Коста Михаиловић

Василије Крестић

99-
,МЕМОРАНДУМ САНУ “

ОДГОВОРИ НА КРИТИКЕ

C·A · H⋅Y
„МЕМОРАНДУМ САНУ “

ОДГОВОРИ НА КРИТИКЕ
 СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ

ПРЕДСЕДНИШТВО

Коста Михаиловић

Василије Крестић

„ МЕМОРАНДУМ САНУ “

ОДГОВОРИ НА КРИТИКЕ

Штампа се по одлуци Председништва Српске академије наука и уметности

од 23. априла 1993. године

Уредник
академик
МИРОСЛАВ ПАНТИЋ
генерални секретар САНУ

БЕОГРАД
1995
 Издаје
Срйска академија наука и уметности

Лектор Јелка Крестић

Технички уредник Јелка Поморишац

Коректор Рашка Павловић

Тираж 1.000 примерака

Штампа

ГИП "Култура"
Београд, Маршала Бирјузова 28

YU ISBN 86-7025-213-9
 САДРЖАЈ

21
122
***
20
УВОДНА РЕЧ

*
МОТИВИ ЗА ПИСАЊЕ МЕМОРАНДУМА •

ПОЧЕТАК И КРАЈ РАДА У КОМИСИЈИ

ПОЛИТИЧКА КАМПАЊА ПРОТИВ МЕМОРАНДУМА
- Сукоб САНУ и политичког естаблишмента •
- Кампања против Меморандума у Србији
- Хрватска оспоравања Меморандума
- Словеначке инсинуације и разумевања
- Наклоност иностранства
СТИШАВАЊЕ КАМПАЊЕ
НОВИ ТАЛАС НАПАДА НА МЕМОРАНДУМ
- Стари и нови тонови у Србији
- Доследна хрватска пропаганда
- Словеначке злоупотребе Меморандума
ОСПОРАВАЊЕ ЕКОНОМСКОГ ЗАОСТАЈАЊА СРБИЈЕ 63
- Глас хрватске науке . 64

КЉУЧНЕ НЕИСТИНЕ О МЕМОРАНДУМУ

- О дослуху САНУ и званичне политике Србије 82
- Меморандум и Слободан Милошевић 84
- У чему је национализам Меморандума, 85
- Ни политички ни национални програм 87
- Теза о Великој Србији 89
- Спорења у иностранству 90
ТЕКСТ МЕМОРАНДУМА 99
- Криза југословенске привреде и друштва 101
Положај Србије и српског народа 126
РЕГИСТАР ЛИЧНОСТИ 149
 УВОДНА РЕЧ

Читалац се са разлогом може питати зашто је САНУ тако дуго

ћутала и зашто раније није реаговала на бројне домаће и стране исту-
пе против ње и Меморандума, зашто је Меморандум све до овог часа
остао тешко доступан и зашто није преведен на неке од светских
језика?
На сва ова питања може се дати кратак одговор: посао на Ме-
морандуму, који је доспео у јавност на нелегалан начин, није био
завршен. Ни једно тело САНУ није прихватило Меморандум. У так-
вом, недовршеном стању, САНУ га није могла прихватити као до-
куменат иза кога би могла да стане и да га брани. Због тога је САНУ
сматрала да нема разлога ни за брзоплето упуштање у полемике са
онима који су њу и Меморандум, са разних страна, из земље и ино-
странства, из дана у дан, из месеца у месец и из године у годину
неосновано и брутално политикански нападали, у склопу општих на-
пада на Србију и на читав српски народ. САНУ је ћутала, пажљиво
пратила све оно што је о њој и Меморандуму речено и написано и
чекала тренутак да се огласи начином који је доличан њеног значаја,
угледа и улоге коју има у српском друштву.
Сада, када су се, вероватно, сви који су имали жељу и потребу
да изрекну суд о САНУ и Меморандуму, исцрпли у оценама, исказима
и нападима, САНУ је одлучила да се огласи.
Она сматра да је најбољи одговор свима који су је нападали
због Меморандума, објављивање интегралног текста тог документа,
не само на српском већ и на енглеском, немачком и француском језику.
Објективан читалац, који је упућен у проблеме везане за политичке
прилике у Југославији и Меморандум, сам ће моћи да оцени колико
су неосновани, исконструисани и злонамерни напади на САНУ као
разбијача Југославије и ратног подстрекача.
Уз интегрални текст Меморандума дат је Коментар, који нема
задатак да објашњава и брани оно што је у њему написано , већ да
обавести читаоца када је, како и зашто настао тај докуменат. Ко-

7
ментар има задатак да да одговоре само на важније нападе изречене
на рачун САНУ и Меморандума, а не на све што је написано и
често понављано у виду припева, да би се боље упамтило . При избору
текстова на које су дати одговори у Коментару одлучујуће је било
то шта је речено у критикама и нападима, а не ко је те критике и
нападе изрекао . Циљ је био да ниједна суштинска примедба упућена
САНУ и Меморандуму не остане без одговора.
Писци Коментара нису се повели за критичарима, нападачима
САНУ и Меморандума, који су у недостатку доказа потезали тешке
и увредљиве речи на рачун највише научне институције српског на-
рода, њених појединих чланова и читаве српске нације. Водећи рачуна
о достојанству САНУ а располажући чињеницама које се не могу
оспорити, писци Коментара трудили су се да на памфлетске нападе
одговоре стилом, језиком и методом који је примерен науци.
Коментар није написан с намером да полемише са критичарима
САНУ и Меморандума већ да свима заинтересованим укаже на по-
литичке злоупотребе и фалсификате који су се десили са Меморан-
думом. Објављивање интегралног текста Меморандума и Коментара
није намењено само данашњем читаоцу. Не треба сумњати да ће о
свему овоме историја изрећи свој суд, и да ће он бити праведнији
од суда савремене политике. У том уверењу, САНУ овом књигом и
излази у јавност.

академик Коста Михаиловић

академик Василије Крестић

8
 МОТИВИ ЗА ПИСАЊЕ МЕМОРАНДУМА

Када су почели да размишљају о једном документу у коме би

изложили своје виђење друштвене стварности, чланови САНУ су
имали многа сазнања о величини и природи југословенске кризе
Економска криза је 1985. године ушла у шесту годину, без изгледа
да у кратком року буде превазиђена. О економским недаћама земље
САНУ је већ раније организовала неколико успелих научних ску
пова. Сугестије експерата, упућене властима, нису биле прих
ваћене јер су економске рационалности биле жртвоване поли
тичким интересима и идеолошким предрасудама. Да невоља буде
већа, и сама политика се нашла у дубокој кризи. Политичка
структура земље показивала је све видљивије знаке сопствено
распадања. Истрошене идеологије и организационо разорена
Комунистичка партија је све мање била способна да понуди адек
ватна решења за нарасле политичке проблеме . Устав из 1974
године, са конфедеративним одредбама, довео је до парализе
система доношења одлуке . Парализа је била утолико већа што
су сукоби интереса између република постали непремостиви. Ни
једна значајна одлука која би давала изгледе за излазак из кризе
није могла бити донета. Уставна криза се сама по себи отворила
а то је била прилика за Словенију и Хрватску, да инсистирањем
на конфедерацији, формализују своје, већ јасно изражене сепара
тистичке намере. Сепаратизам ових двеју република давао је по
литичкој кризи драматичне тонове . Економска криза и политичка
парализа допринеле су повећању и онако великих социјалних и мо
ралних невоља земље у којој је традиционално друштво брзо усту
пало место индустријском .
Сагледавајући све видове југословенске кризе , чланови САНУ
су нарочито били забринути малигном природом друштвених про
цеса. Већ 1985. године постало је јасно да ће такви процеси, акс
се благовремено и са довољно одлучности не предузму адекватн
мере , имати катастрофалан исход за читаву земљу. Но , то није била
и једина велика брига. Као научна установа која је већ читав један
век делила судбину свог народа, САНУ је тешко доживљавала по-
дређен положај Србије у Југославији. Било да је реч о иницијативи
за решавање виталних проблема политичког и економског система,
било о супротстављању одлукама са којима се не слаже, утицај
Србије је био занемарљив у центрима политичке моћи где су хрват-
ски и словеначки лидери били неприкосновени арбитри у свим пи-
тањима.
Иако највећа по пространству и броју становника, Србија је
по одредбама Устава из 1974. године изгубила важне атрибуте
државности. Опасност дезинтеграције није се надвила само над Ју-
гославијом већ и Србијом. Њене две аутономне покрајине , са ствар-
ним правима република, ограничавале су је у доношењу самостал-
них, и за функционисање Републике, делотворних одлука. Покра-
јине су чак ступале у коалицију са осталим републикама, због чега
је Србија остајала редовно у мањини на савезном нивоу . Ова чудна
појава се лако објашњава ако се зна за одлучујући утицај Тита
Хрвата и Кардеља Словенца, на састав руководећих кадрова по-
крајина.
Политичка немоћ Србије је искоришћена за притисак на два
милиона Срба, или 25 % укупног њиховог броја који су живели ван
матичне републике. У оно време важећа политичка парола „да свако
треба да чисти пред својом кућом“ реално је значила да се забрањује
политичком врху Републике Србије, или било ком другом, интере-
совање за положај Срба у другим републикама. Републичка руковод-
ства су добила одрешене руке да се према Србима односе онако како
су налагали сепаратни интереси већинске нације. У Хрватској је све
веће размере добијао дух „хрватског државног и историјског права"
на којем је почивала франковачко-усташка великохрватска
искључивост према свему што је српско. Опробаним методама Срби
у Хрватској су, једно за другим, губили национална, политичка, кул-
турна, верска, грађанска и људска права која су на тим просторима
мукотрпно стицали током историје. Циљ тог снажног притиска био
је, као и много пута раније, да се Срби одрекну своје нације и вере,
а ако то не буду хтели, да се иселе са својих вековних станишта и
тако Хрватску учине етнички чистом. Систематски обесправљивани
на свим подручјима живота и јавне делатности они су стварно, иако
не и формално правно, били претварани од конститутивног народа
у грађане другог реда.
Лидери новостворене муслиманске нације су се свесрдно тру-
дили да од Босне и Херцеговине створе републику са доминацијом
муслиманског становништва. Податак да је у раздобљу 1948–1991 . го-
дине ово становништво повећало свој удео у укупном становништву
БиХ од 30,7 на 43,7% говори да су били на најбољем путу да у томе

10
успеју. Поучени геноцидним искуством из Другог светског рата и
могућношћу да се геноцид у критичном тренутку понови, као што
се то, на жалост, и догодило , Срби су се исељавали из БиХ, утолико
више што је у овој Републици њихова друштвена дискриминација
била све чешћа. Биланс тог исељавања је тужан. Од 44,3 % у 1948.
години удео Срба у БиХ је пао на 31,4 % у 1991. години. Према томе,
за само 43 године, Срби и Муслимани су разменили свој удео у укуп-
ном становништву Босне и Херцеговине, с тим што су први изгубили,
а други задобили релативну већину.
Ни млада македонска нација није пропустила прилику да иско-
ристи инфериоран положај Срба, да према њима води асимилациону
политику. Међутим, ништа тако убедљиво не показује трагичан по-
ложај Срба као над њима извршен геноцидни притисак Шиптара на
Косову, дакле у оквиру матичне Републике. Аутономију Косова, по
одредбама Устава из 1974. године, Срби су доживљавали као повратак
отоманске окупације. Некажњивост муслимана пред полицијом и су-
дом за свакодневно шиканирање немуслиманског становништва об-
новила се у многим својим, за европске прилике, несхватљивим ви-
довима. Срби су били лишени не само националних и грађанских,
већ и осталих људских права. Без судске или било које друге државне
заштите они су у својим кућама и на имањима стално узнемиравани,
физички нападани и убијани, жене силоване, стока сакаћена, куће
спаљиване, воћњаци сечени, бунари тровани итд. Шиканирање не-
муслиманског становништва било је најмоћније средство исламиза-
ције у прошлости, а на Косову најмоћније савремено средство при-
тиска на Србе да се иселе и Шиптарима оставе етнички чисто Косово.
Притисак Шиптара није остао без резултата. Срби су се масовно исе-
љавали са Косова, што је у читавој нацији изазвало огромно неза-
довољство.
Релативно економско заостајање Србије, било је, исто тако, један
од разлога за велико незадовољство чланова САНУ. Званична поли-
тика морала је то заостајање да призна, али није успела да га адек
ватним мерама заустави.
Инфериоран положај Србије могао се лако уочити. Тежину тог
положаја нису пропустили да помену и неки политичари, културни
посленици других нација и националних мањина. Тако је македонски
политички лидер, Лазар Колишевски, јавно изразио своје неслагање
са политиком „ слаба Србија - јака Југославија“. Ова синтагма нед
восмислено указује да је према Србији свесно вођена дискримина

1 Подаци о националном саставу становништва Босне и Херцеговине за 1948

узети су из публикације КОНАЧНИ РЕЗУЛТАТИ ПОПИСА СТАНОВНИШТВА
ОД 15. МАРТА 1948. ГОДИНЕ, књ . ІХ, СТАНОВНИШТВО ПО НАРОДНОСТИ
СЗЗС, Београд, 1954, стр. ХѴІ, а за 1991. год. из Билтена СЗЗС бр. 1934, Београд
1992, НАЦИОНАЛНИ САСТАВ СТАНОВНИШТВА ПО ОПШТИНАМА.

11
циона политика. Словеначки политичар Стане Кавчич, у књизи
„Дневник и сећања“, потврдио је постојање такве политике конста-
тацијама „да политика слаба Србија - јака Југославија доживљава
слом". А фрустрацију српске интелигенције због положаја у коме
се нашла, изразила је припадница румунске националне мањине,
књижевница Флорика Штефан, следећим речима: „Мислим да и по-
литички и културни радници српске националности већ пате од ком-
плекса неке предодређене кривице, па у том страху допуштају да се
дисквалификују и оне акције и она дела, или пак само интенције
које се у нормалним условима у сваком народу и свакој народности
природно испољавају. Ја ту несношљиву атмосферу сплетки, подме-
тања, оговарања и блаћења гледам са приличне дистанце и видим
да се многе људске и стваралачке вредности без разлога обезвређују".3
Према томе, лош положај Срба и српског народа у Југославији није
био плод уобразиље чланова САНУ, већ реалност коју су запазили
и припадници осталих нација у Југославији.
Вишедимензионална криза Југославије и незавидан положај
Србије изискивали су радикалне мере за промену постојећег стања.
Савршено свесни тога, чланови САНУ су тежили променама у оквиру
Федеративне Југославије, сматрајући да се само у тако уређеној
држави може постићи ефикасност и успоставити пуна равноправност
република и нација. У том смислу они су намеравали да упозоре
званичне органе на широке размере кризе и то начином који више
имплиците него експлиците указује на могућа решења. Академици
нису имали илузију да ће једним упозорењем направити преокрет,
али су били убеђени да ће њихов напор навести на размишљање и
оне који ће се јавно супротставити. Међутим, колебали су се да ли
да учине такав корак. Они су били свесни да њихова анализа и кри-
тика друштвене стварности у условима када је владајућа партија има-
ла монопол у одлучивању и изграђивању јавног мњења, неће протећи
без оштрог супротстављања, утолико оштријег што их свако критичко
испитивање посредно подсећа на њихову одговорност за оно што су
учинили или што су пропустили да учине. Но, осећајући се морално
обавезним да се у критичком историјском тренутку огласе и помогну
народу коме припадају, они су били спремни да сносе све последице
свога чина.
Може изгледати парадоксално што је ову недоумицу било лакше
разрешити, него недоумицу да ли би писање Меморандума било у
складу са Статутом који налаже да се САНУ држи далеко од по-
литике. О томе су вођене дуге расправе које нису довеле до пуне
сагласности. Огромна већина академика је била мишљења да у усло-

2 „Борба“, Београд, од 28. фебруара 1990. године.

3 "Политика“, Београд, 16. април 1971. године.

12
вима снажно изражених дезинтеграционих процеса у читавој земљи
и бесконачног одуговлачења да се Србија стави у равноправан по-
ложај са осталим републикама, један докуменат САНУ, донет у суд-
боносном тренутку за читаву земљу, не значи уплитање у дневну по-
литику, већ одговорност коју САНУ као национална установа не сме
избећи. Таквом филозофијом и таквим мотивима, академици су
дошли на редовну Скупштину САНУ маја 1985. године на којој је
требало да расправљају о целисходности писања Меморандума.

13
 ПОЧЕТАК И КРАЈ РАДА У КОМИСИЈИ

На редовном заседању Скупштине САНУ, одржаном 23. маја

1985. године, више академика је са забринутошћу говорило о општој
економској кризи у земљи и положају Србије у федерацији. Све што
је речено било је крајње рационално и са дубоким уверењем да и
САНУ треба да помогне општем напору друштва да нађе излаз из
кризе. Тако је дошло и до конкретног предлога академика Ивана
Максимовића, који је од Скупштине прихваћен, да се „у облику Ме-
морандума истакну најактуелнији друштвени, политички, економски,
социјални, научни и културни проблеми, и да се тај Меморандум упу-
ти свима онима који су одговорни за вођење јавних послова у Србији
и Југославији“.
Поступајући по закључку Скупштине, а на основу предлога
Извршног одбора, Председништво САНУ је на својој четвртој сед-
ници од 13. јуна 1985. године именовало посебан ,Одбор за припрему
Меморандума о актуелним друштвеним питањима“ који су чинили
следећи академици : Павле Ивић, Антоније Исаковић , Душан Кана-
зир, Михаило Марковић, Милош Мацура, Дејан Медаковић, Миро-
слав Пантић, Никола Пантић, Љубиша Ракић, Радован Самарџић,
Миомир Вукобратовић, Василије Крестић, Иван Максимовић, Коста
Михаиловић, Стојан Ћелић и Никола Чобељић.
Прва конститутивна седница Комисије (промењено име Одбора)
Председништва САНУ за израду Меморандума, одржана 28. јуна 1985 .
године , одлучила је да председник и потпредседник Комисије буду
академици Душан Каназир и Антоније Исаковић, који имају одго-
варајуће положаје у Академији. На тој седници су разматрана орга-
низациона питања. Договорено је да се припреми синопсис да би се
могао сагледати садржај документа и извршити подела задужења за
писање текста. Исто тако је одлучено да, ради веће ефикасности у
решавању оперативних послова, један број чланова Комисије образује
Радну групу, за чијег је председника именован академик Антоније
Исаковић, а за њене чланове академици : Михаило Марковић, Никола

14
Пантић, Мирослав Пантић, Љубиша Ракић , Радован Самарџић, Ва-
силије Крестић и Коста Михаиловић.
Радна група је, по свом конституисању, одржала неколико са-
станака пре него што је на седницама од 8 , 9. и 15. јануара 1986.
године разматрала и прве текстове о којима је потом расправљано
на другој седници Комисије одржаној 31. марта 1986. године. Расправа
о приспелим текстовима указала је на потребу да се образује шест
тематских тимова. У ствари, под овим називом била су ангажована
четири академика који су као консултанти учествовали у раду Ко-
мисије о појединим питањима.
Трећа седница Комисије одржана је 19. септембра 1986. године,
а због тога што се редиговање коначне верзије текста није могло
завршити за један дан, седница је настављена 23. септембра да би
сутрадан, 24. септембра 1986. године несметани рад Комисије био
прекинут појавом чланка у „Вечерњим новостима“, којим је САНУ
нападнута због Меморандума. На петој и последњој седници,
одржаној 5. октобра 1986. године, закључено је да се због насталих
околности даљи рад на писању Меморандума не може наставити.
Тиме је рад Комисије био завршен, а бригу о даљим збивањима око
овог документа преузело је Председништво САНУ.
Широко је распрострањено уверење да је рад Комисије за пи-
сање Меморандума био конспиративан. То уверење се у великој мери
учврстило када су „Вечерње новости“ објавиле делове недовршеног
текста, дајући коментару карактер сензационалистичког догађаја.
Права истина је да Меморандум ни у једној фази није писан у тај-
ности. Пре него што је на Скупштини САНУ био прихваћен предлог
да се пише Меморандум и образује Комисија за обављање тог посла,
тај предлог је коментарисало неколико академика. Новинари при-
сутни на Скупштини су све то пренели широј јавности. Ни током
рада Комисије није постојала намера да се било шта крије. Ипак,
крађа једног примерка недовршеног документа била је довољна за
изазивање скандала великих размера.

Стварни рад у Комисији започет је усвајањем синопсиса који

је будући садржај Меморандума систематизовао у два основна дела.
Први се односио на југословенску кризу, а други на положај Србије
и српског народа. Расправа о синопсису је у великој мери олакшала
рад, оријентишући га на главне теме.
Разуме се да Комисија од 16 чланова није могла колективно
писати Меморандум. Извршена је подела рада тако што су поједини
чланови Комисије преузели на себе обавезу да напишу поједине одељ-
ке . Чланови Комисије су сматрали природним што су академици из
одељења друштвених и историјских наука преузели релативно веће
обавезе за припрему текста, него академици осталих одељења.

15
 О карактеру документа вођена је расправа не само на почетку,
већ и у неколико наврата током критичког преиспитивања написаних
текстова. Мањи део Комисије је инсистирао да докуменат добије ка-
рактер програма, а ако то није могуће, да се унесу бар неки про-
грамски елементи. Овај став, и поред упорности његових предлагача,
није наишао на разумевање већине која се определила за то да Ме-
морандум буде критичко виђење актуелне југословенске и српске
стварности . Тиме није оспорена потреба да се ради на националном
програму, али је оцењено да то треба да буде посебан задатак и са
другачијим саставом Комисије.
Имајући у виду да Меморандум пише Академија, поставило се
питање да ли такав докуменат има научни карактер , или, ако то није
случај , какав карактер му треба дати, а да не компромитује установу
из које излази. Комисија је, после исцрпне дискусије , заузела став
да, независно од тога што Меморандум нема структуру једне научне
студије са одговарајућом методом анализе, у овај докуменат не би
смело да уђе ништа што у научним студијама, независно где су и
за кога рађене, није испитано и проверено . Тога су се писци Мемо-
рандума строго придржавали .
Неколико пута расправљано је о томе да ли у Меморандуму тре-
ба помињати политичке личности као што су Тито и Кардељ . Није
било двоумљења о томе да је то неопходно са становишта потпуности
анализе, без чега би оцене биле осиромашене, већ око тога да ли
могућа политичка реакција неће помињање имена злоупотребити и
одвратити пажњу од суштинских порука југословенској и српској
стварности. Дискусија је довела до закључка да се имена морају по-
менути у интересу потпуне истине.
Радом Комисије и Радне групе је оперативно руководио акаде-
мик Антоније Исаковић. После усвајања синопсиса и разјашњења
садржаја и карактера Меморандума, он је заказивао седнице онда
када су били припремљени материјали о којима је требало расправ-
љати. На неке од тих састанака су, поред чланова Комисије, позивани
и академици Добрица Ћосић, Јован Ђорђевић и Љубомир Тадић.
Осим добро познате верзије од 74 куцане стране (уствари 73 ),
постојале су још две верзије, једна нешто краћа, а друга доста дужа.
Око дужине текста је утрошено много речи на самом почетку, као
и у току рада на овом документу . Неки академици су се залагали
да Меморандум буде написан језгровито, само на неколико страна,
али је преовладало гледиште да је неопходно дати довољно простора
за разјашњење природе појава, потпуне артикулације теза и ко-
ришћење аргумената. Усвајањем овог гледишта Меморандум је, као
што је речено, добио обим од 74 куцане стране.
О току расправе на седницама је вођен записник. Настојало се
да се и сви писани прилози сачувају, независно од тога да ли су

16
интегрисани у докуменат. Неколико текстова је приложено током
рада на коначној редакцији. Наиме, завршна редакција, која је рађена
колективно на седници Комисије, стигла је негде до тридесете стране.
Тај део текста се може сматрати као коначно прихваћен од стране
Комисије. Редиговање осталог текста је прекинуто због крађе и об-
јављивања делова Меморандума у дневној штампи. Због тога је изо-
стало и разматрање неколико амандмана који су се односили на текст
од 30. до 74. стране. Реч је о написаним прилозима и сугестијама
једног броја академика којима би, према њиховом мишљењу, доку-
менат био побољшан. Писани прилози имају самосталну вредност,
али би се неки од њих тешко могли уклопити у концизан садржај
Меморандума .

17
 ПОЛИТИЧКА КАМПАЊА ПРОТИВ МЕМОРАНДУМА

Појавом написа „Понуда безнађа“ у „Вечерњим новостима“ од

24. и 25. септембра 1986. године започела је кампања против САНУ
и Меморандума, у коју су се убрзо укључила готово сва гласила у
земљи. Управљање том кампањом у Србији преузео је политички врх
Србије, који је деловао у два правца: прво, да непосредно присили
САНУ да се огради од Меморандума и његових писаца и, друго, да
посредством својих пунктова и коришћењем масмедија у пропагандне
сврхе, неутралише утицај порука Меморандума у широј јавности.

СУКОБ САНУ И ПОлитичкоГ ЕСТАБЛИШМЕНТА

На ту кампању су реаговали Академија, њено часништво и поје-

динци. У „Политици експрес" од 25. септембра објављене су изјаве ака-
демика Милоша Мацуре, председника Актива комуниста САНУ, ака-
демика Антонија Исаковића, заменика председника Одбора за израду
Меморандума, као и академика Душана Каназира, председника САНУ.
Основни став у овим изјавама односио се на нелегалан начин на који
су се делови једног текста, који се налазио у „процесу стварања“, по-
јавили у јавности; подвучено је да иза једног још недорађеног текста,
који ниједном телу Академије није био поднет, „нико званично не сто-
ји“. „Вечерње новости“ од 27. септембра 1986. објавиле су и посебну
изјаву потпредседника САНУ академика Антонија Исаковића, који је,
поред осталог, још потпуније изнео став: „Све док Комисија свој рад
не оконча и док Председништво САНУ не донесе одлуку о његовој
садржини и намени, сам документ не може се, заиста, сматрати ни
преднацртом , нити о њему расправљати пре него што текст буде под-
нет надлежним телима Академије“.
Како се овим изјавама ситуација настала због Меморандума у
јавности није смирила, а у међувремену је добијен и захтев Пред-
седништва СР Србије да му се достави поуздано обавештење о ин-
криминисаном тексту, Извршни одбор САНУ је 30. септембра 1986.

18
упутио писмо потпредседнику Председништва СР Србије Вукоју Бу-
латовићу, покушавајући да разјасни ситуацију. У том допису је
одлучно одбачена оптужба да САНУ у радном материјалу за Мемо-
рандум „позива на братоубилачки рат и ново проливање крви“. Истак-
нута је чињеница да САНУ није имала намеру „да текст који треба
да буде усвојен према уобичајеној легалној и демократској процедури
преда јавности. Напротив, постојала је одлука да се искључиво на-
слови надлежним политичким органима Републике и то на „ интерно
коришћење“. У писму је искључена и било каква намера САНУ да
„себе постави као неког политичког партнера". У писму од 3. октобра
1986. године упућеном председнику САНУ Д. Каназиру, потпредсед-
ник Булатовић је замолио да му се пошаље она верзија Меморандума
која се већ користи у јавности. На овај допис Извршни одбор САНУ
писмом од 6. октобра 1986. поново подсетио да умножавање овог
текста у јавности, представља кршење основних етичких начела. Исто
тако је неприхватљиво јавно полемисање са текстом, који није усво-
јила „ни сама Комисија задужена за његову израду“. Изражено је и
дубоко неслагање због начина којим се у јавности дискредитовала Ака-
демија. Острашћено полемисање са текстом који није стигао да постане
регуларан докуменат, па према томе ни релевантан за Академију, речено
је у писму, „наноси нашој широј заједници голему штету“. У истом
акту је обавештен потпредседник Председништва „да нико у Академији,
па ни Комисија; није овлашћен да материјал који није припремљен и
од надлежних органа усвојен, даје на употребу“.
Актив СКС чланова САНУ разматрао је 14. октобра 1986. на
свом састанку проблеме у вези са материјалима Комисије за израду
Меморандума. Овом састанку присуствовали су председник Градске
конференције Савеза комуниста др Драгиша Павловић, секретар Рад-
мило Кљајић и Душан Митевић, члан Председништва. Своје закључке
Актив је формулисао у пет тачака. Актив је новинске чланке од 24.
и 25. септембра 1986. одбацио као неосноване и злонамерне“, по-
себно квалификације и оцене изашле у овим написима, а и касније
у штампи. Констатовано је да је материјал Комисије САНУ „ отишао
у јавност против воље Комисије и других органа Академије и злоу-
потребљен је“. Још једном је истакнуто да се текст налазио у при-
премној фази рада, и у самој Комисији је добио већи број примедби.
Стога је Комисија закључила да се одговарајући делови текста замене,
у ком смислу су припремљени нови текстови, и да се одбаце ,,сви
ставови који нису поткрепљени научним чињеницама“ . Подвучено је
да „текст који је неовлашћено продро у јавност није добио подршку“.
Најзад, актив је био мишљења и да постоје „озбиљни разлози“ да
се рад на овом важном послу настави, па је изражено уверење ,,да
ће Председништво Академије наћи одговарајуће модалитете за на-
стављање овог посла".

19
 Нажалост, ни после састанка партијског актива и донетих зак-
ључака, ситуација у јавности, поводом Меморандума, и даље се није
смиривала. Председништво САНУ одржало је 21. октобра 1986. своју
седницу на којој је разматрало атмосферу створену око Меморандума
и нежељене одјеке у јавности, те је донело саопштење, које је до-
стављено Председништву СР Србије, Градској конференцији Савеза
комуниста Београда и Танјугу, формулисано у шест тачака. Ту су
углавном поновљени већ изнесени разлози, који су довели до одлуке
о писању Меморандума; поновљен је раније изражен став о недопу-
стивом и нелегалном начину на који је радни текст доспео у јавност.
Констатовано је да Председништво није разматрало, па ни прихва-
тило недовршени радни текст. Тај текст не одражава никакво опште
мишљење, јер је рад на његовом коначном уобличавању прекинут.
„Председништво сматра да је атмосфера која је непосредно створена
око овог нацрта и која представља стварно узнемирење јавности, оне-
могућила сваки даљи рад на њему, па се стога он обуставља“, али
да је „с обзиром не значај и сложеност ствари које су у питању,
потребно организовати научне скупове о фундаменталним пробле-
мима друштва и друге облике истраживачког рада у овој области".
Овај последњи закључак Председништва САНУ донет је и као знак
уверења да се организацијом научних скупова посвећених актуелним
друштвеним проблемима, може помоћи превазилажењу кризних ста-
ња у нашем друштву. Због тога је одлучено и да се свечана седница
посвећена 100-годишњици Академије одржи маја 1987. године, обе-
лежавајући њен први скуп.
У непосредној вези са збивањима око Меморандума нашле су
се и бројне, веома сложене припреме око прославе стогодишњице
САНУ, посебно око одржавања свечане академије и отварања јуби-
ларне изложбе. Хитност ових отворених питања била је разлог што
је Извршни одбор затражио пријем код председника Председништва
СР Србије. Председник Иван Стамболић је 29. октобра 1986. примио
представнике САНУ : председника Душана Каназира, генералност се-
кретара Дејана Медаковића и секретара др Радосава Бошковића.
Овом састанку присуствовао је и потпредседник Председништва СРС
Вукоје Булатовић. Академији је о одржаном састанку достављена и
званична белешка. Председник Каназир је у свом уводном излагању
истакао важност ове консултације, посебно за дефинитивно решава-
ње питања везаних за прославу, а која су се, пре свега, тицала низа
конкретних финансијских обавеза и доласка већег броја гостију из зем-
ље и иностранства. Слично је говорио и генерални секретар САНУ.
У исцрпном излагању председник Стамболић је указао на дугого-
дишњу друштвену подршку коју је уживала Академија, због чега се
очекивао њен допринос решавању настале кризе . Меморандум је по-
реметио раније добре односе. Политичка руководства су дала поли-

20
тичке оцене тог документа, па је данас вишеструко потребна снага,
храброст, одлучност и реализам“ да се у самој Академији тај доку-
менат на прави начин оцени, да се заузме јасан и недвосмислен став.
Он је испољио „наду да у САНУ постоји снага да се таква оцена
и став заузме, да је видљиво да се покушало тим путем поћи, али
да се само делимично успело“. Упозорио је да је Скупштина САНУ
„уједно и шанса и ризик и да су последице које ће она произвести
пресудно зависне од људи у самој Академији“... „Скупштина се може
претворити у опасну политичку демонстрацију и повампирење Ме-
морандума". Он је поновио уверење да се у овом великом проблему
очигледно не ради о институцији као целини, него о групици људи
у њој, коју треба онемогућити. Што се тиче прославе 100 година СА-
НУ, Стамболић је подржао одлуку о одлагању као рационалну, из-
јављујући: „Руководству Србије било је веома стало да се из овога
случаја изиђе на цивилизован начин, а то значи да Комисија престане
са радом и да потпредседник Исаковић поднесе оставку " .
На састанку је договорено да је због насталих околности најбоље
да се све активности око прославе, укључујући изложбу и полагање
камена темељца Библиотеке и Архива, помере за пролеће 1987. го-
дине, а да се не заостаје са пословима око публикација за ту прилику.
Са овим предлогом председника Републичког одбора за обе-
лежавање 100-годишњице САНУ сложили су се и чланови Председ-
ништва САНУ , на својој седници од 30. октобра 1986. године. Тиме
су коначно разрешене и све дилеме везане за прославу.
На истој седници Председништво САНУ је одлучило да сазове
ванредну Скупштину САНУ за 18. децембар 1986. на којој ће раз-
матрати ситуацију насталу поводом Меморандума и проблеме искрсле
у вези с тим. На тој Скупштини Извршни одбор је поставио питање
свог поверења, о чему се Скупштина изјаснила тајним гласањем, по-
јединачно за сваког члана Извршног одбора, и свима је поверење
потврђено.4
Из овог прегледа збивања види се да је САНУ сматрала да је
за њу најцелисходније избегавање полемике са тумачењима и оценама
штампе, ограничавајући се на неколико основних и суштинских
тврђења. Таква становишта заузета су и приликом писаног обраћања
политичким представницима Републике Србије. САНУ је била непо-
пустљива у одбијању да се огради од текста, на којем је рад у пуном
јеку био прекинут, уверена да је право питање: зашто је уопште дошло
до ове афере, коме је она била потребна, и пре свега како се
оштећена страна може још сматрати одговорном, или чак кривом,

4 Годишњак САНУ ХСІІІ за 1986. год . стр. 111. Све ауторизоване дискусије
на овој скупштини штампане су у публикацији ВАНРЕДНА СКУПШТИНА САНУ,
САНУ, Београд, 1989.

21
за тешку моралну и радну повреду нанету овој установи, спремној
да сарађује а не да се спори са друштвом којем припада?
Из ових разлога намеће се питање да ли је Скупштина од маја
1985. погрешила што је уопште одлучила да се приступи изради Ме-
морандума и тако „сиђе“, како неки и пребацују, у арену свакодневних
политичких збивања? На то питање ондашњи генерални секретар САНУ,
академик Дејан Медаковић, дао је прави одговор: „У драматичним тре-
нуцима нашег времена једна друштвено равнодушна Академија го-
тово је незамислива и она би неминовно изневерила наде сопственог
народа. Спорење са друштвом заиста није наша жеља ни потреба,
али исто тако ни сапутничко живљење на маргини друштвених зби-
вања као и безбедно окретање и оцењивање само давно прошлих
социјалних и економских кретања и потреса“.

КАМПАЊА ПРОТИВ МЕМОРАНДУМА У СРБИЈИ

Сукоб између политичког руководства Србије и САНУ има

зачетке у оцени мотива због којих је Меморандум писан. САНУ је
намеравала да упозори највише органе Србије на озбиљност вишеди-
мензионалне кризе и опасности које из ње могу произићи по поли-
тичку и економску стабилност Југославије, а нарочито по међуна-
ционалне односе. Да је политички врх Србије хтео то да разуме и
да је био способан да уочи колико мишљење једне ауторитативне
установе може помоћи у решавању кризе , он би, пре свега, допустио
да се писање Меморандума нормално доврши. САНУ би се на тај
начин одужила својој научној савести и патриотској дужности, а
држава би добила једну друштвену иницијативу која се могла пока-
зати корисном.
Што догађаји нису пошли таквим током, разлоге не треба
тражити само у недостатку политичке мудрости. Тадашњи политички
лидери нису могли да изађу из оквира идеолошког начина мишљења
и устаљеног понашања. Чим се појавио у јавности, Меморандум је по-
стао политички „случај“, а онда се све остало догађало према познатом
сценарију . Сагласно уходаној политичкој пракси да „свако треба да
чисти пред својом кућом“, политичком врху Србије је запало да се не-
посредно разрачуна са САНУ и њеним члановима, као и да неутралише
утицај Меморандума на јавно мњење. Да га не би оптужили остали
републички центри за национализам, либерализам и опортунистичко
понашање, а у настојању да докаже своју правоверност, он је први
кренуо у жесток напад на Меморандум и његове састављаче, поли-
тичком кампањом коју је сам организовао и усмеравао .
Меморандум је изненадио политичаре неуважавањем правила
друштвеног понашања и чврсто формираних односа у једнопартиј-
ском систему. Они су били нарочито осетљиви на могућност да им

22
се ускрати или окрњи монопол у разматрању и решавању најважнијих
друштвених питања. Неопростив грех академика био је у томе што
су се усудили да јавно и без устезања проговоре о темама о којима
је дотле расправљао само политички врх. Због смелости да уђе у би-
рократско-политички забран, САНУ се нашла на удару свих поли-
тичких и партијских центара.
Мишљење о најделикатнијим друштвеним питањима, које је у
Меморандуму без устручавања саопштено, дало је повода његовим
критичарима да устврде како САНУ приступа оснивању политичке
партије. У држави са једнопартијским системом то је била изузетно
тешка оптужба. Даљи ток догађаја је показао потпуну неоснованост
ове оптужбе, која је, у ствари, била израз забринутости да Комуни-
стичка партија не изгуби политички монопол.
Тврдња да САНУ приступа стварању политичке партије по-
служила је томе да се ограничи утицај Меморандума. Јавност је у
Меморандуму препознала смелу реч, и добила потврду многих соп-
ствених запажања о друштвеној стварности. Разумљиве анализе ове
стварности и јасне поруке Меморандума вршиле су снажан утицај
на формирање јавног мњења. Овај документ је преко ноћи стекао
велику популарност. Он је умножаван, позајмљиван, продаван по ули-
цама и парковима. То су били поуздани знаци да је политичка кам-
пања постигла супротан учинак, компромитујући своје иницијаторе .
Докучивши изоштреним осећањем угроженост сопствених позиција,
политички лидери су били принуђени да до максимума појачају про-
паганду, не би ли смањили утицај Меморандума.
Оштро реаговање на замерке учињене Титу и Кардељу у Ме-
морандуму показује да је критика овог документа полазила од идео-
лошких позиција. Зачетници политичке кампање су очигледно пола-
зили од претпоставке да харизма ових личности није ишчезла и да
се деловање на емоције народа може искористити за компромитовање
Меморандума и његових твораца. Таква претпоставка се показала не-
тачном. Меморандум је добио много на популарности, што је показао
да ове две личности нису непогрешиве нити се смеју сматрати не-
додирљивим.
Оспоравање тврдње Меморандума да су Словенија и Хрватска
својим утицајним лидерима, у центрима политичке моћи, оствариле
политичку и економску доминацију над Србијом, исто тако, има идео-
лошку подлогу. Критичари нису покушали да разјасне постоји ли так-
ва доминација, већ су пошли од тога да братство и јединство, као
и равноправност република и народа представљају светиње у чије се
постојање не може сумњати. Због тога је политичка кампања насто-
јала да идеолошку синтагму братство-јединство максимално искори-
сти против Меморандума.

23
 Политички лидери су били огорчени што је Меморандум под-
вргао преиспитивању читав политички систем, а у оквиру њега и
место Савеза комуниста у друштву, заједно са унутрашњим стањем
у тој јединој политичкој партији. У њиховим очима морало је изгле-
дати као беспримерна дрскост да партија, која је својим монополским
положајем регулисала све односе у друштву и била неприкосновени
критичар оних који нису подржавали њене програме и директиве,
буде подвргнута испитивању једне независне научне установе. Ме-
морандум је због тога био оцењен као политичка диверзија првог
реда, са којом се морао извршити потпуни обрачун.
Део критике Меморандума, који је имао за циљ идеолошку по-
длогу или одбрану политичког монопола, био је потпуно депласиран
са становишта критеријума демократског друштва, у коме је незами-
сливо да неко може бити изузет од критике, или да се било коме
ускрати право на критику. Демократизацијом Југославије, увођењем
вишепартијског система, слободом штампе и говора, критика Мемо-
рандума са идеолошких позиција, као беспредметна, потпуно је
ишчезла. Десет година након одлуке да се Меморандум напише, ни-
ком не пада на памет да овом документу замери што је критиковао
политички систем, Тита и Кардеља, или што се упуштао у разматрање
међунациналних односа.
Пошто није могла оспорити важност питања која чине срж Ме-
морандума политичка кампања се утолико више ослањала на идео-
логију. Политички функционери Србије су пре појаве Меморандума
поставили захтев да се нека од тих питања реше. Због тога они нису
могли оспорити њихово постојање и важност, а да себе не демантују.
Међутим, сопствену одговорност што њиховим захтевима није удо-
вољено, они су покушали да пребаце на САНУ. Политичко руко-
водство Србије лансирало је тврдњу да га је Меморандум затекао у
тренутку када се нашло пред конкретним решењима којима је био
циљ да издејствују „важне промене у Уставу и Закону о удруженом
раду", када се ушло „у врло важну и осетљиву фазу решавања многих
питања везаних за односе у Социјалистичкој Републици Србији на
путу њеног успостављања као јединствене државне и друштвено-по-
литичке заједнице“ . Наглашавано је да је „за долазак на овај ниво
свести за промене требало веома много напора и толеранције, а усред
тих послова и борби, усред тог изузетног напора свих прогресивно
оријентисаних снага у друштву за обједињавањем на главним фрон-
товима борбе за излазак из кризе“, појавио се Меморандум, па се
сада „део снага прикупљен за оне праве послове“ морао бавити Ме-
морандумом и САНУ . Академија је тако, како се фигуративно изра-
зио један од највиших функционера Србије, „уместо да је српском
руководству прискочила у помоћ и подметнула раме, том руководству
подметнула ногу“. Другим речима, по званичном тумачењу, Академија

24
и Меморандум имали су да понесу кривицу за све неуспехе српске
политике . Кад је тако, једноставно, у САНУ пронађен главни кривац,
српско руководство је сматрало да ће себе ослободити одговорности
због неспособности, партијске послушности, државног слепила и не-
достатка елементарних патриотских осећања. Гнев јавности требало
је усмерити на САНУ, а „добронамерном“ српском руководству омо-
гућити да и даље, у недоглед ради на „организовању прогресивно
оријентисаних снага у друштву на главним фронтовима борбе за изла-
зак из кризе".
Никог од политичких лидера Меморандум није поименично
учинио одговорним за нешто што је урадио или што је пропустио,
а требало је да уради, али су се и без тога одговорни лако препознали.
Осуда опортунистичког понашања српских политичких лидера, у Ме-
морандуму, била је главни разлог покретања кампање против његових
састављача и жестине којом је та кампања била вођена. У тврдњу
да их је појава Меморандума омела у одсудном тренутку када је тре-
бало да исходују важна политичка и економска решења, могу пове-
ровати само они који под тренутком подразумевају четири деценије.
Празноречје којим су бранили сопствене пропусте , уступке и неуспехе
само је доказ да таква одбрана нема доказа.
Свестан неуверљивости идеолошки засноване критике Меморан-
дума, а у немогућности да се супротстави суштинском оценом овог
документа, политички врх Србије је покушао да ове недостатке на-
докнади инсинуацијама и неоснованим оптужбама, као и ко-
ришћењем недоличних средстава. Оптужбе су биле срачунате да по-
литички дискредитују САНУ и њене чланове . У јавности је требало
створити утисак да се САНУ Меморандумом залаже за братоубилачки
рат, да је то четничко-кољачки документ који настоји да руши све
што је мукотрпно изграђено, да је то памфлет којем је циљ да по-
литички дестабилизује Југославију, да међу ауторима Меморандума
има и таквих који су повезани са различитим „реакционарним цен-
трима у иностранству“, итд. У тим нападима и оптужбама није било
ни мере ни укуса. Систем партијског једноумља је користио сва сред-
ства којима је требало уништити онога ко је мислио другачије.
Политичка кампања против Меморандума, по жестини и начину
којим је вођена, могла би се поредити само са оном против приста-
лица Резолуције Информбироа. Једино што су изостала хапшења, ма-
да се 1986. године словеначки политичар Стане Доланц, тада на фун-
кцији члана Председништва Савеза комуниста Југославије, за то све-
срдно залагао. Председнику САНУ је са врха власти стављена до
знања могућност да аутори текста кривично одговарају. Саопштење
секретара Председништва Савеза комуниста Београда на састанку
партијског Актива САНУ да се врши брижљива стилска анализа тек-
стова како би се утврдило ко су писци појединих делова текста, неда

25
се другачије тумачити него као припрема за примену репресивних
мера. Сам Актив комуниста у САНУ био је под нарочито великим
притиском да се огради од Меморандума и да ступањем у мериторну
расправу о његовом садржају прибави легалитет који је у Савезу ко-
муниста био неопходан ради оправдања крађе недовршеног документа
и политичке кампање коју је водио против САНУ.
Са неуспехом тог притиска, а тиме и неуспехом да се унесе расцеп
у Академију по добро познатом рецепту „диференцијације“, Председ-
ништво Савеза комуниста Србије није се могло помирити. По његовој
директиви се и у основним партијским организацијама Републике ра-
справљало или, тачније речено, изјашњавало се против овог документа,
често независно од тога што га чланство није прочитало. Све то пратила
је добро оркестрирана медијска кампања, чијем нападу су били
изложени поједини академици, али и читава Академија. Сатирични на-
пис „Војко и Савле“, објављен у дневнику „Политика“, којим се ишло
на компромитовање академика Гојка Николиша, био је свакако нај-
дубљи морални пад, не само политичара већ и новинарске професије.
Тај напис се претворио у прави бумеранг због којег су се политичари
и новинари нашли у неприлици, у немогућности да саопште ко је аутор
тог памфлета и како је могао бити објављен.
Повлачењем низа погрешних потеза и лошим проценама, поли-
тички лидери Србије су сами много допринели неуспеху кампање
против Меморандума. Крађа овог документа је била први погрешан
потез. Пошто нису могли да обавесте јавност о томе ко је крађу
извршио, они су прећутно признали да су били налогодавци, или да
су се са тим чином сагласили. Политичка кампања се није могла
ослободити ове љаге. Изношење недовршеног документа на јавну
расправу није било ништа мање неморално . Мериторна расправа о
тезама и аргументима на којој се инсистирало требало је да оправда
крађу и обави промоцију недовршеног у коначан документ. Тиме би
биле правдане политичке кампање и репресивне мере које су при-
премане . Изношење недовршеног Меморандума на јавну расправу
имало је за последицу стварање праве политичке узбуне у јавности.
Очекивања да ће се јавно мњење окренути против САНУ потпуно
су се изјаловила. Ништа није била боља ни процена понашања САНУ
и њених чланова. У највећој мери је потцењена њихова спремност
да устану у одбрану сопственог интегритета и уверења.
Упркос свему томе, пропаганда против САНУ и Меморандума
није била безазлена, али ни српска јавност није се показала лако-
верном и малоумном . Мали део јавности могао је подлећи опорту-
низму незнања и поверовати свакодневно изрицаним оптужбама, али
већина образованих и у садржину Меморандума упућених, схватила
је да су у питању неосноване оптужбе САНУ и неистинито тумачење
мотива и порука . Углед САНУ нагло је порастао у српском друштву,

26
којем је ова висока научна установа, о стогодишњици свог постојања,
улила наду да још има оних који мисле и воде рачуна о виталним
националним и државним интересима српског народа и Србије. Су-
протно очекивањима политичара, Меморандум је на Србе деловао
као кохезиони чинилац. Он је истовремено морално охрабрио све
оне који су били против догматизма и његових носилаца.

