице као да су постајале све јаче. Затим се зачу сувопарни
глас из звучника, Као што је најављено првога дана, поновљене су
информације о начину рада установе и интерна правила која су интернирци
морали да поштују, Власти изражавају своје дубоко жаљење што су били
принуђени да енергично приступе извршавању онога што сматрају својим
правом и дужношћу, дакле, да применом свих расположивих средстава
заштите становништво у кризи кроз коју пролазимо у тренутку када се
налазимо, итд., итд. Када је глас замукао зачуо се хор ускомешаних гласова,
У затвору смо, Овде ћемо сви поцркати, Откуда им право, Где су лекари
које су нам обећали. То је већ била новост: власти су изгледа обећале
лекаре, помоћ, можда чак и излечење. Лeкар није рекао да је, уколико им је
потребан лекар, он на располагању. То више никада неће изустити. Лекару
нису довољне руке, лекар лечи лековима, мелемима, хемијским
супстанцама, смешама овога и онога, а овде свега тога нема ни од корова,
нема ни наде да ће икада ишта и добити. Није имао ни очи да уочи
најобичније бледило, руменило периферне циркулације, колико пута је
само то, без потребе за детаљнијим испитивањима, вредело колико и
потпуна клиничка историја болести, понекад се само на основу промене
боје слузи и пигмената с највећом прецизношћу може поставити дијагноза.
Овога пута ти нема спаса. Како су околни кревети већ сви били заузети
жена није више могла да преноси шта се догађа, али он је осећао некакву
наелектрисаност, напетост, наговештај сукоба зачетог самим доласком
последње групе слепих. Изгледало је као да је и сама атмосфера у
спаваоници постала гушћа, ваљала је тешке и споре мирисе повремено
носећи таласе смрада који је терао на повраћање, Како ли ће све ово
изгледати за недељу дана, питао се, и обузимао га је страх од помисли да ће
кроз недељу дана и даље бити на истом овом месту: Уз претпоставку да
неће бити проблема са снабдевањем храном, а у то не можемо бити
сигурни, јер чисто сумњам да они напољу знају колико нас у ком моменту
овде има, најтеже ће бити решити проблем опште хигијене, не говорим чак
о томе како ћемо се прати, однедавна слепи и без ичије помоћи а не зна се
да ли ће тушеви функционисати, и колико ће времена то потрајати, већ о
осталом, о отпацима... нека се само једна канализациона цев запуши, једна
једина, и све ово ће се претворити у најобичнију клоаку. Протрљавши лице
руком осети чекиње тродневне браде, Ако, боље је овако, надам се да им на
памет неће пасти луда идеја да нам пошаљу маказе и бритве. У торби је
имао све што му је потребно да се обрије, али је био свестан да би обријати
се била грешка, Где, где бих се обријао, овде у спаваоници у оволикој
гужви, могла би жена да ме обрије, али нема никакве сумње да би остали
одмах приметили да овде има неко ко може да се брине о другима, Тамо у
купатилу, у оном свињцу, не дај Боже; колико нам само недостају очи,
видети, видети, па нека су само бледи обриси, сенке; кад човек стане пред
огледало да може да види тек тамну, мутну мрљу па да може да каже, иако
у мом свету нема светлости, ипак је то моје лице.
Протести су се, мало-помало, утишали, на врата је дошао неко из друге
спаваонице да упита да случајно није преостало мало хране, на шта му је
таксиста одговорио, Ни мрва, а апотекарски помоћник покуша да ублажи
овако оштар одговор, Можда ће стићи још. Није стигло. Палаје ноћ. Споља,
ни хране ни речи. Чули су се јецаји из суседне собе, затим тишина, ако је ко
и плакао, плакао је тихо, јецање није успевало да продре кроза зид.
Лекарева жена оде да види како је болесник, Ја сам, рече, и пажљиво
подиже покривач. Нога му је изгледала застрашујуће, подједнако отекла
читавом дужином бутине, а сама рана, црна рупетина, помодрела од
усирене крви, зјапила је као да је из ње неко ишчупао комад меса. Ширила
је слаткаст смрад. Како се осећате, упитала га је, Хвала вам што сте дошли
до мене, Кажите, како се осећате, Лоше, Да ли вас боли, И да и не, Није ми
јасно, Боли али као да нога више није моја, као да је одвојена од тела, не
умем да вам објасним, чудан осећај, као да ја овде лежим и посматрам ногу
како ме боли, То вам је од грознице, Је ли, Покушајте да одспавате малО.
Лекарева жена му положи длан на чело па хтеде да се удаљи али кад заусти
да му пожели лаку ноћ, болесник је зграби за мишицу па је привуче к себи
и унесе јој се у лице, Ја знам да ви видите, рече јој тихим гласом. Жена
задрхта од изненађења, и прошапута, Варате се, откуда вам та идеја, видим
исто онолико колико и сви остали овде, Не можете ме преварити, знам ја
добро да ви видите, али немојте да се бринете, нећу никоме рећи, Спавајте,
спавајте, Немате поверења у мене, Имам, Немате поверења у лопова, Већ
сам вам рекла да вам верујем, Па зашто ми онда не признате истину,
Разговараћемо сутра, сада спавајте, Сутра, ако дочекам сутра, Не ваља се
предавати црним мислима, А мени само црне мисли навиру, или је можда и
то од грознице. Жена се врати до мужа и шапну му на уво, Рана изгледа
страшно, да није гангрена, Не верујем да је за тако кратко време дошло до
гангрене, Како било да било, црно му се пише, Као да нам није довољно то
што смо слепи, него су нам још свезали и руке и ноге. Са кревета четрнаест
десно, рањеник добаци, Мене нико неће свезати, господине докторе.
Пролазили су сати, и један за другим слепци су тонули у сан. Неки су се
покрили преко главе, као да су хтели да тамом, правим црним мраком угасе
мутна сунца усађена у своје очи. Три сијалице обешене о таваницу, далеко,
ван домашаја руку, расипале су по креветима прљаву, жућкасту светлост,
неспособну да створи сенку. Четрдесеторо је спавало, или покушавало да
заспи, неки су уздисали и бунцали, можда су у сну видели оно што су
сањали и сами себи говорили, Ако је ово само сан, не желим да се
пробудим. Свима су стали сатови, или су заборавили да их навију или су
сматрали да би то бесмислено, једино је сат лекареве жене још увек куцао.
А већ је прошло трп ујутро. Тамо напред, веома полагано, крадљивац
аутомобила се придизао у постељи. Није осећао ногу, остао му је само бол,
ништа друго му више није припадало. Колено му се укрутило. Окрену се на
страну здраве ноге па је спусти са кревета, а затим, обема рукама
обухвативши бутину, покуша да у истом правцу повуче и рањену. Попут
чопора разбуђених бесних курјака, болови као да се разлетеше у свим
правцима, али се одмах поново сјатише у тавном кратеру из којега су се
хранили. Ослоњен на руке, мало-помало, вукао је тело ка рубу душека.
Када се некако довукао до краја кревета, морао је да се одмори. Тешко је
дисао, као да је пагио од астме, глава му се клатила на раменима, само што
није клонула. После неколико минута, повратио је дах, и покушао полако да
устане ослањајући се на здраву ногу. Знао је да му друга ничему не служи,
да ће морати да је вуче за собом куд год пошао. Осетио је вртоглавицу,
несавладива дрхтавица му обузе цело тело, од грознице и хладноће
зацвокоташе му зуби. Придржавајући се за шипке кретао се од кревета до
кревета, између два низа заспалих. Нико га није приметио, нико га није
упитао куд сте кренули, где ћете у ово доба, а да га је неко и упитао, знао
би он шта да одговори, идем да пишам, рекао би, једино га је било страх да
ће да се пробуди лекарева жена, њу већ не би могао да слаже, морао би да
јој каже шта је наумио, не могу више да лежим овде и да трулим, ваш муж
је већ урадио шта је могао, то признајем, када сам ишао да крадем кола,
нисам молио другога да их за мене украде, сада је иста ствар, морам сам да
одем тамо; када виде у каквом сам стању, схватиће да је враг однео шалу,
ставиће ме у амбулантна кола и одвешће ме у болницу да ме излече,
сигурно постоје болнице за слепце, један више или мање не чини неку
велику разлику, чуо сам да се тако ради и са осуђеницима на смрт, ако им
прсне слепо црево, оперишу их, а тек после их убију, да умру здрави, што
се мене тиче, после могу да ме врате овде, није ме брига. Ходао је тако
стиснутих зуба да не би зацвилео, али није му пошло за руком да пригуши
јецај када је, стигавши до краја реда, изгубио равнотежу. Забројао се,
очекивао је још један кревет, и крочио у празно. Испружен на поду, није се
померао све док није био потпуно сигуран да се од треска нико није
пробудио. Тада схвати да положај у коме се нашао савршено одговара
слепцу: ако настави пузећи, лакше ће пронаћи пут. И тако се некако вукао
све до улаза, а тамо је застао да размисли, да ли би му било боље да зове с
врата или да се привуче огради пратећи уже које је сигурно још увек тамо
где је и било. Знао је да ће му, уколико почне да виче са места на коме се
налазио, сместа наредити да се врати откуда је дошао, али и помисао да ће
му, после танталових мука кроз које је прошао упркос чврстом ослонцу
који су му пружали кревети, једино за шта ће моћи да се ухвати бити један
лабав, климав конопац, навела га је да се поколеба. После неколико минута
размишљања закључио је да је нашао одлично решење: Ићи ћу
четвороношке, помисли, пузаћу испод ужета и само ћу с времена на време
подићи руку да утврдим да ли сам још увек на добром путу, то ти је као кад
намериш да украдеш кола, увек се нађе начин. Одједном, без најаве,
пробуди му се савест и немилосрдно га окриви како је могао да украде кола
од једног несрећног слепца, То што сам сад у овом стању, бранио се он,
није зато што сам му украо кола, него зато што сам га пратио кући, то је
била моја највећа грешка. Савест, међутим, није била расположена да се
нашироко и надугачко расправља, њени су аргументи били јасни, Слепац је
светиња, слепци се не пљачкају, Технички говорећи, нисам ја њега
опљачкао, нити је он носио кола у џепу, гшти сам ја уперио пиштољ у њега,
бранио се окривљени, Мани се сада софизма, прогунђа савест, и крени тамо
куд си намерио.
Хладан ноћни ваздух освежио му је лице. Како се лако дише овде
напољу, помисли. Учинило му се да га нога већ много мање боли, али то га
није изненадило, јер слично му се раније, не једанпут, већ догодило. Био је
на подесту пред улазом, само што се није докопао првог степеника, Није
баш згодно, помисли, спуштати се наглавачке. Руком је утврдио да је уже
још ту, па крену. Као што је и предвиђао, није било лако спуштати се са
степеника на степеник, највише због ноге која му је отежавала посао, а
колико је ситуација у ствари била тешка показало се негде на половини
степеништа, када му се рука оклизнула с једног степеника а тело се
претурило повучено мртвом тежином проклете ножурде. Сместа га поново
спопадоше болови, са тестерама, са бургијама и чекићима, ни самом му
није било јасно како је успео да обузда крик. Неколико дугих минута остао
је да лежи, тако потрбушке, носа забијеног у тло. Од приземног оштрог
ветра дрхтао је целим телом. На себи није имао ништа осим кошуље и гаћа.
Рана му се, читавом површином, вукла по земљи, и он помисли, могла би
да се загади, како је глуп, како се тога није раније сетио, како му то није
пало на памет док је пузао од спаваонице, Добро, нема везе, очистиће је
они пре но што се инфицира, помисли потом тешећи се, и окрену се на бок
не би ли дохватио уже. Није га одмах пронашао. Испрва је смео с ума да се
при паду окренуо и инстинктивно остао да лежи у том положају, па је сада
окренут управно на уже. После кратког размишљања одлучио је да седне па
се тако, седећки, мало-помало померао све док крстима није дотакао чело
најнижег степеника да би потом, са осећајем тријумфа, осетио грубост
ужета на длану. Вероватно га је тај исти победоносни осећај, одмах затим,
навео на ново откриће – како се кретати а избећи да се рана вуче по земљи:
сести на тло леђима окренут капији и, користећи се рукама као штакама,
баш онако како су некада чинили инвалиди без обе ноге, лагано, у седећем
положају вући тело. Крећући се унатраг, наравно, јер и у овом случају, као и
у свим осталима, много је лакше вући него гурати. Тако нога није болела а,
осим тога, терен је био лагано нагнут у правцу излаза, што је помагало.
Што се тиче конопца, било је скоро немогуће да га изгуби, готово да га је
додиривао главом. Питао се колико ли му је остало до капије, јер нема се
исти осећај када се хода на сопственим ногама и када се вуче уназад, педаљ
по педаљ. Заборавивши на тренутак да је слеп, осврнуо се не би ли видео
колико му је још пута преостало, да би пред собом нашао исти онај бели
бездан. Да ли је ноћ, или је већ свануло, питао се; да је дан, већ би ме
спазили, осим тога, доручковали смо само једном, и то јако давно. Био је
напросто одушевљен логиком коју је напрасно открио у себи, брзином и
прецизношћу својих мисли, чинило му се да је другачији, нови човек, да га
није потерао овај малер са ногом, могао би да се закуне да се никада у
животу није боље осећао. И тад удари леђима у доњи, лимени део капије.
Стигао је. Војнику на стражи, шћућуреном у стражарској кућици где се
крио од мраза, још раније се учинило да је чуо некакве шумове, али није
могао да разлучи откуда, у сваком случају, није му ни на крај памети било
да би могли да долазе изнутра, то мора да шуми ветар кроз крошње,
некаква грана удара по шипкама ограде. Овај нови звук који му је
неочекивано допро до ушију, био је потпуно различит, ударац, судар, све у
свему, одмахје било јасно да то није дело ветра. Узнемирен, војник изађе из
кућице с прстом на обарачу своје аутоматске пушке и погледа у правцу
капије. Није видео ништа. Звук се, међутим поновио, али је овога пута
звучао као гребање ноктију по неравној површини. Закорачи у правцу
шатора под којим је спавао наредник, али га заустави сама помисао на то
шта би могло да га снађе уколико се покаже да је реч о лажној узбуни,
наредници не воле када их буде, чак и када за то постоји оправдан разлог.
Очију прикованих за капију, чекао је, напет. Полагано, између две
вертикалне шипке, почело је да се помаља некакво бело лице. Лице слепца.
Од страха се следи крв у војниковим жилама, од страха он испали рафал.
Од испрекиданог одјека пуцња, из својих шатора готово истог трена
излетеше, полуголи, војници вода задуженог за обезбеђење луднице и свих
у њој смештених. Наредник је већ преузео команду, Шта је то било, Слепац,
слепац, замуцкивао је војник, Где, Тамо, упро је војник прст ка капији, Не
видим ја тамо ништа, Био је тамо, видео сам га. Војници су се већ
организовали и сада стајали у строју, са пушкама на готовс. Упалите
рефлектор, викну наредник. Један војник се попе на камион. Неки секунд
затим снажан млаз светлости обасјао је капију и фасаду зграде. Нема
никога, магарчино, рече наредннк, и таман кад је заустио да .настави са
епитетима у истом, типично војничком стилу, под јарким светлом
рефлектора примети како се испод капије разлива барица црне течности.
Укокао си га, рече. Потом, сетивши се ригорозних наређења која су му
издата, викну:, Повлачите се, то је заразно. Војници се повукоше,
престрављени, ипак не скидајући поглед са барице крви која се полагано
ширила кроз уске спојнице између коцака калдрме. Мислиш да је тип
рикнуо, упита наредник, Сто посто јесте, попио је рафал посред фаце,
одговори војник задовољан очигледним доказима својих добрих
стрељачких способности. Тада, изненада, један војник нервозно викну,
Наредниче, наредниче, погледајте тамо. На подесту испред улазних врата у
зграду, окупана јарком светлошћу рефлектора, стајала је групица слепих,
више од десет душа. Ни корака напред, продра се наредник, један корак и
угасили сте га. Кроз прозоре околних зграда провиривали су станари
пробуђени пуцњавом. Тада наредник викну: Четворица мушкараца нека
дођу по тело. Како нису могли да виде па ни да броје, шесторица слепих
кренуше напред, Рекао сам четворица, хистерично је урлао наредник.
Слепци почеше међусобно да се дотичу, док на крају двојица не остадоше
где су били, док остали кренуше напред пратећи конопац.
 Треба да потражимо да иегде нема некаква лопата или мотика, било шта
што би могло да послужи за копање, рече лекар. Било је јутро, на једвите
јаде су успели да тело одвуку до унутрашњег дворишта и да га положе на
земљу међу разбацано ђубре и опало лишће. Сада га је требало сахранити.
Једино је лекарева жена знала у каквом је стању леш: лице и лобања
разнесени рафалом, три рупе од метка на врату и у пределу грудне кости.
Исто тако је знала да у целој згради нема баш ничега чиме би се могла
ископати рака. Претражила је читаво њихово крило али није пронашла
ништа осим једне гвоздене шипке. Могла би да послужи, али није довољна.
Одатле је могла да види како из ходника који се протезао дуж крила
намењеног потенцијално зараженима, кроз затворене прозоре који су са
дворишне стране имали ниже парапете, провирују престрављена лица оних
који су чекали да куцне њихов час, онај неизбежни тренутак кад ће морати
да признају: ослепео сам, или када ће их, уколико покушају да прикрију
шта их је снашло, одати неки погрешан корак, неконтролисан покрет
главом у потрази за сенком, или посртање какво човеку који види не би
могло да се догоди. Свега тога био је свестан и лекар, а реченица коју је
изрекао била је део унапред договореног трика и сада је жена већ могла да
каже, А како би било да замолимо војнике да нам добаце лопату, Одлична
идеја, што да не покушамо, сложише се сви, јер то је заиста била добра
идеја. О питању мотике односно лопате само девојка са тамним наочарима
није рекла ни реч, већ је непрекидно ронила сузе и јадиковала, Ја сам крива,
ридала је, што је и била истина, то се није могло порећи, али, ако то може
да јој послужи као утеха, истина је и нешто друго: кад бисмо се ире сваког
новог потеза који учинимо упустили у предвиђање свих његових
последица, озбиљно поразмислили о њима, прво о непосреднима, онда о
вероватним, затим о могућим, па о замисливим, не бисмо се уопште
померили с места на коме нас је зауставила она прва мисао. Добре и лоше
последице наших речи и дела, упорно и равномерно се протежући кроз
време које долази, досежу до далеке будућности, чак до оне најудаљеније,
када нас више неће бити да се сами уверимо у њихов резултат, да уберемо
ловорике или да се покајемо; чак има оних који сматрају да је смисао
бесмртности о којој се толико говори баш у томе: Можда све то и јесте
тако, али овај човек је мртав и треба га сахранити. Стога лекар и жена
одоше да преговарају а девојка са тамним наочарима, неутешна, изрази
жељу да и она пође са њима. Због гриже савести. Тек што су се појавили на
вратима зграде, један војник дрекну стој, и, као да се уплашио да усмено
упозорење, колико год енергично било, није. довољно, испали пуцањ у
ваздух, а они се, уплашени, повукоше у заклон полутаме предворја, иза
масивног дрвеног довратка. Тада је у акцију кренула лекарева жена. Са
места на коме се налазила могла је да види војника а, ако би то било
потребно, могла је благовремено да се повуче у заклон, Немамо чиме да
сахранимо покојника, рече, треба нам лопата. Иза ограде, у близини места
где је убијен слепац, провирио је други војник, у ствари наредник, али не
онај од раније, Шта сад хоћете, викну, Треба нам лопата, или мотика,
Немамо ми то, одбиј, Морамо да сахранимо погинулог, Шта имате да га
сахрањујете, оставите га нек иструне, Ако га оставимо, загадиће ваздух, Е
па нек загади, нек вам је на здравље, Ваздух струји, доћи ће и код вас.
Аргумент је пио воду, што је натерало наредника да се замисли. Овај је
дошао да замени претходног наредника, који је ослепео па је зато одведен
негде где су интернирани болесници из редова копнене војске. Сувишно је
и напомињати да су и ваздухопловство и морнарица већ располагали свака
својим засебним смештајем, иако мањег капацитета и важности, јер су ти
родови били малобројнији. У праву је жена, помисли наредник, у оваквом
случају човек не може бити довољно опрезан. Са две боце амонијака од
чијих су им испарење једнако текле сузе и пекла их слузокожа грла и носа,
два војника oripeмљена гас-маскама већ су била неутралисала крваву мрљу,
да би спречили ширење заразе. Наредник коначно рече: Видећу шга ту
може да се учини, А шта је са храном, лекарева жена је искористила
прилику да га подсети, Хранајош није стигла, Само у нашем крилу већ нас
је преко педесет, гладни смо, оно што нам шаљеге није ни приближно
довољно, Војска нема ништа са снабдевањем храном, Неко го мора да
реши, влада се обавезала да нас храни, Вратите се унутра, нећу никога да
видим на тим вратима, Мотика, викну лекарева жена, али наредник је већ
отишао. Негде половином преподнева у спаваоници се зачуо глас из
звучника, Пажња, пажња, и интернирци се обрадоваше помисливши да им
стиже храна, али авај, радило се о мотики, Нека неко дође по мотику, али
немојте у чопору, нек изађе само једно лице, Идем ја, ја сам већ разговарала
са њима, понудила се лекарева жена.
Чим је изашла из зграде, угледала је алатку. Судећи по њеном положају
ближе огради него степеништу, вероватно су је једноставно бацили преко
ограде, Не смем да заборавим да сам слепа, помислила је лекарева жена,
Где је, упита, Сиђи низ степенице, ја ћу те наводити, одврати наредник,
одлично, сад ходај право тамо где си се окренула, тако, тако, стој, окрени се
мало удесно, не, улево, не толико, мање, сад само напред и ако држиш
правац налетећеш носем право на њу, топло, вруће, до мога, рек'о сам да не
скрећеш, хладно, хладно, сад је опет топлије, топло, све топлије, ето га, сад
се фино окрени назад а ја ћу опет да те наводим, да ми не останеш ту у
авлији ошашављена, к'о глува кучка, још би ми само требало да ми се
залепиш за ограду, Не мораш толико да се бринеш, помислила је она,
вратићу се ја сама право до улаза, на крају крајева, какве има везе, мене
баш брига, да нећеш случајно да ме водиш кући ако посумњаш да нисам
слепа. Ту она забаци мотику на раме, као сељак кад иде у кукуруз, и
прошета до врата не скренувши ни корак са правца, Гос'н водниче, јесте ли
ово видели, узвикну један од војника, рекао би човек да види, Чудо једно
како ти слепци брзо науче да се оријентишу, објасни самоуверено наредник.
Било је тешко ископати раку. Земља је била тврда, набијена, на педаљ
дубине већ је била препуна корења. Копали су наизменично таксиста, два
полицајца и први слепац. Суочен са смрћу, сасвим природно, сваки бес
изгуби снагу и љутину; каже се, додуше, да стара мржња не губи на
жестини, и живот и књижевност су пуни примера који то доказују, али ово,
у суштини, и није била мржња а још мање стара, а, осим тога, ко још мисли
о крађи кола кад лопова сустигне смрт, и то још овако бедна да је чак и
онима без очију било је јасно да на том лицу више нема ни носа ни уста.
Нису могли да ископају дубље од три педља. Да је покојник био дебео,
трбух би му вирио напоље, али лопов је био мршав, као притка за боранију,
а како се у ових неколико последњих дана још више испостио и сасушио, у
раку су могла да стану два таква. Нису се ни помолили. Могли бисмо да му
пободемо некакав крст, подсети девојка са тамним наочарима; из ње је
проговарала грижа савести, али како нико од присутних није имао појма
какви су за живота били покојникови ставови о питањима Бога и вере,
најбоље је било испратити га ћутањем – постоји ли уопште ишта друго што
има смисла када се суочимо са смрћу. Осим тога, ваља подсетити да је
направити крст много теже него што се чини, а да се не говори о томе
колико дуго би крстача уопште имала шансе да опстане на том месту преко
кога табанају слепци не знајући где газе. Вратили су се у спаваоницу. На
местима која су већ упознали, осим отворених простора, као што је
двориште, више се не губе, већ са руком испруженом напред и прстима који
се покрећу као пипци инсеката, стижу где год пожеле, а код надаренијих
слепаца се за кратко време развило оно што зовемо шестим чулом. На
пример лекарева жена, потпуно је невероватно са каквом се спретношћу
она сналази и креће кроз овај лавиринт соба, ходника и буџака, како увек
тачно зна где треба да скрене, како се увек заустави баш испред врата и без
оклевања их отвори, како уопште и не мора да броји кревете да би дошла
до свога. Сада седи на мужевљевој постељи и разговара са њим, тихо као и
обично, одмах се види да су то културни људи, увек имају шта да кажу
једно другом, нису они као онај други пар, први слепац и његова жена, који
после дирљивог излива емоција при поновном сусрету, готово да нису ни
разговарали, на њих је, вероватно, јаче деловала нова туга него стара
љубав, али ваљда ће се с временом привићи. Разроки дечак неуморно је
понављао да је гладан иако је девојка са тамним наочарима буквално
одвајала од уста да би њему дала. Већ неколико сати је прошло а да мали
није ни једном питао за мајку, мада, једно је сигурно: када се буде најео, кад
му се тело ослободи примарних, егоистичних порива који проистичу из
једноставне али несумњиво моћне потребе за самоодржањем, сигурно ће
опет осетити колико му недостаје мати. Да ли због оног што се догодило у
зору, или из неких нама непознатих разлога, тек сандуци са доручком
уопште нису дошли. Већ се приближава време ручку, како је лекарева жена
установила криомице бацивши поглед на свој ручни сат, скоро је један сат,
дакле, нема шта да нас чуди то што је налет желудачних сокова натерао
групицу слепих, по неколико из обе спаваонице, у предворје, да тамо
причекају да стигне храна, а све то из два ваљана разлога, једног који
признају: тако ће добити на времену, и другог тајног, јер, зна се: ко први
девојци, његова девојка. Све у свему, неких десетак слепаца помно је
чуљило уши не би ли зачуло шкрипу отварања капије или бат корака
војника што носе насушне сандуке. Са друге стране, у страху да се од
близине слепаца који су чекали у предворју не заразе слепилом,
потенцијално заражени станари левог крила нису се усуђивали да изађу,
мада би понеки ипак провирио кроз одшкринута врата, нестрпљив да и он
дође на ред. А време је пролазило. Уморни од чекања, неки елепци су
поседали по поду, а после неког времена двојица или тројица су чак
одустала и вратила се у своје спаваонице. Нешто доцније зачула се
препознатљива шкрипа капије. Узбуђени, спотичући се једни о друге,
слепци су навалили ка месту где би, судећи по звуцима који су долазили
споља, требало да се налазе врата, али намах их обузе некакав изненадан
немир за чије дефинисање и тумачење неће имати времена, па застадоше,
чак и збуњено устукнуше. Кораци војника који су доносили храну, као и
кораци њихове оружане пратње све су се јасније чули.
Још увек под снажним утиском ноћашњег трагичног догађаја, војници
који су носили сандуке претходно су се договорили да их овога пута неће
унети у зграду нити однети их скроз до врата двају крила зграде, како су
раније радили, него ће их спустити чим уђу у хол и тачка, а слепцима нек је
са срећом, Нека се сами снађу, закључили су. Обневидели од контраста
између жарке светлости дана и полумрака у који су крочили, у првом
тренутку нису ни приметили слепце окупљене у атријуму; угледаше их
међутим већ тренутак касније и, неспособни да обуздају крике страха,
побацаше сандуке на под и истрчаше напоље главом без обзира. Двојица
војника из пратње, која их је чекала пред вратима, на опасност су реаговали
по правилу службе и, сам Бог зна како и зашто, савладавши свој природни
страх, искорачише на праг и испразнише шаржере. Слепци су се рушили
једни преко других као снопље, а меци су их, чисто расипање муниције,
решетали у паду, и све је, чинило се, текло невероватно споро, тело по тело,
никако да престану да падају, баш као што се понекада види на филму или
телевизији. Уколико ико још уопште води рачуна о томе колико је муниције
испаљено, ови би могли да дају часну војничку реч да су пуцали у
оправданој самоодбрани, или, још боље, у одбрани својих ненаоружаних
сабораца које је у хуманитарној мисији изненада угрозила бројно надмоћна
хорда слепаца. Повукли су се бесомучним трком према капији, док су им
други војници из вода држали одступницу уперивши дрхтавим рукама
пушчане цеви кроз шипке ограде, као да ће преживели слепци свакога часа
кренути у осветничкн јуриш. Пребледео од страха, један од оних који су
запуцали говорио је, Ја ти се не враћам унутра ни за живу главу, и заиста,
није се вратио. Изненада је, истог тог дана, предвече, у време смене страже,
постао још један слепац међу слепима, а сва срећа да је био војиик, јер да
није, одмах би га бацили унутра да прави друштво слепцима цивилима,
сапатницима оних које је разнео рафалом, а шта би га тамо снашло, сам Бог
зна. Тад наредник рече: Најбоље би нам било да их оставимо да липшу од
глади, цркнуто псето не уједа. Нема никакве сумње да је та мисао већ
многима прошла кроз главу, али на сву срећу, нека драгоцена трунка
хуманости, преостала од раније, ипак га је навела да закључи: Од сада ћемо
сандуке да остављамо на пола пута ria нека сами долазе по њих, а ми ћемо
стално да их држимо на оку, и на најмањи сумњив покрет, распалити.
Потом оде до штаба, укључи микрофон и, слажући речи како је најбоље
знао и умео, присећајући се саопштења које је раније имао прилике да чује
у мање-више сличним приликама, започе, Оружане снаге изражавају
дубоко жаљење што су биле присиљене на примену оружја у циљу
спречавања побуне која је проузроковала крајње ризичну ситуацију за коју
сама војска не сноси ни директну ни индиректну кривицу; даје се на знање
да ће од данашњег дана интернирци подизати храну ван зграде, уз строго
упозорење да ће, у случају било каквог гшкушаја нарушавања реда, чему
смо били сведоци малопре, као и ноћас, сами сносити последице. Ту
начини паузу не знајући баш како би завршио, заборавио је прикладне речи,
а засигурно су постојале, и једино што је био у стању било је да неколико
пута заредом понови, нисмо ми криви, нисмо ми криви.
Пуцњава, која је попут грмљавине одзвањала ходницима, у згради је
изазвала општу панику. Прво што су помислили било је да ће војници
навалити у спаваонице и рафалом покосити све што им се нађе на путу,
власти су се сигурно предомислиле и донеле одлуку о масовној
ликвидацији, једни.су се завукли под кревете, други као да су се окаменили
од страха, а неки су чак помислили да је тако и боље, боље смрт него
овакав живот, ако већ морају да умру, нека смрт макар буде тренутна. Први
су се прибрали потенцијално заражени. Кад је започела паљба, разбежали
су се куд који, али их је тишина охрабрила да се врате, па су се опет
окупили пред вратима која воде у предворје. Ту угледаше тела на гомили,
поточиће крви како, као да су живи, полако вијугају по поплочаном поду, и
бачене сандуке са храном. Глад их је натерала да ипак изађу, толико жељена
храна била је ту, пред њима, руку на срце, била је намењена слепцима;
њихов доручак је, у складу са правилима, требало да дође тек касније али
кога брига за правила кад нас нико не види, ко први девојци, његова је
девојка, говорили су стари свих времена и простора, а стари нису били
наивни по тим питањима. Ипак, чак ни глад није била довољно моћна да би
их натерала да направе више од три-четири корака; већ је надвладао разум
упозоравајући их да се не играју животом, ко зна каква се све испарења и
каква зрачења дижу из тих беживотних тела и пре свега из те крви, ко би
знао какве све отрове шири раскомадано месо слепаца. Мртви су, не могу
нам ништа, у жељи да умири самог себе и друге изговори неко, али боље би
му било да је ћутао, јер, истина, слепци су мртви, не могу да устану,
погледајте, нит се мичу, нит дишу, али ко каже да то бело слепило није
некакав зао дух, а ако јесте, узмимо само ту претпоставку, духови ових
слепаца никад нису били тако слободни као што су сада, изван тела, дакле
неспутани да раде шта им је воља, пре свега зло, које је од памтивека, то
бар сви знају, најлакши задатак. Опет, сандуци са храном, ту пред њима,
неодољиво су мамили њихове погледе, аргументи желуца били cv толико
моћни да су, без обзира на све, заражени били спремни да ставе сопствену
главу у торбу. Из једне од кутија цурело је нешто бело стварајући барицу
која се полако спајала са локвом крви, то мора да је млеко, јер једино млеко
има ту боју. Да ли најхрабрији, или највећи фаталисти, понекад је тешко
разлучити, елем, двојица заражених кренуше напред, и баш кад су
похлепним рукама дохватили први сандук, на вратима другог крила
појавила се групица слепаца. Моћ маште јесте велика, а у овим морбидним
околностима изгледа да је била огромна, тек – двојици који су се упустили
у пљачкашки поход учинило се да су мртви наједном васкрсли, једнако
слепи као и раније али, без сумње, много опаснији јер их гони осветнички
нагон. Мудро, што су тише могли, они се повукоше према улазу у своје
крило; можда ће слепци поступити како налаже ред и човекољубље, и прво
се побринути за мртве, а ако одмах и узму храну, може бити да превиде
неки од сандука и оставе га тамо где је, а то би, колико год мало било,
послужило јер, потенцијално заражених и није било баш много. Можда би
чак најпаметније решење било замолити их: Молимо вас, смилујте нам се,
оставите макар једну кутију нама јер, после овог што се догодило, данас
тешко да ће доносити још хране. Слепци су ходали као слепци, пипкајући,
спотичући се, вукући ноге, али упркос свему, као да је ту постојала некаква
организација, врло ефикасно су међусобно поделили задатаке, једни су,
гацајући по лепљивој крви и млеку, одмах почели да подижу лешеве и да их
носе у двориште, док су се други, опет, побринули за сандуке, све док нису,
један по један, однели свих осам које су војници оставили. Међу слепцима
се налазила једна жена за коју се чинило се да је у исто време свуда
присутна, помагала је при ношењу, и као да је, што је практично немогуће
за неког ко је слеп, усмеравала људе куда да иду, а осим тога је, да ли
случајно или намерно, више пута окренула главу ка месту где су стајали
потенцијално заражени, као да их види или осећа њихово присуство, За
кратко време ходник се испразнио и у њему нису остали никакви трагови
осим једне велике црвене локве крви, друге омање беле од проливеног
млека, тик до ње, и мноштва црвених и влажних трагова стопала
изукрштаних по поду. Потенцијално заражени су разочарано затворили
врата и кренули у потрагу за мрвицама од јуче, толико малодушни да је
један међу њима изговорио реченицу која јасно илуструје њихову
малодушност: Ако већ морамо да ослепимо, ако нам j'e тако писано, боље
би нам било да се одмах помешамо са њима, бар не бисмо гладовали.
Можда ће војници ипак да донесу и наш део, јавио се неко, Јесте ли Ви
служили војску, упита га други, Не, Тако сам и мислио.
С обзиром да је мртвих било и из једне и из друге спаваонице, састали
су станари обе да би одлучили хоће ли прво да једу па после да сахране
мртве, или обратно. Чинило се као да никога не занима ко је погинуо. За
петорицу страдалих из друге спаваонице није се знало да ли их је ико
познавао од раније а од када су доведени овде, није било ни времена ни
воље да се слепи међусобно упознају и једни другима отворе душу.
Лекарева жена није се сећала да ли их је видела кад су стигли. Осталу
четворицу је познавала, спавали су са њом, да се тако изразимо, под истим
кровом, иако о једноме од њих није знала ништа више од тога, а како би и
могла, човек који држи до себе неће тек тако да се упусти у разговор о
приватним стварима са првим на кога набаса, неће ваљда, на пример, да
препричава како је у некој хотелској соби водио љубав са девојком са
тамним наочарима, којој опет, ако се заиста ради о овој овде, није ни на крај
памети да је била, и још увек се налази тако близу онога који је учинио да
јој од уживања побели пред очима. Таксиста и двојица полицајаца су били
преостали погинули, три снажна човека, који су умели да се брину о себи, а
и професионално су се, свако на свој начин, бринули за друге, и видите
само како су завршили, покошени у напону снаге беспомоћно чекају да
други донесу одлуку шта ће са њима. Мораће да причекају да преживели
заврше са јелом, не због егоизма који је, руку на срце, својствен живима,
него зато што је неко мудро приметио да је ископати девет рака у онако
тврдој земљи, и то једном једином мотиком, посао који ће потрајати барем
до вечере, а како не би било лепо да неколицина милосрдних добровољаца
ради док остали пуне стомак, одлучено је да се сахрана одложи до
даљњега. Храна је стизала у порцијама па је било лако разделити је, ево
теби, на теби, и тако докле год има шта да се дели. Ипак, тврдоглавим
закерањем неки мање цивилизовани слепци искомпликовали су оно што би
у нормалним приликама текло без проблема. Ти испади, мора се признати,
ако се размисли здраворазумски и непристрасно, и нису потпуно без
основа, довољно је присетити се, на пример, да никако није било могуће
унапред знати хоће ли бити довољно порција за све. Осим тога, потпуно је
јасно да није једноставно пребројати слепце, нити поделити оброке без
очију које виде како људе тако и храну. Додајмо да су становници друге
спаваонице, са непоштењем које је за сваку осуду, покушали превару
рекавши да их има више но што их је у ствари било. Као и увек, ствар је
спасла лекарева жена, зато је ваљда и била ту. Једна права реч на правом
месту и у право време увек је могла да реши заврзламе које би расправа
надугачко само још више замрсила. Било је ту и злонамерних и
некарактерних који су покушали, па чак и успевали, да добију по две
порције. Лекарева жена је приметила тај безобразлук али је сматрала да је
паметније да држи језик за зубима. Није хтела ни да помисли шта би све
могло да је снађе кад би се сазнало да није слепа, постала би, у најмању
руку, свачија слушкиња, а у најгорем случају би могла да заврши као нечија
лична робиња. Идеја о којој се на почетку говорило, да се за сваку
спаваоницу именује по једна одговорна особа, можда би могла да помогне
при решавању оваквих проблема, ria и тежих којих ће сигурно бити, под
условом да се дотична одговорна особа свим својим ауторитетом, колико
год он слабачак и несигуран био, и упркос томе што ће без сваке сумње на
сваком кораку бити оспораван, заузме за опште добро и да, као таква, буде
прихваћена од већине. Ако нам то не пође за руком, помислила је,
међусобно ћемо се поубијати, па обећа сама себи да ће о тој деликатној
теми разговарати са мужем, и настави са дељењем хране.
Неко из лењости, неко због осетљивог желуца, тек – после јела нико
није био расположен да иде да глуми гробара. Када је лекар, који се као
медицинар осећао одговорнијим од осталих, прилично бојажљиво рекао,
Дакле, хоћемо ли их сахрањивати, није се јавио ни један једини
добровољац. Испружени на постељама, слепци су само хтели да их пусте
на мнру, да мирно сваре оно мало што су појели, а неки су чак одмах и
заспали, што није ни чудо после панике и узбуђења кроз које су прошли,
тело се, ма како оскудно нахрањено, природно препустило одмору не би ли
боље сварило јадни ручак. Доста касније, када је већ почео да се хвата
мрак, и када се чинило да, са слабљењем дневне светлости, суморне лампе
добијају на снази, показујући само колико су бескорисне, лекар је, уз
женину помоћ, успео да убеди два мушкарца из своје спаваонице да оду са
њим у двориште, ако ништа друго, рече, бар да изврше припреме за посао
који нису могли избећи, односно да раздвоје већ укрућена тела, с обзиром
да је одлучено да ће свака спаваоница сахранити своје мртве. Предност коју
су имали ови слепци могла би се назвати илузијом светлости. У ствари,
исто им се хватало био дан или ноћ, полутама свитања или предвечерњи
сумрак, рујна зора или подневна жега, слепци су се вечито налазили у
блештавој белини, као усред најгушће магле по јарком сунцу. За њих
слепило није било живот у ташјној ноћи него бивствовање сред раскошног
блиставила. Кад је лекар неопрезно предложио да крену да разврстају
лешеве, први слепац, један од двојице који су прихватили да му помогну,
замолио је да му објасне како ће их распознати, и то, иначе сасвим логично
питање, довело је лекара у неприлику. Жена је помислила како овога пута
не би било упутно да му прискаче у помоћ јер би тиме могла да се ода.
Лекар се прилично спретно извукао из шкрипца радикалном методом mea
culpa, односно, признавањем сопствене грешке, Човек се, рече као да се
сам себи подсмехује, тако навикне на сопствени очни вид да рачуна на очи
чак и онда кад више ничему не служе; у ствари, једино што знамо је да су
погинула четворица наших, таксиста, два полицајца и још један који је
такође био са нама, дакле, решење је одабрати насумце четири тела и
достојно их сахранити, тако ћемо као људи испунити своју обавезу. Први
слепац се сложи, трећи компањон такође, и још једном, на смену, почеше да
копају раке. Помоћници, пошто су били слепи, никада неће сазнати оно
што нису могли да виде, а то је да су сахранили баш оне лешеве о којима су
с почетка говорили, Није потребно посебно објашњавати на који се начин
догодило то што је изгледало као случајност: лекар је, вођен сигурном
руком своје жене, дохватао неку ногу или руку и говорио, овог ћемо. Тек
кад су два тела већ била сахрањена, појавила су се још тројица мушкараца
из њихове спаваонице вољна да им помогну, што врло вероватно не би
урадили да им је неко рекао да је већ пао мркли мрак. Морамо признати да,
психолошки, чак и када је реч о слепима, постоји огромна разлика између
копања гроба по дањем светлу и после заласка сунца. Док су се враћали у
спаваоницу, знојави, каљави, у ноздрвама и даље носећи онај слаткасти воњ
распадања, глас из звучника је понављао позната упутства. Ниједном речју
није поменуто оно што се догодило, ни пуцњава, ни страдали. Упозорења
попут оног Свако неовлашћено напуштање зграде биће моментално
кажњено смрћу, или Интернирци ће без обреда сахранити преминуле у
задњем дворишту, попримила су сада, захваљујући суровом искуству које
им је донео живот, учитељ над учитељима, пуни смисао, док је обећање да
ће храна бити испоручивана три пута дневно изазивало неподношљиви
гротескни сарказам и иронију. Када су звучници утихли, лекар, сам, јер се
почео боље сналазити у простору, оде до врата друге спаваонице да јави,
Наши су већ сахрањени, Кад сте већ сахранили једне, могли сте и друге,
одврати изнутра мушки глас, Договор је био да ће свака спаваоница
сахранити своје мртве, ми смо покопали четворицу, Добро, сутра ћемо се и
ми побринути за ове одавде, рече неки други мушки глас, па затим
другачијим тоном упита, Храна више није долазила, Није, одговори лекар,
Али преко звучника су рекли да ће је доносити трипут дневно, Чисто
сумњам да ће увек да држе реч, Онда боље да почнемо да штедимо храну
која нам буде стизала, рече један женски глас, То ми звучи као добра идеја,
ако хоћете, можемо о томе сутра да се договоримо, У реду, рече жена. Лекар
је већ кренуо назад кад је зачуо глас оног мушкарца који је говорио први,
Тек ћемо да видимо ко овде наређује, Застао је очекујући одговор, а
одговорио му је онај исти женеки глас, Ако се најозбиљније не
организујемо, завладаће глад и паника, срамота је да нисмо сахранили наше
мртве кад и они, Што их ти не сахраниш кад си већ тако мудра и речита,
Сама не могу, али увек сам спремна да помогнем, Нема смисла да се
свађамо, умешао се нови мушки глас, све ћемо расправити ујутро. Лекар
уздахну, биће тежак живот у заједници. На путу ка спаваоници спопаде га
јака потреба да се олакша. Није био сигуран да ли је у стању да сам
пронађе клозет, али ипак је одлучио да покуша. Понадао се да се макар
неко сетио да тамо однесе тоалет папир који је стигао заједно са ручком.
Двапут је залутао, нужда га је све јаче терала; када је већ једва успевао да
се обузда, коначно је стигао до чучавца и спустио панталоне. Смрад га је
гушио. Осећао је како гаца rio некаквој гњецавој маси, измету некога ко
није погодио рупу или је, не обраћајући више пажњу ни на каква правила
понашања, одлучио да обави нужду тамо где се нашао. Покушавао је да
замисли како изгледа место на ком се налази, њему је све било бело, светло
и сјајно, а зидове и под није могао да види, па је намах чак спонтано
помислио како, на том месту, светлост и белина одвратно смрде.
Полудећемо од свих ових грозота, пролетело му је кроз главу. Сад је
требало да се обрише, али папира није било. Пипкао је зид иза себе, тамо
где би требало да се налазе држачи за тоалет папир или макар некакав ексер
на која би се, ако већ нема ничег бољега, могли натаћи комади какве било
хартије. Ништа. Осећао се мизерно, чемерно, бедно да беднији не може
бити, чучећи је придржавао панталоне које су се већ вукле по одвратно
штрокавом поду, Слеп сам, слеп, слеп, и, неспособан да обузда сузе, поче
тихо да плаче. Пипкајући, учинио је неколико корака пре но што је ударио у
зид пред собом. Испружио је једну руку, па другу да би коначно напипао
врата. Тада зачу несигурне кораке некога ко је, вероватно као и он,
посрћући тражио клозет, Где ли је то срање, чуло се равнодушно мрмљање,
као да му је, у ствари, свеједно хоће ли наћи клозет. Тај неко је, уопште га и
не приметивши, прошао тик поред лекара, али то и није било важно,
ситуација се није могла назвати инцидентом, мада би у неким другим
околностима могла да буде веома непријатна, да те неко види у онаквом
стању, одрастао човек без гаћа, и у последњем тренутку, у налету
ирационалног стида, лекар подиже панталоне. Нешто касније, када му се
учинило да је поново сам, поново их је спустио, али већ је било прекасно,
био је потпуно свестан да је прљав, прљавији него што је икада раније био.
Многи су начини да се од човека начини животиња, помислио је, ово је тек
један за почетак. С друге стране, није био ред да баш много кукумавчи, он
бар има некога коме није тешко да га опере, још увек.
Испружени на неудобним креветима, слепци су чекали да се сан
смилује њиховој мизерији. Шго неприметније, као да се плаши да би неко
могао да види тај тужни спектакл, лекарева жена помагала је мужу да. се,
најбоље могуће, очисти. Владала је туробна тишина, као у болници где
болесници спавају мученичким сном. Седећи на постељи, потпуно будна,
лекарева жена је посматрала кревете, тамне обрисе тела, провидно бледило
лица, покоји несвесни покрет руке у сну. Питала се хоће ли, и када, и она
ослепети као и сви остали, којим је то чудом уопште и била поштеђена све
ово време. Уморним покретом руке подигла је косу са чела и помислила,
Сви ћемо се усмрдети. У том тренутку зачу уздахе, затим стењање, потом
на почетку пригушено па онда грлено јечање, звуке који су подсећали на
речи, вероватно је то и требало да буду речи али су се губиле у крешенду
који их је претварао у јаук, у крик, и коначно у хропац. Са другог краја
спаваонице неко је добацио, Свиње, какве свиње. Али нису то биле свиње
него слепи мушкарац и слепа жена који једно о другоме вероватно никада
неће знати ништа више од овога.
Кад ради на празно, желудац се будн рано. Неколико слепаца је
отворило очи још онда када зора није давала ни наговешгај, и то не од
глади него зато што им се биоритам, или како се то већ зове, већ до те мере
пореметио да им се учинило да је већ увелико свануло, чак помислише,
успавао сам се, али им је одмах постало јасно да су се преварили, остали
интернирци су још хркали, што је био потпуно јасан знак, који није
остављао нимало простора за сумњу. Елем, знамо из књига, а још боље из
животног искуства, да онај ко рано рани јер му се тако свиђа, или, још горе,
што мора, лоше подноси да други око њега мирно спавају, а у овом погледу
случај о којем говоримо је двоструко тежи, јер је разлика између слепца
који спава и слепца који је бадава отворио очи огромна. Ове психијатријске
опсервације, увек тако минуциозне да им на први поглед није место у опису
овакве гигантске катастрофе каквом се овде бавимо, служе нам једино да
бисмо објаснили зашто су већ у цик зоре скоро сви слепци били будни;
једне је, како је на почетку већ речено, делујући изнутра пробудио
изгладнели желудац, а друге су из сна отргли нервоза и нестрпљење
раноранилаца, који су, као намерно, правили већу буку него што је
неопходно и него што се може поднети у општежитијским спаваоницама.
Нису овде сви дискретни и пристојни, има и неотесаних који се ујутру
искашљавају пљујући шлајм, подригују и пуштају гасове не обазирући се
ни на кога, а тако се, руку на срце, после понашају и по цео дан због чега је
ваздух у спаваоници све тежи, против чега се ништа не може: врата су
једини отвор, а до прозора се не може допрети, тако су високо постављени.
Док је лежала крај мужа, привијена уз њега што је ближе могла, због
тога што је кревет био узан а и из велике љубави упркос којој су се трудили
да сачувају пристојност и да се не понашају као оно двоје што их је неко
назвао свињама, лекарева жена погледа на сат. Било је два и двадесет три.
Погледа пажљивије и схвати да је секундара непомична. Заборавила је да
навије проклети сат, или је проклета она, проклета ја, нисам у стању ни
тако једноставну ствар да обавим како треба, а нисмо још ни три дана ове
робије прегурали. Неспособна да задржи сузе, бризну у грчевити гшач, као
да је задесила највећа могућа несрећа. Лeкар је помислио да је и жена
ослепела, да се догодило оно чега се највише плашио; потресен, таман је
заустио да је упита да ли си ослепела, када је зачуо њен шапат, ма, нисам,
нисам, а потом, када су се покрили ћебетом преко глава, она једва чујно
прошапута: Каква сам ја глупача, нисам навила сат, и настави са
неутешним јецањем. Са друге стране пролаза, девојка са тамним наочарима
устаде из свог кревета и, корачајући испружених руку у правцу јецаја,
приближи се лекаревој жени, није вам добро, да вам не треба нешто, упита
прилазећи па пруженим рукама додирну њихова тела. Пристојност је
налагала да их одмах повуче, мозак је засигурно и издао такву наредбу, али
руке нису послушале, само су ублажиле додир, толико да је под прстима
једва осећала млаку оштрину покривача. Да ли вам треба нешто, поново
упита девојка, и тад се руке ипак повукоше, подигоше, нестадоше у
стерилној белини без ослонца. Још увек грцајући, лекарева жена устаде из
кревета и загрли девојку, Није ми ништа, само ме је изненада спопала
некаква туга, рече, Ако ви, тако јаки, губите наду, онда нам стварно нема
спаса, прогунђа девојка. Већ смиренија, лекарева жена осмотри девојчино
лице и помисли, Од конјунктивитиса нема више ни трага, штета што то не
могу да јој кажем, обрадовала бих је. Вероватно је у праву, обрадовала би
је, иако би то задовољство било апсурдно, не само зато што је она сама
слепа већ и зато што су слепи и сви остали: чему бистре и лепе очи ако
нема никога да им се диви. Лекарева жена рече: Сви имамо своје тренутке
слабости, али хвала богу, постоји плач, често је спас баш у сузама, понекад
изгледа да бисмо умрли од чемера кад не бисмо могли да заплачемо, Нема
нама спаса, рече девојка са тамним наочарима, Ко зна, ово слепило није
обично, можда ће нестати изненада и одједном, онако како је дошло, За оне
који су умрли већ је прекасно, Сви морамо да умремо, Али не насилном
смрћу, а ја сам убила човека, Немојте да себе осуђујете, околности су такве,
овде смо сви и криви и невини, много су веће зло учинили војници, а чак и
они могу да се позову на најјачи од свих изговора, страх, Шта ми је само
сметало што ме је онај човек пипкао, да се нисам бунила сада је могао да
буде жив а ја не бих била ни боља ни гора, Немојте више мислити на то,
одморите се, покушајте да ухватите мало сна, пратила ју је до кревета,
Хајде, лезите, Ви сте тако добри, рече девојка, па затим, тише, Не знам шта
ћу, очекујем менструацију а нисам понела улошке, Будите мирни, имам ја.
Девојчине руке тражиле су ослонац и лекарева жена их нежно узе међу
своје дланове, Одморите се, одморите се. Девојка је склопила очи и остала
тако да лежи неко време, и можда би чак и заспала да изненада није избила
некаква свађа, неко је отишао до клозета а када се вратио, нашао је некога у
свом кревету, није било злонамерно, други човек је устао истим послом,
успут су се срели али се нико није сетио да упозори, гледајте да се не
забројите, да на повратку не легнете у туђ кревет. Стојећи, лекарева жена је
посматрала двојицу слепаца како се препиру и приметила да уопште не
гестикулирају, да су им тела готово непомична, веома брзо су научили да
сада једино глас и слух нечему служе, наравно, још увек су имали руке,
могли су да се дохвате, потуку, или како се оно каже, да дигну руку један на
другога, али неспоразум око кревета није био довољан разлог, камо среће
да су сви спорови на свету тако безначајни, требало је само договорити се,
Двојка је моја, тројка је ваша, нек се зна једном засвагда, Да нисмо слепи,
до оваквих забуна не би долазило, Право кажете, несрећа је што смо слепи.
Лекарева жена рече мужу: Цео свет је овде.
Не баш цео. Храна је, на пример, била негде напољу, и никако да стигне.
Из обе спаваонице у ходник је изашло по неколико слепаца да тамо
сачекају да се огласе звучници. Узвртели су се, нервозни, нестрпљиви.
Знали су да ће морати да изађу из зграде да би узели сандуке које ће
војници, уколико буду одржали дато обећање, оставити негде између ограде
и степеница, али су се бојали да се ту крије нека превара, некаква замка, Ко
може да гарантује да неће припуцати по нама, Богами, после онога што су
већ урадили, то је сасвим могуће, Не можемо им веровати, Ја не идем
напоље, Ни ја, Ако ћемо даједемо, неко ће морати, Не знам је л' боље
умрети на месту, од метка, или полагано скапавати од глади, Ја идем, Ија,
Нема потребе да идемо сви, То би могло да се не допадне војсци, Могу се
уплашити, могу помислити да хоћемо да побегнемо, због тога су вероватно
и убили оног са рањеном ногом, Морамо да одлучимо, Човек никада није
претерано опрезан, не заборавите да су, колико јуче, побили деветорицу а
да ни оком нису трепнули, Уплашили су нас се, А ја се плашим њих, Волео
бих да знам хоће ли и они да ослепе, Ко они, Па војници, По мом
мишљењу, требало је да они ослепе први, пре свих осталих. Сви су се
сложили, не упитавши се зашто, и сада је само недостајао један довољно
јак разлог: Тад не би могли да пуцају. Време је пролазило, пролазило, а
звучник је једнако ћутао. Јесте ли ви сахранили ваше, упита један од
слепаца из прве спаваонице, разговора ради, Још нисмо, Усмрдеће се, све
ће да загаде, Па нека загаде и нек смрде, што се мене лично тиче, немам
намеру ни прст да померим пре него што нам дају храну, што рече онај,
прво се једе, после се перу лонци, Богами, није такав обичај, лоша ти је та
твоја пословица, ред је да се поједе и попије тек после сахране, Е па код
мене је обрнуто. Који минут касније, један од присутних слепаца рече, Баш
лупам главу о нечему, О чему, О томе како ћемо поделити храну, Као што
смо и раније, знамо колико нас је, пребројаће се оброци и свако ће добити
шта му следује, то је најједноставнији и најправеднији начин, Није баш
тако, неки су остали гладни, А било је и оних који су јели два пута, Порције
су биле лоше подељене, Тако ће увек и бити ако не буде реда и дисциплине,
Кад бисмо само имали некога ко бар нешто види. Тај би одмах смислио
како да за себе узме највише, Није онај цабе рекао, у земљи слепаца и ћорав
царује, Мани се тог твог онога, Није то исти онај од раније, Не би се овде
снашао ни тај што види, Мени се чини да би најбоље решење било храну
поделити на два једнака дела, између две спаваонице, па нек свака
располаже са својим делом, Ко је то рекао, Ја, Ко ја, Ја, Из које си ти
спаваонице, Из друге, Знао сам, ниси ти мутав, то би вама одговарало, вас
је мање, имали бисте веће порције него ми, наша спаваоница је пуна-
пунцата, Само сам мислио да би тако било једноставније, Што рече онај: ко
дели, а најбоље себе не намири, ил' је будала, ил' не зна да дели, Побогу,
престаните више са тим шта је тај онај рекао, те ваше пословице ми
стварно иду на живце, У ствари најбоље би било да однесемо сву храну у
трпезарију па нека свака спаваоница изабере по троје који ће да деле, ако
заједно раде, шесторо не могу ни да се збуне ни да поткрадају, А како ћемо
уопште знати да је истина кад нам неко каже: у нашој спаваоници нас има
толико и толико, Па ваљда смо поштени људи, А и то каже онај твој онај,
Не, то кажем ја лично, Е мој друже, ми смо само гладни људи.
