Шабачка гимназија

Бла, бла, бла...

МАТУРСКИ РАД

ЕКСПЛОЗИВИ

Ментор: Кандидат:

Цењена Професорка Никола Мркоњић

Шабац,

Месец, година
Садржај

1 Увод..........................................................................................................................................3
1.1 Дефиниција.....................................................................................................................3
1.2 Сагоревање експлозива..................................................................................................4
1.3 Кисеонични биланс (ОB% или Ω).................................................................................5
1.4 Особине експлозива........................................................................................................6
1.4.1 Осетљивост.................................................................................................................6
1.4.2 Брзина детонације......................................................................................................6
1.4.3 Енергетска вредност и снага......................................................................................6
1.4.4 Бризантност................................................................................................................7
1.4.5 Густина........................................................................................................................7
1.4.6 Стабилност..................................................................................................................7
1.4.7 Токсичност..................................................................................................................7
2 Подела експлозива................................................................................................................8
2.1 Експлозиви према осетљивости.....................................................................................8
2.1.1 Примарни експлозиви................................................................................................8
2.1.2 Секундарни експлозиви.............................................................................................9
2.1.3 Терцијарни експлозиви..............................................................................................9
2.2 Експлозиви према брзини детонације...........................................................................9
2.2.1 Дефлагрантни експлозиви.........................................................................................9
2.2.2 Бризантни експлозиви................................................................................................9
2.3 Подела према физичком облику..................................................................................10
2.4 Подела према саставу...................................................................................................10
2.4.1 Чисти експлозиви.....................................................................................................10
2.4.2 Експлозивне смеше..................................................................................................10
3 Пушчани експлозиви (барути)..........................................................................................11
3.1 Црни барут....................................................................................................................11
3.1.1 Штапини....................................................................................................................12
3.2 Бездимни барути...........................................................................................................12
3.2.1 Нитроцелулозни барути...........................................................................................13
3.2.2 Нитроглицерински барути.......................................................................................13
4 Бризантни експлозиви........................................................................................................14
4.1 Иницијални експлозиви................................................................................................14
4.1.1 Праскава жива...........................................................................................................14
4.1.2 Олово-азид................................................................................................................14
4.1.3 Сребро-ацетилид......................................................................................................14
4.2 Секундарни експлозиви...............................................................................................15
4.2.1 Нитроглицерин.........................................................................................................15
4.2.2 Динамити..................................................................................................................15
4.2.3 Пикринска киселина.................................................................................................16
4.2.4 Тринитротолуен........................................................................................................17
4.2.5 Тетранитрометиланилин..........................................................................................17
4.2.6 Хексанитродифениламин.........................................................................................18
4.2.7 Пентаеритрол-тетранитрат......................................................................................18
4.2.8 Циклотриметилен-тринитроамин............................................................................18
4.2.9 Смеша Ц (C4)............................................................................................................18
4.3 Рударски експлозиви....................................................................................................19
5 Закључак...............................................................................................................................20
6 Литература...........................................................................................................................21
1 Увод
1.1 Дефиниција

Експлозија је физичка појава при којој се материја из једне тачке великом брзином шири у
свим правцима, деловањем сила насталих наглим ослобађањем енергије која по својој
природи може бити:

1. механичка, као енергија компримованог гаса или паре под притиском

2. хемијска, тј. енергија хемијских веза,
3. нуклеарна, тј. енергија нуклеарних интеракција.

Да би нека материја била експлозивна, неопходан услов је да садржи висок ниво

акумулиране енергије, међутим, само присуство енергије није довољно. Она мора бити такве
природе да се може под одређеним условима тренутно, неконтролисано, ослободити. На
пример:

Горива су богата енергијом: килограм доброг угља развија 6000 – 8000 kcal кад отпуно
сагори, минералног уља чак 9000 – 12000 kcal, а килограм нитроглицерина свега 1450 kcal,
црни барут 650 – 700 kcal, праскава жива само 420 kcal. Међутим, та енергија се ослобађа
постепеним сагоревањем, током дугог временског периода. Техничка вредност експлозива
лежи у тренутном ослобађању њихових енергетских залиха.

Парна машина која за рад користи механичку енергију водене паре је стабилан систем
богат енергијом. Да би постао експлозиван, притисак у парном котлу се мора приближи
одређеној критичној вредности. Тада се стичу услови да се нагомилана енергија тренутно
ослободи.

Нуклеарним реакцијама у реактору се постепено троше енергетске залихе атомских

језгара при контролисаној фисији, међутим, неконтролисана ланчана реакција фисије доводи
до тренутног ослобађања огромне количине нуклеарне енергије. Тако ради атомска бомба.

Предмет овог рада су супстанце чија је енергија акумулирана као енергија хемијских веза. То
су хемијски експлозиви: појединачна једињења, или смеше више елемената или једињења,
које се подстакнуте спољашњим импулсом (трењем, топлотом, ударом) распадају великом
брзином стварајући притом велике количине топлоте и гасова. Детонација је проузрокована
наглим повећањем притиска услед огромне количине ослобођених гасова готово тренутним
распадањем из релативно мале запремине чврсте/течне материје. Хемијски експлозиви су
експлозиви у ужем смислу. Када кажемо експлозив, готово увек мислимо на хемијске
експлозиве.

Одлике експлозије хемијских експлозива су: готово тренутни хемијски процес (велика
брзина реакције), стварање великих количина гаса и ослобађање топлоте. По томе се
хемијска експлозија разликује од сличних појава:
Експлозија парног котла није хемијска експлозија, јер ту нема никакве хемијске
промене. Ту не долази до ослобађања акумулиране хемијске, већ механичке енергије. Ту се
не стварају гасови и не ослобађа топлота, већ се она троши.
При спаљивању термита (смеше алуминијумског праха са осидом гвожђа) процес тече
моментално уз ослобађање огромне количине топлоте, али се при том не ослобађају гасови,
па тај процес не можемо звати експлозијом, нити термит експлозивом.
При сагоревању горива ослобађа се велика количина топлоте и гаса, али је реакција
сагоревања спора, па горива нису експлозиви.
1.2 Сагоревање експлозива

Сви експлозиви су ендотермна једињења у којима су везе између атома лабилне и богате
енергијом (Е1), тако да је потребна мала, иницијална количина енергије (Еi) да би се
постојеће везе раскинуле и наградиле стабилније, које према томе имају низак ниво енергије
Е2, како је приказано на слици:

Ei
E1

E

E2
Слика 1.1.