ХРВАТСКА ОСПОРАВАЊА МЕМОРАНДУМА

За разлику од Србије, политички врх у Хрватској се није сувише

експонирао у јавности као критичар Меморандума. Пракса да „свако
треба да чисти пред својом кућом“ не значи само да је политичко
руководство Србије било обавезно да се непосредно обрачуна са САНУ
и писцима Меморандума, већ и то да се остале републике држе по
страни од таквог обрачуна. Али то не значи да политички врх Хрват-
ске није био изузетно заинтересован да се САНУ политички порази,
и да за остварење тог циља није дао максималан допринос.
Управљајући политичком акцијом из позадине, политички лидери
Хрватске су могли рачунати на велики пропагандни потенцијал штампе,
националистички оријентисане интелигенције, увек спремне да на нож
дочека све што долази из Београда, друштвених организација, па чак и
тадашње Југославенске академије знаности и умјетности. У тај потенцијал
ваља убројати и предузимљиву хрватску емиграцију која је, како се по-
казало, једва дочекала да ускочи у полемику са Меморандумом. Овај по-
тенцијал је обилато коришћен и за пропаганду против Меморандума, не
само у земљи већ и у иностранству. Хрватска је на тај начин постала
најважнији центар за ширење неистина о САНУ и Србији.
За познаваоце прилика у Југославији не представља никакво из-
ненађење што се на Меморандум најжешће окомила Хрватска. Од
када је, од Анте Старчевића у деветнаестом веку, била јавно арти-
кулисана и постала део програма Странке права, србофобија је у
Хрватској стално одржавана и чинила је главни, ако не и једини
садржај хрватског национализма. Појава Меморандума је дочекана
као згодна прилика да се, нападом на њену интелигенцију, Србија
и даље држи у пасивном и подређеном положају.
Хрватска је имала и реалне разлоге да се супротстави Мемо-
рандуму. Она је, заједно са Словенијом, по својој мери формирала
међурепубличке и друге друштвене односе па стога није хтела да
пристане на њихову промену, поготово зато што је за своја опреде-
љења имала гаранције у постојећем Уставу. Опредељењем за ефи-
касну федерацију и равноправан положај република и народа, Ме-
морандум се супротставио стратегији Хрватске и Словеније. Оне су,
у време појаве овог документа, свима ставиле до знања какво им
Државно уређење одговара. Већ тада је било јасно да им није било

27
стало ни до јаке ни до слабе Југославије. У заједничку државу су
ушле да се после Првог светског рата не би нашле на страни по
беђених. Сматрајући је привременом, од самог уласка у њу, тежиле
су осамостаљењу. Меморандум се, у тренутку када су две републике
извршиле све припреме за отцепљење, ненадано појавио са дру
гачијим погледима. Стога је, нападом свим расположивим пропаган
дним средствима на овај документ требало онемогућити његов утица
на измену тенденција које су одговарале будућим сецесионистима.
О карактеру хрватских оспоравања много говори то што су прва
озбиљна реаговања на Меморандум дошла из редова хрватске поли
тичке емиграције. Већ 1987. године „Хрватско народно вијеће“ је пу
бликовало у САД „Хрватско становиште о Меморандуму Српске ака-
демије наука и уметности"5 (у даљем тексту : „Хрватско стано
виште ...") . Колико је познато, та брошура од 30 штампаних страна
представља до сада једини покушај целовитог одговора на Меморан
дум. Због тога је и названа „Хрватски Антимеморандум“ . Овај напис
се темељи на сепаратизму, који је основна позиција читаве хрватске
критике. Нема већи значај то што је текст писала хрватска емигра
ција. Између теза и аргумената у „Хрватском стнановишту..." и оних
које користи званична и незванична пропаганда Хрватске после от
цепљења, постоји временска, али не и суштинска разлика. Оно штс
су 1987. године хрватски емигранти говорили, а домаћи мислили, у
Хрватској је после 1991. године постала званична и незванична про-
паганда. У томе нема ничег чудног ако се зна да су „главна врела“
из којих су узети подаци књиге Рудолфа Бићанића и Фрање Туђмана.
„Хрватско становиште ...“ је свакако један од извора за оп-
тужбу Срба у медијима и наоружање хрватског лобија сопственим
виђењем међунационалних односа у Југославији. Европска заједни
ца никад није образложила своју одлуку донету средином децембра
1991. године којом је предложила признање Словеније и Хрватске,
позивајући и остале републике да се отцепе ако то желе. Оправдано
је поставити питање није ли она усвојила гледиште написано у
завршној реченици „Хрватског становишта...“ ,,да југословенску
државну заједницу, у било којем облику, одбија данас већина не-
српских народа Југославије, посебно хрватски народ, самоодређењем
за своју хрватску независнот “ 8

ХРВАТСКО СТАНОВИШТЕ О МЕМОРАНДУМУ СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ

НАУКА И УМЕТНОСТИ, Хрватско народно вијеће, Croatian National Congress, 10
Ackerman Road, Saddle River, N.G.074458, USA, 1987.

Рудолф Бићанић, ЕКОНОМСКА ПОДЛОГА ХРВАТСКОГ ПИТАЊА (изд.

Владко Мачек, Загреб, 1938).

Фрањо Туђман, НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ У САВРЕМЕНОЈ ЕВРОПИ (изд.

КХП, Барцелона, 1981).
8
„ХРВАТСКО СТАНОВИШТЕ...", цит. дело, стр. 30.

28
 Осуда дезинтеграционих процеса, национализма и сепаратизма
као антиисторијских тенденција, дата у Меморандуму, одбијена је у
"Хрватском становишту..." образложењем да се не може „прелазитити
преко чињенице да су тежње Хрвата, као и других потчињених и
несрпских народа, дио једног свеопћег свјетског процеса модерног
времена, по којем сваки народ, чим у њему сазрије сазнање његове
самобитности, његовог посебног и националног индивидуалитета,
тражи успоставу властите националне државе". Овако дефинисана
позиција обојила је све ставове и аргументе писаца „Хрватског ста-
новишта...". Тако је на тезу Меморандума да је Уставом из 1974. го-
дине Југославија прешла на конфедерацију, одговорено да се није
радило уопште о конфедералном карактеру тадашње Југославије, већ
о низу административних прописа који дају већу аутономију репу-
бличким јединицама, а не о савезу суверених држава. Према овом
тумачењу, републикама мањкају битне ознаке суверенитета: конфе-
дерална државна тела, суверенитет у законодавству, унутрашњој упра-
ви, спољно-политичким односима у војсци. Из наведених ставова,
као и читавог контекста, јасно произилази да је конфедерација етапни
циљ . Републике би тиме добиле статус суверених држава, док би
се савезна држава претворила у државни савез. Тако би републичке
границе административних република прећутно биле легализоване
као државне. Потпуно осамостаљење, као крајњи циљ, не би тада
задавало никакву правну или било какву другу тешкоћу. Отцепљење
би се могло извршити у сваком тренутку једностраним актом о на-
пуштању државног савеза.
Ову тактичку замисао није требало препознавати или претпо-
стављати, будући да је уграђена у предлог модела конфедерације у
Југославији, који је поднела заједничка стручна радна група председ-
ништава Хрватске и Словеније 4. октобра 1990. године. У прелазним
и завршним одредбама, на стр. 74 овог документа, каже се:
,, 1 . Државе чланице Савеза и странке овога уговора ратифико-
вале би Уговор и извршавале његове одредбе у сагласности с њи-
ховим уставним прописима. Инструменти ратификације били би по-
ложени код владе једне од држава које га ратификују, и то на дан
предаја ратификационих инструмената.
2. Када овај уговор буде на снази десет (или пет?) година, или
у свако доба после тога, државе чланице Савеза ће се, на тражење
било које од њих, међусобно саветовати ради ревизије овог уговора
или распуштања Савеза.
9
„ХРВАТСКО СТАНОВИШТЕ...", цит. дело, стр. 6.
10
Стипе Месић се очигледно није слагао са овим мишљењем када је кон-
статовао да је Србија „прва поништила Устав са конфедералним решењима из
1974. године" (С. Месић : КАКО СМО РАСТУРИЛИ ЈУГОСЛАВИЈУ, Глобус,
Загреб, 1992, стр. 20) .

29
 3. Зависно од даљег развоја и ширења европске интеграције,
Државе чланице Савеза могу и пре наведеног рока, појединачно или
заједнички, својом одлуком односно одлуком Већа министара, напустити
или распустити Савез и затражити пријем у Европску заједницу .“
Ове одредбе не остављају сумњу шта је етапни, а шта коначни
циљ . Треба подсетити на изјаву Стипе Месића да ће бити последњи
председник СФРЈ, да би после отцепљења написао књигу о томе шта
је све чинио да до тога и дође. "
„Хрватско становиште...“ је брижљиво регистровало све ставове
Меморандума о национализму и сепаратизму, не оспоравајући при-
суство ових појава на друштвеној сцени раније Југославије. Ове појаве
се не квалификују као опасне за нарушавање међунационалних од-
носа и политичку стабилност земље . Напротив, национализам и се-
паратизам не само што нису оцењени као појаве социјалне патологије
већ им је приписано прогресивно значење. У тим појавама нађене
су историјске „тенденције развоја народа укључених у југословенску
државу која је баш задњих година дошла до пуног изражаја".12 Са
тих позиција је одобрен, па чак и подржаван национализам и сепа-
ратизам у свим републикама, при чему је изузета Србија, посебно
Српска академија наука и уметности. „Нема двојбе, програм инте-
гралног, демократског федерализма , за који се залаже Меморандум
САНУ, у политичком речнику значи враћање на озакоњени унита-
ризам и прогресивну хегемонију српског народа над осталим наро-
дима и народним мањинама Југославије", 13 Занимљиво је да „Хрват-
ско становише ..." 1987. године, дакле много пре оружане сецесије,
излази са мишљењем о изолованости Србије, омиљеном тезом неких
српских интелектуалаца и политичара: „Овај идејни и политички су-
коб између Србије и ових народа и народних мањина, доводи српски
народ у положај осамљености и реалне инфериорности са свим оста-
лим народима Југославије из којега Србија може наћи излаз само
признањем њиховог права и тежње за самоодређење и независност“,14
Колико је познато, ни званична ни незванична Србија нису се су-
протстављале жељи република да се отцепе, али су биле за то да се
то учини договором о „мирном сусједском разграничењу“,15 и да
српски народ добије иста права на „самоодређење“ као и други на-
роди. Уместо тога, догодила се оружана сецесија у Словенији и
Хрватској , док је Србима у Босни и Хрватској оспорено „право на
самоопредељење“. „Хрватско становиште ...“ је у завршним редовима

11 Стипе Месић, цит. дело.

12
„ХРВАТСКО СТАНОВИШТЕ...", стр. 5.
13
Исто, стр. 26. и 27.
14 Исто , стр. 28.
15 Исто, стр. 30.

30
текста изашло са општом оценом да Меморандум САНУ представља
упозорење народима Југославије да знатан део српске интелигенције
„Још увјек упорно заступа идеју велике Србије“, 16 Када се изговарају
или чују оцене о „усамљености“ Србије и „великој Србији“, добро
је знати из ког извора и ког времена потичу ове синтагме и шта се
тиме желело постићи.
Оцена Меморандума да су, после Другог светског рата, Слове-
нија и Хрватска оствариле политичку доминацију над Србијом, није
оставила равнодушним политичаре и интелектуалце у овим бившим
републикама. Прво су похитали да реагују писци „Хрватског стано-
вишта...“ , објашњавајући своју журбу приликама које, због владајућег
репресивног режима у земљи, не допуштају хрватским политичарима
и интелектуалцима наступ у домовини. Аутори ове брошуре покушали
су да оспоре политичку доминацију Хрватске и Словеније, против-
тезом да „хегемонистички положај Србије остаје до данас непроме-
њен". За доказ своје тврдње не устручавају се да користе и сопствене
произвољне оцене, податке који нису релевантни, или су од малог
значаја за доношење оцена, док истовремено заобилазе односе од
суштинског значаја.
Тако се, као први доказ о хегемонији Србије, наводи да је Бео-
град остао главни град Југославије. Када је требало доказати на који
начин та околност обезбеђује доминацију Србије као аргумент је на-
вођен национални састав савезне администрације. Релативно већа за-
посленост чиновника српске националности у савезној администра-
цији нормална је појава, не зато што су они били фаворизовани,
већ зато што из неких република чиновници тог ранга нису хтели
да се запошљавају у савезним установама. То је било добро познато
за Словенце , који су у својој републици имали веће плате него што
им је савезна администрација нудила. Оскудица станова у Београду,
била је велика препрека за регрутовање савезних чиновника из других
република , а разлог за то што је било запослено више чиновника
српске националности је и тај што је Београд, као велики град, ра-
сполагао стручњацима и чиновницима свих профила који су могли
задовољити захтеве савезне управе .
Редактори „Хрватског становишта..." даље доказе о српској до-
минацији тражили су у већој заступљености Срба у официрском кадру
и полицији, прећуткујући да је такво учешће израз тешкоћа да Срби,
због релативно ниског процента запослености, добију друга радна ме-
ста у мери колико су то могли Хрвати или Словенци, који су у својој
републици остварили чак и презапосленост . У пракси конкурса за
војне Академије , то је било широко познато, кандидати несрпске на-
ционалности су добијали предност , чак и по цену снижавања кри-

16 Исто, стр. 30.

31
терија, само да би у структури официрског тела све нације биле сраз-
мерно заступљене. Посебно је питање то што се многи Словенци и
Хрвати, опседнути сепаратистичком идеологијом, нису опредељивали
за војни позив у Југославији.
Осећајући, ваљда, да наведену аргументацију о српском хегемо-
низму нико разуман неће прихватити ако се она буде заснивала само
на чиновницима и официрима нижег ранга, који не доносе већ само
извршавају одлуке, поготово што су бројке којима се оперише
очигледно произвољне ( „у војсци и полицији Срби заузимају још већи
постотак : 75-80%“ ! ) , " аутори „Хрватског становишта..." су устврдили
да су „водећи државни и војни кадрови били претежно српски“, при
чему су навели имена Александра Ранковића и Сретена Жујовића,
који су били смењени, и Арсе Јовановића, који је био физички лик-
видиран. Контрадикција између тврдње и примера је очигледна. Но,
да би како-тако оправдали своју тврдњу, аутори су помињали имена
неких команданата и политичких функционера, судија врховних су-
дова српске националности који, на другоразредним друштвеним по-
зицијама, нису учествовали у доношењу најважнијих одлука, па чак
нису имали много могућности да извршењу важних одлука дају свој
лични печат.
Упркос настојању да докажу постојање политичке хегемоније
Србије, писци „Хрватског становишта..." нису могли да пређу преко
опште познате истине, наведене у Меморандуму, да су Тито и Кардељ
уживали неприкосновени ауторитет у центрима политичке моћи и
да им је кадровски монопол допуштао да битно утичу на састав по-
литичког врха Југославије. Ово признање би било довољно да оспори
тезу о политичкој хегемонији Срба. Због тога су аутори покушали
да пониште значај ове чињенице смешном тврдњом да је Тито водио
српску политику, или, тачније речено, српски империјализам унутар
Југославије, а нарочито Хрватске, као и на међународном плану ! Као
један од кључних доказа наведен је случај Андрије Хебранга који је
оцењен као „одлучни корак у ликвидацији хрватски оријентисаног
вођства КПХ". Права истина је да је Тито шовинистичке ставове и
наступе Хебранга дуго трпео , све до момента када је овај испољио
намеру да помоћу снага Информбироа преузме његово место. Према
томе, реч је о личној борби за власт, у чему српски кадрови нису
имали никаквог удела, док је Тито у датом тренутку искористио но-
торни шовинизам Хебранга као један од аргумената за оправдање
свог поступка пред јавношћу.
Исти, ако не и изразитији случај је са хрватским Мас-покретом
из 1969-1971 . године. Овај шовинистички покрет не само што није
сметао Титу, већ је у Загребу, два месеца пре састанка у Карађорђеву,
1" Исто , стр.7.

32
пред телевизијом и руководством тог покрета, на згражање читаве
југословенске јавности, изјавио да у „Хрватској нема национализма“.
Ако се убрзо после тога предомислио и са политичке сцене уклонио
вође мас-покрета, разлоге ваља тражити у томе што су они показали
недвосмислену намеру да од њега и Бакарића преузму власт, а не у
интригама српских, мало утицајних политичара.
Писци „Хрватског становишта...“, међутим, прећуткују кога су од
водећих српских политичара и на који начин, Тито, Кардељ и Бакарић,
уклонили из политичког живота. Та листа је веома дугачка, почев од
Симе Марковића па све до Александра Ранковића, кога су неоправдано
сматрали трећим човеком у политичкој хијерархији СФРЈ. Због своје
наивне оданости Титу, ограничених интелектуалних способности и ди-
сциплинованог спровођења свих одлука, он је био извршилац, а не креа-
тор одлука. Његово удаљавање из политичког живота изазвало је
чуђење и неразумевање јавности, која је сматрала да је Тито деловао
против сопственог интереса, лишавајући се услуга једног њему потпуно
оданог човека, поготову што је овај у јавности уживао репутацију
српског политичког лидера. Но, Ранковић је био међу последњима у
низу одстрањених српских политичара. Благоје Нешковић, секретар
српског ЦК и председник Владе СР Србије уклоњен је већ у 50-тим
годинама, зато што се супротставио Титу и Кардељу због великих на-
мета којима су оптеретили Србију, због обавезног откупа и бруталног
начина којим је тај откуп спровођен. Ово смењивање је уједно била
лекција сваком потоњем српском политичару да се Титу не сме су-
протстављати . Он је максимално злоупотребио кампању против Ин-
формбироа да политички уклони сваког српског политичара у чију је
лојалност најмање посумњао . Док је према врхунским политичарима
других нација примењен метод убеђивања, понекад веома дуг, српски
политичари су уклањани по кратком поступку, понекад за једну реч или
наговештај сумње. Међу уклоњенима је Сретен Жујовић, истакнути члан
Политбироа, Раде Жигић, Душан Бркић и Станко Опачић-Ћаница,
истакнути политички лидери Срба у Хрватској. Истрага о смрти Сло-
бодана Пенезића, председника Владе Србије, у аутомобилској несрећи,
за кога се поуздано зна да је био критички настројен према политици
Тита и Кардеља, никада није доведена до краја. Нарочито је инструктиван
случај са тзв. либералима из Србије, Марком Никезићем и осталима, који
су у огромној већини уживали подршку Централног комитета Савеза
комуниста Србије. Упркос томе, они су интервенцијом Тита уклоњени
не само са руководећих места, већ и из политичког живота. У другом
чину, он је на руководећа места у Србији довео опробане послушнике,
не хајући што су они изгубили углед у народу, ако су га икада и имали.
Монопол у иницијативи и доношењу најважнијих одлука Тита
и Кардеља постојао је и у кадровској политици. Без њихове сагла-
сности ниједан иоле значајан државни и партијски функционер није

33
могао бити постављен не само у федерацији него и у републикам
и покрајинама. Ево шта је о томе забележио Стане Кавчич , слове
начки политичар, у свом дневнику од 27. децембра 1986. године: „Ми
нула су времена када су словеначки политичари са Кардељом на чел
и уз помоћ Тита по Југославији уклањали поједине политичаре прем
својој жељи" 18 Поред поменуте тројке, председник федералне влад
је имао релативно највећи утицај на токове политичких, економских
других догађаја. У послератном периоду Хрвати су готово монополисал
ову изузетно важну политичку функцију. Тито је држао и Председ
ништво Владе, од завршетка Другог светског рата до 1963. године,
поред њега до 1991. године још три Хрвата - Милка Планинц, Бранко
Микулић и Анте Марковић заузимали су, сем последњег, тај положа
са четворогодишњим мандатом. За 46 година само у периоду 1963-1967
године председник Владе је био Србин, подразумевајући ту и Србе у
покрајинама и другим републикама. У моменту кулминације југосло
венске кризе, председник СФР Југославије (Стипе Месић), председник
Савезне владе (Анте Марковић) , и министар иностраних послова (Бу
димир Лончар), дакле, три кључна актера у тој кризи, били су Хрвати
Могућност утицаја на кадровску политику свакако је била моћнс
средство Тита, Кардеља и Бакарића у остваривању политичке домина
ције над Србијом. Ова тројка је себи олакшала посао тако што је ин-
ституционализовала кључ за расподелу значајних функционерских места
међу републикама. Независно од броја становника, све републике су
имале право на исти број амбасадора, генерала, чланова врховних судова
и других истакнутих функционера. Грађанима Србије су тиме одузете
могућности да са истим шансама конкуришу на истакнуте функције и
да на одговарајући начин утичу на спољну и сваку другу политику.
Невоља је била утолико већа што је и у законодавним телима Србија
била изложена кадровској , а тиме и политичкој дискриминацији. Све
републике су имале исти број народних посланика, не само у Већу на-
рода, што би се могло сматрати нормалним, већ и у Већу грађана, што
није, нити је могло бити нормално. Исти број посланика у Већу грађана
значи да у Србији ван аутономних покрајина једног посланика бира
десет пута већи број бирача него у Црној Гори. Политичка неравно-
правност грађана је у таквом изборном закону очигледна.
По броју становника велика република, Хрватска, се нашла у
сличном, формално посматрано, дискриминисаном положају.
Међутим, то Хрватској политички није сметало, будући да је са Сло-
венијом била на челу антисрпске коалиције, укључујући у ту коалицију
поред БиХ и Македоније и две покрајине, у саставу Републике Србије.
Аутономне покрајине, које су давале по 20 посланика у Веће грађана,
нису због тога могле побољшати политичку позицију Србије у пар-
18
„Борба“, Београд, од 28. фебруара 1990. год., стр. 7.

34
ламенту. Напротив, политички лидери у покрајинама са народним
посланицима, одабрани вољом водеће политичке тројке у Југославији,
у свему су пратили и извршавали њену политичку вољу, а нарочито
у доминацији над Србијом.
Прави значај доминације, изражене у националном саставу ру-
ководећих политичара у законодавним и извршним телима, може се
разумети и оценити тек ако се има у виду колики је проценат Срба
живео у другим републикама, односно ван Србије без покрајина. При
томе је положај Републике Србије у уставно-правном смислу био нео-
бичан по томе што је она у свом саставу имала две аутономне по-
крајине са правима република. За доношење закона за читаву репу-
блику била је потребна сагласност аутономних покрајина, док су ове
могле доносити законе без сагласности Србије ван покрајина. Због
тога се Србија ван покрајина нашла у једном недефинисаном устав-
ноправном положају, што је био свакако један од важнијих разлога
због којег су се у покрајинама појавили аутономашки и сепарати-
стички настројени политички кадрови као озбиљни чиниоци на-
дређености над Србијом.
У таквом склопу се са разлогом доводе у везу опредељења Ко-
минтерне између два светска рата са политиком доминације над Србијом
у послератном периоду . Ради потпуније оцене тврдње аутора „Хрватског
становишта..." нека буде поменута и контрадикција у коју западају. Док
на једној страни; као политичка емиграција, заузимају недвосмислено
антикомунистички став , на другој страни слажу се са опредељењем Ко-
мунистичког листа „Пролетер“, да за разлику од словеначке и хрватске,
српска радничка класа није тражила оснивање своје комунистичке пар-
тије, наводно због тога што је припадала угњетачкој нацији. Таква теза,
у коју нико озбиљан неће поверовати, била је довољно добра када је
требало да оправда смисао ранијег оснивања КП Хрватске и Словеније
и послужи за подгрејавање сепаратизма, а после рата за успостављање
и правдање политичке доминације над Србима.
„Хрватско становиште ..." је, из три основна разлога, изискивало
нешто дужи коментар. Прво, појединци и институције Хрватске и
хрватске емиграције били су у основи главни извор малициозности
у тумачењу теза и аргумената Меморандума. Друго, „Хрватско ста-
новиште ...“ подгрејало је предрасуде о Србима које су деценијама
понављане независно од тока догађаја и друштвене стварности . Треће,
питање доминације унутар политичких односа није било шире ко-
ментарисано, па је „Хрватско становиште ...“ најобухватнији критички
осврт на те односе који су обрађени у Меморандуму. Једино ти ра-
злози, а не садржај овог написа, оправдавају простор који му је дат.
„Хрватско становиште ..." у целини заслужује општу оцену коју је дао
београдски новинар Зоран Богавац да „у том тексту заправо и нема
ничег нарочитог - само је искоришћена прилика да се поводом Ме-

35
морандума САНУ , а под маском анализе оног што они зову српски
Меморандум изнесе арсенал старих теза, пропагандних непријатељ-
ских порука, исконструисаних података и рушилачких парола",19
После овог документа, хрватска јавност унутар земље се акти-
вирала у оптужбама Меморандума, утолико више што је сепарати-
стички покрет узимао шире размере . Загребачки часопис „Наше теме"
(број 1-2, 1989. године) , први у СФРЈ, штампао је интегрални текст
Меморандума. Прави разлог за штампање није био у томе што је то
,,предувјет јавног дијалога о њему“ (у тадашњим условима правог
дијалога није ни могло бити), већ у жељи да се објави и Предговор
Драгутина Лалевића, који је приказом тока догађаја и одабиром јав-
них наступа настојао да поучи читаоце како да разумеју оно што
буду прочитали и да им открије“ национализам који у тексту не
могу да нађу. Објављени одабрани текстови, као прилози уз Мемо-
рандум, представљају иступ оних политичара из Србије, који су не-
посредно водили кампању против САНУ пре, за време и после њене
ванредне скупштине. Пажњу, при том, привлачи мишљење Лалевића
да су најтеже политичке осуде Меморандума изречене у војвођанској
средини. Он је, између осталог написао : „На састанку Актива кому-
ниста у култури градске организације СК Новог Сада, 23. листопада
1986, Томислав Марчинко , тадашњи извршни секретар у Градском
комитету Новог Сада, исказао је незадовољство дотадашњим „реак-
цијама оних који су били дужни да први и најенергичније реагирају“,
уз оштар и претенциозан приговор, очито упућен Градском комитету
СК Београда, да је „прононсираним националистима, креаторима па-
роле 'Срби на окуп тек припрећено прстом да се тако не смије чини-
ти, да то није добро, да су оцјене погрешне . А ријеч је о очитом
контрареволуционарном памфлету ".20
Покушај да се овим текстом политички компромитује Меморандум
представља потпуни промашај , када се зна да Томислав Марчинко при-
пада проусташкој хрватској породици, насељеној у Војводини током
Другог светског рата и да се после оружане сецесије вратио у Хрватску ,
где је наименован за уредника Информативног програма Телевизије
Загреб, дакле на место од највећег поверења. Марчинко, који није остао
привржен ни држави, ни идеологији у име које је оптуживао САНУ,
потврђује оцене Меморандума о одабиру кадрова у Војводини, срачуна-
том на јачање антисрпске, аутономашке политике. Међутим, Лалевић
није пропустио да у свој избор текстова уврсти и изјаве двојице ака-
демика, Павла Савића и Васе Чубриловића, који су имали другачије
мишљење од огромне већине осталих академика САНУ. Но, и та два
мишљења не представљају суштински другачије оцене друштвене ствар-
19
Ванредан број „Дуге“, јун 1989. год., стр. 61.
20 Исто, стр. 17.

36
ности, већ доводе у питање одлуку САНУ да се пише Меморандум,
противећи се да се она као научна установа „уплиће“ у политику.
Аутори „Хрватског становишта...“ нису пропустили да комента-
ришу и економски део Меморандума. Они су највећи део тог текста
посветили развоју појединих делова Југославије између два рата. Без
сопствених истраживања и познавања оног што су други у новије време
проучили, њима ништа друго није преостало него да се у потпуности
идентификују са подацима и оценама књиге Рудолфа Бићанића.
Као шеф ХСС и издавач ове књиге, Владко Мачек је у предговору
изишао са тврдњом да је Хрватска била експлоатисана у Краљевини
Југославији. Бићанић се прихватио да докаже ову унапред задату тезу.
Будући да је одударала од економске стварности, ова тврдња није могла
бити доказана коректним методолошким поступком. Због тога је по-
кушао да то постигне манипулацијом појединих података, док је скоро
потпуно заобишао Статистику индустрије Југославије из 1938. године,
једину поуздану документацију за оцену како је који део Југославије
прошао у међуратном периоду. Да тако није учинио, он не би могао
остати при тврдњи да је Хрватска била експлоатисана.
Идеолошки и политички интонирана Бићанићева књига брзо је наишла
на документовану критику београдских економиста, која је обезвредила ње-
гове налазе.22 Економски институт Србије се у раном послератном периоду
потрудио да Статистику индустрије из 1938. године прилагоди поли-
тичко-територијалној подели СФР Југославије па је на тако кванти-
тативно провереној основи дошао до следећег закључка: „Ипак ништа
пластичније не приказује темпо развоја индустрије ових подручја у две
деценије између два рата, као прорачунавање горњих података на 1000 ста-
новника на сваком подручју. Док је у Словенији на сваких 1000 становника
инвестирано 697 хиљада, у Хрватској (са Славонијом и Далмацијом) је
та цифра изнела 481 хиљаду, а у Србији са Војводином (без Срема)
она износи само 281 хиљаду динара. Узмемо ли пак саму Србију, си-
туација је још неповољнија, јер је овде на 1000 становника долазило
247 хиљада динара капитала. Ма како посматрали ствар, Словенија се
у ове две деценије развијала 2,5 пута брже од Србије и 2,6 пута од
Војводине. И развој индустрије у Хрватској ишао је 1,7 пута брже
него у Србији и Војводини заједно, односно 1,9 и 1,7 пута брже него
појединачно у Србији и Војводини" 23
Ови подаци доказују да су у Југославији између два светска рата
најбржи развој имале Словенија и Хрватска. Такви резултати су еко-

21 Рудолф Бићанић, цит. дело.

2 Група аутора (Г. Грђић, С. Драшковић , В. Ђорђевић, Ј. Ловчевић, М. Жујовић,
Б. Прица), ИСТИНЕ О ЕКОНОМСКО ПОДЛОЗИ ХРВАТСКОГ ПИТАЊА, Из-
давачка задруга Слобода, Београд, 1940.
23
Гојко Грђић, Развој Србије и Војводине од ослобођења од Турака, ПРОИЗ-
ВОДНЕ СНАГЕ НР СРБИЈЕ, Економски институт НР Србије, Београд, 1953, стр. 55.

37
номски разумљиви и било би необично да су другачији. Једанпут
стечена предност у развоју ове две републике имала је тенденцију
увећавања, као што се то догађало са развијеним деловима других
земаља. Царинска заштита домаће индустрије, услови размене и већ
освојено југословенско тржиште, са своје стране су допринели по-
већању те предности. Србија не само што није била међу деловима
Југославије који су се најбрже развијали, већ , судећи по инвестици-
јама на 1000 становника, није достигла ни просечан ниво инвести-
ционих улагања по становнику југословенске привреде.
Што се тиче привредног развоја Републике после Другог свет-
ског рата, писци „Хрватског становишта..." нису, или су се правили
да нису били обавештени. У сваком случају они су се легитимисали
као потпуно некомпетентни да дају оцену о том развоју. Коментар
развоја после Другог светског рата је једва испунио пола стране, на
којој се нашла невероватна тврдња да је Србија 1971. године пре-
машила ниво на коме је стајала Хрватска 1925, а да се Хрватска
1971. спустила испод нивоа Србије из 1925. године ! Ако је само у
периоду између 1947. и 1971. године друштвени производ по станов-
нику Хрватске учетворостручен, онда ова апсурдна тврдња указује
са каквим се све елементарним незнањем о послератном периоду Ју-
гославије и република, упуштало у критику Меморандума.

СЛОВЕНАЧКЕ ИНСИНУАЦИЈЕ И РАЗУМЕВАЊА

Словенија је током послератног периода, у свим битним опре-

дељењима и акцијама ишла заједно са Хрватском. Њен однос према
Меморандуму није представљао изузетак. Политички лидери Слове-
није нису прикривали да су у највећој мери заинтересовани да се
осујети утицај овог документа. Истина, такав утисак се не би могао
добити на основу њихових уздржаних јавних наступа, али то што су
неки од њих отишли тако далеко, да су захтевали кривично гоњење
састављача Меморандума, показује да су они, који су се пред домаћом
и иностраном јавношћу приказивали као велики демократи, били
спремни да се упоредо са критиком заложе и за репресивне мере .
Као хрватски, тако су и словеначки политичари најважнију улогу
у кампањи против Меморандума препустили медијима и политички ан-
гажованој домаћој интелигенцији, којима су словеначка политичка опре-
дељења била добро позната. Дуге уставне дебате и расправе о великим
недоумицама искристалисале су ставове Словеније, који су и медијима
и интелигенцији послужили као поуздани путоказ за напад на Мемо-
рандум. Њихов посао је био унеколико олакшан тиме што је пропаганда
била шаблонизована, покушавајући да упорним понављањем учини
истинитим неколико флоскула, много пута преузетих из других сре-
дина, а нарочито из Србије и Хрватске.

38
 Ако из словеначке средине тог времена неки текст заслужује
да му се посвети пажња онда је то коментар Меморандума Станета
Кавчича, словеначког политичара, који је 1972. године, као либерал
одстрањен из политике . Он је од тада водио дневник, објављен под
насловом ,,
Дневник и сећања“ све до 1987. године када је и умро . „Бор-
ба" од 28. фебруара 1990. године пренела је делове тог дневника у
коме се он осврће на Меморандум.
Кавчич нема битно другачија опредељења од своје средине према
историјској недоумици Словеније, остати или напустити Југославију .
Он је јасно опредељен за конфедерацију и настоји да увери Словенце
како не треба робовати схватању да се Словенија обавезно излаже
асимилацији и економским недаћама ако напусти Југославију и изгуби
њено тржиште. Словенија има интереса да остане у Југославији једино
ако политички систем и други односи буду њој одговарали. Према
томе, излазак или опстанак у Југославији је по њему отворено питање.
Кавчич је мишљења да економске невоље Србије не произилазе из
доминације Словеније и Хрватске, већ су те невоље заједничке свима
у Југославији . Даље, он сматра да Словенија нема јасно дефинисан
програм који би штитио њене интересе, а мишљења је да Шиптарима
са Косова треба омогућити присаједињење са Албанијом.
Сва ова опредељења која је Кавчич дао у виду примедаба Ме-
морандуму, треба имати на уму када се оцењује шта је позитивно
рекао о овом документу. У дневничком запису од 20. децембра 1986.
године он каже : „Српска академија, САНУ, је на својој ванредној
скупштини дала шамар југословенском и српском политичком руко-
водству . Политичари су се истрчали као пубертетлије, сматрајући да
имају пред собом општински комитет са Карабурме . Академици су
дали лекцију не само о Србији, него и о политичкој тактици ." Кон-
статујући да је „уза све то позиција Србије остала нејасна“ и да се
даљем „изигравању Србије врата затварају“, он даје веома тврду оце-
ну: „Политика: слаба Србија - јака Југославија доживљава слом. Јака
и своја Србија - уједно и јака Југославија поприма извесне нове мо-
гућности". Ништа мање није значајно то што је у Дневник записао
27. децембра 1986. године : „Прочитао сам Нацрт Меморандума САНУ.
Сада сам утолико више уверен да је начињена крупна политичка
грешка што политичари нису дозволили САНУ да заврши тај рад.
Вероватно је да политичари нису интервенисали само због онога што
је у Меморандуму нетачно и неприхватљиво , него још више због оно-
га што је тачно, истинито и оправдано критично . Пошто се нису
осећали способним за стуштински дијалог са САНУ о друштвеној
кризи у Југославији а посебно у Србији, одлучили су се за политичку
дисквалификацију документа пре него што је написан односно
усвојен у Академији“ и даље: „Сада документ формално не постоји.

39
Суштински он одсликава духовни и мисаони хоризонт САНУ у од-
носу према друштвеном стању у Србији и у Југославији. У њему је
много тачних оцена и добрих предлога...“.
Није мање интересантно и значајно његово обраћање сународ-
ницима: „Осећам да Словенци позицију Србије не схватају. Слове-
начком политичком руководству је успело, барем привремено, засле-
пити Словенце. Зато Словенци виде у Србији само национализам и
унитаризам и ништа друго. То је кратковидо и опасно . Многе српске
оцене и захтеви, су оправдани.“ ...,,Срби знају да више не могу целој
Југославији дириговати. Њихова садашња позиција, у основи по-
дређена позиција, за њих је неодржива...“. „Најрадикалнији противник
промени у једном или другом правцу јесте словеначко политичко ру-
ководство. Оно упорно брани status-quo. Брани, дакле, Тито - Кар-
дељеву политику која је доживела свој историјски пораз. Политичка
заслепљеност словеначке политике се понавља. Зато је и Доланц пре-
длагао кривичне санкције против САНУ. Остао је усамљен. Минула
су времена када су словеначки политичари са Кардељем на челу и
уз помоћ Тита по Југославији уклањали поједине политичаре према
својој жељи."
Овакве оцене у Словенији су утолико драгоценије и објективније
што су поверене личном дневнику. Смрт Кавчича је учинила да те
оцене, које у суштини потврђују неке основне тезе Меморандума, буду
доступне јавности. Те оцене су битно другачије од оних сачињених
у пропагандне сврхе, а нарочито другачије од виђења и понашања
после оружане сецесије Словеније.

НАКЛОНОСТ ИНОСТРАНСТВА

Као и у свим сличним ситуацијама, инострани посматрачи будно

су пратили збивања око Меморандума и САНУ. Била је то тема која
је месецима заокупљала пажњу многих средстава информисања. Ино-
страни политички кругови схватили су да је Меморандум објективно
уздрмао политички систем. Због тога што је одолевала свим прити-
сцима режима (претњама да ће јој ускратити финансијска средства,
да ће изменити закон којим ће је учинити зависнијом од републичких
власти, масовним осудама партијских организација, отвореним по-
кушајима да разједини чланство Академије, да поједине међу њима
сама Академија издвоји, жигоше и осуди) САНУ је у демократским
земљама Запада стекла неприкривену наклоност . На свечаној акаде-
мији одржаној маја 1987. године, поводом стогодишњице постојања
Академије, САНУ је добила снажну моралну подршку дипломатског
кора из Београда. Док се читав савезни и републички врх Југославије
и Србије оглушио о ту скромну свечаност, показујући на тај начин
своје незадавољство САНУ, дипломатски кор Београда одазвао се,

40
без мало, у читавом саставу . Све улице у кругу око САНУ биле су
закрчене колима дипломата из великог броја земаља.
Важно је констатовати да у то време, у иностраним политичким
круговима, нико није нападао Меморандум као документ којим се
подстиче растакање Југославије, заговара насиље и зло. Како ничег
сличног у Меморандуму нема, није могло ни бити таквих оптужби.
Ово је релевантно за оцену неоснованости пропагандних оптужби
Меморандума, када је на тлу Југославије дошло до крвавог грађан-
ског, међунационалног и верског обрачуна.

41
 СТИШАВАЊЕ КАМПАЊЕ

Из лекције коју је добио на Ванредној скупштини САНУ, по-

литички врх Србије је морао извући одговарајућу поуку. Њему је
преостало или да укине САНУ, на шта се није смео одлучити а да
сопствени опстанак не доведе у питање, или да постепено стишава
кампању која ионако није имала аргументе да би била успешно на-
стављена. Изабрана је ова друга могућност. Написи против Мемо-
рандума, САНУ и појединих њених чланова су се проредили и из-
губили оштрину . Настало је затишје, у коме претње САНУ нису пре-
стале, али су постале ређе и мање гласне. Јењавање кампање је била
логична последица сазнања да се раније постављени политички циљ
не може остварити, да академици нису спремни да осуде Меморандум
и његове ауторе. Кампања је имала утолико мање изгледе да буде де-
лотворна, што је била морално компромитована манипулацијом укра-
деним документом и што се заснивала на инсинуацијама, неистинама
и претњама. Ваља имати у виду и то да су се после прославе стого-
дишњице Академије, политичари у Србији позабавили собом, тако да
је Меморандум и због тога био мање присутан на друштвеној сцени.
Престанак званичне кампање и нормализација односа са САНУ
догодили су се сменом Ивана Стамболића и осталих функционера
Савеза комуниста, који су били иницијатори и ангажовани органи-
затори борбе против оцена и порука Меморандума. Сменом на по-
литичком врху Србије битно је измењен однос према интелигенцији,
слободи штампе и одговорности за јавну реч. У новоствореним при-
ликама све је имало мање смисла одржавати напетост између поли-
тичког естаблишмента и САНУ . Инерција није допуштала брзу про-
мену ставова партијског апарата и других кадрова који су активно
учестовали у кампањи. Због тога, до формалне нормализације односа
између власти и САНУ , у виду неког заједничког саопштења или
сличног акта, никада није ни дошло. Нормализација се прећутно до-
годила тако што је спор био препуштен забораву. Многи су склони
да у посети Извршног одбора САНУ дневнику „Политика" виде чин
нормализације. Међутим, та посета, почетком јануара 1989. године,

42
више се може тумачити као стављање до знања јавности да је са
САНУ скинута политичка анатема и да се нормализација већ прећут-
но догодила, а не да тек почиње.
Јавности је мало познато да су се упоредо и ван њеног увида
водили натегнути разговори о једној другој нормализацији односа.
Наиме, између Председништва Савеза комуниста Србије и Београда,
на једној, и Актива Савеза комуниста САНУ на другој страни, дошло
је до раскола и супротних оцена Меморандума. Два председништва
су од првог дана појаве овог документа почела са притиском на Актив
да реализује захтеве који му се постављају. Ови захтеви нису имали
много изгледа да буду испуњени већ због тога што је један део чла-
нова Актива био аутор или се слагао са текстом Меморандума. Јав-
ности није било познато да су инкриминисана места у тексту, као
она о Титу и Кардељу, писали комунисти. Бранећи Меморандум они
су бранили себе и сопствени интегритет, а то их је довело у жесток
сукоб са партијом . Отуда жалбе и претње комунистима што нису
извршили постављене задатке пре, за време и непосредно по завршет-
ку Ванредне скупштине САНУ.
Међутим, већ крајем 1987, а нарочито 1988. године догодиле су
се значајне промене . Комисија Председништва Савеза комуниста
Србије покушала је, у више додира, да са Активом нађе заједнички
језик. Напори су били усмерени на припрему саопштења намењеног
јавности. Неколико верзија припремљених саопштења било је неприх-
ватљиво за Актив, због тога што су садржала ограде од Меморандума.
Када је коначно усаглашена једна потпуно неутрална верзија, без по-
менутих ограда, поставило се питање да ли такву верзију саопштења
уопште треба доносити и тиме у јавности покретати питања која су
престала да буду актуелна. Због тога то саопштење није усвојено,
па самим тим ни објављено . Преко свега се прешло ћутке, као што
се то пред јавношћу догодило и са Меморандумом.
Стишавање напада на Меморандум и његове писце, постало је
приметно у другој половини 1988. године. То не значи да овом до-
кументу и даље појединци повремено нису давали лоше оцене. Но,
упоредо са тим , јавили су се и протести против фалсификовања тек-
ста Меморандума и захтеви за објективном оценом његових налаза
и оцена. Ревијални лист „Дуга“ је јуна 1989. године у специјалном
броју штампао читав текст Меморандума и делове дискусија са Ван-
редне скупштине САНУ, заједно са релативно објективним комен-
тарима угледних новинара. Тиме је јавност могла да на изворном
тексту провери колико су званичне оцене биле основане. Позиви за
озбиљно критичко преиспитивање садржаја Меморандума остали су,
међутим , без одјека. Осврти на овај докуменат постали су ретки, уз-
гредни и по правилу малициозни, без навођења изворног текста.

