Душа – шта је то?

Транскрипт ДРЕВНОВАЊА бр. 26

Свако од нас се питао: шта је то Душа?! Да ли постоји? И свако од нас

хоће да верује да она постоји. Не привлачи нас никако идеја да са смрћу
нашег тела ми ишчезавамо заувек и бесповратно. А ипак неки мисле да
је заиста тако. Истовремено, ми, осим доживљаја и присећања људи
који су били у стању клиничке смрти и теолошких расуђивања
свештеника, не можемо да нађемо ништа што би утолило глад жеље
да сазнамо шта нас тамо чека: вечна тама или Светилиште Раја,
Чистилиште Пакла или Апсолут? Дакле, шта је Душа? Да ли она
постоји?

Шта је то наш мозак и како он функционише? Како мождани неурони

добијају и фиксирају информације из околине? Како ми опажамо и осећамо
свет који нас окружује? И уопште, шта су наша осећања, емоције? Можемо
ли да разумемо узроке и последице, који се дешавају у нама и који доводе до
рађања љубави у дубини душе?
Мноштво питања се јавља у нашој свести, али шта представљају
наша свест и подсвест? Како ми стичемо способност да мислимо, и шта је то
... мишљење?
Сва та питања јављају се у нашем мозгу и захтевају одговор, ако
хоћемо да себе зовемо разумним бићима. Али ипак, једно питање остаје
водеће, доминантно над свима осталима – то је питање о нашој Души, о
суштини... Има ли је и шта је она?

Ако човечанство прихвати чињеницу постојања душе као научно

доказану, живот на Земљи не може а да се не трансформише на боље.
То знање може трансформисати живот на Земљи. Верници већ одавно
признају ту чињеницу, док су наука и секуларни владари друго. Ако
почнемо и званично да препознајемо живот онакав какав јесте, можемо да
га изградимо на сасвим другачији начин, са хуманистичког становишта.
Почећемо да схватамо да можемо или да се попнемо путем
самоусавршавања, кретањем по златном путу духовног напретка, неки то

1
зову духовном вертикалом, или да уништимо душу ради неких тренутних
користи као што су новац, моћ, власт, итд.
Доказе о постојању душе дали су многи: научници, укључујући лекаре
и верске вође. Што се више разговара о тој теми, то ће људима бити боље -
они ће почети да размишљају о томе како да не покваре своје животе.

Кренимо од свести. Многи научници су већ препознали чињеницу да

свест не припада мозгу, а самим тим ни физичком телу. А такође препознају
и чињеницу да је свест материјална. Да је свест материјална доказује
једноставна чињеница да она постоји.
А ако нешто постоји, то формира неки облик материје, што је већ друго
питање: ако ништа не можемо дефинисати или окарактерисати, то не значи
да тај облик материје не постоји. Главно је да има материје и да нема
празнине. А то је једноставан закључак који се наука не усуђује да донесе!

- А шта науку спречава да донесе такав закључак?

Пре свега чињеница да још увек нисмо успели да се договоримо око
услова који се тичу самог појма материје. Шта је то материја? Шта видимо-
чујемо-осећамо? Шта у крајњим случајевима можемо детектовати неким
уређајима? (Разне зраке, зрачења, итд.)
Пре двеста година нико није могао да открије зрачење. Међутим, оно је
и тада било ту. И сада је. Као што видите, закључак је једноставан, нигде
једноставнији: ако у овој фази нашег техничког развоја не можемо нешто
детектовати, то само значи да још увек нисмо развили потребне уређаје, а
никако да жељени објекат не постоји.
Сама чињеница да жељени предмет постоји индиректно потврђује
иста та наука. То кажу физичари:

„Показало се да да би се сви свемирски објекти кретали у свемиру

као сада, свемир мора бити испуњен неком врстом непознате
материје („ тамне “материје) чија је маса, према приближним
прорачунима, приближно деведесет посто укупне масе у свемиру “.

''Тамна материја'' представља неповезане између себе примарне

материје наше васионе. Свеукупност тих примарних материја називамо
етар. А физички густа материја настаје као резултат спајања тих
примарних материја у зонама неуједначености димензионалности
простора.
Материја се није појавила ниоткуда. Све је истовремено далеко
простије и далеко сложеније. Оно што човек зна о материји и мисли о њој
као о довршеном, апсолутном појму, уствари је само мали део тог појма.
Који се закључак изводи из овог? Оно што некако можемо приметити
је само врх леденог брега, остало је скривено од наших чула и уређаја. И
може бити да је у мрачним дубинама подводног дела тог леденог брега -
ствар свести.

2
 Већ постоје и експерименти како „учинити“ невидљиво видљивим. На
пример, академик Анатолиј Федорович Охатрин, који је радио за академика
Королева, шефа лабораторије за биолокацију и Института за минералогију,
геохемију и хемију кристала и ретке елементе, оснивача теорије поља
микролептона, успео је да учини мисли видљивим измишљањем посебног
фотоелектронског апарата. Ево шта је он написао на ову тему:

„Тражили смо од жене екстрасенса да емитује неку врсту поља,

дајући јој неке информације. Када је то учинила, уз помоћ
фотоелектронског апарата, снимили смо шта се догађа. Фотографија
је показала како се нешто попут облака одваја од околне ауре и
почиње да се креће самостално. Такве мисаоне форме, засићене
одређеним расположењима и емоцијама, могу се унедрити у људима и
чак утицати на њих “.

