Interkulturalnost 25

ISSN 2217-4893
ČASOPIS ZA PODSTICANJE I AFIRMACIJU INTERKULTURALNE KOMUNIKACIJE / 2023 / BR. 25
ìñtèrkùltùràlnòst
Aleksandra Mihajlović
INTERKULTURALNOST
Časopis za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije
Izdavač: Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, Vojvode Putnika 2, Novi Sad,
tel. 021/ 4754148, 4754128, interkulturalnost@zkv.rs
Za izdavača: mr Nenad Šaponja, direktor
Glavna i odgovorna urednica: dr Aleksandra Đurić Bosnić
Uredništvo: dr Dušan Marinković, Novi Sad / dr Ivana Živančević Sekeruš, Novi Sad / dr Željko Vučković, Sombor /
dr Aleksandra Jovićević, Beograd, Rim / dr Dragana V. Todoreskov, Novi Sad / mr Dragan Jelenković, Pančevo, Beograd /
dr Ira Prodanov, Novi Sad / dr Andrej Mirčev, Osijek, Rijeka / Vera Kopicl MA, Novi Sad / dr Andrea Ratković, Sremski Karlovci /
dr Branislava Vasić Rakočević, Novi Sad / dr Marija Nenadić Žurka, Bukurešt / dr Dinko Gruhonjić, Novi Sad /
mr Maja Sedlarević, Novi Sad / dr Milivoj Bešlin, Novi Sad / dr Biljana Mickov, Novi Sad
Stalni saradnici: Franja Petrinović, Novi Sad / Sava Stepanov, Novi Sad / Ivana Vujić, Beograd / dr Saša Brajović, Beograd /
dr Nikolae Manolesku, Bukurešt / Serž Pej, Pariz / mr Majda Adlešić, Novi Sad / Tanja Kragujević, Beograd / dr Nada Savković, Novi Sad /
dr Damir Smiljanić, Novi Sad / Tomislav Kargačin, Novi Sad / dr Boris Labudović, Novi Sad / Ivana Inđin, Novi Sad /
dr Radmila Gikić Petrović, Novi Sad / dr Aleksandra Izgarjan, Novi Sad / dr Aleksandra Kolaković, Beograd /
dr Aleksandra Đurić Milovanović, Beograd
Savet: dr Jasna Jovanov / dr Gojko Tešić / mr Vasa Pavković / dr Milena Dragićević Šešić /
dr Gordana Stokić Simončić / dr Predrag Mutavdžić / dr Nikola Grdinić / dr Vladislava Gordić Petković / mr Mladen Marinkov /
dr Mikloš Biro / dr Lidija Merenik / dr Kornelija Farago / dr Svenka Savić / dr Svetislav Jovanov / dr Milan Uzelac / dr Janoš Banjai /
dr Ljiljana Pešikan Ljuštanović / dr Žolt Lazar / dr Zoran Đerić / dr Zoran Kinđić / dr Dragan Koković / dr Dragan Žunić /
dr Milenko Perović / dr Ildiko Erdei / dr Dinko Gruhonjić / Nedim Sejdinović / dr Dubravka Valić Nedeljković / dr Ivan Milenković
Međunarodni savet: Nebojša Radić, Kembridž, Engleska / dr Ivana Milojević, Sanšajn Koust, Australija /
dr Dragan Kujundžić, Gejnzvil, Florida, SAD / dr Branislav Radeljić, London, Engleska / dr Nataša Bakić Mirić, Alma Ata, Kazahstan /
dr Samjuel Babatunde Moruvavon, Ado Ekiti, Nigerija / dr Marharita Fabrikant, Minsk, Belorusija / dr Nina Živančević, Pariz, Francuska /
dr Nataša Urošević, Pula, Hrvatska / A. K. Džaješ, Hajderabad, Indija / dr Dušan Bjelić, Portland, SAD / dr Maria Kundura, Boston, SAD /
dr Samir Arnautović, Bosna i Hercegovina / dr Esad Delibašić, Bosna i Hercegovina
Koordinator Međunarodnog saveta: dr Dragan Kujundžić
Pravni konsultant: Nina Urukalo PR, komunikacije: Branka Marković, Gordana Nonin
Lektura: Felix Communication, Temerin (Tanja Lebović) Prevod na engleski: Nikola M. Kajtez Tehničko uređenje: Dunja Šašić
Međunarodna saradnja: Dragan Ilić, Meral Tarar Tutuš, Ileana Ursu Autor vizuelnog identiteta časopisa: Dragan Jelenković
Urednik foto-editorijala: Vladimir Pavić Dizajn i prelom: Pavle Halupa
Autor foto-editorijala: Aleksandra Mihajlović
Štampa: Sajnos doo, Novi Sad, Copyright: Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, 2012. Tiraž: 300
ČASOPIS IZLAZI POD POKROVITELJSTVOM POKRAJINSKOG SEKRETARIJATA ZA

KULTURU, JAVNO INFORMISANJE I ODNOSE S VERSKIM ZAJEDNICAMA VLADE AP VOJVODINE
Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije je 2013. kategorizovalo časopis Interkulturalnost kao časopis od
nacionalnog značaja (M52).
INTERCULTURALITY
Magazine for stimulation and affirmation of intercultural communication
Publisher: Cultural Centre of Vojvodina „Miloš Crnjanski”, Vojvode Putnika 2, Novi Sad,
phone no. +381 21 4754148, 4754128, interkulturalnost@zkv.rs
President and Chief Executive Officer: Nenad Šaponja, M.F.A.
Editor-in-Chief: Aleksandra Đurić Bosnić, Ph.D.
Assistant Editors: Dušan Marinković, Ph.D, Novi Sad / Ivana Živančević Sekeruš, Ph.D, Novi Sad /
Željko Vučković, Ph.D, Sombor / Aleksandra Jovićević, Ph.D, Belgrade, Rome / Dragana V. Todoreskov, Ph.D, Novi Sad /
Dragan Jelenković, M.F.A, Pančevo, Belgrade / Ira Prodanov, Ph.D, Novi Sad, Andrej Mirčev, Ph.D, Osijek, Rijeka /
Vera Kopicl MA, Novi Sad / Andrea Ratković Ph.D, Sremski Karlovci / Branislava Vasić Rakočević, Ph.D, Novi Sad /
Marija Nenadić Žurka, Ph.D, Bucharest / Dinko Gruhonjić, Ph.D, Novi Sad / Maja Sedlarević, M.F.A, Novi Sad /
Milivoj Bešlin, Ph.D, Novi Sad / Biljana Mickov, Ph.D, Novi Sad
Contributing Authors: Franja Petrinović, Novi Sad / Sava Stepanov, Novi Sad / Ivana Vujić, Belgrade /
Saša Brajović, Ph.D, Belgrade / Nicolae Manolescu, Ph.D, Bucharest / Serge Pey, Paris / Majda Adlešić, M.Phil, Novi Sad /
Tanja Kragujević, Belgrade / Nada Savković, Ph.D, Novi Sad / Damir Smiljanić, Ph.D, Novi Sad / Tomislav Kargačin, Novi Sad /
Boris Labudović, M.Phil, Novi Sad / Ivana Inđin, Novi Sad / Radmila Gikić Petrović, Ph.D, Novi Sad /
Aleksandra Izgarjan, Ph.D, Novi Sad / Aleksandra Kolaković M.Phil, Belgrade / Aleksandra Đurić Milovanović Ph.D, Belgrade
Council: Jasna Jovanov, Ph.D. / Gojko Tešić, Ph.D. / Vasa Pavković, M.Phil. / Milena Dragićević Šešić, Ph.D. /
Gordana Stokić Simončić, Ph.D. / Predrag Mutavdžić, Ph.D. / Nikola Grdinić, Ph.D. / Vladislava Gordić Petković, Ph.D. /
Mladen Marinkov, M.F.A. / Mikloš Biro, Ph.D. / Lidija Merenik, Ph.D. / Kornelija Farago, Ph.D. / Ivan Milenković, Ph.D. /
Svenka Savić, Ph.D. / Svetislav Jovanov, Ph.D. / Milan Uzelac, Ph.D. / Janoš Banjai, Ph.D. / Ljiljana Pešikan Ljuštanović, Ph.D. /
Žolt Lazar, Ph.D. / Zoran Đerić, Ph.D. / Zoran Kinđić, Ph.D. / Dragan Koković, Ph.D. / Dragan Žunić, Ph.D. /
Milenko Perović, Ph.D. / Ildiko Erdei, Ph.D. / Dinko Gruhonjić, Ph.D / Nedim Sejdinović / Dubravka Valić Nedeljković Ph.D.
International Council: Nebojša Radić, Cambridge, England / Ivana Milojević, Ph.D, Sunshine Coast, Australia /
Dragan Kujundžić, Ph.D, Gainesville, Florida, USA / Branislav Radeljić, Ph.D, London, England / Nataša Bakić Mirić, Ph.D, Almaty, Kazakhstan
/ Samuel Babatunde Moruwawon, Ph.D, Ado Ekiti, Nigeria / Marharyta Fabrykant, Ph.D, Minsk, Belarus / Nina Živančević, Ph.D, Paris, France /
Nataša Urošević, Ph.D, Pula, Croatia / A. K. Jayesh, M.Phil, Hyderabad, India / Dušan Bjelić, Ph.D, Portland /
SAD, Maria Koundoura, Ph.D, Boston, SAD / Tomislav Longinović, Madison, USA / Jerry Chidozie Chukwuokolo Ph.D, Abakaliki, Nigeria /
Samir Arnautović, Ph.D, Bosnia and Hercegovina / dr Esad Delibašić, Bosna i Hercegovina
Coordinator of the International Council: Dragan Kujundžić, Ph.D
Legal Affairs: Nina Urukalo PR Manager: Branka Marković, Gordana Nonin Proofreading: Felix Communication, Temerin (Tanja Lebović)
Translation to English: Nikola M. Kajtez Technical Editor: Dunja Šašić International Cooperation: Dragan Ilić, Meral Tarar Tutuš, Ileana Ursu
Visual Identity: Dragan Jelenković Photography Director: Vladimir Pavić Layout: Pavle Halupa
Editorial Photographer: Aleksandra Mihajlović
Printed by: Sajnos doo, Novi Sad Copyright: Cultural Centre of Vojvodina „Miloš Crnjanski”, 2012. Circulation: 300
THE MAGAZINE IS SPONSORED BY THE PROVINCIAL SECRETARIAT FOR CULTURE AND PUBLIC INFORMATION OF AP VOJVODINA
Interculturality was categorized as a scientific publication of national importance (M52) in 2013 by the Ministry of Education, Science and
Technological Development – Serbia and the National Council for Science and Technological Development.
sáðržâj
úvõdñik
Aleksandra Đurić Bosnić DRUGOST – TOLERANCIJA ILI BLISKOST . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6
ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá
Peter Michalovič UMETNIČKI KANONI I PROBLEMI S DRUGOŠĆU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12
Mihal Babjak DRUGOST U UMETNOSTI KAO VREDNOST . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17
Đerđ Serbhorvat PRONAĐENI RAT . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22
Dragana V. Todoreskov FILMSKO I DRAMSKO STVARALAŠTVO MARTINA MAKDONE
– IRSKI IDENTITET I ODNOS PREMA DRUGOM . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34
Николa Грдинић ТЕОРИЈА ДИЈАЛОГА МИХАИЛА БАХТИНА И ПРОБЛЕМ ДРУГОГ . . . . . . . . . . . . . . . 40
Александра Гргов РОДНО ЧИТАЊЕ „БАГАВАД ГИТЕ КАКВА ЈЕСТЕ”,
АУТОРА БАКТИВЕДАНТЕ СВАМИЈА ПРАБУПАДЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56
vîðeñjå
Aleksandar Genis OMOTI BOMBONA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 70
Julijana Baštić NA PUTU KA IMAGINARNOJ BUDUĆNOSTI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73
Marija Nenadić AKROBATA NA ŽICI RAZUMA (DETE U CIRKUSU BEZ NADZORA RODITELJA) . . . . . . 78
Susan Bordo TIJELO I REPRODUKCIJA ŽENSTVENOSTI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81
dïjałøzí
NAŠE JE BOŽANSKO PRAVO SANJATI, Sa Damirom Zlatar Frejom razgovarala Aleksandra Đurić Bosnić . . . 94
kóòrdînäte
Ljiljana Bulajić ČEKAJUĆI OZDRAVLJENJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101
Dušan Medin VALORIZACIJA KULTURNE BAŠTINE KROZ KREATIVNE INDUSTRIJE . . . . . . . . . . . . . . . 107
Aleksandra Đurić Bosnić
Drugost – tolerancija
ili bliskost
Tolerancija ili trpeljivost reč je koja je poslednjih dvadeset godina postala nezaobilazni deo naših
stručnih ili ličnih vokabulara svaki put kada govorimo o drugom i drugačijem doživljenom kao stra-
nom. Čini se da između teorijskih uvida i praktične emanacije saživota različitih po bilo kojoj osnovi,
međutim, ipak jeste jedna druga reč. Reč koja nam najviše nedostaje danas – a u tome se, nažalost,
ponavljaju i tragična iskustva koja je sa sobom nosio dvadeseti vek – jeste bliskost. Upravo zbog toga
što sa sobom nosi potencijal nesumnjivosti, jasnoće i što spada u red onih reči i suštinâ koje se nalaze u
spektru suprotnom od netrpeljivosti i mržnje.
Na pitanje kako bi se mogao definisati multikulturalizam danas, britanski pisac pakistanskog po-
rekla Hanif Kurejši je u intervjuu 2015. godine odgovorio da danas zapravo nemamo multikulturali-
zam, da je to koncept koji je evocirao sistem alternativa i mogućnosti i da više apsolutno nemamo „plu-
ralitet političkih ideja, odnosno, ono što je multikulturalizam u prošlosti nudio – sistem alternativa”.
U svetu koji je, kako vidi Kurejši, postao mnogo fašističkiji, a ovu tvrdnju ilustruje rastom fašističkih
partija u Francuskoj, Mađarskoj i Nemačkoj, jedino je umetnošću moguće demistifikovati mehanizme
razaranja vrednosnih sistema i kreirati novu stvarnost. Pisanje nam, sugeriše Kurejši, „služi upravo da
bismo istražili na koji način čitav taj proces funkcioniše, na koji način svet i ljudi, deprimirani tim faši-
stičkim pokretima funkcionišu. Pisanje i umetnost lociraju stvarnost i realnost koja nas okružuje, ali,
na isti način, pokazuju koliko smo bespomoćni u odnosu na moć i autoritete. Pisanje nam i služi kako
bismo istražili granice, prešli ih i stvorili novu realnost.”
Ono čemu nas je naučio dvadeseti vek jeste da centrima moći koji šansu za sopstveno održanje
vide u beskrajnom kreiranju konflikata, uporno nas deleći na identične ili nepomirljivo različite, odgo-
vara da iz naših vokabulara i iz naših stvarnosti izbrišu mogućnost postojanja civilizacijske bliskosti.
Naučeni da tolerišemo i trpimo drugosti i sami smo taoci ovog ciljanog brisanja, skloni da potcenimo
i devalviramo strategije razvijanja bliskosti… Baš kao da je reč o prevaziđenoj ili utopijskoj, a svakako
neostvarivoj paradigmi.
U književnosti, koja nikada nije samo kreiranje estetskog već i etičkog poretka, ona će, ipak, i u
dvadeset prvom veku naći svoje mesto. U pokušajima malobrojnih da kreiraju bolju verziju stvarnosti.
6
8
ïñtérkûltúråłna
9 ìsträživanjá
f o t o A l e k s a n d r a M i h a j l o v i ć
a l e k s a n d r a . p e r o v i c @ g m a i l . c o m
s t r a n e : 7, 8 , 9, 1 0 , 6 5 , 6 6 , 6 7, 6 8 , 6 9, 9 2 , 9 3 , 9 7,
9 8 , 9 9, 1 0 0 , 111 , 112 , 11 3 , 11 4 , 11 5 .
UDK 7.01
Peter Michalovič
Univerzitet Komenski, Filozofski fakultet, Katedra estetike
Bratislava
Republika Slovačka
Umetnički kanoni
i problemi s drugošću
SAŽETAK: Cilj ovog rada je da odredimo odnos između umetničkih kanona i drugosti. Tradicional-
na definicija umetničkog kanona polazi od pretpostavke da postoji neko kapitalno delo i dela koja
se na njega nadovezuju slično kao što se jedni na druge nadovezuju događaji u priči. Umetnički
kanon možemo u ovom slučaju da razumemo kao itinerer, koji omogućava da se ponovi razvojna
putanja umetnosti i njegova primarna funkcija je učvršćivanje identiteta umetnosti nekog naroda.
Netradicionalno definisanje kanona polazi od pretpostavke da kanon nije itinerer, već mapa, koja
omogućava da se jedno delo dovede u vezu sa drugim, pri čemu od jednog dela do ostalih možemo
doći raznim putevima. Umesto jedne velike priče kanon omogućava nastanak mnogo malih priča.
Identitet ustupa prostor non-identitetu zahvaljujući čemu kanon postaje dinamično polje dešava-
nja, a njegov krajnji ishod je povećanje naše senzitivnosti prema drugosti.
KLJUČNE REČI: umetnički kanon, nadindividualni umetnički stil, estetika istovetnosti, itinerer, mapa
Ovaj kratak ogled o odnosu između drugosti i umetničkih kanona započeću citiranjem dva teksta.
Prvi je naučni, tačnije reč je o poglavlju iz knjige Umberta Eka Apocalipttici e integrati. Naslov poglavlja
je Od Patmosa do Salamanke, a Eko u njemu piše o albanskom učenjaku Milu Temesvaru, navodno auto-
ru čudesnog modela „učenjaka iz Salamanke”. Temesvarev učenjak iz Salamanke „je znalac astronomije
i geografije i zna sve što piše u drevnim tekstovima o ptolemeidskom astronomskom modelu, razume
se u kulturu, tako da ljude oko sebe može da podučava o raznim krajevima sveta, o ljudima koji ih na-
stanjuju i o putevima kojim se treba kretati da bi se tamo stiglo. Zahvaljujući ovim saznanjima, učenjak
iz Salamanke dobije mesto na tamošnjem univerzitetu i brojne nagrade od španskog kralja” (Eco : 2007,
350). Naš učenjak je, dakle, finansijski obezbeđen i živi spokojno, ali samo do trenutka dok se u Sala-
manki ne pojavi stranac po imenu Kristifor Kolumbo. Čuveni moreplovac istupivši pred veće naučnika
„izložio im je nova saznanja o obliku i dimenzijama Zemlje, zajedno sa pretpostavkom da se putujući
na zapad može stići na istok. Naš naučnik Kolumba, razumljivo, odbije. Kolumbo ipak isplovi na more
i otkrije Ameriku. Od tog trenutka menja se oblik Zemlje, astronomske i geografske knjige odjednom
prestanu da važe, pojmovi, koje je naš naučnik prodavao i za čije je širenje bio ovlašćen, odjednom su
bezvredni. Najednom su novi poznavaoci zemljine kugle moreplovci i svetski putnici i njima se priklju-
čuju naučnici, koji su bili u stanju da se prilagode novom pogledu na svet. Učenjak iz Salamanke, uko-
liko dalje želi da živi, ima dve perspektive: ili će pohađati kurs prekvalifikacije, na kom bi stekao znanje
koje će mu omogućiti da postane majstor kulture i života u promenjenom horizontu odnosa ili da osnuje
12
novu nauku s tezama o moralnoj i kulturnoj štetnosti” (Eco : 2007, 350–351). Učenjak iz Salamanke je
odabrao drugu alternativu, to znači da je postao zvaničan „prodavac apokalipse”. Gde god bi pošao,
opominjao bi ljude da ako se okrenu od ptolemeidskog modela sveta, viđenja starog sveta i prihvate no-
vi model sveta, da će sebe izložiti velikoj opasnosti, jer kako je odbačen stari ptolemeidski model sveta,
jednoga dana doći će neko sa još novijim modelom i odbaciće i ovaj, koji je došao umesto ptolemejskog.
Stalno odbacivanje starih i prihvatanje novih modela, po mišljenju Temesvara, uništiće sve svete sigur-
nosti i čovečanstvo će poći na put na kraju kog ga čeka apokalipsa, odnosno definitivna propast.
Drugi test nema konkretnog autora, pošto je u pitanju mitološka priča i govori o pesmi sirena
i Odiseju. Prema grčkoj mitologiji, sirene su ćerke boga Ahelosa i muze Terpsihore i ostalih muza. Žive
na ostrvima u Sredozemnom moru i njihova pesma je čarobna. Svojom neodoljivom pesmom mame
moreplovce i onaj ko čuje njihovu pesmu, ne uspeva da odoli i polazi prema njima, samo što ga umesto
sirena čeka smrt, zato što se njihovi brodovi razbiju o hridi ostrva sirena. Lukavi Odisej odluči da će on
biti taj kom će poći za rukom da čuje pesmu sirena, a da ne umre. Njegov lukavi trik sastoji se u tome
da svojim mornarima zapuši uši mekim voskom kako ne bi mogli da čuju pesmu sirena i naredi da nje-
ga vežu za jarbol broda. Mornarima odlučno naredi da šta god ih bude molio, pretio ili obećavao brda
i doline, ne smeju ga odvezati, već naprotiv treba još čvršće da ga vežu za jarbol. Kada Odisej završi svoj
govor, zapuši mornarima uši mekim voskom, stane da ga vežu uz jarbol i brod isplovi prema ostrvima
sirena. Kada sirene ugledaju brod, zapevaju svoje očaravajuće pesme i Odisej ih čuje, maše mornarima i
moljaka ih da ga odvežu, ali oni, na svu sreću, pesmu sirena ne čuju, kao ni Odisejeve molbe i plove da-
lje. Kada se udalje na bezbednu udaljenost, iz ušiju izvade vosak i odvežu Odiseja koji je jedini smrtnik
koji je uspeo da čuje pesmu sirena i njihovo pevanje preživi.
Ove dve kratke parafraze dobro opisuju situaciju umetničkih kanona, koje se bez obzira na činje-
nicu da li mi to priznajemo ili ne, nalaze u osnovi identiteta svake nacionalne umetničke kulture. Opšte
je poznato da grčki izraz „umetnički kanon” ima više značenja: može da označava srazmeru, pravilo,
normu ili zbir normi; dalje označava registar autora i njihovih umetničkih dela, pri čemu to mogu bi-
ti registri istaknutih stvaralaca ili spiskovi dela sa kojima bi trebalo ili mogao da bude upoznat svaki
pripadnik određene kulture. Razumevanje umetničkih kanona kao pravila umetničkog stvaralaštva
ili tipova umetničkih konvencija ili estetskih normi ima svoju opravdanost, a svoje prednosti ispoljava
u slučaju poznavanja kanona tipičnih za istorijska razdoblja vladavine estetike istovetnosti. Autor ter-
mina „estetika istovetnosti” je Jurij M. Lotman. Po njegovom mišljenju estetika istovetnosti odlikuje
se ponavljanjem određenih umetničkih postupaka koji se menjaju vrlo sporo, a promene su često tek
onda vidljive kada sagledavamo duži vremenski period. Kao tipičan primer estetike istovetnosti može
da posluži gotika kao nadindividualni umetnički istorijski stil, pri čemu će radi preglednosti gotske
umetnosti u sledećim razmišljanjima biti predstavljena gotska arhitektura.
Dakle, gotska arhitektura nastala je polovinom XII veka u Francuskoj, odakle se proširila po Za-
padnoj a kasnije i po Srednjoj Evropi, pri čemu je u Srednjoj Evropi trajala približno do kraja XV veka.
Ako na jedan pol smestimo ranogotski hram, na primer Katedralu Sent-Denis, a na drugi pol na primer
kasnogotski Hram Svete Elizabete u Košicama, onda nesporno i čovek koji se profesionalno ne bavi arhi-
tekturom, uspeva da primeti da su u detaljima ove dve sakralne građevine vrlo slične i zato ih možemo
uvrstiti pod zaštitna krila jednog istog nadindividualnog umetničkog istorijskog stila. Ne tvrdim da se
gotska arhitektura nije razvijala, tvrdim samo da je od trenutka kada je svetlost sveta ugledalo prvo got-
sko arhitektonsko delo, sve do trenutka u istoriji kada je izgrađeno poslednje, razvoj tekao polako, razlike
među pojedinim građevinama bile su minimalne. Genezu i razvoj gotske arhitekture možemo uporediti
sa linearnim sistemom čija je osobina da na osnovu jednog njegovog stanja uspevamo da predvidimo
sledeće. Ili ako bismo potražili neki drugačiji slučaj, mogli bismo da uporedimo genezu i razvoj gotske ar-
hitekture sa linearno ispričanom pričom sa čuvenim aristotelovskim početkom, sredinom i krajem. Nje-
13
govi likovi su veliki tvorci gotske arhitekture kao i njihovi naručioci, koji svojom aktivnošću generišu do-
gađaje, a rezultat toga su pojedina arhitektonska dela. Velika priča gotske arhitekture počinje polovinom
XII veka i traje sve do kraja XV veka. Geografska sredina priče su Zapadna i Srednja Evropa. Uzbudljiva
i fascinantna velika priča gotske arhitekture služi svakom ko želi ponešto da sazna o gotskoj arhitekturi
kao detaljni itinerer i omogućiće svakom „hodočasniku” da bezbedno pređe zemljom gotske arhitekture.
Ova velika priča podseća na bezbedni azil koji je Milu Temesvaru pružio ptolemeidski model sveta,
astronomija, geografija i tekstovi starog sveta, odnosno kanonski tekstovi nestalog sveta. Međutim, pro-
blem je u tome što kada neko dođe i kaže šta zagovaraju Ptolemej, astronomija, geografija i tekstovi starog
sveta, to je samo jedna od mogućih slika sveta i to je, na kraju krajeva, slika iskrivljena ili čak deformisa-
na, a ako želimo da vidimo drugačiji svet, moramo da odbacimo staru sliku sveta. Naravno, postojanje
novog sveta treba dokazati; dok ne bude dokazan, treba se rukovoditi samo uverenjem i intuicijom, zato
što mape novog sveta još uvek nisu iscrtane i uopšte nije sigurno da li novi svet postoji. Kolumbo je obe-
ćavao nešto što nije sigurno, a što bi moglo da bude samo zabluda. Nasuprot tome, učenjak iz Salamanke
nudi sigurnost bezbednog sveta, za koji je obavezno platiti preveliku cenu. Malo ko želi da plati, retki su
oni koji imaju hrabrost da saslušaju zov stranog, onako kako je to učinio Odisej, ali i Kristifor Kolumbo.
Vratimo se na mit o Odiseju i sirenama. Znamo da se Odisej odvažio da rizikuje. Istina i on je ta-
kođe mogao da učini isto što su mnogi činili pre njega. Bilo da u širokom luku izbegne ostrvo sirena i da
na taj način nikada ne čuje njihovu pesmu zbog koje su već mnogi mornari bili uništeni ili da ne odoli
privlačenju drugosti i da prati pesmu sirena sa opštepoznatim posledicama. Čini se da u ovom slučaju
važi latinska izreka tertium non datur, ali kako se kasnije ispostavi, ipak ne važi. Na praktičan način je to
dokazao Odisej, zato što na svu sreću nije razmišljao u duhu principa i pravila logike ili – ili, već u skladu
sa principom i pravilima logike i – i. S jedne strane, dobro zna da ako bude bez razmišljanja sledio čude-
snu pesmu sirena – umreće. S druge strane, želja za drugošću, želja da se čuje očaravajuća pesmu sirena
naterala ga je da potraži drugačije rešenje, a to predstavlja suštinsku promenu. Lotman bi rekao da je to
eksplozija koja je u stanju da poremeti sigurnosti sadašnjice izgrađenih na osnovama prošlog razvoja i da
ujedno otvori budućnost novim alternativama. Iz tog ugla treba sagledavati i novu ulogu umetničkih ka-
nona. Da bi bilo jasno, ja ne odbijam umetničke kanone an sich, samo odbijam da ih smatram kodovima
i invarijantama koje su u stanju da pokriju sve kanonske tekstove, odnosno sve varijante. Po mom mišlje-
nju, umetnički kanoni se ne mogu shvatiti kao velike priče umetnosti određenog naroda, na primer slo-
vačkog, češkog, mađarskog ili srpskog. To nisu ni priče većih kulturnih celina, na primer evro-američke,
azijske, afričke teritorije. Istini za volju, velike priče o umetnosti na razumljiv način objašnjavaju da svaka
umetnička generacija stoji na plećima svojih prethodnika i da zato vidi dalje od onih na čijim ramenima
stoji. Priznajem, slikovito rečeno, da oni zaista mogu da vide dalje, ali to ne znači da uspevaju da vide
nešto novo, zato što su prinuđeni da gledaju samo u onom pravcu u koji su gledali njihovi prethodnici.
Čuti drukčije pesme, videti drukčije svetove, jednom rečju čuti i videti ono što pre toga nismo
mogli da vidimo i čujemo, zapravo je želja za drugošću. Želimo da to vidimo i čujemo, međutim, ujed-
no želimo da dovedemo u pitanje temelje koje nam omogućavaju da živimo bezbedno i da se krećemo
u svetu umetnosti. Želja je jedna strana medalje a njena druga strana je strah zbog ugrožavanja naših
sigurnosti, strepnja zbog gubitka određenih okvira percepcije.
Kako da se odbranimo od izazova želje za drugošću i da ujedno eliminišemo strah od gubitka sigur-
nosti? Jedan od mogućih načina eliminacije straha od drugosti su sama umetnička dela. Napominjem da
umetničkim delima treba smatrati književna dela, slike, skulpture, pozorišne predstave, muzičke kom-
pozicije, baletske predstave itd. Zbirke umetničkih tekstova mogu biti na razne načine uređene, pri čemu
način uređenja odražava tip umetničkih kanona. Najčešći umetnički kanon ustrojava umetničke teksto-
ve u jednu liniju koja podseća na priču o umetnosti ili itinerer, međutim, kucnuo je čas da se odbije ovaj
način uređenja i da se umesto njega koristi neki drugi. Na primer, ustrojstvom koje možemo da nazove-
14
mo naučnom metaforom „mapa”. Umetnički kanoni trebalo bi da izgledaju kao mape u koje će umetnički
tekstovi biti ucrtani u vidu tačkica, mestâ, to znači da će na taj način da steknu svoju konkretnu poziciju
na mapi. Prednost mape za razliku od itinerera jeste činjenica da mapa objektivizuje. Putnik, koji putuje
prema itinereru, svoj put mora početi tamo gde ga je počeo autor itinerera, dalje, od polazne tačke treba
da krene u drugu tačku istim putem kojim je krenuo autor. Kada stigne do navedenog mesta, putnik je si-
guran da se dobro kretao. Međutim, ako u određenom vremenskom periodu ne uspeva da stigne na mesta
navedenog u itinereru, mora da se vrati na prethodno mesto i da se kreće prema instrukcijama koje su mu
date, ni pod kojim okolnostima ne skrećući s puta koji je u njemu ucrtan, inače bi zalutao.
Naspram toga, mapa omogućava korisniku da uđe u prostor s bilo koje strane,a korisnik može iz
jednog mesta da krene u raznim pravcima. Mapa je mreža ili ako želite, Delezov i Guatarijev „rizom”.
Mapa sveta umetnosti nema centar, a nema ni periferiju, tako da u samom startu onemogućava veliku
priču o umetnosti. Mapa ne onemogućava priču kao takvu, naprotiv, omogućava pisanje velikog broja
malih priča, pri čemu njihovi autori nisu kreatori mape, već njihovi korisnici. Mapa o kojoj govorim
predstavlja novi tip uspostavljanja umetničkog kanona koji je u svakom trenutku njihovog postojanja
zatvoren i formiran krajnjim brojem bodova. Unutar zbira umetničkih tekstova omogućava usposta-
vljanje raznih veza između pojedinih tačaka, ergo umetničkih tekstova kao događajima. Svaki korisnik
kreira svoju priču, eventualno priče. Druga će biti priča nekog žanra i priča geneze i razvoja nekog
nadindividualnog umetničkog istorijskog stila. Korisnik pronađe sopstvene putanje koje spajaju raz-
ne tačke mape i povrh toga oseti beskrajan užitak tragajući za novim vezama. Na taj način umetnički
kanon kao mapa postaje neidentičan sa samim sobom, zato što se menja svakim korišćenjem. Kao zbir
artefakata ovog materijalnog supstrata kanon je doduše trajan, nepromenljiv i ne podleže semantičkim
promenama, ali podleže promenama fizičke i hemijske prirode, kao što su na primer starenje ili proces
kada papir požuti, boje izblede, metali oksidiraju, drvo truli i sl. Ako, međutim, ove promene ne pređu
kvalitativnu meru, to znači da se papir neće sasvim raspasti na paramparčad, boje neće izbledeti toliko
da nećemo moći da ih razlikujemo, a drvo neće istruliti u bezličnu masu, metal se neće raspasti u go-
milicu zarđalih komada, tako da ove promene sa aspekta estetskog objekta, uspostavljenog kao korelata
u svesti recipijenta, nisu važni. Kao artefakt mapa je stalni objekat, kao tekst je mapa mesto dešavanja
smisla (termin Milana Jankoviča, pogledaj Jankovič, 1992). Mapa je, dakle, mesto, gde nastaju nove pri-
če, nova ustrojstva koja su u stanju da menjaju smisao svakog umetničkog teksta.
Sledeća osobina otvorenog shvatanja umetničkog kanona trebalo bi da bude to što se ne dopunjavaju
novim umetničkim tekstovima. Neko bi mogao da kaže da se i međusobno potiru, ali ja se s tim katego-
rički ne slažem, a zašto – do toga ću još doći. Dopunjavanje je prirodan sastavni deo kreiranja umetničkih
kanona i iz toga proizilazi da je generisanje umetničkih dela neprekidan proces, a iz tog toka umetnički
kritičari pokušavaju da izvuku umetnička dela koja vrede, kako bi postala deo umetničkog kanona. Sa-
mo što i njihovom enormnom trudu nije moguće iz sadašnjeg vremena selekcijom izvući ono što će biti
sastavni deo sveta umetnosti, tako da će se desiti da se neka umetnička dela nađu van horizonta ukusa
i mišljenja umetničkih kritičara. Neretko i zato što su neka dela u velikoj meri generisana do tada nepo-
znatim kodovima i zato će se obresti van granica umetničkog kanona. Budućnost može biti za njih povolj-
na, može se ispostaviti da su upravo ova dela bila valorizovana budućim umetničkim stvaralaštvom i da
su njihov uticaj i dalji razvoj daleko veći nego što se pretpostavilo. Najbitnije je da se ova dela ne likvidira-
ju. Znam o čemu pričam, to je bila uobičajena praksa u nedavnoj prošlosti u toku dva totalitarna režima
na teritoriji današnje Slovačke Republike. Doživeli smo da umetnički tekstovi istog autora budu u jednoj
deceniji vrednovani kao najvažniji u istoriji umetnosti, u sledećoj deceniji bili su iz kanona izbačeni,
a nakon promene režima bili su ponovo svrstavani u kanonska dela. Bez obzira na to koliko ovo bizarno
zvuči, u ovom slučaju možemo da govorimo o sreći: gore su prošli oni čija su dela uništena. Umetničke
kanone treba zamišljati kao mesta u kojima svaki umetnički tekst, ovu singularnu tačku, možemo da
15
dovedemo u vezu sa bilo kojim tekstovima i zahvaljujući tome korisnik može da dovede u vezu Homero-
vu Odiseju sa Sžojskovom Odisejom ili Homerovu Ilijadu sa Barikovim tekstom Homer, Ilijada. Sledeća
prednost shvatanja umetničkih tekstova kao mape je to što mape pružaju veliki prostor za kreativnost
njihovih korisnika. Korisnici više nisu samo pasivni primaoci registra umetničkih dela i instrukcija o
rukovanju njima: kako ih dekodirati, koje tekstove smatrati važnima, a šta je marginalno. Kao što vidimo
u ovom slučaju, drugost nije nešto što prilazi umetničkim kanonima spolja, već postaje njihov neodvo-
jivi deo. Identitet umetničkih kanona je nešto što se permanentno kreira, a stvaranju identiteta pomaže
ne-identitet, drugim rečima stranost ili drugost. Ne bojimo se stranosti, ne bojimo se drugog koji govori
drukčijim jezikom ili nam nudi drukčije priče, slike, kompozicije itd., zato što nam samo prisustvo dru-
gog omogućava da shvatimo ko smo i kakav nam je identitet. Naš identitet je diferencijalno ustanovljen,
naša egzistencija zavisi od postojanja drugosti, dakle stranog. I zato podstičemo sve što vodi do bahti-
novske heteroglosije i poliglosije umetničkih jezika, zato što samo ovo višeglasje jezika uspeva da zadrži
u hodu široki polifonijski dijalog i da spreči uspostavljanje jednog jedinog autoritativnog glasa i njegovog
monologa, štetnost koju ne treba posebno analizirati. Dovoljno je skrenuti pažnju na strah vođa, vladara,
diktatora, tirana, jednom rečju svih onih koji misle da je njihov glas – glas bogova i da zato mogu da odlu-
čuju šta je istina, šta je dobro i šta je to dobar ukus. Svi autoritativni vladari osećaju paničan strah od pri-
sustva drugih glasova, zato što znaju da upravo ti glasovi izražavaju drukčije, daleko interesantnije verzije
sveta koje ne samo da su zanimljivije od njihovih crno-belih verzija utemeljenih na antagonizmu mi/oni,
već i da su daleko korisnije jer korespondiraju sa aktuelnim doživljajem sveta, a to je veoma važno.
LITERATURA
Eco, Umberto, Skeptikové a těšitelé. Praha: Argo 2007.

Jankovič, Milan, Dílo jako dění smyslu. Praha: Pražská imaginace 1992.
Artistic canons and problems with otherness
SUMMARY: The aim of this paper is to determine the relationship between artistic canons and other-
ness. The traditional definition of an artistic canon starts from the assumption that there some capital
body of work exists and the works connected to it are similar to each other just like the connected events
of a story are. In this case, we can understand the artistic canon as itinerary, which makes it possible to
repeat the development path of art and its primary function is to consolidate the identity of art of a nation.
The non-traditional definition of canon starts from the assumption that the canon is not an itinerary,
but a map, which allows for one body of work to be connected to another, whereby we can get from
one body of work to the others by various paths. Instead of one big story, the canon enables the cre-
ation of many small stories. Identity gives way to non-identity thanks to which the canon becomes a
dynamic field of events, and its ultimate outcome is an increase in our sensitivity toward otherness.
KEY WORDS: artistic canon, supra-individual artistic style, aesthetics of sameness, itinerary, map
Primljeno: 3. novembar 2022.

Ispravke rukopisa: 14. februar 2023.
Prihvaćeno za objavljivanje: 2. mart 2023.
michalovic@fphil.uniba.sk
16
UDK 82.01
Mihal Babjak (Michal Babiak)

Univerzitet Komenski, Filozofski fakultet, Katedra estetike
Bratislava
Republika Slovačka
Drugost u umetnosti kao vrednost

REZIME: Predmet ovog rada su pojedini prilozi reflektovanja drugosti u zapadnoj kulturi. Odnos pri-
marnog i drugosnog u evropskoj književnosti prisutan je već u trenutku njenog nastajanja u kon-
tekstu antičke grčke književnosti: jedan stub zapadne književnosti, ali i morala i vrednosne lestvice
počiva na homerskoj tradiciji, zasnovanoj na veličanju ratnog vojevanja i osvajanja, dok je drugi stub
zasnovan na Hesiodovom književnom i etičkom nadahnuću koje proizilazi iz rada i poretka koji us-
postavljaju i čuvaju bogovi. U epohi prosvetiteljstva (analiziraju se prilozi Didroa, Lesinga i Herdera)
dolazi do uspostavljanja novih priloga ovoj temi, da bi završni deo istorijskog dela prikaza bio posve-
ćen postmoderni i njenim rezultatima u jačanju teme drugosti. U završnom delu rada otvaraju se
pitanja koja ukazuju na jačanje snaga u savremenoj zapadnoj kulturi koja negiraju pravo na drugost
i mogućim opasnostima koje iz toga proizilaze.
KLJUČNE REČI: drugost, antička grčka književnost, prosvetiteljstvo, postmoderna, neoliberalizam,
ekstremizam.
Fenomen drugosti moguće je posmatrati u duhu fenomenološke ontologije kao određeni varijetet,
kao nešto što se javlja kao drugosno i postoji samo u sferi pojavnoj, a time nalazi se upravo na suprot-
noj strani u odnosu na ono prvobitno, koje postoji samo u sferi idejnoj, znači u odnosu na invarijant.
U Platonovoj hijerarhiji ovako posmatrana drugost bila bi nešto manje vredno, jer je u svojoj biti ovaj
fenomen iz sfere pojavnog sveta nestalan, podložan promenama i neprav: pravom vrednošću odlikuje
se samo ono što postoji u idejnoj sferi, kao fenomeni koji su stalni, nemenljivi i pravi.
Iz ove perspektive moguće je posmatrati i prve vrednosne diferencijacije koje su se formirale u an-
tičkoj grčkoj umetnosti: Homer je kao invarijantni model nametnuo svoju etiku koja proizilazi iz stare
grčke teogonije i mitologije i formirao svet ljudi i svet bogova koji su uzajamno povezani, prepleteni,
ogledaju se jedan u drugom i pronalaze različite referencije: kako nas upozoravaju istraživači Homero-
vog dela, u njegovim epovima nalazimo situacije i opise slika ophođenja božanskog sveta koji je u di-
rektnoj vezi, slika i prilika ophođenja ljudi u njihovom socijalnom svetu; skupština bogova na Olimpu
kojom predsedava Zevs je kopija antičkog grčkog vojno-aristokratskog savetovanja i odlučivanja; hi-
jerarija odnosa i sfera punomoći pojedinih božanstva odgovara slici socijalne diferencijacije drevnih
grčkih prilika. A ovaj međusobno povezani i prepleteni svet bogova i ljudi Homer uokviruje u ishodišta
svoje etičke hijerarhije: vredno je ono što je proizašlo iz međusobne borbe, vredno je ono što je moćno,
što pobeđuje, ono što ima snagu da nametne svoj stav, svoju snagu, svoje vrednosti. Homerova etika je
ratnička, pobednička, osvajačka, herojska. Homer se divi Ahilu, divi se Odiseju, kiti ih epitetima kao
„božanski”, Homer priziva muzu da mu pomogne u opisu Ahilovog borbenog gneva itd. Ovaj svet ljudi,
17
isto kao i svet bogova – po Homeru – funkcioniše na principu sile, ratničkog vojevanja borbe i osvaja-
nja; to je za njega ono što je u ovome svetu primarno, glavno, pravo – invarijantno: većinski ovaj svet
nije ništa drugo do bitka, rat, pobednici i pobeđeni, miris krvi, leševa, ognja i mača.
Ali već paralelno sa Homerom javlja se i jedna druga perspektiva reflektovanja suštine ovog sveta
– njegove vrednosti i morala. S tom idejom, kako je poznato, dolazi Homerov savremenik, takođe veliki
antički grčki pisac – Hesiod. Za razliku od poznatijeg i obožavanijeg Homera, Hesiod u svom „prvom
didaktičkom epu” Poslovi i dani ukazuje da ovaj svet nije rat i borba između ljudi, da ovaj svet nisu sa-
mo heroji i ratni stradalnici, već da osnovni princip ovog sveta i čovekovog delovanja u njemu počiva
na radu – svakodnevnoj, mukotrpnoj, ali moralno uzdižućoj delatnosti. U poslovima običnih ratara
i ribara, socijalnom svetu koji ga okružuje, Hesiod vidi onu najvišu borbu i pobedu koju čovek može da
izvojuje – borbu i pobedu nad nedaćama prirodnih stihija. A u ovoj svakodnevnoj borbi Hesiod prona-
lazi principe pravednosti i poretka.
Hesiod, proizašao iz socijalnog konteksta beotskih seljaka, prezentuje sasvim drugačiji moralni i
aksiološki sistem, koji je u svojoj suštini antiratni i – posmatrano Homerovom optikom – takođe i ne-
herojski. Umesto vojničke lukavosti, pameti i veštine, umesto moći oružja, odisejske umešnosti i Ahi-
lejeve neustrašivosti, umesto prava jačeg, umesto ratne slave – Hesiod u prvi plan stavlja rad i pravdu.
Ovaj moralni kredo slabog i ranjivog seljaka ističe se kao bezgranična utopija u kontekstu aristokrat-
sko-vojničke društvene piramide ondašnjeg helenskog društva. Ubedljivo deluje teza da je Homerova
slika helenskih bogova zapravo projekcija aristokratsko-vojne društvene strukture: „Homerovi bogovi,
’večni ljudi’, kako ih Aristotel naziva, nisu ništa drugo do slika – s jedne strane blistavosti i moći idea-
la i vrlina, s druge strane instinkta i poroka ajolsko-jonskog plemstva, potčinjenog vrhovnom vojnom
zapovedniku” (Đurić, 70). Umesto ove ratno-herojske strukture koja je projektovana i u društvenom
i u moralnom svetu čoveka i koja važi kako na zemlji tako i na Olimpu, Hesiod je smislio plan za novi
svetski poredak. Ideje istine i pravde nalazimo i kod Homera koji zastupa mišljenje da su bogovi njihovi
nosioci, ali kod Hesioda nailazimo na snažan imperativ da je čovek taj koji treba da bude tvorac pravde,
a ovo stvaranje pravde je najjači trenutak koji čoveka najviše čini čovekom:
„...slušajte glas pravde i zaboravite nasilje.”
(Poslovi..., 275)
ili:
„Jer je takav zakon dao narodu Kronosov sin:
zaista ribe i zveri i ptice obučene u perje
proždiru drugu vrstu: zato što ne poznaju red i zakon;
ali je ljudima dao pravdu, najbolju od svih stvari.”
(Poslovi..., 276 – 279)
Sa pozicije proroka ili apokaliptičkog vizionara, Hesiod ne samo da napominje čoveka, već čak
poziva čitave polise da svoje zajednice grade na principima pravde i rada – inače čitavi narodi mogu
postati predmet božjeg gneva i potpunog uništenja:
„Ali kome je samovoljno zlo milo i okrutno delo,
iznad njih će podići presudu sam širokovidni Zevs.
Ponekad će i celo društvo trpeti zbog čovekove zle volje,
koji čini drske zločine.
Kronovac će tada poslati veliku nesreću na tebe sa nebesa,
glad i kugu u isto vreme, a ljudi će da masovno umiru.
Žene će prestati da rađaju i porodice će se prorediti,
18
jer olimpijski Zevs tako hoće; a ponekad će i cele

