Радослав Бајић

Зашто се губи благодат у српским манастирима и уопште

(одломак)
Одавно је Св. ава Јустин Поповић говорио и писао, у књизи „На богочовечанском путу“,
да прво што српски монах уради је да, чим да завете, почне да их крши једући месо, и
ту губи благодат, а самим тим и монашку, духовну логику, и онда све иде наопако.
Први одговор на монашењу који монаси дају је на питање: „Зашто си дошао, брате,
приступајући Светој обитељи овој?“ А одговор сваког ко се монаши је: “Желим живот
испоснички, Свети Владико.“ Добро је познато свакоме да испоснички живот, по
Светоме Предању, и Светим Оцима, значи уздржање у речима, делима и мислима од
свега порочног и злог, од свега што одваја од Бога и силе Његове, а такође и узимање
посне хране и не једење меса, осим рибљег, и то кад је разрешено на рибу, по
Црквеном Типику.
Понедељком, средом и петком пост на води или уљу, већ према празнику тога дана;
кад је већи празник може и риба; а уторком, четвртком, суботом и недељом једу се и
јаја и сир. У току Великог и Госпојинског Поста свих 5 дана се једе на води, а субота и
недеља на уљу, и једино на Благовести, Цвети и на Преображење једе се и риба.
Божићни и Петровски постови су блажи - само понедељак, среда и петак су на води,
осим ако тог дана падне неки празник, онда су и они на уљу, а ако је црвено слово, и
на риби.
По многим манастирима, нажалост, крши се ово, те се и ова два строга поста, у част
Господа и Мајке Божије, посте на уљу, а онда се избегава Света Причест. Уместо да и
посте и причешћују се, изабирају да не посте како треба и да се не причесте. Коме то
иде на руку- једино непоменику.
Света Православна Црква није установила пост да би мучила некога, него је то Сам
Господ установио, постивши 40 дана у пустињи, и то не као ми што једемо посну
храну, него не окусивши ништа. Осим тога, и у Светом Писму је речено да зло из нас
ништа не изгони до пост и молитва. И безбројни Свети Оци, Исповедници,
подвижници доказали су то својим животом.
Није пост на мучење тела, него на његово продуховљење, олакшање, очишћење. Није
он нека тиранија над нама, него помоћ од Бога, јер Бог зна боље од нас шта је за наш
организам добро, а и за ревносни духовни, Богоугодни живот.
Где год се једе месо у манастиру, ту се смањује покров Божији, јер се крши завет Богу,
завет испосничког живота, и поштовања и држања Светог Предања, многовековног
опита Светих Отаца, које су они преточили у Свете Каноне и правила једне, свете,
саборне и апостолске цркве православне.
Осим тога, једењем меса у монаштву учествује се, неко свесно, неко несвесно, у јереси
„Новог доба“, која припрема пут непоменику. Како? Кршењем завета и канона, и
одбацивањем Светог Предања. А кад се због тих грехова смањи благодат, измени се и
логика, и човек лакше постаје пријемчив за јерес која хоће да уништи Цркву изнутра,
да је обезблагодати. Он постаје плен световног живота и логике, почиње да одбацује
подвиге, и силази са крста.
Блажена Пелагија Рјазањска је говорила да оно по чему ће се та нова „вера“
разликовати од старе, праве вере, је у томе што ће одбацивати крст. Значи,
одбациваће страдања, уздржање, подвиг, пост, рад на себи, на одсецању својих греха,
смирење, пожртвованост, покајање. Пропагираће супротне тим врлинама пороке -
уживање, самоугађање, сластољубље, стомакоугађање, самољубље, себичност,
самооправдавање... А зар Вам овај списак греха не личи на оно на шта су пали
прародитељи, Адам и Ева, у Рају?
И, баш зато, Гопод нам даје лек против тога, кроз чистоту, уздржање, подвиге, пост,
кроз послушност заповестима Божијим, а код монаха и кроз послушност заветима
датим пред Престолом Божијим, пред олтаром, где се приноси Његова Жртва.
Неко од Светих 20.века је рекао да ће се они, чија вера буде само у уму, прећи и
поклонити непоменику, а да ће они, чија вера буде у срцу, осетити, и неће се прећи.
Монах који једе месо почиње да гледа свет телесним очима, а не духовним. Губи
ревност коју Дух Свети даје, губи оштрину духа, чистоту, хвата га лењост, потреба за
причом, друштвом, и са крста се враћа на световни живот. То је грех и за мирског
верника, али неупоредиво већи за монаха, јер се он заветовао Богу да ће да живи у
непрестаној молитви, посту, подвигу, трпљењу, чистоти, покајању.

