25 činjenica o Džordžu Orvelu

800 0 Comments

SHARE:

1.

Zvao se Erik, rođen je u Indiji, a otac mu se bavio trgovinom opijumom

Njegov otac Ričard V. Bler bio je državni službenik zaposlen u Ministarstvu za

opijum britanske indijske vlade u gradu Motihari, u Indiji. Njegov posao je bio da
nadgleda uzgoj opijuma na poljima maka, a majka mu se zvala Ida Bler (rođena
Limozin). Imao je sestru, pet godina stariju, po imenu Mardžori (takođe rođena u
Indiji). Pre nego što je napunio godinu dana, Ida se preselila sa decom u Englesku,
a Erik se više nikad nije vratio u Motihari. Kada je imao pet godina, dobio je još
jednu sestru, Avril, začetu tokom jednog od retkih odsustava koje je Ričard mogao
da dobije.
Erik Bler sa majkom Idom, proleće 1903.

2.

Njegova prva reč je bila – zverski (beastly)

Budući da će biti autor 1984, NARAVNO DA MU JE TO BILA PRVA REČ!

3.

Nekoliko puta se selio u detinjstvu

Prvo su se preselili u Henli na Temzi, u kuću koju je Ida nazvala „Ermadale“ (Ida
je volela da kaže da je to kombinacija imena Erik i Mardžori). Zatim su se preselili
u Šiplejk, u kuću pod imenom „Rose Lawn“, gde je Erik proveo veći deo
detinjstva, a početkom dvadesetih, konačno su se skrasili u Sautvoldu (36 High
Street „Montague House“) i tamo živeli do kasnih tridesetih. U Sautvoldu je Ida
postala uspešna preduzetnica nakon otvaranja čajdžinice „The Copper Kettle“. Opis
predela u romanu U borbi za vazduh i „zlatni kraj“ u 1984 baziran je na kraju oko
Šiplejka.

4.
Njegovo detinjstvo nije bilo toliko loše. Zapravo nije bilo uopšte loše.

Kao dete, Erik je hteo da se druži sa starijim dečacima iz Henlija i njihovim vođom
Hemfrijem Dejkinom. Hemfri je bio Mardžorin dobar prijatelj (toliko dobar da su
završili u braku, sa troje dece), pa je bio prisiljen da malog Erika toleriše. Smatrao
ga je plačljivkom sklonom tužakanju.

Pohađao je internat Sveti Kiprijan, gde je upoznao budućeg kolegu, pisca Kirila
Konolija. Njegove uspomene na školovanje zapisane su u eseju Such, Such Were
the Joys i predstavljene su kao blaži oblik 1984. Da li je stvarno sve bilo toliko
loše? Verovatno je istina negde između – Orvel je voleo da preuveličava kad piše.
Konoli je jetko opisao svoje dane provedene tamo, mada je desetak godina kasnije
revidirao sopstvene stavove.

U svakom slučaju, njegova prijateljica iz Šiplejka Džakinta Badikom rekla je kako

su ona i njena porodica uvek smatrale Erika srećnim detetom (van škole je bio
presrećan). Ona i njena braća i sestre upoznali su Erika kada su ga jednog dana
videli kako dubi na glavi u dvorištu iza kuće. „Više ćete primetiti ako stojite na
glavi umesto uspravno“ – objasnio je. Bio je u pravu! Početkom dvadesetih, Orvel
je izgubio kontakt sa Džeki (svojom prvom simpatijom) sve do kasnih četrdesetih,
kada je ona shvatila da je poznati autor Životinjske farme njen drug iz detinjstva –
Erik.

5.

Studirao je na Itonu od 1917. do 1921.

Erik je zbog dobrog uspeha u internatu dobio stipendiju za Iton, najprestižniju

školu u Engleskoj za prinčeve i njima slične. Čim je otpočeo studiranje, digao je
ruke, govoreći da mu je potreban predah od svih školskih zadataka iz detinjstva.
Iton je bio dosta slobodan, pa je bilo lakše popustiti u učenju. Doduše, učestvovao
je u tradicionalnim igrama koledža (Eton wall game). Orvel je glumio da Iton nije
toliko važna stvar, ali je tokom celog života bio ponosan na to mesto, a i drugi su
primetili njegov „Iton akcenat“, kojeg je pokušavao da se oslobodi. Sticajem
okolnosti, autor Oldos Haksli (koji će napisati Vrli novi svet, još jednu prekretnicu
u poetici antiutopije) bio je Blerov profesor francuskog u jednom semestru. Haksli
je imao izuzetno loš vid, do te mere da je skoro bio potpuno slep i studenti su ga
često ismevali. Bler to nikada nije činio i pokušavao je da druge momke natera da
prestanu sa tim. Kasnije, Haksli je napisao Orvelu pismo nakon što mu je Orvel
poslao primerak 1984. U pismu je uporedio dva sveta i zaključio da je Orvelovo
predviđanje ispravno. Ne znam da li je Haksli znao da je Orvel njegov bivši
student.