Разлика у енергијама ΔЕ = Е2 – Е1 је енергија експлозије. С обзиром да се сагоревањем

већине експлозива ослобађају исти стабилни гасови (CO2, N2, H2O(g)) ниске енергије, може
се сматрати да је Е2 = const, следи да енергија експлозије зависи готово искључиво од
хемијске енергије веза у експлозиву и она је утолико већа што су хемијске везе лабилније, тј.
богатије енергијом: ΔЕ → Е1.

У експлозивима нагомилана хемијска енергија прелази најпре у топлоту, а онда се

експанзијом гасовитих продуката претвара у механички рад. Експлозија је увек изразито
егзотерман процес. Општа термодинамичка једначина сагоревања експозива би била:

X(s,l) → P1(g) + P2(g) + … + Pn(g) ΔE < 0

Сагоревањем експлозива (X) могу настати, осим гасовитих и чврсти и течни продукти (P1,
P2… Pn), међутим, при температури експлозије сви продукти су гасовити. Експлозије су код
већине експлозива оксидативни процеси.

Да би се олакшало изједначавање реакција сагоревања експлозива и предвидели продукти

реакције постављен је сет правила дат у табели.

Табела 1.2 – Правила приоритета при распадању експлозива

Приоритет Састав експлозива Продукти распадања
1 метал и хлор хлорид метала
2 водоник и хлор хлороводоник
3 метал и кисеоник оксид метала
4 угљеник и кисеокик угљен-моноксид
5 водоник и кисеоник вода
6 угљен моноксид и кисеоник угљен-диоксид
7 азот азот
8 кисеоник у вишку кисеоник
9 водоник у вишку водоник
10 угљеник у вишку угљеник

Прилоком употребе правила приоритета водити рачуна о следећем:

Редослед правила се мора строго поштовати. Могу се прескочити правила која нису
применљива на дати случај, али се не сме враћати уназад; Сваки појединачни корак обухвата
више од два чиниоца и не даје више од два производа. Ако су производи елементарни
гасови, они су увек у молекулској форми. На примеру TNT-а:

C6H2(NO2)3CH3 → 7C + 5H + 3N + 6O

Користећи правила приоритета из табеле 1.2 следи по правилу приоритета бр. 4 да прва
реакција даје следеће производе:

7C + 6O → 6CO са једним молом угљеника у вишку.

Даље, пошто је сав кисеоник потрошен за оксидацију угљеника да награди СО, правило
приоритета бр. 7 резултира са:

3N → 1,5N2

Најзад, према правилу приоритета бр. 9 следи: 5H → 2,5H2

Изједначена реакција која показује производе експлозивног распада TNT-а је:

C6H2(NO2)3CH3 → 6CO + 2.5H2 + 1,5N2 + C

У овим реакцијама су дозвољени рационални бројеви у коефицијентима. Укупно настаје 10

мола гаса.

1.3 Кисеонични биланс (ОB% или Ω)

Још једна битна одлика експлозива је што за њихово сагоревање није потребан кисеоник из
ваздуха. Оксиданс се налази у саставу самог експлозива као компонента експлозивне смеше
или у саставу молекула (чисти експлозиви).

Кисеонични биланс је израз који се користи да опише до ког степена се експлозив може
оксидовати. Ако молекул експлозива садржи тачно толико кисеоника колико је потребно да
сав његов угљеник претвори у СО2, сав водоник у воду, а све метале у њихове оксиде,
кажемо да такав експлозив има нулти кисеонични биланс (Ω = 0). За молекул се каже да има
позитиван баланс кисеоника ако садржи више кисеоника, а негативан ако садржи мање
кисеоника него што је потребно. Снага, бризантност и осетљивост експлозива донекле
зависе од кисеоничног биланса и теже својим максималним вредностима када кисеонични
биланс тежи нули.
1.4 Особине експлозива

1.4.1 Осетљивост

Осетљивост се односи на лакоћу са којом се експлозив може упалити или довести до

детонације ударом, трењем или топлотом. Када се користи термин осетљивост, мора се
јасно назначити на коју осетљивост се мисли. Осетљивост експлозива на удар може бити
значајно различита од његове осетљивости на топлоту. Неке од метода за одређивање
осетљивости су:

Удар. Осетљивост се изражава као висина са које на експлозив треба да падне

стандардни тег да би га довео до експлозије.
Трење. Осетљивост се изражава као појава која настаје приликом гребања клатна са
тегом по материјалу (пуца, прска, пали се и/или експлодира).
Топлота. Осетљивост се изражава као температура при којој се експлозив пали или
експлодира.

Осетљивост је важна приликом одабира експлозива за одређену намену. За већину примена

потребно је да коришћени експлозив буде неосетљив на удар, због лакоће и сигурности
приликом руковања.

Осетљивост на иницијацију је способност експлозива да експлодира потпомогнут

детонацијом иницијалног пуњења. Дефинише се као снага детонатора који изазива сигурну и
непрекидну детонацију. Упоређује се на Селије-Белоовој скали (Sellier-Bellot) која се састоји
од серије од 10 детонатора сложених по растућој маси пуњења. Већина експлозива је
осетљива до осмог степена што одговара маси од 2 g праскаве живе.

1.4.2 Брзина детонације

Брзина са којом се реакција шири кроз масу експлозива. Већина рударских експлозива има
брзину детонације од 1800 – 8000 m/s. Данас се брзина детонације може тачно мерити.
Заједно са густином, она је важан елемет који утиче на принос пренете енергије атмосферски
(надпритиском) и кроз земљиште.