Извор: http://borbazaveru.info/content/view/8252/1/

Ава Јустин Ћелијски

Монашки живот: пост и молитва
Писмо Братству манастира Раче (на Светог Филарета Милостивог, 1953)

Драги оци и света у Христу браћо,

Надам се да сте с радошћу и великом по душу коришћу заједнички прочитали већ
„Монашки живот“. Радосно сам извршио с љубављу послушање, које сте ми са толико
смирене молбености наложили. Тиме сте ми много и много обогатили душу
непогрешивим богатством. Сада и ја и Ви светоотачки знамо шта је монашки живот.
Нема нам извињења, ако не почнемо живети таквим животом.
Често размишљам о томе зашто код нас уствари нема правог монаштва. И дошао сам
до болног и неопорецивог закључка: да га нема зато што на нашем монаштву нема
благослова Божјег. А благослова Божјег нема зато што наш монах, чим се замонаши,
одмах првог или другог дана погази, и тако целог живота гази, први и основни завет
монашки: испосништво. Или боље, пост по Типику: у мрсне дане јести сир, јаја, бели
смок; у посне дане – зејтин, кад је разрешен, такође и рибе у разрешне дане, а осталих
дана без зејтина и рибе.
Погазивши тако први завет монашки, српски монах раније или касније погази и други
завет који је у органској вези и зависности од првог: молитву. Не држећи се
православног, светоотачког молитвеног правила, тако божански мудро разрађеног и
прописаног у нашим светим богослужбеним књигама, српски монах никад и не
постане оно што сачињава суштину његовог светог позива: молитвеник. Зато су наши
мушки манастири давно престали бити молитвени домови. Отуда у нас монаси готово
и немају никакво келијско правило. А и како би имао келијско, када се не обавља ни
храмовско? А о умној молитви, да и не говорим. Мећутим, монах без поста и
непрекидне молитве, зар је монах?
Знам Вашу давнашњу жељу, молитвену и уздисајну, за обновом нашег монаштва.
Обнова је могућа само у буквалном светоотачком испуњавању монашких завета. То је
једини пут, освештан и посведочен двехиљадугодишњим искуством православних
подвижника. Тај пут је и дао безброј светих и праведних монаха. Ка другим путевима
монаху нема спасења.
Знајући Ваша христочежњива срца, мила моја браћо, ја сам слободан у љубави
Христовој к вама да Вам предложим оно што ми је давно у души о Вама. А то је ово:
Отпочните у вашој светој обитељи са постом по светом Типику; престаните са
употребом масти и меса. Тако испуните, и непрекидно испуњавајте први завет
монашки. Не реците: „Не можемо издржати због тешких физичких послова“. Али, зар
су мање тешке послове радили св. Теодор Студит, св. Пахомије Велики, св. Теодосије
Велики и њихова многољудна братства? Читајте њихова житија и правила, па ћете
видети да су били у тежим трудовима и у строжијим постовима од нас. И данас?
Погледајте неке узорне женске манастире код нас: сестре непрекидно раде тешке
послове, иако се испоснички хране по Типику. Такво изговарање долази или од
маловерја, или од полуверја, или од неверја.
Таквоме посту неизоставно додајте богослужења по Типику: сва редом, са светом
Литургијом свакодневном као круном. А умна молитва нека не престаје у срцима
Вашим ни дању ни ноћу.
Поступите ли тако, моја христољубива браћо, благослов Божји ће се несумњиво почети
изливати на Вашу свету обитељ. И Господ ће на чудесне начине почети умножавати
Ваше братство, приводећи Вам пробуђене монахе и христочежњиве искушенике. При
таквом узор-манастиру у нашој Цркви, Вама ће се са свих страна почети слати душе,
жедне правде и истине Божје.
Много Вас све молим: да о овоме саборно размислите, и увек са молитвом већате, и
одлуку богомудру донесете. Бићу Вам веома захвалан, ако ме о својој одлуци
известите. И неизмерно обрадујете.
Препоручивши се светим молитвама свију вас, моји предраги оци и браћо, молим Ваш
свети опроштај и срдачно Вас све поздрављам,
Ваш отац Јустин.