Rajtvud. Kal.

21. oktobar 1949.

Dragi gospodine Orvel,

Veoma je ljubazno od vas što ste rekli svojim izdavačima da mi pošalju kopiju vaše
knjige. Stigla je dok sam bio usred jednog posla koji je zahtevao mnogo čitanja i
konsultacija literature, a zbog lošeg vida koji me tera da čitam polako i natenane,
morao sam da sačekam pre nego što sam bio u stanju da se upustim u Hiljadu
devetsto osamdeset četvrtu.

Složivši se sa svim što su kritičari već napisali, ne moram vam još jednom reći
koliko je ova knjiga dobra i izuzetno važna. Mogu li da kažem, umesto o stvarima
kojima se knjiga bavi, nešto o – ultimativnoj revoluciji? Prvi nagoveštaji filozofije
buduće, krajnje revolucije – revolucije koja je izvan politike i ekonomije, i koja ima
za cilj potpuno podrivanje psihologije i fiziologije pojedinca – mogu se naći kod
Markiza de Sada, koji je sebe smatrao nastavljačem i konzumentom ideja
Maksimilijana Robespjera i Fransoaza Babufa. Filozofija vladajuće manjine u
1984 je sadizam koji je doveden do svog logičkog svršetka odbacivanjem seksa i
njegovim poricanjem. Bez obzira da li sumnjamo da se politika “čizme u lice”
može sprovoditi beskonačno. Verujem da će vladajuća oligarhija naći načine
upravljanja koji nisu tako iscrpljujući i mukotrpni i da će ti načini ličiti na one koje
sam opisao u Vrlom novom svetu. Nedavno sam imao priliku da zavirim u istoriju
životinjskog magnetizma i hipnoze i pogodilo me je saznanje da svet sto pedeset
godina odbija da spozna i uvaži otkrića Mesmera, Brejda, Esdejla i drugih. Delom
zbog prevladavajućeg materijalizma i delom zbog prevladavajuće uvaženosti,
filozofi i ljudi od nauke XIX veka nisu bili voljni da istraže neke čudnije fakte
psihologije praktičnih ljudi, kao što su političari, vojnici i policajci, kako bi ih
primenili u sferi vladanja. Zahvaljujući spontanoj nezainteresovanosti i neznanju
naših očeva, dolazak ultimativne, krajnje revolucije bio je odložen za pet ili šest
generacija. Sreća u nesreći bila je Frojdova nemogućnost da uspešno hipnotiše i
njegovo dosledno nipodaštavanje hipnoze. Ovo je odložilo upotrebu hipnoze u
psihijatriji za barem četrdeset godina. Međutim, sada se psihoanaliza kombinuje sa
hipnozom i hipnoza je postala laka i beskonačno primenljiva upotrebom
barbiturata, koji izazivaju hipnotičko i sugestibilno stanje i kod najneposlušnijih
subjekata. Verujem da će u budućim generacijama vladari sveta otkriti da su dečja
uslovljavanja i narko-hipnoza efikasniji, kao instrumenti vlasti, od zatvora, kao i da
žudnja za moći može biti potpuno zadovoljena ako se ljudima sugeriše ljubav
prema ropstvu, kao i teranje na poslušnost. Drugim rečima, osećam da je suđeno
da košmar Hiljadu devetsto osamdeset četvrte korespondira sa košmarom sveta sa
kojim ima više sličnosti nego što sam ja zamislio u Vrlom novom svetu. Promena
će biti doneta kao rezultat potrebe za povećanjem efikasnosti. Naravno, u
međuvremenu, može se desiti biološki ili atomski rat ogromnih razmera – u čijem
slučaju ćemo svi imati noćne more drugih i jedva zamislivih vrsta.

Hvala još jednom na knjizi.

Iskreno vaš,
Oldos Haksli

6.