Охатрин није усамљен; професор Александар Чернетски је спроводио

сличне експерименте. Успео је да фотографише човекову мисао.
Наука је одговорила онако како то чини у таквим случајевима, рекла је
„Ово не може бити, јер никада не може бити!“
Свакога кога занима нека погледа на Интернету експерименте ових
дивних научника, који су, иначе, изведени не сада, већ 80-их година
прошлог века.

Чињеница је да је свест материјална, да не припада мозгу и

физичком телу. Али где се тачно одвија процес размишљања?
Чини се да је одговор да се то дешава на површини - у мозгу.
Истовремено, научници још увек нису успели да објасне механизам по коме
управо та свест у њему функционише и како се одвија процес размишљања.
Истина, било је научника отвореног ума, на пример, Наталија
Петровна Бехтерева, светски признати неурофизиолог. Ово је оно што је
она написала:

„Хипотезу да људски мозак мисли само негде споља, први пут сам
чула са усана нобеловца, професора Џона Еклеса. Наравно, тада ми се
то чинило апсурдним. Али онда су истраживања спроведена у нашем
истраживачком институту за мозак у Санкт Петербургу потврдила
да не можемо објаснити механику креативног процеса. Мозак може да
генерише само најједноставније мисли, попут тога како окретати
странице књиге која се чита или умешати шећер у чаши. А креативни
процес је манифестација потпуно новог квалитета ... “.

Други научници су као доказ навели да се размишљање догађа негде

другде, те да промене у можданој активности не утичу на процес

3
размишљања ни на који начин, позивајући се на експерименте када је
томограф забележио активност мозга у коми, у стању хипнозе.
А не може се занемарити ни чињеница да добро опремљена савремена
наука још увек није пронашла место у мозгу у којем су информације
похрањене.

Ранији експерименти - на пример, већ двадесетих година прошлог века

- такође су веома занимљиви. Тако је Карл Лешли, у то време познати
истраживач мозга, непобитно доказао да условљени рефлекси код пацова
нису нестали након уклањања потпуно различитих делова мозга.
Тако је показао да у мозгу не постоји „специјализовано“ подручје
одговорно за те рефлексе.
Исти ефекат се примећује и код људи - при присилном одстрањењу
већег дела мозга људи задржавају све своје менталне способности. Сви знају
феномен Американца Карлоса Родригеза, који живи без фронталних
режњева мозга (односно, недостаје му више од 60 одсто мозга).
А тај пример није јединствен. На пример, у есеју др Робинсона са
париске Академије наука, описан је случај када је човек доживео 60 година,
водио нормалан живот, претрпео повреду главе, умро после више од месец
дана, а тек након обдукције испоставило се да практично нема мозак!
Шкољка лобање била је дебела само као лист папира.
Немачки специјалиста Хуфланд (који је, иначе, након описаног случаја
у потпуности ревидирао све своје медицинске ставове) имао је сличан
случај: код преминулог пацијента, који је задржао своје менталне и физичке
способности до тренутка када је био парализован, у лобањи уопште није
пронађен мозак! Уместо мозга, лобања је садржала 300 грама течности.
Један од најбољих часовничара у земљи, 55-годишњи Јан Герлинг, умро
је у Холандији 1976. године. Обдукција је показала да је уместо мозга имао
течност попут воде. У Шефилду у Шкотској, лекари су били запањени што је
студент са IQ-ом од 126, што је изнад просека, показао потпуно одсуство
мозга на рендгенским снимцима.

Кажу многи да су делови мозга способни да преузму функције

изгубљених делова. Јесу, и такви случајеви су такође познати. Али, и вода у
лобањи је такође способна за то ?! Шта је са случајем шкотског студента са
IQ-ом од 126? Ако постоји изузетак од правила, правило више не
функционише.

Иначе, добро позната латинска фраза да ПОСТОЈИ ИЗУЗЕТАК ОД БИЛО

КОГ ПРАВИЛА није ништа друго него нетачан превод, исправно је:
ПРАВИЛО НЕ ФУНКЦИОНИШЕ АКО ПОСТОЈИ БАР ЈЕДАН ИЗУЗЕТАК.

Доказ да се процес размишљања не одвија у мозгу били су и

експерименти психијатра Генадија Павловича Крохалева, који се бавио
проблемом снимања визија.

4
 Давне 1979. године добио је патент за фотографисање халуцинација
својих пацијената обичном камером и видео камером.
Ове фиксације су му омогућиле да лечи пацијенте. А 2000. године
објављен је његов чланак да ове халуцинације и мисли нису у људском мозгу,
већ негде напољу.

А ГДЕ СЕ ЗАПРАВО НАЛАЗЕ?

