ПОСЛАНИЦА

Милутин Еклектик Најбогољубивијем и спомена достојном

Часном презвитеру општине староборчанског храма светитеља Христовог Николаја и
саклирику богоспасаване нам Цркве која странствује у Банату
ИГЊАТУ
У Господу радовати се!
1.Будући да нам Ваше не мало благочешће и старање најпре руководити своју душу
и стражити над њом а потом и за поверену паству полагати исту није непознато,
остајући у покорности љубави која ће нас објавити као ученике и поклонике Светлости
Тихе која дође на свет да светлост имамо, осмељујемо се успети се у њен предео и
Вашим светим молитвама освојивши њоме просвећење нашој тами бесловесја покрећемо
одвећ устрашене и слабашне умне силе труда ради на који смо позвани најблаженијом
намером да испитамо по својој дрскости ризницу Отаца и тамо обретено не отуђимо и
укријемо или пак проценимо као проклети већ изнесемо на гозбу свим мудрољупцима
чијег се бремена показасмо умножитељи.
2.Предлажемо, стога, Вашем трпљењу, но ипак страхујући да га не приведемо
негодовању и тако бацимо у презрење младост нашу, свештени чак и нама разумевани
нелажни навод Номоканона нашим језиком званога Законоправило:
3. 57. Поглавље - Црквене главе, питања и одговори Светог сабора који је био у
дане Преосвећеног и васељенског патријарха константинградског Николе, питања Јована
монаха молчалника из Свете Горе и црноризаца који су скупа са њим - 7. питање: Да
ли приличи у цркву принете просфоре и вино да презвитери једу без страха и када
хоће, и као обичан хлеб, или са страхом, са великим усрђем и по мало, и како они
треба да поступају са приносима онда када се овим много сабере? Да ли их могу
раздељивати презвитери и давати коме хоће? - Одговор: Делови узнесене просфоре, тј.
из којих је узет Агнец, не смеју се просто јести, већ у цркви док сва просфора не
буде поједена. Преостале од њих треба појести не мешајући их са сиром, рибом и
млеком него их засебно јести.
4.Овако изабра Првосветитељ нам и Отац Сава, свих српских земаља и поморских
архиепископ и стуб побожности у свештених канона првом српском црквенодржавном
уставу оставити.
5.Но и мимо њега не недостају сведочанства у којима ћемо узнати исте речи о
цени и поштовању остатка просфоре када се говори о том самом антидору.
6."Питај оца свога и он ће ти јавити, старије своје и казаће ти"(5Мој 32,7),
нека би нас ово напутило и било нам усмерење.
7.Будући да се Оцима окренусмо тако нам и Отачко тумачење сложно оглашава да
тај део благословеног хлеба при светом предложењу казује образ саме Владатељке наше
увекђеве Марије, заиста Богородице из чије се непорочне утробе узима Агнец који
узима грех света.
8.Када је неко под епитимијом одлучен од саме Чаше Господње, забрана Светог
Причешћа повлачи за собом и ускраћивање узимања антидора по списима Теодора
Сикеота, самим тим о примању антидора од стране некрштених тек не може бити говора.
9.Сматрамо вредним и то да има Отаца који речи Светог Василија Великог
"благослов који се даје у цркви" управо разумеју као "антидор".
10.И још на Светој Гори Атонској на најсветијем сабрању узношење истих остатка
крстолико бива пред освећеним божанским даровима приликом возгласа "Особито за
Пресвету и остало". Такође у освећеном месту оном, по примању и кушању од нафоре
сви имају да отиру дланове над посебно за то уготовљеном тацном и које мрве потом
употреби онај који је тим послушањем украшен.
11.Речи верне наведеним у Законоправилу налазимо и у одговорима митрополита
критског Илије монаху Дионисију.
12.Спознавши да антидор има бити употребљен у храму, побожно и опрезно и не
мешајући га ни са којом другом храном из учења правила предатих од Отаца писмено
здружујемо им од истих предање и то тако да ствара једно цело, никако не
противуречећи, поништавајући претходно или уводећи ново.
13.Примисмо, и у томе достигосмо тренутни узраст телесни да се пре узимања
антидора не једе и не пије ништа од поноћи, сагласно и самом Евхаристијском посту,
што још јаће потврђује назив "антидор".
14.У прилог позивамо и постојање молитвеног чина причешћивања антидором и
освећеном водом уместо страшних Христових тајни када нема Литургије или у болести.
Јасно је да је овај обичај касног средњег века, али такође појачава смисао старијег
назива "антидор".
15.Јавно је о нашем обичају сведочио светитељ Јован Шангајски и опомињао на
њега као и српски духовници протеклог столећа.
16.Најпре и најпосле имамо за правду жив организам литургијске и светотајинске
свести и савести богомољачки задојених нам верних, удова Тела Христовог, војујуће
Цркве, царског свештенства, светих који су на земљи Његовој, и то највише оних који
су из родног дома то понели од претходних поколења под крстом пре њих који тако
најпобожнијом надом и нама оставише знање као ревнитељи по разуму јер словесно
настављење за праведно држе.
17.Овако садржану испоставивши нашу ствар Вашем усрђу исповедамо да сагласно
оном да реч убија а Дух оживљује - ми имајући и писање и предање стојимо у
хармонији односне истине.
18.Благодаримо Срцезналцу, Прворођеном из мртвих и Утешитељу у свему, да
одговор наш не би преостао бунцање или недолична многоречитост у високоумљу -
препоручујући се Вашем молитвеном покрову просимо благослов запечаћен у одсуству
сваковрсног немара када се састави ово богословља удаљено неспретно сналажење у
одговору Вашој смерности.
19.Поздрављамо Вас целивом светим, поздравите домаћу Цркву своју, а биће да
ћемо Вам што пре доћи не бисмо ли се насладили нашег заједништва.
20.Покајно остајемо славним васкрсењем усправљени и признајемо у свему
праведном бити исправљени, у Христу Исусу, Господу нашем. Амин.