Bio je policajac na Burmi

Bler nije bio oduševljen idejom o daljem školovanju, pa je odustao od univerziteta i

odlučio da odmah počne da radi. Tokom svojih tinejdžerskih dana, često je
razglabao o Istoku, jer to je bilo mesto njegovog rođenja i mesto gde je bio Radjard
Kipling. Odlučio je da radi nešto u britanskoj državnoj službi, kao i njegov otac,
samo što je otišao u Burmu umesto u Indiju. Bler je tamo još uvek imao rođake sa
majčine strane, uključujući i svoju baku.

Postao je policajac, slobodno vreme je provodio čitajući, pomalo pišući, a imao je i

poslugu za svaku svoju potrebu. U Burmi je uradio nekoliko tetovaža na
zglobovima i pustio, sada čuvene, brkove.

Ali ubrzo je postao razočaran u to šta predstavlja realnost rada za britansku

imepriju. Dok mu je otac bio zaglavljen u životu Imperije više od četrdeset godina,
Erik je odlučio da prekine posle pet. Nakon što je oboleo od denga groznice, 1927.
mu je dozvoljeno odsustvo. Nikada se nije ponovo prijavio. Njegove uspomene na
ovaj period života mogu se naći u knjizi Burmanski dani i u esejima Ubijanje slona
i Vešanje.

7.

U Parizu i Londonu je dobrovoljno živeo u siromaštvu – mada mu je pomoć bila blizu

Nakon Burme, skoncentrisao se na profesiju pisca. Želeo je da piše o životima

beskućnika i shvatio je da je jedini način da to ostvari ako postane jedan od njih. U
Parizu je prao sudove, a u Londonu je bio beskućnik i sa ljudima sve vreme
razgovarao o pravom, stvarnom siromaštvu. Ali Orvel nikada nije bio u opasnosti
da zaista padne na dno. U Parizu je imao tetku Neli koja ga je hranila kada je bio
zaista očajan. Takođe mu je pomogla da nađe sobu u „rue du Pot-de-Fer“ i
upoznala ga je sa Henrijem Barbusom, čovekom koji je objavio prvi tekst koji je
Orvelu bio plaćen, 1929. U Londonu je imao prijatelje, a kada je brao hmelj većinu
vremena je provodio još uvek u Sautvoldu. Njegova porodica bi ga terala da se
okupa čim bi došao kući.

8.

Džordž Orvel je, naravno, literarni pseudonim

Imao je nekoliko književnih pseudonima, ali je na kraju izabrao „Džordž Orvel“,

jer je, kako on sam kaže, to „dobro, puno englesko ime“. Bio je prilično nejasan po
pitanju toga odakle je ime došlo, ali je moguće da je reč o Orvel reci. Drugo
zanimljivo i moguće objašnjenje je da je „Orvel“ bilo ime njegovog omiljenog
konja na trkama (Epsom derbi) 1932. Džordž je moglo da bude uzeto od njegovog
ujaka, najmlađeg Idinog brata. Ali zašto bi uopšte koristio pseudonim? Pod jedan,
nikad mu se nije sviđalo ime „Erik Bler“. Takođe, bojao se da će osramotiti
porodicu. Tokom godina, Džordž Orvel je imao svoj život, odvojen od Erika Blera.
Orvel je imao svoj krug prijatelja, a Bler svoj. Orvel je imao potrebu da svoj život
deli u pregrade. Njegovi prijatelji su govorili kako pisac ima druge prijatelje koje
ovi nikada nisu upoznali, kao da se trudio da krije jedne od drugih, da niko od njih
ne zna baš sve. Njegov prvi roman je Niko i ništa u Parizu i Londonu.

Još jedan pametan razlog za „Orvel“ je što je želeo ime koje počinje slovom koje je
u sredini alfabeta. Zašto? Jer, kako je naveo u pismu knjižaru Luisu Simondsu, tako
će njegove knjige biti na sredini police u knjižari. Ne previsoko, gde ih mušterije ne
vide, i ne prenisko, gde bi bile u visini nogu kupaca.

9.

Bio je sujeveran

Nema sumnje: Orvel je bio ateista i tako se deklarisao. Ali dosta je držao do
tradicije engleske crkve i mnogi njegovi stavovi su bili zasnovani na hrišćanstvu.
Takođe, bio je veoma sujeveran. Kleo se da je u dvorištu crkve u Velingtonu
(Engleska) video duha. Verovao je da ljudi mogu da praktikuju crnu magiju preko
imena osobe – što je bio još jedan razlog za pseudonim. Tokom studiranja na Itonu,
on i njegov školski drug su od sapuna napravili vudu lutku jednog starijeg momka
koji ih je maltretirao. Momak je slomio nogu, a kasnije umro od kancera. Orvel je
osećao krivicu zbog ovoga celog svog života. U Burmi je istetovirao sitne plave
krugove na zglobovima kako bi otklonio urok.