Све што нам се дешава током наших живота огледа се у књизи нашег
живота. А спремиште свега тога је — наше памћење. Захваљујући
памћењу, ми сакупљамо у себе искуство претходних генерација без чега се
у нама никада не би упалила искра свести и не би се пробудио РАЗУМ.
Памћење — то је прошлост, памћење — то је будућност! Али шта је
памћење, какво чудо се дешава у неуронима мозга и ствара наше сопствено
ЈА, нашу индивидуалност и још много, много тога, све што видимо, чујемо,
осећамо, додирујемо сваки дан, сваки сат, где сваки тренутак нашег живота
уноси у књигу живота неуморни хроничар — наш мозак. Где се све ово
записује и како?! Где се ове информације чувају, и како се необјашњиво
појављују из дубине нашег сећања у свем свом богатству боја, практично се
материјализујући у свом изворном облику, за која смо већ мислили да су
одавно заборављена и изгубљена? Да би разумели ово, хајде да прво
погледамо како информације стижу у наш мозак.
Човек има органе чула, као што су очи, уши, нос, уста, као и различите
врсте рецептора који се налазе по целој површини нашег тела - нервне
завршетке, који реагују на различите спољне факторе. Ти спољни фактори
су утицај топлоте и хладноће, механички и хемијски утицаји, утицај
електромагнетних таласа. Било који спољни утицај на нервне завршетке
неурона, наше тело претвара у њима у електрохемијски сигнал. По нашим
нервима "трче" само јони, како у једном правцу, тако и у другом. Питање је,
на који начин прерасподељени јони дуж АКСОНА НЕУРОНА под утицајем
спољашњег сигнала стварају отисак тог сигнала у нашем мозгу, у нашем
сећању? АКСОН НЕУРОНА представља продужетак цитоплазме нервне
станице, а функција му је да одашиље формирани сигнал на следећу нервну
ћелију или извршни орган.
Покушајмо да разумемо овај занимљив феномен природе.
На етеричном, а затим и на астралном планетарном нивоу формирају
се прецизне копије физички густе ћелије. То нећемо детаљно бјашњавати,
само ћемо поменути да свака ћелија има своја суптилна тела, да скуп
суптилних тела ћелија једног органа чине граде суптилна тела тог органа
и да скуп суптилних тела свих органа граде суптилна тела целог организма.
Тако да свака ћелија, баш као и душа има своја суптилна тела,
етерично, астрално, прво ментално, итд... Тако да постоји, такозвано,
етерично и астрално тело ћелије.
Дакле, када сигнал (односно јонски код) по нерву достиже неурон
мозга, у њему се јавља низ електрохемијских реакција. И управо

5
захваљујући овим реакцијама, ми имамо памћење и добијамо прилику да
развијамо своју свест.
Хајде да покушамо да решимо ово чудо природе.
Дакле, шта је памћење, зашто се оно појављује, како можемо нешто да
запамтимо, а кроз неко време, а понекад и кроз и више деценија, потребна
нам се информација појављује пред нашим умним погледом у својој
нетакнутој јасноћи и прецизности?! Зашто се једна урезује заувек у наше
памћење, а друга нестаје, испарава и никакви покушаји да се сетимо не
доносе никакав резултат?! Шта и по којим правилима одређује шта треба да
остане у нашем сећању, а шта би требало да нестане без трага? За то, да би
то разумели, пођимо на мисаоно путовање у један неурон мозга и
покушајмо да "осмотримо" мистериозну кухињу памћења. За почетак, хајде
да покушамо да схватимо шта се дешава у неурону при формирању
памћења.
У неузбуђеном неурону етерично тело структурно у потпуности
понавља физички чврст неурон. Структурно значи да је етерично тело
идентично физичком телу неурона. Разлика је — квалитативна и закључана
у томе, да је физички густо тело неурона образовано спајањем седам
примарних материја, док је у исто време етерично — једном материјом.
Дакле, на етеричном нивоу се појављује етерични отисак јонског кода
животне реалности, коју наша чула "осете или виде" у датом тренутку.
Условно треба узети за нулти ниво отисак етеричног тела на етеричном
нивоу у облику равни. И ако се сада на овај нулти ниво наметне етерични
отисак јонског кода окружујуће стварности, он се мења, искривљује и тако
обликује оригинални облик те равни. На њој ће се појавити удубљења и
избочине. Ствара се груба површина, храпавост која одражава
квалитативну структуру чулног сигнала. Све то подсећа на нешто веома
познато и веома визуелно — достигнућа савремене науке, чудо технике —
холографски запис снимљене слике било ког предмета, ако говоримо о чулу
вида. Промене у структури етеричног тела неурона стварају визуелну
слику нашег мозга.
На тај начин, мозак производи холограм стварности. Оно, што видимо,
није одраз стварности, већ њено стварање у виду холографске копије.
Реконституисана мозгом холографска копија стварности се потпуно уклапа
у реалност, што нам и омогућава да се крећемо у свету око нас. И то се све
дешава на етеричном телу неурона.
Сва чула "снабдевају" кору великог мозга, како човека тако и других
живих организама, јонским кодовима. Према томе, сваки спољни утицај
кроз чула има на мозак информациони утицај таквог трајања, који је
неопходан да би мозак направио неопходне анализе ових сигнала и изазвао
адекватне реакције организма.
Отисак јонског кода на етеричном нивоу неурона је КРАТКОРОЧНО
ПАМЋЕЊЕ.
И поставља се затим питање, шта представља ДУГОРОЧНО ПАМЋЕЊЕ?!

6
 Одговор на ово питање је веома једноставан: спољни утицај мора да
створи свој "отисак", као минимум, на два суптилна нивоа неурона — на
етеричном и астралном. Формирање отиска на астралном нивоу гарантује
да отисак на етеричном нивоу неће нестати, односно он доводи до
формирања трајног отиска на етеричном ивоу.
А под којим условима функционише могућност формирања етеричног
и астралног отиска услед спољног утицаја? Вратимо се у школске клупе и
сетимо се познате свима изреке: "понављање је — мајка мудрости".