Као да је све то време чекао на некакву лозинку, некакав сезаме отвори
се, звучник се коначно огласио, Пажња, пажња, интернирци могу да дођу
по храну, али памет у главу, ако се неко сувише приближи огради, биће
усмено упозорен, а у случају да сместа не одбије, уместо друге опомене
попиће метак. Слепци су полако кренули, неки, они самопоузданији, право
тамо где су претпостављали да се налазе врата, а остали, они који су мање
веровали својој слабачкој способности оријентације, држали су се зида,
тако нису могли да погреше, кад дођу до угла, треба само пратити управни
зид, и ето врата. Ауторитативан и нестрпљив, глас из звучника је поново
позвао. Промена тона, очигледна чак и онима који нису били посебно
неповерљиви, још више уплаши слепце, па један изјави, Ја одавде не
излазим, хоће да нас намаме напоље да нас све побију, Не идем ни ја, рече
други, Ни ја, подржа их трећи. Укипили су се, неодлучни, чак и оне који су
хтели да изађу, страх је паралисао. Поново се зачуо глас из звучника, Ако у
року од три минута нико не дође по сандуке са храном, однећемо их. Ова
претња није победила страх, само га је потиснула у најдубље пећине
свести, да тамо, попут прогоњене животиње, чека на прилику да нападне.
Бојажљиво, покушавајући да се заклоне једни иза других, слепци почеше
да излазе на подест на врху степеништа. Нису могли да. виде да се сандуци
не налазе поред конопца, где су их очекивали, јер нису могли да знају да су
војници, у страху од заразе, одбили да се приближе ужету које је дирао
сваки слепац који је икада туда прошао. Сандуци са храном би-ли су
наслагани један на други отприлике на истом оном месту са кога је
лекарева жена раније узела мотику. Напред, напред, наређивао је наредник.
Слепци су трапаво покушавали да стану у колону по један, не би ли ишли у
каквом-таквом реду, али наредник им довикну, Сандуци нису тамо, пустите
конопац, пустите га и крените на десну страну, вашу, вашу, глупани, не
требају вам очи да знате где је десно. Упозорење је дато у правом тренутку
јер су га неки слепци, они ограниченији, разумели буквално, помислише,
Ако неко каже на десну страну, логично је да мисли на своју десну страну,
па почеше да се провлаче испод конопца, крећући у непознатом правцу у
потрагу за сандуцима. У другачијим околностима, овај гротескни спектакл
натерао би и најозбиљнијег посматрача на грохотан смех, призор је био за
падање у несвест, једни су кренули четвороношке, ^латарајући једном
руком по ваздуху, притом су скоро вукли нос по прашини, као прасци, док
су се други, страхујући вероватно да ће их ту где нема крова над главом да
их заштити, прогутати бели бездан, очајнички држали конопца, ћулећи уши
у ишчекивању првог узвика који би објавио да су сандуци пронађени.
Војници би најрадије узели на нишан и без самилости, потпуно
хладнокрвно, побили те имбециле који су ту, пред њиховим очима, пузали
као осакаћени ракови што безглаво млатарају клештима као да траже
ишчупану ногу. У ушима су им још увек одзвањале речи команданта пука
који је, тога јутра, у касарни саопштио да се проблем слепила може решити
искључиво физичком ликвидацијом свих оних који представљају опасност
за друштво, ликвидацијом како слепих тако и заражених, без одлагања и
лажне хуманости, јер то је све, по његовом мишљењу, исто као што уд
захваћен гангреном мора бити ампутиран не би ли се спасао живот. Мртво
псето није бесно, изразио се метафором. Неким војницима, оним који се
мање разумеју у стилске фигуре, није било баш најјасније какве то везе има
псеће беснило са слепцима, но реч једног пуковника, да се опет
фигуративно изразимо, вреди колико и сам официр, а нико не може да
аванзује до тако високог положаја у војничкој хијерархији уколико није у
праву мишљу, речју и делом. Када је, напокон, један од слепаца набасао на
сандуке, бацио се на њих и повикао, ту су, ту су; ако се том човеку једног
дана врати вид, тешко да ће и новост да је прогледао разгласити са већим
одушевљењем. За само неколико секунди остали слепци се такође нађоше
на сандуцима, ковитлац руку, ногу, један вуче овамо, други онамо, боре се
ко ће први, Ја ћу их понети, Вала нећеш, ја ћу. Они који су остали да се
држе за конопац унервозили су се, ухватио ух је другачији страх, уплашили
су се да ће за казну, због своје лењости или кукавичлука, остати гладни, Е,
кад нисте хтели да пузите по прашини са дупетом на изволте њиховим
пушакама, онда нема ни да једете, сетите се онога, ко не рескира, не
профитира. Гоњен таквим мислима, један пусти конопац и крену, са рукама
у ваздуху у смеру гунгуле, Мене се нећете решити, али гласови се одједном
примирише и чуо је једино још како вуку сандуке по тлу, покоји пригушени
узвик, збуњујући жагор који је допирао са свих страна и ниоткуда.
Неодлучан, стаде, хтеде да се врати безбедности конопца, али га намах
изневери осећај оријентације, а на белом небу нема звезде водиље, и сада је
чуо само наредников глас како даје упутства онима са сандуцима како да се
врате до степеништа, а то што је наредник довикивао имало је смисла само
за њих јер путања коју треба пратити да би се негде стигло зависи
првенствено од места са кога се полази. Оних слепаца који су остали уз
конопац тамо више није било, они су се једноставно путем којим су дошли,
вратили натраг, и већ су стајали на врху степеништа чекајући остале.
Залутали слепац није имао храбрости да се помери с места. Престрављен,
повика колико га је грло носило, Помозите ми, молим вас, притом не
знајући да га војници држе на нишану, и да само чекају да прекорачи
невидљиву границу која је одвајала живот од смрти. Еј, ћорави, да ниси
намерио ту да преноћиш, довикну му наредник, али у гласу му се осећала
извесна нервоза, јер он, у ствари није у потпуности делио мишљење свога
главнокомандујућег, ко каже да сутра неће мени мечка да заигра пред
вратима. Опет, са војницима је другачије, наређење-извршење, кад треба да
се убија, убијају, ако треба да се гине, гину, Не отварајте ватру без мог
наређења, викну наредник. Од тих речи слепцу постаде јасно у каквој се
животној опасности налази. Он се баци на колена, и завапи, Молим вас,
помозите ми, реците ми куда да идем, Дођи 'вамо, ћорави, дођи, јави се
један војник лажним приј атељским тоном, а слепац устаде, учини три
корака у том правцу, па опет застаде, нешто му је ту било сумњиво, јер дођи
није исто што и иди, дођи значи да ћеш, ако кренеш у том смеру, стићи
тамо одакле те дозивају, у сусрет метку који ће једно слепило заменити
другим. Била је то, могли бисмо рећи, злочиначка иницијатива једног
војника лошег каракгера, коју је наредник без одлагања осујетио двема
узастопним наредбама, Мирно и Налево круг, чему је уследио груби позив
на рапорт изгреднику, очито једном од оних којима не би смела да се да
пушка у руке. Охрабрени добронамерном наредниковом интервенцијом,
слепци који су стајали пред улазом у зграду подигоше велику грају, која је
изгубљеном слепцу послужила као магнет. Већ много сигурнији у себе,
кренуо је право ка њима, Наставите, још, понављао је, док се орио
громогласни аплауз слепаца који су пљескали као да гледају некакав дуг и
узбудљив херојски маратон. Његови су га, као што је већ ред, дочекали
загрљајима, јер се у невољи, очекиваној или не, познају пријатељи.
Дух братимљења није био дугог даха. Искористивши гужву једна
групица слепаца је нестала са неколико кутија, онолико колико су успели да
понесу, што је неспорно био веома дрзак начин да се предухитри
евентуална неправедна расподела. Они добрнамерни, којих упркос свему
још увек има, били су шокирани, јер то стварно није начин, Каква нас само
судбина чека кад не можемо једни у друге да имамо поверења, питали су се
неки, додуше више реторички, али с пуним правом, Те барабе траже
батине, претили су други, наравно, да ово не треба схватити буквално, нису
дословно тражили батине, али свима је било јасно шта је требало да значе
те, руку на срце, прилично варварске претње, које су, у овој прилици, мора
се признати, ипак биле прилично примерене. Окупивши се у холу, у жељи
да на најпрактичнији начин реше барем први део новонастале деликатне
ситуације, слепци су постигли договор да преостале сандуке, којих је на
срећу био паран број, поделе на равне части између две спаваонице, и да
изаберу истражну комисију, у којој би исто тако био подједнак број
депутата двеју спаваоница, зарад повраћаја изгубљених, у ствари
украдених кутија. Изгубили су извесно време, како је већ постао обичај, у
расправи о теми пре и после, односно, да ли би прво требало јести па онда
спровести истрагу или обратно, с тим да је, с обзиром на многе сате
присилног поста, преовладавало мишљење како би ипак било упутније
прво утолити глад па тек потом прећи на утврђивање кривице, И немојте да
заборавите да морате да сахраните ваше, рече један из прве спаваонице,
Још их нисмо ни убили, а ти би их већ сахрањивао, одговори игром речи
један шаљивчина из друге. Сви се насмејаше. Међутим, ускоро су
установили да лопови уопште нису у својим спаваоницама. На вратима
обеју просторија стајали су слепци који су тамо остали да чекају да стигне
храна и који су им казали да су чули како је ходником протутњала групица
којој се очигледно негде јако журило, али у спаваонице нико није улазио,
нарочито не са кутијама са храном, у то су могли да се закуну. Неко се
досетио како ће најлакше да утврде ко су лопови: сви присутни заузеће
своје кревете, одакле логично следи да кревети који остану празни
припадају пљачкашима, а после само треба да се причека да се, лижући
прсте, врате оданде где су се сакрили, па да се сви баце на њих и да их
заувек науче да поштују свето начело заједничке имовине. .Да би се одмах
приступило извођењу овог, иначе примереног и без сваке сумње праведног
плана, требало би жртвовати се и одложити, до ко зна када, толико жељени
доручак, који се ионако већ био потпуно охладио, Прво морамо да
фруштукујемо, рече један слепац, а већина се сложи са њим, заиста је
најпаметније да прво утоле глад са, нажалост, само оно мало хране што им
је преостало после бестидне пљачке. У исто то време, у неком скривеном
буџаку те старе и запуштене зградурине лопови се засигурно наслађују
двоструким и троструким порцијама доручка који је, неочекивано, био
бољи него раније, бела кафа, наравно хладна, бисквити и хлеб са
маргарином, а поштеним грађанима није преостало ништа друго него да се
задовоље два до три пута мањом количином хране, и то са непотпуног
менија. Када се у даљини зачуо, чули су га у ствари неки из прве
спаваонице док су меланхолично жвакали своју корицу сувога хлеба,
звучник који је позивао потенцијално заражене да и они дођу по свој део
хране, један слепац, вероватно инспирисан нездравом атмосфером коју је
створио недавни инцидент, рече: Кад бисмо их сачекали у холу, они би се
толико препали што нас виде да би сигурно испустили сандук-два, на шта
лекар изнесе мишљење да му се то баш не чини исправним, да није
праведно казнити онога ко ни за шта није крив. Кад су сви завршили са
јелом, лекарева жена и девојка са тамним наочарима однеле су у двориште
картонске кутије, празне бочице од млека и кафе, пластичне чаше, дакле све
што није било јестиво, Морамо да спалимо ђубре, рекла је лекарева жена,
да покушамо да се ратосиљамо ових муветина.
Седећи свако на свом кревету слепци су ишчекивали да се, како је рекао
један, залутале козе врате стаду, То су јарчине, примети један дубок глас, не
уочивши да се надовезао на пасторално поређење, додуше невешто
изведено јер оратор није умео боље. Али лоповима ни трага ни гласа, мора
да су нешто посумњали, мора да је међу њима био неко једнако лукав као
онај који се досетио трика са креветима. Пролазили су минути, ту и тамо
покоји слепац је већ легао, а онда су и позаспивали – ту, моја господо, нема
ништа друго ни да се ради осим да се поједе и одспава. Кад се ствари боље
сагледају, није то ни тако страшно. Ако храна буде редовно стизала, јер без
хране нема живота, то је исто као у неком хотелу. Напротив, бити слепац
напољу, у граду, мора да је голгота, баш тако, права голгота. Спотичеш се
улицама, сви беже од тебе, чак и најближу породицу обузима паника,
мајчинска љубав, љубав дегета, постале су празне приче, вероватно би ми
било исто као и овде, замандалили би ме у собу и, у најбољем случају,
остављали би ми храну на прагу. Ако на ситуацију гледамо хладнокрвно,
без предрасуда и горчине што увек помућују здрав разум, мора се признати
да је одлука власти да окупе слепе са слепима, била далековида, свака
птица своме јату, то је добар принцип за успешан заједнички живот, као и
са губавцима, нема сумње, онај лекар са другог краја собе има право кад
каже да се морамо организовати, најважнија је, заправо, организација, прво
храна, онда организација, без то двоје се не може, изабрати неколико
дисциплинованих и ауторитативних особа да одржавају ред, заједнички
успоставити нека правила општежитељског живота, сасвим једноставне
ствари, чишћење, одржавање реда и прање, ту не можемо да се пожалимо,
послали су нам чак и сапун, детерџенте, затим намештање кревета,
најважније је да не изгубимо самопоштовање, да избегавамо сукобе са
стражом, на крају – они само врше своју дужност, мртвих је већ било и
превише, хајде да видимо да неко од нас не зна неку причу коју би увече
могао да нам исприча, неку бајку, виц, басну, било шта, замислите само
каква би то била срећа када би неко напамет знао Библију, поновили бисмо
све од стварања света, важно је да слушамо једни друге, штета што немамо
радио, музика је одлична за опуштање, а могли бисмо и вести да пратимо,
када би се, на пример, открио лек за нашу болест, какво би то весеље било.
И тада се догодило оно што је неизбежно морало да се догоди. Споља
се зачуше пуцњи. Долазе да нас поубијају, врисну неко, Смирите се, јави се
лекар, морамо мислити логично, ако би хтели да нас поубијају, ушли би
овамо унутра да пуцају, не би пуцали напољу. Лекар је имао право, није то
никакав војник одједном ослепео са прстом на обарачу већ је наредник
издао наређење да се пуца у ваздух, потпуно је јасно да није било другог
начина да се обузда и држи у каквом-таквом реду хорда слепаца који су,
посрћући, излазили из аутобуса Министарство здравља је обавестило
министарство одбране, Шаљемо вам четири пуна аутобуса, Колико је то
лица, Двестотинак, Где да сместимо све те људе, слепцима су намењене три
спаваонице у десном крилу, према информацији којом располажемо,
укупни капацитет је сто двадесет, а већ их је шездесеторо или
седамдесеторо, мање десетак које смо били принуђени да ликвидирамо,
Постоји решење, нека се попуне све спаваонице, У том случају ће
потенцијално заражени доћи у директан контакт са слепцима,
Највероватније је да ће, пре или касније, и они ослепети, штавише, како
ствари стоје, претпостављам да смо сви већ заражени, уверен сам да нема
ни једног јединог човека чији се поглед досад није укрстио са погледом
неког слепца, Ако слепац не види, питам се ја, како онда погледом може да
пренесе болест, Господине генерале, ово је вероватно најлогичнија болест
на свету, слепо око преноси слепило на око које види, да ли постоји ишта
једноставније, Један наш пуковник мисли да би једина делотворна солуција
била ликвидација свих слепих, и то чим се појаве први симптоми, Имати
мртве уместо слепих не би много променило на ствари, Бити слеп, не значи
бити мртав, Истина, али ако си мртав, слеп си, Добро, значи биће их око
двеста, Да, А шта ћемо са возачима аутобуса, И њих ставите унутра. Истог
тог дана, предвече, министарство одбране поново је ступило у контакт са
министарством здравља, Знате шта је ново, онај пуковник ког сам вам
споменуо, ослепео је, Ето видите, сад ће моћи да поразмисли и о оној својој
идеји, Већ је размислио, пуцао је себи у главу, Доследан поступак, нема
шта, Војска увек мора да даје пример за углед.
Капија је отворена широм. По војничком обичају, наредник је довикнуо
слепцима да стану у колону по петоро, али њима то никако није полазило за
руком, час их је у реду било превише, час премало, а на крају су се сви
нагурали на улаз, као цивили нису били научени ни на какав ред, чак им
није пало на памет да напред пошаљу жене и децу, као што је пракса при
сличним катастрофама. Треба рећи, да не сметнемо с ума, да нису баш сви
меци били испаљени у ваздух, један од возача аутобуса је одбио да пође са
слепцима, бунио се, тврдио да одлично види, и неке три секунде доцније
могао је да послужи као доказ тези министарства здравља да бити мртав
значи бити слеп. Наредник понови већ позната упутства, Продужите
напред, доћи ћете до степеништа са шест басамака, дакле шест, кад тамо
стигнете, пењите се полако, ако се неко спогакне, о последицама не желим
ни да мислим. Изоставио је једино упутство да иду држећи се за уже, што
је разумљиво, кад би га пратили, ко зна колико би им требало да сви уђу у
зграду, Пазите, упозоравао је наредник, смиреније јер су сви већ били
утерани у ограђени простор, постоје три спаваонице са десне и три са леве
стране, свака спаваоница има четрдесет кревета, породице нека се не
раздвајају, без гурања само, пред улазом у спаваонице се пребројте,
замолите оне изнутра за помоћ, биће све у реду, опустите се, само полако,
стрпљиво, храна долази за вама.
Преварили бисмо се када бисмо мислили да су се слепци, у оноликом
броју, кретали као безазлене овчице кад иду на клање, мало блеје, мало се
гуркају, овце само тако и умеју да живе, руно уз руно, дах уз дах, воњ уз
воњ. А овде једнн плачу, други вриште од страха или од беса, неки псују,
један прети на сав глас, страшном али бескорисном претњом, ако ми једног
дана паднете шака, претпоставља се да се ово односило на војнике, очи ћу
да вам ископам. Они који су први стигли до степеница, морали су да
застану јер ваљало је ногом утврдити висину и дубину газишта, па је двоје
или троје пало под притиском масе, срећом, све се свело на неколико
огуљених цеваница – наредникови савети вредели су злата. Један део
придошлица се већ докопао предворја, али није лако толиком људима да
уђу и сместе се, посебно кад их има две стотине, кад су слепи и нема
никога ко би им показао пут, а посебно када се околностима, које су саме по
себи већ довољно тешке, придода чињеница да се налазимо у старој згради
нефункционалног распореда, да није довољно да наредник, који не зна
ништа осим свог, војничког заната, каже, Са сваке стране постоје по три
спаваонице, треба видети како стоје ствари овде унутра, врата су уска као
грлић флаше, распоред ходника потпуно суманут као да су га некадашњи
станари зграде пројектовали, нико не зна зашто почињу где почињу а још
мање где се завршавају и чему служе. Слепци са чела инстинктивно су се
поделили у две колоне, и крећући се дуж зидова, са једне и друге стране,
тражили су врата на која би могли да уђу, што је, без сумње, уз
претпоставку да нема намештаја који би препречио пут, најсигурнији
метод. Пре или касније, уз мало добре воље и стрпљења, нови станари ће
ипак успети да нађу себи место, али пре тога мора да се оконча битка која
се управо заметнула између слепаца на челу леве колоне и потенцијално
заражених настањених у левом крилу. Тако нешто се могло и очекивати.
Договорено је, постојало је чак и наређење министарства здравља да је лево
крило намењено потенцијално зараженима, и мада је, са великом
вероватноћом, могло да се предвиди да ће сви они на крају ослепети, исто
тако је онима који се воде здравим разумом било јасно да, докле год не
ослепе, нико не може да се закуне да су сви до једног осуђени да ослепе.
Седи тако човек мирно у свом привременом дому, нада се да ће, упркос
примерима који наводе на супротне закључке, барем у његовом случају све
изаћи на добро, кад изненада угледа како разуларена руља оних од којих
највише страхује навире право према њему. У почетку, заражени су
помислили да им се то придружују нови њима једнаки, само у већем броју,
но заблуда је била кратког века, ови су били баш слепи, Не можете овамо,
ово крило је само наше, није за слепе, идите на ону страну, викали су
штитећи врата. Неки слепци покушали су да се окрену и потраже неки
други улаз, било им је потпуно свеједно јесу ли с леве или с десне стране,
али маса која је непрекидно навирала споља гурала их је без милости.
Потенцијално заражени бранили су улаз и рукама и ногама, а слепци су им
узвраћали како су најбоље могли, противнике нису видели али су одлично
знали одакле долазе ударци. У холу није било места за двеста душа, ни
близу, па није прошло много пре но што су се врата ка унутрашњем
дворишту, иако прилично широка, потпуно закрчила, као да се некакав
огроман чеп заглавио у њима и није допуштао ничему да прође ни напред
ни назад: они који су били унутра, стешњени, пригњечени, покушавали су
да се одбране ритајући се, лактовима гурајући тела која су их притискала,
чули су се крици, слепа деца су плакала, слепе жене су падале у несвест,
док је читаво мноштво оних који још нису успели да уђу у зграду,
престрављено повицима војника који нису разумели зашто су ти идиоти
још увек напољу, притискало све снажније. У једном страшном тренутку,
под силовитим притиском оних који су, у страху да ће бити здробљени,
очајнички покушавали да се некако ишчупају, заталасала се маса и почела
да куља напоље. Замислите само себе на месту војника који изненада виде
како они који су већ били унутра одједном почињу да навиру напоље;
наравно да су одмах помислили на најцрње, односно да ће се слепци
вратити натраг, присетите се само ранијих случајева, и да ће опет доћи до
крвопролића. На сву срећу, наредник је још једном показао колико је
компетентан, и сам је, из пиштоља, запуцао у ваздух, чисто да би привукао
пажњу пре но што ће преко мегафона издати наређење, Мир, ви који сте на
степеницама мало се повуците, размакните се, без гурања, помозите једни
другима. Ипак, сувише је захтевао, унутра је још увек несмањеном
жестином дивљао љути бој упркос томе што се предворје, захваљући
прилично великом одливу људи кроз врата десног крила, мало-помало
празнило. Придошлице су у десном крилу дочекивали слепци који су их
упућивали у трећу, дотад празну спаваоницу, као и у оне кревете у другој
који су још увек били слободни. На тренутак се учинило да ће
потенцијално заражени однети победу, не зато што су били јачи или зато
што виде, него зато што су слепци, схвативши да је улаз са друге стране
слободан, обуставили јуриш, како би у својим предавањима о основама
стратегије и тактике рекао наредник. Међутим, радост бранитеља није дуго
потрајала. Из десног крила почела су да стижу упозорења да тамо више
нема места, да су спаваонице дупке пуне, а неке слепце су чак изгурали
назад, у предворје, и то баш у исто оно време када се чеп од живих тела,
који је дотада закрчавао главни улаз, распао и, коначно, слепцима који су се
још увек налазили у дворишту, а таквих је било много, отворио пут ка
скровишту где ће наставити да живе далеко од војничких претњи. Резултат
та два практично истовремена покрета маса био је поновно распламсавање
сукоба пред улазом у лево крило, и опет поче тучњава, опет се разлегоше
јауци, и поврх свега, као да све остало није било довољно, неколицина
слепаца који су се некако пробили до унутрашњег дворишта, дадоше се у
дреку вичући да тамо има мртвих. Замислите само њихов ужас. Разбежали
су се како су знали и умели, Тамо су мртваци, тамо су мртваци, понављали
су, као да су они следећи на реду да умру, и хол се за тили час поново
претвори у дивљи вртлог, гори него икада пре, па се маса, у једном наглом,
очајничком налету, носећи све пред собом, изли у лево крило, чиме коначно
би сломљен отпор заражених од којих су многи у међувремену већ
обневидели, док су они који нису, трчећи као без главе, још увек
покушавали да утекну од худе судбине. Џаба су трчали. Један за другим,
сви су ослепели, очи им је најављено преплављивала страшна бела плима,
потапајући ходнике, спаваонице, сав простор. Напољу, по предворју, по
дворишту, вукли су се беспомоћни слепци, једни угрувани, други
прегажени, понајвише старци, жене и деца, углавном оии незаштићени,
право је чудо да после свега тога није било још оних за сахрањивање. Свуда
по поду, уз подоста ципела што су погубиле ноге, лежали су разбацани
цегери, торбе, корпе, последњи остаци нечијих овоземаљских добара, сада
заувек изгубљени, јер од сада је на снази девиза: ко шта нађе, његово је.
Један старац са црним повезом преко ока ушао је из дворишта. Или је и
он изгубко пртљаг, или можда ништа и није донео са собом. Он се први
спотакао о леш, али није закукао. Чак је и остао уз мртве, чекајући да се
врати мир и тишина. И чекао је читав сат. Коначно је ипак морао да пође да
себи потражи уточиште. Полако, руку испружених преда се, тражио је пут.
Када је наишао на врата прве спаваонице десног крила, изнутра зачу
гласове, па упита: Има ли овде слободан кревет за мене.
 Оволики прилив нових слепаца донео је, изгледа, бар једну добру ствар.
У ствари, ако боље размислимо, две, с тим да је прва, да тако кажемо,
психолошког карактера, јер велика је разлика између стања непрестаног
ишчекивања да се појаве нови сустанари и онога када су сви капацитети
коначно попуњени, што омогућава да напокон почну да се успостављају
стабилни суседски односи, који неће, као што је до сада био случај, бити
ремећени узастопним упадима и уплитањем придошлица, што изискује
непрестано прилагођавање и сталне промене у међуљудским односима.
Друга предност, ова већ суштинска, практичног и јасног карактера, била је
та да ће, тамо напољу, власти. како цивилне тако и војне, схватити да је
једно прехрањивати тридесетак особа, због малобројности мање-више
толерантних и склоних да се помире са судбином, односно повременим
изостајањем или доцњењем испорука хране, а нешто сасвим друго, то јест
озбиљна одговорност снабдевати двеста четрдесет душа најразноразнијих
карактера, социјалног порекла, природе, расположења и темперамента. Две
стотине и четрдесет, обратите пажњу, и то само апроксимативно, јер је било
најмање двадесет слепих за које није било постеља и који су принуђени да
спавају на поду. Како било да било, показало се да је далеко теже намирити
тридесет људи храном за десеторо него поделити двеста четрдесет порција
на двеста шездесет уста, ту се разлика готово није ни примећивала. Да ли
зато што, суочене са нараслим одговорностима, или из страха од избијања
нових нереда, ни ова претпоставка не може се занемарити, тек, надлежне
власти драстично су промениле своје ставове па је храна почела да стиже
редовно, на време и у примереним количинама. Јасно је, после сукоба ком
смо били сведоци, у сваком смислу очајничког, да смештање толиких
слепаца није могло проћи једноставно и без инцидената, довољно је сетити
се оних несрећних заражених који су још јуче видели а данас више не,
раздвојених парова и изгубљене деце, кукумавчења пригњечених и
прегажених, неких и по два-три пута јер су кренули да трагају за својим
најмилијим стварима а никако нису успевали да их нађу, треба човек да је
потпуно неосетљив да би превидео патњу ових јадних људи, као да то није
ништа. У сваком случају, не може се порећи да је обавештење да стиже
ручак свима пало као мелем на рану. Немогуће је прикрити да је приликом
доласка тако велике количине хране, и потоње расподеле оброка на толика
уста, у одсуству одговарајуће организационе структуре или ауторитета који
би био у стању да заведе неопходан ред и дисциплину, дошло до нових
несугласица, али исто тако нико не може да порекне да је за време док се у
бившој лудници није чуло ништа друго осим звукова жвакања двеста
шездесет уста, атмосфера била у потпуности измењена, и то набоље. Ко ће
после све то очистити, питање је на које сада нема одговора, тек касније,
предвече, звучник ће изнова издекламовати правила лепог понашања која је
неопходно поштовати за опшге добро, и тек тада ће се видети у којој мери
су новопридошли спремни да их прихвате. Није мала ствар већ то што су се
они из друге спаваонице десног крила коначно смиловали да сахране своје
мртве, бар смо се решили оног смрада; на смрад живих, колико год
одвратан био, лакше ћемо се привићи.
Што се тиче прве спаваонице, можда зато што су, јер су ту дуже од свих
осталих, њени становници имали више времена да се привикну на живот са
својим слепилом, неких четврт сата пошто су завршили са јелом на поду
више није било ни једне једине хартијице, ниједног заборављеног тањира,
ниједне претурене посуде. Све су почистили, судови су сложени једни у
друге, мањи у веће, прљави у чистије, све у складу са осмишљеним
правилима хигијене и у циљу што ефикаснијег уклањања отпадака уз што
мање напора. Овакво друштвеног понашање не може бити резултат
импровизације, нити је до њега дошло спонтано. У посматраном случају
изгледа да је одлучујући утицај имало педагошко деловање слепе жене са
краја спаваонице, оне што је удата за офталмолога, која је неуморно
понављала: Ако нисмо су стању да живимо као људи, у правом смислу те
речи, треба да чинимо све што можемо да не бисмо живели као стока, и
понављала је то толико пута да је за њене сустанаре у спаваоници та у
суштини једноставна и елементарна порука постала гесло, пословица,
правило, живогно начело. Вероватно је тај дух отворености, спремности да
се разумеју туђе потребе и новонастале околности, допринео, макар
индиректно, гостољубивости с којом је тамо прихваћен старац са црним
повезом када се појавио на вратима и упитао, Има ли овде слободан кревет
за мене. Срећним случајем, који је обећавао да ће имати утицај на будуће
догађаје, постојао је један слободан кревет, један једини, ко би знао како то
да је преживео, да тако кажемо, инвазију, онај кревет на коме је крадљивац
кола претрпео неописиве болове, и може бити да је баш зато имао неку
мученичку ауру која је одбијала. То су игре судбине, енигма путева
Господњих, мада није реч о првој коинциденцији тога типа, већ напротив –
присетите се само, у исту ову спаваоницу доспели су сви пацијенти који су
се нашли у офталмолошкој ординацији кад је тамо приспео први слепац,
још у доба када се није знало да је реч о заразном слепилу. Тихо, као и
обично, како не би одала да је присустна, лекарева жена шапну мужу на
уво, Можда је и овај био твој пацијент, старији човек, ћелав, сед, са црним
повезом преко ока, сећам се да си спомињао таквог, Преко ког ока, Левог,
Биће да је то он. Лекар искорачи у пролаз и, нешто гласније рече, Хтео бих
да додирнем особу која нам се малочас придружила, молим вас, крените ка
мени а ја ћу ка вама. Сусрели су се на пола пута, додирнули су се врховима
прстију, као два мрава која се препознају додиром пипака; у овом случају то
није било довољно ria лекар замоли за дозволу да рукама додирне старчево
лице, и зачас нанипа повез: Нема сумње, ово је последњи који нам је
недостајао, пацијент са црним повезом, узвикну, О чему ви то причате, ко
сте уопште ви, упита старац. Ја сам био ваш очни лекар, сећате се, дошли
сте у ординацију да закажемо операцију мрене, Како сте ме препознали,
Највише по гласу, слух је вид онога ко не види, Да, глас, и ја препознајем
ваш, ко би рекао, господине докторе, сад, ето, више нема потребе да ме
оперишете, Ако овоме има лека, подједнако нам треба обојици, Да ли се
сећате, докторе, да сте ми рекли да после операције нећу моћи да
препознам свет око себе, ето, сад обојица знамо колико сте били у праву,
Када сте изгубили вид, Синоћ, И већ су вас довели, Тамо напољу влада
такав страх да ће ускоро почети да убијају људе чим примете да су слепи,
Овде су већ ликвидирали десеторицу, рече неки мушки глас, Налетео сам
на тела у дворишту, одврати простодушни старац са црним повезом, То су
из друге спаваонице, ми смо наше одмах сахранили, додаде исти глас, као
да му подноси рапорт. Тада им приђе девојка са тамним наочарима, Да ли
се сећате мене, носила сам тамне наочари, Наравно да се сећам, мрена ми
није сметала да приметим да сте врло лепи. Девојка се осмехну и рече:
Хвала, па се врати на своје место, одакле се поново јави, Ту је и дечак, Хоћу
моју маму, зачу се дечаков глас преморен од сада већ пресахлог, узалудног
плача. А ја сам онај који је први ослепео, рече први слепац, ту сам са
женом, А ја сам радила у ординацији, рече службеница из ординације.
Једино се још ја нисам представила, јави се лекарева жена и представи се.
Онда старац, као да жели да им се одужи за тако пријатељски дочек, рече,
Знате, ја имам радио, Радио, ускликну девојка са тамним наочарима
пљеснувши длановима, музика, супер, Јесте, али то је само транзистор на
батерије, а батерије не трају заувек, подсети старац, Немојте ми рећи да
ћемо овде остати заувек, рече први слепац, Заувек не, то би било претерано,
Послужиће за вести, примети лекар, И малчице музике, наваљивала је
девојка са тамним наочарима, Не волимо сви исту музику, а све нас занима
како тамо напољу стоје ствари, боље је штедети радио, Слажем се, рече
старац са црним повезом, па из спољног цепа капута извуче мали апарат и
укључи га. Почео је да тражи станицу, али несигурна рука никако није
успевала да подеси фреквенцију, па се у почетку није чуло ништа друго
осим крчања, појединачних фрагмената музике или понеке речи, и тек када
се рука напокон извештила и смирила, музика постаде препознатљива,
Пустите то само мало, замоли девојка са тамним наочарима, и баш тада се
зачу говор, То нису вести, рече лекарева жена, а онда се тргну као да јој је
изненада синула некаква идеја, Колико ли је сати, упита, свесна да нико не
може да јој одговори. Казаљка скале транзистора успевала је да нађе само
неразговетне шумове, и када се коначно смирила зачула се нека песма,
мелодија без икаквог значаја али је ипак привукла сиепце; они су полако
почели да прилазе, без гурања, застали би чим би пред собом осетили
нечије присуство, и тако остајали широм отворених очију окренутих у
правцу гласа који је певао. Слушали су музику, неки су плакали онако како
вероватно само слепци умеју, сузе су им саме текле, као из чесме. Песми
дође крај и зачу се глас спикера, Пажња, трећи сигнал означиће тачно
четири сата. Једна жена кроз смех упита, Пре или поподне, а чинило се као
да је смех болео. Крадом, лекарева жена је подесила и навила сат, било је
четири сата по подне, мада је то сату у ствари свеједно, он иде од један до
дванаест, остало је у нашој глави. Какав је то звук, упита девојка са тамним
наочарима, чинило се као да неко... То сам била ја, чула сам како на радију
кажу да је тачно четири и почела сам да навијам сат, то је један од оних
махиналних покрета, навика од силног понављања, брзо се снашла
лекарева жена, а онда је схватила како је непотребно било упуштати се у
толики ризик, могла је просто да погледа на сат некога од придошлица,
неко је сигурно носио сат који ради. Имао га је и сам старац са црним
повезом, баш тада га је спазила, и показивао је тачно време. Тад лекар
замоли старца, Причајте нам мало о ситуацији тамо напољу. Старац са
црним повезом одговори, Причаћу вам, аlи морам прво да седнем, не могу
више да стојим. Овај пут су поседали по троје и четворо на сваки кревет,
сместили се што су боље могли, ућутали, а старац са црним повезом је
испричао онолико колико је знао, оно штo је видео сопственим очима док
их је још имао и оно шго је чуо за оно кратко време које је протекло од
избијања епидемије до тренутка када је ослепео.
Већ у прва двадесет и четири часа, рече, ако је веровати ономе што се
причало, појавило се на стотине случајева, сви једнаки, са истим
симптомима: моментални губитак вида. необјашњиво одсуство било каквог
оштећења, видно поље испуњено блештавом белином, никакав бол ни пре
ни после губитка вида. Другог дана је јављено да се број нових случајева
наводно смањио, са стотина на десетине, што је власти навело да сместа
изјаве како ће, у складу са меродавним прогнозама, ситуација ускоро бити
доведена под потпуну контролу. Одавде па надаље извештај старца са
црним повезом, изузев неколицине примедаба које нисмо могли а да не
цитирамо, нећемо прености од речи до речи, него ћемо његов исказ, ради
веродостојнијег информисања, користећи исправнији и примеренији
речник, препричати. Мотив за ову непланирану интервенцију јесте жеља да
се елиминисањем колоквијалног говора, којим се говорник обилато служио
и због чега умало није дисквалификован као допунски приповедач тих
невероватних збивања, артикулише исказ, без сваке сумње веома важан,
пошто без њега не би било начина да сазнамо шта се у спољном свету
догодило у међувремену, а нема сумње ни да приповедање, какво било да
било, уколико се у њему користе пробрани, прецизни и примерени
термини, може само да добије на снази. Но, вратимо се нашој причи, ево
шта је рекао овај приповедач невероватних догађаја, Влада је, дакле,
искључила претпоставку, у коју се с почетка веровало, а то је да је земљом
завладала епидемија досад невиђена, чији је малигни узрочник за сада
непознат, али се зна да делује моментално, без икаквих предзнака током
инкубације или латентног стања. Према најновијим научним хипотезама и
пропратној, актуелнзованој интерпретацији власти, реч је о случајном и
несрећном стицају досада неиспитаних околности чија патогенеза,
подвучено је у саопштењу Владе, на темељу обраде расположивих
података, показује тенденцију успоравања праћену јасним знацима
стагнације. Један телевизијски коментатор лансирао је пригодну метафору,
упоредивши егшдемију, или шта год то било, са стрелом одапетом увис,
која се, кад досегне врхунац узлазне путање, на тренутак заустави, као да
лебди, и одмах потом пређе у неизбежну силазну криву, коју ће, ако Бог да
– овим призивањем Господа дотични коментатор се вратио тривијалној
међуљудској комуникацији као и самој епидемији – сила теже убрзати, све
док се не оконча страшна мора која нас је снашла. Ове речи које су безброј
пута поновљене у најразноразнијим средствима јавног информисања, увек
би биле праћене изразима најискренијег жаљења и уверењем да ће се
несрећним жртвама слепила ускоро вратити изгубљени вид, као и
обећањима да ће у међувремену целокупна организована друштвена
заједница, како јавне службе тако и грађанство, нештедимице
манифестовати своју солидарност. Слична правдања и метафоре у
прошлости су, деловањем непоколебљивог народног оптимизма, преточене
у пословице као што је она. Коло среће се окреће, или, другим речима, како
срећа није вечита, ни несрећа не траје довека, што је девиза свих оних који
су кроз живот прошли и сито и решето, и коју би, у слепачком вилајету,
требало тумачити на следећи начин: јуче смо видели, данас не видимо,
сутра ћемо видети, уз лаку упитну интонацију у последњој трећини фразе,
као да нас је здрав разум ипак, у последњем тренутку, подсетио да, за сваки
случај, оптимистички закључак зачинимо одређеном дозом оправдане
сумње.
Нажалост, врло брзо се показало да је оптимизам био без основа, да су
очекивања Владе и прогнозе меродавних научних кругова пале у воду.
Слепило се ширило, али не као изненадни плимни талас који носи све пред
собом, него као тиха најезда хиљада несташних поточића који малопомало
натапају земљу да би, одједном и неочекивано, прерасли у прави потоп.
Под притиском алармираног јавног мњења, односно маса на ивици
општенародног устанка, власти су на брзину почеле да сазивају лекарске
конзилијуме, првенствено офталмолога и неуролога. Како није било
времена за организовање, најављивани конгрес лекара није одржан, али је
за утеху било колико хоћете конференција, семинара, округлих столова и
дебата, како отворених за јавност тако и оних иза затворених врата.
Конјуговани резултат очигледне бескорисности тих скупова и изненадних
случајева губитка вида, расправу би просто прекинуо избезумљени
говорник повицима. Слеп сам, слеп сам, било је да штампа, радио и
телевизија престали да прате такве иницијативе, уз часни изузетак
извесних дискретних и сваке хвале вредних средстава информисања која,
како живе од сензационализма свих врста, дакле од туђе среће и несреће,
нису пропуштала ниједну прилику да уживо, са тренутку примереном
драматичношћу, пренесу интересантне случајеве као iijto је, на пример,
изненадни губитак вида некаквог универзитетског професора
офталмологије.
Незадрживу духовну пропаст целе заједнице потврдила је сама влада
променивши двапут у недељу дана своју стратегију деловања. У почетку су
веровали да је опаку болештину могуће обуздати стављањем слепих и
потенцијално заражених у строгу изолацију у одређеном затвореном
простору, као што је, на пример, душевна болница у којој се налазимо.
Нешто касније, незадржив раст броја случајева слепила навео је
неколицину утицајних министара да, из страха да овај програм неће моћи
да прати развој ситуације, што би на политичкој сцени могло скупо да их
кошта, заузму становиште да би породице требало да воде бригу о својим
ослепелим члановима држећи их код куће, и не дозвољавајући им да изађу
на улицу, да би се избегло даљње погоршавање ситуације у саобраћају, те
да не би угрожавали онај део грађанства који још увек види својим очима и
који је, упркос релативно смирујућим компетентним мишљењима, био
чврстог уверења да се бели синдром преноси визуелним контактом, као
урок. И заиста, како бисмо другачију реакцију могли очекивати од некога
ко, заокупљен својнм мислима, тужним, равнодушним или веселим, ако
таквих још уопште има, одједном угледа како се лице човека који му долази
у сусрет изобличава, како се на њему оцртава гримаса ужаса и разлеже
неизбежни крик, Слеп сам, слеп сам. За то су потребни живци као конопци.
Најгоре од свега је што су се многе породице, поготово оне малобројније,
убрзо претвориле у породице слепих, тако да нису имали никога ко би их
водио, пазио и од њих штитио оне са добрим видом, а било је потпуно
јасно да ти слепци, колико год добри очеви, мајке и деца били, нису у стању
да воде рачуна једни о другима, и писала им се судбина оних слепаца са
слике: да корачају заједно, да заједно посустану и заједно умру.
Суоченој са оваквом ситуацијом, Влади није било друге него да брже-
боље порекне речено, и ублажи првобитно успостављене критеријуме у
вези са простором за смештај, чему је уследило хитно и потпуно
импровизовано усељавање слепаца у напуштене фабрике, богомоље у
којима се више нису вршили обреди, спортске дворане и празна складишта.
Пре неки дан почело је да се прича о прихватном логору од монтажних
барака, додао је старац са црним повезом. На почетку, на самом почетку,
одређена добротворна друштва су слала добровољце да се брину о
слепцима, да им намештају кревете, рибају клозете, перу веш, кувају, да им
приуште оно најосновније без чега је живот практично немогућ чак и за
оне који виде. Ти мучени доброчинитељи ослепели су сви до једног, али је
барем њихов племенити гест остао забележен у историји. Да није неко од
њих дошао и овде, упитао је старац са црним повезом, Не, одговори
лекарева жена, овамо није дошао нико, Можда су то биле само гласине, А
град, саобраћај, упита први слепац, сетивши се својих кола и таксисте који
га је одвезао до ординације и кога је касније сахранио, Саобраћај је у
потпуном хаосу, рече старац са црним повезом одмах прешавши на детаље,
појединачне случајеве и незгоде. Кад се први пут догодило да ослепи возач
аутобуса, и то за воланом, насред улице, упркос томе што је у судару који је
изазвао било мртвих и рањених, случају није придата велика пажња, ваљда
под утицајем изјаве портпарола градског саобраћајног који је без оклевања
изјавио да је узрок несреће људска грешка, што без сумње јесте за сваку
осуду, али је, кад боље размислимо, потпуно непредвидиво, подједнако
непредвидиво као, на пример, смртоносни инфаркт код некога ко никада
није патио од срчаних сметњи. Запослени у нашој фирми, објаснио је
портпарол, баш као и механика и електроника нашег возног парка, редовно
се подвргавају крајње ригорозним прегледима односно сервису, што јасно и
несумњиво потврђује изузетно мали број саобраћајних несрећа које су до
данас проузроковала наша возила. То опширно саопштење објављено је по
новинама, али је народ имао паметнија посла него да се оптерећује једном
обичном аутобуском несрећом, на крају крајева, ништа другачије не би
било ни да су аутобусу отказале кочнице. Узгред буди речено, управо то је,
два дана доцније, и био узрок нове несреће; међутим, како се у свету у коме
живимо истина често преокрене, пронео се глас да је, у ствари, возач
ослепео, и јавност више није било могуће разуверити, а последице су се
осетиле веома брзо: преко ноћи грађани су престали да користе аутобуски
превоз, говорећи да је боље сами да ослепе него да погину зато што је неко
други ослепео. Трећа несрећа, која је уследила одмах затим, као последица
истог узрока, с тим што у возилу није било путника, дала је слободу да
чаршијом крену коментари као што је овај, Ето, а шта би било да сам ја био
унутра. Они који су тако говорили, нису могли ни да замисле колико су у
праву. Услед истовременог ослепљења пилота и копилота приликом
слетања, срушио се и запалио један путнички авион, изгинули су сви
путници и чланови посаде, упркос томе што су, у овом случају, и механика
и електроника летелице, како се открило преслушавањем црне кутије која
је једина преживела катастрофу, биле у беспрекорном стању. Трагедија ових
размера неупоредива је са сударом аутобуса, па су после тог догађаја
нестале и последње илузије, заједно са онима који су их још увек гајили, и
није се више зачуо никакав звук мотора нитн се један једини точак, велики
или мали, брз или спор, покренуо с места. Они који су се раније стално
жалили на све већу гужву у саобраћају, пешаци којима су аутомобили,
паркирани и у покрету, на сваком кораку пресецали пут, возачи који су
некада сатима кружили улицама не би ли нашли место за паркирање,
постали су пешаци, и почели су да се буне против истих оних ствари за које
су раније они били одговорни, уместо да су сад сви срећни и задовољни, за
шта би било разлога уколико би се превидела околност да су, пошто више
нико није имао храбрости да вози, чак ни од ћошка до ћошка, аутомобили,
камиони, мотори, чак и неприметни бицикли, остављеии тамо где је страх
надјачао осећај власништва. претворили улице града у хаос коме као
најбоља илустрација може да послужи гротескни призор паука на чијој је
дизалици остао да виси, окачен за предњи трап, напола подигнут
аутомобил, јер је возач паука, врло вероватно, ослепео. Тешка за све,
ситуација је за слепце постала катастрофална, с обзиром да, што би се
рекло, нису имали појма ни где су, ни куда иду. Било је жалосно гледати их
како се сударају са напуштеним колима, како деру цеванице. Неки би пали
и закукали: има ли некога да ми помогне да устанем, док би други, груби од
очаја или по природи, псовали и одгуравали милосрдну руку која би им
притекла у помоћ, пусти ме, и теби ће мечка да заигра пред вратима, нашта
би се доброчинитељ уплашио, побегао, ишчезао у густој, белој магли,
наједном свестан опасности којој се изложио у најбољој намери, да би
потом, можда већ неколико метара даље, и он ослепео.
Тако стоје ствари напољу, закључи старац са црним повезом, а ни ја не
знам све, говорим само оно што сам могао да видим својим сопственим
очима, ту заћута, и после кратке станке се исправи, Не баш својим очима,
јер сам имао само једно, а сад немам ни то, односно, имам то једно али ми
ничему не служи, Никада вас нисам питао зашто немате стаклено око
уместо повеза, Објасните ми, молим вас, што ће то мени, упита старац са
црним повезом, Тако се обично ради, из естетских разлога, осим тога,
много се лакше одржава хигијена, извади се, опере и поново стави, као
вештачка вилица, Јесте тако, него реците ви мени како би то било када би
сви који су данас слепи, изгубили, мислим физички изгубили, оба ока, шта
би им служило да носе два стаклена, Де факто, не би служило ничему, Ако
ћемо сви да ослепимо, а изгледа да ће тако и бити, зашта ће нам естетика, а
што се хигијене тиче, реците ми, господине докторе, каква је то хигијена
овде могућа, Вероватно су једино у свету слепих ствари онакве какве
заистајесу, рече лекар. А људи, упита девојка са тамним наочарима, Па и
људи, шта имају да се праве фини кад их нико не гледа. Сетио сам се
нечега, рече старац са црним повезом, хајде да се играмо једне игре, да нам
прође време, Како можемо да се играмо кад не видимо чега се играмо,
упита жена првог слепца, Па није то баш права игра, него нек свако
исприча шта је тачно видео у тренутку када је ослепео, То би могло да буде
прилично индискретно, подсети неко, Ко неће да учествује, не мора, али
нема лагања, Дајте ви пример, рече лекар, Хоћу, наравно, спремно ће
старац са црним повезом, ослепео сам гледајући моје слепо око, Како то
мислите, Врло једноставно, осетио сам како ме пече празна очна дупља, као
да је у упали, и таман сам скинуо повез да видим о чему је реч, када сам
ослепео, То је као некаква парабола, зачу се један непознати глас, око које
одбија да призна да не постоји, Ја сам, рече лекар, седео код куће читао
стручну, офталмолошку литературу, у вези са овиме што нас је снашло,
последње што сам видео биле су моје руке положене на књигу, Моја
последња слика била је друкчија, рече лекарева жена, ослепела сам
гледајући унутрашњост кола хитне помоћи док сам помагала мужу да уђе,
Ја сам свој случај већ испричао господину доктору, рече први слепац, стао
сам на семафору, било је црвено светло, људи су прелазили улицу, у том
тренутку сам ослепео; онда ме је онај што је пре неки дан умро одвео кући,
лице му, наравно, никада нисам видео, Последња ствар које се ја сећам,
јави се жена првог слепца, била је моја марамица: седела сам код куће и
плакала, принела сам марамицу очима и ослепела, Ја сам, рече службеница
у ординацији, ушла у лифт, испружила руку да притиснем дугме и одједном
сам обневидела, можете замислити какав ме је страх ухватио, сама,
затворена, нисам знала да ли да идем доле или горе, а никако да пронађем
дугме за отварање врата, Мој случај је, поче апотекарски помоћник, врло
једноставан, чуо сам да људи губе вид и покушао сам да замислим како би
то изгледало када бих и ја ослепео, затворио сам очи да пробам а када сам
их отворио, био сам слеп, И ово личи на параболу, зачу се опет онај
непознати глас: ако хоћеш да будеш слеп, бићеш. Наступи мук. Остали
слепци су се у међувремену вратили у своје постеље, што није био
једноставан задатак, јер, иако су знали број својих кревета, требало је да
почну да броје или с почетка или с краја гхросторије, од један навише или
од двадесет наниже да би могли да буду сигурни да ће стићи тамо куд су
намерили. Када је мрмљање бројања, монотоно попут тропара, престало да
се чује, девојка са тамним наочарима испричала је како је она ослепела,
Била сам у хотелској соби, лежала сам с једним мушкарцем, и тад заћута,
било ју је срамота да каже шта је тамо радила и како је одједном видела све
бело, али је старац са црним повезом упита, И одједном сте видели све
бело, Да, одговори она, Можда ваше слепило није као наше, рече старац са
црним повезом. Сада је био ред на хотелску собарицу: Пресвлачила сам
постељу у којој је неко ослепео, раширила сам и прострла чист чаршав,
натегла га са. стране, све како треба, и док сам обема рукама исправљала
наборе, ослепела сам, сећам се како сам превлачила руке преко чаршава,
полагано, то је био доњи чаршав, закључи као да би та информација
требало да буде од неког посебног значаја. Да ли су сви испричали своју
последњу причу из времена када. су видели, упита старац са црним
повезом, Ако више нико неће да прича, ја ћу да испричам своју, зачу се
непознати глас, Ако неко други пожели да каже, причаће после вас,
почните, Последње што сам видео билаје једна слика, Слика, понови старац
са црним повезом, а где сте то били, У музеју, на слици је било житно поље
а на њему гаврани и чемпреси, и сунце које је изгледало као да је
састављено од парчића других сунаца, По свему судећи, то је дело једног
Холанђанина, Вероватно, али био је ту и један пас који се давио, већ напола
мртав, несрећник, У том случају, то једино може бити слика једног
Шпанца, пре њега нико није тако насликао пса, а после њега се више нико
није усудио, Можда, али била су ту и кола са товаром сена која су преко
потока теглили коњи, Је л' с леве стране стајала кућа, Јесте, Онда је Енглез,
Може бити, али ја чисто сумњам, јер је на слици била и једна жена са чедом
у наручју, Жене са дететом у наручју су један од најчешћих мотива, Тако је,
то сам и ја приметио, Ја не разумем како су се тако разнородне слике
различитих аутора нашле на једној јединој слици, А били су тамо и неки
мушкарци који су јели, Толико је доручака, ручака и вечера у историји
уметности да је по томе скоро немогуће закључити ко су ти што су јели,
Било их је тринаесторица, Аха, сад је већ лакше, наставите, Била је тамо и
једна гола жена плаве косе у шкољци која плута по пучини, а око ње цвеће,
много цвећа, Италијан, наравно, И једна битка, То је као и са људима што
једу и мајкама са децом, нема довољно података да би се погодило ко је
уметник, Мртви и рањени, То је природно, пре или касније сва деца умру,
као и војници, И један преплашени коњ, Са очима као да ће искочиги из
очних дупљи, Баш тако, Такви су коњи; каквих је још слика било на тој
вашој слици, То већ нисам стигао да дознам, ослепео сам док сам
посматрао коња. Страх заслепљује, рече девојка са тамним наочарима,
Право кажете, већ смо били слепи у тренутку кад смо ослепели, ослепео
нас је страх, због страха ћемо и остати слепи, Ко сте ви што говорите,
упита лекар, Слепац, одврати глас, најобичнији слепац, овде другачијих и
нема. Тада старац са црним повезом упита, Колико људи треба да ослепи да
би слепило било прихваћено као људска стварност и свакодневица. Нико
није умео да му одговори. Девојка са тамним наочарима замолила га је да
укључи радио, можда ће бити вести. Вести су биле нешто касније, у
међувремену су мало слушали музику. У једном моменту на вратима
спаваонице појавила се групица слепаца, и један од њих рече, Штета што
нисам донео гитару. Новости нису биле охрабрујуће, причало се да ће
ускоро бити састављена влада националног спаса и јединства.
 Још на самом почетку, док су слепци још увек могли да се изброје на
прсте, у доба када је било довољно разменити реч-две да би потпуни
странци постали другови у невољи, а још три-четири да би се узајамно
опростили сви нерешени рачуни, чак и они који се тешко праштају, а ако то
н не би одмах било могуће, само је требало стрпети се још који дан и све је
било заборављено, елем, већ тада је било више него јасно какве апсурдне
невоље очекују ове несрећнике сваки пут када им се телу прохте да
задовољи било коју од оних нужди које обично називамо основним
животним потребама. Упркос томе, и већ добро познатој чињеници да су
људи беспрекорног понашања ретки, те да чак и они најувиђавнији имају
своје слабости, слепцима из групе која је прва доведена у овај карантин
морамо признати да су умели, више или мање свесно, да са одређеним
достојанством на плећима изнесу крст екстремног стања у ком су се нашли.
Али сада, када су све постеље заузете, дакле када овде има две стотине и
четрдесет људи, не рачунајући оне који спавају по поду, ниједна машта,
колико год плодна и креативна била у поређењима, хиперболама и
метафорама, не би била у стању да довољно веродостојно опише васколику
гадост која је овде завладала. Није реч само о стању у које су врло брзо
доведени тоалети, смрдљиве рупетине, тако мора да изгледају каљави
брлози проклетих душа у паклу, већ и о томе да је недостатак основних
обзира код једних, или незадржива нужда код других, у рекордном року
ходнике и друге пролазне просторије претворила у клозете, прво само
принудне а потом трајне. Они без скрупула, или они које је напросто
притерала нужда, помислили би, нема везе, нико ме не види, па
једноставно не би ни ишли даље. Када је постало потпуно немогуће доћи
до тоалета, слепци су почели да користе двориште као место за избацивање
свих телесних излучевина и отпада. Они који су по природи, или због лепог
васпитања били деликатнији, по цео боговетни дан би трпели, обуздавали
се како су најбоље могли и умели чекајући да падне ноћ, а претпостављало
се да је ноћ када већина људи у собама спава, да би тек тада, држећи се за
стомак или стискајући ноге, отишли до дворишта у потрази за rieдљем
неукаљаног тла, ако је тако нешто уопште могло да постоји у густом тепиху
хиљаду пута угажених фекалија, притом ризикујући да се изгубе у
пространству у коме није било других оријентира осим оно мало стабала
што је успело да преживи рушилаштво некадашњих суманутих станара
зграде, и неколико ниских, већ готово потпуно заравнатих, хумки земље
која једва да је покривала покојнике. Једном дневно, негде предвече, као
будилник увек подешен на исто време, глас из звучника понављао је
позната упутства и забране, инсистирао на предностима које доноси
редовна употреба средстава за чишћење, подсећао да у свакој спаваоници
постоји телефон преко кога је могуће наручити, када их понестане, нову
испоруку потрепштина, али оно што је тамо у ствари било потребно био је
снажан млаз из шмрка који би однео сву штроку и говна, и за њим читава
бригада водоинсталатера да поправе водокотлиће, па онда вода, што више
воде да спере у канализацију све чему је тамо место, а затим, важније од
свега, очи, два обична ока, једна рука способна да нас води, глас који би им
рекао: Овуда. Ти слепци, ако им не помогнемо, ускоро ће се претворити у
животиње, још горе, у слепе животиње. То није рекао непознати глас, онај
што је говорио о сликама и о призорима из живота, то је казала, додуше
другим речима, негде у глуво доба ноћи, лекарева жена, лежећи крај мужа
покривена покривачем преко главе, Морамо наћи начина да учинимо крај
овим страхотама, не могу више да поднесем, не могу и даље да се правим
да не видим, Размисли о последицама, највероватније би покушали да од
тебе направе робињу, слушкињу, мораћеш да служиш свима и свакоме,
тражиће да их храниш, да их переш, да их стављаш у кревет и помажеш да
устану, да их водаш наоколо, да им бришеш слине и сузе, будиће те кад
будеш спавала, вређаће те ако не будеш довољно брза, Шта сад ти хоћеш,
како замишљаш да и даље спокојно гледам овај јад и беду који су ми стално
пред очима а да ни прстом не мрднем да бих помогла, И ово што чиниш већ
је много, А шта то ја радим ако ми је највећа брига да избегнем да се
открије да видим, Неки ће те мрзети зато што видиш, немој да мислиш да
смо од слепила постали бољи, Нисмо постали ни гори, Богами, на добром
смо путу, погледај само шта се догађа када треба да се дели храна, Баш
тако, неко ко види могао би да преузме бригу о расподели хране, праведно,
непристрасно, нико се више не би бунио, окончали би се ови сукоби који ме
излуђују, ти не знаш како изгледају два слепца који се туку, Туча је увек
била једна врста слепила, То је већ друга ствар, Учини онако како мислиш
да треба, али немој да сметнеш с ума шта смо ми овде, слепци, најобичнији
слепци, слепци без оправдања и помиловања, идилични свет човекољубља
у коме су раније живели слепи више не постоји, сада имамо грубу, окрутну
и немилосрдну владавину слепаца, Кад би само могао да видиш оно што
сам ја принуђена да гледам, пожелео би да ослепиш, Верујем, али нема
потребе, већ јесам слеп, Извини, драги мој, кад би само знао, Знам, знам,
живот сам провео гледајући у унутрашњост људских очију, то је једини део
тела где можда још увек постоји душа, а изгледа да смо и то изгубили,
Сутра ћу им рећи да видим, Дај боже да се не покајеш, Сутра ћу им рећи,
застаде па додаде, Ако и ја не будем прешла у тај ваш свет.