10.

Radio je razne sitne poslove pre nego što će postati isključivo pisac

Mnogi pisci su bili profesori pre nego što su postali poznati i Orvel nije izuzetak.
Bio je učitelj jednog dečaka sa invaliditetom, a kasnije profesor srednje škole
Hotorn. Zatim je postao profesor Frejs koledža u Uksbridžu, pa je nakon selidbe u
London radio skraćeno radno vreme u knjižari “Bookslovers” u Hampstedu. Ploča
na zgradi u Pond ulici ukazuje na to da je pisac bio zaposlen ovde. Vlasništvo
knjižare se više puta menjalo tokom godina, a sada je tu hamburgerdžinica.
“Booklovers Corner” je imao dugotrajan uticaj na njega, kako je napisao u eseju
Uspomene iz knjižare i romanu Samo nek aspidistre lete. Prvi veliki spisateljski
zadatak je bila provera rudara na siromašnom severu Engleske koji je opisao u Putu
za Vigan. Četrdesetih je ostavio sitne poslove i počeo da aktivno piše eseje i kritike
za novine i razne književne časopise.

11.

Kratko vreme je živeo u srećnom braku

Na jednoj zabavi u Hampstedu, Orvel je upoznao Ejlin O’ Šognesi (1905 – 1945),

studentkinju psihologije sa Oksforda, i tada je rekao svom prijatelju da bi takvu
devojku želeo da oženi. Venčali su se u junu 1936. u crkvi u Velingtonu
(Hertfordšir). Vodili su prodavnicu „The Stores“ u kojoj su meštanima prodavali
razne sitnice i potrepštine. Najviše novca su zaradili od bombona koje su prodavali
deci iz kraja. Sama prodavnica je bila očajna (grejanje je bilo slabo, prokišnjavala
je, imala je tanak krov koji je pravio užasnu buku dok pada kiša), ali oni su uživali
u toj svojevrsnoj avanturi. Uzgajali su povrće i imali nekoliko kokošaka i kozā. U
tom periodu života (nakon povratka iz Španije) osmislio je Životinjsku farmu u
koju je inkorporirao značajan deo svog života u Velingtonu: kozu Mjuriel, na
primer, Ejlininu pomoć, i to što je sa sprata kuće mogao da vidi veliku Manor
farmu koja se nalazila niz put. Ali Orvel se nije mogao smiriti na duže – ubrzo je
otputovao u Španiju, a zatim i u Marakeš!
Ejlin O’ Šognesi

12.

Borio se u Španskom građanskom ratu

Tokom tridesetih godina, fašizam je bio veoma živ i aktivan u Evropi. U Nemačkoj
je Hitler došao do vlasti, kao i Musolini u Italiji, Staljin u Rusiji, a Franko je isto
pokušavao u Španiji. Orvel je smatrao da može da zauzme određeni stav samo ako
ima neposrednog iskustva i to je dokazao odlaskom u Španiju gde se borio na strani
republikanaca protiv komunista. Godine 1937. snajper ga je pogodio u grlo. Prošao
je pored jugularne vene (gornje šuplje vene), po rečima Maksvela Smarta, ZA
OVOLIKO. Nije se dugo borio, ali to iskustvo mu je promenilo život; postao je
neprijatelj komunizma i favorizovao je socijalizam (ali je ukazivao i na njegovo
licemerje). Priča o propaloj revoluciji postaće tema Životinjske farme i Hiljadu
devetsto osamdeset četvrte. Mnogo direktnije o Španiji govori u delu Kataloniji u
čast. Pre odlaska iz nje, desio se napad na hotelsku sobu u kojoj su boravili on i
Ejlin i ispostavilo se da su ljudi, za koje je Orvel mislio da su mu dobri prijatelji,
zapravo bili komunistički špijuni. Smatra se da je do današnjeg dana njegov
dnevnik i dalje u arhivu KGB-a u Moskvi. Ova paranoja oko komunista progoniće
ga do smrti.

