17.

Drugi svetski rat

17.1. Napad na Poljsku

Hitler je Čemberlenu nudio mir o nenapadanju ukoliko mu se daju Dancig i Koridor i da se obezbede
prava nemačkoj nacionalnoj manjini. Ovaj zahtev je odbijen. 1. septembra 1939. Nemačka napada
Poljsku. Čemberlen je istog dana tražio da se obustave sve ratne operacije. Musolini je predložio
sastanak četiri sile ali Hitler nije želeo da zaustavi vojne operacije. Zbog toga 3. septembra Čemberlen
preko radija objavljuje da se Velika Britanija nalazi u ratu sa Nemačkom. Istog dana i Francuska
obajavljuje rat Nemačkoj.

Centralni napad Nemačke na Poljsku išao je preko Pomeranije, Šlezije i Moravske. Da bi sakupio snage za
ovaj napad, ostavio je nezaštićene zapadne granice. Jedini značajniji otpor koji su Poljaci pružili bio je na
reci Bzuri, ali su ipak brzo pobeđeni. Varšava je pala 26. septembra 1939. Rusi su iskoristili situaciju, i
zauzeli Zapadnu Belorusiju i zapadnu Ukrajinu, Litvaniju, Letoniju i Estoniju. Sovjeti su zapravo želeli da
zaštite Lenjingrad, dogovorom sa Finskom. Lenjingrad se nalazio na Karelijskoj prevlaci, i Rusi su nudili
svoj deo prevlake, u zamenu za teritoriju koja štiti rusku luku Murmansk. Nudili su duplo više od onog
što su tražili. Finska je ovo odbila, SSSR je napada, i zbog toga ga izbacuju iz Lige naroda. Finska armija je
bila bolje opremljena. Iako u početku Rusi nemaju uspeha, Fincima ne stiže očekivana pomoć, ni iz
Amerike, ni iz Nemačke, jer Hitler poštuje dogovor sa Staljinom.

Francuska i Britanija su imale drugačiji plan. Htele su da oslabe Nemačku prekidom uvoza gvožđa, koje
je stizalo iz Švedske. Hitler bi tako bio primoran ili na pregovore, ili da ograniči rat na severne predele.
Dve zapadne sile su htele i da osvoje Norvešku, da Nemci tamo prvi ne dođu, ali nisu umeli da se
organizuju i preduzmu konkretne akcije. Sovjetski general Timošenko osvaja Karelijsku prevlaku, i Finska
kapitulira 12. marta 1940. U Francuskoj, kao posledica neuspeha na severu, smenjuje se vlada, i dolazi
nova na čelu sa Polom Renoom. Ona je sklopila sporazum sa Velikom Britanijom, da neće potpisivati
separatni mir sa Nemačkom.

17.2. Pad Norveške i Holadije

Nakon ovoga, dolazi do incidenta u Norveškoj u vezi sa 299 britanskih zarobljenika, koji su se nalazili na
nemačkom brodu za snabdevanje Altmark. Ti ljudi su u stvari zarobljeni u akciji nemačke džepne
oklopnjače Graf Špe, koja je išla po Atlantiku i Indijskom okeanu i hvatala nemačke neprijatelje. U
povratku je pristala u Urugvaj, u Montevideo, i tu su neki Britanci pokušali da zadrže oklopnjaču da ne
isplovi dok ne stigne pojačanje. Ipak je isplovila, ali videvši da ne može da se bezbedno vrati u Nemačku
jer je pojačanje stizalo, kapetan Langsdorf je uradio kako mu je i bilo naređeno za tu situaciju potopio je
oklopnjaču, a potom se ubio. Oni zarobljenici su dva meseca ranije prebačeni na Altmark, i on je tada
išao norveškim vodama. Ovo je predstavljalo problem jer je Norveška bila neutralna, pa su je Britanci
optuživali da se ipak uključuje u rat ako pušta prevoz zarobljenika preko svoje teritorije. Ipak, Nemci
tvrde da ne prevoze zarobljenike, a Norvežani uopšte ne vrše pretres. Onda Britanci upadaju u Norvešku
i oslobađaju svoje ljude. Za ovo su dobili pohvalu grofa Ćana, jer je bio nezadovoljan Hitlerovom
politikom na severu, jer je Italijanima zabranio da izvoze.
Norveška nije mogla da očuva neutralnost kao u Prvom svetskom ratu. Ona je bila pogodna zbog
razuđenih obala koje su bile dobre za stvaranje baza, a i preko nje je išao i transport rude gvožđa. Hitler
je uspostavio saradnju sa Norveškom preko Vidkuna Kvislinga, čije je ime postalo sinonim za saradnju sa
zavojevačem. On je 1920-ih bio u skupštini Lige naroda, ali je bio okoreli rasista, i sprijateljio se sa
nacistima Rozenbergom i Rederom. Hitler je 1. marta 1940. objavio rat Norveškoj, i istovremeno i
Danskoj, Ovaj napad je nosio naziv Operacija Vezeribung. Napad je zamišljen da se izvede na teritoriji od
Osla do Narvika. Napad na Norvešku počeo je 9. aprila. Okupirali su sve luke i aerodrome. Norveški kralj
je umalo poginuo u jednom napadu iz vazduha, potom je parlament sva prava preneo na njega.
Norvežani su čekali pomoć Britanaca i Francuza. Oni su, posle više izmena planova, rešili da se iskrcaju
kod Namsosa i Andalesensa. Poraženi su, ali su ipak uspeli da izbeglice, među kojima je bio i sam kralj,
transportuju do Britanije. Sve operacije u Danskoj i Norveškoj okončane su nemačkom pobedom 10.
juna 1940.

17.3. Zapadni front

Nakon brzog sloma Poljske, Hitler je generalu fon Brauhiču naredio da se Francuska napadne, ali je zbog
vremenskih prilika sve je odloženo za sledeće proleće. Francusku je štitila Mažino linija, sistem utvrđenja
od Švajcarske do Belgije a čija je izgradnja započeta 1929. Mažino linija se završavala kod belgijske
granice, pa su Nemci odlučili da napadnu odatle. U formiranju ratnog plana korišćen je i stari plan
napada iz 1914. što samo po sebi govori da su bili opterećeni porazom iz prethodnog rata. Odlučili su da
napad izvedu severno od Luksemburga, a glavni cilj su im luke na Lamanšu koje nisu osvojene u trci pred
Prvi svetski rat. Te luke bi poslužile kao baze za podmornice i u potonjem napadu na Veliku Britaniju.
Kritičar ovog plana bio je general fon Manštajn, on je mislio da treba da se napadne preko Ardena i
zapadno od Mažino linije. On je ubedio fon Brauhiča u to, ali je trebalo ubediti i Hitlera. Ipak, jedna
srećna okolnost po njih je izmenila ratne planove. Jedan vojnik, koji je nosio prvobitne planove, se napio,
i planovi su dospeli do Francuza, koji su mislili da je sve iscenirano i da su im podmetnuli lažne planove.
U svakom slučaju, planovi su morali da se izmene i usvojene su ideje generala Majnštajna. Na uspeh
Nemaca je osim ovog plana uticala i loša taktika saveznika, kao i sistem blitzkriega odnoso munjevitog
rata, u kome prvo avijacija napada ključne tačke, pa potom nastupaju oklopne jedinice a za njom ide
pešadija. Novina je i pojava padobranaca, kojih je zapravo bilo mnogo manje nego što su Britanci
očekivali.

Dakle, dalji prodor Nemaca otpočeo je 10. maja 1940. napadom zemlje Beneluksa, Holandiju, Belgiju i
Luksemburg. Kada je Roterdam pao 14. maja koji je bio centar napada, sledeći dan je i cela Holandija
kapitulirala.

17.4. Propast Francuske

12. maja je general Ervin Romel ušao je u Francusku, južno od Sedana. On je probio odbrambenu liniju
Francuza i Belgijanaca na reci Dil. Belgijanci su poraženi u prvom jedriličarskom napadu u istoriji u kome
je učestvovalo oko 40 jedrilica. Nemci su napravili liniju od Nemačke do mora, po sred Francuske.

Premijer Reno je postavio generala Maksima Vegana za novog glavnokomandujućeg, a Filip Peten
postaje premijerov zamenik. Nemci su se plašili francuskog napada. Plan je opet izmenjen, i rešeno je da
se ide na jug od uspostavljene nemačke linije. Ipak, u ovom trenutku Hitler drži svoje oklopne jedinice tri
dana na Somi, i pritom okrenute na sever. Tako je napredovanje ka Denkerku zaustavljeno. To vreme je
za Francuze bilo ključno, jer je najviše ljudi spašeno tih dana, u toku operacije Dinamo, kada je izvedena
masovna evakuacija saveznika preko Lamanša. Nemci su potom stigli do Sene, i 14. juna 1940. ušli u
Pariz, francuske trupe nastavljaju da pružaju otpor. Čerčil je u vreme borbi ukupno pet puta posetio
Francusku. Četvrtog puta, više nije bilo britanskih trupa u Francuskoj. Italija tada ulazi u rat.

Francuska vlada je napustila Pariz i tčetvrti sastanak je održan u Brijaru na Loari. Peti sastanak u Turu, 13.
juna Čerčil je tada odbio da oslobodi Francusku onog obećanja da neće sklopiti separatni mir. Generali
Peten i Vegan ipak žele da sklope mir. 15. juna vlada je u Bordou. Tada Reno predložio da se preda
armija, a da vlada pobegne, zajedno sa flotom i avijacijom. Reno je računao da će Peten uspeti da ubedi
Vegana na ovo, ali je Peten dao ostavku. Sledećeg dana, Čerčil je prvo dozvolio Renou da pregovara o
miru, ali onda istupio sa novom ponudom o nastavku rata, uz francusko-belgijsku političku uniju, i oni bi
posle rata imali zajedničko državljanstvo, i zalog o totalnoj britanskoj pomoći. Reno je video da su ostali
protiv ovoga, i on daje ostavku. Na njegovo mesto dolazi general Peten, i odmah traži primirje.

Primirje je potpisano u Kompjenju 22. juna 1940. a dva dana kasnije potpisan i sporazum sa Italijom, koja
je tražila Nicu i deo Savoje. Primirje je ugrozilo interese Velike Britanije, jer ukoliko bi Francuska ušla u
rat na strani Osovine, ili ukoliko bi Nemci preuzeli francuske brodove, Britanija bi izgubila svaki uticaj na
Mediteranu. Zato brodovi morali da biti ili van nemačkog dometa ili uništeni. To razoružavanje francuske
flote u nekim slučajevima sa sobom nosilo je sukobe, kao na primer u francuskim kolonijama u severnoj
Africi, dok su neki brodovi bili razoružani u britanskim lukama i u vodama Francuske. Ovaj sukob uslovio
je višegodišnje zahlađenje odnosa između dve savezničke sile. Iako se pad Poljske očekivao, pad
Francuske je šokiraosvet i imao mnogo veći odjek.

17.5. Višijevska Francuska

Ustavna revolucija Višija je uglavnom bila delo Pjeral Lavala, bivšeg socijaliste, parlamentarca, a nekoliko
puta je bio ministar Treće Republike. Kada su generali Peten i Vegan i njihovi podržavaoci u Renoovom
kabinetu okončali rat, pojvaio se Laval da bi nagovorio poslanike da priznaju legitimnost i punu vlast
nove vlade i na taj način je promeio prirodu države kojom će general Peten upravljati. Lavel je naveo
predstavnike zakonitosti da generala pretvore u autokratu. Državu su predstavljali Senat i Narodna
skupština, ali ih je sazivao general Anri Filip Peten.

Demokratija i građanske slobode su ubrzo ukinute. Viši je izdao naredbu da iako lokalni saveti mogu da
se naimenuju, oni ne mogu da se biraju, osim u mestima sa manje od 2 000 stanovnika. Sindikati su
raspušteni, a političke partije zabranjene. Nezavisnost je izgubilo i pravosuđe. Šef države je samostalno
mogao da otpušta državne službenike. Novi zakoni su imali povratno dejstvo, a ljudi su mogli da budu
osuđeni iako njihova delatnost u vreme kada je učinjena nije predstavljala prekršaj. Politički protivnici su
završavali u zatvoru i logorima, a do 1942. bilo je oko 80 000 političkih zarobljenika.

Viši je bio antisemitski raspoložen. Antisemitizam Višija bio je više zasnovan na religiji i nacionalizu, a ne
na rasizmu kao Hitlerov antisemitizam. Jevreji rođeni u Francuskoj, koji su se borili za nju, mogli su
postati krštenjem u krvi Francuzi. Prvi antisemitski zakoni su objavljeni u oktobru 1940. Svi Jevreji su
otpušteni sa visokih položaja, iz državnih službi, prosvete i administracije.

Nacionalni mitovi Višija nisu se ograničili samo na Jevreje. Svi stranci i svi oni čiji su očevi bili stranci
postali su nepodobni za državu. Čišćenje nacije ojačano je reformom školstva. General Peten je prosvetu
smatrao granom morala pre nego obrazovanja, a fizičke vežbe osnovom zdravog morala. Ostatak
obrazovanja je obuhvatao nauku o bogu i rodoljubivim dužnostima. Verovao je da je ženi mesto u kući, a
njena svrha rađanja dece.

Višijevska Francuska bila je reakcionarna, autritarna, katolička i šovinistička korporativna država. General
Peten je pružao utehu konzervativcima svih vrsta. Viši je postao sabiralište svih antirepublikanskih i
antiprogresivnih snaga. Tu su bili Žak Dorio i Žozef Darnan. Antinemački, monarhistički publiscita Šarl
Moras postao je neka vrsta ideologa Višija, s idejom da preuzme Petenov položaj. Mersel Dra,
najpronemačkiji od svih francuskih desničara bio je više za Pariz nego za Viši.

Viši je u spoljnim poslovima bio primoran da sarađuje sa Nemačkom. Peten je 11. juna 1940. objavio
zakon kojim se imenuje za šefa države. Položaj predsednika bio je ukintut. General je sebi dodelio pravo
da imenuje ministre i državne službenike, imao je kontrolu budžeta, vojske. Ustavnim aktom od sledećeg
dana imenovao je Lavala za svog naslednika.

Pjer Laval je bio dugo pristalica francusko-nemačkog saveza. Italiju je smatrao korisnim trećim članom
saveza. Kao premijer iz 1931. nastojao je da što pre reši problem reparacija i razoružanja, da bi tako
raščistio put trojnom savezu.

Sa slabljenjem položaja Višija jačao je uticaj generala Šarla De Gola i početkom 1942. jedan broj grupa
pokreta otpora odlučio je da prihvati De Golovo vođstvo. Uspostavili su kontakte sa degolistima u
Londonu. Posle juna 1941. Nacionalni front je obuhvatao komuniste i druge grupe, prihvatio je politiku
saradnje između svih pokreta otpora.

Krajem 1941. De Gol je u Francusku poslao Žana Mulena. Imao je zadatak da ujedini sve pokreta na jugu,
kako bi se Viši isključio kao snaga koja može biti od značaja. Komunisti su krajem 1942. prihvatili De
Golovo vođstvo. Marta 1943. svi francuski pokreti otpora su se ujedinili i Komitet koji se sastao u Parizu
prihvatio je De Gola za narodnog vođu Francuza. Komitet se ponovo sastao tek posle oslobođenja. Usled
pojačanog delovanja nemačke policije, delovao je samo regionalno.