То се није догодило. Када се следећег јутра пробудила, као и обично
веома рано, њене очи су виделе јасно као и раније. Сви слепци у
просторији су спавали. Размишљала је о најбољем начину да им саопшти,
да ли да их све сазове и објави новост, или би било боље да то учини
дискретније, без много галаме, да, на пример, као да не жели да тој
чињеници прида превелику важност, каже, Замислите, ко би могао да сања
да ћу, међу толикима који су ослепели, само ја сачувати вид, или, можда
још боље, да одглуми да је била слепа али јој се вид изненада повратио, то
би чак био добар начин да им да мало наде, Ако је она прогледала,
говорили би једни другима, можда ћемо и ми, опет, исто тако је могло да се
догоди да јој кажу, Кад је тако, одлази одавде, у ком случају би она морала
да одговори да без супруга неће да иде, а с обзиром да војска из карантина
не пушта ниједног слепца, не би им било друге него да јој дозволе да
остане. Неки слепци су се врпољили у креветима, олакшавали се, као
сваког јутра, пуштајући гасове, али од тога ваздух уопште није постајао
смрдљивији, ваљда је већ дошло до тачке засићења, и то не само од
неподношљивог смрада који је у таласима допирао из клозета, у налетима
који су терали на повраћање, већ и од стопљеног, устајалог задаха двеста
педесет људи који нису могли нити су умели да оперу своја тела натопљена
знојем, људи који су свакога дана облачили исту, све прљавију одећу, и
спавали у креветима у којима случајеви неконтролисаног вршења нужде
нису били реткост. Чему су могли да послуже сапуни, варикина и
детерџенти заборављени по ћошковима, када су тушеви, односно велика
већина њих, били запушени и неупотребљиви, када се из канализације
враћала прљава вода, разливала се по ходницима, натапала дашчани под и
продирала кроз спојнице између плочица. Јесам ли ја луда кад хоћу да се
увалим у све то, питала се у недоумици лекарева жена, чак и када не би
тражили да их служим, што тешко да може да се догоди, сама не бих
издржала да се не прихватим чишћења и рибања, а ни сама не знам колико
бих уопште издржала пре но што ме изда снага, јер то није посао за једнога.
Њена одважност, која се пре чинила непоколебљивом, почела је да
посустаје, да се крши у комаде пред језивом стварношћу што јој је
продирала у ноздрве и вређала очи, баш сада када је дошао моменат да се
са речи пређе на дела. Кукавица сам, огорчено је шапутала, боље би ми
било да сам слепа, бар не бих имала ове мисионарске пориве. Тројица
слепаца, међу њима и алотекарски помоћник, устали су и кренули у
предворје да заузму положај за преузимање дела хране који је припадао
првој спаваоници. Не може се рећи, баш зато што су им недостајале очи, да
је деоба вршена од ока, без обазирања на ситнице, напротив, жалосно је
било гледати како се безброј пута забројавају и поново враћају на почетак, а
увек би неко, по природи неповерљивији, хтео да зна шта су тачно други
узели, и увек би се завршило свађама, гурањем, понеким шамаром наслепо,
а како би другачије могло. У спаваоници су сви већ били будни, спремни да
преузму своју порцију, а стечено искуство им је помогло да осмисле
прилично делотворан начин расподеле хране: прво би све однели до дна
спаваонице, близу кревета лекара, његове жене, девојке са тамним
наочарима и дечачића што је дозивао мајку, а потом би се сви запутили
тамо по своје оброке, двоје по двоје, почевши од кревета најближих улазу,
јединице лево и јединице десно, па двојка лево и двојка десно, и тако по
реду, без препирки и гужве; истина, тако је трајало дуже али чекање се
исплатило, мира у кући ради. Они први, односно они којима је храна била
најближе, надохват руке, храну су подизали последњи, осим, разумљиво,
разроког дечака, који би увек завршио са јелом пре но што би девојка са
тамним наочарима уопште добила своју порцију, па је и део њене хране
редовно завршавао у дечаковом стомаку.
Сви слепци су, дакле, стајали окренути према вратима, у очекивању да
зачују кораке својих другова, препознатљиви бат несигурног, тешког корака
онога ко носи терет, али оно што су зачули уопште није звучало тако, пре се
чинило као да неко трчи лаким кораком, уколико је људима који не виде
куда газе такав подвиг уопште могућ. Питање се само наметнуло кад су се
ови, задихани, појавили на вратима, Шта ли се догодило тамо напољу па
сте тако дојурили. Њих тројица су се гурали нестрпљиви да донесу
неочекивану вест, Нису нам дали да донесемо храну, рече један, а остала
двојица поновише, Нису нам дали, Ко, војници, запита неки глас, Не,
слепци, Који слепци, сви смо слепци, Не знамо ко су, рече апотекарски
помоћник, али мислим да су то они који су дошли у гомили, последњи,
Како су вас спречили да узмете храну, упита лекар, до сада никад није било
проблема, Кажу да је са тим готово, од данас, ко хоће да једе, мораће да
плати. Протести су се зачули са свих страна спаваонице: не може то тако,
отимају нам нашу храну, банда лоповска, срамота, слепци краду од слепаца,
нисам ни сањао да ћу доживети овако нешто, треба да се пожалимо
нареднику. Један храбрији предложи да сви заједно крену да отму оно што
им припада, Није то тако лако, било је мишљење апотекарског помоћника,
много их је, имам утисак да се ради о великој групи, а најгоре од свега је
што су наоружани, Како наоружани, У најмању руку носе некакве мотке,
још ме боле леђа од батина које сам добио, рече један од двојице из екипе.
Прво треба да покушамо да проблем решимо мирно, рече лекар, идем са
вама да разговарам са тим људима, мора да је реч о неспоразуму, У реду,
господине докторе, и ја сам за то, рече апотекарски помоћник, али, судећи
по ономе чему смо присуствовали, чисто сумњам да ћете успети да их
уразумите, Било како било, морамо да одемо тамо, не можемо да седимо
скрштених руку, Идем и ја са тобом, рече лекарева жена. Групица изађе из
спаваонице, сви осим онога што се жалио на руку, и који је, како је сматрао
да је већ извршио своју обавезу, остао у спаваоници да препричава
осталима своју рискантну авантуру: храна на неколико корака од тебе а око
ње живи зид који је немогуће прескочити, И мочуге, тврдио је.
Крећући се тесно збијени једно уз друго пробијали су се кроз гомилу
слепаца из других спаваоница. Чим су ушли у предворје, лекаревој жени
постаде јасно да ту неће помоћи никакви дипломатски преговори, ни тада,
а, вероватно, ни било када. На средини хола, у кругу око сандука с храном,
стојали су слепци наоружани моткама и шипкама из кревета, упереним,
попут бајонета или копаља, према гомили очајних слепаца који су их
опкољавали и покушавали, у неспретним насртајима, да се пробију кроз
одбрамбени живи зид, у нади да ће налетети на некакву пукотину, некакав
пролаз који је случајно промакао браниоцима, чак су и на коленима пузали
по тлу бранећи се уздигнутим рукама од удараца, све док не би налетели на
цеванице нротивника који су их дочекивали шутирањем у леђа и слабине.
Оно што се каже: распали без гледања. Призор су употпуњавали протести
гнушања, крици беса, хоћемо нашу храну, и ми имамо право на хлеб,
зликовци, ово су најобичније барабе, какав је то начин; чак је неко наиван
или растресен викнуо, зваћемо полицију, може бити да је неки полицајац и
био присутан, слепило, то већ знамо, не бира занимања, но ипак, није иста
ствар слеп полицајац и полицајац који се прави ћорав, а што се тиче
двојице које смо познавали, они су умрли и, с муком, сахрањени. Понесена
апсурдном надом да постоји ауторитет који би у лудници поново
успоставио изгубљени мир, завео ред и вратио спокој, једна слепа жена се,
како је најбоље могла довукла до улазних врата и повикала у празно:
Упомоћ, краду нам храну. Војници су се правили да нису чули, наређења
која је наредник примио од капетана, који је туда прошао у вршењу
рутинске контроле, била су више него јасна и одређена: ако се међусобно
поубијају, одлично, остаће их мање. Слепа жена је вапила попут оних
лудака који су некада овде живели, и сама скоро луда, али од чистог једа.
Коначно, поставши свесна узалудности својих позива у помоћ, она
престаде да виче, крену, јецајући, да се врати унутра али, како није пазила
куда иде, неко је поткачи снажним ударцем могком и обори је на под.
Лекарева жена је хтела да јој прискочи у помоћ али гужва је била толика да
није успела ни корак да учини. Слепци који су дошли да траже своју храну
већ су почели покуњено да се повлаче, притом потпуно изгубивши моћ
оријентисања сударали су се једни са другима, падали, устајали, опет
падали, неки се више нису ни трудили, одустајали су и остајали да леже на
поду, измучени, бедни, грчили су се од болова с лицем на хладном патосу.
Тад лекарева жена, ужаснута, виде како један слепи разбојник из џепа нагло
извлачи пиштољ и окреће га навише. Од пуцња са таванице отпаде велики
комад штукатуре и паде на главе људи који то никако нису очекивали,
стварајући још гору панику. И слепац заурла: Мир, и језик за зубе, само нек
неко писне, стварно ћу да пуцам па ком опанци ком обојци, немој после
неко да се жали. Слепци као да су се окаменили. А онај са пиштољем
настави: Рекли смо шта смо имали, и то вам је што вам је, храну од данас
делимо ми, упозорени сте, и немој да неком случајно падне на памет да сам
иде напоље по јело, поставићемо стражу на улаз, за сваки покушај
непослушности сами ћете да сносите последице, храну ћете морати да
купујете, па, ко је гладан, нек плати па се клати. А чиме да платимо, огласи
се лекарева жена, Рекао сам куш, продра се човек са пиштољем,
млатарајући оружјем испред себе, Неко мора да говори, морамо да знамо
шта треба да радимо, где ћемо да преузимамо храну, хоћемо ли ићи сви
заједно или један по један, Ова се прави паметна, добаци један од
разбојника, ако јој увалиш метак међу зубе, имаћемо једна уста мање да
хранимо, Да могу да је видим, већ би била пуна олова. Затим, обраћајући се
свима, А сад, назад у спаваонице, сместа, одмах, кад унесемо сву храну
унутра, рећи ћемо шта треба да радите, А плаћање, није се смиривала
лекарева жена, пошто бела кафа и кекс, Ова риба стварно тражи да је
научимо памети, јави се онај исти глас, Препусти то мени, рече други и,
променивши тон: Свака спаваоница нека изабере два представника, и нека
они прикупе све што је вредно: паре, накит, прстење, наруквице, наушнице,
сатове, шта год имате, и нека све донесу у трећу спаваоницу лево, тамо смо
ми, и ако хоћете пријатељски савет, боље да вам не падне на памет да
покушате да нас преварите, већ знамо да има оних који ће покушати да
сакрију нешто; одмах вам кажем, то је жешће лоша идеја, ако нам се учини
да нисте дали довољно, једноставно нема папице, па се забавите жваћући
новчанице и грицкајући брилијанте. Један слепац из друге спаваонице
здесна упита, А како ћемо то извести, хоћемо ли да предамо све одједном,
или ћемо да платимо колико поједемо, Очигледно нисам био довољно
јасан, рече тип са пиштољем насмејавши се, прво плати, онда се клати, кад
бисте платићали после јела, било би нам потребно право књиговодство,
него ви лепо да донесете све одједном, а ми ћемо онда да оценимо колико
сте хране заслужили, али упозоравам још једном, без сакривања, јер то ће
вам скупо испасти, а чисто да не бисте рекли да смо недоследни, да знате
да ћемо, кад предате шта имате, доћи у инспекцију, и куку вама ако
пронађемо суву банку, а сада се вуците одавде, брзо. Подиже руку и испали
још један метак. Паде још мало гипса. А ти, рече онај са пиштољем, твој
глас, богами, нећу да заборавим, Ни ја твоју њушку, одговори лекарева
жена.
Изгледа да нико није приметио апсурд – слепа жена каже да неће да
заборави лице које никада није ни видела. Слепци су се већ повукли што су
брже могли, и мало касније група из прве спаваонице је већ препричавала
својим сустанарима шта се догодило, Судећи по оном што смо чули, не
верујем да за сада имамо избора, мораћемо да слушамо, рече лекар, изгледа
да их је доста, а најгоре је што су наоружани, И ми можемо да се
наоружамо, рече апотекарски помоћник, Тако је, могли бисмо да откинемо
неколико мотки са дрвећа, ако још уопште има грана надохват руке, да
повадимо шипке из кревета, али тешко да бисмо имали снаге да се тиме
боримо, а они имају најмање један пиштољ, Ја не дам своје ствари тим
говнарима, рече неко, Богами, ни ја, сложи се још један глас, Што се тога
тиче, или ћемо сви да дамо, или неће нико, рече лекар, Немамо избора,
надовезала се жена, а осим тога, и овде ће морати да важи исто оно правило
као и напољу, ко неће да плати, не мора, то је његово право, али неће ни да
једе, не може да једе на туђ рачун, Даћемо сви и даћемо све, рече лекар, А
онај ко нема ништа, упита апотекарски помоћник, То је већ друга ствар, тај
ће да једе оно што ће му други давати, праведно, свако према.
могућностима, свакоме према потребама. Наступи тајац па старац са црним
повезом упита: Кога ћемо онда да изаберемо за представника, Ја предлажем
господина доктора, огласи се девојка са тамним наочарима. Није било
потребно да гласају, цела спаваоница се сложила. Мораће да нас буде двоје,
подсети лекар, да ли има неки добровољац, упита, Ако неће нико други,
јави се први слепац, ја ћу, Добро, почнимо онда са прикупљањем, треба нам
неки џак, торба, кеса, било шта може да послужи, Могу ја ово да
испразним, рече лекарева жена, и одмах поче да вади ствари из торбе у коју
је ставила нешто козметике и других ситница, још у доба када није могла
ни да замисли услове у којима ће морати да живи. Међу бочицама,
кутијицама и тубама донесеним из неког другог света, налазио се један пар
великих маказа, оштрих врхова. Није се сећала када их је ставила унутра,
али биле су ту. Лекарева жена подиже поглед. Слепци су чекали, муж јој је
отишао до кревета првог слепца да се договоре, девојка са тамним
наочарима објашњавала је разроком дечаку дајело само што није стигло, на
поду, гурнут иза ноћног ормарића, као да је девојку са тамним наочарима
некакав детињаст и бесмислен стид натерао да га сакрије од погледа оних
који не виде, лежао је један хигијенски уложак умрљан крвљу. Лекарева
жена је посматрала маказе питајући се из којег их разлога посматра тако,
како тако, тако, али није успевала да нађе никакав разлог за такву
опчињеност, заиста зашто тако зури у најобичније маказе чији су се
никловани оштри краци пресијавали на њеном длану, Јеси ли је
испразнила, питао је муж, Јесам, одговори она, и испружи руку у којој је
држала празну торбу, док је другу руку склањала иза леђа, не би ли сакрила
маказе, Шта је било, упита лекар, Ништа, рече жена, а исто тако је могла да
му одговори и Ништа што би ти могао да видиш, биће да ти се мој глас
учинио чудним, шта би друго могло да буде. У пратњи првог слепца лекар
се упутио према њој, узео горбу несигурним рукама и рекао, Припремите
све што имате, јер почињемо са сакупљањем. Жена скиде свој сат, па затим
и мужевљев, скиде минђуше, прстен са рубинима, златни ланчић који је
носила око врата, своју и мужевљеву бурму, а било их је лако скинути, тањи
су нам прсти, помисли, па стави све то у торбу, заједно са новцем који су
донели од куће, неколико новчаница различите вредности, нешто кованица,
То је све, рече, Јеси ли сигурна, упита лекар, добро провери, Што се
вредиости тиче, то је све што имамо. Девојка са тамним наочарима већ је
сакупила свој иметак, врло сличан иметку лекареве жене, једино што је
имала две наруквице више и венчани прстен мање. Лекарева жена причека
да јој супруг и први слепац окрену леђа, да се девојка са тамним наочарима
окрене ка разроком дечаку, Правићемо се да сам ја, као бајаги, твоја мама,
говорила му је, што сам платила за себе, то је и за тебе, да би се повукла до
зида у дну просторије. Дуж тог, као и дуж осталих зидова, налазио се низ
закуцаних великих ексера, који су лудацима некада ваљда служили да о
њих каче ко зна каква блага и фетише. Одабра највиши који је могла да
дохвати и о њега окачи маказе, па се врати и седе на свој кревет. Муж и
први слепац су се полагано кретали ка вратима заустављајући се да
прикупе, с једне и с друге стране, оно што је било за давање, од људи од
којих су се неки љутито бунили да су опљачкани, што је била чиста истина,
док су се други опраштали од својих ствари са чудном равнодушношћу, као
да мисле како, ако се боље погледају ствари, на свету не постоји ништа што
нам у потпуности припада, што је исто тако очигледна истина. Кад су
стигли до врата, коначно прикупивши харач, лекар упита, Јесмо ли предали
све; на то му неколико резигнираних гласова даде потврдан одговор, а било
је и оних који су ућутали, а ми ћемо, пре или касније сазнати да ли су тако
чинили да не би слагали. Лекарева жена подиже поглед према маказама.
Кад их је видела тако високо, обешене о једно од окаца, зачудила се, као да
их није она сама тамо ставила, а потом сама себи одаде признање што је
била тако паметна па се сетила да их донесе, сад је могла мужу да
поткреше браду, да га упристоји кад у тим околностима није могао
нормално да се обрије. Кад је поново погледала према вратима, два
мушкарца су већ ишчезла у полутами ходника, на путу ка трећој
спаваоници лево, где се плаћала храна. Плаћено је за данас и вероватно за
сутра, можда чак и за читаву недељу, а шта ћемо после, одговор на то
питање нису знали, јер све што су имали већ су дали.
Супротно обичају, ходници су били проходни, што иначе није био чест
случај, обично би, чим би се изашло из спаваонице, почело спотицање,
сударање, падање, згажени би псовали као кочијаши, они што газе би
одговарали истом мером, али свему томе нико није придавао богзна какав
значај, мора човек на неки начин да се издува, посебно када је слеп. Чули
су кораке и гласове испред себе, то мора да посланици из других
спаваоница иду по истом задатку. Видите, господине докторе, шта нас је
снашло, рече први слепац, није нам било доста што смо сами слепи, него
смо још морали да паднемо у канџе овим разбојницима, просто ми се чини
да ме је неко проклео: прво кола, а сад ми краду од уста, и још ми прете
пиштољем, Зато и јесу у предности, наоружани су, Али муниција не траје
довека, Ништа не траје довека, међутим, у овом случају би можда било
боље да. потраје, Зашто, Ако муниције понестане, то значи да је неко
пуцао, а мртвих је већ превише, Ово је неподношљиво, Неподношљиво је
све што нам се догађа откад смо дошли овамо, а опет се још некако
држимо, Ви сте, господине докторе, велики оптимиста, Какав оптимиста,
није то, него не могу да замислим ништа горе од овога што нас је већ
снашло, А ја се опет питам има ли зло границе, и чини ми се да нема,
Можда сте у праву, рече лекар, а потом, као да говори сам са собом, мораће
овде нешто да се догоди, што је закључак који у себи носи одређену
противуречност: или ипак може бити горе него што је сада, или ће кренути
набоље, иако још ништа не указује на то. По путу који су прешли, по
скретањима, знали су да су већ у близини треће спаваонице. Ни лекар ни
први слепац никада раније нису били овде, али распоред просторија двају
крила зграде је, што је логично, био симетричан, тако да је ономе ко добро
познаје десно крило, било лако да се оријентише у левом, и обратно,
требало је само скренути лево тамо где би у другом крилу скренули десно.
Чули су се гласови, вероватно слепаца који су ходали пред њима, Мораћемо
да чекамо, прошапута лекар, Зашго, Они унутра ће сигурно хтети тачно да
знају шта смо донели, њима је ионако свеједно, већ су јели, нема зашто да
им се жури, Мора да је близу време ручка, Све и да видимо, онет не бисмо
знали, више немамо ни сатове. Неких четврт сата касније, минут више-
мање, размена добара већ је била обављена. Поред лекара и првог слепца
прошла су двојица мушкараца из чијег је разговора било јасно да носе
храну, Пази да ти не испадне, рекао је један, а други је мрмљао, Једино не
знам хоће ли бити довољно за све, Мораћемо да притегнемо појас. Док га је
први слепац пратио у стопу, лекар је полагано корачао вукући руку по зиду
све док му прсти нису напипали оквир врата, Ми смо из прве спаваонице
десно, најави се. Хтео је да закорачи у просторију, али нога му удари у
нешто. Одмах је схватио да се иза врата налази препречен кревет који
очигледно служи као тезга за грговање, Организовани су, помисли, ово није
никаква импровизација. Чуо је гласове, кораке, колико ли их је, жена му је
рекла да их је десетак, али није искључено да их има много више, по свој
прилици нису сви били у предворју кад су дошли да отму храну. Онај са
пиштољем био је нешто као харамбаша, и чуо се његов подругљиви глас, Е
па да видимо какво нам то богатство шаљу из прве спаваонице десно, а
потом, настави тише, обраћајући се неком ко се вероватно налазио тик уз
њега, Бележи. Лекар се ту збуни, шта ли је сад то, рекао је јасно и гласно.
Бележи, дакле овде има некога ко може да пише, односно, постоји неко ко
није слеп, то би већ била два случаја, Морамо да будемо опрезни, помисли,
сутра тип може да буде покрај нас а да ми то и не приметимо, мисли првог
слепца биле су унеколико различите од лекаревих, Имају пиштољ и
шпијуна, угасили смо, никад их се више нећемо ратосиљати. Унутра је
слепац харамбаша већ отворио торбу, и спретним рукама вадио, опипавао и
распознавао предмеге, новац, сигурно је додиром успевао да разликује
злато од других метала, па и вредност новчаница и кованица, није тешко
кад се има искуства, тек – неколико минута доцније лекар је постао свестан
куцкања које је одмах и препознао, то је неко писао брајовим писмом,
истовремено су се чули мукли ударци металног шиљка који буши дебели
папир и звонки ударци о лимени ваљак. Био је то. дакле, један нормални
слепац међу слепим разбојницима, један од оних које су некада звали
слепцима, који је по свој прилици ухапшен, случајно, заједно са осталима,
јер није било времена за много проверавања типа, Јесте ли ви од модерних
слепаца или од оних старинских, објасните нам како ви то не видите. Какву
су ови имали срећу, не само што им се заломио књиговођа, него још могу
да га користе и као водича, трениран слепац је потпуно друга ствар, вреди
право богатство. Током инвентара, с времена на време, онај са пиштољем је
хтео да чује рачуновођино мишљење, шта мислиш о овоме, а он би
прекинуо посао да би изнео свој став, ђинђуве, на шта би онај са пиштољем
рекао: Ако буде још лоше робе, неће јести, а у случају да је вештаково
мишљење било позитивно, добра роба, харамбаша би прокоментарисао
другачије: Има ли шта лепше од бизниса са поштеним људима. На крају су
на кревет ставили три кутије, Носите ово, рече човек са пиштољем. Лекар
преброја кутије, и таман кад рече Три није довољно, када је храна била
само за нас, добијали смо четири, осети студену цев пиштоља на врату, за
слепца не нишани лоше, Наредићу да ти узму по кутију за сваку примедбу,
а сад бриши, носи то и захвали се Богу што још увек можеш да једеш.
Лекар процеди кроза зубе, У реду, па узе две кутије, док се први слепац
прихватио треће, па, сада још спорије, јер су носили терет, поново кренуше
назад ка својој спаваоници. Када су стигли до предворја, које је деловало
потпуно празно, лекар рече, Оваква прилика се не понавља, Не разумем,
упита први слепац, Прислонио ми је пиштољ на врат, могао сам да му га
отмем, Било би ризично, Не толико колико се чини, ја сам знао где је
пиштољ, он није могао да зна где су моје руке, Опет, Знам да сам у том
тренутку био у бољем положају, он је био већи слепац од нас двојице,
штета што нисам мислио, или сам мислио али нисам имао храбрости, А
после, упита први слепац, Шта, после, Чак и да сте успели да му отмете
пиштољ, не верујем да бисте били у стању да га употребите, Када бих био
сигуран да ће то решити проблем, бих, Али нисте сигурни, Не, уствари
нисам, Онда је боље да оружје стоји код њих, бар док нас њиме не
угрожавају, Претња оружјем јесте угрожавање, Да сте му отели пиштољ,
започео би прави рат, највероватније никада не бисмо изашли оданде, У
праву сте, рече лекар, то би могло да им послужи као оправдање, Господине
докторе, сетите се онога што сте ми рекли, Чега, Да нешто ипак мора да се
догоди, И догодило се, а ја нисам искористио прилику, Догодиће се нешто
друго, не то.
Када су њих двојица ушла у спаваоницу носећи оно мало хране, тек да
се утоли глад, одређени појединци су свалили кривицу на њих: како то да
се нису бунили и захтевали више, то је дужност представника спаваонице.
Тада им лекар исприча шта се догодило, споменуо је слепца писара,
бахатост слепца са пиштољем, и сам пиштољ. Незадовољни су се смирили
и коначно сложили да другачије заиста није било могуће и да је заштита
интереса колектива у добрим рукама. Напокон је раздељена храна, неки су
покушали да објасне нестрпљивима да је мало боље него ништа, осим тога,
ручак није далеко, Зло ће бити ако нам се догоди као оном магарету, знате
већ, таман се одвикло од хране а оно липсало, рече неко. Остали се на то
кисело осмехнуше а један рече, Не би то ни било тако лоше, уколико је
истина да магарци, кад умиру, не знају да ће умрети.
Старац са црним повезом закључио је да транзистор, како због своје
крхкости тако и због кратког радног века, не спада у имовину коју је
требало предати у замену за храну, с обзиром да функционисање справице
зависи првенствено од тога да ли у њој има батерија, а потом и о њиховом
року трајања. Судећи по пригушености звука који су допирали из кутијице,
било је јасно да се од транзистора не може више богзна шта очекивати. Зато
је старац са црним повезом одлучио да се радио више не слуша јавно,
бојећи се, између осталог, доласка слепаца из треће спаваонице левог
крила, који су могли да имају и другачије мишљење, и то не због
материјалне вредности апарата, која је на дуже стазе, како смо управо
утврдили, била ништавна, већ због његове тренутне употребне вредности,
која је без сумње висока, а посебно за њих, јер веома је вероватна
претпоставка да тамо где има пиштоља, има и батерија. Тако је старац са
црним повезом рекао да ће надаље вести слушати у кревету, покривен
ћебетом преко главе, а остале ће, ако буде занимљивих новости, одмах
обавестити. Девојка са тамним наочарима га је и даље наговарала да јој
понекад дозволи да чује мало музике, Тек толико да ми не избледи сећање,
правдала се, али он није попуштао, уз образложење да је најважније знати
шта се догађа у спољном свету, а коме је до музике, нека је слуша у
сопственој глави, и сећање мора за нешто да нам послужи. Старац са црним
повезом био је у праву, транзистор је звучао као што само лоше сећање
може да звучи, па га је зато, чекајући да почну вести, утишавао на
минимум. Тек тада би мало појачао тон и наћулио уши да му не промакне
ни слог. После би својим речима сажете информације преносио најближим
суседима. Тако су новости, путујући од кревета до кревета, полако
обилазиле спаваоницу, наравно, при сваком преласку од једног до другог,
све више и више се изобличавајући, при чему је важност информације
увеличавана или смањивана, у зависности од степена оптимизма или
песимизма онога ко ју је преносио. Тако је то текло све до тренутка када би
новости понестало и старац са црним повезом више не би имао шта да
пренесе. Ипак, крај није дошао зато што се радио покварио или зато што су
се истрошиле батерије, него зато што је живот још једном уверљиво
доказао да временом и судбином нико не може да влада, и мада је
претходно изгледало да транзистор само што није умукао сам од себе,
показало се да има оних који су заћутали пре њега. Током целог тог првог
дана преживљеног под диктатуром опаких слепаца, старац са црним
повезом је слушао и преносио вести, све време јасно показујући да не
верује у лажно оптимистичка службена предвиђања. Сада је, у глуво доба
ноћи, напокон извукавши главу испод покривача, опет слушао слабо
шуштање у које су ослабљене батерије претвориле спикеров глас, када је
изненада зачуо крик, Слеп сам, снажан ударац у микрофон, праћен
мешавином збрканих звукова и вике која је изненада прекинута потпуном
тишином. Једина станица коју је радио успевао да ухвати, умукла је. Још
дуго времена је старац са црним повезом држао уво прислоњено на мртву
кутију, као да очекује да се глас врати и настави да чита вести. Ипак, слутио
је, у ствари знао је да се глас више неће вратити. Није само спикер ослепео,
бело слепило је, као запаљени фитиљ, захватало редом, једног за другим,
све који су се нашли у просторијама радио станице. На крају старац са
црним повезом тресну транзистор о под. Ако дођу овамо да њушкају у
потрази за скривеним накитом, слепи разбојници ће наћи само доказ да су
били у праву, ако су се тога уопште и сетили, кад џепне радио-апарате нису
уврстили на листу предмета од вредности. Тада је старац са црним повезом
поново навукао покривач преко главе, али зато да би могао да плаче колико
му је срцу драго.
Мало помало, под прљавожућкастим светлом шкиљавих сијалица,
спаваоница је утонула у дубок сан тела нахрањених са три оброка, што је
досад била реткост. Ако ствари наставе овим током, бићемо принуђени да
закључимо да се и у најтежим околностима увек нађе довољно доброг да
нам да снаге да зло поднесемо стрпљиво, што, примењено на ситуацију
коју описујемо, значи да је, супротно првобитним мишљењима,
концентрациј а намирница у поседу једне групе људи, са искључивом
компетенцијом за њихову расподелу, ипак имала неких позитивних
аспеката, колико год се против тога буиили идеалисти којимаје драже да се
увек боре за живот својим сопственим начином и средствима, чак и ако ту
тврдоглавост морају да плате гладовањем. Ослобођени бриге о сутрашњем
дану, сметнувши с ума да онај ко плаћа унапред на крају увек лоше прође,
скоро сви слепци у спаваоницама спавали су сном праведника. Они који
нису, измучени узалудним трагањем за часним излазом из мука који су их
снашле, такође су малопомало тонули у сан, сањајући о бољим данима,
данима слободе, ако већ не изобиља. У првој спаваоници десног крила
једино је лекарева жена била будна. Лежећи у кревету размишљала је о
ономе што јој је муж испричао, да је на тренутак помислио како међу
слепим разбојницима постоји неко ко види, неко кога могу да искористе као
уходу. Занимљиво је да о томе потом више нису разговарали, као да лекару,
чудна је ствар навика, није ни пало на памет да његова рођена жена још
увек види. Њој јесте, али је ћутала, није хтела да каже оно што би логично
могло да се очекује, То што он ипак не може, могу ја, Шта то, питао би
лекар, правећи се да не разуме. Погледа прикованог за маказе обешене о
клин лекарева жена упита саму себе, За шта ми служи то што видим.
Служило јој је да види веће грозоте но што је икад могла да замисли и да
пожели да ослепи, ни за шта друго. Тихо се усправила у кревету. Преко
пута су спавали девојка са тамним наочарима и разроки дечак. Тек тада је
приметила да су њихова два кревета сасвим близу један другоме, то је
девојка примакла свој да би била ближе дечаку, ако му затреба да га утеши,
да му обрише сузе за изгубљеном мајком. Како се нисам тога сетила,
помисли, могла сам и ја да саставим наше кревете, да спавамо заједно, тако
се не бих стално бринула да ли ће он да падне с кревета. Погледа мужа који
је дубоко спавао сном тешким од изнурености. Још му није рекла да је
пронашла маказе, да ће му једног дана поткресати браду, то је нешто што
би чак и да је слепа могла да уради ако би пазила да оштрице не дођу близу
коже. Одмах је смислила и оправдање за то што му још није рекла за
маказе, Сви мушкарци би ме молили за услугу, претворила бих се у
берберина. Окренула се у постељи, спустила ноге на под и потражила
ципеле. Поче да их обува, али намах застаде, одмахну главом, тихо их изу и
полако крену кроз пролаз између кревета према вратима спаваонице. Под
босим стопалима је осећала лепљиву штроку, свесна да ће напољу, по
ходницима, бити још много горе. Освртала се на све стране да види да неки
слепац није будан, иако је била свесна да чак и да неко, или више њих, или
чак и цела спаваоница бди, то не би имало никаквог значаја с обзиром да
није правила буку, а све и да јесте, знамо како је са телесним потребама, не
бирају време. Она је у ствари хтела да избегне да јој се муж пробуди, да
примети да је некуд кренула и да је упита куда ћеш, што је вероватно, поред
оног где си била, питање које мужеви најчешће постављају својим женама.
Једна жена је, леђима наслоњена на узглавље, седела у постељи, празних
очију упртих право преда се, у зид који није могла да види. Лекарева жена
застаде на тренутак, као да се не усуђује да дотакне ту невидљиву нит
разапету кроз ваздух, у страху да је заувек не прекине. Слепа жена подиже
руку, мора да је осетила неку вибрацију, али је одмах затим спусти,
безвољна, депримирана пошто од хркања својих суседа не може да заспи.
Лекарева жена настави да хода, све брже што је била ближе вратима. Пре
него што је закорачила према предворју, баци поглед низ ходник који је
водио до осталих спаваоница десног крила и даље, до клозета, кухиње и
трпезарије. Уза зидове су лежали слепци, они који нису успели да се изборе
ни за један кревет, да ли зато што су дошли после осталих или зато што им
је недостајало снаге да се за место боре и у борби га освоје. На неких
десетак метара од ње слеп мушкарац лежао је на слепој жени, она га је
обгрлила ногама, трудили су се да буду што дискретнији, гледали су да не
привуку пажњу, али није било потребно много да се ослушкује да би се
знало шта то они раде, поготово пошто ни једно ни друго више није било у
стању да прикрије јечање и стењање, неартикулисане речи, једном речју,
знаке да ће за који час свему доћи крај. Лекарева жена је стојала и
посматрала их, не из зависти, имала је свог мужа и задовољство које јој је
он пружао, него из порива потпуно другачије природе, којима није успела
да нађе име, можда је то била симпатија, као да би хтела да им каже:
немојте да се обазирете на мене, знам и ја шта је то, само наставите, а
можда и саосећање: чак и када би тренутак највећег ужитка могао да
потраје цео живот, никад вас двоје не би постало једно. Слепи младић и
девојка сада су се одмарали, већ раздвојени, једно крај другога, још увек се
држећи за руке, били су млади, можда се воле од раније, пошли заједно у
биоскоп и тамо ослепели, или су се некаквим чудом овде поново нашли;
ако је тако, како ли су се препознали, какво питање, по гласу, наравно, зов
крви није једини коме не требају очи, и с љубављу, коју ионако називају
слепом, исти је случај. Ипак, највероватније је да су их заједно ухватили, и
у том случају ове испреплетене руке нису ствар тренутка, тако је засигурно
од самог почетка.
Лекарева жена уздахну и рукама прекри очи, осетила је потребу да тако
уради јер је схватила да једва види, али није се уплашила, знала је да су то
само сузе. Потом настави својим путем. Када је стигла до предворја,
приближила се улазним вратима и погледала напоље. Иза капије назирало
се некакво светло и крај њега тамна силуета војника. Са друге стране улице
све зграде биле су у мраку. Ступила је на подест испред улаза. Није претила
никаква опасност. Чак и када би војник кроз таму приметио њен обрис,
пуцао би једино ако би она сишла низа степенице и, упркос упозорењима,
прекорачила преко невидљиве линије која је за њега представљала границу
сигурности. Већ навикнуту на непрестан жамор спаваонице, лекареву жену
изненадила је тишина, тишина која као да је испуњавала простор што је,
неким чудом, остао празан, као да је целокупно човечанство нестало
остављајући за собом само једно упаљено светло и једног војника да чува
то светло, и људе и жене који светло нису могли да виде. Седе на под и
наслони се на довратак. Била је у истом оном положају у коме се налазила и
она жена у спаваоници, и, баш као она, зурила је у простор пред собом. Ноћ
је била студена, ветар је у налетима дувао уз фасаду зграде, а њој се чинило
невероватним да на свету још увек постоји ветар, даје ноћ још увек црна, а
притом уопште није мислила на себе, већ на слепце за које је дан трајао
вечито. Крај светла појавила се још једна силуета, биће смена страже,
Ништа ново, вероватно је рекао војник пре него што ће се вратити у свој
шатор да преспава остатак ноћи, нису ни слутили шта се догађа иза врата
луднице, овде ван зграде вероватно нису ни чули пуцње, обичан пиштољ не
прави велику буку. А маказе још мање, помисли лекарева жена. Уопште се
није запитала откуда јој таква мисао, само се изненадила колико јој је дуго
требало да се роди, како се прва реч обликовала с закашњењем, а следеће
јој се споро придружиле, и одмах је била свесна да је идеја још раније била
ту негде у њој, било где, недостајале су само речи, као што тело у постељи
тражи улегнуће обликовано према њему, које га тамо чека. Војник се
примаче капији, и упркос томе што му је светло долазило иза леђа, чинило
се да гледа у њеном правцу, биће да је приметио непомичну прилику, али је
било сувише мрачно да би могао да види жену како седи на поду, обема
рукама обгрливши ноге, браде ослоњене на колена. Тад је војник изненада
осветли батеријском лампом, више нема сумње, то је жена која устаје
успорено, брзином својих малопређашњих мисли, али то војник не може да
зна, он једино зна да се плаши те прилике који се бескрајно дуго усправља,
па се у једном тренутку пита да ли треба да подигну узбуну, али већ у
следећем закључује да нема потребе; на крају крајева, то је само жена, а и
далеко је, за сваки случај, превентивно ће је узети на нишан, а да би то
урадио, мора да спусти лампу, и док то чини заслепљује га млаз светлости,
као да му пржи очно дно. Кад му се вид опоравио, жене више није било.
Овај стражар ипак неће својој смени моћи да каже, Ништа ново.
Лекарева жена већ се налази у левом крилу, у ходнику који води до
треће спаваонице. И овде по поду спавају слепци, чак их је више него у
десном крилу. Корача нечујно, полагано, осећа како јој се табани лепе за
под. Провирује у прве две спаваонице и тамо види оно што је и очекивала:
тела опружена испод покривача, слепца кога мучи несаница па због тога
јадикује очајничким гласом, чује хркање у хору. Што се тиче смрада који
овде влада, томе нема да се чуди, исто заудара цела зграда, тако, на крају,
смрди и она сама, неопрано тело и одећа коју облачи из дана у дан.
Скренувши за угао нашла се у краку ходника који води у трећу спаваоницу,
и застала. На вратима спаваонице стајао је мушкарац, стражар. У руци је
имао поголему мотку којом је ритмички махао с једне стране на другу, да
би пресекао пут сваком ко би покушао да се приближи.
Овде на поду нико није лежао, ходник је представљао брисан простор.
Човек на вратима једнако је једноличним покретима махао мотком лево-
десно, на први поглед изгледало је да се никада неће уморити, али ипак
није било тако: који минут доцније пребацио је батину у другу руку и
наставио да млатара њоме. Лекарева жена му се јонт више приближи
крећући се уза зид прекопута, притом пазећи да се о њега нипошто не
очеше. Мотка не сеже ни до средине широког ходника, то је као да
стражари са празном цеви. Лекарева жена се сада налази тачно наспрам
слепог стражара, и може да види спаваоницу иза његових леђа. Нису сви
кревети заузети. Колико ли их је, упита се. Закорачи мало унапред, готово
до саме путање коју је кроз ваздух чинила батина, и ту се укипи. Слепац је
ипак окренуо главу према њој, као да је постао свестан нечег необичног, да
ли је чуо дисање, можда осетио вибрације у ваздуху. Био је то висок
мушкарац, крупних шака. Прво нагло пружи руку у којој је држао штап и
брзим замасима проџара простор пред собом, а онда искорачи тако да је
лекарева жена, на тренутак претрнула, помислила је да је он види, да
планира како најбоље да је нападне, те очи нису слепвј помислила је
усплахирено. Наравно, биле су слепе, једнако слепе као очи свих осталих
под тим кровом, међу тим зидовима, свих, баш свих, осим њених. Тихим
гласом, тако рећи шапатом, човек упита, ко је тамо; није, попут правог
стражара, викнуо ко иде, на шта би исправан одговор био долазим у миру,
на шта би он одвратио пролази, али то се није догодило, стражар је само
одмахнуо главом као да сам себи одговара глупости, ко би то могао да буде,
у ово доба сви спавају. Пипкајући слободном руком узмакао је до врата па,
смирен сопственим мислима, опустио руке низ бокове. Спавало му се, већ
је дуго чекао да га неко од другара смени, али за то је било потребно да тог
некога пробуди осећај дужности, значи, да се пробуди сам од себе, јер ту
није било будилника, а и да их је било, не би могли да виде колико је сати.
Крајње опрезно лекарева жена приђе до довратка са друге стране врата, и
провири унутра. Спаваоница је била полупразна. На брзину преброја
успавана тела, изгледа да их је деветнаест или двадесет. У дну просторије
лежало је неколико наслаганих сандука са храном, а било их је још на
слободним креветима, то се могло очекивати, они не деле сву храну која
стигне, помисли. Слепац се тад, изгледа, поново узнемирио, но на крају
ипак није кренуо у нову истрагу. Минути су протицали. Изнутра се зачуо
тежак, пушачки кашаљ. У нади, стражар окрену главу, напокон ће моћи
мало да одспава, али нико од слепаца није устао. На то стражар, полагано,
као да се боји да ће га открити да је напустио стражарско место што је
најтеже кршење правила стражарске службе, седе на крај кревета којим су
била заграђена врата. После се још неко време великом муком трудио да не
клоне главом, да би на крају препустио да га понесе река сна, и док је тонуо
у сан, највероватније је помислио, нема везе, нико ме не види. Лекарева
жена наново преброја оне који су спавали унутра, са стражарем их је
двадесет, ноћни излет није био потпуно узалудан, бар је успела да дође до
једне прецизне информације, Да ли сам само због тога дошла овамо, упита
се, али није имала жељу да одговори сама себи. Стражар је заспао главе
ослоњене о довратак док му је палица бешумно склизнула на под, и сада је
био разоружан, беспомоћан. Лекарева жена је желела да у њему види
пљачкаша хране који отима оно што по правди припада другима, откида од
дечијих уста, али колико год се трудила није осетила ни презир, чак ни
трачак гнева, само неку чудну самилост према клонулом телу главе
забачене унатраг, истегнутог врата набреклих вена. По први пут откако је
напустила спаваоницу, задрхта од хладноће, као да су јој се стопала
заледила од студених плочица, осећала је као да јој горе табани, Дај боже
да немам температуру, помисли. Неће бити, вероватно је реч о бескрајном
умору, чудној жељи да се склупча, а очи, ах, пре свега очи, кад би само
могла да их окрене на унутра, још, још, још, све док не угледа сопствени
мозак, место где је разлика између видети и не видети невидљива голим
оком. Полако, све спорије, вукући се, вратила се тамо где јој је било место,
прошла је поред слепаца који су јој се чинили као месечари, и она је за њих
била месечарка, није чак морала ни да се претвара да је слепа. Слепи
љубавни пар више се није држало за руке, спавали су на боку, приљубљени
једно из друго да им буде топлије, она у шкољци његовог тела, у ствари, кад
се боље погледа, ипак су се држали за руке, младић је загрлио девојку а
прсти су им били испреплетени. Унутра, у спаваоници, жена коју је мучила
несаница још увек је седела у постељи чекајући да јој тело поклекне пред
умором који би био у стању да скрши упорни отпор духа. Чинило се да сви
остали дубоко спавају, понеки покривени преко главе, као да још увек
покушавају да пронађу недокучиву таму. На ноћном ормарићу девојке са
тамним наочарима стајала је бочица капи за очи. Очи су јој већ биле
излечене, али она то није знала.
 Да је слепац задужен за књижење плена којим чудом, у неком тренутку
луцидности своје помрачене савести, одлучио да са својим прибором за
писање, табацима дебеле хартије и шилом, пређе на страну правде, сада би
сигурно био заузет записивањем поучног и тужног летописа о бедној
исхрани и свакојаким другим мукама својих нових, опљачканих другова.
Прво би, вероватно, писао о томе како су разбојници из спаваонице из које
је дошао прво протерали поштене слепце, да би могли несметано да газдују
читавом просторијом, да би затим, као да им то није било доста, станарима
других двеју спаваоница левог крила забранили приступ у тамошњи, да се
тако изразимо, санитарни чвор. Потом би описао неизбежни исход тог
кабадахијског понашања – навалу свих које је нужда притерала у клозете
деснога крила, што је проузроковало последице које, ономе ко се још увек
сећа у каквом су стању те просторије претходно биле, није тешко
замислити. Констатовао би да је унутрашњим двориштем било немогуће
прећи без спотицања о слепце који, мучени проливом, тамо празне црева
или се превијају од грчева који као да најављују да ће мукама доћи крај, да
на крају не би донели никакво олакшање, тако да, ономе ко има добру моћ
запажања, том приликом не би могла да промакне несразмерност између
оног што се унело у тело и оног што се из тела избацивало, што је доказ да
се у чувену теорију о сразмерности узрока и последица, на коју се толико
пута позивамо, бар са становишта квантитета, не може увек поуздати.
Такође би могао да претпостави да ће, док су разбојничке одаје вероватно
већ претрпане кутијама са храном, ови овде несрећници ускоро бити
приморани да се хране мрвама сакупљеним са штрокавог пода. Слепи
рачуновођа, у двоструком својству – учесника радње и њеног хроничара –
не би могао да пропусти да осуди душманско понашање слепих садиста
којима је било милије да се храна поквари него да је дају онима којима је
била неопходна, јер, иако је тачно да су одређене намирнице и после
неколико недеља још увек јестиве, другима, посебно куваним једима, мало
треба да се укиселе или убуђају, односно да постану неупотребљиве за
исхрану људских бића, ако ови овде то још увек јесу. Мењајући предмет
описа, али не и тему, хроничар би сада, чак и тешка срца морао да дода
како болести пробавног тракта проузроковане потхрањеношћу и
поквареном храном нису једине које овде владају, и то зато што овамо нису
дошли само здрави, односно, неки су са собом осим слепила, донели и
друге болештине, па је некакав жесток грип, за који нико не зна када је и
како унесен, приковао за бедну постељу чак и многе од оних који су на
почетку изгледали здрави да здравији не могу бити. Притом, ни у једној од
пет спаваоница није било ни једног јединог аспирина којим би се
зауставила грозница и ублажила главобоља, јер је и оно мало лекова што се
ту случајно нашло зачас нестало, пошто је претркељисан и опљачкан сваки
кутак, укључујући и поставе женских ташни. Хроничар се, из чисте
пристојности, не би упуштао у детаљно описивање осталих мука које су
мучиле многе од готово три стотине људи сатераних у тај неподношљиви
карантин, али ипак не би могао да не спомене два случаја карцинома у
узнапредовалом стадијуму, болесника који су се, при хапшењу и привођењу
слепаца, нашли овде зато што власти нису поштовале хуманитарна начела и
то до те мере да је издато саопштење за јавност у коме се подсећа да је
закон једнак за све, и да у демократском друштву привилегованих не може
бити. Међу толиким народом, тако је хтела худа судбина, налазио се само
један лекар, и то офталмолог, специјалиста који овде баш никоме није
могао да буде од користи. На крају би слепи књиговођа, изнурен
описивањем толике несреће и муке, испустио металну писаљку и дрхтавом
руком посегао за кором сувог хлеба, коју је оставио на столу пре но што је
на своја плећа преузео претежак задатак летописања смака света, али је не
би нашао – нема сумње да би је у међувремену неки други слепац нањушио
и смотао. На то би слепи писар заборавио на братску солидарност и
филантропске идеје који су га навели да пребегне на ову страну, и закључио
да би му најбоље било да се, ако већ није прекасно, врати у трећу
спаваоницу левога крила, јер колико год му разбојници били недраги, с
њима макар неће морати да гладује.
У том грму у ствари и лежи зец. Сваки пут када би се задужени за
преузимање хране вратили у своје спаваонице с оно мало јада што би им
разбојници уделили, дочекала би их лавина псовки и клетава. Увек се нађе
неко ко позива на организовану заједничку акцију, на општи устанак, ко из
рукава извлачи толико пута доказани аргумент да маса има експанзивну
снагу, ко полази од дијалектичке тврдње да се, под одређеним околностима,
у оквиру веће групе људи, воље појединаца уместо да се, како би било
логично, једноставно саберу једне са другима, међусобно помноже,
нарастајући до неслућених размера. Ипак, није требало много да би се
духови примирили, било је довољно да неко разумнији, у намери да реално
процени евентуалну добробит, односно проблеме које би предложена
акција могла да донесе, подсети оне који су дозволили да их понесе
ентузијазам на једноставну чињеницу да пиштољи обично имају убитачан
учинак: Они који буду ишли на челу, говорили су, морају да буду свесни
шта их чека, а што се тиче оних на зачељу, боље да и не замишљамо шта би
све могло да их снађе у сасвим вероватном случају да нас са првим пуцњем
захвати паника; више би нас страдало прегажено у стампеду него од метка.
Као компромисно решење, у једној од спаваоница донесена је одлука, о
којој су после обавештене и друге, да се по храну, уместо већ
обесхрабрених уобичајених емисара, пошаље група робуснијих момака,
једно десет-дванаест делија, који ће заједничким снагама покушати да
пренесу изразе општег незадовољства. Замолили су да се пријаве
добровољци, но, ваљда због раније споменутих упозорења оних
опрезнијих, ни у једној спаваоници није се понудило довољно људи да би
мисија могла бити обављена. Богу хвала, тај јасан доказ посрнулог морала
изгубио је сваку тежину, и то до те мере да су, у тренутку када се пронела
вест о фијаску похода оних који су на ту идеју дошли, остали престали да
се стиде свога кукавичлука, те је поново дато за право онима који су с
почетка позивали на опрез. Наиме, осморицу дрчних момака најурили су
моткама, а ако је заиста испаљен само један метак, мора се рећи да овог
пута тане није летело тако високо као раније – наравно, ако је веровати
бунџијама који су се клели да им је просвирао тик изнад глава. Да ли су они
тамо заиста у стању да убију, то ћемо, може бити, сазнати с временом, али
за сада нам нема друге него да прихватимо као вероватну могућност да је
тај пуцањ био само упозорење, додуше веома озбиљно, односно да је
разбојнички вожд погрешно проценио висину бунтовника помисливши да
су нижи него што јесу; јер, уколико је, а то је претпоставка која узнемирује,
извршио лошу процену сматрајући их вишима него што су били, не
можемо избећи помисао да је реч о покушају убиства. Али, оставимо те
ситнице за сада по страни и вратимо се општим интересима, јер они су
увек најбитнији, мудро су учинили побуњеници, чак и у случају да су тако
поступили случајно, када су се представили као делегација спаваонице број
тај и тај. Захваљујући том срећном случају само је та спаваоница морала по
казни да пости три дана, а добро су и прошли, – могли су да их оставе и да
поцркају од глади, што би била праведна казна за неког ко се дрзнуо да
угризе руку која га храни. Током та три дана становницима побуњене
спаваонице није било друге него да се потуцају од врата до врата и просе
корицу хлеба – Учините севап, подајте кору хлеба и нешто уз хлеба ако
може – и захваљујући томе нису поумирали од глади, али да су морали
свашта да чују и прогутају, јесу: Много сте паметни, откуд се може главом
кроз зид, Е, да смо вас послушали, и ми бисмо сад тако као и ви, али
најгоре им је било када су им говорили, Куд сте навалили, стрпите се мало,
доћи ће и вама храна, нема горих речи од тих, и увреде се лакше поднесу. А
када су прошла три дуга дана казненог поста и када су поверовали у боље
сутра, опет је испало да муке несрећне спаваонице, у којој је живело
четрдесеторо слепих бунтовника, ипак још нису окончане, јер се количина
хране, која је и раније једва стизала за двадесетак душа, толико смањила да
ни десеторо њоме не би како треба утолило глад. Можете замислити колики
је био очај, незадовољство и, мора се признати јер је истина, страх оних из
осталих спаваоница, када су ови на њих навалили изгладнели, мољакајући,
и до које су мере били растрзани између староставног концепта да је добро
бити хуман и милосрдан, и оног старог, ништа мање традиционалног
принципа, да с милосрђем треба почети од самог себе.
Тако су стајале ствари кад је од разбојника стигло наређење да им се
преда још новца и предмета од вредности, јер је, по њиховом мишљењу,
вредност хране коју су у међувремену дали слепцима добрано премашила
вредност прикупљеног данка, који су они, ако им је веровати на реч,
великодушно проценили на више него што је уистину вредео. Из
спаваоница су стигли очајничке реакције, у џеповима више немају ни
скршену пару, сва прикупљена добра одмах су и без изузетка поштено
предали, и, што је заиста био аргумент за сваку осуду, ипак никако не би
смеле да се занемаре разлике у вредности појединачних прилога, односно,
простим речима речено, није у реду да једни испаштају због других, дакле,
храна не би смела да буде ускраћена онима чији је салдо још увек
позитиван. Ни у једној спаваоници, наравно, нису знали колико су други
платили, али су сви одреда били мишљења да они још увек имају право на
храну и пошто други потроше све кредите. На срећу, благодарећи
неумољивости разбојника, латентни сукоби никад нису прерасли у отворен
рат, јер наређење је важило за све без изузетка, а ако је разлика у прилозима
и било, та тајна је остала позната само слепом рачуновођи. Унутар
спаваоница су, међутим, пламсале љуте свађе, а у неколико случајева
дошло је и до физичких обрачуна. Једни су сумњали да су у време
сакупљања харача одређени појединци, саможиво и злонамерно,
посакривали део своје имовине, па се стога све време хране на рачун оних
који су се поштено одрекли читавог свог иметка у корист заједнице. Други
су, опет, позивајући се на аргументе којима су се дотада служиле читаве
спаваонице, тврдили да би они, за вредности које су предали, могли још
дуго времена да се хране, уместо да издржавају паразите. Претњу
разбојника да ће извршити претрес спаваоница и казнити непокорне, на
крају су у дело спровели сами станари спаваоница, поштени против
непоштених, односно злих. Том приликом није пронађено никакво
богатство, али је ипак откривено неколико сатова и нешто прстења, више
мушког него женског. Што се интерне поделе правде тиче, све се свело на
неколико насумице подељених шамара, на понеки килав ударац наслепо, а
највише је било вређања, фраза из традиционалне свађалачке реторике, на
пример, Рођену мајку би опљачкао, замислите, као да је за такав бесраман
чин, па и друге још горе, који тек треба да буду почињени, требало чекати
да цео свет ослепи и изгубивши вид изгуби и осећај за основне моралне
принципе. Слепи злочинци примили су нову уплату претећи немилосрдном
осветом, но претњу, на сву срећу, нису испунили, и то вероватно зато што
су, кујући један други план, за који ћемо ускоро сазнати, заборавили шта су
обећали. Да су своје претње заиста спровели у дело, додатна неправда би
још више отежала ситуацију, уз могућност непосредних драматичних
последица, с обзиром да су се две спаваонице, у намери да прикрију
сопствену утају, предајући утајена добра лажно представиле, тако
сваљујући кривицу на оне недужне спаваонице, а у некима од њих станари
су били толико поштени да су још првог дана предали све што су имали.
Срећом, не би ли себе поштедео додатног труда, слепи рачуновођа је
одлучио да све нове прилоге забележи на посебан табак, што је било добро
за све, невине и криве, јер би, да се боље посветио рачуну, сигурно открио
неправилности.