Извор: https://svetosavlje.org/pisma/18/
 Старац Клеопа Илие
Беседа о неједењу меса од стране монаха
„Ако би се когод од оних што се подвизавају, уздајући се у
оправдања свога ума, због ниподаштавања црквеног
уређења, дрзнуо да раздреши постове које Црква
предањем преноси и поштује, нека буде анатема“
52. лаодикијски канон; 19. гангрски канон; 48. и 56.
картагински канон
Оци и браћо,
По учењу Светога писма, Светих Отаца и по одлукама божанских канона, неједење
меса код монаха је врло старо црквено предање, које и данас влада у манастирима
око Јерусалима, на Светој Гори Атонској, на Синајској Гори, у Русији, Грчкој, Србији,
Бугарској и у другим православним земљама.
Свети Јован Златоуст вели: „Монасима пристоји да држе закон који је Бог дао Адаму у
Рају. Ево – рече Бог – дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета
родна која носе семе; то ће вам бити за храну. А свему зверињу земаљском и свима
птицама небескима и свему што се миче на земљи и у чем има душа жива дао сам сву
траву да једу (Постање 1, 29-30)“ (О удаљавању монаха од меса; књигу је штампао
старешина Силвестар у манастиру Њамцу године 1816).
А Свети Василије вели: „После Потопа је Бог допустио Ноју, и кроз њега свим људима,
да једу месо; не као штогод потребно нашој природи, него по снисхођењу за нашу
немоћ“ (Исто, стр. 17).
Такође наш Спаситељ Исус Христос вели: Ко Мени служи, за мном нека иде (Јн 12, 26).
И ако доликује да по својој моћи следимо Спаситеља нашег Исуса Христа, онда
погледајмо да ли је он јео меса за време проведено с нама на земљи. Да ли гдегод у
Светим Јеванђељима пише да је Христос седео за трпезама с месом? Не! А чиме се
Господ хранио? – Хлебом и печеном рибом (Мт 14, 17; 15, 34). Не само да до распећа и
погребења није јео меса, него ни после Свога Васкрсења из мртвих, када је, јављајући
се Својим ученицима, јео с њима само хлеба с печеном рибом и медом у саћу
(Премудрост 21, 9; 12-13; Лк 24, 42-43).
Пресвета и Пречиста Дјева Марија, Богородица, јавивши се блаженом Доситеју, рекла
му је: „Пости, не једи месо и моли се често, па ћеш се спасти мука пакла“ (О удаљавању
монахa од меса, стр. 31). У једној древној причи читамо о Светом и у свему хваљеном
апостолу Петру, који, говорећи свом ученику Клименту, вели: „Зашто не поимаш мој
живот и моју вољу? Желиш ли да стално будеш са мном? Онда види да се ја само
хлебом, маслинама и са мало зеља храним“ (Исто, стр. 47). У првој глави друге књиге
Васпитача, Свети Климент Александријски пише о Светом јеванђелисту Матеју да се
хранио само семењем (Исто).
Свети апостол Павле се целога свога живота уздржавао од једења меса (Јевсевије
Кесаријски, Црквена историја, гл. 22). Чак су и хришћани из Александрије, у време
Светога апостола и јеванђелиста Марка, јели једанпут на дан, под вече, а меса су се
увек уздржавали (Исто, гл. 17). Свети Епифаније Кипарски казује да су се у његово
време многи хришћани добровољно уздржавали од једења меса. Исто и блажени
Августин, у својој књизи О црквеним обичајима, у гл. 21 и 23, и блажени Јероним у
својој петој књизи Против Јовијана и Теодорита Кипарског, говоре о неједењу меса.
Такође су се многи Светитељи удаљавали од једења меса.
Свети Василије вели да су „Јевреји, док су се задовољавали маном, поражавали
Египћане и прешли море; а након што су се присетили меса и котлова са свињским
месом, лутали су пустињом и нису више ушли у земљу обећану (Бројеви 11, 4-6)“.
Након што је народ роптао против Мојсија, иштући му меса, Бог им је дао меса
посредством препелица које су долетеле над њихов око, али је уједно с месом дошао
на њих и гњев Божји (Пс 77, 31).
