Neoklasicizam i romantizam

Istorija ova dva pokreta ispunjava približno jedan vek, od 1750. do 1850. godine.
Dok su dugo vremena smatrani kao suprotni, suprotstavljeni, oni danas izgledaju
veoma međusobno povezani.
Neoklasicizam označava ponovno oživljavanje klasične starine, doslednije nego
što je bio raniji klasicizam, dok se Romantizam ne odnosi na neki određen stil, on
je daleko širi pojam i shodno tome mnogo teži za definisanje. Reč romantizam je
izvedena iz popularnosti koju su krajem 18. veka uživale srednjovekovne priče o
pustolovinama (kao što su legende o kralju Arturu ili o Svetom Gralu, nazvane
„romanima“, zato što su bile pisane na nekom od romanskih jezika, a ne na
latinskom). Ali to interesovanje za dugo zanemarenu „gotičku“ prošlost bilo je
rođeno iz čežnje za emocionalnim doživljajem. Međutim, cilj romantičara, po
njihovom priznanju, bio je da sruše veštačke tvorevine i stilove koje su bile
prepreka „povratku prirodi“, prirodi uzvišenoj i slikovitoj. U ime prirode
romantičari su obožavali i slavili slobodu, moć, ljubav, snagu, stare Grke, srednji
vek... U svojoj krajnosti, nijedan umetnik ne može biti potpuni romantičar, jer
stvaranje umetničkog dela zahteva izvesno distanciranje. Da bi prolazni doživljaj
pretvorio u neki trajni oblik, umetniku-romantičaru potreban je neki stil. Ali pošto
se on buni protiv starog poretka, to više ne može biti onaj utvrđeni stil ranijeg
vremena; ovaj novi stil mora da potekne iz nekog razdoblja prošlosti za koje ga
vezuje „srodstvo po izboru“. Na taj način romantizam daje prednost obnovi ne
samo jednoga stila, već potencijalno neograničenom broju stilova. Obnova - u
stvari ponovo otkrivanje i primena dotada zanemarenih oblika - postali su
stilističko načelo, tzv. stil romantizma u likovnoj umetnosti.

Neoklasicizam, posmatran u tom sklopu, nije ništa drugo do jedan od vidova

romantizma. Mi smo ga stavili u naslov poglavlja jedino zato što se on, sve do oko
1800. godine. isticao više od ostalih vidova romantizma.
Romantizam - Imajući u vidu individualističku prirodu, očekivali bismo da će
najviše obnovljenih stilova biti upravo u slikarstvu, koje je od svih likovnih
umetnosti najličnije i najprisnije, a najmanje u arhitekturi, koja je najviše opšta.
Medutim, bilo je upravo obrnuto. Slikari i vajari nisu bili u stanju da napuste staru,
renesansnu naviku prikazivanja i slikanja, nikad nisu stvarno obnovili
srednjevekovnu umetnost ili antičku umetnost. Arhitekte se, međutim, nisu
potčinile tom ograničenju, pa su se stilovi romantizma održali u arhitekturi duže
nego u ostalim umetnostima. U romantičarskom slikarstvu obnova ranijih stilova
imala je daleko užu primenu nego u arhitekturi. Pa, ipak, slikarsvo ostaje najveće
stvaralačko ostvarenje romantizma u likovnim umetnostima. Manje zavisno nego
arhitektura ili vajarstvo od ukusa javnosti, ono je imalo utoliko veću privlačnost za
individualizam romantičarskih umetnika.
Engleska je bila polazište romantizma. U Engleskoj su najznačajniji slikari
romantizma bili West i Copley. Koplijevo (Copley) najznačajnije umetničko delo,
a takođe i uzor romantičarskog slikarstva uopšte jeste Coplyjeva slika „Watson i
ajkula“ - naime, pravog Watsona, koji je bio istorijska ličnost, napala je ajkula dok
je plivao u luci, spašen je na dramatičan način. Mnogo kasnije on je dao Copleyu
nalog da naslika taj užasni doživljaj. Možda je mislio da će samo jedan slikar koji
je nedavno došao iz Amerike umeti s uspehom da prikaže egzotičnost tog
događaja. Na toj slici, ajkula postaje čudovišno oličenje zla, čovek sa čakljom liči
na arhanđela Mihaila koji se bori sa Satanom, a goli mladić se nemoćno koprca u
moru između sila propasti i sila spasenja. Takvo pridavanje emocionalnih i
simboličnih svojstava ličnom doživljaju izrazita je karakteristika romantizma.