43
 Слободан Милошевић је крајем 1989. године у разговору са но-
винарима, изјавио: „А што се тиче Српске академије наука, не видим
заиста зашто она не би имала утицај на политику у Србији, који је
то народ у свету, која је то разумна држава која се стиди своје ака-
демије наука. "24 Охрабрујуће је било када се кључна политичка
личност Србије јавно огласила таквом оценом о месту које Академија
треба да заузима у друштву . Држава која је против САНУ водила
политички рат, до ове изјаве била је неразумна и то како држава
Србија тако и држава Југославија. У савременом свету, вероватно,
не постоји држава која је водила политичку кампању против соп-
ствене академије у којој се постављало питање : да ли Академија има
право на сопствено мишљење о друштвеним проблемима, где се по-
везаност Академије и политике у тражењу решења за друштвене про-
блеме сматра недозвољеним. Да читав сплет догађаја буде загонетнији
и стране земље су у време када је почела демонизација Србије,
српског народа и Меморандума прихватиле деформисане односе из-
међу званичне политике Србије и САНУ као да су нормалне, што
никад не би учиниле у сопственој земљи. Јењавањем овог непонов-
љивог политичког кошмара завршио се први део живота Меморан-
дума.

24
Политика, 22. децембар 1989, стр. 7.

44
 НОВИ ТАЛАС НАПАДА НА МЕМОРАНДУМ

Престанак антимеморандумске кампање у Србији значио је мно-

го више од смањења политичког притиска на САНУ и писце Ме-
морандума. Дотадашњу улогу Србије, као главног носиоца кампање,
у потпуности је преузела Хрватска. Ово је било утолико једноставније
што Хрватска није ни имала своје затишје. Када је једанпут започела,
хрватска пропаганда се одржавала у континуитету . Она је привидно
секундирала Србији, али ток догађаја у Југославији у периоду 1989-
1991. учинио је да антимеморандумска кампања добије нове подсти-
цаје. У томе је предњачила хрватска пропаганда која је повременим
написима у земљи. и протурањем неистина у иностранству преузимала
улогу главног антимеморандумског центра. Избијањем оружане се-
цесије, овај центар је силно развио антимеморандумску пропаганду,
како у земљи тако и у иностранству. Потреба да се овај противправни
чин оправда са становишта унутрашњег и међународног права, изи-
скивала је коришћење свих пропагандних средстава.
Основни циљ те пропаганде био је недвосмислено јасан - ce-
цесионисте је требало свету приказати као жртве које се боре за
ослобођење, а Србе којима се оспоравају другима већ призната права
на самоопредељење, као агресоре и окупаторе, надахнуте идејама и
ставовима Меморандума. Оваква пропагандна конструкција, која је
у потпуној супротности са стварним током догађаја, била је намењена
свету који није имао прилику да на свом језику чита изворни доку-
менат. Злоупотребљавајући ову чињеницу, Меморандуму се приписи-
вало све што би носиоцима пропаганде пало на памет да би могло
компромитовати Србе и оправдати сецесију. Тврдње о стварању ве-
лике Србије , позиву на рат, етничком чишћењу и националистичком
духу, никада нису доказиване цитирањем изворног текста. У Мемо-
рандуму није читано оно што је стварно, већ је критиковано оно
што му је неосновано приписивано из арсенала сецесионистичке про-
паганде. Невероватно је колико је људи и институција насело или
свесно прихватило ову провидну пропаганду. Интензивни напади се-
цесионистичких република, уз ангажовање најпознатијих светских

45
агенција за пропаганду, успели су да о том садржају створе масовне
предрасуде. Вероватно да код једног броја људи те предрасуде неће
ишчезнути ни када упознавањем изворног текста увиде да немају ре-
алну подлогу. Садашње стање духова на Западу неодољиво подсећа
на Андерсенову бајку „Царево ново рухо“. Сви се труде да виде оно
што стварно не постоји да би у очима других изгледали паметни.
Први талас кампање против Меморандума запљуснуо је СФРЈ
док је иностранство више као посматрач него као учесник у догађаји-
ма дискретно подржавало овај докуменат као одважан демократски
чин. Други талас се формирао у иностранству, под пресудним ути-
цајем пропаганде сецесионистичких република, нарочито хрватске.
Према томе, померањем тежишта кампање из земље у иностранство
дошло је и до промене односа иностранства према Меморандуму.
Првобитна наклоност се претворила у пристрасну и политички ан-
гажовану осуду. Просечном грађанину, изложеном опортунизму нез-
нања не може се толико ни замерити ако наседа пропаганди, али
је тешко разумети да полузванични и званични органи на Западу,
који би морали бити тачно обавештени о ономе о чему говоре, могу
да дају другачија и накнадна тумачења јасних ставова и опредељења
Меморандума. Оно што је тешко објаснити стварним током догађаја
и изворним текстом, објашњено је интересима земаља које су дале
и које и даље дају политичку и моралну подршку сецесионистичким
републикама. Те земље су извршиле главни утицај на промене
мишљења иностранства о Меморандуму.

СТАРИ И нови тоНОВИ У СРБИЈИ

Увођење вишепартијског система у Србији праћено је брзом по-

литизацијом са великим емоционалним набојем и многим неодмере-
ностима у просуђивању и доношењу оцена. У недостатку озбиљних
критичких преиспитивања, узгредне замерке и инсинуације раз-
влашћених политичара, апаратчика и њихових медијских послушника,
постале су саставни део политичке атмосфере . Распламсавањем по-
литичких страсти у СРЈ, однос према Меморандуму је постајао све
мање непристрасан чак и у интелектуалним и научним круговима.
Један, и то не безначајан део политички ангажоване српске интели-
генције, виђење Меморандума почео је прилагођавати својим, ново-
стеченим политичким уверењима или интересима партије којој је при-
падао. Није била ретка појава да се оцена појединца о овом документу
изменила, да се раније дата подршка Меморандуму касније претва-
рала у његову осуду. Меморандум је од незнатног дела интелигенције
оквалификован као националистички документ, а да нико није по-
кушао такву оцену да докаже изворним текстом . Ако се изузме онај
део интелигенције који се није потрудио да Меморандум прочита

46
пре него што о њему изрекне суд, други део интелигенције је, под
утицајем тако формираног мишљења у иностранству, оцењивао да је
докуменат националистички. Осећање ниже вредности у односу на ино-
странство изражено је, између осталог, и у некритичком преузимању
свега што је тамо било лансирано као истинито и прогресивно. Најгоре
је то што је тај део српске интелигенције себе уверавао да је био об-
јективан, да је припадао великом, цивилизованом и демократском свету,
да се високо уздигао изнад заостале балканске средине, закоровљене
примитивним национализмом. Како у таквом понашању не препознати
запажања Ђорђа Натошевића да „Србин, када хоће да се покаже об-
јективан он пређе на противничку страну", коју је Стеван Сремац давно
забележио као чудну особину српског менталитета.25
Није спорно да је национализам велика невоља и, да је среће,
требало би да представља анахронизам на крају ХХ века. Отуда и
потреба да се он сузбија било где да се појави. На први поглед,
такав тренд постоји у свету. Међутим, када се има у виду да се против
национализма данас, најодлучније изјашњавају велике земље Запада
којима смета туђи национализам, али не и сопствени, а да се као
националистичке земље квалификују оне које настоје да очувају су-
вереност, самосталност, избегавајући да буду „регионализоване“ и да
остану без могућности да пруже политички и економски отпор ве-
ликим силама и мултинационалним компанијама, онда новокомпоно-
вани интернационализам постаје крајње неуверљива платформа и за
друге вредности, као што су грађанска права и демократски односи.
Прихватање таквог интернационализма неизбежно се коси са патрио-
тизмом Меморандума, који у оквирима Југославије ништа друго није
тражио, до политичку и економску једнакост за српски народ.
Политичке дисквалификације Меморандума као да су, почев од
1991. године, после краћег затишја, поново у успону и у Србији. Ово
је утолико необичније што је и ревијална штампа чинила извесне
напоре да пружи документованију и објективнију интерпретацију овог
документа. Тако је већ поменути тематски број „Дуге“ вредан пажње
и због публиковања речи неколицине академика на Ванредној
скупштини САНУ од 18. децембра 1986. године, а нарочито због ко-
ментара и прилога. Посредством овог броја јавности је у ширим из-
водима саопштено раније коментарисано „Хрватско становиште..." са
критичким освртом Зорана Богавца. Овај аутор је написао и уводно
слово у којем је разјаснио зашто се редакција одлучила да објави
специјалан број посвећен Меморандуму. Нагласивши да није реч ни
о каквој рехабилитацији“, Богавац је навео као основни мотив овог
издавачког подухвата то што се објављивањем Меморандума „текст

25 Стеван Сремац, РАБОШИ, шеста књига сабраних дела, Просвета, Београд,

1977, стр. 116.

47
излаже правим критичким судовима, али се истовремено спречавају
његове злоупотребе и тенденциозне интерпретације“.
Тематски број „Дуге “ је публиковао и прилог Милорада
Вучелића „Да ли је Меморандум српски национални програм" . Ау-
тор је документовано дао одречан одговор на ово често потезано
питање. Неке замерке тексту у склопу једне у новинарству Србије
раније незабележене објективне оцене Меморандума, ваља схвати-
ти као тежњу да се створи утисак уравнотеженог приступа. Основа
за такво мишљење је и прештампавање у тематском броју „Дуге"
текста Драгутина Лалевића „Употреба Југославије“, у ствари пред-
говор прештампавању Меморандума у часопису „Наше теме" бр.
7, од 1-2. јануара 1989. године.
У публицистичком покушају Милоша Мишовића „Од Меморандума
до рата" објављеном августа 1992. године као подлистку „Времена“, у
првом делу је коректно изложена хронологија догађаја, док је у другом
делу дата потпуно произвољна претпоставка о повезаности Меморандума
са каснијом политиком владајуће странке и њеним председником, „јер
тешко се може оспорити да су кључна становишта тог документа уграђена
у темеље његове ратне политике". Тешко је оспорити оно што је дока-
зано, а гола тврдња која није доказана нити се може доказати, заслужује
пажњу само као један од видова подвале и подметања у савременој ју-
гословенској политици. Овим тврдњама Мишовић је истовремено напао
и САНУ као ратнохушкачку и националистичку установу, а да то ни
једним ставом из Меморандума није покушао да докаже. Најчудније је
што он пребацује САНУ што се после Меморандума није укључила у
политичке игре, наравно, на линији његових, Мишовићевих, политичких
циљева и уверења. Укратко, један текст који је имао изгледа да буде
објективан приказ догађаја везаних за Меморандум, послужио је за по-
литичка разрачунавања, као и за афирмацију оцене ратних догађаја се-
цесиониста и њима наклоњене међународне заједнице.
Ако је Мишовић на једну релативно коректну хронику догађаја
накалемио напад на званичну политику Србије, дугогодишњи при-
падник највишег државно-партијског естаблишмента Милош Минић
пошао обрнутим путем, када је августа 1993. године објавио пет
наставака у „ Борби“, под насловом „Педесет година касније“. Он
је ставио на душу званичној политици низ грехова, да би последња
два наставка посветио Меморандуму. Ови прилози заслужују пажњу
не само зато што је о савременој југословенској кризи оцене дао
бивши политички функционер, веома добро упућен у формалну и
неформалну позадину за Југославију судбоносних одлука, већ што
су те оцене репрезентативне за генерације политичара одговорних
за стање у Југославији и Србији на које је указао Меморандум .
Реч је о неизмењеној идеологији и политичким уверењима. Неиз-
мењена је остала и спремност да се као разумно за Србију прихвати

48
све што је својевремено урадио Тито, а у време југословенске кризе
оно што су предлагале Словенија и Хрватска и, наравно, међународна
заједница.
Минић пише да су народи гурнути у несрећу, а не каже да се
догодила оружана сецесија. Најважнији узрок, због којег се то до-
годило, лежи, по његовом мишљењу, а према добро познатом ту-
мачењу нуђеном јавности током последње три деценије, у општој би-
рократизацији на свим нивоима. Чак и да је ово тумачење тачно,
поставља се питање како је настала та неизлечива бирократија, није
ли она иманентна једнопартијском систему и ко су праве бирократе ,
политичари или високи чиновници? Други основни узрок југосло-
венске драме он види у томе што је српска интелигенција прихватила
и широко лансирала тезу „ слаба Србија - јака Југославија“ и успела
да том тезом „превари“ српску, али не и осталу јавност у Југославији
и свету. То је основни оквир у коме је он покушао да се супротстави
налазима и тезама Меморандума. Осврт на одбрану титоистичке по-
литике могао би да изостане да не садржи тврдње које су изрекли
и други и да Минић није дао додатне аргументе за исправност теза
Меморандума.
Необично је за југословенске услове да је један македонски по-
литички лидер јавно изразио протест против политике дискримина-
ције према Србији, као што је то учинио Лазар Колишевски 1981 .
године, обелодањујући синтагму „слаба Србија - јака Југославија",
коју, како је већ речено, није оспорио ни словеначки политичар Стане
Кавчич. Од тога је свакако необичније да један српски политички
лидер, не само што не прихвата ову синтагму већ се безуспешно труди
да јој оспори истинитост и основаност. Иако је ова синтагма била
много пута помињана у јавним расправама, Колишевски се никад од
ње није оградио. Минић је настојао да је поткопа напоменом да Ко-
лишевски није идентификовао носиоце ове критике. Ова напомена
је и неумесна и некоректна. Зато што се не наводе носиоци критике
не може се доводити у питање постојање наведене синтагме. Да је
синтагму, „слаба Србија - јака Југославија" заступао само један човек,
ма колико он био утицајан, такво индивидуално мишљење Колишев-
ски свакако не би ни помињао, већ би препустио носиоцу таквог
мишљења да сам то саопшти. Реч је свакако о опредељењу и пракси
центра политичке моћи, анонимних аутора, или аутора чија су се име-
на изгубила у анонимности, зато што се формирало колективно
мишљење политичког врха, или једног његовог дела.
Важнији од тога је покушај оспоравања политичке доминације
над Србијом садржаној и у тези Колишевског. Минић тај покушај
заснива на критици слогана „ сви Срби у једној држави" насталој у
време када су сецесионистичке намере биле јасно артикулисане. Пре-
ма томе овај слоган се не налази у Меморандуму, али стоји оштра

49
критика АВНОЈ-а, Устава из 1974. године, граница република и по-
ложаја српског народа, што све Минић покушава да оспори и на
тај начин лиши Србе права на самоопредељење, а тиме и права на
државу на сопственом етничком простору . Његове аргументе из вре-
мена када су Хрватска и Словенија већ биле признате, а Македонија
и Босна и Херцеговина биле на путу да у кратком року добију приз-
нање, догађаји су у потпуности обеснажили.
Минић тврди да су Срби у Југославији, као и други народи,
остварили могућност да живе у једној држави. Границе су админи-
стративне и није постојала препрека да матица комуницира са Србима
у другим републикама. Намеће се закључак да је свеједно да ли део
Срба живи унутар Републике Србије или ван ње. Чудно је такво
мишљење некадашњег председника Владе Србије, који из сопственог
искуства зна да се није могао интересовати за политички, економски
и културни положај Срба у Хрватској , Босни или Македонији, па
чак ни на Косову, а да се то не схвати као мешање у унутрашње
ствари ових бивших република и покрајина.
Што се тиче граница република, оне су административне и
државне, како му када затреба. Оне су административне када треба
доказати да су Срби у ранијој Југославији остварили могућност да
живе у једној држави, а што су касније постале државне и као такве
признате, то се „формално-правно ускладило са стварним стањем“.
Више нико не може оспоравати границе Хрватске и Словеније јер
су сада постале државне“, констатује Минић , пребацујући свима у
Србији, а ваљда и онима ван Србије, што то оспоравају . Занимљиво
је каквом благонаклоношћу он гледа на устав из 1974. године упркос
томе што је представљао етапу у остварењу сепаратистичких циљева,
доводећи функционисање државе у стање потпуне немоћи. Ништа
није мање занимљиво ни то што су ондашње политичке вође Срба
били спремни да се помире са мање централизованом федерацијом“,
другим речима са конфедерацијом, на чему су инсистирали политички
лидери Словеније и Хрватске . Конфедерација која је за сецесиони-
стичке републике била етапа на путу отцепљења, за бившег српског
политичара је државно уређење које би политички стабилизовало Ју-
гославију. Биће да није толико у питању политичка наивност, колико
покушај да се променом теза и оптужбама других избегне сопствена
одговорност што на време није уочена и на прави начин оцењена
опасност од сепаратизма. Због тога се, ваљда, сепаратизам и стране
државе које су тај сепаратизам подржавале и наоружавале да пре-
расте у оружану сецесију, скоро и не помињу као узрок разбијања
Југославије . Ако су словеначки и хрватски сепаратисти успели да убе-
де део српских политичара да ће се стварањем асиметричне феде-
рације Југославија политички консолидовати, не треба се чудити што

50
је један број америчких сенатора у одбијању таквог предлога нашао
оправдање за сецесионизам Словеније и Хрватске.
Непромишљеним се чини питање које се поставља у неким ин-
телектуалним круговима Србије: зашто није и формално призната
конфедерација када је она већ реално постојала? Да је ово питање
гласило : зашто Словенија и Хрватска траже и формално-правно приз-
нату конфедерацију ако ова већ реално постоји, одговор би се сам
по себи наметнуо: због тога што би им формално-правно признање
омогућило да после отцепљења, без тешкоћа, добију међународно
признање и што би се границе република легализовале као државне.
Историјска је истина да су Срби своју тежњу да живе у једној
држави остварили 1918. године. Ништа не изгледа нормалније него
да у моменту када се други осамостаљују, истакну свој захтев да оста-
ну на свом етничком простору. Ко хоће да напусти Југославију срећан
му пут, али нека оставе Србе да и даље живе у држави у којој су
до сада живели. Није реч о стварању „Велике Србије“, о тежњи Срба
да за своју државу освајају туђе етничке просторе, већ да очувају своју
државу на својим вековним етничким просторима. У том смислу и
никако друкчије не треба схватити слоган „Сви Срби у једној
држави“. Шта се конкретно може навести против овако формули-
саног права на самоопредељење? Ускраћивање Србима овог права
у ствари се своди на то да се Хрватска и Босна и Херцеговина про-
тивправним актом отцепљења награђују туђим етничким простором.
Неправеднији чин је тешко замислити.
Констатацију, у Меморандуму, да је политичка и територијална
подела била извршена на штету Срба, који су због тога у великом
броју остали у другим републикама, Минић је оспорио прећуткивањем
суштине проблема. Његова теза, да не само Срби него и делови оста-
лих нација живе ван своје републике , апсолутно ништа не доказује.
Незамислива је ситуација да буквално сви припадници једне нације
живе у матичној републици . Релевантно је, међутим, питање колики
део нације живи у другим републикама. Словенци и Македонци
су са око 95 одсто у својим матичним републикама, а, имајући у
виду да је реч о релативно малим нацијама, преостали део у другим
републикама је у апсолутном износу толико мали, да је занемарљив .
Са Србијом ствар стоји другачије. На територији СР Србије 1991.
године живело је 75 одсто Срба, што значи да је у другим репу-
бликама било 25 посто или 2.098 хиљада у апсолутном броју . Од
тога броја у Хрватској је живело 581 хиљада, колико приближно
износи укупно становништво Црне Горе, а у БиХ 1.369 хиљада,
више него што је Македонаца у Републици Македонији. У време
писања Меморандума, аутономне покрајине су у толикој мери огрезле
у аутономаштву, које је добијало све видљивије одлике етатизма, да
су постале стални чланови антисрпске коалиције. Због тога није било

51
неважно што се 16% Срба или 1.347 хиљада у апсолутном броју,
нашло у овим покрајинама, често у тешком положају, као што је то
било на Космету. Ове апсолутне бројке, које доказују димензију, а
тиме и природу и тежину проблема, Минић је једноставно игнорисао.
Оно што, међутим, изненађује у његовом критичком осврту је од-
суство претпоставке о импликацијама на положај у којем ће се
српски народ наћи са постојећим републичким границама, када се-
паратизам прерасте у сецесију. Ништа мање не изненађује начин
којим он затвара ово питање : међународна заједница је админи-
стративне границе признала као државне, због тога на то питање
треба ставити тачку.
Минић је национализмом назвао ускогрудо тумачење нацио-
налног интереса и занемаривање интереса других република. Овак-
ва оцена је у контексту Меморандума потпуно неоснована. Овај
документ је указао на неравноправан политички и економски по-
ложај Србије , захтевајући да се та неравноправност уклони - ни
више, ни мање од тога. Последњи амбасадор САД у Југославији,
Ворен Цимерман, изнео је другачије мишљење од Минићевог:
,,Словеначка врлина је демократија, а грешка себичност . На путу
издвајања из Југославије они су једноставно заборавили 22 милиона
Југословена који нису били Словенци . Они сносе велику одговор-
ност за крвопролиће које је уследило после њиховог отцепљења",27
Необично је да Минић не помиње пословичну словеначку се-
бичност са којом се деценијама носио , да прелази преко тога да
су Словенци започели рат, због чега морају сносити и посебну од-
говорност .
Вреди цитирати завршно разматрање Минићевог записа:
„Већи део чињеница којима се критичка анализа Меморандума
послужила углавном су стварне чињенице , истините , питања која
је покренула била су стварна, без обзира на који начин и у ком
су правцу била управљена и објашњена, а многа од њих су од
животног значаја, не само за судбину српског народа, него и за
судбину југословенске заједнице и осталих југословенских народа
- а најважнија упозорења на опасности од распада Југославије
независно од тога колико је ко томе распаду допринео - нажалост,
доживела рану потврду у развоју кризе 1990-1992. године и у избијању
српско-хрватског рата у Хрватској 1991 ".
Овај текст не само што одудара од Минићевих замерки већ пот-
пуно дезавуише већину тих замерки. Тачност предвиђања о томе шта
ће се догодити Југославији нико не може да оспори, будући да су

26 Подаци о становништву узети из Статистичког билтена бр. 1934, НАЦИО-

НАЛНИ САСТАВ СТАНОВНИШТВА ПО ОПШТИНАМА СЗЗС, Београд, 1992.
" Ворен Цимерман, Сећање на катастрофу у Југославији, FOREIGN AFFAIRS,
March/April 1995, стр. 6.

52
се, нажалост, та предвиђања остварила. Критичарима не пада на па-
мет да одговоре на питања како је могуће да предвиђање тока догађаја
буде тачно, ако анализе југословенске стварности нису биле адек-
ватне. Тачно предвиђање Меморандума је један од доказа тачности
анализе југословенске стварности у овом документу .
Да Минићево мишљење није усамљено међу политичарима до-
казује један интервју Милована Ђиласа дат немачком недељнику
„Штерн“, који је пренела „Политика“ од 5. јула 1994. године. За Ђила-
са је тврдња да је Запад крив за рат и да је Немачка извршила при-
тисак на своје партнере да признају Хрватску, пропаганда национа-
листа. Дакле он оспорава оно што је данас свима знано и што неки
од учесника састанка у Мастрихту, попут де Микелиса и Лорда Ка-
рингтона јавно изјављују. Кривицу за избијање рата по њему сносе
заједнички Срби и Хрвати, а Џејмс Бејкер и Ворен Цимерман из-
јављују да је рат започела Словенија! Ђилас каже да су приче ин-
телектуалаца, које су распириле националистичко расположење сво-
јим познатим Меморандумом из 1988. године (ваљда 1986) , утицале
да Срби оду далеко и буду мало више криви за рат од Хрвата. Дакле,
према добро познатој шеми, интелектуалци су и за југословенску кри-
зу најкривљи, а нису криви политичари, попут Ђиласа, који су из-
мишљали нације и по ко зна којим критеријумима повлачили границе
између република. Овом политичару не пада на памет да оспори кон-
статацију подметнуту у питање новинара како је у Меморандуму први
пут у послератној ери формулисана идеја о великој Србији, већ се
прећутно саглашава са том констатацијом, када одговара да се „ве-
лики идеали углавном завршавају трагедијом“. Ђилас је увек умео
да каже оно што је иностранство желело да чује.

ДОСЛЕДНА ХРВАТСКА ПРОПАГАНДА

Када је почетком 1989. године антимеморандумска кампања у

Србији била на издисају, у Загребу је, као што је речено, штампан
интегрални текст Меморандума заједно са говорима смењених
српских политичара који су били инспиратори и непосредни орга-
низатори политичког притиска на САНУ.
После штампања Меморандума, у Хрватској се није дуго чекало
на следећи корак. Најтиражнији хрватски дневник „Вјесник“ у пе-
риоду од 3. до 23. маја свакодневно је објављивао делове текста Ме-
морандума са коментарима. Између штампаних делова текста и ко-
ментара није постојала непосредна логичка веза. Одељци Меморан-
дума деловали су усамљено , као да се очекивало да ће сами читаоци
открити инкриминисану „истину“ које није било. Због тога тих два-
десетак наставака није представљало полемику, нити је подстакло на
јавни дијалог. Коментатор и није имао за циљ да се упушта у расправу

53
о садржају Меморандума већ га је користио као средство за за-
страшивање и ућуткивање, па чак и за обрачун унутар Савеза кому-
ниста. Тако је у четвртом наставку од 6. маја 1989. године, у „Вје-
снику", испод фотографије македонског политичког лидера Васила
Тупурковског , написано : „Од Меморандума на партијску говорницу:
Тезу о непринципијелној коалицији, заступљеној у 'непостојећем до-
кументу САНУ у јавности је лансирао на Седамнаестој седници
ЦК СКЈ Васил Тупурковски “. У Меморандуму је доиста било речи
о ,антисрпској коалицији“ као трајном односу неких република, док
је Тупурковски говорио о „непринципијелној коалицији“ створеној
на поменутој седници да би се спречио избор кандидата једне репу-
блике у Председништво СФРЈ. Смисао ове две коалиције није исти,
али то није сметало коментатору „Вјесника" да између њих стави
знак једнакости. Према томе, подозрење је изазвала не само сличност
мишљења оном у Меморандуму , већ и термини који су се нашли у
њему. Реч коалиција очигледно је била стављена на индекс.
Други и свакако најважнији циљ написа „Вјесника“ је политичко
дискредитовање српске критичке интелигенције. Уместо расправе о
истинитости налаза и порука Меморандума, „Вјесник“ је покушао да
из писаних текстова и усмених излагања једног броја српских инте-
лектуалаца извуче оно што му се чинило да је аналогно ставовима
овог документа. На тај начин се оптужба подигнута против састав-
љача Меморандума проширила на језгро српске политичке интели-
генције. Напад на ову интелигенцију није нов , али је стицајем окол-
ности постао огољен и безобзиран .
Ваља знати да је српска интелигенција све до смене Ивана Стам-
болића била на удару критике како у Србији, тако и у другим ре-
публикама. Политичари Србије су могли да буду предмет напада само
кратко колико је потребно да буду смењени, што се догодило са
Благојем Нешковићем, Александром Ранковићем, групом либерала на
челу са Марком Никезићем уз један број српских политичара који
су не јавно, већ на затвореним састанцима показали да нису у свему
апсолутно послушни (Драги Стаменковић, Михајло Швабић, Војкан
Лукић и др.) . Политичка екипа која је дошла после Марка Никезића
показала се веома послушном Титу и Кардељу. За време кампање
против Меморандума она је избегавала сукобе са антисрпском коа-
лицијом. Због тога, политички лидери Србије не само што нису да-
вали разлога Хрватској да буду критиковани већ су их Хрвати, на-
против, подржавали у њиховој кампањи против САНУ.
Понашање српске интелигенције је било битно другачије. Де-
мократска традиција Србије се изражавала посредством јавних на-
ступа интелигенције која је неупоредиво више него интелигенција
осталих република давала своје критичке оцене друштвеног система,
због чега је и више била изложена репресивним мерама. Један број

54
истакнутих економиста, филозофа, правника и социолога био је пре-
мештен, отпуштен, а понеки и кривично осуђен. Репресивне мере
нису заобишле ни истакнуте привреднике Србије, као ни војне ру-
ководиоце. Дубоко незадовољна начином којим су политички лидери
заступали економске и политичке интересе Србије, српска интели-
генција је покушавала да то надокнади сопственим наступом, што
је, наравно, дочекано, широм Југославије, као националистички чин,
иако се није ништа више захтевало осим равноправног положаја
Србије .
Лидери Словеније и Хрватске, који су били на челу антисрпске
коалиције, видели су у српској интелигенцији главну снагу која даје
отпор њиховој тежњи да одрже доминацију. Отуда и настојање да
се води непрестана акција за неутралисање утицаја те интелигенције.
Уколико је криза Југославије узимала шире размере , таква акција је
постојала све организованија и безобзирнија. Тако је у време Мас-
покрета у Хрватској, који је био дубоко прожет национализмом и
сепаратизмом, на силу тражена симетрија у Србији . Српска књижевна
задруга је по сваку цену требало да буде на исти начин оквалифи-
кована као Матица хрватска, идејни центар Мас-покрета. Стипе
Шувар, хрватски политичар из интелектуалних кругова, сачинио је
чувену „Белу књигу“ у којој је регистровао сва јавно изражена
мишљења српске интелигенције која, по његовом мишљењу, одступају
од владајуће комунистичке идеологије. Како је то неко добро при-
метио, ово својеврсно припремање оптужбе није било намењено само
домаћој употреби. Српску интелигенцију је требало денунцирати Мо-
скви. Вјесникових двадесетак фрагмената Меморандума са одгова-
рајућим коментаром крило је у себи исте намере, само што је овог
пута српска интелигенција оптужена Западу. Меморандум је по-
служио као повод да се уплитањем личности које са његовим текстом
нису имале никакве везе, докаже како је овај докуменат производ
национализмом затроване српске интелигенције, а не само његових
састављача. Другачије речено, српска интелигенција била је констан-
тни предмет политичких напада и дисквалификација, каткад са леве,
каткад са десне стране, а као непосредан повод служили су Мемо-
рандум, Гарашаниново „Начертаније“ од 1844. године или нешто дру-
го. Отуда и није било потребе да се са Меморандумом суштински
расправља. Било је довољно да се поводом његове појаве излије не-
задовољство понашањем српске интелигенције.
Хрватска пропаганда била је, уопштено говорећи, веома слоје-
вита. Њен темељ је учинила расистичка идеологија Анте Старчевића,
која је нашла места у програму Странке права, да би после сто три-
десет година од свог постанка, наставила да живи пуним животом
и у савременој Хрватској . Та идеологија је утемељила мржњу према
Србима на расистичкој основи, сматрајући Хрвате супериорном, а

55
Србе инфериорном расом, према којој могу да се примене све, па
и геноцидне мере . Усташе су показале у пракси до чега доводи та
идеологија која није зауздана демократским институцијама и међуна-
родном контролом. Нажалост, Старчевић је проглашен „оцем домо-
вине", без којег Хрватска, како се каже, не би постојала. Ако је Хрват-
ска током Другог светског рата прибегла геноциду са девизом ,трећину
Срба убити, трећину покрстити а трећину протерати“, онда се може
разумети колико је снажна мржња према Србији уткана у хрватску про-
паганду и са колико упорности та пропаганда одржава тврдње о Великој
Србији, српском хегемонизму и осталим измишљотинама, које је преу-
зела од антисрпске пропаганде бивше Аустроугарске. Појава Меморан-
дума, а нарочито оружана сецесија Хрватске биле су прилике да се
Старчевићанско-усташки арсенал идеолошке пропаганде према Србији
обилато искористи. Слабост те пропаганде је у њеној расистичкој осно-
ви, и измишљотинама без икакве реалне основе, а њена снага је у
сталном понављању неколико основних неистина иза којих стоји јед-
нодушност политичара, хрватске интелигенције и медија.
Ако су се медији у Хрватској вољно или невољно укључивали
у кампању против Меморандума, то се унеколико може разумети.
Утицај владајуће Комунистичке партије на штампу био је велик и
неспоран. Међутим, хрватски политичари нису више деловали само
притиском на медије, већ су се све непосредније ангажовали у кри-
тици Меморандума, нарочито у тренутку када је требало оправдати
оружану сецесију. Ниво, природу и основаност те критике можда
најбоље репрезентује књига Стипе Месића у чијем се предговору
налази и следећи текст:
„У случају Хрватске, то је значило: клекнути пред Ми-
лошевићем, који је у себи објединио прошлостољетни хегемони-
стички план гарашаниноваца, Пашићев карађорђевићевски диобени
план Балкана по Лондонском споразуму из 1915. године, четнички
Михаиловићевски захват из 1941. године ( „хомогена Србија“) и
Ћосићевски Меморандум САНУ из посттитовског времена: Срби своју
историјску мисију морају испунити, а моћи ће то учинити само ако
буду окупљени у хомогеној Србији и оквиру Југославије коју ће за-
дахнути својим духом и дати јој свој печат. Срби морају имати хе-
гемонију на Балкану, а да имају хегемонију на Балкану , морају пре-
тходно имати хегемонију у Југославији. Стога се Србима намеће данас
прва и основна дужност: да створе и организују хомогену Србију
која има да обухвати цело етничко подручје на коме Срби живе иако
гдегде данас не би имали српску већину .“
Будући да је пре цитираног текста поменут Меморандум, после
чега су наведене две тачке (:) , стиче се утисак да је оно што је написао

28 Стипе Месић, цит. дело, стр. ХІІІ.

56
Месић део Меморандума САНУ, утолико пре што се не помиње други
извор. Цитирани текст ни по слову, ни по духу, нема никакве везе
са Меморандумом. Овај фалсификат најбоље показује средства којим
се хрватска пропаганда служи у покушају да дискредитује САНУ у
оној јавности којој изворни текст овог документа није познат. Поред
овог фалсификованог текста С. Месић помиње Меморандум САНУ
још 13 пута, са којим намерама и у ком контексту најбоље ће показати
цитат ових његових осврта:
„Опасност сам видео у трећој иначици, у све силовитијем све мање
прикривеном залагању одлучујућих чимбеника у Србији за трећу Југо-
славију , што не би било ништа друго доли успостављање велике Србије,
какву је - у слиједу маштања старих великосрпских идеолога, Лондон-
ског уговора из 1915. године и Михаиловићевих четника — прије не-
колико година под надзором Добрице Ћосића програмирао Меморан-
дум Српске академије наука и уметности.“ (стр.2) „ Нисам дијелио, барем
не у цијелости, Марковићево увјеравање о томе какав интегритет и
мијењање Југославије жели ЕЗ или Анте и његова јединствена Влада .
Далеко од тога да бих и помислио да он са својим реформистима има
разумијевање за политику коју је Милошевићу (Милошевићевом вољом)
инаугурирала меморандумска САНУ (Југославија као велика или ра-
стегнута Србија, по могућности од Солуна до Задра, Карлобага, Кар-
ловца и Вировитице)..." (стр. 20) . „Све је то меморандумски сценариј
за Велику Србију“ (стр.22) . „Још у свибњу, па и тијеком већег дијела
љета, армијски врх је јавно признавао легитимност и легалитет хрват-
ских власти да на свој начин дјелује на реализацији Милошевићеве
меморандумске политике ширења Србије 'спашавањем остатка Југосла-
вије ". (стр. 23) „Тако др Јовић пријетећим гласом већ тједнима најављује
употребу силе, јер - по њему, у схваћању одређеном Гарашаниновим
'начертанијем , михаиловићевском територијалном незајажљивошћу и
тиме истовјетним Меморандумом САНУ - 'српски народ у Хрватској
и Босни и Херцеговини може само у рату да буде изведен из Југо-
славије ". (стр. 47) „Кад је ријеч о том сценарију, особно ми је уистину
било жао наших, хрватских, Срба, који ће - онолико колико се по
нацрту Добрице Ћосића и САНУ ујарме у Милошевићев угао - бити
жртвени јарци“. (стр. 84) „Нажалост, гарашаниновском модализираном
сценарију из велико-српске Ћосићевске кухиње САНУ није стало до
судбине хрватских Срба, него само до ширења Србије, а у том ширењу
прихваћају и рат, и то рат преко леђа хрватских Срба“. (стр . 134) „Мно-
гима су мучне Костићеве неинтелигентно смишљене лажи скухане у
САНУ и Милошевићеву кабинету, али остајем усамљен у захтјеву да
се Хрватској мора допустити да - успостављајући правни сустав - овлада
цјелином својега простора.“ (стр. 138) „Њено искључење значило би
темељну промјену устројства Југославије, али и лакше остваривање га-
рашаниновско-милошевићевске идеје Меморандум САНУ !“... (стр.

57
148-149) „А све то, дакако, није глобална мисао Срба из Хрватске,
него је београдски, ћосићевски сценариј разрађен у САНУ ( плаво је
небо, српске је боје, на њему сједи Србин Бог, око Њега анђелчићи
Срби, моле Господина Србина свог...”) ." (стр . 149) „Заправо, требало
је казати да се војни врх понаша великосрпски, иницира, организира
и проводи освајачку политику замишљену у САНУ, а разрађену, не
без присуства генерала, у Милошевићевој управи.“ (стр. 204) „Уз под-
сјећање на пропуштено ( у првој години иза прошлог рата могло се
просто истребити један добар део свога нежељеног становништва а
да нико због тога и не окрене главу³) , чланови Милошевићева по-
литичког комитета, баш као и сувремени идеолошки комитет Сло-
бодана Милошевића (САНУ на челу с тимом Ћосић - Исаковић),
сматрају да се коначно сад може просто истребити дио Хрвата и
Муслимана". (стр. 235) „Милошевић је и овога пута одбацио прије-
длог, са ставом, којег је претходно истицао један од састављача Ме-
морандума САНУ, академик Коста Михаиловић, којему су хашки
аранжмани били 'покушај међународног пуча “. (ст. 293)
Ови цитати показују да је Меморандум за многе његове кри-
тичаре био политички џокер који надокнађује мањак чињеница и
логике, допуштајући да се Србији, њеној интелигенцији и поли-
тичарима произвољно приписују мотиви , намере и понашања, а по
потреби да послужи и као доказ оптужби. Но произвољност, ма
колико била широка, никог не ослобађа уважавања елементарних
чињеница и информација. Стипе Месић се спустио испод ове нај-
ниже границе када не уважава чињеницу да Д. Ћосић није био члан
Комисије академика за писање Меморандума и да до 1986. године
ниједан академик САНУ није лично познавао Слободана Ми-
лошевића . Нажалост , Месић је био само један од многих хрватских
политичара који се тако понашао.
Ако се од политичара и не очекује да говоре пуну истину, то
се свакако очекује од научника и научних установа . Таква очекивања
су била узалудна када се радило о Хрватској . Чак и врхунске научне
установе, као што је ЈАЗУ (сада ХАЗУ) , ставиле су се у службу про-
паганде на најгори могући начин. Ова установа и њени чланови
обраћали су се писмима и разним научним установама у свету са
позивом да се „ осуди српска агресија.“ Такво једно писмо је 17.
септембра 1991. године било упућено и САНУ, у којем је тражен
престанак српске агресије на Хрватску и „да се утјече на јавно
мишљење у свијету како би се помогло Хрватској и формалним
признањем њеној независности “, како то констатује Ј. Сиротковић ,
бивши председник ХАЗУ.29 Тешко је замислити да би било која
научна установа у свету допустила себи такво извртање чињеница,

3. Сиротковић, ХРВАТСКО ГОСПОДАРСТВО, 1945-1992, ХАЗУ, 1993, стр. 127.

58
које је сваки хрватски академик могао утврдити гледајући кроз прозор
свога стана. ХАЗУ је оспоравала оно што су сви у свету, а и ранијој
Југославији, знали, да се догодила противправна оружана сецесија
са заузимањем граничних караула, блокирањем касарни и активира-
њем територијалне одбране . Већи политички цинизам се не може
замислити од захтева да САНУ подржи формално признање тако
извршене сецесије. Овакав захтев добио је прави одговор, што је
послужило ХАЗУ као повод за раскид односа са САНУ . Чланови
САНУ ван радног састава Хрватске писмено су се одрекли свог члан-
ства.
Оружаним отцепљењем хрватски напад на Меморандум је по-
јачан тако што је постао редовно средство у пропагандном рату против
Србије на међународном плану. Књига три хрватска аутора, објављена
на француском језику, „Етничко чишћење",30 не задовољава се само
оптужбама Србије за наводну агресију, већ их проширује и на етничко
чишћење, доказујући да је то била политика Србије од Вука* и Ње-
гоша** до данашњих дана. Тако је Меморандум постао књига у коју,
зависно од тока политичких догађаја, свако може да уписује или из
ње отписује оно што му у датом тренутку одговара. Једно поглавље
у поменутој књизи дато је и Меморандуму . Тачније речено, у том
поглављу дат је француски превод другог дела Меморандума у којем
се пледира за политичку и економску равноправност Србије и Срба
унутар Југославије. Карактеристично је да се писци ове књиге не
упуштају у полемику са било којом тезом Меморандума, већ после крат-
ког информативног увода са неколико флоскула текст једноставно пре-
дају читаоцу у уверењу да ће он сам наћи геноцидне ставове . Једини
коментар у смислу упозорења да читаоци треба да виде оно чега у
тексту стварно нема јесу фусноте. Од четрдесетак фуснота, двадесе-
так представља такво упозорење, а остатак садржи информацију за
читаоце. Свим критичарима је заједничко да нису били у стању да
полемишу са изворним текстом Меморандума, а уколико су цитирали
делове тог текста, остављали су га без одговарајућег коментара.

СЛОВЕНАЧКЕ ЗЛОУПОТРЕБЕ МЕМОРАНДУМА

Покушај Станета Кавчича да о оценама и порукама Меморан-

дума озбиљније промишља остао је дуго усамљен у Словенији. И
пре извршене сецесије словеначка средина се према овом документу
30
Мирко Грмек, Марк Ђидара и Невен Шимац, ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ, изд.
Fayard, Париз, 1993.
* Вук Караџић, ( 1787-1864, највећи српски реформатор у области језика и кул-
туре) .
** Петар Петровић Његош ( 1813-1851 - владика и владар Црне Горе, песник) .