1.4.3 Енергетска вредност и снага

Снага експлозива је мерило рада који експлозиви могу да остваре, а који директно зависи од
енергетске вредности експлозива. Тај рад можемо добити изражен у килограмметрима 1, ако
калорије2 помножимо са механичким еквивалентом топлоте 425 (1 kal = 425 kgm). Нпр. :

калорија приближно килограмметара

1 kg нитроглицерина 1450 620 000
1 kg нитроцелулозе 1050 450 000
1 kg црног барута 650 – 700 340 000
1 kg пикринске киселине 800 300 000
1 kg праскаве живе 420 180 000

Ти бројеви показују идеалне резултате које стварно никада не можемо постићи. Велики део
ослобођене топлоте не прелази у механички рад, него се губи зрачењем, а део експлозива
услед испаравања и растурања при експлозији не сагори. Исто тако ни у техници ложења
није могуће искористити сву толотну енергију горива. У нарочито повољним условима

1
Рад који је потребан да се терет масе 1 kg подигне на висину од 1 m.
2
Технички израз „калорија“ одговара термодинамичкој килокалорији тј. 1 калoрија (kal) = 1000 cal = 1 kcal
могуће је искористити свега трећину наведеног износа. Генерално је то искоришћење много
мањe.

Снага експлозива се може мерити бројним тестовима. Један од најчешће примењиваних је

тест у експанзионом цилиндру: стандардна количина експлозива се активира на једном крају
дугачког (обично бакарног) цилиндра. Мери се радијално ширење цилиндра и максимална
брзина зида цилиндра.

1.4.4 Бризантност

Осим снаге, експлозиви показују другу особину, а то је бризантност (од француске речи
„разорити“), која се разликује од њиховог радног капацитета. Ова карактеристика је од
практичног значаја за утврђивање ефекта експлозије у распрскавајућим зрнима, бомбама,
гранатама и сл. Мерило бризантности је време за које притисак при детонацији достиже свој
врхунац. Бризантност се најчешће одређује релативно, у односу на TNT путем више врста
тестова.

1.4.5 Густина

Густина експлозивног пуњења је његова маса по јединици запремине. Познато је више

начина пуњења као што је паковање, ливење и пресовање; примењени начин зависи од
карактеристика коришћеног експлозива. У зависности од примењене методе, просечна
густина пуњења може бити у распону од 80 – 99 % теоретске густине експлозива. Висока
густина пуњења може смањити осетљивост чинећи масу отпорнијом на унутрашње трење.
Ако се пак густина повећа до момента када се мрве појединачни кристали, експлозив може
постати осетљивији. Повњећање густине значи употребу веће количине експлозива а тиме и
јаче пуњење. Могуће је сабити експлозив преко тачке осетљивости, што је познато под
називом „мртво пресовање“, при ком материјал више није могуће поуздано иницирати, ако је
то икако и могуће.

1.4.6 Стабилност

Стабилност експлозива је његова постојаност при складиштењу и изложености условима

спољашње средине. Фактори који утичу на стабилност експлозива су:

1. Хемијски састав. Неки експлозиви подлежу спонтаној деградацији током времена под
дејством кисеоника и влаге из ваздуха. Групе које су носиоци енергије у молекулу
експлозива (нитро-група, азонијум-мостови, азидни анјон, итд.) често теже да се
стабилизују редукцијом у стабилније облике. Пероксиди често хидролизују.

2. Изложеност сунцу. Групе које садрже азот се брзо разлажу слободнорадикалским

реакцијама под дејством ултраљубичастог зрачења сунчеве светлости.

3. Температура складиштења. Температура битно утиче на брзину реакције, па самим

тим и на рок трајања експлозива. Експлозиве је потребно складиштити на што нижој
температури, како би се брзина дегенеративних процеса што је могуће више смањила.

1.4.7 Токсичност

Због свог хемијског састава и веза богатим енергијом, молекули експлозива могу да
учествују у реакцијама биомолекула у организму и готово сви имају извесан физиолошки
ефекат и токсични су у одређеној мери.
2 Подела експлозива
Експлозиви представљају велику групу супстанци са веома различитим физичким и
хемијским особинама, па не постоји јединствена подела по којој би били категоризовани.
Најчешће се деле:

1. према осетљивости, на примарне, секундарне и терцијарне

2. према брзини детонације, на дефлагрантне и бризантне
3. према физичком облику, на течне, кристалне, ливене, пресоване, пластичне итд.
4. према саставу, на чисте експлозиве и експлозивне смеше

1.5 Експлозиви према осетљивости

1.5.1 Примарни експлозиви

Примарни или иницијални експлозиви су експлозиви изузетно осетљиви на мале

стимулансе: удар, трење, топлоту, варнице, статичка пражњења па чак и електомагнетну
радијацију. За њихово иницирање до детонације потребна је релативно мала количина
енергије. По правилу се примарним експлозивима сматрају они са већом осетљивошћу од
PETN (види 1.12.7). Практично, осетљивост треба да им буде таква да се могу поуздано
иницирати ударцем чекића, а PETN се обично иницира под тим условима, тако да је то једна
од смерница. С друге стране, нека једињења, као што је азот-тријодид, нису примарни
експлозиви само из тог разлога што су превише осетљива да би имала икакву практичну
примену3.

Иницијални експлозиви су експлозивне материје изузетно велике бризантности. Користе се

за израду иницијалних пуњења (детонаторских каписли), за иницирање детонације других,
мање осетљивих (секундарних) експлозива. Они омогућавају да се за детонацију јачих
секундарних експлозива користе различите врсте слабих импулса – топлота, варница,
ласерска светлост и сл. и тиме заправо доприносе њиховој употребљивости. Мала количина,
реда величине стотине милиграма је обично довољна да иницира знатно већу количину
секундарног експлозива који је много безбеднији за руковање.

Слика 2.1 – Детонаторска каписла типа Б

Иако примарни експлозиви снажно детонују и имају велику бризантност, не могу се

самостално користити јер имају малу енергетску вредност, а због велике осетљивости веома
су опасни за производњу, руковање и транспорт. Због безбедности се производе и
транспортују у малим шаржама у посебним условима.
3
Поменути азот тријојдид, који се добија дејством концентрованог амонијака на јод, је толико осетљив да га
може иницирати и додир пера, а не ретко и спонтано детонује.
Да би једна експлозивна материја била добар, употребљив примарни експлозив она не треба
да буде превише осетљива, треба да има велику густину и треба да буде колико је год то
могуће, хемијски инертна.

Представници иницијалних експлозива су олово-азид и жива(II)-фулминат (праскава жива),

али постоје и многи други: ацетон-пероксид, амонијум-перманганат, азо-клатрати, бакар-
ацетилид, диазидинитрофенол, хексаметилен-трипероксид диамин, сребро-азид, сребро-
ацетилид, сребро-фулминат, тетацен итд.