Odnosi između pokreta otpora i zapadnih saveznika nisu bili najbolji. Napadali su britansku i američku
vladu jer su im slali manje oružja. Protestvovali su protiv bombardovanja ciljeva u Francuskoj. Napad na
Nant su pokazivali kao besmisao totalnog vazdušnog rata. Britansko-američka pomoć Francuskoj bila je
velika. Amerika je pomagala izdržavanje snaga u Africi.

Delovanje kvazivojnih grupa u okviru francuskog otpora je ojačano od 1943. Pokreti francuskog otpora
udružili su se u okviru organizaicje FFI što u prevodu znači francuske snage unutrašnjih poslova, čija je
snaga dostigla 30 000 ljudi. Bilo je opšte verovanje da se bliži dan povratka saveznika na kontinent.
Ovaj pokret okupio je 3 000 ljudi i počeo napad na Nemce. Borbe su trajale nedelju dana. Nemci su u
početku trpeli velike gubitke, ali su ipak pobedili. Verkor, utvrđene jugozapadno od Grenobola,
okupirano je u zimu 1943. od strane pokreta otpora.

Nekoliko dana pre iskrcavanja u Normandiju okupljene su snage u Verkoru su 13. jula otpočele ozbiljnije
borbe koje su trajale 41 dan. Dve nemačke divizije su uspele da ih opkole i da likvidiraju veći broj
branilaca. Ovo je izazvalo nelsaganja između generala De Gola i komunista.

Pokret FFI je mobilisao oko 200 000 boraca i akcije tih tupra znatno su doprinele pobedi saveznika.
Ometale su Nemce u upotrebi francuske železnice, uništavale miska polja, komunikacije, krčile polja da
bi pomogli nemačkoj avijaciji.

General De Gol je u Pariz stigao 25. avgusta, dan pošto se guverner nemačke predao Žaku Lekarku i
pukovniku Rol Tangiju. De Gol je napravio pažljive pripreme za preuzimanje vlasti. Bio je operazan jer su
komunisti mogli da polažu pravo na vlast. De Gol je sumnjao da saveznici hoće u Francuskoj da
uspostave vojnu vlast. Zbog toga je on imenovao perfekte spremne za preuzimanje vlasti.

General De Gol je bio zabrinut i za jedinstvo francuskog naroda. Sukob između otpora i Višija je izazivao
ozloeđenost. U martu 1944. suđeno je ministru Višija, Pjeru Pišeu, koji je pogubljen kao izdajnik. De Gol
je osuđivao osvete i smatrao da su čistke, na koji god način izvedene nepotrebne. Među ljudima osuđim
na smrt od strane suda bio je i general Peten. De Gol se nadao da ga neće uhvatiti francuski vojnici, i on
je lično odobrio pomilovanje od smrtne kazne. General Anri Filip Peten je zatvoren u tvrđavi na ostrvu
Je.

General De Gol je sebi postavio zadatak da osigura i učvrsti položa Francuske kao velike sile. NJegov cilj
je bio da Francusku svrsta u Veliku trojku. Ovo je i uspeo kada je Franuskoj priznat ravnopravan položaj
sa velikom trojkom u upravljanju Nemačkom i određeno stalno mesto u Savetu bezbednosti. General
Šarl De Gol se povukao u januaru 1946. Pobuna Alžiru i pretnja vojnog udara u Parizu naveli su vladu da
abdicira 1958. u korist De Gola, koji ju je spasao.

17.6. Bitka za Britaniju

Zbog poraza u Norveškoj, pada vlada Nevila Čemberlena, a 10. maja Vinston Čerčil postaje novi premijer.
On je prvo bio konzervativac, pa liberal, pa opet konzervativac. Ovo menjanje struja nije bilo svojstveno
britanskim političarima, pa ga zato nisu mnogo voleli, niti su ga konzervativci smatrali svojim čovekom.
Prvenstveno je izabran zbog svoje popularnosti i zaista duge političke karijere. Bio je član Donjeg doma
od 1900. Takođe je bio ministar u mnogim resorima koa što su trgovina, vojska i ununutrašnji poslovi.
Napisao je čak i petotomnu istoriju Prvog svetskog rata. Istog dana kada je Čerčil došao na vlast, Hitler je
napao Belgiju i Francusku. Ovime je smatrano da je Smešni rat završen. To je bilo razdoblje u kome se
ništa, osim kratkotrajnih i lokalnih sukoba, nije dešavalo.

Nakon pada zemalja Beneluksa i Francuske na redu je bila Velika Britanija. Hitler je u početku bio
neodlučan da li da je napadne. Održao je govor, u kome je praktično uvijeno ponudio sklapanje mira, pa
je Čerčil ovo odbacio. Prvo su hteli da napadnu Britaniju sa istoka, pa su se predomislili i odlučili da krenu
sa juga. Smislili su i lažne napade na Škotsku i Irsku radi odvraćanja pažnje.

Napadi bi bio kombinovan, združeni udar mornarice i vazdušne eskadrile, Luftvafea. Luftvafe, iako
moćan, nije bio osmišljen kao nezavisna sila, već da deluje u sadejstvu sa kopnenom vojskom. Tvorci
Luftvafea bili su Erhard Milh, predsednik Lufthanze, i Ernst Udet, do čijeg uspona je došlo posle razlaza
između Milera i Geringa. Luftvafe je međunarodno priznat 1935. a avioni su pravljeni krišom, i pored
zabrane, u drugim državama, između ostalih i u SSSR-u. Ono što je Britancima pomoglo u odbrani je
radarski sistem, koji je određivanjem pozicije objekata preko radio talasa otkrivao gde su avioni. Prvi
lanac od 51 radara postavljen je na obali 1939. Posle su ga dopunili još jednim. Britanci su imali i
osmatračke jedinice. Borba za Britaniju trajala je su od jula do septembara 1940. Britanci su uspeli da se
odbrane.

Herman Gering, vrhovni komandant Luftvafea, je napravio dve greške. Obustavio je napad na radare, i
zbog napada na London, prekinuo napad na komandu lovačke avijacije. Kako bi se osvetili za
bombardovanje Londona, Britanci od 25. avgusta bombarduju Berlin, zbog čega Gering opet bombarduje
London. Nemci su tada sprovodili navigaciju radio talasima, a britanski naučnici su im ometali radio
talase, i navodili ih na pogrešan put, pa su bombe padale na strateški manje važna mesta. Odlučujuća
bitka vođena je 15. septembra, tada je pobedio britanski RAF odnosno Kraljevsko ratno
vazduhoplovstvo. Ipak, Nemci su još jednom bombardovali London, to je bilo noćno bombardovanje
grada.

17.7. Mediteran

Kada je Adolf Hitler došao na vlast, Benito Musolini je već bio iskusan političar i državnik. Nije ni
pomišljao da bi Italija mogla da bude podređena Nemačkoj. Musolini je nastojao da od Italije napravi
prvo balkansku, a onda i svetsku silu. Ovoga su bili svesni i Grci, pa je Elefterios Venizelos od 1928.
nastojao da poboljša odnose sa Jugoslavijom i Turskom, a iste godine je zaključio i ugovor sa Italijom, koji
ipak nije bio nikakva garancija u realnosti. Sa Bugarskom, i pored pokušaja, nisu uspostavljeni prijateljski
odnosi, jer se njihov kralj Boris oženio italijanskom princezom. Ovi dobri odnosi rezultirali su sklapanjem
Balkanskog pakta 1934. U koji su ušle Jugoslavija, Rumunija, Grčka i Turska. On je bio antiitalijanska
odbrambena mera. Ovaj pakt strahovao je od italijanske ofanzive na Balkan, nakon što je Musolini
osvojio mali deo francuske teritorije. Nisu mogli da računaju na britansku pomoć, pa je jedina nada bila
da će Hitler zadržati Musolinija, što se nije desilo.

Grčkoj je uručen ultimatum 28. oktobra 1940. Trupe su već bile prešle grčko-albansku granicu. Ali ovaj
napad, izveden u tri pravca, nije uspeo. Vojska nije bila dovoljno velika, Grci su za nedelju dana prešli u
kontraofanzivu i ušli u Albaniju. Potom su Britanci napadom primorali Italijane da napuste Tarant. Italija
nije imala uspeha ni u severnoj Africi, gde su u Libiji imali vojsku pod maršalom Gracijanijem. Po padu
Francuske, Musolini je počeo da ga tera na akciju, bitka za severnu Afriku će trajati do maja 1943. U sred
bitke za Britaniju, Čerčil je poslao vojsku na srednji Istok, koja će stati tek po osvajanju Bengazija. Vojno
gledano, ova ofanziva bila je veliki uspeh. Nekoliko dana po padu Bengazija, u Tripoli dolazi general
Romel, i pustinjski rat od tada više nije stvar samo Britanaca i Italijana.
Nemačka intervencija u severnoj Africi bila je napuštena u oktobru 1940. U novembru, u Salcburgu, su se
sastali Hitler i Ćano. Hitler je tražio da Italijani krenu na Egipat, obećavši pomoć nemačke avijacije.
Osvojili su Maltu od Britanaca i tako Mediteran učinili neprohodnim za Britaniju. Britanija je ipak
nastavila da napada Italiju, koja se uspešno branila, ali su Britanci ipak potvrdili svoju nadmoć na moru u
bici kod rta Matapan. Italija je prestala da bude vodeća sila u ratu na moru, a istovremeno je izgubila i
Istočnu Afriku.

U proleće 1941. Nemci su iskoristili za napade na Balkan i severnu Afriku. Cilj ovih borbi bila je priprema
za napad na SSSR. Povod zanapad na Balkan bilo je istupanje Jugoslavije iz Trojnog pakta, u kome je bila
samo dva dana. Princ Pavle Karađorđević je 25. marta potpisao pakt, ali je dva dana kasnije zbačena
vlada i Jugoslavija istupa iz Pakta. General Dušan Simović, novi predsednik vlade, hteo je da Jugoslavija
ostane neutralna, ali ovo Hitleru nije bilo dovoljno. On je želeo da spreči Britance da prodru do Grčke i
uopšte Egejskog mora i želeo je da za to iskoristi i baze u Jugoslaviji. Jugoslavija je napadnuta 6. aprila, a
Beograd je pao nedelju dana kasnije. Istog dana je napadnuta i Grčka. Čerčil je želeo da pomogne
Grcima, kako zbog garancija datih 1939. tako što bi se time privukla Turska navodno na njihovu stranu,
ali je ipak ostala neutralna, a i time bi se Britanija dodvorila Amerikancima, kod kojih je Grčka postala
prilično popularna nakon ofanzive Italijana. Cilj privlačenja Amerike bio je da se stvori dovoljno jaka
koalicija koja će pobediti Hitlera, jer je Čerčil znao da, iako je propala ofanziva na Veliku Britaniju, ipak
oni nemaju dovoljno snage da sami donesu konačnu pobedu u ratu.

Grci nisu znali kako da se postave prema Kraljevini Jugoslaviji, sa kojom su do tada uglavnom bili u
prijateljskim odnosima. Oni su računali na to da će Nemci napasti iz Bugarske, koja je ovo dozvolila, ali su
se brinuli šta ako im i Jugoslavija to dozvoli. Ipak, ukoliko se sa Jugoslavijom održe dobri odnosi, treba da
ostanu slobodni putevi za komunikaciju. Zato su Grci rešili da ostanu na severnoj liniji, iznad Soluna, iako
je teren bio nepogodan, i Britancima je ta linija bila manje dostupna. Oni su mislili da se Grci već povlače
ka liniji na reci Aliakmon, ali su u stvari oni čekali na severu britanskog mininistra spoljnih poslova Idna,
koji je trebalo da ih izvesti o stavu Jugoslavije. I tu su Grci i pobeđeni. Zbog strane pomoći, održali su se
samo malo duže nego Jugoslavija koja je kapitulirala 17. aprila dok je Grčka kapitulirala30. aprila 1941.
Preživele grčke snage i snage Komonvelta su prebačene na Krit, koji su već šest meseci držali Britanci.
Čerčil je mislio da se Krit pretvorio u utvrđenje, kako je naredio, ali tamo ništa nije izgrađeno.

Napad na Krit počeo 20. maja. Povlačenje Britanaca počelo je već 1. juna, a spasena je samo polovina
branilaca sa ostrva. Britanska mediteranska mornarica pretrpela je teške gubitke. Ovo je bila velika
sramota za Britance, ali su ipak morali da se povuku da ne bi rizikovali gubitak kontrole celog istočnog
Mediterana.

17.8. Atlantska povelja

Atlantska povelja je politička deklaracija ugovorena tokom Atlantske konferencije na ratnom brodu Princ
od Velsa u luci Argentija na NJufaundlendu. Učesnici pregovora su bili Premijer Ujedinjenog Kraljevstva
Vinston Čerčil i Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Frenklin Ruzvelt. Zajednička deklaracija je
izdata 14. avgusta 1941. Atlantska povelja je uspostavila viziju sveta posle Drugog svetskog rata, uprkos
činjenici da Sjedinjene Države još nisu ušle u rat. Učesnice su se nadale da će Sovjetski Savez biti takođe
uz njih, pošto je na njega junu iste godine započela invazija nacističke Nemačke. Struktura dokumenta:

1. Ne postoje nikakve teritorijalne pretenzije Sjedinjenih Država ili Ujedinjenog Kraljevstva;

2. Teritorijalna poravnanja moraju biti u skladu sa željama naroda;

3. Pravo na samoopredeljenje naroda;

4. Ukidanje trgovinskih barijera;

5. Globalna ekonomska saradnja i napredak društvenog blagostanja;

6. Sloboda od oskudica i straha;

7. Sloboda na moru;

8. Razoružanje zemalja agresora, posleratno opšte razoružanje;

Na naknadnom međusavezničkom sastanku u Londonu 24. septembra 1941. savezničk vlade Belgije,
Čehoslovačke, Grčke, Luksemburga, Holandije, Norveške, Poljske, SSSR-a, i Jugoslavije, i predstavnici
generala Šarl de Gola, lidera Slobodne Francuske, nedvosmisleno su usvojili prisvajanje zajedničkih
principa predstavljenih u povelji.

17.9. Operacija Barbarosa

Adolf Hitler je poštovao pakt Ribentrop-Molotov iz avgusta 1939. skoro cele dve godine. Firer je za to
vreme pokorio veći deo Evrope do granica sa SSSR-a, a ostale su ili bile neutralne ili mu se nisu
suprotstavljale. Ni Staljin za to vreme nije sedeo skrštenih ruku. Učestvovao je u podeli Poljske, posle
pada Francuske uzeo Litvaniju, Letoniju i Estoniju, a posle od Rumunije uzeo Besarabiju i severnu
Bukovinu. Hitler je Mađarsku, Slovačku i Rumuniju naterao na priključenje Trojnom paktu. Potom je isto
učinio sa Bugarskom i Jugoslavijom. Staljin je negodovao kada je Hitler rasparčao Rumuniju, tvrdeći da je
to kršenje sporazuma, ali Nemačku nije bilo briga, jer je i Sovjetsko otimanje Besarabije takođe bilo van
prvobitne podele uticaja na osnovu pakta iz 1939. Kada je Jugoslavija odbacila Trojni pakt, Staljin
potpisuje ugovor o prijateljstvu, ali se ne obavezuje na pružanje pomoći u slučaju napada.