Nakon kratkog povratka u Velington, on i Ejlin su (sa novcem tajno poklonjenim

od jednog prijatelja) otišli u Marakeš u nadi da će suv vazduh pomoći Orvelovom
zdravlju. Tada mu je zvanično dijagnostifikovana tuberkuloza od strane njegovog
zeta, doktora Lorensa O’ Šognesija (ubijenog u Drugom svetskom ratu). Do tada je,
dok je radio svoj uobičajeni posao oko uzgoja povrća i čuvanja barem jedne koze
ili pilića, napisao najveći deo romana U borbi za vazduh. Njegov otac, Ričard Bler,
preminuo je ubrzo nakon izdavanja knjige. Poslednja stvar koju je čuo pre smrti
bila je kritika dela, koju mu je pročitala kćerka Mardžori. Otac ga je konačno
prihvatio.

13.

Radio je za BBC

Zbog lošeg zdravlja, nije mogao da nađe posao u vojsci, tako da je na kraju počeo
da radi za BBC. Radio je emisije za odeljenje za istočna pitanja, a kasnije je vreme
provedeno u BBC-u smatrao dvema protraćenim godinama, ali su one bile sve
samo ne to. Razvio je kratku dramu, lektorska predavanja, saradnju sa T. S.
Eliotom i Dilanom Tomasom… Lik Vinstona Smita i opis njegovog rada u
Ministarstvu istine je uzet iz Orvelovog perioda u BBC-u, sve od kantine do
kancelarije. Zgrada u kojoj se nalazila njegova kancelarija (200 Oxford Steret) je
sada tržni centar koji ima restoran na istom mestu gde se nekada nalazila kantina,
ako se ikada odlučite da jedete na istom mestu gde i Orvel. Uprkos tome što je dve
godine proveo na radiju, nije sačuvan nijedan snimak Orvelovog glasa.
Tokom rata, Ejlin se zaposlila u Odeljenju cenzure u Ministarstvu za informisanje
(inspiracija za Ministra u 1984) a zatim u Ministarstvu

ishrane.

14.

Konačno je upoznao Hemingveja

Kao da su on i Hemingvej bili na istim mestima u isto vreme, ali se nikada nisu
sreli. Hemingvej je takođe učestvovao u Španskom građanskom ratu i živeo u
Parizu kad i Orvel (naravno da se nisu kretali u istim krugovima). Izvesno je da je
Hemingvej pratio Orvelovu karijeru, prema eseju Don Kihot na biciklu Pola Pota:

Drugom prilikom, kada se vratio u Pariz iz Nemačke, do koje su napredovali

saveznici, obučen u uniformu (bio je ratni dopisnik za The Observer), odsevši u
hotelu “Scribe”, tada veoma luksuznom za savezničke ratne dopisnike, pogledao je
u registar da li je među gostima bio neko zanimljiv sa kim bi mogao da popriča.
Ratni dopisnici bili su mu, kako je rekao, strašno dosadni. Na sopstveno
oduševljenje, video je Hemingvejevo ime. Nikada ga nije sreo, te se popeo do
njegove sobe i pokucao. Kada mu je rečeno da uđe, otvorio je vrata, zastao na
pragu i rekao „Ja sam Erik Bler“. Hemingvej, koji se u tom trenutku pakovao,
video je još jednog ratnog dopisnika, i to Britanca, pa je zaurlao: „Pa, šta kog
đavola hoćeš?“ Orvel stidljivo odgovori: „Ja sam Džordž Orvel.“ Hemingvej
gurnu kofere, saže se, izvadi bocu viskija koja je stajala ispod kreveta, te opet
zaurla: „Zašto kog đavola ne kažeš tako? Popij jedan. Popij dupli. Čist ili sa
vodom, nemam sode.“

15.

Imao je nekoliko ljubavnica

Orvel je bio miljenik žena, naročito kad se proslavio. Imao je dosta prijateljica koje
su mu, uzgred, bile i ljubavnice. Imao je “prijateljice sa povlasticama”. Jednom je
čak supruzi predložio ménage à trois sa ljubavnicom iz Sautvolda, ali je Ejlin to
odbila. Kako se ona osećala, da li je znala za njih? Izgledalo je da je nije briga i da
su, kako stvari stoje, imali otvoren brak. Ako je i patila, radila je to u tišini.

16.

