HODNIK VELIKOG HOTELA Vrativsi se u svoju hotelsku sobu, dosta kasno, bio sam se vec napola svukao kada

sam osetio potrebu da odem u toalet. Moja soba je bila gotovo u dnu jednog beskrajnog i slabo osvetljenog hodnika; otprilike na svakih dvadeset metara, slabe ljubicaste lampe ispustale su snopove svetlosti na crveni tepih. Tacno na polovini, bas pored jedne od tih lampica, nalazilo se sa jedne strane stepeniste, a s druge dvostruka staklena vrata doticne prostorije. Obukao sam kucnu haljinu i izasao u hodnik koji je bio pust. Skoro sam stigao do toaleta kada sam ispred sebe ugledao coveka takodje u kucnoj haljini, koji je, izronivsi iz senke, dolazio iz suprotnog pravca. Bio je to visok i krupan coveksa okruglom bradom a la Edvard VII. Da li je imao isti cilj? Kao sto se to vec desava, obojica smo na trenutak bili zbunjeni, umalo da se sudarimo. U svakom slucaju, ja sam se, ko zna zasto, postideo da udjem u klozet pred njegovim pogledom i nastavio sam put kao da sam krenuo nekud drugde. On je ucinio isto. Ali, opet posle nekoliko koraka, shvatio sam kakvu sam glupost ucinio. Jer, kud sam mogao da idem? Postojale su dve mogucnosti: ili da nastavim do kraja hodnika, a zatim da se vratim u nadi da je gospodin sa bradom u medjuvremenu otisao. Ali, nije bilo sigurno da ce on uci u neku sobu i tako ostaviti prostor slobodan; mozda je i on hteo da ide u toalet, i, kada me je sreo, postideo se, bas kao i ja; i sada se nalazio u isto tako zbunjujucoj situacijikao i ja. Zbog toga, vrativsi se nazad, rizikovao sam da ga ponovo sretnem i da ispadnem jos veci kreten nego prvi put. Ili pak- druga mogucnost- da se sakrijem u nisu, prilicno duboku, izabravsi neku koja je manje osvetljena, ispred jedne od mnogobrojnih vrata, i da otuda nadgledam prostor, sve dok ne budem siguran da je hodnik apsolutno ispraznjen. To sam i ucinio, pre nego sto sam do kraja analizirao situaciju. Posle, kada sam se nasao scucuren kao lopov, u jednom od tih uskih prostora (bila su to vrata sobe 90), poceo sam da razmisljam. Pre svega, ako je ta soba zauzeta i ako je gost ili izasao ili usao, sta ce reci kada me nadje skrivenog ispred svojih vrata? Jos gore. Kako mogu iskljuciti da je to upravo soba gospodina sa bradom? Koji bi me, vrativsi se, bezizlazno blokirao. Ne bi cak bilo potrebno neko njegovo specijalno nepoverenje pa da moje manevre smatra veoma cudnim. Ukratko, ostati tu bila je prava neopreznost. Polako, polako sam isturio glavu da ispitam hodnik. Sa jedne na drugu stranu bio je apsolutno prazan. Nijednog suma, suma koraka, odjeka ljudskog glasa, skripanja vrata koja se otvaraju. Bio je to pravi trenutak: izleteo sam iz skrovista i neusiljenim koracima krenuo prema svojoj sobi. Uz put cu, mislio sam, na trenutak svratiti u toalet. Ali, u istom trenutku, a to sam primetio suvise kasno da bih se mogao vratiti u skloniste, gospodin s bradom, koji je ocigledno razmisljao isto kao i ja, izasao je iz nise jednih od vrata u dnu, mozda mojih, i odlucno isao prema meni. Po drugi put, jos vise zbunjeni, sreli smo se ispred toaleta. I po drugi put nijedan od nas dvojice nije se usudio da udje, stideci se dace ga drugi videti; sada je zaista postojao rizik da ispadnemo smesni. I tako, proklinjuci u sebi ljudsko postovanje, krenuo sam porazen prema svojoj sobi. Kada sam stigao, pre no sto cu otvoriti vrata, okrenuo sam se da pogledam: dole, u senci, video sam onog s bradom kako takodje ulazi u sobu; i okrenuo se da pogleda u mom pravcu. Bio sam besan. Ali zar nisam ja bio kriv? Trudeci se uzalud da citam novine, cekao sam duze od pola sata. Zatim sam oprezno otvorio vrata. U hotelu je vladala velika tisina, kao u napustenoj kasarni; hodnik je bio pust vise negi ikad. Najzad! Gotovo sam otrcao, zureci da stignem do one prostorije. Ali sa druge strane, sa neverovatnim sinhronizmom. gotovo kao da je telepatija umesala svoje prste, i gospodin s bradom je izleteo iz svoje sobe i sa neverovatnom okretnoscu krenuo prema toaletu. Tako smo se po treci put nasli jedan ispred drugog pred vratima sa zamagljenim staklima. Po treci put obojica smo se pretvarali, po treci put smo obojica nastavili put neusavsi. Situacija je bila toliko

komicna da bi bila dovoljna neka sitnica, neki mig, neki osmeh da razbije led i sve pretvori u smeh. Ali ni ja, a po svoj prilici, ni on, nismo imali volju da se salimo. Naprotiv, pritiskao nas je neki bedni ocaj, neko osecanje more, gotovo kao da je to sve neka mahinacija tajanstveno smisljena zbog mrznje prema nama. Kao kod prvog izlaska najzad sam kliznuo u nisu ispred jednih nepoznatih vrata i tu se sakrio ocekujuci razvoj dogadjaja. Sada je trebalo, da bar umanjim bruku, da sacekam da bradonja, koji je sigurno bio u zasedi, kao i ja, s druge strane hodnika, prvi izadje iz rova: pustio bih da bar predje dobar deo puta, i tek na kraju bih izasao i ja; sa ciljem da se sa njim susretnem ne vise ispred vrata toaleta, nego mnogo vise naovamo, tako da, posle tog susreta, ja ostanem slobodan da delujem bez dosadnih svedoka. Ako, medjutim, on, pre no sto me sretne, resi da udje u onu prostoriju, tim bolje; posto bi obavio sta treba, on bi se zatim povukao u sobu i cele noci se vise ne bi pojavljivao. Vireci jednim okom (zbog daljine nisam mogao videti da li i onaj drugi cini isto), ostao sam dugo u zasedi. Umoran od stajanja, u jednom trenutku sam cucnuo ne prekidajuci svoje bdenje. Ali covek se nikako nije resavao da izadje. A ipak, on je i dalje bio dole, skriven isto kao i ja. Cuo sam kako na spratu otkucava dva i po sata, tri, tri i cetvrt, tri i po. Nisam vise mogao da izdrzim. Najzad sam zaspao. Probudio sam se izlomljenih kostiju, kada je bilo vec sest ujutru. U prvom trnutku niceg se nisam setio. Sta se desilo? Kako to da se nalazim tu, na podu? Zatim sam video druge kao ja, u kucnim haljinama, scicurene u nisama stotine i stotine vrata, kako spavaju: ko na kolenima, ko sedeci na podu, ko na nogama kao mula; bledi, izmuceni, kao posle bitke koja je trajala celu noc.