Staljin je obavešten da se Nemačka sprema na napad na SSSR. Spremajući se za ovaj napad, istog dana
kada je pao Beograd, Staljin je zaključio sa Japanom pakt o neutralnosti, ali nije očekivao da će ga se
Japan pridržavati, pa je stalno oklevao sa prebacivanjem trupa na zapad. Početkom juna Staljin umesto
Molotova postaje premijer i ministar spoljnih poslova, do tad je bio samo generalni sekretar
Komunističke partije. Staljin se trudio da odloži napad, dajući ekonomske olakšice Nemačkoj, povećava
izvoz u nju, zabranjuje kritiku Nemačke u štampi. U samom SSSR-u, Staljin je imao dva problema, vojsku i
strategiju. Problem je bio u tome što su zapadne granice jako dugačke Od Lenjingrada na sevreru pa
preko centralnog dela i Moskve pa sve do Staljingrada i Ukrajina na jugu.
I pored sumnjičavih stavova savetnika, Staljin trupe prebacuje u novoosvojene teritorije, Besarabiju,
Finsku, Poljsku i baltičke zemlje. Problem vojske je zapravo bio problem ljudstva i stručnog kadra, jer su
mnogi ubijeni u čistkama, kao deo Velike čistke koja je započela još 1936. Tako je na primer stradao
Tuhačevski, na osnovu lažnih dokaza, uhapšen i pogubljen posle jednodnevnog procesa. Svest o tome da
im treba stabilna i organizovana vojska došla je nakon napada na Finsku, kad su shvatili kako bi Hitler za
dve nedelje obavio ono za šta je njima bilo potrebno tri meseca. Onda je Staljin ubrzao reorganizaciju
vojske. Na vodeća mesta u vojsci dolaze generali Timošenko i Žukov. Sovjeti su brojčano bili mogli da
pariraju Nemcima, ali je njihova oprema bila jako zastarela.

Napad, pod nazivom Operacija Barbarosa, je otpočeo 22. juna 1941. Ovo je bila najveća vojna operacija
ikad izvedena. Napad je izveden u tri pravca. Severna i centralna grupa uputile su se ka Lenjingradu i
Moskvi, južna grupa prema Ukrajini, Krimu i Kavkazu. Već prvog dana, Nemci su probili front na više
mesta, ali je glavno težište napada bilo ka centru. Nemci su napadali u pancer grupama. To su bile grupe
koje su išle ispred glavnog dela vojske, napadale su brzo i direktno, i tako razbijale sovjetsku vojsku u
manje grupe, džepove, i onda ih vojska brzo uništi. Zarobili mnogo ljudi, Sovjeti su bili skroz
neorganizovani. Luftvafe za to vreme onesposobio puteve i pruge. Ali, Sovjeti ipak nekako uspevaju da
izvrše kontranapad, koji nije imao nekog efekta. Uskoro su se predavale armije i gradovi.

Izgledalo je da će sve biti brzo gotovo. Ali, Sovjeti ipak još nisu bili potpuno uništeni. Nastavili su da
obaraju novopristigle avione. Ubrzo, Nemci, koji su prvobitno slali veliki broj avion dnevno, sada
smanjuju obim napada, i borbe se sada otežu. Smanjuje se i broj nemačkih vojnika. Rusima u prilog idu i
vremenske prilike, i dužina fronta, jer Luftvafe, iako zaista brojan, jednostavno ne može da pokrije front
dug 3 000 kilometara.

Dolazila je sve hladnija zima, aerodromi su se zaledili, Nemci nisu bili opremljeni za takvu hladnoću. I
armije ima problema. Pancer grupe su odmakle predaleko od glavnog dela vojske, i Nemci su se uplašili
da im Sovjeti ne upadnu u taj preveliki procep. Nisu mogli ni da pretpostave na kom delu Sovjeti mogu
napasti. Zato otežu sa raspravama šta i kako, prolazi im proleće, a Rusi se odmaraju. Staljin učvršćuje
autoritet. Stvorio Odbrambeni komitet na čijem je čelu, a ispod komiteta je bila Stavka, štab koji
kontroliše frontove.

Nemci su prekinuli pauzu 23. avgusta. Krenuli su na Kijev. Iako su Buđoni i Hruščov smatrali da iz
strateških potreba Kijev mora da padne, Staljin je insistirao na što dužoj odbrani, jer će tako usporiti
napredovanje ka Moskvi. Kijev je platio veliku cenu odbrane. Nemci su ga osvojili, i tvrdili da su zarobili
665 000 ljudi. Potom su osvojili Ukrajinu i deo Krima. Zatim su spremali veliki napad na Moskvu, koji je
otpočeo krajem oktobra. Dva miliona ljudi je evakuisano iz Moskve, pozvana su pojačanja iz Mongolije,
pošto je Rihard Zorge, špijun u Tokiju, dojavio da Japanci neće napadati Sovjete, nego da će napasti
Amerikance. Uhapšen odmah nakon te dojave. Nedelju dana posle početka napada, pala je kiša,
napravilo se veliko blato, i Nemci su bili praktično zarobljeni. Blato se zaledilo, ali je bilo toliko hladno, da
su Nemci počeli da umiru, proširila se i dizenterija. Noću su ih napadale mali odredi. Nemci posle zbog
svega ovoga dobijali orden smrznutog mesa. Mnogi su izvršili samoubistvo. Iako su bili na samo 30
kilometara od Moskve, početkom decembra su odustali od napada.
Nije pao ni Lenjingrad. Opsada Lenjingrada je čuveni događaj ovog rata. Nakon zakasnele organizacije
vojske, napadaju Finsku, jer su očekivali da će se udružiti sa Nemcima. Finci su povratili izgubljene
teritorije s početka rata, ali se nisu odazvali nemačkom pozivu na opsadu Lenjingrada, delimično zbog
američkog pritiska. Hitler je hteo da osvoji Lenjingrad, a da se vojska ne iscrpi previše, i da sačuva
oklopne jedinice. Grad bi se osvojio opsadom i vazdušnim napadima, pa bi ga posle sravnili do temelja.
Početkom septembra počeli sa bombardovanjem, general Žukov komanduje odbranom grada. Opsada je
trajala od 8. septembara 1941. do 18. januara 1944. ukupno 900 dana. LJudi su preživljavali najstrašnije
muke. Najopasnije kad su u početku opsade osvojili jedan grad istočno od Lenjingrada, preko kog su
mislili da se snabdeju. Onda su smislili da dovoze namirnice preko zaleđenog jezera pored tog grada, ali
na zaleđenoj vodi nisu mogli da izgrade prugu koja bi funkcionisala, pa su prugu donosili iz grada.
Uglavnom, uspeli su da pribave malo, ali na sreću, ubrzo su povratili onaj grad na istoku. Pomoć je stizala
iz Moskve, od Britanaca i Amerikanaca. Po završetku opsade, grad je odlikovan ordenom Lenjina. Tokom
opsade grada Dmitrij Šostakovič je komponovao Sedmu simfoniju, koja je tada izvedena.

Hitler je uspeo da osvoji velike delove SSSR-a, ali ipak nije uspeo u svojoj nameri. Nije osvojio ni Moskvu,
ni Lenjingrad, nakratko su osvojili Rostov, osvojili su Krim ali ne i Sevastopolj. Bilo je jasno, da ako Hitler
nije uspeo da pobedi Sovjete za šest meseci, neće ih pobediti nikad, i ovo je bila druga i najvažnija
prekretnica rata, sa velikim psihološkim efektom na druge učesnike rata. Hitler preuzeo komandu od
Brauhiča, a otpušta i druga najtalentovanije vođe rata. Produbljeno je nepoverenje između njega i
oficira. Takođe, od ove tačke, japanskim napadom na Perl Harbur 7. decembra 1941. i Hitlerovom
objavom rata SAD-u, rat postaje svetski.

17.10. Pokret otpora u Poljskoj

Poljska desničarska vlada, osnovana u izbeglištvu u Londonu, plašila se narodne revolucije i sovjetskog
uticaja. Nadala se da će se Sovjeti i Nemci međusobno iscrpiti i desetkovati. Imala je stoga nameru da
izgradi tajnu armiju u Poljskoj, ali da je upotrebi tek kada se stvori uslovi. Otpor Nemcima je bio
obeshrabivan i do sedine rata su ga pružali samo poljski Jevreji i odbegli zarobljenici.

Tajna Armija ili Domovska armija odnosno AK, bila je kombinacija stare poljske armije sa grupama koje
su nastale u vreme nemačke okupacije. Socijalisti su se složili 1942. da postanu deo AK. Postojale su i
leve orijentisane grupe, koje su ostale van AK. Mnoge su bile socijalističke i one su stvorile svoju malu
armiju 1944. Komunističku partiju ponovo je formirao Vladislav Gomulka. Seljački ustanci su izbijali u
istočnoj Poljskoj, gde je Himler stvarao čistu nemačku koloniju, sa folksdojčerima iz Rumunije koji su
zaboravili nemački jezik.

17.11. Građanski rat u Grčkoj

U Grčkoj i Jugoslaviji je došlo do građanskog rata koji je u Grčkoj bio krajnje neuspešan, a Jugoslaviji
uspešan. U Albaniji je takođe došlo do građanskog rata, iz kojeg su komunisti izašli kao pobednici.

U Grčkoj je general Joanis Metaksas, koga je kralj 1936. imenovao za premijera, bio u dilemi zbog
nezatražene britanske garancije. General Metaksas je hteo da se osloni na Hitlera, kako bi zadržao
Musolinija. Ali, Musolini je napao Metaksasa ne obavestivši Hitlera. Oduprevši se Musolinijevom
ultimatumu, sebe je učinio nacionalnim herojem. Ali, nije hteo da prihvati britansku pomoć i njegova
smrt u januaru 1941. nije otklonila sasvim prepreku za saradnju sa Britancima.

Nemački ratovi protiv Grčke i Krita doveli su do emigracije kralja i vlade u Egipat, a stvorena je
proosovinska marionetska vlada, koji su činili uglavnom generali. Zemlja je podeljena između nemačkih,
italijanskih i bugarskih okupatora. Po brdima su se formirale gerilske grupe.

Komunistička partija, osnovana posle Prvog svetskog rata, imala je malo uticaja na seljake, pošto je
Venizelos rasparčao velike poslede i dao im zemlju. Zastupao je odvajanje Trakije i Makedonije, pa su ga
Grci gledali kao na izdajnika. Posle 1936. partiju je uništio ministar unutrašnjih poslova Konstantin
Manijadakis. Manijadakis je formirao lažnu komunističku partiju, što je dovelo do zbrke među
komunistima.

Vođe Komunističke partije stvorili su Narodnooslobodilački front ili EAM, koji je sa svojim oružanim
snagama, ELAS, postao simbol grčkog otpora okupatoru. Komunističke vođe su dobile široku narodnu
podršku zasnovanu na patriotskom nacionalizmu. Cilj im je bio da svoju organizaciju postave kao
naslednika okupatora i osnuju vladu oslobođene Grčke.

Britanska vojna misija stvarala je smetnje, ali i mogućnosti. Vođe EAM-a bili su kolebljivi u pogledu
vođenja rata. Napadi na okupatora izazivali su odmazde. 1 000 ljudi je ubijeno u jednoj odmazdi u
Kalavriti, 250 žena i dece je spaljeno u Klisuni. Britanska misija je imala zlatnike i oružje. Uslov je bio
saradnja saBritancima protiv okupatora. Rezultat toguslova bilo je uništenje železnčkog vijadukta. ELAS i
njegov rival EDES bili su nagvoreni da rade prvi i poslednji put zajedno. Združena grupa Grka je uništila
italijanske snage, dok su Britanci srušili most. Grupe su sarađivale sa Nemcima 1943, kada su minirane
železnice, da bi se Nemci naveli da pomisle da će tu biti iskrcavanje.

Predaja Italije je ELAS-u pružila sve potrebno oruže. ELAS je bio dominantniji u oblastima koje su bile pod
italijanskom okupacijom. Postao je oružana snaga sa oko 19 000 vojnika. 1943. je uhvatio i nagovorio
pukovnika Stefanosa Sarafisa da postane njihov vrhovni komandant. Najozbiljniji rival ELAS-a bio je EDES
grupa koju je organizovao republikanski pukovnik Napoleon Zervas, ali ograničenu na malu oblast na
zapadu. U julu 1943. saveznička misija je nagovorila grupe da potpišu sporazum o osnivanju združenog
štaba.

Vođe EAM-a su htele da izazove razdor među vojnim i političkim vrhovima u izbeglištvvu i odlože kraljev
povratak. Prve pobune su bile u februaru 1943. Kralj je proširio vladu levičarima, posle čega su neki
oficiri podneli ostavku u znak protesta. Rezultat je smanjenje uticaja desnog krila u armiji. Kralj se u julu
složio da pitanje monarhije stavi na referendum posle rata, ali je odbio kada je bio pritisnut da odloži
svoj povratak do rešenja glasanjem, a podržali su ga Čerčil i Ruzvelt. EAM je izneo svoj prvi zahtev za
vlašću i počeo operacije protiv suparničkih grupa. Ali EDES je opstao i ovaj pokušaj doveo je do poraza
ELAS-a.

EAM je u martu 1944. osnovao privremenu vladu u Grčkoj i postavio izazov izbegličkoj vladi. U aprilu je
došlo do novih pobuna, pa je konzervativni premijer Emanuel Cuderos podneo ostavko. Vlada u Kairu se
raspala u isto vreme kada je EAM postavio svoju vladu nasuprot njoj. EAM je promenio taktiku i usšao u
pregovore radi udela u izbegličkoj vladi koja je oformljena pod premijerom Georgom Papandreuom.
EAM je poslao predstavnike na konferenciju u Libanu koju je sazvao Papandreuom. Rezultat je bila nova
vlada koja je uključivala i komuniste.

EAM je pod kontrolom imao veći deo Grčke i u decembru je izneo zahtev za vlašću. EAM nije imao
spoljnu pomoć. Sovjetska misija je otišla u Grčku 1944, ali je poslala izveštaj da grčki komunisti nisu
vredni pomoći. Staljin je bio uveren da Amerikanci ne bi dozvolili da komunisti preuzmu Grčku. Dodelio
ju je Čerčilu, a za uzvrat dobio Rumuniju. Počeo jenapadima na EDES.

U skladu sa ovim događajima Čerčil je prisilio kralja da odloži svoj povratak dok ne postane zakonito
putem plebiscita. Arhiepiskop Atine bio je imenovan za regenta dok su Britanci porazili EAM i pregovarali
o primirju. U martu 1946. rojalisti su doživeli ogroman uspeh na izborima i 6 meseci kasnije kralj Đorđe II
je pozvan da se vrati u zemlju pošto je narod glasao 2-1 za njega. Komunisti su tada obnovili svoju
pobunu uz pomoć Jugoslavije, Bugarske i Albanije. Nisu pobeđeni do 1949, kada je armija obučena od
Amerikanaca zapečatila njihovu sudbinu. Razlika između jugoslovenskog i grčkog pokreta otpora je to što
je jugoslovenski pokret otpora imao ličnost sa velikim autoritetom, Tita.