Bio je samohrani otac

Orvel je silno želeo decu (“Oduvek sam bio dobar sa životinjama” bio je jedan od
njegovih čudnih citata koji se odnosi na podizanje dece). Problem je bio u tome što
je mislio da je sterilan. Nikada mu to nije zvanično bilo potvrđeno, ali je
pretpostavljao da je to u pitanju jer, do tog trenutka, nije postao otac (možda je
imao kćerku u Burmi, ali to nikada nije bilo dokazano). U proleće 1944, Orvel i
Ejlin su upoznali ženu koja nije mogla da zadrži svoju bebu, pa su oni postali
kandidati za usvajanje. U junu su dobili starateljstvo i sinu dali ime Ričard Horacio
Bler (Ričard, po Orvelovom prijatelju Ričardu Risu, a Horacio po Orvelovom
stricu). Isprva se Ejlin pribojavala kako će voleti tuđe dete, ali je videla da greši,
njih dvoje su postali entuzijastični roditelji i mnoga Ejlinina pisma dokumentuju
Ričardov rast i razvoj.

Krajem marta 1945. desila se tragedija, kad je Ričard imao samo deset meseci.
Ejlin je primljena u bolnicu zbog histeroktomije koja je trebalo da joj pomogne u
borbi sa mogućim rakom jajnika. Doživela je srčani udar zbog anestezije i umrla na
operacionom stolu. Orvel je tada bio u Nemačkoj kao ratni izveštač, a Ričard sa
porodicom. Orvel je za nju rekao da je laf, ali privatno je bio potpuno skrhan. Pisao
je o povratku u “The Store” u Velingtonu nekoliko godina nakon Ejlinine smrti gde
je trebalo da pokupi sitnice koje su možda tamo ostale, kako bi radnja bila izdata
drugima i bol koji je tada osetio može se videti u njegovom pisanju. Do kraja života
je održavao ružin grm na njenom grobu.

Prijatelji su očekivali da će Ričard biti dat na usvajanje, ali Orvel je to odbio. Počeo
je da se samostalno brine o sinu, uz pomoć kućne pomoćice Suzan Votson. Ričard
je postao vrlo vezan za Džordža i stalno je plakao kada bi ovaj negde otišao.
Džordž je Ričarda nazivao svojim pomoćnikom dok se bavio obradom drveta, jer bi
mu Ričard dodavao eksere, a dozvolio mu je i da spava sa kožnim čekićem umesto
sa plišanim igračkama. Džordž je odbio da batinama vaspitava dete, jer ga je video
kao sebi ravnog. Kako je brižan otac Džordž bio pokazuje i serija fotografija
Vernona Ričardsa, slikana u novembru 1946.

Orvel i njegov usvojeni sin Ričard

17.

Najzad je dobio slavu koju je priželjkivao

Životinjska farma je objavljena avgusta 1946. i odmah je postala hit. Iako je bio
dobro poznat među socijalistima i komunistima, sada su ga upoznali svi društveni
krugovi. Počeo je da zarađuje više nego ikada u životu. Oduševio se kada je jedan
prijatelj adaptirao njegov roman za radio, te je za tu priliku kupio sopstveni radio
aparat za kuću. Suzan Votson se seća jednog događaja iz tog perioda: “Životinjska
farma je objavljena dok sam radila kod njega. Na dan izdavanja, Džordž je došao
kući i rekao kako se ubio od posla, jer je ceo dan išao po knjižarama i sklanjao
roman sa polica za decu na deo za starije.“

Objavljivanje knjige je privuklo pažnju prijateljice iz detinjstva, Džakinta

Badikom, kada je saznala da je Džordž Orvel zapravo Erik Bler. Ponovo su
uspostavili kontakt, ali se nikada nisu sreli, jer je ona bila užasnuta Hiljadu devetsto
osamdeset četvrtom.
18.

Voleo je da pije čaj

Njegovu ljubav prema čaju i sopstveni način pripreme zapisao je u eseju Lepa šolja
čaja. Često bi u ogroman čajnik sipao deset ili jedanaest kašičica indijskog čaja, a
prema Polu Potu, tea time sa Orvelom je izgledao ovako:

Ništa nije moglo biti ugodnije od njegove dnevne sobe u vreme čaja tokom zimskih
večeri. Vatra u kaminu, sto prepun divnih stvari, riblje paštete, džemovi, palačinke
i tost. I riblja pašteta je uvek bila u neobičnoj jedinstvenoj ravnoj posudici sa
latinskim natpisom na etiketi, a pored nje je obično bila činija Coopers Oxford
marmelade. Voleo je tradicionalni čaj i prema njemu je imao isti odnos kao i
Francuzi prema kamemberu. Mogu da se zakunem da je više vrednovao čaj i
govedinu nego Nobelovu nagradu.