Спаситељ наш Исус Христос не само да није јео меса за све време проведено на земљи,
него ни када народ који Га је следио беше огладнео, није га наситио месом, него
хлебом и рибом, а било је пет хиљада људи (Мт 14, 21); а инога пута четири хиљаде,
осим жена и деце (Мт 15, 38), мада му је било веома ласно да их нахрани месом, као
роптајуће Јевреје у пустињи.
Свети Антоније Велики, Свети Јефтимије Велики, Свети Сава Освећени и многи други
Свети Оци сасвим су одбацили једење меса. Бароније Римљанин говорио је 1057.
овако: „Патријарх Михаило Келуларије укорава Латине не само што служе на
бесквасним хлебовима, него и што једу удављено и сваку сквeрн, а њихови монаси и
епископи се хране месом“ (О удаљавању монахa од меса, стр. 59).
Као што нам је при сваком добром делу потребна разборитост, тако је исто и с једењем
и неједењем меса. Црква никога не убија, него напротив, она хоће да постом убије
страсти и да спасе душевно здравље (Никодима Сакеларија, Законоправило, стр. 256).
Значи, где влада разборитост и добри циљ, духовник неће погрешити ако неке
болеснике или ислабљене појединих дана раздреши, са снисхођењем, на поједина јела
недопуштена здравима. Свети апостол Павле вели: Све ми је слободно, али све не
користи; све ми је слободно, али све не изграђује (1. Кор 10, 23). А на другом месту нас
светује говорећи: Ако једете, ако ли пијете, све на славу Божју чините (1. Кор 10, 31).
Дакле, када се когод уздржава од појединих јела са циљем спасења и на хвалу Божју,
он себи не штети, него користи. А ако ли се пост или уздржање твори с лошим циљем,
онда и њихово добро дело прелази на страну злога циља и постаје зло. Зато нам
достоји да у свему што творимо испитамо циљ с којим творимо добра, јер по
сведочењу Светога Јефрема Сиријског, „када ум напусти добри циљ, ниједно добро
дело више не користи“ (О врлинама и пороцима, том 3, стр. 214).
Свети Мелетије Исповедник у свом Азбучнику вели да „монаси треба да се чувају у
девствености и да се одрекну једења меса. Јер монаси, једући месо, веома
саблажњавају мирјане и имаће велику осуду због тога свог нехата и небриге, пошто
Свети апостол Павле вели: Нећу јести меса до века, да не саблазним брата својега (1.
Кор 8, 13); и : Добро је не јести меса и не пити вина и не чинити оно на шта се брат
твој спотиче или саблажњава или слаби (Рим 14, 21). А Свети Григорије Солунски
јасно каже да монасима не доликује да једу месо (Добротољубље, том 7, Слово 1, О
онима што свето тихују, стр. 229-230; напомена 51. апостолскога канона из
Законоправила, лист 49; Евергетинос, лист 425).
У Отачнику, Ава Пимен Велики, Египћанин, будући позван за трпезу где је служено
јело с месом, није хтео да једе, да не би саблазнио хришћане који су се тамо налазили
(Отачник, слово П, стр. 63).
Свети Никифор Исповедник у 14. канону вели: „Ако ли се који монах буде одрекао
Светога образа, ако ли се буде усудио јести месо или буде узео жену и не покаје се,
нека буде анатемисан“. Ако будемо читали каноне: 51. апостолски, 14. Анкирскога
сабора, 86. Светога Василија и 21. Гангрскога сабора, моћи ћемо да појмимо који је
средњи пут у погледу једења или неједења меса и сазнаћемо да уздржање од меса с
циљем подвизавања има свеколики благослов Цркве. А ако ли когод буде сматрао да
је месо нешто скврно, тај бива анатемисан (Законоправило).
Свети и велики јерарх Јован Златоуст, показујући да су свети манастири места за
уздржање и подвизавање, где не треба јести месо, вели: „Заиста, манастири су домови
плача, где се види кострет и пепео, где је марљивост, где се не види ни смех, ни гужва
онога што је световно, где је пост, где се леже на голу земљу, где је све чисто од дима,