1.5.2 Секундарни експлозиви

Секундарни експлозиви су мање осетљиви од примарних тј. захтевају значајно више енергије
за детонацију. Употребљиви су у за моге сврхе јер су безбеднији за руковање, транспорт и
складиштење. Секундарни експлозиви се користе у већим количинама које се иницирају
детонаторским капислама.

Представници секундарних експлозива су динамит, тринитротолуен (TNT), цикло-

триметилен-тринитроамин (циклонит, хексоген, RDX), пентаеритрол-тетранитрат (PETN),
тетрил, хексил, пикринска киселина, и њихове смеше (C4).

1.5.3 Терцијарни експлозиви

Терцијарни експлозиви су толико неосетљиви на удар да се не могу поуздано детонирати

практичним количинама иницијалних експлозива. Уместо тога се за иницирање њихове
детонације користи секундарни експлозив, који је опет, инициран примарним експлозивом
на уобичајен начин.

Терцијарни експлозиви се користе у облику великих пуњења, најчешће у рударству и

грађевини, за рушење зграда.

1.6 Експлозиви према брзини детонације

1.6.1 Дефлагрантни експлозиви

Код дефлагрантних експлозива се процес разлагања (или сагоревања) кроз тело материјала
протеже спорије од брзине звука. Горење дефлагрантних експлозива је феномен који се
шири у равнима паралелним површини, а не пролази кроз тело материјала. При нормалним
условима дефлагрантни експлозиви сагоревају брзином од неколико cm/s до 400 m/s. Под
одређеним условима они сагоревају веома брзо, производећи ефекат сличан детонацији. Ово
се дешава при повишеном притиску и температури, када дефлагрантни експлозиви
сагоревају у тесном затвореном простору.

Дефлагрантни експлозиви су најчешће мешавине оксиданса и горива у процесу сагоревања

распада веома брзо (дефлагранција). Користе се као погонска горива за ракете, пиротехничке
направе, муницију. Представници дефлагрантних експлозива су барути.

1.6.2 Бризантни експлозиви

Бризантни експлозиви при сагоревању стварају детонацију, што значи да је фронт

експлозијом насталог таласа шири кроз материјал надзвучном брзином. Бризантни
експлозиви сагоревају брзином од 3000 – 9000 m/s. Најчешће се користе у војне сврхе, али и
у рударству, грађевини (за рушење зграда).

Бризантност експлозива мења се у зависности од услова паљења. Многи бризантни

експлозиви ће само брзо изгорети ако их упалимо отвореним пламеном без употребе
иницијалног пуњења. Примарни, секундарни и терцијарни експлозиви према брзини
детонације спадају у групу бризантних експлозива.

1.7 Подела према физичком облику

Експлозиви се често категоришу према облику у коме се производе или користе. Ови облици
су најчешће: пресовани, ливени, полимеризовани (као пластика), пластични (као тесто),
гумирани, ваљани, бинарни, детонатори, гелови, пасте, динамити.

1.8 Подела према саставу

1.8.1 Чисти експлозиви

Када се каже „чисти експлозиви“ мисли се на једињења која су сама по себи експлозивна, тј.
која су експлозивна у чистом стању, као таква. Представници су нитроглицерин, ацетон-
пероксид, тринитротолуен, теранитрометиланилин (тетрил), хексанитро-дифениламин
(хексил), RDX, PETN.

Мали број чистих експлозива се данас користи засебно, да би се добили жељени ефекти или
компензовали недостаци појединих једињења они се мешају у смеше (нпр. тротил се често
меша са циклонитом). То их ипак не чини експлозивним смешама, како ће бити показано у
наредном пасусу. Чистим експлозивима се додају и различити додаци у циљу стабилизовања
(восак, инфузорска земља, силицијум) или побољшавања физичких особина (пластизатори,
полимери), или појачања детонације (алуминијум у праху). Примери познатијих смеша
чистих експлозива (са или без додатака) су: динамит, C4, октол, циклотол.

1.8.2 Експлозивне смеше

Експлозивне смеше (за разлику од смеша чистих експлозива) настају мешањем једињења
која сама по себи нису експлозивна. Састоје се из најмање две компоненте од којих једна
носи кисеоник неопходан за сагоревање, а друга је гориво.

У најједноставнијем случају, оксиданс може бити управо кисеоник, гасовит или течан.
Многа испарљива органска једињења граде експлозивне смеше са кисеоником из ваздуха,
нпр. бензин, што се искоришћава за рад СУС мотора, етар, пентан, хексан итд. Водоник
гради експлозивну смешу са кисеоником – праскави гас. Смеше органских материјала и
течног кисеоника се називају оксилити.

Чврсте експлозивне смеше настају мешањем различитих једињења богатих кисеоником и

реактивних елемената (или једињења) који лако оксидују. Познатије експлозивне смеше су:

1. Црни барут: смеша калијум-нитрата, сумпора и угљеника

2. Бљештећи прах: смеша фино спрашеног алуминијума или магнезијума и јаких
оксиданаса (калијум-хлората или перхлората)
3. Армстронгова смеша: калијум-хлорат и сумпор. Ово је веома јака и осетљива смеша,
користи се и као примарни експлозива уз додатак црвеног фосфора уместо дела сумпора.
4. Спренгелови експлозиви: Веома широка класа која обухвата било који јак оксиданс и
реактивно гориво иако се у пракси назив односи на смеше хлората и ароматичних
нитроједињења.
5. Кедити: смеше хлората и уља
6. Панкластити: смеше органских материјала и азот-диоксида
3 Пушчани експлозиви (барути)
Барути су представници дефлагрантних експлозива који се користе као погонско гориво за
ракете, и као пуњења чаура муниције за различито тешко и лако наружање: пиштољска,
пушчана зрна, гранате, ђулад итд. Барути никад нису у облику праха, већ се гранулирају у
зрнца различите величине. Брзина сагоревања барута варира у зависности од величине
зрнаца, па самим се према гранулацији разликују бројне врсте барута. Генерално, што је
честица крупнија, то барут брже сагорева.

Барути служе као муницијски експлозиви, за погон пројектила кроз цеви ватреног оружја.
Употребом бризантних експлозива створио би се у цеви пушке или топа притисак који би
разнео оружје пре него што би се покренуло зрно. Што је пројектил тежи, то барут треба
спорије да сагорева. Сагоревање треба да се заврши када пројектил напусти цев.

