"...

Ne može se kreirati zadovoljavajuća teorija, ne odustajući od postojanja neke

sredine, koja popunjavanja sav prostor"

Albert Ajnštajn

Pred zvaničnom naukom stoji mnogo pitanja, koja ona nije u stanju da reši,
oslanjajući se na postojeće teorije. Pri nastajanju još jednog nerešivog problema,
potrebno je da prizna zabludu svojih osnova ili da smisli još jedan postulat ili novu
elementarnu česticu. Tako je, u svoje vreme postupio i Albert Ajnštajn kada je pri
kreiranju svoje teorije odbacio postojanje etra.

Poznati pronalazač, doktor tehničkih nauka, osnivač teorijskog pravca etrodinamike

– Acjukovski V.A. u svojim knjigama analizira rad A. Ajnštajna i otkriva uzroke,
zahvaljujući kojima je u teoriji relativnosti isključen uticaj etra. U svom radu
"Kritička analize osnove teorije relativnosti" on daje opis eksperimenata Luj Fizoa i
Mikelsona, čije je rezultate Ajnštajn tumačio u korist Specijalne teorije relativnosti,
odbacujući postojanja etra. Kako se to desilo? U eksperimentima Mikelsona

1
proučavano je postojanje "eteričnog vetra", čije prisustvo je opovrgnuto pogrešno
dobijenim rezultatima.

Luj Fizo je sproveo eksperiment, koji je imao za cilj da utvrdi brzinu svetlosti u vodi,
koja se kreće duž pravca prostiranja svetlosti. Ispostavilo se da tekuća tečnost menja
brzinu svetlosti, a samim tim, etar delimično utiče na kretajuću materiju, što
opovrgava hipotezu o punom postojanju etra. Do istog zaključka dolazi A. Ajnštajn u
radu "Princip relativnosti i njegove posledice" (1910), analizirajući rezultate
eksperimenta Fizoa. On piše o tome, da zbog opovrgnute hipoteze o punom
postojanju etra ostaju dve mogućnosti:

1. Etar je potpuno nepokretan, odnosno on nema apsolutno nikakvu ulogu u

kretanju materije.

2. Eter utiče na kretanje materije, ali se on kreće brzinom, različitom od brzine

kretanja materije.

Razvoj druge hipoteze ne zahteva unošenje bilo kakvih pretpostavki o odnosu

između etra i krećuće materije. Prva mogućnost je vrlo jednostavna i za njen razvoj
na osnovu Maksvelove teorije nije potrebna nikakva dodatna hipoteza, koja može
zakomplikovati osnove teorije.

Na taj način, Ajnštajn je odlučio da prihvati hipotezu da etar miruje i nema

uticaja na kretanje materije i prostiranje svetlosti, jer je ova hipoteza pogodna
za njegovu novoispečenu teoriju. Kao rezultat toga, u osnovi njegove teorije su bila
dva postulata:

1. Prostor je prihvaćen kao homogen, kada njegova svojstva ne zavise od pravca i

udaljenosti. Ako je ispunjen etrom, onda nema uticaja na materiju.

2. Brzina svetlosti je prihvaćena kao konstanta i kao maksimalna brzina kretanja

materijalnih objekata. Drugim rečima, brzina svetlosti ne zavisi od prostora.

Ali kasnije, pri formulisanju opšte teorije relativnosti, Ajnštajn je ponovo morao da
se vrati na pitanje o postojanju etra. U radu "Etar i teorija relativnosti" (1920) on je
promenio stav u tom pogledu:

"Sumirajući, možemo reći da opšta teorija relativiteta daje prostoru fizička

svojstva, na taj način, u tom smislu, etar postoji. Prema opštoj teoriji
relativnosti, prostor je nezamisliv bez etra; zaista, u tom prostoru ne samo da bi
bilo nemoguće širenje svetlosti, već ne bi bilo prostorno-vremenskih rastojanja
u fizičkom smislu te reči".

2
Na kraju, nastala je kontraverzna situacija, kada je A. Ajnštajn pri stvaranju
specijalne teorije relativnosti u pogledu jednostavnosti odbacio postojanja etra.
Kasnije je stvorio opštu teoriju relativiteta, koja se zasniva na specijalnoj teoriji
relativnosti, ali joj, međutim, protivreči, zbog priznavanja postojanja sredine, koja
ima određena fizička svojstva – еtra.

Posle prvih eksperimenata Mikelsona, koja su dokazala odsustvo "eteričnog vetra", i

drugi istraživači su ponovili slične eksperimente koji nisu dale pozitivne rezultate,
koji svedoče o postojanju etra.

U ovom trenutku se pojavljuje sve više činjenica, koje su u suprotnosti sa osnovnim

odredbama teorije relativnosti.

U knjizi "Nehomogeni univerzum", Nikolaj Levašov dokazuje neosnovanost

Ajnštajnove teorije i dokazuje neheterogenost prostora. On opisuje zanimljiv
eksperiment:

"Studije sprovedene na radioteleskopima, napravljene izvan Zemljine atmosfere, dale

su potvrdu o neheterogenosti prostora. Analizirajući radiotalase 160 udaljenih
galaksija, fizičari Ročesterskog i Kanzaškog univerziteta u SAD su došli do
zapanjujućeg otkrića o tome, da zračenje rotira na način, da se ono kreće kroz
prostor po suptilnom obrascu koji podseća na vadičep, za razliku od bilo čega
primećenog ranije.

Puna rotacija "vadičepa" se posmatra na svakih milijardu kilometara koje

prolaze radio talasi. Ovi efekti se javljaju kao dopuna onome, što je poznato kao
Faradejev efekat, polarizacija svetlosti, izazvana intergalaktičkim magnetnim
poljima. Periodičnost ovih novih posmatranih obrtanja, zavisi od ugla, po kojem
se radiotalasi kreću u odnosu na osu orijentacije, prolazeći kroz prostor.