uništiti široke oblasti i sravniti zidove sa zemljom
ili će njihov brod potopiti u more Kronov sin.”
(Poslovi..., 238 – 247)
Hesiodov utopijsko-revolucionarni san o suzbijanju vojnih ideala i davanju prioriteta pravdi, radu
i poštenju u svakom slučaju nije samo izolovani vapaj očajnog pojedinca kojeg je prevario rođeni brat
tokom rasprave o nasleđu, već je prvenstveno odraz šireg duhovnog raspoloženja helenskog društvenog
konteksta. Aristotel, hrišćanstvo, humanisti, utopisti, društveni vizionari će u budućim vekovima pratiti
tragove, fragmente ili pojedine ideale ove „tihe vode”... A isticanjem novih etičkih vrednosti, koje treba
da postanu moralni imperativ ne ličnosti, ne nacije, već čovečanstva – Hesiodovo pesničko delo daleko će
prevazići žanr u kome je nastalo: iz pesme je nastao ep – visoki epski žanr koji čini novi istorijski poredak.
Dakle, jedan stub zapadne književnosti, ali i morala i vrednosne lestvice, počiva na homerskoj tra-
diciji, dok je drugi stub zasnovan na Hesiodovom književnom i etičkom nadahnuću. Tako se, simbolič-
no, od najstarijih vremena naša zapadna književnost, ali i kultura oslanjaju na dva estetska, ali prven-
stveno filozofska, moralna i vrednosna oslonca: prvi u ratu vidi pokretačku snagu istorije i strukturu
organizovanja aktualnog trenutka, a drugi – zanemarujući sadašnji trenutak i u gestu vizionara koji
gleda u budućnost – ističe i insistira na stavu da najviši smisao ljudskog postojanja nije rat – već rad.
Da li su ova dva stuba podjednako prisutna u zapadnoj književnosti? Koji od njih više fascinira pi-
sce i zašto? Ili još principijelnije: koji od ova dva stuba smatramo invarijantnim a koji varijantnim? Koji
od njih je većinski a koji manjinski? Šta je primarnost a šta drugost? I znači li to u principu da je drugost
nedostatak vrednosti, vrednosno manje bitno, ili, rečeno još drugačije: je li drugost vrednosno drugosna?
Značajan podsticaj u reflektovanju ove teme dolazi u vreme prosvetiteljstva, najizrazitije u delu
velikog francuskog filozofa Denija Didroa koji podstiče toleranciju i drugost u razmišljanju – ponajpre
u kontekstu filozofije. „Akceptovanje diferentnog delotvorno je samo onda kada nije samo formalne
prirode u smislu tolerancije, već se upravlja shvatanjem prava drugih. Ovaj stav bio je davno prisutan
kod svih velikih pojedinaca. Na primer Didro govori o tome da bi uzor trebalo da bude čovek koji „stav
koji odbacuje, razume upravo onako duboko i jasno kao stav koji zastupa”. Upravo ovo je po Didrou
karakteristično za pravog filozofa. Zato Didro poziva svoje sugrađane da jednom počnu stvari posma-
trati „sa određene distance i suprotnu stranu svojih stavova”, kako bi na taj način uočili „u kojoj meri
su to izopačeni stavovi”. U tome sa manifestuje principijelna svest diferentnog i upravo ova svest nalaže
da se ne prati samo jedna jedina perspektiva, već da se u najmanju ruku povremeno isproba prihvata-
nje i drukčijeg stava. Sve to vodi ka konkretnom shvatanju vlastite omeđenosti i priznavanja drugosti
– nikako s pozicije umišljenosti i dizanja ramena, već s pozicije shvatanja, ulaženja u suštinu a sve to
uspostavlja perspektivu trajnosti” (Velš, 39-40).
Na istim ideološkim pozicijama nalazimo i dalje filozofe: „Slično je i Lesing probao da odgovori
posredstvom slavnog primera sa prstenom na situaciju kada su se pojavili interkulturalni (znači konfe-
sionalni, verski) diferensi koji su morali da budu rešeni interkulturalno. A Lesing ukazuje da je disens
između njih moguće rešiti samo odbacivanjem ideje jedne jedine istine” (Velš, 42).
Pluralizacija, prihvatanje manjinskog, drugosnog, varijantnog istorijski je kulminirala u razdoblju
postmoderne, što vremenski otprilike znači od 70-ih godina XX veka do početka novog milenijuma. Više
filozofa ukazuje da je ova postmoderna situacija zapravo rezultat stanja koje je svoje osnove formulisalo
u vreme prosvetiteljstva. „Prosvetiteljstvo na osnovu prvih iskustava sa pluralizmom težilo je ka razvija-
nju misaone forme i ideje pravednosti koja bi mogla da opstane pred pluralitetom. Smisao prosvetiteljske
ideje prava čoveka nije apstraktno, već konkretno oslobađanje. Kada je reč o našoj osnovnoj moralnoj
intuiciji, mi stojima na pozicijama tradicije prosvetiteljstva. Postmoderna ne prekida ovu tradiciju, već
19
radikalno realizuje njegova obećanja... Herder je bio taj koji je otkrio vlastita prava i vlastitu vrednost raz-
ličitih životnih formi sa posebnim osvrtom na različite kulture. Razaznao je da različitim svetovima čo-
veka pripada ista legitimnost i da bi uzdizanje jedne kulturne forme na opštevažeću jedinu kulturnu for-
mu bilo potpuno neligitimno. U ovom smislu postmoderna razvija ove ideje prosvetiteljstva” (Velš, 43).
Polazeći od ideje da ne postoji vrednosna razlika između različitih svetova čoveka i njegovih kultur-
nih formi, postmoderna se formirala i etički vrednosno: „Postmoderna je već u svojim polaznim tačkama
zasnovana etički. Razantno brani autonomna prava različitih orijentacija i životnih formi... Za postmo-
dernu odlučujući značaj ima jačanje intrakulturnog pluralizma... Nije više jednostavno moguće ignori-
sati mnogostrukost duboko različitih orijentacija koje je potrebno u identičnoj meri respektovati. Takođe
smo već skoro navikli na situaciju da život i čovečnost postoje principijelno u pluralu” (Velš, 38–39).
Kao signifikantni moment u ovoj Velšovoj (Wolfgang Welsch) tezi pokazuje se odrednica „skoro”
– „skoro smo navikli na situaciju da život i čovečnost postoje principijelno u pluralu”. Kao što je Jirgen
Habermas posmatrao epohu moderne kao filozofski, umetnički i kulturološki nedovršeni projekat, či-
ni se da ista situacija se ponavlja i sa postmodernom. Iako je Frensis Fukujama smatrao da je zapadna
civilizacija u demokratskom društvenom uređenju i tržišnoj ekonomiji našla svoj konačni cilj i da je
tako, metaforički rečeno, došla do kraja svoje istorije – najnoviji društveni, kulturni, a time i umetnič-
ki projekti pokazuju da situacija nije tako jednostavna, da u epohi postmoderne nije došlo do konačne
realizacije društvenih kretanja zapadne kulture. Svet se nalazi u permanetnom pokretu – sa novim iza-
zovima, novim situacijama i nikako nije mesto za koje bismo mogli reći da je došlo do tačke konačnog
ispunjenja svih svojih dosadašnjih lutanja i eksperimentisanja. Zapadna civilizacija je u postmoderni
samo u kratkom periodu pronašla svoj izgubljeni raj.
Postmoderna situacija sve više gubi čvrsto tlo pod nogama i sve više nestaje u dimu sukoba koji su
počeli 80-ih godina prošlog veka (kakva je bila filozofska kritika Habermasa), pa sve do aktuelne polemi-
ke liberalno-levičarskog bloka s jedne strane i sve više ojačavajućeg – nazovimo ga – tradicionalno-kon-
zervativnog bloka s druge strane. Sa današnje tačke gledišta, postmoderna umetnost javlja se kao prilično
naivan san o definitivnom okončanju ideoloških borbi nastalih nakon pada Berlinskog zida. S druge stra-
ne, razvoj događaja sugeriše da je svet isuviše složen organizam da bi se pacifikovao na nivou jednom zau-
vek otkrivenog neproblematičnog stanja – o kojem su govorile filozofija i umetnička praksa postmoderne.
U ovom trenutku svedoci smo produkcije različitih umetničkih, odnosno kulturnih dela i događaja
koja očigledno žele da stoje na jasno navedenim ideološkim pozicijama. Čini se da smo svi mi spremni
da svedočimo da je zapadni svet polarizovan i da je polarizacija svakim danom sve veća. Uvereni u is-
pravnost narativa koje prepoznaju kao relevantne i istinite, čak i umetnici ulaze u najrazličitije ideološke
obračune, daju svoja posvećena svedočenja i zauzimaju pozicije na ideološko-kulturnim barikadama.
A ovakva situacija, jasno je da sve viče generiše stavove u kojima se bilo kakva drugost relativizuje, mar-
ginalizuje ili odbacuje – samo da bi se odbranila pozicija vlastite istine. S potiskivanjem postmoderne
optike, posmodernog shvatanja i prihvatanja sveta, zapadna kultura se sve više udaljava od etičkih i vred-
nosnih principa koje je promovisala – od pluralizma i prihvatanja drugosti kao civilizacijske vrednosti.
Jasno je, međutim, da ovaj sukob tradicionalnih i liberalno-levičarskih narativa nije jedini, a mo-
žda ni glavni ideološki spor, koji se ogleda u svim segmentima ljudskog društvenog sveta, uključujući
kulturu i umetnost. Kako nekoliko sociologa ističe, sve veći deo zapadne civilizacije ide ka radikalnim
populističkim i ekstremističkim pozicijama – nacionalnim, rasnim itd. Za nekoliko sociologa prilično
je alarmantno da čak i mladi ljudi prihvataju ove pozicije. Nemačko-američki politikolog Jaša Munk
(Yascha Mounk) u svom delu Narod protiv demokratije. Zašto je naša sloboda u opasnosti i kako je spa-
sti u signifikantno nazvanom poglavlju Mladi nas neće spasti upozorava: „Amerikancima i Britancima
je teško da poveruju da se najznačajniji pad naklonosti [prema demokratiji] dogodio među mladim
ljudima... Jedno od mogućih objašnjenja zašto su mnogi mladi razočarani demokratijom jeste nedosta-
20
tak svesti o tome šta bi značilo živeti u drugačijem političkom sistemu... Mladi ljudi rođeni na prelazu
milenijuma u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama jedva da su doživeli hladni rat i možda čak i ne
poznaju nikoga ko se borio protiv fašizma. Pitanje da li je život u demokratiji važan za njih je poprilično
apstraktno... Podaci do kojih dolazimo su izuzetno uznemirujući: u mnogim zemljama sveta – od USA
do Velike Britanije i od Švedske do Australije – demokratija prestaje da bude jedina mogućnost. U po-
rastu je broj ljudi koji na demokratiju imaju ili negativan pogled ili je ne smatraju naročito važnom. Još
uvek manji, ali svakog dana sve snažniji je udeo onih koji staju na stranu direktno autoritativnih alter-
nativa kao što su vladavina jedne jake ruke ili vojna diktatura” (Jaša Munk, 133–137).
Ove neradosne konstatacije Jaše Munka, koje otvaraju perspektivu određenog strahovanja pred
apokaliptičnim razvojem događaja u svetu potvrđuju stav da ideju drugosti polako gubimo iz svog ži-
votnog sveta. Kao u nekom snoviđenju ona nam se javlja kao utopijski duh minulih vremena, idealizma
prosvetitelja i postmodernističke lakoće i radosne bezbrižnosti. A ako se pomirimo s činjenicom rela-
tivizacije, marginalizacije i odbacivanja kategorije drugosti iz našeg sveta, jedino što nam onda ostaje
kao sigurnost u rukama jeste zabrinutost za vreme koje je pred nama.
LITERATURA:
Đurić, Miloš N.: Istorija helenske književnosti. Beograd : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1997.
Mounk, Yascha: Lid versus demokracie. Proč je naše svoboda v ohrožení a jak ji zachránit. Praha : Prostor, 2019. (Naziv
originala: The People vs. Democracy. Why Our wertFreedom Is in Danger and How to Save It. Cambridge (Mass.),
London, 2018).
Welsch, Wolfgang: Postmoderna – pluralita jako etická a politická hodnota. Praha : Koniasch Latin Press, 1993. (Naziv
originala: Postmoderne – Pluralität als ethischer and polistischer Wert. Köln, 1988)
Otherness in art as a value
SUMMARY: The subject of this paper are some contributions to the reflection of otherness in We-
stern culture. The relationship between primary and secondary in European literature is already
present at the moment of its creation in the context of ancient Greek literature: one pillar of We-
stern literature, as well as morals and values, rests on the Homeric tradition, based on the glo-
rification of warfare and conquest, while the other pillar is based on Hesiod‘s literary and ethical
inspiration that derives from the work and order established and preserved by the gods. In the
epoch of Enlightenment (the contributions of Diderot, Lessing and Herder are analyzed), new con-
tributions to this topic are established, so that the final part of the historical part of the presenta-
tion is dedicated to postmodernism and its results in strengthening the theme of otherness. In the
final part of the paper, questions are raised that point to the strengthening of forces in contempo-
rary Western culture that deny the right to otherness and the possible dangers that arise from it.
KEY WORDS: otherness, ancient Greek literature, enlightenment, postmodernism, neoliberalism,
extremism.
Primljeno: 12. decembar 2022.

Ispravke rukopisa: 14. februar 2023.
Prihvaćeno za objavljivanje: 2. mart 2023.
babiak.m.michal@gmail.com
21
UDK 821.511.141(497.113).09
Đerđ Serbhorvat
TK Institut za istraživanje manjina
Budimpešta, Mađarska
Pronađeni rat
Traume i identitet u književnosti posleratne
generacije vojvođanskih Mađara
SAŽETAK: Studija predstavlja stvaralaštvo mlađih mađarskih pisaca iz Vojvodine, kako su se u njima
pojavili ratovi devedesetih, kako su to doživljavali kao deca i adolescenti i kako su se njihova iskustva
oblikovala u sopstvenim književnim delima. Kao posebno važne teme isticali su se etnički odnosi,
siromaštvo, mogućnost emigracije, a traume su uvek prisutne u pozadini.
KLJUČNE REČI: književnost, Vojvodina, Mađari, rat, traume, identitet, migracija
„Dođite u pet sati i onda ćemo popričati o ratu”, rekla je gospođa koja je vodila salon, jednom od
svojih gostiju 1914. godine, tokom Velikog rata u Parizu.1 To je zabeležio Marsel Prust, u završnom
tomu „Pronađeno vreme” svog romanesknog ciklusa „U potrazi za izgubljenim vremenom”. Završni
akord svetski poznatog romanesknog ciklusa pretežno se smatra metaromanom u kome Prust razma-
tra celokupnu svoju koncepciju umetnosti; tu se nalaze i čuvene rečenice o sećanju, u kojima on sebe
posmatra i samo o sebi govori. U mirnodopskim vremenima možda ne bih primetio (a i nisam kada
sam ga čitao prvi put) da je trećina romana zapravo ratna književnost. Prust izveštava o svakodnevici
zaleđa, o tome ko šta misli o pobedi ili porazu, životu i smrti, herojstvu muškaraca i bedi vojnika, to-
božnjem govoru patriota i lažima medija, pacifizmu i militarizmu, ili o tome kako su Francuzi govorili
netrpeljivo o Betovenu (kao što su 2022. zabranili ruske umetnike, uključujući i one davno umrle).
Prust piše o eskalaciji straha i o zabrinutosti – šta će biti sa ranjenim mladim ljudima koji se vraćaju
kući – dok istovremeno teče svakodnevni, društveni, ljubavni život...
Doduše, tokom rata u Ukrajini bilo je šokantno čitati ove redove, jer kao da se ništa nije promenilo
za više od jednog veka. Za nas, koji smo devedesetih živeli na ovim prostorima, odnosno na ovom kra-
ju Balkana, takozvana ratna književnost nikako nije novina. Ali kao što se ratovi završavaju samo na
frontu, a ne u glavama, tako se ratna književnost ne rađa samo tokom rata, štaviše. Iz tog razloga sada
želim da prostudiram šta se dešavalo u književnosti vojvođanskih Mađara u posleratnom periodu – jer,
kako se pokazalo, ima šta da se čita...
Prusta sam pomenuo kao nasumično čitalačko iskustvo – pravo je iznenađenje šta sve može da se
klasifikuje kao ratna književnost, za šta u prvi mah ne bismo ni pomislili. Na prvi pogled čini se da to
i nije ratna književnost, jer ne izveštava o događajima na bojnom polju (iako izveštava o napadu cepe-
lina na Pariz). Ali šta je onda ratna književnost? Što se tiče filmova, odgovor je jednostavniji: ratni film
je onaj u kojem se puca na frontu, vidimo ranjene i mrtve, protagonisti su heroji i izdajnici, partizani
1 Proust, Marcel: Az eltűnt idő nyomában VII. A megtalált idő, Budimpešta, Atlantis, 2009. 44.
22
i otporaši u zaleđu i, naravno, sve se dešava tokom rata, usred pejzaža nekog određenog perioda. Ali
šta je ratna književnost? U principu i to se može jasno definisati, ali realizam je danas manje karakte-
ristična crta književnosti, više se pojavljuje na filmu, koji zahvaljujući digitalnoj tehnologiji bukvalno
eksplodira u našoj sobi, vojnici krvare pored našeg kauča, iskustvo može biti gotovo životnije od onog
u stvarnosti. Književnost je suptilnija od ovoga (nadamo se).
Pored toga, sirovi opis je često „samo” dokumentarna proza, a ne beletristika. To sam primetio ka-
da sam pre dve decenije proučavao dela vojvođanskih mađarskih pisaca rođenih devedesetih godina.2
Među njima ima pravih remek-dela, poput esejističkog dnevnika/romana „Eksteritorijum” Lasla Vegela
iz Novog Sada, ili dela Ota Tolnaija, koji se iz Novog Sada preselio na Palić sredinom devedesetih. Ali
većina književnih dela je ipak bila programsko delo, barem u vreme kad su dešavanja počela i bila u to-
ku. Kao da su neki pisci osetili da su pronašli veliku temu, da je došlo njihovo vreme. Ali nijedan mlađi
vojnik koji je bio na frontu nije se javio delom iz domena ratne književnosti (većina mlađih mađarskih
pisaca iz Vojvodine je u to vreme pobegla iz zemlje). Tema rata se na kvalitetan način pojavila u časo-
pisu EX Simposion koji su u Vespremu, u Mađarskoj osnovali urednici nekadašnjeg novosadskog časo-
pisa Új Simposion, ali je postalo očigledno da biografija uopšte ne garantuje autentičnost – da se mora
pronaći, to jest stvoriti sopstveni jezik, kako bi od teksta o ratu nastala književnost. Naravno, ne kažem
da nisu nastala uzbudljiva dela, na primer u vezi sa bekstvom, emigracijom, gubitkom doma, pitanjem
zavičaja, ali čini se da su vojvođanski mađarski pisci u manjoj meri proniknuli u srž rata (koju, uosta-
lom, nisu doživeli u njenoj stvarnosti, osim u slučaju bombardovanja na primer Novog Sada ili Palića),
jer su većinom bili izbeglice, ili kao da nisu našli jezik, sopstveni jezik.3
Kasnije, od početka 2010-ih (ali već i prethodne decenije) mogli smo da pratimo nastanak nove
generacije mađarskih pisaca iz Vojvodine, koji su devedesetih još bili deca. Njihovo primarno iskustvo,
ono čega se sećaju, bilo je siromaštvo, svakodnevni strah i mrak, a ne krvava stvarnost samog rata. Po-
kazalo se da je ova posleratna generacija – sasvim razumljivo – traumatizovana, nesumnjivo poseduje
nešto što se može nazvati ratnim iskustvom, čak i ako je to iskustvo sekundarno. Imaju šta da kažu i
stvaraju jezik za to, ili bar ga traže. Iz pera nekolicine stvaralaca nastalo je nekoliko dela koja su bila
prepoznata i priznata kako među čitaocima, tako i u stručnoj javnosti. U ovoj studiji želeo bih da se
pozabavim njima.
Naravno, prvo treba definisati koga smatramo vojvođanskim Mađarima. Ne možemo da im tra-
žimo pasoš, kao na granici, niti možemo da se raspitamo za njihov izvod iz matične knjige u Gradskoj
kući. Jer oni o kojima će biti reči ili već žive u Mađarskoj ili su tamo živeli u jedno vreme, upravo za
vreme rata. Nekoliko njih je rođeno 1970-ih i 1980-ih, pa jedan od njih ima već pedeset godina – ali nije
bio jugoslovenski/srpski vojnik, pošto je od rođenja imao i mađarsko državljanstvo preko majke (ko-
liko ja znam). Ali svi su proveli detinjstvo i ratne devedesete u Vojvodini. Njihovo sećanje je svakako
vezano za Vojvodinu, a jezik im je mađarski – ako ne i vojvođanski mađarski, jer bi se o tako nečemu
teško moglo govoriti, čak i ako uzmemo u obzir da tu i tamo postoji neki dijalekt – a tema im je takođe
potpuno vojvođanska, a po mnogo čemu mađarska. Lajtmotiv je strepnja zbog oca, koji može biti odve-
den u rat kao vojnik, stalno su prisutni nespokojstvo, traženje puta u adolescenciji, pronalaženje ljubavi,
ali i život u manjini. U pozadini trešti ratna propaganda na TV, gledaju se bombardovanja i mrtvi na
ekranu. Svi postaju siromašni i svi žele da pobegnu, a većina i uspe. Neretko se pojavljuje more – što
je (bila) važna metafora vojvođanske mađarske književnosti – ili Dubrovnik, Sarajevo i drugi gradovi
bivše Jugoslavije.
2 Vidi: Szerbhorváth György: „Háború, irodalom. – háborús irodalom a vajdasági magyar irodalomban (1991–2005)“,in Regio, 2005.
3. 89–119.
3 O pojmu ratne književnosti vidi: Orcsik Roland: „Az emlékezet maradványa – A délszláv háborús diskurzus autopsziája“, in Kalli-
gram, 2011/1.
23
Dela o kojima je reč odvijaju se uglavnom, često vrlo prepoznatljivo, u naseljima u kojima žive voj-
vođanski Mađari, kao što su Senta, Bačka Topola, Mali Iđoš, a pored njih pojavljuju se razna mađarska,
jadranska, bivša jugoslovenska i zapadna naselja. Drugim rečima, veoma lako se može definisati korpus
koji bi se mogao nazvati mladom vojvođanskom mađarskom posleratnom književnošću. I (post)trau-
matskom književnošću.
Nije slučajno da se mlađa generacija koja se pojavila na sceni posle 2000, a posebno posle 2010.
godine, a koja je sada, posle svojih prvih pokušaja, već objavila i knjige (romane, zbirke kratkih proza
i poezije), nastupila u tematskim, trauma-brojevima časopisa Simposion, sada sa sedištem u Subotici
(mada se ova tendencija ponegde može primetiti i u časopisu Híd iz Novog Sada) – čak i bez neke po-
sebne generacijske svesti i redakcijskog zajedništva. Časopis koji je oduvek imao neobičan dizajn i dalje
uređuje Atila Širbik, a pored vizuelnog trauma-broja (2016, broj 66/2), koje je bilo specifično izdanje
bez teksta, pojavila su se još dva tradicionalnija izdanja „Traume/nostalgije”, kao što je naznačeno na
koricama. Prvi broj izdat je 2012–2013 (br. 61), a drugi 2016. godine (br. 66). Pored istaknutih savre-
menih mađarskih i vojvođanskih mađarskih, kao i južnoslovenskih autora, tu se mogu naći i mlađi
vojvođanski mađarski autori i autori koji su se već preselili u Mađarsku, a kojima Jugoslavija/Srbija/
Vojvodina 1990-ih i ratno doba pružaju neku vrstu pozadine značajnom delu stvaralačkog rada. To su:
Atila Širbik, Roland Orčik, Ana Terek, Oršoja Benčik, Čaba Presburger, Kalman Jodal, Čaba Segi i dru-
gi. Naravno, period pun etničkih i drugih sukoba, tema rata, tačnije zaleđa, emigracije i bekstva nisu
prisutni samo u delima navedenih pisaca objavljenim u Simposionu.
Ne znamo sa sigurnošću da li je bila namera uredništva da prvi tekst prvog broja „Traume/no-
stalgije” bude programski tekst, ali možemo pretpostaviti da je tako, jer za priču s naslovom „Lyukas
labda” („Probušena lopta”) teško se može reći da se slučajno našla na tom mestu. Međutim, autor sa
„pseudonimom” Stiven Božen (rođen 1982) nije čak ni pisac (bio je poznat u alternativnoj političkoj
javnosti), a njegov tekst se ne može sa sigurnošću svrstati u domen književnosti, više je to izveštaj o
tome kako je narator sa majkom išao u posetu svom ocu, koji je služio kao rezervista, negde u već raz-
rušenoj Baranji. Ovde, zajedno sa mlađim bratom, prolaze vatreno krštenje: pijani otac im dozvoljava
da iz njegovog oružja ispale nekoliko hitaca. Potom, kod kuće deda pita majku kako je njen sin (tj. otac
pripovedača). Odgovor glasi: „On je poludeo!” I konačno, dete kod kuće pokušava da napumpa loptu
koju je dobilo na frontu, pritom ona eksplodira: „Satima mi je zvonilo u ušima.”
Evociranje teme i „pošalice” na kraju priče takođe su upadljivo simbolične. Da li je priča istinita
nije toliko važno, mada lako možemo pretpostaviti da je pripovedač sve to stvarno doživeo u Baranji sa
9–10 godina, a zatim se prisetio dvadesetak godina kasnije. Ključna reč ovde je detinjstvo – i psihote-
rapija se najčešće vraća upravo na to doba – (pijani) otac, eksplodirajuća lopta kao metafora za rat. Sve
ono što nakratko zaboravimo, pa se trauma vraća kasnije, a da mi uopšte ne razumemo zašto se poja-
vljuje u našim životima, ali će se ipak kroz sećanje osvestiti i izazvati loš osećaj.
U tom smislu Stiven Božen možda nije svesno posegnuo za prošlošću, za razliku od profesionalnog
pisca Rolanda Orčika u uvodnom intervjuu drugog broja „Traume/nostalgije”. On je dvojezični pisac,
rođen 1975. godine u Bečeju, doselio se u Mađarsku 1992. godine, a zaleđe pruža pozadinu ne samo za
njegova teoretska dela, već i za neka od njegovih književnih dela (nije bio vojnik tokom ratova, nego
je živeo i dalje živi u Segedinu, radi kao univerzitetski profesor). Radnja njegovog romana „Fantomski
komandos” („Fantomkommandó”, 2016)4 odvija se u njegovom rodnom gradu pomešanom sa drugim
gradovima, odnosno u malom mestu gde svi doživljavaju traume zbog istorije, tačnije sadašnjosti u
senci rata i strahota, ali ni ovo se ne može nazvati romanom obogaćenom autobiografskim motivima,
možda ima više fikcije – i, naravno, sama stvarnost ni ovde nije najvažnija, nije to ono što čini ili može
4 Orcsik Roland, Fantomkommandó, Novi Sad – Budimpešta, Forum – Kalligram, 2016.
24
činiti delo autentičnim. Baš kao i u vezi sa ostalim delima o kojima će biti reči, ni u ovom slučaju ne
vredi postavljati pitanje da li je reč o „ispisivanju”, odnosno da li je za autora pisanje romana i vid psiho-
terapije, obrada trauma kroz otkrivanje i pisanje sećanja. Kako što je Orčik rekao u jednom intervjuu:
„U mom romanu rat besni bez ijednog ispaljenog metka, slično kao što je bend The Cure jedan od svo-
jih albuma nazvao pornografijom, dok na naslovnoj strani nema nijedne eksplicitne porno scene, niti
se tako nešto pojavljuje u tekstovima”5. S druge strane, Orčik u vezi sa ratnom književnošću primećuje
da „ključno pitanje jeste da li smo dobili dobra ili loša književna dela? Dakle, ovo je estetski, poetski
problem.”6 S druge strane, reč trauma je već toliko često upotrebljena, kaže on, da se sasvim istrošila,
takoreći eksplodirala. (Baš kao i lopta Stivena Božena.)
Odlika zaleđa je ista u skoro svim njihovim delima: preovladavaju siromaštvo, nepredvidivost i
beznađe. Moral u stvari i ne postoji: dok na frontu ubijaju, kradu, varaju, lažu, ovde samo ubijanja ne-
ma, svega ostalog ima, jer drugog načina da se preživi nema. Pojavljuju se sumnjive figure: šverceri,
prevaranti, lopovi, pa čak i osumnjičene ubice. Dete se rađa u anomičnom svetu, pa kao adolescent – u
razdoblju kada bi svakako tražilo svoje mesto i u normalnom svetu – moralo bi da se snađe u ovoj pore-
mećenosti, da razume svoje roditelje i pretke (što takođe nije mali izazov u bilo kakvim okolnostima),
izgradi svoja prijateljstva i potencijalne ljubavne odnose. Preovlađuju poremećeni etnički odnosi, poja-
vljuju se izbeglice sa drugačijim jezikom i kulturom – dok tinejdžer mora da radi na sopstvenom iden-
titetu. Snalaziti se i postati srećan, tamo gde, čini se, niko ne uspeva u tome, a najevidentniji izlaz pruža
emigracija, pa čak i bekstvo. Ovo bi bio preveliki izazov i za odraslu osobu, kamoli za dete ili tinejdžera
kroz tih deset godina. A pozadinu naših autora karakteriše sve ovo, daleko od „bezbrižnog, srećnog de-
tinjstva”. Idealizam, filozofsko traganje za Velikom Pravdom nije bilo dato još ni u tinejdžersko doba,
ni begom u Lepo i estetsko ne može se pobeći od surove stvarnosti. Vrednosti nisu čak ni relativne, one
jednostavno ne postoje. Pre svega, treba preživeti, a nasilje se ponekad ne pojavljuje samo na frontovi-
ma: s jedne strane, u porodični dom ga unose TV vesti, s druge strane, ono je prisutno u komšiluku, na
ulici, usmeno i u roditeljskoj kući.
Među u to vreme mladim ljudima su se ovi motivi možda najranije pojavili u kratkoj prozi
Arona Bluma (Gabor Virag, 1973 – danas direktor izdavačke kuće Forum u Novom Sadu), čija je
prva samostalna knjiga objavljena 2006. pod naslovom „Čat vozi kola”7 i sadrži njegove kratke pri-
če napisane kasnih 90-ih i početkom 2000. godine. On je bio jugoslovenski/srpski vojnik u zaleđu
1991–1992, ali nije pisao vojne priče, nego neretko halucinogene priče, iz usta raspadnutog naratora
(koji je ponekad ženskog pola) pod uticajem droga. Priče su iz ratnih vremena, iako su samo retko
ratni u užem smislu reči. U njima se pojavljuju i Srbi koji su se ranije borili u Hrvatskoj, pa su po-
begli odatle, koje muči nostalgija za zavičajem. U jednoj od kratkih priča, stanovnike Ulice Džak
jednog zamišljenog sela naoružani ljudi dovode do zida, pa ih sve opljačkaju i pogube; samo pripo-
vedač preživi. Protagonisti ovih proza su ogorčeni starci i naspram njih – možda čekajući njihovu
sudbinu – raspadnuti mladi ljudi koji beže u drogu, alkohol i mistične ideologije i teorije, bez ikakve
nade, cilja i plana. Iako u tim pričama ima i autobiografskih elemenata i radnja se odvija u njegovom
„sopstvenom” selu, ulici i okolini, Blumove priče se ipak ne mogu svrstati u kategoriju sociografske
ili realističke književnosti – a to se odnosi i na priče Oršoje Benčik, na koju je on možda uticao – jer
se, odvojeni od stvarnosti, nalazimo pre u jednom vojvođanskom Makondu, gde se čuda možda i
ne dešavaju, ali likovi i događaji su ipak „čudesni”.
5 Viktorija Šimon Vuletić: „Alapos hentesmunka. Beszélgetés Orcsik Rolanddal“, in Symposion, 2016. 66. 14-17. 14-15.
6 Na istom mestu, 15.
7 Aaron Blumm: Csáth kocsit hajt, Novi Sad, Forum, 2016.
25
Blumovu prozu možda najtačnije karakterišu rečenice Viktorije Radič, koja u vezi sa bosanskom
„ratnom” književnošću koju ona često prevodi, piše: „Ne teži čistim formama, razvoju čistih formula
identiteta, destabilizuje žanrove; bira hibridno, lirsko-epsko ili sirovo pripovedanje, fragmentarnost, pa
čak i izuzetno sitnu fragmentarnost i mozaične strukture”8. Davno smo već prevazišli rovovsku knji-
ževnost, „pravu” ratnu književnost, nema tu nijednog velikog narativa, niti je ona moguća tamo gde su
se država, sela i gradovi raspali u paramparčad, postali neprepoznatljivi, baš kao i ljudski životi. Ono
što je posle toga ostalo, i što se o tome može pisati, nepopravljivo je slomljeno i raspadnuto.
Čitajući Blumove priče možete se i dobro nasmejati, zvuče toliko apsurdno i groteskno – „hu-
mor leči” – ali Đerđ Sakmanj iz Stare Moravice je taj koji se baš potrudio da u svojoj prozi bude
duhovit. Autor rođen 1977. služio je kao vojni obveznik 2000-ih godina, odnosno posle ratova, ali
su devedesete itekako definisale njegove srednjoškolske i fakultetske godine. Studirao je mađarsku
književnost na Univerzitetu u Novom Sadu, emigrirao u Segedin tokom NATO bombardovanja,
zatim je posle 2000. bio srpski vojnik, a na kraju se preselio u Budimpeštu i od tada nije mnogo
pisao. Za njega su ratna vremena bila presudna i inspirativna, a u njegovim književnim delima su
srpsko-mađarski odnosi takođe faktor koji određuje identitet, „zahvaljujući” njegovim učestalim
dvosmernim migracijama kroz granicu. 2007. godine, dakle u svojoj tridesetoj godini je objavio
zbirku pripovedaka, „Tata ne ide nikuda”9. Otac iz naslova emblematično ukazuje na to u kolikoj
meri određuju otac, roditelji, baba i deda socijalizaciju tokom ratnih godina za autore o kojima
govorimo. U Sakmanjevim delima vrlo se jasno naziru autobiografski elementi, ali (samo)ironija
i humor ne pomažu uvek u uzdizanju, iako se autor jasno trudio da to ostvari. Radnja se odvija u
ratnim, hiperinflatornim vremenima, otac je profesor u srednjoj školi koji je za platu umesto novca
dobio jednu gukajuću gusku. Kao da smo u Kusturičinom filmu, nasred apsurdne priče, a ipak, ovo
je realnost – svakodnevica porodice na selu, dok sin kreće na fakultet u Novom Sadu. Sve je prožeto
beznađem balkanskih ratova, raspoloženje je depresivno. Studenti čekaju vojni poziv – i opet jedna
tipična tema: sedajući po kafanama razmišljaju da li da emigriraju u Mađarsku ili čak u Australiju.
U priči „Poslednji romantičar“ („Az utolsó romantikus”), glavni junak Futrinka u jednom petrovara-
dinskom kafiću priča (blebeće) svom drugaru o godini provedenoj u srpskoj vojsci, od masturbacije
do samoubistva; i o Balkanu, muslimanima, Srbima, ali za sebe ipak kaže da je zadovoljan, jer će sve
ovo biti od koristi za pisanje, pošto želi da bude pisac, zato pozitivno gleda na svoja iskustva. Ovde
se takođe, kao što vidimo, pojavljuje autobiografski element, i ovde su povezani doživljaj rata i čin
pisanja, pripovedač iliti pisac Sakmanj je „zahvalan”, jer je i ova knjiga nastala na taj način. Na kraju,
tu je naravno i kratka priča o NATO bombardovanju. Među razmatranim delima, Sakmanjeva pro-
za je možda najrealističnija ili kako je to definisao Đerđ Lukač: to je mikrorealizam, gde se ocrtavaju
slučajnosti života, moguće ljudske sudbine.
Iako geografski bliska, Oršoja Benčik rođena u Bačkoj Topoli 1985. godine, vremenski je deceni-
ju udaljena od Đerđa Sakmanja, a njena proza je, kao što smo već pomenuli, bliža književnom svetu
Arona Bluma. Umesto (mikro)realizma, njene priče i narative više se odlikuju fragmentarnošću, mada
manje od Blumovih.
Oršolja Benčik živela je u svom rodnom gradu do završetka gimnazije, zatim je studirala mađarski
jezik i književnost u Segedinu, gde je i doktorirala, a danas predaje na fakultetu. Devedesete je proživela
u Bačkoj Topoli, tu je završila osnovnu školu – tačnije malo je falilo da ne završi, pošto je osmi razred po-
hađala u vreme NATO bombardovanja 1999. godine. Autobiografski elementi se lako mogu detektovati
već u njenoj prvoj knjizi „Akcija je!” („Akció van!“), objavljenoj 2012. godine, a pre svega prepoznaje se
8 Radics Viktória: „A háború mint poétikai fordulat Bosznia-Hercegovinában“, in Alföld, 2008/6.

9 Szakmány György: Apu nem megy sehová, Budapest, Palatinus, 2007.
26
njen mali grad, Bačka Topola. Ali kako autorka ukazuje u motu svoje druge knjige, citirajući Dubravku
Ugrešić: „Pitanje da li je ovaj roman autobiografski spada više u nadležnost policije nego čitalaca.” Tako-
đe treba naglasiti da je u doktorskoj disertaciji Oršoje Benčik, koja je objavljena i u formi knjige10 – iako
se to desilo deceniju kasnije računajući od „Akcija je!” – jasno se pokazuje da se ona ovom temom bavi
i kao teoretičarka književnosti. Analizira teme vojvođanskih mađarskih pisaca – uglavnom Eržebete
Juhas, Otoa Tolnaija i Lasla Vegela (koji su inače svi bili ili još uvek jesu Novosađani) – kao što su zavi-
čaj, domovina, ostajanje bez otadžbine, nostalgija za zavičajem, ali i relaciju života na margini sa ratnim
kataklizmama. Dotiče se i južnoslovenskih aspekata u vezi sa ratnim iskustvima i traumama.
Da se vratimo knjizi: otac je pobegao u Segedin 1991. godine, kada je pripovedačica (u prvom licu
jednine) imala šest godina. Godine 1999, sada već zajedno sa ćerkama, ponovo beži u Segedin i ovaj
mađarski pogranični grad postaje važna referentna tačka. Majka je, pak, morala da se vrati da dežura
u školi. Atmosfera kod kuće je uvek apsurdna i groteskna, a narativ je često ironičan. Krv se pojavljuje
uvek iznova kada se kolju svinje i druge životinje, kao neka vrsta boje pozadine u zaleđu. A za devojku
(krvava) menstruacija se pojavljuje uvek iznova, paralelno sa ratom, „odižući” ovu drugu temu. Ostali
likovi razmatraju ko bi upucao golubove: „Upucao bi ih komšija. Otac bi ih upucao. Majka bi ih upu-
cala. Deda (...) Nudi svoju davno izgubljenu vazdušnu pušku (...) Morali smo da predamo vazdušnu
pušku, slaviju 630, još posle NATO bombardovanja (...) Tada me to nije zanimalo, jer sam bila zauzeta
svojom menstruacijom, tačnije čekanjem iste.”
Da je knjiga roman, bila bi porodični roman, ali ovako bi se mogla karakterisati kao porodični na-
rativ. Pojavljuju se i komšije srpske izbeglice, devojka traži ljubav u mestu koje je takođe poput Makon-
da: „prihvatila bih oba sina komšije izbeglice”. „Šetam kroz imaginarne prostore”, kaže, ali dobijamo
i traume porodične istorije, pa čak i (zamišljeni) sociografski opis: „Kada su 1991. godine prodavnice
ostale bez robe, a hleb je čak i za bonove bilo teško kupiti, iz sela su nestali i kućni ljubimci. Ali ovi su
ostali poslednji, jer smo prvo uništili pse lutalice, golubove, vrane i vrapce, a da ne govorimo o zaliha-
ma obližnjeg ribnjaka...”
Sledeća knjiga Oršoje Benčik, s naslovom „Više života” („Több élet”)11 mogla bi se smatrati nastav-
kom prethodne, centar radnje je i u ovom slučaju porodica, ali ovde se fokus polako pomera na preselje-
nje u Mađarsku, mada se vraćamo i u Bačku Topolu, zapravo, u prave „istinite priče”, koje su neupuće-
nima teško pojmljive: „Srpska vojska je 1998. godine kamionima transportovala leševe u selo. Albanci
su zapaljeni noću, radnici fabrike za preradu otpada ujutru su zatekli usijane peći. Bilo je leto, sparna
vrućina, ali prozori u selu nisu mogli da se otvore cele noći.” Međutim, odmah sa brutalne sadašnjosti
prelazimo na to zašto otac ne može da ostane u Mađarskoj da tamo radi – porodični roman nije roman
o srećnoj ili nesrećnoj porodici, već knjiga o raspadanju, priča o devojci-naratorki koja traži izlaz.
Tekst na omotu knjige definiše „Više života” kao „dekonstruisani devojački roman”, na koji se mo-
že primeniti koncepcija Svetlane Slapšak, koja se lepo poklapa sa već citiranim mišljenjem Viktorije
Radič: „Za razliku od starog, patrijarhalnog književnog pristupa, ‚vojna i izbeglička književnost’ bliža
je poetici ženske književnosti, (...) tekstovi se prelivaju iz jednog u drugi poput kolaža, sastoje se od
naizgled nepovezanih fragmenata, brzih promena u načinu govora, a karakteriše ih žanrovska hibridi-
zacija i različitost.”12 Ali Benčikova proza i tematski nadilazi ratnu književnost, jer bekstvo nije samo
bekstvo od rata, već i bekstvo od uvek prisutne bede i beznađa provincije, dakle bez obzira na rat. A
autorka/naratorka koja luta tamo-amo između dve zemlje, smenjuje različite jezičke i kulturne sredine,
10 Énekes Krisztina rongyikái, Novi Sad, Forum, 2022.

11 Bencsik Orsolya: Akció van! Budimpešta – Novi Sad, Magvető – Forum, 2016.
12 Roland Orčik takođe skreće pažnju na to: Svetlana Slapšak: Antonije Žalica: „Trag zmajeve šape, ili jedno čitanje jugoslovenske
ratne i izbegličke književnosti,“ in ProFemina, 2002/29–30, 227.
27
nekad više, nekad manje, dok se gubi sve više stvari (kao Jadransko more kod dede). Kao što je primetio
jedan kritičar, u vezi sa „Akcija je!”: ovo je zapravo krizna književnost.13
Godine 2015, između dve knjige Oršolje Benčik objavljen je roman Zoltana Danjija iz Sente14, koji
zaslužuje pažnju iz svih aspekata o kojima je već bilo reči, kao i njegov sledeći roman. Danji je rođen
1972. godine, ali zbog majčinog mađarskog državljanstva nije služio u jugoslovenskoj/srpskoj vojsci,
išao je u srednju školu u Segedin, zatim studirao mađarsku književnost u Novom Sadu, tamo stekao
fakultetsku diplomu, a potom i doktorirao u Budimpešti. Objavio je tri zbirke poezije, bavio se književ-
nošću i istorijom (na primer Belom Hamvašem), a zatim se vratio u Sentu, gde se bavi uzgojem ruža
pošavši očevim stopama (to je takođe važno). Iako se od pisaca koji žive u manjini često očekuje da se
izraze i kao intelektualci, Danji – kao i mnogi drugi, mlađi od njega, barem oni koji još žive u Vojvodi-
ni – radije izbegava javni život, naročito politiku.
„Strvoder” je odmah izazvao veliku pažnju u stručnim krugovima, i to iz više aspekata, pa i kao
ratni roman – autor je dobio prestižne nagrade, knjiga je prevedena i na nemački. Radnja romana se
delom dešava na frontu, gde glavni junak sa svojim saborcima skuplja leševe životinja i dobijamo veoma
grube, naturalističke opise čišćenja terena, pa i samog rata. Ovo daje okvir romanu – mada je i ovo delo
prilično mozaično, ali pre je to (i) roman o bekstvu, jer naš junak pokušava da se distancira od svojih
sećanja, želi da ih se reši u Berlinu, na Jadranskom primorju, u Budimpešti, u Temerinu, u Novom Sa-
du, u Beogradu. Njegova proza je realistična u smislu da su lokacije dobro predstavljene, takoreći mo-
žemo sebe videti na tim mestima (pogotovo ako su ta mesta i ta vremena poznata čitaocu). Međutim, iz
brojnih kritika15 i intervjua16 se jasno iskristališe da „Strvoder” teško možemo okarakterisati kao tret-
man traume, ako uzmemo u obzir da Danji i nije imao takve traume, a on sam kaže da kada bi hteo da
procesuira svoje traume, ne bi izdao tekst iz svojih ruku. Mada, dvadeset godina je nosio sa sobom bol
o kojoj je želeo da piše u ovoj knjizi. Imao je osećaj da su mu žrtve bliske, i počinioci takođe – „knjigu
sam napisao uglavnom zbog Srebrenice”. Zanimljivo je da identitet glavnog junaka uvek „lebdi“ – i to
ne samo zato što ga on traži – ispostavlja se da je on Mađar iz Jugoslavije/Srbije, koji je ponekad i prava
prostačina, znači nije uvek nužno dopadljiv. A već tu se pokazuje motiv koji se pojavljuje i u njegovom
drugom romanu: glavni lik želi da piše – stalno želi da kupi mastilo i papir – mada njemu u ovom slu-
čaju ni to ne ide. Ali o kome god da govorimo, glavnom junaku ili pripovedaču (Danji), njegova suština
ili dilema je ista: šta se može da čini sa ratnim traumama, ima li izlaza, kuda možemo pobeći, zapravo
gde je sloboda i bezbednost, a u međuvremenu može li nam u tome išta pomoći umetnost, ispisivanje?
Zoltan Danji je o svemu ovome pričao u jednom intervjuu, vredi citirati: „Ne mislim da me je rat
učinio piscem, ali sam pronašao svoj glas kada sam počeo da radim na temi rata. Bavio sam se pisanjem
već dvadeset godina kada sam počeo da pišem svoj prvi roman. Do tada sam pisao mnoge stvari, pe-
sme, kratke priče, eseje, bilo je među njima i boljih i lošijih tekstova, ali ma kakvi bili, uvek sam osećao
da im nešto nedostaje. Kada sam posle dvadeset godina počeo da pišem o ratu, sve se naglo promenilo,
više me nije bilo briga da li je to što radim dobro ili loše, nije me bilo briga da li je to što pišem roman
ili to nije, jer sam osetio da konačno govorim svojim glasom i pišem svoju knjigu.”17
13 Berényi Emőke: „Egy provincia válsága“, in Tiszatáj, 2014/11. 106-109.

14 Danyi Zoltán: A dögeltakarító, Budimpešta, Magvető, 2015.
15 Bencsik Orsolya: „A háború az háború az háború az háború“, in Műút, 2016/056. https://muut.hu/archivum/19892 és Mikola
Gyöngyi: „Elmondani a magyaroknak”, in Kalligram, 2015. október, http://www.kalligram.eu/Kalligram/Archivum/2015/XXIV.-evf.-
2015.-oktober/Elmondani-a-magyaroknak-Danyi-Zoltan-A-doegeltakarito
16 Na primer, moj intervju: Szerbhorváth György: „Danyi Zoltán: Ebben a háborúban a női test harctér volt.“ in Librarius.hu, 2015.
október 31. https://librarius.hu/2015/10/31/danyi-zoltan-ebben-a-haboruban-a-noi-test-harcter-volt/
17 Mátraházi Zsuzsa: „Danyi Zoltán: A magyarországi magyaroknak sikerült saját magukból is ellenséget csinálniuk.“ in HVG, 2022.
szeptember 6. https://hvg.hu/360/202235__danyi_zoltan_iro__kockazatokrol_tereyosztondijrol__tuskes_szirmok
28
U tom smislu, sopstveni identitet, pitanje traume i umetnosti, pisanje su organski i na kraju sve-
sno povezani kod Danjija, ističemo da se autobiografičnost može smatrati sporednim elementom, iako
se mnogo toga iscrtava u njegovom drugom romanu, naročito za one čitaoce koji znaju njega i njegove
okolnosti.
Danjijev drugi roman „O ružama” („A rózsákról”)18, objavljen 2021. godine, skoro je duplo obim-
niji od prethodnog. Može se reći da je jedan od najvećih, ako ne i najveći, vojvođanski mađarski roman
novijeg doba (i pored pristrasnosti pisca ovih redova), ne samo zbog fizičkog obima. Lako bismo mogli
da se bakćemo autobiografskim elementima: narator (u prvom licu jednine) je malogradski (senćanski)
uzgajivač ruža. S druge strane, autobiografska dimenzija postaje indiferentna kad uvidimo da u roma-
nu slušamo iskompleksiranog čoveka koji se bori sa bolešću, njegov ljubavni odnos takođe propada.
Veliko pitanje: kako traumatizovana osoba može ponovo da pronađe sebe? Narator se konstantno vraća
na isto mesto u dugačkim, monomanijakalnim monolozima (podsećajući na prozu Tomasa Bernhar-
da), možemo čuti traktate o ratu i još mnogo toga, uključujući i razloge zbog kojih nema dece (time
podseća na Imrea Kertesa).
Inače, mađarski kritičari visoko ocenjuju roman „O ružama” kao priču o tome kako „južnoslo-
venski rat nikada ne može da se završi. U „Strvoderu” glavni lik neprestano želi da kupi papir i mastilo
i ono u čemu on ne uspe, to narator romana „O ružama” zapravo ostvaruje. Progovoriti o ratu i time
donekle obraditi traumu koju je rat prouzrokovao.” Ali nije sve u ratu: „Traume glavnog junaka su vi-
še u vezi sa siromaštvom i nesigurnošću. U međuvremenu izgovara za mene izuzetno bolnu rečenicu:
nekada sam još imao prijatelje”.19 Ali i druge stvari skreću pažnju na to da nije moguće sve na „jeftin
način” prišiti ratu, jer je kod glavnog junaka već i ranije bio prisutan stalni strah, počev od majčine
agresivnosti do sukoba sa ocem koji sebe smatra bezvrednim. Izbegao je vojnu službu, njegov otac je za
to platio ružama i hteo je da ga pošalje u Mađarsku kod majke. Jer i otac je nesrećan, ali ne želi da mu
sin ostane takav. S druge strane, roman se može čitati i kao priča o progresu, oporavku glavnog junaka,
čak i ako nema srećan kraj. Vredi da se u sve ovo upustimo malo detaljnije.
U romanu se, kao i u Benčikovoj prozi, ne fokusira samo na sopstvene traume, traumatizacija je i u
ovom slučaju višegeneracijska tema. Autobiografičnost se može uočiti po nekim okolnostima (ne znam
tačno, ali i nije važno: zamislimo), na primer da je majka rođena u Mađarskoj i nije uspela da pobegne
u Austriju tokom revolucije 1956, a zatim se udala za naratorovog (prvo lice jednine) oca u Vojvodini.
Sve je to on razumeo: „Da je htela da pobegne iz zemlje, gde za nju postoje svakojake vezanosti, a raz-
umeo sam je, naravno, i na početku rata, kada je mom ocu rekla da ona nema ništa sa svim tim, ništa
sa ratom Srba i Hrvata, rekla je, i ne želi da sačeka da odvedu i mog oca, i ne želi da čeka da se moj otac
vrati kući, a pogotovo ne želi da sačeka da i moj otac gura noževe u kolicima, kao otac moje majke, moj
deda iz Mađarske, koji je uspeo da se vrati kući živ sa ruskog fronta...”20 Potom je majka otišla, vratila
se u Mađarsku. Sve ovo sam istakao jer jasno ilustruje da nije dovoljno ako se neko traumatizuje, jer se
i traume njegovih roditelja gomilaju nad njim, mora da se nosi i sa njima, zapravo se dešava neprekidno
gomilanje traume.
Kod Danjija se eksplicitno pojavljuje i povezanost rata i života bez domovine (kao, na primer, kod
Lasla Vegela i drugih). O naratoru saznajemo da pre rata, kao da je nešto naslutio, nije progovorio ni
reč pola godine, iako ni sam ne zna zašto je ćutao, da li je zaista osetio rat? Kada je izbio rat, otac je že-
leo da posle majke i on ode u Mađarsku, ali „mi” smo drugačiji Mađari, tamošnji Mađari su „kreteni”.
18 Danyi Zoltán: A rózsákról, Budimpešta, Magvető, 2021.