1.9 Црни барут

Обични црни барут је најстарији експлозив. Већина стручњака сматра да су црни барут
изумели кинески алхемичари у 9-ом веку трагајући за еликсиром младости. Арапи су већ
отприлике 1200 године употребљавали смеше шалитре као неугасиво средство за изазивање
пожара. Византинци су вероватно и раније познавали такве смесе и називали их грчком
ватром. Најстарији писани рецепт за барут у Европи потиче из XIV века а потписао га је
извесни Марко Грк (Marcus Graecus).

Црни барут је смеша калијум-нитрата (чилска шалитра, или овде само шалитра), сумпора и
дрвеног угља, најчешће у масеном односу KNO3 : S : C = 75 : 15 : 10. Могуће су и друге
рецептуре, као нпр. 78 : 12 : 10. Не користи се натријум-нитрат, јер је превише хигроскопан.
Калијум-нитрат је носач кисеоника потребног за оксидацију угља и сумпора. Сумпор, осим
што служи као гориво, снижава температуру паљења и повећава брзину сагоревања.

Реакција сагоревања барута није стехиометријска, а приближно гласи:

2KNO3 + S + 3C → K2S + N2 + 3CO2

Тачнија, али и даље упрошћена реакција би била:

10KNO3 + 3S + 8C → 2K2CO3 + 3K2SO4 + 3CO2 + 5N2

Сагоревање барута се не одиграва у једној реакцији, стога је тешко предвидети продукте
сагоревања. Такође могу настати и: калијум-сулфат, калијум-тиоцијанат, амонијум-карбонат,
угљен-моноксид, водоник-сулфид, сумпор-диоксид.

За квалитетан барут важна је добра припрема сировине. Шалитра и сумпор морају бити
хемијски чисти. Дрвени угаљ мора бити лако сагорљив. Употребљава се порозни, лагани и
лако сагорљиви угаљ од јасена, врбе, липе, а у Италији и Шпанији и од конопље.

Обични дрвени угаљ добија се поугљавањем дрвета при температури од 300 до 600 °C. Ретко
се користи угаљ добијен испод 300 °C. Ако је температура поугљавања виша, добијени угаљ
је гушћи и слабије запаљив. За барут се употребљава сумпор у шипкама. Сумпорни цвет није
добар јер садржи и нешто SO2, па може довести до спонтаног паљења.

За производњу барута се сировине појединачно или бинарно мељу у кугличним млиновима и

онда мешају у одговарајућем односу у кожним бубњевима са дрвеним куглама. Тако
добијено сирово барутно брашно се не може користити ни за пуцање, ни у рударству, јер
преспоро сагорева, праши и лако се размеша. Употребљава се у пиротехници за пуњење
штапина (фитиља). За припрему барута брашно се навлажи са 5 – 10 % воде, па се меси и
гњечи у коломлиновима.
 Слика 3.1 – Коломлин

Коломлин се састоји од пара тешких ваљака са широком основом који се окрећу око
усправне осовине и својом тежином газе и дробе материјал на округлој тањирастој плочи од
ливеног гвожђа. Коломлинови служе за многе друге индустријске намене: мрвљење камена,
кидање папира, дробљење уљаних семенки, мешање керамичких глинених смеса и разних
других материјала.

Након мешања и дробљења у коломлиновима барутна смеша се даље хидраулички пресује

до константне густине између бакарних и гвоздених плоча у погаче које се даље гранулирају,
просејавају и суше. Сува зрнца се полирају у бубњевима уз додатак мале количине графита.
На тај начин отупе оштри рубови зрнаца и добије се сјајна површина.

Новији и бољи бездимни барут је потпуно потиснуо црни барут из војне употребе јер при
сагоревању даје много дима што одаје позицију стрелца и блокира вид за наредна
нишањења. Због мање густине, потребна је већа количина црног барута за избацивање
тешких пројектила. Црни барут се и даље производи за ловачке пушке, нешто у рударству, и
за производњу барутног штапина.

У рударству се црни барут користи уместо других експлозива, нпр. у каменоломима и

рудницима соли, јер он, због лакше експлозије, мање мрви рудни материјал. Не користи се у
угљенокопима, као ни многи други експлозиви, јер при експлозији гради велики врео пламен
који лако пали метан или угљену прашину која је увек присутна у угљенокопу.

1.9.1 Штапини

Штапини (фитиљи, лунте) се састоје од округлог фитиља којем је срж испуњена брашном
црног барута, или неким бризантним експлозивом. Тако се према брзини сагоревања деле на
спорогоруће (барутне) штапине, са брзином сагоревања од 0,6 – 0,9 m/s, и детонирајуће, са
брзином сагоревања од 5000 – 8000 m/s.

1.10 Бездимни барути

Адекватније би било бездимне баруте назвати „малодимни барути“ јер при сагоревању ипак
ослобађају мало дима. Основне сировине за производњу бездимних барута су нитрати
целулозе и глицерина тривијално, и погрешно названи нитроцелулоза и нитроглицерин 4.
Бездимни барути запаљени на ваздуху горе спорије од црног. Главна им је предност у што је
у њима акумулирана већа енергија, која даје пројектилу већу почетну енергију, а тиме и већу
пробојност и домет. Недостатак им је што не поседују трајну стабилност при складиштењу:
за разлику од црног барута који може да експлодира после више стотина година
складиштења ако је чуван заштићен од влаге, бездимни барути не могу да се одрже тако
4
Нитро-једињења имају у саставу нитро-групу –NO2, док су нитроване хидроксилне групе у молекулу алкохола и
уљених хидрата естарске групе –О–NO2. Естри алкохола и азотне киселине се називају нитрати. У нитратима је
угљеник везан за кисеоник, у нитро-једињењима је угљеник директно везан за азот.
дугом, нарочито у топлијим крајевима. Према сировини од које се добијају разликују се
нитроцелулозни и нитроглицерински барути.

1.10.1 Нитроцелулозни барути

Експлозивне особине нитрованог памука су познате од давнина, али се он упркос бројним

покушајима није могао употребити као барут због превелике бризантности. Веома велика
површина сагоревања има за последицу велику брзину сагоревања. Такође, густина таквог
материјала је мала, па при сагоревању даје малу потисну снагу. Када су пронађене методе да
се сирови материјал преведе у густу, хомогену, стабилну масу, нитроглицерински барут је у
великој мери потиснуо црни барут.

