Dokument Hulijana Karaša

Nemanja Živojinović

Sa dvadeset sedam, kada sam se usudio na ozbiljnije poduhvate u pisanju dopustio sam sebi tu glupost
da pišem inostranom prijatelju. Mora da je dospelo u pogrešne ruke, jer kada zatvorih oči videh zmiju
kako čepi usta kao da urla (još sa dvadeset šest su me prvi put odveli u Mračnu Tvrđavu, nekadašnju
vojnu rezidenciju odbeglog kralja koja je sada pretvorena u sanatorijum za eksperimente u razne svrhe).
Najednom je u sobi postalo neizdrživo hladno kao u Manovom Faustusu ali se nije pojavio čovek u belom
mantilu, mada je bilo indicija da ću ja potražiti njega.

Nisam mnogo verovao u ono što mi se zbiva i to što mi se jezik usred noći dvaput kočio mi je samo
dolivalo samopuzdanje. Znao sam ponešto o fenomenu Gospodar Lutaka, ušivanju i modifikaciji DNA ali
mi je sve to bilo nedovoljno vredno pažnje kako sebe nisam smatrao dovoljno interesantnim da bi me
neko dorađivao za sopstvene svrhe. Ponešto sam video u mainstream umetnosti, od potapanja
predmeta u krv, skeniranje rožnjače, ekranizovanje svesti; ali moj prezir mi je diktirao ignorisanje takvih
bljuvotina; a kako sam znao da živim u zemlji koja je u teškom mraku, nije mi ni padalo na pamet da će
se toliko potruditi da me opovrgnu.

Kako sam bio buntovan, svoju smrt sam često očekivao pa se čak i pripremao; no moje pretpostavke su
se pokazivale kao netačne, da bih na kraju shvatio da ona ne ide na korist onima koji još nisu stigli da
shvate a ni da iznude sve što sam ogao da im ostavim krađu jer svakako nije bilo šanse da potpišem svoja
dela. A ovo je pakao zmije, što se ona oslanja samo na miris i istinu tek može da namiriše ali ne i da je
procesuira. U istini ona vidi opasnost i sklona je da je naziva obmanom.

Već sam bio blizu dvadeset osme kada su me vratili u Mračnu Tvrđavu ovaj put spremniji. Pucalo se pod
izgovorom Nove godine nedeljana unapred i besnelo crnje nego u nekom fiktivnom romanu. Tu beše i
jedan tehničar koji je tobož razgovarao telefonom zabrinuto uz ponavljanje "svi će da poginemo, svi će
da poginemo". U dvorištu je danonoćno stajao policijski auto a kada me je čuo da silazim niz stepenice,
tehničar mi je otvorio vrata.

Jedno veče je bilo naročito zanimljivo jer se isti tehničar vrpoljio oko moje sobe pa naizad ušao i
nadvivši se nad mojim krevetom počeo tobož da me smiruje pod pretpostavkom da sam bio uznemiren
pre nego je ušao na vrata. Zatim je malo kasnije ušao u wc i pustio vodu, nakon čega je jedan od
pacijenata izvadio iglu i krenuo ka kupatilu. Krenuo sam zabrinuto za njim ali sam se pretpostavivši da
sam meta za nabeđivanje na paranoju vratio u krevet.

Svi smo dobijali različite lekove i svaki pacijent se drugačije ali nekako uigrano ponašao. Jedna starica
mi je pričala da me je sanjala kako se opraštam i izlazim na vrata odlazeći policiji dok sam ja gledao u
kalendar koji prikazuje sliku trupa u par odela koji ušiva ženu, sa Jehovinim svedokom sam pričao na
nemačkom da bi mi on sutra priznao da ga ne govori a jedan ljubitelj slikarstva mi je pričao uplašeno o
nečemu što sam shvatio kao pretnju a što nisam razumeo. Sam sam bio na leku Sidata od koga su mi se
javljale bizarne misli ali doktor nije hteo da uvaži protest.
 Sam slučaj slikar je interesantan, jer mi je pokazao na sat koji sam registrovao ali nisam shvatao njegov
značaj. Ubrzo je premešten na drugo odeljenje jer mu se priviđao sat. Nisam mogao da pretpostavim da
je tako nevešt jer sam i ja video uglomer pored WC šolje ali mi beše očigledno da treba da se pravim
blesav. Ubrzo je stigla vest da se obesio a ja sam dobio njegove čarape. Možda da me gricne savest.
Realno, znao je savršeno francuski i verovatnoje mi je bilo da je završio kao prosjak na ulicama Pariza
nego da im se desio takav propust bez da odgovaraju.

Nakon hospitalizacije sam ostao na ulici i shvatio da ni ona nije više stvar slobode, pogotovo jer drugih
prosjaka nije bilo. Policija me je opet vodila u nolnicu u više navrata ali sam samo čekao u čekaonici ili
dobio lek. Prvi put su me priveli i napisali izjavu koja nije imala veze sa mojim rečima, nakon mog
protesta vođen sam kod doktora. Kada sam upitan da li sam jeo, rekoh da mi je policija dala nešto od
hrane nakon čega se u hodniku glasno odazvao alarm. Kompijuter im nije radio pa su zapisivali uz moje
insistiranje da se preprave lažni podaci o meni. Dobio sam lek nakon čega sam pušten. Zaspao sam na
podu a probudio se na klupi sa ožiljkom na leđima. Kada otvorih oči videh čoveka kako sedi kraj mojih
nogu ali bejah paralizovan i ukočen pa ne mogoh da reagujem. Stigao sam samo da postavim sebi pitanje
gde su me nosili preko noći i opet zaspao.

Nešto me je ipak odvelo do sumnjive rezidencije na periferiji gde sam u maniru Prusta samo navirio na
kapije gde je uniformisana žena baš tada krenula da zalupi vrata. Pokušao sam da se vratim u centar
grada kroz park gde su se našli sumnjivi kolačići premazani medom. Nisam imao snage da izneverujem,
nasmejem se ili opsujem, samo sam prošao. Došao je novembar i morao sam da probam da se veatim
kući zbog zime, ali me je policija već pred sam prag uhapsila i vratila u Mračnu tvrđavu. Dalje su radili šta
su hteli i izvan domašaja mog bilo kakvog poimanha jer se prva tri meseca ne sećam ničega. Tu se
prekida kontinuitet ali ne i zločini.