59
није односила као према тексту научне установе који изискује одго-
варајући ниво расправе, већ су о његовом садржају, утемељености
или неутемељености његових оцена, а нарочито о томе да ли су прет-
поставке о трагичном исходу југословенске кризе основане , суд изри-
цали новинари и политички активисти. Потпуно исполитизован у вре-
мену завршне припреме за сецесију, Меморандум је послужио не само
за напад на САНУ, већ и као средство за политички притисак на
Србију да се конфронтира са сопственом интелигенцијом.
После оружане сецесије , словеначка пропаганда је настојала да,
у недостатку добрих аргумената којим би објаснила и оправдала свој
чин, Меморандум учини одговорним за сва трагична збивања која
су се догодила на тлу раније Југославије. Словенија је користила
сваку прилику да демонстрира своје непријатељство према СР Југо-
славији јавним оптужбама, дипломатским интригама и ширењем де-
зинформација свих врста. Словеначка пропаганда је обилато злоупо-
требила непознавање изворног текста Меморандума у Словенији и
иностранству па га је неодговорно преправљала према тренутним по-
требама. Безобзирност словеначке пропаганде је, можда, најпотпуније
изражена у томе што су јавне личности, које су читале текст, Ме-
морандуму приписивале ставове и поруке који у њему уопште не по-
стоје . За написе такве врсте илустративан је апел пет словеначких
писаца српским интелектуалцима да се одрекну Меморандума који
је у изводу пренела „Борба“ од 19. априла 1993. године:
,,У име наде за будући подношљиви свет заједничког живљења,
разлика, који ће се засигурно населити и међу нас, у име заједничке
посвећености у свет духовне слободе позивамо да на себе преузмете
све последице Меморандума као повеље која је иницирала злочин и
лудило, и да га се јавним чином одрекнете, записано је на крају јавног
позива који су петорица словеначких писаца - Руди Шелиго, Дане
Зајц, Вено Тауфер, Нико Графенауер и Драго Јанчар - упутили
српским интелектуалцима.
На почетку је била реч - поручују словеначки писци и то реч
из Меморандума из 1986. год. 'тој повељи Велике Србије коју су обли-
ковали српски интелектуалци, а не политичари или војници . Следили
су уништавање, етничко чишћење, методично силовање, каже се даље
у позиву, који нису речи, и због којих се тежња за живљење - Срба
у једној држави претворила у злочин без примера у историји ратова
и освајања света .
Кућа изграђена на злочину, а она је због моралне ерозије Истока
и Запада чак и могућа, никоме не може бити дом благостања, мира,
среће и огњишта човековог достојанства - каже се у писму - и једном
ће због срамоте морати да пропадне у властити прах .
Ваше меморандумске речи — - поручују словеначки писци српским
"разумницима -- дале су моралну снагу и легитимност агресивном

60
лудилу, са којим се засигурно не можете сложити, а није тешко пред-
видети да убијања и лудила и ви сами више не можете зауставити."
Тешко је замислити нешто парадоксалније од тога да идејни
заговорници сепаратизма, који се нису оградили од оружане сецесије
у Словенији којом је почео рат на тлу раније Југославије, преузимају
улогу тужиоца српске интелигенције зато што она није осудила један
докуменат, којем је без икакве подлоге у тексту накалемљена морална
подршка каснијим оружаним сукобима. Словеначки интелектуалци
се не осећају одговорним за избијање тих сукоба и као да заборављају
да је Словенија започела рат. Овакви наступи у стилу „држите ло-
пова" су добро политички срачунати да прикрију сопствену кривицу.
Питање се поставља како то Стане Кавчич, изоштреног политичког
слуха, није у Меморандуму открио, 1987. године, ништа што би
личило на позив на оружане сукобе или морални подстицај за такве
сукобе, оно што накнадна памет словеначких писаца „открива" 1993 .
године, у измењеним условима. Биланс погинулих у Словенији је 37
припадника ЈНА и 12 припадника територијалне одбране и цивила
Словенаца. Не говоре ли ове бројке ко је био агресор, а ко се трудио
да оружану силу ангажује у најмањој могућој мери. Да ли је слове-
начка интелигенција, која је са осталим грађанима славила војну по-
беду Словеније, заиста мислила да ЈНА није могла драстичније реа-
говати и да при томе остане у оквирима легалне интервенције.
Наведено понашање словеначке јавности постаје разумљиво ако
се зна да су се обистинила упозорења Меморандума да сепаратисти,
уз помоћ иностраних покровитеља, настоје да разбију Југославију. Ка-
ко је сепаратизам, поготово ако се насилно изводи оружјем, против-
правни чин и као такав оквалификован од УН, то је Словенија, на-
лазећи се у немогућности да оспори постојање оружане сецесије, по-
кушавала да неоснованим нападом на Меморандум скрене пажњу са
сопствене кривице. Када је већ дошло до оружаних сукоба, фалси-
фиковање садржаја Меморандума јој је послужило за неосновано оп-
туживање Србије за агресију.
Словенија се не би тако понашала да није била сигурна у већ
стечену наклоност иностраних медија и земаља које су јој помагале
да прво изврши оружану сецесију, а да затим добије преурањено
међународно признање. Међутим, добро упућени у догађаје морали
су раније или касније саопштити свету шта се заиста догађало у кри-
тичним тренуцима на тлу Југославије . Тако је Џејмс Бејкер, бивши
државни секретар за иностране послове САД, три пута изјавио, а
последњи пут у америчком Сенату 12. јануара 1995. године, да је рат
почела Словенија. Ворен Цимерман, последњи амбасадор САД у Ју-
гославији је то исто констатовао : „Супротно општем мишљењу , Сло-
венци су започели рат. Њихова декларација независности, којој није
претходио чак ни најмањи напор да се преговара, стварно је ставила

61
под њихову контролу све граничне и царинске постаје између Сло-
веније и њена два суседа, Италије и Аустрије. То је значило да је
Словенија, једини међународни пролаз између Запада и Југославије,
једнострано присвојила право на добра намењена другим република-
ма, као и приход од царине процењен на око 75% савезног буџета.
Чак и једна примитивнија армија него што је била ЈНА на то би
реаговала. Најгоре од свега, разумљива жеља Словенаца да буду не-
зависни осуђивала је остали део Југославије за рат."31 Амбасадор Ци-
мерман је написао и то „да је био изненађен што је Милошевић био
вољан да пусти Словенију да оде" 32
Ово мишљење , које није било усамљено у иностранству, није
остало без одјека у Словенији. Цимерманово виђење југословенске
драме охрабрило је новинара Боштјана Хорвата, да у љубљанском
„Дневнику“ од маја 1995. године изнесе идентично мишљење :
,,Јавно треба признати да смо учинили грешку што смо се от-
цепили, што смо ми Словенци започели рат и што смо себично зат-
ворили 75 граничних прелаза из државе другим народима. “ „Борба“
од 24. маја 1995. године, из које је овај цитат узет, завршила је чланак
констатацијом да „пре Боштјана Хорвата на одговорност словеначког
руководства за разбијање бивше СФРЈ и избијање рата јавно су ука-
зивали само др Јуриј Залокар и Станко Ботич у рубрици "Писма чита-
лаца , али њихова писма 'непожељног садржаја листови су престали
да објављују још пре две године".
Изгледа да је дошло време када Словенија, уместо да у Мемо-
рандуму тражи оправдање за своје грехове, почиње да сагледава соп-
ствену кривицу за оно што је направила и себи и читавој Југославији.

* Ворен Цимерман, СЕЋАЊЕ НА КАТАСТРОФУ ЈУГОСЛАВИЈЕ, FOREIGN

AFFAIRS , Март/Април 1995, стр. 11 , 12.
32 Исто, стр . 12.

62
 ОСПОРАВАЊЕ ЕКОНОМСКОГ
ЗАОСТАЈАЊА СРБИЈЕ

Тезе Меморандума да Србија у периоду између два рата није еко-

номски експлоатисала остале делове Југославије, а да је у периоду после
Другог светског рата сама запала у економски подређен положај ,
наишле су на мањи број коментара у поређењу са оним који се тичу
државног уређења и међунационалних односа. То је унеколико разум-
ЉИВО - подршка или оспоравање економских оцена изискује профе-
сионалног критичара, доброг познаваоца статистичких података и дру-
гих документационих материјала. Међу малобројним коментаторима
нашао се доскорашњи председник ЈАЗУ , Јаков Сиротковић. Претензије
којима је писан тај коментар захтевају исцрпан и документован одговор.
Док је „Хрватско становиште..." тежиште оспоравања економ-
ског дела Меморандума ставило на међуратни период, академик Си-
ротковић је критику усредсредио на период после Другог светског
рата. То, међутим, не значи да је потпуно заобишао међуратни пе-
риод.33 Њему је био добро познат раније поменут налаз Економског
института Србије о томе како је ко тада прошао у Југославији, који
нико није покушао да оспори ни после четрдесет година. Указану при-
лику није искористио ни хрватски академик све док му то није затребало
за пропагандне сврхе. Но, уместо да аргументовано обеснажи налаз
Економског института Србије, он је избегао научни приступ тако што
је коректно прилагођавање статистичких података о индустрији из 1938.
године политичко-територијалној подели после Другог светског рата,
једноставно назвао „статистичком комбинаториком“, да би потом пре-
причао неколико Бићанићевих података и коментара.
Бићанић је очигледно обавио нека „истраживања“ за све гене-
рације хрватских економиста и за сва времена. Његов допринос хрват-
ској економској мисли је нарочито велики као поучан пример како
се манипулацијом података бржи развој приказује као заостајање и
обратно, односно како се према тренутном хрватском интересу по-

33Јаков Сиротковић, ХРВАТСКО ГОСПОДАРСТВО 1945-1990, Загреб, ХАЗУ, 1993.

63
стављена пропагандна парола приказује као резултат научне анализе .
Он је поколењима хрватских економиста обележио мисаони хоризонт
и оставио у наслеђе методолошки произвољан поступак у тумачењу
положаја хрватске привреде .

ГЛАС ХРВАТСКЕ НАУКЕ

Зачуђујућа је сличност између Бићанићевог и Сиротковићевог

приступа. Обојица прво постављају тезу да је Хрватска експлоатисана,
а онда бирају методолошке странпутице да то и докажу. Разлике,
међутим, ипак постоје. Док је оскудица статистичких података, а на-
рочито регионалне статистике пре Другог светског рата пружала
Бићанићу широке могућности за манипулацију, обиље статистичких
података и богата регионална статистика, јако су сузили простор за
манипулацију после Другог светског рата. Због тога се лако открива
неоснованост тврдњи или контрадикција, као она на стр. 125 , књиге
хрватског академика, где се на почетку предпоследњег пасуса кон-
статује : „Србија без покрајина почела је у Југославији после Другог
светског рата с око 20% нижим друштвеним производом по станов-
нику од југословенског просека...“ да би последњи пасус на истој
страни започео констатацијом : „Очито је да Србија ни по којој основи
у бившој Југославији (пре Другог светског рата) није заостајала“,34
Ове две констатације су контрадикторне. Ако је Србија без покрајина
на почетку послератног развоја заостајала 20%, Република Србија је
морала заостајати и више. Узме ли се да је почетак послератног раз-
воја завршетак предратног, онда би поменутих 20 % нижи друштвени
производ по становнику (у даљем тексту ДПС) био доказ да је Србија
у међуратном периоду заостајала, а не да није заостајала. Права исти-
на је да Србија у том периоду, са исподпросечним инвестицијама и
успореном индустријализацијом није успела да прираштај пољопри-
вредног становништва запосли у непољопривредним делатностима.
Исподпросечан удео индустрије у формирању друштвеног производа и
надпросечан удео пољопривредног становништва, као обележја једне
претежно традиционалне структуре привреде, нису допустили да ДПС
достигне југословенски просек. ДПС Србије од 94,6% југословенског
просека у 1947. години, који даје информацију о предратно оствареном
а не послератном развоју, потврђује то заостајање које ће се наставити
и у послератном периоду.
Академик Сиротковић очигледно није водио рачуна да напредак
статистике и методологије брзо открива неусаглашеност између уна-
пред постављене тезе и релевантне документације. Наиме , он у кри-
тичком осврту не само што оспорава налазе Меморандума да је Србија

34. Сиротковић , цит. дело.

64
после Другог светског рата релативно заостајала у економском раз-
воју, а Словенија и Хрватска имале најбржи развој , већ тврди управо
супротно, да је Хрватска била та која је релативно заостајала док је
Србија имала надпросечан и привилегован развој . За доказ своје
тврдње он даје индексе друштвеног производа за раздобље од 35 го-
дина 1952-1987. године из којих се види да су Македонија, Словенија
и Србија имале индексе изнад, а БиХ, Црна Гора и Хрватска ипод
југословенског просека35 (прва колона Табеле број 1 ) .

Табела 1. ИНДЕКСИ ДРУШТВЕНОГ ПРОИЗВОДА

Цена 1972. год.

1987/52. 1988/47.
Укупно По становнику Укупно По становнику
СФРЈ 675 534 730 486
БиХ 576 382 671 382
Ц. Гора 661 454 653 383
Хрватска 640 561 745 598
Македонија 759 496 828 444
Словенија 743 591 817 601
Србија 701 515 702 464

Напомена: Индекси обрачунати на основу података Статистичког го-

дишњака СЗЗС „ЈУГОСЛАВИЈА ОД 1918-19884, стр. 101 и 105, СГЈ-90, стр.
407 и 411 и „ЈУГОСЛАВИЈА ОД 1945-1985“, СЗЗС, 1986, стр. 204.

Овај, на први поглед квантитативно потврђен налаз заснива се

на низу методолошких погрешака. Прва од тих погрешака је што
се закључак изводи на основу индекса раста масе друштвеног произ-
вода, а не на основу друштвеног производа по становнику. Избега-
вање академика Сиротковића да користи ДПС никако није омашка.
Он је утрошио доста труда да обезвреди ваљаност коришћења овог
показатеља са аргументом да је стопа прираштаја становништва неу-
једначена по републикама, што утиче на величину индекса. Оспора-
вањем ове врсте он одбацује опште прихваћен научни стандард. Биће
да та оспоравања нису научне већ идеолошке природе, мотивисана
сазнањем да се резултати развоја Републике коришћењем ДПС битно
мењају. За период 1952—1987. године индекс раста ДПС Словеније
је 591 , а Хрватске 561 , док се Србија са индексом 515 нашла испод
тог просека. Према томе, уклањањем само једне свесно учињене ме-
тодолошке грешке, постаје неодржива тврдња да се Хрватска спорије
развија од југословенског просека и Србије. Ова тврдња се заснива
и на другој методолошкој погрешци академика Сиротковића који је

35 Ј. Сиротковић, цит. дело, стр. 112–119.

65
1952. годину узео као прву, односно базну годину за израчунавање
индекса.
Коришћење 1952. као почетне године за израчунавање индекса
садржи, у ствари, две методолошке грешке. Прво, ова година се не
може узети као базна из разлога саопштеног јавности у давној 1970.
години: „Познато је да прва и последња година врше велики утицај
на израчунавање стопа раста и индексних бројева. Из тих разлога
се не можемо довољно начудити са колико се упорности користе
серије које почињу са 1952. годином, свакако најненормалнијом у
читавом послератном периоду. Сви обрачуни стопа и идексних бројева
које узимају за базну 1952. годину приказују деформисану слику раз-
воја појединих региона, као и читаве привреде." Аутор овог текста
је и у другој студији, дао слично упозорење , као што је то учинио
и у опширнијем коментару и Савезни завод за статистику,38 Реч је
о томе да се утицај катастрофалне суше 1952. године за пољопривреду
пренео и на формирање друштвеног производа на нижем нивоу, с
тим што је неуједначен утицај по републикама определио и неујед-
начене индексе.
Други битан недостатак коришћења 1952. године као почетне
је у томе што се запоставља развој пре ове године, који у Србији,
због обавезног откупа , колективизације , измештаја индустријских
предузећа и погона, делимичне обуставе инвестиционих активности
за време кампање Информбироа, није могао дати иоле задовоља-
вајуће резултате . На основу података СГЈ-90 . и публикације СЗЗС
„ Југославија 1945-1985 “, (Београд, 1986. година ) , у периоду 1947-
1952. године у Хрватској се маса друштвеног производа повећала
за 17,5% (по становнику 12,8% ) , у Словенији за 13,9% (по станов-
нику 8,0 % ) и Србији 1,3 % (по становнику -5,1%) . Хрватска је 1947.
године имала 10,3 % већи ДПС од Србије, а већ 1952. године 31,2% !
Резултати две републике у овом најранијем периоду представљају
реализацију реваншистичких обећања Андрије Хебранга датих у ек-
спозеу Првог петогодишњег плана, како ће после Словеније Србија
имати најмању стопу раста индустријске производње. То обећање
није било празно за Србију као што је то било за Словенију, која
се није освртала на стопе које су јој биле намењене. Међутим , бит-
но је да је Хрватска због неуједначеног развоја до 1952. године ,
у тој години стартовала са релативно високог нивоа од 4074 динара
36
Коста Михаиловић, НЕРАЗВИЈЕНА ПОДРУЧЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ, друго из-
дање, Економски институт, Београд, 1970, стр. 40.
37
Коста Михаиловић и Ева Берковић, РАЗВОЈ и животни СТАНДАРД
ЈУГОСЛАВИЈЕ, Економски институт - Београд , 1970, стр. 40.

38 „НЕКИ ПОКАЗАТЕЉИ РАЗВОЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ, СОЦИЈАЛИСТИЧКИХ

РЕПУБЛИКА И АУТОНОМНИХ ПОКРАЈИНА 1950-1970 “, СЗЗС, Београд, 1971,
стр. 11 и 12.

66
ДПС, 968 динара више од Србије. Индекси Хрватске су се ка-
снијих година због тога формирали на нижем, а Србије на вишем
нивоу, из чега је академик Сиротковић извукао погрешан закључак
да је она имала развој изнад и југословенског просека и изнад
Хрватске .
Имајући у виду наведена два недостатка, методолошки је недо-
пустиво коришћење 1952. године као базе за израчунавање индекса.
Методолошки је коректно да се 1947. година узме као прва и 1988.
година као последња, дакле период од 41 године за које постоје
подаци у сталним ценама, с тим да се ДПС из већ наведених ра-
злога користи као релевантан показатељ за оцену развоја. На тој
основи израчунат, овај показатељ открива јаз који се стално про-
дубљавао између Словеније и Хрватске, с једне, и осталих репу-
блика, с друге стране (табела бр. 1. последња колона) . Две најраз-
вијеније републике су током послератног периода ушестостручиле
друштвени производ. Оне су имале не само већи индекс раста од
југословенског просека, већ су знатно побољшале и релативан по-
ложај , повећавајући дистанцу према том просеку. Томе насупрот,
четири остале републике су имале индекс раста ДПС нижи од ју-
гословенског просека. Србија и Македонија су биле далеко од тога
да га упетоструче, а Босна и Херцеговина и Црна Гора нису успеле
ни да га учетвороструче .
Даља, и то крупна методолошка погрешка академика Си-
ротковића је и та што не користи апсолутне бројеве , без којих
није могуће контролисати тачност индекса , нити добити пот-
пуну информацију о ефектима индекса на пораст друштвеног
производа по становнику . Управо због тих непотпуности, ин-
декси, без апсолутних бројева, дуго су у СССР -у злоупотреб-
љавани за приказ постигнутих резултата у привреди . Но овај
метод је под притиском научне критике морао бити напуштен
и у земљи где је највише коришћен . Утолико је чудније да
један компромитован метод приказивања резултата развоја,
без научног покрића, рехабилитује један академик . 39 Ко-
ришћење апсолутних бројева и прираста дохотка откривају
зашто се он морао одлучити за такав метод.

39
Ако се у овом раду користе индекси уместо прецизнијих стопа раста, разлоге
ваља тражити у потреби да се академику Сиротковићу одговори у истом квантита-
тивном изразу. Ваља имати у виду да су индекси и поред њихове несавршености
„читљивији“ за ширу јавност, будући да дају представу колико се пута увећава
друштвени производ, што се из стопе раста не види.

67
 Табела 2. ПРИРАСТ ДРУШТВЕНОГ ПРОИЗВОДА ПО СТАНОВНИКУ

Цене 1972.

Друштвени производ Прираст

по становнику (динара) (динара)
1947. 1988. 1988-1947.
СФРЈ 3.460 16.814 13.354
БиХ 2.968 11.344 8.376
Ц. Гора 3.243 12.417 9.174
Хрватска 3.610 21.587 17.977
Македонија 2.432 10.800 8.368
Словенија 5.648 33.932 28.284
Србија 3.274 15.183 11.909

Извор : „ЈУГОСЛАВИЈА 1945-1985“, СЗЗС , Београд, 1986, стр. 204 и СГЈ-

90, стр. 407 и 411.

Ништа тако јасно и убедљиво не показује како је ко прошао у

Југославији, као прираст друштвеног производа по становнику (ра-
злика добијена одузимањем прве од последње године) . Са прирастом
од 11.909 динара Србија је за 10,8% , односно за 1445 динара (по цени
из 1972. године) заостајала иза просека. Од ње су слабије резултате
имале три недовољно развијене републике, док су Словенија и Хрват-
ска једине имале прираст по становнику већи од југословенског про-
сека. На 100 динара прираслог друштвеног производа по становнику
Србије, у Хрватској је прирасло 151 динар , а у Словенији чак 237
динара. Овај прираст прибавља пун значај већим индексима Словеније
и Хрватске и показује праве димензије побољшања њиховог рела-
тивног положаја.
Заобилазећи прираст, а доследан у настојању да не бирајући
средства докаже економско фаворизовање Србије и заостајање
Хрватске , академик Сиротковић се коначно одлучио да користи и
индексе ДПС, али тиме није избегао нове методолошке погрешке:
„Наиме, према тим подацима повећана је развијеност у односу на
југословенски просек од 1955. до 1988. године: у Словенији од 160
на 200, у Војводини од 80 на 118, у Србији без покрајина од 80 на
100 , у Хрватској од 120 на 125 и у Македонији од 60 на 65. У истом
раздобљу развијеност је умањена на Косову од 40 на 24, у Босни и
Херцеговини од 80 на 65 и у Црној Гори од 80 на 714,40 У овом
кратком тексту садржане су три рачунске, односно методолошке
грешке. Прва, друштвени производ по становнику СФРЈ у 1955. го-
дини износио је 4.628 динара по ценама из 1972. године, што значи
да је ДПС Србије без покрајина од 4.204 динара износио 90,8% , а
40
Ј. Сиротковић , цит. дело, стр . 113.

68
не 80 % југословенског просека, а Војводине са 4.333 динара 93,6%
а не 80% југословенског просека. Друго, наводе се подаци за са-
ставне делове Србије, а не и за читаву Србију ! То би било исто као
када би се дали подаци за Славонију и Далмацију, а изоставили за
читаву Хрватску. Изостављање Србије даје повода за закључак да се
за њу нису смели дати подаци који оспоравају тезу о њеном приви-
легованом развоју. Треће, не постоји разлог којим би се оправдало
узимање 1955. године као почетне и занемаривање најраније године
за коју постоје подаци.

Табела 3. ДРУШТВЕНИ ПРОИЗВОД ПО СТАНОВНИКУ У 1947. И 1988.

Цене 1972. год.

СФРЈ БиХ Ц. Гора Хрват. Мак. Слов. Срб.

1947. - дин. 3.460 2.968 3.243 3.610 2.436 5.648 3.274
Индекс 100,0 85,8 99,7 104,3 70,3 163,2 94,6
1988. - дин. 16.814 11.344 12.417 21.587 10.800 33.932 15.183
Индекс 100,0 67,5 73,8 128,4 64,2 201,8 90,3

Извор: „ЈУГОСЛАВИЈА 1945-1985“ СЗЗС, Београд, 1986. и СГЈ-90, стр.

407 и 411.

Поређење нивоа на почетку и на крају посматраног периода,

како је дато у табели бр. 3 , не оставља простора за сумњу која је
република релативно побољшала, а која релативно погоршала свој
положај у поређењу са југословенским просеком. Као што се могло
очекивати на основу индекса раста ДПС, Словенија и Хрватска
су веома побољшале свој релативни положај . Хрватско побољшање
износи великих 20,1 , а словеначко чак 38,6 индексних поена! Према
томе , релативан положај две развијене републике се осетно по-
бољшао, а не погоршао. Академик Сиротковић прихвата да је
Хрватска после Другог светског рата стартовала са ДПС изнад ју-
гословенског просека, али нигде не саопштава колико, остављајући
утисак како је то било знатно изнад просека, да би вербална тврдња
о наведеном заостајању изгледала уверљиво. Међутим, статистички
подаци доказују супротно. ДПС Хрватске је у 1947. години био
свега 4,3 %, а 1988. године 28,4 % изнад југословенског просека. Сло-
венија је у том раздобљу повећала дистанцу према том просеку од
63,2 % на 101,8 % . Налаз Меморандума о бржем , фаворизованом раз-
воју ове две републике је тиме документовано доказан. Остале чети-
ри републике су погоршале своје релативне положаје у распону
од 4,3 индексна поена, колико је изгубила Србија до 29,9 индексних
поена, колико износи релативно погоршање Црне Горе . ДПС Срби-
је од 5,4% испод југословенског просека у 1947. години пао је на

4 „ЈУГОСЛАВИЈА 1918/1988" СЗЗС, Београд, 1989, стр. 105 .

69
9,7% испод просека, потврђујући налаз Меморандума о њеном зао-
стајању.
Податак да је у 1988. години ДПС Србије износио 90,3% ју-
гословенског просека у поређењу са 94,6% колико је био у 1947.
години је свакако био разлог што је академик Сиротковић Србију
једноставно изоставио упоређујући нивое република у 1988. години!
Он констатује : „Словенија мерено друштвеним производима по ста-
новнику има двоструко вишу разину развијености од југословенског
просека. Према подацима за 1988. годину, њезин је индекс разви-
јености износио 200 у односу на 100 Југославије, Хрватске 125, Вој-
водине 118, Србије без покрајина 100, Црне Горе 71, Босне и Хер-
цеговине и Македоније по 65, те Косова 244.42 У овако датом по-
ређењу није погрешно само то што су уместо Републике Србије дата
три њена саставна дела, чиме се онемогућава међурепубличко по-
ређење. Пређе ли се преко тога што индекси нису сасвим прецизно
израчунати, остаје као битан недостатак што је поређење у 1988.
години дато у сталним, а не текућим ценама. Сталне цене су неопходне
да би се одстранио утицај осцилација цена на израчунавање индекса
за више година. Међутим, сталне цене су не само непотребне када
се даје пресек једне године, већ су и неадекватне будући да у већој
или мањој мери одступају од реалних економских односа у конкретној
години, што није случај с текућим ценама, које су веран израз тих
односа. Због тога је коришћење ДПС по сталним ценама из 1972.
године за поређење нивоа развијености републике у 1988. години не-
допустива методолошка погрешка.

Табела 4. ДРУШТВЕНИ ПРОИЗВОД ПО СТАНОВНИКУ У 1988. ГОДИНИ

инд. ост.
у динарима индекси
терит. = 100
сталне текуће сталне текуће сталне текуће
цене цене цене цене цене цене
СФРЈ 16.814 62.939 100,0 100,0
БиХ 11.344 41.741 67,4 66,3 62,7 61,4
Црна Гора 12.417 46.198 73,8 73,4 72,9 72.8
Хрватска 21.587 82.063 128,4 130,4 138,3 134,0
Македонија 10.800 38.789 64,2 61,6 62,0 59,3
Словенија 33.932 144.775 201,8 230,0 222,1 260,3
Србија 15.183 54.201 90,3 86,1 84,5 78,1

Извор: СТАТИСТИЧКИ ГОДИШЊАК ЈУГОСЛАВИЈЕ - 1990, стр. 407,

411. и 472.

Табела бр. 4 показује да се разлике између република повећавају

ако се ДПС обрачуна у текућим ценама. Тако индекс СР Србије од

23. Сиротковић , цит. дело, стр. 113.

70
90,3 у сталним ценама пада на 86,1 у текућим док се индекс Хрватске
повећава од 128,4 на 130,4 а Словеније од 201,8 на читавих 230,0 .
Повећане разлике у нивоу развијености између Словеније и Хрватске,
с једне стране, и остале четири републике, с друге стране, ближе
су стварности. Међутим, да би поређење у потпуности изразило ствар-
ност неопходно је избећи посредство југословенског просека. По-
ређење нивоа развијености посредством југословенског просека не
би представљало већи методолошки недостатак да су разлике између
република у броју становника и нивоима развијености релативно ма-
ле. Будући да то није био случај у СФРЈ где су разлике ове врсте
велике, то поређење нивоа преко југословенског просека даје искрив-
љене информације које онемогућују прецизну оцену. Недостатак
лежи у томе што републике са великом масом привреде у већој мери
учествују у формирању укупне масе са којом се врши поређење, тако
да се делом пореде са самим собом. Због тога се разлике у нивоу
развијености између република показују мањим него што стварно
јесу . Да би се одстранио овај недостатак, методолошки је коректно
да се свака република пореди са осталим делом земље (који се
узима као 100) . Резултати таквог израчунавања су дати у претпо-
следњој и последњој колони табеле број 4. Било да је реч о сталним,
било о текућим ценама, поређења нивоа развијености република
са осталом територијом као базом, даје другачије и свакако нај-
тачније резултате. Будући да су за овакво поређење релевантне те-
куће цене, у односу на осталу територију СФРЈ Хрватска има 34,2%,
а Словенија 160,0% већи ДПС, док Србија са индексом 78,1% има
мањи ДПС за 21,9 % ! Отцепљењем четири републике овакав начин
поређења нивао развијености добио је много на актуелности и
значају.
Имајући у виду да четвртина српске нације живи ван Србије
то је њихов политички, културни и економски положај морао бити
оцењен у Меморандуму . Академик Сиротковић је покушао да обез-
вреди налаз унет у овај документ о неповољном економском положају
Срба у Хрватској , наводећи као аргумент да преко 80 % њих живи
и ради у развијеним подручјима и урбаним срединама.43 Занимљиво
је да и Милош Минић, у поменутим написима у „Борби“ користи
исти аргумент да би оспорио налаз у Меморандуму . Економски по-
ложај Срба је утврђен на основу статистичких података о народном
дохотку и националном саставу становништва у пописној 1981. го-
дини. На реалној претпоставци - да су припадници свих нација у
оквиру општине имали исти просек народног дохотка по станов-
нику, а уз примену метода агрегирања на нивоу република и читаве

43 Ј. Сиротковић , цит. дело, стр. 126.

71
СФРЈ, дошло се до резултата о економском положају сваке нације
у свакој од некадашњих република, како је то приказано у табели
број 5.
Подаци ове табеле документују налаз у Меморандуму о економ-
ски неповољном положају Срба у Хрватској, где је њихов народни
доходак по становнику 13,7 % нижи од републичког просека. Због
тога је сваки даљи коментар сувишан .
Анализа друштвеног производа, као синтетичког и најважнијег
показатеља, документовано потврђује оцене Меморандума о еко-
номском заостајању Србије и најбржем развоју привреде Словеније
и Хрватске, оствареном њиховом политичком и економском доми-
нацијом. Овим налазима је истовремено доказано како је академик
Сиротковић пренебрегао неколико методолошких захтева научно
коректне анализе да би могао исконструисати тврдњу о натпро-
сечном развоју Србије уз заостајање Хрватске иза Србије и југо-
словенског просека. Ако је већ одлучио да се стави у службу про-
паганде која оповргава хрватско-словеначку доминацију у СФРЈ, и
извршену оружану сецесију, он и није могао другачије поступати
него да недовољно обавештеној широј јавности понуди оцене за-
сноване на изманипулисаним, а понекад, и измишљеним подацима.
Он је извршио научну самодисквалификацију прихватајући се за-
датка да лако доказиве међурепубличке односе не само прикаже
нешто другачијим, већ да бржи развој прикаже као заостајање и
обратно. Чуђење изазивају и рецензенти књиге академика Сирот-
ковића који га нису упозорили на фрапантне методолошке и остале
мањкавости. Можда њима није било познато да је на Словенију
и Хрватску, узете заједно, 1947. године долазило 34,7 % становника
и 39,9 % друштвеног производа Југославије, а 1988. године 28,1 %
становника и 44,8% друштвеног производа (текуће цене) , а да је
на Србију при непромењеном уделу становништва од 41,5% дошло
до њеног смањења у формирању друштвеног производа Југославије
од 39,0% у 1947. години на 35,5% у 1988. години.
Ови једноставни подаци нису одвратили академика Сиротковића
од овог научно-компромитујућег подухвата. Њега није могло обесхра-
брити ни званично признање о заостајању Србије. Он није пошао
од тога да су расположиви подаци о заостајању Србије ван покрајина,
а не само Србије у целини, били у толикој мери уверљиви да се то
заостајање морало и званично признати у два друштвена плана током
осамдесетих година, као и у Резолуцији о остварењу плана СФРЈ у
1986. години, где су набрајане и мере за убрзање развоја Србије
ван покрајина. Доношење ових утешних и делимично примењених
мера он је приписао сталном притиску и искоришћавању поли-
тичких позиција, као да је Србија, а не Хрватска са Словенијом ,
имала у центрима политичке моћи неприкосновене арбитре у свим

72
 ДОХОДАК
НАРОДНИ
5.
Табела
РЕПУБЛИКАМА
ПО
CAРІТА
PER
НАРОДНОСТИМА
.И
ГОД
1981.
д
уинарима
текуће
(ц
) ене

Народни народностим
По а
доходак
pe
capi
Цр rно
ta- Југо-
Маке-
Мусли- Сло- Поља-
Албан-
Мађа-
републи- Хрвати Срби Роми Остали
слове-
горци донци Мани венци ци ри ци
кама НИ
Југосла- 89.466
80.745 105.316 63.448 60.236 158.353 85.051 34.099 117.913 106.507 67.654 110.861 96.690
вија 100,0 90,3 117,7 70,9 67,3 177,0 95,1 38,1 131,8 119,0 75,6 123,9
108,1
и
Босна
Херце-
61.511
говина 84.725
57.885
88.522 60.346 91.101 59.665 58.456
67.937
75.535 64.970 70.506
79.762
Црна
Гора 96.813
71.385
69.709
45.184
86.348
81.371 74.439
96.396
86.667
100.000
63.628
87.989
78.380
151.415
164.457
114.461
148.937
144.958
Хрватска
114.660 124.669
127.531
150.700
124.274
110.252
144.505
98.900
Маке-
донија 57.643
72.768
73.503 60.950
57.260
81.709 54.476
58.373
45.133
60.538
66.904
63.948
68.329
Слове-
нија 196.423
195.491
158.037
195.151
185.401
176.973
199.658
160.905
188.829
189.106
147.944
180.882
102.675
Србија 110.087
108.997
98.745
82.660
29.149
116.279
118.903
88.672
128.241
46.027
95.788
117.265
68.947
в
. ан
тер
САП 108.432
122.400
105.993
85.892 73.399
52.652
115.550
135.579
87.703
36.797
118.933
123.867
85.286
Косово 29.684
20.096
36.495
43.750 34.456
39.876
28.443
36.435
26.200
35.250
40.741
38.095
41.691
Војво-
дина 117.114
118.870
111.123
113.654
119.416
116.978
116.336
112.235
124.688
114.863
107.246
121.348
106.408

РИзвор
Михаиловић
.
:К990
Б
с
,.1 ЕГИОНАЛНА
ЈУГОСЛАВИЈЕ
СТВАРНОСТ
Е кономика
тр
еоград
53

73
политичким и економским питањима, као што су били Тито, Кардел
и Бакарић, заједно са још неким политичарима из Хрватске и Сло
веније.
Питање се поставља зашто је академик Сиротковић чекао 7 го
дина да би Меморандум изложио критици. Један од разлога је могас
бити тај што је благовремено упозорење на опасност од сецесије у
овом документу довело у недоумицу све потенцијалне критичаре : какс
реаговати на то упозорење. Није било политички опортуно нити да
се оспори нити да се потврди развој догађаја у том правцу. Но, када
се оружана сецесија догодила, маске су пале и овај противправни
чин, са становишта унутрашњег и међународног права, требало је
оправдати свим пропагандним средствима. Најважнији пропагандни
циљ био је да се оружана сецесија Хрватске преквалификује у туђу
агресију. Ништа неуверљивије није могло бити измишљено него да
је Србија оружјем устала да брани свој „економски привилегован
положај“, како се то на неколико места понавља у књизи хрватског
академика. Наслов шестог дела књиге „Економска подлога рата про-
тив Хрватске" са поднасловом „Од Меморандума Српске академије
1986. до оружане агресије 1991 “ јасно показује којем су пропагандном
циљу била подређена његова разматрања међурепубличких економ-
ских односа. Невоља је академика Сиротковића што Србија није има-
ла мотив да брани свој релативно неповољан економски положај .
То се, међутим, не може рећи за две најразвијеније републике.
Нико разуман не спори да економски односи међу републикама
могу имати далекосежне политичке последице. Гојко Грђић је упорнс
тврдио да ће се Словенија и Хрватска отцепити од Југославије оног
тренутка када изгубе економски привилегован положај . Изгледа да
су се његова предвиђања у потпуности остварила. Када су достигле
висок степен индустријске зрелости и када је требало да се са тог
нивоа више ангажују у помоћи неразвијеним републикама, оне су се
отцепиле, избегавајући на тај начин своје моралне обавезе према овим
републикама. Меморандум, који је захтевао политичку и економску
једнакост Србије и Срба, посредно је указао на неопходност укидања
тих привилегија. У тим чињеницама налазе се разлози мобилизације
словеначке и хрватске политичке јавности против Меморандума.
Упорност да се сачувају привилегије није била својствена само по-
нашању Словеније и Хрватске . Сепаратизам се јавио и у Ломбардији,
најразвијенијем делу Италије. Има у свему томе логике, али и мно-
го историјске неправде. Ф. Вито је својевремено констатовао да
је уједињење Италије било узрок заостајања њеног Југа. Он је то
образложио тиме да индустрија неразвијеног подручја мора радити
у сенци већ подигнуте индустрије у истој земљи. Другим речима,
Север је запосео тржиште , обесхрабрујући тиме подизање одгова-

74
рајућих индустрија на Југу. Овај аргумент се у потпуности може при-
менити и на Југославију.4
Економски утицај на политичке односе између република у Ју-
гославији разматрао је и Фред Синглтон. За разлику од академика
Сиротковића он политичке напетости не види ни у каквој економској
доминацији Србије и Срба. Напортив, он констатује „да многе мање
развијене области у Хрватској , Лика, Кордун и Банија дуж старе гра-
нице су места где већину становника чине Срби“. Политичке на-
петости, по њему, произилазе из тога што : „Бројке показују да су
Хрватска и Словенија за последњих 25 година стално побољшавале
како њихов апсолутни доходак по становнику, као и њихов релативни
положај у поређењу са мање развијеним републикама“.47 Ове тенден-
ције, тачно уочене 1972. године наставиле су се и у наредних двадесет
година. Академик Сиротковић, међутим, мисли другачије. Он је
устврдио, без доказа, да је неодржива и неистинита теза аутора Ме-
морандума „да су Словенија и Хрватска оствариле најбржи развој
и да се тако јаз између њих и осталог дела Југославије, а то су
Србија и неразвијена подручја, јако продубио". Наиме, ДПС Сло-
веније и Хрватске узетих заједно од 4.202 динара био је 1947. го-
дине за 40% већи од просека четири остале републике (3.070 ди-
нара) . У 1988. години просек ДПС две најразвијеније републике
од 100.220 динара је за 101,9% већи од просека ДПС четири остале
републике (48.259 динара у текућим ценама) ! Према томе , не може
бити спорно да се јаз јако продубио .
Равномеран развој , као циљ политике регионалног развоја, по-
дразумева да се републике развијају с тим да се постепено при-
ближавају југословенском просеку , смањујући на тај начин међусоб-
не релативне разлике. Догодило се, међутим, сасвим супротно . Све
републике су се удаљавале од југословенског просека. Словенија
и Хрватска највише су побољшале свој релативни положај , иако
су једине биле и остале изнад просека, док су остале четири ре-
публике , које су биле испод овог просека, стално погоршавале свој
релативни положај . Тако се не само продубио јаз између две нај-
развијеније републике и осталог дела Југославије, већ су у оквиру
јако повећаног распона између најразвијеније и најнеразвијеније ре-
публике повећане и неке друге дистанце међу републикама. Ака-
демик Сиротковић у тако широкој лепези развијености препознаје

" Francesko Vito, Problems of the Underdeveloped Regions of Italy. E. A. G. Robinson,

BACKWARD AREAS IN ADVANCED COUNTRIES , Macmillen, 1969.

45 Фред Б. Синглтон, Економска позадина напетости између националности у

Југославији, PROBLEMS DES INDUSTRIALISMUS IN OST UND WEST, Günter Olzog
Verlag München-Wien, str. 293
46
Исто, стр. 285.
47 Исто, стр. 293.

75
да Хрватска са Србијом ван покрајина и Војводином долази у исту
групу, са приближно истим нивоом развијености. Ако би се прихватио
овакав вид поређења, могло би се рећи да Загреб долази у исту групу
са Словенијом. Свака република има своје развијеније и мање раз-
вијене регионе. Републике се међусобно пореде као целине, нарочито
после извршене сецесије. Независно од тога што се једна република
не може поредити са делом друге републике, ваља рећи да Хрватска
са много већим ДПС од Србије ван покрајина, не може никако бити
са њом у истој групи.
Академику Сиротковићу је било мало што су се Словенија и
Хрватска у нивоу развијености све више дистанцирале од три не-
развијене републике, него је још изразио и незадовољство што оне
нису биле искључене из Фонда почетком 70-тих година када су биле
„на разини око двије трећине просечне разине развијености Југосла-
вије", у складу са међународним стандардима. * Будући да се то није
догодило, Хрватска је морала да издваја велики део своје акумулације
за Фонд за неразвијена подручја, успоравајући на тај начин сопствени
развој . Издвајање „за недовољно развијене Словенију је мање по-
гађало због знатно више развијености и могућности спретном вла-
ститом политиком компензирати губитке“. Овај начин размишљања
разголићује експлоататорске тежње Хрватске . Три неразвијене репу-
блике нису са ниског нивоа достигле две трећине развијености Ју-
гославије, већ су током развоја пале на око две трећине. Без средстава
Фонда који је пресекао ту тенденцију пада, оне се не би могле
одржати на том нивоу до 1988. године . Друго, чиста је измишљотина
да постоји међународни стандард за лучење неразвијених подручја.
Неразвијеност је релативан однос који се утврђује у свакој земљи
понаособ, зависно од нивоа развијености читаве привреде, државног
уређења, међунационалних односа и других чинилаца. Треће, допри-
нос Фонду није спречио привреду Хрватске да се развија и побољшава
свој релативан положај . Компензацију губитака (какав израз ! ) спрет-
ном сопственом политиком, што Хрватска приписује Словенији, и
сама је богато користила. То је непосредно било преко субвенција
за извоз које су две најразвијеније републике највише користиле, а
посредно су компензиране повољнијим условима размене, могућно-
стима пласмана на тржишту неразвијених подручја, царинском зашти-
том итд.
Досадашњим разматрањима би се могло замерити да дефи-
нитивне закључке о томе како се ко економски развијао у Ју-
гославији доносе само на основу ДПС, поготову што стоји
тврдња академика Сиротковића да је стопа раста запослености
48
*Ј. Сиротковић, цит. дело , стр. 121 .
49 Исто, стр. 126.

76
у Србији била нешто већа него у Хрватској . Међутим , он и у овом
случају има тешкоћа у разумевању односа стопе и масе, као и спе-
цифичности о којима се мора водити рачуна у тумачењу овог пока-
затеља наравно, уколико није реч о свесном довођењу у заблуду
оних којима природа кретања запослености није позната. Запосленост
на хиљаду становника у првој и последњој години за које постоје
подаци је права основа за међурепубличко поређење, како је то дато
у табели број 6.

Табела 6. БРОЈ ЗАПОСЛЕНИХ НА 1000 СТАНОВНИКА

Ц. Xp- Cp-
СФРЈ БиХ Мак. Слов.
Гора ват. бија
1952. г. 103 86 72 122 70 178 87
1989. r. 290 242 264 346 251 437 264
Прираст
1989-52. 187 156 192 224 181 259 180

Извор: За 1952. „ЈУГОСЛАВИЈА 1945-1985. ГОДИНЕ“ СЗЗС, 1956

За 1989. годину, СТАТИСТИЧКИ ГОДИШЊАК ЈУГОСЛАВИЈЕ - 1990.