19 Kritično mišljenje Panni Puskása:„ÉS-kvartett: Danyi Zoltán A rózsákról szóló regényéről“,in Élet és Irodalom, 4. mart 2022,
https://www.es.hu/cikk/2022-03-04//es-kvartett-danyi-zoltan-a-rozsakrol-cimu-regenyerol.html
20 Danyi, 2021. 75-76.
29
I on odlučuje da ostane, samo kako bi se protivio očevoj volji. U međuvremenu, (izmišljena?) supruga
mu je jednom napisala da je više ne traži, da će otići odavde: „...i otac je bio u pravu, rekla je, jer ga je
otac unapred upozorio da se ne može ostati u ovoj zemlji, ova zemlja još uvek smrdi na mrtve (...) i ona
jednostavno ne može da rodi dete u ovom smrdežu leševa (...) U Srbiji svako je budala i svakom je puna
glava mrtvih, tako da joj je dosta…”21
I stalno se bori u sebi – tipična vojvođanska mađarska životna situacija – šta je moglo da bude
bolje, da je otišao u vojsku ili da se preselio: „Možda bi mu život postao lakši, ali za to bi morao da
plati neku cenu, jer ako čovek živi u Mađarskoj, onda će posle nekog vremena i sam postati kreten. Za
vreme rata mnogi su smatrali da je ipak bolje biti kreten nego ležati na suncu kao iščupani korov, pa su
otišli na vreme oni koji su mogli, pokupili prnje pa otpalili odavde.” Oni koji su imali više sreće, otišli
su na zapad, a ostali u Mađarsku, mnogi od njih kao vojni dezerteri, što mu je, kao prevozniku, do-
bro došlo, prevozio je majke i žene u posetu u Segedin. Sve je to kulminiralo NATO bombardovanjem
1999. godine, u to vreme su baš poslovali sa Italijanima, ali na kraju nisu mogli ni ruže da prodaju.
Zatim polazi svojim putem, baš kao strvoder, kako bi posle kudio Belgijance u Belgiji, „kudio sam Au-
strijance u Beču, Srbe u Beogradu, Mađare u Budimpešti (...) i kad sam kudio Mađare u Mađarskoj,
onda sam delimično i sebe kudio, pošto sam po majčinoj strani iz Mađarske, pa sam koliko-toliko i
sam kreten...”22 Potraga za etničkim identitetom se spiralno vraća u romanu, pratimo ukrug autora
na svakih deset stranica, koga konačno savladaju malaksalosti: „Ne mogu da krivim rat, bilo bi pre-
lako za sve okriviti rat.”23 Na kraju, gledajući žute ruže puzavice na francuskoj plaži priseća se: „Ne
mogu više da budem kod kuće u Srbiji, a nikada neću biti kod kuće ni u Mađarskoj, među Mađarima
kretenima iz Mađarske, koje sam ponekad voleo, ponekad im zavideo, a ponekad nisam mogao da ih
podnesem, mrzeo sam ih jer oni imaju državu, kakvu-takvu, ali je bar imaju, a ja je nemam, a vero-
vatno nikad i neću imati.
U tome međutim nema ničeg tužnog, tragičnog ili teškog, jednostavno je tako i prirodno je da je tako.”24
Ali sledeći pasus, koji treba opširnije citirati, još više će pomrsiti konce, jer je sve povezano sa sva-
čim (uključujući i ljubavne veze i rađanje dece):
„Dugo sam šetao ulicama Brisela i mislio sam da iako ne možemo za sve okriviti rat, ali za opse-
sivnu, kompulzivnu potragu za istinom mirne duše mogu okriviti rat (... ) laž je preplavila sve, a ti si
osećao da više nemaš dovoljno vazduha, zato, bilo je to zbog rata, mislio sam ove teške misli o svojoj
ženi i detetu zbog rata, jer istina je da ni Srbi nisu hteli decu, Srbi su hteli dečake koji će se boriti protiv
Hrvata i Bošnjaka, a ako su hteli devojčice, onda su hteli devojčice samo da bi rađale dečake, još jednu
generaciju koja će se, kad poraste, boriti protiv Bošnjaka i Albanaca i Mađara, i tako dalje, uvek neke
nove generacije, uvek neki novi ratovi, pomislio sam.”25
A ipak, ovako je umeo da promisli svoj život, da sastavi sebe – sa velikim znacima pitanja – i da kao
zaključak, dok roman još traje, saopšti sledeće:
„Nemam normalan posao, nemam ženu, nemam dece, nisam postao ništa.
Ovo sam ja, ovo ništavilo, pomislio sam, ali možda je baš ovo ništavilo sloboda sama, možda ja
mogu biti slobodan samo u ovom ništavilu, jer to predstavlja bezbojnu ružu slobode.”26
21 Danyi, 2021. 146–147.

22 298.
23 355.
24 369.
25 385.
26 386.
30
Dakle, Danjijev roman, kliširano rečeno, postavlja mnoga pitanja, ponekad daje nesigurne odgo-
vore, da bi nas na kraju učinio potpuno nesigurnim. Ali dok on, iliti njegov narator, pronalazi svoj jezik
da bi govorio o ratu, identitetu i traumama, izgovorene rečenice, ponekad nalik na tezu, nude i nama
nešto stabilno, sigurno – ili ne? Ali ovo pitanje postavljam s popriličnom nesigurnošću. Jer izjave poput
toposa o suprotnostima između Mađara u Vojvodini i Mađara u Mađarskoj, koje možda jesu prikladne
za kafanski nivo, deo su naše svakodnevice i u tom smislu ništa ne znače. Nisu ništa posebnije ni ratne
parole, a i naš heroj je ponekad vrlo trapav, čak i „kreten” – kao i svi mi. Pisanje kao terapija je takođe
topos. To jest, ovo takođe predstavlja jedno od pitanja, jer se i Danjijev roman „raspao”, ali na kraju ipak
čini novu celinu.
A na kraju vratimo se u Bačku Topolu, ovde je rođena i živela savremenica Oršoje Benčik, Ana
Terek, rođena 1984. godine. Pored uspešnih drama, ona se prvenstveno smatra pesnikinjom – sa zna-
čajnim kritičkim i profesionalnim uspehom – i mada su teme emigracije, zavičaja, domovine, tuđinstva
prisutne već i u njenoj prvoj knjizi27, štaviše, ovo delo je takoreći postalo kultno među njenim savreme-
nicima, mi ćemo sada obratiti pažnju na njene poslednje dve zbirke pesama.
Kao prvo moramo istaći da je Ana Terek diplomirala psihologiju u Budimpešti i da i danas radi u
svojoj profesiji, uglavnom sa socijalno ugroženom romskom decom. Diplomski rad napisala je 2012. go-
dine i u njemu je ispitivala uticaj posttraumatskog stresnog poremećaja na partnerske odnose, odnosno
uticaj koji je NATO bombardovanje vršio na njihovu generaciju, čiji su pripadnici imali 14–15 godina
te 1999. godine. I kako je izjavila u jednom intervjuu, značajan broj ispitanika iskusio je nesigurnost u
međuljudskim vezama i visok stepen anksioznosti, iako je do tada prošlo već trinaest godina od bom-
bardovanja – „i mada smo se sa mnogim prijateljima složili u tome da i nije bio previše anksiozan taj
period kroz koji smo prošli, ipak je ostavio traga na mnoge od nas.”28 Proživljavanje i obrada trauma je
stoga postala njena istraživačka tema, a potom se snažno pojavila i u njenoj poeziji. Ana Terek je prve
dane bombardovanja proživela kao izbeglica u Budimpešti, ali su se posle vratili kući. Naredni meseci
tekli su uz zvuk sirene i u konstantnom strahu, dok je cela decenija bila prožeta neizvesnošću, nasiljem
s TV ekrana, ali i brigom šta će biti sa njima, manjinama, odnosno vojvođanskim Mađarima, da li će i
oni doći „na red”.
U međuvremenu je zbirka poezije „Mrtve žene” („Halott nők”, 2017)29 objavljena i na hrvatskom i
nemačkom jeziku. U ovoj knjizi mrtve, polumrtve ili nemrtve žene pričaju o svojim ratnim sudbinama
u pet ciklusa. Pozadinu uglavnom čini patrijarhalno okruženje, vidimo pred sobom Sarajevo, NATO
bombardovanje, najbrutalnija ratna dešavanja, silovanje žena, stradanja. Naravno, nema tu reči ni o
kakvim autobiografskim elementima, ali poezija Terekove je najbolji primer na to da ne moramo biti
u fizičkom smislu nasred rata da bismo taj rat emocionalno nekako doživeli i pisali o njemu. Naravno,
kao što je i sama primetila: „Perverzno je pisati o patnji.” Istovremeno, rimujući sa tim, takođe bismo
mogli reći da bi bilo „perverzno” analizirati ove pesme...
Sledeća knjiga Ane Terek, „Leđima ka suncu” („Háttal a napnak”), takođe je značajno i šokantno
delo posttraumatske literature. (Ove pesme je takođe pisala tokom dužeg vremenskog perioda, otprili-
ke u isto vreme kao i pesme iz zbirke „Mrtve žene”.)
U fokusu ove zbirke je smrt njenog oca, odnosno očev alkoholizam, patnja oca i porodice. Ali po-
stoji bliska veza sa ratom, jer i oca mobilizuju kao rezervistu, a tu nastupa u potpunosti problem s al-
koholom. I na ovoj tački se možemo vratiti priči Stivena Božena koju smo pomenuli na početku našeg
27 Terék Anna: Duna utca, Novi Sad, Forum, 2011.

28 Szerbhorváth György: „Perverz dolog a szenvedésről írni.” Beszélgetés Terék Annával, in Élet és Irodalom, 2021. december 3. https://
www.es.hu/cikk/2021-12-03/szerbhorvath-gyorgy/perverz-dolog-a-szenvedesrol-irni-.html
29 Terék Anna: Háttal a napnak, Novi Sad – Budimpešta, Forum – Kalligram, 2017.
31
teksta: porodica se susreće ispred kasarne sa ocem vojnikom, koji je po svoj prilici već bio pijan. Ukrao
je mnoštvo stvari iz kasarne za porodicu i na kraju ga nisu odneli u borbu. Ipak: „Posle je došao kraj
službi u vojsci / ali je ostalo uz njegovih kostiju / zaglavljeno između tkiva / nešto što ga je vazda pojilo.”
(Pesma „Crni sneg”)
Nažalost, zbog ograničenosti obima ovog teksta, nismo u mogućnosti da izdvojimo dodatne autore
i još nekoliko dela iz mlađe generacije mađarskih pisaca u Vojvodini, iako ih ima još, s tim da možda
neki od njih više ne žive u Vojvodini. Ali, čini se da nema sumnje da je južnoslovenski rat i sve što je
povodom rata izlivalo iz medija, okruženja, porodice, što su i sami pretrpeli, bio presudan i za njih, čak
i ako nisu imali primarna iskustva. Ali većina njih nije samo sela za sto i „pisala šta im dođe” (kao što
se kaže), već su radili istrajno i pedantno, dugi niz godina, svesno tragajući za jezikom, pa čak koristeći
svoje poznavanje teorije književnosti ili psihologije, kako bi izbegli zamke tipične ratne književnosti.
Ili, kao što je Žil Delez pisao baš povodom Marsela Prusta: „Tražimo istinu samo kada nas kon-
kretna situacija na to primorava, kada trpimo neku vrstu nasilja koja nas primorava na ovu potragu.”30
Sa mađarskog prevela Kristina Orovec
LITERATURA:
Aaron, Blumm: Csáth kocsit hajt, Novi Sad, Forum, 2016.

Bencsik Orsolya: „A háború az háború az háború az háború“, in Műút, 2016/056. https://muut.hu/archivum/19892 és Mi-
kola Gyöngyi: „Elmondani a magyaroknak”, in Kalligram, 2015. október
Bencsik, Orsolya: Akció van! Budimpešta – Novi Sad, Magvető – Forum, 2016.
Bencsik, Orsolya: Énekes Krisztina rongyikái, Novi Sad, Forum, 2022.
Berényi, Emőke: „Egy provincia válsága“, in Tiszatáj, 2014/11. 106-109.
Danyi, Zoltán: A dögeltakarító, Budimpešta, Magvető, 2015.
Danyi, Zoltán: A rózsákról, Budimpešta, Magvető, 2021.
Deleuze, Gilles: Proust, Budimpešta, Atlantisz Kiadó, 2002 [1964].
Mátraházi, Zsuzsa: „Danyi Zoltán: A magyarországi magyaroknak sikerült saját magukból is ellenséget csinálniuk.“ in
HVG, 2022. szeptember 6. https://hvg.hu/360/202235__danyi_zoltan_iro__kockazatokrol_tereyosztondijrol__tu-
skes_szirmok
Orcsik, Roland, Fantomkommandó, Novi Sad – Budimpešta, Forum – Kalligram, 2016.
Orcsik, Roland: „Az emlékezet maradványa – A délszláv háborús diskurzus autopsziája“, in Kalligram, 2011/1.
Proust, Marcel: Az eltűnt idő nyomában VII. A megtalált idő, Budimpešta, Atlantis, 2009. 44.
Puskás, Panni: „ÉS-kvartett: Danyi Zoltán A rózsákról szóló regényéről“,in Élet és Irodalom, 4. mart 2022.
Radics Viktória: „A háború mint poétikai fordulat Bosznia-Hercegovinában“, in Alföld, 2008/6.
Slapšak, Svetlana: Antonije Žalica: „Trag zmajeve šape, ili jedno čitanje jugoslovenske ratne i izbegličke književnosti,“ in
ProFemina, 2002/29–30, 227.
Szakmány, György: Apu nem megy sehová, Budapest, Palatinus, 2007.
Szerbhorváth, György: „Danyi Zoltán: Ebben a háborúban a női test harctér volt.“ in Librarius.hu, 2015. október 31.
https://librarius.hu/2015/10/31/danyi-zoltan-ebben-a-haboruban-a-noi-test-harcter-volt/
Szerbhorváth, György: „Háború, irodalom. – háborús irodalom a vajdasági magyar irodalomban (1991–2005)“, in Regio,
2005. 3. 89–119.
Szerbhorváth, György: „Perverz dolog a szenvedésről írni.” Beszélgetés Terék Annával, in Élet és Irodalom, 2021. decem-
ber 3.
Šimon Vuletić, Viktorija: „Alapos hentesmunka. Beszélgetés Orcsik Rolanddal“, in Symposion, 2016. 66. 14-17. 14-15.
Terék, Anna: Duna utca, Novi Sad, Forum, 2011.
Terék, Anna: Háttal a napnak, Novi Sad – Budimpešta, Forum – Kalligram, 2017.
30 Deleuze, Gilles: Proust, Budimpešta: Atlantisz Kiadó, 2002 [1964]. 21.
32
Found war
traumas and identity in the literature of the post-war
generation of Vojvodina Hungarians
SUMMARY: The study presents the creativity of younger Hungarian writers from Vojvodina, how the
wars of the nineties appeared in them, how they experienced it as children and adolescents, and how
their experiences were shaped in their own literary works. Ethnic relations, poverty, the possibility
of emigration were highlighted as particularly important topics, and traumas are always present in
the background.
KEY WORDS: literature, Vojvodina, Hungarians, war, trauma, identity, migration
horvath.gyorgy@tk.hu
33
UDK 791.633-051:929 McDonagh M.
Dragana V. Todoreskov
Matica srpska
Novi Sad, Srbija
Filmsko i dramsko stvaralaštvo

Martina Makdone – irski identitet
i odnos prema drugom
SAŽETAK: rad se bavi dramama i filmovima Martina Makdone (Martin McDonagh, Camberwell,
London, 1970), proslavljenog britanskog dramskog pisca, scenariste i reditelja, Irca po nacional-
nosti. U mnogim dramama i filmskim ostvarenjima Makdona se bavi pitanjima irskog identiteta,
kako u manjim sredinama, gde su meštani gotovo izolovani od ostatka ostrva (Aranska ostrva, me-
sto Linejn), tako i u gradovima gde ispoljavaju specifičan odnos prema Englezima, Evropljanima,
Amerikancima i predstavnicima drugih naroda.
KLJUČNE REČI: Martin Makdona, Džon Majkl Makdona, drama, film, Irska, Aranska ostrva, Li-
nejn, Briž, identitet, drugo, predrasude, zablude, crkva, učmalost, sukob, samoubistvo, ubistvo,
irsko pitanje, ratovi
KAVGA I NEIZMERNA ROMANTIKA

U momentu kada ovaj tekst bude objavljen, postoji mogućnost da Martin Makdona (Martin
McDonagh Camberwell, London, 1970), koji je svoju karijeru započeo dramskim komadima osva-
jajući londonske pozornice i koji je davne 1998. godine, kada je u Srbiji objavljen prevod njegove dve
drame, bio tek „dramski pisac koji najviše obećava” u Engleskoj, bude dobitnik najprestižnije nagrade
Američke filmske akademije za svoj najnoviji film The Banshees of Inisherin (2022). Mnogi od nas ot-
krili su ga još 2008, kada se pojavio njegov prvi dugometražni film, crna komedija In Bruges (nakon
njega Seven Psyhopats 2012, Three Bilbords outside Ebbing, Missouri 2017 i The Banshees of Inisherin),
a ljubitelji kratkometražnih filmova dve godine ranije, kada je za Six shooter (2006) osvojio Oskara u
ovom žanru.
Ono što definitivno najviše zaokuplja M. Makdonu, čiji su se roditelji sa zapada Irske preselili u
London i čiji je stariji brat, Džon Majkl Makdona (John Michael McDonagh) takođe dramski pisac i
režiser četiri igrana filma (The Guard, 2011; Calvary, 2014; War on Everyone, 2016; The Forgiven, 2022)
jeste specifično viđenje irskog identiteta, koje se kreće od apsurda, preko crnog humora do idealizacije
i sve što taj identitet podrazumeva – odnos prema „ugnjetačima” – Englezima, skepsu spram drugih
naroda – budući da je Irska ostrvska zemlja i kao takva izolovana od ostatka Evrope, kao i od Ameri-
ke – potom ratobornost, svadljivost, sklonost ka alkoholizmu, kontradiktoran odnos prema katoličkoj
crkvi, ali i niz primera herojstava i žrtvovanja zarad postizanja nacionalnih ciljeva, od kojih su svakako
34
najvažniji borba za samostalnost i za ujedinjenje sa Severnom Irskom. Robert G. Tili (Robert G. Tilly)
u predgovoru Irskim narodnim bajkama beleži:
„Irci su melanholičan, žustar, jednom rečju – ’lud’ narod: vole kavgu, ali su i neizmerno ro-
mantični, prgavi su i senzibilni, izuzetno vešti muzičari i uvek spremni za posao, ali i za tuču,
pevanje i šalu. Ne na svoj račun.” (Tilly, 1998: 14–15)
Budući da Makdonine junake u filmovima i dramama, pretežno po nacionalnosti Irce, zatičemo u
različitim sredinama (pored Aranskih ostrva i Linejna na zapadu Irske, tu su još i Holivud i Briž, kao i
Ebing u Misuriju1), na početku ćemo analizirati njihovo ponašanje, predrasude prema mestima u koji-
ma žive ili borave, kao i predstave o drugima, redovno zasnovane na stereotipima.
Univerzalni primer palanačke filozofije primenljiv je i na male sredine u Irskoj – konkretno, Aran-
ska ostrva, gde se odvija radnja drama The Cripple of Inishman (1996), The Lieutenant of Inishmore
(2001) i filma The Banshees of Inisheerin (2022, zasnovan na drami The Banshees of Inisheer koja nije
izvedena), kao i Linejn, gde su smeštena događanja drama The Beauty Queen of Leenane (1996), A Skull
in Connemara (1997) i The Lonesome West (1997).2 Kako navodi Dragana R. Mašović, „ruralni setting
mogao se sresti jedino u Makdoninim dramama.” (Mašović, 2014: 399) Protagoniste navedenih drama
karakteriše učmalost, nepoverenje prema strancima, ali takođe i preterano interesovanje za intimni
život sužitelja, inertnost, lenjost, sklonost ka preuveličavanju beznačajnih događaja, ka alkoholu, sva-
dljivost, pa čak i nasilje: „U Linejnu ne možeš ni kravu da šutneš, a da ti neko to ne zlopamti dvadeset
godina.” (Makdona, 1998: 108) U filmu The Banshees of Inisherin sestra glavnog junaka vodi dijalog sa
Kolmom na temu svog brata i sredine u kojoj su negovali prijateljstvo:
“But he’s always been dull. What’s changed?”
“I’ve changed. I just don’t have a place for dullness in me life anymore.”
“But you live on an island off the coast of Ireland, Colm – what the hell are you hopin’ for, like?”
Sa druge strane, Rej, protagonista filma In Bruges, nakon dolaska u istoimeni grad, obratiće se
svom kolegi Kenu sledećim rečima: ”Ken, I grew up in Dublin. I love Dublin. If I grew up on a farm and
was retared, Bruges might impress me, but I didn’t, so it doesn’t.” Na osnovu ove replike vidimo da i
sami Irci prave razliku između provincijalnog dela svoje zemlje i megapolisa kakav je Dablin.
HEROJI ILI BANDITI

Dok će u Portretu umetnika u mladosti Dž. Džojsa Stiven Dedalus pokazati nesumnjiv otklon od
rigidnog vaspitanja kojem je bio izložen niz godina, junaci drama i filmova Martina Makdone će ka-
toličko sveštenstvo obojiti različitim bojama i nijansama. Tako će u drami Usamljeni zapad prikazati
sveštenika koji predstavlja uzor u svakom smislu reči, ali se, kao takav, ne može uklopiti u sredinu u
kojoj služi. To primećuje jedan od junaka, Kolman:
„Nisi ti loš sveštenik. Jedino što si malo zapušten. I što voliš da popiješ. I što sumnjaš u katoli-
čanstvo. Ali, ako sve to izuzmemo, ti si jedan odličan sveštenik. Pod jedan, ne zlostavljaš petogo-
dišnjake i to ti već daje veliku prednost nad ostalim sveštenicima u Irskoj” (Makdona, 1993: 7).
Film Calvary Džona Majkla Makdone takođe kao središnjeg junaka uzima „dobrog sveštenika”
koji se obreo u sredini koja ga ne razume i ne prihvata. Štaviše, na ispovesti, nepoznati vernik mu sa-
1 Ne može se pouzdano utvrditi da li su neki od junaka Makdoninog filma Three Bilbords outside Ebbing, Missouri Irci, međutim,
scena u kojoj glavnoj junakinji Mildred u posetu dolazi katolički sveštenik, mogla bi ukazati na njeno irsko poreklo.
2 Ovde treba napomenuti da je autorka ovih redova pročitala samo četiri drame prevedene na srpski: The Cripple of Inishman (Sakati
Bili sa Inišmana, Lepotica Linejna, Usamljeni zapad i Jastučko).
35
opštava da će ga ubiti kroz nedelju dana jer je kao dečak bio zlostavljan od strane predstavnika katolič-
ke crkve. U filmu Three Bilbords otside Ebbing, Missouri glavna junakinja poredi katoličkog sveštenika
sa članom ulične bande između ostalog zbog zataškavanja zlostavljanja dece. I dok otac se otac Velš u
drami Usamljeni zapad davi u jezeru, nastojeći da, poslužimo se rečima Žana Bodrijara, zaobiđe insti-
tucionalizovanu smrt (Bodrijar, 1999: 198–199), odnosno, da na taj način presudi društvu (isto), nošen
idejom da za samoubice nema oproštaja grehova, dok svaki ubica samim pokajanjem na njega može
računati, dotle se otac Džejms iz filma Calvary priprema za svoju smrt u kojoj nema mesta za sprečava-
nje Džeka Brenana od zločina koji planira da počini, niti nastojanja da na bilo koji način pruži otpor,
te bi se njegova golgota mogla tumačiti kao dobrovoljna smrt čoveka koji nije niti može biti izmiren sa
poverenim mu stadom.
Rečju, sveštenički poziv je u dramama i filmovima braće Makdona u najmanju ruku diskutabilan,
baš kao što je to i odnos prema veri. U filmu Seven Psyhopats Kveker Hans će pratiti ubicu svoje ćerke
sve dok ga ne natera na suicid. Kada zlikovac, pod teretom straha, najzad počini samoubistvo, očeku-
jući da će u paklu naći mir i izbeći susret sa Hansom, poslednja scena koju ugleda je pokušaj suicida
njegovog progonitelja: izlaza, dakle, nema. Da je Makdonina poruka usmerena tako da se promišlja
odnos između ubistva i samoubistva (i time problematizuju stavovi crkve) sasvim je jasno. To pogotovo
pokazuje film In Bruges, gde se susrećemo sa trojicom suicidnih likova.
(SAMO)UBICE MEKOG SRCA I JAKIH PRINCIPA

Prvi od njih je Rej, plaćeni ubica koji na prvom zadatku napravi fatalnu grešku – pored svešteni-
ka kojeg je trebalo da ubije, smrtno rani i malog ministranta (little boy je termin koji upotrebljava dok
promišlja o svom činu), te rešava da sebi oduzme život. Drugi je njegov kolega Ken, koji nastoji da ga
odvrati od samoubistva, a gine tako što se baci sa kule na trg u Brižu da bi Reja upozorio na opasnost.
Smrt iz najhumanijih razloga ovde ostavlja otvorenim pitanje o svrsi samoubistva. Treće, i možda naj-
čudnije samoubistvo, počinjava sam nalogodavac ubistva Hari Voters koji, pomislivši da je i sam ubio
dečaka, puca sebi u usta iz principa. Sasvim je jasno da irski mentalitet nastoji da se ispolji i kroz ne-
gaciju crkvenih dogmi, tim pre što u filmu In Bruges možemo naslutiti korene Harijevog besa prema
svešteniku: najverovatnije je kao dete doživeo zlostavljanje.
Poslednji film Džona Majkla Makdone, The Forgiven (2022) ukazuje na sličan problem: glavni ju-
nak je zbog nepažnje pregazio dečaka. Njegov pokušaj da prikrije ovo ubistvo prerašće tokom filma,
kako se bude upoznavao sa dečakovim ocem i žiteljima Maroka koji žive u veoma oskudnim uslovima,
eksploatisani od strane Amerikanaca ogrezlih u svaku vrstu poroka, u pasivnost prilikom egzekucije
koja se nad njim izvršava.
I dok u pojedinim filmovima (In Bruges, Three Bilbords outside Ebbing, Missouri) M. Makdona
stvara junake koji imaju potencijal da se promene (da, recimo, svoje rasističke, šovinističke ili mizogine
stavove izmene i na taj način evoluiraju), dotle za žitelje pasivnih krajeva, tzv. „rupčaga”, nema mnogo
nade. Jedini izlaz, tačnije beg, za stanovnike ovih delova Irske jeste odlazak u Englesku ili u Ameriku:
„Uostalom, to ti je Irska. Uvek neko odlazi”, reći će Morin, junakinja drame Lepotica Linejna. (Mak-
dona, 1998: 107)
Baš kao i u drami Usamljeni zapad, u svom najnovijem filmu The Banshees of Inisherin, 2022,
Makdona oslikava sukob između braće, odnosno, najboljih prijatelja. Kako su neki kritičari požurili
da u poslednjem filmu univerzalizuju sukob na razinu irskog nejedinstva, o čemu bi se mogao pisati
poseban rad, smatram da nisu u pravu: upravo učmalost sredine i činjenica da se iz začaranog kruga /
ostrva nema kuda pobeći produbljuje konflikt između glavnih protagonista. Jedini lik koji se „spasava”
jeste mladi Dominik, koji se utapa kako bi se rešio nasilnog oca.
36
KAVGA PRIVATNA, KAVGA JAVNA

U knjizi Irsko pitanje Zoran Josić beleži: „Previsoka cena koju Irci plaćaju za svoju neslogu, pratiće
ih kao kletva tokom cele njihove istorije.” (Josić, 2003: 15–16) S jedne strane, osobine Iraca koje se ispo-
ljavaju kod Makdone jesu jednako proizvod njihovog mentaliteta, ratničkog duha i ekstremnog nasilja
koji su pokazivali kako u Belfastu, tako i u Engleskoj (Videti: Cottam, Dietz-Uhler, Mastors, Preston,
2010: 198–199; Josić, nav. d.). Pritom, ne sme se smesti s uma da su i unionisti, odnosno, lojalisti, tako-
đe Irci po nacionalnosti3. Viševekovni sukob sa Englezima, pretenzije engleske krune na Irsku, njeno
osvajanje i napori koje su Irci, možda više nego ijedan narod na svetu, uložili da bi stekli, a potom i
odbranili nezavisnost, ostavili su traga i na irsku borbenost. Tako će u drami Sakati Bili sa Inišmana
dijalog između Bartlija i Helen glasiti:
„Helen: Nešto si mnogo kočoperan za dečaka kome jaje curi niz njušku.
Bartli: Pa, na svakog Irca dođe red kada treba da zauzme svoj stav prema ugnjetačima.
Helen: Je l’ to beše rekao Majkl Kolins?
Bartli: U svakom slučaju neki od tih glavonja.” (Makdona, 1998: 54)
Upravo u ovom dijalogu krije se veza između javnog delanja (rata za nezavisnost) i privatnog (ko-
čopernost svakog Irca koji se oseća ugnjetavanim), te se s pravom navedena kočopernost može smatrati
irskom osobinom u dramama i filmovima Martina Makdone. Ono što su Irci u filmovima Michael Col-
lins (1996) već pomenutog Nila Džordana, odnosno, The Wind that Shakes the Barley (2006) Kena Lo-
uča, to su njihove projekcije, najčešće ruralne, u delima M. Makdone. Kod ovog reditelja na neki način
dolazi do izvrtanja irskog modela ratovanja, te se destrukcija, odnosno surovost, okreće najpre prema
sebi, a potom i prema najbližima. Surovost književnosti, prema Hoseu Overheru, ogleda se u u tome da
„ona napada samu srž naših intelektualnih običaja, ukorenjene navike naših srca i mozgova.
Ona nas progoni do naših najintimnijih odaja i otkriva ono što se krije pod čaršavima i što
ne želimo da vidimo. Još bitnije, surova knjiga nam pokazuje kako jadno mi sami izgledamo
kada očajnički pokušavamo da zadržimo čaršav na mestu.” (Ovehero, 2022: 40)
Pored Jastučka, koji nesumnjivo odlazi najdalje u slikanju surovosti (premda u sebi ne nosi irske
prostorne realije), surovost i destruktivno, te autodestruktivno ponašanje zauzeće prostor u dramama i
filmovima M. Makdone. U drami Lepotica Linejna Morin će ubiti svoju majku. U Usamljenom zapadu
sukob dvojice braće obojicu uvlači u agresiju. Konačno, u filmu The Banshees of Inisherin najbolji prija-
telji se ne rastaju lako, već Kolm sebi odseca prste kako bi prekinuo prijateljstvo. Sakatost tako za njega
postaje jemac usamljenosti, baš kao i za Bilija sa Inišmana.
Postoje narodi koji u svojoj istoriji imaju jednog neprijatelja: za Irce, to su Englezi. U Engleskoj
predrasude prema Ircima ispoljene su najpre u ružnom nadimku Padi. U filmu Nila Džordana Break-
fast on Pluto (2005), transrodni Patrick (Kitten) Braden biće izložen upravo ovom pogrdnom nazivu. U
Lepotici Linejna Morin će na sledeći način opisati ono što je doživela tokom svog boravka u Londonu:
„ ’Ti zaostala, zajebana Padi... Imaš lice kô svinjsko dupe’. To je bilo prvi put da sam otišla iz
Konomare.’Vrati se tamo u tvoje zaostalo, zajebano blato ili već iz kakve li si se to već rupe iz-
vukla’.“ (Makdona, 1998: 116)
3 Treba napomenuti da pod terminom sukobi u Belfastu ne podrazumevam samo diverzije IRA-e, već i Unionističke akcije, proteste
i eskalaciju nasilja kako bi sprečili da do konačnog ujedinjenja Irske dođe. Videti: Josić, 2003. Takođe, film The Journey (2016) reditelja
Nika Hema (Nick Hamm) je jedan od uspelijih pokušaja rekonstrukcije odnosa između katolika i protestanata situiran u automobil u
kojem se zajedno voze Jan Pejszli (Ian Paisley) i Martin Makginis (Martin McGuinness) neposredno pre stvaranja zajedničke vlade u
Severnoj Irskoj. Nedavno je snimljen i film Keneta Brane (Kenneth Branagh), Belfast, ali sa, po mom mišljenju, skromnijim političko-
ideološkim kontekstom, te se ovde ne bismo njime bavili.
37
Svako poistovećivanje Iraca sa Englezima izaziva negativne konotacije. U filmu In Bruges u trenut-
ku kada recepcionar kule u Brižu nazove Harija Votersa Englishmanom, ovaj će pomahnitalo nasrnuti
na njega i ubiti ga. Igra i Engleska protiv Irske u drami Sakati Bili sa Inišmana izgleda tako što Helen
razbija tri jajeta o glavu Bartliju uz komentar: „Održala sam ti lekciju iz irske istorije, Bartli.” (Makdo-
na, 1998: 55)
Diskutabilan je i odnos Iraca prema Amerikancima. Premda se, kao što je poznato, veliki broj Ira-
ca iselio u Ameriku, termin koji neki od Makdoninih junaka koriste za Amerikance jeste: Jenki. Valja
primetiti da u filmu The Guard Dž. M. Makdone Geri Bojl ispoljava rasizam, odbijajući najpre saradnju
sa FBI agentom koji je Afroamerikanac, dakle, obojen. Slično reaguju i članovi male zajednice u koju
ovaj Amerikanac dolazi, a naročiti humorni efekat izaziva poseta kući u kojoj supružnici razgovaraju
gelski, a muž odbija da se agentu obrati na engleskom. Ipak, Geri se tokom filma menja u osobu koja
prevazilazi stereotipe.
U filmu In Bruges Rej verbalno napada Amerikance optužujući ih za rasizam, rat u Vijetnamu, u
Pakistanu, jednom rečju za kolonijalističku politiku. Sa druge strane, u filmu Seven Psyhopats čija se
radnja odvija u Holivudu, Bili će glavnog junaka, Martina, pisca koji bezuspešno pokušava da napi-
še scenario, počastiti sočnom opaskom: „You’re fucked from birth. The Spanish got bullfighting. The
French got cheese. And the Irish have alcoholism.”
UMESTO ZAKLJUČKA: BITI IRAC U DELIMA MARTINA MAKDONE

Biti Irac u delima Martina Makdone ne znači biti po svaku cenu dobar, niti po svaku cenu loš. Kao
što smo već naveli i drugi njegovi junaci, koji nisu Irci po nacionalnosti, imaju kapacitet da se razviju u
bolje ljude i liše različitih predrasuda. Međutim, Irca i bez naglašavanja njegove nacionalnosti možemo
prepoznati po osobinama od kojih smo neke pokušali da ilustrujemo primerima. Ako se vratimo na
konstataciju da Irci vole šalu, ali ne na svoj račun, tada se postavlja pitanje koliko Makdonin nepresušni,
jetki, crni humor na račun predstavnika vlastite nacije nailazi na razumevanje, posebno kada se u vidu
ima činjenica da Makdona stvari koje po svojoj prirodi nisu smešne (vrlo često su i tragične, kao npr.
smrt dece i odojčadi) uspeva da oboji komičnim tonovima. S tim u vezi ističe se dijalog u vozu između
mladića za kojeg se ispostavlja da je masovni ubica i roditelja upravo preminule bebe u kratkometra-
žnom filmu Six Shooter. Model surovosti ovde je, bez imalo patetike, opisan kroz komično poređenje
deteta sa fotografije i rok pevača. Međutim, kao i svaki vrhunski umetnik, Makdona uspeva da na neki
način „olabavi” ovaj kruti stav prema sopstvenom narodu jednako iznoseći njegove dobre i loše oso-
bine. Iz perspektive čoveka koji je odrastao u Londonu, a čiji je dramski i filmski prosede usmeren ka
Irskoj i Ircima, ovaj reditelj, scenarista i dramski pisac „kupuje” gledaoce širom sveta. Stoga bi naš tekst
trebalo završiti citirajući Stivena Dedalusa na svršetku romana Portret umetnika u mladosti:
„Dobro došao, o živote! Ja idem da se po milioniti put sučelim sa stvarnošću iskustva i da u kovač-
nici svoje duše iskujem još nestvorenu svest svog naroda.” (Džojs, 1964: 266)
LITERATURA:
Makdona, Martin. 1998. Sakati Bili sa Inišmana. Lepotica Linejna. Beograd: Čigoja štampa. Preveo Đorđe Krivokapić.
Makdona, Martin. Jastučko. Igrajuća predstava Narodnog pozorišta Sombor, prremijerno izvedena 12. i 13. II 2016.
Makdona, Martin. Usamljeni zapad. Igrajuća predstava Narodnog pozorišta Sombor, premijerno izvedena 15. V 2023.
Džojs, Džems. 1964. Portret umetnika u mladosti. Beograd: IP Rad.
Proleća jednog u cvetnim poljima. Irske narodne bajke. 1998. Novi Sad: Prometej. Preveo, priredio i predgovor napisao
Robert G. Tilly.
https://www.imdb.com/name/nm1732981/, pristupljeno 11. I 2023.
38
https://www.imdb.com/name/nm0567620/?ref_=nv_sr_srsg_0, pristupljeno 11. I 2023.

https://en.wikipedia.org/wiki/Martin_McDonagh, pristupljeno 11. I 2023.
Mašović, Dragana R. 2014. Irska književnost II. Od 1800. do novijeg doba. Novi Sad – Sremski Karlovci: Izdavačka knji-
žarnica Zorana Stojanovića.
Bodrijar, Žan. 1999. Simbolička razmena i smrt. Gornji Milanovac: Dečje novine
Josić, Zoran. 1998. Irsko pitanje. Novi Sad: Prometej.
Cottam, Martha, Dietz-Uhler, Beth, Mastors, Elena, Preston, Thomas (2010). Uvod u političku psihologiju. Zagreb: Mate
d.o.o., prevoditelji: Renata Franc, Marija Šakić.
Overhero, Hose. 2022. Etika surovosti. Novi Sad: Agora. Prevela Ana Marković.
Martin McDonagh's film and drama work

- Irish identity and relationship to the other
SUMMARY: the paper deals with the plays and films of Martin McDonagh (Camberwell, London,
1970), a celebrated British playwright, screenwriter and director, Irish by nationality. In many dra-
mas and films, McDonagh deals with issues of Irish identity, both in smaller areas, where the locals
are almost isolated from the rest of the island (the Aran Islands, the town of Leenane), and in cities
where they display a specific attitude towards the English, Europeans, Americans and representa-
tives of other people.
KEY WORDS: Martin McDonagh, John Michael McDonagh, drama, film, Ireland, Aran Islands, Lee-
nane, Bruges, identity, other, prejudice, delusions, church, confusion, conflict, suicide, murder, Irish
question, wars
Primljeno: 30. septembar 2022.

Ispravke rukopisa: 20. oktobar 2022.
Prihvaćeno za objavljivanje: 14. novembar 2022.
capajevka7@gmail.com
39
UDK 1Bahtin M.
Николa Грдинић
Филозофски факултет
Универзитет у Новом Саду
Теорија дијалога Михаила Бахтина

и проблем другог
САЖЕТАК: У раду се разматрају методолошки аспекти проучавања проблема другог, са тежи-
штем на Бахтиновој теорији дијалога коју је развио у критичком отпору према моделу истра-
живања у природним наукама. Посебна пажња посвећује се појму полифоничности, као умет-
ничком начину мишљења који надилази литературу, односу текста и контекста, дијалогу који
обухвата прошле контексте, садашњост и потенцијалну будућност.
Прате се различити типови дијалога са Бахтиновом теоријом у контексту постструктурализма,
студија културе и културне историје. На крају се указује на критички однос према Бахтиновој
мисли у домаћој науци, и одсуство њеног деловања.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Михаил Бахтин, дијалог, другост, полифонија, постсруктурализам, студиј кул-
туре, културна историја.
I БАХТИНОВА ТЕОРИЈА ДИЈАЛОГА

Бахтинова концепција може се сажето окарактерисати као филозофско-социолошка, а од-
ређује се још и као филозофско-антрополошка, јер је несводива само на проучавање књижевно-
сти, мада је своју теорију на њој засновао, већ има општији значај.
У Бахтиновој дијалошкој теорији сазнања битна је идеја о другом. Појам другог одредио је
још крајем двадесетих година прошлог века у раду о поетици Достојевског:„ Да би се правил-
но схватила концепција Достојевског, веома је важно узети у обзир његову оцену улоге другог
човека као другог, јер он основне уметничке ефекте постиже тиме што једну исту реч реализују
разни гласови који се супротстављају један другом.” Тог другог Бахтин код Достојевског одре-
ђује апстрактно: „То је други као такав (...) Свет се за њега распада на два табора: у једном је ја, у
другом они, то јест сви без изузетка, ма ко они били. Сваки човек постоји за њега пре свега као
други.”1 Друго је све што нисам ја, а то може бити не само други човек, већ и окружење, култу-
ре, прошле епохе, књиге. Значај другог за „ја” у томе је што без њега не може схватити суштину
сопственог бића. Једна свест је несамодовољна, свест о себи стиче се у отварању према другом
превазилажењем затворености. Човекова свест и идентитет настају у дијалогу, ја не може само
себе да дефинише без присуства другог, а тиме, укључујући у своју структуру оно што је друго,
ослобађа се илузије о своме унутрашњем јединству.
1 Михаил Бахтин, Проблеми поетике Достојевског, Београд 1967, 339, прев. Милица Николић.
40
Према врсти односа између онога који спознаје („ја”) и другог Бахтин је разликовао мо-
нолошки и дијалошки начин сазнавања. У монолошком типу сазнавања постоји само један
субјект који сазнаје јер друго схвата као објект, односно предмет. У свести субјекта то друго
пасивно се одсликава и прихвата као „туђи глас”. Овакво сазнавање у коме субјект не уноси
своја гледишта у проматрани објект јесте „дословно”. Субјект се идентификује, поистовећује
са другим, тако да ту нема двосмерног деловања, субјект поставља питања и сам даје одгово-
ре, па се друго понавља као таутолошка апстракција. Овакав тип сазнања карактеристичан је
за природне науке, чији предмет проучавања нема свој глас, није дејствујући. Заснива се на
идентификацији типа А = A. У друштвеним, хуманистичким, наукама јавља се онда када свој
метод истраживања настоје да изграде опонашањем природнонаучних метода. Насупрот томе,
дијалошки тип сазнања карактеристичан је за хуманистичке науке, уместо једног подразумева
се постојање два субјекта (интерсубјекатска комуникација, релација субјект – субјект, уместо
субјект – објект каква је у монолошком типу сазнавања). Оба субјекта не излазе из себе, између
њих задржава се дистанца (термин вненаходимостъ може се превести са „остајати, налази-
ти се изван”, сaговорници ступају у дијалог не излазећи из својих култура). Дијалог је сусрет
два субјекта који се не може свести на логички однос. Природа дијалога је таква да сваки од-
говор ствара потребу за новим питањем. Ако одговор не ствара такву потребу, онда субјекти
напуштају дијалог и улазе у систематско знање, сводиво на безличне логичке односе. Дијалог
подразумева различите хронотопе (Бахтинов термин, значи време-простор) онога који пита
и онога који одговара, различите семантичке светове „ја” и „другог”. Сваки субјекат има своје
временско и просторно окружење и хоризонт (Бахтин термин хоризонт употребљава у значе-
њу историјски условљеног ограничења колективне и индивидуалне свести у области вреднова-
ња, идеологија и могућих значења текста).
О томе је писао:
Двострани акт спознаје – проницања веома је сложен. Активност онога који спознаје
спаја се с активношћу онога који се открива (дијалогичност); умеће спознавања – са
умећем изражавања себе. Овде се сусрећемо са изражавањем и спознавањем онога што
се изражава, са сложеном дијалектиком спољашњег и унутрашњег. Личност нема само
своју средину и шире окружење већ и сопствени хоризонт. Хоризонт онога који спозна-
је у тесном је додиру с хоризонтом онога који се спознаје. Овде „ја” постоји за другог и
помоћу другог. Историја конкретног споразумевања незамислива је без улоге другог у
њој, без одражавања себе у другоме.
Конкретни проблеми науке о књижевности и уметности повезани су с узајамном по-
везаношћу окружења и хоризонта „ја” и другога. Проницање у друго (стапање с њим)
спаја се с чувањем дистанце (свога места), што омогућава вишак спознаје. То се односи
и на спознавање личности и на спознавање колектива, народа, епоха, саме историје, са
њиховим хоризонтима и окружењима. Предмет хуманистичких наука је – изражавају-
ће и говореће биће. То биће никада није подударно само себи и због тога је неисцрпно
смислом и значењем.2
Дијалог се може рашчлањавањем на делове приказати на следећи начин:
1. Прва етапа дијалога иста је као и у монолошком типу сазнавања. Улаже се напор савлада-
вања страности другог, да га спознамо и проникнемо у њега (друго је: човек, епоха, култура,
књижевно дело, историја). За овакав тип сазнавања Бахтин употребљава термин значење.
2 Михаил Бахтин, ‘„К методологии литературоведения’’ Контекст, Москва 1974, 205, прев. Н. Г.
41
2. Из перспективе свог семантичког света откривају се смислови које можемо да видимо и

поставимо питања само због тога што смо у односу на њега друго. То значи да се са тим
другим не поистовећујемо, да не постајемо то друго, већ проничући у њега задржавамо дис-
танцу (вненаходимостъ). Овакав тип сазнавања означен је термином смисао.
3. Даљи процес може се поделити на два сегмента:
а) У процесу спознавања другачијег и откривања у њему нечега што само ми можемо да
видимо због тога што смо друго, у њега уносимо или примећујемо смислове којих у њему
раније нису постојала или нису била примећена и на тај начин га мењамо;
б) и ми се мењамо, јер се у сусрету са другачијим мења и наш степен саморазумевања и себи
постављамо питања која пре сусрета са другачијим не бисмо поставили.
Дијалошки тип сазнања је сусрет у коме се оба учесника дијалога мењају. Ново сазнање на-
стаје из укрштања различитих семантичких светова. Један смисао разоткрива своју дубину (или
плиткост) у сусрету с другим, страним, смислом. Битне карактеристике дијалога су кретање, и
незавршеност. Стално су могућа, са променом читаочевог културног контекста, нова читања,
како из садашњег тако и из оних још непостојећих које ће будућност донети, а тиме и откривање
нових смислова која пре тих промена није било могуће спознати. Текст књижевног дела је гра-
фички фиксиран, али се његов смисао стално мења, јер се мења контекст из кога се чита.
Дијалошки приступ може се сагледати анализом појма полифоничности који је Бахтин
формулисао на грађи књижевног уметничког дела Фјодора Михајловича Досојевског. За Бахти-
на полифоничност (вишегласност) значи поступак обликовања приповести са јунацима разли-
читих погледа на свет, који су равноправни и неконтролисани од аутора, супротстављени њему,
и један другом. Дијалог између њих је незавршен и несводив на једну основу, па отуда нема је-
динства, нити се може обухватити једном интерпретацијом.
Бахтин из контекста свога времена, социјалног окружења и хоризонта коме припада, у ро-
манима Достојевског препознаје својство вишегласности коме, ако је у неком степену и запа-
жано, није придаван посебан значај. Да би такав уметнички поступак добио истакнуто место,
требало је наступити време у коме такав поступак добија значење које раније није могао имати.
Бахтин се бавио њему савременом модернистичком и раном авангардном прозом Андреја Бе-
лог, Фјодора Сологуба и браће Серапинов. Поступке полифоничности у њиховој прози препо-
знао је у романима Достојевског, као њиховом раном јављању. За ту појаву код Достојевског дао
је социолошко тумачење. Супротности у друштву, борбе и напетост између друштвених слојева
и класа, које је и Достојевски осећао, пренео је у структуру романа. Пре капитализма полифо-
ничност, по њему, барем у тој временској тачки размишљања, није била могућа.
Свако биће, личност, друго, садржи у себи трагове прошлости. У књижевности то се пре-
васходно односи на жанрове. У њих се може унети нова врста садржаја, али они у своме облику
чувају заједно са новим и старо.
Полифоничност има своје почетке у дубини историје, проналази се оно што му је претхо-
дило, и доводе у фокус жанрови и облици друштвеног живота који раније нису били примећени
као делујући. Веза са прошлошћу у књижевности очитује се у жанровима. У њима је натало-
жено искуство и значења која он чува у себи и када се у њега уноси нови материјал. Бахтин је
дијалошку структуру, супротстављеност тачки гледишта, у класичној старини препознао у сме-
шно-озбиљном садржају менипске сатире и дијалошкој структури сократских дијалога чију је
порекло видео у фолклорној форми друштвеног живота какав је карневал. Оно што је постојало
у прошлости сагледава се на нов начин, особине које ће се сматрати битним а које споредним
мењају се, споредни жанрови постају актуелни јер се променио систем вредности, успостављају
42
се другачији односи, оно што је раније било битно постаје мање важно. Увеo је у поље сазнања,
давши им нови смисао, за историју књижевности до тада небитне жанрове и појаве социјалног
живота какав је карневал.
Поступак полифоничне организације текста распростире се у далеку прошлост, све до ста-
родревне класике, али и у будућност. Бахтинова књига Проблеми поетике Достијевског (1929)
објављена је у време када је монологичност већ равнала младим совјетским социјалистичко-ко-
мунистичким друштвом. Флуидна садашњост која се стално мења и сваким трунутком оно што
је сада постаје прошло, јесте тачка из које се пројектује почетак пожељне будућности. Полифо-
ничност значи нејединствено кретање и сучељавање различитих погледа на свет, незавршена
борба идеја без доминације једне од њих. У контексту времена када се полифоничност уводи
у поље јавне свести, индицира сe могућност једног другачијег развоја друштва у коме се један
став не би наметао као доминантан и пригушивао другачије, већ им дозвољавао постојање као
другог. „Чини нам се да се може директно говорити о посебном полифонијском уметничком ми-
шљењу које превазилази границе романескног жанра.”3 Бахтин повезује карактеристике романа
са карактеристикама друштвене организације уопште.
ОДРЕЂЕЊЕ ПОЈМА ТАЧНОСТИ

Бахтиново одређење истинитости, односно тачности сазнања у хуманистичким истражива-
њима уопште, књижевности посебно, разликује се на начин рода од природнонаучног, а унутар
духовнонаучне традиције на начин врсте. Разликовање на начин рода може се сажето објаснити
супротностима у начину дефинисања предмета. У духовним наукама предмет је субјект, у при-
родним то је објект. Следствено томе, у првој је метод стицања сазнања дијалог, у другом монолог.
Разлика је и у циљу, природнонаучна истраживања имају прагматични циљ, помоћу њих овлада-
ва се природом, а хуманистичка су спознајно-филозофска, повезана са свим што је људско.
Уместо затворености значења којим се тежи егзактности којој је идеал математика, нала-
зи се отвореност стваралачког откривања смисла који се стално сагледава из неке садашњости
из које се успоставља однос са прошлошћу, и из исте те садашњости пројектује идеја пожељне
будућности. Сазнању се поставља захтев бити ново и дубоко, а не егзактно као што је у природ-
нонаучним истраживањима. И књижевно дело, као и човек може се претворити у предмет и
тако му се приступити, свако може асимиловати појмовну апаратуру, „егзактне” методолошке
процедуре и применити их данас на једно, а сутра на друго књижевно дело, али тада се неће ви-
дети разлика између генија и онога коме се генијалност не може замерити. Сазнавање смисла је
креативан чин који настаје дијалогом са другим, а не применом метода конструисаних у духов-
ним наукама према природнонаучном моделу.
Однос између духовнонаучног које гради методичко вођство у истраживању полазећи од
природе свога предмета и моделa истраживања обликованим према моделу изграђеном у при-
родним наукама могућно је разумети из критика Бахтиновог тумачења полифоније и дијало-
шког процеса садашњости са прошлошћу.
Луначарски је у рецензији Бахтинов књиге приметио да полифоничност постоји и пре До-
стојевског. „Он се готово у свему слаже са Бахтином, хвали социолошку утемељеност поли-
фоније код њега, али даје једно карактеристичмно критичко запажање. Према Луначарском,
полифонија је већ у пуном цвату у делима Шекспира, Балзака, чак и у чистијем облику него код
Достојевског, кога прати позната тенденциозност.”4 Полифоничност је препозната и код писаца
3 Проблеми поетике Достојевског, нав. издање, 354.