Недељу дана касннје, слепи разбојници су јавили да желе жене. Баш
тако, једноставно: Доведите нам жене. Овај неочекивани, иако не и потпуно
изненађујући захтев изазвао је индигнацију коју је лако замислити, па су
несрећни изасланици који су донели вест о наредби, одмах послати назад
да јаве разбојницима да су спаваонице, три са десне стране и две са леве,
укључујући слепце који спавају на поду, донеле једногласну одлуку да
одбију да изврше понижавајућу заповест, уз коментар даје апсолутно
неприхватљиво да се до те мере сроза људско достојанство, у овом случају
женско, а да у трећој спаваоници левог крила уопште и нема жена, те,
уколико буде проблема, они нису ништа криви. Одговор је био кратак и
јасан: Ако нам не доведете жене, нема јела. Понижени, изасланици су се
вратили у спаваонице с том уценом: Или ћете ићи тамо, или нема хране.
Жене које су биле саме, без партнера, или бар без сталног, одмах дигоше
глас, нису хтеле да оним што имају међу ногама плаћају храну туђим
мужевима, а једна је чак дрско изјавила, заборављајући поштовање које
дугује сопственом полу, Ја ћу сама да одлучим хоћу ли да идем тамо или
нећу, али ако и одем, шта зарадим моје је, а ако ми се тако буде прохтело,
остаћу да живим с њима, бар ћу да имам кревет и храну. И рече тако, без
увијања, али на дело није прешла, на време се сетила да не би било згодно
да сама поднеси еротско дивљање двадесетак разуларених мужјака, који
као да су од терања а не оног другог ослепели. Ипак, ове речи, тако олако
изговорене у другој спаваоници здесна, пале су на плодно тло; наиме, један
од изасланика прагматично се ухватио за њих и предложио да се за
конкретан задатак јаве добровољке, рачунајући да оно што се чини
својевољно генерално падне лакше него оно што се мора. И само га је
трунка преосталог здравог разума и пристојности спречила да предлог
илуструје познатом изреком, Ко ради шта воли, не пада му тешко. Ипак,
чим је затворио уста, подигао се прави устанак: жене су кидисале се свих
страна, мушкарци су оцрњени без милости и, у зависности од културног
нивоа, друштвеног порекла и личног стила с правом озлојеђених жена,
названи своднидима, подводачима, паразитима, крвопијама, вампирима,
израбљивачима, експлоататорима, курварима. Неке су чак рекле да се горко
кају што су, из чисте великодушности и самилости, попустиле љубавним
молбама сапатника који им сада на такав начин захваљују, гурајући их у
најгору пропаст. Мушкарци су покушали да се оправдају да није баш тако,
који мој сад драматизују, све може да се договори људски, на крају крајева
обичај је да се у тешким и опасним ситуацијама, као што је без сваке сумње
ова, прво траже добровољци, Свима нам прети смрт од глади, и вама и
нама. Неке жене су се примириле, повратио им се здрав разум, али једна, у
налету инспирације, доли уље на ватру ироничним питањем, А шта бисте
радили да нису тражили жене него мушкарце, шта бисте, 'ајде, реците, да
чујемо. Жене су ликовале, Реците, реците, викале су у хору, одушевљене јер
су мушкарце сатерале уза зид, утерале их у мишоловку њихове сопствене
логике из које им није било излаза и сада су хтеле да виде докле ће да иде
позната мушка доследност, Нисмо ми педери, дрзнуо се да каже један,
Нисмо ни ми курве, спремно скреса жена која је поставила провокативно
питање, а ако их и има, можда неће да се курвају за ваш рачун. Сатерани у
ћорсокак, мушкарци се ућуташе, свесни да би једини исправан одговор
осветољубивим женама био, Кад би тражили мушкарце, ишли бисмо ми,
али ниједан није имао храбрости да изговори те кратке, јасне и
недвосмислене речи, а тако затеченима није им чак ни пало на памет да се
тиме не би упустили ни у какав ризик с обзиром да она ђубрад нису
тражила мушкарце, него жене.
Међутим, о ономе што мушкарцима није било ни на крај памети,
замислиле су се, по свој прилици, жене, јер другачије не би могла да се
објасни тишина која је малопомало завладала спаваоницом која је колико
малочас била право бојно поље, као да су схватиле да њихова победа у
вербалном мегдану неће одложити пораз који им неизбежно следи. Може
бити да су се слични сукоби одиграли и у другим спаваоницама, јер познато
је да људи користе једнаку логику када су у праву, баш као што следе
сличну логику и када нису у праву. Овде је коначну пресуду донела једна
жена од неких педесет година, која је уза се имала стару мајку, и није
видела други начин да је нахрани: Ја идем, рекла је не знајући да су те њене
речи дошле као одјек оних које је у првој спаваоници здесна изрекла
лекарева жена, Ја идем. У тој спаваоници жена је мало, па можда зато
протести нису били ни онако бројни ни онако бучни; ту је девојка са
тамним наочарима, жена првог слепца, затим службеница из ординације, па
хотелска собарица, па још једна о којој ништа не знамо, и она што није
могла да спава, али она је била у тако јадном стању, у тако дубокој
депресији да би им било боље да је оставе на миру – зашто би, уосталом,
само мушкарци видели вајду од женске солидарности. Први слепац се
побунио говорећи да његова жеиа неће да се излаже таквој срамоти, да не
постоји цена по којој ће да продаје тело било коме, нити она то хоће, нити
он то дозвољава, да достојанство нема цене, и да, ако човек почне да
попушта у малим стварима, догура дотле да потпуно изгуби смисао
живота. Тада га лекар упита који он то смисао живота види у ситуацији у
којој се налазе, изгладнели, улепљени од штроке, изгризени од вашки,
стеница, и бува, Ни ја не желим да моја жена иде, али шта ја желим, то сад
нема никакве везе, она је рекла да је спремна да иде, тако је сама одлучила,
знам да ће мој мушки понос, односно оно што називамо мушким поносом,
ако смо после толиких понижења још увек сачували нешто што завређује
то име, бити разорен, већ сада јесте, од тога не могу да побегнем, али то је
вероватно једино што нам преостаје ако имамо намеру да преживимо.
Свако онако како му његов морал налаже, а ја сам вам своје мишљење већ
рекао и не намеравам да га мењам, агресивно му одговори први слепац.
Тада девојка са тамним наочарима рече, Они оданде ионако не знају колико
овде има жена, тако да ви слободно можете да задржите своју за личну
употребу, а ми ћемо обоје да вас хранимо, и вас, и њу, само ме занима с
којим ћете достојанством да једете хлеб који вам будемо доделиле, Уопште
није реч о томе, заусти ирви слепац, реч је о... Неизречена мисао остаде да
лебди у ваздуху, у ствари он и није знао о чему је фраза, све што је раније
рекао била је само гомила речи, моралних принципа који припадају неком
другом свету, не овом, и он је заправо требало да подигне руке према небу и
да се захвали судбини што његова срамота, да се тако изразимо, макар неће
морати да излази из куће и да неће морати јавно да се понижава док га
издржавају туђе жене. Заправо, једино је за лекареву жену знао чија је, а
што се осталих тиче – девојка са тамним наочарима, о чијем распусном
животу већ довољно знамо, била је неудата, дакле слободна, а остале, ако
су и имале мужеве, њих овде није било. Тишина која је наступила после
прекинуте реченице као да је била испуњена ишчекивањем да неко коначно
нађе решење, и ускоро проговори она од које се то и очекивало, жена првог
слепца, проговори сигурним гласом, Нисам ја ништа боља од других, како
оне тако и ја, Урадићеш оно што ти ја кажем, прекину је муж, Мани се
наређивања, овде ти ауторитет ничему не служи, једнако си слеп као и ја,
Срам те било, Сад је на тебе ред да се спасеш срамоте: надам се да одсад
нећеш јести, окрутан одговор, неочекиван од наизглед попустљиве жене
пуне поштовања према своме човеку. Изненада одјекну грохотан смех, била
је то собарица. Јешће он, јешће, а шта му друго, несрећнику, преостаје, и
смех се одједном претвори у плач, а речи се изменише у, Шта нам свима
преостаје, које је изговорила одмахујући главом, као да. поставља питање
за које нема одговора, тако да је службеница из ординације само поновила,
Шта нам преостаје. Лекарева жена подиже поглед према маказама
обешеним о клин на зиду, а по њеним очима би се рекло да им поставља
исто питање, или је можда смишљала одговор на питање које су јој маказе
постављале: Коју си нам судбину наменила?
Међутим, све у своје време, ко много јурца често не стигне тамо где је
кренуо. Како су слепци из треће спаваонице левог крила добро
организовани, одлучили су да крену од онога што им је при руци, од жена
из спаваоница свог крила. Примена методе ротације пружа многобројне
предности, без иједног недостатка, као прво, зато што ће тако у сваком
тренутку бити јасно шта је већ обављено а шта тек предстоји, то је као
гледати на сат и говорити о данашњем дану, прошло је одавде довде, остало
је још оволико, а као друго, кад се буду изређале све спаваонице, повратак
на почетак ће, без сваке сумње, бити право освежење, поготово за оне
лошијег памћења. За то време одмарају се станарке десног крила, јер, што
се каже, док једном не смркне другом не осване, те речи ниједна није
изговорила али су свима прошле кроз главу, у ствари, још није рођено
људско биће потпуно лишено те друге коже, зване егоизам, коже много
дебље и тврђе него што је прва, која прокрвари због свакакве ситнице.
Ваља још рећи да су жене одлучиле да уживају. То су мистерије људске
душе: претња понижењем којем ће ускоро бити подвргнуте, у свим
спаваоницама пробудила је и изазвала путене апетите које је исцрпљујући
живот у општежитију већ био угасио, мушкарци као да су очајнички
покушавали да утисну свој жиг на жене пре него што им их одведу, а жене
као да су хтеле да испуне памћење добровољно стеченим утисцима, да би
се боље заштитиле од оних присилних које би, да икако могу, избегле.
Неизбежно се намеће питање, када се погледа прва спаваоница десног
крила, како је решен проблем несразмере у броју мушкараца и жена, чак и
кад изузмемо импотентне припаднике мушког рода, јер их има, што је
вероватно случај старца са црним повезом, и других, непознатих, старих
или младих, о којима не знамо ништа јер из овог или оног разлога досада
нису рекли нити учинили ништа што би било интересентно за ово
излагање. Већ је речено да је у тој спаваоници било седам жена,
укључујући ону која пати од несанице и ону за коју не знамо ко је, а само
два брачна пара, из чега проистиче да постоји знатан вишак мушкараца, не
рачунајући разроког дечачића. Може бити да је у другим спаваоницама
било више жена него мушкараца, али неписано правило, установљено
ненамерно и временом претворено у закон, налагало је да се сви проблеми
решавају искључиво у оквиру спаваоница у којима су искрсли, без помоћи
споља, како су нас учили наши стари, чијој мудрости никад нећемо
престати да се дивимо: у се и у своје кљусе. Зато ће жене из прве
спаваонице здесна помоћи мушкарцима са којима живе под истим кровом
да задовоље потребе, уз изузетак лекареве жене, од које се, ко би знао
зашто, нико није усудио било шта да тражи, ни речима ни пруженом руком.
Чак је и жена првог слепца, после оног дрчног противљења своме мужу,
баш како је и најавила, поступила, додуше дискретно, као и друге. Неке су,
ипак, и одбијале, чак ни апели на здрав разум или на осећања нису уродили
плодом, што је био случај девојке са тамним наочарима, коју апотекарски
помоћник, колико год наваљивао, мио да милији не може бити, није успео
да поколеба, па је тако сада платио за своје дрско понашање од раније. Иста
та девојка, женска ћуд је пуна тајни, најлепша од свих овде, најизазовнијег
тела, најпривлачнија, о којој су, кад се пронео глас каква је, сви почели да
сањају, увукла се својевољно једне ноћи у кревет старца са црним повезом,
који ју је дочекао као озебао сунце и потрудио се најбоље што је могао,
руку на срце, прилично добро за своје године, показавши тако, још једном,
да није све онако како изгледа, да се јуначко срце не крије само иза лепог
лица и младог тела. Сви у спаваоници били су мишљења да се девојка са
тамним наочарима из чисте самилости подала старцу са црним повезом,
али било је мушкараца, осетљивијих, романтичних типова, који су се, већ
од раније жудећи за девојком, препустили сањарењу о томе како вероватно
нема веће среће на свету него да лежиш у свом кревету сам, маштајући о
немогућем, и наједном схватиш да ти се жена нежно увлачи под чаршаве и
припија своје тело уз твоје, спокојно чекајући да узаврела крв смири
усплахирене дрхтаје пути. И све то не тражећи ништа заузврат, само зато
што је она гако пожелела. Али нису сви те среће, понекад треба да си стар и
да носиш црни повез преко шупље очне дупље да би ти се посрећило.
Можда је ипак боље оставити одређене ствари без објашњења, и
једноставно испричати шта се догодило, без вршљања по људској интими,
као оно када је једне ноћи лекарева жена устала из кревета да покрије
разроког дечака који се тргао из сна. Није се одмах вратила у постељу.
Наслоњена на зид у дну просторије, у уском простору између два низа
кревета, посматрала је у очају врата на другој страни собе, она кроз која су
једног, како се чинило, врло давног дана сви они ушли овамо, а која више
нису никуда водила. Тако је стајала када је угледала мужа како устаје,
укочених очију, попут месечара, и прилази кревету девојке са тамним
наочарима. Није ни покушала да га заустави. Непомично је гледала како
подиже покривач и леже крај ње, како се девојка буди и једноставно га
прихвата, како им се усне траже и налазе, и како се догађа оно што је
морало да се догоди, ужива једно, ужива друго, заједничко задовољство,
пригушени шапат, и она каже, Господине докторе, речи које су могле да
звуче комично, али нису, и он рече, Извини, не знам шта ми је било, и
заиста био је у праву: како бисмо могли ми, пуки посматрачи, да објаснимо
оно што ни он сам није умео да растумачи. Лежећи на тесном кревету нису
могли ни слутити да их неко посматра; у ствари, лекар можда и јесте,
одједном узнемирен да се жена није пробудила, упитао се да ли спава или
баш сад, као сваке ноћи, лута ходницима, и хтеде да се врати у свој кревет,
али му један глас рече, Немој да устајеш, и женска рука додирну му груди,
лагано, као да је слетела птичица, он заусти нешто, можда је хтео да понови
како не зна шта му је било, али глас рече, Ако ништа не кажеш, боље ћу да
разумем. Девојка са тамним наочарима бризну у нлач, Како смо ми
несрећни, шапутала је, и затим, И ја сам желела, и ја сам то хтела, није
господин доктор ништа крив, Ћути, нежно јој рече лекарева жена, треба
сви да ћутимо, понекад речи немају сврхе, кад бих само и ја била у стању
да заплачем, да све кажем сузама, да не морам да говорим да би ме
разумели. Седе у крај кревета, пребаци руку преко два тела, као да жели да
све троје уједини једним загрљајем, и надвивши се над девојком са тамним
наочарима, једва чујно јој шапну на уво, Ја видим. Она се није ни помакла,
седела је мирна и прибрана, једино што ју је збуњивало било је то што је
вест није нимало изненадила, као да то зна већ од првог дана само о томе
није причала, јер тајна, уосталом, није била њена. Придигавши главу сад
она шапну лекаревој жени на уво, Знала сам ја то, нисам баш потпуно
сигурна, али ми се чини да сам знала, То је тајна, не смеш никоме да
кажеш, Нема потребе да се бринете, Имам поверења у тебе, И треба да
имате, пре бих се убила него што бих вас одала, Слободно ме ословљавај са
ти, Не, то не могу. Шапутале су једна другој на уво, додирујући, сад једна
сад друга, уснама косу, ушне шкољке, водиле су безначајан разговор, и
разговарале су о дубоким темама, ако те супрогности могу заједно да
постоје, мало конспиративног домунђавања са којим, на први поглед,
мушкарац који лежи између њих две нема никакве везе, а који се, по логици
која не припада свету овоземаљских идеја и материјалних чињеница ипак
односио на њега. Потом лекарева жена рече супругу, Остани још мало, ако
желиш, Нећу, вратићу се у наш кревет, Помоћи ћу ти. Уставши да би му
отворила пут, на тренутак стаде да осмотри те две слепе главе како леже
једна поред друге на флекавом јастуку, мусавих лица, умршене косе, само
су им очи узалудно блистале. Он је устајао полагано, покушавао је да нађе
ослонац, да би на крају стао поред кревета као укопан, неодлучан, као да је
одједном заборавио где се налази. Тада га она узе под руку, као што је увек
и чинила, али тај гест је сада имао нови смисао, јер њему никада као у том
тренутку није била потребна рука која ће га водити, а да ни сам није био
свестан до које мере је то тако, то су схватиле само две жене у моменту
када је лекарева жена другом руком нежно додирнула девојчино лице а ова
је ту руку инстинктивно принела уснама. Лекару се учинило да чује плач,
готово нечујан звук, то могу да буду само сузе које се полако котљају низ
лице до крајева усана, да би тамо ишчезле и тако изнова отпочеле вечити
циклус необјашњивих људских болова и радости. Девојка са тамним
наочарима ће остати сама, њој је потребна утеха, зато је руци лекареве жене
тако дуго требало да се одвоји од њеног лица.
Сутрадан, у време вечере, ако се неколико бедних кора сувог хлеба и
комада буђевог меса могу назвати вечером, појавише се на вратима
спаваонице тројица слепаца из другог крила. Колико овде има жена, упита
један од њих, Шест, одговори лекарева жена, у најбољој намери да поштеди
жену која је патила од несанице, али је она сама исправи угаслим гласом,
Седам нас је. Слепци се насмејаше, Дођавола, рече један, ви ћете онда
морати добро да се нарадите ноћас, а други предложи, Можда би било боље
да потражимо појачање из следеће спаваонице, Нема смисла, рече трећи
слепац, који се разумео у аритметику, то је тројица на једну, издржаће оне.
Опет сва тројица праснуше у смех, па онај који је питао колико има жена
нареди, Кад завршите вечеру, дођите до нас, и додаде, Наравно, ако имате
намеру да сутра нешто презалогајите и да подојите своје мушкарце. У свим
спаваоницама су понављали исту ту шалу, која им је била једнако смешна
као и када су је први пут провалили. Превијали су се од смеха, лупали
ногама, ударали некаквим дебелим моткама о под, а онда један од њих
изненада упозори, Још нешто, ако нека има менструацију, нећемо је, нек се
стрпи до следећег пута, Ниједна нема менструацију, рече сталожено
лекарева жена, Онда се припремите и немојте да гњавите, чекамо вас.
Окренуше се и отидоше. За собом су оставили спаваоницу у муклој
тишини. Тренутак касније, тишину прекиде жена првог слепца, Не могу
више да једем, није могла да поједе ни оно мало што је имала у руци, Ни ја,
рече жена са несаницом, Ни ја, рече она за коју не знамо ко је, Ја сам своје
већ појела, рече хотелска собарица, И ја, рече службеница из ординације,
Све ћу да исповраћам у лице првом који ми се приближи, рече девојка са
тамним наочарима. Све су биле на ногама, уздрхтале, али стамене. Затим
лекарева жена рече, Ја ћу да водим. Први слепац се покри ћебетом преко
главе, као да му то нечему вреди, и овако и онако је слеп, лекар, без речи,
привуче своју жену и спусти јој лак пољубац на чело, шта је друго могао да
учини, осталим мушкарцима било је свеједно, нису имали брачних права
ни дужности ни према једној од жена које су одлазиле, после нико неће
моћи да им набија на нос: Рогоња који допушта рогоња је на квадрат.
Девојка са тамним наочарима стаде иза лекареве жене, а за њом собарица у
хотелу, службеница из ординације, жена првог слепца, она коју не
познајемо, и на крају жена са несаницом, гротескна колона смрдљивих
женки, у штрокавим ритама, чини се невероватно да полни нагон поседује
такву животињску моћ да успева да отупи чуло мириса, најосетљивије од
свих чула, тако да неки теолози тврде, додуше не баш овим речима, да је
околност која онемогућава колико-толико подношљив живот у паклу баш
смрад који влада тим просторима. Ногу пред ногу, с лекаревом женом на
челу колоне, држећи се руком за раме оне испред себе, кренуше. Све су
биле босе, јер нису хтеле да погубе обућу у страхотама и несрећи које их
чекају. Кад су стигле до предворја, лекарева жена крену према вратима,
ваљда је пожелела да види да ли још увек постоји свет. Осетивши свеж
ваздух, собарица преплашена, подсети, Не смемо да изађемо, напољу су
војници, на шта јој жена са несаницом рече, Тако би нам било боље, зачас
бисмо погинуле, то би нам и требало, требало би да сви будемо мртви, Ми,
упита службеница из ординације, Не, сви, сви колико год нас има, то би био
добар разлог да будемо слепи. Никад, откад су је довели, није изговорила
толико речи одједном. Лекарева жена рече, Идемо, умреће онај коме је тако
писано, смрт бира сама, без образложења. Ушле су у лево крило, кренуле
низ дугачке ходнике, жене из две прве спаваонице могле су да им, да су
хтеле, исприповедају о ономе шта их чека, али нису – лежале су склупчане
на својим креветима као премлаћене животиње, мушкарци се нису ни
усуђивали да их дотакну, чак ни да им се приближе, јер би их истог трена
отерале крицима.
У последњем ходнику, на самом дну, лекарева жена угледа слепца који
је, као и обично, био на стражи. Сигурно је чуо несигурне кораке, пошто је
најавио, Ево их долазе, долазе. Изнутра се зачуше гласови, нешто као
њиштање, грохот. Четворица слепаца на брзину са врата склонише кревет
који је спречавао улаз, Брзо, девојке, уђите, уђите, напаљени смо к’о
пастуви, разбићемо вас скроз наскроз, рече један. Слепци их опколише,
хтели су да их опипају, али устукнуше спотичући се када се вођа, онај са
пиштољем, продра, Ја бирам први, то вам је ваљда познато. Мушкарци су
халапЈвиво бечили очи покушавајући да макар назру жене, неки су пружали
похлепне руке, и кад би тек овлаш дотакли неку, сазнали би бар где треба
да гледају. У пролазу између кревета жене су стајале као строј војника пред
смотру. Разбојнички вођа, с пиштољем у руци, приђе им с таквом
жустрином и спретношћу као да је оним слепим очима још увек видео.
Слободном руком поче да пипа ону која је патила од несанице, од напред и
од позади, по задњици, грудима, између ногу. Кад она врисну, он је одгурну
од себе, Ни за крив курац ниси. Затим пређе на следећу, ону за коју не
знамо ко је, коју је, пошто је пиштољ ставио у џеп панталона, могао да
пипа обема рукама, Само да вам кажем да ова уопште није лоша, и одмах
продужи даље, на жену првог слепца, па на службеницу у ординацији, па
онда собарицу, потом викну, Момци, ове женске су стварно добре. Слепци
зарзаше, зарежаше, залупаше ногама по поду, Хајдемо, шта чекамо,
гунђали су неки, Мирни, нареди онај са пиштољем, чекајте да ја прво
видим какве су остале. Док је опипавао девојку са тамним наочарима отео
му се звиждук, Опа, упала нам секира у мед, овакву робу још нисмо имали.
Попаљен, не престајући да ваћари девојку, дохвати и лекареву жену, па
поново зазвижа, Ова је маторија, ал’ је добра женска. Привуче к себи обе
жене, рекавши балавећи, Ове су моје, кад ја обавим своје, ваше су. Одвукао
их је до дна спаваонице, до гомиле кутија са храном, до пакета, конзерви,
читав батаљон добро да се наједе. Жене, све до последње, већ су се дале у
вриску, чули су се шамари, ударци, гласови како наређују, Умукните,
курветине, ове рибе су све исте, увек морају да се дерњају, Нагази је како
треба, па ће да ућути, Пустите мене па ћете да видите како ће да моле за
још, Пожури, не могу више да издржим. Жена са несаницом завијала је од
очаја испод једног дебелог слепца, остале четири биле су окружене
мушкарцима спуштених панталона који су се грабили око њих као хијене
око стрвине. Лекарева жена је стајала поред кревета до којег ју је довукао
слепац, у згрченим шакама стезала је шипке кревета, видела је како је
слепац са пиштољем поцепао сукњу девојци са тамним наочарима, како је
спустио панталоне, и прстима усмерио свој орган према девојчином,
навалио и забио га, чула је гроктање, псовке, девојка са тамним наочарима
није ни писнула, само је нагла главу у страну и отворила уста да поврати,
укочених очију упртих у њу. Мушкарац није ни приметио што се догађа,
смрад повраћке могуће је осетиги само ако ваздух и све остало око нас не
смрде још горе, На крају човек поче да се трза целим телом, забоде још три
пута снажно, па скикну као крме кад га кољу, свршио је. Девојка са тамним
наочарима нечујно је јецала. Слепац са пиштољем извади уд са којег је још
капало и дрхтавим гласом рече пружајући руку ка лекаревој жени, Немој
сад да си љубоморна, одмах ћу ја и за тебе да се побринем, и затим, јачим
гласом, Еј, момци, можете да дођете по ову, али будите нежни према њој,
још би могла да ми затреба. Пола туцета слепаца нагрну ка њима, зграбише
девојку са тамним наочарима и готово да је одвукоше, Прво ја, прво ја,
викали су. Слепац са пиштољем сео је на кревет, млохави пенис лежао му је
на рубу душека, панталоне зарозане око стопала. Клекни ми ту, међу ноге,
рече. Лекарева жене клекну. Пуши, нареди он, Нећу, одби она, Или ћеш да
пушиш, или ћеш сад да попијеш по њушци а после да гладујеш, рече он,
Зар се не плашиш да ти га одгризем, упита она, Можеш да пробаш, држим
те за гушу, задавио бих те као пиле, одврати он. Онда рече, Препознајем ти
глас, И ја теби лице, Слепа си, не можеш да ме видиш, И не видим те,
Зашто она кажеш да си ми препознала лик, Зато што тај глас може да
припада једино твом лицу, Пуши и мани се разговора, Нећу, Или ћеш да
пушиш, или до твоје спаваонице више никад неће ни мрвица хлеба да
стигне; хајде тамо, па им реци да неће да једу јер ти ниси хтела да ми
попушиш, а после се врати да ми испричаш шта су ти рекли. Лекарева жена
се нагну унапред, са два прста десне руке подиже лепљиви пенис, левом
руком се ослони о под, прстима напипа спуштене панталоне, опипа, кроз
тканину осети тврдоћу и хладноћу метала пиштоља, Могу да га убијем,
помисли. Ипак, није могла. У гужви панталона, срозаних и замршених око
ногу, било је немогуће напипати џеп у коме се налазило оружје. Сада не
могу да га убијем, помисли. Диже главу, отвори уста, затвори их, затвори
очи да не види, поче да сиса.
Већ је свитало кад су слепци разбојници пустили жене да оду. Ону са
несаницом жене су носиле на рукама, а и саме су се једва вукле. Провеле су
сате и сате гуране од мушкарца до мушкарца, од понижења до понижења,
од увреде до увреде, кроза све што се може учинити жени а да притом
остане жива. Знате већ, исплата је у натури, пошаљите ваше мушкарчиће да
дођу да подигну чорбу, церио се на растанку слепац са пиштољем. И додао,
цинично, Довиђења, девојке, почните већ да се припремате за следећу
забаву. Остали слепци су мање-више хорски поновили, Довиђења, али неки
рекоше рибе, неки курве, но килаво, исцрпљеност либида одразила се у
неуверљивом тону. Глуве, слепе, неме, спотичући се, једино још желећи да
не испусте руку оне испред себе, руку, не раме као на доласку, а ниједна
сигурно не би умела да одговори када би је питали зашто се држе за руке,
случајно; има поступака за које не можемо увек да нађемо просто
објашњење, а понекад чак ни компликовано није могуће наћи. Док су
пролазиле преко предворја, лекарева жена баци поглед напоље, тамо су
стајали војници и један камион, вероватно онај који развози храну по
карантинима. Баш тад жени са несаницом отказаше ноге, као сасечене
једним замахом, и срце није стигло да заврши започети откуцај – коначно
смо сазнали зашто тој слепој жени сан није хтео на очи, сада спава, нећемо
је будити. Мртва је, рече лекарева жена, потпуно безизражајним гласом, ако
је уопште могуће да се такав глас, подједнако мртав као и реч коју изговара,
роди из живих уста. Подиже сломљено тело, удова покривених крвљу,
трупа свег у модрицама, разголићених бедних груди измрцварених бесом,
са модрим уједом на рамену, Ово је слика мог тела, помисли, слика свих
наших тела, између ових рана и наших болова ностоји само једна разлика:
ми смо, за сада, још увек живе. Где да је однесемо, упита девојка са тамним
наочарима, Прво у спаваоницу а после ћемо да је сахранимо, рече лекарева
жена.
Мушкарци су чекали на вратима, сви осим првог слепца који се, када је
схватио да се жене враћају, покрио ћебетом преко главе, и разроког дечака
који је спавао. Без оклевања, не бројећи кревете, лекарева жена однесе
жену са несаницом до њене постеље. Није је бринуло то што би неко могао
да се зачуди, на крају крајева, сви су знали да је она слепица која се најбоље
сналази у простору. Умрла је, понови, Како, упита лекар, али му жена није
одговорила, његово питање могло је да значи и Од чега је умрла, и Шта ли
вам учинише, а ни на једно ни на друго одговора нема, једноставно, умрла
је, то је једино важно, није важно од чега, питати од чега је неко умро је
глупо, с временом се заборави узрок и остану само две речи, Умрла је, а ми
више нисмо оне жене које су отишле одавде, оно што би оне рекле ми више
не можемо да кажемо, а осим тога, постоји неизрециво, и има само то име,
и ниједно друго. Идите по храну, рече лекарева жена. Зао случај, рђав усуд,
коб, несрећа, худа судбина, како тачније назвати оно што има толико имена,
саткани су од чисте ироније, другачије не би било могуће објаснити зашто
су баш мужеви двеју од тих жена изабрани да у име спаваонице иду да
преузмају храну, још у доба када нико није могао ни да замисли како и
колико ће за храну морати да плате. За тај задатак су могла да буду
изабрана било која два мушкарца, неожењена, слободна, они који не морају
да бране сопствени брак, а не ова двојица који од срамоте неће моћи да
испруже руку и просе милостињу од дивљака и душмана који су им
силовали жене. Тад први слепац рече јасно и гласно, Нека иде ко хоће, ја не
идем, Ја идем, рече лекар, Идем и ја с Вама, понуди се старац са црним
повезом, Хране нема много, али опет је није лако понети, Мислим да још
увек имам довољно снаге да понесем хлеб који једем, Разумем, најтежа је
кора хлеба коју је други зарадио, Баш зато не смем да се жалим носећи
бреме туђег хлеба платићу оно што поједем. Замислимо, не разговор, јер он
је ту замро, већ два човека који разговарају, како стоје очи у очи, као да
могу да виде један другог, што у конкретном случају чак и не би било
немогуће, довољно би било да сећање сваког од њих успе да учини да из
блештаве белине која сакрива свет, изроне усне које обликују речи, а после
ће, око тог језгра да се појаве и остале црте оба лица, једног старог човека,
и другог нешто млађег – не би требало слепцем називати оног ко без очију
може да види. Када су њих двојица отишла да подигну плату за срамоту,
како је први слепац протестовао с реторичким огорчењем, лекарева жена се
обрати осталим женама, Останите овде, зачас ћу се вратити. Знала је шта
хоће, но није знала хоће ли то и наћи. Била јој је потребна нека кофа, или
каква друга посуда, да је напуни водом, па макар гадном, макар смрадном,
хтела је да опере жену која је патила од несанице, очисти је од њене крви и
туђе слузи, да је чисту преда земљи, ако у лудници у којој живе још има
икаквог смисла говорити о чистоћи тела, кад већ чистоћа духа, то је бар
јасно, ником није достижна.
По дугачким столовима у трпезарији лежали су слепци. Из једне лоше
заврнуте славине, над судопером пуном ђубрета, цурео је танак млаз воде.
Лекарева жена освртала се око себе погледом тражећи некакву кофу,
посуду, али није угледала ништа што би могло да послужи. Један од
слепаца, осетивши нечије присуство, упита, Ко је то тамо. Није одговорила,
свесна да овде не би била лепо примљена, да је сигурно не би дочекали са,
Хоћеш воде, изволи; ако треба да опереш мртваца, носи колико год ти
треба. Разбацане по поду лежале су најлонске кесе, од хране, неке
повелике. Прво је помислила да су сигурно пробушене, а онда се сетила да
стави две-три једну у другу, па успут неће изгубити много воде. Журила је,
јер су слепци већ устајали са столова, питајући, Ко је то тамо, да би се још
више узнемирили када су чули како шуми млаз воде, и сви кренули у
правцу звука. Лекарева жена им је тада једним столом препречила пут, да
не би могли да јој приђу, а онда се вратила пуњењу кесе, Вода је текла
споро, а она у очајању, одврну славнну до краја, и тад, као да се ослободила
из ропства, вода пљусну снажним млазом, попут експлозије, и поли је од
главе до пете. Слепци се уплашише и устукнуше, помислили су да је
експлодирала цев, у шта су још чвршће поверовали кад им је проливена
вода запљуснула стопала. Никако нису могли да знају да је воду просуо
уљез, туђинка која је продрла у њихов вилајет. Она у истом трену схвати да
ће једва бити у стању да понесе толику тежину, завеза кесу, забаци је на
леђа и, што је брже могла, побеже.
Кад су лекар и старац са црним повезом носећи храну ушли у
спаваоницу, нису видели, јер нису могли да виде, седам голих жена и ону са
несаницом испружену на кревету, чистију него икада, док је лекарева жена,
једну по једну, купала своје сапатнице и, на крају, саму себе.
 Четири дана доцније, кабадахије су се поново појавиле. Кренули су да
из друге спаваонице прикупе харач у женама, али нису пропустили прилику
да се успут зауставе на вратима прве, да приупитају да ли су се жене
опоравиле од оне развратне ноћи, Луд провод, нема шта, присети се један
облизујући се, а други се сложи, Ових седам вреди за четрнаест; додуше,
једна није била богзна шта, али у оном лудилу скоро да се није ни
приметило, имају ови момци среће са њима, надам се да умеју да буду
мушкарчине какве оне заслужују, Још боље ако не умеју, слађе ће им бити
да дођу код нас. Из дна спаваонице проговори лекарева жена, Више нас
није седам, Да није нека побегла, упита један од њих кроз смех, Није
побегла, умрла је, Сад вам се црно пише, мораћете следећи пут још више да
се потрудите, Није баш нека штета, није била богзна шта, рече лекарева
жена. Разбојници се нису одмах снашли, од речи које су чули подишла их је
језа, а један је чак помислио како су жене заиста роспије, каква је то
дрскост, говорити тако о покојници само зато што су јој сисе биле млохаве
и дупе кошчато. Лекарева жена их је посматрала како се, тамо на вратима,
збуњени премештају с ноге на ногу као лутке на навијање. Препознала их
је, сва тројица су је силовала. На крају, један звекну батином о под, ‘Ајмо,
рече. Ударци и упозорења, Одбиј, склањајте нам се с пута. Како су
одмицали ходником, све слабије су се чули, а онда је наступила тишина, да
би је прекинуо неразговетан жамор, то су жене из друге спаваонице добиле
наређење да после вечере дођу у њихове одаје. Опет се зачуше ударци о
под, Одбиј, склањајте се, и обриси тројице слепаца промакнуше иза отвора
врата, и нестадоше.
Лекарева жена, која је разроком дечаку причала причу, испружи руку и,
нечујно, скиде маказе са ексера на зиду, па рече, Крај ћу да ти испричам
после. Нико је није питао зашто је жену са несаницом споменула са
онолико презира. Нешто касније, изу ципеле и шапну мужу, Нећу дуго,
одмах се враћам, и упути се према вратима, где стаде да причека. Десетак
минута доцније у ходнику се појавише жене из друге спаваонице. Било их
је петнаест. Неке су плакале. Нису ходале у колони већ у групицама,
међусобно везане тракама од платна, по свему судећи од исцепаних
чаршава. Када су прошле, лекарева жена крену за њима. Нису приметиле да
имају пратњу. Знале су шта их чека, већ су чуле за иживљавања која су се
догодила, то и није била никаква тајна а, руку на срце, ни новост, тако је
ваљда од почетка света. Није их толико ужасавало само силовање, колико
оргија, бахатост, ноћ страве коју су наслућивале, петнаест жена
рашчеречених по креветима и поду, мушкарци који се ређају на њима
ричући и грокћући као вепрови. Најстрашније ће бити ако и ја будем
уживала у томе, прође кроз главу једној од њих. Када су скренуле у ходник
који је водио до разбојничких просторија, слепац на стражи диже узбуну,
Чујем их, долазе. На брзину су одмакли кревет који је препречавао улаз, па
жене уђоше једна по једна, Колико их има, ускликну слепи рачуновођа и
поче усплахирено да их броји, Једанаест, дванаест, тринаест, четрнаест,
петнаест, петнаест, има их петнаест. Последњој у низу похотно завуче руке
под сукњу, Ова се већ напалила, за мене је, рече. Овога пута су одустали од
смотре и претходне процене телесних квалитета женки. Што би то радили
ако се ионако свима писало исто, није имало смисла губити време и
почетни елан бирањем идеалне висине и обима груди и кукова. Већ су их
вукли на кревете, кидали одећу са њих, и већ су почели да се разлежу већ
познати јецаји, запомагање, преклињање, али одговори, ако их је уопште и
било, били су увек иети, Ако хоћеш да једеш, шири ноге. И шириле су,
некима су наредили да користе уста, као оној што је чучала између бедара
вође разбахаћених бандита, не пуштајући ни гласа од себе. Тада лекарева
жена уђе у спаваоницу бешумно се провлачећи између кревета, али та мера
опреза није била неопходна: све да је дошла клепећући нанулама, нико је не
би чуо, а све да ју је, усред оне тарапане, неки слепац и дотакао и открио, у
најгорем случају би морала да се придружи осталима, што исто тако нико
не би приметио, у таквим околностима тешко се примети разлика између
петнаест и шеснаест.
Харамбашин кревет се и даље налазио у дну спаваонице, поред гомиле
сандука са храном. Кревети око његовог су били размакнути, воли човек да
може да се креће комотно, неће ни о кога да се спотиче. Лако би било
ликвидирати га. Док се полако кретала кроз уски пролаз, лекарева жена је
посматрала покрете оног коме је наменила смрт, како је у екстази забацио
главу унатраг, као да јој свесно нуди врат. На врховима прстију, лекарева
жена приђе му сасвим близу, заобиђе га и стаде му иза леђа. Слепа жена је
и даље обављала свој задатак. Рука полако подиже маказе, мало
размакнутих сечива, да би се зарила као два бодежа. У том тренутку, свом
последњем, слепац као да је осетио нечије присуство, али оргазам му је
умртвио чула и успорио рефлексе, Не дам ти да уживаш, помисли лекарева
жена, и свом снагом замахну руком. Маказе се силовито зарише у слепчево
грло, кршећи хрскавицу и незауставиво се пробијајући кроз ткиво;
зауставише се тек код вратних пршљенова. Крик једва да се чуо, то је лако
могао да буде и онај животињски урлик олакшања при ејакулацији, то се
другима већ догађало, а можда је то заиста и био баш тај крик, јер је у
тренутку када је њему крви шикљала по лицу, жени у уста бризнуо
грчевити излив семена. Слепце је на узбуну подигао њен врисак, и раније
су имали прилике да се наслушају вриштања, али овај врисак био је
другачији. Слепа жена је урлала, није јој било јасно шта се догодило, али је
вриштала, одакле ова крв, ваљда је, несвесно, учинила оно што је
прижељкивала, зубима му откинула пенис. Слепци су, оставивши жене,
пипкајући прилазили, Шта је било, зашто се тако дерњаш, питали су, али
слепој жени је неко руком запушио уста шапућући јој на уво, Ћути, после
чега је осетила како је пажљиво одвлачи одатле, Ћути, немој да говориш,
говорио је женски глас што је смиривао, ако се у онаквој паници о
смиривању уопште може причати. Први је пришао слепи рачуновођа, и
дотакао тело опружено преко кревета, испипао га је рукама, Мртав је,
узвику неколико секунди доцније. Глава је висила са друге стране кревета, а
крв је још увек шикљала у налетима, Убиле су га, закључи. Слепци
стадоше као укопани, нису могли да верују у оно што су чули, Како су га
убиле, ко га је убио, Преклале су га, то је сигурно она дроља коју је јебао,
морамо да је ухватимо. Сада се слепци поново ускомешаше, али
успореније, као да су се плашили да ће и сами налетети на нож који је
заклао вођу. Нису могли да виде како слепи рачуновођа ужурбано претура
мртвачеве џепове и како тамо налази пиштољ и пластичну кесицу с
мецима. Пажњу им је одвукла галама коју су подигле жене које су у
међувремену, у паници, устале хотећи да изађу одатле, али како су неке
изгубиле оријентацију не знајући на којој страни су врата, упутиле су се у
супротном правцу, право на слепце; ови помислише да их го оне нападају,
чиме је збрка избезумљених тела достигла врхунац, прави делиријум.
Шћућуривши се уза зид лекарева жена је вребала прилику да се извуче из
просторије. Чврсто је држала слепу жену, док је у другој руци стезала
маказе, спремна да, у случају да јој се приближи неки мушкарац, прва зада
ударац. За сада јој је чистина око ње ишла наруку али је била свесна да не
сме да се задржава на томе месту. Неколико жена је коначно успело да
пронађе врата, друге су се отимале из руку које су их грабиле, а једна је чак
покушавала да задави непријатеља и листи мртвих дода још једног. Слепи
рачуновођа ауторитативно је викнуо својима, Мир, мир, све ће бити
решено, и, да би учинио да наредба звучи убедљивије, испали метак у
ваздух. Тиме је постигао потпуно супротан учинак од оног који је очекивао.
Изненађени, наједном схвативши да се пиштољ већ налази у другим рукама
и да, по свему судећи, имају новог вођу, слепци престадоше да се рву са
женама, одусташе од даљњих напора да их савладају, док је један од њих
ипак силом прилика морао да одустане од свега: већ је био задављен. У том
тренутку лекарева жена одлучи да искористи прилику и побегне. Ударајући
на све стране, отварала је себи пут. Сада су слепци викали, саплитали се,
газили једни друге; да је неко имао очи, видео би да је, у поређењу са овим,
она прва гужва била дечја игра. Лекарева жена није више имала намеру да
убије било кога, само је желела да што пре оде одатле, и да, што је
најважније, за собом не остави ниједну слепу жену. Овај тешко да ће да
преживи, помислила је док је успут заривала маказе у нечије груди. Зачу се
још један пуцањ, ‘Ајде, ‘ајде, говорила је лекарева жена, гурајући пред
собом слепе жене које је прикупљала успут. Помагала им је да устану,
понављајући, Брзо, брзо, док је из дна просторије слепи рачуновођа урлао,
Зауставите их, не дајте да побегну, али било је прекасно, већ су успеле да се
дочепају ходника, и док су, посрћући, полуголе бежале, придржавале су
своје прње што су боље умеле. Са врата спаваонице лекарева жена викну
љутито, Сећате ли се да сам пре неки дан рекла да нећу да заборавим
његово лице, сад запамтите ово што вам кажем, ни ваша нећу да заборавим.
Платићеш ти мени, претио је слепи рачуновођа, и ти и твоје пајтуше, и они
ваши говнари, Не знаш ни ко сам, ни одакле сам, Знам, ти си из прве
спаваонице са друге стране, узвикну један од оних што су ишли по жене, а
слепи рачуновођа додаде, Одаје те глас, довољно је да кажеш једну реч док
си поред мене, и мртва си, Исто то је рекао и онај твој другар, па види га
сад, Али ја нисам слепац као што је он био, и као ви остали; кад сте ви
ослепели, ја сам већ знао све што има да се зна о том свету, О мом слепилу
не знаш ништа, Ти и ниси слепа, мене не можеш да превариш, Можда сам
највећа слепица од свих, већ сам убила, и опет ћу ако буде било потребно,
Пре тога ћеш да цркнеш од глади, од данас нема више хране, нема па све да
заједно дођете да нам на послужавнику понудити све три рупе са којима сте
се родиле, За сваки дан без хране, умреће један од вас, нек само прекорачи
овај праг, Неће вам то поћи за руком, Хоће, хоће, од сада ћемо ми да
преузимамо храну, а ви једите ово што имате овде, Кучко, Кучке нису ни
мушкарци ни жене, већ кучке, сад барем знаш шта све кучке умеју.
Побеснео, слепи рачуновођа испали метак према вратима. Тане прозвижда
између глава слепаца и, не погодивши ниједног, заби се у зид у ходнику.
Промашио си, рече лекарева жена, а мој савет ти је да обратиш пажњу,
остаћеш без муниције, а има овде и других који би хтели да буду вође.
Удаљивши се од врата начини још неколико сигурних корака па настави
да хода ослањајући се на зид у ходнику, хватала је вртоглавица, изненада јој
поклекоше колена, а онда се скљока на под колико је дуга и широка.
Замаглио јој се вид, Ослепећу, помисли, али је била свесна да још није
дошао тај час, то су јој само сузе преплавиле очи, ронила је сузе као никада
раније, Убила сам, прошапута, желела сам да убијем и убила сам. Баци
поглед према вратима спаваонице: да су слепци кренули за њом, не би била
у стању да се брани. Ходник је, међутим, био пуст. Жене су нестале,
слепци, још увек престрављени од пуцњаве и, још више, од лешева својих
другова, нису се усуђивали да изађу. Малопомало враћала јој се снага. Сузе
су јој и даље текле, али споре, спокојне, као сузе које се роне над
бесповратно изгубљеним. Уз тешке муке придигла се на ноге. Руке и одећа
су јој били крвави, и, одједанпут, изнурено тело је упозори да је стара,
Матора и убица, помисли, а знала је да ће, ако буде неопходно, поново
убити, А када то мора да се убије, питала се ходајући ка предворју, па сама
себи одговори, Када је оно што је још увек живо, већ мртво. Одмахну
главом и помисли, И шта то значи, речи, само речи и ништа друго. Још увек
је била сама. Приђе улазним вратима. Кроз решетке капије једва да се
назирао обрис стражара, Напољу још увек постоје људи, људи који виде.
Зачувши звук корака иза својих леђа, задрхта, То су они, помисли, и окрену
се стискајући маказе у руци. То је био њен муж. Жене из друге спаваонице
су, враћајући се, викале шта им се догодило тамо где су биле, о томе како је
једна жена заклала разбојничког харамбашу, да се пуцало, лекар чак није ни
питао која је то жена била, знао је да је могла да буде само његова, обећала
је разроком дечаку да ће му касније испричати причу до краја, а сада, шта
ли је сада с њом, вероватно је и она погинула, Ево ме, рече она, крену ка
њему и загрли га, не приметивши да га је умазала крвљу, а можда је и
приметила, али то није битно, досада су увек делили и добро и зло. Шта је
било, упита лекар, рекли су да је неко страдао, Јесте, ја сам га убила,
Зашто, Неко је и то морао да уради, а нико други није могао, И шта ћемо
сад, Сада смо слободни, сад знају шта им се пише ако поново покушају да
се иживљавају на нама, То значи рат, Слепци су стално у рату, увек су и
били, Да ли би поново убила, Ако будем морала, од тог слепила више не
могу да побегнем, А храна, Од сада ћемо ми да идемо по храну, чисто
сумњам да ће они да се одваже да дођу овамо, макар неко време ће
страховати да ће их задесити исто што и њега, да ће бити преклани
маказама, На самом почетку смо се погрешно поставили, нисмо умели да
кажемо не када су дошли са својим захтевима, Тако је, бојали смо се, а
страх није увек добар саветник, него, идемо сада, најбоље би било да, ради
сигурности, забарикадирамо врата спаваоница, да наређамо кревете један
на други, онако као и они; неко мора спавати на поду, али шта се ту може,
боље то него да помремо од глади.
Следећих дана почели су да се прибојавају да ће им се баш то догодити.
У почетку се нису чудили, већ су били навикнути, испоруке хране су често
изостајале још од првог дана, нису лагали разбојници када су тврдели да
војници редовно касне, али су злоупотребљавали тај изговор
подсмешљивим тоном их уверавајући да им зато нема друге него да
смањују оброке, тешке су обавезе онога који влада. Трећег дана, када се по
спаваоницама више није могла наћи ни кора сувог хлеба, ниједна мрва
хране, лекарева жена, са још неколико њих, изађе пред зграду да пита, Ало,
молим вас, зашто касни храна, шта се то догађа, има већ два дана да нисмо
јели. Наредник, други, не онај од раније, изашао је на ограду само да би
рекао како војска не сноси никакву одговорност, како армија никоме не
закида на хлебу, јер војничка част то никад не би дозволила али ако хране
нема, то је зато што је нема, а ви, ни корака напред, ко искорачи већ зна
чему може да се нада, иста наређења су још увек на снази. Упозорени,
вратили су се унутра, расправљајући, Шта ћемо ако нам и надаље не буду
доносили храну, Можда ће сутра донети, Или прекосутра, Не липши магаре
до зелене траве, Требало би да изађемо одавде, Ни до ограде не бисмо
стигли, Када бисмо барем видели, Када бисмо видели, не би нас потрпали у
овај пакао, Какав ли је живот тамо напољу, Можда би нам они бандити
дали мало хране када бисмо их лепо замолили, ако сада нема за нас, ускоро
би могло и њима да понестане, Баш зато нам не би дали оно што имају, Ми
ћемо скапати од глади пре него што се њима исцрпе резерве, Па шта нам је
онда чинити. Поседали су по поду, окупљени испод слабашног светла
једине сијалице у предворју, распоређени у какав-такав круг, лекар и његова
жена, старац са црним повезом, заједно са другим људима и женама, по
двоје-троје из сваке спаваонице, из левог и десног крила грађевине, и тада,
јер је свет слепаца такав какав јесте, догодило се оно што се увек догоди,
један мушкарац рече, Једна ствар стоји, не бисмо се нашли у оваквој
ситуацији да им није убијен вођа, на крају крајева, шта има страшно у томе
да неколико пута месечно жене оду тамо и дају им оно што је природно
створено за давање. Некима се примедба допала, неки су прикривали смех,
онима који би се успротивили желудац није дао да проговоре, а онај тип је
наставио, Само бих хтео да знам ко ли је тај херој што га је убио, Жене које
су се налазиле тамо куну се да није ниједна од њих, У ствари, требало би да
узмемо правду у своје руке и да казнимо убицу, Још да знамо ко је, Лепо
бисмо им рекли: ево вам га онај кога тражите, а заузврат, дајте нам хране,
Када бисмо само знали ко је. Лекарева жена клону главом и помисли, У
праву су, ако неко умре од глади, ја ћу бити крива, али одмах затим гнев
који је растао у њој одби терет одговорности, Дабогда ови први умрли, нека
они плате за моја сагрешенија. Затим, подижући поглед, помисли, Када бих
им сада признала да сам га ја убила, предали би ме знајући да ме шаљу у
сигурну смрт. Да ли од глади, или зато што ју је мисао завела и повукла као
некакав понор, ухвати је вртоглавица и тело јој само крену унапред, уста се
отворише да проговоре, али је баш тада неко зграби и стисну за мишицу.
Био је то старац са црним повезом, који рече, Својим бих рукама задавио
онога ко би се одао, Зашто, упиташе остали из круга, Зато што за то што
стид и срам још увек имају какав-такав смисао у овом паклу у који смо
бачени и који смо сами учинили још пакленијим, можемо да захвалимо
ономе који је смогао куражи да оде да убије хијену у њеном брлогу, Тако је,
али неће нам достојанство напунити стомаке, Ко год да си, право збориш,
увек је било оних који су пунили стомаке бестидношћу, али ми, којима није
преостало ништа осим тог последњег и незаслуженог достојанства, у
најмању руку бисмо морали да смогнемо снаге да се боримо за оно ihto је
по правди наше, Шта тиме хоћеш да кажеш, Хоћу да кажем да пошто смо,
као најгори сводници, слали жене у понижење и хранили се на њиховој
муци, сада треба да пошаљемо мушкарце, ако их овде још увек има, Буди
јаснији, али нам пре свега реци одакле си, Из прве спаваонице здесна,
Кажи, Врло једноставно, треба сопственим рукама да отмемо храну, Они су
наоружани, Колико нам је познато, имају један једини пиштољ, а муниција
не може вечно да траје, Од муниције коју имају погинуће неки од нас, Неки
су већ умрли са много слабијим разлогом, Нећу ја да погинем а други да
уживају, А ако други страда да би ти јео, хоћеш ли онда да се одрекнеш
хране, упита заједљиво старац са црним повезом. Остао је без одговора.
На вратима која воде ка спаваоницама десног крила појавила се једна
жена која је дотада кришом слушала расправу. Била је то она у чије је лице
шикнула крв, у чија је уста убијени ејакулирао, она којој је лекарева жена
шапутала на уво да ћути, и лекарева жена помисли, Одавде где седим,
окружена људима, не могу ти рећи да ћутиш, али немој ме одати, нема
сумње да ћеш ми препознати глас, немогуће је да си га заборавила, теби
сам руком запушила уста, твоје сам тело привила уза своје, ја сам ти рекла
да ћутиш, сада је час да сазнам кога сам спасла, да откријем ко си, зато ћу
да проговорим, зато ћу да говорим јасно и гласно па да можеш да ме
оптужиш; ако нам је тако писано, мени и теби, нек тако и буде, и говорим,
Неће да иду само мушкарци, ићи ће и жене, вратићемо се на место свога
понижења да од тог понижења не би остало ништа, не бисмо ли га се тако
ослободиле исто онако као што смо испљунуле оно што су нам угурали у
уста. Рече и сачека да се огласи она жена, а она рече, Где год да пођеш, ја ћу
те пратити, само то. Старац са црним повезом се осмехну, учинио се тај
осмех срећним, можда и јесте био такав, прилика није дозвољавала да га то
упитамо, али изрази чуђења на лицима осталих слепаца били су
занимљивије од тог осмеха, јер изгледали су као да им је нешто пролетело
над главама, птица, облак, неко рано, стидљиво светло. Лекар стегну
женину руку па упита, Да ли има још некога ко мисли да треба раскринкати
убицу, или се слажемо да је рука која га је преклала била рука свих нас,
боље речено, рука свакога од нас без изузетка. Нико није одговорио.
Лекарева жена рече, Даћемо им још један рок, причекајмо до сутра а ако
војници не донесу храну, кренућемо. Устадоше, растадоше се, једни на
десну, други на леву страну, а да им при томе ником није пало на памет,
каква неопрезност, да постоји могућност да их је неко од разбојника
прислушкивао; на срећу, и ђаво мора понекад да одспава. Потпуно
неочекивано тада се зачуо разглас, он се у последње време једног дана
јављао, другог не, али ако би се јавио, било би то увек у исто време, баш
како је обећано, мора да постоји некакав механизам који увек у исти сат
покреће снимљену траку, а зашто понекад тај механизам закаже никада
нећемо сазнати, јер то су проблеми спољног света, и не може се рећи да
нису озбиљни пошто се, као последица наведених пропуста, пореметио
календар, такозвано рачунање дана, које су неки слепци, по природи
опсесивни или љубитељи реда, што је умерени облик маније, савесно
настојали да воде тако што су везивали чворове на канапу, па је било као да
су, немајући поверења у сопствено памћење, водили некакав дневник. Сат
се зачуо у потпуно неуобичајено време, мора да се механизам покварио,
биће нека механичка грешка, откачена жичица, дај боже да сад снимак не
почне као покварена плоча, само би још то фалило, није им доста што су
слепци, још треба и да полуде. Ходницима, спаваоницама, као последње
бесмислено упозорења, одзвањао је ауторитативни глас, Власти изражавају
своје дубоко жаљење чињеницом да су биле принуђене да енергично
приступе извршавању онога што сматрају својим правом и дужношћу,
дакле, да, применом свих расположивих средстава заштите становништво у
кризи кроз коју пролазимо у тренутку када се налазимо пред избијањем
једног облика епидемије слепила, привремено назване бели синдром, и
наду да ће у својим напорима да обузда епидемију, моћи да рачуна на
савест и сарадњу свих грађана, све ово под условом да јесте реч о
епидемији а не о стицају за сада необјашњивих околности. Одлука да се сва
заражена лица окупе на једном месту, и на блиској, али одвојеној локацији,
они који су са зараженима били у било каквој врсти контаката, донесена је
тек после озбиљног разматрања. Власти су потпуно свесне своје
одговорности, и надају се да су и они којима је ова порука упућена, као
лојални грађани, што сигурно јесу, свесни одговорности коју морају
преузети на себе, те да су с:весни да изолација у којој се сада налазе
представља, изнад свих личних интереса, чин солидарности са остатком
заједнице. У складу са изнесеним, молимо да са највећом пажњом
саслушате инструкције које следе. Прво, светла ће увек бити упаљена,
сваки покушај руковања прекидачима је беспредметан, стављени су ван
употребе; друго, свако неовлашћено напуштање зграде биће моментално
кажњено смрћу; треће, у свакој спаваници постоји телефонски апарат који
се може користити искључиво за наручивање испоруке средстава за личну
и општу хигијену; четврто, интернирани ће сами, на руке, прати своју одећу
и рубље; пето, предлаже се да у свакој спаваоници буде изабрано једно
одговорно лице, наглашавам, реч је о препоруци а не о наређењу,
интернирцима је дозвољено да се организују на начин који сматрају
најсврсисходнијим, уз услов да у потпуности испуњавају правила, како она
већ наведена тако и она која следе; шесто, три пута дневно, са десне и леве
стране улазних врата биће остављане кутије са храном, намењене, десне, за
пацијенте, леве за потенцијално заражене; седмо, сав отпад мора бити
спаљен, где се под отпадом подразумевају, осим евентуалних остатака
хране, кутије, посуђе и прибор за јело, који су направљени од запаљивог
материјала; осмо, спаљивање отпада мора бити обављено у унутрашњим
двориштима зграде или у задњем дворишту; девето, сами интернирци су
одговорни за било какве евентуалне негативне последице тога спаљивања;
десето, у случају пожара, како случајног тако подметнутог, ватрогасна
служба неће интервенисати; једанаесто, интернирци, исто тако, не могу да
рачунају ни на какву спољну помоћ у случају избијања болести, нереда и
насиља међу њима; дванаесто, у случају смрти, независно од њеног узрока,
интернирци ће без обреда сахранити преминуле у задњем дворишту;
тринаесто, веза између крила за пацијенте и крила за потенцијално
заражене одржаваће се преко централног блока зграде кроз који сте ушли;
четрнаесто, потенцијално заражени који ослепе дужни су да без одлагања
пређу у крило намењено слепима, петнаесто, ово обавештење биће
поновљено свакога дана, у исто ово време, ради давања на знање
новопридошлима. Влада... и у том тренутку светла се угасише и звучник
ућута. Не обазирући се на то, један слепац свеза још један чвор на канапу
који је имао у рукама, а онда покуша да их изброји, чворове, дане, али диже
руке, неки су били свезани једни поврх других, слепи чворови, да тако
кажемо. Лекарева жена рече мужу, Нестало је светла, Прегорела ја
сијалица, није ни чудо, већ су толико дуго упаљене, Све су угашене, нешто
се догодило напољу, Да ниси сад и ти ослепела, Сачекаћу да сване. Изашла
је из спаваонице, прешла преко предворја и провирила напоље. Читав кварт
је био у мраку, чак је и војни рефлектор био угашен, мора да је и он био
прикључен на градску мрежу, а сада је, по свему судећи, нестало струје.