Србија је 1952. године заостајала иза југословенског просека

за 16 индексних поена, а 1989. године за 26. Према Хрватској се,
у истом раздобљу, то заостајање повећало од 35 на пуних 80 поена.
То хрватски академик квалификује као спорији пораст запослено-
сти у Хрватској и њен бржи пораст у Србији ! Притом , он прећут-
кује једну особеност , веома релевантну за оцену реалног значења
стопе раста запослености. За разлику од друштвеног производа који
може расти неограничено , са запосленошћу то није случај . Пуна
запосленост, која се постиже са око 400 запослених на 1000 ста-
новника је она граница до које запосленост нормално може расти.
Словенија је прекорачила ту границу и остварила презапосленост,
добрим делом захваљујући запошљавању радника из осталих репу-
блика. То је веома добро познато у стручним круговима. У таквим
условима ни нулта стопа раста не може се оценити као заостајање.
Са 346 запослених на хиљаду запослених Хрватска је прешла 86,5%
пута до пуне запослености, а Србија са 264 запослена на хиљаду
становника само 66,0% тог пута.
Запосленост се не да потпуно оценити без незапослености. Од 1201
хиљаде лица која су 1989. године тражила запослење, на СР Србију
отпада 561 хиљада или 48,3% . Стопа незапослености, рачуната по ме-
тодологији Уједињених нација, износила је те године у СФРЈ 14,8%.
Већу стопу незапослености од ове имале су три неразвијене републике
(преко 20%) и Србија (17,6%) . Једино су Словенија са стопом од 3,2%
и Хрватска са стопом од 7,9% имале нижу стопу незапослености од
југословенског просека.

77
 Кретање запослености учвршћује закључке донете на основу ана-
лизе кретања ДПС, а то, са своје стране, чине и подаци о терито
ријалној алокацији инвестиција и основних средстава. Веће инвестиције
по становнику две најразвијеније републике биле су од пресудног значаја
за стицање огромне предности у друштвеном производу по становнику
и релативној запослености. Док је Србија у периоду 1952—1987. године
имала 10,9% ниже инвестиције по становнику од југословенског просека
Хрватска је имала 10,7%, а Словенија 74,3% изнад тог просека. Другачије
речено, Хрватска је имала по становнику 24,3%, а Словенија 95,6% веће
инвестиције по становнику од Србије. (В. табелу бр. 7).

Табела 7. ОСТВАРЕНЕ ИНВЕСТИЦИЈЕ ДРУШТВЕНЕ ПРИВРЕДЕ И

НЕПРИВРЕДЕ ПО СТАНОВНИКУ
- у динарима цене 1972 - годишњи просек

СФРЈ БиХ Црна Хрват- Македо- Слове-

Период Гора ска Србија
нија нија
1952-65. 1.534 1.212 2.391 1.581 1.721 2.572 1.338
1966-75. 2.721 2.198 3.339 3.003 2.320 4.684 2.444
1976-83. 4.135 3.362 5.633 4.878 2.987 7.163 3.639
1976-87. 4.696 2.993 4.747 4.341 2.394 6.656 3.299
1952-87. 2.669 2.172 3.553 2.955 2.152 4.652 2.378

Извор: подаци преузети од Савезног завода за статистику у Холерит исказу

Таква територијална алокација инвестиција имала је за последицу да

се у Србији и основна средства друштвене привреде по становнику
формирају на ниском нивоу, 20,5 % нижем у поређењу са југосло-
венским просеком и 30,6% нижем од остале територије.

Табела 8. ОСНОВНА СРЕДСТВА ДРУШТВЕНЕ ПРИВРЕДЕ У 1988.

ГОДИНИ ПО СТАНОВНИКУ

У динарима, цене 1972. године.

СФРЈ
БиХ Ц. Г. Хрв. Мак. Слов. Срб.
у дин.
46472 37625 55782 60474 30478 95023 36955
100 81,0 120,0 130,1 65,6 204,5 79,5
Остале
терит. 75.5 120,6 140,6 63,4 225,6 69,4
=100

Извор: СТАТИСТИЧКИ ГОДИШЊАК ЈУГОСЛАВИЈЕ 1990, стр. 407 и 412

Томе насупрот, ова средства су већа од југословенског просека у

Хрватској за 30,1%, а у Словенији за 104,5%, а према осталој тери-
торији у Хрватској су већа за 40,6% , а у Словенији 120,5%. ДПС и
вредност основних средстава по становнику скоро да се у потпуности
поклапају. Онолико колико су Словенија и Хрватска имале вредност

78
основних средстава по становнику изнад југословенског просека у
приближно истом проценту је био и њихов ДПС. То значи да су
инвестиције биле одлучујући чинилац, остављајући мало простора за
утицај осталих чинилаца на раст друштвеног производа и запосле-
ности. Упркос томе, академик Сиротковић, заобилазећи да прикаже
и протумачи расподелу инвестиција на републике, покушао је да бржи
развој Словеније и Хрватске објасни већом продуктивношћу рада и
ефикасношћу инвестиција.

Расположиви подаци доиста показују да су, у поређењу са оста-

лим, ове две републике имале надпросечну продуктивност рада ме-
рену друштвеним производом по раднику . Међутим, разлике су нај-
већим делом настале због боље техничке опремљености рада. Тако
је 1988. године у Хрватској друштвени производ друштвеног сек-
тора по раднику био 7%, а вредност основних средстава по раднику
10 % (све у ценама 1972. године) изнад југословенског просека. Од-
говарајуће бројке су за Словенију 39% и 37% . Томе насупрот, Срби-
ја је са 13 % нижом вредношћу основних средстава по раднику има-
ла свега 2 % нижи друштвени производ по раднику од југословен-
ског просека. Иза веће продуктивности рада Словеније и Хрватске
нису стајала само већа основна средства по раднику него и утицај
повољнијих услова размене на формирање друштвеног производа.

Две најразвијеније републике поготово не могу објашњавати

побољшање свог релативног положаја већом ефикасношћу инве-
стиција. Иако су у њиховој структури инвестиција релативно више
учествовале прерађивачке гране са повољнијим капиталним коефи-
цијентом, Словенија није имала толико боље резултате који би
значајно допринели побољшању њеног релативног положаја. То се
поготову мора констатовати за Хрватску за коју се оправдано по-
ставља питање да ли је уопште имала већу ефиканост од југосло-
венског просека. Тако је у периоду 1952—1983. године, при про-
сечном порасту друштвеног производа на 100 динара привредних
инвестиција од 22,9 динара у Хрватској прирасло 23,5 , у Словенији
27,0, а у Србији 24,1 динар.50 Нешто виша ефикасност Хрватске
као да се губи у периоду 1971-1988 . године. При југословенском
просеку од 13,4 динара, у Хрватској је прирастало 13,1 динар, Сло-
венији 14,9 и Србији 13,9 динара. И други прорачуни ефикасности
показују да се Хрватска повремено налазила испод југословен-
ског просека и Србије, као што је то случај са ефикасношћу
основних средстава и опреме .52 Међутим, као што незнатно већа
50
„ЈУГОСЛАВИЈА 1945-1985 “, цит. дело, стр. 204.
Я СТАТИСТИЧКИ ГОДИШЊАК ЈУГОСЛАВИЈЕ - 1990, стр. 407.

52 Види "ЈУГОСЛАВИЈА 1918-1988.“, цит. дело, стр. 189.

79
ефикасност није помогла Србији да спречи заостајање, тако ни испод-
просечна, или просечна ефикасност Хрватске није ометала по-
бољшање њеног релативног положаја. Инвестиције по становнику
су биле те које су одлучујуће утицале на пораст производње и запо-
слености у свим бившим републикама.
Ослањајући се на више студија и релевантне документе , Ме-
морандум је заузео сасвим одређен став да је Србија заостајала у
економском развоју иза југословенског просека и, наравно, иза две
најразвијеније републике. Међутим, обим и карактер тог документа
нису допустили да се покаже и квантитативна анализа на којој се
таква оцена заснива. Без документационе основе, вербалне оцене
не изгледају довољно уверљиво, нарочито онима којима такве оце-
не, из било којих разлога не одговарају. Такав је случај и са ака-
демиком Сиротковићем, који је оцене о економској доминацији
Словеније и Хрватске, као и заостајање Србије покушао да побије
исто тако вербално, користећи, уз то, само неколико методолошки
погрешно приказаних података. Разлог због којих је доказивање
заостајања Србије и економске доминације Словеније и Хрватске
било засновано на квантитативној анализи ДПС, релативној запо-
слености и вредности основних средстава по становнику , дакле на
три најрелевантнија показатеља, ваља тражити у тежњи да се ово
питање документовано разјасни. Критички осврт академика Сирот-
ковића, управо у таквом склопу, показује дубину срозавања на ону
врсту пропаганде која сматра да су јој за остварење постављених
циљева сва средства дозвољена.
Академик Сиротковић је покушао да оспори и оцене Меморан-
дума о узроцима економске кризе, као и оцене неких периода при-
вредног развоја СФРЈ . Најблаже речено, то је био несрећан покушај .
Чак и политичари који су се жестоко оборили на Меморандум, у
неформалним изјавама стављали су до знања да се економском делу
нема шта приговорити. Такве оцене су нарочито долазиле од еко-
номиста. Због тога је критика заобишла економски текст Меморан-
дума. Тако је својевремено учинио и академик Сиротковић.53

"О свим питањима која Ј. Сиротковић покреће у вези са Меморандумом одговор

се може наћи у студији К. Михаиловића, ЕКОНОМСКА СТВАРНОСТ ЈУГОСЛА-
ВИЈЕ, друго издање, Економика, Београд, 1982.

80
 КЉУЧНЕ НЕИСТИНЕ О МЕМОРАНДУМУ

Када је крајем 1991. године сецесија постала доминантан чини-

лац у продубљивању југословенске кризе, до тада равнодушно ино-
странство почело је да показује жив интерес за Меморандум . Ова
нагла промена није одраз научне радозналости за садржај тог доку-
мента, већ одраз настојања иностраних покровитеља Словеније и
Хрватске да њихову одговорност за оружане сукобе, изазване насил-
ном сецесијом, припишу Србији и да је на тај начин дискредитују у
међународној јавности. Мотиве, налазе и поруке Меморандума, које
после његовог продора у јавност нико није уочио, из једноставног
разлога што у тексту не постоје, после извршене сецесије и са нак-
надном памећу, почело је да „ открива“ иностранство .
Загреб и Љубљана су обилато снабдевали пропагандну машине-
рију неоснованим оптужбама против Србије. Међусобно повезане и
узајамно потхрањиване пропаганде иностранства и сецесионистичких
република злоупотребљавале су то што Меморандум није био пре-
веден на стране језике да би, подметањем крупних неистина, ство-
риле у међународној јавности сасвим искривљену представу о ка-
рактеру и порукама овог документа. Те упорно понављане неистине,
којима су наседале чак и међународне организације, а по неко и у
Београду, 4 демантоване су већ самом чињеницом да у Меморандуму
54
" У београдском листу „Република“, број 119-120 од 1-31 . јула 1995. године
штампан је чланак др Оливере Милосављевић, доцента Филозофског факултета у
Београду, УПОТРЕБА АУТОРИТЕТА НАУКЕ са поднасловом „Јавно политичка
делатност Српске академије наука и уметности (1986-1992)“. Овај опширан чланак
скреће на себе пажњу пре свега зато што садржи сва битна обележја већ описане
хрватске пропаганде. Он чини целину са „Белом књигом" Стипе Шувара и серијом
поменутих написа у загребачком „Вјеснику“ инспирисаних дисквалификацијом једног
дела српске интелигенције. Не само по основном циљу већ и по примењеном
методу чланак је следио своје загребачке узоре. Наводили су се фрагменти изјава
без контекста и осећања за нијансе са намером да се нађе оно што обезвређује њихове
ауторе или да се утврде контрадикције и недоследности њихових ставова. Као и
у написима „Вјесника“, лична опредељења академика доводила су се у везу са

81
не постоје. Деманти би се тиме могли и завршити да није дошло
до масовне индоктринације неистинама.
Покушај да се уклоне наслаге неистина око Меморандума, довео
је његове састављаче у положај да као оптужени бране своју неви-
ност, уместо да критичари пруже доказе за своје оптужбе. Критичари
Меморандума, са ретким изузецима, нису научници са којима се може
спорити научно провереним истинама и стварним аргументима. Так-
вог спорења не може бити ако су на једној страни научници који
су обавезни да аргументовано бране своје ставове и уверења, а на
другој страни пропагандисти који оперишу само тврдњама и инси-
нуацијама. Но, то што се у критику Меморандума нису упуштали
научници индикативно је и може се тумачити тиме да они нису
нашли разлог да се лате критике .
Непријатна страна оповргавања голих пропагандних тврдњи је и
у томе што им се придаје значај који немају, а могу да наведу и на
помисао да иза тих тврдњи ипак постоји нека истина. Но, независно
од тога најглавније неистине о Меморандуму морају се оповргнути.

О ДОСЛУХУ САНУ И ЗВАНИЧНЕ ПОЛИТИКЕ СРБИЈЕ

Указивање на узроке југословенске кризе са отвореношћу каква

је раније била незамислива у документу једне установе од научног
ауторитета, у јавности је доживљено као смелост која је далеко пре-
вазишла политички толерантне границе. Због тога је, после првог
запрепашћења критички интонираним садржајем, почело нагађање да
је та смелост само привидна, будући да иза свега стоји српска зва-
нична политика која није сама хтела или смела да се експонира, већ
се послужила САНУ, да испроба како ће Југославија прихватити неке
од политичких потеза који задиру у међурепубличке односе. Ова прет-
поставка се, без икаквог реалног основа, одржавала у првобитној вер-
зији од продора Меморандума у јавност па све до данас . Међутим,
политичари из других република, који су били добро упознати са при-
родом односа између политике и науке у Србији, нису се придружили
таквим претпоставкама, али су их толерисали у штампи на сопственој
територији да би натерали српске политичаре да повећају притисак

Меморандумом САНУ. Што се тиче Меморандума, становиште аутора у овом чланку

чине инсинуације и предрасуде о којима је на претходним странама већ дат коментар.
Аутор чланка полази од набрајања изјава академика у дневној штампи, а не од
утврђивања друштвене стварности са којом би оспорио или потврдио закључке Ме-
морандума, што наводи на закључак да су му оскудна знања о тој стварности. Без
потпунијих тих знања, приговори учињени Меморандуму су лишени научне основе.
Могуће је да је занемаривање те основе био уступак политичким уверењима аутора.

82
на САНУ. Реалност ових претпоставки најбоље је оценио Стане
Кавчич у свом дневнику :
„Неки су мишљења да је спор са САНУ само договорена игра
и пробни балон утицајних појединаца унутар српског политичког ру-
ководства. Желе да испробају руководство. Желе да испробају како
ће Југославија прихватити претњу ако би Србија пошла својим путем
и иступила из Југославије. Наводно су ту игру, маневар разоткрили
у федерацији па зато такав наступ и изјава оба председништва. Лично
нисам присталица те оцене. Уверен сам да је спор са САНУ аутен-
тичан и суштински. Наравно, то не искључује могућност да су многи
водећи српски политичари који додуше јавно говоре или формално
гласају против Академије, интимно с њом. Сматрам да су им судбина
и позиција Србије јако уз срце прирасли. Разлике су више у методама
него у садржини. Поред тога, садашње и бивше политичаре СР Срби-
је брине да би у случају победе српског сепаратизма и отцепљења
морали власт препустити новим људима и одговарати за пропусте и
грехове прошлости. У сваком случају је српско политичко руковод-
ство у врло тешкој ситуацији. Под двоструким су притиском: с једне
стране властита позиција у Републици и, с друге, велико неповерење
осталих република у циљеве и намере Србије“,55
Само они који нису пажљиво читали текст Меморандума могли
су да изађу са претпоставком о постојању неке врсте политичког ком-
плота између режима у Србији и САНУ. Много тога се може за-
мислити у једној договореној игри, али никако то да један режим
за ту игру против себе убаци најопаснију оптужбу за сопствени оп-
станак.
Незамисливо је и то да режим по договореном сценарију захтева
од САНУ сазивање ванредне скупштине у очекивању да ће се ака-
демици оградити од Меморандума, а да ови та очекивања потпуно
изневере . Пристанком да се одржи ванредна скупштина конфронта-
ција између режима и САНУ доживела је кулминацију. Ризик за обе
стране је постао огроман и као такав несхватљив за стране које би
биле у дослуху. Подршка академика Меморандуму био је акт непо-
слушности једне јавне установе који се никада раније није догодио
у пракси било које социјалистичке земље . Када се то ипак догодило,
режим је, по први пут, схватио да су му ограничене могућности да
политичким притиском изнуди одлуке. Према томе, једна или друга
одлука ванредне скупштине морала је имати далекосежне и тешке
последице за САНУ или за режим. Што је последице поднео режим,
доказ је више да он није био у дослуху са САНУ, будући да, у том
случају, свакако не би захтевао ванредну скупштину, чијом је одлуком
доживео тежак политички пораз. Између партнера који сарађују на

5 Стане Кавчич, цит. дело , „Борба“ од 28. 02. 1990.г.

83
истом послу ризик од тешких последица, за било коју страну , унапред
се искључује .
Свако ко иоле познаје природу односа између носилаца политике
и САНУ добро зна да се таква игра не само није могла договорити,
већ и да ниједна страна не би учинила корак у том правцу. Између
политичких тела и САНУ никада нису постојали такви односи који
су услов да се један заједнички политички комплот оствари.
Постоје претпоставке о овој сарадњи које не уплићу читаву САНУ,
већ само академике који су учествовали у писању Меморандума. При
томе се инсинуира да су то академици, чланови владајућег Савеза
комуниста, који су због партијске припадности могли бити увучени
у политичку игру. Ова претпоставка само за неупућене може изгле-
дати реално. Главни аутори текста били су академици из одељења
друштвених наука, историје и књижевности који су и пре пријема
у САНУ дошли у сукоб са званичном политиком, независно од тога
да ли су припадали Савезу комуниста.

МЕМОРАНДУМ И СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ

Здружена антимеморандумска пропаганда није пропустила да

необавештеној јавности, нарочито оној у иностранству, сервира своје
виђење односа Слободана Милошевића према Меморандуму, непри-
кривеном намером да на подметнутој тези о стварању Велике Србије
компромитује и председника Србије и САНУ.
Када је на тлу Југославије дошло до сецесије, која је довела до
крвавог грађанског, међунационалног и верског обрачуна, међународ-
на јавност се упознала са фундаменталистичким идејама прожетом
,,Исламском декларацијом“ Алије Изетбеговића, као и расистичким
садржајем књиге „Беспућа повјесне збиљности“ Фрање Туђмана. Ан-
тисрпској пропаганди је сметало што су политички лидери Муслимана
и Хрвата, због њихових опредељења, оправдано жигосани, па је
пожурила да у своје игре увуче и Слободана Милошевића, припи-
сујући му да је прихватио Меморандум као национални програм Србије.
Занимљиво је да ова пропаганда не помиње књигу С. Милошевића „ГО-
ДИНЕ РАСПЛЕТА“ (БИГЗ, Београд, 1989), у којој су на 345 страна,
приказани сви његови наступи у периоду од 1984. до средине 1989.
године . Но, важно је било оптужити председника Србије и САНУ
за недаће које су снашле народе Југославије.
Инсинуација да је С. Милошевић спроводио национални про-
грам садржан у Меморандуму представља чисту конструкцију. Ова
тврдња је инспирисана развојем догађаја и потребом антисрпске про-
паганде да званичне и незваничне органе Србије држи под сталном
оптужбом. Та конструкција је неодржива већ због тога што Мемо-
рандум није никакав национални програм. То се, изгледа, мора много

84
пута поновити, будући да антисрпска пропаганда, без икаквог основа,
стално покушава да увери свет у супротно.
Меморандуму се приписује и то да је послужио као основа по-
литике С. Милошевића. Незамисливо је да нема никакве подудар-
ности у погледима на суштинска питања југословенског друштва из-
међу С. Милошевића и Меморандума. Нема ничег необичног у томе
ако је он видео неке проблеме и решења на исти, или сличан начин
као и докуменат о којем је реч. Биће, међутим, да о тим проблемима
он није први пут сазнао из Меморандума, него је, евентуално, у њему
нашао потврду неких личних запажања. Југословенска криза је била
толико дубока и у својим појавним облицима јасно видљива, да је
оваква коинциденција сасвим реална. Сигурно је да је он, и без по-
стојања Меморандума, морао да осујети даљу злоупотребу аутономије
на Космету и аутономашко понашање у Војводини, што је све оме-
тало успостављање нормалне државности у Републици Србији. Ин-
систирање на економској и политичкој равноправности је била, у
ствари, обавеза да се заврши један започети посао у дефинисању по-
ложаја Републике Србије и Југославије. Милошевић је био приста-
лица очувања Југославије, како је то јасно уочено на последњем, 14.
конгресу Савеза комуниста Југославије, између осталог и због тога
што је српски народ у њој живео у једној држави . Касније његово
инсистирање, када је дошло до сецесије, на праву самоопредељења
и за Србе на њиховом етничком простору, неосновано је квалифи-
ковано као тежња за стварањем велике Србије .
Однос Слободана Милошевића према Меморандуму био је предмет
многих нагађања. Права истина је да, током политичке кампање против
Меморандума, он није могао имати другачији став од Председништва
Савеза комуниста Србије, чији је био члан. Међутим, неке чињенице
говоре да је он критиковао састављаче Меморандума више због пар-
тијске дисциплине него из личних уверења. Током политичке кампање
у Србији било је запажено да су његове критике биле ретке и релативно
одмерене . По преузимању кључног политичког положаја у Србији, када
се нашао у ситуацији да битно утиче на правац политичке акције, он
је обуставио кампању против Меморандума. Значај ове чињенице не
умањује то што је обустављање напада на САНУ било саставни део
демократизације друштва, измењеног односа према интелигенцији, сло-
боди говора, као и увођењу вишепартијског система.

У ЧЕМУ ЈЕ НАЦИОНАЛИЗАМ МЕМОРАНДУМА?

Меморандум су комунистички политичари широм Југославије

оценили као националистички документ, а исту квалификацију дала
је и инострана и сецесионистичка пропаганда. Као и у осталим нај-
тежим оптужбама Меморандума, нигде се не помиње текст који

85
изричито заступа националистичке ставове, нити текст из којег би
се, коректним тумачењем, таква квалификација могла извући. Такви
текстови једноставно не постоје. Међутим, оно што у Меморандуму
постоји и преко чега се једноставно прелази је констатација да је
национализам у успону и да су његови потпаљивачи политичари: „По-
сле драматичних међунационалних сукоба током Другог светског рата
изгледало је да је национализам нагло спласнуо, да је био на путу
да потпуно ишчезне. Такав утисак се показао варљивим . Није дуго
потрајало, а национализам је започео свој успон, да би се са сваком
уставном променом употпуњавале институционалне претпоставке за
његово бујање . Национализам је стваран одозго, његови главни ини-
цијатори су били политички људи.456
Ниједна битна карактеристика национализма не може се наћи
у Меморандуму. Национализам је по својој природи себичан и за своју
нацију тражи привилегован положај . Такве карактеристике се не могу
приписати Меморандуму. Захтевајући за Србију равноправан поли-
тички и економски положај , овај докуменат то исто признаје и свим
осталим бившим републикама СФРЈ. Оно пак што не признаје дру-
гима, то су политичке и економске привилегије које су Хрватска и
Словенија помоћу својих политичких лидера оствариле у Југославији.
Меморандум тражи за Србију исто што су добили други, а не више
од тога.
Национализам је по природи агресиван и склон је да се прихвати
и нелегалних, па и насилних средстава, ради остварења својих циљева.
Меморандум и не помишља да се једнакост за Србију оствари не-
легалним путем, или применом било које врсте насиља. Тачно је,
при томе , да је он упозоравао не само на национализам, него и на
сепаратизам који је узимао широке размере у неким републикама.
Та благовремено дата упозорења остала су без учинка, али је каснији
ток догађаја показао њихову оправданост.
Једно од битних обележја национализма је изражавање мржње
према другим нацијама. Емоционални набој у Србији је у време пи-
сања Меморандума био врло велики због шиканирања коме су Срби
били масовно изложени на Космету. Искушења да се, због тога, изра-
зи мржња према Шиптарима, коју би многи интимно сматрали пра-
ведном, била су врло велика. Ако је народ у Србији одолео тим
искушењима, показујући колико је истински национално толерантан,
онда је таква мржња поготову била страна састављачима Меморан-
дума. Отуда се оптужба да је Меморандум прожет национализмом
најбоље демантује, као и све друге битне оптужбе, позивањем на сам
текст Меморандума.

56 Види стр. 139-140.

86
 ни политичкИ НИ НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ

Српско политичко руководство је оквалификовало Меморандум

као политички програм. Званични партијски став о томе изразио је
потпредседник Председништва Србије Вукоје Булатовић на Ванредној
скупштини САНУ, децембра 1986. године: „Без обзира на побуде и
мотиве аутора овог текста, његова дикција и његове поруке су еми-
нентно политичке и на њихово тумачење се не могу применити ме-
рила која могу важити за књижевне текстове. То, другим речима,
значи да се о тексту Меморандума мора судити као о политичком
програму који, као и сваки политички програм, има одређене циљеве
и подразумева одређене акције које воде до тих циљева." Била је то
оптужба да је САНУ приступила оснивању политичке партије, што
је, у неким другим приликама, и експлиците речено. Тешко је претпо-
ставити да је политичко руководство Србије заиста мислило да САНУ
ствара политичку партију и да намерава да угрози његов политички
монопол. Оптужба да је Меморандум политички програм послужила
је као средство притиска на САНУ да се огради од свог документа.
Тврдњом да је реч о политичком програму који се, наравно, разликује
од програма партије на власти, кампања у Србији је добила одрешене
руке да безобзирно напада Меморандум као и оне који му дају
подршку . Сувишно је рећи да ова оптужба, како је даљи ток догађаја
показао, није имала никаквог реалног основа.
Ако је квалификација Меморандума као политичког програма
послужила политичком руководству Србије за домаћу употребу,
тврдња да је овај докуменат национални програм је измишљотина
здружене пропаганде сецесионистичких република и њихових ино-
страних покровитеља. Национални програм је, због своје обухватно-
сти, погодан да се у њега сместе све могуће инсинуације, па се, тако
каже да је то националистички докуменат који се залаже за стварање
велике Србије, за хегемонију над другим народима, за међунацио-
налне сукобе , за растурање Југославије „иако се то отворено не за-
ступа" како се на једном месту изрекло „Хрватско становиште ...“ и
слично. До сада је више пута наглашено да се у Меморандуму не
оспорава оно што је стварно написано и како је написано, већ оно
што у њему није записано, а што му се неосновано приписује. То
је, уосталом, заједничко обележје свих оспоравања Меморандума.
Пре него што су приступили писању Меморандума, чланови Ко-
мисије су му, после дуге расправе, одредили карактер који је остао
неизмењен. Као што је раније напоменуто, предлагано је пре почетка
рада Комисије, током њеног рада, као и онда када је тај рад прекинут,
не толико да се Меморандум у потпуности изједначи са националним
програмом, колико да се у њега унесу неки програмски елементи.
Овакав предлог, чланови Комисије, су одлучно одбацили, са обра-
зложењем да се Меморандум мора ограничити на покушај целокупног

87
одговора на југословенску кризу. Тога су се закључка чланови Ко-
мисије доследно придржавали у свим фазама рада, као и онда када
су на Ванредној скупштини учињени приговори Меморандуму да има
програмских елемената. На ове приговоре дат је следећи одговор:
„На овој Скупштини било је мишљења да би у Меморандуму требало
више места да добије програмска оријентација. Око тог питања су
се ломила копља, а преовладало је гледиште да један поглед на кризу
не би требало оптерећивати програмима, будући да свака оцена не
констатује само како јесте већ и подразумева како треба да буде.
Међутим, један број чланова Комисије стално је враћао дискусију на
почетну тачку, инсистирајући да прилози буду програмског карактера,
као што су неки заиста и били. Против програмске оријентације Ме-
морандума наводио се и један прагматичан разлог. Комисија је хтела
да предупреди евентуални приговор да Академија ствара програм којем
би се могло приписати да је политички. Неке оцене да је радни ма-
теријал који сте добили политички програм, иако он то свакако није,
оправдавају ову предострожност. Колико би се тек инсистирало на по-
литичком карактеру Меморандума да је он заиста био програмски !
Одлука Комисије да се ограничи на виђење кризе није значила не-
гирање потребе израде програма као посебног документа, потпуно не-
зависног од Меморандума. Ко би, како и када радио такав програм, да
ли у оквиру научних или државних установа, односно у њиховој међусоб-
ној сарадњи, то је било питање о којем би тек требало расправљати."
Да су они који импутирају Меморандуму да он представља на-
ционални програм, брижљиво читали овај докуменат, могли су у њему
да нађу два места на којима се он залаже за израду таквог програма.
Такво залагање би било бесмислено да је Меморандум национални
програм. Ево тих места у Меморандуму: „Уколико рачуна са својом
будућношћу у породици културних и цивилизованих народа света
српски народ мора добити могућност да поново нађе себе и постане
историјски субјект, да изнова стекне свест о свом историјском и ду-
ховном бићу, да јасно сагледа своје економске и културне интересе,
да дође до савременої друштвеної и националної програма којим ће
се надахњивати садашње и будуће генерације . "57
„Први услов нашег преображаја и препорода је демократска мо-
билизација целокупних умних и моралних снага народа, али не само
за извршавање донесених одлука политичких форума, него и за ства-
рање програма и пројектовање будућности на демократски начин,
чиме би се први пут у новијој историји на опште друштвеном задатку
стварно сједињавали знање и искуство, савест и храброст, машта и
одговорност на основама дугорочної програма.658

57 Види стр. 140.

58 Види стр. 142-143 .

88
 Када се стишала политичка кампања против Меморандума, САНУ
је 1990. године актуелизовала своју ранију замисао да приступи изради
националног програма. Она није била под комплексом раније кам-
пање против Меморандума, нити је сматрала да је национални про-
-
грам грех, већ је своју одлуку донела са уверењем да — земља која
не зна куда иде, не зна где ће стићи. Основан је Одбор који је одржао
неколико седница, али посао није одмакао даље од израде синопсиса.
Према томе, приступ изради националног програма доказује да Ме-
морандум то није био, нити је, по садржају, могао бити.
Да је Меморандум одговор на југословенску кризу а не нацио-
нални програм, лако је утврдити увидом у његов садржај . Сваки на-
ционални програм је по својој природи веома дугорочан, са пред-
виђањем структурних промена у привреди, становништву, регионал-
ном развоју, систему градова. У њему се земља ситуира у међународне
односе и развојне тенденције у свету. Ништа од тога нема у Мемо-
рандуму који се ограничио на што брже уклањање кризе и регули-
сање државно-правног и економског положаја Србије у оквирима по-
стојеће државе и важећег друштвеног система.

ТЕЗА О ВЕЛИКОЈ СРБИЈИ

Пошто је упркос недостатку неопходних атрибута Меморандум

проглашен за национални програм, разлоге за то ваља тражити у
потреби антисрпске пропаганде да у њему „препозна“ залагање за
стварање Велике Србије. О том залагању не само што у Меморандуму
нема ни речи, већ ни његов текст нигде не даје повода за помисао
о постојању таквог циља. Теза о Великој Србији родила се у Ау-
стро-Угарској, која се после Берлинског конгреса 1878. године на-
метнула Србији као политички и економски тутор. Настојања да се
од тог туторства ослободи, увукла су Србију 1906. године у царински
рат са Двојном монархијом. Незадовољство исходом овог рата Ау-
стро-Угарска је искалила антисрпском пропагандом, која је нарочито
ојачала Анексијом Босне и Херцеговине 1908. године. После
извршене Анексије око 40 % укупног броја Срба нашло се у саставу
Аустро-Угарске, заједно са другим словенским народима (Чесима,
Словацима, Словенцима, Хрватима и Пољацима) . Самим својим по-
стојањем, као самостална, словенска и демократска држава, Србија
је не само представљала потенцијалну опасност за Аустро-Угарску
која је држала под окупацијом словенске народе, већ и препреку гер-
манском империјализму у његовом продору на исток. Оптужбама о
стварању Велике Србије, Аустро-Угарска је настојала да осујети сваки
оправдан покушај националне, политичке, економске и културне
еманципације Србије и српског народа, али су јој оне служиле и
као маска за прикривање сопствених империјалистичких циљева.

89
 Велики број хрватских и словеначких политичара и интелектуа-
лаца је прихватањем тезе о Великој Србији изражавао лојалност Ау-
стро-Угарској , држави у којој је живео. Када је Двојна монархија
изгубила рат, Хрватска и Словенија су пожуриле да се припоје тој
„прокаженој Србији“, да би из табора побеђених без последица
прешле на страну победника. Но, то им није сметало да убрзо обнове
тезу о Великој Србији коју су користиле као оптужбу од 1918. године
до данас. Показало се да се ова теза може експлоатисати за остварење
различитих политичких циљева, за прикривање сопствених територи-
јалних претензија оптужбама других за такве намере, за прикривање
расистичких предрасуда према Србима, за подгрејавање мржње према
Србима као најглавније компоненте сопственог национализма, за до-
бијање привилегованих политичких и економских позиција, (као што
је то било у читавом периоду после Другог светског рата), за ускраћива-
ње српском народу права на самоопредељење, које је дато другим на-
родима и - зашта све није послужила ова теза. Њен опстанак није
угрожен тиме што наводно залагање за стварање Велике Србије није
артикулисано у Меморандуму . Хрватска пропаганда је, да не би изгу-
била један од својих најважнијих ослонаца свим средствима подржавала
неистину да се овај документ залаже за Велику Србију.

СПОРЕЊА У ИНОСТРАНСТВУ

Са написима о Меморандуму догађало се у иностранству, наиз-

глед, исто што и са написима у земљи. И једни и други су избегавали
да цитирају изворни текст као доказ својих тврдњи. Разлика је у томе
што су домаћи аутори знали да оно што тврде не могу да докажу,
док огромна већина страних аутора није ни била у могућности да
се упозна са Меморандумом, који је тек 1993. године преведен на
француски, дакле, само на један од светских језика. Страни аутори
су оцене лансиране из Хрватске и Словеније, преузимали по правилу
без резерви. На тај начин се формирала листа неистина, о којима
је на претходним страницама било говора, која се некритички пре-
носила из једног гласила у друго.
Да су и у иностранству малобројни зналци српског језика тврди-
ли да у Меморандуму има онога чега нема, указује полемика између
два истакнута чешка интелектуалца, Душана Карпатског, уредника
„Књижевних новина“ и Јана Пеликана, асистента Катедре за општу
историју Карловог универзитета у Прагу.59
Дубоке разлике у виђењу југословенске стварности ова два
чешка интелектуалца, могле би се на први поглед свести на разлике
59
* НИН, Београд, бр. 2314 од 5. маја 1995. г. , стр . 38-44.

90
између „уметничке истине“ једног књижевника и научне истине јед-
ног научника, чијој оцени велику тежину даје добро познавање чиње-
ница и објективност на коју је наука обавезна, као и обавештеност
о тезама и методама хрватске националистичке пропаганде. Међутим,
Д. Карпатски у својој изјави указује да није реч једино о непознавању
југословенске стварности. Поставља се питање како то да он, као
преводилац књига Добрице Ћосића, с којим је морао имати непо-
средне личне контакте, устврди да је Ћосић један од стваралаца Ме-
морандума, иако није био ни члан Комисије за његово писање ? Ако
то заиста није знао, могао је до таквог сазнања лако доћи. Што то
ипак, није учинио, даје основа за различите претпоставке које му не
иду у прилог.
Уплитање Добрице Ћосића, као главног инспиратора и реали-
затора Меморандума, је једна од великих неистина која је нашла ме-
ста у медијима широм света. Тој неистини су населе и неке међуна-
родне организације, као што је то било са Конференцијом о ранијој
Југославији. Три експерта ове Конференције су посетили САНУ де-
цембра 1992. године интересујући се колики је удео Д. Ћосића у то
време председника СР Југославије у писању Меморандума. Они су
били истински изненађени када им је речено да он није био међу
16 чланова Комисије за писање Меморандума и да за овај докуменат
није приложио никакав текст. Речено им је и то да Д. Ћосић, као
познати политички дисидент, у време Меморандума није био погодан
да уђе у Комисију, да не би унапред дискредитовао овај докуменат
у очима политичара, којима је био намењен . Међутим, није им речено
да се Меморандум наслањао на научно утврђене, а не уметничке исти-
не, или интуитивне оцене, што је изискивало и одређени профил
научника који су ушли у Комисију. Д. Ћосић је дао свој допринос
у идејама и сугестијама на три састанка Комисије, која га је саслушала
са дужним уважавањем, али би било смело тврдити да су његове
усмене дискусије имале већи утицај на садржину текста Меморан-
дума. Због тога, приписивање Д. Ћосићу да је стваралац или један
од главних писаца Меморандума, је малициозно протурање неистина.
Циљ таквог подметања је савршено јасан. Будући да су Меморандуму
приписани сви националистички , великосрпски, геноцидни и други
квалификативи, тврдња да је председник СР Југославије творац так-
вог документа, срачуната је да компромитује и њега и државу на
чијем је челу био, као што је пре тога то учињено повезивањем С.
Милошевића и Меморандума. Тиме је требало ослабити преговарачку
позицију СР Југославије у моменту када се, сецесијом, криза у Југо-
славији јако искомпликовала.
Поменута посета три експерта Конференције о претходној Ју-
гославији, карактеристична је и по томе што су они тражили текст
Меморандума на неком од страних језика. САНУ је била уверена

91
да је Меморандум био негде у иностранству преведен на енглески
Међутим, испоставило се да такав превод не постоји, па је Конфе
ренција затражила од САНУ српски текст који је она превела на
француски и маја 1993. године доставила САНУ на увид. Будући да
је један члан Академије, по споразуму, написао предговор, очекивало
се да ће француска верзија Меморандума бити публикована до краја
1993. године. До тога није дошло ни тада, ни касније. Конференција
се изговарала да нема довољно финансијских средстава. Биће да то
није био прави разлог. Усмено је саопштено експертима Конферен-
ције да је одустала од публиковања зато што у Меморандуму није
нађено оно што је очекивано, односно оно што јој је раније било
сервирано.
Заинтересованост Конференције о ранијој Југославији за текст
једне научне установе, даје повода за нагађања шта се тиме хтело.
Таква нагађања су сувишна када је реч о тужби Владе Републике
Босне и Херцеговине против СР Југославије у вези са применом кон-
венције о спречавању и кажњавању злочина геноцида учињеној
Међународном суду у Хагу 15. априла 1994. Претпостављајући да је
интензивна медијска кампања довољно припремила не само јавно
мњење већ и званичне међународне организације да прихвате сваку
тврдњу о проскрибованом Меморандуму, Влада Босне и Херцеговине
се осмелила да се позове на овај докуменат у одељку тужбе под на-
словом „Идеологија Велике Србије“. Тај одељак прво констатује да
се распадом комунизма јавила жеља више република да траже држав-
ност, али је Србија, као највећа, настојала да те жеље угуши војним
путем, да би, потом, војну интервенцију правдала реториком велико-
српске идеологије. Као доказ те идеологије наведено је незаобилазно
„Начертаније“ Илије Гарашанина из 1844. године да би се, потом,
констатовало како је после Другог светског рата идеја о великој
Србији успешно сузбијена Титовом политиком „подели па владај ".
Међутим, после Титове смрти идеја о великој Србији је оживела у
Меморандуму који је „потписало око 200 истакнутих београдских ин-
телектуалаца“ . Меморандум је усмерио пажњу на ситуацију на Косову
и оптужио албанску већину за геноцид над Србима у тој покрајини
и залагао се за велику Србију. Главни заговорници оживљавања ве-
лике Србије су била два члана САНУ - Добрица Ћосић и Јован
Рашковић, као и Радован Караџић. Меморандум је, наводно, припре-
мио идеолошку подлогу за долазак Слободана Милошевића на власт,
септембра 1987. године. Идеологија велике Србије се показала као
корисно средство за мобилисање српског јавног мњења.
Почев од премисе до закључка, овај одељак представља кон-
струкцију која је далеко од стварности. У југословенској кризи, Срби-
ја се није супротстављала жељама других да се отцепе. Она је зах-
тевала да се претходно уреде међусобни односи и постигне споразум

92
о правној процедури, сагласно југословенском Уставу. Неспорно је
да је противправну, оружану сецесију започела Словенија, да би је
наставиле Хрватска и Босна и Херцеговина. Тиме је четвртина
српског народа остала у нерегулисаном положају у оквиру тих ре-
публика, без права на самоопредељење. Разумљиво је, због тога, не-
слагање Србије са таквом сецесијом и њеним последицама. У читавом
збивању је ирелевантно што је Република Србија била највећа.
Помињање „Начертанија“ после 150 година од његовог постан-
ка, потпуно је депласирано, било са које стране да се оцењује. Овај
докуменат не може послужити као доказ великосрпске идеологије
у садашњости, као ни у прошлости. Његово потезање очигледно
рачуна са непознавањем садржине текста и историјског контекста у
коме је настао.
Позивање на Меморандум у једној судској тужби упућеној углед-
ном Међународном суду, обавезује да се пруже конкретни докази за
изнете оптужбе. Елементарно је правно правило у свим цивилизова-
ним земљама да терет доказивања кривице пада на тужиоца, а не
на туженог. Живимо на крају двадесетог века, а не у средњем веку,
када су жене оптужене да су вештице морале да доказују своју не-
виност. Доиста, Меморандум се стално налазио у положају да доказује
своју невиност, уместо да тужиоци поднесу конкретне доказе за своје
оптужбе . Као један од доказа великосрпске идеологије наведена су
два цитата из „Начертанија“ из 1844. године, а за оптужбе против
Меморандума из 1986. године није наведен ни један део текста који
би потврдио изнете оптужбе . Једина конкретна тврдња, да је овај
докуменат потписало око 200 интелектуалаца из Београда, ординарна
је неистина. Меморандум никада нико није потписао, чак ни чланови
Комисије који су га писали, из једноставног разлога што је он украден
пре него што је био завршен. А шта рећи за тврдњу да се Меморандум
залаже за велику Србију ? Ако су тужиоци такву инкриминацију про-
нашли у овом документу, зашто је нису навели?
Меморандум је био повод и једног другог спора у коме су се као
тужиоци појавили САНУ и СР Југославија. Француски уџбеник за ма-
туранте „ЗАВРШНА ИСТОРИЈА издање 1993“, на страни 328, а под
насловом „Распиривање национализма“ садржи следећи текст: „Најтежи
конфликт који Србију супротставља другим бившим југословенским
републикама, а чији је циљ стварање велике Србије' применом 'ет-
ничког чишћења територија на којима се налазе Срби и избацивање
терором осталих националности“. На страни 330, под насловом „Речи“
налази се следећа дефиниција „Етничко чишћење : теорија лансирана
од чланова Српске академије наука из Београда која инсистира на ет-
ничкој хомогенизацији територија старе Југославије насељене Србима
и избацивању терором осталих националности да би се омогућила ко-
начна анексија ових територија од стране Србије“ .