4 Rudolf Neuhäuser „Polifonija (polifoniönost)”, u zb. Pojmovnik ruske avangarde, br. 8, Zagreb 1990, 84. Ur. A. Flaker, D. Ugrešić.
43
XVIII века, али је употребљавана на другачији начин. Бахтин о полифоничности и код Шек-
спира, и код Балзака, полемички расправља у другом издању књиге (1963), доказујући да се о
правој, потпуној, полифонији не може говорити већ само о њеним појединим елементима јер
тим делима ипак влада монологистички став аутора, односно јунака драма и да у њима нема
сукоба различитих схватања света. Бахтин је одговорио у равни чињеничкој, полазећи од од-
ређења појма. Да полифоничност има другачије функције у ближој и даљој прошлости по себи
је разумљиво, можда би је требало и другачије именовати, јер то није само технички појам, већ
облик уметничког мишљења који превазилази историјске услове капитализма у коме је настао
генијалношћу појединца.
Из полемичког дијалога Бахтина и Луначарског изостао је важан моменат, Бахтинов об-
лик мишљења. Није узето у обзир да Бахтин полази од своје садашњости и да је полифонију
анализирао у њему савременој модернистичкој прози, а да је поступак у заметку препознао у
прози Достојевског. Реч је о дијалошком облику мишљења у коме жанрови имају посебно место.
Бахтинова концепција жанра има концепт двогласне речи, присуства старог у новом, туђе ре-
чи и своме исказу. Полифонијски роман што је развијенији боље у себи чува трагове старијих
жанрова, који као у двогласној речи постоје истовремено, али има је додат нов акценат, или су
преакцентовани. Такву жанровску вишегласност видео је, из перспективе своје садашњости ,у
менипској сатири и карневалској литерарној традицији.
У даљим критичким преиспитивањима примећено је да нису све менипске сатире хумор-
но-озбиљне, већ да их има и трагично озбиљних, а за сократске дијалоге да се у постојећој ли-
тератури генетски не повезују са карневалском традицијом.5 Са изабране тачке гледишта то
може бити тачно, али проблем је што таква врста сазнања не садржи новину, то је окамењено
сазнање које не кореспондира са садашњошћу, већ је заувек затворено у прошлости. To je при-
ступ прошлости са становишта прошлости. А шта да радимо са таквим антикварним знањем
и која му је сврха? Тачност се открива у смислу, а не у значењу. Спознавање значења почива на
схватању да је уметност предмет који се може објективно и једном заувек објаснити, док спо-
знавање смисла појаве схвата свој предмет као говореће биће са којим се успоставља дијалог
постављањем стално нових питања из различитих семантичких светова, односно културоло-
шких хоризоната и окружења. Тиме се мења саговорник схваћен као субјект, а не предмет,
мења се смисао онога што у себи садржи. Нису све менипске сатире хумористично-озбиљне, а
шта ће се сматрати битним, а шта споредним променљиво је као и систем вредности; дела која
су савременици сматрали великим данас се читају само по службеној дужности, и обрнуто. Не
постоји једно и за свагда утврђено мишљење о пореклу сократских дијалога, могући се при-
ступи са различитих тачака гледишта. Прошлост се мења под утицајем садашњости из које се
чита. То не значи релативизам.
Бахтин дијалог два субјекта одређује као незавршен и практично бесконачан. Да ли је ла-
нац семиозе бесконачан или некаква ограничења ипак постоје? Таква ограничења Бахтин под-
разумева, што се може опазити у његовој употреби појма модернизације. Овим термином Бах-
тин означава претварање другог у чисто своје. Дакле, као поступак којим се са себе, из свога
контекста, преноси смисао на дугог које је просторно и временски удаљен. Тиме се практично
поништва другост, претвара се у ја-време из кога се посматра. У дијалошком моделу то је са-
знавање обрнутог типа од онога у природним наукама, али истo по врсти, облик је монологи-
стичког сазнавања. У монолошком сазнавању карактеристичном за природне науке, субјекат се
идентификује са предметом (објектом), а у модернизацији друго се идентификује са субјектом
5 Види Ksenija Maricki Gađanski „Bakhtin and Classical Antiqvity”, у Зборник у част Војислава Ђурића, Београд 1992, 335–344.
44
тако што се у њему проналази оно чега нема. Тиме што је монолошки тип знања означио као
почетну фазу дијалошког процеса (утврђивање значења, а не смисла) Бахтин је сузио репертоар
могућих смислова; сазнање стечено идентификацијом јавља се као ограничавајући фактор но-
вих сазнања. Она су могућа само онда када се у другачијем времену успостави контекст из кога
је ново читање могуће. Као што је рекао Бахтин:
Живот великих остварења у будућим, од њих далеким епохама (...) изгледа као па-
радокс. У процесу свог постхумног живота оно се обогаћује новим значењима, но-
вим смисловима; таква остварења као да прерастају оно што су била у епоси свог
настанка. Подсетимо се шта је било са Шекспиром. Може се рећи да ни сам Шек-
спир, ни његови савременици нису знали за тог великог Шекспира кога ми данас
познајемо. (...) Да ли ми то остварењима Шекспира додајемо оно што у њима није
било, модернизујемо их и изопачујемо им смисао? Модернизација и изветоперавања
смисла књижевног дела, наравно, било је и биће их. Али није на рачун тога израстао
Шекспир. Он је постао великим због онога што је стварно било, али што ни он сам,
ни његови савременици нису могли свесно усвојити и оценити у контексту културе
своје епохе. Семантичке творевине могу постојати у скривеном виду, потенцијално
и разоткривати се тек у за то разоткривање одговарајућим семантичким контексти-
ма култура следећих епоха.6
Шекспир је постао великим због резонанци између контекста у коме је његово дело наста-
ло и контекста из кога се чита. Семантичке дубине у времену настанка Шекспировог дела нису
примећене због тога што се у томе времену то није ни могло, као што Сервантесов Дон Кихот
нема исто значење пре и после бацања атомске бомбе на Хирошиму, тако се ни слојеви, односно
разноврсни гласови које је Шекспир, а да тога није био ни свестан, унео у своје дело нису могли
препознати пре него што је то било могуће из једног другачијег, временски удаљеног контекста.
Шекспир, писац XVI века, постао је велик тек после више од триста година, у доба романтизма
када је из перспективе једне прошле садашњости могао у његовом делу препознати гласови који
се пре романтизма нису могли чути. Исто се односи на Сервантеса и Раблеа, постали су светски
писци тек у XIX веку.
У дијалошком процесу сазнавања постоје ограничења: не може се прошло поистоветити са
садашњим, као што се не може затворити у време свога настанка. Време у коме је дело објавље-
но, ограничено људским животним трајањем, мало је време. Проблем је са великим временом. У
њега улазе само она дела у којима је читањем из новог културолошког контекста, чији карактер
у будућем историјском времену није могуће предвидети или поручити, могуће ишчитавање но-
вих смислова који без тог новог контекста нису ни могли бити прочитани.
Бахтин није у систематичном облику изложио своју теорију, али су дијалогизам и из њега
изведене сродне идеје као хетероглосија (односи се на исказе), полифонија (супротстављеност
различитих погледа на свет, тј. идеологија), карневализација, временом постале веома инспира-
тивне. Тиме што их није стриктно образложио оставио је значајан простор индивидуалности,
интуицији, таленту, способности реакције, сензибилитету истраживача. У природним наукама
примена једног метода свакога истраживача води истом резултату, док у хуманистичким, на
пример, примена Бахтинове дијалошке теорије сазнања различитих аутора на истом материја-
лу, не би дала исти резултат. Резултат не зависи само од приступа, већ и од индивидуалне креа-
6 Михаил Бахтин „Смелије се користити могућностима (одговори на питање о стању у науци о књижевности и њеним зада-
цима), Домети,бр. 90-91, Сомбор 1997, 47, прев Н. Г.
45
тивности истраживача, а ваљаност његових налаза (њихова дубина и новина), потврђује се кроз
време у научној заједници.
МОГУЋНОСТИ ДИЈАЛОГА
Бахтин је књижевност повезивао са животом, мада се бавио искључиво књижевношћу и
социјалним значењем језика, мислио је да оно што постоји у роману може постојати и у дру-
штвеној стварности. Његово дело, међутим више је научно-филозофско него животно-фило-
зофско, мислио је у духу научног идеалитета, оптимистично верујући како мисао може бити
практично-делатна.
Да би се дијалог могао остварити потребан је пристанак на дијалог и отвореност оба уче-
сника. Ако изостане, нема дијалога. То се не односи само на дијалог особа какве налазимо у
романима, већ и између култура. Цветан Тодоров у књизи Освајачи Америке и поднасловом
Проблем другог приказао је сусрет Европљана са њима потпуно непознатом културом и људском
расом. За освајаче они нису уопште постојали као друго са којим се успоставља дијалог. Видели
су их као не-људе, као створења која потенцијално могу постати, уз њихову помоћ, људи као што
су они. Једини начин да буду признати као људи било је да се идентификују и изједначе са њима,
у вери, језику и култури. Домороцима није било допуштено да буду друго.
Други пример је књига Дејвида Нориса Балкански мит (реч мит употребљена у значењу
лаж), у којој се на грађи путописне литературе странаца и романа Селенића, Црњанског, Андри-
ћа, Киша, Дубравке Угрешић, анализира однос Западне Европе према њеном источном делу. Ја-
вљају се два основна типа односа: у првом типу односа „домороци” веома добро чују и разумеју
„освајача”, али он их не чује, нити их жели чути, вреднује их према степену у коме су му слични;
у другом типу односа „домороци” и „освајачи” сагласни су у томе да је култура „освајача” су-
периорна. Шта ту онда може да се учини? Као илустрација непотпуног, управо одсутног дијало-
га може послужити дело Доситеја Обрадовића. Успоставио је дијалог са напредном европском
просветитељском мишљу. Прво је проникао у њу, овладао њоме, а затим из перспективе сте-
чених сазнања на нов начин сагледао културну ситуацију сопственог народа онако како је без
тог сусрета не би могао сагледати. Могао је да се идентификује, стопи са супериорним другим,
и да очима његове културе гледа на своју, али тада се ништа креативно не би догодило, уместо
тога је преношењем, адаптацијом, прилагођавањем и преосмишљавањем деловао на културну
промену у својој средини. То је једна страна дијалога, додавање туђој мисли своје и мењање се-
бе. Други смер који би дијалог учинио дијалогом, изостао је. Из своје културе и свог животног
искуства, окружења и хоризонта, поставио је питање без одговора: „Остат ће свету на мрзост и
на поруганије један народ, који мајсторски пише и говори, а неправедно и безчоловјечно посту-
па и твори, који своју реч не држи, и веру дату ломи и гази.”7 Не зна се на који народ Доситеј у
овој реченици мисли, то ће остати једно од нејасних места у његовом опусу, али је јасно да је то
моћан и културно изграђен народ који лаже, вара и „безчоловјечно поступа” према слабијем од
себе. Илустрација одсуства пристанка на дијалог јесте често цитирана реченица из романа Ива
Андрића Травничка хроника у којој се књижевни лик пита због чега је његова мисао настала у
балканском простору мање вредна од оне настале у неком од западноевропских урбаних цента-
ра. Зар само због тога?
Бахтинова идеја о међународном дијалогу култура које се отварају једна према другој, по-
стављајући питања и добијајући одговоре оптимистична je, будући да је историја пуна друга-
7 Доситеј Обрадовић „Како нека противречја могу у исто време истини сагласни бити”, и Д. Обрадовић Дела, Београд 2005,
297. Избор и поговор Н. Грдинић.
46
чијих примера, како у садашњости тако и у прошлости. Идентитети се формирају у дијалогу

са другим, али се у пракси и производе од моћнијег другог. То може бити лажно признавање
културних вредности, или њихово порицање, у оба случаја наноси се штета, јер другог, мање
моћног, присиљава живети у искривљеној, лажној стварности. Однос према другом чешће је
хегемонистички, него дијалошки.
Идеје полифоничности, дијалогизма и са њима повезан проблем другог, постао је актуелан
сменом сцијентистичких са духовнонаучним тежњама крајeм шездесетих година прошлог века.
Променом контекста Бахтинове мисли прочитане су на нов начин, и добиле нови смисао.
II ПОСТСТРУКТУРАЛИСТИЧКА РЕИНТЕРПРЕТАЦИЈА
Унутар хуманистичких наука изградила су се два истраживачка модела, сцијентистички
и духовнонаучни. Први се обликовао према моделу изграђеном у природним наукама, заснива
се на схватању да хуманистичку грану знања не треба одвајати од природних, већ је сместити
уз њих без чврсте границе. По угледу на модел природнонаучних истраживања настоје се утвр-
дити опште законитости и помоћу њих појединачни случајеви објашњавати подвођењем, утвр-
дити узрочно-последичне везе, изградити један општи метод (методолошки монизам). Када се
изучавање уметности и друштва обликује према оваквом моделу говори се о сцијентизму или
позитивизму. Други модел заснива се на уверењу да је предмет истраживања у хуманистичким
наукама битно различит, и да у складу са његовом другачијом природом треба изградити њему
примерен модел тумачења; назива се духовнонаучни, или комуникацијски. Однос ова два мо-
дела карактерише дијалектичка антиномичност, и синхроно постојање у различитом хијерар-
хијском односу. Од почетака до краја шездесетих година доминантан је сцијентистучки модел
(руска формална школа, англоамеричка нова критика, структурализам), мада напоредо са њим,
и у критичком отпору према њему, постоји херменеутика Вилхелма Дилтаја; Хусерлова фено-
менолошка мисао коју је за проучавање књижевности осмислио Роман Ингарден; Бахтинова
теорија дијалога, и филозофска херменутика Ханса Георга Гадамера.
Током седамдесетих година прошлог века долази до промене. Уместо ранијег схватања
књижевног дела као предмета који се може објективно и егзактно тумачити попут природних
феномена, уважена је његова дијалошко-комуникацијска природа.
Промена се може објаснити деловањем два главна фактора, као реакција, противстав дота-
дашњој супремацији сцијентизма у студију књижевности, и промене у друштвено-историјском
контексту у коме се више није очекивало да наука о књижевности својим сцијентистичким на-
стојањима (структурализам, кибернетика) потврђује свој научни статус, и подржава општа на-
стојања контроле и управљања друштвом рационалном мишљу. Штавише, у друштвеном сми-
слу структурализам је повезиван са аутархичним тежњама.
У настојању ослобађања од сцијентистичког притиска на хуманистичке студије актуали-
зована је Бахтинова теорија дијалога. Наиме, постоји паралела између Бахтинове полемике са
сцијентизмом руских формалиста крајем двадесетих година и француских теоретичара крајем
шездесетих са структурализмом.
Радови Јулије Кристеве у контексту већ развијене критике структурализма опиру се на већ
тада установљену разлику између старе структуралне семиотике комуникације и нове семио-
тике знака.То је значило оријентацију не на поруку, и њено преношење, већ на процес изгра-
ђивања смисла у језику на сам језик. То је значило и нову концепцију књижевног дела, једини
његов смисао је рађање смисла, његово изграђивање схваћено је као процес који започиње у
предвербалном нивоу (гено-текст), а потом се артикулише у фонетском (фeно-текст), што је ди-
стинкција аналогна Фројдовом учењу о раду сна, његовој латентној и манифестној фази. У је-
47
зику, као и манифестној фази рада сна, долази до деформације смисла из претходне фазе, па је
језик амбивалентан, несигуран, садржи мноштво латентних значења. Кристева је прихватила
Сосирову теорију анаграма јер је у њој видела манифестацију идеје о материјалности текста,
значење се састоји од комбинације слова, другачије поређана (анаграмски) могу дати сасвим
другачија значења, што је водило кидању устаљене везе између означитеља и означеног, односно
разбијање класичне концепције знака и експанзију потенцијално могућих различитих значења.
То је постао интерпретативни метод, посао аналитичара је да нађе анаграме кључних речи који
ће обогатити његово тумачење текста, односно произвести нова значења. У томе смислу Сосир
је грешио што је тражио само анаграме имена у поезији, или његови следбеници анаграмиране
одгонетке у загонеткама, јер у њима сигурно постоје и други анаграми, односно другачије од-
гонетке. Овај метод је практично пружао интерпретатору неограничене слободе. Све се може
довести у везу са свачим. То разбијање логике и граматике, идеје језичког система и фиксне
(супстанцијалне) везе значењског са означеним у приступу језику, отворило је могућност више-
значног читања.
Паралелно са семиотиком знака Кристева се бавила и интертекстуалношћу. Убрзо је објави-
ла своје главне радове о интертекстуалности, што се сматра њеним најважнијим доприносом те-
орији. Семиотику знака, истраживање производње смисла препустила је својим следбеницима.
Јулија Кристева, која је учествовала на семинару Ролана Барта, упознала га је са Бахтино-
вим идејама о дијалогу, полифонији, карневализму и хетероглосији. Бахтинов дијалогизам био
је прихваћен као могућност превазилажења структурализма, његовог рационализма и сцијен-
тистичких настојања. Док је увођење структурализма у Француској због порицања историјског
субјекта, историје уопште, био начин ослобађања од марксизма, Сартровог егзистенцијализма и
левичарства, крајем шездесетих и током седамдесетих година Бахтинова теорија дијалога била
је инспиративна за проналажење пукотина у структурализму и ослобађања текста затвореног
у његове границе. Јулија Кристева полази од Бахтинове теорије дијалога оријентисане на исказ,
али је модификује преносећи дијалогизам и сродне појмове полифоније и хетероглосије из го-
вора (parole), на текст. Сваки текст је у комуникацији са другим текстом. Бахтин се бавио при-
суством туђе речи у роману, тј. двогласјем и вишегласјем. О томе је писао:
Живот речи састоји се у прелажењу из уста у уста, из једног контекста у други, од једног
социјалног колектива до другог, од једне генерације до друге. Притом реч не заборавља
свој пут и не може до краја да се ослободи оних конкретних контекста у које је улазила.
Сваки члан говорећег колектива не наилази на нетралну реч језика, слободну од туђих
тежњи и оцена, ненасељену туђим гласовима. Не, он реч добија од туђега гласа и испу-
њену туђим гласом. У његов контекст реч долази из другог контекста, прожета туђим
осмишљавањима. Његова сопствена мисао налази већ настањену реч.8
Кристева је однос речи као најмање јединице говора превела у другу терминологију, па је
уместо о односу своје и туђе речи говорила о односу свога и туђег текста и из тога извела појам
интертекстуалности. Њена дефиниција интертекстуалности, толико често цитирана да је по-
стала крилатица, гласи: „Сваки текст гради се у облику мозаика цитата; сваки текст није нешто
друго већ призивање и пребликовање других текстова” (1969). Књижевност је један непрекид-
ни текст. Свако књижевно дело је асимилација и трансформација других, ранијих, књижевних
дела, односно текстова. Оно што је Бахтин формулисао Кристева је радикализовала, термино-
8 Михаил Бахтин, Проблеми поетике Достојевског, нав издање, 275.
48
лошки и појмовно преименовала. Онтологизирала је дијалогичност. А то се не односи само на

књижевна дела, већ и на ликовна и музичка. Ролан Барт у есеју Од дела до текста (1971),пише:
текст је
испреплетен у целини цитатима, референцијама, одјецима, језицима културе (који је-
зик то није?) пређашњим или савременим, који (текст) пресецају скроз-наскроз у голе-
мој стереофонији. Интертекстуално у сваком тексту је садржано, будући да је оно само
међустекстовље неког другог текста, те се не сме побркати с неким пореклом текста:
покушати наћи „изворе”, „утицај” неког дела значи упасти у клопку порекла; цитати
који чине неки текст анонимни су, њима не можемо ући у траг, а ипак су већ читани: то
су цитати без наводника.9
Аутор је скриптор, онај који бележи туђе речи, нешто попут медијума у чији се текст улива-
ју текстови прошлости. То је значило разбијање сваке традицијом утврђене везе између аутора,
његове намере и текста, тиме сваке извесности у његовом значењу. Текст је преплет кодова и
скривених цитата, из кога настаје мрежа значења коју дешифрује читалац.
Текст у другом тексту има нешто од старог значења, али добија и нешто ново. Схематски: А
је А, и не-А. Сваки знак у књижевном делу садржи минимум два смисла: стари и нови. Ствара
се ефекат истовремено старог и новог текста. Практична последица такве двојности у значењу
текста је неодређеност у значењу. Смисао текста се стално помиче: речи које говоре скривају
неизговорено. Оваква ситуација у опреци је са основном принципима рационалног мишљења.
То су:
1. Принцип идентитета: „Сваки појам једнак је сам себи” (А = А), тј. забрањено је један
исти појам пунити час једним час другим садржајем.
2. Принцип противречности: „Ниједном појму не могу се приписати противречне озна-
ке”, па рећи нпр. кружница није округла. Овим законом забрањена је противречност
(схематски: А није не-А).
3. Прицип искључења трећег: „Сваком појму мора се приписати једна од две противречне
особине”, па је А или Б или не-Б, не може бити нешто треће (схематски А је Б или не-Б).
Други и трећи принцип говоре о истом, само из различитих праваца (тј. ако се једанпут
каже да један појам не може имати противречне особине, а други пут да један појам мора има-
ти једну од две противречне особине – каже се исто), па се могу спојити у један принцип. Тада
бисмо говорили о два основна принципа мишљења: идентитета и алтернативе (или једна – или
друга од две противречне тврдње о истом). На овим принципима почива рационално мишље-
ње, тј. придржавање ових принципа омогућава нам да водимо расправу и утврдимо шта нешто
јесте јер се користимо тврдњама које су истините и непротивречне. Интертекстуалност је као
и Деридина деконструкција једна врста ирационализма, тј. она врста мишљења у коме нема
чврстих значења, идентитета и непротивречних својстава. Стога ту нема ни тумачења текста у
смислу утврђивања његовог објективног значења. Све има неку своју тајну, а коначна тајна је да
је све тајна. Вишеструкост, плурализам значења исказа, или из другог правца формулисано не-
стабилност, неодређеност значења изведена је, реинтерпретирана, на подлози Бахтиновог појма
двогласне речи.
Неодређеност значења још је израженија у деконструктивистичкој мисли Жака Дериде. Са-
држана је у самом језику. Објашњава је и образлаже помоћу појмова разлике: трага, разодлагања
9 Rolan Bart „Od djela do teksta” u zb. Suvremene književne teorije, Zagreb 1986,184, prev. M. Beker, ur.
49
и хетерогенитета. У томе није се могло без појма другог, ако је и уклопљен у дргачији контекст. У
Деридиној деконструкцији стабилност значења оспорава се разрадом, тачно би било рећи ради-
кализацијом Де Сосирове тврдње о релационалној а не супстанцијалној природи знака: значе-
ње се ствара односом једног знака према другом који клижу у значењу, а једно значење садржано
је као траг у другом. Ако помислимо на црно у свести се јавља бело, опозит без кога црно не би
ни могло постојати као такво, једно садржи траг другог у себи; исто тако, нпр. немогуће је ми-
слити о одсутности без појма присутности. Одбацујући да додели тексту (и свету-као-тексту)
неко крајње, утврдиво значење, ослобађа нешто што бисмо назвали антитеолошком делатно-
шћу, делатношћу која је стварно револуционарна, будући да је одбијање одређивања значења, на
крају крајева, одбијање Бога и његових хипостаза – разума, науке, закона. Суштински Дерида до
исхода о нестабиности значења долази другачијим путем од Кристеве или Барта.
Постструктурализам се на битан начин разликује од структурализма по антисцијенти-
стичким тежњама, критички их оспорава. Различите су теоријске основе оспоравања рацио-
налистичке методологије структурализма изведене из Де Сосирове лингвистике: изведене су
из самог структурализма радикализацијом ставова који су постојали али су били споредни (Ж.
Дерида); ослонцем на антистијенцистику традицију херменеутике и мисли М. Бахтина (Ј. Кри-
стева Р. Барт); ослонцем на фројдовску психоанализу (Ј. Кристева, Ж. Лакан).
Опште карактеристике постструктурализма су заокупљеност језиком, одрицање од сваке
анализе значења текста, а ако се анализира циљ анализе је показати његову нестабилност, мно-
гозначност, односно када се затвори у сам језик показати нестабилност означавања. Бит књи-
жевног дела је у самој игри значења, било да се утемељује у међутекстовним односима, или у
природи језика. Појам другог добио је измењену функцију од изворно бахтиновске, у интертек-
стуалности средство је доказивања свеопште повезаности која гради неодредиву плуралност
значења. Један текст не постоји без других текстова, једно значење речи без присутва противне,
али резултат тога није ново и дубоко сазнање, већ противречност и ограниченост могућности
сазнања (антисцијентизам), а са друге стране, у социјалном смислу интегративност, свеопшта
повезаност у заједници без бинарних опозиција.
III СТУДИЈ КУЛТУРЕ И КУЛТУРНА ИСТОРИЈА

Од деведесетих година, као реакција на наглашени теоретизам постструктуралиста, и са
друге стране као жеља, натојање да се студиј књижевности прилагоди друштвеним потреба-
ма постмодерног времена, односно глобалистичкој идеологији – ономе што се у друштву сма-
трало потребним или корисним – студиј књижевности замењен је студијом културе, чиме је
напуштена свака идеја бављења књижевношћу као посебном подручју естетски повлашћеног
изражавања.
Предмет студија културе, због ширине значења појма културе, практично може бити све.
Међутим, ако овде и изложимо некакву прихваћену, или најчешћу дефиницију културе тиме,
парадоксално, нeћемо објаснити предмет онога што називамо „студиј културе”. Полазиште у
студију културе није у самом предмету већ у циљу истраживања који је формулисан изван гра-
ђе. Сам предмет не одлучује о томе шта ћемо у њему да посматрамо и шта ћемо у њему сматрати
битним, већ наша идеја о томе шта хоћемо тим истраживањима да покажемо. Уместо одговора
на питање шта је култура, потребно је објаснити шта се у оквиру онога што називамо студиј
културе у култури истражује.
Оно што је најупадљивије и најконтроверзније у студију културе са становишта књижев-
них студија јесте да се бави маргиналним писцима и делима, а не репрезентативним уметнич-
ким остварењима. Штавише, књижевност се неће схватати чак ни као повлашћени, истакнути
50
део културе, већ се разматра као његов део у равноправном односу са осталим елементима.
Дакле, не на тај начин што ће књижевност бити у средишту пажње а култура се посматрати као
нешто спољашње у односу на њу, већ у истој равни са осталим појавама. Књижевност, онако
како је ми схватамо и традиционално проучавамо на универзитетима, деканонизована је. Јер,
према томе схватању, по чему би елитистичка остварења књижевне уметности била репрезен-
тативна за културу? Зар не репрезентују културу боље нека друга дела мање естетске вредно-
сти? А то је оно што велика већина људи воли да чита, забавна штива. Тиме се нe искључује
бављење делима високе књижевности, али превасходно значи бављење филмским сапуницама,
рекламама, туризмом, фудбалским утакмицама, забавном музиком, текстовима песама репера
и хипхокера, ТВ серијама. На тај начин дошло је до редефинисања појма и функције културе
која је традиционално схватана као идентитетска, јединствена и есенцијална. Бришу се границе
спајањем елитистичке и популарне културе, чиме се губи и њена идентитетска функција, раз-
ликовање споља-унутра, ми и други, а да то друго може као такво да се разуме, прилагоди, адап-
тира на домаћу ситуацију и упозна. Да се успостави креативан дијалог, и размена. Сада више
нема размене, већ једна врста хибридизације. Став да једна култура више вреди по томе колико
је различита него по квалитету остварења насталих у њој, више је став који се може прочитати
у књигама које критички говоре о процесу глобализације, него што је предмет проучавања и
начин функционисања култура. Антиелитизам студија културе је опструкција хуманистичког
концепта образовања.
Циљ истраживања студија културе је остваривање уплива у друштву, а не опис културе
или њено тумачење. Сажето формулисано туђим речима: „ Идеје проучавања популарне култу-
ре и претварања истраживања у политичку интервенцију веома су блиско повезане” (Џонатан
Калер). 10 Студиј културе је усмерено (циљано) политичко деловање. А ти циљеви истражива-
ња културе део су идеје глобалистичког наднационалног друштва. Предмет студија културе
описује се набрајањем главних тема које су изведене из постмодерне теорије и глобалистичке
идеологије: укидање разлике између високе и ниске културе, што за последицу има деканони-
зацију књижевности; питање идентитета, полног, расног, националног, мигрантског; укидање
периферије и центра; спољашњег и унутрашњег, бави се и оним чиме се традиционално баве
социологија, антропологија или етнологија. Испитују се значења и праксе свакодневног живо-
та. Културне праксе обухватају начине на који људи раде одређене ствари у датој култури као
што су гледање телевизије, вечерњи изласци или узимање хране. Циљ оваквих истраживања је
разоткривање поља моћи у култури, односно сукоба интереса.
Књижевност, изгубивши свој ранији статус, улази у шире оквире других дисциплина као
што је етнологија, антропологија, културологија, политикологија, етика. Сумира у себи и по-
себне правце у студију као постколонијалну критику, феминистичку критику, квир књижев-
ност. У оквир студија културе укључују се и нови историцизам, као и нова културна историја.
Студиј културе нема своју посебно изграђену теорију, чак одбија и да је има, па методе истра-
живања преузима из других дисциплина и еклектички их комбинује (феминистичка критика,
пажљиво читање, деконструкција, симболичка антропологија). Отуда је разумљива индивиду-
ална методолошка разноврсност.
Теоријску нехомогеност можемо илустровати различитим комбинацијама са Бахтиновим
учењем у кругу историчара културе, чија су истраживања, ипак, мада је желе превазићи, огра-
ничена традицијом историјских истраживања. Tермин нови историзам (или поетичари култу-
ре како се самоименују), односи се на групу истраживача енглеске ренесансе XVI и XVII века,
10 Џoнатан Калер, Теорија књижевности (Сасвим кратак увод), Београд 2009, 65, прев. Драган Илић.
51
чији је најистакнутији аутор Стивен Гринблат. За њих је карактеристично да се књижевношћу

не баве као естетским феноменом, већ као текстом културе међу другим дискурзивним тексто-
вима, али се разликују по циљу истраживања од истраживача савремене културе, јер будући да
су оријентисани на историју теже ка извесном степену утврђивања, ако не истине, али тачног
приказа културе прошлог времена. Таква ограничења им намеће сам научни жанр. Њихово по-
лазиште је да се у сваком књижевном делу, а посебно у доба преласка из средњег века у ново до-
ба, мешају различити дискурси, односно гласови времена (бахтиновска хетероглосија), супрот-
стављени један другоме. Историја се манифестује у текстовима. А узајамно деловање текстова и
друштва анализирају се техником „згуснутог описа” Клифорда Герца и Бахтинове херетоглоси-
је. Герц „згуснутим описом” назива наоко споредан или безначајан детаљ у култури који у себи
садржи „згуснуте” трагове симболичких поступака, кодова, институционализованих конвен-
ција. Нови историчари често започињу своје радове таквим детаљем, анегдотом, сном, описом
наоко безначајног догађаја (нпр. Ничеова белешка пронађена у његовим заосталим папирима
„заборавио сам кишобран”), уочавањем акаузалних коинциденција, нпр. завршетка асфалт-
ног пута и ограђивања простора, демонстрација сифражеткиња и новог модела женске сукње
лансираног у модним журналима и сл. Историјско време схвата се као нехомогено, као стална
сукобљеност владајућег институционализованог поретка и субверзивних тежњи. Ако је тема
положај жене у друштву који се анализира у елизабетинској драми, идеолошко значење текста
открива се упоређивањем са другим дискурсима о жени из тога времена, у лекарским списи-
ма, приручницима о лепом понашању, представљању жене на маскама и у ликовној уметности,
преписци, полемикама насталим у приближно исто време (синхрони пресек). Из релација тих
текстова може постати разумљиво да књижевни текст није само одраз времена, већ и активни
чинилац промене, не приказује се само положај жене у друштву какав јесте, већ какав би тре-
бало да буде. У њима се открива унутрашња логика културе, кодови понашања који управљају
различитим неповезаним догађајима. Оно што је битно за тему другог у њиховом истражива-
њу јесте одбијање да се друштвена заједница схвати као монолитна, или како би Бахтин рекао
монолошка. Гласови времена, прогласи, проповеди, поезија, драма, лекарски списи и остале
дискурзивне праксе показују силе раздвајања и спајања, динамично кретње у култури. Циљ је
приказати многогласност, комплексност историјског времена (у томе је био њихов допринос от-
клону од традиционалне историографије) и на тај начин интерпретирати културу.
Доминико ла Карпа трансформише у контексту постстуктуралистичких теорија интелек-
туалну историју у културну историју. Главни утицај или ослонац његовом промишљању исто-
рије били су Деридина деконструкција и Бахтинови појмови, на њих се експлицитно позива,
полифоничности и карневализације. Основни проблем који је донео постструктурализам је-
сте текстуализација стварности, односно да се оно што је стварно анализира као да је фикција,
истим реторичким методама. Основни циљ био је померање граница традиционалне историо-
графије која је монологична, заснована на примату контекста над текстом. Документи, мемоари,
извештаји, све оно чиме нам је историја посредована, схватају се као одраз (мимезис) ствар-
ности, која је у њима садржана. Ла Карпа тај однос обрће тврдњом да чистог дихотомијалног
односа категорија текста и контекста нема, већ је једно од почетка садржано у другом, постоји
повезаност између облика и садржаја, текста и контекста, начина разумевања и онога што треба
да се разуме. Друго није у прошлости већ је од почетка у нама, истовремено и ван нас. Посао
историчара је да са њима успостави дијалог. Због тога у историографији даје предност амбива-
лентности, у начину писања, и у начину истраживања. Насупрот класичном начину писања
историје какав је био од XIX века – по моделу реалистичког романа заснованог на свезнајућем
приповедачу, просторно-временском континуитету, узрочно-последичним односима, и катего-
52
ријалном раздвајању текста од контекста, са вредносним акцентом на овом другом – треба писа-
ти са променљивом тачком гледишта, у дијалогу са оним што истраживач има у себи као слично
са својим предметом и оним што је од њега удаљено и различито, променљивом тачком гледи-
шта, признавањем различитих могућих тумачења. У том контексту, поред Дериде (присуство
једног у другом, тј. текста у контексту), помиње се Бахтинова карневализација као могући узор
писања због своје двосмислености, амбиваленције, обртања односа концептуалних категорија
досадашње историографије, као могућност писања са различитих тачака гледишта, у дијалогу
са противречностима у предмету истраживања. Као и други новоисторичари културе, Ла Карпа
помера границе традиционалне историографије применом књижевнотеоријских концепата. У
овим настојањима Бахтинова мисао пронашла је свој нови контекст и функцију у ослобађању
од традиционалног начина мишљења и писања у историографији.
IV ОСВРТ
Идеја дијалогизма уопште и са њом у вези појам другог, јавља се и развија у мисаоном току
хуманистичких наука која своје истраживање настоји да утемељи у природи свога предмета.
Понајпре, у новијем добу, у оквирима филозофске херменеутике, феноменологије, књижевне
теорије. Ова традиција није напуштала идеју научног бављења на начин природних наука, већ
ју је формулисала на начин који је примерен хуманистичким наукама с обзиром на субјекатски
карактер њеног предмета истраживања.
Бахтин своју теорију није изложио у систематском облику, о дијалогизму говори у разли-
читим књигама, тиме у различитим контекстима (нпр. у првом делу Марксизма и филозофије
језика, и другом делу Проблема поетике Достојевског), што је оставило могућност различитих
интерпретација и асоцирања. Самог себе је одредио као филозофа и мислиоца који се бави књи-
жевношћу. И у томе је битна разлика према потоњим интерпретацијама, циљ његове мисли је
сазнање дијалошком методом у комуникацији са другим, док је у каснијим разрадама и тумаче-
њима иста идеја послужила за одрицање могућности објективног сазнања, па је Бахтинова кре-
ативност сазнања замењена тражењем и доказивањем поливаленције значења. У другом правцу
његова идеја полифоничности (хетероглосије), коју је и сам видео као у друштвеном смислу зна-
чајну, послужила је разбијању идеје монолитности субјекта, историјског времена, идентитета, у
опреци са традиционалним схватањима.
Проблем другог, који је као такав ушао у речничке и енциклопедијске обраде, готово је неис-
црпан по својим могућностима, како у тематском тако и у методолошком смислу. Као појам из-
ван посебних теорија, има два основна смера, тежњом према сазнавању и тим новим сазнањима
посредном деловању у друштву и према директном деловању у складу са владајућим идеологи-
јама према томе шта се сматра проблемом друштвеног живота и какав се развој сматра пожељ-
ним. У оба случаја полази се од садашњости, времена у коме се живи, и онда када је истражива-
ње усмерено према прошлости, и када се бави актуелностима. Оба приступа су легитимна, али
у оба случаја потребно је поседовати теоријску самосвест о апстрактном оквиру у који се својим
радом уклапамо и шта својим текстом желимо постићи.
Дело Михаила Бахтина добро је преведено и познато, али није имало већег одјека у нашој
науци и култури, као што га је имало у развоју мисли о књижевности, уметности и друштву у
економски и интелектуално развијенијим срединама. Његове идеје настојале су се искористити
за решавање проблема прошлих садашњости, и садашњих садашњости, на различитим нивои-
ма, од промене научне парадигме, до могућности употребе његовог дијалошког метода у педаго-
шкој пракси. Питање је зашто је Бахтин тако добро преведен, а његова мисао тако неделотворна
у нашој научној, културној и друштвеној пракси.
53
Изгледа да није довољно добро схваћен. То показује предговор за први превод једне његове
књиге, то су били Проблеми поетике Достојевског (1967). Бахтин, теоретичар дијалога, крити-
чар структурализма, на почетку предговора као тумач Достојевског „из једне структуралне
перспективе”, односно да је користио „принцип првенства иманентног оцењивања литерарних
остварења”. У закључку истог предговора писало је:
Визија полифонијског романа није кадра да издржи суочавање са иманентним обележ-
јима структуре књижевног дела Достојевског. Бахтинова погрешка је у полазној тачки
његових размишљања. Теорија полифонијског романа је пример како се од једне по-
грешне полазне тачке може начунити наизглед максимално убедљива интелектуална
конструкција.11
Насупрот томе може се предложити другачији став: читање Бахтинове теорије дијалога
неискоришћена је могућност развоја научне методологије у хуманистичким дисциплинама и
решавању проблема у друштвеној заједници. Овде се не мисли на пуку апликацију, већ на раз-
вој мисли на подлози туђе, на почетак мисли на месту где се туђа завршава. На саму Бахтинову
мисао може се применити његова дијалошка теорија јер се разматра из једног другачијег кон-
текста.
ЛИТЕРАТУРА
Rolan Bart „Od djela do teksta” u zb. Suvremene književne teorije, Zagreb 1986. 181–186. Prev. Miroslav Beker, ur.
Михаил Бахтин
- Проблеми поетике Достојевског , Београд 1967. Прев. Милица Николић. Предговор Никола Милошевић.
- „К методологии литературоведения” Контекст, Москва 1974, 203–212. Прев. Н. Г.
- „Смелије се користити могућностима (одговори на питање о стању у науци о књижевности и њеним зада-
цима), Домети, бр. 90–91, Сомбор 1997, 43–50. Прев. Н. Г.
Ksenija Maricki Gađanski „Bakhtin and Classical Antiqvity”, у Зборник у част Војислава Ђурића, Београд 1992,
335-344.
Дositej Обрадовић „ Како нека противречја могу у исто време истини сагласни бити“ [Мезимац], у Д.Обрадовић
Дела, Београд 2005, 293-297. Избор и поговор Н. Грдинић.
Џoнатан Калер, Теорија књижевности (Сасвим кратак увод), Београд 2009. Прев. Драган Илић.
Rudolf Neuhäuser „Polifonija (polifoničnost)“, u zb. Pojmovnik ruske avangarde, br. 8, Zagreb 1990, 77-84. Ur. A. Flaker,
D. Ugrešić.
Lynn Hant, ur, zb. Nova Kulturna historija, Zagreb 2001.
11 Никола Милошевић, „Бахтиново тумачење Достојевског”, предговор у Проблеми поетике Достојевског, нав. издање, 9,
48–49.
54
Mikhail Bakhtin’s theory of dialogue,

and the problem of the other
SUMMARY: The paper discusses the methodological aspects of the study of the problem of the other,
with a focus on Bakhtin’s theory of dialogue, which he developed in critical resistance to the research
model in the natural sciences. Special attention is paid to the concept of polyphony, as an artistic way
of thinking that goes beyond literature, the relationship between text and context, dialogue that in-
cludes past contexts, the present and potential future.
Different types of dialogue with Bakhtin’s theory in the context of poststructuralism, cultural studies
and cultural history are followed. At the end, the critical attitude towards Bakhtin’s thought in dome-
stic science, and the absence of its influence is pointed out.
KEY WORDS: Mikhail Bakhtin, dialogue, otherness, polyphony, poststructuralism, cultural studies,
cultural history.
Примљено: 10. јануар 2023.

Исправке рукописа: 8. фебруар 2023.
Прихваћено за објављивање: 23. фебруар 2023.
grdinicn@eunet.rs
55
UDK 821.21.09
Александра Гргов
Народни музеј, Лесковац
Родно читање „Багавад Гите

каква јесте”, аутора Бактиведанте
Свамија Прабупаде
АПСТРАКТ: Тема рада је дискурс о женама у делу „Багавад Гита каква јесте” аутора Бакти-
веданте Свамија Прабупаде, индијског духовног учитеља и оснивача покрета „Харе Кришна”.
Ово дело је његова интерпретација древног индијског списа „Багавад Гитa” или „Песма бла-
гословених”, које представља водич свим следбеницима покрета „Харе Кришна”. Прабупа-
дина тумачења су због своје темпоралне и просторне универзалности примењива на живот
људи различитих раса, националности и веровања, међутим, дубља анализа дела открива нам
старе, давно превазиђене патријархалне вредности које су задобиле нову форму којима, очи-
гледно, нису одолели ни Њу ејџ покрети. Ова чињеница нам указује да је жена у свакој верској
организацији, било да су то цркве или секте, „другост”, која се у јавном дискурсу налази насу-
прот привилегованом субјекту, мушкарцу, који је на позицији моћи.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: жена, хиндуизам, Багавад Гита, верска заједница, Прабупада
УВОД
„Међународно друштво за свесност Кришне” (енгл. International Society for Krishna Consciou-
sness, скраћено ISKCON), познато као „Харе Кришнин покрет” или само покрет „Харе Кришна”,
једна је од неколико струја унутар ведске традиције, познате као ваишнавизам („обожавање Ви-
шнуа”).1 Друштво је основао Бактиведанта Свами Прабупада (рођен Абхај Харан Де; 1896–1977),
индијски спиритуални учитељ. Године 1922. први пут је срео свог духовног учитеља, Шрила
Бактисиданта Сарасвати Госвамија у Калкути, који га је замолио да рашири древно индијско
знање на енглеском језику. У наредним годинама, Шрила2 Прабупада је настојао да испуни ду-
ховну мисију свог учитеља, прихватио аскетски начин живота, у намери да се више посвети
проучавању и писању. Од шездесетих година боравио је у САД и 1966. године у Њујорку основао
„Међународно друштво за свесност Кришне”, које је израсло у светску организацију, састојећи
се од преко стотину ашрама, школа, храмова и института. Прабупадин највећи допринос су
1 Lynne Gibson, Modern World Religions: Hinduism – Pupil Book Core (Modern World Religions). Oxford (England): Heinemann
Educational Publishers, 2002.
2 По једној од многобројних дефиниција, термин “шрила” се састоји из две речи: “шри”, која означава лепоту и знање и израз
је поштовања, и речи “ла” која означава разоноду бога Кришне. (https://thegaudiyatreasuresofbengal.com/2023/02/13/unraveling-
the-hidden-meanings-of-srila-and-prabhupada-in-gaudiya-vaishnavism/)
56
књиге, које се користе као уџбеници на бројним високошколским установама и преведене су на

више од педесет језика. Године 1972. основан је “Bhaktivedanta Book Trust”, који је постао највећи
издавач књига с подручја индијске религије и филозофије у свету.3
Учење овог друштва заснива се на списима „Багавата пурани” и „Багавад Гита” (насталој из
познатог епа „Махабхарата”), изворно старим око 3000 година.4 Оба припадају ведској тради-
цији, најстаријој фази староиндијске књижевности.5 У „Багавад Гити” се као врховни бог пред-
ставља Кришна, а пут ка њему као једини који треба следити.6 „Багавад Гита” или у преводу
„Песма благословених” описује велико бојно поље Курукшетра на коме се суочавају две армије,
а на челу армија су блиски рођаци. Принц Арђуна пролази на својој ратној двоколици између
редова ратника и, престрављен мишљу на предстојећи масакр, жели да откаже борбу. Бог Кри-
шна, који симболизује главну божанску инкарнацију (аватар), врховни дух који стиже на свет
у фази зла у космичком циклусу, да би зауставио то зло међутим, тражи од њега да се бори, без
обзира на последице и његов говор је суштина Гите. Он објашњава нужност Арђунине борбе
као његову дужност ратника: уколико се не бори то би био знак његове слабости јер је помисао
на зло дело исто што и само зло дело и да не може да занемари своје земаљске дужности на путу
духовне самореализације. Рат, према Кришни, није ни осуда ни казна, већ је несебично изврша-
вање утврђених дужности.7
Шрила Прабупада је дао сопствену интерпретацију „Багавад Гите” у свом делу „Багавад Ги-
та каква јесте”, која представља водич свим следбеницима „Харе Кришна” покрета, уз напомену
да износи праву истину која је савременом човеку преко потребна, јер свесност Кришне „нуди
највише савршенство живота”. Он сматра да се прави смисао овог списа изгубио током време-
на, па зато жели да исправи ту грешку. Гита даје смернице за духовни живот, не изостављајући
дужности мушкараца и жена и ритуале које треба један посвећеник да обавља. Стога ће у раду
бити анализиран Прабупадин дискурс о женама у његовој интерпретацији најзначајнијег хин-
дуистичког списа, на основу којег ћемо видети шта за Прабупаду значе слобода и једнакост и да
ли се и колико се ова Њу ејџ заједница разликује од свих других државних заједница и религија.
У нашој литератури још увек нема интересовања за критичку анализу дискурса о жени у
оквиру покрета „Харе Кришна”, иако секта има своје представнике у Београду8 и Новом Саду, па
ми је у ту сврху послужио интервју једног вође овог покрета из Београда. У раду су, поред Пра-
бупадине књиге „Багавад Гита каква јесте”, као теоријска подлога, између осталог, коришћене
Фукоова и Шуваковићева анализа дискурса, писање Мери Даглас о људској култури и симболи-
зму, као и рад Пауле Петричевић о односу верских заједница према жени.
ДИСКУРС И МОЋ
Да би одређена заједница, било она културна, уметничка или религијска, функционисала,
потребно је да постоје одређене моралне норме (Pečujlić, Milić, 2005, 197). Морал је најтемељ-
нија људска вредност и правило које регулише шта је људско, а шта нељудско, добро и зло. Мо-
ралним нормама се неко понашање одређује као исправно или као неисправно. Специфичност
3 https://www.scribd.com/document/504218743/prabhupada-brief-biography
4 Klaus Klostemaier, A concise Encyclopedia of Hinduism, Oxford: Oneworld Publications, 1998.
5 Др Павле Јевтић, Индија, ризница мудрости, Београд, 1937, 16.
6 Amori D’ Rienkur, Duh Indije, Beograd, 1991, 44.
7 A. D‘ Rienkur, нав. дело, 44.
8 На основу званичне Фејсбук странице „Бакти јога центра“ у Београду сазнајемо да им је једно од места окупљања Косовска
улица 49 у Београду, где се одржавају киртан медитације, предавања из Багавад Гите, уз вегетаријански оброк. (https://www.
bhakticentar.org/ gosti u Beogradu - Bhakti-yoga Centar (bhakti center.org)
57
моралне норме јесте морални суд или вредновање поступка према моралној норми. Постоји и
морални кодекс као скуп неписаних норми о томе шта треба чинити. Морал доприноси дру-
штвеној интеграцији, али и има специфичну санкцију – грижу савести или самоказну кроз
осећање кривице.9
Успостављање и одржање норми и поретка једне друштвене заједнице изражава се разго-
вором, говором и излагањем мисли говорним и писаним језиком: заступањем – једном речју,
дискурсом. Према Шуваковићу дискурс је семиотичка радња која смешта значење у временско-
просторну ситуацију где неко за неког производи значење под одређеним условима живота.10
Такође, „дискурс раздељује улоге субјеката који производе значење и омеђује институциона-
лизовани свет у коме се значење препознаје као заједничко значење”.11 Шуваковић дефинише
дискурс и као говор контекста из којег се говори, пише или комуницира, производи, размењује,
показује. Дискурс се може идентификовати са моћи, јер друштво уређује своје унутрашње и
спољашње односе у процесима идентификације, приказивања, извођења субјектности, жудње,
уживања, пројективања будућности и сећања на трагове прошлости.12
Према Фукоу, у сваком се друштву продукција дискурса у исти мах контролише, селек-
тује, организује и расподељује и то извесним поступцима чија је улога да укроте моћи и опа-
сности дискурса, да овладају његовим непредвидивим догађајима, да избегну његову тешку и
опасну материјалност. У поступке искључивања спада забрана: табу предмета говора, ритуал
околности говора, привилеговано или искључиво право субјекта који говори су три типа за-
бране који се међусобно преплићу, оснажују и надопуњују, формирајући сложен оквир који
се непрестано мења. Забране упућују на повезаност дискурса са жељом и моћи. Дискурс није
једноставно оно што жеља изражава или сакрива, већ је и објекат жеље. Односно, дискурс није
једноставно оно што системе доминације преводи у језик, него је он оно за шта и чиме се бори.
Дискурс је моћ коју треба задобити. Када је реч о религијској доктрини, број појединаца који
говоре тежи да буде ограничен, чак и када он није фиксиран и само између тих појединаца
дискурс може да циркулише и да се преноси. Доктрина тежи томе да се шири, а појединци, ко-
лико год да су бројни, дефинишу своју заједничку припадност доктрини прихватањем једног
истог дискурзивног скупа. Доктрина повезује појединце са извесним типом исказивања и за-
брањује им, према томе, све друге, али се користи, заузврат, извесним типовима исказивања да
међусобно повеже појединце и да их тиме одвоји од свих других. Доктрина изазива двоструко
потчињавање: потчињавање говорних субјеката дискурсима и потчињавање дискурса групи
говорних индивидуа.13
Такође, појам дискурса је неодвојив од ритуала и симболичког чина, јер сва комуникација
почиње управо употребом симбола. Мери Даглас у ритуализму види појачано цењење симбо-
личког чина. Симболи играју појачану улогу у малим заједницама, али су присутни и делатни и
у индустријском друштву јер је у свакој заједници нужно повлачење симболичких црта и међа,
будући да је то начин увођења реда.14 У вези са тим, поредак се, по Дагласовој, може створити
једино пренаглашавањем разлике између унутра и напољу, горе и доле, мушког и женског, саве-
9 Miroslav Pečujlić, Vladimir Milić, Sociologija, Službeni glasnik, Beograd, 2005, 197–198.
10 Miško Šuvaković, Diskurzivna analiza, Univerzitet umetnosti u Beogradu, Beograd, 2006, 11.
11 Исто, 12.
12 Исто, 12–19.
13 Mišel Fuko, „Poredak diskursa” Pristupno predavanje na Kolež de Fransu, održano 2. decembra 1970. godine, Éditions Gallimard,
1971, Prevod s francuskog Dejan Aničić – Loznica: Karpos, 2007, 8–9, 32.
14 Radoslav Đokić, Znak i simbol, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003, 357–359.
58
зништва и непријатељства.15 Самим тим, симболизовање је значајно за сваку, а нарочито верску

заједницу. Окупљање верника око визуалног израза једне личности или божанства ствара осе-
ћај колективитета и доприноси успостављању, одржавању и пропагирању заједничке идеје, као
и очувању самог поретка.
РОД И ВЕРСКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Већ хиљадама година религија има снажан утицај на животе људских бића. Карактери-
стике које су заједничке свим религијама су следеће: све религије баратају низом симбола, који
изазивају осећање поштовања и страхопоштовања и све религије имају ритуале и церемоније у
којима учествује заједница верника.16 Постоје различити начини организовања верника у рели-
гијама. Макс Вебер и Ернст Трелч направили су разлику између цркава и секти. Црква је вели-
ка, чврсто етаблирана целина, док је секта мања и мање огранизована група преданих верника,
која обично настаје из протеста против онога у шта се претворила црква. Секте су релативно
мале и обично им је циљ да следе „прави пут”, а најчешће се повлаче из свог друштвеног окру-
жења у изоловане заједнице. У последњих неколико деценија јављају се нови верски покрети
(НВП), са намером да њиме обухвате широк распон различитих група, од духовних до оних за
самопомоћ унутар покрета Њу ејџ, до ексклузивних секти попут „Харе Кришна”. Појавиле су се
разне теорије којима се објашњава популарност НВП. 17
Комуникацијом путем својих и других гласила, верске заједнице се укључују у јавни про-
стор, реферирају на различите друштвене појаве које сматрају значајним и дају своју визију по-
жељне стварности, позивајући се на супрематију оноземаљских вредности. Наравно, постоје и
могућности злоупотреба, па се иза светости и духовности верских порука и поука могу скри-
вати нетолеранција, манипулација и неоправдана хијерархија.18 Оно што је заједничко свим
верским заједницама је да нема случаја женске доминације, било симболички било као верских
ауторитета, премда наилазимо у разним митологијама на женска божанства, од којих су нека
пуна љубави и нежна, док су друга ратници и уништитељи.19
Након Другог светског рата остварен је велики напредак по питању женских људских пра-
ва: жене су добиле право гласа, право на абортус, имовинско и наследно право, а установљена
је и институција грађанског брака. Међутим, црква се, кад год је била у прилици да игра какву
озбиљнију улогу, показала изразито ретроградном и рестриктивном по питању женских права.
Можемо слободно рећи да не постоји инситуција која у већој мери полаже право на женско тело
и даје легитимитет његовој интструментализацији, колонизацији и експлоатацији. У целини,
све три монотеистичке светске религије, јудаизам, хришћанство и ислам, имају сличан став
према жени: она није субјект и не вреди колико мушкарац. Она је „други”, наличје, начињена
од „првог” и „за” њега. Ова категорија се у јавном дискурсу ставља насупрот привилегованом
субјекту, мушкарцу, који се налази на позицији моћи. Ипак, иако је створена од ребра Адамовог,
прва је у греху и то је разлог њеног подређеног положаја.20
15 Мери Даглас, Чисто и опасно, Библиотека ХХ век, Београд, 2001.