Prema rečima Suzan Votson:

Uvek se vraćao kući u vreme večere i čaja koji su bili glavni deo dana. Voleo je
severnjačku kuhinju, najomiljenije su mu bile palačinke ili pržene kobasice sa
lukom, poslužene preko krompir pirea. Zatim, riblja pašteta i tost, crni hleb i puter
ili domaći kolači sa džemom. Dva puta nedeljno smo imali i tortu. Sve ovo je bilo
praćeno čajem iz ogromnog braon emajliranog čajnika. Bio je toliko jak, stavljao
je jedanaest kašika u njega, da sam ja prešla na Kineski čaj. Takođe je voleo i
domaću marmeladu.

Votsonova mu je takođe pred spavanje pravila toplu čokoladu u “njegovoj roze

šolji na kojoj je bila slika kraljice Viktorije”.

Omiljene marke čaja su mu bile Fortnum & Mason i Ty-Phoo Tips (prema
autobiografiji Džordža Vudstoka koji mu je iz Kanade slao Ty-Phoo čaj), a
omiljene čokolade Cadbury’s i Fry’s, ali samo ako prve nije bilo u radnji.

19.

Obožavao je polovne stvari

Police za knjige u stanu bile su prepune šolja koje tematizuju zlatni jubilej kraljice
Viktorije. U spavaćoj sobi je čuvao mač iz Burme. Kada mu je otac umro, nasledio
je razne porodične stvari, kao što je porodična Biblija i portret jednog rođaka koji je
okačio iznad stare viktorijanske stolice od pruća. Iza stolice je držao fotografije iz
časopisa i razglednice, poređane na takav način da pričaju priču. Uvek je jedna
soba, u raznim stanovima u kojima je živeo, bila određena za čuvanje alata za
stolariju i obradu drveta. Obožavao je manufakturu, iako mu nije uvek išla od ruke.
Jednom je napravio stolicu pa je terao druge da, uprkos negodovanju, sede na njoj.
Mnoge stvari koje je čuvao mogu se videti na fotografijama Vernona Ričardsa.

20.

Preselio se na mirno ostrvo

Leta 1946, Džordž, Ričard i Suzan uselili su se u kuću na ostrvu kod obale Škotske.
Prvi put je tu došao 1944. i nastavio je nakon Ejlinine smrti kako bi pobegao od
zamornog statusa poznatog autora u ogromnom gradu (da ne spominjem težak
smog u Londonu koji mu je verovatno smetao). Kuća se zvala “Barnhill”, nalazila
se na severu ostrva i pripadala je porodici Flečer. Ubrzo po dolasku, stigla je i
mlađa sestra Avril (Mardžori je umrla otprilike u isto vreme kad i Ejlin) koja se
nikako nije slagala sa Suzan. Taj odnos je uzrokovao otkaz koji je Suzan dala
sledeće godine, a tome je doprineo i Orvelov stav da je Suzanin momak
komunistički špijun.

Orvel je isprva odredio kuću za svoju letnju lokaciju, dok je zime trebalo da
provodi u Londonu, jer bi to bilo bolje za njegovo zdravlje. Ali takav kakav je,
odlučio je da ostane celu zimu 1947. i 1948. U Barnhilu je otkucao finalni rukopis
Hiljadu devetsto osamdeset četvrte.

21.

Zamalo da se udavi u viru

Džordž, Ričard, Avril i Mardžorina deca (Džejn, Hemfri i Lusi) su 1947. otišli na
kampovanje u napuštenu kolibu u Glengerisdejlu, na zapadnoj strani ostrva. Avril i
Džejn su odlučile da se vrate pešice, jer je čamac u kojem su bili bio premali. Na
povratku, njih četvoro su upali u strašan Korivrekan vrtlog i čamac se prevrnuo.
Uspeli su da se spasu i popnu na stenu Velikog ostrva (Eilean Mòr). Dok su ostali
bili očajni, Orvelu je sve to bilo uzbudljivo i sve vreme je brbljao o ptici koju je
našao dok su hodali. Spasao ih je prolaznik, a Džordž je kasnije, kada su ga Avril i
Džejn ispitivale, poricao da se bilo šta desilo.

22.