93
 Будући да се ове обмане и клевете нису могле на прави начин
оспорити посредством медија, који су за такву врсту српске интер-
венције били затворени, САНУ и Влада СР Југославије су биле при-
нуђене да поднесу тужбе суду у Паризу против писаца уџбеника
Пјера Милзе и Сержа Берштајна, као и издавачке куће АТИЕ. Ова
тужба је одбијена као застарела. Наиме, тужба је подигнута 9. но-
вембра 1993. док је уџбеник пуштен у продају неодређеног датума
августа исте године. Суд је стао на становиште да се у овом случају
узима као да је продаја започела 1. августа из чега произилази да је
прекорачен рок од три месеца за подношење тужбе.
Читав судски процес показује да ни суд, ни тужени нису били
вољни да се потврди или оспори инкриминисани текст у уџбенику.
Суд је имао могућности, поготово је то била у стању издавачка кућа,
да докаже ког је датума уџбеник био пуштен у продају. Ни суд није
на томе довољно инсистирао, нити је издавачка кућа била спремна
да понуди такве доказе . Заклањање иза застарелости приговора да
СР Југославија не може да заступа Србију ( !) и да САНУ не може
наступати у име својих чланова показује да су писци уџбеника били
заинтересовани да не дође до судске расправе на којој би морали
да докажу поменуте тврдње у уџбенику које не би могли доказати.
Да и не помињемо да Југославија под санкцијама није била у прилици
да у нормалној процедури дође до спорне књиге.
Да читаво суђење постане својеврсна фарса постарала се про-
тивтужба због нарушавања угледа познате издавачке куће АТИЕ и
историчара Милзе и Берштајна. За доказ истинитости ставова у уц-
бенику противтужба је била обавезна да наведе у ком раду и ког
члана Српске академије наука и уметности је заступљена теорија с
етничком чишћењу и стварању „ велике Србије“ и да цитира текст
који о томе говори. Свесни да таквог текста нема у Меморан-
думу САНУ, нити у било ком другом раду српских академика,
аутори уџбеника и издавачка кућа АТИЕ су као доказ истини-
тости својих навода понудили 91 наслов новинарских чланака
из арсенала антисрпске пропаганде, у ком броју је и неколико
резолуција међународних организација. На тој дугачкој листи не-
ма Меморандума, што се може тумачити тиме да га писци уџбеника
нису ни читали, или су његовим заобилажењем, што је вероватније,
хтели да избегну опасност да буду убедљиво дематовани његовим
садржајем.
Ако су већ са некадашњих југословенских простора тражили
добре примере не само за етничко чишћење, већ и за расистичке
теорије и геноцид у његовом најгорем могућем виду, онда су могли
наћи родоначелника хрватског расизма Анту Старчевића. Из обиља
антисрпских текстова навешћемо само следеће: „Народ херватски
сматра ту керв за туђу, славо -сербску : народ херватски неће терпити

94
да та сужанска пасмина оскверњује свету земљу Хервата". Да би
се решило источно питање требало би ликвидирати Србе, - ,жер-
твоват пасмину која се у Еуропи преживела“ ,61
Расизам Анте Старчевића најпотпуније је разрадио Иво Пилар
(псеудоним L. V. Südland) , у делу „DIESÜDSLAWISCHEFRAGEUND
DER WELTKRIEG“, које је објављено 1918. године. Савремену ак-
туелност тог расистичког дела потврђује чињеница да је 1990. поново
објављено. У предговору овом издању др Владимир Веселица, пред-
седник Хрватске демократске странке, изразио је своје одушевљење
што је аутор дао „релевантне одговоре“ на највишем интелектуалном
нивоу. А то чиме је он одушевљен је доследно изражена расистичка
мржња према Србима! Довољно је навести само један цитат који
објашњава смисао и садржај ове књиге која одузима аутентичност
и примат савременој сатанизацији Срба: „Нисам се без разлога трудио
приказати како је данашње Србство опасно по својим мислима и по
своме расном саставу, како је у њему крвљу увјетовано расположење
за завјере , револуције и преврате ."
Хрватски расизам на коме се темељила Старчевићева Странка
права имао је своје достојне наследнике . Енглески историчар А. П.
Ј. Тејлор констатује: „Кад су се у Странци права нашли људи који
су одбијали да им сукоб са Србима буде алфа и омега политичке
активности, страначка већина је формирала Чисту странку права
што ће рећи чисту од сваког трага реализма. Као и обично, најза-
гриженији експоненти тог крутог родољубља били су конвертити.
Припаднике ове странке називали су Франковцима, према страначком
вођи Јосипу Франку. Исти историчар даље констатује како је „и у
Хрватској Штросмајеров идеализам блиједио, јер су хрватске сељачке
масе надјачале загребачке интелектуалце . Доказ томе била је Хрват-
ска сељачка странка коју је основао Стјепан Радић и која је, унаточ
свом демократском специјалном програму, била исто тако агресивна
и искључиво хрватска као и малоплемићска Чиста странка права."64
Да су хрватски расизам и национализам били лако препознатљиви
и код „демократских лидера" сведочи изјава С. Радића из 1914. го-
дине, када је рекао да су Срби „безобзирни непријатељи Узвишене

"НЕКОЛИКЕ УСПОМЕНЕ, ДЈЕЛА ДР АНТЕ СТАРЧЕВИЋА, Загреб, 1894,

стр. 373.
" НА ЧЕМУ СМО, ДЈЕЛА ДР АНТЕ СТАРЧЕВИЋА, књига I, 1894, стр. 401.
Иво Пилар, ЈУГОСЛОВЕНСКО ПИТАЊЕ, стр. 306. Прво издање ове књиге
на хрватском није случајно објављено у време Павелићеве Независне Државе Хрват-
ске 1943. То је учињено зато што је у овој књизи утемељена усташка идеологија.
А. П. Ј. Тејлор, ХАБСБУРШКА МОНАРХИЈА 1809-1918, Превод са енгле-
ског, Знање, Загреб, 1990, стр. 233-234.
64 Исто, стр. 259.

95
Монархије, наше Монархије, а напосе хрватског начина живота“.65
То није био тренутан испад.
Хрватски нацизам се за време Другог светског рата у свему на-
слањао на расизам Старчевића, Пилара и осталих. Усташе су у својим
злогласним логорима, масовним убијањем Срба и Јевреја, етничким
чишћењем, у пракси реализовали оно што су хрватски расисти тео-
ријски припремили. Расизам у Хрватској одржао је континуитет и
после Другог светског рата све до осамостаљења Хрватске, а поготово
после њеног отцепљења. О. Доминик Мандић у својој књизи „Хрвати
и Срби два стара различита народа“, коју је написао 1956, а објавио
1971. године, да би потом била штампана 1990. године у Хрватској,
доказивао је да су Срби пореклом африканци и да су полуобојен
народ ! Међутим, ни савремена Хрватска, званична и незванична, није
се ослободила расизма. Старчевића проглашавају „оцем домовине“,
рехабилитују Независну Државу Хрватску, а Фрањо Туђман у својој
књизи „Беспућа повјесне збиљности“ (Загреб, 1989) настоји да умањи
огроман број убијених Срба и Јевреја у Хрватској и да унеколико
скине одговорност са учиниоца ових злочина. Свој став образлаже
тиме да је током историје геноцид увек постојао, да је он увек био
својствен већем народу када му се на путу нађе мањи народ. Према
томе, геноцид није својствен овом или оном етносу, већ је усађен у
људску природу.
Расизам и геноцид у Хрватској према Србима траје у конти-
нуитету више од сто година. Теоријски утемљени и практично при-
мењивани кад год им се указала историјска прилика, расизам и на
њему заснован национализам, дали су силан подстрек етничком
чишћењу у Хрватској , како током историје, тако и у садашњој југо-
словенској кризи. Ако су Срби „након укључења Војне Крајине у
Хрватску 1868. године сачињавали четвртину становништва“, а пре-
ма попису 1991. године само 12 %, онда се може констатовати да је
ова дугорочна политика етничког чишћења у Хрватској уродила бо-
гатим плодом . Аутори уџбеника Милза и Берштајн су пропустили да
користе овај уверљив пример етничког чишћења, што је необично
за историчаре којима би све ове чињенице морале бити познате.
На крају, поставља се питање какво би било мишљење о Ме-
морандуму једног научника са практичким искуством, потпуно осло-
бођеног притиска пропаганде и политике, а на основу непосредног
познавања читавог изворног текста. На срећу, нашао се један такав
у личности професора Серђа Романа, ранијег италијанског амбаса-
дора у Москви и актуелног специјалног саветника за спољне послове
председника италијанске Владе. Током посете Београду он је дао сле-

65 Исто, стр. 295.

666А. Ј. П. Тејлор, цит. дело, стр. 233.

96
дећу изјаву „Борби“ од 17–18. децембра 1994. године : „Меморандум
из 1986. је на много начина изузетан документ... Опис политичке ево-
луције Југославије после Устава из 1974. године сматрам врло инте-
лигентном анализом. Мислим да је Меморандум Југославију 1986. го-
дине видео критичким и песимистичким очима. У извесном смислу
може се рећи да је оно што се после десило било логичан резултат
ситуације која је у Меморандуму описана. Академија је ту одиграла
високо-интелектуалну улогу“ .
По повратку у Италију, проф . Серђо Романо је почетком јануара
1995. године написао чланак у листу „Коријере де ла сера“ под на-
словом „Авети Југославије". У поднаслову овог чланка под називом
„Пророчански Меморандум“ он понавља изјаву из Београда: „ Мемо-
рандум је стварно интелигентан и пророчански документ. У њему
се објашњава да је Титова Југославија била постала, после Устава
из 1974, конфедерација суверених субјеката, у којој је свака република
или аутономна покрајина била руковођена једном локалном номен-
клатуром и имала је право вета у вођењу државне политике. Из тога
су извукле користи две најразвијеније средњоевропске републике,
Словенија и Хрватска, а била је оштећена Србија коју су уставотворци
намерно хтели да спусте на ниво осталих, да јој одузму њену исто-
ријску улогу. Захваљујући овом компликованом политичко-уставном
,механизму , Југославија је постала модерна верзија пољског Сејма,
где је било који племић могао својим гласом парализовати одлуке
других. Држава је умрла чим је престала да буде неопходна плочица
у мозаику хладног рата.“
Да ли је овакво мишљење наговештај нормалнијих услова у ко-
јима ће се о Меморандуму просуђивати без идеолошких оптерећења
и тренутних политичких интереса? Меморандум чека на те услове
да би започео свој трећи живот.

97
ТЕКСТ МЕМОРАНДУМА
 Застој у развоју друштва, економске тешкоће, нарасле друштвене
напетости и отворени међународни сукоби, изазивају дубоку забри-
нутост у нашој земљи. Тешка криза је захватила не само политички
и привредни систем већ и целокупни јавни поредак земље. Свакод-
невне су појаве: нерад и неодговорност на послу, корупција и непо-
тизам, одсуство правне сигурности, бирократска самовоља, непошто-
вање закона, растуће неповерење међу људима и све безобзирнији
индивидуални и групни егоизам. Распадање моралних вредности и
угледа водећих установа друштва, неповерење у способност оних који
доносе одлуке праћени су апатијом и огорчењем народа, отуђењем
човека од свих носилаца и симбола јавног поретка. Објективно испи-
тивање југословенске стварности допушта могућност да се садашња
криза заврши социјалним потресима са несагледивим последицама,
не искључујући ни тако катастрофалан исход као што је распад југо-
словенске државне заједнице . Пред оним што се збива и што се може
догодити нико нема право да затвара очи. Поготову на то нема право
најстарија установа научног и културног стваралаштва у овом народу.
Српска академија наука и уметности сматра се обавезном да у
овом судбоносном тренутку саопшти своја виђења друштвеног стања
са убеђењем да тиме доприноси тражењу излаза из садашњих недаћа.
Природа овог документа, међутим, не дозвољава удаљавање од
кључних питања југословенске стварности. [ У та питања се нажалост
мора сврстати неодређен и новијим збивањима силно актуализован
тежак положај српског народа.]

КРИЗА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ПРИВРЕДЕ И ДРУШТВА

1. Привредна криза траје већ пет година, а излаз из ње није

на видику. Са производном стопом раста друштвеног производа од
0,6% у периоду 1981-1985 . године, Југославија се нашла у друштву
привредно најмање успешних земаља у свету. Ни остали показатељи

101
развоја нису утешни. Незапосленост од преко једног милиона затвара
перспективу младој генерацији да у догледном времену реши своје
егзистенцијално питање . Меру раста запослености одредили су со-
цијални мотиви. Међутим, такав пораст у условима стагнације произ-
водње имао је за последицу снижење продуктивности рада. Бруто
акумулација и реалан лични доходак опали су за једну трећину. Су-
фицит платног биланса, коначно постигнут захваљујући политици ре-
алног курса и рестрикцијама свих видова потрошње, једини је пози-
тиван резултат настојања да се криза превазиђе. Но одржавање спољ-
ноекономске ликвидности ваља оцењивати у светлу високе задужено-
сти, губљења економске самосталности земље у вођењу економске
политике, а донекле и политике развоја, као и све несређенијег стања
привреде, која никако не успева да изађе на путању ефикасног при-
вређивања. Из таквог се стања распламсава инфлација која разара
све економске критерије и мотиве, показујући истовремено немоћ
друштва да каналише неукроћене привредне токове.
Што време више одмиче, све је јасније да се излаз из кризе не
може наћи без темељних промена у привредном и политичком си-
стему. Нарочито забрињава што званична политика избегава да приз-
на праве узроке економске кризе, без чега се не могу предузети ни
праве мере за оздрављење привреде. Избегавање је утолико мање
разумљиво што су економске анализе тачно утврдиле те узроке. Су-
протно покушајима да се ови узроци сведу на неадекватно реаговање
економске политике у раздбољу 1976—1980. године, анализе су указале
да зачетке кризе ваља тражити у шездесетим годинама, када при-
вредни развој почиње да малаксава да би 1980. године био коначно
заустављен. Тадашња привредна реформа имала је и добрих замисли,
као што су : дебирократизација привреде, давање већег простора
тржишту, уклањање диспаритета цена, интеграција југословенске
привреде у светску. Нажалост, само је диспаритет цена унеколико
смањен, али не и потпуно отклоњен, док остале замисли нису биле
ни делимично остварене. Томе насупрот, несрећне импровизације у
стратегији развоја и неуспела решења у привредном систему не само
што су остала, већ су доживела још неуспелија уобличавања седам-
десетих година.
Привредни развој се нашао на странпутици већ у шездесетим
годинама, када је 1964. г. опозван Петогодишњи план 1961-1965 . го-
дине, који је, у настојању да отклони уска грла, пораст производње
сировина и енергије поставио као најважнији задатак. Добро је поз-
нато да ова уска грла ни до данас нису отклоњена. Да невоља буде
нарочито велика, постарала се стратегија развоја са своја два крупна
промашаја. Прво, она није уважавала основни захтев оптималног раз-
воја привреде да производне чиниоце користи сразмерно њиховој ра-
сположивости. Опредељујући се за већу употребу друштвеног капи-

102
тала, који је код нас најоскуднији чинилац, стратегија је у исти мах
штедела живи рад који је најобилнији чинилац производње, Југосла-
вија се у међународну поделу рада није укључила са чиниоцем који
јој даје компаративне предности. Привредни развој је због тога неиз-
бежно био субоптималан, а истовремено је отваран широк простор
за експлозивно ширење незапослености . Други стратегијски промашај
био је у очекивању да ће пораст реалног личног дохотка без преду-
зимања других мера бити снажан покретач раста продуктивности рада
и производње по узору на развијене земље. Међутим, примена ове
концепције у југословенским условима убрзо се показала као по-
грешка са многим економским последицама.
Промашаја је било нарочито много у избору основних решења
у привредном систему. Пре свега, планирање је темељно разорено .
За другу половину шездесетих година петогодишњи план уопште није
донет, а каснији петогодишњи планови, без неопходне подршке сред-
става и мера, остали су декларације које никог нису обавезивале.
Укидањем планирања угашене су координирајуће функције федера-
ције, а спутавањем снага тржишта гушена је иницијатива привреде.
Другачије речено, нити је привреда усмеравана, нити је препуштена
законима саморегулисања. Покушај да договарање и споразумевање
замене план и тржиште показао се потпуно неуспешним. Систем у
коме сви са свима треба да се споразумевају о свему није имао ни-
каквог изгледа да добро функционише. Због тога се морало, више
него што то може бити делотворно, апеловати на „субјективне снаге"
и предузимати политичко-пропагандне кампање ради регулисања при-
вредних токова.
Децентрализација, првобитно замишљена као ослобођење при-
вреде од бирократских снага, изродила се у дезинтеграцију по тери-
торији и по привредним гранама. Створено је осам привредних по-
дручја са националним економијама као идеолошком подлогом. Је-
динствено југословенско тржиште било је тиме разбијено . Републике
и покрајине су све више заокружавале и затварале своје привреде .
На ову републиканизацију“ привреде надовезала се атомизација по-
стојећих предузећа у виду основних организација удруженог рада. То
је био један од најмање очекиваних корака. Уситњена предузећа ва-
пила су за интеграцијом, не би ли искористила предности економије
великог обима, а доживела су, са осамостаљивањем основних орга-
низација удруженог рада, даље уситњавање. Тако су два вида дезин-
теграције одвукла привреду на антиисторијске путеве развоја. Једној
привреди се ништа горе не може догодити.
Промашаји у стратегији развоја, уколико се о осмишљеној стра-
тегији уопште може говорити, као и многи недостаци привредног
система изразили су се у опадању не само стопе раста производње
и запослености, већ и у квалитету привређивања од чијег је пораста,

103
иначе, зависио и успех многих замисли привредне реформе . Стопа
раста индвидуалне продуктивности рада у периоду 1966-1979. године,
када се покушало са увођењем интензивног развоја, била је нижа
него у периоду екстензивног развоја 1953-1965. године. Мотиви рад-
ника за повећање продуктивности рада нису ојачани упркос наглом
успону реалног личног дохотка. Ова за носиоце економске политике
неочекивана тенденција, колико доказује неодрживост концепције да
је пораст личне потрошње довољан да покрене читав развој , толико
открива неотклоњиве слабости официјелно прихваћене „договорне
економије“ лишене економске принуде на рад.
Продуктивност друштвеног капитала доживела је чак и гору суд-
бину. Ефикасност инвестиција је после 1965. године почела брзо опа-
дати. Промашаји у привредном систему давали су погрешне сигнале
предузећима и друштвено-политичким заједницама у доношењу ин-
вестиционих и других одлука. Аутаркија републичких и покрајинских
привреда није водила рачуна о оптималној структури југословенске
привреде, нити о опасностима стварања сувишних капацитета. Широ-
ко и недовољно промишљено коришћени су инвестициони кредити
које је инфлација већим делом отписивала. Обавеза да финансирају
општу и заједничку потрошњу из дохотка сопствене привреде наво-
дила је општине да без много размишљања улазе у нове инвестиције.
Било због недостатка информација, било што основна структура ин-
вестиција није планирана, изграђени су сувишни производни капа-
цитети. Атомизована, за привредне гране и територије везана аку-
мулација отворила је широк фронт недовршених инвестиција са ду-
гим периодом градње, уколико су ове инвестиције уопште биле
довршене. Уситњена акумулација у патуљастим банкама наводила је
инвеститоре да са малим средствима остваре што већи доходак и
запосленост, што је довело до изградње сувишних капацитета у пре-
рађивачкој индустрији и недовољних производних капацитета за
производњу сировина и енергије. Површно проучени пројекти били
су узрок великих инвестиционих промашаја. Економске и друштвене
санкције за погрешна улагања нису постојале; политичари су остајали
у сенци иако су често одлучујуће утицали на инвестиционе одлуке.
Сви наведени чиниоци ниже ефикасности инвестиција опредељени
су привредносистемским решењима. Према томе, промашаји у при-
вредном развоју и привредном систему, материјализовани у опадању
укуйне продуктивности привреде (продуктивности рада и кайишала
узеших заједно), основни су узрок кризе југословенске привреде.
Одговорност за кризу сноси и економска политика седамдесетих
година која није користила праве мере за накнадна прилагођавања.
Неутралисање утицаја опадања укупне продуктивности и погоршања
услова размене због скока цена нафте, ради одржавања стопе раста
производње, без пораста инфлације и дефицита платног биланса, изи-

104
скивало је другачију расподелу укупног дохотка на акумулацију и по-
трошњу. Непостојање политике дохотка која би друштвено уредила
односе између различитих видова потрошње било је утолико судбо-
носније што ни јењавање извоза није спречено уобичајеном полити-
ком реалног курса динара и другим мерама. Сви ови недостаци, на-
рочито када су се изразили у спољно економској неликвидности, при-
нудили су економску политику на закаснеле рестрикције свих видова
потрошње које су могле спречити даље продубљавање кризе, али не
и њено избијање.
Узроци привредних недаћа не дају се потпуно разумети без ути-
цаја економске филозофије којом се надахњивао привредни систем.
Запостављање економских законитости и принуде, ослањање више
на свест људи него на интересе као мотиве економског понашања,
признавање живог рада као јединог ствараоца дохотка, непотпуно
уважавање трошкова и економских категорија у њиховом реалном
изразу саставни су делови званично прихваћене економске филозо-
Фије и оних институционалних решења која су у пракси имала уто-
лико теже последице што су уживала идеолошку подршку чак и онда
када су се очигледно сукобљавала са захтевима економске рационал-
ности. Између осталог, и тиме се објашњава трпељивост према еко-
номски искривљеним односима, привредној патологији и друштвеном
расипништву, што све сувише дуго траје да не би оставило трага у
начину мишљења и понашања привреде. Силни губици привреде по-
казују да ни после четири деценије није постао обавезан принцип
рентабилитета, да нема економских санкција за лоше пословање. Суб-
венције привреди преко кредита, подруштвљавање губитака, ниска
стопа амортизације, попустљивост према лошем квалитету производа,
дугогодишње кретање стопе раста реалног личног дохотка изнад сто-
пе продуктивности рада створили су веома лагодне услове при-
вређивања уносећи на широком плану разне облике паразитизма у
пословање привреде и ван ње. Такви услови могли су опстати зах-
ваљујући порасту иностраних дугова које ће отплаћивати не само са-
дашњи, него и будући нараштаји. Награђивање према резултатима
рада није могло бити остварено у привреди било због нерешеног
питања примарне расподеле, било што многа предузећа убирају ренту
од друштвених средстава. Због социјалних разлика које се не засни-
вају на раду, мотиви радника за повећање продуктивности рада мо-
рали су бити слаби. Повлађивање нераду и други видови социјалне
демагогије висока су цена за друштвени мир и одржавање матери-
јалних привилегија владајућих слојева. Имајући све то у виду, није
чудно што се у пооштравању комотних услова привређивања види
напад на стечена права, као што то показују отпор увођењу економски
позитивних камата и приоритет који се даје исплати личних доходака.
За отпор овом пооштравању привреда налази добре разлоге у великим

105
доприносима које даје за издржавање гломазне администрације, чији
трошкови представљају неподношљив терет за привреду.
Засићена економским нерационалностима, економска клима није
остала без утицаја и на понашање грађана, који су, захваљујући и
задужењу земље у иностранству, све до избијања кризе брзо подизали
животни стандард. Нагли пораст личне потрошње са лако приметним
елементима расипништва, остао је у свести грађана као заслужени
домет. Опадање реалног личног дохотка, у чему ваља видети и његово
принудно усаглашавање са стварним нивоом продуктивности рада,
доживљава се као нечије неоправдано насиље, а не као објективна
нужност. Другачије не може ни бити ако се годинама у земљи троши
доходак већи од створеног. Узимањем потрошачких и инвестиционих
кредита, куповином увозне робе по ниским ценама, доделом друштве-
них станова и ниским станаринама значајан део грађана добијао је
друштвене субвенције. Економске нерационалности и изопачени еко-
номски односи дуго трају и свуда су лако уочљиви. Због тога их
грађани сматрају нормалним. Сваки је у таквим односима, полазећи
од ужих интереса, тражио свој образац економског понашања који
је за одређене групе могао бити и успешан, али је за друштво и
привреду по правилу био погубан. Искрсло је мучно питање како
поново афирмисати рад као основу егзистенције, друштвеног и еко-
номског положаја човека.

2. Одговорност за будућност Југославије налагала је да се са

избијањем опште друштвене кризе прво утврде њене стварне размере
и прави узроци да би се одмах приступило изналажењу мера за изла-
зак из стања рецесије и неизвесности. Тако се, међутим, није посту-
пило. Требало је да прођу три године да би се у званичним доку-
ментима употребио израз економска криза. До тога се дошло поступ-
ним и невољним признањем. У прве две године кризе говорило се
о „ малим “, „ краткотрајним“, „пролазним“ недаћама, а понајвише о
,,тешкоћама раста". Овакве оцене морају се повезати са тврдњама да
привредни систем не треба битније мењати већ га само доследно
спроводити. Када су се те тврдње показале неодрживим, изишло се
са тезом да је југословенска криза по размерама већа него што се
првобитно мислило, али да је по својој природи искључиво економска,
да су њени узроци у спољноекономском утицају и неадекватној еко-
номској политици после 1976. године. Тиме је истовремено учињен
покушај да се политички чинилац изузме као могућ узрочник при-
вредне кризе, да се инсистирањем на економској политици као глав-
ном виновнику привредни систем поштеди од критичког преиспити-
вања. Будући да ни тај покушај није могао трајно успети, учињен је
уступак тиме што се најзад прешло на анализу политичког система.
Нажалост, та анализа је не само заобишла кључна питања политичког

106
система, већ се у свом економском делу супротставила концепцијама
„Програма стабилизације“.
Признање кризе у етапама и поновно њено оспоравање, због
чега се губило драгоцено време, изрази су лутања, неодлучности и
неспремности званичне политике да изврши промене које су ново-
створени услови захтевали. Оклевање да се са правом дијагнозом и
благовременим мерама дочека криза поткопало је поверење у држав-
ничку мудрост, политичку храброст и искрене намере људи који воде
јавне послове, као и у њихову спремност да раскину са заблудама
које су довеле земљу на руб пропасти. Избегавање да се истини по-
гледа у очи и отпор да се било шта суштински мења огледају се и
у томе што су тек под притиском Међународног монетарног фонда
биле доношене неке економске мере које су се са мање потреса и
са већим учинком морале много раније самоиницијативно предузети.
Но ништа тако убедљиво не говори о отпорима настојању да се ефи-
касно делује као чињеница, да влада не спроводи сопствени Програм
стабилизације. Испоставило се да су били у праву они који су тврдили
да је тај документ могао бити усвојен само зато што је сувише
уопштен да би било кога конкретно обавезивао. Због тога се пред-
виђало да ће његово спровођење у живот наићи на несавладиве пре-
преке у сукобима интереса република, покрајина и привредних гру-
пација. Са остварењем ових предвиђања рађа се и недоумица да ли
је Програм стабилизације заиста био замишљен као акциона основа
за санацију привреде или му је намењена политичко-пропагандна уло-
га, срачуната на стварање утиска у јавности да се нешто озбиљно
чини на тражење излаза из кризе, док се у ствари даје отпор нео-
пходним променама. Стабилизациони програм, који је изражавао реа-
листички приступ привреди, доживео је највећи удар од познате Кри-
тичке анализе функционисања политичког система, која је рехаби-
литовала већ напуштену идеологију „договорне економије“, у највећој
мери одговорне за недаће југословенске привреде. Југославија је
доживела и то да су завнично усвојена два документа са битно ра-
зличитим економским концепцијама. Можда је за одржавање посто-
јећег стања то најефикасније решење , али то не може бити решење
за излаз из кризе југословенског друштва.
Оправдање за привредне тешкоће и споро реаговање на кризу
понекад се тражи у ограниченим знањима економске науке и раз-
мимоилажењима економиста у кључним питањима. Размимоилажења
у мишљењима економиста постоје и постојаће у свим земљама и вре-
менима, али је ствар владе да се определи којим ће мишљењима дати
поверење и да за своје опредељење сноси одговорност. Проблем је,
међутим, у томе што се од економске науке није на прави начин ни
тражило мишљење. Она је била прихватљива у мери у којој je pa-
ционализовала званично заузете ставове. Због тога одговорне лично-

107
сти нису поклањале дужну пажњу благовременим упозорењима и дра-
гоценим предлозима које је економска наука самоиницијативно да-
вала. Систематско запостављање знања током читавог послератног
периода мало је разумљива, а још мање разумна појава у социјали-
стичком друштву, које у принципу науку узима за основу свог развоја.
Запостављање научних сазнања, особито током последње две деце-
није, ваља схватити и као саставни део подређивања привредног раз-
воја и економских рационалности јачању и чувању полицентризма и
монопола друштвене моћи републичких и покрајинских врхова као
недекларисаном циљу који ужива апсолутни друштвени приоритет.
Тај циљ произлази из симбиозе национализма, сепаратизма и власто-
љубља, а остварује се настојањем политичког чиниоца да, уз ослонац
на републичку државност, повећа своју моћ, да буде посредник и ар-
битар у сопственој привреди и друштву.
Овај циљ је за ширу јавност постао очигледан тек у новије време
када је злоћудна дезинтеграција као доминантна тенденција у при-
вреди и друштву добила забрињавајуће размере. Опасност да поли-
тички систем еволуира у правцу полицентризма уколико се то бла-
говремено не спречи стварањем радничких савета за привредне гране
на нивоу читаве Југославије уочио је Борис Кидрич већ 1950. године.
Његове сугестије, нажалост, нису прихваћене. Оглушило се о његово
упозорење да, уколико се такви савети не створе, то води „у неколико
државних капитализама партикуларистичких према целини, бирократ-
ско централистичких према радним колективима“. У Југославији да-
нас постоји стање од кога је Кидрич понајвише зазирао .
Такво стање је плод еволуције од скоро три пуне деценије. Током
педесетих и прве половине шездесетих година чинило се да су де-
мократизација, замена државних органа самоуправним и депрофесио-
нализација политике стекли чвршћу друштвену афирмацију. Изгледи
да се развој у том правцу настави били су утолико већи што је са
уравнотеженом структуром инвестиција и бољим односом између ко-
ординације и иницијативе , привреда бележила уверљиве резултате ка-
ко у порасту производње и запослености, тако и у квалитету при-
вређивања и расту извоза. Продуктивност рада брзо је расла, ефи-
касност инвестиција је била велика, а економски односи са иностран-
ством скоро уравнотежени. Као да никаква значајнија препрека није
стајала на путу да се политички и привредни систем изграде на осно-
вама које су дале убедљиве резултате . Истина, и у том периоду било
је јасно препознатљивих наговештаја сепаратизма и национализма у
облику крилатице сваком своје“, „разјединимо се да би се поново
ујединили“ и упорне кампање против прецењеног и измишљеног уни-
таризма.
Негативни обрт догодио се средином шездесетих година када
су, неочекивано , ови наговештаји постали владајуће тенденције које

108
су зауставиле прогресиван ток политичких промена. Неки скоро пре-
вазиђени односи поново су оживели. Уместо да ослабе, како се то
очекивало, власт и држава су ојачали у републикама, покрајинама и
општинама. То је имало за последицу потцењивање економских ра-
ционалности и ефикасности као императивних захтева савременог,
цивилизованог друштва. Истина, и до привредне реформе из шезде-
сетих година политика је доминирала над економијом, али је привредни
развој био најважнији политички задатак. Но када је политика постала
сама себи циљ, у економији се тежиште пребацило са привредног раз-
воја на привредни систем, са формирања дохотка на његову расподелу,
са производње на потрошњу. Све то указује колико се далеко отишло
у занемаривању привредног развоја, заправо у одбацивању искустава
развијених друштава и суспендовању економске науке. Таква мишље-
ња су нашла најпотпунији израз у тези да се захтеви самоуправљања
и ефикасност привређивања не дају измирити.

Неуспео покушај реинтеграције железница и других великих си-

стема један је од чврстих доказа да се и најочигледније економске
рационалности жртвују без много колебања ако сужавају утицај ре-
публичких и покрајинских политичких врхова. Међутим , у томе ваља
видети и снагу политичког волунтаризма који је отклонио све пре-
преке за своје деловање . Озбиљне препреке могле су му бити план
који, једанпут донет, не допушта произвољности ни оном ко га је
донео, као и тржиште, схваћено као самосталност привредних суб-
јеката у доношењу одлуке. Управо зато што су волунтаризму били
сметња, план и тржиште су неутралисани да би се створио простор
економији која се не ослања на економске законитости и економску
принуду него све односе сматра арбитрарним. У нашим приликама
привредни систем нема за основни задатак да подржава привредни
развој и да уважава економске рационалности, него да служи јачању
политичког чиниоца. Показало се да политички волунтаризам не за-
стаје ни пред законима; ако му се они испрече, он их се једноставно
не придржава. Волунтаризам несрећно удружује незнање и неодго-
ворност и те своје особине издашно преноси на привреду коју држи
у зависности и подређености. Надређеност политике над економијом
ником не треба више доказивати. О томе отворено говоре политички
људи као да нису главни виновници таквог односа.
Самоуправљање није зауздало политички волунтаризам. Разлог
је једноставан: оно је наметнуто вољом политичких вођа, за које не
представља никакву тешкоћу да му повећају или смање подручје ути-
цаја или да унутар њега остваре контролу. Теза да се самоуправљање
најпотпуније потврђује у основним организацијама удруженог рада у
ствари је само изговор да му се не препусти онај суштински (ма-
кроекономски) делокруг у коме се доносе друштвене одлуке од ви-

109
талног значаја. Тај делокруг политички чиниоци љубоморно чувају
за себе. Самоуправљање је потиснуто у шездесетим годинама и ту
је зачетак многих наших невоља. Оно реално не постоји на глобалном
друштвеном нивоу, а никад није ни изграђено као целовит демократ-
ски систем, нити су из таквог стања извучене консеквенце. Због тога
је самоуправљање улепшавајући принцип, а не подлога друштва. Си-
стем је у целини неконзистентан. У њему нема ни правог плана, ни
правог тржишта, нити праве државе и правог самоуправљања.

3. Дезинтеграција југословенске привреде по привредним гра-

нама и територијама као антиисторијска тенденција непосредно прои-
зилази из једне шире и значајније антиисторијске тенденције - прет-
варања федерације каква је заснована у одлукама Другог заседања
АВНОЈ-а и првих деценија послератног развитка у својеврсну кон-
Федерацију која је институционализована последњим Уставом од
1974. године. Историја познаје више примера преображаја конфеде-
рације у федерацију, као природне последице уочених слабости кон-
Федерације, али ниједан пример преображаја у обрнутом правцу.
Претварање савезне државе у државни савез утолико је мање прих-
ватљиво што после релативно честих промена, које су се после рата
дешавале, Југославија сада има тзв. „тврди“ устав чију је промену
практично тешко извести. Једанаест година било је више него до-
вољно да се уоче огромне тешкоће које су све последице конфеде-
рализма у друштвеном уређењу, због чега се нужно и Устав нашао
у средишту критике политичког система.
Најзначајнији елемент конфедерализма састоји се у неопходној
сагласности скупштина свих република и покрајина да би се донела
било каква, па и најмања промена устава, као и у захтеву да се одлука
у Већу република и покрајина сматра донетом само ако за њу гласају
све делегације. У оба случаја противљење једног учесника у одлучива-
њу има карактер вета. Ако се имају у виду могућности закулисних
игара у тежњи да се мањини наметну решења, једногласности у
начину одлучивања тешко је учинити принципијелне или било какве
друге приговоре, уколико се такво одлучивање односи на битна пи-
тања друштвеног уређења, како је то предвиђено Уставом. Невоља
је, међутим, у томе што је једногласно одлучивање искочило из устав-
них оквира и без доброг разлога нашло места како у многим законима
и прописима тако и у одлучивању унутар привреде, културе и спорт-
ских организација.
Афирмацијом републичке и покрајинске државности уз истовре-
мено ишчезавање изворних, координирајућих функција федерације
отворене су широке могућности задовољавања појединачних интереса
на терет општих. Устав је наизглед покушао да то спречи деклара-
тивним захтевом да републике и покрајине морају водити рачуна како

110
о сопственом развоју, тако и о развоју читаве Југославије . Но, будући
да је кошуља ближа од хаљине, пажња се усредсредила на сопствени
развој, док је развој целине у највећој мери био занемарен. Равнотежа
између ужег и ширег оптимума представља теоријски неодрживу кон-
струкцију која није положила испит праксе. Такве конструкције се
нису одржале ни у другим случајевима. Национално је надвладало
класно, а покрајине су инсистирале више на томе да су конститутивни
елемент федерације, него да су саставни део Србије. Равнотеже ове
врсте послужиле су као средство за умирење забринутима за очување
државне и привредне целине земље, али и као охрабрење сепарати-
стима свих врста да у пракси иду даље у остваривању својих циљева.
Елемент конфедерализма је и паритетан састав Председништва
СФРЈ, као и других највиших органа. У суштини конфедерална је
и уставна одредба да савезне законе у начелу извршавају органи ре-
публика и покрајина, што у пракси често води неизвршавању закона.
Јако изражен елеменат конфедерализма је и у томе што републички
и покрајински устави не морају бити сагласни са савезним уставом,
већ само не смеју бити у супротности са њим. За отклањање евен-
туалне супротности није предвиђено никакво правно средство. С дру-
ге стране, у случају уочене супротности републичког и покрајинског
закона са савезним, до одлуке уставног суда примењује се републички
односно покрајински закон.
Данашњи политички систем Југославије све је више против-
речан, дисфункционалан и скуп. Он умногостручава гломазне меха-
низме власти на три нивоа, омогућавајући силно нарастање бирокра-
тије и повећање издатака за општу потрошњу. Било да је реч о по-
литичким, било о економским питањима, систем може послужити
као школски пример неефикасности. Одлучивање у федерацији тече
толико споро да и када се донесу праве мере оне због закашњења
имају половичан учинак. Због сукоба учесника у одлучивању често
долази до потпуне блокаде и то не само на нивоу федерације . Ре-
публика Србија не успева пуних десет година да донесе републичке
законе. Недовољна еластичност испољава се како у доношењу нових
одлука тако и у поправљању ранијих решења. Систем не располаже
могућностима брзог прилагођавања новонасталим ситуацијама. Ње-
гова инертност не допушта једноставне промене по кратком поступку
ако се потребе за таквим променама наметну. Томе ваља додати и
често испољену немоћ савезних органа да обезбеде примену савезних
закона. Друштвено уређење се очигледно налази у стању парализе.
Да би се могле спровести неопходне промене, треба се ослобо-
дити оне идеологије која у први план ставља националност и тери-
торијалност. Док у савременом цивилизованом друштву јачају инте-
грационе функције, уз пуну афирмацију грађанских и људских права,
превазилажење ауторитарних облика власти и демократизацију

111
одлучивања, у нашем политичком систему јачају дезинтеграционе си-
ле, локални, регионални и национални егоизам, и ауторитарна са-
мовољна власт, која масовно и на свим нивоима нарушава опште-
призната људска права. Склоност ка деобама и уситњавању друштве-
них целина, борба на делу против модерне, демократске, интегришуће
Федерације заклања се иза лажне идеолошке пароле борбе против
„унитаризма“ и „централизма“. Али права алтернатива „унитаризму “
и „централизму“ није национални егоизам и полицентризам, са вла-
ститим „националним “ (у ствари републичким и покрајинским) еко-
номијама, насилним ограничавањем науке, културе и образовања на
територијалне оквире и потчињавањем свих облика друштвеног
живота неограниченој власти републичких и покрајинских олигар-
хија. Истинска алтернатива је демократски интегративни федерали-
зам, у коме је принцип аутономије делова усаглашен с принципом
координације делова у оквиру јединствене целине, у коме су поли-
тичке институције на свим нивоима друштвене организације доследно
демократски конституисане, у коме је одлучивање одређено слобод-
ним, рационалним, јавним дијалогом, а не закулисном и „ строго по-
верљивом" комбинаториком самозваних и самоизабраних заштитника
посебних националних интереса.
Овакав однос према држави и нацији блокирао је простор за
развој самоуправљања. Самоуправљање је неразвијено и деформисано
не само зато што је сведено на ниво друштвене микро-структуре,
већ и зато што је потпуно подређено органима отуђене власти - од
општина до република и покрајина. Дезинтегрисана радничка класа
је сведена на конгломерат колектива доведених у ситуацију да се
међусобно боре за расподелу дохотка. Не постоје органи самоуправ-
љања група предузећа, грана и целокупне привреде који би рацио-
нално регулисали производњу и усмеравали привредни развој . Мно-
гобројним правним прописима сужен је на минимум слободан простор
одлучивања самоуправних органа. Тај простор је даље редуциран са-
мовољним интервенцијама локалних власти у савезу са технократским
снагама. Парадоксално је да у друштву које себе сматра социјали-
стичким радничка класа нема могућности да се организује нити да
буде представљена у Савезној скупштини. Колико је национални и
територијални принцип постао надмоћан над производним види се
најбоље по одлучности којом се одбацује формирање већа удруженог
рада у Савезној скупштини.
Да би се разумео овај примат националног у данашњој пракси
Савеза комуниста Југославије треба узети у обзир утицај Коминтерне
на КПЈ између два рата. Стратегија Коминтерне у томе периоду из-
ведена је из оцене да се након изостанка пролетерске револуције у
западној Европи, комунистичке партије у источној , средњој и јужној
Европи морају ослонити на националне покрете, макар ови били и

112
изразито антисоцијалистички и почивали на идеји националног а не
класног јединства. Стаљин се лично ангажовао у сламању сваког от-
пора овој стратегији (на пример у случају једног од оснивача КПЈ,
Симе Марковића) . У томе духу је решење националног питања фор-
мулисао и теоријски развио Сперанс (Кардељ) у књизи Razvoj sloven-
skega narodnoga vrprašanja, која је углавном послужила као идејни обра-
зац развоја Југославије ка конфедерацији суверених република и по-
крајина, што је најзад и остварено Уставом од 1974. године.
Две најразвијеније републике које су овим Уставом оствариле
своје националне програме наступају данас као упорни браниоци по-
стојећег система. Захваљујући политичком положају својих лидера у
центрима политичке моћи, оне су и пре и после преломних шезде-
сетих година имале иницијативу у свим питањима политичког и при-
вредног система. По својој мери и потребама оне су кројиле друштве-
но и економско уређење Југославије. Ништа не изгледа нормалније
него да оне сада бране уређење које су упорно дуго стварале, уређење
у коме виде остварење највећег дела својих националних програма.
Владајућа идеологија у овим двема републикама обавезује њи-
хове политичке лидере да се не повлаче пред економским интересима
читаве земље, па и сопственим економским интересима, уколико то
ограничава њихову политичку аутономију.
Никог не треба убеђивати да сепаратизам и национализам делују
на друштвеној сцени, али се недовољно схвата да су таква опреде-
љења идејно омогућена Уставом из 1974. године. Стално јачање и
међусобно подстицање сепаратизма и национализма удаљило је и на-
ције једне од других, до критичне тачке . Манипулације са језиком,
утеривање научника и културних стваралаца у републичке и покра-
јинске торове, жалосни су знаци нарасле моћи партикуларизма. Све
нове етногенезе , колико су несрећни производи провинцијално
затворене и регионалним идеологијама притиснуте науке, толико су
симптоматичне за удаљавање не само од заједничке садашњости и
будућности, већ и од заједничке прошлости. Као да је свима стало
да што пре и што даље побегну из куће која се руши. Стање духова
упозорава да се политичка криза приближила критичној тачки пот-
пуне дестабилизације Југославије. Косово је њен најочигледнији знак.
Наступи на међународној сцени попут оног у Сливници не остављају
никог у сумњи да су претенденти на југословенску територију већ
дефинисали своје интересе .
Бирократска децентрализација коју су последњих деценија спро-
водили поседници политичке власти у овој земљи истовремено је и
препрека за развој демократских односа. Политички живот у Југо-
славији се споро и не нарочито успешно прилагођавао мирнодопским
и легалним условима. Стаљинистичко и коминтерновско наслеђе још
увек снажно дејствује. Дубоке трагове оставили су односи унутар

113
илегалног покрета: конспирација, унутрашња хијерархија, учешће ма-
лог броја људи у доношењу одлука, инсистирање на идејном јединству
и беспоговорном прихватању и извршавању задатака, тешке квали-
фикације („фракционаш“, „непријатељ“) за било какво неслагање или
приговор усвојеној политичкој линији. Ако се томе дода тежња да
се једанпут освојена власт одлучно брани, како репресијом, тако и
неговањем поданичке послушности, онда бива разумљиво зашто су
се путеви до истинске демократије тешко налазили.
Наде у демократски развој силно су нарасле када се у педесетим
годинама Југославија изјаснила за дебирократизацију привреде и
друштва, нудећи истовремено програм социјалистичке демократије у
виду друштвеног самоуправљања. Чувеним ставом из Програма СКЈ ...
,,да ништа није толико свето ...." наговештена је отвореност према
новим идејама којима никакав догматизам не би смео стати на пут.
Овај друштвени програм није био довољно разрађен да би био у свему
јасан, као што то нису били ни путеви до његовог остварења, али
је и поред тога широко прихваћен као шанса за демократски развој
који ће имати слуха за савремене промене и довољно одлучности да
се тим променама благовремено прилагоди.
Таква очекивања су се, међутим, до сада показала узалудним .
Од средине шездесетих година, дотада запажене тенденције дебиро-
кратизације нагло су спласнуле да би уступиле место децентрализа-
цији која је по својој суштини била бирократска. Данашњи југосло-
венски политички систем нема ниједну од предности савремених по-
литичких система. Он није ни либерална демократија, нити демо-
кратија савета, а није ни просвећени бирократски систем. Њему не-
достају и политичка слобода и непосредно учешће грађана у поли-
тичком животу и функционисање система по унапред утврђеним пра-
вилима и нормама. Целокупни систем конституисан је на принципу
активности врхова политичке хијерархије и безнадежној политичкој
пасивности народа. Савезно веће Скупштине СФРЈ савезно је само
по називу. И у њему су представљене републике и покрајине, а не
грађани савезне државе, независно од републичке и покрајинске при-
падности. У Скупштини СФРЈ не постоји посебно веће (Веће
удруженог рада) у коме би била заступљена југословенска радничка
класа. Непосредни избори као велико цивилизацијско достигнуће
уступили су место посредним изборима. Увођење делегатског система
показало се као нефункционално. Политичко манипулисање грађани-
ма одржава се успешно и стално . Народ се повремено позива да
„плебисцитарно“ потврди изборе које је претходно извршила влада-
јућа хијерархија иза политичке сцене. Недемократски изборни систем
доводи бираче у положај да не знају кога бирају, боље рећи за кога
гласају, а делегате да немају коме да полажу рачуна за свој рад.