16 Entoni Gidens, Sociologija, Polity Press, Cambridge, 2001, 540 – 542.
17 Исто, 546, 552.
18 Zlatiborka Popov-Momčinović, “Vera, politika, Drugi – jedna analiza religijskog diskursa”, Diskursi, društvo, religija, kultura,
Multikulturalizam i strah od Drugog, Sarajevo, 2011, 125.
19 E. Gidens, нав. дело, 554.
20 Paula Petričević, „Jedan Bog – jedan rod: odnos monoteističkih vjerskih zajednica prema ženskim ljudskim pravima”, Neko je re-
kao feminizam?, Kako je feminizam uticao na žene XXI veka, Adriana Zaharijević, Novi Sad, 2008, 120–121.
59
Између јудаизма, хришћанства и ислама и религија Далеког истока постоје извесне раз-
лике. Од најстаријих међу свим данашњим религијама је хиндуизам, политеистичка религија,
конгломерат различитих веровања и пракси, која прихвата разне туђе религијске ставове, не
повлачећи оштру границу између верника и неверника и, за разлику од хришћанства и ислама,
не тежи преобраћању других људи у „праве вернике”.21 Међутим, од друге половине XX века
јавила се тежња за сажимањем традиционалног хиндуистичког духовног знања и окретањем
једној божанској личности. Тако је настао покрет „Харе Кришна”, организација која верује у су-
прематију само једне божанске личности, насупрот хиндуистичком пантеону.
АНАЛИЗА САДРЖАЈА
Бактиведанта Свами Прабупада у свом делу „Багавад Гита каква јесте” износи проблем
везивања људи за разне пролазне ствари на свету и идентификовања среће са положајем у
друштву, наградама, новцем и брачним стањем и наводи да, тек када се човек ослободи ве-
заности које проистичу из навика и конформизма, постаје неусловљен и слободан од непре-
станих рађања и умирања. Коначни циљ је достићи нирвану, стање истинске спознаје света
и јединства са божанским. Прабупадина тумачења су, због своје универзалности, временске
и просторне, применљиве на живот људи различитих раса, нациналности и веровања. Исто-
времено, дубља анализа његовог дела осветљава једностраност размишљања, патријархалну
структуру саме верске заједнице, назадна схватања о женама, уз честе погрдне називе упућене
неистомишљеницима.
Сам наслов књиге „Багавад Гита каква јесте” упућује читаоца на то да ће коначно добити
право тумачење ове најважније духовне књиге за хиндусе, што Прабупада у предговору обја-
шњава: „Ако лично имам неке заслуге у овом питању, то је само због тога што сам покушао да
представим Багавад Гиту каква јесте, без измене. Пре мог представљања Багавад Гите каква
јесте, скоро сва њена енглеска издања су била представљена да би испунила нечије амбиције. Али
наш покушај у представљању Багавад Гите каква јесте је да се представи мисија врхунске бо-
жанске личности, Кришне”. Оваквим уводом аутор жели да каже да само он може на прави на-
чин интерпретирати ову древну литературу, сматрајући себе достојним гласником божје речи.
Основа учења „Багавад Гите” је у следећем: сва жива бића условљена су материјалном
природом која се састоји од три „гуне”: врлине, страсти и незнања. Прабупада даље објашња-
ва да сва три психолошка стања условљавају положај живих бића у природи: једно је срећно,
друго веома активно, а треће беспомоћно. Последица развијања „гуне” врлине у овом мате-
ријалном свету је у томе што човек постаје мудрији од оних који су другачије условљени. По-
што је чистија од других „гуна”, осветљава и ослобађа од свих грешних последица. Они који
се налазе у тој „гуни” негују знање, али постају условљени тим поимањем среће. Мисао из
„Багавад Гите” да необуздане жеље и жудње рађају гуну страсти и због тога је човек спутан
материјалним делатностима, Прабупада тумачи и даље разрађује: Привлачност између чо-
века и жене одликује гуну страсти; жену привлачи човек, а човека привлачи жена. То се назива
гуна страсти која када се повећа, у човеку развија жудњу за материјалним уживањем. Жели да
ужива у чулном задовољењу и ако је човек у гуни страсти жели известан углед у друштву или
својој земљи, срећну породицу, добру децу, жену и кућу, а то су све прозиводи гуне страсти.22
Наиме, када Прабупада говори о невезаности и слободи, он мисли на све људе, и на мушкар-
це и жене, међутим када подробније уђе у таква разматрања, видимо да се углавном обраћа
21 E. Gidens, нав. дело, 545–546.

22 Sri Srimad A. C. Bhaktivedanta Swami Prabhupada, Bhagavad Gita kakva jeste, The Bhaktivedanta Book Trust, 1982, 604 – 607.
60
мушкарцима, бодрећи их да се одрекну материјалних уживања, уз речи да не смеју дозволити

да им на путу духовности стоји једна жена. Међутим, пошто се људски род мора обнављати,
Прабупада није изричито против брака, као уосталом, ниједна религија, али је родитељска
дужност подразумевана само за жене, док мушкарац има право да се у одређеном животном
добу одлучи искључиво за духовни пут.
Као што је већ поменуто, овакав став према женама се подудара, уосталом, са ставом већих
верских организација и културно другачијих, јер за сва три монотеизма жена је „другост”, док
је „мушко” норматив и привилегован у односу на њу. У хришћанству, једини ваљани избор који
жени нуди хришћанска црква је или потпуна апстиненција или прокреација. Првобитни грех
који је Ева навукла на човечанство окајавају њене ћерке кроз покорност мужу, али и порођајне
муке које прате њихово спасење на земљи и њихову мисију – рађање деце. Додуше, избор жене
је нешто шири него у јудаизму и хришћанству – право на целибат и живот у монаштву, док све-
штенички позив жени није допуштен.23
Према Прабупади, свест о Кришни постиже се једноставним и непрестаним певањем ман-
тре: Харе Кришна, Харе Кришна, Харе Кришна, Харе Харе, Харе Рама, Харе Рама, Харе Рама, Харе
Харе!, што у преводу значи: О Господе, молим те, укључи ме у твоју службу!24 Стога он, у вези са
тим, даје једно занимљиво поређење: Ако је удата жена привржена другом мушкарцу поред свог
мужа, онда та веза постане врло јака и назива се parakiya-rasa. Исти је случај и са мушкарцем.
Док жена служи мужа, жели да остави утисак да је неопходан у породичним збивањима тако да
не посумња у њен карактер, пошто увек мисли на време када ће се срести са својим љубавником,
иако врло марљиво извршава своје кућне послове, исто тако треба да се увек сећамо узвишеног
љубавника, Шри Кришне. Тако је Прабупада кроз пример неверне жене, а не мушкарца, указао
на ефекат сталног усмеравања пажње на божанство, уз неизоставну напомену да „жена служи
мужа” и да „извршава кућне послове”.
О инфериорности жена у односу на мушкарце сведочи стих из Багавад Гите: О, Пртин сине,
они који узимају моју заштиту, иако могу бити нижег рода – жене, ваишве (трговци), као и судре
(радници) – могу се приближити узвишеном циљу, које потом Прабупада у „Багавад Гити каква
јесте” потврђује речима: Чак и људска бића на нижим ступњевима живота (трговац, жена или
радник), могу достићи Узвишеног јер није потребна високо развијена интелигенција.25 У складу са
тим ћу још напоменути да ово није усамљени пример и поново направити поређење са другим
културама, где се жена једнако сматра инфериорним бићем. Наиме, Јеврејин се својом свако-
дневном јутарњом молитвом захваљује богу што га није створио женом, док се жена захваљује
богу збот тога што ју је начинио по својој вољи. Њихову брачну заједницу може закључити једи-
но рабин и њена основна функција је репродуктивна. Полигинија је оправдана, али не и поли-
андрија, а развод је на располагању супругу једноставно уручивањем писма отераној супрузи.
Жене не смеју да изучавају Тору, иначе обавезној за мушкарце, за њих нема изборности за адми-
нистративне и судске функције, у ортодоксним синагогама оне не учествују у богослужењима,
а од мушкараца су одвојене преградом.26 Према Курану, женско тело је у власти мушкарца којем
припада и увек је доступно његовој потреби. Искључиви сексуални партнер жене је њен муж,
који је такође муслиман и коме вера дозвољава да има више жена, што не важи и обрнуто. Муж
има право на једностран развод једноставним саопштавањем своје одлуке. Обавеза ношења хи-
23 Paula Petričević, нав. дело, 124.

24 Sri Srimad A. C. B.Swami P, нав. дело, 571.
25 Sri Srimad A. C. B.Swami P, нав. дело.
61
џаба или чадора за сваку девојку која је ушла у пубертет се, без обзира на то што није стриктно
наведена у Курану, препоручује.27
На крају бих навела још један Прабупадин цитат о женама у интерпретацији „Багавад
Гите”, у коме износи смернице за духовни живот: Најважније од свих је да је сањасију строго
забрањено да буде у присном односу са женом. Чак му је забрањено да говори са женом на уса-
мљеном месту. У даљем тексу наводи: „То није знак мржње према женама као врсти, већ је то
строго правило да сањаси не сме да има присне везе са женама.28 Овај Прабупадин цитат још
једном доказује његов општи став о женама као главним „сметњама” мушкарцима да се успну
на духовној лествици, притом, не дајући упутства женама како да се ослободе својих кућних
дужности како би се посветиле духовном животу. За жену се, према Прабупади, духовност
стиче кроз служење мужа.
О данашњем положају жена у покрету „Харе Кришна” сведочи нам интервју из 2007. године
са једним од вођа ове секте у Београду, где је још 1989. године регистрована као верска заједни-
ца. Према његовим речима, у Србији је прво седиште покрета било у Борчи осамдесетих година
XX века и у почетку су то били чланови музичке групе „Нитјананда”, широј јавности познати
из сцене у филму „Ми нисмо анђели”, док је сам покрет на јужнословенским просторима запо-
чео у Загребу. Поменути вођа секте говорио је о основним одликама ове огранизације и изнео
неке детаље из свакодневног живота једног посвећеника. На питање какво је место жене у овом
покрету, с обзиром на то да су ипак одвојени у неким стварима, он одговара: Полазимо од то-
га да смо сви ми, заправо, духовне душе. Тело може бити мушко или женско, ове или оне нације,
али ми смо та душа која га покреће. Жене ословљавамо (осим сопствену жену) са „матаји“, што
значи мајка или мати, а сходно томе се и трудимо да их третирамо са поштовањем. Неке од
наших лидера су жене, чак ускоро једна жена треба да постане духовни учитељ (нешто попут
духовника у православљу). Наравно, у храму за време духовних програма мушкарци и жене стоје
или седе одвојено.29
Казивања припадника секте „Харе Кришна” нам донекле омогућују да завиримо у свет рас-
певаних посвећеника, приказујући нам само површну и живописну страну њиховог живота.
Да ли се и у којој мери данашњи представници воде Прабупадиним смерницама и колико је
жена заиста поштована као што говори вођа покрета из Београда не можемо са сигурношћу
тврдити, нити сматрати довољно поузданим податком, будући да, као и сваки припадник једне
организације у којој, као и свугде, постоје правила и етика, жели да заштити њен интегритет и
приватност. Свакако, напоменом да жене и мушкарци стоје одвојено у храму, говори у прилог
чињеници да нису једнаки и да је жена у свакој верској организацији, било да су то цркве или
секте, „другост”, који се у јавном дискурсу налази насупрот привилегованом субјекту, мушкар-
цу, који је на позицији моћи.
ЗАКЉУЧАК
Проблем родне неравноправности изискује анализу сваког сегмента друштва, било да је у
питању актуелно стање, било нека појава из прошлости, имајући у виду да се на темељу старих
образаца стварају нови. Још од античке Грчке веровало се да су жене због своје биолошке пред-
одређености погодне за рађање, чување деце, стога домен њихове делатности треба да остане

28 Sri Srimad A. C. B.Swami P, нав. дело, 656.
29 https://www.b92.net/zivot/tabu.php?yyyy=2007&mm=11&dd=06&nav_id=271003
62
везан за кућу,30 а данас је изражена појава верског фундаментализма и тежња многих друштава
у свету за повратком традиционалних институционалних вредности, као што можемо видети
на примеру повратка талибанске власти у Авганистану. Родна равноправност је обавеза и пола-
зна тачка у борби за демократско и праведније друштво. Покрет „Харе Кришна” је само један од
примера тежње савременог човека за стварањем компромиса између потребе за јачањем своје
индивидуе и потребе за припадањем. Међутим, дубља анализа учења главног ауторитета овог
покрета открива нам старе, давно превазиђене патријархалне вредности које су задобиле нову
форму. Популарност ових културних вредности у западним друштвима, за која се сматра да су
их заувек превазишла, добар је повод за истраживање.
Неки тврде да на нове верске покрете (НВП) треба гледати као на реакцију на процесе ли-
берализације и секуларизације у друштву, па и у традиционалним црквама. Други тврде да су
НВП последица брзих друштвених промена. Пошто су традиционалне друштвене норме пога-
жене, људи траже и објашњења и сигурност. Колективни, комунални приступ нуди појединци-
ма осећај припадања, а чланство у неком култу може да припомогне да се превазиђе осећај оту-
ђења.31 Колективитет подразумева уређење; уређење подразумева поделе; поделе воде хијерар-
хији. Свака друштвена организација настоји да створи oдређени однос унутар те организације,
а тај однос подразумева додељивање различитих улога својим члановима и поделе на разним
основама. У ту сврху потребна је контрола сопствених чланова и поредак у коме појединац по-
некад жртвује своју слободу ради добробити заједнице. Да ли се поредак може успоставити без
патријархалног уређења и уопште хијерархијске поделе у којој жена није индиферентна или се
слобода сваког појединца може гарантовати одустајањем од било какве форме колективитета,
остаје отворено питање за даља истраживања.
БИБЛИОГРАФИЈА
Brašnjić, Fahreta F. Bojan N. Ševo, „Položaj žene u društvu kroz historiju“, Баштина, Приштина – Лепосавић, св. 47,
2019, 1.
Gidens, Entoni Sociologija, Polity Press, Cambridge, 2001.
Gibson, Lynne Modern World Religions: Hinduism – Pupil Book Core (Modern World Religions). Oxford (England): He-
inemann Educational Publishers, 2002.
Даглас, Мери, Чисто и опасно, Библиотека ХХ век, Београд, 2001.
Đokić, Radoslav, Znak i simbol, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.
Др Јевтић, Павле, Индија, ризница мудрости, Београд, 1937.
Klostemaier, Klaus A concise Encyclopedia of Hinduism, Oxford: Oneworld Publications, 1998.
Popov-Momčinović, Zlatiborka, “Vera, politika, Drugi – jedna analiza religijskog diskursa”, Diskursi, društvo, religija,
kultura, Multikulturalizam i strah od Drugog, Sarajevo, 2011, 125.
Petričević, Paula, Jedan Bog - jedan rod: odnos monoteističkih vjerskih zajednica prema ženskim ljudskim pravima, “Ne-
ko je rekao feminizam?, Kako je feminizam uticao na žene XXI veka”, Adriana Zaharijević, Novi Sad, 2008.
Prabhupada, S. S. A. C. B. S, Bhagavad Gita kakva jeste, The Bhaktivedanta Book Trust, 1982.
Pečujlić, Miroslav Vladimir Milić, Sociologija, Službeni glasnik, Beograd, 2005.
Rienkur, Amori D’, Duh Indije, Beograd, 1991.
Fuko, Mišel, „Poredak diskursa“, Pristupno predavanje na Kolež de Fransu, održano 2. decembra 1970. godine, Éditions
Gallimard, 1971, Prevod s francuskog Dejan Aničić – Loznica: Karpos, 2007.
Šuvaković, Miško Diskurzivna analiza, Univerzitet umetnosti u Beogradu, Beograd, 2006.
30 Fahreta F. Brašnjić, Bojan N. Ševo, „Položaj žene u društvu kroz historiju“, Баштина, Приштина – Лепосавић, св. 47, 2019, 1,
221–222.
31 E. Gidens, нав. дело, 546, 563 – 564.
63
ВЕБОГРАФИЈA
https://www.bhakticentar.org/ gosti u Beogradu - Bhakti-yoga Centar (bhakti center.org) https://www.scribd.com/

document/504218743/prabhupada-brief-biography
https://thegaudiyatreasuresofbengal.com/2023/02/13/unraveling-the-hidden-meanings-of-srila-and-prabhupada-in-ga-
udiya-vaishnavism/)
Gender reading of “Bhagavad Gita as it is”,

by Bhaktivedanta Swami Prabhupada
SUMMARY: The theme of the paper is gender reading of the book “Bhagavad Gita as it is” by Bhakti-
vedanta Swami Prabhupada, an Indian spiritual teacher and founder of the Hare Krishna movement.
This book, which is a guide to all followers of the Hare Krishna movement, is his interpretation of
the ancient Indian writing “Bhagavad Gita” or “Songs of the Blessed”. Prabhupada’s interpretations,
because of their temporal and spatial universality, apply to the lives of people of different races,
manners and beliefs, however, a deeper analysis of the work reveals old, long-overcome patriarchal
values that have taken on a new form, and who, apparently, have not resisted the New Age move-
ments either. This fact suggests that a woman is in every religious organization, whether it’s chur-
ches or sects, “secondness”, which in public discourse is versus a privileged subject, a man, who is
in a position of power.
KEYWORDS: Woman, Hinduism, Bhagavad Gita, religious community, Prabhupada
Примљено: 25. октобар 2022.

Исправке рукописа: 30. новембар 2022.
Прихваћено за објављивање: 23. децембар 2022.
alexgrgov@gmail.com
64
vîðeñjå
vîðeñjå
UDK 821.161.1-4.09
Aleksandar Genis, Moskva, Ruska Federacija
Omoti bombona
Omoti bombona – kada predmet postane uobičajen, dragoceniji su mi slikari koji ne samo da su završili sa
poput omota bombone, mi prestajemo da ga primećuje- književnošću, nego su joj se i vratili – sa drugog kraja.
mo, nemamo potrebu da o njemu razmišljamo, čak i ako Slikarstvo je takav salto savladalo u zgodan čas,
je u pitanju umetničko delo. Mnoga platna u ruskoj kul- kada je, usvojivši gradivo koje ga je oslobodilo od im-
turi odavno su postala „uobičajene stvari”, u kojima oko presionističkih tema, iznova odlučilo da u sliku uvede
koje se priviklo na njih danas malo šta zaista primećuje. pripovedanje. Takvo pripovedanje imalo je drugačiji
Aleksandar Genis piše samo o onome što sam voli i pod siže koji se nije razlikovao od simbola. Kako bi mu se
njegovim pogledom, punim ljubavi i pažnje, te čuvene, približila, umetnost je morala da pristane na kompro-
ali donekle i nepoznate slike ponovo oživljavaju, pre- mis između ornamenta i alegorije.
tvarajući se u pripovedanje. Daleko od hrestomatijskih Drugim, Averincevljevim2 rečima, simbol je rav-
obrazaca, Genisovo pripovedanje je neočekivano, za- noteža između forme i sadržaja. U slikarstvu je ovakav
bavno i pronicljivo. U ovoj knjizi sakupljeno je deset ese- paritet ujedno i ono najdragocenije i ono najsloženije.
ja, nastalih kao rezultat Genisovog ponovnog pažljivog Ukoliko na slici preovlađuje smisao, posmatrač dobija
posmatranja i iščitavanja dobro poznatih umetničkih alegoriju, a ukoliko pobeđuje forma – apstrakciju. Ba-
dela. Sve su to čuvena platna ruskih majstora, koja su se lans težak poput piruete na gimnastičarskoj šipci stva-
našla na omotima bombona. Neka od njih su: Poslednji ra neprevodivo jedinstvo vidljivog i nevidljivog, lepote
dan Pompeje, K. Brjulova, Deveti talas I. Ajvazovskog, i dubine, prirodnog i natprirodnog, realnosti i istine
Dolazak Hrista u narod A. Ivanova, Gračci prileteše A. koja se nalazi izvan nje.
Savrasova, Pan M. Vrubelja, Bogatiri V. Vasnecova, Jutro U ruskom slikarstvu tom idealu se najviše pribli-
u borovoj šumi I. Šiškina, Burlaci na Volgi I. Rjepina i dr. žio Vrubelj.
Pan je bio naslikan bez modela i u takvoj žurbi da se
PAN, ILI PROPAL1 VRUBELJ čini da je slika fiksirana halucinacija. Kao plod svetle i ne-
Nakon izvesnog vremena ispostavilo se da bez mirne noći, kakve one i jesu leti na severu, Pan se pojavio
votke mogu da izdržim duže nego bez muzeja. Muzeji sa močvarnih obala Desne,3 gde se, nasred Brajnske obla-
su za mene poput šume i gozbe: stanice napajanja koje sti, nalazilo imanje Hotiljovo. Gostivši se na tom imanju,
obnavljaju duševnu energiju besmisleno proćerdanu u Vrubelj je već naslikao obližnji pejzaž za ženin portet.
svakodnevici. No, đavo ga je naterao i umetnik je sa platna ostrugao vo-
Za taj pozamašni deo života koji sam imao sre- ljenu ženu, kako bi to isto platno ustupio satiru.4
će da provedem u muzejima shvatio sam jedno: naj-
2 Sergej Sergejevič Averincev (1937–2004), sovjetski filolog, kulturo-
1 Kao što su boga Janusa Rimljani prikazivali u liku dvolikog boga (s log, istoričar kulture, prevodilac i pesnik.
obzirom na to da je Janus bog početka i kraja svih stvari), tako i Propal 3 Reka Desna, leva pritoka Dnjepra. (Prim. prev.)
predstavlja gnevni aspekt grčkog boga Pana. Takođe, u samom naslovu 4 Satiri su u grčkoj mitologiji poluljudi–poluživotinje koji opseda-
krije se igra rečima: u bukvalnom prevodu, naslov bi se mogao prevesti ju šume i prate Pana ili Dioniza. Najčešće su prikazani kao mitološko
kao„Pan, ili nestade”. (Prim. prev.) biće koje je napola jarac, a napola čovek. (Prim. prev.)
70
vîðeñjå
Vrubelj ga je pronašao kod Anatolija Fransa: „Na Ukoliko se prvi napiše malim slovom, dobiće se
sedom temenu štrčali su istupljeni rogići. Prćasto lice isto. Dolaskom hrišćanstva pređašnji bogovi postali su
uokvirila je bela brada kroz koju su se nazirale izrasli- demoni. Svrgnuti sa Olimpa na zemlju, sačuvali su se
ne na vratu. Oštre dlake prekrivale su njegove grudi. na periferiji civilizovanog sveta: u podrumu, banji, iza
Noge sa razdvojeniim kopitama od bedara do tabana peći i, naravno, u šumi. U druženju sa ljudima, usvo-
obrasle su gustim krznom”. jili su naše crte. Šumski duh se, na primer, po malo
Na platnu upravo to i vidimo, no, na prvi pogled. čemu izdvaja. Kao i svi mi, i on zavisi od sredine: na
Nakon drugog pogleda počinju čudesa. Snažna figura poljani je šumski duh niži od trave, u šumarku je viši
sastoji se od protivrečnosti. Ruke, noge i glava priši- od drveća. Kao i od nas, šteta je i od njega očigledna,
veni su jedni uz druge, ali tako da se šavovi ne vide. ali ograničena. Antički Pan je čitavu vojsku dovodio
Atletski torzo pripada čoveku. Dlakave noge sa kopita- do užasa, koji su tako i nazvali: paničan užas. Dok naš
ma urasle su u rođenu stihiju: zemlju. Lice skriveno u može samo nekog nasmrt da zagolica. Šumski duh je,
gustoj sedoj kosi približava portret vatrenom pejzažu ipak, češće zauzet nečim drugim.
sa lepršavim granama razređenih breza. „Ruski šumski duhovi”, pisao je Sinjavski, „najvi-
Vetar razotkriva metaforu. Gotovo nematerijalan še vole da igraju karte sa sibirskim, pri čemu u zečeve.”
i često nepobediv, on se sastoji od vazduha i pokreta. Autoru se mora verovati. Knjigu, iz koje sam po-
Nevidljiv, no neosporan poput sudbine, ispoljava sebe zajmio te informacije, potpisao mi je Sinjavski „sa po-
menjajući prirodu onoga što ga okružuje. Vetar goni zdravom od šumskog duha”. Zahvalivši se, upitao sam
oblake, savija drveće, nanosi sne i košmare. da li je tačno da se on sam, kao što je rečeno na sledećoj
Pan je jedan od njih. Što duže pažljivo proma- stranici, susreo sa vodenim duhom. Moje sumnje su
tramo sliku, ona više sumnji izaziva, jer se sve čvrsto, začudile Sinjavskog. Kako bi ih definitivno odagnao,
zemaljsko, materijalno rastvara u modroj boji meseca usput mi je objasnio kako se, vezujući kućnog duha za
koji umire. nogu stolice, pronalaze izgubljene stvari.
„Fotografija u boji će nam”, govorio je Gogen, „Najvažnije je da ne zaboraviš posle da ga odve-
„najzad pokazati istinu: pravu boju neba, drveta, čitave žeš”, završi on, sumnjičavo posmatrajući sabesednika.
materijalne prirode. Ali kakva je prava boja kentaura?” Od tada tako i radim, ali mi sićušni zloduh ne iz-
„Modra”, odgovorio bi Vrubelj. lazi pred oči. Video sam ga samo na slikama. Najbolja
Svojom omiljenom modrom nijansom uvek je od njih je Pan.
bojio kondenzovanu realnost, prikazujući, na primer, Demon je bio, kako se Vrubelj izrazio, stradalač-
„duboku nesvest jorgovana”. Ili „Demona”, za kog je ka duša sveta. Pan je njegovo telo, samo staro. Kao
Ljermontov tako i napisao: „Modar je bio predeo pre- kod bivšeg sportiste, ono je sačuvalo tragove lepote
da mnom”. Zapravo, njemu, predelu, ni ne preostaje i snage, ali sve pobede ostale su u davnašnjoj, skoro
ništa drugo. Kada mrtva i bezbojna atmosfera nesta- zaboravljenoj prošlosti. Frula ne svira, leđa se ne is-
je u daljini, ona na neobjašnjiv način (šta god da kaže pravljaju, runo je opalo, dok o jezerskim vilama naja-
moj udžbenik fizike) postaje modroplava, što podstiče dama nema šta ni da se razmišlja. Onemoćao satir je
fantaziju. Naročito noću, kada se ispostavlja da je nebo jednom nogom (onom, koju mi ne vidimo) već u gro-
duboko ljubičasto, a snovi su java. bu. No, on ne može da umre, dok kod je živa ta uvela
Noću znamo čas manje, čas više nego danju, ali priroda. On je njen duh, ona je njegovo ovaploćenje,
nikada baš isto toliko. Zato je Vrubelju tako drago- zajedno se zovu domovina.
cena drugačija, varljiva mesečeva svetlost. Bacajući Satir ne može da ima istoriju, samo antropologi-
odbleske na golo, kao da je ćelavo, rame satira, ona u ju. Kao spojna karika između životinje, boga i čoveka,
ugljenoj tami milosrdno skriva jareće noge; no zato, Pan živi u beznacionalnom raju.
poput plavila što izbeljuje veš, osvetljava lake kovrdže Drugo je to što je njegov dom bio i moj. Znam
koje su obuhvatile čitavu glavu. Pan sedi na zemlji i dobro kako on miriše, kako uranja noga u vlažno tlo
lebdi u oblacima. Starim narodima on je bog, a nama pašnjaka, na kom rastu pečurke i gde ima rakova,
je šumski duh. kuda odlazi mesec i zašto nas plaše njegove senke.
71
vîðeñjå
Prirodu ovih širina poznajem zahvaljujući memo- Ali Pan ga nema. On ne misli, već živi, tačnije, od-
riji svojih ćelija, zato se ta priroda odaziva u meni brojava svoj vek koji je započeo mnogo pre nego što
čak i onda kada je vidim na slici, ali samo onakvoj, smo se mi i pojavili na ovom svetu kako bismo ga na-
kakvu je naslikao Vrubelj. On je Pana prikazao kao činili neupotrebivim. Ukoliko, kao što je to uobičajeno
prikladnog u ruskom pejzažu. Čim zađe mesec, kvr- kod zelenih, prirodu nazovemo majkom, onda je Pan
gava figura sa čvornovatim artritičnim prstima po- njen otac ili čak deda, koji je nadživeo svoju decu i po-
novo se pretvara u panj: Pan će zaspati, zatvorivši trošio njihovo nasleđe.
oči. No dok su one otvorene, ulazak u pejzaž nije Uostalom, možda se sve može objasniti i mnogo
zaključan. jednostavnije: nedavno su u Hotiljovu pronašli po-
Usredsređen, prodoran pogled Pana nije fokusi- smrtne ostatke poslednjeg neandertalca.
ran na posmatrača. Ne gleda on u nas, već mi kroz nje-
ga vidimo kako se talasa modra voda rečnog rukavca Iz knjige „Omoti bombona”
u ugaslim očima satira. „Prozračne”, kažu za takve oči, (Фантики, Астрель, Москва 2010), стр. 177–190.
„skoro pa da se i mozak kroz njih može videti”. Sa ruskog prevela Melina Panaotović
72
vîðeñjå
UDK 78(675.97)
Julijana Baštić, Novi Sad, Srbija
Na putu ka imaginarnoj budućnosti*
LJUDI U POKRETU imaginacijama o životu i svetu (Appadurai 1996).1 Iako

Decenijama živimo u svetu koji oblikuju ljudi u je jedna od globalnih posledica pandemije virusa Co-
pokretu – turisti, imigranti, izbeglice, prognani, gastar- vid–19, za koju sve češće govorimo da je „iza nas”, po-
bajteri. Sve ove migrantske grupe, vođene imaginacija- novno uspostavljanje, odnosno učvršćenje postojećih
ma o boljoj budućnosti, vremenom u novim sredinama (državnih) granica, Apadurajevo shvatanje deteritori-
kreiraju radničke dijaspore koje neminovno utiču na jalizovanog sveta nije izgubilo na značaju. Virutelne i
živote domicilnog stanovništva, ili kod nas popularnije fizičke migracije ljudi, zajedno sa transferima informa-
rečeno – starosedelaca. Pored toga, danas u eri masov- cija, znanja, ideja kontinuirano ispisuju savremenu isto-
nih medija, migracija i globalizacije svet se više ne može riju ljudi na globalnom planu.
jednostavno posmatrati kroz opozicije globalno–lokal- Vođeni različitim željama i potrebama mnogi lju-
no, sever–jug, istok–zapad, centar–periferija, a odnos di napuštaju svoja prvobitna staništa i odlaze u dru-
između nacije i države je, u velikom broju slučajeva, ge delove sveta u potrazi za boljim uslovima života. U
poprilično dinamičan. U tom smislu, statične i relativ- Srbiji je decenijama prisutna tendencija odlaska pr-
no fiksirane kategorije društva i proizvodnje uopšte, venstveno mlađeg i radno sposobnog stanovništva u
poprimile su fluidni karakter, te se mišljenje uticajnog finansijski perspektivnije države, dok smo poslednjih
postkolonijalnog teoretičara Ardžuna Apaduraja (Ar- nekoliko godina, a posebno od početka talasa migra-
jun Appadurai) o deteritorijalizaciji modernog sveta u nata iz Sirije, svedoci upliva velikog broja stanovništva
potpunosti smatra adekvatnim. On ovde primarno mi-
sli na mogućnosti mešanja različitih društvenih klasa, 1 Suština Apadurajevog teorijskog modela ogleda se u postavci pet
etničkih, rodnih i religijskih identifikacija, na brzinu globalnih tokova (eng. cultural flows) ili „krajolika” (eng. scapes), a to
su: еtnolik (ng. ethnoscape), medijalik (ng. mediascape), tehnolik (eng.
i fluidnost u kretanju različitih tipova kapitala u pro- technoscape), finansolik (eng. financescape) i ideolik (eng. ideoscape)
storu, a sve podstaknuto individualnim ili grupnim (Appadurai 1996: 33–36). Oni predstavljaju mrežu fluidnih, nepra-
vilnih i nepredvidivih odnosa u zavisnosti od posmatrane perspekti-
ve. Preciznije, ljudi se kroz različite sfere života kreću kroz mnoštvo
isprepletenih krajolika koji postaju i čine suštinu njihovih (imaginar-
nživota. Proces zamišljanja svetova, ili „rad imaginacije” (eng. work of
* Tekst je rezultat rada na projektu Glas koji znači – pesme žena-mi- the imagination) je za Apaduraja ključan aspekt u svim individualnim
grantkinja i njihova umetnička transpozicija, koji je realizovan na Aka- i kolektivnim delovanjima ljudi (Ibid.: 3–11) te, u tom smislu, mašta
demiji umetnosti u Novom Sadu, a finansiran je od strane Pokrajinskog predstavlja osnovnu konstitutivnu matricu moderne subjektivnosti, ali
sekretarijata za visoko obrazovanje i naučnoistraživačku delatnost. i kolektiviteta, kroz koju se gradi i razvija „zajednica osećanja”. (Ibid.: 8)
73
vîðeñjå
sa različitih kontinenata. Iako za najveći broj migra- stavlja jezero Tanganjika, te je ribolov veoma raspro-
nata Srbija predstavlja samo prolaznu destinaciju na stranjen. Zbog slabe razvijenosti industrije i urbanih
putu ka željenom odredištu u Evropi, mnogi se ovde sredina uopšte, u Burundiju se najveći deo stanovniš-
zadržavaju nekoliko godina i u tom smislu kreiraju tva bavi poljoprivredom, konkretno uzgojem biljnih
određenu (privremenu) radničku dijasporu. Za raz- kultura koje uspevaju u okviru ekvatorijalnih klimat-
liku od prihvatanja činjenice da mnogi ljudi rođeni i skih uslova. Ova najmanja afrička država se na severu
odrasli u Srbiji odlaze u druge krajeve sveta, postavlja graniči sa Ruandom, na istoku i jugu sa Tanzanijom,
se pitanje koliko smo svesni upliva i prisustva novog a na zapadu sa Demokratskom Republikom Kongom.
migrantskog stanovništva? Koliko su oni vidljivi u na- Osnovnu strukturu stanovništva čine tri naroda –
šem društvu? Na koji način se integrišu u sistem? Ka- Hutu, Tutsi i Tva – koji su prema religijskoj oprede-
ko izgleda njihovo sećanje na domovinu, kao i kakvi ljenosti orijentisani prvenstveno ka katolicizmu, dok
su im utisci o Srbiji? Da li i na koji način praktikuju su u manjoj meri zastupljena lokalna verovanja, prote-
svoju tradiciju i kulturu (sa posebnim usmerenjem na stantizam i islam. Zvanični nacionalni jezik je kirun-
muziku u ovom slučaju)? di, međutim podjednako važni su francuski i engleski,
Sva ova pitanja, ali i mnoga druga, bila su inicijal- a zastupljen je i svahili na istoku zemlje.
na kapisla u pokretanju i realizaciji projekta Glas koji Istorija Burundija može se pratiti od XVI veka,
znači – pesme žena-migrantkinja i njihova umetnička kada se razvijao kao nezavisno kraljevstvo, koje je
transpozicija koji je podržan od strane Pokrajinskog 1899. godine postalo nemačka kolonija. Tokom Prvog
sekretarijata za visoko obrazovanje i naučnoistraži- svetskog rata, preciznije 1916. godine, vlast preuzima
vačku delatnost Vojvodine. Muzikološkinja Ira Pro- Belgija nad čitavom oblasti Ruanda-Urundi, odnosno
danov Krajišnik je, kao idejni tvorac i vođa projekta, teritorijama današnjih država Ruande i Burundija.
okupila tim različitih stručnjaka iz oblasti umetnosti Potpunu kolonijalnu nezavisnost Burundi stiče 1962.
koji su zaposleni na Akademiji umetnosti u Novom godine, kada je ponovo uspostavljena monarhistička
Sadu, odnosno instituciji koja je nosilac projekta, a to vlast, međutim, ovo državno uređenje nije dugo potra-
su: kompozitorke Stanislava Gajić i Dorotea Vejno- jalo. Četiri godine kasnije uspostavljena je jednopar-
vić, reditelj Silard Antal i etnomuzikološkinja Julija- tijska državna vlast, što je uticalo na opšte nezadovolj-
na Baštić. Kao krovna institucija koja u svojoj osnovi stvo naroda i organizovanje čak dva građanska rata
obuhvata rad tri departmana – muzičkog, likovnog i praćena genocidima (1970-ih i 1990-ih).2 Iako je da-
dramskog – Akademija umetnosti u Novom Sadu ima nas politički sistem suverene države zasnovan na de-
veliki potencijal za realizaciju interdisciplinarnih is- mokratskoj višepartijskoj vlasti, siromaštvo je veoma
traživačko-umetničkih projekata poput ovog. Naime, rasprostranjeno, te predstavlja glavni okidač brojnih i
cilj projekta bio je da se in site zabeleže tradicionalna čestih imigracija stanovništva.
muzika i ples u sećanjima žena koje se trenutno nalaze
u nekom od migrantskih kampova u Srbiji, kao i da se SUSRET U KRNJAČI
komponuju nova dela inspirisana tim (muzičkim) sa- Na putu ka boljim uslovima života u Zapadnoj
znanjima. Saznanje o štićenicama iz Burundija smeš- Evropi, nekoliko porodica, prvenstveno žena sa ma-
tenim u Centru za azil u Krnjači, a koje u slobodno loletnom decom, privremeno se stacioniralo u Cen-
vreme izvode narodne pesme i plesove iz svoga kraja, tru za azil u Krnjači. Budući da su štićenici Centra, na
omogućilo je preciznije usmerenje terenskog istraživa- raspolaganju su im prostorije (bungalovi) opremljene
nja i samog projekta. osnovnim potrebama za život, uz tri besplatna obro-
ka dnevno, zdravstvenu negu, edukativne radionice za
BURUNDI decu, mogućnost da rade pojedine sezonske poslove,
Republika Burundi, za koju se smatra da je jedna
od ekonomski i privredno najsiromašnijih zemalja na 2 Više podataka o geografskim, demografskim, ekonomskim, kul-
svetu, nalazi se u centralno-istočnom delu Afrike. Bu- turnim, političkim i istorijskim prilikama u Burundiju videti putem
linka: https://www.britannica.com/place/Burundi (poslednji pristup
dući da nema izlaz na more, glavni vodeni resurs pred- 23. 11. 2022).
74
vîðeñjå
kao i određena novčana pomoć koju primaju jednom karakteristike zabeležene građe, može se reći da do-
mesečno od Republike Srbije.3 Zahvaljujući ljubazno- minira unisono grupno pevanje uz karakteristične
sti i razumevanju zaposlenih u Centru, imali smo pri- ritmičke obrasce koje su svi zajedno izvodili pljeska-
like da razgovaramo sa nekoliko žena, među kojima se njem dlanova. U tom smislu, nije iznenađujuće da su
izdvajaju Ani Nijonzima (Annie Niyonzima) i Sibonijo u tradicionalnoj muzici Burundija od instrumena-
Lori Loren (Siboniyo Laury Lorraine), koje su bile najta najviše zastupljeni različiti tipovi perkusija, poput
aktivnije u komunikaciji.4 ingoma i karjenda, ali tu su i kordofoni instrumenti
Kada se bavite istraživanjima koja podrazumeva- inanga i umudiri, zatim idiofoni-lamelafoni instru-
ju odlazak na teren radi ostvarivanja direktne komu- ment ikembe, kao i svojevrsni tip svirale umvironge.5
nikacije sa sagovornicima, osnovno pravilo podrazu- Takođe, respozorijalni stil izvođenja je veoma zastu-
meva da se dobro informišete o najrazličitijim aspek- pljen, što znači da se naizmenično smenjuju solista
tima društva, kulture i istorije svoga sagovornika i grupa pevača, a odgovori mogu da budu identično
(naravno, ukoliko je u pitanju komunikacija između ponavljeni stihovi koje je izveo solista ili u vidu refre-
ljudi koji pripadaju različitim kulturama, kao u ovom na. U svim snimljenim primerima dominira silabično
slučaju). Međutim, generalni utisak i znanje koje smo izvođenje, dijatonski tonski niz sa toničnim i ređe do-
stekli neposrednim kontaktom predstavlja neprocenji- minantnim kadencama, kao i strofično organizovanje
vo iskustvo, koje je nemoguće doživeti čitanjem knjiga makroforme.
ili gledanjem dokumentarnih filmova o narodu iz Bu- Zahvaljujući otvorenosti za saradnju, ali i struč-
rundija. Naši sagovornici, žene i deca različitog uzra- nosti naših sagovornica u poznavanju burundijske
sta, uprkos teškoj situaciji u kojoj se nalaze, u sebi nose tradicionalne muzike i plesa, na kraju se intervju tran-
neverovatnu energiju i razdraganost koju su nesebično sformisao u interaktivnu muzičko-plesnu radionicu
podelili sa nama. gde smo zajedno sa njima izvodili osnovne plesne i
U relativno kratkom razgovoru od nekoliko sati, druge ritmičke pokrete (poput pljeskanja rukama). U
koji je realizovan 25. juna 2022. godine, saznali smo plesnom repertoaru izdvaja se solo ples u kom se po-
ne samo o njihovim životima u Burundiju, nego i o kretima tela imitira krava, veoma važna životinja za
trenutnim uslovima i željama za budućnost. U odno- Burundijce jer daje mleko i sir, a može i da pomaže u
su na cilj naše posete, najveći akcenat tokom razgovo- poljoprivrednim poslovima. Muzička pratnja svih ple-
ra bio je na tradicionalnoj muzici i plesu. Budući da su sova bila je vokalna uz pljeskanje ritmičkih obrazaca
naše glavne sagovornice Ani Nijonzima i Sibonijo Lo- koji su dodatno naglašeni artikulacijom plesnih kora-
ri Loren visoko obrazovane, te da su se tokom života u ka, dok su pokreti ruku i generalno gornjeg dela tela
Burundiju bavile različitim kulturno-društvenim ak- takođe veoma izraženi.
tivnostima, uspeli smo da snimimo nekoliko pesama i Poput života u Burundiju, žene u Centru u Krnja-
plesova uz objašnjenja kontekstualnog okvira i prilika či u slobodno vreme prave nakit i frizure koje zahte-
za izvođenje. Među zabeleženim repertoarom našle su vaju dosta uloženog vremena i truda. Fizički izgled im
se prvenstveno pesme koje su tradicionalno namenje- je veoma važan, te se trude da svaki dan imaju urednu
ne ženama i deci, a koje mogu da se izvode u bilo koje frizuru, šminku, nakit i garderobu, a ponekad uspeju i
doba godine, odnosno vezane su za životni običajni da prodaju svoj nakit prolaznicima u centru Beograda,
ciklus – ljubavne, svadbene, dečje, molitvene pesme, te na taj način ostvare dodatni ekonomski prihod za
kao i nekoliko plesnih obrazaca. Sumirajući muzičke svoju porodicu.
3 Više podataka o Komeserijatu za izbegla lica i migracije u Republici