Основна сировина за производњу нитроцелулозног барута је селулоза. Нитровањем целулозе

смешом азотне и сумпорне киселине хидроксилне групе се естерификују и настаје
нитроцелулоза (адекватан назив би био целулоза-нитрат, види фусноту 4). Нитровањем
целулоза добија слабо жућкасту боју од нитратних група.

Целулоза спада у угљене хидрате полисахариде, чија је структура линеарна. Основна

јединица целулозе је моносахарид глукоза. Реакција естерификације целулозе је повратна:

[C6H7O2(OH)3]n + 3 HNO3 C6H7O2(ONO2)3 + H2O

Сумпорна киселина не учествује у реакцији. Она служи као катализатор и везује воду, при
чему се равнотежа по Ле Шатељеовом принципу помера у десно. Максимални теоријски
садржај нитрата у целулози је 14,16 %. Тај проценат се никада практично не постиже због
повратне реакције. Степен нитрованости зависи од концентрације киселине и немогуће га је
строго контролисати, тако да свака техничка нитроцелулоза целулоза представља више-мање
мешавину до различитог степена естерификованих нитроцелулоза. Најважније су
колодијумски памук, у коме је целулоза нитрована до око 10 % и пушчани памук
(пироксилин) у коме је целулоза нитрована око 13 %.

Колодијумски памук служи за производњу нитроглицеринског барута, за целулоид и лакове.

Жилави раствор колодијумског памука у смеши алкохола и етра се назива колодијум.

За проиводњу нитроцелулозног барута се користи пироксилин, који се раствара у ацетону,

смеси алкохола и етра (не потпуно) и етил-ацетату. Растварањем пироксилина добија се
густа желатинозна жилава маса која упаљена иницијалним експлозивом „изгори“ полагано, а
не тако бризантно као сам пушчани памук. По правилу се користи смеша алкохола и етра.
Када растварач испари преостаје рожната маса која се ваља, пресује или развлачи у плоче,
цеви или нити, затим сече у листиће, коцкице или цевчице. На крају се тако добијени
бездимни барут полира и графитира на сличан начин као и црни барут. Употребљава се за
пуњење чаура муниције за различито лако наоружање.

1.10.2 Нитроглицерински барути

Растварањем колодијумског памука у нитроглицерину такође се добија густа, хомогена,

жилава желатинозна маса. Овде нитроглицерин има двоструку улогу: као растварач и као
експлозив. Нитроглицерински барути имају већи балистички ефекат од нитролцелулозе.
Обрађује се као и нитроцелулозни барут у коцкице, плочице, цевчице итд. и служи за израду
муниције за тешко ватрено оружје (топове, хаубице). Трговачки називи су му балистит,
кордит.
4 Бризантни експлозиви
1.11 Иницијални експлозиви

У бројној групи иницијалних експлозива само мали број има запаженију техничку примену.
То су најчешће соли метала: фулминати, азиди, ацетилиди. Једино они су довољно стабилни
у различитим условима скадиштења, довољно хемијски инертни и довољно неосетљиви да
би се њима могло практично руковати.

1.11.1 Праскава жива

Жива(II)-фулминат, Hg(ONC)2, је живина со фулминске киселине (карбонилоксима), HO-N-

C, једињења које не постоји у слободном стању. Добија се дејством етанола на раствор живe
у азотној киселини или раствор жива(II)-нитрата. То су безбојни кристали, готово
нерастворни у хладној води. Влажан живин фулминат је неосетљив, док је сув, напротив,
изузетно осетљив и опасан.

Дуго је праскава жива била једини иницијални експлозив. Употребљавала се чиста, или
помешана са калијум-хлоратом и антимон-сулфидом. Такве смеше су још осетљивије и дају
топлији пламен. У новије време се праскава жива меша са тртинитротолуеном или тетрилом
па настају тротил-детонатор и тетрил-детонатор. При детонацији се распада на живу, угљен-
моноксид и азот.

1.11.2 Олово-азид

После првог светског рата пронађен је нов иницијални експлозив – олово(II)-азид, Pb(N3)2.
Добија се таложењем олова из нитратног раствора помоћу раствора натријум-азида, NaN3
који није експлозиван, али је изузетно отрован (так нешто мање од цијанида). Глукоза се
додаје да би настали кристали били мање осетљиви. Брзина детонације му је већа од
живиног фулмината и има већу густину, па га је потребно мање у иницијалним пуњењима.
Такође се меша са тротилом и тетрилом, а јефтинији је од живоног фулмината.
Најзаступљенији је иницијални експлозив у данашњој употреби.

Олово-азид није хигроскопан, а може да се активира и у мокром стању. Због велике

осетљивости је изузетно опасан за производњу и манипулацију. Олово-азид реагује са
другим тешким металима, при чему настају други азиди. Бакар-азид је још јачи од олово
азида, али је превише осетљив да би ушао у комерцијалну употребу. Олово-азид не реагује
са алуминијумом и за производњу детонатора се пакује у алуминијумске каписле. При
детонацији се без остатка распада на саставне елементе: олово и азот.

1.11.3 Сребро-ацетилид

Добија је провлачењем ацетилена кроз раствор сребро-нитрата. Ацетилен се у овој реакцији

понаша као слаба двобазна киселина, при чему оба своја водоника замењује јонима сребра
градећи бели талог – сребро-ацетилид (Ag2C2):

Ag+ + HC≡CH → AgC≡CAg + 2H+

Експлозивни распад ацетилида је специфичан по томе што не даје гасовите продукте. Током
детонације, сребро-ацетилид се распада на елементарно сребро и угљеник (чађ). Хемијски је
стабилнији у односу на друге иницијалне експлозиве и мање осетљив, али слабије детонује
јер не даје продукте који су гасовити при нормалним условима и знатно је скупљи од других
иницијалних експлозива, па му је примена ограничена.
1.12 Секундарни експлозиви

1.12.1 Нитроглицерин

Нитроглицерин, као и нитролцелулоза, није нитро-једињење, него естар трохидроксилног

алкохола глицерола и азотне киселине. Настаје деловањем концентроване азотне и безводне
сумпорне киселине на анхидровани глицерол:

Као и код добијања нитроцелулозе, сумпорна киселина не учествује у реакцији, већ делује
каталитички и везује насталу воду. Нитровање се врши у оловној посуди тако што се чист
глицерин у танком млазу додаје смеси азотне и сумпорне киселине у односу приближно 1:1
уз мешање и хлађење. Реакција је егзотермна, а при повишеним температурама постоји
опасност од спонтане експлозије па је хлађење веома значајно. Температура реакционе
смеше не треба да пређе 20 °C. Нитрификација се завршава за 60 – 90 минута.