114
 У ствари, политички систем Југославије је мешавина остатака
старе политичке државе и ауторитарне државе наслеђене из историје
тзв . „реалног“ социјализма на Истоку. Таква мешовита држава не-
способна је за стварање, за неопходне промене и за прилагођавање
својих институција и циљева друштву које се стално мења. Блокирана
политичка организација постаје организација чувања status quoa,
одржавање непродуктивне, неинвентивне професионалне политике
и негативне селекције лојалних и некомпетентних кадрова.
Демократизација је битан услов како за излаз из дубоке кризе,
тако и за неопходан друштвени препород. Југославији није потребна
демократија на речима која ништа не мења, већ демократизација све-
сти и друштвених односа. Захтев за аутентичним демократским си-
стемом утолико је значајнији што је наша друштвена свест партику-
ларистичка и уситњена. Истинску демократизацију тешко је замисли-
ти без алтернативних концепција развоја. Једино под притиском из-
гледа да ће, због промашених концепција или неуспешног рада,
друкчија концепција и њени протагонисти добити поверење, могуће
је постићи толико неопходну одговорност . Демократски централизам
има оправдање ако мањина у процесу доношења одлука буде равно-
праван партнер у дијалогу, ако је аргументима поражена и надгласана
после истински демократске расправе. Тим путем се није ишло. Свако
другачије мишљење се проглашавало за фракционашко. Дубоко
усађену неспремност за промене најбоље показује отпор предлозима
да се за једно изборно место ставе два или више кандидата, иако
то без алтернативних концепција не би могло угрозити унапред
утврђену политичку линију. Међутим, значај евентуалног таквог по-
теза је огроман ако се посматра са гледишта кадровског монопола
политичког врха који бира делегате да би ови њега изабрали. Стање
је такво да се унутар република и покрајина образују неформалне
групе за освајање што утицајнијих положаја. Исто тако, и на нивоу
Југославије уместо принципијелне и аргументоване борбе мишљења,
формирају се коалиције ради задовољења републичких и покрајин-
ских интереса и самосталног, монополистичког положаја политичких
гарнитура у њима.
Постоје, међутим, и други видови политичке скучености грађана.
Покушаји да се учини толико неопходан корак у правцу ослобођења
мисли и речи дали су до сада скромне резултате . Не да се, истина,
спорити да се у јавним гласилима слободније расправља, чак и о
неким темама које су донедавно биле под забраном. Из политичких
извора допире понеки глас о потреби дијалога, о томе да у различитим
схватањима не треба гледати ништа необично. То, нажалост, не значи
да јавно изговорена реч обавезује носиоце моћи. Јавна реч је остала
потпуно немоћна и остаје без икаквог дејства и када саопштава круп-
не истине. Јавно мњење није коректив, нити саговорник у дијалогу.

115
Чак ни научно и стручно мишљење не успева да се наметне својим
аргументованим оценама и сугестијама ако су оне друкчије од
утврђених мишљења и ставова политичких чинилаца.
Колико је улога јавног мњења безначајна, најбоље се види по
лакомисленом задуживању у иностранству и великом броју про-
машених инвестиција. Куриозитет је да се није знало колико и ко-
јим све страним повериоцима дугује Југославија, па се за утврђива-
ње правог стања морала ангажовати страна фирма. Посебно је пи-
тање зашто се величина дуга скривала од народа. Данас се зна
колики је дуг страним повериоцима, али јавности није познато ко-
лике је кредите дала Југославија и да ли се они уредно враћају.
Расправа о нуклеарним централама показује да се наставља са не-
демократском праксом у доношењу инвестиционих одлука и за-
дужења у иностранству . Но, није реч само о појединим одлукама
него и о одсуству основне демократичности у разрешењу недоумице
да ли задржати или мењати политички и привредни систем. Није
спорно да су јавно и стручно мњење одлучно за радикалне промене,
но такво расположење остаје необавезно за политику . То је и нај-
бољи доказ да нису изграђени демократски канали којима се пре-
носе обавезујуће поруке политичким врховима. Што се, пак , тиче
вербалних деликата и њиховог произвољног тумачења, ниједно
друштво које тежи да буде демократско не може бити поносно на
та компромитујућа средства репресије .
Био би то цивилизацијски , а не само демократски захтев да те
репресије заувек нестану. Појачана репресија би итекако добро дошла
у односу на привредни и други криминал. Што репресије има сувише
тамо где не треба, а мало где је неопходна, разлоге ваља тражити
и у томе што се држава руководи идеолошким побудама и крите-
ријима као примарним. Дезорганизована преко сваке разумне грани-
це, држава се дегенерисала у институционални облик републичког,
покрајинског и општинског волунтаризма. Многе невоље произлазе
из тога што не постоји добро организована и демократски контро-
лисана држава са стручно компетентном и друштвено одговорном
администрацијом за спровођење усвојене политике. За сада одређене
економске функције државе нико други не може успешно обављати.
То се пре свега односи на дугорочно планирање, фискалну и моне-
тарну политику, као и политику дохотка. Оваква држава је неопходна
друштву да би се оно ослободило паралелног одлучивања. Како ства-
ри данас стоје, они који формално немају власт у ствари одлучују,
а они који формално имају власт стварно не одлучују. Друштво неће
утемељити одговорност уколико се не ослободи неформалног
одлучивања које је увек ван увида и контроле јавности.
Кичму политичког система чини Савез комуниста Југославије
чије руководство има апсолутни монопол друштвене моћи. Постоје

116
поуздана сазнања да се подлегло искушењима овог монопола, да Са-
вез комуниста живи од револуционарне ренте, да је он у великој
мери приватизован, да у њему постоји хијерархизована структура про-
фесионалних кадрова која се одржава личном лојалношћу претпо-
стављенима и безусловном послушношћу, да се демократски центра-
лизам своди на то да руководиоци одлучују, а чланство беспоговорно
извршава те одлуке. СКЈ је срастао са државом. Од идејно водеће,
он је постао руководећа партија. Сви ови недостаци демократије уну-
тар Савеза комуниста преносе се на друштво у целини. Претензије
Савеза да буде друштвена авангарда очигледно нису у складу са не-
сређеним стањем у њему. Такво стање је могло бити непосредан повод
за свестрано преиспитивање свих односа у друштву, као што се то
покушало у СССР-у и Кини после смрти Стаљина и Маоцетунга.
То се, међутим, није догодило. Потреба темељног преиспитивања се
стално оспоравала, утолико више што су тенденције погоршања то
упорније захтевале. Чак ни већи део краткорочних мера са непосред-
ним учинком није био предузет. Уместо енергичног деловања воде
се дуге и неплодне расправе које стварају само привид активности.
На обиље уопштених препорука нико се више и не осврће . Ако по-
стоји небрига за проблеме који због хитности не трпе одлагања, та
небрига је била и већа за питања колико је југословенско друштво
у токовима савремене цивилизације и да ли је довољно припремљено
да се укључи у трећу технолошку револуцију.
Ова питања се не би постављала да се револуционарни покрет
није претворио у партију поретка, да поглед владајућих снага југо-
словенског друштва на сопствено биће није због тога постао дубоко
конзервативан. О структури друштва и радничке класе упорно се
одржавају давно формирана схватања која битно одступају од савре-
мене стварности . Конзервативизам се, наравно, не испољава само у
истицању места и улоге физичких радника које, узгред буди речено,
друштво није афирмисало у мери колико је то потребно и могуће
у социјализму, већ се понајвише изражава у томе што се са великим
подозрењем гледа на стручњаке и ствараоце који и бројно и по свом
креативном доприносу добијају све значајније место у развијеним зем-
љама. Радничка класа не може дуго остати истинска авангарда ако
се њен интелектуални део сматра непоузданим сапутником револу-
ције. Ограничено поверење које се поклања интелигенцији можда
се најсудбоносније види у губљењу корака са техничким прогресом.
Промишљања о производним односима, доношењу инвестиционих
одлука, организацији и развоју производње не излази из мисаоног
хоризонта друге технолошке револуције која је на путу да сиђе са
историјске сцене. Прави тренутак за укључење у трећу технолошку
револуцију је, по свему изгледа, пропуштен.

117
 Недостаци политичког система толико су многобројни и велики
да представљају средиште потреса у читавом југословенском друштву.
Уклањање тих недостатака мора започети са темељним преиспити-
вањем Устава и то без икаквих предубеђења и идеолошких опте-
рећења. Побуде за таква преиспитивања не леже само у слабостима
политичког система, већ и у суштинским економским недостацима
Устава, као што су : неадекватни садржаји и институционализације
друштвене својине, погрешно постављени односи између целине и
делова, нефункционалност самоуправног механизма, научна неутеме-
љеност принципа дохотка, недовољно и недоследно развијен концепт
планско-тржишног механизма, погрешно опредељени положај и од-
говорност основне организације удруженог рада и сл.
У правној науци постоји висок степен сагласности о томе да
устав сваке земље мора бити кратак, са јасно изложеним основним
начелима друштвеног уређења, прецизно утврђеним правима и оба-
везама тако да их сваки грађанин може без тешкоћа разумети и лако
упамтити. Такав устав није само плод искуства и сазнања до којих
је дошла правна наука, него произлази и из права грађана да у де-
мократској и цивилизованој земљи имају такав устав . Наш Устав из
1974. године није се држао наведених начела. Тежња да се у свакој
прилици доказује оригиналност у тражењу друштвених решења, уко-
лико није у питању и свесно замагљивање, имала је за последицу
да Југославија добије најдужи устав на свету. У њему су нашла места
и таква минорна питања, као што су начин решавања стамбеног пи-
тања војних лица или како се постављају пословође, - којима је
место у законским или подзаконским актима. Неодговарајућа терми-
нологија чини уставни текст неразумљивим за обичне људе, и не само
за њих. Реченице са преко сто речи, чланови који обухватају више
страна текста, неуједначена и погрешна употреба термина указују на
недозвољено низак ниво законодавне технике. То истовремено по-
казује да правна наука није извршила довољан утицај на текст Устава.

4. Упоредо са економском и политичком кризом, и морална кри-

за тешко притискује југословенско друштво. Њени многобројни узро-
ци имају дубоке историјске корене . Али у својој суштини, у идео-
лошком друштву какво је наше, морална криза изазвана је идео-
лошком кризом, поразима идеолошког програма револуције, одсту-
пањима од прокламованих социјалистичких циљева и начела, неса-
гласношћу речи и дела политичког вођства, неизграђеним правним
поретком, лошим и зависним судством, бирократском самовољом и
привилегијама, моралним конформизмом и подстицаним каријериз-
мом, одсуством слободне и отворене критике појава, идеја, носилаца
власти и јавних функција, дакле, непостојањем демократског јавног
мњења као дејствујуће моралне савести друштва. Бујици миграција

118
са села и искушењима која она собом носи, ова пракса се није су-
протставила политиком цивилизацијског прилагођавања, са јасно по-
стављеним нормама понашања и морала. Свуда присутна уситњена,
сељачка свест инспирисана схватањем да је све дозвољено што није
изричито забрањено, и са склоношћу да уважава само непосредне
интересе, док оне удаљеније и посредне потпуно занемарује, могла
је дуго опстојавати да би се у кризним условима исказала као снага
која темељно разара морал, стварајући широке могућности за кри-
минал и друге појаве које је тешко довести у склад са вредностима
социјалистичког друштва.
Насртаји на друштвену имовину свуда се срећу, а крађе, утаје
и корупција постале су део редовних допунских прихода за тако ве-
лики број грађана да се та врста прихода мора узети у разматрање
при оцени висине личне потрошње. Није без дејства ни узор који
пружа често некажњено кршење закона од стране радних организа-
ција, па понекад и административних установа. Привилегије се упор-
но одржавају упркос једнодушној осуди у народу. Свест о поштеном
раду готово не постоји. Мало је оних који себи постављају питање
шта су и колико урадили за доходак који примају. Услови привређива-
ња су неуједначени, што води напуштању принципа награђивања пре-
ма раду. Лични дохоци по предузећима често зависе мање од рада,
а више од нечије вештине да се избори за веће цене или ниже до-
приносе. Систематско покривање губитака једних из средстава која
су зарадили други дестимулативно делује на обема странама. Рела-
тивно велики број људи стекао је богатство на легалан начин мимо
рада. Повећање социјалних разлика које произлази из несређеног ста-
ња у привреди и друштву утолико је економски неподношљивије и
морално неоправданије што се догађа у сложеним условима кризе.
На морал маса разорно делује и незапосленост. Непотизам је
свеопшта појава, давање првенства рођацима приликом запошљавања
постало је скоро обичајно право. Незапосленост је тежак друштвени
проблем не само зато што је велики број младих људи без самосталне
егзистенције, већ и зато што велики део становништва , са старосном
и квалификационом структуром бољом од оне коју имају запослени,
остаје непродуктиван, иако би њихово одговарајуће укључивање ум-
ногоме побољшало стање. Мучни су и деморализација тих људи и
њихових породица, безнађе ученика и студената који се школују без
изгледа на запослење , као и психологија оних који, добивши најзад
посао након вишегодишњег чекања, гледају у њему само ухљебије,
лишени амбиција да се обележе значајним радним доприносом, уто-
лико више што су се током чекања искључили из струке и заборавили
велики део наученог. Није мање погубно ни деловање тзв . привре-
меног рада у иностранству . У народу је завладало уверење да се
поштеним радом у самој земљи не може пристојно зарадити ни добро

119
живети. Губи се не само вера у савестан рад, већ и у социјализам,
чији ореол тамни пред репутацијом система у земљама где раде га-
старбајтери.
Губљење поверења и ниска мотивисаност јасно су видљиви изра-
зи моралне кризе . Општа мобилизација свих народних снага у решава-
њу постојећих друштвених проблема засад није могућа. Ширим сло-
јевима недостаје јасна свест о смислу ангажовања и саможртвовања
за опште друштвене циљеве. Званична идеологија која уместо ствар-
ног социјалистичког програма нуди празне политичке прокламације
увелико је исцрпла своје мобилизаторске могућности. Јаз између со-
цијалистичких принципа и окоштале стварности толико је дубок да
масовно рађа апатију, приватизацију и све веће огорчење . Реформе
које би данас могле поправити друштвену климу и можда обрнуле
токове кретања, неће бити довољне сутра.
Разарање система вредности, које је било темељније уколико је
време више одмицало, не односи се само на моралне норме . Стање
је такво да је готово непозната лествица вредности за које се југо-
словенско друштво залаже. Хоризонт потреба никада није озбиљно
отворен за демократску расправу. Због тога се приоритети потреба
спонтано образују, претежно под утицајем потрошачког менталитета.
Та психологија повезана са необузданим примитивизмом силно је
ојачала склоност према шунду у литератури, музици, филму и забави
сваке врсте . Развијање те склоности чак се и свесно и систематски
подстиче посредством штампе, радија и телевизије. Под притиском
агресивног шунда који суверено влада на сцени, праве културне вред-
ности су остале без ширег утицаја, упркос многих и значајних дела
југословенских стваралаца. Мало је смишљених напора да се та дела
приведу ширем кругу грађана.
Криза културе није само у томе што су праве друштвене вред-
ности у сусрету са шундом неконкурентне. Култура се све више ре-
гионализује , разбија се њено југословенско и универзално значење,
она се добрим делом ставља у службу републичких, покрајинских,
државних аспирација на сопствено властелинство и на том подручју.
Општа провинцијализација културе снижава критеријуме вредности
и допушта много већу друштвену афирмацију мање даровитих ства-
ралаца. Дубоко уврежени у провинцијалној култури, сепаратизам и
национализам постају све агресивнији.

5. Ова свестрана и дубока криза југословенског друштва отвара

многа питања, од којих се нарочито издвајају следећа два: Шта се
десило с пројектом изградње новог друштва за који су пале толике
жртве ? Где се ми данас налазимо у односу на модерну европску ци-
вилизацију?

120
 Објективна научна анализа, слободна како од идеолошке апо-
логетике (која се опире било каквим променама система) тако и од
идеолошког скептицизма (који одбацује систем у целини, и од самог
његовог почетка) показује сву противуречност послератног развитка
и објашњава зашто су иза периода уверљивог материјалног раста,
постепене демократизације и духовне еманципације следили друштве-
ни сукоби у касним шездесетим годинама, рестаурација ауторитар-
ности у раним седамдесетим годинама, губљење стабилности и струк-
турних пропорција, материјална стагнација и све већа духовна дезо-
ријентација као крајњи исход.
Пад до којега је дошло не би био тако тежак и трајан да је
он последица само једне погрешне политике. Нова политичка стра-
тегија у шездесетим годинама није само пројект привредне реформе
већ и крај процеса политичке и економске демократизације, разо-
туђења политике, дугорочног усмеравања друштвеног развоја, изград-
ње јединствене федерације . Нови друштвени пројект афирмације
групног и националног егоизма водио је непомирљивом сукобу са
дотад признатим моралним вредностима и све већој деморализацији
у масама народа.
Да би се објаснило зашто је након успешног развоја у периоду
1953-1965 дошло до фаталног прелома 1965. године морали би се
узети у обзир многи чиниоци : давање изразите предности индиви-
дуалним и групним интересима над општим, материјалистичке аспи-
рације нове средње класе, доминација интереса најразвијенијих ре-
публика, одбрана политократског монопола моћи пред растућим при-
тиском за даље демократске реформе, жилави отпори које је еман-
ципацији пружила патријархална традиција. Од спољашњих чинилаца
ваља нарочито имати у виду притиске великих сила који су у сфери
политике подржавали ауторитарност , а у сфери привреде тежили, и
на крају успели, да доведу земљу у незавидну технолошку и економску
зависност од иностранства.
При свем том не би могло задовољавати објашњење које би
идеализовало пројект револуционарног преображаја и несумњиве
успехе у току прве две деценије послератног развоја, и које би каснија
лутања и падове схватало као просту деформацију тог пројекта од
стране владајућих субјеката. Права је научна истина да постоје огра-
-
ничености и у самом том пројекту како у почетној визији, која
(поред свих својих хуманистичких и еманципаторских идеја) прена-
глашава улогу насиља и диктатуре у прелазном периоду, тако и у
начину на који је та визија била протумачена и примењена у нашој
земљи под притиском стаљинизма и коминтерновског наслеђа.
Успешан отпор стаљинизму мобилисао је значајне друштвене
снаге, које су обезбедиле националну независност, индустријализацију
земље, завидан привредни раст у периоду 1953-1965, почетне облике

121
самоуправе и духовно ослобађање од уских идеолошких оквира у
области културе. Ипак, једном успостављени хијерархијски односи ни-
су могли бити превазиђени. Они су се показали као непрекорачива
граница процеса демократизације. Тај процес је толерисан и подсти-
цан док је ослобађао стваралачке снаге на нивоу друштвене ми-
кро-структуре и у областима делатности удаљених од политике. Он
је строго контролисан кад се проширио и на политичке институције
- захтевом за депрофесионализацијом и дебирократизацијом полити-
ке , а одлучно је заустављен кад је угрозио центре политичке моћи
- захтевом за слободнијим изборима и за претварањем органа државе
у органе самоуправљања. Привредна реформа 1965. године у суштини
је промена основног стратегијског правца друштвеног развоја: пројект
политичке демократизације замењен је пројектом економске либера-
лизације. Идеја самоуправности, чија је суштина разотуђење политике,
замењена је идејом децентрализације, која је довела до успостављања
регионалних центара отуђене моћи. Етика солидарности и социјалне
правде замењена је духом посесивног индивидуализма и апологијом
групног интереса. Политички волунтаризам, смео и динамичан у
првим послератним деценијама, кад је могао рачунати с масовном
подршком народа, постаје сад статичан и одлучан у одбрани система,
чак и онда кад постаје очигледно да је тај систем неконзистентан и
неефикасан.
Основни проблем југословенског друштва није у томе што је
непотпуно и деформисано остварен историјски пројект, настао у осло-
бодилачком рату . Судбина је свих пројеката у досадашњој историји
да је њихово остварење било праћено елементима рестаурације и да
је на крају доводило до разноврсних мешавина старог и новог
друштва. Међутим, и поред тога што нису испунили све своје еман-
ципаторске циљеве такви хибриди су се доказали као напредне ци-
вилизацијске тековине које су омогућавале излазак из кризе и убрзан
друштвени развој.
У историји досад незапамћен јаз између нормативних прокла-
мација и стварности даје југословенском друштву једно од битних
обележја. Према званичној идеологији југословенско друштво је већ
превазишло све тековине модерне цивилизације, и на Западу и на
Истоку: остварило је највиши облик демократије, самоуправљањем
обезбедило власт радничке класе, постигло братство и јединство на-
рода, укинуло етатизам, први пут у свету доказало могућност посто-
јања ефикасне тржишне привреде у социјализму . У стварности се
наше друштво налази испод нивоа модерне цивилизације . У Југо-
славији се основна грађанска права личности још увек могу некажње-
но кршити, избори функционера су фикција, судска власт је зависна
од извршне , слобода речи, организовање и јавно манифестовање су
ограничене бирократском самовољом и законским прописима који

122
омогућавају прогањање мишљења различитих од званичног. Радничка
класа нема легално право самоорганизовања и штрајка, и не врши
никакав стварни утицај на политичко одлучивање . Националне од-
носе карактеришу сукоби супротстављених интереса, експлоатација
и слаба сарадња аутаркичних националних економија. О јединственој
политици развоја и о јединственом тржишту не може се више ни
говорити озбиљно. Етатизам није укинут већ је пренет на републички
ниво, где је он ирационалнији и злоћуднији. Кад су се већ 1967-68
јавиле нежељене последице : спој инфлације, стагнације и незапосле-
ности, цела лоше смишљена „привредна реформа“ је напуштена и никад
се није доспело до модерне тржишне привреде регулисане инструмен-
тима једне целовите развојне политике. За разлику од других савремених
мешовитих друштава, специфична југословенска мешавина елемената
предмодерног ауторитарног друштва, грађанског друштва и социјализма,
дефинитивно уобличена Уставом од 1974, не поседује минимум потреб-
не кохерентности да би обезбедила даљи друштвени развој .
Без промене тога Устава и на њему изграђеног политичко-еко-
номског система немогуће је решити ниједан суштински данашњи
проблем нашег друштва, немогуће је зауставити садашњи процес де-
зинтеграције и пада у све дубљу кризу. Неопходно је трагати за
решењима имајући у виду следеће велике цивилизаторске принципе
који су неопходни услов успона модерног друштва.

а) Сувереност народа - У самом темељу модерне цивилизације

налази се идеја да је највиши извор политичке моћи сам народ, да
је једини легитимни политички ауторитет онај који потиче из сло-
бодно изражене воље народа, па да према томе не постоје морални
и правни основи да било каква елита (по милости божјој , по крви,
религији, раси, класи, идеолошкој припадности, историјским заслу-
гама или било каквом другом оправдању) присвоји себи право да
говори, одлучује и служи се силом у име народа. Народ може само
препустити политичку власт на одређено време својим представни-
цима, с правом да их бира, контролише и смењује, а по потреби и
силом збацује - уколико прекрше „друштвени уговор“ и уместо општих
народних интереса почну да следе своје посебне интересе. Принцип
суверености народа афирмисала је демократска политичка филозофија
и пракса демократских револуција осамнаестог века. Међутим, крајње
радикалне консеквенце овог принципа извела је социјалистичка теорија.
Ако је монопол економске моћи такође једна од основа за образовање
елита које се могу наметнути друштву и постићи пуну контролу над
његовим политичким животим, онда су с принципом суверености народа ,
неспојиве и све институције које омогућују тај монопол, било да је то
капитал или бирократска држава. У том смислу би пуна сувереност
народа била остварена тек у једном бескласном друштву у коме би и

123
политички и економски и културни живот био организован на де-
мократски начин. Претпоставка такве демократије („демократија са-
вета“ или „интегралне самоуправе“) је слободан избор и смењивост
свих функционера, јавна контрола над њиховим радом, подела власти,
одсуство бирократских привилегија. Ти предуслови су одавно оства-
рени у модерном друштву. Југославија тај ниво није још достигла
иако је већ давно прокламовала идеје самоуправности, дебирократи-
зације и депрофесионализације политике.

б) Самоодређење нације. У модерном друштву је свако политичко

угњетавање и дискриминација на националној основи цивилизацијски
неприхватљиво. Југословенско решење националног питања је у
почетку могло бити схваћено као примеран модел многонационалне
Федерације у којој је принцип јединствене државе и државне поли-
тике био успешно спојен с принципом политичке и културне ауто-
номије нација и националних мањина. У току последње две деценије
све више је слабио принцип јединства и пренаглашаван је принцип
националне аутономије, који се у пракси претворио у сувереност де-
лова (република, које по правилу нису национално хомогене) . Сла-
бости које су од почетка биле присутне у моделу, постајале су све
видљивије. Све нације нису равноправне : српска нација, на пример,
није добила право на властиту државу. Делови српског народа, који
у знатном броју живе у другим републикама, немају права, за разлику
од националних мањина, да се служе својим језиком и писмом, да
се политички и културно организују, да заједнички развијају једин-
ствену културу свог народа. Незаустављив прогон Срба с Косова на
Драстичан начин показује да она начела која штите аутономију једне
мањине (Албанаца) нису примењена кад су у питању мањине у оквиру
мањине (Срби, Црногорци, Турци и Роми на Косову) . С обзиром на
постојеће облике националне дискриминације данашња Југославија
се не може сматрати модерном и демократском државом.

в ) Људска права. Модерна епоха почиње афирмацијом људских

права. То су првобитно била грађанска права: на слободу мисли, са-
вести, говора, кретања, договора, организовања, јавног манифесто-
вања, демонстрација, избора својих представника. У нашем веку
грађанским правима су додата социјално-економска права: право на
рад, на слободан избор занимања, на школовање , на једнаку награду
за једнак рад, на социјалну сигурност. Генерална скупштина Уједи-
њених нација је формулисала сва ова права у својој Универзалној
декларацији о правима човека прихваћеној 10. децембра 1948. године.
Наша земља је једна од држава чланица које су донеле ову декла-
рацију; Југославија је такође потписница Хелсиншких договора и свих
сличних међународних докумената. Несумњиво је да има доста са-
времених држава које се у погледу степена остваривања људских пра-

124
ва налазе испод наше земље . Али и у нас се још увек гоне „вербални
деликти", забрањују и уништавају књиге и скидају с репертоара по-
зоришне представе које су „идејно неприхватљиве“, спутава се јавно
изношење мишљења, забрањује се организовање, манифестовање и
демонстрирање, коришћење уставног права на слање протестних пе-
тиција државним органима квалификује се као непријатељски акт,
прогањају се иницијатори протестних обустава рада, избори функцио-
нера се претварају у фарсу самоименовања. Док се све то догађа не
можемо се сматрати цивилизованим и просвећеним друштвом.

г) Рационалност. Модерно доба је доба рационалности.

Друштвене установе и начин организовања целокупног друштвеног
живота морају положити испит пред судом разума. Није то увек ра-
ционалност циљева: велика слабост наше епохе је раздвајање поли-
тике, етике и науке. Али инструментална рационалност и способност
проналажења адекватних средстава за једном усвојене циљеве и ефи-
касно спровођење у живот одређене политике јесте conditio sine qua
non сваке модерне државе. То, даље, значи да је свака модерна

држава велики систем чији се поједини делови на јединствен начин

регулишу, усклађују и усмеравају, да су правила игре јасна, стабилна
и променљива само након озбиљног проучавања и припреме, да се
државни чиновници бирају пре свега по критеријуму компетентности
и личног интегритета, да се доношење одлука у највећој мери ослања
на поуздане информације и анализу трошкова и вероватних добити.
Ниједан од тих услова рационалне политике није у нас задовољен :
нашу државу чине осам одвојених и слабо повезаних система, једин-
ствена политика развоја не постоји, а и кад би на папиру и постојала
не би се могла реализовати у пракси; правила игре се стално ad hoc
мењају и у најбољем случају се могу знати само за једну годину уна-
пред; функционери се бирају пре свега на основу критеријума ло-
јалности, па су у великој мери некомпетентни и поводљиви; одлуке
се доносе на брзину, произвољно и пристрасно, без претходне јавне
дискусије, на основу непоузданих, једностраних информација и не
узимајући у обзир могуће алтернативе . Док овакав нерационалан стил
рада преовлађује у нашој политици, ми се не можемо сматрати мо-
дерним друштвом.
Из ове анализе следи да су политичка демократизација и коре-
нита кадровска обнова, истинско самоодређење и равноправност при-
падника свих југословенских народа, укључујући и српски, пуно оства-
рење људских грађанских и социјално-економских права, и доследна
рационализација југословенског политичког система и политике раз-
воја они неопходни предуслови без којих се не може ни замислити
излаз из садашње кризе југословенског друштва.

125
 ПОЛОЖАЈ СРБИЈЕ И СРПСКОГ НАРОДА

6. Многе невоље које муче српски народ изникле су у приликама

које су заједничке свим југословенским народима. Међутим, српски
народ притискују и друге недаће. Дугорочно заостајање развоја при-
вреде Србије, нерегулисани државно-правни односи са Југославијом
и покрајинама, као и геноцид на Косову, појавили су се на политичкој
сцени са удруженом снагом која чини ситуацију напетом, ако не и
експлозивном. Ова три мучна питања, која произлазе из дугорочне
политике према Србији, својом драматиком угрожавају не само
српски народ, већ и стабилност читаве Југославије. Због тога се она
морају наћи у средишту пажње.
Није требало много знања и података да се утврди дугогодишње
заостајање привреде Србије. Ипак је то званично учињено тек у Пла-
ну 1981-1985, у коме је било записано да ће се у том раздобљу пре-
дузимати мере за заустављање такве тенденције. Та је обавеза брзо
пала у заборав. Петогодиште је прошло у новом испитивању да ли
Србија губи корак у развоју . Налази су, међутим, аргументовано пот-
врдили оно што се и раније знало, да се по релевантним показате-
љима њена привреда стално креће испод југословенског просека уз
све веће заостајање. Успоренији развој није имао довољно снаге да
савлада економску неразвијеност на делу њене територије на којој
живи 1,5 милиона становника са народним дохотком по становнику
преко 30% нижим од одговарајућег дохотка у три недовољно разви-
јене републике.
Испитивања нису оставила ни трунку сумње да је релативно
заостајање Србије првенствено настало због мањих инвестиција по
становнику, а не због слабије ефикасности инвестиција. Према зва-
ничним статистичким подацима ефикасност инвестиција је у Србији
за читав послератни период нижа само од оне у Словенији и Вој-
водини, а током последње деценије (период 1976—1983) највиша је у
Југославији. Већа ефикасност могла је само делимично надокнадити
губитак друштвеног производа због мањих инвестиција, али није била
у стању да спречи формирање вредности основних средстава по ста-
новнику на нивоу од свега 80,5% југословенског просека, што је чак
ниже од Црне Горе и Босне и Херцеговине , двеју република које
имају статус неразвијених.
Током читавог послератног периода привреда Србије је била
изложена нееквивалентној размени . Актуелан пример такве размене
је ниска цена електричне енергије која се у великим количинама
испоручује другим републикама. Инструменти и мере текуће економ-
ске и кредитно-монетарне политике, а нарочито допринос Фонду Фе-
дерације за развој привредно недовољно развијених подручја су у но-
вије време најважнији чиниоци њеног релативног заостајања. Дода
ли се томе да су најразвијеније републике, због оскудице средстава

126
акумулације Србије, са својим капиталом ушле у њену привреду (по-
љопривреда, прехрамбена индустрија, трговина и банкарство) , добија
се слика једне подређене и запостављене привреде у оквиру југосло-
венског простора.
Доследна дискриминација привреде Србије у послератном пе-
риоду не да се потпуно разјаснити без уважавања међунационалних
односа између два рата како их је видела и оцењивала Комунистичка
партија Југославије. На те погледе одлучујуће је утицала ауторита-
тивна Коминтерна, која је у напорима да оствари своје стратешке и
тактичке замисли на међународном плану, тежила разбијању Југо-
славије . Налазећи своје идеолошко оправдање у сучељавању српске
„угњетачке“ нације и осталих „угњетених“ нација, таква политика је
Драстичан пример узмицања марксистичког учења о класној подеље-
ности сваке нације пред политичким прагматизмом, који је, у насто-
јању да користи међунационална трвења, потиснуо у позадину класни
интернационализам . То донекле објашњава зашто се КПЈ није по-
трудила да сопственим истраживањима дође до праве истине о еко-
номској природи међунационалних односа. Оцена тих односа, која
се своди на то да је политичка хегемонија српске буржоазије праћена
и одговарајућом економском доминацијом Србије, преузета је у ствари
од сепаратистички оријентисаних грађанских партија. Ни пре, ни по-
сле рата КПЈ није била вољна да непосредним сазнањима утврди
право стање, нити да улази у било какву расправу која би могла
довести у питање давно дате оцене и заузете ставове на којима је
истрајала све до данас. Доследност је била утолико необичнија што
се и без посебних студија, елементарним увидом у основне показатеље
нивоа развијености у пописној 1948. години могло установити да
Србија није могла имати економски привилегован положај између
два рата. На заостајање у индустријализацији је јасно указивао на-
глашенији аграрни карактер њене привреде . Учешће пољопривреде
било веће, а удео индустрије у формирању друштвеног производа
индустрије мањи него у југословенском просеку. КПЈ не само што
на основу ових чињеница није ревидирала своју оцену, већ није по-
клонила ни најмању пажњу радовима научних установа у којима је
већ почетком педесетих година документовано утврђен битно дру-
гачији економски положај Србије између два рата. Упорно понављање
предратне оцене током четири деценије указује на узузетно велику
политичку и економску заинтересованост да се таква погрешна оцена
одржи . Њен смисао лежи у томе да се српском народу усади осећање
историјске кривице не би ли се тиме осујетио његов отпор политичкој
и економској подређености којој је стално изложен.
На предратној оцени заснована је и послератна политика према
привреди Србије, која је довољно јасно декларисана у експозеу о
Првом петогодишњем плану. Србији је у том плану неосновано

127
одређен, после Словеније, најспорији темпо индустријализације. У
пракси је та политика започела пресељавањем у друге републике ин-
дустријских погона за производњу авиона, камиона и оружја, да би
се наставила обавезним откупом, маказама цена на терет сировина
и пољопривредних производа, нижим инвестицијама по становнику
од југословенског просека и доприносом за развој неразвијених по-
дручја. Но ништа тако убедљиво не показује подређен положај Србије
као чињеница да ни у једном кључном питању политичког и при-
вредног система она није имала иницијативу. Стога, положај Србије
ваља посматрати у склопу политичке и економске доминације Сло-
веније и Хрватске, које су биле предлагачи промена у свим доса-
дашњим системима.
Словенија и Хрватска стартовале су са највишег нивоа разви-
јености, а оствариле су и најбржи развој . С побољшањем њиховог
релативног положаја јаз између њих и осталог дела Југославије јако
се продубио. Такав ток догађаја, који одступа од прокламоване по-
литике равномерног развоја, не би био могућ да привредни систем
није био пристрасан, да те две републике нису биле у положају да
наметну решења која одговарају њиховим економским интересима.
Прерађивачке делатности, које релативно више учествују у њиховој
привредној структури, уживале су током читавог послератног периода
повољније услове привређивања, на које су снажно утицали диспа-
ритет и режим цена, као и царинска заштита. Већи простор дат
тржишту у шездесетим годинама погодовао је више развијеним по-
дручјима. Суспензију Петогодишњег плана 1961-1965. године, који
је тежиште ставио на развој производње сировина и енергије, ваља
тумачити као избегавање република да улажу у неразвијена подручја
која су релативно богата у природним изворима. Развој Југославије
из тог времена заснивао се више на саставу чинилаца производње
двеју развијених република него осталог дела земље . Због тога радна
снага није добила адекватно место у развојној оријентацији, чиме су
били погођени Србија и неразвијена подручја.
Економска подређеност Србије не да се у потпуности схватити
без њеног политички инфериорног положаја који је одредио и све
односе . За КПЈ економска хегемонија српског народа између два рата
није била спорна, независно од тога што је индустријализација Србије
била спорија од југословенског просека. На тој идеолошкој платфор-
ми формирала су се мишљења и понашања, што је пресудно утицало
на каснија политичка збивања и међунационалне односе. Словенци
и Хрвати су пре рата створили своје националне комунистичке пар-
тије, а задобили су и одлучујући утицај у ЦК КПЈ. Њихови политички
лидери постали су арбитри у свим политичким питањима током и
после рата. Ове две суседне републике делиле су сличну историјску
судбину, имале су исту религију и тежњу за што већом самостал-

128
ношћу, а као најразвијеније, и заједничке економске интересе, што
су били довољни разлози за трајну коалицију у настојању да остваре
политичку доминацију. Ту коалицију је учврстила дугогодишња са-
радња Тита и Кардеља, две најистакнутије политичке личности по-
слератне Југославије које су уживале неприкосновен ауторитет у цен-
трима моћи. Кадровски монопол им је допуштао да битно утичу на
састав политичког врха Југославије и свих република и покрајина.
Свима је познато изузетно велики допринос Едварда Кардеља у при-
премању и доношењу одлука АВНОЈ-а и свих послератних устава.
Он је био у положају да у темеље друштвеног уређења уграђује и
личне ставове, који реално нису могли бити предмет оспоравања.
Одлучност са којом се Словенија и Хрватска данас супротстављају
свакој уставној промени показује колико им Устав од 1974. године
одговара. Погледи на друштвено уређење нису имали никаквих из-
гледа да буду прихваћени уколико су били другачији од схватања
двају политичких ауторитета, а није се могло учинити ништа ни после
њихове смрти, будући да је Устав могућношћу вета осигуран од било
каквих промена. Имајући све то у виду, не може бити спорно да су
Словенија и Хрватска утемељиле политичку и економску доминацију,
којом остварују своје националне програме и економске аспирације.
У таквим условима а под сталним оптужбама да је „угњетачки“,
„унитаристички“, „централистички“, „пандурски“, српски народ није
могао постићи равноправност у Југославији, за чије је стварање под-
нео највеће жртве . Реваншистичка политика према Србима започела
је пре рата тиме што се сматрало да Комунистичка партија и није
потребна „угњетачкој“ нацији. У ЦК КПЈ Срби су били релативно
мало заступљени, а неки од њих су се, ваљда зато да би се одржали,
декларисали као припадници других нација. Србија током рата није
била у положају да потпуно равноправно учествује у доношењу одлука
које су прејудицирале будуће међунационалне односе и друштвено
уређење Југославије. Антифашистичко веће Србије основано је у дру-
гој половини 1944. године, касније него у другим републикама, а Ко-
мунистичка партија Србије тек по завршетку рата. За Друго заседање
АВНОЈ-а већници су бирани из српских војних јединица и чланова
Врховног штаба који су се затекли на територији Босне и Херцего-
вине, за разлику од већника неких других република, који су дошли
на заседање са своје територије и који су иза себе имали националне
политичке организације са изграђеним ставовима и програмима.

Ове историјске чињенице указују да током рата Србија није била

формално, а поготову не суштински у равноправном положају када
су доношене одлуке од далекосежног значаја за будуће државно
уређење . То не значи да се Срби не би добровољно одучили за фе-
дерализам као најпогодније уређење за вишенационалну заједницу,

129
већ се има у виду да су се они без претходних припрема и подршке
својих политичких организација нашли у положају да у ратним усло-
вима прихвате решења која су отварала широке могућности за њихово
разбијање. Положај Срба морао је бити благовремено размотрен и
регулисан са становишта њиховог националног интегритета и не-
сметаног културног развоја, а не да то изузетно питање остане от-
ворено за решења која погађају виталне интересе српског народа.
Озбиљност друштвених и економских последица које у после-
ратном периоду из оваквих односа произлазе захтева да се без одла-
гања престане са злоупотребом тезе о угњетачкој и угњетеним на-
цијама која је Србију довела у незавидан економски положај . Осло-
бођење Србије од доприноса Фонду Федерације, не би ли тиме ојачала
акумулативну способност и убрзала привредни развој , било је прилика
да се наговести крај такве политике. Очекивало се да ће политички
представници Србије изићи са овим логичним и оправданим захтевом
и да ће на његовом прихватању до краја устрајати. Утолико је било
веће изненађење када су они пристали на плаћање пуне стопе уз
прихватање утешног и потпуно неизвесног обећања да ће допринос
бити материјално компензиран на другој страни .
Овај исход је у супротности са налазима о економском заоста-
јању Србије, а истовремено је историјски неодговоран чин према соп-
ственом народу. Капитулација политичких представника Србије на-
води на многа размишљања, пре свега о њиховом праву да такав
корак учине . Поставља се питање ко је овлашћен да прихвати одлуку
којој се привреди Србије изриче пресуда о дугорочном заостајању у
будућности са неизбежним политичким последицама. Реч је о огром-
ним средствима неопходним за покретање привредног развоја Србије
и решавање егзистенцијалног питања великог броја младих људи без
посла, већег него у било којој другој републици. Без референдума
српског народа, једино овлашћеног да кроји себи судбину, нико не
би смео узурпирати право да се иза затворених врата договара,
одлучује и пристаје да економском развоју тог народа поставља оз-
биљна ограничења.
Србија је мирне савести и са осећањем да је увелико испунила
свој дуг солидарности могла поставити захтев да се ослободи допри-
носа Фонду. Истинске жртве за развој три неразвијене републике и
САП Косово поднела је само она, плаћајући помоћ другима сопстве-
ним заостајањем. Са три развијена подручја то није био случај . При-
мена стопе доприноса пропорционално друштвеном производу није
се држала основног правила да се обавезе одмеравају према економ-
ској снази обвезника. Пропорционална стопа поштедела је Словенију,
Хрватску и Војводину прогресивног доприноса, што им је омогућило
не само да се нормално развијају, већ и да побољшају свој релативни
положај према југословенском просеку . За Србију су, међутим, такве

130
стопе представљале огромно оптерећење. Њена привреда је издвајала
око половину нето акумулације за неразвијена подручја, због чега се
сасвим приближила привредама неразвијених република.
И поред тога што је својим доприносом помогла развој нераз-
вијених подручја и олакшала терет развијенима, Србија за своје зао-
стајање не наилази на разумевање ни једних ни других. Обострани
интерес упућује два типа подручја на коалицију ради одржања по-
стојећег стања у коме задовољавају своје интересе на рачун Србије.
Антисрпска коалиција наступила је у случају стопе доприноса отво-
реније и са мање политичког такта него било када раније. С непри-
кривеним притиском Србији је наметнуто да прихвати стопу допри-
носа у целини. Овај притисак важан је и као знак да већ традицио-
нална дискриминација Србије није ослабила, ако се чак није повећала.
Имајући у виду шта се све догађало у послератном периоду, та-
кав притисак не представља ништа ново. Нов би могао бити одлучан
отпор Србије том притиску. Нажалост, то се није догодило. Отпора
је било нешто више него раније, али ипак сасвим недовољно . Српски
руководиоци нису искористили ни сва правна средства, као што је
могућност употребе вета, које им једино преостаје у ситуацији када
се нађу усамљени са својим оправданим захтевима, а изгледа нису
ни помишљали на одговарајући одговор који подразумева и отварање
политичке кризе ако се другачије не може. Политичари Србије су
се показали неспремним за историјски задатак који им је наметнула
изузетно тешка констелација унутрашњих односа у југословенској за-
једници. Историјски тренутак је од њих захтевао да одлучно ставе
до знања да је дошао крај послератној пракси смењивања политичара
који су постављали питање равноправности Србије, праксе дискри-
минације економиста, социолога, филозофа и књижевника из Србије
који су благовремено указивали на друштвено малигне појаве и упо-
зоравали на последице погрешних решења, као и праксе удаљавања
способних привредника којим се разоружавала привреда Србије у по-
јачаној конкуренцији на тржишту.