17.12. Severnoafrički front

Tokom Drugog svetskog rata sukob u severnoj Africi trajao je od 10. juna 1940. do 13. maja 1943.
Obuhvatao je kampanje u libijskim i egipatskim pustinjama Kampanja u Zapadnoj pustinji, u Maroku i
Alžiru Operacija Baklja i Tunisu Tuniška kampanja. Na frontu su se borili Saveznici i sile Osovine, od kojih
su mnoge imale kolonijalne interese u Africi od kraja XIX veka. Savezničkim ratnim naporima su
dominirale vojske britanskog Komonvelta i izgnane vojske iz okupirane Evrope. SAD su ušle u rat 1941, a
sa direktnom vojnom pomoći u severnoj Africi počeli su 11. maja 1942.

Borbe u severnoj Africi su počele sa italijanskom objavom rata 10. juna 1940. 11. husarski puk britanske
vojske uz pomoć prvog Kraljevskog tenkovskog puka, je 14. juna prešao egipatsko-libijsku granicu i
zauzeo tvrđavu Kapuco. Zatim je sledila italijanska kontraofanziva u Egipat i osvajanje Sidi Baranija u
septembru 1940. a potom i Operacija Kompas, kontraofanziva Komonvelta. Tokom operacije Kompas,
italijanska deseta armija je bila uništena, pa je Nemački afrički korpus, pod komandom generala Ervina
Romela, poslat u severnu Afriku tokom Operacije Suncokret da pojača italijanske snage kako bi sprečio
potpuni poraz sila Osovine.

Usledio je niz bitaka za kontrolu nad Libijom i delovima Egipta sa naizmeničnim uspesima, a vrhunac je
dostignut u drugoj bici kod El Alamejna, od 23. oktobra do 3. novembra 1942. kada su snage Komonvelta
pod komandom generala Bernarda Montomerija nanele težak poraz silama Osovine i potisnuli ih u Tunis.
Nakon iskracavanja u Operaciji Baklja u severozapadnoj Africi krajem 1942. i potonjih bitaka protiv snaga
Višijevske Francuske, koje su zatim promenile stranu, Saveznici su konačno opkolili snage sila Osovine u
severnom Tunisu i primorale ih na predaju. Operacija Baklja je bila kompromis koji je pomogao
britanskom cilju da se postigne pobeda u severnoj Africi, i pružio priliku da se američka vojska uključi u
borbu protiv Nemačke bar u ograničenoj meri. Pored toga, Josif Staljin je dugo tražio otvaranje drugog
fronta kako bi se smanjio pritisak na sovjetske armije. Baklja je pružila određeni stepen olakšanja
Crvenoj armiji na Istočnom frontu preusmeravanjem snaga osovine na severnoafričko ratište. Preko
polovine nemačkih transportnih aviona Ju 52, koji su bili potrebni za snabdevanje opkoljenih nemačkih i
rumunskih snaga u Staljingradu, bile su vezane snabdevanjem snaga Osovine u Severnoj Africi.
Informacije dobijene razbijanjem šifara zahvaljujući radu britanske obaveštajne službe se pokazala
kritičnom za saveznički uspeh u severnoj Africi. Saveznička pobeda u ovoj kampanji odmah je vodila do
Italijanske kampanje, što je izazvalo pad fašističke vlade u Italiji i eliminaciju nemačkog saveznika.

Atlantska povelja

Atlantska povelja je politička deklaracija ugovorena tokom Atlantske konferencije na ratnom brodu Princ
od Velsa u luci Argentija na NJufaundlendu. Učesnici pregovora su bili Premijer Ujedinjenog Kraljevstva
Vinston Čerčil i Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Frenklin Ruzvelt. Zajednička deklaracija je
izdata 14. avgusta 1941. Atlantska povelja je uspostavila viziju sveta posle Drugog svetskog rata, uprkos
činjenici da Sjedinjene Države još nisu ušle u rat. Učesnice su se nadale da će Sovjetski Savez biti takođe
uz njih, pošto je na njega junu iste godine započela invazija nacističke Nemačke. Struktura dokumenta:

9. Ne postoje nikakve teritorijalne pretenzije Sjedinjenih Država ili Ujedinjenog Kraljevstva;

10. Teritorijalna poravnanja moraju biti u skladu sa željama naroda;

11. Pravo na samoopredeljenje naroda;

12. Ukidanje trgovinskih barijera;

13. Globalna ekonomska saradnja i napredak društvenog blagostanja;

14. Sloboda od oskudica i straha;

15. Sloboda na moru;

16. Razoružanje zemalja agresora, posleratno opšte razoružanje;

Na naknadnom međusavezničkom sastanku u Londonu 24. septembra 1941. savezničk vlade Belgije,
Čehoslovačke, Grčke, Luksemburga, Holandije, Norveške, Poljske, SSSR-a, i Jugoslavije, i predstavnici
generala Šarl de Gola, lidera Slobodne Francuske, nedvosmisleno su usvojili prisvajanje zajedničkih
principa predstavljenih u povelji.

17.13. Konferencija u Kazablanci

Konferencija u Kazablanci održana je u hotelu Anfa u Kazablanci, Francuski Maroko, od 14. do 24.
januara 1943. radi planiranja savezničke evropske strategije za narednu fazu Drugog svetskog rata. NJoj
su prisustvovali predsednik SAD-a Frenklin Ruzvelt i britanski premijer Vinston Čerčil. Takođe, njoj su
prisustvovali i predstavnici Snaga Slobodne Francuske generali Šarl De Gol i Anri Žiro, iako je njihova
uloga bila mala, i nisu učestvovali u vojnom planiranju. Josif Staljin je odbio da prisustvuje, navodeći
Staljingradsku bitku kao razlog zbog čega je morao da ostane u Sovjetskom Savezu.

Agenda konferencije se uglavnom sastojala od taktičkih pitanja, alokacije resursa kao i širim pitanjima
diplomatske politike. Debate i pregovori su doveli do Deklaracije iz Kazablanke, kojom je navedeno da će
se od Sila osovine tražiti bezuslovna predaja. Doktrina bezuslovne predaje ostaće upamćena kao
ujedinjeni glas saveznika da će se rat voditi do konačnog poraza ili predaje Sila Osovine.

17.14. Zapadni front

Kapitulacija Italije

Saveznici su se iskrcali u Italiji, na Siciliji 10. jula 1943. Nadali su se da će u Rimu biti do kraja 1943. Otpor
su pružali Nemci, na čelu Generalom Keselringom, koji je pripremio tri odbrambena linije južno od Rima,
linija Gustav. Nije postojala ozbiljna pretnja liniji Gustav, a najteži udarac za Nemce bio je prelazak
italijanskih aerodroma u ruke američke vojske.

Početkom 1944. obnovljen je napad u pravcu Rima, udarom na liniju Gustav i istovremenim
iskrcavanjem kod Ancija na zapadnoj obali. Prvi deo operacije počeo je 12. januara. Francuske trupe su
prešle Rapido i krenule prema Monte Kasinu. Na tom istom mestu američke snage su odbačene uz velike
gubitke.

Iskrcavanje kod Ancija je prošlo bez otpora, ali general Lukas nije preduzeo marš na Rim. To je iskoristio
general Keselring da organizuje odbranu. 30. januara anglo-američke snage pretrpele su velike gubitke.
Nemci su krenuli u protiv napad u prvoj nedelji februara. Saveznici nisu bili odbačeni, a nemački napad je
obnovljen sredinom februara. Nesvesni da su bili nadomak pobede, Nemci se povlače.

Savetnici su potom preduzeli bombardovanje manastira Monte Kasino. Francuske i američke snage bile
su blizu grada i manastira, ali nisu mogle da pređu poslednji kilometar. Indijske i novozelandske trupe,
da bi pomogle kod Ancija, krenule su u konačni napad, ali su odustale 11. februara. 15. febraura
manastir je bio bombardovan. Manastir nije bio osvojen, a operacija je privremeno napuštena. Put za
Rim ostao je zatvoren. Između linije Gustav i Rima bile su još dve odbrambene linije.

Što se invazija u Francuskoj bližila, borbe u Italiji su postajale sporednije. General Keselring je morao da
napusti svoje položaje južno od Rima u maju. Francuske jedinice su izvele napad preko planinskog terena
i primorale Nemce da napuste Monte Kasino 17. maja. Keselring je napustio Rim pošto ga je proglasio
otvorenim gradom i stvorio je novu odbrambenu liniju, preko Trazimenskog jezera, kao i Gotsku liniju u
Toskani.

General Klark je ušao u Rim 4. juna. general ser Aleksandar bio je obavezan da odvoji deo svojih snaga za
invaziju u južnoj Francuskoj, operacija Anvil ili Dragon, koja je predstavljala dopunsku operaciju u okviru
Overolda.

General Keselring je u avgustu stigao do Gotske linije i tamo zadržavao saveznike do jeseni. Čerčil i
general Aleksandar su se nadali da će krenuti na Beč, ali Amerikanci su odbili da daju pojačanja za ove
ratište. Operacije su odložene i savezničke trupe se povlače iz Italije. Zvanična objava kapitulacije
Kraljevine Italije dogodila se 8. septembra 1943.
Teheranska konferencija

Ovo je bio sastanak Josifa Staljina, Frenklina Ruzvelta i Vinstona Čerčila od 28. novembra do 1. decembra
1943. koji se održao u Teheranu, u Iranu. To je bila prva konferencija između tri svetske sile (SSSR, SAD i
Ujedinjeno Kraljevstvo) kojoj je prisustvovao Staljin. On je sledila Kairsku konferenciju, a pratile su je
Jaltska konferencija i Potsdamska konferencija. Glavna tema je bila otvaranje drugog fronta u zapadnoj
Evropi. U isto vreme, poseban protokol je obavezao ove tri zemlje da priznaju nezavisnost Irana.
Najvažnije, konferencija je organizovana da se napravi konačna strategija za rat protiv nacističke
Nemačke i njenih saveznika. Njavažnije odluke bile su:

1. Donesen je sporazum koji izjavljuje da jugoslovenskim partizanima treba pružati pomoć u oružju
i opremi i takođe vojnim operacijama.

2. Usaglašeno je da bi bilo poželjno da Turska uđe u rat na strani Saveznika pre kraja godine.

3. Ako se Turska nađe u ratu da je Sovjetski Savez podrži.

4. Da se operacija Overlord pokrene tokom maja 1944. zajedno sa operacijom u južnoj Francuskoj.

5. Usaglašeno je da vojni kabineti tri sile treba da budu u bliskoj vezi jedni sa drugima.

6. Britanija i SAD su obećale Staljinu da će poslati trupe u zapadnu Evropu; dogovoreno je da one
stignu u proleće 1944.

7. Staljin insistira na otvaranju drugog fronta u Evropi, da bi smanjio pritisak Nemaca na istoku

Bitka za Normandiju

U novembru 1943. general Ervin Romel je upućen u inspekciju obalnih uporišta na zapadnom frontu, od
Denkerka do Bretanje. Najjača nemačka odbrana bila je u Pa de Kaleu. Kada je general Romel stigao u
Francusku, otkrio je da vrhovni komandant zapad, feldmaršal Gerd fon Rundštet, sklon stanovištu da će
invazija biti izvršena u Pa de Kaleu. General Romel je u to sumnjao, i kako je vreme prolazilo uviđao da će
invazija biti izvršena u Normandiji. Radio-aktivnost je simulirala prisustvo velikih snaga u Kentu, a Nemci
nisu mogli da izvide te položaje.

Fon Rundštet je smatrao da se iskrcavanje ne može sprečiti, već da nakon iskrcavanja treba krenuti u
protivnapad. General Romel je smatrao da, ukoliko neprijatelji steknu uporišta, ne mogu biti izbačeni, te
im se trebalo suprotstaviti pre nego pređu ključnih 100 metara i dobiju prirodni zaklon. Hitler je odlučio
u prilog Romelu i dodelio mu komandu trupa od Holadnije do Bretanje. Uoči invazije feldmaršal
Rundštet je imao 60 divizija, od kojih 40 je bilo pod Romelom.

Planiranje invazije završeno je posle sastanka u Kazablanki januara 1943. Detaljno je izvršeno izviđanje
mesta. Razrađeni su i lažni napadi. Glavni zapovednici bili su određeni 1943. general Dvajt Ajzenahuer
kao vrhovni zapovednik, a njegov zamenik bio je maršal avijacije Artur Tederom, zatim generali Bedel
Smit i Bernard Montgomeri. Milion i po Amerikanaca je prevezeno preko Atlantika, sa opremom i
hranom i koncentrisano u južnoj Englesoj. Više od 5 000 brodova sakupljeno je za početnu fazu. 7 500
aviona pružalo su direktnu podršku invaziju. Superiornost na moru i vazduhu obezbeđivala je sigurnost
za dlučujući udar na Zapad.

6. juna 1944. svanuo je dan D, prvi padobranci su prešli kanal i spustili se nekoliko kilometara iza plaže.
Oni su bili prethodnica dva miliona vojnika dovedenih iz desetak zemalja. NJihov zadatak bio je da se
iskrcaju na ove plaže, a zatim da se sa njih povuku.

U ciljeve prvog dana spadao je Kaen. Amerikanci su na najzapdnijoj plaži zauzeli ciljeve sa minimalnim
gubicima. Na sledećom delu fronta Amerikanci su izgubili 3 000 vojnika. Krajem dana sudbina
padobranaca bila je neizvesna, ali napadači s mora su uspeli da učvrste svoje položaje. Britanci su
dospeli na 6,5 kilometara od Kaena, ali nisu uspeli da uđu u grad. Luftvafe je podbacio u odlučujućem
pokušaju da stekne dominaciju u vazduhu.

Saveznici su imali dva zadatka, ojačavanje snaga i prodor u Francusku. Do 18. juna na kopno je
prebačeno 629 000 ljudi. Sledećeg dana se podigla oluja i trajala pet dana, što je ometalo snabdevanje i
prebacivanje.

Krajem prve nedelje jula u Francuskoj je bilo milion ljudi. Zadatak da za Nemce poboljša situaciju dobio
je general Ginter fon Kluge, koji je nasledio i Rundšteta i Romela. Po Hitlerovim naređenima, Kluge je 7.
avgusta napada na Morten, sa namerom da preseče osnovu Kotantenskog poluostrva i da preseče
Patonove komunikacije. Posle pet dana, Nemci su bili odbačeni prema Falezu. Tu su bili u klopci.
Kanađani su 17. avgusta zauzeli Falez, a Amerikanci Aržantan i Kluge je bio otpušten. Nemci su se upinjali
da se povuku kroѕ procep između Faleza i Aranžantana, ali je prolaz 20. avgusta bio zatvoren i njihovi
vojnici su bili opkoljeni. Bitka za Normandiju bila je okončana, a general Kluge je izvršio samoubistvo, kao
i general Ervin Romel.

Novi vrhovni zapovednik, feldmaršal Model, uspeo je da izvuče neke od opkoljenih snaga u Normandiji,
ali su se nove savezničke snage pod generalom Deversom iskrcale u južnoj Francuskoj 15. avgusta. Tada
se Pariz digao na oružje. Došlo je do uličnih borbi Nemaca i pripadnika otpora. Dogovoreno je primirje,
ali Hitler je naredio da se grad uništi. Borbe su ponovo nastavljene. U ustanku je poginulo 1 500
Parižana. Žak Leklerk je ušao u Pariz 24. avgusta, a general Ditrih fon Holtic predao se neprijatelju.
Saveznici su otkrili da po slomu Nemaca oni neće moći privremeno da vladaju Francuskoj. General Šarl
De Gol je 25. avgusta stigao u Pariz, da bi preuzeo vlast Franuske u gradskoj većnici.