Пре него што пређемо на решавање мистерије свести, обратимо

посебну пажњу на то, да се запис информација дешава на ЕТЕРИЧНИМ и
АСТРАЛНИМ нивоима мозга. Физички мозак је само инструмент помоћу
кога се врши записивање информација. Из тог разлога, истраживање рада
мозга не даје прилику научницима да утврде, где мозак "чува" информације.
Још једном се сетимо кинеског филозофа Конфучија који је рекао: "Не може
се наћи црна мачка у црној соби, онда када ње нема тамо..."

Дакле, шта је то СВЕСТ, РАЗУМ?..

Кроз органе чула спољни свет се огледа у мозгу живог бића. При
томе, било који спољни утицај ствара отисак на етеричном и астралном
нивоу неурона мозга. Привремени траг на етеричном нивоу неурона је
манифестација краткорочне меморије, чија се главна улога своди на
механизам оријентисања живог организма у спољном окружењу.
Захваљујући виду, наш мозак ствара холографску копију животне
стварности и положај елемената ове реалности у односу једних према
другим. Али вид нам не даје представу о квалитативном стању ових
елемената, већ само идеју о њиховим просторним карактеристикама.
Другим речима, не може се судити само по изгледу о квалитативном стању
стварности која нас окружује. У томе нам долази у помоћ други орган чула
— додир. Рецептори коже нашег тела реагују на топлоту и хладноћу, на
притисак и густину, агрегатна стања (чврсто, течно, гасовито и плазма)
као и на просторне облике елемената стварности која нас окружује, и
примају потпуно други слој информација о спољашњем окружењу. Додир и
мирис дају могућност да добијемо идеју о хемијском саставу ваздуха, воде,
хране и свега осталог што нас окружује у свакодневном животу. Слух нам
даје могућност да одредимо правац могуће опасности или, обрнуто,
локацију могућег плена много раније него што је могуће да га видимо...
Али сви ови органи чула омогућавају само да се адекватно одреагује на
стално измењујуће стање животне спољашње средине, што је, без сумње,
веома важно за сваки живи организам, укључујући и човека. Али трајање
ефекта одређеног спољашњег утицаја, кроз чула на нервни систем,
одређено је временом које је потребно телу за адекватну реакцију. Након
чега је систем, односно сви органи чула, спреман да прихвати нове сигнале.
У мозак непрекидно долази хиљаде сигнала, минут за минутом, из сата у

7
сат, из дана у дан, из године у годину. Чак и када организам спава, део
његових сензора наставља да ради, спремних на прву опасност да врате
организам у пуну активност. На тај начин, двадесет и четири сата у мозак,
кроз ова или она чула, долазе информације из света око нас. Мозак
"просејава" све ове информације и реагује само на оне сигнале из спољне
средине, који се директно односе на живот организма и очување његовог
интегритета. Све остале информације "теку" кроз мозак широком и пуном
"реком", остајући нам "непримећене", не обраћајући на њих никакву пажњу.
Али ако ми не обраћамо пажњу на информације које долазе у мозак, то
апсолутно не значи да оне не утичу на њега. Какав је тај утицај?
Свака информација, која долази до мозга из околног спољног света, у
већој или мањој мери, на један тренутак или трајно мења квалитативну
структуру мозга. При краткотрајној промени квалитативне структуре
мозга, сигнал из спољне средине ствара само етерични отисак, који брже
или спорије, у зависности од његове функције, нестаје након доласка тог
сигнала (то је краткотрајно памћење). При дугорочној промени
квалитативне структуре мозга, сигнал из спољне средине ствара свој траг
како на етеричном, тако и на астралном нивоу. И у овом стању, траг
спољашњег сигнала се утискује у квалитативним структурама мозга
практично заувек (то је дугорочно памћење). Заправо, механизам
формирања дугорочног памћења је магични кључ који омогућава да се
отворе "врата" мистериозне, наизглед неухватљиве, као фатаморгана,
"замке" природе свести.
Питање: "шта је примарно - материја или свест" апсурдно је само
по себи. Баш као што је апсурдно питање првенства јајета или кокошке. Баш
као што нема кокошке без јајета, а ни јајета без кокошке, тако не постоји
свест без материје и материја без свести. Оба ова концепта су
нераздвојна и не постоје један без другог. Само концепт материје је много
шири него што тренутно себи представља савремена наука, а свест има
много стања, која се квалитативно разликују једно од другог.
Материја и свест, свест и материја. У ова два термина се налазе
јединство и супротност. Свест подразумева разумност у понашању код
носиоца свести. Разумност се, заузврат, манифестује у адекватној реакцији
на процесе који се дешавају у окружењу. На тај начин, једна од
карактеристика свести је рационалност понашања носиоца свести, који у
сваком случају представља материјални објекат. Другим речима, свест се
манифестује на одређен начин као организована материја.
Људи су навикли да деле материју на живу и неживу, заборављајући на
то, да како је једна, тако је и друга, образована од истих атома. Штавише,
сваки атом живе материје ће, пре или касније, постати део неживе и
обрнуто, многи атоми неживе материје ће постати део живе. Таква разлика
се утврђује само у томе да однос масе живе и неживе материје није
еквивалентан. Међутим, обе су у потпуности у стању да прелазе из једне у
другу, разлика је само у просторној организацији и квалитативној
структури ових материја. Дакле, квалитативна разлика између живе и

