“ Nije preko sveta”

Sladjan Stanojlović

Scena može biti smeštena u kafić, za šank. Radnja je razgovor između prijatelja. Dvoje, tek venčanih
sreću prijateljicu kojoj je dečko otišao u Australiju. Zadatak je iskreno, čisto, I bez glumatanja odigrati
scenu. Jako je važno pristupiti iskreno I bez razmišljanja o tome kako će nam glas zvučati, kakvo će nam
lice biti, kakvi će nam pokreti biti, prosto samo pustiti emociju da pliva.

Tumbe: Slušaj vic. Sretnu se dva Srbina u Nemačkoj. Nisu se videli odavno. Ljube se tri puta. Kad ovaj
jedan kaže… (Smeje se dok priča, skoro na svaku drugu reč zastane zbog smeha. Vic je inače jako glup)
Kaže ovaj jedan, “Ajde da nastavimo da se ljubimo, bolje da misle da smo pederi nego da smo Srbi”…

Mirna: (Oduševljava je vic, smeje se) Aa čoveče. “Bolje da misle da smo pederi nego da smo Srbi”…

Tumbe: Pričao sam danas ovima na poslu, ne pitaj. Rajko upao u mešalicu koliko se zasmejao. Petnest
minuta su se smejali. A znaš ti mene kad ispričam vic.

Mirna: Ej, Kristina, gde si čoveče? Nisam te videla od svadbe.

Kristina: Ćao golubčići. Evo, pijančim, kao što vidite.

Tumbe: Gde ti je Darko?

Kristina: (Pripita, sedi za šankom) Rekao mi je da će se vratiti po mene. A ja sam mu obećala da ću ga

čekati. Prokleta Australija, bila sam ubeđena da neće ni dobiti vizu.

Tumbe: (Ozbiljan toliko da pokazuje svu svoju glupost) Pa nije Australija preko sveta. Videćeš bre, vratiće
se po tebe.

Mirna: Možda sam glupa ali ja ne znam ni gde je ta Austrija.

Kristina: Australija. Ne Austrija.

Mirna: Isti djavo. Svakako nemam pojma gde je.

Kristina: A možda je tako najbolje. Možda ni ja ne bih trebala da znam gde je. Da samo zaboravim.

Tumbe: Ne, veruj mi, Darka poznajem ceo život. Ako je rekao da će doći po tebe, onda će da dođe. Pa
znaš I sama koliko te voli.
Kristina: Da li je to sada važno? Sada kada je otišao? I ostavio me ovde samu.

Tumbe: Sećam se kada te je prvi put video, zvao me I rekao mi “Tumbe brate, našao sam devojku svog
života.

Kristina: (Nasmeje se) Pričao je tako lepo. Sedeli smo baš ovde, za ovim šankom. Imao je neko književno
veče, promociju knjige. Seo je pored mene, naručio konjak, pogledao me I rekao “Kakve bi čari imali
snovi da si moja?”

Mirna: (Smeje se glupo) Ja stvarno nikada nisam razumela te ljude koji pišu pesme I knjige. Sediš godinu
dana, pišeš knjigu I posle se polomiš da je nekome prodaš I zaradiš neki dinar. Muka je to. Nama je
poklonio tu knjigu, eno pre neki dan sam je videla ispod kreveta. Jedan nogar od kreveta nam se polomio
pa Tumbalo stavio knjigu da se ne klati.

Tumbe: Neka ljubavi, čekaj da završi.

Kristina: A ja, budala, pomislim, evo ga, konačno, moj princ. Sa svim tim nežnim rečima, onako pomalo
smotan… Oooh, propala sam. Tako sam jadna. Gadim se sama sebi.

Mirna: Znaš kako smo se ja I Tumbalo upoznali?

Tumbe: Rekao sam ti da me tako ne zoveš pred društvom.

Kristina: Bože, da li je stigao? Zašto se ne javlja. Kada bi mi bar javio da je stigao.

Mirna: Bila je kiša dva dana. Pljusak. Ja na stanici, čekam autobus da idem kod mojih u Topolu, mokra do
gole kože, kad staje crveni jugo…

Tumbe: Nov novcijat. Samo što sam ga uzeo od majstora.

Mirna: Gledaju oni ljudi na stanici kao da igra mečka, a ja se okrenem I pitam ih “Šta je? Jel igra mečka?”

Tumbe: I onda ja otvorim vrata I kažem “Mala ako hoćeš da mi budeš žena ulazi u kola”

Mirna: (smeje se glupo) I ja ušla.