Od kraja avgusta 1944. savezničko napredovanje bilo je usporeno. Nemačka tvrdoglavost se ipaltila kod
Bresta, koji se nije predao do 18. septembra. Kada je 1. septembra početna faza završena, Ajzenhauer je
pruezo komandu na bojnom polju u severnoj Francuskoj i do kraja je on komandovao preko Bredlija i
Montgomerija. Najveća briga je bilo snabdevanje njegovih trupa.

Poslednjeg dana avgusta general Montgomeri je zadržao Amijen i prešao Somu i za manje od nedelju
dana zauzeo Brisel i Antverpen i razvio plan daljeg napredovanja. Prepreka za dalje napredovanje prema
Ruru bio je sve snažniji nemački otpor i pripremana odbrana na Zigfridovoj liniji, koja je štitila nemačku
granicu od Švajcarske do Holandije. Montgomeri je predložio da udari na sever, umesto na istok, što je
Ajzenhauer odobrio i Montgomeriju dodelio padobransku diviziju.
Ova operacija je otpočela 17. septembra i propala posle nedelju dana borbe. Nemačke snage su u ovom
području su bile potcenjene, saveznička obaveštajna služba nije otkirla dve SS pancer divizije, koje su
stigle tamo radi opravke i bile izvanredno opremljene, pod sposobnim zapovednicima. Ipak, prvog dana
operacije su svugde bile uspešne, ali od trećeg dana Britanci su bili primorani na povlačenja. Prostor koji
je držala padobranska divizija sve više se smanjivao. Most u Arnhemu je ostao u nemačkim rukama do
aprila 1945. Arnhemska operacija bila je poslednji veliki desant u ratu. Pokazalo se da padobranci mogu
da odigraju značajnu ulogu kao prethodnica.

Ovaj neuspeh je Nemcima pružio priliku da učvrste linije van svojih granica. Antverpen je pao 4.
septembra, kada i Lion. Hitler je pozvao ferdmaršala Rundšteta i dao mu zadatak da zadrži ono što je
preostalo od Belgije, Holandije i Zigfridove linije.

16. decembra 1944. počela je poslednja značajna nemačka ofanziva u ratu. Nemci su okupili celu grupu
armija sa svom opremom, uključujući 1 000 tenkova. Saveznici su bili zbunjeni. General Ajzenhauer je
postavio sve trupe severno od mesta nemačkog udara. Nemcima su vremenske prilike išle na ruku, pre
svega magla, koja je onemogućila savezničku avijaciju. Nemačka napredovanja ipak nisu bila velika i
Patonovo naređenje o povlačenju nije izvršeno, tako da je Bastonj zadržan i postao je američko uporište.
Rundštet 22. decembra, pod pritiskom na oba krila obustavlja napad. Bitka za Ardene je bila američka
pobeda. Nemački udar nije uspeo. Od 6. juna 1944. Nemcu su izgubili oko 750 000 ljudi u Francuskoj.
Sada su branili Rajnu.

U januaru Hitler je obustavio ofanzivu na Zapadu. Pobedili su ga saveznička avijacija, branioci Bastonja i
slaba saradnja njegovih snaga i novo oružje blizinski detonator. Kraj napada na Ardenima poklopio se sa
manjim napadom u Alzasu, koji je otpočeo poslednjeg dana godine, iako je prvobtino bio zamišljen kao
pokret koji bi pokrio levo krilo ardenske ofanzive. Ova operacija izvala je oštru svađu između generala
Ajzenhauera i De Gola. General De Gol je u međuveremenu naredio generalu De Latru da brani Strazbur,
vrhovni simbol nemačko-francuskog rivalstva.

Gubitke u Ardenima više ništa nije moglo nadoknaditi, što su odmah iskoristili Sovjeti, probivši nemačke
linije u Poljskoj i približivši se samom Berlinu. U martu su zapadni saveznici konačno prešli Rajnu i počeli
prodirati u samo srce Nemačke. Saveznici su takođe pokrenuli ofanzivu u Italiji, isto kao i Titova
jugoslovenska vojska.

Sovjeti su 12. januara otpočeli novu ofanzivu. Hitler je prebacivao snage sa zapada na istok. Nemačka
vojska je nakon više od pet godina doživela potpuni slom pa su se mnoge jedinice, pogotovo na zapadu,
počele predavati bez borbe, a na istoku boriti, manje zato da zaustave Sovjete, a više zato da sebi daju
priliku za predaju zapadnim saveznicima. 25. aprila su se sovjetske i američke trupe spojile kod Torgaua,
praktički presekavši Nemačku na pola. U isto vrijeme je otpočela Berlinska bitka tokom koje je Hitler
izvršio samoubistvo, a sam Berlin se predao 2. maja.

17.15. Istočni front

Adolf Hitler je odlučio da sada nastavi pohod na Moskvu, i za tu priliku je preimenovao Pancer grupe u
Oklopne armije. U Operaciji Tajfun, koja je otpočela 30. septembra 1941. druga oklopna armija je jurišala
duž kaldrmisanog puta od Orela do reke Oke kod Plavska, dok su četvrta oklopna armija i treća oklopna
armija okruživale sovjetske trupe u dva velika džepa kod Vjazme i Brjanska.

Grupa armija Jug je išla na jug od Dnjepra, ka obali Azovskog mora, takođe napredujući kroz Harkov,
Kursk i Stalino. Jedanaesta armija se kretala ka Krimu, i preuzela je kontrolu nad celim poluostrvom do
jeseni, izuzev Sevastopolja. 21. novembra, Nemci su zauzeli Rostov, kapiju ka Kavkazu. Međutim,
nemačke linije su bile previše rastegnute, i sovjetski branioci su izvršili kontranapad na najisturenije
delove prve oklopne armije sa severa, i naterali Nemce da se povuku iz grada i iza reke Mius, ovo je bio
prvo značajno nemačko povlačenje tokom rata.

Tek što je otpočela Operacija Tajfun, rusko vreme je počelo da deluje. Tokom druge polovine oktobra su
padale kiše, koje su pretvorile retke puteve u beskrajna blatišta koja su zarobila nemačka vozila, konje i
ljudstvo. Na 160 kilometara do Moskve, gore je tek prethodilo, kada je temperatura počela da se spušta,
a sneg da pada. Vozila su ponovo mogla da se kreću, ali ljudi nisu, jer su se smrzavali bez zimske odeće.
Nemačko rukovodstvo, očekujući da će kampanja biti gotova za par mesec, nije opremilo svoje armije za
zimske borbe.

U poslednjem jurišu, 15. novembra, Nemci su pokušali da okruže Moskvu. 27. novembra, četvrta
oklopna armija je došla na samo 30 kilometara od Kremlja i došla je do jedne okretnice moskovskih
tramvaja, dok druga oklopna armija nikako nije uspevala da zauzme Tulu, poslednji ruski grad koji je
stajao na putu ka prestonici. Nakon sastanka održanog u Orši između šefa armijskog generalštaba,
generala Franca Haldera i šefova tri armijske grupe i armija, odlučen je da se krene na Moskvu, jer je za
njih bilo bolje, kako je tvrdio šef grupe armija Centar, Fedor fon Bok, da okušaju sreću na bojištu nego da
samo čekaju i omoguće protivniku da skupi snage. Međutim, do 6. decembra je postalo jasno da je
Vermaht isuviše slab da osvoji Moskvu, i napad je morao da se prekine. General Žukov je tada otpočeo
svoj kontra-napad.

Tokom jeseni, general Žukov je prebacivao sveže i dobro opremljene snage iz Sibira i sa dalekog istoka u
Moskvu. 5. decembra 1941. pojačanja su napala nemačke linije oko Moskve, uz podršku novih tenkova
T-34 i raketnih bacača Kaćuša. Sovjetske snage su bile pripremljene za zimsko ratovanje, i uključivale su
nekoliko skijaških bataljona. Iznureni i smrznuti Nemci su bili razbijeni i odbačeni unazad između 100 i
250 kilometara do 7. januara 1942.

Dalji sovjetski napad je pokrenut u kasnom januaru, i njegovo težište je bilo na raskrsnici između grupi
armija Sever i Centar, između jezera Seliger i Rževa, i napad je napravio rupu između dve nemačke
armijske grupe. U sadejstvu sa napredovanjem od Kaluge na jugozapad od Moskve, bilo je planirano da
se dve ofanzive spoje kod Smolenska, ali su se Nemci okupili, i uspeli da spreče ovo spajanje, zadržavši
izbočinu kod Rzeva. Sovjetski padobranski desant na Dorogobuž je bio neverovatno neuspešan, i oni
padobranci koji su preživeli su morali da beže ka zonama koje su držali partizani, koje su počele da se
formiraju iza nemačkih linija. Na severu, Sovjeti su opkolili nemački garnizon u Demjansku, koji je
opstajao pomoću snabdevanja iz vazduha četiri meseca, i uspostavili su front kod Holma, Veliža i
Velikijeh Luki.
Na jugu, Crvena armija se probila preko reke Donjec kod Izjuma i napravila izbočinu duboku 100
kilometara. Namera je bila da se grupa armija Jug probije uz Azovsko more, ali kako je zima slabila,
Nemci su bili u stanju da izvedu kontra-napad, i odseku prerastegnute sovjetske trupe u Drugoj bici za
Harkov.

Don, Volga i Kavkaz

Mada su bili načinjeni planovi da se ponovo napadne Moskva, 28. juna 1942, ofanziva je ponovo počela
u drugom smeru. Grupa armija Jug je preuzela inicijativu, napravivši uporište fronta bitkom za Voronjež
a zatim prateći Donjužno. Osnovni plan je bio da se osiguraju Don i Volga, a zatim da se uđe na Kavkaz
prema naftnim poljima, ali su operaciona pitanja i lična taština nagnali Hitlera da naredi ostvarivanje oba
cilja istovremeno. Rostov je ponovo osvojen 24. jula kada se pridružila prva oklopna armija, a onda je ta
grupa krenula na jug prema gradu Majkopu. Kao deo ove kampanje, izvedena je Operacija Šamil, čiji je
plan bio da grupa Brandenbruških komandosa obučenih u uniforme sovjetskog NKVD-a destabilizuje
odbranu Majkopa, i olakša ulazak prve oklopne armije u naftni grad.

U međuvremenu, šesta armija se kretala prema Staljingradu. Ovoj armiji tokom dugog perioda nije
pružala podršku četvrta oklopna armija, koja je skrenula da pomogne prvoj Pancer armiji u prelasku
preko Dona. Dok se četvrta oklopna armija pridružila staljingradskoj ofanzivi, sovjetska odbrana
sačinjena od armije pod Vasilijem Čujkovim se zgusnula. Prelazak preko Dona je doveo nemačke snage
do Volge 23. avgusta, ali naredna tri meseca Vermaht će se boriti ulicu po ulicu u Staljingradskoj bici.

Na jugu, prva oklopna armija je dosegla obronke Kavkaza i reku Malku. Krajem avgusta, rumunske
planinske jedinice su se pridružile Kavkaskoj kampanji, dok su treća i četvrta rumunska armija bile
preraspoređene nakon uspešno završenog zadatka čišćenja azovskog primorja. One su zauzele pozicije
sa obe strane Staljingrada. Nemci su razdvojili rumunsku armiju na Donu od Mađarske druge armije,
Italijanskom osmom armijom. Svi Hitlerovi saveznici su bili prisutni uključujući slovački kontingent sa
prvom oklopnom armijom, i hrvatski puk pridružen šestoj armiji.

Ofanziva na Kavkazu se usporila, pošto Nemci nisu bili sposobni da se probiju iza Malgobeka, do glavne
mete Groznog. Umesto toga, oni su promenili pravac napredovanja kako bi mu prišli sa juga, prešavši
Malku krajem oktobra i ušavši u Severnu Osetiju. U prvoj nedelji novembra, u predgrađima
Ordžonikidzea, trinaesta Pancer divizija je bila zaustavljena, i nemačke snage su morale da se povuku.
Ofanziva u Sovjetskom Savezu je bila gotova.

Staljingrad

Dok su se nemačka šesta armija i četvrta oklopna armija probijale u Staljingrad, sovjetske armije su se
gomilale sa obe strane grada, posebno na mostobranima na Donu, koje Rumuni nisu uspevali da smanje,
i sa ovih mostobrana su Sovjeti napali 19. novembra 1942. U Operaciji Uran, dva sovjetska fronta su se
probila kroz rumunske položaje i spojila kod Kalača 23. novembra, zarobivši iza sebe oko 300 000 vojnika
sila Osovine. Simultana ofanziva na sektoru Rževa, poznata kao Operacija Mars trebalo je da napreduje
do Smolenska, ali je bila neuspešna, jer su je Nemci taktički savladali.
Nemci su žurili da prebace trupe u Rusiju u očajničkom pokušaju da podrže napad na Staljingrad, ali
ofanziva nije mogla da otpočne do 12. decembra, do kada je šesta armija u Staljingradu bila već
izgladnela isuviše slaba da bi podržala ofanzivu. Operacija Zimska oluja, sa tri prebačene Pancer divizije,
je brzo napredovala od Koteljnikovaprema reci Aksaj ali je zaustavljena 65 kilometara od cilja. Kako bi
odvratili pokušaj spasavanja nemačke šeste armije, Sovjeti su odlučili da razbiju Italijane, i pokušaju da
priđu iza snaga koje su dolazile u pomoć šestoj armiji. Ova operacija je počela 16. decembra. Ono u
čemu su Sovjeti uspeli je da unište veliki broj letelica koje su doturale zalihe u Staljingrad. Prilično
ograničeni domet sovjetske ofanzive, mada još uvek konačno usmeren prema Rostovu, takođe je ostavio
Hitleru vremena da uvidi poentu, i povuče grupu armija A sa Kavkaza, i nazad preko Dona.

31. januara 1943. 90 000 preživelih od 300 000 ljudi iz nemačke šeste armije se predalo. Do tada je i
mađarski kontingent bio zbrisan. Sovjeti su napredovali od Dona 500 kilometara na zapad od
Staljingrada, marširajući kroz Kursk i Harkov. Kako bi očuvali poziciju na jugu, Nemci su u februaru
odlučili da napuste izbočinu kod Rževa, i vojsku odatle iskoriste za uspešan kontranapad u istočnoj
Ukrajini. Manštajnova kontraofanziva, ojačana posebno obučenim SS Pancer korpusom opremljenim
Tigar tenkovima je počela 20. februara 1943, i Nemci su napredovali od Poltave nazad u Harkov u trećoj
nedelji marta, kada je već počelo prolećno otapanje snega. Ovo je ostavilo istaknutu izbočinu na frontu,
koncentrisanu na Kursk.