Нитроглицерин је уљаста течност, слабо жућкасте боје, слатког укуса и отровна. Тежи је од
воде и готово нерастворан у њој. Мрзне на +13 °C. У чврстом стању је веома опасан јер лако
(чак и спонтано) експлодира. У чистом стању је веома стабилан и може се одржати
непромењен годинама, у присуству киселина се распада. Доведен до експлозије ударом,
мућкањем или иницијалним пуњењем, рапада се према једначини:

4C3O5(ONO2)3 → 12CO2 + 10H2O + O2 + 6N2

Као што се може видети, нитроглицерин има позитиван кисеонични биланс (више кисеоника
него што је потребно за потпуно сагоревање, за разлику од нитроцелулозе). Због велике
опасности у смрзнутом стању додају му се други нитровани алкохоли (најчешће
нитрогликол) који му снижавају тачку мржњења, а и сами су експлозивни. Нитроглицерин је
веома осетљив на удар и унутрашње трење (настаје мућкањем) и због опасности приликом
транспорта не користи се засебно.

Нитрогликол се производи на сличан начин као и нитроглицерин, углавном ради додавања

нитроглицерину, за производњу динамита који се користи у хладнијим крајевима.
Енергетски је јачи од нитроглицерина.

1.12.2 Динамити

Покушавајући да нитроглицерин учини употребљивим и безбедним за транспорт, Алфред

Нобел је 1867. открио динамит, смешу нитроглицерина и дијатомејске (инфузорске) земље.
Сирова дијатомејска земља, настала таложењем кречњачког ендоскелета алги дијатомеја,
може да упије троструко већу масу нитроглицерина, градећи притом пластичну смесу која
више није тако осетљива као нитроглицерин, може се транспортовати и безбедно користити.
Тим проналаском је омогућено искоришћавање енергетских залиха нитроглицерина у
техници и рударству. Први динамит назван је гурдинамит.

Уместо инфузорске земље покушало се са употребом и других индиферентних порозних

материја као што је каолин и креда, али сви они су се показали неадекватним јер имају много
мању моћ упијања.
При експлозији грундинамита једна четвртина масе остаје неактивна, јер инфузорска земља
не гори. Настали су бројни покушаји да се тај недостатак уклони употребом активних
супстанци које су или саме експлозивне, или сагоревају помоћу вишка кисеоника који
настаје при експлозији нитроглицерина доприносећи тиме експлозивном деловању смеше.
Тако су настале смеше да дрвеном пиљевином, нитратима, угљеним прахом итд. Од свих тих
експлозивних смеша, најважнија је праскави желатин и од ње изведен желатински динамит.

Праскави желатин је открио такође Нобел (1875) растварањем колодијумског памука у

нитроглицерину. Добија се растварањем 10 % колодијумског памука у нитроглицерину на
температури од 50 °C уз добро мешање. Након хлађења, се раствор стврдне у прозирну
желатинозну масу специфичне тежине 1,62 која се може месити и обликовати.

Праскави желатин је најјачи технички експлозив. Енергетски премашује нитроглицерин.

Негативан кисеонични биланс колодијумског памука употпуњава се позитивним билансом
нитроглицерина. Смеше праскавог желатина са различитим другим материјама као што су
амонијум-нитрат, натријум-нитрат, дрвно брашно и сл. који појефтињују експлозив и чине га
мање бризантним, називају се желатински динамити.

1.12.3 Пикринска киселина

Многа ароматична нитро-једињења поседују, као и нитрати глицерина и целулозе,

експлозивне особине. Овде се ради о правим нитро-једињењима. Пале се само јаким
иницијалним пуњењем и већином су откривени у новије време.

Најдуже од свих је позната пикринска киселина, тринитрофенол.

Њу су још пре 150 година употребљавали као жуту боју за бојење вуне и праве свиле. Не
нитрује се директно, него се деловањем концентроване сумпорне киселине на чист фенол
најпре ствара фенолсулфонска киселина, која се после уз загревање долива у азотну
киселину. Сирова пикринска киселина се пречишћава кристализацијом из воде. Водоник из
фенолне хидроксилне групе је много киселији него у молекулу фенола, због негативног
индуктивног ефекта три нитро-групе. Зато је пикринска киселина јака киселина. Слабо се
раствара у хладној води, горког је укуса и веома отровна. Кристализује у светложутим
листићима.

Пикринска киселина је неосетљива на удар и пламен. Само иницијални експлозиви је могу

довести до бризантне експлозије. Због своје велике неосетљивости на удар, пикринска
киселина је дуго служила за пуњење граната. Због тога што као киселина нагриза металне
делове граната градећи соли које су, за разлику од саме киселине врло осетљиве и
експлозивне, на том подручју ју је убрзо заменио бољи тринитротолуен.
1.12.4 Тринитротолуен

Познат и као тринитротолуол, TNT, тротил, још је неосетљивији од пикринске киселине,

мање отрован и није киселина, па са металима не гради соли.

За потребе добијања тринитротолуена, толуен се нитрује смешом азотне и сумпорне

киселине у три фазе, да би се добио симетрично нитрован производ, са нитро-групама у орто
и пара-положају. У првој фази се нитрује до мононитротолуена (при чему настају орто, мета
и пара изомери), у другој до динитротолуена и у трећој до тринитротолуена.

Слика 4.2.4 – Реакције нитровања толуена

Употребљена киселина се појачава у сваком следећем стадијуму и температура реакције

подиже. Након нитровања исперу се нечистоће које се састоје из несиметричној
тринитротолуена и других нуспродуката помоћу раствора натријум-сулфита.