Srbiji videti putem linka: https://kirs.gov.rs/lat (poslednji pristup 23. 11. 5 Na internetu se mogu pronaći brojni podaci o tradicionalnoj mu-
2022). zici i instrumentima koji su zastupljeni Burundiju, ali u tekstu je sta-
4 Ovom prilikom bih se još jednom zahvalila zaposlenima u Centru vljen naglasak isključivo na podatke dobijene od štićenica Centra za azil
za azil u Krnjači – Dejanu Bogićeviću, vođi smene, Nataši Stevandić, u Krnjači. Više informacija o muzici u Burundiju videti putem linka:
službenici za prihvat i Safetu Resulbegoviću, prevodiocu, kao i koordi- http://music.africamuseum.be/instruments/english/burundi/burundi.
natorki prihvatnih centara u Srbiji Jeleni Šurlan – bez kojih naš susret html i/ili https://fortuneofafrica.com/burundi/traditional-music-in-
ne bi bio uspešno realizovan. struments-in-burundi (poslednji pristup 23. 11. 2022).
75
vîðeñjå
Pored raznolikog i bogatog muzičko-plesnog sa- hovi glasovi se tokom kompozicije postepeno profilišu,
držaja koji smo zabeležili tokom terenskog istraživa- da bi se na samom kraju „otkrio” zvuk originalnog na-
nja, istakla bih jednu važnu činjenicu – naše sagovor- peva uspavanke. Na ovaj način, glasovi žena-migrant-
nice su visokoobrazovane žene koje dobro poznaju tra- kinja tretirani su kao osnova za melodijski, tembralni
diciju Burundija. Međutim, njihova deca, kao i najveći i ritmički sloj deonice elektronike i udaraljki. Kom-
broj ljudi koji i dalje žive u Burundiju, ne znaju gotovo pozicija se na makro-planu sastoji iz tri kontrastrira-
nijednu tradicionalnu pesmu ili ples, što su nam one, juća odseka. Svaki odsek sadrži delimično definisane
vidno razočarane i zabrinute, nekoliko puta naglasile ritmičke obrasce, koji se koriste u deonici udaraljki sa
tokom razgovora. Iako u Burundiju dominira ruralni aleatoričkim pristupom. Tako je perkusionistkinja Je-
način života, globalni uplivi u kulturi izuzetno su jaki, lena Jovanov tokom izvođenja aktivno učestvovala u
te sve manji broj mladih govori kirundi, a još manje kreiranju dela, uz elektroniku koju je unapred osmisli-
poznaju tradiciju svog naroda. la kompozitirka Dorotea Vejinović.
Kompozicije Burundijske pesme za flautu, kla-
UMETNIČKA TRANSPOZICIJA rinet i fagot Stanislave Gajić i Voice from Afar za
Drugi deo projekta zamišljen je kao refleksija za- udaraljke i elektroniku Dorotee Vejinović, koje će
beležene građe u svetu umetnosti. Kompozitorke Sta- vremenom poprimiti brojna višeslojna značenja,
nislava Gajić i Dorotea Vejinović su, inspirisane susre- predstavljaju rezultat angažovanog istraživačko-
tom i muzikom koju su nam prezentovale sagovornice umetničkog stvaralaštva koje se može posmatrati i
iz Burundija, komponovale nova umetnička dela koja kao svojevrsni produžetak, vidljivost ili odjek glaso-
su premijerno izvedena na koncertu 5. novembra ove va žena-migrantkinja iz Burundija. Inkorporiranje
godine u Multimedjalnom centru Akademije umetno- muzike, zabeležene u prostoru koji se smatra ose-
sti u Novom Sadu. Koncert je zamišljen kao kombina- tljivim društveno-političkim kontekstom, od grupe
cija usmene i video-prezentacije projekta i premijernog ljudi koja se nalazi u procesu tranzicije i trenutno je
izvođenja novih kompozicija inspirisanih muzikom pozicionirana na margini društva, u dela umetničke
Burundija, a sa ciljem negovanja interkulturalnosti; na vrednosti, predstavlja ostvarenje osnovnog cilja pro-
koncertu su emitovane i ranije izvedene kompozicije – jekta. Kroz realizaciju ovog projekta žene-migrant-
Odjeci žutibora Stanislave Gajić i Kraljice – Les Reines kinje dobile su priliku da postanu važni informanti
Dorotee Vejinović – koje su zasnovane na elementima i prenosioci kulture iz koje dolaze, te je njihov glas
iz srpske tradicionalne kulture. iz marginalizovanog transponovan u umetnički, od-
Nakon uvodnog izlaganja Ire Prodanov Krajišnik, nosno „glas koji znači”.
usledilo je premijerno izvođenje kompozicije Stanisla-
ve Gajić Burundijske pesme za flautu, klarinet i fagot, CODA
koju su izveli studenti Andrijana Pantić, Jovan Aćimo- Sumirajući utiske od opisanog susreta u Krnjači
vić i Bogdan Đuranović. Ovo delo obuhvata melodije nekoliko meseci kasnije, ponovo se vraćam istim mi-
pesama iz životnog ciklusa naroda iz Burundija, koje slima: koliko su migranti vidljivi u Srbiji? Sistem ih
su u svom izvornom obliku melodijski jednostavne, sa donekle prepoznaje i omogućava im osnovna sredstva
razigranim ritmom, dok se harmonija razaznaje iz li- za život, ali koliko im pruža šansu da napreduju u na-
nearnih fraza. Kompozitorkina osnovna zamisao bila šem društvu? Koliko smo mi, kao društvo, spremni i
je da ove karakteristike zadrži, te su u okviru duvač- otvoreni da prihvatimo ljude čiji su kultura, jezik i/ili
kog trija teme pesama ozvučene kroz različite boje i religija toliko drugačiji i udaljeni od naše?
registre flaute, klarineta i fagota, uz dominaciju izra- Nakon lične i profesionalne transformacije uzro-
žajnih i jasnih ritmičkih obrazaca. kovane snažnim utiscima sa susreta u Krnjači, kao i
U kompoziciji Voice from Afar za udaraljke i elek- sticanjem iskustva „izlaska iz zone komfora” tokom
troniku Dorotee Vejinović glasovi žena koriste se za rada na istraživačko-umetničkom projektu Glas koji
kreiranje trake elektronike. Procesom variranja putem znači – pesme žena-migrantkinja i njihova umetnička
semplovanja i drugih tehnika manipulacije zvuka, nji- transpozicija, imam utisak da nas brojne predrasude
76
vîðeñjå
svakodnevno okružuju i oblikuju kao individue, ali koji skreće pažnju na određeni nevidljivi društveni fe-
i generalno na društvenom nivou. Međutim, iako su nomen i koristeći sopstvene alate pronalazi način da
ove predrasude duboko ukorenjene, često nevidljive, ga učini vidljivim.
te podstiču kreiranje fiktivnih međa koje razdvajaju
ljude, istovremeno nas okružuje i druga strana stvar- LITERATURA
nosti. Upliv globalnih trendova, koji svakodnevno u
gotovo svim sferama života homogenizuju društva i Appadurai, Arjun, Modernity at Large: Cultural Dimensions
na taj način potiru granice koje se uporno uzdižu sa of Globalisation, Minneapolis and London, University of
Minnesota Press, 1996.
ciljem razdvajanja ljudi i kapitala, utiče na deteritori- Britannica Dictionary: Burundi. https://www.britannica.com/
jalizaciju sveta u svim sferama, a posebno u domenu place/Burundi (poslednji pristup 23. 11. 2022).
kulture. Realizacijom ovog projekta pažnja je usme- Komeserijat za izbegla lica i migracije u Republici Srbiji. https://
rena upravo ka poštovanju i razumevanju drugačijih kirs.gov.rs/lat (poslednji pristup 23. 11. 2022).
kultura i podsticaju razvoja empatije i visokog ste- Muzika u Burundiju: http://music.africamuseum.be/instru-
ments/english/burundi/burundi.html (poslednji pristup
pena tolerancije prema ljudima koji su pozicionirani
23. 11. 2022) i https://fortuneofafrica.com/burundi/tradi-
na margini društva. U tom smislu ističe se važnost i tional-music-instruments-in-burundi (poslednji pristup
odgovornost pozicije umetnika, kao aktera u društvu 23. 11. 2022).
77
vîðeñjå
UDK 821.135.1-4
Marija Nenadić, Bukurešt, Rumunija
Akrobata na žici razuma

(dete u cirkusu bez nadzora roditelja)
Sada, kada se pandemija završila ili bar prešla u Kako je vreme prolazilo, a nije trebalo mnogo, ve-
drugi plan naše egzistencije usled silnih drugih udara, ćina ljudi se umorila. Umorila od svega – ne toliko od
što društveno-ekonomskih što socijalno-političkih, zabrana, koliko od ideje da je nešto zabranjeno. Strah
retrospektiva događaja u periodu od 2020. do 2022. je iscrpljujuće osećanje koje ne može trajati večno. A
godine nam pruža sliku ne samo čovečanstva i čoveka strah se obično pretvara u bes zbog nemoći da se pri-
u kriznim situacijama, već i stava koji pokazujemo u meni darvinski metod fight or flight – niti imaš gde
takvim trenucima prema onome što često smatramo pobeći, niti imaš protiv koga da se boriš. Jedino što ti
glavnom razlikom između nas i životinja – kultura i preostaje jeste da se praviš mrtav i čekaš da sve prođe,
umetnost. Pored toga, mogli smo videti i da, uprkos a to opet nije svojstveno većini jedinki naše biološke
svim civilizacijskim dostignućima i istorijskim mile- vrste. Zatvoren si u začaranom krugu panike i razo-
nijskim iskustvima, čovek je ipak, na kraju krajeva, čaranja. S druge strane, svaka vlast razočarala je svoje
produkt biološke vrste, a mantra „um nad materijom” stanovnike; tokom krize je nemoguće zadovoljiti sve:
pokazuje se funkcionalnom samo onda kad naša egzi- i one koji su u stalnom stanju panike i traže oštrije,
stencija nije ugrožena, bilo stvarno ili umišljeno. strože mere i one koji šire teorije zavere ili ne veruju
Kako su dolazili različiti talasi zaraze, tako se i u virus i citiraju Orvela, mada se možeš zakleti da pre
ponašanje ljudi menjalo. U prvom udaru, kad je za- pandemije nisu ni čuli za pisca, kamoli pročitali neš-
raza počela da se širi, opšta panika preplavila je sve. to. Povrh svega, vlasti, umesto da zadovolje bar jednu
Ludilo kupovine, provizije, barikadiranje i besomuč- stranu ove podele stanovništva, odlučili su da se bave
na dezinfekcija svuda i kod svih. Poverenje u vlasti je ekonomijom; u teoriji, nije to bilo najgore rešenje. U
svuda poraslo, svi smo bili mala deca usred cirkusa, u praksi, ekonomski problem se u njihovim glavama ni-
potrazi za izgubljenim roditeljima. Balansirali smo iz- je svodio toliko na rešavanje socijalnih pitanja običnog
među racionalnih misli o zaštiti i organizovanju i su- čoveka, koliko na spasavanje onoga što se spasiti može
ludih, mračnih misli. Čovek bi pomislio da se po prvi od velikih kompanija koje su, opet, gledale sopstveni
put susrećemo sa ovakvom situacijom. Javilo se nešto opstanak, a ne opstanak društva.
iskonsko u nama, nešto životinjsko, želja da se preživi Ono što je još više uticalo na celu suludu situa-
po svaku cenu, strah i panika preplavili su svaki delić ciju akrobatskog hoda po tankoj žici normalnog jeste
socijalnih normi. Čovek izgleda ima dvojnu prirodu psihološki efekat koji nastaje kad je ljudsko biće bom-
– tanak sloj racionalnog koji pokriva masu mračnih bardovano brojkama i izveštajima o pandemiji. Psiho-
strasti i instinkta… Dovoljna je najmanja kriza koja loški gledano, čovek ima tendenciju da u slučaju neke
izbacuje iz koloseka ono što smatramo normalnim sle- nesreće, do sto žrtava smatra katastrofom. Svaki broj
dom stvari i da sve ono što nas je istorija naučila baci- veći od tog je statistika. I tu prestaje svaka moguća em-
mo kroz prozor i besomučno kupujemo toalet papir. patija, a čuveno „neće mene” zavaravanje je norma. O
78
vîðeñjå
celom ludilu oko vakcine i vakcinacije neću ni da pi- Iako je postojalo nezadovoljstvo zbog „izdržava-
šem; tek to je Pandorina kutija koju ne valja otvarati! nja” umetnika tokom pandemije i pozivi umetnicima
Čini se da je najveći uspeh socijalnih mreža i slobode da „nađu pravi posao” postali su svakodnevica, sa-
govora upravo da pokaže ko nam, demokratski, bira vetujući da se zaposle u nekoj od kurirskih službi ili
vođe i u čijim smo zapravo rukama. nešto slično što podjednako ubija kreativnost, lekari,
U celom ovom magnovenju i nesigurnoj buduć- naučnici i psiholozi1 su učinili sve moguće da kroz te-
nosti, zatvoreni što fizički u domovima što psihički u meljan, dokumentovan i istraživački rad prikažu da
sopstvenim glavama, prosečan čovek se okrenuo kul- umetnici igraju ključnu ulogu u održavanju određe-
turi i umetnosti (ili bar nekoj varijanti, čak i ako je reč nog osećaja normalnosti u našim životima. Jednu ta-
o kiču i šundu), ne bi li popunio sopstveno vreme, koje kvu studiju sproveli su na Londonskom univerzitetu2;
je stalo. Odgledano je sve što je moguće na Netfliksu, Hej Van Mak (Hei Wan Mak), Meg Fluharti (Meg Flu-
pročitale su se sve prašnjave knjige sa tavana, koje je harty) i Dejzi Fankor (Daisy Fancourt) analizirali su
deda ostavio u amanet još od onog rata, pretraživale su informacije dobijene od preko 19.000 odraslih osoba
se na internetu virtuelne ture muzeja, gledali se snimci da bi odredili uticaj umetnosti tokom pandemije. Oni
opera, predstava i koncerata širom sveta. Po prvi put je su pokušali da odgovore na tri pitanja: 1) ko će vero-
ceo stvaralački univerzum zaista bio na dlanu i po pr- vatnije da se okrene umetnosti tokom izolacije; 2) ka-
vi put su svi pokušali da time popune svoje slobodno, ko je ovaj pristup umetnosti drugačiji od pristupa pre
začaureno vreme. pandemije i 3) da li je okretanje umetnosti pomoglo
Pomislili bismo da će ovo dovesti do istinskog ljudima da se lakše nose sa stresom i izolacijom. Rezul-
poštovanja truda i talenta, do pravog vrednovanja na- tati studije nam kažu da su umetnost kao vrstu terapije
še civilizacijske ostavštine. Međutim, desilo se upra- koristili mladi od 18 do 29 godina, ali i osobe koje su
vo suprotno. Kako je ekonomija počela da podbacuje, ostale bez posla, osobe koje su se bojale da će se zarazi-
usled masovnih otpuštanja iz multinacionalnih i glo- ti i osobe koje su imale veći nivo stresa. S druge strane,
maznih kompanija koje su na sav glas pištale o ban- istraživanje je ukazalo i na to da su osobe koje su uži-
krotstvima, dok su šefovi beležili rekordne dodatke na vale i uvažavale umetnost i umetnike tokom pandemi-
plate, običan čovek, sedeći po ceo dan i celu noć na je bile iste one osobe koje i u „normalnim okolnosti-
kauču, jedući kokice i grickajući semenke, gledajući ma” uživaju u ovakvom načinu provođenja slobodnog
filmove ili slušajući muziku, pogrešno je identifikovao vremena. Dakle, ako povučemo liniju – status quo.
neprijatelja. Počelo je masivno bacanje drvlja i kame- Period pandemije nam sada može ponuditi od-
nja na umetnike, „parazite” društva, neradnike na sisi ličnu priliku da ozbiljno razmislimo i analiziramo
ekonomije koji nikako da počnu da zarađuju i da budu sistem u kom živimo. Previše paradoksa našeg posto-
od „koristi” ekonomiji koja se nalazi u krizi. I sve to janja je isplivalo, a jedan od njih je predstavljen i u sta-
tokom uživanja upravo u produktima istih tih „para- tistici podataka3 koji je uradila kancelarija Sjedinjenih
zita”. I niko nije postavio javno, jasno i glasno, pitanje: Američkih Država za ekonomsku analizu, prema ko-
kako je moguće da tako veliki konglomerati, takvi gi- joj su umetnost i kultura tokom pandemije bili treći
ganti koji na svojim plećima nose ceo svet i okreću ga po prihodu državnom budžetu, ali su zato umetnici
oko sunca, mogu najednom, u tako kratkom roku, da i kulturni radnici imali najveći udar: zabeležio se pad
prestanu da funkcionišu, da nemaju rezervni plan u
slučaju krize, da rade samo na dug i gubitak, a da isto- 1 Da navedemo samo nekoliko njih: https://www.artworkarchi-
vremeno beleže rekordnu prodaju ili da zapošljavaju ve.com/blog/how-to-support-artists-and-the-arts-during-covid-19;
milione i milione… Ne, krivi su umetnici čiji „pro- https://art-wellbeing.eu/research-covid-19-pandemic/; https://health.
clevelandclinic.org/how -art-can -help-you-cope-with-the-pande-
dukt” ima jedinu funkciju da postoji i da nam olakša mic/;https://www.artscouncil.org.uk/sites/default/files/download-file/
ili zaokupi vreme, bolje rečeno – ulepša egzistenciju. UCL_Role_of_the_Arts_during_COVID_13012022_0.pdf; https://
Ako je čovek pokušavao da se održi na akrobatskoj žici www.wired.co.uk/article/art-pandemic-mental-health
2 https://www.frontiersin.org/articles/10.3389/fpsyg.2021.626263/full
postojanja, umetnici su visili nad bezdanom, držeći se
3 https://www.arts.gov/news/press-releases/2022/new-data-show-
jednom rukom za ono malo normalnog u sebi. economic-impact-covid-19-arts-culture-sector
79
vîðeñjå
od preko 40%, a statistika se odnosi samo na one ko- stva, sve je ukazivalo i ukazuje na to da se svet u kom
ji su zaposleni, ne i na slobodne umetnike, kojih je, živimo okreće po inerciji, da je potrebno tako malo da
svakako, zbog prirode posla, uvek više. Paradoksalno, stane, a dovoljno je da samo jedna stvar krene po zlu
umetnost je proizvodila dovoljno novca da bude tre- i kao kula od karata – sve se ruši. A nakon svega, ni-
ća na listi prihoda, odmah nakon zdravstva i proda- smo ništa naučili; sistemi koji očigledno ne funkcio-
je, a umetnici su najviše gladovali. Postavlja se pitanje nišu, mada smo postali svesni nedostataka, i dalje se
– gde su otišli svi ti prihodi pre nego što se procenat održavaju u životu (na aparatima); kraj pandemije nije
odvojio za budžet? doneo promene tamo gde su one bile očigledno neop-
Nažalost, nije samo umetnost zabeležila paradok- hodne, nije čak došlo ni do konstruktivnih planova za
se i otkrila rupe u sistemu funkcionisanja društva na budućnost, a situacija umetnosti i pozicija umetnika
globalnom nivou. Sve sfere našeg postojanja su ukaza- ostaje i dalje ista kakva je i bila. Postaje sve teže i te-
le na kakvim krhkim, staklenim nogama balansiramo že optimistično gledati u budućnost, a koje će biti te-
našu egzistenciju. Najednom smo postali svesni da ne kovine našeg doba, u poređenju sa tekovinama nakon
postoji domen gde stvari funkcionišu kako treba: po- pređašnje velike pandemije (španska gripa i lude dva-
čev od politike i ekonomije, pa do obrazovanja i zdrav- desete godine prošlog veka), pokazaće vreme. Ili neće.
80
vîðeñjå
UDK 130.2
Susan Bordo, Leksington, SAD
Tijelo i reprodukcija ženstvenosti

Rekonstrukcija feminističkog diskurza o tijelu
Tijelo – ono što jedemo, način na koji se oblačimo, cault naziva “pitomo tijelo”, regulirano normama kul-
dnevni rituali kojima se o njemu brinemo – središte turnog života3.
je kulture. Ono je, prema antropologinji Mary Dou- U svojim kasnijim genealoškim radovima (Disci-
glas, moćni simbolički oblik, površina na kojoj su upi- pline and Punish, The History of Sexuality), Foucault
sana osnovna pravila, poreci, čak metafizički aspekti nas stalno podsjeća na preimućstvo prakse nad vje-
kulture ojačani (su) konkretnim jezikom tijela1. Tijelo rom. Naša tijela se obučavaju, formiraju i ostaju obilje-
može funkcionirati i kao metafora kulture. Iz krugo- žena prevladavajućim historijskim oblicima samosvi-
va koji su različiti poput onih Platona i Hobbesa, pa jesti, želje, muževnosti, ženstvenosti i to ne prvenstve-
do francuske feministkinje Luce Irigaray, imaginacija no kroz ideologiju, već kroz organizaciju i regulaciju
morfologije tijela pruža nacrt za dijagnozu i/ili viziju vremena, prostora, i naših dnevnih aktivnosti. Takav
društvenog i političkog života. naglasak baca tamnu i uznemirujuću sjenu na savre-
Tijelo nije samo tekst kulture. Ono je također, kao menu scenu. Razlog ovome je činjenica da žene, kao
što tvrde antropolog Pierre Bourdieu i filozof Michel što pokazuju brojne studije, više no ikada posvećuju
Foucault (između ostalih), praktični, direktni centar svoje vrijeme disciplini i brizi tijela. U deceniji obilje-
društvene kontrole. Banalno, preko manira pri jede- ženoj ponovnim otvaranjem javnosti za žene, intenzi-
nju ili odlasku u toalet, preko naizgled trivijalne ruti- fikacija takve brige se čini podrivalačkom i subverziv-
ne, pravila i prakse, kultura je “stvoreno tijelo”, ili kao nom. Potragom za promjenjivim, homogeniziranim,
što kaže Bourdieu, preinačeno u automatsku, navik- neuhvatljivim idealom ženstvenosti – potragom bez
nutu aktivnost. Kao takvo ono je stavljeno izvan do- kraja, zahtijevanjem da žene uporno do u detalje prate
sega svjesnosti… (nedodirljivo) djelovanja dobrovolj- česte i hirovite promjene u modi – ženska tijela postaju
nih, namjernih transformacija2. Naša politička svijest, pitoma tijela – tijela čija je snaga i energija priviknu-
društvene obaveze, nastojanja za promjenom mogu ta na eksterna pravila, potčinjavanje, transformaciju,
biti potcijenjeni i izdani od strane života naših tijela “unapređenje”. Kroz iznuđene i normalizirajuće disci-
– ne instinktivnog tijela koje žudi a kojeg je imao na pline, dijete, šminku i odjeću – osnovne organizacione
umu Platon, Augustine i Freud, već onog kojeg Fou-
3 O pokornosti, vidi Michel Foucault, Discipline and Punish (New
York: Vintage, 1979.), str. 135-169. O Foucaultovim analizama femini-
1 Mary Douglas, Natural Symbols (New York: Pantheon, 1982.) i Pu- stičke prakse, vidi Sandra Bartky, “Foucault, Femininity, and the Mo-
rity and Danger (London: Routledge i Kegan Paul, 1966.) dernization of Patriarchal Power” u njenoj knjizi Femininity and Domi-
2 Pierre Bourdieu, Outline of a Theory of Practice (Cambridge: Cam- nation (New York: Routledge, 1990.); također vidi Susan Brownmiller,
bridbe University Press, 1979.), str. 94. (naglašeno u originalu). Feminity (New York: Ballantine, 1984.)
81
vîðeñjå
principe vremena i prostora u jednom danu mnogih prikazuje žene koje se kriju u sjeni muškaraca, traže-
žena – mi postajemo manje društveno orijentirane a ći utjehu u njihovom naručju, dobrovoljno smanjuju-
više centripetalno fokusirane na samomodifikaciju. ći prostor koji zauzimaju. Ovo posljednje, naravno,
Ovim radnjama mi nastavljamo memorirati osjećaj također opisuje naš savremeni estetski ideal za ženu,
i ubjeđenje nedostatka, nedovoljnosti i trajnog neza- ideal čija su opsesivna nastojanja postala glavna mora
dovoljstva samim sobom – u naša tijela. U krajnjim u životima mnogih žena. U ovakvoj eri, mi očajnički
granicama, praksa ženstvenosti nas može navesti do trebamo efektivan politički diskurz o ženskom tijelu,
demoralizacije, slabljenja, smrti. diskurz adekvatan analizi potajnih i često paradoksal-
Gledano historijski, disciplina i normalizaci- nih puteva savremene društvene kontrole.
ja ženskog tijela – možda jedino gender ugnjetavanje Razvoj takvog diskurza zahtijeva rekonstrukciju
koje se samo sprovodi, iako u različitim stepenima i feminističke paradigme kasnih 1960-ih i ranih 1970-
u različitim formama, sa starosnog, rasnog, klasnog ih sa njenim političkim kategorijama ugnjetavača i
i seksualnog aspekta – mora biti priznata kao nevje- ugnjetavanih, zlikovaca i žrtava. Vjerujem da bi se
rojatno dugotrajna i fleksibilna strategija društvene ovdje feminističko prisvajanje nekih od Foucaultovih
kontrole. U samom našem dobu, teško je izbjeći pri- kasnijih koncepata moglo pokazati korisnim. Prema
znanje da savremena preokupacija izgledom, još uvijek Foucaultu, mi prvo moramo napustiti ideju moći kao
daleko prisutnija kod žena nego kod muškaraca, čak nešto što pripada jednoj grupi, a što je korišteno pro-
i u našoj narcističkoj i vizuelno orijentiranoj kulturi, tiv druge grupe; moramo, umjesto toga, misliti o mre-
može funkcionirati kao backlash fenomen, tj. vraćanje žama aktivnosti, institucija i tehnologija koje podrža-
unazad, ponovno pozivanje na postojeću konfiguraci- vaju pozicije dominacije i potčinjenosti u određenom
ju spolova, a protiv bilo kakvih pokušaja da se izbjeg- domenu.
nu ili transformiraju odnosi moći.4 Svaki dan se susre- Drugo, mi trebamo takve analize koje će adekvat-
ćemo sa pričama u novinama i magazinima koje pro- no opisati moć čiji centralni mehanizmi nisu represiv-
moviraju tradicionalne odnose među spolovima i koje ni, nego konstitutivni: moć oslonjena na stvaralačke
su ohrabrivane zbog straha od promjena: priče o djeci snage, koja vodi napretku, koja stvara red, a ne moć
bez nadzora (oba roditelja zaposlena), zlostavljanju u koja ometa, koja potčinjava ili uništava. Posebice u
vrtićima, problemima “nove žene” sa muškarcima, polju ženstvenosti, gdje toliko toga ovisi o naizgled
njen nedostatak sposobnosti za brak, i tako dalje. Do- svojevoljnom prihvatanju različitih normi i aktivno-
minantna vizualna tema u tinejdžerskim magazinima sti, potrebna nam je analiza moći “odozdo”, kao što to
kaže Foucault; naprimjer, mehanizama koji formiraju
i umnožavaju – prije nego da potiskuju – žudnju, stva-
4 Tokom kasnih sedamdesetih i osamdesetih godina muška briga o
izgledu nedvojbeno je porasla. Čitav niz studija potvrđuje, međutim, da raju i fokusiraju našu energiju, kreiraju naše koncepci-
još postoji veliki jaz među spolovima na ovom području. Istraživanje je normalnosti i devijacije.
sprovedeno na Univerzitetu Pensilvanija 1985., pokazalo je da su muš-
karci generalno zadovoljni vlastitim izgledom. Često, ustvari, “iskri-
I, kao treće, trebamo diskurz koji će nam omo-
vljuju percepciju [sebe samih] na pozitivan, samouzdižući način” (“Di- gućiti da pojasnimo subverziju potencijalne pobune,
slike of Own Bodies Found Common among Women”, New York Times, diskurz koji, iako insistira na neophodnosti objektivne
19. marta 1985., str. C1). Za žene je, međutim, pronađeno da ispoljavaju
ekstremno negativan stav prema percepciji vlastitoga tijela. Druge stu-
analize odnosa moći, društvene hijerarhije, političkog
dije sugeriraju da se o ženama sudi grublje nego prema muškarcima kad backlasha, i tako dalje, ipak neće dozvoliti našu kon-
odstupaju od dominantnih društvenih standarda atraktivnosti. Tho- frontaciju sa mehanizmima koji ponekad sputavaju
mas Cash u “The Great American Shape-Up”, Psihology Today, aprila
1986., str. 34., izvještava da je, iako je situacija sa muškarcima promije- subjekt u dosluhu sa silama koje podržavaju tlačenje
njena, za žene nastupilo proporcionalno pogoršanje. Citirani rezultati samog subjekta.
od 30 000 odgovora iz 1975. uspoređeni su sa rezultatima iz upitnika iz Ovaj esej ne pokušava da dođe do neke uopćene
1972. Izvještaj pokazuje da su ispitanici iz 1985. bili ozbiljno nezado-
voljniji vlastitim tijelom nego ispitanici iz 1972., a pokazuje i da je po- teorije. Moja pažnja je, naposljetku, posvećena analizi
rasla briga za izgled kod muškaraca. U grupi iz 1985. najnezadovoljnije jednog posebnog područja u kojem je međudjelovanje
svojim izgledom bile su tinejdžerke. Žene su danas najčešći korisnici ovih dinamika zapanjujuće i egzemplarno. To je ogra-
dijetalnih proizvoda, posjetitelji centara za trening i dijete, i pacijenti za
by-pass i druge operacije za reduciranje masnoće. ničeno i neobično područje, područje grupe historijski
82
vîðeñjå
lokaliziranih poremećaja povezanih sa spolom: histe- su žene posebno osjetljive. Oni su, naravno, bili raz-
rija, agorafobija i anoreksija nervosa.5 Ovi su poreme- ličiti tokom historije: neurastenija i histerija u drugoj
ćaji bili vezivani za klasu i rasu kroz historiju, javljajući polovici 19. stoljeća; agorafobija i, najdramatičnije,
se u velikom broju slučajeva (no ne i isključivo) kod anoreksija nervosa i bulimija u drugoj polovici dvade-
bjelkinja iz srednjeg ili višeg staleža. Pa ipak, anorek- setoga stoljeća. Ovime se ne želi reći da nije bilo ano-
sija, histerija i agorafobija mogu pružiti paradigmu reksičara u 19. stoljeću – opisani su mnogi takvi slu-
jednog načina na koji potencijalni otpor nije samo čajevi, obično u kontekstu dijagnoze histerije7 – ili da
podriven nego i korišten u održavanju i reprodukciji žene u dvadesetom stoljeću više ne pate od klasičnih
postojećih odnosa moći.6 simptoma histerije. Međutim, masovni poremećaji u
Centralni mehanizam koji ću opisati obuhvata ishrani su karakteristični za kulturu osamdesetih kao
transformaciju (ili, ukoliko vam termin više odgovara, što je epidemija histerije karakteristična za viktorijan-
dualitet) značenja, kroz koju uvjeti, koji su objektivno sko doba.8
(i na jednom nivou, iskustveno) sputavajući, poroblja- Simptomatologija ovih poremećaja se razotkriva
vajući i čak ubilački – postaju doživljavani kao izvori kao tekstualnost. Gubitak mobilnosti, gubitak glasa,
životne energije, oslobađajući, transformirajući. Nu- nesposobnost napuštanja doma, hranjenje drugih a iz-
dim ovu analizu, iako ograničenu na jedan određeni gladnjivanje sebe same, zauzimanje prostora i smanji-
domen, kao primjer kako se različiti savremeni kritič- vanje prostora koje zauzima tijelo – sve ovo ima sim-
ki diskurzi mogu udružiti da bi dali jedno shvatanje boličko značenje, i sve ovo ima političko značenje pod
suptilne i često nesvjesne uloge koju imaju naša tijela različitim pravilima kojima se upravlja historijskom
u simbolizaciji i reprodukciji spola. konstrukcijom spola. Radeći u ovom okviru, vidimo
da, bez obzira posmatramo li histeriju, agorafobiju ili
TIJELO KAO TEKST ŽENSTVENOSTI anoreksiju, nalazimo da je u tijelo potlačenog upisana
Kontinuum između ženskog poremećaja i “nor- ideološka konstrukcija ženstvenosti, karakteristična
malne” ženske aktivnosti je jasno razotkriven kroz za dotični period. Konstrukcija se, naravno, uvijek ho-
pomno čitanje (close reading) onih poremećaja na koje mogenizira i normalizira, briše rasne, klasne i druge
razlike i insistira na tome da sve žene teže prinudnom,
5 O spolnoj i historijskoj prirodi ovih poremećaja: odnos histe- standardiziranom idealu. Zapanjujuće je da je kon-
ričnih žena i muškaraca procjenjuje se na oko 2:1 do 4:1, a 80 posto
svih agorafobičnih osoba ženskog su spola (Annete Brodsky i Rachel
strukcija ženstvenosti kod ovih poremećaja napisana
Hare-Mustin, Women and Psychoteraphy [New York: Guilford Press, uz korištenje uznemiravajuće konkretnih, hiperbolič-
1980.], str. 116., 122.). Iako je veći broj slučajeva poremećaja u ishrani kih izraza: pretjerano, ekstremno doslovno, ponekad
kod muškaraca prijavljen u kasnim osamdesetim i ranim devedesetim
godinama, utvrđeno je da je skoro 90 posto anoreksičnih osoba žensko- praktično karikaturne prezentacije vladajuće ženske
ga spola (Paul Garfinkel i David Garner, Anorexia Nervosa: A Multidi- mistike. Na ovaj način sama tijela žena sa poremeća-
mensional Perspective [New York: Brunner/Mazel, 1982.], str. 112-113.). jima nude agresivan grafički tekst za interpretatora –
Sofisticirani izvještaj o ženskoj psihopatologiji, sa posebnim osvrtom
na poremećaje devetnaestog stoljeća, ali nažalost, sa malo podataka o tekst koji insistira, zapravo nalaže, da se čita kao kul-
agorafobiji i poremećajima u ishrani, vidi Elaine Showalter, The Female turna izjava, izjava o spolu.
Malady: Women, Madness and English Culture, 1830.-1980. (New York: I ljekari muškog spola iz 19. stoljeća i feminističke
Pantheon, 1985.). Diskusiju o društvenim i rodnim pitanjima o agora-
fobiji, vidi Robert Seidenberg i Karen De-Crow, Women Who Marry kritičarke 20. stoljeća, vidjeli su u simptomima neura-
Houses: Panic and Protest in Agoraphobia (New York: McGraw-Hill. stenije i histerije (sindromi koji su se, kako se stoljeće
1983). O historiji anoreksije vidi Joan Jacobs Brumberg, Fasting Girls:
The Emergence of Anorexia Nervosa as a Modern Disease (Cambridge:
odmicalo, sve češće poistovjećivali) preuveličavanje
Harvard University Press, 1988.). [“Histerija”: psihoneuroza obilježena stereotipnih ženskih obilježja. “Dama” 19. stoljeća je
emocionalnim uzbuđenjem. Riječ potiče od grčke riječi za maternicu;
takva stanja bila su karakteristična za žene i uzrokovana poremećajima
uterusa – primjedba urednika Nortonovog izdanja.] 7 Showalter, The Female Malady, str.128-129.
6 U konstruiranju takve paradigme ne pretendiram objašnjavanju 8 O epidemiji histerije i neurastenije, vidi Showalter, The Female Ma-
bilo kojeg od ovih poremećaja u njihovoj pojedinačnoj kompleksnosti. lady; Carroll Smith Rosenberg, “The Hysterical Woman: Sex Roles and
Cilj mi je da obilježim neke interesantne tačke, da opišem neke slične Role Conflict in Nineteenth-Century America”, i Disorderly Conduct:
obrasce, kako se oni emaniraju kroz specifična čitanja – političko čita- visions of Gender in Victorian America (Oxford: Oxford University
nje, ako hoćete. Press, 1985.).
83
vîðeñjå
bila idealizirana po pitanju delikatnosti i sanjarstva, ko je dama ili što uključuje ženstvenost. Mi učimo pra-
seksualne pasivnosti i šarmantno labilne i kapriciozne vila direktno kroz tjelesni diskurz: kroz prikaze koji
emocionalne strane. Takva shvatanja su bila učinjena nam govore što se zahtjeva u pogledu odjeće, oblika
formalnim i znanstvenim u djelima muških teoretiča- tijela, izraza na licu, pokreta, i ponašanja.
ra od Actona i Krafft-Ebinga do Freuda, koji su “nor- Kod agorafobije i dramatičnije kod anoreksije,
malnu”, zrelu ženstvenost, opisivali upotrebom takvih poremećaj se javlja kao praktična, iako tragična pa-
izraza.9 U ovom se kontekstu, distanciranje, zastra- rodija konstrukcije ženstvenosti dvadesetog stoljeća.
njivanje i zamagljivanje percepcije, nervozno drhta- Pedesete i šezdesete, kada je agorafobija učestalo po-
nje i nesvjestice, anestezije i ekstremna promjenljivost čela da se javlja u žena, bile su period preispitivanja
simptomatologije povezivani sa poremećajima kod že- porodičnosti i ovisnosti kao ideala ženstvenosti. Izraz
na u 19. stoljeću, mogu uzeti kao konkretizacije ženske “poslovna žena” je postao negativan više nego tijekom
mistike toga perioda, stvarane upravo u skladu s vlada- rata kada je ekonomija ovisila o voljnosti žene da radi
jućim pravilima konstruiranja ženstvenosti. Ljekari su “muški posao”. Vladajuća ideologija ženstvenosti, koju
opisivali ono što je kasnije postalo poznato kao histe- je Betty Friedan tako dobro opisala i savršeno prikaza-
rična ličnost kao “upečatljiva, sugestivna i narcisoid- la u filmovima i televizijskim emisijama, bila je puna
na; visoko labilna s naglim promjenama raspoloženja, opisa kao što su djetinjasta, nepouzdana, bespomoćna
na dramatičan način, i naizgled zbog nevažnih razlo- bez muškarca, “zadovoljna u svijetu spavaće sobe i ku-
ga… ekstremno egocentrična… suštinski aseksualna i hinje, seksa, beba i doma”. Vezana za dom, agorafo-
nerijetko frigidna osoba” – sve osobine normativne za bičarka doslovno živi ovu konstrukciju ženstvenosti.
ženstvenost u ovoj dobu. Kao što Elaine Showalter is- “Želiš da sam u domu? Biću u domu – sa osvetom!”
tiče, sam izraz “histeričan” postao je skoro zamjenljiv Poenta, koju su mnogi terapeuti komentirali, ne treba
izrazom “ženstven” u literaturi tog perioda.10 dodatna pojašnjenja. Agorafobija, kao što je rekao I.G.
Otjelovljenje mistike ženstvenosti njenog doba, Fodor, čini se “logičnim – mada i ekstremnim – pro-
histeriku se, međutim, čini suptilnim i neiskazivim u dužetkom kulturnog stereotipa o spolnom mjestu že-
poređenju sa dovitljivom rječitošću agorafobije i ano- ne” ovoga doba.11
reksije. U kontekstu naše kulture ova rječitost ima Samo omršavjelo tijelo anoreksične osobe, pred-
smisla. Sa razvojem filma i televizije, pravila ženstve- stavlja, naravno, karikaturu savremenog ideala hi-
nosti su postala prenosiva iz kulture u kulturu, i to sve pervitkosti za žene, ideala koji je, usprkos otpornosti
više i više kroz standardizirane vizualne prikaze. Kao igre na rasne i etničke razlike, postao norma za žene
rezultat, sama ženstvenost je postala velikim dijelom danas. No, vitkost je tek vrh ledenog brijega, jer i sa-
stvar konstrukcije, ili kako je to opisao Erving Gof- ma (vitkost) zahtijeva tumačenje. “C΄est le sens qui
fman, prikladna površinska prezentacija bića. Više fait vendre”, rekao je Barthes govoreći o stilovima
nam se ne daju rječiti opisi ili primjeri koji pokazuju odijevanja – značenje je to što formira cijenu. Zna-
čenje čini tijelo predmetom divljenja. U onoj mjeri u
kojoj se može tvrditi za anoreksiju da je “povezana”
9 Vidi Carol Nadelson i Malkah Notman, The Female Patient (New sa vitkošću, ona jeste u vezi sa vitkošću, kao tvrđava
York: Plenum, 1982.), str 5.; E.M. Sigsworth i T.J. Wyke, “A Study of Vic-
torian Prostitution and Venereal Disease” u Vicinus , Suffer and Be Still, savremenog i historijskog značenja, a ne kao prazni
str. 82. Generalna diskusija, vidi Peter Gay, The Bourgeois Experience: modni ideal. Kao takva, interpretacija vitkosti je te-
Victoria to Freud, tom 1. Education of the Senses (New York: Oxford
Uneversity Press, 1984.), str. 109-168.; Showalter, The Female Malady,
ma mnogih tekstova, od kojih se neki bave spolom, a
str. 121-144. Delikatna dama, kao ideal koji je imao vrlo jake klasne ko- neki ne. Ovdje, ja ću ponuditi skraćenu verziju teksta
notacije (kao što vitkost ima danas), nije jedina koncepcija ženskosti fokusiranog na spol. Ali moram istaći da tekst to tek
koja je postojala u viktorijanskim kulturama. No to je bila najmoćnija
ideološka reprezentacija ženskosti te ere, koncepcija koja je uticala na
žene svih klasa, uključujući i one koje su bile bez materijalnih uvjeta da 11 Vidi I. G. Fodor, “The Phobic Syndrome in Women” u V. Franks
ideju u potpunosti ostvare. Vidi Helena Mitchie, The Flesh Made World i V. Burtle Women in Theraphy (New York: Brunner/Mazel, 1974.),
(New York: Oxford university Press, 1987.) – diskusija o kontroli apetita str.119; također vidi Katleen Brehony “Women and Agoraphobia” u Vi-
kod žena i viktorijanskoj ženstvenosti. olet Franks i Esther Rothblum The Stereotyping of Women (New York:
10 Vidi fusnotu broj 1 Springer, 1983.).
84
vîðeñjå
djelomično rasvjetljava, a da se mnogi drugi pravci sijom. “Ne treba mi niko i ništa... Ja ću biti gospodarica
koji se ne spominju – ekonomski, psihosocijalni, i hi- svoga tijela, ako ničeg drugog, dajem riječ”.12
storijski, kao i etničke i klasne dimenzije – k ipak ov- Ideal vitkosti, a potom dijeta i režimi vježbanja,
dje itekako ubrajaju. neodvojivi dijelovi svega, pružaju iluziju ispunjavanja
Počinjemo sa bolno doslovnim upisom na ano- putem samog tijela kontradiktornih zahtjeva savreme-
reksično tijelo, upisom pravila koja određuju kon- ne ideologije ženstvenosti. Popularni prikazi odraža-
strukciju savremene ženstvenosti. Ta konstrukcija je vaju ovaj dualni zahtjev. U jednom jedinom izdanju
dupla veza (double bind) koja dovodi do kontradiktor- magazina Complete Woman, pojavljuju se dva članka,
nih ideala i uputa. Na jednoj strani, naša kultura još jedan o “Ženskoj intuiciji”, drugi sa naslovom “Jeste
uvijek naveliko reklamira koncepciju porodične žen- li vi nova macho-žena?”. U filmu Vision Quest, mladi
stvenosti, ideološka vezivanja za striktno dualističku junak se zaljubljuje u junakinju jer, prema njegovim
podjelu rada kod spolova u kojoj je ženi dana uloga riječima, “ona ima sve najbolje osobine jedne djevojke
glavnog emocionalnog i fizičkog odgajatelja. Pravila za i sve najbolje osobine jednog muškarca”, odnosno, ona
ovu konstrukciju ženstvenosti (ovdje koristim jezik i je snažna i pribrana, ali i srdačna i privlačna. U veoma
simbolično i bukvalno) nalažu da žene nauče da hrane popularnom filmu Aliens, junakinja je konstruirana,
druge, ne same sebe, te da bilo kakve želje za samood- skoro sa eksplicitnošću jednog stripa, kao oličenje tra-
gajanjem i samohranjenjem protumače kao pohlepne dicionalne odgajateljske ženstvenosti naporedo sa uz-
i pretjerane. One, tako, moraju razviti emocionalnu budljivim macho – vještinama i kontrolom. Glumica
ekonomiju potpuno usmjerenu na druge. U ovoj eko- Sigourney Weaver, koja tumači glavnu ulogu, nazvala
nomiji kontrola ženskog apetita je najkonkretniji izraz je junakinju “Rambolinom”.
općeg pravila koje rukovodi konstrukcijom ženstve- Težnjom za vitkošću i lišavanjem apetita tradici-
nosti: ženska glad – za javnom moći, za neovisnošću, onalna konstrukcija ženstvenosti se prepliće sa novim
za seksualnim zadovoljenjem – mora da se obuzda i da zahtjevom da žene postanu oličenje “muških” vrijed-
se prostor u javnom životu koji je ženama dozvoljen nosti javne arene. Anoreksična žena, kako sam već
ograniči…Vitkost, nasuprot ponovno popularnoj mi- rekla, predstavlja oličenje ovoga preplitanja, ovog du-
šićavosti i današnjem idealu tjelesnog izgleda muška- plog škripca (double bind) na naročito bolan i slikovit
raca, nosi sobom konotacije krhkosti i nedostatka mo- način. Kada ovdje kažem “dupli škripac”, mislim to
ći nasuprot odlučnom muškom zauzimanju prostora potpuno bukvalno. Muževnost i ženstvenost, najka-
u javnom životu. Takva pravila su užasno i duboko snije od 19. stoljeća, a možda i od ranije, bili su kon-
ugravirana na tijelu anoreksične žene. struirani kroz procese međusobnog isključivanja. Ne
Na drugoj pak strani, mlade žene koje moraju na- mogu se jednostavno dodati povijesne osobine žen-
učiti tradicionalne vrline “ženstvenosti”, moraju usvo- stvenosti povijesnim muškim osobinama, a da bi se
jiti, do one mjere do koje je profesionalna arena za njih tako stvorila Nova Žena, Novi Muškarac, nova etika,
otvorena, i “muški” jezik i vrijednosti – samokontrolu, ili nova kultura. Čak i na filmskom platnu ili na tele-
odlučnost, pribranost, emocionalnu disciplinu, vješ- viziji, rezultat otjelovljenja u likove kao što je junaki-
tine. Ženska tijela, svojom pretjeranom mršavošću i nja Aliensa je parodija. Nažalost, u ovoj kulturi pre-
trenutno popularnim muškim načinom odijevanja, o plavljenoj takvim prikazima, nalazimo da je sve teže
tome odašilju simboličku poruku. Dok s naporom pje- razlikovati parodije od mogućnosti po sebi. Istraži-
šačimo u teretanu svakog dana i žestoko se opiremo van kao mogućnost po sebi, dvospolni ideal konačno
i našoj gladi i našoj želji da sebi olakšamo, naša tijela pokazuje svoju unutarnju kontradikciju i postaje rat
postaju sve više i više uvježbavana “muškim” vrijed- koji kida subjekt na dva dijela – rat, eksplicitno na-
nostima upravljanja i samokontrole. Anoreksična žena zvan od mnogih anoreksičara, kao bitka između muš-
teži ovim vrijednostima sa čvrsto usmjerenom i nepo- ke i ženske strane jednog bića.13
kolebljivom posvećenošću. “Pokretat će me energija,
disciplina, moja vlastita snaga”, kaže bivša anoreksi- 12 Aimee Liu, Solitaire (New York: Harper and Row, 1979.). str. 123.
čarka Aimee Liu dok se sjeća svog iskustva sa anorek- 13 Vidi moj tekst “Anoreksija Nervosa” u Unbearable Weight
85
vîðeñjå
PROTEST I POVLAČENJE U ISTOJ GESTI što su kupovina, vožnja djece u školu, praćenje supru-
Kod histerije, agorafobije i anoreksije tijelo žene ga na raznim društvenim prigodama. Caroll Smith
može biti gledano kao površina na kojoj su jasno prika- – Rosenberg daje sličnu analizu histerije tvrdeći da je
zane konvencionalne konstrukcije ženstvenosti, preko sprečavanjem žene u obavljanju dužnosti supruge kao
njihovih upisa u ekstremnom ili hiperdoslovnom ob- odgajatelja drugih, “zaređenog anđela”, koji bdije nad
liku. One su naravno upisane jezikom užasne patnje. mužem i djecom, histerija “postala jedan od načina na
Ova tijela kao da nam govore o patologiji i nasilju ko- koji su obične žene mogle izraziti – u većini slučajeva
je vreba iza ugla, čekajući na horizontu “normalne” nesvjesno – nezadovoljstvo jednim ili s više aspekata
ženstvenosti. Nije stoga čudno što je patologija stalni njihovih života”15. Značajan broj feminističkih spisa-
motiv feminističke literature o ženskim poremećaji- teljica, među kojima je Susie Orbach najrječitija i naje-
ma, patologija kao oličenje protesta – nesvjesnog, po- nergičnija, tumačio je anoreksiju kao vrstu nesvjesnog
četnog i kontraproduktivnog protesta bez efektivnog feminističkog protesta. Anoreksičarka je u “štrajku
jezika, glasa, ili politike, ali ipak protesta. glađu”, kaže Orbach, naglašavajući da je ovo politički
Kako američke tako i francuske feministkinje, diskurz, kod kojega odbijanje hrane i dramatična tran-
čule su histeričnu osobu dok govori jezikom protesta, sformacija tjelesne veličine “izražava tijelom ono što
čak i onda, ili možda posebno tada, kada je to bio go- anoreksičarka nije u stanju izraziti riječima” – njenu
vor nijemosti. Tako Dianne Hunter tumači afaziju An- osudu kulture koja prezire i suzbija žensku glad, čini
ne O., koja se manifestirala u njenoj nesposobnosti da da se žene stide svojih apetita i potreba i zahtijeva od
govori maternji njemački jezik, kao pobunu protiv lin- njih konstantan rad na transformaciji njihovih tijela.16
gvističkih i kulturnih pravila oca i povratak “mater- Anoreksičarka je, naravno, nesvjesna da daje po-
njem jeziku”: semiotičkom brbljanju dojenčeta, govoru litičku izjavu. Ona može, čak, biti neprijateljski raspo-
tijela. Za Hunterovu, i za mnogo drugih feministkinja ložena prema feminizmu ili bilo kojim drugim kritič-
koje se koriste Lacanovim kategorijama, povratak se- kim pogledima za koje smatra da dovode u pitanje nje-
miotičkom brbljanju je ujedno i regresivna i “izražaj- nu nezavisnost i kontrolu ili kulturne ideale oko kojih
na” komunikacija “upućena patrijarhalnoj misli”, “sa- je organiziran njezin život. Ona razotkriva i osuđuje
moodričuća forma diskurza ženstvenosti kojom tijelo te ideale kroz otjelovljenu ali nenamjernu demonstra-
označava koji društveni uvjeti omogućuju da se izrazi ciju i to upravo samim nastojanjima da ih dosegne sve
jezikom”. “Histerici optužuju; oni ukazuju”, piše Cat- dok njihov destruktivni potencijal ne postane očigle-
herine Clement u The Newly Born Woman; oni “ismi- dan svima.
javaju kulturu”14. U istom broju, Hélène Cixous govo- Gesta koja izražava protest može isto tako ozna-
ri o “tim divnim histericima, koji su podvrgli Freuda čiti povlačenje; ovo, dakako, može biti dio privlačno-
tolikom broju pohotnih trenutaka da je to sramotno i sti simptoma. Kim Chernin, naprimjer, tvrdi da osla-
pomenuti, zasipajući njegovu mozaičnu stavku/zakon bljujuća anoreksična fiksacija, putem zaustavljanja ili
Mojsija svojim putenim, strastvenim tjelesnim govo- olakšavanja ličnog razvoja, ublažava krivicu ove gene-
rom, proganjajući ga svojim nečujnim, gromovitim racije i strah od razdvajanja zbog mogućnosti nadma-
osudama”. Dora, koja je toliko frustrirala Freuda, za šivanja naših majki, življenja sa manje ograničenosti,
Cixous je “centralni primjer snage ženskog protesta”. slobodnijih života.17 Agorafobija, koja se često razvija
Literatura protesta obuhvata kako funkcionalne ubrzo nakon stupanja u brak, također očito funkci-
tako i simboličke pristupe. Robert Seidenberg i Karen onira u mnogim slučajevima kao način da se učvrsti
DeCrow, naprimjer, opisuju agorafobiju kao “udarac” ovisnost i privrženost nasuprot neprihvatljivim kome-
protiv odricanja koja se obično traže od žena, kao i šanjima nezadovoljstva i uznemirenosti.
protiv očekivanja ispunjavanja obaveza domaćice kao
15 Vidi fusnotu broj 2