8
неживе материје се своди на разлику у просторној организацији и
квалитативној структури материје.
Свест се јавља на одређеном нивоу развоја живе материје. Сходно томе,
свест се појављује као резултат одређене просторне организације и
квалитативне структуре материје. Сасвим је очигледно да су свест и
материја — нераздвојни једно од другог. И само питање о првенству свести
или материје, због тога, губи сваки смисао. Размотримо разлике у
просторној организацији материје. Нежива материја — неорганска —
има четири агрегатна стања: чврсто, течно, гасовито и плазма. Само чврсто
стање неорганске материје је стабилно током времена просторне
организације у којој сваки атом заузима одређени просторни положај у
односу на друге атоме. Атоми формирају чврсту просторну структуру —
кристалне решетке. Просторна организација атома у кристалној решетки не
може бити основа за појаву свести, барем на нашој планети. Зато што атоми,
формирају неорганику, нису у стању да отворе квалитативну баријеру
између физички густе и етеричне сфере планете. Ако се квалитативна
баријера ипак отвара, као код радиоактивних елемената, онда се дешава
распадање тих атома, а самим тим и "врата" између сфера планете се
отварају за врло кратко време, што није довољно да би се догодиле било
какве квалитативне промене на тим нивоима.
А стојећи талас димензионалности, створен спиралном структуром
молекула РНК или ДНК, је ДОВОЉАН УСЛОВ за појаву живота и свести.
Али, шта је то — СВЕСТ?!
Да се вратимо на процесе формирања памћења, а тачније —
дугорочном памћењу. Спољни сигнал преко чула, у форми јонског кода
стиже до мозга, ствара етерични и астрални отисак на одговарајућим
нивоима неурона. У случају дугорочног памћења, ови отисци остају заувек,
или у најмању руку, веома дуго. Размотримо два суседна неурона на
етеричном и астралном нивоу, који имају отиске јонских кодова различитих
спољних сигнала.
Згуснувши се између себе на етеричном и астралном нивоу, структуре
неурона мозга стварају хоризонтално обједињене неуроне. И ако је до тог
тренутка сваки неурон био само "комшија" свим осталим, без икакве
активне интеракције са њима, онда после згушњавања структуре на
етеричном и астралном нивоу настаје једна ОПШТА СТРУКТУРА МОЗГА НА
ЕТЕРИЧНОМ И АСТРАЛНОМ НИВОУ НЕУРОНА. До тог тренутка постоји скуп
НЕ међудејствујућих међу собом можданих ћелија — неурона, а после тог
тренутка, настаје СИСТЕМ међудејствујућих између себе, на етеричном и
астралном нивоу, неурона мозга.
Кроз настале зоне згушњавања између суседних неурона примарне
материје почињу да теку од једног неурона ка другом и тако — до
последњег неурона у ланцу, згушњавајући међусобно етерична и астрална
тела неурона. Аналогно томе, могу да послуже канали који повезују између
себе реке, у којима вода из једне реке може да уђе у другу, а онда — у
следећу, итд, све до океана или мора.

9
 Као резултат овог процеса, на етеричном и астралном нивоу
неурона мозга појављују се ланци, који се састоје од међудејствујућих
између себе етеричних и астралних тела неурона. По мери акумулације,
мозгом информација, као последица утицаја спољне средине кроз органе
чула, број таквих ланаца се повећава. Што су богатије информације из
спољног света, већи број делова мождане коре формира своје ланце.
Међутим, ови ланци остају изоловани једни од других. Само када мозак
апсорбује одређену количину информација, при томе квалитативно
разноликих, етерични и астрални ланци неурона спајају се у један систем.
Као резултат тога, постаје могуће згушњавање међу собом делова мождане
коре, повезаних са различитим чулима. На пример, када видите јабуку, не
представља велики труд да осетите укус, мирис, добијете идеју о њеној
тврдоћи, температури, вискозитету, итд. При томе, чак ће сам почети да вам
се ствара желудачни сок. Претходно искуство са јабукама даје могућност да
се, само при присуству једног од спољних фактора, добије увид у објекат у
целини. Око деведесет девет одсто информација о јабуци може да се добије
само на основу њеног изгледа, мириса или укуса. Мозак сам ствара
комплетну информацију о јабуци преко тога што је цео спектар
информација о њој спојен у један систем на етеричном и астралном нивоу
неурона.
Мозак као сунђер, упија долазеће из спољног света информације.
Разлика од сунђера се манифестује у томе, да се мозак при томе
квалитативно мења, што се не може рећи за сунђер. Квалитативна и
квантитативна разноликост информација, које долазе из спољног света у
мозак кроз органе чула, доводи до тога да се на етеричном и астралном
нивоу мозга формира систем, сједињених у једну целину неколико стотина
хиљада, а понекад и многих милиона ланаца, који се састоји од етеричних и
астралних тела неурона.
И када то засићење примарним материјама, етеричних и астралних
тела активних неурона достигне критичну вредност, ДЕШАВА СЕ СТЕЗАЊЕ
ИЗМЕЂУ ЕТЕРИЧНИХ И АСТРАЛНИХ ТЕЛА АКТИВНИХ И ПАСИВНИХ
НЕУРОНА.
А шта то значи?!
А то значи, да се у мозгу дешава појава нових ланаца активних
неурона и то БЕЗ спољашњег сигнала. Другим речима, у мозгу се појављују
мисли — реакције, које нису директан одраз стварности. Човек стиче
способност да САМОСТАЛНО МИСЛИ. Долази до рођења СВЕСТИ! А то
значи, да једна од тајни природе, оно што је рођено из хаоса материје —
МИСАО — представља затворени ланац етеричних и астралних тела
неурона, по којој циркулишу примарне материје. Управо захваљујући
затвореним ланцима и циркулацији примарних материја по њима, човек је у
стању да размишља, човек је у стању да мисли. Управо захваљујући
чињеници да је људски мозак у стању да створи нове ланце без учешћа
утицаја из спољашње средине кроз органе чула, човек може да створи
нешто ново, да сања, да мења окружујућу природу, да продре у дубине