од печења, од меса, од крви, од буке, од помутњи и од многих непријатности“
(Тумачење 1. Тим 4).
У напомени 51. апостолскога канона у Законоправилу из Њамца вели се да „не достоји
монасима да једу месо, јер тако крше тај древни монашки обичај, то јест одступање од
једења меса“. А да је тај обичај био древан и користан још пре царице Теофане († 894),
види се из чињенице да је патријарх Константин Копроним био укорен што је
уобичавао да једе меса, а Копроним је живео на 150 година пре Теофане. Велики
типик Саборне православне цркве не допушта монасима да једу месо ни на дан
Светога Васкрсења (стр. 43-44).
Цар Нићифор Вотањијат, пошто се замонашио након што је изгубио царевину, будући
упитан да ли подноси строгост монашкога живљења, одговорио је: „Само ме
удаљавање од меса огорчава, а за остало мало бринем“ (Мелетије Атински, Црквена
историја, том 2, лист 414). А неки старац из Отачника вели: „Ако си млад, бежи од
вина као од змије, а ако ли на каквом збору будеш принуђен да пијеш, пиј мало, а
затим престани, и ма те буду преклињали они који су те позвали, не узимај у обзир
њихова преклињања, јер много пута сатана присиљава монахе, ма били и стари, да
подстрекавају младе на пијење вина и једење меса. Јер вино и јела растављају монаха
од Бога“ (Отачник, стр. 306)1.
Монасима достоји да се уздржавају не само од меса, него и од иних масних јела, по
сведочењу Светога Нићифора Исповедника, који вели: „Не достоји монасима да
обављају ратарске послове у Великом посту, да би, из тог разлога, раздрешавали на
вино и уље, јер су то дела стомакоугађања“ (16. и 50. канон Лаодикијскога сабора; 98.
канон Шестога васељенског сабора). Црквена законоправила предвиђају, такође, да
„ко год би се сирне седмице оскврнио месом или првога понедељка Великога поста –
сиром, четири године да се каје, и метанија 300“; и: „Ко умире од глади, те једе у
Великом посту месо, три године да има покору и метанија 150 на дан; а буде ли у том
Посту окусио сира или јаја, две године да има покору и 66 метанија на дан“ (Никодим
Сакеларије, Црквено законоправило, стр. 256).
У погледу неједења меса од стране монахa велики старешина Пајсије, из Њамца, каже:
„Поредак монашкога живота подобан је пребивању у Рају и потчињава се савршеној
вољи Божјој“. Затим вели: „У Рају није било једења меса. Али ако се ко постиди, и једе
због ниподаштавања оних који му то саветују, тај нека се постиди и часнога монашког
образа. Јер то двоје је нераздељиво“ (Писмо упућено студентима монасима Геронтију и
Дорофтеју у колеџу „Свети Сава“ у Букурешту, укључено у књигу: Зборник беседа о
послушању, 1816, стр. 360-362).
Након што смо видели сведочења Светога писма, Светих Отаца и божанских канона о
неједењу меса од стране монахa, добро је да приведемо и непобитне историјске доказе
о чувању са Светошћу нашега црквеног предања у погледу неједења меса. Ево шта у
том погледу пише велики и учени владар Молдавије Димитрије Кантемир: „Сви су
манастири у Молдавији установљени на истом темељу, и они држе каноне које је
монасима дао Свети Василије. Великих манастира, под управом по једног
архимандрита, свега је четири, а малих манастира, под управом старешина има више
од 200, осим скорор исто толико скитова, који и сами имају метохе у појединим
местима“. У наставку вели: „Посебно, сви су монаси тако послушни канонима Светога
Василија Великог, да би радије сто пута умрли, него што би појели парче меса, чак и
ако би им заповедио који лекар (здравља ради)“ (Descriptio Moldavie2, гл. 3, стр. 188-189,
О манастирима у Молдавији). Али историја нам показује да су строгост канонa