Kursk

Posle neuspelog pokušaja osvajanja Staljingrada, Hitler je preuzeo planiranje nove kampanje od
Nemačke vrhovne komande i postavio je Guderijana za generalnog inspektora oklopnih jedinica.
Rasprava između nemačkih generala o predstojećoj ofanzivi bila je veoma polarizovana pa je čak i sam
Hitler bio nervozan zbog napada na Kursku izbočinu. Sve informacije koje su stigle do Hitlera i Vrhovne
komande govorile su o tome da su Sovjeti u prethodnih 6 meseci snažno utvrdili Kursku izbočinu i da su
na ovaj deo fronta prebacili veliki broj protivtenkovskih topova, artiljerijskih oruđa i minobacača.
Međutim, generalni stav Nemačke vrhovne komande, koji je u velikoj meri nametnut od strane Hitlera,
bio je da će jedna snažna nemačka ofanziva značajno iscrpeti sovjetske vojne potencijale i stabilizovati za
duže vreme situaciju na Istočnom frontu što bi Nemačkoj omogućilo da se izbori sa očekivanim
iskrcavanjem Zapadnih saveznika negde u Evropi. Pravac napredovanja nemačkih trupa trebalo je da
bude sledeći, južni krak nemačkih snaga trebalo je da otpočne napad iz izbočine kod grada Orela i da
napreduje severno ka Kursku. Severni krak nemačkih snaga trebalo je da napreduje iz pravca Bjelgoroda
ka Kursku. Oba kraka trebalo je da se sastanu kod Tima čime bi obruč oko ruskih snaga u Kurskoj izbočini
bio zatvoren. Na ovaj način ponovo bi se uspostavila linija fronta koju je grupa armija Jug držala u zimu
1941. Iako su Nemci znali da su ogromne ljudske rezerve Crvene armije iscrpene tokom leta 1941.
godine. Sovjeti su i dalje popunjavali svoje jedinice ljudstvom koje su regrutovali sa oslobođenih
teritorija.

Pod pritiskom svojih generala Hitler je doneo odluku da napadne kod Kurska. Svoju odluku bazirao je na
informacijama koje je prikupio Abver, a koje su u velikoj meri bile pogrešne. Stavka je svojim aktivnim
delovanjem i širenjem dezinformacija preko špijunske mreže Lusi u Švajcarskoj, uspela da stvori
pogrešnu sliku o snazi sovjetskih položaja i sovjetskih jedinica na Kurskoj izbočini. Kada je počela,
nemačka ofanziva kasnila je nekoliko meseci zbog čekanja na nove nemačke tenkove tipa Panter i Tigar
koji je trebalo da odigraju ključnu ulogu u probijanju sovjetske linije fronta. Međutim, Sovjeti su ovo
odlaganje iskoristili da svoje položaje pojačaju sa najvećim brojem protivtenkovskih oruđa koja su ikada
bila skoncentrisana na jednom mestu.

Na severu je cela nemačka deveta armija prebačena iz Rževske u Orelsku izbočinu sa zadatkom da
otpočne napad iz Maloarhangeljska u pravcu Kurska. Međutim, njene snage nisu uspele da ostvare ni
prvi zadatak, a to je zauzeće Okhlatovke koja se nalazila na samo 8 kilometara iza prvih sovjetskih
položaja. Napredovanje jedinica devete armije u velikoj meri je usporeno dubokim i gustim minskim
poljima koje su Sovjeti posejali duž odbrambenog pojasa. Posle samo nekoliko sati borbi nemački
komandanti dodatno su isfrustrirani kada su shvatili da gorje na kojem su se nalazili ruski položaji nije
jedina prirodna prepreka na putu ka Kursku. Zbog snažnog ruskog otpora pravac napredovanja nemačke
devete armije usmeren je ka Poniriju, zapadno od Okhlatovke, ali ni tamo nije došlo do proboja zbog
čega su Nemci prešli u defanzivu. Dubina utvrđenih položaja omogućila je Sovjetima da uspore i konačno
zaustave nemačko napredovanje na ovom pravcu čime su se stvorili uslovi za kontranapad. 12. jula 1943.
jedinice Crvene armije probile su nemačku liniju fronta na spoju između 211. i 293. pešadijske divizije na
reci Žizdra i krenule u pravcu Karačeva koji se nalazio u nemačkoj pozadini iza Orela.

Nemačka ofanziva na jugu, koju je predvodila nemačka četvrta oklopna armija sastavljena od tri
tenkovska korpusa, kojom je komandovao general-pukovnik Hot, imala je više uspeha. Napredujući sa
obe strane gornjeg Donjeca, na uskom koridoru, SS oklopni korpus i nemačka SS. oklopno-grenadirska
divizija Velika Nemačka probijale su se kroz gusta minska polja i preko uzvišenja u pravcu Obojanja.
Žestok sovjetski otpor primorao je Nemce da promene pravac napredovanja sa istočnog na zapadni deo
fronta, ali su nemački tenkovi napredovali 25 kilometara u dubinu sve do susreta sa rezervom sovjetske
pete tenkovske armije izvan Prohorovke. 12. jula se na ovom pravcu razvila velika tenkovska bitka u
kojoj je učestvovalo preko hiljadu tenkova. Posle Drugog svetskog rata, Bitka kod Prohorovke proglašena
je od strane ruskih vojnih istoričara za najveću tenkovsku bitku u istoriji. Novija istraživanja pružaju
sasvim drugačiju sliku. Tenkovska bitka kod Prohorovke je zapravo bio haotičan i neuspeo napad oko 250
tenkova sovjetske pete gardijske tenkovske armije na odbrambene položaje nemačkog drugog SS
korpusa. Neustrašivi frontalni napad bio je neočekivan, ali i loše organizovan, zbog čega su ga nemačke
jedinice uspešno razbile. Skoro svi sovjetski tenkovi na ovom delu fronta, oko 400 komada uništeni su
tokom 12. jula. Nemci su izgubili neznatan broj tenkova, ali su gubici u pešadiji, koja se u bliskoj borbi
sukobila sa ruskim tenkovima T-34 bili značajni. Do kraja dana su obe strane bila toliko iscrpljene da je na
ovom delu fronta došlo do smirivanja situacije. Bez obzira na loše napredovanje severnog kraka
Manštajn je odlučio da nastavi napad sa četvrtom oklopnom armijom. Međutim, bez obzira na sve,
sposobnost Crvene armije da trpi velike gubitke u materijalu i ljudstvu i da nastavi da se bori dovela je do
zaustavljanja nemačke ofanzive, iako su nemački gubici bili znatno manji od sovjetskih. Pod uticajem
neuspele kontraofanzive na jugu, Crvena armija prešla je u ofanzivu na severu, kod Orelske izbočine,
probila je nemačku liniju fronta i izbila u pozadinu nemačke devete armije. Takođe, zabrinut zbog
Savezničkog iskrcavanja na Siciliji, 10. jula 1943. godine, Hitler je povukao drugi SS oklopni korpus sa
južnog kraka Kurske izbočine čime je operacija Citadela okončana neuspehom.
Bitka kod Kurska podsećala je na bitke iz Prvog svetskog rata, pešadija koja napreduje pod mitraljeskom
vatrom i tenkovi koji napadaju na baterije protivtenkovskih topova. Najveći deo nemačke ratne opreme
je bio nov i neproveren, a njihove posade nisu bile dovoljno obučene za rukovanje novim tipovima
naoružanja. Jedinice opremljene novim teškim lovcima na tenkove tipa Elefant, naoružanim sa odličnim
nemačkim topom kalibra 88 milimetara nisu bile opremljene mitraljezom zbog čega su postajale laki
plen pešadije ili su uništavane od strane sovjetskih protivtenkovskih topova postavljenih u formaciji u
obliku potkovice koja je slabiji bočni oklop nemačkih oklopnih vozila izlagala njihovoj vatri. Ovi položaji
su takođe bili zaštićeni malim rovovima za jednog ili dva vojnika koji su bili naoružani mitraljezima i
protivtenkovskim minama, koji su onemogućavali nemačkoj pešadiji da napreduje uz svoje tenkove i da
ih štiti od napada ruske pešadije. Kurska ofanziva je poslednja ofanziva koja se po svojim razmerama
može meriti sa nemačkim ofanzivama tokom 1941. i 1942. godine. Posle ovog poraza Hitlerovo
poverenje u njegove generale je značajno opalo. NJegovo mentalno zdravlje je takođe pretrpelo težak
udarac što će se u velikoj meri odraziti i na strateške odluke koje je donosio do kraja rata.

Ratište jesen/zima 1943.

Prodor sovjetskih snaga u pozadinu Orelske izbočine bio je veoma ozbiljan. Čak ni omiljena Hitlerova SS
divizija Velika Nemačka, koja je prebačena iz Bjelgoroda u Karačev, nije uspela da zaustavi napredovanje
ruskih jedinica, zbog čega je doneta strateška odluka da se napusti Orel i da se nemačke jedinice povuku
na Hagen liniju ispred Brjanska. Na jugu, sovjetske jedinice probile su front nemačke grupe armija Jug u
blizini Bjelgoroda i nastavile da napreduju u pravcu Harkova. U žestokoj pokretnoj bici koja je usledila na
ovom delu fronta, tokom jula i avgusta 1943. godine nemački tenkovi Tigar uspeli su da uspore i
zaustave ruski napad na jednom delu fronta ali su bili prinuđeni na povlačenje zbog proboja ruskih
jedinica u pravcu Psela, zbog čeka je Harkov konačno morao da bude evakuisan 22. avgusta.

Nemačke jedinice koje su početkom avgusta držale položaj na Mjusu i koje su bile sastavljene od prve
oklopne armije i ponovo formirane šeste armije bile su preslabe da bi mogle da se odupru sovjetskom
napadu koji ih je primorao da se povuku kroz Donbaski industrijski basen sve do Dnjepra. Zbog ovog
povlačenja Nemci su izgubili značajne industrijske resurse i polovinu žitnica koje su bile jedan od glavnih
strateških ciljeva invazije na SSSR. Zbog loše strateške situacije na ovom delu fronta Hitler je bio
prinuđen da se saglasi sa opštim povlačenjem nemačkih jedinica na zapadnu obalu reke Dnjepar, na
kojoj je trebalo da se uspostavi odbrambena linija Istočni zid tj Ostwall, kao pandan odbrambenoj liniji
Zapadni zid tj. Westwall koja je izgrađena da bi zaštitila zapadne granice Nemačke. Međutim, u trenutku
kada je nemačka Grupa armija Jug napustila istočnu Ukrajinu i počela da se povlači preko Dnjepra,
tokom septembra, ova linija još uvek nije bila izgrađena. Sovjetske jedinice koje su u stopu pratile
nemačke jedinice koje su se povlačile, iskoristile su loše utvrđene nemačke položaje na zapadnoj obali
reke da bi u hodu forsirale Dnjepar na više mesta i uspostavile mostobrane na zapadnoj obali. 24.
septembra Sovjeti su pokušali da prošire mostobran padobranskim desantom u blizini Kanjeva. Iako je
ovaj pokušaj propao, nove sovjetske jedinice koje su iskoristile zaštitu padobranaca, prešle su reku i
utvrdile se na mostobranu. Tokom septembra i oktobra meseca nemački položaj na Dnjepru je postao
neodrživ dok se sovjetski mostobran sve više i više širio. Najznačajniji gradovi duž Dnjepra polako su
počeli da padaju Sovjetima u ruke. Prvo je oslobođen grad Zaporožje, a zatim i Dnjepropetrovsk. U
januaru 1944. godine deset nemačkih divizija koje su se našle u sovjetskom okruženju kod Čerkasija
uspelo je da se probije, ali uz velike gubitke. Zatim se u martu dvadeset nemačkih divizija iz sastava prve
oklopne armije kojom je komandovao general Hans-Valentin Hube, našlo u okruženju u tzv. Hubeovom
džepu kod Kamenec-Podolskog. Posle dve nedelje teških borbi prva oklopna armija je uspela da se uz
lakše gubitke probije iz okruženja.

Dalje na Severu, nemačka Grupa armija Centar koja je polako potiskivana sa Hagen linije, izgubila je
relativno malo teritorija, ali i važne gradove kao što su Brjansk i Smolensk, koji je oslobođen 25.
septembra. Ovaj grad je bio ključna tačka kompletnog nemačkog odbrambenog sistema, ali su nemačke
armije još uvek držale svoje položaje na gornjem Dnjepru. Na delu fronta grupe armija Sever jedva i da je
bilo borbi sve do januara 1944. godine kada je oslobođen Novgorod, do kraja februara Crvena armija je
stigla do Estonije. Sovjetske jedinice koje su napredovale na južnom delu fronta, izbile su u martu na
rumunsku granicu. Odesa je oslobođena u aprilu, a Sevastopolj u maju 1944.

Sovjetska ofanziva, leto 1944.

Na centralnom delu fronta, masivna sovjetska ofanziva pod nazivom Operacija Bagration, koja je počela
22. juna 1944. dovela je do uništenja nemačke grupe armija Centar. Nemci su deo jedinica ove grupe
armija prebacili dve nedelje pre početka sovjetske ofanzive u zapadnu Evropu kako bi se suprotstavili
savezničkom iskrcavanju u Normandiji. Četiri sovjetske armijske grupe, sastavljene od 120 divizija, sručile
su se na oslabljene nemačke položaje.

Sovjeti su ostvarili prednost od deset prema jedan u tenkovima i sedam prema jedan u pešadiji u odnosu
na Nemce. U trenutku napada sovjetska brojčana i kvalitativna prednost je bila ogromna. Crvenoj armiji,
koja je u ovoj ofanzivi angažovala preko 2.5 miliona vojnika, grupa armija Centar je mogla da se
suprotstavi sa jedva 800 000 vojnika. Nemački front se raspao. Glavni grad Belorusije, Minsk, oslobođen
je 3. jula 1944. i u njemu je opkoljeno i zarobljeno 50 000 nemačkih vojnika. Deset dana kasnije sovjetske
snage izbile su na predratnu granicu sa Poljskom. Brzo napredovanje Crvene armije odseklo je jedinice
grupe armija Sever u Kurlandiji od glavnine nemačkih snaga. Operacija Bagration je po svim merilima bila
jedna od najvećih u Drugom svetskom ratu. Gubici Crvene armije iznosili su 765 815 poginulih, nestalih,
ranjenih i bolesnih vojnika kao i 2 957 uništenih tenkova i jurišnih topova. Nemački gubici iznosili su oko
445 000 vojnika, od kojih je najveći deo zarobljen.

Na susednom delu fronta sovjeti su 17. jula 1944. pokrenuli Lavov-Sandomirsku ofanzivu koja je naterala
nemačke snage u zapadnoj Ukrajini na povlačenje. Crvena armija je na jugu ušla u Rumuniju što je
dovelo do značajnih političkih promena u ovoj državi. U puču, koji je izveden 23. avgusta zbačena je
nacistički orijentisana rumunska vlada što je omogućilo sovjetima da već 31. avgusta uđu u Bukurešt. 12.
septembra u Moskvi je potpisano primirje između Rumunije i Sovjetskog Saveza pod uslovima koje je
diktirala sovjetska vlada. Izlazak Rumunije iz rata stvorio je veliku prazninu na južnom krilu Istočnog
fronta, što je za posledicu imalo gubitak čitavog Balkana.

U Poljskoj je brz prodor Crvene armije primorao Poljsku domovinsku armiju da započne Operaciju
Tempest. Tokom Varšavskog ustanka sovjetska armija zaustavila se na reci Visli, nemoćna ili nevoljna da
pomogne poljskim ustanicima u Varšavi. Pokušaj prve poljske armije, iz sastava Crvene armije da
pomogne borcima u gradu odbijen je krajem septembra uz teške gubitke, zbog izostanka tenkovske,
artiljerijske i vazdušne podrške. Iako su jedinice Poljske Domovinske armije pomagale Crvenoj armiji
prilikom borbi u Poljskoj, jedinice NKVD koje su išle iza borbenog ešalona, streljale su ili poslale u gulage
u Rusiji sve poljske oficire i one poljske vojnike koji su odbili da se pridruže sovjetskoj armiji.

