ПРВО ПОГЛАВЉЕ

Прво поглаље нас уводи у саму причу о васиони-онаквој како је ми замишљамо

сад, онаквој каквом смо је замишљали кроз време. Вековима се сматрало да је
Земља равна плоча, иако су поједици имали теорије које доказују супротно.
Започињемо Аристотеловим закључцима:Земљин положај приликом
помрачења Месеца(између Месеца и Сунца, самим тим њена сенка на Месецу
се види у кружном облику) и звезда северњача је била нижа ако је посматрана
са југа у односу на север. Стари Грци су такође знали да Земља није равна јер
када је брод стизао на луку, он се није видео цео, прво су се примећивала једра
а затим након неког времена, цео труп брода. Иако је знао да је Земља округла,
сматрао је да је она такође непомична и центар универзума. Његову теорију је
касије разрадио Птолемеј, и она је била прихваћена од стране цркве. Коперник
1514. године анонимно излаже теорију о томе да је центар универзума заправо
Сунце и да се око њега кружно крећу планете и њега јавно крећу да подржавају
Кеплер и Галилеј скоро век касније. 1609. године Галилеј помоћу телескопа
долази до сазнања у вези са Јупитероим сателитима, што баца у воду
Аристотелове и Птолемејеве теорије. Кеплер долази до сазнања да се планете
око Сунца не окрећу кружном, већ елиптичном путањом. Доста питања добија
одговор Њутновим теоријама о гравитацији. Долази до закључка да се тела
међусобно привлаче и да је привлачење јаче што су тела већа. Ту се поставило
питање зашто се онда звезде не привлаче, на које се одговара да гравитација
вероватно не утиче на тела на великој удаљености. Хабл је 1929. донео теорију
да се васиона шири, врло брзо и да је она раније била веома мала и густа, те
Хабл развија теорију Великог праска. Хокинг пред крај поглавља говори како су
нове теорије углавном надовезиване на претходне, поглавље завршава
закључком да је коначан циљ науке заправо да се дође до једне коначне
теорије која може описати целу васиону.

ДРУГО ПОГЛАВЉЕ

У овом поглављу упознајемо се са еволуцијом нашег разумевања времена и

простора кроз историју. Опет започиње са погледом на свет у време
Аристотела:тело мирује све док на њега не делује сила и тежа тела падају брже
у односу на лакша. Галилеј је доказао супротно овој теорији- на брзину падања
тела заправо делује отпор ваздуха а не њихова маса. Галилејево мерење је
касније помогло Њутну да постави основе закона кретања, а затим закона
гравитације. Када нам Хокинг објасни како апсолутно стање мировања и
апсолутан простор не постоје, у поглављу затим говори о теоријама и
експериментима везаним за апсолутно време и брзину светлости. Брзина
светлости је била посматрана са различитих тачака у односу на етер и увек би
имала различиту брзину у односу на посматрача а исту у односу на етер. Овај
експеримент је Ајнштајн сматрао непотребним, као и идеју о апсолутном
времену, што је био темељ теорије о релативитету. Она је имала велике
последице и сва дотадашња мишљења о просотру и времену доживела су
револуцију. Овом теоријом можемо да закључимо да су простор и време
спојени заједно у једну целину и да су оба релативна.
ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ
Ово полавље говори о свемиру и како се он шири, као и о томе како смо дошли
до тих закључака. Започиње теоријом из 18. века која говори да Млечни пут
чини скуп звезда дисколиког облика, што је касније потврђњено. Помиње се
Хабл који је 1924. године доказао да наша галаксија није једина и да постоји
мноштво других. Када је дошао до овог сазнања, Хабл је хтео да израчуна
удаљености појединих галаксија од наше, након чега је схватио да се свемир
заправо шири и то веома брзо, што се није поклапало са Ајнштајновом теоријом
релативости, те је доста научника остало при замисли статичне васионе.
Додуше, Фридман, руски физичар, је хтео да потврди Хаблову теорију,
штавише, предвидео ју је 1922. Фридман је имао две предпоставке о
васиони:она је иста из ког год угла се посматра и да је то тако без обзира на
место са ког вршимо посматрање. Прва ставка је доказана 1965. када су два
физичара схватила да њихов детектор приказује један шум који се не мења
упркос кретању Земље ок њене осе и оо Сунца. Поставља се питање:шта ће се
десити у будућности са свемиром? Теорија је да ако је гравитација довољно
јака свемир ће кренути да се смањује у једном моменту, затим завршити у
потпуном колапсу, док ако гравитација није довољно јака, свемир ће се ширити
и постајати све хладнији тако да ће звезде сагорети што би довело до крајњег
стања свемира. Хокинг такође пише о томе да је у једном моменту у прошлости
раздаљина између галаксија била равна нули-одмах нако Великог праска.
Теорија Великог праска се није допадала људима, покушавали су да докажу да
почетак времена није постојао што нас доводи до Пенроузове теореме за коју и
сам Хокинг каже да наизглед нема везе са великим праском, али су он и
Пенроуз 1970. заправо објавили да је сингуларност Великог праска морала да
постоји. Поглавље се завршава закључком да наши ставови о изгледу свемира
нису статични.
ЧЕТВРТО ПОГЛАВЉЕ

Четврто поглавље говори о Хајзенберговом начелу неодређености. Ово начело

тврди да је мерење неког својства субатомске честице, као што су њена
позиција или брзина, повезано са одређеним губитком информација о другом
својству. Хајзенбергово начело неодређености има важнан утицај за наше
разумевање света на субатомској равни. Његова примена у квантној механици
омогућује нам предвиђање понашања субатомске честице и њене интеракције
са другим честицама. Међутим, такође значи да наша сазнања о субатомском
свету имају своје ограничење и да не можему никад у потпуности разумети
његове карактеристике и процесе.
ПЕТО ПОГЛАВЉЕ

Пето поглавље бави се идејом о коначној теорији свега која би могла да се

искаже у само једној јединој једначини, Хокинг овде објашњава различите
теорије које покушавају да објасне уједињење сила у једној теорији. Прва
теорија би била GUT - grand unification theory која објашњава како би се
електромагнетна