Отачник је пун примера и савета за неједење меса; види и Црквену историју Сократа
Схоластика, гл. 4, 23; 5, 22 и др.

Опис Молдавије, дело ученога молдавског владара Димитрија Кантемира (владао кратко 1693)
Светога Василија Великог у погледу једења меса строго поштовали не само обични
монаси, него су чак и митрополити и епископи онога времена са Светошћу држали то
древно и Свето предање Саборне православне цркве. Да бисмо ово потврдили,
бележимо овде поредак који је био за трпезом владара Молдавије и митрополитa тога
времена:
„Када владар стигне (за трпезу), митрополит изговара молитве, благосиљајући јела, а
велики меденичар му сипа воде да опере руке… Велики пехарник пружа прву чашу
владару, након што најпре сaм окуси вино, пресуто у ину, мању чашу, што се на
молдавском језику назива вером. Тада митрополита и епископе, којима по монашким
правилима Светога Василија Великог није допуштено једење меса, служе рибом и
сиром. Када владар устаје од трапезе, меденичар му сипа воде и пружи му пешкир за
брисање руку, а митрополит благодари Богу. Затим се владар, осенивши се трипут
знаком Светога крста, окреће према бојарима, и гологлав се од њих опрашта“ (Исто,
гл. 8, стр. 227).
А колико су држали до постова може се видети из следећег: „Поред тога што држе пост
средом и петком, посте још четири пута годишње у одређеним раздобљима. У
Великом, четрдесетодневном, посту и првих дана августа, посвећених Марији Дјеви,
уздржавају се од рибе. Има неких који се, обузети превеликом побожношћу, не хране
месом ни у понедељак и држе и ине постове“ (Исто, стр. 341). О епископима тога
времена Димитрије Кантемир је казивао да „заиста нису много учени, али су пуни
Духа Светога и не ниподаштавају ништа од онога што виде да може хранити њихово
стадо“ (Исто, стр. 360).
Оци и браћо, привео сам ово мало доказа из Светога писма, из учења Светих Отаца, из
божанских канона и из Описа Молдавије у којој обитавамо, да бисмо појмили колико
је древно и утврђено предање наше Православне цркве у погледу неједења меса од
стране монахa. Постоји и много иних доказа у том погледу, али мислим да су
изложени довољни за оне који имају страх Божји и са Светошћу љубе канонски
поредак Православне цркве Христове, на спасење својих душа.
Закључујући ову беседу, треба да кажем да је сваки монах и сваки правоверни
хришћанин дужан да свом чврстином поштује оно што је наследио од Господа нашег
Исуса Христа, Који је постио 40 дана и 40 ноћи, немајући греха; од Светих апостола,
који су пребивали у посту, уздржању и молитви; од божанских Отаца, који су постом и
молитвом украсили свој живот на славу Цркве Христове, као и од блажених наших
предака, који су – као што сте видели – са толико Светости држали постове које је
Црква одредила током године, као и среду и петак, и чак и понедељак током целе
године.
Нека је милост Господња на нама, и покров молитава Његове Пресвете Мајке и
Његових Светих нека нас наткрије.
Амин!

Извор: https://svetosavlje.org/uspon-ka-vaskrsenju/12/