10
њених тајни и да се дистанцира од њене реалности. Али да би се то десило,
систем треба да "сазри".
Информације из спољног света, нису у стању да створе ово чудо
природе из једног једноставног разлога — информације акумулиране током
живота једног човека, једноставно нису довољне. Само количина
информација стечена од стране велике групе и које свако усвоји, омогућава
да се догоди ово чудо природе. Људи ван заједнице себи сличних,
претварају се у веома паметну животињу, заправо животиња је животиња,
иако споља неће бити ништа другачије од "срећника". Само међу себи
сличним, упијајући, као сунђер, искуство претходних генерација, стечено
током векова човечанства, у људском мозгу може да букне искра свести...
Хајде да покушамо да схватимо зашто постоји критички обим
информација који је потребан за појаву свести код људи. Након рођења,
мозак детета је — као ненаписана књига у којој је само неколико празних
страница, на које треба записати прве линије. Сви неурони мозга су у свом
првобитном, девичанском стању и потпуно су идентични једни другима. А
то значи да они имају идентичне нивое сопствене димензионалности. Први
уздах протока информација из спољашњег света путем чула почиње да тече
у мозак детета. Због тога ћемо, неуроне мозга, који нису изложени
информацијама из спољашње средине, звати пасивним. Сигнали из спољне
средине, преобразују се рецепторима органа чула у јонске кодове, стижу до
неурона, квалитативно мењају структуру етеричних и астралних тела
неурона мозга. Неуроне мозга, модификоване на етеричном и астралном
нивоу под утицајем протока информација из спољашње средине, ћемо
назвати активним. На тај начин могу се дефинисати сви неурони
новорођенчета, као пасивни. Онда, по пријему информација у мозак из
спољашњег света путем чула, као резултат формирања дугорочне меморије,
појављују се активни неурони, чији број стално расте, по мери развоја
детета. Почиње прва фаза накупљања промена у етеричном и астралном
нивоу неурона мозга. Мозак детета упија све информације из спољашњег
света. У фази сакупљања доминира процес формирања дугорочне меморије,
што је неопходни предуслов брзе акумулације активних неурона у мозгу
детета.
Дакле, сигнал из спољне средине мења неуроне мозга. Тако смо дошли
до разумевања значења информација које долазе у мозак, и њихову улогу у
процесима промена етеричних и астралних тела неурона, без чега баријере
између етеричног и астралног, астралног и првог менталног нивоа не могу
да се отворе. Квалитет информација поставља и дефинише потенцијал
развоја мозга сваког човека.
Свест постаје могућа, када број активних неурона, сједињених у један
заједнички систем, достигне неку критичну вредност. Сходно томе,
критични број активних неурона, сједињених у један заједнички систем,
довољан је услов за рађање СВЕСТИ.

11
 И ако људски мозак под утицајем информација из спољашње средине
стекне неки критичан број активних неурона долази до квалитативног
скока у еволуцији ћелија — оне стичу способност да колективно мисле.
И није случајно да је само три, максимално пет одсто, од укупног
броја неурона мозга нормалног човека активно, а осталих деведесет пет,
деведесет седам одсто неурона "спава". И што је најдосадније, они "спавају"
током целог живота човека.
Зашто је природа створила такву "успавану лепотицу" у мозгу
човека, и какав "принц" и уз помоћ каквог "пољупца" могу да се пробуде ти
неурони из тог летаргичног сна?!
А можда ипак још није време за буђење те "успаване лепотице"
људског мозга, можда човек још није спреман за то буђење?! Може да буде
да су снага и могућности спавајућег дела мозга тако грандиозне и
невероватне, да би било боље за све: за самог човека и природу у целини, да
се овај сан настави?
Нека траје тај сан све до тада, док свест човечанства не достигне
одређени ниво зрелости. Духовна незрелост — страшнија је од
нуклеарне бомбе и еколошке катастрофе на ивици на којој се налази
планета...
Отварање једног дела те успаване свести јесте отварање јасне слике
коју душа носи од свог постанка до данас. То је отварање свих сећања на
сва искуства, своја и колективна, током њеног постојања.
А отварање комплетног успаваног дела свести је буђење моћног бића –
човека у свом пуном потенцијалу... А шта то значи, нека остане недоречено.