U Slovačkoj je od avgusta do septembra 1944. trajao Slovački narodni ustanak koji je predstavljao borbu
između jedinica nemačkog Vermahta i pobunjenih slovačkih trupa. Centar ustanka bio je u Banjskoj
Bistrici.

8. septembra 1944. Crvena armija otpočela je napad na Dukla klanac na Slovačko-Poljskoj granici. Dva
meseca kasnije Sovjeti su probili liniju fronta i ušli u Slovačku. Gubici obe strane su iznosili 85 000
sovjetskih vojnika i nekoliko hiljada Nemaca, Slovaka i Čeha.

Istočna Evropa, januar/mart 1945.

Jedinice Crvene armije su konačno ušle u Varšavu u januaru 1945. godine nakon što su je Nemci sravnili
sa zemljom i napustili. Ubrzo zatim otpočela je nova sovjetska ofanziva u kojoj su učestvovale četiri
armijske grupe koje su na širokom frontu napadale preko reke Narev iz pravca Varšave. Odnos snaga bio
je značajno u korist Crvene armije koja je imala devet puta više vojnika, deset puta više artiljerije i deset
puta više tenkova i samohodne artiljerije u odnosu na Vermaht. Nakon četiri dana žestokih borbi Crvena
armija je probila nemačku liniju fronta i nastavila dalje napredovanje prevaljujući u proseku 40
kilometara dnevno. Tokom ove ofanzive, koja je trajala 23 dana, osvojene su baltičke države, grad
Gdanjsk, Istočna Pruska i grad Poznanj, a jedinice Crvene armije izbile su na reku Odru, na samo 60
kilometara od Berlina. Ukupni sovjetski gubici tokom ove operacije iznosili su 194 000 vojnika i 1 267
tenkova i jurišnih topova.

25. januara 1945. Hitler je preimenovao postojeće nemačke grupe armija, grupa armija Sever
preimenovana u grupu armija Kurlandija, grupa armija Centar je preimenovana u grupu armija Sever, a
grupa armija A je preimenovana u grupu armija Centar. Grupa armija Sever je saterana u mali džep oko
grada Kenigzberga u Istočnoj Pruskoj.

17.16. Konferencija u Jalti

Krimska konferencija je bio samit savezničkih vođa koji je trajao od 4. do 11. februara 1945. u Jalti. Tu je
utanačen plan za konačno razračunavanje sa Hitlerovom Nemačkom u Drugom svetskom ratu. Josif
Staljin, Vinston Čerčil i Frenklin Ruzvelt tom prilikom su razgovarali o posleratnoj okupaciji Nemačke, o
pomoći koja će po okončanju sukoba biti pružena nemačkom narodu, o razoružavanju nemačke armije,
ustanovljenju suda za ratne zločine i sudbini poraženih ili oslobođenih država istočne Evrope, načinu
izglasavanja odluka o potonjem Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija i o plaćanju ratne odštete.

U februaru 1945. tri lidera su u Jalti postigli sporazum, iako neformalni, u više pitanja. Jedno od
najvažnijih pitanja, bilo je vezano za zemlje istočne i centralne Evrope, u kojima je SSSR imao već faktičku
kontrolu, i upostavljao prijateljske režime i da se Nemačka podeli u četiri okupacione zone u kojima će
upravljati 4 savezničke zemlje, Sovjetski Savez, Ujedinjeno Kraljevstvo, SAD i Francuska.
Ruzvelt i Čerčil su izvukli od Staljina obećanje da će oslobođene zemlje dobiti privremene vlade koje će
predstavljati sve demokratske grupacije. Staljin nije imao ništa protiv ovih usmenih ustupaka, ali je
glatko odbio predlog o međunarodnom nadzoru nad izborima. Dogovorene su i neke nove teritorijalne
promene, s tim da budu potvrđene na mirovnoj konferenciji. Sovjetsko–poljska granica je utvrđena u
korist Sovjetskog Saveza na tzv. Karsonovoj liniji. Nemačka je trebalo da bude podeljena na četiri
okupacione zone, kojima bi upravljale tri velike savezničke sile i Francuska. Dogovorene su i reparacije
koje treba da plati Nemačka, od cega bi polovina išla Sovjetskom Savezu.

Trojica su se usaglasili da se osnuju Ujedinjene nacije sa Savetom bezbednosti kao centralnim političkim
organom, u kome bi velike sile imale pravo veta. Staljin je tražio, i dobio, deo ostrva Sahalin i Kurilska
ostrva, slobodne luke u Darijenu i Port Arturu kao i prava da upravlja mandžurskim železnicama. To mu
je Ruzvelt dao jednim tajnim sporazumom, kojim je praktično Moskvi vraćena dominanta uloga u
Mandžuriji koju je izgubila u Rusko–japanskom ratu 1905. godine. Ruzvelt je dao Staljinu u Jalti te
značajne koncesije, jer mu je bila potrebna sovjetska podrška u okončanju rata sa Japanom, i zato što je
želeo da očuva ratnu koaliciju do garantovanja konačne pobede.

17.17. Pad Rajha

Kontranapad koji je izvela nemačka grupa armija Visla, pod komandom Hajnriha Himlera, pretrpeo je
neuspeh 24. februara što je za posledicu imalo sovjetski prodor u Pomeraniju i čišćenje desne obale reke
Odre od preostalih nemačkih jedinica. Na jugu su propala tri nemačka pokušaja da se deblokira nemački
garnizon u Budimpešti zbog čega su se nemačke jedinice u gradu predale 13. februara. Nemačke armije
su ponovo prešle u kontranapad na Hitlerovo insistiranje da se linija fronta ponovo uspostavi na reci
Dunav. Nemački napad je razbijen 16. marta, a istog dana Crvena armija je prešla u ofanzivu. Crvena
armija ušla je u Austriju 30. marta, a Beč je zauzet 13. aprila.

Keningsberg je pao 9. aprila, ali su pojedine nemačke jedinice nastavile da pružaju otpor na
mostobranima na Hajlgenbelu i u Gdanjsku sve do kraja rata. Operacija u Istočnoj Pruskoj, iako u senci
Visla-Odra operacije i kasnije bitke za Berlin, bila je jedna od najvećih i najskupljih koje je Crvena armija
vodila u Drugom svetskom ratu. U periodu od 13. januara do 25. aprila Crvena armija imala je gubitke od
584 788 vojnika i 3 525 tenkova i jurišnih topova.

Tokom prve dve nedelje aprila sovjeti su izvršili, do tada, najbržu rokadu jedinica na prvoj liniji fronta.
prvi Beloruski front generala Georgija Žukova, koji se nalazi na liniji fronta od Frankfurta na Odri, na jugu,
pa sve do Baltika na severu, prebačen je na deo fronta naspram Zelovskih visova. Dugi Beloruski front
zauzeo je nekadašnje položaje prvi Beloruskog fronta, severno od Zelovskih visova. Prebacivanje
sovjetskih jedinica otvorilo je privremene praznine u sovjetskom rasporedu što su ostaci druge nemačke
armije, koja je bila u okruženju u Gdanjsku, iskoristili da se prebace preko reke Odre. Na jugu je general
Konjev promenio pravac napredovanja prvog Ukrajinskog fronta koji je umesto ka Gornjoj Šleziji nastavio
da nastupa na severozapad ka reci Nisi. Ova tri sovjetska fronta ukupno su brojala 2.5 miliona vojnika 6
250 tenkova, 7 500 aviona, 41 600 artiljerijskih oruđa, 3 225 raketnih lansera tipa Kaćuša i 95 388
motornih vozila.
Sve što je Sovjetima ostalo da urade je da lansiraju ofanzivu i osvoje teritoriju koja će kasnije ući u sastav
Istočne Nemačke. Sovjetska ofanziva je imala dva cilja. Kako je Staljin gajio sumnje u namere zapadnih
saveznika da predaju sovjetskoj strani teritoriju koju bi oni okupirali a koja je pripadala posleratnoj
Sovjetskoj okupacionoj zoni, ofanziva je trebalo da bude izvršena na širokom frontu, i da napreduje što
je moguće brže na zapad, kako bi se sa zapadnim saveznicima susrela što je dalje moguće. Ali glavni
motiv je bio da se osvoji Berlin. Ova dva cilja su bila međusobno saglasna, jer zaposedanje okupacione
zone ne bi bilo moguće izvesti brzo ukoliko se ne zauzme Berlin. Takođe je značajna bila činjenica da su
se u Berlinu nalazili strateški ciljevi, kao što su Adolf Hitler, i Nemački nuklearni program.

Ofanziva čiji je cilj bio da se zauzme Istočna Nemačka i Berlin je započela 16. aprila napadom na
nemačku liniju fronta na rekama Odra i Najse. Nakon nekoliko dana žestokih borbi, Sovjetske armije su
napravile rupe u nemačkoj liniji fronta, i jurišale su Istočnom Nemačkom. Do 24. aprila delovi prvog
beloruskog fronta i prvog ukrajinskog fronta su završili opkoljavanje Berlina. Bitka za Berlin je ušla u
svoje finalne etape. 25. aprila, drugi beloruski se probio kroz liniju nemačke treće oklopne armije, južno
od Ščećina. Sada im je bio slobodan put na zapad prema Britanskoj dvadesetprvoj armijskoj grupi i na
sever prema baltičkoj luci Štralsund. Sovjetska gardijska divizija je uspostavila kontakt sa Američkom
pešadijskom divizijom iz Prve armije blizu Torgaua, na reci Labi.

30. aprila, dok su se sovjetski vojnici probijali ka centru Berlina, Adolf Hitler se oženio Evom Braun, a
zatim izvršio samoubistvo popivši cijanid i pucajući u sebe. Helmut Vajdling, komandant odbrane Berlina,
je predao grad Sovjetima 2. maja. U 02:41 ujutro 7. maja, 1945, u vrhovnom štabu savezničkih snaga,
nemački načelnik generalštaba, general Alfred Jodl je potpisao dokumente o bezuslovnoj predaji svih
nemačkih snaga saveznicima. U dokumentima je između ostalog stajalo Sve snage pod nemačkom
kontrolom će prekinuti aktivne operacije u 23:01 časa po Centralno-evropskom vremenu, 8. maja 1945.
Narednog dana, malo pre ponoći, general Jodl je ponovio potpisivanje u Berlinu, u štabu generala
Žukova. Rat u Evropi je završen. Neke nemačke armije su u početku odbile da se predaju, i nastavile su sa
borbama u Čehoslovačkoj otprilike do 11. maja.

U Sovjetskom Savezu se uzima da je rat završen 9. maja, kada je predaja stupila na snagu po
moskovskom vremenu. Ovaj datum se slavi kao nacionalni praznik, Dan pobede odnosno Denь Pobedы
u Ruskoj Federaciji i nekim drugim postsovjetskim zemljama.

17.18. Potsdamska konferencija

Ova konferencija bila je održana u Potsdamu, u okupiranoj Nemačkoj. Učesnici su bili Sovjetski Savez,
Velika Britanija i Sjedinjene Države. Tri države su predstavljali generalni sekretar CK KPSS Josif Staljin,
premijeri Britanije Vinston Čerčil i kasnije Klement Atli, i američki predsednik Hari S. Truman. Ona je
održana od 17. jula do 2. avgusta 1945. Razgovarano je o stvaranju posleratnog poretka, suprotstavljanju
efektima rata i mirovnim ugovorima, o demilitarizaciji i denacifikaciji Nemačke i dogovorili su se o
teritorijalnim promenama u istočnoj Evropi.

17.19. Bilans rata

Tačan broj ljudskih žrtava Drugog svetskog rata nije utvrđen niti će ikada biti utvrđen. Razlog tome je
delimično u tome što ih je teško razlikovati od nekih ratova koji su vođeni pre i posle, a delom i u tome
što se s brojkama iz raznih političkih razloga manipulisalo. Većina procena spominje brojku od 55 miliona
ljudi, pri čemu se takođe drži da samo 10 % otpada na neposredne učesnike, tj. pripadnike oružanih
formacija, dok se ostatak odnosi na civile. Zbog tog nesrazmera se Drugi svetski rat često navodi kao
krajnji primer totalnog rata. Broj ranjenih je bio višestruko veći, što, s obzirom na tadašnji broj
stanovnika planeta Zemlje, Drugi svetski rat čini najkrvavijim sukobom u istoriji.

Rat je doveo do dramatičnih demografskih promena u mnogim oblastima sveta. Cele etničke zajednice
su ili desetkovane ili prisilno raseljene. Najspektakularniji primer predstavlja gotovo potpuni nestanak
Jevreja u Evropi oni koji su preživjeli Holokaust su uglavnom emigrirali u SAD ili Palestinu, gde je uskoro
stvorena država Izrael. 15 miliona Nemaca je proterano iz velikog dela istočne Evrope, a nešto slično se
dogodilo i italijanskoj manjini na istočnim obalama Jadrana.

I materijalni gubici su bili veliki. Gotovo na svakom području gde su se vodile ratne operacije došlo je do
velikog ili potpunog uništenja puteva, mostova, železnica, telekomunikacionih sistema i drugih oblika
infrastrukture, a mnoge države su doživele ozbiljno smanjenje vlastitih industrijskih i drugih resursa.

U ratu su nestali i mnogi delovi kulturne baštine, za što su najbolji primer Varšava, koju su Nemci u
potpunosti razorili nakon neuspelog ustanka 1944. godine, kao i Drezden čiji je veći deo godine 1945.
spaljen u savezničkom bombardovanju.

Država Nastradali vojnici Nastradali civili Procenat nastradalog stanovništva

Poljska

300.000 5.700.000 18 %

SSSR

8.600.000 16.000.000 14 %

Jugoslavija

300.000 1.200.000 10,6 %

Nemačka

4.000.000 2.000.000 8%

Grčka

74.000 390.000 7%

Japan

1.950.000 680.000 4,5 %

Francuska

290.000 290.000 1,5 %

Italija

280.000 160.000 1,2 %

Britanija

270.000 115.000 1%

SAD

300.000 0 0,2 %

17.20. Holokaust

Holokaust je ime za sistematski državni progon i genocid nad različitim etničkim, verskim i političkim
grupama ljudi tokom Drugog svetskog rata od strane nacističke Nemačke i njenih saradnika. U rane
primere holokausta uključuju se pogrom tokom Kristalne noći i Eutanazijski program T-4, što se kasnije
razvilo u upotrebu odreda smrti i koncentracionih logora, kao i masovne i centralno organizovane
pokušaje da se usmrti svaki mogući pripadnik grupa na koje su ciljali nacisti. Holokaustom je obuhvaćeno
oko dve trećine od devet miliona Jevreja koji su ranije živeli u kontinentalnoj Evropi. Šira definicija
holokausta obuhvata nejevrejske žrtve nacističke kampanje masovnog ubistva, na bazi bioloških faktora,
kao što su Romi, Poljaci, članovi drugih slovenskih etničkih grupa, i pacijenti Akcije T4 koji su bili
mentalno i fizički onesposobljeni. Jedna čak šira definicija obuhvata Ruse, ratne zarobljenike,
homoseksualce, Jehovine svedoke, crnce, političke oponente nacista, i članove drugih manjih grupa.