Rad na Hiljadu devetsto osamdeset četvrtoj je bio jako naporan proces

Knjiga nije preobimna, kraća je od nekih pređašnjih, ali mu je trebala večnost da je
napiše. Prvi put je počeo da je piše 1946, ali ga je omeo rad u novinama. Planirao je
da je završi na leto 1947, ali je zbog napretka tuberkuloze bilo potrebno sve više
vremena da je napiše. Roman je prvobitno smešten u 1980, zatim 1982, a kako se
proces pisanja odužio, 1984. Veći deo 1948. proveo je u kucanju poslednje ruke,
ponekad primoran da to radi i u krevetu, ako nije uspeo da nađe daktilografa koji bi
došao na ostrvo.

Originalni naslov je bio Poslednji čovek u Evropi, ali su njegovi izdavači, Secker &
Warburg, Hiljadu devetsto osamdeset četvrtu smatrali boljim imenom.

23.

Oženio se po drugi put

Ubrzo nakon slanja rukopisa izdavačima, Orvel je bio primoran da zauvek napusti
ostrvo kako bi otišao u bolnicu u Kranhamu, pa u bolnicu u London. Objavljivanje
romana u junu 1949. donelo mu je još veću slavu. Pokušao je to da iskoristi u cilju
osvajanja druge žene, neke koju bi voleo i koja bi mu pomagala sa sve većim i
komplikovanijim finansijama. Takvu osobu je pronašao u Sonji Braunel,
nekadašnjoj ljubavnici koju je upoznao dok je radila za novine u kojima je Kiril
Konoli (drug iz detinjstva) bio urednik. Venčali su se u bolničkoj sobi u oktobru
1949.
Sonja Braunel (oko 1949.)

24.

Sastavio je crnu listu komunista

Orvel je pred kraj života napisao listu svih značajnih pisaca i zabavljača koji, kako
je mislio, nisu doprinosili razvoju antikomunističke propagande, odnosno, onih
koje je smatrao pristalicama komunizma. Negde od sredine četrdesetih, u jednoj
svesci je čuvao njihova imena, a zvaničan spisak sastavio je 1949. Spisak je
uključivao Čarlija Čaplina i Majkla Redgrejva. Imena koja se pojavljuju u svesci,
ali ne i na oficijalnoj listi, obuhvataju i Ketrin Hepbern, Sesil Dej-Luisa (otac
Danijela Dej-Luisa), Dž. B. Šoa, Džona Stajnbeka i Orsona Velsa. Jedna verzija
spiska je i dalje britanska državna tajna.

25.

Umro je u samoći

Rano ujutru, 21. januara 1950, arterija u Orvelovim plućima je pukla, momentalno
ga ugušivši. Imao je četrdeset šest godina. Avril i Ričard su vest pročitali sledećeg
jutra u novinama i na brzinu počeli da sređuju stvari oko sahrane. Orvel je izrazio
želju da bude sahranjen u skladu sa običajima anglikanske crkve, na groblju koje je
najbliže mestu u kom je preminuo. Kako na njemu nije bilo slobodnih mesta,
prijatelji su povukli veze da bude sahranjen u dvorištu crkve Svih Svetaca u
Oksfordširu, u Engleskoj (tradicija nalaže da ateisti ne smeju biti sahranjeni na
crkvenom groblju, ali su njegovi prijatelji ubedili sveštenstvo da bi im Orvel doneo
bolji publicitet). Na njegovom grobu stoji jednostavan natpis “Ovde leži Erik Artur
Bler. Rođen 23. juna 1903. Umro 21. januara 1950.”

Sonja Orvel je vodila njegovo imanje do svoje smrti 1980. Iako veoma inteligentna
žena, nije bila dobra sa finansijama, te je pri kraju života bankrotirala. Tokom
pedesetih je dozvolila američkoj obaveštajnoj službi (CIA) da finansira animirani
film zasnovan na Životinjskoj farmi. Kada je videla kako su promenili kraj, odbila
je da dozvoli prikazivanje po školama i do kraja života se osećala kao da je izdala
Džordža.

Ričarda su odgajili tetka Avril i njen muž Bil, u Škotskoj. Iako je veći deo života
proveo neprimećen, nakon penzionisanja je više počeo da javno priča o svom ocu i
sećanjima na njega. Ričard ima dva sina i nekoliko unuka. Izabrao je da se bavi
poljoprivredom, čak je i radio za britansku vladu kao poljoprivredni agent.

(prevela: Iva Kosovac)

izvor: writingasiplease.wordpress.com