Директни доказ о постојању свести ван тела су и описи пацијената о

њиховим осећајима током изласка душе из тела током клиничке смрти.
Таквих описа има стотине хиљада! Људи описују како себе виде споља,
како их превозе хиљадама километара од тела и онда јасно кажу шта су
тамо видели, и све се поклапа до најмањих детаља.

А ту званична наука не може ништа, чак је и измишљено посебно име

за такво стање: „искуство изласка из тела“.
Иначе, људи слепи од рођења такође су падали у стање клиничке
смрти и описивали су оно што су видели. Неки тврде да је то халуцинација.
О каквој халуцинацији можемо да разговарамо ако је човек слеп од
рођења и једноставно не зна како изгледа оно што је видео?!
Кад узмемо у обзир реинкарнацију, о којој смо већ урадили једну
емисију Древновања и коју препоручујемо да погледате ако нисте, могло би
се поставити питање, да ли су можда ове визије слепих од рођења само
искуство њиховог прошлог живота, оног где су видели? Све је могуће, то је
недоказиво, али је немогуће и оповргнути.
Али што се тиче примера свесног одвајања душе од физичког тела...
Човек то може научити намерно или то може бити урођена
способност, чак није ни важно. Књига Џефрија Мишлава "Корени свести"

12
детаљно описује бројне студије феномена напуштања физичког тела у
њујоршкој лабораторији Америчког друштва за психичка истраживања.
Лабораторијски специјалисти добили су недвосмислене доказе да при
напуштању тела душе, она јасно описује места на којима је била, дели
информације које је тамо сакупљала. Постоје чак и примери утицаја „душе“
на физичке уређаје.

Неки би се питали али какве то везе има директно са доказом о

постојању душе?
Човек није ништа друго до одређени ентитет, заправо душа,
„обучена“ у физичко тело. А свест - попут душе - не припада телу.
Свест је материјална супстанца нама непознатог облика, материја која
наставља да постоји чак и након смрти „одеће“ - физичког тела. Свест и
душа, како не би било забуне, нису исто, али свест припада души. Ниво и
обим свести су заправо квалтативна одлика душе. Нема свака душа
исту свест и на истом нивоу, али је зато свака душа поседује.
И са тим у вези, душа и свест су вреднији и значајнији појам од чак и
оних које нам нуде различита веровања и религије.
У било којој религији постоје елементи мистике, чуда, односно свега
онога што човек са скептичним и аналитичким начином размишљања
пориче. Овде постоји само гола физика: свест душе постоји без обзира на
верске преференције, она постоји материјално, њено постојање може се у
будућности доказати, не посредно, већ директно - уз помоћ уређаја који ће,
верујемо, бити створени, ако већ нису.

Фраза „имам душу“, није исправна. Штавише, погрешна је. То је као

када би нечије одело рекло: „Имам човека по имену том и том“. Ви, ја, сви
ми смо душе одевене у тела!

Много је доказа о јединственом систему душе и физичког тела. То је

такозвани фантомски ефекат који описују многи научници. Свако кога
занима та тема треба да се сети једне серије веома познатих фотографија.
Снимљене су у посебним околностима. На сликама је дрво коме недостају
део стабла и крошња - после удара грома.
Међутим, на фотографији видимо као да је приметно цело дрво –
приметне су непостојеће гране, па чак и лишће. У стварности не постоје, али
непостојећи делови снимљени на фотографији су тзв фантом дрвета.
Шта то значи? Дрво је изгубило неке физичке делове, али је задржало
суптилне делове. То је попут „душе“ дрвета. У суптилном свету дрво постоји
у свом изворном облику. То је снимио фотограф.
Фантомски делови у потпуности понављају облик суштине дрвета,
односно његове „душе“.
Фантомски ефекат се манифестује не само визуелно, већ и сензуално.
Ефекат фантомског бола је одавно познат, када непостојећи, ампутирани
удови боле или сврбе.

13
 Фантомске сензације су толико јаке да особе са инвалидитетом чак
покушавају да стоје на непостојећој нози јер је у потпуности осећају.
Званична медицина то објашњава физиологијом. Управо самом
„физиологијом“ она објашњава све оно што не може јасно да објасни.
Међутим, чак и људи са сломљеном кичмом имају фантомске сензације, а
званична медицина то негира и каже да је „физиолошки то немогуће“. А
јесте могуће!
Психијатри говоре о психичкој природи тог феномена, али не могу да
објасне фантомске сензације код особа са инвалидитетом од детињства које
су рођене без руке или ноге.
Међутим, испоставља се да је фантомско памћење удова који никада
нису постојали записано самој суштини човека. Неки кажу - у генима, ми
ћемо рећи - у души.

А да ли би то могло бити сећање на прошли живот, где су руке и ноге

биле на свом месту? То би био само додатни доказ о постојању душе и
реинкарнацији.

Улога душе је много важнија у формирању и организма и људских

сензација него што се то иначе мисли и зна.
Академик Николај Викторович Левашов о томе овако пише:

„На питање како се развија људски ембрион (као и сваки други

живи организам), храбри биолози и лекари, са великом вером у своје
знање, често са снисходљивим осмехом на питање незналица, чувено
одговарају: „различити хормони и ензими се појављују у различитим
зиготним ћелијама (ћелијама ембриона) и, као последица тога, мозак
се развија из једне зиготне ћелије, срце из друге, плућа из треће, итд.,
итд.“ ...