Od 1941. do 1945. nad Jevrejima je sistematski vršen genocid, što je bio deo šire inicijative koja je
obuhvatala progone i ubistva drugih naroda u Evropi. Pod koordinacijom SS, sa uputstvima iz najvišeg
rukovodstva Nacističke partije, svaka grana birokratije u Nemačkoj bila je uključena u logistiku i
sprovođenje masovnog ubijanja. Ubistva su počinjavana širom Nemačkom okupirane Evrope, kao i u
samoj nacističkoj Nemačkoj, a takođe su počinjavana i na svim teritorijama pod kontrolom njenih
saveznika. Oko 42.500 pritvornih ustanova je korišteno u koncentraciji žrtava s ciljem počinjavanja
najgrubljih kršenja ljudskih prava. Procenjuje se da je bilo preko 200 000 počinilaca holokausta.

Evropski Jevreji bili su glavne žrtve holokausta, koji su nacisti zvali Konačno rešenje jevrejskog pitanja.
Kao posledice Drugog svetskog rata, pa i samog holokausta, prvo je došlo do suđenja u Nirnbergu, gde je
istaknutim nacistima suđeno za zločine tokom rata. Kao kulturološka revolucija, došlo je i do
entnacifirunga tj. denacifikacije, kao i do dogovora o reparacijama između Izraela i Zapadne Nemačke.
Ceo proces prati i poricanje holokausta, kojim se holokaust prikazuje kao sasvim opravdano delo.
Celokupno nemačko društvo je bilo uključeno u aktivnosti vezane za genocid, pretvarajući Treći rajh u
ono što je jedan istraživač holokausta, Majkl Berenbaum, nazvao genocidnom državom. Birokrate su
učestvovale u pronalaženju evidencije za identifikaciju Jevreja, konfiskaciju imovine i planiranje
rasporeda vozova kojima su deportovani Jevreji. Kompanije su otpuštale jevrejske radnike, a kasnije
zapošljavale Jevreje kao robovsku radnu snagu. Univerziteti su isključivali studente i profesore Jevreje.
Nemačke farmaceutske kompanije su testirale lekove na zarobljenicima. Druge kompanije su gradile
krematorijume. Pri ulazu zatvorenika u logore smrti, bilo im je naređeno da predaju svu ličnu svojinu,
koja je bila popisana i označena pre nego što je poslata u Nemačku za ponovnu upotrebu ili recikliranje.
Putem prikrivenih računa, Nemačka nacionalna banka je pomogla u pranju dragocenosti oduzetih
žrtvama.

Saul Fridlender piše da ni jedna društvena grupa, ni jedna verska zajednica, ni jedna naučna institucija ili
profesionalna asocijacija u Nemačkoj i širom Evrope nije proglasila svoju solidarnost sa Jevrejima. On
piše da su neke hrišćanske crkve deklarisale da bi konvertovane Jevreje trebalo posmatrati kao deo
stada, ali čak i tada s rezervom.

Istoričar Bauer Jehuda tvrdi da je holokaust bio zasnovan na ideologiji i mitovima, a ne na praktičnim
razmatranjima. Eberhard Jekel tvrdi da je jedno osobeno svojstvo holokausta bilo da je prvi put neka
država stavila svoju punu moć iza deklaracije da ceo narod treba da bude potpuno izbrisan bez izuzetka i
to što je pre moguće.

Ubistva su sistematski sprovođena u gotovo svim područjima okupirane Evrope, u više od 20 okupiranih
zemalja. Ubijeno je skoro 3 miliona Jevreja u okupiranoj Poljskoj i između 700 000 i 2,5 miliona Jevreja u
Sovjetskom Savezu. Stotine hiljada drugih Jevreja je ubijeno u ostatku Evrope pod nemačkom
okupacijom. Iz diskusija na Vanzejskoj konferenciji jasno je da je nacističko konačno rešenje jevrejskog
pitanja obuhvatalo sve neutralne države Evrope. Procenjuje se da je bilo preko 200 000 počinilaca
holokausta.

Upotreba koncentracionih logora, ili logora smrti, opremljenih gasnim komorama za sistematsko
masovno istrebljenje ljudi, bila je jedinstvena karakteristika holokausta. Izgrađeni su za sistematsku
svrhu ubijanja miliona ljudi, pre svega pomoću otrovnog gasa. Stacionarni objekti koji su izgrađeni u
svrhu masovnog istrebljenja rezultat su ranijeg nacističkog eksperimentisanja sa otrovnim gasom tokom
tajnog programa eutanazije mentalnih pacijenata.

Iako su antisemitizam i eliminacija Jevreja iz društvenog života bili jedni od temelja nacističke ideologije,
te, iako su Jevreji, prvo u samoj Nemačkoj, a potom u okupiranim i satelitskim zemljama, bili izloženi
različitim vrstama progona, pa i povremenih pogroma od kojih je najpoznatija Kristalna noć, fizička
eliminacija Jevreja Konačno rešenje jevrejskog pitanja kao službena politika nacističke Nemačke je
ustanovljena tek na konferenciji u Vanzeu početkom 1942. godine.

Holokaust je imao različite forme, ali je najčešća i najzloglasnija bilo masovno hvatanje Jevreja i njihovo
trpanje u vozove koji su ih dovozili do posebnih koncentracionih logora u Nemačkoj, Austriji i Poljskoj.
Deo njih najčešće žene, deca i starci pri dolasku je odmah likvidiran, dok je deo privremeno ostavljan na
životu kao robovska radna snaga. Metode likvidacije su postepeno evoluirale u masovno gušenje u
gasnim komorama, a leševi su se spaljivali u krematorijumima.

Celi je proces bio u nadležnosti Adolfa Ajhmana, koji je pokazao velike organizacione sposobnosti i bitno
doprineo da ubijanje ide što brže i efikasnije. Bez obzira na njegove napore, holokaust je s vremenom
ipak počeo crpeti velike logističke resurse Rajha i tako posredno uticati na situaciju na ratištima.
Holokaust je nastavljen sve do samog kraja rata, odnosno sloma nacističke Nemačke.

Već u antisemitskim diskusijama krajem XIX veka, javlja se pojam fizičkog uništenja Jevreja i njihove
kulture na području Nemačke. Prvi predlozi ograničavaju se na oduzimanje građanskih prava i njihovo
iseljavanje. Dolaskom Adolfa Hitlera na vlast i nacionalsocijalista, ove misli dobijaju oblik u stvarnosti.
Prve mere deportacije počinju se sprovoditi posle napada Nemačke na SSSR, 22. juna 1941. U dnevnoj
naredbi za svoje jedinice SD-a, déla nacističke organizacije SS, njen komandant Rajnhard Hajdrih
naređuje pogrom nad jevrejskim stanovništvom istočnih provincija. Pored toga, daje naredbu da se
Jevreji koji se nalaze u političkim partijama ili na državnim položajima na mestu likvidiraju. Dolazi do
masovnih ubijanja muškaraca, i prebacivanja žena u radne logore na zapadu, pogotovo u osvojenim
baltičkim zemljama. Da bi se sprečila osveta od strane jevrejskog stanovništva, od avgusta 1941. dolazi
do sveukupne deportacije bez obzira na pol. Pored specijalnih jedinica Sigurnosne službe SS (SD) i SS u
ove akcije se uključuju i jedinice policije i Gestapoa, uglavnom pod komandom viših oficiraSS. Podršku im
daju i regularne jedinice nemačke vojske Vermahta, koje za transport daju svoje kamione. Razmere
ubistava se mogu videti u izveštajima ovih specijalnih jedinica. EK3 tj. Specijalna jedinica 3 u svom
izveštaju navodi:

• Od početka jula 1941. do danas, datum izveštaja je 1. decembar 1941. konačnom rešenju je
privedeno, likvidirano, 133 346 Jevreja sa područja Letonije i Minska. Daljnih 4 000 je pri akcijama
lokalnih policijskih jedinica i pri sprovođenju sigurnosnih mera likvidirano na mestu događaja.

U daljnjem tekstu, šef ove jedinice, SS-Standartenführer Jäger navodi:

• … cilj rešenja jevrejskog problema na području Letonije može se smatrati dostignutim. U Letoniji
sada više nema Jevreja osim radnika Jevreja. Ove sam takođe želio da eliminiram, ali mi je to
onemogućeno od strane vojne uprave Vermahta.

Dok se holokaust već nalazio u punom jeku, Gering traži od strane Hajdriha jedan predlog za rešenje
ovog problema, te pripremu za celokupnu teritoriju Evrope pod kontrolom Nemačke. Posle završetka
plana, Hajdrih poziva sve upućene ministre i vođe relevantnih odseka na konferenciju i prezentaciju u
Berlinu, Vanzejska konferencija. Plan je u glavnom predviđao deportaciju i ubistvo Jevreja u
koncentracionim logorima, te upotrebu za rad sposobnih u nemačkoj ratnoj privredi. Sa deportacijom
nemačkih Jevreja je početo već u oktobru 1941. Oni bivaju sprovedeni u getoe na istoku, pretežno u
gradove Minsk, Riga i Lođ koji su na početku iseljavanja nemačkih Jevreja već bili slobodni od Jevreja.

Ako na mestu dolaska nije bilo mogućnosti smeštaja, nacisti su ih likvidirali pri dolasku. Od 19.
transporta iz Berlina u Rigu, od 1 500 deportovanih muškaraca, ubijeno je 1 440 dok je samo 60
pošteđeno kao radna snaga. Iako je za ratnu industriju bilo neophodno držati vagone slobodnim, nacisti
su samo iz Berlina sa 22 transporta prevezli preko 13 000 Jevreja u Lođ, Minsk, Kovno, Travniki i Reval.

Pri izboru mesta za koncentracione logore, istakao se sam šef nemačke policije i SS-a, Hajnrih Himler.
Jedno od mesta koja je forsirao bio je koncentracioni logor Aušvic, zajedno sa ženskim logorom Aušvic-
Birkenau.

Pri razgovoru sa Himlerom i predstavnicima RSHA, Ajhman se odlučuje za likvidaciju gasom, kao
efikasnim i jeftinim sredstvom za masovnu likvidaciju. Ovaj gas, Ciklon-B, od tada se koristi u posebno
uređenim prostorijama, gasnim komorama, u skoro svim većim logorima. Jevreji su u ove prostorije
uvođeni sa obrazloženjem da će biti posuti sredstvima za dezinfekciju i protiv buva, te je posle zatvaranja
komora kroz tuševe umesto vode i sredstava puštan otrovni gas. Leševi mrtvih Jevreja su posle toga
bacani u jame ili spaljivani u krematorijumima logora. Pre Ciklona-B korišten je ugljen-monoksid u
pokretnim gasnim komorama. Na ovaj način je u samom Aušvicu ubijeno 145 500 Jevreja. Do 1945. u
Aušvicu je bilo 7 gasnih komora, tako da se broj ubijenih samo može proceniti. U logoru Treblinka 700
000 leševa je iskopano od strane Jevreja radnika i spaljeno. 4. novembra 1943. kada se Crvena armija već
nalazila na putu prema zapadu, Globočnik javlja Himleru:

19. 10. 1943. završio sam operaciju Rajnhart, uništenje logora i zatvorenika, koju sam vodio na području
Generalnog gubernatorstva, Poljska.

Procenjuje se da je u Poljskoj u ovoj akciji ubijeno oko 1,75 miliona Jevreja.

U novembru 1943. je samo iz Lublina u Majdanek deportovano oko 17 000 Jevreja koji su likvidirani sa
već zatvorenima. Geto u Lođu je evakuisan u augustu i septembru 1944. pred dolaskom Crvene armije,
pri čemu je likvidirano oko 62 000 Jevreja. Pre toga je Himler već 1942. naredio likvidaciju geta Pinsk
čime je Ukrajina postala od Jevreja slobodna.

Nacisti i podrška koju su oni dobili na Balkanu doveli su do drastične transformacije etničkog sastava u
regionu. Jevrejsko stanovništvo palo je sa 856 000 u 1930. na manje od 50 000 u 1950.

Kada su u Grčkoj uvedene mere protiv Jevreja, niz različitih organizacija i institucija, uključujući crkvu,
atinsku policiju i komuniste, pružio je efikasnu i jasnu kritiku. Arhiepiskop Damaskin sreo se sa
opunomoćenikom Rajha u Grčkoj i uložio snažan prigovor u vezi s merama koje se preduzimaju protiv
Jevreja u Solunu.

Narodnooslobodilački front, najsnažnija među grčkim organizacijama otpora, bio je najefikasniji u

pružanju pomoći Jevrejima da se sakriju ili da pobegnu i tako prežive. Pripadnici ove organizacije
izigravali su planove nacista uništavajući podatke o jevrejskoj zajednici u Atini, a pomogli su i rabinu da
prebegne na slobodnu teritoriju. EAM-ova ilegalna štampa redovno je objavljivala pozive stanovništvu
da pomaže jevrejskim sugrađanima, dok je sama organizacija omogućavala grčkim Jevrejima da se
prebace na Bliski istok ili ih regrutovala kao dobrovoljce u svoje redove..

Holokaust je iza sebe ostavio trajne posledice. Računa se da je u njemu ubijeno pet do šest miliona
Jevreja, odnosno trećina svih Jevreja koji su pre rata živeli u svetu. Demografska slika u Evropi se bitno
promenila, pogotovo u Istočnoj i Srednjoj Evropi, gde su jevrejske zajednice prestale postojati. Najveći
deo preživelih je odlučio da emigrira u SAD, odnosno u Palestinu, gde je stvorena jevrejska nacionalna
država Izrael.

Romi su druga grupa koja je bila objekt genocida. Broj njihovih žrtava procenjuje se između 220 000 i
800 000, između četvrtine i polovine njihovog ukupnog broja u Evropi. Sa svim drugim grupama koje su
sistematski istrebljivane, broj žrtava holokausta, ne uključujući samo Jevreje, obično se procenjuje na 9
do 11 miliona, iako neke procene idu i do 26 miliona.

Slično kao i Prvi svetski rat, holokaust je predstavljao veliki šok za tadašnju zapadnu civilizaciju. Mnogi su
se teško mirili s tim da je ubijanje u takvom opsegu i s takvim nivoom nehumanosti moguće u HH veku,
pogotovo kada dolazi od strane tako napredne, prosvećene i civilizovane države kao što je Nemačka. Još
se teže bilo pomiriti s činjenicom da su u svrhu tog projekta korištena najmodernija dostignuća nauke.
Zato se holokaust često opisuje kao jedinstven događaj u svetskoj istoriji, odnosno odgovornost za njega
se pripisuje ograničenom broju ljudi najčešće samom Adolfu Hitleru i uskom krugu njegovih pristalica i
specifičnom spletu okolnosti za koje je malo verovatno da će se ikada ponoviti.

S druge strane, u poslednje vreme se sve više iznose teze da holokaust ne bi bio moguć, barem ne u tako
masovnom opsegu, da nacisti nisu uživali prećutnu ili otvorenu podršku nejevrejskog stanovništva, čak i
u okupiranim zemljama poput Poljske, motivisanu pohlepom i latentnim antisemitizmom.