Следећег дана, ко раније а ко касније, јер не свиће зора за све слепце у
исто време, то у много чему зависи од слуха појединца, на степеништу
испред улаза у зграду почели су да се окупљају мушкарци и жене из свих
спаваоница, изузев, наравно, разбојничке, где је у то доба, по свој прилици,
било време доручку. Очекивали су да чују како се отвара капија, како
шкрипе неподмазане шарке, ишчекивали су звуке који су обично
најављивали нове испоруке хране, а за њима глас дежурног официра, Немој
да се неко померио с места, ни корак без одобрења, па бат војничких
чизама, туп звук спуштања сандука на земљу, па ужурбано повлачење, још
једном шкрипу капије и коначно одобрење, Сада можете да приђете. Чекали
су док се јутро није претварало у подне, а подне у предвече. Нико, чак ни
лекарева жена, није пожелео да пита шта је са храном. Све док не поставе
то питање, неће чути одговор од којег толико страхују, а док тај није
изговорен, могу да се надају да ће кад-тад зачути речи, Стиже, стиже, само
стрпљиво, истрпите глад још мало. Неки, уза сав труд, нису успевали да
издрже, као да их је у тренутку савладао сан, падали су у несвест, али на
сву срећу ту је била лекарева жена, изгледало је потпуно невероватно како
та жена успева да буде у току са свим што се догађало, мора да је
поседовала некакво шесто чуло, некакав безочни вид, и само захваљујући
томе мученици нису остајали да леже онесвешћени и прже се на сунцу,
него су их на брзину односили унутра, где су се временом, уз мало воде и с
неколико лаких шамара, сви повратили. Опет, са њима није могло да се
рачуна на борбу, нису могли ни мачку за реп да повуку – стара је то изрека
али нам је ипак, необјашњиво зашто се повлачење мачке за реп сматра
лаким задатком. Коначно, проговори старац са црним повезом, Храна није
стигла а неће ни да стигне, морамо по њу. Сам бог зна како су успели да се
одвуку до спаваонице најудаљеније од злочиначког легла, да би тамо
одржали састанак – овога пута нису били непромишљени као претходног
дана. Са састанка су послали шпијуне да чују шта се догађа у другом крилу,
задатак за који су одабрани ондашњи слепци, бољи познаваоци простора,
Чим приметите нешто сумњиво, дођите да нам јавите. Лекарева жена је
такође пошла са њима, а вратила се са прилично обесхрабрујућом вешћу,
Забарикадирали су улаз наслагавши четири кревета један на други, Како
знаш да има баш четири кревета, упита неко, Знам, опипала сам их, И нису
те приметили, Не верујем, Шта ћемо сад, Идемо тамо, рече старац са црним
повезом, да спроведемо у дело оно што смо одлучили, тако мора бити, у
супротном смо осуђени на спору смрт, Ако пођемо, неки ће умрети пре
времена, примети први слепац, Ко буде умро, ионако је већ мртав, једино
што то не зна, Да морамо да умремо, то знамо још од рођења, То је, у
ствари, као да смо се и родили мртви, Маните се празне приче, рече девојка
са тамним наочарима, не могу сама да одем тамо, а ако сад почнемо да
поричемо сопствене речи и одлуке, нема ми друге него да легнем на кревет
и чекам да умрем, Умреће само онај коме је тако писано и нико други, рече
лекар, па упита нешто гласније, Ко је спреман да крене, нека дигне руку.
Тако је то кад је језик бржи од памети, шта вреди дизати руке ако нема
никога да их изброји, тако су бар сви мислили, и да каже, на пример,
Тринаест нас је, у ком случају би се без сваке сумње распламсала нова
расправа о питању шта би, логично гледано, било исправније: замолити да
се понуди још један добровољац, да би се несрећни број избегао вишком,
или проблем решити смањивањем и жребом извући једнога који неће
учествовати у подухвату. Ту неколико присутних без много ентузијазма
подиже руке, покретом препуним оклевања и сумње, да ли због страха од
опасности којој ће се изложити или зато што су схватили до које је мере
предлог био бесмислен. Лекар прасну у смех, Каква глупост, шта вам вреди
да дижете руке; него, учинићемо другачије, нека они који не могу, или не
желе да иду, оду, а остали нека остану да испланирамо акцију. Чуло се
комешање, кораци, шапат, уздаси; мало-помало нејаки и малодушни су
изашли, лекарева идеја је била колико великодушна толико и делотворна,
овако је мање упадљиво ко одустаје. Лекарева жена изброја оне који су
остали, било их је шеснаесторо, рачунајући њу и мужа. Из прве спаваонице
здесна ту је био старац са црним повезом, апотекарски помоћник и девојка
са тамним наочарима, а из других спаваоница остали су само мушкарци, и
жена која је ономад рекла, Где год да пођеш, ја ћу те пратити, која је
очигледно одлучила да одржи реч. Постројише се дуж пролаза између
кревета и лекар их преброја, Шеснаест, шеснаесторо нас је, Мало је то,
рече апотекарски помоћник, овако нећемо успети, Фронт ће, да се изразим
војнички, морати да буде узак, примети старац са црним повезом, јер
морамо извршити пробој кроз једна једнокрилна врата; мислим да би
ситуација, када би нас било већи број, била још тежа, На гомили бисмо
били још лакша мета, ту га неко подржа, па се на крају чинило да су сви
задовољни што су тако малобројни.
Чиме можемо да се наоружамо, то већ знамо, гвоздене шипке из
кревета, које могу да послуже као штангле или копља, у зависности од тога
да ли у борбу улазе као ударне или потпорне снаге. Старац са црним
повезом, који је очигледно у младости научио понешто о тактици, упозорио
је да треба непрекидно да се држе на окупу, стално окренути у истом смеру,
јер је то једини начин да избегну међусобне сукобе, као и да би требало да
се крећу у апсолутној тишини како би изненађење било на њиховој страни,
Изујмо се, рече, Како ћемо после да пронађемо своје ципеле, упита неко, а
други му одговори, Ципеле које претекну биће, у правом смислу те речи,
мртвачке ципеле, с том разликом што ће се у овом случају сигурно наћи
неко ко ће да их искористи, Каква је сад па то прича о мртвачким ципелама,
Тако се каже; кад кажемо да неко чека покојничке ципеле, значи да се улудо
нада, Зашто, Зато што се ципеле у којима се сахрањују покојници праве од
картона; оно, руку на срце, и оне служе сврси, душа не хода ногама, колико
се зна. Још једна ствар, прекиде их старац са црним повезом, шестори-
ца од нас, они који мисле да имају снаге, треба да, када стигнемо тамо,
свом снагом гурну барикаду од кревета на унутра, и да нам свима отворе
пролаз, Да бисмо то урадили, мораћемо да спустимо штангле на под,
Мислим да неће бити потребе, чак могу добро да послуже ако их будете
држали усправљене. На тренутак заћута па, с мрачним призвуком у гласу,
рече, Најважније је да се не раздвајамо; ако се раздвојимо, сматрајте се
мртвим људима, А жене, рече девојка са тамним наочарима, немој да
заборавиш на жене, И ти идеш, упита старац са црним повезом, било би ми
драже да не идеш, А зашто, ако бих могла знати, Премлада си, Овде није
важно којих си година, ни ког си пола, зато немој да заборавиш на жене, Не,
нећу заборавити, глас којим је старац са црним повезом изговорио те речи
боље би пристајао разговору неке друге природе, али тон је одмах
променио, Баш напротив, кад би само нека од вас могла да види оно што ми
не можемо, да нас поведе правим путем, да окрене врхове нашег оружја ка
зликовачким грлима, да можемо да нападнемо непогрешиво како је напала
она жена, Надаш се немогућем, није сваки дан бадњи дан, а, осим тога,
откуда знамо да она није убијена, ишчезла је без трага, подсети лекарева
жена, Жене васкрсавају једне у другима, честите се отелотворују у курвама,
дроље вакскрсавају у мајкама породице, рече девојка са тамним наочарима.
После тога наступи потпуна тишина, и потраја – жене су рекле шта су
имале а мушкарци су морали да траже праве речи, унапред знајући да их
неће пронаћи.
Изађоше у колони. На челу, како је договорено, шесторица
најснажнијих, међу њима лекар и апотекарски помоћник, за њима и остали,
свако наоружан својом штанглом одломљеном од кревета, чета штрокавих
копљаника у дроњцима. Док су прелазили преко предворја, једном од њих
из руке испаде шипка и зазвеча по плочицама као митраљески рафал; ако су
зликовци чули буку и наслутили шта им се спрема, пиши пропало. Не
саветујући се ни са ким, чак ни са сопственим мужем, лекарева жена истрча
пред колону, баци поглед низ ходник, па полако, не одвајајући се од зида,
поче да ее креће ка вратима спаваонице и ослушну: гласови које је чула
изнутра нису одавали узнемиреност. Потрча да што пре обавести своје, ria
наставише свој поход. Иако се група кретала полако и нечујно, станари две
спаваонице уз пут ка злочиначком упоришту, знајући шта треба да се
догоди, примицали су вратима да би могли боље да чују кад се заметне
кавга, и неки од њих, они срчанији, надражени мирисом још неиспаљеног
барута, у последњем часу одлучише да се придруже малој чети, неки се чак
вратише да би се наоружали, тако да их више није било шеснаесторо, већ
барем два пута толико. Чињеница да је стигло појачање без све сумње не би
обрадовала старца са црним повезом, али он није имао појма да за њим
марширају две чете а не једна. Кроз оно мало прозора окренутих ка
унутрашњем дворишту у ходник је продирала касна поподневна светлост,
сивкаста, као на самрти, која је нагло слабила гурајући све у црни, дубоки
бунар ноћи. Ако се изузме неутешна туга због необјашњивог слепила од
којег су и даље боловали, слепци су, ако им је то за неку утеху, били имуни
на меланхолију и депресивна стања која проузрокују овакви и слични
атмосферски услови, који су, доказано је, били одговорни за безбројна
очајничка дела у оним далеким временима када су људи још видели својим
очима. Када су се пришуњали вратима хајдучког легла, тама је већ била
толика да лекарева жена није могла да види да кревета који су служили као
барикада није било четири, него осам, јер су у међувремену удвостручени,
а како фортификацијска препрека тако и број нападача, што ће, као што
ћемо се ускоро уверити, имати кобне последице. Одјекну крик старца са
црним повезом, Сад, билаје команда, јер се није сетио класичног Јуриш, а
можда. се и сетио али му је било глупо да таквим, војничким речима,
нареди напад на гомилу штрокавих кревета, пуних бува и стеница, са
душецима иструлелим од зноја и мокраће, покривачима као кужне пачавре,
који више нису били сиви, већ свих боја које може да поприми гадост, што
су чињенице одраније познате лекаревој жени, мада сад није могла да види
ништа, чак ни да је барикада појачана. Слепци кренуше у јуриш као
арханђели са блештавим ауреолама, нагрнуше на препреку са подигнутим
штанглама, по наређењу, али кревети ни да се помакну с места. Истина је
да ови у првим борбеним редовима нису били много снажнији од оних у
позадини, а они једва да су успевали да држе копља у рукама, налик ономе
што на леђима носи тешку крстачу, и сада чека да га на њу разапну. Мук се
претворио у галаму, урлали су ови споља, и изнутра се зачуше урлици, нико
раније вероватно није приметио како су стравични крици слепаца – чини се
да их испуштају ни сами не знајући зашто; ако хоћемо да их ућуткамо, и ми
почнемо да урличемо, само фали да и ми ослепимо, а и тај ће дан доћи.
Било како било, једни су се драли зато што нападају, други су урликали да
се одбране, све док слепци пред вратима, из очаја што им никако није
полазило за руком да уклоне кревете, нису побацали шипке и сви као један
– значи они који су успели да се угурају у отвор врата, али и они иза њих,
који су им помагали притискајући ове испред себе – почели да гурају, и
гурају, и чак се учинило да ће тако извојевати победу јер кревети су се чак
малчице и померили, кад изненада, без икаквог упозорења или вербалне
претње, одјекнуше три пуцња. То је слепи рачуновођа пуцао у месо.
Двојица нападача падоше рањени, остали нагло устукнуше, посрћући,
саплитали су се о штангле и падали, ходником су одзвањали бесомучни
крици, урлало се и по осталим спаваоницама. Мрак је постао готово
потпун, није се знало кога су погодили меци, јасно да је било могуће питати
са стране, Ко сте ви, али то није начин, према рањеницима морамо имати
обзира и поштовања, треба им саосећајно положити руку на чело, уколико
их метак, несрећним случајем, није баш тамо погодио, и тихим гласом их
упитати како се осећају, рећи им да ће све бити у реду, да помоћ само што
није и, коначно, дати им мало воде, уколико нису рањени у стомак, јер
приручник прве помоћи на то изричито скреће пажњу. Шта нам је чинити,
упита лекарева жена, двојица леже на поду. Нико се није, запитао откуда
она зна да су баш двојица пала, чула су се три пуцња, а да не говорнмо о
могућноети одбијеног метка, јер ни то није искључено. Морамо по њих,
рече лекар, То је велики ризик, снуждено ће старац са црним повезом
свестан да је напад који је предводио доживео фијаско, ако нас примете,
поново ће да припуцају, ту застаде па уздахнувши додаде, Али нема нам
друге, што се мене тиче, ја ћу ићи, Идем и ја, рече лекарева жена, ако им
приђемо пузећи, опасност ће бити мања, важно је да их што пре пронађемо,
пре него што они унутра реагују, И ја идем, рече жена која је претходног
дана обећала. Где год да пођеш, ја ћу те пратити, али никоме није пало на
памет како би најлакше могли да утврде ко је рањен, односно, рањен или
погинуо, јер још се није знало како стоје ствари, мада би за то било
довољно да се сви јаве, Идем, Не идем, а ко се не изјасни, значи остао је на
бојном пољу
Елем, четворо добровољаца почеше да пузе, у средини две жене, са
стране мушкарци, тако је случајно испало, нису тако стали из пристојности
или инстинкта да заштите даме; у ствари, све зависи од угла путање метка,
уколико слепи рачуновођа опет припуца. А можда ипак неће дотле доћи,
старцу са црним повезом је, пре него што су кренули, синула идеја, може
бити боља од претходних, а то је да се они који остану, разгаламе, да почну
да се дерњају, зашто да не, мотива су, хвала богу, имали, и да тако прикрију
шумове кретања тамо и назад и свега онога што би у међувремену могло да
се догоди, а сам бог зна шта све може да се догоди. Спасиоцима је требало
свега неколико минута да стигну тамо куд су кренули, а да су се дочепали
циља знали су још пре но што су дотакли тела – крв по којој су се вукли
била је гласник који најављује: Ја сам била живот, за собом нисам оставила
ништа, Боже благи, помислила је лекарева жена, колико се овде пролило
крви, заиста, биле су то локве, руке и одећа лепили су се за под као да је
био улепљен медом. Лекарева жена се придигну на лактове и тако настави
даље, и остали су тако поступили. Пружајући руке преда се, коначно су
напипали тела. Њихови пријатељи, тамо позади, и даље су галамили што су
гласније могли, као нарикаче у трансу. Лекарева жена и старац са црним
повезом дограбили су рукама глежњеве једног од погођених, док су лекар и
друга жена ухватили другога за једну руку и једну ногу, сада их је требало
повући што снажније, да се што пре склонили са непријатељског
пушкомета. То није ишло глатко, требало је мало да се придигну, да наставе
на коленима, јер то је био једини начин да искористе оно мало снаге што им
је још увек преостало. И поново пуцањ, овог пута метак није никога
погодио. Изненадни налет страха их није потерао у бекство, напротив, дао
им је онолико енергије колико им је недостајало. И тренутак касније већ су
били на сигурном, приљубљени уза зид на којем су била врата, где би само
неки тангенцијални хитац могао да их поткачи, али мала је вероватноће да
је слепи рачуновођа познавао правила балистике, чак и елементарна.
Покушали су да се придигну, али безуспешно. Једино им је било преостало
да их вуку за собом, као метлом, размазујући већ полуосушену проливену
крв, и ону другу, свежу која је и даље липтала из рана. Ко су, питали су они
који су их чекали. Како да знамо кад не видимо, одговорио је старац са
црним повезом, Овде не смемо да се задржавамо, упозори неко, ако одлуче
да пређу у напад, имаћемо много више него двоје рањених, Или мртвих,
рече лекар, не успевам да им опипам пулс. Тела су онда на леђима понели
ходником, попут војске у повлачењу; стадоше тек у предворју, као да су
одлучили да се тамо улогоре, но разлог за заустављање био је други: стигли
су до границе издржљивости, до краја снаге, даље нису могли. Време је да
признамо да је заиста изненађујућа чињеница да су се слегш разбојници,
раније тако разбахаћени и насилни, са толиким задовољством окрутни, сада
ограничили на самоодбрану, подигли барикаде и пуцали иза њих, из
заклона, као да се плаше да изађу на отворен мегдан, лицем у лице, оком у
око. Баш као и све остало у животу, и за ово постоји објашњење. Наиме,
после трагичне погибије првобитног харамбаше, дисциплина и послушност
у спаваоници су попустили, и то грешком слепог рачуновође који је мислио
да је довољно имати пиштољ да би се имала апсолутна зласт. Ствари су
стојале потпуно другачије: кад год би запуцао као да је пуцао себи у ноге,
са сваким испаљеним метком нестајао је по део његовог ауторитета, а шта
ће се догодити кад остане без џебане, то ћемо тек да видимо. Као што
мантија не чини попа, тако ни круна не чини краља, ту истину не треба
никад сметати с ума. Иако се слепи рачуновођа докопао краљеве круне,
ваља рећи да се правога краља, иако је мртав и, плитко и лоше, сахрањен у
сопственој спаваоници, још увек сви сећају, а како и не би када их смрад
распадања живо подсећа на његово присуство. У међувремену, изашао је
месец. Кроз тесни отвор врата у предворје је продирала блага светлост,
мало-помало јачајући, а тела опружена на поду, два мртва, остала још увек
жива, попримала су облик, силуету, волумен, црте лица, силуете безимене
грозоте, и тад лекарева жена схвати да више нема никаквог смисла, ако је
икада имало, да се и даље претвара да је слепа, јасно је овде више никоме
нема спаса, а живети у свету из кога је нестало наде, такође јесте слепило.
Дакле, могла је слободно да им каже ко је погинуо, Овај је апотекарски
помоћник, а други је онај што је рекао да ћемо им на гомили бити лака
мета, обојица су, свако на свој начин, била у праву, и немојте да ме
испитујете откуда знам ко су, одговор је једноставан – видим. Неки од
присутних то су већ знали али су ћутали, други су одавно сумњали и овим
им је само потврдила сумње; оно што се није могло очекивати била је
равнодушност осталих, заправо, ако боље размислимо, немамо чему да се
чудимо, у неко друго доба то би откриће изазвало огромну буку, необуздану
експлозију емоција, Благо теби, како си избегла општу пропаст, које то капи
стављаш у очи, дај ми адресу твог лекара, помози ми да се избавим из ове
тамнице, али сада је било свеједно, у смрти су сви слепи. Нису смели дуго
да се задржавају у том предворју, без икакве заштите, чак су и штангле
оставили на бојишту, а песнице ничему не служе. Слушајући инструкције
лекареве жене одвукли су лешеве у спољно двориште, и ту су их оставили
да леже на месечини, окупане млечном светлошћу тог небеског тела, беле
споља и, напокон, црне изнутра. Хајдемо натраг у спаваонице, рече старац
са црним повезом, касније ћемо да видимо шта нам је још чинити. Те речи,
потпуно бесмислене, нико није узео за озбиљно. Нису се поделили по
спаваоницама већ су се успут налазили и препознавали, и одоше једни у
лево, други у десно крило, лекарева жена и она што је рекла Где год да
пођеш, ја ћу те пратити, довде су дошле заједно, али сада јој тај завет више
није био на. памети, већ нешто сасвим друго, али није хтела сада о томе да
расправља, завети се, некада због слабости некад због више силе са којом
нисмо рачунали, не одрже баш увек до краја.
Прошао је један сат, месец је већ високо али у спаваоницама нико не
спава, глад и страх су растерали сан. Но, нису то били једини узроци
општој несаници. Да ли од узбуђења због недавне битке, узбуђења
несмањеног тиме што је тако неславно изгубљена, или од нечег другог,
неодређеног, што се осећа у ваздуху, слепце је обузео неспокој. Нико се не
усуђује да изађе у ходник, а све спаваонице личе на кошнице препуне
трутова, а они су бучни створови, они, како је познато, не знају за ред и рад,
и није познат случај да су се икада у животу око ичега и најмање потрудили
и помучили, нити да су се забринули за сопствену будућност. Ово поређење
би ипак, у случају слепаца, несрећних бића, било неправедно, јер изгледало
би као да их оптужујемо да су паразити и гребатори, а какви паразити, чију
крв да сисају, какви гребатори, о кога да се гребу; у ствари, треба припазити
на поређења, не треба бити лакомислен. Ипак, не постоји правило без
изузетка, па тако нешто није изостало ни овде. Изузетак је била једна жена
која је, чим је ушла у спаваоницу, другу у десном крилу, почела да претура
по својим прњама све док није пронашла некакав ситан предмет и стисла га
у шаци, као да хоће да га сакрије од туђих погледа, старе се навике тешко
заборављају чак и онда када изгледа да су заувек ишчезле. Овде, где би
требало да важи она: сви за једнога и један за све, већ смо имали прилике
да се осведочимо како јачи окрутно отимају хлеб од уста слабијих, а сад се
ова жена сетила да је у ташници имала упаљач, ако га у свој досадашњој
гужви није већ изгубила, једва га је пронашла а сад га љубоморно крије,
као да јој од њега зависи живот, не мисли ваљда да неко од њених другова у
муци још увек чува какву последњу цигарету коју не може да попуши јер
нема шибицу. Све и да је тако, не би му дала времена да је замоли за ватру.
Жена је изашла без речи, ни збогом ни довиђења, и кренула пустим
ходником; тихо је прошла поред врата прве спаваонице, да је изнутра нико
није опазио, прешла преко предворја, преплављеног месечином као да се
језеро млека разлило по плочицама, и ето је у другом крилу, поново иде
ходником, иде ка циљу, у самом дну, ако иде право, не може да залута.
Осим тога, чује гласове који је дозивају, фигуративно речено, наиме, то што
јој допире до ушију јесте галама коју праве хајдуци из последње
спаваонице, прослављају победу у боју, једу и пију и то у сласт, опростите
ово намерно претеривање, али у животу је све релативно, а они једу и пију,
оно што имају, дај боже да потраје, а тиме би и остали радо омрсили брк да
могу, али не могу јер се између њих и хране испречила барикада од осам
кревета и један напуњени пиштољ. Жена клечи пред вратима спаваонице,
уза саму барикаду од кревета, и полако свлачи крај ћебета са првог, потом
устаје и чини исто са креветом изнад, па са трећим, четврти не може да
дохвати, нема везе, фитиље је припремила, сада само треба да их припали.
Још увек се сећа како се подешава упаљач да би бацао висок пламен, и ето
га, мали пламени бодеж, блиста као оштрице маказа. Почиње са горњим
креветом, пламен ) порно лиже од штроке улепљену тканину, но коначно је
ипак захвата; потом прелази на средњи кревет, па доњи, осећа смрад
сопствене осмуђене косе, мора да припази, треба да потпали ломачу а не да
на њој изгори, чује крике оних изнутра, и баш у том тренутку кроз главу јој
пролеће мисао, А шта ако имају воде да угасе ватру. Захваћена очајем
завлачи се под кревет и превлачи пламен упаљача површином душека, пали
се ту, пали се тамо, и одједном, пламичци се умножише и претворише у
ватрену завесу, изнутра по њој пљусну још један млаз воде, али узалуд,
њено тело већ је било део ломаче. Што се дешавало у спаваоници остаће
тајна, нико није могао да уђе, али зато имамо машту: пламен прескаче са
постеље на постељу, као да жели да у исто време легне у све, и то му
напокон и успева, разбојници, који су на брзину и улудо протраћили оно
мало воде што су имали, сада покушавају да се домогну прозора, пентрају
се по узглављима кревета још незахваћених пламеном, али, одједном, ватра
стиже и тамо, губе ослонац, падају, али ватра је већ тамо, од врелине
прскају стакла, круне се у ситну срчу, свеж ваздух продире у просторију
фијучући, и распирује пожар, ах, да, умало да заборавимо да поменемо
крике беса и страха, јауке бола и агоније, и овде ћемо стати са описом; у
сваком случају, гласова је све мање и мање, жена са упаљачем, на пример,
већ одавно не испушта ни гласа.
У међувремену и остали слепци су панично истрчали у ходнике
препуне дима, Пожар, пожар, вичу, и сад лако, на примеру из живота, може
да се утврди до које мере су лоше осмишљене и организоване овакве
установе за смештај великог броја људи, као што су болнице и луднице,
обратите пажњу већ на то да сваки кревет, сам по себи, са оним ћошкастом
конструкцијом од шипака може да се претвори у смртоносну замку,
погледајте само у какав пакао може да се претвори спаваоница која има
само један излаз а у којој спава четрдесет људи, не рачунајући оне што
спавају на поду, шта ако ватра буде бржа и затвори им пролаз, нико неће
извући живу главу. На сву срећу, као што је доказала историја људског рода,
зло често изађе на добро, док се ређе прича о ситуацијама где добро са
собом донесе зло, такве су противречности на овоме свету, неке појаве
прођу запаженије од других, у овом случају добра околност је била баш то
да су спаваонице имале једна једина врата, благодарећи баш тој чињеници
ватра се, пошто је спалила злотворе, дуго задржала у једној просторији, па,
уколико не избије још гора паника, нећемо морати да оплакујемо још много
жртава. Наравно, многи слепци су изгажени, нагњечени, угрувани, то је
дело панике, њена природна последица, таква је и животињска природа, а и
биљке би се понашале једнако да им није свег оног корења што их везује за
земљу, а баш би леп призор била шума, односно дрвеће како бежи пред
пожаром. У унутрашњем дворишту уточиште су нашли они слепци који су
се досетили да отворе прозоре дуж ходника. Искакали су, посртали, падали,
плакали и јаукали, али за сада су на сигурном, само дај боже да се пожар,
пошто прогута кров и у небо експлодира вулканом пламених језика и
ужареног угљевља, не досети да захвати и крошње дрвећа. Паника се
проширила и у друго крило, слепац као слепац, нањуши дим и одмах мисли
да му гори под петама, што још увек није био случај. За трен ходник се
потпуно закрчио народом, јасно је било да, ако се не нађе неко да у сву ту
гунгулу уведе мало реда, догодиће се трагедија. У једном тренутку неко се
досетио да лекарева жена још увек види, где је, пита се, да нам каже шта се
догађа, куда да идемо, где је, ево ме, тек сад сам успела да изађем из
спаваонице, због разроког дечака, нико није знао куда се денуо, али сад је
ту, држим га за руку, чврсто, пустићу га само ако ми откину руку, а другом
држим свог мужа, са нама су и девојка са тамним наочарима и старац са
црним повезом, стално су заједно, па први слепац и његова жена, не
одвајамо се, збили смо се као шишарка која се, надам се, неће отворити ни
на овој жези. У међувремену неколико овдашњих слепаца се повело
примером оних из другог крила и искочило у унутрашње двориште, нису
могли да виде да се друго крило великим делом претворило у буктињу, али
на лицу и рукама осећају врелину која допире оданде, кров се за сада још
увек држи али лишће у крошњама полако вене. Уто неко повика, Шта ми
овде радимо, зашто не изађемо. Однекуд из мора глава стигао је одговор
који се састојао од свега три речи, Напољу је војска, али старац са црним
повезом рече, Боље да погинемо од метка него да живи изгоримо, учинило
се да то говори искуство, а можда то чак и нису биле његове речи, можда је
кроз његова уста проговарала жена са упаљачем, која није имала среће да
погине од неког од последњих метака слепог рачуновође. Тада лекарева
жена рече, Пустите ме да прођем, разговараћу са војницима, не могу да нас
оставе да овако поцркамо, и војници имају душу. У нади да војници
стварно имају душу, кроз гужву се отворио узани пролаз кроз који се
лекарева жена с муком пробијала, за собом вукући своје. Дим јој је
замаглио вид, још мало па ће и она да буде једнако слепа као и остали. Кроз
предворје је било готово немогуће пробити се. Врата према унутрашњем
дворишту су изваљена, а слепци који су тамо потражили спас врло брзо су
схватили да то није сигурно склониште, хтели су напоље, притискали су,
ови изнутра пружали су отпор, бранили се свим силама јер је страх од
војника још увек био јачи, али када понестане снаге, када се приближи
пламен, биће да је старац са црним повезом био у праву – боље је погинути
од метка. Ипак није дотле дошло, лекарева жена је коначно ипак успела да
се прогура до излаза, практично полугола, јер са обе заузете руке није могла
да се одбрани од оних који су желели да се прикључе малој групи која је
ишла напред, да ускоче, да тако кажемо, у захуктали воз, како ли ће само
војска разрогачити очи кад буде изашла пред њих разголићених груди.
Брисани простор између зграде и ограде био је осветљен, али више не
месечином, већ јарким одсјајем пожара. Лекарева жена повика, Молим вас,
преклињем вас животом, пустите нас да изађемо, не пуцајте. Оданде није
било одговора. Рефлектор је био угашен, ништа се није покренуло. Још
увек обузета страхом, лекарева жена се спусти два степеника, Шта је сад
ово, упита муж, али она му није одговорила, није веровала. Спусти се до
подножја степеништа и крену према капији, вукући за собом разроког
дечака, супруга и остале: више нема сумње, војници су отишли, или су их
одвели, и они су ослепели, на крају, сви су слепи.
Потом се, да поједноставимо, све догодило истовремено: лекарева жена
је на сав глас викала да су слободни, кров над левим крилом урушио се уз
заглушујућу, језиву буку, налик грмљавини, пламени језици лизали су на
све стране, слепци су запомажући нагрнули према излазу, неки нису успели
да изађу, остали су у згради, смрскани о зидове,
други су изгажени и претворени у безобличну, крваву масу, но пожар,
који се све више разбуктавао, претвориће све то у пепео. Капија је широм
отворена, лудаци су ослобођени.
 Кажеш слепцу, Слободан си, отвориш му врата која га одвајају од света,
па му поново кажеш, Иди, слободан си, а он неће, стоји насред улице као
укопан, он и остали слепци, преплашени, не знају куда би, и то зато што
живот у рационалном лавиринту, што, по дефиницији, једна лудница у
ствари јесте, не може ни по чему да се упореди са упуштањем, без благе
руке или псета да вас води, у авантуру ирационалног лавиринта града, где
меморија баш ничему не служи, јер сећање јесте у стању да призове слике
одређених места, али не и да нам покаже путеве којима бисмо до тих места
стигли. Док стоје пред зградом захваћеном пламеном, слепци на лицу
осећају таласе врелине, као да их пожар на неки начин штити, као што су
раније чинили зидови, истовремено тамница и лука безбедности. Држали
су се заједно, збијени једни уз друге, као стадо, нико не жели да буде
заблудела овца, јер су унапред свесни да нема чобанина који ће, залутају
ли, поћи у потрагу за њима. Пожар је малопомало малаксавао, месечина
добијала на снази, а слепци се ускомешали, овде не могу да остану, не
заувек, како један од њих рече. Неко упита је ли дан или ноћ. Разлог те
наочиглед неосноване радозналости убрзо је престао да буде тајна, Ко зна,
можда ће нам донети храну, можда је у питању само неспоразум,
закашњење, не би био први пут, Али војници нису ту, То ништа не значи,
можда су отишли јер више нема потребе да буду ту, Не разумем, На.
пример, можда је епидемија престала, или је откривен лек за нашу
болештину, Како би то било дивно, И шта ћемо сад, Ја ћу овде да сачекам
јутро, А како ћеш знати да је свануло, По сунцу, по топлоти, То ако не буде
било облачно, Онда по протеклом времену, пре или касније мора да се
раздани. Изнурени, многи слепци су поседали по земљи, други, они још
смалакасалији, једноставно су попадали, неки су изгубили свеот, али ноћна
свежина ће их вероватно повратити, мада можемо да будемо сигурни да,
када дође време да се напусти логориште, неки од тих мученика неће
устати, издржали су до сада, као маратонац који поклекне на само неколико
метара пред циљем; у ствари, сваки живот се заврши пре времена. Такође
су поседали, или полегали, и они слепци који су још увек чекали да им
војници, или уместо њих неко други, можда црвени крст, допреме храну и
остало неопходно да би преживели, и они ће се разочарати, али нешто
касније, у томе је једина разлика. А ако има некога ко је поверовао да је
пронађен лек за слепило, задовољан израз лица га не одаје.
Лекарева жена је на основу друге логике дошла до закључка да је боље
чекати зору, што је предложила својима, Сада нам је најпрече да пронађемо
храну, а то по мраку није лако, Да ли уопште имаш појма где смо, упитао је
муж, Мање-више, Далеко од куће, Прилично. И други су хтели да знају
колико су далеко од својих кућа, рекоше јој где живе, а она покуша, макар
отприлике, да им објасни где се налазе, једино разроки дечак није могао да
се сети своје адресе, није ни чудо, већ је одавно престао да спомиње мајку.
Кад би кренули од куће до куће, од најближе ка најдаљој, прва би била кућа
девојке са тамним наочарима, па онда старчева, па лекарева и, на крају,
кућа првог слепца. Нема сумње да ће тако и учинити јер је девојка са
тамним наочарима већ замолила да је, чим буде могуће, одведу кући, Не
знам шта ми је са родитељима, рекла је, та искрена брига показује колико
су неосноване предрасуде оних који тврде да снажна осећања, укључивши
љубав према родитељима, не могу да постоје у случајевима, нажалост
многобројним, такозваног неприхватљивог, односно непримереног
понашања, посебно кад је у питању јавни морал. Ноћ је захладнела, пожару
више није остало много тога да прогута, топлота која се још увек шири са
згаришта није довољна да згреје прозебле слепце, посебно оне који су се
нашли даље од улаза, као што су, на пример лекарева жена и њено друштво.
Седели су једно уз друго, три жене и дечак међу њима, три мушкарца око
њих, када би их неко видео, рекао би да су тако рођени, деловали су као
једно тело које дише једним дахом и које мучи једна глад. Једног за другим,
хватао их је лак сан из којег су се више пута будили, јер су неки слепци,
пошто би се тргли из обамрлости, устајали и, у месечарском тумарању,
спотицали се о људска тела, при чему је један чак и остао ту крај њих, било
му је свеједно да ли ће спавати ту или негде другде. Кад се родио дан, са
згаришта се дизало тек неколико тананих стубова дима, али ни они нису
дуго опстали, јер почела је да пада киша, ситна, додуше, тек је росила, али
упорна; у почетку капи нису ни допирале до ужареног тла, још у ваздуху би
се претварале у пару, међутим, није престајала да пада, а зна се, допустимо
себи мало песничке слободе, тиха вода ватру гаси. Неки од њих нису биле
слепи само за гледање, већ и за размишљање, уосталом, како другачије
објаснити који су их чудни ментални процеси навели до закључка да храна,
с обзиром да пада киша, неће доћи. Никако их није било могуће уверити да
је онако како је претпоставка погрешна, последично и закључак неизбежно
погрешан, узалуд су им говорили да још није време доручку, они су се у
очајању бацали на под и ридали, Неће доћи, пада киша, неће доћи,
понављали су. Да је она чађава рушевина још увек нудила какве-такве
услове за становање, поново би могла да послужи својој првобитној
намени, лудници.
Слепац који је, пошто се током ноћи спотакао и пао, остао са нашом
групицом, није могао да стане на ноге. Склупчан, као да хоће да у утроби
сачува и оно мало преостале топлоте, није се померао упркос киши која је
падала све крупнијим капима. Умро је, рече лекарева жена, а нама би било
најбоље да пођемо одавде док још имамо снаге, па се тешком муком
придигоше, тетурајући од вртоглавице, ослањајући се једни на друге, и
некако стадоше у колону: на челу она чије су очи виделе, иза ње остали,
слепих очију, девојка са тамним наочарима, старац са црним повезом,
разроки дечак, жена првог слепца, њен муж и, на крају, лекар, Пут којим су
кренули водио је ка центру града, али то није био'циљ лекареве жене; она је
у ствари хтела да што пре нађе неко згодно место где би на сигурном
оставила своје сапутнике, а она сама да пође у потрагу за храном. Улице су
пусте, да ли зато што је рано, или због све јачег пљуска. На све стране
ђубре, врата на неким продавницама зјапе отворена, али већина је
затворена и као да унутра нема ни људи ни светла. Лекарева жена помисли
како би била добра идеја да остави своје сапутнике у некој радњи, под
условом да добро запамти име улице, и број, како би после могла да их
пронађе. Заустави се и рече девојци са тамним наочарима, Причекајте ме
овде, не мрдајте, па оде да провири кроз застакљена врата једне апотеке.
Учинило јој се да унутра види обрисе људи опружених на поду, па покуца о
окно, на шта се само једна од сенки тргну; она покуца поново, сад и други
обриси почеше да се мешкоље, а један човек устаде и окрену главу у
правцу из кога је зачуо куцање. Сви су слепи, помислилаје лекарева жена,
али јој никако није било јасно зашто су овде, то је вероватно апотекарева
породица, али, ако је тако, зашто нису код куће, тамо без икакве сумње,
мора да је удобније него на тврдом поду, једино ако чувају апотеку, али од
кога, тим пре што су овде у питању производи, који једнако могу да буду и
спасоносни, и смртоносни. Крену даље, прође неколико кућа низ улицу па
завири у другу радњу, а тамо виде још више људи на поду, жене, мушкарце,
децу, неки су се, изгледа, спремали да изађу, а један је чак пришао вратима,
испружио руку напоље и рекао, Пада киша, Јако, питали су из радње, Да,
морамо да причекамо да се мало смири. Тај човек се налазио свега корак-
два од лекареве жене, али није био свестан њеног присуства, па се зато
тргао када је чуо, Добар дан. Пожелети некоме добар дан више није био
обичај, не само зато што слепачки дан, искрено речено, никад није добар,
већ и зато што нико није бно саевим сигуран које је доба, јутро, вече или
мркла ноћ, и упркос томе што су се, насупрот малочас изнесеној теорији,
ови људи ипак пробудили мање-више с првим јутарњим светлом, и то зато
што су неки ослепели тек недавно па још нису у потпуности изгубили
осећај за смену дана и ноћи, сна и јаве. Човек рече, Пада киша, и потом, Ко
сте ви, Нисам одавде, Тражите храну, Да, нисмо јели већ четири дана, А
како знате да су прошла баш четири дана, Мислим да је тако, Сами сте, Са
мужем и неколико пријатеља, Колико вас је, Укупно седам, Ако сте имали
намеру да останете с нама, заборавите, већ нас је превише, Ми смо у
пролазу, Одакле сте дошли, Били смо интернирани још на почетку
епидемије, А да, карантин, то није ничему послужило, Мислите, Пустили
су вас, Избио је пожар и тада смо открили да су војници, стражари,
нестали, И изашли сте, Да, Ваши стражари су вероватно били последњи
који су ослепели, сада су сви слепи, Зар баш сви, цео град, цела земља, Сви,
а ако неко још увек види, неће да призна, ћути, Зашто нисте код својих
кућа, Јер не знам где ми је кућа, Не знате, А ви, ви знате где је ваша, Ја,
лекарева жена заусти да исприча како је са мужем и пријатељима баш
кренула кући, и да претходно морају нешто да поједу не би ли повратили
снагу, али у том тренутку схвати како стоје ствари: сада, ако неко ко је слеп
оде од куће, само чудом може поново да пронађе пут натраг, више није као
некада, у доба када су слепци увек могли да рачунају на помоћ пролазника,
било да пређу улицу или да се врате на прави пут када би случајно
залутали и скренули с уобичајене руте, Знам само да је далеко одавде, рече,
Али не знате пут, Не, Ето вам, исти случај је и са мном, и свима осталима,
ви који сте били у карантину морате још много тога да научите, немате
појма како се лако остане без крова над главом, Не разумем, Ми који
живимо у групи, као скоро сви, када кренемо у потрагу за храном, морамо
да идемо сви заједно, једино смо тако сигурни да нећемо да се изгубимо, а
како идемо сви, нико не остаје да чува кућу, и ако је уопште поново и
пронађемо, вероватно се у њу у међувремену већ уселила нека друга група
која исто тако не може да пронађе своју, и тако стално у круг, у почетку су
избијале чарке, али врло брзо смо схватили да ми, слепци, практично
немамо ништа што бисмо с правом могли да назовемо својим, осим оног
што носимо на себи, Можда би најпаметније било да се настаните у
некаквој радњи прехрамбених производа, и да оданде, докле год има хране,
не излазите, Ко се одлучи на нешто тако мора да се, у најмању руку, помири
са чињеницом да неће имати ни минут мира, кажем у најмању руку, јер сам
чуо за случај да су неки и то покушали, ушли у радњу и замандалили врата
за собом, али мирис хране се и даље ширио па се пред вратима скупио
гладан народ, и, како ови изнутра нису отварали, гладни су запалили радњу,
тако су их лепо потерали напоље; додуше, ја то нисам видео, причали су
ми; у сваком случају, методје био делотворан пошто се, бар колико ја знам,
нико више није дрзнуо да уради нешто слично, Зар нико не станује у
кућама, у становима, Станује, станује, али исто им се хвата, кроз мој стан
мора да је већ протутњала хорда, а ко зна хоћу ли ја икад више успети да
нађем пут донде, осим тога, у оваквим околностима много је практичније
живети у приземљу, у радњама, складиштима, тако макар не морамо да се
ломатамо по степеништу, Стала је киша, примети лекарева жена, Стала је
киша, довикну човек осталима унутра. На те речи устадоше и они који су
до тада лежали, почеше да прибирају своје ствари, ранце, торбе, платнене и
пластичне кесе, као да се спремају у некакву експедицију, а тако и јесте
било, ишли су у лов на храну, један по један су излазили из радње.
Лекаревој жени није промакло да су добро утопљени, истина да се боје
нису слагале, да су ногавице некима досезале тек до листова а некима биле
тако дугачке да су их неколико пута подврнули, али хладно им није било,
неки су мушкарци носили кишне мантиле или топле капуте, две жене чак
дугачке бунде, кишобране није запазила, вероватно их нису носили јер су
незгодни, никад не знаш у чије око ће да се забоде жица. Тако група, њих
петнаестак, оде. Још група се појавило на улици, још усамљеника,
мушкараци су уза зид вршили јутарњу нужду, жене еу за то тражиле заклон
иза напуштених аутомобила. Расквашене од кише, по плочнику су се ту и
тамо разливале фекалије.
Лекарева жена се врати својима, а они су се инстинктивно били
склонили под надстрешницу једне посластичарнице, из које се ширио
смрад укисељеног шлага и друге трулежи, Идемо, рече, пронашла сам
склониште, па их одведе до радње који су станари управо били напустили.
Изложена роба била је нетакнута, те ствари не могу да послуже ни за јело
ни за одећу, фрижидери, машине за веш и посуђе, штедњаци и
микроталасне пећнице, миксери, соковници, усисивачи, пасири, хиљаду и
једна измишљотина створена да би људима олакшала живот. Ваздух је био
тежак, презасићен непријатним мирисима, од чега се нетакнута белина
предмета чинила још бизарнијом. Одморите се ту, рече лекарева жена, ја
идем да потражим храну, а где ћу је наћи, близу или далеко, не знам, зато
будите стрпљиви; групе људи ходају градом, ако неко покуша да уђе,
кажите да је заузето, то ће бити довољно, отићи ће одмах, такав је обичај,
Идем и ја са тобом, рече јој муж, Не, боље да идем сама, морамо прво да
научимо како се сада живи, по ономе што сам чула, изгледа да су сви
ослепели, Онда нам је једнако, рече старац са црним повезом, као да смо
остали у лудници, Није ни слично, сада бар можемо слободно да се
крећемо, за храну ћемо већ некако да се снађемо, од глади нећемо умрети,
али прво морам да нам набавим одећу, у прњама смо, њој самој нова
пресвлака била је најпотребнија, од струка назише била је скоро гола. Кад
пољуби мужа осети како јој се срце стегло, Молим вас, шта год се
догодило, па и ако неко буде силом хтео да уђе, немојте се удаљавати
одавде; ако вас избаце напоље, у шта сумњам, али морамо за сваки случај
да предвидимо све могућности, чекајте негде близу врата, сви заједно, док
ја не дођем. Погледала их је очима пуним суза, зависили су од ње као што
мала деца зависе од мајке, Шта ће јадни ако се мени нешто догоди,
помисли, а да јој није пало на памет да су у граду сви слепи па опет некако
живе, морала би и сама да ослепи да би схватила како се људско биће на све
навикне, посебно ако више и није људско биће, а чак и ако се није срозало
тако ниско, разроки дечак, на пример, ни за мајку више не пита. Жена је
изашла на улицу, добро погледала и запамтила кућни број и име
продавнице, сад само мора да види како се зове улица, није могла да зна
куда ће све морати да иде тражећи храну, и какву храну, можда ће наћи
нешто већ у трећој капији, или ће морати триста да их отвори, али не сме да
залута, нема кога да упита за пут, они који су некада видели сада су слепи, а
она која види не зна где се налази. Грануло је сунце, пресијавале су се
барице међу разбацаним ђубретом, коров израстао између коцака калдрме
сад је више упадао у очи. На улици је било пуно људи. Како ли они
успевају да се снађу у простору, питала се лекарева жена. Нису се никако
сналазили, ходали су дуж зидова куће руку испружених преда се,
непрекидно се сударајући једни са другима као мрави кад прате само њима
познату путању, али због тих судара нико није протестовао, речи су биле
непотребне, једна група би се одмакла од зида, и наставила даље уз оне
који су ишли у супротном смеру, и тако до следећег сусрета. Повремено би
застали, проњушкали испред врата радњи не би ли осетили мирис хране,
било какве, а онда настављали даље, и нестајали иза угла, да би, мало
касније, иза истог угла искрсла нека друга група људи који, судећи по
изгледу, још нису пронашли оно што су тражили. Лекарева жена се кретала
брже, није морала да улази у радње да би знала јесу ли прехрамбене, али јој
је веома брзо постало јасно да јој неће бити лако да се снабде јер је оно
мало продавница хране на које је успут наишла било потпуно опустошено,
биле су као празне шкољке.
Већ се подоста удаљила од места на коме је оставила мужа и другове,
уздуж и поиреко прешпартала је многе улице, авеније, тргове, кад се
наједном нашла пред једним супермаркетом. И он је изгледао као и све
остале радње: празне полице, претурени рафови између којих су се
размилели слепци, већина пузећи на све четири, пипкајући рукама штрокав
под у нади да ће ипак наћи било шта чиме би могли да утоле глад, коизерву
која је одолела иајразличитијим покушајима да је разбију и отворе, кутију
нечега, било чега, један кромпир, макар згажен, парче хлеба, макар био
тврд као камен. Лекарева жена помисли, Мора да је овде преостало нешто,
ово је огроман простор. Један слепац vcправи се јаучући – крхотина
разбијене боце зарила му се у колено и крв му је лила низ ногу. Слепци из
његове групе сакупише се око њега, Шта је, шта је било, а он одговори,
Забило ми се стакло, у колено, У које, Лево, једна од жена чучну крај њега,
Пази, може бити да наоколо има још срче, рече она пипкајући, затим поче
да опипава његове ноге да би утврдила која је лева, Ево га, рече, још ти
вири. Један слепац се насмеја, Па ако му вири, што се не овајдиш, и други
се насмејаше, једнако мушкарци и жене. Палцем и кажипрстом, као
некаквом пинцетом, то је урођен покрет који не треба учити, жена извуче
крхотину ria му преви колено некаквом крпом коју је извукла из вреће
обешене о раме, па коначно и сама шалом даде допринос општем добром
расположењу, Ништа од тога, кратко му је вирило, сви опет праснуше у
смех, а рањеник јој не остаде дужан, Кад будеш расположена, можемо да
пробамо с нечим што ми дуже вири, у групи засигурно није било брачних
парова пошто се нико није згражавао – биће да је реч о групи слободоумних
људи, осим ако баш ово двоје нису муж и жена, па су зато тако слободни,
мада се не би рекло да је тако, не би муж и жена тако разговарали на јавном
месту. Лекарева жена погледом претражи самопослугу, око оно мало
остатака који су још нечему ваљали отимали су се слепци, ударајући
наоколо, углавном упразно, и гурајући једни друге, не правећи разлику
између пријатеља и непријатеља, а притом би им предмет кавге често испао
из руку, и остао да лежи на поду чекајући да се неко о њега спотакне, Овде
се нећу овајдити, кроз главу јој прођоше речи које иначе није користила,
још једном се показало до које мере околности утичу најезик, као на
пример у случају оног војника који је, када су га позвали да се преда,
одговорио, Ма, јебите се, тим преседаном ослободивши оптужнице све оне
који су себи, нашавши се у сличним ситуацијама, сочном псовком
олакшали душу. Овде се нећу овајдити, поново помисли, и већ је хтела да
изађе, кад је, као провиђење у томе спречи изненадна мисао, У оволикој
продавници мора да постоји магацин, ако не велики, биће да је тај негде
другде, вероватно далеко, оно макар приручни. Вођена том идејом, кренула
је у потрагу за замандаљеним вратима која воде у алибабину пећину, али
врата су, сва до последњих била отворена, а у собама у које су водила
одигравале су се једнаке сцене пустошења, исти слепци копају по истом
ђубрету. Напокон, у једном мрачном ходнику, где једва да допире светлост
дана, угледа нешто што јој је личило на теретни лифт. Метална врата су
била затворена, али су постојала још једна врата, клизна, Подрум, помисли,
слепци који су довде стигли наишли су на препреку, сигурно су схватили да
се ради о лифту, али никоме није пало на памет да би, логично, морале да
постоје и степенице, за случај када, на пример, нестане струје, као сада.
Гурнула је клизна врата и одмах постала свесна двеју ствари; прво, густе
црне таме кроз коју је водио пут у подрум, и пошто глад одувек има
изразито истанчан њух, као псећи, који не познаје препреке, и друго,
недвосмисленог мириса који шири храна чак и када је затворена у
такозвано херметичко паковање. Потрча натраг да би у ђубрету пронашла
пластичне кесе у које би ставила храну, истовремено се питајући како ћу
без светла знати шта треба да понесем, али ту слегну раменима, о каквим се
ја глупостима бринем, јер би сада када је толико слаба, логична недоумица
могла бити једино хоће ли имати снаге да понесе пуне кесе и са њима у
рукама да препешачи пут којим је дошла. Тад је обузе ужасна језа, страх да
неће умети да се врати мужу који је чека, име улице је знала, није га
заборавила, али толико је лутала градом, на тренутак као да се скаменила
од очаја, да би јој се, полагано, као да је парализовани мозак напокон
прорадио, учинило да види саму себе надвијену над планом града, како
врхом прста тражи најкраћи пут, све то као да има четворе очи, један пар
гледа њу надвијену над планом а други пар по мапи тражи пут којим треба
ићи. Ходник је и даље био пуст, срећом – узбуђена оним што је открила,
заборавила је да затвори врата за собом. Онда их опрезно затвори, нађе се у
мрклом мраку, једнако слепа као и они слепци напољу, једина разлика је
била у боји, ако се бело и црно уопште могу сматрати бојама. Не одвајајући
се од зида крену низа степенице. Када место не би било тајно, као што
јесте, и када би се срела с неким ко се пење из подрума, морали би да
поступе онако као и слепци на улици, једно би морало да се одмакне од
сигурног ослонца зида и да заобиђе невидљиву прилику другог бића,
лагано се за њега придржавајући, начас можда осетивши нелогични страх
да зида после неће бити тамо где га је оставила, Губим разум, помислила је,
и с правом, док се спуштала све дубље у застрашујућу црну рупу, без
светлости и наде да ће светлост угледати, и докле тако, подземни магацини
углавном нису високи, први крак степеница, Сад знам шта значи бити слеп,
join један степенишни крак, Вриштаћу, вриштаћу, трећи низ басамака, тама
као нека масна, густа маса која јој се залепила за лице испунивши јој очи
катраном, Шта ли ме чека доле, и одмах затим још једна мисао, још
страшнија, А како ћу после пронаћи степениште, начас изгуби равнотежу и
чучну како не би пала, па готово губећи свест промрмља, Чисто је, мислила
је на под, учинило јој се невероватно, чист под. Малопомало долазила је к
себи, осећала је туп бол у желуцу, ништа ново, али у том тренутку као да у
телу није имала ниједан други живи орган, и остали су без сумње били ту
али није их осећала, а срце, да, срце је тукло као огроман добош, куцало је
наслепо, у мраку, све од првог откуцаја у оној примарној тами утробе до
последњег дамара, у тами у којој ће престати да куца. У руци је још увек
стискала плаетичне кесе, није их испуштала, сада само треба да их напуни,
натенане, по магацинима не бораве духову и аждаје, нема ту ничег осим
мрклог мрака, а мрак не уједа, нити може да повреди, а што се степеништа
тиче, мораћу да га нађем па макар целу ову рупу морала да обиђем у круг.
Решена, хтела је да устане, али се намах сети да је сад једнако слепа као и
сви остали и да би јој било боље да се поведе њиховим примером, да пузи
на коленима док не папипа нешто пред собом, полице пуне хране, било
какве хране, само да може да се једе таква каква је, да не мора да се кува
или припрема, јер није била прилика за такве авантуре.
Страх се вратио, подмукло, али она ипак отпуза неколико метара, можда
се вара, можда је ипак, ту, пред њом, некаква невидљива аждаја разјапила
страшне чељусти. Или је чека утвара испружене руке, да је поведе у
страховити свет мртвих који никако да умру, јер се увек нађе неко да их
изнова васкрсне. После, прозаично, са најдубљом, резигнираном тугом
помисли како место на коме се налази и није никакав магацин, него гаража,
чак јој се учинило да осећа мирис бензина, до те мере дух може сам себе да
разлуди када се препусти сабластима које је сам створио. Тад руком напипа
нешто, не лепљиве прсте вампира, ни пламени језик и ждрело змаја, под
прстима је осетила хладни додир метала, вертикалну глатку површину, и
одмах погоди, не знајући право име тог предмета, да је реч о металном
оквиру сталаже са полицама. Рачунала је да то сигурно није једина таква
сталажа, да их има још паралелних овом, тако их обично постављају, сада
је само морала да пронађе прехрамбене производе, јер овде нису, овај
мирис не вара, ово су детерџенти. Заборавивши на проблеме које би могла
да има када буде тражила излаз, крену од полице до полице, пипајући,
њушећи. Било је картонских кутија, стаклених и пластичних боца, малих,
средњих и великих тегли, лимених конзерви, вероватно са храном,
разноврсних посуда, кеса, туба, кесица. Насумице напуни једну кесу, Ко зна
да ли је све за јело, питала се забринута. Пређе на други ред полица али ту
се одмах догоди нешто неочекивано: слепа рука, тапкајући по мраку, налете
на некакве кутијице и сруши их на под. Од звука који се зачуо када су пале
на под лекаревој жени застаде дах, Шибице, помисли. Уздрхтала од
узбуђења, клекну, превуче руку по поду и напипа их, тај мирис је
јединствен, не може га заменити ни са једним другим, и онај звук када
протресамо кутију дрвених штапића, картонски поклопац који клизи,
храпава површина стране за кресање, и коначно, сићушни пламен, и
осветљени простор око њега, сфера дифузног светла, као звезда која сија
кроз маглу, Боже мој, светло постоји и ја имам очи да га видим,
благословено било светло. Од тог тренутка све је ишло лакше. Прво је
напипала само једну кутију шибица, да би потом налетела на готово пун
цак, Не морам баш све да их понесем, говорио јој је глас разума, али она се
није освртала на разум, од тада су јој дрхтави пламичци шибица откривали
полицу за полицом, мало одавде, мало оданде, за тили час је напунила кесе,
ону коју је прву напунила морала је да испразни, у њој није било ничег
корисног, али је зато у другима већ имала довољно блага да њиме купи целу
варош, не треба да нас чуди разлика у вредносном систему, довољно је да
се сетимо како је једном један краљ нудио краљевство за коња, шта би тек
тај дао да умире од глади а да му неко у размену понуди ове кесе.