Što je paralelniji pravac kretanja talasa i ose, to je veći radijus rotacije. Ova osa
orijentacije nije fizička veličina, već određuje pravac, po kome svetlost putuje u
svemiru. Po viđenom sa Zemlje, istraživači kažu, osa prolazi u jednom pravcu, u
pravcu sazvežđa Sektants, i u drugom pravcu - u pravcu sazvežđa Akuila. Koji pravac
je "vrh" ili "dno" će verovatno biti proizvoljan izbor, kako oni kažu."

Prostor je nehomogen i shodno tome, brzina procesa koji se odvijaju u njemu, će se

razlikovati u zavisnosti od karakteristika i kvaliteta određene oblasti. Kao sastavni
deo našeg svakodnevnog života javlja se vreme, pokazujući koliko brzo se odvijaju
procesi u prostoru, kako brzo materija zapunjuje prostor, prelazeći iz jednog stanja u
drugo. Jedan te isti proces u različitim regionima prostora može teći brže ili

3
sporije.

Na primer, poznato je da pod uticajem gravitacije vreme teče polako. Istraživači su

izračunali, da tačni časovnici, postavljeni na kosmičkim aparatima, idu za 45900 ns /
na dan brže nego potpuno isti, ali koji se nalaze na našoj planeti. Zbog toga, svaka
upotreba vremena, kao realnog merenja prostora, nema osnovu, međutim,
Albert Ajnštajn je pozicionirao vreme kao četvrtu dimenziju, kao jednu od
karakteristika prostora. Međutim, vreme - to je samo veličina, koja meri brzinu
prelaska materije iz jednog stanja u drugo i, shodno tome, četvrta dimenzija -
merenje vremena - jednostavno ne postoji u prirodi.

Kako se razlikuje brzina protoka vremena u zavisnosti od svojstava i kvaliteta

konkretne oblasti prostora, tako i brzina svetlosti, ispostavilo se, varira u
zavisnosti od neheterogenosti prostora. Eksperimenti koje je sproveo dr Ljuđin
Vang u Prinstonskom naučno-istraživačkom institutu dali su zapanjujuće rezultate –
snopovi svetlosti kreću se u posebnom gasnom okruženju brzinom 300 puta bržom
nego što je teoretski dozvoljena brzina. U Italiji, druga grupa fizičara dobila je
podatke o širenju mikrotalasa brzinom 25 posto većom od teoretski dozvoljene.
Stoga je jasno, da je teorija relativnosti Albert Ajnštajna ozbiljna greška, a
modernoj nauci je potreban alternativni pristup opisu materije, prostora i procesa
koji se dešavaju u njemu.

Nikolaj Levašov je dao u svojim knjigama jasnu definiciju prostora, materije i

osnovnih pravila njihove interakcije. On piše o tome, da je prostor nehomogen,
njegova svojstva i kvalitet se stalno menjaju. Pored toga, promene u svakoj tački
tog prostora su konstantne. U isto vreme materija je konačna i ima specifične
osobine i kvalitet. Interakcija materije sa prostorom je moguća samo na
principu identiteta svojstava i kvaliteta (identičnih dimenzionalnosti). Važno je da
interakcija ima obostrani karakter - materija utiče na prostor i prostor utiče na
materiju.

Promena kvalitativnog stanja materije utiče na kvalitativno stanje prostora. Kao

rezultat prisustva između prostora i materije povratne veze, koja se manifestuje u
njihovom međusobnom uticaju jednog na drugo, nastaje kompenzaciona
ravnoteža između prostora i materije u tom prostoru.

Treba napomenuti značaj pravilnog pogleda na svet, ispravnih teorija, koje

odražavaju stvarne procese. Realnost je takva, da ona ne uzima u obzir te pogrešne
trendove u nauci, koji skoro jedan vek kontrolišu razvoj naučne misli. Ipak,
radoznali umovi pronalazača i istraživača su stvorili uređaje, čiji su principi izvan
opsega dozvoljenih naučnih teorija.

4
Na primer, princip rada većine uređaja Nikole Tesle je zasnovan na pobuđivanju
prostora i dobijanju impulsnog odgovora od nečega što ispunjava ceo prostor. U
praksi, dobijeni su dramatični rezultati: uređaji rade sa efikasnošću iznad 100%, ali
jasan teorijski temelj njihovog rada još uvek ne postoji. Da bi dobili ovo razumevanje,
neophodno je razumevanje prirode tamne materije, pobuđenja i impulsnog
odgovora koji dovode do neobičnih rezultata.

S obzirom na rad takvih uređaja sa tačke pogleda teorije relativnosti, može da se

shvati, da oni ne mogu da funkcionišu, međutim, oni uspešno generišu električnu
struju, razbijajući teoriju Ajnštajna.

Uzimajući u obzir sistem znanja, opisanih u knjigama Nikole Levašova, naprotiv,

može da se stekne razumevanje principa rada uređaja Nikole Tesle. Interakcija
prostora i materije, odvija se po određenim zakonima, opisanim u knjizi
"Neheterogeni Univerzum", javlja se kao osnova rada tih pronalazaka.
Jasno je, da razumevanje procesa koji opisuju pravu sliku sveta, omogućavaju ne
samo odgovore na pitanja pred kojima stoji moderna nauka, već može da dovede i
do snažnog napretka u oblasti stvaranja pronalazaka, na osnovu novih fizičkih
principa.

Ukoliko su vam ovakve misli bliske, pridružite se ovde:

MIDGARD ZEMLJA I TAJNE OKO NJE
( Potrebno je da ste na Facebook-u)