Ali romantičari nisu doživljaje pune užasa tražili samo u fizičkom nasilju već i u
pomračenjima uma, kao na slici „Košmar“ Johna Henryja Fuselija.
U romantizmu, od istaknutih predstavnika možemo još da pomenemo i slikare
Ežena Delakroa (Francuska) i Kaspar David Fridriha (Nemačka).

Ežen Delakroa (Eugène Delacroix) bio je jedan od najvećih francuskih

romantičara. Njegova upotreba boja uticala je značajno na kasniji razvoj
impresionizma i postimpresionizma. Njegova inspiracija je uglavnom dolazila iz
istorijskih ili savremenih događaja. Njegovo najčuvenije delo je „Liberty Leading
the People“ (Sloboda predvodi narod)
Najznačajniji nemački romantičar bio je Kaspar David Friedrich (1774-1840),
imao je veoma originalan i inovativan pristup pejzažu, što se vidi na njegovoj
čuvenoj slici „Wanderer above the sea of fog“ (Putnik iznad magle)

Kasperu Davidu Fridrihu pripada i čuveno delo „Brodolom Nade“

Još jedan izraziti predstavnik ove epohe bio je Francuz Žak-Luj David (Jacques
Louis David) ( 1748 - 1825), koji je izgradio svoj neoklasicistički stil u godinama
1775-81. Čuvena je njegova slika „Sokratova smrt“ - kompozicija slike se širi kao
nekakav reljef, a likovi su čvrsti i nepomični - kao da su u pitanju neke skulpture i
kipovi. David je tu dodao i jedan neočekivan element: osvetljenje, oštro
usredsređeno, koje baca precizne senke, pozajmljeno od Caravaggia, a takve su i
nepokolebljivi realistični detalji. Sokrat, koji se sprema da ispije čašu s otrovom (u
pitanju je kukuta), prikazan je ne samo kao primer antičke Vrline, već i kao
osnivač „Religije Razuma«, lik sličan Hristovom - u prizoru učestvuje tačno 12
učenika, asocirajući na 12 Hristovih apostola.

Poznato je da je Žak-Luj David aktivno učestvovao u Francuskoj revoluciji, i u

svojoj čuvenoj slici „Maratova Smrt“ pokušao da definiše Francusku revoluciju
odavanjem počasti ubijenom revolucionaru Žan-Pol Maratu. Godine 1793. David
(u tom trenutku zvanični umetnik Francuske revolucije), naslikao je Maratovu smrt
kao omaž svom ubijenom prijatelju nakon njegovog atentata. Slika, koja se danas
nalazi u Muzeju u Briselu, ostaje jedna od ključnih slika tog doba.
Maratov atentat dogodio se tokom vladavine terora u Francuskoj i Davidov prikaz
korišćen je kao jakobinska propaganda. Marata je ubila izvesna Šarlot Kordej, koja
je ušla u njegovu kuću navodno tražeći pomoć, a zatim ga je izbola nožem. Marat
je na slici prikazan u kadi, jer je imao kožno oboljenje koje je lečio toplim
kupkama, a prikazana je njena poruka u njegovoj ruci, koja je zamišljena kao
dokaz Kordejine krivice, jer prikazuje poruku u kojoj ona traži Maratovu pomoć.