Степениште је тамо десно. Ипак, ripe тога, лекарева жена седе на под,
размота једну кобасицу, отвори паковање црног хлеба и боцу воде, и, без
гриже савести, поче да једе. Кад не би макар мало презалогајила, не би
имала снаге да одвуче терет до оних којима је преко потребан, она је једина
која може да их снабде. Кад је завршила, навукла је кесе на подлактице, по
три на сваку, па, подигавши руке преда се, настави да пали шибице једну за
другом, све док није стигла до степеништа, па се, уз велики напор, попе,
храна још увек није стигла даље од желуца, треба времена да доспе до
мишића и нерава; руку на срце, у њеном случају, мозак је још увек радио
најбоље од свега. Врата готово нечујно клизнуше, Шта ако у ходнику има
некога, помисли жена, шта ћу онда. Није било никога, али она се поново
упита, Шта ћу, Могла је, када дође до излаза из самопослуге, да се окрене и
викне онима унутра, Има хране, на крају ходника је степениште које води
до складишта у подруму, наједите се, оставила сам врата отворена. Могла је
тако да учини, али није. Раменом је затворила врата саму себе уверавајући
да јој је најбоље да држи језик за зубима, могла је да замисли шта би се
догодило, слепци би бесомучно појурили, било би као када је у лудници
избио пожар, једни би ее стропоштали низа степенице, а они иза њих би их
прегазили и згњечили, да би и сами попадали, јер није исто ступити ногом
на чврсти басамак и на мекано људско тело. А када потрошимо ово, могу да
се вратим по још, мислила је. Узе кесе у шаке, дубоко удахну и крену
ходником. Видети је неће, али могу да осете мирис оног што је појела,
Димљена кобасица, како сам само глупа, сад ћу да остављам траг за собом.
Чврсто стисну зубе и свом снагом стегну кесе у рукама, Морам да трчим,
рече. Тад се сети слепца коме се стакло зарило у колено, Ако се и мени то
догоди, ако случајно станем на стакло, јер ваља подсетити да је ова жена
боса, још није имала времена да оде до продавнице обуће, као што су
учинили други слепци у граду – они су, упркос слепилу, одабрали себи
обућу пипањем. Морала је да потрчи, и потрчала је. У почетку је
покушавала да се неприметно провуче између слепаца, настојећи да не
дотакне ниједног, али то јој је успоравало кретање, тако да је неколико пута
морала да застане не би ли изабрала најбољи пут, што је довољно да око ње
почне да се шири мирисна аура, јер ауре нису увек миомирисне,
напарфимисане и етеричне, и само тренутак је био потребан да неки слепац
викне, Ко то овде једе кобасицу, још није ни изговорио како треба а
лекарева жена се, заборавивши на опрез, дала у бесомучан трк, газећи,
гурајући, рушећи све пред собом, принцип спасавај се ко може вредан је
најоштрије критике, јер тако се заиста не понаша према слепим људима,
доста су несрећни и без тога.
Када је излетела на улицу, лило је као из кабла, Боље је тако, помисли,
задихана, клецавих колена, мање ће се осећати мирис. Неко јој је са тела
стргао и последњу крпицу која ју је покривала од струка навише, сада јој се
по потпуно голим грудима, блистајући се, да употребимо ову лепу реч,
сливала вода са неба, није то била митска фигура слободе персонификоване
у лику жене која предводи народ, кесе, на сву срећу пуне, претешке су да би
се као барјак дигле високо пред собом. То је имало и својих недостатака,
опојни су се мириси вукли за њом на висини псећих њушки, наравно и њих
је било на све стране, сада није било никога да их храни и поји, па је већ
читав чопор пратио лекареву жену, дај Боже да некој животињи не падне на
памет да зубима опроба колико је јака најлонска кеса. Могло се очекивати
да ће се по таквом пљуску, јер мало фали да се претвори у прави потоп,
људи склонити да сачекају да стане киша. Међутим, није било тако, на све
стране стоје слепци и зевају ка небесима, утољују жеђ, скупљају залихе
воде у сваком делу тела, али има и других, далековидијих и паметнијих,
који су стојали с кофама, лонцима и шерпама у рукама, подижући их према
дарежљивом небу, Бог даје облак по мери жеђи. Лекарева жена је превидела
чињеницу да у кућним цевима више нема ни капи драгоцене течности, то
су мане цивилизације, навикнемо се на конфор који нам пружа вода у
цевима, разведена по становима, па заборавимо да су нам, да бисмо имали
такву воду, неопходни људи који отварају и затварају вентиле, да је рени-
бунарима потребна струја, рачунари који рачунају потрошњу и управљају
резервама, као и да су за све то потребне очи. Очи су такође потребне да би
се видео и следећи призор, жена натоварена најлонским кесама хода
поплављеном улицом, пробија се кроз труло ђубре, човечје фекалије и
животињски измет, аутомобиле и камионе који, напуштени на
најневероватнијим местима, тако да је некима око точкова већ израсла
трава, спречавају пролаз, и слепаца, слепаца, отворених уста и
разрогачених очију широм отворених према белом небу, чини се
невероватним да из таквог неба може да пада киша. Лекарева жена успут
чита имена улица, неких се сећа, неких не, у једном моменту схвата да је
скренула с пута и залутала. Нема сумње, изгубила се. Направи један круг,
други, не препознаје више ни улице ни њихова имена, и онда се, очајна,
скљокала на прљав гшочник, у црну каљугу, и без снаге, без имало снаге,
бризну у плач. Пси су је опколили, њушкали кесе, али без жара, као да им је
већ прошло време ручку, један од њих је лизну по лицу, можда је одмалена
научен да брише сузе. Жена га милује по глави, превлачи руку по псећим
мокрим слабииама да би остатак суза пролила припијена уз њега. Када је
напокон подигла поглед, хиљаду пута хваљено било божанство раскрсница,
спази да се пред њом налази велики план града, један од онаквих какве
градске власти постављају у центру града, пре свега да би успокојили
туристе којима је једнако важно и да знају где су и да после могу да
препричају где су све били'. Сада, када су сви слепи, лако је то прогласити
за лошу инвестицију, но треба имати стрпљења, дати времену времена, већ
смо морали да научимо, и то једном засвагда, да усуд путује заобилазним
путевима пре него што било где стигне, само судбина зна колико је
исплативо поставити план града баш на то место само да би се једној жени
показало где је. Није била тако далеко како је веровала, само је скренула у
погрешном смеру, мораш да наставиш овом улицом до трга, затим да
скренеш у другу улицу лево, па онда у прву десно, ту си, број ниси
заборавила. Пси су заостали за њом, или им је нешто успут одвратило
пажњу, или су се навикли на ту четврт па не желе одатле, једино је пас који
је окусио сузе следио ону која их је пролила, вероватно је судбоносни
сусрет жене и мапе, који је судбина тако пажљиво планирала, предвиђао и
присуство једног пса. У сваком случају, заједно су ушли у радњу, псу за
сузе није било нимало чудно што види људе опружене по поду, непомичне
као да су мртви, навикао је, понекад би га пустили да спава између њих, и
када би дошло време за устајање, готово су увек били живи. Устајте лењи,
носим храну, рече лекарева жена, али тек пошто је затворила улазна врата,
да је случајно не би чули са улице. Разроки дечак је први придигао главу,
више од слабости није могао, другима је требало мало више, сањали су да
су камење, а сви знамо како је дубок сан камена, довољно је прошетати
пољем, видети их како спавају, напола укопани, у ишчекивању ко зна
каквог буђења. Ипак, реч храна има магичну моћ, поготово кад притисне
глад, чак је и пас за сузе, који не разуме говор, почео да маше репом,
инстинктивни покрет подсетио га је да још није урадио оно што мокри пси
морају, да се жестоко отресе, па макар попрскао све око себе – псима је
лако, крзно им служи уместо одеће. Најделотворнија света водица, право с
неба, пошкропивши ово камење претвори га у људе, док је лекарева жена
потпомагала процес метаморфозе отварајући, једну за другом, кесе.
Садржај није био сувише мирисан али њима је и парче сувог хлеба
мирисало на саму суштину живота. Напокон су се сви разбудилћ, руке им
дрхте, гладно шире очи, а онда се лекар, баш као и часак пре тога пас за
сузе, присети важне ствари, Опрезно, не би требало да се преједамо, може
да нам нашкоди, Од ситости нико није умро а од глади онолики, рече први
слепац, Слушај шта каже господин доктор, укори га жена и муж заћута,
помисливши, као некакво злопамтило, тај се ни у очи не разуме, а камоли у
што друго, неправедне мисли, посебно зато што знамо да лекар није ништа
мање слеп од осталих, чак није приметио ни да му се жена вратила гола до
струка, на сву срећу на време га је замолила за јакну да се огрне, па када су
остали слепци погледали према њој, већ је било прекасно, требало је да
погледају раније.
Док су јели, жена је приповедала своје догодовштине, и од свега што јој
се догодило изоставила је само детаљ да је затворила врата магацина за
собом, ни сама није била потпуно уверена у хуманитарну ваљаност теорије
којом је покушала да се оправда, али им је је зато испричала догађај са
слепцем коме се стакло зарило у колено, сви су се лепо насмејали, односно
не сви, старац са црним повезом тек се уморно осмехнуо а разроки дечак
чуо је једино звук сопственог жвакања. Пас за сузе добио је своју порцију,
коју је доцније поштено зарадио бесним лајањем кад је неко споља жустро
продрмао врата. Ко год да је био, није дуго наваљивао, прича се да около
тумарају бесни пси, ја сам већ доста бесан што не видим ни белу мачку.
Мир је поново успостављен, и тад, пошто су сви заварали глад, лекарева
жена им је препричала свој разговор са човеком који је изашао из те радње,
да провери да ли пада киша. После закључи, Ако је оно што је говорио
истина, не можемо бити сигурни да ћемо наше станове затећи онакве какве
смо их оставили, ко зна да ли ћемо уопште успети да уђемо у њих, посебно
они који су, одлазећи, заборавили да понесу кључеве, или они који су их
изгубили, ми их, рецимо, немамо, остали су у пожару, сада би их било
немогуће пронаћи на згаришту, изговори то и као да виде пламен како гута
маказе, спаљујући прво згрушану крв на њима, лижући им сечива, оштре
врхове, отупљујући их, мало-помало их претварајући у нешто мекано,
савитљиво, безоблично, невероватно да је то преклало нечије грло, а кад
ватра буде обавила свој посао, биће немогуће, у једноличној маси
растаљеног метала, разликовати маказе од кључева, Кључеве, јави се лекар,
имам ја, и, са напором увукавши три прста у уски џепић дроњавих
панталона извуче из њега мали привезак са три кључа, Откуда да су код
тебе, када сам их држала у ташни која је остала тамо, Извадио сам их,
плашио сам се да се не изгубе, мислио сам да је сигурније ако их имам у
џепу, а тако ми се чинило вероватним да ћемо једног дана да се вратимо
кући, Добро да имамо кључеве, али може да се догоди да наиђемо на
проваљена врата, Ко зна, можда их ипак нико није дирао. На тренутак су
заборавили на остале, али сад је требало да се утврди која је судбина
снашла њихове кључеве. Почела је девојка са тамним наочарима, Моји
родитељи су остали код куће када су болничка кола дошла по мене, не знам
шта се потом догодило са њима за њом проговори старац са црним
повезом, Ја сам био код куће када сам ослепео, после је неко закуцао на
врата, газдарица ме је обавестила да ме траже некакви болничари, није био
тренутак да мислим на кључеве, преостала је само жена првог слепца, али
она рече, Не знам, не сећам се, а знала је, сећала се, једино што није хтела
да призна да је, онога трена када је видела да је ослепела – глуп али
устаљен израз, употребљавамо га махинално – излетела из стана вапећи на
сав глас, дозивајући комшије, али они који су се још налазили код куће нису
истрчали да јој помогну, тако даје она, тако чврста и присебна кад је
трагедија снашла мужа, у томе тренутку поступила потпуно неразумно,
побегла је из стана оставивши врата широм отворена, чак јој ни на памет
није пало да замоли да је пусте да се врати, Само на секунд, само да
затворим врата и одмах се враћам. Разроког дечака нико није ни питао за
кључеве, јадно дете није могло да се сети ни где станује. Лекарева жена
нежно додирну руку девојке са тамним наочарима, Почећемо од твог стана,
најближе је, али прво морамо да пронађемо одећу и обућу, не можемо
овакви, прљави и одрпани да идемо наоколо. Хтеде да устане, али схвати да
је разроки дечак, већ намирен, пуна стомака, поново задремао. Рече, Добро,
одморимо се, одспавајмо мало, има дана за мегдана. Скину мокру сукњу, па
се, да би јој било топлије, приви уз мужа, а исто учинише и први слепац и
жена му, Јеси ли то ти, упита је он, она је мислила на кућу и патила, није
изговорила Утеши ме, али као да јесте. Једино се не зна какво је то осећање
навело девојку са тамним наочарима да загрли старца са црним повезом,
али баш тако је учинила, и тако остадоше, она је заспала, али он не. Пас је
легао поред улазних врата, испречила се на прагу та звер, љута и
неукротива увек, осим када треба да брише сузе.
 Обукли су се и обули, једино још увек нису нашли начина да се оперу,
али ипак, већ се знатно разликују од осталих слепаца, боје одеће, упркос
слабом избору, јер је, како се каже, роба већ била јако пробрана, добро су се
слагале, тако стоје ствари кад имаш некога да ти да савет, Обуци ти ово,
боље се слаже са тим панталонама, штрафте не иду са туфнама; што се
таквих појединости тиче, мушкарцима је вероватно свеједно, али како
девојка са тамним наочарима тако и жена првог слепца желеле су да знају
какве боје и шаре носе, па су, уз помоћ маште, могле да се виде. Што се
обуће тиче, сви су се сложили да је удобност важнија од лепоте, дакле
никакве апликације и високе штикле, никаква фина угланцана кожа, по
улицама у оваквом стању то би била лудо, најбоље су гумене чизме,
потпуно водоотпорне, са сарама до пола листа, лаке за обување и изување,
нема боље обуће за гацање по каљузи. Нажалост, нису успели за све да
пронађу такав модел, за разроког дечака, на пример, није било броја,
стопала су му пливала по чизмама па је морао да се задовољи спортским
патикама, Каква коинциденција, рекла би његова мајка, ма где да је, кад би
јој неко причао, баш то би мој син изабрао да може да види. Старац са
црним повезом, који је имао повелика стопала, решио је проблем обувши
кошаркашке патике, оне које као да су прављене за двометраше. Истина, у
почетку је изгледао смешно, као да носи неке беле пантофне, али то је
кратко потрајало, ни десет минута није прошло а патике су биле потпуно
прљаве, тако је са свим у животу, треба дати времена времену и оно ће се
побринути за све.
Киша је стала, нема више слепаца отворених уста. Ходају наоколо, не
знају шта ће са собом, тумарају улицама, али не претерују са тиме, кретати
се или стајати на једном месту исто им се хвата, осим тражења хране нису
имали друга посла, музике више није било, никада раније није било толико
тишине на свету, биоскопи и позоришта служили су само као прибежиште
онима који су остали без дома а већ су одустали од тражења сопственог
крова над главом, неке дворане, оне највеће, послужиле су као карантин у
доба када су власти, или оно што је од власти с временом остало, још увек
веровале да ће моћи да бели синдром држе под контролом методама и
триковима који ни у прошлости нису били од велике помоћи против,
рецимо жуте грознице и других смртоносних епидемија. Но, дворане су већ
одавно престале да служе тој сврси, а за то није било потребно ни пожар да
избије. Што се музеја тиче, то је да душа заболи и срце да препукне: сви ти
људи, људи, да, нисам се збунио, све слике, све скулптуре, без ока које би
их посматрало и које би оне гледале. Шта то слепци у граду чекају, не зна
се, на почетку су може бити чекали на лек, ако је у то уопште ико и веровао,
али и ту су наду изгубили када се прочуло да слепило није никога
поштедело, да нису преостале ни једне једине здраве очи способне да
гледају кроз сочиво микроскопа, да су напуштене научне лабораторије, а
тамо бактеријама, уколико су намериле да преживе, није преостало ништа
друго него да прождиру једне друге. С почетка су многи слепци, у пратњи
рођака који су још увек имали вид и осећај за породицу, похрлили у
болнице, да би тамо затекли само слепе лекаре, који су чинили једино што
су били у стању: опипавали пулс пацијентима које нису видели и
ослушкивали их стетоскопом спреда и страга, јер уши су их још служиле.
Касније, када их је притисла глад, болесници, они који су још могли да
ходају, почели су да беже из болница, у чамотну смрт, јер породице ко зна
где је судбина одвела, а да би их неко сахранио није било довољно да се
људи о њих случајем спотичу, требало је да почну да смрде, а и то је
деловало само ако их је смрт снашла на неком прометном месту. Није ни
чудо да има толико паса, неки већ личе на хијене, офуцаног крзна, као да и
они почињу да труле, лутају около подвијених репова, као да се боје да ће
мртви и рашчеречени оживети да би их казнили зато што су нечасно
мрцварили оне који не могу да се бране. Како изгледа свет, питао је старац
са црним повезом, а лекарева жена му одговори, Све је исто, напољу и
унутра, овде и тамо, много и мало, не разликује се оно што смо прошли и
што ћемо још морати да проживимо, А људи, какви су људи, упита девојка
са тамним наочарима, Као сабласти, биће да је бити сабласт баш то, знаш
да живот постоји, јер то казују четири чула, а не можеш да га видиш, Има
ли много кола, упита први слепац, који никако није могао да заборави како
су му украли његова, Право гробље. Ни лекар, ни жена првог слепца нису
ништа питали, зашто би, не желе одговоре ако ће да буду као ови. Разроки
дечак је срећан што има патике какве је увек желео, чак ни чињеница да не
може да их види није умањила његову срећу. Вероватно зато и не изгледа
као сабласт. Ни пас за сузе ничим није заслужио да га назовемо хијеном, он
прати лекареву жену а не смрад меса у распадању, прати очи за које добро
зна да су живе.
Стан девојке са тамним наочарима није се налазио далеко, али њима,
који нису јели читавих недељу дана, снага је тек почела да се враћа, па су
веома тешко ходали, а да би се одморили, морали су да поседају по граду, а
опет – што су онолико бирали боје и шаре када се одећа тако брзо прља.
Улица у којој је становала девојка била је кратка и тесна, што је разлог да у
њој нема аутомобила; кола су, додуше, могла да прођу у једном смеру, али
за паркирање није било места, а било је и забрањено. То што није било ни
људи, ни то није за чуђење, чести су, по таквим улицама, тренуци кад нема
ни живе душе, Који ти је број зграде, упита лекарева жена, Седам, други
спрат, лево. Један прозор је био отворен, да су нека друга времена, то би
сигурно значило да је неко код куће, сада то ннје значило баш ништа.
Лекарева жена рече, Нећемо сви, попећемо се само нас две, ви причекајте
овде. Улазна врата су очигледно била проваљена, брава обијена, од
довратка одломљена читава једна дугачка летва, али лекарева жена је то
прећутала. Пустила је девојку да иде испред ње, она је знала пут, а то што
је на степеништу владао полумрак није јој сметало. Нервозна од журбе,
девојка са тамним наочарима се два пута саплела, па се нашалила на свој
рачун, Замисли, молим те, некада сам овим степеништем могла да пређем
затворених очију, такве су те фразе које свакодневно користимо,
неосетљиве за истанчане нијансе смисла, ова, на пример, занемарује
разлику измеђе затворених и слепих очију. Врата на другом спрату била су
затворена. Девојка са тамним наочарима пипкала је по зиду док није
пронашла звонце, Нема струје, подсети је лекарева жена, и те две речи,
најобичније понављање нечега што је свима већ било познато, девојци су се
учиниле лошим предзнаком. Покуцала је на врата, једном, двапут, трипут,
трећи пута свом снагом, песницама, дозивала је, Мамице, татице, али нико
није отварао, нежно тепање није изменило сурову стварност, нико није
изашао да каже, Драга наша ћерко, коначно си се вратила, већ смо
помислили да те више никада нећемо видети, уђи, уђи, госпођа је твоја
пријатељица, нека уђе, уђите обе, стан је мало у нереду, немојте да
обраћате пажњу. Међутим, врата се нису отварала, Нема никога, рече
девојка са тамним наочарима и бризну у плач, ослоњена на врата, чела
наслоњеног на скрштене подлактице, као да јој цело тело очајнички моли
за милост; да нисмо већ имали прилике да видимо колико је сложен људски
дух, још бисмо се зачудили овим дирљивим изразима бола, чудили се да
једна девојка тако развратног понашања толико воли своје родитеље, мада
има мишљења да не постоји, нити је икад постојала било каква
контрадикторност између тих двеју ствари. Лекарева жена је хтела да је
утеши али није имала шта да каже, јасно је да је остати и опстати у
сопственом стану било практично немогуће, Можемо да се распитамо по
комшилуку, предложила је, ако још има некога, Тако је, хајде, рече девојка
са тамним наочарима, али у гласу јој се није осећала ни трунка наде. Прво
су покуцали на врата стана преко пута, одакле такође нико није одговарао.
На спрату изнад двоја врата су била отворена. Станови су били опљачкани,
ормари за одећу празни, на местима где се чувала храна, хране није било ни
од корова. Видело се да је недавно неко ту боравио, вероватно нека
номадска група, јер сада су сви били мање-више номади, непрекидно се
селе из стана у стан, из шупљег у празно.
Сишле су до првог спрата, лекарева жена покуца на најближа врата,
после неизвесне тишине зачу се један промукао глас како неповерљиво
пита, Ко је, девојка са тамним наочарима брзо одговори, Ја сам, комшиница
са другог спрата, тражим своје родитеље, да не знате где су, шта ли се с
њима догодило. Зачуше се нејаки кораци, отворише се врата и на њима се
појави јадна испошћена старица, кост и кожа, прљава, дуге замршене седе
косе. Две жене устукнуше пред таласом одвратне мешавине смрада буђи и
некакве неодређене трулежи. Старица је колачила очи, готово потпуно
побелеле, Не знам ништа о твојим родитељима, дошли су по њих дан
пошто су одвели тебе, ја сам у то доба још видела, Има ли још кога у
згради, Повремено чујем некога како се пење и силази степеништем, али то
су људи споља, они што дођу само да преноће, А моји родитељи, Већ сам
ти рекла да не знам ништа о њима, А ваш муж, син, снаја, И њих су одвели,
А зашто вас нису, Зато што сам се сакрила, Где, Нећеш ми веровати, у твој
стан, Како сте успели да уђете, На задњи улаз, преко пожарних степеница,
разбила сам стакло и изнутра откључала врата, кључ је био у брави, И како
сте све ово време успели да преживите сами у стану, упита лекарева жена,
Ко је то још ту, тргла се старица нагло окренувши главу, Моја пријатељица,
у истој смо групи, одговори девојка са тамним наочарима, Не само то што
сте сами, него храна, како сте се снашли за храну све то време, била је
упорна лекарева жена, Нисам ја будала, знам да се бринем за себе, Ако не
желите, не морате да ми кажете, то је пука радозналост, Рећи ћу вам,
наравно, пре свега сам обишла све станове у згради и покупила све што је
било од хране, оно кварљиво сам појела одмах а остало сам ставила у
страну, Је ли вам још нешто остало, упита девојка са тамним наочарима,
Није, све сам већ потрошила, одговори старица уз изненадни израз
неповерења у слепим очима, начин изражавања који нам се намеће стално,
али неосновано, јер очи, очи саме по себи у ствари немају никакав израз, на
пример када су извађене из дупљи, то су два безизражајна кликера, капци,
трепавице и обрве, јесу оно што даје изражајност богатој визуалној
елоквенцији и реторици за коју су ловорике побрале очи, Па чиме се сада
храните, упита лекарева жена, Смрт хара градским улицама али у
двориштима још има живота, рече старица тајанствено, Шта хоћете рећи, У
баштама има салате и купуса, зечева и живине, има и цвећа, али цвеће није
за јело, И како се онда храните, Зависи, понекад уберем купуса, некад
закољем зеца или кокошку, И једете их сирове, У почетку сам ложила ватру,
а после сам се привикла на живо месо, а купус је јако укусан свеж, не
брините се ви за мене, ја вам од глади нећу умрети. Повукла се два корака,
скоро да се изгубила у помрчини стана, па одатле, одакле су јој само беле
очи блистале, рече, Ако хоћеш у свој стан, можеш, пустићу те да прођеш.
Девојка са тамним наочарима хтеде да каже да нема потребе, најлепша
хвала, нема смисла, чему то кад ми нема родитеља, али је одједном обузе
жеља да види своју собу, да види собу, каква глупост, слепа сам, али бар да
рукама помилујем зидове, душек, јастук на којем је спавала моја луда глава,
намештај, можда је ваза са цвећем још увек на комоди, ако је баба, од беса
што се цвеће не једе, није разбила. И рече, Па, кад ми већ нудите,
прихватићу, врло лепо с ваше стране, Уђи, уђи, али знаш да тамо хране
нећеш наћи, ово што имам мало је и за мене, осим тога, ти то не би ни јела,
сигурно не волиш живо месо, Не брините се, имамо ми хране, Тако значи,
ако имате хране, онда ћете ми за путарину нешто оставити, Хоћемо,
немојте се секирати, рече лекарева жена. У ходнику смрад је већ био
неоподношљив. У кухињи, слабо осветљеној бледом дневном светлошћу,
по поду су лежале зечије коже, кокошије перје, кости, а на столу, у тањиру
прљавом од скореле крви, непрепознатљива парчад, нешто као двапут
сажвакано, месо, А зечеви и кокошке, шта они једу, упита лекарева жена,
Купус, траву, остатке, одговори баба, Остатке чега, Свега, чак и меса,
Немојте ми рећи да кокошке и зечеви једу и месо, Зечеви још не, али
кокошке су већ луде за месом, животиње су као људи, на крају се на све
навикну. Старица се кретала сигурно, без спотицања, с пута је склонила
једну столицу као да је могла да је види, а онда им показа врата која су
водила ка пожарним степеницама, Овуда, само пазите да се не оклизнете,
ограда није баш најсигурнија, А врата, упита девојка са тамним наочарима,
Врата треба само да гурнете, кључ је код мене, То је мој кључ, хтела је да
каже девојка, али у истом тренутку је схватила да јој тај кључ ничему не
служи ако су родитељи, или неко уместо њих, понели са собом кључеве од
улазних врата, не може да тражи од комшинице да је пусти кроз свој стан
сваки пут када хоће да уђе или изађе. Срце јој се лагано стисну, може бити
зато што се спремала да уђе у свој стан, може бити зато што је знала да
тамо неће затећи родитеље, а можда и из неког другог разлога.
Кухиња је била чиста и уредна, није било много прашине по полицама,
то је још једна предност кишовитог времена, поред оне да су купус и трава
набујали, па је двориште, гледано одозго, лекаревој жени изгледало као
џунгла у минијатури, Да ли су зечеви пуштени, упита се, сигурно нису,
мора да још живе у кавезима, у ишчекивању слепе руке да им да купуса да
би их потом зграбила за уши и без милости извукла напоље, где их чека
друга рука да им зада слепи ударац који ће да им сломи кичмене
пршљенове у подножју лобање. Девојку са тамним наочарима по стану је
водило сећање, баш као и старицу са првог спрата, ни она се није
спотицала нити оклевала, кревет њених родитеља био је у нереду, мора да
су дошли рано да их одведу, девојка седе на постељу ронећи сузе, а
лекарева жена јој приђе и седе поред ње говорећи јој, Немој да плачеш, шта
друго ту може да ее каже, Каквог смисла имају сузе сад кад је цео свет
бесмислен. У девојчиној соби, поврх комоде, налазила се ваза са осушеним
цвећем, вода је давно испарила, и тамо су кренуле слепе руке, прсти су
додирнули мртве латице, како је живот ломан кад је напуштен. Лекарева
жена отворила је прозор и погледала на улицу, сви су били тамо, поседали
по плочнику стрпљиво су чекали, а пас за сузе је једини подигао главу,
његов осетљиви слух обавестио га је о њеном присуству. Небо, поново
заклоњено облацима, почело је да тамни, спуштала се ноћ. Помислила је
како вечерас нема потребе да иду даље у потрази за коначиштем, могу овде
да остану, Маторој неће да се допадне то што ћемо сви да. јој протутњимо
кроз стан, промрмља. И баш тад јој девојка са тамним наочарима додирну
раме и рече, Кључеве су оставили у брави, нису их понели са собом.
Проблем, ако га је било, тиме је превазиђен, сад неће морати да трпе
намћор-бабу са првог спрата, Идем доле по њих, ноћ само што није, бар
ноћас ћемо лепо да преспавамо у стану, под кровом, рече лекарева жена, Ви
спавајте у кревету мојих родитеља, О томе ћемо да се договоримо касније,
Овде ја наређујем, у својој сам кући, У праву си, биће како ти хоћеш,
лекарева жена загрли девојку а онда сиђе да доведе друштво. Пењући се
степеништем, много боље расположени, у живом разговору, спотичући се
ту и тамо о степенике иако им је водич лепо објаснио: сваки крак
степеништа има десет басамака, рекао би човек да иду у госте. Пас за сузе
мирно их је пратио, као да је то радио целог живота. Горе, пред вратима их
је чекала девојка са тамним наочарима, погледајући низа степениште, као
што је ред када се неко пење, да се види ко иде, ако је незнанац, или да се
пожели добродошлица, ако је пријатељ; у овом случају нису биле потребне
очи да би се знало ко долази, Изволите, уђите, раскомотите се. Старица са
првог спрата изашла је на врата да провири, мислећи да сву ту галаму
прави некаква група које долази на конак, а била је у праву, упита, Ко иде, а
девојка са тамним наочарима одговори одозго, То су моји пријатељи, баба
се збунила, како ли јој је само пошло за руком да изађе у ходник, али се
одмах сети па се наљути сама на себе, како јој није пало на памет да
потражи и узме кључеве улазних врата, осећала је као да губи право
власништва над зградом у којој је, већ месецима, била једина станарка.
Како није нашла бољи начин да из себе истресе неочекивану нелагоду,
викну кроз отворена врата, Пазите, морате да ми дате хране, немојте да се
правите да сте заборавили. Али, како јој ни лекарева жена ни девојка са
тамним наочарима, једна заузета водећи слепце, друга примајући их у стан,
нису одговориле, поновно љутито викну, Јесте ли чули, што је била јако
лоша идеја, јер је пас за сузе, који је баш у том тренутку пролазио поред ње,
почео тако дивље да лаје да је цело степениште звонило, казна божја, па
баба врисну од страха и главом без обзира побеже у стан, залупивши врата
за собом, Каква је то вештица, упита старац са црним повезом, то су ствари
које можемо да кажемо ако не видимо сами себе, да је он живео као она,
видели бисмо би ли се још увек понашао цивилизовано.
Хране није било, осим оне коју су донели у кесама, воду су морали да
штеде, сваку кап, а за осветљење су, на срећу, пронашли две свеће склоњене
у кухињски ормар за случајеве кад нестане струје, а лекарева жена их је
упалила за себе, другима нису биле потребне, већ су имали светло у
главама, и то толико јако да их је потпуно заслепело. Оно мало у кесама
било је све што су имали, али су опет приредили право мало породично
славље, једно од оних, ретких, где сви деле све. Ипак, пре цего што ће сести
за трпезу, девојка са тамним наочарима и лекарева жена сиђоше до првог
спрата да испуне обећање, односно, тачније речено, да удовоље захтеву и
храном плате пролаз преко поседа. Баба их је примила кукајући, гунђајући,
проклето псето, мало је фалило да је живу прождере, Ви мора да имате
много хране кад можете да храните такву звер, злобно примети, као да је
том оптужбом хтела да у двема женама пробуди оно што се назива грижа
савести, ваљда би требало да једна другој кажу да је стварно нехумано
оставити јадну старицу да умре од глади док животиња једе колико год
хоће. Ипак, две жене се нису вратиле по још хране, оно што су јој донеле
било је и више него великодушно ако се узму у обзир тешке животне
околности, чега је потпуно неочекивано изгледа постала свесна и старица
са доњег спрата, коначно, није ни она тако зла како изгледа, чак је ушла у
стан и донела им кључ задњих врата, обраћајући се девојци са тамним
наочарима, Узми, то је твој кључ, и, као да то није било довољно,
затварајући врата промрмља, Најлепша хвала. Две жене остадоше збуњене,
изгледа да и вештица има осећања, Она није била лоша жена, биће да је од
самоће побрљавила, примети, одсутно, девојка са тамним наочарима.
Лекарева жена није ништа одговорила, одлучила је да одложи овај разговор,
и тек када су сви други већ полегали, неки и заспали, њих две су селе у
кухињу, као мајка и ћерка које су селе да прикупе снаге пре но што наставе
са спремањем стана, и лекарева жена упита, А ти, шта ћеш ти сада, Ништа,
остаћу овде, чекаћу да ми се врате родитељи, Сама и слепа, На слепило сам
се већ навикла, А самоћа, Мораћу и на то да се привикнем, и комшиница
живи сама, Зар хоћеш да се и ти претвориш у оно што је она постала, да
једеш некуван купус и сирово месо, док их још има, изгледа да у овим
зградама нема више никога, а вас две ћете да замрзите једна другу од
страха да ће вам нестати хране, сваки корен који једна од вас ишчупа, биће
као да је отела од уста другој, ти ниси видела ту несрећницу, а од стана си
могла да осетиш само смрад, уверавам те да ни тамо где смо ми живели
није било толико одвратно, Пре или касније, сви ћемо постати као она, а
онда ћемо помрети, и живота више неће бити, За сада смо још увек живи,
Слушај, ти знаш много више него ја, у поређењу с тобом ја сам најобичнија
незналица, али ја мислим да смо ми већ мртви, и да смо слепи зато што смо
мртви, или, ако хоћеш да кажем другачије, мртви смо јер смо слепи, своди
се на исто, Ја још видим, То је срећа за тебе, срећа за твог мужа, за мене, за
остале, али не знаш до када ћеш видети, а ако ослепиш, бићеш иста као и
ми остали, и сви ћемо завршити као комшиница са доњег спрата, Данас је
данас, а сутра ће да буде сутра, ја сам одговорна за данас, а за сутра нисам,
јер сутра ћу можда да будем слепа. За шта си одговорна, Одговорна сам да
будем очи које су други изгубили, Не можеш да водиш и храниш све слепце
света, Требало би да могу, Али не можеш, Помоћи ћу колико год будем
могла, Знам да хоћеш, да није тебе, ја можда сада не бих била жива, Ни
сада не желим да умреш, Морам да останем овде, то је моја обавеза, ово је
моја кућа, хоћу да ме родитељи овде затекну ако се врате, Ако се врате, то
си сама рекла, а осим тога, још треба да утврдиш хоће ли они тада још увек
да буду твоји родитељи, Не разумем, Рекла си да је комшиница одоздо
некада била добра жена, Јадница, Јадни су и твоји родитељи, јадница си и
ти, и када се сретнете, слепих очију и слепих осећања, јер осећања са
којима смо живели и онакви какви смо били, рођена су са очима, без очију
осећања се мењају, не знамо у шта, не знамо која, сама си рекла да смо
мртви пошто смо слепи, то је то, Да ли ти волиш свог мужа, Да, као себе
саму, али ако и ја будем ослепела, и ако слепа више не будем ово што јесам,
ко ћу онда бити да бих га и даље волела, и којом љубављу, И раније, док
смо још видели, било је слепих, Неупоредиво мање, а тадашња осећања су
била по мери људи који виде, дакле, слепи су осећали туђим осећајима, а не
као слепци, али сада је потпуно другачије, сада се рађају аутентични
слепачки осећаји, а тек смо на почетку, за сада још увек живимо од сећања
на ранија осећања, не требају ти очи да би схватила какав је данас живот, да
је мени неко рекао да ћу једног дана да убијем, увредила бих се, а ипак сам
убила, Шта онда хоћеш да радим, Пођи са мном, дођи у наш стан, А
остали, Како теби, тако и њима, али ти си ми најважнија, Зашто, И сама се
питам зашто, можда зато што си ми постала као сестра, можда зато што је
мој муж спавао са тобом, Опрости ми, Није то злочин да бих ти опраштала,
Пићемо ти крв, бићемо као паразити, Паразита је било и у доба када смо
видели, а што се крви тиче, и крв мора нечему да послужи, а не само да у
животу одржава тело којим тече, али хајдемо сад на спавање, сутра је нови
дан.
Нови, али исти. Разроки дечак, када се пробудио, хтео је да иде у клозет,
болео га је стомак, мучио га је пролив, нешто му је, онако ослабелом,
покварило стомак, али је одмах постало јасно да у клозет не може ни да се
уђе, старица са доњег спрата се, по свој прилици, служила свим клозетима
у згради све док сви до једног нису постали неупотребљиви, а неким чудом
никога од њих седморо претходне вечери, пре но што су легли, није
притерала нужда, у противном би већ знали како стоје ствари. Сада је све
притерало, понајвише несрећног дечака који више није могао да издржи, у
ствари, колико нам год то било тешко да признамо, те прљаве стране
живота не би смеле да буду занемарене ни у једном летопису – кад су црева
мирна, лако је филозофирати, расправљати, на пример, да ли постоји или не
директан однос између очију и осећања, или, опет, је ли одговорност
природна последица здравог вида, али кад нас притера нужда, кад нам се
тело превија од болова и непријатности, тек тада се види колико тога
животињског има у нама. Двориште, узвикну лекарева жена, и добро се
сетила, да није било тако рано, тамо бисмо већ затекли комшиницу са
доњег спрата, већ је време да престанемо да је зовемо баба, како смо је
погрдно досада звали, елем, она би већ била доле, и чучала окружена
кокошкама, зашто кокошкама, ко то пита вероватно не зна каква је живина.
Држећи се за стомак, ослоњен на лекареву жену, разроки дечак пође
степеништем превијајући се, дуго је, јадничак, и издржао, није се више ни
могло очекивати до њега, али на последњим степеницама петља му је
попустила под притиском изнутра, а последице можете замислити. Осталих
петоро такође је кренуло, како су знали и умели, низ пожарне степенице
које овога пута нису послужиле за пожар али за спасавање јесу, а ако им је
преостало имало стида и срама носле живота у карантину, дошло је време
да се и с тим стидом опросте. Раштркани по дворишту, стењући од
напрезања, мучени остацима бескорисног стида, обављали су оно што је
морало да буде обављено, с њима и лекарева жена, али она је плакала
гледајући их, плакала за све њих, јер чинило се да више ни да заплачу нису
у стању њен муж, први слепац и жена му, девојка са тамним наочарима,
старац са црним повезом и дечко, гледала их је како чуче у трави, међу
главицама купуса, под будним оком кокошака, и пас за сузе је сишао, још
један другар у невољи. Обрисали су се како су могли, никако, лоше, травом,
крхотином цигле, било чиме што им се нашло надохват руке, а по резултату
судећи, џаба су се трудили. У стан су се вратили такође пожарним
степеницама, ћутке, комшиница са првог спрата није изашла да их пита ко
су, одакле долазе, куда су кренули, вероватно је још спавала варећи богату
вечеру, и када су ушли у стан, прво нису знали о чему би причали. Прва је
проговорила девојка са тамним наочарима, рекла је да у таквом стању не
могу да остану, што је истина, није било воде да се оперу, штета што није
пљуштало као дан раније, могли би опет да изађу у двориште, овога пута
голи и без срама, главу и рамена би им заливала благотворна вода с неба,
осећали би како им се слива низ груди и леђа, ноге, могли би да је скупе у
коначно чисте дланове и из те чаше да напоје ожеднелог, није важно кога,
можда би нечије усне случајно дотакле кожу пре но што би се домогле
воде, али би, од силне жеђи, сигурно из шкољке дланова жудно искапиле
све до последње капи, будећи тако, можда, неку другу жеђ. Девојци са
тамним наочарима, у шта смо већ имали прилике да се уверимо, маште није
недостајало, шта ли би њој само пало на памет у таквој ситуацији,
трагичној, гротескној, очајничкој. Упркос свему, још увек је имала и
прагматичног духа, што је доказала доневши из ормара у својој соби и из
родитељске собе неколико чаршава и пешкира, Обришимо се овим, рече,
боље ишта него ништа, а то је несумњиво била одлична идеја: кад су сели
да једу, осећали су се као нови.
За столом је лекарева жена изнела своја размишљања, Дошло је време
да одлучимо шта нам је чинити, уверена сам да су сви људи слепи, бар су
се сви које сам досад видела тако понашали, воде нема, нема ни струје,
нема ничега, влада хаос, хаос у правом смислу речи, Можда још увек
постоји некаква власт, рече први слепац, Сумњам, али ако постоји, то је
власт слепаца који желе да владају слепцима, односно, ништа које би хтело
да влада ничиме, Онда будућности нема, јави се старац са црним повезом,
Не знам хоће ли бити будућности, али сада је важно да видимо како ћемо да
живимо у оваквој садашњости, Без будућности, садашњост ничему не
служи, као да је и нема, Можда ће човечанство некако да успе да преживи
без вида, али човечности неће бити, последице су већ пред нама; ко од нас
се још увек сматра човеком онако као што се сматрао некада, ја сам, на
пример, убила човека, Убила си човека, запрепасти се први слепац, Да, оног
што је командовао на другој страни, заклала сам га маказама, Убила си да
би нас осветила, жена је морала да освети жене, рече девојка са тамним
наочарима, а освета је, уколико је праведна, људска, ако жртва нема право
на џелата, онда правда не постоји, Ни човечност, додаде жена првог слепца,
Вратимо се на ствар, рече лекарева жена; ако останемо заједно можда ћемо
успети да преживимо, ако се раздвојимо, прогутаће нас маса и рушевине,
Рекла си да има организованих група слепаца, примети лекар, то значи да
људи смишљају нове начине живота, значи пропаст, супротно твојим
предвиђањима, није неизбежна, Не знам до које су мере заиста
организовани, видим их само како лутају наоколо у потрази за храном и
конаком, ништа више од тога, Вратили смо се примитивним хордама, рече
старац са црним повезом, с том разликом да се не ради о неколико хиљада
мушкараца и жена у бесконачној недирнутој природи, већ о милијардама у
опустошеном и исцрпљеном свету, И слепом, додаде лекарева жена, кад
постане још теже пронаћи воду и храну, највероватније ће и те групе да се
распадну, свако ће мислити да је лакше преживети сам, ако не буде морао
да дели са другима, ако оно што нађе буде само његово и више ничије, Те
групе вероватно имају вође, некога ко наређује и организује, подсети први
слепац, Може бити, али заповедници су једнако слепи као и поданици, Ти
ниси слепа, рече девојка са тамним наочарима, зато си ти та која наређује и
организује, Не наређујем, организујем колико могу, ја само служим као очи
које сте ви изгубили, Нека врста природног вође, краљ са очима у земљи
слепаца, рече старац са црним повезом, Ако је тако, онда допустите да вас
моје очи воде док их још имам, зато вам предлажем да уместо да се
разиђемо, уместо да она остане у овом стану, ви у вашем, ти у твом, да
останемо заједно. Можемо да останемо овде, рече девојка са тамним
наочарима, Наш стан је већи, Уколико није заузет, подсети жена првог
слепца, То ћемо сазнати чим одемо донде, ако и буде тако, вратићемо се
овамо, или ћемо отићи до вас, или код тебе, додаде обраћајући се старцу са
црним повезом, а он одговори, Немам свој стан, живео сам сам у
изнајмљеној соби, Немаш породицу, упита девојка са тамним наочарима,
Никога, Ни жену, ни децу, ни браћу, ни сестре, Никога, Ако ми се родитељи
не врате, и ја ћу бити сама као ти, Ја ћу да останем с тобом, рече разроки
дечак, али није додао: ако се моја мајка не врати, тај услов није поставио,
чудно понашање, а можда и није тако чудно, млади се брзо прилагоде,
читав живот је пред њима. Шта сте одлучили, упита лекарева жена, Идем
са вама, рече девојка са тамним наочарима, само те молим да ме бар једном
недељно доведеш овамо, да видим јесу ли ми се родитељи вратили,
Кључеве ћеш оставити код комшинице, Без проблема, не може да однесе
више него што је већ однела, Може да уништи, Сад када сам се вратила,
можда неће, И ми идемо са вама, рече ирви слепац, хтели бисмо једино,
што је нре могуће, да обиђемо свој стан, да видимо шта се догодило, Отићи
ћемо и донде, наравно, Код мене немамо шта да тражимо, већ сам вам
рекао како сам живее, Али поћи ћеш са нама, Хоћу, уз један услов, мора да
вас чуди што постављам услове да бисте ми учинили услугу, али старци су
понекад такви, хоће поносом да надокнаде време које им измиче, Који је то
услов, упита лекар, Када вам постанем превелики терет, молим вас да ми то
кажете, а ако, због пријатељства или самилости, прећутите, надам се да ће
ми преостати довољно здравог разума да учиним шта треба, А шта би то
било, ако није тајна, упита девојка са тамним наочарима, Да одем, да се
повучем, нестанем, као што су некада радили слонови, чуо сам да у
последње време није тако, ниједан не стигне да доживи старост, Ти баш и
ниси слон, Нисам баш ни човек, Посебно ако почнеш да се понашаш као
дете, одбруси девојка са тамним наочарима, окончавши тиме разговор.
Кесе су биле знатно лакше него када су долазили, није чудо, и
комшиница са првог спрата је јела, и то два пута, прве вечери, а и на
одласку су јој оставили још нешто хране, када су је замолили да кључеви
остану код ње на чувању до повратка законитих власника, не би ли је малко
одобровољили, јер добро знамо о каквом је баксузу реч. Да не спомињемо
да је и пас за сузе исто тако јео, само би камено срце могло да одоли оним
молећивим очима, а кад смо већ код тога, где ли је нестао пас, у стану није,
кроз врата није изашао, једино може да буде у дворишту, лекарева жена оде
да провери и заиста је био тамо, пас за сузе је управо прождирао кокошку,
напад је био тако муњевит да ова није стигла ни да писне; да је старица са
првог спрата којим случајем могла да види или да изброји живину, ко зна
каква би судбина задесила кључеве. Између страха изазваног осећајем да је
учинио нешто што није смео и чињенице да људско биће које штити
одлази, пас за сузе колебао се само за тренутак, и одмах поче да копа по
мекој земљи, па су, пре но што је баба са првог спрата уопште и стигла да
изађе на пожарне степенице не би ли открила откуда звуци који су јој
донрли у стан, кокошкине кости већ биле затрпане, злочин прикривен а
грижа савести одложена за неку другу прилику. Пас за сузе шмугну уза
степенице, као дашак ветра у пролазу окрзну сукњу старице која није ни
сањала каква јој је звер прошла тик уз ноге, и стаде уз лекареву жену, па
оданде на сав глас залаја. Старица са првог спрата, чувши тај дивљи лавеж,
уплаши се, додуше прекасно, за сигурност свог тајног шпајза, па,
протегнувши шију, викну навише, То псето треба везати, још ће да ми
подави кокошке, Не бојте се, одговори лекарева жена, није гладан, већ је
јео, а ми сад идемо, Сад, понови стара гласом који је звучао сломљено, као
да јој је жао, као да је хтела да је другачије схвате, на пример, нећете ваљда
овде саму да ме оставите; међутим, није више ни реч рекла, само то сада
које није ни очекивало одговор, и људи тврда срца понекад пролазе кроз
тешке тренутке, а овај је за старицу изгледа био тако тежак да је одбила да
отвори врата и да се поздрави са незахвалницима којима је дозволила да
слободно прођу кроз њене одаје. Чула их је како силазе степеницама, како
разговарају, упозоравају једни друге, Пази, немој да се саплетеш, Стави ми
руку на раме, Ухвати се за гелендер, речи које су и раније често могле да се
чују, поготово у свету слепих, али јој се учинило заиста чудним кад је један
женски глас рекао, Овде је тако мрачно да ништа не видим, и сама
чињеница да слепило те жене није бело, изненађује, али то да не види јер је
мрачно, шта би тек то могло да значи. Хтела је да се досети, трудила се, али
излапела глава није помагала, па је сама себи рекла, Нисам добро чула, то
је све. На улици, лекарева жена се сетила шта је рекла на степеништу,
мораће боље да припази шта говори, могла је слободно да се креће као неко
ко види, Али морам да говорим као да сам слепа, помисли.
Када су се скупили пред зградом, построји своје другове у два реда по
троје, у први ред стави свога мужа, девојку са тамним наочарима и
разроког дечака, у средини, а у други старца са црним повезом и првог
слепца, а између њих другу жену. Хтела је да јој сви буду близу, не у крхкој
колони један по један, како су се раније кретали, такав ланац је у сваком
тренутку могао да се прекине, довољно је да им се на путу препречи нека
бројнија или грубља група, и то би било као кад на пучини прекоокеанска
лађа преполови дрвену барку ксја јој се нашла на путу, а добро је познато
какве су последице таквих несрећа, бродолом, олупине, дављеници,
узалудни позиви упомоћ на дебелом мору, док голема лађа наставља даље,
несвесна колики је неред изазвала, баш тако би прошли и они, расули би се
на све стране, један слепац овде, други тамо, изгубили би се у дивљој
бујици других слепаца као у таласима валова које је немогуће зауставити а
не зна се куда иду, а и лекарева жена не би знала коме прво да притекне у
помоћ, да пружи руку мужу, или разроком дечаку, да изгуби девојку са
тамним наочарима, или друго двоје, старца са црним повезом, негде далеко,
на путу ка гробљу слонова. Онда их је све, међу собом, па за себе саму,
повезала ужетом које је исплела од платнених трака док су други спавали,
Немојте да се ослањате на уже, рекла им је, али га држите чврсто, свом
снагом, и ни у ком случају га не испуштајте, шта год се догодило. Не би
требало да ходају преблизу, да се не би спотицали једни о друге, али морају
да осете близину својих суседа, најбоље би било да им се додирују тела,
само један међу њима није требало да се брине о новим тактикама
напредовања на терену, а то је разроки дечак, који се налазио у средини,
заштићен са свих страна. Нико од наших слепаца се није запитао како
путују друге групе, да ли такође иду овако повезани, или некако другачије,
али и да су питали, одговор би био једноставан: по ономе што се дало
видети, групе су углавном, уз изузетак понеке у којој би се, из неких
посебних, нама непознатих разлога, улагао напор да су сви на окупу, током
дана губиле и добијале нове чланове, увек би понеки слепац залутао и
изгубио се, док би неког другог привукла сила теже, па би им се
прикључио, можда би га прихватили, можда најурили, све зависи од тога
шта носи са собом. Старица са првог спрата отворила је прозор, тихо,
полагано, није хтела да знају за њену сентименталну слабост, али са улице
није чула никакве звуке, већ су отишли, побегли са тог места на које скоро
нико не навраћа, баба би заправо требало да буде задовољна, тако не мора
ни са ким да дели своје кокошке и зечеве, требало би да буде, али није била,
из слепих очију потекле су јој две сузе, и по први се пут упитала да ли има
икаквог разлога да и даље живи. Одговор није пронашла, одговори не дођу
увек кад су нам потребни, а често се догоди да се у томе чекању одговора
нађе једини прави одговор.
Пут их је водио два ћошка од куће у којој је старац са црним повезом
имао своју самачку собу, али одлучили су да тамо не свраћају, тамо хране
нема, одећа му не треба, књиге не може да чита. Улице су биле пуне
слепаца у лову на храну. Улазили су и излазили из радњи, празних руку су
улазили, скоро редовно празних руку и излазили, жустро расправљајући да
ли би требало да оду из те четврти и почну да чешљају неке друге крајеве
града. Што се кувања тиче, највећи проблем је био што без воде, без струје,
са празним плинским боцама, а палити ватре у становима је опасно, кувати
није могуће, а све и да јесте, требало би да знамо где да пронађемо со, уље,
зачине неопходне да бисмо приправили јело које би имало макар трагове
укуса на које смо некада били навикли, мада бисмо се вероватно
задовољили и само бареним поврћем, када би га било, а и барено месо би
било добро, имамо већ традиционалне зечеве и кокошке, а могли би да
послуже и пси и мачке када би се дали ухватити, но како је искуство
највећи учитељ у животу, чак су и те животиње, некада домаће, научиле да
не верују руци која их мази, и сада, како су ловиле у чопорима, у чопорима
су се и браниле, а како су, богу хвала, добро виделе, било им је лако да
побегну или да нападну, ако затреба. На основу свих наведених разлога и
околности, дошли су до закључка да је најбоља храна за људе она
конзервисана, не само зато што је, углавном, реч о готовим јелима, већ и
зато што су конзерве лаке за преношење и лако се једу. Истина је да је на
свим лименкама, теглама и другим паковањима која садрже слично
припремљене производе утиснут датум после којег се употреба не
препоручује, а у неким случајевима је чак и опасна по здравље, али је и ту
мудри народ зачас сковао пословицу, којој је практично немогуће
доскочити, па се уместо старе, сада из оправданих разлога неупотребљиве
пословице, Очи не виде, срце не осећа, говорило, Очи не виде, желудац не
осећа, и, у складу с тиме, може се без ограничења јести свакакво ђубре. Као
вођа групе, лекарева жена је у мислима прерачунавала колико им је хране
преостало, схватила да је има, у најбољем случају, за још један оброк, и то
ако не рачуна пса, он нека се снађе на свој начин, баш као што је спретно
зграбио кокошку за шију и пресекао јој глас и живот. Имала је код куће, ако
се добро сећа и ако тамо још нико није провалио, пристојну количину
конзерви, пристојну када се узме у обзир да их је било двоје, а овде треба
нахранити седморо, залихе ће, колико год штедљиви били, кратко да трају.
Сутра-прекосутра мораће да се врати у подземно складиште самопослуге,
мораће да одлучи хоће ли ићи сама или ће да замоли мужа да крене са њом,
или боље првог слепца, млађи је и спретнији, треба видети како да најбоље
допреме већу количину хране али и да, истовремено, успут могу брзо да
делују, јер не треба заборавити на специфичне услове повлачења. На
улицама као да је било двоструко више ђубрета него претходног дана,
људске фекалије, оне од раније, растопљене јаком кишом, а и ове свеже,
густе или проливасте, које, док они пролазе, избацују мушкарци и жене уз
пут, засићују атмосферу смрадом као густом маглом, кроз коју може да се
прође само уз крајње напоре. На једном тргу са дрворедом наоколо и
спомеником у средини, чопор паса прождире човечији леш. Мора да. је
умро недавно, удови му се још нису укрутили, то се види док их пси цимају
зубима покушавајући да откину месо од костију. Около скакуће гавран,
тражи место за себе, неки процеп не би ли се и он омрсио. Лекарева жена
скрену поглед, али прекасно, утроба јој се згрчи и нагон на повраћање
незадрживо јој навали у грло, двапут, трипут, као да и њено, још увек живо
тело, цима и развлачи чопор другачијих паса, паса апсолутног очаја, довде
сам дошла, овде желим да умрем. Муж је упита, Шта ти је, други, повезани
ужетом, приђоше јој ближе, узнемирени, Шта се догодило, Да ти није лоше
легао доручак, Сигурно је нешто било покварено, Мени није ништа, Ни
мени. На своју срећу, они су могли да чују једино режање узнемирених
паса и један, изненадан и чудан, грактај гаврана, у гужви му је један пас
зубима поткачио крило, успут, без зле намере. Тада лекарева жена рече,
Нисам могла да се суздржим, опростите ми, неки пси једу цркнуто псето,
Једу наше куче, упита разроки дечак, Не, наше куче, како ти кажеш, живо је
и кружи око њих, али им не прилази, После оне кокошке за доручак,
вероватно није јако гладан, рече први слепац, Је ли ти сад боље, упита
лекар, Јесте, идемо даље, А наше куче, поново упита разроки дечак, Куче
није наше, само је ишло за нама, вероватно ће сада остати са овима, пре је
био са њима, и сада је поново пронашао своје другаре, Морам да каким,
Овде, Морам стварно, боли ме стомак, пожали се дечак, Олакшао се одмах,
како је најбоље могао, лекарева жена се још једном исповраћа, сада из
другог разлога. Потом пређоше преко широког трга, а, када су дошли под
крошње, лекарева жена се осврну. Скупило се тамо још паса, сада су се
борили око остатака трупла. Пас за сузе ишао је за њом, њушкајући по
поду, као да следи неки траг, ствар навике, јер у овом случају је један
поглед био довољан да пронађе ону коју је тражио.