7. Однос према економском заостајању Србије показује да ре-

ваншистичка политика према њој с временом није слабила. Напротив,
храњена сопственим успехом све више је јачала да би се коначно
изразила и у геноциду. Политички је неодржива дискриминација
грађана Србије којима су због паритетне заступљености република
мање него другима доступна места савезних функционера и делегата
у Савезној скупштини, а глас гласача из Србије вреди мање од онога
из било које друге републике или покрајине. У тој светлости Југо-
славија се не приказује као заједница равноправних грађана или рав-
ноправних народа и народности, него као заједница осам равноправ-
них територија. Ипак ни ова равноправност не важи за Србију због

131
њеног посебног правнополитичког положаја, који одражава тежње
да се српски народ држи под сталном контролом. Идеја водиља такве
политике била је „слаба Србија, јака Југославија“, која је напредовала
у утицајно мишљење: ако би се Србима као најбројнијој нацији доз-
волио брз економски развој , то би представљало опасност за остале
нације. Отуда коришћење свих могућности да се њеном привредном
развоју и политичкој консолидацији поставе што већа ограничења.
Једно од таквих, веома акутних ограничења јесте садашњи недефи-
нисан и пун унутрашњих конфликата уставни положај Србије.
Уставом од 1974. године Србија је фактички подељена на три
дела. Аутономне покрајине су у свему изједначене са републикама,
сем што нису дефинисане као државе и што немају исти број пред-
ставника у појединим органима Федерације. Овај недостатак оне на-
докнађују тиме што се преко заједничке републичке скупштине могу
мешати у унутрашње односе Уже Србије, док су њихове скупштине
потпуно аутономне. Политичко-правни положај Уже Србије је сасвим
неодређен, то није ни република ни покрајина. Односи у републици
Србији су конфузни. Извршно веће које је орган републичке
Скупштине у ствари је Извршно веће Уже Србије. То није једина
нелогичност у разграничавању надлежности . Преширока и институ-
ционално чврсто утемељена аутономија покрајина ствара две нове
раселине у српском народу . Истина је да су аутономашке и сепара-
тистичке снаге инсистирале на проширењу аутономије, али би то
тешко оствариле да нису добиле моралну и политичку подршку од
република у којима сепаратистичке тенденције никада нису ишчезле.
Проширење аутономије образлагано је уверавањем да ће се по-
стићи већа равноправност између нација и боље обављање јавних по-
слова. Догађаји на Косову крајем шездесетих година били су опомена
шта се све може догодити уколико се аутономија повећа. Разлога
за већу аутономију Војводине поготову није било. То проширење дало
је силног подстрека бирократском аутономаштву, озбиљним појавама
сепаратизма кога раније није било, затварању привреде, политичком
волунтаризму . Порастао је утицај оних ван покрајина и у Војводини
који ширењем дезинформације настоје да српски народ поделе на
„Србијанце“ и „пречанске Србе“. Покрајине су уз свесрдну помоћ
других постале „конститутивни елеменат Федерације“, што им је дало
повода да се осећају и понашају као федералне јединице , занемара-
јући чињеницу да су саставни део републике Србије. И овом при-
ликом равнотежа у дуализму овакве врсте није се могла одржати.
Садашње понашање покрајина показује да су у пракси потпуно над-

владале сепаратистичко-аутономашке снаге. Републици Србији је оне-

могућено да у виталним питањима наступа јединствено у интересу
народа коме припада.

132
 Сплет нерешених односа у републици Србији логично произи-
лази из њеног уставног положаја и избора сепаратистичких и ауто-
номашких кадрова, који су управо због такве оријентације уживали
благонаклоност оних који су држали кадровски монопол у Југосла-
вији. Без одговарајуће противтеже у координацији, регионализација
се по правилу претвара у провинцијалну ускогрудност и слепило за
шире националне интересе .
Они који су свесрдно помогли да се клице унутрашњих сукоба
-
усаде у уставе данас се јављају као арбитри измиритељи који по
добро познатој симетрији једнаких кривица деле лекције и ужој Срби-
ји и покрајинама, сугеришући да се решења траже у доследној при-
мени тих истих устава. На тај начин једном замршена ситуација остаће
каква је била, а Србија ће и даље трошити своју друштвену енергију
у превазилажењу конфликата без изгледа да у томе потпуно успе.
То се ваљда и хтело са проширењем аутономија покрајина, поготову
што одражавање конфликтних ситуација у Србији даје могућност дру-
гима да се мешају у њене унутрашње односе и на тај начин продуже
доминацију над њом. После извршене федерализације СКЈ такво
мешање у унутрашње односе једне републике могуће је једино у
Србији.
Односи између Србије и покрајина не могу се свести једино, а
ни претежно на формално-правна тумачења два устава. Реч је првен-
ствено о српском народу и његовој држави. Нација која је после
дуге и крваве борбе поново дошла до своје државе, која се сама
изборила и за грађанску демократију, и која је у последња два рата
изгубила 2,5 милиона сународника, доживела је да јој једна апаратски
састављена партијска комисија утврди да после четири деценије у
новој Југославији једино она нема своју државу. Гори историјски по-
раз у миру не да се замислити.

8. Изгон српског народа са Косова је спектакуларно сведочан-

ство његовог историјског пораза. Српском народу је у пролеће 1981 .
године објављен један одиста специјалан, али отворен и тоталан рат
припреман у разним раздобљима административних, политичких и
државноправних промена. Вођен вештом применом разних метода и
тактика, с подељеним улогама, уз активну, а не само пасивну и не
много прикривану подршку појединих политичких центара у земљи
--
погубнију и од оне која је долазила из суседства - тај отворени
рат, коме се још увек не гледа право у очи и који се не назива
својим правим именом, одвија се скоро пет година. Он , дакле, траје
много дуже него читав ослободилачки рат у овој земљи, од 6. априла
1941. до 9. маја 1945. године. Балистичка побуна на Косову и Ме-
тохији, пред сам крај рата, дигнута уз садејство нацистичких јединица,
била је 1944-45 . војнички разбијена, али показује се, не и политички

133
побеђена. Њен садашњи вид, прерушен у нов садржај, успешније се
развија и приближава победничком исходу. Прави обрачун са нео-
фашистичком агресијом је изостао; све до сада предузимане мере
само су уклониле с улица испољавање те агресије, а у ствари су јачале
њене расистички побуђене, неопозиве циљеве, које треба постићи по
сваку цену и свим средствима. Чак и смишљено драстичне казне мла-
дим преступницима изрицане су да изазивају и продубљују међуна-
ционалне мржње .
Пет година дугог албанског рата на Косову увериле су његове
предводнике и поборнике да су јачи него што су и мислили, да ужива-
ју подршку по разним центрима моћи у самој земљи неупоредиво
већу него косовски Срби од Републике Србије, или ова Република
од осталих у Југославији. Агресија је у тој мери охрабрена да се и
најзваничнији представници Покрајине, као и њени научници по-
нашају не само арогантно, већ и цинично, проглашавајући истине
за клевете, а уцене за своја закинута права. Организоване политичке
снаге наше земље, које су извршиле револуцију у готово немогућим
условима, под најмоћнијим непријатељем у читавом овом веку - од-
једном се показују не само неефикасним, неспособним, већ готово
и незаинтересованим да се на отворени рат одговори како једино и
мора: одлучном одбраном свог народа и своје територије. А кад се
агресија порази, да се политички обрачуни не врше више хапшењима,
„диференцијацијама“ , лажним лојалностима, већ одистинском рево-
луционарном борбом, отвореним суочавањима, са правом слободног
изражавања, па и демонстрирања супротних мишљења.
Физички, политички, правни, културни геноцид над српским ста-
новништвом Косова и Метохије најтежи је пораз у ослободилачким
борбама што их је водила Србија од Орашца 1804. до устанка 1941.
године . Одговорност за тај пораз пада, пре свега, на још увек живо
коминтерновско наслеђе у националној политици Комунистичке пар-
тије Југославије и следбеништво српских комуниста тој политици,
на прескупе идеолошке и политичке заблуде, незнања, недораслости,
или већ окореле опортунизме генерација српских политичара после
овог рата, увек дефанзивних и увек у већој бризи шта други мисле
о њима и њиховим бојажљивим „ постављањима“ положаја Србије,
него о објективним чињеницама које условљавају будућност народа
којим руководе.
Равноправни национални односи, за које су и на Косову и Ме-
тохији највише ратовали управо српски борци једном врло
одређеном политиком, „развојно“ спровођеном, са испланираним по-
ступцима и јасним циљем - албански националисти у политичком
руководству Косова почели су да преокрећу у њихову супротност.
Аутономна област у погодном тренутку добија ранг аутономне по-
крајине, затим и статус „конститутивног дела федерације " - са већим

134
прерогативима од остатка Републике којој само формално припада.
Даљи корак „ескалације“ , који се јавио као и албанизација Косова
и Метохије припреман је, дакле, најлегалније . Исто тако и унифи-
-
кација књижевног језика, националног имена, заставе, уџбеника
-- била
према инструкцијама из Тиране је сасвим отворена, као и
сама граница између две државне територије, уосталом. Завере које
се обично тајно кују, на Косову су се стварале не само очевидно,
већ и демонстративно. Многима су зато масовни нереди 1981. године
више изгледали као истрчљивост, него као каква нова појава, опасна
и по читаву земљу, као што се касније свака истина о прогону Срба
на Косову сматрала „ копање по цријевима Албанаца“, а писања „бео-
градске штампе“ о збивањима на лицу места, узимала готово за већу
кривицу од почињених паљевина, убијања, силовања, скрнављења
многих до данас политички и кривично неидентификованих.
Посебну тежину има однос одговорних чинилаца и власти на
Косову према насиљу чија је жртва српски народ. Прећуткивањем и
заташкавањем злочина, избегавањем да се одмах каже сва истина,
завлачењем истраге и судског поступка, охрабрује се ситни и крупни
терор, уједно се ствара лажна, улепшана слика о приликама на Ко-
сову. Поред тога, трајна је тежња да се за насиље над Србима нађе
политички алиби у тобожњој узајамности мржње, нетрпељивости и
реваншизму, а у последње време све чешће и у измишљеном дејству
„спољашњег“ непријатеља - ван покрајине, српског национализма „из
Београда". Случај Мартиновић је значајан не само због нарочитог,
невиђеног насиља, које подсећа на најмрачнија времена турског на-
бијања на колац, него и због упорног одбијања да се у редовном
судском поступку установи и призна истина. Уместо да буде повод
за потврду врховне вредности закона и људских права, тај случај је
на Косову схваћен као прилика да се истакне сувереност покрајине ,
коју она ни по Уставу нема, те да се СР Србији наметне принцип
„немешања у унутрашње послове“ покрајине, као да се ради о
међудржавном, међународном односу.
Срби на Косову и Метохији имају не само своју прошлост,
оличену у драгоценим културноисторијским споменицима, већ и живо
присуство својих духовних, културних, моралних вредности; имају ма-
тичну земљу свог историјског постојања. Насиља која су кроз векове
проређивала српско становништво Косова и Метохије - у овом, нашем
времену, добијају своју неумољиву завршницу. Исељавање Срба са
Косова и Метохије у Социјалистичкој Југославији по своме обиму и
карактеру превазилази све раније етапе овога великог изгона српског
народа. Јован Цвијић је у своје време процењивао да је у свим сеобама
од оне велике под Арсенијем Чарнојевићем 1690. до првих година
нашег века, изгнано преко 500.000 Срба; од тога броја између 1876.
и 1912. године око 150.000 Срба морало је напустити своја огњишта

135
под суровим терором локалног и повлашћеног албанског башибозука.
У току последњег рата, протерано је преко 60.000 српских колониста
и старинаца, али је после рата овај талас исељавања доживео праву
плиму: за последњих двадесетак година Косово и Метохију напустило
је око 200.000 Срба. Остатак остатака српског народа, не само што
стално и несмањеним темпом напушта своју земљу него се, према
свим сазнањима, гоњен зулумом и физичким, моралним и психо-
лошким терором, припрема за свој коначни егзодус. За мање од де-
сетак следећих година, ако се ствари битно не промене, Срба на
Косову више неће бити, а „ етнички чисто“ Косово, тај недвосмислено
исказани циљ великоалбанских расиста, утемељен још у програмима
и акцијама Призренске лиге 1878-81, биће у потпуности остварен.
Петиција 2016 Срба из Косова Поља, поднета Савезној скупшти-
ни и другим органима у земљи, законита је последица овога стања.
Никаквим се форумским оценама не може српском народу оспорити
право да се од насиља и уништења штити свим законским средствима.
Ако ту заштиту не може остварити у Покрајини, народ је може и
мора тражити у Републици и Федерацији. Израз је грађанске свести
о томе праву и посета грађана Покрајине Савезној скупштини. Само
се са једног аутономашко-сепаратистичког и шовинистичког стано-
виштва ови кораци грађана могу осуђивати као неприхватљиви и сма-
трати као непријатељски.
Данашња судбина Косова није више „сложена“, нити се и даље
може сводити на празна самооцењивања, изувијане, нечитљиве ре-
золуције, уопштене платформе - већ је, једноставно, питање југосло-
венских консеквенци ! Између покрајинске сегрегације која постаје
све искључивија и савезних арбитража које само паралишу сваку пра-
ву, често и неодложну меру - сплет нерешених ситуација затвара се
у круг нерешивих. Судбина Косова остаје животно питање читавог
српског народа. Ако оно не буде решено јединим правим исходом
наметнутог рата; ако се не успостави истинска безбедност и недво-
смислена равноправност за све народе који живе на Косову и Ме-
тохији, ако се не створе објективни и трајни услови за повратак исе-
љеног народа - тај део Републике Србије и Југославије постаће и
европско питање, са најтежим, недогледним последицама. Косово
представља једну од најважнијих тачака унутрашњег Балкана. У скла-
ду је са етничким профилом Балканског полуострва етничка из-
мешаност на многим балканским теренима, и захтев за етнички
чистим Косовом, који се спроводи у дело, не само да је директна и
тешка претња свим народима који су се тамо нашли у мањини, него
ће, ако се буде остварио, започети талас експанзије представљати ре-
алну и свакодневну претњу свим народима у Југославији.
Косово није једино подручје у коме је српски народ под при-
тиском дискриминације. Апсолутно, а не само релативно, опадање

136
броја Срба у Хрватској довољан је доказ за ову тврдњу. Према попису
из 1948. у Хрватској је било 543.795 Срба, или 14,48 % . По попису
из 1981. године њихов број се смањио на 531.502, што је од укупног
броја становника у Хрватској износило 11,5%. За 33 мирнодопске го-
дине број Срба у Хрватској је опао чак и у односу на оно послератно
време, када је извршен први попис и када су последице рата по број
српских становника биле добро познате.
Лика, Кордун и Банија остали су најнеразвијенија подручја у
Хрватској , што је силно подстакло емиграцију Срба у Србију, као и
сеобе у друге крајеве Хрватске , где су Срби, као дошљачка, мањинска
и друштвено инфериорна група, веома подложни асимилацији. Уо-
сталом, и иначе је српски народ у Хрватској изложен рафинованој
и делотворној асимилационој политици. Саставни део те политике
је забрана свих српских удружења и културних установа у Хрватској,
која су имала богату традицију из времена Аустро-Угарске и међурат-
не Југославије, затим наметање службеног језика који носи име дру-
гог народа (хрватског) оличавајући тиме националну неравноправ-
ност. Тај је језик уставном одредбом учињен обавезним и за Србе у
Хрватској , а националистички настројени хрватски језикословци си-
стематском и одлично организованом акцијом све га више удаљавају
од језика у осталим републикама српскохрватског језичког подручја,
што доприноси слабљењу веза Срба у Хрватској с осталим Србима.
Овакав учинак спремно се плаћа кидањем језичког континуитета код
самих Хрвата и уклањањем међународних термина драгоцених за ко-
муникацију са другим културама, нарочито у области науке и технике.
Но српски народ у Хрватској није само културно одсечен од матице ,
већ матица нема могућности да се о његовој судбини, о економском
и културном положају обавести ни приближно онолико колико неке
нације у Југославији имају везе са својим сународницима у другим
земљама. Интегритет српског народа и његове културе у читавој Ју-
гославији поставља се као судбинско питање његовог опстанка и раз-
воја. У општу слику прилика уклапа се и судбина српских установа
насталих у рату и непосредно после рата. У Народноослободилачкој
борби и непосредно по њеном окончању национални живот Срба у
Хрватској интензивно се развијао у њиховим посебним политичким,
културним и образовним институцијама. Тако је начелном одлуком
Извршног одбора ЗАВНОХ-а од 10. новембра 1943. године најпре
основан, а 12. јануара 1944. у ослобођеном Оточцу и конституисан
Српски клуб вијећника ЗАВНОХ-а као национално и политичко
вођство српског народа у Хрватској . По окончању рата, а на ини-
цијативу Српског клуба, 30. септембра 1945. у Загребу је одржан Први
конгрес Срба у Хрватској , на којем је преко 30.000 учесника обра-
зовало Главни одбор Срба у Хрватској као „широку политичку ор-
ганизацију јединственог српског народа у Хрватској“ у саставу На-

137
родног фронта. Уз непосредно ангажовање ових политичких тела
Срби су потом основали своје културне установе и почели радити
на обезбеђивању националне просвете. Тако је 22. октобра 1944. на
рушевинама глинске цркве, у којој су извршени страховити усташки
покољи, основано Српско певачко друштво „Обилић“, а непун месец
касније, 18. новембра, поново у Глини, образовано је Српско кул-
турно-просветно друштво „Просвјета“. Уз „Просвјету“, у чијим ок-
вирима се развила и издавачка делатност са сопственом штампаријом,
4. јануара 1948. године основани су у Загребу Централна српска би-
блиотека и Музеј Срба у Хрватској . Уз све то, од 10. септембра 1943.
па даље, НОП се српском народу у Хрватској обраћао посебним гла-
силом, штампаним ћирилицом, које се звало „Српска ријеч“ . У по-
слератним годинама „Српска ријеч“ је променила назив и тако је
постала „Просвјета“. Већ током 1944/45. школске године НОП је
српској деци у Хрватској обезбедио ћирилички буквар, а Председ-
НИШТВО ЗАВНОХА-а је својом одлуком 18. јула 1944. гарантовало
ћирилици пуну раноправност са латиницом и истовремено првенство
у школама са српском већином на подручју Хрватске.
Све је ово за српски народ у Хрватској имало већи и дубљи
значај од обичног признања за његову улогу у НОБ-и. Посебним про-
гласом „Српском народу у Хрватској“ од 12. јануара 1944. Српски
клуб вијећника ЗАВНОХ-а образложио је сопствену појаву као „знак
равноправности Срба и Хрвата“ и „гаранцију да ће интереси српског
народа бити правилно заступани у слободној Хрватској“. Главни од-
бор Срба у Хрватској приликом оснивања означен је као „политичка
организација јединственог српског народа у Хрватској“, чији је за-
датак да омогући „развијање слободне мисли“ , и као „довољна га-
ранција да ће Срби у Хрватској и даље уживати благодети равно-
правног народа". Сами Срби су ове своје крвљу стечене тековине
осећали као „видна обиљежја равноправности српског и хрватског
народа у Хрватској“.
Такво је стање било у време рата и непосредно после рата, а
потом, све се изменило. Није познато да су Срби било када оценили
да им је нека од ових установа непотребна, да је треба укинути, или
заменити неком другачијом која би више одговарала духу времена.
Ипак, све те установе редом су укидане током педесетих година одлу-
кама надлежних републичких органа Хрватске . Последње у низу уки-
нуто је Српско културно друштво „Просвјета“ одлуком РСП-а Хрват-
ске од 23. маја 1980. године . У правдању тог свршеног чина ангажова-
ла се Републичка конференција ССРНХ. Закључци њеног саветовања,
одржаног 2. октобра 1980. године, говоре о радикалном заокрету у
односу на ратно и послератно време. Ти закључци у суштини не остав-
љају места било каквим захтевима за оснивање посебних установа
српског народа у Хрватској : „брига за комплекс питања културе, исто-

138
рије, живота и стваралаштва хрватске или српске нације у СРХ не
може бити препуштена никаквим посебним националним друштвима
или организацијама“. Такав став образложен је следећим тумачењима:
„Док је оправдано да наше народности самостално развијају културне
установе и клубове, није оправдано да такве институције отварају
припадници народа и то било где у Југославији, а посебно не Срби
у Хрватској или Хрвати у Хрватској“ . На крају је речено ово : „Треба
се борити да Срби у Хрватској не буду прећуткивани као народ, да
их се као у неким уџбеницима не назива малтене дошљацима. За-
једничка нам је хисторија, култура и језик, али специфичности треба
уважавати". На саветовању се чуло и то да треба радити на томе
да се у Хрватској више учи ћирилица.
Оваквим ставом Републичке конфереције ССРНХ, против којег
није устало ниједно политичко тело у Хрватској , а ни ван ње, де-
финитивно и јавно престали су да постоје сви видови националног
живота српског народа у Хрватској који су стечени током дуге исто-
рије и у НОБ-и. Радикално су ревидирани погледи на међунационалне
односе које је формулисао НОП, а доведене су у питање и уставне
гаранције националних права и слобода, као и права грађана. Прак-
тично значење изјава: „морамо бринути“, „треба се борити“, „више
треба учити ћирилицу" итд. може се процењивати само у њиховом
суочењу са стварном језичком политиком која се води у СРХ.
Острашћена ревност којој је циљ конституисање засебног хрватског
језика што се изграђује у противставу према свакој идеји о зајед-
ничком језику Хрвата и Срба не оставља дугорочно много изгледа
српском народу у Хрватској да очува свој национални идентитет.
Изузимајући прериод постајања НДХ, Срби у Хрватској никада
у прошлости нису били толико угрожени колико су данас. Решење
њиховог националног положаја намеће се као прворазредно поли-
тичко питање. Уколико се решења не пронађу, последице могу бити
вишеструко штетне, не само по односе у Хрватској већ и по читаву
Југославију .
Битну тежину питања положаја српског народа даје околност
да изван Србије, а поготово изван Уже Србије, живи веома велики
број Срба, већи од укупног броја припадника појединих других на-
рода. Према попису из 1981. године ван територије СР Србије живи
24%, односно 1.958.000 Срба, што је знатно више него што је у Ју-
гославији Словенаца, Албанаца, Македонаца, узетих појединачно, а
скоро исто колико и Муслимана. Ван ужег подручја Србије живи
3.285.000 Срба или 40, 3% укупног њиховог броја. У општем дезин-
теграционом процесу који је захватио Југославију, најтежом дезин-
теграцијом погођени су Срби. Садашњи ток којим се креће наше
друштво у Југославији потпуно је обрнут од оног којим се оно де-
ценијама и вековима кретало док није створило заједничку домовину.

139
Тај процес усмерен је ка потпуном разбијању националног јединства
српског народа. Као најбоља илустрација колико је све подређено так-
вим циљевима може да послужи данашња Војводина са својом ауто-
номијом.
Војводини је дата аутономија између осталих разлога и зато што
је српски народ у Хабзбуршкој монархији њој тежио већ од краја
ХѴІІ века. Срби у Аустрији и каснијој Аустро-Угарској тежили су
стварању аутономне области (деспотовини или војводини коју су,
међутим, називали Србијом) стога да би, окружени бројнијим и над-
моћнијим Мађарима и Немцима, сачували своју националну индиви-
дуалност и своју верско-православну припадност. Стварањем посебне ау-
тономне области на туђој државној територији Срби су радили на слаб-
љењу те државе, а све са циљем да се у погодном моменту што лакше
издвоје из ње и уједине са својом сабраћом јужно од Саве и Дунава.
Тако је то било у прошлости са Српском војводином, чије ства-
рање су у револуцији 1848/49. године својом крвљу помогли и Срби
из Србије. Данас је све обрнуто. Политички руководиоци АП Вој-
водине не раде на зближавању и спајању, већ на што већем осамо-
стаљивању и издвајању из СР Србије. Ма колико тај процес био не-
природан, супротан историјској логици, он даје очигледне резултате,
моћно доприносећи дезинтеграцији српског народа.

9. Носећи на себи дуже од пола столећа печат и оптерећење

да је био тамничар другим југословенским народима, српски народ
није био у могућности да ослонац потражи у сопственој историји.
У многим својим видовима и сама та историја била је доведена у пи-
тање. Демократска грађанска традиција, за коју се Србија борила и из-
борила у деветнаестом веку, због ускогрудности и необјективности зва-
ничне историографије остала је све донедавно потпуно у сенци српског
социјалистичког и радничког покрета. Тиме је историјска слика истин-
ских правних, културних и државничких доприноса Србије грађанског
друштва толико осиромашена и сужена да тако изобличена није никоме
могла да послужи као духовна и морална потпора или као ослонац за
очување и обнову историјске самосвести. Честити и храбри ослободи-
лачки напори босанскохерцеговачких Срба и читаве југословенске ом-
ладине, којој је припадала и Млада Босна, доживели су сличну судбину
и пред историјом били потиснути у други план доприносима класне
идеологије чији су носиоци и творци били аустромарксисти као осве-
дочени противници националних ослободилачких покрета.
Под дејством владајуће идеологије културне тековине српског
народа отуђују се, присвајају или обезвређују, занемарују или пропа-
дају, језик се потискује, а ћирилско писмо постепено губи. Област
књижевности у том смислу служи као главно поприште самовоље
и безакоња. Ниједном другом југословенском народу није тако грубо

140
оспорен културни и духовни интегритет као српском народу. Ниједно
књижевно и уметничко наслеђе није толико разровано, испретурано
и похарано као српско наслеђе. Политичка мерила владајуће идео-
логије намећу се српској култури као вреднија и јача од научних и
историјских. Док се словеначка, хрватска, македонска и црногорска
култура и књижевност данас интегришу, српска се једина системат-
ски дезинтегрише. Идеолошки је легитимно и самоуправно да се сло-
бодно врши подвајање и растурање српске књижевности на војвођан-
ске, црногорске или босанско-херцеговачке писце. Од српске књижев-
ности откидају се њени најбољи писци и најзначајнија дела да би
се вештачки установиле нове регионалне књижевности. Присвајање
и распарчавање српског културног наслеђа иде тако далеко па се у
школама учи како Његош није српски писац, да су Лаза Костић и
Вељко Петровић војвођански, а Петар Кочић и Јован Дучић босан-
скохерцеговачки писци. Колико јуче Меши Селимовићу није било
допуштено да се изјасни као српски писац, а ни сад се не поштује
његова воља да се води у српској књижевности. Српска култура има
више неподобних, забрањених, прећутаних или непожељних писаца
и интелектуалних стваралаца но иједна друга југословенска књижев-
ност, многи су шта више и сасвим избрисани из књижевног сећања.
Угледни српски књижевници једини су на црним листама свих
југословенских масовних медија. У обавезној школској лектири
српска књижевност је тешко оштећена јер је механички подређена
административном мерилу републичко-покрајинског реципроцитета, а
не мерилу количине или вредности. У школским програмима неких
република и покрајина историјска прошлост српског народа је не само
грубо идеолошки редукована, него и изложена шовинистичким ту-
мачењима. На тај начин српска културна и духовна баштина се чини
мањом но што она јесте , а српском народу се измиче важан ослонац
моралне и историјске самосвести.
Импозантан и одиста револуционарних размера културни полет
првих послератних деценија, изражен и у заснивању широке мреже
просветних установа, од основног образовања до високог школства,
спласнуо је крајем шездесетих година. Ступило се у фазу стагнације
и све израженије регресије, па је данас наше образовање и васпитање
са постојећим школским и просветним системом, врло екстензивно
и примитивно и са тешко надокнадивим заостајањем иза потреба и
циљева савременог друштва и цивилизације у којој живимо. Школски
систем заснован на тзв. усмереном образовању, са ниским квалитетом
наставе , доживео је потпун крах. Неколико генерација су духовно
осакаћене и осиромашене; добили смо хиперпродукцију примитивних
полустручњака, неспособних да се квалификовано укључе у привреду
и друштвене делатности, неприпремљених за стваралачки и интелек-
туални развој . Нема земље на свету која је своје образовање средила

141
разгранатијом правном регулативом. Укупно у Југославији има сто-
тину и десет савезних, републичких и покрајинских закона, који се
баве разним видовима школства, и од којих су многи вишекратно
новелирани, тако да је понекад потребан истраживачки рад да би
се дошло до пречишћеног текста неког закона.
Упркос томе, у Југославији школство никад није било толико
екстензивно, рашчињено , ниског квалитета као данас . Законодавна
пракса законито ствара осам просветних система који се све више
удаљују један од другог и никакво договарање о заједничким језгрима
не може да заустави такав правац развоја који је законима утемељен.
Већање и договарање о заједништву, учестало у последње време, по-
сле петнаест година систематског разједињавања југословенске за-
једнице личи на бесплодну утопију. Потребно је најпре уклонити за-
коне који доводе до разједињавања да би се могла продужити она
црта заједништва и јединства која је на овом простору вучена више
од стотину и педесет година. У противном, ми ћемо стварати, и ства-
рамо, генерације које ће све мање бити Југословени, а у све већој
мери незадовољни национални романтици и саможиви националисти.
Земља која нема јединствен просветни систем не може рачунати на
то да ће у будућности бити јединствена.
Од времена хуманизма, од ХѴ до XVI века, траје мисао о томе
да школа има да служи остваривању пуне животне мере сваког по-
јединца, остваривању свих антрополошких и умних могућности које
човек доноси својим уласком у живот. Погубна је идеја о томе да
школа има да служи само раду и струци и њима да буде условљена.
Она је последица непревазиђених пролеткултовских седимената, који,
у крајњој црти, воде стварању једне ропске и примитивне свести.
Усмеравање дечака и девојчица од њихове 14 године ка једном за-
нимању творење је фундаменталне неслободе.
Идеолошка битка против „елитизма“ уродила је несрећним пло-
дом: ми смо најмање две деценије, на свим друштвеним подручјима
и у просвети, угађали просечности. Ниједно друштво се не бори про-
тив елище знања и умења, науке и новаторства. Борбом против такве
елите, ми смо створили елиту добростојећих појединаца који су кадри
да својој просечној деци створе могућности стицања већих знања, које
основна и средња школа више не даје. Материјални положај школ-
ства обезвредио је његов друштвени положај, а одредница „морал-
но-политичке подобности", особито на Универзитету страховито је
подстакла морални и политички конформизам и каријеризам, па је
Универзитет, а нарочито неки хуманистички факултети, лишен нај-
бољих интелектуалних кадрова наше генерације. Ни у једној европ-
ској земљи просвета није доведена у овакав стагнантан материјални
и друштвени положај .

142
 Управо у време када су се немилице расипала средства додатне
акумулације вођена је рестриктивна политика према Универзитету,
који је добијао све мање средстава. Деценију и по факултети нису
имали могућности за бирање нових асистената, тако да најстарији
југословенски универзитети, поглавито београдски, никада нису има-
ли виши старосни просек наставно-научног кадра. Оно што је у свим
земљама основна полуга развоја у времену технолошко- компјутерске
револуције, универзитет и наука, у нас је потпуно запостављено . „Ре-
Форме" Универзитета, најчешће наметане политичком силом, а не
научним разлогом (тростепена настава, „оуризација“ факултета и томе
слично) биле су промашене. Нарочито је велику штету нанело од-
вајање науке од Универзитета, стварање преграда, системских и ад-
министративних, између „институтске“ и „универзитетске“ науке:
Универзитет је изгубио лабораторијску базу, стварали су се пара-
лелни програми, наука се кадровски разјединила, онемогућен је нор-
малан проток научних радника са универзитета у институте и из ин-
ститута на факултете .
Према томе : ваља мењати школски систем, просветне законе,
модернизовати и хуманизовати школске програме, отварати специја-
лизоване школе, посебно потпомагати даровите ученике, изменити
у целини неповољан материјални положај школства, обратити по-
себну пажњу на духовни, а не само идеолошки профил наставника,
привући на Универзитет најјаче научне и интелектуалне снаге и за-
коном остварити јединство просветног система у СР Србији.
У овом тешком кризном тренутку морамо већ данас почети раз-
мишљати и о сутрашњици , о ХХІ веку, иако нам друштвено-економ-
ске околности нису наклоњене, стварати визију сутрашњег света у
коме ће цивилизација бити заснована на микро-електроници , арти-
фицијелној интелигенцији, роботици, информатици, вештачком
оплођавању, манипулацији вештачким генима. Ради свега тога Српска
академија наука и уметности предлаже да се одмах и без икаквих
догматских идеолошких оптерећења и „самоуправне“ инерције приђе
студиозној и темељитој реорганизацији друштвене , институционалне
основе наше науке у правцу модернизације и ефикасности, са већим
материјалним улагањима, већом бригом за научни подмладак, са
ширим слободама и самосталношћу стваралачких личности у креи-
рању научних и истраживачких програма. Једном речју, потребно је
што пре и са целокупним научним потенцијалом укључити се у са-
времене токове светске науке.

10. После драматичних међунационалних сукоба током Другог

светског рата изгледало је да је национализам нагло спласнуо, да је
био на путу да потпуно ишчезне. Такав утисак се показао варљивим.
Није дуго потрајало, а национализам је започео свој успон, да би се

143
са сваком уставном променом употпуњавале институционалне прет-
поставке за његово бујање. Национализам је стваран одозго, његови
главни иницијатори били су политички људи. Основни узрок вишеди-
мензионалне кризе лежи у идејном поразу који је национализам нанео
социјализму. Дезинтеграциони процеси свих врста, који су југосло-
венску заједницу довели на руб пропасти, заједно са распадањем си-
стема вредности, последица су тог пораза.
Његови корени налазе се у идеологији Коминтерне и нацио-
налној политици КПЈ пре рата. У ту је политику уграђен реваншизам
према српском народу као „угњетачкој“ нацији који је имао далеко-
сежне последице на међунационалне односе, друштвено уређење, при-
вредни систем, судбину моралних и културних вредности после Дру-
гог светског рата. Српском народу је наметнуто осећање историјске
кривице, а једино он није решио национално питање, нити је добио
државу као остале нације. Због тога је као прво и основно потребно
да се скине хипотека историјске кривице са српског народа, да се
званично оповргне тврдња да је он имао економски привилегован
положај између два рата, да се не пориче његова ослободилачка исто-
рија и допринос у стварању Југославије.
Успостављање пуног националног и културног интегритета
српског народа, независно од тога у којој се републици или покрајини
налазио, његово је историјско и демократско право. Стицање равно-
правности и самосталан развој за српски народ имају дубљи исто-
ријски смисао. За мање од педесет година, у двема узастопним ге-
нерацијама, два пута изложен физичком уништењу, принудној аси-
милацији, покрштавању, културном геноциду, идеолошкој индоктри-
нацији, обезвређивању и одрицању од сопствене традиције под на-
метнутим комплексом кривице , интелектуално и политички разо-
ружаван, српски народ је био изложен претешким искушењима да
то не би оставило дубоке трагове у духовном стању које се на крају
овог столећа великих технолошких узлета људског ума не би смело
занемарити. Уколико рачуна са својом будућношћу у породици кул-
турних и цивилизованих народа света, српски народ мора добити мо-
гућност да поново нађе себе и постане историјски субјекат, да изнова
стекне свест о свом историјском и духовном бићу, да јасно сагледа
своје економске и културне интересе, да дође до савременог душтве-
ног и националног програма којим ће се надахњивати садашње и
будуће генерације.
Постојеће депресивно стање српског народа, са све жешћим
испољавањима шовинизма и србофобије у неким срединама, погодује
оживљавању и све драстичнијем испољавању националне осетљиво-
сти српског народа и реаговањима која могу бити запаљива, па и
опасна. Дужност нам је да ниједног тренутка и ни у једном случају
не превидимо и не потценимо те опасности. Али при том се, у прин-

144
ципијелној борби против српског национализма, не може прихватити
владајућа идеолошка и политичка симетрија у историјским кривица-
ма. Одбацивање те симетрије кобне по дух и морал, са овешталим
неправдама и неистинама, услов је за мобилност и делотворност де-
мократске, југословенске, хуманистичке свести у савременој српској
култури.
Што грађани и радничка класа нису у Савезној скупштини за-
ступљени у одговарајућим већима не може се приписати само фа-
воризовању националног, већ и тежњи да се Србија доведе у нерав-
ноправан положај и на тај начин ослаби њен политички утицај . Но
највећу невољу чини то што српски народ нема државу као што је
имају сви остали народи. Истина, у првом члану Устав СР Србије
садржи одредбу да је Србија држава, али се неизбежно поставља
питање каква је то држава која се проглашава ненадлежном на соп-
ственој територији и која нема на располагању средства да заведе
ред на једном делу свог подручја, да обезбеди личну и имовинску
сигурност својих грађана, да стане на пут геноциду на Косову и зау-
стави пресељење Срба са вековних огњишта. Такав положај показује
политику дискриминације према Србији, поготово ако се има у виду
да јој је Устав СФРЈ наметнуо унутрашњу федерализацију као трајан
извор конфликата између Уже Србије и покрајина. Агресивни ал-
бански национализам на Косову не може се сузбити ако Србија не
престане бити једина република чије унутрашње односе уређују други.
Уставом СФРЈ формално утврђена равноправност свих републи-
ка у стварности је обезвређена наметањем Републици Србији да се
одрекне доброг дела својих права и овлашћења у корист аутономних
покрајина, чији је статус у највећој мери регулисан Уставом Феде-
рације. Србија мора отворено рећи да јој је то уређење наметнуто.
То се нарочито односи на положај покрајина, реално промовисаних
у републике које се осећају неупоредиво више као конститутиван еле-
мент федерације него као део Републике Србије. Поред тога што
није водио рачуна о држави српског народа, Устав СФРЈ је стварао
и несавладиве тешкоће њеном конституисању. Ради задовољења ле-
гитимних интереса Србије, неизбежно се намеће ревизија тог Устава.
Аутономне покрајине би морале постати прави саставни делови Ре-
публике Србије, тако што би им се дао онај степен аутономије који
не нарушава интегритет Републике и обезбеђује остваривање општих
интереса шире заједнице.
Нерешено питање државности Србије није једини недостатак
који би требало отклонити уставним променама. Југославија је са
Уставом из 1974. године постала веома лабава државна заједница у
којој се размишља и о другим алтернативама, а не само југословен-
ској , као што показују скорашње изјаве словеначких јавних посленика
и ранији ставови македонских политичара. Оваква размишљања и те-

145
мељно извршена дезинтеграција наводе на помисао да Југославији
прети опасност од даљег расточавања. Српски народ не може спо-
којно очекивати будућност у таквој неизвесности. Због тога се мора
отворити могућност свим нацијама у Југославији да се изјасне о сво-
јим тежњама и намерама. Србија би се у том случају могла и сама
определити и дефинисати свој национални интерес. Такав разговор
и договор морао би претходити преиспитивању Устава. Наравно, при
томе Србија не би смела заузети пасиван став, ишчекујући само шта
ће други рећи, као што је то до сада много пута чинила.
Залажући се за авнојевска опредељења, Србија мора рачунати
и са тиме да то не зависи само од ње, да остали могу имати и неке
друге алтернативе. Због тога се пред њу поставља задатак да јасно
сагледа своје економске и националне интересе да не би била из-
ненађена догађајима. Инсистирањем на федеративном уређењу, Срби-
ја би допринела не само равноправности свих народа у Југославији,
већ и решавању политичке и економске кризе.
Равноправан положај за који се Србија мора залагати подразу-
мева и иницијативу у решавању кључних политичких и економских
питања у мери колико таква иницијатива припада и другима. Четири
деценије пасивног положаја Србије показале су се лошим и за читаву
Југославију, која се лишила идеја и критике једне средине са дужом
државничком традицијом, изоштреним осећањем за националну не-
зависност и богатим искуством у борби са домаћим узурпаторима по-
литичких слобода. Без равноправног учешћа српског народа и Србије
у читавом процесу доношења и реализације свих виталних одлука
Југославија не може бити снажна; и сам њен опстанак као демо-
кратске и социјалистичке заједнице дошао би у питање .
Једна развојна епоха југословенске заједнице и Србије очигледно
се окончава са историјски истрошеном идеологијом, општом стагна-
цијом и све израженијим регресијама у економској , политичкој, мо-
ралној и културно-цивилизацијској сфери. Такво стање императивно
налаже корените, дубоко промишљене, научно засноване и одлучно
спровођене реформе целокупне државне структуре и друштвене ор-
ганизације југословенске заједнице народа, а у сфери демократског
социјализма и бржег и плодотворнијег укључења у савремену циви-
лизацију . Друштвене реформе треба да у највишој мери активирају
природне и људске снаге читаве земље како бисмо постали продук-
тивно, просвећено и демократско друштво способно да живи од свог
рада и стварања, моћно да даје свој допринос светској заједници.
Први услов нашег преображаја и препорода је демократска мо-
билизација целокупних умних и моралних снага народа, али не само
за извршавање донесених одлука политичких форума, него и за ства-
рање програма и пројектовање будућности на демократски начин,
чиме би се први пут у новијој историји на општедруштвеном задатку

146
стварно сједињавали знање и искуство, савест и храброст, машта и
одговорност на основама дугорочног програма.
Српска академија наука и уметности и овом приликом изражава
своју спремност да се свесрдно и целокупним својим снагама заложи
на овим судбоносним задацима и историјским налозима наше гене-
рације.

147
 РЕГИСТАР ЛИЧНОСТИ

Бакарић Владимир 33, 34, 74 Ивић Павле 14

Бејкер Џејмс 53, 61 Изетбеговић Алија 84
Берковић Ева 66 Исаковић Антоније 14, 16, 18, 21, 58
Берштајн Серж 94, 96
Бићанић Рудолф 28, 37, 63, 64
Богавац Зоран 35 , 47 Јанчар Драго 60
Ботич Станко 62 Јовановић Арса 32
Бошковић Радосав 20 Јовић Борисав 57
Боштјан Хорват 62
Бркић Душан 33
Кавчич Стане 12, 34, 39, 40, 49, 59, 61, 82,
Броз Јосип Тито 10, 16, 23, 24, 32, 33, 34, 83
40, 43, 49, 54, 74, 92, 129
Каназир Душан 14, 18, 19, 20,
Булатовић Вукоје 19, 20, 86 Караџић Вук 59
Караџић Радован 92
Кардељ Едвард 10, 16, 23, 24, 32, 33, 34,
Веселица Владимир 95 40, 43, 54, 74, 113, 129
Вито Франческо 74 Карингтон Дејвид Лорд 53
Вукобратовић Миомир 14 Карпатски Душан 90, 91
Вучелић Милорад 48 Кидрич Борис 108
Кљајић Радмило 19
Колишевски Лазар 11 , 49
Гарашанин Илија 55, 57, 92 Костић Бранко 57
Графенауер Нико 60 Костић Лаза 141
Грђић Гојко 37, 74 Кочић Петар 141
Грмек Мирко 59 Крестић Василије 8, 14, 15

Доланц Стане 25, 40 Лалевић Драгутин 36, 48

Драшковић С. 37 Ловчевић Ј. 37
Дучић Јован 141 Лончар Будимир 34
Лукић Војкан 54
Бидара Марк 59
Ђилас Милован 53
Ђорђевић В. 37 Максимовић Иван 14
Ђорђевић Јован 16 Мандић Диминик О. 96
Маоцетунг 117
Марковић Анте 34, 57
Жигић Раде 33 Марковић Михаило 14
Жујовић М. 37 Марковић Сима 33, 113
Жујовић Сретен 32, 33 Мартиновић Ђорђе 135
Марчинко Томислав 36
Зајц Дане 60 Мацура Милош 14, 18
Залокар Јуриј 62 Мачек Владко 28, 37

149
Медаковић Дејан 14, 20, 22 Савић Павле 36
Месић Стипе 29, 30, 34, 56, 57, 58 Самарџић Радован 14, 15
Микелис Ђани де 53 Селимовић Меша 141
Микулић Бранко 34 Синглтон Фред 75
Милза Пјер 94, 96 Сиротковић Јаков 58, 63-65, 67-72, 74-76,
Милосављевић Оливера 81 79, 80
Милошевић Слободан 44, 56, 57, 58, 62, Сремац Стеван 47
84, 85, 91, 92 Стаљин Јосиф Висарионович 113, 117
Минић Милош 48-53, 71 Стамболић Иван 20, 21, 42, 54
Митевић Душан 19 Стаменковић Драги 54
Михаиловић Дража 57 Старчевић Анте 27, 55, 56, 94-96
Михаиловић Коста 8, 14, 15, 58, 66, 73, 80
Мишовић Милош 48
Тадић Љубомир 16
Тауфер Вено 60
Натошевић Ђорђе 47 Тејлор А. П. J. 95, 96
Нешковић Благоје 33, 54 Туђман Фрањо 28, 84, 96
Никезић Марко 33, 54 Тупурковски Васил 54
Николиш Гојко 26

Ћелић Стојан 14
Опачић-Ћаница Станко 33 Ћосић Добрица 16, 57, 58, 91, 92

Павелић Анте 95 Франко Јосип 95

Павловић Драгиша 19
Пантић Мирослав 14, 15 Хебранг Андрија 32, 66
Пантић Никола 14/15
Пашић Никола 56
Пеликан Јан 90 Цвијић Јован 135
Пенезић Слободан 33 Цимерман Ворен 52, 53, 61 , 62
Петровић Вељко 141
Петровић Петар Његош 59, 141
Пилар Иво 95, 96 Чарнојевић Арсеније 135
Планинц Милка 34 Чобељић Никола 14
Прица Б. 37 Чубриловић Васа 36

Радић Стјепан 95 Швабић Михајло 54

Ракић Љубиша 14, 15 Шелиго Руди 60
Ранковић Александар 32, 33, 54 Шимац Невен 59
Рашковић Јован 92 Штефан Флорика 12
Робинсон Е. А. Г. 74 Штросмајер Јосип Јурај 95
Романо Серђо 96, 97 Шувар Стипе 55

150
СІР - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
061.12(497.11)
МИХАИЛОВИЋ, Коста
Истина о тзв. Меморандуму САНУ / Коста Михаиловић, Василије Крестић.
- Београд : САНУ, 1995 (Београд : Култура). - 150 стр. ; 24 cm. - (Српска академија
наука и уметности. Председништво)
Тираж 1000. - Регистар.
ISBN 86-7025-213-9

1. Крестић, Василије
323(497.1)
а) Меморандум Српске академије наука и уметности
ИД=39471884