14 Catherine Clément i Hélène Cirxous, The Newly Born Woman, pri- 16 Vidi fusnotu broj 3
jevod na engleski Betsy Wing (Minneapolis: University of Minnesota 17 Kim Chernin, The Hungry Self: Women, Eating, and Identity (New
Press, 1986), str.42. York: Harper and Row, 1985) str. 41-93.
86
vîðeñjå
Iako možemo dosta reći o protestu, želim naglasi- moći propadaju. Jer, kakve god da su objektivne druš-
ti njegovu kontraproduktivnu, tragično samoporaža- tvene okolnosti koje stvaraju patologiju, subjekt još
vajuću (dakako, samouništavajuću) prirodu. Funkcio- uvijek mora imati same simptome (ma kako nesvje-
nalno, simptomi ovih poremećaja izoliraju, oslabljuju sni ili nenamjerni oni bili), tj. individua mora unijeti
i podrivaju oboljele; u isto vrijeme oni pretvaraju život u tijelo značenja različite vrste. Tek ispitivanjem ovog
tijela u sveapsorbirajući fetiš, pokraj kojeg svi dru- produktivnog procesa u samom subjektu, mi može-
gi predmeti naše pozornosti blijede u nerealnost. Na mo, kao što kaže Mark Poste, rasvijetliti mehanizme
simboličkom nivou, također, protest kolabira u svoju dominacije u procesima kroz koje se stvaraju značenja
suprotnost i proglašava konačnu kapitulaciju subjekta u svakodnevnom životu; to jest, samo tada mi može-
pred smanjenim ženskim svijetom. Nijemost histeri- mo vidjeti kako želje i snovi subjekta postaju upleteni
ka i njihov povratak na nivo čiste, primarno tjelesne u središte odnosa moći.18
izražajnosti su bili tumačeni, kao što smo vidjeli, kao Ispitivanje konteksta u kojem se stvara sindrom
odbijanje simboličkog poretka patrijarhata i obnavlja- anoreksije može pomoći u rasvjetljavanju. Anoreksija
nje izgubljenog svijeta semiotičke, maternje vrijedno- će, tipično, buknuti u toku nečega što počinje kao pri-
sti. Ali, u isto vrijeme, naravno, nijemost je odlika ti- lično umjeren režim dijete, započete jer je neko, obično
he, neprigovarajuće žene – ideal patrijarhalne kulture. otac, napravio uzgrednu kritičku opasku. Ona izranja
Protest protiv ugušivanja ženskog glasa koji se izraža- iz onoga što se u našem vremenu zove konvencionalna
va nijemošću – tj. korištenjem jezika ženstvenosti ka- praksa ženstvenosti. Tijekom te prakse, iz bilo kojih
ko bi se izrazio protest protiv ženskog svijeta – uvijek pojedinačnih razloga, ona je gurnuta malo iznad pa-
će sadržavati dvosmislenosti ove vrste. Možda je ovo rametara umjerene dijete. Mlada žena otkriva kako je
razlog zbog kojega su simptomi kristalizirani iz jezika to žudjeti, željeti i trebati i, ipak, vježbom vlastite volje,
ženstvenosti tako savršeni za izražavanje dilema žena trijumfirati nad tim potrebama. Tijekom ovog proce-
iz srednjeg i gornjeg staleža a koje žive u vrijeme zatro- sa, otkriva se novi raspon značenja, raspon vrijednosti
vano oštricom spolnih promjena, žena koje imaju so- i prilika koje je zapadna kultura tradicionalno naziva-
cijalne i materijalne resurse da dovedu tradicionalnu la muškima i rijetko kada učinila dostupnim ženama:
konstrukciju ženstvenosti do simboličke pretjeranosti, etičar i estetičar samokontrole i samotranscendentno-
ali i koje se, također , suprotstavljaju strahovima sti, ekspertize i moći nad drugima, ponukan primje-
od novih okolnosti. Kasno devetnaesto stoljeće, period rom superiorne volje i kontrole – to iskustvo je opija-
poslije Drugog svjetskog rata i kasno dvadeseto stolje- juće i stvara naviku.
će, periodi su u kojima spol postaje pitanje za diskusiju U školi anoreksičarka otkriva da se svi dive nje-
i u kojima je diskurz pun “Ženskog pitanja”, “Nove že- nom sve manjem tijelu, ne toliko zbog njegove estetske
ne”, “Što žene žele”, “Što je ženstvenost”. ili seksualne privlačnosti, već zbog snage volje i samo-
kontrole koju ono projicira. Kod kuće, pak, otkriva,
DOSLUH, OTPOR, TIJELO kroz neizbježne svađe koje njeni roditelji započinju ka-
Paradoksalno je da patologije ženskog protesta, ko bi je nagnali da jede, da ono što radi ima ogromnu
kao u dosluhu sa kulturnim uslovima koji ih stvara- moć na živote ljudi oko nje. Dok njeno tijelo počinje da
ju, prije reproduciraju nego li precizno transformiraju gubi tradicionalno ženstvene obline – grudi, kukovi i
ono protiv čega se protestuje. U vezi s ovim, značaj- zaobljeni stomak počinju da se doživljavaju i izgleda-
na je činjenica da su histerija i anoreksija doživjele vr- ju više poput mršavog, vižljastog muškog tijela – ona
hunac u periodima kulturne reakcije na pokušaje da počinje da se osjeća “nedodirljivom, nepovredivom,
se reorganiziraju i redefiniraju muške i ženske uloge. čistom i čvrstom dok su kosti štrčale u mojoj silueti”,
Ženska patologija se ovdje razotkriva kao krajnje inte- kako je to jedna učenica zapisala u svom dnevniku.
resantna socijalna formacija preko koje je jedan od po- Posebno prezire one dijelove tijela koji nastavljaju da je
tencijalnih izvora za otpor i pobunu natjeran u službu
održavanja postojećeg reda. Dok pokušavamo da po-
18 Mark Poster, Foucault, Marxism, and History (Cambridge: Polity
jasnimo ovu formaciju, objektivna pojašnjenja odnosa Press, 1984), str. 28.
87
vîðeñjå
identificiraju kao ženu. “Kad bih samo mogla elimini- konvencionalna norma ženstvenosti koja je godinama
rati svoje grudi”, kaže Liu, “odsjeći ih ako treba”.19 Za tiranizirala ženske bodi-bildere kao Bev Francis.
nju, kao i za mnoge druge anoreksičarke, grudi pred- Iako su sve kulturne prakse i značenja drugačija,
stavljaju tromost, nesvjesnu ranjivu stranu bića. Liuin slični mehanizmi su, pretpostavljam, na snazi kod hi-
tjelesni simbolizam je potpuno u toku sa dominant- sterije i agorafobije. Kod ovih slučajeva, također, jezik
nim kulturnim asocijacijama. Istraživanja Bretta Sil- ženstvenosti se, kada naginje pretjeranosti – kada iz-
versteina “Possible Causes of the Thin Standard of Bo- vikuje i tvrdi, kada remeti i zahtijeva – dekonstruira
dily Attractivness for Women”20 (“Mogućim uzrocima u svoju suprotnost, omogućujući ženi dostupnim ilu-
standarda vitkosti za tjelesnu privlačnost žene”) doka- zorno iskustvo moći koje joj je ranije bilo uskraćeno.
zuju empirijski ono što je očevidno iz svake komedij- U slučaju ženstvenosti u devetnaestom stoljeću ovo je
ske rutine koja uključuje izrazito stasitu ženu: naime, zabranjeno iskustvo možda značilo razbijanje okova –
asocijaciju bujnosti sa nesposobnošću u našoj kulturi. naročito moralnih i emocionalnih. John Conolly, “že-
Anoreksičarka je, naravno, sasvim svjesna društvene i le to obuzdavanje strasti bez kojih je ženski karakter
seksualne ranjivosti koja ide sa ženskim tijelom; mno- izgubljen”. Histeričarke često razbjesne muške ljekare
ge su, ustvari, bile zlostavljane kao djeca. upravo nedostatkom ove kvalitete. S. Weir Mitchell je
Kroz svoju anoreksiju, međutim, ona neočeki- opisao ove pacijentice kao “očaj za ljekare” jer svojom
vano otkriva ulaz u privilegirani muški svijet i način “despotskom sebičnošću uništavaju konstituciju me-
da postane sigurna, što je, naravno, cijenjeno u našoj dicinskih sestara i odanih članova rodbine, te više ili
kulturi, te da se izdigne iznad svega – za nju, to je sve manje svjesnim samopovlađivanjem uništavaju kom-
jedna te ista stvar. Sve je ovo, paradoksalno, otkriveno for svih ljudi oko sebe”21. Mora da je viktorijanska pa-
u težnji za konvencionalnim ženstvenim ponašanjem cijentica uživala u činjenici da je bila viđena kao osoba
– u ovom slučaju, disciplinom usavršavanja tijela kao koja je u stanju da izazove takvo remećenje staloženog
predmeta – i to pretjeranom. Na ovoj se tački pretjera- domaćinstva 19. stoljeća. Sličan oblik moći je, vjeru-
nosti, konvencionalna ženstvenost dekonstruira, mo- jem, iskustvo agorafobije.
gli bismo reći, u svoju suprotnost, i otvara onim vri- Ovo ne znači da ovi poremećaji u osnovi nisu po-
jednostima koje je naša kultura označila kao muške. remećaji ispunjeni bolom i osjećajem zarobljenosti.
Nije stoga čudno što je anoreksija doživljavana osloba- Anoreksija, također, očito sadrži dimenziju fizičke ovi-
đajućom u odupiranju porodici, prijateljima i terape- snosti o biohemijskim efektima gladovanja. Ali, o ka-
utima – boriti se do smrti, ako je potrebno. Doživlja- kvoj god fiziologiji da se radi, načini na koje subjekt
vanje moći je, naravno, u anoreksične osobe duboko razumijeva i naziva svoje iskustvo ne mogu biti redu-
i opasno iluzorno. Transformacija u muško tijelo ne cirani na mehanički proces. Sposobnost anoreksičarke
znači i preuzimanje muške moći i privilegije. Osjećati da živi sa minimalnim unošenjem hrane u organizam
se neovisno i slobodno, dok se tijelo i duša iscrplju- omogućuju joj da se osjeća moćnom i vrijednom di-
ju opsesivnom tjelovježbom, znači služiti, a ne tran- vljenja u “svijetu”, kao što to Susie Orbach opisuje, “u
sformirati društveno uređenje koje ograničava ženske kojem se ona, na najdubljoj razini, osjeća isključenom”
mogućnosti. I, napose, pretvaranje žene u muškarca i necijenjenom. Literatura o anoreksiji i histeriji puna je
znači tek njenu dislokaciju na drugu stranu unakažene opisa bitaka volje između oboljele i onih koji je poku-
suprotnosti. Novi, “moćni izgled” ženskog body-buil- šavaju “izliječiti”; ovi posljednji, kao što ističe Orbac-
dera, koji ohrabruje žene da teže istom glomaznom, hova, vrlo rijetko razumiju da su za ovu ženu psihičke
trokutastom izgledu koji je bio norma za muške body- vrijednosti za koje se bori važnije od samog života.
buildere, nije ništa manje određen hijerarhijskom,
dualističkom konstrukcijom spola nego što je to bila TEKSTUALNOST, PRAKSA, TIJELO
“Rješenja” koja nude anoreksija, histerija i agora-
19 Liu, Solitaire, str. 99. fobija, kao što sam već napomenula, razvila su se iz
20 Brett Silverstein, “Possible Causes of the Thin Standard of Bodily
Attractivness for Women”, International Journal of Eating Disorders 5
(1986): 907.-916. 21 Smith-Rosenberg, Disorderly Conduct, str. 207.
88
vîðeñjå
prakse same ženstvenosti čije slijeđenje je još uvijek putem kojih se živo tijelo “trenira, oblikuje, pokorava,
predstavljeno kao glavni put ka prihvatanju i uspjehu reagira”, postajući društveno prilagođeno i “korisno
žene u našoj kulturi. Ako je previše agresivno slijeđe- tijelo”24. Razmislite o sljedećem vrlo jasnom i priklad-
na, ta praksa vodi na neki način do samouništenja. nom primjeru: pješčani sat iz devetnaestog stoljeća na
Jer ako je ženstvenost, kao što je to rekla Susan Brow- kojem su bile naglašene grudi i kukovi u odnosu na
nmiller, u svojoj osnovi “tradicija nametnutih ograni- vitki pojas bio je razumljiva simbolička forma koja
čenja”22, onda nevoljnost da se ograniči samog sebe, je predstavljala domaći, seksualizirani ideal ženstve-
čak i u slijeđenju ženstvenosti, krši pravila. Ali, narav- nosti. Oštri kulturni kontrast između ženske i muške
no, u drugom smislu pravila ostaju potpuno na snazi. forme, koji je omogućen upotrebom steznika i podme-
Oboljela osoba postaje zarobljenica opsesivne prakse, tača (stavlja se natrag u žensku haljinu), odražavao je,
nesposobna da napravi bilo kakvu efektivnu promjenu u simboličkom smislu, dualističku podjelu društvenog
u svom životu. Ona ostaje, kako je to Toril Moi rekla, i ekonomskog života na jasno definiranu mušku i žen-
“ušutkana i okovana svojom ulogom ženstvenosti”, sku sferu. U isto vrijeme, da bi se postigao specifičan
razmnoživač pitomog ženstvenog tijela23. izgled, bila je potrebna posebna praksa ženstvenosti –
Ova tenzija između psihološkog značenja pore- moralna strogoća, minimalno unošenje hrane u orga-
mećaja koji može dovesti do fantazija pobune i otje- nizam, smanjena pokretljivost – kojom je žensko tijelo
loviti jezik protesta i praktičnog života poremećenog postajalo nesposobno za obavljanje aktivnosti izvan
tijela, koji može potpuno poraziti pobunu i izvršiti određene sfere. Ovo bi bilo, prema Foucaultu, “kori-
subverziju protesta, mogu biti učinjeni nejasnim, pre- sno tijelo” u skladu sa estetskim normama.
više isključivim fokusom na simboličkoj dimenziji i Razumno tijelo i korisno tijelo su dvije arene istog
nedovoljnom pažnjom prema samoj praksi. Kao što diskurza; oni često podražavaju i podržavaju jedan
smo vidjeli iz nekih tekstova lakanovskih feminist- drugoga, kao što je to ranije ilustrirano. U filozofskoj
kinja o histeriji, rezultat ovoga može biti jednostrana koncepciji tijela sedamnaestoga stoljeća može se naći i
interpretacija koja romantizira simboličku subverziju primjer tijela kao mašine koji odražava sve više auto-
falocentričnog poretka histeričarke i same vezane za matiziranu produktivnu mašineriju rada. Ali dva tijela
krevet. Ovime se ne pokušava reći da prikovanost za također mogu biti u kontradikciji jedno sa drugim i
krevet ima očigledno značenje – kod bespomoćnosti, čak ismijavati jedno drugo. Čitav raspon savremenih
slabljenja, ovisnosti i tako dalje. “Stvarno” tijelo nije manifestacija i predstava označio je transcendenciju
sirovi biološki ili materijalni entitet. Ono je, također, ženskog apetita, ali je samo javno ispoljavanje u idealu
kulturno posredovana forma; njegove aktivnosti su vitkosti moglo dovesti do uspjeha u zvaničnom i jav-
podložne tumačenju i opisivanju. Prelazak na praktič- nom prostoru. Ovakve su asocijacije vizualno ispolja-
nu dimenziju ne znači povratak na biologiju ili priro- vale vitke superžene iz udarnih televizijskih termina i
du, nego na drugu “vrstu jezika”, kao što to Foucault popularnih filmova, te bile eksplicitno promovirane u
kaže, na jezik tijela kulture, jezik “korisnog tijela” ra- reklamama i člancima čije je pojavljivanje u ženskim
dije nego “razumnog tijela”. Razlika se, vjerujem, mo- modnim magazinima, knjigama o dijeti i tekstovima
že pokazati korisnom za feministički diskurz. o tjelovježbi postalo već stvar rutine. Ipak, hiljade vit-
Razumno tijelo uključuje naše znanstvene, filo- kih djevojaka i žena koje pokušavaju utjeloviti ovakve
zofske i estetske manifestacije bića – naše kulturne predstave/slike, te zbog toga pate od poremećaja u is-
koncepcije bića, norme ljepote, modele zdravlja i tako hrani, prisilnih vježbi, stalnog samodiscipliniranja i
dalje. Ali, ove iste manifestacije, također, mogu se vi- samokažnjavanja, nikako se ne mogu nazvati “gospo-
djeti i kao formacija seta praktičnih pravila i propisa daricama” svojih života.
Razotkrivanje i produktivna kulturalna analiza
22 Vidi fusnotu broj 2 takvih kontradiktornih i mistificirajućih odnosa iz-
23 Toril Moi, “Representations of Patriarchy: Sex and Epistemology među slike i prakse, mogući su samo ako ona obuhva-
in Freud’s Dora”, u Charles Bernheimer i Claire Kahane, In Dora’s Ca-
se:Freud-Hysteria-Feminism (New York: Columbia University Press,
1985.), str. 192. 24 Foucault, Discipline and Punish, str. 136.
89
vîðeñjå
ta razmatranje i tumačenje “korisnog”, ili, kako ja više ženskih navika ishrane i ženske seksualnosti. Ženska
volim reći, praktičnog tijela. Takvo je razmatranje če- glad, ona tvrdi, a ja se s njom slažem, “podrazumije-
sto, u početnoj i teoretski nesofisticiranoj formi, čini- va neopisive želje za seksualnošću i moći”. “Tabu pri-
lo osnovu samih početaka savremenog feminističkog kazivanja” unutar viktorijanskog romana kojim se ne
pokreta. U kasnim šezdesetim i ranim sedamdesetim odobrava opisivanje ženskog konzumiranja hrane (ak-
godinama, opredmećenje ženskog tijela bilo je ozbilj- tivnosti koja se, očigledno, odvija “iza pozornice”, kao
no političko pitanje. Svi rekviziti ženstvenosti i učenja što navodi Mitchie) funkcionira kao “kod” za potiski-
da se vizualno i seksualno ugodi kroz tjelesnu praksu vanje ženske seksualnosti, i također, kao opći kulturni
– medijske slike, natjecanja u ljepoti, visoke potpetice, zahtjev, u bontonima i priručnicima toga vremena, da
steznici, šminka, simulirani orgazam – bili su viđeni dobro odgojena žena jede malo i na fin način. Isto ko-
kao neophodni u spolnoj dominaciji. diranje je korišteno, Mitchie tvrdi, u savremenim fe-
Ono što je bilo uznemirujuće za feministkinje u minističkim “inverzijama” viktorijanskih vrijednosti,
ovoj deceniji bila je činjenica da takav fokus na prak- inverzijama koje slave žensku seksualnost i moć kroz
su ženstvenosti, iako još prisutan u radu individualnih predstave koje veličaju ženske navike ishrane i žensku
feministkinja, više nije centar feminističke kulturalne glad, opisujući je eksplicitno, bogato i s radošću.
kritike.25 Na širem frontu, vidimo da Ms. magazin ob- Uprkos činjenici da se Mitchijeva fokusira na pi-
javljuje izdanja o fitnesu i “stilu”, retorika rekonstrui- tanja ženske gladi, hrane i navika ishrane, ona ne spo-
rana za osamdesete kako bi istaklo “samoizražavanje” minje ozbiljne poremećaje u ishrani koji su se pojavili
i “moć”. Iako feministička teorija svakako ima instru- u kasnom devetnaestom stoljeću i koji i danas uništa-
mente, ona nije obezbijedila kritički diskurz za razvr- vaju živote mladih žena. Praktična arena ženske dije-
gavanje i demistificiranje ove retorike. Rad francuskih te, posta, moralne strogoće i tako dalje, do određene
feministkinja pružio je moćan okvir za razumijevanje mjere vidljiva je u njenom proučavanju viktorijanske
upisivanja falocentrične, dualističke kulture na tijela spolne ideologije. Ali kada se osvrne, na kraju studije,
određena spolom, ali je ponudio vrlo malo u pogle- na razmatranje savremene feminističke literature ko-
du načina konkretne analize ženskog tijela kao centra ja slavi ženske navike ishrane i žensku glad, odsustvo
praktične kulturne kontrole. Međutim, studij kultu- čak i površnog pogleda na to kako žene zapravo izlaze
ralnih manifestacija ženskog tijela procvjetao je među na kraj sa svojom gladi danas ostavlja njenu analizu
teoretičarkama u ovoj zemlji zahvaljujući, prije svega, da pluta u nedostatku ikakvih konkretnih društve-
feminističkom preispitivanju kulture26. No, sam studij nih sidrišta. Jedini fokus Mitchijeve je na neizbježnom
kulturnih manifestacija, odvojen od razmatranja nji- neuspjehu feminističke literature da utekne “faličkim
hovog odnosa prema praktičnim životima tijela, može kodovima predstavljanja”. No, feminističko slavljenje
navesti na pogrešan put i stvoriti nejasnoće. ženskog tijela se nije dekonstruiralo samo na papiru
Simbolično nazvano, djelo The Flesh Made Word, ili platnu. Locirano uglavnom u feminističkom bun-
autorice Helen Mitchie, ovdje daje upečatljiv primjer. tu sedamdesetih, ono je kulturno dislocirano sasvim
Proučavajući reprezentacije žena u devetnaestom sto- drugačijom savremenom stvarnošću. Slavljenje žen-
ljeću, apetite i navike ishrane, autorica pronalazi fa- skog mesa sada se prikazuje kao neskladna disonanca
scinantne i mudre metaforičke povezanosti između činjenicom da se žene, uključujući feministkinje, iz-
gladnjuju do smrti u našoj kulturi.
25 Fokus na politici seksualizacije i objektivacije vodi najprije u anti-
Ovo ne znači poricanje dobrobiti dijete, tjelovje-
pornografski pokret (u radu Andrea Dworkin, Catharine MacKinnon). žbe i drugih oblika brige o tijelu. Na naša tijela prije
Feministkinje, Sandra Bartky, Susan Brownmiller, Wendy Chapkis, gledam kao na mjesta borbi na kojima moramo raditi
Kim Chernin i Susie Orbach, istražuju politiku pojavljivanja. I razvoj
interesa za rad Michela Foucaulta kod feministkinja počeo je produci-
da bismo zadržali našu dnevnu praksu koja služi otpo-
rati poststrukturalistički feminizam orijentiran ka praksi: vidi, napri- ru protiv spolne dominacije, a ne pitomosti i spolnoj
mjer, Irene Diamond i Lee Quinby, Feminism and Foucault: Reflections normalizaciji. Ovaj rad zahtijeva, vjerujem, odlučno
on Resistance ( Boston, North-eastern Inuversity Press, 1988.).
skeptičan stav prema putevima nazovi liberalizaci-
26 Vidi, naprimjer, Susan Suleiman, The Female Body in Western Cul-
ture (Cambridge: Harvard University Press, 1986.) je i zadovoljstava koje nudi naša kultura. On također
90
vîðeñjå
zahtijeva i svijest o često kontradiktornim odnosima (Iz Bordo, Susan (1993.) Unbearable Weight: Feminism, Western
između prizora i prakse, između retorike i realnosti. Culture, and the Body, preuzeto iz Vincent B. Leitch (gen.
ed.) (2001.), The Norton Anthology of Theory and Criticsm,
Popularne predstave, kao što smo vidjeli, mogu ener-
New York & London: W. W. Northon & Company, 2362.
gično rabiti retoriku i simbolizam ovlašćivanja, lične – 2376.)
slobode, “samozadovoljstva”. Ženska tijela koja teže da
dosegnu ove ideale, mogu se naći ometena, razočarana Prijevod s engleskog Jasmina Nurkić
i fizički bolesna, baš kao što su takva bila ženska tijela
u devetnaestom stoljeću u njihovom slijeđenju ideala Preneto iz:
ovisnosti, porodičnosti i delikatnosti. Prepoznavanje i Razlika/Différence, časopis za kritiku i umjetnost
analiza takvih kontradikcija i svih drugih sličnih po- teorije, broj 3-4, Tuzla, proljeće-ljeto 2003. godine, iz-
java, subverzija i mamaca kroz koje kultura zahtijeva davač Društvo za književna i kulturalna istraživanja,
pomoć naših tijela prilikom reprodukcije spola, zah- Tuzla
tijevaju obnovu interesa za žensku praksu u njenom
prijašnjem centralnom mjestu feminističke politike. Tematski broj časopisa o kulturalnim studijima
1989, 1993 uredio Nedžad Ibrahimović.
91
92
dïjałøzí
dïjałøzí
UDK 821.163.42 Zlatar Frej D. (047.53)
Sa Damirom Zlatar Frejom razgovarala Aleksandra Đurić Bosnić
Naše je božansko pravo sanjati
Damir Zlatar Frej (Zagreb, 1954) pozorišni je Mogao bih reći da je primjerice jedna od misija
i operski reditelj, koreograf, scenograf, kostimograf, moje knjige klesati novu generaciju kipova slobode.
dramski i prozni pisac, osnivač i umetnički direktor Moja je knjiga poziv na ustajanje glasnih svjedoka iz
pozorišta i festivala. Njegovo vanserijsko stvaralaštvo grobova, o suštini onoga što jesmo i što su nam i kako
ostavilo je dubok trag na kulturnoj mapi gotovo svih primitivne sredine određivale živjeti. Mama Medeja
prostora bivše Jugoslavije na kojima je radio, počev- osvjetljuje vrijeme u kojem nas društvo tjera jesti vla-
ši od svoje domovine, preko Slovenije u kojoj se umet- stitu bol, a onda egzibicionistički uživa gledati kako tu
nički formirao i 1986. godine osnovao čuveno pozorište istu bol povraćamo pod vlastite noge. Na početku sam
Ljubljansku koreodramu, a 2000. godine, vizionar u mislio da će se netko pojaviti i spasiti me ove torture
njemu, osniva Međunarodni festival kamernog teatra diskriminacije, ali na kraju sam shvatio da sam upravo
„Zlatni lav” u Umagu koji svake godine pod drugim slo- ja onaj koji dolazi izbaviti samoga sebe iz kandži ljudo-
ganom okuplja umetnike iz zemalja središnje i južne ždera. Mama Medeya nagovještava vrijeme kada će se
Evrope. Dobitnik je najviših nagrada i priznanja među ponovno pojaviti Anđeo sa ognjenim mačem i tjerati
kojima se izdvajaju: odlikovanje predsednika Republike ljude da iskaču iz mraka podruma i svojih ormara ka-
Hrvatske za doprinos u kulturi Red Danice Hrvatske s ko bi obranili pravo svakog živog bića na život u svi-
likom Marka Marulića, Marulova nagrada, tri Nagra- jetlosti. Mama Medeja je diskurs manjine koja izaziva
de hrvatskog glumišta, Prešernova, Župančićeva, Na- reakciju većine koja se sve intenzivnije bavi industri-
grada grada Ljubljane i Borštnikova nagrada koju do- jom imidža zanemarujući suštinu! Mama Medeja pri-
bija u više navrata. Napisao je romane Kristalni kardi- ča o svijetu u kojem diskriminirane LGBT populacije
nal (2014), Stancia Grande (2016), Istarska ledi Magbet samo dišu i misle da žive. Život je valjda nešto više od
(2020) i Mama Medeja ili promrzli cvjetovi svibanjski disanja?! Junaci Mame Medeje poslije svega što im se
(2022), koji je objavljen najpre u izdanju Akademske dogodilo nisu mogli naći razloge za život. Sreća im je
knjige iz Novog Sada, a potom i Frakture iz Zagreba. bila razlomljena u komadiće kao staklo. Na rodnoj su
Damir Zlatar Frej je umetnik koji se već decenijama, zemlji iskopali grob, no to im nije bilo dovoljno pa su
uporno i bez uzmaka, svojom imaginacijom bori za živi ušli u njega. Jezikom Mame Medeje slobodno mo-
društva u kojima naporedo i dostojanstveno svoje egzi- žemo reći: „Netko iz ljubavi ruši planine, a netko iza-
stencije i slobode grade različiti, a ravnopravni. bire biti planina i biti srušen!”
• Čitaoci i književni kritičari koji prate vašu knji- • Nedavno ste, upravo povodom promocije Mame
ževnost, mogli bi se složiti u oceni da je, nakon Medeje u Hrvatskoj, izgovorili da je sloboda „kćer
romana Kristalni kardinal, Mama Medeja delo istine” i da je zbog toga teška i bolna… Koliko smo
posebnog statusa u vašem literarnom opusu, jer i u dvadeset prvom veku zaista spremni da samima
naporedo sa uzbudljivim artističkim izrazom ima sebi „dopustimo” i istinu i slobodu? Zbog čega još
i snažno artikulisanu društvenu misiju. Šta je sve uvek, svesno i uporno, gajimo tabue, odnosno, gdje
misija Mame Medeje? su koreni ćutanja?
94
dïjałøzí
Gledajući malo dalje danas dnevno svjedočimo ri- oni došli do tih brojeva ili se njima javno manipulira,
tualu kad pred našim očima na oltarima laži majke rana kraju krajeva i nije važno za ovaj razgovor. Ok, gdje
znih sloboda svojim ISTINAMA odsijecaju glave… Baš se to onda recimo poznaje u zdravstvenom sustavu,
ništa nismo naučili iz grčkih epova. Istina je često teška gdje je bar jedan državni dispanzer specijaliziran za
i bolna, ali mi se sve češće pitamo koja korist od nje, LGBT populaciju, gdje su javne tribine, knjižnice, kina,
kad nam uz večere u našim „toplim domovima„ servi- programi na TV? Kazališta uopće ne žele uprizorava-
raju izravne prijenose ratova, patnji, bola, raskomada- ti tekstove gej tematike, gdje su novine te populacije,
nih ljudi, krvi što u potocima teče blatnim kanalima. gdje se općenito u državnom proračunu poznaje trag
Ima li ta istina svrhu ili nas uče da je sve to što vidi- novca uloženog u boljitak životnih mogućnosti te de-
mo samo početna cijena istine? Jesmo li za nju spremni setpostotne populacije? Mama Medeja pita i to koliko
angažirati nešto više od sjedenja u „toplom domu“ pri se poznajemo i što taj svijet uopće zna čime je sve ovaj
večerama gdje prežvakujemo obla tijela peradi dok se svijet obogatila upravo ta prokleta gej zajednica koja
izravno za nas prenosi nova početna cijena istine. I ja se mu toliko smeta. Što bi se dogodilo kad bi zatražila po-
pitam jesmo li zaista spremni platiti punu cijenu za nju vrat svega onoga što je ta zajednica stvorila da uljepša
i živjeti je zatvoreni u mrtve razrede Tadeuša Kantora? život ovakve sredine? Udžbenici su nam puni Mikelan-
U dvadeset prvom vijeku imamo veliki problem razu- đelovih radova, pa Da Vinčija i mnogih novodobnih
mijevanja, nas se ne pita jesmo li spremni sami sebi do- slikara čijim se djelima kitimo, ali proklinjemo ono što
pustiti istinu i slobodu nego jesmo li spremni platiti za su zaista bili, kao i njihova prava da budu ono što že-
njih? Zato, kako opisuje Mama Medeja, homoseksualci le biti. Na ovim prostorima najveće je licemjerje što se
mogu biti i neometano živjeti samo kao članovi elite, te radi sa Teslom, čije umijeće prisvajaju sad jedni onda
opasne sprege umova. Pitate me gdje je korijen šutnje? drugi, njegov se lik stavlja na avione, kovanice, trgovi
Problem je na to odgovoriti u bezdušnim vremenima. nose njegovo ime dok se skriva njegov pravi identitet,
Svi korijeni ljudskih karaktera su nekad rasli u duši, ali istina i život. Najveće je licemjerje koje je moguće samo
što kad sve jasnije znamo opisivati svijet u kojem živi- na ovom djelu svijeta, da na Teslinom trgu usred grada
mo nazivajući ga BEZDUŠNIM… razjarena gomila u krvi guši pokušaj LGBT zajednice
da javno šeta gradom tražeći svoja prava. I još nešto,
• Stereotipne predstave, predrasude i neznanje o kad smo već kod toga, nije li zapravo sama ta zajednica
drugačijem vode najpre u stigmatizovanje pa pokriva da postoji jedino taj jedan jedini dan u godini?
tom, neizbežno, i u nasilje. Nasilje nad gej popu- Da nije u drugom koraku pokrenula istom žestinom
lacijom traje u niskom ili visokom intenzitetu sve i druga svoja prava redom sve dok ne sruši vrata par-
vreme, čak i u društvima koja se deklarativno pro- lamenta u kojem o njoj odlučuju najskriveniji članovi
movišu kao tolerantna i pluralistička… iste te zajednice. Osobe koje čine takve zajednice liše-
ne su svih prava i svake jednakopravnosti. Gejeve ne
Problem sa vidljivošću neke zajednice i onoga o zapošljavaju u državnim institucijama, ako se nekom
čemu želimo raspravljati rješava se kamenovanjem na homoseksualcu otkrije njegova istinska seksualna ori-
ulicama balkanskih gradova. Vidljivost je samo prvi jentacija podmuklim procesima ostaje bez zaposlenja,
korak, a gdje su drugi koraci za koje nas spremaju kao u stana, mogućnosti za napredak. Mama Medeja govori
nekoj lipicanskoj školi da bismo kao i lipicaneri naučili o zastrašivanju, o nesrećama homoseksualaca zatoče-
plesati valcer i zadiviti vladajuće većine. Nisu li faši- nika, ljubavi, krči vrijeme i priprema platforme za pra-
stička društva bila poznata po agitiranjima za većinska vi dijalog. Obraća se nehomoseksualnoj većini svjedo-
prava?! Demokracije su uvijek promovirale manjine čanstvom kako je živjeti u homoseksualnoj manjini.
i njihova prava, jednakopravnost na cijeloj crti živo- Često me pitaju zašto pišem romane takvog sadržaja
ta. Članovi LGBT zajednica su bez povlastica. U svim pa se onda osjećam kao Edvard Luis koji je pokušao sve
društvima plaćaju iste poreze državi kao i drugi gra- reći u doba kada se o tome nije smjelo govoriti. Možda
đani. Kažu da nas ima 10%; u Republici Hrvatskoj bi je prava istina u tome što će upravo ti romani biti mo-
to otprilike bilo 40.000 ljudi. Ja ne znam gdje su i kako ja konekcija, odašiljač ili antena kojom ću naći dijalog
95
dïjałøzí
i razumijevanje u onih koji tek dolaze. Upoznati no- • U Mami Medeji, u priči o Lobelu Kluiseru, ipak tri-
ve generacije ovih prostora u kojima su ovakve kakav jumfuje projekcija civilizacijske bliskosti, razume-
sam ja mučili gore od inkvizicije koju su stvorili naj- vanja i ljubavi. Pod kojim uslovima je i kako mo-
veći pederi crkvenih redova. Veselim se tom stisku ru- guće pokrenuti ovaj katarzični talas u društvima u
ke druge, treće, četvrte generacije koja se, na žalost, od kojima su više decenija populističke politike, malo-
svojih roditelja neće moći naučiti širini i tolerantnosti građanski otkloni i ideološke matrice netrpeljivosti
koje joj je bog podario samim rođenjem već će je sama prema svima „drugačijima”, uporno gajili „ubilačke
morati steći miješajući se sa naprednijim, pravednim i identitete”?
razumnijim svijetom. Knjige su čuda i upravo me za-
to ne boli ovo odbacivanje, ignoriranje, bahato izbaci- To je težak i dugotrajan posao. Sva su ta pitanja
vanje iz raznih programa festivala i sajmova knjiga, ili povezana sa znanjem, a znanje je, kao i istina, danas
podmetanja noge gejevskih zajednica Balkana iz srca sve skuplje. Resursi novog svijeta stoluju uz one koji
svoje pederske nemoći da stvori i obrani svoje pravo na imaju novac. Ljudi te poštuju samo onda kada posje-
opstanak i zato gutaju svakoga tko to može i ne sma- duješ nešto što oni žele. Ali nisu samo „novodobne pi-
tra svoju bit kočoperenjem nego suštinskim i teškim ramide“ novac! Istinska volja rad, ljubav i strast imaju
radom. Ja znam da je knjiga moj most sa onima koji još uvijek kozmičku snagu i ja im vjerujem više nego
dolaze i koji me zavređuju kao i ja – prerano rođen na novcu. Put uvijek vodi u škole i umjesto oštrolinijskih
potpuno krivom mjestu – njih. Ne brinite, poniženja brojeva počnimo učiti obla slova i upoznavati sebe. Ne
ne ostavljaju tragove. postoji ravna tjelesnost, sva su tijela zaobljena, katkad
nemoguće zaobljena i nonšalantna. Iz toga im bezvre-
• Šta, po vašem mišljenju, nakon civilizacijski tra- menska dvosmislenost, izazivaju nas da ih poželimo.
gičnih iskustava dvadesetog veka, koji se često na- Palača Mama Medeja je jedna od takvih škola koja je
ziva vekom iščeznuća empatije, može umetnost? izgrađena u fiktivnom svijetu na livadama uz Savu u
srcu Zagreba. Naše je božansko pravo sanjati, zar ne?
Umjetnost uvijek može sve što poželi. Ona uzdiže Za početak je dovoljno povjerovati u mogućnost takve
ljudski duh, čisti ga, iscjeljuje. Kao vremenska kapsula istine, kao i u to da je baš Egipat vrt svemira? Vidite,
spaja duh sa drugim duhom, kroz vjekove u iskustvu svi se danas bojimo vremena, ali u tom vrtu svemira
života. Umjetnici su iscjelitelji svijeta, ali ovaj ih sve uče da se vrijeme boji piramida.
teže i teže prepoznaje zbog kakatonije koju je dozvo-
lio stvoriti. Umjetnost cvjeta i dobiva snagu u svakom Intervju je prenesen sa sajta „Pobjede”,
društvu u kojem čovjek sjedi za stolom među ljudima objavljen 19. februara 2023.
kao bog među bogovima… Mama Medeja stremi ta- https://www.pobjeda.me/clanak/
kvom svijetu. odbrana-prava-zivota-u-svjetlosti
96
98
kóòrdînäte
99
kóòrdînäte
UDK 821.163.41.09 Todoreskov D. V.
Ljiljana Bulajić, Kopenhagen, Danska
Čekajući ozdravljenje
Dragana V. Todoreskov: U čekaonicama – istorija ženskih
mentalnih poremećaja, No rules, Beograd 2023
Draganu V. Todoreskov upoznali smo dosad kao skog znanja, a nagrade podijeljene prije svega prema
vrsnu i, prije svega, modernu književnu teoretičarku. talentu i literarnom dosegu napisanih djela.
Ovo posljednje odnosi se na implementaciju novog A sada se, evo, kritičarka i teoretičarka našla na
pogleda i nove metodologije kad je u pitanju prouča- ovoj drugoj, uslovno rečeno, stvaralačkoj strani, gdje
vanje naše starije književnosti i osvjetljavanje književ- će njen literarni prvijenac biti kritički pročitan i oci-
nih veličina poput npr. Jovana Sterije Popovića, za čije jenjen od strane drugih književnih kritičara i teore-
djelo smo mislili da je već proučeno i predstavljeno sa tičara.
svih strana. Ovaj njen kosi pogled, kako bi to rekao fi- Za ovu vrstu debija Dragana V. Todoreskov smi-
lozof Slavoj Žižek u svojoj knjizi Gledati iskosa (Plima, slila je, čini nam se vrlo promišljeno, jedan naoko kraj-
Ulcinj 2008), rezultirao je i studijama u vezi s nekim, nje običan naslov, koji u suštini odlično obavlja svoju
iz raznoraznih razloga, skrajnutim piscima i spisate- funkciju jer bez problema drži na okupu strukturu ove
ljicama, poput Nenada Mitrova i Fride Filipović, koje zbirke priča. Naime, sve glavne junakinje, a radi se
je ova teoretičarka blago rečeno oživjela i onemogu- uglavnom o njima, završavaju s izvjesnim mentalnim
ćila da padnu u potpuni zaborav. Posebno mjesto u poremećajem, što će reći, završavaju u čekaonicama,
njenom opusu zauzimaju književne kritike, najprije stvarnim ili fiktivnim, čekajući ozdravljenje. Kao ta-
one savremene poezije (Telo pesme, Agora, NS, 2013), kav, naslov podsjeća najprije na Andrićeve naslove koji
a ništa manje značajne su i kritike proznih djela na- uvezuju i pokrivaju buru koja se dješava iznutra, u ne-
še savremene književnosti. I na ovom polju je rad ove koj od njegovih priča, ili pak zbirki priča, dok je sam
teoretičarke doprinio da brojna djela naše savremene naziv, maltene, trivijalan.
književnost budu ne samo valjano valorizovana, nego Pa iako na prvi pogled običan, ovaj naslov ima
i smještena u širu, regionalnu perspektivu. Mišljenja draž interakcije i od samog početka stvara napetost i
smo da su pjesnici i prozaisti koji su imali sreće da bu- očekivanje čitaoca da sazna o kakvom se to poreme-
du podvrgnuti njenom analitičkom pogledu doživjeli ćaju radi i, naravno, kakav rasplet, kakva dijagnoza i
pravu vitaminsku injekciju i da bi kritiku trebalo da medikamentacija slijede. Njegova radoznalost već na
dožive kao potvrdu svog literarnog talenta. samom početku probuđena je upravo tim naslovom,
Ovdje treba napomenuti da je kao doktoresa knji- jer gladno očekujemo da saznamo o kakvim čekaoni-
ževnih nauka, najprije kvalifikovanim, a onda i upo- cama je riječ i šta stoji u pozadini, jednom riječju, ko-
rnim nastojanjem, radeći u brojnim žirijima i nastu- ji put je prevaljen u životima jedne Slavice Vuković iz
pajući na brojnim književnim manifestacijama tokom priče Ti si tako velik, a ja tako mala, Jovane iz Radnog
niza godina, doprinijela da srpska i regionalna knji- naroda, Mirjanice iz priče Gustav i ja, ili neke druge
ževna scena bude protkana većom količinom teoret- junakinje, da se dođe u ovu ili onu čekaonicu gdje se
101
kóòrdînäte
njihovi životi stavljaju na stand by dok se ne nađe odje najčešće nastaju zbog neodgovorene ili društveno
govarajuća terapija ili dok sâmo vrijeme ne zaliječi i neprihvatljive ljubavi, te propadanja braka i gubitka
zakrpi ožiljke. A tu je, na kraju, kada čitanje bude za- starateljstva nad jedinim djetetom ili seksualne trau-
vršeno i čitalac rezimira pročitano, i pitanje da li ima me doživljene u djetinjstvu, te naglo probuđenog re-
kraja ovim boravcima žena u raznoraznim čekaonica- ligioznog žara, različiti su, iako se mogu podvesti pod
ma raznoraznih institucija za mentalno zdravlje, pošto jedan imenitelj. Imenitelj koji se zove radikalizacija
je, kao što rekosmo, o njima u najvećem broju riječ. i pobuna, budući da se junakinje ne mire niti pasiv-
Zašto baš žene završavaju svoje velike i male životne no gledaju na događaje. Zbog toga je upravo krucijal-
projekte fijaskom i zašto je potrebna stručna pomoć no pitanje kako pobuna, mislimo u kojoj formi, biva
da se zatvore velike i male praznine nastale neostva- stvarno i artikulisana kod svake od njih.
renim ljubavima ili prosto nemogućnošću da se iznesu Već sam faktum da su junakinje proizvod so-
s limitacijom naslijeđa i životnim kontekstom u kome, cijalnog diverziteta – u ovom slučaju vojvođanskog
htjele-ne htjele, žive. – proisteklog iz činjenice da se u vrijeme koje priče
Već prva priča Ti si tako velik, a ja tako mala, ima pokrivaju, mnogo toga dešavalo izvana, a kulturološ-
sve ove elemente. Slavica Vuković, mlada žena, zapo- ki, dakle suštinski, mijenjalo jako malo, neka je vrsta
slena ništa manje nego u Dnevniku, nekada velikom ishodišta. U svakom slučaju diskrepancija je izrazita
i uglednom dnevnom listu, gdje je došla zahvaljujući jer većina junakinja nije imala priliku da stekne rele-
rođačkim i plemenskim vezama, nalazi se odjednom vantna životna iskustva i znanja koje će im pomoći da
u situaciji koja traži kidanje upravo tih limita koje je adekvatno riješe životne situacije koje su inače po sebi
nametnuo svijet porodičnih i plemenskih tradicija, vrlo teške. Naprotiv, porodični i uopšte socijalno-isto-
a s druge strane, kako taj isti porodični i plemenski rijski kontekst u kome žive i djeluju ove osobe, takav je
kontekst omogućava sigurnost i izvjesnost čitave ži- da ne vodi pozitivnom i zdravom rješenju konfliktnih
votne konstrukcije, to je dilema da li mu se pokoriti situacija i obrta u njihovim životima. Zapravo ta ne-
ili ga rušiti, upravo ono što razdire junakinju kad se spremnost na promjene samog društva, kao i porodice
nađe u jednoj krajnje ambivalentnoj situaciji. Glavna i porodičnih odnosa,u turbulentnim prilikama prois-
junakinja ove priče, koja inače dobro poznaje kodove teklim ratovima i krizom 90-ih godina prošlog stolje-
rodbinskih i plemenskih odnosa, pod ogromnim je ća, upućuje ih pravo u čekaonice mentalnih institucija.
pritiskom i čitalac je cijelo vrijeme budan da vidi koju Ova zbirka je zapravo vapaj, ako ne za društvenom re-
će strategiju upotrijebiti da ostvari svoj cilj. Naravno, volucijom, a ono vapaj za temeljnim provjetravanjem
bira pobunu i to je klimaks ove priče. No, kako je po- svega što je u vezi s tim istim društvom. Jer, kako se
buna rješenje koje biraju i Slavica Vuković i junakinje može desiti da niko ne reaguje na seksualno zlostavlja-
naredne dvije priče Aperol Spritz i Radni narod, to će- nje i uvođenje osmogodišnje djevojčice u seksualni ži-
mo se pozabaviti upravo ovim rješenjem koje junaki- vot odraslog muškarca kao u priči Mornari, ne reaguje
nje preferiraju. U svakom slučaju, preferiraju ga u pona brojne prigušene konflikte unutar porodice, kao ni
četku, tj. do onog trenutka kad im sredina ne uzvrati na mobning na poslu?
udarac. Tačnije, dok ne izvitoperi njihov, u osnovi le- Posebna priča su nekompetentni i, da kontrover-
gitiman zahtjev za promjenama, pokazujući im da na- za bude veća, često svemoćni roditelji, sami produkt
slijeđe i ustaljene običaje nije lako mijenjati, pogotovo društva koje se nedovoljno razvija i blagovremeno mi-
ako većina involviranih aktera nije spremna za to. U jenja. Oni su neka vrsta crvene niti koju autorka raz-
protivnom, oni koji to rade, oni koji izazivaju sistem vija gotovo iz priče u priču. Tako npr. Slavica Vuković,
etabliranih vrijednosti, rizikuju odmazdu i pretvara- pored toga što se bori da akceptira da njena ljubav ni-
nje vlastitog slučaja u klinički slučaj. je naišla na odgovor druge, muške strane, konstantno
obračunava vlastiti odnos s majkom, umrlim ocem i
OTPOR I POBUNA – NIJANSE ISTOGA sestrama i plus još petrificiranim plemenskim, crno-
Načini na koje junakinje Dragane V. Todoreskov gorskim naslijeđem koje joj i treba i ne treba u životu.
rješavaju konfliktne situacije visokog napona, ko- Tako razapeta na sve strane, s premalo ljubavi oko se-
102
kóòrdînäte
be, jedna takva osoba završava u čekaonici, mjestu na mjeri dosta pasivnih rješenja, dok su na drugoj strani
kom jedino može da dobije potrebnu empatiju. Bilo je junakinje poput pomenute Slavice Vuković koja ima
više nego interesantno doći do kraja ove priče i vidjeti violentno crnogorsko zaleđe i pogotovo Marine iz pri-
kako će se autorka iznijeti s rješenjem, jer nekakvo rje- če Mornari, izbjegličkog djeteta koje je izašlo iz ratnog
šenje mora biti iznjedreno. Jaka i dinamična Dinarka, područja u Hrvatskoj i prošlo dramu izbjeglištva kao
Slavica V. se buni, odbacuje čak i pravila plemenskog žrtva seksualnog zlostavljanja unutar porodice, oso-
društva čiji kod, inače, odlično poznaje i zna da ga ko- be su koje biraju dinamičnije strategije otpora, više u
risti kad treba, da dobije posao u Novom Sadu, u tre- skladu upravo s gorštačko-dinarskim mentalitetom.
nutku kad vidi da je njegova svsishodnost iscrpljena. Slavica Vuković će tako izuzetno dinamičnom ak-
Kida i vezu upravo s plemenskim klanom kada u njoj tivnošću u pokušaju da realizuje svoj ljubavni proje-
žena njenog strica i sam stric, pobude komplekse niže kat preći kilometre i kilometre. Od Novog Sada nisu
vrijednosti na nivou kad to više nije moguće tolerisati. za nju daleki ni Podgorica ni Nikšić. Marina je opet
Ta pobuna je upravo klimaks ove zanimljive priče. dinamična na svoj način. Nakon što spozna činjenicu
da je njena seksualnost od one vrste koja se definiše
Slavice, mislim da to nije pametno. Primije-
kao nimfomanija ona prosto jezdi od jedne do druge
tio sam kako ga gledaš. Nije on za te.
mušterije, utažujući tako nezasitost i usput zarađujući
Vidi pametnjakovića koju on igru igra da mi
za život. Ova priča je neka vrsta vrhunca čitave zbirke
je znati je li ga to strina nahuškala nijesmo
kad je u pitanju razotkrivanje kraha moralnog poretka
jedno za drugo ružna si Slavice svi to vide
koji se ratnih i poslijeratnih 90-ih toliko stropoštao da
džabe šminka ružno pače ista otac a tek kako
se događalo da osmogodišnja djevojčica bude uvedena
si glupa uvijek bila a popišulja ja sam te posla
u svijet seksa i erotike, a sredina oko nje, svjesno ili ne-
u Novi Sad a ti se glupiraš kozo ko će tebe ali
svjesno, izbjegne da adekvatno reaguje.
on me voli i iskreno se obradovao kad me vi-
Jako je zanimljiv način na koji sama Marina, inače
dio da da zanosi se samo ne zanosim se stalo
potpuno svjesna šta se dešavalo u njenom djetinjstvu,
mu je stalo mu je stalo mu je stalo mu je stalo
rješava ovu traumu. Ona bira neku vrstu selektivnog
mu je stalo mu je stalo mu je stalo mu je sta-
suočavanja s prošlošću, pa tako u jednom trenutku od-
lo mu je stalo mu je vidim osjećam možda si
lazi i u sam Split, odakle je kao dijete-izbjeglica i došla
ti faca ali pojma nemaš strina te smandrljala
u Vojvodinu tokom 90-ih godina. Doduše, spominju
ostavio si onu finu ženicu iz čestite kuće zbog
se mornari, mnogo njih, vjerovatno mušterije ove po-
te uspijuše nek ti je na čast a sad si ekspert za
tentne prostitutke. Ali kad je npr. u pitanju susret s
ljubav on me želi zvaću ga sjutra iz hostela ne
tetkom, ženom tetka Vojislava, onog koji ju je iskori-
odoh večeras u hostel neću da vas vidim više
stio, Marina na svaki način izbjegava ovaj susret, iako
Zarubice a za poso ti hvala baš ću ovih dana
ne kida s njom formalne veze. Time kao da se zatvara
dok budem pitala za cijene paprike misliti na
krug njenog života, a istovremeno stavlja tačka na ovu
tebe skote matori. (Ti si tako velik, a ja tako
sjajnu pripovijetku.
mala, str. 7 )
Ostaje da se kaže da je slučaj Marine iz priče Mor-
Kad smo kod pobune i njenih nijansi, treba istaći nari djelimično u sukobu sa samim nazivom zbirke,
i to da autorka dobro nijansira ne samo forme pobune, s obzirom na to da junakinja ne završava u nekoj od
nego i njihovu zavisnost upravo od istorijsko-socijal- stvarnih čekaonica brojnih ustanova za mentalno
nog, pa ako ćemo biti konsekventni i istorijsko-geo- zdravlje poput drugih junakinja, ako ne prihvatimo
grafskog konteksta. Tako su Jovana, ljekarka koja u činjenicu da je nimfomanija neka vrsta čekaonice u
kriznoj situaciji poseže za antidepresivima i lorazepa- kojoj živi i s kojom se saživila. Uostalom, postavlja se
mom da bi se održala u novoj sredini nakon udaje i pitanje da li bi njeno jastvo uopšte moglo preživjeti
sanirala posljedice porođajne depresije, ili glavna ju- preispitivanje kako se desilo da postane to što jeste.
nakinja priče Aperol spritz koja tone u rijeku alkoho- Kad je o pobuni i izboru strategije rješavanja pro-
la zbog nepotpuno realizovane istopolne ljubavi, pri- blema riječ, nije loše osvrnuti se kako to rade muškar-
103
kóòrdînäte
ci, predstavnici suprotnog pola, oni koji često, ali ne i nove ženske modele koje je porodio društveno-istorij-
uvijek, kako se pojednostavljuje, podstiču ženske fru- ski kontekst poslijeratnog doba, kako bi to rekla teore-
stracije i njihovo smještanje u neku od ovih čekaonica tičarka Vladislava Gordić Petković u Ženskom konti-
o kojima je u zbirci priča Dragane V. Todoreskov riječ. nentu, nego je primjer poznavanja ranjive psihologije
Njihove pobune su uglavnom promptne, kao u sluča- tinejdžera, njihove borbe da se oslobode uloge žrtve i
ju sportskog novinara iz priče Šta ćemo za večeru, ali pogotovo borbe da nađu svoje mjesto u odveć surovom
mogu biti i difuzne i krajnje defanzivne, bliže ženskim miljeu u kom odrastaju i pozicioniraju svoj prilično
strategijama kao u slučaju arhitekte Marka, iz priče zahtjevni, ali i jako ranjivi ego. Za pohvalu je zato sam
krajnje ciničnog naziva Divan je kićeni Srem. Dodamo kraj, način na koji je autorka privela ovu zanimljivu
li ovome da se radi i o predstavnicima Srba i Hrvata, priču kraju. Naš ti ko sam ja? Glavna tiktok blogerka u
upitno je onda postaviti pitanje da li, i u kolikoj mjeri, gradu, jbt! (str. 83), kaže Anastasija, koju čitalac mora
se ova zbirka bavi nacinalnim mentalitetima koji isto da razumije zbog njenih tinejdžerskih godina i iden-
tako učestvuju u izborima strategija otpora pojedinih titeta koji se sve vrijeme traži. Ovu tezu, čini nam se,
junaka. podržavaju i stihovi Marine Tucaković koji idu na po-
četku ove pripovijetke.
SVIJET ŽRTAVA I AGRESORA
Svijet mnogih junakinja ove zbirke najčešće je svi- EROS – POKRETAČ SVEGA
jet žrtava različitih oblika nasilja, ali je nerijetko i svijet Kad rezimiramo iskustva većine junakinja zbirke
agresije. Osjećanje ugroženosti florira najčešće među U čekaonicama, jasno je da su potraga za ljubavlju i
ženama, a samo rijetko među muškarcima. Međutim, seksualnim zadovoljenjem pokretači njihovih života.
ono što je interesantno jeste da junakinje koje dolaze iz Jednom riječju, Eros je na djelu i Dragana V. T. svojim
skromnih životnih uslova, ili žive u njima, ponekad bi- pripovijetkama hrabro ide u susret ovom nepredvidi-
raju strategiju odbacivanja uloge žrtve i pretvaraju se u vom i čestim transformacijama sklonom božanstvu.
prave tiranke. Štaviše, polazi im za rukom da se u vla- Ovdje ne treba zaboraviti da je erotsko jedini nagon
stitim očima uzdignu upravo u klasu onih koji misle koji se ne mora odmah zadovoljiti, te da se može tran-
da su iznad uobičajenih normi dozvoljenog ponašanja. sformisati, pa nije čudo da su već stari Grci stavljali
A ako uz to posjeduju i nešto digitalnog znanja, kao u uz njega i životnu aktivnost kao jedan od njegovih
slučaju Anastasije iz priče Kao krenula da učim, to je prefiksa, dakle Eros je božanstvo ljubavi i životnog vi-
dovoljno da na svijet počinju gledati kroz perspektivu taliteta. Već spomenutoj pokretljivosti likova kao što
onih gore tj. influensera, dok su svi ostali, prijatelji i su pomenute Slavica Vuković i nimfomanka Marina,
korisnici medija, pretvoreni u obične folowerse, to će treba pridodati i još neke likove. Npr. mladu i nezre-
reći, klasa su ljudi koja i nema drugog poslanja u živo- lu Anu iz priče Aiutami! koju frustracija i istraživanje
tu osim da slijedi kakvog samodopadnog influensera. Erosa odvodi iz njenog rodnog sela najprije do Beo-
Ova samosvijest narasla na malom digitalnom znanju grada, a onda do italijanskog Riminija. Ona je neka
i sitnim trikovima koje savremeni mediji omogućuju, vrsta novog izdanja Štefice Cvek, koje osvježeno, i u
plus mogućnost manipulacije koju prosto nudi kom- novoj crveno-crnoj haljini, iskače sa stranica ove zbir-
pleksna porodična situacija koja mladom i neizgrađe- ke u godini 2023, što znači da seksualno prosvjećiva-
nom identitetu žovijalne Anastasije ne nudi potrebnu nje na našim prostorima nije još u potpunosti stiglo i
podršku, čega je ona potpuno svjesna, pa na jednom da još uvijek ima tragikomične forme, kao, uostalom,
mjestu kaže: Meni oni realno ne mogu ništa (str. 75), ni u vrijeme kada je o toj problematici pisala Dubravka
omogućavaju da se tako potpuno nepripremljena su- Ugrešić, sada već vrlo davne 1981.
dari sa sredinom koja u jednom trenutku raskrinka Ovo je prilika i da pomenemo i fantaziju kao djelo
njene laži i vrati je na početnu tačku, opominjući je da Erosa, a o čemu ima dovoljno materijala u ovoj zbirci.
čak ni u novim medijima sve ne prolazi tek tako, te da Tako su npr. opisi seksualnih akata nimfomanke Ma-
prevara mora biti adekvatno sankcionisana. Ova priča rine, te svojevrsne erotske instalacije Slavice Vuković
je pokazatelj ne samo autorkinog umijeća da razumije koja pokušava na razne načine privuči čovjeka u kog je
104
kóòrdînäte
zaljubljena, vrlo dobri primjeri razumijevanja ove pro- kćeri. Tu je i perspektiva opakih i tiranskih majki koje
blematike. stvarnost grubo prekrajaju na štetu svojih kćeri, favo-
Kad je riječ o Erosu ne zaboravimo da je on veliki rizujući sinove, ne otkrivajući u kojoj su mjeri same
skrivač, da ga prepoznajemo i tamo gdje u neočekiva- robovi pogrešne tradicije koja per definition favorizuje
nim formama tavori, kao u priči Gustav i ja, u kojoj muške potomke, pa čak i onda kada su ti isti sinovi
Mirjanica, jedna prilično skrajnuta prosvjetna radni- kao u priči Reciklaža daleko od toga da budu stubovi
ca, njeguje svoju infantilnu ličnost, da bi se ispostavilo društva zasnovanog na tradicionalnim vrijednostima.
da se radi o seksualnoj frustraciji. S ovim u vezi je i kritika novokomponovanog reli-
U nekoliko priča je obrađivan i alkohol kao ne- gioznog mentaliteta koji se upravo oslanja na tradiciju
ko ko ubija Eros, kao onaj faktor koji svježe i vitalne koja favorizuje mačo kulturu, čak i onda kad za to u
životne snage skreće u pravcu samodokidanja i odvla- modernom društvu nema nikakvog razloga i kada je
či pojedinca u svijet izvitoperene mašte. Priča Aperol nepravda nanesena ženama očigledna, kao u priči Šta
Spritz je najogoljeniji i najtragičniji primjer kako upra- ćemo za večeru, u kojoj se glavni junak, inače ugledni
vo te vitalne i životne snage junakinje bivaju pacifizi- sportski novinar, za preljubu i raskid braka oslobađa
rane najprije od strane društvene sredine, a onda uz svake, pa i najmanje moralne odgovornosti.
pomoć alkohola potpuno preusmjerene na drugi, spo- Priče su ispričane ili u ich formi, ili s puno mo-
redni kolosjek. nologa i dijaloga, što obezbjeđuje vanrednu dinamiku
štiva, tim prije što među junakinjama i junacima ima
DA SVE NE BUDE PREVIŠE CRNO ekavaca i ijekavaca, štaviše ima i ikavaca, verziranih i
Da sve, ipak, ne bude previše crno i beznadežno u pismenih govornika, ali i onih koji poput mlade Ana-
ovoj, inače vrlo ozbiljnoj i krajnje zapitanoj zbirci pri- stasije u priči Kao krenula da učim, ne vidi smisla bilo
ča, pobrinuo se jasan i prohodan jezik autorke, koja kakvoj klasičnoj edukaciji. Pored toga što često kori-
nije opterećivala tekst pretjeranim dozama intelektu- sti poštapalicu realno, koja otkriva upravo skromno
alizma i pogotovo njen smisao za humor. Bezbrojni su obrazovanje, njen jezik sveden je na neku vrstu jezič-
primjeri iskričavog humora iskazanog kroz dijaloge ili kog torza punog skraćenica i nedovršenih misli.
pak sam tekst. Autorka na humorističan, a još češće, Moglo bi se reći i da je ova zbirka neka vrsta tea-
ciničan način, kroz svoje junake i junakinje pretresa tra u kom spisateljicaa posuđuje glas čitavom nizu glu-
stereotipe o pojedinim nacijama, pa tako u priči Gu- maca koji defiluju pozornicom i pričaju svoje velike i
stav i ja, životom nezadovoljna i krajnje frustrirana pa- male životne probleme, objašnjavaju kako i zašto su se
cijentkinja Mirjanica, inače nezadovoljna svojim djeli- našli u čekaonicama institucija za mentalno zdravlje,
mično rumunskim porijeklom koje joj je, po njenom kakve strategije liječenja i uopšte, kakve forme preva-
mišljenju, u mladosti donijelo samo probleme, odgo- zilaženja frustracija koje su ih dovele u stanje bolesti
vara na terapeutkinjino pitanje: biraju ili prosto nalaze. Osim toga, iz njihovih priča
dobijamo kao čitaoci uvid u nevjerovatne deformacije
Dobro, a koju naciju preferirate?
koje pogrešno vaspitanje, neukost, nekritički propita-
Ne preferiram nacije, nego mentalitet.
na tradicija i uopšte, nerazumijevanje kompleksnosti
Pa dobro, ne volite, dakle, Dinarce. Potražite
društveno-istorijskog trenutka može ostaviti na svaku
Novosađanina.
ličnost, bilo da je svjesna, ili još gore, nesvjesna, svog
Tek su oni posebna fela. Isfeminizirani, isfoli-
novog položaja.
rani. (Gustav i ja, str. 91)
Pored nas prolaze neshvaćene i odbačene žene,
Treba dodati i da su priče ispričane iz različi- jedna nimfomanka, nekoliko tinejdžerki, pa jedan, u
tih perspektiva, vrlo često iz perspektive frustriranih osnovi amoralan sportski novinar, nekolicina nekom-
kćerki koje su u vječnom sukobu s majkama, pošto ove petentnih, ali i krajnje opakih roditelja, zanimljivo,
najčešće robuju tradiciji koju nikada i nipošto ne pod- najčešće majki, pa onda žena čija se neostvarenost na
vrgavaju reviziji usklađenoj s istorijskim trenutkom polju ljubavi i erotike skriva iza naročito izražene in-
i, naravno, vodeći računa o potrebama upravo svojih fantilnosti.
105
kóòrdînäte
Na kraju, kada se priče iščitaju, čitaocu ostaje da akt nasilja, a potom pravo u zatvor, sve su to likovi ko-
se zapita da li je tako moralo biti. Ostaje mu da se za- je producira i publici predstavlja spisateljica Dragana
pita ne samo o odgovornosti sredine, institucija, rodi- V. Todoreskov. Sve je to produkt njene trbuhozboračke
telja, nego i samih glavnih likova prema svojim živo- vješine, pa i empatije, s obzirom na nijansiranost ko-
tima i sudbinama koje su možda imale šanse da krenu jom su njihovi karakteri višeznačno predstavljeni či-
u drugom, prosperitetnijem i, po vlastitu realizaciju, taocu. I sam humor koji smo spomenuli upravo je dio
srećnijem pravcu. te empatije prepoznate kao razumijevanje djelovanja
Istina, može se razmišljati ovako i onako o ovoj junakinja i ublažavanje tragičnog socijalno-istorijskog
zbirci, ali junakinje poput mahnite Slavice Vuković, konteksta u kom one djeluju. Kad ovo kažemo, ne mo-
koja ne prihvata realnost da na njenu ljubav nije od- žemo a da se ne sjetimo poznate izjave Tomasa Mana,
govoreno i da se pretvara u devijantnog stalkera koji koji je na pitanje kako je gradio junake romana Buden-
ne odustaje da prati objekat svoje ljubavi, pa onda, one brokovi i na koga oni podsjećaju odgovorio: sve sam
konstantno nacvrcane i neostvarene lezbejke iz pri- to ja, svi su prizašli iz moje glave. Jer svim ovim živo-
če Aperol spritz, pa desperatne doktorice Jovane koja pisnim likovima koji sjede u nekoj od čekaonica i koji
uprkos solidnom obrazovanju nije u stanju da se iz- nam pričaju svoju priču Dragana V. T. udahnjuje život.
nese kako s muževljevim, tako ni sa svojim roditelji- I kao što su nam nekada Andrićeve junakinje:
ma nego poseže za sedativima, te tragikomične Ane Anika, Mara Milosnica, Avdagina Fata, Rajka Rada-
iz Ajutami!, iza koje ide nevjerovatna nimfomanka ković, dugo lebdile pred očima nakon što smo pro-
Marina sa svojom teškom životnom pričom i gotovo čitali njihove životne priče, tako nam i junakinje ove
nevjerovatnim instinktom održanja na površini živo- zbirke priča koje zbog raznoraznih razloga sjede u isto
ta, pa influenserka Anastasija, taj Narcis/Narcisa na- tako raznoraznim čekaonicama, čekajući ozdravljenje,
šeg doba, koja svijet vidi u dvije kategorije: influensera, ostaju dugo u svijesti i o njihovim sudbinama razmiš-
kojima i sama pripada, ili followersa koji su niža klasa ljamo: ako treba bodrimo ih, ili se ljutimo na njih, ili
i predstavljaju većinu podređenu klasi influensera, pa samo sažaljevamo. U svakom slučaju, ne ostajemo rav-
onda sirota Radmila Rakić iz priče Jaši na Prutu čiji nodušni i pasivni prema ovom provokativnom tekstu
rasplamsali vjerski zanos junakinju vodi u nepotreban koji je pred nama.
106
kóòrdînäte
UDK 930.85:061.2 (497.16)“2022“(049.32)
Dušan Medin, Podgorica, Crna Gora
Valorizacija kulturne baštine