Наставили су даље, стан старца са црним повезом остао је иза њих, сада
су ходали широком авенијом оивиченом са обе стране високим и богатим
зградама. Овде заустављени аутомобили су скупи, велики и удобни, зато је
много слепаца изабрало да спава у њима, а једна огромна лимузина је, како
је изгледало, заиста претворена у истински трајно боравиште, вероватно
зато што је лакше вратити се у аутомобил него у стан, становници овог
возила поступали су, биће, као и они када је у карантину требало да
пронађу свој кревет, опипавали су и бројали аутомобиле од ћошка, двадесет
и седам десно, ето ме код куће. Аутомобил се налазио пред улазом у једну
банку. Њим је председник управног одбора дошао на недељну пленарну
седницу, прву која је одржана пошто је избила епидемија белог синдрома,
али лимузина никада није стигла до подземне гараже, где је требало да
сачека да се заврши састанак. Возач је ослепео у тренутку када је
председник улазио у зграду, на главна врата, како је волео, још је и крикнуо,
говоримо о возачу, али га овај, говоримо о председнику, није чуо. Осим
тога, седница и није била толико пленарна колико би, судећи по имену,
требало да буде, у последњих неколико дана ослепело је било неколико
чланова одбора. Председник, уз то, није стигао ни да отвори седницу, на
чијем је дневном реду била расправа о доношењу принудних мера у случају
да ослепе сви редовни чланови одбора и њихови заменици, није чак успео
ни да уђе у салу за састанке, јер је, док се лифтом пео на петнаести спрат,
негде између деветог и десетог нестало струје, и то заувек. Како једна
несрећа никад не долази сама, истовремено су ослепели електричари
задужени за одржавање интерног енергетског система, односно генератора,
старог типа, који пије био аутоматски, већ дуго времена су планирали да га
замене, због чега је, како смо већ рекли, лифт остао заглављен између
деветог и десетог спрата. Председник је још увек могао да види када је
лифтбој који га је пратио ослепео, а он је сам обневидео сат времена
доцније, а како се струја није вратила, а тог дана су ослепели многи
запослени у банци, њих двојица су, без икакве сумње још увек тамо, мртви,
то нема потребе ни спомињати, затворени у челичној гробници, где су, на
сву срећу, макар безбедни од прождрљивих паса. Како сведока није било, а
ако их је и било, нема назнаке да су позвани на сведочење о описаним
догађајима, логично је очекивати да се неко запита како је могуће знати да
су се ствари догодиле баш тако и никако другачије, одговор који можемо да
понудимо гласи да извештаји о скоро свим оваквим догађајима личе на онај
о постању света, ни тамо нико није био присутан, дакле, није било сведока,
али сви зиају како се догодило. Лекарева жена је упитала, Шта ли се
догодило с банкама, не зато што јој је то било јако битно, мада је и она
своју уштеђевину поверила једној од банака, била је једноставно радознала,
то јој је наједном пало на памет, ништа друго, и није очекивала да јој
одговоре, на пример, овако, У почетку створи Бог небо и земљу, земља
беше без обличја и празна, и беше тама над безданом, и Дух Божји дизаше
се над водом. Уместо тога, рече старац са црним повезом, док су се
спуштали низ авенију, Према ономе што сам чуо док сам још увек видео на
једно око, одмах у почетку све је отишло дођавола, људи су, у страху да ће
остати слепи и незбринути, похрлили у банке да подигну свој новац,
мислили су да треба да се осигурају за будућност, што је разумљиво: ако је
човек свестан да више неће моћи да привређује, може да се ослони једино
на уштеђевину из времена благостања и дугорочних планова, уз
претпоставку да је био довољно мудар да на време одваја беле паре за црне
дане; због тога стампеда за двадесет и четири сата банкротирале су неке од
највећих банака, тада је интервенисала влада молећи да се примире духови
и апелујући на грађанску савест људи, закључивши тај проглас свечаном
изјавом да ће преузети сву одговорност и обавезе које проистекну из стања
опште катастрофе која нас је снашла, али тим обећањем нису успели да
стану на крај кризи, не само зато што су људи и даље губили вид већ и зато
што су они који су још видели бринули само о томе како ће да спасу своје
миле паре, па су на крају, што је било неизбежно, банке, пропале или не,
затвориле врата и затражиле полицијску заштиту, што им ништа није
вредело, у маси демонстраната окупљеној испред банака било је и
полицајаца у цивилу који су захтевали сопственим трудом зарађен новац,
неки су, како би могли слободно да демонстрирају, чак известили команду
да су ослепели, односно, отишли на боловање, а они, још увек активни и
униформисани, с оружјем окренутим ка незадовољој светини, одједном би
уместо нишана видели само једноличну белину, па су, ако су у банци и
имали новаца, изгубили сваку наду, и још преко тога су постали омражени
јер су сарађивали са властима; до најгорег је дошло тек касније, када су у
банке почеле да проваљују бесне хорде слепих и окатих, и једни и други у
најдубљем очају, више се није прилазило шалтеру са чеком у руци, а
службеницима нико више није говорио, Хтео бих да подигнем новац са
свог рачуна, него се отимало што падне под руку, дневни пазар, оно што се
нашло у фиокама, у случајем незакључаној благајни, у старинским кесама
са ситнишем, какве су некада користиле само баке – немогуће је замислити
како је све то изгледало, пространи, раскошни атријуми седишта банака и
мале филијале по градским четвртима биле су сведоци сцена од којих се
леди крв у жилама, а да не говоримо о банкоматима, проваљеним и
опљачканим до последње паре, док се на мониторима неких од њих и даље,
неким чудом, појављивала писана порука која захваљује што сте одабрали
баш ту банку, аутомати су стварно глупи, уколико напросто нису издали
своје газде; коначно, цео банкарски систем колабирао је у једном даху, као
кула од карата, и то не зато што је поседовање новца изгубило на цени,
напротив, ко је имао паре у рукама, нипошто их није пуштао, правдајући то
тиме да није могуће предвидети шта ће донети сутра, тако су сигурно
размишљали и слепци који су се населили у подрумске трезоре банака,
међу најбоље чуване сефове, у ишчекивању неког чуда које би им широм
отворило тешка челична врата која их деле од богатства, отуда излазе само
да би прибавили храну и воду, или задовољили друге телесне потребе, и
одмах се враћају на свој положај, увели су лозинке и посебне знакове
прстима, како ниједан уљез не би могао да продре у утврђење, јасно, живе у
најпотпунијем мраку, али свеједно им је, овом слепилу све је бело. Док су
полако даље ходали градом, старац са црним повезом је причао о страшној
судбини која је задесила банкарство и финансије, и тек би ту и тамо стали
да би разроки дечак олакшао и смирио неподношљиву побуну у цревима;
упркос уверљивом тону којим је надахнути старац изнео свој сликовити
опис, ипак имамо повода да посумњамо да је у тој причи било и помало
претеривања, на пример у оном делу о слепцима који живе у подрумима
банака, како је он могао да зна шта се доле догађало кад није знао ни
лозинку ни трикове са прстима, али, у сваком случају, помогло је да сами
замислимо како је то отприлике изгледало.
Када су коначно стигли до улице у којој су становали лекар и жена, већ
је почео да се хвата сумрак. Улица се није разликовала од других, гадости
на све стране, хорде слепаца тумарају без циља и, по први пут, а раније их
нису срели захваљујући само пукој случајности, огромни пацови, два
голема глодара, којима се мачке из суседства нису усуђивале ни да приђу
јер су били готово њихове величине, а у евентуалној бици сигурно много
жешћи. Пас за сузе погледао је и једне и друге са равнодушношћу некога ко
живи у некој другој емоционалној сфери, рекли бисмо тако када не би била
реч о псу, што он још увек јесте, већ о животињи званој човек. Угледавши
позната места лекарева жена није изустила ниједну од оних
традиционалних меланхоличних примедаба, као када кажемо, Како време
тече, као јуче да је било када смо овде били срећни, У ствари, била је
шокирана од разочарања јер је, подсвесно, била уверена да ће, зато што је
њена, ова улица бити чиста, пометена, опрана, и да суседи, иако слепи
очима, нису слепи разумом, Како сам глупа, рече наглас, Зашто, шта је
било, упита муж, Ништа, моје фантазије, Како време тече,шта ли је са
нашим станом, рече он, Још мало па ћемо сазнати. Снага им је била на
измаку, па су се степеницама пели полагано, узимајући даха на свакоме
одморишту, Идемо на пети, рекла је лекарева жена. Пели су се како су
могли, свако за себе, пас за сузе час испред час иза њих, као да се родио да
буде чувар стада, научен да сачува све овце на броју. Врата неких станова
била су отворена, изнутра су допирали гласови, смрад од кога је припадала
мука запљускивао их је у таласима, у два наврата су неки слепци излазили
на праг зурећи празним очима, Ко иде, питали су, а лекарева жена успела је
да препозна само једног од њих, јер други није био из зграде, Овде смо
раније живели, рекла је, тек толико. Комшијиним лицем као да је прешао
израз препознавања, али није упитао јесте ли ви супруга господина
доктора, но можда ће, када се врати у стан, рећи, Вратиле се комшије са
петог. На крају последњег степенишног крака, пре но што ће да крочи на
подест, лекарева жена рече наглас, Затворено је. Било је трагова провале
али врата су очигледно одолела. Лекар гурну руку у унутрашњи џеп свог
новог капута и извади кључеве. Рука је остала у ваздуху, ишчекујући, али
жена је ухвати и нежно усмери према брави.
Ако се изузме кућна прашина, која увек искористи одсуство домаћина
да се натенане наталожи по намештају и прикрије му сјај – узгред буди
речено, једино у тим приликама прашина може мало да се одмори
неузнемиравана перушком, усисивачем и јурњавом деце која увек наново
ускомешају ваздух – дакле, изузевши прашину, стан је био чист, а нереда је
било тек онолико колико је неизбежно када мора да се изађе нагло и
неочекивано. Осим тога, оног дана, док су чекали да их позову из
министарства и болнице, лекарева жена је, са предострожношћу сличном
оној због које мудри старци још за живота гледају да реше своје текуће
проблеме како после смрти не би пали другима на терет, опрала посуђе,
наместила кревет, спремила купатило, не баш савршено, али заиста би било
сурово очекивати више од уздрхталих руку и очију преплављених сузама.
Укратко, седам ходочасника доспело је у неку врсту раја, и тај утисак, који,
без страха од преувеличавања, можемо назвати трансцендентчим, био је до
те мере снажан да су застали на улазу, као да их је парализовао
неочекивани кућни мирис, у ствари смрад затвореног стана, због кога
бисмо у неким другим временима пожурили да отворимо све прозоре, Да се
проветри, рекли бисмо, али данас би било боље да их добро затворимо да
спречимо смрад трулежи да споља продре у стан. Жена првог слепца рече,
Све ћемо ти испрљати, и била је у праву, ако уђу у оним ципелама
улепљеним блатом и говнима, за тили час рај ће се џретворити у пакао,
место где, како тврде меродавни ауторитети, осуђеним грешним душама од
свега најтеже пада баш смрад, труо, болестан, одвратан, кужан, а не
ужарена клешта, котлови кључале смоле и остале куварске и ковачке
алатке. Домаћице од памтивека у оваквим ситацијама кажу, Уђите,
слободно, шта вам је, нема везе, шта се упрља, очистиће се, али ова, баш-
као и њени гости, добро је знала одакле долази и да у том свету прљаво
може само још више да се упрља, па их зато најлепше моли да се изују пред
вратима, истина ни ноге им нису чисте, али ипак су неупоредиво чистије,
пешкири и чаршави девојке са тамним наочарима послужили су сврси и
отклонили најгоре. Уђоше, елем, боси, а лекарева жена пронађе једну
велику пластичну кесу и у њу потрпа сву обућу, нека чека на прање, када и
како није знала, па је изнесе на терасу, јер спољни ваздух не може да
загади. Небо се намрчило, скупили су се тамни облаци, Кад би барем пала
киша, помисли. Свесна шта је све чека, врати се осталима. Били су у
дневној соби, стојали су у тишини, иако преморени, нису се усудили да
седну, само је лекар одсутно рукама опипавао намештај, остављајући
трагове на површини, тако је почело чишћење, мало прашине је већ
обрисао врховима прстију. Лекарева жена рече, Свуците се сви, овако не
можемо да останемо, одећа нам је прљава готово колико и ципеле, Да се
свучемо, упита први слепац, овде, једни пред другима, то није у реду, Ако
желите, могу свакога да одведем у посебну просторију, иронично ће
лекарева жена, тако се нећете стидети, Ја ћу да се скинем овде, рече жена
првог слепца, једино ти можеш да ме видиш, а чак и да није тако, већ си ме
видела у много горем стању, изгледа да мога мужа памћење не служи баш
најбоље, Не знам зашто сад да се подсећамо на непријатности из
прошлости, прогунђа први слепац, Да си женско и да ти се догодило што се
догодило нама, другачије би мислио, рече девојка са тамним наочарима,
свлачећи разроког дечака. Лекар и старац са црним повезом већ су се
скинули до појаса, и управо су откопчавали панталоне, кад старац са црним
повезом упита лекара који је стајао поред њега, Могу ли да се придржим за
тебе док извучем ноге из ногавица. Били су тако смешни, несрећници, док
су скакутали, скоро да су терали на сузе. Лекар је изгубио равнотежу и,
падајући, повукао за собом старца са црним повезом, срећа па су обојица
незгоду окренули на смех, и сада их је било дирљиво видети такве, тела
умазаних свакаквом могућом штроком, улепљених мушкости, седе маље,
црне маље, тако је прошло достојанство примерено поодмаклом животном
добу и тако цењеном занимању. Лекарева жена им је помогла да устану,
неће пуно проћи а потпуно ће се смрачити, и неће бити потребе да се ико
стиди, Има ли свећа у кући, упита се, па одговори сама себи, сетивши се да
има две старинске светиљке, праве реликвије, једну антикну уљаницу, са
три фитиља, и стару петролејку, са стакленим цилиндром, За данас је
уљаница довољна, уља имам, фитиљ ћу импровизовати, сутра ћу по
апотекама да потражим петролеј, то је сигурно много лакше наћи него
конзерву хране, посебно у апотеци, помисли, зачудивши сама себе што је, у
оваквој ситуацији, још увек способна да се нашали. Девојка са тамним
наочарима свлачила се полако, тако да је изгледало као да ће јој увек,
колико се год обнажила, остати још неки део одеће и нешто скривено испод
њега, чему сада та чедност, нејасно је; међутим, да је лекарева жена била
ближе, приметила би, кроз наслаге прљавштине, како су се девојци
заруменели образи, ко би разумео жене, њу која је спавала са мушкарцима
које је једва познавала, одједном је обузео стид, а друга би сасвим смирено
могла да јој пришапне на уво, Немој да се стидиш, он не може да те види,
притом мислећи на сопственог мужа, наравно, јер нисмо могли да
заборавимо како га је бестидница намамила у кревет, ето такве су жене, ко
их не зна, скупо би их платио. А можда је разлог ипак био други, била су
присутна још два гола мушкарца, а један од њих ју је примио у своју
постељу.
Лекарева жена скупи одећу са пода, панталоне, кошуље, један капут,
џемпере, јакне, нешто доњег рубља, лепљивог од штроке, ни месец дана
кисељења у детерџенту не би то опрало, па све то смота заједно, Останите
овде, рече, одмах се враћам. Однесе одећу на терасу, као што је учинила и
са обућом, па се тамо и она скину посматрајући црни град под оловним
небом. Ниједно светло у прозору, ниједан бледи одсјај на фасадама, то што
је видела није био град већ развучени растопљени катран који је, хладећи
се, сам себе обликовао у зграде, кровове, димњаке, све мртво, све угасло.
Пас за сузе појавио се на тераси, узнемирен, али сада није било суза да их
отре, сав јед се згрчио у души, очи су остале суве. Лекарева жена осети
студен па се сети осталих како у соби стоје голи и чекају а да ни сами не
знају шта. Ушла је. Претворили су се у нејасне бесполне обрисе,
неодређене мрље, сенке ишчезле у полумраку, Али они то не знају,
помисли, они се растапају у светлости која их окружује и не дозвољава им
да виде. Морам да упалим неко светло, рече, скоро да сам једнако слепа као
и ви, Већ има струје, упита разроки дечачић, Не, упалићу уљаницу, Шта је
то уљаница, поново упита дечак, После ћу да ти покажем. Прво је по
кесама потражила шибице, онда оде у кухињу, зналаје где је уље, није јој га
много било потребно, од једне кухињске крпе откиде траку за фитиљ па се
врати у дневну собу, где је била уљаница, по први пут откад је произведена
биће од користи, у почетку није изгледало да ће јој сврха бити да светли,
али нико од нас, лампи, паса или људи, на почетку такође не зна зашто је
дошао на свет. Један за другим, на три кљуна уљанице, плануше три
дрхтава пламичка, три мајушна бадема светлости која би се ту и тамо
наједном издужила увис, као да ће да одлете некуда, да би се онда опет
повукла у себе, стичући чврстину и стаменост, као некакав светлећи
каменчић. Лекарева жена рече, Сад већ видим, идем по чисту одећу, Али
прљави смо, подсети девојка са тамним наочарима. И она и жена првог
слепца покриле су рукама груди и међуножје, То није због мене, помисли
лекарева жена, него зато што светлост уљанице гледа у њих. Затим рече,
Боље је носити чисту одећу на прљавом телу, него прљаву одећу на чистом.
Узе уљаницу и оде да тражи по фиокама, ормарима; убрзо се вратила
носећи пижаме, кућне огртаче, сукње, кошуље, хаљине, панталоне,
џемпере, све што је потребно да се пристојно одене седморо људи; истини
за вољу, нису сви били истог стаса али су по мршавости изгледали као од
једне мајке рођени. Лекарева жена им је помогла да се обуку, разроком
дечаку припале су лекареве бермуде, онакве какве облачимо за излет у
природу или на плажу, и које свакога претворе у дете. Сада већ можемо да
седнемо, уздахну жена првог слепца, поведи нас, молим те, не знамо куда
бисмо.
Соба, као и све дневне собе, низак сточић у средишту, наоколо фотеље и
софе, има довољно места за све, на једну су сели лекар, жена му и старац са
црним повезом, на другу девојка са тамним наочарима и разроки дечко, на
трећу први слепац и супруга. Исцрпљени су. Дечак је заспао одмах,
положио је главу на крило девојке са тамним наочарима, заборавивши на
питања о уљаници. Тако је прошло сат времена, све је личило на срећан
призор, под благим светлом мусава лица деловала су умивено, очи оних
који нису спавали блистале су, први слепац узео је руку своје жене и стегао
је, гест који показује колико телесни одмор може да допринесе душевној
хармоиији. Тада рече лекарева жена, Ускоро ћемо нешто појести, али било
би добро да се прво договоримо како ћемо овде живети, не бојте се, нећу
поновити говор из звучника, за спавање има места, ту су две собе за парове
а остали могу да ноће у дневној соби, свако на својој софи, сутра ћу морати
да кренем у потрагу за храном, ово мало што имамо при крају је, било би
згодно да неко пође са мном, да би ми помогао да носим, али и да бисте
почели да памтите путеве до куће и да се сналазите у околини, могла бих и
ја да се разболим, или да ослепим, непрекидно слутим да би то могло да се
догоди, и да ћу и ја морати да учим од вас; друга важна ствар, за нужду
постоји један лавор на тераси, знам да није пријатно излазити напоље по
киши и мразу, али опет је боље тако него да нам стан смрди, не смемо да
заборавимо какав нам је био живот док смо били интернирани, срозали смо
се најдубље могуће, испод сваке границе достојанства, све док нисмо сами
себе презрели, овде може исто да нас снађе, само на другачији начин, тамо
смо бар имали изговор да смо одбачени и заборављени, овде изговора нема,
сада смо сви једнаки у добру и у злу, али молим вас, не питајте ме шта је
добро а шта зло, тога смо били свесни увек када је, у време кад је слепило
било ретка појава, требало да повучемо потез, знали смо да су исправно и
погрешно тек два различита схватања нашег односа са другима, а не односа
према себи самима, јер се том односу не може веровати, опростите ми на
овој моралној проповеди, али ви не знате, и не можете да знате шта значи
имати очи у свету слепих, нисам краљица, не, ја сам она којој је писано да
види страхоте, ви их осећате, а ја их осећам и видим, али, доста је било
приче, треба да се једе. Питања није било, једино је лекар рекао, Ако икада
поново прогледам, заиста ћу гледати у очи других људи као да им гледам у
душу, У душу, упита старац са црним повезом, Или у дух, свеједно како то
назовемо, и тад, изненађујуће ако имамо на уму да је реч о особи која није
прошла високе школе, девојка са тамним наочарима рече, У нама постоји
нешто што нема име, то је оно што заиста јесмо.
Лекарева жена већ је изнела на сто оно мало хране што је преостало, да
би им затим помогла да поседају, рекавши, Жваћите полако, тако се
најбоље завара глад. Пас за сузе није дошао да тражи хране, већ је био
навикнут на пост, а, осим тога, вероватно је мислио да, после јутарње гозбе,
нема права да откида од уста жени која је лила сузе, а остали му, по свој
прилици, нису много значили. Насред стола уљаница са три пламичка
чекала је да лекарева жена објасни шта је обећала, што се и догодило када
су завршили са јелом, Дај ми руке, рекла је разроком дечаку, па их пажљиво
усмеравајући рече, Ово је постоље, округло, као што видиш, а ово је стубић
који носи посуду за уље, овде су, пази да се не опечеш, три кљуна, један,
два, три, из њих вире фитиљи, платнене траке које црпе уље у које су
натопљени, упалиш их шибицом и горе док има уља, светло је слабо, али
опет се помало види, Ја не видим, Једног ћеш дана сигурно видети, а тада
ћу да ти дам уљаницу на поклон. Какве је боје, Јеси ли када видео какав
предмет од месинга, Не знам, не сећам се, шта је месинг, Месинг је жут,
Аха. Ту се разроки дечак мало замислио, Сада ће да пита за мајку, помисли
лекарева жена, али се преварила, мали је само затражио воде, био је јако
жедан, Мораћеш да причекаш до сутра, овде нема воде, и док је то
изговарала сети се да воде у ствари, има пет-шест литара драгоцене воде,
нетакнути садржај водокотлића у купатилу, каква год да је није гора од оне
коју су пили у карантину. Слепа у мраку, оде до купатила и пипајући
подиже поклопац водокотлића, није могла да види колико воде има, али
било је, додирнула је прстима, тад узе чашу, зарони је у водокотлић и врло
пажљиво је напуни, цивилизација је за собом оставила тек један малени
бунар. Кад се вратила у собу, затекла је све онако како их је оставила.
Уљаница је осветљавала лица окренута ка светлости, као да им говори, Ту
сам, гледајте ме, уживајте док сам ту, јер моја светлост неће заувек трајати.
Лекарева жена принесе чашу уснама разроког дечака и рече, Ево ти воде,
пиј полако, полагано, наслађуј се укусом, чаша воде је сада право чудо, није
се обраћала њему, није се обраћала никоме, једноставно је саопштавала
свету какво је чудо обична чаша воде. Где си је пронашла, је ли то
кишница, упита је муж, Не, извадила сам је из водокотлића, А зар нисмо
имали још један балон воде када смо отишли од куће. Жена ускликну, Тако
је, како се само нисам раније сетила, један балон је био полупразан а други
нисмо стигли ни да начнемо, каква срећа, немој да пијеш, немој више да
пијеш, рече дечаку, сви ћемо да пијемо чисте воде, донећу најбоље чаше и
пићемо чисте воде. Сад узе уљаницу и оде до кухиње, одатле се врати са
балоном у руци, кроз балон је продирала светлост па је драгоцени садржај
светлуцао као драгуљ. Стави балон на сто, оде по чаше, најбоље које су
имали, од најфинијег кристала, па их полако, као да врши какав обред,
напуни водом. Коначно рече, Пијмо. Слепе руке потражише и пронађоше
чаше и подигоше их дрхтећи. Пијмо, понови лекарева жена. На средини
стола стајала је уљаница као сунце окружено сјајним звездама. Када су
одложили чаше, девојци са тамним наочарима и старцу са црним повезом
низ лице су текле сузе.
Ноћ је била неспокојна, У почетку мутни, нејасни, снови су путовали од
једног до другог уснулог тела, убрали нешто одавде, узели нешто оданде, са
собом односили нова сећања, нове тајне, нове жеље, па су зато спавачи
уздисали и мрмљали, Овај сан није мој, шапутали су, а сан би им одговарао,
Ти још не познајеш своје снове, тако је девојка са тамним наочарима
сазнала ко је старац са црним повезом који спава ту, неколико корака од ње,
исто тако је он поверовао да зна ко је она, још увек само поверовао јер није
довољно да снови буду узајамни да би били једнаки. Киша је почела с
првим свитањем. Ношена ветром, киша је у силовитом налету ударала по
окну са хиљаду бичева, Лекарева жена се тргну из сна, отвори очи и
прошапута, Какав пљусак, па их поново затвори, у соби је још увек владао
мркли мрак, могла је да се врати сну. Није прошао ни читав минут, а њу је
поново нагло разбудила мисао да је чекају обавезе, али још увек није знала
шта би то могло да буде, слушала је кишу како јој говори, Устани. Шта ли
то киша хоће од ње. Полагано, да не пробуди мужа, изашла је из собе, и док
је пролазила дневним боравком, на тренутак застаде да погледа оне који су
спавали на софама, затим настави ходником до кухиње, то је било прочеље
зграде и ту је киша ношена ветром најјаче ударала. Рукавом кућне хаљине,
коју је имала на себи, обриса замагљено стакло на вратима и погледа
напоље. Небо, читаво небо, било је један једини облак из кога је бесомучно
пљуштало. На поду терасе, на гомили, лежало је рубље које су свукли, и
кеса са ципелама које је требало опрати. Опрати. Последњи вео сна
одједном је ископнео – то је обавеза која је чека. Отворивши врата искорачи
напред, а киша је, у тренутку, зали од главе до пете, као да је стала под
водопад. Морам да искориетим ову воду, помисли. Врати се у кухињу и,
трудећи се да не прави буку, прихвати се лавора, лонаца, шерпи, свега што
би могло да послужи да се у њега нахвата макар мало те кише која је с неба
сипала у млазевима, у завесама које је заносио ветар, превлачећи их преко
кровова града попут неке огромне и бучне метле. Изнела је све посуђе и
распоредила га по балкону, уз ограду, сада ће имати воду за прање
штрокаве одеће и одвратне обуће, Само да не стане, само да не престане да
пада, говорила је себи у браду тражећи по кухињи сапуне, детерџенте,
четке, све што би могло да послужи да спере, макар делимично, бар мало
оне неподношљиве прљавштине са душе. Са тела, рече као да хоће да
исправи метафизичку мисао, па додаде, То је и онако једно те исто. Затим,
као да ће тако неизбежно помирити оно што је рекла с оним што је
помислила, збаци са себе покисли кућни огртач, и гола, изложена пљуску
који је шиба и милује, поче да пере одећу, док је, истовремено, киша прала
њу. Од шума воде што ју је окруживао, није одмах приметила да више није
сама. На балконским вратима појавиле су се девојка са тамним наочарима и
жена првог слепца, како су само предосетиле, каква ли је то интуиција,
какви ли су их унутрашњи гласови пробудили, то се не зна, а исто тако нико
не зна ни како су успеле да нађу пут довде, али нема смисла сад тражити
објашњења, није згорег понекад мало и нагађати. Помозите ми, рече
лекарева жена чим их је угледала, Како кад не видимо, упита жена првог
слепца, Скините то што имате на себи, тако ћемо да имамо мање за
сушење, Али ми не видимо, понови жена првог слепца, Нема везе, рече
девојка са тамним наочарима, помоћи ћемо колико можемо, А ја ћу после
да завршим, рече лекарева жена, и опраћу оно што буде остало прљаво,
сада на посао, хајде једина двоока и шесторука жено на свету. Можда су у
згради преко пута, иза затворених окана, слепи, мушкарци, жене,
пробуђени силином неуморних налета пљуска, чела наслоњеног на
хладноћу стакла, остављали на њему замагљене трагове свог топлог даха,
присећајући се оних времена када су, тако као сада, посматрали како киша
лије са небеса. Нису могли да помисле да су тамо три голе жене, голе као од
мајке рођене, као да су полуделе, сигурно и јесу луде, ко би паметан изашао
го на терасу где може да га види читаво суседство, шта има везе што смо
сви слепи, такве ствари се једноставно не раде, Боже мој, како им се само
вода слива низ тела, између дојки, задржава и губи у тами венериног
брежуљка, како облива и мази бутине, можда их неправедно осуђујемо,
можда једноставно не можемо да видимо да је то најлепши и
највеличанственији призор икада виђен у овоме граду, са терасе се спушта
завеса пене, шта бих дао да сам у њој, да пропадам у бездан, иречист,
чедан, го. Само нас Бог види, рече жена првог слепца која је, упркос свим
разочарањима и несрећама, и даље живела у чврстој вери да Бог није слеп,
на шта лекарева жена одговори, Чак ни он, небо су покрили облаци, само ја
могу да вас видим, Да ли сам ружна, упита девојка са тамним наочарима,
Мршава си и прљава, ружна никад нећеш бити, А ја, упита жена првог
слепца, Прљава и мршава као она, не тако лепа, али од мене си лепша, Ти
си лепа, рече девојка са тамним наочарима, Како ти то знаш када ме никада
ниси видела, Два пута сам те сањала, Када, Последњи пут ноћас, То си ти
сањала своју кућу, јер си напокон осетила мир и сигурност, то је природно
после свега што смо претурили преко главе, у сну ја сам представљала твој
дом, а како сам, да би ме видела, морала да имам некакво лице, измислила
си га, И ја те замишљам лепом а никад те нисам сањала, рече жена првог
слепца, То је доказ да слепило иде наруку ружнима, Ти ниси ружна, Не,
знам да нисам, али стигле су ме године, Колико имаш година, упита девојка
са тамним наочарима, Ближим се педесетој, Као и моја мајка, А она, Она
шта, Да ли је још увек лепа, Не као некада, То нас све сустигне, и више
нисмо као некада, Ти никада ниси била лепша, рече на то жена првог
слепца. Такве су речи, много тога прикрију, прате једна другу, наизглед
насумице изречене, и одједном, због три, чстири, или пет које тек тако
излете, саме по себи једноставне, заменица, прилог, глагол, придев,
осећања незадрживо навру на површину коже, и испуне очи, читав систем
се распадне, за то су криви нерви који не могу више да поднесу, много су
тога издржали, све су истрпели, оно што се каже, живци су као конопци.
Лекарева жена има челичне живце, а на крају крајева ето и лекареве жене
зарозане од суза, сломљене једноставном личном заменицом, једним
прилогом, једним глаголом, једним придевом, пуким граматичким
категоријама, пуким речима, на речи су се свеле и друге две жене,
неодређене заменице, исто тако су бризнуле у сузе и пале у загрљај оној
која вреди читаву реченицу, три голе грације на пљуску. Овакви тренуци не
могу вечно да трају, жене су овде већ више од сат времена, и дошао је час
да и оне постану свесне хладноће, Хладно ми је, изговори девојка са
тамним наочарима. Са одећом су урадиле шта и колико су могле, са ципела
су спрале најгоре, сада је тренутак да оперу саме себе, једна другој
сапуњају косу и леђа, смејући се као што су се смејале када су се као
девојчице у дворишту играле ћораве баке, у време док још нису биле слепе.
Потпуно се разданило, јутарње сунце је чак провирило преко рамена
тужног света, пре него што се поново сакрило за облаке. И даље пада, али
слабије. Праље су ушле у кухињу, обрисале се и истрљале чистим
пешкирима које је лекарева жена донела из купатила, кожа им је мирисала
на прост сапун, али такав је живот, боље ишта него ништа, сапуна је
нестало за час али се опет чини да у тој кући свега има, или је то зато што
умеју да искористе оно што имају; коначно се обукоше, рај су оставиле
напољу, на тераси, кућни огртач лекареве жене био је натопљен водом па
она обуче некакву хаљину са цветним дезеном коју већ годинама није
носила, да би данас у њој била најлепша од све три.
Када су ушле у дневну собу, лекарева жена виде да старац са црним
повезом седи на софи на којој је преноћио. Главу је заронио у шаке, прсте
уплео у шуму седе косе која му је још увек покривала слепочнице и
погиљак, био је непомичан, напет, као да је покушава да задржи мисли да
не побегну, или да их спречи да се роде, Чуо их је када су ушле, знао је где
су биле, шта су радиле, да су биле голе, и то не отуд што му се изненада
вратио вид, па се, ногу пред ногу, старачки, пришуњао да посмагра не једну
већ три хануме у хамаму, он је и раније био слеп, а слеп је и сада, знао је
све зато што је дошао до врата од кухиње и чуо њихов разговор на тераси,
кикот, добовање кише и пљускање воде, а када је осетио мирис сапуна,
вратио се на своју фотељу размишљајући о томе како на овој планети још
увек постоји живот, и питајући се да ли и он још увек полаже право на
макар мало тога живота. Лекарева жена рече, Жене су се окупале, ред је на
мушкарце, а старац са црним повезом упита, Још пада киша, Пада, а
накупило се воде и у посудама на тераси, Онда бих се радије опрао унутра,
у лавору, изговорио је то као да хоће намерно да скрене пажњу на своје
године, као да хоће да каже Ја сам из времена када се није говорило када,
него лавор. па додаде, Ако немаш ништа против, наравно, не бих хтео да ти
прљам стан, обећавам да нећу да испрскам под, бар ћу да се потрудим
колико год могу, Донећу ти воде у купатило, Помоћи ћу ти, Нема потребе,
могу сама, Морам и ја за нешто да послужим, нисам ни ја за бацање, Онда
дођи. На тераси, лекарева жена се прихвати једног великог лавора пуног
воде, Ухвати овде, рече старцу са црним повезом водећи му руке, Ооорук, и
подигоше тежак лавор, Добро да си дошао да ми помогнеш, ја ово сама
ипак не бих могла, Знаш ону народну пословицу, Коју, У старца је снага
мала, ал’ презире је само будала, Све ми се чини да пословица није баш
таква, Знам, мало сам је прилагодио, пословица није о старцу већ о детету,
али да би те народне умотворине одолеле зубу времена, морају да се
прилагођавају новонасталим ситуацијама, Опасан си ти филозоф, Ма
нисам, ја сам само стар. Воду из лавора улише у каду, а онда лекарева жена
отвори једну фиоку, сећала се да је ту имала још сапуна. Стави га у
старчеву руку, Лепо ћеш мирисати, лепше него ми, слободно можеш да
потрошиш цео сапун, буди без бриге, проблем је храна, сапуна по радњама
сигурно има довољно, Хвала, Пази, немој да се оклизнеш, ако хоћеш,
послаћу мужа ти помогне, Не, боље да се сам окупам, Како хоћеш, овде су
ти, овде, дај ми руку, бријач и четкица, ако хоћеш да се обријеш, Хвала.
Старац са црним повезом скиде пижаму коју је добио када су делили одећу,
па опрезно уђе у каду. Вода је била хладна и било је мало, ни цео педаљ,
како се ово бедно запирање разликује од купања три жене под огвореним
небом, уз кикот. Клекну у каду, дубоко удахну, захвати воду у шаке и
пљусну се по грудима, готово изгубивши дах. Онда се сав поквасио, што је
брже могао, тако да није стигао ни да се најежи, па поче темељно да се
риба и снажно и методично да се сапуна: рамена. руке, груди, стомак,
препоне, уд, ноге, Гори сам од животиње, помисли, рибајући мршаве
бутине све до стопала скорених од прљавштине. Оставио је пену на кожи,
да би сапун боље деловао, па рече, Морам да оперем косу, и поче да
одвезује црни повез, И ти треба да се окупаш, па га скину и спусти у воду,
сада је осећао да му телом струји топлина, покваси и насапуна косу, био је
човек од пене, бео, сакривен усред бесконачног белог слепила у којем нико
не може да га пронађе. Али, варао се: у том тренутку осети како му нечије
руке додирују рамена, како скупљају пену са његових руку, и са груди, и
наносе му је на леђа, полагано, као да, зато што не могу да виде сопствене
покрете, морају са много више бриге да се посвете ономе што раде.
Пожелео је да пита, Ко си ти, али му се језик завезао, није успео да
проговори, тело му се јежило, али не од хладноће, руке су га и даље нежно
прале, а она није рекла Ја сам лекарева жена, ни: ја сам жена првог слепца,
ни: ја сам девојка са тамним наочарима, руке су завршиле свој посао и
повукле се, кроз тишину је зачуо тих звук затварања врата купатила, старац
са црним повезом остаде сам да клечи у кади као да моли за милост,
дрхтећи, дрхтурећи, Ко ли је то био, питао се, логика му је говорила да је
могла да буде само лекарева жена, она види, она нас штити, храни и брине
о нама, не би било чудно да је и ово био тек још један дискретан знак њене
пажње, тако му је говорила логика, али логици није веровао. И даље је
дрхтао, не знајући да ли од узбуђења или од хладноће. Потражи повез по
дну каде, снажно га прогрља, исцеди и поново га веза око главе, са њиме се
осећао мање го. Када је ушао у дневну собу, сув, мирисан, лекарева жена
рече, Ево једног чистог и обријаног мушкарца, а онда, тоном као да се
одједном досетила нечег што је пропустила да уради, Ах, леђа су ти остала
неопрана, баш штета. Старац са црним повезом није на то ништа рекао,
само је помислио како је имао право кад није веровао логици.
Оно мало хране што је остало дали су разроком дечаку, остали су
морали да причекају да стигне нова испорука. У остави је било неколико
тегли мармеладе, нешто сувог воћа, шећера, остатака кекса и сувог двопека,
али те резерве, и остале које тек намеравају да направе, намењене су само
за случај крајње нужде, јер хлеб наш свагдашњи мора да се набавља
свакога дана, једино уколико се са похода којим случајем врате празних
руку неће им бити друге него да разделе по два бисквита и кашичицу
мармеладе свакоме, Има од јагоде и од брескве, који више волите, по три
полутке ораха и по чаша воде, па уживај док можеш. Жена првог слепца
изразила је жељу да и она крене у набавку, троје није сувише иако су слепи,
двоје ће да носе, а, осим тога, ако је икако могуће, кад је већ релативно
близу, волела би да провери у каквом им је стању стан, да ли је заузет,
можда се уселило неко познат, на пример, комшије којима се породица
увећала доласком родбине из провинције, у бегу од епидемије слепила која
је харала селима, зна се да у граду увек има више могућности. Тако
изађоше њих троје, утопљени одећом коју су нашли у кући, јер је она
опрана морала причекати боље време. Небо је и даље било заклоњено
облацима али није претило кишом. Понесено бујицом, поготово у стрмијим
улицама, лежало је ђубре у гомилама, остављајући ту и тамо простране
површине плочника проходнима. Дај боже да буде још кише, сунце би сада
било најгоре што може да нас снађе, рече лекарева жена, трулежи и смрада
већ имамо колико год хоћеш, Сада нам смрад још више смета, јер смо
чисти, рече жена првог слепца, а муж се сложи, изразивши успут сумњу да
се прехладио од студене кише. Улицама су тумарале хорде слепаца,
користили су суво време да потраже храну и да задовоље телесне потребе
које су и даље постојале, упркос чињеници да скоро ништа нису ни јели ни
пили. Пси су њушкали на све стране, прекопавали брда ђубрета, један је у
зубима носио удављеног пацова, изузетно редак случај објашњив једино
ванредно обилним падавинама, мора да га је поплава затекла на незгодном
месту па му ни то што је по природи одличан пливач није ништа помогло.
Пас за сузе није се мешао са старим компањонима из чопора и лова,
изабрао је ново друштво, али опет, није то животиња која би чекала да је
неко нахрани, ено, нешто већ жваће, ко зна шта, ове хрпе ђубрета крију
фантастично благо, само треба потражити, преровати и наћи. Да трагају и
рију по сопственој меморији биће принуђени када за то буде прилика, и
први слепац и његова жена, с обзиром да су управо научили да препознају
четири угла, не стана у коме живе, јер тамо је кутака много више, већ улице
у којој станују, четири ћошка који ће им од сада служити као одреднице,
слепце не занима где је исток а где запад, где север а где југ, они морају
сопственим рукама, као пипцима, да утврде да ли су на добром путу;
некада, док је слепих још увек било мало, користили су беле штапове,
куцкање по плочнику и зидовима звучало је као шифра за идентификацију
и препознавање путање, али данас, када су сви слепи, један такав штап, у
општој збрци која влада, био би такорећи бескористан, да не кажемо да би,
ронећи кроз своју сопствену белину, слепац могао да посумња да уопште и
има нешто у руци. Пси, како је познато, осим оног што обично називамо
инстинктом, имају и друге начине оријентације, чињеница је и да се, пошто
су природно кратковиди, не поуздају много у чуло вида, међутим, како им
њушка ионако увек иде испред очију, увек стигну тамо где су намерили; у
конкретном случају пас за сузе је, злу не требало, успут често дизао ногу,
па ће га, ако случајно залута, њух водити до куће. Док су ходали, лекарева
жена је гледала на све стране тражећи продавнице животних намирница где
би могла да попуни потрошене залихе. Пустошењу су одолели, по
сандуцима у понекој од старинских бакалница, само нешто пасуља и боба,
то је зрневље које мора дуго да се кува, а како нема ни воде, ни струје, ни
горива, сада никоме није потребно. Лекарева жена није била од оних који,
кад год им се пружи прилика, кажу неку пословицу, али, по свему судећи,
нешто од древних народних мудрости остало јој је у глави, чему као доказ
може да послужи чињеница да је пасуљем и сувим бобом напунила две
пластичне кесе, Нек стоји, хлеба не једе, ко зна за шта може да ти послужи,
говорила је у сличним приликама њена покојна баба, а имала је право: вода
у коју потопи зрневље да набубри послужиће за кување, а пошто се скува,
то више неће бити вода него чорба. Није истина да само у природи ништа
не пропада, и да све има своју сврху.
Због чега су са собом теглили кесе пуне пасуља и осталог што су успут
нашли, кад је до улице где су становали први слепац и његова жена требало
још поприлично да се хода, питање је које може да постави само неко ко
никад на сопственој кожи није осетио оскудицу. Свугде пођи, кући дођи,
говорила је поменута бака лекареве жене, а можда је требало и да дода, Чак
и ако за то треба ићи преко света, то су они управо покушавали, ишли су
кући најдужим путем. Где смо, питао је први слепац, лекарева жена му
одговори, зато има очи, а он ће, Овде негде сам ослепео, на ћошку, код
семафора, Баш на том ћошку се и налазимо, Код семафора, Баш тако. Не
дао бог никоме оно кроз шта сам прошао, затворен у колима, ништа не
видим, напољу се деру пролазници а ја очајавам, вичем да сам слеп, и тако
све док се није појавио онај тип и одвео ме кући, Јадан човек, рече жена
првог слепца, тај никад више неће да украде кола, Толико нам тешко пада
помисао да нам је свима писано да умремо, рече лекарева жена, да увек
гледамо да нађемо оправдање за мртве, као да унапред молимо опрост за
себе, кад на нас дође ред, Све ми се ово још увек чини као сан, рече жена
првог слепца, као да сањам да сам слепа, Кад сам те чекао у стану, исто сам
то мислио, одврати муж. Оставили су иза себе раскрсницу на којој је
ослепео први слепац, и сад се пењу тесним улицама, као кроз лавиринт,
лекарева жена није добро познавала тај део града, али први слепац је знао
где су, она је читала имена улица а он би је усмеравао, Сад скрећемо лево,
сада десно, напокон рече, То је наша улица, зграда је са леве стране,
отприлике на средини улице, Који је број куће, упита лекарева жена, али он
није моrao да се сети, Ето ти га сад, није да се не сећам, једноставно ми се
избрисало из мозга, то је лош знак, шта ли нас чека кад више ни сопствене
адресе не можемо да се сетимо, када нам сан испуни сећање, како ли ћемо
завршити. Хвала богу, овога пута добро је прошло, овде се, на сву срећу,
нашла жена првог слепца, она се одмах сетила кућног броја, тако су
избегли да у дело спроведу предлог првог слепца који се хвалио да магијом
додира може да препозна улазна врата, као да у руци носи чаробни штапић,
први додир – метал, други – дрво, такне још три или четири пута и све је
кристално јасно, ово је наш улаз. Ушли су у зграду, напред је ишла лекарева
жена, Који спрат, упита, Трећи, одговори први слепац, памћење га ипак није
толико напустило колико се чинило, такав је живот, једно заборавиш а
друго запамтиш за цео живот, на пример, увек ће се сећати како је, већ слеп,
ушао на ова врата, На којем спрату станујете, питао га је човек који му још
није украо аутомобил, На трећем, одговорио је, разлика је у томе што се
сада не пењу лифтом већ корачају невидљивим басамацима степеништа,
истовремено мрачног и бљештавог, струја богами недостаје оном ко није
слеп, или зрак сунца, макар пламичак свеће, но очи лекареве жене већ су
имале времена да се навикну на таму. Пењући се, негде на пола пута
налетели су на две жене које су силазиле са неког од горњих спратова,
можда баш са трећег, нико их није ништа питао, ни комшилук није више
оно што је некад био.
Врата су била затворена. Шта ћемо сад, упита лекарева жена, Пустите
мене да говорим, рече први слепац. Закуцаше једном, двапут, трипут, Нема
никога, рече једно од њих баш у тренутку када су се отворила врата, није ни
чудо што је потрајало, како би, уосталом, један слепац могао да дотрчи са
друге стране стана и отвори врата, Ко је, треба ли вам нешто, упита
мушкарац озбиљног изгледа, образованог, једном речју, одавао је утисак
разумне особе. Први слепац рече, Ја сам живео у овом стану, Ух, био је
човеков одговор, затим упита, Је ли још неко са вама, Моја супруга и једна
наша пријатељица, Како ја да знам да је ово био ваш стан, Jleno, рече жена
првог слепца, рећи ћу вам тачно шта све има унутра. Човек отћута неколико
тренутака, па рече, Изволите, уђите. Лекарева жена уђе последња, овде
никоме није био потребан водич. Слепац рече, Сам сам, моји су отишли да
траже храну, у ствари, требало би да кажем моје, али не знам да ли се тако
исправно каже, ту застаде па додаде, Иако мислим да бих такве ствари
морао да знам, Шта хоћете да кажете, упита лекарева жена, Моје које сам
вам споменуо су моја жена и две ћерке, А зашто бисте морали да знати када
се употребљава присвојна заменица у женском роду, Ја сам књижевник,
требало би да знам те ствари. Први слепац се осетио поласканим,
замислите, писац се уселио у мој стан, али га одмах спопаде недоумица да
ли би било пристојно да га пита како се зове, вероватно га чак зна по имену,
можда је чак читао неку његову књигу, и док се он колебао растрзан између
радозналости и пристојности, његова жена постави питање, директно, без
увијања, Како се зовете, Слепцима нису потребна имена, ја сам овај глас
којим говорим, остало је неважно, Али написали сте неке књиге, а те књиге
имају имена, уплете се лекарева жена, Сада нико не може да их чита, то је
исто као и да не постоје. Првом слепцу се учинило да се разговор сувише
удаљио од питања које их је овамо довело, А како сте доспели у мој стан,
упита, Као и многи други који више не живе тамо где су живели, једног
дана затекао сам свој стан заузет, и у њему људе којима ни на крај памети
није падало да се с нама упуштају у било какву расправу, такорећи су нас
гурнули низа степенице, Да ли вам је стан далеко, Није, Јесте ли после
икада покушали да се вратите тамо, упита лекарева жена, људи се сада
често селе из једног стана у други, Покушао сам још два пута, И још су
били тамо, Јесу. И шта намеравате да предузмете сада када сте сазнали да је
овај стан наш, хтео је да зна први слепац, хоћете ли да нас избаците као
што су други избацили вас, Нисам ни у годинама нити имам снаге за тако
нешто, а, чак и када не би било тако, не верујем да бих био у стању да
прибегнем тако радикалним мерама, писац и у животу има стрпљење која
му је неопходно за писање, Дакле, спремни сте да нам препустите стан,
Јесам, ако не успемо са изнађемо друго решење, Не видим да алтернативно
решење постоји. Лекарева жена већ је наслућивала шта би писац на то
могао да каже, Ви и ваша супруга, као и пријатељица која вас прати,
претпостављам, станујете негде, Да, у њеном стану, Далеко одавде, Не баш
далеко, Онда, ако ми дозволите, ја бих имао нешто да вам предложим, Само
изволите, Нека остане тако како је сада, тренутно обојица имамо кров над
главом, а ја ћу за то време да проверавам шта се збива са мојим станом, и
чим он буде био слободан, одмах ћу се одселити, а ви ћете учинити исто,
редовно ћете долазити овамо и, када стан нађете празан, преселићете се,
Нисам сигуран да ми се допада та идеја, Нисам ни очекивао да ће да вам се
допадне, али не могу да верујем да би вам била дража једина преостала
алтернатива, На шта мислите, Да одмах уђете у стан који вам припада, Али
у том случају, Тачно, у том случају ми морамо на улицу. Не, то ни говора,
умешала се жена првог слепца, нека ствари остану како јесу, а после ћемо
већ да видимо, Управо сам се сетио да постоји још једна могућност, рече
писац, А то је, упита први слепац, Да ми наставимо да живимо овде као
ваши гости, у стану има места за све, Не, рече жена првог слепца, нека
остане као и до сада, ми ћемо становати код наше пријатељице, мислим да
нема потребе да те питам да ли си сагласна, рече обраћајући се лекаревој
жени, Нема, као што нема потребе ни да ти одговорим, Много вам хвала,
свима, рече писац, у ствари све време сам чекао да власници стана закуцају
на врата, Шта преостаје слепцима него да се задовоље с оним што имају,
рече лекарева жена, Како сте живели откад је избила епидемија, Тек смо
пре три дана изашли из карантина, А, ви сте од оних које су интернирали,
Да, Је ли било тешко, Тешко је блага реч, страшно, Ви сте писац, и, као што
сте сами малочас рекли, имате обавезу да познајете речи, самим тим знате
да придеви и прилози заправо ништа не казују кад, на пример, човек убије
човека; зар не би било најбоље једноставно саопштити чињенице, верујући
да је страхота тога чина, сама по себи, више него шокантна па ннје
потребно нажшињати да је било страшно, Хоћете да кажете да патимо од
вишка речи, Хоћу рећи да патимо од мањка осећања, Или их имамо
довољно, али смо престали да употребљавамо речи које их изражавају,
Дакле, изгубили смо их, Волео бих да ми испричате како сте живели у
карантину, Због чега, Па, писац сам, Требало је да будете тамо, Писац је
само човек, не може све да зна ни све да доживи, мора да се распитује и
замишља, Можда ћу једног дана да вам испричам како је било, после ћете
моћи да напишете књигу, Већ пишем, Како кад сте слепи, И слеп човек
може да пише, Нећете ми рећи да сте имали времена да научите Брајово
писмо, Не, не знам Брајово писмо, Па како онда пишете, упита први
слепац, Показаћу вам. Устаде са столице, изађе и брзо се врати носећи у
руци лист папира и хемијску оловку, То је последња страница коју сам
читаву исписао, Не можемо да је видимо, рече жена првог слепца, Ни ја,
рече писац, Како онда пишете, упита лекарева жена посматрајући лист
хартије на којем су се, у полумраку собе, разабирали редови густо
нанизаних слова, на неколико места преклопљени један преко другог,
Додиром, одговори писац уз осмех, није баш тако тешко: положите папир
на неку мекшу површину, на пример поврх неколико листова хартије, и
онда пишете, Али како ако не видите, Хемијска оловка је одлична за слепе
писце – не можете да видите шта сте написали али зато можете да знате где
сте писали, довољно је да прстом следите траг последњег написаног ретка,
и тако све до краја листа, онда, одмерите размак за нови ред и пишете даље,
врло једноставно, Морам да приметим да се редови понегде преклапају,
рече лекарева жена пажљиво му узимајући хартију из руке, Откуда знате, Ја
видим, Видите, вратио вам се вид, како то, када, упита узбуђено писац,
Претпостављам да сам једина особа која никада није ослепела, Због чега,
како то објашњавате, Не умем да објасним, вероватно објашњење и не
постоји, То значи да сте видели све што се догађало, Шта сам видела,
видела сам, нисам имала избора, Колико људи је било у том карантину, Око
триста, Од када, Од самог почетка, изашли смо, као што сам вам већ рекла,
тек пре три дана, Мислим да сам ја ослепео први, пре свих осталих, рече
први слепац, То мора да је било страшно, Опет та реч, примети лекарева
жена, Извините, одједном ми се чини глупим све што сам написао откада
смо ми ослепели, моја породица и ја, О чему сте писали, О нашим патњама,
о нашем животу, Свако треба да прича о ономе што зна, а оно што не зна,
нека пита, Зато вас ја и питам, И ја ћу вам одговорити, додуше, не знам
када, једног дана. Лекарева жена листом папира дотакну пишчеву руку, Да
ли бисте хтели да ми покажете где радите, шта сте написали, Наравно,
дођите са мном, Можемо ли и ми, упита жена првог слепца, Стан је ваш,
рече писац, ја сам овде само у пролазу. У спаваћој соби се налазио један
сточић, над њим угашена лампа. Под мутном светлошћу која је улазила
кроз прозор, лежали су, са леве стране, празни листови хартије, а са десне
исписани, у средини један напола испуњен. Крај светиљке налазиле су се
две нове хемијске оловке. То је то, изговори писац. Лекарева жена га упита,
Могу ли, и, не чекајући одговор, узе у руке исписане папире; било их је
двадесетак, прелетела је погледом rio ситном рукопису, по редовима који су
вијугали горе-доле, по речима утиснутим у белину папира, урезаним у
слепилу, У пролазу сам, рекао је писац, а ово су били трагови које је
оставио пролазећи. Лекарева жена му положи руку на раме, а он је узе
обема рукама и полако принесе уснама, Немојте сад да се изгубите, немојте
сад да нестанете, изговори те неочекиване, загонетне речи, као да су
спонтано дошле.
Кад су се вратили кући, са залихама намирница довољним за три дана,
лекарева жена је, прекидана узбуђеним упадицама првог слепца и жене му,
испричала шта им се све догодило. Пред спавање, по старинском обичају,
прочитала је свима неколико страница једне књиге коју је била узела из
библиотеке. Како разроког дечака прича није занимала, он је убрзо
задремао са главом у крилу девојке са тамним наочарима и с ногама на
коленима старца са црним повезом.
Два дана доцније лекар рече, Волео бих да знам шта се догодило са
ординацијом, сад ничему не служимо, ни она, ни ја, али можда ће једнога
дана очи људима поново бити од користи, апарати су вероватно још увек
тамо, чекају, Идемо кад год хоћеш, рече жена, можемо да кренемо одмах,
Могли бисмо о истом трошку да навратимо до мог стана, ако вам није
тешко, рече девојка са тамним наочарима, није да мислим да су ми се
родитељи вратили, али тек да умирим савест, Отићи ћемо и до твог стана,
рече лекарева жена. Нико други није изразио жељу да крене у обилазак
станова, први слепац и жена зато што су већ знали са чим могу да рачунају,
а и старац са црним повезом знао је с чим може да рачуна, иако не из истих
разлога, док се разроки дечак још увек није сетио имена своје улице. Време
је било ведро, чинило се да су кише прошле, а сунце је, иако бледуњаво,
већ почело да се осећа на кожи, Не знам како ћемо да преживимо ако
притисне врућина, рече лекар, све ово ђубре које трули, цркнуте животиње,
можда и људи, по кућама сигурно има лешева, проблем је што нисмо
организовани, требало би да у свакој згради постоји некаква организација,
у свакој улици, свакој четврти, Нека власт, рече жена, Организација, и тело
је организам, организован систем, и живо је док та организација
функционише, смрт није ништа друго него последица распада
организације, А како би друштво слепих могло да се организује да би
живело, Организацијом, организовати се на одређени начин значи имати
очи, Можда имаш право, ово слепило нам је донело само смрт и беду, моје
очи, баш као и твоја ордииација, нису биле ни од какве користи,
Благодарећи твојим очима ми смо живи, рече девојка са тамним наочарима,
Били бисмо живи и да сам ја слепа, има пуно живих слепаца, Ја мислим да
ћемо сви да поумиремо, само је време у питању, Смрт је увек била питање
времена, примети лекар, Али умрети само зато што си слеп, вероватно нема
горе смрти, Умиремо од болести, од несрећа, случајно, А сада ћемо да
умиремо зато што смо слепи, односно, убијаће нас слепило и карцином,
слепило и туберкулоза, слепило и сида, слепило и инфаркт, болести могу
чак и да буду различите од човека до човека али нас сада заиста убија
слепило, Нисмо бесмртни, не можемо да побегнемо од смрти, али не бисмо
баш морали да будемо слепи, рече лекарева жена, Како, ако је ово слепило
конкретно и стварно, узврати лекар, Нисам сигурна, рече жена, Ни ја, рече
девојка са тамним наочарима.