Тринитротолуен је кристална материја светложуте боје. Важна особина му је ниска тачка

топљења због чега се може у течном стању изливати у гранате. Врло је постојан према
пламену, неосетљив на удар и трење, па га је веома тешко довести до експлозије. Међутим,
запаљен помоћу јаког иницијалног пуњења бризантно и веома снажно експлодира. Ако се
упали пламеном, лагано сагорева, без експлозије. Највише је заступљен војни експлозив.
Користи се за пуњење граната, бомби, мина итд., сам или у смеши са другим експлозивима.
С обзиром на распрострањеност и снагу експлозије, постао је стандард у односу на кога се
мери снага експлозије других бризантних експлозива. Такође, јединица за снагу експлозије
нуклеарних експлозива је килотона – одговара снази експлозије тоне тринитротолуена.

1.12.5 Тетранитрометиланилин

Такође познат и као тетрил, тетранитрометиланилин (2,4,6-третранитрофенилметил-

нитрамин), добија се најчешће растварањем диметиланилина у концентрованој сумпорној
киселини и мешањем тог раствора са концентрованом азотном киселином. То су бледожути
кристали.

Није осетљив, а веома је бризантан и снажан експлозив. Употребљава се као и тротил, сам
или са тротилом у смеши, за пуњење мина и торпеда. Главна му је примена приликом израде
детонатора, где служи као доња подлога капсула и упаљача.
1.12.6 Хексанитродифениламин

Хексил, жута кристална супстанца високе тачке топљења (249 °C). Врло је бризантан, са
снагом кога превазилази пикринску киселину и тротил, врло стабилан и врло отрован.
Заједно са тротилом се користи за пуњење торпеда.

1.12.7 Пентаеритрол-тетранитрат

1.12.8 Циклотриметилен-тринитроамин

1.12.9 Смеша Ц (C4)

1.13 Рударски експлозиви

Због веће или мање количине метана и угљене прашине у атмосфери угљенокопа, тамо се не
смеју употребљавати експлозиви код којих је пламен велики и дуго траје, а температура
гасова висока, јер као што је познато, смеша метана и ваздуха, као и суспензија финих
честица угљеника у ваздуху представљају веома јаке експлозивне смеше. Зато је у
угљенокопима најопаснији црни барут. Ни други експлозиви, као што је обичан динамит,
овде нису погодни. За уљенокопе су предвиђени посебни експлозиви, на бази амонијум-
нитрата.

Амонијум нитрат је сам за себе јак експлозив. Неосетљив је према топлоти и ударцу, а
неупотребљив у влажном стању. При експлозији се распада на азот, кисеоник и водену пару.
Ако амонијум нитрату додамо супстанце које садрже угљеник, сразмерно расположивом
кисеонику, угљеник ће се везати за кисеоник градећи угљен-диоксид. На тај начин добијамо
веома јаке експлозивне смеше које због велике запремине насталог гаса имају ниску тачку
експлозије. Амонијум-нитрат развија температуру од приближно 1000 °C, а нитроглицерин
3200 °C. Температура до 2000 °C се сматра ниском.

Да би се опасност од експлозије у атмосфери угљенокопа свела на минимум, додају се

амонијум-нитрату још неке инертне соли, као што су NaCl i KCl. Оне утичу на смањење
температуре и дужине трајања пламена. Стварањем заштитног плашта од паре и инертних
гасова спречава се могућност да околни ваздух дође до места експлозије. Додатак соли
смањује донекле јачину експлозије, али повећавају сигурност рада.

Амонијум-нитратни експлозиви су изузетно стабилни при транспорту и манипулацији,

отпорни на пламен и ударац, али се због велике хигроскопности амонијум-нитрата морају
брижљиво паковати и чувати, јер везивањем воде постају неупотребљиви. Спадају у
терцијарне експлозиве. Толико су неосетљиви да се до експлозије доводе помоћу
секундарних експлозива, који се опет иницирају примарним.

Осим у рударству користе се и за друге техничке намене: рушење бедема, у каменоломима

итд. Познате су смеше амонијум-нитрата са нитроглицерином, алуминијумом у праху
(амонал) и минералним уљима (ANFO).
5 Закључак
Сагледавши све области у којима су експлозиви икад били примењени можемо лако
закључити да је главнина целокупне до данас произведене количине екплозива утрошена у
деструктивне сврхе: рушење мостова, зграда, домова, постројења, фабрика, добара и
милиона људских живота, разарање свега што се разорити може. Толиким људима
експлозиви нису донели ништа осим смрти и бола. Велики ратови кроз историју сигурно не
би добили тако грандиозне пропорције и тако озбиљне последице да није било експлозива.
Једина светла тачка историје употребе експлозива је у рударству и техници, где се
деструктивна моћ трансформише у конструктивну: одвајање стена у каменоломима и угља и
руда у рудницима. То је ваљда једина намена коју је Нобел предвиђао за свој изум, изум за
кога је и његов брат платио сопственим животом.

Да бисмо отишли корак даље, треба поставити питање: ако су експлозиви и „рођени“ као
чисти и невини, предвиђени за забаву или за крчење природних препрека на човековом путу
ка бољем сутра, да ли је у њиховој природи нешто сотанско што је учинило да се развију у
машинерију за погон зла, или је то сотанско у природи самог њиховог творца, човека? Јер
оно што фасцинира људе који се баве експлозивима је управо то: снага са којом се
релаксирају силе спаковане у шаку мртве материје. Снага која се може поредити са самим
сотонским бесом. Ипак, прави одговор на постављено питање нећемо добити од хемичара.

Ако нас је историја нечему научила, то је да су и људи помало слични експлозивима – када
се сударају бројни интереси, расту тензије, а када тензије постану превелике, ескалирају, или
боље, експлодирају у светски сукоб. Ту би они експлозиви о којима смо овде говорили били
само катализатор. На крају остаје да закључимо: експлозива, као и људи, има разних – и
јачих и слабијих, и бржих и споријих. А у целини посматано, има их много. Довиђења до
следећег уништења, и веселите се: експлозиви за маму, експлозиви за тату, експлозиви за
секу, експлозиви за бату... Експлозиви за сваки дан.
6 Литература

1. Звонимир Супек, Технологија с познавањем робе – горива и анорганске гране индустрије

с металургијум, Школска књига, Загреб, 1975.
2. Енциклопедија – Хемијска технологија, Просвета, Београд, 1996
3. www.wikipedia.com