kroz kreativne industrije
U okviru projekta „Valorizacija kulturne baštine (Etnografski instutu SANU, Srbija) i Dušan Medin,
kroz kreativne industrije” nevladino udruženje Druš- MA (Fakultet za kulturu i turizam, Univerzitet Do-
tvo za kulturni razvoj „Bauo” iz Petrovca na Moru, u nja Gorica, Crna Gora), dok su Organizacioni odbor
svom gradu, u Hotelu „Palas”, od 4. do 6. marta 2022. činili Dušan Medin, MA (predsjednik), Milica Stanić
godine organizovalo je trodnevnu Međunarodnu mul- Radonjić, MA (JU Muzeji i galerije Budve), Davor Se-
tidisciplinarnu stručnu konferenciju po pozivu „Kul- dlarević (Centar za revitalizaciju i izučavanje tradici-
turna i kreativna industrija & baština: Potencijali i iza- onalnih igara i pjesama iz Kolašina – CIRTIP), Luka
zovi”, na kojoj je, uživo ili onlajn, učestvovalo oko 40 Lukateli (Društvo za kulturni razvoj „Bauo”) i Mila
eksperata iz različitih oblasti iz devet evropskih zema- Medin (Društvo za kulturni razvoj „Bauo”).
lja (Crna Gora, Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovi-
na, Slovenija, Makedonija, Bugarska, Italija i Rusija).1 SVEČANO OTVARANJE
Konferencija i svi njeni sadržaji u cjelosti su bili otvo- Svečano otvaranje konferencije upriličeno je
reni za javnost, a veliki broj zainteresovanih pratio je u petak, 4. marta, s početkom u 10 časova, u sveča-
rad posredstvom otvorenog linka na Zoom platformi. noj hotelskoj sali „Katič”, gdje se cjelokupni program
Programski odbor konferencije radio je u sasta- konferencije i održavao. Tom prilikom su se, u ime
vu prof. dr Ljiljana Gavrilović, predsjednica (Centar organizatora, partnerskih i prijateljskih institucija/or-
za muzeologiju i heritologiju, Filozofski fakultet, Uni- ganizacija, obratili: Dušan Medin, MA, predsjednik
verzitet u Beogradu, Srbija), prof. dr Martina Blečić Organizacionog odbora i član Programskog odbora,
Kavur (Odsjek za arheologiju i baštinu, Fakultet hu- prof. dr Ljiljana Gavrilović, predsjednica Program-
manističkih studija, Univerzitet Primorska, Slovenija), skog odbora, mr Itana Lalović (JU Muzeji i galerije
prof. dr Anđela Jakšić Stojanović (Fakultet za kulturu Budve), Maja Simonović (JU Narodna biblioteka Bu-
i turizam, Univerzitet Donja Gorica, Crna Gora), doc. dva), Milica Radoman (JU Škola za osnovno muzičko
dr Zlata Marjanović (Katedra za etnomuzikologiju, obrazovanje Budva), Davor Sedlarević (Centar za re-
Akademija umjetnosti, Univerzitet u Banja Luci, Bo- vitalizaciju i izučavanje tradicionalnih igara i pjesama
sna i Hercegovina), dr Koraljka Kuzman Šlogar (In- iz Kolašina – CIRTIP, Kolašin) i mr Dobrila Vlahović,
stitut za etnologiju i folkloristiku i Digital Research tadašnja koordinatorka Resora kulture u Ministarstvu
Infrastructure for the Arts and Humanities DARI- prosvjete, nauke, kulture i sporta Crne Gore, koja je
AH-EU/DARIAH-HR, Hrvatska), dr Branko Banović i otvorila konferenciju. Moderatorka programa bila
je Milica Stanić Radonjić, MA (Društvo za kulturni
razvoj „Bauo”), a u muzičkom dijelu nastupila je bu-
1 Detaljnije o konferenciji u: Gavrilović i Medin 2022: 7–9; Medin ur. dvanska ženska klapa „Primorkinje”, kojom diriguje
2022a.
107
kóòrdînäte
prof. Katarina Popović, s vokalnom izvedbom оbrada sektora na valorizaciju i održivu upotrebu kulturnog
tri tradicionalne primorske pjesme „Vatajte se, bijele nasleđa u domenu kreativnih industrija” i Saše Srećko-
ruke”, „Igrah se zlatnom jabukom” i „Oj, jelova goro”. vića (Etnografski muzej u Beogradu, Srbija) – „U pro-
storu između šansi i realnih dometa”.
PRVI DAN / 4. MART Dobrila Vlahović je rukovodila radom sesije
Plenarno predavanje „Kulturne i kreativne indu- Ustanove kulture za novo vrijeme, s učešćem prof. dr.
strije u baštinskoj perspektivi”, kojim je otvoren struč- Darka Babića (Filozofski fakultet, Sveučilište u Za-
ni dio skupa, održala je dr Koraljka Kuzman Šlogar grebu, Hrvatska) – „Upravljanje baštinom i muzeolo-
(Institut za etnologiju i folkloristiku i Digital Research gija kao kreativna industrija”, Tamare Ognjević, MA
Infrastructure for the Arts and Humanities DARIAH- (Artis Centar, Srbija) – „Kreativne industrije i muzej:
EU/DARIAH-HR, Zagreb, Hrvatska). Neiskorišćeni potencijal ’konzervativnog autoriteta’”,
Uslijedila je sesija Kreativne i kulturne industrije Jelene Đurović (Cetinje, Crna Gora) – „Digitalizacija
u teoriji i praksi, kojom je predsjedavala upravo dr Ko- biblioteka u Crnoj Gori: Rezultati istraživanja i pre-
raljka Kuzman Šlogar, dok su izlaganja održale: prof. poruke”, kao i Gordane Ljubanović i Maje Simonović
dr Dragana Radević (Institut za preduzetništvo i eko- (JU Narodna biblioteka Budve, Crna Gora) – „Digital-
nomski razvoj IPER, Podgorica, Crna Gora) – „Ma- ne biblioteke, otvoreni pristup i ponovno korišćenje”.
piranje kulturnih i kreativnih industrija u Crnoj Go-
ri”, prof. emerita dr Milena Dragićević Šešić (Fakultet DRUGI DAN / 5. MART
dramskih umetnosti i UNESCO Katedra za kulturnu Jutarnja sesija Ka novim znanjima i vještinama
politiku i menadžment, Univerzitet umetnosti u Beo- otvorila je drugi radni dan konferencije, a njome je
gradu, Srbija) – „Kreativni turizam i kulturno nasleđe predsjedavao prof. dr Janko Ljumović. Tom prilikom
na evropskim periferijama: Da li su moguće participa- predavanja su održali: prof. dr Marijana Šećibović i
tivne mikropolitike lokalnih zajednica?” i Jasmina Pi- prof. dr Refik Šećibović, akademik (Visoka škola za
janmanova, MA (NU Zavod za zaštita na spomenicite turizam i menadžment, Konjic, Bosna i Hercegovi-
i Muzej Strumica, Sjeverna Makedonija) – „Kreativni- na) – „Nova znanja za valorizaciju kulturne baštine”,
te industrii i nivniot pridones vo ekonomijata”. prof. mr Ana Matić (Fakultet likovnih umjetnosti,
U narednoj sesiji Kulturne politike i kreativni gra- Univerzitet Crne Gore, Cetinje, Crna Gora) – „Dizajn
dovi, kojom je predsjedavao prof. dr Refik Šećibović, edukacija na Fakultetu likovnih umjetnosti na Ceti-
akademik, obraćanja su imali prof. mr Janko Ljumović nju kao moguća potpora valorizaciji kulturne baštine
(Fakultet dramskih umjetnosti, Univerzitet Crne Go- Crne Gore”, kao i doc. dr Zrinka Mileusnić i Nikita
re, Cetinje, Crna Gora) – „Mapiranje kulturne geogra- Kocjančič (Fakultet humanističkih studija, Univerzi-
fije kroz dramsku i pozorišnu baštinu: Potencijal festi- tet Primorska, Kopar, Slovenija) – „Iz knjige u život:
vala Grad teatar Budva u oblasti kreativnih industrija”, Studentski projekti promocije arheologije za javnost”.
doc. dr Edin Jašarović (Fakultet dramskih umjetnosti, Sljedeća sesija, koju je vodila prof. dr Marijana Še-
Univerzitet Crne Gore, Cetinje, Crna Gora) – „Kultur- ćibović, bila je naslovljena Arheološke vizure kulturnih
na politika gradova i kreativna ekonomija nasljeđa” i i kreativnih industrija: prof. dr Martina Blečić Kavur
Nikola Bada Radonjić (DAA Montenegro d. o. o., Crna (Fakultet humanističkih studija, Univerzitet Primor-
Gora) – „Culture & Heritage: Transformacija i reinter- ska, Kopar, Slovenija) i Dušan Medin, MA (Fakultet
pretacija za nova vremena”. za kulturu i turizam, Univerzitet Donja Gorica, Pod-
Nikola Bada Radonjić vodio je rad sesije Kultur- gorica, Crna Gora) – „Zaboravljene sjekire u konceptu
ne i kreativne industrije i baština – tačke susreta, a na kreativne baštine”, doc. dr. sc. Amra Šačić Beća (Fi-
njoj su se čula predavanja Nemanje Milenkovića, MA lozofski fakultet, Univerzitet u Sarajevu, Bosna i Her-
(Fondacija „Novi Sad – Evropska prestonica kulture”, cegovina) – „Turistički potencijali najstarije baštine
Novi Sad, Srbija) – „(Re)brendiranje kulturnog naslje- Bosne i Hercegovine” i prof. dr Boris Kavur (Fakultet
đa”, Sare Mandić, MA (Međunarodni festival Koto- humanističkih studija, Univerzitet Primorska, Kopar,
rArt, Kotor, Crna Gora) – „Uticaj delovanja civilnog Slovenija) – ”Traveling Without Moving”.
108
kóòrdînäte
Prof. dr Martina Blečić Kavur predsjedavala je svjetskih civilizacija, Moskva, Rusija) – „Tradicionalni
sesijom koja je uslijedila, Digitalna realnost baštine, manastirski zanati u kontekstu kreativnih industrija”.
s učešćem dr Milene Jokanović (Filozofski fakultet,
Univerzitet u Beogradu, Srbija) – „Kulturno nasleđe TREĆI DAN / 6. MART
Srbije u prostorima mešovite stvarnosti”, doc. dr Ža- Sesijom Baština – modna inspiracija, kojom je
klin Balen (Jacqueline Balen, Arheološki muzej u Za- predsjedavala prof. mr Ana Matić, započet je treći dan
grebu, Hrvatska) – „Prezentacija arheološke baštine konferencije, učešćem doc. mr Andrijane Popović (Ku-
kroz digitalne vizualizacije: Primjer dobre prakse” i dr bo, Bari, Italija) – „Umrežene ruke tradicije: (O)gledalo
Iskrena Velikova (Regionalni muzej Ruse, Bugarska) kreativne industrije”, dr Branka Banovića (Etnografski
– „Virtual Reality Experience and the Valorization of institut SANU, Beograd, Srbija) – „Nakit od uglja: Ka
Local Medieval Heritage: The Medival Town of Cher- učitavanju novih značenja”, mr Jelene Đukanović (Fa-
ven and Rock-Hewn Churches of Ivanovo”. kultet za dizajn i multimediju, Univerzitet Donja Gori-
U sesiji Nove dimenzije baštine, koju je vodila ca, Podgorica, Crna Gora) – „Tornaleta − bijelo na bi-
prof. dr Ljiljana Gavrilović, govorili su mr Bojan Bo- jelom: Domaća bijela čipka u savremenom kontekstu”
ljević (Paten studio d. o. o., Podgorica, Crna Gora) i mr Borisa Ćalića (Fakultet za dizajn i multimediju,
– „3D lasersko skeniranje u službi zaštite i promoci- Univerzitet Donja Gorica, Podgorica, Crna Gora) –
je kulturno-istorijskih spomenika”, doc. mr Marko „Implementacije etno-motiva u modnom dizajnu”.
Gošović (Fakultet vizuelnih umjetnosti, Univerzitet Posljednja sesija konferencije, Dizajniranje bašti-
Mediteran, Podgorica, Crna Gora) – „Implementacija ne, čijim je radom rukovodila mr Jelena Đukanović,
live zvučnih efekata na eksterijerima građevina i po- sadržala je sljedeća izlaganja: Ive Đurović (Fakultet
tencijalni benefiti na turističku privredu” i dr Marija likovnih umjetnosti, Univezitet Crne Gore, Cetinje,
Đorđević (Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Crna Gora) – „Savremena primjena etnološkog naslje-
Srbija) – „Zvučni zapis kao kulturno nasleđe i resurs”. đa u kreativnim industrijama na primjeru dobrotske
Doc. dr Edin Jašarović predsjedavao je sesijom čipke”, Adrijane Husić (Communication Studio Cassi-
Baština i popularna kultura u kojoj su učestvovali: opeia d. o. o. Podgorica, Crna Gora) – „Crna Gora na
Spomenka Saraga (Balduči film d. o. o., Zagreb, Hrvat- drugačiji način: Od kulture i prirodnih ljepota do afir-
ska) – „Kako lokacija za snimanje filma može postati macija rodne ravnopravnosti” i mr Milene Živković
turistička atrakcija (i obratno)”, dr Dragan M. Đorđe- (Ž–Space d. o. o. Cetinje, Crna Gora) – „Transformaci-
vić (XIII beogradska gimnazija, Srbija) – „Biti Neko, ja umjetnika u cilju zaštite prirode i prirodne baštine”.
Niko i Svako: Fluidnost identiteta u oblasti popularne Zaključnom diskusijom su predsjedavali prof. dr
kulture i masovnih medija” i prof. dr Ljiljana Gavri- Ljiljana Gavrilović i Dušan Medin, čime je zaokružen
lović (Centar za muzeologiju i heritologiju, Filozofski ovaj trodnevni međunarodni događaj, koji su svi uče-
fakultet, Univerzitet u Beogradu, Srbija) – „Digitalne snici, kao i brojni posjetioci ocijenili uspješnim.
igre: Nasleđe u novom ruhu”. Cjelokupni materijal konferencije snimljen je i
Posljednja sesija toga dana, Kreativna ekonomija dokumentovan, a dio izlaganja potom je montiran i
baštine, imala je za predsjedavajućeg Nemanju Milenko- postavljen na Jutjub kanal Društva za kulturni razvoj
vića, MA, a učesnike dr Srđana Bulatovića (Umjetnička „Bauo”, kako bi bio dostupan svima koje ova proble-
škola za muziku i balet „Vasa Pavić”, Podgorica, Crna matika interesuje.2
Gora) i mr Darka Nikčevića (Muzička akademija, Uni-
verzitet Crne Gore, Cetinje, Crna Gora) – „Autentični *
muzički ’proizvod’ inspirisan tradicionalnom muzikom” Konferencija „Kulturne i kreativne industrije &
i dr Hristinu Mikić (Institut za kreativno preduzetniš- baština: Potencijali i izazovi”, kako je već napome-
tvo i inovacije, Beograd, Srbija) – „Kreativnost inspiri- nuto, bila je centralni dio projekta „Valorizacija kul-
sana tradicijom: ’Digital Glass Serbia’ kao spona izme-
đu nasleđa i kreativnih industrija”, a zbog zdravstvenih
2 ht t ps://w w w.yout ube.com /cha n nel / UC WQR 3on f 70lg1JC -
razloga izostalo je učešće mr Olge Nikanorove (Institut cY3MjpZw (pristup: 3. 10. 2022).
109
kóòrdînäte
turne baštine kroz kreativne industrije”,3 koji je NVU Potrebno je spomenuti i to da su neki od radova
Društvo za kulturni razvoj „Bauo“ iz Petrovca na Mo- saopšteni na konferenciji kasnije prerađeni i dopunje-
ru realizovalo uz podršku Opštine Budva,4 i to putem ni, te, zajedno s novonapisanim prilozima na srodne
Javnog konkursa za raspodjelu sredstava za projekte teme, štampani u Limesu plus: Časopisu za društvene
nevladinim organizacijama u 2021. godini.5 Partneri nauke i humanistiku beogradske izdavačke kuće Hera-
na projektu bile su budvanske javne ustanove kulture Edu, čiji je glavni i odgovorni urednik prof. dr Nikola
i prosvjete, koje su prepoznale značaj ovakvog doga- Samardžić. Urednik sva tri broja časopisa za ovu go-
đaja za poboljšanje znanja i vještina svojih zaposlenih, dinu (1. – o kreativnim tehnologijama i baština, 2. – o
kao i diverzifikaciju sopstvenog opsega poslovanja, te kulturnim i kreativnim industrijama, kao i 3. – o baš-
su direktno doprinijele njegovoj organizaciji i realiza- tini i digitalizaciji), bio je autor ovog prikaza.
ciji: JU Muzeji i galerije Budve, JU Narodna biblioteka
Budva i JU Škola za osnovno muzičko obrazovanje Bu- BIBLIOGRAFIJA
dva. Partner i na ovom projektu Društva „Bauo” bilo Izvori
je i NVU Centar za revitalizaciju i izučavanje tradi-
cionalnih igara i pjesama iz Kolašina – CIRTIP, naš Društvo za kulturni razvoj „Bauo” (Jutjub kanal) – https://www.
višegodišnji saradnik i partnerska organizacija, sa za- youtube.com/channel/UCWQR3onf70lg1JCcY3MjpZw
(pristup: 3. 10. 2022).
vidnim iskustvom u istraživanju, valorizaciji i prezen- Društvo za kulturni razvoj „Bauo” (zvanični veb-sajt) – www.
taciji prevashodno nematerijalnog kulturnog nasljeđa. bauo.me (pristup: 3. 10. 2022).
Moglo bi se reći da je opšti cilj ovog projekta bio Finalni izvještaj o realizaciji projekta „Valorizacija kulturne
da se široj i stručnoj javnosti dodatno skrene pažnja baštine kroz kreativne industrije” podržanog od strane
na konkretne mogućnosti korišćenja kulturnih i krea- Opštine Budva po konkursu za raspodjelu sredstava NVO
za 2021. godinu (27. april 2022. godine). Petrovac na Moru:
tivnih industrija radi valorizacije, promocije i održivo-
Društvo za kulturni razvoj „Bauo”.
sti kulturne baštine, dok je specifični cilj bio posvećen Javni konkurs za raspodjelu sredstava za projekte nevladinim
povećanju informisanosti, znanja i vještina zaintere- organizacijama za 2021. godinu (21. oktobar 2021). Budva:
sovanih aktera o modelima valorizacije, promocije i Opština Budva.
održivosti kulturne baštine kroz kulturne i kreativne Odluka o raspodjeli sredstava nevladinim organizacijama za
industrije. Oba su postignuta. 2021. godinu (14. decembar 2021). Budva: Opština Budva.
Počivajući na primjerima pozitivnih praksi ko-
ji mahom dolaze iz razvijenijih država, ali i ponekog LITERATURA
domaćeg uspješnog primjera, ovom konferencijom na-
stojalo se ponuditi više konkretnih modela/smjernica Gavrilović, Lj. i D. Medin 2022. „Kulturne i kreativne industrije
& baština”. U: Medin, D. (ur.) Međunarodna multidiscipli-
za unaprjeđenje i valorizaciju baštine putem kulturnih narna stručna konferencija po pozivu „Kulturne i kreativne
i kreativnih industrija, ali i ukazati na moguće stran- industrije & baština: Potencijali i izazovi”: Hotel „Palas”,
putice do kojih se može stići. Petrovac na Moru, 4-6. mart 2022. godine: Knjiga sažetaka.
Petrovac na Moru: Društvo za kulturni razvoj „Bauo”, 7–9.
Medin, D. (ur.) 2022a. Međunarodna multidisciplinarna stručna
3 Upravljački tim projekta činili su Dušan Medin, MA, koordinator konferencija po pozivu „Kulturne i kreativne industrije &
i Mila Medin, pomoćnica koordinatora, dok su stručni saradnici bili baština: Potencijali i izazovi”: Hotel „Palas”, Petrovac na
Davor Sedlarević, Katarina Popović i Milica Stanić Radonjić, MA. Moru, 4-6. mart 2022. godine: Knjiga sažetaka. Petrovac na
4 Odluka o raspodjeli sredstava nevladinim organizacijama za 2021. Moru: Društvo za kulturni razvoj „Bauo”.
godinu (14. decembar 2021). Budva: Opština Budva.
5 Javni konkurs za raspodjelu sredstava za projekte nevladinim orga-
nizacijama za 2021. godinu (21. oktobar 2021). Budva: Opština Budva.
110
UPUTSTVO AUTORIMA
Molimo saradnike da tekstove i druge priloge do- sažetak na srpskom i engleskom jeziku (do 250 reči)
stave u digitalnoj formi na e-mail adresu Uredništva i popis literature, a obim teksta može biti od 10 do 24
interkulturalnost@zkv.rs, opremljene na sledeći način: kompjuterske stranice.
1. OPŠTE ODREDNICE 2. OBELEŽAVANJE U TEKSTU

Tekstovi mogu da budu pisani latinicom ili ćiri- – Imena dela treba da budu navedena u kurzivu.
licom, font Times New Roman, veličina slova 12, – Prilikom citiranja ili pozivanja na izvor, on treba,
prored 1.5, na stranici A4 formata. u osnovnom tekstu, da bude naveden na sledeći
Svaki tekst, ukoliko je viđen kao doprinos način: prezime autora, godina izdanja, dvotačka i
Interkulturalnim istraživanjima, treba da sadrži podatke o strana – u zagradi, a na kraju, u popisu literature,
autoru teksta: ime i prezime, pun naziv i sedište ustanove da bude naveden sa svim podacima.
u kojoj je autor zaposlen, ili naziv ustanove u kojoj je – U popisu literature, ako je reč o monografskoj
autor obavio istraživanje (u složenim organizacijama publikaciji, navodi se prezime i ime autora, naslov
navodi se ukupna hijerarhija, npr. Univerzitet u Novom teksta u kurzivu, mesto, izdavač i godina izdanja. U
Sadu, Filozofski fakultet – Odsek za srpsku književnost, popisu literature, ako je reč o serijskoj publikaciji,
Novi Sad), naslov, sažetak na srpskom i engleskom jeziku navodi se prezime i ime autora, naslov teksta pod
(do 250 reči), ključne reči (do 7 na srpskom i isto toliko navodima, ime serijske publikacije u kurzivu, broj
na engleskom jeziku), osnovni tekst i popis literature. sveske ili toma (godina ili potpuni datum), posle
Tekst ne treba da prelazi obim od 24 kompjuterske dvotačke strane na kojima se tekst nalazi. Tekstovi
stranice, a 16 stranica je minimum. Ukoliko je tekst preuzeti sa interneta navode se na sledeći način:
namenjen Viđenjima (eseji, ogledi), treba da sadrži monografske publikacije – prezime i ime autora,
116
ìñtèrkùltùràlnòst
naslov u kurzivu, internet-adresa sa koje je tekst NAPOMENA

preuzet, datum preuzimanja. Periodične publikacije Radove objavljene u časopisu nije dozvoljeno
– ime i prezime autora, naslov teksta pod navodima, preštampavati ni u delovima, ni u celosti, bez
naslov periodične publikacije kurzivom, broj i saglasnosti izdavača. Rukopisi se recenziraju i ne
datum publikacije (ukoliko nije sadržana u internet- vraćaju autorima.
adresi), internet-adresa, datum preuzimanja.
– U popisu literature bibliografske jedinice treba STRUKTURA ČASOPISA
da budu pisane na jeziku i pismu na kojem su i Molimo saradnike da svoje priloge prilagode
objavljene, poređane po abecednom redu. tematskoj i formalnoj strukturi časopisa, kao i da na
– Napomene (fusnote) daju se na dnu strane i ko- poslatim prilozima naznače za koju su rubriku pisani.
riste se za propratne komentare. Numeracija
kontinuirano ide arapskim brojevima od 1 ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá
nadalje, iza znaka interpunkcije. – naučnoistraživački tekstovi iz oblasti filozofije,
– Strana imena i termini pišu se u transkripciji pri- antropologije, sociologije, muzikologije, teatrologi-
lagođenoj srpskom jeziku (prema pravilima Pravopisa je, kulturne politike, književnosti i umetnosti...
srpskog jezika), a kada se strano ime ili termin prvi
vîðeñjå – eseji, ogledi
put navode, u zagradi se daje izvorno pisanje. Kada se
sledeći put pominju u tekstu, treba da budu dosledno, dïjałøzí – naučni intervju
istovetno transkribovani, bez pominjanja u originalu. kóòrdînäte – prevodi, prikazi
Izuzetak su latinski termini, koji se pišu u originalu.
Kod navođenja stranih izraza prevod treba da se
nađe u odgovarajućoj napomeni (fusnoti). ČASOPIS IZLAZI DVA PUTA GODIŠNJE
117
CIP - Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад
316.72
ÍÑTÈRKÙLTÙRÀLNÒST : časopis za podsticanje i afirmaciju

interkulturalne komunikacije / glavni i odgovorni urednik
Aleksandra Đurić Bosnić. - 2011, br. 1 (mart)- . - Novi
Sad : Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, 2011-. - Ilustr. ; 30 cm
Dva puta godišnje.

ISSN 2217-4893 = Interkulturalnost
COBISS.SR-ID 261430535
Šoškić
Aleksandra Mihajlović

Interkulturalnost 25

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Interkulturalnost 25

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ISSN 2217-4893

ČASOPIS ZA PODSTICANJE I AFIRMACIJU INTERKULTURALNE KOMUNIKACIJE / 2023 / BR. 25

Koordinator Međunarodnog saveta: dr Dragan Kujundžić

Autor foto-editorijala: Aleksandra Mihajlović

ČASOPIS IZLAZI POD POKROVITELJSTVOM POKRAJINSKOG SEKRETARIJATA ZA

Coordinator of the International Council: Dragan Kujundžić, Ph.D

Editorial Photographer: Aleksandra Mihajlović

Eco, Umberto, Skeptikové a těšitelé. Praha: Argo 2007.

Artistic canons and problems with otherness

Primljeno: 3. novembar 2022.

Mihal Babjak (Michal Babiak)

Drugost u umetnosti kao vrednost

jer olimpijski Zevs tako hoće; a ponekad će i cele

Otherness in art as a value

Primljeno: 12. decembar 2022.

4 Orcsik Roland, Fantomkommandó, Novi Sad – Budimpešta, Forum – Kalligram, 2016.

8 Radics Viktória: „A háború mint poétikai fordulat Bosznia-Hercegovinában“, in Alföld, 2008/6.

10 Énekes Krisztina rongyikái, Novi Sad, Forum, 2022.

13 Berényi Emőke: „Egy provincia válsága“, in Tiszatáj, 2014/11. 106-109.

18 Danyi Zoltán: A rózsákról, Budimpešta, Magvető, 2021.

21 Danyi, 2021. 146–147.

27 Terék Anna: Duna utca, Novi Sad, Forum, 2011.

Sa mađarskog prevela Kristina Orovec

Aaron, Blumm: Csáth kocsit hajt, Novi Sad, Forum, 2016.

30 Deleuze, Gilles: Proust, Budimpešta: Atlantisz Kiadó, 2002 [1964]. 21.

UDK 791.633-051:929 McDonagh M.

Filmsko i dramsko stvaralaštvo

KAVGA I NEIZMERNA ROMANTIKA

HEROJI ILI BANDITI

(SAMO)UBICE MEKOG SRCA I JAKIH PRINCIPA

KAVGA PRIVATNA, KAVGA JAVNA

UMESTO ZAKLJUČKA: BITI IRAC U DELIMA MARTINA MAKDONE

https://www.imdb.com/name/nm0567620/?ref_=nv_sr_srsg_0, pristupljeno 11. I 2023.

Martin McDonagh's film and drama work

Primljeno: 30. septembar 2022.

Теорија дијалога Михаила Бахтина

I БАХТИНОВА ТЕОРИЈА ДИЈАЛОГА

2. Из перспективе свог семантичког света откривају се смислови које можемо да видимо и

ОДРЕЂЕЊЕ ПОЈМА ТАЧНОСТИ

3 Проблеми поетике Достојевског, нав. издање, 354.

чијих примера, како у садашњости тако и у прошлости. Идентитети се формирају у дијалогу

8 Михаил Бахтин, Проблеми поетике Достојевског, нав издање, 275.

лошки и појмовно преименовала. Онтологизирала је дијалогичност. А то се не односи само на

III СТУДИЈ КУЛТУРЕ И КУЛТУРНА ИСТОРИЈА

чији је најистакнутији аутор Стивен Гринблат. За њих је карактеристично да се књижевношћу

Mikhail Bakhtin’s theory of dialogue,

Примљено: 10. јануар 2023.

Родно читање „Багавад Гите

књиге, које се користе као уџбеници на бројним високошколским установама и преведене су на

зништва и непријатељства.15 Самим тим, симболизовање је значајно за сваку, а нарочито верску

РОД И ВЕРСКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

15 Мери Даглас, Чисто и опасно, Библиотека ХХ век, Београд, 2001.

21 E. Gidens, нав. дело, 545–546.

мушкарцима, бодрећи их да се одрекну материјалних уживања, уз речи да не смеју дозволити

23 Paula Petričević, нав. дело, 124.

27 Paula Petričević, нав. дело, 126.

https://www.bhakticentar.org/ gosti u Beogradu - Bhakti-yoga Centar (bhakti center.org) https://www.scribd.com/

Gender reading of “Bhagavad Gita as it is”,

Примљено: 25. октобар 2022.

Aleksandar Genis, Moskva, Ruska Federacija

Julijana Baštić, Novi Sad, Srbija

Na putu ka imaginarnoj budućnosti*

LJUDI U POKRETU imaginacijama o životu i svetu (Appadurai 1996).1 Iako

3 Više podataka o Komeserijatu za izbegla lica i migracije u Republici