Није било потребно да обијају врата, нормално су их отворили, кључ су
оставили код куће када су их одвели у карантин. Ево нас у чекаоници, рече
лекарева жена, Овде сам била, рече девојка са тамним наочарима, сан се
наставља, само што не знам који сан, да ли онај у ком сањам да сам оног
дана сањала да сам слепа или онај да сам увек била слепа и да сам у сну
дошла у ординацију на преглед упале ока потпуно безопасне за вид,
Карантин није био сан, рече лекарева жена, То није био сан, не, као што
нисмо сањале ни да су нас силовали, Нити то да сам ја заклала човека,
Одведи ме у кабинет, могао бих да одем до тамо и сам, али боље да ме ти
одведеш, рече лекар. Врата су била отворена. Лекарева жена рече, Све је
испретурано, папири су разбацани по поду, фиоке са картонима су
однесене, Вероватно су их однели они из министарства, да не би губили
време у претраживању, Вероватно, А апарати, На први поглед изгледа ми да
је све у реду, Хвала богу, бар то, рече лекар. Сам крену напред, испруженим
рукама дотакну кутију са сочивима, офталмоскоп, радни сто, затим рече,
обраћајући се девојци са тамним наочарима, Схватам на шта мислиш када
кажеш да ти се чини да живиш у сну. Седе за свој сто, положи руке на
прашњаву етаклену плочу па рече, с тужним и ироничним осмехом, као да
се обраћа некоме ко седи пред њим, Не, господине докторе, изузетно ми је
жао, ваш случај је неизлечив, ако хоћете да вам дам још један савет, држите
се старе изреке, имали су право они који су казали да стрпљење изоштрава
вид, Немој да нас малтретираш, рече жена, Опрости ми, и ти ми опрости,
налазимо се на месту где су се некада чинила чуда а сада чак немам ни
доказа својих чудотворних моћи, све су их однели, Једино чудо које још
можемо да учинимо јесте да наставимо да живимо, рече жена, да будемо
ослонац крхком животу, из дана у дан, као да је живот слеп, и не зна где би,
а можда и јесте тако, можда заиста не зна, препустио се у наше руке пошто
нам је дао интелигенцију, и ето докле смо га довели, Говориш као да си и ти
слепа, рече девојка са тамним наочарима, На неки начин то и јесте истина,
слепа сам од вашег слепила, можда бих јасније прогледала када би било
више оних који виде, Страх ме је да не постанеш као неки сведок у потрази
за судом а не зна ко га је тамо позвао, нити о чему мора да сведочи, Време
је на измаку, трулеж се шири, болестима су отворена врата на извол'те, воде
понестаје, храна се претворила у отров, то би била моја прва изјава, рече
лекарева жена, А друга, упита девојка са тамним наочарима, Отворимо очи,
Не можемо, слепи смо, рече лекар, Велика је истина она која тврди да је
највећи слепац онај који не жели да види, Али ја желим да видим,
успротиви се девојка са тамним наочарима, То не значи да ћеш видети, већ
само да нећеш бити највећи слепац, а сада идемо, овде више немамо шта да
гледамо, рече лекар.
На путу ка кући девојке са тамним наочарима прошли су преко
пространог трга где су групе слепих слушале говоре других слепаца, на
први поглед ни једни ни други нису изгледали слепи, оратори су се ватрено
окретали лицем према публици, слушаоци су с пажњом окретали главе
према говорницима. Најављиван је на том месту смак света, причало се о
откупљењу покајника, визији седмога дана, приказању анђеоскоме,
космичкој колизији, згаснућу сунца, племенском духу, соку мандрагоре,
тигровој масти, знацима зодијака, кроћењу ветра, мирису месечине, зову
тмине, моћи егзорцизма, ђавољем знамењу, распетој ружи, пречистој
лимфи, крви црног мачора, сенкама месечара, револуцији плиме и осеке,
логици антропофагије, безболној кастрацији, божанском тетовирању,
добровољном слепилу, конвексном мишљењу, па о конкавном, линеарном,
компланарном, вертикалном, оклузалном, концентрисаном, дисперзном,
растрзаном, о аблацији гласних жица, смрти речи, Овде нико не прича о
организацији, рече лекарева жена своме човеку, Можда ћемо о
организацији чути на неком другом тргу, одврати он. Продужише даље.
Убрзо, лекарева жена рече, На улици има више лешева него досад, То
попушта отпор организма, време је на измаку, понестаје воде, болештине
косе, храна постаје отров, то си ти рекла, подсети лекар, Ко зна нису ли ту
негде, међу мртвима, моји родитељи, рече девојка са тамним наочарима, а
ја пролазим поред њих и не видим их, То је стари људски обичај, пролазити
поред мртвих и не видети их, рече лекарева жена.
 Улица у којој је становала девојка са тамним наочарима деловала је још
напуштеније него пре. Пред вратима њене зграде лежало је тело жене.
Мртво, већ су га напола развукле подивљале животиње; срећом, пас за сузе
тога дана није пошао са њима, морали би да га спречавају да и он не проба
те мрцине. То је комшиница са првог спрата, рече лекарева жена, Ко, где,
упита муж, Ево овде, комшиница са првог, зар не осећаш како смрди, Јадна
жена, рече девојка са тамним наочарима, зашто је изашла на улицу, она
никада није излазила из куће, Можда је схватила да јој је смрт близу, можда
није могла да поднесе помисао да иструли сама у стану, рече лекар, Сад
нећемо моћи да уђемо, немам кључеве, Можда су ти се вратили родитељи и
чекују те код куће, рече лекар, Не верујем, У праву си што не верујеш, на то
ће лекарева жена, кључеви су овде. Из полуотворене мртве шаке, положене
на тло, светлуцао је, металним сјајем, свежањ кључева. Можда су то њени
кључеви, рече девојка са тамним наочарима, Не верујем, није имала разлога
да понесе своје кључеве тамо где је дошла да умре, Али ако је хтела да ми
врати кључеве, да могу да уђем у стан, како је мислила да ћу их, овако
слепа, угледати, Не знам шта је могло да је наведе да понесе кључеве,
мождаје мислила да ћеш ти прогледати, можда је поверовала да смо се ми,
када смо били овде, кретали неприродно лако, можда ме је чак чула када
сам рекла како је степениште мрачно, да се једва види, да једва видим, или
можда ништа од тога, већ бунило, деменција, можда ју је, помраченог ума,
спопала мисао да мора да ти преда кључеве; једино што сигурно знамо
јесте да ју је живот напустио чим је прекорачила овај праг. Лекарева жена
узе кључеве, пружи их девојци са тамним наочарима, па упита, И шта ћемо
сад, зар ћемо да је оставимо овде, Не можемо да је сахранимо на улици,
немамо чиме да подигнемо калдрму, рече лекар, Иза куће постоји
двориште, Требало би прво да је однесемо до другог спрата па да је онда
опет снесемо низ пожарно степениште, Да ли је то једини начин, Хоћемо ли
имати толико снаге, упита девојка са тамним наочарима, Није питање да ли
ћемо или нећемо имати снаге, већ да ли можемо сами себи да дозволимо да
оставимо несрећну жену овде, То никако, рече лекар, Онда ћемо морати да
пронађемо снаге. Снаге су заиста пронашли, али носити тело уза степенице
био је крвнички посао, не зато што је било тешко, тешка није била ни за
живота, а сада, пошто су је напола развукли гладни пси и мачке била је још
лакша, него зато што се леш укрутио, укочио, па је било тешко с њиме
скретати по уском степеништу – током тако кратког успона чак четири пута
морали су да стану да се одморе. Ни бука, ни гласови, ни смрад меса у
распадању нису у ходник измамили ниједног станара. Као што сам
претпоставила, моји родитељи нису овде, рече девојка са тамним
наочарима. Када су напокон дошли до врата, били су исцрпљени, а тек је
требало да је пронесу кроз зграду, да би је потом спустили пожарним
степеницама, али низбрдо, уз божју помоћ, јер бог низбрдо увек преданије
помаже, а и лако су скретали пошто су ове степенице на отвореном, и
требало је да припазе једино да им тело јадног створења не исклизне из
шака – када би пало, нема тога који би га саставио, а о боловима који су
после смрти тежи, да и не говоримо.
Двориште је личило на прашуму у коју људска нога никада није
крочила, од обилних киша набујао је коров и биљке чије је семе донео
ветар, па је било много свеже хране за зечеве који су скакутали уоколо, а и
за кокошке, оне су знале да се снађу и у сушнијим условима. Сели су на
земљу, задихани, скршени од напора, а крај њих се, као и они, одмарао леш,
уживајући заштиту лекареве жене која је растеривала зечеве, радознале,
уздрхатлих њушкица, и кокошке, уздигнутих шија, спремних на све.
Лекарева жена рече, Пре но што је изашла на улицу, сетила се да отвори
врата од кавеза, није хтела да зечеви угину од глади, Истина је да живети са
људима није тешко, тешко је разумети их, рече лекар. Девојка са тамним
наочарима брисала је руке о бусен траве, сама је била крива, ухватила је
леш где није требало, тако је то када те не служе очи. Лекар рече, Треба нам
лопата, или мотика, овде можемо да видимо како се речи вечито враћају, и
тако су се сада вратиле ове, изрекао их је, из истог разлога, некад, човек
који је украо аутомобил, изречене су и сад поводом старице која је вратила
кључеве – кад се нађу под земљом, неће се примећивети никаква разлика,
осим у случају да их неко не чува у сећању. Лекарева жена попела се до
стана девојке са тамним наочарима да би пронашла чист чаршав, могла је
да одабере само један најмање прљав, а када се вратила, затекла је кокошке
усред гозбе, док су зечеви само пасли свежу траву. Пошто је покрила и
умотала тело, жена је кренула у потрагу за лопатом или мотиком. И једно и
друго је пронашла под неком шупом. Ја ћу то да урадим, рече, земља је
влажна, лако се копа, ви се мало одморите. Изабрала је место без корења,
без жила, које је потребно више пута ударИти мотиком да би се прекинуле,
а не треба мислити да је то лако, корење је лукаво, уме да искористи мекоћу
земље да избегне ударце оштрице смртоносне гиљотине. Ни лекарева жена,
ни њен муж, ни девојка са тамним наочарима, прва јер је била заузета
послом а оно двоје јер им очи ничем нису служиле, нису приметили да су
на околне терасе изашли слепци, не много њих, и не на све терасе, мора да
су их привукли звуци уда-. раца мотике, неизбежни чак и када је земља
мека, да не заборавимо да се увек нађе понеки камен који на ударац
одговори звонким звуком. Били су то мушкарци и жене прозирни као
привиђења, као да су били духови који из пуке радозналости присуствују
сахрани, тек да би се подсетили своје сопствене. Лекарева жена их је
уочила тек када је, пошто је ископала раку, исправила болна леђа и подигла
руку не би ли надланицом обрисала зној са чела. Тада, гоњена неодољивим
поривом, не размишљајући, викну тим слепцима и свим слепцима на свету,
Устаће она. Ваља приметити да није рекла васкрснуће, то би у овом случају
ипак било претерано, иако нам речници убедљиво тврде, односно сугеришу
да су те две речи апсолутни синоними. Слепци се поплашише и повукоше у
станове, нису схватили зашто је тако нешто уопште речено, а, осим тога,
вероватно нису били припремљени да буду сведоци таквога откровења,
одмах је било јасно да то нису муштерије са трга магичних предсказања;
узгред буди речено, листи тамо претресаних тема ваља, да би била потпуна,
додати још богомољкину главу и самоубиство шкорпиона. Лекар је упита,
Зашто си рекла да ће устати, и коме си то викнула, Неким слепцима што су
изашли на терасе, уплашила сам се, а вероватно сам и ја њих уплашила,
Али зашто си им баш то рекла, Не знам, пало ми је на памет и викнула сам,
Још само фали да одеш на онај трг да и ти држиш проповеди, Да, можда ћу
одржати придику о зечјем зубу и кокошјем кљуну, а сад дођи да ми
помогнеш, овако, баш тако, ухвати је за ноге а ја ћу да је подигнем с ове
стране, пази, немој и ти да паднеш у раку, то, тако, полако је спуштај, још,
још, ископала сам мало дубље, због кокошака, кад оне зачепркају никад не
знаш докле могу да стигну, ето, готово. Лопатом је затрпала гроб, добро
утабала земљу, обликовала хумку која се некако увек створи кад земљу
враћамо земљи. На крају, са руже у углу дворишта откиде младицу и
посади је на гроб, на узглавље. Хоће ли устати из мртвих, упита девојка са
тамним наочарима, Она неће, одговори лекарева жена, али би живи требало
да васкрсну из самих себе, а то никако не чине, Већ смо полумртви,
примети лекар, Још смо полуживи, одговори жена. Оде да врати лопату и
мотику под шупу, пређе погледом по дворишту да би се уверила да ли је све
у реду, Каквом реду, запита сама себе, па самој себи одговори, У реду који
налаже да мртви буду тамо где је мртвима место, живи где је место живима,
док кокошке и зечеви служе као храна једнима а хране се другима, Хтела
бих да родитељима оставим неки знак, рече девојка са наочарима, било
какав, тек да знају да сам жива, Не бих желео да те обесхрабрим, рече
лекар, али они би прво морали да пронађу стан, а то је мало вероватно, ми
никада не бисмо стигли довде да нисмо имали водича, У праву сте, ја чак
не знам ни да ли су још увек живи, али ако им не оставим неки знак
осећаћу се као да сам их напустила, Дакле, шта би то могло да буде, упита
лекарева жена, Нешто што би могли да препознају додиром, рече девојка са
тамним наочарима, незгодно је то што на себи више не носим ништа од
онога што сам некад носила. Лекарева жена је посматрала девојку која је
седела у подножју пожарног степеништа, руку опуштених на колена,
намрштеног лепог лица, косе расуте по раменима, Знам шта ћеш да им
оставиш, рече па се брзо попе степеницама, уђе у стан и врати се са
маказама и комадићем траке, Шта си то намислила, упита девојка са
тамним наочарима, узиемирена шкљоцањем маказа док су одсецале увојак
њене косе, Ако се твоји родитељи врате, на улазним вратима, на кваки,
пронаћи ће увојак, а чији би то увојак могао да буде него увојак косе
њихове ћерке, рече лекарева жена, Расплакаћеш ме, рече девојка са тамним
наочарима, и тек што је то изустила, клону, спусти главу на колена и даде
одушка болима, чежњи; дирнута идејом лекареве жене одједном постаде
свесна, не знајући како јој се то догодило, да оплакује и старицу са првог
спрата, грозну бабускеру која је јела живо месо, одвратну вештицу која јој
је мртвом руком вратила кључеве. Тад лекарева жена рече, Каква су
времена дошла, све се окренуло наглавачке, оно што је готово увек било
симбол смрти сада је знак живота, Постоје руке способне за то, и.за друга,
још већа чуда, Што се мора, није тешко, драги мој, рече жена, а сада доста
филозофирања и чудотворства, дајте ми руке, па идемо. Девојка са тамним
наочарима лично је обесила увојак косе о врата, Мислиш да ће мама и тата
да га примете, упита, Квака улазних врата је испружена рука куће, одговори
лекарева жена, и том ефикасном изјавом оконча ову посету.
Те вечери поново су слушали читање, другог начина да се разоноде није
било, штета што лекар, на пример, није био виолиниста аматер, какве би
милозвучне серенаде одзвањале са тог петог спрата, а комшилук би завидео
и причао, Овима или је добро кренуло у животу, или су будале па мисле да
ће да побегну од несреће смејући се туђој несрећи. Сада је једина музика
била музика речи, а речи су, посебно оне записане у књигама, дискретне –
чак и када би неки комшија, из радозналости, дошао да прислушкује на
вратима, не би чуо ништа друго до једноличног шапата, дугачке нити звука
која би могла да се растегне до унедоглед, јер су књиге на свету, све
заједно, баш као што је, како кажу, и свемир, бесконачне. Када је читање
престало, у ситне ноћне сате, старац са црним повезом рече, То је једино
што нам је преостало, да слушамо некога како чита, Не жалим се, овако бих
могла заувек, рече девојка са тамним наочарима, Не жалим се ни ја, само
кажем да је то једино што можемо, да слушамо причу о човечанству које је
постојало пре нас, и то благодарећи случајности да имамо једне здраве очи,
последње преостале, ако се оне једног дана угасе, о томе нећу ни да
размишљам, нит која нас повезује са тим човечанством прекинуће се, биће
као да се удаљујемо једни од других у васељени, заувек, једни слепи као и
други, Докле год будем могла, рече девојка са тамним наочарима, гајићу
наду, наду да ћу поново да сусретнем своје родитеље, наду да ће мајка овог
дечака да се појави, Заборавила си да споменеш нашу заједничку наду, Коју,
Да ће да нам се врати вид, Постоје наде које се граниче с лудошћу, Да ти
право кажем, да није таквих нада, већ бих давно дигао руке од живота, Дај
ми један пример, Да ћу да прогледам, Тај већ знамо, дај ми други, Не дам,
Зашто, Не занима те, Како знаш да ме не занима, мислиш да ме тако добро
познајеш да можеш да одлучиш шта ме занима а шта не, Немој да се
љутиш, нисам имао намеру да те повредим, Мушкарци су сви једнаки,
мисле да је то што су рођени из женске утробе довољно да знају све о
женама, Ја о женама знам мало, о теби ништа, а кад већ причаш о
мушкарацима, то је за мене прошлост, сада сам само старац, и ћорав на
једно око, поред тога што сам слеп, Да немаш још нешто да кажеш против
себе, Још много тога, не можеш ни да сањаш како црна листа самооптужби
расте с годинама, Ја сам млада, а већ сам прилично заглибила, Ти још ниси
учинила ништа заиста лоше, Како ти то знаш, када никада ниси живео са
мном, Истина је, никада нисам живео са тобом, А зашто тим тоном
понављаш моје речи, Каквим тоном, Тим, Само сам рекао да никад нисам
живео са тобом, Кажем тон, немој да се правиш да не разумеш, Немој да
инсистираш, молим те, Инсистирам, важно ми је да знам, Вратимо се
надама, Добро, вратимо се, Други пример наде који нисам хтео да ти дам
јесте тај, Који тај, Последња самооптужба са моје листе, Боље ми објасни,
молим те, нисам расположена за загонетке, Монструозна жеља да никад не
прогледамо, Зашто, Зато да бисмо наставили да живимо овако, Мислиш,
сви заједно, или ја и ти, Немој ме терати да ти одговорим, Да си обичан
човек, могао би да избегнеш одговор, то сви мушкарци раде, али сам си
рекао да си старац, а старац, ако тако дуг живот има икаквог смисла, не би
требало да избегава истину, одговори, Ја са тобом, А зашто желиш да
живиш са мном, Очекујеш да ти одговорим пред свима, Једни пред другима
смо већ радили најпрљавије, најружније, најодвратније ствари, не могу да
верујем да то шго ћеш ми рећи може да буде горе, Кад већ тако хоћеш, нека
ти буде: зато што мушкарац који ја још увек јесам воли жену која ти јеси,
Зашто је тако тешко изјавити љубав, У мојим годинама човек се плаши да
испадне смешан, Ниси смешан, Заборавимо то, молим те, Нећу да
заборавим, а нећу да дозволим ии да ти заборавиш, Није фер, натерала си
ме да кажем, а сада, А сада је ред на мене, Немој рећи ништа због чега би
могла да се покајеш, сети се црне листе, Ако сам данас искрена, немам
разлога да се бринем да ли ћу сутра да се кајем, Ћути, Ти желиш да живиш
са мном и ја желим да живим с тобом, Ти си луда, Почећемо заједнички
живот овде, као брачни пар, и наставићемо да живимо заједно и ако будемо
морали да се растанемо од наших пријатеља, двоје слепаца сигурно види
боље него један, То је лудост, ти ме не волиш, Шта то значи волети, ја
никад никога нисам волела, само сам спавала са мушкарцима, Значи у
праву сам, Ниси, Рекла си ми да будем искрен, одговори сада искрено ти
мени да ли ти је заиста стало до мене, Стало ми је довољно да желим да
живим с тобом, и ово је први пут да сам то било коме рекла, Не би рекла ни
мени да си ме раније срела, проћелавог, седог деду с црним повезом на
једном оку и катарактом на другом, Жена која сам ја тада била то ти не би
рекла, признајем, то је рекла жена која сам сада, Тек ћемо видети шта ће на
то да каже жена која ћеш бити сутра, Пружи ми прилику, Шта ти пада на
памет, ко сам ја да ти пружам прилику, живот одлучује о тим стварима, О
једној је већ одлучио.
Водили су разговор лицем у лице, једне слепе очи ириковане за друге,
једнако слепе, лица ужарених од страсти, а када су се, пошто је једно рекло
оно што је обоје желело, сложили да је живот одлучио да живе заједно,
девојка са тамним наочарима пружи руке да би их дала, не да би опипала
куда иде, и дотакну руке старца са црним повезом, и он је нежно привуче к
себи па остадоше да седе тако загрљени, то им, наравно, није био први пут,
али сада су биле изговорене речи обостраног прихватања. Нико од
присутних на то није рекао ништа, нико им није честитао, нико им није
пожелео вечиту срећу, није било време за славље и илузије, а када су одлуке
тако озбиљне као што се чинила ова, не би имало шта да нас чуди чак ни да
је неко помислио како је потребно да будеш слеп да би се тако понашао,
тишина је ипак најбољи аплауз. Лекарева жена је у ходник изнела неколико
јастука са софа, спојила их у импровизовану удобну постељу, па је тамо
одвела разроког дечака и рекла му, Од данас спаваш овде. Оним чему смо
били сведоци у дневној соби коначно је разјашњен случај тајанствених
руку које су старцу са црним повезом опрале леђа онога јутра када су текле
многе воде, све благотворне.
 Следећег јутра, још у постељи, лекарева жена рече мужу, Остало нам је
још само мало хране у кући, мораћемо у набавку, могла бих данас да
скочим до магацина оног супермаркета, тамо где сам била првог дана, и ако
га још увек нико није открио, можемо да се снабдемо за недељу-две дана,
Идем и ја с тобом, повешћемо још једно или двоје с нама, Боље да идемо
сами, тако је једноставније, теже ћемо да се изгубимо, Докле ћеш успети да
носиш шесторо беспомоћних људи на грбачи, Док будем била у стању, мада
ми снаге већ понестаје, понекад ухватим саму себе како желим да будем
слепа, иста као остали, да не сносим оволику одговорност, Навикнути смо
да зависимо од тебе, када бисмо те изгубили, то би било као да нас је
снашло друго слепило; благодарећи твојим очима, мало мање смо слепи,
Учинићу колико год будем била у стању, више не могу да обећам, Једног
дана, када будемо схватили да не можемо више ништа добро и корисно да
учинимо за свет, мораћемо, што рече онај, да смогнемо храбрости да се
просто повучемо из живота, Какав сад па онај, Онај срећник од јуче,
Сигурна сам да то данас не би поновио, ништа не може да промени људске
ставове колико основана нада, Е сада је има, дабогда га подуже држала,
Чини ми се да сам ти у гласу осетила тон незадовољства, Незадовољства,
Као да су ти отели нешто што је твоје, Мислиш на оно што се догодило са
девојком на оном ужасном месту, Да, Не заборави да је она прва пришла
мени, Издаје те памћење, ти си пришао њој, Јеси ли сигурна, Нисам ћорава,
Видиш, ја бих могао да се закунем у супротно, Лажно би се заклео, Чудно
је то како сећање уме да превари, У овом случају то је разумљиво, више
нам припада оно што нам се понудило само него оно што смо морали да
освајамо, Нити је она икад потом потражила мене, нити ја њу, Ако хоћете,
можете да се нађете у сећању, сећање за то и служи, Зар си љубоморна, Не,
нисам љубоморна, нисам била чак ни тада, било ми је жао ње и тебе, и себе
саме јер нисам могла да вам помогнем, Како стојимо са водом, Лоше.
После више него скромног доручка, додуше, зачињеног понеким
дискретним смешком и алузијом на ноћашња збивања, учињеном, наравно,
пробраним и одмереним речима, због присуства малолетника, што јесу
бесмислени обзири ако се сетимо саблажњујућих призора којима је био
сведок у карантину, лекарева жена и супруг одоше на посао, овога пута у
пратњи пса за сузе, који је одбијао да остане код куће.
Улице су, из сата у сат, изгледале све горе. Ђубре као да се током ноћи
множило, као да однекуд, из неке непознате земље где још увек постоји
нормалан живот, потајно долазе овамо да истоваре контејнере, и да нисмо у
земљи слепаца, видели бисмо како из ове беле помрчине израњају теретна
кола и камиони утваре натоварени ђубретом, шутом, хемијским отпадом,
пепелом, карбионизованим уљима, костима, флашама, изнутрицама,
истрошеним батеријама, пластиком, брдима папира, једино остатака хране
нема, чак ни љуске од воћа, која би могла да нам завара глад док очекујемо
боље дане који никако да стигну. Било је рано јутро али врућина је већ
притисла. Са бесконачног ђубришта ширио се смрад, као облак токсичних
гасова, Епидемије других болести само што нису избиле, рече лекар, и нико
се неће извући, потпуно смо незаштићени, Све се уротило против нас, као
да нас туку и киша, и ветар, Е, да је стварно тако, киша би нам бар утолила
жеђ, ветар би бар растерао смрад. Пас за сузе узнемирено је њушкао,
задржао се претражујући једну гомилу ђубрета, вероватно је тамо закопао
неку посебну посластицу коју сад не може да пронађе, да је сам, не би лако
одустао, али жена што је плакала већ је отишла напред а дужност му је да је
прати, никад се не зна хоће ли опет бити потребан за брисање суза. Ходати
је тешко. У неким улицама, посебно у стрмијим, киша је била прерасла у
бујицу, понела је чак и аутомобиле, нанела их на друга кола, на зграде,
развалила врата, опустошила излоге, тло је било прекривено крхотинама
дебелог стакла. Заглављен између два аутомобила трулио је леш човека.
Лекарева жена скрену поглед. Пас за сузе приђе лешу али, застрашен
смрћу, учини још само два корака па му се накостреши длака, срцепарајући
јаук роди му се у грлу – проблем тога псета био је што је постао преблизак
људима, на крају ће и да пати као они. Прошли су преко једног трга где су
се групице слепаца забављале слушајући говоре других слепаца, на први
поглед ни једни ни други нису изгледали слепи, оратори су се ватрено
окретали лицем према публици, слушаоци су с пажњом окретали главе
према говорницима. Расправљали су се тамо основни принципи великих
организованих система, приватно власништво, девизни курс, слободно
тржиште, берза, порези, камате, приватизација, национализација,
производња, пласман, потрошња, снабдевање и неснабдевеност, богатство
и сиромаштво, комуникација, репресија и делинквенција, лутрија,
затворскоказнене установе, кривично право, грађанско право, саобраћајна
правила, речник, телефонски именик, мреже проституције, ратна
индустрија, оружане снаге, гробља, полиција, шверц, дрога, трговина
кријумчареном робом, фармацеутске лабораторије, коцка, цене лечења и
сахране, правосуђе, кредити, политичке странке, избори, скупштина, влада,
конвексно мишљење, ria конкавно, линерано, компланарно, вертикално,
оклузално, концентрисано, дисперзно, растрзано, аблација гласних жица,
смрт речи, Овде се говори о организацији, упозори лекарева жена супруга,
Приметио сам, одговори он не рекавши више ништа. Наставили су да
корачају, лекарева је жена отишла да баци поглед на један план града,
истакнут на једном углу попут старинског распећа на раскрсници друмова.
Били су врло близу самопослуге, ту негде је она плачућн клонула онога
дана када је помислила да се изгубила, гротескно натоварена најлонским,
срећом пуним, кесама, и ту се нашао један пас да је, очајну и избезумљену,
утеши, исти овај пас који сада режи на чопоре када се сувише приближе,
као да их упозорава, Мене нећете преварити, држите раздаљину. Прва
улица улево, друга десно, и пред њима се указао улаз у самопослугу. Али
само улаз, односно, улаз је био ту, као и читава зграда, али нико није ни
улазио ни излазио, није било оног мравињака који у свако доба сусрећемо у
таквим радњама чија егзистенција зависи од масовне посете. Лекарева жена
се уплашила најгорег, и рече то мужу, Дошли смо прекасно, мора да унутра
више нема ни скршеног бисквита, Зашто то кажеш, Не видим никога да
улази ни да излази, Можда још нису открили подрум, Томе се и ја надам. Да
би разменили те речи, застали су на улици пред самопослугом, Поред њих,
као да чекају да се на семафору упали зелено светло, стајало је троје
слепаца. Лекарева жена није запазила израз на њиховим лицима,
непријатно изненађење, неку врста збуњеног страха, није видела како је
један од њих отворио уста као да ће проговорити, да би их одмах поново
затворио, није приметила како је кратко слегао раменима, Иди види сама,
вероватно је помислио тај слепац. Пошто су, прелазећи на другу страну,
стигли већ до средине улице, лекарева жена и супруг нису могли да чују
питање другог слепца, Зашто је рекла да не види, да не види никог да улази
и излази, ни одговор трећег слепца, То се тако каже, још малопре, када сам
се спотакао, ти си ми рекао да гледам где стајем, то је иста ствар, још нисмо
изгубили навику да видимо, Боже Господе, колико је већ пута то речено,
завапи онај први слепац.
Дневна светлост осветљавала је целу пространу унутрашњост
самопослуге. Готово сви рафови били су срушени, није било ничега осим
ђубрета, срче, празних паковања, Необично, рече лекарева жена, иако овде
нема ничега за јело, не схватам зашто овде нико не живи. Лекар се сложи,
Да, ту нешто није у реду. Пас за сузе тихо је цвилео. Поново се сав
накострешио. Лекарева жена рече, Овде нешто смрди, Смрди свуда,
одговори муж, Не тако, ово је некако другачији задах, задах распадања,
Мора да је унутра некакав леш, Не видим ниједан, Онда ти се чини. Пас
опет зацвиле. Шта је псу, упита лекар, Унервозио се, Шта ћемо сад, Хајде
да видимо, ако наиђемо на неки леш, заобићи ћемо га, од лешева се више
не плашимо, Мени је барем лако, не видим их. Прођоше самопослугом до
врата што су водила у ходник којим се прилазило улазу у подрум. Пас за
сузе их је пратио, али би повремено застао и цвилећи их дозивао, а онда би
га осећај дужности приморао да крене даље. Кад је лекарева жена отворила
врата, запахнуо их је још јачи смрад, Овде нешто стварно смрди, рече муж,
Сачекај ти овде, ја се одмах враћам. Продужи ходником, све тамнијим, а пас
за сузе пратио ју је у стопу, као да га је силом вукла за собом. Презасићен
смрадом трулежи, ваздух је био готово лепљив. На пола пута, лекарева
жена стаде да се исповраћа, Шта ли се овде догодило, помисли између два
налета повраћања, а и касније, приближавајући се металним вратима која
су водила у подрум, неколико пута промрмља исте речи. Опијена од муке,
није одмах приметила да се у дну назире нека дифузна, слабачка светлост.
Сада је знала од чега. Испод обоја врата, од степеништа и од лифта,
треперили су сићушни пламичци. Нови, снажни порив на повраћање
окрену јој желудац, с толиком силином да ју је бацио на под. Пас за сузе
поче да завија, дугим урликом који као да није имао краја, јадиковком која
је звонила ходником попут последњег вапаја мртваца из подрума. Лекар је
зачуо звуке повраћања, стењање, кашаљ, потрчао је што је брже могао, па
посрнуо и пао, подигао се и поново пао, да би напокон успео да узме жену
у наручје, Шта се догодило, упита, уздрхтао. Она је само замуцкивала,
Одведи ме одавде, молим те, води ме одавде, по први пут откад је слепило
почело он је водио жену, и водио ју је не знајући куда, било куда само што
даље од тих врата, од пламичака које није могао видети. Када су изашли из
ходника, живци су јој одједном потпуно попустили, плач се претворио у
грцање, такве сузе није било могуће обрисати, само су време и умор могли
да их смире, због тога се пас није мешао, само је потражио њену руку да је
лизне. Шта се догодило, поново упита лекар, шта си видела, Мртви су,
успела је да изговори између јецаја, Ко је мртав, Они, и није могла да
настави, Смири се, рећи ћеш ми када будеш могла. Неколико минута потом
она понови, Мртви су, Јеси ли видела нешто, јеси ли отворила врата, упита
муж, Не, видела сам само пламичке како светлуцају испод врата,
поигравају, постојани су, нису буктали, само су поигравали,
Фосфороводоник од процеса рападања, Вероватно, Шта ли се догодило,
Мора да су пронашли подрум и похрлили низа степениште да би се што пре
домогли хране, а сећам се како је било лако оклизнути се и пасти на оним
степеницама, а ако је пао један, попадали су сви, вероватно нису ни успели
да стигну до онога по шта су кренули, или су успели, али нису могли да се
врате закрченим степеништем, Али рекла си да су врата затворена,
Затворили су их сигурно неки други слепци, од подрума су направили
масовну гробницу, а за све сам крива ја, када сам истрчала са кесама,
посумњали су да сам негде пронашла храну па су пошли у потрагу, На неки
начин, шта год појели, откинули смо га од уста неком другом, а ако
откинемо превише, неко због тога и умре, у суштини смо сви мање-више
убице, Слаба ми је то утеха, Не желим да сад почнеш да се оптерећујеш
уображеним осећајем кривице, сад када се већ једва носиш с одговорношћу
за живот шест конкретних, бескорисних уста, Без твојих бескорисних уста,
како би ја преживела, Наставила би да живиш ради других пет којима си
потребна, Питам се само колико још. Неће то дуго да потраје, кад нестане
свега, мораћемо да кренемо ван града у пограгу за храном, побраћемо све
плодове, заклаћемо сваку животињу коју успемо да ухватимо, ако нас
претходно овде не прождеру пси и мачке. Пас за сузе је ћутао, те речи га се
нису тицале, нечему је ипак користило што се однедавна преобразио у пса
за сузе.
Лекарева жена једва је вукла ноге. Шок јој је нагло исцрпео сву снагу.
Када су изашли из самопослуге, она полуонесвећена а он слеп, нема тога ко
би са сигурношћу могао да каже ко ту кога подупире. Можда због јаке
светлости споља, завртело јој се у глави, начас је помислила да је
обневидела, али није се уплашила, била је то само вртоглавица. Није пала,
нити је потпуно изгубила свест. Осећала је потребу да легне, затвори очи,
да дише смирено; када би имала неколико минута мира, тишине, снага би
јој се, била је сигурна, повратила, а морала је да се поврати, кесе су још
увек биле празне. Није желела да легне на гадни плочник, а да се врати у
самопослугу – ни мртва. Осврну се око себе. На другој страни улице, мало
даље, угледала је цркву. Вероватно је и тамо било људи, као и свуда, али то
би требало да буде добро место за одмор. И рече мужу, Морам да повратим
снагу, води ме тамо, Где тамо, Извини, ти ме само држи да не паднем, а ја
ћу ти рећи, Шта је тамо, Црква, кад бих могла мало да прилегнем, била бих
као нова, Хајдемо. Да би се ушло у храм, требало је да се попне уз шест
степеника, шест степеника које је лекарева жена савладала са великим
напором, тим пре што је морала да води и мужа. Црквене двери биле су
широм отворене, то их је спасло, да им се на путу испречила само завеса
или преграда, у тим околностима то би им била готово непремостива
препрека. Пас за сузе неодлучно је застао на прагу. Упркос слободи
кретања коју су пси у протеклим месецима уживали, у њиховим мозговима
остала је генетски урезана забрана, некада давно наметнута њиховој врсти,
забрана да улазе у цркве, за шта је вероватно била одговорна она друга
генетски одређена навика која их тера да обележе терен на који су дошли.
Ту никакву улсту нису играле несебичне и одане услуге предака нашег пса
за сузе, који су лизали одвратне ране свегаца пре него што су исти уопште и
били признати и проглашени свецима, дакле, ништа није вредело
доброчинство без икаквог интереса, добро нам је познато да не може сваки
просјак да се уздигне до статуса свеца без обзира на то колико рана имао по
телу, или по души, до које псећи језик никако и не може да стигне. Овај је
ипак скупио храбрости да уђе у свети храм Божји, врата су била отворена,
вратара није било а, осим тога, као најјачи разлог му је послужило то што је
жена која је илакала ушла унутра, није ни сама знала како је успевала да се
креће шапућући мужу само две речи, Држи ме. Црква је била крцата, ни
педља слободног тла није било, ниједног камена где би се положила уморна
глава, и ту се, још једном, показао корисним пас за сузе, са мало режања и
кидисања, без зле намере, ослободио је мало простора, на који је клонула
лекарева жена препустивши се несвестици, напокон потпуно затворених
очију. Муж је ухвати за било, пулс јој је био јак и правилан, тек лагано
успорен, онда је покушао да је придигне, овај положај није добар, крв мора
брзо да се врати у главу, неопходно је да појача доток крви у мозак, најбоље
би било да је стави да седи и да јој спусти главу међу колена па да се узда у
природу и гравитацију. Коначно, после неколико неуспелих покушаја,
успео је да је подигне. Неколико тренутака доцније лекарева жена дубоко
уздахну и лагано се помери, почела је да долази к себи. Немој још да
устајеш, рече јој муж, остани још мало тако, спуштене главе, али она се
осећала добро, вртоглавице је нестало, очи су већ разабирале шаре камених
плоча пода, које је пас за сузе, енергичним стругањем шапа, у намери да он
сам легне лепо почистио. Подиже главу према витким стубовима, према
високој куполи, да провери је ли јој се циркулација стабилизовала и
сигурност вратила, па рече, Већ се осећам добро, али у истом том тренутку
помисли да је изгубила разум, или да, услед вртоглавице, пати од
халуцинација – није могла да верује у оно што је видела сопственим очима:
мушкарац разапет на крсту имао је бели повез преко очију, а крај њега је
стојала жена, срца прободеног са седам мачева, очију једнако повезаних
белим повезом, и нису само тај мушкарац и та жена тако изгледали, сви
људски ликови у цркви имали су покривене очи, скулптуре са белим
платном око главе, слике са дебелим намазом беле боје, једна је жена учила
кћерку да чита – обе повезаних очију, и мушкарац са отвореном књигом и
дечачићем који седи – обојица повезаних очију, и дугобради старац, са три
кључа у руци – повезаних очију, још један мушкарац, целог тела
израњављеног стрелама – повезаних очију, и жена са упаљеном лампом –
повезаних очију, и мушкарац са израњављеним рукама, ногама и грудима –
повезаних очију, још један мушкарац са лавом – обојица повезаних очију,
још један са овном – обојица повезаних очију, па један са орлом – и они
повезаних очију, и мушкарац што је са копљем у руци победио другог
човека рогатог и са козјим ногама, бацивши га на земљу – обојица
повезаних очију, мушкарац са теразијама у рукама – повезаних очију,
ћелави старац са белим љиљаном у руци – повезаних очију, други старац
ослоњен на мач – повезаних очију, жена са голубицом – обе покривених
очију, човек са два гаврана – сва тројица покривених очију; само једној
жени очи нису биле покривене јер их је, ископане носила на сребрном
послужавнику. Лекарева жена рече мужу, Када бих ти рекла шта сад видим,
не би ми веровао: све људске фигуре у цркви имају покривене очи, Чудно,
зашто то, Откуд знам, можда је то дело неког разочараног верника учињено
у тренутку када је схватио да ће морати да ослепи као и сви други, можда
чак самог свештеника, можда је мислио да, кад слепци већ не могу да виде
слике и кипове, није праведно да свеци виде њих, Слике и кипови не виде,
У заблуди си, они виде очима које их виде, а сада је слепило опште, Ти још
увек видиш, Видећу све мање и мање, чак и ако не изгубим вид, сваким
даном ћу бити све више слепа, јер мене нико не види, Вероватно је
свештеник покрио очи свим фигурама, То ја само нагађам, То је једина
претпоставка која има неког смисла, једина која пружа макар мало
достојанства овој нашој беди; замишљам тог човека како улази овамо из
света слепих, у који ће ускоро морати да се врати да би и сам ослепео,
замишљам затворена врата, пусту цркву, тишину, замишљам скулптуре,
слике, видим га како иде од једне до друге, пење се на олтар и фигурама
ставља повез око главе, везује крпе двоструким чвором, да се случајно не
би одвезале и пале, како наноси дебео намаз боје на слике да би белу ноћ у
коју су уронили учинио још бељом, тај свештеник је највећи богохулник
свих времена и свих вера, најправеднији, најчовечнији, онај који је коначно
спознао да Бог није заслужио да види. Лекарева жена није стигла да
одговори, неко ко је стајао крај њих је предухитри, Какве су то приче, ко
сте ви, Слепци као и ти, одговори она, Али чула сам те када си рекла да
видиш, То су навике које је тешко изгубити, колико још пута ћемо тако
нешто да кажемо, А оно што си рекла, да кипови имају свезане очи, То је
истина, Како знаш, ако си слепа, И ти ћеш сазнати ако урадиш што и ја, иди
и опипај их рукама, руке су слепцу очи, А зашто си ишла да их пипаш,
Мислила сам да, ако смо ми довде догурали, мора још неко да буде слеп, А
што се тиче приче да је поп свецима покрио очи, познавала сам га врло
добро, он не би био способан за тако нешто, Никад се унапред не зна за
шта су људи способни, треба причекати, дати времена времену, јер време
наређује, време је картарош са друге стране стола, и у руци има читав шпил
карата, на нама је да тај шпил пресечемо, својим животом, Говорити о
коцкању у цркви, грех је, Ако сумњаш у оно што ти говорим, устани,
послужи се својим рукама, Можеш ли да се закунеш да је истина да су
свецима свезане очи, У шта би хтела да ти се закунем, Закуни се у своје
очи, Кунем се двапут у очи, у своје и твоје, истина је, Истина. Разговор су
слушали слепци који су се налазили око њих, и сувишно је рећи да није
било потребно чекати да провере колико је истинита заклетва да би вест
почела да се шири од уста до уста, најпре тихим жамором чији се тон
постепено мењао, прво неповерљив, потом узнемирен, па опет неповерљив;
на несрећу, у маси се нашло неколико сујеверних људи бујне маште, а свест
да су свете слике слепе, да њихове милосрдне, великомученичке очи више
не виде ништа друго осим свог сопственог слепила, постала је одједном
неподношљива, као да им је неко саопштио да су окружени вампирима, и
проломио се први крик, па други, па још крикова, и зачас је страх све
присутне подигао на ноге, паника их је гонила према дверима, где се
поново доказало оно што нам је већ познато, да је паника много бржа од
ногу које је носе, ноге бегунаца саплићу се у трку, поготово ако су слепи, и
ето их на земљи, паника им говори Устај, бежи, живот ти је у опасности, и
човек би хтео да бежи али и други трче и падају, заиста треба да си добре
душе да не би праснуо у смех пред том гротескном гомилом тела у потрази
за сопственим рукама, да би се ослободили, и ногама, да би побегли. Оних
шест басамака пред црквом биће за њих прави амбис, али пад неће бити
тежак, често падање челичи тело, када се нађеш опружен на земљи, то је
већ само по себи извесно олакшање, Дубље не могу да паднем, то је прва
мисао, а понекад и последња, уколико је пад незгодан. Још нешто се никада
не мења, а то је да се неко увек овајди о туђу несрећу, што врло добро знају,
од како је света и века, наследници и наследници наследника. Ови људи
нагнани у бесомучну бежанију за собом су оставили све што су имали, а
тек кад нужда победи страх, вратиће се по своје ствари, а сада осим што ће
тешко успети да на прихватљив начин рашчисте шта је чије, установиће да
је нестао добар део од оно мало хране што су имали, схватиће да је све то
можда било безобзирно лукавство жене која је рекла да су свецима
покривене очи, неки људи су безгранично зли, свакаве ујдурме су у стању
да измисле само да би сиротим људима покрали оно мало бедних,
непрепознатљивих остатака хране. Али крив је заправо био пас за сузе:
када се рашчистило поље, дао се у њушкање, а труд је и наплатио, како по
правди и природи и приличи, а успут је, да тако кажемо, открио улаз у
пећину с благом; све у свему, на крају су лекарева жена и супруг изашли из
цркве носећи, без гриже савести, полупуне кесе. Ако искористе и пола оног
што су узели, могу да буду задовољни, пред другом половином ће зачуђено
да кажу, Не знам како су то људи могли да једу – чак и када све снађе
једнака несрећа, једни увек прођу горе од других.
Ови догађаји, сваки на свој начин, узнемирили су читаву дружину, уз
напомену да лекарева жена, може бити зато што јој је понестало речи, није
успела да им пренесе онај апсолутни ужас у коме се нашла пред вратима
подрума кад је угледала онај сабласни правоугаоник бледих, трептавих
пламичака, пукотину која је откривала степениште што води у други свет.
Прича о свецима повезаних очију на све је оставила снажан утисак, иако на
сваког другачији: код првог слепца и жене дало се приметити, на пример,
негодовање, за њих се ту радило првенствено о неопростивом светогрђу. То
што су сви, дакле људи, ослепели, игра је судбине, кобна, за коју нису
криви, то су несреће на које нико није имун, али само зато покрити очи
пресветим сликама и скулптурама, чинило им се неделом за које нема
оправдања, а ако га је починило свештено лице, још горе. Коментар старца
са црним повезом био је већ другачији, Схватам да те је то шокирало,
управо замишљам галерију у којој све скулптуре имају повезане очи, и то
не зато што вајар није имао стрпљења да им очи исклеше, већ покривене
овако како кажеш, крпеним повезима, као да наше слепило није довољно,
занимљиво је да повез као што је мој не делује тако на људе, понекад ми се
чак чини да ми даје помало романтичан изглед, и насмеја се ономе што је
рекао о самом себи. Девојка са тамним наочарима рекла је само да се нада
да јој таква сабласна галерија неће доћи у снове, ноћних мора је већ сита-
пресита. Појели су нешто оне јадне хране, боље нису имали, лекарева жена
рече да постаје све теже пронаћи храну, да би можда требало да оду из
града и живе на селу, тамо би, ако ништа друго, храна коју пронађу била
здравија, а мора бити и коза и крава на слободи, Могли бисмо да их
помуземо, па бисмо имали млека, а у бунарима мора да има воде, могли
бисмо и да кувамо, треба само да нађемо неко добро место, после је свако
рекао шта мисли, са мање или више ентузијазма – сви су били свесни да
такав избор може да донесе нове проблеме и нова искушења, а једини који
је безрезервним одобравањем поздравио предлог био је разроки дечак,
вероватно зато што је имао лепе успомене са распуста проведеног на селу.
После јела легли су да спавају, тако су увек чинили, још у време када су
били у карантину, јер искуство их је научило да тело које мирује добро
подноси и жестоку глад. Увече нису јели, једино би разроки дечак добио
нешто да забави вилице и завара глад, други би поседали да слушају
читање, бар дух није могао да им се побуни због недостатка хране; једини
проблем био је тај што би телесна слабост понекад учинила да им опадне
концентрација, и то не због мањка интелектуалног интересовања, никако,
догодило би им се да им мозак склизне у некакво стање полусна, као кад
животиња западне у зимски сан, збогом свете, због тога би наши слушачи
неретко склопили очи и, може бити, од тога тренутка очима душе пратили
причу, док их из обамрлости не би тргао неки јачи звук, на пример,
затварање књиге – лекарева жена била је увиђавна особа и није хтела да сви
знају да је неко заспао.
Изгледало је да је у исту такву пријатну омамљеност утонуо и први
слепац, али није било тако. Истина, очи су му биле затворене и читању није
посвећивао готово никакву пажњу, али идеја да сви оду да живе на селу
није му давала мира, чинило му се да је удаљити се толико од своје куће
тешка грешка, јер колико год да је симпатичан онај писац, ваља га држати
на оку, појавити се тамо с времена на време. Дакле, први слепац је био
потпуно будан, а ако треба још некакав доказ, то је заслепљујуће белине
пред његовим очима, коју вероватно само сан може да помрачи, мада чак ни
у то не може човек да буде сигуран с обзиром да није могуће истовремено
спавати и бдети. Први слепац је, бар му се тако учинило, коначно решио све
своје дилеме када му се, потпуно неочекивано, унутрашњост капака
замрачила, Заспао сам, помисли, али не, није заспао, и даље је чуо глас
лекареве жене и кашаљ разроког дечака. Огроман страх прели му душу,
помислио је да је из једног слепила прешао у друго, да је живот у слепом
светлу заменио животом у слепој тами, и он зајеча од страха, Шта ти је,
упита га жена, а он јој одговори бесмислено, не отварајући очи, Слеп сам,
као да новости свежије на свету није било, од те; она га нежно загрли,
Пусти сад то, слепи смо сви, ту нема помоћи, Одједном ми се све
замрачило, мислио сам да сам заспао, али нисам, будан сам, Ако и треба да
заспиш, само немој да мислиш на то. Савет га је само разљутио, човека
обузму црне слутње а рођена жена нема ништа паметније да му каже него
да заспи. Изнервиран, с осорним одговором на врх језика, он отвори очи – и
прогледа. Прогледа и викну, Видим. Први повик је још увек садржао
неверицу, али је с другим, трећим и многима после њих, увереност расла,
Видим, видим, загрлио је жену као помахнитао, онда дотрчао до лекареве
жене, па загрлио и њу, тада ју је први пут видео, али ју је одмах препознао,
и лекара, и девојку са тамним наочарима, и старца са црним повезом, с њим
стварно никако није могао да се збуни, и разроког дечака, а жена га је
пратила у стопу, није хтела да га пусти из руку а он би је између два
загрљаја поново снажно грлио, после се окренуо лекару, Видим, господине
докторе, видим, притом га, иако је то међу слепима постало правило, није
ословио са ти, па нека објасни, ко уме, узроке те нагле промене, а лекар га
упита, Да ли видите добро, једнако као што сте видели раније, без трагова
белила, Ништа, баш ништа, чак ми се чини да видим и боље него што сам
видео, а то није мала ствар, никад нисам носио наочари. Тад лекар изрече
оно што су сви помислили али се нису усуђивали да изговоре наглас,
Постоји могућност да је и овом слепилу дошао крај, можда ће нам се свима
вратити вид. На те речи лекарева жена бризну у плач, требало би да буде
срећна а плакала је, како су чудне људске реакције, побогу, наравно да је
била срећна, све то има сасвим једноставно објашњење, плакала је зато што
јој је одједном попустио духовни одбрамбени систем, била је као
новорођенче чији је плач први и још несвестан знак живота. Пас за сузе
дошао је до ње, он је увек знао где и кад је потребан, зато се лекарева жена
привила уз њега, није да више није волела свог мужа, није да није желела
добро свима колико их је тамо било, али ју је у томе тренутку преплавио
интензиван осећај усамљености, тако неподношљив да јој се учинило да
једино што може да је утеши јесте она чудна жеђ с којом је пас пио њене
сузе.
Весеље је заменила нервоза, А сад, шта ћемо сад, упита девојка са
тамним наочарима, после овога што се догодило ја нећу моћи ни ока да
склопим, Нико неће моћи, мислим да би требало да останемо овде, рече
старац са црним повезом, и ту застаде као да још увек сумња, па закључи,
Да причекамо. И чекали су. Три пламичка уљанице осветљавала су лица у
кругу. На почетку, разговор је био жив, сви су хтели да знају како се тачно
све догодило, да ли је промену осетио само у очима или је такође осетио
нешто и у мозгу, а онда, мало-помало, разговор је замро, у једном тренутку
први слепац се присетио да каже жени да ће сутрадан да оду до куће, на
шта му она одговори, Али ја сам још слепа, Нема везе, ја ћу да те водим,
само неко ко је био присутан и у прилици да то чује сопственим ушима,
могао би да схвати како су у тако једноставне речи могла да стану тако
разнолика осећања, и покровитељство, и понос, и ауторитет. Друга особа
којој се вратио вид, већ у глуво доба ноћи, под треперавим светлом лампе, у
којој је уље било при крају, била је девојка са тамним наочарима. Све време
је држала очи широм отворене, као да вид треба да уђе кроз зенице а не да
се роди изнутра, и изненада рече, Чини ми се да видим. Боље је бити
опрезан, нису сви случајеви исти, постоје чак и они који кажу да не постоји
слепило него само слепци, иако нам вековно искуство говори да не постоје
слепци већ слепила. Сада их има већ троје који виде, још један па ће бити у
већини, али чак и када би срећа да поново прогледају заобишла преостале,
живот би им опет постао неупоредиво лакши, ни налик на агонију у којој су
живели до тада, довољно је само погледати до каквог је стања дотерана ова
жена, као скршена је трска, као опруга која више није могла да издржи
бреме толиког притиска. Може бити да је баш због тога девојка са тамним
наочарима баш њу прву загрлила, па пас за сузе није знао којој прво да
прискочи, јер су обе сад биле у сузама. Следећег је загрлила старца са
црним повезом, дошло је време да се сазна колико заиста вреде речи,
толико нас је гануо онај разговор из кога су се родила дирљива обећања о
заједничком животу, ситуација је сада измењена, пред девојком са тамним
наочарима стоји стар човек кога коначно може да види, нема више
романтичног идеализовања, лажи са пустог острва, боре су боре, ћела је
ћела, нема разлике између црног повеза и слепог ока, он јој, нешто
другачијим речима, то и говори, Погледај ме добро, ја еам човек са којим,
рекла си, желиш да живиш, а она одговори, Познајем те, ти си човек са
којим живим, на крају крајева, постоје речи које казују много више него
што им је била намера, а и овај загрљај им је сличан. Трећи је, у
праскозорје, прогледао лекар, сада више није било сумње, сви ће да
прогледају, то је само питање времена. После природних и предвидљивих
излива осећања, које, с обзиром да су личили на раније описане примере,
овога пута нема потребе посебно описивати, без обзира на то што се ради о
главним ликовима овог истинитог извештаја, лекар постави питање које је
висило у ваздуху, Шта ли се дешава напољу; одговор је стигао баш из
њихове зграде, на спрату испод њих неко је истрчао у ходник вичући,
Видим, видим, ако се овако настави, сунце ће се родити над градом који
слави.
И јутарња гозба протекла је у слављеничком расположењу. Од оно мало
јада што се нашло на трпези згадило би се сваком са нормалним апетитом,
али снага осећања, као што у тренуцима узбуђења увек бива, надјачала је
глад, радост им је послужила уместо ђаконија, нико се није ни на шта
пожалио, чак су се и они који су још увек били слепи смејали, као да су очи
које виде њихове. Када су завршили са доручком, девојка са тамним
наочарима сети се, А да ја тркнем до куће да на вратима оставим поруку да
сам овде, ако ми се случајно врате родитељи, да могу одмах да ме потраже,
Поведи ме са собом, хтео бих да знам шта се напољу догађа, рече старац са
црним повезом, И ми ћемо изаћи, рече својој жени онај што је био први
слепац, можда је писац већ прогледао па се спрема да се врати својој кући,
а успут ћу покушати да пронађем нешто за јело, И ја исто, рече девојка са
тамним наочарима. Мало касније, када су остали сами, лекар седе поред
жене, разроки дечак је дремао у крају софе, пас за сузе лежао је са њушком
завученом међу предње шапе, с времена на време отварајући и затварајући
очи и тако показујући да је још увек на стражи, кроз отворени прозор,
упркос томе што је стан на високом спрату, допре жамор измењених
гласова, улице су вероватно биле пуне људи, светине која извикују једну те
исту реч – видим, изговарали су је они којима се вид већ вратио и они
којима се у том тренутку враћао, видим, видим, и сада она прича у којој се
говорило слеп сам, сада изгледа као да није с овога света. Разроки дечак је
нешто мрмљао, биће да је сањао, можда је видео мајку и питао је, Видиш
ли ме мама, да ли ме видиш. Лекарева жена упита, А остали, и лекар
одговори, Мали ће, највероватније, да се пробуди излечен, а и са другима ће
бити исто тако, уверен сам да им се већ вратио вид, једино ће наш једнооки
другар да се препадне, Зашто, Због катаракте, судећи по времену откад сам
га прегледао, биће да је она већ попут густог, непрозирног облака, Хоће ли
остати слеп, Никако, чим се живот нормализује, кад се ствари мало среде,
оперисаћу га, рачунам да ће то бити за неколико недеља. Зашто смо
ослепели, Не знам, можда ће нам се једног дана открити разлог. Хоћеш да
ти кажем шта ја мислим, Реци, Мислим да нисмо ослепели, мислим да смо
слепци, Слепци који виде, Слепци који, уз здрав вид, не виде.
Лекарева жена устаде и приђе прозору. Погледа доле, виде улицу
затрпану ђубретом, народ који је викао и певао. Затим подиже поглед према
небу и схвати да види само потпуно белило, И на мене је дошао ред,
помислила је. У страху нагло спусти поглед. Град је, непромењен, још увек
био пред њом.
CIP – Каталогизација у публикацији Народна
библиотека Србије, Београд 869.0-31
САРАМАГО, Жозе
Слепило / Жозе Сарамаго ; с португалског превео
Дејан Станковић. – Београд : Лингва Франка, 2001
(Београд : Зухра). – 274 стр.: 22 cm Превод дела:
Ensaio sobre а Cegueira / José Saramago. – Тираж 1000
ISBN 86-7428-004-8
ID=90429/08