Али како, како знају у шта да се развију? Да ли им то гени говоре? Како

је згодно све објаснити генима, поготово што нико заправо не разуме шта је
то! Када се прва ћелија подели, појављују се две, АПСОЛУТНО ИДЕНТИЧНЕ
једна другој! Тада се процес понавља и сада имамо стотине истих ћелија
међусобно идентичних! Испоставило се да СВЕ ћелије ембриона имају
идентичну генетику. Па одакле долазе ћелије костију, мозга, ензима итд.?
Ни један биолог или лекар неће вам дати јасан одговор! А ако узмемо за
основу материјалистичку перцепцију света, засновану на нама данас
познатим законима физике, онда НИКАДА неће бити одговора!
А ако за основу узмемо нематеријалистичко објашњење универзума,
као и присуство душе која контролише све процесе, онда ће одговор бити
јасан?
Ово већ сви разумеју! Осим званичне науке! Погледајмо шта пише исти
Левашов:

14
 „Студије електричних потенцијала око семена биљака дале су
феноменалне резултате. Након обраде података, научници (Херолд Бур
са Универзитета Јејл и други) изненадили су се када су открили да су у
3Д пројекцији подаци мерења око семена љутића обликовали облик
одрасле биљке љутића. Семе се још није положило у плодно тло, још се
није ни „излегло“, а облик одрасле биљке већ је био ту, управо тамо ...
Овај облик енергије требало је само напунити атомима и
молекулима да би цвет постао стваран, видљив нашим очима “.

Чини се апсолутно очигледним да је душа управо она матрица која

одређује облик и садржај будућег човека. И свако друго створење, све има
душу.

Али како се све ово заправо догађа? Постоји оплођено јаје, које је
почело да се дели на идентичне ћелије ... И шта онда? За ове стотине
идентичних ћелија нека врста неухватљивог ентитета се „лепи“ и почиње
да контролише структуру.
Није тачно оно што готово све религије кажу да се душа не појављује
од тренутка зачећа, већ касније. Људски мозак је у овом случају врста
пријемника који прима информације од душе.
Информације су водич за акцију. Није узалуд што су неурони мозга
врло слични примопредајном уређају, чак и чисто по изгледу! Било који
биолог упознат са физичким електричним круговима ће вам то рећи.
Ако неурони мозга могу примати информације од душе, попут радија,
онда би требали - у теорији - а могу да преносе информације у околни
простор? Можда то може објаснити и телепатске способности и
видовитост? И пренос мисли на даљину?
То је већ очигледно! Академик Наталија Петровна Бехтерева, каже на
ову тему:

„Мозак је од спољног света ограђен са неколико шкољки, пристојно

је заштићен од механичких оштећења. Међутим, кроз све ове мембране
региструјемо шта се дешава у мозгу, а губитак амплитуде сигнала при
проласку кроз ове мембране је изненађујуће мали у односу на директну
регистрацију из мозга, ако се уопште смањи ! Могућност директне
активације можданих ћелија фактором спољног окружења и,
нарочито, електромагнетним таласима, спроведеним у процесу
терапијске електромагнетне стимулације, лако се доказује... „

Који су још докази потребни? Само физички. Чекамо потребне уређаје

од физичара!
У принципу је све јасно. Али, дотакнимо се поново теме реинкарнације.
Како се теорија реинкарнације уклапа у доказе о постојању душе?

15
 Сама чињеница реинкарнације доказује, не бесмртност, већ врло, врло
дуг живот душе, бар у периоду од неколико људских живота.
Поставља се питање да ли се чињеница реинкарнације сматра научно
доказаном?
Превише је случајева који су научници документовали да би се
одбацили. Ево само пар. Седамдесетих година у Берлину,
дванаестогодишња девојчица је након повреде говорила италијански, који
није знала као матерњи језик. Али она га није само говорила, већ је тврдила
да је Италијанка, Розета и да је рођена 1887. године.
Такође је именовала адресу на којој је живела. Родитељи су девојчицу
одвели на ту адресу у Италији, врата је отворила старица. Испоставило се да
је старица ћерка те саме жене Розете, чија је душа запосела девојку.
Према њеним речима, мајка јој је умрла 1917. Девојчица је, видевши
старицу, узвикнула да је то њена ћерка и да се зове Франсоа. Старица се
заправо звала Франса.
Још један случај био је у Индији. Девојчица је од рођења говорила да је
она одрасли мушкарац, да има жену, децу и именовала је место у коме је
живела. Родитељи су је одвели у то село, где је непогрешиво препознала
кућу, у кући - своју собу, а да би јој се поверовало, назначила је место где је у
прошлом животу закопала новчиће у лимену кутију. Пронашли су ту кутију.

Али постоје случајеви када се људи једноставно сећају - под хипнозом,

у стању промене свести - својих прошлих живота. И они доносе доказе.

Да резимирамо...

Душа постоји. Може се назвати суптилним телом, суштином онога

што човек јесте, која је „дом“ за свест, памћење, размишљање. То суптилно
тело не умире заједно са физичким телом, већ прелази након смрти
физичког тела у другу димензију.

Aко човечанство на званичном нивоу препозна постојање душе, неће

преплавити планету негативношћу, бесом, до смрти своје врсте.

16